VRSTE EVALUACIJE

1) S obzirom na predmet:
1. 1. Evaluacija modela:
a interna konzistentnost;
b komparativna analiza)
1. 2. Procena saglasnosti modela i prakse;
1. 3. Vrednovanje programa na osnovu efekata;
1. 4. Komparativna evaluacija.
2) S obzirom na vreme/funkciju:
1. Sumativna (produkt);
2. Formativna (proces);
3. Kontrola kvaliteta (moe biti usmerena na ishode ili realizaciju).
3) S obzirom na ulogu evaluatora:
1) Spoljanja;
2) Unutranja (samoevaluacija);
4) S obzirom na metodologiju:
1) Kvantitativna strategija (model koji polazi od ciljeva);
2) Kvalitativna (model koji polazi od znaenja).
Funkcije evaluacije su: saznajna, kontrolna, regulatorna i kritiko-refleksivna. Evaluacija
bi u krajnjoj liniji uvek trebalo da bude pragmatina, odnosno da vodi ka menjanju i poboljanju
postojee prakse.
Kvantitativna evaluacija - predstavlja eksperimentalno metodoloski postupak koji
polazi od ciljeva programa. Program vidi kao nezavisnu varijablu koja se ne menja (nezavisan od
konteksta i ucesnika), a zavisnu varijablu predstavljaju ishodi programa koji moraju biti
kvantitativno merljivi. Ova strategija polazi od pretpostavke da program ima jednako dejstvo na
sve ucesnike. Ova strategija evaluacije prolazi kroz tri faze: odredjivanje i jasno definisanje
ciljeva programa, operacionalizacija tih ciljeva i izbor adekvatnih varijabli, nacrt istrazivanja.
Teskoce i ogranicenja ove strategije: specifikacija jasnih i merljivih ishoda, standardizacija
programa, kontrola ostalih faktora, ne daje podatke o tome sta stvarno dovodi do ishoda,
registruju se samo kvantitativni efekti, ne koristi prakticarima za unapredjenje prakse.
Kvalitativna evaluacija - predstavlja deskriptivno interpretativnu strategiju. Primarni
zadatak je opis i interpretacija a ne merenje i predvidjanje. Program se shvata kao skup
dinamikih interakcija koje se odvijaju u odreenim kontekstima. Kljucni akcenat ovog modela
strategije je odnos izmedju modela programa i vaspitnog procesa. Ova strategija poiva na
holistikoj paradigmi. Program ima razmicito znacenje za razlicite ucesnike, pa samim tim i
razlicite efekte. Celina daje znacenje delovima, a ne obrnuto - kurikulum za pojedino dete je

definisan iskustvima koja proisticu iz njegove interakcije u konkretnom kontekstu. Postupak

izvodjenja ove strategije je: posmatranje (uglavnom sa ucescem) sa ciljem upoznavanja
programa, detaljnije i selektivnije ispitivanje odabranih aspekata, traganje za opstim principima
funkcionisanja i organizacije programa, povezivanje pojedinih nalaza i pokusaj interpretacije.
Kvantitativna evaluacija daje obilje podataka koje sluzi prakticarima za razvijanje i
poboljsavanje programa, daje niz hipoteza za dalje istrazivanje. Ogranicenje ove strategije je to
sto su istrazivanja dugotrajna.
IDEOLOGIJE OBRAZOVNIH PROGRAMA
Ideologija obrazovnog programa odrazava sistem vrednosti, stavova, shvatanja i
uverenja jednog drustva ili drustvene grupe kojim se projektuje priroda, svrha i funkcija
obrazovanja kao i nacini na koji ce se obrazovni program ostvarivati u praksi. Funkcije
ideologije su: daju legimitet i obezbedjuju drustvenu prihvatljivost, daju prioritet i moc
odredjenoj obrayovnoj politici, grade argumentaciju kao osobenu retoriku. Dimenzije ideologija
su: vrednosti i svrha obrazovanja, drustveni kontekst, ciljevi, politicki kontekst, shvatanje ucenja,
polozaj deteta i odnosi koje gradi, polozaj nastavnika i odnosi koje gradi, sredina za ucenje, vrsta
i funkcije evaluacije.
Akademska ideologija - funkcija obrazovanja je razvijanje intelekta prenosenjem
znanja. Podrazumeva pomoc deci da nauce akumulirana znanja kulture koja su u obrazovanju
klasifikovana u akademske discipline. Cilj obrazovanja je razvoj intelekta i sticanje znanja pri
cemu nastavnici prenose znanja na mlade. Pociva na hijerarhijskim odnosima gde su naucnici na
vrhu, nastavnici in a kraju ucenici. Fokus je na razvoju discipline kroz prenosenje znanja i
razmisljanja ucenika. Program se kreira tako sto se naglasavaju i konkretizuju sadrzaji za koje se
smatra da odrazavaju sustinu discipline, Evaluacije nema.
Ideologija drustvene efikasnosti - svrha obrazovanja je sticanje znanja, sposobnosti i
vestina koje su neophodne za drustvenu efikasnost, koja se sticu kroz izabrane obrazovne
strategije i mere se ostvarenoscu unapred datih ishoda programa. Programi sadrze jasne i
odredjene ciljeve, obrazovne strategije koje su usmerene na pragmatizam i primenjivost znanja
kao in a ishode i standard postignuca. Ova ideologija polazi od pretpostavke da je ljudsko
ponasanje objektivno merljivo. Uspesnost kurikuluma se procenjuje na osnovu postignutih
rezultata istih za sve. Nastavnici su realizatori ishoda a znanja su fokusirana na unapred
odredjene ciljeve i ishode pri cemu se postignuce meri standardizovanim testovima.. Evaluacija
je sumativna procena efekata.
Ideologija individualnog razvoja - cilj obrazovanja je razvoj pojedinca i njegovih
kapaciteta. Dete se posmatra kao izvor sadrzaja za program, a potencijal za razvoj je u samom
detetu. Zadatak obrazovanja je da stvara uslove za interakciju sa drugima i sa fizickom sredinom.
Fokus je na individualnim interesovanjima i potrebama, ucenje svakog deteta se posmatra, prati i
planira individualno i uzrasno prilagodjenim programom.
Ideologija sociokulturne rekonstrukcije - funkcija obrazovanja je dobrobit i
emancipacija kroz promenu identiteta. U fokusu su situacije u kojima se razmislja i dela na
osnovu vrednosti. Ideologija polazi od pretpostavke da se ljudsko iskustvo najsnaznije oblikuje u
drustvenom i kulturnom kontekstu id a je znacenje koje se gradi u ucenju zajednicka
konstrukcija iskustava u jednoj zajednici. Za ovu ideologiju su karakteristicni egalitarizam i
rekonstrukcija odnosa moci pri cemu se program razvija kroz ucesce svih ucesnika. Zadatak
obrazovanja je umrezavanje, obrayovanje je zajednicka teznja zajednice, focus je na
rekonstrukciji odnosa i transformaciji kulture.