Zemljite

Zemljite je prirodno-istorijsko telo, povrinski rastresiti sloj zemljine kore nastalo kao
rezultat zajednikog delovanja pedogenetskih inilaca: geoloke podloge, klime, reljefa,
organskog sveta i vremena.
Zemljite predstavlja jedan od najvanijih resursa u proizvodnji hrane. Kao ogranieno i
unitivo dobro, ono se sa jedne strane, u dugotrajnom procesu pedogeneze, sporo obrazuje ali u
procesu proizvodnje esto vrlo brzo unitava i oteuje, odnosno degradira.
U zemljitu se moe nai veliki broj jedinjenja. Najzastupljeniji su karbonati (kalcijumkarbonat), silikati, azot, fosfor, sumpor, bakar, cink, gvoe,kobalt, olovo, nikal i hrom.
Jedinjenja i joni u zemljitu mogu imati prirodno ili antropogeno poreklo. Pod antropogenim
uticajem u zemljite dospevaju razna jedninjenja koja mogu biti tokisina ili tetna po ekosistem
i zdravlje ljudi. Najznaajnije zagaujue materije su teki metali (Cr, Cd, Hg, Pb, Ag i drugo),
jedinjenja koja potiu iz nafte (ugljovodonici, PAH-ovi), razna organska jedinjenja, pesticidi i
ubriva.
Jedinjenja i joni, u zavisnosti od oblika, mogu biti manje i vie dostupni biljkama.
Dostupnost u velikoj meri zavisi od pH zemljita, kao i od osobina samog jedinjenja (polarnosti,
rastvorljivosti, adsorbcionog afiniteta i drugo). Dostupni oblici putem korenskog sistema biljaka
dospevaju u biljke, nakon ega mogu ui u lanac ishrane i, ukoliko su tetni ili toksini, ugroziti
zdravlje ljudi i ekosistem.

Uzorkovanje zemljita
U svetu postoje razliiti kriterijumi za uzorkovanje zemljita, dok u naoj Zemlji nisu
precizno definisani. Kriterijumi za uzorkovanje zemljita definiu povrinu na kojoj se uzimaju
uzorci, dubinu, broj uzoraka, broj uzoraka u neporemeenom stanju i drugo.
Prilikom uzimanja uzoraka zemljita mogu se koristiti razliite metode, odnosno raspored
meste sa kojih se uzimaju pojedinani uzorci se moe odrediti na razliite naine:

nesistematski nain uzorkovanja (nepravilno uzorkovanje) ovi naini se mogu nazvati

"X", "S", "W" i "N" (Slika 11) . Kod ovog tipa uzorkovanja uzima se odreeni broj
uzoraka, a zatim se uzorci mogu spajati i analizirati.

Slika 6.1: Nesistematsko uzorkovanje

metoda krune mrene reetke ova metoda se koristi prilikom vizuelnog predstavljanja
oblasti lokalizovane kontaminacije, kao to su to rezervoari, ali i da prikau uticaje
lokalnog zagaenja na okolinu. Uzorkovanje se vri na preseku koncentrinih krunica
(iji prenik zavisi od veliine povrine koja se smatra kontaminiranom) i linija koje
prolaze kroz 8 glavnih taaka kompasa (Slika 12).

Slika 6.2: Metoda krune mrene reetke

sistematsko uzorkovanje (pravilna mrea) uzorkovanje se moe vriti po pravilnoj

mrei. Take uzimanja uzoraka imaju tano odreeno meusobno rastojanje (Slika 1).
Ova metoda se moe koristiti za utvrivanje kontaminacije zemljita, ali i za procenu
njegove polodnosti.

Slika 6.3: Metoda sistematskog uzorkovanja (pravilna mrea)

sluajno uzorkovanje u sluaju da se pretpostavlja nepravilno pojavljivanje zona

kontaminacije moe se primeniti ovaj sistem. Take unutar uzorkovanja se biraju na
osnovu brojeva datih u odreenim statistikim tabelama ili se mogu generisati pomou
softvera (Slika 14). Ova metoda se retko koristi. Metoda sluajnog uzorkovanja moe se
modifikovati na vie naina (Metodologija za sistematsko praenje kvaliteta i stanja
zemljita u Republici srbiji, 2011).

Slika 6.4: Metoda sluajnog uzorkovanja

Prilikom Uzorkovanja mogu se koristiti razni instrumenti, koji e zemljite ostaviti u

nepromenjenom obliku ili ne, u zavisnosti od potreba monitoringa i ispitivanh
parametara (Slika 15) .

Slika 6.5: Uzorkiva zemljita

Odreivanje parametara zemljita

Prilikom analize zemljita, postoje odreeni parametri koji se ispituju. To mogu biti neke
fizike kakrakteristike kao to su sadraj vlage, gustina, vodopropustljivost, granulometrijski
sastav i drugo ili hemijske karakteristike poput odreivanja pH. Takoe moe se vriti i hemijska
analiza sastava zemljita, kao to su sadraj nutrijenata (azot i fosfor), sadraj humusa, metali,
specifine organske materije i drugo.

Odreivanje pH vrednosti zemljita

Jedna od vanih karakteristika zemljita je pH vrednost. pH vrednost predstavlja odnos
koncentracije H+ i OH- jona u zemljitu. Granine vrednosti se kreu od 3,5 (kisela zemljita) do
9,5 (alkalna zemljita). U zavisnosti od stanja jona vodonika u zemljitu postoje dva tipa pH
vrednosti: aktivna (aktuelna) i potencionalna. Aktivna kiselost predstavlja jone vodonika koji se
nalaze u rastvoru zemljita, dok potencionalnu kiselost ine joni adsorbovani na esticama
zemljita, koji se pod odreenim uslovima mogu desorbovati i prei u rastvor.

Pripirema pH-metra:
Pre svake upotrebe pH-metra potrebno je izvriti njegovu kalibraciju. Kalibracija se vri
puferima poznate koncentracije koji se dobijaju uz instrument ili se pripremaju po uputstvu.
Staklena elektroda se pre upotrebe dri uronjena u 0,1 M rastvor HCl. Pre upotrebe potrebno ju
je isprati destilovanom vodom, kao i posle svakog merenja.
Pribor:

pH-metar
ae 100 ml
tehnika vaga
stakleni tapi
menzura 100ml
odmerna tikvica od 1l

Hemikalije:
detilovana voda
rastvor KCl (1 M, pH 5,5-6)
Postupak:
Na tehnkoj vagi odmeri se 10 g osuenog prosejanog uzorka i sipa se u au od 100 ml. Uzorak
se prelije sa 25 ml destilovane vode, odnosno 25 ml rastvora 1 M KCl (58 g vrstog KCl se
rastvori u 1 l destilovane vode), promea se staklenim tapiem i ostavi se da stoji 20-30 min.
Nakon toga se vri merenje pomou pH-metra koji je prethodno kalibrisan.

Odreivanje
zemljitu

specifinih

organskih

materija

Kada je potrebno odrediti tanu koncentraciju odreene organske materije, kao to su

odreeni pesticidi, PCB ili neka druga znaajna organska jedinjenja koja se nalaze u ivotnoj
sredini, ne mogu se koristiti surogat metode (HPK, BPK, TOC, utroak KMnO 4). U ovakvim
situacijama koriste se instrumentalne metode, od kojih je najznaajnija hromatografija.
Hromatografija je termin koji se koristi da bi se opisao skup razliitih procesa koji se
koriste za razdvajanje komponenti, njihovu detekciju i kvantifikaciju. Princip razdvajanja
komponenti zasniva se na deliminoj raspodeli izmeu dve faze. Naime, u hromatografskoj
koloni (Slika 3) nalaze se stacionarna i mobilna faza. Stacionarna faza je nepokretna faza,
adsorbovana na zidovima kolone i moe biti vrsta ili tena. Mobilna, pokretna faza, moe biti

tena ili gasovita i kree se kroz kolonu. Faze su uglavnom razliite polarnosti, pa analiti koji se
nalaze u uzorku imaju razliit afinitet za apsorpciom, odnosno rastvaranjem u njima. Kada se
mobilna faza kree kroz kolonu i nosi sa sobom analite, oni se delimino adsorbuju na
stacionarnoj fazi, pa se njihovo kretanje usporava. Kako svaki analit ima razliit afinitet da se
zadri na stacionarnoj fazi, njihova brzina kretanja postaje razliita i dolazi do razdvajanja. Tako
razdvojeni, analiti izlaze iz kolone, na ijem se kraju nalazi detektor, koji pokazuje promenu
kada se analit pojavi u mobilnoj fazi, pri emu se moe odrediti vreme za koje je ispitivana
supstanca prola kroz kolonu, odnosno retenciono vreme. Na osnovu retencionog vremena analit
se odreuje kvalitativno, a na osnovu jaine signala, koja se moe predstaviti grafiki, u vidu
pikova, odreuje se njegova koncentracija.

Slika 5.6: ema gasnog hromatografa

Postoji vie vrsta homatografije, a najznaajnije su gasna hromatografija (GC), tena
hromatografija (LC), tena hromatografija visokih performasi (HPLC) i jonska hromatografija
(IC). Prilikom analize nepolarnih spstanci, kao to su razni pesticidi, PAHs, PCBs i drugi, koristi
se gasna hromatografija, koja je inae najprimenljivija u analizi organskih materija u uzorcima iz
ivotne sredine. Prilikom ove analize mobilna faza je gas, najee helijum, azot ili vodonik, a
stacionarna faza moe biti vrsta ili tena. Uzorak se prvo prevodi u gasno stanje u isparivau,
nakon ega ulazi u kolonu. Prilikom ove analize potrebno je izvriti odreenu pripremu uzorka.
Postoji vie vrsta detektora koji se mogu koristiti prilikom hromatografske analize i
njihov rad se zasniva na razliitim osobinama gasa nosaa i gasa nosaa sa analitom. Najvie se
koriste: plameno jonizacioni detektor, termalno provodljivi, elektronsko apsopcioni i maseni
spektrometar (Skoog, Holler, Crouch, 2007, Ubavi i Bogdanovi, 2003).

6.4. Odreivanje tekih metala u zemljitu

Teki metali (Cd, Pb, Ag, As, Tl i U) vode poreklo iz raznih stena i ruda, ali
takoe u ivotnu sredinu dospevaju antropogenim putem. Pored nabrojanih metala koji
imaju toksino dejstvo , u zemljitu se mogu nai i Zn, Fe, Mo, Mn, Co, Cu, Se, Cr, Ni,
V, koji imaju znaajne uloge u biolokim sistemima, ali pri veim koncentracijama i u
odreenim oblicima mogu biti tetni.
Metali se mogu odrediti na razne naine, ali metoda koja se najee koristi je
atomska apsorpciona spektrometrija (AAS) (Slika 4). Princip ove metode zasniva se na
rasprivanju rastvora ispitivanog elementa u plamen i izlaganje tog plamena dejstvu
svetlosti talasne duine koju taj element najbolje apsorbuje. Prilikom prolaska kroz
plamen intenzitet svetlosti se smanjuje, to je proporcionalno koncentraciji datog
elementa u rastvoru. Za svaki metal koristi se lampa sa upljom katodom, koja emituje
svetlost potrebne talasne duine. Zbog toga se svaki metal mora odreivati posebno, to
je jedan od nedostataka ove metode. Prednosti ove metode su velika osetljivost (mogu se
odrediti metaliu koncentracijama 10-6 g/l i manje), preciznost i selektivnost.

Slika 5.7: ema atomskog apsorpcionog spektrometra

5.6.1. Odreivanje kadmijuma

Prilikom analize metala pomou AAS potrebno je pripremiti uzorak na odgovarajui nain. U
zavisnosti od toga koji oblik metala se odreuje bira se odreena metoda pripreme uzorka. Ovim

putem se eljeni oblik metala prevodi u rastvor odreene pH vrednosti i drugih karakteristika i
tako analizira. ukoliko je koncentracija metala suvie mala, potrebno je izvriti koncentrisanje.
Postupak:
Svaki instrument ima svoj taan nain primene, koji je priloen uz njega i analitiar toga treba da
se pridrava. U svakom sluaju, nakon izbora odgovarajue lampe sa upljom katodom, potrebno
je saekati najmanje 15 minuta da se ona zagreje nakon ukljuivanja. Za to vreme na
monohromatoru podesiti tanu talasnu duinu, odabrati tanu irinu proreza na monohromatoru i
podesiti uplju katodu prema uputstvima proizvoaa. Takoe upaliti plamen, podesiti protok
goriva, podesiti na maksimalnu apsorpciju i podesiti fotometar. Izmeriti serije standardnih
rastvora i i konstruisati kalibracionu krivu. Izmeriti apsorbanciju uzoraka i izraunati vrenost iz
kalibracione krive.