Uvod u parvo

1.Definicija prava
najveci broj stvari ili pojmova skojim se susrecemo u stanju smo da ih lako
prepoznamo I razlikujemo od drugih predmeta koji su manje ili vise slicni. Ali odma
zapadnemo u grdnu teskocu kad pokusamo da ih definisemo I utvrdimo njihovi
pojam. Na tu vrstu neprilike ukazao je I sveti Augustin kad je za pojam vreme rekao
sta je vreme ako me neko ne pita znam ali ako bi mi neko postavijo to pitanje nebi
znao da odgovorim. Pa tako se moze reci I za pojam parvo ne samo pravnici vec I
veliki broj laika lako moze da prepozna pravni fenomen a narocito pravnu obavezu
ili ovlascenje koje se njih tice no cim im se postavi pitanje sta je parvo oni nemaju
dobar odgovor na to.
Zbog cega je definicija parvo cilj koji se ne moze lako postici? Zbog toga sto se
prilikom pokusaja da se do nje dodje postavlja nova pitanja za koje se nemoze dati
samo jedan odgovor sta je parvo uopste? Od cega se ono sastoji? Sta njime tezimo
da postignemo? I td. Uz to se postavljaju I razliciti ciljevi koji se ne mogu ispuniti
istim mahom.
U kakvoj je vezi pravna obaveza sa moralnom obavezom I koako se od nje razlikuje?
Sta su to pravila I u kojoj meri se parvo svodi na pravila ponasanja? A dobar odgovor
moze da sepriblizimo o samoj prirodi prava.
Pitanje sta je parvo ima naravno mnogo vecu tezinu poso je parvo najcesce krajnje
srestvo kome se pribegava da se resi ozbiljan spor izmedju ljudi I njihovim
ustanovima. Stoga I gradjani I drzavni organi odnosno sudije moraju tacno znati sta
parvo jeste.
Sama definicija prava uvek vodeca nekom svrhom I u tom pogledu definicija je
odgovarajuce sredstvo misljenja I prosudjivanja.
Jasno je zbog cega ovi sporni slucajevi izazivaju nedoumnicu. Medjunarodno parvo
nema zakonodavnu vlast kako bi ga propisivala. Drzava se nemoze izvesti pred sud
bez njenog predhodnog pristanka. A nema ni centralnu vlast koja bi blagovremeno I
delotvorno primenjivala posle svake povrede medjunarodnog prava.
Sve to ukazuje na izuzetno slozene pojave koju oznacavamo recju parvo. Zakon I
druge norme koje cine pravni sistem se cesto razlikuju I po sadrzaju I po nacinu na
kojima su stvoreni.

2.oblici definicije
Uobicajni nacin definisanja koji je utvrdijo jos aristotel obicno je prvi korak u
odredjivanja pojam parvo. Odredjivanje nekog pojme je u tome sto se najpre napise

neki rod(genus proksimum)a potom osobne razlike po koji je taj pojam odnosno
pojava koja se pod njega podvode.
U najvecim brojem slucajevima ovakvo definisanje prava svode se na nalazenjem
zajenickog imenitelja predpostavljenom skupu pravnim pojmova. A tim se po pravilu
dobija deskriptivna defnicija prava kojem se parvo identifikuje na osnovu svojstva
koja nisu podlozena vrednodnom procenivanju.
Zariste zncenja koje aristotel ima na umu ne predstavlja traganjem za samo jednim
zajednickim imeniteljem skupa pojava koje se podvode pod jednim pojmom. On to
pokazuje na primer pojam preijateljstvo. Postoje po nejmu cak tri vrsta prijateljstva
ali samo je jedno parvo prijateljstvo medju dobrim ljudima I ljudima slicnih moralnih
kvaliteta. Ova tri prijateljstva nisu imenovana na osnovu jednu stvar ili kao vrsta
jednog roda. Nit pa pukom slucaju imaju isto ime.
Jos bolji primer zarista definicije aristotel predstavlja pojam gradjanin. Oni se mogu
definisati na dva nacina. Prvi nacin pronalazi zajednickog imenitelja I perifernim I
sreisnjim zarisnjim slucajevima gradjanin je pripadnik drzave posto svaku drzavu
sacinjava izvesno mnogo gradjana. Aristotel se medjutim ne zadovoljava ovakvim
opisom definicije posto se ne moze svaki pripadnik nazvati gradjaninom.vec to
moze biti samo apsolutni gradjanin. A gradjanin se ne moze bolje opisati osim
ucestvovanje u pravosudje I u vlast.
U zelji da njegova definicija obuhvati I spartanske I slicne drzavne uredjenja aristotel
je ublazio predhodnu definiciju, pa je gradjanin jedne drzave onaj koji moze da
ucestvuje u savetovaje I sudske vlasti. Razlika je u tome stop o prvu definiciju
gradjanin ucestvuje u pravosudje I vlasti dog po drugu moze da ucestvuje.
Kad cuveni rimski pravnik celzus kaze da je parvo umece dobrog I pravicnog(ius est
ars boni et aequ) on ocigledno iskljucuje iz pojam parvo rdjav I nepravican zakon.
Takvu mogucnodt definiciju prava nagovestijo je jos platon razlikovanje istinitog I
takozvanog prava. Oni zakoni koji nisu stvoreni radi zajednickog koristi drzave kao
Celina takodje smatramo da ne vrede.

3.ljudski I prirodni zakoni

U uvodnoj raspravi kakva je ova najcesce se polazi od osnovne definicije (per genus
et differentiam) prava koji se utvrdjuje njegov najblizi rod I osobno svojstvo po koje
se razlikuje od ostalih pojmova slicnog roda. Rodni pojam prava obicno se nalazi u
pravicnosti ili jos tacnije u pravilimapo kojima se odvija od neko zbivanje ili
delovanje koja njime upravlja.
Tako je parvo odnosno zakon pider kad je reko daje zakon klja svega I ljudi I
bogova.na pragu novog doba u istom duhi parvo je opisao I ricard huker. Za njega je
glas parvo harmonija sveta a sve stvari na zemlji I nebesima odaju mu postu sasvim
male osudjuju njegovu brigu a najvece buduce da nisu bile izuzetne od njegove

moci I andjeli I ljudi veliki huker I sve moguce stvorenja, mada svako na razlicit
nacin divi se parvo kao majci radost I mir.
Valja odma zapaziti da u ovim izrekama rec zakon koja u ovom kontekstu ima isti
znacaj kao I rec parvo ozancava svaku vrstu pravilnosti odnosno pravilo koje
upravlja ne samo ljudskim postupcima vec I zbivanjima u celokupnom univerzumu.
U zivoj I nezivoj prirodi. Ovako siroko I neodredjena upotreba rec zakon susrece se I
kod novih pravnih pisaca koji poput blekstona ponekad kazu zakon u svom
najopstijem I sveobuhvatnijem smislu oznacava pravinu akciju. Pa se bez razlike
primenjuje na sve vrste akcije kako zive tako I nezive , racijonalne ili iracijonalne.
Stofga kazemo zakoni kretanja , gravitacije, optike ili mehanike, kao I prirodni I
drzavni zakoni. I to je ono pravilo delatnosti koji je prepisao neko visi a nizi treba da
se pokori.
Kako se u nasem jeziku bez razmisljanja koristi rec zakon I za ljudcke I za prirodne
zakone, pre no sto prisupimo odredjenom rodnom pojmu prava trebalo bi razjasniti
njihove slicnosti I medjusobne razlike. Ljudski ili drzavni zakoni streme s manjim ili
vecim uspehom, jednoobraznosti ljudskog ponasanja u odredjenoj oblast delovanja,
ali u tom nikad potpuno ne uspevaju u prirodi je jednoobraznost zbivanja po
prirodnim zakonima ne smo potpuna nego I postojana.
Po prirodnim zakonima se doslovno I bez izuzetka postupa zato sto uopste nije
moguce njihovo krsenje odnosno neposlusnost. U slucaju ljudskih odnosno drzavnih
zakona pravilo je jedno a poslusnost ili neposlusnost coveka tom prilikom nesta
sasvim drugo. Kod prirodnih zakona ove razlike u opste nema. Ljucki odnosno
drzavni zakoni su najcesce zapovesti upuceni ljudima slobodene volje kojie oni
mogu al nemoraju da izvrse.
U ovom pogledu prirodni zakoni su slicni ljudskim zakonima koje oni donose radi
uredjenja medjusobnim ponasanjima. Ima zakon o placanju porez ili zakon protiv
kradje I ubistva. Ali zakn nije covekovog placanja poreza nit je uzrok njegovog
uzdrzavanja od kradje ili ubistva. A uzrok njegovom placanja poreza ili susdrzavanje
od ubistva je strah od posledice sto proistice iz njegove vere u tom iskazu.
Iako imamo velike slicnosti izmedju prirodnih I ljuckih zakona mogu se pronaci bitne
razlike izmedju jednih I drugih. Ljudski zakon predstavlja zapovest upucen
slobodnom ciniocu koji moze da ih poslusa I ne poslusa. I zakon ne postaje nista I
nevazeci ako je prekrsen. Dok zdruge strane prirodni zakoni nisu zapovesti vec
tvrdnje koje uvazavaju nemenljivi poredak prirode. I one ostaju zakoni samo dok
mogu da pokazu da izdrzavaju taj poredak.

4.Pravilo o ljudskom ponasanju

Posle ovakvog razlikovanja prirodnih I ljuckih tj. Drzavnih zakona rodni pojam prava
bio bi samo pravilo o ljuckim ponasanjui delovanju. Lon fuler je u ovakvom
odredjenom pojmu prava uneo I jednu aktivisticku crtu pa je parvo definisao kao

poduhvat podcinavanje ljuckog ponasanja vladavina pravila. Tim je hteo da pokaze

da pravni system nije spontani podatak vec plod postojanog I smisljenog postojanja.
Parvo medjutim nije jedina vrsta pravila koja regulise ljudsko ponasanje. Ljudi se
takodje saobrazavaju sa tekucom modom, obicajima, I moralom. Tako reci tesko da
ce iko danas nositi mac oko pojas ili pa sesir sa perijama iako to ni na koji nacin nije
zabranjeno sto je inace bilo moda jedog od minulih veka.
Ustaljeni obicaji nalazu I pozdravljanje na ulici narocito gde su manje sredine. Nije to
obavezno ali se nebrizljivi setac koji to ne uradi suocava sa neugodnim
posledicama.
Pored obicaja medju svim ovim pravilima o ljuckom ponasanju najstariji I najvazniji
jeste moral. I ako su misljenja o prirodi morala beznadezno podeljene, kao uostalo I
misljenja o prirodi prava, moralnim se najcesce smatraju prava koja su za opste
dobroi druge najvise vrednosti radi ocuvanja zajednickog zivota.
Pomenuta prava ljudkog ponasanja predstavljaju svojevrsnu skalu na kojoj svaka
sledeca vrsta predstavlja stroze obaveze od one predhodne. Tako obicaj obavezuje
vise od mode, konvekcija obavezuje vece saobrazavanje od obicaja, a moral je
nedostupniji od konvekcije.

5.pravo I moral
Pa ipak pravila izmedju pojedinih rsta ljuckih ponasanja nisu uvek jasno odredjena.
Narocito je zamnito parvo I moral tesko je zamisliti parvo bez elementarne pravde I
minimum moralnosti.
Ne samo valjano vec I bilo koje parvo tesko moze biti delotvorno ako bar nesto od
ovih moralnih naloga ne usvoji I prakticno ne primenjuje. Moze se naravno
prigovoriti da je prva zapovest uopsteno neodredjena.
Posto ce kasnije u svetlosti prirodnopravne teorije jos biti reci o odnosu izmedju
prava I morala za ovu priliku navescemo samo osnovne razlike medju njima. Oni
koje nastoje da razdvoje parvo I moral istovremeno ocuvaju blisku vezu medju njima
obicno isticu da njihova uzajemna povezanost odgovara odnos izmedju sredstva I
cilja. Moral odredjuje osnovnu vrednost( dobro, pravdu, vrlinu I td.) kojima drustvo
treba da tezi. Dok pravna pravila sa sankcijama kojima sui m pridruzena treba da
ostvare uslov za postizanje ovih moralnih ideala.
Parvo predpostavlja drustvo dok moral to cini. Pravno iskustvo je moguce samo u
zajednici dok je moralno iskustvo u biti stvar pojedinca. Iz ovoga proistice I druge
bitne razlike spoljasnje vazenje I nametanje prava I unutrasnje prihvatanje morala.
Moral obavezuje pred sudom vlastiti savesti dok parvo kako prinudni poredak
obavezuje pred sudom drugih. Otud I bitne razlike izmedju prava I morala. Parvo
kao srz prava sastoji se u utvrdjivanju I uvazavanju koje ljucko opstenje zajednici

cine mogucim njena prva zapovest jeste ne cini drugima sto ne zelis sebi. Moral
zahteva vise od toga. Cini ono drugome sto zelis I sebi.
Pa ipak najednostavnija I najmanje sporna razlika izmedju prava I moral jeste u
stepen njihove obaveznosti. Pravna pravila su stroza I obaveznija od moralnih.

6.prinudni karakter pravnih norma

Otud I najizrazitija spoljna razlika izmedju pravde I morala dobrovoljnos pridrzavanja
moralnih norma I iznudjivanje postovanja I primene pravnih norma spoljnom
prinudom. Jer ako je parvo minimum moralnih duznosti kako se to ponekat istice bez
cega postovanje zajednickog zivota u drustvu nije moguce onda se njihovo
postovanje mora iznuditi po svaku cenu pa I po cenu Priene prinude.
Kako je covek egoisticko bice dva su sredstva koje ga mogu navesti na odredjeno
ponasanje koje drustvo iziskuje. Jedno je nagrada drugo je prinuda. Bez nagrade
nema saobradjaja, bez prinude nema prava I drave. Egoizam je po jeringu u stanju
je da silu uzvisi na stepen prava. Njegovo parvo nije nesta sasvim strano niti
uzviseno cemu bi se ono moralo potcinjiti vec se parvo poradjaiz nje same kao njena
granica. Parvo je politika sile. Sila moze da postoji I bez prava ali obrnuto nije
moguce. Parvo bez sile to je prazno ime bez ikakve stvarnosti jer tek sila koje
pravne norme ostvaruju cine od prava ono sto treba da bude.
U tom pogledu parvo je prinudni poredak. Prinudni zanci da je autoritet prava
pokrepljen pretnjom prinudne mere I I ako je to neophodno upotrebljanje prinudne
odnosno odgovarajucim sankcijama kao sto su lisavanje zivota, slobode, svoine ili
uskracivanje neke pogodnosti na koje se inace ima parvo. To ne znaci da se u
primenu sakcije uvek primenjuje fizicka sil. To se cini samo izuzetno kada se prilikom
izvrsavanje sankcije nadje na otpor.
Ako se ovakvo pominjanje prava karaktera dovodi do kraja ono nuzno upucuje
najpre na odgovarajuci sastav pravne norme I nacin vrsenja prinude a potom na
ustanovljavanjenu vlas koji tu prinudu vrsi.
Prinuda koja je u svojstvu pravu nije spontana ili nepredvidljiva u svojstvu razmera
kao u slucaju linca ili osvete. Ona je uvek institucionalizovana I strogo utvrdjena.
Jedino tako moze imati odgovarajuca delatvornost koja je neophodna za odrzavanje
postojaceg porekla.
Odma se medjutim postavlja pitanje koji je taj koji olincava I vrsi tu
institucionalizovanu I delatvornu prinudu bez koje se parvo ne moze zamisliti.
Odgovor je nesporan ro je drzava sa svojim suverenim vlascem.
U drzavama iz davnim minulim vremenom parvo je spontano nastajalo kao obicaj
koja je drzavna vlast pocela da sankcijonise a povremeno I kodifikuje, dok u

modernism vremenima jos uvek veliki broj cesto vaznih pravnih pravila donose
nedrzavni subjekti.
Istovremeno definiciju prava nalazimo I u delu rudolfa jeringa. Parvo je po njemu
skup pravnih norma koje u drzavi vaze. Ova definicija objasnjava jering sadrzi u sebi
dva momenta normu I njeno ostvarenje sredstvo prinude.pri tom norma predstavlja
unutrasnju a prinuda spoljasnju stranu prava.