.

.
-
, ,
. .
.
, .
, .
.
, .
_____________________________________________________________________________________

,
. -
.
.
.

. Pojas znaci snagu, od Hrista datu svesteniku, kojom savladjuje svoje telo, a
takodje podseca i na ubrus kojim se Hristos opasao kada je prao noge svojim
ucenicima; dakle, podseca na spremnost sluzenja poverenom mu narodu.

() )
. )
.

. ,
.
Narukvice -

znace silu Bozju koja krepi one koji vrse svete radnje.

- , - . .
, , . )

 ( )
.
. , ,
. .
.

I sama odezda djakona ukazuje na to sto on radi.

Stihar je duga odezda koja pokriva celo telo, od vrata do stopala sa sirokim rukavima
bez proreza. Bele je boje i podseca na odecu andjela koji su se pojavili za vreme
Vaskrsa i Vaznesenja. Bela boja simbolise cistocu, koja se trazi od slugu Oltara. Ako
je odezda crvene boje, onda oznacava stradanje Hristovo. Stihar takodje nose cteci i
pojci.
Orar je neophodan deo djakonske odezde, to je ona duga,
siroka traka, koju djakon nosi na levom ramenu, a desnom
rukom pridrzava drugi kraj. Kada djakon podigne orar,
time daje znak vernima da je vreme da se moli odredjena
molitva ili da se izvrsi neka bogosluzbena radnja. Orar
predstavlja andjeoska krila i simvolise gotovost djakona da
brzo vrsi volju Bozju. Na orarima su cesto izvezeni
sestokrili serafimi, ciji polozaj krila prikazuje krst. Sam
naziv orar se tumaci na vise nacina, prema latinskom os,
oris - usta, orarijum, jer djakon brise usta vernih posle
pricesca. Grci izvode tu rec od horio - gledam, posmatram, jer djakon prati sluzbu i
daje znak kada sta treba da se uradi ili kaze. Takodje postoji misljenje da potice od
horos - cas, jer djakon, drzeci kraj orara sa tri prsta, poziva narod na molitvu u
odredjenim momentima.
Narukvice - epimanika, deo su svestenosluziteljske odezde koji se nadevaju na ruke,
stezuci rukave, a znace silu Bozju koja krepi one koji vrse svete radnje. U isto vreme,
podsecaju i vernike i svestenike na veze kojima je Hristos bio vezan kad je bio vodjen
na sud pred Pilata.

Djakoni mogu, ali ne moraju da nose bradu. Jedino ako je djakon monah, onda
obavezno nosi bradu.
Kao sto vidis, drago moje djace, ima mnogo toga da se nauci, ali uvek treba citati
prave knjige i slusati one koji zaista znaju, u ovim stvarima nije od pomoci opste
obrazovanje. Odeca svestenika je neka vrsta uniforme, ali za razliku od svetovnih, ova
ima svoja duboko simvolicna znacenja", zavrsio je pricanje Aleksej.
ODEZDE ZNACE BOGOPOSTOVANJE
"U ranom hriscanstvu svestenosluzitelji su nosili odezde po kroju slicne svakodnevnoj
odeci, ali izradjene od skupocenog materijala, i odevali su je samo pri
bogosluzenjima. Postojale su i odezde nalik starozavetnim. Crkva, cuvajuci predanje,
u kasnijim vekovima nije bitnije menjala oblik starih odezdi.
Crkvene odezde su odredjenih boja, od kojih svaka ima posebno znacenje. Bela boja
je simbol radosti, cistote i prosvecenja. Crvena boja ima znacenje krvi koju su prolili
Hristos i njegovi ucenici, apostoli, svetitelji i mucenici. Zelena boja je simbol nade na
vecno blazenstvo, steceno zaslugom Isusa Hrista i darom Svetoga Duha. Crna i tamno
crvena boja predstavljaju kajanje i zalost.
Same odezde opominju svestenika da pobozno obavlja bogosluzbene radnje i
podsecaju ga na vrline kojima treba da se odlikuje.
Secas li se, stihar je osnovna, donja haljina. Zatim dolazi epitrahilj, to je odezda
koju svestenik stavlja oko vrata i koja se spusta do ispod kolena. Epitrahilj je
najvazniji deo svestenicke odezde koja oznacava dejstvujucu blagodat Svetoga
Duha. Naziv potice od grcke reci epitrahilion, sto znaci okovratnik i predstavlja
"igo (jaram) Hristov". Epitrahilj je slican djakonskom oraru, samo su mu oba
kraja napred sastavljena. I ova odezda ima simvolicko znacenje: podsecanje na
uze kojima je Hristos bio vezan kada je vodjen Pilatu. Bez epitrahilja svestenik
ne moze da obavi nikakvu bogosluzbenu radnju ili obred.

Nadbedrenik je romboidno platno koje se

pricvrscuje o pojas, na desno bedro, slicno
macu, a predstavlja Rec Bozju, koja je duhovni
mac. Nose ga episkopi, ali i zasluzni prezviteri
(svestenici).
Pojasom se svestenik opasuje i privezujuci
stihar i epitrahilj. Pojas znaci snagu, od Hrista
datu svesteniku, kojom savladjuje svoje telo, a
takodje podseca i na ubrus kojim se Hristos
opasao kada je prao noge svojim ucenicima;
dakle, podseca na spremnost sluzenja
poverenom mu narodu.
Felon je gornja duga haljina, bez rukava. Ova odezda prekriva sve ostale odezde
cuvajuci ih i stiteci, ona predstavlja Bozje providjenje, koje sve na svetu stiti i za sve
se brine. Felon oznacava i pravdu Hristovu, ali i onu purpurnu haljinu u koju je
Spasitelj bio obucen radi podsmeha u Pilatovom dvoristu. Zato je felon purpurne boje.
Nekada su felon nosili i episkopi. Taj episkopski felon bio je ukrasen mnogim
krstovima, pa se zvao polistavrion, sto znaci: mnogokrsnik.
Narukvice imaju isti oblik i znacenje kao i u djakonskim odezdama.
Nista u Crkvi nije samo ukrasa radi, vec ima duboko simvolicno znacenje. I to tako da
podseca i svesteno-sluzitelje i nas na to gde se nalazimo i u cije ime smo se sakupili.
Nadam se da ti je simvolika svestenicke odece sada jasna. Znas, sledece nedelje u
nasu crkvu dolazi vladika, pa ces imati priliku da vidis i prelepu vladicansku odezdu",
zavrsio je pricanje Aleksej.

Episkop preko mantije odeva sakos, gornju haljinu od bele materije koja je ukrasena
zlatnim i srebrnim vezom. Sakos je grcka rec i znaci: xak ili vreca, time se podseca na
odecu u koju je bio obucen Spasitelj, da bi ga neprijatelji porugali. Sadasnji, bogati
izgled ove odezde potice iz vizantijskih vremena, kada je jedan od careva, iz
postovanja prema Crkvi, poklonio carigradskoj Patrijarsiji sakos za svestenosluzitelje.
Do tada je sakos bio odezda careva. Ova odezda nije prosivena kao stihar, vec se duz
rukava i sa strane spaja okruglim dugmetima sa gajkicama.
Omofor najvaznija arhijerejska odezda, a stavlja se na oba ramena. NJegovo
simvolicko znacenje je dvojako. Najpre to je izgubljena, pa potom nadjena ovcica,
koju je Hristos kao dobri pastir uzeo na Svoja pleca i priveo Bogu Ocu. Zato se
omofor nekada pravio iskljucivo od bele vune. Na omoforu su izvezena cetiri krsta.
Ovim krstovima arhijerej pokazuje svoje pristajanje da sledi Hristova stradanja.
Po predanju, prvi omofor je izatkala sama Bogorodica, za sv. Lazara, koji je bio
episkop na Kritu. Omofor je grcka rec i znaci ramenonosnik, odnosno ono sto se na
ramenima nosi.
Bez omofora arhijerej ne moze obaviti ni jednu vaznu arhijerejsku svestenoradnju.
Mitra, na grckom: pojas, sal kojim se obavija glava, kapa. Simvolicno predstavlja
pokrivac za glavu starozavetnih svestenika, ali i trnovu krunu koju je nosio Hristos.
Mitre su u ranom hriscanstvu izgledale drugacije. Posle pada Carigrada 1453. godine,
venac imperatora je presao na glavu vaseljenskog patrijarha, kao vrhovnog cuvara

pravoslavlja. Tako su mitru u obliku krune primili iz Carigrada ostali patrijarsi i

episkopi sirom pravoslavnog sveta.
Mitra oznacava ne samo arhijerejsko dostojanstvo, nego i pokornost arhijereja
Jevandjelju Hristovom. To je prikazano tako sto se na mitru, kao i na prestono
Jevandjelje, stavljaju likovi Hrista, Bogorodice i Jevandjelista.
Zezlo se dodeljuje arhijereju na rukopolozenju, kao simvol vlasti i brige za povereno
mu umno stado. Na vrhu zezla je zmija sa dve glave, kao simbol mudrosti, a izmedju
njih je krst. Ovaj krst na zezlu znaci da arhijerej u ime i slavu Hristovu napasa stado.
Sv. Simeon Solunski kaze: "Zezlo koje drzi arhijerej oznacava vlast Svetoga Duha,
ukrepljenje ljudi, snagu putevoditelja, ali i da nepokorne kaznjava, a one koji su
daleko da sabira sebi." Zezal se na grckom zove paterissa, kao znak ocinskog
upravljanja pastvom. Znaci episkopskog dostojanstva su i panagija i naprsni krst.
Panagija je mala ikonica izradjena od emajla, srebra i zlata sa likom Isusa Hrista i
Presvete Bogorodice sa malim Hristom na rukama. Panagiju nosi episkop na prsima,
kao stalno podsecanje na svoj dug da nosi u srcu svome Gospoda i da se pouzda u
zastupnistvo Presvete Majke NJegove. Panagija na grckom znaci Svesveta.
Naprsni krst episkopski oznacava pecat i ispovedanje vere koja izlazi iz srca.
ZVONA SU GLAS HRAMA
Provlaceci se kroz ogromno skladiste najneverovatnijih bronzanih predmeta,
polomljenih, iskrivljenih i kakvih sve ne, za trenutak sam zazalila sto sam posla sa
Aleksejem u zvonolivnicu. Bilo je sparno, vrelo i zagusljivo, ni traga od one
atmosfere koju sam ja ocekivala. Jedino sto sam do tada znala o zvonima bilo je iz
filma Andreja Tarkovskog "Rubljov". Moje iznenadjenje je bilo jos vece kad me
Aleksej upoznao sa vlasnikom i zvonolivcem, Jevremom Popovicem. Jednostavan
covek, sirokog osmeha, ni nalik onom iz filma.
A onda sam cula cudesnu pricu. Zvonolivnica je osnovana 1832.godine i sa kolena na
koleno se prenosi tajna zanata kako se liju pravoslavna zvona cistog zvona i odzvona,
kao sto su ih u stara vremena salivali stari majstori.
Zvona su poznavali i najprimitivniji narodi, kao i visoke civilizacije. Jedno od
najstarijih zvona pronadjeno je u Ninivi (grad na obali reke Tigris, pominje se 3000
godine pre Hrista). U antickoj Grckoj zvona su sluzila za davanje znaka za uzbunu, a

u starom Rimu za sazivanje naroda u hram na pogreb i sl. Zvona se pominju i u

Bibliji. Drevni hriscani nisu mogli da koriste zvona zato sto su bili proganjani, pa su
glasnici obavestavali vernike gde ce se odrzati bogosluzenje. Kad je Crkva, posle
Milanskog ukaza 313. godine, dobila slobodu javnog ispovedanja vere, trebalo je
necim javno pozivati vernike u hramove. Po ugledu na Judeje (4. knj. Mojs. 29. 1; 3.
knj. Mojs. 23. 24) vernici su sazivani trubom, ali i drvenim maljicama kojima se
klepalo na kapije hriscana. Mnogo kasnije su za objavljivanje bogosluzenja i
najvaznijih delova u toku same sluzbe, na Istoku koriscene daske od tvrdog drveta i
metalne ploce.
Prva zvona koja se pominju u Istocnoj Crkvi su ona koja je mletacki duzd 852. godine
poslao na poklon vizantijskom caru Mihailu III. Car je naredio da se ta zvona postave
na crkvu Svete Sofije u Carigradu. Tek od 12. veka zvona upotrebljavaju sve
pravoslavne crkve, upotpunjujuci lepotu bogosluzenja, sazivajuci vernike, podsecajuci
ih da je vreme sluzbi Bozjoj. Na Zapadu su zvona u upotrebi vec u sedmom veku.
Zvono iz Kelnskog muzeja liveno je oko 613. godine.
Da bi se zvona jasno i daleko cula, podizani su zvonici. Poznat je "Ivan Velikoj"
zvonik u Kremlju, visok 90 metara.
udesan je zvuk zvona. Bruj njihov u hram poziva, uznosi, pozdravlja, vaskrsnju
radost javlja, slavi, brani, ispraca, gradonosne oblake razgoni, a sve slaveci Gospoda.
Malo je do danas sacuvanih starih zvona, jer su Turci prvo zvona skidali, da utihne
hram, da mu iscupaju jezik.
Zvona su bila najglasnija i uvek su prva stradala. Ali hramovi nisu zanemeli, opet su
se pojavila drvena klepala i vernici su se sabirali na sluzbu Bozju.
Kako je koja vojska prolazila ovom nasom nesrecnom zemljom, tako su zvona
stradala, isto kao i narod i crkve. Ali cim se zazeleni trava na zgaristima i narod se
vrati iz zbegova, podizane su crkve i livena zvona.
Jos su Turci bili na Kalemegdanu kad je knjaz Milos naredio da se na Sabornu crkvu
postavi zvono. Kad je zazvonilo, ljudi su plakali od srece, znali su da je Turcima
odzvonilo.

Glas zvona nije glas obicnog instrumenta. On nas potresa, zove, iscekuje, stize do dna
duse, ka visinama i Bogu se penje uznoseci molitve vernih i odozgo se spusta kao
ohrabrenje, nada ili sam glas Bozji.
Opcinjena pricom o zvonima, zamisljala sam kroz sta su sve prolazile generacije
zvonolivaca Popovica da tajnu sacuvaju i ne podlegnu zapadnom uticaju, jer, mnogo
je kod nas zvona koja su livena brze i jeftinije na Zapadu, ali se pri tom zaboravlja
jedna "sitnica". To nisu pravoslavna zvona, najpre po tome sto se tamo po zapadnom
obredu osvesta sav materijal, pa onda i gotovo zvono.
Neki misle da to i nije neki veliki problem, a zaboravljaju osnovno: ne moze majka
tudjim glasom da se javlja.
Zvona koja se ovako liju, na starinski nacin, javljaju se pravim glasom i medju
drugima se raspoznaju "kao nevesta medju svatovima.