Duan T.

Batakovi

Etniki i nacionalni identiteti u Bosni i

Hercegovini (XIX XX vek). Jezik, vera,
identitet1
Sredinom XIX veka u Bosni i Hercegovini (BiH) bilo je od
1,070.000 stanovnika oko 400.000 pravoslavnih, oko
328.000 muslimana i oko 178.000 rimokatolika, uz jo
priblino 2000 jevreja Sefarda, nastanjenih, uglavnom, u
Sarajevu.2 Do austro-ugarske okupacije 1878. u Bosni je
bilo oko 7000 begovskih muslimanskih i oko 70.000
kmetovskih porodica. Do 1850. glavnim gradom Bosanskog
vilajeta smatran je Travnik, da bi potom njegovo sedite
bilo izmeteno u Sarajevo. Gradovi su bili meanog etnikog i verskog sastava, ali je svaka od verskih zajednica
ivela u posebnim kvartovima u ariji, s veoma malo uzajamnih dodira. Gradovi su, meutim, bili naseljeni preteno
muslimanskim stanovnitvom.3
1. Bosanski muslimani: vera kao identitet
Bosanski muslimani nastali su iz socijalnog stratuma tokom
procesa islamizacije domaeg slovenskog stanovnitva.
1

Saoptenje je izuzetno uvrteno u zbornik radova, mada autor nije

prisustvovao skupu nego je samo dostavio saoptenje (op. ur.).
2
Ostalih je bilo oko 162.000.
3
Up. BiH od srednjeg veka do novijeg doba, zbornik radova, Beograd,
1995.

68

Identiteti u Bosni i Hercegovini

Premda islamizacija, za razliku od nasilnog raseljavanja

(preteno urbanog) stanovnitva, nije bila osnovno dravno
naelo u Carstvu Osmanlija, jedan od izrazitijih oblika prisilne islamizacije bio je devirme (danak u krvi).4 Hrianskim otpadnicima su, pod uslovom da promenom vere uu
u strukturu upravne hijerarhije, bili zajameni aristokratske
privilegije i posedi. Brza integracija jednoga dela gornjih
slojeva hrianskog drutva u novi versko-politiki sistem
olakavala je kontrolu Osmanlija u osvojenim zemljama.5
Muslimani su pripadali gospodareem sloju stanovnitva u
jednoj teokratski ustrojenoj dravi kakva je bila Osmanska
Imperija. Uglavnom slovensko stanovnitvo, koje je na
islam prelo naputajui hrianstvo istonog, zapadnog ili
prelaznog (tzv. bogumilskog) obreda, bosanski muslimani
su preko islama otvarali put sopstvenoj socijalnoj promociji.
Njihov identitet, u poetku jo etniki, vremenom je oslonac traio u regionalno-verskoj, tj. bosansko-islamskoj osobenosti, oslonjen na iru imperijalnu tradiciji. U svakodnevnom saobraaju koristili su tokavski dijalekt koji je
Vuk Karadi poetkom XIX veka ustanovio kao srpski
knjievni standard, dok su meusobnu prepisku vodili
uglavnom irilicom nazvanom stara Srbija. Samo je zanemarljiv broj uenih ljudi govorio i pisao na arapskom ili
turskom jeziku.
Sukobi konzervativnih bosanskih muslimana s reformatorskim merama Porte od poetka XIX veka nastali su zbog
ustupaka hrianima iznuenih slabou Carstva i rastuom snagom hrianskih pokreta, koji su, kao u Srbiji,
Up. R. Samardi, Mehmed Sokolovi, Beograd, 1975.
Up. M. Todorova, Ottoman Legacy in the Balkans, in: Balkans. A Mirror
of the New International Order, Istanbul, 1995, 55-75.

4
5

Duan T. Batakovi

69

okonani razvlaivanjem begova i iseljavanjem najveeg

dela muslimanskog stanovnitva. Ukidanje starog oblika
dravnog vlasnitva nad zemljom 1833. nije oznailo i
ukidanje zavisnosti hrianskog kmeta od muslimanskog
gospodara. Iz anarhije koja je obeleila prelaz iz XVIII u XIX
vek nastao je sloj paralelnih zemljinih vlasnika itluk sahibija koji su se nametnuli u anarhiji kao lokalni zatitnici
hrianskih sela od raznih vojski i odmetnutih druina, koje
su, koristei neredovne prilike, neometano harale selima i
besomuno globile raju.
2. Srbi: od verskog ka laikom identitetu
Bosanski i hercegovaki Srbi, nekadanji sunarodnici monih bosanskih begova, vekovima su bili samo njihovi kmetovi. U najveem broju pravoslavne vere, a socijalno u
kmetskom statusu (preko 80 procenata), Srbi su u domaim
Muslimanima videli otpadnike od sopstvene etnike zajednice, odnosno samo lokalnu varijantu omraenih Turaka.
Bosanski muslimani su smatrani renegatima ("Poturica gori
od Turina") koji hriane ugnjetavaju, neprestano, a za
raun tuinske vlasti. Socijalna diskriminacija, uokvirena
verskom pripadnou, bila je dominantan fenomen koji je,
u najveem procentu, uticao da verska pripadnost, poduprta nepremostivim socijalnim razlikama, bude glavna
odrednica u oblikovanju modernih nacionalnih identiteta.6
Pravoslavni Srbi bili su relativna veina stanovnitva u BIH,
dok je u Bosni njihova najvea koncentracija bila u Bosanskoj krajini, s leve strane reke Bosne, od srpskih celina u
Hercegovini razdvojena muslimanskom masom u istonoj i
O bosanskim i hercegovakim Srbima up.: D. T. Batakovi, The Serbs in
Bosnia & Herzegovina. History and Politics, Paris, 1996.

70

Identiteti u Bosni i Hercegovini

srednjoj Bosni.7 Ve definisani verskom pripadnou srpskom pravoslavlju, Srbi su imali snanije razvijenu nacionalnu svest od verskih zajednica muslimana i rimokatolika:
prota Mateja Nenadovi, jedan od glavnih ustanikih voa
pregovarao je 1803. u Sarajevu sa istaknutim Srbima o
zajednikom ustanku i nameri da se dva ustanika srpska
pokreta "sastanu u Sarajevu".
Srpska pobeda na Miaru 1806. bila je znaajna prekretnica
u shvatanju turske sile i osmanske vlasti. No, uprkos planovima, 1809. je opti ustanak Srba u BiH izostao. Priliv
muslimanskog stanovnitva izbeglog iz osamostaljene Srbije
preplavio je istonu Bosnu, stvarajui novi zid verskog razdvajanja kojim je bilo oteano, a donekle i onemogueno
dalje politiko zbliavanje pravoslavnih Srba s dve strane
Drine.
Suoen sa iskljuivo verskim kriterijumom kod muslimana i
rimokatolika, srpski identitet u BiH ostao je izrazito verski
obojen, jer se verska dimenzija, kao temelj modernog,
nacionalnoga identiteta, odreivala u odnosu prema drugom. Ili, kako je 1858. u putopisu F. Giljfedring, ruski konzul u Sarajevu zapazio:
/Za pravoslavnog Srbina/ odrei se svoje vjere znailo bi /.../
odrei se svoje narodnosti /.../. Pravoslavni Srbin, ma gdje on
ivio /.../ ima, sem crkve, jednu veliku domovinu, srpsku zemlju /.../. /O/na postoji idealno, kao zemlja jednoga pravoslavnog srpskog naroda. /.../. Njegov sadanji ivot poiva na

narodnim temeljima i protkan je preanjim istorijskim ivotom nacije.8

Veze Srba iz Bosne i Srba iz Srbije bile su viestruke. Meu ustanikim

voama oko etvrtina njih je vodila poreklo u prvome ili drugome kolenu
ili bila roena u Hercegovini ili u samoj Bosni.
8
Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji, Sarajevo, 1971.

Duan T. Batakovi

71

3. Politika previranja i evolucija verskih i politikih

identiteta

Jaanje verskih ustanova u XIX veku bilo je najtenje povezano s nacionalnim prosveivanjem s obzirom na to da je
sistem millet-a u Evropskoj Turskoj faktiki izjednaavao
versku i nacionalnu pripadnost, premda je, kao oblik personalne autonomije, objedinjavao samo pripadnike iste
crkve, ne prepoznajui njihovu etniku posebnost. Posle
ukidanja Peke patrijarije 1766, srpski episkopi u Bosni
postali su grki jerarsi, a Vaseljenski sinod u Carigradu
formalno Veliko vee nacije. Meutim, nie stanovnitvo u
Bosni imalo je ve jasno oblikovano oseanje nacionalne
pripadnosti. Zato je svako izlaenje iz strogo definisanog
verskog okvira turska administracija otro kanjavala.
tampanje srpskih udbenika u Bosni onemoguavala je
1850-ih turska vlast, da bi 1853. amil-paa, vanredni
komesar Porte zabranio da se bosanski hriani prema
njihovoj nacionalnosti nazivaju Srbima. Zabrana, meutim,
nije imala velikog uticaja jer je ve 1855. u Sarajevu bila
osnovana Srpska narodna kola.
Po pitanju udbenika, turske vlasti su bile znatno odlunije:
u planovima podnoenim na odobrenje, izrazi srpski redovno su bili zamenjivani sa bosanski. S jaanjem srpske
svesti, posebno u gradskim slojevima, turske vlasti su pokuale s nametanjem regionalnog, bosanskog identiteta. U
Sarajevu je 1866. osnovan Bosanski vjestnik koji je tvrdio:
/B/osanski narod izraava narodnost u potpunom smislu, koja

nije samo genetina nego i istorino spojena sa ovom zemljom, i nju ograniavajui takoe ograniavana, ostala je nepovrijeena razliitou vjeroispovedi.

Kako takva politika orijentacija nije imala nikakvog odjeka

niti je mogla biti prihvaena od rimokatolika i pravoslavnih,

72

Identiteti u Bosni i Hercegovini

jezik je, moda i zbog pokuaja da se pridobiju Hrvati i

Srbi, u ovom listu nazivan ponekad i hrvatsko-bosanski, a
ponekad i srpsko-bosanski. Bez odjeka u srpskom graanstvu i svetenstvu, a sasvim strana seljatvu tradicionalno
odanom vlastitoj veri i ideji narodnosti, ideja o bosanskoj
autonomiji bila je brzo naputena. Za srpsko seljatvo
Bosna je bila i ostala srpska zemlja.
4. Hrvatska integracija: versko i jeziko kao okosnica

nacionalnog

Nasuprot Srbima, koji su versku pripadnost vremenom prevodili u laiku varijantu vezanu za jeziki, odnosno kulturni
identitet, a svoju socijalnu slobodu bili spremni da, oslonjeni na Crnu Goru (Hercegovina) i Srbiju (Bosna), izbore s
orujem u ruci, Hrvati su vlastitu nacionalnu integraciju, po
ugledu na Maare, sprovodili spajanjem dravnih i historijskog prava te verskog, rimokatolikog odreenja, kao
opredeljujuih odrednica pripadnosti hrvatstvu. U poreenju s hrvatskom integracijom, ukupna nacionalna idelogija Srba u XIX veku bila je preteno laika, uzimajui, po
vaeim merilima epohe, jezik kao osnovni kriterijum kulturnog samoodreenja za odreivanje nacionalnog identiteta.
Verska sastavnica srpske nacionalne integracije nametala se
samo tamo gde je verska pripadnost, kao u BiH - i to pre
svega zaslugom politikog sistema na kojemu je poivala
Osmanska Carevina - vremenom postala opredeljujui inilac versko-etnikog, a zatim i nacionalnog razlikovanja,
premda je i tamo bilo upornih pokuaja da se verske razlike
i omraze vremenom prevaziu, a da se nacionalni identitet
stanovnitva odredi, pre svega, prema zajednikom, lingvistikom kriterijumu - znai kao srpski.

Duan T. Batakovi

73

Dva rivalska nacionalna pokreta, srpski kao preteno laiki i

hrvatski kao preteno konfesionalni, funkcionisala su
manje-vie slono sve do izbijanja Istone krize 1875.
godine, u nastojanjima da se BiH izvue ispod osmanske
vlasti. Tek posle okupacije BiH 1878. to pritajeno rivalstvo
prerasta u otvoreni sukob, u kojemu su se bosanski Muslimani iz politikih i verskih razloga pokuavali da trajno
veu za Hrvate kao Habsburgtreu narod u Austro-Ugarskoj.
Posle poetnog vezivanja za pravoslavne Srbe, oni se, zbog
zatite nasleenih feudalnih privilegija, sve vie vezuju za
Hrvate u koaliciju koja je direktno usmerena protiv Srba.
5. Bonjak: sinonim za bosanskog Muslimana
Bosna i Hercegovina je i posle okupacije ostala zemlja dubokih verskih i versko-etnikih podela.

Bosanski Muslimani vremenom su napustili svaku zajednicu

sa svojim saplemenicima i sebe nazivaju pravi Turci.
/S/vaki postupak, svaka rije, svaka misao bosanskog muslimana najue je vezana s njegovom religijom, /i/ako u sebi
nose slovenski karakter.9

Ime Bonjak, premda ne bez tradicije, odnosilo se, meutim, prema hrvatskim svedoanstvima, samo na Muslimane:
/U/ Bosni se hriani ne smeju zvati Bonjaci /.../ /H/riani su
raja bonjaka, a druge su Vlasi.10

Rimokatoliko stanovnitvo, za razliku od Srba, jo nije

imalo jasno profilisanu nacionalnu svest. I Antun Radi,
A. Strausz, Bosnien. Land und Leute, 1, Wien, 1882, 183.
Prema: T. Kraljai, Kalajeva uprava u BiH 1882-1903, Sarajevo, 1987,
86.

10

74

Identiteti u Bosni i Hercegovini

hrvatski politiar je posle puta po Bosni 1899. zapazio:

/U/verio /sam se/ da je ime hrvatsko u BiH seoskom svijetu
posve nepoznato.11

Za razliku od Muslimana, koji su se, u prvim godinama

okupacije, zajedno sa pravoslavnim Srbima opirali novim
vlastima, meu Hrvatima u Hrvatskoj i Slavoniji rasle su
nade da je okupacija BiH samo uvod u pripajanje okupiranih provincija Monarhiji, i to ukljuivanjem u sastav
Hrvatske-Slavonije. Hrvatska politika ideologija smatrala je
Bosnu i Hercegovinu autentino hrvatskim zemljama. Ante
Starevi je bosanske Muslimane smatrao cvijetom hrvatstva, dok su slina uverenja, u neto blaoj varijanti, delili i
Franjo Raki i itav niz drugih politiara. A hrvatska nastojanja da se apsorbuje itava Bosna i Hercegovina nisu promakla ni upuenim stranim diplomatama, npr. L. Moreau,
francuskom konzulu u leto 1883. godine:
/Takva/ pretenzija /.../ nije nova koncepcija. /.../ /A/li /.../,

dok ostane i jedan Srbin, ova kombinacija nee moi biti ostvarena.12

6. Benjamin Kallay: potiskivanje srpske preko bosanske

nacije
Sledei osvetano maarsko iskustvo o jednoj politikoj naciji u jednoj vienacionalnoj zemlji, B. Kallay, zajedniki
upravnik BiH razvio je ideju o posebnoj bosanskoj naciji,
iji bi nosioci bili bosanski Muslimani, navodno staro
bogumilsko plemstvo koje je primanjem islama sauvalo
11

Prema: isto.
Ministre des Affaires Etrangres (M.A.E.), Paris, Correspondance
politique et consulaire, Turquie- Sarajevo, vol. 13, f. 478, Sarajevo, 20. jul
1883. godine.
12

Duan T. Batakovi

75

stare privilegije. Veina bosanskog plemstva bila je, meutim, unitena jo u doba turske najezde, a Muslimani su, u
najveem broju, bili potomci islamizovanih Hrvata ili Srba.
Kallay je oekivao da e ideologiju bosanske nacije najpre
prihvatiti Muslimani, iji je identitet bio pre svega regionalan i verski, a ne nacionalno definisan. Novi identitet trebalo je, zatim, nametnuti Srbima, koji su imali ve profilisanu nacionalnu svest. Po prvom popisu iz 1879. godine,
od 1,158.164 stanovnika pravoslavni Srbi su imali relativnu
veinu: 496.485 dua.13 Nametanje novog identiteta trebalo je sprovesti najpre na kulturnom planu, jer je domaa
inteligencija bila glavni nosilac i iritelj ideja o ujedinjenju
Srba.
Da bi se prekinula kulturna veza izmeu pravoslavnih i
muslimana, umesto srpskog dijalekta i irilice, koji su bili
zajedniki obema konfesionalnim grupama, nametnuta je
upotreba hrvatskog dijalekta i latininog alfabeta, a umesto
srpsko-hrvatskog za slubeni jezik proglaen je bonjaki
(ili zemaljski jezik). irilino pismo sistematski je potiskivano, a najbrojnijim, srpskim crkveno-kolskim optinama
i kolama pravljene su velike tekoe u redovnom radu.
Kallayeve ideje, u oblikovanju bosanskog separatizma,
propagirali su bogato subvencionisani listovi (Bosnische
Post, Bonjak, Sarajevski list), a unoenje srpskih, a delom i
hrvatskih listova iz Crne Gore, Srbije i Vojvodine te
Dalmacije bilo je zabranjeno. Ta politika ostala je snazi i
posle njegove smrti 1903. godine, da bi broj zabranjenih
glasila 1908. dosegao broj od 187 asopisa i listova.14

13
14

Prema: Istorija srpskog naroda, V-1, Beograd, 1983, 560 i dalje.

Up. M. Ekmei, Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, 1, Beograd, 1989.

76

Identiteti u Bosni i Hercegovini

Uporedo s nastojanjima da se stvori i nametne nov, bosanski identitet svim trima verskim grupama, okupaciona administracija je podravala snaenje uticaja jedinog pouzdanog elementa u BiH - rimokatolikih Hrvata. No, rimokatoliko stanovnitvo pod punom kontrolom hrvatskog klera
(franjevaca), premda verno Monarhiji, jo nije imalo jasno
oblikovanu nacionalnu svest. Ugraivanje hrvatskih elemenata u novi bosanski identitet imalo je za cilj da stvori
osnovu za zbliavanje Hrvata i Muslimana, a da se pravoslavnim Srbima nametne kulturni obrazac sasvim razliit
od postojeeg, zajednikog sa Srbima u Crnoj Gori i Srbiji.
Zbog toga su u novoj nacionalnoj politici, ideologija bosanskog identiteta i hrvatskog kulturnog obrasca smatrani
kompatibilnim.
Radi snaenja rimokatolikog uticaja u Bosnu su 1881.
dovedeni jezuiti, kao borbeniji u irenju prozelitizma od
domaih franjevaca koji su, u prethodnim decenijama, dobro saraivali sa domaim Srbima i s vlastima u Srbiji. Sarajevski nadbiskup Josip Stadtler naroito je prednjaio u
sejanju razdora izmeu Hrvata i Srba, a zatim i izmedu
Muslimana i Srba. Uprkos upozorenjima zvaninih vlasti, on
je u vie navrata prevodio muslimane u rimokatoliku veru,
to je izazvalo i prve pokuaje politiko-verskog organizovanja meu islamskim stanovnitvom. Istovremeno,
deavalo se da se, o dravnom troku, tampaju i knjige
pune uvredljivih naziva za pravoslavne Srbe.15
Statdler se javno hvalio da mu je pao u deo zadatak "da
pod papin tit prevede hriane istone pravoslavne crkve",
a uz podrku Patriotischer Hilfsverein fur Bosnien, koji je
Up. Cf. Balan, Katolika crkva i Sloveni u Bugarskoj, Srbiji, BiH,
Sarajevo, 1885.

15

Duan T. Batakovi

77

obrazovan u Austriji da bi u Bosni pomagao rimokatoliku

propagandu. No, i alio se: "na hriane istone crkve, koju
ovi ne odvajaju od svoje narodnosti."16
7. Politika denacionalizacije
Na udaru okupacionih vlasti nale su se, u sklopu politike
denacionalizacije, srpske crkveno-kolske optine, koje su
za Srbe pod tuinskom bile neka vrsta njihove drave u
dravi:
Pod uticajem laikih inilaca, /.../ one su poprimile izrazito nacionalni karakter koji se skladno uklapao sa verskim nasleem.
Do kraja XIX veka bilo ih je od 351, ali aktivnih svega 42. Uz
njih je radilo i 309 kola preteno pod upravom lokalnog pravoslavnog svetenstva. Ograniavanje slobodnog rada /.../
zapoeto je odmah po okupaciji 1878. godine, kada je na
zahteve Srba o slobodnom izboru mitropolita, upotrebi irilice i
slobodi podizanja kola odgovoreno otrim, represivnim
merama.17

Uvoenje latinice i hrvatskog dijalekta srpsko-hrvatskog

jezika u kole izazvalo je veliki otpor meu Srbima. Latinica
je doivljavana "kao sutinsko obeleje katolicizma", a
Prema: M. Vesni, Otadbina, knj. 18, sv. 69, decembar, Beograd,
1887, 155.
Up. i E. de Lavaleye, La pninsule des Balkans, Vienne, Croatie, Bosnie,
Serbie, Bulgarie, Roumelie, Turquie, Roumanie, Bruxelles, 1886, kao i
kritiku M. Vesnia, n.d., 138-161.
17
Na Kallayevu politiku albe su dolazile u anonimnim dopisima
beogradskim asopisima:
/O/n je /.../ znao da se vjera pravoslavna i srpska narodnost kod
naeg naroda izjednaila/.../. /R/aunao /je/ da e jednoga dana
16

doi na narod do opteg rasula, pa e pri tome zaboraviti sam na

sebe te e tako i naroda srpskog postepeno nestati, a ime Srbin
konano ieznuti (Delo, vol. XVI, Beograd, 1897, 513-514).

78

Identiteti u Bosni i Hercegovini

hrvatski dijalekt kao "prikrivena katolika propaganda."18

Predstavka banjalukih Srba iz 1882. dobro odslikava takvo
oseanje:
Sudski i administrativni inovnici /.../ ne imadoe prea posla,
ve da ovde ire 'velikohrvatstvo' /.../ kao da u ovoj zemlji
nema Srba. /.../. Osim pisma prezrena je i potlaena i naa
srpska narodnost.19

Memorandum sline sadrine uputili su 1880. caru i mostarski Srbi, alei se na potiskivanje irilice i srpskih nacionalnih prava te represiju policije. Anonimni izveta,
potpisan kao Srbin Bosanac, upozoravao je, pak, na Kallayeve pokuaje da u evropskoj javnosti ostavi utisak o
svojoj vladavini kao modernoj i prosveenoj:
/On/, da bi opravdao svoj postupak o smetnji i proganjanju
naih kola, /.../ preko /.../ djela evropske tampe, pravi na
narod do ludila zaslijepljenim veliko-srpskim agitacijama //
/te/ predstavlja na narod varvarima /.../. Istina je da smo mi
odsudni protivnici komunalnih kola, // zato to su /.../
/one/ ba glavno orue kojim Kalaj misli iskorijeniti srpsku
narodnost, /.../ /i/ da se /.../ borimo protiv nametanja silom
latinice /.../. Volimo svoje, a potujemo tue.20

Uporedo s proganjanjem srpskog nacionalnog pokreta odvijalo se i potiskivanje pravoslavlja. Po zakljuenju konkordata sa Vaseljenskom patrijarijom u Konstantinopolju, 28.
marta 1880. godine, okupacione vlasti dobile su pravo da
postavljaju nove episkope, s tim da su postojea etiri
zadrana na svojim poloajima. Tri mitropolita su, meutim, ubrzo bili prognani, da bi, potom, ista sudbina zadesila
Prema: Istorija srpskog naroda, VI-1, Beograd, 1983, 612-613 (Izvetaj
ruskog konzula iz Sarajeva, 12. novembar 1880).
19
Prema: H. Kapidi, Hercegovaki ustanak 1882, Sarajevo, 1956, 64 i
68.
20
Delo, n.d., 530-531.
18

Duan T. Batakovi

79

i etvrtoga, mitropolita dabro-bosanskog Savu Kosanovia.

On je Beu podneo zvaninu Predstavku protiv agresivnog
rimokatolicizma, a zbog otvorenog sukoba s Kallayem od
1883. bio je 1885. prisiljen da podnese ostavku. Nove
vladike birani su iz hijerarhije Srpske pravoslavne crkve
(SPC) u Hrvatskoj i Vojvodini, od kojih se oekivalo da e
sprovoditi politiku lojalnosti novim vlastima.21 Novi vladike,
ak ni oni pokorni okupacionim vlastima, nisu, meutim,
mogli da stave pod punu kontrolu svoje nie svetenstvo.
8. Pokreti za crkveno-kolsku autonomiju
Od 1896. godine, uz pomo vojvoanskih Srba, a donekle i
beogradske vlade, iz jezgra otpora favorizovanju rimokatolike vere i prisilnoj kroatizaciji kolstva nastao je pokret za crkveno-kolsku autonomiju. Najpre pod vostvom
mitropolita . Nikolajevia, autonomistiki pokret Srba je,
preko ovlaenih predstavnika iz inteligencije i trgovakog
sloja (G. Jeftanovi, K. Kujundi V. ola i S. Trifkovi),
uputio etiri memoranduma caru (1896, 1897, 1901. i
1902. godine), u kojima je zahtevao zatitu srpskih nacionalnih ustanova i njihovu autonomiju, a zatim i graanske
slobode, slobodu okupljanja i tampe te ustavne garancije
za navedena prava.22
Sadraj Prvoga memoranduma, kojeg su potpisali predstavnici svih veih srpskih crkveno-kolskih zajednica, dobro ilustruje njihov poloaj:
Up. . Slijepevi, Istorija SPC-a, 2, Minhen, 1978.
Up. B. Madar, Pokret Srba BiH za vjersko-prosvjetnu autonomiju,
Sarajevo, 1982, 263-274, i. D. T. Batakovi, La Bosnie-Herzegovine: le
systeme des alliances, u: Islam, Balkan i velike sile (XIV-XX vek), Beograd,
1997, 335-355.
21
22

80

Identiteti u Bosni i Hercegovini

Inoverni, nepravoslavni poverenici prisustvuju sednicama i

uestvuju u reavanjima; nasilno skidaju i svetiteljske ikone i
istorijske slike; zabranjuju kupovanje i katastarsko prepisivanje
nepokretnina na crkveno-kolske optine bez prethodne dozvole politikih vlasti; ometaju verske obrede; za sveanosti Sv.
Save istu rasporede i na njima ine promene; ne ispunjavaju
naredbe koje se odnose na upotrebu irilice prema crkvenokolskim optinama, ve naturaju latinicu i hrvatinu; nite
upotrebu srpskog imena i prijetnjama nameu optinama naziv
bosanskog jezika /.../; uskrauju slobodni izbor paroha,
rasteruju i premetaju svetenike; globe i gone lino pojedine
lanove optina: zidanje srpskih crkava oteava se i potiskuje
sa uglednijih mesta u varoi.23

Usledile su represivne mere prema potpisnicima Prvoga

memoranduma, a srpski trgovci bili su prisiljavani da se
potpisivanjem peticije protiv Memoranduma ograde od
njegovih inicijatora. To je, uz razne mere pretnji i prinude,
izazvalo podelu meu srpskim prvacima na narodne i vladine ljude.24

Drugi srpski memorandum (1897) imao je i podrku musli-

mana, ugroenih u versko-kolskoj autonomiji na slian nain. Iz Bea, meutim, nije bilo povoljnog odgovora na zahtev da nezavisna komisija ispita tvrdnje iznesene u srpskim
albama. Umesto toga usledili su novi progoni i otputanja
te prinudne ostavke srpskih uitelja, a Kallay je samo
formalno pokazivao spremnost za pregovore i poputanje.
Za Trei memorandum, sastavljen 1900. u ime 73 srpske
optine, bila je, pak, istovremeno zatraena intervencija i
zatita Rusije.25
Prema: P. Slijepevi (ed.), Napor BiH za osloboenje i ujedinjenje,
Sarajevo, 1929, 82-83.
24
Up. Ehli-Islam, Bezakonja okupacione uprave u BiH, Novi Sad, 1901.
25
Up. P. Slijepevi (ed.), Napor..., n.d., 88 (pismo K. Pobedonoscevu).
23

Duan T. Batakovi

81

9. Saradnja sa bosanskim Muslimanima

U zajednikom otporu kroatizaciji, koju je nametala okupaciona administracija, pravoslavni Srbi su, privremeno,
ostvarili saradnju sa autonomistikim pokretom Muslimana,
koji je od 1899. teio istom cilju. Pokuaj prevazilaenje
verskih razlika pokuan je sporazumom zakljuenim 1902. s
muslimanskim prvacima u Slavonskom Brodu. Dogovorena
je zajednika borba za autonomiju Bosne i Hercegovine kao
dveju srpskih zemalja:
Srbi pravoslavne i muslimanske vere obavezuju se raditi i sav
narod pozvati da na tome radi da Bosna i Hercegovina dobiju
svoju upravu pod vrhovnom vlasti sultana.

Bilo je dogovoreno da je narodni i slubeni jezik srpski, a

pismo irilica te da Bosnom naizmenino upravljaju jedan
muslimanski i pravoslavni guverner, a da se zabrane svi
rimokatoliki redovi osim franjevaca.26
Uporedo s dvostrukim pritiskom muslimana te pravoslavnih
i muslimana, usledio je 1902. etvrti memorandum, izazvan
ponovnim otezanjem pregovora, opet od strane Kallaya. Tek
sledee godine, kad se u pregovore umeala i Vaseljenska
patrijarija, postignut je mali napredak u definisanju prava
srpskih optina. Pod novim ministrom S. Burianom, postignut
je Sporazum o crkveno-kolskoj autonomiji (odreen je
obim nadlenosti i nadzora te dotacija i poreza za njihovo
izdravanje): carskom je potvrdom 13. jula 1905. taj
Sporazum postao Zakon. Devetogodinja borba za kulturnu
autonomiju bila je uspeno okonana.
Zbog dubokih verskih razlika, koje su imale i snanu socijalnu motivaciju, nova ideologija B. Kallaya nije, uprkos veV. Skari, O. Hadi Nuri i N. Stojanovi, BiH pod austrougarskom
upravom, Beograd, 1938, 96.

26

82

Identiteti u Bosni i Hercegovini

likim naporima i sistematskoj propagandi njegove administracije na kulturnom, politikom i kolskom planu naila na
oekivani odziv. Politika nasilnog nametanja novog bosanskog identiteta izazvala je, tavie, samo kontraefekat.
Francuski konzul u Sarajevu primetio je:
Rafinirati sredstva ugnjetavanja nije civilizovanje.27

Uspostavljanjem srpske versko-kolske autonomije 1905.

bio je i definitivno naputen plan o stvaranju posebne
bosanske nacije. To je potvrdila i pobeda muslimana u
borbi za versku autonomiju, steena 1909. godine. Naziv
jezika je, umesto bosanski i zemaljski, od 1907. zvanino
nazivan srpsko-hrvatskim, mada je bilo pokuaja da se redosled izmeni i nazove hrvatsko-srpskim jezikom. Tri posebna identiteta u BiH, hrvatski, muslimanski i srpski, ostali
su kamen temeljac dalje izgradnje nacionalnih identiteta.
Hrvati i Srbi muslimanske vere, pokazalo se, obuhvatili su
samo jedan deo muslimanske elite koja je svoju pravu
sintezu nala tek kasnije, prihvatanjem nadnacionalnog
jugoslovenskog identiteta. Razlike u tumaenju prolosti,
nerazreeni sporovi oko prava na odreene prostore, kao i
rivalski koncepti nacionalnog ujedinjenja bili su idealan
scenario za katastofu iji se prvi in odigrao u Sarajevu, na
Vidovdan, 28. juna 1914. godine.

Zusammenfassung
Die bosnischen Moslems sind im Proze der Islamisation der slawischen Bevlkerung aus dem sozialen Stratum, das der herrschenden
Schicht gehrte, entstanden. Ihre Identitt, die anfangs noch einen
ethnischen Charakter hatte, suchte mit der Zeit ihre Basis in der
religis-glubigen, d.h. bosnisch-islamischen Zugehrigkeit. Die bosnis27

Prema: Istorija srpskog naroda VI-1, Beograd 1983, 622.

Duan T. Batakovi

83

chen und die herzegowinischen Serben, welche die relative Mehrheit

der Bevlkerung bildeten und zum grten Teil orthodoxen Glauben
hatten, waren jahrhundertelang doch nur ihre Knechte. In den
Moslems sahen sie Renegaten der eigenen ethnischen Gemeinschaft,
bzw. nur eine lokale Variante der verhaten Trken. Die serbische
Identitt in Bosnien-Herzegowina (BH), die ausschlielich mit dem
religisen Kriterium bei Moslems und rmischen Katholiken konfrontiert war, behielt eine ausgesprochen religise Dimension, welche
die Basis der modernen, nationalen Identitt wurde, und sich im
Verhltnis zum anderen definierte. Im Gegensatz zu den Serben,
fhrten Kroaten ihre eigene nationale Integration durch eine Koppelung von staatlichen und historischen Rechten und einer religisen,
rmisch-katholischen Bestimmung als wesentliche Kriterien der
kroatischen Zugehrigkeit durch.
Auch nach der Besetzung im Jahr 1878 blieb das Land in religiser und
ethnischer Hinsicht tief zerspalten. Unter diesen Umstnden entwickelte B. Kallay, der gemeinsame Verwalter fr BH, die Idee ber
eine besondere bosnische Nation, wessen Trger die bosnischen Moslems wren. Danach galt es, die neue Identitt den Serben aufzuzwingen, die bereits ein profiliertes nationales Bewutsein hatten, und
den Einflu des einzigen zuverlssigen Elementes in BH der rmischkatholischen Kroaten zu strken. Die Politik der Denationalisierung
bedingte den Widerstand der Serben und fhrte zu einer Bewegung
fr ihre kirchlich-schulische Autonomie, was auch von den Moslems
untersttzt wurde. Durch die Einfhrung der serbischen religisen und
schulischen Autonomie im Jahr 1905 und der moslemischen religisen
Autonomie im Jahr 1906 wurde der Plan ber die Grndung einer
besonderen bosnischen Nation aufgegeben. Drei besondere Identitten in BH die kroatische, moslemische und serbische, blieben der
Grundstein fr die weitere Entwicklung nationaler Identitten.