Bredli Merion Cimer

GOSPA OD AVALONA
Prevod: elmi Zvezdana
Bradley Marion Zimmer LADY OF AVALON, 1997.

OSOBE U PRII
* - istorijska linost
() - mrtav pre poetka prie
Prvi deo
Svetenici i svetenice Avalona
Kaileja - Vrhovna svetenica, dola iz umske Kue
(Eilan) - nekadanja Vrhovna svetenica umske Kue, Gavenova majka
Gaven - Eilanin sin sa Gajem Macelijem
Eiluned, Kea, Marged, Rianon - starije svetenice
Berijan, Braka, Dika, Lunet, Lisanda - mlae svetenice i devojke na obuci
Siana - ker Vilinske kraljice
Bendeigid - nekadanji Vrhovni druid, Gavenov britanski deda
Branos - stari druid i bard
Kunomaglos - Vrhovni svetenik
Tuarim, Ambios - mladi druidi
Hrianski svetenici na Inis Vitrinu
* otac Josif od Arimateje - predvodnik hrianske zajednice
otac Pavle - njegov naslednik
Alanus, Bron - svetenici
Rimljani i ostali
Arije - Gavenov drug iz vojske
Gaj Macelije Severus stariji - Gavenov rimski deda
(Gaj Macelije Severus Silurikus) - Gavenov otac, rtvovan kao britanski Godinji kralj
Lucije Rufinije - centurion zaduen za regrute u Devetoj legiji
Salvije Bufo - zapovednik kohorte kojoj je dodeljen Gaven
Vodohoda - pripadnik naroda iz movare koji vozi barku za Avalon
Drugi deo
Svetenici i svetenice Avalona

Dierna - Vrhovna svetenica i Gospa od Avalona

(Beka - Diernina mlaa sestra)
Teleri - princeza Durotriga
Sigfola, Krida, Erdufila, Ildeg - starije svetenice
Adven, Breka, Lina - devojke na obuci u Avalaonu
Ceridahos - Vrhovni druid
Evein - mladi druid
Leval - Iscelitelj
Rimljani i Britanci
* Alektus - sin Duovira od Vente, kasnije pripadnik Karausijevog osoblja
* Dioklecijan Avgust - stariji imperator
Eidin Minok - princ Durotriga
Elije - trijarh (kapetan) 'Herkula'
Gaj Martinije - option iz Vindolanda
Gnej Klaudije Polio - magistrat Durnovarije
Vitruvija - njegova ena
* Konstantin Hlorus - rimski zapovednik, kasnije Cezar
Kvintije Julije Cerialis - duovir Vente Belgarum
* Maksimijan Avgust - mlai imperator
* Marko Aurelije Muzije Karausije - navarh (admiral) britanske flote, kasnije imperator Britanije
Menekrat - zapovednik Karausijevog admiralskog broda, 'Oriona'
Trebelije - proizvoa bronzanih zaptivaka
Varvari
Edfrid, Tudibert - ratnici iz Karausijeve menapijske garde
Hlodovik - franaki poglavica iz klana Salija
Vulfher - poglavica Angla
Radbod - frigijski poglavica
Trei deo
Svetenici i svetenice Avalona
Ana - Vrhovna svetenica i Gospa od Avalona
(Anara i Idris - njena prva i druga ker)
Vivijan - njena trea ker
Igrena - etvrta ker
Morgoza - peta ker
Klaudija, Elena, Julija - starije svetenice
Elija, Fiana, Mandua, Nela, Rovan, Silvija - novakinje u Kui Devojaka, kasnije svetenice
Talesin - glavni bard
Nektan - Vrhovni druid
Talenos - mladi druid
Britanci

* Ambrozije Aurelijanus - 'car'

Betok - Vivijanina pomajka
Enije Klaudijanus - jedan od Vortimerovih zapovednika
Fortunatus - hrianski svetenik i sledbenik Pelagijev
* Biskup Germanije od Oksera - pobornik uskogrude vere
Heron - pripadnik naroda iz movare
* Kategirn - Vortigernov stariji sin
Neten - Vivijanin pooim
Uter - jedan od Ambrozijevih ratnika
* Vortigern - Vrhovni kralj Britanije
* Vortimer - njegov mlai sin
Saksonci
Hengest - predvodnik saksonskih useljenika
Horsa - njegov brat
Mitske i istorijske linosti
* (Agrikola) guverner Britanije 78-84. n.e.
Arianrod - britanska boginja povezana sa morem i mesecom
* (Boudika) - kraljica Icenije, vodila Veliku Pobunu 61. godine n.e.
Briga/Briganta - boginja isceljenja, poezije i zanata, boanska babica, oblasna boginja Britanije
Ceridven - britanska boginja tipa 'uasne majke', posednik pehara mudrosti
* (Kalgakus), britanski vo, poraen od Agrikole 81. godine n.e.
Kamulos - bog ratnika
* (Karaktakus) - predvodnik britanskog ustanka u prvom veku
Katubodva - boginja rata, nalik na Morigan (Gospa od Gavranova, Boginja Gavranova)
Lugos - mudri bog sa mnogo vetina
Maponus/Mabon - mladi bog, Sin Majke
Minerva - rimska boginja mudrosti i isceljenja, odgovara Atini, Sulis i Brigi
Modron - boginja Majka
Nehalena - oblasna boginja Nizozemske
Nemetona - boginja gaja
Nodens - bog oblaka, nezavisnosti, isceljenja, moda povezan sa Nuadom
* (Pelagije) - britanski verski voa iz etvrtog veka
Rigantona - Velika Kraljica, boginja ptica i konja
Rigizamus - gospodar gaja
Rogati, bog ivotinja i tamne polovine godine
Sulis - boginja lekovitih izvora
Tanarus - bog grmljavine
Teutates - plemenski bog
Vilinska kraljica
MESTA U PRII
Akve Sulis - Bat
Branodunum - Brankaster, Norfolk
Britanija - Velika Britanija
Cezarodunum - Tur, Francuska
Deva - ester

Dubris - Dover
Durnovarija - Dorester, Dorset
Durobriva - Roester
Durovernum Kantiakorum - Kenterberi
Eburakum - Jork
Galija - Francuska
Garianonum - Burg Kasl, Norfolk
Gezoriakum - Bulonj, Francuska
Glevum - Gloester
Inis Vitrin - Glastonberi, Samerset
Kantijum - Kent
Klauzentum - Bitern, na Iktisu, blizu Sautemptona
Korinijum - Kirenster, Gloster
Korstopcijum - Korbrid, Nortumbrija
Lindinis - Ilester, Samerset
Londinium - London
Mona - ostrvo Anglesi
Otona - Bradvel, Eseks
Portus Adurni - Portester (Portsmaut)
Portus Lemana - Limn, Kent
Rutupije - Riborou, Kent
Sabrina Fluvia - reka Severn i njeno ue
Segedunum - Volsend, Nortumbrija
Segotinum - Cernarvon, Vels
Sorviodunum - Old Sarum, kod Salsberija
Tamesis Fluvius - reka Temza
Tanatus Insula - ostrvo Tanet, Kent
Vektis Insula - ostrvo Vajt
Venta Belgarum - Vinester
Venta Icenorum - Kastor, Norfolk
Venta Silurum - Cervent, Vels
Vernemeton (najsvetiji gaj) - umska Kua
Verovikum - tvrava Hausted, Nortumbrija
Vindolanda - esterholm, kraj Korbrida
VILINSKA KRALJICA GOVORI
U svetu ljudi, plime moi se okreu... Za mene, ljudsko doba proe u trenutku, ali s vremena na
vreme neka iskra privue moju panju.
Smrtnici kau da se u Vilinskoj zemlji nikada nita ne menja. Ali nije tako. Postoje mesta gde
svetovi lee blizu jedan drugog, kao nabori na ebetu. Jedan takav most je mesto koje ljudi zovu
Avalon. Kada su majke oveanstva tek dole u ovu zemlju, moj narod, koji nikada nije imao telo,
nainio je oblija za nas po njihovom liku. Izgradile su kue na motkama, kraj jezera, i lovile su po
movarama, i mi smo hodali i igrali se zajedno, jer to je bilo u osvit sveta.
Vreme je proticalo, i gospodari drevnih znanja preli su preko mora, beei od propasti
Atlantide, njihovog svetog ostrva. Pokrenuli su ogromno kamenje da oznae linije moi koje
protiu zemljom. Oni su osigurali sveti izvor kamenom i uklesali spiralni put oko Tora, oni koji su
nali u obrisima predela simbole svoje filozofije.
Bili su veliki umetnici magije, pevali su arolije kojima smrtnici mogu da dosegnu druge
svetove. A ipak su bili smrtni, i njihova rasa je s vremenom izumrla, dok smo mi ostali.
Za njima su doli drugi, svetle kose, nasmejana deca sa otrim maevima. Ali dodir hladnog
gvoa nismo mogli da izbegnemo, i od tog vremena Vilinska Zemlja poela je da se odvaja od

sveta ljudi. No, drevni arobnjaci nauili su ljude mudrosti, i njihovi mudraci, druidi, bili su
privueni moima svetog ostrva. Kada su legije Rima marirale preko zemlje, okivajui je
kamenom poploanim putevima i ubijajui one koji bi se opirali, ostrvo je postalo utoite za
druide.
To je bilo jo koliko maloas, po mom raunu. Primila sam u svoju postelju zlatokosog ratnika
koji je zalutao u Vilinsku Zemlju. Kopnio je, pa sam ga ponovo poslala nazad, ali podario mi je
dete. Naa ker je plavokosa i zlatna kao on to je bio, i zanima je njeno ljudsko poreklo.
A sada se plime okreu, i u svetu smrtnika jedna svetenica eli da pree na Tor. Osetila sam
mo u njoj jo koliko jue, kad sam je srela na drugoj obali. Kako to da je tako naglo ostarila? A
ovog puta vodila je sa sobom muko dete iji sam duh takoe ranije poznavala.
Mnogo tokova sudbine sada hita da se susretnu. Ta ena i moja ker i deak povezani su u
drevnom simbolu. U dobru ili u zlu? Oseam da dolazi vreme kada e meni zapasti da ih veem,
telom i duom, za ovo mesto koje oni nazivaju Avalon.
Prvi deo: ENA-MUDRAC
@03 = 96-118. n.e.
1.
Bliio se zalazak sunca, i tihe vode u dolini Avalona bile su prelivene zlatom. Ponegde su se nad
mirnom vodom podizali smei i zeleni bokori trske, nejasni zbog svetlucave izmaglice koja je,
krajem jeseni, pokrivala movaru ak i po vedrom vremenu. U sreditu Doline, jedan iljati vrh
nadviavao je sve ostale, okruen uspravljenim kamenjem.
Kaileja je gledala preko vode, dok je plavi ogrta starije svetenice visio oko nje u nepokretnim
naborima, i oseala je kako nepominost rastvara zamor od pet dana putovanja. inilo joj se due.
Za putovanje od pepela u Vernemetonu do srca Letnje Zemlje svakako je potreban itav ivotni
vek...
Moj vek... pomisli Kaileja. Vie neu napustiti Kuu Svetenica. Pre est meseci dovela je svoju
grupicu ena iz umske Kue, kako bi osnovale sveteniki red na ovom ostrvu. Pre est nedelja se
vratila, sama, suvie kasno da spase umsku Kuu od unitenja. Ali barem je spasla deaka.
"Je li to ostrvo Avalon?"
Gavenov glas vrati je u sadanjost. mirkao je, kao da ga je svetlost oamutila, i ona se nasmei.
"Jeste", odgovori mu, "a sad u pozvati barku koja e nas odvesti tamo."
"Ne jo, molim te..."
Deko se okrete ka njoj. Jo je rastao. Bio je visok za desetogodinjaka, ali i dalje je izgledao
kao nasumino sastavljen, kao da ostatak tela jo nije uhvatio korak sa rastom aka i stopala. Sunce
mu je osvetljavalo pramenje smee kose, izbledelo preko leta.
"Obeala si da u, pre odlaska na Tor, dobiti odgovor na neka pitanja. ta da kaem kada me
pitaju ta traim tamo? ak nisam siguran ni kako se zovem!"
Tog trenutka njegove krupne sive oi toliko su liile na majine da se Kaileji stee srce. Tano,
pomisli ona. Obeala je da e razgovarati sa njim, ali tokom puta nije priala ni sa kim, obuzeta
umorom i tugom.
"Ti si Gaven", blago mu ree ona. "Pod tim imenom je tvoja majka upoznala tvog oca, i zato ga
je dala i tebi."
"Ali, moj otac je bio Rimljanin!" Glas mu je zadrhtao, kao da ne zna treba li da se ponosi ili
stidi.
"To je tano, a poto nije imao drugog sina sem tebe, pretpostavljam da bi po rimljanskim
obiajima mogao da se zove Gaj Macelije Severus, kao i on i njegov otac pre njega. To ime je
meu Rimljanima potovano. O tvom dedi uvek sam sluala da je dobar i astan ovek. No, tvoja
baba bila je princeza Silura i svog sina zvala je Gaven, i ne treba da se stidi to se i ti tako zove!"

Gaven je zurio u nju. "Pa, dobro. Ali na ovom druidskom ostrvu nee aputati ime mog oca. Je li
tano..." Progutao je knedlu i ponovo pokuao. "Pre nego to sam otiao iz umske Kue, govorili
su... je li istina da je ona - Gospa od Vernemetona - bila moja majka?"
Kaileja ga paljivo pogleda, seajui se sa koliko je bola Eilan uvala tu tajnu. "Tano je."
On klimnu glavom, i deo napetosti nestade iz njega uz dug uzdah. "Pitao sam se. Ponekad sam
sanjario - sva deca u Vernemetonu hvalila su se kako su njihove majke kraljice i oevi prinevi, koji
e jednog dana doi da ih odvedu. I ja sam priao takve prie, ali Gospa je uvek bila dobra prema
meni, i kad sam nou sanjao, majka koja je dolazila po mene uvek je bila ona..."
"Volela te je", ree Kaileja jo tie.
"Zato me onda nikada nije priznala? Zato se moj otac nije oenio njome, ako je bio toliko
cenjen i astan ovek?"
Kaileja uzdahnu. "On je bio Rimljanin, a svetenicama iz umske Kue bilo je zabranjeno da se
udaju ili raaju decu ak i sa mukarcima iz plemena. Moda emo ovde to moi da izmenimo, ali u
Vernemetonu... da je tvoje postojanje obznanjeno, za nju bi to znailo smrt."
"Tako je i bilo", apnu on; iznenada je izgledao stariji. "Saznali su i ubili je, zar ne? Umrla je
zbog mene!"
"Oh, Gavene..." obuzeta saaljenjem, Kaileja prui ruke ka njemu, ali on se izmae. "Bilo je
mnogo razloga. Politika - i svata drugo - bolje e razumeti kada odraste." Ugrizla se za usnu,
bojei se da govori dalje, jer otkrie postojanja ovog deteta zaista je predstavljalo iskru koja je
zapalila plamen, i u tom smislu on je ipak bio u pravu.
"Eilan te je volela, Gavene. Kad si se rodio, mogla te je dati na usvojenje, ali nije elela da se
odvoji od tebe. Sukobila se sa svojim dedom, Vrhovnim druidom, da bi mogla da te zadri, i on je
pristao pod uslovom da se ne sme saznati da si njeno dete."
"To nije pravino!"
"Pravino!" prasnu ona. "ivot je retko pravian! Imao si sree, Gavene. Zahvali se bogovima i
nemoj da kuka."
Njegovo lice pocrvene, pa preblede, ali nije joj odgovorio. Kaileja oseti da njen bes jenjava
naglo kao to je i doao.
"Sada vie nije vano, jer sve je gotovo, i sad si tu."
"Ali ti me ne eli", apnu on. "Niko me ne eli."
Ona se na trenutak zamisli. "Smatram da bi trebalo da zna - Macelije, tvoj rimljanski deda,
eleo je da te zadri u Devi i da te podigne kao svog."
"Zato me onda nisi ostavila sa njim?"
Kaileja se zagleda u njega bez osmeha. "Da li eli da bude Rimljanin?"
"Nikako! Zato bih?" uzviknu on, ljutito porumenevi, i Kaileja klimnu glavom. Druidi koji su
poduavali deake u umskoj Kui nauili su ih da mrze Rim. "Ali trebalo je da mi kae! Trebalo
je da pusti da ja odluim!"
"I jesam!" obrecnu se ona. "Odluio si da doe ovamo!"
Njegovog opiranja nestade kad se okrenuo da ponovo pogleda preko vode.
"Tano. Ali ne razumem zato si me primila..."
"Oh, Gavene", ree ona, a bes je iznenada napusti. "ak ni svetenica ne razume uvek sile koje
je pokreu. Delom zato to si ti sve to mi je ostalo od Eilan, koju sam volela kao roeno dete."
Grlo joj se stee od bola. Prolo je nekoliko trenutaka dok nije mogla da mirno nastavi dalje. Potom
je produila glasom hladnim kao kamen: "A delom i zato to mi se inilo da tvoja sudbina lei
meu nama..."
Gaven je i dalje gledao pozlaenu vodu. Neko vreme ulo se samo tiho pljuskanje talasia u
trsci. Potom on podie pogled.
"Pa, dobro." Glas mu je bio promukao od napora da se savlada. "Hoe li mi ti biti majka, tako
da imam bar nekakvu porodicu?"
Kaileja je na trenutak bez rei zurila u njega. Treba da odbijem, inae e mi jednog dana slomiti
srce.

"Ja sam svetenica", odvrati ona. "Isto kao i tvoja majka. Vezuju nas zaveti koje smo dale
bogovima, ponekad i mimo nae volje..." Inae bih ostala u umskoj Kui i mogla bih da zatitim
Eilan, pomisli ona. "Da li razume, Gavene? Da li razume da u, iako te volim, ponekad morati da
ti svojim delima nanesem bol?"
On brzo klimnu glavom, i ona ve oseti bol u srcu.
"Pomajko - ta e biti sa mom na ostrvu Avalon?"
Kaileja se malo zamisli. "Suvie si velilki da bi ostao sa enama. Obitavae meu mladim
svetenicima, novacima i bardovima. Tvoj deda bio je znameniti peva, i moda si nasledio njegov
dar. Da li bi voleo da ui za barda?"
Gaven zatrepta kao da se uplaio. "Ne jo... molim te... ne znam..."
"Nije vano. U svakom sluaju, svetenicima e biti potrebno vremena da te upoznaju. Jo si
veoma mlad, i ne moramo sada odluiti o itavoj tvojoj budunosti..."
A kada doe vreme, nee Kunomaglos i njegovi druidi odluiti ta e postati od njega, smrknuto
pomisli ona. Nisam mogla da spasem Eilan, ali barem mogu da uvam njeno dete dok ne bude
mogao da sam odabere...
"Eto", ree ona. "eka me mnogo posla. Hajde da pozovem barku i da te povedem na ostrvo.
Veeras te ne eka nita, obeavam, sem veere i kreveta. Jesi li zadovoljan?"
"Moram biti..." apnu on, gledajui je kao da sumnja i u nju i u sebe.
Sunce je zalo. Nebo na zapadu sve je vie tamnelo, ali magla nad vodom postala je srebrna. Tor
se gotovo nije video, kao da ga je, pomisli Kaileja, neka magija odvojila od sveta. Pomisli na
njegovo drugo ime, Inis Vitrin, Ostrvo Stakla. To joj se odjednom dopalo. Rado e ostaviti za
sobom svet u kome je Eilan spaljena kraj svog rimljanskog ljubavnika na druidskom plamenu. Ona
se strese i izvadi kotanu zvidaljku iz torbice na boku. Njen zvuk bio je tanak i drhtav. Nije
delovao glasno, ali jasno se prenosio preko vode.
Gaven se tre, osvrui se, i Kaileja mu pokaza rukom. Otvorena voda bila je okruena trakom
i movarom, kroz koje su bile proseene stotine krivudavih kanala. Plitak amac etvrtastog pramca
upravo se promaljao iz jednog od kanala, potiskujui trsku u stranu. Gaven se namrti, jer ovek
koji je veslao nije bio nita vii od njega. Tek kad se barka primae blie, video je bore na
ovekovom tamnom licu i srebrne vlasi u njegovoj crnoj kosi. Kada je amdija ugledao Kaileju,
pozdravio ju je, podigavi motku za veslanje tako da je amac sam nalegao na obalu.
"Ovo je Vodohoda", tiho ree Kaileja. "Njegov narod bio je ovde pre Rimljana, ak i pre nego
to su Britanci doli na ova ostrva. Nismo ovde dovoljno dugo da bi iko od nas nauio njihov jezik,
ali on zna na i kae da je to znaenje njegovog imena. Vrlo bedno ive u ovoj movari i zahvalni
su nam na svakom zalogaju hrane koji moemo da im damo, kao i na lekovima kad se razbole."
Deak se i dalje mrtio dok se smetao kraj krme. Seo je, spustio jednu ruku u vodu i zagledao se
u talasie koji su promicali dok se amdija ponovo otiskivao ka Toru. Kaileja uzdahnu, ali nije
pokuala da izvlai deaka iz mranog raspoloenja. Tokom proteklog meseca oboje su pretrpeli
udare i gubitke, i poto Gaven manje zna o znaenju svega to se desilo, utoliko e mu biti tee da
se oporavi.
Kaileja jae prigrnu ogrta i okrete se ka Toru. Ne mogu da mu pomognem. Morae da sam trpi
tugu i zbunjenost... kao i ja, mrano pomisli, kao i ja...
Magle se kovitlala oko njih, a potom se razredi kad se Tor nadnese nad njih. Odozgo odjeknu
uplji zvuk roga. amdija poslednji put potisnu amac i kobilica zagreba po obali. On iskoi i
povue amac vie, i Kaileja se iskrca.
Desetak svetenica silazilo je stazom, sa kosom upletenom niz lea, u nebojenim lanenim
haljinama opervaenim zelenim. Poreale su se pred Kailejom.
Marged, najstarija, pokloni se u znak potovanja. "Dobro nam dola, Gospo od Avalona." Potom
zastade, zagledana u Gavena. Na trenutak je bukvalno ostala bez rei. Kaileja je gotovo videla
pitanje na njenim usnama.
"Ovo je Gaven. ivee ovde. Hoe li da razgovara sa druidima i nae mu mesto za veeras?"
"Rado, Gospo", apnu ona, ne skidajui pogled sa Gavena, koji je ljutito pocrveneo. Kaileja
uzdahnu; ako i obian pogled na muko dete - jer ak ni sada nije mogla da smatra Gavena za

mladia - ovako deluje na njene devojke, bie potreban ogroman trud da prevazie predrasude
donete iz umske Kue. Njegovo prisustvo moda e koristiti devojkama.
Iza devojaka stajao je jo neko. Na trenutak je pomislila da je to neka od starijih svetenica,
moda Eiluned ili Rianon, takoe sila da je pozdravi. No, pridolica je bila suvie sitna. Primetila
je tamnu kosu; potom se prilika primae.
Kaileja zatrepta. Stranac, pomisli ona, a onda ponovo trepnu, jer ena joj je istovremeno
izgledala potpuno oputeno i potpuno poznato, kao da je Kaileja poznaje od poetka sveta. No, i
dalje nije mogla da se seti kada ju je, i da li ju je ikada ranije videla, niti ko bi mogla da bude.
Pridolica uopte nije gledala Kaileju. Njene oi, tamne i bistre, bile su uperene u Gavena.
Kaileja se iznenada upita zato joj se uinilo da je nepoznata niska, jer ona sama bila je visoka, a
nepoznata je izgledala jo via od nje. Njena kosa, crna i dugaka, bila je upletena isto kao kod
svetenica, u dugaku pletenicu na leima, ali bila je obuena u haljinu od jelenske koe, a oko
slepoonica je nosila uzan venac od crvenih bobica.
Pogledala je Gavena i duboko mu se poklonila.
"Sine Stotinu Kraljeva", ree ona, "budi dobro doao u Avalon..."
Gaven ju je zapanjeno gledao.
Kaileja se nakalja, traei rei. "Ko si ti i ta eli od mene?" upita otro.
"Od tebe nita, sada", ree ena, "i ne treba da zna moje ime. Ovde sam zbog Gavena. Ali ti me
odavno poznaje, Crna Ptico, iako se ne sea."
Crna ptica... "Lon-dubh" na jeziku Hibernije. Na zvuk imena kojim su je zvali kao dete, na koje
nije ni pomislila ve skoro etrdeset godina, Kaileja naglo uuta.
Ponovo je osetila titanje modrica, bol izmeu butina, strano oseanje prljavtine i stid. ovek
koji ju je silovao zapretio je da e je ubiti ako ikome kae ta je uinio. Tada joj se inilo da samo
more moe da je ponovo oisti. Probijala se kroz bunje na ivici litice, ne oseajui trnje koje joj je
paralo kou, spremna da se baci u talase koji su se penili oko stenja u dubini.
Senka izmeu bunja iznenada se pretvorila u enu, nita viu od nje, ali mnogo snaniju, koja ju
je zagrlila, mrmljajui neto sa nenou za koju njena majka nikada nije imala snage, i pozvala ju
je imenom iz detinjstva. Mora da je na kraju zaspala, uljuljkana u Gospinom naruju. Kada se
probudila, telo joj je bilo oieno, najgore povrede postale su samo tupo iganje, a seanje na uas
bilo je daleko kao ruan san.
"Gospo..." apnu ona. Mnogo godina kasnije, uei od druida, saznala je ko je bilo bie koje ju je
spaslo. No, vilinska ena sada je gledala Gavena.
"Gospodaru moj, poveu te ka tvojoj sudbini. ekaj me na ivici vode, i jednog dana, uskoro,
doi u po tebe." Ponovo se poklonila, sada ne toliko duboko, i iznenada nestala, kao da je nije ni
bilo.
Kaileja zatvori oi. Nagon koji ju je naveo da dovede Gavena u Avalon bio je valjan. Ako ga je
Gospa vilinskog naroda poastvovala svojim prisustvom, znai da njegov dolazak ovamo ima
svrhu. Eilan je jednom u vizijama srela Merlina. ta joj je obeao? Iako je bio Rimljanin, otac ovog
deaka umro je kao Godinji kralj da bi spasao svoj narod. ta je to znilo? Na trenutak je gotovo
razumela Eilaninu rtvu.
Gevenovo zagrcnuto disanje vratilo ju je u sadanjost. Bio je beo kao kreda.
"Ko je ona? Zato mi se obratila?"
Marged je pogledala Kaileju, pa deaka, podigavi obrve, i Kaileja se upita da li su ostali ita
videli.
"To je Gospa Starog Naroda - onih koje zovu vile. Jednom mi je spasla ivot, veoma davno.
Sada pripadnici Starog Naroda ne dolaze esto meu ljude - i sigurno nije dola bez razloga. Ali
zato - to ne znam."
"Poklonila mi se." Gaven proguta knedlu, a potom upita priguenim apatom. "Hoe li mi
dozovliti da poem, pomajko?"
"Da ti dozvolim? Ne bih se usudila da te spreim. Kada doe po tebe, mora biti spreman."
On pogleda navie u nju, a sjaj u njegovim bistrim, sivim oima iznenada je podseti na Eilan.
"Znai, nemam izbora. Ali neu poi sa njom dok mi ne bude odgovorila!"

"Gospo, nikada ne dovodim u pitanje tvoje odluke", ree Eiluned, "ali ta ti bi da dovede ovamo
muko dete u tim godinama?"
Kaileja otpi gutljaj vode iz kotanog pehara i uz uzdah ga spusti na sto. Za est meseci otkako su
svetenice stigle na Avalon, ponekad joj se inilo da su mlae ene neprekidno dovodile u pitanje
svaku njenu odluku. Pitala se da li Eiluned zavarava i samu sebe ovim izigravanjem poniznosti.
Bilo joj je samo trideset godina, ali izgledala je starija, mrava, namrtena i uvek zauzeta tuim
poslovima. Ipak, bila je razumna i postala je dobar zamenik.
Ostale ene, prepoznavi ton, brzo oborie pogled i usredsredie se na jelo. Dugaka sala u
podnoju Tora izgledala je pusto kad su im je druidi izgradili poetkom leta. No, kako se vest o
novoj Kui Devojaka irila, dolazilo im je sve vie devojaka, i Kaileja je mislila da e pre kraja
narednog leta morati da proiruju salu.
"Druidi uzimaju na obuku i mlae deake", mirno ree ona. Vatra je bacala odsjaje preko
Gavenovog glatkog lica, uinivi ga starijim.
"Pa, onda neka ga uzmu! On ne spada ovamo..." Prostrelila je oima deaka, koji pogledom
potrai spas od Kaileje pre nego to je ponovo zagrabio pasulj iz inije. Dika i Lisanda, najmlae od
devojaka, kikotale su se toliko da je Gaven pocrveneo i oborio oi.
"Za sada sam uredila sa Kunomaglosom da deko stanuje sa starim Branosom, bardom. Jesi li
sad zadovoljna?" upita otrovno Kaileja.
"Odlina ideja!" klimnu glavom Eiluned. "Starac se polako gubi. ivim u strahu da e jednog
dana pasti u sopstveno ognjite ili odlutati u jezero..."
To je bilo tano, mada je Marged odabrala njega zbog stareve ljubaznosti, a ne zbog bolesti.
"Ko je to dete?" upita Rianon sa druge strane, tresui riim kovrdama. "Zar on nije bio
usvojenik u Vernemetonu? Po zemlji se ire najneverovatnija govorkanja..." Gledala je Vrhovnu
svetenicu sa iekivanjem.
"On je siroe", uzdahnu Kaileja. "Ne znam ta ste ule, ali injenica je da je Gospa od
Vernemetona mrtva. Izbili su nemiri. Druidi sa severa su se razbeali, a nekoliko starijih svetenica
takoe je poginulo. Meu njima i Dieda. Ne znam hoe li umska Kua opstati, a ako ne uspe, mi
emo biti jedine koje uvaju staro znanje i predaju ga dalje." Je li Eilan predosetila svoju sudbinu, je
li znala da e opstati samo nova zajednica na Avalonu?
Ostale svetenice spustie kaike i rairie oi. Ako pretpostavljaju da su Eilan i ostale ubili
Rimljani, utoliko bolje. Kaileja nije nimalo volela Bendeigida, koji je sada postao Vrhovni druid, ali
iako je lud, on je ipak jedan od njihovih.
"Dieda je mrtva?" Kein mili glas se utanji, i ona zgrabi Rianon za ruku. "Ali trebalo je da ove
zime odem da dalje uim od nje! Kako u sada uiti devojke svetim pesmama? To je straan
gubitak!" Nepomino je sedela, a iz ozbiljnih, sivih oiju tekle su joj suze.
Zaista veliki gubitak, mrano pomisli Kaileja, ne samo Diedinog znanja i vetine, neo i
svetenice kakva je mogla postati da nije izabrala mrnju umesto ljubavi. To je bila lekcija i za nju,
i setie je se svaki put kad zapreti da e je obuzeti gorina.
"Ja u vas uiti", tiho ree ona. "Nikada nisam uila tajne bardova iz Eriua, ali svete pesme i
slube druidskih svetenica potiu iz Vernemetona, a ja ih sve dobro znam."
"Oh, nisam mislila..." Kea uuta, pocrvenevi. "Znam da ume da peva i svira na harfi. Sviraj
nam, Kaileja, toliko je prolo otkako si nam svirala kraj vatre!"
"Ovo je kreut, nije harfa..." automatski poe Kaileja. Potom uzdahnu. "Ne veeras, dete moje.
Suvie sam umorna. Bolje da nam ti peva i da nam ublai tugu."
Naterala je sebe da se osmehne, i Kea sinu. Nije imala Diedinu sigurnu vetinu, ali glas, mada
tih, bio joj je iskren i umilan, i volela je stare pesme.
Rianon potapa prijateljicu po ramenu. "Veeras emo svi pevati Boginji, i Ona e nas uteiti.
Barem si nam se ti vratila. Bojale smo se da nee stii do punog meseca."
"Sigurna sam da sam vas dovoljno uila!" uzviknu Kaileja. "Nisam vam potrebna za obred."
"Moda i nisi", nasmei se Rianon. "Ali bez tebe ne bi bilo isto."

Kada su izile iz sale, bio je potpuno mrano i hladno, ali veernji vetar razvejao je maglu. Iza
crne mase Tora, nono nebo bilo je puno zvezda. Kaileja pogleda ka istoku i primeti da se nebo
osvetljava pred izlazak meseca, iako se ovaj jo nije video.
"Da pourimo", ree ona ostalima, bolje opasujui topli ogrta. "Naa Gospa ve pretrauje
nebesa." Pola je uz stazu, a ostale se poreae iza nje; dah im se maglio u hladnom vazduhu.
Tek kad je stigla do prve krivine, Kaileja se osvrnula. Vrata sale ostala su otvorena, i na njima se
videla Gavenova tamna silueta. Iako je predstavljao samo obris na pozadini osvetljene prostorije,
bilo je neke bolne usamljenosti u nainu na koji je stajao, gledajui ene kako odlaze. Kaileja na
trenutak poele da ga pozove da ih prati. No, tek to bi zgrozilo Eiluned. On je barem ovde, na
svetom ostrvu. Potom se vrata zatvorie i deak nestade. Kaileja duboko uzdahnu i nastavi da se
penje uz brdo.
Bila je odsutna itav mesec i izgubila je kondiciju. Kada je stigla do vrha, zadihano je stajala dok
su joj se ostale primicale, borei se da se ne uhvati za neki od uspravljenih kamenova. Postepeno
prestade da joj se vrti u glavi, i ona zauze mesto kraj oltara. Svetenice su ulazile u krug, jedna po
jedna, kreui se oko oltara u pravcu sunca. Mala ogledala od uglaanog srebra koja su im visila o
pojasu svetlucala su dok su zauzimale mesta. Kea postavi srebrni Gral na kamen, a Berijan, koja je
tek na ovu dugodnevicu poloila zavet, napuni ga vodom sa svetog kladenca.
Ovde nije bilo potrebe da se iscrta krug. Mesto je ve bilo sveto, zabranjeno neposveenim
oima, ali kada su ene obrazovale krug, vazduh u njemu kao da je postao tei i potpuno miran.
Nestalo je ak i vetra od koga je do maloas drhtala.
"Pozdravljamo velianstvena nebesa, obasjana svetlom." Kaileja podie ruke, a za njom i ostale
ene. "Pozdravljamo svetu zemlju iz koje smo ponikli." Pognula se i dodirnula travu posutu injem.
"uvari etiri etvrti, pozdravljamo vas." Zajedno se okrenue na sve etiri strane, gledajui dok
nisu naslutile kako pred njima svetlucaju Moi ija su imena i oblici skriveni u srcima Mudrih.
Ona se opet okrete ka istoku. "Odajmo potovanje naim precima, koji su davno otili odavde.
uvajte svoju decu, sveti." Eilan, mila moja, uvaj me... uvaj svoje dete. Ona zatvori oi, i na
trenutak joj se uinilo da osea neto nalik na blag dodir po kosi.
Kaileja se okrete ka istoku, gde su zvezde bledele u sjaju meseca. Vazduh oko nje postade napet
od iekivanja dok su i ostale ene inile isto, ekajui da se prva blistava ivica podigne iznad
bregova. Pojavi se treptaj; ona duboko uzdahnu kada se visoki bor na dalekom vrhu iznenada pojavi
kao tamni obris. Iznenada se pojavi mesec, ogroman i zlatan. Podizao se svakog trenutka sve vie, i
kako je ostavljao zmelju pod, sobom postajao je sve blei i blistaviji, sve dok nije slobodno lebdeo
u nepomuenoj istoti. Svetenice, kao jedna, podigoe ruke.
Kaileja uloi napor da umiri glas, eljna da uroni u poznati ritam obreda.
"Na istoku se die naa Gospa od Meseca", zapeva ona.
"Dragulju mudrosti, dragulju noi", uzvrati joj hor.
"Neka se posveti sve na ta padne Tvoja svetlost..." Kako je Kailejin glas jaao, jaao je i hor;
njena energija se umnoavala energijom ostalih svetenica, delujui tako i na njih.
"Dragulju mudrosti, dragulju noi..."
"Neka se posveti svako delo koje Tvoja svetlost obasja..." Svaki stih je dolazio sve lake, mo je
zraila iz odgovora drugih ena. Oseala je da joj je sve toplije.
"Neka se posveti Tvoja svetlost na bregovima..." Sada je imala snage da odri poslednji ton
tokom odgovora, a hor je svojim poslednjim tonom podravao njen glas u umilnom sazvuju.
"Neka se posveti Tvoja svetlost nad njivama i umama..." Mesec je sad bio iznad vrhova drvea.
Gledala je pod sobom dolinu Avalona sa sedam svetih ostrva, i inilo joj se da vidi sve dalje i dalje,
sve dok pred sobom nije ugledala itavu Britaniju.
"Neka se posveti Tvoja svetlost na svim putevima i nad svim putnicima..." Kaileja rairi ruke u
blagoslovu i zau Kein jasni sopran kako se naglo izvija nad horom.
"Neka se posveti Tvoja svetlost nad talasima mora..." Vid joj je hitao preko vode. Sada je gubila
svest o svom telu.

"Neka se posveti Tvoja svetlost meu zvezdama na nebesima." Isunila ju je mo meseine,

obuzela ju je muzika. Lebdela je izmeu zemlje i neba, svevidea, due otvorene u ekstazi
blagoslova.
"Majko Svetlosti, bledi mesee noi..." Kaileja je oseala da joj se opaanje suava, sve dok nije
videla samo mesec.
"Doi nam, Gospo! Neka budemo Tvoje ogledalo!"
"Dragulju mudrosti, dragulju noi..."
Kaileja je odravala poslednji ton zajedno sa horom i posle njega, a hor je, oseajui narastranje
energije, zadrao svoje sazvuje. Ogromna struna pulsirala je kad bi ene uzimale dah, ali se
odravala.
Svetenice su lebdele na moi, osetivi bez ikakvog znaka trenutak kada da podignu ogledala.
Sada su, jo pevajui, prile blie, dok nisu obrazovale polukrug, licem prema mesecu. Kaileja, jo
istono od oltara, okrete se ka njima. Muzika se pretvorila u tiho brujanje.
"Gospo, sii k nama! Gospo, budi sa nama! Gospo, doi nam sada!" Ona spusti ruke.
Dvanaest srebrnih ogledala blistalo je belim plamenom dok su ih svetenice okretale da uhvate
meseinu. Bledi meseci poigravali su po travi, kreui se ka oltaru. Svetlost blesnu sa srebrne
povrine inije, aljui blistave odsjaje preko nepokretnih prilika svetenica i uspravljenog kamenja.
Potom, kad su sva ogledala bila usmerena, odrazi meseine susretoe se na povrini vode u posudi.
Dvanaest drhtavih meseia stopilo se kao kapi ive i postalo jedno.
"Gospo, Ti koja nema ime, a ipak si zvana mnogim imenima", mrmljala je Kaileja. "Ti, koja si
bez oblika, a ipak ima mnoga lica; kao to su meseci iz naih ogledala postali jedna slika, neka
bude tako i sa Tvojim odrazom u naim srcima. Gospo, pozivamo Te! Sii k nama, budi ovde sa
nama!"
Ona duboko uzdahnu. Brujanje se pretopi u tiinu koja je pulsirala od iekivanja. Vid, panja,
itavo postojanje bilo je usmereno na sjaj u iniji. Ona oseti poznato pomeranje svesti kad joj se
trans produbio, kao da joj se telo rastapa, i od svih ula joj ostade samo vid.
Sad se i vid zamagli, zaklanjajui meseev odraz u vodi unutar Grala. Ili to moda i nije bila
slika, nego zraenje koje se menjalo, jaalo, sve dok mesec i njegova slika nisu postali povezani
prugom svetlosti. estice svetla ketale su se u zraku meseine, uobliivi se u priliku, blago sjajnu,
koja ju je gledala blistavim oima.
Gospo, pozva njeno srce, izgubila sam onu koju sam volela. Kako da preivim sama?
Ne ba sama - ima sestre i keri, zau se odgovor, i otar i veseo. Ima sina... i ima Mene...
Kaileja je bila nejasno svesna da su je noge izdale i da sada klei. Nije bilo vano. Njena dua
pripadala je Boginji, koja joj se smeila, i u sledeem trenutku ljubav koju joj je nudila potee ka
njoj, toliko uveana da neko vreme nije bila svesna nieg drugog.
Kad se Kaileja pribrala, mesec je ve bio prevalio najviu taku neba. Prisustvo koje ih je
obasjalo sada je nestalo, i vazduh je bio hladan. Ostale ene poee da se mekolje. Kaileja natera
ukoene miie da se pokrenu i ustade, drhtei. Delii vizije jo su joj blistali u seanju. Gospa joj
se obratila, rekla joj je ono to treba da zna, ali to je svakog trenutka sve vie bledelo.
"Gospo, kao to si nas Ti blagosiljala, mi Ti se zahvaljujemo..." mrmljala je. "Dopusti da
ponesemo taj blagoslov u svet."
Zajedno izgovorie zahvalnicu uvarima. Kea prie da uzme srebrnu iniju i da prospe vodu iz
nje preko kamena. Potom, kreui se protivno suncu, pooe oko oltara i krenue niz stazu. Samo je
Kaileja ostala kraj kamenog oltara.
"Kaileja, ide li? Ovde je postalo hladno!" Eiluned je, na kraju kolone, stajala i ekala.
"Ne jo. Moram da razmiljam. Ostau ovde jo neko vreme. Ne brini, imam topao ogrta",
dodade ona, mada je ve drhtala. "Samo ti idi."
"Pa, dobro." Eiluned je zvuala sumnjiavo, ali u Kailejinom glasu osealo se nareenje.
Trenutak kasnije druga ena se okrete i nestade preko ivice strmine.
Kada su svi otili, Kaileja klee kraj oltara i zagrli ga kao da e time dodirnuti Boginju koja je tu
stajala.
"Gospo, govori! Reci mi jasno ta eli da inim!"

No, niko joj nije odgovorio. U kamenu je postojala mo, nejasan drhtaj koji je oseala u kostima,
ali Gospa je otila, i kamen je bio hladan. Posle nekog vremena, ona sede uz uzdah.
Kako se mesec kretao, u krug su ulazile senke uspravljenog kamenja. Kaileja, panje jo
usmerene unutra, primeivala je kamenje, ne videi ga. Tek kada je ustala, shvatila je da joj je
pogled prikovan za jedan veliki kamen.
Prsten na vrhu Tora bio je osrednje veliine, veina kamenja dopirala je Kaileji do pojasa ili
ramena. No, ovaj kamen postao je vii za glavu. Kad je to primetila, kamen se pomae, i iz njega
kao da izie tamna prilika.
"Ko..." poe svetenica, ali istog asa je znala, sa istom sigurnou kao tog popodneva, ko to
mora biti. ula je tiho talasanje smeha, i vilinska ena potpuno izie na meseinu, odevena kao i
ranije - u haljinu od jelenske koe i sa vencem od bobica; izgledalo je da ne osea hladnou.
"Vilinska Gospo, pozdravljam te..." tiho ree Kaileja.
"Pozdrav, Crna Ptico", ree vilinska ena, ponovo se smejui. "Ali ne, ti si postala labud, plovi
jezerom okruena svojim labudiima."
"ta radi ovde?"
"Gde bih drugde bila, dete? Drugi Svet dodiruje tvoj na mnogim mestima, mada ih sada vie
nema tako mnogo kao ranije. Kameni krugovi su kapije, ponekad, kao sve ivice zemlje - planinski
vrhovi, peine, obale gde se susreu more i kopno... Ali ima mesta koja uvek postoje u oba sveta, a
od tih je Tor jedno od najmonijih."
"Oseala sam to", tiho ree Kaileja. "Tako je ponekad bilo i na Brdu Devojaka, blizu umske
Kue."
Vilinska ena uzdahnu. "To brdo je sveto mesto, i sada je jo svetije, ali krv koja je tamo
prolivena zatvorila je kapiju."
Kaileja se ugrize za usnu, opet ugledavi mrtav pepeo pod rasplakanim nebom. Hoe li njen bol
za Eilan ikada oslabiti?
"Dobro si uradila to si otila odande", ree vilinska ena. "I to si dovela deaka."
"ta hoe od njega?" Glas joj postade otriji zbog straha za Gavena.
"Da ga pripremim za njegovu sudbinu... a ta ti hoe od njega, svetenice, ume li da kae?"
Kaileja zatrepta, pokuavjaui da povrati kontrolu nad razgovorom. "Kakva je njegova sudbina?
Hoe li nas povesti protiv Rimljana i vratiti stare obiaje?"
"To nije jedina vrsta pobede", odgovori Gospa. "ta misi, zato je Eilan toliko rizikovala da
rodi dete i sauva ga?"
"Ona mu je bila majka..." poe Kaileja, ali vilinska ena je prekide.
"Bila je Vrhovna svetenica, i to velika. I bila je ker one krvi koja je donela na ove obale
najveu mudrost. U ljudskim oima, ona nije uspela, i njen rimljanski ljubavnik sramno je umro.
Ali ti zna da nije tako."
Kaileja je piljila u nju, a oiljci od rana za koje je mislila da ih je zaboravila sada joj probudie u
seanju novi bol. "Ja nisam roena u ovoj zemlji, niti potiem od plemenitog roda", kruto ree ona.
"Da li mi govori da nemam prava da stojim ovde, niti da podiem deaka?"
"Crna Ptico", odmahnu glavom vilinska ena, "sluaj ta ti govorim. Ono to je Eilanino bilo po
roenju, tvoje je po pravu obuke i truda i dara Gospe od ivota. Eilan ti je sama poverila ovaj
zadatak. Ali Gaven je poslednji naslednik loze mudrih, a njegov otac bio je sin Zmaja po majinoj
liniji, vezan krvlju za zemlju."
"To si, znai, mislila kada si ga nazvala Sinom Stotinu Kraljeva..." apnu Kaileja. "Ali od kakve
je to sada koristi? Ovde vladaju Rimljani."
"Ne mogu rei. Dato mi je da znam samo toliko da njega treba pripremiti. Ti i druidi pokazaete
mu najvee mudrosti oveanstva. A ja, ako plati moju cenu, mogu da mu pokaem misterije ove
zmelje koju zovete Britanija."
"Tvoju cenu", napeto ponovi Kaileja.
"Vreme je da se grade mostovi", ree Kraljica. "Imam ker, Sianu, zaetu sa ovekom tvoje rase.
Ona je istih godina kao deak. elim da je primi u svoju Kuu Devojaka, kao posvoje. Naui je
svojim obiajima i svojoj mudrosti, Gospo od Avalona, a ja u nauiti Gavena svojim..."

2.
"Znai, doao si da postane svetenik?" upita starac.
Gaven ga iznenaeno pogleda. Kada ga je svetenica Kea sino dovela kod Branosa, inilo mu
se da je prastari bard davno nadiveo ne samo svoju muziku, nego i pamet. Kosa mu je bila potpuno
seda, a ruke toliko izobliene da vie nije mogao da bira prave strune na harfi; kad su mu predstavili
Gavena, jedino je pokazao gomilu ovijih koa gde je deak mogao da legne, a onda je ponovo
zaspao.
Bard nije mnogo obeavao kao uitelj na ovom stranom mestu, ali ovije koe bile su tople i bez
buva, a deak je bio veoma umoran. Pre nego to je i do pola razmislio o svim udnim stvarima
koje su mu se desile proteklog meseca, obuzeo ga je san. No, Branos je ujutro bio sasvim drugaiji
od sinonjeg oamuenog stvorenja. Zamagljene oi bile su neobino otre, i Gaven oseti da crveni
pod tim sivim pogledom.
"Nisam siguran", oprezno odgovori on. "Moja pomajka nije mi rekla ta u ovde raditi. Pitala je
da li bih voleo da budem bard, ali ja sam nauio samo najjednostavnije pesme, kakve ue sva deca
usvojena u umskoj Kui. Volim da pevam, ali za barda je svakako potrebno mnogo vie od toga..."
To nije bilo sasvim tano. Gaven je oboavao pevanje, ali Vrhovni druid, Ardanos, koji je bio
najbolji bard meu druidima svog vremena, nije voleo ni da ga vidi i nikad mu nije dao da pokua.
Sada, kad je znao da mu je Ardanos pradeda, i da je hteo da ubije Eilan kada je saznao da ova eka
dete, znao je i zato, ali i dalje je oklevao da pokae zanimanje.
"Da sam pozvan tim putem", oprezno dodade on, "to bih do sada ve znao, zar ne?"
Starac se zakalja i pljunu u vatru. "ta voli da radi?"
"U umskoj Kui pomagao sam oko koza i ponekad sam radio u bati. Kad je bilo vremena,
loptao sam se sa drugom decom."
"Voli da se muva napolju, a ne da ui?" Otar pogled ponovo je poivao na njemu.
"Volim da radim stvari", polako ree Gaven, "ali volim i da uim stvari, ako su zanimljive.
Voleo sam prie o junacima koje su nam priali druidi." Pitao se kakve prie Rimljani priaju svojoj
deci, ali znao je da to ovde ne treba da pita.
"Ako voli prie, znai da emo se lepo slagati", ree Branos, smeei se. "eli li da ostane?"
Gaven obori pogled. "Mislim da je meu mojim precima bilo bardova. Moda me je zato Gospa
Kaileja poslala ba ovamo. Ako nemam dara za muziku, da li ete me i dalje eleti?"
"Meni su, avaj, potrebne tvoje snane ruke i noge, a ne muzika." Starac uzdahnu; potom mu se
upave obrve namrtie. "Ti misli da je meu tvojim precima bilo bardova? Zar ne zna? Ko su ti
bili roditelji?"
Deak ga je oprezno gledao. Kaileja mu nije rekla da treba da krije svoje poreklo, ali saznanje
mu je bilo toliko novo da mu nije delovalo stvarno. Ali moda je Branos toliko dugo iveo da mu
ak ni ovo nee biti udno.
"Ne znam hoete li mi poverovati, ali do ovog meseca nisam znao ni njihova imena. Sada su
mrtvi, i pretpostavljam da im vie ne moe nakoditi ako ljudi saznaju za mene..." Sa uenjem je
primetio u svojim reima gnuanje. "Kau da mi je majka bila Vrhovna svetenica Vernemetona,
Gospa Eilan." Setio se njenog umilnog glasa i mirisa koji se uvek oseao u njenim velovima, i
zamurio da savlada suze. "Ali moj otac bio je Rimljanin, i prema tome sad znate da nikada nije ni
trebalo da se rodim."
Prastari druid vie nije mogao da peva, ali sluh mu je bio odlian. uo je uvreeni prizvuk u
deakovom glasu i uzdahnuo.
"U ovoj kui nije vano ko su ti bili roditelji. Kunomaglos, koji predvodi druide onako kako
gospa Kaileja predvodi svetenice, potie iz lonarske porodice u okolini Londiniuma. Niko na
ovom svetu ne zna, osim po uvenju, ko mu je bila majka, ili otac. Pred bogovima nije bitno nita
sem onoga to sam stvori."
To nije sasvim tano, pomisli Gaven. Kaileja je rekla da je prisustvovala mom roenju; prema
tome, ona zna ko mi je bila majka. Ali pretpostavljam da je i to po uvenju, jer moram da joj

verujem na re. Mogu li da joj verujem? upita se on. Ili ovom starcu, ili bilo kome ovde? Zaudo,
tog tenutka pomisli na Vilinsku Kraljicu. Njoj je verovao, i to je bilo udno, jer ak nije bio siguran
ni postoji li ona.
"Meu druidima naeg reda", re starac, "roenje nije vano. Svi ljudi stiu na ovaj svet bez
iega, i bez obzira na to jesi li sin Vrhovnog druida ili lutalice beskunika, svaki ovek poinje kao
dreava gola beba - i ja i ti, sin prosjaka ili kralja ili stotinu kraljeva - svi ljudi tako poinju, i svi
isto zavravaju, pod pogrebnim aravom."
Gaven je zurio u njega. Gospa od Vilinskog naroda upotrebila je isti izraz - 'Sin Stotinu
Kraljeva'. Od toga ga obuze istovremeno vruina i jeza. Obeala je da e doi po njega. Moda e
mu tada rei ta ta titula znai. Osetio je da mu srce iznenada ubrzano bije i nije znao je li to od
iekivanja ili od straha.
Kako je opadao mesec koji ju je pozdravio po povratku u Avalon, Kaileja se sve vie uklapala u
rutinu, kao da i nije bila odsutna. Ujutro, kad su se druidi penjali na Tor da pozdrave zoru,
svetenice su obavljale svoje obrede kraj ognjita. Uvee, kada su daleke morske plime podizale
nivo vode u movari, okretale su se ka zapadu da pozdrave sunce na zalasku. Uvee je Tor pripadao
svetenicama; mladi mesec, puni mesec i svaka etvrt imali su svoje obrede.
Neverovatno, razmiljala je dok je pratila Eiluned ka skladitu, kako brzo nastaju tradicije.
Zajednica svetenica na svetom ostrvu nije jo proslavila ni svoju prvu godinjicu, ali Eiluned se
ve ponaala kao da je sve to je Kaileja bila predloila bilo posledica prirodnih zakona i stotinu
godina tradicije.
"Sea se kako je Vodohoda, kad je prvi put doao, doneo vreu jema? Ali ovog puta, kad je
doao po lek, nije doneo ba nita." Eiluned poe prva niz stazu ka skladitu, ne prekidajui priu.
"Mora shvatiti, Gospo, da ovo nikada nee uspeti. Imamo premalo obuenih svetenica da
pomaemo i onima koji mogu neim da nam uzvrate, a ako ti bude dovodila svako siroe koje
nae, nemam pojma kako emo ih prehraniti tokom visoke vode!"
Kaileja na trenutak ostade bez rei; potom pouri da je stigne.
"On nije bilo koje siroe - on je Eilanin sin!"
"Onda neka ga uzme Bendeigid! On joj je, na kraju krajeva, bio otac."
Kaileja odmahnu glavom, jer pamtila je poslednji razgovor sa njim. Bendeigid je poludeo. Ako
se ona ita pita, on nee nikada saznati da je Gaven uopte iv.
Eiluned povue rezu koja je drala vrata skladita. Kad se vrata otvorie, neto malo i sivo istra
u okolno bunje.
Eiluned ciknu i ustuknu, pravo u ruke Kaileji. "Proklete bile prljave zveri! Proklete..."
"uti!" obrecnu se Kaileja i protrese je. "Nije na tebi da proklinje stvorenje koje ima jednaka
prava kao i mi da trai sebi hranu. Niti da odbije pomo ikome ko doe da je trai, pogotovo
Vodohodau, koji nas voza tamo i ovamo preko jezera, a plaamo mu samo blagoslovom!"
Eiluned se okrete, zlokobno crvena u licu. "Ja samo radim posao koji si mi dodelila!" uzviknu
ona. "Kako moe tako da mi se obraa?"
Kaileja je pusti i uzdahnu. "Nisam htela da te uvredim, niti da kaem da ne radi dobro. Mi smo
ovde jo nove, jo uimo ta moemo da radimo i ta nam je potrebno. Ali znam da nae prisustvo
ovde nema nikakve svrhe ako pri tom treba da postanemo grube i pohlepne kao Rimljani! Ovde smo
da sluimo Gospi. Zar ne moemo imati poverenja u Nju da e nam pomoi?"
Eiluned odmahnu glavom, ali u lice joj se vratila prirodna boja. "Hoemo li sluiti Gospi
gladujui? Pogledaj", ona povue kamenu plou sa trapa i pokaza unutra, "trap je poluprazan, a
kratkodnevica je tek za jedan mesec!"
Trap je dopola pun, poele Kaileja da odgovori, ali odredila je Eiluned da se brine o skladitu
upravo zbog njene sklonosti za ovakvom brigom.
"Imamo jo dva trapa, a oni su jo puni", mirno ree Kaileja, "ali dobro je to si mi ukazala na
ovo."
"U skladitima u Vernemetonu uvek je bilo dovoljno ita za nekoliko zima, a sada imaju da
hrane mnogo manje usta", ree Eiluned. "Da poaljemo nekoga da nam donese viak?"

Kaileja zatvori oi i ponovo ugleda hrpu pepela na Brdu Devojaka. Zaista, Eilani i mnogim
drugima nee biti potrebna hrana ove zime, niti ikada vie. Rekla je sebi da je to praktian predlog,
da Eiluned nije elela da joj nanese bol.
"Pitau." Naterala je sebe da smiri glas. "Ali ako e, kao to se govori, zajednica ena u umskoj
Kui biti rasputena, ne moemo oekivati da nas hrane jo godinu dana. A svakako bi bilo mnogo
bolje da nas u Devi potpuno zaborave. Ardanos se upleo u poslove Rimljana i to nas je gotovo
unitilo. Mislim da treba da budemo to neupadljivije, a u tom sluaju moramo nai naina da se
same prehranimo."
"To je tvoj posao, Gospo. Moj je da se snaem sa onim to imamo", ree Eiluned. Gurnula je
kamenu plou na mesto. Ne, to je Gospina dunost, poisli Kaileja dok su prebrojavale vree i burad.
Mi smo ovde zbog Nje, i ne smemo to da zaboravimo.
Bila je injenica da mnoge starije ene nisu nikada imale drugi dom sem svetenikog. No, pri
tome su posedovale vetine koje bi im otvorile vrata sale bilo kog britanskog poglavara. Bilo bi
teko otii, ali nijedna od njih nee gladovati. Dole su da slue Boginji jer ih je Ona pozvala, a ako
Boginja eli svetenice, pomisli Kaileja uz nagovetaj osmeha, na Njoj je da nae naina da ih
nahrani.
"A to ne mogu sama", ree Eiluned. Kaileja se tre kad je shvatila da ne slua drugu enu. Sada
upitno podie obrve.
"Ne moe oekivati od mene da pazim na svako zrno jema i rai. Neka neke devojke zaslue
hranu tako to e mi pomagati!"
Kaileja se namrti, i u njoj iznenada propupe ideja. Dar od Gospe, pomisli ona, odgovor za
mene. Devojke koje su uile kod njih bile su dobro obuene, i lako bi nale mesto u svakom
domainstvu. Zato ne bi primili keri ambicioznih ljudi i poduavali ih neko vreme, dok ne odu da
se udaju? Rimljani ne mare mnogo ta ene rade - oni ne moraju ak ni znati za to.
"Dobie pomagae", ree ona Eilunedi. "Nauie ih kako da odravaju domainstvo, Kea e ih
uiti muzici, a ja u ih uiti starim priama naeg naroda i znanju Druida. ta misli, kakve prie e
priati svojoj deci? I kakve pesme e pevati bebama koje e roditi?"
"Nae, valjda, ali..."
"Nae", potvrdi Kaileja, "a oevi Rimljani koji vide svoju decu jednom dnevno, za veerom,
nee ni pomisliti da to pitaju. Rimljani veruju da nije vano ono to kae jedna ena. Ali moemo
im oteti itavo ovo ostrvo pomou dece ena koje su uile na Avalonu!"
Eiluned slegnu ramenima i nasmei se, nejasno shvatajui. No, dok je Kaileja sa njom zavravala
proveru, ve je hitro razmiljala. Jedna od njihovih devojaka, mala Alija, nije bila roena za ivot
svetenice. Kada se bude vratila svojoj kui, moi e da proiri vest meu enama, a druidi je mogu
poslati ljudima iz poglavarskih kua koji jo potuju stare obiaje.
Ni Rimljani sa svojom vojskom niti hriani sa svojim priama o prokletstvu ne mogu nadvladati
prve rei koje beba uje u majinom naruju. Neka Rim vlada telima mukaraca, ali Avalon, mislila
je u rastuem uzbuenju, sveto ostrvo, bezbedno u movari, Avalon e uobliiti njihove due.
Gaven se probudio vrlo rano i leao je budan, suvie obuzet mislima da bi ponovo zaspao, iako
je komadi neba koji se video kroz pukotinu pod strehom kolibe tek poeo da bledi pred najavom
svitanja. Branos je jo tiho hrkao na drugom krevetu, ali pod prozorom se ulo neije kaljanje i
ukanje. Nebo u visini jo je bilo tamno, ali na istoku, tamo gde e izii sunce, ve se video
nagovetaj ruiastog.
Tokom nedelju dana od dolaska u Avalon poeo je da ui njihove obiaje. Mukarci su se
okupljali pred druidskom salom, novaci u sivim, a stariji svetenici u belim odorama, pripremajui
se za slubu svitanja. Procesija je bila potpuno nema; Gaven je znao da niko nee progovoriti sve
dok se sunev disk ne pokae, jasan i blistav, iznad bregova. Dan e biti lep; proveo je itav ivot u
druidskom hramu i poznavao je vreme.
Izvukao se iz kreveta, obukao se ne uznemirujui starog svetenika - barem ga nisu dodelili Kui
Devojaka, gde bi ga uvali kao devicu - i iziao iz kolibe. Svetlost praskozorja bila je nejasna, ali
vlani vazduh bio je pun sveeg mirisa ranog jutra, i on duboko udahnu.

Kao na neki znak, procesija svitanja krete uz stazu. Gaven je ekao u senci pod strehom dok
druidi ne odoe, a potom tiho poe ka obali jezera. Vilinska ena rekla mu je da tu eka. Svakog
dana otkako je doao, dolazio je na ivicu vode. Sada se pitao hoe li ona ikada doi po njega, ali ve
je zavoleo sporo svitanje dana nad movarama.
Nebo je tek poinjalo da rudi. Iza njega su se sada jasno videle zgrade skupljene pod padinom
Tora. Video se visoki vrh glavne sale, sagraene pravougaono, na rimljanski nain. Iza nje su
nejasno sijali trani krovovi ostalih zgrada - jedna vea za svetenice, manja za devojke, i jo jedna
mala, izdvojenija, za Vrhovnu svetenicu. Iza njih su leale kuhinja, tkaonica i staja za koze. Mogao
je samo da nazre od vremena potamnele krovove druidskih zgrada na drugoj strani brda. Nie
nizbrdo, znao je, nalazi se sveti kladenac, a na drugoj strani panjaka bile su hrianske kue, nalik
na konice, okupljene oko trnovitog drveta koje je tamo niklo iz palice oca Josifa.
No, tamo jo nije bio. Svetenice su, posle malo rasprave o tome koji poslovi pristaju mukom
detetu, odluile da se on stara o kozama koje su im davale mleko. Da sam otiao kod svog
rimljanskog dede, pomisli on, ne bih morao da uvam koze. No, koze nisu bile loe drutvo.
Pogledao je sve svetlije nebo i zakljuio da e svetenice uskoro ustati i da treba da ode u salu na
jutarnji obrok. Tada e koze poeti da mekeu, jedva ekajui da iziu na panjak. Ovo je bilo
jedino vreme koje je imao za sebe.
Opet je zauo u sebi Gospine rei: 'Sine Stotinu Kraljeva.' ta joj je to znailo? Zato on? Nije
uspevao da se oslobodi takvih misli. Mnogo je dana prolo od tog udnog pozdrava. Kada e doi
po njega?
Dugo je sedeo na obali, gledajui preko sivog prostranstva vode, koje se menjalo u srebrnasto,
odraavajui boju jesenjeg neba. Vazduh je bio otar, ali on je navikao na hladnou, a ovija koa
koju mu je Branos dao kao ogrta dobro ga je grejala. Bilo je tiho, ali ne potpuno; kad se jo vie
umirio, uhvatio je sebe kako oslukuje apat vetra u drveu i uzdahe talasia koji su ljubili obalu.
Zatvorio je oi i zadrao dah, jer su svi ti tihi zvuci iz sveta oko njega na trenutak postali muzika.
Postao je svestan pesme - nije znao potie li spolja ili to peva neto u njemu, ali melodija je bila sve
umilnija. Ne otvarajui oi, on izvue iz depa vrbovu sviralu koju je dobio od Branosa i poe da
svira.
Prvi tonovi bili su toliko pitavi da je umalo bacio sviralu u vodu; ali ubrzo su se proistili.
Gaven duboko udahnu i pokua ponovo. Sada je opet uo istu nit zvuka. Paljivo je premetao
prste i poeo da izvlai melodiju. Kako se oputao, disao je sve dublje, kontrolisano, i utonuo u
zaetak pesme.
Zanet muzikom, u prvi mah nije ni primetio da se pojavila Gospa. Postepeno se treperenje svetla
nad jezerom izotrilo u senku, a senka se pretvorila u oblije, kreui se kao magijom preko
povrine vode, sve dok se nije dovoljno primaklo da bi video nizak pramac amca na kome je
stajala i vitku motku za veslanje u njenoj ruci.
amac je odnekle liio na barku kojom ga je Vodohoda dovezao na ostrvo, ali bio je ui, a
Gospa je veslala dugim, spretnim pokretima. Gaven ju je paljivo gledao. Kad su se ranije sreli, bio
je suvie zbunjen da bi je zaista pogledao. Njene vitke, miiave ruke bile su gole do ramena,
uprkos hladnoi; tamnu kosu vezala je iznad ela, visokog i bez bora, na kome su se isticale jedino
tamne, ravne obrve. I oi su joj bile tamne i sjajne. Pratila ju je mlada devojka, vrsto graena, sa
dubokim jamicama na ruiasto-belim obrazima glatkim kao gusto mleko i lepom kosom, bakarno
zlatnom, istom kakvu je imala i gospa Eilan - njegova majka. Kosu je uplela, kao svetenice, u
dugaku pletenicu. Devojka mu se brzo osmehnu, i jamice postae dublje.
"Ovo je moja ker, Siana", rele Gospa, vrsto ga gledajui oima blistavim i otrim kao u ptice.
"Kakvo ime ti je dato, gospodaru moj?"
"Moja majka me je zvala Gaven", ree on. "Zato ste..."
Gospine rei prekinue njegovo pitanje. "Zna li da vesla motkom, Gavene?"
"Ne znam, Gospo. Nikada me nisu uili nita o vodi. Ali pre nego to poemo..."
"Dobro. Znai, nita ne mora da zaboravi, i barem tome mogu da te nauim." Opet ga je
prekinula. "Ali za sada e biti dovoljno da ue u amac i ne prevrne ga. Paljivo ui. U ovo doba
godine voda je suvie hladna za kupanje." Pruila je malu aku, vrstu kao kamen, i pomogla mu da

ue u amac. On sede, steui ivice kad se zaljuljao, ali vie ga je uznemirilo njeno nareenje nego
taj pokret.
Siana se zakikota, a Gospa se zagleda u nju onim tamnim oima. "Da tebe niko nije nauio, ni ti
ne bi nita znala. Je li lepo smejati se neznanju?"
A ta emo sa mojim neznanjem? upita se on. No, nije pokuavao da ponovi pitanje. Moda e
hteti da ga saslua kasnije, kada stignu tamo kuda su krenuli.
"Samo sam zamislila neoekivano kupanje po ovakvom danu..." promrmlja Siana. Pokuavala je
da se uozbilji, ali opet se zakikotala, i Gospa se popustljivo nasmei, gurajui motkom amac preko
povrine Jezera.
Gaven pogleda devojku. Nije znao da li mu se Siana podsmeva, ali dopadalo mu se to joj se oi
iskose kad se nasmei i zakljuio je da mu ne smeta njen smeh. Ona je bila neto najlepe u svom
tom prostranstvu srebrnaste vode i bledog neba; mogao bi da ugreje ruke u toj crvenoj kosi.
Neodluno joj se nasmeio. Kad mu je uzvratila, sjaj njenog osmeha probio je oklop kojim je
pokuao da obuzda svoja oseanja. Tek mnogo kasnije shvatio je da se njegovo srce tog trenutka
zauvek otvorilo pred njom.
No, sada je znao samo da mu je toplije, pa je olabavio pojas na svojoj ovijoj koi. Barka je
glatko klizila vodom kako se sunce pelo. Gaven je utke sedeo, gledajui Sianu ispod trepavica.
Gospa, izgleda, nije oseala potrebu da govori, a Siana se ugledala na nju. Gaven se nije usuuvao
da prekine tiinu, pa je oslukivao ptiiji poj i tiho pljuskanje vode.
Voda je bila mirna, tek sa malenim talasima od blagog povetarca ili jaih nabora za koje mu je
Gospa rekla da oznaavaju skrivene sprudove i debla. Jesen je bila kiovita, i voda je ostala visoka;
Gaven je gledao ustalasanu vodenu travu i zamiljao potopljene livade. Bregovi i brdaca
provirivali su iz vode, ponegde povezani tracima. Ve je prolo podne kada Gospa upravi amac
ka ljunanoj obali jednog ostrva koje - barem Gavenu - nije izgledalo nita drugaije od ostalih.
Izila je na suvo i dala znak deci da pou za njom.
"Ume li da zapali vatru?" upita ona.
"ao mi je, Gospo, ni to me nikada nisu nauili." Osetio je da crveni. "Znam kako da odravam
dobar plamen, ali druidi smatraju da je vatra sveta. Pale je samo u naroitim prilikama, a i to ine
jedino svetenici."
"Ba lii na mukarce da prave misteriju od neega to svaka seljanka ume", ree Siana. No,
Gospa odmahnu glavom.
"Vatra jeste misterija. Kao i svaka mo, moe da bude opasnost, ili sluga, ili bog. Zavisno od
toga kako se koristi."
"A kakav plamen emo ovde zapaliti?" upita on.
"Samo putniku vatru, da skuvamo sebi jelo. Siana, povedi ga sa sobom i pokai mu kako se
skuplja gorivo."
Siana prui ruku Gavenu, sklopivi male, tople prste oko njegovih. "Hajde, treba da naemo
suvu travu i lie; sve to e brzo goreti i lako se zapaliti; granice i opalo granje - ovako." Pustila je
njegovu ruku i podigla aku granica. Zajedno su traili suvo drvo i gomilali lie i granice na hrpu
u udubljenju u mokrom tlu. Krupnije granje stavljali su na drugu hrpu. Oito su one ranije ve bile
ovde.
Kada je procenila da je hrpa dovoljno velika, Gospa mu pokaza kako se pali vatra pomou elika
i kremena koje je nosila u torbici o pojasu, i pojavi se prvi plamen. Gavenu je bilo udno to ga ona
ui sluinskim poslovima poto ga je pozdravila kao kralja. No, gledajui vatru, setio se ta je ona
rekla o njoj, i razumeo je. ak je i vatra za kuvanje sveta, a moda, u ova vremena kada Rimljani
vladaju spoljanjim svetom, ak i sveti kralj treba da slui tajno, u sitnim stvarima.
Ubrzo je ve plamtela vesela vatrica, a Gospa joj je dodavala sve vee grane. Kada se dobro
razgorela, Gospa posee u barku i izvue iz vree mlitavog, obezglavljenog zeca. Uz pomo malog
kamenog noa brzo ga je odrala i oistila, pa ga je namestila na zelene grane nad vatrom, koja se
smirivala poto se deo granja pretvorio u ar. Uskoro iz zeca poe u vatru da kaplje sok, itei.
Gavenu zakra stomak od nestrpljenja pred prijatnim mirisom, i on postade bolno svestan da je
propustio doruak.

Kada je meso bilo gotovo, Gospa ga isee noem i dade deci po porciju, mada za sebe nije uzela
nita. Gaven je gladno jeo. Kada su zavrili, Gospa im pokaza gde da zakopaju kosti i krzno.
"Gospo", ree Gaven, briui ruke o tuniku, "hvala vam na jelu. Ali i dalje ne znam ta smerate
sa mnom. Sada kad smo jeli, hoete li mi odgovoriti?"
Ona se ispitivaki zagleda u njega. "Misli da zna ko si, ali to uopte ne zna. Rekla sam ti da
u te voditi. Pomoi u ti da sazna za ta si stvoren." Ona se vrati do amca i dade im znak da se
ukrcaju.
A ta je sa stotinu kraljeva? eleo je da upita. No, nije se jo usuivao.
Ovog puta vila ih poveze preko otvorene vode, gde se u movaru ulivala reka stvarajui kanal;
sve dublje se saginjala da motkom dohvati dno. Ostrvo ka kome se uputila bilo je prostrano,
odvojeno od kopna samo uzanim kanalom sa zapada.
"Tiho hodajte", ree ona im su pristali uz obalu. Povela ih je meu drvee.
ak i na poetku zime, kada je lie poelo da opada, provlaenje izmeu stabala i ispod niih
grana nije bilo lako, a suvo lie ukalo je pod svakim neopreznim korakom. Gaven je neko vreme
bio suvie zauzet kretanjem da bi pitao kuda idu. Vila je hodala bez zvuka, a Siana je takoe bila
veoma tiha. Pored njih se oseao kao trapavi vo.
Sa olakanjem se zaustavio kad je ona podigla ruku. Polako je povukla u stranu leskovu granu.
Pred njima se nalazila mala livada gde su crveni jeleni pasli bledu travu.
"Prouavaj jelene, Gavene, mora nauiti njihove navike", tiho ree ona. "U leto ih ne bi naao
ovde. Tada lee tokom vrelog dana i izlaze da pasu tek u sumrak. Ali sada znaju da moraju jesti to
vie mogu pre nego to doe zima. Jedna od prvih dunosti lovca jeste da naui navike ivotinje
koju sledi."
Gaven se usudi da poluglasno progovori. "Znai, treba da budem lovac, Gospo?"
Nije mu odmah odgovorila.
"Nije vano ta radi", odvrati mu jednako tiho. "Drugo je ta jesi. To mora da naui."
Siana prui sitnu aku i povue ga u udubljenje u travi.
"Gledaemo jelene odavde", apnu ona. "Odavde se sve vidi."
Gaven je tiho leao kraj nje, toliko blizu da mu odjednom sinu da je Siana devojka, i to njegovih
godina. Dosad jedva da je viao, a kamoli dodirivao mlade devojke; Eilan i Kaileja, koje je
poznavao itavog ivota, za njega uopte nisu bile ene. Sve to je itavog ivota sluao ne
razumevajui sada ga zapljusnu. Gotovo potpuno obuzet ovim novim saznanjem, oseti da mu obrazi
crvene. Bio je veoma svestan toga i brzo je sakrio lice u hladnu travu. Mogao je da oseti sladak,
vlaan miris Sianine kose, kao i jak miris njene suknje od grubo utavljene koe.
Posle nekog vremena Siana ga munu. "Gledaj!" apnu ona.
Preko trave paljivo je stupala kouta, lako balansirajui na kopitama koja su izgledala premala
za njenu teinu. Nekoliko koraka iza nje ilo je poluodraslo lane, sa svetlim pegama upola
zaklonjenim upavim zimskim krznom. Pratilo je majku, ali u poreenju sa njenom smirenom
elegancijom njegov korak je naizmenino delovao trapavo i ljupko. Kao ja... pomisli Gaven,
smeei se.
Gledao ih je kako polako napreduju u paru, zastajui da onjue vetar. Potom, moda uplaena od
nekog tihog zvuka koji Gaven nije uo, kouta podie glavu i ieze u skoku. Ostavljeno samo na
maloj istini, lane se u prvi mah ukoi; nekoliko sekundi nepomino je stajalo, a onda naglo jurnu
za njom.
Gaven ispusti vazduh. Sve do sada nije ni bio svestan da je zadravao disanje.
Eilan, moja majka, pomisli on, jo isprobavajui tu re, mada ne prvi put, bila je kao ta kouta.
Bila je toliko zauzeta poslom Vrhovne svetenice da nije, zapravo, ni znala da sam tamo, a kamo li
ko sam i ta sam.
No, sada se ve gotovo navikao na taj bol. Svest o Siani koja se protezala kraj njega bila je
mnogo stvarnija od seanja. Jo je oseao mesto na kome su njeni mali, vlani prsti stezali njegove.
Poe da se pokree, ali ona je pokazivala ka ivici ume. On se ukoi, pokuavajui da ne die, a
onda, na ivici istine, ugleda senku. Jedva je uo Sianin nehotini uzdah kad velianstveni jelen, sa

irokim rogovljem, polako izie na otvoreno. Drao je visoko podignutu glavu; kretao se sa
ogromnim i prefinjenim dostojanstvom.
Gaven je nepokretno gledao kako jelen okree glavu, zastavi na trenutak kao da moe da kroz
lie vidi Gavena.
uo je Sianin apat kraj sebe. "Kralj Jelen! Mora da je doao da te pozdravi! Ponekad sam
gledala jelene nedeljama, a njega ne bih videla!"
Gaven ustade mimo svoje volje. Za tenutak se gledao u oi sa jelenom. Potom ivotinja nauli
ui i pripremi se za beg. Gaven se ugrize za usnu, siguran da ga je on uplaio, ali sledeeg trenutka
kroz vazduh prolete strela sa crnim perjem i zari se u zemlju na mestu gde je stajao jelen. Za njom
dolete jo jedna. No, dotle su ve svi jeleni ponovo nestali u umi, i nije se videlo vie nita sem
zanjihanih grana.
Gaven pree pogledom sa mesta gde je nestao jelen ka mestu odakle su dole strele. Izmeu
drvea se pojavie dva oveka, zaklanjajui oi dlanom od popodnevnog sunca.
"Stoj!" To su se pokrenule Gospine usne, ali glas kao da je dopirao odasvud. Lovci stadoe kao
ukopani, osvrui se. "Ovaj plen nije za vas!"
"Ko brani..." poe vii lovac, ali njegov drug ve je pravio znak protiv zla i apatom ga
uutkivao.
"uma vam brani, i Boginja koja svemu daje ivot. Druge jelene moete da lovite, jer sad je
doba lova, ali ovog ne. Usudili ste se da zapretite Kralju Jelenu. Idite i traite drugi trag."
Sada su obojica drhtala. Ne usudivi se ni da uzmu strele, okrenue se i uz bunu lomljavu
nestadoe u bunju iz koga su izili.
Gospa izie iz senke velikog hrasta i dade deci znak da ustanu.
"Moramo da se vratimo", ree ona. "Dan odmie. Drago mi je to smo videli Kralja Jelena. To
sam elela da vidi, Gavene - to je razlog to sam te dovela ovamo."
Gaven zausti da pita, a onda se predomisli. "ta je bilo?" upita Vilinska Krlajica. "Uvek sme da
mi kae ta misli. Moda neu uvek sve moi da ti kaem, ali uvek sme da pita, a ako je to neto
to ne mogu da uinim ili dozvolim, uvek u ti objasniti zato."
"Spreili ste one ljude da ulove jelena. Zato? I zato su vas posluali?"
"Oni su ljudi iz ovog kraja i znaju da treba da me sluaju. A to se tie jelena, stariji narodi ga ni
u kakvoj gladi nisu dirali. Kralja Jelena moe da ubije samo kralj..."
"Ali mi nemamo kralja..." apnu on, svestan da se primie odgovoru, a ne znajui da li eli da ga
zna.
"Sada ne", sloi se ona. "Hodi." Pola je putem kojim su doli.
"Voleo bih da ne moram da se vratim", ozbiljno ree Gaven. "Ja sam samo neeljeni teret
ljudima na Toru."
Na njegovo veliko iznenaenje, Gospa nije pourila da ga ubeuje u dobre nemere njegovih
staratelja. Dosad je ve bio navikao da svi odrasli podravaju ono to su drugi odrasli rekli.
Umesto toga, Gospa je oklevala. Potom polako progovori. "I ja bih volela da ne mora da se
vrati; ne elim da bude nesrean. Ali svaka odrasla osoba mora, ranije ili kasnije u ivotu, da ini
stvari za koje nema sklonosti ni dara. I premda bih smatrala za ast da usvojim nekoga sa takvim
poreklom i mada sam oduvek elela sina da ga podiem zajedno sa keri, neophodno je da ostane u
hramu, koliko god je potrebno da se postane druid. To uenje je neophodno i mojoj keri."
Gaven razmisli na trenutak. "Ali ja, zapravo, ne elim da postanem druid."
"Nisam to ni rekla - samo da mora proi tu obuku da bi ispunio svoju sudbinu."
"ta je moja sudbina?" uzviknu on, i primeti da je Siana prebledela. Nije hteo da se pred njom
svaa sa njenom majkom, ali morao je da zna.
Vila je dugo gledala u njega. "Kada vidi oblake crvene i debele, zna da e tokom dana
verovatno biti oluje, zar ne? Ali ne moe znati kada e tano poeti kia niti koliko e je pasti.
Tako je i sa vremenom u unutranjim svetovima. Ja poznajem njihove plime i cikluse. Poznajem
znake i vidim njegove moi. Vidim mo u tebi, dete; zvezdane plime se talasaju oko tebe kao to se
voda razdvaja pred skrivenim drvetom. Mada ti to sada nije uteha, znam da si ovde sa nekim ciljem.

Ali ne znam koji je to cilj, ne tano, a i da znam, ne bih smela da ti kaem; jer ljudi esto, trudei
se da ispune ili izbegnu neko proroanstvo, ine upravo ono to ne bi smeli."
Gaven ju je sluao bez mnogo nade, ali ipak je postavio pitanje kad je zavrila. "Hou li vas
videti ponovo, Gospo?"
"Budi siguran da hoe. Zar nee moja roena ker iveti meu devicama Avalona? Kada doem
da je vidim, posetiu i tebe. Hoe li je uvati meu druidima onako kako je ona tebe uvala u
umi?"
Gaven je zapanjeno pogleda; Siana uopte nije liila na druidsku svetenicu, koju je on uvek
zamiljao kao Eilan, ili moda Kaileju.
Znai, i Siana je takva? I ona ima sudbinu?
3.
Kako se primicala kratkodnevica, postajalo je tamnije, vlanije i hladnije. ak i koze vie nisu
elele da lunjaju. Gaven je sve ee zaticao sebe u blizini koliba nalik na konice, tamo gde se
panjak pruao daleko od Tora. U prvi mah, kada je uo zvuk pesme kako dopire iz prostrane
okrugle zgrade koju su hriani drali za svoje svetilite, ostao je podalje, ali ono to je uo zadivilo
ga je. Svakog dana prilazio je sve blie.
Govorio je sebi da je to samo zbog kie ili zbog hladnog vetra, i da hoe da iz zaklona pazi na
koze. Moda bi bilo drugaije da je imao za drutvo nekoga svojih godina, ali Vilinska Kraljica jo
nije ispunila obeanje da e dovesti Sianu na Avalon, i on je bio usamljen. Krio se kad bi monasi
izlazili, ali dugo, sporo pulsiranje njihovih pesama uznemiravalo ga je, mada drugaije, isto koliko i
muzika druidskih bardova.
Jednog dana, neposredno pred kratkodnevicu, zaklon kraj zida izgledao je posebno privlano, jer
je te noi slabo spavao. Sanjao je svoju majku, okruenu plamenom, kako zove sina da je spase.
Gavenu se srce stezalo dok ju je gledao, ali u snu nije znao da zove ba njega, i zato nije uinio
nita. Kada se probudio, setio se da je on njen sin. Dugo je plakao, jer je bilo prekasno da je spase,
pa ak i da joj kae da bi je voleo, da mu je samo dala prirliku.
Seo je oslonjen o zid od pletera, vre se umotavajui u gunj. Danas je muzika bila naroito
lepa, puna radosti, inilo mu se, mada nije razumeo rei. Razgonila je none strepnje kao to prvo
sunce topi inje. Zagledao se u igru duginih boja na ledenim kristalima; kapci mu postae teki, i on
zaspa neopazice. Nije ga probudio neki zvuk, nego upravo tiina. Pesma je prestala i vrata su se
otvarala. Izilo je dvanaest mukaraca, starih, ili su bar njemu tako izgledali, odevenih u sive
mantije. Oseajui da mu srce tue, Gaven se uvue u svoj gunj, nepokretan kao mi kada vidi sovu
u letu. Na samom kraju kolone iao je maleni starac, pogrbljen od godina, potpuno sede kose.
Zastao je, osvrui se otrim pogledom, i skoro odmah ugledao uznemirenog Gavena. Poao je par
koraka prema njemu i klimnuo glavom.
"Tebe ne poznajem. Jesi li mladi druid?"
Poslednji monah u koloni ispred starca, visok, proelav i nezdrave koe, okrete se da ih ljutito
pogleda. No, starac podie ruku, u znak prekora ili blagoslova, i taj drugi, jo namrten, okrete se i
poe za ostalima ka svojoj kolibi.
Gaven ustade, umiren starevom utivou. "Nisam, gospodaru. Ja sam siroe, i pomajka me je
dovela ovamo jer nemam nikog drugog na svetu. Ali moja majka bila je jedna od njih, pa u
verovatno i ja biti."
Starac ga je pomalo iznenaeno gledao. "Zaista je tako? Verovao sam da su druidske svetenice
pod zavetom devianstva, kao nae monahinje, i da se ne udaju, niti raaju decu."
"Tako je", ree Gaven, setivi se nekih stvari koje je Eiluned govorila kad je mislila da je on ne
uje. "Ima ih koji govore da nije uopte trebalo da se rodim. Ili da je trebalo ubiti i mene i moju
majku."
Stari monah ga je dobroudno gledao. "Gospod, dok je obitavao meu nama, imao je
razumevanja ak i za ene uhvaene u preljubi. A govorio je da e maloj deci pripasti carsko
nebesko. Ali ne seam se da je On ikada pitao kako je ko roen, zakonito ili ne."

Gaven se namrti. Zar ak i njegova dua ima vrednosti u oima ovog starog svetenika? Mada
oklevajui, usudio se da to upita.
"Svi ljudi imaju due jednako vredne u oima istinskog Boga, mali brate. Tvoja kao i svaka
druga."
"Istinskog boga?" upita Gaven. "Zar va bog, ko god da je, smatra da mu pripada moja dua, i
ako nisam njegov sledbenik?"
"Prva istina tvoje vere", blago ree svetenik, "kao i moje, jeste da su svi bogovi jedno, ma kojim
imenom ih zvali. Postoji samo jedan jedini izvor; a On vlada i nad hrianima i nad druidima."
Starac se nasmei i kruto poe ka klupi kraj malog trnovitog drveta. "Razgovaramo o besmrtnoj
dui, a jo se nismo upoznali! Moja braa koja predvode pevanje jesu Bron, koji je bio oenjen
mojom sestrom, i Alanus. Brat Pavle je najnoviji u naoj durini. Ja sam Josif, i obino me zovu
'oe'. Ako se tvoj ovozemaljski otac ne bi protivio, voleo bih da me i ti tako zove."
Gaven je zurio u njega. "Nikada nisam video svog ovozemaljskog oca, a sada je mrtav, pa
nemam pojma ta bi rekao na to! A to se tie moje majke, nju sam poznavao, ali nisam znao..."
progutao je knedlu kad se setio sna, "da mi je rod."
Stari svetenik posmatrao ga je nekoliko trenutaka. Potom uzdahnu. "Rekao si da si siroe, ali
nisi u pravu. Ima i Oca i Majku..."
"U Drugom Svetu..." poe Gaven, ali otac Josif ga prekide.
"Svuda oko tebe. Bog je tvoj otac i tvoja majka. Ali ima majku i na ovom svetu, jer zar nisi
usvojenik mlade svetenice Kaileje?"
"Kaileja? Mlada?" Gaven jedva suzdra smeh.
"Meni, koji sam zaista star, Kaileja izgleda kao dete", smireno odvrati otac Josif.
"Znai, ona vam je priala o meni?" sumnjiavo upita Gaven. Ve je znao da Eiluned i ostali
priaju o njemu. Pobesnee ako sazna da su priali ak i hrianima.
No, starac se samo smeio. "Tvoja pomajka i ja ponekad razgovaramo. U ime Gospoda koji je
rekao da su sva deca Boija, ja u ti biti otac."
Gaven odmahnu glavom, setivi se svega to je sluao o hrianima. "Neete me hteti. Imam jo
jednu pomajku, Gospu Vilinskog naroda. Da li je znate?"
Starac odmahnu glavom. "ao mi je to nemam tu ast, ali siguran sam da je ona plemenita
osoba."
Gaven je sad lake disao, ali jo nije bio spreman da veruje starcu. "uo sam da hriani kau
kako su sve ene zle..."
"Ja ne kaem", ree otac Josif, "jer ak je i Gospod, kada je obitavao meu nama, imao prijatelje
meu enama: Mariju iz Betanije, koja bi mu bila ena, da je poiveo dovoljno dugo; i drugu
Mariju, iz grada Magdale, za koju je rekao da joj je mnogo oproteno jer je mnogo volela. Prema
tome, ene, naravno, nisu zle. Tvoja pomajka, Kaileja, veoma je plemenita ena. Ne kaem da su
ene zle, nego da ih ponekad pogreno razumeju ili pogreno upuuju, isto kao i mukarce. A ako
neke od njih gree, ne znai da su sve ene takve."
"Znai, onda Vilinska Gospa nije zla, niti njena ker?" Starac je zvuao kao da ne predstavlja
pretnju, ali Gaven je morao da se uveri.
"Ne poznajem Gospu, pa ne znam. Ima mnogo pria o Vilinskom narodu. Pria se da su oni nii
aneli, koji se nisu borili ni za Boga ni za Zlog kada se pobunio, i zato su osueni da zanavek ive
ovde. Drugi kau da je Eva, posramljena to ima tako mnogo dece, sakrila neke od njih, tako da im
Bog nije podario due.
Moji uitelji govorili su da se vilinski narod sastoji samo od duha, koji govori u ime svega u
prirodi to nema svoj glas. Ali svakako ih je stvorio Bog. I kao to ljudi koji odu u Vilinsku zemlju
nikada ne umiru, oni iz Vilinskog naroda koji se pridrue ljudima postaju smrtni, a ako ive dobro,
svemoni Bog e im podariti duu. to se tie njene keri, ona je samo dete. A ako delom potie od
smrtnika, onda svakako ve ima duu. Mogu li deca da budu zla? Gospod je rekao da je njihovo
carstvo nebesko."
Otac Josif pogleda Gavena i nasmei se. "esto si sluao nae pesme, je li? Da li bi voleo da nas
slua unutra?"

Gaven ga je sumnjiavo odmeravao. Starac ga je privlaio, ali ve se umorio od odraslih koji

stalno govore ta je on i ta treba da radi.
"Ne mora", dodade otac Josif, "ali tako zvui mnogo bolje..." Govorio je sasvim ozbiljno, ali
deak primeti iskru u njegovom oku i poe da se smeje. "Posle sveanosti kratkodnevice, kad bude
imao vie vremena, mogao bi, ako eli, i da ui pevanje..."
Gaven se ukoi. "Otkud ste znali? Otkud ste znali da bih to voleo vie od svega? Ali hoe li mi
Kaileja dopustiti?"
Otac Josif se na to osmehnu. "Kaileju prepusti meni."
Velika sala bila je puna mirisa borovih grana. Druidi su ili da ih naseku sa drvea koje je raslo
na sledeem brdu u nizu koji se pruao od Avalona. Niz se pruao od Tora ka severoistoku,
doseui sve do najdalje take na kojoj se Britanija pruala u zapadno more. Druge linije moi
stizale su do Tora sa severozapada i severa, oznaene uspravljenim kamenjem, izvorima ili brdima,
od kojih je veina bila obrasla borovima. Kaileja nije bila lino tamo, ali ih je videla putujui
duhom. inilo joj se da danas sve pulsira od moi.
Prema druidskim proraunima, ova no doba je najvee tame u godini. Sutra e sunce poeti
povratak sa junog neba, i mada je najgori deo zime tek bio pred njima, mogli su se nadati da e
leto ponovo doi. Ovo to inimo, ovde u ovom voru moi, pomisli Kaileja dok je upuivala
Lisandu da privrsti kraj venca na stub, poslae odjeke energije kroz itavu zemlju.
A to je vailo za sve to ine, ne samo za veeranji obred. Postajalo joj je sve jasnije da je ovo
utoite u movari zapravo tajno sredite Britanije. Rimljani mogu da vladaju njenom glavom u
Londiniumu i da upravljaju svime to se deava u spoljanjoj ravni. No, samim svojim prisustvom
ovde, svetenice Avalona vladae njenom duom.
Sa drugog kraja sale zau se cika, i Dika, sva crvena u licu, okomi se na Gavena i poe da ga
iba borovom granom. Eiluned, namrtena kao olujni oblak, pohita ka njima, ali je Kaileja bila bra.
"Nisam te ni pipnuo!" uzviknu deak, krijui se iza Kaileje. Svetenica krajikom oka ugleda
Lisandu kako se povlai i brzo je zgrabi.
"Prva dunost svetenice jeste da govori istinu", strogo joj ree Kaileja. "Ako mi ovde govorimo
istinu, istina e vladati u zemlji." Devojka pogleda nju, pa Gavena, i pocrvene.
"Pomerila se..." promrmlja Lisanda. "Htela sam da gurnem njega."
Kaileja je znala da ne treba da pita zato. Deaci i devojice u tim godinama su kao psi i make,
dve razliite vrste bia, naizmenino neprijateljske i zadivljene razlikama izmeu sebe.
"Niste ovde radi igre", blago ree ona. "Zar mislite da nametamo sve ove grane samo zbog
lepog mirisa? One su svete, predstavljaju obeanje nastavka ivota i kad su sve ostale grane gole."
"Kao zelenika?" upita Dika; od radoznalosti je zaboravila na uvredu.
"Da, i kao imela, koja se raa iz munje, i ivi ne dodirujui zemlju. Sutra e druidi ii da je seku
zlatim srpovima, kako bi je koristili u svojoj magiji." Kaileja zastade, osvrui se. "Ovde smo skoro
gotovi. Idite da se ugrejete, jer e uskoro zai sunce i ugasiemo sve vatre."
Dika, mrav devojurak i veita smrza, potra ka vatri koja je gorela, na rimljanski nain, u
gvozdenom mangalu nasred odaje, a Lisanda poe za njom.
"Mora mi kazati ako te budu suvie gnjavile", ree Kaileja Gavenu. "Mlade su, a ti si jedini
deak njihovih godina ovde. Uivaj u njihovom drutvu jo malo, jer kada budu postale ene nee
vie moi slobodno da jurcaju okolo."
Pokajala se kad je videla koliko se zbunio. "Nije vano. Idi kod Rianon i pitaj da li je pri peenju
moda pokvarila neki od kolaa to ih sprema za sveanost. Mi koje smo poloile zavete moramo
da postimo, ali nema razloga da vi mladi prerano upoznate glad."
Jo je bio dovoljno mali da od tog predloga sav sine, i Kaileja se smeila za njim kad je odjurio.
Neosvetljena, sala svetenica izgledala je ogromna, kao duboka peina ledene tame u kojoj bi se
aica okupljenih ljudi lako izgubila. Gaven se smestio blizu Kaileje, koja je sedela u sreditu
grupe, posaena na svoju veliku stolicu. Kroz odeu je oseao toplotu njenog tela, i to mu je prijalo.
"I tako je izgraen 'avolji ples'", ree Kea, na koju je doao red da pria priu, "i nikakve sile
zla nisu uspele to da spree."

Jo od zalaska sunca sedeli su u sali, i svetenice su priale prie o vetru i drveu, o zemlji i
suncu, o duhovima mrtvih i delima ivih, i o udnim biima koja nisu ni jedno ni drugo, a obitavaju
u praznini izmeu svetova. Kea je priala o gradnji ogromnih kamenih kapija na vetrometini u
sredinjoj ravnici, istono od Letnje Zemlje. Gaven je uo za nju, ali nikada nije bio tamo. inilo
mu se da je svet pun udesa koja on nije video, i nikada ni nee ako ga Kaileja zadri ovde.
No, ovog asa bio je zadovoljan to je tu. Zvuk vetra pod strehom aputao je zajedno sa Keinim
glasom, i povremeno mu se inilo kao da moe da razabere poneku re. Svetenice su govorile da u
ovo doba godine napolju lutaju sile tame koje nimalo ne vole oveanstvo, i dok je sluao apat
vetra, bio je spreman da im poveruje.
"A ogari nisu uinili nita?" upita Lisanda.
"Ne ba nita", odgovori Kea, jedva suzdravajui smeh. "Najvei od njih, ije ime neu da
izgovorim u ovakvoj noi, zarekao se da e zakopati kameni prsten u kome sluimo Majci - onaj to
se nalazi severoistono odavde. Povezuje nas jedna od podzemnih linija moi, i u ovoj noi
tamonji itelji palie vatru na sredinjem kamenu."
"Ali ta je ogar unio?" konano upita Gaven.
"Oh, da - pa, priali su mi da je nakupio ogromnu gomilu zemlje i poneo je ka krugu, ali Gospa
je stala pred njega i zaustavila ga, i on je ispustio svu tu zemlju na gomilu i pobegao. A ako mi ne
verujete, moete otii i videti sami. Nalazi se tik sa zapadne strane kamenog prstena. Na prolenu
ravnodnevicu aljemo tamo svetenika i svetenicu da vode obrede."
Zidovi zadrhtae od jaeg naleta vetra. Gaven poloi dlan na utabani zemljani pod, na trenutak
uveren da se sama zelja trese od neijeg prastarog, ogromnog koraka. A ta sa Vilinskim narodom,
pomisli on. ta je sa Sianom i kraljicom? Da li one jau na vetru, ili i same odravaju sveanost na
nekom tajnom podzemnom mestu? esto je mislio na njih od onog dana na jezeru.
"Jesmo li ovde bezbedni?"
Gavenu je bilo drago to je mala Dika to pitala.
"Ostrvo Avalon je sveto tlo", odgovori Kaileja. "Dok god sluimo bogovima, nikakvo zlo ne
moe da prodre ovamo." Nastupi tiina; Gaven je oslukivao kako vetar zavija preko krova i polako
jenjava.
"Koliko dugo?" apatom upita Dika. "Koliko e vremena proi dok se svetlost vrati?"
"Onoliko dugo koliko je potrebno da se popne na vrh Tora i vrati se dole", odgovori Rianon,
koja je, kao i sve ostale svetenice, imala gotovo neprirodnu sposobnost odreivanja protoka
vremena.
"Onda su druidi, koji e doneti vatru, sada ve gore", ree Gaven, seajui se ta mu je Branos
priao.
Odgovorila mu je Kaileja. "Oni ekaju pono, odolevajui hladnoi i opasnostima tame. Budite
sad mirni, deco moja, i molite se Gospi da zapali vatru u vaoj tami, jer, mada moda ne mislite
tako, vaa je tama dublja i opasnija od ove noi koja obavija svet."
Ona zauta. Dugo je izgledalo da se niko ne mie. Gaven poloi glavu na Kailejino koleno. Nije
se ulo nita sem tihog disanja; ak je i vetar stao, kao da itav svet eka zajedno sa ljudskim
duama koje su se ovde okupile. Trgao se kad ga je neto dodirnulo, a onda je shvatio da je to
Kailejina ruka i da mu gladi kosu. Ukoio se u udu, i neto u njemu, dotle smrznuto kao zimski
led, poe da se topi. Kako se blago, pravilno milovanje nastavljalo, on zagnjuri lice uz njenu butinu,
zadovoljan to je suvie mrano da bi iko video suze na njegovom licu.
Nije ga trgao zvuk, nego neka druga promena, moda u samom vazduhu. Jo je bilo sasvim
mrano, ali senke oko njih kao da su postale manje teke. Neko se promekoljio; uli su se koraci
kad je neko priao vratima.
"Sluajte!" Vrata se otvorie, otkrivajui pravougaonik modrog nonog neba proaranog
zvezdama, a odnekud izdaleka, kao da pevaju same zvezde, do njih dopre nagovetaj pesme.
Iz tame dolazi svetlo;
Iz slepila dolazi vid;
Neka nestanu senke!

U ovom svetom asu

Reena je re moi;
I noi vie nema...
Gaven se ukoi, trudei se da razabere rei. Neko dahnu, i on podie pogled. Na vrhu Tora
propupelo je svetlo, siuna, treperava taka plamena; za njom usledi druga, pa trea. Devojke su
mrmljale, pokazujui tamo, ali Gaven je ekao nastavak pesme.

Godina e tei dalje,

Zemlja je sada slobodna,
Sve izgubljeno neka se nae!
U ovom svetom asu
Reena je re moi;
I leda vie nema...
Svetlost se pretvori u prugu to je tekla nanie, spiralnim putem oko Tora. Glasovi bi se utiali
kada bi svetlo zalo na drugu stranu brda, a potom bi se vratili, jai. Kao i kada je eznuo za
hrianskom muzikom, Gaven uzdrhta od harmonije. No, monaka liturgija bila je velianstvena
potvrda reda, a melodije druida slivale su se i razdvajale, izvijajui se i utiavajui se u istovremeno
slobodnoj i neizbenoj harmoniji nalik na ptiiju pesmu.
Kad gubitak postane dobit,
Kad radost zameni bol,
Neka tuga ostane zalud.
U ovom svetom asu
Reena je re moi;
i smrti vie nema...
Sada su bili dovoljno blizu da bi baklje osvetlile ljude koji su ih nosili; kolona druida u belim
odedama krivudala je niz brdo. Gaven se njihao u mestu, elei da postane deo te muzike.
Dolaze svete plime,
Dolazi prolee iz zime,
Istinu pevamo sada.
U ovom svetom asu
Reena je re moi;
I straha vie nema...
Kolona pevaa, predvoena sedobradim Kunomaglosom, stigla je do sale. ene se razdvojie da
ih propuste unutra. Branos, starakog lica prosvetljenog zanosom muzike, uhvati Gavenov
zadivljeni pogled i nasmei se.
Biu bard, pomisli deak. Hou! Moliu Branosa da me ui.
Kad je uao u salu za ostalima, zamirkao je, zbunjen sjajem posle tako duge tame. Desetak
zapaljenih baklji bacalo je svetlost na nasmeena lica, ali kada mu se vid prilagodio, Gaven se
zagleda u jednu osobu. Njena plava kosa lebdela je u oblaku oko lica, blistava kao dan; oi su joj
sijale. U umu mu se, vrlo polako, pojavi njeno ime - Siana - ali to nije bila ona sasvim ovozemaljska
devojka sa kojom je lutao jednog jesenjeg dana. Veeras je bila ker vile, od glave do pete.
Neko mu dade kola, i on poe da jede, ne skidajui pogled sa devojke. Postepeno mu se, dok je
vakao, vratie ljudska ula. Sada je video da ona ima pege na obrazima i da joj je suknja na ivici
zamrljana. No, moda zbog sati provedenih u tami, ona prva slika je zadrala snagu prosvetljenja.
Zapamti! ree on u sebi. ta god da se desi, ovo je njena istina! Zapamti!

Bez obzira na to u koliko kratkodnevica iekivala povratak svetlosti, mislila je Kaileja, uvek
doe trenutak kada se upita je li mogue da se ovog puta to nee desiti, da se vatra nee upaliti, i da
e tama zavladati svetom. Noas, kao i uvek, njena prva reakcija na prvu iskru to se pojavila na
vrhu brda bilo je olakanje. Ove godine je, moda, imala vie razloga od veine drugih da bude
zahvalna. Posle toliko tragedija, obeanje obnove bilo joj je posebno vano.
Drvo u mangalu na sredini sale bilo je potpaljeno; uz toplotu baklji, temperatura je naglo rasla.
Kaileja dozvoli da joj se ogrta otvori dok je gledala oko sebe. Bila je okruena osmesima. ak je i
Eiluned jednom dozvolila sebi da bude zadovoljna.
Otac Josif, koji je zavrio svoju pononu slubu, prihvatio je njen poziv i doao sa jednim od
svojih monaha, ne bratom Pavlom sa uvek kiselim licem, nego sa mlaim mukarcem, Alanusom,
koji ga je pratio.
U kojim drugim telima, u kojim drugim ivotima i zemljama smo zajedno ekali da pozdravimo
povratak svetlosti? upitala se. Susreti sa ocem Josifom esto su je navodili na takve misli. Bilo je
neobine utehe u pomisli da e, uprkos zbrci i tuzi u ovom sadanjem ivotu, ipak preostati neto
veito.
Ona proe kroz guvu da ga pozdravi.
"U ime svetlosti uzvraam ti blagoslov. Neka bi mir vladao unutar ovih zidova", odvrati joj on.
"Moram da govorim sa tobom, Gospo, o obuci mladog Gavena."
Kaileja se okrete, traei deaka. Gaven je zurio preko vatre, rumen u licu i oiju nalik na
zvezde. Oseitla je da joj se srce gri. I Eilan je tako izgledala posle ispita za svetenicu, kada je
izila iz jezera. Potom Kaileja poe za njegovim pogledom i ugleda plavokosu devojku, blistavu i
rumenu kao da je roena iz plamena, a iza nje, kao senku, Vilinsku Kraljicu.
Kaileja pogleda nezgrapnog deaka, pa blistavu devojicu, i oseti, onako kako je ponekad dato
onima to prou njenu obuku, da se uspostavlja sklop. Posle one noi kada je razgovarala sa
Vilinskom Kraljicom, Kaileja je mnogo razmiljala o detetu koje je Kraljica rekla da e dovesti, i o
njenoj moguoj budunosti. Bilo je dovoljno teko uiti i devojice to dou iz sveta ljudi. Kako e
se snai sa detetom odraslim u Vilinskoj Zemlji? No, Siana nije dola, i posle nekog vremena
svakodnevne brige su potisnule to pitanje.
"Oe... rado u govoriti sa tobom o deaku, ali ovde je neko koga moram da pozdravim", urno
ree ona. On poe za njenim pogledom i rairi oi.
"Sasvim te razumem. Deak je govorio o njima, ali nisam mu sasvim verovao. Zaista je ovaj svet
jo pun udesa!" ree on.
Kad je Kaileja prila, vila izie iz senke da je doeka. Imala je dar da privue panju kad tako
eli, i razgovori zamree kad svi koji su je dotle jedva primeivali videe da stoji pred njima.
"Dola sam, gospo od Avalona, da ispuni ono to si mi obeala." Gospin glas odjekivao je
salom. "Ovo je moja ker. Molim te da je ui kao svetenicu."
"Vidim je i pozdravljam je dobrodolicom", odvrati Kaileja, "No, za obuku je potrebna volja
deteta i nikoga drugog."
Vila promrmlja neto i Siana stade pred Kaileju, pognute glave. Plamsaji vatre sijali su u njenoj
plavoj kosi.
"Znam da si dola ovde uz pristanak svoje porodice. Ali jesi li dola meu nas po svojoj
slobodnoj volji, bez pretnji ili nagovaranja bilo koje vrste?" upita Kaileja.
"Jesam, Gospo", zau se odgovor, tih, ali jasan, iako je svakako znala da svi pilje u nju.
"Da li obeava da e iveti u miru sa svim enama iz ovog hrama i ponaati se prema njima
kao prema majci ili sestri sopstvene krvi?"
Siana na trenutak podie pogled. Uglavnom je liila na svog neznanog oca, ali imala je duboki
pogled na majku. "Hou, tako mi Boginja pomogla!"
"Tokom obuke, devojke pripadaju Gospi i ne mogu se podati nijednom mukarcu, osim ako
Boginja to bude zahtevala. Hoe li se pokoravati tom pravilu?"
"Hou." Siana se stidljivo nasmei i ponovo obori pogled.

"Onda, dobro dola meu nae device. Kada odraste, moe, ako te Boginja pozove, da
preuzme obaveze svetenice, ali za sada ovo e biti jedino to te vezuje." Ona rairi ruke i zagrli
dete, na trenutak oamuena slatkim mirisom te svetle kose.
Potom zakorai unazad, i sve ostale ene prioe, jedna po jedna, da pozdrave svoju novu sestru;
sumnje i mrtenje su nestajali, ak i kod Eiluned, im bi dodirnuli devojku. Kaileja pogleda njenu
majku i primeti nagovetaj osmeha u tamnim vilinskim oima.
Optoila je devojku sjajem da bismo je prihvatili, pomisli Kaileja. To se mora okonati. Siana
mora da zaslui svoje mesto ovde, ili joj neemo biti ni od kakve koristi. No, devojku e ekati
mnogo problema dok bude uila disciplinu hrama i obiaje u svetu ljudi. Mala arolija za laki
poetak svakako ne moe mnogo koditi.
"Ovo je Dika, a ovo Lisanda", predstavila je Siani poslednje devojke u koloni. "Vas tri deliete
malu kolibu kraj kuhinje. Tamo te eka krevet, a one e ti pokazati gde da ostavi svoje stvari."
Zagledala se u Sianinu tuniku od prirodne vune, izvezenu mnotvom lia i cvetova, i nasmeila se.
"Sad idi da pojede neto. Ujutro emo ti nai odeu kakvu nose i ostale devojke."
Bio je dovoljan samo nagovetaj pokreta i Lisanda, uvek odvanija, uhvati Sianu za ruku. Tri
devojke odoe. Kaileja u tihi Dikin glas i ubor Sianinog smeha u odgovor.
Budite dobri prema njoj, i ona e vam biti blagoslov. Danas si stekla moju zahvalnost...
Tek kad se okrenula i videla da vilinske Kraljice vie nema, Kaileja je shvatila da te rei nisu
bile izgovorene naglas. Soba se ispunila razgovorom i smehom, jer svi su postili itavog dana, a sad
su navalili na pripremljenu gozbu. Rimljanima bi se inila prilino skromna, ali za stanovnike
hrama, naviknute na najjednostavnije kuvane itarice, povre i sir, kolai zaslaeni voem i medom,
peeni zeevi i jelensko meso bili su ogromno izobilje.
"Znai, to je ker Gospe Vilinskog naroda, o kojoj mi je priao Gaven?" upita otac Josif,
prilazei joj.
"Jeste."
"Jesi li zadovoljna njenim dolaskom?"
"Da nisam, ne bih joj dopustila da ostane."
"Ona ne pripada tvom stadu..."
"Niti vaem, oe", polako ree Kaileja. "Nemojte da se zabunite." Uzela je jabuku iz kotarice i
zagrizla je.
Otac Josif klimnu glavom. "Zato sam se i udio to vidim njenu majku. Ona pripada narodu koji
je bio ovde pre Britanaca - kau ak i pre ljudi uopte. Svakako su bili ovde kada je Narod Mudrosti
stigao iz Potopljenih Zemalja na ove obale."
"Ne znam zasigurno ko je ili ta je Gospa umskog Naroda", ree Kaileja. "Ali jednom mi je
pomogla kada mi je bilo veoma potrebno. Njen narod ima mudrost koju smo mi izgubili. Volela bih
da dovedem meu nas Vilinski narod, sa svim njihovim znanjima. A obeala je da e pouavati
mog usvojenog sina, Gavena."
"O Gavenu sam i hteo da razgovaramo", ree otac Josif. "On je siroe, zar ne?"
"Jeste", ree Kaileja.
"Onda, u ime Uitelja koji je rekao 'Neka mi dou mala deca', dozvoli da tvoj posinak Gaven
bude i moj sin. Molio me je da ga uim muzici. Ako i devojka eli da ui, bie mi ker i Gavenova
sestra po Hristu."
"Zar vam ne smeta to su se zakleli starim bogovima?" upita Kaileja. Jedan druid doneo je harfu
i spremao se da svira. Gaven je stajao kraj njega, gledajui odsjaje na strunama.
"Ne smeta mi injenica da je dala zavet pred tobom", uzdahnu otac Josif. "No, bratu Pavlu se to
moda nee dopasti. On je nov meu nama i smatra da ak i ovde, na kraju sveta, treba da
preobratimo sve koje sretnemo."
"ula sma ga", ree Kaileja sa gorinom. "On, izgleda, veruje da e izneveriti svoju dunost ako
dozvoli ijednoj osobi na itavom svetu da ostane pagan. Treba li da zabranim Gavenu da dolazi kod
vas? Ne elim da postane hrianin."

"Tako veruje Pavle", ree otac Josif. "Nisam rekao da delim njegovo miljenje. ovek koji izda
svoju veru jednom, verovatno e se odrei i druge vere, a verujem da to vai i za ene." Vrlo
ljubazno se nasmeio. "Veoma potujem one koji propovedaju vau veru."
Kaileja uzdahnu i opusti se; znala je da bilo koje od svoje dece moe mirno poveriti ocu Josifu.
"Ali zar nisam upravo uo kako trai od devojke da sama odlui? Na kraju krajeva, deak e
sam odluiti kojoj veri da se prikloni."
Ona je na trenutak zurila u njega, a onda odmahnu glavom i nasmei se. "U pravu ste, naravno.
Teko je setiti se da je odabiranje obostrano, i da nije bitna ni moja volja, pa ak ni njegova, nego
volja bogova..."
Ona prui ruku starcu. "Sada moram da poem i vidim kako se Siana smestila. Hvala vam to ste
ljubazni sa Gavenom; on nam je veoma vaan."
"Lako je biti ljubazan sa njim", odvrati otac Josif. "I ja moram da poem, jer moramo ustati u
zoru da pozdravimo svog Gospoda, a onda u morati da objasnim svoju odluku bratu Pavlu, koji
misli da sam ionako suvie popustljiv prema paganima. No, Gospod nas je uio da je istina Boija
vanija od ljudskih rei, i da su, u osnovi, sve vere jedno."
Kaileja pogleda Josifa, i vid joj se zamagli kao da gleda kroz vatru. Na trenutak ga je videla
vieg i mlaeg, sa lepravom crnom bradom. Nosio je belu odoru, ali oko vrata je imao drugaiji
simbol, a ne krst. I ona je bila mlaa, obavijena tamnim velovima.
"'A to je prva od velikih istina.'" Rei su joj dopirale iz neke velike dubine seanja. "'Da su svi
bogovi Jedno, i nema vere vee od Istine...'"
"Neka Istina prevlada", odvrati otac Josif. Dvoje posveenika u Misterije osmehnue se jedno
drugom.
4.
Druge Gavenove zime na Avalonu izbio je poar. Niko nije sa sigurnou znao kako je poeo.
Eiluned je tvrdila da je sigurno neka devojka prethodne veeri nepaljivo zapretala ugljevlje u
velikoj sali. No, niko nije mogao da bude siguran. Tamo niko nije spavao, a kada su se svetenice
probudile od svetla, zgrada je ve plamtela. Jak vetar povijao je plamen, nosei iskre kroz vazduh
pravo na trani krov Kue Devojaka.
Odatle se poar irio ka kolibama druida. Gaven se probudio od kaljanja starog Branosa. U prvi
mah je pomislio da se starac mui neto vie nego obino, ali kad se rasanio, osetio je zadah dima,
pa je i sam poeo da kalje. Iskoio je iz postelje i priao vratima.
Tamne prilike urno su se muvale naspram plamenog bleska, viui. Dah vrelog vazduha podie
mu kosu sa ela kad je vetar promenio pravac. Iskre su itale u travi pokrivenoj injem.
"Branose!" povika on, okrenuvi se. "Ustani! Vatra!"
Gaven nije posedovao nita to bi mu nedostajalo, izuzev ovijeg gunja. Jednom rukom navukao
ga je preko glave, a drugom je vukao starca da ustane.
"Hajde... obuj se..." Navukao je Branosu obuu i zgrabio ebe da ga omota oko njegovih mravih
ramena. Stari bard je stajao, klatei se, ali se odupro Gavenovom pokuaju da ga povue ka vratima.
"Moja harfa..." Deak je jedva razumeo njegovo mrmljanje.
"Nikad ne svira na njoj..." poe Gaven, a onda se zakalja. Vatra mora da je zahvatila njihov
krov, jer odaja je poela da se puni dimom. "Idi", jeknu on, gurnuvi starca ka vratima. "Ja u ti je
spasti!"
Na ulazu se pojavi lice; neko zgrabi Branosa i povue ga napolje, viui. No, Gaven se ve
okretao. Nad njim se iznenada pojavi plameni jezik, pojaan promajom sa vrata. On poe ka uglu
gde je stajao instrument, pod konom navlakom, tre se kad se po podu rasula masa varnica, a onda
se baci napred, razgonei rukom delie zapaljene trske kao da su muve.
Harfa je bila velika gotovo koliko on, i teka, ali u tom trenutku stekao je snagu da je povue
kroz plamen i vrelinu koji su se sputali nanie, i bacio se kroz vrata.
"Glupane mali!" dreknu Eiluned, raupane kose i umazanog lica. "Zar nisi ni pomislio kako bi
bilo Kaileji da si izgoreo?"

Gaven, nogu smrznutih od ledenog tla iako se jo znojio od vreline vatre, zinu na nju, zapanjen
tolikim besom. No, odmah vide uas u njenim oima i shvati da, optuujui ga, ona krije sopstveni
strah. Koliko li je od onoga to ljudi ine, vreajui ga, samo nain odbrane, kao to se je sklupa
kad se uplai?
Zamiljau je kao jea, pomisli on, i kad me uvredi, setiu se da je ona, zapravo, veoma plaljiva
ivotinjica.
Nekoliko druida pokuavalo je da sauva preostale zgrade, polivajui krovove vodom sa svetog
kladenca, ali bilo je premalo kofa, i sada je veina sveta samo stajala i gledala poar. Duga sala
stajala je optoena vatrom, i plamen je lizao ka nebu kroz krov Kue Devojaka. Druidska sala
takoe je bila zahvaena, kao i neke manje zgrade. ivotinje su putene iz staja i sada su
uznemireno blejale, ali te zgrade moda su bile dovoljno udaljene da bi izbegle vatru.
ene su jecale ili sedele u oamuenom utanju, gledajui plamen. "Kako emo iveti?" aputale
su. "Kuda emo poi?"
Branos je sedeo i plakao, grlei harfu vornovatim akama.
Gaven se upita zato je rizikovao ivot da je spase, a onda, osmotrivi veliinu instrumenta, upita
se kako je to uspeo.
Kao u odgovor, dooe mu rei: Uvek e nai snage za ono to mora da uini...
Branos podie pogled, oiju osvetljenih plamsajima. "Hodi", zakreta on. Ne obraajui panju
na Eiluned, deak ustade i prie mu. Stari bard ga uze za ruku i postavi je na harfu. "Tvoja je... ti si
je spasao. Sada je tvoja..."
Gaven proguta knedlu. Svetlost plamena zlatasto se prelivala po icama usaenim u uglaano
drvo i bronzanim strunama. Glasovi oko njega slie se u tihu huku, nalik na zvuk poara. Oprezno
je pruio ruku i dodirnuo strunu, izazvavi samotan, mek ton.
Nije hteo da bude glasan, ali ton kao da je ostao u vazduhu. Okrenue se oni najblii, pa ostali,
sledei njihov pokret. Gaven je zurio u njih, prelazei pogledom sa lica na lice, uviajui da ih je
umilni ton na trenutak odvojio od panike ili oajanja. Meu tamnim prilikama naao je Kaileju,
umotanu u al. Njeno lice, pod svetlou vatre, bilo je naborano i izoblieno od strepnje. Izgledala
je stara. Jednom mu je priala o plamenu u kome su izgoreli njegovi roditelji. Da li i sada misli na
to? Oi ga zapekoe od saaljenja nad sobom, jer nije znao ta je izgubio, i nad njom, jer ona je tako
dobro poznavala njegovu majku.
A sada su oboje po drugi put gubili sve.
Zvuk harfe nestade. Kaileja pogleda Gavena pravo u oi. Na trenutak se namrtila, kao da se pita
otkuda on tu. Potom joj se lice izmeni. Kasnije, kad se priseao toga, jedina re kojom je mogao da
opie ono to je bilo u njenim oima bila je 'udo'. Dok ju je gledao, ona se ispravi, oito ponovo
zauzimajui poloaj Gospe od Avalona.
"Gospo", Eiluned je govorila u ime svih, "ta e biti sa nama? Hoemo li se sada vratiti u
umsku Kuu?"
Kaileja pogleda oko sebe. I druidi su je gledali, ak i Kunomaglos, njihov poredvodnik, koji je
doao na Tor tragajui za ivotom mirne meditacije, i koji je bio sve nesreniji kako je zajednica
rasla.
"Sve ste, kao i uvek, slobodne. ta elite da uradite?" Glas Vrhovne svetenice bio je hladan.
Eilunedino lice se zgri, i Gaven prvi put oseti da i nju ali. "Reci nam!" zajeca ona.
"Mogu da vam kaem samo ta u ja da radim", ree Kaileja neto blae. Ponovo je pogledala
vatru. "Dala sam zavet da u na ovom svetom brdu stvoriti sredite drevne mudrosti. Vatra moe da
uniti samo ono to je vidljivo ljudskom oku, ono to je nainjeno ljudskim rukama. Avalon srca
ostaje..." Ona ponovo pogleda Gavena. "Kao to se duh pobedonosno die iz tela koje sagoreva,
tako se ni pravi Avalon ne nalazi u ljudskom svetu." Zastala je, kao da je sopstvene rei ude koliko
i one koji je sluaju. "Odluite po svom srcu. Ja ostajem da sluim Boginji na ovom svetom brdu."
Gaven pogleda ostale i vide da ispravljaju lea, sa novom svetlou u oima. Kaileja potrai
njegov pogled i on ustade kao da ga je prozvala.
"Ja ostajem", ree.

"I ja", ree glas kraj njega.

Gaven poskoi i ugleda Sianu, koja je imala majin dar da se beumno kree. Sada su
progovarali i ostali, obeavajui da e sve obnoviti. On stee Sianu za ruku.
Zima nije najzgodnije doba za gradnju. Gaven dunu u ukoene prste da ih ugreje, a potom prui
ruku nanie sa krova nove Kue Devojaka da uzme konopac od upredene slame koji mu je pruala
Siana, pa poe da privezuje za grede novi snop slame. Ona je drhtala; njeni obrazi, inae ruiasti,
sada su postali purpurni od zime. Priala mu je da u Vilinskoj zemlji vreme moe biti hladno jesenje
ili blago proleno. Sigurno se pita zato je uopte pristala da obitava u zemlji smrtnika.
No, nije se alila, a nee ni on, ak ni ako je zbog svoje male teine odreen da se penje na krov,
izloen svakom naletu ledenog vetra. On joj se nasmei dok je jedan druid podizao novi naramak
slame. Potom lee na bok, namesti slamu gde treba i uze od Siane novi slamni konopac da je
zavee. Barem nova zgrada ne mora da bude tako velika kao stara. Neke svetenice nale su
sklonite kod Vodohodaa i njegovog plemena, ali druge su se vratile svojim porodicama. Stariji
druidi i deaci iveli su u maloj crkvi oca Josifa. I neki mukarci su otili. ak je i Kunomaglos,
voa druida, otiao u planine, traei samou. Jedna kua za mukarce i jedna za ene bie dovoljne
do leta. Barem su skladita i staje ostali neoteeni.
Pretpostavljvao je da je sada Kaileja glavna za sve. Barem nije doao niko iz Vrenemetona da
naredi drugaije. Ako se Vrhovna svetenica i razoarala zbog onih to su otili, nije to pokazivala.
Gavenu se inilo da ona na te gubitke gleda kao na neophodno potkresivanje, posle koga e svi biti
jo snaniji. Isto je bilo i u svetu izvan doline Avalona, gde je Trajan pobedio u graanskom ratu i
polako ureivao svoje carstvo.
Vetar je jaao. On poe da drhti, pa prekrsti ruke, krijui sleene ake pod pazuhom.
"Sii", ree Siana. "Pusti da malo ja radim. Jo sam laka od tebe."
Gaven odmahnu glavom. "Ja sam jai..." poe. No, ona ga prostreli pogledom, jo vie
porumenevi od besa.
"Neka ona radi", javi se novi glas. Gaven zamirka kad shvati da je kraj njih Kaileja.
"Ne moe!" uzviknu on. "Ovde je suvie hladno!"
"Odabrala je da ivi sa nama, i ja ne bih valjano obavljala svoju dunost kad bih je tedela",
strogo ree svetenica.
Siana pogleda jedno, pa drugo, naizgled neodluna da li joj se manje dopada Gavenov zatitniki
stav ili Kailejina grubost. Potom prui ruku, uhvati ga za lanak i cimnu. Gaven ciknu i poe da
klizi, no sledeeg trneutka ve se nalazio na pokrivenom delu krova i nije imao za ta da se uhvati.
Stropotao se pravo Kaileji pred noge.
Siana skoi i uzvera se na krov, brzo kao veverica. On ju je ljutito gledao, ali nije mogao da
odoli njenom smehu. On odmahnu glavom, ustade i poe da priprema konopce, a Kaileja ode dalje,
jo se mrtei.
Te noi, dok je sluao Branosa i oca Josifa kako rapsravljaju o teoriji muzike, shvatio je da
nikada nije bio toliko srean. Najzad zagrejan, stomaka punog kae, skupio se pod pokrivaima.
Nije razumeo itav njihov razgovor, ali naizmenino otpevane teme i talasava pesma harfe hranili
su mu duu.
Prola je zima, i leto za njom. Izgorele zgrade zamenjene su novim, jo boljim, i svetenice su
poinjale da razmiljaju o graenju od kamena. Gavenovi prvi nespretni pokuaji sa harfom
pretvorili su se u poetke prave vetine. Takoe je nastavio da peva i sa ocem Josifom i hiranima,
i njegov deaki sopran izvijao se nad njihovim dubljim glasovima.
Kako su se smenjivala godinja doba, shvatio je da je nestalo nesigurnosti koju je uvek oseao
kraj Kaileje. Prestao je da oekuje od nje da mu postane majka i, zapravo, kako je rastao, vie to
nije ni eleo. Nije bio siguran ta ona misli o njemu, ali kako je zajednica na Avalonu postajala sve
sigurnija, mnogi su eleli da joj se pridrue, i ona je bila suvie zauzeta pouavanjem pridolica da
bi obraala mnogo panje na njega.

Kad bi poodrasli, mladii i devojke povereni druidima na Toru radi daljeg obrazovanja provodili
su dane odvojeno. No, za neke stvari opet su se okupljali, kada je posredi bilo uenje onoga to im
je jednako potrebno, i za sveanosti. I tako je proteklo est godina.
"Sigurna sam da svi umete da nabrojite sedam ostrva Avalona, ali znate li zato je svako od njih
sveto?"
Trgnut upitnim Kailejinim glasom, Gaven mirnu i ispravi lea. Bila je sredina leta, i zemlja je
leala obavijena sanjivim mirom. U ovo doba godine narod Avalona iveo je uglavnom izvan kua,
i Gospa je okupila uenike ispod hrastovog drveta blizu obale. Pitao se zato. To to je pitala svi su
nauili jo kao deca. Zato se Vrhovna svetenica sada vraa na to?
Posle trenutka iznenaenog utanja, ruku podie Dika. Od mravog deteta otrog jezika izrasla je
u vitku mladu enu, lica pomalo nalik na lisicu, sa oblakom smee kose. I dalje je umela da bocne
jezikom, ali sada je bilo oito da pomno pazi na ponaanje.
"Prvo je Inis Vitrin, Stakleno ostrvo, na kome je sveti Tor", dostojanstveno ree ona.
"A zato se tako zove?" uzvrait Kaileja.
"Zato to... kau da, kad se gleda na Drugom svetu, sija kao svetlost kroz rimsko staklo."
Je li to tano? Gaven je u uenju uznapredovao do unutranjeg putovanja, nalik na hodanje u
snu, ali jo mu nisu dozvolili da putuje izvan svog tela i da gleda stvarni svet duhovnim oima.
"Vrlo dobro", ree Kaileja. "A sledee?" Uperila je pogled u jednu od novijih devojaka,
tamnokosu curicu iz Dumonije po imenu Braka.
"Drugo je ostrvo Briga, koje je veliko u duhu iako je visinom malo. Tamo nam Boginja dolazi
kao Majka, nosei novoroeno sunce." Devoje je pocrvenelo, ali odgovor je bio jasan.
Gaven proisti grlo. "Tree je ostrvo krilatog boga, blizu velikog sela naroda iz movare. Njemu
su posveene vodene ptice, i niko ne sme da ih ubija u blizini njegovog svetilita. Za uzvrat, ptice iz
zahvalnosti nikada ne prljaju njegov krov."
Bio je tamo nekoliko puta sa Vilinskom Gospom i video je da je stvarno tako. Kad je na to
pomislio, osvrnuo se ka Siani, koja je sedela iza ostalih, kao i obino kad bi ih pouavala Vrhovna
svetenica. Kailejin pogled postade blai dok je on govorio, ali kada je videla kuda gleda, namrtila
se.
"A etvrto?" otro upita ona.
Odgovorio je Tuarim, krupan, crnokos deak koga su driudi primili na obuku prole godine i koji
je, izgleda, odabrao Gavena za uzor.
"etvrto je ostrvo u movari koje brani dolinu Avalon od svih zlih sila."
"Peto je ostrvo kraj mora, tamo gde se nalazi drugo selo naroda iz movare." To je bio Ambios,
star sedamnaest zima i spreman da postane pravi druid. Veinu vremena drao se izdvojeno od
mlaih, ali oito je odluio da je vreme da pokae svoju nadmo. "Na tom ostrvu nalazi se sveti
kladenac", nastavi on, "pod monim hrastovim drvetom, i svake godine kaimo ponude na njegove
grane."
Gaven ponovo pogleda Sianu, pitajui se zato ona ne odgovara, kad je sve to znala jo od
najranijeg detinjstva. Moda zato i uti, pomisli on, gledajui njene oborene oi i prste prepletene u
krilu. Ne bi bilo poteno. Laki povetarac zanjiha grane na hrastu i sunce se probi kroz lie,
osvetlivi Sianinu plavu kosu.
Nisam video svetlost kako sija kroz ovo ostrvo, iznenada pomisli on, ali vidim je kako sija u
tebi... Tog trenutka Sianina lepota nije imala znaenje. Jedva ju je i povezivao sa onom ljudskom
devojicom sa kojom se alio i igrao u godinama pre nego to je postala ena, pa joj je bilo
zabranjeno da bude nasamo sa mukarcem. To je bila injenica, dovoljna samoj sebi, kao lepota
aplje koja u zoru polee sa jezera. Jedva je i uo Diku kako odgovara na sledee pitanje.
"esto ostrvo je dom divljeg boga iz planina, koga Rimljani zovu Pan. On donosi ludilo ili
ushienje, isto kao i plod puzavica zasaenih na tom mestu, od koji se pravi snano vino."
"Sedmo je visoko brdo", ponovo se javi Ambios, "straarska kula i kapija Avalona. Tamo je
Vodohodaevo selo, a njegov narod je oduvek vozio barke za svetenike sa Tora."

"To su bili dobri odgovori", ree Kaileja. "Vi koji ete uskoro poloiti druidske zavete, treba da
znate da druidi nisu bili prvi svetenici koji su tragali za mudrou na Toru."
Ona strogo pogleda Ambiosa, a potom Gavena, koji joj mirno uzvrati pogled. Ostale su mu jo
dve godine dok ne bude mogao da postane druid, a njemu se nimalo nije dopadala pomisao da to
odabere. Sve vie je napredovao sa harfom, i bio je dovoljno dobar da bi mogao da dobije slubu
kod neke britanske prinevske porodice koja je postala saveznik Rima, ali i dalje potuje stare
obiaje. Ili bi mogao da ode kod dede - onog drugog - i da zahteva da postane Rimljanin po krvi.
Nikada nije ni video neki rimljanski grad. uo je da su to prljava i buna mesta. Govorilo se da
posle godina mira plemena sa severa ponovo poinju da se komeaju. No, u danima kao to je ovaj,
kada je sanjivi mir Avalona toliko dubok da deluje kao da sve gui, dopadala mu se ak i
mogunost rata.
"Ostrvo Stakla, ostrvo Brignata, ostrvo Krila, ostrvo Movare, ostrvo Hrasta, ostrvo Pan, i Brdo
uvar. Drugi narodi zvali su ih drugim imenima, ali to je njihova sr, i tome su nas nauili mudraci
koji su doli preko mora, iz Potopljene zemlje. A zato se svetim smatraju ba ta ostrva, a ne neka
druga, kad, kao to vidite, ova uote nisu najvia niti najupadljivija?"
Mladi su je nemo gledali. Nikada se nisu setili da to pitaju.
Kaileja je ve zaustila da nastavi, kad se ispod drveta zau Sianin glas.
"Ja znam..."
Kaileja podie obrve, ali Siana, prilazei obali jezera, izgleda nije imala pojma da je tu re o
drevnim misterijama. Za nju, uostalom, to moda uopte nisu bile misterije.
"Sasvim je lako, kad znate kako da gledate." Ona podie trouglasti kamen i uspravi ga na
mekom tlu. "Ovde je Inis Vitrin, a ovde", uzela je manji, obao kamen i stavila ga ispod prvog,
"ovde je ostrvo Boginje. Ostrvo Krila i ostrvo Hrasta su ovde preko", stavila je jedan manji i jedan
vei kamen malo razmaknute, stvorivi malo rastegnuti pravougaonik sa ona prva dva, "a onda
imamo Panovo ostrvo i Ostrvo movare", malecki kamen i jedan iljati nali su se levo i iznad
ostrva Krila, "i Kapija..." jo dalje levo, jo vei kamen.
Zaboravivi Kaileju, mladii i devojke okupie se oko nje. Gaven se slagao da to sve tako moda
i izgleda iz vazduha, ali ta to znai?
"Zar ne vidite?" namrti se Siana. "Pomislite na noi kada nas stara Ris tera da gledamo zvezde."
Devojke na jednoj, a momci na drugoj strani brda, seti se Gaven i iskezi se.
"To je Medved!" iznenada uskliknu Dika. "Ostrva su poreana isto kao zvezde u Velikom
Medvedu!"
Ostali su klimali glavom, sad su i oni uvideli slinost. Sada se, konano, okrenue ka Kaileji.
"Ali ta to znai?" upita Ambios.
"Znai, ipak elite mudrost?" sarkastino upita Vrhovna svetenica.
Siana pocrvene, jer osetila je prebacivanje iako ga nije razumela, i Gavena zbog nje obuze kratak
nalet besa.
"Rep Velikog Medveda pokazuje ka uvaru, najsjajnijoj zvezdi na severnom nebu. Zvezda koja
je na Tor u sreditu je neba. To su drevni mudraci videli kada su gledali u nebo, i postavili su
svetilita na zemlji tako da ne zaboravimo da potujemo Mo koja titi ovaj svet."
Gaven je osetio njen pogled na sebi, ali je nastavio da gleda preko movare. Odjednom mu je
bilo hladno.
Kada ih je Vrhovna svetenica raspustila, on se zadrao u senci vrba, nadajui se da e
progovoriti koju re sa Sianom.
"Nemoj vie ni pomisliti da preuzme poduavanaje!" otro ree Kaileja, i Gaven proviri kroz
lie. Siana je zurila u svetenicu, a na licu joj se videlo koliko je zapanjena.
"Ali, pitali ste nas..."
"Koristila sam pitanja da ih navedem da razmiljaju o misterijama nebesa, a ne o deijim
igrama!"
"Pitali ste, i ja sam odgovorila", promrmlja Siana, gledajui u zemlju. "Zato ste me primili na
obuku ako ne cenite ono to imam da dam?"

"Ti si poznavala vie drevne mudrosti kad si tek dola ovde nego oni koji su spremni da poloe
konane zavete. Mogla bi da bude toliko vie od njih..." Kaileja prekide, kao da se plai da je rekla
vie nego to je elela. "Moram te uiti stvarima koje ne zna!" dodade na kraju, pa se okrete i ode.
Kad se svetenica udaljila, Gaven izie iz skrovita i zagrli devojku, koja je neujno plakala.
Oseao je bes i saaljenje, ali je ipak bio svestan i mekoe njenog tela, i slatkog mirisa njene
blistave kose.
"Zato?" uzviknu Siana kad je mogla ponovo da govori. "Zato me ne voli? A ako me ne eli
ovde, zato me ne pusti da odem?"
"Ja te elim ovde!" silovito promrmlja Gaven. "Pusti Kaileju - ona ima mnogo briga, i ponekad
je grublja nego to namerava. Pokuaj da je izbegava."
"Pokuavam, ali ovo je malo mesto, i ne mogu stalno da joj se sklanjam sa puta." Siana uzdahnu
i potapa ga poruci. "Ali hvala ti. Da nije tvog prijateljstva, pobegla bih, ma ta na to rekla moja
majka!"
"Za godinu ili dve poloie zavet svetenice", vedro ree on. "Tada e morati da te potuje kao
odraslu."
"A ti e proi prvi stepen obuke za druida..." Jo malo ga je drala za ruku. Njena je bila hladna
kad ju je tek uhvatio, ali sada je izmeu njih narastala toplota. On se iznenada seti ta se jo deava
pri prelasku u odrasle, a po njenom rumenilu znao je da i ona misli na to. Naglo se povukla od
njega.
No, te noi, dok je razmiljao o proteklom danu pre nego to zaspi, inilo mu se da izmeu njih
svakako postoji neto vie od prijateljstva, i da su upravo obeali neto jedno drugom.
Prolo je godinu dana, a zatim jo jedna zima, toliko vlana da se itava dolina Avalona
pretvorila u blatnjavo more, i voda je zapljuskivala podove sojenica ljudi iz movare. Gaven, koji se
uputio da poseti oca Josifa, jedva se uzdrao od psovke kad se okliznuo u blatu i umalo pao. Otkako
je poeo da mutira, nije vie esto pevao na njihovim sveanostima, ali otac Josif je u mladosti
nadaleko putovao, i nije poznavao samo jevrejsku muziku tradiciju nego i teorije grkih filozofa,
pa su i on i deak uivali uporeujui ih sa druidskom muzikom.
No, kada je Gaven stigao do crkvice, otac Josif nije bio tamo.
"Moli se u svojoj kolibi", ree brat Pavle, a njegovo duguljasto lice jo se vie izduilo od
neodobravanja. "Bog mu je poslao groznicu da mu umrtvi telo, ali uz molitve i post brzo e se
proistiti."
"Smem li da ga vidim?" upita Gaven, a grlo ga je bolelo od zaetka brige.
"Ne treba njemu nita od nevernika", odvrati monah. "Doi mu kao sin po Hristu i bie
dobrodoao."
Gaven odmahnu glavom. Ako sGm otac Josif nije zahtevao da on postane hrianin, teko da e
ga brat Pavle ubediti u to.
"Pretpostavljam da mu ne biste preneli blagoslov jednog 'nevernika'", kruto ree on, "ali nadam
se da ete imati dovoljno samilosti da mu kaete da mi je ao to je bolestan i da mu prenesete moju
ljubav."
Posle tako teke zime, svi na Avalonu bili su mravi, ali samo bi potpuno gladovanje moglo da
deaka Gavenovih godina zaustavi u rastu, pomisli Kaileja dok ga je gledala na sveanosti dolaska
prolea. Sada mu je bilo sedamnaest godina, bio je visok, na majin rod. No, njegova kosa, posle
zime bez sunca, potamnela je do rimljanski smee. Vilica mu je porasla, pa mu zubi vie nisu bili
neskladno veliki, a u snanom nosu i bradi oseao se nagovetaj orla.
Gaven je telom bio mukarac, i to lep, mada to, izgleda, nije shvatao. Svirao je harfu na
sveanostima, a njegovi dugaki prsti prebirali su po strunama sa uvebanom sigurnou. No,
pogled mu je bio oprezan, kao da se boji da e negde pogreiti.
Je li to uobiajeno za taj uzrast, upita se svetenica, ili sam mu ja neto uinila, moda oekujui
suvie od jednog deteta?
Kasnije ga je pozvala k sebi.

"Porastao si", rekla je, oseajui se neobino neprijatno dok ga je gledala u oi. "Stekao si veliku
vetinu na harfi. Da li i dalje ui muziku i sa ocem Josifom?"
Gaven odmahnu glavom. "Razboleo se odmah posle kratkodnevice. Odlazio sam tamo nekoliko
puta, ali ne putaju me da ga vidim. Kau da vie ni ne naputa postelju."
"Mene nee spreiti!" uzviknu ona. "Idem odmah, a ti e me pratiti."
"Zato mi nisi rekao da je otac Josif bolestan?" upita ona dok su silazili niz brdo.
"Bila si tako zauzeta..." on zastade kad je video njen izraz lica. "Mislio sam da svakako zna."
Kaileja uzdahnu. "Oprosti mi - nije poteno da se istresam na tebi. Niti da te krivim to si mi
rekao istinu... Ponekad mi se ini da svakog trenutka u danu neko zahteva moju panju, ali nadam
se da u uvek nai vremena za one kojima sam zaista potrebna. Znam da dugo nisam razgovarala sa
tobom, a sada je skoro ve dolo vreme da poloi druidske zavete. Kako vreme leti!"
Proli su kraj okrugle kolibe sagraene za svetenice koje bdiju nad Kladencem Krvi i kraj
vonjaka koji su tu zasadili, i nastavili su stazom koja je ila uzvisinom. Kapela koju su sagradili
hriani, pokrivena slamom kao i ostale zgrade, ali sa strehom u dva nivoa, tako da je izgledalo kao
da ima sprat, uala je kao kvoka meu piliima, okruena kolibama za monahe. Jedan mlai
monah istio je lie koje je vetar protekle noi naneo na stazu. Podigao je pogled kad su mu prili.
"Donela sam sueno voe i kolae za oca Josifa." Kaileja malo podie kotaricu. "Hoe li me
povesti kod njega?"
"Ocu Pavlu moda se nee dopasti..." poe ovek, mrtei se, a onda odmahnu glavom. "Nije
vano. Moda e vae akonije uiniti ono to naa jednostavna hrana vie ne moe. Ako ga ubedite
da pojede neto, biemo vam zahvalni, jer jo od sveanosti Hristovog roenja on ne jede ni koliko
je potrebno ptici."
Poveo ih je do jedne okrugle kolibe, nita vee od ostalih, stazom oivienom belim ljunkom, i
povukao u stranu kou koja je sluila umesto vrata.
"Oe, dola je Gospa od Avalona da te vidi. Hoe li je primiti?"
Kaileja zamirka, trudei se da prilagodi vid senkama posle blistavog prolenog dana. Otac Josif
leao je na postelji na podu, a kraj njega je treperilo kandilo. Drugi monah podmetnu mu jastuke
pod lea i donese mali tronoac za Kaileju.
Zaista lii na pticu, pomisli svetenica kada ga je uhvatila za ruku. Mrave grudi jedva su mu se
pomerale; sav ivot koji je ostao u njemu blistao mu je u oima.
"Prijatelju moj stari!" tiho ree ona. "Kako si?"
Zau se neto nalik na smeh. "Gospo, svakako si dovoljno obuena da vidi i sama!" Otac Josif
vide po njenom pogledu da nee to rei, pa se osmehnu. "Zar nije i pripadnicima vaeg reda dato da
znaju svoj as? Moj e uskoro doi, i zadovoljan sam. Ponovo u videti svoga Gospoda..." Neko
vreme je utao, zagledan unutra i smeei se neemu to je tamo video.
Potom uzdahnu i ponovo pogleda Kaileju. "Ali nedostajae mi nai razgovori. Ako jedan starac
na samrtnoj postelji ne uspe da te ubedi da prihvati Hrista, sreemo se tek na kraju svih stvari."
"I meni e nedostajati razgovori sa tobom", ree Kaileja, suzdravajui suze. "Moda u u
nekom drugom ivotu moi da poem tvojom stazom. Ali u ovom sam ve dala zavete."
"Istina je da niko ne zna svoj put sve dok ne stigne do samog kraja..." apnu otac Josif. "Nisam
bio mnogo mlai od tebe kada mi se ivot preokrenuo... Prijalo bi mi kad bih ti ispriao tu priu,
ako si voljna da slua."
Kaileja se nasmei i prihvati njegovu pruenu ruku. Bila je tako krhka da je izgledalo kao da
svetlo prodire kroz nju. Eiluned i Rianon ekae je da razgovaraju o devojkama koje su se prijavile
za obuku, ali to moe da eka. Uvek se moe neto nauiti kada ovek govori kako je pronaao
Svetlost, a otac Josif je imao jo vrlo malo vremena.
"Bio sam trgovac u Judeji, poreklom iz grada po imenu Arimateja, u istonom delu Imperije.
Moji brodovi putovala su na sve strane, ak i u Dumoniju, da trguju olovom, i stekao sam ogromno
bogatstvo." Glas mu je sve vie jaao. "U to vreme nikad nisam mislio dalje od obrauna narednog
dana, i ako sam se u snovima nekada i seao zemlje koja je sada potopljena pod talasima i eznuo

za njenom mudrou, to sam zaboravljao u zoru. Dovodio sam za svoj sto ljude vine mnogim
vetinama, i kada se prouo novi uitelj iz Galileje koga su ljudi zvali Jeua, pozvao sam i njega."
"Jesi li tada znao da je on jedan od Sinova Svetlosti?" upita Kaileja. Bogovi su oduvek govorili,
u drvetu i planini i u tiini ljudskog srca, ali u svakom razdoblju, pisano je, alju jednog
Prosvetljenog da govori svetu ljudskim reima. No, u svakom dobu, takoe je pisano, vrlo su retki
bili oni koji su umeli da uju.
Otac Josif odmahnu glavom. "Sluao sam Uiteljeve rei i smatrao sam da je On prijatan, ali
nisam Ga dobro poznavao. Stara uenja jo su mi bila skrivena. Ali video sam da On donosi nadu
ljudima, i davao sam novac kad god je bio potreban Njegovim sledbenicima, i dozvolio sam im da
proslave Pashu u kui koja mi je pripadala. Bio sam izvan Jerusalima kada je On uhapen. Kada
sam se vratio, On je ve bi na krstu. Otiao sam na brdo smaknua, jer sam uo da je Njegova
majka tamo, i eleo sam da joj ponudim pomo."
Zastao je, priseajui se, i ona vide da mu se oi pune suzama. Tiinu je prekinuo Gaven, koji je
osetio teinu oseanja, mada nije razumeo razlog.
"Kakva je bila - njegova majka?"
Josif se zagleda u deaka. "Bila je kao vaa Boginja, kada plae za vreme etve zbog smrti boga.
Bila je mlada i stara, krhka i stamena kao kamen. Video sam njene suze i poeo da se priseam
svojih snova. A onda sam stao pod krst i pogledao njenog Sina.
Dotle je Njegova agonija saegla najvei deo ljudskog lika. Uvianje njegove prave prirode
dolazilo je i odlazilo - ponekad bi jeknuo u oajanju, a ponekad bi govorio rei utehe onima koji su
ekali pod njim. Ali kada je pogledao mene, bio sam oamuen Njegovom Svetlou, i tog trenutka
sam se setio ko sam nekada bio, u davnim vremenima, i zaveta koje sam poloio." Starac duboko
uzdahnu. Videlo se da se umara, ali niko nije ni pomislio da pokua da ga prekine.
"Rekli su da se zemlja zatresla kad je On umro. To ne znam, jer bio sam potresen do sri.
Kasnije, kada su Ga proboli kopljem da bi bili sigurni da je mrtav, uhvatio sam malo Njegove krvi u
boicu koju sam imao kod sebe. I upotrebio sam svoje veze kod Rimljana da dobijem Njegovo telo,
i poloio sam ga u svoju porodinu grobnicu."
"Ali on nije ostao tamo..." ree Gaven. Kaileja ga pogleda i seti se da je dugo uio muziku sa
hrianima. Sigurno dobro poznaje i njihove legende.
"On nikada i nije bio tamo", ree otac Josif uz blag osmeh. "Samo telo koje je nosio... Gospod ga
je ponovo uzeo kako bi pokazao mo svoga duha onima koji misle da postoji samo telesni ivot, ali
ja nisam morao da Ga vidim. Ja sam znao."
"Ali zato ste doli ovamo, u Britaniju?" upita tada Gaven.
Josifov pogled postade pun tuge; sada je govorio sporije. "Sledbenici koje je Uitelj ostavio za
sobom poeli su da se sukobljavaju oko toga ko e biti predvodnik i ko e tumaiti znaenje
Njegovih rei. Nisu hteli da me sluaju, i ja sam odbio da budem uvuen u njihove svae... Tada
sam se setio ove zelene zemlje iza talasa, zemlje gde ima onih koji jo, na neki nain, slede drevnu
mudrost... I zato sam ovde potraio utoite, a vai druidi doekali su me dobrodolicom kao
ravnopravnog tragaoca za Istinom iza svih misteirja."
Zakaljao se i zatvorio oi, borei se za dah. Kaileja je umirujue mrmljala, elei da prenese
svoju energiju kroz ake spojene sa njegovim.
"Ne pokuavaj da govoir", ree ona kad on otvori usta i ponovo se zakalja.
"Moram... da ti... kaem." Naterao je sebe da dublje udahne, i postepeno se smirio, iako je sada
bio primetno slabiji. "Posuda sa svetom krvlju..."
"Zar se o njoj ne staraju tvoja braa?" upita Kaileja.
On odmahnu glavom. "Njegova majka mi je rekla... da mora da je uva ena. Privrstio sam je
za staru alku, u udubljenju... svetog kladenca."
Kaileja rairi oi. Voda bogata gvoem ostavljala je mrlje nalik na krv, iako je bila ledeno
hladna i ista. Mudraci iz davnih vremena izgradili su svojim vetinama oko nje kuu, iseenu iz
jednog jedinog ogromnog kamena. To je svako mogao da vidi. Ali postojanje udubljenja u samom
oknu kladenca, visokog taman da primi oveka, bila je tajna koju su poznavali samo posveeni.
Prikladno mesto da se uva krv rtve, pomisli ona, i svakako je u davna vremena ba za to i sluila.

"Razumem..." polako ree ona, "i dobro u je uvati..."

"Ah..." Otac Josif se spusti na jastuke. Njeno obeanje kao da mu je donelo olakanje. "A ti..."
On pogleda Gavena. "Hoe li se pridruiti mome stadu i povezati staru i novu mudrost?"
Deak se uspravi, rairivi oi kao uplaeni jelen. Na trenutak je pogledao Kaileju - ne moleivo,
kao to je oekivala, nego sa iekivanjem. Ona zatrepta. Zar deak eli da se pridrui hrianima?
"Dete, dete", ree Josif, shvativi, "nisam hteo da te teram. Kada doe vreme, odabrae..."
Kaileji se po glavi vrtelo stotinu odgovora, ali outala je. Nee raspravljati o veri sa ovekom
koji je tako blizu smrti, ali nije verovala da su bogovi namenili prazno postojanje monaha ovom
detetu, koje je sama Gospa od Vila nazvala 'Sin Stotinu Kraljeva'!
Otac Josif zatvori oi. Kaileja oseti da starac tone u san i polako mu pusti ruku.
Kada su izili iz kolibe, ona potrai pogledom brata koji ih je doveo. No, ekao ih je otac Pavle, i
po gnevu u njegovim oima znala je da samo iz potovanja prema samrtniku nije upao da ih izbaci.
Pogled mu se donekle ublaio kada je ugledao iza nje Gavena. "Brat Alanus napisao je novu
himnu. Hoe li doi sutra, kad je budemo uili?"
Gaven klimnu glavom, i Pavle ode, a iskrzana ivica njegove sive mantije utala je po kamenju.
U danima posle posete ocu Josifu, Gaven je sa strahom oekivao vest da je starac umro. No,
zaudo, vest nije stizala. Otac Josif se borio, i kako se pribliavala sveanost Beltana, pripreme
odvojie Gavena od te brige. On i jo dvojica deaka pripremali su se za uvoenje u predveerje
sveanosti, i on se bojao.
Nije znao kako da pretoi svoja oseanja u rei. Niko ga nikada nije stvarno pitao eli li da
postane druid; naprosto su pretpostavljali da e, poto je zavrio prvi nivo obuke, nastaviti dalje.
Samo je otac Josif pomenuo da bi mogao imati i neki drugi izbor, ali iako se Gaven divio istoti
odanosti hriana i nalazio mnogo dobrog u njihovom uenju, njihov ivot inio mu se jo ui od
ivota druida na Toru. Druidi barem nisu potpuno odseeni od ena.
Zajednica na Avalonu nasledila je tradicije umske Kue, ali Kaileja ih nije terala da se dre
onih pravila koja su im bila nametnuta kao odbrana od rimljanskih predrasuda. Svetenice i
svetenici na Toru uglavnom su iveli edno, ali pravilo je bilo manje strogo na Beltan i na
dugodnevicu, kada mo stvorena izmeu mukarca i ene daje ivot zemlji. No, u tim obredima
mogli su da uestvuju samo oni koji su poloili zavete.
Siana je prethodne jeseni postala svetenica. Ovo e biti njen prvi Beltanski obred. Gaven je u
snovima viao njeno telo kako sija pod svetlou svetih vatri i budio se, jeei od osujeenosti i
svoje vrlo oite reakcije.
Ranije, pre nego to su ga zahtevi tela suvie zaokupili, eleo je mudrost na kraju druidskog
puta. Sada je jedva mogao da se seti te iste enje. Hriani su govorili da je najcrnji greh lei sa
enom. Hoe li ga bogovi ubiti zbog greha ako poloi druidske zavete samo zbog elje za Sianom?
Govorio je sebi da ga ne vodi samo pouda. To to je oseao svakako je bila ljubav. No, otkako je
poloila zavete nikada nije bio nasamo sa njom. Je li njena naklonost, koju mu je uvek pokazivala
sa njene strane samo sestrinsko oseanje, ili i ona osea isto to i on?
Tako uskovitlanih oseanja, zurio je preko movare ka dalekim bregovima, kao to zarobljena
ptica gleda kroz reetke kaveza. U rimljanskom svetu svakako je lake postati mukarac. Kako bi
iveo da ga je, umesto Kaileje, usvojio deda Macelije? Ponekad mu se mir Avalona inio kao
zatvor, i toliko bi mu dojadilo to svakog dana via jedna te ista lica da bi najradije poeo da vriti.
A Rimljanin je graanin itavog sveta.
Da je otiao kod Macelija, svakako bi postao vojnik, kao otac. Vojnici treba samo da sluaju
nareenja, a ne da donose ovakve odluke. To mu se ponekad inilo vrlo privlano. No, drugi put bi
mu se inilo da svi koje poznaje pokuavaju da mu nareuju, i to razliite stvari, i jedino je eleo da
se oslobodi.
Jednog jutra iziao je da se pridrui procesiji svitanja, i iz doline je uo naricanje. Pourio je
nizbrdo, ali znao je ta se desilo, ak i pre nego to je video monahe kako stoje kao izgubljena deca.
"Avaj", ree brat Alanus, bledih obraza vlanih od suza, "na otac Josif nas je napustio. Kada je
Pavle jutros uao u njegovu kolibu, naao ga je ukoenog i hladnog. Ne bi trebalo da plaem",

nastavi on, "jer znam da je on sada na nebu, sa naim Gospodom. Ali teko mi je to je morao da
ode sam, u mraku, bez utehe prisustva svojih sinova, a jo mi je tee to se nismo oprostili. ak i
dok je bio bolestan, bilo je dobro to je bio tu. On nam je bio otac. Ne znam ta emo sada bez
njega!"
Gaven klimnu glavom, a grlo mu se steglo kad se setio onog udnog popodneva kada im je
starac priao kako je dospeo na Avalon. On nije video Svetlost o kojoj je govorio otac Josif, ali
video je njen odraz u starevom pogledu, i nije verovao da je starac umro sGm.
"I meni je bio otac. Moram da odem gore i kaem ostalima." No, dok je hitao uz stazu, mislio je
samo na Kaileju.
Tog popodneva Gospa od Avalona sila je sa Tora da izrazi sauee monasima, odabravi
Gavena da je prati, kao i ranije. Jutronja zbrka je prola. Iz okrugle crkve ula se pesma. Druidska
kolona zaustavila se napolju, a Gaven prie vratima.
Starevo telo lealo je na odru pred oltarom, a oko njega su gorele svetiljke. Sve je bilo
ispunjeno gustim oblacima tamjana, koji su zaklanjali monahe, ali Gavenu se na trenutak uinilo da
razabire svetlea oblija nad njima, kao da nad ocem Josifom bdiju aneli o kojima je tako esto
govorio. A onda, kao da je svestan prisustva paganskih oiju, prie im otac Pavle.
Gaven se povue kada je hrianin iziao kroz vrata. Pavlove oi bile su crvene od plaa, ali
njegovo lice nije postalo nita blae od tuge. Sa neodobravanjem se zagledao u Kaileju.
"ta radite ovde?"
"Doli smo da podelimo vau tugu", blago ree Vrhovna svetenica, "i da odamo poast odlasku
dobrog oveka, jer, zaista, Josif nam je svima bio kao otac."
"Onda nije bio tako dobar ovek, niti dobar hrianin, ili biste se vi nevernici radovali", grubo
ree Pavle. "Ali od sada sam ja voa i nametnuu svom stadu jau veru. Pre svega, zabraniu
poseivanje izmeu naeg bratstva i vaih prokletih svetenika. Odlazi, eno. Nije nam potrebno ni
tvoje sauee ni tvoje prisustvo."
Gaven nagonski istupi kao da hoe da se postavi izmeu njih. Neki druidi su ljutito mrmljali, ali
Kaileja je delovala istovremeno zapanjeno i veselo.
"Nismo potrebni? Pa, zar nismo mi dali dozvolu da ovde sagradite crkvu?"
"Tako je", gorko ree otac Pavle, "ali ovo je zemlja Boija, a ne vaa. Ne dugujemo nita
sledbenicima demona i lanih bogova."
Kaileja tuno odmahnu glavom. "Zar ete izdati oca Josifa i pre nego to je sahranjen? On je
rekao da prava vera mora da zabrani kaljanje bilo kog imena kojim ljudi zovu svoje bogove, jer to
su sve imena za istog, Jednog."
Otac Pavle se prekrsti. "Svetogre! Nikad nisam uo da je on rekao takvu jeres! Odlazite, ili u
pozvati brau da vas oteraju!" Lice mu strano pocrvene, a u bradi mu se pojavie kapi pene.
Kailejino lice ukoi se kao kamen. Dala je znak druidima da se udalje. Kad se Gaven pokrenuo
da poe za njima, Pavle prui ruku i zgrabi ga za rukav.
"Sine moj, ne idi sa njima! Otac Josif te je voleo - ne preputaj svoju duu oboavanju idola, niti
svoje telo sramoti! Oni e pozvati Veliku Kurvu koju zovu boginja u onaj kameni prsten. Ti si
hrianin, po svemu sem po imenu! Kleao si pred oltarom i podizao glas u svetim pesmama.
Ostani, Gavene, ostani!"
Gaven se na trenutak ukoio od iznenaenja. A onda ga obuze bes. Otrgnuo se, gledajui Pavla,
pa Kaileju, koja je pruila ruke kao da e ga povui ka sebi.
"Ne!" jeknu on. "Neu da se otimate o mene kao psi za kost!"
"Hodi, onda", ree Kaileja, ali Gaven odmahnu glavom. Nije mogao da se pridrui ocu Pavlu, ali
sveteniine rei otkrile su da i druidi imaju sline namere. Srce ga je bolelo za Sianom, ali kako
sada da se usudi da je dodirne? Sva njegova zbunjenst i nesigurnost iznenada se pretvorie u
odluku. Nije bilo naina da ostane ovde.
Korak po korak, poeo je da se povlai.

"Oboje elite da me posedujete, ali moja dua pripada samo meni! Borite se oko Avalona ako
hoete, ali ne oko mene! Odlazim", odluku je doneo tek dok je to izgovarao, "da traim svoje pretke
Rimljane!"
5.
Gaven se brzo kretao kroz movaru, koristei vetine kojima ga je nauila Vilinska Gospa.
Zapravo, ona je jedina mogla da ga zaustavi, i tokom prvog dana putovanja bio je obuzet strahom
da e je Kaileja poslati za njim. No, ili je Gospa to odbila, ili se njegova pomajka nije setila da je
moli za pomo, ili joj moda, kao to je sada mislio, nije ni bilo vano, i zato je viao jedino barske
ptice, porodice vidri i ponekog opreznog jelena.
Sedam godina nije naputao dolinu Avalaona, ali njegovo obrazovanje ukljuilo je i poznavanje
granica teritorija britanskih plemena i poloaj rimljanskih tvrava i gradova, kao i mapu mree
linija kojima mo tee kroz zemlju. Umeo je da pronae drum ka severu, a bio je dovoljno vian
umskom ivotu da ne gladuje uz put. Dve nedelje putovanja dovele su ga pred kapije Deve.
Prva pomisao bila mu je da nikada nije video toliko ljudi na istom mestu, kako rade razliite
stvari. Ogromna volovska kola natovarena crvenim pearom stenjala su uzbrdicom ka tvravi iza
grada. Delovi zemljanih nasipa sa palisadama bili su srueni, i umesto njih podizao se kameni zid.
Nije bilo oseanja hitnje - zemlja je bila potpuno mirna - ali bilo je jasno da Rimljani nameravaju da
tako i ostane.
Stresao se od toga. Druidi su se mrtili na rimljansku obuzetost privremenom nadmoi. No, i
ovde je bilo duha, a tvrava od crvenog peara bila je njegovo svetilite. Sada vie nije bilo
uzmaka. Gaven ispravi ramena, pokuavajui da se seti onog latinskog za koji je mislio da ga
nikada nee upotrebiti, i poe za kolonom magaraca natovarenih kotaricama punim grnarije, prema
kapiji i u svet Rima.
"Lii na oca - a ipak si stranac..." Macelije Severus pogleda Gavena, pa odvrati pogled. Starac
je to inio otkako je deko stigao pred njega, kao da ne zna da li da se raduje ili ljuti to ipak ima
unuka. Tako sam se i ja oseao, pomisli Gaven, kada sam saznao ko su mi bili roditelji...
"Ne oekujem da me priznate", ree on naglas. "Imam neke vetine - mogu da se sam probijem."
Macelije se ispravi, i Gaven prvi put vide da je on stvarno oficir Rima. Iako krupno graen, sada
je bio pogrbljen od starosti, i kosa mu je bila proreena do svega nekoliko sedih pramenova, ali
mora da je bio moan ovek. Tuga mu je ostavila traga na licu, ali izgledao je sasvim sposoban za
rasuivanje, i Gavenu je bilo milo zbog toga.
"Da li se plai da e mi naneti sramotu?" Macelije odmahnu glavom. "Suvie sam star da bi mi
to smetalo, a sve tvoje polusestre udate su ili obreene, pa to nee uticati na njihovu budunost. No,
usvajanje bi bilo najjednostavniji nain da ti dam svoje ime, ako to eli. Ali prvo mi mora rei
zato si doao, posle svih ovih godina."
Gaven se nae pod njegovim orlovskim pogledom od koga su nesumnjivo drhtali mnogi regruti,
pa se zagleda u svoje sklopljene ake.
"Gospa Kaileja je rekla da ste pitali za mene... Nije vas slagala", pouri da doda. "Kada ste se
sreli, ona jo nije znala gde sam."
"A gde si bio?" Pitanje je bilo vrlo tiho, i Gaven oseti nagovetaj opasnosti. No, sve je to bilo
prolost - ta bi starcu naudilo da sazna?
"Jedna od starijih devojaka, koja je u umskoj Kui pomagala oko dece, sakrila me je kada je
moj drugi deda, Vrhovni druid, zarobio mog oca i majku. A onda - kad se sve zavrilo - Kaileja me
je povela sa sobom u Avalon."
"Sada ih vie nema, nijednog druida iz umske Kue..." odsutno ree Macelije. "Bendeigid, tvoj
'drugi deda', umro je prole godine - kau da je jo brbljao o svetim kraljevima. Nisam znao da u
junoj Britaniji jo ima druida... Gde je taj Avalon?"
Pitanje je bilo tako iznenadno da je Gaven odgovorio pre nego to se i upitao zato starac to eli
da zna.

"To je sasvim malo mesto", zamuca on potom, "grupa ena i staraca, i zajednica hriana u
podnoju brega."
"Onda sasvim razumem zato je tako snaan i mlad ovek poeleo da pobegne..." Macelije
ustade, i Gaven poe da se oputa. "Ume li da ita?"
"Mogu da itam i piem na latinskon, jednako dobro kao to ga govorim, to nije ba neto
naroito", odvrati Gaven. Nije bio trenutak da se razmee ogromnim koliinama znanja koje je
stekao kod druida. "Umem da sviram na harfi. No, iskreno reeno", dodade, setivi se obuke koju je
proao kod Vilinske Gospe, "verovatno bi od najvee koristi bile moje vetine lova i umskog
ivota."
"Verovatno. To je dobro za poetak. Severusi su uvek bili u vojsci", dodade Macelije, iznenada
sumnjiavo. "eli li da bude vojnik?"
Primetivi nadu u starevim oima, Gaven pokua da se nasmei. Do pre pola meseca, pomisli
on, trebalo je da postanem druidski svetenik. Pridruivanje vojsci znailo bi potpuno odbacivanje
tog dela njegovog porekla.
"Potraiu ti mesto", nastavi Macelije. "To je zanimljiv ivot, i inteligentan ovek moe brzo da
napreduje do poloaja koji donosi vlast. Naravno, nije lako napredovati u mirnoj zemlji u kakvu se
pretvorila Britanija, ali moda se, kad stekne malo iskustva, moe okuati na nekoj granici. U
meuvremenu, postaraemo se da zvui vie nalik na Rimljanina."
Gaven klimnu glavom, i njegov deda se nasmei.
Sledei mesec proveo je s Macelijem, pratei starca po gradu preko dana, i itajui mu uvee
naglas Ciceronove govore ili Tacitove izvetaje o Agrikolinim ratovima. Usvojenje je glatko prolo
pred magistratom, a potom je dobio prve lekcije o noenju toge, odee pred ijim su naborima
druidski ogrtai delovali kao olienje jednostavnosti.
Dok god je bio budan, rimljanski svet ga je potpuno drao. Samo u snu je eznuo za Avalonom.
U snovima je video Kaileju kako ui devojke. Na njenom elu videle su se nove bore, i ponekad bi
se zagledala ka severu. eleo je da joj kae da mu je dobro, ali kad bi se probudio, znao je da nema
naina da poalje vest, a da time ne izloi Avalon opasnosti.
Na vee Beltana, zapao je u nemiran dreme u kome je video Tor obasjan svetim vatrama. No,
uopte nije video Sianu. Duh mu je lutao sve dalje, njiui se i tragajui za njom. Nije bila na Toru,
ali naao ju je na kamenoj klupi, kraj svetog kladenca.
"Bez tebe nisam elela da igram oko vatri. Zato si me ostavio? Zar me ne voli?" alosno ga
upita njena slika u snu.
"Volim te", odvrati on, "ali za Beltan svi slue gospodaru i Gospi..."
"Ne i devica koja uva kladenac", odvrati ona sa prizvukom mranog ponosa. "Hrianima sada
upravlja otac Pavle i ne dozvoljava im nikakav dodir sa Avalaonom. No, poto oni nemaju svoje
svete ene, a ak ni on ne moe da porekne ovu poslednju volju oca Josifa, reeno je da sveti
kladenac uva devica Avalona. Dok god vrim ovu dunost, mogu da ostanem devica i da te
ekam..." Ona mu se nasmei. "Ako se ne bude seao niega drugog iz noanjeg sna, neka se
tvoje srce sea moje ljubavi..."
Kada se probudio, obrazi su mu bili mokri od suza. eznuo je za Sianom, ali nita se nije
promenilo. Otrgao se od druida, a mogao je da joj se vrati samo kao svetenik.
Negde u vreme dugodnevice Rimljani su proslavljali sveanost Jupitera. Macelije, kao magistrat,
snosio je deo trokova sveanosti. Sedeo je sa ostalim vienijim ljudima na platformi sa koje se
videlo igralite, sa Gavenom kraj sebe. Jednog dana, ponosno je rekao, izgradie pravu arenu, i
onda e gradski oci gledati igre iz loe, kao imperator u Rimu.
Gaven je klimao glavom. Njegov latinski sve se vie popravljao, i sada je govorio gramatiki
sasvim pravilno, mada se oseao britanski naglasak. No, i dalje je morao da razmisli pre nego to
ita kae, i ma koliko itao Tacita i Cicerona, nije mogao da se pridrui vedrom askanju ostalih
mladia, koji su ovog dana pratili svoje oeve.

Veina ih je bila dosta mlaa od njega. Video je one koji ga nisu poznavali kako se pitaju zato,
u tim godinama, nije u vojsci, i one koji ga poznaju kako objanjavaju ostalima da je to kopile,
meanac, koga je Macelije neoekivano usvojio. Smejali su se kad su mislili da ih niko ne uje, ali
Gavenovo izvebano lovako uho ulo je svaki zvuk.
Ne bi on traio prijatelje meu njima, ak i da ga ne preziru. Uglavnom nije razumeo njihove
ale, a ono malo to je rauzmeo nije mu bilo smeno. Odabrao je Rim, ali nije mogao da prezre
britanski narod iz koga je potekao.
Gledao je gladijatore koji su se borili pred njim i alio zabog traenja ivota jednako koliko se
divio njihovoj vetini. Ne spadam ovamo..., alosno je mislio, isto kao to nisam spadao na Avalon.
Eiluned je bila u pravu. Nije trebalo ni da se rodim!
No, druidska obuka dala mu je dovoljno samokontrole da ne pokae oajanje, i kada se sa
Macelijem vraao kui, starac, zadovoljan uspehom proslave, nije nita ni naslutio. Macelije se
priseao dogaaja tog dana i sav je sijao.
"Eto, mome, kako treba organizovati sveanost! Potrajae dok Junije Varo ili neka druga
naduvana vrea uspe da postigne neto slino." Prelistao je gomilu poruka koje su ga ekale na
random stolu, zastao nad jednom od njih i razmotao je. "Drago mi je to si bio tu, mome, da
vidi..."
Gaven, koji se dotle sa uzdahom olakanja oslobodio toge koja ga je davila, podie pogled,
osetivi promenu u njegovom glasu.
"ta je bilo?" upita on.
"Dobre vesti, bar verujem da e se i ti sloiti - naao sam ti mesto u vojsci. Poruka je svakako
stigla dok smo bili na igrama. Treba da se javi u Devetu legiju, Hispaniku, u Eburakumu."
Legija! Sad, kad je dolo do toga, Gaven nije znao da li da se raduje ili plai. To e ga barem
udaljiti od uobraene tenadi koja ga ovde gleda sa nipodatavanjem, i moda e u vojsci biti suvie
zauzet da bi eznuo za Avalonom.
"Oh, mome, to je prava stvar za tebe - svi Severusi bili su vojnici - ali samo bogovi znaju
koliko e mi nedostajati!" Na Macelijevom licu jasno se videlo da se i u njemu sukobljavaju
oseanja. On mu prui obe ruke.
Dok ga je grlio, Gavenu se jedna misao jasno probi kroz zbrku - i njemu e nedostajati ovaj
starac.
Latisnka re za vojsku izvedena je iz izraza za vebanje, exercitio, i Gaven je ve posle nekoliko
dana slube ustanovio da se svi koji stupe u vojsku bave iskljuivo time. Regruti su svi bili mladi,
odabrani po spremnosti i inteligenciji, ali za mar od dvadeset rimskih milja za pet sati pod punom
opremom bila je potrebna i te kakva snaga. Kad nisu marirali, vebali su borbu pod dvosturkim
optereenjem, sa maem ili kopljem, ili paradni korak, ili podiznaje privremenih utvrenja.
Gaven je bio nejasno svestan da je predeo oko Eburakuma grublji od njegovih bregova, ali osim
tog saznanja, koje je poticalo koliko od gledanja toliko i od bolnih tabana i butina, nije uopte
obraao panju na okolinu. Regruti su retko viali redovne trupe, osim kad bi se neki preplanuli
veteran iskezio na njihovu preznojenu kolonu u trku. Bilo je teko, ali nita udnije od prvog susreta
sa rimljanskim ivotom u Devi. Zaudo, upravo druidska obuka dala mu je dovoljno samokontrole
da izdri vojniku disciplinu, dok su deaci iz dobrih rimljanskih porodica padali u nesvest i bivali
poslati kui.
Kako su napredovali sa obukom, regruti bi povremeno dobijali slobodan dan, kada su mogli da
se odmore, poprave opremu, pa ak i da posete grad koji je rastao izvan zidova tvrave. Za Gavena
je bio ok da uje pevni britanski govor posle mnogo nedelja vojnikog latinskog; to ga je podsetilo
da je on jo Gaven, a da se Gaj Macelije Severus zove samo zbog usvojenja. No, britanski trgovci i
gonii mazgi koji su tako slobodno priali pred njim nikad nisu ni pomislili da je visoki mladi sa
rimljanskim crtama lica i legionarskom tunikom u stanju da razume svaku njihovu re.
Trnica u Eburakumu bila je puna glasina. Mesni farmeri slivali su se u grad da prodaju svoje
proizvode, a trgovci su donosili robu iz svih delova carstva, ali bilo je neobino to su mladi

Briganti, koji su se inae okupljali da zijaju u vojnike, odjednom nestali. aputalo se o nemirima i
nagaalo o saveznitvu sa severnim plemenima.
Gaven se oseao nelagodno, ali je utao, jer su glasine unutar zidova tvrave bile jo neprijatnije
od onoga to se ulo napolju. Kvintije Makrinije Donatus, njihov legatus legionis, dugovao je svoj
poloaj pokroviteljstvu guvernera, koji mu je bio rod, a senatski tribun koji je bio drugi po rangu
bio je opte poznat kao razmaeno tene koje nije ni trebalo da naputa Rim. To inae ne bi bilo
vano, ali iako je Lucije Rufinije, centurion zaduen za regrute, bio sasvim pristojan ovek,
pronosili su se glasovi da e se meu oficirima koji komanduju kohortom nai vie od uobiajenog
broja okrutnih i surovih ljudi. Gaven je podozrevao da je Rufinije upravo zbog svoje pristojnosti
dobio nezahvalan posao pretvaranja gomile seljakih suklata u okosnicu imperije.
"Jo samo nedelju dana", ree Arije, dodajui kutlau Gavenu. Krajem leta ak je i sever
Britanije topao, a posle jutarnjeg mara voda iz bunara gde su zastali imala je bolji ukus nego vino.
Bunar se sastojao od svega nekoliko kamenova poreanih oko izvora koji je izbijao iz rupe u padini.
Nad njima je put vijugao kroz vres koji se purpurno prelivao u suvoj travi. Ispod njih su se nalazile
njive i panjaci, obavijeni avgustovskom izmaglicom.
"Bie mi milo da konano poloim zakletvu", ree Arije. "Redovan oklop bie kao letnja tunika
u poreenju sa ovim, a i dosadilo mi je da sluam staru vojsku kako nam dobacuje dok prolazimo
kraj njih!"
Gaven obrisa usta i dodade kutlau sledeem oveku. Arije je bio iz Londiniuma, ilav, brz i
neizleivo drueljubiv. Za Gavena, nevinog sklapnju prijateljstava, predstavljao je dar bogova.
"Pitam se hoemo li biti dodeljeni istoj kohorti." Kako se primicao kraj obuke, Gaven je
poinjao da brine o onome to dolazi potom. Ako su prie starih vojnika po vinarijama istinite, a ne
samo sraunate na to da ih uplae, redovan vojniki ivot mogao bi biti i gori od obuke. Ali nije
zato bio zabrinut.
Proveo je pola ivota pripremajui se za adruida, a onda je pobegao. Kako moe da se za jedno
leto vee za zavet koji moda jeste manje svet, ali je jednako obavezujui?
"Obeao sam crvenog petla Marsu ako me rasporede u petu, kod starog Hanoa", odgovori Arije.
"Za njega kau da je lukav matori lisac, i da uvek izvue najbolje za svoje ljude!"
"I ja sam to uo", ree Gaven, ponovo pijui. On, koji je napustio svoje bogove, nije se usuivao
da se moli bogovima Rima.
Do bunara je stigao sledei odred. Gaven im predade kutlau i stade u stroj. Dok su se ostali
postrojavali, gledao je ka severu, gde je beli put vijugao preko bregova. Delovao je vrlo krhko; ak
je i tvrava koja se videla u daljini izgledala jadno, kao deija igraka, usred zatalasanih bregova.
No, taj put, sa dubokim jarkom sa jedne strane, predstavljao je limes, granicu imperije. Bilo je
sanjalica meu vojnim graditlejima koji su tvrdili da to nije dovoljno, da juna Britanija moe biti
bezbedna tek kada se izgradi zid. No, za sada je dejstvovao i ovako. To, zapravo, predstavlja pojam,
kao i sama imperija, iznenada pomisli Gaven, magina linija koju je divljim plemenima zabranjeno
da preu.
"Jedna strana ne izgleda mnogo drugaije od druge", ree Arije, pogodivi mu misli. "ta li je
tamo napolju?"
"Imamo tamo jo nekoliko osmatraanica, i ima i sela sa lokalnim ivljem", ree neki drugi
vojnik.
"Tako, znai", ree Arije.
"ta ti to znai?"
"Vidi onaj dim? Ljudi verovatno pale strnjiku po njivama."
"Bolje da ipak podnesemo izvetaj. Komandant e hteti da poalje patrolu", ree Gaven.
Centurion je ve izdavao nareenje za pokret. Rufinije je svakako takoe video dim i znae ta
treba da preduzme. Gaven podie ranac i zauze mesto u koloni.
Te noi tvrava je brujala od pria. Dim je primeen i na drugim mestima du granice, i govorilo
se da je meu plemenima podignuta ratna strela. No, legionarska komanda samo je poslala jednu

kohortu da ojaa dobrovoljaka utvrenja du limesa. Bili su zauzeti zabavljanjem kolega oficira iz
Deve koji su doli u lov. Granice su uvek pune glasina - nema smisla objavljivati optu uzbunu zato
to nekoliko seljaka spaljuje njive.
Gaven, koji se seao Tacitovog opisa Boudikine pobune, nije bio tako siguran. No, nije bilo
skoranjih incidenata koji bi pokrenuli plemena - osim, pomisli on, veitog trupkanja potkovanih
sandala po rimljanskim putevima.
Dve noi kasnije, kada su lovci ve odavno poli, u brdima iznad grada iznenada procveta vatra.
Ljudstvu u tvravi nareeno je da se spremi, ali i komandant i njegov zamenik bili su u lovu, a
logorski prefekt nije imao ovlaenje da alje trupe na mar. Posle neprospavane noi, vojsci je
reeno da se pripravnost ukida, i da ostaju samo deurni koji e posmatrati perjanice dima kako
lebde preko neba.
Regruti u Gavenovoj kohorti nisu mogli da zaspe, ali ak ni veterani nisu stigli da se naspavaju.
Vratili su se prefektovi izviai, i novosti su bile loe. 'Pojam' granice ipak nije bio dovoljan.
Novanti i Selgovi preli su granicu, i njihovi roaci Briganti podigli su se da im se pridrue. Sunce
je u podne ve bilo krvavo crveno na zadimljenom nebu.
Kvintije Makrinije Donatus stigao je kasno nou, pokriven prainom i rumen od uzbuenja, ili
moda od besa to je propustio lov. ovek je svakako mnogo bolja divlja, pomisli Gaven, koji je
bio na strai kada je stigao zapovednik. No, s obzirom na broj divljih ratnika o kome se govorilo,
moda bi lovci uskoro postali lovina.
"E, sad e biti akcije", govorili su ljudi. "Ti plavo obojeni divljaci nee ni znati ta ih je snalo.
Legija e ih rasterati kao poplaene zeeve, sve do njihovih planinskih jazbina!"
No, itavog narednog dana nita se nije deavalo. Zapovednik je ekao nove podatke, govoriilo
se. ulo se i da eka nareenja iz Londiniuma, ali u to je bilo teko poverovati. Ako Deveta ne treba
da uva granicu, zato je uopte smetena u Eburakumu?
Treeg dana posle probijanja granice, konano se oglasie legionarske trube. Iako jo nisu
poloili vojnu zakletvu, regrutska kohorta je raspodeljena meu vojne veterane. Gaven, zbog svoje
vinosti umskom ivotu, i Arije, iz ko zna kakvih razloga znanih samo bogovima vojske, bili su
odreeni za izviae u kohortu Salvija Bufa. Ne bi se bunili ak ni da je bilo vremena za to. Bufo
nije bio ni najbolji ni najgori centurion, i mnogo godina je sluio u Germaniji. Koliko god zatite
moglo da im prui njegovo iskustvo, oni e je imati.
ulo se gunanje meu veteranima kada su im se pridruili regruti, ali na Gavenovo olakanje,
Bufovo nareenje da 'ostave to za neprijatelje' sve ih je uutkalo. Do podneva su ve bili u pokretu,
i Gaven je sa zahvalnou pomislio na duge mareve za vreme obuke, koji su ga oeliili dovoljno
da nosi teinu svoje opreme brzim tempom po rimskom putu.
Te noi sagradili su utvreni logor na ivici movare. Posle tri meseca u barakama, Gavenu je
bilo neobino da spava napolju. Privremeni logor imao je jarkove i ogradu, i spavalo se u konim
atorima prepunim ljudi, ali i kroz njihovo hrkanje uo je none zvuke, a promaja koja je vukla
ispod atora nosila je miris movare.
Moda je zato sanjao Avalon.
U snu je video druide, i svetenike i svetenice, kako se okupljaju unutar kamenog kruga na vrhu
Tora. izvan kruga su se na dugakim motkama nalazile baklje; preko kamenja padale su crne senke.
Na oltaru je gorela mala vatra. Dok je gledao, Kaileja je bacila bilje u plamen. Dim suknu uvis,
skreui ka severu, i druidi podigoe ruke, pozdravljajui. Video je da im se usne kreu, ali nije
mogao da razabere rei.
Dim je postajao sve gui, prelivajui se crvenilom pod bakljama, i on se jo vie zaudi kada
dim poprimi oblije ene naoruane maem i kopljem. Lice i telo as su liili na veticu, a as na
boginju, ali dim koji je kuljao uvis uvek joj je bio kosa. Figura je brzo rasla; svetenici podigoe
ruke uz poslednji uzvik, i nalet vetra iznese je iz kruga i ponese za severu, praenu jatom krilatih
senki kako su baklje jo jednom zaplamtele i zgasnule. Pri poslednjoj svetlosti Gaven ugleda
Kailejino lice. Pruila je ruke, i uinilo mu se da ga doziva po imenu.
Gaven se probudi drhtei. Oko ivice atorskog krila nazirala se bleda svetlost. Ustao je, oprezno
proao izmeu nogu svojih drugova i iziao npolje. Magla je bila gusta nad movarom, ali nebo je

bivalo sve svetlije. Sve je bilo vrlo mirno. Straar se okrete i poide obrve, a Gaven pokaza ka
nuniku. Bosa stopala mu se ovlaie u travi dok je odlazio u tom pravcu.
Kad se vratio, tiinu zapara snano graktanje. Sledeeg trenutka maglu zatamnee crna krila.
Gavranovi - vie nego to ih je ikada video na jednom mestu - pristizali su sa juga i kruili oko
brda. Crne ptice tri puta obletee oko rimljanskog logora; potom kretoe na zapad, ali uo je njihove
krike i dugo poto su nestali.
Straar urno prstima naini znak koji rasteruje zlo, a Gaven nije oseao potrebu da se izvinjava
to drhti. Sada je znao ime Boginje Gavrana kojoj su se molili svetenici Avalona, i nije mu bila
potrebna druidska obuka da bi protumaio znak. Danas e se suoiti sa plemenskim ratnicima na
bojnom polju.
Gaven se naglo okrete na otar zvuk slomljene grane. Srce mu je tuklo. Arije podie pogled,
crven u licu, i rairi ruke u znak izvinjenja. Gaven klimnu glavom i, ponovo bez rei, pokua da mu
pokae kako se beumno prolazi kroz estar kleke i paprati. Sve do sada nije shvatao koliko je
nauio od Vilinske Gospe. Razum mu je govorio da nekoliko trenutaka objanjavanja nee mnogo
pomoi gradskom momku kao to je njegov drug, a ako su Brignati krenuli, rimljanski izviai e ih
uti pre nego to ovi uju njih. No, ipak se trzao svaki put kad zauje Arijev pokret.
Za sada su pronali masu otisaka kopita u zadimljenim ruevinama usamljene farme. Bilo je to
dobrostojee mesto; u pepelu su nali ostatke glinenog posua i slamarica. Bilo je i nekoliko leeva,
od kojih jedan obezglavljen. Kad su zali za ugao, trgli su se od staklastog zurenja glave, koja je
bila kosom okaena za bode zariven u vrata. Farmer je oito dobro napredovao pod rimljanskom
upravom, i stoga je smatran za neprijatelja.
Arije je malo pozeleneo, uznemiren koliko prizorom toliko Gavenovom sposobnou da tako
brzo protumai prizor. No, Briganti su otili dalje, pa su morali i oni. Neprijatelj se prvo podigao
blizu Luguvaliuma i kretao se du limesa ka Eburakumu. Da su skrenuli na jug, uzbunu bi podigli
izviai poslati u drugim pravcima.
Bufova nareenja bila su jasna. Ako Gaven i Arije ne primete neprijatelja do sredine popodneva,
pretpostavie da su Briganti poli ka istoku, prirodnim putem ka Eburakumu. Sada im je trebalo
dobro mesto sa koga e ih videti da odlaze, pa da upozore Rimljane koji zauzimaju odbrambene
poloaje oko grada. Gaven iskusnim pogledom odmeri teren i poe uzbrdo, ka mestu gde je neki
drevni pritisak izdigao tlo uvis. Stene su se probijale iz litice kao gole kosti.
Kada su stigli do vornovatih borova na vrhu uke, obrisae oznojena ela legionarskim
maramama, jer dan je postao topao, i poee da skupljaju drva za signalnu vatru. Travnata dolina
iza njih bila je najprirodniji izbor za svakoga ko traga za bogatim zemljama blizu mora. Bilo je vrlo
tiho. Suvie tiho, pomisli Gaven dok je gledao preko doline. Koa ga je svrbela. Bez obzira na to da
li e nastaviti pljaku ili e krenuti kui, pobunjenici moraju proi ovuda. Moda i oni imaju
izviae, pomisli on i povue se iza drveta. Moda se ve smeju, planirajui kako da srede ove
Rimljane koji su se tako glupo udaljili iz bezbendosti svojih zidova.
Dalje na sever tlo se polako sputalo u dugakim talasima, prekriveno izmaglicom. Gaven se
setio kako je zemlja jo dalje odatle ponekad sakrivena izmaglicom koja okruuje Avalon, kao da se
ostrvo odvojilo od sveta. I granice mogu da budu takve. Pola godine iveo je iskljuivo u oevom
svetu, ali na ovom mestu, koje nije sasvim pripadalo ni Britaniji ni Rimu, bio je neprijatno svestan
svog meovitog porekla i pitao se postoji li mesto gde moe sasvim da pripada.
"Pitam se hoe li novi imperator ita uiniti zbog ove pobune", zau iza sebe Arijev glas. "Taj
panac, Hadrijan..."
"Nijedan imperator posle Klaudija nije nikada posetio Britaniju", odgovori Gaven, jo zagledan
preko predela. Je li ono oblak praine ili dim iz tek ugaene vatre? Na trenutak je napola ustao,
kiljei, a onda se ponovo spustio. "Briganti bi morali da naprave poveliku predstavu da bi privukli
njegovu panju..."
"Tano. Britanci nisu ba mnogo usklaeni - ak i kad imaju vou, kao u bici na planini
Graupius, opet izgube. To je bilo poslednje uporite plemena."

"To je mislio i moj otac", ree Gaven, setivi se sa koliko mu je ponosa deda priao o sinovljevoj
vojnoj karijeri. "Bio je tamo."
"To mi nikad nisi rekao!" uzviknu Arije.
Gaven slee ramenima. Bilo mu je teko da misli o Gaju starijem kao o svom ocu, iako je bilo
dovoljno da uporedi portet koji je Macelije drao u radnoj sobi sa sopstvenom slikom u bronzanom
ogledalu. Njegov otac se na planini Graupius odvano borio. Uprkos obuci koju je proao, sad kad
je on bio na ispitu, Gaven se pitao kako e se poneti.
"Ako nisu nali novog vou ravnog Kalgakusu, ne verujem da e dugo biti opasni", ree on
glasno.
Arije uzdahnu. "Svakako e biti gotovo im Deveta stigne Brigante. Hadrijanu e poslati izvetaj
o obinom pograninom sukobu, a moda ni to. Bitka nee imati ni ime."
Najverovantije... pomisli Gaven. Za protekla tri meseca dobro je upoznao disciplinu i snagu
rimske vojske. Uprkos hrabrosti svakog pojedinca, bilo bi udo kad bi plemena mogla da im se
suprotstave. Na trenutak se setio sna o Gospi od Gavranova, ali to je svakako ipak bio samo san.
Gvozdena snaga legija bila je stvarnost.
"A onda se vraamo u kasarne", nastavi Arije. "Pa, vebe... kakva dosada!"
"Nainili su pustinju i nazvali je mir...", tiho navede Gaven. "Tako je Tacit rekao za umirenje
severa iza planine Graupius. Posle ovoga e nam moda biti drago da se dosaujemo."
"Nervozan si zbog ekanja." Arije se iznenada iskezi. "Znam - i ja sam nervozan."
Sigurno je zato. Njegove sumnje normalne su za oveka koji oekuje bitku. Gaven uspe da se
nasmeje, iznenada veoma zadovoljan to je Arije sa njim, i ponovo se zagleda u bregove na severu.
Arije je prvi primetio neprijatelja. Vratio se trei iz gutare u koju se povukao da se olaka,
uzbueno maui rukama, i Gaven je, provirivi ispod borova, ugledao na zapadu, gde se sunce ve
sputalo ka brdima, oblak praine kako se polako razdvaja u masu ljudi i konja.
Briganti su sporo napredovali zbog ukradenih volovskih kola prepunih plena. Greka, pomisli
Gaj. Jedna od najveih prednosti plemena upravo je pokretljivost. No, bilo ih je vie nego to je
oekivao - na hiljade. Pogledao je ka jugu, gde bi trebalo da eka legija, proraunavajui vreme i
razdaljinu.
"Saekaemo dok glavnina neprijatelja proe, pa emo onda upaliti vatru."
"A zatim?" upita Arije. "Ako ostanemo odseeni od svojih, propustiemo svu zabavu."
"Ako saekamo, bitka e stii do nas." Gaven nije znao da li se tome nada ili se plai. Sada je
znao da e najopasniji biti trenuci izmeu potpaljivanja vatre i pojave rimske vojske - ako je zauzela
svoj poloaj, pa bude mogla da vidi signal.
Neprijatelj je sada bio gotovo ispod njih. Po opremi se videlo da su Briganti, ali meu njima bilo
je i pripadnika divljih plemena sa severa. Arije uhvati njegov pogled, iskezi se i izvue kremen i
elik. Iskru je dobio tek posle nekoliko pokuaja, ali uskoro se sa nakupljenog granja podie pramen
dima, jaajui kako su dodavali drva, a onda se pretvori u snaan plamen. Dobro proraunato
dodavanje zelenog granja i lia pretvorilo je beli dim u sivi; dimna perjanica se zanjihala, a onda se
ispravila, stremei pravo u nebo.
Da li je Rimljani vide? Gaven postade napet, zurei. Iznenada ugleda taku svetlosti na ivici
dalekog brda. Prepoznao je srebrni odsjaj vrhova kopalja, i jedan zlatni. Orao... Bez rei je pokazao
ka simbolu legije, i Arije klimnu glavom. Pod njima su se skupljale senke, sve dublje, a onda se
slie niz padinu, nezaustavljive kao plima. Umilne zbog daljine, zaue se trube, i pokretna masa
pretvori se u tri kolone; sredinja je usporavala, a dva krila se odvojie preko uzviica.
I Briganti su ih videli. Na trenutak kao da su se pokolebali; potom se zau neskladno brujanje
njihovih rogova. Kroz masu ljudi pronese se talas pokreta dok su skidali titove sa lea i isturali
koplja. Gaven i Arije spustili su se sa druge strane uke i zaustavili se kad se vika pojaala, virei
iza kleka.
Rimljanska formacija napredovala je neumoljivom pravilnou ratne maine. Blokovi ljudi
kretali su se ranomernim korakom u pravoj liniji, a krila su zaokretala da tite centre. Keltski juri
plusirao je od divlje energije umskog poara, tutnjei ka neprijatelju.

Britanci su svakako videli kakav je rimljanski plan, ali niko, ak ni voe, nije mogao biti siguran
ta e Kelti uiniti. U trenutku kada je izgledalo da e itava vojska Briganta biti opkoljena i
zdrobljena pod napredovanjem Rimljana, nekoliko grupa iz divljih plemena iznenada se odvojie od
njih.
"Bee!" uzviknu Arije, ali Gaven je utao.
Nisu delovali uspanieno, nego besno, i sledeeg trenutka bilo je jasno da ne bee, nego
zaokreu kako bi napali bok Rimljana. Iznenada je vii teren, koji je omoguio Rimljanima da se
nau iznad sredita neprijatelja, postao nepovoljan, jer su keltski konjanici bili jo vie. Oni
zaurlae i podbodoe svoje konje nizbrdo.
Na takvom tlu nije im se mogla suprotstaviti niija peadija. Legionari se razletee, gaeni pod
kopitama ili gazei jedni druge dok su pokuavali da se sklone. Kroz formaciju se irila zbrka.
Odozgo se videlo kako se uredna formacija raspada i kako se krila spajaju sa sreditem ba kad su
prvi redovi stigli do glavnine peadije Briganta.
Dvojica izviaa su uasnuto i netremice gledala uskovitlanu masu ljudi. Gaven se iznenada
setio kako je jednom oborio vevericu kamenom, a ona je pala u osinje gnezdo. Sirota ivotinjica je
istog asa nestala pod masom napadaa. Sada je gledao isto to. Trzao se od svakog udarca. Je li
stranije biti usred boja, upitao se, ili ovde, gde umire hiljadama puta za svaku smrt koju vidi?
No, Rimljani, bolje oklopljeni i zatieni od neprijateljskih aoka, nisu bili potpuno savladani.
Mnogi su poginuli na mestu, ali oni koji su mogli bacie se u trk. Zapovednik i njegovo osoblje
postavili su se na maloj uzviici. Crveni platovi poee da se kreu kada je prvi talas vojske u
bekstvu stigao do njih. Hoe li Donatus moi da ih sredi?
Gaven nikada nije saznao je li zapovednik makar pokuao. Video je crvene platove kako se
povlae, video ih je progutane u masi, i onda je video krvave maeve kada su ih Britanci stigli.
Legionarski orao njihao se jo nekoliko trenutaka nad optim meteom, a onda pade i nestade.
"Jupiter Fides", apnu Arije; lice mu je bilo boje sira. Gaven, koji je video jato vrana kako lete
iznad bitke, znao je da ovde ne vlada rimljanski bog nego Velika Kraljica, Gospa od Gavranova,
Katubodva.
"Hajde", apnu on. "Vie im ne moemo pomoi."
Arije se teturao dok su se sputali sa druge strane brda. Gaven, i sGm ozbiljno uzdrman, nije
imao vremena za saoseanje. ula su mu bila napregnuta do same granice, tragajui za opasnou, i
kada je uo, kroz tutnjavu bitke, zveckanje metala o kamen, gurnuo je druga u paprat kraj potoka,
apnuvi mu da se ne mie.
Leali su kao progonjeni zeevi i oslukivali sve glasnije zvuke. Gaven pomisli na odrubljenu
glavu koju su videli na onoj farmi. Pripadnici plemena ponekad uzimaju glave kao trofeje. Na
trenutak je mogao da zamisli svoju i Arijevu glavu kako se keze na motkama pred vratima nekog
severnjakog ratnika. eludac mu se podie i on brzo poe da guta pljuvaku, bojei se da bi ih
zvuk povraanja odao.
Sada je kroz paprat video gole cevanice i uo je pesmu. Ratnici su se smejali, pevajui
ratimovane odlomke koji e se pretvoriti u pobedniku pesmu. Sluao je grleni govor severnjaka i
pokuavao da razabere rei.
Trgao se od grevitog pokreta kraj sebe. Nad glavama divljih ratnika njihao se legionarski orao.
Osetio je kako Arije ustaje i pruio je ruku da ga zaustavi, ali njegov drug ve je stajao i izvlaio
ma. Blesak sunca na eliku prekinuo je pesmu. Gaven brzo unu, pripremivi oruje, a Briganti
poee da se smeju. Uasnut, shvatio je da ih ima preko dvadeset.
"Dajte mi orla!" promuklo ree Arije.
"Daj ti nama ma!" ree najvii, natucajui latinski. "Moda emo te pustiti da ivi."
"Kao rob meu enama..." ree neko drugi, crvenokosi din.
"Oh, ostavi ga neka ih zabavlja!"
"Dopae im se te kovrde - moda je ovo, zapravo, devojka, koja je pola u rat za svojim
momkom!"

Potomu usledi niz prostakih nagaanja na britanskim jezicima o tome ta e mu sve ene raditi.
Gaven je na trenutak, ukljeten izmeu straha za druga i narastajue panike koja je zahtevala da
pobegne, ostao nepokretan. Onda ipak ustade.
"Ovo je ludak", ree Gaven jezikom ratnika, hvatajui Arija za kraj tunike da ga zaustavi.
"Bogovi ga tite."
"Svi smo mi ludaci." Poglavica Briganta ga je oprezno odmeravao, pokuvjaui da povee
britanski govor sa rimljanskom opremom. "A nama su bogovi podarili pobedu."
Sasvim tano, pomisli Gaven, a ja sam najlui od svih. Ipak, nije mogao da gleda kako mu
ubijaju druga. Od tog seanja svakako bi poludeo.
"Bogovi vaeg naroda bili su dobri", poe on da brblja, "i ne bi voleli da vide kako vreate
bogove poraenog neprijatelja. Ovaj ovde je njihov svetenik. Dajte mu orla i pustite ga."
"A ko si ti da nam nareuje?" upita poglavica, smraivi se.
"Ja sam Sin Avalona", odvrati Gaven, "i video sam Katubodvu kako jae na vetru!"
Meu ratnicima nastupi zbunjeno mrmljanje, i Gaven se na trenutak ponadao da e uspeti da se
izvue. A onda rii pljunu i podie koplje.
"Onda si izdajica i u drutvu sa budalom!"
Od tog pokreta Arije uspe da se otrgne. Gaven je zakasnio samo za trenutrak i nije uspeo da ga
zaustavi kada je jurnuo. Samo je video, sa uasnom jasnoom, luk koji je koplje Briganta proseklo
preko neba.
Prsni oklop bi moda skrenuo udarac, ali izviai su nosili samo teku konu tuniku. Arije se
zatetura kada mu se otrica zarila u grudi, i iznenaeno rairi oi. Jo dok mu je drug padao, Gaven
je znao da je rana smrtonosna. No, to je bila poslednja razumna misao koju je pamtio. Pred njim se
pojaiv lice Katubodve, i on vrisnu i jurnu napred.
Osetio je udar kad je njegova otrica naila na meso. Ne razmiljajui, parirao je udarac i
provukao se ispod neprijatlejeve ruke. Kelti su stajali zbijeni i nisu mogli da zamahuju dugakim
maevima. Njegova otrica bila je kraa i on je neprekidno zamahivao, zarivajui je u meso i
struui kosti. Dugi sati provedeni u vebanju maem usmeravali su udarce, ali druidske kletve koje
je uzvikivao bile su po njegove neprijatelje opasnje od maa.
Gaven oseti olakanje, a onda primeti da ga vie niko ne napada. Zatreptao je, dahui kao
premoren konj.
Primetio je poslednje Brigante kako nestaju iza vrha. Oko njega je ostalo oprueno osam leeva.
Pomalo se teturajui dok ga je duh koji ga je zaposeo polako naputao, Gaven uspe da se vrati do
Arija. Drug mu je nepomino leao, zurei u nebo praznim oima. No, malo dalje, tamo gde su ga
Briganti bacili, leao je orao Devete.
Gaven nejasno pomisli da bi trebalo da sahrani druga. Trebalo bi da poloi Arija u herojsku
mogilu, okuenog neprijateljima i sa orlom umesto spomenika. Ali znao je da nema tu snagu, i da
je, zapravo, svejedno. Arije bi i dalje bio mrtav, kao i svi ostali. Sada ak ni orao nije bio vaan,
osim kao povod da se ljudi ubijaju.
Ne spadam ovamo... oamueno pomisli on. Ma mu skliznu iz ruke. Odrvenelim prstima petljao
je oko kopi na konoj tunici. Bolje se oseao bez nje, ali i dalje je zaudarao na krv. U tiini on
iznenada zau ubor vode kako ga priziva. Nesigurno je zaao u paprat i zaronio lice u ledeni potok
koji je sebi izdubio duboko korito; oprao je krv sa ruku i nogu i ponovo se napio. Zaudo, vrlo malo
krvi bilo je njegovo. Od vode se osetio bolje, ali mrlja od krvi, krvi sopstvenog naroda, jo mu je
leala na dui.
Nisam poloio zavet imperatoru, pomisli on. Ne moram da ostanem u vojsci i postanem kasapin!
Da li bi ga primili ako se vrati u Eburakum? To nije znao, ali je bio siguran da bi mu deda umro od
sramote. Bolje da starac misli da je poginuo, nego da veruje da je pobegao od uasa bitke. Dok je
gledao mrtvace oko sebe, Gaven je shvatio da se, zapravo, boji ubijanja, a ne pogibije.
Konano je ustao. Meu telima su na zalazeem suncu blistala pozlaena orlovska krila.
"Barem ti vie nikoga nee moi da ubije!" promrmlja on, podie orla i ponese ga do potoka.
Hladna voda se sklopi nad orlovim sjajem, kao to je sakrivala i sjaj mnogih drugih dragocenosti
koje je bogovima prinosio narod njegove majke.

Sa druge strane grebena ljudi su se moda jo borili i umirali, ali ovde je vladala tiina. Gaven je
pokuavao da smisli ta da radi. Nije mogao da se vrati u legije, ali rimljanske crte lica donee mu
propast meu plemenima. Zapravo je postojalo je samo jedno mesto gde niko nee pitati je li
Rimljanin ili Britanac, nego samo kakav je u dui. Iznenada je bolno i duboko poeleo da ode kui,
u Avalon.
6.
Dolina Avalona bila je utonula u etveni mir. Zlatasta svetlost probijala se kroz lie jabukovog
drveta, blistajui na mirisnom dimu koji je izvirao iz glinene posude, i bacajui blagu svetlost na
velove svetenica i plavu kosu devojke koja je sedela meu njima. U srebrnoj iniji pred njom voda
se zatalasala od dodira daha, a potom se umirila. Kaileja, dodirujui prstima Sianina ramena, oseti
kako iz njih nestaje napetost kad je devojka zapala u dublji trans, i ona klimnu glavom. Dugo je
ekala na ovaj dan.
"Opusti se, tako je", mrmljala je ona. "Udahni... izdahni... i pogledaj povrinu vode." Osetila je
kako njena vizija poigrava na vodi dok je udisala dim maginog bilja. Brzo je odvratila pogled,
uvrujui svoju svest u sadanjosti.
Siana uzdahnu i nae se napred, a Kaileja je zaustavi. Bila je sigurna da je devojka pogodna za
Vid, ali nije imala prava da je upotrebi za to sve dok Siana ne poloi zavet svetenice. Onda je
Gaven pobegao, i devojka je patila i toliko je smrala da joj je Kaileja zabranila bavljenje ma kojom
vrstom magije. Tek poslednjih meseci poela je da se oporavlja. Kaileji je to donelo ogromno
olakanje. Ker Vilinske Kraljice bila je najnadarenija od svih devojaka koje su im dole na obuku nikakvo udo, s obzirom na poreklo. Vrhovna svetenica bila je prema njoj stroa nego prema
ostalima, a Siana se nije slomila. Ona je svakako bila u stanju da naui svu drevnu magjiu i da je
koristi kada Kaileje vie ne bude bilo.
"Voda je ogledalo", tiho ree Kaileja, "u kome moe videti stvari vrlo daleke u prostoru i
vremenu. Sada potrai vrh Tora i reci mi ta vidi..."
Siana poe dublje da die. Kaileja ju je pratila, postepeno poputajui kontrolu kako bi podelila
viziju, zadravajui pri tome vezu sa stvarnim svetom.
"Vidim... krug kamenja kako blista na suncu... Dolina je duboko dole... vidim are... blistave
staze izmeu ostrva, blistavi put koji dolazi iz Dumonije i udaljava se ka istonom moru..."
Kaileja je kroz poluzatvorene kapke takoe videla arene bregove, ume i njive, a ispod njih
blistave linije moi. Kao to se i nadala, Siana je mogla da vidi unutranji svet kao i spoljanji.
"Dobro je, vrlo dobro..." poe ona, ali Siana je nastavila:
"Sledim blistavu stazu; ona vodi ka Albi na severu. Die se dim; granice su natopljene krvlju.
Bila je bitka, i gavranovi se goste leevima..."
"Rimljani", apnu Kaileja. Kada su uli vest o ustanku, druidi su se sloili da ga pomognu
svojim moima, a svetenice, zagrejane njihovim oduevljenjem, bile su spremne da im se pridrue.
Kaileja se setila prvog naleta zadovoljstva zbog mogunosti da konano oteraju omraene Rimljane,
a potom i sumnje - je li to pravi nain za korienje moi Avalona?
"Vidim Rimljane i Britance, tela prepletenih na bojnom polju..." Sianin glas je drhtao.
"Ko je pobedio?" upita Kaileja. Oni su otposlali svoju mo; uli su da je bilo borbe. A potom
nita. Ako su Rimljani i znali ta se desilo, nisu dozvoljavli da se vesti daleko ire.
"Gavrani se goste i prijateljima i neprijateljima. Domovi lee u ruevinama, a bande begunaca
lutaju zemljom."
Vrhovna svetenica se ispravi, mretei se. Da su pobunjenici lako poraeni, Rim bi to smatrao
za obian sukob. Da su plemena potpuno unitila Rimljane, imperija bi moda odustala od Britanije.
No, ova polovina propast samo e ih razbesneti.
"Gavene, gde si?" apnu Siana, drhtei.
Kaileja se ukoi. I dalje je imala neke veze u Devi. Znala je da je deak otiao kod svog dede i
da je potom poslat u Devetu legiju u Eburakum. Od tada je ivela u strahu da je Gaven poginuo u

bici. Ali kako je devojka znala za to? Nije htela da Siana traga za njim, ali znala je koliko su vezani,
i nije se oduprla mogunosti da sazna ono to je oajniki elela da zna.
"Proiri viziju", tiho ree ona. "Neka te srce vodi tamo kuda mora da ide."
Siana se jo vie umiri, ako je to i bilo mogue, oiju uperenih u kovitlac svetlosti i boja u iniji.
"On bei..." konano ree ona. "Pokuava da nae put kui. Ali zemlja je puna neprijatelja.
Gospo, zatiti ga svojom magijom!"
"Ne mogu", odgovori Kaileja. "Moja snaga moe da uva samo ovu dolinu. Moramo se moliti
bogovima."
"Ako ti ne moe da mu pomogne, onda, osim Boginje, samo jo ona to moe." Siana se uspravi
uz drhtav uzdah, i povrina vode se naglo isprazni. "Majko!" kriknu ona. "Tvoj posinak je u
opasnosti! Majko - ja ga volim! Dovedi Gavena kui!"
Gaven se tre i sede, oslukujui nagovetaj zvuka koji se proneo vresitem. Postajao je glasniji.
Osetio je na obrazu dodir ledenog vazduha i ponovo seo. Samo vetar, jaa u sumrak, kao i uvek.
Ovog puta je samo vetar. Za tri dana, koliko je prolo od bitke, inilo mu se da se samo skrivao i
beao. Bande lutajuih Briganta i razbijene legionarske jedinice bile su jednako opasne, a svaki
pastir mogao je da ga izda. Mogao je da preivi hvatajui sitne ivotinje u zamke i kradui iz
farmerskih ostava, ali postajalo je sve hladnije. Na severu, on je bio jedan od mnogih koji su izbegli
bitku, u opanosti od obeju strana. No, kako se bude kretao ka jugu, postajae sve upadljiviji.
Tehniki, on nije bio dezerter, ali Rimljani e traiti rtvene jarce.
Stresao se i vre pritegao ogrta. Kuda da poe? Postoji li mesto, ak i Avalon, gde se ovek
meane krvi kao to je on moe oseati kod kue? Gledao je kako svetlost zamire na zapadu i
oseao kako mu nada umire u dui.
Te noi sanjao je Avalon. I tamo je bio mrak, i device su plesale na Toru, prodevajui se izmeu
kamenja. Bilo ih je vie nego to je on pamtio; potraio je Sianinu blistavu kosu. Devojake prilike
tkale su are kroz senke i meseinu, i dok su se kretale, trava na Toru kao da je sijala u odgovor, kao
da je njihov ples probudio mo koja spava unutar brda.
"Siana!" uzviknuo je u snu, znajui da ga ona nee uti. A ipak, im je izgovorio to ime, jedna
prilika je zastala, okrenula se i pruila ruke. Bila je to Siana; prpeoznao je njeno gipko telo, nagnutu
glavu, sjaj kose. A iza nje, kao senku, ugledao je priliku njene majke, Vilinske Kraljice. Senka je na
njegove oi rasla, sve dok se nije pretvorila u vrata u tami. On se povukao, bojei se da e ga
progutati, a neko ulo mimo sluha uhvatilo je njene rei: "Put do svega to voli jeste kroz Mene..."
Gaven se probudio u zoru, smrznut i ukoen, ali, zaudo, malo manje obeshrabren. U jednu
zamku se uhvatio mladi zec, ije mu je meso malo ublailo glad. Oko podneva, kada se uputio
nizbrdo da pije sa malog izvora, srea mu je opet okrenula lea. Trebalo je da se udalji im je utolio
e, ali popodne je bilo toplo, a on veoma umoran. Sedei naslonjen leima o vrbu, dozvolio je
oima da se zatvore.
Naglo se probudio, svestan zvuka koji nije bio ni vetar u drveu ni ubor potoka. uo je muke
glasove i zvuk potkovanih sandala - sada ih je video kroz lie - rimske vojnike, i to ne
obeshrabrene lutalice kakve je dosad sretao. Ovo je bio redovni vod pod komandom centuriona.
Prepoznae legionarsku tuniku, pomisli on, nagonski traei pogledom zaklon. Iza njega je bilo
brdo, pokriveno gustom umom. On poe puzei tuda, pomerajui rukama vrbove grane. Bio je na
donjem delu padine kad su ga primetili.
"Stoj!"
Autoritet u tom glasu na trenutak ga je zaustavio. Potom je nastavio, i jedno baeno koplje tresnu
u grmlje kraj njega i zaegrta po kamenju. Gaven ga zgrabi i nagonski baci nazad. Zau nekoga da
psuje i nastavi dalje, prekasno shvativi da e, ako dosad nisu nameravali da ga prate, sada to
svakako uiniti.
Ve je poverovao da e umai, kada se padina neoekivnao zavri na mestu gde je neki davni gr
zemje rascepio stenje. Zanjihao se na ivici ponora, gledajui naizmenino otro stenje u dubini i
oruje onih koji su ga gonili. Bolje da poginem borei se, oajniki pomisli on, nego da me
okovanog odvuku na suenje za dezerterstvo.

Sada im je video lica, crvena od napora, ali uasno odluna. Izvukao je dugaak bode, alei to
im je vratio koplje. A onda ga neko pozva po imenu.
Ukoio se, ali legionari nisu imali daha za dovikivanje, ak i da su znali ko je on. Mora da mu se
priinjava od huanja krvi u uima. Ili je to vetar u stenju.
"Gavene - hodi k meni!" Bio je to enski glas. On se nehotice okrete. Ponor je sada zaklanjala
senka, sve tamnija kako je gledao u nju. "Seti se, put u bezbednost vodi kroz Mene..."
Poludeo sam od oajanja, pomisli on, ali sada mu se uini da vidi blistave tamne oi na licu
uokvirenom crnom kosom. Strah nestade iz njega uz kratak uzdah. Kada je prvi legionar stigao do
ispusta na kome je stajao, Gaven se nasmei i zakorai u prazninu.
Rimljanima je izgledalo da je pao u tamu. Zahvatio ih je ledeni vetar, nalik na dah zime u dui, i
ak ni najhrabriji meu njima nije goreo od elje da po ponoru trai telo oveka koga su gonili. Ako
je bio neprijatelj, onda je mrtav, a ako je bio prijatelj, onda je budala. Vratili su se nizbrdo,
neobino nevoljni da razgovaraju o onome to su videli, i do vremena kada su se prikljuili glavnini
odreda, dogaaj se povukao u onaj deo njihovih dua u kome borave runi snovi. ak ni centurion
se nije setio da to pomene u izvetaju.
Svakako su imali druge, vanije brige. Ostaci razbijene Devete legije polako su se vraali u
Eburakum, gde ih je esta, premetena iz Deve, doekivala sa jedva obuzdanim prezirom. Govorilo
se da je novi imperator, Hadrijan, besan i da e moda doi u Britaniju da lino sredi prilike.
Preiveli iz Devete bili su rasporeeni u druge jedinice, rasute po raznim delovima imperije.
Nikakvo udo to su na sva ispitivanja odgovarali samo mranim utanjem.
Samo je centurion Rufinije, koji je zaista voleo svoje regrute, imao koju re za postarijeg vojnika
u penziji koji je takoe stigao iz Deve. Da, seao se mladog Macelija. Deko je bio poslat kao
izvia i moda je uspeo da izbegne veliku bitku. No, otada ga niko nije video.
Potom je esta izila na dugi, brutalni zadatak umirivanja severa, i Macelije se vratio kui u
Devu, jo ne znajui ta se desilo sa deakom koga je zavoleo za tih nekoliko kratkih meseci.
Zima je te godine bila teka i vlana. Severom su besnele oluje, a teke kie pretvorile su dolinu
Avalona u sivo more koje je bregove preobrazilo u prava ostrva na kojima su ljudi uali i molili se
da doe prolee.
Na dan ravnodnevice Kaileja se rano probudila, drhtei. Leala je umotana u vunenu ebad, a
njena slamarica bila je pokrivena ovijom koom, ali vlana hladnoa zime prodrla je u sve,
ukljuujui i njene kosti. Otkako je izgubila mesenicu bila je zdrava i jaka, ali ovog jutra, seajui
se koliko su je tokom zime boleli zglobovi, oseala se prastara. Srce joj zakuca u iznenadnoj panici.
Ne sme da ostari! Avalon napreduje, ak i u ovakvim godinama, ali ima premalo obuenih
svetenica na koje moe da se osloni. Avalon nee opstati bez nje!
Ona duboko udahnu, nareujui srcu da se umiri i miiima da se opuste. Jesi li svetenica ili
nisi? ta je bilo sa tvojom verom? Kaileja se nasmei, svesna da grdi sebe kao neku od novih
devojaka. Zar nema poverenja u Boginju da e se starati o svojima?
To ju je umirilo, ali po njenom iskustvu Gospa je najee pomagala onima koji i sami sebi
pokuavaju da pomognu. I dalje joj je bila dunost da obui svoju naslednicu. Bez Gavena, svete
loze, za iji je nastavak Eilan rtvovala ivot, bile su prekinute, ali to je bio samo ralzog vie da
Avalon, koji uva njen rad i uenje, istraje.
Siana...pomisli ona. Ona treba da me nasledi.
Devojka je poloila zavet svetenice, ali je za Beltan bila bolesna i nije bila kod vatri. A onda je
postala uvar kladenca. No, to moe da radi i neka od mlaih devojaka. Nekim svetenicama,
naviklim na prisilnu ednost umske Kue, bilo je teko da shvate vanost dozvole svetenicima i
svetenicama da zajedno leu u obredu. Oni koji to ine, ne vode ljubav iz zadovoljstva, ili barem
ne potpuno, nego su predstavnici monih mukih i enskih sila koje ljudi nazivaju bogovi. Budua
Vrhovna svetenica Avalona mora uestvovati u tome.
Ove godine neu prihvatiti nikakav izgovor. Ona mora dovriti obred i predati se bogu.
Neko joj je lupao na vrata, i ona sede, trgavi se od zime.

"Gospo!" Bio je to glas Lunet, zadihane od uzbuenja. "Vodohoda stie na pristanite. Neko je
sa njim. Lii na Gavena! Gospo, morate doi!"
No, Kaileja je ve bila u pokretu, brzo obuvajui krznene cipele i navlaei topli plat. Kada je
otvorila vrata, zamirkala je od blistavog dnevnog svetla, a vazduh, koji joj je do maloas bio leden,
sada ju je opio kao vino.
Sreli su se na stazi. Vodohoda je ve otisnuo amac od blatnjave obale. Lunet i ostale
svetenice probuene njenom vikom sabile su se iza nje, piljei u Gavena kao da se vratio iz mrtvih.
Kad ga je bolje pogledala, Kaileja je rauzmela njihovu nesigurnost. Gaven se promenio. Izgledao
je vii i mraviji, ali bilo je mnogo vrstih miia na tim dugakim kostima, a vrsto lice sa kojim se
vratio svakako je bilo lice mukarca. Ali pogled mu je bio pun uenja.
Ona odmahnu glavom i otera ostale. "Glupae male, nije ovo Samen, kada se mrtvi vraaju, a on
nije avet nego iv ovek. Idite i spremite mu neto toplo da popije i suvu odeu, ako ne moete da
smislite nita bolje - trk!"
Gaven zastade i osvrte se. Kaileja tiho izgovori njegovo ime.
"ta se desilo?" upita on, konano je primetivi. "Ima tako mnogo vode, ali nisam video kiu, i
kako to da grane pupe kad tek to su izgubile lie?"
"Ravnodnevica je", ree ona, ne shvatajui.
On klimnu glavom. "Bitka je bila mesec dana pre toga, a onda sam neko vreme lutao..."
"Gavene", prekide ga ona, "velika bitka na severu bila je voena u vreme etve, pre pola
godine!"
On se zanjiha, i na trenutak je pomislila da e pasti. "Pre est meseci? Ali prolo je samo est
dana otkako me je Vilinska Gospa spasla!"
Kaileja ga uze za ruku, polako shvatajui. "Vreme u njihovom svetu tee drugaije. Znali smo da
si u opasnosti, ali ne i ta je bilo sa tobom. Vidim da treba da zahvalimo Vilinskoj Gospi to te je
sauvala. Nemoj da se ali, dete - propustio si zimu, a bila je teka. Ali sada si kod kue, i moramo
da odluimo ta emo sa tobom!"
Gaven pomalo drhtavo uzdahnu, a onda uspe da se nasmei. "Kod kue... Tek posle bitke sam
shvatio da mi nije mesto ni u rimskim ni u britanskim zemljama. Samo ovde, na ovom ostrvu koje
ne pripada sasvim svetu ljudi."
"Neu da ti nameem odluke", oprezno ree Kaileja, savlaujui uzbuenje. Kakav bi voa
druida on bio! "Ali ako nisi poloio neki drugi zavet, odluka pred kojom si bio pre odlaska jo te
eka."
"Za nedelju dana bih poloio zavet imperatoru, ali doli su Briganti i poslali su nas bez toga",
odvrati Gaven. "Brat Pavle bie besan." On se iznenada osmehnu. "Sreo sam ga dok sam se peo;
preklinjao me je da se pridruim njegovom stadu. Odbio sam, a on je povikao neto... ta se desilo
sa hrianima otkako je umro otac Josif? Pavle mi izgleda jo lui nego ranije!"
"On je sada otac Pavle", odgovori Kaileja. "Izabrali su ga sebi za vou, a izgleda da je reen da i
od ostalih naini fanatike sline sebi. To je teta, jer smo mnoge godine mirno iveli jedni uz druge
na ovom brdu, ali on vie nee da ima nita sa zajednicom kojom vlada jedna ena. Ve mesecima
ne razgovaramo izmeu sebe. Ali nije on vaan", nastavi ona. "Ti mora da odlui ta e sada."
Gaven klimnu glavom. "Izgleda da sam u vilinskom svetu proveo est meseci u razmiljanju,
iako mi se inilo da je mnogo krae. Spreman sam..." on zastade, osvrui se po izbledelim
kolibama, a potom pogledavi kamenom krunisani Tor, "da se suoim sa sudbinom koju su mu
bogovi spremili, kakva god da je."
Kaileja zatrepta. Na trenutak ga je videla optoenog zlatom kao da je kralj, ili je to bila vatra?
"Tvoja sudbina moda je vea nego to pretpostavlja..." ree ona glasom koji nije bio njen.
A onda trenutak vizije proe. Pogledala je da vidi kako e on reagovati, ali zurio je mimo nje, i
sa njegovog lica nestao je sav umor. Kaileja nije morala da se okrene kako bi znala da tamo stoji
Siana.
Mladi mesec je zalazio. Gaven je kroz ulaz u nisku kolibu od granja, gde su ga smestili, mogao
da nazre njegov krhki srp tik nad ivicom brda. Siroti, mali mesec uri na spavanje; uskoro e ga

ostaviti u tami. Promekoljio se i ponovo seo. Bila je no pred Beltan. Gaven je bio ovde od zalaska
sunca, kada je mladi mesec ve bio visoko. Rekli su mu da treba da meditira i priprema duu.
Njemu je sve to neprijatno liilo na one duge sate kada su on i Arije ekali da pone bitka izmeu
Rimljana i Briganta.
Ovde ga je drala samo sopstvena volja. Bilo bi sasvim lako umai kroz tamu. Narod Avalona
svakako ga ne bi prognao ako bi se predomislio - i ovako su ga stalno pitali da li polae zavete
svojom slobodnom voljom. No, ako bi odbio, a ostao, uvek bi video razoaranje u Kailejinim
oima, a Siana - uinio bi i mnogo vie od ovoga to mu spremaju, samo da ima prava na njenu
ljubav.
Ponovo je pogledao napolje. Mesec je zaao. Kratak pogled na poloaj zvezda odmah mu je
rekao da se blii pono. Uskoro e doi po mene, a ja u ekati. Zato? Da li ga zadrava samo elja
za Sianom, ili neki dublji poriv due?
Gaven je pokuao da pobegne i otkrio je da ne moe da umakne od svoje dvostruke prirode.
Sada mu se inilo da je jedini nain da se zalei bio da odabere neto emu e sluiti, neto emu e
se potpuno posvetiti.
Napolju neto unu; on podie pogled i primeti da su se zvezde pomakle. Napolju su se
okupljali druidi, u belim odedama koje su avetinjski sijale pod svetlou zvezda.
"Gavene, sine Eilanin, pozivam te sada, u satu vrhunca noi. Je li i dalje tvoja elja da bude
posveen u svete misterije?" To je bio Branosov glas, i Gavenu laknu kad ga je uo. Starac je
izgledao prastar kao bregovi, prsti su mu sada bili toliko izoblieni u zglobovima da vie uopte nije
mogao da svira harfu, ali kad zatreba i dalje je mogao da uestvuje u obredima sa punim
svetenikim moima.
"Jeste." Glas mu je zazvuao promuklo.
"Onda, izii, i neka proba pone."
Povedoe ga, jo u tami, do svetog kladenca. U zvuku vode bilo je neeg drugaijeg. Kad je
zavirio unutra, Gaven utvrdi da je tok vode promenjen. Sada su se videle stepenice, koje su vodile u
okno kladenca, kao i nia u zidu.
"Da bi se ponovo rodio u duhu, prvo mora da se proisti", ree Branos. "Sii u kladenac."
Drhtei, Gaven se svue i poe nanie. Tuarim, koji je poloio zavete prole godine, poe za
njim. Gaven se tre kada mladi klee i postavi mu oko lanaka na nogama par gvozdenih okova.
Rekli su mu da e to uraditi, i znao je da bi lako mogao de ih se oslobodi ako ga izda hrabrost, ali
hladna teina metala na nogama ispunila ga je neoekivanim strahom. Ipak, nije rekao nita nego je
sluao ubor vode, koja je, osloboena, poela ponovo da ispunjava kladenac.
Voda je brzo rasla. Bila je ledeno hladna, i Gaven neko vreme nije mogao da misli ni na ta
drugo. No, svaki od svetenika na koje je mislio sa gorinom dok je uio za vojnika, svakako je
proao kroz ovo; nee pobei od onoga to su oni izdrali. Pokuao je da skrene misli, pitajui se da
li sveta posudica o kojoj je govorio otac Josif jo ovde ili ju je Kaileja prenela na neko bezbednije
mesto. Ako bi pokuao, verovatno bi osetio neto, odjek radosti kroz bol, ali voda je rasla.
Kada mu je voda stigla do grudi, Gaven vie uopte nije oseao donji deo tela. Pitao se da li bi
ga miii dovoljno sluali da pobegne, ako rei da pokua. Je li sve ovo moda samo trik da ode u
smrt, ne pobunivi se? Seti se! ree on u sebi. Seti se ta te je Kaileja uila! Prizovi unutranju
vatru!
Hladna voda obgrli mu vrat; zubi su mu cvokotali. On oajniki posegnu za seanjem na plamen
- iskrom u tami uma koja je plamtela dok je udisao vazduh, a onda eksplodirala kroz svaku venu.
Svetlost! Odbio je da misli na ma ta drugo sem na toplotu. Na trenutak mu se uini da vidi
komeanje senki rascepljeno usamljenom munjom koja je odelila svetlo od tame, i time, lananom
reakcijom, poslala u svet sistem, red i smisao.
Povratila mu se svest o sopstvenom telu, ali na sasvim drugom nivou. Utvrdio je da moe da
vidi, jer tama oko njega bila je osvetljena zraenjem koje je dopiralo iznutra. Vie mu nije bilo
hladno - jo malo, pomislio je, i njegova unutranja vrelina pretvorie vodu u paru. Kada mu je
dodirnula usne, nasmejao se.

Tog trenutka nivo vode poe ponovo da opada. Nije dugo trebalo da se kladenac, sa zapreenim
ulazom i otvorenim izlazima, dovoljno isprazni da bi ga druidi izvukli. Gaven je to jedva primetio.
Bio je svetlost! To novo saznanje bilo je jedino na ta je sada mogao da misli.
Kraj kladenca bila je upaljena ogromna vatra; da nije uspeo, verovatno bi ga tu grejali. Rekli su
mu da mora proi kroz vatru da bi nastavio, i Gaven se ponovo nasmeja. On je vatra - zato bi se
plaio plamena? Onako nag, proao je preko ugljevlja, i mada je vrelina osuila vodu sa njega, nije
zadobio ni najmanju opekotinu na stopalima.
Sa druge strane ekao ga je Branos.
"Proao si kroz vodu i vatru, dva od elemenata od kojih se, po uenjima drevnih mudraca, sastoji
svet. Ostaju jo zemlja i vazduh. Da bi dovrio svoju probu, mora nai put do vrha Tora - ako
moe..."
Dok je starac govorio, ostali su doneli zemljane upove u kojima se dimilo bilje, i postavili ih
oko njega. Dim je navirao uvis, sladak i zaguljiv; prepoznao je kiselo-slatki miris bilja koje se
koristi za izazivanje vizija, ali nikada ga nije osetio u tolikoj koncentraciji. Nehotice je udahnuo,
zakaljao se i prisilio sebe da ponovo udahne, pripremajui se da se odupre talasu vrtoglavice koji
e uslediti.
Prihvati ga, dopusti da te ponese, ponovio je u sebi stari nauk. Dim moe biti velika pomo pri
odvajanju uma od tela, ali bez discipline duh bi se mogao izgubiti u komarima. No, njemu, ve
punom svetog plamena, nije trebala pomo da prevazie uobiajenu svest. Sa svakim udisajem
oseao je da ga dim odvodi sve dalje od obine svesti; pogledao je druide, i video da su optoeni
oreolom svetlosti.
"Popni se uz svetu planinu i primi blagoslov bogova..." Branosov glas odjekivao je kroz sve
svetove.
Gaven trepnu i pogleda u padinu nad sobom. To bi trebalo da bude sasvim lako, ak i dok mu
duh lebdi. Za proteklih sedam godina peo se na Tor toliko esto da e mu noge svakako i same
pronai put. Nainio je prvi korak i osetio da mu stopala tonu u tlo. Jo jedan korak - kao da je iao
kroz duboku vodu. Pogledao je napred; ono to mu je do maloas delovalo kao odraz vatre u
prizemnoj izmaglici sada je izgledalo kao sjaj to dopire iz same zemlje, a planina je bila svetlucavo
prozirna kao rimsko staklo. Kamen koji je oznaavao poetak staze sada je izgledao kao vatreni
stub.
Bila je to ista svetlost kao ona to je video da izvire iz njegovog tela - kao oreoli koje je video
oko ostalih. To nisam samo ja! shvati on. Sve je nainjeno od Svetla!
No, stvari ovako osvetljene nisu bile iste kao na svakodnevnoj svetlosti. Sada je bilo jasno da
spiralni put koji je tako dobro poznavao ne vodi oko Tora nego u njega. Na trenutak je osetio strah ta ako ga vizija napusti i on se nae zarobljen pod zemljom? No, ovaj novi nain gledanja bio je
toliko zanimljiv da nije mogao da se odupre elji da sazna ta lei unutar svete planine.
Gaven duboko udahnu, i ovog puta dim ga nije oamutio, nego mu je izotrio viziju. Put je bio
jasan. On odvano poe napred.
Put je, sa najzapadnije take Tora, vodio pravo u unutranjost planine. Utvrdio je da se kree
zakrivljenom putanjom, kroz neku prozirnu materiju koja je pruala otpor kao voda i peckala kao
vatra, ali nije bila ni jedno ni drugo. Dok je izlazio iz krivine i ponovo skretao nazad, oseao se kao
da mu je telo postalo manje vrsto; lebdeo je kroz tlo, i samo poimanje svetlosti u sopstvenom telu
omoguavalo mu je da zadri svest o sebi.
Sada se bliio mestu ulaska, ali umesto da ga spiralno zaobie, put se gotovo presavi. Ponovo je
skrenuo oko brda. Ova krivina bila je dua; oseao je da se udaljava od sredita usmesto da se
pribliava. No, ista sila ponovo ga okrete, toliko blizu povrine da je video spoljanji svet kao kroz
kristalnu izmaglicu. Opet je proao okolo i nazad, i sada je, konano, put vodio pravo u brdo.
Sad je bio veoma duboko. Mo je u sreditu brda pulsirala tolikom snagom da je jedva mogao da
stoji. Pokuao je da se probije kroz zid prolaza, upinjui se da je dosegne, i osetio je poetak
uzvienog rastakanja sopstvenog bia kada je dodirnuo granicu. Put je zatvoren, zau se glas
duboko iznutra; nisi jo dovrio svoj preobraaj.

Gaven se povue. Video je da se moe samo napred, ali jedva je uspeo da podnese bol od
udaljavanja od sredita. No, ovaj deo lavirinta bio je tenji od ostalih, i sada je naiao na otru
krivinu i zateturao se kada ga je tok moi koji tee kroz Tor zahvatio i poneo ga ka srcu planine.
Odnekud izvan krugova sveta zau se glas: "Pendragon prolazi Stazom Zmajeva..."
Kao sunce kad se presijava na ledom optoenim granama drveta zimi; kao zvuk fanfara,
talasanje tonova sa svih harfi na svetu; sGm sjaj i lepota. On je bio Zmajeva Glava i lebdeo je na
neugasivoj taki koja predstavlja sredite sveta.
No, posle venosti izvan vremena, uini mu se da ga neko zove ovozemaljskim imenom.
"Gavene..." Poziv je bio jedva ujan zbog udaljenosti, enski glas koji bi trebalo da pozna.
"Gavene, sine Eilanin, vrati nam se! Izii iz kristalne peine!"
Zato da iziem, pomisli on, kada je ovde kraj svih elja?
A i mogu li, upita se potom, optoen sjajem lepote bez poetka i kraja.
No, glas je bio uporan, ponekad se razdvajajui na tri glasa, a potom se ponovo stapajui u jedan.
Nije mogao da ga ne slua. Dooe mu slike lepote manje savrene, ali zato stvarnije. Setio se ukusa
jabuke, savijanja miia u trku, jednostavne ljudske slasti dodira devojake ruke.
A sa tim seanjem doe i lice. Siana...
Moram kod nje, pomisli on i posegnu u sjaj. No, nije mogao da ode kad nije video put.
"Ovo je proba Vazduha", ponovo se seti on. "Mora izgovoriti Re Moi."
Ali nisu mu rekli koja je to re.
U svesti su mu svetlucali odlomci drevnih pria - pria koje mu je priao Branos, dela znanja
bardova. Imena su magina, setio se, ali pre nego to da ime neemu drugom, mora dati ime
samom sebi.
"Ja sam sin Eilan, keri Bendeigidove..." apnu on, a onda, oklevajui, "ja sam sin Gaja Macelija
Severusa." U prisustvu koje ga je optakalo raslo je oseanje iekivanja. "Ja sam bard, ratnik i druid
obuen u magiji. Ja sam dete svetog ostrva." ta jo da kae? "Ja sam Britanac i Rimljanin, i..."
Setio se jo neega: "Ja sam Sin Stotinu Kraljeva..." To je ovde, izgleda, neto znailo, jer se sjaj
ustalasa, i na trenutak je naslutio put. Ali i dale nije mogao da se pokrene. Zastenjao je, napinjui se
da se seti jo nekog imena. Ko je on? Ko je ovde?
"Ja sam Gaven", ree on, a onda se seti sile koja ga je ponela ka unutra. "Pendragon..."
Na tu re oseti da se podie, noen kroz tunel svetlosti nekom nepojmljivom silom koja ga iznese
na vrh Tora i baci ga, zadihanog, na vlano busenje unutar kamenog kruga.
Gaven je nekoliko trenutaka leao, dahui. U uima mu je zvonilo; tek postepeno je postao
svestan da negde u daljini ptice poinju da se oglaavaju, kako bi pozdravile naredni dan. Trava pod
njim bila je vlana. Imao je prste... epao je travu, oseajui njenu snagu, udiui bogati miris
vlane zemlje. Uz nalet bola shvatio je da je ponovo samo obian ovek.
Oko njega kao da se skupilo mnotvo sveta. S mukom je ustao, trljajui oi, i ustanovio da se jo
nije sve vratilo u normalno stanje, jer, mada sunce jo nije izilo, svi oko njega bili su optoeni
oreolom svetlosti. Najvei sjaj poticao je od tri prilike pred njim - tri ene u svetenikoj odori i sa
ukrasima Boginje na grudima i elu.
"Gavene, sine Eilanin, pozvala sam te u ovaj sveti krug..."
Govorile su u glas, i on oseti da se jei. Uspeo je da ustane, samo se na trenutak zbunivi kad je
utvrdio da je jo nag. Pred njima - pred njom - bio bi nag i da je nosio odeu.
"Gospo", promuklo ree on, "ovde sam."
"Proao si probu koju su ti pripremili druidi i izvrio si zadatke. Jesi li spreman da poloi zavet
Meni?"
Gaven uspe da ispusti nekakav zvuk pristanka, i jedna prilika mu prie blie. Izgledala je via od
ostalih i vitka, iako su jo maloas sve tri delovale istovetno. Nad njenim belim velom nalazio se
venac od belog gloga, nalik na zvezdanu krunu.
"Ja sam Devojka, veita devica, sveta Nevesta..." Glas joj je bio blag i umilan.
Gaven se upinjao da razabere lice pod velom. Ovo je svakako bila Siana, koju je voleo, ali ipak
su joj se lice i telo menjali, i ljubav koju je oseao prema njoj bila je na trenutak oinska, pa bratska,

pa onakva kakva je verovatno ljubav izmeu ljubavnika. Samo jedno mu je bilo jasno - ovu devojku
voleo je ve mnogo puta, na mnoge naine.
"Ja sam svaki poetak", nastavi ona. "Ja sam obnova due. Ja sam Istina, koja se ne moe
ukaljati niti izmeniti. Hoe li se zavetovati da e uvek pomagati svemu dobrom iz Roenja?
Gavene, hoe li mi se to zakleti?"
On duboko udahnu slatki jutarnji vazduh. "Kunem se."
Ona mu prie i podie veo. Video je Sianu dok se saginjao da joj poljubi usne, Sianu i jo neto,
neto iji je dodir bio kao beli plamen.
Potom se ona udalji od njega. On zadrhta i uspravi se kada ka njemu poe srednja prilika. Nad
purpurnim velom nosila je venac od klasova ita. Ko li igra ovu ulogu u obredu? Ovako izdvojena,
na trenutak je izgledala sitnija, a na trenutak ogromna, divovska prilika kojoj je presto itav svet.
"Ja sam Majka, veito plodna, Gospa od Zemlje. Ja sam rast i snaga, pomaem sve to ivi. Ja se
menjam, ali nikad ne umirem. Hoe li sluiti svemu u ivotu? Gavene, hoe li mi se zakleti?"
Taj glas svakako poznaje! Gaven pokua da pogleda kroz veo, i tre se od bleska crnih oiju. Ali
prepoznao je, nekim drugim ulom sem vida, Vilinsku Gospu, koja ga je spasla.
"Ti si ulaz do svega to elim", tiho ree on. "Ne razumem te, ali sluiu ti."
Ona se nasmeja. "Da li seme rauzme mo koja ga tera da izie iz tame na svetlost, i da li dete
razume silu koja ga gura iz sigurnosti materice? Zahtevam samo da bude voljan..."
Ona rairi ruke, i on joj nespretno prie u zagrljaj. Kada je bila Vilinska Gospa, izmeu njih je
uvek postojalo odstojanje. No, u mekoi grudi na kojima se naao bilo je toliko tople dobrodolice
da se on rasplaka. Osetio se kao sasvim malo dete, uljuljkano u meko naruje, umireno drevnom
uspavankom. Njegova prava majka tako ga je drala. Seanje koje je suzbijao od najranijeg
detinjstva sada mu pokaza njenu belu kou i blistavu kosu, i prvi put u svesnom ivotu znao je da ga
je volela...
A onda je stajao jo jednom, gledajui Boginju, i Njeno tree oblije polako je prilazilo da se
suoi sa njim. Njen venac je bio od kostiju.
"Ja sam Starica", otro ree ona. "Ja sam Drevna, Gospa od Mudrosti. Ja sam videla sve i dala
sam sve. Ja sam Smrt, Gavene, bez koje nita ne moe da se izmeni. Hoe li mi poloiti zavet?"
Poznajem ja Smrt, pomisli Gaven, setivi se praznog, optuujueg pogleda ljudi koje je pobio.
Smrt kosi ljude kao to etelac srpom kosi letinu. Moe li to da donese ita dobro? Ali jo dok je
mislio na to, u umu mu se pojavi slika snopova ita u njivi.
"Ako to ima nekog smisla", polako ree on, "sluiu ak i Smrt."
"Zagrli me", ree Smrt, a on je stajao i zurio u nju.
Nije ga privlailo nita u toj pogrbljenoj prilici. Ali poloio je zavet, i zato natera olovna stopala
da ga ponesu ka njoj, da stoje dok mu njeni crni velovi zaklanjaju vid, i dok se njene koate ruke
sklapaju oko njega.
A onda vie nije oseao nita, samo je lebdeo u tami u kojoj iznenada primeti zvezde. Stajao je u
bezdanu, a pred sobom je video enu, okruenu lebdeim velovima, sa oima punim lepote izvan
mladosti. Bila je to Kaileja, i jo neko, koga je, u davna vremena, sluio i voleo. On joj se duboko
pokloni.
A onda je, kao i pre, ponovo bio on sam, i drhtao je dok je gledao svetenice, crnu, belu i crvenu.
Nebo na istoku poinjalo je da bledi od prvog nagovetaja zore.
"Zakleo si se, i tvoj zavet je prihvaen." Opet su govorile u glas. "Ostaje jo samo jedno, da
pozovemo duh Merlina, kako bi te on uinio svetenikom i druidom, slugom Misterija."
Gaven klee i pognu glavu kada su poele da pevaju; ekao je. Muzika je prvo bila bez rei, ton
se nastavljao na ton sve dok nije osetio da mu telo bridi od vibracija. Potom dooe rei, mada na
njemu nepoznatom jeziku. No, poziv i otvorenost bili su sasvim jasni.
Oh, Mudri, molio se on, doi k nama, ako eli, doi kroz mene. Veoma nam je potrebna tvoja
mudrost!
Prigueni uzvik nekoga u krugu natera ga da podigne glavu, mirkajui od sjaja. U prvi mah
pomislio je da je izilo sunce i da Gospodar mudrosti nije doao. Ali to nije bilo sunce.

Stub sjaja talasao se u sreditu kruga. Gaven prizva sopstvenu svetlost da ga zatiti, i izmenjenim
vidom vide Duha koga su prizvali, drevnog, pa ipak mladog, oslonjenog o svoje ezlo, sa belom
bradom mudrosti rasutom preko grudi i sa prstenom na elu sa koga je blistao dragulj.
"Gospodaru, poloio je zavet", uzviknu Branos. "Zar ga nee prihvatiti?"
Merlin pogleda po krugu. "Prihvatiu ga, ali jo nije vreme da doem meu vas." On ponovo
pogleda Gavena i osmehnu se. "Poloio si zavet i postao si svetenik, a ipak nisi mag. U kristalnoj
peini imenovao si sebe. Kai, sine moj, kojim Reima si se oslobodio?"
Gaven je zurio u njega. Uvek su mu govorili da ono to se u tim trenucima desi mora zauvek
ostati tajna izmeu oveka i njegovih bogova. Ali kada se setio ta je bio rekao, shvatio je zato ta
imena, za razliku od svih drugih, treba obznaniti.
"Ja sam Pendragon..." apnu on. "Ja sam Sin Stotinu Kraljeva..."
Krug se zatalasa od zauenog mrmljanja. Vazduh posta blistaviji. Nebo na istoku plamtelo je
od zlatnih traka, a suneva vatra oiviila je bregove. Ali niko nije gledao to. Gaven oseti na svom
elu blistavu teinu zlatne dijademe i vide svoje telo zaogrnuto kraljevskim platom, izvezenim
draguljima vetinom koju nijedan umetnik na ovom svetu ne bi postigao.
"Pendragon! Pendragon!" povikae druidi, dajui mu titulu Svetog Kralja, koji vlada duhom, a
ne maem, ive veze izmeu ljudi i zemlje u kojoj obitavaju.
Gaven podie ruke u prihvatanju i pozdravu, i sunce izie pred njim, i sjaj ispuni svet.
7.
Zmajevi tetovirani na podlakticama peckali su Gavena zbog toplote popodnevnog sunca.
Pogledao ih je sa uenjem koje ga nije naputalo jo od kako se pojavio Merlin. Vijugave,
zmijolike linije prekrivale su vrste miie. Istetovirao ih mu je starac plemena iz movare, koristei
trnje i plavu boju vrbolike. Gaven je jo bio napola u transu kada je posao poeo, a kada je stao da
osea bol, ponovo je potisnuo svest. Tetovaa ga je isprva bolela, ali sada ga je na nju podsealo
samo povremeno peckanje.
Rekli su mu da se odmara, ali leanje na ovijim koama, mada je bio okupan i odeven u tuniku
od vezenog lana, jedva da mu je bilo stvarnije od probe koju je upravo izdrao. Nije mogao da
porie ta mu se desilo, ali nije jo ni poeo da shvata. Druidi su ga nazvali Pendragon, pozdravivi
ga kao svetenika-kralja, kakvi su vladali zemljom sada odavno potopljenom pod morem. No,
njemu se inilo da je dolina Avalon veoma malo kraljevstvo. Hoe li i on, kao Hrist koga je otac
Josif takoe zvao kralj, imati kraljevstvo koje nije na ovom svetu?
Otpio je razblaeno vino iz pehara koji su mu ostavili kraj postelje. Moda e kasnije, kada ova
no proe, on i Siana vladati kao kralj i kraljica u Vilinskoj Zemlji. Od toga mu je srce bre
zakucalo. Nije je video jo od obreda u praskozorje. No, veeras e i ona plesati oko Beltanske
vatre. On e, kao kralj, hodati meu plesaima i smee da odabere bilo koju enu koja mu se
dopadne. Ve je znao koju eli. Uprkos vremenu provedenom u vojsci, im je ugledao Sianu znao
je da za prvo iskustvo sa ljubavlju ene ne bi odabrao nijednu drugu devojku.
Osetio je da se uzbudio im je i pomislio na nju. Da je sve bilo prema planu, spojili bi se jo
prole godine, ali on ju je napustio. Da li ga je ekala? Sanjao je da jeste, ali znao je koliki se
pritisak vri na svetenice da uestvuju u obredima, i nije se usuivao da je pita. Nije ni bilo vano.
U duhu, ona pripada njemu. Preko povrine vode u movari uo se drhtavi zvuk bubnjeva. Gaven
oseti da i njegovo srce bije sa njima i nasmei se, iako su mu se oi sklapale. Uskoro. Uskoro.
Sledee godine, pomisli Kaileja dok je gledala plesaice, morae da premeste proslavu na livadu
u podnoju Tora. Na otvorenom prostoru unutar kamenog kruga jedva je bilo mesta za sve druide i
mlade svetenice, a narod iz movare jo je pristizao, paljivo ih gledajui sa ivice vatrom
osvetljenog kruga. Neverovatno koliko se brzo pronela vest, ali svakako im je rekao onaj stari lovac
koga su pozvali da Gavenu istetovira zmajeve.
Svetenice su, naravno, jo od jutros znale ta se desilo, jer su se druidi vratili niz Tor sa sjajem
u oima. inilo joj se da osea izvesno iekivanje, drugaije od uobiajenog prazninog

raspoloenja. Izgledalo joj je da su sve ene posebno udeavale kosu i ukrase za sebe. Veeras e
meu njima hoditi kralj. Koju li e odabrati?
Kaileja nije morala da gleda u srebrnu iniju sa vodom da bi znala odgovor. ak i da nije od
detinjstva voleo Sianu, to to ju je video kao Devicu Nevestu tog jutra ispunie mu srce njenom
lepotom i ljupkou. Svetenici i svetenice na Avalonu ne venavaju se po obiajima ljudi, ali kada
se spajaju u Velikom Obredu, oni su sredstvo kojim se sjedinjuju Gospodar i Gospa. Veeras e se
ovde odigrati kraljevsko venanje, i Gavenovo spajanje sa Sianom donee blagoslov zemlji.
Znala je da je Gaven roen za neku veliku sudbinu, ali ko je mogao i pomisliti na ovo? Kaileja
se nasmeila sopstvenom oduevljenju. I ona je, na neki nain, bila opinjena kao i mlade
svetenice, jer sanjala je o Gavenu i Siani kao o svetom kralju i kraljici, koji e vladati duom
Britanije sa Avalona, a ona e biti iza njih.
Za sveanost su bila kupljena dva vola i ispeena na ranjevima u podnoju brega. Meso su
preneli do vrha u korpama, a narod iz movare doneo je jelensko meso, barske ptice i suenu ribu.
Vresovo pivo u konim meinama i medovina u zemljanim aama takoe su bili njihov doprinos.
A u prostoru izmeu kamenog kruga i posmatraa poreanih u obliku polumeseca plamtela je vatra.
Kada bi pogledala na jugozapad, videla bi sjaj vatre koja je gorela na Zmajevom ostrvu. Znala je da
se sa tog mesta vidi druga vatra, a od nje trea, sve do kraja sveta, ba kao to je put to vodi na
severoistok, ka ogromnom krugu od kamenja u podnoju svetog brda, noas oznaen vatrom.
Ove noi, zadovoljno pomisli ona, ove noi je itava Britanija protkana svetlou koju mogu
videti ak i jednom roeni, oni bez unutarnjeg duha!
Devojka iz naroda movare, sa gustom crnom kosom vezanom trakom od puzavica divlje rue,
klee pred svetenicu stidljivo i ljupko, nudei joj iz korpice suve bobice u medu. Kaileja podie
plavi veo sa lica i uze nekoliko, smeei se. Devojka, ugledavi srebrni polumesec koji je blistao
nad manjim polumesecom tetoviranim na sveteniinom elu, naini gest dubokog potovanja i
brzo odvrati pogled.
Kada je otila, Vrhovna svetenica ostavi lice otkriveno. Ovo je no sveanosti, kada se otvaraju
vrata izmeu svetova i duhovi lebde, slobodni. Nema potrebe za tajanstvenou. Veo je ionako bio
samo simbol - Kaileja je znala kako da izazove opsenu senke preko svog lica ukoliko joj ustreba.
Devojke koje je pouavala bile su ubeene da i ona, kao Vilinska Kraljica, moe da se pojavi
niotkuda.
Zvuku bubnjeva, koji je pulsirao pod zvucima sveanosti kao otkucaji srca, iznenada se pridrui
talasavi zvuk harfe. Jedan mladi druid doneo je svoju malu harfu na vrh Tora. Sada je sedeo
prekrtenih nogu kraj malog, tamnoputog bubnjara, nakrivljene plavokose glave, oslukujui ritam.
Sledeeg trenutka muzici se pridui gorkoslatki jauk roga, poskakujui oko skladnih tonova harfe
kao mlado tele na cvetnoj livadi.
Devojka sa vencem od divlje rue poe da se njie uz muziku, prepliui ruke, njiui kukovima
ispod haljine od jelenske koe. Prvo oklevajui, a onda sve slobodnije, pridruie joj se Dika i
Lisanda. Bubnjanje se ubrzavalo, i uskoro su im ela sijala od znoja, a tanka plava tkanina tunike
lepila im se za telo. Kako su lepe, pomisli Kaileja dok ih je gledala. ak i ona se njihala uz muziku,
a prole su mnoge godine otkako je poslednji put plesala na sveanosti.
Primetila je promenu u ritmu plesa, nekakav talas pokreta nalik na promenu toka kada ovek
zagazi u potok. Igraice skliznue u stranu, okreui se, i Kaileja ugleda Gavena. Nosio je beli
kraljevski kilt, sa zlatnim pojasom. Na grudima mu je leao kraljevski medaljon, delo nekog
drevnog majstora, a kao krunu je nosio zeleno hrastovo lie.
Uz tetovirane zmije na podlakticama, to su mu bili jedini ukrasi. Ali nije mu ni trebalo nita
drugo. Meseci rimljanske vojne obuke uobliili su mu telo i stvorili mu vrste miie na rukama i
nogama. Osim toga, sa lica su mu nestale i poslednje detinjaste obline; sada su se jasno videle kosti,
potpuno uravnoteene. Deak koga je volela i za koga je strahovala sada je nestao. Ovo je bio
mukarac.
I kralj, pomisli ona, svesna sjaja koji ga je okruivao. Da li ga eli? Kaileja je znala da i dalje
poseduje mo da se zaogrne sjajem od koga bi izbledela ak i Sianina blistava mladost. Ali ako je,
kao to je podozrevala, veza izmeu njih dvoje iskovana u pradavna vremena, Gaven bi izabrao sebi

pravog para ak i kada bi izgledala kao vetica. U svakom sluaju, Siana je mlada i moe da rodi
Gavenovo dete, to Kaileja, bez obzira na svu svoju mudrost i svu magiju, sada vie nikako ne bi
mogla.
Nije on voljeni moje due, pomisli ona uz prizvuk tuge. Dua mukarca koji bi bio moj par jo
nije otelotvorena. Njeno zanimanje samo je prirodna reakcija na muku privlanost kralja i na mo
Beltanskih vatri. Ove noi Gaven je svaiji voljeni - mukaraca i ena, mladih i starih.
Je li tako Eilan videla deakovog oca kada joj je priao kraj Beltanskih vatri? Gaven je vii nego
to je bio Gaj, i mada mu je profil pravi rimljanski, njoj se inilo da su mu oi na Eilan. No, Gaven
ovog trenutka zapravo uopte nije liio na svoje roditelje, nego na nekoga drugog, koga je
poznavala u drugim, davnim ivotima.
'Godinji Kralj', pronese se apat dok je on prolazio izmeu igraica, i Kaileja oseti ubod
predvianja. Deakov otac postao je to neposredno pred smrt. No, Gaven nosi svete zmajeve. On
nije samo Godinji Kralj, koji tokom etiri godinja doba uiva poasti, a potom, ako vremena tako
zahtevaju, biva rtvovan, nego je Pendragon, koji slui zemlji itavog ivota.
Devojke su se okupile oko njega i uvukle ga u ples. Videla ga je kako se smeje, uhvativi jednu
devojku za ruke i okrenuvi je u krug, a onda je ostavivi zadihanu i nasmejanu da bi priao drugoj,
zakratko je zagrlio i poslao je u zagrljaj nekog mladia. Plesali su sve dok se svi sem Gavena, koji
je izgledao spreman da nastavi itave noi tako, nisu zadihali. Tada je dopustio da ga odvedu do
sedita, pokrivenog mekom jelenskom koom isto kao Kailejino, sa druge strane vatre.
Doneli su mu hranu i pie. Bubnjanje prestade, i ostao je samo umilni treptaj flaute, prodevajui
se kroz amor prie i smeha. Kaileja otpi malo razvodnjenog vina i dobroudno se nasmei,
razgledajui okupljene.
Okrenula se kad je ponovo zaula bubanj, tih i stalan kao otkucaji srca.
Bubnjar, ovek iz movare, mora da je znao ta nailazi, ali Kaileja se namrtila, pitajui se ta
Vodohoda i starci oko njega sada smeraju. Nita neprijateljsko, svakako - bili su goloruki, osim
uobiajenih noeva u kanijama za pojasom - nego neto jo ozbiljnije, ili je moda samo neto
drugaije od vedrog oputanja na sveanosti. ta to nose? Ona ustade i tiho poe oko vatre, kako bi
bolje videla.
"Ti si kralj." U Vodohodaevom grlenom glasu jasno se osealo da to nije pitanje, ve izjava. On
okrznu pogledom zmajeve na Gavenovim podlakticama. "Kao drevni koji su doli sa mora. Mi
pamtimo." Starci su klimali glavom. "Pamtimo stare prie."
"Tako je", ree Gaven, i Kaileja je znala da je tokom probe video svoje ranije ivote i da mu je
dozvoljeno da ih zapamti. "Ponovo sam doao."
"Onda ti dajemo ovo", ree starac. "Nai prvi kovai iskovali su ga od pale zvezde - vrlo, vrlo
davno. A kada se slomio, arobnjak vaeg naroda ga je iscelio. U to vreme, gospodaru, koristio si ga
da nas zatiti, i kada si umro, mi smo ga sakrili." Pruio je zaveljaj koji je nosio, dugaak i
umotan u arenu kou.
Nastupi tiina dok ga je Gaven primao. Kaileja je ula kako joj srce bije, teko i sporo. Unutar
zaveljaja, kao to su joj sopstvena prastara seanja govorila, nalazio se ma.
Imao je crnu otricu, dugaku koliko i kod rimljanskog konjikog maa, sa oblikom lista koji je
viala na bronzanim seivima kakva druidi koriste u obredima. Ali bronza nikada ne moe da sija
tako, kao ogledalo. Metal zvezde... Sluala je o takvim otricama, ali nikada nijednu nije videla. Ko
bi pomislio da narod iz movare uva takvu dragocenost? Ma koliko ponizni, oni su zaista bili
veoma staro pleme.
"Seam se..." tiho ree Gaven. Balak mu je pristajao u ruku kao da je krojen za njegov dlan.
Podigao je ma, i odsjaji plamena preletee preko lica okupljenih.
"Onda ga uzmi, da nas brani", ree Vodohoda. "Zakuni se!"
Ma lako skliznu uvis. Nekadanji deak Gaven svakako bi ga ispustio. Vet okret zgloba sada
ga je lako pokrenuo kroz vazduh. Ba je udno, pomisli Kaileja, da su ga upravo Rimljani nauili
kako da postane zatitnik onih koje sami teroriu.
"Zakleo sam se da sluim Gospi", tiho ree Gaven. "Sada se kunem i vama, i zemlji." On okrete
otricu i zasee sopstvenu nadlanicu. Nije morao da pritisne - ma je bio otar kao zmijski zub - i

sledeeg asa tamna krv mu navre i poe da kaplje na zemlju. "U ovom ivotu, i ovom telu", nastavi
on. "A to se duha tie, obnavljam zakletvu koju sam ve dao..."
Kaileja uzdrhta. Kakva je to seanja ponovo stekao dok je bio u brdu? Uz malo sree, vremenom
e izbledeti. Bie mu teko da normalno ivi ako se suvie dobro sea prolih ivota.
"Sluiemo te u ivotu i smrti, gospodaru." Vodohoda dodirnu prstom krv na tlu, a zatim svoje
elo, ostavljajui na sebi crveni trag. Drugi mladii uinie isto, a onda se postrojie oko Gavena
kao poasna straa, po dvojica sa svake strane. Mladi druidi koji su to posmatrali izgledali su
zapanjeno dok su pokuavali da shvate ovaj preobraaj nekoga ko je do pre godinu dana bio samo
jedan od njih.
Kaileja pogleda uvis. Zvezde su se okretale ka ponoi, i vatra je jenjavala. Zvezdane plime se
okreu; bliilo se vreme za najdublju magiju.
"Gde je Siana?" tiho upita Gaven. Kaileja shvati da je on pretraivao skup i pre nego tio su mu
doneli ma.
"Ui u krug. Pozovi svoju nevestu, i ona e doi."
Oi mu iznenada blesnue svetlou koja nije poticala od vatre. Bez rei je poao ka kamenom
krugu. Pratnja poe za njim, ali kada je proao izmeu dva kamena na ulazu, oni se tu zaustavie.
Gaven na trenutak pogleda oltar, a onda podie ma i ostavi ga pred kamen, kao ponudu. Praznih
ruku se okrenuo i pogledao put kojim je doao.
"Siana! Siana! Siana!" povika on, i enja u tom pozivu pronese ga kroz sve svetove.
Na trenutak je itav Tor nemo ekao.
A onda, izdaleka, zaue zvuk nalik na srebrna zvonca. Potom se zau bubnjanje, brzo i toliko
vedro da je od njega srce radosno poskakivalo u grudima. Kaileja pogleda niz brdo i ugleda svetlost
kako im se pribliava. Uskoro je mogla da razabere lica - ostatak naroda movare, i druga, ne
sasvim ljudska, ali koja mogu da hode meu ljudima u ovoj noi, kada se otvaraju kapije izmeu
svetova.
Meu njima se kretao beli sjaj - dugaka, prozirna tkanina koju su drali kao baldahin nad onom
koju su pratili. Muzika postade snana, glasovi su se izvijali u nevestinskoj pesmi, i kada je kolona
stigla do ivice brega, pratnja se povue i zaostade.
Kralj na krunisanju, mladoenja na svadbi, svetenik na posveenju - svi oni imaju svoj trenutak
boanskog sjaja. A Gaven, dok je gledao kako mu dovode nevestu, bio je sve troje.
A Siana - ma koliko bila velika lepota Boga, lepota Boginje ga je prevazila. Dok su podizali
baldahin i dok je devojka prolazila izmeu stubova njemu u susret, krunisana belim glogom, Kaileja
je znala da ni sa svom svojom magijom ne bi mogla da joj se priblii. Jer, dok je Gaven spavao,
Siana se vratila u majino kraljevstvo, i dragulji Drugog Sveta sada su krasili ker Vilinske
Kraljice.
Gavenu je itavo telo podrhtavalo od udara srca. Bilo mu je drago to je spustio ma; ovako
uzdrhtao, svakako bi se posekao. Ljudi sa bakljama koji su dopratili Sianu sada su stajali oko kruga.
Dok je Siana prolazila izmeu kamenja i prilazila mu, svetlo kao da je postalo jae, a svet izvan
kruga nestade.
Tog trenutka ne bi umeo da kae je li ona lepa. To je bila ljudska re, a on, iako je uio za barda,
ne bi mogao reima da izrazi ono to je upravo oseao. eleo je da joj se pokloni i da poljubi tlo po
kome je hodala, ali oseao je da se i u njemu budi neto jednako boansko i hita joj u susret. Video
je u njenim oima odraz toga.
"Pozvao si me, voljeni, i dola sam..." Glas joj je bio tih; u oima joj je video sjaj koji ga je
podsetio na ljudsku devojku sa kojom je nekada davno traio ptiija gnezda. Sada mu je bilo lake
da podnese boansku mo to je pulsirala u njemu.
"Nae spajanje", s mukom ree on, "sluie zemlji i narodu. Ali pitam te, Siana: ako sada legne
sa mnom, hoe li to sluiti tebi?"
"A ta e raditi ako kaem ne?" U njenom osmehu bilo je blagog izazivanja.

"Uzeo bih neku drugu - bilo koju - i pokuao da izvrim svoju dunost. Ali tada bi to radilo samo
moje telo, a ne srce niti dua. Ti si svetenica. elim da zna da u razumeti ako..." Zurio je u nju,
elei da ona shvati to to nije mogao da glasno kae.
"Ali nisam", odgovori mu ona, "a nisi ni ti."
Siana mu prue blie i poloi mu dlanove na ramena, podigavi lice da primi poljubac, a Gaven,
ruku jo sputenih, sae se da primi ono to mu je ponudila. Kad su im se usne dodirnule, on oseti
da je Bog sada potpuno u njemu.
Liilo je na vatru koja ga je ispunila prethodne noi, ali bilo je blae, zlatnije. Znao je da je on
Gaven, ali bio je svestan i onog Drugog koji je znao, za razliku od Gavena, kako da odvee sloen
vor nevestinskog vela i kako da otkai broeve koji su joj pridravali haljinu. Uskoro je stajala
naga pred njim, a ljupke obline njenog tela bile su lepe i od dragulja koje je jo nosila.
Potom ona poe da mu otkopava pozlaeni pojas i vezice na kiltu sve dok i on nije bio
slobodan. Zadivljeno joj je dodirnuo grudi, a onda, istovetnim pokretom kao da ele da postanu
jedno bie, opet se poljubie.
"Gde emo lei, ljubavi moja?" apnu on kad je ponovo doao do daha.
Siana poe unazad i lee na kamen. Gaven je stajao nad njom, oseajui ogromnu struju koja
prolazi kroz Tor kako se die iz srca brda, kroz njegove tabane, hitajui mu uz kimu dok nije sav
uzdrhtao od moi. Polako, kao da bi nagli pokret sve pokvario, on se nae nad nju i utonu meu
njene otvorene butine, spajajui svoje telo sa njenim.
U trenutku spajanja osetio je prepreku njenog devianstva i znao je da nije lagala, ali to vie nije
bilo vano. Stigao je kui, sa slau koju mukarac u njemu nije oekivao, i sa sigurnou koju je
bog u njemu sa radou prepoznao. U prvom trenutku oboje su nepokretno leali, ali nisu mogli da
poriu mo koja ih je oboje obuzela.
Dok ga je Siana grlila, Gaven poe da se kree u ritmu najstarijeg od svih plesova, i znao je da
on sam predstavlja samo kanal za mo koja je rasla u njemu, koja ga je gonila da preda svu svoju
snagu eni u ijem naruju je leao. Oseao je njenu vatru pod sobom, oseao je kako mu se jo
vie otvara, i privijao se uz nju kao da bi i ovim ljudskim telom mogao da dosegne neto jo vie.
U poslednjem trenutku, kada je mislio da je prevaziao svaku svesnu misao, zauo je njen apat:
"Ja sam oltar..."
"A ja sam rtva", odgovorio je, i s tim reima konano naao olakanje za strast oveka i mo
boga.
Moni tok energije, pojaan sjedinjenjem Boga i Boginje, slivao se sa Tora. Suvie moan za
glavno korito, probijao se kroz svaki raspoloivi prolaz, pulsirajui kroz nie slojeve Tora da
blagoslovi itavu zemlju. Kaileja, koja je ekala izvan kruga, osetila je to i opustila se uz uzdah.
Ostali, takoe osetivi ta se desilo, skoie na noge, blistavih oiju. Bubnjevi, koji su nastavili
stalni ritam otkako se Siana u krugu spojila sa Gavenom, eksplodirae u tutnjavi oduevljenja, i
prvo jedan glas, pa drugi i trei prihvatie uzvik, sve dok itavo brdo nije odjekivalo od radosti.
"Bog se spojio sa Boginjom", objavi Kaileja, "i Gospodar sa Zemljom!"
Bubnjari, posle prvog izliva radosti, preoe na ritam za ples. Svi su poustajali, smejui se. ak i
najstariji druidi osetili su poputanje napetosti. Sa njom je otila i iznurenost, a izgleda i ustezanje.
Oni koji su ranije samo posmatrali ples sada poee da se njiu. Mlada devojka iz naroda movare
povue starog Branosa u prostor pred vatrom, a on stade da poskakuje i vrti se mnogo vetije nego
to je Kaileja mislila da je mogue.
Iako je vatra bila nia, delovala je vrelije nego ranije. Uskoro su plesai bili obliveni znojem. Na
Kailejino iznenaenje, upravo jedna od njenih svetenica, Lisanda, prva je svukla tuniku, ali ostali
su se brzo ugledali na nju. Mladi i devojka iz naroda movare, osloboeni opasnosti da im se
odea zapali, uhvatie se za ruke i prekoie vatru, za sreu.
Dok ih je gledala, Kaileja pomisli da su prole godine otkako je videla toliku radost na Beltan.
Moda i nikada, jer su obredi u Vernemetonu uvek bili optereeni strahom od Rimljana, a u
Avalonu su tek poinjali da ue navike zemlje. No, to je bilo viestruko nadoknaeno spajanjem
sina druida sa keri Vilinskog Naroda. Svi mogu da budu zadovoljni noanjom sveanou,
pomisli Kaileja dok je gledala uznjihane igrae.

No, no, ma koliko radosna, ne moe veito da traje. Dvoje po dvoje, mukarci i ene povlaili
su se da slave svoje obrede na padinama. Ostali su se umotali u ogrtae i polegali da spavaju kraj
vatre. Baklje onih koji su uvali krug odavno su zgasnule, ali kamenje je bacalo sopstvene senke
koje su dovoljno zaklanjale one to su leali unutar kruga.
Neto pre svitanja, deo mladih ode da odsee Beltansko drvo i da sakupi zelenilo kojim e okititi
zgrade u podnoju Tora. Ples oko drveta, tokom dana, mada jednako radostan, bio je pre neka vrsta
ukrasa nego to je liio na nonu proslavu kraj vatri, i pruio je priliku i devicama i deci da
uestvuju u sveanosti.
Kaileja, koja je manje plesala i pila od ostalih, a bila je navikla na bdenje, ispraala je no, jo
sedei u svojoj velikoj stolici kraj vatre. Ali ak je i ona zadremala kada je zora oterala none senke.
Dan je bio divan. Kroz svod od granja koji su im podigli da bi imali makar malo samoe, Gaven
se zagledao sa vrha Tora preko zemlje proaranje vodom, njivama i umama, koja kao da se irila
pod Beltanskim suncem. Bio je siguran da bi to pomislio i da nije toliko srean. Dodue, oseao je
bol na neobinim mestima, a nova tetovaa pekla ga je dok je povijao miie pod njom, ali to su bili
samo povrinski bolovi, jedva primetni u poreenju sa velianstvenim oseanjem blagodeti koje mu
je pevalo u ilama.
"Okreni se", ree Ambios, "da ti operem lea." Sipao je vodu na krpu. Sa druge strane pregrade,
gde su kupali Sianu, zau se umilni zvuk devojakog smeha.
"Hvala", ree Gaven. Svakog novoposveenog pomalo maze, ali u Ambiosovom uslunom
ponaanju bilo je neobine poniznosti. Hoe li uvek biti tako? Lepo je oseati se kao kralj u ekstazi
obreda, ali pitao se koliko e mu to prijati iz dana u dan.
Peckanje u podlakticama natera ga da spusti pogled na zmajeve. Neke stvari svakako su se
zauvek promenile. Zmajevi nee nestati. I Siana je njegova zauvek.
Zavrio je kupanje i obukao zelenu lanenu tuniku bez rukava koju su mu doneli, bogato izvezenu
zlatom. Nije ni pomiljao da druidi imaju u skladitima tako divne stvari. Vezao je pojas, pa potom
pripasao ma. Iako na otrici nije bilo nikakvog znaka starosti, kone kanije bile su pranjave, a
avovi kao da su poeli da poputaju. Morae se postarati za nove, pomislio je dok je izlazio ispod
lisnatog zaklona.
Sve misli o mau smesta mu iezoe iz glave kad je video Sianu. Bila je odevena, kao i on, u
proleno-zelenu boju, i upravo je stavljala na elo novu krunu od belog gloga. Kosa joj je na suncu
sijala kao crveno zlato.
"Gospo..." Uhvatio je njenu pruenu ruku i poljubio je. Jesi li srena koliko i ja? pitao je njegov
dodir.
"Ljubavi moja..." Jo srenija, odgovorie mu njene oi. Jedva je ekao da padne no, kada e
ponovo moi da budu sami. Ona je sada bila samo ljudsko bie, ali ni kao Boginja u noi nije mu
bila lepa nego sada.
"Gavene... gospodaru..." zamuca Lisanda. "Evo hrane za vas."
"Bolje da jedemo", promrmlja Siana. "Gozba koju pripremaju u podnoju nee biti gotova dok
se ne zavri podnevni ples oko drveta."
"Ja sam se nahranio" ree Gaven, steui je za ruku, "ali uskoro u opet biti gladan..."
Siana pocrvene, a onda se nasmeja i povue ga ka stolu na kome su ekali hladno meso, hleb i
pivo.
Taman su hteli da sednu, kada odozdo zaue viku.
"Zar ve treba da siemo?" upita Siana, ali u uzvicima je bilo hitnje koja nije odgovarala
sveanosti.
"Bei!" jasno su se ule rei. "Oni dolaze - mora da bei!"
"To je Tuarim!" uzviknu Lisanda, gledajui niz brdo. "ta li ne valja?"
Obuka za koju je Gaven mislio da ju je odavno zaboravio sada ga podie na noge i natera da se
uhvati za balak maa. Siana zausti da pita, a onda srete njegov pogled, pa samo ustade i stade kraj
njega.
"Reci mi." Gaven poe u susret mladom druidu koji se spoticao na samom kraju uzbrdice.

"Otac Pavle i njegovi monasi", dahtao je Tuarim. "Nose uad i ekie. Kae da e poruiti sveto
kamenje na Toru!"
"To su samo starci", poe Gaven da ga umiruje. "Staemo izmeu njih i kruga. Nee moi da
pomere ni nas, a kamoli kamenje, ak i ako su poludeli." Bilo mu je teko da poveruje kako su se
mirni monasi sa kojima je pevao pretvorili u takve fanatike, ak i posle godinu dana sluanja oca
Pavla.
"Nije samo to..." Tuarim proguta knedlu. "Nego vojnici. Gavene, moramo te skloniti odavde.
Otac Pavle je poslao poruku u Devu i pozvao Rimljane!"
Gaven duboko udahnu, a srce mu je toliko tuklo da se nadao da to niko nee primetiti. Znao je
ta Rimljani rade sa dezerterima. Na trenutak je ozbiljno pomislio na bekstvo. No, to je jednom ve
uinio, i ako mu u utrobi jo gori stid to je napustio rat koji nije bio njegov i vojsku kojoj se nije
zakleo, kako da ivi sa samim sobom ako napusti narod koji ga je pozdravio kao Pendragona na
Svetom Toru?
"Dobro!" On natera sebe da se osmehne. "Rimljani su razumni ljudi i imaju nareenje da tite
svaku veru. Objasnuu im kako stoje stvari, i oni e spreiti hriane da otete kamenje."
Tuarimovo lice poe da se smiruje i Gaven ispusti vazduh, nadajui se da je to to je rekao tano.
A onda je postalo prekasno da se predomisli, jer na zaravan na vrhu stigao je otac Pavle, ljubiast u
licu od napora i besa.
"Gavene! Sine moj, sine moj, ta su ti to uinili?" Svetenik naini korak ka njemu, krei prste,
a iza njega su ila jo trojica. "Jesu li te naterali da se klanja njihovim idolima? Je li te ova kurva
navela na sramni greh?"
Gavena naglo obuze bes, i on stade izmeu Siane i starca.
"Ni na ta me nisu 'naterali', niti e! A ova ena je moja nevesta, pa bolje pazi ta govori o
njoj!" Sada su i ostali hriani stigli do vrha Tora, i zaista su nosili maljeve i kone konopce. On
dade znak Tuarimu da skloni Sianu.
"Ona je demon, otelotvorenje zmije koja je preko Eve predala sve ljude grehu!" odvrati otac
Pavle. "Ali jo nije kasno, sine. ak i blagosloveni Avgustin mogao je da se pokaje, a on je itavu
mladost proveo u grehu. Ako se pokaje, ova jedna greka nee ti se raunati. Idi od nje, Gavene."
On prui ruku. "Hodi sada sa mnom!"
Gaven ga je zapanjeno gledao. "Otac Josif bio je sveti ovek, blagosloveni duh koji je
propovedao ljubav. Njega bih moda posluao, ali on nikada ne bi govorio takvim reima. Ti,
stare, ti si potpuno poludeo!" On prostreli pogledom ostale, i u njegovom izrazu lica bilo je neeg
to ih je nateralo da ustuknu.
"Sada je na mene red da nareujem!" ree on i oseti kako ga optae astralno prisustvo
kraljevskog plata. "Doli ste nam kao molioci i mi smo vam pruili utoite i pustili smo vas da
sagradite svoju crkvu kraj naeg svetog brega. Ali ovaj Tor pripada starim bogovima, koji tite ovu
zemlju. Nemate prava da budete ovde; vae stope kaljaju ovo sveto tlo. I zato vam velim: odlazite,
inae e vas mone sile koje zovete demoni na mestu zgromiti!"
Podigao je ruku, i iako je bila prazna, monasi uzmakoe kao da u njoj dri ma. Gaven se
mrano osmehnu. Sledeeg trenutka e se okrenuti i pobei. A onda zau trupkanje potkovanih
sandala po kamenu. Stigli su Rimljani.
Bilo ih je desetorica, pod komandom oznojenog dekuriona, i svaki je imao u ruci kratko koplje.
Jedva zaduvani, jednako oprezno su odmeravali ljutite hriane i uvreene druide.
Dekurion se zagleda u zlatni vez na Gavenovoj odei, oito zakljui da je to oznaka poloaja, pa
se obrati ba njemu. "Traim Gaja Macelija Severusa. Ovi monasi su nam javili da ga moda krijete
kod sebe."
Neko iza Gavena jeknu, pa se naglo umiri. On odmahnu glavom, nadajui se da dekurion nije
dovoljno dugo u Britaniji da bi video njegove upadljivo rimljanske crte lica.
"Proslavljamo verski praznik", tiho ree on. "Nikoga ne uznemiravamo."
"A ko si ti da tako govori?" namrti se dekurion.
"Zovem se Gaven, ja sam sin Eilan..."
"Budalo!" dreknu otac Pavle. "Razgovara upravo sa Gajem!"

Rimljanin rairi oi. "Gospodine", poe on, "alje nas va deda..."

"Uhvatite ga!" ponovo ga prekide Pavle. "On je dezerter iz vae vojske!"
Kroz postrojene vojnike pronese se pokret, i dok su druidi gledali u njih, otac Pavle gurnu
jednog od svojih monaha prema kamenom krugu.
"Jesi li ti mladi Macelije?" nesigurno ga upita dekurion.
Gaven malo odahnu. Ako je njegov deda iz Deve spreman da govori za njega, moda e ipak
uspeti da se izvue.
"To je moje rimljansko ime, ali..."
"Jesi li bio u vojsci?" prekide ga Rimljanin.
Gaven se tre i okrete na zvuk udara ekia o kamen. Dvojica monaha vezala su uad oko
jednog kamena i sada su ga vukla, a trei monah ljuljao je drugi kamen.
"Ispravi se, vojnie, i odgovaraj!"
Tri duga meseca Gaven je dresiran da reaguje na taj ton. Pre nego to je mogao da razmisli, telo
mu se samo namesti u stav 'mirno', koji moe da proizvede samo legionarska obuka. Sledeeg
trenutka pokuao je da se opusti, ali teta je ve poinjena.
"Nikada nisam poloio zavet!" uzviknu on.
"To e drugi presuditi", ree dekurion. "Sada mora sa nama."
Iz kruga se zau jedno krak, a potom bolno stenjanje kamena po kome udara eki. Jedna ena
vrisnu, i Gaven se okrete na vreme da vidi kako se jedan kamen lomi i pada na tlo.
"Zaustavite ih!" uzviknu on. "Zabranjeno je unitavati hramove, a ovo je sveto tlo!"
"Ovo su druidi, vojnie!" prasnu na to hrianin. "Jesi li mislio da su ih Paulinius i Agrikola sve
istrebili? Rim ne tolerie one koji koriste magiju protiv njega. Druidi i njihovi obredi su zabranjeni tvoja je dunost da uniti svakog koga nae!" On jurnu ka drugom kamenu, koji je vee poeo
opasno da se ljulja, i stade da ga gura. Monasi sa ekiima, ohrabreni uspehom, poee da napadaju
trei kamen.
Gaven je piljio u njega, zaboravivi i Rim i opasnost po sebe u naletu kraljevskog besa. Ne
sluajui dekurionova nareenja, on poe ka krugu.
"Pavle, ovo mesto pripada mojim bogovima, a ne tvojim! Dalje od tog kamena!" Glas nije bio
njegov; vibrirao je i kroz kamenje. Ostali monasi prebledee i uzmakoe, ali Pavle prasnu u smeh.
"Demoni, ne plaim vas se! Satanas, retro me!" On ponovo gurnu kamen.
Gaven ga epa za mrava ramena; otrgao da je od kamena i bacio na zemlju. Dok se ispravljao,
uo je zvuk i smesta prepoznao da neko izvlai ma iz kanija. Okrenuo se, traei rukom balak
svog maa.
Legionari su drali uperena koplja, ali Gaven je naterao svoje prste da se rastave. Neu da
prospem krv na ovom svetom mestu! Nisu me proglasili za vojskovou, nego za svetog kralja.
"Gaje Macelije Severuse, uhapen si u ime Imperatora. Spusti ruke!" Dekurionov glas odjekivao
je izmeu njih dvojice dok je ovaj mahao maem.
"Samo ako uhapsite i njih", pokaza Gaven monahe.
"Tvoja vera je zabranjena, i ti si pobunjenik", obrecnu se oficir. "Skini taj ma ili u narediti
vojnicima da te proburaze na licu mesta."
Ja sam kriv, tupo pomisli Gaven. Da nisam poeleo da budem Rimljanin, oni nikada ne bi
saznali za Avalon!
Ali sada znaju, odgovori mu neki buntovniki deo sopstvene due. Zato da trai ivot za
nekoliko kamenova?
Gaven pogleda kamenje. Gde je magija koja je plamtela od kamena do kamena kada se pojavio
Merlin? Sada je to bilo samo stenje, neobino golo pod punim dnevnim svetlom, a on je bio budala
to je zamiljao da je kralj. No, ma ta da je istina, na tom oltaru mu je Siana poklonila svoju ljubav,
i nije smeo da dozvoli da ga ukaljaju neposveene ruke oca Pavla. Iza stroja vojnika video je Sianu i
pokuao da joj se nasmei, a onda, da ga ne bi obuzelo oajanje, brzo odvrati pogled.
"Nikada nisam poloio zakletvu Imperatoru, ali zakleo sam se da u tititi ovo sveto brdo!" tiho
ree on, i drevni ma koji mu je poklonio narod movare - jo sino - lako mu skliznu u dlan.

Dekurion dade znak. Pretei otar vrh koplja blesnu na suncu. A onda, iznenada, baeni kamen
tresnu o gvozdenu kacigu, i koplje, prerano puteno, daleko ga promai.
Ostali druidi bili su nenaoruani, ali na vrhu Tora bilo je dovoljno stenja. Legionare zasu pljusak
kamenja. Oni odgovorie. Gaven vide kako koplje pogaa i obara Tuarima. Ostale svetenice, hvala
bogovima, odvlaile su Sianu.
Trojica vojnika jurnue na njega, podignutih titova i maeva. Gaven se spusti u odbrambeni
poluuanj, odbi prvi udarac pariranjem koje mu je usadio Rufinije, i nastavi pokret udarcem koji
prosee bone trake na oklopu i zabi se oveku u bok. Vojnik dreknu i pade na lea, a Gaven se
okrete da doeka sledeeg; sada je sjajni elik njegovog maa probio oklop. Izraz iznenaenja na
vojnikovom licu bio bi smean da je Gaven imao vremena da u tome uiva, ali na njega se ve
okomio trei. Gaven skoi ka njemu, i dok mu je protivnikova otrica samo zagrebala lea, on zari
svoju ispod ivice oklopa, itavim putem do srca.
Telo u padu umalo da mu istrgne ma, ali Gaven uspe da ga iupa. etvorica mladih druida
leala su na zemlji. Priteklo im je u pomo nekoliko ljudi iz naroda movare, ali njihove strelice
bile su gotovo beskorisne pred rimljanskim oklopima.
"Beite..." mahnu im on. Zato budale ne pobegnu dok jo ima vremena? No, preostali druidi
pokuavali su da stignu do njega, zovui ga po imenu.
Gavenov juri iznenadio je Rimljane. Jedan pade od prvog udarca; drugi podie tit na vreme i
uzvrati mu udarac. Otrica zasee Gavenu miicu, ali nije osetio bol. Zateturao se od udarca u lea,
ali sledeeg trenutka se uspravio i narednim zamahom odsekao oveku ruku. Ostala su jo petorica,
kao i dekurion, i sada su postali oprezni. Moda e ipak uspeti. Divlje se iskezivi, on napade
sledeeg vojnika brzim udarcima koji su komadali oklop.
Plavi zmajevi na Gavenovim rukama sada su pocrveneli, i mada i dalje nita nije oseao, dobar
deo te krvi bio je njegov. Zamirkao je kad je preko njega prola senka, a onda je skoio u stranu,
moda malo sporije, da izbegne sledei udarac. Nije od gubitka krvi, pomisli on, rizikujui da
pogleda uvis, gde se tamna magla brzo irila preko do maloas vedrog neba.
Kaileja i Siana, pomisli on. One e ih srediti. Ja samo treba da izdrim.
Ali i dalje je imao petoricu protivnika. Ma mu je plamteo dok je vitlao njime. Legionar ispred
njega odskoi, i Gaven se nasmeja. A onda, kao munja iz nebesa, neto ga udari izmeu lopatica.
Gaven odskoi napred i pade na kolena, pitajui se ta ga to vue nanie, zato mu je odjednom tako
teko da die.
A onda spusti pogled i ugleda opaki vrh koplja kako mu tri iz grudi. Odmahnuo je glavom, jo
ne verujui. Sada se brzo smraivalo, ali ne toliko brzo da bi rimljanski maevi prestali da mu se
zarivaju u lea, noge i ramena.
A onda vie nita nije mogao da vidi. Zvezdani ma mu iskliznu iz utrnule ruke. "Siana..." apnu
on, i pade na sveto tlo Avalona, uzdahnuvi kao prethodne noi, kada je izlio svoj ivot u njenom
naruju.
8.
"Je li mrtav?"
Kaileja vrlo neno vrati Gavenovu ruku na grudi. Dok je traila ivotnu silu unutranjim ulima,
videla je samo iskru. Morala je da potrai puls kako bi se uverila.
"iv je", glas joj se slomio, "mada samo bogovi znaju kako." Koliko je krvi bilo! Sveto tlo Tora
bilo je natopljeno njome. Koliko e godina kie biti potrebno da je spere?
"Mo kralja ga dri u ivotu", ree Rianon.
"ak i kraljevska hrabrost ne moe da prevazie ovo", odvrati Ambios. I on je bio ranjen, ali ne
ozbiljno. Nekoliko druida je poginulo. No, poginuli su i Rimljani, kada je arobnjaka tama dola i
kada su samo obdareni duhom mogli da razlikuju prijatelja od neprijatelja.
"Trebalo je da budem tu", apnu Kaileja.
"Ti si nas spasla. Ti si prizvala senku..." ree Rianon.

"Prekasno..." Kaileji zastade dah. Tame sada nije bilo. Ako ne vidi dobro, to je zato to su joj oi
pune suza. "Prekasno da njega spasem..." Bila je u svojoj kui kad su stigli Rimljani, odmarala se
kako bi bila spremna za popodnevnu proslavu. U tome nije bilo nikakve krivice, svi su joj tako
rekli. Kako je mogla znati?
Ali nikakvi izgovori nisu mogli da izmene injenicu da je Eilan umrla jer Kaileja nije uspela na
vreme da stigne u Vernemeton, pre deset godina. A sada Eilanin sin, koga je nauila da voli, lei na
samrti jer nije bila uz njega kada mu je najvie trebala.
"Smemo li da ga pomerimo?" Upita Rianon.
"Moda", odvrati Marged, najvinija leenju. "Ali ne daleko. Bilo bi najbolje da mu napravimo
zaklon tu gde jeste. Ako odseemo drku koplja, moemo ga poloiti na lea. Onda e mu biti
lake."
"Ne moete da ga izvadite?" tiho upita Ambios.
"Ako to uinimo, smesta e umreti."
Brzo, ne znajui ta mu se desilo, pomisli Kaileja, umesto sporo, u velikim bolovima. Znala je
kako umiru ljudi ranjeni u plua. Bilo bi mnogo bolje da mu odmah izvuku koplje. Ali, ma koliko
kratko, Gaven je bio Pendragon, a kraljevi, isto kao i Vrhovne svetenice, ne umiru kao drugi ljudi.
Moramo pustiti Sianu da se oprosti od njega, pomisli ona, ali u dubini srca znala je da je donela
odluku zbog svoje elje da se oprosti od svog posvojeta.
"Podignite zaklon od granja koji ste mu jutros napravili i donesite ga ovamo. Odsei emo drku
koplja i negovaemo ga to bolje moemo."
Kaileja polako obie krug. Dok se Gaven borio protiv Rimljana, hrianski monasi nastavili su
unitavanje. Dva stuba bila su sruena, kao i tri manja kamena, a na oltaru se videla velika pukotina.
Kretala se u pravcu sunca, iz navike, ali mo koja bi se inae budila pri takvom kretanju, glatko
tekui od kamena do kamena, sada je tekla mlitavo, bez snage i pravca. Kao i Gaven, i Tor je bio
ranjen, i njegova mo je krvarila kroz oteeno kamenje.
Kaileja uspori korak, kao da ni njeno srce vie nema snage da pumpa krv kroz ile. Seala je
kako joj treperi u grudima. Moda u i ja umreti. Tog trenutka joj se inilo da bi bilo dobro tako.
Gaven je leao izvan kruga, umiven i previjen na improvizovanoj postelji, a Siana je bila kraj
njega. Zaustavili su krvarenje iz manjih rana, ali vrh koplja jo mu je virio iz grudi, a duh mu je
lutao granicom izmeu smrti i snova. Kaileja je zabranila sebi da se okree i gleda ima li promene.
Ako se probudi, neko e je pozvati; nee oduzeti Siani ono malo utehe koju joj prua to to je
nasamo sa njim.
Poslednji zraci sunca optoili su zemlju zlatom, blistajui u magli koja je poela da se skuplja
oko niih brda. Kaileja nije videla nikakav pokret u trsci niti na vodi. Nita se nije kretalo na
vlanim livadama niti na umovitim ostrvima. Kuda god bi pogledala, zemlja je bila mirna. To je
privid, ree ona u sebi. Zemlja bi na ovakav dan morala da bukti od plamena i oluje!
Iznenada je obuze gnev kada je pogledala kolibe uurene oko crkvice oca Josifa. Pavle je
unitio starev san o dve zajednice koje ive zajedno, idui svaka svojim putem ka cilju koji je njoj
i Josifu bio isti. Ali ak ni tamo se niko nije video. Narod movare rekao je da su monasi pobegli
kad je nastupila tama, oajniki se molei za spas od demona koje su sami prizvali.
Iza crkve video se put na sever, ka Akve Sulis. Bio je beo i sada pust, ali pitala se koliko e
potrajati dok stari Macelije ne pone da se brine za svoje vojnike, pa poalje novu etu da sazna ta
im se desilo.
Gaven je ubio petoricu, a kada je pala tama, mali noevi naroda movare pronali su srca ostalih.
Potom su odvukli tela i bacili ih u movaru, kako ne bi zagadila Tor. No, monasi su svakako ve
poslali poruku Rimljanima da su vojnici stigli, i odmazda e biti strana.
Doi e i zavrie ono to je poelo masakrom na ostrvu Mona, dok sam bila dete. Druidi i
sledbenici Boginje konano e biti istrebljeni... mrano je mislila Kaileja. Tog trenutka nije joj ni
bilo vano. Ostala je tu gde jeste, zagledana preko zemlje dok je svetlo nestajalo sa lica sveta.
Ve se potpuno smrailo kada neko dodirnu Kaileju po ruci i vrati je svesti. Vie se nije nadala,
ali onako zamiljena uspela je da se malo smiri.

"ta je bilo? Je li Gaven..."

Rianon odmahnu glavom. "Jo spava. Potrebna si nama ostalima. Gospo, ovde su svi druidi i sve
zavetovane svetenice. Boje se; neki ele da pobegnu pre nego to Rimljani ponovo dou, a drugi
ele da ostanu i bore se. Govori sa njima - reci nam ta treba da radimo!"
"Da vam kaem?" Kaileja odmahnu glavom. "Zar misli da je moja magija toliko mona da treba
samo da apnem re, pa da sve bude dobro? Nisam mogla da spasem Gavena - zato misli da mogu
da spasem vas?" I u polumraku je videla bol na Rianoninom licu, pa je uutala.
"Ti si Gospa od Avlaona! Ne moe naprosto da se povue zato to si izgubila nadu. Svi smo
oajni koliko i ti, ali ti si nas uvek uila da ne smemo dopustiti svojim oseanjima da nam odreuju
delovanje, nego da treba da traimo smirenost i da putamo veiti duh u nama da odlui..."
Kaileja uzdahnu. Oseala se kao da je duh u njoj umro kada je Pavle oborio sveto kamenje, ali
jo su je obavezivala dela ene kakva je nekada bila. Istina je, pomisli ona, najjai su okovi koje
sami sebi stavimo.
"Vrlo dobro", konano ree ona. "Ova odluka uticae na ivote svih nas. Ne mogu da je donesem
u vae ime, ali doi u i razgovaraemo o tome ta da radimo."
Jedan po jedan, druidi uoe u narueni krug. Ambios donese Kailejinu stolicu, i ona sede, tek
sada shvativi koliko je dugo stajala. Nauila je da zanemaruje zahteve tela, ali sada je oseala svih
svojih ezdeset godina.
Na tlu se nae nekoliko svetiljki. Pod treperavim svetlom Kaileja vide na njihovim licima odraz
svojih strepnji i strahova.
"Ne moemo da ostanemo ovde. Ne znam mnogo o Rimljanima", ree Ambios, "ali svi smo uli
kako oni kanjavaju svaki napad na svoje vojnike. Ako je rat, zarobljenike prodaju u roblje, ali ako
se civili pobune i napadnu svoje gospodare, raspinju ih na krst..."
"Mi Britanci ne smemo da nosimo oruje, ba da ga ne bismo podigli na njih", ree neko drugi.
"Zar se udite?" upita Rianon sa gorkim ponosom. "Pogledajte ta je Gaven uinio sam!" Svi se
okrenue da vide prilike pod lisnatim zaklonom.
"Prema nama sigurno nee imati milosti", ree Eiluned. "ula sam ta su uinili enama na
ostrvu Mona. umska Kua je osnovana da bi zatitila preostale. Nije trebalo da odlazimo odande."
"Vernemeton je u ruevinama", umorno ree Kaileja. "I ovoliko je trajao sam zato to je stari
Vrhovni druid, Ardanos, postao lini prijatelj sa nekoliko uticajnih Rimljana. Mi smo dosad iveli u
miru jedino zato to vlasti nisu znale da smo tu."
"Ako ostanemo ovde, pobie nas, ili i neto gore od toga. Ali kuda da odemo?" upita Marged.
"ak i planine Demetije ne bi nas sakrile. Da li da zamolimo narod movare da nam sagradi amce,
pa da zaplovimo ka ostrvima iza zapadnog mora?"
"Avaj", ree Rianon, "siroti Gaven verovatno e stii do tih ostrva pre nas."
"Mogli bismo da beimo na sever", ree Ambios. "Kaledonjani se ne klanjaju Rimu."
"U Agrikolino vreme su se klanjali", odvrati Branos. "Otkud znate da neki ambiciozni imperator
nee pokuati da to povrati? A narod severa ima svoje svetenike. Moda neemo biti dobrodoli."
"Onda je druidski red Britanije okonan", mirno ree Rianon. "Decu koju smo primili na obuku
moramo poslati njihovim porodicama, a mi treba da beimo svako za sebe, pa ko uspe."
Branos odmahnu glavom. "Suvie sam star za tako neto. Ja ostajem ovde. Rimljani mogu da se
zabave mojim starim kostima kako god ele."
"Ostajem i ja", re Kaileja. "Gospa Eilan me je poslala da sluim Boginji na ovom svetom brdu,
i neu da izneverim zavet koji sam joj dala."
"Majko Kaileja!" poe Lisanda. "Ne moemo da odemo..." ali prekide je neki zvuk. Siana je
napola ustala i dozivala ih je.
"Gaven je budan!" doviknu ona. "Morate ovamo!"
udno, pomisli Kaileja, kako umor nije nestao, nego je postao nevaan. Ona je prva stigla do
Gavena i klekla kraj njega, prelazei mu rukama iznad tela da bi osetila ivotnu silu u njemu. Bila je
vra nego to je oekivala, i setila se da je on u cvetu mladosti i u sjajnoj kondiciji. Ovo telo nee
tako lako ispustiti duh to je u njemu.

"Rekla sam mu ta se desilo poto je uzgubio svest", tiho ree Siana kada se svi okupie. "Ali
jeste li odluili ta emo?"
"Ne moemo nai utoite kao zajednica", ree Ambios. Bacio je pogled na Gavenovo bledo lice
i brzo ga odvratio. "Moramo se rasuti u nadi da Rimljani nee smatrati za shodno da nas gone jedno
po jedno."
"Gavena ne smemo da pomeramo, a ja neu da ga ostavim!" uzviknu Siana.
Kaileja primeti Gavenov greviti pokret i poloi ruku na njegovu. "Budi miran! Mora tedeti
snagu!"
"Za ta?" bezglasno upita Gaven. Zaudo, u njegovom oku sinu iskra humora. Potom prenese
pogled na Sianu. "Ona ne sme da rizikuje... zbog mene..."
"Ti nisi napustio sveto kamenje", ree Kaileja.
On pokua da dublje udahne i tre se. "Tada je bilo ta da se brani. A ja sam... gotov."
"A ta e me drati na ovom svetu ako tebe nema?" kriknu Siana, naginjui se nad njim. Njena
blistava kosa zakloni mu rane, a ramena su joj se tresla od silovitog plaa. Gavenovo lice se zgri
kad je shvatio da nema snage ni da podigne nepovreenu ruku i utei je dodirom.
Kaileja, oseajui da je oi peku od suza, podie njegovu ruku i poloi je na Sianino rame.
Iznenada oseti da joj koa bridi. Podigla je pogled i ugledala svetlucanje izmetenog vazduha, a
unutar njega vitko oblije Vilinske Kraljice.
"Ako svetenice ne mogu da te tite, keri moja, onda se mora vratiti u Vilinsku Zemlju, i tvoj
ovek sa tobom. On nee umreti ako bude na mojoj brizi u Drugom Svetu."
Siana sede uspravno, pogleda punog oajanja. "A hoe li se zaleiti?"
Viline crne oi pogledae Gavena, pune beskonanog saoseanja i beskonane tuge. "Ne znam.
Moda vremenom - vrlo dugim vremenom, ako se rauna po ljudskim merilima."
"Oh, Gospo", apnu Gaven, "bila si dobra prema meni, ali ne razume ta trai. Moe da mi
ponudiu besmrtnost Starog Naroda, ali ta bi mi to donelo? Beskrajne patnje zbog ranjenog tela, i
patnju duha kad god pomislim na narod Avalona i na obesveeno kamenje. Siana, mila moja, naa
ljubav je velika, ali to ne bih mogao da preivim. Hoe li traiti to od mene?" On se zakalja, a
crvena mrlja na zavojima oko grudi primetno poraste.
Siana zajeca i odmahnu glavom.
"Uklonila bih ti ak i ta seanja", ponudi njena majka.
Gaven prui ruku, oko koje se uvijao kraljevski zmaj, zapanjujue taman na prebledeloj koi.
"Moe li da ukloni i ovo?" upita on. "Onda bih bio mrtav, jer to to bi ostalo ne bih vie bio ja. Ne
prihvatam nikakvo izbavljenje koje ne ukljuuje i druide i sveto kamenje."
Je li i njegov otac posedovao tu mudrost na kraju? upita se Kaileja. Ako jeste, onda je video
Eilan jasnije nego ja, i ja sam godinama verovala u pogrenu procenu o njoj. Bilo je strano
ironino to je tek sad dola do tog saznanja.
Kraljica ih je oboje alosno gledala. "Otkako je visoki narod doao preko mora, gledala sam i
prouavala ljude. Ali i dalje vas ne razumem. Poslala sam svoju ker da naui vau mudrost, a ona
je uz to dobila i vae mane. Ali vidim da si reen, i zato u ti rei kako svetenice i druidi Avalona
mogu da se spasu. Bie teko, ak i opasno, i ne mogu da obeam uspeh, jer sam sam samo ula da
je neto slino pokuano jednom ili dvaput za mog dugog postojanja, a ni onda nije bilo uvek
uspeno."
"Jo jedna nain za ta? Na ta misli, majko?"
Kaileja sede na pete, kiljei, jer inilo joj se da je u pitanju neto o emu je i sama ula prie.
"Nain da se ovaj Avalon u kome boravite odvoji od ostatka sveta ljudi. Rimljani e videti samo
ostrvo Inis Vitrin, gde hriani imaju svoju crkvu. Ali za vas e postojati durgi Avalon, izmeten
taman toliko da njegovo vreme tee drugim putem, niti sasvim u Vilinskoj Zemlji niti sasvim u
ljudskom svetu. Za smrtnike, opkoljavae ga magla moi, kroz koju e moi da prou samo oni koji
su obueni da uobliavaju mo." Njen tamni pogled pree na Kaileju. "Da li razume, Gospo od
Avalona? Jesi li spremna da pokua, za dobro onih koje voli?"
"Jesam", promuklo ree Kaileja, "ak i ako me to utroi itavu. Usudila bih se i na vie radi
onoga emu sam poloila zavet."

"To se moe izvesti samo na vrhuncu plime moi. Ako budete ekali dugodnevicu, neprijatelji e
stii pre toga, a mislim da ni Gaven svakako ne bi poiveo dotle."
"Ali plime Beltana tek poinju da jenjavaju, a obred koji je sino ovde izveden proizveo je
ogromnu mo", brzo ree Kaileja. "Uiniemo to sada."
Bilo je ve vrlo kasno kad su bili spremni da ponu. Nee moi da prenesu itavu dolinu
Avalona; ak i prenos sedam svetih ostrva predstavljae gotovo nezamisliv zadatak. Kaileja je
poslala parove, po jednog svetenika i svetenicu, da oznae take vatrama od ugljevlja sa
Beltanskog ognja. Ostali su se okupili na Toru.
U trenutku kada su se zvezde zaustavile, oznaivi pono, Branos stade na vrh Tora, podie rog
do usana i dunu. Prsti su mu bili suvie nepokretni za harfu, ali plua su mu bila odlina. Isprva tih,
zvuk roga lebdeo je nad zemljom u senci, jaajui kao da izvlai snagu iz same noi, ispunjavajui
tamu tako potpunim zvukom da joj se uinilo da joj uzvraaju i same zvezde. Kaileja oseti da se jei
od nadolazeeg transa, i da to to uje nije sasvim fiziki, jer kako moe zvuk koji proizvede ovek
da ispuni itav svet? I kakva telesna ula bi to mogla da osete? To to je uo njen duh bilo je
iskazivanje obuene volje drevnih druida.
Pogledala je po krugu. Popravili su ga to su bolje mogli, podigavi oboreno kamenje i spojivi
odlomljene delove, ali noas je pravi krug bio stvoren od ljudskih tela i ljudskog duha. Narod
Avalona stajao je oko njih, jedan krug unutra, a drugi spolja, kao ivi produetak taaka moi koje
je kamenje oznaavalo. Ples za koji nisu imali vremena po podne obavie se sada. Kaileja dade
znak Rianon da pone sa muzikom.
To to je svirala bilo je dostojanstveno i ivahno, kao kad aplja koraa kroz trsku, muzika koja
je bila stara i kada su druidi doli na ovo ostrvo. Dve kolone plesaa poee da se kreu krugom u
pravcu sunca, razdvajajui se da zaobiu kamenje, prolazei izmeu njega, pa se razdvajajui kod
narednog, tako da je kamenje bilo optoeno trakama svetlosti. Unutra pa napolje, unutra i napolje
prodevali su se plesai, a melodija se ubrzavala sa svakim krugom.
Kaileja je oseala kako tok energije jaa, a vidljiva svetlost bila je samo odraz energije koja je
izvirala oko oboda kruga. Malo bi se zatalasala u dodiru sa oteenim kamenjem, kao kada vodeni
tok naie na prepreku. Ali voda je bezumna, samo prati liniju manjeg otpora. Odlunost plesaa
pronee ovaj tok pravim putem.
Kako se ples ubrzavao, energija se irila sa oboda, bledei i zraei ka spolja. Ali mo koja se
usmeravala ka unutra opstajala je, noena svojim ubrzanjem i svojim sporijim kovitlacem, malo
nejednakim tamo gde je kamenje bilo oteeno, ali ipak dovoljno jakim. Vrhovna svetenica posla
pipak duha nanie, ukotvivi se u zemlji Tora. Koliko god puta je to inila, uvek bi osetila
iznenaenje kada bi mo zaista potekla.
Vazduh unutar kruga se zgunjavao. Kaileja zatrepta; kamenje i plesai bili su napola zaklonjeni
talasavom, zlatnom izmaglicom. Kaileja podie ruke kako bi prikupila svetlost. U dimenziji
udaljenoj od ove samo za dah, ekala je Vilinska Kraljica. Ako druidi uspeju da prikupe dovoljno
moi, i ako Kaileja bude dovoljno snana da je usmeri, vila e je upotrebiti da povue Avalon
izmeu svetova.
Energija se dizala u vrtoglavim talasima, a kako je rasla, raslo je i izoblienje kod oteenog
kamenja. Kaileja se trudila da ouva ravnoteu, seajui se dana kada se vratila na Tor preko vode,
tokom oluje, a amac je poskakivao pod njima dok se Vodohoda borio da je preveze. Pruene
rurke ekale su da ih privuku u zaklon, samo ako Kaileja uspe da dobaci ue do obale. Ali zapravo
ih je spaslo samo kratkotrajno jenjavanje vetra.
Sada je bilo isto tako. Zateturala se, zahvaena narastanjem energije, i nije mogla da povrati
ravnteu; mogla je da prikupi mo, ali nije mogla da je usmeri od sebe.
"Dosta je!"
Kaileja nije znala je li glas dopro spolja ili iznutra. No, ionako ne bi mogla jo mnogo da izdri.
Kada je volja koja ju je podravala nestala, energija suknu upolje i ona pade.

"ao mi je... nisam bila dovoljno snana..." Kaileja je znala da bunca. Zamirkala je, ne znajui
je li pri svesti ili je sve to samo san. Svet se postepeno umirio. Sedela je oslonjena leima o kameni
oltar, a bleda lica nejasno su poigravala oko nje. "ao mi je", ponovi ona, neto glasnije. "Nisam
htela da vas uplaim. Pomozite mi da ustanem."
Barem je, pomisli ona mrano dok se osvrtala, sauvala dovoljno stare discipline da usmeri viak
moi kroz sebe, kako ne bi unitila krug. Ostali su delovali potreseno, ali svi su bili na nogama. Ona
se oseala kao da ju je pregazilo krdo konja, ali bolno tutnjanje srca poinjalo je da se smiruje.
Njenu panju privue pokret izvan kruga. ta to rade? etvoro mlaih prebacilo je Gavena na
nosila i unelo ga unutar kamenog kruga.
"To je njegova elja, Gospo", ree Ambios, a ton njegovog glasa je dodao: ak i na samrti, on je
kralj... Doneli su klupe i poloili nosila preko njih. Zgreni miii na Gavenovim obrazima opustie
se kada je njihanje prestalo, i on ubrzo otvori oi.
Kaileja se zagleda u njega. "Zato..."
"Da ti pruim onoliko pomoi koliko mogu kada ponovo pokua..." odvrati Gaven.
"Opet?" Kaileja odmahnu glavom. "Uinila sam sve to sam umela..."
"Moramo pokuati dugaije", ree Siana. "Zar nas nisi uila moi trijade u ovakvim delima? Tri
take uvek su mnogo bolje uravnoteene od jedne."
"Misli na mene, Gavena i tebe? Za njega je opasno ak i da ostane unutar kruga. Kanalisanje
tolike moi bi ga ubilo!"
"Ionako u umreti, bilo od rana, bilo kada dou Rimljani", tiho ree Gaven. "uo sam da se pri
smrti kralja pokree velika magija. Mislim da u, umirui, imati vie moi nego dok sam, pre
nedelju dana, bi u punoj snazi. Vidi, sada se seam ko sam, i ko sam bio. Ono malo ivota to mi
preostaje mala je cena za takvu pobedu."
"Da li se Siana slae?" gorko upita Kaileja.
"Ovo je ovek koga volim..." Sianin glas jedva je primetno zadrhtao. "Kako da mu se protivim?
On je za mene oduvek bio kralj."
"Nai emo se ponovo." On pogleda nju, pa Kaileju. "Zar nas nisi uila da ovaj ivot nije
jedini?"
Kaileja izdra njegov pgled, oseajui se kao da e joj srce prepui. U ovom trenutku nije jasno
videla samo Gavena, nego i Sianu, i znala je da je duh koji blista u njenom pogledu onaj koga je
nekada volela, a nekada mu se protivila, ranije.
"Neka bude tako", ozbiljno ree ona. "Rizikovaemo zajedno, jer mislim da smo sve troje vezani
istim lancem." Ona se ispravi i pogleda ostale.
"Ako ste takoe reeni da pokuate ponovo, morate zauzeti mesta i stajati oko kamenja, drei se
za ruke. Ali ovog puta neemo plesati. Oteeno kamenje ne moe da usidri energiju. Morate je
poslati u pravcu sunca, kroz spojene ruke, dok budemo pevali..."
Ponovo se na Tor spustila tiina. Kaileja duboko udahnu, putajui koren u zemlju, i poe da
izvija prvi ton u svetom sazvuju. Poelo je u prvi mah tiho, pojaavajui se kako se prilivalo sve
vie i vie glasova, sve dok Kaileja nije videla vibracije u izmaglici. Poto je ton ustaljen, ona
prestade da peva. Siana i Gaven takoe su zautali, ali oseala je kako koriste zvuk da usmere
energiju.
To je bilo ohrabrujue, ili je samo ona poela da klizi u dublje stanje svesti, u kome je sve to se
deava mogla da prati nepristrasnim pogledom. Produbila je usmerenost i poela drugi ton sazvuja.
Kako se harmonija uslonjavala, magliasti sjaj postajao je sve jai. Ako je energija prizvana
plesom bila ivlja, ova svetlost delovala je stabilnije. Iskusniji druidi zauzeli su mesta kraj
oteenog kamenja, i njihova snaga davala je ravnoteu ostalima.
Kaileja ponovo prikupi snagu i ispuni oteali vazduh treim tonom.
Svakako nam uspeva, pomislila je dok su se vii glasovi mladih ena slivali u sazvuje, jer sada
je u sjaju videla dugine boje koje su postepeno poinjale da se kovitlaju u pravcu sunca. Ovu mo
nije trebalo kontrolisati nego pratiti, blago lebdei na njenom sve jaem toku. Sada ju je samo
valjalo usmeravati.
"Pevam sveto kamenje Avalona", poe ona etvrti ton, a hor ga prihvati.

"Pevam krug svetlosti i pesme", pridrui se Siana.

"Pevam duh koji lebdi mimo bola..." Gavenov glas bio je iznenaujue snaan.
"Sveto je visoko mesto na kome smo..."
"Trava na njegovim padinama raste zelena..."
"Pupoljci lete na vetru..."
Glasovi su se slivali za njima, nastavljajui napev. Pod duginim svetlom Kaileja ugleda slike
Avalona: maglu u ruiastom sjaju praskozorja nad jezerom, srebrno-blistavi blesak podnevnog
sunca, pruge plamena u tracima pred vee. Prizivali su lepotu Tora u prolee, okienog
jabukovim pupoljcima, u zelenoj snazi leta, i ogrnutog tihim, sivim maglama jeseni. Pesma se
okrete ka zelenim ostrvima, ka hrastovom drveu to posee ka nebu i ka slatkim bobicama
zatienim trnjem.
Vie nije bilo uzbuenja kao pri prvom pokuaju, samo rastua sigurnost da ih muzika podie.
Mo unutar kruga polako je rasla, postepeno zraei napolje, ka obodu oblasti kojom su vladali
druidi. No, osa itavog ogromnog toka koji se polako okretao bila je trijada postavljena kraj
kamenog oltara. Kaileja je bila svesna Sianinog srca punog ljubavi i Gavenove odvane due, kao i
sebe, kako se kree izmeu muke i enske mudrosti, oboje i nijedno, jer predavali su sredite jedno
drugom kako su pevali.
Postepeno joj se uini da uje jo jedan glas, umilan u daljini, glas iz Drugog Sveta. I taj je
pevao o Avalonu, ali lepote u toj pesmi bile su prolazne i vene, i pripadale su Avalonu srca, koji
postoji izmeu svetova.
Nita smrtno ne bi moglo da se odupre tom pozivu. Kailejin duh treperio je kao goludravi pti
koji stremi ka nebesima. Zemlju potrese drhtaj; Kaileja se zanjiha i pridra se za oltar. Tlo pod
njenim nogama vie nije bilo stabilno, nego je samo veza sa ostalim dvoma bila nit ivota za koju se
drala dok su je talasi vibracija nosili sve dalje i dalje od obine stvarnosti.
Vie nije videla ni kamen ni krug, ve samo ostalo dvoje, kako lebde u zlatnoj magli. Videla je
da vie nisu u telu, jer Gaven je stajao blistavo itav, kao to je bio prethodne noi, sa Sianom kraj
sebe. Kaileja im prui ruke i oni je uhvatie, i taj dodir posla trenutak bolnog sjaja moi, a potom
ogromni mir.
"Postignuto je..." ree glas iznad njih. Oni podigoe pogled i videe Vilinsku Kraljicu onakvu
kakva je na drugoj strani, blistavu od velianstvenosti za koju je lepota to je ponekad nosi meu
ljudima samo nagovetaj i maska.
"Dobro ste radili. Ostaje jo samo da prizovemo oblake koji e kriti ostrvo Avalon od sveta. Vi,
deco moja, treba da se vratite u svoja tela. Bie dovoljno da Gospa od Avalona, koja je odavno
naviknuta da boravi izvan svog tela, ostane ovde i naui laroliju kojom se prolazi kroz maglu u
spoljanji svet."
Kaileja se odvoji od ostalih. Siana se nasmei i poe da se okree, ali Gaven odmahnu glavom.
"Nit koja me je vezivala za taj oblik prekinuta je."
Siana rairi oi. "Mrtav si?"
Gaven se, zaudo, nasmeja. "Da li ti izgledam mrtav? Samo moje telo nije izdralo. Sada sam
slobodan."
I izgubljen za mene... pomisli Kaileja. Oh, dragi moj deko, sine moj! Pruila je ruke ka njemu,
a onda ih spustila. Sada je bio daleko od nje.
"Onda u ostati ovde, sa tobom!" Siana ga grevito uhvati.
"Ovo mesto je samo prag", ree njena majka. "Uskoro e nestati. Gaven mora dalje, a ti se mora
vratiti u svet ljudi."
"Avalon je bezbedan", uzviknu ona. "Zato sada da se vraam?"
"Ako ne mari za ivot koji jo nisi proivela, vrati se radi deteta koje nosi..."
Siana rairi oi, i Kaileja oseti kako se u njenom duhu budi nada za koju nije ni znala da se
izgubila. Ali Gavenov sjaj je rastao, kao da su mu svakog trenutka sve manje vani telesni oblici.
"ivi, voljena moja, ivi i podigni nae dete, tako da neto od mene ostane u svetu."
"ivi, Siana", uzviknu Kaileja, "jer si mlada i snana, i ubrzo e mi veoma trebati tvoja pomo."

Gaven je zagrli; sada je bio toliko blistav da se svetlost probijala i kroz Sianu. "Nee ti izgledati
tako dugo. A kada doe tvoje vreme, ponovo emo hoditi zajedno!"
"Obeava li?"
Gaven se nasmeja. "Ovde se moe govoriti samo istina..." i sa tim reima svetlost postade
zaslepljujua.
Kaileja zatovri oi, ali ula ga je kako kae: "Volim te..." I mada su te rei moda bile upuene
Siani, ula ih je i njena dua, i znala je da su bile upuene i njoj.
Kada je otvorila oi, stajala je na irokoj, blatnjavoj obali movare gde se ue reke Sabrine
vraalo unazad zbog plime. Kraj nje je stajala Vilinska Kraljica, ponovo odevena u umsku odeu,
mada je na njoj ostalo jo malo velianstvenosti Drugog Sveta. No se primicala kraju, i vazduh je
svakog asa postajao sve svetliji. Galebovi su im leteli nad glavom, kretei, i vlani vazduh bio je
pun mirisa dalekog mora.
"Je li gotovo?" apnu Kaileja.
"Pogledaj iza sebe", zau se odgovor. Kaileja se okrete. Na trenutak joj se uini da se nita nije
promenilo. Potom vide da je kameni prsten na Toru itav i kamenje celo, kao da nikada nije bilo
obesveeno, a padina kraj svetog kladenca na kojoj su bile kolibe bratstva oca Josifa bila je prazna i
zelena.
"Magle e vas tititi - prizovi ih sada..."
Kaileja ponovo pogleda ka zapadu. Nejasna izmaglica dizala se nad vodom, produbljujui se
pred njenim pogledom sve dok se nije stopila u vrsti zid morske magle koja dolazi sa zorom.
"Kojom arolijom da je prizovem?"
Gospa izvadi iza pojasa neto umotano u uto platno. Bila je to mala, zlatna ploica izgravirana
neobinim slovima, i pri pogledu na nju u Kaileji se probudie daleka seanja; znala je da su to
napisali ljudi koji su doli iz monih zemalja to su sada potopljene pod morem. A kada ju je
dodirnula, iako nikada nije ula taj jezik ovim smrtnim uima, znala je koje rei mora da kae.
Gusta magla u daljini kovitlala se i poinjla da se valja. Dok je nastavljala prizivm magla se
pribliavala, kotrljajui se preko drvea, trske i vode do blatnjave zaravni obale, kovitlajui se oko
nje u hladnom zagrljaju koji joj je umirio poslednji bol.
Ona mahnu rukom, aljui maglu na sve etiri strane. Obgrli nas, okrui nas, odvedi nas dalje u
maglu gde nikakav fanatik nee moi da izvikuje kletve niti da baca svoje ini i gde e moi da nas
nau samo bogovi. Okrui Avalon maglom u kojoj emo biti zauvek i veito bezbedni!
Poela je da osea hladnou. Na ivici vizije magla je teko lebdela nad vodom, i oseala je da iza
nje vie ne lei poznati predeo kojim je nekada doputovala iz Deve, nego neto strano, neto
neprirodno i samo delimino vidljivo smrtnom oku.
Je li provela tako minute ili sate? Bila je ukoena i utrnula, kao da je dugo i daleko vukla na
svojim leima i ramenima itav Avalon.
"Gotovo je." Glas Vilinske Kraljice bio je nesiguran. Izgledala je manja, kao da je i ona
iscrpljena noanjim radom. "Vae ostrvo lei izmeu sveta ljudi i vilinskog. Ko god da sada
potrai Avalon, nai e samo hriansko sveto ostrvo, osim ako je upuen u drevnu magiju. Moe
uputiti u aroliji nekoga iz naroda movare, ako su dostojni toga, ali inae neka se prenosi samo
vaim posveenicima."
Kaileja klimnu glavom. Vlani vauzduh bio je sve i nov. Od sada e obitavati u istoj zemlji,
nee dugovati nita prinevima i imperatorima, i vodie ih samo bogovi...
KAILEJA GOVORI
Od trenutka kada se oko nas sklopila vilinska magla, vreme Avalona poelo je da tee drugaije
nego u spoljanjem svetu. Od Beltana do Samena, i od Samena do novog Beltana, godine su kruile,
i od tog dana neposveena noga nije stupila na Tor. Kad se osvrnem, to mi se ini tako skoro. Ali
Gavenova ker koju je Siana rodila sada je odrasla ena i poloila je zavet Boginji. A Siana je
Gospa od Avalona po svemu sem po tituli.

Kako starim, misli mi se sve vie okreu ka unutra. Devojke me brino neguju i pretvaraju se da
ne primeuju kada oslovim neku od njih imenom njene majke. Nemam bolove, ali ostaje istina da
su mi davni dogaaji esto jasniji nego ovi sadanji. Kau da je Vrhovnim svetenicama dato da
znaju kada im je as, i mislim da neu jo dugo ostati u ovom telu.
Povremeno nam dolaze na obuku nove devojke; dovode ih ljudi iz movare koji znaju aroliju,
ili ih nalaze nae svetenice kada izlaze u svet. Neke odlaze posle godinu ili dve, a neke ostaju i
polau zavete svetenice. Ipak, promene su ovde male u poreenju sa dogaajima izvan Doline. Tri
godine posle Gavenove smrti, u Britaniju je doao car Hadrijan lino i zaposlio vojsku da gradi
veliki zid preko severne zemlje. Ali hoe li to zadrati divlja plemena u njihovim movarama i
planinama zauvek?
Pitam se. Zidovi su uvek onoliko vrsti koliko i ljudi koji ih dre.
Naravno, to vai i za Avalon.
Po danu mislim na prolost, ali noas sam sanjala da vodim sveanost punog meseca, na vrhu
Tora. Pogledala sam u srebrnu iniju i videla sam u njoj odraze budunosti. Videla sam cara po
imenu Antonije kako marira na sever od Hadrijanovog zida da sagradi jo jedan, u Albi. Ali
Rimljani nisu mogli da ga odre i samo nekoliko godina kasnije povukli su svoje snage, ispraznili
tvrave i odmarirali nazad. U budunosti kakvu sam videla u inji, vremena mira smenjivala su se
sa vremenima rata. Novi savez severnih plemena pregazio je Zid, i drugi car, Severus, doao je u
Britaniju da ih umiri i vratio se u Eburakum da umre.
U mojim vizijama prolo je skoro dve stotine godina, i za sve to vreme magle su uvale Avalon.
U junoj Britaniji, Britanci i Rimljani postali su jedan narod. Stigao je novi car, po imenu
Dioklecijan, i krenuo da izlei imperiju od poslednjih graanskih ratova.
Izmeu sukoba sa Rimljanima viala sam svoje svetenice, pokolenje za pokolenjem, kako
oboavaju Boginju na Svetom Toru ili odlaze da postanu ene prineva i odre malo stare mudrosti
u spoljanjem svetu. Uinilo mi se da poneka ima Gavenov lik, ili Eilaninu lepotu, ili da je mala i
tamnoputa kao Vilinska Kraljica.
Ali nisam videla sebe ponovo roenu u Avalonu. Prema druidskim uenjima, poneko je toliko
svet da kada ih smrt oslobodi tela on zauvek odlazi izvan krugova sveta. Ne mislim da sam ja toliko
blistava dua. Moda e Boginja biti milostiva i dopustiti mom duhu da bdi nad mojom decom dok
ne bude potrebno da ponovo oivim u telu.
A kada se to desi, moda e Gaven i Siana takoe ponovo doi. Pitam se hoemo li se
prepoznati. Moda neemo, ali mislim da emo u te nove ivote poneti makar seanje na nau
nekadanju ljubav. Moda e sledei put na Sianu biti red da bude uitelj, a na mene da uim. Ali
Gaven e uvek biti Sveti Kralj.

Drugi deo: VRHOVNA SVETENICA

@03 = 285-293. n.e.
9.
Kia je padala od jutros, zapravo sipila je, uporno i dosadno, natapajui ogrtae putnika i
navlaei velove magle preko bregova. etvorica slobodnjaka unajmljenih da prate Gospu od
Avalona do Durnovarije jahali su pogrbljeni u sedlima, a voda im je kapala sa velikih hrastovih
mouga koje su nosili o boku. ak i mlada svetenica i dvojica druida koji su je pratili navukli su
preko lica kapuljae upavih vunenih ogrtaa.
Dierna uzdahnu. elela je da i sama to uini, ali njena baka bezbroj puta joj je govorila kako
Vrhovna svetenica Avalona mora da daje primer, i zato je jahala uspravljena u sedlu sve do
sumraka. ak i kad bi poelela, Dierna nije mogla da zaboravi disciplinu. Ponekad, pomislila je, to
to moe da prati svoje poreklo kroz sedam pokolenja, od kojih su veina bile svetenice, sve do

Gospe Siane, predstavlja nimalo potrebnu ast. Sada su izbili na vie tlo, i na putu je bilo vie sveta.
Bie u Durnovariji pre nego to padne no.
Konek, mlai od dvojice druida, pokaza joj rukom, i ona ugleda ljupku liniju akvadukta kako se
probija kroz drvee.
"Zaista je udo", sloi se ona, "pogotovo to narod Durnovarije sasvim lepo moe da se
snabdeva vodom iz gradskih bunara. Rimljanski velikai stiu slavu podiui velianstvene
graevine za svoje naseobine. Pretpostavljam da su prinevi Durotriga eleli da ih oponaaju."
"Princ Eidin Minok vie je zainteresovan za odbranu", ree Leval, stariji druid, zdepast i prosed,
koji im je bio Iscelitelj i poao je sa njima da kupi bilje koje na Avalonu nisu mogli da odgaje.
"Pa, to mu je i potrebno", dobaci jedan od slobodnjaka. "Gusari sa Kanala svake godine nas sve
ee napadaju."
"Za to bi trebalo da se pobrine mornarica", ree drugi. "Zato plaamo Rimu porez svake
godine?"
Mlada Erdufila potera svog konja blie Dierninom, kao da oekuje da e gusarska banda iskoiti
iza sledeeg drveta.
Kada su izbili na uzviicu, Dierna ugleda grad, postavljen na krenjaku zaravan iznad reke.
Ograda i jarak bili su isti kao to ih se seala, ali sada im je bio dodat novi, kameni zid. Reka je
nemo tekla ispod litice, oiviena crnim blatom. Mora da je oseka, pomisli ona, kiljei kroz kiu
prema tamnijem zelenilu gde se nebo stapalo sa morem. Pozdravie ih galebovi, letei im iznad
glava. Druidi se ispravie, pa ak i konji, osetivi kraj putovanja, poee bre da hodaju.
Dierna uzdahnu, tek sada priznavi samoj sebi da je strepela. Barem e noas biti na toplom i
bezbednom mestu, unutar zidova koje je podigao Eidin Minok. Sada moe dozvoliti sebi da
razmilja o devojci koja je bila razlog to su se uputili kroz kiu.
"Telerti, da li me slua? Vrhovna svetenica e nam doi na veeru." Glas Eidina Minoka
tutnjao je kao daleka grmljavina.
Teleri zatrepta, s mukom odvajajui misli od sve blie budunosti u kojoj su je svetenice ve
vodile sa sobom u Avalon. Nalazila se u oevoj radnoj sobi u Durnovariji, uvrui ivicu haljine kao
nervozno dete.
"Da, oe", odvrati ona negovanim latinskim koji su sva prineva deca morala da naue.
"Gospa Dierna prela je veliki put da te vidi, keri. Da li si i dalje reena da ide sa njom? Neu
da ti nameem takvu odluku, ali kada je jednom donese, vie nema predomiljanja."
"Da, oe", ponovi Teleri, a onda primeti da otac eli opirniji odgovor. "Da, elim da idem."
Nikakvo udo to otac misli da je uplaena; stoji pred njim vezanog jezika kao kuhinjska robinja.
Princ je bio nean otac - veina devojaka njenih godina ve je udata, a da ih niko nije pitao ta ili
koga ele. No, svetenice se ne udaju. Ako ele, uzimaju ljubavnika u svetim obredima i raaju
decu, ali ne zavise ni od jednog mukarca. Svetenice Avalona poseduju monu magiju. Teleri nije
utala od straha, nego od divlje radosti koja je izvirala u njoj od same pomisli na sveto brdo.
Toliko je to elela - mogla bi da peva, vie, skakue po oevoj radnoj sobi kao da je poludela,
samo ako bi poela da mu govori kako se danas zaista osea. Zato je drala oi oborene kao prava
edna devojka i odgovarala jednoslonim reima na oevo zabrinuto ispitivanje.
Stii e veeras! - pomisli ona kad ju je princ konano otpustio, pa je mogla da se vrati u svoju
sobu. Kua, graena u rimljanskom stilu, bila je okrenuta ka unutranjem atrijumu, sa cveem u
saksijama koje je blistalo od kie. I ona je dosad tako ivela, pomislila je dok se oslanjala na jedan
od stubova u kolonadi: zatiena i negovana, ali zatvorena.
No, postojale su merdevine koje su vodile na krov. Otac ih je postavio kako bi mogao da
nadgleda izgradnju novog zida. Teleri prikupi suknju, pope se, otvori podna vrata i okrete se ka
vetru. Kia ju je bockala po obrazima; kosa joj je ubrzo bila mokra, a voda joj je tekla niz vrat i
natapala joj haljinu. Nije se brinula. Oevi zidovi delovali su bledo na kii, ali nad njima su se videli
sivi, ustalasani bregovi.
"Uskoro u videti ta se nalazi iza vas", apnu ona. "A onda u biti slobodna!"

Gradska kua u kojoj je princ Durotriga boravio kada je bio u plemenskom gradu bila je graena
u rimskom stilu, a ukraavali su je lokalne zanatlije, pokuavajui da svoju mitologiju predstave u
rimljanskom stilu. Nametena je bila sa nemarnim nepotovanjem stila i oseanjem za udobnost.
Kamene podne ploe pokrivali su debeli vuneni tepisi; preko lealjki stajali su prostirai od lisijih
koa. Dierna ih je eljno gledala, ali znala je da, ako jednom uroni u tu mekou, vie nee moi da
ustane.
Barem su prinevi robovi doneli toplu vodu za umivanje, i ona sa olakanjem skide pantalone i
tuniku u kojima je putovala i obue plavu haljinu irokih rukava, odedu svetenica Avalona. Nije
nosila nikakve ukrase, ali odea joj je bila od fino tkane vune, obojene naroito bogatom plavom
bojom ija je proizvodnja jedna od tajni svetog ostrva.
Uzela je bronzano ogledalo i vratila jedan neposluni pramen u venac od pletenica kojima je
ukrotila svoju bujnu kosu, a onda prebaci preko glave veo, nabravi jedan kraj preko grudi, a drugi
ostavivi da visi preko lea. I odea i frizura bili su joj strogi, ali meka vuna sama se oblikovala
preko grudi i kukova, a pod tamnoplavom bojom njena kosa, jo kovrdavija na vlanom vazduhu,
plamtela je kao vatra.
Pogledala je Erdufilu, koja je jo pokuavala da namesti svoj veo, i nasmeila se.
"Treba da poemo. Princ nee biti zadovoljan ako zbog nas bude morao da kasni sa veerom..."
Mlaa svetenica uzdahnu. "Znam. Ali druge ene e nositi vezene tunike i zlatne ogrlice, a ja se
u ovoj odei oseam tako obino."
"Razumem te - kada sam prvi put pratila svoju baku na put izvan Avalona, isto tako sam se
oseala. Ona mi je rekla da im ne zavidim - njihovi ukrasi samo znae da imaju mukarce koji im
ugaaju. Ti si sama zaradila tu svoju odeu. Kada ue meu njih, dri se ponosno, pa e se one
oseati preterano nakinurene i zavidee tebi."
Erdufila, sa uzanim licem i pepeljastom kosom, nikada nee biti lepa, ali na Diernine rei se
ispravila, i kada je Vrhovna svetenica pola ka vratima, krenula je za njom lakim, lebdeim
korakom koji je takoe bio tajna Avalona.
Gradska kua bila je prostrana, sa etiri krila oko dvorita. Princ i njegovi gosti okupili su se u
prostranoj odaji u krilu najudaljenijem od puta. Jedan zid bio je oslikan prizorima venanja Mladog
Boga sa Devicom Cvea na narandastoj pozadini, a na podu se nalazio mozaik. No, na ostalim
zidovima bili su nameteni titovi i koplja, a stolica u kojoj je sedeo princ Eidin Minok bila je
prekrivena vuijom koom.
Princ je bio srednjih godina, sa dosta sedih vlasi u crnoj kosi i bradi. Nekadanji snani miii
polako su mu se pretvarali u salo, i tek bi povremeni sjaj u oku pokazivao mudrost koju je nasledio
od majke, koja je bila ker Avalona. Nijedna njegova sestra nije pokazala dar vredan obuke, ali
prema poruci od Eidina Minoka, njegova najmlaa ker, mada prilino lepa, bila je 'toliko puna
udnih elja i prohteva da bi sasvim odgovarala Avalonu'.
Dierna se osvrte po odaji, prihvativi prinev pozdrav lakim, tano odmerenim naklonom glave.
I to ju je nauila baka. Gospa od Avalona je, u svom domenu, po rangu ravna imperatoru. Ostali
gosti - nekoliko matrona odevenih u rimljanskom stilu, gojazan ovek u togi konjikog stalea i
trojica miiavih mladia, verovatno sinovi Eidina Minoka - gledali su je sa meavinom potovanja
i radoznalosti. Da li se devojka koju je dola da vidi jo udeava ili je suvie stidljiva da bi dola u
drutvo?
Jedna od ena vrlo je upadljivo izbegavala njen pogled. Kada je svetenica primetila da ova oko
vrata nosi srebrnu ribu na laniu, shvatila je da je to svakako hrianka. Dierna je ula da ih ima
mnogo u istonim delovima imperije, ali iako je grupa monaha ivela na ostrvu Inis Vitrin, pandanu
Avalona koji je ostao u ovom svetu, u ostatku provincije bili su srazmerno malobrojni. Izgledalo je
da su se do te mere upustili u svae i rasprave da e najverovatnije unititi sami sebe, bez ikakve
pomoi imperatora.
"Vai zidovi brzo rastu, gospodaru", ree ovek u togi. "Otkako sam poslednji put dolazio, ve
su zahvatili polovinu oboda grada."
"Sledei put kad doete, bie zavreni", ponosno ree Eidin Minok. "Neka oni morski vukovi
arlauu negde drugde u potrazi za veerom, u zemljama Durotriga nee dobiti nita."

"To je velianstven dar vaem narodu", nastavi ovek u togi, kao da ga nije ni uo. Dierna se seti
da su se jednom ve sreli - bio je to Gnej Klaudije Polio, jedan od ovdanjih magistrata.
"To je jedini dar koji nam Rimljani dozvoljavaju da damo", promrmlja jedan od sinova. "Ne daju
nam da naoruamo narod, a trupe koje bi trebalo da nas tite alju preko Kanala, da vode njihove
ratove."
Njegov brat je ustro klimao glavom. "To je nepravedno, uzimaju nam poreze, a ne daju nam
nita. Pre dolaska Rimljana barem smo mogli sami da se branimo!"
"Ako imperator Maksimijan nee da nam pomogne, treba da imamo svog imperatora!" ree trei
deak.
Nije govorio glasno, ali Polio se zagleda u njega sa prebacivanjem. "A koga bi ti izabrao,
petliu? Samog sebe?"
"Ma ne, ma ne", brzo se umea njegov otac, "ne govori on o izdaji. To je samo krv njegovih
predaka, koji su branili Durotrige jo pre nego to je Julije Cezar doao preko Galije, to mu plamti u
ilama. injenica je da, u vremenima tekim po imperiju, ponekad izgleda da im je Britanija
najmanje vana, ali i dalje nam je bolje unutar nje nego da se gloimo izmeu sebe..."
"Trebalo bi da nas titi mornarica. ta Maksimijan i Konstantin rade sa novcem koji im aljemo?
Zaklinjali su se da e unititi gusare", mrmljao je jedan od starijih ljudi, odmahujui glavom. "Zar
nemaju admirala koji bi mogao da povede flotu protiv obinih razbojnika?"
Dierna, koja je sa zanimanjem sluala, uvreeno se okrete kad ju je neko povukao za rukav. Bila
je to najbogatije odevena ena, Vitruvija, udata za Polija.
"Gospo, kau mi da mnogo znate o travama i lekovima..." Glas joj se spusti do apata kada je
poela da opisuje nalete lupanja srca koji su je uplaili. Dierna je, ispod kozmetike i nakita,
prepoznala u eni istinsku strepnju, pa je naterala sebe da slua.
"Jeste li primetili promene u mesenom pranju?" upita ona. Mukarci, zadubljeni u razgovor o
politici, nisu ni zapazili kad su se njih dve izdvojile.
"Jo sam plodna!" uzviknu Vitruvija, a ispod boje na obrazima probi se pravo rumenilo.
"Za sada", blago ree Dierna, "ali vi sada prelazite iz vlasti Majke u vlast Mudre. Proi e
nekoliko godina dok se prelaz izvri u potpunosti. U meuvremenu, svakako pripremite kapi
majine duice. Uzmite nekoliko kapi kad vas srce zabrine, i to e vam pomoi."
Iz susedne sobe dopirao je primamljiv miris peenja, i Dierna postade svesna koliko je vremena
prolo od doruka. Mislila je da e im se prineva ker pridruiti za veerom, ali moda je Eidin
Minok jedan od onih staromodnih roditelja koji veruju da neudate devojke treba drati izdvojeno.
Na ulazu se pojavi rob i objavi da je veera spremna.
Dok su prolazili hodnikom, Dierna oseti neto, moda daak vazduha, kao da su negde dalje niz
hodnik otvorena spoljanja vrata, pa se okrete. U senci na drugom kraju hodnika kretalo se neto
bledo: primetila je ensku priliku, koja se pribliavala brzim, lakim korakom, kao noena vetrom.
Vrhovna svetenica zastade tako naglo da Erdufila nalete na nju.
"ta se desilo?"
Dierna nije mogla da odgovori. Deo njenog uma prepoznao je u pridolici vrlo mladu enu, tek
izilu iz detinjstva, visoku i vitku kao alosna vrba, sa bledom koom, crnom kosom i nagovetajem
snanih kostiju Eidina Minoka u obrisu ela i obraza. Ali zanemela je od sasvim drugog oseanja,
koje bi mogla da opie samo kao prepoznavanje.
Diernino srce lupalo je kao u sirote Vitruvije; zatreptala je i na trenutak ugledala krhku devojku,
sa sasvim svetlom kosom, odevenu kao svetenica, a potom ponovo sitnu, sa kestenjastim prelivom
u crnoj kosi i sa zlatnim narukvicama nalik na zmije oko obe ruke.
Ko je ona? upita se Dierna, a potom, Ili ko je bila, i ko sam bila ja, kada pozdravljam njen
povratak sa toliko radosti? Za trneutak kao da je zaula ime - Adsarta...
A onda se devojka nae pred njom i rairi crne oi kada ugleda plavu odedu. Lako i ljuko se
spustila na kolena, dohvatila kraj Dierninog vela i poljubila ga. Vrhovna svetenica gledala je
nanie u tu pognutu glavu, nesposobna da se pokreene.
"Ah, evo je konano, moje drage keri!" zau iza sebe glas Eidina Minoka. "Teleri, mila, ustani!
ta e Gospa misliti o tebi?"

Znai, zove se Teleri... Ostala imena i lica nestadoe pred ivom stvarnou devojke koju je
gledala, i Dierna utvrdi da ponovo moe da die.
"Uinila si mi ast, keri moja", tiho ree ona, "ali ovo nije ni vreme ni mesto da klei preda
mnom."
"Znai, bie ga?" upita Teleri, prihvatajui Dierninu pruenu ruku i ustajui. Na njenom licu
divljenje je ve ustupalo mesto oduevljenom smehu.
"Da li to eli?" upita Dierna, jo je drei za ruku. Rei su joj navirale na usne od neke moi
suvie duboke da bi se nazvala navika. "Ponoviemo sve ovo pred drugim svetenicama, ali pitam
te i sada. Da li svojom slobodnom voljom, bez prisiljavanja ili ubeivnja svog oca li bilo koga
drugog, eli da se pridrui svetom sestrinstvu koje obitava na Avalonu?"
Znala je da je Erdufila zapanjeno gleda, ali otkako je postala Vrhovna svetenica teko da je
uinila ita u ta bi bila ovoliko sigurna.
"Kunem se mesecom, zvezdama i zelenom zemljom", ustro odvrati Teleri.
"Onda, u ime dobrodolice kojom e te doekati moje sestre kada se vratimo, pozdravljam te."
Dierna obujmi Telerino lice dlanovima i poljubi je u elo.
Teleri je te noi dugo leala budna. Kada je veera zavrena, Eidin Minok je naglasio da su
svetenice umorne od dugog puta, poeleo im je laku no i poslao i ker u krevet. Teleri je znala da
je bio u pravu, i da je i sama morala da primeti njihov umor. Ponavljala je sebi da e imati vremena
da razgovara sa njima tokom puta za Avalon - imae pred sobom itav ivot da se narazgovara sa
svetenicama. Ali srce joj je uznemireno jealo to mora da ih ostavi.
Teleri je oekivala da e Gospa od Avalona ostaviti dubok utisak na nju. Svi su znali za prie o
vrhu Tora, skrivenom, kao i vilinska zemlja, u magli kroz koju mogu da prou samo posveeni.
Neki su mislili da je to legenda, jer kada bi svetenice izlazile u svet obino su bivale preruene.
No, u drevnim kraljevskim porodicama znala se istina, jer mnoge njihove keri provodile su godinu
ili sve na svetom ostrvu, a ponekad, kada je to zahtevalo zdravlje zemlje, jedna od svetenica bila bi
poslata da sklopi Veliki Brak sa poglavarom, kraj Beltanskih vatri. Ali nikako nije oekivala da e
reagovati kao da je Vrhovna svetenica neko koga je, veoma davno, veoma volela.
Sigurno me smatra za budalu! govorila je Teleri u sebi, opet se prevrui u krevetu.
Pretpostavljam da je tamo svi oboavaju. Gospa od Avlaona je u svim priama bila zapanjujua
linost, i to se pokazalo tano. Gospa Dierna bila je kao svetionik pod pononim nebom. Kraj nje se
Teleri oseala kao senka. Moda je ona zaista duh nekoga ko je u nekom drugom ivotu ve
poznavao Diernu.
Na to ona poe da se smeje. Sad e jo uobraziti da je Boudika, ili rimski imperator.
Najverovatnije sam, pomisli ona, bila Diernina slukinja! I potom je, smeei se, zaspala.
Teleri bi najradije krenula ve narednog jutra, ali, kako ree njen otac, bilo bi vrlo
negostoljubivo otpraviti ljude sa Avalona bez ijednog dana odmora, a pokazalo se da su i oni eleli
da kupe neto na trnicama Durnovarije. Teleri postade Diernina senka. Trenutak zapanjujue
bliskosti izmeu njih dve nije se ponovio, ali bilo joj je neobino lako da se sloi sa starijom enom.
Teleri je tek postepeno shvatila da razlika u godinama izmeu njih dve nije tako velika kao to je
ona mislila. Njoj je bilo osamnaest, a Vrhovna svetenica bila je samo deset godina starija. Razliku
izmeu njih stvarali su odgovornost i iskustvo. Erdufila joj je ispriala da je Diernino prvo dete,
ker, jo bila u materici kada je Dierna postala Vrhovna svetenica, sa dvadeset tri godine;
devojica je data na usvajanje pre nego to je napunila tri. Pri pomisli na Dierninu decu Teleri se
oseala kao da je i sama dete. I te noi zaspala je sa pravim deijim nestrpljenjem, jedva ekajui
polazak narednog jutra.
Izjahali su iz Durnovarije u vlano i kiovito svitanje, ostavljajui za sobom grad jo utonuo u
san. Vrhovna svetenica elela je da rano krenu, jer e prvi deo putovanja biti dug. Slobodnjak koji
im je otvorio kapiju jo je zevao i trljao oi. Teleri se upitala hoe li on uopte zapamtiti putnike
kojima je otvorio. Umotane u tamne ogrtae, dve svetenice prole su kao senke, i ak i mukarci
koji su ih pratili kao da su primili deo njihove neprimetnosti.

Ona je bila potpuno budna; oduvek je volela da rano ustaje, a nestreljenje ju je izvuklo iz
postelje znatno pre nego to su poslali po nju. ak je ni mrano nebo nije obeshrabrilo. vrsto je
drala uzde svoje kobile i oslukivala prve ptice koje su pozdravljale zoru.
Tek su poli nizbrdo ka reci kada je zaula ptiji zov koji joj nije bio poznat. Bila je jesen, kada
mnoge ptice prolaze letei na jug. Teleri se osvrte, pitajui se je li to glas neke ptice koju dotad nije
videla. Prialo se da su movare oko Avalona raj za barske ptice. Tamo e svakako videti mnoge
nove vrste. Zov se ponovo zau, i njena kobila naulji ui. Teleri oseti drhtaj nespokojstva i zbaci
kapuljau da bolje vidi.
Pod vrbama se neto kretalo. Ona uspori kobilu i obrati se najbliem slobodnjaku, koji se uspravi
u sedlu, pripremi mougu i pogleda tamo gde mu je pokazala. Istog asa zau se zviduk, vrbe
zadrhtae, i put se ispuni naoruanim ljudima.
"Pazi!" vrisnu mlai druid, koji je jahao na elu. Blesnu koplje; Teleri vide promenu na
njegovom licu, i njegov konj se prope, rui, dok je druid padao. Njena kobila takoe pokua da se
propne dok se Teleri trudila da je okrene; shvatila da je Dierna nezatiena i nagonski je pola ka
njoj.
Put je bio pun naoruanih ljudi. Vrhovi kopalja blistali su na jutarnjem svetlu, i ona primeti i sjaj
maa. Slobodnjaci su vitlali mougama, ali to je bilo slabo oruje u poreenju sa otrim seivima.
Jednog po jednog, povukoe ih sa konja; vazduh je odjekivao od njihovih krikova. Telerina kobila
prope se od mirisa krvi. Jedno izoblieno lice iskezi se na nju i ona oseti uljevitu ruku kako je stee
za lanak. Ona zamahnu na oveka svojim jahaim biem i ovaj pade.
Dierna je pustila uzde i podigla ruke, iscrtavjaui po vazduhu udne simbole. Teleri oseti da joj u
uima bruji kada Vrhovna svetenica poe da peva; zbrka oko njih postepeno se smirivala. Utom se
iza nje zau grleni uzvik. Ona se okrete, ugleda teko koplje kako leti ka Dierni, i podbode kobilu
da pouri napred. Ali bila je predaleko. Erdufila, koja se nije usuivala da se udalji od Dierne,
grevito se izvi tako da postavi sopstveno telo izmeu koplja i Vrhovne svetenice.
Teleri je videla strani vrh kako se zariva mladoj eni u grudi; ula je njen vrisak dok je padala
unazad, pravo Dierni u naruje. Njihovi preplaeni konji se propee i one obe padoe. Teleri ponovo
zamahnu biem; jedan ovek opsova, i njena kobila stade kada ju je uhvatio za uzde. Kada je Teleri
pokuala da ih povue, ovaj joj uze uzde. Pipala je pod ogrtaem, traei mali no, i uspela je da
napadne prvog oveka koji je pruio ruke ka njoj, ali sledeeg asa neko je zgrabi s lea i izvue je
iz sedla.
Vrisnula je, jo se otimajui, ali udarac ju je oamutio. Kada je ponovo mogla da misli, leala je
u umi, vezanih ruku i nogu. Kroz drvee je videla konje kako odlaze putem. Razbojnici koji su ih
jahali navukli su ogrtae preko glave. Pitala se hoe li straari na kapiji primetiti da su se jahai
promenili. No, dvojica koji su ostali da uvaju zarobljenike nisu morali da kriju plavu kosu.
Gusari! mrano pomisli ona. Saksonci ili moda odmetnuti Frigijci iz Belgike. Razgovori koji su
joj za oevim stolom uvek bili dosadni, najednom poprimie brutalno znaenje. Ona okrete lice u
stranu, ubrzano trepui kako bi savladala suze.
Kraj nje je leala Dierna. Teleri je u prvi mah pomislila da je Vrhovna svetenica mrtva, a onda
primeti da je vezana. Nema potrebe za vezivanjem lea. No, Dierna je leala suvie mirno. Koa joj
je bila bleda, i Teleri vide veliku modricu na njenom elu. Ipak, na grlu joj se video puls, i iako
polako, grudi su joj se dizale i sputale.
Iza svetenice leala su tela, onako kako su ih bacili kad su ih sklonili sa puta. Videla je mladog
druida i slobodnjake, i srce joj zastade kad je ugledala i Erdufilu. Rekla je u sebi da ne bi trebalo da
se udi - onakvu ranu niko ne bi mogao da preivi. Osim nje i Dierne, iz itave grupe preiveo je
samo iscelitelj, Leval.
Teleri apnu njegovo ime. Na trenutak je pomislila da je nije uo; onda on ipak okrete glavu.
"Jesu li je udarili?" Ona pokaza glavom ka svetenici.
On odmahnu glavom. "Mislim da ju je konj ritnuo kad je pala, ali nisu mi dali da je pregledam."
"Hoe li preiveti?" apnu Teleri jo tie.
Leval na trenutak zatvori oi. "Ako bogovi budu dobri. Kod udarca u glavu moe samo da se
eka. ak i da smo slobodni, ne bih niim mogao da joj pomognem sem da je utoplim."

Teleri se strese. Nije padala kia, ali nebo je jo bilo sivo.

"Dokotrljaj se ovamo, a i ja u", tiho ree ona. "Moda e joj pomoi toplota naih tela."
"Trebalo je da se setim toga..." U njegovim oima pojavi se nagovetaj svetlosti. Paljivo,
zastajui kad god bi neki straar pogledao prema njima, oni poee da se migolje ka Dierni.
Vreme je potom delovalo beskonano dugo, ali zapravo su prola jedva dva sata dok nisu uli
kako se vraa glavnina jahaa. Teleri je znala da te zveri obino brzo napadaju i potom bee,
odnosei koliko god plena mogu, pre nego to njihove rtve sakupe dovoljno snage da im se
odupru.
Jedan ratnik podie Teleri na noge i opipa finu vunu njene haljine. Kada je poeo da joj stee
dojku, ona ga pljunu; on se nasmeja i pusti je, govorei neto nerazumljivo.
Druid iza njenih lea urno doviknu nekoliko rei na istom grlenom jeziku.
"Rekao sam im da si bogata i da e im doneti veliki otkup. Nauio sam poneto njihovog jezika
da bih mogao da kupujem bilje", ree on Teleri.
Jedan gusar se nae nad Diernom, oito ne znajui kako da povee njene bele ruke i grubu
putniku odeu. Trenutak kasnije slegnuo je ramenima i poeo da izvlai no.
"Ne!" vrisnu Teleri. "Ona je sacredos, opulenta. Svetenica! Veoma bogata!" Mora da bar neko
od njih razume latinski. Oajniki je pogledala Levala.
"Gita! Rika!" ponovi on.
Saksonac kao da nije verovao, ali je ipak vratio no, podigao Diernino mlitavo telo i prebacio je
preko ramena. Oni koji su drali Teleri i Levala gurnue ih za njim, i uskoro su sve troje bili
prebaeni preko konjskih lea i vezani.
Kada su se konano zaustavili, Teleri je ve alila to nije u nesvesti, kao svetenica.
Pljakaki brodovi bili su usidreni u zaklonjenom zalivu, a na obali su podigli privremeni logor.
Grubi atori krili su najvredniji plen; ostalo je bilo nagomilano oko vatri. Zarobljenike bacie kraj
hrpe vrea sa itom i potom kao da zaboravie na njih; razbojnici su se dali na podsticanje vatri i
podelu otete hrane, pogotovo vina.
"Ako budemo imali sree, zaboravie na nas", ree Leval kada se Teleri poluglasno upitala hoe
li i oni dobiti da jedu. "Barem do sutra, kada se otrezne." On s mukom sede i poloi nadlanicu na
Diernino elo. Svetenica je zajeala dok su je skidali sa konja, ali, mada je moda bila neto blie
svesti, jo nije otvarala oi.
Padao je mrak. Logor kao da se malo smirio kad su svi posedali kraj vatri. Meu plavokosim
Saksoncima i Frigijcima bilo je poprilino crnih i smeih glava, i odlomci primitivnog latinskog
meali su se sa grlenim glasovima germanskih jezika. Vojni dezerteri i odbegli robovi imali su
mnogo zajednikog sa varvarima. Izgleda da se za prijem u druinu traila samo brutalnost i ruka
dovoljno jaka za veslo i ma. Teleri poe voda na usta od mirisa peene svinjetine; ona odvrati lice
na drugu stranu i pokua da se moli.
Zapala je u nemiran dreme, kada je krckanje granica pod neijim koracima tre i prepade. Ve
je poela da se okree u tom pravcu kada je udarac u rebra natera da poskoi, besno se okrenuvi.
Gusar koji ju je utnuo glasno se nasmeja. Nije bio nita istiji od ostalih, ali krznena jakna
naikana zlatom pokazivala je da im je to verovatno poglavica. On zgrabi Teleri za ramena i okrete
je ka sebi; kada je poela da se otima, jednom rukom ju je grubo pritisnuo uz sebe, spreavajui je
da pomeri vezane ruke. Drugom rukom zgrabio ju je za kosu. Jo jednom se iskezio na nju, a onda
pritisnu usta na njena.
Kada se uspravio, neki gusari poee da se smeju, a ostali su se mrtili. Teleri se borila za
vazduh, naprosto ne verujui ta joj je upravo uinio. Onda oseti njegovu uljevitu ruku kako joj se
zavlai u izrez haljine, traei dojku, i sada je shvatila ta on namerava.
"Molim vas..." nije mogla da se odmakne, ali barem je mogla da okrene glavu, "ako mi naudite,
neete dobiti otkup! Molim vas, recite mu da me pusti!"
Barem su neki razumeli njen latinski. Dvojica-trojica ustadoe, i jedan ak naini i korak prema
nasilniku. Nije rauzmela ta mu je rekao, ali oito je u pitanju bio izazov, jer poglavica bez
oklevanja izvue ma. Na trenutak se niko nije micao. Teleri je gledala njegove plave oi kako

polako prelaze sa jednog na drugog, sve dok svi ne oborie pogled, i kada poglavica poe da se
smeje, znala je da joj je sudbina zapeaena.
Otimala se i ritala dok ju je podizao, ali on ju je samo vre stegao. Dok ju je nosio prema hrpi
koa sa druge strane vatre, ula je ostale kako se smeju.
Dierna je dugo lutala svetom magle i senki. Pitala se jesu li to movare oko Avalona - uvek je
mogla da se nae na granici izmeu zatiene oblasti oko Svetog Tora i spoljanjeg sveta. Dok je
jo razmiljala, prizor postade jasniji. Nalazila se na jednom od mnogobrojnih ostrvaca na kome je
nekoliko vrba raslo na breuljku usred trske. Na blatnjavom tlu lealo je nekoliko pera; klimnula je
glavom, jer gnezdo divlje patke mora da je tu negde. Sada je videla i svoja malena, bosa stopala i
suknju natopljenu vodom. Ali trebalo je da se seti jo neega. Sa strepnjom se osvrtala oko sebe.
"Di'na... ekaj me!"
Glas je dopirao iza nje. Brzo se okrenula, setivi se da je zabranila mlaoj sestri da je prati kada
ide da sakuplja ptiija jaja; mala je oito nije posluala.
"Beka! Dolazim - ne mii se!" Dierna je, sa jedanaest godina, dovoljno poznavala movaru da je
mogla sama da se kree kroz nju. Traila je svea jaja za jednu od svetenica, koja se razbolela.
Beki je bilo samo est, bila je premalena da bi skakala sa busena na busen; Dierna nije htela da je
dete usporava. No, otkako im je prole godina umrla majka, devojica je pratila Diernu kao senka.
Kako li je uspela da sama stigne ovako daleko?
Dierna je gacala kroz tamnu vodu, osvrui se. U daljini se zau patka, ali ovde se nita nije
micalo.
"Beka, gde si? Pljuskaj po vodi, pa u pratiti zvuk!" uzviknu ona. A kada odvede sestru na
sigurno mesto, pomisli ona, ispraie joj tur to je nije posuala. To nije poteno! Zar ne moe da
ima makar nekoliko sati samo za sebe, bez deteta na koje mora da pazi?
Sa druge strane sledeeg brdaca ula je pljuskanje i ukoila se, oslukujui, dok ga nije ponovo
ula. Pokuala je da pouri, pogreno procenila korak i jeknula kad joj je jedna noga potonula u
duboko blato i nastavila da tone. Divlje je zamahala rukama, doepala se vrbove grane, stegla je,
oduprla se nogom koja je ostala na vrstom tlu i polako pomerala drugu napred i nazad dok se nije
iupala iz blata.
Sada je bila mokra do pojasa. Drhtei, poela je da opet doziva sestru. Iza drvea ponovo je
doprlo pljuskanje.
"Di'na, ne mogu da se maknem", zau se glas. "Pomozi mi!"
Dierna je mislila da se dosad plaila, ali sada joj uas potee kroz ile kao led. Grabila je trsku,
ne marei to joj see dlanove, i odmicala napred, spoticala se preko korenja drvea, dozivala i
probijala se kroz visoku travu. Na tom mestu magla je bila gusta, i nita nije videla. Ali ula je
Bekino jecanje; ponovo je pola, pratei zvuk.
Put joj je prepreila pala vrba. Dierna se provue kroz granje, kliui se po truloj kori. "Beka!"
vikala je. "Gde si? Javi se!"
"U pomo!" ponovo se zau uzvik.
Dierna je oseala da joj po sklopljenim kapcima poigrava svetlost vatre, i zajea. Bila je u
movari - otkuda tamo vatra? Ali nije ni vano; sestra joj je u opasnosti, i mora to pre do nje. Ona s
mukom udahnu vazduh. Nije mogla da se kree! Je li i ona pala u blato? Trzala se, trudei se da se
seti sopstvenog tela, i oseti nalet bola kada joj se seanje vratilo.
Neko se smejao... Dierna se ukoi. A onda njena sestra vrisnu.
Dierna sede, vrtelo joj se u glavi, i kada je pokuala da se smiri oseti da su joj ruke vezane i opet
pade. kiljei kroz trepavice ugledala je vatru, iskeena lica i belo telo ene koja se otimala od
mukarca u krznenom ogrtau. Ovaj je spustio pantalone; miii na ruiastoj zadnjici grili su mu
se dok je pokuavao da pribije devojku na tlo.
Svetenica je piljila u prizor. Nije znala gde se nalazi, ali bilo joj je jasno ta se deava, i u tom
trenutku sestra je ponovo pozva u pomo. Zastenjavi od besa, ona prekide konopce i sede.

Razbojnici je nisu ni primetili. Gledali su borbu, kladei se koliko e potrajati. Dierna duboko
udahnu, ne traei mir ve kontrolu koja e joj omoguiti da usmeri bes.
"Briga", apnu ona, "Velika Majko, daj mi svoju magiju da spasem ovo dete!" ta da upotrebi?
U blizini nije bilo oruja, ak i kad bi mogla da se bori protiv tolikih neprijatelja, ali postojala je
vatra. Jo jedan uzdah, i ona usmeri volju u razigrani plamen. Vrelina joj opri duu, ali posle
ledene vode u seanju, to joj je prijalo. Ona prigrli bol, postade deo njega, podiui se sve dok nije
stajala, u punoj visini, usred vatre.
Za one koji su gledali, izgledalo je kao da je neki nevidljivi vetar razgoreo vatru, i plamen je
suknuo uvis sve dok svi nisu ugledali enu stvorenu od vatre. Ona je na trenutak lebdela, sa iskrama
koje su joj vrcale iz kose; potom se pokrete. Sada su svi bili na nogama. Neki poee da se povlae,
prepliui prste u znaku koji rasteruje zlo. Jedan ovek baci bode; ovaj prolete kroz plamenu
priliku i zazveketa na tlu.
Samo mukarac koji je pokuavao da siluje Teleri nije nita primetio. Sada je uspeo da uhvati
devojku za noge i upravo joj je svlaio pantalone.
"eli plamen ljunbavi? Primi moj zagrljaj i plani!" uzviknu boginja.
Plamene ruke se pruie; poglavica dreknu i odskoi od devojke. Kada je video ta ga je opeklo,
on ponovo dreknu i baci se u stranu. Vatra je lebdela nad njim dok se spoticao o sopstvene sputene
pantalone, pokuavjaui da umakne. No, kad se dovoljno odmakao od svoje rtve, plamen se obrui
na njega, prikovavi ga za tlo isto kao to je on maloas prikovao devojku. Sledeeg asa njegova
jakna poe da se dimi, a kosu mu zahvati plamen. Tada je poeo da vriti iz sveg glasa, ali njegovi
krici bili su jo beskorisniji od njenih, jer njegovi ljudi su beali lomei granje, spotiui se preko
stvari i jedni preko drugih, samo da bi to pre pobegli.
Vatri je bilo svejedno. Dok god se micao, nastavljala je da gori, i tek kad su prestali i poslednji
trzaji plamen suknu navie i nestade u oblaku iskri.
"Dierna..."
Svetenica jeknu i pade nazad u svoje telo. Oseala je kako je odvezane ruke peku od povratka
krvotoka, i ugrize se za usnu da savlada bol. Leval je sekao konopce oko njenih nogu; sledeeg asa
i oni spadoe, i ona se strese kada oseti peckanje u stopalima.
"Dierna - pogledaj me!" Pred oima joj se pojavi jo jedno lice, bledo, uokvireno zamrenom
crnom kosom.
"Beka, iva si..." apnu ona, a onda zatrepta, jer ovo je bila odrasla ena, sa pocepanom haljinom
koja je visila sa jednog ramena, oiju jo tamnih od seanja na uas, obraza mokrih od suza.
"Ja sam Teleri, Gospo - zar me se ne sea?"
Diernin pogled odluta do vatre i do spaljene stvari iza nje, a onda se vrati na Telerino lice.
"Sada se seam. Uinilo mi se da si moja sestra..." Ona se strese, ponovo ugledavi talasie na
povrini tamne vode, i neto belo ispod njih. Dierna je skoila u jezerce, uspela je da uhvati tkaninu,
a potom i sestrinu ruku. Dah joj se i sada ubrza kad se setila kako je vukla, ronila, izranjala, kako se
doepala neke klade i odgurala je do obale; sa tim osloncem mogla je jo jednom da povue.
"Pala je u ivi pesak. ula sam je kako vriti, ali kada sam stigla donde ve je bila potonula, a ja
nisam bila dovoljno snana da je izvuem." Dierna zatvori oi. Iako je znala da nema nikakve nade,
ostala je tako, drei jednom rukom kladu, a drugom Beku, sve dok nije stigla potraga sa bakljama
da joj pomogne.
"Gospo moja, nemoj plakati!" Teleri se nae nad nju. "Stigla si na vreme da spase mene!"
"Da, i sada ti mora da bude moja sestra." Dierna je pogleda i uspe da se nasmei. Pruila je
ruke, i Teleri prie da je zagrli. To je, nekako, bilo ba kako treba. Ovu u uvati, pomisli ona. Neu
da je ponovo izgubim!
"Gospo, hoe li moi da jae? Moramo da se sklonimo pre nego to se ove ivotinje vrate!"
ree Leval. "Potraite hranu i meine sa vodom. Ja u osedlati tri konja, a ostale u osloboditi."
"ivotinje..." ponovi Dierna dok joj je Teleri pomagala da ustane. "Nisu - nijedna ivotinja ne
nanosi zlo sopstvenoj vrsti. Ovo zlo pripada samo ljudima." Glava ju je bolela, ali odavno je znala

kako da prigui telesne potrebe. "Pomozite mi da se popnem na konja, i ostau na njemu", ree ona.
"Ali ta emo sa tobom, malena? Koliko ti je naudio?"
Teleri baci pogled na zgrenu hrpu sprenog mesa koja je nekada bila ovek i proguta knedlu.
"Imam modrice", apnu ona, "ali jo sam devica."
Telesno, pomisli Dierna, ali taj demon joj je silovao duu. Drei se za Telerino rame, ona se
ispravi i isprui ruku.
"Ovaj ovde nee vie silovati nijednu enu, ali on je samo jedan od mnogih. Neka ih sve spri
Gospina vatra! Proklinjem ih vatrom i vodom, vetrovima nebeskim i svetom zemljom na kojoj
stojimo. Neka se more podigne na njih i neka im nijedna luka ne prui utoite. Ko to su iveli od
maa, neka nau neprijatelja od ijeg maa e umreti!"
Dierna je oseala kako mo tee iz nje dok se kletva udaljavala. Sa sigurnou koja ponekad ide
uz magiju, znala je da su se ove rei ule u Drugom svetu, i mada moda nikada nee saznati ta se
desilo sa razbojnicima, njihova sudbina bila je zapeaena. Ako Boginja bude milostiva, moda e
jednog dana sresti junaka koji ih je kaznio i moi e da mu stegne ruku. Zanjihala se, i Teleri pohita
da je pridri.
"Hodi, Gospo", ree Leval. "Pomoi u ti da uzjae, pa da krenemo."
Dierna klimnu glavom. "Idemo kui, u Avalon..."
10.
Teleri izvue novu pregrt vune iz kotarice i dodade je onome to je ostalo na preslici koju je
drala u levoj ruci. Desnom uze nit koja je izlazila iz nje, podeavajui zategnutost; od brzog okreta
vreteno poe da se okree, i njeni prsti nastavie da izvlae preu. Sve jae sunce ranog prolea
grejalo joj je lea i ramena. Ovaj ugao jabuara bio je u zavetrini, i zato je zimi bio omiljeno mesto
za sedenje, ali sada je bio jo lepi, jer je sunce poelo da doziva prve cvetove iz pupoljaka.
"Tvoja prea je tako ravnomerna", uzdahnu mala Lina, gledajui svoju vornovatu nit, pa
Telerinu glatku.
"Pa, imam za sobom mnogo vebe", ree Teleri, smeei joj se, "mada nikada ne bih pomislila
da e mi ta vetina biti potrebna i ovde. Ali pretpostavljam da, poto i prinevima i svetenicama
treba odea, neko mora da prede za nju kao i mi sada. ene u sali mog oca umele su da razgovaraju
samo o mukarcima i bebama. Ono o emu mi razgovaramo dok predemo barem ima vie smisla."
Ona pogleda staru Sigfolu, koja im je upravo priala kako je na Avalonu osnovana Kua
Svetenica.
Lina je sumnjiavo pogleda. "Ali i svetenice imaju bebe. Sama Dierna ih je rodila tri. Strano su
slatke. Ba bih volela da imam jednu."
"Ja ne bih", odvrati Teleri. "Tamo gde sam ja odrasla ene umeju samo to da rade. Moda je
prirodno da se sanja o onome to nema."
"Ovde barem same odluujemo", ree neka druga devojka. "Kada su nae svetenice, nekada
davno, ivele u umskoj Kui, bilo im je zabranjeno da leu sa mukarcima. Drago mi je to se taj
obiaj promenio!" veselo ree ona, i sve se nasmejae. "Svetenice Avalona mogu da raaju decu,
ali ne moraju. Nae bebe dolaze voljom Boginje i naom voljom, a ne da bismo ugodile nekom
mukarcu!"
Onda ih ja neu raati, pomisli Teleri, uzevi novu pregrt vune.
Milou Boginje i Dierninom magijom, ona je jo bila devica i elela je da tako i ostane. U
svakom sluaju, poloila je zavet ednosti dok ne zavri obuku i poloi poslednje zavete. Nekada je
bila najmlaa u oevoj kui, a sada je postala najstarija u Kui Devojaka na Avalonu. ak i
kraljevske keri koje dolaze ovamo da naue poneto pre braka obino stiu mlae nego to je ona.
Pitala se hoe li se ostale devojke podsmevati njenom neznanju - toliko vremena je protraila, a
toliko toga moe da se naui! Sreom, posle putovanja sa Diernom, deo ari Vrhovne svetenice
kao da je preao i na nju, i svi su se ponaali kao da im je starija sestra. No, ona svakako nee jo
dugo ostati sa devojkama. Ve dve godine je bila ovde. Na leto e poloiti zavete i postae
najmlaa svetenica.

Jedino je alila to retko via Diernu. im su se vratili, doekale su je obaveze i velianstvenost

Vrhovne svetenice Avalona. Teleri je govorila sebi da bi trebalo da je zahvalna i to je putovala u
drutvu Gospe. Druge devojke su joj zavidele to su putovale zajedno; nisu znale da se Teleri ak i
sada, posle toliko meseci, budi jecajui iz snova u kojima je napada saksonski poglavica.
Vreteno je postajalo teko od ispredene vune. Teleri ga spusti i osloni na pljosnat kamen, pa
produi nit izmeu preslice i vretena. Morae da premota vunu u povesmo im isprede ovu pregrt
do kraja.
Stara Sigfola, koja je uprkos ukoenim zglobovima mogla da nadmai u predenju bilo koju
devojku, izvlaila je finu nit od lana. Vuna koju su upredale bila je od njihovih ovaca, ali lan je bio
dobijen ili na poklon ili trgovinom. Deo je, pomisli Teleri, moda poticao i iz skladita njenog oca, i
bio je deo poklona koje je poslao po njenom dolasku.
"Predemo vunu radi toplote i teki lan za odeu", ree Sigfola. "Ali ta emo raditi sa ovakvom
preom?" Vreteno se okretalo, a prea, tako tanka da je bila gotovo nevidljiva, ponovo se produila.
"Utkaemo je u velove za svetenice, zato to je najsavrenija?" upita Lina.
"Tako je, ali ne zato to je bolja - nego samo zato to je tkanina od nje vrlo tanka. To ne znai da
vae niti ne treba da budu to ravnomernije i tanje", strogo dodade starica. "Jabukovo drvo nije vie
sveto nego hrast, i ito nije svetije od rai. Svako ima svoju svrhu. Neke od vas e postati
svetenice, a neke e se vratiti kui da se udaju. U oima Boginje, svi putevi su jednako asni.
Morate se truditi da to bolje radite ono to vam odredi Boginja. ak i ako predete samo kudelju za
vezivanje snoplja, i dalje treba da je upredete to bolje umete. Da li razumete?"
Desetak parova oiju brzo obori pogled. "Mislite da smo vas doveli ovde da predete samo da
biste imale posla?" Sigfola odmahnu glavom. "Mogli bismo da kupujemo odeu, kao to kupujemo
druge stvari. Ali postoji posebna odlika odee nainjene u Avalonu. Predenje je mona magija, zar
niste znale? Kada pri radu govorimo o svetim stvarima, u nit ne ulazi samo vuna ili lan. Pogledajte
svoju preu - vidite kako se niti prepliu. Svaka posebno bila bi samo pramen na vetru, ali zajedno
su snane. Jo su snanije ako pri predenju pevate, ili ako u svaku nit proapuete aroliju."
"Kakvu aroliju, o Mudra, pevate u lan koji e biti veo Gospe od Avlaona?" upita Teleri.
"U ovu nit upredeno je sve o emu smo govorile", uzvrati Sigfola. "Ciklusi i godinja doba,
okretanje i vraanje vretena. Druge stvari bie dodate tokom tkanja - prolost i sadanjost, svet
izvan magle i ovo sveto tlo, jer osnova i potka prepliu se i daju tkanju novu gustinu."
"A bojenje?" upita Lina.
Sigfola se osmehnu. "To je ljubav Boginje, koja prodire i boji sve to mi inimo..."
"Neka bi nas uvala ovde u bezbednosti", apnu Lina.
"Tako je", re starica. "Veim delom moga ivota Britanija je bila u miru unutar ujedinjene
imperije. A mi smo napredovali."
"Trnice su pune, ali ljudi nemaju dovoljno novaca da kupuju", usprotivi se Teleri. "Moda vi to
ne vidite, jer ivite ovde izdvojeni, ali ja sam provela mnogo godina sluajui one koji su dolazili da
mole mog oca, pa znam ta se deava. Roba koju uvozimo iz drugih delova carstva sve je skuplja, i
narod zahteva vee nadnice kako bi mogli da ih kupuju, i onda i sami moramo da diemo cene
svojoj robi."
"Moj otac kae da je za sve to kriv Postumije, koji je pokuao da otcepi zapadni deo imperije",
ree Adven, koja e poloiti zavete zajedno sa Teleri.
"Ali, Postumije je poraen", pobuni se Lina.
"Moda, ali ponovno ujedinjenje carstva izgleda da nije mnogo pomoglo. Cene i dalje rastu, a
nai mladii odlaze da se bore na drugom kraju sveta, dok niko ne dolazi da brani nae obale!"
ustro je govorila Teleri.
"To je istina", potvrdie ostale. "Gusari postaju sve drskiji."
Sigfola dodade novu pregrt lana i ponovo pokrete vreteno. "Svet se okree kao ovo vreteno...
Jedino je sigurno da e posle zla uslediti dobro, a posle dobra zlo. Da nema promena, nita ne bi
raslo. Kada se ponavljaju stari sistemi, to je uvek na novi nain - lice Gospe se menja, ali Njena
mo traje; Kralj koji daje ivot zemlji raa se ponovo da bi ponovo rtovao ivot. Ponekad se i ja

uplaim, ali videla sam toliko zima da sam sigurna da e prolee uvek doi..." Ona podie lice ka
sucu, i Teleri vide da je ispunjeno svetlou.
Kada je preklinjala oca da je pusti u Avalon, svakako nije ni pomiljala da e se eljeni ivot
slobode svesti na predenje sa drugim enama. Hou li uvek eznuti za sreom koja je izvan mog
domaaja? upita se ona. Ili u vremenom nauiti da zadovoljno ivim unutar magle koja nas
okruuje?
Kako je prolee odmicalo, postajlao je sve toplije. Trava je nicala, gusta i zelena, na podvodnim
livadama kako su se movare suile. U svetu izvan Avalona suili su se i putevi, i trgovci i putnici
poee da se kreu kroz zemlju, natovareni robom i vestima. Ovog prolea kao da je bilo vie vesti,
jer lepo vreme oznaavalo je i poetak sezone plovidbe, a zajedno sa trgovakim brodovima na
more su izlazili i gusari koji su ih vrebali.
Iako Dierna nije odlazila sa Avalona, vesti su dopirale do nje. Stizale su poruke od ena koje su
uile na svetom ostrvu, ili od onih kojima je ostrvo u neemu pomoglo, od lutajuih druida, od
mree posmatraa u itavoj Britaniji. Njeni glasnici nisu bili brzi kao rimljanski, ali bili su
raznovrsniji, i zakljuci do kojih je dolazila bili su bitno razliiti.
Kako je mesec rastao pred dugodnevicu, Vrhovna svetenica se povlaila u izdvojenost na ostrvu
Briga, kako bi meditirala. Tri dana je ostala tamo, ne jedui nita, pijui samo vodu donetu sa
Svetog kladenca. Sve podatke koje je sakupila mora da razmotri i razume, i onda e je, moda,
Gospa nauiti ta treba da se ini.
Prvi dan uvek je bio najtei. Stalno je hvatala sebe kako se brine za sve poslove, i sve ljude koje
je ostavila za sobom. Stara Sigfola znala je bolje od nje da upravlja poslovima na Avalonu, a Ildeg,
jedva neto starija od nje, svakako e umeti da odri red meu mladicama u Kui Devojaka. Dierna
ih je mnogo puta ostavljala da je zamenjuju, kada bi putovala izvan Avalona.
Svetenice su rauzmele zato to ini, ali deca? Kako da im objasni zato ne smeju ni pokuati da
je vide, iako znaju da nije daleko od njih? Videla je pred sobom njihova lica: svoju prvu ker, vitku
i tamnoputu, takvu su decu zvali vilinskom, i ivahne, crvenokose bliznakinje. eznula je da oseti
njihovu teinu u naruju. Ponavljala je sebi da su njene keri roene, kao i ona, da slue Avalonu, i
da nije suvie rano da naue kakva je tome cena. Prva ker, koju je zaeo jedan druid tokom obreda,
ve je otila od nje, usvojila ju je porodica poreklom sa Avalona, koja je izgradila sebi dom od
rasutih ostataka starog druidskog svetilita na ostrvu Mona. Bliznakinje, deca poglavice koji ju je
pozvao da mu pomogne da vrate plodnost njivama, uskoro e poi slinim putem. Srce ju je bolelo
zbog njih, ali barem e imati jedna drugu.
Dierna odmahnu glavom, svesna da su takve misli samo besmisleno izvrdavanje kojim se njen
um uvek sluio da izbegava pravi zadatak. Nije vredelo potiskivati ih - svaka misao mora izbiti na
povrinu, a potom neka ode svojim putem. Ona ponovo uperi pogled u svetlucanje uljane svetiljke.
Kada se sledeeg jutra probudila, malena ena iz movare koja ju je sluila ostavila je kotaricu
sa nekoliko monih peuraka koje je njen narod nalazio u movari. Dierna se nasmei. Poto ih je
dobro oistila, ona isecka gljive i ubaci ih u mali bakra sa raznim biljem koji je donela sa sobom.
Nagnula se nad bakra i poela da peva i mea ga.
I sam postupak pripreme predstavljao je aroliju, i ak i pre nego to je popila tenost, od kisele
pene koja se kovitlala sa tamne povrine, ula su ve poela da joj se menjaju. Presula je sadraj
bakraa u srebrni pehar i izila s njim napolje.
Koliba u kojoj je bdela bila je okruena trnovom ivicom. Mesec je ve za etvrtinu iziao iznad
istonog horizonta, sa blistavim ovalnim obrisom, svetlim kao koljka, i ptice su se podizale i
obruavale na zlatastom nebu. Dierna podie pehar kao da nazdravlja.
"Tebi, Gospo ivota i Smrti, nudim ovaj pehar, ali ponuda sam ja sama. Ako je potrebna moja
smrt, u Tvojim sam rukama, ali ako je volja Tvoja, podari mi blagoslov - viziju onoga to jeste i to
mora biti, i mudrost da je razumem..."
Uvek je oseala izvesnu nesigurnost, jer je razlika u koliini izmeu delotvornog i smrtnosnog
napitka bila mala i zavisna od stanja peuraka, zdravlja onoga ko pije i, kao to su je uili, od volje
bogova. Uz sasvim malo oklevanje, ona prinese pehar usnama i ispi ga, krivei lice od gorine, a

potom spusti na tlo praznu posudu. Zatim se vre umota u svoj ogrta od blede, nebojene vune i
lee na dugaak, sivi kameni oltar.
Dierna polako uzdahu i izdahnu, brojei i oputajui ud po ud sve dok nije osetila da se stapa sa
hladnim kamenom. Nad njom je nebeski krug bledeo, od blistavo ljubiastog do veernje sivog.
Pogledala je uvis i spazila, izmeu dva treptaja oka, treperenje prve zvezde.
U sledeem asu preko neba kao da pree talas svetlosti. Njoj zastade dah; potom je naterala
sebe da die dalje, jer provela je godine u obuci upravo zato da ne bi nagonski pobegla ili pokuala
da se bori. Videla je jednu mladu svetenicu koja je poludela jer nije imala snagu volje da se
prepusti kovitlanju ula koje potresa telo dok se kroz njega iri duh iz peuraka, a da pri tome
sauva kontrolu due.
Sada je svetlost zvezda pulsirala u duginim bojama. Osetila je trenutak vrtoglavice kad nebesa
kao da su se okrenula na nalije, a onda je jo jednom udahnula i usmerila svest ka unutra, ka taki
svetlosti u sreditu sopstvene lobanje. Vaseljena se spiralno okretala oko nje u vrtlozima raznobojne
svetlosti, ali 'ja' koje je to posmatralo nastavilo je da mirno pulsira u njoj. udovini oblici nadvijali
su se nad njom iz senki, ali ona ih je oterala kao to je maloas oterala nepozvane misli.
Potom kovitlac poe da usporava, a vid joj se izotravao sve dok ponovo nije bila svesna sebe
kako lei na kamenu, zurei u nono nebo. Gledala je nebesa sa suzdranom panjom, kakvu niko
ne moe odrati u normalnom stanju svesti.
Meseina na istonom nebu bila je sve jasnija, ali Dierna je gledala pravo uvis, u zvezdani
bezdan kroz koji bi mogla da pada, navie, zauvek. No, nije bila tu radi svog zadovoljstva. Uz
unutranji uzdah, ona poe da prati velika sazvea ocrtana na nebu. Smrtni vid moe da razabere
samo zvezde, rasute naizgled zbrkano po itavom nebu. No, Diernin duh je, u transu, video i
utvarne oblike koji su sazveima dali imena.
Visoko nad njom, Veliki Medved se okretao oko pola. Kako no bude odmicala, Medved e
kruiti ka zapadu, pa e se ponovo spustiti ka horizontu. Medved je bio nebeska paralela ostrvima u
Dolini Avalona, a posmatrajui ostale zvezde sa kojima on deli nebo, Dierna e saznati kakve moi
vladaju budunou koja sada nastupa.
Pogled joj skrete ka jugu, ka sazveu nazvanom Orao - je li to, moda, orao Rima? Blistao je,
ali ni blizu toliko kao Zmaj koji je vijugao posred neba. Blizu njega sedela je Devica, u nedirnutoj
velianstvenosti. Dierna okrete glavu, traei jasni sjaj lutajuih zvezda, i blizu severne ivice
zapadnog horizonta ugleda vodnjikavi sjaj Gospe Ljubavi, sa crvenkastim sjajem planete boga rata
u neposrednoj blizini.
Preko nebesa prelete novi talas boje; Dierni zastade dah i ona natera sebe da die dalje, znajui
da je bilje vodi do nivoa na kome su slike i znaenje jedno isto. Sjaj je plamteo iz te dve svetlosti,
sve dok nije ugledala boga kako progoni i boginju kako zrai predajom koja je takoe bila i pobeda.
Klju je u ljubavi, pomisli ona; ljubav e biti magija koja vezuje ratnika za na cilj... Prela je
pogledom ka jugu i nala planetu nebeskog kralja. Ali vlast poiva na jugu... Ona zamirka, i pred
njom se pojavie slike mermernih stubova, pozlaenih vrhova, kolona i ljudi - vie ljudi nego to je
ikada videla okupljeno na jednom mestu. Je li to Rim? Vidno polje joj se irilo; videla je zlatne
orlove kako predvode legije ka belom hramu gde je sitna prilika, ogrnuta purpurom, ekala da ih
pozdravi.
Sve je to bilo velianstveno, ali tue. Kako takav narod moe da brine brige jedne Britanije,
daleko na ivici imperije?
Neka Orao brine svoje brige! Zmaj je taj koga moramo prizvati da uva svoj narod, kao to je
bilo i ranije... Jo nije ni zavrila misao, a zvezdani Zmaj postade zmija u duginim bojama koja se
razmotavala na sever, preko neba.
Taj blistavi prizor bio je prelep, i Dierna oseti kako je, uprkos disciplini, zahvata vrtlog vizija;
nije mogla da ih zaustavi, niti kontrolie. Boje postae oblaci koji hitaju preko olujom zahvaenog
mora. Vetar je urlao, toliko da je sluh postao teak koliko i vid. Tokovi sile koji su vodili njen duh
dok je putovala zemljom nestadoe u ovoj zbrci energije; bila joj je potrebna sva snaga da nadvlada
uas od dubine, da natera sebe da se vie ne bori protiv oluje, nego da potrai ritmove unutar svoje
disonantne harmonije.

Na povrini mora ljuljali su se brodovi, jo ranjiviji pod gnevom elemenata, jer bili su nainjeni
od drvenih dasaka i kudeljnih konopaca, a na njima su se nalazila bia od krvi i mesa. Njen duh
hitao je na naletu vetra ka najveem brodu, na kome su se videli ljudi kako upiru u vesla. Bili su do
te mere zahvaeni olujom da nisu znali gde da trae obalu i zaklon. Meu njima je samo jedan
ovek mirno stajao, rairenih nogu, njiui se na palubi koja se propinjala i padala. Bio je srednje
visine, okrugle glave i irokih grudi, sa plavom kosom sada zalepljenom za glavu zbog kie. No,
kao i ostali, i on je sa strepnjm gledao talase.
Dierna natera svoj duh da se uspravi i rairi ula po oluji. Videla je penu oko morskih litica,
tamo gde su se talasi razbijali na nazubljeno kamenje. Ali iza njih bila je mirna voda. Kroz kinu
zavesu ugledala je bledu krivinu obale i svetlucanje svetiljki du ivice vode.
U prvi mah pokrenuta samo saaljenjem, ona ponovo potrai zapovednika. No, kako se
primicala blie, oseala je snagu u njemu i duh koji nikada nee pokleknuti. Je li on voa za kakvim
je tragala?
Poela je da izvlai iz oluje sirovu energiju, gradei oblije duha kakvo ak i smrtnici mogu da
vide. Obmotana belim, prikaza je hodala po povrini mora. Jedan mornar viknu; sledeeg trenutka
svi su gledali u nju. Dierna podie avetinjsku ruku i pokaza ka kopnu...
"Eno - zar ne vidite? Eno je, ide..." Vikao je osmatra sa svog mesta na pramcu. "Bela gospa,
hoda na talasima!"
Vetar je divovskom rukom valjao talase, nosei i njih i krhke brodove na njima. Flota Dubrisa
bila je razbijena. Marko Aurelije Muzije Karausije, njihov admiral, drao se za ogradu 'Herkula' i
brisao vodu iz oiju, pokuavajui da vidi.
"uvaj se tamo", zau se glas Elija, kapetana 'Herkula'. "Gledaj stenje, a ne morsku penu!"
Talas veliine kue die se sa desne strane, sa glatkom povrinom koja je zablistala na svetlosti
meseca to se na trenutak pojavio iza oblaka. Brodska paluba otro se nagnu, dok su vesla mlatarala
kao noge izvrnute bube, ali sa leve strane zau se zlokobna lomljava prenapregnutog drveta kada su
se vesla, zarivena duboko u vodu, poela lomiti.
"Neptuna mi!" uzviknu kapetan kada brod, podrhtavajui, poe ponovo da se ispravlja. "Jo
jedan ovakav i odosmo dole."
Karausije klimnu glavom. Nisu oekivali ovakvu oluju u ovo doba godine. Isplovili su iz
Gezoriakuma u zoru, oekujui da preu kanal na najuem mestu i stignu u Dubris predvee. No,
nisu raunali na ovu paklenu oluju. Bili su daleko zapadno od mesta gde bi trebali da budu, i sada bi
samo bogovi mogli da ih bezbedno uvedu u luku. Bogovi, ili duh koji je video osmatra. On zakilji
ka moru. Je li to prilika u belom ili sjaj meseine na talasu?
"Ser." Tamna prilika teturala se palubom, i Karausije prepoznade bubnjara; jo je stezao u ruci
eki kojim je davao ritam veslaima. "Imamo est slomljenih vesala i dvojicu ljudi sa slomljenom
rukom; oni ne mogu da veslaju." Mornari su mrmljali, a prizvuk panike izotravao im je glasove
dok je morska voda lila po klupama.
"Bogovi su nas napustili!"
"Ne, poslali su nam vodia!"
"Tiina!" Karausijev glas prekide amor. Pogledao je kapetana. On je bio zapovednik flote,
ukoliko ijedan brod preivi, ali 'Herkul' je pripadao Eliju. "Kapetane", mirno ree Karausije, "vesla
nisu ni od kakve koristi po ovakvom moru, ali moramo biti uravnoteeni kada se oluja smiri." Elije
zatrepta; ali brzo je shvatio.
"Reci zapovedniku smene da prebaci ljude sa desnih klupa kako bi izjednaio broj, i da uvue
vesla."
Karausije ponovo pogleda more. Na trenutak je ugledao ono to je video osmatra sa pramca,
oblije ene u belom. Izgledala je izmueno, i to svakako ne zbog nje same, jer stopala su joj jedva
dodirivala talase. Oajniki usrdno, gledala ga je pravo u oi i pokazala rukom ka zapadu. Potom
jedan talas kao da proe kroz nju, i prikaza nestade.

Admiral je treptao. Ako ovo nije privienje stvoreno od meseine, znai da je video duha, i to
svakako ne zlog. Ponekad naie trenutak, pomisli on, kada ovek sve mora da uloi u jedan potez.
"Reci krmanou da skrene ulevo, tako da budemo ispred vetra."
"Tako emo se nasukati", ree kapetan.
"Moda, ali mislim da smo otili suvie na zapad da bi nam pretila takva opasnost. No, svakako
je bolje nasukati se nego potonuti, a to nas sigurno eka ako naiemo na jo jedan ovakav talas."
Karausije je odrastao na blatnjavim obalama na uu reke Rene. Obale Belgike delovale su
prijateljski u poreenju sa ovim razbesnelim morem.
Brod se pod njima jo propinjao, ali promena kursa izazvala je, do izvesne mere, predvidljivost
pokreta. Sada su ih talasi, noeni vetrom, gurali napred. Svaki put kad bi pramac skliznuo nanie,
pitao se hoe li potonuti, ali pre nego to bi se to desilo novi talas bi ponovo ispravio brod, dok se
more slivalo, kao vodopad, sa figure na pramcu i sa uglaane bronze ratne grede ispod nje.
"Jo malo ulevo", ree on krmanou. Samo bogovi znaju gde bi mogli da se nalaze, ali onaj
jedan pogled na mesec pomogao mu je da se orijentie, a ako prikaza nije lagala, nai e zaklon
negde na britanskoj obali.
Propinjanje broda se smanjilo kada su poeli da seku talase, mada bi povremeno neki zalutali
talas, kreui se drugaije od ostalih, uspeo da se prelije preko ograde. Polovina mornara bila je
zauzeta izbacivnajem vode. Brodu e biti potrebna snaga imenjaka da preivi do zore.
No, za udo, Karausije se vie nije bojao. Dok je bio dete, jedna stara vraara iz njegovog naroda
u delti Rene bacala je tapie za njega i objavila da je predodreen da bude veliki ovek. Poloaj
admirala flote izgledao je kao dovoljno veliko dostignue za deaka iz Menapije, jednog od manjih
germanskih plemena. Ali ako ih ova vizija odvede u bezbednost, znaenje toga ne sme se poricati.
Do purpura su se dizali ljudi nita boljeg porekla od njegovog, mada nikada preko poloaja
pomorskog zapovednika.
Admiral je zurio preko talasa. Ko si ti? ta eli od mene? - pitao je njegov duh. No, bela gospa
je nestala. Video je samo vrhove talasa, najzad sve manje kako se oluja odmicala od njih.
Dierna se vratila svesti neto pre zore. Mesec je zaao, a sa jugoistoka su dolazili teki oblaci,
zaklanjajui zvezde. Oluja! Znai, nije sanjala. Oluja je bila stvarna i dolazila je da napadne zemlju.
Vlani vetar mrsio joj je kosu, a miii su je boleli od duge nepokretnosti. Dierna se strese,
oseajui se veoma usamljeno. No, pre nego to sa bilo kim razgovara, morae da izvue iz dubina
svoje vizije one slike koje e joj pomagati u odluivanju tokom narednih meseci. Jasno se seala
kretanja zvezda. Ali od poslednje vizije ostali su joj samo odlomci - bio je neki brod, bacan po
olujnom moru, i bio je neki ovek...
Ona se okrete ka nadolazeoj oluji i podie ruke.
"Boginjo, uvaj ga, ko god da je", sveano apnu ona.
Sunce je tek poelo da se probija kroz oblake nad kanalom, odbijajui se od smeih barica na
obali i sivih talasa na moru, kada je mladi ribar iz Klauzentuma, tragajui za drvetom koje je
izbacila oluja, ukoeno zastao i zagledao se preko nejasnog obrisa ostrva Vektis, dalje ka moru.
"Jedro!" Njegov uzvik probudio je ostale. Narod se skupljao, pokazujui preko talasa, gde je
kvadrat platna natopljenog solju polako rastao. ak su i na obali osetili snagu noanjeg vetra. Kako
je ijedan brod mogao opstati na takvom moru?
"Rimljanski", ree neko kad su videli po dva oveka za svakim veslom.
"A na njemu je i admiral!" uzviknu neko drugi kad videe admiralsku zastavu kako lepra na
jarbolu.
"Tako mi Amfitritinih sisa, pa to je 'Herkul'!" povika jedan trgovac, krupan ovek koji im nikada
nije dozvoljavao da zaborave kako je nekada bio u mornarici. "Sluio sam na njemu kao krmano
poslednje dve godine u Dubrisu, pre nego to mi je proao ugovorni rok. Mora da je na njemu lino
Karausije!"
"Onaj koji je pre mesec dana pobedio gusare?"

"Onaj koji uva na novac koliko i svoj! rtvovau jagnje onom bogu koji ga je spasao",
uzbuivao se trgovac. "Da je poginuo, to bismo svi osetili!"
Brod se polako okretao, skreui oko Vektisa, oito se uputivi u luku Klauzentuma.
Trgovci i ribari pohitae ka obali, a seljani, probueni vikom, pourie za njima.
'Herkul' je ostao izvuen na obalu nedelju dana, dok su se oko njega rojili tesari, leei mu rane.
Klauzentum je bio zabaena luka; ako popravke i nisu odgovarale merilima flote, zanatlije su ipak
znale svoj zanat. Karausije je iskoristio priliku da se sastane sa magistratom i svim trgovcima koji
su se u to vreme nali u luci, pokuavajui da otkrije sistem u gusarskim pohodima. No, svi su
primetili kako, kada nema drugog posla, provodi mnogo vremena etajui sam po obali, i niko se
nije usudio da ga upita zato se pri tome mrti.
Tik pred Dugodnevicu, Karausije i tek popravljeni 'Herkul' isplovie, ponovo se uputivi ka
Gezoriakumu.
More je ovog puta bilo mirno kao staklo.
U Avalonu su trajali drevni obredi Dugodnevice; ti obiaji bili su stari i kada su druidi tek stigli
u ove zemlje. U podnoju Tora mukala je stoka, oseajui miris vatre koju su druidi zapalili da bi je
blagoslovili. Teleri je bila zadovoljna to je odreena da sa ostalim devicama peva oko druge vatre,
svetog plamena koji je zapaljen na vrhu Tora.
Popravila je svoju belu haljinu, divei se ljupkosti sa kojom je Dierna ubacila tamjan u vatru.
Sve to je Vrhovna svetenica inila, inila je sa takvom sigurnou - moda je zapravo trebalo rei
vlau - da je to svakako poticalo od dugogodinje vebe. Teleri je tako kasno stigla u slubu
Misterija da nije mogla ni da zamisli kako e ikada uspeti da se kree na takav nain da sve to
uini izgleda kao deo arolije.
Stoka u dolini poela je da prolazi izmeu vatri, dok su ljudi pozivali bogove da je blagoslove.
Na vrhu je trajala sveanost u znak priznanja da sve stvari, i tama i svetlo, moraju proi. Pun mesec
opada i proguta ga no, a potom se ponovo raa kao traka svetlosti. Sunevi ciklusi traju due, ali
znala je da ovaj trenutak, najdui dan u godini, oznaava poetak njegovog opadanja. A ipak e se,
usred tame kratkodnevice, sunce ponovo roditi.
ta jo sledi takav ciklus, upita se ona. Rimska imperija pokriva pola sveta. Mogo puta je bila u
opasnosti, i uvek su joj orlovi vraali jo veu mo. Hoe li nastupiti trenutak kada e Rim
dosegnuti vrhunac svoje moi i potom poeti da opada? I hoe li njegov narod prepoznati taj
trenutak, kada doe?
Dierna se odmae od vatre, lako se naklonivi Ceridahosu, najstarijem druidu i Vrhovnom
druidu Britanije, u znak da pone obred. Bilo je podne najdueg dana, kada je mo svetlosti
najpotpunija, i ispravno je da ovu sveanost vodi svetenik. Kada padne tama, bie red na
svetenice. Starac rairi ruke, leprajui rukavima.
"ta je postojalo u poetku? Pokuajte da zamislite - praznina, zjapee nitavilo? Bujna materica,
trudna, koja nosi budui svet? Ako moete da zamislite neto, znai da je to ve postojalo, a ipak
nije bilo ni nalik tome to moete da zamislite, jer to je bila Sila, to je bio Ponor, to je Bilo, i Nije...
veito, nepromenljivo Jedinstvo..."
Zastao je, i Teleri sklopi oi, njiui se od pomisli na toliku neizmernost. Druid nastavi da
govori, a sada se u njegovom glasu oseao zaetak melodije.
"Ali onda je nastupila razlika - vibracija je uskomeala nepominost..."
Uvueni dah u nemom glasu,
Koji sadri plamen u spasu...
Boanska tama i svetlost e doi
Vreme i Prostor u punoj moi
Gospodar i Gospa, taj sveti par
sestre i brao, prizovimo dar!

"Njega zovemo Lugos!" uzviknue druidi. "Gospodar Svetlosti!" Mladii iza njih poee da
pevaju jedan glas.
"Nju zovemo Rigantona, Velika Kraljica!" odgovorie svetenice sa druge strane kruga. Teleri
odgovori na to, pridruujui se mukim glasovima, tonom za treinu viim od njihovog.
Sledila su nova imena. Teleri ih je oseala kao bleske svetlosti koji oamuuju ula. Oseala je
mo kako narasta oko svetenika koji je strajao sa druge strane kamenog oltara, i kako se meu
svetenicama raa odgovor energije.
Opet istupi Dierna, podiui ruke. Dok je govorila, Teleri je oseala kako rei vibriraju i u
njenom grlu, i znala je da Vrhovna svetenica govori u ime svih njih.
Ja sam More, Prostor i Prva No,
Materica tame i svetla mo;
Bezoblina struja, veiti tok,
Uzorak za poetak svega veitog;
Ja sam Kosmika Majka, Velika Dubina
Iz koje ivot dolazi i u kojoj sniva...
Ceridahos istupi i stade pred nju, sa druge stane kamenog oltara. Teleri mirnu, jer je na
starevom licu ugledala mladia i ratnika, oca i iscelitelja, punog zraenja moi. A kada je
odgovorio svetenici, unutar njegovov glasa ula je mnotvo drugih.
Ja sam Dah Vremena, veiti Dan,
Ja sam ezlo ivota, i Put sGm;
Ja sam Re Moi, iskra u svemu,
Tren paljenja i pokret u njemu;
Ja sam Kosmiki Otac, oslonac roga,
Izvor energije, seme Boga!
Dierna isprui ruke nad drvetom za potpalu koje je bilo naslagano na kamenom oltaru. "Iz moje
materice..."
"Mojom voljom.." ree druid, pa i sGm prui ruke, tako da su im se dlanovi gotovo dodirivali.
Teleri zatrepta, jer videla je svetlucanje u vazduhu izmeu njihovih ruku.
"Svetlost ivota stie!" rekoe svetenik i svetenica u glas, i paljivo poslagano granje iznenada
planu.
"Evo Svete Vatre!" povika druid. "Ovo je pobeda svetlosti - ovog trenutka preuzimamo njenu
mo. Ujedinjenih snaga, odravaemo tu svetlost tokom najtamnijih asova, i time emo stei
pobedu!"
"Ova vatra bie svetionik, plamen koji razgoni tamu", ree Dierna. "Neka nam njena svetlost
prizove Branitelja, koji e doneti Britaniji mir i bezbednost!" Ona podie iz vatre jednu zapaljenu
granu.
"Neka tako bude!" odvrati svetenik. I on uze jednu granu i podie je da plamti visoko.
Jedno po jedno, druidi i svetenice su uzimali granje iz vatre, rasporeujui se sa obe strane sve
dok sredinji plamen nije postao okruen krugom svetlosti, kao da je sunce sinulo nad njim,
zaokrueno oreolom, i poslalo svoje zrake na one koji su stajali pod njim.
Teleri, zagledana uvis, zakloni oi od svetlosti s neba. Potom ih je i protrljala, jer preko
plavetnila se kretala jedna crna taka. I ostali su je videli - pokazivali su je, a onda zautae kad su
prepoznali orla kako mirno leti sa juga, sa mora. Prilazio je sve blie i blie, sve dok ga nisu jasno
videli, kao da ga je privlaio plamen.
Sada je bio nad njima. Orao se stuti nanie, obie tri puta oko oltara, a potom se ponovo pope,
spiralno kruei navie, ka nebesima, sve dok se nije stopio sa svetlou.
Zaslepljena, Teleri vrsto zamuri, ali i ispod kapaka joj je slika velike ptice i dalje poigravala
unutar sunevog sjaja. Orao je slobodno leteo - zato joj je izgledalo da je izbegao snazi vatre samo

da bi ga zarobilo sunce? Mora da joj se samo priinjava, pomislila je dok je pratila ostale device niz
Tor, jer, ako je sloboda divljeg orla na nebesima samo privid, ta moe da bude istinski slobodno?
Tog asa joj seanje iz preanjeg ivota ukaza na paradoks slobode koja moe da postoji samo
kao deo veeg sistema, ali um koji je sebe poznavao kao Teleri to nije mogao da pojmi, pa, kao i
orao, ova misao ubrzo nestade.
11.
"Drago mi je to te vidim - ve smo mislili da nam te je ona oluja otela." Maksimijan Avgust
podie pogled sa votanih tablica i nasmei se.
Karausije je stajao u stavu mirno, sa desnicom poloenom preko grudi u znak pozdrava. Nije
oekivao da e u Gezorakumu zatei mlaeg imperatora. Maksimijan, zdepast, sed i sa prvim
nagovetajem stomaia, nosio je na pleima zapadni deo imperije. Posle dvadeset godina slube,
Karausije je po navici odgovorio kao da se pred njim nalazi sam Dioklecijan.
"Bogovi su me uvali", ree on. "Izgubio sam jedan brod, ali drugi je uspeo da se vrati u Dubris.
Oluja nas je odnela niz kanal i imali smo sree da stignemo do Klauzentuma pre nego to smo se
nasukali na stenje ili izili na otvoreno more."
"Zaista si imao sree. No, bogovi vole oveka koji se bori ak i kada izgleda da je svaka nada
izgubljena. Ima sree, Karausije, a to je ree ak i od vetine. Bilo bi nam ao da smo te izgubili."
Maksimijan mu dade znak da sedne, a na to se opusti i trea prisutna osoba, ovek mlai od
obojice. Jedan pogled otkrivao je da je vojnik - drao se uspravno, kao da preko tunike nosi
nevidljivi oklop. Bio je za pola glave vii od Karausija, sa proreenom plavom kosom.
"Pretpostavljam da poznaje Konstantina Hlorusa", nastavi imperator.
"Samo po uvenju", odvrati Karausije.
Konstantin je bio omiljen dok je sluio u Britaniji. Govorkalo se da je uzeo za stalnu ljubavnicu
jednu lokalnu enu. Od tada je imao nekoliko odlinih nametenja po granici Germanije. Karausije
ga paljivije pogleda kad se nasmeio; lice mu je na trenutak bilo otvoreno i neduno kao u deaka.
Potom je brzo povratio kontrolu. Idealista, pomisli Karausije, koji je nauio da krije svoju duu.
Takvi ljudi mogu da budu korisni prijatelji - ili opasni neprijatelji.
A kako on njima izgleda? Sa kosom izbledelom od godina provedenih na moru, i koe sada ve
stalno smee od sunca i soli, verovatno je delovao kao mnogi drugi morski vukovi, osim ako mu je
u oima ostao neki odraz vizije koju je video tokom oluje.
"Bie ti drago da uje, poiljka plena od onih gusara koje si zarobio prolog meseca donela je
lepu svotu", ree Maksimijan. "Stalno mi govori da nam je potrebna jo jedna baza na junoj
obali... jo nekoliko takvih pobeda, i imae potrebna sredstva."
U njegovom osmehu kao da je postojalo nekakvo iekivanje. Karausije se namrti, svestan da je
u tim reima bilo neeg neobinog. Bogovi znaju koliko dugo se za to zalagao, ali nije se vie nadao
da e ga neko uti.
"Ko e zapovedati?" oprezno upita on.
"Koga bi ti preporuio?" odvrati imperator. "Izbor je na tebi, Karausije - dajem ti britansku flotu
i tvrave na saksonskoj obali."
Mora da je poeo da trepe, jer ak se i Konstantin iskezio. No, Karausije ga je jedva
primeivao; iznenada je pred sobom ponovo video prikazu ene u belom, kako hoda po talasima.
"Naravno, moraemo da razradimo raspored tvojih obaveza na obe strane kanala", dodade
Maksimijan. "Koliko trupa ti treba, i sa kakvom opremom? Ne obeavam da e dobiti sve to
zatrai, ali..."
Karausije duboko uzdahnu, primoravajui sebe da usmeri panju na oveka pred sobom.
"Pre svega, treba nam nova baza. Postoji dobra luka, lako bi mogla da se utvrdi, na obali blizu
Klauzentuma. Zaklanja je ostrvo Vektis, a moe se snabdevati iz Vente Belgarum." Dok je govorio,
slika ene izblede, ustupivi mesto snovima koje je sanjao dok je koraao palubom jedrenjaka na
dugim putovanjima preko kanala.

Teleri nije elela da napusti Avalon. Kada je Dierna ubrzo posle Dugodnevice odabrala i nju za
pratnju na putovanju, bunila se. No, kada ih je put doveo do Vente Belgarum, vie nije mogla da se
pravi ravnoduna. Stara prestonica Belge leala je u blagoj udolini sa zelenim, vlanim livadama i
ponosnim gajevima. Posle movara oko Tora, bogato tlo pod nogama delovalo joj je vrsto i
umirujue. Ovde je vladalo oseanje mirne sigurnosti, istrajnosti sasvim drugaije od drevnih
odjeka koje je oseala u Avalonu, kao da su se stvari retko menjale. Iako je u gradu bio pazarni dan,
Venta ju je umirivala.
Svetenicama je gostoprimstvo pruio Duovir, Kvintije Julije Cerialis, najugledniji lokalni
magistrat, koji je bio i potomak stare kraljevske kue. Ne bi se to reklo na prvi pogled. Debeljuan i
usporen, Cerialis je bio vei Rimljanin od Rimljana. Savreno je govorio latinski, i Teleri, koja ga je
od detinjstva govorila jednako dobro kao i maternji jetik, esto je morala da prevodi mlaoj od
dveju svetenica koje su takoe bile u pratnji. ak je i Dierna povremeno traila pomo, jer, iako
Vrhovne svetenice dobro razumeju jezik Rimljana, ona nije dovoljno vladala njegovim istananim
nijansama za ovu zaista zvaninu priliku.
No, ostali su uspevali da se snau i sami. Sve devojke prijavljene za obuku dobro su govorile
britanski. Teleri se stalno pitala zato je, ak i pre nego to je poloila zavete, otrgnuta iz mira
Avalona.
Vreme je ostajalo vedro i sunano. Ova godina donee dobru etvu sena i ita, uprkos prolenim
olujama. Oito su im, kao to je Cerialis voleo da naglaava, bogovi i boginje bili naklonjeni. No,
bregovi oko Vente zaustavljali su vetrove, i kako je vreme odmicalo, Teleri je poinjala da ezne za
osveavajuim morskim vetrom Durnovarije. Obradovala se kada je Dierna objavila da e otii na
obalu radi osveenja temelja za novu pomorsku tvravu.
No, to nije bio samo prijatan izlet na obalu. Kada su neke ene upitale zato Vrhovna svetenica
eli da blagosilja rimljansku tvravu, Dierna ih je podsetila na orla koji se pojavio na obredu
Dugodnevice. "Nekada smo bili neprijatelji, ali sada naa bezbednost zavisi od Rimljana", rekla im
je, a Teleri, koja se dobro seala Saksonaca, sloila se sa njom.
"Ah, evo povetarca!" uzviknu Cerialis. "To e vam osveiti te rumene obraze, mile moje!"
Teleri uzdahnu. Uprkos eiru sa irokim obodom, Cerialisovo lice bilo je crveno od vruine.
Moda e vetar malo ohladiti i njega.
Na narednoj krivini ugledala je kroz drvee svetlucavu, plavu vodu. Put, novoizgraen, iao je
malo dalje od obale, od Klauzentuma, gde su proveli prethodnu no. Dobar jaha stigao bi iz Vente
za jedan dan, ali Cerialis je oito smatrao da gospe treba maziti.
"Mislite li da e ova nova trvava obeshrabriti Saksonce?" Uprkos njihanju nosiljke, ona se nae
ka Cerialisu.
"Svakako, svakako!" On je ustro klimao glavom. "Svaki zid i svaki brod su poruka tom
morskom olou da se Britanija dri." Ispravio se u sedlu, i ona na trenutak pomisli da e salutirati.
"Ne slaem se", ree njegov sin Alektus, prilazei blie na svojoj kobili. "Najvaniji su vojnici i
mornari koji e u njima biti, oe. Bez ljudi, brodovi su samo drvo koje truli, a zidovi su samo
gomila kamenja."
Sin je bio njenih godina ili moda malo mlai, procenila je Teleri, sav koat i napet za razliku
od debeljukastog i mlitavog oca. Imao je uzano lice i prodorne crne oi. Delovao je kao da je dobar
deo detinjstva bolovao, i moda zato nije otiao u vojnike.
"Istina... naravno, to je istina..." Cerialis sa nelagodnou pogleda mladia.
Teleri jedva savlada osmeh. Duovir je bio dobar poslovan ovek, ali govorkalo se da je njegov
sin, iako telesno nean, pravi arobnjak sa brojkama. Njegova mudrost unapredila je porodino
bogatstvo do te mera da su mogli da plaaju javne radove i zabave, kao to se oekuje od jednog
magistrata, i Cerialis je to znao. Alektus je predstavljao kukavicu u gnezdu debelog goluba, ili
moda neku plemenitiju pticu, moda sokola, pomisli ona gledajui njegov otri profil. U svakom
sluaju, bilo je jasno da otac uopte ne rauzme svog sina.
"Pa, ovaj novi admiral je ubedio imperatore da nam pojaaju odbranu", vedro ree ona. "To je
svakako znak da je taj ovek, u najmanju ruku, vredan naeg poverenja."

"Tako je. Ako voe ne valjaju, ni najbolji ljudi nita ne vrede", mudro je klimao glavom Cerialis.
U Alektusovom pogledu pojavi se prezir, toliko kratko da nije bila sasvim sigurna je li dobro
videla.
"Niti ene", suvo ree ona. Sumnjala je da rimljanska vojska, ma koliko uvebana i
disciplinovana, ima ita nalik na testiranje koje moraju da prou svetenice Avalona. Ona potrai
pogledom drugu nosiljku, u kojoj je putovala Dierna sa malom Adven. Osetila je zavist i brzo ju je
savladala. Moda e na putu nazad Vrhovna svetenica pozvati nju da joj pravi drutvo.
Nosiljka se nagnula kada su poeli da silaze ka obali. Kada su izili ispod drvea, Teleri se
nagnula i poela da se osvre. Taj novi admiral svakako ima dobro oko za okolinu. Zemljite
raieno za tvravu lealo je u severozapadnom uglu prilino velike prirodne luke, povezane sa
morem preko uzanog kanala. Ovo mesto prualo je zatitu i od oluja i od gusara, mada je po ovako
blistavom letnjem danu bilo teko zamisliti i jedno i drugo.
Tvrava e oito biti velika. Jarkovi za temelje zidova bili su iskopani u obliku kvadrata duine
po nekoliko akri, povremeno prekinutog kulama u obliku slova U. Cerialis se potrudio da ih
obavesti kako e ovo biti najvea od svih obalskih tvrava, vea ak i od one u Rutupiji. Kako su se
primicali, on poe da sa vlasnikim ponosom odmerava radnike. Teleri je znala da ovakve
graevine obino podiu sami vojnici, ali videla je da je deo radnika drugaije odeven.
"Mudro ste to primetili, veoma mudro", ree Cerialis, pratei njen pogled. "To su robovi sa
mojih imanja, poslati da pomau u izgradnji. Smatrao sam da je tvrava koja e braniti Ventu
mnogo korisniji doprinos gradu nego, recimo, amfiteatar."
Alektusove tanke usne se izvie, ali to nije liilo na osmeh. Da li se protivi ovom oevom
gleditu? Ne, pomisli Teleri, setivi se ta je ranije govorio. Mnogo verovatnije je upravo on dao
ocu tu ideju.
"To je odlian plan, i sigurna sam da e novi zapovednik ceniti vau pomo", ljubazno ree ona i
odmah primeti izdajniko rumenilo na mladievim upalim obrazima.
No, njegov pogled ostao je upravljen ka graditeljima. Nekolicina mukaraca ila je tamo-amo,
nadgledajui iskopavanje. Gde li je admiral, upita se Teleri. Videla je kako se Dierna naglo
uspravlja u nosiljci, zaklanjajui rukom oi od sunca. Alektus je zaustavio konja, napet kao lovaki
pas. Teleri poe za njegovim pogledom. Jedan od oficira, u elegantnoj crvenoj tunici i sa pojasom
od bronzanih ploica, iao je prema njima, praen snanim mukarcem u mornarskoj tunici bez
rukava, izbledeloj od sunca i soli do te mere da se vie nije raspoznavalo kakve je boje nekada bila.
Alektus sjaha da ih pozdravi. No, prvo je priao drugom oveku. Teleri rairi oi. Je li to taj
ovek, kose ukruene od znoja i visokog ela pocrvenelog od sunca, o kome su uli tolike prie?
Prilazio im je irokim korakom oveka koji provodi mnogo vremena na moru, i kad im se primakao,
primetila je kako prelee pogledom preko vode, ume i pridolica, pa opet nazad, ak i dok se
smeio. To ju je, zaudo, podsetilo na nain na koji Dierna osmatra okupljene svetenice pred
poetak neke ceremonije.
Dierna je vrlo udno gledala Karausija, gotovo sa odobravanjem. Kada je Rimljanin priao da
stegne ruku Alektusu, on ponovo prelete pogledom preko nosiljki, i kada je ugledao Vrhovnu
svetenicu, Teleri ga vide kako iznenaeno iri oi. Potom nastupi guva opteg upoznavanja. Kada
je kasnije razmiljala o tome, inilo joj se da je izgledao kao da je prepoznao svetenicu. No, to joj
se svakako inilo, jer sama Dierna je rekla da nije pre toga upoznala Karausija.
Sunce je zalazilo iza niskog rta koji je titio luku. Karausije je stajao sa oficirima pred temeljima
svoje tvrave, gledajui kako se svetenice pripremaju za svoj obred. Legionari su bili okupljeni u
formaciju na mestu gde e jednog dana biti kapija, a sa obe strane stajali su lokalni radnici.
Pre mesec dana, kada su poeli kopanje, doao je svetenik iz Jupiterovog hrama u Venti
Belgarum i rtvovao vola, a prorok je itao iz ivotinjskog droba. Proroanstvo je bilo ohrabrujue ali Karausije zaista nije mogao da se seti da je ikada, kad su planovi ve nainjeni i sredstva
prikupljena, neki prorok rekao ita nepovoljno na osnovu utrobe rtvovane ivotinje.
"Hiljadu godina i dve hiljade stajae ovi temelji u slavu Rima u ovoj zemlji..."

Odlino proroanstvo, pomisli Karausije. No, svetenik, punaak i ivahan oveuljak iji je
kuvar bio najbolji u celoj Venti, nije delovao naroito ubedljivo. Dok je gledao svetenice u plavim
odedama, Karausije je shvatio zato mu se inilo da rimljanska ceremonija nije dovoljna, i zato je,
kada je uo da je Gospa od Avalona u blizini, zamolio da doe i ona. Tvrava Adurni bie
rimljanska, ali zemlja koju treba da zatiti je Britanija.
Tokom rimljanskog obreda stajao je i znojio se u svojoj togi pod podnevnim suncem. Veeras je
nosio lanenu tuniku obojenu u purpur, izvezenu po ivicama, i laki vuneni ogrta sa zlatnom
kopom. Takva odea dovoljno je liila na nonju njegovog plemena u Germaniji da bi ga podsetila
na prolost koje se odrekao kada je poloio zakletvu Rimu. Narod njegovog oca prinosio je ponude
Nehaleniji. Kakvoj li se boginji ovde mole?
Na zapadu se pojavi sjaj. Admiral se okrenuo na vreme da vidi ivicu sunca kako proviruje na
trenutak iza brega, kao srp od rastopljenog metala. Dok je nestajalo, njegov pogled privue slabiji
sjaj. Jedna od ena palila je baklje. Podizala ih je, i na trenutak ju je ugledao kako stoji, nalik na
boginju, sa rukama punim svetlosti. On trepnu i shvati da je to samo najmlaa svetenica, ker,
kako su mu rekli, nekog lokalnog kralja. Dosad mu se inilo da je hladna i odsutna, ali sada, sa
svetlou koja joj je blistala na crnoj kosi i bledoj koi, bila je divna.
Vrhovna svetenica, lica skrivenog iza vela, stade iza nje, a za njom ostale dve; jedna je nosila
granu oskorue, a druga tap jabukovog drveta okien srebrnim praporcima.
"Ovo je as izmeu dana i noi, kada moemo da hodimo izmeu svetova", zau se ispod vela
glas Gospe Dierne. "Zidovi koje ete ovde izgraditi bie od kamena, dovoljno snani da odbiju
oruje ljudi. Ali mi emo, hodei, stvoriti drugaiju prepreku, tit od duha koji e odbijati duh vaih
neprijatelja. Budite svedoci, vi to sluite Britaniji i Rimu!"
"Ja sam svedok", ree Karausije.
"I ja", zau se iza njega Alektusov neto vii glas.
"I ja", ozbiljno ree Cerialis.
Dierna prihvati njihove izjave lakim naklonom glave. Mora da tako carica prihvata zakletvu,
pomisli Karausije. Pretpostavljao je da je Vrhovna svetenica Avalona ravna carici, u svom
domenu. Je li to zaista ista ena iz njegove vizije? Ako jeste, zna li to ona? udno se ponaala
prema njemu; nije mogao da odredi da li joj se dopada ili ga prihvata samo po dunosti.
No, svetenice su ve poele da krue, skreui udesno. Zvuk praporaca bio je sve slabiji.
"Koliko treba da stojimo ovde?" upita Cerialis posle nekog vremena. Svetenice su stigle do
najblieg ugla i zastale da prinesu ponude duhovima zemlje. "Ne znam zato su joj bili potrebni
svedoci. Nema nita da se vidi."
"Nita?" apnu Alektus drhtavim glasom. "Zar ne osea? One pevaju zid moi. Zar ne vidi
svetlucanje u vazduhu tamo gde su prole?"
Cerialis se nakalja, postieno gledajui admirala kao da bi da kae: On je samo dete, svata mu
se priinjava. No, Karausije je video Gospu od Avalona kako hodi po talasima. Sada nije video
nita, ali inilo mu se da neko neobino ulo potvruje Alektusove rei.
ekali su dok su svetenice ile u pravcu sunca, do najudaljenijeg ugla, a potom krenule ponovo
ka njima. Trajao je dugi severni sumrak, i boje zalaska sunca bledele su od zlatne do ruiaste, i od
ruiaste do carske purpurne, kao da je preko neba prevuen carski plat. Procesija se zaustavila na
narednom uglu, a potom krenula ka mestu gde e jednog dana biti glavna kapija.
"Hodite, vi koji ete drati ovo mesto protiv naih neprijatelja!" uzviknu Gospa. Karausije u prvi
mah nije razumeo. No, shvatio je da pokazuje na njega, pa je poao napred. Zaustavio se pred njom.
Lice joj je bilo skriveno, ali oseao je njen pogled na sebi.
"ta e dati, ovee sa mora, da bi uvao u bezbednosti narod ove zemlje?" Glas joj je bio tih,
ali u njemu je bilo znaenja ija ga je teina uznemiravala.
"Dao sam zavet da u braniti imperiju", poe on, ali ona odmahnu glavom.
"Ovo nije pitanje volje, nego srca", ree ona. "Hoe li proliti krv svoga srca, ako zatreba, da bi
sauvao ovu zemlju?"

Ovu zemlju... pomisli on. Otkako je dodeljen kanalskoj floti, pretpostavljao je da je zavoleo
Britaniju, kao to vojnik zavoli svako mesto na kome je dugo rasporeen. Ali ona nije to traila od
njega.
"Roen sam u zemlji preko mora, i na roenju sam dobio blagoslov bogova..." tiho ree on.
"Ali preao si to more, i ivot ti je ponovo podarila Boginja kojoj sluim", odvrati Dierna. "Da li
se sea?"
On je zurio u nju, nazirui kroz veo onu koju je video u oluji. "Znai, jesi bila ti!"
Ona ozbiljno klimnu glavom. "I sada traim da mi plati to sam te spasla. Tvoja krv e te vezati
za ovo tlo. Isprui ruku."
Glas joj je bio potpuno siguran, i on, koji je jednom reju mogao da polalje itavu britansku
flotu na more, smerno poslua.
Svetlost baklji poigravala je na malom srpu to ga je drala u ruci. Pre nego to je stigao ita da
pita, ona mu prevue otrim vrhom preko meke koe na unutranjoj strani podlaktice. On se ugrize
za usnu od bola i zagleda se u tamnu krv koja je izvirala iz posekotine i kapala na zemlju.
"Hrani ovu zemlju kao to ona tebe hrani", apnu Gospa. "Krv krvlju, dua duom. Kao to si se
obavezao da uva, ona se obavezala da daje, vezani ste slubom i sudbinom..." Iznenada ga je
pogledala, i glas joj je zadrhtao. "Zar se ne sea? Tvoje telo je odraslo u plemenu Menapi, koje
obitava preko mora, ali tvoja dua je mnogo starija. inio si ovo i ranije!"
Karausije se strese i obori pogled na tamne mrlje, tamo gde je njegova krv nahranila zemlju.
Svakako je to video i ranije... On duboko udahnu, iznenada svestan kako se miris ume, osloboen
hlaenjem vazduha, mea sa mirisom mora. Trenutak vizije otkri mu visoko brdo sa krugom od
kamenja na vrhu. Neprijatleji su bili svuda oko njega, rimski vojnici. Krv iz njegovih rana prskala je
po zemlji dok je vitlao blistavim maem...
A onda jedna baklja zapucketa i vrati ga u sadanjost. No, sada je razumeo da ono to osea
prema Britaniji nije samo ljubav prema dunosti. Sada je nee braniti samo iz ambicije, nego i iz
ljubavi.
Dierna dade znak najmlaoj svetenici, onoj po imenu Teleri, koja predade baklje ostalima.
Obrisala mu je ruke krpicom koju je drala za pojasom, ozbiljnog i paljivog lica, a onda je previ
belom platnenom trakom.
Vrhovna svetenica iscrta simbol iznad mesta gde je zemlja upila njegovu krv. "Onima koji
dolaze u miru, ovaj put e biti uvek otvoren", sveano ree ona. "A bie zatvoren pred onima koji
dolaze u ratu!" Potom se okrete ka istoku, podiui ruke, i kao u odgovor, mesec se die nad
zalivom kao srebrni tit.
Sutradan je Cerialis pozvao rimske oficire na gozbu na obali. Kad su gosti stigli, Dierna je
stajala pod hrastovim drvetom, gledajui kako njegove sluge postavljaju stolove i klupe. Da bi
ukazao ast domainu, Karausije je obukao belu vojnu tuniku sa crvenim ivicama, a pojas i sandale
bili su mu od crveno obojene koe sa graviranim pozlaenim ploicama. Danas se odmah videlo da
je vojni zapovednik. No, sino, dok su blagosiljali temelje njegove tvrave, izgledao je kao kralj...
ta li je njemu znaila ta svetkovina? Nije oekivao da e ga ona pozvati, ali pokorio joj se.
Dodue, ni ona nije planirala da ga obavezuje. No, kada u su stigle do kapije, slika oveka na brodu
i oveka koji ju je gledao sa brda stopile su se u jednu, i znala je da zemlju nee zatititi kamen i
malter, nego krv onih koji se zakunu da e je braniti. A sada ga je zemlja poznavala, i bogovi, ali da
li on to razume?
Bilo je potrebno jo neto, neto zbog ega e on eleti da vri dunost koja ga obavezuje. itave
noi progonili su je snovi o svetim kraljevima i kraljevskim venanjima. Iznenada je iz toga iznikla
slika baklji pod nonim nebom, i sa njom zamisao - Teleri se moda nee dopasti, pomisli ona, ali
posluie. Nije se ni setila da razmisli kako e se ona oseati dok bude gledala devojku kao
Karausijevu nevestu.
Jedan Cerialisov rob ponudi je kotaricom bobica, da zavara glad dok ne pone gozba. Ona
klimnu glavom, uze jednu i dodirnu deakov rukav.

"Ako treba jo da se eka, idem da proetam obalom. Idi kod rimskog zapovednika i pitaj da li e
me pratiti."
Dok je gledala momka kako prilazi Rimljanima, shvatila je da ni to nije planirala. No, ideja
svakako nije bila njena. Od one vizije pred Dugodnevicu, vodili su je bogovi; ako je otvorila svoj
duh da ih uje, mora verovati da je sve to ini njihova volja, a ne njena.
Admiralovo ponaanje bilo je besprekorno. Utivo se drao na pravom rastojanju od nje dok su
polako ili ka samoj vodi; nije je dodirivao, ali bio je dovoljno blizu da je pridri ako bi se spotakla
na kamenju. No, pogled mu je bio pun opreza kao da ide pravo na neprijatelja.
"Pita se u ta si se to uvalio. I ne veruje mi", poe ona tiho. "esto je tako u slinim prilikama.
Kada uzbuenje mine, stie sumnja. Prvog jutra posle svog posveenja, poelela sam da pobegnem
iz Avalona. Ne plai se, nije uinjeno nita to bi uticalo na tvoju ast."
On podie jednu obrvu, i duboke bore na njegovom licu na trenutak se umekae. Ona je pratila
tu promenu sa neobinim uzbuenjem. Volela bih da ga vidim kako se smeje, pomisli.
"Zavisi od toga ta sam se tano zakleo da..."
"Da brani Britaniju, ak i po cenu smrti..." poe ona, ali on odmahnu glavom.
"To mi je ionako dunost. Ovo je bilo neto vie. Jei li me zaarala?"
Preli su jo nekoliiko koraka dok je Dierna premiljala. Dobro je to je on svestan moi obreda,
ali to je znailo i da mora biti veoma oprezna pri odluivanju ta e mu rei.
"Ja nisam vetica, nego svetenica Velike Boginje, i bilo bi protivno mojim zavetima kada bih te
prisiljavala na neto... Ali ipak verujem da si vezan. Vezali su te sami bogovi", nastavi ona, "pre
nego to smo se mi uopte sreli."
"Onda kad sam te video u oluji?" odvrati Karausije. Lice mu se ponovo izmeni, ali ne vedrinom
kao maloas nego neim dubljim, moda ak i uasom. Dierna opet oseti onaj udan bol, sada
otriji, kao da nosi otricu u srcu. U obredu je preko njegovog lica videla drugo, mlae, sa
rimljanskim crtama i tamnom kosom. Znala je da je u tom ivotu on bio sveti kralj. Ali ko sam ja
bila, u tom drugom, tako davnom ivotu?
"Kako moe iva ena da hodi po talasima?"
"Moje telo je lealo u trnasu - ti si video moj uoblieni duh, koji moe da putuje vetinama koje
su Misterija Avalona."
"Druidska znanja?" sumnjiavo upita on.
"Mudrost koju druidi uvaju jer su je nauili od onih koji su doli ranije, iz Potopljenih Zemalja
preko mora. Ono to je preostalo od tog znanja uva moje sveto sestrinstvo. U Avalonu jo ima
moi", nastavi ona, "moi koja ti moe biti od velike pomoi dok bude branio ovu zemlju. Uz nau
pomo, odmah e znati kada dou razbojnici, i moi e da izjedri i presretne ih dok se budu
vraali kui."
"A odakle e doi ta pomo?" On iskrivi usne. "Moje dunosti e me voditi uzdu i popreko ove
obale i mora. Ne moe provoditi itavo vreme u obliku duha, savetujui me!"
"Istina je da u svom svetu imam dunosti zahtevne koliko su i tvoje. Ali ako bi neko od mog
naroda bio sa tobom, ona bi mogla da ti pomogne u nekim stvarima i da, kada je potreban veliki
napor, razgovara u duhu sa mnom. Predlaem ti savez, i da bih ga zapeatila, dau ti jednu od mojih
svetenica."
Karausije odmahnu glavom. "Vojska ne dozvoljava da ena bude slubeni..."
"Bie ti supruga", prekide ga Dierna. "Rekli su mi da nisi oenjen."
On zatrepta, i ona primeti da je pocrveneo. "Ja sam oficir..." ree on nekako bespomono. "Koga
si mi namenila?"
Dierna u sebi odahnu od olakanja. "Nisi vie navikao da prima nareenja", nasmei se ona, "i
misli da sam vrlo svojeglava, znam. Ali mislim i na tvoje dobro i na slubu ovoj zemlji. Teleri je
devica koju u ti dati; ona je ker Eidina Minoka. Dovoljno je visokog porekla da bi ti bila dostojna
ena, i veoma je lepa."
"Ona koja je noas u obredu nosila baklje?" upita on. "Zaista je lepa, ali jedva da sam razgovarao
sa njom."

Dierna odmahnu glavom. "Neu je terati u brak protiv njene volje. Kada pristane, razgovarau sa
njenim ocem, i svi e misliti da je brak ugovoren izmeu vas dvojice, kao to je uobiajeno."
Teleri e verovatno aliti to naputa Avalon, pomisli svetenica, ali svakako e joj se dopasti da
se uda za oveka sa toliko moi. Dierna se zagleda u admiralova iroka ramena i snane i vete
ruke; oseti da joj se puls ubrzava, i na trenutak poele da je mogla da mu prie kod Beltanskih vatri.
No, Teleri je mlaa i lepa. Ona e vriti svoju dunost na Avalonu, a Karausije e biti srean sa
Teleri u naruju.
Na nebo su se navlaili oblaci. Teleri obrisa elo velom i duboko udahnu lepljivi vazduh. Bilo
joj je pomalo muka od njihanja nosiljke koja ju je vraala neravnim putem ka Venti Belgarum, a
vreme joj nimalo nije pomagalo. Znala je da e biti sve gore dok god ne pone kia.
Barem se vraala zajedno sa Diernom. Pogledala je stariju svetenicu, koja je sedela u smirenoj
ranvotei, oiju sklopljenih kao da meditira. Kada su krenuli iz luke Adurni, radovala se, jer su se
vraali u Avalon. No, to je Dierna due utala, Teleri je bivala sve napetija.
Na pola puta do Klauzentuma, zaobili su odred vojnika koji su izravnavali put i polagali novo
kamenje. Odatle je put bio pokriven ljunkom, pa su putovali lake. Kao da ju je promena pokreta
probudila, Vrhovna svetenica se najzad pokrenu.
Teleri zausti da progovori, ali Dierna ju je pretekla.
"Provela si sa nama u Avalonu skoro tri godine. Uskoro e moi da poloi zavete. Jesi li bila
srena tamo?"
Teleri je zurila u nju. "Srena?" jedva uspe da izgovori. "Avalon je dom moga srca. Mislim da
nikada i nigde nisam bila srena dok nisam dola kod vas!" Naravno, ponekad se bunila zbog
discipline, ali ipak joj je bilo daleko bolje nego zatvorenoj u oevoj kui.
Dierna klimnu glavom, ali u njenom pogledu bilo je neeg udnog.
"Uila sam to sam bolje mogla", ree Teleri. "Zar svetenice nisu zadovoljne mnome?"
Svetenica je blae pogleda. "Zadovoljne su. Vrlo dobro ti je ilo." Potom nastupi kratka pauza.
"Kada smo blagosiljale tvravu, ta si videla?"
Teleri je opet zurila u nju. Jedva je primorala um da se vrati na polje osvetljeno bakljama i
zvezdama.
"Mislim da smo podigle mo. Koa mi je bridela..." Nesigurno je gledala svetenicu.
"A rimljanski zapovednik, Karausije - ta misli o njemu?"
"Izgleda snaan... sposoban... i verovatno i ljubazan", polako ree ona. "Iznenadila sam se kad si
mu uzela krv za blagoslov."
"I on se iznenadio." Dierna se osmehnu. "Pred Dugodnevicu, kada sam se izdvojila traei vizije,
videla sam ga." Teleri oseti da joj se oi ire dok joj je svetenica priala dogaaj. "On je Orao koji
e nas spasti, Odabrani Branitelj", zakljui Dierna. "Ponudila sam mu savez sa Avalonom."
Teleri se namrti. Karausije joj nije izgledao kao heroj, a i svakako joj je delovao star. Ali Dierna
je govorila dalje.
"Boginja nam je pruila mogunost, a taj ovek, mada nije od nae krvi, ima drevnu duu. Ali
jedva da je budna u njemu. Potreban mu je saputnik da ga podsea i da bude njegova veza sa
Avalonom..."
Teleri oseti kako joj malopreanja munina iznenada stee utrobu. Dierna je uhvati za ruku.
"Bivalo je i ranije da devojka obuavana u Avalonu bude data kralju ili vojskovoi, kako bi ga
vezala za misterije. Kada sam ja bila mala, Eilan, princeza Demeta koju su na jeziku Rimljana zvali
Helena, bila je data Konstantinu Hlorusu. Ali on je premetan izvan Britanije. Sada se ponovo javlja
potreba za takvim savezom."
Teleri proguta knedlu. "Zato to govori meni?" upita ona apatom.
"Zato to si ti najlepa i najnadarenija od naih devojaka koje jo nisu poloile zavet, i visokog si
porekla, to e Rimljani ceniti. Ti mora poi za Karausija."
Teleri se otre; sama pomisao da legne sa mukarcem vratila ju je seanje na Saksoneve grube
ruke koje je dre. Tog asa je savlada munina, i ona grevito zgrabi ivicu nosiljke, odgurnuvi

zavese. ula je Diernu kako dovikuje robovima da zaustave konje. eludac, ispranjen, poe da joj
se smiruje i svet joj se ponovo vrati u iu.
"Sii", zau ona mirni glas svetenice. "Eno potoka gde moe da se umije i pije. Tada e ti
biti bolje."
Teleri dopusti robovima da joj pomognu pri izlasku iz nosiljke, crvenei od stida dok je oseala
na sebi radoznale poglede ostalih svetenica, i zabirnutost Alektusa, koji je predvodio pratnju.
"Evo, sad e ti biti dobro", govorila je Dierna.
Teleri obrisa usta i sede. Voda ju je oivela, i zaista se oseala bolje na vrstom tlu. Videla je
oblake kako se skupljaju na nebu, i crvene biljke u travi, i svetlucanje potoka, jasno kao i obino.
Daak vetra pomeri joj vlanu kosu sa ela.
"To to si rekla", apnu ona. "Ne mogu. Odabrala sam Avalon jer sam elela da sluim Boginji.
A zna bolje od bilo koga zato ne mogu da se podam mukarcu." Dierna ne zna ta trai od nje u
tom braku. ena je rob, a ona tog oveka ak ni ne poznaje.
Dierna uzdahnu. "Kada su me odabrali za Vrhovnu svetenicu, pokuala sam da pobegnem. Bila
sam trudna sa prvim detetom, i znala sam da, ako mi zapadne ta sudbina, neu moi nikada da mu
budem majka - barem ne uistinu - jer e prva briga uvek morati da mi bude dobro Avalona. itavu
jednu no leala sam u movari, plaui, dok se magla kovitlala oko mene. Posle nekog vremena
shvatila sam da postoje drugi ljudi koji e se starati o mojoj deci, ali da tog asa zaista nema nikoga
drugog ko bi mogao da preuzme terete Gospe od Avalona. alila sam za jednostavnom sreom u
kojoj neu smeti da uivam, ali jo vie sam se plaila krivice, mnogo vee od one koju sam oseala
zato to neu moi da pruim svom detetu svu svoju ljubav, krivice koja e me progoniti ako
odbijem ovu dunost. Mislim da bi smrt bila bolja od onoga to sam tada oseala.
Ali tik pred izlazak sunca, kada sam potroila sve suze, okruila me je toplina, kao u majinom
naruju. U tom asu sam znala da e moje dete imati svu ljubav koja mu je potrebna, jer e Boginja
bdeti nad njim, i da ne treba da se bojim kako u izneveriti one koji zavise od mene, jer e Ona
delovati kroz mene.
Zato mogu da traim da uini ovo, Teleri, jer znam koliko e ti teko biti. Kada polaemo zavet
Avalonu, mi obeavamo da emo sluiti Gospu prema Njenoj volji, a ne prema naoj. Zar misli da
te ne bih radije zadrala kraj sebe, da te gledam kao raste u lepoti kao mlado jabukovo drvo?"
Dierna ponovo prui ruke, i Teleri se ovog putna nije odmakla. "Znakovi su bili suvie jasni da
bismo ih poricali. Britaniji je ovaj ovek potreban, ali on je suvie ukorenjen u ovaj ivot da bi se
seao mudrosti svoje due. Ti mora biti za njega Boginja, mila moja, i probuditi ga!"
Dierni zastade glas. Teleri ju je gledala, svesna koliko je starija ena voli.
"Gospa je okrutna to nas tako korisit!" uzviknu ona. Ali njeno srce govorilo je drugaije. Zar
me ne voli dovoljno da bi me zadrrala kraj sebe? Zar ne vidi koliko elim da ostanem?
"Ona ini ono to mora, za dobro svih..." apnu svetenica, "i da bismo joj sluile, moramo i mi
tako."
Teleri prui ruke, dodirnu Dierninu blistavu kosu, a Dierna je vrsto zagrli.
Posle nekog vremena Teleri oseti vlagu na obrazima, i nije znala da li to sama Gospa plae na
nebesima, ili su to njene sopstvene suze.
12.
ito je bilo skupljeno u ambare, a seno u plastove. Zemlju je obuzeo etveni mir. Njive izvan
doline Avalona bile su proarane zlatom. To je dobar znak, pomisli Dierna dok su se magle stapale
iza njih. Brakovi se obino sklapaju u prolee ili poetkom leta, ali za Karausija svakako je bolje da
uzme svoju nevestu kada poetak zime okona pljakaku sezonu, pa e imati vremena da je upozna
pre nego to bude ponovo morao da poe u borbu. A to to se Dierna osea iznureno bilo je samo
stoga to je poslednja dva meseca urno pripremala Teleri za udaju.

Svakako je i Teleri zbog toga izgledala bleda. Dok su se penjale u pokrivena kola koja je Eidin
Minok poslao da ih odvezu u Durnovariju, Dierna umirujue potapa devojku. Radila je naporno
kao i sve druge, dovravajui obuku i uei da vidi vizije u vodi.
To je, naravno, bilo najlake u svetom kladencu, ali bie sasvim dobra i srebrna inija, ukoliko
ona koja Gleda udahne dovoljno svetog dima i ako je voda blagoslovljena odgovarajuom
arolijom. Stvar i nije u vodi, nego u onome ko gleda u nju. Ona sama je dovoljno uvebala tu
vetinu da bi mogla da prizove vizije i u blatnjavoj barici, uz samo nekoliko dubokih udaha i bez
ikakve pomoi bilja. Ponekad joj se ak deavalo da joj Vid doe nepozvan, a te vizije, prizvane
potrebom, bile su najvanije.
No, Teleri je jo verovala da svetost poiva u obliju stvari, i zato je, izmeu svega ostalog,
nosila sa sobom i srebrnu iniju proaranu lavirintom spirala koje privlae pogled, kao i nekoliko
vreva vode sa svetog kladenca.
Teleri je piljila kroz otvor izmeu konih zavesa kao da moe da vidi kroz maglu to okruava
Tor. No, mogla se videti jedino hrianska crkva i grupica koliba u kojima su iveli tamonji
monasi. Vie uz brdo, iznad svetog kladenca, bile su kue svetog sestrinstva. Nad njima se video
zaobljeni vrh Tora, pust jo od vremena prve Vrhovne svetenice, kada su monasi poruili sveto
kamenje. Ponekad je, gledano spolja, bilo teko misliti da oni koji imaju mo da pou kroz maglu
na njenom kraju nalaze Veliku salu Avalona, Kuu Devojaka, uspravljeno kamenje i Put Procesije
koji do njega vodi.
Pred njenim duhovnim okom to je bilo mnogo stvarnije od prizora koji je videla. Mnogo ta se
izmenilo otkako je Gospa Kaileja prizvala magiju kojom je odvojila Avalon od sveta. U Sianino
vreme poeli su da grade od kamena. U vreme vladavine Sianine keri, dizali su se zidovi Velike
sale, dugaki koliko i kod neke rimske bazilike, mada je bila pokrivena trskom, a ne crepom. Njena
unuka posvetila je prve stubove Puta Procesije. Diernina baka je izgradila novu Kuu Devojaka.
A ta u ja sagraditi? - upita se ona. Odmahnula je glavom, jer odgovor na to leao je upravo na
ovom putovanju. Njene pramajke gradile su u kamenu, a ona, prva koja je posle mnogo godina
obratila panju na spoljnji svet, gradie na nevidljivim temeljima ljudsokg srca. Ili srca samo jednog
oveka. No, ako temelj bude dobro postavljen, nainie na njemu zid od brodova i ljudi koji e
zadravati Saksonce mnogo uspenije od bilo koga kamenog zida.
Dierna se zavali u meko sedite i spusti zavesu kad su kola krenula. Teleri je ve zatvorila oi,
ali ruke su joj bile suvie vrsto stegnute da bi spavala. Svetenica se namrti, tek sada primetivi
koliko su devojci smrale ruke. Posle one prve pobune, Teleri se vie nije protivila braku. Naprotiv,
inila je sve to se od nje trailo, posluno kao svaka ker Avalona. Dierna je pretpostavljala da se
Teleri pomirila, ali sada se upitala nije li samo koristila guvu priprema da izbegne dalje ispitivanje.
"Teleri", tiho pozva ona i vide da se devojini kapci trzaju. "Vetina gledanja u vodi deluje u oba
smera. Svake noi traie u vodi vizije onoga to se deava u Britaniji - slike koje u ti ja slati, ili
koje e vremenom poeti i sama da prima. Ali voda se moe koristiti i za slanje poruka. Kada si u
transu, ako si se dobro pripremila i ima jaku volju, moe mi i poslati poruku. Ako se desi neto ako bude u nevolji - pozovi, i ja u doi."
Teleri odgovori, ne otvarajui oi. "Tri godine sam provela na Avalonu. Oekivala sam da e se
sada spremati moje posveenje, a ne venanje. To je bio samo lepi san. Sada sam izbaena i oterana
nazad u svet. Rekla si mi da me daje dobrom oveku. Takva sudbina nije nita gora nego u drugih
devojaka plemenitog porekla. Najbolje da raskid bude potpun..."
Dierna uzdahnu. "Kao to kae, provela si tri godine meu svetenicama. Avalon je ostavio
traga na tebi, Teleri, iako ne nosi polumesec na elu. Tvoj ivot nikada vie nee biti kao nekada,
jer ti vie nisi ista. ak i ako je sve dobro, bie mi lake ako mi se bude javljala." ekala je, ali
odgovora nije bilo. "Ljuta si na mene, i verovatno s razlogom. Ali nemoj nikada zaboraviti da e
Boginja biti tu da te tei ak i ako ne bude htela da se obrati meni."
Na to se Teleri uspravi i pogleda je pravo u oi. "Ti si Gospa od Avalona..." polako ree ona.
"Meni si ti Boginja." Potom ponovo odvrati lice.
Gospo, ta sam to uinila? - pomisli Dierna, gledajui devojin profil, ist i besprekoran kao na
nekom rimljanskom bareljefu. Ali ve je bilo uinjeno, gotovo sasvim, a potreba koja je izazvala

ovu izdaju - ako je to zaista izdaja - nije se izmenila. Ona i sama zatvori oi. Gospo, Ti poznaje sva
srca. Ovo dete ne moe razumeti da je ovo to si Ti traila od nas meni jednako teko kao i njoj.
Poalji joj utehu koju nee da primi od mene, Gospo, i ljubav...
Karausije povue slobodan kraj toge napred i pokua da se seti o emu govori Polio. Taj ovek
bio je veliki zemljoposednik na teritoriji Durotriga, zainteresovan za trgovinu sa Rimom, sa mnogo
veza i uticaja. No, gotovo svi koje je princ Eidin Minok pozvao na venanje svoje keri bili su
plemenitog porekla, ili moni, ili oboje. Odeveni u toge i vezene lanene haljine, mogli su
predstavljati skup aristokratije ma gde u Imperiji. Samo svetenice u plavom, koje su stajale na
vratima, podseale su da Britanija ima svoje bogove i svoje Misterije.
"Sjajan izbor", ponovi Polio. "Naravno, svima nam je laknulo kada smo uli da je Maksimijan
dodelio komandu vama, ali ova brana veza sa jednom od naih najuglednijih porodica govori o
vaem linom zanimanju za Britaniju."
Iznenada mu je postalo lako da slua. Svetenica mu je ponudila ovaj brak kao nain da se
pobolja komunikacija. Postoji li i politiki smisao u braku sa keri britanskog princa, smisao koji
njemu nije ni pao na pamet? Kleopatra je predala itav Egipat Antoniju, ali on je od Teleri eleo
samo vezu sa Avalonom. Mora nai naina da saopti princu Eidinu Minoku, i ostalima, da ne ne
smera nita vie od toga
Polio uze kolai sa posluavnika koji je prineo jedan rob i nastavi. "Ja sam bio u Rimu. I posle
tri stolea, oni misle da smo mi na kraju sveta. Kada vremena postanu teka i kada im odbrana bude
ugroena, na nas e poslednje misliti, pomaui prvo svima ostalima. Zar nismo to ve videli, kada
su povukli trupe sa nae granice kako bi se borile u ratu izmeu imperatora?"
"Ja sam poloio zakletvu imperatoru..." poe Karausije, ali Polio jo nije zavrio.
"Ima mnogo naina da se slui. Moda neete toliko uriti da ispunjavate svoje ambicije po
Rimu ako vas ovde neko bude ekao, a? Vaa nevesta svakako je dovoljno lepa da svaki mukarac
najpre misli na kuu." Polio se iskezi tako da se admiral naroguio. "Seam je se dok je jo bila
mravo detence; svakako je procvetala u poslednjih godinu dana!"
Karausije pogleda preko sobe, ka Teleri koja je stajala kraj svog oca, pod vencem od itnih
klasova i suvog cvea. Bilo mu je teko da je zamisli kao trapavu iparicu. Namirisana, okiena
draguljima i zaklonjena velom od purpurne svile, uvezene iz istonih krajeve Imperije, bila je ak
jo lepa nego kad ju je video kod tvrave. No, iako je bila odevena kao kraljevska ker, svi ti
ukrasi samo su naglaavali njenu lepotu, najvie zbog naina na koji ih je nosila.
Kao da je svesna njegovog pogleda, ona se okrete, i na trenutak je kroz ruiastu izmaglicu vela
uspeo da joj nazre iste linije lica, nalik na kip boginje na sveansti. On brzo odvrati pogled. On je
imao normalne muke elje, i kako je napredovao u slubi, sve lake je dobijao ene. Ali nikada,
ak ni dok je odlazio rimskim kurtizanama, nikada nije spavao sa enom kraljevske krvi, niti sa
nekom toliko lepom. Bilo bi lako oboavati je, pomisli on. Nije bio siguran kako e se snai u ulozi
mua.
"Nervozan si?" Elije, koji je ostavio 'Herkula' na popravci u Kaluzentumu i doao da mu dri
strah, stee ga za rame. "Nita udno! Ali kau da se sve mladoenje tako oseaju! Ne brini - sve
ene su iste kad se baklje ugase. Seti se kako si vodio amac kroz deltu Rene i sve e biti u redu. Idi
plako i stalno meri dubinu!" On prsnu u smeh, a Karausije ga prostreli pogledom.
Osetio je olakanje kada mu neko dodirnu rame i prui mu izgovor da se okrene. Doekao ga je
vrst, taman pogled mravog mladia koji je stajao pred njim, ali u prvi mah nije mogao da se seti
njegovog imena.
"Gospodine, proveo sam mnogo... vremena razmiljajui... od prolog leta", ree mladi. "Velika
je stvar ovo to inite za Britaniju." Zastajkivao je u govoru, kao da ne moe da obuzda duboka
oseanja.
Alektus, tako je. Deko je prisustvovao osveenju temelja za tvravu u Portus Adurni, zajedno
sa ocem, i pratio je svetenice kui. Karausije klimnu glavom, i mladi produi.

"Bio sam boleljiv u mladosti, pa nisam sluio vojsku. Ali za ostvarivanje vaih ciljeva bie vam
potreban novac. I to vie nego to mislim da e vam Imperator dati. Ja se razumem u novac,
gospodine. Ako biste me primili u svoje osoblje, sluio bih vam svim srcem!"
Karausije se namrti, odmeravjaui mladia iskusnim oficirskim okom. Alektus nikada nee biti
neki naroiti ratnik, ali izgledao je zdrav, a ako su sve prie o njemu tane, onda se ne razmee.
Svakako je govorio istinu; admiral je ve poeo da shvata kako e za zatitu kakvu od njega oekuje
stanovnitvo Britanije biti potrebna sredstva vea od onoga to je obeao Maksimijan. No, samo
zatitu e im i pruiti, pomisli on kad se seti pria o raznim oficirima koji su se proglasili za
imperatore.
"ta na to kae tvoj otac?"
Alektusu sinue oi. "Voljan je. Mislim da e ak biti i ponosan."
"Vrlo dobro. Moe se prikljuiti mom osoblju - nezvanino - i radie sa nama ove zime. Ako
se dokae, postaraemo se da to postane za stalno, kada u prolee ponu pohodi."
"Gospodine!" Alektus naini nekakvu karikaturu salutiranja sa oduevljenjem od koga je
iznenada izgledao mnogo mlai. Nastupi trenutak zbunjenosti dok Alektus nije savladao svoja
oseanja.
Karausije se saali na njega. "A moje prvo nareenje jeste da ode i sazna kada e ceremonija
poeti!"
Alektus se ispravi i udalji se korakom za koji je oito nameravao da lii na vojniki. Karausije se
upita je li ispravno postupio to ga je primio. Mladi Britanac bio je meavina zrelosti i mladalake
trapavosti, ali po svemu to se o njemu ulo bio je i sposoban poslovni ovek, iako vrlo mlad.
Vojsci su potrebni razni ljudi. Ako se pokae da Alektus moe da izie na kraj sa fizikim
zahtevima vojne slube, i da podnosi vojnu disciplinu, mogao bi da bude od zaista velike koristi.
Admiral je na trenutak stajao, namrten, postrojavajui sopstvene misli. Planirali su venanje za
kraj pomorske sezone, ali vreme je ostalo lepo mnogo due nego to se oekivalo. To je bilo zgodno
za one koji su morali da putuju na svadbu, ali neki odvani Saksonac moda e iskoristiti priliku za
jo jednu pljaku pre nego to ponu oluje. A ako se to desi, on e biti ovde, umesto da eka u nekoj
od tvrava na Kanalu, a do vremena kada sazna za napad, morski vukovi e ve odavno otii...
Neko ulo mnogo osetljivije od sluha pozva ga da se vrati u sadanjost. Kada je podigao pogled,
pred njim je stajala Dierna.
On duboko uzdahnu i pokaza rukom masu sveta u odaji. "Dobro si radila, i svi smo izvrili tvoja
nareenja. Jesi li zadovoljna?"
"A ti?" Ona ga pogleda pravo u oi.
"Ne svodim raune o boju dok ne padne mrak."
Dierna podie jednu obrvu. "Da li se boji?"
"Otkako sam te sreo, nasluao sam se udnih pria o Avalonu. Kau da je Rim pokorio druide,
ali ne i njihove svetenice; da ste vi arobnice, kao one to obitavaju na ostrvu Sena u Armorici, i da
ste naslednice drevnih moi." Spremno se suoavao sa ljudima koji su eleli da ga ubiju, ali bila mu
je potrebna ogromna snaga volje da bi gledao ovu enu u oi.
"Mi smo samo smrtne ene", blago ree svetenica, "mada je naa obuka naporna, i moda je
istina da uvamo izvesne Misterije koje su Rimljani izgubili."
"Ja jesam graanin, ali nisam Rimljanin." On ponovo povue na mesto slobodan kraj tunike.
"Dok sam bio deak, ene-mudraci jo su obitavale u movarama Germanije, tamo gde se Rena
uliva u severno more. One su imale nekakvu svoju mudrost, ali u tebi oseam neto duboko, i
podsea me na svetenike koje sam sretao tokom slube u Egiptu."
"Moda..." Ona ga zianteresovano pogleda. "Pria se da su oni to su pobegli iz Potopljenih
Zemalja nali utoite u mnogim lukama, kao i da su Misterije Egipta sline naima. Da li se
sea?"
Karausije zamirka, uznemiren neim u njenom glasu. Ve ga je pitala neto slino u Portus
Adurni.
"Da li se seam?" upita on, a ona odmahnu glavom i nasmei se.
"Nije vano. U svakom sluaju, danas treba da misli na svoju nevestu..."

Oboje se okrenue da pogledaju Teleri. "Veoma je lepa. Ali nisam oekivao da emo se venati
na pravoj rimljanskoj ceremoniji."
"Njen otac hteo je da bude siguran da e brak biti priznat", odvrati Dierna. "Pre vie godina,
jedna naa ena data je rimljanskom oficiru, Kostantinu, prema naim obredima, a sada ujemo da
je smatraju za njegovu nalonicu."
"A kakvi su obredi Avalona?" upita on tiho.
"Mukarac i ena leu zajedno kao svetenik i svetenica Gospodara i Gospe. On nosi mo
Rogatog, koji daje ivot poljima i stadima, a ona ga prima kao Velika Boginja, Majka i Nevesta."
Neto u njenom glasu ga je uznemirilo. Na trenutak kao da je poeo da se prisea neeg odavno
zaboravljenog, ali ivotno vanog. A onda zau spolja blejanje rtvene ovce, i trenutak nestade.
"Ne bih odbio takav obred", tiho ree on. "Ali sad je vreme da se priklanjamo obredima Rima.
Daj nam svoj blagoslov, Gospo od Avalona, i uiniemo najbolje to moemo."
Prorok je stajao na vratima, dajui im znak da iziu. Karausije se ispravi, oseajui du miica
ono poznato peckanje od uzbuenja koje bi uvek iskusio kada je ekanje gotovo i poinje bitka. Ni
ovo nije drugaije, pomisli on dok je polazio, a zvanice za njim. Ovo jeste proslava, ali on se nalazi
na nepoznatom moru.
Izvan spavae sobe prijem je jo trajao. Princ, srean to ne samo da nije izgubio ker zbog
Avalona nego ju je i udao za uglednog oveka, naruio je ogromnu koliinu galskog vina, a zvanice
su se obilno koristile njime. Karausije pogleda svoju nevestu i poele da je i on mogao tako. No,
dobar zapovednik ne pije na dunosti.
A ovo je bila dunost. ena koja ga je ekala u prostranom krevetu bila je divna. Pretpostavljao
je da je i dobroudna, kao i, poto je uila na Avalonu, mudra. Ali bila mu je potpuno nepoznata.
Nije mu ni palo na pamet da bi to mogao da bude problem. Sa kurtizanama i logorskim enama
spavao je bez ikakve potrebe za upoznavanjem. No, sada je shvatio da od ovog braka eli neto
vie. Teleri je leala pokrivena do brade, na oprezu kao srna. Karausije joj se nasmei u pokuaju da
je umiri dok je svlaio tuniku. Po rimljanskim zakonima bila mu je ena, ali po britanskim
obiajima, kao i obiajima njegovog naroda, venanje je zavreno tek kada se svadbena gozba
okona i nevesta razdevii.
"Hoe li da ugasim svetiljku?" upita on.
Ona utke klimnu glavom. Karausije na trenutak zaali - emu venanje sa lepom enom ako ne
moe da vidi njeno telo? No, previe lepote moglo bi da zasmeta njegovoj mukosti, a u mraku su
sve ene iste. On povue pokriva i zau kripanje kreveta dok se sputao pored nje, ali Teleri je i
dalje utala. On uzdahnu i prui ruku da je pogladi po kosi. Koa joj je bila veoma glatka. Bez
ikakvog razmiljanja, prsti mu sami skliznue preko njenog obraza do vrata, a odatle do vrste i
okrugle dojke. Ona kratko dahnu i ukoi se, drhtei pod njegovom rukom.
Da li da je umiri reima ljubavi? Njeno utanje ga je nerviralo, a nije mogao da smisli ta bi
rekao. No, iako mu je um bio nespreman, njegovo telo ve je reagovalo na ono to je dodirivao.
Karausije pokua da uspori, da saeka dok i ona bude spremna, ali Teleri je nepomino leala,
pasivno prihvatajui dok joj je irio butine. A onda vie nije mogao da se uzdrava. On zastenja i
pritisnu je svojim telom, steui je za ramena. Ona iznenada zajeca i poe da se otima, ali on je ve
dospeo kuda je hteo.
Brzo je bilo gotovo. Potom se Teleri sklupa na svojoj strani kreveta, okrenuvi mu lea.
Karausije je dugo leao oslukujui njeno disanje, pokuavajui da uje da li plae. No, nije od sebe
davala ni zvuka. On postepeno poe da se oputa. Ponavljao je u sebi da ovo i nije tako lo poetak,
i da e se stvari popralvjati kako se oni budu privikavali. Verovatno je preterano nadati se ljubavi,
ali dok on i Teleri budu iveli zajedno, svakako e meu njima rasti potovanje i oseanje
pripadanja, a veina parova nikad ni ne upozna neto vie od toga.
Karausije nije bio navikao da deli krevet s nekim, i zato dugo nije mogao da zaspi. Neeomino je
leao, premeui u mislima raspored trupa i zaliha i alei to ne moe da upali svetiljku i radi. No,

nije znao spava li njegova ena, a ako spava, nije hteo da je probudi. Posle nekog vremena zapao je
u nemiran san u kome je stajao na zaljuljanoj palubi, u borbi proti neprijatelja bez lica.
Kada je zauo kucanje, u prvi mah je pomislio da je to zvuk grede koja udara o bok njegovog
broda. uli su se glasovi; postepeno je uspeo da razabere rei.
"Gospo, trei je as. Pre zore ne moemo nita - za ime Junone, pa ovo je admiralova prva
brana no! Ne smemo ga sada uznemiravati!"
"Ako se naljuti, ja u preuzeti krivicu", odvrati enski glas. "Hoe li ti da bude kriv to nije
dobio vanu vest?"
"Vest?" upita straar. "Nije dolazio nikakav glasnik..."
"Meni glasnici nisu potrebni." enski glas se promeni, i Karausije, koji je ve ustao i poeo da se
oblai, oseti jezu koja nije imala nikakve veze sa sveim nonim vazduhom. "Zar sumnja u moju
re?"
Nesreni straar, uhvaen u klopku izmeu primljenih nareenja i sveteniine moi, bio je
spasen od odgovaranja na to kad je Karausije otvorio vrata.
"ta nije u redu?"
Neto na Dierninom licu se opusti, i ona se nasmei. Prebacila je ogrta preko spavaice, a kosa
joj je, raspletena, padala preko ramena kao plamen. A onda joj lice ponovo postade ozbiljno.
"Saksonci su ponovo doli."
"Otkuda zna..." poe on, ali ona se samo nasmeja.
"Odrao si svoj deo pogodbe. Zar si mislio da ja neu odrati svoj? Znala sam koliko si se bojao
da ostavi obalu nezatienu, i zato sam noas pogledala u iniju Vida. Rekla sam ti - tome sam
itave jeseni uila Teleri."
On duboko udahnu, potpuno se probudivi kada je shvatio znaaj njenih rei. "I ta si videla?"
"Grad u plamenu - mislim da je bio Klauzentum - i dva jedrenjaka izvuena na obalu. Pljakae
natenane, ubeeni da niko nee doi u pomo. Ako bude brz, moe da uhvati plimu u zoru i da ih
eka iza ostrva Viktis kada krenu kui."
Karausije klimnu glavom. Straar je stajao otvorenih usta, ali skoio je u stav 'mirno' kad je
admiral poeo da izdaje nareenja. Karausije savlada osmeh; a onda svi obziri nestadoe pod
plimom iekivanja bitke. Ovo je umeo da radi.
Tu zimu proveli su u Dubrisu, rimljanskoj tvravi na jugoistonoj obali, na teritoriji plemena
Kanti. Teleri je mislila da e mrzeti to mesto, jer nee biti Avalon. No, ako je vila nad belim
liticama gde ju je Karausije smestio i bila kavez, bila je barem udobna, a krupni, plavokosi Kantaci,
mada drugaiji od njenog ivahnog zapadnjakog naroda, bili su ljubazni i lepo su je doekali. Mu
joj je esto bio odsutan, poto je nadgledao izgradnju nove trvrave u Portus Adurni, ili prepravke u
Dubrisu.
Deo plena otetog od gusara koje je Karausije pobedio dan posle svadbe vraen je vlasnicima.
Zatraio je od Rima dozvolu da stvari kojima se nije mogao utvrditi vlasnik proda, a sredstva
usmeri u zatitu obale.
ak i kad je bio kod kue, Karausije je veinu vremena provodio sa svojim oficirima, zadubljen
u mape i rasprave o strategiji. Teleri je u prvi mah prijalo to ga tako retko via. Plaila se da e
dodir mukarca probuditi u njoj seanja na onaj pokuaj silovanja, ali ono to je nauila na Avalonu
zaista joj je dobro posluilo.
Kad bi Karausije legao sa njom, bilo joj je dovoljno da odvoji um od tela i nije oseala nita - ni
bol ni strah. Nije ni pomislila da bi njen mu mogao to da primeti, ali posle nekog vremena poela
je da se pita da li je on namerno izbegava.
Na kratkodnevicu, Rimljani su slavili Saturnalije. Admiral je svojim ljudima dao odsustvo i
vratio se u vilu, na odavno zaslueni odmor. Na samo vee kratkodnevice priredili su gozbu. To je
bilo vreme veselja i mukarci su prilino pili. ak je i Teleri dozvolila sebi da popije vie slatkog
galskog vina nego to je bila naviknuta. U Avalonu se ta no proslavlja svetim obredima, koji
pomau novoroenom suncu da se vrati u svet. Ona ih je videla svega jednom, ali i sada bi plakala
kad se seti te lepote.

I tako je sada pila, a kada su konano ustali od stola, sa iznenaenjem je utvrdila da joj kolena
klecaju.
"Ne mogu da hodam!" zaprepaeno uzviknu ona. Mukarci poee da se smeju, a onda i njoj
postade smeno. No, smeh joj je pokvario ono malo ranvotee. Kad se zateturala, Karausije je
uhvati i podie, a lice mu je bilo zbunjeno kao da se pitao otkuda se ona stvorila.
"Ja sam ti ena", ozbiljno klimnu glavom ona, "i tvoje je pravo da me nosi..."
Svet joj se okretao ko glave dok ju je nosio niz hodnik, pa ga je vrsto stegla oko vrata, i nije ga
pustila ni kada ju je poloio na postelju.
"Da ti poaljem sluavku da te svue?" upita on, pokuavajui da rasplete njene prste.
"Svuci me ti", promrmlja Teleri, "muu..." Pogledala ga je u lice i nasmeila se. Znala je da ne
osea poudu, samo usamljenost. Ali ako je on sa njom, onda nee misliti na Avalon.
"Popila si previe vina", ree on, ali miii na rukama nisu mu vie bili tvrdi kao kamen.
Ona se iznenada zakikota. "I ti si!"
"Tako je", odvrati on tonom osobe koja je upravo dola do neoekivanog otkria.
Ona ga povue za tuniku i Karausije se srui na krevet kraj nje, a onda je, prilino nespretno,
poljubi. Ima neke utehe, pomisli ona dok joj je svlaio odeu, kad si blizak sa nekom drugom
osobom. Ovog puta je odluila da uestvuje u svemu, ali kako je stvar napredovala, ona se i
nehotice udaljavala od dogaaja. Kada se on konano naao na njoj, ona nae utoite u sluajnim
slikama, i meu njima ugleda, neoekivano, Alektusovo lice.
Sledeeg jutra probudila se sa glavoboljom i zbrkanim seanjima. Bila je sama u krevetu, ali
Karausijev ogrta leao je na podu. Nije sanjala da je legla sa njim. Barem ga se vie nije plaila,
pomislila je dok ju je sluavka oblaila. Kada su se sreli za dorukom, on kao da nije znao kako da
je pozdravi, kao da se pomalo stideo. Ili je moda i njega bolela glava.
No, iako im nije pogorao odnose, taj noni dogaaj ih nije ni produbio.
Kako su trajali mrani dani, Karausije je sve ee dovodio u vilu svoje oficire. Teleri se esto
nalazila u drutvu Alektusa, spremna da ga saslua kad bi ga zahtevi vojnikog ivota doveli do
granice izdrljivosti.
"Nain finansiranja nam je tako nedelotvoran!" uzviknu on dok su etali du litica. "Porez se
prikuplja u Britaniji, i sav se alje u Rim; potom, ako imperator smatra za shodno, deli se polako
vraa nazad. Tako nikakav trgovac ne moe da napreduje! Zar ne bi bilo razumnije da se proceni
koliko je potrebno za odbranu Britanije, pa da se ta svota unapred odvoji, pre nego to se porezi
poalju dalje?"
Teleri je klimala glavom. Ovako objanjeno, svakako je imalo smisla. Navikla na civilnu vladu,
koja se uglavnom finansirala od priloga bogataa koji su istovremeno bili i magistrati, nikada nije ni
razmiljala o problemima odbrane itave provincije.
"Zar ne bismo mogli da zatraimo priloge od ljudi koje Karausijeve tvrave tite?"
"Moraemo, ako nam Maksimijan ne poalje neto vie. " Alektus se okrete, sa rukama na
kukovima, i zagleda se preko mora. Teleri se inilo da mu vojniki ivot prija. Onaj prodorni
pogled ostao je isti, ali sati provedeni na obuci dali su njegovoj koi bronzanu boju. Imao je i bolje
dranje, a na mravom telu sada su se videli i miii.
"Dao sam deo naeg novca pod ineteres, tako da nam ga vrate pred poetak sezone plovidbe, i to
e nam doneti izvesnu dobit. Ali za stvaranje novca potreban je novac. Dobra je ideja da se zatrae
prilozi od magistrata" - pri tom joj se nasmeio onim osmehom koji mu je potpuno menjao lice "ali bie potrebno mnogo vie od vrste logike da bi se od naih ljudi iscedilo zlato. Oni umeju da
budu velikoduni kada e rezultat biti neto ime mogu da ostave utisak na svoje susede. Ali da
uvide korist od utvrenja koje e braniti teritoriju nekog drugog plemena, to prevazilazi njihovu
matu. Mora poi sa mnom, Teleri, da svojim armom podstakne njihovu velikodunost! Tvom
osmehu svakako nee moi da se odupru..."
Ona nehotice porumene i pomisli kako, uprkos svim albama, njemu vojska oito koristi, i
fiziki i drutveno. Pre godinu dana ne bu imeo da joj da takav kompliment.

Vreme je postajalo sve toplije, mada su se i dalje javljale oluje. Karausije je premestio tab u
tvravu i poveo je i Teleri sa sobom. Savez sa princem Eidinom Minokom i aura Avalona bili su
sami po sebi od priline pomoi, ali to nije bio glavni razlog to se oenio sa Teleri. Sada je bilo
vreme da se vidi moe li se ostvariti i drugi, tajni cilj njenog prisustva. Teleri poe da se rano
povlai - to uopte nije bilo teko, poto je Karausije ionako morao da provodi veeri sa svojim
osobljem. Niko nije znao da ona ustaje u mranim satima pred zoru i sedi gledajui u srebrnu iniju
punu vode, proiavajui um i ekajui poruku sa Avalona.
U prvo vreme bilo joj je teko da se usredsredi, ali postepeno je poela najvie da voli upravo to
vreme usamljenosti. U tim tihim satima, dok je velika tvrava oko nje spavala, mogla je gotovo da
zamisli kako se vratila u Kuu Devojaka. Trudila se da se priseti svega to je tamo uila, i zaudila
se kad je utvrdila koliko toga se sea, i koliko je njeno razumevanje toga napredovalo.
Jedne noi krajem meseca Marsa uhvatila je sebe kako razmilja o Dierni sa tugom, a ne sa
besom, kao toliko noi pre toga. I kao da je ta promena raspoloenja delovala kao pomeranje
kamena koje oslobaa masu vode sabijenu iza brane, ona ugleda u vodi pred sobom lice Vrhovne
svetenice.
Po tome kako je druga ena rairila oi, Teleri je znala da i Dierna vidi nju, i iznenadila se kada
je u njenom pogledu otkrila olakanje i ljubav. Diernine usne se pokretoe. Teleri nije nita ula, ali
osetila je pitanje i umirujui se nasmeila, a onda pokretom upitala kako je u Avalonu. Dierna na to
sklopi oi i namrti se, a njena slika se zamagli. Teleri na trenutak ugleda Avalon, kako mirno lei
pod zvezdama. Videla je Kuu Devojaka i zgradu za svetenice, tkanice, bojadinicu i kuhinje,
kolibu u kojoj su suile i meale bilje. Videla je jabuar, hrastovu umu i svetlucanje svetog
kladenca, a nad svim tim uzdizao se vrh Tora.
Teleri tada i sama sklopi oi, pokuavajui da zamisli tvravu Dubris i luku u kojoj su se ratni
brodovi njihali na talasima. Potom pomisli na Karausija, zamiljenog, sa vie sedih u kosi nego pre
godinu dana. Iznenada se iza Karausijevog ramena pojavi Alektusovo lice, oiju blistavih od
uzbuenja. No, sledeeg trenutka izdade je volja, nenavikla na takve napore, i kada je trepnula, u
iniji je videla samo prazan sjaj vode, a na prozoru prvu svetlost praskozorja.
Karausije se podie od mape obale, trgavi se od bola u leima. Koliko dugo li se saginjao nad
njom? Mapa je bila nainjena na koi, tako da se mogla saviti i poneti, ili zakaiti za plou. Drvene
ploice koje su predstavljale brodove i zalihe bile su poslagane oko slika tvrava ili gradova, pa ih
je bilo lako prebrojati ili premestiti. Kad bi barem bilo jednako lako premetati brodove i ljude. No,
promenljivost vremena i varljivost ljudskog srca mogu da poremete i najbolje planove.
Tvrava je leala u tiini sati izmeu ponoi i zore, kada svi spavaju sem straara na zidinama. I
njega i Alektusa. Mladi je upravo premestio jo tri drvene 'vree ita' sa slike Dubrisa u Rutupiju i
potom pogledao zapovednika.
"Mislim da e nam biti dovoljno." On neto zapisa na svojoj ploici. "Neemo se ugojiti, ali svi
e biti siti." Pokuao je da savlada zevanje.
"A svi moraju i da spavaju", ree Karausije, smeei se. "ak i ti i ja. Idi u krevet, Alektuse, i
lepo spavaj."
"Nisam umoran, zaista. Ostale tvrave..."
"Ostale tvrave mogu da ekaju do jutra. Za sada si uinio vie nego dovoljno."
"Znai, zadovljni ste mojim radom?" upita Alektus. Karausije se namrti, udei mu se to je
uopte morao da pita.
"Jesenas ste me primili nezvanino", nastavi Alektus. "Ovdanji oficiri me poznaju, ali kada
idem na druga mesta imao bih vie ovlaenja da nosim uniformu. Naravno", ree odjednom
plaljivo, "ako to zasluujem..."
"Alektuse!" Karausije ga dograbi za rame, i mladi se ispravi, oiju blistavih kao da jedva
savlauje suze. Na trenutak je podsetio admirala na Teleri - oboje su imali tanke kosti i tamnu put
plemena iz zapadnih krajeva. Moda su i u nekom dalekom srodstvu.
"Zar sumnja u to, deko? Ne mogu ni da zamislim kako sam se dosad snalazio bez tebe. Ali ako
eli uniformu, onda e je i dobiti."

Alektus se blistavo osmehnu, sae se i poljubi admiralu ruku. Karausije mu pusti rame, pomalo
iznenaen, ali i dirnut tim gestom. "Hajde sad na spavanje", neno ree on. "Ne mora se iznurivati
da bi mi dokazao svoju odanost."
Kada je Alektus otiao, Karausije ostade da gleda za njim, jo se smeei. Ako mi Teleri rodi
sina, mogao bi da bude takav, iznenada pomisli on. Uzeo ju je iz drugih razloga, ali bila mu je ena.
Zato se ne bi nadao sinu, roenom u ovoj zemlji, koji bi poao njegovim stopama?
Krenuo je hodnikom ka svojim odajama, ustrije nego inae. Teleri mu je jasno stavljala do
znanja da joj ne prijaju njegovi zagrljaji, ali veina ena eli da raa decu. Moda bi tada osetila
malo topline prema ocu svog deteta.
No, kada je stigao u sobu, krevet je bio prazan.
Karausije je na trenutak zurio u njega, zapanjen dubinom bola od pomisli da je prevaren. No,
brzo se javio i razum. ak i da je Teleri tip ene koja bi potraila sebi ljubavnika, svakako je bila
suvie pametna da bi to uinila nou, kada se tano zna gde je ko i kada straari sve nadgledaju. On
tiho poe do vrata unutranje sobe.
Na stolu je gorela svetiljka. Svetlo se odbijalo od ivice srebrne posude i od Telerine bele odee.
Plamen je zatreperio kada je uao, ali ona se nije ni pomakla. Jedva se usuujui da die, on klee
kraj nje.
Oi su joj bile uprte u tamnu povrinu vode, i usne joj se pomerie.
"Dierna..." apnu ona, a onda se ukoi kao da oslukuje.
"Gospo", konano ree i Karausije glasom jedva neto jaim od njenog, "neka tvoj vid pretrai
obale Britanije. ta vidi?" Ni sGm nije bio siguran kojoj od njih dve se obraa, a kada se Teleri
pomerila, opet nije bio siguran koja mu odgovara.
"Tamne vode... vidim reku, niskih obala, i tamno drvee pod zvezdama." Dah joj zastade i ona
se zanjiha. "Snana struja... blistavi talasii... blistava vesla se podiu iz vode..."
"Jesu li to ratni brodovi? Koliko ih je?" brzo upita Karausije. Ona se tre, ali ipak je odgovorila.
"est... Idu uzvodno..."
"Kuda?" Ovog puta pazio je da govori tiho, ali nije mogao da uti. "Kojom rekom? U koji grad?"
"Vidim most... i crvene zidove od kamena", zau se odgovor. "Dierna kae... to je Dubrovija!
Idi! Mora brzo da ide!" Poslednje rei, mada ih je izgovorila Teleri, toliko su liile na Diernin glas
da je Karausije zamirkao. Potom se ena zanjiha i pade mu pravo u naruje.
Srce mu je ubrzano udaralo dok je nosio Teleri u krevet. Mada je sav ustreptao od elje za
urbom, zadrao se dok je nije dobro pokrio. Nije se probudila, ali disanje joj je ve postalo
duboko, kao kod svakog spavaa. Njeno smireno lice liilo je na lice vestalke, ili deteta, i tog asa
nije mogao ni da zamisli kako bi je poeleo.
"Hvala ti, Gospo." Karausije se sae i poljubi je u elo. Potom izie iz sobe, zaboravivi je im
je poeo da izdaje prva nareenja koja e ga ponovo odvesti na more.
Sa vojne take gledanja, naredna sezona bila je veoma uspena. Diernin Vid nije bio uvek taan,
a Teleri nije mogla uvek da razume njene poruke. A deavalo se i da Karausije ve bude na moru,
pa da ne mogu da ga upozore. No, kao to je Vrhovna svetenica i obeala, savez sa Avalonom
pruio mu je dodatnu prednost koja mu je omoguavala, ako ne ba da uniti neprijatelje, onda
barem da odri ravnoteu. Iako Rimljani nisu mogli uvek da stignu u pomo pre nego to pljakai
opustoe neko naselje, esto su stizali na vreme da ga osvete. A trgovci koji su isplovljavali iz
britanskih luka nosili su sve vie plena to ga je Karausije slao u Rim.
Krajem leta, kada je seno ve bilo nagomilano u plastove po livadama, a ovas se klanjao pred
srpovima kosaca, Karausije sazva savet britanskh poglavara iz svih delova Saksonske obale kako bi
razgovarali o buduoj odbrani Britanije. Uz Telerinu pomo, uinio je mnogo vie nego to je
Maksimijan oekivao od njega. No, ni to nije bilo dovoljno. Da bi zemlja bila zaista bezbedna,
morao je nekako ubediti one koji ive u unutranjosti da mu pomognu. Okupili su se u prostranoj
bazilici u Venti Belgarum, jedinom mestu dovoljno velikom da ih sve primi.
Karausije ustade, po navici povlaei nabore toge tako da padaju onako kako prilii Rimljaninu.
Tokom protekle dve godine dovoljno esto je morao da nosi togu, tako da se vie nije oseao

zarobljen u njoj. No, dok je prebacivao slobodan kraj preko jedne ruke i podizao drugu kako bi
zatraio mir na skupu, shvatio je da su dostojanstveni pokreti, nepohodni da bi se ta odea zadrala
na mestu, svakako dobrim delom uzrok rimljanskog shvatanja dostojanstva.
"Prijatelji, nemam govornikog dara kakav se ui u Rimu. Ja sam vojnik. Da nisam zaduen za
sprovoenje Dux Tractus Armoricani et Nervicani na obalama s obe strane kanala, ne bih ni bio
ovde, i zato mi oprostite to u govoriti vojniki jednostavno." Karausije zastade, gledajui ljude
koji su sedeli, takoe u togama, na klupama pred njim. Ako je suditi po odei, mogao se nalaziti i u
rimskom Senatu, ali ponegde su se videli ljudi blede koe i rie kose, oito iste keltske krvi, ili
finog sklopa kostiju, to je govorilo o jo starijem poreklu.
"Sazvao sam vas ovde", nastavi on, "da razgovaramo o odbrani zemalja koje su vas rodile i koje
su meni postale dom."
"To je posao vojske", odvrati jedan ovek iz poslednjeg reda. "A vi ga dobro obavljate. Kakve to
veze ima sa mnom?"
"Ne onoliko dobro koliko bi trebalo." Drugi ovek se okrete ljutito ka njemu, a potom se namrti
na Karausija. "Nema ni dva meseca kako je taj olo napao Vigniacis i unitio mi radionice. Gde ste
tada bili?"
Karausije se namrti, a Alektus, koji je bio kraj njega, apnu: "Zove se Trebelije i ima livnicu
bronze. On nam isporuuje veliki broj zaptivaka za nae brodove."
"Gonio sam razbojnika koji je potopio brod sa vaim tovarom, koliko se seam", smesta
odgovori admiral. "Va roba nam odlino slui, i molim se bogovima da brzo obnovite proizvodnju.
Svakako ne mislite da bih namerno ugrozio radionicu koja proizvodi ono to mi je toliko
neophodno." Nato se zau amor odobravanja.
"Flota radi najbolje to moe, Trebelije. Nemoj da kuka", ree Polio, koji je pomagao u
organizaciji sastanka.
"Zaista radimo sve to moemo", ponovi Karausije, "ali ponekad, kako je ukazao ovaj na
prijatelj, to nije dovoljno. Imamo ogranien broj brodova, a oni ne mogu svugde da budu. Ako
bismo poboljali tvrave koje imamo, i izgradili nove, i ako bismo imali brodove da ih opsluuju,
ne biste morali da plaete nad svojim poharanim kuama i spaljenim imanjima."
"Sve je to vrlo lepo", odvrati ovek iz Klauzentuma, "ali ta oekujete od nas?"
Karausije potrai nadahnue na zidu sa freskom, koja je pokazivala Jupitera, neobino nalik na
Dioklecijana, kako prua venac Herkulu sa Maksimijanovim licem.
"Da vrite svoju dunost, kao gradski oci i kao voe gradova. Navikli ste da snosite trokove
javnih radova i izgradnje javnih objekata. Traim samo da deo tih sredstava uloite u zatitu.
Pomozite mi da izgradim nove tvrave i ishranim vojsku!"
"To ih je pogodilo u najosetljivije mesto", promrmlja Alektus kad u sali izbi agor rasprave.
"Jedno je kad izgraujemo sopstvene gradove." Na kraju istupi Polio u ime svih. "Od malena
smo naueni da to inimo, a sredstva koja imamo su, najee, jedva po meri toga. Ali odbrana je
dunost Imperije. Zato ubiremo toliki prez od naroda i aljemo novac u Rim? Ako plaamo za
svoju odbranu, hoe li imperator novac od naeg poreza poslati u neku Siriju, ili e ga baciti na
novu kampanju protiv Gota?"
"Ostavite ovde poreze koji se ovde prikupe, da pomognu lokalnoj vlasti, i tada emo svi rado
plaati za odbranu", ree princ Eidin Minok, "ali nije pravedno da nam sve uzimate, a nita ne
dajete za uzvrat."
Zidovi se zatresoe od provale odobravanja. Krausije pokua da im objasni kako on moe samo
da podnosi izvetaje i preporuke, a da nema naina da privoli imperatora da ih i poslua, ali niko ga
nije uo.
"Imperator mora da nam pomogne!" zau se uzvik. "Ako se obratite Dioklecijanu za pomo, svi
emo biti uz vas. Ali mora nam pomoi. Ko eli da ima titulu imperatora Britanije, mora to i da
zaslui!"
"ta ete uraditi?" upita Alektus. Karausije se tre, jer u njegovom pogledu video je strepnju.

Cerialis je izneo trpezarijske leaje u batu. Rani jesenji sumrak bacao je preko drvea zlatastu
izmaglicu, kroz koju se ulo tiho pljuskanje reke u tracima. Bilo je kao svetogre prekinuti ovaj
san o miru razgvorom o ratu.
"Pisaemo Dioklecijanu", odgovori Karausije tiho, kao da se boji da e ga neko uti, mada su u
blizini bili samo Alektus i Elije. "To svakako moramo, ali znam kolike ogromne trokove on ve
ima, i ne nadam se da e nam Rim pomoi."
On iskapi pehar, nadajui se da e mu vino ublaiti glavobolju, i prui ga najbliem robu da ga
ponovo napuni. "Ne razumem kako vi Britanci moete da budte toliko kratkovidi! Ne vredi traiti
novac od imperatora. On mora da pazi na itavu Imperiju, a sa mesta gde se nalazi, moda vidi da
su neka druga mesta ugroenija nego Britanija."
"U tome je tekoa", ozbiljno ree Cerialis. "Dovoljno mi je teko da navedem svoje
sunarodnike da pogledaju preko zidova sopstvenog grada, a kamoli dalje od naih obala. Oni
smatraju da su platili za zatitu i da ne treba da plaaju ponovo..."
Karausije zatvori oi; glava mu je pucala od bola, kao da neko pokuava da je raspoluti. S jedne
strane, sve emu su ga nauili tokom dvadeset godina slube zgraavalo se nad ovim
provincijalcima koji nisu shvatili kako svi delovi Imperije zavise od snage celine. S druge strane,
ono u njemu to se rodilo kad je svetenica prolila na zemlju njegovu krv tvrdilo je da nita, ak ni
zavet Imperatoru, nije toliko vano kao bezbednost Britanije.
"Uinio sam sve to mogu da prikupim novac, ali ne mogu da postignem vie nita sredstvima
koja su mu na raspolaganju." Alektusov glas kao da je dopirao iz velike deljine.
"Sredstvima na raspolaganju..." ponovi admiral, i iz unutranjeg komeanja u njemu poe da se
raa ideja. Ako ni imperator ni britanski prinevi nee da popuste, onda mora da nae trei nain.
Podigao se na jedan lakat, zbiljno se zagledavi u ostale.
"Bogovi znaju koliko sam pokuavao da potujem pravila! Ali ako moja dunost zahteva da ih
malo zaobiem, onda u tako i morati da uinim. Kada zarobimo neki brod, ak i imperatorovi
zakoni mi dozvoljavaju udeo u plenu. Od sada e i Britanija dobijati svoj udeo. Tebi, Alektuse,
poveravam da sastavlja nae izvetaje tako da... prikriju ta se deava."
13.
Visok i jasan, zviduk straara dopre preko movare. U podnoju Tora su ga uli, i talasavi
uzvik prenese poruku navie.
"Neko dolazi. Prizovite maglu i poaljite barku da ga dovede na Avalon!"
Dierna prebaci svoj dugaak veo preko glave i ramena. Srce poe da joj kuca sa neobinim
uzbuenjem; zastala je na trenutak, zauena time, a onda je duboko uzdahnula i istupila iz svoje
senovite kue na blistavi letnji dan. Kritiki je odmerila svetenice koje su je oekivale.
Krida je to primetila i zabacila glavu. "Zar se boji da ti neemo sluiti na ast? Zato si toliko
paljiva? Pa, to je samo jedan Rimljanin."
"Ne sasvim", odvrati Vrhovna svetenica. "On je iz plemena koje se ne ralzikuje mnogo od
naih, a primoran je, kao i mnogi nai mladii, da se uklopi u rimske kalupe. A tog oveka su
oznaili bogovi..."
Uutkana, Krida pokri lice velom. Dierna klimnu glavom i povede kolonu krivudavom stazom.
Kad su se pribliile obali, u susret im izie Ceridahos, u punoj opremi Vrhovnog druida. Pratio ga je
Leval, koji je ve video dananjeg gosta.
Pitala se kako e Tor izgledati u admiralovim oima. Tokom godina, prve zemljane kue
zamenjene su kamenim, ali i dalje su uale na padini brda. Samo veliki Put Procesije, sa svojim
parovima stubova, imao je u sebi velianstvenost nalik rimljanskoj, mada sasvim drugaije. A
uspravno kamenje na vrhu Tora bilo je drevno i kada je Rim bio tek aica koliba na sedam
breuljaka.
Velika barka Avalona stajala je izvuena na obalu, pod jabukovim drveem. Bila je sagraena u
vreme njene majke, dovoljno velika da nosi i konje i ljude, a upravjalo se veslima - ne motkama,
kao manji amac kojim se stanovnici movare provlae kroz trake. Dierna ue i zauze mesto na

pramcu, i na njen znak veslai se otisnue i barka tiho zaplovi vodom. Pred njima je na vodi
svetlucala blistava izmaglica, optaui zlatom daleke bregove. Kada su stigli na sredinu jezera,
Dierna ustade, lako odravajui ravnoteu zbog dugogodinjeg iskustva, mada je danas voda zaista
bila glatka kao pod u dvorani za ples.
Duboko je udahnula i podigla ruke, prepliui prstima kao da prede nevidljivu nit. Veslai
podigoe vesla dok je barka plutala, ekajui, na granici izmeu svetova. arolija koja priziva
maglu tka se u umu, ali vidi se i u spoljanjem svetu, vezujui ih meusobno u ovakvim trenucima.
Njen dah dobijao je na snazi; oseala je kako joj miii u grlu vibriraju, mada i dalje nije bilo
nikakvog zvuka. Dierna sklopi oi, prizivajui Boginju u sebi i prikupljajui svu svoju snagu u
jedinstven in volje.
Osetila je vrtoglavo pomeranje i oduprla se iskuenju da pogleda, svesna da je trenutak izmeu
vremena najopasniji. U godinama otkako je Gospa Kaileja podigla prepreku od magle kako bi ih
zatitila, mnoge svetenice nauile su ovu aroliju. No, u svakom stoleu nale su se jedna ili dve
koje su poslate na probu i nestale kada su pokuale da razdvoje maglu i vrate se, izgubljene izmeu
svetova.
Iznenada se oko nje uskovitla vlaga. Dierna otvori oi i ugleda sivu vodu i masu drvea - i, kako
se magla razilazila, purpurni plat oveka koji ju je ekao na obali. Teleri nije bila sa njim. Kada su
razgovarale preko inije Vida, imala je utisak da joj je Teleri oprostila. Sve do ovog trenutka Dierna
se nadala da e doi i ona.
Na trenutak joj misli poletee ka jugozapadu. Teleri, ja te jo volim. Zar ne shvata?
Neophodnost te je odvela sa Avalona, nisam te ja oterala!
A Teleri, koja je etala batom svoje vile u Dubrisu, zanjihala se, na trenutak obuzeta
vrtoglavicom kao da je pogledala u iniju Vida. Oteturala se do kamene klupe i sela, a iza
zatvorenih kapaka videla je Jezero Avalona. Gotovo se razbolela od enje pred tim prizorom.
Karausije je upravo stigao tamo, pomisli ona. Sedee kraj Dierne, i ona e mu moda dopustiti
da se popne na sveti Tor.
Je li pogreila to je odbila poziv Vrhovne svetenice? Isto koliko je nekada elela da ode na
Avalon, sada je elela da se vrati. Ali nije htela da ode; ne zato to joj nije bilo stalo, nego zato to
joj je previe stalo.
elim im da se nauivaju jedno drugog! Grevito je preplela prste pod naborima haljine. A to se
mene tie, ako se ikada vratim na Avalon, iva ili mrtva, nikada ga vie neu napustiti...
"Evo Doline Avalona", ree Dierna kada je barka ponovo prola kroz maglu i poela da klizi
vodom ka Toru. Karausije zatrepta i ispravi se, kao da se budi iz sna. Ljudi iz pratnje, iako su se
bunili, morali su da ostanu i ekaju kod konja. Svetenica, naviknuta da ita sa lica, videla je u
nihovim oima olakanje i znala je da su i oni sluali prie o svetom ostrvu. ak i prinevima iz
britanskih kraljevskih kua retko je bilo dozvoljeno da etaju po ovom svetom tlu. Kada je bilo
potrebe, svetenice su odlazile kod njih da blagoslove zemlju.
Dierna nije uinila ovaj izuzetak zbog Karusijevog poloaja ili njegove moi u svetu Rimljana,
nego zbog onog sna. Slutilo je na dobro, oseala je, to je ak i u ovo doba godine, kada je
najoptereeniji, admiral odgovorio na njen poziv. No, i bila je injenica da su stvari odlino tekle
otkako je Karausije, krajem prethodnog leta, odluio da koristi prihode od otetog plena za
finansiranje svojih aktivnosti. Flota je imala izuzetno uspenu sezonu i pokupila je mnogo plena,
koji je opet ubrzavao opremanje brodova i dalju zatitu obale. Moda je neprijatelj suvie iznuren
da bi ih dalje gnjavio.
Pod jabukovim drveem stajale su svetenice u plavim odedama, a iza njih druidi. Kada se
barka primakla, oni poee da pevaju.
"ta kau?" upita Karausije, jer rei su bile na drevnom nareju britanskog jezika.
"Pozdravljaju Branitelja, Sina Stotinu Kraljeva..."
On je delovao zbunjeno. "To je suvie velika ast, ako je meni namenjena. Moj otac je upravljao
barkom veoma nalik ovoj, po kanalima delte gde se Rena uliva u severno more."

"Duh poseduje plemenitost koja prevazilazi krv. Ali o tome emo govoriti drugi put", odvrati mu
ona.
Barka pristade, i Krausije stupi na obalu. Prila mu je Krida sa peharom dobrodolice,
nainjenim od obine gline, ali punim bistre vode sa Svetog kladenca, sa jakim ukusom gvoa.
Dierni je bilo milo to Krida nosi veo, koji je sakrivao moda neprijatan izraz lica.
Potom je predala gosta na staranje Levalu, kako bi ga nahranili i pokazali mu zgrade skupljene u
podnoju Tora, a svetenice je vratila na svakodnevne poslove. Ponovo su se sreli tek posle veere.
"Druidi izvode svoje obrede na Toru po danjem svetlu", govorila je Dierna dok je vodila
Karausija ka Putu Procesije. "Ali po noi on pripada svetenicama."
"Rimljani kau da Hekata vlada u satima tame, i da su vetice njene keri koje koriste senke
kako bi prikrile dela na koja se ne usuuju po danu", odvrati on.
"Misli li da smo arobnice?" Pred njima su se nalazili kameni stubovi koji uvaju Put. Ona
zastade i zagleda se u njega, i u dranju glave i ramena vide napetost koje ranije nije bilo. "Pa,
postoje trenuci, kada to zahteva dobrobit zemlje, kada moda i jesmo. Ali dajem ti re da ti neemo
nauditi, niti emo te vezati bilo kakvom magijom."
On poe za njom izmeu stubova, a onda naglo stade, trepui. "Moda neete ni morati... Ovde
ima dovoljno magije da zaara svakog oveka."
Dierna ga je gledala u oi. "Znai, ipak osea! Ti si hrabar ovek, Karausije. Ako ostane
pribran, Tor ti nee nauditi. Reu u ti samo ovoliko: ako su moje vizije istinite, ve si hodio ovim
putem..."
On je zapanjeno pogleda, ali ostatak puta preao je utke. Mesec, koji e sutradan biti pun, dizao
se iznad bregova i penjao istonim nebom. Prelazili su iz tame na svetlost i ponovo u tamu,
obilazei oko brda. Kada su stigli do vrha, mesec je ve bio visoko na nebu; kamenje u krugu
bacalo je otre, crne senke, ali oltar u sreditu bio je potpuno osvetljen, a srebrni sud sa vodom na
njemu sijao je kao da je osvetljen iznutra.
"Gospo, zato si me dovela ovamo?" Rei su bile grube, ali glas mu je drhtao, i znala je da
pokuava da kontrolie upravo svest o onome to je poricao.
"Budi miran, Karausije", tiho ree ona, obilazei na drugu stranu kamenog oltara. "Kada stoji
na palubi svog broda, zar ne oslukuje vetar i zar se ne trudi da oseti raspoloenje mora? Budi
miran i dozvoli da ti kamenje govori. Video si Teleri kako gleda u srebrnu iniju i zna da ti to nee
nauditi. Sada je na tebe red."
"Teleri je uila za svetenicu", uzviknu on. "Ja sam vojnik, a ne svetenik. Ne znam nita o
duhovnim stvarima - sve to sam postigao, postigao sam razumom i snagom."
"Zna ti vie nego to se sea!" uzvrati Dierna. "Ne lii na tebe da odustane pre nego to si i
pokuao. Pogledaj u iniju, gospodaru moj..." glas joj postade tih, "i reci mi ta vidi..."
Stajali su, gledajui se u oi, dok se mesec penjao sve vie, i mada se njemu to inilo vrlo dugo,
Dierna, navikla na ovakva bdenja, bila je odvojena od svih ovozemaljskih misli. Kako se tiina
produbljivala, sve jae je oseala da je, u nekom drugom vremenu i na nekom drugom mestu, ve
gledala preko oltara tog oveka.
Sada se on naglo zanjiha i zatetura napred, steui kamen dok se povijao nad srebrnom inijom.
Glava mu pade kao da je voda privlai. Dierna poloi ruke na njegove, smirujui ga i
uravnoteavajui mo koja je pulsirala kroz njega. Pogledala je u iniju neusmerenim pogledom
Vida, i kada poee da se pojavljuju slike, znala je da ona i Karausije vide jedno isto.
Na vodi je blistala meseina; videla je ostrvo okrueno srebrnim morem. Dierna ga nikada nije
videla budna, ali prepoznala je naizmenine prstenove kopna i vode, bogate njive blizu mora i
brodove u unutranjoj luci, a u sreditu ostrvo unutar ostrva, svo u stepenitima i terasama i
krunisano hramovima koji su bledo blistali na meseini. Ostrvo je bilo veliko koliko itava dolina
Avalona, ali po obrisima je bilo istovetno svetom Toru. Bila je to stara zemlja, majka Misterija.
Dierna je znala da vidi ostrvo sa koga su pobegli uitelji druida, ostrvo sada potopljeno duboko pod
morem.
Slika se irila; sada je gledala ostrvo sa terase sa mermernom balustradom. Kraj nje je stajao
mukarac. Na snanim rukama, kojima je stezao ogradu, nosio je istetovirane zmajeve, a na elu mu

je blistala kraljevska dijadema sunca, sada bleda na meseini. Kosa mu je bila crna i lice orlovsko,
ali poznavala je duh u njegovim oima.
On se okrete ka njoj i rairi oi. "Srce Plamena!"
Iznenada i neoekivano, Dierna oseti kako se u njoj, u odgovor, javlja elja. On posegnu ka njoj,
a sliku iznenada zapljusnu ogroman talas morske vode. Dierna je oseala kako joj srce tue dok je
ulagala svu svoju disciplinu da povrati staloenost. Kada je mogla ponovo da vidi, Karausije je
kleao, oslanjajui se na ruke i kolena, a iz prevrnute srebrne posude voda je curila po kamenu. Ona
pohita ka njemu.
"Duboko dii", apnu ona, drei ga za ramena dok drhtanje nije oslabilo. "Reci mi - ta si
video?"
"Ostrvo... na meseini..." On sede na pete, trljajui podlaktice, i konano je pogleda. "I ti si bila
tamo, ini mi se..." Potom odmahnu glavom. "A bilo je i drugih slika. Bio sam ovde!" On se divlje
osvrte. "Bila je borba, i neko je pokuavao da uniti kamenje!" On se namrti i zagleda se u nju.
"Sada je prestalo. Ne mogu vie da se setim..."
Dierna uzdahnu, poelevi da ga zagrli kao to je zagrlila onog drugog, tako davno. Ali nije bilo
na njoj da mu kae za vezu izmeu njih, ako je ve sam nije svestan. Zapravo, ni ona sama nije bila
sigurna ta je vizija znaila; pojmila je samo oseanja unutar nje. Volela je ovog mukarca u nekom
drugom ivotu - moda i u vie njih - a kad je razmislila o njihovom prvom susretu, shvatila je da
ga jo voli. Ona je svetenica, nauena da kontrolie i srce i volju, i ak i prema ljudima koji su
zaeli njenu decu nije oseala nita drugo do potovanje i strast obreda. Kako je mogla da bude
toliko slepa?
"Bio si kralj mora", tiho ree ona, "nekada davno, u zemlji koje vie nema. Britanija je oduvek
bila usmerena ka moru. A ovde opstaje deli te tradicije. to se tie kamenja..." Ona proguta
knedlu. "Nekada davno, mladi po imenu Gaven umro je ovde, branei ga. I on je bio sveti kralj. Ne
znam jesi li to bio ti, ili si samo, kao ratnik, video prizor te borbe. Ali verujem da si ponovo roen
kako bi opet mogao da bude zatitnik Britanije."
"Zakleo sam se da u sluiti imperatora..." ree Karausije drhtavim glasom. "Zato mi je ovo
pokazano? Ja nisam kralj."
Dierna slee ramenima. "Titula nije bitna. Bitna je samo posveenost, a ti si je ve primio kada si
dao svoju krv za posveenje tvrave. Tvoja dua je kraljevska, ti si gospodar mora i vezan si za
Misterije. Mislim da e doi dan kada e morati da odlui hoe li prihvatiti svoju sudbinu."
On ustade, i ona oseti kao im se volje sukobljavaju. U tom oveku svakako je bilo snage, ma
koliko neobuene. Uinila je ono to joj je naloila Boginja. ta god on odlui, ona to mora da
prihvati. Ona ga utke povede niz brdo.
Ujutro im je stigla vest o hitnoj poruci za Karausija. Dierna naredi da glasnika dovedu na ostrvo,
vezanih oiju, i ostavi ga da eka dok je admiral vadio svitak iz kone kutije.
"Razbojnici?" upita ona kad vide kako mu se lice menja.
On odmahnu glavom, pokazujui istovremeno oajanje i bes. "Ne Saksonci - ovo je poruka od
lopova u Rimu!" On ponovo pogleda svitak, prevodei naglas.
"Optuen sam za udruivanje sa neprijateljima Rima i za protivljenje imperatoru... Kau da sam
namerno ekao da napadam gusare na putu kui, kako bih mogao da im otmem plen! Budale - zar
misle da mogu svuda da budem ili da itam misli varvarima?" Ona vrati pergament i bezvoljno se
nasmeja. "Oito ba tako misle, jer me optuuju za tajne dogovore sa pljakaima; navodno sam ih
upuivao gde da napadnu i posle s njima delio plen." On odmahnu glavom. "Tu nee biti nikakvih
tajni ako bih se ikada okrenuo protiv Rima!"
"Ali ti si taj ovac troio na Britaniju!"
"Tano, ali hoe li mi poverovati? Pozvan sam u Rim, da mi sudi sam imperator. ak i ako me
oslobode, svakako e me rasporediti na drugi kraj imperije i nikada me vie nee pustiti da se
vratim u Britaniju."
"Nemoj ii!" uzviknu ona.
Karausije odmahnu glavom. "Poloio sam zavet imperatoru..."

"Poloio si zavet i ovoj zemlji, i druge zavete pre toga, da e braniti Misterije. Zar to moe iko
drugi u Dioklecijanovoj vojsci?"
"Ako odbijem, postau pobunjenik. To e znaiti graanski rat." On je mrano pogleda.
"Ko moe da te zaustavi? Maksimijan je zauzet Francima na Reni, a Dioklecijan Gotima na
Danuviusu. Nemaju snage da obuzdaju jednog admirala koji je malo zastranio, a koji, ma ta mislili
o njegovim metodama, ipak titi imperiju. A ako i doe do rata, nee biti prvi put." Ona izdra
njegov pogled. "I sam Dioklecijan je sin robova, iju je slavu predskazala druidska svetenica u
Galiji. Moja re je po snazi jednaka njenoj."
On rairi oi. "Ne elim da budem imperator!"
Dierna se iskezi. "Vrati se svojoj floti, Krausije, i vidi hoe li te podrati. Moliu se bogovima da
te uvaju. Ako doe do borbe, moda i nee imati drugog izbora do da prihvati plodove svoje
pobede!"
Teleri je upuivala slukinju koje haljine da spakuje za putovanje iz tvrave Dubris u vilu, kada
se na vratima njenih odaja pojavi legionar.
"Gospo, stigao je glasnik. Moete li da doete?"
"Je li se neto desilo admiralu?" Njeno srce naglo ubrza, i na trenutak nije znala je li to od nade
ili straha. Karausije se pre godinu dana pobunio protiv imperatora i ojaao flotu, i saksonski napadi
su oslabili. Ove godine nameravao je da uini jo vie.
Pre tri dana otisnuo se na more, da premesti rat u saksonske zemlje. Ako bi uspeo da im spali
sela, moda ne bi vie bili toliko voljni da pljakaju Britaniju. No, u aru bitke moe da bude
pogoen ak i zapovednik. Oseala se kao izdajnik. Mu je bio dobar prema njoj i branio je njen
narod. Zgrozila se kad je shvatila koliko se gadi dunosti koja je primorava da ostane sa njim.
"Mislim da nije", ree legionar. "Mislim da je poruka za Karausija, a ne od njega. Ali ovaj
momak jedva govori latinski, a njegov britanski je nekakav dijalekat koji niko od nas ne razume."
"U redu." Ona dovri uputstva slukinji i poe sa vojnikom do straare.
Glasnik, postariji ovek u izbledeloj ribarskoj tunici koji je zijao u kamene zidove kao da se
bojao da e pasti na njega, mirno je ekao. Kada ga je pozdravila narejem Durnovarije, sav je
sinuo.
"Iz Armorike je", promrmlja ona kada glasnik poe da govori. "Njihov narod esto trguje sa
naim, i govor im je prilino slian." Teleri se nae napred, mrtei se. Glasnik je jo govorio kada
je u odaju uao Alektus.
"Je li Maksimijan krenuo na nas?" upita Alektus na latinskom kada je glasnik zavrio priu.
"Tako on kae", odvrati Teleri. "Ali zato bi imperatori krenuli ba sada? Mislila sam da je
Dioklecijan prihvatio Karausijevo pobijanje optubi i da mu je oprostio to nije posluao nareenje
za povratak."
"To je bilo prole godine", mrano ree Alektus, "kada su se imperatori borili na Reni. Ali ovog
prolea stigla je vest da je Maksimijan sklopio mir sa Frnacima u Belgiki. Zar si zaista mislila da e
Rim veito trpeti nae odbijanje poslunosti? Verovatno ne treba da se zaudimo ako je mlai
imperator iskoristio zatije da izgradi flotu u Armorici." On stegnu usne. "Na kraju krajeva, i mi
smo ovde gradili flotu. Voleo bih samo da smo imali vie vremena za pripreme!"
"Ali Karausije ne eli da se bori protiv Maksimijana! On je poloio zavet imperatorima!"
uzviknu Teleri.
"Zavet poloen krvlju u Portus Adurni vredi vie. Bila si tamo - ula si ga kad se obavezao da e
braniti ovu zemlju."
Teleri je zamiljeno gledala Alektusovo uspravno dranje, i nehotice razmiljajui o tome koliko
mu vojniki ivot prija. Karausije jeste veliki ratnik, ali mladieve finansijske vetine omoguile su
im da vode rat. Zbunjenost zbog koje je ranije izgledao jo mlai nego to jeste sada se pretvorila u
ponos.
"Ti eli da se on pobuni", polako ree ona. "Ti eli da se on proglasi za imperatora Britanije!"
"Da, elim. Hriani kau da ovek ne moe da slui dva gospodara, i doao je trenutak da se
Karausije odlui." Alektus prie otvorenoj kapiji i zagleda se ka moru. "Kad trgovina oivljava, ne

dobijaju samo trgovci. Ti to moda ne moe da vidi, ali ja znam odakle potie novac i kuda
odlazi. Sada svima dobro ide. U hramovima se mole za Karausija, ako nisi znala, kao da je ve
imperator... Neka onda i postane gospodar kakav nam je potreban. Maksimijan e ga naterati da se
odlui!"
Alektus odmahnu glavom, izvue iz torbice za pojasom votane tablice i okrete se ka ribaru.
"Pitaj ga koliko je brodova video i koliko ljudi nose. Pitaj ga kada su isplovili", otro ree on.
"Ako ne mogu da stojim kraj svog zapovednika sa maem u ruci, mogu da mu dam ono to je
moda i vrednije - informacije koje su mu potrebne za planiranje bitke i flotu spremnu da ga prati!
Brzo - brod sa ovom porukom mora da uhvati plimu!"
Rimljani se bore protiv Rimljana! Teleri se stresla i od same pomisli. Boginjo, zatiti Krausija!
poe ona da se moli, posramljena grozniavou u Alektusovom pogledu, i oprosti mi to sam
sumnjala! Noas u ponovo pogledati u srebrnu iniju. Moda e i Dierna imati vesti za mene.
Ribar ih je naizmenino gledao, pokuavjaui da shvati. Teleri duboko uzdahnu i poe da ga
ispituje.
Karausije je stajao na zadnjoj palubi 'Oriona', blago se njiui dok se trirema ljuljala na talasima,
skupljenih jedara. Najnii red veslaa bio je sasvim dovoljan da odrava poloaj, dok su se drugi
odmarali. Ostali brodovi pod njegovom komandom drali su formaciju u tri reda, osim jednog brzog
jedrenjaka koji je poslao u potragu za neprijateljem. Sa leve strane pramca videla se zemlja, puna
zelenih bregova i peanih ravnica, oiviena sa zapada kamenitim liticama. Obala je delovala
mirno, ali povremeno nabiranje vode otkrivalo je postojanje skrivenih struja.
'Orion' je bio dovren preko zime, najvei njegov brod, ravan drevnim triremama, a drvo mu se
beliasto presijavalo na suncu. Na pramcu je bio izdeljan lovac koji cilja u nevidljivi plen. Lik mu
je bio rimljanski, ali ime broda predloila je Dierna. Rekla je da u tom sazveu postoji mo koja e
im doneti pobedu.
No, na krmi se nalazilo svetilite sa boginjom, u punoj ratnoj opremi - lem, tit i koplje.
Rimljanski oficiri obraali su joj se kao Minervi, ali i nju je predloila Vrhovna svetenica, rekavi
Karausiju da je u molitvama pominje kao Brigu, koja se potuje u Avalonu, na Devojakom ostrvu.
"Gospo, prizivam te teka srca", promrmlja Karausije. "Ne elim da se borim protiv
Maksimijana. Daj mi znak, kako bih video svoj put, a ako se budemo borili, radi hrabrih ljudi koji
me prate, budi milostiva prema njima i podari nam pobedu."
On baci na oltar aku ita i poli ga vinom. Menekrat, koga je sGm odabrao za kapetana 'Oriona',
uze malo tamjana i baci ga na ugljevlje. Miris mora prijatno se pomeao sa mirisom tamjana.
No, ak i dok se molio, admiralov um je proraunavao, planirao, pripremao se za sukob.
Alektusova poruka nagnala je Karausija da se urno vrati iz delte Rene, a kada je stigao u Dubris,
odredi iz Rutupije i Adurnije ve su ekali da mu se pridrue. Stigla je i nova poruka od Teleri Maksimijanova flota otisnula se na more i sada je napredovala uz kanal. Lino ih je Teleri videla u
viziji, tri odreda od po deset brodova, prepunih ljudi. Karausijeve ukupne snage bile su vee, ali
morao je da misli i na zatitu provincije, dok je Maksimijan mogao da se obrui sa punom snagom
na bilo koju tvravu koju odabere.
Teleri je pisala kako je Vrhovna svetenica obeala da e prizvati vetrove koji e usporiti
Maksimijana, ali kako nee moi predugo da odlae susret. Sasvim dovoljno, pomisli Karausije, jer
isti vetar je njih nosio niz kanal, i sada su se ve promicali kraj Portus Adurni.
Snage su bile nejednake, ali Maksimijan mora da se snalazi sa robovima i unajmljenim ribarima,
uz po koga oficira povuenog iz patrola po Sredozemlju i Reni. Imperator e se nadati da uhvati
neprijatelja u klopku kraj obale i da ga primora na borbu na palubama, gde e moi da iskoristi
ukrcane legionare.
No, brodovi britanske flote mogli su da pokretljivou nadoknade nedostatak ljudstva. Karausije
je ponavljao u sebi da se uva preteranog samopouzdanja. Saksonci, sa kojima je navikao da se
bori, bili su dobri mornari, ali u borbi su traili pojedinanu slavu, a ne zajedniku pobedu.
Karausijevi ljudi nikada se nisu borili protiv brodova sa rimljanskom disciplinom. S druge strane,
neprijatelj ne poznaje kanal, i moda e i samo to danas biti dovoljna prednsot.

Shvativi da ga ljudi gledaju, on dovri molitvu i zatvori vrata oltara. Menekrat uze lopaticu i
baci ugljevlje u more. Karausije se osvrte i iskezi se. Imao je dobar brod, od bronzane grede koja je
sekla talase tik ispod povrine vode, pa do tekih lanenih jedara. I imao je i dobre ljude - oficire koji
su sem potpune vojne obuke imali za sobom i dve godine borbe protiv gusara, dvadeset iskusnih
legionara, i sto ezdeset dvojicu slobodnih veslaa, spremnih da brane Britaniju. A bogovi su im
poslali vedar proleni dan, sa tek ponekim oblakom i blagim vetrom u lea, taman dovoljnim da
napravi snenobelu penu na duboko modrim talasima; dan po kome se rado ide u smrt ili u pobedu.
Nedostajao mu je Alektus, iji su mu otar um i sarkastini humor razvedrili mnoge mrane
asove. No, iako je mladi zaista zasluivao svoje mesto u admiralovom tabu, nije imao stomak za
more.
Galebovi su leteli oko katarke, a onda se uputie ka kopnu, pernati pirati jo pohlepniji od
Saksonaca. Budite strpljivi, pomisli admiral, uskoro ete imati hrane.
Sa pramca dopre uzvik osmatraa, i Karausije se ukoi, zaklonivi oi jednom rukom dok je
gledao more.
"Jedrenjak!" ponovo povika osmatra. "Pribliava se punim veslima..."
"Koji signal?" prodera se admiral, preskaui po dve stpenice do prolaza izmeu klupa sa
veslaima.
"Neprijatelj na vidiku!"
Sada je i Karausije video katarku i belu penu dok su veslai leteli preko talasa. Brodi je sve vie
rastao, sve dok nije urno priao, kao pae koje se vraa pod majino okrilje. Karausiju se zgri
eludac. Doao je trneutak odluke.
"Kolike snage?" povika admiral, steui ogradu.
"Tri odreda - dolaze uz kanal, u formaciji krstarice, pod lakim jedrima."
Karausije oseti da ga dogaaji obuzimaju. "Spremaju se za iskrcavanje u Portus Adurni, i hoe
da prenoe dalje od obale i da nas nou iznenade. Umesto toga, iznenadiemo mi njih, momci." On
se okrete ka posadi. "Podignite tit!"
Dok je pozlaeni tit klizio navie, u njemu blesnu sunce kao da je zvezda padalica. Sjaj je
predstavljao rizik, ali ak i ako neki otrooki neprijatelj i primeti blesak, ne bi znao kako da ga
protumai ukoliko ne vidi i jedra. Iza Karausija, platno koje je titilo veslae smota se uz buno
utanje. Ljudi su proveravali je li im oruje pri ruci, i gornji i srednji red veslaa poseda na mesta.
Pljuskanje talasa o bok broda delovalo je preglasno u nagloj tiini. Preko palube prelete senka;
Karausije die pogled i ugleda jasan obris orla. Sunce je bilo gotovo nad njim, pa se ptica ocrtavala
na nebu kao crna silueta. Skliznula je kraj njih, zaokrenula u blesku crnog i belog perja, pa nainila
krug oko broda, jednom, drugi i trei put. Potom uz krik odlete ka jugu, kao da vodi Britance ka
neprijatelju.
"Znak!" Karausije je jedva uo Menekratov uzvik od tutnjave u sopstvenim uima. Bogovi su ga
usliili; sve sumnje nestadoe.
"Gospodar Nebesa nam ih je predao. Napred! Orao nam je pokazao put!"
Paluba mu zadrhta pod nogama kad se stotinu osam vesala podie i zaroni u more. 'Orion' jurnu
napred, malo se nakrivi, a onda konano glatko krenu kada su veslai uskladili ritam sa sve jaim
ubrzanjem preko talasa. Iza njih su ile tri vee trireme, tako postorjene da se ni po katarkama nije
moglo jasno videti koliko ih je. Sa obe strane imali su po kolonu lakih brodova; i oni su, primeti
admiral sa zadovoljstvom, savreno odravali formaciju.
Karausije zatrepta i zakloni oi rukom. Na horizontu se ponovo pojavi beli blesak, i on se iskezi.
"Hodite, mili moji, samo hodite - ne moete videti koliko nas je - recite sebi da emo biti lak plen i
hodite ovamo!"
Neprijatelj kao da ga je uo. Kako se na vidiku pojavljivao ostatak Maksimijanove flote,
Karausije primeti kako se jedra na njima urno skupljaju, i kako se oko bokova pojavljuje pena dok
su prelazili na vesla. Formacija klina u kojoj su plovili sada se sabi, ali nisu usporili. Karausije dade
znak trubau.
Menekrat izdade nareenje. Krmano 'Oriona' nasloni se na krmu svom teinom, i paluba se nae
dok je veliki brod zapoinjao otar zaokret nadesno. Niz katarki za njima zadrhta dok su ih brodovi

u koloni sledili u zaokretu. 'Orionovi' veslai nastavie sa zamasima, ali brodovi iza njih su
ubrzavali, a manji, bri brodovi u spoljanjim kolonama hitali su napred i skretali na obe strane.
"Orione", apnu on, "evo idu tvoji lovaki psi! Neka im bogovi podare dobar lov!" Rimljanski
zapovednik pokuae da ih uhvati kukama i napadne preko palube, na uobiajen nain, kako bi
iskoristio brojanu prednost. Cilj britanske flote mora biti da unite ili onesposobe to vie
neprijateljskih brodova pre nego to ih ovi uhvate kukama.
Sve vie su se pribliavali. Karausijev titonoa donese mu tit i kacigu. Na palubu donee
koplja, i 'Orionovi' vojnici su ih gomilali na prednjoj i zadnjoj palubi, dok su prakai pripremali
kamenje. Sada je na najblioj triremi ve video sjaj neprijateljskih oklopa. Poslednji put se osvrnuo.
Admiral moe da planira strategiju, ali svaki kapetan procenuje, u situaciji koja se menja iz asa u
as, kako da sprovede u delo primljena nareenja. Sada je kocka baena, pomisli Karausije sa
neobinim olakanjem, i on vie nije vaniji od bilo kod drugog vojnika.
'Orion' se nae u stranu, jer je Menekrat naredio da skrenu ka manjem brodu koji je odabrao za
prvi plen. Neprijatelj, uvidevi opasnost, poe takoe da skree, i vie nisu bili u prilici da se sudare
pramcima, ali britanska trirema imala je dovoljnu brzinu i sudar je bio neizbean. Vesla sa leve
strane podigoe se visoko iz vode kad su se brodovi pribliili, i 'Orionova' tek naotrena greda probi
se kroz neprijateljska vesla i zadera bok drugog broda. Ovaj nije bio uniten, ali je, barem zasad, bio
izbaen iz stroja. Jedno koplje pade na palubu i zazveketa; kao u odgovor, 'Orionovi' veslai dadoe
se ponovo na posao i povukoe ga izvan dometa, hitajui ka glavnini neprijatelja.
Uzvici i trube sa obe strane govorili su Karausiju da su bone kolone poele da napadaju
neprijateljski klin otpozadi; ak i laki brodovi mogu da nanesu veliku tetu udarajui gredom po
krmi.
Naredni protivnik, laa po imenu 'Herkul', prekasno je primetio opasnost u kojoj se naao.
Karausije skoi u prolaz i zgrabi jednu gredu, kako ne bi pao kada 'Orion' zdrobi neprijatelja. Grede
zakripae i nekoliko kopalja dolete preko boka, ali Menekratovi ljudi su ve veslali unazad,
odvajajui 'Oriona' pre nego to bi neprijateljski brod mogao da se sredi i uzvrati. Jedan mornar
pade s kopljem u ramenu, ali ostali nisu posegnuli za orujem, znajui da e ga uskoro osvetiti.
Nalet vike i sudar oruja oglasie da je neko sa drugog broda uspeo da nabaci kuke i prikljui se
borbi. No, 'Orion' je hitao dalje. Katarke su se njihale na vodi kao kronje drvea na oluji. Iza njih je
video stenovite litice na obali, sada znatno blie.
Kraj glave mu zazuja kamenje iz praki, i osmatra pade. Istog asa jedan mornar priskoi da ga
podigne; ovaj je psovao, i videlo se kako mu lije krv iz rupe na slepoonici. Brod sa koga su ih
gaali sada je zaokretao ka njima, ali ne dovoljno brzo. Jedan Menekratov uzvik posla 'Orion' u
juri ka nezatienom boku neprijatelja.
Zarili su se u njega, a slomljena vesla letela su na sve strane kao iverje. Komad drveta zabi se
jednom veslau u vrat kao strela, i ovaj pade. 'Orionov' pramac sunu nanie dok je neprijateljski
brod tonuo. Kroz vazduh zazvidae kuke, ali mornari su uspeli da ih odbiju. Karausije je nekoliko
trenutaka strepeo da e ostati zaglavljeni zajedno, ali 'Orion' je opet uspeo da se otrgne. Obala je
bivala sve blia. Karausije pogleda u sunce i shvati da ih popodnevna plima vue ka kopnu. On
zgrabi trubaa za ruku i poe da mu vie na uvo.
Sledeeg trenutka nad zveketom umiruih brodova i ljudi pronese se zvuk trube. 'Orion' poe
unazad, i Rimljani pobedonosno zagalamie. No, oni nisu poznavali ovu obalu i njene plime.
Dok su britanski brodovi poinjali da se povlae, Rimljani su pokuavali da ih gone, ali
neprijateljske trireme bile su tee i loije opremljene, pa su se sporije kretale. Rimljani su pretei
urlikali dok su se njihovi pokretljiviji protivnici pregrupisali, ekajui da plima ojaa i povue
neprijatelje prema preteoj britanskoj obali. Rimljanski kapetani shvatili su opasnost i poeli da
skreu panju sa bitke na more. Nekolicina, ve suvie blizu obale da bi se spasli, okrenue pramce
ka kopnu, traei uvale da se nasuu. Ostali, dok su im vesla lupala po zapenuanoj vodi, polako su
se udaljavali od obale, hitajui na otvoreno more.
Karausije je ekao, glave pune prorauna vremena i razdaljine, a 'Orion' je gonio neprijatelje,
spreman da im presee odstupnicu ukoliko se isuvie udalje. Iza zapenuanih struja, obala se
izvijala u plitak zaliv. Kad je to primetio, admiral se ponovo obrati trubau.

Zvuk roga ponovo se pronese preko talasa - 'Orion' je pozivao svoje lovake pse da opet
napadnu. Karausije pokaza ka najveem od preostalih neprijteljskih brodova, i paluba se nae kada
je njihov brod poeo da se okree. Vesla su sevala sve hitrije, u brzom ritmu koji se moe odravati
samo onoliko koliko je potrebno da se priblie drugom brodu za poslednjih nekoliko duina.
Karausije je sada ve mogao da razabere lica. Primetio je centuriona sa kojim je sluio na Reni,
dok su obojica bili jo gotovo deaci, i podigao je ma u znak pozdrava. Neprijateljski brod,
uvidevi opasnost, pokua da skrene; admiral primeti izdeljanu morsku nimfu na pramcu. No, brod
je veslao protiv plime, dok je 'Orion' imao snagu mora iza sebe. Sudarie se uz prodoran tresak od
koga se oba broda izdigoe, dok su ljudi padali sa paluba.
Karausije pade na kolena, zurei u naoruane ljude koji su se rojili oko njega. Sudar ih je proneo
gotovo do polovine drugog broda; nije bilo potrebe za bacanjem kuka kako bi ostali povezani, a
snaga vesala nikako ne bi mogla da ih razdvoji. Veslai su ve poskakali sa klupa, grabei oruje.
Jedan ma sinu iznad njega; admiral se podie na noge, isturivi tit, i zaboravi na sve misli sem na
potrebu da se brani.
Protivnici su bili veterani iz hiljada ovakvih sudara. Brzo su se oporavili od udara i poeli
pregrupisavanje, probijajui se preko prednje palube 'Oriona' smrtonosnom delotvornou.
Karausije je primao njihove udarce titom i gurao ga iz sve snage. Zateturao se od udarca po ivici
kacige, ali sledeeg trenutka neki mornar i vesla, u smrtonosnom zagrljaju, padoe preko njegovog
protivnika i bacie ga preko ograde.
urno apnuvi molitvu zahvlanicu, Karausije se podie na noge. Tela su padala u vodu ili leala
na veslima. Gde god je bilo mesta da se stoji, ljudi su se borili maevima i kratkim kopljima. Borba
se prenela i na drugi brod, ali nije mogao da vidi ko pobeuje. On brzo udahnu kada vide liticu kako
se nadnosi nad njih.
Senka litice pala je preko oba broda, i nekoliko ljudi podie pogled, ali veina je bila suvie
obuzeta borbom. Sledeeg asa bilo je prekasno. Rimljanski brod udari bokom o stenje, otkliza uvis
i porinu se uz bunu lomljavu greda. 'Orionov' pramac, odglavljen od udarca, zakripa i poe da se
oslobaa.
Rimljanski brod bio je gotov, ali posada je i dalje ostala da se bori na 'Orionu'. Karausije
zakripa zubima i prikupi poslednju snagu dok su novi legionari skakali na njegovu palubu preko
neprijateljske ograde to je tonula.
Mislio je da je boj dotad bio estok, ali sada je bio deset puta ei, mnogo ogoreniji nego
protiv saksonskih gusara. Karausije oseti da mu se ruka sa maem umara; ruka sa titom ga je bolela
od mnogih primljenih udaraca. Krvario je iz desetak posekotina; uskoro e ga gubitak krvi usporiti.
Odvojili su se od rimljanske lae i sada su i sami bili na milost i nemilost plime; nije bilo nikoga ko
bi se prihvatio krme.
Leevi su leali svuda unaokolo, ali centurion i jo jedan ovek preskoie mrtva tela i jurnue.
Karausije rairi noge i pripremi se za odbranu. Moda je trebalo da se zadovolji planiranjem bitke i
da ostane na obali; Maksimijan je svakako uinio upravo tako. Mladii nikada ne veruju da e
poginuti, seti se on dok mu se ma sputao na kacigu, pokidavi preicu i oborivi je; niti starci,
pomisli on dok je primoravao umornu ruku da se podigne i blokira naredni udarac.
Okliznuo se na neiju krv i pao na jedno koleno. Pogledavi preko ramena, shvatio je da ga je
borba donela do Gospinog oltara. On brzo udahnu i polako izdahnu, i oajanje ustupi mesto
ogromnoj smirenosti. Gospo, moj ivot pripada tebi, kriknu njegov duh.
Nad njim se podie senka. Karausije pokua da podigne tit, znajui da nee imati vremena. A
onda oseti drhtaj u daskama; paluba se prope, i udarac koji bi mu raspolutio lobanju ode u stranu.
On ugleda nezatieni vrat neprijatelja i zamahnu; krv iknu u purpurnom mlazu dok je Rimljanin
padao.
Karausije se trudio da se ispravi, oslanjajui se o ma. Oko njega nije bilo nikoga ivog. On se
podie na noge i shvati da se obala vie ne kree. Samo tlo Britanije posegnulo je da ga spase;
'Orion' je bio nasukan.

Borba na palubi bila je zavrena. Preiveli su se ispravljali, i pod slojevima krvi Karausije u
njima prepoznade svoje ljude. Ostali brodovi jo su plutali tik kraj obale, i veina ih je bila
britanska.
iv sam! Zurio je oko sebe, obuzet ogromnim uenjem. Pobeda je naa... Na licu kipa nad
oltarom kao da se na trenutak video osmeh.
Te noi, vei britanski brodovi usidrili su se u pliacima uvale, dok su manji namerno nasukani
na pesak. Ljudi su podigli logor na oblinjoj livadi i podelili sledovanja, a kako su se vesti irile
itavim krajem, stizala su kola, nosei hranu i pie za proslavu.
Zapovednika su posadili na hrpu drveta, pokrivenu platevima uzetim od neprijatelja. Karausije
je govorio u sebi kako bi trebalo da izdaje nareenja, da pravi nove planove, ali vrtelo mu se u glavi
od gubitka krvi i vina koje je neko naao na jednom zarobljenom brodu. A i bio je suvie srean.
Vee je bilo divno, a ljudi, njegovi ljudi, bili su najbolji i najhrabriji ljudi koje je ikada imao neki
zapovednik. Sve ih je gledao sa licem blistavim kao sunce na zalasku, a oni su mu uzvraali
pohvalama, sve glasnijim kako je pristizalo vie vina.
"Nee nam se vie niko smejati kao provincijskim budalama!" povika jedan vesla.
"Britanski brodovi su najbolji, kao i britanski mornari!"
"Nije ni trebalo primati nareenja od glupaka iz Rima", mrmljao je neko.
"Ove vode pripadaju Britaniji, i mi emo ih braniti!"
"Karausije e ih braniti!" Obala je odjekivala od njegovog imena.
"Karausija za imperatora!" povika Menekrat, izvlaei ma.
"Imperator, imperator..." Jedan po jedan, itava flota prihvati uzvik.
Karausije je bio zapljusnut njihovim osenajima. Jupiterov Orao poveo ga je u bitku, a Gospa od
Britanije spasla mu je ivot. Nije vie mogao da sumnja, i kada su ga njegovi ljudi podigli na tit
kako bi ga proglasili za imperatora, on podie ruke, prihvatajui njihovu ljubav i njihovu zemlju.
14.
Ponekad, kad bi se vazduh nad bregovima zgusnuo, a magla skotrljala preko movara, Teleri je
gotovo mogla da zamisli kako je ponovo u Avalonu. Uvek ju je udilo to joj ta pomisao nanosi
toliki bol. Ovo nije Letnja Zemlja, govorila je u sebi dok ju je konj nosio putem, nego movare u
zemlji Briganta; a ona nije vie svetenica Avalona, nego ena imperatora Britanije.
Jaha ispred nje zaustavio je konja i upitno je pogledao, kao da je uo njen uzdah. Teleri nekako
uspe da se nasmei. Za dve godine od kako je Karausije proglaen za imperatora, Alektus joj je
postao dobar prijatelj. On nije imao izdrljivosti za duge mareve, i svakako nije bio za mornara, ali
za pisaim stolom bio je pravo udo, a imperatoru su, ak vie nego i zapovedniku, takvi ljudi
neophodni za opstanak.
Ponekad ju je udilo to je Karausije tako dugo zadrao svoj poloaj. Kada je prihvatio zahtev
vojske i proglasio se za imperatora, Teleri je oekivala da e se Rim obruiti na njih ognjem i
maem u roku od nekoliko meseci. No, izgleda da je gospodar Britanije mogao da se pobuni sa vie
izgleda na uspeh od generala iz bilo koje druge provincije - barem ako vlada morima i uiva
podrku Avalona. Ipak, inilo joj se da se i Karausije iznenadio kada je Maksimijan, poto je
izgubio pomorsku bitku, na njegovo proglaenje reagovao krutim, zvaninim pismom u kome ga je
pozdravio kao bratskog imperatora.
Rimljani su svakako imali neke svoje razloge: Maksimijanov mir sa Francima nije bio dugog
veka; jo je pokuavao da ih sprei da pregaze Galiju, istvoremeno umirujui Alamane na Reni, a
Dioklecijan se na Danuviusu borio protiv Sarmata i Gota. Prialo se i o borbama u Siriji. Rim nije
imao koga da poalje u bitku na nekom treem mestu. Dok god Britanija ne bude ugrozila neki
drugi deo imperije, imaperatori e smatrati da mogu da je prepuste samoj sebi. A i Karausije je
postepeno uio da vladanje Britanijom nije samo odbrana obala od Saksonaca.
Teleri baci pogled ka sivom kamenom zidu koji je vijugao preko bregova. Sa druge strane zida
bili su slobodni Pikti, a iako su poreklom Kelti kao i Briganti sa ove strane zida, divlja plemena iz

Albe sejala su uas meu svojim romanizovanim roacima, jednak uasu koji su juni Britanci
oseali pred Saksoncima, a pri tom dugotrajniji.
Teleri navue kapuljau dublje na lice. Magla je postala gua, a to joj je pomoglo da misli samo
na put pred sobom, oivien sivilom. Pesak na putu bio je taman od vlage. Ako ovako nastavi,
morae da upale baklje, iako je bila tek sredina popodneva. Njihov vodi zastade, podigavi ruku, i
Teleri zaustavi svog konja, oslukujui. Bilo je teko razlikovati zvuke po takvom vremenu, ali
neto se pribliavalo...
Pratnja smesta stade oko nje, spremnih kopalja. Mogli su da se bore, ali bilo bi glupo beati kada
i put jedva mogu da vide. Ona nape sluh i razabra ritmino trupkanje i zveckanje; svakako suvie
pravilno za divlje piktske konjanike. Postajalo je sve blie i glasnije. Alektus okrete konja da
zaprei put ispred nje. Teleri zau struganje metala dok je on izvlaio ma. Pitala se ume li da ga
valjano koristi. Znala je da veba sa jednim centurionom, ali obuku je poeo tek pre dve godine.
Ipak, prijala joj je njegova odlunost da se postavi izmeu nje i opasnosti.
Na trenutak se nita nije micalo. Zatim se iz magle pojavie oblija, a potom itav odred
legionara stade tano pred njom.
"Gaj Martinije, option, garnizon Vindolanda; poslati smo da vas titimo, gospo carice", zvanino
pozdravi on.
"Ali, gospa Teleri ima pratnju..." poe Alektus.
"Mi smo tu kao pojaanje do Korstopituma", mrano ree option. "Noas su se Pikti probili kod
Verkovicijuma. Imperator je poao za njima, a nas je poslao da vas u bezbednosti ispratimo do
tvrave." oveku kao da je bilo neprijatno to je postao obian uvar dok se njegovi drugari ludo
provode.
Karausije je eleo da ona ostane u bezbednosti, u Eburakumu, i Teleri je sada razumela i zato.
Oduvek je smatrala Zid preprekom nepremostivom koliko i magle oko Avalona, ali ta kamena traka
sada je izgledala tako krhko u prostranstvu movara. To je samo ljudsko delo, a ono to jedni ljudi
sagrade drugi mogu da porue.
Kada su stigli u Korstopitum, ve je padao mrak, a magla se pretvorila u sitnu kiu. Grad je imao
dobar poloaj, na severnoj obali reke, gde se vojni put ukrtao sa starom putanjom za Albu. Ranijih
godina stanovnitvo se uveavalo, jer su dolazile zanatlije da rade za vojsku i ljudi zadueni za
upravljanje vojnim dobrima. No, dok je Teleri jahala glavnom ulicom ka konaitu, sa kiom koja
joj je kvasila vrat i butine, gradi je izgledao jadno. Mnoge zgrade bile su naputene, a ostale su
vapile za opravkama.
No, ve godinama je svaki imperator koji bi doao da obie Zid odsedao u Korstopitumu, a
slubeno konaite bilo je prostrano i udobno. Mada nije bilo mozaika, drveni podovi bili su
pokriveni debelim ilimima sa prugama u stilu lokalnih plemena, i bilo je nekog primitivnog arma
u prizorima iz lova koje je neki dokoni vojnik nacrtao na zidu. Suva odea i topao mangal
postepeno odagnae jezu, i kad se pridruila Alektusu u velikoj trpezariji Teleri se dovoljno
oporavila da bi mogla da sa saoseanjem saslua njegove brige.
"Imperator je snaan ovek, i nai bogovi ga tite", odvrati ona kada se on po trei put upitao gde
e se Karausije skloniti od kie. "oveku koji je navikao da se dri na palubi tokom najgorih oluja
svakako nee biti teko da izdri malo kie."
Alektus se strese, a onda se nasmei; od toga nestadoe bore zabrinutosti zbog kojih je inae
izgledao stariji.
"Ume on da se brine o sebi", ponovi Teleri. "Tako mi je milo to si tu sa mnom!"
"Nae udruivanje je dobro ispalo." On se uozbiljio, ali i dalje je zadrao onaj deaki izraz lica
koji joj se toliko dopadao. "On ima snagu i mo da povede ljude za sobom. Ja umem da mislim, da
proraunavam, pamtim i predviam ono to ovek od dela nema vremena da primeuje. A ti, moja
gospo, ti si Sveta Kraljica. Tvoja ljubav sve ini vrednim!"
Ljubav? Teleri podie jednu obrvu, ali je outala, ne elei da mu kvari veru. Volela je Diernu, i
Avalon, a to joj je oduzeto. Karausije joj je dolaizo u postelju znatno ee otkako je postao
imperator, pa mu je trebao naslednik, ali ona mu nije rodila dete. Moda bi ih beba zbliila; ovako

je nauila da mua posmatra sa potovanjem, pa ak i sa neto naklonosti, ali najvie ih je vezivala

dunost.
Da li voli Britaniju? ta to znai? Sviale su joj se zemlje Durotriga, gde je roena, ali u ovim
severnim movarama nije videla nita zbog ega bi ih zavolela. Da je mogla da prouava Misterije
dugo kao Dierna, moda bi nauila i kako da voli jedan apstraktan pojam.
No, Diernina dunost bila je da brine za apstraktne stvari zbog kojih je prognala Teleri. Teleri
nije elela da bude carica, ni Britanije ni Rima. Njoj je sve to bilo jednako nestvarno. ak vie nije
ni sanjala slobodu. Iznenada se upitala da li je uopte sposobna da ita vie iskreno voli ili eli.
Naredna poruka od Karausija stigla je jedva jedan sat pre samog imperatora; leao je u nosiljci
sa velikom ranom na butini. Jedan piktski konjanik uspeo je da mu se dovoljno priblii.
"Umem dobro da se borim na palubi, ak i kada se brod propinje na talasima", ree on, trzajui
se dok mu je vojni lekar previjao ranu, "ali borba na konjskim leima neto je sasvim drugo! Ali
zaustavili smo ih, i jedva je njih pet-est uspelo da pobegne i javi poglavicama kako e imperator
Britanije uvati svoju zemlju."
"Ali ne moe svuda da stigne, gospodaru, ak i kad bi jahao kao Sarmat. Snaga zida je u
ljudima, ali oni moraju imati neto to e braniti. Poslednji imperator koji je popravljao Zid bio je
Severus, a to je bilo pre dva pokolenja. itavoj ovoj oblasti potrebna je obnova, a mi nemamo
sredstava da donosimo novo drvo i kamen."
"Tano", ree Karausije, "ali i stanovnitva je sada manje, i mnoge zgrade su naputene. Ako ih
poruimo, imaemo dovoljno grae. Grad e biti manji, ali vri..." On se ujede za usnu kada mu je
lekar naneo melem na ranu. "Kao i Britanija..." brzo dovri on, dok mu se sa ela slivao znoj.
Alektus nestrpljivo odmahnu glavom. "Je li gadno?" upita on kada je lekar poeo da pakuje
stvari. "Hoe li rana ostaviti trajne posledice?"
Lekar, Egipanin koji je i posle vie decenija provedenih daleko od sunca svoje rodne zemlje
iao uvek umotan u alove i ogrtae, slee ramenima i nasmei se.
"On je vrlo snaan. Leio sam i mnogo gore rane od kojih su se ljudi oporavljali dovoljno da
sutradan krenu u boj."
"Ja u se starati o nezi", rele Teleri. "Kad carica naredi, ak i imperator mora da poslua."
Lekar klimnu glavom. "Ako bude mirno leao i pustio da se telo samo lei, sve e biti u redu; u
suprotnom, ostae oiljak."
"Misli, jo jedan oiljak", ispravi ga Karausije.
"To ste i zasluili kada rizikujete u borbi koju bi svaki konjiki zapovednik sa pet godina
iskustva mogao isto tako dobro da vodi!" strogo ree Alektus.
"Kad bismo imali takvog", odvrati imperator. "U tome je problem. Sada kada porezi vie ne idu
u Rim, Britanija napreduje, ali tako samo postaje privlanija za razbojnike, i sa kopna i sa mora.
Ljudima iz junih plemena bilo je pokolenjima zabranjeno da nose oruje, pa nisu ni od kakve
koristi i veina ni ne eli da napusti svoj dom radi vojske. Isto se deavalo, kau, i na poecima
rimske imperije, u samom Rimu."
"Pa, kako su reili problem?" upita Teleri.
"Regrutovali su vojnike iz tek pokorenih varvarskih zemalja, iji sinovi nisu zaboravili da su
ratnici."
"Pa, ne verujem da bi ti Dioklecijan dozvolio da mu preotima regrute", ree Alektus.
"Tano... ali morau negde da naem ljude..." Karausije zauta, i nije se bunio kada je lekar
naredio da svi iziu kako bi se ranjenik odmorio.
Kada prvi bol umine, bie veoma lo pacijent, pomisli Teleri. Izgledao je neobino bespomoan,
tako leei, i ona oseti neoekivano sauee prema njegovom bolu.
Tokom zime, dok se rana zaceljivala, Karausije je mozgao o problemu kako da uravnotei novac
i ljude. Alektus se odlino starao o organizaciji, ali novac nita ne vredi dok lei u riznici. Mora ga
iskoristiti da kupi ljude. Divlja plemena sa severa bila su stari neprijatelj, i rimljanska Britanija ne bi

ih prihvatila ak i kada bi ovi pristali da ih imperator unajmi. Znao je da mora da trai negde
drugde.
Karausije je sve ee sanjao peane ravnice i crvenkaste movare svoje rodne zemlje, sa druge
strane kanala, kao i plodne njive otete od mora. Ljudi koji su stvorili te njive bili su smireni i
pribrani, ali dobri borci, a za mlae sinove nikada nije bilo dovoljno zemlje. Ako bi poslao poruku,
pomisli on, neko bi se sigurno javio.
A to se tie Saksonaca: njihova obala, istono od zemlje Juta, blizu severnog mora, bila je
jednako teka za ivot kao i menapijske zemlje. Oni nisu ili u pljaku samo radi slave, nego i zato
to e osvojenim plenom moi da kupe hranu za gladna usta kod kue. Ako bi im priao kao
zemljak, moda bi ih naveo na pregovore, a ako bi uspeo da nekakvim prilogom obezbedi njihovu
saradnju, bio bi prvi imperator koji je ikada novcem od prikupljenog poreza kupio bezbednost za
svoju zemlju.
Uinie to kada se bude vratio u Londinium. To je bilo jedino reenje koje je mogao da vidi.
Na majske ide, pred jugoistonom obalom Britanije pojavie se tri jedra. U proteklim godinama i
najobiniji pastiri nauili su da prepoznaju kona jedra saksonskih laa. Po selima odjeknue zvona,
a zatim nasutpi tiina dok su brodovi prolazili kraj njih.
Izviai u Rutupiji, dobro pamtei nareenja, mrano su gledali kako brodovi ulaze u ue
Stoura i pod veslima napreduju uz reku. Krajem dana stigli su do Durovernuma, plemenskog sedita
Kanta, sa novoizgraenim zidovima koji su se ruiasto presijavali pod zalazeim suncem.
Karausije je stajao ispred bazilike i gledao germanske poglavare kako mariraju uz glavnu
ulicu, okrueni svojim ratnicima i rimskim legionarima koji su nosili baklje, nelagodno svesni da e
moda morati da brane vekovne neprijatelje od mrnje gradskog ivlja. Ako su Saksonci i primetili
napetost, to niim nisu pokazali, ili su moda njihovi osmesi pokazivali da opasnost smatraju neim
u emu treba uivati.
No, Karausije je sroio poziv reima koje su oni dobro razumeli, a ako je i zaboravio njihov
jezik, imao je mlade ratnike iz Menapije, koje je doveo iz Germanije Inferior da mu budu garda; oni
e mu pomoi oko jezika. Da bi potvrdio poslatu poruku, odabrao je za sebe odeu u germanskom
stilu: dugake pantalone, prikupljene na lancima, od fine, zlatno obojene vune, i lanenu tuniku
obojenu plavo i prekrivenu trakama grkog veza, sa zlatnim ukrasima oko doruja i vrata. O pojasu,
pokrivenom zlatnim medaljonima, nosio je stari rimljanski konjiki ma, kako bi ih podsetio na to
da je i on ratnik. A preko svega toga stavio je purpurni plat imperatora, sa broem od tekog zlata,
kako bi ih podsetio da je car.
Evo, govorila je takva odea, ovo je veliki i moan poglavar, a ne lukavi Rimljanin koji bi
prodao svoju ast za malo zlata; ovo je kralj sa kojim slobodni ratnici mogu slobodno da sklope
savez. No, dok je gledao goste kako se pribliavaju, nije mislio na znaenje svoje odee, nego na
njenu neverovatnu udobnost u poreenju sa rimljanskom.
U bazilici je bio pripremljen dugaak sto za gozbu. Karausije je seo u elo, sa germanskim
poglavarima sa obe strane. Njihovi ljudi posedali su za klupe du stola, gde su ih robovi stalno
snabdevali glaskim vinom. Britanci su navikli da sve gusare smatraju Saksoncima, ali zapravo ih je
bilo iz vie plemena. Visoki ovek desno od imperatora bio je Hlodovik, primorski Franak,
pripadnik naroda koji je i sada zadavao Maksimijanu grdne nevolje. Kraj njega je sedeo zdepast
ovek sede brade, jedan od poslednjih Herula sa severa, koji je pripojio svoje ratnike onima to su
pratili vou Angla, Vulfhera. Poslednji je bio mraan Frianin po imenu Radbod.
"Dobro ti je ovo vino", ree Vulfher, iskapivi pehar i pruivi ga robu da ga ponovo napuni.
"U tvoje zdravlje", odvrati Karausije, podiui svoj pehar. Iz predostronosti je dao da mu se
pehar do polovine napuni rastopljenim voskom. U mornarici je odavno nauio da mnogo pije, ali
sposobnosti germanskih ratnika prerasle su u legendu, a da bi stekao njihovo potovanje morae je
da dri korak sa njima.
"Rado emo piti tvoje vino, ali kod kue imamo jednako dobre amfore", dobaci Hlodovik.
"Plaene krvlju", odvrati Karausije. "Bolje je da dobijete takvo vino kao poklon, a da krv
prolivate za plemenitije ciljeve."

"Stvarno?" nasmeja se Hlodovik. "Zar ovo tvoje vino nije iz Galije? Zar ti se zalihe nisu smanjile
otkako si se posvaao sa Maksimijanom?"
"Tvoji roaci mu ve nekoliko godina zadaju posla u Belgici", nasmeja se i Karausije. "Nema on
ni brodove ni ljude da spreava trgovinu sa Britanijom."
"Vino je dobro", sloi se Radbod, "ali zlato je bolje."
"Imam zlata... za prijatelje. I srebra iz rudnika Mendip." Karausije dade znak, i robovi poee da
unose korpe hleba i tanjire sa jajima, sirom i ostrigama, a potom usledie butovi govedine i
ovetine.
"A kakve darove oekuje zazvrat od svojih 'prijatelja'?" upita Hlodovik, sekui poveliko pare
sa buta pred sobom. Sedeli su za stolom kao varvari, ali poglavice, koje su to cenile koliko i Riljani,
jele su sa srebrnih tanjira i pili iz staklenih pehara.
"Neka vai mladii trae slavu na nekim drugim obalama. Nagrada e biti jo vea ako i vi sami
krenete protiv neprijatelja koji nas napada preko mora."
"Ti si, gospodaru, dobar borac. Zato bi se liio takvog izazova?" upita Vulfher, smejui se i
ponovo iskapivi pehar.
"Istina je da se radije borim na moru. No, sada sam ovde vrhovni kralj i moram da provodim
mnogo vremena na severu, vodei rat protiv tamonjih Obojenih Naroda."
"A za to vreme bi ostavio vukove da ti uvaju ovce?" Vulfher u neverici odmahnu glavom.
"Ako su vukovi asne ivotinje, vie bih verovao njima nego psima", odvrati Karausije. Prve
koliine iznesenog mesa ve su nestale, i ratnici su se sada bavili itavim peenim veprom, koji je
iznet pred njih preliven medom i okruen jabukama.
Vulfher prekide jelo da bi ga pogledao. "Ti nisi Rimljanin, a zovu te imperator..."
Karausije se osmehnu. "Roen sam u movarama Menapije, ali sada pripadam Britaniji."
"Mi vukovi smo gladni i imamo mnogo vuia koje treba hraniti", dobaci Radbod. "Koliko bi
dao?"
Posle mesa stigoe posude sa ukuvanim voem, slatki hlebovi i drugi slatkii, a razgovor postade
odreeniji. Amfore galskog vina praznile su se jedna po jedna. Karausije je pio svaku au sa
svojim gostima, nadajui se da se se ujutro setiti svega to su rekli.
"Znai, imamo dogovor", konano ree Hlodovik. "A imam jo neto to traim od tebe."
"ta to?" upita Karausije, oseajui kako mu vino peva u ilama, ili je to moda bila pobeda.
"Hou da nam ispria kako si pobedio flotu imperatora Maksimijana..."
Karausije polako ustade, pridravjaui se za sto dok svet nije prestao da se okree, a potom,
paljivo stupajui korak po korak, poe lagano putovanje do vrata. Uspeo je! U ime Jupitera Fidesa
zakleo se da e platiti dogovorenu svotu, a varvarske poglavice poloile su mu zavet, pozivajui se
na Saksnota i Inga, i na Vodana od Koplja. Sada su leali za stolom, poloivi glave na ruke, a
njihovi ratnici hrkali su na posteljama koje su im pripremljene tu, u sali. A on - Karausije - on je bio
pobednik, i u piu i u pregovorima, jer samo je on bio u stanju da na sopstvenim nogama izie iz
sale.
eleo je da ide u krevet. Ne - eleo je da ide u Telerin krevet. Sa ovog bojnog polja otii e
pravo njoj i ponudie joj ovu pobedu. Na vratima ga je ekao Edfrid, najmlai iz njegove
menapijske garde. Naslonio se deaku na rame, smejui se to ne moe da govori. No, ipak je uspeo
da mu objasni kuda da ga vodi, kroz hodnike, pa preko puta do najblie kue, koja je pripadala
glavnom gradskom magistratu, i gde je bila smetena imperatorova pratnja.
"Treba li vam pomo, gospodaru?" upita Edfrid kad su se pribliili spavaim odajama. "Da li da
vam poaljem linog roba, ili..."
"Ne..." Karausije velikoduno odmahnu rukom. "Ja sam mornar, zn'? U mornarici se smeju
onom... ko ne trpi vino. Svui u s' sam..." On se spotae i brzo se pridra za zid. "Moda e m'
ena pomoi..." i tu se ponovo nasmeja.
Odmahujui glavom, mladi otvori vrata cariine spavaonice, podigavi baklju kako bi osvetlio
pod mimo Karausija.

"Teleri!" povika on. "Uspeo sam! Pobedio sam!" Teturao se ka krevetu, a treperava baklja je
bacala pred njim zanjihanu senku. "Morski vukovi pristli su na savez!" itavo vee govorio je
germanskim jezikom i nije ni shvatao da ga govori i sada.
Pokrivai se pomerie; pod svetlom baklji on ugleda njeno belo lice i rairene oi. Utom ona
vrisnu.
Karausije ustuknu i poe da pada. Poslednje ega se seao, pre nego to ga je popijeno vino
konano savladalo, bio je uas u Telerinim oima.
Imperator se ujutro probudio sa groznom glavoboljom i odvratnim ukusom u ustima. Iskrivio je
lice, nadajui se da je germanskim poglavicama jo gore. Da li je poeo da stari, kada se toliko
razboleo od jedne noi provedene u piu? Kad je otvorio oi, ustanovio je da se nalazi u Telerinom
krevetu. Sam.
Glasno je zastenjao, i vrata se otvorie. Tiho i taktino, njegov lini rob ga izvue iz vinom
zamrljane germanske odee, opra ga i obue mu istu tuniku.
Karausije je naao Teleri u manjoj trpezariji, gde su esto dorukovali. Podigla je pogled kada je
uao, i on stade kao ukopan, jer je na njenom licu, kao i noas, ugledao isti strah.
"Izvinjavam se", kruto ree on, "to sam te uznemirio." Teleri je zurila u tanjir i nije odgovarala.
"eleo sam da ti kaem da sam pobedio. Sklopili smo mir. Germanski poglavari poslae svoje
ratnike."
"Saksonci..." zasikta ona, steui pesnice pod stolom.
"Friani, Franci i Heruli", ispravi je on, pitajui se ta joj je. Znala je ko dolazi.
"Meni su svi oni smo saksonski vukovi! Mislila sam da mi nee smetati - prolo je mnogo
vrmena..." Teleri odmahnu glavom, i on vide da ona plae.
"Teleri!" uzviknu on i poe ka njoj.
"Ne dodiruj me!" kriknu ona, ustavi toliko brzo da je sruila klupu. "I ti si od njihovih! Mislila
sam da si Rimljanin, ali kada te pogledam, sada vidim njegovo lice!"
"ije, Teleri?" upita Karausije. Glas mu je drhtao od napora da ne vie.
"Onog Saksonca..." odvrati ona, toliko tiho da ju je jedva uo. "Saksonca koji je pokuao da me
siluje kad mi je bilo osamnaest godina..."
Leto je proticalo, a sa njim i najmirnija godina koja se pamti u junim krajevima. Saksonci, sa
novim zavetom na usnama i sa vreama punim britanskog zlata, odabrali su sebi neke druge obale.
No, Irce nita nije spreavalo. Poeli su da pljakaju zemlje Silura i Demeta, i imperator je sa
itavim domainstvom poao na zapad, da se bori protiv njih.
Teleri je zamolila da ostane kod oca, ali imperator, znajui koliko zapadna plemena cene svoje
kraljice, procenio je da bi trebalo da povede sa sobom i enu i time pokae koliko je siguran u
pobedu. Teleri se inilo kako se on nada da e ponovo uspeti da je privue u postelju. Pokuavala je
da obuzda oseanja, ali od gozbe u Kantiakorumu vie nije mogla da podnosi njegov dodir. ak i
kada nije nosio germansku odeu, niti bio okruen menapijskom gardom, kad god bi ga pogledala,
videla je u njemu neprijatelja.
Kao carica, imala je sopstvenu poslugu. Putovala je u nosiljci, okruena svojim ljudima, i ako
nije delila muevljevu postelju, bilo je lako rei da je umorna od puta i da mora da spava sama.
Kada budu stigli u Ventu Silurum, od njih e se oekivati da ive zajedno, i bie tee izgovarati se. I
tako, kada su stigli do ua Sabrine, ona izmoli dozvolu da ode u Akve Sulis i isproba tamonje
lekovite vode. Karausije je pristao, moda u nadi da e vreme zaleiti jaz izmeu njih.
No pre nego to e se dve grupe razdvojiti, zaustavili su se u Korinijumu, staroj prestonici
Dobuna. Grad je bio mali, ali bogat, poznat po vetini pravljenja mozaika. Konaite je bogato
opremljeno, pomisli Teleri dok se sputala na lealjku. Verovatno ni u Rimu ne bi mogli da naprave
nita luksuznije. Zato se utoliko vie iznenadila kada se na vratima pojavila Dierna.
Vrhovna svetenica je, kao i uvek, vladala itavom okolinom, koja je iznenada delovala
prekieno, ak i neukusno, u poreenju sa klasinom jednostavnou njene plave odede. Teleri se
prekasno setila da je ona sada carica, via po poloaju od bilo koje svetenice, pa se uspravila i
zatraila da uje otkuda Dierna tu.

"Dunost - dola sam da razgovaram sa tvojim muem, i sa tobom." Svetenica sede na klupu.
Teleri je paljivo osmotri i primeti da su joj ruke vrsto sklopljene u krilu, pokazujui da nije ba
toliko smirena.
"Da li on zna da si tu?" Teleri se ponovo zavali, nametajui nabore haljine da lepe padaju.
Nije bilo potrebe za odgovorom: vrata se opet otvorie i pojavi se lino Karausije, sa Alektusom
tik iza sebe. Iza njih su se videle visoke prilike varvarskih gardista, i Teleri se i nehotice ukoi.
Potom se vrata zatvorie.
Imperator stade kao ukopan. Potom se pribra i pozdravi Diernu. "Gospo, ukazuje nam ast."
"Tano", odvrait ona. "Ukazujem ti ast, ali ti ne ukazuje ast nama tom varvarskom odeom na
sebi."
Teleri kratko uzdahnu. To se zove prei na stvar! Karausije pogleda svoje germanske pantalone i
porumene, ali kada je podigao pogled, u njegovim oima nije bilo kolebanja.
"Roen sam kao varvarin", tiho ree on. "Ovo je odea moje mladosti, i udobna je. A to je i
odea mojih saveznika."
Diernine oi blesnue. "Znai, odbacuje bogove Britanije, koji su te tako visoko podigli? Nije
sramota da se svinja valja u blatu, ali ovek bi trebalo da zna za bolje. Stajao si na Svetom Toru i
uo si pesmu letnjih zvezda. Nosio si na rukama zmajeve pre nego to je Atlantida potonula pod
talasima. Hoe li se odrei mudrosti steene u tolikim ivotima i vratiti se u blato u kome ive
jednom roeni? Ti vie ne pripada njima, nego Britaniji!"
"Tako je. Ali ta je Britanija? Drvo koje titi ljude, podie granje ka nebu", polako odgovori
Karausije, "ali mora imati koren u zemlji, inae e umreti. Britanija je vie od Avalona. Putujui
ovim ostrvom, video sam ljude iz svih krajeva Imperije, iji sinovi smatraju ovu zemlju za svoju.
titiu sve njih - sve one koji su mi dati. Ne sme me kriviti to uzimam ono malo udobnosti to
mogu..." On potrai pogledom Teleri, ali bzro obori oi.
"Tebi podrku daju prinevi Britanije", uzviknu Alektus, "ljudi stare, keltske krvi koji su te
uinili imperatorom! Zar e njihove darove prepustiti robovima?"
Karausije se ispravi, a lice mu je ponovo plamtelo. "Da li me i ti napada? Mislio sam da mogu
da raunam na tvoju odanost!"
"Onda bi moda trebalo da razmisli o svojoj", ogoreno ree Alektus. "Ako si odluio da se
vrati svojim korenima, ne sme se aliti to se ja seam da su moji oevi bili kraljevi u Belgi!"
Karausije je na trenutak zurio u njega. Potom pogleda Diernu, pa Teleri, i ovog puta ona odvrati
pogled. Konano, on uzdahnu.
"Uini ta misli da mora. Ali grei. Vrlo dobro znam ko me je uinio imperatorom - proglasili
su me vojnici i ljudi iz flote, a ne britanski prinevi, koji vie ne nose oruje. Britanija je nekada
pripadala Keltima, ali vie nije tako. U Moridunumu ima ljudi - iz mnogih naroda - koji prolivaju
krv da bi vas branili. Moje mesto je kraj njih. Vama preputam razgovore o filozofiji."
Carica Britanije putovala je u Akve Sulis da se okupa u lekovitoj vodi i odnese darove tamonjoj
Boginji. No, Teleri, ena, traila je u tim vodama leka svojoj uznemirenoj dui. Pitala se hoe li ga
nai. Dierna je odluila da poe sa njom, i ak ni carica nije mogla da odbije Gospu od Avalona.
No, dok se njena nosiljka njihala preko mosta na Avonu, Teleri je gledala umovite bregove oko
grada i oseala poetak mira.
Hram je bio izgraen u grkom stilu, jo u vreme imperatora Hadrijana. U njegovo vreme,
pomisli Teleri dok je prilazila oltaru, bio je divan. No, godine su izgladile kamenje i izbrisale
freske. inilo joj se da je ovo mesto postalo produetak Boginje, prijatno i udbno kao haljina koju
nosi dok ne poprimi obrise tvog tela.
U dvoritu je zastala pred oltarom preko puta izvora i bacila na ar nekoliko zrna tamjana.
Oseala je kraj sebe Diernu, koja je krila svoju mo pod velom to ju je pokrivao kao senka.
Svetenice Sulisa pozdravile su Gospu od Avalona kao sebi ravnu, ali u ovom kultu ona nije imala
nikakvu vlast, i to saznanje je prualo Teleri izvesno zadovoljstvo.
Prele su preko dvorita i popele se stepenitem u hram, kraj Gorgonine glave koja ih je gledala
sa postolja, okruena nimfama. Unutra su svetiljke blago osvetljavale kip Minerve Sulis u prirodnoj

veliini, sa pozlaenim licem koje je sijalo ispod brozanog lema. Uprkos ratnikoj opremi koju je
nosila, lice joj je bilo smireno i zamiljeno.
Gospo, pomisli Teleri dok ju je gledala, moe li me nauiti mudrosti? Moe li mi podariti mir?
Nehotice se setila svetenica kako pevaju na Svetom Toru, okupane u srebrnom sjaju meseine.
Tada je oseala prisustvo Boginje, koje ju je ispunjavalo svetlou. Ovde je oseala samo odjek
moi, i nije znala je li to zbog drugaije prirode hrama, ili zbog njene due.
Drugog dana boravka kupala se u lekovitoj vodi. Svim ostalim posetiocima bio je zabranjen
ulaz, kako bi carica i njene gospe bile same. Kroz kolonadu oko bazena videlo se dvorite i oltar na
kome je bila prethodnog dana. Svetlo se odbijalo od vode i poigravalo na drvenoj tavanici;
izmaglica od vlage sa zagrejanog bazena u susednoj odaji davala je svemu veo tajanstvensoti. Voda
je bila prijatna, a na miris sumpora brzo se navikla. Teleri lee na lea, lebdei na vodi, i pokua da
se opusti. No, nikako nije mogla da zaboravi tugu u muevljevim oima kada ga je naputala, i bol,
jednake snage, mada drugaijeg uzroka, u Alektusovom pogledu. Srce joj se kidalo to su se njih
dvojica zavadili.
Svetenica Sulisa predloi im da preu u topli bazen, koji se, kao i ostali, punio iz svetog izvora,
ali se zagrevao odozdo. Teleri jeknu od vreline, ali Dierna je ula u bazen mirno kao da je to jezero
Avalona; Teleri se ugrize za usnu i primora sebe da poe za njom. Neko vreme je mogla da misli
samo na reakciju svog tela. Oseala je kako joj srce ubrzano tue i kako joj se sa ela sliva znoj.
Kad je ve mislila da e se onesvestiti, svetenica joj pomoe da izie i otprati je do kaldarijuma,
ija joj se ledena voda uopte nije inila hladna. Potom, kad joj je svaki nerv brideo, a krv joj
brujala u ilama, dozvolie joj da se vrati u veliki bazen. Ralzika u temperaturi ju je i iznurila i
podstakla. Ovog puta bilo joj je lako da se opusti bez misli.
"Ovo je materica Boginje", tiho ree Dierna. "Rimljani je zovu Minerva, a oni pre njih zvali su je
Sulis. Za mene je ona Briga, Gospa ove zemlje. Kada leim u ovoj vodi, vraam se svojim
korenima i obnavljam se. Hvala ti to si mi dopustila da te pratim."
Teleri se okrete ka njoj, podigavi obrve. No, ipak je smatrala da tako utive rei zasluuju
odgovor. "Nema na emu. Ne mogu da tvrdim da imam tako uzviene misli, ali ovo mesto me
smiruje."
"I u Avalonu ima mira. Sada mi je ao to sam te otpravila odande. Imala sam valjan cilj, ali to
je teka sudbina za onog ko je ne prihvata voljno. Trebalo je da naem drugi nain." Dierna je
leala u zelenoj vodi, lebdei, a dugaka kosa irila joj se oko lica u bronzanim uvojcima; njene
pune dojke, bradavica potamnelih od raanja, probijale su povrinu vode.
Teleri se potpuno zaprepastila. rtvovala je tri godine ivota, a sada joj saoptavaju da to uopte
nije bilo potrebno? "Rekla si mi da sudbina Britanije zavisi od moje spremnosti da se pokorim.
Kakav drugi nain postoji?"
"Pogreila sam to sam te poslala u brak po rimljanskim pravilima." Dierna ustade; iz kose joj se
cedila voda. "Tada nisam znala da je Karausiju predodreeno da postane kralj i da se mora spojiti sa
svetom kraljicom, na drevni nain."
"Pa, sad je to gotovo i ne moe se popraviti..." poe Teleri, ali svetenica odmahnu glavom.
"Nije tako. Sada je jo vanije prikloniti imperatora drevnim misterijama, jer je u iskuenju da
poe drugim putem. Mora ga dovesti na Avalon, Teleri, i tamo sa njim izvesti Veliki Obred."
Teleri ustade toliko brzo da se oko nje podie veliki talas. "Neu!" zasikta ona. "Kunem se
Boginjom ovog svetog izvora! Izbacila si me iz Avalona, i neu da dotrim nazad samo zato to si
se ti predomislila. Bavi se magijom oko Karausija koliko god eli, ali pre e se zatresti zemlja i
nebo pasti nego to u dopuzati nazad na tvoj mig!"
Ona pohita ka stepenicama na ivici bazena, gde su ekale robinje sa pekirima. Oseala je na
sebi Diernin pogled, ali nije se osvrnula.
Kada se Teleri sutradan probudila, rekli su joj da je Gospa od Avalona otila. Na trneutak je
osetila bol, a onda se setila ta se desilo izmeu njih, i bilo joj je milo. Pre podnevnog obroka, trube
objavie neiji dolazak. Bio je to Alektus, i bilo joj je toliko drago to ga vidi da ga nije ni pitala
zato nije sa imperatorom. umoviti bregovi oko Akve Sulis pretvorili su se u zatvor. Iznenada se
uelela ustalasanih bregova oko Durnovarije i pogleda na more.

"Vodi me oevoj kui, Alektuse!" povika ona. "Vodi me kui!" Njegovo lice pocrvene, pa
preblede, i on se sae da joj poljubi ruku.
15.
Te zime je jedan general u Egiptu poao Karausijevim stopama i proglasio se za imperatora. Na
to su vladari Rima odabrali dvojicu svojih najmlaih generala i dodelili im titulu i vlast cezara Galerija da pomogne Dioklecijanu na istoku, Konstantina Hlorusa na zapadu. Odluka je, izgleda,
bila dobra, jer ne samo da su se Egipani prisetili kome duguju pokornost, nego je, uz
Konstantinovu pomo, Maksimijan konano uspeo da savlada Franke i Alemane na Reni. A kada se
u ostatak imperije vratio mir, rimski imperatori konano su mogli da iziu na kraj sa manjim
smetnjama, kao to je bila Britanija.
Kada su se mora smirila sa dolaskom nove godine, jedrenjak sa Konstantinovom zastavom
zaobiao je ostrvo Tanatus i poao uz ue Tamesisa, ka Londiniumu. Svici koje je nosio sadrali su
vrlo jednostavnu poruku. Dioklecijan i Maksimijan Avgust zahtevali su od Karausija da se odrekne
uzurpacije britanske provincije i da se vrati pod okrilje Rima. Takoe je pozvan da doe na suenje
u Rim. Ukoliko odbije, neka se pripremi za njihov gnev, iza koga e stajati itava imperija.
Imperator Britanije sedeo je u svojoj kancelariji, u guvernerskoj palati u Londiniumu, i zurio, ne
videi, u Dioklecijanovu poruku. Nije vie morao da je ita - zapamtio ju je od rei do rei. U palati
je vladala tiina, ali spolja je dopiralo mrmljanje nalik na talase, koje se povremeno podizalo do
oluje.
"Ljudi ekaju", ree Alektus, koji je sedeo blie prozoru. "Imaju pravo da ih saslua. Mora im
rei ta namerava da uini."
"ujem ih", odvrati Karausije. "Sluaj - njihovi glasovi lie na um mora. Ali okean mogu da
razumem. Stanovnici Londiniuma mnogo su nestalniji i mnogo opasniji. Ako se ne povinujem
ovom zahtevu, hoe li me podrati? Radovali su se kada sam prisvojio purpur. Doneo sam im
blagostanje. Ali plaim se da e onog ko me pobedi doekati jednako oduevljeno."
"Moda", oprezno ree Alektus, "ali neodlunou ih nee pridobiti. Oni ele da veruju kako ti
zna ta radi; kako e njihovi ivoti i imanja biti bezbedni. Reci im da e braniti Londinium, i bie
zadovoljni."
"Ja elim vie od toga. elim da to bude istina." Karausije odgurnu stolicu i poe da koraa po
podnom mozaiku. "A ne verujem da se to moe postii ako budem logorovao u Dubrisu i ekao da
Konstantin doe."
"ta drugo moe? Londinium je srce Britanije, iz njega tee ivotna krv; zato bi inae ovde
smestio tab? Njega mora da titi."
Karausije se okrete ka njemu. "Moram da titim itavu zemlju, a premo na moru za to je
najbitnija. ak ni ojaavanje obalskih utvrenja nije dovoljno. Moram odneti bitku prema
neprijatelju. Ne smem im dozvoliti da iskrcaju na ove obale ni jednog jedinog legionara."
"Ii e u Galiju?" upita Alektus. "Ljudi e misliti da si ih napustio."
"Pomorska baza Gesoriakum je u Galiji. Ako je Konstantin zauzme, nemamo vie isturenu
odbranu - a nemamo ni brodogradilita, niti puteve snabdevanja koji nas povezuju sa imperijom."
"A ta ako izgubi?"
"Jednom sam ve pobedio..." Karausije je nepomino stajao, steui pesnice.
"Tada ti je flota bila na vrhuncu delotvornosti, posle mnogih borbi sa Saksoncima", primeti
Alektus. "Sada ti je pola vojske na severu, da pomogne garnizonima na Zidu. Hoe li pozvati svoje
saveznike, varvare?"
"Ako budem morao..."
"Ne sme!" Sada i Alektus skoi sa stolice. "Ve si im suvie dao. Ako pobedi uz njihovu
pomo, oni e traiti jo. elim slobodu Britanije koliko i ti, ali vie volim za vladara Rimljane
nego saksonske vukove!"

"Sada ima za vladara jednog Menapa!" Karausije primeti da vie i potrudi se da se savlada.
"Guverneri Britanije dolazili su iz Galije, Dalmacije i Hispanije; legije koje vas brane nose strana
imena."
"Moda su se rodili kao varvari, ali sada su civilizovani. Oni priznaju da je ovo zemlja Kelta.
Saksonci ele samo da napune trbuhe. Njihova sorta nikada nee pustiti koren na tlu Britanije."
Karausije uzdahnu, setivi se kako je svetenica njegovom krvlju nahranila zemlju. "Idem na jug,
gde se ljudi jo seaju da sam im spasao domove, pa u prikupiti one koji e ploviti sa mnom za
Gesoriakum. Ti rauzme ove londiniumske trgovce, Alektuse. Ostani ovde i vladaj u moje ime dok
nisam tu."
Mladi iznenada pocrvene. Karausije se upita zato. Posle toliko vremena, Alektus sigurno zna
koliko mu imperator veruje. No, nije bilo vremena da se brinu tue brige. On otvori vrata i pozva
pisara, ve smiljajui kakva sve nareenja mora da izda pre polaska.
Na Toru je poetak leta uvek bio odreen za bojenje povesma lana i vune koja su istkana tokom
duge zime. Takoe je bila tradicija da Gospa od Avalona pomae u tom poslu. Zvanino
obrazloenje bilo je da se prui primer devojkama, ali Dierni se uvek inilo da je taj obiaj uveden
stoga to, kada neko postane Vrhovna svetenica, posao pripremanja boje i potapanja pree postane
prijatan odmor od drugih obaveza. Posao nije bio nimalo jendostavan - pravilno meanje boja i
odreivanje tanog vremena potapanja kako bi se dobila prava nijansa plave zahtevali su iskustvo i
dobro oko. Ildeg je bila nadlena za bojenje, i Dierna je rado radila po njenim uputstvima.
Nekoliko povesma vune ve je visilo sa granja vrbe iza nje; kora drveta jo je ponegde bila
plaviasta, poto je i prole godine sluilo u iste svrhe. Dalje niz obalu potoka puili su se drugi
kazani. Ildeg je ila od jednog do drugog, proveravajui je li sve uinjeno kako treba. Mala Lina,
koja je pomagala Dierni, donela je jo dva povesma i poloila ih na prostirku, a onda je dodala jo
jedan komad drveta u vatru. Bilo je vano da tenost u kazanu tiho struji, a da ne prokljua.
Dierna zakai jedno povesmo za kuku i polako ga spusti u kazan. U njemu je bila plava boja,
pod dnevnim svetlom tamna kao talasi na otvorenom moru. Samo jednom je otplovila tako daleko
da ne vidi kopno, kada ju je Karausije povezao na kanal u svom brodu. Smejao se njenom neznanju
i rekao da i ona mora razumeti vode koje tite njeno voljeno ostrvo. Sada je gledala u kazan i
ponovo videla more; kaika kojom je meala stvarala je u njemu struje i belu penu na talasima.
Karausije je moda i sada na moru, pomisli ona, i vodi svoju bitku. Stigla je vest da se uputio ka
Gesoriakumu sa svim brodovima koje je mogao da skupi. Ali nije poveo Teleri, a ako je svetenica
ak i videla u vizijama neto to bi moglo da bude od pomoi, bez druge obuene svetenice koja bi
primila poruku, ili bez obreda pripreme i svetog bilja kojim bi pojaala sopstvene moi, nije bilo
naina da prenese ono to je videla. Nije oekivala da e joj biti toliko stalo da zna ta se deava.
"Izvuci odmah vunu, mila, inae e biti suvie tamna." Ildegin glas vrati Diernu u stvanrost. Ona
urno izvue povesmo i ponese ga, onako vrelog, ka vrbi, dok je Lina otila da donese jo.
Dierna duboko udahnu pre nego to je potopila novu vunu, jer su kisela isparenja iz kazana sa
bojom mogla da oamute, a potom ga paljivo spusti u tamnoplavo more... Jedan list pade i poe
lenjo da se okree na povrini. Svetenica prui ruku da ga izvadi, a onda tiho uzviknu i ispusti
kaiku. To nije bio list, nego brod, sa jo desetak drugih, i pojavljivao se i nestajao u uskovitlanoj
pari. Ona zgrabi ivicu kazana, nesvesna vreline koja joj je pekla dlanove, i nae se blie,
pokuavajui da vidi.
Videla je kao morska ptica, kruei iznad brodova koji su vodili bitku. Prepoznala je 'Orion' i jo
neke. ak i da ih nikada nije videla, poznala bi ih po brzini i pokretljivosti. Ostali brodovi - vei,
tei i trapaviji - svakako su nepriateljski, rimljanski. Iza njih se video duaak peani al; bitka se
vodila u velikom zalivu, gde je pokretljivost britanskih brodova predstavljala sasvim malu prednost.
Kako je Karausije dozovlio da bude tako uhvaen u zamku? U borbi protiv Maksimijanove flote
pokazao je sjajnu pomorsku vetinu, ali kako su rimljanski borodovi, jedan po jedan, uspevali da
nabace kuke i preu na palubu britanskih laa, postalo je jasno da ovu bitku nee odluiti vetina,
nego gruba sila.

Bei! kriknu njeno srce. Ovde ne moe pobediti, mora da pobegne! Dierna se nae jo dublje;
na trenutak je jasno videla Karausija, sa okrvavljenim maem u ruci. On podie pogled. Da li ju je
video? Da li ju je uo? Potom se preko itave vizije preli crveni talas. More se pretvaralo u krv!
Mora da je vrisnula, jer sledeeg trenutka zau glasove kako je dozivaju po imenu i oseti meke ruke
kako je odvlae.
"Crveno..." aputala je. "Voda je puna krvi..."
"Ne, Gospo", odvrati Lina, "boja u vodi je plava! Oh, gospo moja, pogledajte svoje ruke!"
Dierna jeknu od prvog talasa bola. Potom se i ostale okupie oko nje, i u zbrci oko previjanja
rana niko se nije setio da je pita ta je videla.
Narednog jutra pozvala je Adven da joj spakuje stvari, i Levala i jo jednog mladog druida da je
prate, kao i ljude iz movare da ih provezu kroz maglu u spoljanji svet. Njeno dranje bilo je takvo
da nije dozvoljavalo pogovor, ali ipak se ne bi ni usudila da govori o svojoj viziji, ako je to uopte i
bio Vid, a ne privienje roeno iz straha. Ako je Karausije zaista poraen, onda e ili on ili vest o
njegovoj smrti stii prvo u Portus Adurni, i zato i ona mora da poe tamo. Ako je ostao iv, trebae
mu njena pomo. Morala je da zna.
Tegobno putovanje trajalo je nedelju dana. Kada su stigli do Vente Belgarum, Diernini dlanovi
ve su zacelili, a umesto jedne strepnje javila se druga. Loe vesti irile su se kao vetar, i itav
zapadni kraj znao je za veliku bitku kod Gesoriakuma. Dierna je tu no provela bez sna, suvie
obuzeta strepnjom da bi potraila Karausija ak i duhovnim okom, ne znajui je li ostao u ivotu.
Ujutro su stigle nove vesti: zapovedniki brod stigao je u luku, zajedno sa imperatorom, ali u
pratnji je bilo veoma malo brodova. Flota koja je ulila strah u saksonska srca vie nije postojala, kao
ni ljudi koji su se u njoj borili, a Konstantin Hlorus prikupljao je snage za invaziju na Britaniju.
Svuda se ulo mrmljanje. Ljudi koji su se obogatili za vreme pobunjenike vlade bojali su se da e
izgibiti imetak. Drugi su slegali ramenima, ne brinui se zbog eventualne promene gospodara, ili su
nagaali kakve bi nagrade mogli da dobiju oni koji pomognu napadaima.
No, ma ta Konstantin uinio ostalima, ako pobedi, u Britaniji za Karausija nee biti milosti.
Diernin konj odmahnu glavom i pree u kas kad ga je podbola.
Vazduh u Portus Adurni izgledao je teak, uprkos sveem vetru sa mora. Dierna pomisli da bi
osetila nevolje ak i da nije ula glasine. Atmosfera u tvravi jo nije odgovarala porazu, ali
naprosto je oseala strepnju. Primetila je i da se deurni oficir nije bunio kada je zatraila da vidi
imperatora. Ona je bila civil i nije imala ta da trai u vojnoj postaji oko koje e se uskoro povesti
rat. No, videlo se da su snage koje je Karausije zadrao ovde toliko oajne da bi rado prihvatile
pomo, ma koliko besmislenu, ak i od neke lokalne vetice.
Karausije je stajao nagnut nad stolom na kome je bila rairena mapa Britanije, premetajui
komadie drveta tamo-amo, proraunavajui pokrete trupa. Na obrazu je imao runu ranu, a na listu
zavoj. Dierna je na trenutak zastala na vratima, toliko obuzeta olakanjem to ga vidi da nije mogla
ni da se pomeri. A onda, iako nije nainila nikakav zvuk, on podie pogled.
"Teleri?" apnu on. Dierna istupi napred, tako da je svetlo palo na nju. Karausije zatrepta, a nada
koja mu je na trenutak oivela lice ustupi mesto neem drugom, moda strahu.
Zato bih se udila? pomisli ona dok je ekala da joj srce prestane da ubrzano bije. elela sam da
je on voli. Nije trebalo da doem... Ali on je ve iao ka njoj.
"Gospo", promuklo ree on, "jesi li dola da prorekne dobru sreu ili oajanje?" Pogled mu se
smirio, ali to je bila smirenost oveka spremnog da se suoi sa konanom sudbinom. Je li mu ona to
predstavljala? Ujela se za usnu, svesna da mu je to jedino i dozvolila.
"Ni jedno ni drugo. Dola sam da ti pomognem, ako mogu."
On se namrti, brzo razmiljajui. "Ako dolazi iz Avalona, stigla si veoma brzo. Ili ti je Teleri
poslala..." Dok je odmahivala glavom, ona primeti u njegovim oima brzo prikrivenu tugu.
"Zar ona nije ovde, sa tobom?"
"Otila je u Durnovariju, kod svog oca." Nastupi kratka tiina.
Sada se Dierna namrti. U Akve Sulis jasno je videla da je Teleri nesrena. No, izgleda da je
situacija mnogo gora nego to je mislila. Ona mene krivi za to, shvati ona. Zato nije htela da govori

sa mnom. No, sada nije mogla da uini nita za Teleri. Suzbila je nelagodnost i prila da pogleda
mapu.
"Gde misli da e se Konstantin iskrcati i koliko vojske e povesti tamo?"
"Prva briga bie mu da zauzme Londinium", ree Karausije. Videla je da ga smiruje razgovor o
konkretnom problemu. I to je bila nekakva akcija, a on nije bio tip oveka koji e krotko prihvatiti
svoju sudbinu, kao to su hrianski svetenici preporuivali svojim sledbenicima.
"Moda e krenuti pravo tamo", nastavi on, "ali iskrcavanje bi bilo veoma teko ukoliko je grad
branjen. Moda e pokuati da se iskrca na Tanatus, pa da marira preko Kantijuma; on zna da
imam jaku podrku na jugoistoku. Da sam na njegovom mestu, pokuao bih napad iz dva pravca, pa
bih deo snaga iskrcao na drugom mestu, moda negde izmeu Portus Adurni i Klauzentuma. Ovde
se nalazi Alektusov deo uprave, i bilo bi mudro unititi ga to pre."
Dok je govorio, premetao je po mapi obojene tapie, i Dierna na trneutak vide, jasno kao da
gleda u sveti kladenac, vojnike kako mariraju zemljom. Ona odmahnu glavom da se oslobodi
mate, pa se ponovo usmeri na mapu.
"A ti priprema odbranu?"
"Alektus dri Londinium", odvrait on. "Ja sam garnizone na Zidu gotovo ispraznio, i te snage
sada mariraju na jug, da nam se pridue. Pojaau odbranu ovde, i u Venti. Moramo posebno da
branimo gradove. Osim u pomorskim tvravama, na jugu gotovo da nema vojske. Borbe su se, jo
od Klaudijevog vremena, uvek vodile na obalama i na sevenroj granici, pa na jugu vojska i nije bila
potrebna. Mogla bi da mi pomogne, ako hoe, time to bi otila u Durnovariju i pitala princa
Eidina Minoka da li bi od svojih mladia obrazovao jedan odred."
"Ali, Teleri..."
"Teleri me je napustila", mirno ree on, potvrdivi njene strahove. "Ne traim utehu. Zna bolje
od mene da je na brak bio samo simbolian. Ona me nikada nije elela, a ja nikada nisam imao
vremena da se potrudim i osvojim je. Voleo bih da sam mogao da je usreim, ali neu je zadravati
protiv njene volje. Ipak, savez mi je jo potreban, a ne mogu nju zamoliti da me zastupa."
Lice mu je bilo potpuno bezoseajno, to je oito bila maska za duboki bol. Dierna se ujede za
usnu, znajui da ne treba da ga vrea saoseanjem. Ona je udesila taj brak i mislila je da e svima
odgovarati, ali jedini uinak bio je da je povredila devojku koju je volela kao sestru i mukarca koga
je... potovala? Mogu li se njena sadanja oseanja nazvati potovanje? Ona zakljui da njena
oseanja uopte nisu bitna. Bilo je previe drugog posla.
"Poi u, naravno", polako ree ona, pitajui se hoe li Teleri sada hteti da razgovara sa njom.
"Ali bolje bih se oseala", dodade ona, "ako bi postavio nekoga drugog da zapoveda u
Londiniumu." Nije bila sasvim sigurna ta joj tu smeta - da li neto to je Alektus rekao u
Korinijumu?
"Iskusnijeg oficira?" upita Karausije. "Alektus dovoljno zna da bi mu u vojnim pitanjima
pomogao zapovednik garnizona. Re je o civilnom stanovnitvu. Njihova podrka nam je
neophodna, a Alektus je u izvrsnim odnosima sa svim londiniumskim trgovcima. Ako iko moe da
ih ubedi, onda je to on. Verujem mu utoliko vie to on nije vojnik. Dugogodinji oficir, suoen sa
cezarskim legijama, mogao bi da se seti kako je prvi zavet poloio Dioklecijanu. Ali za Alektusa
sam siguran da nikada nee voljno predati Britaniju nazad Rimljanima."
"U pravu si", ree Dierna, mislei na kraljevske loze, "ali da li je odan i tebi kao to je odan
zemlji?"
Karausije se ispravi i zagleda u nju, a ona se ukoi, svesna iznenadne napetosti izmeu njih.
"Zato bi ti to bilo vano?" upita on.
Dierna je i dalje nemo stajala.
"Nisi ti htela imperatora Britanije, htela si svetog kralja", nastavi on. "Pozvala si me na ovo
ostrvo svojom magijom i dala si mi kraljevsku nevestu; ti si me ubedila da se odreknem svog zaveta
i svoje zemlje. Ali Alektus spada ovde. On te nikada nee uvrediti nosei varvarsku odeu..."
Znai, i on se seao svae u Korinijumu. Srce ju je zabolelo od njegovo alosnog osmeha, ali
sledeeg trenutka ona vide u njegovim oima ne samo bol nego i ponos.

"Ja jesam roen kao varvarin, Gospo, ali nisam glup. Zar misli da nisam shvatio kako
predstavljam samo tvoje orue u odbrani Britanije? Ali orue moe da se slomi, a kada se to desi,
majstor napravi drugo. Moe li da me pogleda u oi i kae da e, ako ja padnem, odustati od
pokuaja da oslobodi ovu zemlju?"
Dierna oseti da joj se oi neoekivan pune suzama, ali nije odvratila pogled. Njegovo strpljenje
zahtevalo je odgovor.
"Ne..." konano apnu ona, "ali to je zato to oruem rukuje Boginja, a i ja sam u Njenoj ruci..."
"Zato onda plae?" On naini korak ka njoj. "Dierna! Ako smo jednako vezani, onda prestani,
makar ovaj put, da pokuava svima da upravlja prema svom oseanju dunosti, i reci mi istinu!"
Istinu... oajno pomisli ona. Da li je i ja znam? Ili dozovljavam sebi da vidim samo dunost?
"Plaem", konano ree ona, "jer te volim."
Karausije je na trenutak stajao potpuno nepomino. Ona vide kako ga naputa napetost i kako
saginje glavu.
"Ljubav..." apnu on kao da nikada ranije nije uo tu re.
A zato bi on voleo mene? - upita se ona.
"To nema nikakve veze", brzo ree Dierna. "Pitao si, i odgovorila sam."
"Ti si Vrhovna svetenica Avalona, sveta kao vestalke u Rimu." On je pogleda u oi, i ona se
tre od oseanja iznenada otkrivenih u tom pogledu. Nije imala prava da oekuje od njega ljubav,
ali znala je da ne bi mogla da podnese njegovu mrnju. "Kad kae da tvoja oseanja ne znae nita,
uniava i sebe i mene." Karausije je i dalje zurio u nju, kao da je njeno lice knjiga ispisana nekim
nepoznatim jezikom koji pokuava da iita.
"Nisam govorila kao Vrhovna svetenica, nego kao ena..." apnu ona. Oi joj se opet ispunie
suzama.
"A njoj je odavno zabranjeno da ima oseanja?" upita on sa avetinjskim humorom. "To isto bi
mogao da kae i imperator Britanije."
Njegovo lice kao da se menjalo pod njenim zamagljenim pogledom. Videla to drugo lice i ranije,
kada su zajedno traili vizije u srebrnoj iniji na Toru. Volela sam ovog oveka i ranije, pomisli ona
sa iznenadnim uverenjem.
Karausije se ispravi. Polako mu se vratila aura moi zbog koje je uvek i u svakoj prostoriji
izgledao kao najkrupnija osoba. To nije bila aura moi imperatora, nego Kralja. Ima pravo, pomisli
ona, pogodio je ta elim za Britaniju. No, Sveti Kralj koga je ona elela nije Alektus, nego on. On
ode do vrata i ree neto straaru koji je stajao napolju. Potom vrsto zatvori vrata i okrete se ka
njoj.
"Dierna..."
Njeno srce poe da udara, ali inilo joj se da vie nema snage za voljne pokrete. Karausije je
zgrabi za ramena i sae se da je poljubi kao to se edan ovek saginje nad izvor vode. Ona
uzdahnu, sklopi oi, a on je privue sebi kao da je osetio njenu elju. Dierna uzdrhta, iznenada
bolno svesna svega to on osea, jer njegove elje bile su i njene. Tog trenutka bilo joj je svejedno
je li on kralj ili imperator ili obian ovek.
Posle nekog vremena on je pusti i poe da petlja oko kopi na njenoj haljini. Dierna se nije
bunila; njeni prsti bili su zaposleni njegovim telom koliko i njegovi njenim. Neto duboko u njoj,
jo poteeno strasti, podsmeljivo primeti da je trapava kao devica. I zaista, ona nije upoznala
mukarca osim u sveanim spajanjima na druidskim obredima, nikada nije uzela ljubavnika samo
zbog elje. Pitala se kako e izvesti spajanje kada u prostoriji nije bilo kreveta.
Karausije je ponovo poljubi i ona se privi uz njega; kosti su joj se topile, i tekla mu je u susret
kao to reka tee ka moru. On je podie i spusti je na mapu Britanije koja je stajala na stolu. Dierna
se tiho nasmeja, svesna simbolike, znajui da je Boginja blagoslovila ak i ovo urno spajanje, jer,
bez ikakvih priprema i cermonija, Vrhovna svetenica i imperator ipak su proslavljali Veliki Obred.
Zidovi koje je Eidin Minok podigao oko svog grada bili su visoki i jaki. Teleri je mogla, ako
poeli, da hoda itavog dana, a da nikada ne ugleda more. Otkako je stigla iz Akve Sulis, provodila

je mnogo vremena u etnji, na oajanje sluavki koje joj je otac dodelio. A od Diernine posete vie
uopte nije mogla da miruje.
Teleri se ponekad pitala ta je Vrhovna svetenica htela da joj kae. Odbila je da je vidi, bojei
se da e Dierna pokuati da je ubedi da se vrati muu, ili u Avalon. No, sveetenica je provela
mnogo vremena u razgovoru sa princom, pa je moda Teleri i nije preterano zanimala. U svakom
sluaju, Dierna je sada otila, a Telerina braa i njihovi prijatelji zadovoljno su vebali konjike
manevre na svojim rasnim konjima, uei kako da lovake vetine primene na bojitu. Uskoro e i
oni otii, i onda vie nee biti niega to bi je podsealo na Karausija i njegov rat.
Pred njom prolete galeb, kriei, i ona poskoi, smesta nainivi prstima znak protiv zla.
"Oh, gospo moja, ne smete biti tako sujeverni", ree sluavka Julija, koja je nedavno postala
hrianka. "Nisu ptice zle, nego samo ljudi."
"Osim ako to nije bila prirodna ptica, nego privid Zlog", ree Bet, druga slukinja, smejui se
dok se Julija krstila.
Teleri odvrati pogled; njihovo bockanje bilo joj je jednako besmisleno kao ptiiji krik. "Idemo
na trnicu da vidimo tanjire i inije."
"Ali, gospo, ili smo tamo pre dva dana..." poe Julija.
"Rekli su da oekuju novu poiljku", odvrati Teleri i poe takvom brzinom da devojka nije imala
daha da se dalje buni.
Kada su se vratile u gradsku kuu njenog oca - devojke su nosile dva tamnosmea upa sa
prizorima lova u bareljefu - sunce je ve zalazilo. Kupovina upova razvedrila je za neko vreme
Teleri, ali oni su ve prestali da je zanimaju, i kada su devojke upitale ta da rade se njima, ona
slee ramenima i ree da ih odnesu kuepazitelju ili u ubre, jer je njoj svejedno.
Teleri se uputi u svoje odaje i baci se na leaj, a potom ponovo ustade. Bila je umorna, ali se
plaila da spava, jer je esto imala komare. Tek to je ponovo sela, na vratima se pojavi, klanjajui
se, kuni rob.
"Gospo, va otac kae da treba da doete. Stigao je gospodar Alektus!"
Teleri ustade tako naglo da oseti vrtoglavicu, pa se urno pridra za naslon lealjke. Je li Alektus
doao u ime imperatora, ili iz nekog drugog razloga? Iznenada zbunjena, ona skide ogrta koji je
nosila na trnicu, zamrljan prainom, i baci ga u stranu. "Kai da mi donesu vode za umivanje i reci
Juliji da mi izvadi tuniku od ruiaste svile i odgovarajui veo!"
Kada se Teleri pridurila ocu i gostu u trpezariji, bila je smirena barem spolja. Kada je sela,
razgovor se vratio na predstojeu invaziju.
"ta kau uhode, hoe li Rimljani brzo doi?" pitao je princ.
"Mislim da Konstantin nema dovljno brodova za svu vojsku koju mora da dovede, pa e morati
da ih gradi. Porazio je Karausija kod Gesoriakuma, ali nai momci su ga ipak dobro ispraili."
Alektus otpi malo vina, pogledavi ispod oka Teleri. Porumeneo je kada je ula, ali pozdravio ju
je vrlo zvanino. Dobro izgleda, pomisli ona, preplanuo od mnogo jahanja po suncu. A izgledao je i
stariji - vie nije bilo deaki mekih crta lica.
"A ovi nai momci", nastavi princ, "hoe li i oni, kao to si rekao, 'dobro ispraiti' Rimljane?"
"Ako budemo jedinstveni", ree Alektus. "Ali dok sam putovao, uo sam govorkanja. Na narod
- ljudi keltske krvi - sada se budi. Lepo je izmai ispod ape Rima, ali ima ih koji kau kako bi
trebalo da idemo dalje i da izaberemo kralja koji nee biti stranac."
Teleri brzo pogleda oca, koji je nastavio da ljuti jabuku.
"A kako bi odabrali takvog vrhovnog kralja?" upita princ. "Da su nai narodi u stanju da se
ujedine, Cezar - onaj prvi - nikada ne bi stekao ni uporite na naim obalama. Naa tragedija jeste to
to smo uvek spremniji da se borimo meusobno nego protiv stranog neprijatelja."
"Ali ako se sloe? Ako neki znak ukae na oveka koga su odabrali nai bogovi?" tiho upita
Alektus.
"Ima mnogo znakova i mnogo tumaenja. Kada doe vreme, svaki poglavar sudie po onome to
sam vidi..."
Teleri je zurila u njih, pitajui se da li sanjaju oni ili ona. A ta je sa Karausijem? No, razgovor je
ve postao uopteniji i okrenuo se obuci vojske i nabavci hrane, pa putevima kojima e se kretati.

No je bila topla, i kada se veera zavrila, Alektus upita Teleri bi li se proetala atrijumom sa
njim. Neko vreme su utke koraali. Potom Alektus iznenada zastade.
"Teleri - zato si napustila Karausija? Je li bio okrutan? Da li te je tukao?"
Ona umorno odmahnu glavom. Oekivala je neto ovakvo. "Tukao? Ne - nije mu bilo toliko
stalo. Nije mi uinio nita naao, ali kad god bih ga pogledala, videla bih Saksonca."
"Nikada ga nisi volela?"
Ona ga pogleda u oi. "Nikada. Ali ti jesi, Alektuse, ili si mu se barem divio! ta eli da ti
kaem?"
"Mislio sam da e on spasti Britaniju!" uzviknu Alektus. "Ali to je bila samo promena
gospodara. A ja sam uvek bio u njegovoj senci. A ti si pripadala njemu..."
"Jesi li ozbiljno mislio ono to si rekao mom ocu, ili si ga samo iskuavao?" upita Teleri.
On duboko uzdahnu. "Teleri, mogao bih da vodim ovu zemlju. Vlada zavisi od novca, a novac
kontroliem ja. Potiem od prineva Belge, i od silurskih, po majinoj strani. Znam da to nije
dovoljno. Ali ako bi ti mogla da me voli - poli bi za mnom ako bi ti pristala da bude moja
kraljica."
Ona je odsutno opipavala haljinu. "A da li me voli, ili samo eli da se oeni mnome, kao on,
zato to bi ti to pomoglo da stekne mo?" Ona podie pogled i vide da Alektus drhti.
"Teleri", apnu on. "Zar ne zna ta oseam prema tebi? Progoni me u snovima. Ali kad smo se
sreli, ti si bila princeza sa Avalona, a potom, odjednom, Karausijeva ena. Dao bih ti svoje srce na
zlatnom tanjiru kada bi to poelela, ali radije bih ti ponudio Britaniju. Daj mi svoju ljubav i bie ne
carica, nego Vrhovna kraljica."
"A ta e biti sa mojim muem?"
Njegov pogled, jo maloas blistav, postade surov. "Ubeivau ga dok se ne sloi..."
Ako i odustane od nje, Teleri nije mogla zamisliti Karausija kako dobrovoljno preputa mo
nekom drugom. No, Alektus je kleao pred njom, i zato joj nita drugo nije bilo vano. On je uze za
ruku i poljubi je, a onda je blago okrete i poljubi joj i dlan.
Kako nean dodir, pomisli ona. Alektus je ne bi spreio ako bi sada ustala i udaljila se. No, dok
je gledala njegovu pognutu glavu, osetila je kako je obuzima zatitniko saaljenje, i prvi put je
shvatila da i ona poseduje mo. Karausiju je bila potrebna kao veza sa Britancima i sa Avalonom.
Ovom oveku potrebna je njena ljubav.
Ona mu blago pogladi kosu, i kada je podigao glavu, ona ga primi u naruje.
Glasnik koga je princ Eidin Minok poslao imperatoru javio je da e prievi ljudi krenuti iz
Durnovarije na junske ide. Princ je preporuivao da im se u susret, kod Sorviodunuma, poalje
oficir; tamo se glavni put sa jugoistoka ukrta sa putevima iz Akve Sulis i Glevuma.
Nekoliko dana pred Dugodnevicu, Karausije, iznuren itavom sedmicom pregovora sa lokalnim
senatorima u Venti, odluio je da im lino poe u susret. Jo je za jahanje nosio germanske
pantalone, ali savetnici su ga ubedili da svoju menapijsku gardu obue u rimljansku opremu. Kad je
pogledao kolonu iza sebe, utvrdio je da izgledaju kao bilo koji drugi regruti poslati da slue na
drugom kraju imperije.
Kada su prispeli u Sorviodunum, Durotrigi jo nisu stigli, ali vreme je bilo prijatno i sunano; po
takvom danu ne treba sedeti u kui, nego izii na sve vazduh. Dok je predvodio svoje ljude putem
ka Durnovariji, Karausije je razmiljao kako bi najvie voleo da se nalazi na palubi broda. Ovo bi
bio divan dan za plovidbu. No, morao se zadovoljiti njihanjem na konjskim leima, i samo
zamiljati da su bregovi oko njega, zapravo, morski talasi.
Ve se bliilo podne kada je jedan Menapijac uzviknuo; Karausije podie pogled i ugleda na
putu oblak praine. Poslednjih godina nauio je da procenjuje brojnost konjice, i sada je znao da im
se pribliava oko etrdeset ljudi, gonei konje bre nego to bi iskusan zapovednih zahtevao,
verovatno pre u oduevljenju nego u urbi. On podbode svog vranca, a Menapijci preoe za njim u
kas, urei u susret Durotrizima.
Uz osmeh je prepoznao Telerinog najstarijeg brata, snanije graenog od nje, ali sa istom crnm
kosom. No, ionako je ve znao ko mu ide u susret. Dobro izgledaju, pomislio je, osmotrivi ih -

oprema koju su nosili, sva nakiena ukrasima i medaljonima, vie je priliila paradi nego putu - ali
delovali su energino i odluno. A jahali su, naravno, odlino.
Samo je jedan konjanik jahao bez lakoe. Karausije zakloni oi jednom rukom, mirkajui, i
prepoznade Alektusa. Nije ga poznao odmah, jer ga jo nikada nije video bez rimljanske odee, a
sada je jahao u utoj tunici i purpurnom platu, kao belgiki princ, to je, uostalaom, i bio.
Izgleda da Karausije nije bio jedini koji se setio svojih korena, sada kad se bore protiv Rima. On
se nasmei i mahnu im dok su se zaustavljali pred njim u oblaku praine.
"Alektuse, mome, ta ti radi ovde? Mislio sam da si u Londiniumu."
"Ovo je moja zemlja i moj narod", odvrati Alektus. "Ovde mi je mesto."
Karausije oseti probod nesigurnosti, ali nastavio je da se smei. "Pa, svakako si mi doveo odlian
odred Durotriga." On se osvrte ka jahaima i oseti jo jau nelagodnost, jer niko se nije smeio.
Telerin brat potera svog konja malo blie. "Zar si mislio da ste vi Rimljani - ili bolje da kaem vi
Germani - jedini koji umete da se borite? Keltski ratnici su potresali zidine Rima dok je tvoj narod
jo puzao po blatu."
Teudibar, jedan od njegovih Menapijaca, zarea neto, ali Karausije mu dade znak da bude
miran.
"Da nisam verovao u vau hrabrost", poe on, "ne bih traio od tvog oca da vas poalje. Britaniji
je potrebno da se za nju bore svi njeni sinovi - i oni iji su se preci borili protiv Cezara, i deca legija,
dovedenih iz Sarmatije i Hispanije i svih krajeva imperije da puste koren u ovoj zemlji. Sada smo
svi Britanci."
"Ti nisi", ree jedan od Durotriga. "Ti si roen preko mora."
"Dao sam svoju krv Britaniji", odvrati Karausije. "Lino je Gospa od Avalona prihvatila moju
rtvu." ak i sada mu srce poskoi od pomisli na Diernu. U Portus Adurni dao je vie od svoje krvi;
prolio je i svoje seme, sam svoj ivot, te noi u njenom zagrljaju, i to ga je obnovilo.
"Gospa od Britona to odbija", ree Alektus. Ratnici mu oslobodie prilaz. "Ker Eidina Minoka
vie nije tvoja ena. Saveznitvo je okona-no, i na zavet povuen."
Karausije se ukoi od besa. Zar je taj mladi poludeo?
"Plemena daju hrabre ljude", ree on u poslednjem pokuaju da smiri strasti, "ali tri stotine
godina niste nosili oruje, osim lovako. Bez pomoi britanskih legija, biete lak plen Konstantinu."
"Legije", prezrivo frknu Alektus. "One e poi za onim ko ih plaa. Zar nije to istorija vae
imperije? A vlast pripada meni. Bilo zbog novca ili iz ljubavi, itava Britanija borie se protiv
napadaa. Ali mora ih predvoditi ovek od stare loze."
Karausiju poe da pulsira vena na sleponici. "Znai, ti..."
Alektus klimnu glavom. "Moda bi bilo drugaije da si imao sina sa Teleri, ali ona je odbacila
tvoje seme. Prenela je ovlaenje na mene."
Karausije je slepo piljio u njega. Znao je da nikada nije stekao Telerinu ljubav, ali nije znao da
ga ona mrzi. To ga je zabolelo, jer mu je jo bilo stalo do nje, iako mu je Dierna pokazala ta zaista
znai voleti. Deo njegovog uma, jo sposoban za razlonost, govorio mu je da Alektus sve to govori
da bi ga povredio. Da mu se Dierna nije onako potpuno predala, Alektus bi moda i uspeo. No,
poto je seanje na njenu ljubav bilo u njemu kao iva voda, nikakvo Alektusovo izazivanje nije
moglo da mu uzdrma mukost. Ona, a ne Teleri, daje mo vlasti.
No, Durotrizi su oito verovali Alektusu, a on nije mogao da izda Diernu i kae im ta mu je
podarila.
"Ovi ljudi nisu pod zavetom", polako ree on, "ali ti si, Alektuse, dao zavet meni. Kako da ti
veruju ako mene izda?"
Alektus slee ramenima. "Zakleo sam se bogovima Rima - istim bogovima kojima si se ti zakleo
da e sluiti Dioklecijana. Jedan pogaen zavet povlai drugi - 'oko za oko', kako kau hriani."
Karausije potera svog konja jo blie, primoravi mladia da ga pogleda u oi. "Izmeu nas
dvojice, Alektuse, nije postojao samo zavet", tiho ree on. "Mislio sam da imam tvoju ljubav."
Mladi odmahnu glavom. "Vie volim Teleri."
Teleri, pomisli Karausije, a ne Britaniju.

"Uzmi je slobodno, ima moj blagoslov", mrano ree on, "i neka ti prui vie nego to je ikada
pruila meni. Ali to se tie Britanije, verujem da su legije dovoljno razumne da se ne pokoravaju
neobuenom deaku, ak i kada deli zlato akom i kapom. A moda druga plemena nee biti toliko
voljna da se pokoravaju Durotrizima, koji su ih pokorili pre dolaska Rimljana. Slobodno pokuaj,
Alektuse, ali ne verujem da e te narod ove zemlje slediti, a ja neu da napustim one koji polau
nadu u mene..."
On prezrivo okrete konja. Odmakao je moda za dve konjske duine kada jedan Menapijac
uzviknu upozorenje. Karausije poe da se okree, i zato ga koplje koje je bacio Telerin brat nije
pogodilo u lea, nego u bok.
U prvom trenutku osetio je samo udar. Potom koplje samo ispade od sopstvene teine. Kad je
palo na put, Karausije oseti vrelu krv kako mu tee ispod rebara, a potom, konano, prvi plameni
probad bola. uo je uzvike i zveket maeva. Jedan konj zanjita. On zamirka, pokuavajui da
usmeri pogled, i ugleda jednog gardistu kako pada.
Jo nisam mrtav, pomisli on, a ljudi umiru zbog mene! Jedan duboki uzdah pomoe mu da se
pribere, i on izvue ma. Poterao je konja ka Alektusu, ali izmeu njih je bilo previe ljudi. Jedna
otrica sunu ka njemu; uspeo je da je odbije, zamahnuo je svojim maem, osetio trzaj pri udaru, i
video neprijatelja kako pada. ista srea, pomisli on, ali ve ga je obuzimao brobeni gnev, i svakog
trenutka je bio sve snaniji. Njegovi Menapijci, videi ga kako se bori, ohrabrie se i napadoe
jednako estoko.
Sve oko njega bilo je mutno. Iznenada pred njim vie nije bilo neprijatelja. uo je topot kopita i
video da se Durotrizi prestrojavaju oko Alektusa i urno se povlae. Mahali su orujem kao da se
svaaju.
"Gospodaru", povika jedan gardista. "Vi krvarite!"
Karausije uspe da vrati ma u korice i da pritisne ruku na bok. "Nije ozbiljno", jeknu on. "Otcepi
traku sa svog plata za zavoj. Bili su brojno jai od nas, ali smo ih potukli. Ako se sada povuemo,
dobro e razmisliti pre nego to pou za nama.
"Nazad u Sorviodunum?" upita Edfrid.
Imperator odmahnu glavom. Alektusova izdaja uzdrmala je sva njegova uverenja, i sve dok se ne
izlei nee smeti da veruje ni u iju odanost. Karausije se izvi da bi pogledao svoj bok. Krv je
navirala iz rane, i bilo je teko videti je, ali oseao je da je ozbiljna. Iako je govorio nemarno,
izgleda da bi mu mogli pomoi jedino londiniumski lekari. On se ispravi u sedlu i pogleda na zapad,
gde su se bregovi stapali sa plaviastom izmaglicom.
"Previj mi bok", ree on Teudibertu.
"Gospodaru, rana je vrlo duboka. Moramo da naemo pomo."
"Onamo", pokaza Karausije. "Jedini lek za ovu ranu nalazi se u Letnjoj Zemlji. Poi emo kao
da se vraamo u grad i skrenuemo im im ne budemo pred oima. Izgubie vreme traei nas na
putu. Hajde, brzo, i ne odugovlaite zbog mene. Ako ne budem mogao da jaem, veite me za
sedlo; ako ne budem mogao da govorim, pitajte za put za Avalon."
16.
Dierna kriknu od proboda bola. Nit joj pue meu prstima i vreteno se otkotrlja u travu.
"Gospo! ta se desilo?" uzviknu Lina, devojka koja ju je sluila ovog meseca. "Je li vas ubola
pela, ili ste povredili ruku?" Njene rei izgubie se u zabrinutim uzvicima dok su im pritravale
ostale ene.
Svetenica pritisnu ruku na bok i duboko udahnu, trudei se da nadvlada bol. Nije poticao od
srca; straan probod pulsirao je znatno nie, ispod rebara, kao da je neto unutra slomljeno. A bol
nije poticao ni sasvim iznutra. Koa joj je, na paljiv dodir, bila preosetljiva; a ipak, kada su joj
raskopali tuniku, nije se videla nikakva rana.
Nikakva arolija niti urok nisu mogli da se probiju kroz Dierninu svesnu zatitu. A postojala je
samo jedna iva osoba kojoj se toliko potpuno otvorila da bi mogla da oseti njegov bol. Shvatila je

da je, dok su vodili ljubav, Karausiju dala vie od svog tela - dala mu je i deo svoje due. Ona posla
svoj duh da poleti putem kuda je doao bol, i oseti njegovu enju za njom.
"Pogodila ju je magija", tuno ree stara Sigfola. "Paljivo je podignite, keri. Moramo je odneti
u postelju."
Dierna je jedva smogla snage da progovori. "Nije... to... moj bol. Moram da se... odmorim, ali
ti... Adven... idi do svetog kladenca. Neko... dolazi... pokuaj da Vidi ko je to!"
Dierna je itavo popodne leala u hladnoj tami svoje kue, koristei sve to je ikada nuila kako
bi odrala trans koji e je potedeti bola. Fizika patnja postepeno postade podnoljiva, ali u njoj je
raslo oseanje potrebe. Karausije ju je traio, ali hoe li je nai na vreme?
Bio je to dobar plan, pomisli Karausije, zaustavivi konja i isprekidano diui, ali ipak je
precenio svoju izdrljivost. Uprkos zavojima, svaki korak nanosio mu je nepodnoljiv bol. Kada je
trebalo da izabere hoe li se zaustaviti ili izgubiti svest, procenio je da bi pauza zahtevala manje
vremena. Ali morao je da zastaje sve ee i ee, a prilikom poslednjeg zastanaka stigla je
galopom zatitnica, da javi kako su im Durotrizi na tragu.
"Hajde da ovde napravimo zasedu", ree Teudibert. Karausije odmahnu glavom. uma je bila
suvie gusta za manevrisanje, ali ne i dovoljno gusta da prui zaklon. "Onda emo se podeliti", ree
ratnik. "Deo e produiti niz dolinu, gde je tlo meko, pa e se nai tragovi dobro videti. Vi skrenite
preko vresa. Uz malo sree, poi e za nama."
Imperator klimnu glavm. Tako e se spasti bar deo njegovih ljudi. Znao je da je to jedini nain
da ih natera da ga ostave. Alektus jeste izdajica, ali ovi mladii poloili su mu zavet i nee
dobrovoljno nadiveti svog zapovednika.
"Neka vas Hehalena uva." Prizvao je njihovu boginju da im pomogne dok su urno odlazili.
"Hajde da poemo", ree Teudibert, "dok njihova buka jo zaklanja nau."
Teudibert je drao njegove uzde, jer se Karausije sada jedva drao u sedlu; uspeo je da savlada
bolni uzvik kada je od konjskog koraka opet osetio talase bola.
Tokom naredna dva dana isti prizor ponovio se nekoliko puta. Menapijci su bili izdrljivi i
navikli na teka putovanja, ali Durotrizi su poznavali zemlju. Varke su neko vreme uspevale, ali
neprijatelj ih je stalno ponovo pronalazio. Karausijeva jedina nada bila je da stigne na Avalon, gde
e ga uvati potovanje Britanaca prema svetom ostrvu.
Po podne treega dana stigli su na istoni kraj movara Letnje Zemlje. Sada je Karausije ve bio
preslab da bi sam sedeo na konju, pa je jahao privezan za Teudiberta. Menapijci su se razumeli u
movare, ali ne na konju. Poslali su dva oveka da idu dalje sa ivotinjama. Preostala estorica
zadrala su samo konja koji je nosio Karausija, pa poee da obilaze jezero, traei selo naroda iz
movare iji bi itelji mogli da ih prebace u Avalon.
Nije im palo na pamet da su Britanci ve pogodili kuda su se uputili i da su odjahali preko
grebena Poldens da bi ih presreli. Karausije, koji bi to mogao da predvidi, sada vie nije mogao da
razmilja. Trgao se tek kada je Teudibert naglo zaustavio konja, psujui. On se uspravi u sedlu i
otvori oi.
Padalo je vee. Preko mirne vode videle su se sojenice naroda iz movare. Pred njima se nalazio
komadi vrstog tla, a na njemu se jasno videla grupa konjanika.
"Sakriu vas u movari", rele Teudibert, odvezujui ue koje ih je dralo zajedno i vezujui
slobodan kraj svom gospodaru oko pojasa.
"Ne..." jeknu Karausije. "Radije u umreti u borbi. Ali poalji Edfrida u to selo. Neka ih zamoli
da pozovu Gospu od Avalona."
Jo pre nekoliko trenutaka nije mogao ni da se pomeri, ali sada, ugledavi neprijatelja, uspeo je
da sjae i isue ma.
"Ba dobro", ree Teudibert kad su jahai poli ka njima. "Umorio sam se od beanja." On se
nasmei, a Karausije je jedva smogao snage da mu uzvrati.
Na kraju se sve svede na uasno jednostavne stvari. Oseao je to i ranije pred bitku, kada svi
planovi i pripreme postaju nevani dok stoji licem u lice sa neprijateljem. Ali ranije je bar poinjao

borbu nepovreen. Ovog puta mogao se nadati jedino da zada dva ili tri dobra udarca pre nego to
ga obore.
U uima mu je odjekivao topot kopita. Jedan konj se okliznu i pade, ali ostali su mu se
pribliavali zastraujuom brzinom. Karausije se nae u stranu i zamahnu maem na najblieg
jahaa. Teudibertovo koplje blesnu i Britanac pade. Drugi jaha ve je bio nad njima; imperator
zakorai unazad u blatnjavu vodu, trudei se da odri ravnoteu, ali konj iznenada zastade, uplaen
od nesigurnog tla. Jaha se okliznu i zgrabi grivu da se zadri; Karausijev ma ga pogodi u bok.
Naredni trenuci protekoe kao niz nepovezanih slika. Stajao je lea u lea sa Teudibertom,
napola oslonjen o njega. Oseti je udar, i jo jedan, i znao je da je pogoen, ali vie nije oseao bol.
Zatreptao je, osvrui se, i upitao se da li tako slabo vidi zbog tame ili zbog gubitka krvi. Stizalo je
jo jahaa. Teudibert iznenada jeknu, i Karausije se zatetura jer je naglo izgubio oslonac. Poslednji
trzaj gneva ponese ga da se okrene, zamahujui. Udarac je pogodio Teudibertovog ubicu u vrat dok
se saginjao da izvue koplje.
Karausije se zatetura, trudei se da podigne ma. No, nije vie bilo protivnika. Oko njega je
lealo desetak tela; neki su jeali, neki su ve bili mrtvi. Sa druge strane grebena uli su se zvuci
borbe, ali nita nije mogao da vidi. Potom i to nestade. Moji odvani menapijski momci pruili su
mi poslednju priliku, pomisli on. Ne smem je protraiti.
S desne strane primetio je vrbe, gotovo srasle kraj same vode. Ako se tamo sakrije, niko ga nee
nai. Vrtelo mu se u glavi od gubitka krvi, ali odnekud je smogao snage da stigne do zaklona meu
drveem.
Tri dana i tri noi Dierna je bdela, dok je njen duh stremio ka oveku koga voli. No, krajem
drugog dana dodir je postao isprekidan, kao da on povremeno gubi svest. Treeg dana ponovo se
javio bol, a sa njim i strepnja koju je jedva podnosila. Tek iza ponoi zapala je u nemiran san, pun
komara u kojima je beala kroz krvavo more, progonjena demonima bez lica.
Probudila se na prvi predznak svitanja u otvorenim vratima, i shvatila da ju je trglo kucanje.
"Ui..." apnu ona. Sela je u krevetu i shvatila da prvi put za tri dana ne osea bol. Je li Karausije
mrtav? Nije verovala u to jer jo je oseala teret na dui.
Pred sivim nebom stajala je Lina. "Gospo, doao je neko od naroda iz movare. Kae da je bilo
borbe na ivici jezera. Jedan ratnik stigao je do njihovog sela, zahtevajui da oni nau njegovog
gospodara i odvedu ga Gospi od Avalona..."
Dierna ustade, iznenaena to je tako nesigurna na nogama, i uze svoj plat. Lina je ve nosila
kotaricu sa melemima i zavojima. Svetenica joj se osloni o rame dok su silazile stazom, ali kada su
stigle do barke, svei vazduh ve ju je oiveo.
Prole su kroz maglu i stigle do sela naroda iz movare, sa kuama podignutim na visokim
motkama u trsci. Sitni, tamnoputi ljudi ve su bili na nogama, a meu njima je stajao visok,
plavokos momak koji je iao gore-dole obalom, uznemireno se osvrui.
"Domina", pozdravi je on primitivim vojnikim latinskim. "Durotrizi su nas napali - predvodio
ih je Alektus. Gospodar Karausije je ranjen. Rekao je da ga dovedemo ovamo. I tako mi svih
bogova, uinili smo tako."
"Gde je on?" prekide ga Dierna.
Mladi zatrese glavom. "Poslao me je u selo po pomo. No, ljudi su videli borbu i bili su
uplaeni. Koliko sam razumeo", on se osvrte oko sebe, "oni meni izgledaju kao deca, ali znam da su
odrasli ljudi. Vratio sam se na bojite i naao samo mrtve. Ali moj gospodar nije meu njima. Ovi
mali nisu hteli ni da se maknu tokom noi, jer se plae demona. Tragamo od prvog svitanja, ali
Karausija nismo nali!"
Imperator Britanije leao je pola u jezeru, a pola na obali, gledajui kako mu se krv mea sa
jezerskom vodom, bojei je u crveno pod prvim zracima sunca. Nikada nije ni pomislio da svitanje
moe da bude toliko lepo. No je bila puna uasa. Satima se trudio, puzao preko korenja drvea i
zaobilazio blato koje je pretilo da ga uhvati u svoj sluzavi zagrljaj. Neko vreme je svakako bio u

groznici, ali sada mu je bilo hladno - suvie hladno - toliko da nije mogao da oseti noge. Nije
oekivao da e tako skonati.
Belo oblije labuda izie iz magle koja je lebdela nad vodom i proe kraj njega, ljupko kao u
snu. Sa mesta gde je leao nije video bregove, pa je mogao za zamisli kako se nalazi u svojim
rodnim movarama, tamo gde se otac svih reka grana u mnogo rukavaca, traei more. U njegovoj
domovini, setio se, ljudi se predaju bogovima trostrukom smru. Mrano je stegao usne kada je
shvatio da je on ve proao dve treine toga - bio je izboden na desetak mesta i napola udavljen.
Ovo je dar, pomisli on. Povratio sam se, umesto da umrem u bunilu. Najmanje to mogu jeste da
dovrim posao... Mudrou odnekud izvan ovog ivota setio se: Boginja nikada ne umire, ali Bog
daje svoj ivot zemlji. Sada je znao da je to ve radio, inom volje koji ga je pretvarao iz rtve
besmislenog nasilja u ponudu bogovima, uinjenu u nadi da e Boginja moi da je nekako iskoristi.
Ue kojim je bio vezan za Teudiberta jo je stajalo oko njega. On nespretno opusti vor i
premesti petlju sebi oko vrata, a drugi kraj priveza za koren drveta. Stajae uspravno koliko god
bude mogao, jer jutro je veoma lepo, ali znao je da nee dugo izdrati.
Negde iza ove magle nalazi se carica njegovog srca. Hoe li saznati koliko ju je voleo? Ovo je
dar za tebe, pomisli on, i za boginju kojoj slui. Roen sam preko mora, ali moja smrt pripada
Britaniji. Moda to nije ni vano. Dierna mu je jednom rekla da su, iza lica koja nose, svi bogovi
jedno. Jedino je alio to nije jo jednom video more.
Sunce se podizalo sve vie, blistavo poigravajui na vodi. Odsjaji su gotovo isti kao na okeanu,
pomisli on... a onda je to bio okean, i brujanje u uima bila je pesma vetra u jedrima, a vrtoglavica
je bila propinjanje broda koji ga nosi preko mora. Sad mu je sinulo: kao to su bogovi jedno tako su
i vode jedno, sve potiu iz materice Boginje, sve su isto, najdrevnije more.
Pred njim se iz okeana podie ostrvo, oivieno liticama od crvenog kamena i zelenim poljima iza
njih. U sreditu se nalazilo iljato brdo, s ijeg je vrha sijao pozlaeni krov hrama.
Poznavao je to mesto, a poznao je i sebe, sa svetenikim oznakama na elu i kraljevskim
zmijama na podlakticama. Istupio je napred, podigavi ruke u pozdrav, ne marei vie za telo koje
je ostavio za sobom, beivotno i vezano.
Preko vode se uo glas ene koja e, iz ivota u ivot, uvek biti njegova voljena. Dozivala ga je.
Dierna je koraala obalom jezera, dozivajui svog voljenog. Sada, kada je Karausije toliko blizu,
veza izmeu njih e je privui. Znala je da ostali idu iza nje, ali drrala je oi zatvorene, pratei
miris duha izmeu svetova. Kada je uspela, znala je to po svesti na oba nivoa da je drugi deo njene
due u blizini.
Dierna otvori oi i ugleda ljudsko telo, zapleteno u korenje drvea i napola potopljeno, toliko
prekriveno blatom i komadima trske da je izgledalo kao da se ve stopilo sa tlom na kome je lealo.
Edfrid je protrao kraj nje, stao kao ukopan kad je ugledao konopac oko Karausijevog vrata i
nainio znak potovanja pre nego to je pruio ruke i drhtavim prstima oslobodio i izvukao na obalu
telo svog gospodara.
Ljudi iz movare uasnuto su aputali, ali Edfrid je moleivo pogleda. "Ovo nije bila sramna
smrt. Da li razumete?"
Ona klimnu glavom, stegnutog grla. Zar nisi mogao da saeka jo malo? jecalo je njeno srce.
Zar nisi mogao da ostane da se oprosti sa mnom?
"Odneu ga i prirediu mu pogreb dostojan heroja..." poe mladi, ali Dierna odmahnu glavom.
"Karausija je naa Boginja odabrala da bude kralj. U ovom i u drugim ivotima, on je vezan za
ovu zemlju. A preko njega", dodade ona kad ju je prosvetlilo novo saznanje, "preko njega je i va
narod vezan za Britaniju, i jednog dana e joj pripadati. Umotaj ga u moj plat i poloi ga u barku, i
nainiemo mu grobnicu u Avalonu."
Tokom itavog tog dana, najdueg u godini, Gospa od Avalona sedela je u svetom gaju kraj
kladenca, uvajui telo svog imperatora. Kad bi vetar promenio pravac, ula je odlomke pesme
druida sa vrha Tora. Ildeg je vrila ulogu Vrhovne svetenice. Dierna je odavno nauila da suzbija
oseanja kada treba neto uraditi, ali takoe je nauila da ima trenutaka kada ak ni obuka ne moe

da nadvlada krik iz srca. Stvarno posveeni moraju da znaju kada doe takvo vreme i da se povuku,
kako magija ne bi pola naopako.
Da sam danas u krugu, svakako bih ga unitila, pomisli ona, gledajui Karausijevo mirno lice.
Jo sam u plodnim godinama, ali sada se oseam kao Smrt...
Oprali su Karausija vodom sa svetog kladenca i povezali mu strane rane. Sada su mu pripremali
grob kraj Gavena, sina Eilaninog, koji je, prema predanju, i sam bio delom Rimljanin. Sahranie ga
kao kralja Britanije, ali to e ipak biti hladna postelja za oveka sa kojim je legla u radosti.
Kad bih se usudila, bacila bih se u grob sa njim i proslavila Veliki Obred kao u davna vremena,
kada je kraljica sledila svog kralja i na Drugi Svet... Ali ona mu nije bila ena, i tuga zbog toga
nanosila joj je jo vei bol nego gubitak, i proklinjala je svoj ponos koji ju je zaslepio pred glasom
sopstvenog srca. Jer sve ovo bilo je njeno delo, sada je to videla - njene odluke naterale su Karausija
i Teleri u brak bez ljubavi i dovele su do Alektusove izdaje. Da se nije uplela, Karausije bi jo
plovio svojim voljenim morem, a Teleri bi bila srena kao svetenica Avalona. Dierna se zanjiha,
obgrlivi grudi rukama, i zaplaka zbog svih njih.
Mnogo kasnije, kada su glasovi sveanosti zamrli i kada je dugi sumrak dugodnevice zaklonio
zemlju, kao da se i bol koji ju je obuzeo konano umirio. Dierna sede, trepui, i osvrte se oko sebe.
Oseala se ispranjeno, kao da su joj suze sprale sva oseanja. No, ostala joj je jedna misao. Ona
moe da plae, ali noas druge ene lee u muevljevom naruju, a deca im mirno spavaju, jer
Karausije je odbranio Britaniju.
Izdaleka se zau tutnjava bubnja, spora kao otkucaji njenog srca. Dierna ustade dok je sa Tora
silazila kolona druida u belim odorama. Sklonila se u stranu kako bi podigli koveg, i zauzela je
mesto iza njega kada su ponovo poeli da se kreu. Sili su do obale jezera, gde je barka obavijena
crnim ekala da ponese gospodara mora na poslednje putovanje.
Grob je bio iskopan na Straarskom brdu, najdaljem ostrvu koje je ostalo unutar magle, Kapiji
Avlona. Za one koji ne mogu da prou kroz maglu, na ostrvu nije bilo nieg zanimljivog, osim
siromanog sela naroda iz movare u podnoju brega, isto ko to u tom svetu u podnoju Tora nije
bilo nieg sem par hrianskih koliba. No, nekada davno ovde je sahranjen drugi Branitelj Avalona,
kako bi njegov duh mogao i dalje da titi Dolinu. Kada je doao ovamo, druidi su tom titulom
pozdravili i Karausija. Bilo je sasvim prikladno da njegovo telo poiva kraj tela onoga zbog koga je
titula i smiljena.
Kada su stigli do Straarskog brda, pala je no. Grob su okruavale baklje; njihova svetlost irila
je prividnu toplotu preko lica oveka koji je tu leao, i odsijavala se sa bele odee na druidima i
plave na svetenicama. No, Dierna je bila zaogrnuta crnim, i mada je svetlost poigravala i odbijala
se od utkanih zlatnih niti kao da su u tkaninu uhvaene zvezde, nije mogla da se probije kroz senku,
jer noas je ona bila Gospa od Tame.
"Sunce nas je napustilo..." tiho ree svetenica kada je pesma prestala. "Ovaj dan je vladao, ali
sada je pala no. Od ovog trenutka, mo svetlosti e se smanjivati, sve dok zimska hladnoa ne
okuje svet." Dok je govorila, kao da se ak i sjaj baklji umanjio. Uenje Misterija pridaje veliku
vanost ciklinim promenama prirode; sada ih je razumela itavom duom.
"Duh ovog oveka nas je napustio..." Glas joj je jedva primetno zadrhtao. "Vladao je u sjaju, kao
sunce, i opao je, kao sunce. Kuda sunce odlazi kada nas napusti? Kau da odlazi u june zemlje.
Tako i njegov duh sada putuje u Zemlju Leta. alimo to smo ga izgubili. Ali znamo da e se, u
srcu zimske tame, sunce ponovo roditi. I zato dajemo ovo telo zemlji od koje je stvoreno, u nadi da
e njegov blistavi duh jednom ponovo stei telo i doi meu nas, u asu kad bude potreban
Britaniji."
Dok su polagali telo u grob i poinjali da ga zatrpavaju, Dierna zau kako neko plae, ali njene
oi bile su suve. To to je rekla njoj nije probudilo nadu - nije vie bila u stanju da se nada. Ali
Karausije nije odustao od borbe kad se sudbina okrenula protiv njega, i znala je da ni ona to nee
uiniti.
"Karausije ima svoju pobedu. Ali ima je u svetu duha. U ovom svetu, njegov ubica je jo iv i
razmee se svojim delom. To je uinio Alektus - Alektus, koga je on voleo - Alektus, koji mora da

plati za svoju izdaju! U ovom trenutku, kada se plime moi okreu ka propadanju i gaenju, poslau
na njega svoju kletvu."
Dierna duboko udahnu i podie ruke ka nebesima. "Moi Noi, prizivam vas, ne magijom ve po
drevnim zakonima Neophodnosti, da padnete na ubicu. Neka mu nijedan dan ne bude sjajan,
nijedna vatra topla, nijedna ljubav iskrena, sve dok ne plati za svoj zloin!"
Ona se okrete i pokaza ka jezeru koje se blago talasalo.
"Moi Mora, materice iz koje smo svi roeni, monog okeana ije struje nas sve nose, neka svi
pravci koje izabere pou naopako! Podigni se i progutaj ga, o More, i udavi ga u svojim mranim
plimama!"
On klee kraj groba i zagnjuri prste u rastresitu zemlju.
"Moi Zemlje, kojoj sada predajemo njegovo telo, neka ovek koji ga je ubio ne nae mira na
tvojoj povrini! Neka sumnja u svaki svoj korak, i u svakog oveka od koga zavisi, i u svaku enu
koju voli, dok ponor ne zine pod njim da ga proguta."
Dierna ustade, mrano se smeei zapanjenim licima oko sebe. "Ja sam Gospa, i aljem na
Alektusa, sina Cerialisovog, kletvu Avalona. Tako sam rekla, i tako e biti!"
Godinji ciklus je tekao ka etvi, ali iako je vreme ostalo lepo, zemljom se irila letnja oluja
glasina. Imperator je nestao. Neki su govorili da je mrtav, da ga je Alektus ubio. Ali drugi su to
poricali, jer gde je onda telo? Krije se od neprijatelja, verovali su. Trei su opet aputali da je
pobegao preko mora, da se pokori Rimu. Bilo je sigurno jedino to da se Alektus proglasio za
vrhovnog kralja, i da je poslao jahae irom Britanije da pozovu poglavice i zapovednike na veliko
polaganje zaveta u Londiniumu.
Narod Londiniuma se radovao. Teleri se tre od huke i vre pritegnu kone zavese na nosiljci.
Unutra je bilo tesno, ali nije mogla da podnese buku, ili joj je moda smetala panja tolikih oiju,
tolikih umova usmerenih ka njoj. Bilo je durgaije kad je ranije dolazila ovamo, sa Karausijem.
Kada mu se pridruila ovde, on je ve bio prihvaen kao imperator. Razlika je u tome to je sada i
ona deo ceremonije. Trebalo bi da je ponosna i uzbuena. Zato se onda osea kao zarobljenik u
trijumfalnoj povorci nekog rimskog vojskovoe?
Bilo je neto bolje kada su stigli u baziliku, iako je i tu bilo previe sveta. Stolovi su bili spremni
za gozbu. Prinevi i magistrati koji su ve sedeli za njima odmeravali su je sa manje radoznalosti i
vie prorauna. Teleri je pokuavala da dri glavu visoko, ali vrsto je stezala oca za ruku.
"ega se plai?" upita princ. "Ti si ve carica. Da sam samo pomislio, dok si bila mravo
devoje, da podiem Gospu od Britanije, mogao sam ti kupiti grkog uitelja."
Ona ga pogleda i vide sjaj u njegovom oku, pa pokua da se nasmei.
Zbrka boja na dnu dugog prolaza pretvori se u ljudske prilike. Ona ugleda Alektusa, ogrnutog
purpurnim platom, nekako sitnog u poreenju sa krupnim ljudima oko njega. Oi mu sinue kad ju
je ugledao.
"Prine Eidine Minoe - budi dobrodoao", zvanino ree on. "Doveo si svoju ker. Pitam te
sada hoe li mi je dati za enu."
"Gospodaru, zato smo i doli..."
Teleri pogleda jednog, pa drugog. Zar niko nee pitati nju? No, moda je ona svoj pristanak dala
ve one noi u Durnovariji, a ostalo - ubistvo Karausija i sve to je usledilo - bilo je samo posledica.
Ona istupi, i Alektus je uze za ruku.
Gozba koja je usledila kao da nije imala kraja. Teleri je brljala po tanjiru, maloduno sluajui
razgovore. Raspravljalo se o poklonu koji je Alektus razdelio vojsci po svom proglaenju. To je bila
tradicija, pogotovo kada je novi imperator uzurpator, ali Alektusovi pokloni bili su velikoduni ak i
po tom merilu. Trgovci su se, s druge strane, nadali novim povlasticama. Samo su poglavari starih
keltskih loza obraali neto panje na nju, i sada je shvatila da je njen otac u pravu, i da su doli
delom i zbog nje.
Do trenutka kad su se mladenci uputili u krevet, Alektus je bio prilino pijan. Teleri ga je
pridravala dok se teturao, i sada je shvatila da ga je uvek viala samo potpuno prisebnog. Zagrljaj

njenog prvog mua bio je neto to treba otrpeti. Dok je pomagala Alektusu da se svue, poela je
da se pita hoe li njen drugi mu uopte moi da obavi svoju branu dunost.
Uspela je da ubaci Alektusa u veliki krevet, pa je legla kraj njega. Sada, kad su ostali nasamo,
morala je da ga pita mnogo stvari - izmeu ostalih, i o Karausijevoj smrti. Nije se iznenadila to je
osetila krivicu kada je ula da je ubijen; od trenutka kada je prihvatila Alektusovu ljubav, razumela
je, donekle, ta on namerava. Ali nije oekivala bol.
Kada se okrenula ka njemu, on je ve hrkao. Usred noi, Alektus se tre iz sna, vritei da dolazi
Konstantin sa ogormnom vojskom i krvavim kopljima. Privio se uz nju, jecajui, i Teleri ga je teila
kao da je dete. Bio je sreniji dok je sluio Karausija. A ona, ako ne srena, barem je imala ast.
Koje od njih troje je krivo za ovu tragediju? Moda bi trebalo da okrivi Diernu, gorko pomisli ona.
Posle nekog vremena Alektus poe da je ljubi, grlei je sve grevitije, sve dok je nije uzeo sa
oajnikom hitnjom. Na kraju je ponovo zaspao, ali Teleri je dugo leala budna u mraku. Ona, koja
je sanjala o slobodi, sama je odabrala ovaj kavez. Ali sada je to uinjeno, i morae da trpi.
Kada je konano zapala u nemiran san, poela je da se moli Boginji kao to nije od detinjstva,
dok je jo sanjala da pobegne iz oeve kue.
U Avalonu je i Dierna trpela. Kletva protiv Alektusa je poslata; njeno ispunjenje mora se
prepustiti veim silama. Ali neko vreme inilo joj se da te sile ne mare za nju. Prola je godinjica
Karausijeve smrti, a svet se okretao dalje. Svetenica je ekala, ali nije znala na ta.
Prola je jo jedna godina. Ako Britanija i nije bila srena pod Alektusovom vlau, niko se nije
usuivao da suvie glasno govori protiv njega. No, on je i dalje plaao varvarima, i obale su bile
mirne. to se tie Konstantina, iako je njegova flota pobedila Karausijevu, pretrpela je velike
gubitke, i kao to je Karausije i predvideo, bie potrebno mnogo vrmena i novca dok se izgradi
dovoljno brodova za napad na ostrvo.
Mesec je stajao visoko na nebu. Iako je poeo da opada, i dalje je bio dovoljno blistav da okolne
zvezde izblede. Krov Kue Devojaka je blistao, kao i stubovi Puta Procesije. Dierna duboko udahnu
hladni noni vazduh. Oko nje je vladala tiina. Nemir koji ju je spreavao da zaspi mora da potie
iznutra. Neto se menja i oseaju se odjeci u unutranjim ravnima.
Prola je jo jedna godina otkako je Britanija odbacila gospodara koga je odabrao Avalon, i za
sve to vreme Vrhovna svetenica nije naputala svoje ostrvo, ali povremeno su do njih stizale
glasine. Konstantin je konano krenuo u invaziju. Govorilo se da se iskrcao kod Londiniuma, i da
su ga tamo doekale snage Vrhovnog kralja. Druge glasine govorile su o iskrcavanju kod
Klauzentuma i maru na Kalevu. Da je Karausije ostao iv, koristila bi svu magiju Avalona da mu
pomogne. Ali sada se vie nikada nee uplitati u dogaaje u spoljanjem svetu.
Ve je htela da se vrati u krevet, kada je ugledala nekoga kako tri uz brdo. Bila je to Lina, kojoj
je bilo odreeno da bdi kraj svetog kladenca. Vrhovna svetenica se namrti i poe joj u susret.
"Pssst, tu sam." Ona zagrli devojku i povede je ka najblioj klupi. "Uzdahni duboko, jo jednom.
Sad je sve u redu..." Grlila je Linu sve dok nije prestala da plae i drhti. "Kai mi, keri, ta te je
uplailo?"
"Kladenac!" Lina drhtavo uzdahnu. "Meseina je blistala na vodi, blistala je kao ogledalo.
Pogledala sam u nju, i iznenada se oko mene pojavila magla i ugledala sam ljude kako se bore
maevima. Bilo je strano! Toliko krvi! Drago mi je to nisam ula vriske."
"Jesu li to bili Rimljani? Jesi li videla Alektusa?"
"Mislim da jesu - rimljanski vojnici napadali su britanski logor. atori su goreli. Sve se videlo od
svetlosti meseca i poara. Rimljani su bili pod punim orujem, ali nai su spavali. Neki su imali
vremena da zgrabe titove, ali veina je bila goloruka. Najea bitka bila je oko mravog,
tamnokosog oveka sa zlatnom trakom oko ela. Borio se odvano, ali ne naroito veto."
Alektus! pomisli Dierna. Moja kletva konano je stigla na cilj.
"Njegovi ljudi ginuli su jedan po jedan. Rimljani su pozvali kralja da se preda, ali on nije hteo, i
zato su ga proburazili kopljem, ponovo, i ponovo, i ponovo, dok konano nije pao."

"Znai, mrtav je", glasno ree Dierna, "a Karausije je osveen. Budi mirna, mila moja, i neka se
smire oni koji su ga izdali. U nekom drugom ivotu, moda emo se ponovo sresti."
Te jeseni, dok je Cezar Konstantin leao na lovorikama u prestonici koju je vratio Rimu, zemlju
zahvatie jake kie. U dolini Avalona, oblaci su zaklanjali Tor i leali nisko nad vodom, kao da se
stapaju sa maglama koje ga tite. No, uprkos olovno sivom nebu, Dierna je oseala da joj je veliki
teret pao sa srca, a njene svetenice, primivi njeno raspoloenje, poele su da govore o izgradnji
novih zidova oko staja i o zameni krova na glavnoj sali.
Jednog jutra, ubrzo posle ravnodnevice, devojka zaduena za ovce vratila se plaui, jer je jedna
ovca prola kroz privremenu ogradu i nestala. Poto su se, posle mnogo nedelja nerekidne kie,
oblaci najzad istanjili toliko da bi moda propustili i koji zrak sunca, i poto je posle mnogo meseci
mirovanja poelela da se malo razmrda, Dierna dobrovoljno poe u potragu za njom.
Nije bilo lako. Nivo vode porastao je zbog kie, i neka mesta koja su inae bila potpuno suva
sada su se takoe pretvorila u movaru. Dierna je paljivo birala put, pitajui se otkuda glupoj
ivotinji pomisao da uopte odlazi sa brda. No, u mekom tlu bilo je lako traiti tragove, i ona je ila
za njima oko brda, iznad svetog kladenca, pa kroz vonjake. Tragovi su se nastavljali, du obale
jezera, prema niskom bregu ostrva Briga, iji je oltar bio okruen jabukovim drveem.
Dierna zastade, mrtei se, jer brdo, koje se samo u govoru raunalo za ostrvo, sada je stvarno
bilo okrueno vodom. Nad movarom je leala magla, jo pregusta da bi se videlo nebo, ali
proputala je odsjaje sunca. I pod tim nejasnim svetlom inilo joj se da pod drveem vidi neto sivo.
Znala je gde mora da je staza, mada nije mogla da je vidi. Pokupivi tap sa zemlje, kako bi mogla
da opipava tlo pred sobom, ona poe da gaca kroz vodu.
Magla se kovitlala oko nje, pri prvom koraku kao veo, ali posle treeg pretvorila se u zavesu
koja je sakrila i mesto sa koga je pola i ono kuda je pola. Ona zastade, obuzeta drevnom panikom,
oseajui kako joj blatnjava voda pljuska oko lanaka. Ovo je moja zemlja! pomisli ona. Poznajem
ove staze otkako sam prohodala - morala bih da naem put i vezanih oiju ili u snu! Ona duboko
uzdahnu, prizivajui disciplinu koju je vebala gotovo otkako ivi na Avalonu.
Dok joj je tutnjava u uima jenjavala, ona zau poziv.
"Di'na, pomozi mi!"
Glas je bio slab, zbog udaljenosti ili iznurenosti, i jo umrtvljen od magle. No, Dierna je
napredovala.
"U pomo... zar me niko ne uje?"
Dierna jeknu, vida pomraenog od seanja. "Beka!" Glas joj se slomio. "Nastavi da zove! Beka,
dolazim!" Teturala se dalje, opipavajui put tapom.
"Oh, Boginjo, molim te - toliko sam se trudila da naem put..." Rei nestadoe u nepovezanom
mrmljnju, ali bilo je dovoljno. Dierna se okrete i nae se u dubljoj vodi, posegnu ulima jaim od
vida, kao kada je trila Karausija, i konano ugleda obris drveta, a kraj samog njegovog korenja,
ensku priliku.
Videla je mokru crnu kosu, mlitavu kao morska trava, i tanku, blatnjavu aku. Telo je, dok ga je
vukla na vie tlo, bilo lako kao deije. Dierna privi enu na grudi i zagleda se... pravo u Telerine
oi.
"Mislila sam..." od zbunjenosti joj se vrtelo u glavi. "Mislila sam da si moja sestra..."
uenje na Telerinom licu nestade, i ona zatvori i. "Izgubila sam se u magli", apnu ona.
"Mislim da sam bila izgubljena jo od kako si me oterala. Pokuavala sam da se vratim na Avalon."
Dierna je bez rei zurila u nju. Kada je ula da se Teleri udala za Alektusa, poelela je da
prokune i nju, ali nije imala snage. Moglo se rei da je, ak i bez kletve, Teleri bila kanjena istim
onim moima koje su unitile Karausijevog ubicu. Ali Teleri je jo bila iva. Magla je lebdela oko
njih kao lepljivi veo. Na itavom svetu nije videla nita ivo sem Teleri, i sebe, i jabukovog drveta.
"Prola si kroz maglu..." polako ree Dierna. "To moe samo svetenica, ili ako se ide kroz
Vilinsku Zemlju."
Misao se pojavljivala polako, kao iz duboke vode. Moe li da oprosti ovoj eni, zbog ije se
ljubavi Alektus okrenuo protiv svog kralja? Moe li da oprosti samoj sebi, to je bila toliko uverena

da zna volju Boginje da im je svima nametnula ovakvu sudbinu? Dierna uzdahnu, oslobaajui se
tereta za koji nije ni znala da ga nosi.
"Nisi mene traila... Oprosti mi..."
"Misli? Obeavam da u se prema svakoj eni u ovom hramu ponaati kao da mi je sestra,
majka i ker, kao da mi je rod roeni..." Sveteniin glas dobijao je na snazi dok je ponavljala zavet
Avalona.
"Dierna..." Teleri podie pogled, a njene crne oi, jo tako lepe na tom izmuenom licu, ispunie
se suzama. Dierna pokua da se nasmei, ali sada je i sama plakala i mogla je samo da zagrli drugu
enu, njiui je kao dete.
Nije znala koliko je vremena prolo pre nego to su se smirile. Jo ih je okruivao beli oblak, i
bilo je hladno.
"Izgleda da emo biti zarobljene ovde, osim ako se magla ne razie", ree ona sa lanom
veselou. "Ali neemo gladovati, jer na drvetu ima jo jabuka." Ona blago nasloni Teleri o stablo i
ustade da ubere jednu. Pri tom primeti pokret u vazduhu malo dalje od ostrva; a onda, kao da se
zgusnula iz magle, pojavi se enska prilika na malom splavu sa motkom, nalik na onakve kakve
koristi narod iz movare.
Dierna se ukoi, kiljei da bolje vidi. ena joj je izgledala poznata, a ipak, dok se priseala ljudi
iz sela u movari, nije mogla da joj se seti ni lica ni imena. Uprkos hladnoi, nepoznata je bila
bosonoga i obuena samo u haljinu od jelenje koe, sa vencem od crvenih bobica na elu.
"Zdravo", jedva je uspela da progovori. "Moe li tvoj splav da prenese na Tor dve izgubljene
ene?"
"To jest, Gospu od Avalona, i buduu Gospu od Avalona... Zato sam i ovde", dopre do nje
odgovor.
Dierna zatrepta, a onda konano shvati ko je doao po njih i duboko se pokloni.
urno, kako Vilinska Kraljica ne bi nestala kao to se i pojavila, Dierna podie Teleri na splav i
pope se za njom. Sledeeg trenutka splav je ve klizio ka oblaku. Magla je tu bila veoma gusta i
sjajna, kao to ponekad izgleda kad se prolazi kroz nju ka spoljanjem svetu.
Ali sjaj koji ih je doekao kada su izile bila je jasna svetlost Avalona.
DIERNA GOVORI
Noas, kada je iziao prvi pun mesec posle prolene ravnodnevice, Teleri se popela na proroko
sedite. Odavno nije korien taj oblik Vida, jo od vremena Gospe Kaileje, pre nego to su
svetenice ivele na Avalonu, ali dugo pamenje druida sauvalo je itav obred. Sada mi Vid retko
dolazi, a bio nam je veoma potreban, i vredelo je rizikovati jedan pokuaj.
Svetom sada vlada Konstantin, sin Konstantina Hlorusa, a hriani, mada je neko vreme
izgledalo da e se sami unititi meusobnim svaama, ujedinili su se pod Dioklecijanovim
progonima i sada vladaju kao miljenici njegovg naslednika. Bogovi Rima bili su sasvim zadovoljni
da dele naklonost naroda Britanije sa naima, ali hrianski bog je ljubomoran gospodar.
Teleri se u Avalonu popela na visoko sedite, dok joj je crna kosa padala kao veo, a svete biljke
omoguile su joj viziju onoga to e biti.
Videla je Konstantina kako velianstveno vlada i kako ga nasleuju nedostojni sinovi. Drugi
imperator, kasnije, trudio se da vrati stare bogove i umro je mlad u dalekoj zmelji. U njegovo
vreme, varvari su ponovo napali Britaniju, a posle njih narod iz Eriua. Ali uprkos svemu, nae
ostrvo je napredovalo kao nikada ranije, osim hramova starih bogova, koje su unitili hriani; oni
nau Boginju zovu demon, a uniteni hramovi diu osmuene zidove ka nebu.
Posle nekog vremena, drugi britanski general ugledao se na Karausija, proglasio se za imperatora
i odjedrio sa svojim legijama put Galije. Ali bio je poraen, a ljudi koje je poveo sa sobom ostali su
u Armorici. Sada je u imperiju poeo da se sliva talas za talasom varvara iz Germanije, i na kraju su
proli i kroz kapije Rima. Britanija, naputena od legija, konano je proglasila nezavisnost.
Prolo je vie od stolea, i Obojeni Narodi poeli su da stiu sa severa, unitavajui zemlju.
Teleri je tu poela da govori o novom gospodaru, koga su ljudi nazvali Vortigern, Vrhovni kralj.

Poticao je od stare loze, kao i Alektus, ali, kao i Karausije, doveo je preko mora saksonske ratnike
da bi zatitio svoj narod.
Tu sam pokuala da zaustavim priliv vizija, da upitam kakvu ulogu, u toj udnoj budunosti,
moe da ima Avalon.
Ona je na to kriknula u odgovoru bez rei, opsednuta slikama suvie haotinim da bi ih
razumela. Pohitala sam da je vratim svesti, jer zaista je putovala vrlo daleko.
Teleri sada spava. Moj mir je naruen, jer, i dok leim, slike koje je videla ive u mom seanju, i
bojim se, u zemlji koja odbacuje Boginju i sva Njena dela i mudrost, za svetenice koje e doi
posle nas na ovo sveto ostrvo.

Trei deo: KER AVALONA

@03 = 440-452. n.e.
17.
Neobino jak mraz drao je itavu Britaniju okovanu ledom. Iako je do Samena ostalo jo deset
dana, poslednja oluja isisala je svu boju iz zemlje i ostavila ledenu ivicu na svakoj uzviici, a vetar
je bio mrazno hladan. Bilo je opasno kretati se ak i pravim rimljanskim putevima. Ostrvo Mona,
odvojeno od britanskog kopna uzanim kanalom, lealo je prekriveno ledenim mirom. Narod sa
ostrva ve danima nije viao strance.
Vivijen je bila utoliko vie iznenaena kada je pogledala kroz vrata tale i ugledala putnika kako
skree na stazu to je vodila ka farmi. Krupna, koata mula na kojoj je stranac jahao bila je
blatnjava sve to trbuha; stranac je, opet, bio toliko umotan u ogrtae i alove da su mu se videla
samo stopala. Zamirkala je, na trenutak sigurna da ga poznaje. Ali to je, naravno, bilo nemogue.
Ona se sae da podigne teku kofu sa mlekom, a onda poe ka kuu, drobei malim stopalima led
koji je pokrio barice po stazi.
"Tata, stie neki ovek, stranac..."
Glas joj je bio melodian, tipino za sever, iako je roena na mestu koje se zavlo Letnja Zemlja.
Njen usvojeni brat jednom joj je apnuo da ona potie sa jo neverovatnijeg mesta, ostrva po imenu
Avalon, koje, zapravo, uopte nije deo ovoga sveta. Otac ga je brzo uutkao, i Vivijen, naravno, nije
verovala u to, dok je bila budna, jer kako mesto usred kopna moe da bude ostrvo? Ali ponekad, u
snu, gotovo da se seala i budila se sa udnim oseanjem lienosti. Njena prava majka bila je
tamonja Gospa, i jedino to je znala.
"Kakav stranac?" Njen otac, Neten, pojavi se iza ugla kue, sa punim narujem drva.
"Izgleda kao gomila krpa, sav je umotan zbog zime, ali takvi smo i ti i ja." Ona se nasmei.
"Ulazi unutra, curo", Neten mahnu na nju svim onim drvima, "pre nego to se mleko smrzne."
Vivijen se nasmeja i proe kroz vrata, ali Neten je ostao napolju, gledajui mulu kako polako
napreduje stazom. Vivijen je spustila kofu i skinula ogrta, a onda zau glasove i zastade da uje.
Betok, njena usvojena mati, prestade da mea po loncu, pa i sama oslunu.
"Talesine! Stvarno si ti", ule su Netena da govori. "Kakav te je zli vetar oduvao ak ovamo?"
"Vetar iz Avalona, koji nije ekao da se vreme prolepa", stie odgovor neobino prijatnog
glasa, iako je bio promukao od hladnoe.
"Sve mi se ini da nisi preao toliki put samo da bi preneo Vivijeni pozdrave od majke!" odvrati
Neten. "Ulazi, ovee, pre nego to se sasvim smrzne. Neu da se posle pria kako se najbolji bard
Britanije smrznuo na mom pragu. Ne, ulazi, ja u smestiti mulu kod mojih krava."
Vrata se otvorie, i u kuu ue visok i mrav mukarac. Vivijen ustuknu, zurei u njega, kada je
poeo da odmotava alove, rasipajui oko sebe parie leda koji su se topili na dobro oribanom
kamenom ognjitu. Ispod svih ogrtaa nosio je belu vunenu odoru druida. Ono to je spolja kvarilo

izgled jahaa bila je kutija za harfu od fokine koe, koju je smaknuo sa ramena i paljivo spustio na
pod.
Potom se zadovoljno protegnuo. Vivijen je primetila da ima veoma lepe ake i kosu proreenu
na temenu, toliko svetlu da se nije moglo odrediti je li plava ili seda. Zakljuila je da e isto tako
izgledati i kada ostari; zapravo, njoj je i ovako izgledao star. On primeti Vivijenin pogled i rairi
oi.
"Ali ti si samo dete!"
"Navrila sam etrnaestu, i dovoljno sam odrasla za udaju!" odvrati ona, uspravljajui se,
iznenaena toplinom njegovog osmeha.
"Pa, naravno - zaboravio sam koliko lii na svoju majku; ona mi dosee samo do ramena, ali svi
uvek smatraju da je vrlo visoka."
On se nakloni njenoj usvojenoj majci, ije se mrtenje polako pretvori u mrgodnu ljubaznost.
"Blagoslov ovoj kui i njenoj gospodarici", tiho ree on.
"I putniku koji je poastvovao nae ognjite", odvrati Betok, "mada ne verujem da nam zaista
donosi blagoslov."
"Ni ja", ree Neten, ulazei kroz vrata.
Dok je on skidao ogrta, Betok usu jabukovau u drvenu au i ponudi je posetiocu. "Ali elim ti
dobrodolicu", dodade ona. "Veera e brzo biti gotova." Ona se okrete bakrau koji je visio nad
vatrom, a Vivijen poe da postavlja drvene inije na sto.
"Pa", ree Neten, "kakve su vesti?" Vivijen zastade da slua, sa inijom u ruci.
Talesin uzdahnu. "Gospina ker, Anara, umrla je prolog meseca."
Moja sestra, pomisli Vivijen, pitajui se treba li da oseti tugu, poto se te devojke uopte nije
seala.
"Je li to ona to je bila udata za Vortigernovog sina?" poluglasno upita Betok.
Njen mu odmahnu glavom. "To je Idris, ali i ona je umrla, na poroaju, koliko sam uo." On se
obrati Talesinu. "ao mi je to to ujem..." ekao je, oito se pitajui zato je bard preao toliki put
samo bi im to rekao.
"Gospa Ana me je poslala da dovedem Vivijen na Avalon..." ree Talesin.
"Moj dom je ovde!" uzviknu Vivijen, gledajui naizmenino oca i barda.
Talesin se jo vie uozbilji. "Znam. Ali potrebna si Gospi Ani."
"Oe! Reci mu da me nee pustiti!" kriknu ona.
Talesin iznenaeno pogleda Netena. "Nisi joj rekao?"
"ta mi nije rekao?" podie glas Vivijen. "ta ovo znai?"
Neten porumene, izbegavjaui njen pogled. "Da nisam tvoj otac i da nemam nikakvog prava da
te zadrim; ali nadao sam se da to nikada nee morati da sazna."
"Pa, ija sam onda ker? Kae da nisi moj otac. Hoe li sada rei da Gospa nije moja majka?"
"Oh, jeste ti ona majka", mrano ree Neten. "Betok i ja smo dobili od nje ovu kuu kada smo te
usvojili, i obeala je da e to biti uvek naa zemlja, a ti uvek naa ker, osim ako nekim sluajem
obe tvoje sestre umru ne ostavljajui za sobom ensku decu. Najstariju je zadrala kraj sebe da ui
za svetenicu. Poto je sada mrtva, znai da si ti njena jedina naslednica."
Vivijen oseti da je prebledela. "I mene niko ni ne pita elim li da poem?"
"Potreba Avalona vanija je od naih linih elja", blago ree Talesin. "ao mi je, Vivijen."
Ona se ponosno uspravi, savlaujui suze. "Onda te neu kriviti. Kada moramo da poemo?"
"Najradije bih rekao odmah, ali moja sirota mula mora da se malo odmori. Polazimo sutra u
zoru."
"Tako brzo!" Ona odmahnu glavom. "Zato me nije upozorila?"
"Ni smrt nikoga nije upozorila, mila. Dovoljno si odrasla da pone obuku, a uskoro e
putovanje biti potpuno nemogue. Ako te ne odvedem sada, ne bi mogla da stigne na Avalon sve
do prolea."
Dok se penjala u potkrovlje da se spakuje, poee da joj teku suze. Oseala se kao siroe. Bilo je
jasno da je majka zove iz potrebe, a ne iz ljubavi. Avalon je bio lep san, ali nije elela da ostavi
ljude koji su joj bili prodica, niti kamenito ostrvo koje je navikla da smatra svojim domom.

Talesin je sedeo kraj vatre, drei u ruci au tople jabukovae. Lepo se naspavao, u toplom, prvi
put za vie dana. U ovoj kui vladao je mir. Ana je dobro izabrala kome e poveriti svoje dete. teta
to nije mogla da je ostavi ovde. I nehotice se setio Gospe kakvu ju je poslednji put video, sa novim
borama na visokom elu i stegnutim usnama nad isturenom bradom. Sitna i runa ena, moda bi
rekao neko, ali od dana kada je stigao meu druide, pre dvadeset godina, ona je Talesinu bila
Boginja.
Anu je obuila roena majka, a ovu tetka, tako mu mu rekli. Nije uvek ker nasleivala majku,
ali tokom stolea mnogo keri Avalona udalo se u prinevske kue Britanije, i one su slale svoje
keri na sveto ostrvo da i same postanu svetenice. Anino dete vodi poreklo, posredno, jo od Siane,
za koju se prialo da je bila ker Vilinske Kraljice.
On oseti pokret i podie pogled. Sa potkrovlja se pojavi par nogu u pantalonama i obojcima.
Gledao je neobinu priliku, umotanu u iroku tuniku, kako silazi niz lestvice i okree se ka njemu,
neprijateljski se mrtei. Talesin podie jednu obrvu, i mrtenje se pretvori u nagovetaj osmeha od
koga se itavo Vivijenino lice izmenilo.
"Je li to odea tvog usvojenog brata?"
"Nauila sam da jaem kao mukarac; zato se pri tom ne bih tako i oblaila? Tebi se ne dopada
- hoe li se moja majka ljutiti?"
On brzo savlada osmeh. "Nee joj se dopasti." Sveta Boginjo, pomisli on, ista je kao Ana.
Naredne godine bie vrlo zanimljive.
"Ba dobro!" Vivijen sede kraj njega i nalakti se na kolena. "To i hou. Ako se bude protivila,
rei u joj da se ja protivim to me je odvela od kue!"
Talesin uzdahnu. "Ne mogu da te krivim zbog toga."
Ne valja to te je poslala dok si bila vrlo mala, a potom te pozvala nazad bez ikakvog
upozorenja, kao da si ti lutka na kanapu, pomisli on, ali Ana je uvek radila po svome. A i ja sam
osetio njenu ruku na svom kanapu...
On primeti da se Vivijen ukoila i shvati da mu je ula misli. On bez razmiljanja naini jedva
primetan pokret levom rukom; njeno iznenaenje nestade, i ona posegnu za oljom. Morae dobro
da pazi. Ova malena moda ima dar jednak majinom, mada jo nije prola obuku. A od Gospe od
Avalona on nikada nita nije mogao da sakrije.
Kad su konano krenuli, ve je bilo prolo podne. Talesin je jahao mulu, a Vivijen malog
planinskog ponija. Voda izmeu ostrva i kopna bila je potpuno zaleena, pa su mogli da je preu
jaui. Proli su kroz selo nastalo kraj legionarske tvrave u Segontiumu i uputili se putem koji su
Rimljani izgradili preko zemlje Deceangla, sve do Deve.
Vivijen nikada nije jahala izvan ostrva Mona, i brzo se umorila. No, ipak je drala korak, ne
pokazujui umor; druid, nauen da ne obraa panju na telesne zahteve, nije ni pomislio da bi
mladoj devojci moglo biti teko da jae tolike sate. No, ma koliko Vivijen bila sitna, imala je vrstu
grau tamnoputog naroda iz movare od kojih je nasledila izgled. Nije videla majku od svoje pete
godine, ali vrsto je reila da pred njom ne pokae slabost. Stalno se pitala ko bi joj mogao biti
pravi otac, i da li i on ivi na Avalonu. Moda e je on voleti.
Jahala je dalje, sa smrznutim suzama na licu, i te noi legla je gotovo previe umorna da zaspi jer
ju je sve bolelo. Postepeno, kako su silazili na jug kroz dolinu Vej, navikla se na napor, iako i dalje
nije volela jahanje, niti ponija koji joj je dodeljen. Ta ivotinja kao da je bila posednuta nekakvim
demonom nezavisnosti - uporno je pokuavala da ide kuda ona eli, a elje joj se nimalo nisu
slagale sa Vivijeninim.
Izmeu Deve i Glevuma gotovo da i nije bilo tragova Rimljana. Nou su nalazili zaklon kod
pastira, ili kod malih porodica koje su jedva opstajale u brdima. Svi su potovali druida kao da im je
u posetu doao lino bog, ali Vivijen su doekivali kao da im je ravna. Kako su zalazili dublje na
jug, putevi su postajali sve bolji, mada je i dalje bilo veoma hladno, i ponegde bi primetili vilu u
rimljanskom stilu, okruenu prostranim njivama.

Malo severnije od Korinijuma, Talesin skrete na put ka jednoj takvoj vili, naizgled vrlo udobnoj
staroj kui sa dvoritem oivienim pomonim zgradama.
"Bila su vremena", ree druid dok su se primicali vili, "kada je svetenik mog reda bio potovani
gost u svakoj britanskoj kui, a Rimljani su ga uvaavali kao pripadnika srodne vere. No, u
poslednje vreme hriani su zatrovali um tolikom broju ljudi - oni poklonike svih drugih vera
nazivaju demoni, ak i ako potuju dobre bogove - da putujem preruen u lutajueg barda i
otkrivam ko sam samo onima koji se dre starih obiaja."
"A kakvi su u ovoj kui?" upita Vivijen kada su se oglasili psi uvari, a na vratima se pojavili
ljudi da vide ko stie.
"Ovo su hriani, ali ne fanatini. Junije Priskus je dobar ovek, koji se stara o zdravlju svojih
ljudi isto koliko i o svojim ivotinjama, ali puta svakog da se sGm stara o svojoj dui, a neobino
voli da slua harfu. Ovde e nas lepo primiti."
U susret im je, okruen psima, iao snaan mukarac crvene kose. Vivijenin poni ba je tad
poeo da se propinje, i dok ga je umirila, Priskus im je ve poeleo dobrodolicu.
Veerali su u stilu starih Rimljana; mukarci su leali, a ene sedele na klupama kraj ognjita.
Domainova ker Priscila, krupnooko dete od osam godina visoko gotovo koliko Vivijen, iskreno
se divila goi, pa je sela kraj njenih nogu, nudei joj jo hrane kad god bi Vivijen ispraznila tanjir.
To je bilo vrlo esto, jer su poslednjih dana odsedali kod siromanih ljudi, i Vivijen se plaila da e
im hrana kojom su ih nudili biti neophodna tokom zime. Sada joj se inilo da je prolo itavo
stolee od kako se poteno najela i ugrejala. Jela je ne obraajui mnogo panje na razgovore, ali
kada se konano malo zasitila, primetila je da se pria o Vrhovnom kralju.
"Jesi li zaista siguran da je Vortigern toliko lo?" upita Talesin, sputajui pehar za vino. "Zar se
ne sea kako smo, kada je iz Rima stigao biskup Germanije, bili toliko oajni da smo pozvali
biskupa da predvodi trupe protiv Pikta jer je pre stupanja u crkvu bio legionar? To je bilo iste
godine kada se rodilo ovo dete." On se osmehnu Vivijeni i ponovo se okrete ka domainu.
"Saksonci koje je Vortigern naselio na severu dre pod kontrolom Obojeni Narod; preselio je
Votadine u Demeciju, a Kornove u Dumoniju, ime je smestio mona plemena tamo gde mogu da
nas tite od Iraca; a onaj angliki poglavica, Hengest, sa svojim ljudima uva Saksonsku obalu.
Samo kada vlada mir moemo da se svaamo meu sobom, ali ne ini mi se da Vortigerna treba za
uspehe kazniti graanskim ratom."
"Saksonaca je previe", ree Priskus. "Vortigern je Hengestu dao itav Kantijum, ne pitajui za
dozvolu njihovog kralja. Prihvatao sam Vortigerna dok ga je podravalo Vee, ali Ambrozije
Aurelijanus je na pravi car, kao i njegov otac pre njega. Borio sam se za njega u Gulopumu. Da je
neki od njih nadmono pobedio, znali bismo na emu smo - a ovako e sirota Britanija proi kao
ono dete koje je car Solomon ponudio da podeli izmeu dve majke, raskomadano da bi zadovoljilo
njihov ponos."
Talesin odmahnu glaovm. "Pa, koliko se ja seam, njegova pretnja opametila je posvaane ene,
a moda e i sa naim voama biti isto."
Njegov domain uzdahnu. "Prijatelju moj, za to e biti potrebno neto vie od pretnje. Bie
potrebno udo." Na trenutak se namrtio, a onda je ustao, nasmeivi se svojoj eni i devojicama.
"Ali ovo je turoban razgovor za ovako ledeno vee. Sad kad sam te nahranio, Talesine, da li bi hteo
da nas razvedri pesmom?"
U vili su ostali dve noi, i Vivijeni je bilo ao kad su poli dalje. No, druidski svetenici umeju
da predviaju vreme, i Talesin je rekao da, ako ne krenu odmah, nee stii do Avalona pre snegova.
Mala Priscila zagrlila je na rastanku Vivijen, obeavajui da je nikada nee zaboraviti, a Vivijen se,
oseajui njeno dobro srce, upitala hoe li na Avalonu nai nekoga ko e joj se toliko dopasti kao
drug.
Tog i narednog dana su urili, odspavavi samo par sati u pastirskoj kolibi kraj puta. Vivijen je
uglavnom utala, ako se ne rauna povremena poluglasna grdnja upuena poniju. Sledeu no
proveli su u Akve Sulis. Vivijen je zapamtila samo velianstvene zgrade koje su poele da
propadaju, i povremeni miris sumpora. Nije bilo vremena za razgledanje, i sledeeg jutra poli su
putem za Lindinis.

"Hoemo li veeras stii do Avalona?" upita Vivijen iza njega. Talesin se okrete; put se uspinjao
uz planinu Mendip, i ivotinje su usporile korak.
On se namrti. "Na dobrom konju svakako, ali ove ivotinje ii e svojim tempom, ako uopte
budu ile. Pokuaemo."
Sredinom popodneva osetio je vlagu na aci; kad je podigao glavu, video je da se itavo nebo
pretvorilo u neprekidni oblak, iz koga je poinjao da veje prvi sneg. Zaudo, izgledalo je kao da je
sa snegom otoplilo, ali bard je znao da je to privid. Devojka se nije alila, ali kada je, ubrzo poto su
proli put ka rudnicima olova, poeo da pada mrak, on skrete stazom ka grupici zgrada okruenih
drveem.
"Ovde se preko leta prave krovne ploe", ree Talesin, "ali u ovo doba godine sve je prazno.
Niko se nee buniti ako tu prenoimo, pod uslovom da ujutro sakupimo i unesemo vie drva nego
to smo potroili. Radio sam to i ranije."
Sve je bilo vlano i ledeno, do te mere da ni vatra nije pomagala. Vivijen je sela tik do plamena,
drhtei, dok je bard pristavljao vodu za kau.
"Hvala", ree ona kad je dobila iniju. "Istina je da nisam elela da poem na ovaj put, ali hvala
ti to se stara o meni. Moj otac - hou da kaem, usvojeni otac - ne bi uinio vie."
Talesin je brzo pogleda, a onda poe da sipa kau u svoju iniju. Njena tamna koa postala je
bleda od zime, ali u crnim oima poigravao joj je plamen.
"Jesi li ti moj otac?" iznenada upita Vivijen.
On se na trenutak ukoio od oka. No, brzo je mislio, jer se zaista i sam to pitao tokom ovog
dugog putovanja. Bio je tek postao svetenik pred sveanost na kojoj je ona zaeta, i prvi put je
uestvovao kraj Beltanskih vatri kao mukarac. A Ana, iako je bila pet godina starija od njega i ve
rodila dve keri, nosila je lepotu Boginje kao krunu.
Seao se kako ju je poljubio, seao se ukusa meda na njenim usnama. Ali te noi svi su bili
pijani, sastajui se i rastajui u zanosu plesa. Povremeno bi se neki par dodirnuo, zagrlio i nestao u
senkama da izvede najstariji ples na svetu. Seao se ene koja mu je jeala u naruju dok je izlivao
u nju svoje seme i svoju duu. Ali tog prvog puta zanos ga je potpuno obuzeo, i nije se seao njenog
lica niti imena.
Devojka je jo ekala i zasluivala je da joj odgovori.
"Ne sme to da me pita." Uspeo je da se nasmei. "Nijedan poboan mukarac ne sme tvrditi da
je zaeo dete Gospi. ak i divlji Saksonci znaju za to. Ti si ker kraljevske loze Avalona, i samo to
smem da ti kaem, i ja i bilo koji drugi mukarac."
"Zarekao si se Istini", ree ona, mrtei se. "Zar ne moe da mi kae istinu?"
"Svaki ovek bio bi ponosan na takvu ker, Vivijen. Odlino si podnela ovaj naporan put. Kada
bude sama igrala kraj Beltanskih vatri, moda e razumeti zato ne mogu da ti odgovorim. Rei
u ti istinu, dete moje - mogue je, ali naprosto ne znam."
Vivijen podie glavu i pogleda ga u oi takvim pogledom da nije mogao da se otrgne, uprkos
svoj dugoj obuci.
"Ako mi je oduzet jedan otac", konano ree ona, "moram da naem drugog, a ne znam nikoga
koga bih radije zvala ocem od tebe."
Talesin je piljio u nju, onako skupljenu kraj vatre kao mala, smea ptiica, i prvi put otkako je
postao bard ostao je bez rei. Ana e zaaliti to me je poslala na ovaj put, pomisli on. Ova ker nije
Anara, koja je pokorno ila i po vodu i u smrt, kako god joj je Gospa naredila. Ali ja neu zaaliti kakva bi svetenica mogla da se naini od ove devojke!
Vivijen je jo ekala.
"Moda bi bilo najbolje da ne kaemo ovo tvojoj majci", konano ree on, "ali obeavam ti biu ti otac to bolje budem umeo."
Stigli su do jezera u sumrak. Vivijen je razgledala predeo bez mnogo oduevljenja. Jueranji
sneg pokrio je blato i trsku, a padao je i dalje. Barice su bile zamrznute, a i u tamnoj vodi jezera

svetlucale su ledene ploe na poslednjem dnevnom svetlu. Dalje niz obalu videla je nekoliko koliba,
podignutih motkama iznad movanog blata. Sa druge strane vode nazirao se breg, vrha okruenog
oblacima. Dok je gledala, odande dopree prigueni zvuci zvona.
"Da li onamo idemo?"
Talesin se na trenutak nasmei. "Nadam se da ne - mada, da nismo narod Avalona, Inis Vitrin
bio bi jedino sveto ostrvo koje bismo ikada videli."
On podie kravlji rog, itav izrezbaren spiralama, koji je visio na grani jedne vrbe, i dunu. Zvuk
je mono odjekivao u nepominom vazduhu. Vivijen se pitala ta sad treba da se desi. Bard je
gledao ka kolibama; ona poe njegovim primerom i prva je primetila pokret u grmlju.
Bila je to neka strarica, umotana u koru drveta i nekakvo prastaro krzno. Sudei po visini i
tamnim oima, koje su se jedine mogle videti na licu, svakako je pripadala narodu movare. Vivijen
se upita zato Talesin taka udno pilji u enu, kao da mu je zanimljiva i opasna, ba kao da je naiao
na zmiju.
"Milostivi gospodaru i mlada gospo, amac ne moe da izie po ovakvoj zimi. Da li biste
prihvatili da se odmorite u mojoj kui dok se vreme ne pobolja?"
"Ne, ne bismo prihvatili", odluno ree Talesin. "Dao sam zavet da u dovesti ovo dete u Avalon
to bre mogu, i umorni smo od dugog puta. Zar hoe da pogazim zavet?"
ena se tiho nasmeja, i Vivijen se najei od nejnog glasa... ili moda samo od mraza. "Jezero je
zamrznuto. Moda biste mogli da ga preete peice." Ona pogleda Vivijen. "Ako si roena za
svetenicu, svakako ima Vid i znae kuda je bezbedno proi. Ima li hrabrosti da pokua?"
Devojka joj utke uzvrati pogled. Viala je razne stvari, u kratkim blescima i odlomcima, jo
otkako zna za sebe, ali je znala da, bez valjane obuke, Vid moe da bude i opasan. Ali u ovom
razgovoru takoe je osetila prizvuk neega to nije razumela.
"Led je nesiguran - izgleda vrst, a onda pukne i ti potone", ree bard. "Bila bi teta, poto sam
doveo dete ak dovde, da se sad udavi..."
Rei kao da su lebdele u ledenom vazduhu, i Vivijen pomisli da se starica trgla, ali to je svakako
bio privid, jer se ova sledeeg trenutka okrete, pljesnu dlanovima i uzviknu neto na devojci
nepoznatom jeziku.
Istog asa niz lestvice provrvee sitni, tamnoputi ljudi ogrnuti krznima, toliko brzo reagujui da
su sigurno sve vreme gledali. Iz zaklona od trske izvukli su barku, dovoljno dugaku i plitku da je
mogla da primi ak i konje, a oko pramca bila je prekrivena nekom crnom materijom. Led se lomio
i praskao dok su je vukli napred, i Vivijen je bilo milo to nije pokuala da se dokae. Da li bi je
starica pustila da pokua? Sigurno je znala koliko je led tanak.
U barci se nalazila i gomila krzna. Vivijen se urno zamota u njih, jer kad su vozari potisnuli
barku motkama i pokrenuli je dalje od obale, osetila je ledeni dodir vetra. Zaudila se kad je
ugledala staricu, za koju je mislila da samo jo jedna seljanka, kako sedi na pramcu - potpuno
uspravna, kao da ne osea hladnou. Sada je izgledala drugaije, kao da joj je odnekud gotovo
poznata.
Stigoe na sredinu jezera. Vozari su se prihvatili vesala, a vetar je ojaao, pa se barka njihala na
talasima. Vivijen tek to je shvatila da se kroz sneg nazire obala ostrva, sa okruglom crkvicom
sagraenom od sivog kamena, kada vozari naglo podigoe vesla iz vode.
"Gospo, ko e prizvait maglu?" upita jedan od njih na britanskom jeziku.
U jednom stranom trenutku, Vivijen pomisli da se obraa njoj, a onda, zauena, ugleda staricu
kako ustaje. Sada nije izgledala toliko mala, ni toliko stara. Mora da joj se na licu videlo ta osea,
jer je primetila lukavi Gospin osmeh pre nego to se okrenula ka ostrvu. Vivijen nije videla svoju
majku od pete godine, i nije mogla da se seti njenog lica, ali sada ju je poznala. Optuujui je
pogledala Talesina - mogao je da je upozori!
No, njen otac, ako je to bio, gledao je Gospu, koja je iz asa u as postajala sve via i lepa dok
je podizala ruke. Na trenutak je stajala, tela izvijenog u prizivanju, a potom joj sa usana potee niz
slogova u jasnom uzviku, i ona spusti ruke.

Vivijen oseti drhtaj u kostima dok su se pomerali iz jedne stvarnosti u drugu. ak i pre nego to
je magla poela da svetluca, znala je ta se desilo, ali i dalje je irila oi u udu dok se magla
razdvajala, otkrivajui ostrvo Avalon kako svetluca pod poslednjim zracima sunca koje vie nije
sijalo u svetu to ga je ona znala. Na kamenju u krugu na vrhu Tora nije bilo snega, ali zato je
pokrivao ovalu i leao na granama jabukovog drvea kao pupoljci, jer Avalon nije, ak ni sada, bio
potpuno odvojen od sveta ljudi. Vivijeni se tada uinio kao vizija svetlosti, i u svim potonjim
godinama svog ivota ona nikada nije videla nita toliko lepo.
Vozari su, smejui se, zamahnuli veslima i brzo dovezli barku do pristanita. Ve su bili
primeeni - niz brdo su hitali druidi u belim ogrtaima i devojke i ene u haljinama od vune,
prirodne boje ili obojene plavo. Gospa od Avalona zbaci ogrtae kojima se preruila, prva izie na
obalu i okrete se da uzme Vivijen za ruku.
"Keri moja, dobro dola na Avalon."
Vivijen ju je ve umalo uhvatila za ruku, ali sada zastade, a ono to se tokom celog puta
nakupljalo u njoj sada pokulja kroz rei.
"Ako sam tako dobro dola, zato ti je trebalo toliko dugo da poalje po mene, a ako sam ti
ker, zato si me otrgla, bez i jedne rei upozorenja, iz jedinog doma za koji sam znala?"
"Nikada ne objanjavam ono to inim." Gospin glas iznenada postade leden.
Vivijen se odjednom setila tog glasa iz najranijeg detinjstva; bila je eljna maenja, a umesto
toga doekala bi je hladnoa, stranija od udarca.
Gospa produi neto blae. "Keri moja, doi e vreme kada e i ti initi isto tako. Ali za sada,
tebe radi, mora se podvri istoj disciplini kao i svaka seoska novakinja na ovom ostrvu. Da li
razume?"
Vivijen je stajala bez rei, a Gospa - nije mogla da misli o njoj kao o majci - dade znak jednoj
devojci.
"Ravena, odvedi je u Kuu Devojaka i daj joj haljinu novakinje. Poloie zavet pre veere, u
velikoj sali."
Devojka je bila vitka, s plavom kosom ispod ala to ga je omotala oko glave i ramena.
Progovorila je im su se udaljile od Gospe. "Nemoj se plaiti..."
"Ne plaim se. Besna sam!" zasikta Vivijen.
"Zato se onda toliko trese da mu jedva dri ruku?" Plavokosa devojka se nasmeja. "Veruj mi,
nema razloga za strah. Gospa ne ujeda. ak ni ne laje mnogo, ako pazi da radi sve to ti kae.
Doi e vreme, veruj mi, kada e ti bili milo to si ovde."
Vivijen odmahnu glaovm. Da je moja majka pokazala bes, moda bih poverovala da me voli...
"I uvek nas puta da postavljamo pitanja. Ponekad je nestrpljiva, ali nikad ne sme pokazati da je
se plai - od toga se strano naljuti. I nikad ne sme pustiti da te vidi kako plae."
Znai, dobro sam poela, pomisli Vivijen. Dok je na putu dovde razmiljala o svojoj majci, nije
ni pomiljala da e njihov susret ovako izgledati.
"Jesi li je ikada ranije videla?"
"Ona mi je majka", ree Vivijen, na trenutak uivajui u devojinom zaprepaenju. "Ali ti je
sigurno zna bolje od mene - ja sam je poslednji put videla dok sam bila vrlo mala."
"udim se da nam nije rekla!" uzviknu Ravena. "Ali moda je mislila da bismo se tada drugaije
ponaale prema tebi. Ili je to moda zato to smo sve mi, u neku ruku, njena deca. Sada smo nas
etiri novakinje", nastavi da pria devojka, "ti, ja, Fiana i Nela. Spavaemo zajedno u Kui
Devojaka."
Utom su stigle do zgrade. Ravena joj pomoe da svue odeu prljavu od puta i da se umije.
Vivijen je dotle ve izgubila svako zanimanje za ovozemaljasku odeu. Rado bi obukla i dak,
samo da bude suv i ist. No, haljina koju joj je Ravena dodala bila je od gusto tkane sivkaste vune, a
vuneni ogrta, kad ga je prebacila preko ramena, bio je mek i topao.
Potom su pole u salu, gde su videle da se i Gospa presvukla. Sada na njoj nije bilo ni traga od
starice. Stajala je u tamnoplavoj hljini i velu, sa vencem od jesenjih bobica na elu. Kad je
pogledala njene tamne oi, Vivijen je poznala - ne majku koje bi se setila, nego lice koje je viala
kad god bi se nagula nad umsko jezero.

"Device, zato si dola u Avalon?"

"Zato to si poslala po mene", ree devojka. Videla je kako je majin pogled potamneo od gneva,
ali setila se ta joj je Ravena rekla i mirno ju je gledala u lice. Meu devojkama zau se nervozno
smejuckanje, koje prestade na jedan Gospin pogled.
"Da li po svojoj slobodnoj volji trai da bude primljena meu svetenice Avalona?" strogo
upita Gospa, gledajui je u oi.
Ovo je vano, pomisli Vivijen. Mogla je narediti Talesinu da ide ak do Mone po mene, ali on
me ne moe naterati da ostanem ovde; ne moe ak ni ona, ma koliko mona bila. Potrebna sam joj,
i ona to zna. Na trenutak je dola u iskuenje da odbije.
Na kraju je odluila da ostane, ne iz ljubavi prema majci, niti iz straha, ak ni zbog pomisli na
ledeni svet napolju, nego zato to su u njoj, dok je putovala preko jezera, i ranije, sa Talesinom,
poela da se bude ula uspavana ivotom na farmi. Kada ih je njena majka izvela iz magle, Vivijen
je osetila magiju koja je pripadala i njoj, i elela je jo.
"Iz kog god ralzoga da sam dola, elim da ostanem ovde - po svojoj slobodnoj volji", odluno
ree ona.
"Onda te prihvatam u ime Boginje. Od sada si posveena Avalonu." Prvi put otkako je stigla,
majka zagrli Vivijen.
Ostatak veeri nije uspela ni da zapamti - upozorili su je da sve ene na ostrvu treba da potuje
kao roake, i predstavili su joj ih poimence; potom je dala zavet da e ostati devica. Hrana je bila
jednostavna, ali dobro pripremljena; onako umorna i ugrejana kraj vatre, ve je gotovo zaspala pre
kraja veere. Ostale devojke su je, smejui se, povele sa sobom u Kuu Devojaka, pokazale joj
krevet i dale joj lanenu koulju koja je mirisala na lavandu.
Ali nije odmah zaspala. Krevet joj je bio udan, kao i disanje ostalih devojaka i kriputanje kue
na vetru. Sve to se desilo otkako je Talesin stigao, jaui, u kuu u kojoj je bila usvojena, sada joj
je prolazilo kroz glavu kao san.
U susednom krevetu Ravena se jo prevrtala. Tiho ju je pozvala.
"ta je bilo? Je li ti hladno?"
"Ne." Ne u telu, pomisli Vivijen. "Htela sam da te pitam - jer ti si ve neko vreme ovde - ta se
desilo sa Anarom? Kako je umrla moja sestra?"
Nastupila je duga tiina, a onda se zau uzdah.
"ule smo samo aputanja", ree Ravena. "Ne znam zasigurno, ali... ona je zavrila obuku, pa su
je poslali izvan magle da se sama vrati nazad. Vie od toga verovatno ne zna ak ni Gospa. I ne
sme rei da sam ti kazala - poto od tada niko vie nije pomenuo Anarino ime. ula sam da su, kad
se nije vratila, poli u potragu i da su je nali u movari, udavljenu..."
18.
Gospa od Avalona prolazila je kroz vonjak iznad svetog kladenca. Na granama su zelene jabuke
poinjale da pokazuju prve nagovetaje boje. Kao i devojke to sede oko Talesina, pomisli ona,
male su i nezrele, ali porae. Sada je ula njihove glasove, kao i bardov dok je odgovarao. Prizvala
je oko sebe sjaj koji e joj omoguiti da ostane neprimeena, pa je prila blie.
"etiri Blaga uvaju se na Avalonu otkako su Rimljani doli u ovu zemlju", govorio je bard.
"Znate li koja su to Blaga, i zato su sveta?"
etiri novakinje sedele su na travi, nagnuvi premu bardu oiane glave, plavu, crvenu, crnu i
smeu. Kosu su im odsekli zbog letnjih vruina, takav je bio obiaj. Vivijen se bunila, jer je kosa
bila njen najvei ponos, blistava i gusta kao konjska griva. Ali ako je i plakala, inila je to samo dok
je sama.
Plava devojka, Ravena, podie glavu. "Jedno je Ma Misterija, zar ne? Nosio ga je Gaven, jedan
od drevnih kraljeva?"
"Gaven ga je nosio, ali ma je mnogo stariji; iskovan je od vatre nebeske..." Bardov glas postade
jo melodiniji dok im je priao legendu.

Vivijen je sedela i paljivo sluala. Ana je u jedan mah pomislila da joj kae kako ianje nije
nikakva kazna. No, Gospa od Avalona ne objanjava svoje odluke, a detetu nee nita koristiti ako
je bude mazila. Zastade joj dah kad se preko Vivijeninog lika pokaza Anarino bledo lice u vodi,
kose upletene u trsku. Opet je ponovila u sebi da je Anara umrla jer je bila slaba. Da se to ne bi
ponovilo, Vivijen mora podneti sve to je potrebno da bi postala snana.
"A koja su ostala Blaga?" pitao je Talesin.
"Postoji Koplje, mislim", ree Fiana, crvene kose pune sunca.
"I Tanjir", dodade Nela, visoka koliko i Vivijen, mada mlaa od nje, sa ubom od smeih
kovrda.
"I Pehar", apatom ree Vivijen, "za koji kau da je Pehar Ceridvenin, i Gral koji je Arianrod
drala u svom kristalnom zamku, sav optoen biserima."
"Pehar je sve to, jer sadri sve, jer on jeste i sadri svetu vodu kladenca. Pa, ipak, ako ih
pogledate bez pripreme, nee vam se initi nita drugaiji od drugih slinih predmeta - a to je stoga
da bismo znali kako ak i svakodnevni predmeti mogu sadrati svetost. Ali ako biste ih dodirnule",
on odmahnu glavom, "to bi bilo sasvim drugaije, jer dodirnuti Misterije bez pripreme, to donosi
smrt. I zato ih drimo dobro skrivene."
"Gde?" upita Vivijen, napetog pogleda. Od ega, upita se njena majka - od radoznalosti, ili
potovanja, ili elje za moi?
"To je takoe Misterija", odvrati Talesin, "koju znaju samo oni koji e biti njihovi uvari."
Vivijen se ispravi i nastavi da slua.
"Vama je dovoljno da znate koja su to Blaga i ta ona znae. Uili smo da Simbol nije nita, a da
je Stvarnost sve - a stvarnost koju sadre ti simboli jesu etiri elementa od kojih je sve stvoreno Zemlja, Voda, Vazduh i Vatra."
"Ali zar nisi ranije govorio da su simboli vani?" upita Vivijen. "Priamo o elementima, ali ne
moemo da ih zaista pojmimo. Simboli su ono to na um koristi pri stvaranju magije..."
Talesin pogleda devojku sa toplim osmehom, i Ana oseti neoekivani bol. Suvie je revnosna,
pomisli ona. morae da ide na probu!
Videla je kako se Vivijen stresa i okree, i kako, uprkos sjaju, gleda pravo u nju. Ana joj hladno
uzvrati pogled, i Vivijen porumene i obori oi.
Gospa se okrete i brzo poe natrag kroz vonjak. Imam trideset est godina, mislila je, i jo sam
plodna. Mogu da rodim jo keri. Ali dotle, ta devojka mi je jedino dete i jedina nada za Avalon.
Vivijen je sedela na petama, trljajui krsta. Iza nje se oribano kamenje na stazi polako
isparavalo; pred njom je ekalo suvo kamenje. Bolela su je i kolena, a ruke su joj bile crvene i
ispucane od stalnog dodira sa vodom. Kad se osuilo, oribano kamenje je izgledalo isto kao i ono
pred njom, to nije bilo nikakvo udo, poto ga je prala ve trei put.
Prvi put je bilo sasvim logino, poto su krave odlutale sa panjaka i isprljale stazu. I bilo je
pravedno da Vivijen isti za njima, jer je u to vreme ona bila zaduena za krave.
Ali drugo i tree ribanje bili su potuno nepotrebni. Nije se bojala tekog posla - navikla je to na
imanju gde je bila usvojena - ali kakvog duhovnog znaaja moe imati ponavljanje posla koji je
paljivo i valjano obavila? Ili od uvanja stoke, jer to je mogla da radi i kod kue?
Valjda da bi poverovala da joj je sada Avalon dom, pomisli ona nadureno dok je kvasila etku i
bezvoljno prelazila njome preko narednog kamena. Ali dom je mesto gde te vole i gde pripada...
Gospa joj je jasno stavila do znanja da je nije vratila na Avalon iz ljubavi, nego iz nude. A Vivijen
je zbog toga radila sve to se od nje zahtevalo, ali bez radosti i durei se.
Moda bi bilo drugaije, razmiljala je, prelazei na naredni kamen, da je uila magiju. Ali to je
bilo za starije uenice. Novakinje su samo sluale prie za decu i radile poslove posluge. A ne moe
ak ni da pobegne! Ponekad bi neka od starijih devojaka pratila Gospu na putovanju, ali mlae
devojke nikada nisu naputale Avalon. Ako bi Vivijen i pokuala da ode, samo bi se izgubila u
magli, pa bi lutala sve dok se ne udavi u movari, kao to se desilo sa njenom sestrom.
Moda bi je Talesin odveo, ako bi ga preklinjala. Verovala je da je on voli. No, on je pripadao
Gospi - zar bi rizikovao njen gnev zbog keri koja moda i nije njegova? Za skoro dve godine

otkako je dola, Vivijen je samo jednom videla svoju majku zaista besnu, kada je saznala da je
Vrhovni kralj oterao svoju enu, koja je uila na Avalonu, i uzeo drugu, ker Saksonca Hengesta.
Poto je istinski predmet besa bio na sigurnom rastojanju, u Londiniumu, Gospa nije imala na kome
da iskali bes zbog uvrede nanesene Avalonu, i atmosfera na Avalonu bila je toliko napeta da se
Vivijen udila kad god bi pogledala nebo i videla da je jo plavo. Uitelji su svakako bili u pravu
kada su govorili o neophodnsti kontrole nad oseanjima.
Morau da budem strpljiva, razmiljala je dok je puzala napred. Imam vremena. A kada stignem
do posveenja i kada me poalju kroz maglu, naprosto u otii odavde...
Sunce je zalazilo, pozlativi oblake, i nastupila je ona priguena tiina koja nastaje u svetu
izmeu dana i noi. Vivijen shvati da e morati da pouri kako bi zavrila pre veere. A voda joj je
gotovo nestala. Ona s naporom ustade i poe niz stazu, mlatarajui kofom, kako bi donela jo.
Oko bunara se nalazila drevna kamena zgradica, koja se otvarala samo za pojedine sveanosti.
Voda se izlivala kanalom do Jezera Ogledala, u koje su svetenice gledale kada su elele da vide
budunost, a odatle se izlivala kanalom izmeu drvea, do korita odakle se mogla uzimati za pie i
druge svrhe, kao to je ribanje kamenja.
Kada je prola kraj Jezera Ogledala, ona uspori korak. Talesin ju je uio da je vana Stvarnost, a
ne simbol, a stvarnost je govorila da je voda u koritu ista kao i voda u Jezeru. Ona se brzo osvrte.
Vreme je odmicalo, a niko je nee videti... Vivijen brzo skrete i sae se da zagnjuri kofu.
Jezero je bilo puno vatre.
Kofa joj iskliznu iz ruke i zazveketa po kamenju, ali Vivijen je kleala kraj vode i zurila.
Grevito je stezala ivicu Jezera, jecajui od slika koje je u njemu videla, nesposobna da odvoji
pogled.
Neki grad je goreo. Crveni plamen lizao je kue, pruajui uvis zlatne jezike kad god bi zahvatio
neto novo, a ogroman stub dima dizao se u nebo. Oko njega su hitale sitne prilike, potpuno crne
pred plamenom, iznosei stvari iz zapaljenih kua. Na trenutak je pomislila da to ljudi pokuavaju
da spasu svoju imovinu; potom je ugledala blesak maa. Jedan ovek pade, dok mu je iz vrata
ikljala krv, a njegov ubica se nasmeja i baci kutiju koju mu je uzeo na ebe ve puno otetih stvari.
Po ulicama su leali leevi; na gornjem prozoru primetila je lice, usta otvorenih u nemom vrisku.
No, plavokosi varvari bili su svuda, smejui se dok su ubijali. Prizor se promeni, irei se da bi
prikazao veu scenu; putevi koji su vodili iz grada bili su puni begunaca. Neki su upregli ivotinje u
taljige na kojima su nosili svoju imovinu; drugi su taljige vukli sami, ili su teglili zaveljaje, ili su,
jo gore, besciljno teturali praznih ruku, a ak su im i oi bile prazne od uasa koje su videli.
Na jednom prevrnutom kamenu videla je re 'Venta', ali predeo oko grada bio je ravan i
movaran; ovo nije bila Venta Silura. Ovo to je videla mora da je daleko na istoku - prestonica
starih zemalja Icena. Grevito se drala te pomisli, pokuavajui da odvoji um od onoga to je
gledala.
No, vizija je nije naputala. Videla je veliki grad Amulodunum, sa kapijom u plamenu, i mnoge
druge rimljanske gradove, razruene i spaljene. Saksonci su gredama ruili kapije i zidove. Gavrani
su skakutali u stranu pred bandama pljakaa koji su lutali naputenim ulicama, a zatim se vraali
da se dalje goste nesahranjenim telima. Neki ugavi pas, pobedonosno iskeen, pretrao je preko
trga nosei otkinutu ljudsku ruku.
U okolini gradova unitenje nije bilo toliko potpuno, ali uas je zahvatio svojim crnim krilima
itavu zemlju. Videla je stanovnike izdvojenih vila kako zakopavaju svoje srebro i upuuju se na
zapad, gazei dozrelo ito. Kao da je itav svet beao pred saksonskim vukovima.
Vatra i krv tekli su zajedno u purpurnim vrtlozima; jecala je, ali nije mogla da odvrati pogled.
Postepeno je postala svesna da joj neko govori, da joj neko odavno govori.
"Duboko dii... Dobro je... To to vidi je daleko, ne moe ti nauditi... Udahni, izdahni, smiri se i
reci mi ta vidi..."
Vivijen grevito izdahnu vazduh, neto mirnije ponovo udahnu i zamirka da se oslobodi suza.
Vizija je i dalje bila tu, ali sad je vie liila na niz slika u snu. Svest joj je lebdela negde izvan tela;
bila je svesna, mada nije mnogo marila, da joj neko postavlja pitanja i da njen glas odgovara na
njih.

"Pretpostavljam da je devojka iskrena. Nema mogunosti da je histerina ili da izmilja kako bi

privukla panju?" upita stari Nektan, Vrhovni druid i poglavar druida na Avalonu.
Ana se sarkastino nasmei. "Nemoj se teiti pomilju da titim svoju ker. Svetenice e ti rei
da je ni po emu nisam izdvajala i da bih je ubila sopstvneim rukama da sam mislila da je ukaljala
Misterije. Ali zato bi izmislila itavu priu kad nije imala publiku? Vivijen je bila sama sve dok se
njena drugarica nije zaudila to nije dola na veeru i pola da je trai. Kad su me pozvali, bila je u
dubokom transu, a mislim da e se sloiti da umem da razlikujem pravi trans od glumatanja."
"U dubokom transu", ponovi Talesin. "Ali ona jo nije ni poela obuku!"
"Tano. A meni je bilo potrebno sve to sam ikada znala da bih je izvukla!"
"A potom ste nastavili da je ispitujete?" upita bard.
"Kada Boginja poalje viziju tako neoekivanu i snanu, moramo da je prihvatimo. Nismo se
usudili da odbijemo upozorenje", ree Gospa, suzbijajui sopstvenu nelagodnost. "U svakom
sluaju, teta je ve nainjena. Mogli smo samo da saznamo to vie, i da se postaramo za devojku
posle..."
"Hoe li joj biti dobro?" upita Talesin. Lice mu je bilo potpuno belo, i Ana se namrti. Nije znala
da on toliko voli devojku.
"Vivijen se odmara. Mislim da nema razloga za brigu - ona je dovoljno ilava", suvo ree Ana.
"Kada se probudi, sve e je boleti, ali ako se iega i bude seala, inie joj se daleko kao san."
Nektan se nakalja. "Vrlo dobro. Ako je to bila prava vizija, ta treba da uinimo?"
"Najvanije sam ve uinila, poslala sam glasnika Vortigernu. Sada je sredina leta, a devojka je
videla polja spremna za etvu. Ako je upozorenje tano, on e imati neto malo vremena."
"Ako prihvati upozorenje", sumnjiavo ree Julija, jedna od starijih svetenica. "Ta saksonska
vetica vrti ga oko..." Ona primeti Anin izraz lica i prekide.
"ak i ako Vortigern sakupi sve svoje snage i poe na Hengesta, malo ta e moi da uini",
urno ree Talesin. "Varvari su daleko brojniji. ta si ono rekla da je Vivijen kriknula na kraju?"
"Orlovi su odleteli zauvek. Sada Beli Zmaj ustaje i prodire zemlju..." apnu Ana, drhtei.
"To je katastrofa koje smo se plaili", ree Talenos, mlai druid, "sudbina za koju smo se nadali
da je neemo doiveti!"
"A ta predlae da uinimo, osim da cvilimo i busamo se u grudi kao hriani?" ledeno upita
Ana. Znala je da je druid potpuno u pravu, jer seala se uasa u Vivijeninom glasu - a otkako ga je
ula, nije mogla ni da jede ni da spava. Ali ne sme im pokazati koliko se plai.
"ta moemo da uinimo?" upita Elena, najstarija svetenica. "Avalon je izdvojen od sveta da bi
bio pribeite; jo od Karausijevih vremena je tako. Moramo ekati dok plamen sam zgasne oko
nas. Barem emo biti bezbedni..." Ostali je pogledae sa prebacivanjem i ona, zbunjena, zauta.
"Moramo se moliti Boginji da nam pomogne", ree Julija.
"To nije dovoljno." Talesin odmahnu glavom. "Ako kralj nije sposoban, ili nije spreman da se
rtvuje za narod, onda to treba da uini Merlin od Britanije."
"Ali mi nemamo..." poe Nektan, naglo prebledevi, i Ana, uprkos uznemirenosti to je pogodila
na ta cilja Talesin, oseti gorak podsmeh to se stari svetneik toliko prepao da e on morati da
preuzme tu ulogu.
"Da, Merlin", ree Talesin. "Nijedan svetenik nije nosio tu titulu jo od prve invazije Rima na
Britaniju, kada je umro kako bi Karaktakus mogao da se bori dalje."
"Merlin je jedan od Gospodara, blistava dua koja odbija da napusti svoju sferu kako bi mogla
da bdi nad nama", ree Nektan, vrpoljei se na klupi. "Novo otelotvorenje bi ga ponizilo. Moemo
mu se moliti za savet, ali ne smemo traiti da ponovo hodi meu nama."
"ak i ako bi jedino to moglo da nas spase?" upita Talesin. "Ako je toliko uzvien, onda e znati
treba li da odbije. Ali svakako nee doi ako ga ne budemo pozvali!"
Julija se nae ka njima. "U vreme Karaktakusa nije uspelo. Kralj za koga je Merlin umro ipak je
zarobljen, a Rimljani su pobili druide na Svetom ostrvu."

Nektan klimnu glavom. "I mada je to bio straan poraz, mi upravo sada alimo za istim tim
Rimljanima koji su nam ga naneli! Je li mogue da emo jednog dana iveti u miru i sa
Saksoncima, kao to smo iveli i sa Rimljanima?"
Ostali se zagledae u njega, i sada on zbunjeno zauta.
Rimljani su imali i civilizaciju, a ne samo vojsku, pomisli Ana. Saksonci su jedva neto bolji od
divljih planinskih vukova.
"ak i da se sutra rodi", glasno ree ona, "moda e biti prekasno dok odraste."
"uo sam za jo jedan nain", tiho re Talesin. "Odrastao ovek moe da otvori svoju duu kako
bi Drugi uao..."
"Ne!" On gotovo krinu od straha. "Zabranjujem, u ime Boginje! Ne elim Merlina - potreban si
mi ti, ovde i sada!" Gledala ga je pravo u oi, prizivajui sve svoje moi, i posle trenutka strane
napetosti koji kao da je uasno dugo trajao, junaki sjaj u njegovom oku polako zgasnu.
"Gospa od Avalona je govirla, i ja se pokoravam", promrmlj on. "Ali rei u ti neto. "Opet ju je
gledao u oi. "Na kraju e morati da doe do rtve."
Vivijen je leala u svom krevetu u Kui Devojaka, gledajui kako estice praine poigravaju u
poslednjem zraku sunca koji je prodirao kroz zavese na vratima. Sve ju je bolelo, i iznutra i spolja.
Starije svetenice rekle su joj da je to stoga to nije bila pripremljena za viziju. Njeno telo reagovalo
je otporom, i miii su se opirali jedni drugima do te mere da je udo to nema slomljenih kostiju.
Um joj je bio odvuen u onu drugu stvarnost. Da njena majka nije otvorila svoj um i posegnula za
njenim, moda bi bila zauvek izgubljena.
Za Vivijen je to bilo najvee udo, to je njena majka bila spremna da toliko rizikuje, i to je
njen duh prihvatio majin dodir bez straha. Moda je Gospa samo htela da uje viziju, govorio je
onaj deo Vivijeninog uma koji je uvek u sve sumnjao. Ipak, u Aninom umu oito je bilo neega to
je um njene keri prepoznao. Vivijen je podozrevala da su njih dve zapravo mnogo slinije nego to
bi ijedna elela da prizna. Moda im je zato i teko da se slau, pomislila je, smeei se.
No, Gospa od Avalona bila je obuena za svetenicu. Vivijen moda ima dara koliko i njena
majka, ili i vie, ali dok ne naui da ga korsiti, predstavljae opasnost i za sebe i za sve oko sebe.
Ovo iskustvo uozibiljilo ju je mnogo delotvornije od bilo kakve majine kazne. Znala je da ga je
zasluila. Istina, zima po njenom dolasku bila je najgora koje se iko seao; led koji je na Samen bio
samo privid sredinom zime potpuno je okovao jezero, i narod iz movare donosio im je hranu na
saonicama. Neko vreme su svi bili suvie zauzeti preivljavanjem da bi mnogo mislili na obuku. Ali
od tada je Vivijen sve radila uglavnom mehaniki, naprosto izazivajui majku da je natera da ui.
Zavesa na vratima se pomeri u stranu, i ona oseti miris od koga joj poe voda na usta. Ravena
proe izmeu kreveta i spusti na klupu pokriveni posluavnik, smeei se.
"Spavala si itavu no i itav dan. Mora da si gladna!"
"Jesam", odvrati Vivijen, trgavi se kad se podigla na lakat. Ravena podie platno, otkrivajui
iniju gulaa, i Vivijen navali da jede. Unutra je bilo i mesa, to ju je zaudilo, jer svetenice na
obuci uglavnom su se hranile vrlo lako, kako bi proistile telo i pojaale osetljivost. Svakako su
starije svetenice smatrale da joj je pojaana osetljivost sada najmanje potrebna.
No, ma koliko gladna bila, mogla je da pojede samo pola inije. Potom ponovo lee, uz uzdah.
"Hoe li da spava?" upita Ravena. "Moram rei da izgleda kao premlaena!"
"Tako se i oseam i elela bih da spavam, ali bojim se komara."
Ravena rairi oi i nae se tik do nje. "U sali su rekli samo da si videla nekakvu nesreu. ta je to
bilo? ta si videla?"
Vivijen je zurila u nju, drhtei, jer ak i tako obino pitanje opet je prizvalo slike uasa. Utom se
zaue glasovi pred vratima, i Ravena se brzo ispravi. Vivijen odahnu od olakanja kad se zavesa
opet pomeri i u sobu ue Gospa od Avalona.
"Vidim da se lepo staraju o tebi", hladno ree Ana dok se Ravena brzo klanjala i izlazila.
"Hvala... to si me vratila", ree Vivijen. Nastupi neprijatna tiina, ali inilo joj se da na
majinim obrazima vidi malo vie boje nego maloas.

"Ja nisam... materinski nastrojena", ree Ana s naporom, "to je verovatno sasvim u redu, poto
dunosti svetenice moraju da mi budu vanije od roditeljskih. A kao svetenica, uinila bih to za
svakoga. Ali drago mi je to vidim da se oporavlja."
Vivijen zatrepta. Nije bilo reeno nita naroito - svakako nije bilo ni nalik na govor o kome je
sanjala dok je kao dete matala o majci. Ali Ana je sada bila ljubaznija nego ikada za protekle dve
godine. Da li da se usudi da zatri jo malo?
"Bolje mi je, ali bojim se da ponovo zaspim... Ako bi Talesin mogao da svira na harfi, to bi mi
pomoglo da sanjam neto lepe."
Majka je na trenutak izgledala ljuta. A onda kao da se setila neega, pa klimnu glavom.
Kada je, kasnije te veeri, stigao bard da sedi kraj nje, i on je delovao napet i pun strepnje.
Vivijen je pitala ta ne valja, ali on se samo nasmeio i rekao da joj je za taj dan bilo dovoljno
nevolja i da nee da je optereuje svojim problemima. U muzici koja je potekla sa blistavih struna
njegove harfe nije bilo nikakve tuge; kada ju je obuzeo san, bio je dubok i bez snova.
Tokom naredne godine pokazalo se da je Vivijen istinski prorok. To joj je dalo izvestan ugled
meu svetenicama, ali ona bi mnogo radije trpela njihove preke poglede, jer vesti koje su poele da
stiu pred etvu, iako ublaene razdaljinom, bile su vrlo loe. Hengest Saksonac, tvrdei da
Vortigern nije poslao obeani novac, navalio je na britanske gradove ognjem i maem. Za nekoliko
kratkih meseci itav jug i istok bili su opustoeni, i reke izbeglica slivale su se na zapad.
Ma koliko brojni bili, Saksonci nisu mogli da zauzmu itavo ostrvo. Kantijum je bio u
Hengestovim rukama; teritorije Trinovanta, severno od reke Tamesis, postale su lovite Istonih
Saksa; a zemlje Icena vrsto su drali njihovi savreznici, Angli. Svuda drugde, pljakai su napadali
i povlaili se. No, Britanci koji bi jednom pobegli vie se nisu vraali svojim domovima, jer kako da
preive kada nema trnica na kojima bi prodavali svoje proizvode? Pokorene zemlje bile su kao ir
na telu Britanije, a okolna teritorija postajala je neosetljiva pre nego to bi je zaraza zahvatila.
Dalje na zapadu, ivot se nastavljao manje-vie nepromenjeno, osim straha. U Avalonu,
odvojenom od sveta, svetenicama je bilo teko da uivaju u bezbednosti. Povremeno bi mali narod
iz movare naao ponekog izbeglicu. Hriane su primali monasi na svom ostrvu, ali neki od ostalih
doli su i na Avalon.
Vrhovni kralj, uprkos svojoj eni Saksonki, nije dokono sedeo. Malo-pomalo, poee da stiu
glasovi kako Vortigern dri Londinium i kako njegovi sinovi pokuavaju da prikupe ljude i povrate
svoju zemlju, pozivajui dobrovoljce i pomo iz nepokorenih delova Britanije.
U prolee naredne godine, kada je Vivijeni bilo sedamnaest, narod iz movare doneo je kroz
maglu drugaiju poruku. Sin Vrhovnog kralja doao je da trai pomo Avalona.
U Kui Devojaka devojke su uale pokrivene svim ebadima, jer bilo je rano prolee i jo je
vladala hlandoa.
"Ali, jesi li ga videla?" aputala je mala Mandua, koja je dola prethodnog leta. "Je li lep?"
Devojka je bila vrlo mlada, ali i vrlo razvijena, i Vivijen je smatrala da nee ostati dovoljno dugo
da bi postala svetenica. No, i ona sama ipak je bila smo novakinja, i mada nije bila najvia, bila je
daleko najstarija meu njima. Od devojaka koje su je doekale kada je stigla ovamo, u Kui
Devojaka ostala je samo njena prijateljica Ravena.
"Svi prinevi su lepi, kao i sve princeze", nasmeja se Ravena. "To je deo njihovog posla."
"Zar nije ovaj bio oenjen tvojom sestrom?" upita Klaudija, izbeglica iz dobre porodice iz
Kantijuma, mada ih vie nikada nije pominjala.
Vivijen odmahnu glavom. "Moja sestra Idris bila je ena Kategirna, Vortigernovog starijeg sina.
Ovo je mlai sin, Vortimer." Uspela je da ga nakratko pogleda kada je stigao. Bio je mrav, crnokos
kao i ona, samo vii. Ipak joj se inilo da je suvie mlad da bi nosio ma, sve dok mu nije videla oi.
Drvena zimska vrata na kraju sale se otvorie, i one se sve okretoe. "Vivijen", zau se glas
jedne starije svetenice, "tvoja majka te zove. Hodi i obuci sveanu odedu."
Vivijen ustade, pitajui se ta bi to moglo da znai. Pet pari iskolaenih oiju gledalo ju je dok je
prebacivala ogrta preko ramena, ali niko se nije usudio da progovori. Upitala se hoe li, kad se

vrati, jo biti devica. ula je prie o magiji koja zahteva i takvu rtvu. Stresla se od same pomisli,
ali ako se to i desi, barem e morati da je proglase za svetenicu.
Gospa je ekala sa ostalima u velikoj sali, ve odevena u purpur Majke, dok je stara Elena,
umotana u crno, oito bila odabrana za ulogu Smrti. Nektan je takoe bio u crnom, a Talesin je
imao skerletnu odedu. No, niko drugi nije bio u belom. Znai, ekamo princa, shvati ona.
Iako Vivijen nita nije rekla, njena majka se okrete i ree joj da stavi veo. Utom ue princ
Vortimer, drhtei u beloj vunenoj tunici pozajmljenoj od jednog mladog druida. Pogleda
prikovanog za Gospu od Avalona, on se nakloni.
Da li se boji? Trebalo bi. Vivijen se nasmei iza vela, dok ih je Gospa, bez rei, predvodila pri
izlasku. Ali kada su poli stazom uz Tor, shvatila je da se i ona boji.
Mesec je jo bio mlad, i tek to je poeo put ka zapadu dok je no odmicala ka ponoi. Lii na
mene, pomisli Vivijen dok je gledala uvis. Ona se strese, jer baklje postavljene sa obe strane oltara
nisu davale toplotu nego samo nejasno svetlo. Ona duboko udahnu, kao to su je uili, zahtevajui
od tela da ne primeuje ledeni vazduh.
"Vortimere, sine Vortigernov", Gospa je govorila tiho, ali njen glas ispunio je krug, "zato si
doao?"
Dva svetenika prioe blie, pratei princa, tako da je gledao u Gospu preko kamenog oltara.
Stojei kraj majinog ramena, Vivijen je videla kako princ iri oi, i znala je da ne vidi sitnu
tamnoputu enu koja joj je bila majka, nego visoku i dostojanstvenu Vrhovnu svetenicu Avalona.
Vortimer proguta knedlu, ali uspeo je da mu glas bude miran.
"Doao sam zbog Britanije. Vukovi joj komadaju telo, a hrianski svetenici ne ine nita, nego
nam govore da to ispatamo za svoje grehe. Ali nema greha u maloj deci koja iva gore u kuama,
niti u bebama kojima su glave zdrobljene o kamen. Video sam to, Gospo moja, i gorim od elje da
ih osvetim. Pozivam stare bogove, drevne zatitnike mog naroda, u pomo!"
"Dobro govori, ali njihovi darovi ne daju se tek tako", ree Vrhovna svetenica. "Mi sluimo
Velikoj Boginji, koja nema imena, a ipak je zovu mnogima, i iako je bestelesna, ima mnogo lica.
Ako si doao da posveti svoj ivot Njoj, onda e moda Ona hteti da uje tvoj poziv."
"Moja majka je uila na ovom svetom ostrvu i vaspitala me je tako da volim i cenim stare
obiaje. Spreman sam da dam sve to se od mene bude trailo."
"ak i ivot?" Elena istupi korak napred, i Vortimer proguta knedlu, ali klimnu glavom. Starica
se suvo nasmeja. "Moda u jednom zatraiti tvoju krv, ali ne danas..."
Sada je bio red na Vivijen. "Ne traim od tebe tvoju krv", ree ona, "nego tvoju duu."
On se okrete ka njoj, piljei u nju kao da moe da vidi kroz veo.
"Ona pripada tebi..." On iznenada zamirka. "Oduvek ti je pripadala. Seam se... Podnosio sam
ovu rtvu i ranije."
"Moraju se dati i telo i duh", strogo ree Ana. "Ako si zaista voljan, onda se ponudi na kamenom
oltaru."
Vortimer svue svoju belu odeu i lee na lea, nag i drhtei, na ledeni kamen. Misli da emo ga
ubiti, pomisli Vivijen, uprkos mojim reima. Izgledao je jo mlai dok je tako leao, i ona shvati da
ne moe biti vie od godinu-dve stariji od nje.
Elena i Nektan pooe na sever i jug, dok ona zauze mesto na istoku, a Talesin na zapadu. Tiho
mrmljajui, Vrhovna svetenica prie ivici kruga, pa poe da plee izmeu kamenja, kreui se u
pravcu sunca. Prola je krug jednom, pa drugi i trei put, i pri svakom njenom prolasku Vivijen je
oseala da joj se svest menja, i izmenjenim vidom videla je nagovetaj svetla kako se probija
izmeu uspravljenog kamenja. Kada je zavrila, svetenica se vratila u sredite.
Vivijen se ispravi do pune visine, vrsto se oslonivi stopalima dok je posezala ka nebesima, i
krug se ispuni mirisom jabukovih pupoljaka dok je prizivala, drevnim i tajnim imenima, moi to
uvaju Istonu Kapiju.
Glas stare Elene postade zvuan dok je krug ispunjavala toplota juga; potom Talesin prizva
zapad glasom punim muzike, i Vivijen oseti da je nosi plima moi. Tek kad je Nektanov glas
prizvao uvare severa, osetila je da ponovo stoji na zemlji. No, krug u koji se vratila nije vie bio

sasvim na ovom svetu. ak je i Vortimer prestao da drhti; u krugu je sada bilo sasvim prijatno
toplo.
Ana je otvorila staklenu posudicu koju je nosila za pojasom, i vazduh se ispuni mirisom ulja.
Elena izli malo ulja na prste i sae se do Vortimerovih stopala da ispie na njima simbol moi.
"Vezujem te za svetu zemlju", aputala je. "iv ili mrtav, pripada ovoj zemlji."
Potom ulje uze Vrhovna svetenica i blago mu namaza penis, a Vortimer pocrvene kada je
reagovao na dodir. "Zahtevam seme ivota koje nosi, kako bi sluio Gospi svim svojim moima."
Potom predade posudicu Vivijeni, koja prie Voritmeru i poe da mu ispisuje na elu trei
simbol. Pri tom je zatreptala, jer seanja izvan ovog ivota pokazala su joj plavokosog mladia s
oima plavim kao more, a potom jo jednog, sa tek istetoviranim kraljevskim zmajevima na
rukama.
"Sve tvoje snove i nadanja, sveti duh u tebi, sada posveujem Njoj..." tiho ree ona i zaudi se
kad joj se sopstveni glas uinio umilan. Pitala se da li ga je volela u tim drugim ivotima. Ona
podie veo, sae se i poljubi mu usne, i na trenutak ugleda u njegovim oima odraz Boginje.
Potom prie majci i staroj Eleni kraj Vortimerovih nogu. Kadsu se uhvatile za ruke, ona oseti
vrtoglavu promenu i trenutak panike kad njena dotadanja linost nestade, i poe da drhti. Ranije je
ovo gledala, ali ikada jo nije uestvovala.
A onda njenu svest zameni Drugo, usmereno na tri prilike koje su stajale u krugu, ali ne sadrano
u njima, jer to Drugo obuhvatalo je svet. Bila je svesna Svoje trostruke prirode, a ipak je bila Jedno;
iako je govorila kroz troja usta, ovek koji je leao pred njom uo je jedan glas.
"Ti koji trai Boginju i veruje da zna ta si traio - znaj da nikada neu biti ono to oekuje,
nego uvek neto drugo i neto vie..."
Vortimer se dotle uspravio, i sada je kleao na kamenu. Kako je mali izgledao, i kako nean.
"Ti oekuje Moj glas, ali u tiini e Me uti; ti eli Moju ljubav, ali kada je primi, upoznae
strah; ti Me moli za pobedu, ali tek e u porazu upoznati Moje moi. Sad kad to zna, da li mi se i
dalje nudi? Hoe li Mi se dati?"
"Ja ve potiem od Tebe..." Glas mu je zadrhtao, ali je nastavio. "Mogu samo da Ti vratim ono
to je ve Tvoje... Ne traim ovo zbog sebe, nego zbog naroda Britanije." Dok je Vortimer govorio,
sjaj unutar kruga je rastao.
"Ja sam Velika Majka svega ivog", zau se Njen odgovor, "i imam mnogo dece. Da li misli da
bilo kojim ljudskim delom ova zemlja moe biti izgubljena ili da moe biti odvojen od Mene?"
Vortimer pognu glavu.
"Ima veliko srce, dete moje, i zato e, neko vreme, tvoja elja biti ispunjena. Prihvatam tvoju
slubu, kao to sam je prihvatala i ranije. Bio si Sveti kralj, i vladar. I opet e sauvati Britaniju.
Sve to jedan ovek moe da uini, ti e postii, ali jo nije vreme da Saksonci budu pokoreni.
Drugo ime e se pamtiti pokolenjima zbog tog dela. Tvoji napori u ovom ivotu utre mu put...
Hoe li biti zadovoljan time?"
"Morau. Gospo, prihvatam Tvoju volju..." tiho ree on.
"Poini onda, jer kao to si ti sluio Meni, tako u i Ja odrati re prema tebi, i kada bude
potreban Britaniji, vratie se..."
Njegovo lice sinu kad se Boginja sagla da ga zagrli, i kada se odvojila od njega, ostao je da lei
sklupan na kamenu, usnuo kao malo dete.
19.
Krajem leta, sunce je plamtelo na potpuno vedrom nebu i pretvaralo travu u zlato. Druidi su du
ivice jezera iskopali bazen, gde su se svetenice kupale. Po tako toplom vremenu nije bilo potrebe
za oblaenjem, i ene su rairile svoje haljine po travi i suile se na suncu, ili su sedele, priajui, na
klupama u senci ogromnog hrastovog drveta.
Vivijenina kosa donekle je izrasla posle redovnog letnjeg ianja, ali i dalje je bilo dovoljno da
zatrese glavom da bi je osuila. Sada se ve navikla na kratku kosu, a po ovakvom danu i prijalo joj
je to ne nosi dodatnu teinu. Rairila je tuniku na travu i legla, putajui da joj sunce podari smeu

boju i drugde, a ne samo po rukama i nogama. Njena majka sedela je na jednom panju, tako da joj
je telo bilo u senci, ali glavu je zabacila da uhvati sunce dok joj je Julija eljala kosu.
Gospa je obino nosila kosu upletenu oko glave i zakaenu ukosnicama, ali kad bi je rasplela,
padala joj je preko kukova. Dok je ealj podizao svaki tamni pramen, kestenjasti prelivi hitali su
niz njega kao plamen. Vivijen je kroz poluzatvorene kapke gledala majku kako se protee od
zadovljstva, kao maka. Navikla je da smatra majku za malu i runu, veito namrtenu i usukanu,
osim, naravno, kad bi se u obredu zaogrnula lepotom Boginje. Ali Ana sada nije bila runa.
Dok je ovako sedela, bila je Boginja u minijaturi, tela izdeljanog od stare slonovae, sa glatkim
trbuhom na kome su se videle beliaste pruge od raanja, i sa dojkama visokim i vrstim. ak je
izgledala i srena. Obuzeta radoznalou, Vivijen pusti da joj pogled izie iz ie, kao to su je
uili, da bi videla Aninu auru. Plamtela je ruiastom svetlou, koja je bila najjaa oko trbuha.
Nikakvo udo da se ak i obinim vidom primeuje sjaj.
Odjednom najeena od iznenadne, besne sumnje, Vivijen sede. Vukui tuniku za sobom, ona ode
pravo do majke.
"Kosa ti je divna", mirno ree ona. Ana otvori oi, ali i dalje se smeila. Neto se oito
promenilo. "Ali imala si puno vremena da je puta. Postala si svetenica sa petnaest godina, zar ne?
A sledee godine si rodila prvo dete", zamiljeno dodade ona. "Meni je sada devetnaest. Zar ne
misli da je vreme da poloim zavete, majko, kako bih i ja mogla da putam kosu?"
"Ne." Ana se nije ni pomerila, ali telo joj je postalo napeto.
"Zato? Ve sam najstarija u Kui Devojaka. Treba li da postanem najstarija devica u istoriji
Avalona?"
Ana se ispravi sedei, iako je jo ostala donekle raspoloena. "Ja sam Gospa od Avalona i ja u
rei kada si spremna!"
"Koju vetinu nisam nauila? U kome zadatku nisam uspela?" uzviknu Vivijen.
"U poslunosti!" Anine crne oi blesnue, i Vivijen oseti majinu mo, kao nalet vrelog vetra.
"Je li?" Ona posegnu za jedinim orujem koje joj je ostalo. "Ili samo eka da postanem
nepotrebna, kada bude rodila dete koje sada nosi?"
Videla je da je Ana pocrvenela, i znala je da je pogodila. Verovatno se to desilo na
Dugodnevicu. Upitala se ko li je otac, i da li to ak i zna.
"Trebalo bi da se stidi, u godinama kada bih ja trebala da ti raam unuke, ti ponovo ostaje
trudna!"
Nije htela da zvui optuujue, ali i sama je ula alostiv prizvuk u svom glasu, i sada je ona
pocrvenela. Kad je Ana poela da se smeje, Vivijen se okrete, navlaei tuniku, a majin smeh
pratio ju je kao kletva dok se trkom udaljavala.
Posle leta provedenog u radu, Vivijen je bila snana i izdrljiva. Bilo joj je svejedno kuda ide, ali
noge su joj same izabrale bezbednu stazu oko ivice jezera, sve dalje od Tora. Vruine su isuile
veinu movara, i uskoro se nala dalje od Avalona nego to je ikada bila od dolaska. Ali trala je i
dalje.
Nije je zaustavio umor, nego magla, koja se iznenada podigla i zaklonila svetlost. Vivijen uspori,
dok joj je srce ubrzano tuklo. Rekla je sebi da je to samo ovozemaljska magla, isparavanje vlanog
tla pod vrelim letnjim suncem. No, takva magla obino se pojavljuje predvee, a kad je poslednji
put mogla da vidi sunce tek je poinjalo popodne. Svetlost je sada bila srebrnasta, i kao da je
dopirala odasvud.
Vivijen stade i osvrte se. Prialo se da je Avalon premeten na mesto izmeu ljudskog i
vilinskog sveta. Oni koji znaju aroliju mogli su da prou kroz maglu i stignu na ljudske obale. No,
povrmeno bi neko pogreio, i tada bi se izgubio u drugom svetu.
Majci bi bilo pametnije, pomisli ona dok joj se znoj suio na iznenada lepljivoj koi, da me je
pustila da uem u maglu sa ljudske strane.
Magla se proreivala; nainila je jo jedan korak, a onda stala, jer padina pred kojom se nala
bila je puna jedre trave i potuno nepoznatog cvea. Bila je divna, ali nije spadala u njoj poznati svet.
Sa druge strane brega ula se pesma. Vivijen se namrti, jer glas, mada vrlo prijatan, nikako nije
uspevao da pogodi melodiju. Ona oprezno razdvoji paprat i pogleda preko ivice brega.

Pevao je neki starac, sedei u cveu. Teme mu je bilo izbrijano kao kod druida, ali nosio je
bezoblinu tuniku od tamne vune, a na grudima mu je visio drveni krst. Mora da je, onako
iznenaena, ispustila neki glas, jer on je ugleda i osmehnu se.
"Blagoslovena bila, mala vilo", tiho ree on, kao da se boji da e ona nestati.
"ta radite ovde?" upita ona, sputjaui se niz brdo.
"Mogao bih i ja tebe isto da pitam", ree on, primetivi njene izgrebane noge i oznojeno elo.
"Jer, mada zaista lii na vilinski narod, vidim da si smrtna devica."
"Moete da ih vidite?" uzviknu ona.
"Dat mi je taj dar, i mada me moja braa po veri upzoravaju da su ti stvorovi demoni ili privid,
ne mogu da poverujem kako neko tako lep moe biti zao."
"Znai da ste veoma neobian monah, koliko ja znam o njima", ree Vivijen, sedajui kraj njega.
"Bojim se da je tako, ali ipak mi se ini da je na Pelagije bio u pravu kada je propovedao da
ovek treba da ivi u miru sa svime pod kapom nebeskom. Mene je za svetenika rukopoloio
biskup Agrikola, i uzeo sam ime Fortunatus. On je Avgustinovu doktrinu, po kojoj su svi roeni kao
grenici i mogu se nadati spasenju samo po milosti Bojoj, smatrao za jeres. Ali u Rimu misle
drugaije, i zato popreko gledaju na nas u Britaniji. Braa na Inis Vitrinu primila su me i poslala da
uvam kapelu na Ptijem ostrvu."
On se nasmei; potom mu pogled postade otar, i on pokaza iza nje. " - eno je; ba je lepa, je
li?"
Vivijen polako okrete glavu, ba na vreme da vidi kako se talasavi sjaj ispod drveta zgunjava u
vitku priliku sa vencem od belih pupoljaka, odevenu u tanke, plavocrne velove.
"Pozdravljam te, dobra majko", promrmlja devojka pognuvi glavu, uz drevni pokret ruku.
"Ovo je devojka od stare loze, sestrice - poelimo joj dobrodolicu!" Na te rei, vazduh se ispuni
blistavim stvorenjima, zaogrnutim stotinama boja. Nekoliko trenutaka rojila su se oko nje; koa joj
je bridela od dodira nematerijalnih ruku. Potom, uz tihi kikot, svi nestadoe. "Ah, sad razumem. Ti
si sa onog drugog ostrva, sa Avalona." Otac Fortunatus klimnu glavom.
I ona klilmnu glavom. "Zovem se Vivijen."
"Kau da je to vrlo blagosloveno ostrvo", mirno ree on. "Kako to da si zalutala?"
Ona ga je na trenutak sumnjiavo gledala, a on joj je uzvratio toliko nedunim pogledom da ju je
potpuno razoruao. Osetila je da nikada nee upotrebiti protiv nje ono to mu kae, niti protiv njene
majke - pitao ju je samo zato to se zabrinuo za nju.
"Bila sam ljuta. Moja majka je trudna - u njenim godinama - ali i dalje se ponaa prema meni
kao da sam dete!" Vivijen odmahnu glavom; sada joj je bilo teko da se seti zato je onoliko
pobesnela.
Otac Fortunatus rairi oi. "Nemam nikakvog prava da ti delim savete, jer zaista znam vrlo malo
o enama, ali novi ivot je svakako razlog za radost, pogotovo to je svako roenje neka vrsta uda.
Sigurno e joj biti potrebna tvoja pomo oko bebe. Zar se ne bi radovala da dri to maleno u
rukama?"
Sada se Vivijen zaudila; onako besna, nije ni pomislila na dete. Siroto stovrenjce, koliko e
moi da ostane kraj Gospe? Svakako e biti potrebna bebi, ako ve nije potrebna Ani. Otac
Fortunatus bio je udan stvor, ali razgovor sa njim joj je pomogao.
Ona podie pogled, pitajui se hoe li moi da nae put kui, i shvati da je rasuta srebrnasta
svetlost zgasnula do purpurnih odsjaja.
"U pravu si - vreme je da se vratimo u svet", ree svetenik.
"Kako nalazite put?"
"Vidi li onaj kamen? Toliko je star da se nalazi i na Ptiijem ostrvu, i kada stanem na njega
mogu malo da zavirim u Vilinsku Zemlju. Ima mnogo takvih mesta moi, izgleda, gde su velovi
izmeu svetova vrlo tanki. Doao sam poto sam odsluio nedeljnu misu, da zahvalim Bogu na
Njegovom delu, jer On je stvorio sve, i svakako je stvorio i ovo mesto, a ja ne znam ni za jedno
lepe od ovoga. Slobodno poi sa mnom, devojko. Na ostrvu Briga ima svetih ena koje e ti rado
pruiti utoite..."

Ovo je prilika za kojom sam eznula, pomisli Vivijen, da pobegnem i ivim kako ja elim. No,
ipak je odmahnula glavom.
"Moram da se vratim svojoj kui. Moda u uspeti da naem jo koje mesto na kome su velovi
tanki."
"U redu, ali zapamti ovaj kamen. Slobodno doi ako ti zatrebam." Starac ustade i prui ruke u
blagoslovu, a Vivijen sae glavu da ga primi, kao da je pred njom druid.
Boginjo, vodi me, pomisli ona kad je starac nestao u tami. Odvano sam govorila, ali nemam
pojma kuda da poem.
Ustala je i zatvorila oi, oslikavajui u umu ostrvo Avalon, smireno u purpurnom sumraku, sa
poslednjnim ruiastim sjajem na zapadnom nebu i na vodi pod njim. Dok je smirivala svoje misli,
zaue se prvi tonovi muzike, nalik na srebrnu kiu. Bili su gotovo nezemaljski lepi. No, muzika je
povremeno zastajala, i u tim trenucima ljudske nesavrenosti znala je da to nije vilinska muzika,
nego pesma gotovo nezemaljskog harfiste.
Nebo u Vilinskoj Zemlji nikada nije bilo sasvim vedro, ali ni sasvim mrano. Mogla je da vidi
put kroz purpurni sumrak i ona polako poe ka muzici. Sada je bila glasnija i toliko alobna da je
poelela da zaplae. Nije to bilo samo zbog harmonije nego i zbog enje koja se oseala u njoj.
Harfista je svirao o tuzi, o enji, i preko brda i dolina dozivao je putnika da se vrati...
Zimski snegovi beli
Potpuno su nestali,
I prazan je svet celi.
Oh, moda e ponovo biti,
Ali nikad vie isti.
Vivijen poe za muzikom i konano se nae na livadi gde je veernja magla tek poinjala da se
die sa vlanog tla. U daljini se pod nebom jasno video poznati obris Tora. No, njen pogled bio je
uperen u neto blie, u Talesina, koji je sedeo na upljikavoj sivoj steni, svirajui harfu.
Proleni cvetii beli
Potpuno su nestali,
I prazan je svet celi.
Oh, moda e ponovo biti,
Ali nikad vie isti.
Ponekad, kad bi svirao, slike o kojima je Talesin pevao toliko su se stapale sa muzikom da je bio
siguran kako bi mogao da ih dodirne, samo ako bi podigao prste sa struna. Devojka koja je dolazila
ka njemu, zgusnuvi se iz vilinske magle, u prvi mah mu je izgledala kao vila, visoko podignute
glave i tako lakog koraka da nije bio siguran dodiruje li uopte tlo. No, ako je i bila prikaza, bila je
prikaza iz Avalona, jer taj klizei korak uile su samo svetenice.
Letnje njive zlata pune...
Oaranao ju je gledao, iako su njegovi prsti nastavljali muziku. Poznavao ju je, ali bila je
stranac, jer njegovo srce je prizivalo dete koje je voleo, a ovo je bila ena, i to divna.
Za hleb u hladne zimske dane.
Utom ga ona pozva po imenu, i to razbi aroliju. Imao je vremena samo koliko da spusti harfu
pre nego to mu se bacila u naruje, jecajui.
"Vivijen, mila moja..." Pogladio ju je po leima, svestan da ne dri u zagrljaju dete. "Strepeo
sam za tebe."

Ona se odmae da ga pogleda. "Bio si uasnut - ulo se po pesmi. A moja majka? Je li i ona
uasnuta? Pitala sam se je li ve poela potraga po movari."
Talesin se zamisli. Gospa je malo govorila, ali video je u njenim oima muan strah.
"Prepala se. Zato si pobegla?"
"Bila sam besna", ree Vivijen. "Ne boj se, neu vie nikad... ak ni kada se dete rodi. Jesi li
znao?" iznenada upita ona.
Zasluuje istinu, pomisli on i klimnu glavom.
"Desilo se kraj vatri, na Dugodnevicu." Video je da je shvatila i upitao se zato ga je pomalo
stid.
"Znai, ovog puta se sea", ree ona tiho. "A sada vie nisam potrebna ni tebi ni njoj."
"Vivijen, nije istina!" Talesin je eleo da kae kako e joj uvek biti otac, pogotovo sada, kada
njena majka nosi njegovo dete, ali ovog trenutka, kada je toliko liila na Anu kad je bila mlada,
shvatio je da njegova oseanja nisu potpuno oinska, i nije znao ta da joj kae.
"Ona nee da me proizvede u svetenicu! ta da radim?"
Talesin je ipak bio druid, i ma koliko mukarac u njemu bio zbunjen, svetenik je reagovao na taj
uzvik.
"Postoji jedna stvar koju moe da radi ba zato to si devica", ree on, "neto za ta postoji
velika potreba. Druidima su data na uvanje etiri Blaga. Ma i Koplje mogu da uvaju nai
svetenici, Tanjir uva ena, ali Pehar moe da uva samo devica. Hoe li da se primi toga?"
"Hoe li mi majka dozvoliti?"
Video je kako se bol na njenom licu pretvara u uenje.
"Mislim da je volja Boginje da tako uini, Vivijen, a to je neto emu se ak ni Gospa od
Avalona ne moe protiviti."
Ona se nasmei, ali u Talesinovom srcu jo je bilo tuge, a u mislima je jo imao novu strofu koja
kao da je bila deo iste pesme...
Dete to je tu tralo,
Potpuno je nestalo
I mesto njega vidim enu.
Oh, moda e ponovo biti,
Ali nikad vie ista.
Svuda u Zapadnoj Zemlji, ljudi su hitali da prikupe letinu, jer i Saksonci su je prikupljali, svojim
krvavim maevima. Glasine su letele kao jata gavranova. Jedna banda, pod Hengestom, spalila je
Kalevu; druga, koju je vodio njegov brat Horsa, nije uspela da zauzme Ventu Belgarum, ali je otila
da uniti Sorviodunum. Ako budu eleli da nastave, svakako e poi na sever, ka bogatom plenu u
Akve Sulis i Mendipu. Ali postojao je jo jedan put, manje korien, koji je vodio pravo na zapad,
ka Lindinisu.
Mada Saksonci nisu bili dovoljno brojni da nasele ovu zemlju, imali su dovoljno ratnika da je do
te mere obogalje da postane plen nekog kasnijeg napada. Prialo se da varvari ne mare za gradove i
radionice. Kada popiju svo oteto vino, vraaju se svom loem pivu. Oni su hteli samo zemlju plodnu zemlju, visoku zemlju, koju nee progutati, kao u njihovoj domovini, slani morski talasi.
Narod Letnje Zemlje klimao je glavom i govorio da e oni u svojim movarma ostati bezbedni,
ali u ovako sunoj godini trava sa viih livada mogla se kositi za seno, a mesta gotovo uvek
sakrivena vodom sada su bila pokrivena blistavo zelenim tepihom.
No, Vivijen nije obraala mnogo panje na to. ta god varvari mogli da unite, na Avalon
svakako nee doi. Nije se uznemirila ni kada je majina trudnoa postala oigledna, jer Talesin je
odrao re, i ona je konano imala svoj cilj. Uila je o etiri Blaga zajedno sa ostalim novakinjama,
ali sada je shvatala da je to bio samo poetak, iako je ve bilo vie nego to je znala veina drugih
ljudi. Ono to joj je sada bilo potrebno nije bilo novo znanje - za rukovanje svetim predmetima nije

potrebna samo mudrost uma, nego i mudrost srca. Da bi postala uvar Grala, morala je da se
izmeni.
Obuka je, na neki nain, bila naporna koliko i obuka novakinja, ali daleko usmerenija. Svakog
dana se kupala u vodi svetog kladenca. Svetenice su uvek pile tu vodu, ali ona se sada mnogo lake
hranila, uglavnom voem i povrem uz tek neto malo itarica, a izbegavala je i mleko i sir. Smrala
je i ponekad joj se vrtelo u glavi; kretala se kroz svet kao da koraa pod vodom, ali pod tim
nejasnom svetlom sve stvari postajale su joj prozirne, i mogla je mnogo jasnije da vidi izmeu
svetova.
Kako je napredovala sa obukom, poela je da shvata zato je bilo teko nai devicu za tu
dunost. Sasvim mlada devojka ne bi imala dovoljno snaan um i snano telo, a obino bi, kada
dospe u njene godine, ve postajala svetenica i koristila pravo da prilazi Beltanskim vatrama. Nije
joj nimalo smetalo to je mlae devojke, koje su se dosad pitale ta je zgreila, pa da nikako ne
postaje svetenica, sada posmatraju sa nekom vrstom divljenja.
Dok je gledala kako majino telo bubri od trudnoe, Vivijen je ostajala smirena i ljupka,
uivajui u svom devianstvu. Bila je svesna da Gral, kao i Boginja, ima mnogo oblija, ali inilo
joj se jasno da je najvanije ono oblije u kome ga uvaju druidi, kao blistavi sud besprekorne
istote.
Vee pred jesenju ravnodnevicu, kada se godina nalazi na granici izmeu sunca i senke, druidi
su doli po nju. Obukli su je u haljinu jo besprekornije belu od njihovih, i u nemoj procesiji poveli
je ka podzemnoj odaji. Tu je leao ma na kamenom oltaru, u kanijama ispucalim od starosti. Kraj
zida je stajalo oslonjeno koplje. Pored njega su se u zidu nalazile dve nie. U nioj je, na belom
platnu, poivao tanjir. U gornjoj - Vivijeni zastade dah kada je prvi put ugledala Gral.
Nije znala kako bi izgledao neposveenom oku - moda kao glinena olja, ili kao srebrni pehar,
ili kao staklena inija sa mozaikom ukastog cvea. Vivijen je videla sud toliko ist da kao da nije
bio nainjen od kristala nego od iste vode, koja je pristala da se uoblii u polukuglu. Bila je sigurna
da e njeni smrtni prsti naprosto proi kroz njega. Ali rekli su joj da mora da ga uzme, i ona poe
napred.
Pribliavajui se, osetila je prvo pritisak, a onda plimu protiv koje se probijala kao da ide kroz
potok. Ili je to moda vibracija, nejasno pomisli ona, jer sada kao da je ula blago brujanje, ako joj
to nije zvonilo u uima. Bilo je tiho, ali brzo je nadjaalo sve ostale zvuke. Kad se jo primakla,
upitala se hoe li joj se kosti rastoiti.
Na tu pomisao Vivijen oseti drhtaj straha. Osvrnula se - druidi su je posmatrali sa iekivanjem,
jer oito su eleli da nastavi. Rekla je sebi da su strahovi koji su je obuzeli potpuno iracionalni, ali i
dalje ih je oseala.
ta ako su se Talesin i njena majka zaverili da je se ovako otarase? Bila to istina ili ne, dobro je
znala da bi joj donelo smrt ukoliko dodirne Gral dok je uplaena. Rekla je sebi da ne mora to da
uini. Moe da se okrene i ode, i da ivi u sramoti. Ali ako moe da bira izmeu smrti i ivota
kakav je dosada vodila, nema ta da izgubi.
Ona ponovo pogleda Gral, i ovog puta ugleda posudu punu mora prostora, punu zvezda. Iz te
tame dopirao je glas, toliko tih da ga je jedva ula, a ipak ga je oseala i u kostima.
"Ja sam ponitenje svega to je prolo; iz Mene potie sve to e doi. Obujmi Me, i Moje tamne
vode e te poneti, jer Ja sam Pehar rtve.
Ali ja sam i sud Roenja, i iz Mojih dubina moe se ponovo roditi. Keri, hoe li Mi prii i
izneti Moju mo u svet?"
Vivijen je oseala da joj niz obraze teku suze, jer u tom glasu nije ula Anu, nego pravu Majku
za kojom je oduvek eznula. Zastala je na taki ravnotee izmeu Tame i Svetlosti, i uzela Gral.
Odaju zahvati talas zraenja, oboje i nijedno. Jedan druid kriknu i istra napolje; drugi pade u
nesvest. Ali ostala lica bila su otvorena i puna divljenja, i kada je Devica, sada svesna da je neto
vie nego samo Vivijen, podigla Gral, ona sinue od radosti.
Prola je izmeu njih i popela se stepenitem, nosei izmeu dlanova sveti sud. Odmerenim
korakom, pola je stazom koja je vodila ka svetom kladencu, gde je voda neprekidno izvirala iz
svojih tajnih izvorita, i tu je kleknula i napunila posudu. Iz udubljenja u kuici oko kladenca javi se

sjaj, sa mesta gde je leala skrivena boica sa svetom krvlju koju je otac Josif prepustio na staranje
svetenicama. Voda je iz svetog izvora tekla bistra i ista, ali na kamenu je ostavljala krvave mrlje.
Dok ga je Vivijen podizala, Gral poe da sija ruiastom svetlou.
Taj divni sjaj sijao je kao zora u pono dok je nastavljala nizbrdo, stazom ka jezeru. Tu je
ponovo podigla Gral i izlila njegov sadraj u blistavom mlazu, pavo u vodeno prostranstvo. Pred
njenim izmenjenim vidom, voda kladenca nosila je u sebi sjaj koji se irio u blistavim esticama,
sve dok nije zablistalo itavo jezero. Sve to bi voda dodirnula, znala je, primie deli blagoslova,
ne samo u Avalonu, nego u svim svetovima.
Vivijeni je ceremonija Grala donela ogroman mir. No, u spoljanjem svetu jo su harali
Saksonci.
Jedno vee, nekoliko sedmica kasnije, kada su dani poinjali da kraaju sa dolaskom Samena,
jedna od devojaka dotra sa jezera sa veu da stie barka. Veslao je Heron, jedan od retkih iz
naroda movare koji je znao aroliju kojom se prolazi kroz magle Avalona, ali putnik je, sudei po
odei, bio jedan od svetenika sa ostrva Inis Vitrin. Pre nego to bi Vrhovna svetenica stigla ita da
kae, svi koji su to uli pohitae nih stazu.
Barka se nasuka na blato; ostavivi unutra monaha vezanih oiju, vozar izie na obalu, gacajui
kroz pliak.
"Otac Fortunatus!" uzviknu Vivijen, pourivi napred. Ana je zapanjeno pogleda, ali nije bilo
vremena za pitanja.
"Herone, zato si doveo ovog stranca bez moje dozvole?"
Na glas Vrhovne svetenice, vozar pade na kolena. Pognuo se dok nije elom dodirnuo blato, a
monah je okrenuo glavu kao da moe da je vidi uima. Ruke mu nisu bile vezane, ali Vivijen je
primetila da nije ni pokuao da ukloni povez sa oiju.
"Gospo, doveo sam ga da govori za mene! Vuji narod..." On zatrese glavom i uuta, drhtei.
"On misli na Saksonce", ree na to Fortunatus. "Opljakali su Lindinis i doli dovde. Heronovo
selo, koje lei na junoj obali jezera, ve je u plamenu. Njegov narod naao je utoite u naoj
opatiji, ali ako Saksonci stignu i tamo, kao to e najverovatnije biti, mi se ne moemo boriti. Ne
krivite ovog oveka, jer bila je moja zamisao da doemo. Mi iz opatije spremni smo da postanemo
muenici vere, ali ini mi se bezduno da neduni mukarci, ene i deca umru sa nama. Trudili smo
se da ih pokrstimo, ali oni i dalje vie veruju u stare bogove nego u nove. Meni nije poznata mo
koja bi ih zatitila, osim moi Avalona."
"Ti si vrlo udan monah ako tako veruje!" uzviknu Vrhovna svetenica.
"On moe da vidi vilinski narod i uiva njihovo potovanje", ree Vivijen.
On okrete glavu ka njoj i nasmei se. "Jesi li to ti, vilinska device? Drago mi je to znam da si se
bezbedno vratila kui."
"ula sam tvoju molbu, ali takvu odluku ne mogu smesta da donesem", ree Ana. "Mora
saekati dok se posavetujem sa ostalima. Jo bolje, neka te Heron vrati na tvoje ostrvo. Ako
odluimo da vam priteknemo u pomo, nee nam biti potreban vodi!"
Rasrpava u valikoj sali trajala je sve do mraka.
"Avalon je tajno mesto jo od Karausijevih vremena", tvrdila je Elena. "Pre toga, koliko sam
ula, Vrhovne svetenice ponekad su se uplitale u poslove sveta, i to je uvek ispadalo loe. Mislim
da ne treba da menjamo politiku koja nam je tako dobro sluila."
Jedan druid odluno je klimao glavom. "Tako je, i meni se ini da ovaj napad, pogotovo tako
straan, samo potvruje vrednost nae izolacije."
"Saksonci su pagani", ree Nektan. "Moda nam ine uslugu to oslobaaju zemlju od hriana,
koji nazivaju nau Boginju demonom i ubijaju nas kao da smo sledbenici tog njihovog avola."
"Ali oni ne ubijaju samo hriane!" pobuni se Julija. "Ako pobiju narod iz movare, ko e
upravljati barkama koje nas prevoze jezerom kada moramo da putujemo u Britaniju?"
"Bilo bi stramno da ih napustimo, njih koji su nam sluili tako dugo i tako dobro", dobaci jedan
od mlaih druida.

"A hriani u opatiji su drugaiji", stidljivo ree Mandua. "Zar se nije i sama Majka Kaileja
sprijateljila sa njihovim osnivaem?"
"Kada ete koristiti svoje moi, ako ne sada?" upita mladi druid. "Zato uopte uite magiju ako
je ne koristite onda kada je potrebna?"
"Moramo da ekamo Spasioca koga su obeali bogovi", ree Elena. "On e uzeti Ma i oterati
ovo zlo iz zemlje!"
"Neka samo to pre doe!" apnu Mandua.
Jo su raspravljali kada je Vivijen izila iz sale, jer vie nije mogla da ih slua. Otac Fortunatus
nije joj uputio samo lepe elje, jer nikako nije mogla da ga zaboravi. Svakako nisu ba svi hriani
fanatici, ako meu njima ima i takvih ljudi. A znala je da jo postoji veza izmeu Avalona i Inis
Vitrina. Uprkos zatiti kojom su se svetenice toliko ponosile, stalno se pitala hoe li unitenje Inis
Vitrina ipak imati uticaja i na Avalon.
Kao to joj se esto deavalo u poslednje vreme, Vivijen vide da je i nehotice pola ka svetilitu
gde su uvana Blaga. Imala je pravo da ulazi i izlazi kad god poeli, i druid koji je stajao na strai
mirno joj se ukloni s puta.
Zato ih uva? - upita se ona, posmatrajui avetinjski sjaj moi to je dopirao kroz platno kojim
su predmeti bili pokriveni. Istina, ona je upotrebila Gral da blagoslovi zemlju, ali Avalon je ionako
ve bio sveto mesto. Zemlja kojoj je blagoslov potreban lei u spoljanjem svetu. Jo od Gavena
niko nije koristio ma; nije ni znala kada su poslednji put upotrebljeni Tanjir i Koplje. Za koga ih
onda uvaju?
Kao da je osetio njene misli, Gral jae zasija. On eli ovo, pomisli Vivijen u udu. On eli da
deluje u svetu!
Ona se priseti proteklih nekoliko dana. Iako vie nije bila obavezna na sva uzdravanja kao u
sedmicama pred ravnodnevicu, ona se navikla na takvu ishranu, a danas, zbog silnih uzbuenja, nije
jela nita jo od podneva. Umirena, ona duboko uzdahnu i poe ka Gralu.
"ta to radi?" Na vratima je stajao Talesin, oiju punih straha. "Nije bilo priprema, nije bilo
ceremonije..."
"Radim ono to treba. Svi ste suvie nesloni da biste preduzeli neto, ali ja vidim samo potrebu
i oseam da Gral eli da odgovori. Hoe li mi odrei to pravo?"
"Ima pravo. Ti si uvar." Jedva je uspeo da joj odgovori. "Ali ako si pogreno razumela
njegove elje, Gral e te unititi..."
"Rizikujem samo svoj ivot i imam pravo i na to..." blago ree ona i vide kako se njegovo lice
menja, iz obinog ljudskog u neto vee, kao to je videla da se povremeno deavalo tokom obreda.
"Kako e prei na drugo ostrvo?"
"Ako treba da budem tamo, onda Gral svakako ima mo da mi pokae put."
On pognu glavu. "Tako je. Idi do kladenca i obii oko njega tri puta, drei u umu mesto na koje
eli da ode, i kada zavri trei krug, bie tamo. Ne mogu da ti zabranim, ali pratiu te, ako
pristaje, da te pazim..."
Vivijen klimnu glavom, a onda sjaj izbrisa sva ljudska ula dok je podizala Gral.
Talesinu je bilo jasno da su Moi Avalona sauvale svoje tajne, jer Devica koja je nosila Gral
vie nije bila Vivijen. No, on je sauvao dovoljno svesti o sebi da oseti i strah i divljenje dok su
prolazili izmeu svetova. A onda slatku tamu Avalona zameni miris dima, a nonu pesmu cvraka
krici samrtnika.
Ljudi Belog Zmaja napadali su Inis Vitrin. Neke zgrade ve su bile u plamenu. Tamnoputi narod
iz movare pokuavao je da se brani, ali izgledali su kao deca pred snanim Saksoncima. Borba se
proirila od isposnica skupljenih oko stare crkve, po itavom monakom vonjaku i oko pomonih
zgrada sagraenih oko kladenca.
Devica stade pred njim, gledajui prizor. Gral, jo zaklonjen velom, drala je prigrljen na grudi, i
od njega joj je blistalo itavo telo. U dubini kue oko kladenca, kao u odgovor, pojavi se crvenkasti
sjaj. Utom je neko ugleda i uzviknu. Narod movare zastade, ali Saksonci, koji su uli re 'blago',
potrae ka njoj, urlajui kao vukovi na tragu.

Saksonci su napadali vatrom. Pravo je, pomisli Talesin, da im se suprotstavi mo Vode. Iako ga
je njihovo urlikanje nerviralo, ostao je da stoji odmah iza Device ka kojoj su hitali, a ona ih je
posmatrala potpuno smireno. A onda, kada je ve video odsjaj vatre na iskeenim zubima najblieg
Saksonca, onda podie platno sa Grala.
"Oh, ljudi krvi, gledajte krv svoje Majke!" uzviknu ona jasnim glasom, i poe da izliva vodu
koju je zagrabila sa kladenca u Avalonu. "Ljudi pohlepe, primite blago koje ste eleli i hodite
Meni!"
Talesinu se inilo da se ka njima izliva reka svetlosti, toliko blistava da je jedva mogao da gleda
u nju. No, Saksonci poee da se teturaju kao da su oslepeli, urlajui neto o tami. A onda ih voda
proguta, i oni se podavie.
U narednim danima uli su onoliko verzija itavog dogaaja koliko oiju ga je videlo. Neki
monasi zaklinjali su se da se pojavio lino sveti Josif, drei u ruci usplamtelu boicu sa krvlju
Hristovom, koju je on doneo u Britaniju. Preiveli Saksonci zaklinjali su se da su videli veliku
kraljicu Donjeg Sveta lino, pre nego to je reka koja okruava svet nabujala da ih proguta. Ljudi iz
movare, tajanstveno se smeei, govorili su meu sobom o boginji kladenca koja im je jo jednom
pomogla u nevolji.
Moda je Talesin bio najblii istini kada je opisivao Vrhovnoj svetenici ta se dogodilo, jer on
je bio dovoljno mudar i znao je da ljudske rei mogu samo da izopae stvarnost kada se izmeu
svetova deava neto natprirodno.
Sama Vivijen nije umela nita da kae. Njoj je ostalo samo seanje na sjaj, i ostao joj je poklon
oca Fortunatusa, koji joj je poslao preko ljudi iz movare: buketi vilinskog cvea.
20.
Zima je mirno odmicala. Prve hladnoe oterale su razbojnike natrag u njihove jazbine na istoku,
a rtve su previle svoje rane i dale se na posao da obnove domove. Stigle su vesti da su
Vortigernovi sinovi potisnuli Hengesta natrag na ostrvo Tanatus i da ga tamo opsedaju. Svet je
strpljivo ekao prolee; a u Avalonu su svi iekivali roenje Gospinog deteta.
Posle napada, Vivijen je jo jednom zatraila da postane svetenica, ali nije se iznenadila kada ju
je majka ponovo odbila. Kao to je Ana rekla, morala je nauiti da ne uzima stvari u svoje ruke.
Jedino ju je opravdavalo to to je uspela. Vee nikada ne bi odobrilo tako neto, ali neuspeh bi bio
kazna sam po sebi. Ono to je sGm Gral odobrio, Vrhovna svetenica nije mogla da zabranjuje.
Ipak, nije morala ni da nagrauje nepromiljenost svoje keri.
No, Vivijen se ovoga puta nije alila. I ona i njena majka znale su da moe da ode kad god
poeli. Kada se rodi beba, odluka e svakako doi, jer svejedno da li e biti deak ili devoica koja
bi mogla da je nasledi, njeno roenje sve e izmeniti. I tako je Vivijen, kao i Ana, ekala prolee sa
sve veim nestrpljenjem.
Prola je Brigina sveanost, i sa jabukovog drvea poee da opadaju pupoljci. Kako je prolee
odmicalo ka ravnodnevici, na livadama, jedro zelenim posle zimskih poplava, poee da niu
maslaci, male purpurne orhideje i prve bele rade. U movari su se mogli nai konjski bosiljak i
poneki barski ljuti; na obalama je poela da se pojavljuje mleika, a prvi nezaboravci leali su u
travi kao delii palog neba. Vreme je ostalo promenljivo, u jednom trenutku ledeno zimsko, a u
narednom nasmejano obeanje leta. Bezbedno u majinoj materici, Anino dete nastavljalo je da
raste.
Ana se podie sa klupe, oslanjajui se o tap, i nastavi da se penje. Sve do sada nije ni pomislila
da nazove penjanjem ono to su mlae svetenice inile desetak puta dnevno, ali u ovakvom stanju,
klupa postavljena na pola puta od obale jezera, zbog starijih lanova zajednice, bila joj je vie nego
korisna. tap nije uzela za oslanjanje nego da odrava ravnoteu, kako ne bi pala ako joj se noga
oklizne na kamenu koji nije mogla da vidi.

Pogledala je svoj ogromni trbuh sa meavinom oajanja i ponosa. Mora da izgleda kao konj kad
gura taljige. Moda visoke ene mogu da izgledaju dostojanstveno u poodmakloj trudnoi, ali ona je
delovala smeno. Talesin jeste mrav, ali je i visok, i izgleda da se ovo dete umetnulo na njega.
Podsetila je sebe da je prve dve keri rodila bez mnogo problema, a obe su bile krupne i plave.
Vivijen je posebno lako rodila, jer je i tada bila sitna.
Ali onda mi nije bilo etrdeset godina, mrano pomisli ona. Kad joj je bilo esnaest, ak i na dan
poroaja trala je uz i niz Tor, a da se nije ni zadihala. Ovog puta, iako joj je oduevljenje zbog
trudnoe uinilo prve dve treine ekanja vrlo lakim, tokom poslednja tri meseca postalo joj je jasno
da njeno telo vie nema mladalaku izdrljivost. Ovo treba da mi bude poslednje dete...
Neko oseanje, mnogo istananije od sluha, navede je da zastane. Podigla je pogled i ugledala
ker kako je posmatra. Kao i uvek, pri pogledu na Vivijen osetila je i bol i ponos. Devojine otre
crte lica nisu pokazivale nikakva oseanja, ali Ana je oseala u njoj istu onu meavinu zavisti i
prezira kao i kada je tek saznala za bebu. No, kako je Anin trbuh rastao, zavist kao da je nestajala.
Sada poinje da shvata. Kad bi samo shvatila da sve ostalo - rad svetenice, pogotovo uloga
Gospe od Avalona - donosi isto toliko bola koliko i radosti! Moram je nekako navesti da to uvidi!
Zadubljena u razmiljanje o keri, Ana je obraala manje panje na stazu, i kada se okliznula o
blatnjavu baricu ak ni tap joj nije pomogao. Pokuala je da izvije telo u stranu dok je padala, i
osetila je bol istegnutih miia u ruci na koju se doekala. No, istureni trbuh neizbeno je primio
ostatak teine pri padu. Ona glasno jeknu pri udaru, i na trenutak izgubi svest.
Kada je mogla ponovo da gleda, kraj nje je kleala Vivijen.
"Jesi li dobro?"
Ana se ugrize za usnu kada joj utrobu zahvatie sitni drhtaji koje je povremeno oseala itave
sedmice. No, ovog puta oni prerastoe u vrst, bolan pritisak u materici. Ona polako ispusti vazduh.
"Bie mi dobro", ree apatom. "Pomozi mi da ustanem."
Uz pomo Vivijeninih snanih ruku, uspela je da se podigne na noge. Pri tome oseti mlaz toplote
na butinama; kad je spustila pogled, ugledala je prve kapi vode iz materice kako nestaju u suvom
tlu.
"ta je bilo?" povika Vivijen. "Da li krvari? Oh..." Povezala je ono to vidi sa onim to su uile
sve novakinje, pripremajui se da budu i babice. Sada je gledala majku, neto blea nego do
maloas.
Ana se nasmei devojinoj zbunjenosti. "Tako je. Poelo je."
Vivijen je zadivljeno gledala kako se trbuh njene majke gri pri novoj kontrakciji. Ana je
prestala da koraa i epala je ivicu stola, polako udiui vazduh. Nije mogla da podnese dodir
odee, pa su u njenoj kuici potpalili vatru, kako joj ne bi bilo hladno. Vivijen se znojila i u tankoj
haljini, ali Juliji, koja je bila najiskusnija babica meu njima, i staroj Eleni izgleda da je bilo sasvim
prijatno dok su priale kraj vatre.
Poslednjih sati, otkako je poroaj poeo, Vivijeni se vie puta uinilo da je ovo vrlo udan nain
da ljudska bia dou na svet. Bilo je gotovo lake verovati u rimljanske prie o raanju iz
labudovog jajeta i slinim udnim poecima. Kao dete, na Netenovom imanju, gledala je kako se
raaju ivotinje, ali to je bilo veoma davno, i mada se seala mladunaca kako izlaze, mokri i
koprcavi, sGm postupak nije joj bio uoljiv kao sada, kada je videla kako se pod majinom golom
koom gre miii.
Ana uzdahnu i ispravi se, isteui lea.
"Hoe li da te izmasiram?" upita Julija. Ana klimnu glavom i osloni se o sto dok joj je babica
gladila lea.
"Kako moe i dalje da hoda?" upita Vivijen. "Mislila sam da si se umorila. Zar ti ne bi bilo
lake da legne?" Ona pokaza ka krevetu, gde je preko svee slame lealo isto platno.
"Da", odgovori joj majka, "jesam umorna, i ne", ona naglo zakripa zubima i dade Juliji znak da
prekine masau dok ne umine nova kontrakcija, "nije lake leati, brem meni nije. Kada stojim,
bebina teina joj pomae da izie... moja devojica."
"Tako si uverena da e biti devojica!" uzviknu Vivijen. "ta ako nosi deaka? Moda upravo
raa Branitelja Britanije."

"U ovom trenutku", zastenja porodilja, "bilo bi mi milo da vidim i hermafrodita."

Julija naini znak protiv zla, a Vivijen zamirka. Ova kontrakcija bila je jaa i kada se zavrila,
Anino lice bilo je vlano od znoja.
"Ali moda si u pravu. Mislim... da u sad malo lei." Pustila je sto, a Vivijen joj je pomogla da
legne. Jasno se videlo da su u tom poloaju kontrakcije bolnije, ali u ovom trenutku bilo je veliko
olakanje to vie ne stoji.
"Postoji trenutak u svakom poroaju... kada bi ena najradije odustala od svega..." Ana zatvori
oi, paljivo diui za vreme sledee kontrakcije. "Devojke vrite za majkom... ak i svetenice.
esto sam to ula. I ja sam je zvala, prvi put."
Vivijen prie blie, i pri sledeoj kontrakciji Ana je zgrabi za ruku. Po snazi stiska bilo je jasno
koliki napor ulae da ne vriti.
"Jesi li stigla dotle?"
Ana klimnu glavom. Vivijen je pogleda i ugrize se za usnu kada joj se majini prsti ponovo
zarie u aku. Prola je kroz ovo i da bi mene donela na svet... To ju je uozbiljilo. Proteklih pet
godina borila se bez ikakve grie savesti protiv majke i jedino emu se mogla nadati bilo je da e
umeti da izdri u tome. Ali sada je Ana leala u rukama Boginje, nesposobna da sadri Njenu mo.
Devojka je od svega najmanje oekivala da e joj biti dozvoljeno da vidi majku u ovakvim
trenucima ranjivosti.
Kontrakcija uminu, i Ana je leala dahui. Vreme je promicalo, a naredna kontrakcija nije
dolazila. Moda i one nailaze u talasima, kao oblaci noeni olujnim vetrom.
Vivijen se nakalja. "Zato si me pozvala ovamo?"
"Tvoja obuka zahteva da vidi raanje deteta..."
"Tvog deteta? Mogla sam to videti i pomaui nekoj od ena iz movare..."
Ana odmahnu glavom. "Njima bebe same ispadaju, kao maii. I sa mnom je tako bilo, prva tri
puta. Kau da se docnija deca raaju sve bre, ali mislim da je moja materica zaboravila kako se to
radi..." Ona uzdahnu. "Htela sam da vidi... da nekim stvarima ne moe da zapoveda ak ni Gospa
od Avalona."
"Nee ni da me poloi za svetenicu. Zato bi meni ovo bilo vano?" Vivijenin glas postade
otar.
"Zar misli da nisam elela da te vidim zavetovanu? Da, sad vidim, mogla si i tako da shvati.
Pravi razlog..." ona prekide, odmahujui glavom. "Teko je pomiriti elje majke i svetenice. Ovo
dete moda e biti deak, ili devojica bez i malo dara. Kao Vrhovnoj svetenici, dunost mi je da
pripremim naslednicu. Nisam smela da rizikujem tvoj ivot dok ne saznam..." ona izgubi dah od
novog bola.
A kao majka? Vivijen se ipak nije usudila da pita.
"Pomozi mi da ustanem", promuklo ree Ana. "Due e trajati ako i dalje budem leala."
Ona pusti da je Vivijen povue za ruku, a onda joj se osloni o rame. Vivijen je, zbog male visine,
mogla da je pridrava zgodnije od ostalih. Ana je uvek delovala tako zapovedniki da njena ker
dosada nije ni shvatila koliko su njih dve zapravo sline.
"Priaj mi..." ree Ana dok su ile tamo-amo po sobi, zastajui pri svakoj kontrakciji. "Priaj
mi... o... Moni.. i farmi."
Vivijen je iznenaeno pogleda. Ana je nikada ranije nije pitala o detinjstvu. No, ena koja joj se
oslanjala o rame, dahui, nije bila majka koju je mrzela, a saaljenje joj otvori srce, pa uspomene
same potekoe. Priala je o zelenom, vetrovitom ostrvu sa drveem poreanim du obala prema
kopnu, i o goloj obali prema prostranom, sivom moru. Priala joj je o razubacanom kamenju koje je
nekada bilo druidski hram, i o obredima koje su tamo jo izvodile porodice iji su preci preiveli
pokolj pod Paulinusom. I priala je o Netenovoj farmi i o teletu koje je spasla.
"Sad je to sigurno matora krava, s mnogo svoje teladi."
"Izgleda kao zdrav i srean ivot... Nadala sam se da e tako biti, kada sam te dala Netenu."
Kada je bol uminuo, ona se ispravi i nastavi da hoda, ali sada sporije.
"Hoe li i ovo dete dati na usvojenje?" upita Vivijen.

"Trebalo bi... ak i ako bude bilo jasno da je roena za svetenicu", urno ree Ana. "Ali u
poslednje vreme pitam se postoji li mesto gde bi mogla da bezbedno raste."
"Zato onda ne bi ostala? Svi su mi govorili da sam suvie velika za poetak obuke."
"Ja mislim..." poe Ana. "Bolje da legnem." Niz nogu joj je klizio mlaz krvi. Julija prie da je
pregleda, pa objavi daj joj je materica otvorena za etiri prsta, to su svi, izgleda, smatrali za dobar
napredak, mada je Vivijeni sve i dalje delovalo nestvarno.
"Najbolje je... da dete ima iskustva sa ivotom napolju. Anara je odrasla ovde. Mislim da ju je
to, na neki nain, uinilo slabijom." Njen pogled izie iz ie i vilice se ukoie od naleta novog
bola.
"ta joj se desilo?" upita Vivijen, nagnuvi se tik do nje. "Zato je umrla moja sestra?"
U prvi mah pomislila je da joj majka nee odgovoriti. A onda primeti suzu kako joj klizi ispod
sputenih kapaka.
"Bila je tako lepa, moja Anara... nije bila kao mi", aputala je Ana. "Kosa joj je bila sjajna kao
itno polje pod suncem. Toliko je pokuavala da udovolji..."
Stvarno nije bila kao mi! - smrknuto pomisli Vivijen, ali outala je.
"Rekla je da je spremna za probu, i ja sam elela da joj verujem... elela sam da bude tako. I
pustila sam je. Molim se, Vivijen", ona je stee za ruku, "da nikada ne dri u naruju mrtvo telo
roene keri!"
"Jesi li zato odlagala moje proglaenje?" zapanjeno upita Vivijen. "Zato to si se bojala?"
"Za ostale mogu da procenim, ali ne i za tebe..." Ona tiho zacvile od narednog bola, a onda se
malo opusti. "Mislila sam da u znati kada je Anara spremna... Mislila sam da u znati!"
"Gospo, mora da se opusti!" Julija se nae nad njom, ljutito pogledavi Vivijen. "Pusti sada
devojku, a ja u sedeti kraj tebe."
"Ne..." apnu Ana. "Mora i Vivijen da ostane."
Julija se namrti, ali nije se protivila, nego uze da masira Anin napeti trbuh. U tiini to je
usledila, Vivijen zau tiho talasanje muzike i postade svesna da se to uje ve prilino dugo.
Nijedan mukarac ne sme da ue u sobu gde se raa, ali Talesin moda sedi tik pred vratima.
Volela bih da je i on ovde! ljutito pomisli Vivijen. Volela bih da svaki mukarac vidi kroz ta
ena prolazi da bi mu podarila dete.
Kontrakcije su postajale sve uestalije. Izgledalo je da Ana jedva ima vremena da udahne pre
nego to joj se telo ponovo zgri. Elena ju je drala za jednu ruku, a Vivijen za drugu, dok joj se
Julija ponovo premestila nie nogu da je pregleda.
"Hoe li jo dugo?" apnu deovjka dok je porodilja jeala.
Julija slee ramenima. "Ne preterano. Ovo je razdoblje kada telo zavrava otvaranje materice i
priprema se da istisne dete. Budi mirna, Gospo moja", ree ona Ani, nastavljajui da joj blago
masira trbuh.
"Oh, Boginjo..." apnu Ana. "Boginjo, molim te!"
Ovo je nepodnoljivo, pomisli Vivijen. Ona se nae napred, mrmljajui ko zna kakve rei, samo
da je ohrabri i umiri. Majine oi, izbuljene od bola, uperie se u njene, a onda iznenada kao da se
izmenie. Na trenutak je izgledala mlada; njena dugaka, znojem natopljena kosa postade kratka i
kovrava.
"Izarma!" apnu ona. "Pomozi mi, i detetu!"
A kao odjek zaue se rei: "Neka plod naih ivota bude vezan i priklonjen Tebi, Majko, Veita
eno, koja poseduje sr ivota Tvojih keri i dri ga na dlanu i na srcu..." Dok je gledala bledo
lice pod sobom, znala je da je i ona ula isto. Tog trenutka nisu bile majka i ker, nego dve ene,
sestrinske due vezane jedna za drugu i za Veliku Majku iz ivota u ivot, jo od kako su Mudri
doli preko mora.
A sa tim seanjem dooe i druga znanja, nauena u nekom drugom ivotu, u hramu ije su
vetine poraanja daleko prevazilazile sve to je ikada bilo poznato enama Avalona. Ona
slobodnom rukom iscrta nad matericom porodilje simbol Boginje.
Ana lee uz dubok uzdah, a Vivijen, iznenada ponovo pretvorena u sebe samu, oseti ogroman
strah. A onda njena majka opet otvori oi, sada odlune i mirne.

"Podig... nite... me!" zasikta ona. "Vreme je!"

Julija poe da izdaje uputstva. Pomogle su Ani da prebaci stopala preko ivice kreveta, tako da je
sada gotovo uala, dok su Elena i Vivijen kleale u slami da bi je pridravale. Julija urno razastre
novo, isto platno pod nju i stade da eka dok je Ana stenjala i napinjala se. To je trajalo i trajalo;
drati je, delovalo je kao da pokuava da uhvati neku ogromnu silu prirode. No, Julija ju je
podsticala, govorei da ve vidi bebinu glavu - jo samo jedno, jako napinanje i sasvim e izii.
Vivijen, oseajui drhtaje u itavom majinom telu, poe da priziva Boginju u najgrozniavoj
molitvi koju je ikad izgovorila. Ona naglo udahnu i oseti kako u njoj izvire vrelina kao da je
udahnula vatru. Svetlost joj suknu kroz sve udove, sila suvie jaka da bi se zadrala u jednom
ljudskom telu; ali tog asa ona je bila Velika Majka i raala je svet.
Kada je izdahnula, mo pokulja iz nje, silinom munje, pravo u telo ene koju je drala, a ova se
zgri i nape svom snagom. Julija uzviknu da glava izlazi, i Ana se nape ponovo, uz krik koji se
svakako uo sve do Inis Vitrina, i neto mokro, crveno i koprcavo skliznu pravo u babiine
ispruene ruke.
Devojica... U iznenadnoj, vrtoglavoj tiini, svi su zurili u novi ivot koji se upravo pojavio na
svetu. Potom beba pokrete glavu i zau se slab, piskav krik.
"A, ovo e biti fina cura", mrmljala je Julija, briui maleno lice mekom krpom i podiui bebu
kako bi krv izila iz pupanika. "Elena, pridri Gospu dok mi Vivijen ovde pomogne."
Vivijeni su rekli ta treba da radi, ali ruke su joj drhtale dok je podvezivala pupanik na dva
mesta, a potom, kada se izmeu dva podveza olabavio, uze no i presee ga.
"Dobro je. Sad dri malenu dok ja pomognem oko posteljice. Tamo na stolu ima platno da je
povije."
Vivijen se jedva usuivala da die kad joj je babica spustila u ruke novoroene. Ispod slojeva
poroajne krvi bebina koa bila je ruiasta, a paperjasta kosa, kako se suila, obeavala je da e
biti plava. Ovo nee biti vilinsko dete, nego zlatno, od rase kraljeva.
Elena je pitala kako e se beba zvati.
"Igrena..." promrmlja Ana. "Ime joj je Igrena..."
Kao u odgovor, beba otvori oi, i Vivijenino srce bilo je izgubljeno. No, dok je gledala u to lice,
iznenada je zahvati Vid. Videla je lepu plavu enu, u koju je znala da e izrasti to dete, i videla je da
i ona ima svoju bebu. Ali to je bio jedar deak, i u sledeem trenutku videla ga je odraslog, kako
jae u boj sa junakim sjajem u oima i sa Maem Avalona o boku.
"Ime joj je Igrena", sopstveni glas ula je kao iz velike daljine, "i iz njene materice e potei
Branitelj Britanije..."
Talesin je sedeo kraj ognjita u glavnoj sali, svirajui harfu. Ovog prolea esto je svirao.
Svetenici i svetenice smeili su se kada bi ga uli i govorili su da njihov bard daje glas njihovoj
radosti, ravan snazi radosti barskih ptica koje su sa toplijim vremenom zaposele movare oko
Avalona. Talesin bi se samo nasmeio, klimnuo glavom i nastavio da svira, u nadi da niko nee
primetiti kako mu se oi ne smee.
Trebalo bi da bude srean. Iako nije mogao da je prizna, bio je otac lepe keri, i Ana se lepo
oporavljala.
Ali opravljala se sporo. Iako tokom poroaja nije vritala, kao neke ene, on je sedeo dovoljno
blizu njenih vrata da bi uo zvuke koje je proizvodila dok je poroaj trajao i trajao. Tada je svirao i
da ne bi uo, koliko i da bi razvedrio one unutra. Kako to trpe ljudi koji zanu po jedno dete svake
godine? Kako mukarac da nosi svest da voljena ena rizikuje smrt kako bi istisnula iz materice
dete koje je on tamo usadio?
Moda oni ne vole svoje ene toliko koliko on voli Gospu od Avalona. Ili moda oni nisu ukleti
druidskim izotrenim ulima koja su omoguila Talesinu da deli njenu agoniju. Vrhovi prstiju
raskrvarili su mu se dok je pokuavao da snagom svoje muzike stvori ogradu pred tolikim bolom.
A sada je imao novu tugu. Njegova seanja na Vivijenino roenje bila su nejasna - tada je bio
zauzet ubiajenim poslovima, a poroaj je protekao lake, i nije znao da je to dete njegovo. Ali, ko
god da ju je zaeo, Vivijen je sada bila njegova ker. A Ana je konano dala dozvolu za njeno

posveenje. Sada je razumeo zato je Vrhovna svetenica tako dugo otezala. I on e iveti u strahu
sve dok se devojka ne vrati bezbedno iz magle.
I zato je svirao, putajui veliku harfu da narie za svime to prolazi i to, ako se ikada vrati, vie
nikad nee biti isto. A u takvoj muzici, njegov bol i strah pretvarali su se u harmoniju.
Vivijen je ila obalom jezera i gledala preko vode, ka otrom vrhu Tora, prikupljajui hrabrost za
probu koja e je pretvoriti u svetenicu Avalona. Ako je ita moglo da je ubedi kako se vie ne
nalazi u svetu u kome je provela poslednjih pet godina, onda je to bilo ovo, jer umesto dobro
poznatog kamenog prstena, na vrhu je videla dopola izgraenu kulu. Bila je posveena bogu po
imenu Mihajlo, tako su joj rekli, mada su ga umesto bog zvali angelos. On je bio Gospodar
Svetlosti, koga hiriani prizivaju da se bori sa zmajskim moima boginje zemlje koja je nekada
obitavala u brdu.
I jo obitava, pomisli ona, mrtei se, u Avalonu. No, kakve god bile namere graditelja, ta
falusoidna kula izgledala je manje pretnja po zemlju, a vie izazov nebesima, svetionik koji
oznaava protok moi. I ti hriani su mnogo nasledili od starijih religija, a tako malo razumeju
njihovo pravo znaenje. Pretpostavljala je da bi trebalo da joj bude milo to, ak i ovako izobliene,
Misterije delom ipak opstaju u svetu.
A to je bila jedina misterija koju e ikada vie videti ako ne bude uspela da se vrati u Avalon.
Proba i posveivanje bili su jedno isto, jer svetenica e postati upravo inom pretvaranja stvarnosti
Inis Vitrina, koji lei u ljudskom svetu, u stvarnost Avalona.
Vivijen se okrete da pogleda zemlju iza sebe, gde se delta reke Bru irila kroz splet movara i
livada, prema uu Sabrine. Ako bi duboko udahnula, moda bi mogla da oseti nagovetaj slanog
mirisa dalekog mora.
Nastavila je da se kree, pa je videla bledu traku puta koji je vijugao tamo-amo izmeu sivih
grebena planine Mendip i, sa druge strane, naizgled prijatnijih visina Poldensa. Negde iza njih lee
Lindinis i rimski putevi. inilo joj se da bi mogla da krene u ma kom pravcu i da nae sebi novi
ivot. To je ve jednom uradila. Ali sada bi mogla da odabere i da se vrati. Nije imala nita sem
koulje na sebi i malog, srpastog noa za pojasom, ali majka ju je konano oslobodila.
Vivijen sede na neko staro deblo i zagleda se u vodomara kako leti prostranstvom neba. Sunce je
blistalo na vodi i odbijalo se od uglaanog drveta male barke koju su joj ostavili - zapravo, vie
splava pokretanog motkom, kakvog koristi narod iz movare. Vazduh je jo zadrao podnevnu
toplotu, ali sa zapada je stizao laki povetarac, nosei sa sobom svei dah mora. Za nju je bila
pobeda ak i to moe da bira hoe li izii u spoljanji svet ili e se vratiti u Avalon; ali ve je znala
kakvu e odluku doneti.
Suvie esto je sanjala ovu probu, zamiljala svaki trenutak, smiljala ta e uiniti. Bila bi teta
da protrai toliko planiranje. Ali nije to uticalo na njenu odluku. Vie joj nije bilo vano hoe li
jednog dana ona ili mala Igrena postati Vrhovna svetenica, niti je morala da dokazuje svojoj majci
da u njoj tee istinska drevna krv. Oduevljenje uspenim poroajem polako je bledelo, i Vivijen je
znala da e se ona i Ana i dalje svaati - bile su suvie sline. Ali sada su se barem bolje razumele.
Iako se Vivijenin cilj nije izmenio, roenje male sestre izmenilo je njene motive. Da bi odrala
tu novu svest, morala je da se dokae kao svetenica. A elela je da se vrati, da se prepire sa
majkom, da gleda kako Igrena raste i da slua Talesinovu muziku.
to je sve divno i krasno, pomisli ona, ustajui da ponovo poe du obale. Ali i dalje to tek treba
da uini.
Magija, tako su je uili, predstavlja usmeravanje disciplinovane volje. Ali ponekad se volja mora
zanemariti. Tajna lei u svesti kada treba primeniti kontrolu, a kada odustati. Nebo je sada bilo
vedro, ali kako je morski vetar jaao, neizbeno e doneti maglu, koja e stii kotrljajui se sa reke
Sabrine u vlanom talasu, neizbena kao plima.
Nije trebalo da promeni maglu, nego sebe.

"Gospo od ivota, pomozi mi, jer bez Tebe, ne mogu da preem na Avalon. Pokai mi put...
Pomozi mi da razumem", aputala je, a onda uz svest da to nije razmena nego samo saoptavanje
injenice, nastavi: "Ja sam rtva za tebe..."
Vivijen se namesti udobnije na deblu i ukrsti lanke na nogama kako bi imala bolju ravnoteu,
spustivi ake na kolena, otvorenim dlanovima navie. Prvi korak je da pronae svoje sredite. Ona
udahnu, zadra dah, pa da polako ispusti, a sa njime i sve uznemirujue misli koje bi joj sada
smetale. Udahni, izdahni, ponavljala je pokret, brojei, a svest se u njoj pomerala ka unutra i
dopirala u bezvremeni mir.
A onda joj je u umu ostala sam jedna misao. Vivijen ponovo udahnu i spusti svoju svest nanie,
duboko u tlo. Ovde, u movari, to je liilo na traganje za vodom, a ne za vrstim temeljima kakvi se
nalaze pod Torom; ovde je morala da lebdi na varljivoj, tenoj podlozi. Vivijen ju je usisavala kroz
korenje, koje je njen duh irio, i uvlaila, navie, u peckavom talasu koji joj je izvirao iz temena i
ikljao u nebo.
U prvom oduevljenju, uinilo joj se da e njena dua napustiti telo; ali sada ve nagonskom
reakcijom, ona ponovo povue energiju nanie, du kime, pa opet nazad u zemlju. Energija
ponovo poe navie, i ovog puta Vivijen ustade, podiui ruke dok je mo pulsirala kroz nju.
Strujanje postepeno postade vibracija, stub energije od zemlje do nebesa, a ona je bila provodnik.
Potom spusti ruke i prui ih pred sebe, i tim pokretom njen duh se otvori da primi sve u
vodoravnoj ravni. Oseala je sve oko sebe, jezero, movare i livade, skroz do bregova i do mora,
kao senke svetlosti u viziji. Magla je bila pokretni veo preko njenih ula, hladna na koi, ali
peckava od moi. Jo zatvorenih iju, ona se polako okrete ka njoj i usmeri svu svoju potrebu u
nemi poziv.
I magla stie kao ogromni sivi talas, zaklonivi livadu i movaru i samo jezero, sve dok Vivijen
nije ostala jedino ivo bie na svetu. Kada je i otvorila oi, nije bilo neke razlike. Tlo je bilo samo
tamnija senka oko njenih nogu, a voda senka pokreta pred njom. Napipavala je put dok nije stigla
do splava - delovao je nekako krhko, kao da mu je magla isisala i sr, a ne samo boju.
Ali na dodir je bio sasvim vrst, ak i pred ovako izmenjenim ulima, i kada je ula u njega i
otisnula se, osetila je poznati trzaj kad se odsukao. Tamna masa obale zaas ieze. Sada nije imala
ni uporite na vrstom tlu, ni odredite pred smrtnim oima. Imala je dve mogunosti - ili da sedi tu
gde jeste do svitanja, kada e kopneni vetar razduvati maglu, ili da pokua da nae kroz maglu put
do Avalona.
Iz dubine seanja ona poe da priziva aroliju. Rekli su joj da je arolija pomalo drugaija za
svakog ko je korsiti - ponekad je treba izmeniti pri svakoj upotrebi. Nisu bile bitne same rei, nego
stvarnosti na koje se odnose. A nije bilo dovoljno samo izgovoriti aroliju - rei su samo pokreta,
mnemoniki podsetnik koji podstie promenu u duhu.
Vivijen pomisli na planinu koju je videla kako se, pod izvesnom svetlou, pretvara u priliku
usnule Boginje. Pomislila je na Gral, koji je sGm po sebi samo jednostavna posuda, sve dok ga ne
pogleda duhovnim okom. ta je magla kada nije magla? ta je, zapravo, prepreka izmeu svetova?
Nema prepreke... Ta pomisao naprosto joj se pojavila u svesti.
"ta je magla?"
Nema ni magle... Postoji samo privid.
Vivijen razmisli o tome. Ako je magla privid, ta je onda sa zemljom koju krije? Da li je Avalon
fatamorgana ili, zapravo, hriansko ostrvo nije stvarno? Moda nijedno od tog dvoga ne postoji
izvan njenog uma, ali u tom sluaju, ta je linost koja ih zamilja? Njene misli pratile su opsenu
nanie, u beskonanoj spirali neloginosti, i pri svakom okretu gubile su odreenost jer su stalno
nestajale granice kojima ljudi definiu postojanje.
Nema Linosti...
Pomisao koja je bila Vivijen zadrhta od dodira rastakanja. Iskra svesti govorila joj je da je ovo
tama u kojoj se utopila Anara. Je li to odgovor, da uopte nita ne postoji?
Nita.... i Sve...
"Ko si Ti?" kriknu Vivijenin duh.
Tvoja Linost...

Njena Linost nije bila nita, svetlucava takica na ivici nestanka; a onda - istog asa, ili pre, ili
posle, jer tu nije bilo Vremena - postade Jedno, sjaj koji ispunjava sve stvarnosti. U jednom
beskonanom trenutku, uestvovala je u toj ekstazi.
A onda, kao list koji ipak nije dovoljno lak da bi leteo na vetru, ona pade, nanie, ka unutra,
ponovo nastajui i stiui sve ono to je bila izgubila. Ali Vivijen koja se vratila u svoje telo nije
bila sasvim ista Vivijen koja ga je napustila. I dok je preispitivala sebe, glas joj se vrati i ona zapeva
talasave slogove magije za prelazak, i njime povrati svet.
Znala je ta je uinila, ak i pre nego to su magle poele da se razdvajaju. To je bilo kao onaj
trenutak kada se jednom pojavila izmeu prepletenog drvea, sigurna da ide u pogrenom pravcu, a
onda, izmeu dva koraka, osetila je promenu u svesti i znala je put.
Kasnije, kada se Vivijen pitala kako to da je uspela tamo gde Anara nije, pomislila je da je to
verovatno bilo ba zbog pet godina duge bitke kojom ju je majka naterala da izgradi linost koja
moe da podnese ak i dodir Ponora. Ali umesto da pridaje sebi preveliku vanost, znala je da je
bilo onih koje su se izgubile tokom probe zato to su im due ve bile suvie blizu Jednog, pa su se
due stopile sa Njime bez razlike, kao to kap vode postaje jedno sa morem.
Ushienje tog spajanja jo joj je bilo dovoljno blisko, i dok je nestajalo, Vivijen je brisala suze.
Iznenada se setila koliko je plakala kada ju je majka poslala sa Netenom. Sve do sada nije
dozvoljavala sebi da se seti tog dana.
"Gospo... ne ostavljaj me samu!" aputala je, i kao odjek javi joj se unutranja svest. "Nikada te
nisam ostavila; nikada te neu ostaviti. Dok ivot traje, i due, Ja sam tu..."
Ali kako je unutranja svetlost bledela, magla se pretvarala u talasanje sjaja i rastakala se, i
sledeeg trenutka Vivijen je stajala, oamuena, pod punim sunevim svetlom.
Zamirkala je od bleska svetlosti na vodi i bledom kamenu kua i zelenoj travi Tora, i znala je da
na svim svetovima nema lepeg prizora od tog. Neko povika; ona zakloni oi rukom i prepoznade
Talesinovu svetlu kosu. Pretraivala je pogledom padinu, traei majku, i ukoila se oekujui stari
bol. Talesin ju je ekao, verovatno jo od trenutka kada je otila. Zar njenoj majci nije stalo, ak ni
sada, hoe li Vivijen uspeti ili nee?
A onda joj srce poskoi; iznenada je znala da se njena majka krije jer ne moe da prizna, ni sebi
ni bilo kom drugom, koliko joj je stalo da njena najstarija iva ker stigne bezbedno kui.
21.
"Dig'i! Vivi, dig'i me!" Igrena je poruala punake ruice, i Vivijen je, smejui se, podie na
ramena. Igrale su se po itavoj bati; dete bi prvo poelelo da sie i istrauje, a onda da bude
podignuto, pa da sve vidi.
"Auh - muslim da je vreme da te Vivi spusti, mila, dok jo imam lea!" Sa etiri godine, Igrena
je imala ve gotovo pola Vivijenine visine, i nesumnjivo je bila Talesinova ker; iako je imala
crvenkastiju kosu, oi su im oboma bile istvetno, duboko plave.
Igrena se veselo zakikota i otapka stazom, gonei leptira.
Mila Boginjo, pomisli Vivijen dok je gledala odsjaje sunca u tim kovrdama, kako e lepo biti to
dete!
"Ne, mila", povika ona kada Igrena iznenada skrenu ka ivici, "to cvee ne voli da ga bere!" Ali
bilo je prekasno. Igrena je pokuala da dograbi cvee, i iz ogrebotine na dlanu ve su joj izvirale
crvene kapljice. Lice joj postade purpurno i ve je uzimala vazduh za novi vrisak. Vivijen pohita da
je podigne u naruje.
"Mir, mir, lepa moja, je li te nevaljali cvet gricnuo? Vidi, mora da pazi. Hajde, daj da
poljubim, pa e proi!" Vriska poe da jenjava dok ju je Vivijen njihala u rukama.
Na nesreu, devojica je imala plua jednako razvijena kao i sve ostalo, i svi koji su je uli, a to
je bio gotovo itav Avalon, ve su joj jurili u pomo.
"Samo se ogrebala..." poe Vivijen, ali prva meu onima to su pristizali bila je njena majka, i
pred njom se osetila kao najmlaa novakinja, uprkos plavom polumesecu na elu.
"Mislila sam da tebi mogu da je poverim!"

"Nije joj nita!" uzviknu Vivijen. "Neka se naui opreznosti na stvarima koje joj ne mogu
ozbiljno nauditi. Ne moe je zauvek drati pod staklenim zvonom!"
Ana prui ruke, i Vivijen, oklevajui, pusti devojicu.
"Svoju decu podii onako kako ti eli, kad ih bude imala, ali nemoj mene uiti kako da
podiem svoju!" dobaci Ana preko ramena dok je odnosila Igrenu.
Ako si stvarno tako mudra mati, kako to da su prve dve keri koje si podizala sada mrtve, a da je
u ivotu ostala sam ona koju si dala drugim ljudima? Sva crvena od stida, jer okupila se prilina
publika, Vivijen uspe da se savlada i outi. Nije bila toliko besna da bi rekla jedinu stvar za koju je
znala da joj majka nikada ne bi oprostila, i to ba zato to je moda istina.
Otresla je prainu sa suknje i strogo se zagledala u Eliju i Silviju, dve najmlae novakinje. "Je li
ona ovija koa koju ste strugale potpuno ista? Onda, hajde", nastavi ona, proitavi odgovor u
njihovim oborenim oima, "koa nee mirisati nita lepe od dugog stajanja, i mora se to pre
oistiti i usoliti."
Vivijen odluno poe ka tavionici, koja je bila postavljena niz vetar u odnosu na ostale zgrade,
a devojke za njom. U ovakvim trenucima pitala se zato je uopte elela da bude svetenica. I dalje
je radila iste stvari. Jedina razlika bila je u tome to sada ima mnogo vie odgovornosti.
Kada su se pribliile jezeru, ona ugleda kako neko iz naroda movare urno hita splavom ka
njima.
"To je Heron!" uzviknu Elija. "ta li hoe? Izgleda da mu se uasno uri!"
Vivijen zastade kao ukopana, setivi se saksonskog napada. Ali sigurno nije to - Vortimer je pre
dve godine drugi put potisnuo Hengesta nazad na Tanatus. Devojke su ve trale ka obali. Ona poe
za njima, ali sporije.
"Gospo!" ak i u oajnikoj urbi, Heron ju je sveano pozdravio. Otkako je donela Gral da ih
spase, narod iz movare potovao ju je isto koliko i Gospu od Avalona, a ona nikako nije mogla da
ih ubedi da prestanu.
"ta se desilo, Herone? Je li neka nesrea? Jesu li doli Saksonci?"
"Nije opasnost po nas!" On se ispravi. "Odveli su dobrog svetenika - oca Srenog - ljudi su
doli i odveli ga!"
"Neko je odveo oca Fortunatusa?" Vivijen se namrti. "Ali, zato?"
"Kau da ima loe misli koje se njihovom bogu ne dopadaju." Heron odmahnu glavom, oito
nesposoban da razume u emu je problem.
Vivijen je bila jednako zbunjena, iako se seala kako je Fortunatus rekao da neki hriani
smatraju njegove ideje za jeres.
"Hodi, Gospo! Tebe e sluati!"
Vivijen je sumnjala u to. Njegova vera bila je dirljiva, ali izgledalo joj se mnogo lake da poplai
saksonsku bandu nego da se snae u svaama dve hrianske sekte. inilo joj se da svedok sa
Avalona nee ostaviti neki naroito povoljan utisak na Fortunatusove nadreene.
"Pokuau da pomognem, Herone. Ti se vrati, a ja u govoriti sa Gospom od Avalona. Samo to
mogu da ti obeam..."
Vivijen je oekivala da njena majka odbaci Heronovu priu s utivim aljenjem, ali, zaudo,
izgledalo je da se ipak zabrinula.
"Mi jesmo odvojeni od Inis Vitrina, ali i dalje postoji veza izmeu nas", govorila je Ana, mrtei
se. "ujem da nas oni ponekad sanjaju, a kada kod njih vladaju nevolje, i na posao trpi. Ako
hrianski fanatici ispune ostrvo mrnjom i strahom, posledice emo osetiti i mi u Avalonu."
"Ali ta moemo da uinimo?"
"Ve neko vreme se mislim da bi Avalon trebalo vie da zna o voama u spoljanjem svetu i o
njihovoj politici. U ranija vremena, Gospa od Avalona esto je putovala i savetovala prineve.
Otkako su doli Saksonci, to je postalo nepreporuljivo. Ali zemlja je sada mnogo sigurnija nego
proteklih godina."
"Hoe li ii, Gospo?" zaprepaeno upita Julilja.

Ana odmahnu glavom. "Mislila sam da poaljem Vivijen. A uz put e moi da se raspita za tog
Fortunatusa. Takvo iskustvo bie joj od koristi."
Vivijen je piljila u nju. "Ali ja ne znam nita o politici i prinevima..."
"Neu te poslati samu. Sa tobom e poi i Talesin. Rimljanima ete rei da si njegova ker - to
e moi da razumeju."
Vivijen brzo pogleda majku. Je li to bio odgovor na pitanje koje se ni ona ni Talesin nikada nisu
usudili da postave? Ili joj je Gospa govorila kako treba da se ponaa? No, ma kakav razlog bio,
razmiljala je devojka dok se spremala za putovanje, odabrala joj je jedinog saputnika sa kojim bi
Vivijen uopte pristala da napusti Avalon.
Fortunatusov trag odveo ih je u Ventu Belgarum, iji su vrsti zidovi nosili tragove varvarskih
napada, ali su i dalje stajali. Rekli su im da je glavni magistrat, ovek po imenu Elafije, trenutno
domain biskupu koji im je doao u posetu, istom onom Germaniju koji im je bio toliko koristan
protiv Pikta, pre deset godina. No, ovom prilikom njegova poseta bila je usmerena protiv njegovih,
hriana. Dvojica britanskih biskupa bila su smenjena, a jedan broj svetenika zatvoren, dok ne
uvide u emu su greili.
"Fortunatus je nesumnjivo meu njima", ree Talesin dok su jahali kroz utvrenu kapiju.
"Podigni al da pokrije kosu, mila. Ti si edna devica iz dobre porodice, sea se?"
Vivijen ga pobunjeniki pogleda, ali ga je ipak posluala. Ve je izgubila raspravu o putovanju u
mukoj odei, ali zarekla se da e, ako ikada postane Gospa od Avalona, uvek nositi odeu koja joj
odgovara.
"Priaj mi o tom Germaniju", ree ona. "Verovatno nee hteti da razgovara sa mnom, ali dobro
je poznavati neprijatelja."
"On je sledbenik Martina, biskupa u Galiji, u Cezarodunumu, koga tamo sada potuju kao sveca.
Sveti Martin bio je imuan ovek koji je razdelio svu svoju imovinu, i ak je i ogrta prepolovio da
ga podeli sa nekim siromahom. Germanije propoveda protiv nejednakosti u bogatstvu, i zato je
omiljen u narodu."
"To mi se ne ini tako loe", primeti Vivijen, priterujui svog ponija tik kraj njegove mule. Posle
Lindinisa i Durnovarije, poinjala je da se privikava na gradove, ali Venta je bila daleko najvei
grad koji je ikada videla. Njen poni nervozno se trzao od mase sveta, ba kao i ona.
"Da, ali masu bre ponese strah nego logika. Zato im on govori da e goreti u paklu ako ne budu
imali dovoljno vere da bi im njihov bog oprostio, a, naravno, samo svetenici rimske crkve imaju
prava da odreuju ko je dovoljno veran. On propoveda da je vandalska okupacija Rima, kao i nae
nevolje sa Saksoncima, samo kazna boija zbog grehova bogataa. U ovako nesigurnim vremenima,
takva filozofija veoma je privlana."
Vivijen klimnu glavom. "Da... svi elimo da okrivimo nekoga. A pretpostavljam da se Pelagije, i
njegovi sledbenici, ba ne slau s tim?"
Upravo su prolazili irokom ulicom to je vodila ka forumu. Straar na kapiji rekao je da se
jereticima sudi u bazilici.
"Sam Pelagije je mrtav ve mnogo godina. Njegovi sledbenici uglavnom su ljudi iz stare
rimljanske kulture, dobro obrazovani i navikli da misle svojom glavom. Njima se ini loginije da
e bog pre nagraditi dobronamernost i pravedno delovanje nego slepu veru."
"Drugim reima, oni misle da je vanije ta ovek ini nego u ta veruje, dok rimljanski
svetenici misle obrnuto..." zakljui Vivijen, i Talesin joj se nasmei sa odobravanjem.
Dvojica ljudi protrae kraj njih i poplaie joj ponija. Talesin prui ruku da preuzme uzde, a
onda pogleda napred, poto je zbog svoje i muline visine mogao da vidi dalje.
"Nekakav nered - moda bi trebalo da ostanemo..."
"Ne", ree Vivijen, "elim da vidim." Nastavili su, polako, dok nisu stigli do trga.
Pred bazilikom se skupljala masa sveta. ulo se mrmljanje nalik na prvo mumlanje grmljavine
pred oluju. Mnogi od okupljenih nosili su jednostavnu radniku odeu, ali ali videla se i fino tkana
nonja, mada sada iznoena i prljava. Najverovantije izbeglice, kojima je takoe stalo da nau
rtvenog jarca na kome e iskaliti sve svoje jade. Talesin se sae sa mule da upita ta se deava.

"Jeretici!" Upitani ovek pljunu na kaldrmu. "Ali biskup Germanije e ih srediti, svakako, i
spae ovu grenu zemlju!"
"Izgleda da smo stigli na pravo mesto", mirno ree Talesin, ali lice mu je bilo mrano.
U pogreno vreme... pomisli Vivijen, suvie zgroena da bi ita rekla.
Vrata bazilike se otvorie, i dva oveka u straarskim uniformama izioe i postavie se sa obe
strane. Mrmljanje u masi se pojaa. Ugledae blesak zlata kada je iziao svetenik, nosei vezeni
plat preko bele tunike. To je svakako biskup lino, zakljui Vivijen, jer imao je nekakav udan
eir i nosio je ukraen i pozlaen tap nalik na pastirski.
"Narode Vente!" povika on, i amor se pretvori u prigueno mrmljanje. "Bolno ste patili od
paganskih maeva. Razbojnici su harali ovom zemljom ka vukovi. Obraali ste se Bogu - na
kolenima ste ga pitali zato vas kanjava."
Biskup mahnu tapom iznad glava i svi se pognue, cvilei. Germanije ih na trenutak odmeri, a
onda nastavi neto mirnije.
"Dobro ste pitali, deco moja, ali nije trebalo da molite Gospoda sa nebesa za milost, jer On ini
po Svojoj volji, i samo Njegovom milou moemo izbei prokletstvo."
"Moli se za nas, Germanije!" povika neka ena.
"Jo bolje - oistiu ovu zemlju. Svako od vas je roen u grehu, i samo vera vas moe spasti. A
to se tie Britanije, ovu poast doneli su vam grehovi vaih vladara. Ali ko visoko leti, nisko pada.
Pagani su bili srp u ruci Bojoj. Oni koji su jeli za bogatom trpezom, sada prose za koricu hleba, a
oni koji su nosili svilene haljine, sada hode u ritama." On istupi, ponovo zamahnuvi onim
savijenim tapom.
"Tako je! Tano! Boe, smiluj nam se!" Ljudi su se busali u grudi, bacajui se niice na kamen.
"Razmetali su se da e ih spasti njihova dela i govorili su da njihovo bogatstvo dokazuje ljubav
Boju. Gde im je sad ljubav Boja? Pogani Pelagijevi jeretici su vas zaveli, ali milou naeg Oca
Nebeskog mi emo ih proistiti!"
Izgleda kao da je upravo i sam uzeo sredstvo za ienje, pomisli Vivijen; oi su mu bile
iskoalene, i sa usana mu je prskala pljuvaka. Kako iko moe da veruje u takve stvatri? No, ljudi
su urlali u zanosu odobravanja. Njen poni pribijao se uz Talesinovu mulu, kao da ak i on eli da ga
neko zatiti.
Vika se pojaa kada su kroz vrata izili novi straari, gurajui pred sobom tri oveka. Vivijen se
ukoi, ne elei da poveruje kako je jedan od tih okovanih nesrenika Fortunatus. No, kao da je
osetio njemu misao, prvi zatvorenik se ispravi i pogleda masu uz alostan osmeh. Lice mu je bilo
puno modrica i kosa raupana, ali prepoznala je monaha sa kojim se sprijateljila. Potom straari
poee da ih guraju niz stepenice.
"Jeretici!" urlali su ljudi. "avoli! Vi ste navukli pagane na nas!"
Da bar jesu, pomisli Vivijen. Kad bi sada naila vojska pagana, mogla bi da rasturi ovaj poludeli
skup.
"Kamenujte ih!" povika neko, i sledeeg trenutka itav forum prihvati taj uzvik. Ljudi su se
saginjali da iupaju kamenje iz kaldrme. Vivijen je videla kako ga bacaju; primetila je da je
Fortunatusu glava okrvavljena; potom se masa sklopi oko njega.
Biskup je dugo stajao i gledao, sa izrazom zgroenog zadovoljstva. Potom, kao da se prekasno
setio kako bi hriani trebalo da budu ljubitelji mira, on se obrati jednom straru, i vojnici upadoe
u guvu, zamahujui drkama koplja.
im je poela da prima udarce umesto da ih zadaje, masa poe da se rastae, i ubrzo se pretvori
u nekoliko nemirnih grupa pod kontrolom straara. Kada je borba poela, svetenici su se povukli u
baziliku. im je Vivijen mogla da vidi ta se deava pred vratima, ona podbode svog ponija.
"Vivijen, ta to radi?" Talesinova mula odmah poe za njom. No, ona je ve stigla do
skljokanih prilika koje su ostale u srcu borbe. Neki su ve jeali i pokuavali da ustanu, ali tri
oveka leala su potpuno nepomino, okrueni rasutim kamenjem.
Vivijen skoi sa konja i nae se nad Fortunatusom. Preko starih rana sada mu je ponovo tekla
krv. Jedno oko bilo mu je zatvoreno od otoka. Ona uplaeno potrai puls, i im ga je dodirnula,
drugo oko se otvori. Ona mu blago okrete glavu tako da moe da je vidi.

"Ljupka gospo..." On zbunjeno zatrepta. "Ali ovo nije Vilinska zemlja."

"Oe Fortunatuse, kako se oseate?" On je jo trenutak piljio u nju, a onda se nasmeio.
"Pa, to si ti... moja devica sa brega. Ali kosa ti je porasla... ta ti radi ovde?"
"Dola sam da vam pomognem. Da sam samo stigla ranije! Ali sada emo vas odneti i
ponegovaemo vas i sve e biti dobro!"
Fortunatus pokua da odmahne glavom, ali se tre i ostade da nepomino lei. "Mogao sam da
pobegnem od biskupovih ljudi", apnu on. "Mislio sam da naprosto preem u Vilinsku zemlju. Ali
dugujem mu pokornost."
"Ne dam da se vratite, pa da ponovo pokuaju da vas ubiju!" povika Vivijen.
U njegovom osmehu bilo je ogromnog mira. "Ne... sada mi je ostalo jo samo malo da preem."
Ponekad je neki bolesnik koga bi narod iz movare doneo u Avalon i umirao, i sada, ispod krvi,
prepoznala je slino bledilo i modre prelive na nosu i slepoonicama. Neko mlai moda bi i
preiveo ove povrede, ali Fortunatusa je upravo izdavalo srce.
"Hoe li se moliti za mene?"
Sada je Vivijen piljila u njega. "Ali ja sam paganka... svetenica!" Pokazala je polumesec na
elu.
"Bojim se da sam zapravo vei jeretik nego to Germanije ak i sluti", apnu Fortunatus, "jer ne
mislim da se Bog moe zatvoriti u kutijice u koje ljudi pokuavaju da Ga smeste. Ako je On Otac,
onda moe svakako da bude i Majka, i ako je tako, zar nije Boginja kojoj slui samo jo jedno
Njegovo oblije?"
Vivijenina prva reakcija bila je gnev; onda se setila trenutka Jedinstva kada se vratila kroz maglu
u Avalon. Mo koju je tada osetila nije bila ni muka ni enska.
"Moda je tako..." promrmlja ona. "Moliu se Jednom koje je iznad svih razlika da te privede
Svetlu." Primetila je gr bola na njegovom licu; potom poe plie da die.
"esto sam mislio... da e smrt biti... kao kad pree meu vile. Korak ka unutra i u stranu...
izvan ovog sveta."
Vivijen su oi pekle od suza, ali klimnula je glavom i uhvatila ga za ruku. Usne mu se pokretoe
kao da pokuava da se nasmei. Potom osmeh poe da bledi.
Vivijen je sedela kraj njega, oseajui kako ivot kaplje iz starca kao voda iz napukle inije.
inilo joj se vrlo dugo, ali kada je podigla pogled sa ispranjenog tela, Talesin je tek zaustavljao
mulu kraj nje. Ona odmahnu glavom, pokuavajui da ne plae.
"Mrtav je, ali neu im dati njegovo telo. Pomozi mi da ga odnesem."
Bard se okrete u sedlu i naini prstima znak, mrmljajui aroliju zbrke. Shvativi njegovu
nameru, Vivijen mu se pridrui. "Vi nas ne vidite... Vi nas ne ujete... Ovde nije bilo nikoga..."
Neka hriani misle kako su Fortunatusa odneli demoni, ako tako ele, samo neka ih ne vide.
Talesin podie starog svetenika sebi preko sedla i pomoe Vivijeni da uzjae ponija, a potom
rairi svoj ogrta preko tela, uze obe uzde i polako poe preko trga. Opsena ih je titila dok nisu
izili iz grada. Vivijen bi najradije sahranila starca na njegovom svetom ostrvu, kraj kamena sa koga
je prelazio u Vilinsku zemlju, ali Talesin je znao za jednu hriansku kapelu, sada naputenu, ali i
dalje svetu. Tu su ga poloili, uz druidske obrede, a Vivijen, setivi se onog trenutka u magli kada
se sjedinila sa Svetlou i dokuila da su sve istine Jedno, pomislila je da Fortunatusu to svakako ne
bi smetalo.
Iako je prvi deo putovanja zavren promaajem, ostatak je bio mnogo uspeniji, mada Vivijen
uopte nije marila za to. Otputovali su u Londinium, gde se Vrhovni kralj, sa svojim snanim
sinovima, trudio da odri privid vladavine. Vivijen je prepoznala Vortimera, onoga koji je doao u
Avalon, iako je sada izgledao stariji. U prvi mah pobrkao ju je sa Anom; nije mu rekla da je ona bila
svetenica koja je pod velovima predstavljala Devicu u njegovom obredu. On je bio tiho ponosan na
svoje uspehe protiv varvara, i ona nije nimalo sumnjala u njegovu odanost Avalonu.
Njegov otac, Vortigern, bio je sasvim drugaiji: matori lisac, sada oenjen riokosom
Saksonkom. Dugo je vladao i mnogo preturio preko glave, i Vivijen je procenila da bi rado

prihvatio svaki savez koji bi mu pomogao da odri mo. Ispriala mu je kako biskup Germanije
svojim fanatizmom deli zemlju, iako se nije mnogo nadala da Vrhovni kralj eli ili moe da
preduzme neto protiv njega. Ali poruku koju mu je donela od Gospe od Avalona, to je sasluao;
Britanije radi, bio je spreman da se susretne sa svojim starim suparnikom Ambrozijem i da
razgovara o saradnji, ukoliko se susret organizuje na neutralnom tlu.
Potom ih je put vodio na zapad, ka uporitima u koja Saksonci jo nisu stigli. U Glevumu je
Ambrozije Aurelijanus, iji se otac proglasio za imperatora i nadmetao se sa Vortigernom ko e
dobiti suverenu vlast, prikupljao ljude. Sa zanimanjem je sasluao Gospinu poruku, jer iako je bio
hrianin, od one razumne vrste, potovao je druide i filzofe, i ranije se ve sretao sa Talesinom.
Bio je to visok ovek etrdesetih godina, crnokos i sa orlovskim, rimljanskim izgledom, ali
veina njegovih ratnika bili su mladi. Jedan od njih, mravi, plavokosi momak po imenu Uter, bio je
gotovo njenih godina. Talesin ju je bockao da je stekla oboavaoca, ali ona ih je bojicu ignorisala. U
poreenju sa princom Vortimerom, taj Uter je bio dete.
Ambrozije je sasluao njenu albu na Germanija sa neto saoseanja, jer i sGm je poticao iz
klase koju je galski biskup tako rado napadao. No, Venta Belgarum nalazila se na delu ostrva koje
vie nije bilo saveznik ni njemu ni Vortigernu, a u svakom sluaju, svetovni vladar nije imao
nikakvu vlast nad crkvenim licima. Njegov odgovor bio je mnogo utiviji od odgovora Vrhovnog
kralja, ali Vivijen je oseala da ni njegovo delanje u tom smislu nee biti nita korisnije.
Kada su ona i Talesin poli putem ka Avalonu, smrknuto je razmiljala da li da prokune
Fortunatusove ubice; zaustavilo ju je samo nejasno uverenje da im je sGm stari svetenik verovatno
oprostio.
Ubedivi Vortigerna i Ambrozija da razmisle o savezu, Vivijen je posejala seme jedinstva
Britanije, ali prvi izdanci pojavili su se tek naredne godine. Stigla je vest da Saksonci ponovo
okupljaju snage istono od Kantijuma, i Vortimer, reen da ih ovog puta uniti, obratio se Avalonu.
I tako je ispalo da je, tik pred Beltan, Gospa od Avalona otila sa svetog ostrva i otputovala na istok,
sa svojom starijom keri, svetenicama i bardom, kako bi se sastala sa prinevima Britanije.
Za veanje je bio odreen Sorviodunum, gradi na obali reke, gde se put sa severa ukrtao sa
glavnim drumom iz Vente Belgarum. Raskrsnica je bila prijatno mesto, u senci drvea, otvoreno
prema prostranoj ravnici na severu. Kada su putnici iz Avalona stigli, okolne livade bile su
proarane atorima, nalik na nekakvo neobino proleno cvee.
"Mi sa istoka prolivli smo krv za odbranu Britanije", rekao je Vortigern sa svoje klupe pod
hrastovim stablom. On nije bio krupan rastom, ali i dalje je bio snaan, a u kosi je imao vie sedih
nego to je Vivijen pamtila. "U poslednjem pohodu, moj sin Kategirn kupio je svojim ivotom ivot
Hengestovog brata, na uu Ritergabela. Tela naih ljudi pretvorila su se u zid koji je spreio
Saksonce da stignu do vas." On pokaza krovove Sorviodunuma koji su mirno poivali na suncu.
"I itava Britanija vam je zahvalna", mirno ree Ambrozije sa druge strane kruga.
"Stvarno?" odvrati Vortimer. "Lako je govoriti, ali rei nee zaustaviti Saksonce." I on je
izgledao stariji, vie nije bio blistavi mladi koji se posvetio Boginji, nego dokazani ratnik. No, lice
mu je i dalje ostalo isto, sa istim divljim ponosom sokola u zelenim oima.
Heroj, pomisli Vivijen dok ga je posmatrala, sedei kraj majke. Sada je on Branitelj. Svi su znali
da su ovaj sastanak udesile svetenice, ali nije bilo politiki zgodno da se to javno prizna.
Izaslanstvo Avalona bilo je smeteno u senci ivice, dovoljno blizu da sve vide i uju.
"Moe li ita da ih zaustavi?" upita jedan stariji ovek. "Koliko god da ih pobijemo, iz
Germanije stiu novi i novi..."
"Moda, ali ako budemo snani, potraie sebi laki plen. Neka se obrue na Galiju, kao to su
uinili Franci. Moemo ih oterati! Dovoljan bi bio jo samo jedan pohod. Mene vie brine kako da
ih spreimo da ponovo dou."
"Tako je", ree Ambrozije. Izgledao je na oprezu, kao da traga za dubljim znaenjem u
Vortimerovim reima. Vortigern se glasno nasmeja. Prialo se da je doao samo zato to ga je sin
nagovorio, i da se ne nada da e ita postii.

"Dobro zna ta je za to potrebno", ree Vrhovni kralj. "Godinama sam se oko toga gloio sa
tvojim ocem. Svejedno da li e biti imperator ili kralj, mora postojati jedan vladar kome e se
pokravati itava Britanija. I Rim je tako uspevao da stoleima zadrava varvare."
"A ti bi theo da se pokoravamo tebi?" uzviknu jedan od Ambrozijevih ljudi. "Da predamo ovce
na uvanje onom ko je pozvao vukove?"
Vortigern se okrete ka njemu, i Vivijen je tog asa shvatila kako je uspeo da tolike godine zadri
mo.
"Poslao sam vukove da se bore protiv vukova, kao to su inili i Rimljani. Ali pre nego to sam
se nagodio sa Hengestom, izgubio sam glas preklinjui svoje ljude da uzmu ma u svoje ruke i sami
se brane - preklinjao sam ih, kao to sada preklinjem vas!"
"Nismo mogli da isplatimo Hengesta, i zato se okrenuo protiv nas", ree Vortimer, mnogo
mirnije. "Od tada je ono malo to su njegove horde ostavile bilo potroeno na borbu protiv njih. A
ta ste vi uinili, tamo u vaim mirnim planinama? Moramo da imamo ljude i sredstva za njih - ne
samo za ovaj pohod, nego svake godine, kako bismo zatitili ono to smo povratili."
"Nae zemlje su opustoene, ali kroz nekoliko godina mira mogle bi da se iscele", preuze re
Vortigern. "A onda bi nae snage, ujedinjene, bile dovoljno jake da se probijemo kroz movare i
ume, koje tite Angle, i da opet zauzmemo zemlje Icena."
Ambrozije je utke sedeo, ali nije skidao pogled sa Vortimera. Po prirodi stvari, mogao je
oekivati da e nadiveti starca; ovaj mladi bie mu pravi suparnik, ili saveznik.
"Odavno svi potujemo tvoju odvanost i pobede", polako ree on, "i svakako ti je na tome
zahvalna itava Britanija. Da nije bilo vas, vukovi bi nam odavno skoili za grlo. Ali ljudi ele da
uestvuju u odluivanju ko e troiti njihov novac i koga e slediti. Tvoj narod ti duguje odanost.
Ljudi sa zapada ne."
"Ali tebe e pratiti!" uzviknu Vortimer. "Traim samo da se borite, ti i tvoj narod, uz nas!"
"Moda ti trai samo to, ali tvoj otac, ini mi se, eli da ga priznamo za vou", odvrati
Ambrozije. Nastupi teka tiina. "Evo ta pristajem", nastavi on. "Otvoriu svoja skladita i poslau
vam sve to vam je potrebno za rat. Ali neu jahati pod Vortigernovom zastavom."
Skup se rasturi u optoj raspravi. Vivijeni su oi bile pune suza razoaranja, ali dok je mirkala
da ih otera, shvatila je da je Vortimer gleda sa nekakvom oajnikom nadom. Muka mudrost ga je
izneverila. ta je ostalo do da zatrai savet Avalona? Nije se zaudila kada je okrenuo lea ostalima
i poao ka njima.
Vivijen je itavog ivota sluala o Plesu Divova, ali nikada nije bila tamo. Jaui du reke ka
severu, eljno je iekivala da ugleda prvu mrlju tamnog kamena u ravnici. No, prvi ju je video
Talesin, ionako najvii od njih, i pokazao je Vortimeru, a zatim Vivijen i Ani. Vivijeni je bilo milo
to im je princ ovo omoguio. Kada je zamolio Gospu od Avalona da predskae budunost, ona mu
je odvratila da se to najbolje moe uiniti tako to bi iskoristili mo iz jednog oblinjeg drevnog
mesta. Vivijen se pitala je li to bila istina, ili samo Ana nije elela da se bavi magijom pred mnogim
radoznalim oima.
Troasovno jahanje svakako je bilo dovoljno da obeshrabri dokone radoznalce. Iako je
popodnevno sunce bilo toplo, Vivijen uzdrhta. Ravnica se inila beskonana, pod beskonanim
nebom; oseala se neobino ranjivo, kao mrav to gamie po kamenom putu. Ali tamne takice
postepeno su rasle. Sada je mogla da razabere pojedinano kamenje.
Dobro je poznavala kameni krug na vrhu Tora, ali ovaj je bio vei, okruen velikim rovom, a
kamenje je bilo tano uoblieno; veina onog koje je jo stajalo imala je poprene kamene grede,
tako da je sve zajedno odavalo utisak pre zgrade nego svetog gaja. Neko kamenje je popadalo, ali to
je tek neznatno umanjilo njihovu mo. Mada je trava oko kruga bila zelena i gusta, unutra je rasla
tek poneka bledunjava vlat. ula je da unutar kruga sneg nikada ne pada, niti se zadrava na
kamenju.
Kad su se jo primakli, primetila je delie okolnog kamenja kako vire iz tla. Unutar prstena
nalazio se manji krug stubova, kao i etiri visoka, u polukrugu oko kamena-oltara. Pitala se u kakve

stvarnosti se moe proi kroz te tamne kapije. Sjahali su i sapeli konje - u ravnici nije bilo drvea za
koje bi mogli da ih priveu. Vivijen, obuzeta radoznalou, obie oko spoljanjeg rova.
"Pa, ta misli?" upita je Talesin kada se vratila.
"udno, ali stalno mislim na Avalon - ili pre na Inis Vitrin, gde obitavaju monasi. Teko da dva
mesta mogu vie da se razlikuju, ali unutranji krug gotovo je iste veliine kao krug koliba oko
njihove crkve."
"Tako je", ree Talesin urno, gotovo sa strepnjom. Od prethodne veeri je postio, kako bi se
pripremi za svoj udeo u predstojeoj magiji. "Prema naim predanjima, ovo mesto sagradili su
mudraci koji su doli preko mora, iz Atlantide, u pradavna vremena, a verujemo da je svetac koji je
zasnovao monaku zajednicu na Inis Vitrinu bio jedan od njih, ponovo roen. Svakako je bio
gospodar drevnog znanja i poznavao je naela razmera i broja. A postoji i jo jedan razlog to se
ovde osea prisustvo Avalona." On pokaza preko ravnice, ka zapadu. "Jedna od linija moi prua se
odavde pravo do svetog kladenca."
Vivijen klimnu glavom i ponovo se okrete da razgleda okolni predeo. Na istoku se video niz
humki, koje su oznaavale grobove drevnih kraljeva, ali iza toga jedva da je bilo ljudskog traga, i
talasavo prostranstvo trave bilo je samo ponegde prekinuto skupinicama kvrgavog drvea. Ovo je
bilo pusto mesto, i mada su se u drugim delovima Britanije ljudi pripremali za veselu proslavu
Beltana, ovde je bilo neke strogosti koja e uvek poricati vedrinu prolea.
A niko od nas nee otii odavde neizmenjen... Ona se ponovo strese.
Sunce je zalazilo, i kamenje je bacalo preko trave dugake senke. Vivijen se nagonski odmae
od njih, ali to ju je pribliilo usamljenom stubu koji je stajao kao straar na severoistoku, uvajui
prilaz kamenom krugu. Talesin je preao preko rova, do dugakog kamena koji je leao pljotimice.
Kleknuo je kraj njega, drei u rukama rumeno prase koje su doneli sa sobom, vezano i koprcavo, i
dok ga je ona gledala, on izvue no i precizno ga ubode odmah ispod vilice. Prase se tre,
prodorno zaskiavi, a onda se zvuk pretvori u krkljanje. Bard ga je drao, i videlo se kako pomera
usne u molitvi dok je crvena krv prskala upljikavu povrinu kamena.
"Prvo emo pokuati na druidski nain", tiho ree Ana Vortimeru. "On sada hrani njihove
duhove i duhove ove zemlje."
Kada je ivotinja iskrvarila, Talesin joj zguli traku koe i isee ispod nje komadi mesa. Potom
je ustao, ve odsutnog pogleda, drei u ruci crveno tkivo, natopljeno i crvenom svetlou umirueg
sunca.
"Hodi", tiho ree Ana kada je Talesin, hodajui kao u snu, poao ka kamenom krugu. Vivijen se
trgla dok je prelazila preko rova i preko mesta gde je rtvovano prase, jer se oseala, mada ne tako
snano, isto kao kada je razdvojila maglu da bi se vratila na Avalon.
Druid se ponovo zaustavio tik pred krugom. Stezao je i oputao vilice, i sledeeg asa izvadio je
iz usta komadi mesa i poloio ga u podnoje jednog kamena, mrmljajui molitvu.
"Gospodaru moj, doli smo na mesto moi", ree Ana princu. "Mora ponovo rei zato si nas
doveo ovamo."
Vortimer proguta knedlu, ali odgovorio je sigurnim glasom. "Gospo, elim da znam ko e
vladati Britanijom i ko e povesti njene ratnike u pobedu."
"Druidu, uo si pitanje - moe li da odgovori?"
Talesinovo lice okrete se ka njima, ali oi ih nisu gledale. Istim pokretima kao u snu, on poe
ispod kamene grede i ue u krug. Sunce je bilo gotovo na horizontu, i crni obrisi kamenja bili su
oivieni plamenom. Dok je ila za njim, Vivijen opet oseti trenutak vrtoglavice. Kada je ponovo
mogla da usmeri svest, inilo joj se da je vazduh pun plamsavih estica svetlosti. Druid podie ruke
ka zamiruem svetlu, okrete ih i promrmlja prema dlanovima nove rei prizivanja.
Potom duboko uzdahnu, a zatim se sklupa kraj pljosnatog kamena u sreditu, pokrivi lice
dlanovima.
"ta sada?" apnu Vortimer.
"Sad ekamo", odgovori Vrhovna svetenica. "Ovo je san transa, iz koga e izii prorok."
ekali su dok je nebo tamnelo, ali iako je padao mrak, sve unutar kruga ostajalo je nejasno
vidljivo, kao da svetlost dopire odnekud iznutra. Blistave zvezde poinjale su svoj nebeski put. No,

vreme nije imalo znaaja. Vivijen nije imala predstavu koliko je prolo dok Talesin nije poeo da
mrmlja i mekolji se.
"Spavau, probudi se; u ime One koja raa zvezde, pozivam te. Govori jezikom ljudi i reci nam
ta si video." Ana klee pred njega dok je pokuavao da ustane, oslanjajui se o kamen.
"Tri kralja e biti, i borie se za mo; Lisac, koji vlada sada, a posle njega Orao i Crveni Zmaj,
koji e eleti da dri zemlju." Talesinov glas bio je dubok i spor, kao da jo spava.
"Hoe li unititi Saksonce?" uipita Vortimer.
"Soko e poslati Belog Zmaja u beg, ali tek Crveni Zmaj e ostaviti za sobom sina; njega e
zvati pobednik Belog Zmaja."
"A taj Soko..." poe Vortimer, ali Talesin ga prekide:
"Soko u ivotu nee vladati; u smrti e uvati Britaniju zauvek..." Druidu glava pade na grudi i
glas mu se pretvori u apat. "Ne trai da zna vie..."
"Ne razumem." Vortimer sede na pete. "Ve sam se posvetio Boginji. ta jo Ona eli od mene?
Ovo je suvie znanja, ili nedovoljno. Pozovite Boginju, da ujem Njenu volju."
Vivijen ga uznemireno pogleda, upozoravajui ga da pazi ta govori, jer rei izgovorene na tom
mestu, u toj noi, imale su posebnu mo.
Talesin je s mukom ustajao, otresajui glavom i mirkajui kao da izranja iz duboke vode.
"Pozovi Boginju!" Vortimer je sada govorio kao princ, navikao da nareuje, a druid je i dalje bio
dovoljno blizu transa da se povinuje bez pitanja.
Vivijen se tre itavim telom kada svetlucava energija unutar kruga odgovori na poziv. No,
usmerila se u njenu majku. Vortimer zapanjeno jeknu kada se siuna prilika Vrhovne svetenice
iznenada poveala do stasa veeg od svakog smrtnog. Od kamenja odjeknu duboki smeh. Stajala je
tako nekoliko trenutaka, irei ruke i pokreui prste kao da ih isprobava; potom se umirila,
gledajui Vivijenino zapanjeno lice, pa Talesina, iji je izraz jasno pokazivao da je tak sad shvatio
ta je uinio, bez priprema i bez savetovanja sa ostalima.
No, Vortimer, sa plamenom nade u oima, baci Joj se pred noge. "Gospo, pomozi nam!" povika
on.
"ta e Mi dati?" Njen glas bio je spor, i kao da se zabavljala.
"Svoj ivot..."
"To si Mi ve ponudio, i zaista, to u ti i traiti. Ali ne jo. Ovo to traim ove noi..." Ona se
osvrte i ponovo se nasmeja, "bie rtva device..."
Uasnuta tiina koja je usledila kao da je bila veoma duga. Talesin je stezao drku noa kao da se
boji da bi mogao da mu pobegne, i odmahivao je glavom.
"Neka Ti bude dovoljna krv praseta, Gospo. Devojku Ti neemo dati."
Boginja se zagleda u njega. Dok Ju je gledala, Vivijen kao da je naslutila oblija senki gavrana u
letu, i shvatila je da im je noas dola kao Tamna Majka od pehara.
"Zarekli ste se - svi vi - da ete Mi sluiti", strogo ree Ona, "a ipak mi ne dajete ono to traim."
Vivijen poe da govori pre nego to je znala ta e rei. Samoj sebi je zvuala drhtavo. "Ako to
dobije, emu e ti koristiti?"
"Meni nee uopte korititi. Ja ve imam sve." Kao da je ponovo poela da se zabavlja. "Vi ete
nauiti... da ivot moe doi samo kroz smrt i da ponekad poraz donosi pobedu."
Ovo je proba, pomisli Vivijen, setivi se Glasa u magli. Ona otkopa svoj ogrta i pusti ga da
padne.
"Druidu, ko zareena svetenica Avalona nareujem ti, u ime moi kojima smo se zakleli da
sluimo. Vei me, jer je telo slabo, uini kako Boginja nalae." Ona prie kamenu.
Dok je Talesin, drhtei, uzimao pojas koji mu je pruila i vezivao joj ruke sa strane, Vortimer
konano doe do glasa.
"Ne! Ne smete!"
"Prine, da li bi posluao da sam te molila da ne ide u rat? Ovo je moj izbor i moja rtva."
Vivijenin glas bio je jasan, ali inilo joj se da dopire odnekud izdaleka.
Mora da sam poludela, mislila je dok ju je Talesin podizao na kamen. Zaveo me je mrani duh
ovog mesta. Ali bar e isto umreti; videla ga je kako to veto ini. ena koja joj je bila i nije bila

majka mirno ih je posmatrala iz podnoja kamena. Majko, ako je ovo zaista tvoje delo, biu
osveena, jer u biti slobodna, ali kada se vrati sebi, morae da nosi ovo seanje.
Kamen joj je u prvi mah bio hladan; potom postade topao i prijatan. Talesin je bio crni obris pod
zvezdama. Izvukao je no; svetlo se odbijalo od otrice, jer se njegovo drhtanje prenosilo na metal.
Oe, nemoj me izneveriti... pomisli ona i sklopi oi.
I u toj tami ona ponovo zau smeh Boginje.
"Druidu, skloni taj no. Ne zahtevam tu vrstu krvi, i princ je taj koji treba da je pusti..."
Vivijen u prvi mah nije imala pojma na ta Boginja misli. A onda zau zveket noa isputenog
na kamen. Otvorila je oi i videla Talesina zgrenog kraj jednog od spoljanjih kamenova; plakao
je. Vortimer je stajao kao okamenjen.
"Uzmi je..." blago ree Boginja. "Zar si mislio da u ak i ja zahtevati rtvu na vee Beltana?
Njen zagrljaj e te uiniti kraljem." Ona polako prie princu i poljubi ga u elo. Potom izie iz
kruga, i ubrzo i Talesin ode za Njom.
Vivijen sede na kamen. "Moe da me odvee", ree Vortimeru koji se jo nije micao. "Neu
pobei od tebe."
On se drhtavo nasmeja i klee pred nju, petljajui oko vora. Vivijen pogleda njegovu pognutu
glavu s iznenadnom nenou, za koju je znala da je poetak elje. Kada je pojas konano skliznuo
sa nje, on joj poloi glavu u krilo, grlei joj butine. Izmeu njih ona oseti vrelo pulsiranje; iznenada
zadihana, provlaila mu je prste kroz crnu kosu.
"Hodi, voljeni moj, kralju moj..." konano je apnula, i on je ustao i legao na kamen kraj nje.
Vortimerove ruke postajale su sve odvanije, sve dok nije osetila kako se rastae. Potom oseti
kako je njegova teina pritiska na kameni oltar, i njena svest se rasu du linija moi koje su se
razilazile od ovog kamenja. Ovo je smrt... Nagovetaj pomisli brzo uminu. Ovo je ivot... Njegov
tihi krik ponovo je vrati.
Te noi su umirali mnogo puta, i ponovo se raali u zagrljajima.
22.
Kada se princ Vortimer vratio na istok, Vivijen je pola sa njim. Ana je sedela na svom poniju,
kraj Talesina na muli, i gledala ih kako se udaljavaju.
"I posle toliko godina, jo me iznenauje", ree bard. "Nisi se ak ni protivila kada je rekla da
eli da ode."
"Izgubila sam pravo na to", promuklo ree Vrhovna svetenica. "Vivijeni je bolje da ode nekuda
gde e biti bezbedna od mene."
"Re je o Boginji, a ne o tebi..." poe Talesin, ali brzo uuta.
"Jesi li toliko siguran? Seam se..."
"ega se sea?" On se okrete ka njoj i primeti na njenom licu nove bore.
"ula sam sebe da izgovaram te rei i osetila sam zadovoljstvo to te vidim kako stoji nad njom
sa onim noem, i to ste svi bili tako preplaeni. Sve ove godine bila sam potpuno sigurna da vrim
Gospinu volju, ali ta ako sam se zavaravala, i ta ako je iz mene govorio samo moj sopstveni
ponos?"
"Misli li da si i mene varala?" upita Talesin.
"Otkuda da znam?" uzviknu ona, stresavi se kao da sunce vie nema snage da je zgreje.
"Pa..." poako poe on, "rei u ti isitnu. One noi nisam mogao da prosuujem, zbog straha. Od
svih nas, mislim da je samo Vivijen mogla jasno da vidi, i na kraju se pokazalo da je bila u pravu
to je ponudila rtvu."
"A na mene nisi mislio?" uzviknu Ana. "Zar misli da bih preivela pomisao na to da je moja re
osudila na smrt moje roeno dete?"
"A ja", vrlo tiho ree on, "da je umrla od moje ruke?"
Na trenutak su se gledali u oi, i Ana je shvatila pitanje u njegovom pogledu. Opet je odbila da
odgovori. Bolje je da veruje da je to njegova ker, ak i sada.

On uzdahnu. "Svejedno je da li si to ti elela da je spase, ili se Boginja predomislila; treba da

nam bude milo to je Vivijen dobro i to e imati priliku za sreu." Uspeo je ak i da se nasmei.
Ana se ujede za usnu, pitajui se ime je zasluila da je taj ovek toliko voli. Vie nije bila mlada
i nikada nije bila lepa. A sada su joj mesenice postale toliko nepravilne da nije znala je li jo
plodna. "Moja ker je postala ena, a ja sam postala Smrt. Vodi me na Avalon, Talesine. Vodi me
kui..."
Durovernum je bio vreo i pretrpan, kao da je pola Kantijuma nalo utoite unutar njegovih
vrstih zidova. Saksonci su ga napadali nekoliko puta - ali grad nikada nije pao. Danas, dok se
probijala kroz masu sveta drei Vortimera pod ruku, Vivijen je pomislila kako e se grad naprosto
raspasti ako u njega ue jo ljudi.
Prolaznici su se gurkali laktovima i pokazivali Vortimera. Po onome to je od njih ula, znala je
da vole to ga vide. Vivijen ga stee za ruku, i on je pogleda uz osmeh. Kada ostanu sami, moi e
da opusti zatitu i da zna ta on osea prema njoj. No, u ovakvoj masi sveta morala je da podigne
mentalni tit, vrst koliko i zidine Durovernuma, ili bi od amora misli naprosto poludela; zato je
sada mogla da procenjuje samo po njegovom glasu i pogledu. Nikakvo udo da se ljudi u
spoljanjem svetu tako esto pogreno razumeju. Pitala se hoe li ikada vie upoznati mir Avalona.
Kua u koju su se uputili leala je u junom delu grada, blizu pozorita. Pripadala je Eniju
Klaudijanusu, jednom od Vortimerovih zapovednika, koji je prireivao prijem. Vivijeni je bilo
udno to Vortimer i njegovi oficiri trae vreme na zabavu, bukvalno vee pred bitku, ali on joj je
objasnio kako je vano pokazati pred svetom da su smireni i uvereni da se ivot nastavlja.
Padala je no, i pred njima su trali robovi s bakljama. Oblaci na nebu plamteli su kao da gore.
Vivijen pomisli da je ta blistava boja moda odraz poara u daljini, jer Saksonci su napredovali ka
Londinijumu, ali u svakom sluaju izgledalo je fantastino. Setila se mnogih naputenih imanja kraj
kojih su proli na putu dovde; udilo ju je to u poljima ima iega to bi gorelo.
Zato je dola? Da li zaista voli Vortimera, ili ju je samo zaneo telesni dodir? Da li ju je oteralo
majino nepoverenje? Nije znala, ali kad su uli u atrijum i kad je videla rimljanski elegantne ene
oko sebe, Vivijen se osetila kao dete koje je obuklo majinu haljinu. Ovi ljudi jesu poreklom
Britanci, ali su se oajniki drali sna o Imperiji. U bati su svirali flautisti, a u atrijumu su akrobate
skakale i prevrtale se u ritmu bubnjanja. Posluenje je, kako su joj rekli, bilo oskudno u poreenju
sa onim to bi bilo srevirano u bolja vremena, ali i ovo je bilo izvrsno pripremljeno. Ma koliko se
trudila da umrtvi unutranja ula, Vivijen poele da zaplae.
"ta je bilo?" Vortimerova ruka na ramenu tre je iz mranog raspoloenja. "Je li ti loe?"
Vivijen podie pogled, osmehnu se i odmahnu glavom. Pitali su se je li zatrudnela onomad, na
kamenom oltaru, ali za dva meseca, koliko su ona i princ bili zajedno, mesenice su joj bile
redovne. Vortimer nije imao dete; pretpostavljala je da je tu re o nagonu. ovek koji se sprema da
se suoi sa smru eli da ostavi za sobom neto. I ona se nadala detetu.
"Samo sam umorna. Nisam navikla na ovakvu vruinu."
"Moemo brzo da odemo", odvrati joj on, uz osmeh od koga srce poe bre da joj udara.
On se osvrte oko sebe sa opreznim izrazom lica. Vivijen je primetila da je itavog dana neto
iekivao; kada ostanu nasamo, naterae ga da joj kae o emu je re. Kada su prvi put vodili
ljubav, unutar Plesa Divova, potpuno su poznavali jedno drugo. Kasnije, kada bi legala sa njim na
mestima koja nisu bila tako zatiena, njena nagonska zatita spreavala ih je da se potpuno spoje.
Vortimer se nije alio; moda njemu, koji ipak ima vie iskustva, to ne smeta; moda su odnosi
izmeu mukaraca i ena obino takvi, pomisli ona kao krivac; moda je njen prvi put bio neto
posebno.
Iznenada obuzeta nestrpljenjem, ona mu poloi dlanove na miice i svesno spusti barijeru. Prvo
je osetila toplinu njegovih oseanja prema sebi, meavinu strasti, ljubavi i pomalo uenja. Potom
je zapljusnu sva svest koju je dotle odbijala, i videla je...
Vortimer je stajao pred njom kao utvara. Dlanovi su joj govorili da je njegovo telo jo vrsto, da
je to samo privid, ali pred njenim Vidom on je nestajao. Ona jeknu i jedva uspe da odvrati pogled,
ali ni to joj nije mnogo koristilo. Od svih mukaraca koji su se nalazili u sobi tek poneki se nije

pretvorio u duha. Pogledala je ka gradu, i Videla je naputene ulice, poruene kue, bate pune
korova.
Nije mogla to da podnese, nije htela to da vidi! Poslednjim naporom, ona sklopi i i iskljui Vid.
Kada je ponovo mogla da razmilja, nalazili su se napolju i Vortimer ju je drao u zagrljaju.
"Rekao sam da ti je pozlilo i da u te odvesti kui..."
Vivijen klimnu glavom. Objanjenje je bilo sasvim u redu. Ne sme mu dopustiti da nasluti ta je
upravo Videla.
Te noi leali su zagrljeni, kraj otvorenih kapaka, tako da su mogli da gledaju mesec kako se
penje nebom.
"Vivijen, Vivijen..." Vortimer ju je gladio po gustoj kosi. "Kad sam te prvi put video, bila si
Boginja, isto kao i kada si mi se prvi put podala. Kada sam te zamolio da poe u Kantijum, jo sam
bio oamuen, bio sam siguran da e biti moja amajlija za pobedu. Ali sada volim u tebi smrtnu
enu." Podigao joj je pramen kose i poljubio je. "Udaj se za mene - elim da bude zatiena."
Vivijen se strese. On je bio osuen na smrt, ako ne u narednom boju, onda u nekom drugom. "Ja
sam svetenica." Posegnula je za starim odgovorom, mada vie nije znala je li to istina. "Ne mogu
da se udam za mukarca, ve samo da se spojim sa njim u Velikom Obredu, pred licem bogova."
"Ali u oima sveta..." poe on, ali ona mu poloi prst na usne.
"...ja sam ti ljubavnica. Znam ta govore. I drago mi je to se brine za mene. Da bi me svi
prihvatili, morali bismo da se venamo u crkvi, a ja pripadam Gospi. Ne, ljubavi, dok god si iv,
nije mi potrebna druga zatita do Njena, i tvoja..."
On je neko vreme utao. Potom uzdahnu. "Jutros je stigla vest da je Hengest krenuo na
Londinium. Mislim da nee moi da ga zauzme, i u tom sluaju povlaie se preko Kantijuma, a ja
u ga ekati. To je ona velika bitka za koju sam se spremao. Verujem da u odneti pobedu, ali
ovek rizikuje ivot kad god poe u rat."
Vivijeni stade dah. Znala je da mora biti jo bitaka, ali nije oekivala jednu tako brzo! Ipak,
uspela je da joj glas bude miran.
"Ako ikada padne u boju, zar misli da e me tvoje ime tititi? Ako te izgubim, vratiu se u
Avalon."
"Avalon..." On duboko uzdahnu. "Seam ga se, ali sada mi se ini kao san." Njegov dlan skliznu
sa njene kose na obraz i elo, potom na glatku kou grla i najzad nad srce. "Lii na tebe - kosti su ti
kao u ptice, mogao bih da te zdrobim jednom rukom, ali iznutra si snana. Oh, Vivijen, da li me
imalo voli?"
Ona mu se bez rei okrete i poljubi ga; shvatila je da plae tek kad je on uzeo da joj brie suze.
Dotle je i njemu ponestalo rei, ali njihova tela umela su reito da govore i bez toga.
Te noi sanjala je da se vratila na Avalon i da gleda svoju majku kako tka. No, krov tkaonice
sada je bio vii; preke razboja su se pruale u duboke senke, nosei tkaninu tapiserije. Pogledala je
uvis i ugledala vojsku u maru, jezero i Tor i sebe, kao dete, na putu sa Talesinom, kroz kiu; ali
kako je tkalja radila dalje, dovreni delovi tapiserije nestajali su ispred njenog pogleda i gubili se u
tami zaboravljenih godina. Blie tlu, slike su bile jasnije. Videla je Ples Divova i sebe sa
Vortimerom, i vojske, uvek jo vojski, kako mariraju preko zemlje u krvi i vatri.
"Majko!" uzviknu ona. "ta to ini?" ena se okrete i Vivijen vide da to tka ona sama; tkala je i
gledala.
"Bogovi su pripremili razboj, ali mi stvaramo slike", ree ta Druga. "Tkaj mudro, tkaj dobro..."
Potom se zau tutnjava, i razboj poe da se raspada. Vivijen je pokuavala da pohvata delove, ali
klizili su joj iz prstiju. Neko ju je tresao. Otvorila je oi i ugledala Vortimera, i ula da neko je
udara o vrata.
"Saksonci... Saksonci su odbijeni od Londiniuma i sada se povlae! Gospodaru, morate doi..."
Vivijen zatvori oi dok je Vortimer otvarao vrata. Znala je da je ekao tu vest, i sada je oajniki
poelela da vest nije stigla. U seanju je jo videla tkalju i ula njeno upozorenje. Tkaj dobro...
ta je to znailo? Vortimer odlazi u rat i ona ne moe da ga sprei. ta drugo da uradi?

Vortimer se ve oblaio. Ona ga zagrli i nasloni mu glavu na grudi; osetila je da mu srce ubrzano
bije kada je spustio tuniku i zagrlio je. Buka pred vratima je rasla. Vortimer se tre, a ona ga jo
vre zagrli. On uzdahnu i poljubi je u kosu. Potom se, vrlo neno, izvue iz njenog zagrljaja.
"Vortimere..." Ponovo je pruila ruke ka njemu, i on je uze za ake. Kad je pruio ruku da joj
obrie suze, shvatila je da opet plae.
"Tako, znai..." glas mu je drhtao. "Ti me voli... kao to i ja volim tebe. Zbogom, voljena!" On
se odmae od nje, uze tuniku i pojas i poe ka vratima.
Vivijen je zurila za njim, ekajui sve dok nije ula zvuk reze. Potom se srui na krevet koji je
jo nosio otisak njihovih prepletenih tela, plaui kao da mora da potroi sve suze za ceo ivot.
No, na kraju vie nije imala suza.
Dok je leala i oslukivala tiinu, shvatila je da je ipak i dalje svetenica. Zato je provela silno
vreme uei magiju ako ne moe da je iskoristi kako bi zatitila oveka koga voli?
Sunce jo nije odskoilo na nebu kada je pola na put. Nije bilo nikakvih tekoa. Put kojim je
prola vojska to marira u boj jedno je od najsigurnijih mesta na svetu, ukoliko nosi dovoljno
hrane. Osim toga, iz opreznosti se obukla kao deak, u tuniku koju je dobila od jednog batovana, i
odsekla je kosu. Posle toliko godina privikla se na kratku kosu, a ako kasnije bude bilo potrebe da
izgleda dostojanstveno, uvek e moi da je sakrije pod veo.
ak ni konj joj nije bio problem - uzela je runu i trapavu ivotinju koja je bila prespora za
ratovanje. No, kada ga je ubedila da se pokrene, napredovao je, ma kako trapavo. Te noi je spavala
na mestu odakle je videla Vortimerove logorske vatre, a sutradan se, bez ikakvih problema,
prikljuila logorskim kuvarima kao kuhinjski potrko.
Treeg dana, britanska izvidnica naila je na grupu Saksonaca. Hengest se vraao u staro
uporite na Tanatusu. Vortimer se nadao da e mu presei put i unititi ga pre nego to ovaj uspe da
pree kanal prema ostrvu. Sada su skrenuli na istok, kreui se punom brzinom.
Te noi su se ulogorili oklevajui, svesni da e neprijatelj moda nastaviti mar. No, samo ljudi
mogu da snagom volje savladaju umor i daljinu; konji se moraju odmoriti ako Britanci ele da
sauvaju prednost konjice. Vivijen je drhtala na vlanom morskom vazduhu, jer put ih je vodio
blizu ua Tamesisa, i poelela je da se nae u Vortimerovom zagrljaju. No, bolje neka on veruje
kako je bezbedna u Durovernumu. Namestila je sebi leaj na maloj uzviici, odakle je mogla da vidi
njegov koni ator. Tu je, u tami, prizvala stare bogove Britanije da uvaju njegovo telo i daju mu
snagu.
Britanci su ustali u praskozorje, i kada je sunce izilo, ve su bili spremni, ostavljajui komoru
da ih prati to najbre ume. Sada je Vivijen proklinjala svog sporog konja; njena veza sa
Vortimerom postala je dovoljno snana, i tano je osetila kada je on naiao na neprijatelje.
uli su bitku pre nego to su je videli. Konji su ulili ui kada je promenljivi vetar donosio nalete
buke, nalik na tutnjavu dalekog mora. No, najblia voda bio je kanal koji je odvajao ostrvo Tanatus
od ostatka Kantijuma, a on je bio suvie plitak za mone talase. To to su uli bila je tutnjava bitke.
Vojske su se susrele na ravnici kraj kanala. Iza njih se podizala tvrava Rutupije, leima
okrenuta moru. U ovo doba godine slane livade bile su suve. I vazduh je bio pun lake izmaglice od
praine. Vrane su kruile nebom, grakui u ushienju iekivanja.
Kola se zaustavie. Vozai su zadivljeno posmatrali bitku, pokazujuiu jedni drugima kad bi im
se inilo da razumeju neki manevar; glasovi su im bili prigueni i napeti. Vivijen je poterala konj
malo dalje, napinjui se da bolje vidi. Prvi juri izgleda da se razbio o zid saksonskih titova, i bitka
se pretvorila u klupka boraca. Povremeno bi se skupila grupa konjanika da jurne na neprijateljske
peake, ili bi se rasuti Saksonci udruili i pokuali da ponovo stvore formaciju. U optoj zbrci bilo
je nemogue ak i nagaati koja strana nadvladava.
Toliko se unela u posmatranje da nije ni ula viku iza sebe; trgla se tek kada je neka bradata
prilika zgrabila uzde njenog konja; grupa Saksonaca pobegla je iz glavne bitke i odluila da za
besktvo iskoristi konje iz komore. Spasla ju je tvrdoglavost njenog konja, i njegovi otri, uti zubi.
Ratnik je zakljuio da je konj opasniji od jahaa, pa se povukao. To je bila kobna greka, jer mu je
Vivijen, obuzeta besom, zarila bode u vrat. Dok je padao, sopstvenom teinom je stvorio ogrmnu
ranu.

Ka njima je jurio jo neko. Vivijen zgrabi grivu dok se konj propinjao i ritao. Ispustila je uzde,
ali to nije ni bilo bitno, jer se slagala sa odlukom svog konja da bei. Kada se konano zaustavio,
zadihan i oznojen, dovoljno se pribrala da ponovo razmisli. U ruci je jo drala okrvavljeni bode.
Stresla se i zamahnula da ga baci; ali onda se predomislila.
Imala je krv, neto to pripada neprijatelju, a bode joj je dao sam Vortimer, jer imao ga je od
detinjstva. Ona se osvrte ka sada dalekom boju, poloi krvavu otricu preko dlanova i poe da peva
aroliju.
Prizivala je otre maeve Britanaca, neka kao ovaj bode ubijaju neprijatelje; prizivala je krv
Saksonaca da se proliva kao to se prolila krv njenog napadaa. Prizivala je duhove zemlje, da bi se
trava zaplitala oko nogu napadaa, da bi ih vazduh guio u grlu, da bi ih voda davila i da bi im
plamen u trbuhu zgasnuo, kako vie ne bi imali volje da se bore.
Nije znala ta peva, jer je zapala u trans, i duh joj je lebdeo ko gavran nad bojnim poljem. Videla
je Vortimera kako se probija ka krupnom Saksoncu sa zlatnom trakom na elu i kosom upletenom u
kike, koji je mahao ogromnom ratnom sekirom kao da je igraka. Ona vrisnu, prelete preko
Vortimerove glave i obrui se na njegovog neprijatelja.
Taj mora da je bio osetljiviji od ostalih, ili je moda zaista projektovala deo sebe u bitku, jer se
trgao, promaio, a u njegovom pogledu krvoednost ustupi mesto sumnji.
"Osuen si, poginue, bei!" kriknu ona. Tri puta mu je obletela oko glave, a onda poe ka
moru.
Vortimer se obrui na njega. Razmenjivali su udarce, ali veliki Saksonac uglavnom se samo
branio. Konjanik skrete, zamahnuvi maem. Sekira mu polete u susret i doeka udarac, a potom
skrete, dokai pancir na Vortimerovoj nozi i zari se konju u bok. ivotinja strano znajita i zatetura
se; sledeeg trenutka pade, prikljetivi Vortimera u blatu, ali umesto da iskoristi steenu prednost,
varvarin povika neto na svom jeziku i poe da tri ka vodi.
Na obali je bilo nasukano desetak saksonskih laa. Kada videe vou da se povlai, ostali ratnici
pooe za njim. Jedan brod je brzo bio napunjen i porinut; oni koji nisu stigli do njega na vreme
bespomono su pljuskali po vodi. Britanci se stutie na njih, urlajui kao vukovi, i voda postade
crvena. Drugi brod, gotovo pretovaren, poe polako da se odvaja od obale. Saksonski voa stajao je
pred treim, sam odbijajui napadae dok su njegovi ratnici hitali kraj njega. Brod se pokrete, i
vojnici zagrajae i povukoe vou na palubu.
Samo su tri saksonska broda pobegla sa bojita, a aica vojnika uspela je da prepliva kanal do
druge obale. Meu onima koji su ostali, britanski ratnici su njeli krvavu etvu. Vivijen je lebdela
nd vodom, gledajui kako skidaju konja sa tela svog zapovednika, i videla je Vortimera
uspravljenog na noge, kako mu se na licu iznurenost smenjuje sa oduevljenjem kada je shvatio da
je pobedio.
Kada se Vivijen pribrala, leala je na zemlji. Konj je mirno trpkao travu kraj nje. Trgla se, jer
sve ju je bolelo ba kao da se borila i telom, a ne samo duhom; uspela je da ustane, zarije bode u
zemlju kako bi obrisala krv, a potom ga je vratila u kanije. Tiho mrmljajui umirenja, poto je konj
poeo sumnjiavo da je gleda, uspela je da uhvati uzde i da ponovo uzjae.
Meu malobrojnim stvarima koje je ponela iz Durovernuma bila je i torbica sa isceliteljskom
opremom, jer znala je da e joj posle bitke biti i te kako potrebna. Vortimer je sigurno povreen
kada je konj pao na njega. urei da ga nae, ona potera konja niz brdo.
Kada ih je stigla, pobednici su ve uli u tvravu Rutupije. Vortimer je bio toliko zauzet
izdavanjem nareenja da nije uspevala da mu se priblii, i zato je poela da pomae drugima,
mnogo tee ranjenim od njega.
inilo joj se da je i sGm vazduh pun oseanja istorije. Hengest nije tek tako odabrao Tanatus za
svoje uporite. To je bio ulaz u Britaniju. Sama Rutupija bile je podignuta na temeljima male
tvrave, sagraene kada se Cezar tek iskrcao na ovim obalama. Neko vreme tu se nalazila glavna
britanska luka, i svetionik je bio podignut na ruevinama spomenika koji je nekada davno podignut
u tu ast. Ono malo trgovine to je jo opstajalo sada je ilo preko Klauzentuma i Dubrisa, ali zidovi

i opkopi Rutupije obnovljeni su u prolom veku, kada su i sve ostale tvrave na Saksonskoj obali
bile ojaane, i jo su bili u odlinom stanju.
Ve je pala no kada se Vortimer konano smirio, pa je Vivijen mogla da mu se priblii. Skinuo
je oklop, ali ranu nije ni pogledao. Neko je u tvravi naao vinski podrum, i britanski zapovednici
ve su poeli da nazdravljaju pobedi.
"Jeste li videli kako su beali? Plakali su kao ene, to i jesu, i davili su se u pokuaju da se
popnu u lae..."
"Da, ali ubili su previe naih valjanih momaka", ree neko drugi. "Spevaemo im pesmu, eto ta
emo, da se ovaj dan zapamti!"
Vivijen se namrti. Ve je saznala da je Vortimer izgubio dvanaest visokih i jo vie niih
oficira. Moda mu je zato lice, okrenuto vatri, bilo tako mrano. Ipak, sGm Hengest je pobegao i
prepustio mu pobedu. To je bio znaajan uspeh. Ona mu tiho prie i stade mu kraj ramena.
"Gospodar se postarao za sve ostale. Vreme je da se i njegova rana previje."
"Ma, to je samo ogrebotina - ima mnogo teih ranjenika."
Nije se zaudila to je nije poznao, jer svetlo je bilo slabo, a sigurno nije delovala upadljivo u
batovanskoj tunici i pantalonama, prljava i poprskana krvlju ranjenika.
"Oni su ve previjeni. Sada je red na zapovednika. Daj da vidim." Kleknula je pred njega,
pognuvi oianu glavu, i poloila mu ruku na koleno.
Moda je njegovo telo prepoznalo dodir, jer se ukoi, zbunjeno se mrtei.
"Tako si mlad - ima li dovoljno iskustva da..." on prekide kada je podigla lice i nasmeila mu
se.
"Zar sumnja u moje iskustvo... gospodaru?"
"Blagi Boe! Vivijen!" Trgao se kada je poela da pregleda runu zasektinu na butini.
"Blaga Boginjo, svakako!" Ustala je i vie se nije smejala. "U Njeno ime ti kaem: ako ne nae
zasebnu sobu gde u moi na miru da ti obradim ranu, skinuu ti pantalone ovde, pred svima."
"Ima drugih stvari koje bih radije radio s tobom u toj zasebnoj sobi... ali neka bude po tvome",
odvrati on poluglasno, kao to je i ona govorila. "Imam i ja tebi poneto da kaem." Iskrivio je lice
kada je ustao, jer rana se ohladila, ali uspeo je da ne hramlje dok ju je vodio u odaje tribuna, koji je
ostao meu poginulima.
Vivijen je paljivo natopila tkaninu pantalona, kako bi se osuena krv dovoljno rastvorila da bi
ih svukla, a onda je poela da isti ranu. Vortimer je leao na boku, trudei se da zaboravi bol od
njenog staranja u velianstvenoj analizi svih razloga zbog kojih nije smela da poe za njim. Da mu
je vojnik, pomislila je, morala bi da bude uasnuta. No, dovoljno dugo je ivela sa majkom i razvila
je odlinu odbranu od gunanja koje je, u njenom sluaju, bilo toliko mentalno mono da je zasta
moglo da uniti volju, dok same rei nisu imale mnogo uticaja na nju. Pogotovo kada iza njih ne
stoji bes, nego ljubav.
"Zaista, da sam ti ena, mogao si mi narediti da ostanem kod kue", konano ree ona. "Zar nije
bolje ovako? Malo ko je u prilici da ga neguje svetenica Avalona."
Sama rana nije bila preterano ozbiljna, ali bilo je nezgodno to je konj pao ba na tu stranu, i
trebalo je izvaditi mnogo prljavtine koja je pri tom dospela unutra. On je i dalje gunao.
"I odsekla si tu divnu kosu!" zavrio je kada je ona spustila platno za pranje.
"Da sam je ostavila, ne bih mogla da proem kao deko", odvrati ona. "Ti si Rimljanin; zar ti se
ne sviam ovakva?"
"To su Grci voleli de..." on ljupko porumene. "Nadam se da sam ti ve pokazao ta se meni
dopada..."
Ona mu se nasmei i dodade mu komad koe. "Zagrizi ovo - sipau ti vino na ranu." Trgao se od
vrelog dodira alkohola, i elo mu orosie grake znoja. "Grizi i dalje, dok budem ila ranu. Imae
zanimljiv oiljak..."
Kada je zavrila, on je bio bled i drhtao je, ali nije dao ni glasa od sebe. Ona mu obujmi lice
dlanovima i poljubi ga, i nije ga pustila sve dok mu se koa nije ugrejala. Potom ga je neno celog
oprala i obukla mu istu tuniku. Kada je Enije Klaudijanus doao da ga potrai, Vortimer je ve
spavao, a ona je meu stvarima poginulog tribuna nala tuniku dovoljno dugaku da joj poslui kao

haljina, i iskoristila je ostatak vode da se i sama upristoji do stanja kada e svi moi da je poznaju i
prihvate njeno nareenje da princa niko ne sme da uznemirava.
Bitka kod Rutiupije skupo ih je kotala, ali nesumnjivo je predstavljala pobedu. ak ni mrani
posao brojanja mrtvih i njihovog sahranjivanja nije im pokvario oduevljenje. Hengest je bio oteran
- ne samo sa kopna, nego i iz Britanije. Njegove tri lae pobegle su preko mora - u Germaniju ili u
germanski pakao, Britancima je bilo potpuno svejedno. Kuda god je otiao, najverovatnije e tamo i
ostati, jer posle takvog poraza, gde e nai ljude dovoljno glupe da pou za njim?
"Znai, gotovo je? Pobedili smo?" Vivijen je u neverici odmahivala glavom. Saksonci su tako
dugo bili pretnja.
Vortimer je uzdahnuo i promekoljio se na klupi, jer noga ga je jo bolela. "Pobedili smo
Hengesta, a on nam je bio najopasniji protivnik. Ali u Germaniji se varvari mnoe kao crvi na
leini, i jo su gladni. Jednog dana e doi ponovo, a ako i ne dou, jo imamo Pikte i Irce. Nije
gotovo, malena, ali izborili smo se za predah." On pokaza ka sveim grobovima. "Njihova krv dala
nam je vremena za obnovu. Na zapadu i jugu jo ima bogatstva. Sada e nam sigurno pomoi!"
Ona ga radoznalo pogleda. "ta tano namerava?"
"Hou da poem kod Ambrozija. Tako mi svih bogova, spasao sam Britaniju - sada e i on i moj
otac morati da me sasluaju. Mogu da se mimo obojice proglasim za cara, ali ne elim da jo vie
podelim zemlju. Ipak, sada imam na osnovu ega da pregovaram. Moj otac je star. Ako obeam
Ambroziju da u ga podrati kada otac umre, moda e me podrati sada."
Vivijen mu se osmehnu, uzbuena njegovom vizijom. inilo joj se da je sve to se desilo posle
nihovog spajanja u Plesu Divova bila sudbina, i konano je razumela ta ju je navelo na to da poe
sa njim. ula je da je Karausije, prvi koji se proglasio vladarem Britanije, bio oenjen enom sa
Avalona. ta bi bilo prikladnije za Spasioca Britanije do da ima uz sebe svetenicu, koja e ga
savetovati i tititi?
Vortimer joj je ponudio za putovanje drugog konja, ali Vivijen je zavolela svojeglavu ragu i nije
elela da se rastaje od nje. Uprkos neravnomernom hodu, inilo joj se da jae udobnije na svom
matorom konju nego on na svom divnom sivom pastuvu. Zahtevala je da ostanu u Rutupiji dok mu
se rana ne zaceli, ali on je bio uveren da mora da se sastane sa Ambrozijem odmah, dok jo itava
Britanija odzvanja od vesti o njegovoj pobedi.
Boravak u Londiniumu pokvario im je duboki jaz to se pojavio izmeu Vortimera i njegovog
oca, koji je, poto se pripremio da pozdravi sina kao naslednika, bio razumljivo pogoen kada je
saznao za Vortimerovu nameru da, kako se otac izrazio, odbaci svoju pobedu. Vivijeni se inilo da
bi Vortigern i njena majka mogli lako da se ale jedno drugom na neposlunu decu, ali nije mu to i
rekla. Voritmer je jo vie patio zato to je razumeo oevo gledite. esto je govorio koliko se
Vortigern trudio da popravi greku koju je poinio pozvavi Saksonce u Britaniju. Iako je bio
svestan oevih mana, duboko ga je potovao, i bolelo ga je to su se sukobili. Kada su konano
krenuli ka Kalevi, bio je bled i utljiv.
No, tek kad su stigli u srazmernu udobnost Kaleve, Vivijen je saznala da ga ne mui samo
duevni bol. Kada su se svukli za kupanje, videla je da mu je tkivo oko rane pocrvenelo i oteklo.
Tvrdio je da ga ne boli, a ona je tvrdila da lae, i naterala ga je da pristane na leenje vrelim
oblozima.
Te noi mu je, izgleda, bilo mnogo lake, i kada su poli u krevet, priao joj je prvi put posle
bitke.
"Ne bismo smeli", apnula je kada ju je je poljubio u grlo. "Bolee te..."
"Neu ni primetiti..." njegove usne joj dodirnue grudi, i ona tiho jeknu.
"Ne verujem ti", rekla je drhtavim glasom, zapanjena saznanjem koliko se navikla na voenje
ljubavi sa njim i koliko joj je to nedostajalo.
"Onda emo morati da se snalazimo..." On se podie na lakat, a potom se prui na lea, ali i
dalje ju je mazio jednom rukom. "Tako si siuna - ako si mogla da jae onu kljusinu itavim
putem, svakako e moi da jae i na meni!"

Vivijen je osetila da crveni ak i u mraku, ali njegova ruka budila je u njoj elju kojoj nije mogla
da se odupre. Ubrzo je strast voenja ljubavi prevazila njihovu kontrolu. Bilo je kao onaj prvi put,
kada je njihovo spajanje postalo kanal za moi daleko iznad ljudskih, i te noi je spavaa soba u
Kalevi takoe bila sveto tle.
"Oh, Vivijen..." apnu on kada se oreol raziao i kada su poeli da se ponovo priseaju kako su
ipak obini ljudi. "Tako te volim. Nemoj me ostaviti, najdraa. Nemoj me pustiti da odem..."
"Nikada", silovito ree ona, poljubivi ga jo jednom. I tek se mnogo kasnije upitala zato mu
nije rekla da i ona njega voli.
Ujutro su krenuli ka Glevumu, ali oko podneva, drugog dana putovanja, Vortimera uhvati
groznica. Odbio je da se zaustave, i nije joj dao ni da mu pogleda ranu. Kako je popodne odmicalo,
i ljudi iz pratnje su poeli da se brinu, a kada je naredila da skrenu ka Kunetiji umesto da pou
severnim ogrankom puta, niko se nije bunio.
Te noi njegova noga bila je vrela i veoma tvrda. Vivijeni je bilo jasno da je, uprkos nezi, unutra
svakako ostalo jo prljavtine; poto ju je dobro oprala, rasekla je konce, i iz rane pokulja gnoj.
Smetaj u Kunetiji bio je skroman, ali uinila je sve to je mogla da Vortimeru bude to udobnije.
Ipak, nemirno je spavao, kao i ona, zabirnuta oko toga koliko e joj trajati zalihe trava i ta da uini
kada joj nestanu.
Jainu Vortimerovih bolova shvatila je tek kada nije odbio da ostanu jo jedan dan. Iz rane se jo
cedio gnoj, i mada se stanje nije poboljavalo, barem se nije ni pogoravalo. Sledeeg jutra ona sede
kraj njegove postelje i uze ga za ruku.
"Ne moe da jae, a u takvom si stanju da ne moe stii do Glevuma", ozbiljno ree ona. "A
ovo nije dobro mesto za leenje. Ali nismo daleko od Avalona. Oni imaju ogromne koliine
lekovitog bilja, i mnogo su vetiji u vidanju od mene. Ako bi pustio da napravimo konjsku nosiljku
i prenesemo te na Avalon, sigurna sam da bi te oni izleili."
On joj je dugo gledao u oi. "Kada smo otili u Ples Divova", konano je rekao, "znao sam da e
jedno od nas biti rtvovano. ini mi se da sam ranije ve umirao za Britaniju." Nasmeio se na
njeno uzbunjeno lice. "Neka bude po tvome. Oduvek sam eleo da se vratim u Avalon..."
Posle dva dana putovanja stigli su u Sorviodunum. Vivijeni je bilo zlo od pomisli koliko su blizu
onog kruga od kamenja gde je poeo njen ivot sa Vortimerom, ali poslednja tri dana ve je bila
bolesna od straha. Znala je da mu truckanje nosiljke svakako nanosi bol, ali sva njena vetina jedva
je uspevala da spreava napredovanje infekcije. Voritmer je bio snaan ovek; ako stignu do
Avalona, tamo e ga svakako izleiti. I tako su nastavili dalje, i ubrzo po izlasku iz grada skrenuli
su na drevnu stazu koja je vodila na zapad, preko bregova.
Druge noi ulogorili su se na vrhu brda, nedaleko od puta. Brdo je bilo gusto obraslo ikarom, ali
dok je tragala za drvima za loenje, Vivijen je shvatila da je vrh nekada bio izravnat i okruen
jarcima i zemljanim zidovima, inei tvravu kakve su se gradile u drevna vremena. Nije nita rekla
- poznavala je ini kojima e umiriti ovdanje duhove, i nije elela da uzbunjuje mukarce.
Ionako su bili uznemireni, jer dok nje nije bilo, Vortimer je zapao u bunilo i mrmljao je neto o
bitkama. Mislili su da se prisea bitke kod Rutupije, gde je bio ranjen, ali kada je oslunula, ula je
druga imena - pominjao je Brigante, oca Pavla, Gesoriakum i Maksimijana.
Pod svetlou vatre videla je koliko je smrao za tih par dana, i kada mu je otkrila butinu,
zgrozila se od jasnih crnih pruga koje su se od rane irile ka slabinama. Ali oistila ju je i previla
kao i obino i nije niim pomenula svoj strah.
Te noi dugo je ostala budna, hladei Vortimerovo vrelo telo sveom izvorskom vodom. Da je
voda bila iz svetog kladenca, moda bi ga izleila. Nehotice je zaspala, jo drei krpu.
Probudio ju je Vortimerov krik. Sedeo je i buncao o kopljima i neprijateljima na kapiji, ali ovog
puta govorio je drevnim narejem koje koristi narod iz movare. Uplaena, poela je da ga doziva,
prvo tim jezikom, a onda svojim. Tek tada mu se u pogled vratila svest, i sruio se nazad u ebad,
teko diui. Vivijen dodade nova drva na ar, i plamen se ponovo javi.

"Video sam ih..." aputao je on. "Obojene ljude sa zlatnim ogrlicama i bronzanim kopljima.
Liili su na tebe..."
"Da", tiho ree ona. "Ovo je mesto drevnih."
On je pogleda, obuzet strahom. "Kau da sa ovakvih mesta mogu da te odnesu vile."
"Volela bih da mogu. Tako bismo mnogo bre stigli u Avalon."
Vortimer sklopi oi. "Mislim da neu stii donde. Vrati me u Kantijum, Vivijen. Ako me
sahrani na obali gde sam dobio bitku, moi u da je uvam, i Saksonci se vie nikada nee tamo
naseliti, ma koju drugu britansku luku zauzeli. Hoe li mi to obeati, mila?"
"Ali nee umreti, ne moe umreti!" panino povika ona, steui ga za ruku. Ali ruka mu je bila
vrela i toliko mrava da je oseala sve kosti u njoj.
"Ti si Boginja... ali ni ti ne bi bila toliko okrutna da me dri u ivotu sa tolikim bolom..."
Vivijen je zurila u njega, seajui se onog prvog obreda. Gospa mu je podarila pobedu, a sada,
kako je i obeala, prihvata njegovu rtvu. A Vivijen, kao svetenica Boginje, bila je sredstvo kojim
je to obeanje dato. elela je da pomogne Vortimeru i da pobegne od magije za koju je roena; a
jedino je uspela da ga dovede do ove samotne smrti, u brdima koja pohode duhovi drevnih ratnika.
"Izdala sam te..." apnu ona, "ali nisam tako htela..." Uhvatila ga je za doruje i osetila kako mu
se puls nepravilno menja.
Vortimer otvori oi, potamnele od bola. "Zar je onda sve bilo uzalud? Je li svo ono ubijanje bilo
bemsisleno? Dri me, Vivijen, inae u ponovo poludeti. Daj mi da makar umrem priseban!"
Smesta je shvatila da joj se obraa kao svetenici, i da e ga, ako sada ne uspe, zaista izdati.
Videla je kako ivot u njemu trne kao plamen. Iako je elela da mu se baci na grudi, nariui, ona
samo klimnu glavom i primora sebe da se seti lekcija za koje se nadala da nikada nee biti
zadovoljna to ih je zapamtila.
Uzela ga je za ruke i zagledala mu se u oi, dok nisu poeli da diu kao jedno. "Budi miran..."
aputala je. "Sve e biti dobro. Kad god izdahne, izdahnue bol..." Njegova energija se smirivala,
ali bila je mala, tako mala. Neko vreme su utke sedeli: potom on rairi oi.
"Nema bola... kraljice moja..." Uperio je pogled u nju, ali Vivijen je znala da ne vidi nju. "Neka
bogovi bdiju nad tobom... dok se ne sretnemo... ponovo."
Njene usne automatski poee da se kreu u melodiji koju je pevala nekada, u Atlantidi, pri smrti
kralja. Ovog puta sam barem tu da ti olakam prelazak! govorila je u sebi, a onda se upitala iz koga
prethodnog ivota joj je dola ta misao. Osetila je da joj on stee prste. Potom ju je pustio i ispustio
poslednji uzdah, kao da je, poto se beskrajno dugo borio, konano, mimo svake nade, doekao
pobedu.
23.
"Jedan je za Boginju, koja je sve..." Igrenin osmeh blistao je kao sunce. Prola je etva, i godina
je tekla ka Samenu, ali ovde, na obali jezera, svetlo je bilo zaslepljujue jako, jer odbijalo se od
talasia i od njene blistave kose.
"Tako je, lepa moja", ree Talesin, gledajui je. "A ume li da mi kae ta je dva?" Iza plavih
voda, kopno je dozrevalo u svim bojama jeseni pod bledim nebom.
"Dva je... neto, ono u ta s Ona pretvara, kao Gospodar i Gospa, ili Svetlost i Tama."
"To je vrlo dobro, Igrena!" On je zagrli. Barem je ovo dete smeo da voli.
On potrai pogledom onu drugu ker, koja je hodala obalom, pognute podiane glave,
povremeno zastajui da pogleda ka Straarskom brdu gde su sahranili Vortimera. Prola su ve dva
meseca otkako ju je narod movare naao sa njegovim telom na staroj brdskoj tvravi i dovezao ih
u Avalon, a ona je jo alila. Preklinjala ih je da joj dozvole da ga vrati u Rutupiju, ali to je bilo
suvie opasno, poto su tom obalom jo lutali ostaci saksonskih bandi. Je li joj zato lice toliko
smralo? Zaudo, mravost se nije videla i na telu. Kada se okrenula, njena prilika ocrta se na
pozadini tamne vode, i on vide ljupki oblik njenih grudi...
"A tri je kada Dvoje dobiju bebu!" pobedonosno uzviknu Igrena.

Talesin duboko uzdahnu. Vivijen, koja je oduvek imala grudi ravne gotovo kao u deaka, sada je
imala telo ene. Zato im nije rekla da nosi dete?
"Jesam dobro rekla?" Igrena ga je nestrpljivo cimala za rukav.
"Potpuno..." Sa pet godina, bila je bistirja od bilo kog drugog petogodinjeg deteta koje je ikada
video, ali u poslednje vreme izgledalo je da su joj pohvale vanije nego ranije.
"Hoe li kazati mami, molim te? Hoe li ona biti zadovoljna?" Rei su se jasno pronosile kroz
vazduh bez vetra, i Vivijen se okrete. Pogled joj se sreo sa Talesinovim, i video je kako se tuga u
njenim oima pretvara u bes, kao da se sea svog detinjstva. Potom joj pogled postade nean, i ona
pohita da im prie i zagrli dete.
"Ja sam zadovoljna, Igrena. Kada sam bila tolika kao ti, nisam znala ni pola svega toga!"
To ba i nije istina, pomisli bard, ali kada je Vivijeni bilo est godina, otila je kod Netena.
Potom je poela da zaboravlja, i kada se vratila u Avalon, sve je morala da ui iz poetka.
"Sad moe da tri po obali i skuplja kamenie." Talesin se sae da poljubi dete. "Ali nemoj
ii daleko i ne ulazi u vodu."
"Nikakvo udo to je Igrena zbunjena", ree Vivijen, gledajui za njom. U ovo doba godine nije
bilo mnogo opasnosti; nivo jezera je opao jer davno nije bilo kie, pa se gotovo moglo prei i
peice. "Ana vie nema vremena za nju, zar ne? Seam se kako mi je bilo kada je poela da mi
okree lea..."
Talesin odmahnu glavom od gorine u njenom glasu. "Ali bila je tako puna ljubavi dok je Igrena
bila beba..."
"Kau da ima takvih ena. Uivaju u trudnoi i oboavaju decu dok su mala, ali kao da ne znaju
ta da rade sa njima kada ponu da misle svojom glavom."
"Mudro reeno", odvrati on, prihvatajui njeno opaanje. "Siguran sam da ti, sa svojim detetom,
nee ponoviti takvu greku..."
Vivijen se naglo ispravi, i toliko je prebledela da se uplaio da e pasti. "Moje dete?" Ona
nagonski posegnu rukom da zatiti trbuh.
"Rodie ga, ini mi se, oko Beltana - mila moja, pa svakako si znala!" Ne, nije znala. Talesin ju
je gledao kako crveni i bledi, i to mu je bilo jasno. Brzo ju je stegao za ruku. "Hajde, pa to je razlog
za radost! Pretpostavljam da je Vortimerovo?"
Vivijen klimnu glavom, ali sada je plakala - prvi put, shvati on, otkako je donela kui mrtvo telo
svog voljenog.
Na Samen, kada se mrtvi vraaju da se goste sa ivima i kada se zavrava pola godine vladavine
Boginje i njena vlast prenosi na Boga, narod Britanije iao je u procesijama od sela do sela,
pevajui i pleui u kostimima od slame. Narod iz movare putovao je u amcima sa bakljama, ija
se svetlost prostirala preko vode kao teni plamen. Na hrianskom ostrvu, monasi su pevali da
odagnaju zle sile koje su hodile zemljom u toj noi, kada se otvaraju vrata izmeu svetova.
Povremeno bi neki bezazleni monah, hitajui izmeu crkve i svoje elije, video svetlost na vodi,
kako ulazi u maglu i nestaje. Oni koji bi to videli nisu smeli o tome da govore. No, za narod iz
movare to je bilo vreme radosti: u ovoj noi, kao i na vee Beltana, oni su dovravali svoj ciklus na
ostrvu Avalon.
Gospa od Jezera je sedela na prestolu od preplerenih grana, pokrivenih belom konjskom koom,
zagledana u vatru koju su zapalili na velikoj livadi ispod svetog kladenca. Uskoro e pono, i svi su
plesali; zemlja je tutnjala od udara bosih nogu i lupe bubnjeva. Imala je na grudima belu kobilu, a
izmeu obrva polumesec Boginje, i to je bilo sve od ukrasa. Ove noi ona je za sve bila svetenica
Velike Majke.
Nije jo bilo vreme za gozbu, ali vresovo pivo naveliko se toilo. U njemu je bilo vrlo malo
alkohola, mada bi se, od dovoljne koliine, pojavila prijatna vrtoglavica; no, Ana je pila samo
izvorsku vodu iz roga okovanog srebrom. Kao i ukrasi na njoj, rog je bio veoma star. Moda ju je

ritam bubnjanja golicao po tabanima, pa je zato elela da se smeje. Dok je gledala svoju ker kako
blista lepotom rane trudnoe, oseala se prastara, ali noas je ponovo bila mlada.
Pogledala je ka vrhu Tora, gde su baklje treperile pod tamnim nebom kao vilinska svetla. To su,
u neku ruku, i bile, jer reeno je da duh onih koji niti su izili izvan krugova sveta niti su ponovo
roeni mogu neko vreme da obitavaju u Vilinskoj zemlji. U ovoj noi svetenici i svetenice
Avalona daju rtvu svojim telom, putajui drevne duhove da ih ispune, kako bi mogli da se vesele
sa ivima, a oni koji bi se u bilo koje drugo vreme jednako plaili i duhova i vilinskog naroda sada
su ih rado primali.
Vivijen je takoe gledala Tor, toliko napeto da se njena majka uznemirila. Zar misli da e joj se
vratiti ljubavnik? Ana bi je lako razuverila - godinu i jedan dan mrtvi ostaju u Letozemlji, da bi im
se iscelila dua. ak i previe tuge moe da im naudi, i stoga se ne smeju prizivati nazad dok ne
protekne odreeno vreme. Ali dua koja je u svetu ostavila nedovreni posao mogla bi da lebdi u
blizini. Da li Vivijen mui tuga, ili krivica to je neto ostalo nedovreno?
Neko baci jo drva na vatru, i Ana poe pogledom za eksplozijom iskri, sve dok se nisu izgubile
meu hladnim svetlima na nebu. Bliila se pono, a sa njom i njeno iekivanje. Utom sa kladenca
dopre treperavi uzvik uvarke, probivi se kroz vrevu plesa. Baklje su se kretale, vijugajui niz Put
Procesije oko Tora. Bubnjari podigoe ruke i rairi se tiina, nalik na aroliju.
Potom bubnjanje ponovo poe, sada vrlo tiho, nalik na uporne otkucaje srca koji su treperili i u
telu i u zemlji. Ljudi su se povlaili, unuvi kraj hrane koju su doneli za gozbu, a avetinjska
procesija se pribliavala. Lica svetenika bila su obojena belo, a po telu su nosili iscrtane znake koji
su bili drevni i kada su svetenici Atlantide doli preko mora na ovo ostrvo, jer ovo je bila veoma
stara magija. Ana nije meu njima prepoznala Talesina, mada je bilo teko da se sasvim uveri. Niko
nije unapred znao ko e biti kockom odabran za Rogatog, ali osetila je da joj se puls ubrzava od
iekivanja.
Preci pooe oko vatre, u korak. Ljudi poee da uzvikuju imena, i pri svakom imenu neko
bezlino belo lice bi se izmenilo, preuzimajui linost. Sada jedna starija ena radosno kriknu, a
jedan od plesaa, hramljui i mrmljajui kao starac, napusti kolonu i sede kraj nje. Devojka, moda
njihova ker, klee pred njega, gladei svoj trbuh kao da ga moli da se ponovo otelotvori u njenoj
materici.
Jedan po jedan, preci su se pridruivali gozbi. Vivijen, koja ih je posmatrala sa oajnikom
nadom u oima, okrete lice, plaui. Ana odmahnu glavom. Moda e sledee godine, ako Vivijen
to bude zaista elela, moi da vidi Vortimera i da mu pokae njihovo dete.
Ana stee usne. Ona je svoju prvu bebu rodila mnogo mlaa, ali i dalje joj se inilo da nije
pravedno to joj je ker trudna. Kod Plesa Divova oseala se prastara; mesenice su joj potpuno
izostale nekoliko meseci i ve je bila spremna da se proglasi za Smrt. No, potom su se vratile. Ana
je sada smatrala da su bile prestale zbog brige. Jo je bila plodna.
ena iz movare klee pred nju sa tanjirom, nudei joj komadie govedine, jo zadimljene od
vatre. Ani zakra stomak, jer je zbog obreda postila, ali samo mahnu rukom da ih ne eli. Gozba je
oko nje trajala i trajala. Neki preci, zadovoljeni, napustili su tela koja su ih primila, i svetenici su se
povlaili da operu boju sa sebe i pojedu neto. Ana oseti kako joj koa bridi i znala je da se
zvezdane plime okreu. Uskoro e se otvoriti putevi izmeu prolosti i budunosti, povezujui
svetove.
Iz torbice o pojasu ona izvadi tri siune peurke, koje joj je donela ena-mudrac iz Heronovog
plemena. Jo su bile jedre i svee; usta joj se skupie od gorkog ukusa, ali paljivo ih je vakala.
Ve je polako zapadala u stanje vrtoglavice kada joj prie Nektan, klanjajui se.
"Vreme je; kladenac eka. Hajde da vidimo kakvu nam sudbinu pokazuje..."
Ana ustade i malo se zanjiha, smeei se zbog amora nestrpljenja i radoznalosti koji se proneo
kroz okupljene; stari druid brzo je pridra. Potom pooe uz brdo. Jezero Ogledala bilo je potpuno
mirno pod svetlou zvezda, i u njemu se nalazila obrnuta slika Lovca Svetova, koji je kroio
njegovim dubinama isto kao i po nebu. Odrazi vatre vrtoglavo su poigravali po povrini. Vrhovna
svetenica mahnu da se baklje sklone, i ljudi nemo zauzee mesta oko jezerca.

Vivijen prie da pogleda u vodu, kao i svakog Samena od one prve vizije u jezercu, ali Ana je
zgrabi za ruku.
"Glupao, ne moe da Vidi dok nosi dete!"
To nije bilo sasvim tano - bilo je samo teko, jer je trudna ena mnogo vre vezana za svoje
telo nego inae, a kanalisana energija moe da bude opasna po bebu. No, dok se gurala kraj keri,
Ana je znala da je nije zato spreila.
Zatreptala je, pustivi oi da jo trenutak normalno gledaju. Vreme je da im svima pokae da je
ona jo Vrhovna svetenica Avalona.
Na ivici jezerca bila je postavljena ovija koa. Nektan joj je pomogao da klekne, i Ana vrlo
polako, poto su sada peurke razvile punu snagu, dohvati hladnu kamenu ivicu. Disciplina i dugo
iskustvo smesta joj ukoie miie u mestu. Dugaka kosa padala joj je sa obe strane lica,
zaklanjajui boni vid. Zurila je nanie, u tamu, i oi joj izioe iz ie. Jedan duboki udah ju je
umirio; pri sledeem se sva stresla; pri treem, njena svest, osloboena, poe da lebdi.
Talasii u jezeru postadoe bregovi i doline. Izukrtani zraci svetlosti osvetljavali su itavu
zemlju. U ovoj noi zraci su pulsirali od duhova koji su hitali ka treperavim vatrama Samena.
"Bela Kobilo, molim te, govori nam." Nektanov glas dopro je odnekud iz sveta koji je ostavila za
sobom. "Kai nam ta vidi."
"Zemlja je u miru i putevi su otvoreni; mrtvi se vraaju svojim kuama..."
"A naredna godina? Hoe li kie i sunce blagosloviti nae njive?"
Ani se oi ispunie sivilom i ona se zakalja kao da se davi. "Napunite ambare i popravite kue,
jer dolazi vlana zima, i poplave e zahvatiti sve ravnice Britanije..." Negde u onom drugom svetu
ljudi su alosno mrmljali, ali Vid je hitao dalje. "U prolee vidim oluje, i reke koje se izlivaju preko
obala. Bie vam ovo teka godina, i slaba etva..."
Potom nastupi pauza. Ana je lebdela na mestu izvan vremena, gledajui are u duginim bojama
kako nastaju i nestaju.
"Ali hoemo li imati mir?" Nektanov glas pozva je natrag u svet. "Hoe li Britanija biti bezbedna
od ljudi?"
Ona se zatrese od iznenadnog smeha. "Ljudi ive i u ovoj zemlji - kako moe da bude bezbedna
od njih?"
Utom se javi novi glas, glas njene keri. "Hoe li se Saksonci vratiti?"
Prizor se spiralno izvi, vrtoglavo, pokazavi joj sivo more i zemlje iza njega, gde su se smee
poplavne vode irile po njivama u ravnici. Ana pokrete usne, ali, obuzeta vizijom, nije ula svoj
glas. Videla je udavljene ljude i stoku, i etvu jo goru od one koju je prorekla Britaniji. Prolazile su
nove godine, jednako vlane, mada ne i toliko hladne. Posle nekog vremena, ljudi poee da
rastavljaju svoje kue i da od te grae prave ratne brodove. Videla je okupljanje vojski, videla je
one tri lae na kojima je Hengest pobegao, stotinu puta umnoene.
"Ne..." ula je sebe kako porie viziju, ali nije mogla da pobegne. "Ne elim da..."
"ta vidi?" Vivijenin glas bio je neumoljiv.
"Pet zima je prolo, i Saksonci se okupljaju, hitajui preko mora kao divlje guske. A ima ih
mnogo - nikada ih nije bilo tako mnogo - i stiu, urlajui, na nae obale..."
Ona zajeca, elei da pobegne, da porekne znanje koje joj je nametnuto. Morala je da zaustavi
katastrofu! Dovoljno su propatili; uinie bilo ta, samo da sprei da se ovo desi...
"Ana, dovoljno je!" otro ree Nektan. "Neka vizija proe; neka je tama odnese!"
Zajecala je, a njegov glas postade blai, pozivajui je po imenu, umirujui je, vodei je kui. Na
kraju je otvorila oi i sruila se, drhtei, pravo njemu u ruke.
"Nije trebalo da postavlja takvo pitanje", ree neko.
"Stvarno?" zau se Vivijenin odgovor. "To je manje nego to je ona uinila za mene..."
Kada su ostali poli sa njenom majkom ka vatri, Vivijen je ostala kraj Jezera Ogledala. Bila je u
iskuenju da i sama pogleda u njega, ali Jezero je retko davalo dve vizije uzastopno, a u svakom
sluaju nije htela da izlae opasnosti svoje dete. Vortimerovo dete. U kakvom li e se svetu ono
roditi?

Preklinjao ju je da ga sahrani na Saksonskoj obali, ali nisu joj dozvolili da ga odnese donde. A
Vortimer ak ni u bunilu nije verovao da bi njegov duh mogao da uva vie od delia Britanije. Na
Staarskom brdu njegove moi svakako su viestruko uveane, pa moda i moe da uva sve. Ali
ako nije tako, onda ga je izdala ak i pri sahrani.
Pet godina... Ako je Ana tano videla, Vortimerova velika pobeda dala im je samo toliko
vremena da obnove Britaniju. No, Vivijen vie nije imala snage za borbu; elela je samo da se
zavue na neko toplo mesto i saeka da rodi dete.
Kada se vratila do vatre, videla je da je Ana poela da se oporavlja od transa i da ponovo sedi na
prestolu. Trebalo bi da je u krevetu, smrknuto pomisli Vivijen. Ana je delovala iznureno, ali narod
movare motao se oko nje kao roj pela, i svakog trenutka bilo joj je sve bolje. Zato joj je potrebno
dokazivanje? upita se Vivijen. Ona je matica ove konice ve vie od dvadeset godina... Ali barem
ja mogu da idem u krevet ako poelim. Niko nee ni primetiti da me nema!
Okrenula se da poe stazom kroz vonjak i zastala kao ukopana. Neko, ili Neto, stajalo je meu
drveem, na samoj granici izmeu svetlosti i tame. To je senka, pomisli ona, ali promene svetlosti
nisu je menjale. To je drvo... Ali poznavala je svako drvo u vonjaku, a tamo ne bi trebalo da bude
nijedno. Srce joj je udaralo sve jae dok je pruala ula svetenice ka tom mestu, i osetila je:
Vatra... tama... pohlepa grabljivca i uas njegove rtve...
Vivijen zacvile, i kao da ju je uo, Drugi se pomeri. Izmeu granja pojavie se razgranati rogovi,
okieni purpurnim jesenjim liem. Ispod rogovlja, vatra je poigravala na odelu od komadia koe i
na ukrasima od bakra i kostiju, a potom na miiavim nogama, jer On je iziao iz senke meu
drveem. Rogata glava se okrete; iz duboko usaenih onih duplji zapljusnu je crveni sjaj. Vivijen
se ukoi, rairivi oi, i neko drevno znanje ree joj da ne treba da bei.
Neko ju je primetio i pokazao ostalima. itav veliki skup opet utonu u tiinu. Rogati poe
napred, opasan i spretan, nosei koplje koje je poslednji put videla oslonjeno o zid kraj Grala.
Zastao je pred Vivijen, i Njegovi svetlucavi ukrasi zvecnue i umirie se.
"Da li Me se plai?" Glas mu je bio grub i hladan. Taj glas nije pipadao nikome poznatom.
"Da..." apnu ona. Vrh koplja polako poe od njenog grla ka materici.
"Nema potrebe da se plai... zasad." Koplje se spusti. On prestade da se zanima za nju i poe
dalje.
Vivijen oseti da je naputa snaga, i klonu na tlo, drhtei. Rogati je prolazio izmeu ljudi, neke ni
ne gledajui, druge dodirujui kopljem. Videla je da i snani mukarci drhte; jedna ena se
onesvestila. No, neki bi se jo vie ispravili kad bi im se On obratio, a u oima su imali borbeni sjaj.
Konano On stade pred Gospinim prestolom.
Dok je sunce sijalo visoko,
Zemlja, naa Majka, radila je mnogo;
Duom i telom neka je blaena,
Dolo je vreme da malo poiva.
"Gospo Leta", nastavi On, "doba Svetlosti se okonava. Predaj mi Svoju vlast." Vatra je sada
gotovo zgasla; njegova senka, udovino uveana zbog malog ugla, dopirala je tano do Gospinog
sedita.
Svetenica ga mirno pogleda, bleda i ponosna. "est meseci je sve to ivi uivalo u mom sjaju;
moja mo je donela plodove zemlji i stadima."
Leto vlada ponosito:
Ponjeveno sad je ito,
Voe zrelo sakupljeno,
Za zimu je sve spremljeno.
I ona je govorila obredne rei, ali govorila je kao svetenica, dok je Bie ispod maske Rogatoga
bilo neto vie. Njegov odgovor nije bio grub, nego samo neumoljiv.

Otresli su lie jesenji vetrovi,

Njive i polja pusti su, jalovi.
Poslednje sunce nikoga ne vara,
Promenila si se i postala stara.
Sve na svetu sprema se da spava,
Livade i ume i jezera plava.
Kada gladni vetar poinje da duva,
Zemlju e neko drugi da uva."
"Letina je ponjevena, tvoja deca su odrasla. Vreme je da pobedi tama, i da svetom vlada Zima."
"Neu ti ga dati..."
"Sam u ga uzeti..."
Ana je ustala, i ako i nije bila Boginja, ipak se zaogrnula velianstvenim sjajem svetenice i
izgledala je jednako visoka kao On.
"Tamni Love, hajde da se Ti i ja nagodimo..." Meu okupljenima se zau iznenaeni amor.
"Sada vlada mir, ali Videla sam da e Britaniju ponovo napasti neprijatelji. Nudim Ti sebe, sada, u
ovom svetom asu kada su nam moi jednake, kako bismo napravili dete koje e spasti Britaniju..."
On ju je na trenutak odmeravao, a onda zabaci glavu i grohotom se nasmeja.
"eno, Ja sam neizbean kao poslednjne lie na granama i poslednji dah samrtnika. Ne moe
se pogaati sa Mnom. Uzeu ono to mi daje, ali ishod toga je ve zapisan u zvezdama i ne moe
se izmeniti." On prui koplje tik ispred njenih grudi.
Kada se Rogati pokrenuo, svetlost vatre obasja Anino telo, i Vivijen sa saaljenjem vide da su
joj nekada pune dojke sada mlitave, i da joj je trbuh proaran beliastim prugama od raanja.
"Majko", uspela je da progovori kroz stegnuto grlo, "zato to ini? Ovo nije deo obreda..."
Ana je na trenutak pogleda, i Vivijen zau, kao u magli seanja, njen glas: "Nikada ne
objanjavam ono to inim..." Ana podmeljivo izvi usne i ponovo se okrete ka Rogatom Bogu.
"Prolee u Leto", ree ona i koraknu ka njemu. "Leto u Jesen - mojom moi ivot je donesen..."
Koplje se zanjiha i zari se u zemlju. "Jesen u Zimu", odvrati on, i ljudi oko njih poee lake da
diu, prepoznavi uobiajene rei, "Zima u Prolee - moja vlast odmor donee."
"Tvoj uspon je moje opadanje", nastavie oboje u glas, "sve to Ti izgubi pripae meni. Uvek
eljni, uvek se vraamo, u Velikom Plesu uvek smo Jedno..." On prui ruke i zagrli je. Kada su se
razdvojili, odea mu se pomerila i videlo se da je ispod nje vrlo muevan.
Potom Rogati podie Gospu u obe ruke i odnese je, a noni vazduh je podrhtavao od Njegovog
dubokog smeha. Sledeeg trenutka tamo gde su stajali ostalo je samo koplje, pobedonosno uspravno
pred praznim prestolom.
Nektan pogleda zapanjena lica oko sebe i nakalja se, pokuavajui da povrati ritam obreda.
Kraj je letnjeg zlatnog sjaja,
Sunce se polako sklanja;
Posle zimskog belog snega,
Vratie se snaga leta!
Sve se stvari obnavljaju,
Dok ciklusi sunca traju.
Promene su sveta mone,
Ona ini sve to hoe!
Da, ali ta je Ana htela? Vivijen se to uzalud pitala dok je gledala ka senkama u kojima je par
nestao. I ta tu moe da se uini?

Kako je godina tekla ka kratkodnevici, oseanje uasa koje je na Samen obuzelo itav Avalon
poelo je da jenjava, jer vreme je ostalo blago i vedro. Ljudi su aputali da je Gospina rtva bila
prihvaena i da su nesree koje je prorekla odloene, jer uskoro je postalo jasno da je Ana trudna.
Meu svetenicima i svetenicama mnogo se nagaalo. Bilo je sasvim uobiajeno da se deca
raaju posle sparivanja na Beltan i na Dugodnevicu, ali Samen, uprkos prizivanju predaka, nije bio
sveanost plodnosti. Neki su se smejali i govorili da nema obrednog razloga koji bi se tome
protivio, nego je samo u to doba godine potreban zaista dubok trans da paru ne bi smetalo ledeno tlo
na kome lee.
Samo je Vivijen jo brinula. Suvie jasno se seala koliko se Ana muila raajui Igrenu, a to je
bilo pre pet godina. Hoe li preiveti jo jedan proaj? Otila je toliko daleko da je predloila majci
da upotrebi bilje za koje su svetenice znale da podstie pobaaj, ali kada ju je Ana optuila da eli
svu panju za sebe i svoje dete, posvaale su se ee nego ikada, i Vivijen je otada utala.
Neto pre proslave Brige, kada bi svet trebalo da pokazuje prve znake prolea, naile su prve
oluje. Tri dana vetrovi su urlali oko krovova, gonei pred sobom oblake kao vojsku, a kada su
vetrovi uminuli, zemlja je ostala bespomona pod kiom.
Kie su se nastavile tokom veeg dela meseca Brige, a potom i Marsa, ponekad kao pljusak, a
ponekad tek kapajui, ali retko su kada mogli da vide sunce. Jezero je polako raslo iz dana u dan,
sve dok nije doprlo do najviih tragova vode, zaostalih od drevnih poplava.
Krovovi su bili natopljeni vodom, koja je nezadrivo kapala po podovima. Bilo je nemogue
sauvati suvu odeu. Vazduh je bio toliko vlaan da je mahovina rasla na kamenju ak i unutar
kamenog kruga. Oblaci su najee bili toliko niski da nije mogla da se vidi ni druga obala jezera.
Kada bi se ponekad malo podigli, sa vrha Tora videli su samo blatnjavu vodu kako se prua sve do
ua Sabrine u more. Samo su sveta ostrva jo izvirivala iznad vode, a u daljini su se nazirale udno
smanjene planine Mendip.
Na ostrvu Inis Vitrin, monasi su se sigurno pitali je li njihov Bog odluio da poalje novi Potop
kako bi unitio oveanstvo. ak se i na Avalonu aputalo o tome. No, dotle je prolo vreme kada je
Gospa mogla da se lako oslobodi deteta, a uostalom, iako su svi ostali bili bledi i mravi, Gospa od
Avalona je cvetala, kao da joj je ova trudnoa povratila mladost.
Vivijen je najvie patila tog vlanog i smrtonosnog prolea. Kao i uvek, na ravnodnevicu su im
ambari i skladita bili gotovo prazni, a ove godine bilo im je jo gore, jer je deo hrane uniten
visokom vodom. Jela je svoj deo hrane, mislei na dete, ali iako joj je trbuh rastao, ruke i noge bili
su joj mravi kao tapovi, i veito joj je bilo hladno.
Govorilo se da e posle Beltana biti bolje. Vivijen je, preko svog ogromnog trbuha, mogla samo
da se od srca sloi sa time, jer izraunala je da e tog meseca roditi dete. Ali pre nego to je
nastupilo otopljenje dola je bolest, uporna groznica sa muninom i bolovima u miiima, koji su se
kod starih i slabih - a takvih je bilo mnogo - lako pretvarali u zapaljenje plua i odnosili ih.
Umro je i Nektan, i druidi su na njegovo mesto izabrali Talesina. Otila je i stara Elena, i to nije
bilo neoekivano, ali svi su se potresli kada je posle nje umrla i Julija. Mala Igrena takoe se
razbolela i nije htela da je neguje niko sem starije sestre, i tek to se izvukla iz opasnosti, kada je i
Vivijen poela da osea prve znake bolesti.
Sedela je kraj vatre koja kao da nije imala snage da je zagreje, pitajui se koje bi biljne lekove
mogla da uzme, a da ne ugrozi dete u sebi, kada se otvorie vrata i ue njena majka, sa kapima kie
na kosi i ogrtau. Sada je u kosi imala mnogo sedih, ali na Ani su i one izgledale kao ukras, a ne
kao znak starosti. Stresla je vodu sa ogrtaa i okaila ga o kuku, i tek potom se okrenula ka keri.
"Kako ti je, dete moje?"
"Boli me glava", mrano ree Vivijen, "a i da ima neke jestive hrane, mislim da mi ne bi dugo
ostala u stomaku."
Primetila je da joj majka izgleda dobro uhranjena. Omlitavele dojke ponovo su joj narasle zbog
trudnoe, i mada joj se trbuh zaoblio, jo nije izgledala trapavo kao Vivijen, koja se oseala kao
kazan na dve noge.
"Treba da vidimo kako da ti olakamo..." poe Ana, ali Vivijen odmahnu glavom.
"Nisi imala vremena dok je Igrena bolovala. Zato bi se gnjavila oko mene?"

Anino lice planu, ali glas joj je bio miran. "Traila je da je ti pazi, a ja sam negovala Juliju.
Boginja zna da je bilo dovoljno posla za sve, ovog stranog prolea."
"Pa, ne moemo se poaliti da nismo upozoreni. Kako mora da je prijatno znati da si pravi
prorok..." Vivijen naglo prekide, zapanjena sopstvenom gorinom, ali bolest ju je oslabila i nije
mogla da se kontrolie.
"To je uasno oseanje", obrecnu se njena majka, "i ti bi to trebalo da zna! Ali bolesna si i
svakako ne zna ta govori."
"Ili sam moda samo suvie umorna da bih marila", odvrati Vivijen. "Odlazi, majko, ili emo
moda obe zaaliti."
Ana je na trenutak zurila u nju; potom sede. "Vivijen, ta ne valja izmeu nas dve? Obe nosimo
u sebi novi ivot - trebalo bi da se radujemo zajedno, a ne da se upamo za kose."
Vivijen sede, trljajui lea. Znala je da se trudne ene lako iznerviraju, ali samo je njena majka
umela da je potpuno izvede iz takta.
"Zajedno? Ja sam ti ker, a ne sestra. Trebalo bi da oekuje dan kad e postati baka, a ne da
rodi sebi jo jednu bebu. Optuila si me da sam ljubomorna, ali da nije moda obrnuto? im si
saznala da sam trudna, smesta si i ti zatrudnela, to si pre mogla!"
"Nisam zato..." poe Ana.
"Ne verujem ti!"
"Ja sam Gospa od Avalona, i niko ne sumnja u moju re! Oduvek si bila neposluna i nije uopte
trebalo da postane svetenica." Anine oi kao da su potamnele i rairile se dok se preputala besu.
"Zato misli da e biti valjana majka? Pogledaj se samo! ak i u ovim godinma, ja sam u boljem
stanju nego ti. Kako oekuje da rodi zdravo dete?"
"Ne moe to da kae! Ne sme!" vrisnu Vivijen, jer upravo od toga je i sama strepela. "Hoe
li da me urekne, sad kad sam tako blizu poroaja? Ili si to moda ve uinila. Zar ti nije dovoljno
to ti svi posveuju svu svoju snagu i brigu? Zar si izvukla snagu i iz mog deteta da bi mogla da
rodi svoje?"
"Ti si luda! Kako bih..."
"Ti si Gospa od Avalona - ko zna kakve arolije zna! Ali od trenutka kada si zaela, poela sam
da slabim. Ti si se podala Lovcu. Kakve moi On daje onoj koja nosi u materici Njegovo dete?"
"Optuuje me da sam pogazila svoje zavete?" Anino lice postade potpuno belo.
"Oh, sigurna sam da si to uinila u najplemenitije svrhe. rtvovae svakoga ako zamisli da to
odgovara bogovima! Ali ovo je moj zavet, majko. Nee rtvovati mene i nee nauditi mom
detetu!"
Od besa je zaboravila sve muke i bolove. Ana je neto odgovarala, ali nije je ula. Drhtei od
besa, Vivijen zgrabi ogrta i zalupi vrata za sobom.
Jednom je ve pobegla, ali sada je Avalon zaista bio ostrvo. Vivijen se otisnula u prvom amcu
na koji je naila i motkom ga je poterala kroz vodu. Onako okrupnjala od trudnoe, zaudila se to
joj je teko da odrava ravnoteu i vesla, ali bila je uporna. Dovoljno esto je negovala bolesnike iz
Heronovog sela - sigurno e je sada primiti kod sebe.
Nije ba padala kia, ali magla je leala nisko nad movarom, a vetar je bio vlaan i hladan. Znoj
na elu kao da joj se ledio, jer zaista nije imala snage za ovakve napore, i uskoro su je lea zabolela
jae nego ikada ranije. Bes koji ju je naterao na bekstvo postepeno je izbledeo, pretvorivi se prvo u
nestrpljenje da to pre stigne do druge obale, a onda u strah. Ve mesecima se nije bavila nikakvom
magijom. Hoe li se magla pokoriti njenom pozivu?
Paljivo je ustala, jer tu je voda bila preduboka za motku, pa je prela na vesla i podigla je ruke.
Bilo je teko napustiti linost koja se toliko trudila da zadri dete, bilo je teko zaboraviti da je
besna na majku, ali Vivijen je to zaas postigla; spustila je ruke svom snagom i povikala Re Moi.
Osetila je kako se oko nje menja ranvotea svetova, i sledeeg asa pade. amac se divlje ljuljao
pod njom i ulo je i dosta vode, ali sreom se nije prevrnuo. Vivijen je jasno oseala razliku - ovde
je vazduh bio nekako tei, i u vetru se oseao zadah blata i trulei. Pre nego to je sigla da ustane,
osetila je gr u trbuhu, kratak, ali snaan. Presamitila se, steui ivicu amca, i tako saekala da
proe. No, im je sela, naiao je novi. Nije oseala muninu, i to ju je zaudilo, ali kada ju je

zahvatio i trei gr, umesto iznenaenja osetila je strepnju. Nemogue da je poroaj! Zar mesec
dana pre roka?
Bebe se ne raaju as posla, a znala je da je posebno prvom detetu potrebno due vreme. U
daljini se naziralo nekoliko stabala; zastajkujui pri svakoj kontrakciji, veslala je ka obali. Konano,
pomislila je kad se amac nasukao; barem se nee poroditi nasred jezera. No, bolovi su bili vrlo
jaki, i tek sad je pomislila da su bolovi u leima, za koje je mislila da su poetak bolesti, zapravo
bili prvi znak predstojeeg poroaja.
Sad se setila kako ene iz movare lako raaju svoje bebe, a znala je da likom podsea na njih.
Oajniki je poelela da se sada nalazi u njihovom selu. Postala je svesna da je urekla sebe mnogo
gore nego to je optuila majku da ini, jer ova glupost bi je mogla kotati ivota, a i deteta.
Nikada, pomislila je, jeknuvi kad ju je zahvatila nova kontrakcija, nikada vie neu pustiti da mi
bes pomrai razum! Niz nogu joj je klizila topla tenost; tek sad je shvatila da to traje ve neko
vreme.
Uspela je da se ispentra preko blatnjave obale, mada nigde nije bilo ni komadia suvog tla. Kada
je stigla do drvea, znala je da nee moi dalje. Sreom, usred grmlja nalazilo se donekle
zaklonjeno mesto. Rairila je ogrta i umotala se u njega.
I tu je, negde izmeu podneva i sumraka, rodila Vortimervo dete. Bila je devjica, gotovo suvie
krhka da preivi, ali siuna i savrena, sa kosom crnom kao i njena, i tiho je zacvilela kada je
osetila ledeni vetar. Vivijen je podvezala pupanik trakom koju je otkinula od svoje haljine i
presekla ga malim srpastim noem koji svetenice uvek nose sa sobom. Imala je jo toliko snage da
stavi dete na grudi, paljivo ga smestivi pod haljinu, i da ih oboje pokrije ogrtaem. Potom vie
nije mogla nita.
Zapala je u iznureni san, zatiena starim drvetom. Tu ju je, kada je sumrak poeo da zaogre
movaru senkama, naao lovac iz Heronovog sela i odneo je svojoj kui.
24.
Vivijen je sedela na ostrvu Svetog Andrije, kraj sveeg groba pod leskovim drveem. Zemlja je
bila vlana, ali ne i natopljena. Posle sveanosti kratkodnevice, oluje su postajale sve ree. To joj je
prualo nekakvu utehu. Nije volela da misli kako mala Eilanta mora da lei pod hladnom kiom.
Odavde je videla preko itave doline, sve do Inis Vitrina. Bila je sigurna da je tano nala mesto,
da je upravo to taka u stvarnom svetu koja odgovara mestu na kome je sahranila Vortimera, na
Straarskom brdu Avalona. Boginja je rekla da e Veliki Obred proizvesti Vortimera u kralja - ali to
kraljevstvo bilo mu je dato tek na Drugom svetu. Moda e Eilanti otac moi tamo da prui
bezbednost, poto u ovom svetu njema majka u tome nije uspela. Samo tri meseca je poivela
Vivijenina kerkica, a na samom kraju nije bila nita krupnija od Igrene na dan kad se rodila.
Vivijen je oseala prodoran bol u jo prepunim grudima, iz kojih je kapalo mleko kao to su joj
suze kapale iz oiju. Prekrstila je ruke, uzaludno zagrlivi samu sebe. Nije se potrudila da nae bilje
koje bi prekinulo priliv mleka. Vremenom e se prekinuti sam, opet suvie brzo; dotle je rado
doekivala bol. Pitala se hoe li joj vremenom presuiti i suze.
Zaula je korake po stazi i podigla pogled, oekujui da vidi pustinjaka koji je odravao kapelu
na ovom brdu. Nije bio ni nalik na oca Fortunatusa, ali nije spadao ni meu one koji misle kako su
sve ene orue avolovo; prema tome, bio je sasvim ljubazan prema njoj. Sunce je bilo iza njega, i
u prvi mah je razabrala samo visoku priliku okruenu svetlom. Neto u njenom dranju podsetilo ju
je na Rogatog, i ona se ukoi. Potom se prilika pomeri, i ona prepozna Talesina.
Duboko je uzdahnula; nije ni znala da je zadravala dah.
"ao mi je to je nikada nisam video", tiho ree on. Vivijen pogleda njegovo upalo lice i znala je
da govori istinu, pa se na vreme uzdrala da ga ne zapita zato bi mu to bilo vano.
"Kau da je bila vilinsko nahoe", ree ona umesto toga. "Kada je Eilanta poela da kopni, jedna
ena iz Heronovog sela rekla je da je to zato to je neka vila zamenila moju bebu svojom, bolesnom,
dok sam spavala posle poroaja."
"Misli li da je to tano?" blago upita on.

"Vilinski narod se retko mnoi. Ne verujem da imaju dovoljno dece, ni zdrave ni bolesne, da
zamene sve one koji umru u zemljama ljudi. Ali mogue je. Vilinska Gospa je znala za moje dete rekla je lovcu koji me je spasao gde da nas potrai. Bila sam suvie izmorena da izgovorim i
najsitniju aroliju zatite, a bile smo sasvim same."
Sopstveni glas zvuao joj je uplje, a Talesin ju je udno gledao. Narod iz movare plaio se da
pominje njenu bebu, ali zato bi to bilo vano? Uostalom, otkako je Eilanta umrla, vie joj nita nije
bilo vano.
"Nemoj se muiti takvim mislima, Vivijen. U ovakvim godinama umiru i mnoge bebe koje su
roene u toploti kue."
"A ta je sa mojim novim bratom, Braniteljem Britanije?" gorko upita ona. "Piju li na Avalonu u
njegovo zdravlje? Ili se rodila nova devojica, da zameni Igrenu?"
Talesin se tre, ali izraz lica mu je ostao isti. "Beba se jo nije rodila."
Vivijen se namrti, brzo raunajui unazad do Samena. Ako se njena beba i rodila prerano,
Anina je svakako kasnila. "Trebalo bi da bude uz nju, da je dri za ruku. Meni niim ne moe
pomoi..."
On se zagleda u nju. "Doao bih kod tebe, keri moja, ali Heron nam je donosio poruke da eli
da bude sama."
Ona slee ramenima, jer stvarno je bilo tako, mada joj je esto bio potreban ba on; da su druidi
stvarno toliko mudri koliko veruju, Talesin je to trebalo da oseti.
"Tvoja majka poslala je po tebe, Vivijen..."
"ta, opet?" Ona poe da se smeje. "Sada sam odrasla ena. Moe joj rei da vie nikada neu
igrati kako ona svira."
Talesin odmahnu glaovm. "Loe sam se izrazio. To nije bilo nareenje, nego molba da te
dovedem. Vivijen" - on se iznenada slomi - "ona se poraa ve puna dva dana!"
Tako joj i treba! pomisli Vivijen na to, ali sledeeg asa je obuze nalet straha. Njena majka ne
moe da umre. Ana je Gospa od Avalona, najmonija ena u Britaniji; ona je kao sam Tor, vole je
ili je mrze, ali ona je oslonac, temelj na kome je Vivijen izgradila svoje oseanje linosti.
Tako je govorio onaj deo nje za koji je Vivijen mislila da je sahranjen u malenom Eilantinom
grobu. No, drugi deo nje, tako bolno nauen da misli kao svetenica, govorio joj je da je to sasvim
mogue. A jasno se videla da je Talesin uplaen.
"Nisam mogla da odrim u ivotu ni svoju bebu", kruto ree ona. "ta oekujete da uinim?"
"Samo da ode kod nje. Potrebna si joj. Meni si potrebna, Vivijen." Prizvuk uasa u njegovom
glasu dopre i do nje, i ona ga ponovo pogleda.
"Ti si bi Rogati, zar ne?" tiho upita ona. "Ona raa tvoje dete." Iznenada se setila kako je On
dodirnuo kopljem njen trbuh.
Talesin pokri lice rukama. "Ne seam se... ne bih nikada pristao, samo da sam znao."
"Nijedan mukarac ne moe tvrditi da je zaeo dete u Gospi..." tiho ree ona. "Nije to tvoje delo,
Talesine. Videla sam Boga, i nisam znala da je uao u tvoje telo. Hajde, ustani i vodi me kui."
"Oh, Vivijen, tako mi je milo to si dola!" Rovena urno izie iz Gospine kuice i oajniki
zagrli Vivijen. "Julija nije stigla da me obui do kraja, i ne znam vie ta da radim!"
Vivijen odmahnu glavom i zagleda joj se u oi. "Draga moja, ja imam jo manje obuke nego
ti..."
"Ali bila si tu i proli put, i ti si joj ker..." Rovena ju je gledala sa gotovo opipljivim
iekivanjem, kao to su ljudi ponekada gledali Gospu od Avalona. Vivijeni je od toga bilo
neprijatno. "ula sam za tvoju bebu, Vivijen, Zaista mi je ao", dodade Rovena sa zakanjenjem.
Vivijen oseti da joj lice postaje bezizraajno. Ona kruto klimnu glavom, obie devojku i pohita
kroz vrata.
U senovitoj sobi lebdeo je teak miris znoja i krvi. Ali jo ne i smrti - Vivijen je suvie dobro
poznavala zadah smrtnosti. Kad su joj se oi privikle na polumrak, zastade joj dah, jer je ugledala
majku kako lei na slami. Klaudija, jedina od svetenica koja je rodila vie od jednog deteta, sedela
je kraj nje.

"Zar ne hoda?"
"Hodala je prvog dana i vei deo drugog", odvrati Rovena apatom, "ali sada vie ne moe.
Kontrakcije su se usporile, a materica je otvorena manje nego ranije...."
"Vivijen..." Ma koliko majin glas bio slab, i dalje je imao onaj veiti prizvuk naredbe.
"Tu sam." Vivijen je uspela da zvui mirno, uprkos oku koji je osetila pred majinim
izmodenim licem i izoblienim telom. "ta eli od mene?"
Zaudo, umesto odgovora zau se tihi smeh. Potom Ana uzdahnu. "Za poetak, moda da mi
oprosti..."
Otkuda je samo znala kako se Vivijen zarekla da joj nikada nee oprostiti? Kraj kreveta je stajala
niska klupa; Vivijen sede, iznenada svesna sopstvenog umora.
"Ja sam ponosna ena, keri moja. Mislim da si to nasledila od mene... Sve ono to mi se kod
mene nije svialo, pokuala sam da kod tebe izbriem. Sa vrlo malo uspeha." Ana iskrivi usne. "Da
sam se ja savladavala, verovatno bi i ti. Nikako nisam elela da te oteram."
Oi joj izgubie usmerenost kad joj se trbuhom pronela nova kontrakcija, ali Vivijen je videla da
je sasvim slaba. Kada se Ana ponovo opusitla, Vivijen se nae ka njoj.
"Majko, pitau te samo jednom. Da li si upotrebila magiju da oduzme snagu meni ili mom
detetu?"
Ana je poglea u oi, i Vivijen se zapanji kada vide da su pune suza. "Kunem se Boginjom da
nisam."
Vivijen klimnu glavom. Anin poroaj mora da je poeo ba u vreme kada je njena mala Eilanta
umrla, ali ako tu i postoji nekakva veza, svakako nije nastala majinom voljom. A ovo nije bilo ni
vreme ni mesto da okrivljuje Boginju. Moda e jo moi da se nekako nagode sa njom.
"Onda ti opratam. Ako sam ti zaista toliko slina, moda e i meni jednom trebati oprotaj."
elela je da plae, da vriti, ali nije mogla da tako trai snagu. Videla je da joj je majka suvie
iznurena da bi podnela neka snana oseanja.
Ana pokrenu usne, ali utom naie nova kontrakcija. Dobro ju je podnela, ali kada se zavrila,
bila je primetno umornija.
"Pita se kako moe da mi pomogne? Nema ti to znanje; sumnjam da bi i Julija sada mogla da
mi pomogne."
"Pre tri dana gledala sam svoju ker kako umire i nisam mogla nita da uinim..." tiho ree
Vivijen. "Neu te pustiti da ode bez borbe, Gospo od Avalona!"
Nastupi tiina. "Spremna sam da sasluam svaki predlog", ree Ana sa bledim osmehom. "Uvek
sam bila stroga prema tebi, i red je da sada malo ti vlada nada mnom. Ali ovde se nije re samo o
mom ivotu. Ako nita drugo ne uspe, morate me rasei i izvaditi dete."
"ula sam da Rimljani rade takve stvari, ali to znai smrt za majku!" uzviknu Vivijen.
Ana slee ramenima. "Kau da Vrhovna svetenica zna kada joj doe vreme, ali moda smo tu
vetinu izgubili. Razum mi govori da emo i ja i dete svakako umreti ako ne uspem da ga rodim.
Jo je ivo - oseam pokrete u sebi - ali nee opstati ako ovo bude dugo trajalo."
Vivijen bespomono odmahnu glavom. "Ovoga sam se plaila kad sam te molila da se oslobodi
de..."
"Keri moja, zar jo ne razume? Znala sam ta rizikujem, kao to si znala i ti kada si legla na
oltar, u Plesu Divova. Da nisam bila svesna opasnosti, to ne bi bila prava rtva."
Vivijen pognu glavu, setivi se ta joj je Vortimer rekao pre nego to je poao u boj. Na trenutak
je naslutila znaenje svih ovih muka. Potom je slika ene koja je lela pred njom vrati u sadanjost.
No, razmiljanje o Vortimeru dalo joj je ideju. Ona obujmi Anino lice dlanovima i zagleda joj se u
oi.
"U redu. Ali ako umre, umree borei se, uje li me?"
"Da... Gospo." Ana iskrivi lice kada joj se trbuh ponovo zgrio.
Vivijen ustade i prie vratima. "Hou da vrata budu otvorena, kao i prozori, da nam ulazi
vazduh. A ti", ona mahnu ka Talesinu, "donesi harfu i reci ostalima da donesu bubnjeve. Videla sam
kako muzika daje ljudima snagu u boju. Videemo moe li da pomogne i ovde."

Borile su se itavo popodne, noene ritmom bubnjeva. Neto pre zalaska sunca, porodilja izvi
lea i nape se, i Vivijen vide kako se poroajni otvor iri oko krivine bebinog temena. Klaudija je
drala Anu koja se napinjala, izoblienog lica, ponovo i ponovo.
"Glava je suvie velika!" Rovena ih je uplaeno gledala.
"Ne mogu vie." Ana klonu na krevet.
"Moe!" smrknuto ree Vivijen. "U ime Brige, ova beba e se roditi!" Ona poloi dlan na napeti
trbuh i oseti kako miii poinju da se pokreu. "Sad!"
Ana naglo udahnu i kada je poela da se napinje, Vivijen joj iscrta na trbuhu drevni simbol, a
potom ga pritisnu svom snagom. Mo joj je kuljala kroz dlanove, a porodilja se uvijala pod njom.
Osetila je da neto poputa, i Ana vrisnu.
"Glava je izila!" povika Rovena.
"Dri je!" Anin trbuh se opet zgri, sada neto slabije, i Vivijen ga ponovo pritisnu. Krajikom
oka videla je da izlazi itavo dete, ali svu panju je obratila na Anu, koja je zastenjala i pala na lea.
"Gotovo je! Uspela si!" Pogledala je preko ramena. "Devojica!" Beba besno dreknu.
"Nije... Branitelj", zastenja Ana. "Ali ipak e... igrati... svoju ulogu." Potom naglo udahnu, sa
izrazom iznenaenja. Rovena ispusti prigueni uzvik koji natera Vivijen da se okrene. Jo drei
bebu, devojka je zurila u svetlu krv koja je kuljala iz Anine materice.
Vivijen opsova, dograbi krpu i gurnu je Ani meu noge. Sledeeg asa krpa je bila potpuno
natopljena. Beba je besno plakala dok su se trudile da zaustave krvarenje, ali ena na krevetu nije
davala ni zvuka od sebe.
Posle nekog vremena krvarenje se uspori. Vivijen se ispravi i pogleda majino bledo lice. Anine
oi jo su bile otvorene, ali nije vie nita videla. Vivijen oseti da e zajecati.
"Majko..." apnula je i nije znala obraa li se Boginji ili eni koja je tako nepomino leala pred
njom. "Zato? Uspele smo!" Ali odgovora nije bilo, i trenutak kasnije ona se sae da joj sklopi oi.
Beba je jo vritala. Kruto se kreui, Vivijen podveza pupanik i presee ga. "Operi je i povij",
ree Raveni. "Nju pokrij", dodade, pokazavi telo, a onda naglo sede.
"Blaga Boginjo", mrmljala je Rovena, "kako emo je hraniti?"
Vivijen shvati da joj je prednji deo haljine mokar i da joj grudi pulsiraju, kao da reaguju na bebin
pla. Ona uzdahnu, otkopa haljinu i prui ruke.
Beba se smesta privi uz njene grudi, zijajui, i Vivijen jeknu kada joj je nala bradavicu i
povukla mleko. Njena ker, ni sa puna tri meseca, nije tako eljno sisala. Dete se zagrcnu, izgubi
dojku i zinu da vrisne, ali Vivijen mu brzo ponovo primae bradavicu.
"! Nisi ti kriva, malena", aputala je, iako se pitala kakva li je dua odluila da se otelotvori
na Samen. Novoroene je liilo na Igrenu, ali bilo je mnogo krupnije, svakako preveliko da bi ga
rodila ena sitnog stasa, ak i da je bila mlada.
Zato bi ovo dete ivelo, a njeno umrlo? Ona nehotice stee ruke, i beba zacvile, ali nije putala
bradavicu. To je verovatno odgovor, pomisli Vivijen. Naterala je sebe da opusti ruke. Ovo detence
pohlepno je za ivotom i uvek e biti takvo.
Poee da ulaze drugi. Ona je gotovo nesvesno odgovarala na pitanja i izdavala nareenja. Neko
umota Anino telo i iznese ga napolje. Vivijen je i dalje sedela, drei u naruju usnulu bebu. Nije se
ni pomerila dok nije uao Talesin. Strano je ostario od jutros, odsutno pomisli Vivijen. Izgledao je
kao starac. No, pustila je da je izvede iz senovite sobe na blistavo dnevno svetlo.
"Ali Vivijen mora da se sloi", ree Klaudija. "Mogli smo izabrati Juliju za Vrhovnu svetenicu,
ali i ona je mrtva. Nikada nismo razgovarali o nasleivanju. Ani nije bilo ni pedeset godina!"
"Moemo li da verujemo Vivijen? Jednom je pobegla..." ree jedan od mlaih druida.
"Ali i vratila se", ozbiljno odvrati Talesin. Pitao se zato raspravlja, zato pokuava da nametne
svojoj keri, ako mu je uopte ker, ulogu koja je ubila njenu majku. U uima mu je jo odzvanjao
njen poslednji, uasnuti krik.

"Vivijen potie od kraljevske loze Avalona i obuena je za svetenicu", ree Talesin. "Naravno
da emo odabrati nju. Ona veoma lii na Anu, i ve joj je dvadeset est godina. Dobro e sluiti
Avalonu."
Blaga Boginjo, pa to je tano, pomisli Talesin, setivi se koliko je lepa bila Ana kad je nosila
Igrenu, i koliko je Vivijen liila na nju drei u naruju novu bebu, kojoj su dali ime Morgoza.
Barem je bila u stanju da se bori za majin ivot, a on je mogao samo da sedi i eka. A Vivijen je
smela i da pokae tugu. On nije mogao aliti Anu ni kao voljenu ni kao ljubavnicu, nego samo kao
Vrhovnu svetenicu. Ana, kriknu on u srcu, zato si me tako brzo ostavila?
"Talesine", ree Rovena, i on podie pogled i pokua da se se osmehne. Svima su se na licu
videli ok i tuga; nisu samo Anine keri plakale to su izgubile majku. "Mora rei Vivijen koliko
nam je potrebna. Tebe e svakako posluati."
Zato? upita se on. Zato da bi teret ubio i nju?
Naao je Vivijen u vonjaku, kako doji bebu. Pretpostavio je da joj nije bio potreban Vid da bi
znala ta ima da joj kae.
"Starau se o ovoj malenoj", umorno ree ona, "ali morate odabrati drugu Vrhovnu svetenicu za
Avalon."
"Zar misli da nisi dostojna? Meni taj razlog nije bio dovoljan kada su me druidi odabrali..."
Ona ga pogleda i gotovo da se nasmejala. "Talesine, ti si najplemenitiji ovek koga sam ikad
znala, a ja sam samo nezrela devojka. Nisam spremna za toliku odgovornost; nisam prikladna za to;
ne elim to. Je li to dovoljno razloga?" Beba je zadremala i pustila dojku, i Vivijen je brzo pokri
velom.
"Nije... i ti to zna. Tvoja majka obuavala te je za ovo, iako nije ni pomiljala da e tako brzo
umreti. Ti veoma lii na svoju majku, Vivijen..."
"Ali ja nisam Ana... oe. Razmisli!" naglo ree ona. "ak i da nema nijednog drugpg razloga,
obred kojim Vrhovni druid priznaje Vrhovnu svetenicu ti i ja ne moemo da izvedemo..."
Talesin je piljio u nju, jer zaista je zaboravio. Ana mu nikada nije rekla je li on zaeo Vivijen, ali
u svakom drugom pogledu bio joj je otac jo od njene etrnaeste godine. Mada se ovog trenutka nije
tako oseao. Ona toliko lii na majku - zato ne moe da bude njena majka, sada, kada mu je toliko
potrebna?
On nehotice zajea i ustade, drhtei. Konano je shvatio zato je Vivijen onomad beala.
"Oe, ta ti je?"
On prui ruku kao da se brani od udarca i pri tom joj dodirnu meku kosu. Potom poe, hitajui
dugim koracima izmeu drvea.
"Oe, moram li i tebe da izgubim?" uo je njen krik, a i beba se probudila i poela da plae.
Da, divlje pomisli on, a i ja moram da izgubim sebe, pre nego to nas sve osramotim. Ana mi
nije dozvolila da prepustim svoje telo Merlinu, ali sada moram da ga pozovem. Nema drugog
naina...
Talesin nikada nije uspeo da se priseti dogaaja u satima izmeu tog trenutka i sumraka. Mora
da je u nekom asu uao u svoju sobu i uzeo harfu, jer, kada je posle dugog letnjeg sumraka
nastupila no, naao se, sa kutijom od fokine koe u ruci, u podnoju Tora.
Zurio je u taj otri vrh, naikan kamenim zubima, crn pod sjajem izlazeeg meseca, i posvetio
je svoj duh brizi bogova. Toliko puta se penjao na njega da su mu noge same nalazile put. Kada
bude stigao do vrha, ako bude stigao, mesec e ve biti na nebu. A kad se bude vratio, ako se bude
vratio, nee biti isti. Kada je postajao svetenik, staza nije vodila na Tor nego unutar njega, na ono
mesto izvan ljudskog poimanja koje lei u srcu svih stvarnosti. Tada mu je pomogao dim svetog
bilja. Ali od tada je posvetio duu muzici. Ako mu mo harfe ne bude pomogla da dospe na mesto
koje trai, onda ni ne treba tamo da dospe.
Talesin prui desnu ruku i izvue iz niih struna prve tonove, odabravi harmoniju koja se koristi
za najdrevniju magiju, akord koji, ako se produi, ima mo da otvara puteve izmeu svetova. Potom
je levom rukom poao ka viim strunama, oslobaajui tonove u svetlucanju umilnog zvuka.

Ponavljao je to, opet i opet, polako se kreui napred, sve dok iznenada nije ugledao, kao u
odgovor, sjaj u travi.
Oseao je da mu je staza pod nogama vrsta, ali kada je pogledao nanie, avetinjske vlati trave
njihale su mu se oko listova, a potom oko kolena. Harfa je odgovorila nizom pobedonosnih akorda
dok je Talesin zalazio u Tor.
Sveto ostrvo postojalo je u stvarnosti koja je bila moda za jedan stepen udaljena od ljudske. Oni
koji ive na njemu skloni su da zaborave kako iza Avalona postoje drugi stepeni, udniji nivoi.
Talesin je hodio svetom putanjom oko brega, okolo i ka unutra. I onog prvog puta je ovako hodio, i
to ga je dovelo do kristalne peine skrivene u srcu planine, ali sada je oseao da se staza izdie. Srce
mu ispuni nada, i prsti su mu leteli po harfi sve bre.
Utoliko se vie iznenadio kada je naiao na prepreku. Muzika mu zastade kada je svetlo oko
njega poelo da jaa. Prepreka je svetlucala; pred njom je stajala jedna prilika. Talesin poe korak
unazad, i isto uini i uvar; on poe napred, i Drugi mu poe u susret; on pogleda priliku u oi i
vide da to i jeste i nije on sam.
Talesin je uinio isto ovo i jednom ranije, kada je proglaen za svetenika, sa simbolima ogledala
i plamena svee. Ovo je bila Stvarnost. Nepomino je stajao, tragajui za smirenou.
"Zato si doao ovamo?"
"elim da znam kako mogu da sluim..."
"Zato? Time nee postati bolji od drugih ljudi. U ivotu za ivotom, svaki mukarac i svaka
ena na kraju stiu do savrenstva. Ne zavaravaj se da e, napredujui, biti osloboen svojih
problema. Ako preuzme teret znanja, put e ti biti tei. Zar ne bi radije ekao prosvetljenje u
vremenu, kao drugi ljudi?"
Je li to njegov Glas? Ove stvari svakako je ve znao. Ali sada je postao svestan da ih ranije nije
shvatao.
"Zakon je da onom ko iskreno eli ne sme da se odbije pristup Misterijama... Nudim se Merlinu
Britanije, kako bi preko mene moga da spase ovu zemlju."
"Znaj da samo ti moe da otvori kapiju izmeu onoga to je napolju i onoga to je unutra. Ali
pre nego to se vee za Njega, mora da se suoi sa Mnom..."
Talesin zamirka kada mu se nad glavom pojavi bledi plamen. Goreo je i u ogledalu. Zurio je u
ogledalo, zgroen onim to je u njemu video, jer lice pred njim blistalo je uasnom lepotom, i sada
je znao ta e izgubiti ako ostane pri cilju koji ga je doveo ovamo.
"Pusti me da proem..."
"Tri puta si traio, i ne mogu da te odbijem... Jesi li spreman da pati kako bi doneo svetu
prosvetljenje?"
"Jesam..."
"Onda neka ti svetlost Duha pokae put..."
Talesin poe napred. Sjaj se iskrio i svetlucao oko njega kada se stopio sa prilikom u ogledalu, i
tada prepreke nestade.
Ali nije se iznenadio kada mu je, iza naredne krivine, put ponovo bio prepreen. Ovog puta
stajao je pred hrpom stena i zemlje, koja je drhtala kao da e se svakog trenutka sruiti.
"Stoj..." Na taj siktav glas, neto malo zemlje poe da se osipa. "Ne moe da proe. Moja
zemlja pokrie tvoju vatru."
"Vatra gori u srcu zemlje; ona nee ugasiti moju svetlost."
"Onda proi, sa nedirnutom vatrom." Ono to je do maloas bilo vrsto sada se pretvori u senku i
nestade. Talesin duboko udahnu i poe dalje.
Obilazio je oko brda, ponovo i ponovo. Ledeni vetar koji je uvek duvao u ovim hodnicima jaao
je, sve dok se nije pretvorio u orkan kome se jedva odupirao.
"Stoj! Vetar e ti ugasiti vatru!"
"Bez njega nijedan plamen ne moe da opstane; tvoj vetar samo podstie moj plamen!" I zaista,
jo dok je govorio nad njime planu ogromna svetlost; potom se ponovo smiri kada je vetar oslabio.

Nastavljao je dalje, drhtei, jer je vazduh postajao hladan i vlaan. Sada je uo kako negde kaplje
voda, istom onom veitom snagom koja je gotovo potopila svet. U zimi to se tek zavrila nauio je
da se plai kie. Vazduh je postajao sve vlaniji, i njegov plamen poe da gasne.
"Stoj..." Glas je sada bio dubok i grgotav. "Voda e ti ugasiti plamen, kao to e Veliko More
Smrti progutati ivot kakav poznaje."
Talesin se trudio da die u vazduhu koji se oko njega pretvorio u maglu. Sledeeg trenutka
njegove svetlosti nestade.
"Neka bude tako", ree on, kaljui. "Voda gasi vatru, a smrt e svesti ovo telo na njegove
sastojke. Ali u vodi je skriven vazduh, i ti elementi se mogu spojiti i stvoriti novi plamen..." To je
znao, ali bilo mu je teko da poveruje. S mukom je disao u tami, voda ga je ispunila, i potonuo je u
mrano more bez snova.
Nije oekivao da e biti tako.
Iskra svesti koja je nekada bila Talesin pitala se ta se desilo sa njegovom harfom. Vie nije
oseao ak ni svoje telo. Nije uspeo. Moda e ujutro neko nai njegovo naputeno telo na Toru, pa
e se svi pitati kako ovek moe da se udavi na suvom. Pa, neka se pitaju. Razmiljao je o tome bez
ikakvih oseanja. Lebdeo je, i postepeno, na tom mestu koje je bez ikakvih oblija, on oseti da se
volja, seanja i sama linost rastvaraju, i tu je upoznao mir.
Mogao bi da ostane tako do kraja venosti, da nije bilo glasova.
"Sine zemlje i zvezdanog neba, ustani..."
"Zato uznemirava onoga ko je zavrio sa svetom i njegovim mukama? Neka poiva, bezbedan
u Mom peharu. On pripada Meni..."
inilo mu se da je takav razgovor jednom ve uo, ali tada je tamu doveo muki glas.
"Zavetovao je sebe ivotu; preuzeo je da ponese sveti plamen u svet..."
I ovo je ve ranije uo. Ali o kome to razgovaraju?
"Talesine, Merlin od Britanije te poziva..." Glas je odzvnajao kao gong.
"Talesin je mrtav", odvrati na to enski glas. "Ja sam ga progutala."
"Njegovo telo je ivo, i potreban je svetu."
Sluao je sa sve vie zanimanja, jer sada se setio da je on bio Talesin, nekada davno.
"Nema ga", ree on. "Bilo im je potrebno vie nego to je mogao da im prui. Uzmite telo koje je
za sobom ostavio i upotrebite ga po svojoj volji." Nastupila je duga tiina, a onda, zaudo, zau se
muki smeh.
"I ti mora da se vrati, jer e Mi biti potrebna tvoja seanja. Pusti Me u sebe, sine, i ne
strahuj..."
Praznina oko njega poe da se ispunjava Prisustvom, ogromnim i zlatnim. Talesin se udavio u
Tami; sada je goreo u Svetlosti. Tama ga je optoila, ali ovaj sjaj je polako ali sigurno prodirao do
samog njegovog sredita. Iako se bojao, shvatio je da se nudio upravo za ovo zaposedanje, i da je u
konanom inu samortvovanja otvorio vrata da Drugi ue.
Na trenutak je video Merlinovo lice, a onda Dvoje postae Jedno.
Prolaz oko njega blistao je od svetlosti. Merlin pogleda uvis i vide, nejasno i razmazano kao da
gleda kroz vodu, prvi sjaj praskozorja.
Tragali su jo od zalaska sunca, kada Talesin nije doao na obrok. Nije nedostajao nijedan
amac, prema tome svakako je bio na ostrvu, osim ako, moda, pluta negde u jezeru. Vivijen,
naizmenino plaui i proklinjui, sada je shvatila kako se on oseao kada je ona pobegla. Da je
imala imalo vetine na harfi, pokuala bi da ga pesmom prizove kui, jer, ak i ako je tragao za
svojom smru, on svakako ne bi poeleo da i njegov instrument propadne.
Kada se vratila iz kue, gde je nahranila Morgozu, baklje tragaa jo su se kretale kroz vonjak,
bledo treperei pod prvim jutarnjim svetlom. Uskoro e izii sunce, pomisli ona. Okrenula se ka
Toru da pogleda istono nebo... i stala kao ukopana.
Breg je postao proziran kao staklo, i svetlo koje je kroz njega sijalo nije poticalo od sunca. Pred
njenim zapanjenim pogledom svetlo je jaalo, diui se sve dok nije zablistalo sa vrha Tora.

Brdo pod njim postepeno je postalo manje prozirno, i kako je jutarnje nebo dobijalo boju, tako se
sjaj na vrhu Tora menjao, pa je mogla da vidi; prvo samo obris prilike, a onda je to postala
Talesinova prilika. Ali sav je sijao...
Ona povika i potra ka Toru. Nije bilo vremena za dostojanstveno kruenje Putem Procesije.
Vivijen se verala navie, hvatajui se za busenje kad bi joj se bose noge okliznule na vlanoj travi.
Kada je stigla do vrha, isprekidano je disala. A na vrhu se zaustavila, drei se za jedan od
uspravljenih kamenova.
ovek koga je videla stajao je u sreditu kruga, ruku podignutih u pozdravu raanju sunca.
Zurila mu je u lea, jedva se uzdravi da ne dovikne pozdrav. Ovo nije bio ovek koga je zvala
ocem. Odea i visina bili su Talesinovi, ali dranje, pa ak i aura bili su drugaiji. Sjaj na istonom
nebu je rastao, irei ruiaste i zlatne pruge. Ona odvrati pogled, oamuena, kada je novoroeno
sunce provirilo preko ivice sveta.
Kada je Vivijen mogla ponovo da usmeri pogled, ovek se okrenuo ka njoj. Zatreptala je, jer u
prvi mah je videla samo siluetu ocrtanu plamenom. Potom joj se oi privikoe i ona prvi put jasno
vide ta je postao.
"Gde je Talesin?"
"Ovde..." I glas je bio dublji. "Dok se privikava na moje prisustvo i dok se ja privikavam da
ponovo budem zaogrnut telom, on e ee dominirati. Ali u ovom asu Znaka, Ja moram da
vladam."
"A za ta je ovaj as najbolji?" upita ona.
"Za posveenje Gospe od Avalona..."
"Ne." Vivijen odmahnu glavom i pusti kamen. "To sam ve odbila."
"Ali ja to zahtevam u ime bogova..."
"Ako su bogovi toliko moni, zato moja majka lei mrtva, i ovek koga sam volela, i moje
dete?"
"Mrtvi?" On podie jednu obrvu. "Oni vie nisu unutar tela, ali svakako zna da e ih ponovo
videti... kao to si ih poznavala i ranije. Zar se ne sea... Izarma?"
itavo njeno krhko telo se strese kada je ula ime koje je Ana prizivala dok je raala Igrenu.
Istog asa je ugledala, kratko, ali jasno kao odlomak iz sna, sve one ivote u kojima su bili
povezani, svaki put se trudei da ponesu Svetlo jo malo dalje...
"U ovom ivotu Talesin ti je bio otac, ali nije uvek bilo tako, Vivijen. No, to nije vano. Sada
nije najvanije jedinstvo tela, nego duha. I zato te ponovo pitam - keri Avalona, hoe li dati
smisao svoj patnji koju si videla, i prihvatiti svoju sudbinu?"
Vivijen je zurila u njega, grozniavo razmiljajui. Nudio joj je mo veu od moi kraljeva.
Njena majka proivela je itav ivot na ovom ostrvu, i nikada je nije zaista upotrebila. Ali Vivijen
je videla neprijatelje. U svetu kojim je vladao Rim, Avalon je mogao da bude tek neto vie od
legende, mogao je da uva drevnu mudrost, ali samo retko poseui da vodi poslove ljudi. Sada se
sve menja. Legije su otile, a Saksonci su unitili sav stari poredak. Iz ovog haosa moe se pojaviti
nova drava, i zato je ne bi predvodio Avalon?
"Ako pristanem", polako ree ona, "mora mi obeati da emo zajedno utirati put Branitelju Svetom Kralju koji e zgaziti Saksonce i zauvek vladati iz Avalona!" Sad joj se inilo da joj je to
oduvek bio zadatak, sa Vortimerom, i pre njega, dok je bila Vrhovna svetenica Avalona u drugim
ivotima, i kada je duh Branitelja iveo u drugim mukarcima. "Tom cilju zariem ovaj ivot i
kunem se da u initi sve to je potrebno da to ispunim."
Merlin klimnu glavom, i u oima mu se videla drevna tuga i bezvremena radost. "Kralj e doi",
ree on, "i vladae zauvek iz Avalona..."
Vivijen duboko odahnu i prie mu.
On je jedan trenutak stajao i gledao nanie u nju, smeei se; potom klee pred nju i ona oseti
kako joj usnama dotie stopala.
"Blagoslovena bila stopala koja su te dovela ovamo - neka bi ostala ukorenjena u ovom svetom
tlu!" On joj poloi dlanove odozgo na stopala i vrsto ih pritisnu, i Vivijen oseti kako njena dua

posee nanie, kroz tabane, pruajui se duboko u Tor. Kada je uspela da opet udahne, mo pokulja
ponovo navie, i ona se zanjiha kao drvo na vetru.
"Blagoslovena bila tvoja materica; Sveti Gral i posuda ivota", glas Mu je drhtao, "iz koje se svi
ponovo raamo. Neka bi prenela blagoslov dalje." Kada joj je dodirnuo trbuh, ona oseti njegov
poljubac kako gori, ak i kroz haljinu. Pomislila je na Gral, i videla ga kako purpurno blista, kao krv
koja je kuljala iz materice njene majke, a onda je ona bila Gral, i iz nje se ivot izlivao, uvek dalje,
u bolu i zanosu.
Jo je drhtala kad joj je poljubio dojke, tvrde i vrele od mleka za dete.
"Blagoslovene bile tvoje grudi, koje e hraniti svu tvoju decu..."
Kako je mo navirala navie, grudi poee da joj pulsiraju od slatkog bola. Sada su bile pune, za
dete koje nije njeno, i znala je da, mada e ubudue moda raati drugu decu, uvek e, u neku ruku,
hraniti one koji joj nisu deca po telu, ve po duhu.
Merlin je uze za ruke i poljubi joj oba dlana.
"Neka su blagoslovene tvoje ruke, kojima e Boginja initi Svoju volju..."
Vivijen pomisli na Vortimerov stisak, kako poputa u smrti. Za njega je tada bila Boginja, ali
elela je da daje ivot, a ne smrt. eznula je da dodirne Igreninu blistavu kosu i Morgozinu svilastu
kou. A ipak, kada je povila prste i osetila njihovu snagu, znala je da, ta god bili pozvani da donose
- ivot ili smrt - moi e to da uine.
"Blagoslovene bile tvoje usne koje e govoriti Re Avalona svetu..." On je vrlo neno poljubi.
To nije bio poljubac ljubavnika, ali bio je pun plamena. Ona se zanjiha, mada je bila suvie vrsto
ukorenjena da bi pala. "Voljena moja, ovim te proizvodim za Vrhovnu svetenicu i Gospu od
Avalona, kako bi tvoje odluke imale vlast i nad kraljevima." On joj obujmi glavu dlanovima i
poljubi tetovirani polumesec na njenom elu.
Na to joj je u lobanji eksplodirala svetlost, i otvorio joj se Vid; zajedno su iveli hiljade ivota, u
hiljadu svetova. Bila je Vivijen, i bila je Ana. Bila je Kaileja, koja je prizvala magle da sakriju
Avalon; bila je Dierna, koja je sahranila Karausija na svetom brdu; bila je svaka Vrhovna svetenica
koja je ikada stupila nogom na ovaj Tor. Njihova seanja se probudie u njoj, i znala je da od tog
asa nikada vie nee biti potpuno sama.
A onda se svest smiri unutar njene lobanje. Vivijen je bila svesna svog tela, i otkrila je da
ponovo moe da pokree stopala. A ipak je oveka pred sobom videla dvostrukim vidom,
uspravljeno kamenje je blistalo, i svaka vlat trave iza njih izgledala je oiviena svetlou. Sada je
znala da se, kao i Talesin, zauvek izmenila.
Dotle se sunce ve podiglo iznad bregova na istoku. Vivijen je mogla da pogleda jezero i sveta
ostrva i da vidi, jo blie, narod Avalona, kako gleda uvis sa uenjem u oima. Talesin prui ruku i
ona je primi.
Potom Merlin od Britanije i Gospa od Avalona pooe niz Tor da ponu novi dan.
VILINSKA KRALJICA GOVORI
U Avalonu sada vlada ena-dete sa mojim licem. Trenutak ranije, bila je to njena majka; trenutak
kasnije, moda e biti ker Igrene, koja lii na moju ker Sianu. Bilo je mnogo Vrhovnih svetenica
otkako je umrla Gospa Kaileja i moja ker preuzela oznake Gospe od Avalona. Neke od njih
nasleivale su pravo po krvi, a neke zato to se u njima ponovo rodio drevni duh.
Bila svetenica ili kraljica, bio svetenik ili mag, sistem se stalno smenjuje i ponavlja. Oni misle
da je vana krv, i sanjaju o dinastijama, ali ja gledam razvoj duha koji prevazilazi smrtnost. U tome
je razlika - iz ivota u ivot i iz doba u doba, oni rastu i menjaju se, a ja sam zauvek ista.
Slino je i sa svetim ostrvom. Kako svetenici one nove vere, koji poriu postojanje svih bogova
sem jednog, steu ape oko Britanije, tako Avalon svetenica odlazi sve dalje iz svesti oveanstva.
A ipak ne mogu da se sasvim razdvoje, to smo mi iz Vilinske Zemlje ve utvrdili. Duh zemlje
prevazilazi sve dimenzije, i tako je i sa Duhom koji stoji iza svih njihovih bogova.
Dolazi novo doba, kada e im se Avalon initi dalek kao sada Vilinska Zemlja. Ova devojka to
sada vlada na Toru upotrebie svoje moi kako bi promenila svoju sudbinu, a ona koja dolazi za

njom uinie isto to. Nee uspeti - ak ni Branitelj, kada doe, vladae vrlo kratko. Kako bi i bilo
drugaije, kada su njihovi ivoti samo trenutak u ivotu sveta?
Preivee njihovi snovi, jer san je besmrtan - kao i ja. A mada e se svet potpuno izmeniti, a ti
dogaaji e imati odjeka i ovde, opstae mesta gde e neto malo svetlosti Drugog sveta sijati i na
svet ljudi. A ta svetlost nee biti izgubljena za oveanstvo, dok god mukarci i ene budu traili
utehu na ovom svetom tlu po imenu Avalon.