Dek London

CRVENA KUGA

Naslov originala:
Jack London: The Scerlet Death
Copyright by E. P. Dutton & Co Inc.
300 Fourth Avenue, New York 10, N. Y. 1M7

PROGRES
Novi Sad 1960.

1
Put je vodio pored nekadanjeg eljeznikog nasipa. Prolo je mnogo godina
otkako je po njemu protutnjao poslednji voz. S obe strane nasipa uzdizala se uma i
natkriljavala ga itavim talasima ozelenelog granja, tako da je mestimino liio na
beskrajni prirodni hodnik. Staza po sredini nasipa bila je toliko uska, da njom nisu
mogla prolaziti naporedo ni dva oveka i sada je sluila uglavnom kao prolaz za
divlje ivotinje. Iz zaraslog tla provirivao bi na mahove komad zaralog gvoa,
to je znailo da su ine i gvozdene spojnice jo uvek ouvane, a pragovi,
impregnirani smolom, tvrdoglavo su pruali otpor atmosferskim nepogodama.
Ponegde, gde su ipak nedostajali, njihovo leite bilo je ispunjeno ljunkom i
istrulelim liem, a ponegde je njihov nagrien drveni kostur upola ogoljen
erozijom, udnovato strao iznad razine tla.
Po stazi su se kretali starac i deak. Hodali su polako, jer je starac bio
paralizovan i nesigurno koraao, oslanjajui se grevito na svoj tap. Neveto
saivena kapa od jaree koe titila mu je glavu od sunca. Ispod kape provirivao je
pramen proreene, prljave i ulepljene kose. tit, nainjen spretno od jednog velikog
lista, zaklanjao mu je oi i starac je ispod njega mirkao, gledajui stalno u put
pred sobom. Brada mu je oigledno nekad bila bela kao sneg, ali je usled starosti i
neurednog naina ivota pokazivala istu izanalost, kao i njegova kosa. Padala mu
je skoro do pojasa, u velikim, zamrenim pramenovima. Oko grudi i plea visio mu
je grub i poderan ogrta, takoe od jaree koe. Ruke i noge, uvenule i suve, sa
nemonim, atrofiranim miiima, odavale su njegovu duboku starost, a oiljci od
rana i opekotina rasuti po koi, svedoili su o njenoj dugogodinjoj izloenosti
vremenskim nepogodama.
Deak koji je iao ispred njega, zaustavljajui se svaki as, da bi nemoni
starac mogao da ga sustigne, imao je na sebi isto tako jednostavnu odeu jednu
izlizanu medveu kou, proseenu po sredini, da bi kroz nju provukao glavu. Nije
mogao biti stariji od dvanaest godina. Iznad jednog uha zadenuo je kao ukras
otseen rep divljeg vepra. U ruci je nosio luk srednje veliine, a na leima tobolac
sa itavim snopom strela. Iz kanije, koju je nosio obeenu oko vrata na tankom
konom kaiu, provirivala je izlomljena drka nekog starog lovakog noa. Bio je
crnomanjast, kosa mu je imala boju kupine, a koa mu je bila tamna, opaljena od
sunca. Nasuprot boji koe blistale su njegove oi duboko plave i bistre, otre kao
dve eravice. Izgledalo je kao da prodiru u sve oko sebe, do jezgra svih stvari,
shvatajui neku njihovu, naizgled sakrivenu, tajanstvenu sutinu. Iao je lakim,
elastinim, skoro majim korakom, udiui usput okolni vazduh oprezno i
profinjeno, kao da ga ispituje. I, zaista, njegove rairene, drhtave nozdrve prenosile
4

su do mozga itav niz podataka iz spoljanjeg sveta. Sluh mu je takoe bio izotren
do maksimuma i tako izveban da je reagovao automatski. Bez svesnog napora
deak je uo i najmanji um u prividnoj tiini, on je oslukivao, razlikovao i
klasifikovao sve bio to suanj lia, pokrenutog vetrom ili zujanje pela i
insekata, daleka huka mora, koja je dopirala do njega kao omamljujua, monotona
uspavanka ili zvuk popca kraj njegovih nogu, pred ijom rupom je stajala gomilica
zemlje.
Iznenada, on je poeo napregnuto da oslukuje. Njegov sluh, vid i ulo mirisa
dali su mu jednovremenu opomenu. Okrene ruku ka starcu i dodirnu ga. Onda se
oboje zaustavie. Ispred njih, na ivici grebena nasipa, zauo se pratavi zvuk i
deakov pogled se zaustavi na vrhovima pokrenutog bunja. Tada se pojavi jedan
veliki medved. On se takoe odjednom zaustavio, spazivi ljude pred sobom. Nisu
mu se dopali i on poe besno da urlie. Deak namesti strelu, koja je dotle stajala
labavo u leitu i polako povue zategnutu icu luka, ne skidajui pogled sa
medveda. Starac je posmatrao iznenada iskrslu opasnost isto tako mirno kao i
deak. Nekoliko trenutaka je proteklo u ovom uzajamnom ispitivanju, a zatim,
poto je medved pokazivao sve vee razdraenje, deak jednim pokretom glave
stavi do znanja starcu da se moraju udaljiti sa staze. Starac se polako spue niz
nasip, a deak je iao za njim, stalno se osvrui i drei zategnutu strelu u luku. Tu
su saekali, dok im nije prtanje bunja sa suprotne strane naglasilo da je medved
otiao.
Deak se nasmeja pri povratku na stazu.
Velika ivotinja, Dedo! promrmlja on.
Starac zavrte glavom.
Njih je svakim danom sve vie, tunim glasom ree starac. Ko bi ikada
pomislio da u doekati vreme, kada ovek mora da se plai za svoj ivot na putu
za Visoki Dom! Kada sam bio dete, Edvine, ljudi i ene sa decom u hiljadama su
dolazili ovamo iz San Franciska na vikend za vedrih dana. Tada u ovom kraju nije
bilo zveri. A medveda nadaleko. Nijednog. Ljudi su morali skupo plaati da bi ih
posmatrali po kavezima zoolokih vrtova, tako su bili retki.
Kako to misli, plaati, Dedo? upita Edvin.
Pa, tako. Davali su novac uvarima, koji su se brinuli o tim ivotinjama i
hranili ih.
ta je to novac?
Pre nego to je starac stigao da odgovori, deak se priseti, blesnue mu oi, on
triumfalno zavue ruku u nedra i ispod medvee koe izvue jedan izlizan i umrljan
srebrni dolar. Starev pogled uagri, kad spazi novac u deakovoj ruci.
5

 Ja ne vidim dobro, promuca on. Pogledaj h, Edvine, i ako moe vidi iz

koje je godine.
Deak se nasmeja.
Ti si tako star, Dedo, uzvikne on s uenjem, a jo uvek veruje da ti
mali znaci neto znae.
Starac se rastui i prinese novac blie svojim oima.
Dve hiljade dvanaesta godina! usklikne on, a zatim uuta. Posle nekog
vremena on nastavi:
To je bilo one godine kada je Morgan Peti bio izabran za pretsednika
Sjedinjenih Amerikih Drava. To mora da je bio poslednji kovani novac, jer je
Crvena Kuga dola dve hiljade trinaeste godine. Gospode, gospode, zamisli samo!
To se desilo tek pre ezdeset godina, a ja sam danas jedino ivo bie koje je u to
vreme postojalo! A gde si ga, Edvine, naao?
Deak, koji ga je posmatrao sa strpljivou i umerenom radoznalou, koju
ovek obino pokazuje prema brbljivosti slaboumnih, odgovori ivo:
Ja sam ga dobio od Hu-hua. On ga je naao uvajui koze, dole, blizu
poslednjeg izvora San Hoze. Hu-hu mi je rekao da je to novac. Jesi li gladan, Dedo?
Starac stegne svoj tap jo vre i pouri, koliko su mu nemone noge
dozvoljavale, stazom nizbrdo, dok su mu oi pohlepno sijale.
Nadam se da je Her-Lip naao jednog ili dva raka, proguna on. Rakovi
su dobri za jelo, naroito dobri kad vie nema zuba, a ima unuke koji vole svog
dedu i uivaju da hvataju za njega rakove. Kad sam ja bio dete...
No Edvin, iznenada zaustavljen onim to je video, zatee svoj luk. Poe
oprezno napred, pa se zaustavi na ivici jednog proseka u nasipu. S druge strane
odrona, uei priljubljen uz bunje, jedan unezvereni zec gledao je u njega, drhtei
od neizvesnosti. Razdaljina je iznosila punih pedeset stopa, ali je strela ipak
pogodila cilj i ustreljen zec, pitei tuno od iznenadnog straha i udara, s mukom se
uvue u ibljak. Deak je kao mrka, leprava prikaza spuzio niz strmi zid provalije i
uzleteo uz drugu stranu. Njegovi ilavi miii liili su na eline opruge, istiui
svoje elegantne konture u elastino-eksplozivnim pokretima, itavih sto stopa
dalje, u jednom kompleksu bunja on sustie ranjeno stvorenje, razbije mu
energinim pokretom glavu o jedno stablo i da ga starcu da ga nosi.
Zec je dobar, vrlo dobar ak, mucao je starac, ali kad je re o nekoj
gurmanskoj delikatesi, ja vie volim rakove. Kada sam bio dete...
Zato ti govori mnoge stvari koje nemaju nikakvog smisla? Edvin
nestrpljivo prekide starevu govorljivost.
Deak nije ba tano izgovorio ove rei, ve pre neto to je liilo na njih, i
6

zato su one bile grlenije, eksplozivnije i tedljivije, bez izlinih fraza. A starev
govor bio je donekle slian nekom engleskom jeziku koji je proao kroz sve
stupnjeve iskvarenosti.
Ja elim da znam, produi Edvin, zato ti zove rakove gurmanskim
delikatesom? Rak je rak, zar ne? Nikada ja nisam uo da ih neko zove tako
smenim imenom.
Starac uzdahne, ali ne odgovori i oni produie put utei. um mora je
postojao sve glasniji i uskoro su oni izali iz ume na peani obalski plato.
Nekoliko koza brstilo je krljavo rastinje, izniklo tu i tamo po peanim
dinama. uvao ih je deak, obuen u ivotinjsko krzno, uz pomo jednog psa, po
izgledu slinog vujaku, koji je sasvim slabo potseao na kotlandskog ovarskog
psa. Kroz jako huanje talasa probijao se neprekidan duboki lave, bolje reeno
urlikanje, koje je dolazilo iz jednog kompleksa stena, stotinak jardi daleko od
obale. U pliaku obale ogromni morski psi ljuljukali su se na povrini vode,
uputajui se povremeno u meusobna krvava razraunavanja. U neposrednoj
blizini mora dizao se dim od vatre, koju je potsticao trei deak, divljakog izgleda.
Blizu njega lealo je nekoliko vujaka, slinih onome to je uvao koze.
Starac ubrza korake, kijajui jako i pribliavajui se vatri.
koljke! promuca ushieno, koljke! A ono, zar to nije rak, Hu-hu?
Zar nije? Ah, vi ste deco tako dobri prema svome dedi!
Hu-hu, koji je bio priblino istog doba uzrasta kao i Edvin, naini grimasu,
Ima svega, to god hoe. Ja sam ispekao etiri raka.
Nestrpljenje paralizovanog starca bilo je dostojno saaljenja. Namestivi se
brzo na pesku u najudobniji poloaj, koji su mu dozvoljavale njegove ukoene
noge, on izvue iz nasutog peska jednu veliku koljku. Ljutura je u vatri otpala i
njeno crvenkasto meso bilo je sasvim peeno. Drhtavim prstima on brzo dohvati
pare mesa i prinese ga ustima. No meso je bilo suvie vrue i starac ga isto tako
brzo ispljune. On se zagrcnu od bola i suze mu potekoe niz obraze.
Deaci su bili pravi sinovi divljine, pa im je i humor bio surov humor divljaka.
Za njih je ovaj dogaaj bio izvanredno smean i oni prsnue u grohotan smeh. Huhu je pocupkivao unaokolo, a Edvin se valjao po zemlji od uivanja. Deak koji je
uvao koze dotra da i on uzme uea u ovoj nesvakidanjoj ali.
Izvadi ih, Edvine, izvadi ih da se ohlade, molio je starac, grei se od
bola i ne pokuavajui da obrie suze, koje su neprekidno tekle iz njegovih oiju.
Neka se ohladi i rak, Edvine. Ti zna da tvoj deda voli rakove.
U ognjitu se zau isprekidano intenzivno itanje, koje je dolazilo iz
otvorenih koljaka, koje su isputale svoje sokove. Tu su bili i rakovi od tri do est
7

palaca u duinu. Deaci su ih vadili iz vatre tapiima i stavljali na povei komad

drveta da se ohlade.
Kada sam ja bio dete, mi se nismo smejali naim starijima. Mi smo ih
uvaavali i potovali.
Deaci nisu obraali panju na ovu primedbu, a starac nastavi da ih obasipa
itavom bujicom jadikovki i prigovaranja. Najzad se umirio i ponovo posvetio
koljkama, ovoga puta mnogo opreznije da ne bi ponovo opekao usne,
Deaci su se takoe prihvatili jela, sluei se samo prstima, glasno mljaskajui
i oblizujui se. Trei deak, koji se zvao Her-Lip stavi neprimetno nekoliko zrna
peska u koljku koju je upravo starac prinosio ustima. Kada je pesak poeo da
golica i grebe starca po desnima i nepcu ponovo se zaori gromki smeh. Ne
shvatajui da su s njim terali egu, starac je kaljao i kijao, grdio i zapomagao,
dokle god mu Edvin, saalivi se, nije pruio tikvu sa sveom vodom da ispere usta.
Gde su ti rakovi, Hu-hu? zapita Edvin. Deda hoe da ih proba.
Stareve oi opet zasijae poudno, kada su mu pruili jednog velikog raka.
No to je bila samo ljutura sa nogama i pipcima, a meso iznutra je odavno iezlo.
Drhtavim prstima i pohlepno starac otkide raku jednu nogu i ustanovi da je sasvim
prazna,
Gde su rakovi, Hu-hu? protenja on. Gde su?
Hu-hu napravi nevino lice, pa tobo nehajno, odgovori starcu:
Ja sam se naalio Dedo, kada sam ti obeao rakove. To su samo stare
ljuture. Ja nikad nisam naao nijednog raka.
Deake je zahvatilo veliko ushienje, dok su gledali razoaranog starca, kome
su kapale suze niz obraze. Zatim, neopazice, Hu-hu zameni praznu ljuturu s tek
ispeenim rakom. Iz raereenog raka beliasta masa mesa irila je miriljavi
oblak pare.
To zagolica stareve nozdrave i on pogleda u ognjite s uenjem. Prelaz od
tunog ka bezgranino veselom raspoloenju bio je trenutan. On je udisao taj
zamamni miris, mucao i blebetao od ushienja, spremajui se ponovo da jede. Taj
prizor bio je za deake obian, svakodnevan ritual koji je propraao svaki starev
obrok i oni mu uopte nisu poklanjali panju. Jo manje su ih interesovali njegovi
uzvici i grimase, koje je pravio miui usnama i nepcima pri vakanju i
mrmljajui:
Majonez! Zamislite samo! Pravi majonez! Ve je prolo ezdeset godina,
otkako je poslednji majonez bio napravljen! Dva pokolenja su ve ispred mene i
nikad ga ni primirisati! A u ono doba on se mogao dobiti u svakom restoranu
zajedno s rakovima.
8

Kada se dobro najeo, starac uzdahnu i obrisavi ruke o gola kolena, zagleda se
u more. Utolivi glad, on je zadovoljan i sit predao uspomenama.
Zamislite samo. Ja sam nekada kada bih za lepih dana nedeljom dolazio
ovamo, gledao ovu obalu punu ljudi, ena i dece. Nije bilo nijednog medveda da ih
zaplai ili napadne. Ovde, na breuljku bio je restoran u kome ste mogli dobiti sve
to zaelite. Tada je u San Francisku ivelo etiri miliona stanovnika A sada u celoj
prostranoj oblasti, uraunavi sve, nema ni etrdesetak. Na puini bilo je itavo jato
brodova koji su odlazili ka Zlatnim Vratnicama, ili izlazili iz njih na okean. Pa
ogromni avioni pravi vazduni brodovi! Leteli su brzinom od hiljadu milja na
sat To je bio minimum prosene brzine koja je bila dozvoljena po meunarodnom
ugovoru o vazdunom saobraaju. U to vreme, jedan oveuljak, Francuz je bio
koliko se seam, preleteo je okean brzinom od dve hiljade milja, ali to je ve bilo
rizino, suvie rizino za obine konzervativne ljude, kakvi su bili ameriki
graani. On je bio na dobrom putu da otkrije, kako se ljudski organizam moe brzo
da adaptira na velika poveanja brzine i uspeo bi sigurno da se nije desila Crvena
Kuga. Kada sam bio dete, bilo je u ivotu jo ljudi koji su se seali pojave prvih
aviona, a sada sam doiveo da budem poslednji ivi ovek koji ih je video.
Starac je i dalje produio da aska, ali deaci nisu obraali panju na njegovo
prianje, jer su odavno bili navikli da on govori mnoge stvari koje oni ne razumeju.
Mnoge rei, koje je on upotrebljavao, nisu postojale u njihovom reniku.
Primeivalo se da u njegovim udnim monolozima engleski jezik odjednom kao da
dobija bolju konstrukciju i da se obogauje lepom i zaobljenijom frazom. No kada
bi due razgovarao sa deacima, starev bi jezik postao uproen pogrean i
komian po grai reenica, ba kao i njihov.
Ljudi se nisu zadovoljili time, produio je starac, to su osvojili
morsku puinu i vazduh. Oni su sili pod vodu, sagradili su podvodne brodove
podmornice i prouavali ivi svet na velikim dubinama. Prodrli su i duboko u
zemlju, ali je tu ve ilo tee, mada su u poslednje vreme bili napravili plan kako
da omogue saobraaj kroz podzemlje i skrate put izmeu kontinenata.
No u to doba nije bilo mnogo rakova skrene on na drugu temu, primetivi
da ga deaci uopte ne sluaju. Oni su bili velika delikatesa i njihova sezona
trajala je samo mesec dana. A sada imamo rakove cele celcate godine. Pomislite
samo! Loviti rakove koliko god hoete, u ma koje doba godine, na obali Visokog
Doma!
Iznenadno komeanje meu kozama podie deake na noge. Psi, koji su leali
oko vatre, potrae u pomo svome drugu koji je uvao koze, a koze potrae prema
svojim ljudskim zatitnicima. Pola tuceta mravih sivih vukova krstarilo je po
peanim uzviicama i napadalo na nakostreene pse. Edvin zatee i pusti jednu
9

strelu, koja meutim, ne dosee cilj. Ali Her-Lip s prakom, koja je liila na onu
koju je upotrebio David u borbi protiv Golijata, izbaci povei kamen koji zazvida
kroz vazduh od velike brzine. On pade meu same vukove i natera ih da se povuku
duboko u unutranjost eukaliptuske ume.
Deaci se zacerekae i polegae opet u pesak, a starac nastavi da zamiljeno
uzdie. On se prosto prejeo i teko diui, s rukama prekrtenim preko trbuha,
nastavi, ne bez napora, da pria:
Prolazne misli ieznu kao pena. Promrmlja on. Verovatno je to bio neki
citat. Celokupan oveji rad na ovoj planeti i nije nita drugo nego pena. ovek
je ukrotio domae ivotinje, unitio divlje i oistio zemlju od divljeg proraa. No
kada je sve to uinio, isezao je i sam. Bujica prvobitnog ivota opet se vratila,
unitavajui sav oveji rad. Korovi i ume obrasli su njegova polja, divlje
ivotinje napadaju na njegova stada i sada smo doekali da se vukovi u oporima
pojavljuju na obali Visokog Doma.
Starac je bio uasnut ovom milju, Tamo gde je nekad ivelo u
zadovoljstvu, srei i bezbrinosti etiri miliona ljudi, danas lutaju divlji krvoloni
vukovi, a divlji potomci naih profesora univerziteta, dravnika i umetnika s
preistoriskim orujem brane se od svirepih napadaa. Pomisli samo! I sve to zbog
Skerletne Smrti!
Poslednje stareve rei privukoe panju Her-Lipa, On uvek spominje to
ree on Edvinu. - ta mu je to Skerletno?
Skerletna boja gloga moe da me potrese kao zvuk lovakog roga koji
negde blizu mene prolazi - opet izdeklamova starac.
To je isto to i crveno odgovori Edvin na pitanje. A ti to ne zna zbog
toga to dolazi iz plemena ofera. Oni nikada nisu nita znali. Nijedan od njih.
Skerletan znai crven. Znam ja to.
Crveno je crveno, zar ne? gunao je Her-Lip. ta ima tu pametno ako
se neto naziva skerletnim?
Zastane malo pa se obrati starcu:
Dedo, zato ti uvek govori toliko stvari koje niko ne razume sem tebe?
zapita on. Skerletan ne znai nita, a crveno je crveno. Zato onda ne kae
crveno?
Crven nije prava re, glasio je odgovor. Kuga je bila skerletna. Celo
telo i lice postajali su skerletni za jedan sat. Zar ja to ne znam? Zar nije bilo
dovoljno sve to to sam video? I ja vam kaem da je ona bila skerletna. Nema
drugog izraza za nju.
Crveno je za mene dovoljno dobra re, promrmlja uporni Her-Lip.
10

Moj tata naziva crveno crvenim i on sigurno to zna. On kae da su svi pomrli od
Crvene Smrti.
Tvoj tata je neobrazovan ovek i potie od istog takvog oveka odgovori
vatreno starac. Misli li ti da ja ne znam kako su postali oferi? Tvoj deda je bio
ofer, to znai da je pre Crvene Kuge vozio auto...
ta je to auto, Dedo? upita Her-Lip.
Nekada nisu ljudi peaili kilometrima kao danas sine. Oni su imali kola na
etiri gumena toka, koja je pokretao motor. Da bi motor radio; ljudi su vadili iz
dubine zemlje ulje, koje su zvali nafta, preraivali ga i dobijali tenost. To je bio
benzin. Njega su sipali u rezervoar motora i benzin je goreo i terao motor, a preko
njega i tokove da se kreu i tako je auto iao. Ljudi su imali ulice i puteve. Video
si ih Her-Lipe? Zar ne? Kada smo silazili do San Franciska video si ih? Jo uvek su
dosta ouvani. On uzdahne. Samo to nema automobila. Proi e hiljade
godina dok opet prva ovakva kola ne krenu Amerikom. .
Eto, to je bio tvoj Deda. On je bio neuk ovek i govorio je sasvim ravo. On je
u svom govoru upotrebljavao vrlo malo reci. Ne mnogo vie nego vi, sada.
Nedostojalo mu je vaspitanje.
ta je to vaspitanje? upita Edvin.
Zvati crveno skerletnim potsmevao se Her-Lip, nastavljajui da napada
starca. Moj otac mi je kazao,, a on je to uo od svog oca, da je tvoja ena bila iz
plemena Santa Rozana. On je govorio da je ona bila kuvarica pre Crvene Smrti
mada ja ne znam ta je to kuvarica. Moda bi mi ti mogao rei, Edvine.
No Edvin zavrte odreno glavom.
Istina je da je moja ena bila kelnerica, priznade starac. No ona je
bila dobra ena, a vaa majka je bila njena ki. Istina je takoe, da je ena tvoga
dede, Her-Lipe, bila iz otmene porodice, ali se to na njenoj deci nije videlo. Ja se
jo uvek jako dobro seam, kako sam ih video prvi put. Oni su tada lovili ribu u
Temeskalskom jezeru.
Ali, vidi, Her-Lipe, nastavi starac. ene su bile vrlo retke posle kuge.
Ona je bila jedina ena koju sam mogao nai, iako je bila kuvarica, kako je tvoj
otac naziva. A nije lepo da se na takav nain govori o svojim precima.
Tata kae da je ena prvog ofera bila ledi.
ta je to ledi? zapita Hu-hu.
Ledi je ena jednog ofera brzo odgovori Her-Lip.
Prvi ofer zvao se Bil; on je bio prost ovek, kao to sam vam i rekao
malopre, objasni starac. Ali njegova ena je bila ledi prava ledi. Pre
Skerletne Smrti ona je bila ena Van Vordena. Van Vorden je bio pretsednik
11

komiteta industriskih magnata i bio je jedan od dvanaestorice ljudi koji su

praktino vladali Amerikom. On je bio viestruki milijarder. Imao je na milijarde i
milijarde dolara eto takvog novca kao to je onaj u tvom depu, Edvine. Tada je
naila Skerletna Smrt i njegova ena postade enom Bila, prvog ofera. Bil je imao
obiaj da je tue. I sam sam to viao.
Leei potrbuke i lenjo eprkajui prstima po pesku. Hu-hu iznenada jaukne.
Zatim pogleda ispitivaki u svoj povreeni nokat, a zatim u iskopanu rupu. On
neto doapne deacima i oni svi zajedno navale da kopaju po pesku, prodirui sve
dublje u tle. Najzad se u iskopanoj jami pokazae tri ljudska skeleta. Dva skeleta
pripadala su odraslim ljudima, a jedan je bio deji, moda deak ili devojica od
etrnarstak godina. Starac se takoe dovue, puzajui po zemlji i zagleda se u jamu.
rtve kuge progovori on. Tako su oni umirali svuda poslednjih dana.
To je sigurno bila neki porodica koja je beala od zaraze i umrla ovde, na obali, u
podnoju Visokog Doma. Oni... ta ti to radi, Edvine?
Ovo je pitanje uputio Edvinu u iznenadnom strahu i zgraanju, jer je Edvin sa
ruicom svog lovakog noa poeo da izbija zube iz vilice jedne od lobanja.
Hou da ih naniem. odgovori Edvin.
Tri deaka ve su se radosno predali poslu i pri kopanju nisu zapaali starevo
alosno aputanje:
Vi ste pravi divljaci: Kao da nije prolo ezdeset nego est hiljada godina
od doba avijacije. Ve se pojavio obiaj noenja ljudskih zuba. U sledeem
pokolenju ve ete buiti svoje noseve i ui i nositi ukrase od kostiju i koljki.
Strano je znati, a ja to znam, da je ljudska rasa osuena da se vrati postepeno u
prvobitni mrak, a zatim da otpone ponovo svoju krvavu borbu za civilizaciju.
Kada se namnoimo i osetimo da nema dovoljno prostora za sve, poeemo da
ubijamo jedan drugog. I tada ja sam u to ubeen vai potomci nosie ljudske
lobanje oko pasa tako isto kao to si ti, Edvine, najblagorodniji od mojih unuka
ve poeo da nosi taj odvratan svinjski perin. Baci ga, Edvine, dete moje. Baci
ga!
ta to brblja ovaj stari gusan primeti Her-Lip izvadivi sve zube iz jedne
lobanje i delei ih na ravne delove.
Deaci su bili vrlo brzi i otseni u svojim pokretima i njihov govor je liio na
pravo urlikanje u trenucima vatrene diskusije oko toga kome da pripadnu bolji zubi.
Tada su oni sva svoja oseanja izraavali jednoslonim reima i kratkim, otsenim
reenicama, i taj govor vie je liio na anarhino i besmisleno isputanje
neartikulisanih zvukova nego na jezik. Pa ipak su se kroz te osiromaene reenice
provlaile gramatike konstrukcije i pokazivali tragovi konjugacije, svojstvene
nekoj vioj kulturi. Pa i sam starev govor bio je u tim trenucima tako iskvaren, da
12

ako bi ga ovde bukvalno izneli, on bi za itaoce bio gotovo isto toliko besmislen.
No on je tako govorio samo kada bi razgovarao sa deacima. Kada bi meutim bio
u punom elementu svog pripovedanja, njegov bi se jezik polako preobraao u
besprekorno ist engleski. Reenice su postajale due i bivale izgovarane sa takvim
ritmom i lakoom, da je to potsealo na najbolja univerzitetska predavanja.
U meuvremenu je i Her-Lip zavrio s podelom zuba i on se mekim glasom,
u kome vie nije bilo ni traga preanjeg uzbuenja, obratio starcu:
Priaj nam o Crvenoj Smrti, Dedo! Zamoli on.
Tojest o Skerletnoj Smrti ispravi ga Edvin.
Samo nam ne govori tim smenim jezikom, produi Her-Lip. Govori
razumljivo, Dedo, kao to bi govorio neko iz plemena Santa Rozana. Jer ostali
Santa Rozanci ne govore nikada kao ti.

13

2
Starac je bio zadovoljan tim predlogom. On se nakalja, saeka da se deaci
okupe oko njega i umire, a onda otpoe:
Pre dvadeset ili trideset godina moja se pria mnogo traila. Ljudi su me
satima sluali i morao sam iznova i iznova da opisujem te dogaaje. Sada,
meutim, izgleda da ona nikog vie ne interesuje...
Eto! ta sam ja rekao! uzvikne vatreno Her-Lip. Ostavi te smene
izraze i govori razumljivo! ta je to interesuje! Ti govori kao malo dete koje ne
zna da kae ono to hoe.
Ostavi ga na miru Her-Lipe, ree Edvin _ ili e se on toliko uzjoguniti
da nee hteti vie uopte da pria. Propustimo smena mesta i sluajmo samo ono
to je za nas razumljivo.
Produi, Dedo, ; ohrabri Hu-hu starca, jer se ovaj ve poeo da ali na
nepotovanje prema starijima i na bezumno vraanje oveanstva svireposti, na
padanje vie kulture u primitivno doba.
Starac je jo malo gunao i ljutio se, a zatim se umirio i poeo da pria:
Tada je bilo na zemlji vrlo mnogo ljudi. Sam grad San Francisko imao je
etiri miliona stanovnika ...
ta je to milion? prekine ga Edvin?
Starac ga saaljivo pogleda.
Ja znam da vi ne umete brojati dalje od deset, zato u vam objasniti.
Podignite svi obe ruke. Na obema rukama imate svega deset prstiju.
Deaci, oklevajui, podignu ruke.
Vrlo dobro ree zadovoljno starac. Sad u da uzmem ovo zrno peska
dri ga ti, Hu-hu! on spusti na detinji dlan zrno peska i produi:
To zrno peska zamenjuje deset prstiju Edvinovih. Dodau druga zrno. To
znai deset prstiju vie.
I tako dalje, sve dok ne stavim toliko zrna peska koliko Edvin ima prstiju. To
ini jednu stotinu. Sada u da stavim ovaj kamiak u ruku Her-Lipa. On zamenjuje
deset zrna peska ili deset desetina prstiju, odnosno stotinu prstiju. Staviu deset
kamiaka. Oni stoje umesto hiljadu prstiju. Sad u da uzmem koljku. Ona
zamenjuje deset kamiaka ili stotinu zrna peska ili hiljadu prstiju ...
I tako, s velikim naporom, ponavljajui ceo taj proces objanjavanja nekoliko
puta, on se trudio da sagradi u njihovom zakrljalom intelektu najprostiju pretstavu
o brojevima. Kako god su koliine postajale vee, deaci su drali sve vie
14

predmeta u rukama. Za jo vee koliine, starac je uzimao itave klade kao

simbole. Poto je iscrpeo sve simbole, on je naposletku bio primoran da uzme zube
lobanja umesto miliona i ljuture od rakova umesto milijardi. Tu se konano
zaustavio, jer su deaci ve pokazivali znakove umora.
U San Francisku bilo je etiri miliona stanovnika, ili etiri zuba.
Oi deaka letele su s jednog predmeta na drugi, s ruke na ruku, s ruke na
ljunak, pesak i, najzad, na Edvinove prste. I na isti nain oni su prelazili obrnuti
put, trudei se da na neki nain shvate takve nepojmljive brojeve.
Pa to je bilo itavo mnotvo ljudi, Dedo! usudi se da progovori Edvin.
Kao ovog peska na alu, ushiavao se starac. Eto, ba kao ovaj pesak.
A svako zrno peska ovek, ena ili dete! Da deco moja, sav taj narod iveo je
ba tamo, u San Francisku, I svremena na vreme sav taj svet dolazio je ovamo na
izlet. Bilo je vie sveta nego peska! Daleko vie. A San Francisko bio je po svojoj
veliini sasvim prosean grad. Preko zaliva, tamo gde smo mi iveli prole godine,
bilo je jo vie ljudi. Od Rimonda, pa po celoj ravnici i po breuljcima unaokolo, u
celom tom predelu oko San Leandra prostirao se ogroman velegrad od sedam
miliona stanovnika. Znate li koliko je to sedam miliona? Sedam zuba... eto vam, to
znai sedam miliona!
Opet su oi deaka preletale gore-dole, sa Edvinovih prstiju do zuba na kladi.
Cela zemlja je bila prepuna ljudi. Prenaseljenost je bila ogromna. Popis od
dve hiljade desete godine pokazao je da ima preko osam milijardi ljudi na svetu,
shvatate li? To je... osam ljutura rakova.
Samo onda je bila drukija situacija nego danas. Ljudi su dostigli izvanredno
visok stepen obrazovanja, pronali su mnogo stvari, otkrili su mnoge tajne u prirodi
i neuporedivo vie znali o snabdevanju hranom. I, naravno, to su bolje iveli, ljudi
su se bre i razmnoavali. Hiljadu osamstote godine u Evropi je bilo sto osamdeset
miliona stanovnika. Sto godina kasnije, dakle deset zrna peska, je li tako, Hu-hu?
bilo je ve pet puta vie ljudi. A u dve hiljaditoj godini bilo je ve milijardu i po
stanovnika samo u Evropi.
Isto tako bilo je i u ostalim delovima sveta. Da, osam ljutura rakova osam
milijardi, toliko je bilo ljudi kada se pojavila Skerletna Smrt.
Ja sam bio vrlo mlad kada je naila kuga. Imao sam samo dvadeset sedam
godina i iveo sam na drugoj strani zaliva San Francisko, u Berkliu. Ti se sea,
Edvine, onih velikih kua od kamena, koje si video, kada smo silazili niz brdo iz
Kontra Kosta? Eto, u takvim velikim kuama od kamena sam ja iveo. Ja sam bio
profesor engleske knjievnosti.
Mnogo toga to je starac govorio bilo je nedostupno za mozgove deaka, no
15

oni su se trudili da makar maglovito shvate ovu priu iz prolosti.

emu su vam sluile te kue od kamena? upita Her-Lip, Zar ste u
njima samo stanovali? I u onim najveim to su im esto vrhovi u oblacima?
Ti se sea vremena, kad te je tvoj otac uio plivanju? upita ga starac.
Deak odreno zavrte glavom.
Svejedno. Ti zna da pliva, je li tako? E, pa da bi znao da pliva morao te
je neko nauiti. Te velike zgrade, koje ti spominje, zvale su se Kalifornijski
univerzitet. Tamo smo mi uili mladie i devojke. Kao to je tebe otac uio da
pliva, mi smo njih uili kako da misle. Imali smo razliite predmete pomou kojih
smo ih uili, kao to sam i ja vas maloas uio pomou peska, ljunka i ljutura
brojanju, da bi shvatili one ogromne brojke o kojima sam vam priao. Naa znanja
su bila vrlo opirna i bilo je mnogo toga da se predaje. Mladii i devojke koje smo
mi uili zvali su se studentima. Predavanja smo im drali u velikim prostorijama,
koje smo zvali amfiteatrima ili u veim sobama seminarima. Ja sam u jednom
takvom seminaru obino predavao etrdesetorici ili pedesetorici studenata, isto
ovako, kao to sada vama govorim. Govorio sam im o knjigama, koje su drugi ljudi
pisali pre njih, a esto i o knjigama ljudi iz njihovog vremena.
Jeli to sve to ste radili? Samo govorili, govorili i govorili? zapita Huhu. Ko je onda lovio divlja za vas, a ko muzao koze? Ko je lovio ribu?
Razumno pitanje, Hu-hu, vrlo razumno pitanje. Kao to sam vam govorio
tada je snabdevanje hranom bilo vrlo jednostavno. Mi smo veoma mnogo znali,
pronali smo nova, jo neiskoriavana i praktino neiscrpna bioloka podruja, kao
i nain za sintetiko dobijanje namirnica. Nekolicina ljudi upravljalo je ogromnim
fabrikama koje su proizvodile hranu za sve. Ostali su se bavili drugim poslovima.
Kao to si rekao, ja sam sve vreme govorio, bolje reeno uio mlade i za to sam
dobijao hranu i ostale stvari koje su mi bile potrebne. Bila je to izvanredno ukusna i
raznovrsna hrana, koju ja nisam okusio ve ezdeset godina i nikada je vie neu ni
okusiti. Poneki put mislim da je najvei uspeh nae civilizacije bila upravo ta
hrana. Bilo je neverovatno mnogo, u izobilju, a bila je tako... ah, moji dragi unuci,
vi ni ne sanjale kakva su bila ta jela! Eto to je bio pravi ivot Jesti tako divne
stvari i imati sve to zaeli!
Ovo je ve bilo iznad mogunosti dejeg poimanja i sve stareve rei i misli
deaci su prosto smatrali za izlapela nagvadanja.
Sve su to bili u pravom smislu slobodni ljudi, bez obzira to su se bavili
nabavkom i proizvodnjom hrane i odee. To je bio isto tako vaan posao, kao i moj.
Ja sam tada bio profesor, zvao sam se Dems Hauard Smits. Moja predavanja su
bila veoma popularna i uvek dobro poseena. Veliki broj mladia i devojaka
dolazio je da sa uivanjem slua, kako govorim o knjigama koje su drugi ljudi
16

pisali...
... Bio sam vrlo srean, deaci moji, imao sam sve to bih zaeleo. Koa na
mojim rukama bila je meka i nena, zato to nisam nikada fiziki radio, telo mi je
bilo isto, bio sam izvanredno uredan,, a nosio sam najfiniju i najmeku odeu.
On pogleda na svo] bedni ogrta s prezrenjem. Niko u to vreme nije nosio ovako
uasnu odeu. ak i oni, koji nisu bili tako imuni oblaili su se daleko bolje.
Kupali smo se svakodnevno, imali smo divna bela kupatila i u vrtovima bazene za
plivanje. A vi se nikada ne perete, izuzev ako sluajno upadnete u vodu ili vam se
prohte da plivate.
Ni ti se ne pere, Dedo odvrati Hu-hu.
Znam ja to, znam. Ja sam nesretni, prljavi starac, eto ta sam. Vremena su
se jako izmenila, deco. Danas se niko ne umiva i to se ne smatra sramotom. Ima
ve ezdeset godina kako nisam video pareta sapuna. Vi i ne znate ta je to sapun i
ja vam i neu objanjavati, jer ga po svoj prilici neete nikada ni videti. Ali ja sam
vam priao o Skerletnoj smrti. Vi znate ta je to bolest. Ona esto dolazi od
neistog naina ivota i mi smo takve bolesti nazivali zaraznima. Ali nisu sve
zarazne bolesti dolazile na taj nain, Nekiput su se one oveku privlaile skoro
neprimetno, da ga iznenada i podmuklo napadnu. Zarazne bolesti dolaze od
takozvanih mikroba, zapamtite tu re mikrob. Samo... mikrob je vrlo mali, tako
mali da ga ne moete videti golim okom...
Hu-hu poe da se smeje.
Ba si ti udan ovek, Dedo! Govori o stvarima, koje se ne mogu videti.
Ako ne moe da ih vidi, kako zna da postoje? To bih ja hteo da znam! Kako
moe da govori o onome to ne vidi?
Dobro pitanje. Vrlo dobro pitanje, Hu-hu! No mi smo mogli da vidimo
mnoge od njih. Mi smo imali takozvane mikroskope i ultramikroskope, stavimo
zaraeni materijal pod njihova staklena soiva i posmatramo ih kroz njih. Tako smo
mogli da vidimo predmete uveliane, daleko vee nego to su oni ustvari. Mnogo
toga to smo znali, nikada ne bismo mogli da vidimo i prouimo bez mikroskopa.
Nai ultramikroskopi mogli su da uveliaju mikrob i do etrdeset hiljada puta.
Setite se: jedna koljka je kao hiljadu Edvinovih prstiju. Uzmite etrdeset koljki
eto toliko puta je bio vei mikrob stavljen pod mikroskop. Za vea uveanja od
ovih, koja su nam takoe esto bila potrebna, mi smo se sluili takozvanim
filmskim slikama, tako da smo na taj nain mogli da uveliamo mikrob jo za
mnogo hiljada puta. Na taj smo nain posmatrali ne samo mikrobe nego i sve druge
predmete i bia, koja golim okom nismo mogli videti. Znale li koliko su to siuni
stvorovi ti mikrobi? Evo naprimer, kada bi ti, Hu-hu uzeo zrno peska, pa ga
razlomio na deset delova, pa jedan od tih delova opet na deset i tako celog dana,
17

moda bi do veeri dobio jedan tako mali deli kao to je mikrob.

Za deake je ovo oigledno bilo neverovatno Her-Lip se kezio, Hu-hu
prigueno cerio i jedino je Edvin sauvao svoju ozbiljnost, mahao im glavom i
davao znakove da ute.
I ta mogu da uine ti sitni mikrobi oveku? upita ironino Hu-hu.
ta mogu? Mogu da ga ubiju. I ceo svet da unite, kao to je uinila
Skerletna Smrt. Eto ta mogu. Vas buni to to su tako mali. Vi ste videli crve
parazite, koji vaim psima siu krv i mislite da i mikrobi tako napadaju. Oni
meutim napadaju na mnogo opasniji nain. Poto su vrlo mali, oni ulaze direktno
u krv i tamo se razmnoavaju. ni se toliko razmnoe da preplave oveje telo.
Bude ih i po itavu milijardu u jednom oveku. To je jedna rakova ljutura, jeli
tako, Hu-hu? Mi smo te siune ivotinjice zajedniki zvali mikroorganizmima.
Kada bi u krvi nekog oveka bilo nekoliko miliona ili milijardi takvih ivotinjica,
ovek bi oboleo.
Tih mikroba je bilo mnogo. Delili smo ih na bezbroj vrsta, prema bolestima
koje su izazivali. Ipak, i pored mikroskopa, mi smo znali samo neke od tih vrsta,
sve ne. Ceo taj nevidljivi svet je jo uvek bio pun tajni, koje nikada nismo uspeli do
kraja da otkrijemo.
Neto smo, moe se rei dosta, ipak znali. I da bismo ih razlikovali, mi smo
im davali razliita imena. Tako je naprimer postojao bacil antraksa, pa mikrokokus,
bacil tetanusa, difterije i mnogi drugi. Nisu svi od njih izazivali bolesti. Neki su ak
bili i veoma korisni. Tako je postojao Bakterium laktis, to je onaj bacil koji nam i
danas korisno slui jer pretvara kozju mleko u kiselo to bi tebe trebalo da
zanima, Her-Lipe. Bilo je i mnogo siunih gljivica, od kojih su neke takoe
izazivale oboljenja, dok druge nisu bile kodljive, pa smo ih ak i iskoriavali...
Ovde se je starac upustio u itavo predavanje o mikrobima i njihovim
osobinama, upotrebljavajui vrlu esto izraze koji su deacima izgledali ne samo
neobini, nego i besmisleni. Oni su se s vremena na vreme zgledali i smejali starcu,
a zatim su malo pomalo sasvim zaboravili na starca i njegovu priu i posmatrali
pust, olovno siv okean.
Posle izvesnog vremena Edvin se pomakne, pogleda u starca i progovori:
A Skerletna Smrt, Dedo? ta je s njom?
Starac se trgne iz misli, shvati da je odlutao u temu koja je deacima bila i
strana i nezanimljiva, s mukom se vrati sa katedre svoje uionice, gde je u svom
zamiljenom ponovnom susretu sa auditorijumum jednog drugog sveta objanjavao
najnoviju teoriju o bacilima i zaraznim bolestima.
Da, da, Edvine, ja sam sasvim zaboravio da me vi sluate. Ali ti si pametan
18

deko i shvatie da su uspomene iz prolosti ponekad tako jake, da ovek sasvim

zaboravi da je ustvari samo odvratni starkelja, obuen u jareu kou, koji luta sa
svojim polupodivljalim unucima uvarima koza kroz predele vraene na
stepen prvobitne pustinje, Prolazna dela nestaju kao pena i tako je nestala i
naa slavna i ogromna civilizacija. Ja sam samo va Deda, jedan umoran starac.
Pripadam plemenu Santa Rozana.Uzeo sam sebi enu iz istog plemena. Moji sinovi
i keri uzimali su sebi suprunike i iz drugih plemena: ofera, Sakramento i PaloAltos. Ti, Her-Lipe, dolazi od ofera; ti, Edvine, od plemena Sakramento; a ti, Huhu, iz Palo-Altosa. Tvoje pleme dobilo je ime po jednom velikom gradu u kome je
bilo sedite jedne veoma uvene naune ustanove. Ona se je zvala Stenfordski
univerzitet. Seam se veoma dobro tog univerziteta. Jasno, kao da sam jue bio u
njima, vidim pred sobom njegove ogromne institute, sa bibliotekama u kojima je
bilo sakupljeno sve to je pretstavljalo hiljadama godina kulturu i nauku planete.
Ali ja sam vam poeo priati o Skerletnoj Smrti. Gde sam ono stao?
Ti si nam govorio o mikrobima o biima koja se ne mogu videti golim
okom, a koja ine ljude bolesnima potseti ga Edvin.
Da, ima pravo. ovek nikada nije mogao da primeti poetak bolesti. Isprva
je u njegovo telo ulazilo samo nekoliko mikroba. No odmah nakon toga svaka klica
se delila na dvoje, te dve su se delile opet svaka na dve i to je ilo tako brzo, da je
ovekov organizam vrlo brzo bio prosto preplavljen klicama. Obino bi se tada
ovek razboleo. Mi smo bolesti zvali prema vrstama mikroba koji su ih izazivali,
naprimer Crveni vetar, grip, uta groznica, arlah...
... No s ovim mikrobima deavale su se udnovate stvari. Ispoetka je broj
bolesti bio mali, A zatim u se poeli javljati novi dotada nepoznati mikrobi, i
takvih je bilo sve vie. Pre mnogo, beskrajno mnogo godina, kada je na svetu iveo
vrlo mali broj ljudi, bilo je i malo raznih bolesti. No ukoliko su se ljudi vie
mnoili, ukoliko su rasli gradovi u kojima su oni zajedniki iveli, i ukoliko je
rasla civilizacija; utoliko se je pojavljivalo sve vie novih bolesti, a novi mikrobi
ulazili su u krv ljudi. Na taj nain poumiralo je bezbroj miliona, ak milijardi
ljudskih bia. I to su ljudi iveli u zbijenijim naseljima, u ogromnim zgradama
milionskih gradova, to su se stranije bolesti pojavljivale. Mnogo stotina godina
pre nego to sam se ja rodio crna kuga naila je na Evropu. Koga god je zahvatila
taj je morao da umre. Milioni ljudi su tako poumirali od nje. Zatim bi se ona
primirila, nestala isto tako iznenadno kao to se i pojavila, da bi kroz izvesno
vreme ponovo pokupila svoje rtve. Po tesnim prenaseljenim gradovima, prljavim i
punim praine harala je tuberkuloza. Sto godina pre mog roenja pojavila se
takozvana bubonska kuga, U Africi je besnela spavajua bolest. Bakteriolozi su se
borili svim silama protiv ovih bolesti, spreavali ih i unitavali gde god su mogli,
isto tako kao to vi ubijate komarce koji vas napadaju i gonite vukove od vaih
19

kozjih stada. Bakteriolozi...

ta su to Dedo, ti, koje naziva tako udnim imenom? upita Edvin.
Ti si, Edvine, uvar koza. Tvoja je dunost da pazi na njih. I ti se prilino
razume u taj posao. Bakteriolog, meutim, pazi na mikrobe. To je njegova dunost
i on se trudi da sazna to vie o njima. Kao to sam ti rekao, ti ljudi bakteriolozi
su se borili s mikrobima i ponekad unitavali ih. Ve sam spomenuo jednu
strahovitu zaraznu bolest kugu. Sto godina pre mog roenja bakteriolozi su
pronali mikrob kuge, Oni su uspeli i da ga fotografiu (ja se dobro seam tih
fotografija, jer sam ih svojevremeno video), dosta su i saznali o njemu,
prouavajui ga itav niz godina, ali nikada nisu uspeli da taj mikrob na neki nain
unite. Hiljadu osamsto devedeset etvrte godine pojavila se u zemlji Braziliji
jedna vrsta kuge zvana Pantoblast, koja je usmrtila milion ljudi. No nju su
bakteriolozi bolje prouili i uspeli da je unite, tako da se vie nije irila. Oni su
spravljali takozvani serum, koji su zatim ubrizgavali u oveje telo i taj serum je
unitavao klice, ne kodei istovremeno nita samom oveku,
Godine hiljadu devetsto desete pojavio se Milanski grip. Ova bolest je takoe
bila lako unitena. Ali hiljadu devetsto ezdeset i sedme pojavila se nova zarazna
bolest, do tada neuvena. Ona je zahvatala odojad, paraliui ih tako da se nisu
mogla pokretati, pa ak nisu mogla ni jesti. Bakteriolozi su lupali glavu itavih
jedanaest godina, dok nisu najzad pronali sredstvo i protiv tog bacila.
Ali bez obzira na sve te bolesti i njihovo irenje, ljudi su se i dalje sve vie
mnoili. A uzrok je tome bio, kao to sam ve rekao, lako nabavljanje hrane i
potpuna materijalna sigurnost. Iako je prenaseljenost bila praena pojavom sve
novijih i teih epidemija.
Bilo je i opreznih ljudi, koji su nasluivali da takav razvoj stvari ne vodi
dobru. Tako je naunik Soldervecki jo hiljadu devetsto dvadeset devete godine
rekao bakteriolozima da nema nikakvih garancija da se nee pojaviti neka nova
zarazna bolest, koja bi bila hiljadu puta smrtonosni]a nego ijedna dosada i koja bi
pokosila stotine miliona ljudi. Kao to vidite, mikro-organski svet ostao je uprkos
naim saznanjima, u osnovi do kraja misterija. Znalo se je da postoji takav svet,
mnogi njegovi stanovnici bili su proueni, znalo se i to da s vremena na vreme iz
mraka praivota dolaze novi mikrobni oblici koji se hvataju u kotac s ljudima. I to
je sve to su ljudi znali o tom svetu. U tom mikroorganskom svetu, meutim,
moda je ivelo isto toliko mikroba, koliko ima zrna peska na ovom alu. I stalno
su se raale nove vrste. Moda je i sam ivot postao iz te riznice neiscrpenih
biolokih mogunosti? Ko zna! Tako je bar isti taj Soldervecki tvrdio, navodei
uenja i otkria drugih naunika koji su iveli pre njega...
No u tom trenutku Her-Lip se podie, sa izrazom velikog negodovanja na licu.
20

 Dedo, izjavi on, ti me strano umara s tim tvojim raznim

mikrobima. Prestani ve jednom s tom priom i reci nam najzad ta je to Skerletna
Smrt. Ako nee, ti nam kai, pa emo se vratiti u logor, a ne da celo vreme
sluamo tvoja naklapanja.
Starac ga iznenaeno pogleda, a zatim poe tiho da plae. Nemone starake
suze kotrljale su mu se niz obraze i sve breme njegovih osamdeset i sedam godina
odraavalo se na njegovom rastuenom licu.
Sedi samo, obrati se Edvin Her-Lipu, a zatim nastavi blaim tonom,
elei da umiri starca. On e nam odmah poeti da pria o Crvenoj Kugi, zar ne,
Dedo? Sedi Her-Lipe! Molim te, Dedo, produi!

21

3
Starac obrisa suze svojim koatim prstima i posle kraeg utanja poe da
pria drhtavim, pomalo piskavim glasom, koji se s vremena na vreme pojaavao:
To je bilo u leto dve hiljade trinaeste godine kada se pojavila kuga. Ja sam
tada imao dvadeset i sedam godina i seam se svega vrlo dobro. Beine vesti...
Her-Lip izrazi opet naglas svoje nezadovoljstvo i starac pouri da mu objasni
te rei:
U te dane mi smo, Her-Lipe, razgovarali kroz vnzduh hiljade i hiljade milja
na daljinu. Imali smo aparate koji su isputali takozvane elektromagnetske talase i
ovi su putovali strahovitom brzinom kroz vazduh do mesta gde su ih isti takvi
aparati hvatali i pretvarali u ljudski glas. I tako smo jednog dana dobili vest o
jednoj udnoj zaraznoj bolesti koja je izbila u Njujorku. Tada je ivelo u toj
najlepoj i najveoj varoi Amerike preko sedamnaest miliona ljudi. Niko se u prvi
mah nije zabrinuo zbog tih novosti bila je to sitna i svakodnevna stvar. Bilo je
samo nekoliko smrtnih sluajeva. Istina, ti bolesnici su brzo, takorei naoigled,
umirali, ali se ipak zbog toga niko nije naroito zabrinuo. Jedan od prvih znakova
bolesti bila je pojava crvenila, najpre na licu, a zatim po celom telu. Ali nije prolo
ni dvadeset i etiri sata od te vesti, kad su javili da se pojavio prvi sluaj i u
ikagu. A istog dana saznalo se da se i u Londonu najveem gradu na svetu
posle Njujorka i ikaga, ve dve nedelje bore sa kugom, zabranjujui da se o njoj u
javnosti pie, kako se ne bi stvarala panika.
Stvar je bila ozbiljna, ali se ni mi u Kaliforniji, kao ni u ostalim mestima,
nismo zbog toga mnogo uzbuivali. Mi smo bili uvereni da e bakteriolozi nai
naina da ovaj mikrob unite isto onako kao mnoge druge pre njega. I oni su zaista
energino reagovali. Ali pojavila se jedna ogromna tekoa. Ovaj mikrob je sa
zauavajuom, dotada nepoznatoml brzinom unitavao ljudska bia i neizbeno
ubijao svaki organizam u koji dospe. Niko nije ozdravio. Takve bolesti do tada nije
bilo! Iako su s vremena na vreme nailazile opasne epidemije. Tako je jednom izbila
staroaziska kolera: jedne veeri vi ste mogli sedeti u kafani s nekim potpuno
zdravim ovekom, a sledeeg jutra ugledati kroz prozor kako ga nose na mrtvakim
kolima. No Skerletna Smrt je po brzini kojom je savladavala svoje rtve bila
neuporedivo hitrija. U trenutku od pojave prvih simptoma bolesti ovek bi umro u
roku od jednog sata. Neki su istina iveli nekoliko sati, ali su zato mnogi umirali u
razmaku od deset do petnaest minuta od pojave prvih znakova bolesti.
A evo kako je to izgledalo: srce je poinjalo da kuca bre, a toplota tela se
naglo poveavala. Za tim su se pojavljivale skerletne ospe, irei se po licu i telu
kao umski poar. Veina obolelih nije uopte primeivala poveanje toplote i
22

ubrzano kucanje srca prvo to su primeivali bile su ba te ospe. Obino pri

pojavi ospi ljudi su dobijali greve. No ovi grevi nisu trajali dugo i nisu bili
naroito jaki. Onaj, ko bi ih preiveo, umirio bi se posle njih potpuno i samo bi
oseao kako mu se u telo uvlai neka nepominost, koja se neto kasnije pretvarala
u oseaj koenja. Prvo bi se obolelom ukoila stopala, zatim noge i bedra i kada bi
u svom postepenom putu nagore ukoenost doprla do srca, bolesnik bi umirao. Oni
nisu buncali, niti im se spavalo. Njihov razum je ostajao ist i vedar do samog
trenutka kada bi se srce koilo i prestajalo da kuca.
Druga udna stvar kod ove bolesti bila je brzina, kojom se telo raspadalo. Tek
to bi neki bolesnik nmro, a ve bi telo izgledalo kao da se raspada na parie,
rasipalo se, iezavalo naoigled prisutnih. To je verovatno bio glavni uzrok zbog
koga se Crvena Kuga tako brzo irila. Milijarde mikroba iz lea odmah bi se
rasejale po vazduhu irei infekciju dalje.
Ba zbog toga su bakteriolozi imali tako malo izgleda da savladaju ove opasne
mikrobe. Oni su umirali u svojim laboratorijama izuavajui klicu Skerletne Smrti.
Umirali su da bi zatitili druge. Bili su to pravi heroji. Ukoliko su jedni podlegali
zarazi, dolazili su drugi i zamenjivali ih. Najzad su u Londonu otkrili taj mikrob.
Vest o tome otkriu prenesena je telegrafski u sve krajeve sveta. Ime oveka koji je
otkrio bacil bilo je Trask. On je umro trideset asova posle svog uspeha. Nakon tog
ohrabrenja zapelo se po laboratorijama iz sve snage da se pronae neko sredstvo
koje bi taj mikrob unitilo. Kao to vidite, problem je bio da se pronae neki lek ili
serum, koji bi unitavao mikrobe, a bio bezopasan za oveka.
Pokualo se je i s jednim metodom, koji se sastojao u tome da se u oveji
organizam ubrizgaju drugi mikrobi, koji bi kod oveka istina izazvali drugo, lake
oboljenje, ali bi svojim otrovom unitili bacile kuge...
Ta vi niste mogli videti te mikrobe, Dedo, prekide ga Her-Lip a ti
stalno govori o njima, kao da si ih video, dok ustvari oni nisu nita. Njih nema, jer
ono to se ne moe videti, to i ne postoji. Boriti se s onim to ne postoji! Glupost!
Mora da su svi u to vreme bili ludi, i zato su najverovatnije i pomrli. Ja u takve
prie, kao to je tvoja ne mogu da verujem ni u kom sluaju.
Starac se ponovo raalosti i zaplaka, a Edvin ga vatreno uze u zatitu.
Razmisli malo, Her-Lipe! Pa i ti veruje u mnoge nevidljive stvari.
Her-Lip zavrte glavom.
Jeste, jeste, Her-Lipe. Ti veruje da se mrtvi priviaju, a nisi nikada video
nijednog mrtvog oveka da hoda.
Uveravam te da sam ih video prole zime, kada sam iao u lov na vukove s
ocem odvrati uporno Her-Lip.
23

 Dobro, sloi se, ne ba uveren, Edvin. A zato onda uvek pljune u

vodu kada prelazi preko neke reke ili potoka?
To je zato da bih otklonio nesreu, branio se Her-Lip.
Ti veruje u nesreu?
Dabome da verujem.
A nisi nikada video nesreu! poklopi ga triumfalno Edvin. Ti si dakle
isto toliko glup, kao to sam tvrdi za Dedu i njegove mikrobe! I ti veruje u stvari
koje ne vidi! Produi priu, Dedo!
Her-Lip, uniten ovim metafizikim dokazom, uuta, a starac nastavi priu.
Sada je, meutim, njegovo pripovedanje sve ee bilo prekidano prepirkama
deaka. Oni su se neprestano tiho objanjavali, pratei svaki na svoj nain starevo
pripovedanje o ovom, za njih nepoznatom i iezlom svetu.
Najzad se Skerletna Smrt pojavila i u San Francisku. Prvi smrtni sluaj
desio se u ponedeljak ujutru. A ve u etvrtak ljudi su umirali kao muve i u
Oklendu i u Centru San Franciska. Umirali su svugde: u svojim posteljama, pri
radu, pa ak i idui ulicom. U utorak sam lino video prvi smrtni sluaj. Bila je to
mis Kolfrejn, jedna od mojih studentkinja. Drao sam toga dana predavanje za
studente na kome je i ona bila prisutna. Usred predavanja, primetio sam kako je
njeno lice odjednom postalo crveno. Prestao sam da govorim i, zanemeo, zagledah
se u nju. Nije bilo nieg udnog u takvoj mojoj reakciji, jer nas je tada ve sve
obuzeo prvi strah od kuge. Odjednom smo samo svi postali svesni da je ona tu, da
se pojavila u naoj sredini i da svako od nas moe postati njena sledea rtva.
Devojke zavritae i istrae iz sobe. Zatim je panika zahvatila i mladie, pa se i
oni nabrzinu udaljie. Ostala su samo dvojica.
Obolela studentkinja nije imala jako izraene simptome. Njeni grevi su bili
blagi i trajali su manje od jednog minuta. Jedan od studenata donese joj au vode.
Ona ispi samo malo, pa najednom povika:
Oh, moje noge! Ja ih vie ne oseam!
Posle nekoliko trenutaka ona nastavi:
Kao da nisu moje. Oseam kao da ih uopte nemam! Kako su mi kolena
hladna! Evo sad i ona trnu!
Leala je na podu sa itavim svenjem svezaka pod glavom. Mi joj, naravno,
nismo mogli pomoi. Hladnoa i ukoenost brzo su se popeli preko bedara do
samog srca i odmah zatim ona je umrla. Pogledao sam na sat: za petnaest minuta od
kako joj se pojavilo na licu crvenilo, ona je umrla, i to umrla tu predamnom, skoro
za tren oka, u samoj uionici! A seam se jo i sada da je ona bila vrlo lepa, zdrava
i jaka mlada ena. I zamislite: takvo snano telo nije se uspelo odupirati due od
24

petnaest minuta bolesti! Sada vidite kako je munjevito bilo dejstvo Skerletne Smrti,
Ja sam ostao kraj umrle devojke jo nekoliko trenutaka u sali za predavanja.
Za to vreme strah se je rairio po elom univerzitetu i hiljade studenata naputale
su svoje uionice i laboratorije. Kada sam izaao iz sale da bih obavestio rektora,
ceo univerzitet je ve bio pust Nekolicina zaostalih urili su svojim kuama, a
dvojica od njih su ak trali.
Naao sam rektora Hila u njegovoj kancelariji potpuno samog. Izgledao je vrlo
star i osedeo, s mnogo bora na licu, koje ranije nisam primeivao. Ugleduvi me, on
poskoi od straha i zakljua se u svoj kabinet, zalupivi pre toga snano vratima.
Znao je da sam ja zaraen i uplaio se. Vikao je kroz zatvorena vrata da se udaljim i
mahao rukama, zahvaen panikom. Nikada neu moi da zaboravim to oseanje,
koje me je uhvatilo kada sam iao kroz zanemele hodnike, a zatim preko naputene
poljane, koja je inae vrvila od studenata. Nisam se niega plaio. Bio sam zaraen
i smatrao sam sebe ve mrtvim. Ali se zato, umesto straha, svalilo na mene
oseanje strane depresije. Sve je prestalo. Bio je to takorei smak sveta za mene.
Jer, ja sam se rodio takorei na domaku samog univerziteta. Tu je bila unapred
obeleena moja karijera. Moj otac je bio na univerzitetu profesor pre mene, a moj
deda pre njega. itavih stopedeset godina ovaj univerzitet je neprestano radio kao
neka savrena maina. A sada, iako je izgledalo da se nikad nee zaustaviti, u
jednom trenutku, ona je stala. Izgledalo mi je kao da umire neki antikio sveti
plamen na triput osveenom oltaru. Ja sam bio neiskazano uzbuen i potresen.
Kada sam se vratio kui, moj kuepazitelj, videvi me da ulazim, vrisnu i
pobee nekud. Zazvonivi, jednom, pa drugi put, ustanovio sam da je pobegla i
moja kuna pomonica. Uavi nekako u stan poeh da ga pregledam, idui iz sobe
u sobu. U kuhinji naiem na kuvaricu, koja se ba spremala da ode. Ona takoe
vrisnu kad me ugleda i u urbi ispusti kofer sa svojim stvarima. Ne obazirui se na
njega, pobee iz kue preko dvorita, neprekidno vritei. I danas jo ujem,
katkada njeno vriskanje. Znate, deco, mi se nismo ni izbliza tako ponaali, kada bi
nailazile na nas obine bolesti. Mi smo tada obino, vie ili manje, ostajali mirni i
potraili bismo lekare i bolniarke, koji su znali ta treba preduzeti. No ovde je sve
bilo drukije. Ovde lekari nisu mogli nita pomoi, oni su i sami isto tako
bespomono umirali, kao i ostali. Bolest se javljala iznenada i tako brzo kosila
nemilice sve koji su se zarazili, da niko nije ni pokuavao da nekome pomogne.
Deavalo se obrnuto: kada bi ugledali zaraenog svi bi se razbeali u paninom
strahu. I bili su u pravu. Jer im bi se na neijem licu pojavile crvene ospe, taj
ovek je bio ve praktino mrtav. Nije bilo nijednog sluaja ozdravljenja.
Ostao sam sam samcit u velikoj kui. Kao to to vam ve rekao jednom
prilikom, u to vreme mi smo mogli da razgovaramo jedan s drugim preko ica, ili
25

prosto kroz vazduh. Telefon zazvoni i ja zauh glas svoga brata. On mi saopti da
nee doi kui, jer se boji da se ne zarazi kugom od mene. Ree mi jo da je nae
dve sestre ostavio u kui profesora Bekona. Savetovao mi je da ostanem kod kue i
da se ne miem dok se ne utvrdi da li sam zaraen ili ne.
Ja sam na sve ovo pristao i ostao sam u kui. Tada sam prvi put pokuao da
kuvam. Ispoetka se nisam ba najbolje snalazio u tim poslovima, koje su do tada
obino drugi svravali za mene, ali sam se ubrzo navikao na nov nain ivota i nije
mi bilo naroito teko. Pomiren sa sudbinom oekivao sam svakog asa znakove
zaraze na sebi. No kuga me nije dirala. Zahvaljujui telefonu mogao sam da
razgovaram s kim god sam eleo i da saznam sve novosti. Osim toga, tada su
postojale novine. To je bila hartija na kojoj smo pomou slova ispisivali vesti i sve
ostalo to je u to doba interesovalo ljude. Ja sam poruio da mi se one svakog jutra
ostavljaju pred vrata, tako da sam znao i sve to se dogaalo u ostalim zemljama.
U Njujorku i ikagu vladala je panika. To se isto dogaalo i u ostalim velikim
gradovima. Treina njujorke policije je bila mrtva. Meu pomrlima su bili i efovi
policije. Nije praktino vie bilo ni zakona ni reda. Leevi su neukopani leali po
ulicama. Sve eleznice, parobrodski saobraaj i avionske linije koje su donosile u
gradove prehrambene artikle i ostalu robu i prevozile ljude, prestale su da rade.
Gomile izgladnelih pljakali su stovarita i magacine. Svuda samo ubistva, pljake
i pijanstvo. Milioni ljudi su ve pobegli iz gradova. Najpre su se poeli sklanjati
bogatai u svojim privatnim avionima i superbrzim automobilima, a zatim je
krenula kolona malih automobila, motocikla i peaka, raznosei kugu, umirui od
bolesti i gladi i pljakajui usput gradove i sela.
ovek koji je iz Njujorka slao ove izvetaje radio telegrafist bio je sam
sa svojim aparatom na vrhu jednog oblakodera. U gradu je javljao je on ostalo
jedva nekoliko stotina hiljada ljudi i oni su bili prosto izbezumljeni od straha i
alkohola. Grad je goreo. On je sa svojim predajnikom bio okruen poarima i
dimom sa svih strana. Uprkos ! tome, ostao je na svom mestu i neprekidno slao
izvetaje.
Posle dvadeset i etiri sata on je saoptio da ni jedan prekookeanski brod nije
doao u luku, niti je iz Evrope aterirao ijedan avion. Veza sa Engleskom bila je
prekinuta. Poslednja vest sa starog kontinenta, koju nam je ovaj radiotelegrafist
saoptio, bila je da je u Berlinu, u Nemakoj, neki Hofmajer, bakteriolog u
Menikovljevom institutu pronaao serum protiv kuge. Meutim posle toga vie
nita o tome nije javljeno. Ako je taj Hofmajer zaista pronaao serum, onda je to
bilo suvie dockan, inae bi odavno ispitivai iz Evrope doli da nas lee. Mi smo
mogli samo da zakljuimo da se ono to se dogodilo u Americi, dogodilo i u Evropi
i da je u najboljem sluaju nekoliko desetina ljudi na celom kontinentu preivelo
26

Crvenu Kugu.
Radiogrami su dolazili iz Njujorka jo itav jedan dan. Zatim je i to prestalo.
ovek koji ih je slao sa onog oblakodera ili je umro od Kuge, ili je izgoreo u
ogromnom poaru koji je besneo u njegovoj okolini, dovravajui pretvaranje
velegrada u poaavele betonske kosture i pepeo.
Ono to se dogaalo u Njujorku, deavalo se i u ostalim velikim gradovima.
Ista situacija bila je i u Oklendu, Berkliu i San Francisku. Ve u etvrtak ljudi su i
ovde tako brzo umirali, da se njihova tela nisu mogla ukloniti i mrtvaci su leali po
svim ulicama onemoguavajui saobraaj, koji je ionako spao na minimum. U
etvrtak uvee i iz San Franciska je poelo isto onako panino bekstvo i
raseljavanje kao i iz ostalih gradova. Ljudi su masovno beali u okolna manja
naselja. Zamislite samo, deco moja, masu ljudi, guu nego onaj roj riba to ste
videli u reci Sakramento kako izvire iz gradskih arterija, izbezumljeno jurei
preko polja i pokuavajui uzaludno da izbegne sveoptem umiranju. Ljudi, ene,
deca, sve je to besomuno jurilo, gazilo nemilosrdno preko malaksalih i vuklo sa
sobom sve to su mogli ponet Ali spasa im nije bilo. Jer oni su u sebi nosili i
uzronike smrti. Sve je bilo zaraeno klicama Skerletne Smrti: ak su i avioni
bogataa, letei preko planina, prerija i pustinja nosili sa sobom i zarazne klice.
Mnogi su pokuali da se spasu bekstvom na Havaje. Ali i tamo je ve dospela
kuga i kosila sve redom. Ostrva Samoa, Tahiti, Australija, Novi Zeland sve je bilo
zahvaeno kugom. Saznavali smo to iz radioporuka, sve dok nije i u samom San
Francisku nestalo svakog poretka i nije bilo vie organizovane slube, koja bi
primala i slala izvetaje. Taj prekid veze sa celim svetom delovao je udno na
ljude. Svi su se oseali uasno naputeni, svesni da svet nestaje, da je skoro
istrebljen. Niko vie ni sa kim nije hteo da razgovara, svako je svakom izgledao
bivi ovek, neto to samo pukim sluajem jo nije postalo deo opteg nitavila.
Ima ve ezdeset godina kako ceo taj svet ne postoji za mene. Ja znam gde su
se nalazili Njujork, Evropa, Azija i Afrika, ali ja nisam uo o njima ni rei za ovih
ezdeset godina. S dolaskom Skerletne Smrti svet je pao potpuno u neki nepovratni
ponor. Deset hiljada godina kulture i civilizacije nestalo je u magnovenju, kao
pena.
Poslednji podatak o civilizaciji doneo nam jedan Brazilijanac koji je dve
godine lutao pomoi male jahte sa jedrima, koja je sam napravio, jer nije imao
goriva. On je napustio Rio dva meseca nakon to je Kalifornija bila definitivno
istrebljena. Prvo bi krenuo ka jugu, mislei da e se spasti u pustim ravnieama
Patagonije, ali je svuda gde je pristajao, nailazio samo na leeve i gradove i sela
utonule u tiinu. Buenos Aires, Montevideo, Bahia Blanka sve je to bilo nemo
zgarite. Koristei povoljan vetar on se malo pomalo dokopao ilea. Tu je, u blizini
27

Antofagaste, kada je preduzimao jednu od svojih suvozemnih ekskurzija u cilju

nabavke hrane, sreo nekoliko ljudi u stanju potpune podivljalosti. Taj Brazilijanac,
on je bio antropolog, (to je ovek koji se bavi izuavanjem ovekove prolosti, one
davne, kada jo nismo bili izgradili civilizaciju), mi je tom prilikom rekao i ovo:
U tom trenutku mi je bilo strano ao to nisu kraj mene moji mladi saradnici.
Prizor jc bio tako upeatljiv da je govorio neposrednije i bolje od deset tomova
naunih rasprava na temu starijeg kamenog doba. Oni su na moje prijateljsko
mahanje rukom odvratili divljakom vikom i sa nekim toljagama poleteli na mene.
Pravo je udo kako sam odande izvukao ivu glavu i dokopao se svog brodia.
Njihov izgled govorio mi je da je njihovo divljatvo posledica pretrpljenog uasa,
neka vrsta duevne poremeenosti, mada mi nije jasno, kako se nisu meusobno do
tog vremena poubijali. Meu njima su bile i dve ene. Bile su obuene u neke
polupoderane tanke haljine, kosa im je padala u neredu preko grudi, a pogled im je
bio staklenast i toliko pun neke nerazreene prolosti, da nisu ni primeivale ta se
deava oko njih. Stajale su nezainteresovano, dok su mukarci trali za mnom i
mahali toljagama.
A govor, priao mi je taj Brazilijanac, to ste trebali da ujete! Takvu
smeu panjolskog i praroditeljskog jezika nikada u ivotu nisam uo! Kada sam se
dokopao sigurnosti moje laice, viknuo sam im: Dovienja, amigos! Oni su
odjednom zastali kao ukopani, neto od preanjeg ivota zavarniilo je u tim
uparloenim vijugama, mlitavo su opustili ruke, na ustima im se video napor da
ponove tu odnekud poznatu re, ali to je trajalo samo trenutak, a zatim su ponovo
poeli da viu i prete.
I vi, deco, ne znate vie da govorite kao nekadanji ljudi, uzdahne starac.
Sve se to promenilo takvom brzinom, da vie ne mogu da shvatim kako je
civilizacija uopte mogla da opstane, na onako tankoj kori svesti. Nego gde sam ja
ono stao?
Priao si kako su se bogatai spaavali na onim udnim spravama,
zaboravio sam im ime... potseti ga Hu-hu, trudei se bezuspeno da se seti rei
avion.
Da, tako je, Hu-hu. Ima pravo. Priao sam vam o avionima bogataa. Oni
su takoe nosili sa sobom kugu i makako se ti ljudi trudili da pobegnu to dalje,
nisu mogli da se otmu ispod vlasti Skerletne Smrti, koja bi ih dotukla onda kada su
ve poverovali da su spaeni. Ja sam docnije, kada je bes kuge proao, sreo samo
jednog od njih. Bio je to neki Mangerson koji se isto tako nekim udom spasao, kao
i ja. Posle je on postao Santa Rozanac, oenio se mojom najstarijom kerkom. On
se pridruio naem plemenu osam godina posle te opte katastrofe. Tada je on imao
devetnaest godina i bio pristojan mladi, ali je morao dvadeset godina da eka da bi
28

se mogao oenili. U to vreme nije bilo neudatih ena, a starije keri u plemenu
Santa Rozana bile su ve udate. Zbog toga je on morao ekati dok moja Meri nije
napunila esnaest godina. Njegovog sina Gimp-Lega ubio je prole godine jedan
razjareni planinski lav.
Mangersonu je bilo jedanaest godina, kada je izbila kuga. Njegov otac je bio
jedan od industriskih magnata, vrlo bogat i uticajan ovek. On je odmah prvih dana,
im je shvatio opasnost situacije, uzeo najpotrebnije namirnice i novac i sa
porodicom pobegao izvan naseljenih zona na svom privatnom avionu tipa
Kondor. No na domaku stepa Britanske Kolumbije, iznad planine asta dogodio
mu se teak kvar na motoru i on je bio prinuen da se spusti. Vi ste, deco, uli za
planinu asta? Ona se nalazi daleko, sasvim daleko na severu. Meu njima je
uskoro izbila kuga i taj jedanaestogodinji deak jedini je ostao iv. Osam godina
on je iveo sam, lutajui po pustim teritorijama, traei uzalud, najpre svoje
rodnike, a onda bilo kakve ive ljude. Ne znate vi to, deco, kakvo je to uasno
oseanje biti potpuno sam u celoj svojoj vrsti. Ja ne verujem da bi ijedna ivotinja
to preivela, to je mogao da izdri samo ovek. Naposletku, idui prema jugu, on je
sasvim sluajno naiao na nae pleme Santa Rozana i prikljuio nam se.
Ali ja sam se udaljio od svoje prie, je li tako Hu-hu?
Dobro da si sam primetio. Ti stalno poinje da pria neto novo. Ako
bude i dalje tako inio nee zavriti ni do veeri, odgovori Her-Lip umesto
Hu-hua.
uti, Her-Lipe i sluaj, ree Edvin. Ti se stalno neto buni. Samo ti,
Dedo, nastavi, mi te sluamo.
Starac, preko obiaja, nije zaplakao. Samo je za trenutak uutao da bi povezao
misli.
Kada je poelo veliko bekstvo iz gradova okolo San Franciska i dok su u
gradu jo radili telefoni, ja sam stalno razgovarao sa svojim bratom. Kazao sam mu
da je ovo bekstvo iz gradova bezumlje i da se tako niko nee spasti. Rekao sam mu
jo da u meni nema ni klice zaraze i da je potrebno da se udaljimo zajedno sa
svojim najbliim roacima na neko mesto koje ne bi bilo jako udaljeno, a ipak bi
bilo dovoljno bezbedno. Razmiljali smo neko vreme obojica, predlagali ovo i ono,
ali smo se na kraju sloili da je moj predlog dobar i za sklonite izabrali zgradu
hemiskog instituta pri univerzitetu. Planirali smo da nabavimo i tamo sklonimo
dovoljno namirnica i da spreimo orujem svako lice koje bi pokualo da se uvue
kod nas, poto se u nae sklonite definitivno povuemo i zatvorimo.
Kada smo sve ovo ugovorili, moj brat me zamoli da ostanem kod kue jo
dvadeset i etiri sata, kako bi bio konano siguran da nisam zaraen kugom. Pristao
sam na ovaj predlog i on mi je obeao da e doi sutradan do mene. Zatim smo
29

poeli da razgovaramo o detaljima u vezi snabdevanja hranom i o organizovanju

odbrane Hemiskog instituta, kada jednom budimo tamo. Usred razgovora telefon je
prestao da radi i vie nisam imao kontakta sa spoljnim svetom.
Te veeri nije bilo elektrine svetlosti. Sedeo sam usamljen u mraku. Sve je
bilo u prekidu. Toga dana vie nisu izile ni novine i ja nisam imao ni pojma ta se
okolo dogaa, Sedei u mraku setio sam se jedne knjige velikog pisca H. D. Velsa,
koji je iveo davno pre mene. U njoj je on opisao kraj nae civilizacije, ali nije
predvideo da e se to desiti ovako. On je pisao u toj knjizi o tome, kako su iz
svemira dola neka druga bia, koja su imala jo snanije maine i oruja nego mi i
posle stranog rata savladala oveanstvo. Sedeo sam tako u tami sobe i mislio
kako ljudi u Velsovo vreme nisu poznavali sami sebe, Oni su uobraavali da ih
moe unititi samo neko sa strane, a da su na Zemlji oni suvereni gospodari
Meutim naile su sitne ivotinjice i bez iega, bez ikakvog oruja i maina, prosto
svojim prisustvom, tako rei za tren oka, unitile i oveka i sve to je u toku dugih
vekova taj ovek stvorio.
Ali vi to, deco ne moete shvatiti. Vi se nalazite na poetku jedne nove
istorije, a ja sam prepun uspomena iz prolosti.
I tako, dok sam oekivao da proe jo jedna no, posle koje e svet opet biti
siromaniji za milione bia, zauo sam psovke, uzvike i pucanj revolvera. Priao
sam prozoru i pogledao na ulicu. Video sam otseve nekog ogromnog poara iz
pravca Oklenda. To je, deco, u pravom smislu rei bila no uasa. Ni za trenutak
nisam mogao zaspati. Uskoro sam ustanovio uzrok onog pucnja. Neki ovek
kako i zato, ne znam bio je ubijen na sporednoj stazi pred mojom kuom. Ono
je sigurno bio njegov revolver, pucao je, rekao bih po zvuku glasa, nasumce.
Meutim, neto kasnije zauli su se uzastopni pucnji iz automatskih pitolja, a
zatim zauh jecaje i jauke ranjenog nesrenika, koji je preklinjao za pomo.
Naoruan sa dva otkoena automatska revolvera, otvorio sam vrata i pribliio mu
se. Pri svetlosti ibice spazio sam da je on, pored toga to je ranjen na vie mesla,
istovremeno i zaraen kugom. Ja se okrenuh i pobegoh u kuu odakle sam ga jo
itavih pola sata sluao kako jei i preklinje.
Ujutru je doao moj brat. Odmah smo se poeli spremati za preselenje. Ja sam
pokupio u runu torbu stvari od vrednosti, koje sam nameravao da uzmem sobom i
ne mislei da mi one nee biti ni od nikakve koristi. Moda sam tada jo verovao da
e se civllizacija ipak zaustaviti na rubu ovog ponora. Brat mi je pomagao,
raspriavi se o detaljima naeg plana. Sasvim sluajno ga posle par trenutaka
pogledah i skamenih se. On primeti moj izraz lica i upitno i sa strahom me pogleda.
Nisam u prvi mah znao ta da mu kaem. Na licu su mu se pojavili tragovi zaraze i
ja sam znao da on ne moe s nama u hemiski institut. On mi se u momentu nehotice
30

priblii i ja kao oparen skoih, naavi instiktivno spasonosnu re:

Pogledaj se u ogledalo!
On oklevajui prie i pogleda. Lice mu se crvenilo i dobivalo ie sve
intenzivniju boiu dok je stajao pred ogledalom. Najzad se on okrene i srui na
stolicu.
Boe moj, ree. Ja sam zaraen! Ne prilazi mi, molim te! onda je
nastavio tiim glasom punim rezignacije: Ja sam znai ve mrtav ovek.
Uskoro ga uhvatie grevi. On je umirao itava dva sata i do poslednjeg
trenutka bio pri svesti. alio isto kao i ona studentkinja, na hladnou u nogama,
zatim bedrima i onda je doao kraj. Gr je zahvatio srce.
Na takav se nain sa ljudima obraunavala Skerletna Smrt. Dohvatio sam
svoju runu torbu i u besomunom strahu pobegao na ulicu. Prizor koji sam tamo
zatekao bio je straan. Svuda sam se spoticao o mrtva tela. Neki koji su se jo
teturali, a ve nisu pripadali ivim biima, odjednom bi se zaustavili i sruili na
plonik. Tamo bi se jo malo koprcali i onda bi celu tu uasnu agoniju zaustavila
smrt. Mnogobrojne vatre su besnele u Berkliu a Oklend i San Prancisko bili su
skoro ve zbrisani ogromnim poarima. Dim od vatri ispunjavao je nebo, tako da je
usred dana vladala takva tama kao u kasno predveerje, Kada bi se mestimino
razredili pramenovi dima, sunce bi se probijalo kroz tu sivu zavesu tek kao nejasan
tamnocrveni krug. Uistinu, deco moja, to je liilo potpuno na poslednji dan smaka
sveta, kako je bio opisan u nekim jako starim knjigama.
Oko mene na sve strane leali su naputeni automobili. To je znailo da su i
poslednje zalihe benzina nestale. Moj je duh i pored svih udaraca koje mu je zadala
sudbina sauvao izvesnu vedrinu. Pomislio sam na staru istinu koja kae da ovek
jedino moe da se spase peke. Ali bi me posle par trenutaka prizori na koje sam
nailazio opet vraali u stanje potitenosti. Seam se jednog takvog automobila, koji
je nepomino stajao na ulici. U njemu su mu i ena leali mrtvi na seditima, a na
kaldrmi pored njih bila su jo dva enska i jedan deji le. Na sve strane bilo je i
udnih i stravinih prizora. Ljudi su prolazili tiho i neprimetno, kao utvare. Blede
ene sa decom u naruju, oevi vodei odrasliju decu za ruku. Ili su sami, u
parovima ili kao itave porodice i sve je to bealo izvan gradova smrti. Neki su
nosili namirnice, drugi pokrivae i stvari od vrednosti, a mnogi nisu nosili nita.
Nedaleko od moje kue bila je kolonijalna radnja. To je bila prostorija u kojoj
se prodavala hrana. Dobro sam poznavao njenog sopstvenika. Bio je to miran,
trezven i poten, ali tvrdoglav ovek. Bio je unutra i branio je svoju imovinu,
umesto da se spaava iz ovog uasa. Prozori i vrata na radnji bili su razbijeni, no on
je, sakriven negde iza tezge, pucao na svakoga ko bi pokuao da ue unutra. Na
ulazu jr ve bilo nekoliko mrtvaca, koje je on ubio ranije, u toku dana. Gledajui
31

izdaleka spazio sam jednog od pljakaa kako razbija prozore susedne veletrgovine.
U toj radnji su nekada bile prodavane cipele. Zatim je odnekud iz blizine dovukao
pare gorue grede i potpalio zgradu. Nisam ni za trenutak pomislio da pomognem
trgovcu. Bio sam svestan toga da je prolo vreme za ovakva dela. Civilizacija se
ruila kao kua od karata i svako se brinuo samo o sebi.

32

4
Brzo sam se udaljio jednom poprenom ulicom s ovog mesta, ali sam na
prvom sledeem uglu ugledao novu dramu: dva oveka napala su na mua i enu sa
dvoje dece i pljakala ih. Toga oveka poznavao sam samo iz vienja. On je bio
pesnik ijim sam se stihovima nekada divio. Ipak, ja mu nisam pritekao u pomo,
jer u istom trenutku kada sam naiao, odjekne revolverski pucanj i on se stropota
na zemlju. ena vrisnu i odmah zatim se i ona srui pod udarcem pesnice. Ja viknuh
preteim glasom na bandite, no oni se bez trunke straha okrenue i uperie cevi
svojih revolvera u mene. Pobegao sam iza ugla. Bio sam opkoljen sve veim
poarom. S obe strane ulice gorele su zgrade i vazduh je bio prepun dima i
plamena. Odnekuda iz mraka dopro je do mene piskav glas neke ene koja je
zapomagala. Ovog puta ne samo da joj nisam pritekao u pomo, ve se nisam ni
okrenuo. oveje srce se ve skamenilo pored takvih strahota i svako ko je ostao
iv, i koga jo nije zahvatila zaraza mogao je uti isuvie ovakvih oajnikih
poziva, a da bi imao volje da bilo kome pritekne i pomogne mu.
Kada sam se neto kasnije vratio na preanji ugao, dvojice pljakaa vie
nigde nije bilo... Pesnik i njegova ena leali su mrtvi na kolovozu. Bio je to uasan
prizor. Njihovo dvoje dece je iezlo ko zna kuda. I ja sam tada shvatio zato su
begunci obino imali bleda, unezverena lica i pri susretima samnom izmicali
kriom. Ja sam bio naoruan i oni su i mene smatrali za jednog od bandita koji su
krstarili zapaljenim gradom. Svi ti prizori pomogli su mi da odjednom shvatim da
smo mi usred nae civilizacije pod svojim skrovitima i pod svojim krovovima
gajili i podizali varvare i divljake. I sada, za vreme nae nesree, oni su se ustremili
na nas kao divlje zveri i ubijali nas na svakom koraku.
No i oni su ginuli zajedno sa ostalima. inili su hiljade svireposti, kakve
ovek nije mogao ni da zamisli, a zatim su se svaali i ubijali meusobno u optoj
izbezumijenosti. Video sam jednu grupu radnika, kako udrueni sa svojim enama i
decom u sredini kolone, naputaju grad probijajui se kroz vatru. Bolesne i
iznemogle nosili su na nosiljkama, a nekoliko konja vuklo je teka kola natovarena
namirnicama. To je bio istovremeno i tuan i dirljiv prizor, kada su onako
ujedinjeni prolazili kroz ulice obmotane u dim. U prvi mah, kada su me spazili da
im stojim na putu hteli su me ubiti, ali su se predomislili i dok su prolazili kraj
mene jedan od njih mi dovikne nekoliko rei, pozdravljajui me i izvinjavajui se.
On mi ree da oni ubijaju kradljivce i zloince, koje vide i da su se ba zbog toga
tako udruili, jer je to bio jedini nain da se zatite od njih.
Tu sam prvi put ugledao neto, to sam docnije esto posmatrao. Na licu
jednog od tih begunaca pojavili su se znaci Skerletne Smrti. Svi oko njega odmah
33

bi se udaljili, a on bi bez ijedne opomene iziao sa svog mesta u koloni i propustio

ostale da prou. Njegova ena, izbezumljena od bola, pokuavala je da poe za
njim. Ona je vodila za ruku etvorogodinje dete. No mu joj energinim glasom
naredi da poe sa ostalima, a ovi je uhvatie i spreavae je da mu se pridrui.
Posle kratkog vremena sve je opet bilo mirno, kolona je nastavila svoj put, a kada
je poslednji iz grupe proao, ovek sa skerletnim lice mahne poslednji put tuno
rukom u znak pozdrav a zatim ue u trem na suprotnoj strani ulice. Malo zatim uo
sam pucanj iz revolvera i spazio tog isto oveka kako se stropotava mrtav na
zemlju.
Probijajui se dva puta uzastopce kroz sam poar ipak sam nekako uspeo da se
dokopam univerziteta. Na samoj ivici poljane naiao sam na jednu grupu
univerzitetskih nastavnika, koji su takoe potraili skrovite u Hemiskom institutu.
To su sve bili oenjeni ljudi i s njima su bile i njihove porodice, zajedno sa
dadiljama i poslugom, Jedan od njih me prijateljski pozdravi. Pogledao sam ga i
jedva u njemu poznao starog prijatelja, profesora Badmintona. Negde je proao
kroz sam plamen pa mu je izgorela njegova inae uvena brada. On mi ree da su
ga pljakai grozno isprebijali, a da je njegov brat poginuo prole noi branei
njihov stan. Na pola puta do same zgrade instituta on mi skrene panju na lice gdje
Svinton. Ono to sam spazio kada sam pogledao njeno lice bilo je nesumnjivo
skerletna ospa. Ostale ene, kad primetie ta se desilo ciknue sve u isti mah i
pobegoe od nje. Njena dva deteta sa dadiljom otrae takoe za enama. Jedino je
njen mu dr. Svinton ostao s njom.
Ti produi, Smite, ree mi on posle krae pauze. I pripazi na moju decu,
molim te. to se tie mene, ja ostajem sa svojom enom. Znam da je ona ve
ustvari mrtva, ali ja ne mogu da je ostavim. Kasnije, ako se spasem, ja u doi u
Hemiski institut, a vi pazite pa me pustite unutra.
Ostavio sam ga nagnutog nad enom. Jadnik, pokuavao je da joj ublai
nekako poslednje trenutke. Ja sam meutim potrao i pridruio se ostalima. Naa
grupa je poslednja putena u Hemiski institut. Naoruani automatskim orujem
uvali smo briljivo nae skrovite. Prema naem prvobitnom planu ovde se je
moglo skloniti ezdeset osoba. Meutim svaki od onih na koje se raunalo doveo je
ovamo sa sobom i sve svoje srodnike i prijatelje, pa i itave stotine ljudi. Ali
Institut je bio prostran, a poto je bio izdvojen od gradskih blokova nije postojala
opasnost da izgori od velikih poara koji su besneli svuda oko njega.
U Institutu je bila sakupljena velika koliina hrane, ali osim toga postojali su i
mnogi drugi problemi koji su iskrsnuli usled ovakvog zajednikog naina ivota.
Ustanovljen je itav niz odbora i mi smo zaista pokazali izvanredan smisao za
organizaciju. Jedan odbor je preuzeo na sebe dunost da svakodnevno deli odreene
34

obroke svim porodicama i grupama. Nije bilo nikakvih albi na rad ovih odbora. Ja
sam bio u odboru za odbranu. Na odbor nije u poetku imao naroitog posla, jer se
prvog dana nije u blizini pojavio nijedan pljaka. Ipak smo ih mogli videti u
daljini i po dimu njihovih vatri ustanovili smo da je nekoliko njihovih logora ve
bilo na suprotnoj ivici poljane. Pijanstvo je meu njima uzelo strahovitog maha, i u
vie mahova uli smo kako izvikuju razne prostake psovke ili viu luakim
glasom neto nerazgovetno. Dok je oko njih itav svet propadao i sav okolni vazduh
bio ispunjen dimom poara, ova odvratna stvorenja iivljavala su svoje
bestijalnosti, tukli se, pili i umirali... A na kraju krajeva, kakvog je to smisla sve
zajedno imalo? Ionako su svi umirali. Umirali su i dobri i ravi, i snani i slabi, i
oni to su voleli ivot i oni koji su ga proklinjali. Svi su iezavali. Sve je nestajalo.
Poto je prolo dvadeset i etiri sata, a meu nama se nije pojavio nijedan
sluaj kuge, mi se obradovasmo i od radosti poesmo da estitamo jedan drugome,
na spasu. Zatim smo reili da iskopamo za svaki sluaj jedan bunar. Vi ste, deco,
svakako videli velike gvozdene cevi? One su u to doba raznosile vodu po svim
delovima grada. Mi smo se bojali da e poari u gradu izazvati prskanje cevi i da e
se isprazniti svi rezervoari vode. Stoga smo razbili cementirani patos u dvoritu
Hemiskog instituta i iskopali bunar. Meu nama je bilo mnogo mladia
studenata univerziteta i mi smo radili na smenu danonono na kopanju tog bunara.
Kasnije se pokazalo da su naa strahovanja bila opravdana. Tri sata pre nego to
smo naili na vodu, vodovodne cevi su presuile.
Prooe i drugih dvadeset i etiri sata. Kuga se jo uvek nije pojavljivala meu
nama. Ve smo se sasvim ponadali da smo spaeni. U Institutu je zavladalo
nesvakidanje radosno raspoloenje. Neki su ak bili toliki optimisti da su poeli da
pevue po stepenitima. Izgleda da je oveku dovoljan jedan normalan dan da
zaboravi sve uase koje je preiveo.
Mi tada jo nismo znali ono to sam ja tek kasnije shvatio: da je inkubacioni
period Crvene Kuge iznosio nekoliko dana i da je celo to zatije bilo samo
posledica sluajnosti da su svi u institutu bili inficirani neposredno pre dolaska u
ovo zatoenitvo. Ne znajui to, mi smo drugog dana uvee ve prihvatili otsustvo
kuge kao sasvim prirodnu i konanu injenicu i poeli da se bavimo sitnim
problemima boljeg smetaja i raznovrsnije ishrane.
No trei dan nas je potpuno izveo iz te prijatne zablude. Nikada neu
zaboraviti no uoi tog dana Ja sam bio na strai od osam do ponoi. S krova
zgrade posmatrao sam kako jedan za drugim nestaju u plamenu spomenici
ovekove slave i vlasti. Poari su postepeno postali toliko jaki da je celo nebo bilo
obasjano. Pri jarko crvenoj svetlosti mogli ste bez naprezanja itati i najsitnija
slova. Izgledalo je kao da je ceo svet zavijen u plamen. Po celom San Francisku
35

sukljali su u vis stubovi dima i vatre iz mnogobrojnih velikih arita, koja su liila
na itav niz aktivnih vulkana. Oklend, San Leandro, Hauard, sve je to buktalo od
prodirueg plamena, a lanac paljevina protezao se daleko na sever, ak do
Rimonda. Bio je to straan i udesan prizor. Civilizacija je propadala u vatri i dahu
smrti.
Te noi, oko deset asova, veliki barutni magacini na rtu Pinal poeli su da
lete u vazduh jedan za drugim. Potresi su bili tako jaki da su se najvee zgrade
klatile kao za vreme katastrofalnog zemljotresa, a sva preostala stakla bila su
razbijena na parie. Napustio sam brzo svoje straarsko mesto na krovu i uputio se
dugakim hodnicima instituta, od prostorije do prostorije, umirujui preplaene
ene objanjavajui im ta se napolju dogodilo.
Sat kasnije s prozora u prizemlju uo sam divljaku viku u logorima pljakaa.
uli su se jauci, piska i pucnji iz revolvera. Ispoetka nismo znali o emu se radi.
Tek kasnije smo saznali da je ovaj krvavi meusobni obraun proiziao iz pokuaja
zdravih da se oslobode bolesnih u svojim redovima.
Bilo kako bilo, tek nekoliko pljakaa, zaraenih kugom pobeglo je preko
poljane i u beanju pribliilo se kapiji instituta. Mi smo im objasnili da nikog ne
primamo i da se udalje od zgrade to pre. Na to su oni poeli da nas psuju, a zatim
su otvorili vatru iz svojih pitolja na nas. Profesor Meruoter, koji je stajao na
jednom od prozora bio je odmah pogoen metkom posred ela. Tada i mi
odgovorismo vatrom iz svog oruja i svi pljakai izuzev trojice pobegoe. Meu
onima koji su ostali tu pred vratima zgrade bila je i jedna ena. Oni su ve bili
potpuno obuzeti zarazom, i stoga, izbezumljeni, mislili su samo na pakosnu osvetu
prema onima koje ruka smrti jo nije bila dohvatila. Sa uarenim licima, pod
nebom obasjanim crvenom svetlou oni su pre liili na neke odvratne demone,
nego na ljude, pucajui iz svojih revolvera onako nasumce u pravcu nas. No taj
okraj nije dugo trajao. Jednog od njih ubio sam sledeeg trenutka, a i drugi ovek i
ena stropotae se posle nekog vremena umirui sa kletvama na usnama. Da Ii
smo ih ubili mi, ili je to uinila Skerletna Smrt to se u onom haosu crvene polutame
nije moglo razabrati.
Stanje je postalo kritino. Usled eksplozije u barutnim magacinima svi prozori
na zgradi Instituta bili su porazbijani. Na taj nain opet smo bili izloeni zaraznim
klicama i itava naa izolacija nije vie vredela nita. Zadah od leeva pred
zgradom dopirao je u nae sklonite i mi smo uputili zahtev naem sanitetskom
odboru da ukloni na svaki nain leeve ispred zgrade, iako smo bili svesni da te
ljude aljemo u sigurnu smrt. Ali u ovakvom trenutku nije bilo vremena za
sentimentalnost. To je bilo pitanje opstanka ili unitenja svih koji su bili u zgradi.
Sanitetski odbor se zaista herojski odazvao ovom pozivu. Jedan od
36

neoenjenih profesora i jedan mladi student dobrovoljno se prijavie da izvre ovaj

zadatak. Rastanak sa njima bio je teak za sve. Oni se oprostie sa svima koji su
bili kraj njih, doviknue nam: Zbogom i izaoe na poljanu ispred zgrade. Da, deco,
to su bili junaci! Oni su rtvovali sebe da bi spasli etiri stotine drugih! Ispunivi
svoj zadatak oni su na trenutak zastali i posmatrali nas zamiljeno. Zatim su nam
domahnuli rukom u znak poslednjeg pozdrava i polako, pognute glave, otili preko
poljane u pravcu zapaljenog grada.
No sve su te mere predostronosti bile uzaludne. To smo uvideli ve slededeg
jutra, kada se meu nama ponovo pojavio jedan sluaj kuge. Obolela je jedna
devojka, koja je bila dadilja u porodici profesora Stauta. Nismo imali vremena za
uviavnost i taktinost. U nadi da je ona jedina, mi smo je odmah izbacili iz zgrade
i naredili joj da se udalji kud god zna.
Ona se nije opirala. Polako se udaljavala preko poljane krei ruke i plaui
tuno i bespomono. Mi smo se tada, ja to danas deco uviam, poneli prema njoj
kao ivotinje, ali ta smo mogli drugo da uinimo? Nas je bilo toliko da se nismo
smeli obazirati na pojedince, ako bi zbog toga pretila opasnost svima ostalima.
Ali ni to nije pomoglo. U jednom laboratorijumu na spratu nastanile su se tri
porodice. To popodne kada smo obilazili zgradu naili smo kod njih na etiri lea i
pet sluajeva kuge u raznim stadijima oboljenja.
Tada je zavladao opti uas. Ljudi su sa strahom izbegavali jedni druge i lutali
tamo-amo po zgradi kao zarobljene zveri. Ostavljajui mrtve i obolele iz onih
porodica tamo gde smo ih zatekli, izdvojili smo zdrave u posebnu prostoriju.
Pokuavali smo na sve mogue naine da sprovedemo kakvu-takvu izolaciju, ne bi
li nekako zaustavili pohod smrti u naim redovima. Neko vreme smo verovali da
smo u tome uspeli, ali tada nam je zaraza zadala poslednji udarac i poljuljala sve
nade koje smo jo imali. Crvena Kuga je izbila i meu ostalima, pojavljujui se bez
ikakvog pravila tu i tamo po sasvim udaljenim prostorijama, Mi smo se istina borili
i dalje. im bi se na nekom pojavili prvi znaci zaraze, mi bismo ga odmah izdvojili
u posebnu sobu. Terali smo zaraene da tamo idu sami, kako bi izbegli svaki
mogui kontakt sa njima. Ponaali smo se prema njima kao divljaci, bez ikakvih
obzira, zahvaeni panikom. Pa ipak kuga je i dalje besnela meu nama i punila sobu
za sobom mrtvima i umiruima. Oni, koji su jo ostali zdravi, povlaili su se iz
prostorije u prostoriju, sa sprata na sprat, dok nije more smrti, sobu za sobom,
preplavilo celu zgradu.
Zgrada Hemiskog instituta se je pretvorila u pravu grobnicu. Sledee noi
zdravi su pobegli iz nje, ponevi sa sobom sve oruje i veliku rezervu
kondenzovane hrane. Ulogorili smo se na drugoj strani poljane, suprotnoj onoj na
kojoj su se nalazili pljakai. Poto smo uvideli da ovde ne smemo dugo ostati
37

raspodelili smo dunosti. Dok su jedni uvali strau oko logora, drugi su
dobrovoljno otili da ispitaju situaciju u gradu i da nau kakva bilo prevozna
sredstva, koja bi nam omoguila da izaemo nekud van gradskog podruja, to nam
je inae u ovoj situaciji bilo nemogue, jer smo morali reiti problem prenoenja
hrane i starijih, kojih je takoe bilo meu nama.
Ja sam bio u jednoj od ovih izvidnica. Doktor Hojl, prisetivi se da je svoj
automobil ostavio u kunoj garai, zamoli me da odem da ga potraim i da vidim
da li se jo moe upotrebiti. Izvianje smo vrili udvoje. Ja sam iao sa nekim
Dombijem, studentom druge godine. Bilo je veoma rizino ii u ovakvoj situaciji u
naselja koja su pretstavljala pravi razbojniki osinjak. A da bismo doli do kue
doktora Hojla, morali smo da preemo najmanje pola milje ba kroz najnastanjeniji
deo grada. U tom kraju nije bilo oblakodera. S obe strane ulice nalazio se red
jednospratnib vila sa velikim vrtovima i bazenima za plivanje. U pozadini kua
nalazila su se tenis igralita. Tenis to je bila jedna vrsta igre pri kojoj se loptica
pomou ianih lopatica prebacivala naizmenino s jedne strane mree na drugu.
Mi smo po gradovima veoma voleli tu igru i zabavljali smo se esto njom u
asovima popodnevnog odmora.
Meutim i od ovog celog kvarta malo je ta ostalo itavo. Pljakai su i ovde
bili uveliko na poslu. Mi smo nosili otkoeno automatsko oruje i morali smo im
zaista izgledati kao beznadeni oajnici, kada se nisu usudili da nas napadnu. No,
ako su nas ostavili celim putem na miru to nije bio sluaj kod same kue doktora
Hojla. Njegova kua izgledala je nedirnuta vatrom, no tek to smo se pribliili iz
nje pokuljae dim i plamen.
Zloinac koji ju je zapalio izlazio je iz nje teturajui se niz stepenice a zatim
se uputio ka izlazu kolskom putanjom. Bio je sasvim pijan i iz depova kaputa
virile su mu boce sa viskijem. Moja prva elja u tom trenutku bila je da ga ubijem i
nikad neu prestati da se kajem to to nisam odmah i uinio. Posrui i mrmljajui
neto za sebe, sa zakrvavljenim oima i jednom sveom posekotinom na obrazu, on
je u tom trenutku liio na olienje nevaljalstva i pokvarenosti. Ipak sam se
predomislio i nisam ga ubio. Kada nas je primetio on se je sakrio iza jednog drveta
u vrtu da bi nas propustio. Meutim, upravo u trenutku kada smo bili najblii
njegovom sklonitu, on iznenada izvue pitolj i prosvira Dombiju metak kroz
glavu. To je bio krajnje podlaki gest i to me je tako razgnevilo da sam ga bez
razmiljanja sledeeg trenutka ubio, pucajui u njega i kada je ve pao mrtav. U
meni je buktao neopisivi gnev. Ali sve je bilo dockan. Dombi je odmah izdahnuo.
Nije se uo nijedan uzdah ili jauk i sumnjam da je uopte mogao da bude svestan
onoga to se je odigralo.
Posle nekoliko trenutaka ja sam se prenuo, ostavio dva mrtvaca da lee u vrtu i
38

zaobiao zapaIjenu kuu da bih doao do garae. U njoj sam zatekao automobil
doktora Hojla netaknut. Rezervoari su bili puni gazolina i kola su bila spremna za
pokret. Seo sam za volan i isterao automobil na ulicu. Zatim sam dao pun gas i
najveom moguom brzinom izjurio iz opustoenog grada, vrativi se svojima na
poljanu. Posle izvesnog vremena vratili su se i ostali izviai, ali nijedan nije bio
toliko srean. Profesor Fermid naao je jednog kotlandskog konjia no ova jadna
ivotinja, budui da je bila zavezana u tali i naputena ve pre ko zna koliko daha,
bila je potpuno malaksala od gladi i ei i zahtevala je prvo temeljit oporavak da bi
bila sposobna da ponese bih kakav teret. Neki meu nama bili su za to da ga
pustimo na slobodu, no ja sam navaljivao da ga povedemo sa sobom, jer pre svega
to konje ne bi imalo nikakve koristi od te slobode, poto bi sasvim sigurno umrlo
od gladi, jer nije bilo sposobno da si samo nae hranu, a, sem toga, moglo je
posluiti i nama kao eventualna iva rezerva namirnica, ako bi kojim sluajem
ostali bez hrane.
Bilo nas je etrdeset i jedan, kada smo krenuli na put. U taj broj smo uraunali
i ene i decu. Dekan fakulteta, jedan bespomoan starac, sada nepovratno slomljen
strahovitim dogaajima poslednje nedelje, vozio se u automobilu zajedno s
nekoliko male dece i starom majkom profesora Fermida. Uothop, mladi profesor
engleskog jezika, s tekom ranom na nozi vozio je automobil. Ostali su ili peke
za automobilom, a profesor Fermid vodio je svog konjia.
Bio bi svetao letnji dan da nije dim opteg poara ispunjavao nebesa. Kroz
njega je sunce nerazgovetno prosijavalo kao tamna i beivotna kugla, crvena kao
tamna venska krv i zloslutna. No mi smo ve navikli na to krvavo obojeno sunce i
nismo se uopte uzbuivali zbog njegovog sablasnog izgleda. Sasvim je drugaije
stajala stvar sa dimom. On je prodirao duboko u nae nosnice i plua, nadraujui
ih na kaalj i nagrizao sluzokou onih kapaka tako da smo se teturali od guenja i
obnevidelosti. Nije bilo nijednog meu nama koji nije imao zakrvavljene oi.
Uputili smo se u pravcu jugoistoka, prolazei kroz nebrojena predgraa,
penjui se postepeno prema prvim breuljcima koji su se blago izdizali iznad nivoa
tla na kome je bio podignut centar grada. To je bio jedini put kojim smo se nadali
da emo uspeti da se probijemo iz prigradskih naselja do otvorenog polja.
Nae napredovanje bilo je strahovito sporo. ene i deca nisu mogli da hodaju
brzo, a i mi sami nismo ni sanjali da emo jednoga dana morati da preduzmemo
ovako naporan put. U doba pre kuge malo ko se je reavao na ovako dugotrajna
peaenja. Na izlete van grada obino smo ili naim automobilima, a ko nije imao
kola, taj se je prebacivao jednim od mnogobrojnih vozova, autobusa ili aviona
nekim od sredstava za masovan saobraaj. Ali da emo jednog dana ovako, peke
prelaziti nebrojene milje to ni u snu nismo pomiljali. A, eto, danas, unuci moji,
39

ceo svet peai i to mu izgleda sasvim prirodno.

Hod najsporijeg meu nama bio je tempo za sve, jer se nismo usuivali da se i
za trenutak razdvojimo, bojei se napada pljakaa. Istina ove grabljive ivotinje
nisu se vie pojavljivale u tako velikom broju. I njih je ve uglavnom istrebila
kuga, no ipak ih je jo prilian broj bio u ivotu, pa smo morali da se uvamo od
njih. Ma da smo jo uvek nailazili na zadimljena zgarita, ipak je bio sve vei broj
zgrada neoteenih vatrom. Izgledalo je kao da je pljakae prola bezumna elja za
paljevinom. Poneka naselja ostala su sasvim netaknuta, pa je izgledalo kao da su
stanovnici zaspali i da e se svaki as ispuniti ulice smehom i razgovorom.
Nas nekolicina poli smo da traimo po privatnim garaama automobile i
benzin. Ali se to traganje zavrilo bezuspeno. Za vreme prvog velikog bekstva iz
grada svi su iskoristili svoja vozila da umaknu to pre i to dalje. Ja sam kasnije,
prilikom svojih krstarenja, sretao vrlo esto naputene ili prevrnute automobile du
drumova. Od njihovih vlasnika ostajale su samo kosti, a negde su sedita bila
prazna, Verovatno su ljudi iskakali iz kola i traili u oajanju spasa po iprajima.
No mi smo i dalje uporno ispitivali sva naselja na koja smo nailazili, ne gubei
nadu da emo naii na neko prevozno sredstvo, koje bi povealo nae anse za
spasenje. Tom prilikom mi smo bili prinueni da se odvajamo od kolone, pa se
desilo da je jedan od nas bio ubijen. Bio je to neki Kolgejn, koga je na poljani
presreo jedan pljaka. To je ujedno bio i jedini na gubitak na putu koji nije bio
prouzrokovan kugom. Jo jednom nas je neto kasnije napao jedan usamljeni
razbojnik otvorivi nasumce vatru na kolonu u kojoj su bile ene i deca, ali smo ga
mi ubili pre nego to je uspeo nekog da pogodi.
U Frajt-velu, jednom od najlepih delova grada ponovo se meu nama pojavila
kuga. Ovoga puta rtva je bio profesor Fermid. Dajui nam znak da ne treba nita
saoptiti njegovoj majci skrenuo je s puta u pravcu vrta koji je zaklanjao svojim
zelenilom jedan divan dvorac. Izdvojio sam se iz kolone i poao za njim. On se
zaustavi pred ulaznim vratima i sede na stepenite ispod velikog balkona sa
gipsanim ornamentima. Zaustavio sam se kraj njega utei. Posle nekog vremena
on die glavu i uperi, ne na mene nego negde kroz mene svoj izgubljen pogled.
Je li ti loe Fermi? upitao sam ga apatom.
Oklevao je s odgovorom.
Prilino Smiti procedi najzad s naporom.
I nas e sve to stii, rekoh uzalud beimo. Je li tako?
Ne znam Smiti. Moda e vam i uspeti da se spasete.
Nee, Fermi. I ti to isto tako dobro zna. Ali moramo da idemo. Mi bismo
umrli i bez Skerletne Smrti kada bismo ostali na jednom mestu i ekali skrtenih
40

ruku. Od straha bismo umrli, Fermi.

On odmahne rukom.
Samo idite i dalje, Smiti. I ne mislite na mene. I ja sam zbog toga poao.
Da ne bih mislio o svemu tome. I vi... idite dalje... i ne mislite na mene. To ne bi
pomoglo. Uzelo bi vam samo deo snage koji vam je potrebna da negde usput
spokojno umrete.
Znao sam da sada treba da ga ostavim.
Zbogom Fermi, rekoh toplo.
Zbogom Smiti. I mnogo sree.
Osvrtao sam se, vraajui se na drum i mahao. On je sedeo uronivi lice u
ake. Oseao sam da vie nema smisla da se i dalje ovde zadravam. Kolona je ve
bila prilino odmakla i ja sam potrao da ih stignem.
Te noi, nekoliko milja iza Frajt-vela, jo uvek u gradu, ponestalo nam je
snage i mi reismo da se ulogorimo. U toku noi poelo je opte umiranje i mi smo
dvaput premetali na logor kako bismo se odvojili od mrtvih. Ujutru nas je bilo jo
svega tridesetoro.
Nikada neu zaboraviti starog dekana fakulteta. Za vreme jutarnjeg mara na
njegovoj eni, koja je peaila, pojavili su se fatalni simptomi. Kada se ona izmakla
ustranu da bi nas propustila, on nas je poeo preklinjati da mu dozvolimo da
napusti automobil i na ostane s njom. Oko toga je izbila itava prepirka, no na kraju
smo popustili i pomogli mu da izae iz kola. Uinili smo to zbog toga, jer vie
nismo bili sigurni da li e uopte neko uspeti da se spase i zato onda da ne
dozvolimo jednom starom oveku da umre onako kako je eleo, pored svoje ene,
koja mu je celog ivota bila nerazdvojan drug.
Te veeri mi smo konano izali izvan grada. U logorili smo se na prvoj
poljani na koju smo naili, neposredno iza Hejvordsa, koji je pretstavljao poslednji
periferiski gradski kvart.
Druga no naeg peaenja prepolovila je redove begunaca. Ljudi su prosto
umirali jedan za drugim. Ujutru nas je bilo jo samo jedanaestoro ivih. U toku
noi, profesor Uothop, koji je neprekidno sedeo za upravljaem, napustio nas je s
automobilom. On je poveo sa sobom majku i sestru i odneo nam vei deo
kondenzovane hrane sa kojim smo jo raspolagali. Popodne, odmarajui se na
jednoj poljani ja sam poslednji put video avion. Ovde na otvorenom polju dim nije
zaklanjao vidik i jasno sam mogao pratiti njegov let po nebu. Odjednom sam
primetio kako je poeo besomuno da leti nanie. Na oko dva hiljade metara visine
ponovo je promenio pravac. ta se dalje zapravo desilo ne znam ni sam, samo smo
svi videli kako se nagnuo prednjim delom ka zemlji. Zatim mora da su mu
41

eksplodirali rezervoari, jer je iz njega naglo pokuljao dim, a zatim se strmoglavio u

spirali ka tlu. Od tog dana vie nisam video nijedan avion. esto sam u toku iduih
godina lutao pogledom po nebu oekujui da e se iznenada pojavi neka letilica,
koja e doneti poruku iz nekog drugo kraja sveta, gde mo Skerletne Smrti nije bila
tolika i gde je ostao sauvan trag civilizacije. Ali je nebo bilo prazno. Jedino to se
po njemu videlo bile su ptice, koje bi se rasprile sa grana kada bih se ja
pribliavao drveu na kome su se nalazile. Nije bilo zaista nikakve nade da ono to
se dogodilo s nama u Kaliforniji nije zahvatilo celu Zemlju.
A pohod smrti u naim redovima se neumoljivo nastavljao. Sledeeg dana,
kada smo stigli u Najl, bilo nas je jo samo troje u ivotu. Neto dalje, iza Najla,
naili smo na Uothopa, Automobil je bio skrhan, a na ebadima prostrtim po zemlji
leala su tri trupla: njegov, njegove majke i sestre. Odjednom smo sva trojica
osetili da je izbor smrti postao strahovito mali. Dok nas je bilo etrdeset, pa i
dvadeset, jo uvek smo oseali smrt kao neto to je prisutno, ali izvan nas. Sada
smo prvi put bili svesni da su mogunosti da sledeeg jutra budemo mrtvi jednake
za svu trojicu i da su one iznosile i svih devedeset posto. Ceo dan smo gledali
podozrivo jedan u drugog. Bio je to straan oseaj. Iako smo svi troje bili dobri
prijatelji, strah od smrti nas je doterao dotle da smo potajno prieljkivali da se ona
druga dvojica srue, da oni budu mrtvi i da se tako bar odgodi za jedan dah konana
odluka. Dok nas je bilo vie bar smo, iako u razmacima i nevezano, vodili kakav
takav razgovor. Sad smo meutim koraali smrknuti, utei neprekidno, obuzet
svaki svojom eljom da preivimo bar jo jedan dan.
Pri kraju dana nebo se naoblailo i ja sam se stresao na neprijatnu pomisao da
e nas uhvatiti kia, a da i ako uspemo da doemo do sledeeg naselja, neemo
smeti da uemo ni u jednu kuu, zbog straha od zaraze. Kia meutim nije pala,
samo se podigla jaka oluja nosei pesak i prainu kroz uareni vazduh, oteavajui i
inae teko stanje u kome smo se nalazili. Iako smo ve bili daleko izvan
prigradske oblasti, vetar je donosio miris dima i potseao nas na uasne slike koje
smo viali poslednjib dana, a koje smo usled umora na trenutke zaboravljali.
Iscrpljen do krajnjih granica ovim neprestanim hodom, ja sam te noi zaspao
dubokim snom...
... Ujutru sam ustanovio da sam ostao sam. Kansfild i Pejson moji poslednji
saputnici umrli su u toku noi od kuge. Od oko etiri stotine ljudi, koliko se je bilo
sklonilo u zgradu Hemiskog instituta i od etrdesetjednog, koliko nas je polo na
ovaj neizvesni put, ostao sam samo ja ja i mali etlandski konji, koji je od svih
imao najmanje ansi da preivi s obzirom na svoju iscrpljenost. Kako se to
dogodilo da ba ja ostanem, od svih ljudi koji su se moda i grevitije od mene
borili za, svoj ivot, to e za mene ostati zauvek tajna. Objanjenja za to nema.
42

Igrom prirode, udima bolesti, ili prosto usled neke sluajnosti ja sam postao jedan
od onih nekoliko srenika na celom kontinentu, koji su se izmeu milijardi drugih
jedini spasli.

43

5
U prvi mah jo nisam bio svestan teine svog novog poloaja. Bio je to prvi
dan moje potpune samoe. Jos uvek nisam bio siguran ni u to da me kuga ipak nee
pokositi jednog od sledeih dana. Skrenuo sam u jednu oblinju umu u kojoj je
bila hladovina koja mi je neobino prijala posle dugotrajnog napornog hodanja po
suncu. Tu nije bilo ni leeva ni vatre ni ieg drugog to bi me potsealo na svet oko
sebe. U toj umi sam ostao puna dva dana. Za to vreme ja sam se odmorio i
oporavio, mada sam bio jako potiten i verovao da e svakog trenutka Skerletna
Smrt posetiti i mene.
I na konjiu su se videle posledice ovog mirovanja. Poto je dva dana mirno
pasao travu i do mile volje se izodmarao, on je opet postao sve i nije bio ni nalik
na ono kljuse koje smo jedva vukli uporedo sa kolonom i koje je izazivalo samo
opte saaljenje zbog svog bednog izgleda.
Poto sam i nakon toga ostao iv, u meni se pojavila nova nada da je moja
sudbina konano odluena i da sam odreen da i dalje ivim. Stekavi tu dragocenu
izvesnost uvideo sam da nema smisla da t dalje sedim u toj umi. Pojavila se elja
da na svaki nain organizujem svoj ivot pod ovim uslovima, i da krenem u potragu
za eventualnim drugim ljudima, koji su moda takoe izmakli udarcu Crvene Kuge.
I tako sam treeg dana boravka u umi pokupio ono malo stvari to mi je
ostalo, natovario na konjia kondezovanu hranu to sam jo imao i krenuo preko
opustele zemlje. Danima sam tako lutao a da nisam sreo nijednog oveka, enu ili
dete. Svugde po naseljima bili su sami mrtvaci. Jedino to je donekle ublaavalo
moj poloaj bilo je izobilje hrane, tako da se nisam morao s te strane brinuti za svoj
ivot. Ostalo mi je da si obezbeujem u sluaju nepogode krov nad glavom i da se
uvam eventualnih napada divljih zveri. Ali ni one nisu pretstavljale tada veliki
problem, jer ih je bilo vrlo malo, a ne kao sada, kada prosto vrve po umama, pa se
ak sputaju i u naselja.
Zemlja tada nije bila tako zaputena kao danas. Svaki komadi plodnog tla bio
je obraen i zasejan biljem koje je ljudima sluilo za hranu ili, kao lan, za odeu. U
navodnjenim batama snabdevao sam se povrem, a po plantaama svakovrsnim
voem. Po seoskim dvoritima jo je bilo ivine, a peeno pile je zaista bilo prava
poslastica za lutalicu, kakav sam tada ja bio. Po gradiima nailazio sam u
magacinima na itava stovarita konzervirane hrane.
Dugo sam tako lutao od naselja do naselja. Ono to me je najvie zaudilo bile
su nagle i neobine promene kojima su se podvrgavale domae ivotinje. Kokoke i
patke su prve poele da se meusobno unitavaju, a svinje i make podivljale su pre
svih ostalih ivotinja. Psima nije trebalo mnogo vremena da se prilagode novim
44

uslovima ivota. Oni su pretstavljali pravu napast i njih sam se morao najvie
kloniti. Nou su se skupljali po naseljima, prodirali leine, lajali i urlikali, a danju
bi se razbeali po okolini. Tokom vremena zapazio sam znatnu promenu u
njihovom ponaanju. Ispoetka oni su se odvajali jedan od drugog, bili veoma
podozrivi i uvek spremni da se meusobno zavade. No posle izvesnog vremena oni
poee da se udruuju i da idu u oporima. Vi znate da je pas uvek bio drutvena
ivotinja i to pre nego to ga je ovek pripitomio. Poslednjih dana civilizacije, pred
samu Kugu, bilo je veoma mnogo razliitih pasmina pasa: bez dlake i sa vrlo
toplim i gustim krznom; bilo je pasa tako malih da su oni jedva mogli da budu
ozbiljniji zalogaj za vee pse, a isto tako je bilo i veoma velikih, kao planinski
lavovi. E, pa svi mali psi, koji su bili nemoni da se zatite, bili su uniteni od
svojih veih srodnika. Ali ni vrlo veliki psi nisu mogli da se odre u ovoj surovoj
borbi za opstanak, jer se nisu mogli prilagoditi divljem ivotu u umama, gde je
bilo premalo hrane za njih, pa su brzo izumirali. Tako su iezle mnoge vrste pasa i
ostali su samo vujaci srednje veliine, koji se kreu u oporima i ije potomke vi
danas znate.
A zato make ne idu u oporima? zapita Hu-hu.
Maka nikada nije bila drutvena ivotinja, dete moje, ona ivi samo za
sebe, kao to je rekao jedan veliki pisac iz devetnaestog stolea. Ona je uvek i
ivela zasebno, ak i pre nego to je bila pripitomljena od oveka. Tako je i sada,
kada je opet podivljala, nastavila da ivi.
Hu-hu zavrte sumnjiavo glavom, a starac nastavi sa priom, ne obazirui se
na njegovu nedoumicu:
Podivljali su i konji. Sve plemenite rase, koje smo imali i strpljivo odgajali
decenijama izrodile su se ponovo u svoje pretke divlje konje. Tako isto
podivljale su i sve ostale ivotinje: krave, ovce, golubovi ... a da je kokoaka ostalo
u ivotu veoma malo, to i sami znate. No i te dananje divlje kokoi se veoma
mnogo razlikuju od onih koje su ivele u moje doba...
... Moram sada da nastavim sa svojom priom. Ja sam neprekidno lutao po
opustoenoj zemlji. I kako je proticalo vreme sve sam vie udeo za ljudskom
blizinom. No ni na koga nisam naiao i oseao sam se sve usamljenijim. Imao sam
jo prilino uteene municije i oseao sam se bezbednim. Ali deco znate li vi ta
to znai, ne uti mesecima ljudski glas i biti vie nego siguran da dugo i dugo, ak
moda nikad vie nee moi ni sa kim da razgovara do sa samim sobom. Ko zna
koliko sam milja tako prepeaio. Preao sam celu Livermorsku dolinu, a zatim i
planine koje se pruaju izmeu nje i velike ravnice San Doakin. Vi nikada niste
videli ovu dolinu. Ona je ogromna po prostranstvu i po njenim prerijama sada ive
divlji konji. Ja sam je posetio posle trideset godina ponovo i otuda to znam. Vi
45

mislite da u ovoj pribrenoj dolini ima itavo mnotvo divljih konja, ali to nije
nita u poreenju s onim to sam zatekao tamo. U toj dolini lutaju ogromni opori
ovih ivotinja. Ima ih na hiljade i hiljade.
udno je kako su se krave, kada su podivljale, vratile ka niim planinama.
Verovatno im je tamo bilo lake da se zatite.
U udaljenijim selima izgleda da razbojnika skoro nije ni bilo, jer sam zatekao
mnoga naselja nedirnuta vatrom. No sve je to bilo ispunjeno kunim mrtvacima i ja
sam prolazio brzo kroz njih i ne zalazei u kue. Blizu Lantropa naiao sam na
svoju veliku radost na dva ovarska psa, koji jo nisu bili podivljali i oni se
pokazae vrlo voljni da se vrate oveku. Ova dva psa pratila su me mnogo godina i
njihovi potomci su ovi psi koje vi deco imate. No za ezdeset godina i oni su se
dosta izrodili i sada vie lie na pripitomljene vukove nego na pse.
Her-Lip ustade, pogleda da li su koze u sigurnosti, zatim baci pogled na
poloaj popodnevnog sunca na nebu, pokazujui otvoreno nestrpljenje zbog
otegnutosti stareve prie. No, podstaknut Edvinom, starac produi:
Nije jo mnogo ostalo da vam ispriam. Sa moja dva psa i konjiem, jaui
na konju, koga sam usput uhvatio i ukrotio, ja sam preao ravnicu San Doakin i
doao u jednu divnu dolinu Siere zvanu Hozmajt. Tamo je bio jedan veliki hotel.
Obradovao sam se im sam ga spazio, jer je oko njega bilo pae u izobilju, a to
mesto je i ranije bilo poznato zbog divljai u svojoj okolini.
Priao sam hotelu s nekom udnom slutnjom da e mi se ovde neto izuzetno
desiti. I nisam se prevario. Tek to sam otkrinuo glavna vrata, kad mi kraj same
glave prosvira hitac i zarije se u drvenu kolonadu portala. Iznenaen ovako
neoekivanom dobrodolicom trei sam se povukao u oblinji umarak u kome
sam zatekao moje konje i pse uznemirene pucnjem. Smirio sam nekako uplaene
ivotinje, a zatim stao da iekujem ta e se dalje dogoditi.
Meutim proao je sat, pa drugi, ali se iz zgrade nije uo nikakav um. Poeo
sam da razmiljam. Vrlo sam lako zakljuio da se nijedno normalno ljudsko
stvorenje ne bi ovako ponaalo da je posle duge usamljenosti prvi put videlo ivog
oveka. Dakle, ili ih je bilo vie ili je unutra bio neki manijak. Prva pretpostavka
otpala je iz jednostavnog razloga, to me je bilo ko, ko je osmatrao okolinu morao
opaziti da sam usamljen, pa bi me ili pustili unutra i zatim ubili, ukoliko su eleli
da me se otarase, ili bi zbog svoje brojne nadmonosti ve preduzeli neto da me
napadnu i unite.
Meutim nije se desilo ni prvo ni drugo. Zato sam zakljuio da je unutra neko
usamljeno stvorenje, koje je od samoe ve poludelo i nije u stanju da kontrolie
svoje postupke. No bez obzira na sve moje pretpostavke nije mi ostalo drugo nego
da ekam.
46

Ve se sputao suton. Nahranio sam ivotinje, konje privezao uz drvo, a zatim

sam se zajedno sa psima povukao neto ustranu, odakle sam imao daleko bolji
pregled prostora oko zgrade.
No je bila vedra, bio je pun mesec i ja sam imao idealan poloaj za
osmatranje, Najvei problem je bio, kako posle napornog dana izdrati celu no bez
sna. Ali ja sam bio svestan da ne smem zaspati ako elim da sauvam svoju kou.
Osim toga moj protivnik, ma ko to bio, nije bio ni malo u boljem poloaju od mene.
I on je morao da ostane budan, da neprekidno motri na okolinu svog skrovita i to
je pretstavljalo izvesnu moju prednost, on nije pojma imao gde se ja u krugu bunja
oko zgrade nalazim, dok sam ja morao da pazim samo na prednji izlaz i zadnju
stranu kue, gde se nalazila vrata od kuhinje i verovatno stepenite za poslugu.
Moj protivnik mi se pokazao psiholoki potpuno ravnopravnim. On je sa
jednakom snagom izdravao ovaj dvoboj nerava u potpunoj nonoj tiini. I ja sam
znao da moram prekinuti prvi ovo utanje. Jer ja nisam imao nikakvo sklonite u
kome bi se mogao makar malo odmoriti, siguran da se niko ne moe neujno uvui
u njega. Bio sam svestan toga da vie rizikujem ako pustim da se ovo stanje
napregnute pripravnosti produi u beskraj, nego ako pokuam da ipak na neki nain
uem u zgradu. Ostalo mi je da biram izmeu noi i jutra. Poto sam zakljuio da
vreme radi protiv mene, odluio sam da to uinim jo noas. Toj odluci doprinela je
i moja pomirenost sa sudbinom i saznanje da ovakav pustinjaki ivot ionako neu
moi vie dugo da izdrim. Istina, mogao sam se u toku noi i neprimetno udaljiti
odavde, ali bi time moda izgubio jedinu ansu da opet sretnem, neko ljudsko
stvorenje.
Zaklanjajui se iza stabala privukao sam se zadnjoj strani kue. Ovde je uma
bila na domak zgrade i mogao sam taj razmak prei u nekoliko skokova. Priljubio
sam se uz drvo koje mi je izgledalo najblie vratima i razmiljao kako da izvedem
svoj plan kad zauh iza lea pitanje:
Dakle?
Od glasa koji je izgovorio ovu re prosto sam se sledio. Prolo je par trenutaka
dok sam se ogromnim naporom volje izvukao iz ove psihike paralizovanosti i
uspeo da odgovorim na istom nivou:
Traio sam oveka. Meutim...
ta ste hteli rei s tim meutim? upita me isti glas pretei.
Skupio sam svu snagu i odgovorio:
Hteo sam rei da sam naiao na gangsterska gostoprimstvo. Znate li ta su
to gangsteri?
: Znam. To su bili ljudi koji su nekad ili na elektrinu stolicu. Zatim je
47

ukinuta elektrina stolica A gangsteri su ostali. Njihovi potomci poubijali su celu

moju porodicu. Ali to nije sada vano. ta ste traili ovde, pitam vas ponovo!
Neko bie koje hoda uspravno i po mogustvu ne gaa vas iz revolvera u
znak dobrodolice.
Duhoviti ste. Na kojem su vas koledu tome uili?
A na kojem su vas uili da baratate tom opasnom igrakom?
Morao sam da koristim preimustvo koje sam stekao svojom hladnokrvnou i
ne ekajui odgovor, brzo sam upitao:
Je li u vaem gradu bio obiaj da se ljudima dozvoli da razgovaraju s vama
okrenuti licem u lice?
Ne budite nestrpljivi! zauh ironian odgovor. Prvo elim da bacite u
pravcu poljane ovaj niklovani primerak kalibra sedam-ezdeset pet.
Uiniu to drage volje, poto mi u ovoj situaciji ionako ne koristi
odgovorio sam i bacio svoj automatski pitolj.
A sada prvo da pokupim neke podatke, da vidim da li se sa vama uopte
isplati razgovarati. Mesto biveg stanovanja? Mislim pre Skerletne Smrti!
San Francisko.
Zanimanje?
Profesor univerziteta.
Zauh zviduk uenja.
Predavali ste? nastavi da me ispituje vlasnik ledenog glasa, posle krae
pauze.
Englesku knjievnost.
Koji je najvei nereen problem engleske knjievnosti?
Sporno pitanje autora takozvanih ekspirovih dela.
Vrlo dobro. Poloili ste. A sada iziite na plato, dignite ruke iznad glave i
okrenite se licem k meni.
I pored izvesne promene u boji glasa, oseao sam jo uvek veliko
nespokojstvo. Ali drugog izlaza nije bilo i ja sam posluao nareenje.
Nije bilo malo moje iznenaenje, kada sam pri oskudnoj svetlosti meseca
ugledao mladu i za ove prilike sasvim dobro odevenu enu kako izlazi iz ume.
Iznenaeni ste profesore upita me ona, jo uvek preko otvora plaviastog
elika.
Ponovite to jo jednom? zamolio sam je iskreno. Ve davno nisam
uo uopte ljudski glas, a kamoli da me neko naziva profesorom.
48

 Vrlo rado! nasmeja se ona i lice joj dobi meki izraz, Zadovoljiu
vau tatinu, iako me iznenauje da majka priroda jo nije izbrisala kod vas tu
izlinu crtu civilizovanog oveka!
Zato se je potrudila da izbrie celu civilizaciju odgovorio sam jetko.
Ne budite kivni na biologiju, profesore. ovek ispada smean kada se ljuti
na dogaaje koji teku bez ikakve zakonitosti, a on im pripisuje neku nameru.
Imate li vi nameru da me dugo ovako drite na brisanom prostoru sa
pitoljem uperenim u mene? upitah nervozno.
Pa ... ba o tome razmiljam. Poslednje posetioce, koji su bili ovde davno
pre vas, neposredno posle izbijanja kuge, morala sam da preselim na onaj svet po
zakonu samoodranja, a zatim da ih pristojno sahranim po zakonu ovenosti.
Istina, oni nisu bili profesori univerziteta, nego pljakai u raznim fazama delirium
tremensa. Ali vremena se menjaju, to i vi znate. Ui se to na latinskom jeziku i
pubertetlija se time odmah zakiti ponavljajui to u beskonanom nizu svim
roacima koji veruju u njegovu izuzetnu pamet, zaboravljajui na prenos naslednih
osobina. A poto se vremena menjaju, onda ovek nije siguran da i bivi profesori
usled dugog ivljenja u divljini nisu usvojili neke navike, koje im ranije nisu bile
svojstvene,
Ja bih ipak voleo da prestanete s tim mudrovanjem odgovorim besno.
Ili pokuajte da mi poverujete i da se ponaate prema meni prijateljski, ili ...
pucajte.
Moram priznati da napredujete. Govorljivost vas, kao to vidim jo nije
napustila. Ali nismo ni u Stenfordu, niti na Bulevaru Sumraka, niti je ovo pozorina
pretstava. Ovde je u pitanju goli ivot i to ne reava reima. Ja sam usled duge
usamljenost stekla vrlo razvijen instikt i shvatila sam da se i pored sve svoje
kulture jedino na njega mogu oslonit ako elim da sauvam glavu.
I ta vam kae taj va anstikt u mom sluaju?
Jo nita.
Odgovor me je porazio. Oseao sam se odjednom vrlo umornim, koncentracija
volje me je polako naputala i u trenutku sam zaeleo da legnem tu na zemlju pa ta
bude. Uzdrao sam se nekako, ali sam oseao da vie neu moi dugo da nastavim
ovu borbt za ivot. Onda sam je zapitao, tek da neto pitam:
Imate li ovde neto od civilizacije izuzev ovog luksuznog krova nad
glavom?
Imam. Burbon konjak, konzervisanu unku i umske jagode. ta biste eleli
od svega toga? Ili biste moda sve?
Ja bih eleo samo da spavam. I da po mogustvu u jutru ne osvanem na
49

onom svetu.
Nasmejala se i prila mi blie.
Ba ste vi simpatini! Poite za mnom. Popeli smo se zadnjim stepenitem.
Hotel je bio dvospratan. Zaustavili smo se na kraju jednog hodnika na drugom
spratu. Soba u koju smo uli bila je] neosvetljena, ali su se nazirale konture bogatog
nametaja.
Zato ste me doveli ak ovamo? upitah.
Zato to je to jedina soba od koje imam klju, a osim toga rizino vam je da
skaete sa te visine kroz prozor.
to je mrano. ote mi se.
Moraete se navii na ovaj nedostatak u konforu. Uostalom, nadam se da
vam u umi ne bi bilo svetlije. Laku no ree, izae i okrene klju u bravi.
A ta e biti sa mojim konjima i psima? upitah preplaeno kroz
zatvorena vrata.
Ja u se ve pobrinuti za njih. Spavajte mirno.
Meutim od mirnog sna nije bilo nita. Najpre sam se prevrtao na leaju,
razmiljajui kako da pobegnem odavde. Zatim sam uvideo da za to nemam
nikakvih mogunosti, pa sam poeo da kujem plan, kako bih se najlake doepao
ponovo svog oruja. Jer ova ena mi nije ulivala nimalo poverenja. Ali sam s
vremenom shvatio da ni za to ne postoje nikakve mogunosti. Onda sam
jednostavno naterao sebe da zaboravim na to da postoji sutranji dan i da se sav
posvetim uitku to posle toliko vremena ponovo spavam u postelji. U tome sam
zaas uspeo. A zatim se to sve pretvorilo u meavinu bunila i sna.
Idueg jutra probudio sam se rano po navici koju sam stekao u toku svog
skitakog ivota. Oslunuo sam, ali nisam uo nikakav um u kui. Zakljuio sam
da moja sinona sagovornica jo spava i ponovo zatvorio oi.
Ali san mi nije dolazio. Obukao sam se, seo ivicu kreveta i pogledao oko sebe.
Bio je to moderan nametaj, jednostavan i ukusan, kakav je bio u veini amerikih
kua. Potraio sam neto za itanje, ali sve to sam naao bilo je nekoliko
prospekata koji su hvalili ovaj hotel na sva zvona i iz kojih sam doznao da reica,
koja protie u neposrednoj blizini pretstavlja pravi rudnik pastrmki. To me je
obradovalo, jer je obeavalo da e uneti neku izmenu u moju prilino jednolinu
ishranu. Zabavljao sam se s tim prospektima, dok nisam uo sinoni glas kako mi
sa predvorja dovikuje:
Dobro jutro!
Odgovorio sam, meni se inilo, ljubazno i zapita koliko ima sati.
Priekajte malo, odgovori ena. Moj runi sat se nedavno pokvario,
50

pa je jedini ispravan onaj u automobilu.

Uskoro se vratila iz garae.
Gospodine profesore! uzvikne.
Promolio sam gravu kroz prozor.
Izgleda da je devet. Ali ne garantujem. Prvi put kada sam ga navila,
orijentisala sam se prema suncu. Ali vama je svejedno, zar ne? Vano je da ipak
postoji neka mera, a da li e nova pono biti sat ranije ili kasnije od stare, to nije
vano. Zar nije tako?
Jeste, odgovorio sam. Jutros izgledate manje borbeni. Da li to znai
da ste stekli vie poverenja u mene?
Ne. odgovori ona. To to ste se jednu no pristojno ponaali, jo ne
dokazuje nita.
I dokle e onda trajati ovaj moj karantin, upitao sam zabrinut za svoju
sudbinu.
Pojma nemam, odgovori ona iskreno, Ja se u poslednje vreme vrlo
teko odluujem da poverujem u bilo ta i bilo koga. Ali poto ste sada bez
oruja mogu vas pustiti malo iz kaveza. Ako ste raspoloeni mogli bismo zajedno
dorukovati.
Vrlo ste ljubazni odgovorio sam. Postoje li neke mogunosti da ipak
dobijem svoje oruje? Jer ako ve pristajete da dorukujete sa mnom, onda ne
verujem da ste prevideli prostu injenicu, da za vreme doruka morate odloiti
oruje i znatno manje panje skoncentrisati na moje pokrete, inae sumnjam da bi
uspeli uopte da se najedete.
Izgleda da je ova moja logina primedba imala dejstva. Sila je u prizemlje i
ubrzo se vratila nosei moj revolver.
Evo uzmite tu svoju pucaljku, kada vam je ve toliko stalo do nje ree
prezrivo. Metke sam vam uzela sem jednog. Volim da skupljam uspomene, znate.
Pa dobro odgovorim zbunjeno. Nije mi samo jasno zato ste ostavili i
taj jedan.
Da biste imali s im da se dokopate ostalih! No, ta ekate?
Stavio sam revolver na stoi kraj kreveta i iziao iz sobe.
Kuda ete? povie iznenaeno.
Nemam razloga da ih uzmem. Ionako u se ranije ili kasnije morati da
preorijentiem na upotrebu primitivnijeg oruja.
Zautala je na trenutak.
Saekajte me ree zatim.
51

Sili smo utei u salu za ruavanje.

Pokuavam da sauvam iluziju hotelske atmosfere rekla je otvarajui
jednu konzervu. Jedino nedostaje uvee svetio i ... orkestar.
I kako ste se vi ... mislim, spasli?
Kada se proirila vest o katastrofi, svi i gosti i posluga razbeali su se
kud koji. Ostala sam sama i... eto. Verovatno Kuga nije itala prospekt o
ugodnostima koje vas ovde oekuju za deset dolara dnevno.
I niste patili od usamljenosti? Nije vas gonila elja za neijom blizinom da
napustite ovo skrovite i potraite trag ivota?
Ne. Znate, ja i ranije nisam bila naroito drutveno bie. Sve te koktelpartije, brid, letovanja u Floridi i Akapulku sve mi je to bilo dosadno i
zamaralo me je.
Znai, vi se ovde sasvim prijatno oseate?
Pa, da vidite, i ne oseam se loe. Okolina je lepa, nema opasnosti od estih
poseta, ak bih ovu vau mogla da uzmem kao izuzetnu i verovatno neponovljivu, u
garai imam kola i prilinu zalihu benzina, to je vrlo primamljivo, poto su putevi
jo uvek u podnoljivom stanju i ne vidim naroitog razloga da proklinjem svoju
sudbinu.
Pre podne smo obilazili bliu okolinu. Bio je to zaista izvanredan kraj. Sve
planinski vazduh ublaavao je sunanu jaru, sve do vidika prostirale su se ume i
samo je bela traka puta krivudala i gubila se u pravcu zapada. Razgovarali smo o
prolosti, pronali zajednike poznanike i oboje alili za San Franciskom. Ona je
poslednjih godina ivela u Los Anelesu, ali ni za trenutak nije prestala da veruje
da je San Francisko ipak bio najlepi i najveseliji grad Amerike. U toku razgovora
imao sam prilike da se uverim da je bila veoma obrazovana, to je dopunjavalo
njenu izvanrednu prirodnu inteligenciju i otru mo zapaanja.
Susret sa njom, iako je poeo vrlo neprijatno, vratio me je ponovo u raniju
koloteinu ivota. Odjednom sam primetio da sve manje posmatram stvari kroz
prizmu bioloke koristi, a sve vie prema normama koje su nekada vaile u
ljudskim odnosima kao nepisani zakoni.
Ruak je bio isto tako udno sastavljen, kao i doruak. Nedostatak hleba nisam
naroito oseao, jer sam se ve odvikao od njega za vreme svog Iutanja kroz
opustele krajeve. Eh, deco, ta bih sada dao za jednu au dobrog starog vina! Tu u
hotelu sam ga pio poslednji put u ivotu. Danas vie niko ne zna kako se ono pravi.
A i vinova loza je davno podivljala i od onog plemenitog groa vie nema ni traga
ni glasa!
Popodne smo se izvezli automobilom. Preli smo nekih stotinak milja na
52

zapad, prolazili kroz zamrla naselja i nigde u toj celoj pustoi nismo naili ni na
koga. Jedino su poneke usamljene ivotinje lutale unaokolo, panino beei kada bi
zaule zvuk motora U toku vonje gledao sam u njeno lice. Tako lice nema danas
nijedna ena! Sve su ogrubele usled napornog rada, raanja dece i borbe za ivot.
Primetila je da je posmatram i zaustavila kola.
Da se to u vama ne budi mukarac? zapita me ironino.
Izgleda odgovorio sam istom merom.
I kako vam izgledam?
Izvanredno! uzviknuo sam iskreno.
Izgledala je zadovoljna. Zato sam odmah poeo da je obasipam uverljivim
argumentima.
Sluajte: ja ne vidim boljeg reenja za nas oboje, nego da se stalno
nastanimo u toj poslednjoj tvravi i da pokuamo da stvorimo zajedniki neku
pametniju rasu, koja e dobro razmisliti pre nego to pone onako nekontrolisano
da se sabija u gradove i tako prui mogunost nekoj novoj Skerletnoj Smrti da je
desetkuje.
Sluala me je paljivo,
Da bismo mogli da pruimo deci svestrano obrazovanje, upotrebiemo ova
kola i dovui ovamo sa Stenfordskog univerziteta sve one knjige i sprave koje
pretstavljaju osnov ljudskog znanja i njegove praktine primene. Benzina ima
dovoljno za nekoliko ovakvih ekskurzija, a moda emo usput moi i da obnovimo
njegove zalihe.
Sve to zvui vrlo prihvatljivo odgovori ona samo ne znam otkud vam
ta elja da se igrate stvoritelja?
Uzrok toga ste vi odgovorim naglo. Ne, ne! Nemojte me shvatiti
pogreno! Ja jo uvek pamtim pravila drutvene igre koja se zovu osvajanje ena,
ali mi smo potpuno sami na svetu, izbora nema, i boljeg od mene ne moete dobiti.
Zato bismo onda gubili vreme?
Ona me na to pogleda ispitivaki i primetih da odjednom nestade iz njenih
oiju onaj odbojan podrugljiv otsjaj. Celo joj se lice preobrazilo i ja sam bin toliko
zaokupljen posmatranjem ove promene, da nisam ni primetio kad se je okrenula k
meni potpuno licem u lice i progovorila:
I kada bih mogla, mislim da ne bih birala.
Pa vi ste stvarno svi bili ludi! uzvikne Her Lip. Lepo sam ja to na
poetku rekao. Govorite sve neke nerazumljive i dosadne stvari i na kraju ispadne
da ste to sve inili zato da biste stvorili decu!
Starac se prvi put otkako je poeo priu ozbiljno naljuti. Dotle bi samo
53

uvreeno utao, ali sada se okomio na unuka;

Ako neto ne razume, ne sme to nazivati dosadnim! Danas je sve to
mnogo prostije, to ima pravo, ali ne znai zato da je i lepe. I ja bih daleko vie
voleo i danas da sam mlad, da noima govorim eni koja mi se dopada i s kojom
elim da se oenim te, kako ih ti naziva nerazumljive i dosadne stvari, no to
danas svi ekaju godinama da neko ensko dete odraste da bi stvorili porodicu i sve
se to ini kao dunost a ne ljubav...
ta je to ljubav, Dedo? upita Edvin.
Vi ste jo mali, deco, ali ja u ipak pokuati da vam to objasnim, jer ionako
vie znate i mnogo ravnodunije primate sve to, nego to su primali vai vrnjaci
pre Skerletne Smrti. Ljubav je oseaj, prijatan oseaj koji se javlja kad opazite neku
enu koja vam se dopada. Vi onda zaelite, da ona bude vaa ena, i ako vam to
poe za rukom, onda se to zove srea.
Deaci su, izgleda, bili zadovoljni ovakvim objanjenjem, iako je Her-Lip
gunao da je sve to glupo i da bi ljudi i ene raali decu i bez te ljubavi i sree,
kao to i danas ine.
I ta je bilo dalje, Dedo? upita Edvin.
Dalje? Onda smo se vratili u hotel. Proveli smo jednu divnu no, a ujutru je
ona izjavila da moramo napraviti istinsku svadbu, kao to su pravili ljudi u vreme
pre kuge. Ja sam pristao i celo pre podne pomagao joj da udesi sto u salonu. Otili
smo do ume i nabrali dosta cvea, pa smo to cvee stavili u velike vaze i
rasporedili po stolu.
Poto nemamo zvanica, dragi, rekla mi je, mi emo morati da izigravamo i
njih. Hoe li ti to biti jako teko?
Ne odgovorio sam. A koga bi pozvala, da je to ikako mogue?
Ona je poela da nabraja svoje najblie prijatelje i da ih zapisuje, kako im ne
bi zaboravljala imena. Posle toga sam ja izabrao svoje goste. Meu njima su bili
moj brat, sestre i Fermi. Igrajui se tako ona odjednom primeti:
Poto su sve zvanice mrtve, ne lii li ti ovo dragi vie na opelo, nego na
svadbu?
U pravu si rekao sam tmurno. Prekinimo to.
Onda hajde da pijemo. To bar moemo posle toliko vremena ljudski se
napiti.
Uvee, potpuno pijani izali smo, teturajui se, iz kue. Seli smo na travu pred
glavnim ulazom.
Ima li ti neku ideju? upitao sam da bih prekinuo neugodno utanje.
54

 Nemam. Jedino bismo mogli da napravimo malu nonu automobilsku

vonju. Mesto branog putovanja, dragi.
A ta emo s alkoholom u sebi?
Voziemo polako.
Seli smo u kola. Jo i danas ih se seam. Bio je to irok i udoban automobil
krem boje, koji je mogao da razvije brzinu i do dvesta milja na as. Upalio sam
motor. Kola su polako krenula stazom posutom ljunkom i izbila uskoro na glavni
put. Naslonila se na moje rame i gledala nekud u daljinu. Ispoetka je bila mirna.
Zatim je poela da peva sve glasnije, onda je odnekud ispod sedita izvukla bocu
burbona i stavila mi je pod nos.
Pij! naredila je pijanim glasom.
Ali kako u onda voziti? branio sam se. Ve mi se i sada pomalo
magli pred oima
Onda zaustavi kola da promenimo mesta. Ja u voziti. Uvek sam verovala
pa sam se i sada uverila da su ene izdrljivi]e od mukaraca!
I mene je savladao alkohol, pa nisam imao snage da joj se suprotstavim.
Posluao sam je i ona je pritisnula kuplung. Kola su skoro otskoila i poletela
napred svom snagom.
Smrskaemo se negde! povikao sam. Vozi sporije!
Neka se smrskamo! prkosila mi je, pritiskajui pedalu i dalje iz sve
snage.
Motor je zujao kao besomuan. Gume na tokovima su zvidale. Okolina
druma se stopila u bezoblinu tamnu masu. Posle izvesnog vremena ona zaustavi
kola nalakti se na prozori i upita me polupijano polupotsmeljivo:
No, jesmo li se smrskali?
utao sam.
De, nemoj da se duri. Natrag u voziti sasvim polako.
I stvarno je odrala re. Katkada, kad se svega toga setim pomislim da je bilo
moda bolje da me nije posluala. U punoj brzini, auto je leteo sam pravo po
inerciji. Bilo je potrebno samo ne pomerati volan.
U povratku je vozila oko ezdeset na sat. Sada je okolna priroda ponovo dobila
svoj raniji izgled. Posmatrao sam igru senki na meseevoj svetlosti i sasvim
zaboravio na sve ostalo. Odjednom sam osetio kako su se kola zaljuljala, a zatim s
treskom zarila u neki kompleks granja.
Kada sam se osvestio, video sam da je prednji deo sa motorom potpuno
smrskan, a na ruci sam osetio neku lepljivu masu. ena je leala presavijena preko
55

volana i nije se odazivala na moje pozive. Uhvatio sam je za ruku. Bila je mlitava i
hladna. Odjednom sam shvatio sve. Opet sam i to ovog puta na jo uasniji nain
ostao bez igde ikog.
Vratio sam se potiten u hotel. Pokupio sam sve njene stvari i sve to me je
potsealo na nju i zatvorio se zajedno s tim predmetima u jednu sobu. Posle dva
dana, kada sam se oporavio od prvog udarca, obiao sam moje konje i pse. Bili su
gladni i doekali su me sa nestrpljenjem. Nahranio sam ih i ponovo se povukao u
svoju sobu.
U tom hotelu ostao sam pune tri godine, Bio sam opet potpuno usamljen i
jedino to me je razonoivalo bila je etnja sa psima po okolini, lov na pastrmke i
ono malo knjiga, to sam zatekao meu njenim stvarima i koje sam u toku tog
dugog vremena, itajui ih stalno iznova, nauio napamet.
Vremenom sam postajao sve nemirniji. Samoa je sve vie delovala na mene,
tako da sam u pojedinim trenucima mislio da u poludeti: Isto kao i pas i ja sam bio
socijalna ivotinja i udeo sam za svojim rodom. Razmiljajui dugo o svemu, ja
sam postepenoj dolazio do zakljuka, da je potpuno nemogue da sam ja jedini
preiveo ovu katastrofu i da je isto tako kao to je ova ena preivela, preiveo
Crvenu Kugu i neko drugi. Osim toga, ja sam spravom pretpostavljao da su za ove
tri godine klice morale ieznuti i da je zemlja opet ista od tih mikroba.
I tako sam jednog dana ponovo natovario svog ponija, uzjahao na konja, koji
se u meuvremenu sasvim pripitomio i u pratnji svojih pasa krenuo na put. Opet
sam proao kroz dolinu San Doakin, prebacio se preko planinskih venaca i doao u
Livermorsku dolinu. Za te tri godine dolo je i u ovom kraju do ogromnih promena.
Jedva sam prepoznao nekada divno obraenu zemlju. Poljoprivredni rad ovekov
bio je sada preplavljen itavim morem gustog i visokog divljeg proraa. Vidite,
deco, penicu, povre i voe ovek je neprekidno gajio i nadgledavao njen rast. Za
to su njihovi plodovi bili tako krupni, soni i meki. Naprotiv, ovek se je uvek
borio protiv divljih trava i drugog rastinja i to je bilje, i inae oslonjeno samo na
sebe steklo tvrdou i otpornost prema svemu to ga je ugroavalo. Kada je iezao
uticaj oveje ruke, divlje bilje je uguilo i unitilo skoro sve kulture koje je on
tokom dugih vekova strpljivo oplemenjivao, a koje su, podreene sasvim jedinom
zadatku da donesu to bolji i obilniji rod, izgubile svoju prirodnu otpornost. Po
prerijama korov se strahovito razmnoio. Divlja trava dosezala vam je do pojasa i
bilo je vrlo rizino ii preko takvih prostranstava peice, jer vidljivost nije bila
nikakva i ovek nije mogao da ustanovi ni da li je na nekoliko koraka od njega
sakrivena neka zver, spremna da ga napadne. Opasnost je bila tim vea, to sam
usput vrlo esto sretao vukove kako lutaju udvoje, po nekoliko ili u manjim
oporima po predelima gde ih je ovek u vreme pre kuge bio ve sasvim istrebio.
56

Bilo je to kod Temeskalskog jezera, nedaleko od nekadanjeg grada Oklenda,

kada sam konano naiao na prva ljudska stvorenja, nakon one nesree u Hozmajtu.
Oh unuci moji, ja zaista ne znam kako da vam opiem moje prvo oseanje,
uzbuenje koje je ovladalo nadamnom, kada sam, silazei na konju niz padinu,
jednog brda ugledao dim logorske vatre kako se izvija kroz granje i rasipa iznad
drvea. Srce mi je skoro prestalo da kuca. inilo mi se da sam poludeo i da poinju
da mi se priviaju nepostojee stvari. Izdaleka zalajae psi, a moji vujaci se
odazvae. Bilo je to u trenutku kada sam ve sasvim izgubio nadu da jo neko
postoji na ovom kontinentu osim mene, uveren da je ona ena bila poslednje
stvorenje s kim sam mogao da delim zlo i dobro zajednice. Ali sada vie nisam
mogao da sumnjam. Dim je bio stvaran a uskoro sam zauo i pla odojeta.
Izlazei na obalu jezera, ugledao sam ne dalje od stotinu metara ispred sebe,
jednog neobino krupnog oveka. On je stajao na izboini jedne stene nagnute nad
vodom i lovio ribu. Bio sam zaprepaen ovom slikom. Jo uvek nisam mogao
sasvim da doem sebi. Zaustavio sam konja. Napregao sam svu snagu glasa, ne bih
li ga dozvao, ali je sve bilo uzalud. Poeo sam da mu maem rukom. U prvi mah mi
se uinilo kao da me je spazio, ali on nije odgovarao na moje mahanje. Klonuo sam
u sedlu. Zatvorio sam oi i pokrio lice rukama. Mislio sam da je to sve utvara i da
e, ako ponovo otvorim oi, te slike nestati. Ta mi je halucinacija postala tako
dragocena da sam oseao potrebu da se ona produi u beskonanost. Poeo sam
tako zatvorenih oiju da razmiljam. Ako je cela ta slika samo plod moje mate,
onda e ona trajati samo dotle dok ne skinem ruke s lica, i ponovo otvorim oi.
Dakle treba ostati nepomian, ako ne eli da je izgubi.
Ostao sam tako zaklopljenih oiju, sve dok nisam zauo lave svojih pasa i
jedan dubok oveiji glas. ta mislite, koja je bila prva ljudska re koju sam uo?
Kazau vam. ovek je rekao:
Iz kakvog pakla vi naioste ovde?
To su bile prve njegove rei doslovce. A taj ovek, prvi mukarac koga sam
sreo posle Kuge, bio je tvoj drugi deda, Her-Lipe. Bilo je to ravno pre pedeset
sedam godina, tamo na Temeskalskom jezeru. Polako i s oklevanjem otvorio sam
oi i ugledao pred sobom visokog, crnomanjastog, kosmatog oveka s jakim
vilicama, kosim obrvama i otrim pogledom. Kako sam tada siao s konja ne
znam. Tek ja sam se naao na tlu. Priao sam mu sa eljom da ga zagrlim. Uhvatio
sam ga za ruku. Meutim on je bio rezervisan i jako podrozriv ovek i udaljio se
odmah od mene, a ja sam ostao plaui, razoaran ovakvim prijemom.
Starev glas je drhtao i tremolirao, nemone suze tekle su mu niz obraze, on se
sav uneo u to seanje i to ga je strahovito potreslo. Deaci su ispoetka gledali
zaueno u njega, a zatim ne pronaavi u toj prii nita to bi po njihovom
57

shvatanju bilo tuno, poeli su da mu se potsmevaju.

Da, ja sam plakao, nastavi starac posle nekog vremena, i eleo sam
da ga zagrlim kao brata. Ali, ofer je bio pravi divljak najodvratniji ovek koga
sam ikada upoznao. On se inae zvao... udnovato kako sam odjednom zaboravio
njegovo ime. Svi su ga zvali oferom. To je inae bilo ime njegove profesije pre
kuge, i otada mu je ono ostalo kao njegovo lino ime. Zato se od onih dana pleme
koje je on osnovao naziva plemenom ofera.
On je bio naprasit i nepravian ovek. Uvek sam se pitao zato je ba njega
potedela Skerletna Smrt i nikada to nisam mogao da razumem. Izgleda da ipak
nema pravde u vasioni i pored naih starih metafizikih pojmova o apsolutnoj
pravdi. Zato je on ostao iv to pokvareno amoralno udovite, ta mrlja na licu
prirode, ta surova, osvetoljubiva ivotinja. On nije posedovao ni grama kulture,
umeo je da razgovara samo o automobilima, mainama, benzinu i garaama.
Naroito uivanje mu je bilo da pria nairoko o svojim sitnim kraama i
podlakom podvaljivanju onima kod kojih je bio zaposlen kao ofer pre nego to je
izbila Crvena Kuga. Pa ipak on se je spasao, a milioni boljih ljudi, koji nikada
nisu prekoraali granice potenja, koji su bili itekako obrazovani, koji su gradili
palate, pisali neocenjivo vredna nauna dela i zaduili oveanstvo ogromnim
otkriima i umetnikim vrednostima pomrli su u optem haosu.
Uputio sam se s njim u njegov logor. Tamo sam prvi put video nju, Vestu
jedinu enu. Videti je bilo je divno, ali videti je u takvom poloaju u kome se sada
ona nalazila bilo je vie nego uasno. Tamo je bila ona Vesta Van Vorden mlada
ena Dona Van Vordena, odevena u rite, s rukama ogrubelim od tekog rada, s
oiljcima po telu i opekotinama. Sagnuta nad logorskom vatrom, ona je radila
najgrublje poslove, koji se mogu zamisliti, ona, koja je bila roena i odrasla u
najveoj raskoi koju je svet ikada video. Don Van Vorden njen mu, ije je
bogatstvo prelazilo cifru od nekoliko stotina milijardi dolara, inae pretsednik
uprave industriskih magnata, bio je u pravom smislu rei vladar Amerike. Budui
da je bio lan Meunarodnog kontrolnog saveta, on je bio jedan od sedmoro ljudi
koji su upravljali svetom. I ona sama vodila je poreklo iz izvanredno bogate
porodice. Njen otac Filip Sakson bio je pretsednik uprave industriskih magnata
sve do svoje smrti. Ovaj poloaj trebalo je da postane nasledan. Da je Filip Sakson
imao sina, ovaj bi ga sigurno nasledio. Ali njegovo jedino dete bila je Vesta,
savren cvet najvie kulture, koji je stvorila ova planeta. Jo pre veridbe izmeu
Veste i Dona Van Vordena, Sakson je odredio ovog poslednjeg za svog naslednika.
Ja sam uveren da je to bio politiki brak. Imam sasvim dovoljno razloga da
verujem da Vesta nikada nije volela svog mua, bar ne onom ludom, strasnom
ljubavlju, o kojoj pevaju pesnici irom sveta. To je bio jedan od onih poslovnih
brakova koji je bio uobiajen kod ovih, ljudi. Na taj nain oni su prenosili svoju
58

mo i svoja imanja na svoje najblie, koji su takoe bili veoma bogati i tako su se
bogatstva umnoavala i koncentrisala postepeno u sve manjem broju porodica.
Mnogi su tada govorili da sve to veoma potsea na jednu davnu dravu stari Rim
kome se je neto slino dogodilo i to dovelo kasnije do stvaranja carstva.
I sada se je ona Vesta nalazila u ovom bednom logoru. Njene divne oi
bile su zamagljene i pune suza od otrog dima, koji se dizao iznad ognjita na kome
je ona prigotovljala jelo za sve.
Njena je istorija posle pojave Crvene Kuge bila veoma tragina. Na jednoj
uzviici Alameskih planina, koja se je uzdizala iznad zaliva San Francisko Van
Vorden je za nju sazidao ogromnu letnju palatu. Ta grandiozna zgrada bila je
okruena parkom od hiljadu akri zemlje. U parku je naselio pripitomljene umske
ivotinje: srne, zeeve, veverice i druge. Tu se nalazio i ogromni akvarijum sa svim
moguim vrstama riba iz svih okeana i mora sveta. Bazen za plivanje, tenis
igralite, teren za golf, da vam ne priam ta je sve tu bilo napravljeno da bi razbilo
i svaku pomisao na dosadu.
Kada je izbila kuga, Van Vorden je poslao Vestu tamo. Naoruana straa je
uvala park sa svih strana i nita se nije moglo da unese unutra, niti hrana niti
pisma, niti bilo ta drugo, dok nije prethodno bilo pregledano i dezinfikovano.
Ali za kugu nisu postojale nesavladive prepreke. Ona je ula u dvorac na neki
tajanstveni nain, ubijajui strae na njihovim straarskim mestima, poslugu na
njenim dunostima, unitavajui itavu vojsku pomonog osoblja, ili bar sve one
koji nisu uspeli da pobegnu, da bi, naravno, umrli na drugom mestu. Tako se je
desilo da je na kraju Vesta ostala jedino ivo bie u celoj palati, koja je prosto liila
na mrtvanicu.
Od posluge dvorca jedini se spasao ofer. Vrativi se posle dvomesenog
lutanja po umama, on je zatekao Vestu u malom letnjem paviljonu gde nije bilo
mrtvih. Izgledao je kao prava zver. Vesta se je uplaila i pohegla, sakrivajui se u
gustom drveu parka. No on ju je progonio, tako da je ona te noi otila bosonoga u
planinu. Ona je bila prisiljena da uini tako neto iako njene noge nisu nikada znale
ta je to naboj, niti je njeno telo ikada pretrpelo ikakvu ogrebotinu. On se uputio za
njom i poto ona nije imala snage da pobegne dovoljno daleko, on ju je posle
kraeg vremena pronaao i uhvatio. Poneo se prema njoj kao neopisivi grubijan.
Tukao ju je. Razumete li? Udarao ju je svojim stranim pesnicama sve dotle dok
nije uspeo da slomije njen ponos i da je uini u pravom smislu rei svojom
robinjom. On ju je terao da radi za njega sve najtee poslove. Morala je da skuplja
drva za vatru, da potpaljuje ognjite, da kuva i pere i da radi sav poniavajui
logorski posao ona koja nikada u ivotu nije radila fizike poslove. Ne bih ja
toliko osuivao, deco moja, da nije bio toliki grubijan, jer na kraju ivot je postao
59

takav da se je moralo raditi sve. Ali on je samo nju terao da radi, a sam je ceo dan
leao u logoru kao uroeniki poglavica i posmatrao nju kako se mui, nareujui
joj s vremena na vreme da ispuni ono to bi on za to vreme smislio. On zaista nita
nije radio, jedino bi katkad, vie radi razonode, odlazio u lov na divlja ili bi na
jezeru hvatao ribu.
Junaina, taj ofer, dobaci poluglasno Her-Lip ostalim deacima. Ja
se seam njega pre nego to je umro. Ono jeste da je bio prostak. No on je inio
takve stvari koje niko drugi nije bio u stanju da uradi i znao je kako treba upravljati
situacijom. Znate, moj tata se je oenio njegovom kerkom i trebalo je da vidite
kako je ofer umeo da izbije bubice iz glave mome ocu. ofer je bio pravi grubijan
ima Deda pravo. On bi nas decu, kada je bio ljut, postavio unaokolo i delio teke
batine. Govorio je da je to najbolje to moe da uini za nas. ak i kada je umirao
on je hteo da me tue. Jedanput mi je razbio glavu s onim dugakim tapom koji je
uvek nosio sa sobom.
Her-Lip se pri toj uspomeni poee po svojoj okrugloj glavi i deaci se ponovo
okrenue prema starcu koji je mucao, govorei s divljenjem o Vesti, eni osnivaa
oferskog plemena.
Zato vam kaem da vi ne moete razumeti strahotu njenog poloaja,
nastavljao je starac svoju priu. ofer je ranije bio sluga, obian sluga. On se
pokoravao sagnute glave takvima kao to je ona. Nije on bio od onih radnika koji su
bili gordi i koji se nisu dali tlaiti. On je bio obian ljigavac, koji se veito bojao za
svoju kou. A ona je bila gospodarica i po svom roenju i po svojoj udadbi. Istina,
bilo je i meu takvim ljudima, stvorova koji nisu imali razvijen ljudski oseaj i
samilost i ponaali se veoma runo prema potinjenima. Seam se jedne takve
osobe. Bila je to neka Misis Goldvin. Jednom se na njenom privatnom aerodromu,
kada je htela da otputuje nekud na letovanje, desilo da je ispustila svoj suncobran.
Neko od posluge se je sagnuo i mesto da preda po pravilima ceremonijala
suncobran njenom sekretaru, on ga je pruio direktno njoj. Ona ga je zbog toga
odmah otpustila.
No Vesta nije bila takva. Ona je umela i pored svoje nenosti da odrava
autoritet. Ali nikada nije zloupotrebljavala svoju mo. Ona je bila pravedna prema
svima i veoma ljubazna. I zato joj se ova upava ivotinja svetila, poniavala je i
tukla.
Da, sada sam se setio njegovog imena. On se jc zvao Bil. Tako je Bil, ofer.
On je bio neobrazovan ovek, sa ravim sklonostima, bez karaktera i bez ikakvih
finijih oseanja ili pobuda jednog profinjenog kulturnog stvorenja. Ne, zaista nema
pravde, kada je njemu pripala ta bajka od ene Vesta Van Vorden. Vi nikada
neete shvatiti kolika je to bila nepravda, jer ste i vi sami primitivni mali divljaci,
60

koji ne znaju ni za ta drugo sem osnovnih potreba, isto kao neka divlja plemena,
koja su pukim sluajem ostala po dunglama u vreme pre kuge. Zato Vesta nije
pripala meni, kada je ve bila takva situacija da se za nekoga morala opredeliti? Ja
sam bio obrazovan ovek, profesor na jednom velikom i slavnom univerzitetu. Pa
ipak, usled razliitih sredina ivota, mi se pre kuge nismo znali i to tada ne bi
uopte dolo u obzir. Ali sada, kada je izbor ljudi bio tako mali, zar sluaj nije
mogao da pomogne meni umesto onome divljaku?
I eto, tek sada, naravno prekasno, posle propasti celog oveanstva, meni je
bilo mogue da je upoznam, da pogledam u njene divne oi, da razgovaram s njom,
dodirnem njenu ruku i oh... da je zavolim. I da saznam da i ona gaji veliku
naklonost prema meni. Imam dovoljno razloga da verujem da bi me ona volela da
je mogla da bira izmeu mene i ofera. To je bilo tako jasno. Jer ona je mogla biti
sasvim sigurna da bi kod mene ivela ponovo mirno i bez maltetiranja, kojima je
sada bila izloena svakodnevno.
Jedanput, kada je ofer otiao u ribolov, ona me je molila da ga ubijem. Sa
suzama u oima ona me je preklinjala da to uinim. Ali ja vie nisam imao oruja i
municije, a on je bio snaan i estok i ja sam ga se plaio. Posle toga razgovarao
sam s njim. Ponudio sam mu svoga konja, ponia, svoje pse i sve to imam, samo da
mi da Vestu. No on mi se je nasmejao prezrivo u lice i zavrteo odreno glavom. Bio
je veoma uvredljiv. Rekao mi je da je u staro vreme bio sluga, da je bio sitnica, pod
nogama takvih kao to sam ja, pa i kod ena kao to je Vesta, i da sada ima za svoju
slukinju najveu gospoju na svetu, koja mu kuva jelo i neguje njegovu derlad.
Vae je vreme bilo pre kuge, ree mi on, a sada je moj dan i on je avolski
dobar. Ne bih se vratio nipoto starim vremenima.
Tako je on govorio, ali ja sam znao da to nisu bile njegove rei. To je on uo
od jednog iz plemena, koji je bio obrazovaniji i koji mu je sluio kao neka vrsta
savetnika u stvarima, kojima on sam nije bio dorastao. On je bio plitak ovek i sve
to je znao, bilo je da vie i da odvratno psuje.
Tada mi je takoe rekao da e mi, ako me uhvati da koketiram s njegovom
enom, zavrnuti iju, a nju dobro isprebijati. ta sam mogao da radim? Bojao sam
se da e to zaista uiniti, jer je bio prava zver.
One prve noi kada sam pronaao njihov logor, Vesta i ja smo mnogo
razgovarali o ljudima i dogaajima iz naeg minulog doba. Govorili smo o
umetnosti, o knjigama i o poeziji. ofer je sluao i s vremena na vreme bi se
prezrivo nasmejao. Njemu je bilo dosadno i ljutio se to nas dvoje govorimo
jezikom, koji on ne razume. Naposletku on ree:
Ovo je Vesta Van Vorden, ena magnata Van Vordena plemenita
lepotica, koja je sada moja robinja. ta ete, profesore Smite, promenila su se
61

vremena. Hodi ovamo, ti, eno! uje li? Skini mi odelo. Samo brzo! Hou da
pokaem profesoru Smitu kako sam te lepo istrenirao.
Video sam kako je ona stisnula zube i kako se plamen odbojnosti pojavljuje na
njenom licu. On zamahne da je udari, a ja se uplaih za nju, ali nisam mogao nita
drugo da uinim, nego da okrenem glavu, kako ne bih gledao njene muke. Ustao
sam i poao ka izlazu, samo da ne bih morao da prisutvujem takvom ponienju. No
ofer se nasmeja i pripreti mi batinom, ako ne ostanem i ne gledam ta on radi s
njom. I ja sam tako pod prisilom sedeo kraj vatre, tamo na obali Temeskalskog
jezera i gledao kako Vesta Van Vorden klei i skida odelo toj zajedljivoj, kosmatoj
ivotinji, slinoj gorili.
Oh, vi to ne razumete unuci moji! Vi nita ne znate i ne moete to razumeti!
ofer je s pakosnim uivanjem gledao, dok je ona obavljala tu uasno
poniavajuu dunost i govorio mi zadovoljno:
Mala ala s vremena na vreme, profesore. Jedan dobar udarac po vilici ini
je mekom i krotkom kao jagnje.
Drugi put on ree:
Mi imamo da ponemo sve iznova. Da napunimo zemlju i da se mnoimo.
Vi ste u nesrenim okolnostima, profesore, on pokaza prstom na njihovo malo
dete, jedva staro godinu dana. Eto vam ene, mada morate da saekate dok ne
poraste. To je pametno, zar ne? Mi smo ovde svi jednaki, a ja sam najjaa aba u
bari. Ja nisam gord. Ne. Ni najmanje. Ja vam inim ast, profesore Smite, vrlo
veliku ast, veridbom kerke moje i Veste Van Vordena s vama. Zar nije teta to
ne moe ovo da vidi i Van Vorden?

62

6
Proiveo sam tri nedelje u oferskom logoru u beskrajnom muenju. Napustih
ih najzad jednog dana. Bilo zato, to sam mu dosadio, bilo zato to se bojao mog
uticaja na Vestu, tek on mi ree da je prole godine, lutajui preko planine Kontra
Kosta ka moreuzu Kartimez video nekakav dim. To je bio znak da ima jo i drugih
ivih bia na zemlji. A on je itave tri nedelje krio od mene ovo neizmerno
dragoceno obavetenje! Odmah sam krenuo na put sa svojim psima i konjima,
preko brda Kontra Kosta, ka moreuzu. Nisam video nikakav dim na drugoj strani
moreuza, ali u pristanitu Kosta naiem na jednu malu barku, na koju ukrcah
ivotinje. Naavi komad stare jute, nainih od njega jedro, a juni povetarac
prenese me preko moreuza do ruevina Valeza. Ovde na kraju grada naioh na
tragove jednog skoranjeg logora. Mnoge razbacane ljuture pokazivale su jasno
zato su ova ljudska bia dolazila na obalu ovog zaliva. To je bilo pleme Santa
Rozana, Ja sam iao po njihovom tragu du stare eleznike pruge, preko slanih
barutina doline Sonoma.
Ovde, kod stare ciglane u Glen Elenu, naioh na logor. Bilo je ukupno
osamnaest lanova plemena. Dvojica su bili starci, od kojih je jedan Dons
bio pre kuge bankar, a drugi Harison bivi starinar, koji je uzeo za enu
upravnicu dravne duevne bolnice u Napi. Ona je jedina ostala iva od svih
stanovnika gradova i sela ove bogate i veoma naseljene doline. Zatim su bila tri
mlada oveka: Kardif i Hel, koji su bili farmeri i Venrajt obian nadniar. Sva
trojica nali su sebi ene. Helu, nepismenom farmeru pripala je Isidora,
najuvaenija ena posle Veste, izmeu onih koje su se spasle od kuge.
Ona je bila jedna od najistaknutijih svetskih pevaica. Nju je kuga zatekla u
San Francisku. Ona mi je itave sate priala o svojim avanturama, dok naposletku
nije bila spaena od Hela u Menderlinskoj umi. Njoj nije nita drugo ostalo, do da
postane njegovom enom. No Hel je, iako neobrazovan, bio dobar ovek. U njemu
je bilo razvijeno oseanje pravde i iskrenosti i ona je bila daleke srenija nego
Vesta sa svojim oferom.
Supruge Kardifa i Venrajta bile su obine ene, naviknute na rad, jakog
sastava ba onakav tip ene kakav je bio potreban za onu vrstu ivota kojom smo
tada iveli. Osim njih bila su i dva idiota iz bolnice u Eldvirtu i petero, estoro
dece, roene posle obrazovanja plemena Santa Rozana. Tu je bila i Berta. Ona je
bila dobra ena, Her-Lipe, uprkos prezrivog ponaanja tvog oca. Ona je bila majka
tvog oca Edvine i tvoga Hu-hu, naa ki Vera udala se za tvog oca Her-Lipe. Tvoj
otac, Sando, bio je najstariji sin Veste Van Vorden i ofera.
Tako sam ja postao devetnaesti lan plemena Santa Rozana. Bilo je samo jo
63

dvoje koji su doli sa strane, posle mene. Jedan od njih Mangerson, vodio je
poreklo od magnata. On je lutao osam godina sam po divljinama severne
Kalifornije pre nego to je doao na jug i pridruio nam se. On je ekao jo
dvadeset godina pre nego to se je oenio mojom kerkom Meri. Drugi je bio Don,
ovek koji je osnovao pleme Jutah. On je doao sa teritorije drave Jutah, koja se
nalazi vrlo daleko od nas, preko velikih pustinja. Dvadeset i sedam godina posle
kuge Don je prispeo u Kaliforniju. U celoj oblasti Jutah spasli su se samo on i jo
jedan ovek. Oni su iveli zajedno i borili se za svoj opstanak dugi niz godina, dok
nisu najzad, oajni, bojei se da ne izumre cela ljudska rasa na planeti poli na taj
dugi put prema zapadu, nadajui se da e u Kaliforniji naii na neku enu. Jedini je
Don izdrao taj uasan put. Bilo mu je etrdeset est godina kada nam se
pridruio. On se oenio etvrtom kerkom Isidore i Hela. Njegov najstariji sin
oenio se tvojom tetkom, Her-Lipe, koja je bila trea ki Veste i ofera. Don je
bio snaan ovek i imao je izvanrednu volju. Zbog toga se je odvojio od plemena
Santa Rozana i osnovao pleme Jutah. To je malo pleme, ima ih svega devetoro, ali
iako je Don umro, njegov uticaj i snaga bili su takvi da e iz njegovog potomstva
izrasti silno pleme, koje e igrati vanu ulogu u stvaranju nove civilizacije na naoj
planeti.
Ja znam jo samo dva plemena: Los Angelite i Karmelite. Poslednje je
osnovano od nekog Lopeza i njegove ene. Lopez je vodio poreklo od starih
Meksikanaca i imao vrlo crnu put. On je bio obanin u planinama oko Karmela, a
njegova, ena je bila sobarica u velikom hotelu Del-Monte. Proteklo je sedam
godina pre nego to smo doli u vezu s Los Angelitima. Njihova zemlja je dobra ali
je klima suvie topla. Ja mislim da sadanja naseljenost sveta iznosi trista pedeset
do etiri stotine ljudi. Verovatno da se i na drugim kontinentima neko spasao ali mi
o njima nita ne znamo i dugo jo neemo znati. Veliki svet, kakav sam ja znao u
detinjstvu, sa svim svojim saobraajnim vezama nestao je nepovratno. Ja sam
jedini ovek koji jo ivi a koji je postojao i pre kuge. Mi, koji smo bili gospodari
celog ivota na planeti, sada provodimo dane u divljakom ivotu kraj morske
obale.
No mi se brzo mnoimo, Her-Lipe, tvoja sestra ve ima etvoro dece. Ve
polako krimo put novoj civilizaciji. S vremenom porast stanovnitva omoguie
nam da se rairimo i od sada za sto generacija moemo oekivati da nai potomci
preu Sieru i polako se proire preko celog kontinenta u cilju kolonizacije istoka.
To e biti novi ljudski talas oko sveta.
No to e biti vrlo polako. Za sada imamo jo samo da se mnoimo i da se
razvijamo. Mi smo u znanju beznadeno pali. Da je preiveo bar jedan fiziar ili
hemiar! Ovakvo smo sve zaboravili! ofer je istina poeo da radi s gvoem. On
je napravio radionicu kojom se mi koristimo i danas. No on je bio lenj ovek i kada
64

je umro odneo je sa sobom u grob i ono malo to je znao o metalima i maineriji.

ta mogu ja da znam o tim stvarima? Ja sam bio klasini naunik, a ne hemiar.
Ostali, koji su se spasli bili su skoro potpuno neobrazovani. ofer je uinio samo
dve stvari: nauio je ljude spravljanju rakije i saenju duvana. Jednom, u pijanstvu,
on je ubio Vestu. Ja sam vrsto uveren da je njena smrt njegovo delo, mada je on
stalno tvrdio da je ona pala u jezero i udavila se.
Sada hou unuci moji da vas uinim predostronim prema lekarima. Oni
nazivaju sebe doktorima imitirajui nekadanju plemenitu profesiju. Meutim, ovi
su ljudi arlatani koji stvaraju i koriste praznovericu. A mi smo toliko bedni da
verujemo njihovim laima! I oni e se brojno uveavati ukoliko se mi mnoimo.
Pokuae i da vladaju nad nama. A kakvi su samo laovi! Pogledajte mladog Krosazja koji naziva sebe doktorom! On prodaje amajlije protiv bolesti i za uspeh u
lovu, on daje obeanja o lepom vremenu u razmenu za meso i koe, on alje arobni
tapi i ini hiljadu drugih odvratnih stvari. A ja vas uveravam da lae kada tvrdi da
poseduje neku izuzetnu mo. Ja, profesor Dems Hauard Smit tvrdim da on podlo
lae! Ja sam mu to kazao u oi. Zato on nije poslao na mene smrtonosno drvce?
Zato to on zna da to na mene nema nikakvog uticaja. Ali ti, Her-Lipe, ti si tako
duboko ogrezao u mrano sujeverje, da kad bi se probudio noas i naao
smrtonosno drvce, ti bi sigurno umro. Ti ne bi umro zbog neke magijske sile u
drvcetu, ve to ima pomraen um divljaka.
Ti nadrilekari moraju biti uniteni, a sve to je izgubljeno i zaboravljeno mora
se opet pronai. I zato vam sada ponavljam izvesne stvari koje morate upamtiti i
predati svojoj deci. Vi im morate rei da voda zagrejana na vatri sadri jednu tvar
koja se zove para, koja kada se upotrebi ume da bude jaa od deset hiljada ljudi, i
koja moe da vri sve radove za oveka. Ima i drugih vrlo korisnih stvari. U varnici
munje nalazi se isto tako jak pomonik ovekov, koji je bio od davnina njegov rob i
opet e postati njegov rob jednog dana.
Sasvim druga stvar je azbuka. Ona mi omoguuje da saznam smisao malih
znakova, dok vi znate samo gruba pismena u slikama. U onoj suvoj peini, gore na
brdu, gde me esto vidite samog dok ostali idu na more, ja sam sauvao mnogo
knjiga. U njima je velika mudrost. Tamo sam ostavio i klju azbuke, tako da onaj
ko zna pismena u slikama moe da proita i tampana slova. Jednog dana ljudi e
opet znati da itaju. I tada, ako se nikakva nesrea ne dogodi sa mojom peinom,
oni e saznati da je nekada iveo profesor Dems Hauard Smit, koji je sauvao za
njih mudrost stare civilizacije.
Ima jo jedan mali izum koji e ljudi neizbeno pronai. Zove se puani
barut. On nam je davao mogunost da ubijamo sigurno i na velikoj daljini. Koji su
elementi od kojih se pravi, to sam ve zaboravio, ali u se prisetiti. Tada u
65

napraviti barut, ubili Kros-ajza i osloboditi zemlju od praznoverica.

Kada porastem dau Kros-ajzu sve koze, meso i koe to imam da me naui
da budem lekar izjavi Hu-hu. I kada se nauim, ja u uiti druge.
Starac je sveano vrteo glavom i mrmljao:
udno je to sluati tragove i ostatke komplikovanog engleskog jezika iz
usta jednog prljavog malog divljaka, odevenog u jareu kou. Sav se svet prevrnuo
tumbe. I uvek je bilo naopako od vremena nailaska kuge.
Ti nee mene uiti prkosio je Her-Lip buduem lekaru. Ako ti ja
platim za smrtonosno drvce, a ono nema dejstva, razbiu ti glavu! Razume li, Huhu?
Ja u se potruditi da se Deda seti te barutne materije, ree tiho Edvin, i
onda u vas sve imati u rukama. Ti e, Her-Lipe ii u lov za mene i donositi mi
hranu, a ti e Hu-hu svakoga plaiti tim arobnim drvcetom. I ako ja uhvatim HerLipa da hoe da ti razbije glavu, ja u ga ubiti tim barutom. Deda nije takva budala,
kao to vi mislite. Ja u ga sluati i jednoga dana biu gospodar nad svima vama.
Starac tuno odmahnu glavom pa produi:
Barut e se pojaviti. Nita ga u tome ne moe spreiti. Ista stara pria
ponavlja se. Ljudi e se razmnoiti i ubijae se meusobno. Barut e pomoi da se
unite milioni ljudi i samo tim nainom vatrom i krvlju moi e da se pojavi
u neko jo udaljeno doba nova civilizacija. Kakvog e smisla ona imati? Isto kao
to je prola stara civilizacija, tako e proi i nova. Moda e za sve to biti
potrebno i pedeset hiljada godina, ali e se to desiti. Sve to ostaje, to je kosmika
sila, koja od materije stvara uvek nove oblike. Iz usta male dece dolazi mudrost
svih vekova. Na njihovim kosturima podii e se opet beskrajno lepa i
velianstvena udesa civilizovane drave. Ja bih mogao mirno da unitim sve te
knjige, opet bi sve te stare istine i zakoni bili otkriveni. A dotle e carovati milioni
lai i ljudi e se upravljati po njima. Kakvog smisla...
Her-Lip ustade i baci brz pogled na koze koje su pasle. Sunce je polako
zalazilo.
Hej, ree on Edvinu. Starac je danas ba bio brbljiv. Hajdemo u logor.
Za vreme dok su druga dvojica, potpomognuta psima skupljali koze i terali ih
stazom kroz umu, Edvin saeka starca i povede ga istim putem. Kada su doli do
starog druma, Edvin se odjednom zaustavi i osvrne unazad. Her-Lip, Hu-hu, psi i
koze prooe. Edvin je posmatrao mali opor divljih konja, koji su silazili na
peanu obalu. Bilo ih je otprilike dvadeset komada: drebadi, jednogodaca i
kobila, predvoenih jednim divnim drepcem. drebac je stajao u peni morskih
talasa, s povijenim vratom i svetlim divljim oima, udiui slani vazduh mora.
66

 ta je ovo? upita Edvin,

Konji. odgovori starac, To je prvi put to ih vidim na obali.
Planinskih lavova je sve vie i oni ih gone dole.
Sa horizonta, pokrivenog oblacima zalazee sunce je bacalo crvene snopove
svetlosti. Sasvim blizu u belim pramenovima mora morski psi su igrali svoju
iskonsku igru, bacajui se na crno stenje. Oni su se borili i voleli.
Hajdemo, Dedo, progovori Edvin.
I starac i deak, odeveni u kou, i podivljalog izgleda, okrenue se i odoe u
umu za kozama.
Kraj

67