TEMA BROJA

LAJBNICOVA FILOZOFIJA
Arhe XII, 23/2015
UDK 1 Leibniz G.
111
Originalni nauni rad
Original Scientific Article

DRAGAN PROLE1
Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

Saetak: U prvom delu rada autor interpretira Lajbnicovu filozofiju kao pokuaj
ponovnog obezbeivanja naunih prerogativa za prvu filozofiju. Za razliku od Dekarta
filozofske stranputice se kod njega ne mogu objanjavati nekom transcendentnom,
natprirodnom intervencijom (malin gnie). Naprotiv, Lajbnic jednoznano pokazuje
da za nae greke u miljenju nije odgovoran upliv natprirodnog nego prevelika
bliskost onom prirodnom. U drugom delu, autor tvrdi da je promociju pomirenja
kao sredinje filozofske delatnosti Lajbnic proveo u delo polazei od pretpostavke
da su protivrenosti rasute po filozofskoj tradiciji tek prividne. Svako partikularno
stanovite moe da zadobije svoje pravo vaenje jedino ukoliko na izvestan nain
bude dovedeno u vezu sa ostalim stanovitima, ukljuujui i one koji mu izrekom
oponiraju. Uspostavljanje takve veze Lajbnic poima kao pomirenje.
Kljune rei: Lajbnic, pomirenje, ontologija, metafizika, beskonanost

ZA POVRATAK NAUKE U FILOZOFIJU

Alternativa usrdnoj posveenosti veine progresivnih mislilaca baroknog
doba, ija fascinacija prirodnim svetom je doprinela da subjektivnost bude
1

E-mail adresa autora: proledragan@ff.uns.ac.rs

10

ARHE XII, 23/2015

potopljena u prirodi i izgubljena2, kod Lajbnica je ispostavljena posredstvom afirmacije iste subjektivnosti kao izvora svega objektivnog. Zapitanost o istinskoj realnosti u njegovom sluaju je morala da ukljui i voenje
rauna o njenoj idealnosti. Pitanje o istinitom vodilo je pravo ka razmatranju
pojmovne infrastrukture realnog sveta. Ukoliko ono pokae da ta istinska realnost idealno, tj. umski strukturirana, onda se nuno ispostavlja da iskustvo
realnog po samome sebi moe da stasa u teoriju o realnosti, to znai da ono
iskueno biva rasvetljeno tako to najpre biva subjektivirano. Iskustvo realnog se utoliko moe poistovetiti sa njegovom idealnom, odnosno pojmovnom artikulacijom. Time je poloen kamen temeljac za neuveno produktivni
misaoni pravac koji danas zovemo nemaki idealizam.
Ovaj obrat od realnog ka idealnom, tj. ka subjektiviranju svega supstancijalnog nije se odvijao nezavisno od poimanja filozofske delatnosti qua pomirenja. Premda je neosporno da je pojam pomirenja u svom prvom, inicijalnom
koraku ostao nerazvijen, njegovo uobliavanje u Hegelovoj filozofiji donekle
nam moe pomoi da rasvetlimo i funkciju koju je imao kod Lajbnica. Pojam
koji je u Fenomenologiji duha stavljen u prvi plan da bi se razreio problem
Entzweiung istaknut u Differenzschrift, kod Hegela je bio najee operativan
u sprezi s pojmom jedinstva, odnosno s potrebom ponovnog uspostavljanja
subjekta i njegove samosvesti. Odgovor na rascepljenost i udvojenost modernog sveta iziskivao je pomirenje oseaja i saznanja, odnosno prikazivanje beskonanog u konanom, a konanog u beskonanom3. Ovu elingu i
romantiarima neobino dragu konstelaciju zatiemo ve kod Lajbnica, iji
filozofski okret ka pomirenju suprotstavljenih misaonih orijentacija tradicije
je bio direktno vezan za isticanje ontolokog smisla uma, prema kojem se
upravo um ispostavlja kao vodei princip istinitosti kojem pripada poslednja
re u odreivanju karaktera neke stvarnosti.
Bez obzira to je za mnoge nauno orijentisane duhove pojam metafizike
ve tada vaio za deplasiran i neupotrebljiv, Lajbnic ga je i dalje stpljivo negovao, verujui u mogunosti njegovog unapreivanja. tavie, intervencije
na metafizikom terenu za njega nisu podrazumevale zanemarivanje, jo manje iskorak izvan naunog promiljanja prirodnih bia. Fiziar nipoto nije
morao da zauti da bi za re mogao da se javi metafiziar. Samouverenost s
kojom je zastupao takvo stanovite lako je objanjiva uz pomo filozofove
biografije. Naime, u mogunosti pomirenja naunika i metafiziara Lajbnic
2 Moritz Kronenberg, Geschichte des deutschen Idealismus I, C. H. Beck, Mnchen 1909,
str. 149-150.
3 Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Vorlesungen ber die Philosophie der Religion I, Dunkker und Humblot, Berlin 1840, str. 18.

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

11

se osvedoio ve tokom svojih studija. Kontroverzni jenski profesor Vajgel,

ija predavanja je Lajbnic sluao tokom 1663. definisao je pravac u kojem je
smatrao da bi trebalo razvijati novu filozofiju. Umesto da uestvuje u euforinom opovrgavanju Stagiranina, Vajgel je pokuavao da pobolja Aristotela posredstvom dokazne strogosti svojstvene Euklidu. Pri tome je bio uveren da ne postavlja pred metafiziku zahteve koje ona nije u stanju da ispuni,
smatrajui da su fizike hipoteze Kopernika, Gasendija i Dekarta ispostavile
primere te strogosti4. Lajbnicovo delo nam donosi dragoceni primer plodne
saradnje naunika i metafiziara. Sistemski provoeno sueljavanje sa njegovom filozofijom je naroito preporuljivo iz savremene duhovne perspektive,
u kojoj retki i ne sasvim sreni spojevi naunog i filozofskog uvek iznova
demonstriraju potrebu za dodatnim ohrabrenjem u formi potvrde da nauni i
filozofski postupak ne moraju biti poistoveeni sa separatnim delatnostima.
Neosporno je da Lajbnicovi filozofski napori plastino ilustruju objedinjene
putanje miljenja, pokazujui nam da su se naune aktivnosti i metafizike
ambicije nekada na produktivan nain mogle obistiniti u istoj osobi. Pri tom
je toj simbiozi Lajbnic pridodao i zavidan povesnofilozofski interes, koji u
njegovo vreme nipoto nije bio samorazumljiv.
Svestan da je filozofija jo od antikih poetaka svoju posebnost legitimisala upravo u polaganju rauna, Lajbnic iznosi dijagnozu novovekovnog
naunog stanja stvari na poleini toga uvida. Prema njemu se stie utisak da
se naunost, koja je isprva zahtevana unutar strogog filozofskog diskursa, u
moderno doba zapravo izmestila iz filozofskog da bi postala suverena odlika
prirodno-naunog miljenja. Poput svoga jenskog profesora, i Lajbnic je bio
uveren da se uspeli primeri modernizovanog Platonovog logos didonai pre
mogu pronai kod naunika nego kod metafiziara. Pri tome valja skrenuti
panju da ve Vajgelovo pozivanje na Dekarta vie nije aludiralo na autora
Meditacija o prvoj filozofiji, nego se izriito pozivalo na Dekartove fizike
hipoteze.
Zbog toga je Lajbnic bio uveren da svaki budui pokuaj konstituisanja
prve filozofije mora da rauna s ovim inherentnim, neotklonjivim deficitom.
Otuda bi se Lajbnicova filozofija mogla okarakterisati kao pokuaj ponovnog
obezbeivanja naunih prerogativa koje su prvoj filozofiji u meuvremenu
bili oduzeti, postavi markantna odlika prirodnih nauka. Ako je filozofsko
miljenje s Platonom i Aristotelom otkrilo ta je to to neko miljenje mora
da zadovolji da bi zadobilo status episteme, onda se nastojanja Dekarta i
Lajbnica mogu tumaiti u svetlu napora usmerenih ka povratku izvorima, u
4 Catherine Wilson, Leibnizs Metaphysics. A Historical and Comparative Study, Manchester University Press, Manchester 1989, str. 47.

12

ARHE XII, 23/2015

smislu naune konstitucije filozofije. Utoliko je i odricanje statusa naunosti

upravo onoj misaonoj disciplini, kojoj je polo za rukom da prva progovori o
tome ta je zapravo nauka, kod oba mislioca denuncirano kao neprihvatljivo i
neodrivo stanje stvari.

LAJBNICOV POJAM ONTOLOGIJE:

BESKONANOST POSTAJANJA
Za razliku od generacije kojoj je pripadao Dekart, pojam ontologije je
u Lajbnicovo doba postao optepoznat. Premda je kreiran u duhu protestantskog distanciranja od batine katolike uenosti, njegova upotreba se
nije ograniila samo na deo Evrope u kojem su glavnu re vodili sledbenici
reformacije. tavie, u filozofskim raspravama na temu prve filozofije govor
o ontologiji je veoma brzo postao gotovo samorazumljiv i to nezavisno od
religijskog opredeljenja. Premda ga u svojim kljunim spisima Lajbnic nigde
ne spominje, na osnovu studiranja njegove prepiske i beleki uveriemo se da
mu nije promakla pojava ovog novog, ali samim tim i nedovoljno odreenog
pojma. Otuda bi bilo krajnje neumesno da njegovu odluku da se u svojim
objavljenim radovima i dalje pridrava starog i iroko rasprostranjenog termina metafizika pripiemo pukoj samovolji.
Lajbnicov govor o istinskoj metafizici (la vraie mtaphysique) svedoi
kako o veri u vlastiti poduhvat, tako i o svesti o manjkavostima dotadanjih
metafizikih projekata, pa se ne bi moglo rei da je odolevanje pojma metafizike novoskovanom terminu ontologija u njegovom sluaju predstavljalo
posledicu oportunog povlaivanja pariskom terminolokom ukusu. Uveren
da istinska metafizika uvaava i na zadovoljavajui nain iznosi na videlo
problem individuacije, Lajbnic nije mogao da se saglasi sa filozofskim nasleem koje je to pitanje marginalizovalo. Budui da je tradicija od Aristotela
do Tome Akvinskog ono individualno pripisivala materijalnom momentu
postojanja, rasprave o individualnom su nuno ostajale na nivou fizikih, a
ne metafizikih problema. tavie, one su bile liene i potrebe da se o individualnom podrobno raspravlja.
Ukoliko su razlike izmeu dva pojedinana bia vezane za drugaiju
kakvou njihovih kostiju, koe ili nekih drugih organa, postaje jasno da e
filozofima biti neuporedivo relevantnije da promiljaju ono to je tim biima
zajedniko. Nasuprot poistoveivanju individualnog i materijalnog, Lajbnic
ispostavlja duhovno, tj. metafiziko poreklo individuacije, omoguivi na taj

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

13

nain da ona zauzme povlaeno, sredinje mesto u poimanju supstancijalnog karaktera stvarnosti. Doista, Lajbnicove sklonosti ka prirodnim naukama
ile su ruku pod ruku sa uvidom da je metafizika nuna i neophodna, te da je
njena utemeljujua funkcija za sve nauke izvan svakog spora.
Premda jo uvek insistira na pojmu metafizike, meu njegovim linim
belekama i zapaanjima sauvano je i dragoceno svedoanstvo o tome ta
za Lajbnica znai ontologija. Ona je nauka o neto i nita, o bivstvovanju
i nebivstvovanju, o stvari i njenim modusima, o supstanciji i akcidenciji5.
Poput Aristotelovog uenja o razliitim nainima govora o biu, i Lajbnicov
pojam ontologije se rava na etiri vodea istraivaka puta. Pri tom Lajbnic
od antikog uzora preuzima tek jedan od etiri naina govora o biu. Umesto
kategorijalnog miljenja bia, odnosno ispitivanja s obzirom na distinkciju
dynamis-energeia i alethes-pseudos, kod Lajbnica se u prvom planu ontolokog miljenja stavlja pojmovni govor o neto i nita, o bivstvovanju i nebivstvovanju, te o stvari i njenim modusima.
Mislilac dovoljnog razloga i ontolog se kod Lajbnica spajaju u istoj
osobi. Misliti ontoloki utoliko prevashodno znai moi poloiti imanentne
umske razloge zbog ega neto jeste. Filozofski logos didonai u tom sluaju
smera na logiko polaganje rauna o ontolokoj istini bia. Provedeno na
dosledan nain, takvo miljenje u sebe mora integrisati i pojam nita, a ispitivanje bivstvovanja postaje naivno i fiktivno ukoliko zaobie nebivstvovanje i
neoprezno ga tretira kao neto to je spoljanje ontologiji. Za Lajbnica naprosto vie ne vai Arnoov stav da misliti nita znai uopte ne misliti. Ukoliko
je Dekartovoj poziciji bila neophodna pomisao da se izvesnosti do kojih dolazim tokom svojih intimnih meditacija mogu ispostaviti kao posledica moje
zavedenosti i izloenosti uticaju zlog genija (malin gnie), onda je njegovu
ulogu u Lajbnicovoj filozofiji igrao upravo pojam nita, odnosno nebivstvovanja. Neobini i, samoj stvari filozofije strani zloduh koji nas zavodi na
greke u miljenju na taj nain je zamenjen drevnim ontolokim principom
ne-bia, iji prvi pomeni se vezuju za Platonovog Sofista, odnosno uvoenje
pojma heteron meu najvie ontoloke pojmove. Iz perspektive te, naizgled
neznatne promene, moemo lako da uoimo na koji nain je pojam filozofije
stekao nesluenu dinamiku. Umesto izazovnog odbacivanja mogunosti zlog
genija, koje je po definiciji jednokratno, sada je na scenu stupila moderna
ontologija postajanja, koja je nuno morala da uspostavi sasvim drugaiji
odnos prema vremenu, a time i prema strukturama sveta i funkcionisanju
ljudskog saznanja.
5

Gottfried Wilhelm Leibniz, Opuscules et Fragments indits, Olms 1988, str. 512.

14

ARHE XII, 23/2015

Jedna od posebnosti toga odnosa sastojala se u tome to je uvela teleoloki momenat u aristotelovski pojam beskonanosti. Savrenstvo, perfectio,
kod Lajbnica nije nita drugo do beskonanost, a ona, sa svoje strane, ne
moe biti filozofski pristupana posredstvom direktnog iskustva. Indirektan pristup savrenstvu otuda iziskuje prvu filozofiju koja e biti kadra da
ispostavi jedinstvo bivstvovanja, a ono je pak pojmljivo jedino u horizontu
neprekidnog prelaza iz jednog u drugo. Time postaje razumljivo zbog ega je
Lajbnic svoje fundamentalne meditacije iskljuivo vezivao za dve stvari.
One nisu mogle biti nita drugo do spoznaja jedinstva i spoznaja beskonanosti.

ONTOLOGIJA I NAPETOST IZMEU PRIRODNIH I

SLOBODNIH BIA
Nije neophodno naglaavati koliko je znaajan ontoloki iskorak ispostavila razlika izmeu legitimisanja prve filozofije posredstvom osvedoenja
u genija, s jedne strane, odnosno uvida u sklop jedinstva i beskonanosti, s
druge. Moderni relikt rimskog, u svakodnevnim ritualima praktikovanog
tumaenja sudbine svakog pojedinca, sa Lajbnicom je odbaen zahvaljujui
obnavljanju jednog od najstarijih pojmova antike ontologije. Opravdavanje
meditirajueg stanovita uvoenjem spoljanjeg momenta biva suspendovano
u ime imanentnog umskog izlaganja koje u sebi integrie celokupan govor o
bivstvovanju i nebivstvovanju. Ukoliko smo pogreili, doavi do filozofski
neodrivih uvida, vie nam ne moe biti kriva nikakva spoljanja instanca. Sa
Lajbnicom se ukida mogunost da bilo ko drugi bude optuen kao sauesnik
naih greaka.
Filozofske stranputice se vie ne mogu objanjavati nekom transcendentnom, natprirodnom intervencijom. Naprotiv, kod njega se jednoznano ispostavlja da za nae greke nije odgovoran upliv natprirodnog nego prevelika
bliskost onom prirodnom. S druge strane, greka u filozofskom miljenju vie
nema samo logiki koren, kao to je bio sluaj kod Aristotela. Ona i te kako
moe da proistekne iz stanovita koje je neprikladno, tj. moemo je pripisati odvie skuenoj ili jednostranoj perspektivi kojoj izmie ono to eli da
obuhvati. Prodor perspektive u filozofiju zahvaljujemo pre svega Lajbnicu,
a upravo on je ukazao da pojedina stanovita meu sobom nisu i ne mogu
biti ravnopravna i jednako vredna. Svest o kvalitativnim razlikama meu perspektivama kod Lajbnica je dobrim delom produbljena zahvaljujui buenju
jezike samosvesti.

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

15

U jezikoj ravni, bliskost sa prirodnim stavom se ogleda u dominaciji

simbolikog jezika, koji je pre svega u prilici da izrazi emocije, pa samim
tim i da ih pobudi kod svojih italaca ili slualaca. Nezadovoljan nepromiljenim izraavanjem u simbolima i ulnim sadrajima, Lajbnic insistira na
jeziku koji e biti u prilici da bude repraesentatio mundi, dakle da izrazi
celokupan svet, a ne tek njegovu ulnu sferu. Podsetimo li se da Lajbnicova
monada nema ni prozore ni vrata kroz koja bi bilo ta moglo da ue ili da
izae, onda na osnovu toga sledi da kod njega otpada kartezijanska razlika
izmeu subjektivnosti kao neega unutranjeg i protenog predmetnog
sveta kao neke spoljanjosti. Monada nema prozore zbog toga to zapravo
ni nema u ta da gleda, budui da njoj principijelno nita ne ostaje spoljanje.
Ukoliko bi izvan monadikog bivstvovanja preostala neka stvarnost koja joj
je ostala nepristupana, onda monada ne bi predstavila celokupan svet u skladu sa svojom perspektivom, nego tek neki njegov fragment. Naravno da je
svaka perspektiva monade konana, ali u okviru te konanosti ona spontano
izraava svet kao jedinstvenu celinu. Ukupno uzevi, Dekartovo okupljanje
celokupne stvarnosti oko unutranjosti, oko ego cogito, kod Lajbnica biva
uopteno i proireno na sve forme jedinstva, kako organskih struktura, tako i
neorganskog sveta.
Lajbnicov racionalizam svoje utemeljenje na prvom mestu nalazi u stavu da prevashodno od nas zavisi kakvo emo stanovite zauzeti, na osnovu
kakve point de vue emo izloiti svoje individualno ogledanje sveta. To
stanovite, razume se, nije nezavisno od jezika na kojem e se artikulisati. S
tim u vezi, pojedine interpretacije su veoma uverljivo pokazale da filozofija
dinamikog bivstvovanja po prirodi stvari iskazuje tendencije ka jezikim
meditacijama6. Za razliku od Dekarta, kod kojeg se svaka spoznaja dogaa
u trenutku, u kojem se diskontinuirana intuicija vie ne oslanja ni na seanje
niti na arbitrarne jezike znakove, Lajbnicova metafizika razvija jeziku
samosvest upravo zbog toga to je u njoj na delu uvid u mobilnost, u pokretljivost koja izraava racionalan karakter realnosti. Ukoliko bi Dekartova
intuicija najrae zaboravila na rei, Lajbnic nastoji da posredstvom logike
analize ocrta konture misaonog alfabeta na osnovu kojeg e moi da se izgradi nesvakidanji jezik, ije dostojanstvo se sastoji u tome to predstavlja
istinsko ogledalo uma (vrai miroir de la raison).
Takav misaoni alfabet bi okupljao apsolutno jednostavne pojmove, koji
bi onda bili preputeni naoj vetini kombinovanja. Na osnovu nje bismo
mogli da izgradimo neiscrpno, beskonano mnotvo pojmova, koje poiva na
identinim, jednostavnim osnovama. Logika infintenzimalnog rauna i logi6

Yvon Belaval, Les philosophes et leur langage, Paris 1952, str. 35.

16

ARHE XII, 23/2015

ka metafizike dovoljnog razloga spajaju se u uverenju da su strukture sveta

principijelno spoznatljive na osnovu krajnje formalizovanih znakova: Poto
je u binarnom sistemu koji je Lajbnic razvio svaki broj predstavljiv, 0 i 1, kao
osnovni znaci su dovoljni da izraze ono to uopte moe da bude predmet
miljenja i Stvaranja: kombinacije 0 i 1 bile bi slika stvaranja (imago creationis)! Mnogo pre pokuaja prikazivanja sveta kompjuterom, Lajbnic ga
je naznaio irokim metafizikim horizontom svoje misli o repraesentatio7.
Reju, umeno kombinovanje bivstvovanje i nita su u prilici da ispostave
konfiguraciju celokupne stvarnosti.
Ideja da je svaka sadanjost bremenita budunou kod Lajbnica nije
miljena posredstvom konanih okvira i ogranienih domaaja. Budunost
svakog bia nije predodreena, pa je zato nije mogue ni predvideti. Biti
bremenit buduim, a ne sadanjim, najpre znai da se ono to tek treba da
nastane ispostavlja kao primarnije od ovog to je sada. Ono to nije time se
ispostavlja kao temelj odreenja svega onoga to jeste. Pojam ontologije postajanja nuno implicira da je jo-ne ontoloki primarnije od sada. Nadalje,
to takoe upuuje na opreznost prilikom svakog odmeravanja pojednih bia
na osnovu njihove sadanje konstelacije. Kada sadanjost prestane da vai
kao odluujui oslonac, neminovno se menja i nae poimanje stvarnosti.
Od presudne vanosti je shvatiti da naoigled budunosne odreenosti onog
postojeeg predikat stvarnog gubi nekadanju auru istinskog bia. Kada kaemo da je neto stvarno, time zapravo ne pridodajemo neko posebno, po
sebi nezavisno i filozofski privilegovano odreenje bia. To drugim reima
znai da za modernu ontologiju ontos on vie ne moe biti iscrpljen svojom
besprekornom korespondencijom sa biima koja su misaono dostupna u sadanjem trenutku. Istina bia postaje njihova dinamika, tj. procesualna odreenost, ime je na dnevnom redu ontologije po prvi put istaknuta i zavisnost
bia od promena koje ih tek oekuju. Na pogled ka stvarima vie se ne koncentrie na sadanji eho promena koje su se ve dogodile. Naprotiv, uvid u
stvari implicira nezaobilaznu konstitutivnu ulogu njihove vlastite budunosti.
Strogo uzevi, apstrahujemo li od teoloke dimenzije Lajbnicovog miljenja i izuzmemo li Boga kao supstancijalno jedinstvo svih svetova i
neprikosnoveni Monas monadum, Lajbnicova ontologija je prva koja iznosi
stanovite da istinska stvarnost nikada nije bila, niti je sada, niti e biti u
budunosti. Tek na toj osnovi moemo biti u prilici da shvatimo zbog ega
se prava Lajbnicova novina sastojala u dodatnom razjanjenju, prema kojem
bi razliite svetove, kao celine koje su vezane za razliite, heterogene tem7 Hans Poser, Gottfried Wilhelm Leibniz (1646-1716), u: Klassiker der Sprachphilosophie. Von Platon bis Noam Chomsky, Mnchen 1996, Hg. T. Borsche, str. 156.

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

17

poralnosti i topografije trebalo uraunati u jedan svet8. Poemo li od stava

da potpuni ili savreni pojam individualne supstancije ukljuuje sve njene
nekadanje, sadanje i budue predikate9, postae nam jasno da ukupnost
svih temporalnih dimenzija postaje pretpostavka istine, ali i perspektivom
ograniene spoznaje neke stvarnosti. Prevedemo li Lajbnicov, naizgled
potpuno neistorian pojam totaliteta u povesnu ravan, neminovno emo se
suoiti sa intuicijom da se prava stvarnost neega to je nekada bilo i to je
sada, ostvaruje tek u buduim mogunostima, koje su naelno neiscrpne.

AFIRMISANJE BUDUNOSTI I BESKONANOSTI

U ONTOLOGIJI
Za pojam stvarnosti sada je presudno naglasiti da mogunosti koje e se
za izvesno vreme obistiniti ne ispunjavaju logiki opseg onoga to Lajbnic
shvata pod budunou. Upravo zbog njene principijelne nedovrivosti i
neiscrpnosti svet nije mogue u potpunosti saznati na objektivan nain. Savremeno miljenje iskazuje svoju saglasnost s Lajbnicom u tome, to nespoznatljivost sveta usled njegove principijelne beskonanosti ne posmatra kao
nedostatak nego kao ivotodavni impuls filozofskog miljenja. Slobodno se
moe rei da se neprocenjivi dug, koji savremeno miljenje duguje modernoj
ontologiji iznad svega sastoji u svesti o neophodnosti nepokolebljivog odupiranja svakoj statikoj fiksaciji stvarnosti. Sutina stvari vie nije neto to
miruje s one strane svake pokretljivosti, nego se moe tek donekle razabrati
iz temporalne ukupnosti procesualne stvarnosti.
To to je svet uvek neto vie od onoga to smo o njemu spoznali, savremenost doivljava kao nezamenljivi podsticaj u traganju za novim mogunostima. Takvo traganje nikada ne isputa iz vida one elemente budunosti,
iji tragovi se mogu anticipirati na osnovu konkretne dinamike samoistorizovanja monade. Evolutivna priroda monade, njena imanentna istorinost, na
taj nain postaje izvor eksplikacije svega postojeeg. Time dospevamo pred
presudnu dihotomiju Lajbnicove ontologije. Naime, ona u sebi ujedinjuje dva
principijelno razliita toka istraivanja.
Nema nikakve dileme da prvo odreenje monade glasi da su one izvorne
sile (forces primitives), na osnovu ega se lako moe iitati radikalno pomeranje ontologije u pravcu filozofije prirode. Ipak, pod izvornim Lajbnic
8 Gottfried Wilhelm Leibniz, Essais de Thodice. Sur la bont de Dieu la liberte de
lhomme et lorigine du mal, Garnier-Flammarion, Paris 1969, str. 108.
9 Gottfried Wilhelm Leibniz, Primae veritates, Cout. 520.

18

ARHE XII, 23/2015

ne misli jedino puki akt, ili dopunu mogunosti, nego takoe i izvornu
aktivnost10. Premda Lajbnic taj pojam izvorne aktivnosti izlae u ogledu iji
naslov nedvosmisleno sugerie da se radi o sistemu prirode, nipoto ne treba
smetnuti s uma da ta izvornost kod njega ne dolazi u koliziju sa savrenom
spontanou. Takva vrsta spontanosti u inteligibilnim supstancijama neminovno dobija prerogative slobodnog delanja. Lajbnicove metafizike take
utoliko nisu iskljuivo rezervisane za region prirodnih bia, jer i te kako
ostavljaju dovoljno prostora za istorinost ljudskog sveta. Reju, Lajbnicov
pojam sile spada u delokrug metafizike, a ne fizike. To onda znai da taj pojam u sebi objedinjava napetost izmeu prirodnih i slobodnih, svoje vlastite
istorinosti samosvesnih bia.
Uprkos svesti o tome da svet nije do kraja spoznatljiv usled aktuelne beskonanosti, koja podrazumeva diskretno mnotvo, Lajbnic svojom idejom
apsolutne spoznaje11 najavljuje prodor pojma apsoluta u idealizmu nakon
Kanta. Dakako, idealistika scientia Dei vie nee biti izgraena prema modelu intuitus praesens. Batinici Kantovog kritikog projekta u potpunosti e
okrenuti lea ideji da apsolutna spoznaja koreni u simultanom shvatanju meusobno heterogenih, ali u svojoj osnovi ipak jednolikih naznaka. Opredelivi se za usmeravanje pojma intuicije ka ulnoj neposrednosti (Kant), kao i za
osvedoenje u slobodnu delatnost subjekta (Fihte i eling), potonji mislioci
su u drugi plan potisnuli Lajbnicov pojam intuicije, koji ne implicira neposredan saznajni dodir sa nekom predmetnom stvarnou, nego upravo istovremeni obuhvat heterogeno strukturiranog sklopa. Premda u idealistikom
pojmu apsolutnog znanja ne preostaje mnogo od simultanog prodora u ordo
idearum, filozofski govor o apsolutu bi ostao nezamisliv bez Lajbnicovog
odbacivanja psihologizma meditirajueg subjekta i okretanja ka formalnom,
pravilima logikog dokazivanja voenom pojmovnom miljenju.
Premda je svaka monada jednostavna, i odlikuje je supstancijalno jedinstvo, ne treba ni za trenutak pomisliti da jednostavnost i jedinstvenost kod
Lajbnica iskljuuju beskonanu mnotvenost12. Pomenuto mnotvo ipak
10 Gottfried Wilhelm Leibniz, Systme nouveau de la nature et de la communication des
substances aussi bien que de lunion quil y a entre lme et le corps, u: uvres choisies,
Garnier, Paris [s. a.], str. 257.
11 Martin Heidegger, Metaphysische Anfangsgrnde der Logik im Ausgang von Leibniz, GA
26, Frankfurt am/M. 1978, Hg. K. Held, str. 69.
12 Odreenje supstancije kao samodjelatne i individuirane jeste odreenje jedinstva u
razlici, gdje je njezina sama individuiranost ono jedinstvo i jednostavnost koje je razlika i
mnotvo; odreenje pojedinanog i jednostavnog jeste odreenje onoga beskonanog: ono
u svojoj individualnosti ima beskonanost. Milenko Perovi, Lajbnic kao metafiziar, u:
G. V. Lajbnic, Novi ogledi o ljudskom razumu, BIGZ, Beograd 1995, prev. M. Tasi, str. 465.

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

19

misli tek raznolikost unutar svake pojedine monade, proputajui da ujedno

obuhvati i beskrajnu raznolikost odnosa meu monadama. Premda su ontoloki kapaciteti Huserlovog pojma korelacioni a priori mogli biti izvrsno nagoveteni upravo pojmom aktuelne beskonanosti koji ukazuje na diskretnu
mnotvenost, kod Lajbnica se odnos prema biima oko mene ne ispostavlja
kao odreujui momenat moga vlastitog bia. Nadalje, valja podsetiti da
bremenitost o kojoj govori Lajbnic nije samo vremenska nego je i prostorna, ime se ukazuje da se korelacija meu stvarima ne uspostavlja direktnim
meusobnim odnoenjem, nego prisustvom podrazumevane analogije zahvaljujui kojoj se ustanovljuje srodnost izmeu bia koja su liena bilo kakvog
meusobnog dodira: Sadanjost je bremenita budunou; budunost se
moe itati u prolom, udaljeno se ispoljava u bliskom13.
Odsustvo uzajamnog delovanja kod Lajbnica se moe objasniti tek
ukoliko se podsetimo da su razlike meu heterogenim slojevima bia kod
njega unapred utvrene zahvaljujui filozofskom gestu posredstvom kojeg
je miljenje analogijama zauzelo sve elemente i forme stvarnosti. Pre nego
to je nestao sa filozofske scene na kojoj se vode najvanije rasprave, formativne za duh vremena, govor u analogijama se proirio doslovno svuda.
Zbog toga ne treba da nas udi da e se jedna od filozofskih osobenosti koja
iskazuje duboku misaonu bliskost izmeu Kanta i Hegela sastojati upravo u
delegitimaciji miljenja posredstvom analogija kao filozofski potpuno neupotrebljivog i nelegitimnog misaonog postupka. Iz te perspektive je Lajbnica
mogue tumaiti i kao poslednjeg novovekovnog mislioca analogia entis,
koji izgrauje poredak bia posredstvom stepenovanja perceptio. Doista, o
ontolokom rangu pojedinog bia u svetu monada konanu re donosi mera
duevnosti, tj. subjektivna sila predstavljanja, a ne kvalitet relacija te
monade sa drugim monadama. To onda znai da moje mesto u poretku bia
daleko vie zavisi od kapaciteta opaanja nego od raznovrsne meusobne
povezanosti koju sam kadar da uspostavim sa biima i stvarima oko sebe. U
takvom svetu opaanje je jo uvek dragocenije od delanja, a sposobnost za
uoavanje nunosti stoji daleko vie od bilo kakvog izraza slobode.
Uprkos tome, smatramo da spekulativna iskra kod Lajbnica biva nagovetena idejom da jednostavnost supstancija ne bi trebalo da predstavlja
smetnju za neogranieno mnotvo modifikacija. Izvanredno je vano napomenuti da ni njegovo uvoenje budunosti u ontologiju ne iskljuuje ideju
beskonanosti. Naime, ako za antikog promotera prve filozofije beskonano
13 Gottfried Wilhelm Leibniz, Principes de la nature et de la grce fonds en raison, u:
uvres choisies, isto, str. 321.

20

ARHE XII, 23/2015

postoji tako to se vazda uzima neto drugo14, treba podvui da je za Lajbnica poreklo drugosti svakog bia vezano za stepen njegove spontanosti i
samostalnosti, jer sve to proistie iz pojedinanog bia predstavlja posledicu
njegove ideje i njegovog vlastitog bivstvovanja. Dok se Aristotelovo odbijanje beskonanosti zasnivalo na prigovoru upuenom deficitarnoj neodreenosti, budui da svaka vrsta odreenosti postaje mogua tek zahvaljujui
granici, odnosno odreenom liku konanosti, Lajbnic otvara mogunost da
metafiziki pojam beskonanosti bude shvaen na afirmativan nain.
Pojam beskonanosti dospeva u priliku da vie ne asocira na amorfni
svet bia lienih kvaliteta tek onda, kada postane pojmljiv kao beskonanost
prelaza iz jednog u drugo. Uprkos enormnom doprinosu u prilog modernog
sazrevanja povesne svesti i buenja zamrlog interesa za uvide filozofske
prolosti, kod Lajbnica se neosporno radi o naputanju tla antike ontologije
na niti vodilji nove, metafizike beskonanosti. Odbijajui lou beskonanost, i njenu neupotrebljivu bezoblinost, Lajbnic otvara prostor za eminentno modernu misao koja krutu i potpunu odreenost poistoveuje sa balastom
i neslobodom. Tome nasuprot Lajbnic afirmie tezu da odsustvo granica
odgovara maksimumu odreenja: to je dakle potpuno druga stvar koja e
poeti da se istie pod istom reju beskonano15. Doista, ukoliko autarkija
predstavlja izvor svih internih delatnosti monade onda je besmisleno da one
budu unapred poznate i podrobno definisane. Bie ije osobenosti su predodreene ne moe biti samodovoljno i samostalno, poto tu odreenost uvek
duguje neemu drugom: sudbini, Bogu, prirodi. Svrha Lajbnicovog sklopa
slobode i individuacije bila je upravo da onemogui takvo stanje stvari.
Utoliko i pridev metafiziki kod Lajbnica prevashodno oznaava determinaciju bia posredstvom principa dobra, koji zapravo upuuje sve tvorevine
da ostvare ono bolje. Sa svoje strane, takva imanentna tenja ukazuje na
princip izbora16, ija svrha se sastoji u ispunjavanju dispozicije ka samostalnom, slobodnom usavravanju.

OTKLON OD IZVESNOSTI KA PRINCIPU I RAZLOGU

Stav individualnog meditirajueg traganja za izvesnou mora ozbiljno
da uzme u obzir injenicu da se optost ne moe samorazumljivo izvesti iz
14 Aristotel, Fizika 206a, Beograd 2008, prev. S. Blagojevi, str. 109.
15 Frank Burbage/Nathalie Chouchan, Leibniz et linfini, PUF, Paris 1993, str. 38.
16 Gottfried Wilhelm Leibniz, De lorigine radicale des choses, u: uvres choisies, Garnier, Paris [s. a.]; str. 269.

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

21

pojedinanog. Naprotiv, uvek postoji mogunost da ono pojedinano dospe

na potpuno pogrean put. To se moe dogoditi naroito onda, kada je voeno
intuitivnim kriterijumima koji podrazumevaju simultano shvatanje razliitih
naznaka. Umiljajui da je doao u trajni posed neospornih saznanja, meditirajui subjekt i te kako moe da podlegne iskuenju da himere proglasi
apsolutnim istinama. Kao neoborivi i krajnje izvesni njemu se mogu uiniti
uvidi koje nikome drugome nita ne znae i ne predstavljaju. Zbog toga e
Lajbnic vie puta ponoviti da se nepravilna primena principa dovoljnog razloga neminovno zavrava u kovanju besmislenih fikcija. Motivisan tim uvidom, Lajbnic je iznad svega nastojao da provede obrat od poimanja uzroka
ka poimanju razloga.
U temelju toga obrata itljiva je anticipacija prosvetiteljskog fundamentalnog zahteva za razumljivou17, ali i potreba da se dokae da sve to postoji zapravo tei ka savrenstvu. Pojam uzroka naprosto nije bio dovoljan za
kosmologiju u kojoj i svet i sve njegove posebne tvorevine svoj vitalni nerv
imaju u vlastitim kapacitetima da se unaprede i usavre. S druge strane, obrat
ka razlogu u sebi ukljuuje i mogunost nebivstvovanja, tj. nitavnosti neke
stvari. Uzrok za Lajbnica naprosto nije isto to i princip. Budui da samodovoljnost monade iskljuuje bilo kakvu potrebu za relacijama, Lajbnic je bio
primoran da uvede i ontoloku garanciju da meu drastino razliitim, a samosvojnim biima ipak vlada izvesan sklad i poredak, a ne totalna anarhija.
Pojam prestabilirane harmonije je utoliko posluio kao svojevrsni pomiritelj
svih heterogenih momenata bia. Nema sumnje da je taj pojam refleksivnom
ustrojstvu duhovnih bia omoguio da bude osloboen od mehanikog sistema. Izmetanjem izvan sveta u kojem caruju uzrok i posledica Lajbnicova
monada je drastino proirila i ojaala svoj horizont spontanosti, ime je
donekle anticipirala Kantov pojam uzronosti iz slobode.
S druge strane, ak i prominentni interpretatori Lajbnicove filozofije su
insistirali da se posledice koraka od uzroka ka principu pre svega prepoznaju
u izmetanju metafizikog teita u pravcu logike: Metafizika zapoinje u
trenutku u kojem se ispituju sami principi i u kojem se nastoji dati odgovor
s obzirom na principe, u tom smislu se Lajbnicov sistem konstituie kao
logika18. Ipak, smatramo da ovo svoenje Lajbnicove metafizike na logiku
principa previa dragocene sugestije koje se kreu u sasvim drugaijem pravcu. Kada to tvrdimo najpre mislimo da sve ono to zasluuje da bude imenovano metafizikim kod Lajbnica poprima eminentno praktika odreenja.
17 Gertrud Kahl-Furthmann, Der Satz vom zureichenden Grunde. Von Leibniz bis Kant,
u: Zeitschrift fr philosophische Forschung, Meisenheim/Glan 1976/1, str. 110.
18 Andr Robinet, Leibniz et la racine de lexistence, Seghers, Paris 1968, str. 42.

22

ARHE XII, 23/2015

Nakon Platona i Plotina, prva filozofija kod Lajbnica po prvi put u modernom
dobu u sebe integrie praktiki svet slobode. Ukoliko je ono metafiziko kod
Lajbnica mogue poistovetiti sa principima boljeg, ako se ono razvija imajui
u vidu princip izbora, to onda podrazumeva da je metafiziki temelj sveta izvorna aktivnost koja uvek znai i svesni izbor ostvarivanja nekih mogunosti,
a on po prirodi stvari podrazumeva i odbacivanje nekih drugih mogunosti.
S druge strane, istraivanje nepoznatih istina se kod Lajbnica i Volfa
dovodilo u vezu sa ars inveniendi. Umee sticanja novih saznanja sledi aristotelovsku putanju od prvobitnog za nas ka prvobitnog po sebi, koja se kod
Dekarta prevodi u uvianje nepoznatog na osnovu poznatog. U tom svetlu je
naroito znaajno da podsetimo da nas ve Dekartova Pravila upozoravaju da
ars inveniendi ne treba da pobrkamo sa logikom, to drugim reima znai da
Lajbnicov metafiziki nacrt nipoto nije mogue u potpunosti podvesti pod
nadlenost logike sfere. Argumente za tu tezu moe ponuditi klica istorizovane subjektivnosti, kao i preplitanje praktikih i prvorazrednih metafizikih
sadraja. Pomenuta beleka, u kojoj Lajbnic ralanjuje pojam ontologije na
etiri istraivaka puta, takoe nam prua potporu za tezu da izmeu metafizikog i logikog kod Lajbnica nije umesno staviti znak jednakosti.

ONTOLOKA DISKUSIJA O STVARIMA MENJA LICE

FILOZOFIJE
Meutim, da li je kod Lajbnica zaista re o etiri samostalna puta u
istraivanju, ili su na delu tek etiri varijacije na temu koju pokree sredinji
ontoloki interes? Jasno je da Lajbnic u sredite opte teorije o bivstvovanju
stavio tradirano uenje o supstanciji. Presudni zadatak kojim je bio zaokupljen svaki metafiziar na taj nain je gotovo bez ostatka poistoveen sa filozofskim poslom koji se pripisuje ontologu. Na Aristotelovom tragu, Lajbnic
je insistirao da nam je neophodna nauka koja nadilazi posebnosti pojedinih
rodova. Opte ime za tu nauku je nesumnjivo metafizika, s tim to nas njena
konkretizacija, tj. preciznije odreenje predmetne posebnosti te discipline
vodi direktno u okrilje novog pojma, ontologije. Time se i u okvirima Lajbnicove filozofije ponovo ispostavila naelna nedoumica vezana za opravdanost
uvoenja pojma ontologije, naroito kada je re o njenom razgraniavanju u
odnosu na metafiziku.
Premda joj je tokom sedamnaestoga veka polo za rukom da donekle
stabilizuje svoje znaenje, ontologiji je dugo izmicao eljeni status. Umesto
da samopouzdano ponese epitete novovrsne filozofske discipline, koja ima
jasno odreeno mesto i ulogu u kontekstu poletnog filozofskog strujanja koje

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

23

se uzdalo u naunost zasnovanu na unutranjem iskustvu cogito, odnosno na

apodiktikoj izvesnosti u smislu neospornog postignua metodski uvebane
subjektivnosti, za pomene ontologije po pravilu je bila karakteristina lienost ozbiljnije filozofske ambicije. Naime, oni su mahom imali tek uzgredan
karakter, tako da su se najee pojavljivali u kontekstu koji je bio sinoniman
sa metafizikom. Meutim, nevolja sa sedamnaestovekovnom afirmacijom
ontologije se nije svodila tek na najavu ozbiljne pometnje, iji koreni potiu
iz olake sinonimne upotrebe ta dva termina, to e za posledicu imati gotovo standardno nerazlikovanje metafizike i ontologije, iji trag je i danas i te
kako prepoznatljiv.
Da bismo ilustrovali karakter pomenute nevolje, pomenuemo poslednje Lajbnicovo pismo njutnovcu Klarku, u kojem je uravnoteen ton pisma
iznenada prekinut da bi se izrazio odluan protest protiv tendencija vremena
koje su bile posebno prepoznatljive u neobaveznom i paualnom tretmanu
ontologije: metafizika je bila obino smatrana za jednostavno uenje o pojmovima, za Filozofski renik, bez zalaenja u diskusiju o stvarima Nadam
se da e moji dokazi promeniti lice filozofije19. Nema sumnje da savremeni italac ovih redova u spornim odreenjima ne bi prepoznao razloge za
unu reakciju. Naime, ta je problematino u izlaganju prve filozofije putem
sistematizovanog uenja o pojmovima? Nije li ve Aristotelova Metafizika
demonstrirala neophodnost mukotrpnog rada na to je mogue iscrpnijem
odreivanju pojmova koji nadilaze posebnosti pojedinanih rodova, posebno
onih najoptijih, koji su samim tim i najuestaliji pojmovi prve filozofije?
Ipak, Filozofski renik koji je Lajbnic imao na umu nije vezan za
knjigu Metafizike, nego za Lexicon philosophicum, marburkog profesora
Goklenijusa. Lakoa s kojom je on 1613. u svojoj knjizi afirmisao ontologiju
kao filozofiju bia Lajbnica nije nimalo impresionirala. Umesto formalnog,
leksikonskog tipa uenosti koji podrazumeva elementarnu, a time nuno
i povrnu obavetenost, Lajbnic je insistirao na ontologiji u smislu istinski
filozofske diskusije o stvarima. Takva diskusija ne bi bila spremna da prihvati vulgarizaciju koja je u Lajbnicovo vreme uzela maha, a u kojoj je ontoloka, tj. metafizika istina srozavana na puki atribut bivstvovanja. Utoliko ni
njena svrha ne moe biti iscrpljena u prividno bezazlenom, ali neuverljivom
i turom govoru o biu, ija poenta se svodi tek na vetinu prediciranja na
najviem stepenu apstrakcije, kao to je bio sluaj kod Goklenijusa.
19 Lajbnicovo Peto pismo Klarku pisano je sredinom avgusta 1716. Navedeno prema:
Correspondance Leibniz-Clarke. Prsente dApres les manuscrits originaux des bibliothques de Hanovre et de Londres, d. A. Robinet, PUF, Paris 1957, str. 133-134.

24

ARHE XII, 23/2015

Drugim reima, ontoloki sadraji su daleko sloeniji, pa je otuda i njihovo usvajanje znatno delikatnije od mehanikog uenja napamet i bespojmovnog prisvajanja pukih odrednica koje su objedinjene zahvaljujui formi
leksikona. S druge strane, slika sveta koju nude ogoljene definicije svodi se
na konglomerat materijalnih, protenih, nepopravljivo pasivnih objekata, to
se iz osnova protivi elementarnim pretpostavkama kako Lajbnicove metafizike, tako i fizike. Relevantnost ambiciozno zamiljene diskusije o stvarima
vezana je za neprepoznate kapacitete ontologije. Upravo oni, prema Lajbnicovom miljenju, mogu da prue mnogo znaajniji doprinos od odrednica
bilo kojeg renika, jer ontologija imenuje disciplinu koja je pozvana da
menja lice filozofije, to je u to vreme znailo da izvri rekonfiguraciju
ukupnog naunog univerzuma, a posledino i ukupnog ovekovog poimanja
stvarnosti. Savremene refleksije njegove ideje o mathesis universalis ne bi
trebalo da isputaju iz vida da je ontologija u njoj zauzimala sredinje mesto,
premda je prilikom konkretnih eksplikacija te ideje najee preutkivana.
Istini za volju, tek sa Volfom ontologija e ponosno poneti ime najvie,
prve filozofske discipline, koja e se zahvaljujui svojoj utemeljujuoj optosti principijelno izdii iznad teologije, kosmologije i psihologije. Premda
e metaphysica generalis zadrati svoju suverenost i prvorazrednu ulogu
svega par decenija, da bi nakon toga bila ozbiljno uzdrmana i dovedena u
pitanje posredstvom Kantove Kritike istog uma, Lajbnicov doprinos se ispostavlja kao presudan u njenom sazrevanju i privremenom stupanju na tron
filozofskih disciplina. Meutim, savremeni interes za Lajbnicovu prvu filozofiju nipoto nije tek istorijske prirode, budui da principijelno see daleko
povrh pitanja o osamnaestovekovnom usponu i padu velelepne metafizike
graevine.

POTREBA ZA ISTORIJSKIM KONTINUITETOM DUHOVNIH

TVOREVINA
Misliocu ija misao vodilja glasi da nas nae, tj. moderne duhovne
potrebe obavezuju da napustimo prirodni poredak ideja20, dugujemo daleko
vie od toga. Uzeta sama po sebi, obaveza naputanja prirodnog poretka
miljenja nipoto ne predstavlja neku osobenost modernosti. Ona je ustaljena
poevi od presokratovskih filozofskih pokuaja, tako da u jednakoj meri
moe biti pripisivana Lajbnicu kao i Parmenidu, Heraklitu ili Anaksagori.
20 Gottfried Wilhelm Leibniz, Nouveaux essais sur lentendement humain, Garnier-Flammarion, Paris 1966, str. 237.

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

25

Nije neophodno duboko zagaziti u studiranje filozofije da bi se shvatilo da

iskorak iz uobiajene logike predstavlja hronini, neobino stabilni izraz
potrebe za filozofijom. Otuda ni njenu afirmaciju nije umesno proglaavati
za neko naroito Lajbnicovo postignue. Ipak, odnos prema prirodnom poretku ideja je sa Lajbnicom promenjen posredstvom uvoenja perspektive, pri
emu ono nipoto nije bilo motivisano stavljanjem radikalnog naglaska na
mogunosti njihove relativizacije. Nije se radilo se o tome da je perspektiva
tek relativna stvar, iz ega sledi da je praktino svejedno koju perspektivu
emo izabrati. Naprotiv, naviknutost na uobiajenu, tj. prirodnu perspektivu je proglaena je odgovornom za nae saznajne omake, ali je ve u
samom pojmu perspektive sadrana mogunost njene promene, to znai i
njenog unapreivanja, ime je jednoznano istaknuto da nisu sve perspektive
jednako vredne. Pri tome je presudno da se vlastito stanovite, na osnovu
kojeg pristupamo spoznaji, ne smatra ni Bogom datim, niti jednom za svagda
prirodno predodreenim, jer se ono moe slobodno birati, tj. moemo da se
odluimo kakvo stanovite elimo da zauzmemo. Time je Lajbnic iz osnova
izokrenuo Ptolomejev pristup, stajui rame uz rame Koperniku, kod kojeg je
izbor perspektive postao neodvojivi, imanentni momenat samog spoznavanja21. Drugim reima, limiti svojstveni svakoj perspektivi nisu i ne mogu biti
i nai limiti, jer jedino od nas zavisi hoemo li njihova ogranienja umeti da
nadmaimo uvidom u mogunosti drugaijeg pristupa.
Zahtev da filozofija zapoinje tek sa spremnou da se napusti svakidanji nain miljenja kod Lajbnica se po prvi put doveo u vezu sa nunou
svrhovito provedenog okreta prema onom filozofski miljenom. tavie,
takav okret se ne provodi samo filozofiji za ljubav jer naelna pretpostavka
svakog otkrivanja i saznavanja zahteva svojevrsnu saradnju i pomo od istorije. Ars inveniendi nam kod Lajbnica isporuuje obilje materijala na osnovu
ijeg kombinovanja i ponovnog razmatranja u horizontu savremene svesti o
problemu moemo da oekujemo nove naune spoznaje22. Naime, upravo
nam je time skrenuta panja na nunost uspostavljanja izvesnog istorijskog
kontinuiteta svih duhovnih tvorevina. Mislioca svoga vremena Lajbnic zbog
toga nije stilizovao u herojsku kartezijansku figuru koja osvaja izvesne spoznaje tako to se istovremeno grevito odupire tlapnjama prolosti, nego ga
je pojmio kao strpljivog i skromnog saradnika na poslovima koji su odavno
zapoeti.
21 Friedrich Kaulbach, Das copernicanische Prinzip und die philosophische Spache bei
Leibniz, u: Zeitschrift fr philosophische Forschung, Meisenheim/Glan 1973/3, str. 335.
22 Yvon Belaval, Leibniz critique de Descartes, Gallimard, Paris 1960, str. 106-107.

26

ARHE XII, 23/2015

Misliti na nesvakidanji nain u njegovo vreme vie nije podrazumevalo i

sticanje dovoljnog preduslova da bi se stekao epitet filozofa. Pored toga, bilo
je neophodno ozbiljno se posvetiti i nesvakidanjem tretmanu onoga to se za
nas jo uvek ispostavlja kao istorijsko-filozofski relevantno. Prosto reeno,
Lajbnic nam sugerie da domaaji filozofije ne bi smeli biti skoncentrisani
iskljuivo na obeavajuu sliku umnije budunosti koja e krasiti ostvarenje
njegove vizije republique des esprits. Time je on na indirektan nain upozorio da moderno pouzdanje u umniju budunost ne sme oholo da zanemari,
zapostavi ili da u potpunosti iskljui i rtvuje prolost. Posebno zbog toga
to kada je re o filozofiji, ta prolost ne moe imati status zateenih datosti,
nego tek mora dobiti status jedinstvene povezanosti koja predstavlja mnogo
vie od posvaanih frakcija i nepopustljivo suprotstavljenih teza.

LAJBNIC I BAROKNI DUH POMIRENJA

Nasuprot samouverenom kartezijanskom odricanju od filozofske batine
u kojoj nas ne oekuje nita osim nepregledne zbrke i neizvesnosti, Lajbnic
s mnogo vie poverenja prilazi tematizaciji istorijsko-filozofskih sadraja.
tavie, vlastiti filozofski zadatak on poistoveuje sa naroitom intervencijom u tkivu nasleenih filozofskih pozicija. Naputanje prirodnog toka misli
on nastoji da osigura i trasira tako to e se osloniti na najvia dostignua
filozofske tradicije. Reju, poetna pretpostavka njegovog miljenja glasila
je da istinska filozofija ne sme ignorantski da uobraava da sve zapoinje od
nje. Pri tom, Lajbnic ne prilazi istoriji filozofije da bi je u najveoj moguoj meri iskoristio za svoje filozofske svrhe. Naime, njemu nije stalo tek do
pragmatinog preuzimanja pojedinih ideja, do eklektikog prisvajanja ovoga
ili onoga filozofskoga iseka u skladu s vlastitim potrebama. Isto tako mu
nije padalo na pamet da komunicira s filozofskim autoritetima tek da bi ih
izvrgao ruglu i time svojim itaocima demonstrirao da imaju posla s viim
stepenom uenosti, kojem je konano polo za rukom da iza sebe superiorno
ostavi sve nesavrene vidove ljudskog saznanja i hronine deficite nedovoljno razvijenih nauka.
Odricanje od jednostranosti uobiajenog, svakidanjeg miljenja kod Lajbnica je provedeno posredstvom svesti o neophodnosti da dometi tradicije u
celosti budu integrisani u okvire prve filozofije. A budui da u njoj nailazimo
i na idejna strujanja koja su meusobno suprotstavljena, novi princip filozofiranja pre svega treba da izbegne opasnost favorizovanja jednih nautrb zapostavljanja drugih. Promociju pomirenja kao sredinje filozofske delatnosti
Lajbnic je proveo u delo polazei od pretpostavke da su protivrenosti rasute

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

27

po filozofskoj tradiciji tek prividne, te da svaki od njihovih konstitutivnih

momenata zapravo predstavlja nedovoljno promiljen, partikularan uvid.
Nagovetaji takvog stava prisutni su ve kod Dekarta, koji u Pravilima izriito tvrdi da meusobno suprotstavljeni filozofski uvidi pouzdano svedoe
da nijedan od njih nije istinit. Umesto da se opredeljuju za jedan od uvida
odbacujui ujedno onaj koji mu je suprotstavljen, uveren je Dekart, filozofima bi bilo mnogo bolje da povedu rauna da ih izloe na metodski suveren
i uverljiv nain, ime e unapred onemoguiti i obesmisliti suprotstavljeno
stanovite. Dokaz razgovetnosti vlastitog stava otuda podrazumeva i prethodno opovrgavanje njemu suprotstavljenog stava.
Iz Lajbnicove perspektive, besmisleni sporovi u vezi sa suprotstavljenim
filozofskim stavovima ne predstavljaju valjano opravdanje za naputanje
nasleenih rasprava, nego nas radije upuuju da revidiramo svoj pristup filozofskom nasleu. Nije re o tome da danas vie ne inimo ono to smo
inili jue, nego da u pozadini nekadanjih sporova pronaemo podsticaj za
kreiranje nove celine. To konkretno znai da svaki partikularan stav moe da
zadobije svoje pravo vaenje jedino ukoliko na izvestan nain bude doveden
u vezu sa ostalim uvidima, ukljuujui i one koji mu izrekom oponiraju. Uspostavljanje te veze Lajbnic imenuje pomirenje. Na osnovu toga uverenja on
nameru svoje filozofije legitimie na nain koji pre njega nije zabeleen u
istoriji filozofije. Naime, Lajbnic ne eli nita drugo nego da pomiri Platona
sa Demokritom, Aristotela sa Dekartom, sholastiare s novima, teologiju i
moral sa umom23.
Polaganje rauna o filozofskoj funkciji pomirenja najpre zahteva da se
podsetimo da je rasutost panje, odnosno disperzija svesti na mnotvo cogitationes za Lajbnica, kao uostalom i za sve mislioce njegovog vremena,
predstavljala pouzdan znak nefilozofskog pristupa. Shodno tome, i povratni pogled ka istorijskom nasleu filozofije nije smeo da bude lien fokusa.
Njegova rasprenost na sve strane i zagledanost u sve kutke i nabore filozofskog naslea su se ispostavljali kao inferiorni u odnosu na pokuaj da se
kreira jedinstveni univerzum filozofskog miljenja. Poput odnosa meu perspektivama, ni meu pojedinim filozofijama nije uputno uspostavljati znak
jednakosti i tretirati ih kao jednako vredne. Kada kod ranog Hegela itamo
iskaz koji nas uverava da je u svako doba postojala tek jedna filozofija, to
znai da pluralizam meusobno posvaanih sistema i orijentacija prua samo
nefilozofsku sliku o haotinom vieglasju, onda dospevamo na trag povesnih
23 Citat iz Erdmanovog izdanja Lajbnicovih Opera philosophica, naveden prema: Eduard
Zeller, Geschichte der deutschen Philosophie seit Leibniz, R. Oldenbourg, Mnchen 1875, str.
85.

28

ARHE XII, 23/2015

uinaka Lajbnicove ideje pomirenja. Prosto reeno, njena pretpostavka glasi

da nas ontoloko poreklo svake istine vodi direktno ka umnim principima,
bez ije primene nije mogue saznati nikakvu istinu.
Ako su principi filozofskih uvida sadrani u principima umnosti, a dokaz nunih istina se moe zadobiti samo na osnovu poimanja, onda bi se u
istorijskom iskustvu filozofije morale ustanoviti razliite vrste povezanosti
meu istinama, koje bi meu sobom tvorile izvesno jedinstvo. U njemu bi
se onda dala razluiti i srodnost meu partikularnim dostignuima uma.
Batina filozofije, njeno naslee iz prolosti bi se time ispostavilo ne samo
kao nezaobilazni momenat samosvesti filozofije o vlastitom milenijumskom
trajanju, nego i kao konstitutivni momenat njenog pojma. Nakon Lajbnica,
metaistorijske ambicije filozofije usmerene ka iskoraivanju iz vremena se
po pravilu odbacuju kao nemogue i anahrone.
Premda su one ostale sasvim u formi nagovetaja, i mogu se izvesti tek u
sasvim posredovanom, a time nuno i donekle usiljenom vidu, smatramo da
Lajbnicove zamisli anticipiraju istorijski obrat ka mogunostima istorijskog
stepenovanja, odnosno istorizovanja subjektivnosti posredstvom demonstriranja vodeih tendencija filozofske tradicije. Lajbnicova naglaena nesavremenost se time ne okonava. Nasuprot tendencijama svoga vremena,
iji vrhunac je ispostavila Spinozina neutralizacija subjektivnosti u celini
objektivnog, Lajbnic se odluuje za sagledavanja objektivnog u horizontu
ispoljavanja subjektivnosti.

VREME I SAZNANJE: DISKONTINUITET I KONTINUITET

Tako radikalan Lajbnicov zaokret u filozofskoj samosvesti omoguen
je tek zahvaljujui otvaranju problema vremena. Za razliku od Dekartovog
afirmisanja diskontinuiteta, jedan od presudnih principa Lajbnicove filozofije ide u suprotnom pravcu, i govori o principu kontinuiteta. U razvijanju u
posredovanju Dekartov ideal spoznaje vidi nepremostive prepreke pred istinskim saznanjem. Nadalje, ukoliko nam je prilikom saznavanja neophodna
pomo seanja, onda emo po automatizmu neutralisati efekat nae sumnje.
Doista, tamo gde se intenzivira metodoloki znaaj sumnje, ne ostaje mnogo
mesta za bilo ta drugo, osim za ono to se trenutno nudi kao neoboriva i
pouzdano osigurana izvesnost. Put od neizvesnog ka izvesnom utoliko nije
zamiljen kao postepeno pribliavanje, nego kao nagli, estoki prekid koji
zahvaljujui trenutno steenoj evidenciji kreira jaz u odnosu na sva svesna
postignua koja su bila nedovoljno izvesna i samim tim nepouzdana. Sumnja
moe da funkcionie kao svojevrsni okida saznanja samo zato to predstav-

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

29

lja akt koji se trenutno provodi. Dekartova sumnja ne zna za vie ili manje, jer se provodi frontalno, obuhvata sve to joj prethodi i time predstavlja
nezamenljivu mo kreiranja diskontinuiteta u modernoj subjektivnosti: U
stanju panje prisutne su istinske ideje ukoliko ovek moe da stekne
neku izvesnost, ona e prebivati u trenutnosti intuicije, u nunoj simultanosti
naeg miljenja i naeg postojanja24. S druge strane, trenutak za Lajbnica
nije relevantan kao medijum otkrivanja apsolutnih i venih istina, nego kao
momenat u promeni, taka prelaza iz jednog u drugo. Samim tim, ne postoji
hijerarhija meu pojedinim trenucima, jer su svi oni sakonstitutivni momenti
u razvijanju i poimanju neke stvarnosti. Budui da se metafiziko saznanje
vie ne hvata u kotac sa diskontinuiranim i razgovetno izolovanim, nego sa
kontinuiranim i povezanim, prelaz sa Dekarta na Lajbnica najefektnije opisuje upravo ovaj preokret na polju temporalnosti. Prodor vremena u moderno
miljenje omoguen je tek naputanjem primata diskontinuiranog trenutka u
ime neprestane, kontinuirane promene.
Osamnaestovekovne korene dvadesetovekovne fascinacije problemom
vremena bilo bi znatno tee razjasniti da smo ostali lieni Lajbnicove ideje
da su u naem duhu sadrane sve forme i sva vremena. Istorijska odreenost
duhovne refleksije ne sastoji se onda samo u tome, to se u njoj sadre dragoceni uvidi prolosti. Naprotiv, miljenje nije upueno samo na receptivno
prisvajanje batine, nego i na anticipativno zadiranje u misaona postignua
ija prava realizacija e uslediti tek u buduim vremenima: zbog toga to
duh uvek izraava sve svoje budue misli i ve na zbrkan nain misli sve
ono to e ikada razgovetno misliti25. Ipak, problem procesualnog povesnog
razvijanja duha kod Lajbnica je tek postavljen, ali ne i razreen.
Uprkos neospornoj originalnosti slavnog uvida da je sadanjost bremenita budunou, Lajbnicu je nedostajala pojmovna infrastruktura da bi u
dovoljnoj meri obrazloio svoju tezu o itljivosti budunosti na osnovu
znanja o prolosti. U toj stvari mu nije dovoljno pomogla ni izvanredno
razvijena svest o znaaju jezika i pojmovnosti za stvar filozofije. Potraga
za pojmovnim reenjima koja e u sebi izraziti dinamiku postojeeg i time
izbei obiaj da se ona neutralie posredstvom statinih, jednoznano fiksiranih termina, ipak se ispostavila kao nedovoljna. Pored toga, saglasnost sa
slavnom Spinozinom tezom da je in negiranja ujedno i afirmacija, te da ona
24 Jean Wahl, Du rle de lide de linstant dans la philosophie de Descartes; Vrin, Paris
1953, str. 8.
25 Gottfried Wilhelm Leibniz, Discours de mtaphysique, u: uvres choisies, Garnier,
Paris [s. a.], str. 117.

30

ARHE XII, 23/2015

samim tim predstavlja pozitivnu stvar26, nije predstavljao dovoljan zalog

za razreenje problema vremenitosti duha. Oslanjanje na kriterijume zbrkanog i razgovetnog u tome se pokazalo kao oteavajui momenat. Lajbnic
se nije zaustavio na umetanju opaajne skale u vertikalnu zgradu svih bia,
nego ju je jednako ugradio usred vremenskog kontinuiteta. Dakako, osobenosti subjektivnog opaanja ne mogu biti okarakterisane i kao generatori
istorijske promene, ime postaje samorazumljivo da su one sasvim ravnodune spram Dekartove, odnosno Lajbnicove razlike izmeu razgovetnog i
nerazgovetnog. Ideja da je ono zbrkano latentno razgovetno ne moe da prui
zadovoljavajuu podrku prilikom konstituisanja optosti istorijskog sveta.
Proces preinaavanja zbrkanog u razgovetno se odvija u subjektivnoj ravni,
tako da on svoja merila nije u stanju da proiri i na intersubjektivne uslove
istorijskih ispoljavanja duha.
Budui da su redukovane na stepene razgovetnosti, Lajbnicove razlike
su unapred bile razreene od svake mogunosti uzajamnog delovanja. Ono
imanentno, to uspostavlja jedinstvo razliitih momenata unapred je garantovano sutinom samog kontinuiteta. Protivrenosti kod Lajbnica gube svoj
polemiki, ali time i stvaralaki naboj, jer je on unapred amortizovan zahvaljujui kontinuitetu i univerzalnoj, unapred odreenoj harmoniji. To znai
da sadanje istorijsko stanje sveta i duha ne predstavlja rezultat napetosti i
sudara suprotnosti, naprosto zbog toga to na prirodan, savreno spontan
nain proistie iz prethodnog stanja sveta. Time se pokazuje da Lajbnicov
princip kontinuiteta predstavlja vaan inicijalni korak u osamnaestovekovnom objedinjavanju ontolokog i povesnog, ali da sam po sebi nije odreen
na nain koji bi u strogom smislu bio povesno relevantan: protivrenosti
svoje situacije i sveta u kojem ivi on preuzima integriui viestruka stanja
na viem nivou, u okvirima koncepcije jedinstvene zajednice u kojoj su antagonizmi pomireni27.
Prema Lajbnicovom miljenju, kontinuitet u jednakoj meri vai u geometriji, kao i u fizici. Kontinuitet se odnosi na svet prirode jednako kao i na
svet duha. S druge strane, bilo kakav vid negiranja kontinuiteta uvodi hijatus,
ija neprihvatljivost poiva na ukidanju nexus rerum universalis. Polazei od
pretpostavke da je sve na svetu povezano metafizikim razlozima, kontinuitet
se ispostavio kao svojevrsna garancija za ouvanje primata onog identinog u
odnosu na sve razlike, a time i za nepovredivost principa dovoljnog razloga.
26 Gottfried Wilhelm Leibniz, Nouveaux essais sur lentendement humain, isto, str. 108.
27 Herbert H. Knecht, La logique chez Leibniz. Essai sur le rationalisme baroque, LAge
dhomme, Lausanne 1981, str. 15.

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

31

Sledstveno tome, stepenasto ureeni svet je za njega predstavljao harmonino povezanu ukupnost svih postojeih stvari.
Interesantno je napomenuti da je posebnost takve ontoloke formacije
od Niea do Deleza pripisivana svojevrsnoj pojavi Nemaca na filozofskoj
sceni. Fatalnost njihove pojave uoavana je u posebnosti nemakog prtljaga
koji je sa sobom doneo i sablast dubine. U Lajbnicovom sluaju, traganje
u dubokom je najavljeno posredstvom stratekog ustuknua pred neposredno
prisutnim radi traganja za onim to trenutno nije prisutno, ali bi moglo da postane ili da se promeni. Ono to je Nie video kao kobnu projekciju razvoja,
tj. tog autentinog nemakog pronalaska i poteza u velikom carstvu filozofskih formula28, kod Deleza biva preinaeno u ekstremnu tenziju otvorene
fasade i zatvorene unutranjosti29. Nasuprot tezi da je nemaka dua
(Lajbnicovi preci su, poput Nieovih, zapravo bili germanizovani Sloveni)
na ontolokoj pozornici donela duh dubine i izofreni sukob spoljanjosti i
unutranjosti, smatramo da se ideja pomirenja kod Lajbnica izjalovila zbog
sasvim drugaijih razloga.
Mislei temporalni svet slobode i kontinuiteta usred ontologije prirodnog
bia, Lajbnicova zamisao pomirenja je zapravo etablirala filozofiju povesti u
okvirima filozofije prirode. Time je Lajbnic sebi postavio zadatak da pomiri
svet prirode i svet slobode, to je bilo mogue tek ukoliko se najpre konstruie njihova besprekorna srodnost, a zatim i neutralie svaki sukob i suprotstavljeno usmerenje. U nameri da pojmi stepenasto ustrojstvo stvarnosti
prema obrascu duevnosti Lajbnic je bio prinuen da se poslui analogijom,
poto se opaaj moe pripisati kamenu ili biljci samo na nain analogije, a
nikako ne doslovno. Analogija duevnog pratila je izgradnju Lajbnicovog
prirodnog sveta bez ikakvih tekoa, ali samo zato to je ono duhovno najpre
bez ostatka harmonizovano s prirodom. Heterogenost duhovnog u odnosu
prema prirodi bi unela pometnju u Lajbnicov ontoloki poredak. Entelehijsko
ustrojstvo sveta u kojem caruje harmonija i ije kretanje je uvek usmereno
ka boljem i savrenijem opstaje ili pada zajedno sa predstavom slobodnog
duha kao spontanog izraza prirodnosti. im ta predstava bude ugroena, a
duh se ispostavi kao instanca koja nije tek u skladu nego je takoe i u sukobu
sa principima na kojima poiva priroda, Lajbnicova ontologija nailazi na nereive probleme, a njegova pomiriteljska misija se ispostavlja kao uzaludna i
neuspena.
28 Friedrich Nietzsche, Jenseits von Gut und Bse, Werke III, Hg. K. Schlechta, Ullstein
Verlag, Frankfurt am/M/Berlin/Wien, 1969, str. 710.
29 Gilles Deleuze, Le pli. Leibniz et le baroque, Minuit, Paris 1988, str. 46.

32

ARHE XII, 23/2015

Zbog toga smatramo da transparentnost bia kod Lajbnica ne ometa toliko beskonano prisustvo neosveenih, malih opaaja najrazliitije vrste
(petites perceptions), koliko ova priguena tenzija izmeu prirode i slobode.
Raspravljajui o naunom saznanju prirode u Kritici istog uma, Kant nee
ostavljati prostora za slobodu. S druge strane, uzronost iz slobode e u Kritici praktikog uma u potpunosti mimoii prirodnu odreenost. Kantov iskorak
u odnosu na Lajbnica moda nigde nije vidljiviji nego u pomenutom utanju
prirode o slobodi i utanju slobode o prirodi.

LITERATURA
Aristotel, Fizika, Paideia, Beograd 2008, prev. S. Blagojevi
Belaval, Yvon,
- Les philosophes et leur langage, Paris 1952.
- Leibniz critique de Descartes, Gallimard, Paris 1960.
Burbage, Frank/Chouchan, Nathalie, Leibniz et linfini, PUF, Paris 1993.
Correspondance Leibniz-Clarke. Prsente dApres les manuscrits originaux des
bibliothques de Hanovre et de Londres, d. A. Robinet, PUF, Paris 1957.
Deleuze, Gilles, Le pli. Leibniz et le baroque, Minuit, Paris 1988.
Hegel, Georg Wilhelm Friedrich, Vorlesungen ber die Philosophie der Religion I,
Duncker und Humblot, Berlin 1840.
Kahl-Furthmann, Gertrud, Der Satz vom zureichenden Grunde. Von Leibniz bis
Kant, u: Zeitschrift fr philosophische Forschung, Meisenheim/Glan
1976/1.
Kaulbach, Friedrich, Das copernicanische Prinzip und die philosophische Spache
bei Leibniz, u: Zeitschrift fr philosophische Forschung, Meisenheim/Glan
1973/3.
Knecht, Herbert H., La logique chez Leibniz. Essai sur le rationalisme baroque,
LAge dhomme, Lausanne 1981.
Kronenberg, Moritz, Geschichte des deutschen Idealismus, C. H. Beck, Mnchen
1909.
Leibniz, Gottfried Wilhelm,
- Discours de mtaphysique, u: uvres choisies, Garnier, Paris [s. a.]
- De lorigine radicale des choses, u: uvres choisies, Garnier, Paris [s.
a.]
- Systme nouveau de la nature et de la communication des substances
aussi bien que de lunion quil y a entre lme et le corps, u: uvres
choisies, Garnier, Paris [s. a.]
- Nouveaux essais sur lentendement humain, Garnier-Flammarion, Paris
1966.
- Essais de Thodice. Sur la bont de Dieu la liberte de lhomme et lorigine
du mal, Garnier-Flammarion, Paris 1969.
- Opuscules et Fragments indits, Olms 1988.
Nietzsche, Friedrich, Jenseits von Gut und Bse, Werke III, Hg. K. Schlechta, Ullstein

LAJBNICOVA ONTOLOGIJA POMIRENJA

33

Verlag, Frankfurt am/M/Berlin/Wien, 1969.

Perovi, Milenko, Lajbnic kao metafiziar, u: G. V. Lajbnic, Novi ogledi o ljudskom
razumu, BIGZ, Beograd 1995, prev. M. Tasi.
Poser, Hans, Gottfried Wilhelm Leibniz (1646-1716), u: Klassiker der
Sprachphilosophie. Von Platon bis Noam Chomsky, Mnchen 1996, Hg. T.
Borsche.
Robinet, Andr, Leibniz et la racine de lexistence, Seghers, Paris 1968.
Wahl, Jean, Du rle de lide de linstant dans la philosophie de Descartes; Vrin,
Paris 1953.
Wilson, Catherine, Leibnizs Metaphysics. A Historical and Comparative Study,
Manchester University Press, Manchester 1989
Zeller, Eduard, Geschichte der deutschen Philosophie seit Leibniz, R. Oldenbourg,
Mnchen 1875.

34

ARHE XII, 23/2015

DRAGAN PROLE
Faculty of Philosophy, University of Novi Sad

LEIBNIZS ONTOLOGY AS RECONCILIATION

Abstract: In the first part of the paper, the author examines Leibnizs philosophy
as an attempt, whose purpose was to re-establish the scientific prerogatives of the
philosophia prima. Unlike Descartes, Leibnizs philosophical detours and impasses
cannot be elucidated via a presumption of a transcendent, supernatural intervention
(malin gnie). On the contrary, Leibniz has been ceaselessly showing that we should
not blame the supernatural beings for our thinking mistakes, but instead our close
contact with the natural beings. In the second part, the author claims that Leibniz has
promoted reconciliation as the basic philosophical activity, by pointing out that the
oppositions, largely widespread throughout the heritage of philosophy, are not the
real, but spectral ones. Nevertheless, each particular philosophical standpoint might
deserve its acceptance only if we manage to establish, while taking it as the point
of departure, the connection with all the other standpoints, including the antithetical
ones. The logical foundation of such a linkage should be considered as a philosophical
act of reconciliation.
Keywords: Leibniz, Reconciliation, Ontology, Metaphysics, Eternity
Primljeno: 21.2.2015.
Prihvaeno: 9.5.2015.