54.

Komparativna metoda
O komparativnoj metodi javljaju se protivreni stavovi, to se izraava kroz nazive koji joj se pridaju,
shvatanje njenog predmeta i cilja, mogunosti i doprinosa, sve do negiranja njenog postojanja.
Ona se naziva uporednom (poredbenom), istorijsko- komparativnom, uz njenog naziva se gubi re metoda
i navodi se kao uporedno istraivanje. Razlike u nazivima imaju svoju osnovu u odreivanju komparativne
metode. Nesporno je da je komparacija- poreenje sastavni deo svakog miljenja. Jednostavno, nije
mogue oformiti pojam, stav, sud bez komparacije i nije bez nje mogu nijedan oblik zakljuivanja,
dokazivanja ili oporgavanja.
Dakle, nesporno je da je poreenje, komparacija inilac procesa miljenja i saznanja, da je to metoda
saznanja. To je razlog to ei komparaciju svrstava u osnovne (osnovne posebne) metode naunog
saznanja.
Sloenija pitanja se otvaraju kada se pokuava odreivanje komparativne metode kao naune, istraivake
metode. Prvo pitanje je da li je to uopte metoda ili se moe svesti na metodski postupak, drugo, ako je to
metoda, kakva je i na osnovu ega se smatra metodom, i tree, kakva je to metoda i kakav je njen odnos sa
komparativnim istraivanjima?
U principu svakom metodom istrauje se neki opti predmet ili grupa predmeta. Za komparativnu metodu,
a upravo pokuavamo da dokaemo da se komparativna metoda moe smatrati naunoistraivakom,
evidentan predmet su identinost, slinost i razlike pojava i procesa. Samo uporeivanjem dva
primerka iste pojave, dve istorodne ili raznorodne pojave, dva procesa u prolosti, sadanjosti i
budunosti, na jednom ili vie definisanih prostora (definisanih fiziki i drutveno, astronomski i
drutvenim vremenom) moemo utvrditi da li su dve pojave, procesa identini, slini odnosno razliiti i u
emu.
Pitanje identinosti- neidentinosti je manje sloeno. Ono se prvenstveno tie sutine i kvaliteta, a moe se
ticati i sadrine, oblika i kvantiteta. Zato treba razlikovati totalnu, potpunu identinost svih inilaca celine
i celina kao takvih i parcijalnu identinost koja se odnosi samo na odreene delove, inioce, svojstva,
promene...
Vei su problemi sa utvrivanjem slinosti i razlika. Prvi problem je definisanje slinosti i definisanje
razlika. U osnovi svih definicija nalazi se odsustvo identiteta, ali ovako negativno odreenje ne reava
problem.
Slinost i razliitost zato treba shvatiti kao polarnost odsustva identinosti nekog inioca,
svojstva...jednog definisanog drutvenog realiteta u odnosu na neko njegovo prethodno ili sledujue
vreme ili u odnosu na neki drugi realitet. Stepen razlike moe da bude manji ili vei- sve do suprotnosti i
moe se odnositi na bitne, sutinske odredbe i na nebitne odredbe raznog stepena znaaja za karakteristike
pojave- procesa.
Jasno je da su procedura i predmeti poreenja u miljenju i saznanju uopte u osnovi komparativne
naunoistraivake metode.
Predmet komparativne metode su identinost (istost), slinost i razliitost (raznost, raznovrsnost) iste
pojave u raznim vremenima i na raznim prostorima odreenim adekvatnim merilima, istovrsnih ili
raznovrsnih pojava u definisanom prostoru i vremenu.
Komparativna metoda se, umnogome zahvaljujui Aristotelu, prvenstveno shvatala kao metoda
uporeivanja raznih globalnih drutava, a kasnije i drutava koja pripadaju raznim istorijskim periodima,
odnosno raznim drutveno- ekonomskim formacijama.
Sva poreenja koja se vre u naunom istraivanju, vre se po istim osnovnim odredbama i istim
misaonim procedurama, bilo u kom istraivanju ili u bilo kojoj naunoj oblasti ili disciplini. Upravo to nas
upuuje na shvatanje komparativne metode kao optenaune.
U prilog svrstavanju komparativne metode u optenaune upuuje nas i istorija njenog nastanka. Njen
razvoj i popularnost vezuju se za nastanak Darvinove teorije, i za Lineovu klasifikaciju, dakle, za
biologiju, kao i za sistem Mendeljejeva. Preko antropolokih istraivanja, ova metoda se probila u
drutvene nauke i postavila pitanje svoje primenjivosti naroito u novijim naukama, kao to je nauka o
politici.

Poetnu razvojnu fazu komparativne metode pratile su izrazite slabosti.

Prva je njena nekritika odredba kao istrorijske i prvenstveno uzrone metode.
Drugo, orijenatcija na to da se koncept evolucije primeni na drutveni razvoj onako kako je dat u Drvina.
Tree, pokuaji da se metodski postupci primenjeni u biolokim istraivanjima preuzmi i primene u
istraivanjima drutvenih pojava i procesa.
etvrto, veoma slaba i nesistemska dokumentacija odnosno iskustvena osnova istraivanja sluila je za
veoma slobodne i obuhvatne zakljuke.
U drutvenim naukama, posebno u politikoj, javila se jo glorifikacija sopstvene ili neke druge zemlje
koja se proglaavala uzorom.
Komparativna metoda se ne primenjuje samo u komparativnim istraivanjima, jer onane mora da bude ni
jedina, ni glavna, ni ravnopravna, ve samo jedna od metoda. Ona se primenjuje u svim istraivanjima.
Nasuprot tome, komparativna istravanja su samo ona u kojima je konkretizovan opti predmet
komparativne metode kao neposredni predmet istraivanja, a komparativna metoda je dominantna. Njoj
su, njenoj svrsi, ciljevima i predmetu podreene sve druge metode primenjene u tom istraivanju.
Sva opta pitanja o komparativnojmetodi javljaju se i u teoriji i metodologiji nauke o politici. Tako se
postavljaju pitanja da li je ova metoda u politikoj nauci uopte mogua, ta je njen predmet, ta i kako
komparirati, na kakvim podacima, kakvoj evidenciji zasnivati komparaciju...
Mogu se identifikovati neki osnovni pristupi komparativnim istraivanjima u koje ubrajamo:
1) difuzionizam, koji potencira jednu konstantu, npr. parlamentarizam, demokratiju, vezujui je za jednu
zemlju od koje se iri na druge zemlje u poetnoj fazi, da bi u novije vreme bio orijentisan na redukciju
mnotva pojava na jedan invarijantni faktor. U novije vreme naputa se jednoznanost uzronih odnosa i
prihvata koncept vie uzoraka. Komparativna metoda se shvata kao metoda istraivanja uzroka.
2) drugi je koncept tzv. korelacione analize koja daje prednost multivarijantnoj analizi na osnovu podataka
o politikom ponaanju aktera koji ne znaju da su posmatrani.
3) komparativne studije tipa, area studies je odreena, prostorno definisana goegrafska (georafskopolitika) celina osnova istraivanja. U primeni ove metode osnova je uverenje da se mogu definisati
odreene geopolitike celine nizom njihovih istih i slinih svojstava kao to su geografska, istorijska,
ekonomska, kulturna,,to se pokazalo veoma tekim.
4) komparativna istraivanja sa orijentacijom na diferencirajue klasifikacije i tipologije, u kojima danas
prevlauje tendencija da se prevladaju institucionalni modeli i tipovi nacije, vlade, trita i da se zamene
modelima politike situacije i drutvenih pokreta. U okviru ove orijentacije koriste se i idealni tipovi (koji
se tako porede), realni, tj. proseni tipovi. Pokuaji celovitih tipologija (npr. tipova nauka o politici)
smatraju se neuspenim.
Svi pristupi komparativnoj metodi i komparativnim itraivanjima u politikoj nauci istiu sledea
sutinska pitanja:
Prvo, ta se moe porediti. Odgovor na ovo pitanje sadraj je faktiki u definiciji politike kao drutvenog
procesa i pojava u shvatanju poreenja, uporedivosti i metoda. Ako je politika od svog nastanka drutveni
realitet, sloen, razvojan, manifestan kao stav, iskaz, in, uzrok i posledica, onda se u drutvenoj praksi
mogu identifikovati kvalitativne i kvantitativne odredbe, inioci strukture, funkcije, veze i odnosi u
vremenu i prostoru ovog realiteta u drutvenoj stvarnosti. Sve to se u stvarnosti moe identifikovati kao
drutveni realitet, moe se, ta vie, mora se porediti sa drugim da bi se bar dolo do saznanja da je to to ili
na nije to.
Politika, politike pojave i procesi mogu se uporeivati ne samo sa drugim pojavama i procesima ve i sa
samim sobom u raznim vremenima i na raznim prostorima.
Meutim, iluzorno je oekivati da se veoma sloene, rasprostranjene i dugotrajne pojave i procesi definiu
i objasne sasvim jednostavno i ukratko. Tako se politika kao reakitet i kao predmet komparativnog
istraivanja ne moe svesti samo na nekoliko lapidarnih iskaza.
U sutinskoj odredbi politike nalaze se osnovni realiteti i pojmovi:
- interes, kao opti i dominantan
- grupni interes izveden iz potreba artikulisanih na neki nain

- vlast, kao izraz moi da se zbivanja i ponaanja ljudi usmere u skladu sa ciljevima
- organizacija, kao efikasno sredstvo uspostavljanja i odravanja stabilnosti, razreavanja sukoba i
njihovog ublaavanja ili odlaganja
- sukob interesa, odnosno subjekata interesa, ukljuujui i protivrenosti
- saradnja subjekata u ostvarivanju interesa odnosno u odbrani interesa
- sistem orijentacionih vrednosti kao putokaz.
Jasno je da se svaki od ovih kategorijalnih pojmova moe razraditi i odrediti kao predmet istraivanja.
Upravo zato su i danas nezamenjivi pojmovi drava, pravo, graanin, nacija, narod, sila, nasilje, politika
stranka, politiki pokret, politiki sistem, politika funkcija, politika situacija...Ovi pojmovi ne samo da
se ne iskljuuju ve se uzajamno, u poretku smislenih iskaza i objanjavaju.
Pokuaji svoenja pojma politike na nesupstancijalne pojmove ili na samo nekoliko osnovnih misaonih
modela kao to su: 1) integracija i poredak, 2) modeli konflikata, ne mogu da razree problem jer
razdvajaju celinu politikog.
Komparativna metoda primenjuje se kao i druge, u skladu sa odredbama projekta istraivanja. Predmet,
ciljeve...utvruju odgovarajui delovi projekta istraivanja. Jedini poseban zahtev komparativne metode
koji se moe sa tim dovesti u vezu jeste da se precizno utvrde komparabile, tj. one odredbe koje e se
zaista porediti, kao i kriterijumi poreenja.
Shvatanje da komparativna metoda mora uvek da obuhvati celinu uslova i situacija dogaaja u principu je
pogrena jer previa bar dve stvari: prvo, da svako pojedinano i posebno u sebi sadri i sobom izraava
opte; drugo, da zahtev za komparacijom celine previa posebnosti nauka, naunih disciplina i naunih
institucija. ak i kada se kompariraju odnosno istrauju celine, ne istrauju se svi inioci, ve samo bitni.
Jedna od tekoa kojoj se u politikolokim istraivanjima pridaje veliki znaaj su izvori i karakteristike
podataka. Za istraivanja u oblasti istorije politike ovi su problemi isti kao i za sva istraivanja istorije.
Politika kao pojava ima karakteristiku da je samo delimino javna i otvorena, da je samo delimino
dostupna. Neposredna empirijska istraivanja su zbog toga neizbena.
Orijentacija na empirijska istraivanja uporeivanih politikih pojava, naroito kada su predmet
komparacije razne zemlje (drave) odnosno razna globalna drutva, prigovara se da ne moe da razrei tri
vana problema:
probleme meunarodnih i meudravnih odnosa
probleme finansiranja
jeziko-kulturne probleme, odnosno barijere nazvane problemom pojmovnih i jezikih ekvivalenata.
Prvi problem se da razreavati, u normalnim uslovima, na 4 osnovna naina. Prvo, kroz UN i druge
meunarodne organizacije; drugo, kroz bilateralnu i multilateralnu sardanju vie zemalja; tree, saradnju
odgovarajuih institucija ili drutava; etvrto, posebnim monografskim ili istraivanjima metodom sluaja
istog predmeta i to istom metodom, tako da rezultati budu korespondentni i da u drugom stepenu bude
mogua komparacija ovih istraivanja.
I u politikologiji komparativna analiza ima zadatke da opisuje, klasifikuje, vri tipologizaciju, da izvodi i
obogauje definicije, generalizuje, utvruje uzrono- posledine i korelacione odnose i da prognozira. S
pravom joj se pripisuju karakteristike eksperimentalne metode, tj. s pravom se smatra
kvazieksperimentom nazvanim prirodni eksperiment.
Da bi komparativna metoda mogla da bude prihvaena kao uzrono-posledina, prognostika i
eksperimentalna, moraju da budu ispunjeni sledei uslovi:
1) moraju da budu izraene valjane definicije, hipoteze i modeli, teorijski zasnovani i korespodentni sa
manifestnim realitetima. Ovo moe obaviti teorija, ili se to moe uiniti tokom izrade projekta
istraivanja. Samo izuzetno se moe obavljati i tokom istraivanja- kada je pilot istraivanje ili
predistraivanje nemogue.
2) projekt istraivanja mora da bude odgovorno i kompetentno uraen i testiran. Poseban zahtev je da se
njime:
- precizno utvrde komparabile
- definie i objasni sistem kriterijuma poreenja
3) da se strogo definie sistematska hronologija i njena znaenja

4) da se tehnike, instrumenti i postupci usaglase sa zahtevima predmeta i okolnostima istraivanja

5) da se izgradi strog sistem testiranja podataka i zakljuaka. Naime, komparativna metoda nema svoje
posebne metode prikupljanja podataka, ve koristi postojee i njihove tehnike. Komparativna metoda
formira odreene obrasce, preglede, liste slinosti i razliitosti komparabila i argumenata po hijerarhiji
vrednosti
6) da izvede strogu proceduru dokazivanja i opovrgavanja sutinskih i formalnih, kvalitativnih i
kvantitativnih, jednovremenih i raznovremenih, isto prostornih i raznoprostornih slinosti i razlika.
Uzrono- posledini odnosi i prognoze mogu biti dobijeni komparativnom metodom ili komparativnim
istraivanjima samo ako su obezbeeni uvidi u sistematske hronologije, lsedove nizova i njihove
korelacije sa sutinskim odredbama predmeta. Saznanja o uslovima, okolnostima zbivanja u tom sluaju
su neophodna.
Longitudalna, odnosno panel istraivanja ili, kada je to mogue, kontinuirana istraivanja (statistika i
druga) odreenih pojava daju visoku vrednost rezultatima komparativnih istraivanja. Neke pojave se i
inae permanentno istrauju, na primer, izbori za odbornike i poslanike.
54. Komparativna metoda
Nesporno je da je komparacaija, tj. poredjenje sastavni deo svakog miljenja. Jednostavno, nije
mogue oformiti pojam, stav ili sud bez komparacije, niti je mogu biko koji oblik zakljuivanja,
dokazivanja ili opovrgavanja. Ve poetak miljenja (opaanje) kao razlikovanje neeg od
ostalog, podrazmeva poredjenje odredaba na osnovu razlika, slinosti i identinosti (da to jeste
to).
Produktivan zakljuak je takodje zasnovan na poredjenju. Saznavanje nepoznatog posredstvom
poznatog takodje u sebe ukljuuje komparaciju.
Dakle, nesporno je da je komparacija inilac procesa miljenja i saznanja, tj. da je to metoda
saznanja.
Sloenije je pitanje kada se pokuava odredjenje komparativne metode kao naune,
istraivake.
Svakom metodom se istrauje neki predmet. Za komparativnu metodu, predmet su: identinost,
slinosti i razlike pojava i procesa.
Pitanje identinosti-neidentinosti je manje sloeno. Ono se prvenstveno tie sutine i kvaliteta,
amoe se ticati i oblika i kvantiteta. Zato se razlikuje:
a) totalna, potpuna identinost svih inilaca celine i celina ko takvih,
b) Parcijalna identinost, koja se odnosi samo na odredjene delove,
svojstva, odnose...
Vei su problemi sa utvrdjivanjem slinosti i razlika. Prvi problem je definisanje slinosti i razlika.
U osnovi ovih definicija nalazi se odsustvo identiteta, ali to nije sasvim dovoljno i ne reava
problem. Javlja se pitanje: da li se odustvo identiteta odnosi na odsustvo nekih sutinskih
odredaba?
Slinost i razliitost zato treba shvatiti kao polarnost odsustva identinosti nekog inioca,
svojstva...jednog definisanog drutvenog realiteta u odnosu na neko njegovo prethodno ili
sledujue vreme ili u odnosu an neki drugi realitet.
Stepen razlike moe da bude manji ili vei, sve do suprotnosti, i moe se odnositi na bitne,
sutinske odredbe ili na nebitne odredbe.
Slinost i razlike mogu se ticati i sadrine i oblika, obima, uestalosti...

Medjutim, da bi se nekom nainu saznanja priznao status naunog saznanja, tj.

naunoistraivake metode, on mora uz opti predmet da ima i koncept sticanja saznanja,
oredjene norme, uputstva, postupke i instrumente (standardizovane).
Komparativna metoda se, zahvaljujui Aristotelu, prvenstveno shvatala kao metoda
uporedjivanja raznih globalnih drutava, a kasnije i drutava koja pripadaju raznim istorijskim
periodima.
Smatralo se da ona postaje metod tek kada se vre komparacije makropojava, ali da se ne
moe smtrati metodom kada se uporedjuju mikropojave. Kao argument za to navodjen je stav da
se poredjenja vre u svakom naunom istraivanju, pa ta poredjenja (unutar istraivanja) ne
podrazumevaju postojanje i primenu komparativne metode. Medjutim, to se ne moe prihvatiti.
Sva poredjenja koja se vre u naunom istraivanju vre se po istim misaonim procedurama, u
bilo kom istraivanju ili u bilo kojoj naunoj oblasti ili disciplini. Zato se komparativna metoda i
shvata kao optenauna.
Nastanak i razvoj ove metode vezuju se za nastanak evolucionistike Darvinove teorije, za
biologiju, najvie. Preko antropolokih istraivanja, prodrla je u drutvene nauke.
Poetnu razvojnu fazu ove metode pratile su odredjene slabosti:
c) Njeno karakterisanje kao istorijske i uzrone metode,
d) Orijentacija na to da se koncept evolucije primeni na drutveni razvoj,
onanko kako je dat kod Darvina,
e) Pokuaji da se metodski postupci primenjeni u biolokim istraivanjima
preuzmu i primene u istraivanjima drutvenih pojava i procesa,
f) Veoma slaba i nesistematska dokumentacija, odnosno iskustvena
osnova sluila je za veoma obuhvatne zakljuke,
g) U politikim naukama se jo javila i glorifikacija sopstvene ili neke druge
zemlje koja se proglaavala uzorom.
Sve ovo opravdava Nejgelovu kritiku shvatanja i primene komparativne metode. Njegovo
dokazivanje da se drutveni razvoj ne moe shvatiti prosto linearnim i da se na osnovu
prizvoljno postavljenih pravila i faza drutvenog razvoja ne mogu izvoditi zakoni razvoja drutva,
potkrepljivani su argumentima o razvoju porodica, institucija, sistema vrednosti.
Takodje, pogreno je ovu metodu tretirati samo kao metodu istorije. Bitna greka je i odredjivati
je kao zavrenom i diskvalifikovati je zato to njom nisu objanjeni poeci ljudskog drutva i
razvoja.
Ova Nejgelova kritika je otvorila pitanje o shvatanju komparativne metode kao eksperimentalne,
odnosno najbolje zamene za eksperiment u istraivanju globalnih drutava. Naime, globalna
drutva na niem nivou razvoja ne moraju da budu i neki od prethodnih stupnjeva nekog drugog
globalnog drutva s kojim se poredi. To je jasno postavljeno pitanje o evolucionizmu da li sva
drutva prolaze sve nivoe razvoja po istom redosledu, u istim oblicima i sa istim sadrajima.
Na osnovu shvatanja o redosledu i stupnjevima drutvenog razvoja, razvila su se dva pristupa:
h) Prvi, smatra da postoje nezavisni razvoji drutava, dakle da sva drutva
ne moraju u svom razvoju da predju isti put, na isti nain.
i) Difuzionizam: smatra da odredjena, najnaprednija drutva svojim
uticajem izazivaju ili podstiu razvoj odredjenih svojstava drutva. On je
posebno doao do izraaja u politikim naukama.

U oba sluaja se vidi da postoji neposredno uporedjivanje dva drutva i uporedjivanje

posredstvom odredjenog tipa, prototipa (ili tanije posredstvom teorijskog idealnog ili empirijski
izvedenog modela).
U oba sluaja, pod neposrednim komparacijama se smatraju one za koje su komparativni
kriterijumi izvedeni neposredno empirijskim opisom i potpom teorijsko-metodoskom procedurom,
tokom projektovanja istraivanja.
Komparacija posredstvom modela podrazumeva postojanje izgradjenog teorijskog, odnosno
istraivakog modela, koji ve sadri odredjene kriterijume.
Primena komparativne metode u politikim naukama:
Sva opta pitanja o komparativnoj metodi javljaju se i u teoriji i metodologiji u politikim
naukama. Identifikuje se nekoliko osnovnih pristupa komparativnim istraivanjima:
Difuzionizam potencira jednu konstantu (npr.parlamentarizam, demokratiju...), vezuje je
za jednu zemlju od koje se iri na druge zemlje u poetnoj fazi, da bi u novije vreme
napustio jednoznanost uzronih odnosa i prihvatio koncept vie uzroka. Komparativna
metoda se shvata kao metoda istraivanja uzroka.
Koncept tzv. korelacione analize daje prednost multivarijantnoj analizi na osnovu
podataka o politikom ponaanju sktera, koji ne znaju da su posmatrani. Osnovni izvori
su statistiki podaci, zatim pisani izvori...
Komparativne studije, tipa area studies u njima je odredjena, prostorno definisana
(geografska) celina osnova istraivanja. Na sve posebne sluajeve primenjuje se isti
uzrok, ali se sve objanjava po svojstvima specijalnih sluajeva. U primeni ove metode
osnova je uverenje da se mogu definisati odredjene geopolitike celine na osnovu istih ili
slinih svojstava, kao to su: geografska, istorijska, ekonomska, kulturna...to se
pokazalo veoma tekim. ak se dolo do stanovita da svaka area zahteva drugaije
metode.
Komparativna istraivanja s orijentacijom na diferencirajue klasifikacije i tipologije
danas preovladjuje tendencija da se prevladaju institucionalni modeli i tipovi nacije,
vlade, trita...i da se zamene modelima politike situacije i drutvenih pokreta. U okviru
ove orijentacije koriste se idealni tipovi (koji se tako porede), realni, tj. proseni tipovi.
Svi ovi pristupi komparativnoj metodi i komparativnim istraivanjima u politikoj nauci istiu
sledea sutinska pitanja:
ta se moe porediti odgovor je sadran u definiciji politike kao drutvenog procesa i
pojava. Ako je politika od svog nastanka drutveni realitet, aloen, razvojan,
manifestovan kao iskaz, stav, in, uzrok i posledica, onda se u drutvenoj praksi mogu
identifikovati kvalitativne i kvantitativne odredbe, inioci strukture, funkcije, veze i odnosi
u vremenu i prostoru. Sve to se u stvarnosti moe identifikovati kao drutveni realitet,
moe se porediti sa drugim kako bi se bar dolo do saznanja da je to-to ili da nije to.
Ako je tano da drutveni realiteti imaju svoju sutinu, sadraj, oblike
manifestacije...opravdano je misliti da te odredbe ima i politika. Kako je to sloen realitet,
sadraj i forme manifestacije moraju da budu arolike i mogu se menjati i javljati u raznim
spregama. Dakle, politika, politike pojave i procesi mogu se uporedjivati ne samo sa
drugim pojavama i procesima, ve i sa samim sobom u raznim vremenima i na raznim
prostorima. Pri tom se otkrivaju istosti, razliitosti, slinosti i suprotnosti.
Svaki segmentarni inilac se moe porediti isto kao celine shvaene kao sistem,
proces...
U sutinskoj odredbi politike se nalaze osnovni realiteti kao to su: interes, vlast, sukob
interesa, saradnja subjekata, prganizacija kao sistem stabilnosti i razreenja sukoba,

sistem orijentacionih vrednosti...Svaki od ovih predmeta se moe razraditi i odrediti kao

predmet istraivanja.
Jedini poseban zahtev komparativne metode jeste da se precizno utvrde komparabile, tj. one
odredbe koje e se porediti, kao i kriterijumi poredjenja.
Da bi komparativna metoda mogla da bude prihvaena kao uzrono-posledina, prognostika i
eksperimentalna, moraju da budu ispunjeni sledei uslovi:
j) Moraju da budu izgradjene valjane definicije, hipoteze i modeli, da budu
teorijski zasnovani i korespodentni sa manifestnim realitetima.
k) Projekat istraivanja mora da bude odgovorno uredjen i testiran.
Poseban zahtev je da se njime:
a. Precizno utvrde komparabile,
b. definiu kroterijumi poredjenja,
l) da se strogo definie sistematska hronologija i njena zanaenja.
m) Da se tehnike, instrumenti i postupci usaglase sa predmetom
istraivanja,
n) Da se izradi strog sistem testiranja podataka i zakljuaka,
o) Da se izvede stroga procedura dokazivanja i opovrgavanja slinosti i
razlika.