7.

pozitivno pravo
I pored znatnih medjusobnih razlika sve dosad navedene definicije prava imaju
jednu zajednickio belezije njihov predmet je postojace pravokoje u datoj drzavi u
datom trenutku vazi I manje I vise se efikasno primenjuje. Drugim recima nije po
sredini pravo kakvo bi ono trebalo da bude ili kakvo je nekad bilo, vec pravo kakvo
ono u stvari jest. Takvo vazece delotvorno pravo naziva se pozitivno pravo.
I ako je ovo izraz novijeg porekla za pozitivno pravo kao takvo znalo se oduvjek,
samo nije uvek koristen ovaj izraz kako bi ga jasno razlikovali od bozanskog ili
prirodnog prava. Dovoljno je samo posegnuti za pojedinim poznatim definicijama da
bi se videlo sta su nasi daleki predhodnici podrazumevali pod pozitivno pravo.
Tako su se jos u starih grka pozitivni zakon koja je donosila vrhovna vlast u datoj
drzavi, razlikovali od grada do grada dok su samo predpostavljeno prirodni zakoni
vazili podjednako za sve ljude.
Posebnost pozitivnih zakona nedvosmisleno utvrdio je aristotel koji je razlikovao
posebne I opste zakone. Pod posebnim podrazumevamo zakoni koji su pojedini
narodi prema sebi I radi sebe doneli, a dele se na pisani I nepisani. Opsti naziv
zakona.
Obaveznos posebnih pozitivnih zakona moraju dakle biti potkrepljena drzavnom
prinudom. Opstim prirodnim zakonima takva prisila nije potrebna, jer ih ljudi pre
svega dobri ljudi primenjuju od svoje volje u veri da su moralno ispravni.
Stari rimljani su duboko bili svesni pozitivnost svoih zakona koji predstavljaju
vrhovnu vlast u drzavi. Zakon je opsta zapovest naroda ili plebsa utvrdjeni
magistrate. Kaze Aten Kapiton. A po Papinijanu zakon je zajednicko pravilo mudrih
ljudi sveta [risila nad delikventima prouzrokovana njihovom voljom ili neznanjem
zajednicki ugovor svih gradjana.
Nerazdvojni element pozitivnog prava jesu suverenost bez koje se iznudjivanje
pokornost vazecim zakonima uopste ne moze zamisliti.
Pozitivni zakoni su oni koji ne postaju od pamtiveka,vec sui h zakonima ucinili oni
sto imaju suverenu vlast nad drugima. Oni sui li pisani ili su ljudima objavljeni nekim
drugim zakonima kojima je izrazena volja zakonodavca.
U osnovu iste definicije pozitivnog prava dao je I Blekston u razlicitim drzavama
saglasnost njihovim razlicitih ustanova pod pravom se podrazumeva volja jednog
coveka ili jedne ili vise skupa ljudi kojima je poverena vrhovna vlast. Drugim recima
pozitivno pravo je volja onog organa kome ustav date drzave poveren majvisa vlast.
Jeringova definicija pozitivnog prava je jednostavnija. Pravo je skup prirodnih norma
koji u jednoj drzavi vaze.
Pozitivno pravo je uvek vazece pravo koje u datom trenutku obavezuje. Njegova
obaveznost proistice iz njegovog prinudnog karaktera to jeste iz cinjenice da se
postupanje po njegovim normama iznudjuje drzavnom prinudom.

8.Pravni pozitivizam
I ako je pravni pozitivizam kako cemo kasnije pokazati davnasnjeg porekla kao
osobeni pristup pravu razvijen tek u devetnastom veku. Pod njim se podrazumeva
ona vrsta misljenja o pravu koje polazi od ostre razlike izmedju prava kakvo jeste I
pravo kakvo treba da bude.
U tom pogledu pravni pozitivizam se bitno razlikuje od prirodnopravnog misljenja
koje osporava samu mogucnost strogog razdvajanja onog sto u pravu jeste od onog
sto bi trebalo da bude. I dok prirodno pravni mislioci to cine da bi dali prednost
vrednostima I krajnjem cilju pravdi koja prvo treba da ostvari pozitivnosti uporno
istrajavaju u ovom razdvajanju zarad onog sto pravo trenutno jeste.
Danasnji dosledni pravni pozitivizam recimo Kelinzovog tipa, odbacuje svako
istrazivanje izvan pravnog fenomena kao takvog. Umesto da se bavi krajnim
uzrocima pravnih normi I konacnim ciljevima kojima one teze premda njegovog
pomnog istrazivanja jeste oravo u institucijonalnom koji ga donosi na svet.
I ako su nastajali da pravnu teoriju bukvalno ociste od svih vanrednih elementa
(metafizickih, moralnih, politickih) pozitivnosti su bili ipak prinudjeni da celokupni
pravni system zasnuju na jednoj vanpravilnoj cinjenici drzavnoj suverenosti.
Suverenost pozitivnostima nije bila potrebna samo kao nepobitna osnova validnost
pravnog Sistema kao takvog vec I kao merilo razlikovanja od slicnih normativnih
Sistema koji se u izvesnom smislu takodje nazivaju pravom. Jer ako je suverenost
bitan uslov pravnog iskustva onda se prirodno pravo ne moze nazivati pravo u
obicajnom smislu te recenice.
Suverenost je medjutim pravnim pozitivnostima bila potrebna I radi objasnjenja
jednog elementa njihove zamisli pravnog porekla koji nije normativan njegove
prakticne efikasnosti.
Skoro iskljuceno bavljenje normativnih elementa pravo bilo je I posledica nesklonog
da ozbiljnijem ispitivanjem podvrgnu njegovu sadrzinua tim postave pitanje negove
moralne ispravnosti.
Zahvaljujuci takvom svesnom zanemarivanju sadrzine pravnih nori I moralnih
vrednosti koji su njihovi krajni cilj jedine pravne vrednosti koje pozitivnosti imaju na
umu jesu mir I rad, odnosno poredak. Na to se svodi skoro svaka pozitivisticka
definicija prava.
Stovise pitanje valjanosti odnosno moralnih ispravnosti pravnih normi ne samo da
izmice paznju pravnih pozitivnosti vec nema nikakav domasaj I uticaj na validnosti
norme. Pravna norma koja je moralno neispravna ili nepravicna ne prestaje time da
bude zakonita odnosno validna. Pitanje postojanja prava je jendna stvar upozorava
Ostin dok je pitanje njene valjanosti ili izopacenosti nesto sasvim drugo.
Ma koliko ovo svacanje pozitivizma bilo savremeno ili uvazeno stanoviste o pravu,
ono nije bez pretece u davnoj proslostio cemu svedoci cinjenica dijalog o pravdi u
Platonovoj drzavi.

Upravo u tom pogledu ogleda se bitna ogranicenost pozitivnog pozitivizma. Cisto

formalna I verbalna priroda zakljucaka pravnog pozitivizma otkriva nesposobnost
pozitivizma u svim njegovim oblicima da se bavi sadrzaj prava. I ne samo sadzaj pre
svega vrdnoscu odnosno validnosti prava.

9.razlikovanje prirode I konvekcije

Koko to Trazimahovo poistovecivanje sile I prava pokazuje ideja pozitivnog prava u
svom rudimentarnom obliku davnjesnjeg je porekla. Ali je istovremeno s njom javile
I kritike sa stanovnistva univerzalnog prirodnog prava koje je odmah bilo glavni a po
nekima I jedini predmet pravne filozofije. Zato je DAntrev I mogo da kaze da pravo I
politicka filozofija nisu nista drugo do prirodno pravo ispisano velikm slovima.
Jedno od najboljih primera osporavanje pravnog pozitivizma kojima DAntrevnavodi
prestavlja cuveni Ciceronovi dijalog o odnos rimskog pozitivnog prava ius civile
univerzalnog prirodnog prava.
Tu poslednju rec mozemo po Ciceronu dati samo filozofija prirodnog prava koje je
vise od dve hiljade godina bilo postojano mada ne sasvim jasno odredjeno merilo
validnost pozitivnog prava. I obrnuto odbacivanje prirodnog prava jednako je
kazivanju da je svako pravo jednako pozitovnom pravu to jest samo ono pravo koje
je u datoj zemlji iskljucivo uredjuju zakonodavnici sudovi.
Medju onima koji sun a ovaj nacin povukli jasnu razliku izmedju prirodnog I
pozitivnog prava bio je I Aristotel. Drzavno pravo (politikon)je dvojako: prirodno
(physikon) I pozitivno (nominikom). Prirodno je ono koje svuda ima istu vaznost a ne
zavisi od toga dali je usvojeno ili nije. Pozitivno je ono za koje je potrebno bilo
sporedno dali je glasilo ovako ili onako, ali to nije od kako je zakonski ustanovljena.
Konvekcija (danas bi se reklo pozitivnost) polazili su od nesumnjive cinjenice da
velika razlicitost vazecih zakona u razlicitim drzavama samo potvrdjuje da je svako
pravo konvekcijonalno te da ne moze biti reci o bilo kakvom prirodnom pravu.
Prirodno pravo naravno nije mogucno ako su nacela na kojima pociva a pre svega
nacela pravde razlicita. Ali razlicitoh pojedini zakonskih resenja u razlicitim
drzavama jos ne znaci da su samo nacela pravde na kojima zakon treba da pocivju
razlicita.
Razlikovanje prirode I konvekcije physis-a I nomos-a imalo je izuzetno velik ulog u
grckoj pravnoj I politickoj filozofiji a preko stoika je izvrsilo na rimsku pravnu masu.
Ono je najpre pruzilo mogucnosy sredstvo za kritiku postojacih pravnih I politickih
ustanova.
Tako je Alkidamant savetovao spartacima da mesenjani puste na slobodu. Bog je
sve ljude pusti slobodne, priroda nikog nije ucinila robom. A potom ovo je
razlikovanje postalo stroze pravne teorije na kojoj pociva Corpus iuris civilis.

10.pojam prirode
Kljucni pojam na kojima pociva filozofija prirodnog prava jeste sam pojam prirode.
Aristotel je cak tvrdio da je s tim pojmom zapocela filozofija, posto pravi filozofima

naziva one mislioce koji su umesto rasprave o bogovima poceli poceli da

raspravljaju o prirodi. A sto je priroda?
Ova rec se koristi u razlicitim znacenjima I po jedno od njih koje je samo u nekoliko
primereno prirodnog prava priroda je pravi obicaj a obicaj druga priroda. U tom
smislu I Platon pominje nepisan zakon I drevne navike imajuci na umu pradedovske I
veoma stari obicaje. Izvorno znacenje reci priroda (physis) ne moze se medjutim
svesti na prestart obicaj.
Po Strauzovom kazivanju prvi grk cije je kaznjizevno delo sacuvano homer pomenuo
je prirodusamo jednom. Ali I to pravno pominjanje je mozda najzvanicniji nagovestaj
o tom sta su grcki filozofi podrazumevali pod prirodom.
Za razliku od smrtnih ljudi, bogovi mogu lako da iskopaju cudotvornu biljku ali od
toga ne bi bilo nikakve vajde da ne znaju njenu prirodu. Njihova svemoc je daleke I
poznavanju prirode stvari prirodu koji sami nisu stvorili ali su je otkrili. U ovom
kontekstu priroda znaci karakter stvari ili vrste stvari nacin na koje se neke stvari ili
njena celokupna vrsta pojavljuje I deluje a pri tom nije tvorevina ni ljudi ni bogova.
Izgleda da grcka rec physis (priroda) prvenstveno znaci rast potom oblik koji se
pravilnim rastom dostize kao I karakter bica koji je njegov rast dostignut. Tako se I
za fizicki I za duhovni rast deteta kaze ako je pravilan da je prirodan.
Priroda je ono sto je najpre ono sto je mogucnost razvoja imanentno prvobitnoj
konstituciji covkovoj. Potom je prirodno ono sto se razvilo tim rasterazvoj covekovih
latentnih mogucnostiali razvoj u kome njegovo umece I stvaralacki duh kao
elemenat prvobitne konstutuicije sadejstvuje sa podsticajima njegovog poriva ili
imanentnog impulse. Konacno prirodno je ono sto je inherentno krajnjem razvoju
coveka I kao takvo deo negovog finalnog uzroka odnosno krajnje svrhe kojoj stremi.
Sva tri znacenja zadruzena su za ideju rasta.
Ideja rasta I krajnje svrhe covekove predstavlja onu onovu iz koje se izvodi
prirodnopravni normanativni poredak koji istovremeno I mera koja valja dostici I
merilo valjanostiodnosno ispravnost onoga sto je vec ucinjeno I postignuto.

11. Pravda
Ako pored prava I zakon postoji jos neki pojam bez koga se pravni poredak I najvise
rasudjivanje o njemu tesko mogu zamisliti onda je to Pravda, cija je svetlost medju
ostalim vrlinama toliko jaka da joj mrema poznatoj Aristiristotelovoj slici ni
vecernjace ni zornjace nije ravan sjaj. Mnogi je smatraju vrhovnom vrednoscu I
najvecom vrlinombez koje se u opste moze zivei sto jezgrovito kazuje I poznata
latinska izreka neka Pravda bude zadovoljena pa makar I svet bude propao.
Uzvisenost pravde koje svi postuju I slave nije medjutim sasvim I skladu s jasnocom
I odredjenoscu njegovog pojma. Stavise misljenja o njenom domasaju I smislu vazda
su se razlikovali.cak je I odnos pravde prema pravu dvosmislen I sporran. Po jednom
misljenju koje zastupa pozitivnosti Pravda se sastoji u saobraznosti nekom zakonu
ali s druge strane tvrdi se takodje da zakon ima da bude saobrazan pravdi.

Za razliku od uobicajne moralne vrednosti koje su prevashodno individualne Pravda

se uvek pojavljuje u odnosima izmedju vise lica pa je otud intersubjektivna I
usmerena prema drugima.
Inter subjektivna Pravda koja je posledica njene usmerenosti na drugog drugog
predpostavlja uzajemnost prava I obaveze. Jedna strana koja treba da bude
pravedna nesta duguje drugom licu, a ono to na to ima pravo. Ukoliko se pak date
obaveze ne izvrse pa dodje do povrede drugog lica ili mu se nanese steta onda
nastoji nova obaveza da se licu kome je naneto zlo otkloni a pocinjena steta
nadohnadi.
Treci element pravde je odgovarajuca jednakost. Zasto odgovarajuca? Zato sto u
razlicitim prilikama Pravda polaze razlicite vrste jednakosti. Jer kad kad trba
uspostaviti ravnotezu a ponekat odgovarajucu srazmernost.
Sama Pravda (dikaion) veliki Aristotel ima vise znacenje buduce da pored
pravdenosti koja podrazumeva moralnu ispravnost uopste postoji jos jedna
pravdanost. Pravo najsire znacenje je vec pomenuto I ono obuhvata pravdu kao
potpunu vrlinu. U uzem smislu Pravda moze biti dvosmislena Pravda je ono sto je
zakonito a potom ono sto je jednako. Zakonska Pravda je drugo znacenje pravde
koje aristotel ima na umu. U tom smislu Pravda predpostavlja saobrazavanje
vazecem zakonu.
Pored opsteg pojma pravde Aristotel razmatra I njena dva posebna vida
distributivnu I korektivnu pravdu. Distributivna Pravda tice se dobit I pogodnosti,
prava I duznosti, poraza I tereta, dobra I mogucnos za njeno sticanje.
Jedno je sigurno izmedju pravde I pravdanosti postoje odgovarajuca napetost pa I
suprotnost nikad potpuno poistovecenje stoga pozitivno pravo samo se menja ili
vise priblizava svom idealnom obrascu ideji pravde.