U dvadesetom veku, i s poetka ovoga, pojavilo se preko sedamdeset antologija nae poezije. Do 12. januara 2009.

godine u nas pojavilo 2148 raznih antologija, panorama, hrestomatija, izbora, almanaha, zbornika, biltena, bedekera, spomenara i raznih pesnikih putokaza. Naravno, nemamo nameru da se bavimo ovim potonjima,
a niti svim antologijama. Nau panju privukle su tek one nezaobilazne, sa ozbiljnim
predgovorima i izborima, koje su se etablirale kao vani stubovi srpske knjievnosti,
ali i one neozbiljne, kratkoveki bedekeri kao primeri kako antologije ne treba praviti.
Pre jednog veka (1911) pojavila se ''Antologija novije srpske lirike'' Bogdana Popovia, koja je dosad doivela ak dvadeset etiri izdanja. Tu hvaljenu i osporavanu antologiju ine tri doba: prvo posle 1840, drugo posle 1880. i tree posle 1900.
godine. U predgovoru prvom izdanju, Bogdan Popovi je naglasio da je antologija sastavljena po merilima ''isto estetikim''. Popovi je birao pesme po njihovoj lepoti;
pesma mora biti ''cela lepa''. Ono to je karakteristino za jedno doba ulo je u ovu
zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i lepo. Popovieva namera bila je da ponudi ono to naslov njegove knjige eksplicitno kazuje: zbirku cvea novije srpske lirike.
Manifest u malom ''cela lepa'', izazivao je sve vreme polemike, naroito u drugoj
polovini dvadesetog veka. Osporavan mu je patetini ton, unapred zadato ''moranje'', neprimenjiv metod pristupa pogotovo posle Prvog svetskog rata, i docnije, u
primerima avangardne poezije koja je esto bila zasnovana na destrukciji lepog, a
vie na prizivanju runog i disharmoninog, na razbijanju jezika i forme, pogotovo u
slobodnom stihu koji je doputao sve i svata na putu razvoja (post)moderne
umetnosti.
Antologija Bogdana Popovia najavila je, ustvari, odrivost poetike matrice, koju zagovara, kroz dvadeseto i potonje stolee srpske poezije i istorije. Autor je imao sluh
za procese u evropskoj poeziji toga vremena pa je, po vienju Slobodana Rakitia,
rezultat takvih stremljenja koja su se oseala i u ''Srpskom knjievnom glasniku''
(gde se kao urednik zatekao francuski ak Bodan Popovi), bila upravo ova antologija. Tako se prepoznaje uticaj evropskih pesnika, pre svih, francuskih (kod Jovana
Duia i Milana Rakia), a onda ruskih (kod Vojislava Ilia), engleskih (kod Svetislava
Stefanovia), nemakih (kod Alekse antia) i maarskih (kod J. J. Zmaja). Ovo vienje bi se, naroito povodom Zmaja, moglo relativizovati, ponajpre time to je Popovi smatrao da nema apsolutno dobrih pesnika, ve samo dobrih pesama. A prava
pesma izvire ponajpre iz moi maternjeg jezika i tu se ukotvljuje u pesnikom talentu za sva vremena bez obzira na svakovrsne literarne uticaje izvana.
Povlaeno mesto, po broju pesama u antologiji, ima Jovan Dui, potom slede J. J.
Zmaj, Vojislav Ili, Milan Raki, Aleksa anti, Branko Radievi, ura Jaki, Milan
urin, Velimir Raji i drugi. S obzirom na to da Popovi u antologiju nije uvrstio Simu Milutinovia Sarajliju i Petra Petrovia Njegoa, moemo bez po muke zakljuiti
da je autora zanimala pre svega, kako u naslovu i stoji lirika. Sve to je imalo dru-

gaiji prizvuk, nije se nalo u antologiji. Nije Popoviu odgovarao ni Sarajlijin ni Njegoev jezik natrunjen slavjanoserbskim esticama, mada se takvom leksikom mogu
izraziti sutastvena poetska stanja, one lepote koje Popovi nije mimoilazio u svom
antologiarskom kljuu.
Mnoge udi zato u antologiji nema pesama Vladislava Petkovia Disa koji e se nai
u nemilosti i Popovievog uenika Jovana Skerlia. Nekolike ''mrane'' Disove pesme
pripadaju, sa estetike take, principu ''cela lepa''. Ali, to je sa ove vremenske pozicije. Treba imati na umu da se Disova prva knjiga ''Utopljene due'' pojavila 1911.
godine, a ''Mi ekamo cara'' 1913. Dakle, za prvo izdanje antologije, kasno. Meutim, bilo je izdanja ove antologije i posle, pa Dis nije uao.
Nema u antologiji ni Lazine, po mnogima najlepe pesme srpske poezije, Santa Maria della Salute. Napisana je, bolje rei zavrena, dve godine pre pojave antologije.
Moda je to razlog, neprevrelost Popovievog odnosa prema tek napisanoj pesmi, ali
zato udi zato nema ''Meu javom i med snom'', koja je, naroito, ''cela lepa'', i
napisana ak 1863. godine.
Moe biti da se Popoviu nisu dopadale naglaeno originalne kovanice ludog Lakana; imale su zaumni karakter i nepredvidiv semantiki let. Ali zato su se u antologiji
nale po jedna osrednja pesma Miloa Perovia i Boidara Nikolajevia, te pesma rano preminulog Duana Simia. Behu to lirski primeri sa vrlo predvidivim rimama u
patetinom snatrenju, iji je trag do danas, naalost, skoro nestao u srpskoj poeziji.
Sa po jednom pesmom zastupljeni su i Stevan Lukovi, Duan Srezojevi i mlaani
Mirko Korolija, koji su, za razliku od malopre pomenutog poetskog triptiha, ostavili
dublju brazdu u srpskoj poeziji.
Ipak, antologija Bogdana Popovia visoki je pesniki amblem toga doba, izraz knjievnog ukusa epohe i takozvane evropeizacije srpskog pesnitva. Bogdan Popovi
je, kao i Jovan Skerli u svojoj "Istoriji nove srpske knjievnosti", postavio standarde
tadanje srpske literature. Sa dananje take, naravno, moglo bi se tota sporiti, i
ve je sporeno, ali antologija Bogdana Popovia opstaje, pored ostalog, i zbog specifinog i dosad neprevazienog formalnog reenja, rasporeda pesama i pesnika, po
nesvakidanjoj kompoziciji i sistemu projekta.
U predgovoru antologiji novijeg srpskog pesnitva ''Kada budemo trava'' (1998) Vladimira Jagliia, koja obuhvata pesnike roene posle 1945. godine, nailazimo na
stav: ''Naa poezija nije dobro predstavljena u antologijama. Najbolji primer, Antologija srpskog pesnitva Miodraga Pavlovia, prestroga je da bi bila istinita. Antologije
sa slinim ambicijama rade se u nekoliko tomova: treba okupiti sve to iole vredi, nita ne odbaciti. Pavloviev (izuzetan) istraivaki rad pokrio je srpski srednji vek
ali ak i tu je dolo do uasne omake, pa je srpska dubrovaka poezija moda i
najbolje to u poeziji srednjeg veka imamo preskoena.'' Jaglii primeuje da je u
toj antologiji ''ravo proao'' Branko Radievi, ali s njim i Laza Kosti, Milan Raki,

ore Markovi Koder, Sima Milutinovi Sarajlija, a od novijih pesnika Duan Vasiljev. A pre svih ovih, ''slabo su predstavljeni'' Gavril Stefanovi Venclovi i Lukijan
Muicki. Zatim, nema Svetislava Lukovia, Svetislava Stefanovia, Vojislava Ilia
Mlaeg, Dragoljuba Filipovia, Danice Markovi, Mirka Korolije i drugih.
Ovo su opaske Vladimira Jagliia koji, na sve to, dodaje: ''A onda, najednom, Vasko
Popa, sa dvadeset pesama! Na osnovu ega?'' Precizno govorei sedamnaest pesama. Jaglii istie dobre strane ove antologije, pre svega, ''izvanredno tretiranje
poezije Momila Nastasijevia''. Zatim, zapaa da su najvanija Pavlovieva otkria,
pre svega srednjevekovna poezija, kao i pesme Nikanora Grujia i Jovana Subotia,
iz druge polovine devetnaestog veka, koji su dotad bili poklopljeni etabliranim romantiarima.
''U rigidnim antisrpskim politikim prilikama Pavlovi je, verovatno, uinio to se moglo. ak i takva, okljatrena, njegova je antologija napadana kao popovska i velikosrpska (Davio)'', zakljuuje Jaglii i dodaje da antologiju moemo gledati ''kao poetak i putokaz na stazi povratka: gde je stao, valja produiti.'' Poznat je halucinantni napad Marka Ristia na Pavlovievu antologiju, iz kojeg je, kroz vreme ostalo da je
to, pored ostalog, bio sudar ateistikog (komunistikog) i religioznog (pravoslavnog)
duha. Oskar Davio je, gle, zabranio Pavloviu da uvrsti njegove pesme u antologiju.
Predgovor Vladimira Jagliia predstavlja iv primer rasprave, hrabar osvrt na Pavlovievu antologiju. On ima jasan stav s kojim se moemo ili ne moramo do kraja sloiti. Jaglii je poetiki dosledan i nepotkupljiv, izuzme li se nijansa slabosti prema
nekim u njegovoj antologiji uvrtenim pesnicima (i njihovim molbama za rukav).
Meutim, teko je oprostivo Jagliievo izostavljanje banjoluko-krajikog kruga pesnika (Ranko Risojevi, Ranko Preradovi, uro Damjanovi, Branko uak, Predrag
Bjeloevi, Anelko Anui, Boro Kapetanovi, Ljupko Rai), tim pre to je neke prekodrinske pesnike sarajevsko-romanijsko-hercegovakog kruga vidno uneo.
''Antologija srpskog pesnitva'' (1964) Miodraga Pavlovia je prekretnika i nezaobilazna, ali je, uza sve, sadravala i slabija mesta na koje je ukazao Vladimir Jaglii.
Ova antologija imala je velik i vaan, ali i esto poguban uticaj na potonje prireivae koji su se olako identifikovali s Pavloviem ne odmiui ni jotu od njegovih izabranika, liavajui se mogunosti da progovore samosvojno i svee. Ponaali su se podaniki i zatvoreno. Kao da je stvoreno skvrnuto pravilo da nove antologije budu to
ogranienije i nepravednije. S jedne strane to je govorilo o autoritetu Pavlovieve
antologije, koja je izazivala strahopotovanje, a s druge srozavalo uvide i ugled
novih antologiara.
Pozivanje na ''Antologiju srpskog pesnitva'' Miodraga Pavlovia kao meru sopstvene
pozicije predstavlja pretenciozno izjednaavanje i gubitniku poziciju prireivaa, jer
se isputa iz vida da je ta uvena antologija obuhvatila gotovo milenijum razvoja
srpskog pesnitva (ukljuujui i narodnu poeziju). U tako golemom hilijastikom peri-

odu, Miodrag Pavlovi je pootrio (mogao je, ini nam se, i bez toga) kriterijume za
predstavljanje savremenika, ali i pesnika prethodnih generacija u dvadesetom, pa i
devetnaestom veku. Takav postupak nije za ugledanje kada se pravi antologija koja
obuhvata svega pedeset godina ili, pak, vek ili dva. Ui rasponi vremena omoguavaju vei priziv aktuelnih pesnikih imena. Takvi rasponi nisu za poredbu sa intervalima od vie stole koji, ustvari, zahtevaju antologiju od nekoliko tomova. Takva je
mogla biti i antologija Miodraga Pavlovia. (Navodimo primer Petra Milosavljevia
koji se poduhvatio posla izrade antologije srpskog pesnitva u osam tomova i dosad
objavio tek deo zamiljenog projekta to, oigledno, trai specifine uslove i materijalne pogodnosti za konanu realizaciju.)
Kao neveliki narod po broju ivih dua, a time i mali jezik meu ''svetskim vihorovima'', moramo imati antologiare koji nee kidati cvetove i korenove srpske poezije.
Ionako oigledan hendikep ne sme se produbljivati iz snobovskih i kukavikih namera, lenugarskih i nadmenih mudrovanja nekih novih ''antologiara'', niti na otvorenu ranu sipati jo crne soli, i to ba na kapilare poezije koja predstavlja jednu od najrodnijih naih duhovnih disciplina. U Evropi postoji relevantno miljenje da su srpska
i rumunska poezija danas najbolje na starom kontinentu. Taj kompliment dobijamo
sa raznih strana, on je dobronameran, a nae je da se ne uzgordimo, i ne odseemo
granu na kojoj sedimo, ve da razumemo takve atribute. Potrebno je da upregnemo
svest o sopstvenom daru i povuemo konkretne poteze u prilikama kao to je ova,
da pokaemo sve to valja u naoj poeziji. Takve su nam antologije potrebne.
Znaaj Pavlovievog projekta vidimo, pored ostalog, i u tretiranju narodne poezije.
Na to se retko osvru njegovi tumai. Pavlovieva antologija zapoinje, to ne smemo
prevideti, lirskim narodnim pesmama: ''enidba sjajnoga mjeseca'' i ''Sunce i mjesec prose djevojku'' (iz gornjega primorja), te (iz Crne Gore) ''Vila zida grad''. Sve
tri pesme su u ijekavskom izgovoru. Delei srpsku narodnu poeziju na obrednu (mitsku) i junaku (epsku), Pavlovi donosi dragoceno zapaanje: ''Po mitovima su najstarije nae pesme koje govore o svadama nebeskih tela. Na njih treba biti ponosan,
jer veina naroda ija je drevna poezija zapisana nema pesama sa motivima toliko
drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju pesme sline starine. U staroj poeziji nai emo sline primere u sumersko-vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pesmama Vedama.''
Ovo je, zaista, velianstveno zapaanje. On dalje kae: ''Tim svetim svadbama obezbeivala se snaga obnove kosmikog i ivotnog ciklusa. Naim precima nikako nije
izgledalo da je obnova prirode garantovana sama sobom: oni su oseali da za tu obnovu neto sami moraju da uine, a uz to to su inili (obred, npr. svadbe), pevali su
i pesme koje su sve osmiljavale povezivanjem na mitske sile.'' Dakle, pevana poezija grleno izvoenje obreda. Tu vidimo i kolo u kom se natpevavaju grupe pevaa, agon-kolo kao apotropojonski amblem energije to poezijom i pokretom razgoni
negativne sile i priziva milost neba na zemlju.

Dakle, Pavlovievi uvidi u tami vekova saglasni su sa moima poezije i njenog odjeka u naim vremenima. On zna da bez poznavanja narodne poezije nema osobnosti
pesnikove. Na tom polju, Pavlovieva antologija je dragocena jer nudi svest o simbiozi kolektivnog i individualnog duha: ''Zov narodne pesme za individualnog pesnika
je snaan. Narodna pesma i njeni elementi nisu samo jedna stilska oznaka nae poezije; postoji stalan dijalog pesnika sa narodnim pesnikim predanjem, od osamnaestog veka do danas. To nije folklorizam, ni romantizam, nego normalna potreba,
stvarna pogodnost za pesnike ovog jezika.''
''Antologija srpske poezije'' Zorana Miia pojavila se 1956. godine sa konceptom
retko primenjivanim u naoj knjievnosti. Imala je veliki znaaj u potonjem etabliranju, odnosno, kanonizovanju novih pesnika u srpskoj knjievnosti. Prireiva se odluio za antologiju pesnika, a ne pesama, iako je knjigu nazvao ''Antologija srpske
poezije''. A mogao je, moda ak i morao, nazvati ''Antologija srpskih pesnika''.
Doivevi sa raznih strana estoke udare kritike toga doba (rascvetani socrealizam),
projekat Zorana Miia se obdrao kao autentian i uticajan do dananjih dana.
Na samom poetku svoga predgovora, Zoran Mii navodi reenicu pesnika Pola Elijara, sastavljaa poznate antologije francuske poezije: ''Najbolji izbor pesama je onaj
koji se pravi za samog sebe.'' No, Mii precizno objanjava ta je njegova antologija: ''Ona je zamiljena kao zbornik najboljih pesnika, a ne najlepih pesama.'' Smatramo da Zoran Mii nije bio do kraja dosledan ovakvom konceptu. Naime, postoji
nekoliko pesnika koji su uvrteni sa samom jednom pesmom. ta je ta jedna pesma:
ceo pesnik ili, jednostavno, najlepa njegova pesma? Po jednu pesmu imaju Aleksa
anti, Stevan Lukovi, Duan Srezojevi, Sima Pandurovi, Milutin Boji, Risto Ratkovi i Branko V. Radievi.
Uzmimo na primer pesmu ''Ljubomora'' Branka V. Radievia. Ta pesma je sama po
sebi ''cela lapa'', ma koliko se Mii protivio ovoj popovievskoj sintagmi. Da li se u
toj pesmi ogleda celokupno delo pesnika? Smatramo, ne. I sam Mii o ovom pesniku kae da je posle dugotrajnog lutanja ''doao do jedne svoje podvrste senzualne i
erotine lirike'' koja poseduje ''izvesnu originalnost''. Dakle, Mii ne govori vie o
stopostotno ''originalnoj poetskoj linosti'', na emu beskompromisno insistira. Napravio je, dakle, kompromis u korist sopstvene tete. Uvrstio je jednu lepu pesmu, a
ne celog pesnika.
Ili, pak, antieva pesma, ''Vee na kolju''? Ova pesma nije antievski reprezentativna, ona se naprosto potkrala pesniku familijarne i patrijarhalne svesti. Re je, dakle, o jednoj pesmi koja je ula u antologiju, a ne o pesniku sa opusom u znaku takve pesme. I kod drugih pesnika sa jednom uvrtenom pesmom lebdi omaglica slinih sumnji i pitanja.
Zoran Mii je naveo sedam ''negativnih elemenata'' koje je nastojao da izbegne u
graenju antologije: belkanto, retorika, pozitivizam, konzervativnost, narativnost,

estetiziranje i nekritiko primanje novog. S ovim bismo se danas mogli i te kako sloiti, ali poneto i podrazumevati, odnosno, razumeti kao prevazien kriterijum,
kao neto to se podrazumeva.
Zoran Mii kae da ga je slovenaki kompozitor Mihovil Logar ''uveravao da je muzika najefemernija stvar na svetu'', i to ga je ohrabrivalo u odnosu prema tzv. belkantu u poeziji. Nismo sigurni da je to neki veliki argument pozivanje na kompozitora Logara. Postoje i kompozitori koji tvrde suprotno, analogno svome talentu i sudbinskoj vezanosti za muziku umetnost. Eto, na primer, Betoven, koji veli: ''Muzika je
vee otkrie od sve mudrosti i filozofije. Poezija se takoe moe smatrati srenom u
poreenju sa muzikom; njeno polje nije tako ogranieno kao moje, ali se zato moje
prua dalje, u druge oblasti, i u moje se carstvo ne moe dospeti tako lako.'' Dakle,
nema tu nikakve efemernosti, ''muzika razbuktava vatru ljudskog duha'' (Betoven).
Smatrajui da se treba ''kloniti omame belkanta'', to jest onih dela koja poseduju naglaenu melodiku i snaan kolorit zvuka, Zoran Mii je, kontradiktorno inicijalnoj izjavi, ipak u predgovoru antologiji zapisao: ''Najdragocenije muziko naslee ostavili
su nam oni pesnici ije je pevanje zvualo najmanje nametljivo: Branko, Dis, Crnjanski, Dedinac. Njihova melodijska linija, ista i smerna, jednostavna i rafinirana u isti
mah, ponikla je iz najdubljih vrela naeg jezika, i sauvala se kao jedan od retkih i
retko pouzdanih primera kontinuiteta u naoj poeziji.''
Ako bismo navedene pesnike smatrali nespornim primerima strailovske linije pevanja, ponikle ''iz najdubljih vrela naeg jezika'', onda im moramo pridodati jo neke sa
antologijskog Miievog spiska. Njegovo isturanje u prvi plan samo etiri pesnika ije
je ''pevanje zvualo najmanje nametljivo'' u tragovima muzikog naslea srpskog jezika, samo je delimino tano u odnosu na trideset tri uvrtena pesnika, za koje je
Mii ''garantovao'' da su svi meusobno razliiti: Petar Petrovi Njego, Jovan Sterija Popovi, Branko Radievi, Jovan Jovanovi Zmaj, ura Jaki, Laza Kosti, Vojislav
Ili, Aleksa anti, Jovan Dui, Milan Raki, Stevan Lukovi, Duan Srezojevi, Veljko
Petrovi, Sima Pandurovi, Vladislav Petkovi Dis, Milutin Boji, Milo Crnjanski, Stanislav Vinaver, Rastko Petrovi, Rade Drainac, Momilo Nastasijevi, arko Vasiljevi, Risto Ratkovi, Milan Dedinac, Aleksandar Vuo, Duan Mati, Desanka Maksimovi, Skender Kulenovi, Oskar Davio, Branko V. Radievi, Stevan Raikovi, Vasko Popa i Miodrag Pavlovi.
Kao tipinog nastavljaa strailovskog ''belkanta'' svakako emo Miievoj etvorici
lirskih jahaa ''apokalipse'' pridodati, pre svih, Stevana Raikovia, a onda i Skendera Kulenovia, ija se muzika supstanca, svakako na svoj nain, utkiva u prirodu
pesnikog teksta. Niko iz ove prie ne moe izostaviti Desanku Maksimovi, i ona je
''jedan od retkih i retko pouzdanih primera kontinuiteta u naoj poeziji''. Ona je bogatstvom svoga dela ''osvojila slavu nacionalnog pesnika'', dobrotom i plemenitou
pesnikog Ja, kao da je tako ve s nebesa bilo zapisano, poev od Jefimije, ispotiha
postajala deo srpskog pesnikog kontinuiteta ''onako kako postepeno rastu i deluju

izvesne organske lepote u ivotu i ive zraei onim to je taj rast prirodno osvojio
(M. Egeri)''. Sve troje imaju stvaralaki peat koji nije nasleen po meri uticaja, ve
se razbokorio u lina reenja stiha u auri muzike.
Naravno da nepominjanje Momila Nastasijevia nije bio Miiev previd, ve namerni otklon naspram nesvakidanje autentinog autora koji bi strao u buketu sa etvoricom. Nastasijevievo pevanje nije zvualo ''najmanje nametljivo'', jer se njegova poetika manifestno, u komadu, zasnovala na maternjoj melodiji srpskog jezika
koji, kako tumai Mii, dovoljno peva sm da bi u takvom pevanju uopte trebalo
''traiti vrhunac uitka'', odnosno, poeziju koja je umetniki umnoila rodnu muziku
u lini rezultat.
I poezija ure Jakia, Laze Kostia i Alekse antia ostavila je u srpskoj poeziji to
retko muziko naslee u jeziku na prirodan nain. Ako bismo dalje irili lepezu ovakvog uvida, onda bismo mogli primetiti da je vie od polovine zastupljenih pesnika u
kljuu nekakvog svog ''belkanta'' i da je Miievo, na tom planu, odvajanje samo etiri autora za reprezentativne primere povodom muzikog aspekta pesnikog teksta
bio nedovoljno uverljiv in.
Dva naredna izdanja Miieve antologije (Nolit, 1963, 1966) nisu dopunjena novim
pesnicima. A u meuvremenu, u kratkom intervalu, uz samu objavu antologije, u
srpskom se jeziku rodio, i namah ostvario, pesnik Branko Miljkovi. U asopisu ''Delo'', upravo 1956. godine, kada se pojavila Miieva antologija, Miljkovi objavljuje
ciklus ''Uzalud je budim'', imenovan po jednoj pesmi (naredne godine tako nazvana i
njegova prva knjiga) koja je odmah (ta pesma) primeena kod kritiara i knjievne
publike. Pojava Miljkovia, praktino uz smo rame prvog izdanja antologije, predstavlja svojevrsni korektivni faktor Miievog zatvorenog kruga od trideset tri pesnika, odnosno, relativizuje antologiarev napor.
Posle iitavanja predgovora antologiji, i natuknic uz svakog pesnika ponaosob, liilo je da je u srpskoj poeziji sve ve reeno. Miieva antologija kao da je imala ambicije da ''zabetonira'' zateeno stanje. Miljkoviu je i te kako bilo mesto u ponovljenim izdanjima antologije, koja su se pojavila za Miievog ivota (preminuo 1976.
godine). Jer, radilo se o pesniku roenom po pesnikoj sudbini koja je drugaija od
svih zastupljenih u Miievom cvetniku i koja e zaseniti mnoge.
ak bi se i na likovno-tehnikom planu antologije nalo mesta za Miljkoviev portret.
Naime, na zadnjoj korici nalazi se trideset pet pravougaonika u kojima su smeteni
mali portreti trideset tri pesnika (izuzimajui Duana Srezojevia iji lik kroz vreme
nije ostao zabeleen). U poslednjem, trideset petom pravougaoniku, u dnu desne
strane, nalazi se portret Zorana Miia, a do njega prazan prostor u kojem je ucrtan
amblem ''Nolita''. E, tu je bilo mesta za pU predgovoru ''Antologiji srpske poezije''
Zorana Miia, koji broji nepunih devet strana, primeujemo, na dvadeset mesta, da
umesto prideva ''srpska'' stoji ''naa''. Dakle, osim na naslovnoj korici knjige, u

predgovoru se nigde vie ne pominje sintagma ''srpska poezija'' ili ''srpski jezik'',
ve ''naa poezija'', ''na jezik''. Bee to vreme arnog jugoslovenstva, kada su
cenzori i redaktori, lektori i korektori imali veu mo od pisaca, pa je za pretpostaviti
da se Mii nije mnogo ni pitao, ili je preutno dao pristanak. U svakom sluaju,
simptomatino deluje tako opremljen predgovor.
Slian primer pronali smo i u antologiji srpskog narodnog blaga ''Od zlata jabuka''
Vaska Pope, gde je stvar jo drastinija. U nevelikom predgovoru od dve-tri strane,
umesto sintagme ''srpska narodna poezija'' ak dvadeset pet puta javlja se pridev
''naa'', odnosno, samo ''narodna poezija''. Nigde nema sintagme ''srpska narodna poezija''. Iako na kraju knjige, u Literaturi, u jedinicama izvor za antologiju redovno se pominju dela sa pridevom ''srpski'' u naslovu. Ni to nije ohrabrilo prireivaa da ''pie kako se govori'' i ita.
(U vreme predsednikovanja Savetom Letopisa Matice srpske, kada je glavni i odgovorni urednik bio Boko Ivkov, Vasko Popa je podrao ideju, ako ne i sm predloio,
da se umesto pelinje konice kao znaka Matice srpske postavi zvezda petokraka,
koja je, eto, jedno vreme ''krasila'' najstariji srpski knjievni asopis.)
Navedeni detalji vezani za pridev ''srpski'' umanjuju odvanost autora pomenutih
antologija i kazuju da su se, ipak, povinovali ideolokim i politikim kljuevima vremena, koji nemaju veze sa knjievnom strukom to je zasnovana pre svega na konkretnom jeziku sa jasnim imenom, ma gde se on u svetu govorio ili pisaoortret Branka Miljkovia, korifeja srpske lirike, ija pojava, pored ostalog, relativizuje i neke od
onih, po Miiu, ''sedam smrtnih grehova''.