KNJIEVNE TEORIJE XX VEKA

Biblioteka
KNJIEVNE NAUKE
Kolekcija
OSNOVA

Urednik
Gojko Tei
Glavni i odgovorni urednik
Slobodan Gavrilovi

Ilustracija na koricama

KNJIEVNE
TEORIJE XX VEKA
S poljskog prevela
Ivana oki

Naslov izvornika
Anna Burzyska
Micha Pawe Markowski
TEORIE LITERATURY XX WIEKU
Struna redakcija
Prof. dr Mirjana D. Stefanovi

Copyright by Anna Burzyska & Micha Pawe Markowski, 2006.

Copyright JP Slubeni glasnik, 2009
www.slglasnik.com

Profesoru Henriku Markjeviu

Svako ponekad moe da naie na origi

nalnog pesnika, sociologa, filozofa, ali je
veoma loa ideja tvrditi da neka discipli
na ima misiju koju treba da ispuni.
Riard Rorti11
Humanistika disciplina u svakom trenut
ku vie podsea na meusobno sukoblje
ne dijalekte nego na jezik koji se zajedniki koristi. Njeno najprirodnije stanje je
vieglasje teorijskih istina.
Janu Slavinjski22







G. Borradori, Rozmowy amerikaske, Pozna, 1999, str. 138.

J. Sawiski, Wszystko od pocztku, u: Miejsce interpretacji, Gdask, 2006,
str. 111.

Od autora

Ovaj prirunik je posveen knjievnim teorijama XX veka. Njegov

zadatak je skroman i odnosi se na elementarna pitanja. Autori su
reili da sumiraju znanje o najvanijim strujama nauke o knjiev
nosti i da ih predstave na za njih najitljiviji mogu nain, vodei
rauna o idejama koje ne ulaze u okvir istraivanja teorije knjiev
nosti. Ovo nije detaljno izlaganje metoda primenjivanih u analizi
knjievnih dela, ve pre istor ij sk i pre g l e d f i l oz of ij e k nji e v
nost i, odnosno pogleda na knjievnost, s posebnim osvrtom na
njihove filozofske implikacije i kontekste. Nije ni iscrpno izlaganje
(za to bi bila potrebna nekoliko puta obimnija knjiga), ve pre pod
sticaj za samostalna prouavanja na osnovu informacija datih u
pojedinanim poglavljima. Ovde, dakle, nema mnogo originalnih
zapaanja, iako imajui u vidu stanje istraivanja poljske istorije te
orijskoknjievnih doktrina ima prilino napomena formulisanih
prvi put. Nije ni kompletan prirunik jer didaktika premisa koja le
i u osnovi njegove koncepcije stavlja akcenat vie na kole nego na
znaajne linosti koje su ile pravcima suprotnim obavezujuim teo
rijama. Zato ovde nema posebnih poglavlja posveenih ni Nortropu
Fraju, ni Erihu Auerbahu, ni Reneu iraru ni Haroldu Blumu, mada
su pominjani; ali zato postoje poglavlja posveena strukturalizmu,
psihoanalizi, dekonstrukciji i postkolonijalnoj kritici, jer je pre sve
ga re o skiciranju iroke metodoloke panorame na osnovu koje bi
postali itljiviji izraziti idiomi. Jedini izuzetak od ovog pravila je teo
rija Mihaila Bahtina i to s obzirom na njen veliki uticaj koji do da
nas traje na evropsku i ameriku nauku o knjievnosti. Prirunik
obuhvata itav XX vek i zato je skoro svim pravcima posveena ista
panja. Izuzetak su strukturalistike teorije koje su zapravo ve kako
se ini izgubile svoju vitalnost u kompleksu nauke o knjievnosti,
ali se ipak sa istorijske take gledita njihova ogromna uloga u ob
likovanju knjievnoteorijske vulgate ne dovodi u pitanje. Slino je
i sa poststrukturalizmom kao i feminizmom, iji su neujednaenost


Filozofija
knjievnosti

Teorijskoknjievne
kole

Strategije
opisa

Teorijskoknjievni
jezik

Razvoj teorija

i ekspanzivnost zahtevali sloeniji, samim tim i opirniji opis. A izo

stavljanje marksizma, koje za neke itaoce moe biti neprihvatljivo,
etvorostruko je motivisano: prvo, autori smatraju moda riziku
jui da u proteklom veku marksizam nije bio, uprkos prividima,
plodna i vana doktrina u svetskoj nauci o knjievnosti. Drugo, da
nas je u Poljskoj teko nai aktivne pristalice marksistike metodo
logije i njene predavae (zato se mogu nai pristalice svake od osta
lih kola); tree, najivlji marksistiki residuum naao se danas u
kulturnim i istorijskim istraivanjima predstavljenim u ovoj knjizi.
I, napokon, zato ne rei i to, autori smatraju da svaka od predsta
vljenih kola ima vei znaaj za razmiljanje o knjievnosti nego
marksizam. Ovo je najbitnije (iako, sigurno, nije jedino) odstupanje
koje smo zbog sopstvenih sklonosti uinili u ovom priruniku.
Poto je o sklonostima re, autori su u isto vreme iako su vodi
li rauna o objektivnosti smatrali da moraju napustiti svoje line
take gledita. Ne razmiljaju o knjievnosti i nauci o knjievnosti
na isti nain, koriste za njihov opis drugaiji jezik, tako da je bilo
bitno da se zadri izraajnost svakog poglavlja. S tim u vezi, neke
pojave su opisivane u razliitim kontekstima i iz drugih perspektiva
(pa i kad je re o dekonstrukciji). Na taj nain su i praktino hteli
da dokau najvaniju tezu na kojoj se insistiralo u ovoj knjizi, nai
me, da ne postoji nikakav nadreen teorijskoknjievni jezik koji bi
potisnuo u senku manje adekvatne jezike opisa u kojima nijedna
od metoda nije privilegovana u odnosu na druge, da nijedan teoreti
ar nije najistaknutiji teoretiar zato to zna istinu o tome ta je za
pravo knjievnost. Poto postoje razliite knjievne teorije, postoje
i razliite metateorije, i sa ovom prilino oiglednom injenicom
treba se pomiriti. itaocu je ostavljeno da odlui koja mu od pred
stavljenih strategija opisa, opisanih kola i metod u ovom priruni
ku najvie odgovara.
Svako poglavlje ima dodatke koji olakavaju kretanje po kom
plikovanim hodnicima teorijskoknjievnog lavirinta. To su i reni
ka objanjenja kljunih pojmova i problema vezanih za datu kolu,
kao i hronologija iji je cilj smetanje teorije u kulturnoistorijski
kontekst. Kompilacija svih pojedinanih hronologija omoguila bi
itaocima da im bude jasan paralelizam na koji su bile osuene me
usobno iskljuujue teorije. Dvadeseti vek je, kako to pie u Uvodu
Ane Buinjske, zaista bio vek teorije, mada je ta snaga toliko oslabi
la da moemo videti ta se desilo izmeu prvih istupanja formalista
koji su brinuli o istoti knjievnoteorijske metodologije i estokih
filipika Stenlija Fia ili Riarda Rortija protiv teorije.
10

Knjievne teorije XX veka

Ko su korisnici ove knjige? Oigledno su to, pre svega, studenti

humanistikih usmerenja za koje su obavezni takvi predmeti kao
to je knjievna teorija ili metodologija knjievnih istraivanja.
Meutim, pravei njihovu mapu u XX veku autori su bili svesni
da zalaze na srodne terene, uglavnom u domen filozofije, estetike
i sociologije, to ini da itaoci ovog rada takoe mogu biti, pa ak
i treba da budu, studenti svih humanistikih usmerenja ili jo i
re svi oni koji se interesuju za filozofske i kulturne promene u
prolom veku. Budui da predstavlja panoramu knjievnih teorija
XX veka, ova knjiga takoe je vodi kroz humanistiku tog veka, ko
ja podstie dalja izuavanja filozofije knjievnosti i kulture.
Autori se, to je razumljivo, oseaju dunicima mnogim pleme
nitim uiteljima metateorijske sinteze. Meutim, ova knjiga sigur
no ne bi nastala da nismo nedavno u Ulici golubova u Krakovu,
u Institutu poljske filologije sreli profesora Henrika Markjevia
iji neumoran napor predstavljanja najnovijih pravaca u istraivanji
ma knjievnosti u inostranstvu nije podstakao na vei entuzijazam
i isto tako iskrenu zavist. Predajui ovu knjigu zainteresovanim ita
ocima autori je s dubokom zahvalnou posveuju upravo profeso
ru, sa oseanjem da smo loi nastavljai delatnosti koju je on zapo
eo i sa zebnjom kako e je on prihvatiti.
Ana Buinjska
Mihal Pavel Markovski

11

Tipian korisnik
knjige

Vodi kroz
humanistiku
XX veka

UVOD

Teorija knjievnosti je:

vrsta autorefleksije
Frenk Lentriija
kritika svest
Edvard Said
intelektualni rad usko povezan s praksom
Volter Kejn
aktivnost koja u stopu prati praksu
Dejvid Atkins
disciplina koja stvara okvir za interpre
tativnu praksu
Gregori Dej, Dejvid Miler
diskurs koji interpretira druge diskur
se, odnosno kulturna kritika
Dozef Natoli
vrsta retorike prakse

Stiven Mejlo

model koji eli da vlada praksom

Stenli Fi

 diskurs o diskursima

Ralf Koen

iroko interdisciplinarno polje

Donatan Kaler
disciplina koja postavlja opte principe
koji se tiu knjievnosti, kritike i inter
pretacije knjievnog dela
Vendel V. Haris
disciplina koja predstavlja osnovu za
knjievnu kritiku
Viljam Rajter
iroka kritika rasprava o statusu teorije
Roder Pul
univerzalna teorija nemogunosti teorije
Pol de Man
mesto na kojem se meusobno sporazu
mevaju knjievnost i filozofija
Riard Rorti
praksa

Miel Fuko

Teorija knjievnosti jue, danas, sutra

Iz navedenog provizornog spiska miljenja savremenih istaknut ih teoretiara i filozofa o tome ta je, odnosno ta bi trebalo da bude
teorija knjievnosti, proistie, pre svega, sugestija koje smo sigurno
svesni da ne samo to je u prouavanju knjievnosti sam pojam te
orije veoma vieznaan ve i da su jo neodreenije obaveze koje joj
se pripisuju. tavie ovakvo nabrajanje definicija teorije moglo bi
se protegnuti u beskraj, to ak i nije specifino samo za nae vreme
u kojem se, kako je s pravom primetio jedan ameriki istraiva, vie
uopte ne moe govoriti o jednoj teoriji knjievnosti ve samo o broj
nim razliitim teorijama, tako da je spisak ovih poslednjih otvoren i
raste zastraujuim tempom. Kad bismo, na primer, nekom od fran
cuskih strukturalista izmeu ezdesetih i sedamdesetih godina posta
vili pitanje ta je teorija knjievnosti?, mogli bismo da ujemo da je
to zajedniki, celovit i univerzalan sistem optih tvrdnji u okviru ko
jeg sve to se tie knjievnosti mora da pronae svoje mesto i dobije
racionalno objanjenje. tavie otprilike bismo u isto vreme takoe
bili u situaciji da se sretnemo s miljenjem da je teorija ona disciplina
koja je u sutini uperena protiv knjievnosti, jer nastoji da je podredi
krutim shemama i taksonomijama ili da je pre svega pozvana da ogra
nii slobodu interpretacije knjievnog teksta i da lii itaoce prijatnosti
itanja. Jedni bi, dakle, smatrali teoriju najvanijim delom nauke o
knjievnosti, koji joj prua zaista snanu naunu osnovu, drugi bi
nas, pak, uveravali da teorija uopte nije potrebna knjievnosti, pa
ak kako je to verovatno najsnanije iskazao neto kasnije, krajem
sedamdesetih godina, francuski filozof an-Fransoa Liotar da je ona
delo konceptualnih manijaka koji ne shvataju da su teorija i knji
evnost potpuno razliite oblasti jezika (jezike igre) koje se uopte
ne mogu meusobno pomiriti. Uostalom, i jedno i drugo miljenje



Literary Theorys Future, red. J. Natoli, Urbana, 1989.

J.-F. Lyotard i J.-L. Thbaud, Au Juste: conversations, Paris, 1979. Liotar se
ovde poziva na koncepciju jezikih igara po shvatanju poznog Vitgentaj
na, a posebno na Filozofska istraivanja.

Uvod

15

Vieznanosti
teorija u
knjievnim
istraivanjima

Strukturalistika
definicija teorije
knjievnosti

Protiv teorije

Teorija i knjiev
nost kao razliite
jezike igre

Teorija kao jezik

o jeziku

bilo je podjednako snano i to ne samo u pomenutom periodu.

Moe se ak rei da je zapravo kroz itav XX vek teorija povezivana
ili sa iroko prihvaenim nainima objanjavanja sutine knjievnosti
i uvoenja reda u sve to je u vezi s njom ili s postupcima prekomer
nog formalizovanja na koje se nerado obraala panja. I, opet, jedni
su smatrali da teorija proiruje nae znanje o tome kako je knjievno
delo konstruisano, ko je njegov tvorac, i kako se moe interpretira
ti. A drugi su, isto tako, smatrali da se bez problema moemo snai
bez tog znanja i jednostavno itati knjievnost. Otpor prema teo
riji knjievnosti bio je vezan i za oseanje da ona ini jo jedan jezik
(diskurs) uz pomo kojeg nastojimo da opiemo druge jezike jezik
knjievnog dela i jezik interpretacije/knjievne kritike. Dakle, teorija
kako je tano rekao jedan od savremenih teoretiara knjievnosti
jesu, jednostavno,
rei o reima: teorijski sudovi o kritikim sudovima, o re
enikim sekvencama koje nazivamo knjievnost,

XX vek
vek teorije

Zadaci teorije
knjievnosti u XX
veku

i istovremeno je stavljao do znanja da nas, iako ne moemo u potpu

nosti da pobegnemo od teorije, ovo (slojevito) nagomilavanje jezika
u sutini udaljava od onoga to je najvanije od same knjievnosti.
Teorija knjievnosti je, dakle, oduvek bila disciplina koja je iza
zivala kontroverze, ali se, nezavisno od svih ovih miljenja, razvijala
naroito kroz itav protekli vek obilato i plodno, stvarajui nove
kole, pravce i stilove refleksija od kojih su najvanije i najuticajnije
opisane u ovoj knjizi. Dvadeseti vek je takoe bio vreme nastanka naj
veeg broja teorijskih struja i kola u istoriji kao i podjednako snanih napada na teoriju knjievnosti i njenih velikih kriza. Poveano
interesovanje teoretiara knjievnosti za teoriju pojavljivalo se povre
meno, u talasima, od poetka veka pa sve do osamdesetih godina.
Najpre (posle antipozitivistikog preokreta) jer je trebalo postavi
ti teorijske osnove i odrediti opti oblik disciplini prouavanja knji
evnosti. Zatim (u vreme strukturalizma) jer je vredelo krenuti pu
tem koji je utrla opta lingvistika, stvoriti sistem knjievnog jezika i
istovremeno na njemu zasnovati nauku o knjievnosti. Potom (kad
su se pojavili prvi znaci poststrukturalizma) jer je trebalo izvriti
temeljnu reviziju dotadanjih naina razmiljanja o knjievnosti.
I, na kraju, osamdesetih godina, kad se sve ee poelo govoriti o
krizi teorije pa ak i o njenom sumraku ili kraju kad je trebalo
ozbiljno postaviti pitanje u kojem obliku se njome treba dalje baviti.


16

M. Krieger, Words about Words about Words: Theory Criticism, and the Lite
rary Text, BaltimoreLondon, 1988, str. 6.
Knjievne teorije XX veka

Prema miljenju jednog od amerikih teoretiara Pitera Barija,

upravo ovo poslednje razdoblje je, paradoksalno, izazvalo najvee
interesovanje za teorijsku problematiku, i upravo je teorija njene
mogunosti, zadaci i ciljevi postala glavna tema rasprav u krugu
istraivaa knjievnosti. Snaan talas publikacija koje su nagoveta
vale neadekvatnost teorije za nauku o knjievnosti izazvao je ba
suprotan efekat provocirao je snanu potrebu za njenim reformi
sanjem te, dakle, pravu eksploziju ideja o tome kako se moe stvori
ti teorija posle proglaenja kraja njene tradicionalne forme.
Da li, meutim, pomenuta brojnost teorij kao i miljenj o nji
ma znai da se u ovo vreme uopte ne moe precizno definisati ta
je zapravo teorija knjievnosti, niti se moe odrediti dijapazon njenih
obaveza? I moemo li se orijentisati u ovoj poplavi razliitih teorijskih
koncepcija koje najee izazivaju na nemir ne samo zbog pojmovnih
komplikacija i hermetinog jezika ve i zbog tekoe, to je uobiajen
sluaj, da se proceni njihova stvarna korist u razumevanju i prouava
nju knjievnosti? I, na kraju da li je teorija knjievnosti korisna ili je,
jednostavno, tetna? Da bismo se u svemu ovome nekako snali, treba,
kako to obino biva, poeti u najmanju ruku od samog poetka.
Grka re theoria potie od glagola theorein (gledati neto) i zna
i pre svega posmatranje ili istraivanje. Jo je u antici postojala
stroga podeljenost izmeu teorije i prakse jer koliko se ova druga
(ije ime dolazi od rei praktikos = aktivan) odnosila na delatnosti,
aktivnosti, postupke itd., toliko je prva uvek bila u domenu intelekta.
U njenoj nadlenosti je bilo upravo to posmatranje koje ipak i ovo
je sutinska primedba nije imalo mnogo zajednikog s gledanjem.
Iako se u etimologiji rei teorija nesumnjivo nalazi vizuelan aspekt
grko thea je ipak i vidik, izgled, spektakl ili nain na koji se
neto prikazuje u sluaju teorije vie je bilo govora o misaonom
opaanju ili o misaonom pristupu nekoj oblasti stvarnosti, delova
nja i iskustva. Najjednostavnija definicija discipline zvane teorija
mogla bi se, dakle, izvesti iz grke etimologije to je znanje koje tu
mai neki skup pojava i koje treba razlikovati od prakse, mada je, oi
gledno, ono i dalje u vezi s praksom i upravo na osnovi prakse je for
mulisano. Ako se, zatim, ova definicija prenese na teren istraivanja





P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory,

ManchesterNew York, 1995.
Pogledati, izmeu ostalog: W. McNeill, The Glance of the Eye: Heidegger, Ari
stotle, and the Ends of Theory, Albany, 1999.
To je radio, na primer, Aristotel.
Pogledati, na primer, Sownik wyrazw obcych, red. J. Tokarski, Warszawa,
1974, str. 754.

Uvod

17

Antiteorijski
preokret

T eorija
kao disciplina
Teorija
etimologija
i definicije

Teorija i praksa

Znanje
koje objanjava

knjievnosti, onda se opet najjednostavnije reeno teorija knjiev

nosti moe shvatiti kao vrsta znanja koja pokuava da protumai ta
je knjievnost i ta su sve vrste delatnosti koje su s njom u vezi (poev
od njenog pisanja, preko analize, interpretacije, istraivanja, sve do
samog njenog itanja). Dakle, mogli bismo najuoptenije rei kako je
teorija u stvari vrsta znanja koje objanjava (ili bar ono koje pokua
va da nam objasni) ta je knjievnost i sve to je s njom u vezi, ili da je
ona neka vrsta misaone spekulacije svoenje knjievnosti na opte
pojmove, definicije ili koncepcije ili, pak, sistematizovanje toka prak
s povezanih pomou odreenih pravila s njom. Ovako shvaena defi
nicija moe se ipak odnositi na sve, ne samo na knjievnost, mada se
takoe odnosi i na nju (jer knjievnost se moe definisati, takoe se
mogu odrediti opta pravila njenog stvaranja ili interpretacije); ona
nam nee dati odgovor na pitanje po emu se teorija knjievnosti raz
likuje od drugih vrsta teorij (na primer, teorije o pravljenju grnarije
ili teorije o nastanku katastrofa). Ako, dakle, elimo da preciziramo
na odgovor i tanije odredimo ta konkretno jeste teorija knjiev
nosti, onda moramo da je sagledamo istorijski, kao i da ustanovimo
njene odnose sa disciplinama koje su joj uvek bile u manjoj ili veoj
meri bliske: s poetikom, s naukom o knjievnosti, sa interpretacijom,
a pre svega sa samom knjievnou.

Teorija, knjievnost i druge discipline

1. Teorija i poetika

Razvoj nauke
o knjievnosti

Poetika

Teorijsko znanje o knjievnosti bilo je poznato jo u antikim vre

menima, ali se teorija knjievnosti kao posebna disciplina razvila
tek polovinom XIX veka zajedno s naukom o knjievnosti (Litera
turwissenschaft), a u potpunosti se konstituisala tek u XX veku
posle antipozitivistikog preokreta.
Od antike, a posebno od Aristotela i njegovih uvenih traktata
Poetike i Retorike vei deo teorijskog znanja o knjievnosti obuhva
tala je upravo disciplina zvana poetika. Ova poslednja je, od poetka
pa sve do kraja prosvetiteljstva, postojala pre svega kao normativna
poetika, odnosno ona koja je piscima unapred nametala pravila stva
ranja knjievnosti. Kasnije (manje-vie od XIX veka) poela je da



18

Pojavila se u Nemakoj etrdesetih godina XIX veka.

Najznaajnije normativne poetike su naravno, osim Aristotelove Poetike
(IV vek p. n. e.) Horacijevo Pismo Pisonima (I vek p. n. e.); Julijusa Cezara
Knjievne teorije XX veka

funkcionie i kao opisna poetika (koja registruje i opisuje ve posto

jea knjievna dela). Jo kasnije tek na kraju XIX veka pojavila se
i u obliku istorijske poetike,10 to jest discipline koja je istraivala pro
mene knjievnih oblika i njihovu evoluciju u knjievnoistorijskom
procesu. Sve ove varijante poetike izlagale su, naravno, i teorijske kon
cepcije, na primer, o nainima unutranje organizacije knjievnog
dela, o graenju predstavljenog sveta i slino (teorija kompozicije),
o stilskim sredstvima korienim u delu (stilistika), o optim pravi
lima njegovog graenja (genealogija) ili vrstama stiha, ritmu i rimi
(versologija).11 Meutim, poetika je uostalom, slino kao i retorika
(koja je takoe u velikoj meri uticala na nauku o knjievnosti) obavljala vie praktine funkcije i obezbeivala umetnika sredstva za
analizu knjievnih dela i stvaranje osnove za njihovu interpretaciju.12
Poetika, dakle, nije do kraja isto to i teorija knjievnosti u dananjem
shvatanju,13 iako je, nesumnjivo, bila jedan od najvanijih izvora teo
rije. Pored poetike, drugi, isto tako vaan izvor inila je i knjievna
komparatistika14 koja je nastala u XIX veku i koja se u poetku inten
zivno razvijala uglavnom u Francuskoj. Komparatistika je istraivala
pre svega tipoloke slinosti i razlike izmeu pojedinih nacionalnih
knjievnosti, koncentriui se takoe (posebno u vreme pozitivizma)
na odreivanje uticaja i meusobne zavisnosti razliitih knjievnih
kultura. Osim poetike i komparatistike, teorijski iskazi o knjievnosti
(ili oni koji su se mogli na nju odnositi) mogli su se nai i u delima
veine filozofa poev od Platona, preko Aristotela, Kanta, Hegela,
pozitivistikih mislilaca (na primer, Tena), sve do Niea, Frojda,

10
11
12

13
14

Skaligera Poetics Libri Septem (1561); N. Boileau LArt Potique (1674);

M. K. Skarbjevskog De Perfecta Poesi, sive Vergilius et Homerus (16191626);
F. K. Dmochowski Sztuka rymotwrcza (1788). Pogledati o tome, na primer:
E. Sarnowska-Temeriusz, Zarys dziejw poetiki. (Od staroytnoci do koca
XVII w.), Warszawa, 1985.
Njen pionir je bio ruski istraiva A. Veselovski.
Teorija kompozicije, stilistika, genealogija i versologija danas su takoe eti
ri osnovna dela opisne poetike.
Zapravo u XX veku, posebno na osnovi strukturalizma, pojavile su se takoe
razliite posebne vrste poetike, na primer, lingvistika poetika, generativna
poetika ili poetika recepcije, a poslednjih godina se govori i o intertekstual
noj poetici ili o kulturalnim poetikama. Meutim, tako shvaen termin poe
tika trebalo bi shvatiti pre kao sinonim za jezik opisa ili metodu analize,
a ne kao posebnu disciplinu.
Iako se danas esto smatra jednostavno kao jedan od delova iroko shvaene
teorije knjievnosti.
Komparatistika (lat. comparo, -are = uporeivati) disciplina koja se bavi
uporednim prouavanjima u nekoj naunoj oblasti.

Uvod

19

Normativna
poetika
opisna poetika
istorijska poetika

Opisna poetika i
njeni elementi

Izvori teorije
knjievnosti.
Knjievna
komparatistika

Filozofija

Estetika

Poetika i teorije
knjievnosti

Hajdegera, Ingardena, Lakana, Levinasa, Rortija, Fukoa, Liotara i De

ride. Vaan izvor takvih iskaza postale su takoe, posebno od polovi
ne XVIII veka, estetike teorije. Iako potie iz pedesetih godina tog ve
ka, Aesthetica (17501758) Aleksandra Gotliba Baumgartena, koja je
izvrila radikalnu podelu na estetiku kao nauku o sagledavanju lepih
stvari (dakle, apstraktnu i filozofsku disciplinu) i na poetiku kao nau
ku o nainima predstavljanja (odnosno, mnogo konkretniju discipli
nu), potvrdila je konaan razlaz poetike i teorije. I mada se ni danas
ne moe precizno razdvojiti poetika od teorije posebno kad i sama
poetika postaje teorijska (poev od Vakernagla sve do strukturalista)
ipak se u istoriji nauke o knjievnosti esto teilo njenom razlikova
nju: poetika kao praktino znanje o analitikoj tehnici suprotstavlja
na je teoriji kao apstraktnoj i pojmovnoj disciplini.
2. Teorija i nauka o knjievnosti

Znanje
o knjievnosti
i nauka
o knjievnosti

Nauna definicija
teorije
knjievnosti

Ranije pomenuto veoma opte odreenje teorije kao znanja ko

je objanjava ima svoje prednosti, ali ako se pogleda istorija nau
ke o knjievnosti, lako se moe primetiti da ono nije uvek bilo do
voljno. Mnoge teorijske koncepcije naroito one koje su nastale
u XX veku ispoljavale su mnogo veu srodnost s naukom (i to esto
u jakom znaenju te rei) nego sa znanjem i paradoksalno uda
ljavale su se od knjievnosti. Na vrstoj naunoj osnovi definicija
teorije ve zvui mnogo manje prijatno. To je, kako se to drugaijim
renikom kae: metodoloki i pojmovno zajedniki sistem optih
iskaza koji opisuju odreenu klasu objekata (u ovom sluaju knji
evnih dela).15 Ako, dakle, pokuamo da definiemo teoriju u okviru
nauke, onda ona nee samo objanjavati ta je knjievnost i razne
aktivnosti vezane za nju, ve e pre svega sluiti za uspostavljanje od
reenog poretka, a ono to je teorijsko istovremeno bi oznaavalo:
precizno, univerzalno, celovito, logino, apstraktno, sistemsko, sigur
no, objektivno, racionalno, zajedniko itd. Ve nam ova prva razlika
pokazuje da teorija moe biti tumaena i slobodnije i restriktivnije,
a sve u stvari zavisi od toga koliko su visoko postavljene trenutne
ambicije oblasti koju reprezentuje da li ta oblast nastoji da bude
samo vrsta znanja ili joj je stalo da dobije status ozbiljne naune discipline. Drugaije reeno da li oni koji stvaraju teoriju ele samo
da neke stvari u okviru te oblasti budu na odgovarajui nain proko
mentarisane i objanjene ili da one pronau pravo mesto u okviru
15 Filozofia a nauka. Zarzs encyklopedyczny, red. Z. Cackowski, J. Kmita, K. Sza
niawski, P. J. Smoczyski, WrocawWarszawa, 1987, str. 704.

20

Knjievne teorije XX veka

nekog modela ili sheme. Ovaj drugi tip teorijske refleksije pojavio
se u XX veku na osnovi strukturalizma (posebno posleratnog fran
cuskog strukturalizma koji je zato esto nazivan ortodoksnim ili
dogmatskim). Strukturalistika teorija knjievnosti bila je ak defi
nisana kao esencijalno teorijski poduhvat16 jer je njen glavni zada
tak postao jaanje same teorije i stvaranje podjednako jakih osnova
za nauku o knjievnosti. Upravo se, meutim, u okviru strukturali
zma pojavila jedna od najuticajnijih definicija teorije knjievnosti
koja je dugo vremena bila obavezujua i u poljskim istraivanjima
knjievnosti. Prema ovoj definiciji, teorija knjievnosti je:
Grana nauke o knjievnosti koja obuhvata saznanja o struk
turalnim i evolutivnim pravilima knjievnosti kao posebnoj
oblasti humanistike aktivnosti, o optim osobinama knjiev
nih dela i njihovom tipolokom razlikovanju, a u odreenoj
oblasti i o mehanizmima stvaralakog procesa i recepcije knji
evnog dela. Znanje o pojedinanim knjievnim pojavama
za teoriju knjievnosti predstavlja samo polaznu taku, dok
je njen sutinski cilj dopiranje do tipinih i ponovljivih svoj
stava ovih pojava: interesuju je modeli struktura, a ne konkret
ne, pojedinane manifestacije knjievnog stvaralatva. Teorija
knjievnosti iznosi stavove koji se odnose na itave vrste knji
evnih pojava, a ne na pojedinane primere ovih vrsta.17

Strukturalistika
definicija teorije
knjievnosti

Bez obzira na to to su strukturalisti u sutini uspeli da osnae

osnove nauke o knjievnosti, posebno zahvaljujui unoenju u tu na
uku ideje o sistemu jezika i metodama njegove analize iz opte lingvi
stike Ferdinanda de Sosira,18 ipak je teorijska koncepcija koju su oni
stvorili na kraju izazvala snaan talas diskusij o tome ima li smisla stva
rati upravo takvu teoriju knjievnosti. Najvee kontroverze izazivale su
upravo one tendencije teorije koje su u prethodnoj definiciji bile nagla
ene posebno ka uoptavanju, kao i traganju za tipinim i onim osobi
nama knjievnih dela koje se ponavljaju na tetu onoga to je u njima
individualno i posebno. Upravo su ove, nesumnjivo preterane, naune
ambicije strukturalista i oseaj da teorija po njihovom shvatanju posta
je u sutini teorija radi same teorije, inspirisali istraivae knjievnosti
da ponovo promisle na prvi pogled oigledan, mada ne tako lak za defi
nisanje, odnos teorije i njenog predmeta knjievnosti.
16 A. Jefferson, Structuralism and Poststructuralism, u: Modern Literary The
ory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Robey, London, 1982.
17 Sownik terminw literackih, red. J. Sawiski, Wrocaw, 1988, str. 532.
18 Pogledati: Strukturalizam (II).
Uvod

Doprinos
strukturalizma
u razvoju teorija

21

Teorija
radi teorije

3. Teorija i knjievnost
Sukob teorije
i knjievnosti

Konstatacija da teorija mora imati svoj predmet, da je, kao i svest,

uvek teorija neega, ini se tako oiglednom da je to ak banalno.
Ali, u istoriji teorije knjievnosti sam odnos izmeu teorije i njenog
predmeta predstavljao je sutinsku temu razmatranja teoretiara,
a esto je izazivao i veoma spontane diskusije. To se deavalo naroi
to onda kad se oseao sukob interesa teorije i knjievnosti, a poseb
no nepodudarnost naunog argona teorije s umetnikim jezikom
knjievnosti kao i neadekvatnost vetakih modela u odnosu na bo
gatstva knjievnog univerzuma. Na ovo su pre svega upozoravali za
grieni protivnici naunih tendencija u teoriji knjievnosti. Tako se,
na primer, nemaki filozof Nikolaj Hartman pozivao na pomenuti
grki koren rei teorija i sve u njoj sadrane sugestije, skreui pa
nju na to da se na njih ve gotovo uopte ne rauna u modernom
vremenu. Tako je konstatovao:

Teorija kao
pronicljivo
posmatranje

Teorija znai opaanje [Einsicht]. Danas je to skoro zabo

ravljeno. Aristotel ju je shvatao kao isto gledanje. Ne zna
i, dakle, ni doktrinu, ni sistem, ni objanjenja ni obrazloe
nja. Znai iskljuivo pronicljivo posmatranje.19
Slino je tvrdio ameriki romanista Leo Bersani optuujui
strukturalizam da je birokratski i skreui panju na to da
sadraj matarij strukturalista ponekad javan a obino,
ipak, skriven predstavlja stalno privlanu fantastinu na
meru totalne kontrole.20

Strukturalizam
kao totalna
kontrola

Metajezik

Podvrgavajui otroj kritici teoriju u znaku strukturalizma, on

je istovremeno dovodio u pitanje naune pokuaje nekih teoretiara
knjievnosti optuujui ih pri tom za, u sutini, osrednja dostignua.
Teorijska pravila koja su stvarali (na primer, uvena Jakobsonova de
finicija poetske funkcije) inila su, prema njegovom miljenju, samo
neku vrstu hermetinog i nadmenog jezika (takozvanog metajezika)
koji je znatno vie sluio za stvaranje same teorije nego za razume
vanje sutine knjievnosti.21 Ali u XX veku nije nedostajalo ni pri
stalic uverenja o tome da ako se uopte stvara teorija pa i teorija
19 N. Hartman, Sistematyczna autoprezentacja, Liteatura na wiece, 1987,
br. 4, str. 306.
20 L. Bersani, Czy istnieje nauka o literaturze?, Pamitnik Literacki, 1974,
sv. 3, str. 335, 338.
21 Ibid., 322327.

22

Knjievne teorije XX veka

knjievnosti onda to mora biti prava teorija. Moglo bi se ak rei

da je teorija u XX veku balansirala upravo izmeu sledeih krajno
sti: interpretativnog znanja i sistema, a istovremeno i knjiev
nosti i nauke. Ili se priklanjala svom predmetu pokuavajui da to
vernije predstavi njegovu specifinost i individualnost, ili se trudi
la da definie opte zakone i pravila koja njime upravljaju a samim
tim da zadovolji pre svega naune aspiracije teorije knjievnosti.
Smisao ovog sukoba veoma uspeno je izraavala misao jednog od
nemakih tvoraca takozvane umetnosti interpretacije Emila taj
gera, koji je jednom rekao:
Nauka o knjievnosti se nalazi u posebnoj situaciji. Ko se
njome bavi, razilazi se ili s naukom ili s knjievnou.22
Ovaj osobeni konflikt izmeu interesa nauke i knjievnosti,
o kojem e jo biti rei, naroito se zaotrio pred kraj ezdesetih
godina i pretvorio se u spor izmeu ortodoksnih francuskih struk
turalista za koje je najvanije bilo upravo izgraditi snanu na
uku o knjievnosti, i takozvanih poststrukturalista razoaranih
saznajnim fundamentalizmom i scijentizmom u nauci o knjievno
sti. Ovaj narastajui konflikt doprineo je tome da se teorija knjiev
nosti nala u ogromnoj krizi, tako da je apel francuskog kritiara i
teoretiara Rolana Barta, iskazan u naslovu jednog od njegovih tek
stova Od nauke do knjievnosti, govorio sam za sebe. Prema Bar
tovom miljenju, strukturalistika teorija je jednostavno utonula u
prekomernu analitinost gubei usput svoj predmet i ono to je
nesumnjivo najvanije prijatnost itanja knjievnosti.23 Reakcija
na teorijsku ortodoksiju postao je upravo poststrukturalizam sna
na kritika struja teorije koja ne samo to je dovodila u pitanje teoriju knjievnosti u znaku strukturalizma ve je naruila smisao bavljenja teorijom knjievnosti uopte.24
4. Teorija i interpretacija
Jo se u antici razmiljalo o odnosu izmeu teorije i prakse, a naroi
to o njihovoj hijerarhiji i uzajamnom odnosu. Postavljalo se, dakle,
pitanje o tome ta je vanije: praksa ili teorija? Delovanje, odnosno
njegovi opti uslovi ili naela? Raspravljalo se i o tome ta treba da
22 H. Markjevi, Nauka o knjievnosti, Beograd, 1974, str. 23, prevod: Stojan Su
botin.
23 R. Barthes, Od nauki do literatury, u: Mit i znak. Eseje, Warszawa, 1970, str. 322.
24 Pogledati: Poststrukturalizam.
Uvod

23

Konflikt izmeu
knjievnosti i
nauke

Strukturalisti
poststruktu
ralisti

Poststruktura
lizam. Kritika
teorije

Prvenstvo teorije
ili prakse?

Aristotelova
koncepcija
svrsishodnog
delovanja

Teorija
i interpretacija

Spor
o granicama
interpretacije

Izvori znaenja
knjievnosti

bude prvo a ta drugo: dakle, da li teorija treba da bude ispred prak

se stvarajui pravila i programe za nju ili obrnuto da moe samo
opisivati ve postojee prakse ne nameui im unapred ogranie
nja? Mada su ovakva pitanja podseala na neto poznatiju dilemu
o tome ta je starije kokoka ili jaje, ona su u istoriji filozofske i
knjievnoteorijske misli prilino uspeno zaokupljala panju raznih
mislilaca. Stil miljenja koji je davao prvenstvo teoriji u odnosu na
praksu ustalio se poev od Aristotela koji je, na primer, izneo mi
ljenje da je ovekova delatnost racionalnog karaktera, jer uvek u
sebi sadri neki misaoni projekat. Najbitnije je, dakle, postavljanje
cilja koji aktivni subjekat eli da ostvari, a sama aktivnost iskljuivo
je dopuna ovog misaonog ina. Razlikujui na taj nain u oveko
voj delatnosti misaoni elemenat (teorijski, a istovremeno teleoloki
celishodan) i aktivan elemenat (praktian, energetski), Aristotel je
istovremeno za sva vremena postavio njihovu hijerarhiju i samim
tim podredio praksu teoriji.
Te prividno daleke dileme postale su opet aktuelne, naroito u
poslednje dve decenije XX veka kad je poelo veoma ozbiljno da se
razmilja o zavisnosti teorije i prakse u okviru teorije knjievnosti,
a konkretno: o odnosu izmeu teorijskih modela i interpretativnih
praksi. Tada su se, takoe, ponovo vratila pitanja koja su na optem
planu ve odavno postavljana. Dakle, ta je vanije: misaona speku
lacija o knjievnosti i stvaranje teorijskih koncepcija koje e biti u
stanju da objasne i opiu njenu prirodu? Ili, pak, praksa, dakle, jed
nostavno itanje i interpretacija knjievnih dela? Ili, drugaije ree
no da li knjievnost moemo interpretirati u potpunosti slobodno
ili interpretaciju moramo blagovremeno ograniiti nekim pravilima
i unapred odrediti njen cilj? Ako je i moramo ograniiti, onda uz po
mo kojih kriterijuma da li bi to trebalo da bude saglasnost s hipo
tetikom namerom autora (jednostavno reeno: s tim ta je autor
imao na umu)? Ili bi to trebalo da bude recimo, na primer, podu
darnost sa istinom? A ako je tako, onda s kako shvaenom isti
nom? I, dalje postoji li tako neto kao to je pravilna ili prava
ili adekvatna interpretacija knjievnog dela? A ako je tako ka
ko se zapravo mogu odrediti njene granice? Zatim ako ne postoji
neto kao to je pravilna interpretacija, da li to znai da moemo
potpuno proizvoljno koristiti knjievnost za svoje ciljeve? Naravno,
odgovori na ova pitanja morali su svaki put imati u vidu odreenu
koncepciju knjievnosti makar da bi se priznalo da postoji neka
objektivna semantika sadrina dela koju jednostavno treba strplji
vo otkrivati (a ona je ili rezultat autorove namere ili osobina samog
24

Knjievne teorije XX veka

dela efekat njegove unutranje konstrukcije, njegove znaenjske

kohezije, semiotikog sistema ili konvencije u kojoj je stvoren i sl.)
ili obrnuto da takva struktura uopte ne postoji i da se sve formi
ra tokom interpretacije uz pomo itaoeve invencije. U ovom po
slednjem sluaju vano je precizno odrediti ulogu itaoca: smatralo
se, na primer posebno u okviru fenomenologije knjievnosti ili
teorije knjievne komunikacije da interpretacija uistinu doprino
si stvaranju znaenja knjievnog dela, ali da se ovaj proces deava
samo zahvaljujui partituri koju je autor upisao u delo, odnosno
predloenom projektu za njegovo izvoenje, te na kraju da upra
vo pieva zamisao unapred odreuje tok itanja.
U XX veku su se deavali brojni teorijski sporovi o slobodi inter
pretacije a posebno o granicama i mogunostima njene ingerencije
za knjievno delo, a takoe i o jeziku kojim se interpretatori knjiev
nosti slue s ciljem izraavanja njenog smisla, kao i o diskurzivnom
statusu knjievnog komentara. Od njih su u istoriju ula naroito dva:
spor francuskog filozofa hermeneutiara Pola Rikera s takozvanim
Majstorima Skepse (Nieom, Marksom, Frojdom) koji je zapoeo
jo ezdesetih godina, i spor drugog francuskog filozofa aka Deride
s nemakim filozofom Hans-Georgom Gadamerom (ili uoptenije reeno: spor dekonstruktivista s pristalicama tradicionalne hermeneutike)
osamdesetih godina.25 Ovi sukobi, meutim, ostali su nereeni, a pro
blemi odnosa teorije i interpretacije, kao i pitanje slobod i ogranie
nja postupaka interpretiranja knjievnosti, do danas su ostali problemi
koji stalno izazivaju burne diskusije meu teoretiarima knjievnosti.
Dilemama koje su se odnosile na prirodu interpretacije i njen
odnos prema teoriji bile su posveene (jo na poetku osamdesetih
godina) i veoma vane metodoloke rasprave voene ve u okviru
same teorije knjievnosti na primer, amerika diskusija pod nazi
vom Protiv teorije (od 1982. do 1985. godine), koja je oficijelno
inaugurisala delatnost takozvanih neopragmatista u nauci o knjiev
nosti,26 kao i spor o granicama interpretacije koji se odigrao u Kem
bridu 1990. godine za vreme takozvanih Tanerovskih predavanja
u kojima su, izmeu ostalih, uestvovali Umberto Eko, Riard Rorti
i Donatan Kaler.27 Koliko je prva od ovih diskusija osporavala smisao
25 Pogledati: Hermeneutika.
26 Zabeleena u zborniku Against Theory: Literary Studies and the New Pragma
tism, red. W. J. T. Mitchell, ChicagoLondon, 1985. Pogledati takoe: Prag
matizam.
27 U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, Interpretacja i nadinterpretacja,
red. Collini, Krakw, 1996 (Interpretation and Overinterpretation, Cambrid
ge University Press, 1992). O ovome u pisati kasnije.
Uvod

25

Uloga itaoca

Spor oko
interpretacije
u XX veku

Amerike
knjievnoteorij
ske debate

Dva meusobno
konkurentna
teorijska stava

Interpretativnohermeneutika
struja

Analitiko-nauna struja

postojanja teorije knjievnosti, a pre svega teorije interpretacije (kao

discipline koja ograniava slobodu itanja knjievnosti), toliko je
druga pokrenula detaljniju problematiku podrobno analizirajui
razliite varijante i domene ingerencija itaoca / primaoca u knjiev
ni tekst. Prva je skrenula panju na to da je preterana restriktivnost
teorije interpretacije i krutost pravila iitavanja knjievnosti koje je
ona utvrdila doprinela krizi teorije uopte. Zahvaljujui, meutim,
drugoj, uspele su da se na videlo iznesu brojne tekoe u formulisa
nju interpretativnih sudova i da se sistematizuju meusobno konku
rentni stilovi itanja knjievnosti.28
Posmatrajui, dakle, XX vek iz sadanje perspektive, moglo bi
se rei da su u nauci o knjievnosti gotovo kroz itav ovaj vek po
stojala dva meusobno konkurentna teorijska stava. Prvi od njih bi
se mogao nazvati i nte r pre t at iv no -he r meneut i k i, a drugi
ana l it i ko- nauni. Prvi je bio usmeren ka produbljivanju shva
tanja knjievnosti i svih vrsta pojav vezanih za nju, drugi ka stva
ranju snanih temelja nauke o knjievnosti. Prvi je stvarao razliite
interpretativne jezike i zahvaljujui tome otvarao knjievnost prema
novim kontekstima, uveavajui bogatstvo njenih znaenja, odnosa
i korienja. Drugi je, naprotiv, stvarao razliite sheme i modele uz
pomo kojih se ovo mnotvo problema vezanih za knjievnost mo
glo kondenzovati i dovesti do to preciznijih formula. Dva pomenu
ta glavna teorijska stava proizvela su u XX veku dve snane struje
u teoriji knjievnosti i moemo ih adekvatno odrediti kao interpre
tativno-hermeneutiku i analitiko-naunu struju. Od koncepcij
predstavljenih u ovoj knjizi, prvoj struji pripadaju, na primer, teo
rije ruskih formalista, strukutralne poetike (na primer, Mukarov
skog, Jakobsona, Todorova, eneta ili Rifatera), generativne poetike
(na primer, naratoloka), poetike recepcije, strukturalna semiologija
(koncepcije Tartuske kole, Ekova teorija ili teorija ranog Barta
i sl.); drugoj struji fenomenologija (kao podloga za savremene her
meneutike), knjievna psihoanaliza, teorija interpretacije i knjievne
hermeneutike, kao i najnovija pojava: dekonstrukcija i dekonstrukti
vizam, feministika, etnika ili postkolonijalna kritika, gender i queer
kritika, prouavanja kulture i slino. Danas se, uzimajui u obzir do
minaciju jedne ili druge tendencije u teoriji knjievnosti XX veka,
mogu izdvojiti i dve njene najvanije varijante.
28 Kasniji odjek ove rasprave postala je diskusija koja se odvijala na stranicama
Teksty Drugie, pod motom: Granice interpretacji, Teksty Drugie, 1997, nr 6,
kao i Granice tekstu, Teksty Drugie, 1998, br. 4.

26

Knjievne teorije XX veka

Dvadeseti vek u teoriji. Savremena, postmoderna

i kulturoloka teorija
Iako je teorija knjievnosti svoju istoriju zapoela jo u vreme po
zitivizma, u doba kad su se pojavila pitanja o metodama prouava
nja knjievnosti, ipak se tek XX vek moe smatrati vekom teorije
knjievnosti u pravom smislu te rei. Upravo je u proteklom stoleu
teorija knjievnosti dobila status posebne discipline, a na samom
poetku ovog veka, sticanjem autonomije pomou humanistike,
stvaranje prave teorije postalo je jedan od najvanijih zadataka istra
ivaa knjievnosti.
Na razvoj teorije knjievnosti u XX veku u najveoj meri izvri
la su uticaj dva velika preokreta:
antipozitivistiki preokret koji joj je doneo naunu autonomi
ju i usmerio njena interesovanja u pravcu jezika knjievnog
dela (takozvani lingvistiki obrt) i
poststrukturalistiki preokret koji je tu naunu autonomiju
naruio, izazivajui sledee vane obrte u teoriji: pragmatisti
ki, etiko-politiki, narativistiki, a kao posledicu kulturni
preokret.

XX vek kao vek

teorije

Antipozitivistiki
i poststrukturali
stiki preokret

1. Antipozitivistiki preokret
Najvanija teorijska pitanja koja su se pojavila jo na osnovi pozi
tivistike nauke o knjievnosti imala su, pre svega, epistemoloki i
metodoloki karakter. I mada je teorija u pozitivizmu oigledno u se
bi implicite sadravala optu koncepciju svog predmeta, ontoloka
pitanja a pre svega: ta je knjievnost? ipak nije postavljala di
rektno, smatrajui da ona predstavlja isti predmet prouavanja kao
i sve to nas okruuje. I metode prouavanja tada su preuzimane od
prirodnih nauka koje su u to vreme odreivale opti ton nauke usta
novljavajui time metodoloki kanon. Prvo izrazito stanovite koje
se pojavilo u metodologiji pozitivizma bilo je genetiko tumaenje
i u skladu s njegovim nazivom bilo je vie orijentisano na pitanje o
tome odakle potie knjievnost, nego na pitanje ta je ona. Tragom
tendencije ka odreivanju spoljnih inilaca koji su uticali na nasta
nak knjievnog dela pojavljivale su se razliite varijante metoda
istraivanja knjievnosti: istorijske, socioloke, prirodnjake, psiho
loke i slino. Na taj nain se pokuala objasniti geneza knjievnog
dela ili pozivanjem na istorijski ili na drutveni kontekst, ili na
psihu autora (pa ak i njegovu fiziologiju) ili, takoe, traenjem
Uvod

27

Epistemoloka
i metodoloka
pitanja

Prirodne nauke
i poeci teorije
knjievnosti

Genetizam

Antipozitivistiki
preokret
geneza
savremene
teorije

Podela na prirod
ne i humanisti
ke nauke

Nomotetske
i idiografske
nauke

Specifinost
knjievnosti

analogije s teorijama prirodnih nauka (na primer, s teorijom evolu

cije koja je primenjivana na teoriju razvoja knjievnih rodova).29 Pi
tanja o sutini knjievnosti pojavila su se tek nakon ozbiljne raspra
ve o metodama naunog saznanja, koja se odvijala na prelazu XIX
u XX vek. Kao rezultat ove rasprave (nazovimo je antipozitivisti
kim preokretom), humanistike nauke su se osamostalile i odvoji
le od prirodnih nauka uvodei sopstvenu, nezavisnu metodologiju.
Upravo zbog toga se u antipozitivistikom preokretu moe uoiti
ne samo geneza savremene humanistike ve i geneza savremene te
orije knjievnosti. To je bio, na razmei XIX i XX veka, spor oko
metoda naunog saznavanja, iniciran suprotstavljanjem ve pome
nutoj pozitivistikoj metodologiji, koji je u istraivakim procesima
izjednaavao spoljanje injenice prirodnog sveta i unutranje poja
ve duhovnog ivota. Sutinu ovog spora predstavljalo je genetiko i
deterministiko shvatanje knjievnog dela: kao rezultat psiholoke,
drutvene, istorijske i slinih priroda tih uzroka. Tako je kao naj
vaniji cilj diskusije antipozitivistikog preokreta postalo izrazito
odvajanje prirodnih i humanistikih nauka (ukljuujui i teoriju
knjievnosti), izvreno u skladu sa sutinskom razlikom predmeta
istraivanja (ukljuujui i knjievnost). Kao posledica ovoga, dolo
je do opte podele nauka na prirodne nomotetskog karaktera (od
gr. nomos = zakon i thetos = ustanovljen), i humanistike idi
ografskog karaktera (od gr. idios = osobit i graphein = pisati).30
Ove prve trebalo je da se bave objanjavanjem razliitih pojava i
procesa u spoljanjem svetu i usredsreivanjem glavne panje na
zakone koji su vladali ovim pojavama i procesima; druge, za koje
je osnovni saznajni postupak trebalo da bude shvatanje duhovnog
ivota, pripremale su se pre svega za opis onoga to je pojedinano
i neponovljivo.
Ovo je za teoriju knjievnosti imalo veoma vane posledice; pre
svega je odvajanje humanistike od prirodnih nauka, a zajedno s njom
i nauke o knjievnosti, povlailo za sobom neminovnost jasnog defi
nisanja specifinosti knjievnosti kao predmeta teorije knjievnosti.
Upravo su tada iz razumljivih razloga za teoretiare knjievnosti
postala najvanija pitanja specifinih svojstava knjievnog dela kao
29 O pozitivistikim metodolokim koncepcijama (naroito o metodama pri
rodnih nauka ili estofizio(loko)psiholokoj metodi) pogledati: Teoria ba
da literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarzyska, t. 1: Romantyzm
i pozytywizm, deo I: Kierunki romantyczne i przedmarksowska rosyjska szkoa
realizmu, Krakw, 1965.
30 Ovu podelu izvrila su dvojica predstavnika neokantovske Badenske kole
V. Vindelband i H. Rikert 1894. godine.

28

Knjievne teorije XX veka

predmeta teorije knjievnosti. Veoma brzo posle njih pojavili su se i

problemi koji se odnose na razumevanje knjievnosti, prirode inter
pretacije, specifinosti stvaralakog procesa, knjievnih subjektivno
sti i slino. Moe se dakle rei kako se teorija u pravom znaenju te
rei ona koja je poela od pokuaja preciznog definisanja osobina
svog predmeta, a istovremeno i od pokuaja da od njega uini osnovu
teorije knjievnosti pojavila upravo nakon antipozitivistikog preo
kreta kad je mogla zagarantovati autonomiju nauci o knjievnosti.
Upravo s tim u vezi, na poetku veka sreemo se s mnogo prava
ca i orijentacija za koje su najvaniji postali odgovori na pitanja onto
loke prirode: ta je knjievnost? Kakve su njene posebne osobine? Po
emu se ona razlikuje od drugih jezikih tvorevina? ta je to poetski
jezik? To se naroito vidi u naporima onih teorijskih kola kao to su
Ruska formalistika kola, Praka strukturalistika kola ili Ingarde
nova fenomenologija knjievnosti za koje te vrste dilema esencijalne
prirode izbijaju apsolutno u prvi plan i svakako predstavljaju polaznu
taku za odreivanje naina istraivanja i analize knjievnog dela. Na
poetku XX veka bile su prisutne i ve pomenute ideografske tenden
cije naroito u kolama interpretacije koje su se obilato razvijale. Tu
se pre svega uzimalo u obzir konkretno, pojedinano knjievno delo
sagledavano na osnovi njegove specifinosti i neponovljivih osobina.
Ipak su u prvoj polovini XX veka definitivno bili dominantni
uticaji teorije jezika i opte lingvistike Ferdinanda de Sosira, a pra
vac ka kojem je takoe veoma intenzivno poela da stremi nauka
o knjievnosti esto je, iz kasnije perspektive, bio odreivan kao lin
gvistiki preokret.31 Polazna osnova za oslobaanje teorije od odlika
formalizma i strukturalizma postao je upravo jezik / jeziki sistem a
ne, kao do tada, vanjezike uslovljenosti knjievnog dela. Slino kao
to je i De Sosir eleo da lingvistiku uini egzaktnom naukom, tako
su i istraivai knjievnosti matali o pravoj egzaktnoj i naunoj te
oriji knjievnosti. Zato je i ideja o snanoj nauci o knjievnosti,
kao i o snanoj (sistematinoj, optoj, univerzalnoj, objektivnoj)
teoriji u to vreme postala primarna. Ubrzo se ispostavilo da je naj
vaniji cilj (naroito posleratnog francuskog strukturalizma) bilo
postavljanje osnova nauke o knjievnosti, opisivanje optih uslova
stvaranja smisla, pronalaenje skrivenih struktura / sistema koji su
vladali svim konkretnim manifestacijama knjievnog stvaralatva
i na kraju konstruisanje univerzalne gramatike knjievnosti.

Autonomija
nauke
o knjievnosti
Ontoloka
pitanja

Uticaj lingvistike
na razvoj teorije

Univerzalna
gramatika
31 Ovu pojavu na filozofskoj osnovi najbolje opisuje knjiga The Linguistic Turn: knjievnosti

Essays in Philosophical Method: With Two Retrospective Essays, red. R. Rortija,

Chicago, 1967.

Uvod

29

Teorija kao
kompaktan
sistem

ista teorija

Osobine
sistemske teorije
knjievnosti

Povratak
nomotetizmu

Ideja o sistemu jezika i koncepcija De Sosirove opte lingvistike na

metnula je, dakle, strogo odreen nain razmiljanja o knjievnosti
i teoriji knjievnosti, koji je kroz vei deo XX veka odreivao pravac
teorijskoknjievne refleksije. De Sosirovi stavovi o teoriji jezika tako
e su izvrili veoma snaan uticaj na izgled same teorije knjievnosti.
Svoje miljenje o teoriji uopte, tvorac opte lingvistike veoma jasno
je izrazio u jednom razgovoru: Jezik je kompaktan sistem i teorija
bi trebalo da bude u istoj meri kompaktna kao i jezik.32 De Sosira je
interesovao pre svega jeziki sistem u, da tako kaemo, istom stanju
apstraktan i opti, izolovan od istorijskih promena, od govora, od
subjekta i stvarnosti. Zahvaljujui tome, i teorija knjievnosti, koja
je kao osnovu prihvatila upravo kategoriju sistema jezika, mogla je
zadrati ovu eljenu istotu, optost i apstraktnost.33
Na osnovi strukturalizma, dakle, pojavio se i osnaio model prave
naune, sistemske teorije knjievnosti. Karakterisali su je, pre svega:
autonomija (nezavisnost od etike i politike kao i ideolokih
uticaja);
objektivnost (nezavisnost od subjekta, konteksta i sl.);
univerzalnost i nadistorinost (priznavanje opte vanosti i
obaveznosti teorijskih teza, zakona ili pravila interpretacije,
bez obzira na istorijske i kulturne promene, kao i etnike, ra
sne, polne, seksualne i sl.);
celovitost;
j ezika neutralnost (izrada specijalnog sistema tvrdnji me
tajezika).
Istraivai knjievnosti samim tim su se vratili traganju za zako
nima i njihovom ustanovljavanju, odnosno nomotetizmu drugai
jem, naravno, nego onom pozitivistikom, jer je isto tako bio zasno
van na sistemu jezika, moda ak i ortodoksnijem. Zamenili su, kako
je to definisao jedan od strukturalistikih teoretiara, determinizam
geneze determinizmom strukture.34 Samim tim su u sutini
zaobili razgranienje izmeu humanistikih i prirodnih nau
ka koje su jo na poetku veka izvrili nemaki neokantovci.35
32 F. de Sosir, Opta lingvistika, Beograd, 1969, prevod: Sreten Mari (kritiko
izdanje, u prevodu Duanke Toanac), Sremski KarlovciNovi Sad, 1996.
33 Pogledati: Strukturalizam (I) i Strukturalizam (II).
34 . enet, Figure, Vuk Karadi, Beograd, 1985, str. 24, prevod: Mirjana Mio
inovi.
35 H. Friedrich, Strukturalismus und Struktur in literaturwissenschaftlicher Hin
sicht. Eine Skize (1967). Ovaj citat navodi B. Aleman u lanku Strukturalizm
w literaturoznawstwie?, Pamitnik Literacki, 1974. sv. 3, str. 297.

30

Knjievne teorije XX veka

Upravo ovakvu teoriju knjievnosti, ije se najsavrenije otelo

tvorenje pojavilo na temelju posleratnog francuskog strukturalizma,
od skora zovemo i savremenom teorijom (da bi se podvukla njena
snana ukorenjenost u savremenom modelu naunog znanja iji se
izvori nalaze u kartezijanskom racionalizmu). Definiciju savremene
teorije najpreciznije je formulisao Riar Ni, smatrajui da je ona

Savremena
teorija

sistematizovana grupa optih tvrdnji (o sutini, varijanta

ma, kao i strukturalnim i evolutivnim zakonitostima knji
evnosti) koje predstavljaju pokuaj celovitog i nauno
objektivnog opisa, klasifikacije i objanjenja univerzalno
vaee primene na itavu oblast knjievnih pojava.36
Savremena teorija je zapala u fazu velike krize zajedno s poststruk
turalizmom, a danas se sve ee smatra da ve pripada prolosti.
2. Poststrukturalistiki preokret
Kasnih ezdesetih i tokom sedamdesetih godina teoretiari knjiev
nosti nali su se pred ozbiljnom dilemom: treba li se i dalje baviti
teorijom knjievnosti, a ako treba kako onda zapravo shvatiti njen
zadatak? Ovo je za sobom povuklo duboku, iroko postavljenu i vi
egodinju raspravu o statusu teorije u okviru discipline prouava
nja knjievnosti,37 a u poslednje vreme je to se vidi i iz sadanje
perspektive prouzrokovalo snaan preokret u nauci o knjievno
sti, koji se esto poredi ak i s antipozitivistikim preokretom. Je
dan od prvih pokuaja iskazivanja specifinosti poststrukturalizma,
koji je uinio Robert Jang, oznaavao ga je dosta radikalnim nazi
vom kraj Teorije.38 Ma kako da je ovaj kraj tretiran uslovno i
vie u onom ranije upotrebljenom znaenju zalaska ili potroeno
sti, ipak je sama deviza, kao i itav Jangov zakljuak, precizno skre
tao panju na sr problema: data epoha u istoriji nauke o knjiev
nosti bila je na svom zalasku izazvanom prezasienou naunim
dogmatizmom i saznajnim fundamentalizmom. Kraj je, dakle, u
ovom sluaju oznaavao de facto dovoenje u pitanje modela savre
mene teorije i diskvalifikaciju ideala snane nauke u humanistici.
36 R. Nycz, Dyziedziny zainteresowa wspczesnej teorii literatury, Ruch Li
teracki, 1996, sv. 1, str. 14.
37 Upravo ovu raspravu, opte uzevi, zovemo poststrukturalizmom. Pogleda
ti: Poststrukturalizam.
38 R. Young, Poststructuralism: The End of Theory, Oxford Literary Review,
1982, t. 5.
Uvod

31

Kriza
humanistikih
nauka ezdesetih
i sedamdesetih
godina

Kraj Teorije?

Diskvalifikacija
ideala snane
nauke

Nove
perspektive
teorije
knjievnosti

Tri fundamen
talna pitanja
poststrukturali
zma

Tokom mnogih diskusija i polemika bile su naruene skoro sve pre

mise teorije knjievnosti koje su bile u znaku strukturalizma, a pre
svega ve pomenuta autonomnost, objektivnost, univerzalnost i ide
ja metajezika. Poststrukturalizam se, dakle, pokazao kao pravac pre
svega metateorijskog karaktera; glavni problem koji je zaokupljao
panju teoretiara knjievnosti postao je ovde saznajni i ontoloki
status teorije knjievnosti, njenih mogunosti i ciljeva, a pre svega
perspektive njenog daljeg funkcionisanja.39
Poststrukturalistiki preokret esto je bio odreivan i kao an
tipozitivistiki preokret ezdesetih godina s obzirom na to da je iz
vrio isto tako radikalne promene modela teorije / nauke o knjiev
nosti. Za teoretiare knjievnosti s kraja XIX i poetka XX veka i za
teoretiare knjievnosti s kraja ezdesetih godina, osnovni predmet
interesovanja postalo je opte stanje njihove discipline. Meutim,
ukoliko se u sluaju antipozitivistikog preokreta u korenu metadisciplinarne rasprave nalazila pomenuta neophodnost odvajanja humanistike od prirodnih nauka i njenog utemeljivanja kao nezavisne
nauke, utoliko se pred poststrukturalistima nalazio zadatak drugai
je vrste. Rasprave poststrukturalistikog preokreta naruile su, pre
svega, modele racionalnosti u kojima je nauka o knjievnosti do tada
pronalazila svoju osnovu. Tri najvanija pitanja koja je poststruktura
lizam postavio odnosila su se, dakle, na sledee osnovne probleme:
prvo: koje su saznajne mogunosti i ogranienja teorije i da li
su teorijske teze uvek i svuda obavezujue?;
d
 rugo: kakvim jezikom pisati teoriju uz pretpostavku da na
in pisanja nije neutralan jer na njega sutinski uticaj vre re
torika, ideologija ili elja;40 mogu li se pisati teorijske rasprave
knjievnim jezikom?;
tree: kako predstaviti odnos izmeu teorije i interpretacije,
da li teorija pomae u interpretativnoj praksi ili je ograniava?
Odgovorima na ova pitanja morala se, oigledno, baviti i teorija. Te
oriju ove vrste, iji su ciljevi pre svega bili kritike prirode prema
tradicionalnim nainima teoretisanja, odnedavno zovemo postmo
dernom teorijom, naglaavajui na taj nain takoe njene vrste ve
ze s postmodernom filozofijom (shvaenom najoptije kao kritiku
zapadne metafizike tradicije i prosvetiteljskog pogleda na svet koji
39 Pogledati o tome: R. Nycz, Nicowanie teorii, u: Tekstowy wiat. Poststruk
turalizm a wiedza o literaturze, Warszawa, 1993. i A. Burzyska, Teoria czy
postteoria, u: Kryzys czy przeom. Studia z teorii i historii literatury, red.
M. Lubelska, A. ebkowska, Krakw, 1994.
40 ire o poststrukturalistikom preokretu, pogledati: Poststrukturalizam.

32

Knjievne teorije XX veka

ine osnovu modernog modela znanja).41 Postmoderna teorija da

nas razumevana kao prelazna faza u istoriji nauke o knjievnosti
XX veka, okrenute ka tradiciji i usmerene ka njenoj reviziji pripre
mila je teren za sadanju fazu razvoja teorije knjievnosti oznaene
nazivom teorija kulture.

Postmoderna
teorija

3. Kulturoloki zaokret teorije

Kao rezultat poststrukturalistikog preokreta, teorija i nauka o knji
evnosti doivljavale su veoma bitne promene koje su doprinele
temeljnim preobraajima njenog postojeeg oblika. Pragmatistiki
zaokret (kojem su posebno doprineli takozvani ameriki neoprag
matisti, a posebno filozof Riard Rorti i teoretiar knjievnosti Sten
li Fi) doveo je, pre svega, do slabljenja esencijalistikih i fundamen
talistikih aspiracija teorije. Pitanja o sutini knjievnosti radikalno
su zamenjena pitanjima o nainima njenog delovanja. Narativistiki
zaokret je pak proizveo promene u teorijskom diskursu, naroito is
tiui uverenje o teoriji kao istom jeziku pojmova te, dakle o ne
zavisnosti teorijskog jezika od retorike, narativne strategije i slino.
Narativizam je uslovio ekspanziju koncepcij teorije knjievnosti
koje su svesno brisale granicu izmeu onoga to je teorijsko i onoga
to je knjievno te, dakle, teorije kao specifine knjievne vrste,
teorije kao prie (naracije) ili jednostavno teorije kao knjiev
nosti.42 Etiko-politiki zaokret proizlazio je iz sve ee manifesto
vanih uverenja istraivaa knjievnosti u nemogunost razdvajanja
knjievnog teksta i interpretativne prakse, kao i napokon same
teorije od moralnih i ideolokih uplitanja,43 drugim reima u neophodnu zavisnost svakog ina stvaranja i itanja / interpretiranja
41 Meu postsavremene filozofe ubrajaju se pre svega ak Derida, an-Fransoa
Liotar, Miel Fuko, Zigmund Bauman, Riard Rorti. Termin postsavremenost
uveo je Bauman kako bi se izbeglo poistoveivanje postsavremene filozofije
(postmoderne) s postmodernizmom kao umetniko-kulturolokim pravcem.
42 A. Burzyska, Kariera narracji. O zwrocie narratywistycznym w humani
stice, u: Narracja i tosamo (II). Antropologiczne problemy literatury, red.
W. Bolecki, R. Nach, Warszawa, 2004. Pogledati, takoe: M. Kreiswirth, Me
rely Telling Stories? Narrative and Knowledge in the Human Sciences, Poetics
Today, 2000, t. 21, br. 2, i K. Rosner, Narracja, tosamo i czas, Krakw, 2003.
43 Pogledati o ovome naroito u: J. Fekete, Life after Postmodern: The Ethical
Turn, London, 1979; P. M. Markowski, Zwrot etyczny w badaniach literac
kich, Pamitnik Literacki, 2000, sv. 1; A. Burzyska, Krajobraz po dekon
strukcji, deo I: Etyka dekonstrukcji, Ruch Literacki, 1995, sv. 2 i: Od meta
fizyki do etyki, Teksty Drugie, 2002, sv. 12 (tematski broj Po-etyka posveen
je etikom preokretu u knjievnim istraivanjima).
Uvod

33

Kulturni zaokret
Pragmatistiki
zaokret

Narativistiki
zaokret

Etiko-politiki
zaokret

Teorija kulture

Interpretacija
iznad teorije

knjievnosti od irokog istorijsko-drutveno-kulturnog konteksta

u kojem se ovaj in deava. Sve ove pojave sainjavaju trenutan vid teorije knjievnosti koju najoptije moemo oznaiti nazivom teorija
kulture. To je teorija u okviru koje, i uprkos njenom nazivu, u prvi
plan izbija ne toliko teoretisanje, koliko razliiti postupci interpre
tacije koji pokreu izdiferencirane kontekste kulture u koje je uklju
en knjievni tekst.
Opisane promene u shvatanju zadataka teorije knjievnosti, koje
su se pojavile kao posledica poststrukturalistikog preokreta, doprine
le su takoe veoma izrazitom prelasku interesovanja teoretiara knji
evnosti s teorije na praksu te, dakle na interpretaciju knjievnosti44
koja se danas smatra apsolutno najvanijom obavezom teoretiara
knjievnosti. Posmatrai istorije teorije knjievnosti proteklog veka
primeuju takoe da koliko je naroito u prvoj polovini XX veka do
minirala analitiko-nauna tendencija, toliko se, poev od kraja ezde
setih godina, zajedno s pojavom poststrukturalizma, mogu primetiti
sve vei uticaji interpretativno-hermeneutikih tendencija. Neki ak
tvrde da ukoliko je XX vek bio doba u kojem je dominirala teorija,
utoliko e XXI stolee postati, jednostavno, vek interpretacije.

U pravcu interpretacije

Strukturalizam =
nauna paradig
ma / dekonstruk
cija = interpreta
tivna paradigma

Pokuavajui da na svoj nain sistematizuje najvanija dostignua

prolog veka u teoriji knjievnosti, jedan od amerikih istraivaa je
prilino apodiktiki konstatovao da smo se u XX veku u stvari susreli
s dve najizrazitije i najvanije orijentacije (i one na koje se najvie ra
unalo) sa strukturalizmom koji je postao svojevrstan simbol na
unog prilaza (nauna paradigma) i s dekonstruktivizmom koji se
odluno stavljao na stranu postupaka itanja (interpretativna paradig
ma). On je takoe smatrao da su upravo dekonstrukcija aka Deride
i ameriki dekonstruktivizam usmerili nauku o knjievnosti u pravcu
interpretacije i istovremeno prouzrokovali slabljenje teorijske discipli
ne. Naroito su doprineli odbacivanju ideala pravilne interpretacije
i kriterijuma koji ograniavaju postupke itanja knjievnosti.45
44 esto se govori i o jo jednom zaokretu koji doivljava najnovija nauka
o knjievnosti a koji se naziva i interpretativni zaokret. Pogledati na pri
mer: The Interpretative Turn: Philosophy, Science, Culture, red. D. D. Hiley,
J. F. Bohman, R. Schusterman, Ithaca, 1991.
45 R. Seamon, Poetics Against Itself: On the Self-Destruction of Modern Scien
tific Criticism, PMLA, 1989, br. 3, str. 294302.

34

Knjievne teorije XX veka

Ako se ipak prihvati kako najvanija dunost teoretiara knji

evnosti u dananje vreme nije stvaranje teorijskih modela, ve
interpretacija knjievnosti, onda treba postaviti i pitanje ta se za
pravo trenutno krije iza rei interpretacija. Kako shvatiti njene za
datke? Kako odrediti granice i mogunosti? Da bi se odgovorilo na
ova pitanja, valja se pozvati na ranije pomenut spor o interpretaciji
na polemiku koja se vodila ne tako davno, naime, poetkom deve
desetih godina. U istoriju je naroito ula razmena gledita Umber
ta Eka, Donatana Kalera i Riarda Rortija, na koju bi se u ovom
trenutku vredelo podsetiti u najkraim crtama. Sva trojica su se
trudila ne samo da odrede granice nae ingerencije u knjievnom
tekstu ve i da odgovore na pitanje ta se danas moe raditi s knji
evnou. Drugaije reeno: da li je ono to nazivamo praksom
interpretacija, nadinterpretacija ili, jednostavno, korienje knjiev
nosti za proizvoljno izabrane ciljeve?

ta je
interpretacija?

Polemika
izmeu Eka,
Kalera i Rortija

1. Interpretirati
Umberto Eko je ovom prilikom izneo najkonzervativniji stav i nastu
pao je u ulozi odlunog pristalice ogranienja slobode interpretacije,
izjanjavajui se pri tom za uvoenje jasnih kriterijuma pravilnosti
tumaenja knjievnih tekstova. Nabrojao je tri osnovna izvora znae
nja knjievnosti intenciju autora (intentio auctoris), intenciju itao
ca (intentio lectoris) i intenciju dela (intentio operis) s kojima treba
usklaivati rezultate interpretativnih postupaka. U klasinom sporu
o interpretaciji podseao je Eko pre svega se nastojalo reiti da
li je najvaniji cilj interpretacije otkrivanje u knjievnom tekstu ono
ga to je njegov autor imao nameru da kae ili pronalaenje onoga
to tekst govori, nezavisno od namere autora. Ako se smatralo da je
ovo drugo gledite pravilno, postavljana su sledea pitanja: da li ono
to tekst prenosi otkrivamo uzimajui u obzir njegovu unutranju se
mantiku strukturu ili rekonstruiui pravila koda koji ga ine? Da
li, napokon, otkrivamo znaenje teksta pozivajui se na sopstvena
oekivanja ili nama poznate italake konvencije?46 Prema miljenju
autora Imena rue, do tada su razlikovane sve pomenute vrste in
terpretacija i obino bi se izabrala jedna ili dve od njih koje su sma
trane odluujuim za tanost interpretacije. Meutim, za Eka su se
sva tri izvora znaenja (a istovremeno i tri osnovna kriterijuma ta
nosti) pokazivala kao podjednako vana i meusobno dopunjujua.
46 U. Eco, Nadinterpretowanie tekstw: u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, op. cit., str. 63.
Uvod

35

Ogranienje
slobode
interpretacije
Tri izvora
znaenja
knjievnosti
prema Eku

Kritika nadinter
pretacije

Tipski italac

Falsifikovanje
interpretacije

Dakle, u interpretativnom postupku rezimirao je duni smo da

obraamo panju na strukturu samog knjievnog dela i na hipote
tiku zamisao autora, kao i napokon na sve ono to u izvesnom
smislu moemo uneti u to delo zahvaljujui svojoj sopstvenoj
kompetenciji. Tek ovakvo povezivanje tri izvora znaenja knjiev
nosti moe u potpunosti da prui tanu interpretaciju. Odluno
naputajui nadinterpretaciju takve interpretacije koja nema u vidu
ova tri kriterijuma, a istovremeno previe izlazi izvan njoj odree
nih okvira tumaenja dela, Eko je ovde uveo i kategoriju tipskog
itaoca teorijsku konstrukciju koja bi odgovarala istinskom tuma
enju. Tipski italac iznosi pretpostavke u odnosu na intencije sa
mog teksta, meutim, pokuava i da rekonstruie autorovu nameru.
Interpretaciju knjievnog dela Eko je, dakle, shvatao kao postupno
otkrivanje strategije koja tei stvaranju tipskog itaoca (instrukcije
pravilnog tumaenja sadrane u tekstu). Tipski italac je, tako, tre
balo da bude u izvesnom smislu idealan ekvivalent autora shvae
nog kao tekstualna strategija (nikada empirijski). Celovitost Eko
ve koncepcije bila je krunisana idejom mogunosti falsifikovanja
interpretacije, shvaenoj kao opti princip na osnovu kojeg se ne
moe sa sigurnou konstatovati koja je interpretacija tana, ali se
zato moe konstatovati koja je sigurno netana.47
2. Koristiti

Korienje
tekstova za
sopstvene ciljeve

A, opet, liberal neopragmatista Riard Rorti kategorino dovo

dei u pitanje stroga pravila koja je nametnuo njegov prethodnik
uveravao je da se u potpunosti treba reiti ideje otkrivanja o e
mu je stvarno dati tekst?, odustati od temeljnog prouavanja unu
tranjih mehanizama tekstova i njihovih struktura; a umesto toga
treba jednostavno koristiti tekstove za sopstvene, slobodno iza
brane ciljeve. Njegov iskaz se pretvorio u vatreni manifest protiv
teorije interpretacije (istovremeno i protiv tradicionalne teorije
knjievnosti) izreen u odbranu stvarnog apetita za knjievnost.48
47 Ekova koncepcija imala je mnogo toga zajednikog s teorijama konkretiza
cije koje su izrasle iz osnova fenomenologije, mada je teorijsko zalee, na
koje se Eko pozivao, vodilo poreklo pre svega iz semiologije i teorije komu
nikacije. U sluaju koncepcije mogunosti falsifikovanja, Eko se pozivao i na
zdravorazumsko zakljuivanje na osnovi kojeg se lake moe osetiti ono to
oigledno odudara od norme nego ono to je u skladu s njom.
48 Analogija sa apetitom za poeziju, u: F. Kermode, An Appetite for Poetry,
Cambridge, Mass. 1989, str. 2627; pogledati i: R. Rorty, Kariera prag
matysty, u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, op. cit., str. 105.

36

Knjievne teorije XX veka

To je bila i pohvala itanju koje ne predstavlja proces traganja za

podudarnostima izmeu napora interpretatora i ma kako shvaene
istine teksta / namere autora, ve praksa koja se neposredno tie
nas samih zamenjuje nae miljenje, ciljeve koje pred sebe stavlja
mo, pa ak i na ivot. Za Rortija je bilo veoma vano i pozivanje na
emocionalnu sferu interpretatora koju su generalno zaobilazile sve
shematizujue teorije itanje knjievnosti nije znailo usklaiva
nje hipotetikih istina sa unapred nametnutim metodama otkriva
nja smisla, ve je trebalo da postane pravi, ivi kontakt s knjievnim
tekstom. Dakle, uveravao je:
Nemetodoloka kritika, koju ponekad poelimo da nazo
vemo nadahnutom, jeste rezultat susreta s autorom, likom,
fabulom, strofom, stihom ili starim poprsjem koje je utica
lo na shvatanje kritiara o tome ko je on, u emu je dobar,
ta namerava sa sobom da uradi, susreta koji je rezultirao
promenu sistematizacije njegovih prioriteta i ciljeva. Kriti
ka ove vrste koristi autora ne kao uzorak koji objanjava
odreeni tip, ve kao priliku da se promeni prethodno pri
hvaena taksonomija ili pruanje novog oblika ranije ispri
ane prie. Potovanje koje ova vrsta kritiara ima prema
autoru ili tekstu nije stvar potovanja intentio ili unutranje
strukture. Uostalom, potovanje ovde i nije prava re. Bila
bi bolja ljubav ili mrnja...49

Nemetodoloka
kritika

3. Nadinterpretirati
Donatan Kaler jedan od najvanijih savremenih amerikih istrai
vaa knjievnosti zauzeo je u ovoj raspravi kompromisan stav koji
je definisao kao odbranu nadinterpretacije. On je, naime, konsta
tovao da sm tekst ne moe da odluuje o delokrugu pitanja koje
mu postavljamo i da se ponekad treba zapitati ta je to o emu on ne
govori direktno ili ak ta skriva. Kaler je samim tim doveo u pitanje
restriktivni Ekov model, ali nije u potpunosti podlegao vedrom anar
hizmu u Rortijevom stilu. Pozivajui se na knjigu drugog amerikog
kritiara i istraivaa knjievnosti Vejna Buta, izdatu krajem sedam
desetih godina, umesto podele na interpretaciju i nadinterpretaciju
koju je predloio Eko, Kaler je predloio razlikovanje razumevanja
(understanding) i nadrazumevanja (overstanding) knjievnog tek
sta. Razumevanje operacija koju bi mogao da izvede tipski italac
49 Ibid., str. 105106.
Uvod

37

Odbrana
nadinterpretacije

Butova
koncepcija
razumevanja i
nadrazumevanja

(na kojeg je mislio Eko) jeste postavljanje pitanja i pronalaenje

odgovora koje zahteva sam tekst. Nadrazumevanje bi se, meutim,
zasnivalo na iznalaenju takvih pitanja koja tekst ne postavlja svom
tipskom itaocu, ali koja se mogu postaviti i koja proiruju mogu
nosti interpretacije, stvarajui raznovrsne, ponekad ak i iznenauju
e kontekste. But je objasnio razliku na primeru poznate bajke o tri
praseta. Osnovna pitanja koja postavlja ova bajka (koja se nalaze u
pojmu razumevanja) jesu ona o razvoju prie koja se u njoj pria,
o hronologiji dogaaja, o optem karakteru junaka, najzad o njenom
naravoueniju i slino. Ovo drugo to su pitanja na ije postavljanje
nas uopte ne navodi sam tekst. Uostalom, moe se postaviti pitanje,
objanjavao je aljivo Kaler, pozivajui se na Buta:
ta ima da kae, ti prividno nevina bajko za decu, o tri
praseta i zlom vuku, o kulturi koja te uva i reaguje na tebe?
O nesvesnim eljama autora ili naroda koji te je stvorio?
O istoriji narativne suspenzije? O odnosima izmeu svetlijih i tamnijih rasa? O visokim i niskim, kosmatim i ela
vim, mravim i debelim ljudima? O trijadnim shemama
u istoriji oveka? O Svetoj Trojici? O lenjosti i radinosti,
strukturi porodice, narodnoj arhitekturi, kulinarskim obi
ajima i normama pravde i osvete? O istoriji manipulisanja
narativnom takom gledita s ciljem izazivanja saoseanja?
Da li je dobro za dete da te svako vee ita ili slua? ... Ka
kve su seksualne implikacije tog dimnjaka ili tog iskljui
vo mukog sveta u kojem se nikada ne pominje seks? ta
znai sve to puhanje i duvanje?50

Konteksti
interpretacije

Uticaj teksta
na itaoca

Za Kalera je ova vrsta proirivanja konteksta interpretacije bila

od veoma velikog znaaja, iako pitanja, koja bi tekstu bajke Tri pra
seta postavio Vejn But, uopte nisu imala za cilj da otkriju namere
tog teksta. Ovde je re o tome ta ovaj tekst s nama radi i na koji
nain to ini, kakav odnos uspostavlja s drugim tekstovima, ta u
njemu ostaje skriveno ili prigueno, ta se ne vidi na prvi pogled,
na ta nas podstie a na ta ne, ta moe da izazove ili emu naginje,
a ta samo nagovetava ili sugerie. Zahvaljujui ovom primeru Ka
lerovo gledite se prilino jasno ocrtavalo u sporu o interpretaciji.
Za njega, ipak, u savremenoj interpretativnoj praksi nije najzanimlji
vije otkrivanje onoga to tekst govori ili onoga to je njegov autor
imao na umu, ve otkrivanje pre svega onoga to tekst zaboravlja,
50 J. Culler, W obronie nadinterpretacji, u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, op. cit., str. 113114.

38

Knjievne teorije XX veka

to eli da preuti, to duboko krije ili to smatra neoiglednim ili

ak problematinim. Suviak zauenosti tekstom koji vodi nadin
terpretaciji, koju je Eko kritikovao, bio je za Kalera neto izuzetno
vredno to treba kultivisati i nastaviti, a ne odbacivati i osuivati. In
terpretacija rezimirao je moe da nastoji da verno otkriva i pred
stavlja smisao deponovan u knjievnom tekstu (uz pretpostavku da
e uspeti precizno da odredi granicu izmeu vernosti i nevernosti
teksta i njegovog autora), ali moe i da otvara ovaj tekst za brojna
razliita znaenja, nudei nove i neoekivane naine itanja. A mo
e i u potpunosti da odustane kako Rorti eli od pojma interpre
tacije i da samo koristi tekst za sopstvene ciljeve kako bi od njega
uinio ne samo neku vrstu samom sebi dovoljnog iskustva ve i da
bi uz pomo knjievnosti rekao drugima neto zanimljivo i neoe
kivano. Ovaj trei stav ipak zahteva veliku odgovornost prema knji
evnom tekstu i ne moe se odustati od njegovog razumevanja.51

Pohvala
suvinosti
zauenosti

Izmeu interpre
tativne vernosti i
nevernosti tekstu

Teorija danas.
Od esencijalnih pitanja do uestvovanja u kulturi
Mada je ranije pomenuta dijagnoza Rodera Simona moda i pre
vie radikalna i nepravedna prema drugim pravcima nauke o knji
evnosti XX veka, ipak se s njom treba delimino sloiti. Ovaj priti
sak na interpretaciju knjievnosti, koji se poslednjih godina veoma
snano osea, a naroito pritisak na pozivanje ve pomenutih novih
kontekst njenog iitavanja, oigledno je sa sobom doneo radikal
no odstupanje od problema esencijalne prirode. Samim tim se bitno
promenila tendencija koja je bila obavezujua u teorijskoj refleksiji
XX veka. U njegovoj prvoj polovini dominirala je esencijalistika
problematika, a kako emo i u ovoj knjizi videti veina teorijskih
orijentacija morala je sebi da postavi pitanje: ta je knjievnost?,
i d sopstveni odgovor od kojeg je zavisio opti izgled teorije koju
su predlagali. Odgovori koje su davali pozivali su se ili na znatno sta
riju tradiciju (kao, na primer, na teoriju ruskih formalista koja je re
aktivirala pretpostavke Kantove estetike), ili su nastojali da odrede
sopstvene kriterijume nadovezujui se na aktuelne filozofske koncep
cije (kao, na primer, u koncepciji Romana Ingardena koja je knjiev
nim sudovima davala fiktivni status) ili lingvistike (kao, na primer,
51 Zato se pragmatistika teorija u poslednje vreme pretvorila u etiku itanja. Po
gledati o ovome tekstove posveene etikom zaokretu, pomenute u fusnoti 45.
Uvod

39

Odstupanje od
esencijalizma

ta je
knjievnost?

Kako deluje
knjievnost?

etiri naina
delovanja
knjievnog
teksta prema
Kaleru

XXI vek, vek

interpretacije

u teoriji strukturalizma). Pojavljivala su se i stanovita koja su po

kuavala da izmire esencijalistike tendencije i aktuelne promene u
samoj knjievnosti (na primer, enetova teorija intertekstualnosti).
Dakle, za teoretiare prve polovine XX veka zadatak definisanja
sutine knjievnosti, iz potpuno oiglednih razloga, bio je jedan od
najvanijih. Meutim, posle poststrukturalistikog preokreta, kad
su (naroito dekonstruktivisti i neopragmatisti) veoma snano iz
raavani stavovi o nepostojanju nepromenljive, univerzalne sutine
knjievnosti, traganja za odgovorom na esencijalna pitanja osetno
su oslabila. Na to su uticale i aktuelne prilike u samoj knjievnosti;
u odnosu na neverovatno umnoavanje razliitih knjievnih i paraknjievnih postupaka, sve je tee bilo precizno odreivanje granic
izmeu onoga to bi trebalo definisati kao knjievnost i onoga to
taj naziv ne zasluuje.52 Zato je velik broj teoretiara i istraivaa
knjievnosti odustao od pitanja o njenoj sutini u korist odgovora
na pitanje o razliitim formama delovanja knjievnosti na njene
(konkretne ili potencijalne) itaoce.
Prema miljenju pomenutog Donatana Kalera, mogu se na
brojati bar etiri naina delovanja datog teksta zahvaljujui kojima
imamo odreenu osnovu da smatramo kako je neki tekst knjiev
ni. Prvo, takav tekst suspenduje zahtev razumljivosti (nasuprot
praktinim tekstovima na primer, uputstvima za upotrebu nekog
ureaja). Ne moramo obavezno odmah da shvatimo knjievni tekst
dodaje Kaler do razumevanja moe da doe tek posle odree
nog vremena. Drugo, tekst nas navodi na refleksiju o upotrebljenim
sredstvima izraavanja. Tree, dovodi do razmiljanja o znaenju.
etvrto, priuuje uivanje u itanju.53 Treba jo napomenuti da su
svi ovi naini delovanja knjievnog teksta neraskidivo povezani
s procesima itanja. Dakle, odstupanje od esencijalizma zajedniki
uestvuje s ovim, naroito poslednjih godina, oiglednim zaokre
tom nauke o knjievnosti ka interpretaciji, a samim tim njenog
odstupanja od nauke.
Koliko je, dakle, u XX veku hijerarhija znaaja, koju su ustanovi
li teoretiari, odluujue delovala u korist nauke (dakle, istovremeno
snane teorije koja je za nju stvarala isto tako snane osnove), toli
ko u XXI vek ulazimo s veoma izraenim preferencijama u korist in
terpretacije. Moe se ak rei da XXI vek poinje u znaku interpretaci
je u odnosu na koju teorija moe da obavlja samo praktinu funkciju.
52 J. Culler, Knjievnost to je to i je li to bitno?, u: Knjievna teorija. Vrlo
kratak uvod, Zagreb, 2001, str. 2752, prevod: Filip i Marijana Hamerak.
53 Ibid., str. 52.

40

Knjievne teorije XX veka

U poslednje vreme veoma esto se sreemo i s miljenjem o tome da

se ne moe stvoriti neka jedinstvena velika teorija koja bi, po ugle
du na Dekartovu Mathesis Universalis, bila u stanju da obuhvati i
sistematizuje sve, a ta se primedba, opet, ne odnosi samo na teoriju
knjievnosti. Posmatrai aktuelnih promena u humanistikim nau
kama uveravaju nas da bi trebalo da prihvatimo ove neogranieno
brojne pojedinane lokalne teorije sa individualnim kriterijumima
racionalnosti i, tavie da priznamo kako upravo ovakvo stanje
brojnosti i raznovrsnosti na najbolji nain odslikava duh nae epo
he. Ima, naravno, dosta ispravnog u takvom uverenju, naroito kad
se ima u vidu da ta vrsta pluralistikog i liberalnog raspoloenja da
nas vlada gotovo u svim oblastima humanistikih nauka, a ne samo
u prouavanju knjievnosti.
Ako bi se, ipak, i pored pomahnitalog pluralizma, danas moglo
(veoma oprezno) govoriti o najuticajnijoj ideji teorije, onda bi ona
trebalo da bude definisana kao iroki, interdisciplinarni, viekontek
stualni i istorijski promenljiv univerzum ukupnog znanja upotreblji
vog u procesu itanja knjievnosti dakle, kao oblast koja ne ini
osnove, kriterijume ili dokaze za postupke interpretacije knjievno
sti, ve ih maksimalno obogauje i obezbeuje im sve vie novih
jezika i kontekst. Najnovija teorija, samim tim, svesno odustaje od
pitanja o univerzalnoj sutini knjievnosti ili o optim uslovima mo
gunosti interpretacije. Zato postaje neto poput iroko shvaene
poetike kulture koja umnoava interesantne opise knjievnosti i iri
njeno razumevanje sve novijih oblasti.

Pluralizam
i lokalne teorije

Savremena
definicija teorije
knjievnosti

Teorija kao
poetika kulture

Rezime
Meu najvanije izvore savremene teorije knjievnosti treba ubro
jati poetiku, retoriku i knjievnu komparatistiku, kao i filozofiju u
okviru koje su, poev od starog veka, postavljana pitanja o izvoru
knjievnosti54 i njenoj prirodi. Teorija knjievnosti je, poev od XX
veka, koristila i iskustva drugih humanistikih disciplina, i ne samo
54 Pri tome je celina knjievne pismenosti u dananjem shvatanju, poev od
starog veka pa sve do poetka XIX veka, obuhvatana terminom poezija.
Termin knjievnost (u sadanjem znaenju) u jezik je uvela tek An Luiz
ermen de Stal-Holtajn (uvena Gospoa de Stal), pojavivi se, na primer,
u njenoj knjizi De la littrature considre dans ses rapports avec les instituti
ons sociales (O knjievnosti razmatranoj u vezi s drutvenim institucijama)
izdate 1800. godine.
Uvod

41

Izvori savremene
teorije
knjievnosti

Pitanja koja
teorija
knjievnosti
postavlja

njih osim pomenutih, takoe je koristila i iskustva lingvistike,

istorije i istorije knjievnosti, teorije kulture, antropologije, teorije
umetnosti, muzikologije, psihologije, sociologije i mnogih drugih
(a meu njima i najnovijih kao to su politikologija, teorija me
dija i informatika).
Naukom o knjievnosti XX veka dominirala je teorijska refleksi
ja, a ona je, opet, bila pre svega u znaku pitanja filozofske prirode.55
To su bila naroito:
1. Ontol o k a pit anj a ta je knjievnost? U emu se ogle
da njena specifinost? I najnovije da li uopte treba posta
vljati pitanje ta je knjievnost? A ako treba moe li se ve
danas definisati njena univerzalna sutina?
2. Episte mol ok a i me to doloka pit anj a kako shvata
mo knjievno delo? Kako se moe / treba prouavati? I najno
vije da li se u ovom trenutku i dalje moe govoriti o saznavanju knjievnosti? Kako izgleda metodoloka situacija
prouavanja knjievnosti u okviru aktuelnog stanja naune
metodologije? I da li se knjievnost i dalje moe prouavati
uz pomo nekakvih metoda?
3. P it anj a i nte r pre t a cij e ta je interpretacija knjievnog
dela? Koje su njene granice i mogunosti? Kakav je odnos
izmeu teorije i prakse interpretacije? ta je pravilna / pra
va interpretacija? Uz pomo kakvih kriterijuma se moe
odrediti njena pravilnost? Kakvi su kriterijumi vrednovanja
interpretacije? I najnovije da li uopte treba razmatrati in
terpretaciju pomou kategorije kriterijuma pravilnosti / ne
pravilnosti? I koju funkciju u praksi interpretacije knjievno
sti obavljaju novi (kulturni, etiki, politiki, polni, seksualni
i sl.) konteksti / jezici?
4. Pit anj a subj ek ( a ) t a te, dakle, svih uesnika knjievnog
ivota (pisaca i italaca, poiljalaca i primalaca, stvaralaca i
njihovih interpretatora) kao i svih subjektivnih uloga ugra
enih u strukturu knjievnog dela: ko je autor? Ko je italac?
Kako komuniciraju putem knjievnog dela? Kakav je odnos
izmeu stvarnih pisaca i italaca i njihovih uloga izraenih
putem pravila organizacije knjievnog dela? I najnovije ka
ko se danas moe govoriti o subjektu knjievnosti? Da li je on
samo izvesna konstrukcija? Ili osoba koja ima telo, ula, pol,
elje, seksualnu opredeljenost? Da li predstavlja odreenu
55 Danas se treba pozvati na francusku tradiciju u kojoj je teorija knjievnosti
odavno shvatana kao vrsta opte filozofije knjievnosti.

42

Knjievne teorije XX veka

nacionalnu, rasnu ili etniku grupaciju? Da li izraava odre

enu ideologiju, etika ili politika uverenja?
5. Met ateor ij sk a pit anj a kakav je epistemoloki i onto
loki status same teorije knjievnosti / nauke o knjievnosti?
Te, dakle: kakve su njihove mogunosti / granice? Kakav je
odnos teorijskih (metateorijskih) jezika prema knjievnom
jeziku? I, najnovije da li teorija knjievnosti jo uvek posto
ji? Ako postoji, u kom obliku? I da li se o knjievnosti moe
pisati uz pomo nekog metajezika?
Ova pitanja postavljala je sebi zapravo svaka sledea generaci
ja teoretiara, mada su oni oigledno, u zavisnosti od koncepci
je, struje, pravca ili kole koju su predstavljali teite prenosili ili
na metodoloka (kao, na primer, u pozitivizmu), ontoloka (kao to
se to esto deavalo u prvoj polovini XX veka), metateorijska pita
nja (kao, na primer, u ranoj fazi poststrukturalizma) ili na ona ne
posredno povezana s interpretacijom (kao, na primer, u kasnoj fazi
poststrukturalizma) i slino.
Dvadeset prvi vek, opet, mnogo doslednije preoblikuje tradicio
nalnu teoriju knjievnosti u p oe t i ku ku lture. Kao najnovije ten
dencije u nauci o knjievnosti i teoriji knjievnosti mogu se smatrati:
oito prebacivanje teita interesovanja na postupke interpreta
cije (tretirajui teoriju samo kao jedan od korisnih diskursa ili
kao brojnost jezika podesnih u procesu shvatanja knjievnosti);
odustajanje od esencijalizma i zaokret u pravcu pragmatizma
te, dakle, odustajanje od traganja za odgovorima na esencijal
na pitanja (naroito na pitanje: ta je knjievnost?) i prelazak
na pragmatina pitanja (naroito: kako knjievnost deluje?);
proirenje okvira interpretacije uz pomo pokretanja u inter
pretativnim postupcima svih moguih kulturolokih relacija
knjievnog dela i ukljuivanje raznovrsnih kulturnih diskursa
(kulturnih, shvaenih u najirem znaenju, na primer, u poli
tikom, etikom, rasnom, etnikom, polnom, seksualnom i sl.).
Ove tendencije izgledaju reprezentativno u odnosu na najnovi
je stavove prema teoriji knjievnosti teoriji koja svesno odustaje
od naunih i fundamentalistikih tenji, postajui interdisciplina
ran diskurs, otvoren za razne kulturne kontekste, diskurs koji omo
guava da se interesantnije, ivlje i stvaralakije ita knjievnost.
Mnogi od pomenutih novih kontekst teorije knjievnosti po
javie se i u ovoj knjizi naroito kad bude re o najnovijim stilo
vima interpretiranja knjievnosti nastalih zahvaljujui uvoenju
u knjievnoteorijski jezik kategorija kao to su rasa, etninost,
Uvod

43

Najnovije knji
evno-teorijske
tendencije

Teorija kao
interdisciplinarni
diskurs

Istorija teorije

postkolonijalizam, kulturni pol (gender), telo, seksualnost ili

razliitost (queer) i slino. Meutim, knjiga koju predajemo ita
ocu u ruke je, pre svega, kratka istorija knjievnih teorija XX veka
ili razliitih metodologija pomou kojih se u proteklom veku po
kuao protumaiti fenomen knjievnosti i njenih veza sa stvarno
u. U situaciji u kojoj ve moemo da pogledamo na protekli vek
iz perspektive sledeeg, takva pozicija ima najvie argumenata iako
ve sama formulacija istorija teorij moe izgledati protivrena.
Ovo je, ipak, sigurno najbolji put ka tome da teorija knjievnosti,
naroito najnovija, prestane da bude izvor nemira, bespomonosti
i zbunjenosti.
Ana Buinjska

44

Knjievne teorije XX veka

Bibliografija**
Opta
Prirunici, monografije, enciklopedije
P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory,
ManchesterNew York 1995.
J. Culler, Knjievna teorija vrlo kratak uvod (prev. Filip i Marijana Hamer
ak), Zagreb, 2001.
The Cambridge History of Literary Criticism, t. 7: From Formalism to Poststruc
turalism, red. R. Selden, Cambridge 2005.
Close Reading: The Reader, red. F. Lentricchia, A. DuBois, Durham 2003.
Debating Texts: A Reader in Twentieth-Century Literary Theory and Method,
red. R. Rylance, Oxford 1987.
A. Durant, N. Fabb, Literary Studies in Action, LondonNew York 1990.
T. Eagleton, Knjievna teorija (prev. Mia Pervan-Plavec), Zagreb, 1987.
Encyclopedia of Contemporary Literary Theory: Approaches, Scholars, Terms,
red. I. T. Makaryk, Toronto 1993.
Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle et al., London 1990.
French Theory in America, red. S. Lotringer, S. Cohen, New York 2001.
K. Green, J. LeBihan, Critical Theory and Practice: A Coursebook, LondonNew
York 1996.
R. Harland, Literary Theory from Plato to Barthes: An Introductory History,
New York 1999.
Introducing Criticism at the 21th Century, red. J. Wolfreys, Edinburgh 2005.
W. Iser, How to Do Theory, Oxford 2006.
Issues in Contemporary Critical Theory, red. P. Barry, London 1987.
*

Kako bi srpskom itaocu bila to pristupanija knjievnonauna literatura,

u bibliografiju, uz svako poglavlje, uz prevode celovitih dela, navedena je i
originalna (na srpskom ili hrvatskom) kao i prevedena sekundarna literatura
(prim. urednika).

Uvod

45

The Johns Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden,
M. Kreiswirth, BaltimoreLondon 1994.
V. B. Leitch, American Literary Theory from Thirties to Eighties, New York 1988.
Literary Theory and Criticism, red. P. Waugh, Oxford 2006.
Literary Theory and Poetry: Extending the Canon, red. D. Murray, London 1989.
Literatura. Teoria. Metodologia, red. D. Ulicka, Warszawa 1998.
H. Markjevi, Nauka o knjievnosti (prev. Stojan Subotin), Beograd, 1974.
H. Markiewicz, Literaturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa 1989.
H. Markiewicz, Wymiary dzieta literackiego, Krakw 1984, u: idem, Prace
wybrane, t. 4, Krakw 1996.
Z. Mitosek, Teorie bada literackich, Warszawa 1998.
Modern Criticism and Theory: A Reader, red. D. Lodge, London 1988.
Modern Literary Theory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson,
D. Robbey, London 1982.
Modern Literary Theory: A Reader, red. P. Rice, P. Waugh, LondonNew
YorkSydneyAuckland 1992.
The New Princeton Encyclopedia of Poetry and Poetics, red. E. Preminger,
T. V. F. B. Borgan, Princeton 1993.
Philosophy of Literature: Contemporary and Classic Readings: An Anthology,
red. E. John, D. McIver Lopes, Oxford 2004.
R. Selden, Practising Theory and Reading Literature: An Introduction, Hemel
Hempstead 1989.
R. Selden, The Theory of Criticism from Plato to the Present: A Reader, London
1988.
R. Selden, P. Widdowson, A Readers Guide to Contemporary Literary Theory,
London 2005.
R. Tallack, Literary Theory at Work:Three Texts, London 1987.
Theory into Practice: A Reader in Modern Literary Criticism, red. K. M. New
ton, London 1992.
Twentieth Century Literary Theory: A Reader, red. K. M. Newton, New York 1997.
D. Walder, Literature in the Modern World: Critical Essays and Documents,
Oxford 1990.
R. Webster, Studying Literary Theory: An Introduction, LondonNew YorkSyd
neyAuckland 1990.
R. Velek, O. Voren, Teorija knjievnosti (prev. Aleskandar I. Spasi i Slobodan
orevi), Beograd, 1965.
Renici
P. Brooker, A. Glossary of Cultural Theory, London 2003.
Critical Terms for Literary Study, red. F. Lentricchia, J. McLaughlin, Chica
goLondon 1990.
46

Knjievne teorije XX veka

J. A. Cuddon, A Dictionary of Literary Terms and Literary Theory, Oxford 1991.

J. Hawthorn, A Concise Glossary of Contemporary Literary Theory, LondonNew
YorkSydneyAuckland 1992.
J. Hawthorn, A Glossary of Contemporary Literary Theory, LondonNew
YorkSydneyAuckland 1994.
Sownik terminw literackich, red. J. Sawiski, WroclawWarszawa 1988.
K. Wales, A Dictionary of Stylistics, London 1989.
J. Wolfreys, Critical Keywords in Literary and Cultural Theory, Basingsto
keNew York 2004.
Antologije
Moderna tumaenja knjievnosti (red. M. urinov, N. Koljevi i dr.), Saraje
vo, 1981.
M. Beker (izbor), Povijest knjievnih teorija, Zagreb, 1979.
M. Beker, Suvremene knjievne teorije, Zagreb, 1986; 1999.
V. Biti (ur.), Politika i etika pripovijedanja, Zagreb, 2002.
P. Milosavljevi (prir.), Teorijska misao o knjievnosti, Novi Sad, 1991.
Suvremena tumaenja knjievnosti (prir. Zdenko Lei i dr.), Sarajevo, 2006.
Literary Theories: A Reader and Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999.
Literary Theory: An Anthology, red. J. Rivkin, M. Ryan, Malden, Mass.Ox
ford 1998.
The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLon
don 2001.
Postmodern Literary Theory: An Anthology, red. L. Niall, Oxford 2000.
Problemy teorii literatury, red. H. Markiewicz, seria 14, Wrocaw 19671998
antologia rozpraw badaczy polskich, prace z lat 19451994.
Teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. S. Skwarczyska, t. 14,
Krakw 19651986 od romantyzmu do roku 1945.
Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markie
wicz, t. 14, Krakw 19761996.

Publikacije posveene aktuelnoj situaciji u knjievnoj teoriji

After Strange Texts: The Role of Theory in the Study of Literature, red. G. S. Jay,
D. L. Miller, Alabama 1985.
Avangarda i tradicija (prir. Gojko Tei), Beograd, 2002.
P. A. Bov, In the Wake of Theory, Hanover 1992.
E. N. Bruss, Beautiful Theories: The Spectacle of Discourse in Contemporary
Criticism, Baltimore 1982.
A. Burzyska, Anty-Teoria literatury, Krakw 2006.
Uvod

47

A. Burzyska, Poetyka po strukturalizmie, u: Poetyka bez granic, red. W. Bo

lecki, W. Tomasik, Warszawa 1995.
A. Burzyska, Poststrukturalizm, dekonstrukcja, feminizm, gender, dyskursy
mniejszoci i co dalej? [u:] Sporne i bezsporne problemy wspxzesnej wi
edzy o literaturze, red. W. Bolecki, R. Nycz, Warszawa 2002.
A. Burzyska, Teoria czy postteoria?, [u:] Kryzys czy przeom. Studia z teorii i
historii literatury, red. M. Lubelska, A. ebkowska, Krakw 1994.
Consequences of Theory, red. J. Arac, B. Johnson, BaltimoreLondon 1991.
T. Eagleton, Teorija i nakon nje (prev. Darko Polek), Zagreb, 2005.
The Future of Literary Theory, red. R. Cohen, New YorkLondon 1989.
P. Griffith, Literary Theory and English Teaching, Miltar KeynesPhiladelphia
1987.
M. Krieger, The Institution of Theory, BaltimoreLondon 1994.
M. Krieger, Literary Invention and the Impulse to Theoretical Change, NLH
1986, nr 18, s. 191208.
M. Krieger, Words about Words about Words: Theory, Criticism, and the Lite
rary Text, BaltimoreLondon 1988.
Kryzys czy przeom. Studia z teorii i historii literatury, red. M. Lubelska, A. eb
kowska, Krakw 1994.
Life after Theory, red. M. Payne, J. Schad, LondonNew York 2003.
Literary Theorys Future, red. J. Natoli, Urbana 1989.
Literary Theory Today, red. P. Collier, H. Geyer-Ryan, New York 1990.
S. Lynn, Texts and Contexts: Writing about Literature with Critical Theory,
New York 1994.
Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretycznoliterackie, red. R. Nycz,
Wrocaw 1992.
W. Righter, The Myth of Theory, Cambridge 1994.
Sporne i bezsporne problemy wspczesnej wiedzy o literaturze, red. W. Bolecki,
R. Nycz, Warszawa 2002.
Tracing Literary Theory, red. J. Natoli, UrbanaChicago 1987.
Writing Theory and Critical Theory, red. J. Clifford, J. Schilb, New York 1994.

A. Burinjska

48

Knjievne teorije XX veka

I. PSIHOANALIZA

Materijal seksualnih predstava ne moe

biti predstavljen u snu u pravom obliku
ve mora biti zamenjen njegovim sadra
jem pomou napomena, aluzija i drugih
naina posrednog predstavljanja koji u
snovima nisu neposredno razumljivi.
Sigmund Frojd1
Nesvesnost moda najbolje razumemo
ako je shvatimo kao prirodan organ koji
poseduje stvaralaku energiju specifinu
za nju.
Karl Gustav Jung2
Strukturirana nesvesnost ista je kao jezik.
ak Lakan3









S. Frojd, Psihopatologija svakodnevnog ivota, Novi Sad, 1973, str. 321, pre
vod: H. Klajn.
K. G. Jung, Analitika psihologija i pogled na svet u: K. G. Jung, Duh i i
vot, Novi Sad, 1977, str. 57, prevod: D. i P. Mileki.
J. Lacan, Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse. Sminaire XI,
Paris, 2002, str. 28.

ta je psihoanaliza?
Treba poeti od oigledne konstatacije: psihoanaliza je u prvom redu
terapija i upravo kao takva nastala je krajem XIX veka. Kad se na pre
lazu iz osamdesetih u devedesete godine mladi beki lekar Sigmund
Frojd (18561939), zajedno sa Jozefom Brojerom, bavio enskim histe
rinim stanjima, ispostavilo se da pacijentkinja, kasnije u psihoanaliti
koj tradiciji poznata kao Ana O., posle primene hipnoze pria o okol
nostima nastanka traum. Prianje ublaava simptome zbog ega je
Brojer izveo zakljuak o neposrednoj vezi govorne terapije (talking
cure) i leenja. Psihoanaliza se pokazala kao katarzika metoda (tako
je Brojer nazvao svoj postupak) jer isti psihu pomou prie koju po
kree lekar. Poto govor (pria) dovodi do ienja, onda i knjievnost
moe da vri katarziku funkciju. Kliniki primeri koje Frojd koristi u
Tumaenju snova (1900) slue kao exempla koji, podvrgnuti interpreta
ciji, objanjavaju ponaanje pacijenata, a samim tim razreavaju skrive
ne suprotnosti u njihovoj psihi. Psihoanaliza je terapija koja se zasniva
na stvaralakom korienju Lust zum fabulieren, zadovoljstva koje pru
a prianje. Prvu priu (tekst koji se interpretira) gradi pacijent, drugu
(samu interpretaciju) lekar koji
TALKING CURE (doslovno: lee
objedinjava biografiju pacijenta i
nje govorom) izraz koji je pronala
tumai nerazumljive fragmente.
pacijentkinja Berta fon Papenhajm
Ovo davanje smisla nerazum(poznata u psihoanalizi kao Frulein
ljivom
psihikom ivotu jeste
Anna O.) da bi odredila psihoanalizu
osnova
psihoanalize
kao terapije.
kao leenje histerije pomou hipnoze.
Prema Lakanu, nesumnjivo je
da ova pretpostavka koju subjekt stvara o svojoj istoriji, onakva kakvu
ustanovljuje govor upuen drugome, predstavlja temelj novog metoda
kojem Frojd daje ime psihoanaliza. Poto je psihoanalitiar interpre
tator tue prie, onda interpretator moe da bude neko ko u procesu
paljivog itanja vraa itanom tekstu njegov neosveen smisao.


. Lakan, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 38, prevod: Danica Mijovi i Fi
lip Filipovi.

I. Psihoanaliza

51

Psihoanaliza
i terapija

Govorna
terapija

Zadovoljstvo
prianja

Psihoanaliza kao
opti teorijski
model

Metapsihologija

Psihoanaliza =
holistika
antropologija

Sublimacija
nagona

Psihoanaliza, meutim, nije samo interpretativno orijentisana

klinika terapija. U pismu svom prijatelju Flisu, koji je intelektualno
pratio Frojda u pionirskim godinama psihoanalize, Frojd je pisao:
Kao mlad ovek poznavao sam samo udnju za filozofskim zna
njem, sada je nameravam zadovoljiti okretanjem od medicine ka
psihologiji. Zaokret od medicine ka psihologiji, uopteno govorei
od biologije ka filozofiji znai da je psihoanaliza za Frojda, kao
hermeneutika za Diltaja, postala opti teorijski model (Frojd je ovaj
model nazvao i fikcijom) koji objanjava ljudsku prirodu i predstavlja osnovu za analizu odreenih ponaanja. Zato to ova ponaanja
imaju svoj izvor u nesvesnom, psihoanalizma, koja izlazi izvan (me
ta-) nivoa svesti, jeste metapsihologija. Isto kao to metafizika izlazi
izvan granica fizike, tako se i metapsihologija smeta izvan okvira
dostupnog psihologiji koja istrauje svest. Metapsiholoki jezik koji
je Frojd stvorio, a koji se odnosi na nesvesne procese, on je podigao
na nivo univerzalnog jezika koji tumai celokupnost ljudskih pona
anja. U tom smislu je psihoanaliza nesvesnog holistika antropolo
gija. Poto nesvesno onemoguava oveku potpunu samospoznaju,
to znai da slika oveka podlee radikalnoj promeni i od prosveti
teljske vizije racionalnog subjekta pretvara se u teoriju subjekta traj
no odvojenog od sopstvene sutine.
ovek zavisi od osnovnog pravila koje vlada psihikim ivotom,
a to je izbegavanje neprijatnosti povezane s nedostatkom zadovolja
vanja ljubavne energije (princip zadovoljstva, Lustprinzip). Tako se
prema Frojdu mogu objasniti kultura, religija i drutveni ivot.
U Nelagodnosti u kulturi itamo: Zadatak koji treba da se rei sastoji
se u premetanju nagonskih ciljeva te vrste tako da ne moe da ih po
godi odbijanje iz spoljanjeg sveta. Sublimacija nagona to potpomae.
Najvie postie ko ume dovoljno da povisi udeo zadovoljstva iz izvo
ra psihikog i intelektualnog rada. Nauno i umetniko stvaralatvo
vodi ka zadovoljavanju poseb
nog kvaliteta koji omoguava SUBLIMACIJA proces u kojem
da spoljanji svet ne odbaci nae dolazi do neseksualne investicije sek
sualne energije. Libido biva usmeren
elje. I kultura i religija predstav ne na erotski objekat elje ve na neki
ljaju za Frojda mesto zadovoljava drugi cilj, na primer, na umetniko de
nja seksualnog nagona njegovim lo koje samim tim postaje instrument
premetanjem. U tom smislu, guenja. U Tri rasprave o seksualnoj
psihoanalitiko (tanije: postfroj teoriji Frojd u sublimaciji vidi jedan
od izvora umetnike aktivnosti.
dovsko) tumaenje knjievnosti


52

S. Frojd, Iz kulture i umetnosti, Matica srpska, Novi Sad, 1976, str. 281, pre
vod: dr ore Bogievi.
Knjievne teorije XX veka

teie ka otkrivanju i imenovanju nagonskog izvora stvaralatva.

Ovako shvaena, psihoanaliza postaje teorija stvaralakog procesa
u kojem ovek, zahvaljujui umetnosti, nastoji da rei erotske pro
bleme koji ga mue.
Osnovno Frojdovo pitanje nesumnjivo glasi: ka ko ra zu met i
i obj as nit i f u n kc ion is anj e p si he? U tom pogledu psi hoana
li z a j e t a ko e her me neut i k a, jer u prostor na kojem su do
tada vladala prirodnjaka objanjenja uvodi filoloku kategoriju tu
maenja (Auslegung) i filozofsku kategoriju shvatanja (Verstehen).
Frojd kae: treba shvatiti ono to se istrauje, a to znai da je u anali
zi (to emo kasnije videti) re o smislu koji se krije ispod povrine
pojava. U tom pogledu, psihoanalitiar koji preko telesnih manife
stacija iitava skrivena znaenja jeste po definiciji i nte r pret ator.
Psihoanaliza neprestano krui izmeu dva principa: telesnih mani
festacija i psihikih izvora tih manifestacija. Iz tog razloga psihoa
nalitika interpretacija tretira knjievni tekst kao manifestacionu
strukturu u ijoj se dubini nalazi skriveni psihiki smisao.
Psihoanaliza je, dakle, te r apij a, jer lei poremeaje psihikog
ivota otkrivajui njihove skrivene uzroke (zato je i he r meneut i
ka); takoe je i me t aps i holog ij a jer izlazi izvan okvira predmeta
psiholokih istraivanja (svest). Kao terapija i kao metapsihologija,
psihoanaliza je istovremeno i ant rop olog ij a jer se izjanjava o to
me ta je ovek i kako se on odnosi prema svetu. Poto taj odnos e
sto poprima umetniki karakter, psihoanaliza je i teor ij a st v ara
l ako g pro ce s a. Sve ove dimenzije psihoanalize doprinose njenoj
atraktivnosti za istraivae knjievnosti koji knjievni tekst shvataju
kao manifestaciju ljudske psihe, a ljudsku psihu kao tekst otvoren
za interpretaciju.

Teorija
stvaralakog
procesa

Psihoanalitiar
kao interpretator

Pet dimenzija
psihoanalize

Analiza ljudske psihe

Da bi se shvatile mogunosti povezivanja psihoanalize s knjievnim
istraivanjima, treba se prvo zapitati kako je Frojd prouavao psi
hu. Tako, psyche za Frojda predstavlja viefunkcionalni tekst koji se
moe podvri vieslojnoj analizi. Analiza, kako to Frojd zove, psi
hi ko g ap ar at a podsea na rastavljanje nekog mehanizma koji je
prestao da funkcionie kako treba. Treba razloiti psihu na pojedina
ne elemente isto kao to se rasklapa, na primer, fotoaparat (ili upra
vo tekst) i datim elementima nameniti odreene funkcije, a zatim ih
opet sklopiti pomou objedinjavajueg projekta. Zato je psihoanaliza
I. Psihoanaliza

53

Analiza psihikog
aparata

prethodnica strukturalizma. Prema Frojdu, psihiki aparat treba pro

uavati s tri aspekta: topolokog, energetskog i ekonomskog.
1. Top ol ok i asp ekt (gr. topos mesto). Frojd je stvorio te
oriju prostornog razlikovanja psihikog aparata. Naa psiha,
dokazivao je, nije nedeljiva celina, ve se u njoj mogu razli
kovati posebne sfere koje su odgovorne za razliite funkcije.
Ono to se deava na razliitim mestima determinie nae
ponaanje psihe na raznovrsne naine. Pre svega, treba is
tai postojanje s fe re ne s ve snog ije otkrie predstavlja
najvei Frojdov doprinos. To znai da ljudska psiha nije u
potpunosti svesna same sebe i da u nama postoje sfere ko
je ne podleu racionalnoj kontroli. Frojd je poredio svoja
dostignua s Kopernikovim i Darvinovim dostignuima
i pisao kako psihoanaliza nastoji da dokae da ja nije go
spodar ak ni u sopstvenoj kui, ve da se mora zadovoljiti
vrlo oskudnim informacijama o onome to se nesvesno do
gaa u njegovom umu. Na taj nain Frojd je istupao protiv
k a r te z ija n s kog shv at a nja subjek t a koji se rukovodi
apsolutnom razumljivou samog sebe i samim NEGACIJA (nem. Verneinung)
prema Frojdu, proces, zahvaljujui
tim se upisao u antikar kojem intelekt utvruje ono to je po
tezijansku hermeneu tisnuto, ostavljajui ga u emocional
tiku struju. Poev od noj sferi u nenaruenom stanju. Frojd
Rasprava o histeriji (Stu pie o intelektualnom prihvatanju
dien ber Hysterie, 1895) potisnutog uz odravanje sutine poti
skivanja. Trudei se da dopre do ono
Frojd prihvata slojevitu ga to predstavlja sutinu potisnutog,
strukturu nesvesnog: us- analitiar vri negaciju negacije.
pomene stvaraju arhiv
nadograen na patogeno jezgro. Analiza se zasniva na to
me da se pomou ovog arhiva prodre do izvora bolesti,
dakle, na dekonstrukciji (rastavljanju) teksta uspomena i
konstruisanju novog teksta koji objanjava uzroke poreme
aja. Ovaj nov tekst jeste zapravo interpretacija.
Evolucija Frojdovih gledita nalae da se razdvoje dve to
pi ke psyche.
A. Od 1900. godine Frojd govori o t r i s istema: Svest (Sv),
usko vezana s percepcijom, povezuje nas sa svetom i nala
e nam da delujemo prema racionalnim kriterijumima.
Po ds ve st (Psv) krije u sebi ono to potencijalno moe biti

Topografija
psyche

Frojdov
preokret

Protiv
kartezijanskog
subjekta

Prva Frojdova
topografija psihe

54

Pogledati: Hermeneutika.
Knjievne teorije XX veka

osveeno (pamenje, znanje)

i tu nastaje verbalizacija nesve
snih predstava. Na kraju, Ne
s ve s no (Nsv) u sebi sadri sve
ono to nikada ne moe biti
osveeno i to pripada nagon
skoj (biolokoj) sferi, to stvara
p ot is nute s a dr aj e koji nikada nisu dospeli do Podsve
sti. Das Unbewute (ono to je nesvesno) jeste reprezent
nagona. Ono to je nesvesno, nikada se ne ispoljava kao
takvo, ve iskljuivo kroz znakovnu reprezentaciju (to e
iznuditi nunost interpretacije). To se naroito odnosi na e
lje iz detinjstva koje od Po ds vest i deli cenzura. Analitiar
e morati da interpretira pojave, simptome, znakove (jezi
ke), reprezentacije potisnutih nagona kako bi dopro do iz
vora bolesti. Siste m Sv Ps v striktno je odvojen od Nsv.
Svaki sistem ima svoju funkciju, tipine procese, svoju ener
giju zaposedanja i zamiljene sadraje. Prolaz izmeu njih
kontroliu razliite cenzure.
B. Od dvadesetih godina Frojd govori o t r i i nst ance izmeu
kojih nema tako izraenih granica:
a. das Es (To, id ) je nagonska (bezlina) strana linosti (prvi
put uvedena u delu Ego i id Das Ich und das Es, 1923) ko
ja priblino odgovara Nesvesnom. Das Es je velika zbirka
libida, odnosno seksualne energije nataloene u biolokim
izvorima nagona (ova
teorija vie je naturali JA (nem. Ich, lat. ego) prema Froj
du, deo psihikog aparata smeten iz
stika od prve). Das Es meu
nagonskog dela (nem. Es, lat.
je neobuzdan haos, ne id) i onog dela koji predstavlja interi
izdiferencirana stihija orizaciju drutvenih (porodinih) nor
koja, nasuprot organizo mi i zabrana (nem. ber-Ich, lat. super
vanom das Ich (Ja), ne ego). Ja je odbrambeni stoer linosti
ma nikakvu organizaci u neurotinom konfliktu. U Lakano
ju. Moe se rei kako voj koncepciji ego se pojavljuje kao i
nepovezana libidalna nilac koji, zahvaljujui stvaranju kom
energija das Es rastvara paktnih predstava, maskira prvobitnu
nepovezanost tela (le corps morcel
od dole, rastae snaan rasparanog tela). Lakan pravi razli
kartezijanski subjekat.
ku izmeu dve instance Ja: moi (koje
b. das Ich (Ja, ego). Ja je uro je idealna slika) kao i je (koje upuuje
njeno u Ono i funkcionie na otueni poredak jezika).

KATHEXIS (nem. Besetzung) li

bidalni (= nagonski) okvir koji ozna
ava da se psihika (seksualna) ener
gija vezuje za neku ideju ili objekat.
Termin je stvorio engleski prevodilac
Frojda Dejms Strei kako bi tano iz
razio nemaku re Besetzung.

Prema engleskim prevodima uobiajeno je da se u ovom sluaju koristi latinska

terminologija: id, ego, superego. Imajmo na umu, meutim, da Frojd nije upotrebljavao ove nazive, ve je koristio sistem nemakih zamenica: Es i Ich.

I. Psihoanaliza

55

Druga Frojdova
topografija psihe

Es Ich ber-ich
= id ego super
ego

kao medijator izmeu nagona i drutvenih normi, stvaraju

i odbrambenu stranu l i nost i u sukobu snaga. Opo
zicija izmeu Ja i Ono jednaka je opoziciji izmeu razuma
i strasti.
c. ber-Ich (Nad-Ja, superego) je interiorizacija zabrana i nor
mi (roditeljskih, drutvenih, kulturnih), sudija (cenzor) Ja,
instanca savesti, samoposmatranja interiorizovanih ideala.
Nad-ja proizlazi neposredno iz roditeljske instancije.
2. Energetski aspekt. Prema Frojdu, psiha je rezervoar nagon
ske energije (libido: ovako nazivamo ... energiju onih nago
na koji imaju veze sa svim onim to moemo oznaiti kao
ljubav) koja krui i ko LIBIDO Prema Frojdu, seksual
ja menja mesto. Psihiki na energija (= nagonska) koja vlada
aparat tei ka tome da je naim psihikim ivotom. Poreme
zadri na to je mogue aji u libidalnoj ekonomiji uzrokuju
niem nivou. Poto psi psihiko rastrojstvo. Kad doe do
libidalnog odnosa prema
ha tei da izbegne neza poremeaja
stvarnosti, nastaje psihoza. Kad biva
dovoljstvo (Lustprinzip), poremeen odnos izmeu pojedinih
a nezadovoljstvo proiz- instanci psihe (Ich, Es ili ber-Ich),
lazi zbog prekomerne naroito izmeu Es i ber-Ich nasta
koliine nadraaja, apa- je neuroza. Prema Jungu, libido ima
rat tei njihovom redu- ire, ne samo seksualno znaenje i od
reuje psihiku energiju kao takvu.
kovanju te, dakle, slablje
nju energije libida (to je princip zadovoljstva koji se panja!
ne zasniva na porastu nadraaja, kao u hedonistikim kon
cepcijama, ve na njihovoj redukciji). Izgleda da je sva naa
duevna delatnost upravljena na to da pribavi zadovoljstvo i
izbegne nezadovoljstvo, da se automatski regulie principom
zadovoljstva. Aparat obrauje ovu energiju na razliite na
ine (povezuje je, odlae rastereenje itd.). Neuspeh apara
ta u obradi ove energije izjednauje se s psihikim smetnja
ma. Psihoanaliza kao terapija ima za cilj da aparatu koji ne
funkcionie dobro povrati efikasno dejstvo.

Energetski
aspekt psihikog
aparata

Princip
zadovoljstva

3. E konomsk i asp ekt. Rasporeivanje libidalne energije mo

e se koliinski odrediti pomou kategorij rasta, pada, rav
notee. Poto su kod tih procesa zadovoljstva u pitanju udesi

Ekonomski
aspekt psihikog
aparata




56

S. Frojd, Autobiografija. Nova predavanja za uvoenje u psihoanalizu, Matica

srpska, Novi Sad, 1979, str. 151, prevod: dr Nikola Volf.
S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1976, str. 333, pre
vod: dr Borislav Lorenc.
Knjievne teorije XX veka

koliina duevnog uzbuenja

ili energije, to posmatranja te
vrste nazivamo ekonomskim.10
Osnovni princip je sledei: sek
sualna energija mora biti raste
reena. Subj ekat z apos eda
obj ek at ene rg ij om (= zaljubljuje se [u neseksualizovanoj
verziji] ili ga eli [u seksualnoj
verziji]). Zaposedanje (= Beset
zung, kateksija) je povezivanje
libidalne energije s predstavom
predmeta. Deava se da subjekat
crpe energiju iz predmeta, ali ta
da mora neto s njom da uradi. Kad ne uspe njome da ovla
da, ona tada vlada njime (to je jae od mene). Sa psihikim
(neurotinim) poremeajima suoavamo se kad je ekonomski
obraun snaga nejednak (= ne moe da doe do seksualnog
pranjenja). Efekat ovog neujednaenog obrauna libidalnih
snaga (= potiskivanje) jesu strah (Razoaranje i tenja [de
teta da bude sa majkom] pretvaraju se u strah, dakle libido
koji je postao neupotrebljiv i ta
NARCIZAM fascinacija sopstve
da ne moe ostati u kolebljivom
nom linou, ljubav prema samom
stanju, ve se prazni u obliku
sebi. Emotivni razvoj oveka, prema
straha)11 i narcizam (iz raznih
Frojdu, zasniva se na promenljivosti ta
kozvane kateksis, odnosno ispunjenja
razloga libido ne moe da se in
objekta erotskom energijom (= libido).
vestira u objekat, ve biva usme
Prvobitni narcizam odreuje intereso
reno ka Ja). Na taj nain Frojd
vanje deteta samim sobom. Njegovo
dokazuje dinaminu strukturu
prevazilaenje oznaava ljubav prema
psihikog aparata kao efekta kon
drugoj osobi. Neuspeh libidalnog za
posedanja (odnosno neuspeh ljubavi)
flikta suprotstavljenih psihikih
prouzrokuje povlaenje Ja u samog se
sila. Naa psiha je polje sukoblja
be (sekundarni narcizam). Narcizam
vanja sila (sistema). Uoptenije
je povratak libida od objekta do Ja.
reeno: polje sukobljavanja sve
snog i nesvesnog prema prvoj koncepciji psihikog aparata
ili das Ich i das Es prema drugoj koncepciji tog aparata.
Na isti nain Frojd tumai i nastajanje neuroza, osnovnog
predmeta interesovanja psihoanalize. Neuroza je psihoge
ni poremeaj iji su simptomi simboliki izraz psihikog

ALOST I MELANHOLIJA (nem.

Trauer und Melancholie) dva Froj
dova pojma koja ukazuju na gubitak
objekta. Istroena alost je pristanak
na definitivan gubitak objekta i ispu
njavanje psihikom energijom drugog
objekta. Melanholija je neistroena
alost koja prouzrokuje interiorizaci
ju objekta i nepomirenost s njegovim
gubitkom uzrokovanim narcistikom
ranom. Razlika izmeu alosti i melan
holije zasniva se na tome to se u alo
sti svet ini praznim, a u melanholiji
to postaje subjekat (Ja) koji se identifi
kovao sa izgubljenim objektom.

10 Ibid.
11 Ibid., str. 380.
I. Psihoanaliza

57

Libidalno
osvajanje
objekta

Strah i narcizam

Strah i narcizam
Konflikt suprot
stavljenih psihi
kih sila

Neuroza

konflikta ukorenjenog u prolosti. Neuroze ne proizlaze iz

seksualnosti, nego... za svoje poreklo duguju konfliktu izme
u ja i seksualnosti.12 Ljudi obolevaju od neuroze kad im
je oduzeta mogunost da zadovolje svoj libido, dakle ... usled
uskraenja, ... i da su njegovi simptomi upravo zamena za pro
maeno zadovoljenje.13 Poto je nemogunost zadovoljenja
seksualne energije uzrok neuroza i izvor sublimacije, psihoa
naliza primenjena u istraivanjima umetnosti u frojdovskoj
verziji uglavnom se bavi neurotizovanim subjektom koji se
izraava pomou teksta. Knjievni tekst se tako posmatra kao
s i mb ol i na re pre z e nt a c ij a neu roze, a teza o simboli
koj reprezentaciji nesvesnog je najvanija psihoanalitika teza
u knjievnim istraivanjima koju su podjednako zastupale sve
orijentacije u okviru kole. Razlike se zasnivaju jedino na to
me da li se psihoanalizi podvrgava autor, u ijoj se biografiji
trae uzroci nastanka neuroze, ili i sam tekst s kojeg prelazak
na autorov ivot uopte nije pouzdan. Uporedo s povratkom
autora, koji se trenutno intenzivira u vidu reakcije na njegovu
strukturalistiku i poststrukturalistiku smrt, u teoriji knji
evnosti, vraa se i ivo interesovanje za psihoanalizu subjek
ta ponovo smetenog u ivot.

Knjievni tekst
kao reprezentaci
ja neuroze

Hermeneutika i fenomenologija

Psihoanaliza kao
terapeutska
simptomatolo
gija

Kao to ve znamo, psihoanaliza je takoe i hermeneutika kad se

bavi tu m a e nj e m te k s tov a k a o s i mptom i m a b ol e st i. Po
to tumaiti znai nai neki skriven smisao,14 to pretpostavlja da
psihoanaliza traga za skrivenim izvorima znaenja upisanih u tekst.
Pretpostavka je sledea: da simptom ima smisla i u vezi je s bolesni
kovim doivljajima15 i upravo zbog toga je psihoanaliza ter ap eut
sk a s i mptomatol og ij a.
Svaki put kada naiemo na jedan simptom, smemo zaklju
iti da kod bolesnika postoje izvesni nesvesni duevni proce
si koji upravo sadre smisao simptoma. Ali je takoe potreb
no da taj smisao bude nesvestan, da bi se simptom pojavio.
12
13
14
15

58

Ibid., str. 328.

Ibid., str. 322.
Ibid., str. 78.
Ibid., str. 240.
Knjievne teorije XX veka

Iz svesnih procesa ne stvaraju se simptomi; im su dotini

nesvesni procesi postali svesni, simptom mora ieznuti.16
Upravo zbog toga je hermeneutika (= simptomatologija) isto
vremeno i te r apij a, odnosno uklanjanje simptoma pomou inter
pretacije njihovog skrivenog smisla. Pri tom treba imati u vidu da
je za Frojda interpretacija (= tumaenje, Deutung) snova bila ekviva
lent istraivanjima neuroz i psihoz (pokazaemo smisao snova
kao pripremu za prouavanje neuroza).17 U obe sfere vlada savrena
strukturalna podudarnost jer je prouavanje snova ne samo najbolja
priprema za prouavanje neuroza, ve je i sam san jedan neurotiki
simptom.18 Ovu podudarnost treba proiriti i na knjievni tekst.
Dakle, Frojdu je stalo do dve stvari: shv at anj a sna (herme
neutika tema) i ot k r iv anj a nj e gove sut i ne (fenomenoloka
tema). Hermeneutika neuroz mora se zasnivati na fenomenologiji
snova i obrnuto: hermeneutika sna omoguava da se formira feno
menologija neuroza. Odgovor na pitanje ta je i kako je formiran san
omoguava da se razume njegova uloga u psihikom ivotu oveka i
da se pronae prelaz izmeu psihoanalize i knjievnih istraivanja.

Interpretacija
snova

Hermeneutika
neuroza

San i njegovo tumaenje

POTISKIVANJE (nem. Verdrngung;
engl. repression) teorija potiskivanja je
kamen temeljac Frojdove psihoanalize.
Potiskivanje nastupa uvek kad su impul
si, elje ili uspomene (koje obino imaju
seksualni karakter) blokirani i potiskiva
ni u nesvesno pomou Ja koje na taj na
in brani svesno od gubitka njegove in
tegralnosti i stabilnosti. Potiskivanje se
takoe moe pojaviti kad impulsi nisu
usklaeni sa etikim standardima koje
namee Nad-Ja. Odgurnuti u nesvesno,
impulsi i elje vremenom pronalaze
drugi put povratka (uglavnom uz

16
17
18
19
20

San je svesti dostupan proiz

vod rada sna ili sam rad sna,
to jest onaj psihiki proces koji
iz skrivenih misli sna stvara oi
gledni san.19 Snom se ne moe
zvati nita drugo nego rezultat
rada sna, to jest oblik u koji
su skrivene misli prevedene
radom sna.20 San je nesvesno
ispunjenje elje koja je potisnu
ta i cenzurisana, on je (pr i
k r ive no) ispunj enj e j e d
ne (pot isnute, su zbij ene)

Ibid., str. 262.

Ibid., str. 75.
Ibid.
Ibid., str. 207.
Ibid., str. 169.

I. Psihoanaliza

59

ta je san?

Potisnute
seksualne elje

Struktura sna

Tropologija sna

elj e.21 Kakvih elja? Erotskih.

pomo mehanizma premetanja). Stal
Mi smo u pravu da kaemo da ni konflikt izmeu Ja i nesvesnog
je svaki kulturni ovek u bilo vodi ka nastanku simptoma koji funk
kojoj taki zadrao infantilno cioniu kao zamena za seksualnu
oblikovanje seksualnog ivota; satisfakciju. Potiskivanje nije pojedi
i tako shvatamo da potisnute in naan akt, ve proces koji se stalno
ponavlja. Teorija potiskivanja jeste
fantilne seksualne elje daju naj klju za psihoanalitiko shvatanje ne
ee i najsnanije pokretake uroze i histerije.
snage za stvaranje snova.22
San poseduje dinamiku strukturu koju sainjavaju:
1. Sk rive na m is a o (Traumgedanke), materijal za preradu,
nesvesno jezgro.23 Traumgedanke ili misao sna je original,
izvorni tekst, osnovni govor koji zatim podlee preobliko
vanju u radu sna.
2. R a d s na (Traumarbeit). Pretvara ono to jeste skriveno u
ono to je oigledno. Njegova osnovna funkcija jeste da sakri
je put koji vodi ka pravom iniocu,24 skrivanja namera.25
Ovo podsea na prevoenje (bersetzung) koje je istovre
meno i izopaenje (Einstellung). Rad sna se odvija analog
no stvaranju knjievnog teksta: asocijativne niti ne idu di
rektno od misli do sadrine sna, ve se usput esto ukrtaju
i prepliu.26 Ovo ukrtanje misli je tropolokog (simboli
kog) karaktera. Tropologija sna je sistem preoblikovanja i
deformisanja skrivene sadrine sna (gr. tropos zaokret,
obrt). Nju sainjavaju:
a) Kondenzacija, saimanje (Verdichtung).27 Tako funkcioni
e metafora.
b) P
 omeranje, premetanje (Verschiebung). Tako funkcioni
e metonimija.
c) Slikovnost (Darstellbarkeit). Rei se pretau u slike.
d) S ekundarna obrada (sekundre Bearbeitung). Jedna slika
se pretvara u drugu.
Rad sna, koji vodi ka deformisanju skrivene sadrine sna,
podvrgnut je stalnoj cenzuri za koju Frojd kae da je trajna
21 S. Frojd, Tumaenje snova, I, Matica srpska, Novi Sad, 1970, str. 166, prevod:
dr Albin Vilhar.
22 Ibid., II, str. 347.
23 S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, op. cit., str. 138.
24 Ibid., 162.
25 S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 391.
26 Ibid., str. 371.
27 Imajmo u vidu da se u rei Verdichtung skriva re Dichtung poezija, koju
moemo definisati kao zg usnut govor.

60

Knjievne teorije XX veka

institucija sa svrhom da odrava izopaenje sna.28 Analiza

sna se zasniva na otklanjanju onoga to je izoblieno, odno
sno na dolaenju do prave sadrine sna pomou odgovaraju
eg tumaenja oigledne sadrine.29
3. O i g l e d na s a d r ina (Trauminhalt), efekat rada sna,
ono to od njega ostaje u pamenju.30 To je prepisivanje
misli sna,31 zamena.32 Odlikuju je nerazumljivost i zamr
enost. Viesmislenost ili neodreenost sna pokazuje [se]
ak kao njegova nuna osobina.33
San se moe tumaiti samo pod pretpostavkom da on uopte
ima nekog smisla,34 odnosno uprkos tadanjem shvatanju da
on nije marginalna pojava, ve klju za psihiki ivot oveka jer je
kao celina, izopaena zamena za neto drugo, nesvesno.35 San je
proizvod prelaska skrivenih misli iz sfere nesvesnog u svest. To zna
i da on nije telesna ve duevna pojava.36
S druge strane, mogunost da neurotinim simptomima po
mou analitikog tumaenja damo neki smisao nepokolebljiv je
dokaz za egzistenciju ... nesvesnih duevnih procesa.37 To znai da,
ako smisao postoji izvan date pojave, koja pripada domenu svesnog,
onda treba pretpostaviti, prihvatiti kao sigurno, da je izvor smisla
ono to je nesvesno. San nee da kae nikom nita, on nije sredstvo
saoptenja ve, naprotiv, tei za tim da ostane neshvaen.38 Zato tre
ba da se uzmu u obzir ne samo rei sna ve njegov smisao posle
tumaenja.39 To znai da nijedan san nema smisla sam po sebi, ve
taj smisao dobija tek posle interpretacije koja je njegov nuan sastav
ni deo. Drugim reima: smisao se pojavljuje iskljuivo retroaktiv
no, kao efekat interpretacije. S hermeneutike take gledita, san je
neautonoman jer zahteva dopiranje do onoga to ga uslovljava, od
nosno do rada sna i skrivenih misli.
28 S. Frojd, Uvod u prsihoanalizu, op. cit., str. 131.
29 Meutim, ako je rad sna izobliavanje interpretacija, onda je analiza sna
otklanjanje izoblienja interpretacija interpretacije, to komplikuje oi
glednost konanog tumaenja.
30 S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 358.
31 S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, op. cit., str. 161.
32 Ibid., str. 104.
33 Ibid., str. 213.
34 Ibid., str. 133.
35 Ibid., str. 105.
36 Ibid., str. 91.
37 Ibid., str. 261.
38 Ibid., str. 216.
39 Ibid., str. 188.
I. Psihoanaliza

61

Oigledna
sadrina sna

San kao duevna

pojava
Smisao sna

Na emu se
zasniva tumae
nje snova?

Razumevanje
sna

Teza klasine
hermeneutike

Tumaenje snova zasniva se na prelaenju istog puta na kojem

je nastao san, ali u suprotnom smeru: Rad tumaenja hoe da ot
kloni rad sna,40 odnosno otklanjanju deformisanja do kojeg je do
veo rad sna, fasada sna,41 i dopiranju do pravog sadraja sna koji
postaje oigledan odmah nakon osveivanja. Piui o neizbenom
prisustvu simbolike u snu, Frojd primeuje da i kad bi cenzura sno
va bila uklonjena, mi ipak ne bismo bili u stanju da ih razumemo,
oigledni san ne bi jo bio istovetan sa skrivenim mislima sna.42
To znai da se razumevanje zasniva na utvrivanju identinosti iz
meu oigledne i skrivene sadrine, izmeu simptoma i njegovog
uzroka, na uklanjanju razlike koja ih deli. Razumeti san znai raz
maknuti zavesu rada sna43 i zaviriti u uzrok. Tu se, meutim, javlja
bitan problem.

Epifanija i nemo

Diltajeva
hermeneutika
koncepcija

Osnovna i bespogovorna pretpostavka hermeneutike XIX veka od

lajermahera (pa ak i Kanta) do Diltaja jeste u tome da se autor
bolje razume nego to on sam sebe razume. Kako je ispravno pisao
Diltaj 1900, godine u kojoj je objavljeno Tumaenje snova, ova teza
predstavlja neminovnu posledicu teorije o stvaranju nesvesnim.44
Teza o stvaranju nesvesnim jeste i Frojdova polazna taka. Osnov
ni princip Diltajeve hermeneutike glasi: razumeti autora bolje nego
to on sam sebe razume, odnosno izvriti u sebi rekonstrukciju tu
eg ivota.45 Dakle, tumaenje je pokuaj nivelisanja razlik izme
u pojedinaca (izmeu i nte r pre t i ranog autora i inter pret a
tor a, izmeu bolesnika i analitiara), jer u suprotnom ne bi bilo
mogue razumevanje. Hermeneutika je tako mogua samo onda
kad razumevanje predstavlja uvek mogu povratak izvoru, preva
zilaenju svake distance, niim ne narueno opaanje u kojem je
smisao uvek prisutan.46 Ovo potpuno prisustvo smisla jeste efekat
Ibid., str. 159.
Ibid., str. 168.
Ibid., str. 138.
S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 345.
W. Dilthey, Powstanie hermeneutyki, u: Pisma estetyczne, Warszawa, 1982,
str. 310.
45 Ibid., str. 309.
46 Z. Krasnodbski, Rozumnienie ludzkiego zachowania. Prby filozoficznego uza
sadnienia nauk humanistycznych i spoecznych, Warszawa, 1984, str. 8889.
40
41
42
43
44

62

Knjievne teorije XX veka

onoga to e u kasnijoj hermeneutikoj teoriji47 dobiti naziv pri-sva

janje ili o-svajanje. Razumem neto samo da bih to uinio neim
sopstvenim, da bih osvojio drugost toga neega i smestio u potpu
no kontrolisane okvire razumljivosti. Upravo zato je Diltaj morao
da napie: Pretpostavka (za) objanjenja ... je ... savreno razumeva
nje.48 Savreno ili potpuno. Isto tako razmilja i Frojd:
Ko je proao kroz usku dolinu i naglo dospeo na uzvii
cu ... odakle se prua irok vidik na sve strane sveta, on mo
e da predahne na trenutak i zapita se u kom pravcu treba
da se uputi. Slino je i s nama kad ve imamo iza sebe ...
objanjenje sna. Tako stojimo pred zaslepljujuim bleskom
trenutne spoznaje.49

Osvajanje

Epifanija

Na taj nain Frojd se zapisuje u opt im ist i ku he r me neu

t iku t r adi c iju prema kojoj: a) smisao se nalazi ispred akta in
terpretacije (Frojdova pretpostavka je sledea: san je smislena tvore
vina); b) interpretacija iskljuivo postaje orue, lestve koje treba da
odbacimo kad doemo do cilja (jer ona predstavlja drugu stranu me
dalje rada sna, a on sam je nieg reda) i c) krajnji cilj interpretacije je
usvajanje, odnosno osveivanje smisla (kao to je potisnuta elja).
Situacija, ipak, nije tako oigledna kako bi se moglo uiniti. Za
to u sedmom delu Tumaenja snova, pod naslovom Psihologija pro
cesa sna, Frojd pie:
Dosad su svi putevi kojima smo se kretali, ako se mnogo ne
varam, vodili ka svetlosti, razjanjenju [pa ak i prosvetljenju:
Aufklrung] i potpunom razumevanju [zum volen Verstn
dnis]; od trenutka kad hoemo da dublje prodremo u duevne
procese pri snevanju, sve staze e se zavravati u mraku.50

Mrano mesto
psihoanalize

Ista ova slika mraka i tame, Dunkel, pojavljuje se i nekoliko stra

nica kasnije gde Frojd kae da na pitanje o tome da li svaki san mo
e biti objanjenje, treba odgovoriti odreno.
I u najbolje protumaenim snovima esto jedno mesto
moramo ostaviti u mraku [eine Stelle im Dunkel], jer emo
pri tumaenju primetiti da tamo poinje klupe misli sna
[ein Knuel vom Traumgedanken] koje se ne da odmotati.
47
48
49
50

Pogledati: Hermeneutika.
W. Dilthey, Uzupenienia z rkopisw, u: Pisma estetyczne, op. cit., str. 316.
S. Frojd, Tumaenje snova, I, Novi Sad, 1973, str. 118, prevod: Albin Vilhar.
S. Frojd, Tumaenje snova, II, op. cit., str. 163.

I. Psihoanaliza

63

A koje vie ne daje nikakav doprinos ni za rasvetljavanje

sadrine sna. To je onda pupak sna [der Nabel des Traums],
mesto gde se on nastavlja u nepoznato.51

Pupak sna

San kao
reprezentacija

Deformisanje
sna

Rascep

Interpretacija
i autobiografija

Podsetimo na to da je glavna Frojdova teza koja se odnosi na

snove (i glavna teza psihoanalize u knjievnim istraivanjima) za
snovana na kategoriji repre z ent a c ij e i glasi ovako: san (tekst)
je takva vrsta reprezentacije u kojoj oigledna sadrina sna (Trau
minhalt) reprezentuje skrivenu sadrinu, odnosno misao sna (Tra
umgedanke). Rad sna zasniva se na stvaranju misli snova (smisao)
i njihovom preoblikovanju u sadraj sna (tekst). Upravo ovo preobli
kovanje, Umwandlung, Frojd naziva reprezentacijom, Darstellung.52
Odnos izmeu ova dva nivoa sna analogan je odnosu izmeu origi
nala i prevoda, dakle, na oigledan nain sadri semantiku sime
triju izmeu misli sna i njene sadrine, jer u suprotnom ne bi bilo
rei o originalu i prevodu. S druge strane, meutim, Frojd uporno
ostaje pri radikalnoj asimetriji sadrine i misli koja je u stvari ne
izbean uslov rada sna. Interpretacija je u strogom smislu deformi
sanje i vraanje u poetni oblik prvobitne misli sna, odnosno da
predstavimo to u kategorijama teorije knjievnosti prelaenje o i
g l e d no g sl oj a tek st a u sk r ive n i ili oiglednih znaenja u neo
igledni smisao ili da upotrebimo strukturalistiku lingvistiku
terminologiju signifiants u signifis. Tako je Frojdova hermeneuti
ka rascepljena: s jedne strane, tei ka epifaniji smisla skrivenog iza
zavese teksta sna, s druge strane, meutim, ne moe da doe do te
epifanije, jer je proces interpretacije samo suprotnost rada sna koja
se zasniva na deformisanju. A sama interpretacija jeste diskurs koji
ima izrazito autobiografsko znaenje. U Tumaenju snova Frojd ne
prestano pria svoju priu, sopstvene snove, izlae njihovo tumae
nje; na taj nain dokazuje da ne postoji interpretacija koja nije uro
njena u ivot interpretatora.

51 Ibid., str. 177.

52 Zato se psihoanaliza moe shvatiti i kao teorija reprezentacije: Micha Pawe
Markowski, O reprezentacji, u: Kulturowa teoria literatury. Gwne pojcia
i problemy, red. M. P. Markowski, R. Nycz, Krakw, 2006.

64

Knjievne teorije XX veka

Arhetipovi i simboli
Prilino brzo je postalo jasno da je Frojdova doktrina podlona mnogim
interpretacijama ija je posledica podela unutar psihoanalitikog kruga.
Od svog uitelja najranije se odvojio Karl Gustav Jung (18751961) ko
ji je teoriju nesvesnog preneo na teren istraivanja kolektivnih pred
stava, istraujui u umetnikim
ARHETIP (gr. archetypos = prao
delima arhetipske predstave koje
brazac) u Jungovoj teoriji (od 1919.
izlaze izvan okvira individualnog
godine) skrivena predstava ukorenje
nesvesnog. S obzirom na to da je
na u kolektivno nesvesnom koja vla
Jungova teorija izvrila ogroman
da ljudskom psyche. Arhetipovi, kao
nadindividualne strukture uobrazilje,
uticaj na psihoanalitiko milje
opiru se racionalnoj analizi. Kao prvo
nje o knjievnosti, red je da joj
bitnu sliku, arhetip treba strogo razli
se posveti nekoliko pasusa.
kovati od slike (vizuelne ili jezike)
Prema Jungu, sve to doivkoja je njegova pojedinana reprezen
ljavamo
ima psihiki karakter.
tacija (pogledati: Simbol). U struktu
ralistikoj koncepciji Nortropa Fraja,
Sve ega se dotiemo, sve sa
arhetip je povratna slika koja omogu
im dolazimo u kontakt, istog
ava meusobno povezivanje najma
trenutka se pretvara u psihiki
nje dva knjievna dela, a zahvaljujui
53
sadraj.
Ovo je, oigledno, najtome i integraciju naeg knjievnog
vie openhauerovski, a isto
iskustva.*
vremeno
i najgnostikiji motiv
* N. Frye, Anatomija kritike, Zagreb, 1979,
u
Jungovoj
filozofiji. Slino kao
str. 43, prevod: Giga Graan.
to nas predstave zatvaraju u
svoj okvir prema autoru Sveta kao volje i predstave tako smo i mi,
kae Jung, zatvoreni u svetu naih psihikih slika.54 To znai da o
vek stvara sopstvenu stvarnost, izraavajui kroz slike i rei prikrive
nu psihiku energiju utopljenu u nadindividualnu preistoriju. Kad
je 1909. godine Frojd objavio svoj rad o opsesivnim neurozama,
Jung se nije sloio s osnovnom Frojdovom tezom, naime, s tim da u
korenu neuroze lei potisnuta trauma na seksualnoj osnovi. Samu
sr neuroze i psihoze neemo shvatiti bez mitologije i istorije kultu
re pisao je u jednom od pisama.55 Omiljena Frojdova arheoloka
slika odnosi se na otkopavanje ruevina Pompeje kako bi se doprlo
do individualnog nesvesnog, skrivenog pod ruevinama. Jung mu
je suprotstavio drugu sliku koja mu se pojavila u snu za vreme zajed
nikog putovanja s Frojdom u Ameriku (1909). Jung je u svojoj ku
i; na spratu se nalazi salon s prelepim rokoko nametajem, ali on
53 C. G. Jung, O istocie psychicznoci. Listy 19061961, Warszawa, 1996, str. 66.
54 Ibid.
55 Ibid., str. 16.
I. Psihoanaliza

65

Razdor u psihoanalitikom
taboru

Zamka sveta
psihikih slika

Jungov san

Kua kao
metafora psyche

Jungova
koncepcija
arhetipova

Arhetipologija
prema Fraju
i Diranu

Jungov
gnosticizam

postaje svestan toga da ne zna ta se nalazi ispod. Silazi u parter gde

se sada nalazi stariji nametaj iz XV veka, zatim odlazi u podrum koji
potie iz rimskog doba i na kraju nalazi tajni ulaz u jo niu prostoriju
gde debeli sloj praine pokriva kosti i ostatke razbijenog posua, kao
da su ostaci neke prvobitne kulture. Za Junga je smisao sna bio oigle
dan:56 kua je metafora psyche, salon je svest, parter je nesvesno, a po
drum i prostorija ispod njega je svet prvobitnog oveka u meni, svet
u koji svest nije prodirala i koji nije mogla da objasni.57 Jung e ovaj
svet ostatka prvobitne kulture ili prema drugoj definiciji kolek
tivnog a priori individualne psyche poistovetiti s gnostikim pojmom
plerome, sredita arhetipova koji emaniraju pojedinane slike i simbo
le. Za Junga ovi arhetipovi ine najdublju, neosveivanu i kolektivnu
naslagu ljudske psihe koja izranja u snovima i fantazijama. Arhetipovi
psihike residua nebrojenih iskustava istog tog tipa58 upuuju na
univerzalna ljudska iskustva kao to su, na primer, detinjstvo, materin
stvo, veza sa zemljom, smrt ili putovanje, a njihovo prisustvo u svim
religijama i mitologijama nesumnjivo svedoi o dubokoj povezanosti
pojedinanih oblika nesvesnog bez obzira na to u kojoj e se kulturi
ovek roditi i u kojoj e se obrazovati. Slino e smatrati Nortrop Fraj
(19121991), iji je osnovni cilj kao istraivaa knjievnosti bilo traga
nje za jednakou ljudskog uma pomou uporednog istraivanja umet
nikih dela,59 i ilber Diran (ro. 1921), autor Antropolokih osnova
imaginarnog (1960), za kojeg je svet predstava odnosno Okean,
zbir svih ljudskih predstava bio definivna mera svih stvari.60
Odnos izmeu svesnog Ja i psyche odreuje na duhovni razvoj
koji, prema Jungu, ini sutinu procesa individuacije i inicijacije u
ivot. Stvaralaka snaga fantazije koja izraava arhetipsku snagu ne
svesnog u krajnjoj liniji usmerena je protiv zlokobne materijalnosti
ivota (otuda Jungov gnosticizam),61 koja je za prvobitnog oveka
56 Nasuprot Frojdu, koji je snove shvatao kao rebuse koji kriju istinu o nama,
Jung je u snovima video nain na koji nas nae nesvesno neposredno ui to
me ko smo mi.
57 C. G. Jung, Seanja, snovi, razmiljanja, Atos, Beograd, 1995, str. 194, pre
vod: Dubravka Opai-Kosti.
58 C. G. Jung, O stosunku pshyhologii analitycznej do dziea poetyckiego,
u: Archetypi i symbole. Pisma wybrane, Warszawa, 1976.
59 J. Hart, Northrop Frye: The Theoretical Imagination, LondonNew York, 1994,
str. 54. O Nortropu Fraju pogledati: M. P. Markowski, Northrop Frye: literatu
ra jako objawienie, u: N. Frye, Wielki Kod. Biblia i literatura, Bydgoszcz, 1998.
60 Pogledati: Potga wiata wyobrae czyli Archetypologia wedug Gilberta Du
randa, Lublin, 2002, str. 5.
61 Prevodilac i tuma Junga Jei Prokopjuk pie: Ovako shvaena gnoza je (nein
telektualna) spoznaja Boga, sutine stvari, sveta, samog sebe i sl. pomou

66

Knjievne teorije XX veka

bila isto to i slepe sile prirode.62

Zato je Jungova antropologija
nasuprot Frojdovoj, koja je u
potpunosti izgraena na stvara
lakom potencijalu nesvesnog
savren alat za prouavanje
stvaralakog procesa,63 izuzima
jui formalne karakteristike tek
stova i slika kulture. I sfera ar
hetipova i simboli ostaju izvan
racionalne eksplikacije, te se, da
* C. G. Jung, O istocie psychicznoci. Listy
19061961, Warszawa, 1996, str. 32.
kle, ne predaje egzegetskim sred
stvima koje je stvorila hermene
utika. Simbol ne obuhvata i ne objanjava nita, ve ukazuje na jo
neki transcendentni, neshvatljiv, nejasno nasluivan smisao koji je
izvan njega i koji se ne moe u zadovoljavajuoj meri izraziti pomo
u bilo koje rei naeg postojeeg govora.64 Zato analiza knjievne
simbolike (kao ekspresija arhetipskih naslaga nesvesnog) neposred
no, nekako iznad teksta, vodi ka sloju prvobitnih slika koje ostaju
izvan domaaja komentara. Arhetipove, same po sebi, nije mogue
predstaviti, mogua je, dakle, samo njihova priblina vizualizacija
isto kao to i njihova interpretacija moe biti nejasna. Vredno knji
evno delo jeste ono koje nas upuuje na snani arhetip koji je, opet
kao univerzalno a priori prisutan i u drugim delima. Kako je
pisala Mod Botkin, autorka prvog rada koja je primenila Jungovu
teoriju arhetipova u istraivanjima poezije:
SIMBOL (gr. symbolon) u Jun
govoj teoriji, koji ovde sledi hegelijan
sku tradiciju, ulno percipiran izraz
unutranjeg doivljaja.* Simbol je ne
racionalan i upuuje se na svoj misti
ki izvor koji Jung definie gnostikim
terminom pleroma (= potpunost).
Simbol je odraz plerome. Od Froj
dovog simbola razlikuje se po tome
to se njime ne upuuje na potisnuti
sadraj, ve na kolektivno nesvesno.

Sva poezija nam, sagledavajui ono to je pojedinano, po

mou senzualnih jezikih sredstava prenosi odreen fond
iskustava emotivnog ali nadindividualnog ivota.65

62

63

64
65

unutranjeg iskustva (prosvetljenje ili posveenje). U: J. Prokopiuk, C. G.

Jung, czyli gnoza XX wieku, u: C. G. Jung, Archetypi i symbole, op. cit., str. 34.
Slino je pisao i Nortrop Fraj koji je svoju ne psiholoku ve strukturalistiku
koncepciju arhetipa pozajmio od Junga: Knjievnost je jedan od aspekata
ljudske nunosti stvaranja u obliku haosa. U: N. Frye, The Secular Scripture:
A Study of the Structure of Romance, Cambridge, Mass. 1976, str. 31.
Stvaralaki proces, pie Jolanda Jakobi, zasniva se na oivljavanju venih
simbola oveanstva koji dremaju u nesvesnom, na njihovom razvijanju i
preoblikovanju u gotovo umetniko delo! J. Jakobi, Psichologia C. G. Junga,
Warszawa, 1968, str. 42.
C. G. Jung, Rebis, czyli kamie filozofw, Warszawa, 1989, str. 241.
M. Bodkin, Studium o Sdziwym Marynarzu i archetypie odradzania si,
u: Sztuka interpretacji, red. H. Markiewicz, Wrocaw, 1971, str. 368.

I. Psihoanaliza

67

Psihoanaliza
i prouavanje
stvaralakog
procesa

Analiza knjievne
simbolike

Odnos izmeu
arhetipa i dela

Prouavanje
knjievnosti kao
inicijacijska
delatnost

Izmeu arhetipa i dela uspostavlja se dvosmeran odnos, upravo

isti onakav kao u Platonovoj teoriji ideja, koji povezuje ideje i po
jedinane predmete: arhetip uestvuje u delu (Platonov methexis),
dok delo reprezentuje ili podraava (Platonov mimesis) arhetip.
A istraiva arhetipova podsea na filozofa upuenog u tajnu pla
tonizma koji se, posle niza nivoa saznanja, izdie kako to Platon
predstavlja u Pismu VII do nivoa same ideje koja se, oigledno, ne
moe predstavljati. Tako istraivanja knjievnosti postaju inicijacij
ska delatnost.66

Posle Frojda
Druga
odstupanja od
Frojdove teorije

Lakanova
reinterpretacija
Frojda

Meu ostale koji su odstupili od klasine Frojdove teorije moe

se uvrstiti i Melani Klajn (18821960) koja se, pre svega, posveti
la prouavanju depresivno-manijakalne pozicije u psihikom raz
voju deteta. Meutim, pravi prelom u psihoanalizi desio se uz po
mo francuskog psihijatra aka Lakana (19011981) ija je deviza
Povratak Frojdu istovremeno oznaavala radikalno preformulisa
nje Frojdovih ideja.
Jedno od najveih Lakanovih dostignua bila je stvaralaka in
terpretacija Frojdove reenice Wo Es war soll Ich werden koja se
prema tradicionalnom tumaenju moe prevesti kao Gde je bilo
Ono, mora doi Ja (Tamo gde je id, mora doi ego). Ova reeni
ca upuuje na drugu Frojdovu
ELJA (fr. dsir, nem. Begierde,
topiku, prema kojoj trodelna
engl. desire) u koncepciji Lakana, ko
struktura psihikog aparata ra
ji je iao tragom Hegela, elja je uvek
slojava ljudsku psihu na tri sfe
elja Drugoga, le desir de lAutre, to
re: Ono Ja Nad-Ja. Prema
podrazumeva dve stvari: subjekat tra
tradicionalnom tumaenju, koje
i priznanje od Drugoga (elim da
su po ugledu na Frojda izabrali
me Drugi eli), ali takoe tei posedo
vanju Drugoga (elim Drugoga).
mnogi interpretatori (najpozna
tije je postalo tumaenje Pola
Rikera),67 samosvest subjekta dobija se kao efekat prekoraenja ogra
nienj vezanih za supremaciju nagonskih elemenata. Tamo gde su
vladale elje koje su razvlaivale subjekat svestan sebe od njemu
pripadajue dominacije, potrebno je ponovo uspostaviti kontrolu
66 Kratko predstavljanje Archetypal Theory and Criticism zajedno s bibliografi
jom nalazi se u: The John Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism,
red. M. Groden, M. Kreiswirth, BaltimoreLondon, 1994, str. 3640.
67 P. Ricoeur, De linterprtation. Essai sur Freud, Paris, 1965.

68

Knjievne teorije XX veka

samorazumevanja strukture Ja; dolo bi, negirajui svoju nagonsku

stranu, do nivoa neporemeene samospoznaje. Oigledno je da se
kroz ovakav tip razmiljanja provlai Hegelova epopeja duha koji
se iz izgnanstva u sebi stranu spoljanjost (ovde: nagonska strana,
nemako Es, srpsko Ono, francusko a) vraa sebi, bogatiji za ono
to je ostalo iza njega.
Lakan radikalno preokree ovaj odnos. Ako je u Hegelovom
modelu osveivanja savreno poznato ta se nalazi u oblasti svesti,
onda je u Lakanovom modelu pravi subjekat potpuno sebi nedostu
pan, nikada nije sam svoj gospodar. Subjekat govori, ali ne zna
ta govori jer je upleten u mreu simbolikih medijacija koje mu ne
dozvoljavaju da objedini sopstvenu sliku (ova teza do kraja preokre
e skoro sve definicije autobiografije zasnovane na svesnoj nameri
portretisanja sebe). Simboliki poredak (ili diskurs, govor) interve
nie u zamiljenom poretku (autoportret koji stvaramo s nadom
da je to nae pravo Ja) i na taj nain onemoguava samorazume
vanje. Ova dva poretka zamiljeni i simboliki meusobno se
sukobljavaju tokom procesa konstituisanja Subjekta. Predstave koje
dete stvara o sebi u st a d iju mu o g le d a l a stvaraju idealnu sliku
o sebi (moi), dok uporedo s to
STADIJUM OGLEDALA (fr. stade
kom uenja jezika nastupa sim
du miroir) u Lakanovoj psihoanali
boliki poredak koji subjekat
zi faza emotivnog razvoja deteta (iz
(je)
liava autonomije. ovek
meu estog i osamnaestog meseca
mora
da govori da bi izrazio se
ivota) u kojoj, zahvaljujui prepozna
vanju sebe u ogledalu, dete objedinju
be, ali govorei koristi rei koje
je sopstveni lik (do tada dete percipi
ne potiu od njega, ve iz sfere
ra svoje telo u delovima, kao le corps
otuujue kulture. Zato e La
morcel), a istovremeno otkriva sebe
kan rei da subjekat neizbeno
kao nekog drugog (= alijenacija). Sta
biva otuen u oznaitelju (sig
dijum ogledala je predjeziki stadi
nifiant),
to znai da, govorei,
jum i pripada imaginativnom registru
ovek postaje sam sebi stran ili
u kojem biva ustaljena slika Ja. Preva
zilaenje stadijuma ogledala vezuje se
kako je to jasno iskazao Gom
za uenje jezika. Dete tada prelazi iz
brovi u Svadbi ne govorimo
imaginativnog registra (LImaginaire)
mi jezikom, ve jezik govori na
u simboliki registar (LSimbolique).
ma. Ovu sferu subj ekt iv nog
ra z b at i nj e nj a u j e zi ku Lakan naziva Nesvesnim, menjajui u
potpunosti smisao Frojdovog koncepta. Preokretanje ove reenice
daje nam najvaniju Lakanovu tezu: nesvesno je strukturisano kao
jezik. Simboliko razvlaivanje subjekta zasniva se, dakle, na to
me da sam lien ak i mog najintimnijeg, subjektivnog iskustva
onoga kako mi stvari zaista izgledaju.68 Prema Frojdu, nesvesno
68 S. iek, The Plague of Fantasies, Verso, LondonNew York, 1997, str. 259.
I. Psihoanaliza

69

Samorazumevanje
struktura Ja

Otuen subjekat

Zamiljen
i simboliki
poredak

Nesvesno i jezik

se manifestovalo p omo u jezika (to je glavna teza njegovog rada

Dosetka i njen odnos prema nesvesnom). Prema Lakanu nesvesno
je sam jezik.

Lakan i knjievnost

Lakan
i knjievnost

Subjekat
izgraen
na nedostatku

Realni poredak

Ovde se najbolje vidi znaaj koji Lakanova psihoanaliza ima za pro

miljanje knjievnosti. Krenimo jo jednom od subjekta. Dakle, ka
ko istie poznati komentator Lakana, Slovenac Slavoj iek, osnov
na osobina Lakanovog subjekta oigledno je njegova alijenacija u
oznaitelju: samo ako je subjekat uhvaen u radikalno spoljanju
mreu oznaitelja, ve je mrtav, raskomadan, podeljen.69 To znai
da simbolika reprezentacija, iako neizbena, uvek vri izobliava
nje subjekta, da subjekat ne
moe da pronae oznaitelja TRAUMA (nem. iz gr. trauma)
koji bi bio njegov sopstveni, da dogaaj u psihikom ivotu subjek
uvek govori previe ili prema ta koji je izazvao ok na koji se ne mo
e privii. Trauma je prema Frojdu
lo: ukratko, uvek govori neto bolna ingerencija stvarnosti, dok je
drugo od onoga to je hteo da prema Lakanu efekat pribliavanja
kae.70 Ako se kae da je Laka Realnom, odnosno onome za ta ne
nov subjekat izgraen na ne ma rei u jeziku. U oba sluaja trau
dostatku, onda taj nedostatak ma ne podlee simbolizaciji.
predstavlja nemogunost prona
laenja najlinijeg signifiant za STRAVINO (nem. das Unheimizraavanje samog sebe. Umesto liche) kategorija koju je uveo Frojd
toga progovara Nesvesno, odno da bi oznaio situaciju u kojoj se de
sno Jezik ili Simboliki Drugi ava povratak onoga to je svest poti
(lAutre). Pedesetih godina, za snula i to izaziva oseaj udnovato
sti i neobinosti postojanja. Prema
Lakana je bilo najvanije otkri Frojdu, unheimlich je sve ono to bi
e da simboliki poredak pred trebalo da je skriveno i tajno, a izalo
stavlja mesto prave konstitucije, je na videlo. Umetnost esto izaziva
zapravo de-konstitucije subjek oseanje stravinog.
ta. Kasnije, meutim, Lakan vi
e ne insistira na simbolikoj dimenziji i u vezi s tim vie ne veruje
toliko u reintegrativni i intersubjektivni smisao analitikih postupa
ka. Glavni predmet njegovog interesovanja postaje Stvarnost, pre
ciznije ono to je Realno. Prema Lakanu, R e a l n o j e on o to
69 S. iek, Sublimni objekt ideologije, Zagreb, 2002, str. 206, prevod: Neboja
Jovanovi i dr.
70 Ibid., str. 207208.

70

Knjievne teorije XX veka

n e p o d l e e si mb ol iz aciji
z b o g t raume i to se javlja
onda kad, na primer, predme
ti koji su u svakodnevnoj upo
trebi bivaju lieni oiglednog,
rutinskog znaenja i pojavlju
ju se u promenjenom obliku.
Tada nastaje efekat neobino
sti, stranosti, predmet postaje
kako bi Frojd rekao unhe
71
imliche, neobian ili kako bi to rekao klovski zaudan,
odnosno lien simbolike ukorenjenosti u naem jeziku. Za Lakana,
Realno predstavlja ispoljavanje onoga to se izmaklo ispod vlasti sim
bolikog poretka. U tom smislu umetost se moe s mnogo razloga
posmatrati kao podruje u kojem je Realno briljivo potiskivano
(konvencionalna umetnost) ili podruje u kojem povratak Realnog
postaje neizdrljiv (i takoe podlee potiskivanju ili cenzuri). U oba
sluaja iako lii na paradoks, mada nije umetnost (svesno ili ne
svesno) potcenjuje Realno, jer je ono za nju neizdrljivo i to zbog
njegovog radikalnog asimbolikog karaktera.
Lakan je pod uticajem Hajdegera uneo u renik psihoanalize po
jam Stvari, Das Ding, La Chose. Ta Stvar je Neto do ega se u stvari
ne moe dopreti, mada potpuno odreuje situaciju subjekta. Ona je
sasvim liena znaenja, iako ga generie. ini osnovu simbolizacije,
iako joj sama ne podlee.72 Neizreciva je, iako govor subjekta uglav
nom zavisi od nje. Jasno je da ova Stvar, koja je u nama i iznutra nas,
odreuje iako se ne moe izgovoriti, podsea na Frojdov pupak sna
koji stvara znaenja, ali im sam izmie. Ta Stvar je strano telo koje se
krije u naem telu, ali i kao neto strano istovremeno pripada i nama.
Tako dolazimo do sutine odnosa izmeu onoga to je Sim
boliko i onoga to je Realno. Ve znamo da se osnovna napetost
deavala izmeu zamiljene identifikacije s pravim ja i nemogu
nosti adekvatne reprezentacije upisane u poredak nesavrenih sig
nifiants te, dakle, u poredak koji je odredio Drugi ili kako kae
Lakan Pravo. Sada ovu situaciju moemo preformulisati. Ako
Pravo Drugoga (identino sa Imenom Oca, jer je za Lakana Pravo
= Simbolini Drugi = Otac = Nesvesno) ne dozvoljava subjektu
da otkrije sopstveno ja, onda je ono istovremeno i odbrambena
REALNO (fr. le rel) u kasnijoj
Lakanovoj koncepciji, ono to u psihi
kom iskustvu ne podlee simbolizaciji
ili prevodu na jezike znakove. Doivljaj Realnog, slino kao i doivljaj stra
vinog kod Frojda, izaziva nemir kod
subjekta koji stoji oi u oi sa svetom
lienim znaenja. Prema Lakanu, Real
no je traumatino jezgro u ljudskoj psi
hi koje slabi odnos sa stvarnou.

71 S. Freud, Niesamowite, u: Dziea, t. 3: Pisma psychologiczne, Warszawa, 1997.

72 Ova paradoksalna struktura fascinirala je razne poststrukturalistike misli
oce koji mnogo duguju psihoanalizi. Bart je naziva signifiance, Kristeva
chora, a Derida diffrance.
I. Psihoanaliza

71

Umetnost
naspram
Realnog

Lakanova Stvar

Poredak
automaton

Poredak tuch

Knjievnost
i trauma

reakcija na pritisak Stvari koja DRUGI (fr. lAutre) u Lakanovoj

se u njemu krije. Pristup simbo koncepciji, mesto s kojeg se postavlja
likoj dimenziji ili, na primer, pitanje o mojoj elji, dakle, mesto
pisanje (poredak automaton) na kojem sam prepoznat kao ja i na
u stvari je osuen na alijenaci kojem to prepoznavanje (priznanje)
zahtevam (pogledati: ELJA). To ni
ju u oznaitelju, ali, s druge stra je
drugi ovek, ve simbolino mesto
ne, uspeva da izbegne ono to koje zauzimam oseajui nedostatak
je u subjektu najtraumatinije (kad ne bih oseao nedostatak, ne bih
Stvar koja se nikako ne moe mogao nita da elim). Zato e Lakan
simbolizovati (poredak tuch). rei: Drugi je nedostatak u meni.
Pisanje je, dakle, pokuaj maski
ranja traumatinog jezgra pomou identifikacije sa simbolikim knji
evnim smislom. ta je, zapravo, ovaj centar koji se ne moe dosegnu
ti, sr koja se ne moe tematizovati, a koja skroz proima subjekat?
Prema Lakanu, to je trauma. Realnog (dakle, traume) ne moemo se
osloboditi, ali ga ne moemo ni dotai. Dakle, dilema knjievnosti je
ste sledea: pisanje je nemogue bez odnosa prema traumi (pisanje
je traumatino po sutini), iako ne moe, takoe, ni da je ne maskira
(beanje od traume je sutina knjievnosti). Takav je, naime, najvani
ji smisao Lakanove psihoanalize u knjievnom kontekstu.

Rezime
Kako je pisala oana Felman:
Knjievnost je jezik koji psihoanaliza koristi da bi govori
la o sebi samoj, da bi sama sebe imenovala. Knjievnost, da
kle, nije samo izvan psihoanalize poto motivie, ona i na
stanjuje imena njenih osnovnih pojmova [kao, na primer,
Edipov kompleks, narcizam,
EDIPOV KOMPLEKS seksualna
mazohizam, sadizam], po elja koje dete usmerava ka roditelji
to ini unutranji odnos ma. U klasinoj verziji, dete eli rodi
pomou kojeg psihoanaliza telja suprotnog pola (Edip eli Joka
stu) i u rivalskom je odnosu prema
imenuje svoja otkria.73
Meutim, veze unutar psi
hoanalize odnose se i na druge
oblasti. Pre svega: na subjekt, na

roditelju istog pola (Edip ubija Laja).

U suprotnoj verziji, oznaava ljubav
prema roditelju istog pola i mrnju
prema roditelju suprotnog pola.

73 Literature and Psychoanalysis: The Question of Reading: Otherwise, red S. Fel

man, Baltimore, 1982, str. 9.

72

Knjievne teorije XX veka


Edipov kompleks, prema Frojdu, od
reuje emocionalni razvoj oveka:
od njegovog intenziteta i verzije zavi
si izbor objekta ili izbor onoga koga
volimo u zrelim godinama. Reenje
Edipovog kompleksa povezano je s
raanjem Nad-Ja (ber-Ich): odri
ui se zadovoljavanja edipovskih
elja, koje su naile na zabranu, dete
preobraa erotsko osvajanje roditelja
u identifikovanje s njima i interiori
zuje zabranu. Prema miljenju dru
gih psihoanalitiara, interiorizacija
zabrane deava se pre pojave edipov
skih elja.

njegove relacije sa svetom i na

strukture i tropologije knjiev
nog teksta. U prvoj, borbenoj
fazi razvoja psihoanalize junak
analize bio je uvek pisac u iju
se psihu nastojalo zaviriti pomo
u teksta. Danas to vie nije pi
sac kao takav, ve je to subjekt
prisutan u tekstu kao i sam rad
teksta koji skriva tajne sadraje,
onaj koji privlai interesovanje
istraivaa. Ako ni danas psiho
analiza nije izgubila svoj kritiki
potencijal, onda je to zato to:
1. Dovodi u sumnju kartezijansku koncepciju subjekta koji se
jasno i oigledno prepoznaje u sopstvenim tvorevinama. Bilo
u Frojdovoj ili Lakanovoj verziji, subjekt je usmeren na sebe
samog i nikada ne zna ko je ni ta govori. Dakle, postoji sfera
koja ne podlee kontroli subjekta i ta sfera je Nesvesno. Kod
Frojda je ona odvojena od svesnog Ja cenzurom koja potisku
je neugodne sadraje. Kod Lakana je ona strukturisana kao
jezik, to znai da premeta subjekt od oznaitelja do oznai
telja (signifiants) u kojima se on ne moe pronai.
2. Nesvesno je tretirano kao diskurs. Frojd nije otkrio nesvesno,
ali je prvi ukazao na njegovu diskurzivnu prirodu: da ona go
vori pomou naeg govora, da ima odjek u snovima i da se
otkriva u jezikim omakama.
3. Knjievno stvaralatvo podsea na odbrambenu delatnost
psihe, jer je u oba sluaja izmeu sveta i Ja postavljen filter
fantazije koji spreava oseanje neprijatnosti. Knjievni tekst
nije autonomni artefakt, ve upuuje na stvaraoca, tanije,
na njegove nesvesne fantazije zahvaljujui kojima on reava
delikatne probleme sopstvene psyche.
4. Knjievni tekst se tretira kao simptom na osnovu kojeg se dola
zi do skrivenog smisla. U sluaju Jungove psihoanalize, ulogu
simptoma igraju simboli, a ulogu skrivenog smisla arhetip.
5. Knjievni tekst predstavlja strukturalnu analogiju sa snom.
To znai da analiza sna moe da postane model za knjievnu
analizu, a istovremeno njen cilj postaje deformisanje deformi
sanja kojem je podvrgnut skriveni sadraj sna u procesu rada
sna. Iako rad sna ima tropoloki karakter, analitiar mora da

I. Psihoanaliza

73

Kritiki potencijal
psihoanalize

Frojdovo
nesvesno
Lakanovo
nesvesno

Knjievni tekst
kao simptom

se uhvati u kotac s maskirajuom retorikom teksta koja po

mera pravo znaenje.
6. Knjievni tekst se kao analogon psihikog aparata tretira kao
polje napetosti i konflikata ijim otkrivanjima i smirivanji
ma u sjedinjavajuoj interpretaciji tei interpretator. Ipak, to
ne znai da svaki tekst, isto kao i svaki san, moe biti protu
maen. Na pitanje da li se svaki san moe tumaiti, treba
odgovoriti sa ne.74 Kako snovi, tako se i tekstovi odlikuju od
govarajuom s nagom otp or a prema interpretaciji, te je za
to interpretator prinuen samo na postavljanje hipoteza ija
e se nasluivanja dotai grae duevnog aparata i rada sna
ga koje u njemu deluju.75
7. Knjievni tekst se moe shvatati kao element interpretativne
transakcije izmeu pacijenta (pisca) i terapeuta (itaoca).76
Interpretacija se zasniva na konstruisanju prie koja otkriva
smisao nedostupan piscu. Odnos izmeu autora i itaoca
moe se opisati pomou prenosnih kategorija (bertragung,
transference) kad italac odgovara na elju autora ugraenu
u tekst.
8. Kao to jedan te isti podsticaj [moe] imati mnoge predsta
ve, tako je i svaka prava poetska tvorevina rezultat vie ne
go jednog, u dui pesnika oivljenog, podsticaja i doputa vi
e nego jednu interpretaciju.77

74 S. Frojd, Tumaenje snova, II, op. cit., str. 177.

75 Ibid., str. 163.
76 Kako je to predstavio D. Hilis Miler interpretacija knjievnog teksta podse
a na leenje pacijenta. U: J. Hillis Miller, Constructions in Criticism, The
ory Now and Then, New York, 1991, str. 246.
77 S. Freud, Objanianie marze sennych, op. cit., str. 234.

74

Knjievne teorije XX veka

Hronologija
1896:
1900:

1901:

1905:

1907:

1908:

1909:

1910:

etrdesetogodinji Sigmund Frojd, autor knjige Studien ber Hyste

rie (Rasprave o histeriji), napisane zajedno s Jozefom Brojerom i iz
date godinu dana ranije, prvi put koristi re psihoanaliza.
Frojdovo Die Traumdeutung (Tumaenje snova). U oktobru
poetak terapije s Dorom koja e postati junakinja jedne od
vanijih klinikih studija o histeriji.
Diltaj pie Nastanak hermeneutike.
U Parizu se rodio Lakan. Frojd objavljuje Psihopatologiju svako
dnevnog ivota napisanu, kako je govorio, za nestrunjake.
Huserl objavljuje Logika istraivanja.
Frojdova Dosetka i njen odnos prema nesvesnom; Tri rasprave o
teoriji seksualnosti, iji je cilj sticanje uvida u mehanizam sek
sualnog funkcionisanja oveka uz pomo psihoanalitike tehni
ke (Predgovor iz 1914. godine).
Prva Frojdova studija posveena knjievnosti noveli Gradiva,
danskog pisca Jensena. Uticaji putovanja u Italiju: ruevine
Pompeje uporeene su sa represijom na koju nailazi erotsko is
kustvo potisnuto u nesvesno. Iskopavanje ostataka iz ruevina
podsea na psihoanalitiku seansu. Treeg marta Jung prvi put
poseuje Frojda u Beu. Razgovaraju trinaest sati.
Der Dichter und das Phantasieren (Pesnik i fantaziranje): Pesnik
radi isto to i dete koje se igra: stvara svet fantazije prema ko
jem se odnosi veoma ozbiljno, to znai da u njega ulae mno
go emocija, otro ga razlikujui od stvarnosti. Fantazija ima
svoj izvor u nezadovoljavanju elja i podudara se sa snom.
Putovanje s Jungom i Ferencom u Ameriku gde je psihoanaliza
naila na prijem pun oduevljenja. Frojdovo prouavanje fobij
(sluaj Malog Hansa) i opsesivne neuroze (sluaj takozvanog
oveka Pacova).
Jung postaje predsednik Meunarodnog psihoanalitikog udru
enja. Frojd objavljuje svoja amerika predavanja (ber Psycho
analyse. Fnf Vorlesungen).

I. Psihoanaliza

75

Jedna uspomena iz detinjstva Leonarda da Vinija. Kad su u pita

nju dve Leonardove osobine sklonost ka potiskivanju nagona
i sublimacija primarnih nagona, psihoanaliza ostaje nemo
na. Nagoni obeleavaju granicu psihoanalitike spoznaje. Posle
toga ostaje samo biologija na kojoj se uzdie psihika zgrada.
1911:
reberov sluaj ili Frojdova istraivanja strukture paranoje.

Jung zavrava svoj prvi samostalan rad Wandlungen und Symbo
le der Libido (Promene i simboli libida). Toga se ovako seao:
U meni se rodio oseaj da nemam ta da traim u svetu intelek
ta... Materijal nesvesnog izvuen na svetlost dana ostavljao me je,
da tako kaem, iroko otvorenih usta! Posle ove knjige (prevede
ne na engleski ve 1916. godine) Frojd se razilazi s Jungom.
1913:
Frojdov Totem i tabu.

Ferenc osniva Psihoanalitiko drutvo u Budimpeti, Ernest Dons
(budui Frojdov biograf) otvara filijalu drutva u Londonu.
1914:
Zur Einfhrung des Narzimus (Uvod u narcizam). Zaljubljiva
nje poiva u prelivanju Ja libida na objekat. Ono ima mo otkla
njanja potiskivanja i leenja perverzije. Jung podnosi ostavku na
mesto predsednika Meunarodnog psihoanalitikog drutva.
1915:
Frojdovo Das Unbewute (Nesvesno).
19161917: Frojdov Uvod u psihoanalizu.

De Sosirova Opta lingvistika.
1917:
Trauer und Melancholie / alost i melanholija (nastavak proua
vanja narcistikih psihikih poremeaja). Melanholija je defini
sana kao posledica (= nepreraena) gubljenja objekta pogubnog
za Ja (a preraeno gubljenje je alost). Libido se vraa u Ja koje
zbog identifikacije sa izgubljenim objektom biva uniteno.
1918:
Frojdovo prouavanje dejih neuroza (sluaj oveka vuka).
1919:
Das Unheimliche (Zastraujue): Jedan od malobrojnih Frojdovih
radova posveenih estetici. Zastraujue predstavlja iskustvo vra
anja potisnutog koje izaziva neprijatan oseaj stranosti sveta.

Na zasedanju Psihoanalitikog drutva Melani Klajn predstavlja
svoju prvu raspravu o dejem razvoju.
1920:
Frojdovo Jenseits des Lustprinzip (S one strane principa zadovolj
stva). Ja se rukovodi principom zadovoljstva, potiskujui nepri
jatne sadraje.
1923:
Frojdovo Das Ich und das Es (Ja i Ono). Formulacija takozva
ne druge tropike psihikog aparata. Ego [Ich] reprezentuje ono
to se moe nazvati razumom i razboritou nasuprot idu [Es]
koji obuhvata sve strasti.
1925:
Verneinung (Negacija): Nema lepeg dokaza za otkrie nesve
snog od toga kad neko, koga analiziramo, reaguje reima: ni
sam mislio na to.
76

Knjievne teorije XX veka

1926:
1927:
1930:

1932:
1933:

1934:
1936:

1938:

1939:


1946:
1949:

1953:

Lakanov nauni debi (kao koautora) koji godinu dana kasnije

poinje kliniku psihoanalitiku praksu.
Fetischismus. Kratka Frojdova rasprava o seksualnom fetiizmu.
Esej o Dostojevskom. Frojdova erka, Ana Frojd, objavljuje svo
je najvanije delo Deja psihoanaliza.
Frojdov Das Unbehagen in der Kultur (Nelagodnost u kulturi).
Lakanov samostalan nauni debi.
Prva Lakanova knjiga (doktorat): O paranoinoj psihozi i nje
nim vezama sa linou.
Lakan objavljuje lanak u nadrealistikom asopisu Minotaur.
Rus Koevnjikov, naturalizovan u Francuskoj kao Koev, dri
predavanja (do 1939. godine) o Hegelovoj Fenomenologiji duha
u cole des Hautes tudes. Na predavanjima su se mogli sresti
pisci (R. Keno) i psihijatri, pa i sam Lakan koji je od Koeva
pozajmio tumaenje Hegelove teorije elje kao elje Drugoga
(elim neto samo zato to traim priznanje nekog drugog ko
takoe eli to neto).
Archetypal Patterns in Poetry: Psychological Study of Imagina
tion, Mod Botkin. Prva primena Jungovih ideja na prouavanje
knjievnosti.
Na XIV kongresu Meunarodnog psihoanalitikog udruenja u
Marijenbadu, Lakan izlae uveni referat o stadijumu ogledala.
Ana Frojd objavljuje rad Ego i odbrambeni mehanizmi.
Frojd se zbog nacistike agresije seli iz Bea u London.
Gaston Balar objavljuje Psychoanalyse du feu (Psihoanaliza vatre).
Frojd umire u Londonu objavljujui pre toga svoje poslednje
delo Der Mann Moses und die monotheistische Religion (Mojsije
i monoteizam).
Lakan poinje da radi u vojnoj bolnici.
Pojavljuje se prvi tom francuskog prevoda Fenomenologije duha.
Posle perioda ratnog utanja, Lakan ponovo poinje da objavlju
je naune radove.
Ernest Douns, tada predsednik Meunarodnog psihoanaliti
kog udruenja i najvei ivi Frojdov uenik, objavljuje knjigu
Hamlet and Oedipus (Hamlet i Edip) koju izdava reklamira
kao klasinu studiju iz psihoanalize knjievnosti.
Objavljivanje Lakanovog marijenbadskog predavanja pod naslo
vom La stade du miroir (Stadijum ogledala).
Lakan postaje predsednik Pariskog psihoanalitikog udruenja
(SPP), iz kojeg zatim istupa da bi postao lan Francuskog psiho
analitikog udruenja (SFP) koje nije posedovalo akreditaciju
Meunarodnog psihoanalitikog udruenja. Poetak ozbiljnih

I. Psihoanaliza

77

1954:
1955:
1955 1956:
19591960:
19601961:

1963:
1964:

1966:

1967:
1968:
19701980:
1972:
1973:
78

podela u francuskoj psihoanalizi. Lakan poinje da dri uvena

predavanja ije e beleke biti objavljene u posebnim knjigama.
Na seminare, koji su trajali dvadeset i sedam godina bez pre
stanka, danas se gleda kao na psihoanalitike predstave koje je
Lakan briljivo reirao i izvodio na prilino hermetinom jezi
ku. Bez obzira na to, uvek su privlaili mnotvo posetilaca koji
nisu obavezno bili profesionalno povezani s psihoanalizom.
Prvi tom predavanja: crits tchniques de Freud (Frojdovi tehni
ki spisi).
Seminar o Ukradenim pismima Edgara Alana Poa. Drugi tom
seminarskih radova: Ja u Frojdovoj teoriji i psihoanalitikoj
tehnici.
Lakanov seminar o psihozama.
Seminar LEthique de la psychoanalyse (Etika psihoanalize), na
kojem se pojavljuje nova interpretacija Realnog i Stvari (das
Ding, la Chose).
Seminar o Prenosu (Le Transfert).
Fukoova knjiga Istorija ludila u doba klasicizma.
Lakan postaje glavni urednik serije Champ freudien u izdava
koj kui Seuil.
Lakan formira cole Freudienne de Paris (EFP). Seminar XI:
Les quatres concepts fundamentaux de la psychoanalyse (etiri
fundamantalna koncepta psihoanalize), na kojem izgovara uve
nu reenicu: Nesvesno je strukturisano kao jezik.
Rolan Bart objavljuje Elments de smiologie (Elementi semiologije).
Fransoa Val sakuplja ratrkane Lakanove studije u knjigu crits
(u kolekciji Champ freudien iji je urednik takoe bio Lakan),
bibliji svih lakanista.
Objavljivanje crits se podudara sa izdavanjem drugih knjiga
kljunih za francuski strukturalizam: Fukoove Rei i stvari, Ben
venistina Problmes de linguistique gnrale.
Renik psihoanalize Laplana i Pontalija, prvi prirunik koji po
vezuje Lakana i Frojda.
EFP poinje da objavljuje asopis Scilicet. Lakan podrava stu
dentski pokret. Na univerzitetu u Vensanu nastaje odsek za psi
hoanalizu kojim upravljaju njegovi uenici.
Naredni Lakanovi seminari. Registrovano ih je ukupno dvade
set i sedam, od kojih je svaki objavljen ili e biti objavljen u po
sebnoj knjizi.
French Freud: Structural Studies in Psychoanalysis, tematski broj
Yale French Studies.
Pronicljiva kritika knjiga o Lakanu: Le titre de la lettre Filipa
Laku-Labara i an-Lik Nansija.
Knjievne teorije XX veka


1975:

1976:
1977:

1981:

Izlazi Anxiety of Influence (Strah od uticaja) Harolda Bluma,

smeo pokuaj opisivanja knjievnoistorijskog procesa pomou
kategorije edipovske psihomahije izmeu predaka i potomaka.
Lakanova poseta Americi. Serija udnih dogaaja i skandala.
Siguran u svoju slavu s one strane Atlantika, Lakan je odluio
da privatno poseti Metropoliten operu (Recite im da sam ja La
kan), a kad nije uspeo da ugovori susret, jedna od njegovih do
maica, ne govorei nita Lakanu, pozvala je direktora i nagove
stila da e se u Operi pojaviti an-Pol Sartr incognito. Direktor
je bio poastvovan i odmah pristao, ali je bio upozoren da veliki
filozof ne voli kad se njegovo ime javno izgovara. Lakan nita ni
je shvatio, mada mu je jedino njegovo nepoznavanje engleskog
dozvolilo da pree preko pitanja i d odgovor o zdravlju Simon
de Bovoar. U Bostonu, na MIT, gde se susreo sa omskim, La
kan mu je na pitanje ta je miljenje, odgovorio ovako: ini
nam se da mislimo mozgom. Ja lino mislim stopalom. Samo
tada dolazim do stvarnog kontakta s neim solidnim. Ponekad
mislim i elom, pogotovu kada njime u neto udarim. Video
sam i previe (elektro)encefalograma da bih znao kako tamo ne
ma ni traga misli. omski je brzo konstatovao da ima posla sa
ludakom.
U dvadeset i prvom broju Potique Derida objavljuje dugaak
esej Le facteur de la verit koji predstavlja kritiku metafizikih
(zapravo fa logo ce nt r ini h) pretpostavki Lakanove psihoa
nalize (fallus kao privilegovan oznaitelj), ugraenih u Laka
nov seminar na temu Poovog Ukradenog pisma. U uvodu za
ovaj esej Derida pie: Psihoanalitiki orijentisana knjievna
kritika u Francuskoj ne postavlja pitanje teksta. To se moe re
i, bez velike nepravde, za psihobiografiju Marije Bonaparte, za
psihoanalizu materijalne fantazije [Balara], egzistencijalnu psi
hoanalizu [Sartra], psihokritiku [Morona], psihoanalitiki obo
jenu tematsku fenomenologiju [Riara] itd.
Bruno Betelhajm u knjizi The Uses of Enchantment: The Mea
ning and Importance of Fairy Tales postavlja tezu o bajci kao ilu
straciji nesvesnog konflikta u dejoj psihi.
Tematski broj asopisa Yale French Studies posveen psihoana
lizi. U njemu su se, izmeu ostalih, nali Lakanov tekst Desire
and the Interpretation of Desire in Hamlet, kao i odlina inter
pretacija oane Felman Dejmsovog Okretaja zavrtnja, pod na
slovom Turning the Screw of Interpretation.
Lakan umire 9. septembra.

I. Psihoanaliza

79

Bibliografija
Renici
Lapport freudien. lments pour une encyclopdie de la psychanalyse, red. P. Ka
ufmann, Pary 1993; wyd. 2: Pary 2003.
S. Fhanr, Sownik psychoanalizy, tum. J. Kubitsky, Gdask 1996.
J. Laplanche, J.-B. Pontalis, Sownik psychoanalizy, red. D. Lagachea, tum.
E. Modzelewska, W. Wojciechowska, Warszawa 1996.
Sownik phychoanalizy. Klasyczne pojcia, nowe koncepcje, red. B. E. Moore,
B. D. Fine, tum. E. Modzelewski, Warszawa 1996.

Sigmund Frojd
Tekstovi u poljskim prevodima (naveden je i prevod na srpski i hrvatski)
S. Freud, Czowiek imieniem Mojesz a religia monoteistyczna, tum. A. Ochoc
ki, J. Prokopiuk, wstp A. Ochocki, oprac. R. Reszke, Warszawa 1994.
Up. S. Freud, Freud i Mojsije. Studije o umjetnosti o umjetnicima (prev.
Renata Jurleta i Tamara Tomi), Zagreb, 2005.
S. Freud, Czowiek, religia, kultura, tum., pos. J. Prokopiuk, wstp B. Sucho
dolski, Warszawa 1967.
S. Freud, Dowcip i jego stosunek do niewiadomoci, tum. R. Reszke, Warsza
wa 1993. Up. S. Frojd, Dosetka i njen odnos prema nesvesnom (prev. Tomi
slav Beki), Novi Sad, 1973.
S. Freud, Dziea, t. 1: Objanianie marze sennych, tum. R. Reszke, Warszawa
1996.
S. Freud, Dziea, t. 2: Charakter a erotyka, tum. R. Reszke, D. Rogalski, oprac.
R. Resczke, Warszawa 1996.
S. Freud, Dziea, t. 3: Pisma psychologiczne, tum. R. Reszke, Warszawa 1997.
S. Freud, Dziea, t. 4: Pisma spoeczne, tum. A. Ochocki, M. Porba, R. Res
zke, oprac. R. Reszke, Warszawa 1998.
S. Freud, Dziea, t. 5: ycie seksualne, tum. R. Reszke, Warszawa 1999.
80

Knjievne teorije XX veka

S. Freud, Dziea, t. 6: Dwie nerwice dziecice, tum. R. Reszke, Warszawa 2000.

Up. S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Mileki), Novi
Sad, 1973.
S. Freud, Kultura jako rdo cierpie, tum. R. Reszke, Warszawa 1993. Up.
S. Frojd, Iz kulture i umetnosti (prev. Vojin Mati i dr.), Novi Sad, 1973.
S. Frojd, Autobiografija. Nova predavanja za uvoenje u psihoanalizu (prev.
V. Jeroti i N. Volf), Novi Sad, 1969.
S. Frojd, Mojsije i monoteizam (prev. Boidar Zec), Beograd, 1979.
S. Freud, O marzeniu sennym, tum. W. Szewczuk, [u:] idem, Psychopatologia
ycia codziennego. Marzenia senne, Warszawa 1987. Up. S. Frojd, Psihopa
tologija svakodnevnog ivota (prev. Hugo Klajn), Novi Sad, 1973.
S. Freud, Prilozi teoriji seksualnosti. Tri rasprave (prev. Gruja Petrovi i Sra
Prica), Zagreb, 1934. Up. i: S. Frojd, Tri rasprave o seksualnoj teoriji,
u: S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Mileki), Novi
Sad, 1973, str. 7118.
S. Freud, O marzeniu sennym, u: idem, Wstp do psychoanalizy, tum. S. Kemp
nerwna, W. Zaniewicki, przedm. G. Bychowski, Warszawa 1935; wyd.
2: Warszawa 1957; wyd. 4: poprawione, przejrza, przedm. K. Obuchow
ski, Warszawa 1984. Up. S. Frojd, Uvod u psihoanalizu (prev. Borislav Lo
renc), Beograd, 1933; Novi Sad, 1973.
S. Freud, O psychoanalizie. Pi odczytw wygoszonych na uroczysto 20-lecia
jubileuszu zaoenia Clark University w Worcester, Mass., tum. L. Jekels,
LwwWarszawa 1911; wyd. 2 uwspczenione: Pozna 1992.
S. Freud, Poza zasad przyjemnoci, tum. J. Prokopiuk, wstp B. Suchodolski,
Warszawa 1976.
S. Freud, Psychopatologia ycia codziennego (O zapominaniu, pomykach, za
bobonie i bdach), z. upowanienienia autora tum. L. Jekels, H. Ivnka,
Lww 1912; przedruk w tum. uzupenionym i poprawionym przez
W. Szewczuka, [u:] idem, Psycholopatologia ycia codziennego. Marzenia
senne, Warszawa 1987. Up. S. Frojd, Psihopatologija svakodnevnog ivota
(prev. Hugo Klajn), Novi Sad, 1973.
S. Freud, Totem i tabu, tum. J. Prokopiuk, M. Porba, oprac. R. Reszke, War
szawa 1993. Up. S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle
Mileki), Novi Sad, 1973.
S. Freud, Wizerunek wasny, tum. (z franc.) H. Zaszupin, Warszawa 1936; pr
zedruk: Warszawa 1990.
S. Freud, Predavanja za uvod u psihoanalizu (prev. Vlasta Mihavec), Zagreb, 2000.
Izabrane rasprave
S. Freud, Charakter a erotyzm analny; Kulturowa moralno seksualna a
wspczesna neurotyczno; Fantazje histeryczne i ich zwitek z biseksuali
zmem; Romans rodziny neurotykw; Wprowadzenie do narcyzmu; aoba
i melancholia, tum. B. Kocowska, Przypominanie, powtarzanie, przepra
cowanie, tum. A. Czownicka, [u:] K. Pospiszyl, Zygmunt Freud. Czowi
ek i dzieo, WrocawWarszawaKrakw 1991.
I. Psihoanaliza

81

S. Freud, Dlaczego wojna?, tum. J. Miziski, Colloquia Communia 1989, nr 36.

S. Frojd, Dostojevski i oceubistvo, u: Iz kulture i umetnosti (prev. Vladeta Je
roti), Novi Sad, 1973, str. 235259.
S. Freud, Fetyszyzm, tum. A. Pawelski, Seksuologia, 1993, t. 1.
S. Freud, Mity greckie i Shakespeare, tum. E. i W. Sobaszkowie, Dialog,
1988, nr 9.
S. Freud, Niektre typy charakterw w pracy psychoanaliticycznej, tum.
E. i W. Sobaszkowie, Dialog 1989, nr 4.
S. Freud, Pisarz i fantazjowanie, tum. M. Leniewska, u: Teoria bada literac
kich za granic. Antologia, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do
roku 1945, cz. 1: Orientacje poetocentryczne i kulturocentryczne, wybr,
rozprawa wstpna, komentarz S. Skwarczyska, Krakw 1974.
S. Freud, Pisarz i fantazjowanie, tum. B. Kocowska, u: K. Rospiszyl,
Zygmunt Freud. Czowiek i dzieo, WrocawWarszawaKrakw 1992.
S. Freud, Podstawowe pojcia psychoanalizy; Nieukontentowanie w kultur
ze, tum. H. Kwieciska, u: Filozofia i socjologia XX wieku, wyd. 2, War
szawa 1965, cz. 1.
S. Freud, Postacie psychopatyczne na scenie, tum. E. i W. Sobaszkowie, Dia
log 1988, nr 7.
S. Freud, Przemijano, tum. P. Dybel, Teksty Drugie 1999, nr 3.

Karl Gustav Jung

Tekstovi (u prevodu na poljski i na srpski)
C. G. Jung, Archetypy i symbole. Pisma wybrane, tum. J. Prokopiuk, Warsza
wa 1976.
C. G. Jung, Dziea, t. 1: Aion. Przyczynki do symboliki Jani, tum. R. Reszke,
oprac. L. Kolankiewicz, Warszawa 1997.
C. G. Jung, Dziea, t. 2: Typy psychologiczne, tum. R. Reszke, Warszawa 1997.
Up. K. G. Jung, Psiholoki tipovi (prev. Milo N. uri), Novi Sad, 1977.
C. G. Jung, Dziea, t. 3: Symbole przemiany. Analiza preludium do schizofrenii,
tum. R. Reszke, Warszawa 1998.
C. G. Jung, Dziea, t. 4: Psychologia a alchemia, tum. R. Reszke, Warszawa
1999.
C. G. Jung, O istocie psychicznoci. Listy 19061961, wyd. A. Jaff, wsplpr.
G. Adler, wybr, tum., oprac. R. Reszke, Warszawa 1996.
C. G. Jung, O istocie snw, tum. R. Reszke, Warszawa 1993. Up. S. Frojd,
O bivstvu snova, u: K. G. Jung, Dinamika nesvesnog (prev. Desa i Pavle
Mileki), Novi Sad, 1977, str. 385404.
C. G. Jung, Podr na Wschd, tum. W. Chemiski, J. Prokopiuk, E. i W. So
baszkowie, oprac. L. Kolankiewicz, Warszawa 1989.
82

Knjievne teorije XX veka

C. G. Jung, Podstawy psychologii analitycznej (wykady tavistockie), tum.

R. Reszke, Warszawa 1995.
C. G. Jung, Psychologia a religia, tum. J. Prokopiuk, Warszawa 1970.
C. G. Jung, Psychologia a religia, tum. J. Prokopiuk, oprac. R. Reszke, Warsza
wa 1995.
C. G. Jung, Psychologia przeniesienia, tum. R. Reszke, Warszawa 1993.
C. G. Jung, Rebis, czyli kamie filozofw, tum. J. Prokopiuk, Warszawa 1989.
Carl Gustav Jung: Rozmowy, wywiady, spotkania, tum. R. Reszke, Warszawa
1999.
C. G. Jung, Wspomnienia, sny, myli, spisane i podane do druku przez A. Jaff,
tum. R. Reszke, L. Kolankiewicz, Warszawa 1999.
C. G. Jung, Zasadnicze problemy psychoterapii, tum. R. Reszke, Warszawa
1994. Up. K. G. Jung, Odabrana dela, 15, Novi Sad, 1977. (1. Dinamika
nesvesnog; 2. O psihologiji nesvesnog; 3. Duh i ivot; 4. Psiholoke raspra
ve; 5. Psiholoki tipovi)
K. G. Jung, ovjek i njegovi simboli (prev. Marija i Ivan Salei), Zagreb, 1973.

ak Lakan
Tekstovi u prevodu na poljski (i na srpski i hrvatski) izbor
J. Lacan, Funkcja i pole mwienia i mowy w psychoanalizie, tum. B. Gorczyca,
W. Grajewski, Warszawa 1996.
J. Lacan, Kanta Sadem, tum. T. Komandant, Twrczo 1989, nr 8. Up. J. La
can, Kant sa Sadeom (prev. Tomislav Medak), Trei program Hrvatskog
radija, Zagreb, 1999, 5556, str. 100116.
J. Lacan, Stadium zwierciada jako czynnik ksztatujcy funkcj Ja w wietle
dowiadczenia psychoanalitycznego, tum. J. W. Aleksandrowicz, Psycho
terapia 1987, nr 4.
J. Lacan, etiri temeljna pojma psihoanalize (prev. Mirjana Vujani-Lednicki),
Zagreb, 1986.
J. Lacan, Edipov kompleks (prev. Zlatko Wurzberg), Tvra, Zagreb, 2001,
str. 12, 95104.

Najvanija dela iz oblasti psihoanalize

Inostrani autori
Y. Bertherat, Freud z Lacanem, czyli nauka i psychoanalityka [u:] Weik XX.
Przekroje. Antologia wspczesnej krytyki francuskiej, Krakw 1991.
B. Bettelheim, Freud i dusza ludzka, tum., przedm. D. Danek, Warszawa
1991.
I. Psihoanaliza

83

H. Bloom, Do Freuda i dalej, tum. A. Bielik-Robson, Literatura na wiecie

2003, nr 910.
L. Chertok, R. de Saussure, Rewolucja psychoterapeutyczna: od Mesmera do
Freuda, tum. A. Kowaliszyn, Warszawa 1988.
A. Easthope, Lacanowska interpretacja Kartezjusza, tum. T. Mazur, Prze
gld Filozoficzny 2000, nr 3.
R. Eyer-Kalkus, Jacques Lacan: psychoanaliza jako lingwistyka mwienia,
tum. P. Dybel, Teksty Drugie 1998, nr 12.
B. Fink, Kliniczne wprowadzenie do psychoanalizy lacanowskiej. Teoria i techni
ka, tum. . Mokrosiski, Warszawa 2003.
M. Foucault, Nietzsche, Freud, Marks, tum. K. Matuszewski, Literatura na
wiecie 1988, nr 6.
A. Freud, Ego i mechanizmy obronne, tum., przedm. M. Ojrzyska, Warszawa
1997.
The Freud Reader, red. P. Gay, New York 1989.
E. Gellner, Uwodzicielski urok psychoanalizy czyli Chytro antyrozumu, tum.
T. Howka, Warszawa 1997.
M. Klein, The Selected Melanie Klein, red. J. Mitchell, New York 1986.
H. Lang, Mowa i niewiadomo, tum. P. Piszczatowski, wstp P. Dybel, Gda
sk 2005.
S. Leclaire, Rzeczywisto podania, tum. K. opuszka, u: Natura, kultura,
pe. Historia, etnografia, psychologia, filozofia, tum. K. opuszka, red.
K. W. Meissner, Krakw 1969.
C. Lvi-Straus, Freud, Sofokles i Labiche, tum. L. Kolankiewicz, Dialog
1990, nr 11.
R. Major, ladem Lacana, tum. A. Wasilewska, Literatura na wiecie 2003,
nr 34.
Pochwaa psychoanalizy. Dialog Jacquesa Derridy i Elizabeth Roudinesco,
tum. M. Loba, Literatura na wiecie 2003, nr 34.
P. Ricouer, wiadomo i niewiadomo; O pewnej filozoficznej interpre
tacji Freuda, tum. H. Igalson, u: idem, Egzystencja i hermeneutyka. Ro
zprawy o metodzie, wybr, oprac., pos. S. Cichowicz, Warszawa 1975.
J. Rivire, Proust a Freud, tum. J. Boski, u: Proust w oczach krytyki wiato
wej, wybr, red., przedm. J. Boski, Warszawa 1970.
E. Roudinesco, Jacques Lacan. Jego ycie i myl, tum. R. Reszke, Warszawa
2005.
H. Segal, Joseph Conrad a kryzys wieku redniego, wiat Psychoanalizy
1995, nr 2.
H. Segal, Marzenie senne, wyobrania i sztuka, tum. P. Dybel, Krakw 2003.
S. Schneiderman, Jacques Lacan mier intelektualnego bohatera, tum.
. Mokrosiski, Warszawa 2004.
C. Thompson, Psychoanaliza. Narodziny i rozwj, wsppr. P. Mullahy, tum.
T. Koakowska, red., wstp L. Koakowski, Warszawa 1963.
84

Knjievne teorije XX veka

H. Vetter, Lacan midzy Freudem a Heideggerem, tum. J. Miziski, Colloqu

ia Communia 1989, nr 36.
W. Wooszynow [M. B. Bachtin?], Poza sfer tego, co spoeczne, tum.
B. yko, Literatura na wiecie 2003, nr 3/4.
S. iek, Patrzc z ukosa. Do Lacana przez kultur popularn, tum. J. Marga
ski, Warszawa 2003.
S. iek, Przeklestvo fantazji, tum. A. Chmielewski, Wrocaw 2001.
S. iek, Sublimni objekt ideologije (prev. Neboja Jovanovi i dr.), Zagreb,
2002.
S. iek, Znak, oznaitelj, pismo. Prilog materijalistikoj teoriji oznaiteljske
prakse, Beograd, 1976.
Poljski radovi
A. Bielik-Robson, Sowo i trauma: czas, narracja, tosamo, Teksty Drugie
2004, nr 5.
D. Danek, Sztuka rozumienia. Literatura i psychoanaliza, Warszawa 1997.
A. Doda, Popiech i cynizm: wok teorii dyskursw Jacquesa Lacana, Pozna
2002.
P. Dybel, Czas Edypa czas Chrystusa, Kultura i Spoeczestwo 1994, nr 1.
P. Dybel, Derrida i Lacan: spr dwch akw o fallusa, Literatura na wiecie
2003, nr 34.
P. Dybel, Dialog i represja. Antynomie psychoanalizy Zygmunta Freuda, War
szawa 1995.
P. Dybel, Freuda sen o kulturze, Warszawa 1996.
P. Dybel, Instynkt popd namitno (Antropologia Helmutha Plessnera
a Freudowska teoria popdow), Kultura i Spoeczestwo 1993, nr 1.
P. Dybel, Podmiot niewiadomoi. Pojcie podmiotu w psychoanalizie
Jacquesa Lacana na tle tradycji filozofii kartezjaskiej, Przegld Filozo
ficzny 2000, nr 3.
P. Dybel, Przemijalno pikna i melancholia Freuda, Teksty Drugie 1999,
nr. 3.
P. Dybel, Urwane cieki. Przybyszewski Freud Lacan, Krakw 2000.
J. Gociniak, Dyskurs psychoanalityczny w teorii Jacquesa Lacana, wiat
Psychoanalizy 1995, nr 2.
K. Irzykowski, Freudyzm i freudyci, Prawda 1913, nr 26, 89.
K. Irzykowski, Teoria snw Freuda, Nowa Reforma 1912, nr 590.
Literatura na wiecie 2003, nr 3/4 broj je u celosti posveen Lakanu.
B. Miciski, O teoretycznych podstawach psychoanalizy, Verbum 1938, t. 4.
M. Obrbska, W poszukiwaniu ukrytej struktury. Semiotyka wobec problemu
niewiadomoci, Pozna 2002.
L. PitkowskaMagnone, Krytyka czystego podania. Powrt do Kanta Sa
dem Jacquesa Lacana, Przegld Filozoficzny 2004, nr 4.
I. Psihoanaliza

85

Pisarz i psychoanalityk, red. R. Dziurla, J. Groth, Pozna 1999.

K. Pospiszyl, Kulturowe uwarunkowania osobowoci czowieaka w ujciu
psychoanalizy, Studia Filozoficzne 1969, t. 5.
J. Potkaski, Sobowtr. Rewicz a psychoanaliza Jacquesa Lacana i Melanii
Klein, Warszawa 2004.
Psychoanaliza i literatura, red. P. Dybel, M. Gowiski, Gdask 2001.
H. Stpniewska-Gbik, Z inspiracji Lacanowskich, Toru 2000.
S. I. Witkiewicz, Niemyte dusze. Studium psychologiczne nad kompleksem ni
szoci (wzowiskiem upoledzenia) przeprowadzone metod Freuda ze
szczeglnym uwzgldnieniem problemw polskich (1936), [u:] idem, Nar
kotyki. Niemyte dusze, wstp, oprac. A. Miciska, Warszawa 1975.

Mihal Pavel Markovski

86

Knjievne teorije XX veka

II. FENOMENOLOGIJA

Treba se samo zagledati u same fenome

ne, a ne o njima unapred govoriti i stva
rati konstrukcije.
Edmund Huserl1
Ontologija knjievnog dela jeste aprior
na teorija i kao takva nijednu od svojih
tvrdnji ne moe zasnivati na iskustvu
u kojem su iskazana pojedinana dela u
itavom svom sklopu i svoj svojoj pojedi
nanosti.
Roman Ingarden2
itava kritika je u svom ishoditu i u osno
vi kritika svesti.
or Pule3
Razmiljanja o knjievnom delu ne mo
gu biti posveena iskljuivo samom tek
stu, ve i u istoj meri inu njegovog usva
janja.
Volfgang Izer4










. Huserl, Ideja fenomenologije. Pet predavanja, Beograd, 1975, str. 82, pre
vod: Milan Damjanovi.
R. Ingarden, Poetika, Foto-futura, Beograd, 2000, str. 11, prevod: Ivana oki.
G. Poulet, La conscience critique, Paris, 1971, str. 314.
W. Iser, Proces czytania. Perspektywa fenomenologiczna, u: Wspczesna
myl literaturoznawcza w RFN. Antologia, Warszawa, str. 225.

ta i kako?
Fenomenologija je pravac u istraivanjima knjievnosti koji se
izvodi iz fenomenologije Edmunda Huserla (18501938). Obi
no se povezuje s radovima Romana Ingardena (18931970),
koji se odnose na nain postojanja i saznavanja knjievnog de
la kao i stvaralake komunikacije takozvane kole iz Konstance
(Volfgang Izer, Hans-Robert Jaus, Karl-Hajnc tirle) i angloame
rike kole italake reakcije (D. Bleich, N. Holland, Reader-Response Criticism). Shvaenu na svoj nain, fenomenologiju je
koristio i Gaston Balar (18841962) u prouavanju poetskih sli
ka, a posle njega takozvana enevska kola: prvo njeni utemelji
vai Marsel Rejmond i Albert Begen, a zatim i njihovi uenici
or Pule (19021991), an Pjer Riar (ro. 1922), Jan Staro
binski (ro. 1928), kao i Dozef Hilis Miler (ro. 1928) pre ne
go to je postao dekonstruktivista. Fenomenologijom se, dok ga
nije preokupirao marksizam, bavio i an-Pol Sartr (19051980),
autor Imaginacije (1940) iji podnaslov glasi Fenomenoloka psi
hologija imaginacije, kao i rasprave ta je knjievnost? u kojoj je
itaocu priznata uloga zajednikog tvorca knjievnog dela. Do
sta panje knjievnim pitanjima posvetio je i Moris Merlo-Ponti
(19081961), autor Fenomenologije percepcije (1945) i brojnih ese
ja o umetnosti.
Osnovna fenomenoloka
FENOMEN (gr. phaino pojavlji
teza
glasi: sve ono to se pojavvati se) je neto to se pojavljuje,
ljuje
u svetu ima smisao zahva
neto to vidimo onakim kakvim ga
vidimo i to moemo verno opisati ne
ljujui inu svesti. Moramo
izriui o tome nikakav sud sve dok
pokuati da stvarno poemo od
to ne vidimo onakvim kakvim jeste.*
stvari upravo onakvih kakve se
* E. Paci, Dziennik fenomenologiczny, u:
prikazuju i kakve se pojavljuju
Zwizki i znaczenia. Eseje wybrane, Warsza
i da pri tom ostanemo kod tog
wa, 1980. U Huserlovoj teoriji fenomen je
prikazivanja ne uputajui se ni
stvar koju je svest obdarila smislom.
II. Fenomenologija

89

ta je
fenomenologija
u prouavanju
knjievnosti?

inovi svesti
kao osnova
fenomenologije

Fenomenoloka
oiglednost

Ingardenova
istraivanja
knjievnog dela

Knjievno delo
kao intersubjektivni inten
cionalni predmet

u kakve spekulacije. Svest nastoji da vidi ono to se pojavljuje bez

ikakvih predubeenja i gotovih teorija, koncentriui se na ono to
je najbitnije (sutina stvari, odnosno eidos), a ne na ono to je sluaj
no i pojedinano. Ovaj prodoran pogled (koji je Huserl nazvao intu
icijom ili oiglednou) prati precizan opis jer stvarnome pripada
da bude opisano, a ne konstruirano ili konstituirano. ist opis, pre
ma Huserlu, zasniva se na sagledavanju sutine koja treba da se
predstavi s apodiktinom, odnosno nesumnjivom oiglednou.
Uticaj fenomenologije na prouavanje knjievnosti je posredan.
Huserla je kao matematiara i logiara u neznatnoj meri interesova
la knjievnost i nije joj posvetio posebne studije. A za Ingardena,
njegovog uenika, istraivanja knjievnog dela bila su samo deo
ireg filozofskog projekta u kojem je uprkos Huserlovim odree
njima nastojao da dokae kako svet postoji na autonoman nain,
relativno nezavistan od akata svesti, iako je stvaran i pomou svesti.
Zato treba imati u vidu da je Ingarden, odreujui egzistencijalnu
autonomiju knjievnog dela u okviru glavnih ontolokih istraiva
nja, pokuavao pre svega da pronae dokaze za potkrepljivanje te
ze o postojanju egzistencijalno samostalnog sveta i da su ga manje
interesovali pojedinani knji
INTENCIONALNOST ideja koju
evnoteorijski problemi. Narav je Huserl preuzeo od Franca Brenta
no, knjievno delo je specifian na (18381917): svaka svest je svest o
predmet i potrebna mu je poseb neemu, to znai da ne postoji nein
na panja, ali pre svega je re o tencionalna ili prazna svest. Predmeti
tome da li realni predmeti mogu se ne nalaze u svesti kao u kutiji, ve
predmete (ili korelate)
imati intencionalnu strukturu. predstavljaju
akta svesti te su, dakle, sutinski ne
Ingarden je uprkos Huserlu zavisni od svesti. Prema Ingardenu,
tvrdio da mogu, a analiza knji knjievno delo je intencionalna tvo
evnog dela kao intersubjektiv revina (korelat autorske svesti) koja
nog intencionalnog predmeta je uinjena trajnom pomou inter
koji ima svoju egzistencijalnu subjektivnog znaenja i zahvaljujui
tome knjievno stvaralatvno je razu
osnovu izvan iste svesti bila je mljivo. Kao intencionalni predmet,
izuzetno pogodna za polemiku s knjievno delo je shematizovana tvo
revina koja trai aktualizaciju.
Huserlom.



90

J. Patoka, Co to jest fenomenologia?, u: wiat naturalny a fenomenologia,

Krakw, 1987, str. 159.
Treba imati u vidu da fenomenolozi nisu koristili termin intuicija u uobia
jenom znaenju, kao ekvivalent neracionalnog uvida. Upravo je ovako shva
enu intuiciju ismevao Vitkaci kad je pisao da je najbolji lek za intuiciju po
licija. Intuicija (lat. intueri = motriti) prema Huserlu odgovara oiglednosti.
M. M.-Ponty, Fenomenologija percepcije, Veselin Maslea, Sarajevo, 1978,
str. 8, prevod: dr Anelko Habazin.
Knjievne teorije XX veka

Ipak, da bi se detaljnije objasnila sutina fenomenolokog podu

hvata, treba, nesumnjivo, poeti od Huserla, upoznati se s njegovim
komplikovanim renikom (koji je veoma vaan za filozofiju i filo
zofiju knjievnosti XX veka) ne bi li se kasnije prelo na fenome
noloke teorije knjievnosti od kojih kao najvanije treba prihvatiti
teoriju Romana Ingardena, nemaku kolu estetike recepcije i fran
cusku varijantu takozvane tematske kritike. Pri tom treba imati na
umu ovo: iako je u Poljskoj najpoznatija teorija Romana Ingardena,
u svetlu metoda XX veka ona nije ni najuticajnija, niti je treba to
otvoreno priznati od velike pomoi u interpretacijama pojedina
nih knjievnih tekstova. U prikazu koji sledi glavni akcent stavljen
je na rekonstrukciju fenomenolokog idioma ije je razumevanje ne
ophodno za humanistiku XX veka i znatno izlazi iz okvira prouava
nja knjievnosti sensu stricto. Bez podrobnog sagledavanja Huserla,
fenomenoloke teorije knjievnosti ne bi bile razumljive. Bez Huser
la bi bio neshvatljiv i razvoj teor ij e knjievnosti.

Osnove
Tvorac fenomenologije, Edmund Huserl, bio je matematiar koji
se od poetka studija kolebao izmeu matematike i filozofije. Mate
matika ga je privlaila preciznou i strogou pravila, ali njegov
uitelj Franc Brentano ga je ubedio da se i filozofija moe prakti
kovati kao nauka: Na poetku sam iz njegovih predavanja, sea
se Huserl svog studiranja kod Brentana, stekao uverenje koje mi
je dozvolilo da izaberem filozofiju kao ivotno zanimanje, a to je
da je i filozofija polje ozbiljnog rada, da se njome moe, a samim
tim i treba, baviti u duhu najstroe nauke. Godine 1891. Huserl
objavljuje Filozofiju aritmetike. Psiholoke i logike analize, vodi ko
respondenciju s logiarem Gotlibom Fregeom koji kritikuje ostatke
psihologizma u tom delu. Huserl je hteo da napie drugi tom, ali
se predomislio poto je odbacio metodu i rezultate.10 Na prelazu iz
meu XIX u XX vek, objavljujui Logische Untersuchungen (Logika
 Dovoljno je rei da e se na njega pozivati i ak Derida pokuavajui da defi
nie pojam literarnosti. Pogledati: Literarnost u poglavlju Dekonstrukcija.
 A. Ptawski, Sowo wstpne, u: Idea fenomenologii..., op. cit., str. VIII.
10 To je, uostalom, postala trajna Huserlova osobina. Nikada nije bio zadovo
ljan ve objavljenim delima i stalno je do smrti, 1938. godine radio na nji
hovom poboljanju. U Huserlovom arhivu u Luvenu nalazi se oko 30 hiljada
strana stenografisanih i sukcesivno objavljivanih rukopisa.
II. Fenomenologija

91

Edmund Huserl

Huserlovo
udaljavanje od
psihologizma

Logika
istraivanja

istraivanja),11 Huserl se udaljava od psihologizma i postavlja temelje

istoj logici. Po objavljivanju Logikih istraivanja Huserl je imenovan
za profesora u Getingenu, gde je radio do 1916. godine (1912. godine
Roman Ingarden je postao njegov uenik). Od 1916. godine je pre
davao u Frajburgu (gde su njegovi uenici bili, izmeu ostalih, Edita
tajn i Martin Hajdeger). U penziju je otiao 1929, ali je do 1933. dr
ao predavanja. U isto vreme pojavila su se jo dva dela kojima zapoi
nje fenomenoloki preokret u filozofiji: Fenomenologija volje Aleksan
dra Pfendera i Transcendentalna i psiholoka metoda Maksa elera.
Zato su nastala Logika istraivanja? Ruski filozof Lav estov,
s kojim se Huserl ozbiljno sporio povodom pouzdanosti saznanja,
pamti izjavu nemakog mislioca na tu temu:
to sam dublje prodirao u osnovne probleme logike, to sam
jae oseao da nae znanje i nae poznavanje podrhtavaju i
da se ljuljaju iz temelja, dok se napokon, na moje neopisivo
zaprepaenje, nisam uverio da ukoliko je savremena filozo
fija izrekla poslednju re o sutini saznanja, onda to sazanje
ne postoji ... [Bio sam svestan toga] da ako razum ne uspe da
pobedi sumnje koje su se u meni namnoile, ako smo osue
ni samo na doterivanje, zabaurivanje ... pukotina i praznina
koje su nastale u svim naim epistemolokim konstrukcija
ma, onda e se jednog dana nae divno znanje raspasti i nai
emo se oi u oi s bednim ostacima nae veliine.12

Protiv saznajnog
relativizma

Logika istraivanja su, pre svega, bila usmerena protiv saznaj

nog relativizma, odnosno uverenja da ne postoji objektivno merilo
ispravnosti sudova o stvarnosti. Huserlov cilj je bio da pronae ono
to je istinito [i to] je apsolutno istinito, samo po sebi. Prema
Huserlovom miljenju,
istina je samo jedna jedina, bez obzira na to da li je u svojim
sudovima sagledavaju ljudi ili ne ljudi, aneli ili bogovi.13
Ovo je jedan od najvanijih fenomenolokih aksioma: saznanje
ne zavisi od toga ko i na koji nain saznaje, ve se zasniva na potpu
nom odvajanju istine od promenljivih okolnosti njenog shvatanja.
11 E. Husserl, Badania logiczne (19001901) t. 1: Prolegomena do czystej logiki,
Toru, 1996, t. 2: Badania dotyczce fenomenologii i teorii, deo 12, Warsza
wa, 2000.
12 L. Szestow, Egzystencjalizm jako krytyka fenomenologii, u: Folozofia egzysten
cjalna, priredili: L. Koakowski, K. Pomian, Warszawa, 1965, str. 214215.
13 E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 123.

92

Knjievne teorije XX veka

Relativizam, nona mora scijentista i moralista, prema Huserlu

je bio posledica antropologizacije, subjektivizacije i psihologizacije
istine koji tu istinu redukuju na funkciju individualnog miljenja, na
promenljivu prirodu oveka (kako emo videti, kad je u pitanju isti
na, fenomenologija je ekstremni protivnik pragmatizma)14. Njegov
plan je bio drugaiji: u svetu treba pronai osnovu na kojoj se moe
odupreti relativizmu. Ispostavilo se da se ta osnova moe pronai jedi
no u istoj l og ic i iji je egzistencijalni status nezavisan od bilo ka
kvih empirijskih stavova i kulturnog konteksta. Zato je Huserl pisao:
Istinu shvatamo ne kao neki empirijski sadraj koji se po
javljuje u toku psihikih doivljaja i ponovo nestaje; ona ni
je jedan od mnogih fenomena, ve je doivljaj ... u kojem
doivljaj predstavlja neto opte, neku ideju.15

Objektivna istina

Tako shvaena istina apsolutno obavezuje16 i sama u sebi

ostaje ono to jeste, zadrava svoju idealnu sutinu.17 Istina postoji
objektivno, odnosno nezavisno od pojedinanih sudova. Filozofa ne
interesuje miljenje Petra ili Pavla, koje se tie jednaine 2 + 2 = 4,
jer postoje hiljade pojedinanih sudova o tome, ali se svi odnose na
samu istinu koja je to je bitno oigledna istina. Konano meri
lo istine, govorio je Huserl, jeste njena oiglednost, odnosno to da
se ona prikazuje svima isto, nezavisno od take gledita i stavova.
Svako ko bude smatrao da je interpretacija knjievnog dela samo
shvatanje ili otkrivanje u njemu sadrane oigledne istine, hteo ne
hteo e se posredno nadovezivati na Huserla. Mada e se Huserl ka
snije vie okrenuti idealizmu, ovaj logiki impuls e ipak od tada ne
prekidno pratiti fenomenologiju. To je uverenje o tome kako se istina
moe otkriti a ne konstruisati, kako se ona jedino otkriva a ne stvara.
Na taj nain je, poetkom XX veka u Logikim istraivanjima,
formulisana neminovnost fenomenolokih istraivanja koja e ute
meljiti koncepcije istih sutina i pouzdanost saznanja. Ve se u
ovoj knjizi pojavljuju najvanije osobine fenomenologije. To su:
njen intuitivan, tj. evidentan karakter, iskljuivanje iz polja istrai
vanja onoga to izlazi iz okvira iste svesti; uzimanje u obzir samo
onoga to se samo po sebi pokazuje na oigledan nain; njena opi
snost, kao i status nauke na kojoj bi trebalo da su utemeljene sve
druge nauke. Pogledajmo, redom, sva ova pitanja.
14
15
16
17

Pogledati: Pragmatizam.
E. Husserl, op. cit., str. 133.
Ibid., str. 134.
Ibid.

II. Fenomenologija

ista logika

93

Oiglednost
istine

Fenomenoloka
istraivanja

Osnovne teme
Logikih
istraivanja

Fenomenoloka
intuicija
ista svest

Huserlova
koncepcija
istog opisa

Tema knjige je ist a fe nome nol og ij a do iv lj aj a milj e

nj a i s a z nanj a koja se odnosi iskljuivo na doivljaje koji se
mogu shvatiti i analizirati i ntuic ij om u istoj sutinskoj [= esen
cijalnoj] optosti, a ne sa empirijski apercipiranim [= svesno doiv
ljenim] doivljajima kao realnim injenicama, s doivljajima ljudi
i ivotinja koji se kao iskustvena injenica ispoljavaju i prihvataju
u svetu.18 Nije re, dakle, o tome ta ovek doivljava u svetu, ve
ta doivljava u istoj intuiciji, to znai intuiciji svedenoj samo
na svest. Fenomenoloka intuicija iskljuuje sve sudove koji se
odnose na psihofiziku prirodu, ukljuujui realne stvari, tela, lju
de, pa i sopstveni Ja-subjekat, kao i uopte na sve to transcendira
[= prekorauje] istu svest.19 Fenomenologija se, dakle, bavi i
stom sveu (= unutranjom, imanentnom sveu) i ne bavi se
onim ta svako od nas, kao jedinka otelovljena i podlona raznim
uticajima, misli o svetu, niti ta u tom svetu doivljava, kakvim uti
cajima podlee. Huserl govori o u nut ranj em op a anju, od
nosno onakvom koje u svoj predmet ne uvodi nita to u samom
doivljaju ne bi bilo oigledno predstavljeno i efektivno prisutno.
Logiki pojmovi [...] trebalo bi da proistiu iz e v i dent nost i [An
schauung]; oni treba da nastaju putem idejizujue apstrakcije na
osnovu odreenih doivljaja.20 Ova idejizujua apstrakcija treba
da oslobodi pojedinane doivljaje od njihove neprevodivosti na je
zik optih pojmova. Evidentnost garantuje adekvatnost, odnosno
pojmovno savreno predstavljeno21 saznanje bez ikakve subjektiv
ne primese; subjektivne, znai one koja je promenljiva i dolazi izvan
svesti. Ovde moramo biti oprezni. Za Huserla iz tog perioda subjek
tivan znai neobjektivan ili onaj koji prlja saznavanje vene isti
ne.22 Subjektivan znai promenljiv i relativizovan. Reju, nesiguran.
Sutine shvaene direktno sutinskom intuicijom, kao i veze
koje se zasnivaju samo na sutinama, ona izraava opisno kroz su
tinske pojmove i iskaze koji imaju karakter sutinskih prava.23 ist
opis, prema Huserlu, jeste otkrivanje sutine i opisno ustaljivanje
otkrivene sutine u istim pojmovima izvreno na osnovu, datog
kao primer, evidentnog shvatanja pojedinanih doivljaja (makar
18 Ibid., t. 2, deo I, str. 45. Sve dopune i objanjenja u uglastim zagradama poti
u od autora.
19 Ibid., t. 2, deo I, str. 552.
20 Ibid., t. 2, deo I, str. 89.
21 Ibid., t. 2, deo I, str. 447.
22 Istina [...] je vena ili bolje: ona je ideja i kao takva je vanvremenska. Nema
smisla pripisivati joj neko mesto ili trajanje, ak ni kad bi se to moglo produ
iti za sva vremena. Op. cit., t. I, str. 133.
23 Ibid., t. 2, deo I, str. 5.

94

Knjievne teorije XX veka

 EMPIRIJSKI koji se odnosi

na ulni doivljaj. Fenomenoloka
transcendentalna istraivanja koja
izlaze izvan okvira empirijskog po
retka.

i fingiranih u slobodnoj fantaziji).24

To nije empirijski opis i ne odnosi
se na stvarne line doivljaje tako
da to ne moe biti ako je subjek
tivno shvatimo interpretacija.25

Fenomenologija, meutim, ne govori o stanjima ivih bi

a ... ve o uvidima, sudovima, oseanjima itd. kao takvim,
o onome to im pripada a priori, u neuslovljenoj optosti,
upravo kao istim individualnim primerima istih vrsta.26
Vrsta je u latinskom jeziku species, a u grkom eidos, zato eidet
ski opis na primeru individualnih doivljaja predstavlja njihovu su
tinu koja prevazilazi individualne sluajeve. Fenomenologija se ba
vi upravo sledeim: shv at anj e m ist i h sut ina d at i h istoj
sve st i. Huserl ovako kae: Nisam platoniar, nije mi potrebno da
prihvatam ideje izvan sveta. Govo
EIDETSKI (gr. eidos vrsta,
rim o neemu to se moe otkriti
sutina) vezan za nadindividual
u ovom svetu, u konkretnim stva
nu sutinu stvari prisutnu u poje
rima,
ne poistoveujui crvenilo
dinim predmetima (na primer, cr
s pojedinanim momentima crve
venilo crvene haljine, literarnost
nila mnogih crvenih stvari. Treba
knjievnog dela). Eidetski opis,
osnova fenomenoloke metodolo
samo videti.27 Ali, da bi se videlo,
gije, nastoji da otkrije ono to je
treba postati slep za ono to je
u datom predmetu presudno za
sluajno. elimo da se vratimo ka
njegovu esenciju i nije zavisno od
samim stvarima (Wir wollen auf
promenljive saznajne perspektive.
die Sachen selbst zurckgehen. Na
drugom mestu Huserl kae: Zu den Sachen selbst). Sama stvar je ona
stvar kakva stvarno jeste, odnosno kakvom se predstavlja u punoj
samoprisutnosti ako je bez ostatka shvaena kao ono to jeste.28
24 Ibid., t. 2, deo I, str. 2425.
25 Ako pod interpretacijom podrazumevamo stvaralaki in angaovanosti u
konstrukciji smisla a ne samo otkrivanje ve postojee istine, onda Huserlo
va fenomenologija ne moe predstavljati osnovu interpretacije. Moe, meu
tim, biti i jeste osnova svakog opisa pojava. Da li se, ipak, opis moe
odvojiti od uslova u kojima subjekat radi? Sumnje o ovom pitanju uinie da
poevi od Martina Hajdegera i njegovog novog tumaenja fenomenologi
je kao hermeneutike XX vek bude scena za stalno problematizovanje teze
o neutralnosti fenomenoloke pozicije prema svetu.
26 E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. 25.
27 R. Ingarden, Wstp do fenomenologii Husserla. Wykady wygoszone na uni
wersytecie w Oslo (15 wrzesie 17 listopad 1967), Warszawa, 1974, str. 24.
28 E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. 444.
II. Fenomenologija

95

Eidetski opis

Ka samim
stvarima

Rezultati Logikih
istraivanja

A ta je ona pre svega? Ona je sopstvena sutina osloboena sluaj

nih i promenljivih okolnosti.
Dakle, kako proistie iz Logikih istraivanja, fenomenologija
je nauka koja je:
1. ist a i apr i or na, jer je neempirijska i nadindividualna.
Kako je pisao Merlo-Ponti, svijet je isto ono to mi sebi pred
stavljamo, ne kao ljudi ili empirijski subjekti, nego ukoliko
smo svi jedino svjetlo i ukoliko participiramo na Jednome ne
dijelei ga29.
2. E i d et ska, jer shvata sutinu onog to je opaeno.
3. Istovremeno je i kon k re t na , jer je ukorenjena u p osma
t r anju. Kako se, posle niza godina, seao Ingarden: Povra
tak stvarima, konkretnim stvarima, a ne apstrakciji, teoriji
itd., ka konkretnim stvarima to je bio spas.30 Ali, imajmo
u vidu, meutim, da nije re o samoj konkretnosti nego o to
me ta je u konkretnosti bitno i nepromenljivo.
4. O i g l e d na, odnosno i ntuit iv na (intuicija = oigledna
svest), jer neposredno sagledava sutinu u oiglednoj samo
prisutnosti, u sopstvenoj linosti (Huserl je voleo da kae:
in propria persona), bez ikakve subjektivne primese. Feno
menologija omoguava sutinama stvari da se otkrivaju u nji
hovom pravom obliku.
5. O pis na, jer opisuje ono to s e p oj av ljuj e u svesti, to je
dato (gegeben) svesti i nain na koji se pojavljuje i na koji je
dato. Ovu dimenziju Huserl naziva datou (Gegebenheit).
6. Eg z a kt na, jer je egzaktno nauna, to znai u odnosu na po
gled na svet stroga i neutralna, to joj omoguava da bude
osnova svih drugih pojedinanih nauka.
Iako je Huserl priznavao da je piui Logika istraivanja bio
filozofsko dete, Ingarden, ipak, nije bio u pravu tvrdei da je
ovo delo samo vie zbirka rasprava nego celovita knjiga i da ne
prua nikakvu novu ni celovitu problematiku filozofije uopte.31
Fenomenologija koja proistie iz Logikih istraivanja nije trebalo da
bude program, ve pokuaj fundamentalnog rada koji se zaista
moe sprovesti na neposredno viene i shvaene stvari.32 Na rezul
tate Logikih istraivanja kasnije e se osloniti sledee etape Huser
lovog rada i itave fenomenologije.
29 M. M.-Ponty, op. cit., str. 9.
30 R. Ingarden, op. cit., str 27.
31 R. Ingarden, Edmund Husserl, u: Z bada nad filozofi wspczesn, Warszawa, 1963, str. 388.
32 E. Husserl, Badania logiczne, t. I, op. cit., str. 4142.

96

Knjievne teorije XX veka

Utemeljenje
Godinu dana posle predavanja Viljama Dejmsa o pragmatizmu,
1907. godine Huserl dri pet predavanja kojima daje naslov Ideja fe
nomenologije. Ovde je prvi put javno formulisao ideje koje odreu
ju itavo njegovo kasnije miljenje. Tada je u svojoj privatnoj belenici zabeleio:

Huserlova Ideja
fenomenologije

Za fenomenologiju, koja treba da bude teorija saznanja,

za sutinsku nauku o saznanju (a priori) empirijski odnos
je iskljuen. Na taj nain nastaje transcendentalna fenome
nologija i to je upravo bilo ono iji su delii bili predstavlje
ni i u Logikim istraivanjima.33
Tri osnovne kategorije fenomenologije nastale u Ideji fenomeno
logije jesu: korelacija, konstitucija i redukcija. Transcendentalna fe
nomenologija je fenomenologija konstituiue svesti. Konstituiu
e, znai one koja stvara predmete saznanja.
KORELACIJA odnos izmeu
predmeta i svesti koja se zasniva
na tome da dati predmet predstavlja ekvivalent (ili korelat) akta sve
sti, to znai da ga akt saznanja
transformie i on postaje fenomen
koji poseduje neko znaenje. Bli
ska ovakvom shvatanju korelacije
jeste kategorija objective correlati
ve (predmetni ekvivalent), koju je
u teoriju poezije uveo T. S. Eliot
(Pogledati: Ameriki formalizam).

Konstitutivna
svest

Fenomenologija [za razliku

od psihologije] se ne odnosi
na svet, ona je isto transcen
dentalno istraivanje u kojem
treba da se pokae na koji na
in se konstituie realan svet
kao korel at iste svesti.34

Upravo je detaljno ispitivanje

korelacije izmeu akta, znaenja
i predmeta zadatak transcenden
talne fenomenologije. ta je i na
koji nain postoji svest? Postoji kao intencionalni ekvivalent mno
tva svesnih doivljaja ne postoji apsolutno za sebe, ve samo kao
ekvivalent.35 Upravo se na tome zasniva korelacija: predmet je ekvi
valent (= korelat) akta svesti, to znai da on biva preoblikovan po
mou ina saznanja i postaje fenomen koji poseduje odreeno zna
enje. Da bi sve imalo smisao (a to je uslov saznavanja sveta), stvari
za svest moraju da se preoblikuju u fenomene, odnosno u neto to,
pojavljujui se u svesti, ve ima neko znaenje. Svet nepreoblikovan
33 W. Biernal, Wprowadzenie wydawcy, u: E. Husserl, Idea fenomenologii...,
op. cit., str. 6.
34 R. Ingarden, Wstp do fenomenologii Husserla..., op. cit., str. 4142.
35 Ibid., str. 139.
II. Fenomenologija

Huserlova Ideja
fenomenologije

97

Transcendentalna
fenomenologija

Fenomen

Noeza i noema

Transcendentalna
redukcija

Transcendencija
i imanencija

sveu u fenomen ne samo da ne TRANSCENDENTALAN (lat.

ma smisla ve ostaje i izvan mogu transcendo = prekoraujem) onaj
nosti saznanja. Za Huserla je ono koji prekorauje ulno iskustvo u
to je dato = intencionalni pred pravcu razuma koji utvruje uslo
met = fenomen. Prema kasnijoj ve za mogunost bilo kakvog isku
To je razlika koju je utvrdio
terminologiji primenjenoj u Ideja stva.
Kant i koja strogo razdvaja ono to
ma: korelacija izmeu ina svesti i je ulno od onoga to je razumno.
predmeta svesti je (odgovarajue) Napomena: transcendentan nije
spajanje noeze i noeme. Imajmo u isto to i transcendentalan! U fe
vidu: ni stvari kao takve, ni ovek nomenologiji je transcendentan
kao takav nisu dostojni panje fe spoljanji svet, a transcendentalan
sam razum (preciznije: svest).
nomenologije. I stvari i ovek mo
raju da prou kroz ienje od svojih empirijskih svojstava da bi
stupili na pravu scenu fenomenolokih razmatranja. U tome se na
lazi fenomenoloki izvor hermeneutike XX veka.
Interesovanje transcendentalne fenomenologije usmereno je ka
svesti kao svesti, usmereno je samo ka fenomenima, odnosno ono
me to se ispoljava u svesti uz izuzimanje svakog empirijskog suda
[u bitku].36 Ovde je re o podreivanju spoljanjeg (= empirijskog)
opaanja unutranjem opaanju. ta predstavlja ovo izuzimanje
empirijskog sveta? To je uvena
Huserlova transcendentalna reduk EPOCH transcendentalna
redukcija koja se zasniva na odba
cija iji je osnovni princip upravo civanju empirijskog sveta (Huserl
ovde prvi put formulisan. Osnov govori o odbacivanju teze o pri
no pitanje je sledee: kako spoznati rodnom odnosu) u korist aktiv
neto to izlazi izvan okvira svesti? nosti same svesti. iv ovek biva
Odgovor je (samo) oigledan: pre redukovan na istu svest, a stvari
neti sferu saznanja iz transcenden na predmete kojima svest daruje
smisao, odnosno na fenomene.
cije, odnosno iz stvarnosti koja se
nalazi izvan svesti, u imanenciju, odnosno u samu svest, zapravo iz
mai se empirijskom, ulno iskustvenom svetu i zatvoriti se u svest.
Transcendencija stvari zahteva da je [stvar] stavimo pod znak pi
tanja.37 U imanenciji je opet ono to je dato, dato na oigledan i
neposredan nain i potpuno je adekvatno samoprisutno dato.38
Huserl razmilja na sledei nain: ono to je transcendentno ne mogu
shvatiti sa svom oiglednou (jer mi nije dato), dakle, moram da
ga se oslobodim, iskljuim iz polja mog saznanja. To, meutim, ne
mogu da uradim u potpunosti jer tada uopte ne bih saznao svet.
36 E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 9.
37 Ibid., str. 61.
38 Ibid., str. 1213.

98

Knjievne teorije XX veka

Upravo na tome se zasniva transcendentalna redukcija: na stavlja

nju u zagrade transcendentalnih stvari u odnosu na svest i prista
janju na to da one postoje samo k a o pre d met i koji su dati svesti
u njenim granicama i samo u njenim granicama: onako kako se
svesti predstavljaju.
U Idejama za jednu istu fenomenologiju39 Huserl formulie
ovaj zakon kao princip svih principa:

Huserlov princip
svih principa

Nijedna teorija, koja bi se mogla izmisliti, ne moe nas

skrenuti na krivi put u odnosu na ovaj princip svih prin
cipa: da je svaka izvorno prezentovana evidentnost izvor
zakonitosti saznanja, da sve to nam se u intuiciji izvorno
(da tako kaemo: u svojoj telesnoj stvarnosti) predstavlja,
treba jednostavno prihvatiti kao ono to se prezentuje, ali
samo u granicama u kojima se prezentuje.40
Imajmo, meutim, na umu: predmeti nisu unutar svesti, ne na
laze se u njoj kao u kutiji ali su njen korelat. To su takozvani inten
cionalni predmeti. Fe nome n j e st v ar preobra ena istom
sve u u pre d me t koj i p o s e duj e s mis ao. Fenomenologija
tei pretvaranju transcendentnog sveta u svet istih fenomena, dakle,
ono to se kao apsolutno razumljivo (ono koje poseduje smisao) moe
posmatrati, formulisati jer dolazi do stvarne samoprezentacije u naj
uem smislu.41 Smisao je za Huserla ili oigledan ili ga uopte nema.

Samoprezen
tacija

Pojedinani saznajni fenomen, koji se pojavljuje i nestaje

u toku svesti, nije objekat fenomenolokih sudova. Re je
o izvorima saznanja, o poecima koji se mogu evidentno
shvatiti na opti nain, o univerzalnim apsolutnim podaci
ma koji predstavljaju osnovna univerzalna merila, ona koja
omoguavaju merenje svakog smisla.42
Dakle, ta Huserl radi, ta eli? Kao to je tvrdio u razgovoru
sa estovim, eli da pronae Arhimedovu taku saznanja, da prona
e epistemoloki apsolut, odnosno princip apsolutne pouzdanosti.
Da bi to postigao kad filozofski subjekat eli da nae sferu maksi
malne sigurnosti saznanja (Huserl kae opaajna preciznost), on
da mora anulirati svet, staviti ga u zagrade (t rans cende nt a lna
re du kc ij a = epoch) i koncentrisati se ne samo na ono to vidi
39 E. Husserl, Ideen zu reinen Phnomenologie und phnomenologische Philo
sophie, u: Jahrbuch fr Philosophie und phnomenologische Forschung, 1913.
40 Ibid., str. 73.
41 E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 76.
42 Ibid., str. 73.
II. Fenomenologija

99

Arhimedova
taka saznanja

u svesti. Samo se tako moe nai neproblematian izvor smisla koji

razdvaja ono to je smisleno od onoga to je lieno smisla. I samo ta
ko se moe utemeljiti program filozofije kao stroge nauke koja mo
e i trebalo bi da postane osnova svih nauka o oveku.

Filozofija kao stroga nauka

Filozofija
kao nauka

Puna
oiglednost
filozofije

Protiv
naturalizma
Protiv istoricizma

Godine 1911. Huserl objavljuje raspravu Filozofija kao stroga nauka

(Philosophie als strenge Wissenschaft) u kojoj iznosi sledei argument.
Dotadanja filozofska istraivanja su daleko od zahteva koje treba stavljati pred nauna istraivanja. Filozofija treba da bude nauka odree
nih formalnih osobina a njene tvrd
nje treba da budu argumentovane SAMORAZUMLJIVOST (nem.
Selbstverstndlichkeit) osobina
na apodiktiki vaan nain. To mo onoga to je samo po sebi razumlji
e da uradi samo onda kad se ne bu vo, oigledno. Istina je samooi
de pozivala na druge nauke, ve kad gledna jer se predstavlja svakome
stekne punu autonomiju i optost. na isti nain. Kako kae Huserl
Treba da bude philosophia prima u Kartezijanskim meditacijama,
u oiglednosti pogled na
et ultima. Suprotno induktivnim upravo
eg intelekta dostie samu stvar.
prirodnim naukama, deduktivnim
matematikim naukama ili humanistikim naukama zasnovanim na
erudiciji, ona zahteva neogranieno irenje domena svoje pravosnanosti i to s obzirom na sutinsko istraivanje: Moraju nam se razjanjenjem problem i udubljivanjem u njihov isti smisao, s punom
oiglednou nametnuti metode, koje su adekvatne tim problemima,
jer ih zahteva njihova sopstvena sutina.43 Na taj nain filozofija dobi
ja potpuno sigurne i kao takve sasvim nesumnjive44 rezultate.
Zato je Huserl upotrebio najteu metodoloku artiljeriju protiv
tri, prema njegovom miljenju, najopasnije filozofije koje vode na
krivi put subjektivizma. To su: 1. naturalizam, koji tretira svest kao
predmet u svetu i koji, u skladu s tim, nije u stanju da d apsolutno
(a ne samo empirijski) obavezujue kriterijume saznanja; 2. istori
cizam (koji za Huserla predstavlja saznajnoteorijsku aberaciju),45
prema kojem ono to postoji negira svaku trajnost i postaje zavisno
od promenljivih okolnosti. Lako je videti da dosledno sprovedeni
istoricizam prelazi u ekstremni skeptiki subjektivizam; 3. ideje:
43 E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, Kultura, Beograd, 1967, str. 10, preve
li: Dafina i Milan Damjanovi.
44 R. Ingarden, Edmund Husserl, op. cit., str. 410.
45 E. Huserl, op. cit., str. 45.

100

Knjievne teorije XX veka

istina, teorija, nauka tada bi, kao sve ideje, izgubile svoje apsolutno
vaenje ... Vaenje prosto-naprosto ili po sebi, koje je ono to je ak
i kad ga niko ne realizuje i kad ga nijedno istorijsko oveanstvo
nikad ne bi izvravalo.46 I, na kraju, Weltans chauung sphilos op
hie , odnosno filozofija pogleda na svet prema kojoj je filozofija iz
raz linih strasti i pogleda na svet.
Najbitnija saznajnoteorijska Huserlova teza koja ponavlja ideje
iz predavanja glasi ovako: Ako teorija saznanja ipak hoe da pro
uava probleme odnosa svesti i bia, ona moe da ima pred oima
samo bie kao korelat svesti. S tim u vezi istraivanje mora da bu
de upravljeno na nauno sutinsko saznanje svesti, na ono to sama
svest jeste u svim svojim razliitim oblicima, po svojoj sutini.47
Zato sve to treba da postane predmet svesti, mora upravo isto iz
s ame s vest i da postane o i g l e d no i time p otpu no r az u m lji
vo.48 Za fenomenologiju ono to je data stvar, njeno ta, zavisi od
naina na koji se pojavljuje, na koji je dato (njeno kako) u svesti.
Wesen, sutina, istovremeno je i Gegebenheit, datost. To znai da je
predmet saznanja uvek samo korelat svesti iz ega proizlazi da je
analiza predmeta neminovno analiza svesti (i obrnuto).
Tako se fenomenologija javlja kao neprirodna (= nepsiholoka)
nauka o svesti, iji predmet nije empirijska svest ve ista svest.49
U isto fenomenolokoj sferi odnose prema predmetno doivljenom
telu i prema prirodi ostavljamo van razmatranja50 jer oni smetaju u
posmatranju sutina. Posmatranje sutin je, da se podsetimo, u Hu
serlovom jeziku intuicija, oigledna svest. Ukoliko je intuicija ista,
pie Huserl, i ne obuhvata nikakva prelazna sa-intendiranja, utoliko
je sagledana sutina neto adekvatno sagledano, apsolutno dato. 51
Iz toga proizlazi da saznanje sutine nije injeniko (matter-of-fact) saznanje, ne obuhvata ni najmanji sadraj tvrenja u odno
su na individualnu (recimo, prirodnu) egzistenciju.52 Oiglednost ne
moe biti iskustvo jer je apsolutno data sutina data samo da tako
Ibid., str. 39.
Ibid., str. 14.
Ibid., str. 15.
Zato je fenomenologija suta suprotnost psihoanalizi koja se moe definisati
kao njen savreni negativ. Fenomenologija se bavi sveu, psihoanaliza ne
svesnim. Svest za fenomenologiju mora biti ista, nesvesno je po definiciji
pod uticajem traume. Ono to je dato svesti, za fenomenologiju je razumlji
vo i oigledno. Ono to iz nesvesnog prelazi u svest (ili iz nagonske sfere,
Es, u racionalnu sferu, Ich), zagonetno je i zahteva interpretaciju.
50 E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, op. cit., 28.
51 Ibid., str. 29.
52 Ibid., str. 30.

46
47
48
49

II. Fenomenologija

101

Protiv filozofije
pogleda na svet

Sutina svesti

Saznanje sutine

Opozicija izmeu
sutine
i postojanja

Knjievno delo
kao heteronom
no bie

kaemo pogledu svesti. Zato je fenomenologija samo istraiva

nje esencije, a ne istraivanje egzistencije. Ono to postoji, postoji
samo s obzirom na svoju sutinu, a ne na sluajno i promenljivo
postojanje. Poto je ova sutina data samo istoj svesti, onda ovde
stupamo na teren filozofskog idealizma: postoji samo ono to stva
ra moja svest. Na ovom mestu se javljaju problemi s pomirenjem
prvog Huserlovog apela, na povratak stvarima, s tim da ove stvari
postoje samo zahvaljujui mom umu.
Ovde e, takoe, zapoeti spo
renja unutar Fenomenoloke kole HETERONOMIAN (gr. hete
= drugi + nomos = zakon) u
i tu na scenu stupa Roman Ingar ros
Ingardenovoj teoriji egzistencijal
den za koga je knjievno delo naj ni status knjievnog dela je hetero
bolji primer bia koje postoji he nomian, odnosno nezavistan od
teronomno, odnosno koje postoji itaoeve svesti. Prema Ingardenu,
zahvaljujui aktu svesti, ali koje u delo u svom materijalnom obliku
samom sebi sadri nezavisnu egzi (umetniki predmet) postoji ne
zavisno, ali kao estetski predmet
stencijalnu osnovu. Na taj nain, zavisi iskljuivo od itaoeve aktiv
Ingarden je nastojao da ublai kraj nosti (Pogledati: Konkretizacija).
nju suprotstavljenost izmeu idea
lizma (prema kojem samo svest uvodi bia u postojanje) i realizma
(prema kojem svest moe samo da sagledava ono to ve postoji u
gotovom obliku).

Teorija knjievnosti Romana Ingardena

Apriorna
istraivanja
knjievnosti

Iskustvo versus
ideja

Ingarden je svoju filozofiju knjievnosti izloio u dve najvani

je knjige Das literarische Kunstwerk (1931): O knjievnom delu
i O saznavanju knjievnog umetnikog dela (1937). U oba sluaja
susreemo se sa apriornim eidetskim (gr. eidos = sutina) istrai
vanjima, odnosno sa analizom opte ideje knjievnog dela, kao i
optom strukturom saznajnog ina. Kako Ingarden pie u Uvodu
u O saznavanju knjievnog umetnikog dela, postoje dva naina i
tanja: prvi, koji se odnosi na neko odreeno pojedinano delo i
predstavlja svojevrsno iskust vo i drugi, koji onoga koji saznaje
vodi ka optem shvatanju strukture i svojstava, proist i u i h iz
sut i ne, umetnikih dela u op te. Ingarden, oigledno, bira dru
gi nain itanja u kojem je re o apriornoj analizi sadrine opte
ideje knjievno umetniko delo.53 Fenomenoloko itanje (prema
53 R. Ingarden, O saznavanju knjievnog umetnikog dela, SKZ, Beograd, 1971,
str. 8, prevod: Branimir ivojinovi.

102

Knjievne teorije XX veka

Ingardenu) zato se ne koncentrie

na to ta je u delu pojedinano, ne
ma nita zajedniko sa iskustvom,
ve nastoji da sagleda samu ide
ju knjievnog dela. Re je, dakle,
o tome ta knjievno delo kao
umetniki predmet jeste po svo
joj sutini (vieslojna tvorevina,
fazno sistematizovana, izgraena
od quasi-sudova i koja poseduje
estetski uzviene vrednosti), kao i
o tome ta uvek mora biti ispunje
no prilikom njegovog saznavanja
kao estetskog predmeta (sagleda
vanje znakova i zvuanja, razume
vanje znaenja rei i smisla reeni
ca,
konkretizovanje predstavljenih
SLOJEVIT KARAKTER KNJI
predmeta i aktualizacija izgleda,
EVNOG DELA prema Roma
nu Ingardenu, svako knjievno
povezivanje slojeva u celinu i sa
delo sainjavaju etiri sloja: 1. zvu
gledavanje ideje). Saznavanje se,
anja rei i zvunih tvorevina vieg
dakle, razlikuje od interpretacije
reda; 2. znaenjske jedinice (rei i
isto kao to se svako pojedinano
reenica); 3. shematizovani aspekti
delo podvrgnuto interpretaciji raz
zahvaljujui kojima se ispoljavaju
likuje od njegove apriorne ideje
predstavljeni predmeti; 4. predsta
vljeni predmeti odreeni smislom
koja se otkriva prilikom fenome
reenica. Slojevitost knjievnog de
nolokog istraivanja. Ova dvodel
la dopunjena je njegovom faznom
nost
proizlazi iz shematske struk
strukturom, odnosno redosledom
ture
knjievnog dela koje u sebi
delova. Ove dve dimenzije ine
sadri
kao umetniki predmet
sutinu knjievnog dela.
koji intersubjektivno postoji iz
vesnu idealnu strukturu prisutnu
SHEMATINOST osnovna
u svim delima, kao i kao estetski
strukturalna osobina svakog umet
predmet dat u pojedinanom isku
nikog dela. U umetnikom delu
stvu brojnost razliitih konkre
neke njegove osobine (nedoree
na mesta, shematizovani izgledi)
tizacija koje dopunjavaju njegovu
shematski su predstavljene i zahte
shematizovanu grau. Svaki ita
vaju aktualizaciju (doreenost) ko
lac se na svoj nain dri scenarija
ju u procesu konkretizacije treba
recepcije ugraenog u delo (Ingar
da izvri recipijent.
den ovo naziva konkretizacijom),
dok se analiza naina njegovog saznavanja odnosi na sve mogue
konkretizacije, nezavisne od realnih okolnosti itanja. U sluaju
QUASI-SUDOVI, tobo-sudo
vi u teoriji Romana Ingardena,
vrsta reenica tipinih za knji
evno delo, koje ne izriu nita
direktno o stvarnosti, ali stvaraju
posebnu fiktivnu stvarnost. Budu
i da nisu logiki sudovi, ne pod
leu kriterijumu istine i lai. Ova
koncepcija se izvodi iz nekadanje
koncepcije poetskog jezika koji
kako je o pesniku u XVI veku
pisao Filip Sidni u Odbrani poezije
nikad ne lae jer nikada nita i
ne tvrdi. Nezavisno od Ingardena,
teoriju pseudo-statements je 1926.
godine izneo A. A. Riards u knji
zi Science and Poetry.

II. Fenomenologija

103

Umetniki
predmet i
estetski predmet

Shematska
struktura
knjievnog dela

pojedinane konkretizacije, koja izlazi izvan okvira predmetne

intersubjektivnosti dela, re je o objektivnom ocenjivanju dela,
odnosno o prilagoavanju sugestijama i direktivama koje iz dela
proizlaze. Konani kriterijum zakonitosti tumaenja jeste smo
delo iji struktura i konkretan smisao primoravaju itaoca na odgo
varajue saznajne procedure. Izvanredno e se retko desiti, pie
Ingarden, da dve konkretizacije istoga dela, koje su obrazovane od
strane vie italaca, budu potpuno
jednake u svim onim koje su pre KONKRETIZACIJA u Ingarde
novoj teoriji: popunjavanje shemat
sudne za konstituisanje estetske ske strukture dela koju za vreme i
vrednosti.54 Ingardena nije inte tanja obavlja individualan italac.
resovala interpretacija knjievnog Razlikovanje shematskog umetni
dela, ve ono to je uopte omogu kog dela kao umetnikog predme
ava na ontolokom (kako je knji ta i umetnikog dela kao estetskog
evno delo komponovano?) i na predmeta konkretno datog ini
osnovu Ingardenove i Izerove feno
epistemolokom (kako saznajemo menoloke teorije knjievnosti.
knjievno delo?) planu. Takoe, u
sutini, nije sagledao kulturnu isprepletanost knjievnog dela i nje
govog itanja. Uglavnom su zbog toga njegova istraivanja izgubila
na atraktivnosti u trenutku u kojem su istraivanja istih fenomena
i apriornih saznanja bila udaljena od istraivanja kulturnih i egzi
stencijalnih konteksta knjievnosti. Danas se Ingarden ne pojavljuje
u antologijama tipa Literary Theories, iako se sagledava njegova pio
nirska uloga u svim teorijama orijentisanim na itaoca. Meutim,
imajmo u vidu i ovo: pojedinanost ina itanja Ingardena je manje
interesovala od onoga ta je itanje kao takvo.

Imaginacija i cogito

Gaston Balar
Fenomenologija
poetske slike

Prema Gastonu Balaru, fenomenologija je istraivanje o tome ka

ko nastaje poetska slika u svesti stvaraoca.55 Ako je fenomenologija
prouavanje fenomena, odnosno onoga to se neposredno javlja u
polju svesti, onda je tako definisana poetska slika fenomen par excel
lence. Za Balara svijest zadrava svoj predmet (na primer, sliku ko
ju zamisli) u apsolutnoj neposrednosti.56 Zato je Balarova fenome
nologija takva fenomenologija poetske slike koju stvara imaginacija
54 Ibid., str. 399400.
55 G. Bachelard, Poetika sanjarije, Veselin Maslea, Sarajevo, 1982, preveo: Fa
hrudin Kreho.
56 Ibid., str. 178.

104

Knjievne teorije XX veka

liena bilo kakve kulturne ili istorijske ukorenjenosti.57 Fenomeno

logija imaginacije jeste pokuaj shvatanja poetske slike u trenutku
kada se ova slika pojavljuje u svesti kao neposredan proizvod srca,
due, ljudskog bitisanja.58 U tom smislu, Balarovu reenicu Pesnik govori na pragu bia59 treba razumeti tako da u iroko shvaenoj fenomenolokoj koncepciji knjievnosti knjievno delo pred
stavlja mesto ispoljavanja smisla sveta u trenutku raanja kad jo
nita nije optereeno znaenjem (upravo ovako je Huserl opisivao
princip eidetske redukcije koji suspenduje prirodan odnos prema
svetu),60 kad se jo ne zna ta je zaista i ko je onaj koji mata dok je
njegova drutvena i istorijska pozicija sasvim sigurno nebitna. Po
etska slika uronjena u etiri osnovne prirodne sile (zemlju, vatru,
vodu, vazduh)61 ne vodi nas samo do izvora svesti nego i do izvora
govoreeg jastva.62 Isto kao to je Huserl dokazivao da je smisao
sveta funkcija svesti, tako je i Balar smatrao da je svet onakav ka
kvim ga izmatam.63 Sanjarija, dakle, igra dvostruku ulogu: oivljava subjekat koji sanjari (cogito sanjara), ali i sastavlja bie oko
svog sanjara.64 itanje knjievnosti, prema Balaru je, dakle, istra
ivanje imaginacije koja sanjari u inu sanjarenja,65 to znai da se
knjievnosti ovde priznaje uloga ispoljavanja sanjarenja, tj. u irem
57 Balar jasno pie: Kad ulazimo u svet imaginacije, kulturna prolost nema
nikakvog znaaja. Fenomenologia obrazu poetyckiego (1957), u: Wyobra
nia poetycka. Wybr pism, Warszawa, 1975, str. 359.
58 Ibid., str 361. Za Balara se ini kljuna po svojoj sutini romantina opo
zicija srca (oseanja) i razuma (saznanja), kao i sekundarna u odnosu na
nju opozicija jezika mate i govornog jezika. udna slika, pie u knjizi
Voda i snovi (1942), ako je posmatramo trezvenim okom razuma. Slika neo
bino bliska naem srcu samo ako umemo da se obraamo snovima traga
jui za znanjem. G. Bachelard, Wyobrania poetycka, op. cit., str. 146. I na
drugom mestu u istoj knjizi: Ako prema stvarnosti gajimo strasna oseanja,
to nije zahvaljujui saznanju te stvarnosti. Op. cit., str. 167.
59 G. Bachelard, Fenomenologia obrazu poetyckiego, op. cit., str. 360.
60 Ovako je definisao eidetsku redukciju i Merlo-Ponti: Eidetska redukcija je
naprotiv odluka da se omogui pojavljivanje svijeta takva kakav je on prije
svakog vraanja na nas same, u: Maurice Merlo-Ponty, op. cit., str. 13.
61 U ovom sluaju Balar govori o materijalnoj imaginaciji, ukorenjenoj u sila
ma prirodnim kroz ulne slike. Kao to je imaginacija uronjena u svet prirod
nih sila, tako je i knjievnost uronjena u imaginaciji iz ega proistie da je i
knjievnost podreena prirodnim silama.
62 G. Bachelard, Fenomenologia obrazu..., op. cit., str. 365.
63 G. Bachelard, Wiobrania poetycka, op. cit., str. 398.
64 G. Balar, Poetika sanjarije, op. cit., str. 178179.
65 Brogowski, L., Gaston Bachelard: Fenomenologia (marzenia poetyckiego)
czy poezja (marzcego fenomenologa), u: Poetyka marzenia, op. cit., str. 213.
II. Fenomenologija

105

etiri prirodne
sile poetske slike

Fenomenologija
sanjarenja

or Pule

Fenomenologija
itanja

Identifikacija
itaoeve svesti
sa sveu autora

enevska kola

smislu: ispoljavanje sveta pomou slike ili predmeta imaginacije. Za

to je u konanom smislu knjievnost ispoljavanje imaginacije.66
Upravo e se u ovom pravcu razvijati misao ora Pulea jed
nog od najznaajnijih predstavnika enevske kole. Po ugledu na
Balara, on smatra da je izvor knjievnosti in imaginacije stvaraoca
do kojeg treba dopreti prilikom itanja i s kojim se definitivno treba
poistovetiti. Prema Puleu, fenomenologija kritike svesti zasniva se
na apsolutnom primatu subjektivne svesti koja u sebi prepoznaje
stvaralaku svest pisca. Razumeti knjievno delo, pie Pule, zna
i dozvoliti biu koje ga je napisalo da se u nama pokae za nas.67
Zato u programskom eseju Fenomenologija itanja, objavljenom u
prvom broju uticajnog asopisa New Literary History68 (1969), Pule
zapoinje svoju argumentaciju definicijom knjievnog dela koje se
od drugih predmeta (maine za ivenje ili vaze) razlikuje po tome
to se italac u njemu susree sa sveu autora.69 Postepeno, tokom
itanja, barijera izmeu itaoca i autora nestaje i usled predanog i
tanja dolazi do duhovne zajednice izmeu dva subjekta oslonjene
na savrenoj identifikaciji itaoca sa autorom. Tokom itanja, svest
kritiara i svest kritikovanog subjekta ine jedinstvo: poistoveivanje
koje podsea na religijsko poistoveivanje.70 Pule, meutim, ne
tretira biografski autorski subjekat, ve ga redukuje (slino se dea
va i sa itaocem) na istu svest ugraenu u tekst i zato je knjievna
kritika mimetiko dubliranje misaonog ina.71 Ono se zasniva na
ponavljanju u svojoj svesti, svesti ili ire cogito pisca, to treba
priznati u sluaju najveih pisaca predstavlja prilino velik izazov.
Analiza samog teksta, knjievnih figura subjektivne imaginaci
je, postala je osnova metode koju je stvorila, po ugledu na Pulea, ta
kozvana enevska kola ije je jedno od najveih dostignua knjiga
66 G. Balar, Vazduh i snovi Ogled o imaginaciji kretanja (1943), Izdavaka
knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001, str. 312,
prevod: Mira Vukovi.
67 G. Poulet, Fenomenologia wiadomoci krytycznej, u: Archiwum tumac
ze z teorii literatury i metodologii bada literackich, Lublin, 1980, str. 24.
68 On e kasnije ui u Puleovou knjigu La conscience critique, Paris, 1971.
69 Drugaije e knjievno delo shvatati pragmatiari za koje se ono, s obzirom
na nastale posledice u svetu koji nastanjuje ovek, ni po emu ne razlikuje od
drugih predmeta. Ovu instrumentalnu koncepciju knjievnosti neki pragma
tiari izvodili su iz Hajdegerove koncepcije izloene u delu Bitak i vreme gde
se ljudsko postojanje definie sredstvima koje ovek koristi (pomou njihove
pr i r u n o s t i, Zuhandenheit) i koja mu omoguavaju osvajanje sveta.
70 G. Poulet, La conscience critique, op. cit., str. 67.
71 G. Poulet, wiadomo siebie i wiadomo innego, u: Archiwum tumac
ze z teorii literatury i metodologii bada literackich, op. cit., str. 38.

106

Knjievne teorije XX veka

an-Pjer Riara Malarmeov svet imaginacije.72 Ova knjiga je dobar

primer ilustracije metode koju je koristila tematska kritika kako se
to uobiajeno govorilo za enevsku kolu. Pokuajmo da opiemo
ovu metodu uz pomo Uvoda u Malarmeov svet imaginacije.73
Knjigom unifikovati svet,74 pronai ispod najrazliitijih po
krivaa skriveni identitet,75 doi do sutine smisla76: tako se
najlapidarnije moe definisati projekat tematske kritike. Tu je, pre
svega, re o identitetu samog dela pronalaenom u opsesivnom po
navljanju tema i slika, ali takoe, i pre svega i o identitetu svesti,
imaginacije, matanja, ulne predstave i slino, reju: o autorskom
doivljaju koji ini mentalnu unutranju stranu dela77 koju kriti
ar mora da reprodukuje u sebi.78
Kako je tano primetio erar enet,79 jedan od prvih italaca
ove knjige, ovde predstavljen nain itanja zasniva se na nepresta
nom udaljavanju od samog dela ka linosti autora koji je iako ni
je empirijski (biografski) tretiran kao centar ulnih oseaja, kao
polje doivljaja, uvek predstavljao konanu referentnu taku dela
usled ega je delo uvek moglo biti tumaeno putem kategorija izra
za: izraza matanja, imaginacije, fantazmagorije. U osnovne pretpo
stavke tematske kritike treba ubrojati:
1. Dvodelnost pr iv i da, odnosno strukture dela i sutine koju
predstavlja pieva svest, povrine teksta i dubi ne sanjare
nja, sluajnosti ar t i ku l a c ij e i neminovnosti sm isl a. ele
li smo i mi, pie Riar, da u Malarmeovom delu dotaknemo
ne preterano duboku bujicu oklevetanog [peu profond ruis
seau calomni], ispod ije uzburkane povrine krue velika,
objedinjujua znaenja.80
2. Je d inst vo te me koje, nezavisno od parcijalnih artikulacija,
garantuje j e d i nst vo s ve st i. Ako elimo da razlikujemo
[...] teme, dovoljno je da na sebe naslaemo razne sfere doivljaja, uspostavimo red u njihovim uporednim geografijama
72 J.-P. Richard, LUnivers imaginaire de Mallarm, Paris, 1961.
73 J.-P. Richard, Wstp do studium wiat wyobrani Mallarmgo, u: Wspc
zesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 1: Metody stylistyki lite
rackiej. Kierunki egocentryczne, Krakw, 1976.
74 Ibid., str. 401.
75 Ibid., str. 410.
76 Ibid., str. 415.
77 Ibid., str. 403.
78 Ibid., str. 423.
79 . enet, Figure, Beograd, 1985, str. 93101, prevod: Mirjana Mioinovi.
80 J.-P. Richard, Wstp..., op. cit., str. 403.
II. Fenomenologija

107

Tematska
metoda u kritici

Osnovne
premise
tematske kritike

itanje kao
reprodukovanje
izvornog ina
imaginacije

italac koji
uestvuje
u stvaranju

i na kraju proverimo kako su meusobno povezane kako bi

postale j e d an doivljaj.81
3. Istoro d no st del a ije suprotnosti i napetosti, kao pro
izvod pojedinih tema koje se ne mogu meusobno sloiti,
bivaju razreene prelaskom u nove sintetike pojmove i
dostizanjem zadovoljavajue ravnotee.82 Na ovom mestu
tematska kritika je bliska amerikoj Novoj kritici, ali i herme
neutici (na primer, Gadamerovoj).
4. M
 ogunost i nte r pre t i ranj a ina pieve svesti u kritikom
delu iji je cilj (ali i uslov) mogunost otkrivanja na dnu de
la vladavine poetka i praizvora.83
Kako pie Riar, vidljiv poredak nije sutinski poredak, a i
otkrivanje istine rui privide.84 Upravo na ovome se zasniva knji
evni i filozofski projekat tematske kritike koja ide tragom Bala
ra: italac tokom itanja reprodukuje izvorni in imaginacije koji
oivljava poetsku sliku. Delo nije bitno samo po sebi ali upuuje
na svoj prvi princip koji treba rekonstruisati. Ovaj princip se to
treba naglasiti ne nalazi u svetu promenljivih drutvenih, istorij
skih, kulturnih okolnosti, ve se krije u istoj, transcendentalnoj
sferi imaginacije.
Ono to povezuje klasinu fenomenoloku koncepciju (Huserl,
Ingarden) i njenu slobodnu interpretaciju (Balar, Pule) jeste uvere
nje o subjektivnoj konstituciji smisla sveta koji se ispunjen znae
njem, egzistirajui nezavisno od svesti, pojavljuje u njenim okviri
ma. Shvatiti principe ove konstitucije znai razumeti nepromenljivu
crtu fenomenologije knjievnosti koja je u teoriju knjievnosti
XX veka uvela koncepciju aktivnog itaoca, onog koji uestvuje u stva
ranju smisla knjievnog dela (a u radikalnoj verziji: koji ga stvara).

Estetika i recepcija
Kako je pisao Volfgang Izer (ro. 1926), fenomenoloka teorija umet
nosti je svom snagom skrenula panju na to da razmiljanja o knjiev
nom delu ne mogu biti posveena iskljuivo samom tekstu, ve u istoj
meri i inu njegovog usvajanja.85 Izer je veoma otvoreno iao tragom
81
82
83
84
85

108

Ibid., str. 412.

Ibid., str. 413.
Ibid., str. 402.
Ibid., str. 417.
W. Iser, Proces czytania..., op. cit., str. 225.
Knjievne teorije XX veka

Ingardena i njegova koncepcija ape

lativne strukture knjievnog teksta
izrazito je podraavanje teorije kon
kretizacije. Osnovne teze njegove
estetike recepcije, nastale povezi
vanjem fenomenologije, hermeneu
tike i istorijske poetike, glase:
1. Iako poseduje autonomnu materijalnu osnovu, tekst ivi sa
mo onda kad se ita (konkretizuje).
2. Tekst ima svoje uporite ne u stvarnom svetu u kojem je na
stao i u kojem postoji ve u procesu itanja koji mu daje zna
enje.
3. Tekst karakteriu nedoreena mesta koje italac aktualizuje
tokom itanja (apelativna struktura teksta).
4. Tekst usmerava proces itanja (itanje je usmeravano stvara
nje).
5. Stepen neodreenosti knjievnih tekstova istorijski se pove
ava (poev od XVIII veka).
Meutim, za razliku od Ingar
ESTETIKA RECEPCIJE (nem.
dena, Izer stavlja izrazitiji akcenat
Rezeptionssthetik) metodoloka
na stvaralaku ulogu itanja, koje
postavka koju je zastupala nema
se ne svodi samo na popunjavanje
ka knjievnoteorijska kola, koja
neodreenih mesta nego moe da
je uglavnom delovala u Konstancu
predstavlja predmet nepredvien
(V. Izer, H. R. Jaus, K.-H. tirle) i in
sistirala na aktivnom ueu itaoca
u scenariju dela. Izer se takoe
u konstrukciji smisla knjievnog de
suprotstavlja klasinim estetskim
la. Plod njenog delovanja bila je uti
uzorima
koje je Ingarden preut
cajna izadavaka serija Poetik und
no
prihvatio
i koji su mu nalagali
Hermeneutik, (od 1963. godine).
da sagleda krunisanje procesa kon
kretizacije u harmoniji estetski vanih kvaliteta. Za Izera je itanje
proces neprekidnog otkrivanja prilikom kojeg se italac nalazi pred
nepredvidivim kvalitetima koji ga provociraju da razmilja o sop
stvenim pretpostavkama. Proces itanja polazi od toga da moemo
stvoriti formulu samih sebe i na
HORIZONT OEKIVANJA
taj nain otkriti ono to je prethod
(nem. Erwartungshorizont) ter
no promaklo naoj svesti. Upravo
min koji je uveo Hans Robert Jaus
nam
na taj nain itanje knjiev
da bi oznaio zbir itaoevih uve
nosti prua ansu da formuliemo
renja koji mu omoguava recep
ciju datog dela. Ovaj zbir (ili
ono
to se ne da formulisati.86

APELATIVNA STRUKTURA
TEKSTA odrednica Volfganga
Izera za oznaavanje strukture
knjievnog dela koja podstie in
terakciju izmeu teksta i itaoca i
zasniva se na realizovanju scenari
ja itanja upisanog u delo.

86 W. Iser, The Implied Reader: Paterns of Communications in prose fiction from

Bunyan to Beckett, BaltimoreLondon, 1987, str. 294.
II. Fenomenologija

109

Izerova estetika
recepcije

Proces itanja
kao nepredvidiva
aktivnost

Hans Robert Jaus

Meutim, estetika recepcije

nije samo istraivanje procesa ita
nja kao takvog, nego i a moda i
pre svega istraivanje istorijskih
uslova recepcije knjievnog dela.
Izer je, kao to smo videli, dokazi
vao da intenzivnost neodreenosti
teksta zavisi od njegovog mesta
u knjievnoj evoluciji (to je delo
savremenije, tim je vie neodre
eno). Zatim je u svom program
skom nastupu Hans Robert Jaus
(ro. 1921), budui vie pod utica
jem Hans-Georga Gadamera nego
Ingardena, dokazivao:

sistem) u sluaju svakog dela u

istorijskom trenutku njegovog po
javljivanja odreen je prethodnim
razumevanjem anra, formom i te
matikom ranije poznatih dela, kao i
suprotnou poetskog i praktinog
jezika. Proces recepcije zasniva se
na neprestanom potvrivanju i pro
irivanju horizonata oekivanja koji
kao mehanizam predstavlja osnovu
knjievne evolucije. Pojam horizon
ta preuzet je neposredno iz Huserlo
ve fenomenologije na koju se pozi
va i, predstavljena u Istini i metodi,
Gadamerova koncepcija fuzije hori
zonata (Horizontverschmelzung) ko
ji uslovljavaju svako shvatanje.

Knjievno delo nije objekat koji postoji sam za sebe i koji

svim posmatraima u svim epohama nudi isto lice. Ono ni
je spomenik to monoloki otkriva svoje bezvremeno bie.
Pre emo rei da, poput partiture, tei da pri itanju izazo
ve uvek novu rezonancu, koja tekst oslobaa verbalnosti i
dovodi ga do aktuelnog postojanja.87
Knjievnoistorijski proces

Sistem italakih
presupozicija

Za Jausa (romanistu po obrazovanju) i za Izera (anglistu) u knji

evnim istraivanjima najvaniji je knjievnoistorijski proces koji pro
tivrei esencijalnim osobenostima knjievnosti. Tako, istorija nije se
rija dogaaja koji objektivno postoje, niti je knjievnost zbir tekstova
koji postoje izvan istorije. Re je o istorinosti tekstova te, dakle, ne
samo o tome da oni postoje u nekom konkretnom istorijskom vreme
nu nego i o tome da ih aktualizuju itaoci iz drugih epoha uz pomo
drugaijih italakih konvencija i u drugaijem kulturnom kontek
stu. Ova dijalektika dela i njegove recepcije, proizvodnje recepcije,
jeste ne samo, kao kod Ingardena, strukturalno svojstvo knjievno
sti nego i to Ingarden ve nije smatrao pokretaki motor isto
rije knjievnosti. Zato je jedan od najznaajnijih zadataka proua
vanja knjievnosti analiza takozvanog hor izont a o ek iv anj a,
odnosno stalno promenljivog (u zavisnosti od date epohe) sistema
italakih presupozicija koje omoguavaju recepciju dela.
I onda kada se javlja kao novo, pie Jaus, knjievno de
lo se ne pojavljuje kao apsolutna novina u informacionom
87 H. R. Jaus, Estetika recepcije, Nolit, Beograd, 1978, str. 59, prevod: Drinka
Gojkovi.

110

Knjievne teorije XX veka

vakuumu, ve nagovetajima, otvorenim ili skrivenim sig

nalima ... predisponira svoju publiku za sasvim odreeni
nain recepcije.
Proces itanja je, dakle, ostvarivanje odreenih uputstava u
procesu usmeravanog opaanja,88 to znai da interpretacija nije
nikada u potpunosti subjektivna i proizvoljna, ve je primorana da
potuje intersubjektivna pravila ugraena u strukturu teksta, vrstu
ili estetski doivljaj. Slino uverenje e se nai i u osnovi koncepcije
inter pre t at iv ne zaj e d n i c e Stenlija Fia,89 to ne treba da udi
jer su prvi Fiovi teorijski nastupi, jo pre nego to je i postao prag
matista, veoma mnogo dugovali teoriji recepcije.90

Usmeravano
opaanje

Rezime
Meu nesumnjiva dostignua fenomenologa, uglavnom Romana In
gardena, prouavanju knjievnosti pripada uvoenje u knjievnote
orijski renik kategorija pre dst av lj eno g s vet a (definisanog kao
korelat intencionalnih inova),
IMPLICITNI ITALAC (engl.
quasi-su d ova (koji prevazilaze
implied reader, nem. implizit Leser)
opoziciju
pravih i lanih sudova),
termin koji je u fenomenoloka
kon k re t i za cij e (ispunjavanje iistraivanja uveo Volfgang Izer. On
sadri poetnu strukturaciju mo
talakog scenarija), i mpl ici ra
gueg znaenja izvrenog pomou
no g it ao c a91 (receptivne instan
teksta, i itaoevu aktualizaciju te
ce koju je stvorio autor).92 Feno
mogunosti, i to tokom itanja.
menolozi su odbacili psiholoku i
biografsku kategoriju autora zamenjujui je subjektom intencional
nih inova fiksiranih u tekstu koji zahtevaju stvaralaku aktivnost
itaoca. Kako je pisao Sartr, pisac ... apeluje na slobodu itaoca da
sarauje u stvaranju njegovog dela.93 Uvodei na knjievnoteorij
sku scenu itaoca u glavnoj ulozi, fenomenolozi su ipak nastojali
88 Ibid., str. 61.
89 Pogledati: Pragmatizam.
90 Pogledati, pre svega: Literatura w czytelniku: stylistyka afektywna, Pamit
nik Literacki, 1983, sv. 1.
91 Prvi put uveden u Izerovoj knjizi Der umplizite Leser (1972). Ova kategorija
podsea na kategoriju impliciranog autora koju je na anglosaksonski pro
stor uveo Vejn But u knjizi Retorika proze, Beograd, 1981.
92 Slino e smatrati semiotiari, na primer Umberto Eko (pogledati: Semiotika).
93 .-P. Sartr, ta je knjievnost?, Nolit, Beograd, 1981, str. 41, prevod: Frida Fili
povi.
II. Fenomenologija

111

Fenomenoloki
renik

Proizvoljnost
tumaenja

Fenomenologija
i strukturalizam

Opozicija izmeu
intencije i teksta

Gadamerova
koncepcija fuzije
horizonata

da, u skladu s Huserlovim sugestijama koji je brinuo o istoti opisa,

izbegnu sumnje o proizvoljnosti tumaenja. Sigurno je, pisao je
Izer, da je svaka reakcija na tekst subjektivna, ali to ne znai da
tekst nestaje u privatnom svetu svojih pojedinanih italaca. ita
nju ne preti ta nesigurnost jer sumiranje znaenja teksta nije pitanje
pojedinanih udi ve ispunjavanje uslova ugraenih u strukturu
samog dela.94 Smisao dela nastaje na preseku dveju perspektiva: tek
sta i recepcije, odnosno sloenog uticaja samog dela i recepcije isto
rijski uslovljenog itaoca.
Na taj nain se fenomenologija situira na polu suprotnom struk
turalizmu, ako je re o genezi znaenja: za strukturaliste, znaenje
nastaje pomou unutarsistemskih (unutartekstualnih) odnosa, a za
fenomenologe pomou ina intencionalne svesti. Opozicija izmeu
sistema (teksta) i ina (intencije) stvara najoptije okvire teorije knji
evnosti XX veka.95
Danas je fenomenologija izgubila svoju nekadanju dinamiku,
a fenomenoloka sredina nema tako iv udeo u raspravama o knji
evnosti. Kao najinteresantniji kritiki nastavak Huserlove misli
mogu se smatrati hermeneutika dostignua Hans-Georga Gadame
ra i Pola Rikera koja imaju mnogo da zahvale i ranim raspravama
Huserlovog uenika Martina Hajdegera, kao i radovima Hansa Ro
berta Jausa koji je uspeno primenio Gadamerovu koncepciju fuzije
horizonata u knjievnoistorijska istraivanja.96 Iako nesumnjivo pri
padaju kanonu knjievnoteorijske nauke, Ingardenove teorije nema
ju danas mnogo pristalica, to valja tumaiti njihovom neznatnom
upotrebljivou u procesu interpretacije pojedinanih tekstova i go
tovo nikakvim interesovanjem za kontekstualno pozicioniranje knji
evnosti. Huserlova nadanja da e stvoriti neutemeljeni temelj svih
nauka takoe su se u svetlu razvoja filozofije i nauke o knjievno
sti XX veka pokazala jalovim. Propao je i jedan od najvanijih ak
sioma Huserlove fenomenologije uverenje da teoriju definiemo
pomou idealne sadrine mogueg saznanja,97 kao i ubeenje da
se carstvo istine objektivno deli na oblasti98 koje odgovaraju od
reenim naunim disciplinama. Intenzivan razvoj interdisciplinar
nih istraivanja, kao i veliko nepoverenje prema teoriji, ne mogu se
uskladiti s fenomenolokim postulatom istog eidetskog opisa.
94 W. Iser, The Act of Reading: A Theory of Aesthetic Response, BaltimoreLon
don, 1978, str. 4950.
95 W. Ray, Literary Meaning: From Fenomenology to Deconstruction, Oxford, 1984.
96 H. R. Jauss, Historia literatury jako prowokacja dla nauki o liretarurze, op. cit.
97 E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 240.
98 Ibid., t. 1, str. 15.

112

Knjievne teorije XX veka

Hronologija
1891:

Prva Huserlova knjiga: Philosophie der Arithmetik. Psycholo

gische und Logische Untersuchungen.
1895:
Prvo pominjanje Huserla u Poljskoj: Vladislav Hajnrih objavlju
je prikaz Filozofije aritmetike.
19001901: Huserl objavljuje Logische Untersuchungen (Logika istraivanja).
Prvi put se u njegovim delima javlja pojam fenomenologija.

U isto vreme Frojd objavljuje Tumaenje snova. Ta dva dela sve
do danas oznaavaju pravce teorije XX veka.
1905:
Huserlovo predavanje o unutranjoj svesti vremena (objavljeno
1928. godine).
1907:
Huserlova predavanja pod nazivom Ideja fenomenologije.
1911:
Huserlova Psilosophie als strenge Wissenschaft (Filozofija kao
stroga nauka). estok napad na sve oblike relativizma.
1913:
Pokretanje Jahrbuch fr Philosophie und phnomenologische For
schung, gde se pojavljuju kako Huserlove Ideje iste fenomenolo
gije (kao prva knjiga), tako i Hajdegerov Sein und Zeit (Bitak i
vreme).
1916:
Huserl preuzima katedru u Frajburgu. Edita tajn postaje Huser
lova asistentkinja, iji je zadatak bio da deifruje i rediguje steno
grame koji se odnose na najvanija pitanja fenomenologije.
1918:
Ingardenov doktorat kod Huserla u Frajburgu o Bergsonovoj fi
lozofiji.
19191922: Hajdeger je Huserlov asistent u Frajburgu.
1927:
Hajdegerov Bitak i vreme (s posvetom Huserlu) u kojem je feno
menologija oznaena kao fundamentalna ontologija Dasein.
Meutim, Hajdeger prenosi fenomenologiju na teren hermene
utike. Pie: Fenomenologija jastva je he r meneut i ka u prvo
bitnom znaenju te rei na osnovi koje je to interpretiranje.
Hajdeger je u letnjem semestru drao predavanja pod nazivom
Die Grundprobleme der Phnomenologie koja su tampana tek
1975. godine. Dokazuje da fenomenologija treba da bude filozo
fija bitka (Sein), a ne saznanja.
II. Fenomenologija

113

1928:
1930:
1931:

1933:

1934:
1936:

1937:
1938:

1939:

1943:
1945:
1947:
114

Huserl odlazi u penziju. Za svog naslednika uzima Hajdegera

koji postaje vanredni profesor u Frajburgu.
Emanuel Levinas objavljuje knjigu La Thorie de lintuition
dans la phnomnologie de Husserl. Poetak fenomenologije u
Francuskoj.
Das literarische Kunstwerk. Eine Untersuchung aus dem Grenzge
biet der Ontologie, Logik und Literaturwissenschaft (Knjievno
umetniko delo. Istraivanje iz granine oblasti ontologije, logike
i nauke o knjievnosti.) Romana Ingardena, prva knjiga iz obla
sti fenomenologije knjievnosti.
Na francuskom jeziku se (u Levinasovom prevodu) pojavljuju
Huserlove Kartezijanske meditacije koje su rezultat predavanja
na Sorboni 1928. godine (u Nemakoj e biti objavljene tek
1950. godine).
Hajdeger je izabran za rektora univerziteta u Frajburgu i prihva
ta taj izbor uprkos nacizaciji univerziteta. Godinu dana kasnije
podnosi ostavku.
an-Pol Sartr odlazi u Berlin da studira filozofiju. To ini pod uti
cajem Rejmona Arona koji mu je u jednoj pariskoj kafani govo
rio o Huserlu ovako: Vidi, mladi moj prijatelju, ako si fenome
nolog, moe o tom koktelu govoriti i to e biti filozofija. Kako
je Simon de Bovoar pisala: Sartr je pobledeo od uenja.
U Wiadomociach Literackich Ingarden objavljuje popularan la
nak Edmund Huserl: tvorac fenomenologije.
Poslednja obimnija Huserlova knjiga: Die Krisis der europischen
Wissenschaften und die transzendentale Phnomenologie. Pojam
Lebenswelt (svet ivota) postaje centralni pojam.
Sartrova Limagination, njegova prva fenomenoloka rasprava.
Ingarden u Lavovu objavljuje O saznavanju knjievnog umetni
kog dela.
Umire Huserl.
Sartr objavljuje La Nause, roman inspirisan fenomenologijom.
U Poljskoj se posle Huserlove smrti javljaju tekstovi koji fenome
nologiju ukljuuju u svakodnevnu svest. Meu najvanije spada
ju: Filozofija Edmunda Huserla, Irene Kemicke i esej Tadeua
Kronjskog Filozofija i naivni svet o knjizi Jana Patoke Prziro
zeny sviet jako filozoficki problem, oba objavljena u Ateneumu.
Sartrovo Ltre et le nant. Ukrtanje fenomenolokih i egzistenci
jalistikih istraivanja. Posle niza godina Sartr e rei: Smatram
se kartezijanskim filozofom, u najmanju ruku u Ltre et le nant.
Fenomenologija percepcije Morisa Merlo-Pontija.
Prvi tom Ingardenovog Spor o istnienie wiata (Spor o postojanju
sveta). Sledei tomovi pojavljuju se 1948. godine i (posmrtno)
Knjievne teorije XX veka

1951:

1953:
1957:
1960:

1961:
1962:
1963:

1964:
1967:

1968:

1970:

1971:
1972:

1981. godine. Objavljuju se takoe i njegove Szkice z filozofii lite

ratury (Skice iz filozofije knjievnosti).
U Parizu izlazi Phnomnologie et matrialisme dialectique Tran
Dik Taoa, budueg ministra obrazovanja Vijetnama, knjiga ko
ju je paljivo prouavao mladi ak Derida.
Miel Difren objavljuje Phnomnologie de lexprience esthtique,
jednu od prvih rasprava posveenih fenomenolokoj estetici.
Ingarden objavljuje prvi od tri toma Studija iz estetike. Sledei
tomovi pojavie se 1958. i 1970. godine.
Objavljivanje prvog poljskog prevoda Ingardenovog O knjiev
nom delu, koje izlazi, takoe, u drugom, proirenom izdanju na
nemakom jeziku.
Poetika sanjarenja Gastona Balara: metodoloka metoda pri
menjena na istraivanje poetskih slika.
Vejn But u: The Rhetoric of Fiction, uvodi u ameriku kritiku po
jam implicitnog autora.
Derida prevodi i pie veliki uvod za Huserlov Der Ursprung der
Geometrie.
Prvi tom zbornika nemakih teoretiara knjievnosti iz Kon
stanca pod zajednikim nazivom Poetik und Hermeneutik.
U lanku Moj put u fenomenologiju Hajdeger pie: ini se
da je vreme fenomenologije prolo. Ona poseduje vrednost kao
neto minulo.
Posmrtno izdanje knjige Merlo-Pontija: Le visible et linvisible.
Istorija knjievnosti kao provokacija nauci o knjievnosti, preda
vanje Hansa Roberta Jausa, romaniste i medijevaliste, u Konstan
cu, koje e se pod izmenjenim naslovom pojaviti dve godine ka
snije, postaje osnovni tekst nemake kole estetike recepcije.
Deridin Glas i fenomen. Kritika Huserlove koncepcije znaenja.
Poetak kraja fenomenologije u Francuskoj.
Nemaka verzija Ingardenove knjige O saznavanju knjievnog
umetnikog dela (Vom Erkennen des literarischen Kunstwerks).
Ameriki prevod: 1973. godine.
Umire Roman Ingarden.
Inauguralno predavanje Volfganga Izera, angliste, na univerzi
tetu u Konstancu: Die Appelstruktur der Texte. Unbestimmtheit
als Wirkungsbedingung literatischer Prosa.
Jaus objavljuje knjigu Literaturgeschichte als Provokation.
La conscience critique ora Pulea.
Izerova knjiga Der Implizite Leser. Kommunikationsformen des
Romans von Bunyan bis Beskett.

II. Fenomenologija

115

1975:

1976:

1977:

1978:
1981:

1982:
1984:
1993:
1996:
1997:

2001:

116

Prva monografija nemake kole recepcije: Rainer Warning,

Rezeptionssthetik Theorie und Praxis.
Simpozijum drutva Modern Language Association, pod na
zivom The Reader in Fiction, koji je ispoljio ogromnu zaintere
sovanost za problem recepcije u Americi. Godine 1980. izlazi
knjiga The Reader in the Text: Essays on Audience and Interpre
tation koja je rezultat tog simpozijuma.
Der Akt des Lesens: Theorie sthetischer Wirkung Volfganga Izera.
Entre moi et moi: Essais critiques sur la conscience de soi ora
Pulea.
Zbog posledica nastalih za vreme sasluanja, umire eski fenome
nolog Jan Patoka, Huserlov uenik, potpisnik Pisma 77, autor
knjige Prirodni svet kao filozofski problem (napisane 1935. godi
ne i prvi put objavljene 1976. godine na francuskom jeziku).
Volfgang Izer odlazi na univerzitet Irvin u Kaliforniji.
Zahvaljujui knjizi koju je na pisao Didier Franck, Chair et corps.
Sur la phnomnologie de Husserl fenomenologija se vraa u
Francusku u novoj interpretaciji i to kao atraktivna filozofija do
ivljaja stvarnosti.
Ameriki zbornik eseja Hansa Roberta Jausa Toward an Aesthe
tic of Reception s predgovorom Pola de Mana.
Monografija: Robert Holub, Reception Theory: A Critical Intro
duction.
Volfgang Izer objavljuje knjigu The Fictive and the Imaginary
koja predstavlja antropoloki zaokret u njegovoj teoriji.
lcole de la phnomlogie Pola Rikera, zbirka eseja koji se ba
ve vezama fenomenologije i hermeneutike.
Javna rasprava na University of Villanova izmeu Deride i ak-Lik Mariona o talentu, a u sutini o granicama fenomenologije
i kljunog pojma Gegebenheit, ili datosti, koja je kasnije objavlje
na u knjizi God, the Gift, and Postmodernism (1999).
Stogodinjica objavljivanja Logikih istraivanja. Godinjica je
proslavljena u itavom svetu.

Knjievne teorije XX veka

Bibliografija
Opta
.-F. Liotar, Fenomenologija (prev. Mirjana Zdravkovi), Beograd, 1980.
R. L. Magliola, Phenomenology and Literature: An Introduction, West Lafayette,
Ind. 1977.
La phnomnologie: une philosophie pour notre monde, Magazine Littraire
2001, nr 403.
Od Husserla do Lvinasa. Wybr tekstw z ontologii fenomenologicznej, red.
W. Strewski, Krakw 1989.
W. Ray, Literary Meaning: From Phenomenology to Deconstruction, Oxford
1984.
Sownik poj filozoficznych Romana Ingardena, red. A. J. Nowak, L. Sosnow
ski, Krakw 2001.
W. Strewski, O metodzie formalnej, u: Jak filozofowa? Studia z metodologii
filozofii, wybr, oprac. J. Perzanowski, Warszawa 1989.
D. Ulicka, Fenomenologiczna filozofia literatury, u: Literatura, teoria, metodolo
gia, red. D. Ulicka, Warszawa 2005.
G. M. Vajda, Fenomenologia i nauka o literaturze, tum. D. Ulicka, u: Literatu
ra i jej interpretacje, red. L. Nyr, Warszawa 1987.

Edmund Huserl
Izabrana dela
E. Husserl, Badania logiczne. Prolegomena do czystej logiki, tum. J. Sidorek, t. 1,
Toru 1996.
E. Husserl, Badania logiczne. Badania dotyczce fenomenologii i teorii pozna
nia, tum. J. Sidorek, tum. przejrza A. Ptawski, t. 2. cz 12, Warszawa
2000.
E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka (prev. Milan Damnjanovi), Beograd,
1967.
II. Fenomenologija

117

E. Huserl, Ideja fenomenologije. Pet predavanja (prev. Milan Damnjanovi),

Beograd, 1975.
E. Husserl, Idee czystej fenomenologii i fenomenologicznej filozofii, tum. D. Gi
erulanka, ks. 1: Warszawa 1967, ks. 2: Warszawa 1974.
E. Huserl, Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (prev. Zo
ran ini), Gornji Milanovac, 1991.
E. Husserl, Medytacje kartezjaskie, z dodaniem uwag krytycznych Romana
Ingardena, tum., przyp. A. Wajs, tum. przejrza, wstp A. Pltawski,
Warszawa 1982.
E. Husserl, Wykady z fenomenologii wewntrznej wiadomoci czasu, tum.
przyp. J. Sidorek, tum. przejrza. wstp A. Ptawski, Warszawa 1989.
Najvanija dela
. Derida, Glas i fenomen (prev. Zoran Jankovi), Beograd, 1989.
W. Galewicz, Edmund Husserl program filozofii literackiej, u: Filozofia
wspczesna, red. Z. Kuderowicz, t. 1, Warszawa 1983.
C. Gbik, Husserl i Polacy. Pierwsze spotkania, wczesne reakcje, Katowice
1999.
R. Ingarden, Wstp do fenomenologii Husserla, Warszawa 1974.
L. Koakowski, Husserl i poszukiwanie pewnoci tum. P. Marciszuk, Warsza
wa 1990.
K. Michalski, Logika i czas. Prba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warsza
wa 1988.

Roman Ingarden
Izabrani radovi
R. Ingarden, O saznavanju knjievnog umetnikog dela (prev. Branimir ivoji
novi), Beograd, 1971.
R. Ingarden, O dziele literackim. Badania z pogranicza ontologii, teorii jzyka i
filozofii literatury, tum. M. Turowicz, Warszawa 1980.
R. Ingarden, Studia z estetyki, t. 12: Warszawa 1966, t. 3: Warszawa 1970.
R. Ingarden, Z teorii jzyka i filozoficznych podstaw logiki, Warszawa 1972.
Najvanija dela
K. Bartoszyski, Dzieo sztuki literackie, u: Sownik poj filozoficznych Ro
mana Ingardena, red. nauk. A. J. Nowak, L. Sosnowski, Krakw 2001.
H. Markiewicz, Jeszcze o budowie dziea literackiego, Pamitnik Literacki
1964, z. 2.
H. Markiewicz, O dziele literackim, Estetyka 1961.
118

Knjievne teorije XX veka

H. Markiewicz, Sposb istnienia dziea literackiego, Pamitnik Literacki

1962, z. 2.
H. Markiewicz, Twrczo R. Ingardena a rozwj bada literackich, u: idem,
Przekroje i zblienia dawne i nowe, Warszawa 1976.
D. Ulicka, Ingardenowska filozofia literatury, Warszawa 1992.

Moris Merlo-Ponti
Izabrani radovi
M. Merleau-Ponty, Oko i umys. Szkice o malarstwie, wybr, oprac., wstp
S. Cichowicz, Gdask 1996.
M. Merleau-Ponty, Proza wiata. Eseje o mowie, tum. E. Biekowska, S. Cic
howicz, J. Skoczylas, wybr, oprac., wstp S. Cichowicz, Warszawa 1976.
M. Merleau-Ponty, Widzialne i niewidzialne, tum. M. Kowalska, J. Migasi
ski, R. Lis, I. Lorenc, wstp, tum. przejrza, poprawi J. Migasiski, Warszawa 1996.
Najvanija dela
J. Migasiski, Merleau-Ponty, Warszawa 1995.

Estetika recepcije
P. Bukowski, Genealogia Procesu literackiego modernizmu H. R. Jaussa, u:
Odkrywanie modernizmu, red., wstp R. Nycz, Krakw 1998.
W. Iser, Lutajue motrite i itateljska svijest, u: Suvremena teorija pripovije
danja, prir. V. Biti, Zagreb, 1992, str. 158177.
W. Iser, The Fictive and the Imaginary: Charting Literary Anthropology, Balti
moreLondon 1993.
W. Iser, Proces czytania. Perspektywa fenomenologiczna, tum. W. Bialik,
u: Wspczesna myl literaturoznawcza w RFN. Antologia, wybr, oprac.,
wstp H. Orowski, tum. M. ukasiewicz, W. Bialik, M. Przybecki, War
szawa 1986.
H. R. Jauss, Historia literatury jako prowokacja, tum. M. ukasiewicz, Warsza
wa 1999.
H. R. Jauss, Proces literacki modernizmu od Rousseau do Adorna, tum. P. Bu
kowski, u: Odkrywanie modernizmu, red., wstp R. Nycz, Krakw 1998.
Problemy recepcji w badaniach literackich, Pamitnik Literacki 1980, z. 1.
Teoria recepcji, u: Wspczesna myl literaturoznawcza w RFN. Antologia,
wybr, oprac., wstp H. Orowski, tum. M. ukasiewicz, W. Bialik,
M. Przybecki, Warszawa 1986.
II. Fenomenologija

119

S. Weber, Caught in the Act of Reading, u: Demarcating the Disciplines: Phi

losophy, Literature, Art, Minneapolis 1986.
Zdenko kreb, Nov pogled na merodologiju povijesti knjievnosti, Umjet
nost rijei, Zagreb, 1973, br. 1, str. 1324.
Estetika recepcije i povijest knjievnosti, tematski broj, Umjetnost rijei, Za
greb, 1977/1978.
Duanka Maricki (ur.), Teorija recepcije u nauci o knjievnosti, Beograd, 1978.
Viktor mega, Naela teorije recepcije, Knjievnost i zbilja, Zagreb, 1982,
str. 5160.

enevska kola
G. Bachelard, Bestiarium Lautramonta, tum. H. Chudak, Pamitnik Lite
racki 1971, z. 2, s. 189205.
G. Bachelard, Wyobrania poetycka. Wybr pism, wybr H. Chudak, tum.
H. Chudak, A. Tatarkiewicz, przedm. J. Boski, Warszawa 1975.
G. Bachelard, Plamen votanice (prev. Vjeran Zupa), Zagreb, 1969; 1990.
G. Balar, Poetika sanjarije (prev. Fahrudin Kreho), Sarajevo, 1982.
G. Bachelard, Wstp do Poetyki przestrzeni, tum. W. Boska, u: Wspc
zesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 2: Strukturalno-se
miotyczne badania literackie. Literaturoznawstwo porwnawcze. W krgu
psychologii gbi i mitologii, oprac. H. Markiewicz, Krakw 1972.
G. Balar, Voda i snovi. Ogled o imaginaciji materije (prev. Mira Vukovi),
Sremski KarlovciNovi Sad, 1998.
J. Hillis Miller, Charles Dickens: The Novels of His World, Cambridge, Mass.
1958.
J. Hillis Miller, Thomas Hardy: Distance and Desire, Cambridge 1970.
D. Hilis Miler, Kritiar kao domain (prev. Dragan Monaevi), Letopis
Matice srpske, 161/1985, knj. 435, br. 2 (februar), str. 226232.
G. Poulet, La conscience critique, Paris 1971. Up.: . Pule, Kritika svest (prev.
Jovan Popov), Sremski KarlovciNovi Sad, 1995.
. Pule, Igo, u: . Pule, ovek, vreme, knjievnost (prev. Nikola Bertolino),
Beograd, 1974, str. 274302.
. Pule, Metamorfoze kruga (prev. Jelena Novakovi), Sremski KarlovciNovi
Sad, 1993.
G. Poulet, Myl nieokrelona, tum., wstp T. Swoboda, Warszawa 2004.
J.-P. Richard, Porozumiewanie si i teatr, tum. J. Lalewicz, Pamitnik Lite
racki 1971, z. 2, s. 237254.
Szkoa Genewska w krytyce. Antologia, wybr H. Chudak, Z. Naliwajek,
J. urowska, M. urowski, red. J. urowska, M. urowski, Warszawa 1998.

Mihal Pavel Markovski

120

Knjievne teorije XX veka

III. RUSKI FORMALIZAM

Postoje dva odnosa prema umetnosti.

Prvi je karakteristian po tome to tretira
delo kao prozor u svet.
Reima, likovima, ele da izraze ono to sto
ji iza rei i likova. Umetnici takvog tipa za
sluuju ime prevodilaca.
Drugi vid odnosa prema umetnosti to je
tretiranje umetnosti kao svet samostalno po
stojeih stvari.
Rei, odnos rei, misli, ironija misli, njihova
nepodudarnost i jeste sadrina umetnosti.
Ako se umetnost moe uporediti s prozo
rom, onda samo s nacrtanim.
Sloena umetnika dela su obino rezultat
kombinacija i uzajamnog delovanja ranije
postojeih, jednostavnijih i, delimino, ma
njih dela.
Viktor klovski1

V. klovski, ZOO ili Pisma ne o ljubavi, SKZ, Beograd, 1966, str. 87, prevod:
Lidija Subotin.

Nemirna istorija
Sankt Peterburg i Moskva: u ova dva grada u drugoj deceniji XX veka
poinje istorija teorije knjievnosti XX veka kao posebne, autonom
ne knjievnonaune discipline. U Moskvi, 1915. godine, na inicija
tivu Romana Jakobsona (18961982), studenta Instituta istonih
jezika, osnovan je Moskovski lingvistiki kruok u ijem su radu
uestvovali i Pjotr Bogatirjev i Grigorij Vinokurov, a u Peterburgu,
godinu dana kasnije 1916. godine nastao je Opojaz (Drutvo za
izuavanje poetskog jezika) za koji su bili vezani Viktor klovski
(18931984), Osip Brik (18881945), Jurij Tinjanov (18941943),
Boris Ejhenbaum (18861959), Boris Tomaevski (18901957),
Viktor Vinogradov (18911971) i Viktor irmunski (18911971).
Intenzivna delatnost obe grupe, iji su lanovi esto putovali izme
u ta dva grada i izdavali zajednike naune radove, dovela je bez
obzira na sve metodoloke razlike do stvaranja zajednike meto
de istraivanja koja se obino naziva formalnom metodom, a nje
ne pristalice formalistima. Ovaj naziv, u poetku pejorativan,
a koji su koristili i oponenti, ustalio se kao naziv prve teorijske ko
le koja je izradila program istraivanja knjievnih tekstova korie
njem st rogo l ing v ist i k i h me to d a.


Roman Jakobson je u referatu pisanom 1922. godine, zajedno s Bogatirjevim,

naglasio da dok je Moskovski lingvistiki kruok polazio od pretpostavke
da je poezija jezik u njegovoj estetskoj funkciji, Petrograani (ili Opojaz) na
glaavaju da poetski motivi uopte ne nastaju pomou razvijanja jezikog ma
terijala, u: R. Jakobson, P. Bogatirjev, Slovenska filologija u Rusiji od 1914.
do 1921, Slavia, 1922, br. 1, str. 31. Za Opojaz je osnovna razlika bila izme
u jezikog materijala i postupka.
Imajmo u vidu da je termin formalizam u postrevolucionarnoj, boljevi
koj, Rusiji, slino kao i u komunistikoj Poljskoj, imao izuzetno negativnu
konotaciju i oznaavao pogrenu jer nije bila marksistika ili lenjinistika
estetsku i politiku osnovu.

III. Ruski formalizam

123

Poetak istorije
teorije
knjievnosti
XX veka

Opojaz

Formalna
metoda

Poeci
formalizma
u knjievnim
istraivanjima

an Boduen
de Kurtene

Poezija i proza

Poeci formalizma u knjievnim istraivanjima povezuju se

s tri istorijske okolnosti: prvo sa situacijom u onovremenoj lingvi
stici, drugo s krizom simbolizma u umetnosti, i tree s novim
pojavama u ruskoj poeziji.
U Petrogradu, na Istorijsko-filolokom fakultetu tamonjeg uni
verziteta, predavao je, izmeu ostalih, i an Boduen de Kurtene
(18451929), poljski naunik i tvorac Kazanjske lingvistike kole.
De Kurtene je teio da se oslobodi od knjige zarad neposrednog
posmatranja ivog jezikog okruenja i za razliku od predstavni
ka stare filoloke kole koji su se bavili mrtvim jezicima zanima
le su ga rei-zvuci i rei-misli. De Kurtene je, seao se klovski,
analizirao ono to je bilo u njemu, u nama i meu nama: govor
kao sredstvo misli i komunikacije. Godine 1914. u 56. broju no
vina Dan objavio je Doprinos teoriji rei kao takve i slova kao ta
kvog, ukljuujui se u iri pokret onovremenog oduevljenja za
samostalno znaenje rei osloboene prinude svakodnevne komu
nikacije. Omiljeni De Kurteneovi uenici Polivanov i Jakubinski,
nastavili su uiteljev rad. lanak Jakubinskog O zvucima poetskog
jezika, objavljen je u zborniku Poetika. Zbornik o teoriji poetskog
jezika (S. Peterburg, 1919), ukazivao je na razlike izmeu sistema
praktinog jezika, koji je iskljuivo sredstvo sporazumevanja, i si
stema poetskog jezika, u kojem j e z i k i p ojmov i st i u v l ast i
tu v re d no st ( s amov re d no st). Isto to je tvrdio i lingvistiki
genije Evgenije Polivanov, za koga se poezija razlikuje od proze
po tome to ima fonetski princip organizacije koju ova potonja ne
ma. Ova osnovna razlika, nastala u koli Boduena de Kurtenea, po
stala je kljuno analitiko sredstvo formalista koji su poetski jezik,






124

V. klovski, Ze wspomnie, Warszawa, 1965, str. 114124.

Slovo kao takvo naslov je manifesta Hlebnjikova i Kruoniha koji je, kako na
pominje Jakobson, nastao kao rezultat njegovih unih razgovora s pesnicima
o rei kao takvoj i zvuku kao takvom poetkom 1914. godine, u: R. Jakob
son, My Futurist Years, red. B. Jangfeldt, S. Rudy, New York, 1997, str. 17.
L. Jakubinski, O zvucima jezika stiha, u: Poetika ruskog formalizma, Prosve
ta, Beograd, 1970, str. 137, prevod: Andrej Tarasjev.
Evgenije Dimitrijevi Polivanov se, proitavi u mladosti Brau Karamazo
ve, opkladio s drugovima u gimnaziji da e staviti ruku ispod voza u pokretu
i da je nee povui. Voz mu je otkinuo levu ruku. To mu je povratilo razum.
Poeo je da studira. Prvo je studirao korejski jezik, zatim kineski, posle toga
je nauio filipinski jezik, upoznao je sve turske jezike, a zdravom rukom je u
sve ankete upisivao da u potpunosti ignorie sve to je u domenu butukud
skog jezika. A Butukudi su pleme u Junoj Africi koje donju usnu probija ta
piem. Ako vam je potreban butukudski jezik, molim da mi se obratite posle
tri meseca ispunjavao je dalje anketu. U: W. Szkowski, Sowa uwalniaj
cinit dusz (Rzecz o OPOJAZ-ie), Twrczo, 1997, br. 5, str. 72.
Knjievne teorije XX veka

bar u prvih deset godina svoje delatnosti, neprestano definisali kroz

opoziciju sa svakodnevnim (praktinim) jezikom.
Upravo tada, seao se mnogo godina kasnije klovski,
nametnula nam se ideja da razlikujemo poetski od svako
dnevnog jezika kako bismo ga izdvojili u posebnu oblast
u kojoj je vaan ak i poloaj usana kao to je to kod plesa
gde pokreti miia dovode do uivanja; kod slikarstva, gde
gledanje prua satisfakciju.

Poetski jezik
i obian jezik

Formalisti su, naroito u poetnom periodu, stavljali glavni ak

cenat na fonetski aspekt jezika, polazei od pretpostavke da zvuci
u stihu postoje nezavisno od bilo kakvih veza sa slikom i poseduju
samostalnu jeziku funkciju.10
Druga vana okolnost jeste kriza simbolizma koji je za najmla
e lingviste i pesnike pripadao staroj knjievnoistorijskoj epohi ne
spremnoj za bilo kakve promene, a koju su predstavljali pesnici kao
to su Brjusov, Beli i Blok. Godine
A REALIBUS AD REALIORA
1910. bila je objavljena studija An
latinski izraz koji oznaava me
dreja Belog pod naslovom Simboli
tafiziki prelazak od realnih do
zam,
to je zapravo poslednja veli
jo realnijih stvari, odnosno naj
ka
knjiga
pravca koji je odlazio u
jednostavnije reeno od onoga
to je materijalno do onoga to je
prolost. Iz pera Osipa Mandeljta
idealno. Ovaj izraz, takoe, dobro
ma nastaje 1913. godine manifest
karakterie fenomenoloki i psiho
nove poetske kole Svet akmei
analitiki princip.
zma,11 u kojem simbolizam biva
optuen za ishitren prelaz a realibus (ili od rei i stvari kao takvih)
ad realiora (ili ka ideji). Simbolisti su se, pisao je Mandeljtam, loe
oseali u kavezu sveta i zato su beali iz njega pomou simbola.
 Ova razlika direktno se izvodi iz razmiljanja nemakih romantiara (uglav
nom Novalisa) kao i francuskog pesnika Stefana Malarmea koji je u svojim
Divigations (1897) isticao nesrazmernost sirovog jezika obine reportae
i iste poezije koja sadri sutinu stvari. S. Mallarm, Kryzys wiersza, u:
Wybr poezji, Warszawa, 1980, str. 8385.
 W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit..., op. cit., str. 72. Valja imati na umu
da je upravo isto tako o poetskom jeziku mislio Boleslav Lemjan koji je u
programskom eseju Iz razmiljanja o poeziji (1937) razlikovao poetsku i raz
igranu re radi rei i re koja krui na prostoru tekueg ivota kao ovetao,
bezvuan pojam. Pogledati: B. Lemian, Szkice literackie, Warszawa, 1959.
10 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, u: Teoria bada literackich za
granic. Antologia, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945,
deo 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw, 1986, str. 172.
11 V. J. Mandelsztam, wit akmeizmu, u: Sowo i kultura. Szkice literackie, War
szawa, 1972.
III. Ruski formalizam

125

Kriza simbolizma

Mandeljtam
protiv
simbolizma

Samostalna re

Ruski futurizam

Nova poezija treba da potuje svet stvari, meu kojima ivi ovek,
i same rei njihovu samostalnu supstancu. Simbolizam je odlazio u
prolost jer je prebrzo odbacio sam jezik i njegov zvuni sloj u ime
apstraktnih ideja. Kako se seao klovski, poetika simbolista... na
stojala je da se iz poetike transformie u uvod u tajne nauke.12 Mladi
pesnici (uostalom, slino kao i De Kurtene) bili su fascinirani glosala
lijama, mistikim zaumnim jezikom i deijim rimama u kojima su se
zvuci osamostaljivali u odnosu na gotova znaenja a rei su poinja
le da vode sopstveni ivot. Zapo
ZAUMNI JEZIK (= )
eli smo bitku sa simbolistima da vanrazumski jezik, velika fascina
bismo iz njihovih ruku oteli poeti cija ruskih formalista i futuristi
ku i, oslobodivi je od veza sa sub- kih pesnika. Jezik pun fonetskih
jektivnim estetikim i filozofskim disonanci, bez ikakvog smisla,
iz svetog mrmljanja mi
teorijama, vratili je na put naunog izveden
stika, starodavnih glosalija, dejih
istraivanja injenica tako je ko razbrajalica, etimolokih figura.
mentarisao ovaj period formalisti Usmeren protiv zvune harmoni
ke bure i napora Boris Ejhenba je (blagozvuje) simbolistikog
teei ka praistoriji ruskog
um.13 Kako se seao klovski, ako jezika,
jezika, zaumni jezik se isticao da
je simbolizam rije i umjetnost vanjem radikalne autonomije zvu
kriao s religioznim sustavima, mi cima i slovima. Njegovi majstori
bili su Velimir Hlebnjikov (prista
smo rijei uzimali kao zvuk.14
U toj antisimbolistikoj atmos lica samovite rei izvan obino
sti i ivotnih potreba) i Aleksej
feri kad se staro ruilo,15 oko 1910. Kruonih (koji je izmislio naziv
godine (prelomne za nastanak ev- 1913. godine). U Petrogradu je
ropske savremene umetnosti) poe 1913. postavljena prva opera Po
li su da se javljaju ruski kubo-futuri beda nad suncem, sa zaumnim
tekstom Kruoniha i kostimima
sti (izmeu ostalih David Burljuk i Kazimira Maljevia. Prvi teorij
Velimir Hlebnjikov), a u Petrogradu ski istup o zaumnom jeziku bilo
i Moskvi se diskutovalo o kubi je predavanje Viktora klovskog,
zmu,16 a izlagana su i Pikasova de objavljeno kao prvi tom zbirke ra
dova Opojaza (1916). Koncepcija
la. Kad je u Tretjakovskoj galeriji zaumnog jezika bliska je savreme
iseena Rjepinova istorijska slika, noj konkretnoj poeziji. Kako je
za to su optueni upravo futuristi pisao Ejhenbaum, zaumni jezik je
koji su na knjievnim veerima bo bio eksperimentalno ogoljavanje
jili svoja lica i polivali goste ajem. autotelinosti.
12 W. Szkowski, Ze wspomnie, op. cit., str. 139.
13 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 168.
14 V. B. klovski, Uskrnue rijei, Stvarnost, Zagreb, 1969, str. 153, prevod: Juraj
Badenicki.
15 V. klovski, op. cit., str. 125.
16 Snano je odjeknulo tumaenje kubistikog manifesta Du cubisme, Glajzesa
i Mecingera (1912).

126

Knjievne teorije XX veka

U Moskvi 1912. godine izlazi a

mar dobrom ukusu, zbirka pesama
Hlebnjikova, Burljuka, Kruoniha,
Majakovskog, zajedno s revoluci
onarnim manifestom i Burljuko
vim tekstom o kubizmu u kojem
je naglaavao da je jo odavno
poznato da nije vano ta, ve ka
ko, to znai koji su principi vodili
slikara u stvaranju ovog ili nekog
* Artyci o sztuce. Od Van Gogha do Pi
drugog dela!.17 Ono to je povezi
cassa, Warszawa, 1969, str. 70.
valo nastupe umetnika i stihove
futurista bila je vera u autonom iju u me t ni kog mater ij a l a:
bojene povrine i linije u slikarstvu, samovita re (termin Hlebnjiko
va), samorodna, samodovoljna re18 u poeziji. Meutim, kad je u
januaru 1914. godine u Rusiju doao tvorac italijanskog futurizma
Marineti, Rusi su shvatili da njegove rei na slobodi (slino kao
i manifesti koje je objavljivao) imaju prenaglaen politiki podtekst
i da su oni jo davno proli kroz fazu oslobaanja jezika od prinude
predstavljanja.19
OSAMOSTALJIVANJE I OSLO
BAANJE materijalnog sloja dela
od anegdote, bio je najvaniji po
tez nove umetnosti. Moris Deni
je pisao jo 1890. godine: Treba
zapamtiti da je slika, pre nego to
postane konj u bici, naga ena ili
bilo koji drugi dogaaj, pre svega
ravna povrina prekrivena bojama
odreenog poretka Definicija neo
tradicionalizma.*

Percepcija, jezik, stvarnost

Rezimirajui delovanje formalista,
Boris Ejhenbaum je tano napisao
da je njihova teorija bila usmerena
ka optoj teoriji umetnosti,20 to
je bilo povezano s krizom idealisti
ke estetike (koja je po ugledu na
Hegela tretirala slike kao ulno
otelovljenje ideje), i s krizom sim
bolistike umetnosti (ravnodune
prema materijalnoj vrednosti dela).

TEORIJA KNJIEVNOSTI /
TEORIJA UMETNOSTI teze for
malista bile su duboko ukorenjene
u futuristikoj poetskoj praksi i u
diskusijama o savremenom slikar
stvu. Evo tri izvoda iz tadanjih ma
nifesta: Slika ima smisao postoja
nja sama po sebi. [...] Neka nita ne
podraava i neka bez ustezanja po
kazuje svoj smisao postojanja!

17 D. Burluk, Kubizm, u: A. Turowski, Midzy sztuk a komun. Teksty awan

gardy rosyjkiej 19101923, Krakw, 1998, str. 68.
18 V. R. Jakobson, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 100.
19 O Marinetijevom boravku u Rusiji i diskusijama s njim pogledati u: B. Liw
szyc, Ptoraoki strzelec, Warszawa, 1995, str. 141172. Neto drugaije o to
me pie Jakobson, u: R. Jakobson, My Futurist Years, op. cit., str. 2022.
20 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 167.
III. Ruski formalizam

127

Autonomija
umetnosti

Izvan prinude
predstavljanja

Uskrsnue rei
klovskog

Ekonomija jezika

Knjievnost kao
proireno
opaanje svijeta

Ovakav karakter imali su prvi na

stupi formalista: Uskrsnue rei Vik (A. Glajcez, J. Mecinger, Du cubi
tora klovskog i esej o futurizmu sme, 1912). Pribliavamo se pot
puno novoj umetnosti koja e, u
Romana Jakobsona.
odnosu na do sada nam poznato
Dvadesetjednogodinji klov slikarstvo, biti isto to i muzika
ski je objavio svoju raspravu kao u odnosu na knjievnost. Bie to
posebnu brouru u Petrogradu isto slikarstvo, isto kao to je i
1914. godine. Imala je dijagnosti muzika ista knjievnost (G. Apo
ki i programski karakter. Sada liner, Kubizam, 1912). Slikarstvo
je samodovoljno, ima sopstvene
su rijei mrtve, i jezik je nalik na forme, boje i zvunost (M. Lario
groblje.21 Smrt rei povezuje se sa nov, Promenizam, 1913).
automatizacijom njenog opaanja
i gubitkom mogunosti njenog ulnog doivljavanja. Na taj nain,
klovski u razmatranje o jeziku uvodi kategorije percepcije i ekono
mije. Re je sagledavana dvojako: bilo kao izlizani klie koji u svako
dnevnoj razmeni gubi autonomnu vrednost i prepoznatljiva je samo
kao konvencionalni znak22 ili kao samostalna re koja se sagledava
i doivljava zasebno, zahvaljujui svojoj materijalnoj nekoristolju
bivosti koja je iskljuuje iz komunikacionog opticaja. Poetska re
gubi svoju prozirnost i moe se videti: ovo je teza klovskog koja je
bliska tadanjim umetnikim manifestima. Kao to je slika definisa
na rasporedom obojenih povrina, linij i fakturom koja se moe
ulno osetiti, tako se i poetsko delo poinje tretirati kao raspored rei
za koje se rauna da e biti viene.23 Na taj nain klovski vidi poe
ziju kao proireno opaanje svijeta.24 Autonomna re se ne odvaja,
kako bi se to moglo uiniti, od stvarnosti ve, zahvaljujui svojoj
inovativnosti, omoguava da se ona ponovo vidi. Stvarnost viena
pomou rutinske rei i sama je otvrdla i statina, dok stvarnost koja
se istrauje kako je u isto vreme govorio Boleslav Lemjan pred
stavlja raspevanu i zanosnu misao25 i tada poinje da oivljava.
Poezija je, dakle, takva upotreba jezika koja omoguava da se ob
nov i v i e nj e s vet a i zato teorija poetskog jezika ima par excellen
ce estetiki karakter, iako je estetika po svom primarnom znaenju
21 V. B. klovski, Uskrsnue rijei, op. cit., str. 13.
22 Ovo je jo u Veseloj nauci (1886) primetio Nie: Sve to doe do svesti,
postaje plitko, razvodnjeno, prilino glupo, povrno, postaje znak, znak za
orijentaciju stada; ... za svako osveivanje vezuje se velika, sutinska iskvare
nost, lairanje, pojednostavljivanje i uoptavanje. U: F. Nie, Vesela nauka,
Beograd, 1989, str. 245, prevod: Milan Tabakovi.
23 V. B. klovski, Uskrsnue rijei, op. cit., str. 54.
24 Ibid., str. 153.
25 B. Lemian, Rytm jako wiatopogld (1910), u: Szkice literackie, op. cit., str. 67.

128

Knjievne teorije XX veka

nauka o ulnom iskustvu. Slino je pisao Roman Jakobson o slikar

stvu u eseju Futurizam (objavljenom u Moskvi 1919. godine): Zahva
ljujui umnoavanju, opaanje podlee mehanizovanju: predmeti ko
ji se ne opaaju prihvatani su na poverenje. Slikarstvo se bori protiv
automatizacije percepcije,26 a samim tim protiv statinosti sveta po
smatranog s jedne take gledita. Nije sluajno to je mladi Jakobson
bio istovremeno fasciniran optom teorijom relativnosti i kubizmom,
i nije sluajno to poslednju reenicu eseja o futurizmu zavrava od
linom ekonomskom metaforom. Kritiar koji, dok posmatra avan
gardnu sliku, postavlja sebi pitanje: ta ovo znai? i odgovara ne
razumem, podsea na nekoga ko bira papirni novac umesto zlata: va
luta s njoj pripisanom konvencionalnom vrednou ini mu se vie
knjievnom.27 Upravo je dokazuju klovski i Jakobson sasvim
suprotno: poezija podsea na zlato, jer posedujui samosvojnu vred
nost nije konvencionalna upotreba jezika koji se lako moe zameniti
za opta znaenja. Podsea i na naoare koje iznova pokazuju svet.
Ovakvo rezonovanje bilo je u osnovi programskog teksta Viktora
klovskog iz 1919. godine Umetnost kao postupak.
Poezija ili otean govor, ka
ONEOBIAVANJE ILI ZA
ko je u tom tekstu definie klov
UDNOST (rus. )
ski, ili govor-konstrukcija, oneo
rezultat primene postupka. Pre
biava
nae vienje sveta (upravo
ma klovskom, cilj umetnosti
se
na
tome
zasniva postupak one
je da se oseanje stvari d u obli
ku vienja a ne prepoznavanja;
obiavanja, 28). U vezi
umetniki postupak je postupak
s tim, autonomija poetskog jezika,
oneobiavanja () stva
nesumnjivi pronalazak formalista,
ri, postupak oteane forme koji
ne oznaava, kako bi moglo izgle
potencira tekoe i vreme trajanja
dati, radikalno razdvajanje rei
percepcije (Umetnost kao postu
od stvari ve novo vienje sveta
pak, 1919). Zadatak umetnosti
je oneobiavanje nae percepcije
pomou nove rei. Stavljajui akce
stvarnosti remeenjem njenog ru
nat na proces perceptivnog stvara
tinskog, automatizovanog toka.
nja, a ne posmatranja onoga to je

26 R. Jakobson, Futurizam (1919), u: My Futurist Years, op. cit., str. 150.

27 Slino je o jeziku pisao i Hlebnjikov, ukazujui na popularnu ekonomiju prak
tinog jezika: Danas su rei, proneverivi sopstvenu prolost, ... kao karakteri
stian plateni zvuk za robnu razmenu meu razumima podelile viejezino
oveanstvo na tabore carinskog rata, na mnotvo trita rei izvan koje ne po
stoji promet datog jezika. V. Hlebnjikov, Malarze wiata (1919), u: Rybak
nad morzem mierci. Wiersze i teksty 19171922, Warszawa, 2005, str. 63.
28 Re je sluajan neologizam klovskog. Ve danas mogu da
priznam da sam pravio gramatike greke i da sam napisao samo jedno n.
Treba da bude [stran], u: W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit
dusz..., op. cit., str. 73.
III. Ruski formalizam

129

Jakobson
o futuristikom
slikarstvu

Konvencionalna
vrednost
umetnosti

Poezija kao
otean govor

Energeia / ergon

Sadrina i forma

ve stvoreno, klovski se pozivao

na razliku izmeu energeia (stvara Analognu scensku koncepciju
stvorio je Bertold Breht, odreuju
nje rei) / ergon (proizvod rei),29 i je kao rezultat stranosti (Ver
popularnu u nemakom romanti fremdungseffekt). Treba skrenuti
zmu. Zadatak umetnosti jeste razbi panju i na teoriju jezovitosti
janje rutinske percepcije stvarnosti (Unheimlichkeit) u kojoj je Frojd
i uvoenje u na ivot, zahvaljujui definiui je kao povratak po
opisivao naruavanje
novim formama, efekta stranosti tisnutog
perceptivne oiglednosti kroz na
(kako bi to rekao Breht) ili osea gli upad u polje svesti onoga ega
nja onoga to je jezovito (prema je razumno Ja elelo da se rei.
Frojdovoj definiciji). Forma, dakle,
nije spoljanji ornament ili kako je pisao irmunski zveka,
koja moe postojati ali i ne mora,30 ve nuan uslov obnovljenog
iskustva sveta. Zato razlikovanje sadrine i forme, isto kao i sveta i
njegove percepcije, nema nikakvog smisla, jer svet za onoga koji ga
opaa, ima smisla samo onda kad je posmatran, dok sadrina ima
smisla samo kad poseduje odreenu formu. Kao to se vidi, forma
listika teorija knjievnosti ima znatno iri raspon nego to je samo
definisanje osobina poetskog jezika i savreno se uklapa u savreme
ne pokuaje prevladavanja inercije graanske kulture okorele u ste
reotipnoj slici sveta. Zato su formalisti tako rado pozdravili revoluci
ju u Rusiji (jer je predstavljala rascep u graanskom poretku sveta),
ali su je takoe, iz istog razloga kasnije snano kritikovali njeni
dobroinitelji (jer njihova dinamina vizija jezika nije odgovarala
sovjetskoj nomenklaturi).

Esencija i istorija
Predmet teorije
knjievnosti

Formalisti ne bi mogli da pronau teoriju knjievnosti da nisu pro

nali njen poseban predmet. Isto kao De Kurtene, koji se udio re
ima koje su trenutak ranije pred njim otkrile svoju sutinu,31
i formalisti su, naroito u poetnom periodu svog delovanja, bili fascinirani esencijom jezika, onim to on sam po sebi jeste32 bez obzira
29 Kako je pisao klovski, umetnost je nain da se doivi proces stvaranja stva
ri, dok ono to je u umetnosti stvoreno od sekundarnog je znaaja, Umet
nost kao postupak, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 86.
30 V. irmunski, Zadaci poetike, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 316.
31 W. Szkowski, Ze wspomnie, op. cit., str. 116.
32 Ovde se vidi tesna povezanost izmeu formalizma i fenomenologije. O utica
ju Huserla na formaliste, a naroito na Jakobsona, pogledati u: E. Holenstein,
Roman Jakobsons phnomenologischer Strukturalismus, Frankfurt, 1975.

130

Knjievne teorije XX veka

na drutvene i kulturne implikacije. Ako, dakle, postoji sutina je

zika, onda, poto je knjievnost jezika injenica, ona takoe mora
imati svoju sutinu. Ovu sutinu su nazvali literarnou.
Tako ju je prvi put definisao Jakobson u knjizi O najnovijoj ruskoj
poeziji koja je trebalo da bude uvod u poeziju Velimira Hlebnjikova.

Literarnost

Na taj nain predmet nauke o literaturi nije literatura nego

literarnost, tj. ono to ini dato delo literarnim delom. Me
utim, dosad su se istoriari knjievnosti uglavnom identifi
kovali s policijom koja, imajui zadatak da uhapsi odreenu
linost, za svaki sluaj privede i sve koje bi zatekla u stanu,
pa i one to bi sluajno prolazili ulicom. Tako je i istoriari
ma knjievnosti sve dobro dolo: ivot, psihologija, politika,
filozofija. Umesto nauke o literaturi stvarao se konglomerat
grubih disciplina.33
POSTUPAK (rus. ) u
teoriji klovskog formalni zahvat
koji se zasniva na oteavanju i
produavanju vremena percepci
je. Umesto razlikovanja sadrine
i forme, formalisti su koristili raz
likovanje materijala od postupka.
Materijal je sve ono odakle umet
nik crpe: injenice iz ivota, ideje,
knjievne konvencije. Postupak je
estetiki princip koji pretvara ma
terijal u umetniko delo. Zahva
ljujui postupcima nastaje efekat
jezovitosti (defamilijarizacije) koji
izaziva poremeaje u rutinskom
sagledavanju stvarnosti predstavljene u umetnikom delu. Postu
pak osveava na pogled na svet.

ta je, u stvari, ova literarnost

esencija knjievnosti? Njena osnovna karakteristika je, dakle, po
stupak (rus. , engl. device,
fr. procd) ili takva usmerenost na
izraz34 koja liava iskaz semanti
ke i zvune neutralnosti i naruava
rutinsku percepciju. Za definiciju
poezije Jakobson koristi kategoriju
(usmerenost), koja je
ruska kopija nemake rei Einstel
lung,35 nasuprot Darstellung ili pred
stavi. Poezija ne predstavlja stvar
nost, ali je usmere na na nju ili
je prekomp onuj e, to znai da
poetska forma nije sekundarna

33 R. Jakobson, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 102.
Grekom je napisano Viktor umesto Velimir Hlebnjikov u naslovu teksta
(prim. prev.).
34 Roman Jakobson definie poeziju kao wyskazywanije s ustanowkoj na wyrae
nije. To doslovno znai izjanjavanje sa usmerenou na izraz. Roman Jakob
son, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 101. Jakobso
na verno prati Boris Tomaevski u svojoj Teoriji kjievnosti (1925), govorei o
usmerenosti na izraz [koji] poprima autonomnu vrednost, u: B. Tomaevski,
Teorija knjievnosti. Poetika, Beograd, 1972, str. 8, prevod: Nana Bogdanovi.
35 Prema Jakobsonu, re usmerenost odgovara nemakom Einstellung koje
potie iz Huserlovog renika. O usmerenosti je pisao i Ejhenbaum u raspravi
Teorija formalne metode.
III. Ruski formalizam

131

Jakobsonova
kategorija
usmerenosti

Viestrukost
stvarnosti

Tekst i istorija

Princip intert ekstualnosti

u odnosu na nju (kao u tradicionalnom shvatanju forme kojom se

zaodeva sadrina), ve je na razliite naine konstituie, isto kao
to posmatranje s raznih taaka gledita pokazuje razliite aspekte
stvarnosti.36 Stvarnost nema jedan oblik koji zahteva jednu formu.
Obrnuto je: postoje razliiti knjievni postupci koji pokazuju dru
gaija oblija sveta. Na taj nain kategorija postupka koji deautoma
tizuje percepciju stvari vrsto povezuje jezik i stvarnost inei da
stvari predstavljene u jeziku bivaju
jae oseane.37 Tako, vrsta pove MOTIVACIJA (rus. zanost stvarnosti i jezika takoe ) konstruktivni princip
preoblikuje prirodu stvarnosti koja knjievnog dela koji uspostavlja
odnos izmeu materijala i postup
dobija osobine onog koji govori: ka. Motivacija je sistem postupa
stvarno je samo ono to je izree ka koji ini verovatnim uvoenje
no, dok ono to se ne moe izrei pojedinih motiva i njihovih kom
pleksa (B. Tomaevski). Postoji
postaje nestvarno.
Postupak takoe povezuje komp oziciona motivacija, ko
se zasniva na ekonominosti
tekst i istoriju, naroito u drugoj fa ja
i opravdanosti upotrebljenih po
zi razvoja formalne metode, jer, ka stupaka, kao i umet ni ka mo
ko je jo 1921. godine u raspravi o tivacija, koja se zasniva na oneo
Hlebnjikovu tvrdio Jakobson, sva biavanju. Kad se kompoziciona
ki elemenat savremenog pesnikog motivacija potisne ili eliminie, u
jezika izvan konfrontacije s prak prvi plan izbija umetnika moti
vacija i dolazi do ogoljavanja kon
tinim jezikom u okviru kojeg ga strukcije dela, kao u sluaju auto
raspoznajemo upravo kao poetski tematskih dela. Prema francuskim
moramo pozicionirati i u odnosu strukturalistima, motivacija je ob
na tradiciju. Po svojoj sutini, dru lik osvajanja (naturalizacije) ili ve
gu fazu razvoja formalistike teori rifikacije teksta koju ini italac.
je knjievnosti, kad ona nije toliko
definisana pomou opozicije u odnosu na praktini jezik koliko
kao dinamika govorna konstrukcija,38 predstavlja prvu formula
ciju principa intertekstualnosti u oba poznata nam vida: kao naina
postojanja tekstova i naina njihovog saznavanja. U prvom sluaju
ovu tezu je jasno formulisao Jurij Tinjanov u knjizi iz 1927. go
dine Arhaisti i novatori knjievnost je, uostalom, slino svakom
pojedinanom tekstu, shvaena kao s istem definisan pomou unu
tranjih odnosa sastavnih elemenata (koje je Tinjanov zvao korela
cija). Zato je nemogua ne samo potpuna autonomija knjievnog
36 Zato je klovski govorio o tome kako su tadanji pesnici (Hlebnjikov, Ma
jakovski, Kamenjski) stvarali neoekivane slike, iznenaujui zvukovnom
stranom stvari, u: V. B. klovski, Uskrsnue rijei, op. cit., str. 153.
37 Ibid., str. 130.
38 J. Tinjanov, Knjievna injenica, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 274.

132

Knjievne teorije XX veka

teksta (jer svaki tekst upuuje na druge tekstove u okviru istog tog
sistema) nego ni njena imanentna analiza (jer se knjievni tekst na
lazi u mnogim sistemima istovremeno).
Najbolji primer formulacije intertekstualnih teza jesu istraiva
nja parodije Jurija Tinjanova sistematizovana u njegovom posled
njem radu nazvanom O parodiji (1929).39 Poto tradicija, shvaena
kao dinamiki sistem anrova, podlee evolutivnim promenama
pronalaenjem novih formi i korienjem starih formi u novoj
funkciji, a parodija je definisana
KANONIZACIJA ANROVA
kao podraavanje teksta poveza
kategorija koju je uveo klovski.
no s promenom njegove funkcije,
Oznaavala je pomeranje anro
onda tako shvaena parodija je
va ili stilova s periferije sistema u
dan od kljunih intertekstualnih
njegov centar. Dekanonizacija je
obrnuta pojava: uklanjanje neke
anrova automatski postaje po
forme iz centra. Primer iz poljske
kretaka snaga knjievne evolucije
knjievnosti: baladu, kao perife
zasnovane na paralelnom pokretu
ran i niski anr u doba klasicizma,
kanonizacije
i dekanonizacije. Ka
poljski romantiari su ideoloki
ko
je
pisao
klovski,
nova forma
uzdizali i postavili je u sam centar
se pojavljuje ne zato da bi izrazila
knjievnih anrova iz kojeg je za
tim vrlo brzo iskljuena. Primer iz
nov sadraj, ve da bi zamenila sta
ruske knjievnosti koji navodi Ti
ru formu koja je izgubila umetni
njanov: Zaumni jezik je oduvek
ku
vrednost.40 Kad su Jakobson i
postojao (u dejem govoru, u sek
Tinjanov 1928. godine pisali da se
tama, itd.), ali tek u nae doba on
ista sinhronija moe ... sada sa
postaje knjievna injenica. Klju
nu ulogu u dekanonizaciji anra
gledati kao iluzija,41 onda su ima
igra p aro dij a . Nova forma, pi
li u vidu da svaki knjievni tekst
sao je klovski, pojavljuje se ne
uestvuje u nekoj tradiciji koju ili
zato da bi izrazila nov sadraj ve
potvruje ili porie. Uestvuje i u
da bi zamenila staru formu koja je
promenljivoj kulturnoj stvarnosti
izgubila umetniku vrednost.
to od nje ini knjievnu injenicu.
Na taj nain je, povezujui knjievni tekst s njegovim raznovrsnim
kontekstima, formalizam (u drugoj fazi svog razvoja) istoriorizovao
pojam literarnosti i dao mu kulturni znaaj.

39 J. Tynianow, O parodii, Warsztat. Studenckie Zeszyty Polonistyczne, 1988,

sv. 3: Ironia, parodia, satyra.
40 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 293.
41 R. Jakobson i J. Tinjanov, Problemi prouavanja jezika i knjievnosti, u: Poeti
ka ruskog formalizma, op. cit., str. 365.
III. Ruski formalizam

133

Tinjanovljeva
studija o parodiji

Knjievna
injenica

O jeziku proze

Romaneskni
postupci

Fabula / sie

Kompozicija

U svojim uspomenama iz nemirnih poetaka formalizma i futuri

zma, Jakobson je s pravom naglaavao da na poetku druge dece
nije XX veka, kad se odluivalo o sudbini budue umetnosti, pro
za nije interesovala skoro nikoga.42 Situacija se, meutim, prilino
brzo promenila. U svojim rado
PRIPOVEDANJE (SKAZ) na
vima o romanu Viktor klovski, rativna
forma koja podraava ivi
Boris Ejhenbaum i Jurij Tinjanov govor, prema reima Ejhenbauma
dokazivali su da se osnovni roma iluzija govornog jezika u kojoj
neskni postupci ne smetaju u postaje vidljivo nadovezivanje na
poredak predstavljenih dogaaja ivu re naratora, dok fabularna
(fabula; engl. story; fr. histoire), konstrukcija odlazi u drugi plan
ustupajui mesto konkretnosti re
ve njihovih jezikih prezentacija i. Posebnu teoriju skaza razvio je
(sie; engl. plot; fr. discourse). Ovo Boris Ejhenbaum u raspravama Ka
umetniko izraavanje (gr. lexis) ko je napravljen Gogoljev injel
fabule (gr. mythos) koje se nasu (1919), Iluzija skaza (1924) kao i
prot fabularnoj shemi ne moe Ljeskov i savremena proza (1925).
je jedna od najkarakteristini
preneti na drugi sistem znakova Skaz
jih osobina ruske knjievnosti.
(na primer slike), predstavlja me
sto svojevrsnog interesovanja poetike (sasvim suprotno e razmilja
ti francuski strukturalisti, obrazovani na radovima Vladimira Propa
o maginoj bajci: njihov osnovni predmet interesovanja su fabular
ne sheme, a ne njihovo izraavanje, mythos, a ne lexis). Opozicija iz
meu fabule i njene narativne artikulacije (sie) predstavlja ponovljenu opoziciju mater ij a l a (rei) i p ostupka koju su formalisti
koristili za poeziju umesto pogrene opozicije sadraja i forme. Isto
kao to je postupak svesna verbalna konstrukcija, tako je sie jezi
ka konstrukcija fabule koja se ne podreuje uzrono-posledinoj
logici. Kako je pisao klovski, fabula Evgenija Onjegina je romansa
izmeu Onjegina i Tatjane, dok je sie umetnika obrada istorije te
romanse izvrena pomou digresivnih interpolacija. klovskog su,
kao ljubitelja Sterna i Servantesa, najvie interesovala sva kompozi
ciona oneobiavanja koja su razarala razvoj fabule dela: umetnute
novele, viesiejne kompozicije, digresije. Ejhenbaum je, pak, mno
go prostora posvetio iluziji govorne naracije, takozvanom skazu, ko
ji nije kompozicioni zahvat na nivou siea, ve subjektivna ingeren
cija glasa naratora. Iz kasnijih razmiljanja formalista ispostavilo se
da je podela, u poetku bespogovorno prihvaena, na umetniki po
etski govor i neumetniki prozni govor bila znatno oslabljena, te su
42 R. Jakobson, My Futurist Years, op. cit., str. 4.

134

Knjievne teorije XX veka

 SLIKA AUTORA (rus.

) kategorija koju su uve
li formalisti (V. Vinogradov) da bi
odredili organizaciju umetnike
svesti, neempirijske figure autora
koja je upisana u tekst i odgovor
na za njegovu konstrukciju. Pre
ma kasnijoj definiciji onaj koji
raspolae knjievnim pravilima
aktualizovanim u tekstu ili su
bjekt stvaralake aktivnosti. Uvo
enje ove medijativne kategorije
imalo je za cilj odustajanje od
shvatanja autora kao ive osobe
koja se neposredno iskazuje u de
lu i njegovo razumevanje kao jed
ne od funkcija teksta.

se sloili da nije samo proza sistem

postupaka (to je detaljno izloio
Tomaevski u Teoriji knjievnosti),
ve da i praktini jezik ima svoje
postupke,43 i da se isto tako kao
to se poetika bavi kompozicijom
umetnikih dela, tako se i retorika
bavi kompozicijom neumetnikih
dela. U tom periodu su Ejhenba
umove44 inovativne analize Lenji
novog oratorskog stila, slino ka
snijim analizama retorike Mein
Kampf koje je izvrio Kenet Berk45
ili analize reklama Lea picera,46
utrle put knjievnoteorijskoj anali
zi neknjievnih tekstova.

Retorika
neumetnikih
tekstova

Rezime
Teorijska dostignua ruskih formalista, kako u ranom p er io du
(19 1 6 1 9 24) (take 16), tako i u k as nom (19251929) (take
710), mogu se svesti na sledee glavne teze.
1. Umetniki doivljaj je doivljaj forme (klovski) koja pru
a otpor (Jakobson).
2. Knjievnost, kao to je nekada sugerisao Malarme,47 ne na
staje iz misli nego iz jezika. Nije misao ta [...] od koje se
prave stihovi. Prave se od re i. Materijal poezije nisu ni
slike ni emocije, ve rei (irmunski).48
43 V. irmunski, Zadaci poetike, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 323.
44 B. Eichenbaum, Styl oratorski Lenina, u: Rosyjska szkoa stylistyki, op. cit.,
str. 514532.
45 K. Burke, Retoryka Mein Kampf , u: Nowa Krytyka. Antologia, Warszawa,
1983.
46 L. Spitzer, Amerikaska reklama jako sztuka popularna, u: Jzyk i spoecze
stwo, Warszawa, 1980.
47 P. Valry, Poezja i myl abstrakcyjna, u: Estetyka sowa, Warszawa, 1971,
str. 105.
48 Slino e razmiljati u osnovnom kredu amerikog strukturalizma Anatomy
of Criticizm Nortrop Fraj: Poezija moe nastati iskljuivo iz drugih stihova;
romani iz drugih romana. Knjievnost oblikuje samu sebe i ne oblikuje se
spolja: knjievne forme ne mogu da postoje izvan knjievnosti, kao to ni
III. Ruski formalizam

135

Knjievnost se
stvara iz jezika

3. Postoje dva osnovna nai DOMINANTA termin koji je

na upotrebe jezika: poezija uveo Roman Jakobson u predava
i proza. Poezija je jezik u nju iz 1935. godine, sa istim naslo
njegovoj estetskoj funkciji vom koji oznaava elemenat koji
(Jakobson). Proza je jezik se u datom delu istie, dajui mu
i utiui na ostale ele
u komunikativnoj funkciji. homogenost
mente. Poetsko delo je verbalna
Poezija oneobiava jeziku poruka u kojoj dominira estetika
komunikaciju.
funkcija. U razliitim epohama i
4. Predmet teorije knjievno u razliitim anrovima susreemo
sti je literarnost, odnosno se s razliitim dominantama (na
u renesansi s vizuelnou,
dominanta (Jakobson) este pimer,
u romantizmu s muzikalnou),
tike (autoteline) funkcije. to dokazuje da je literarnost isto
Teorija se bavi funkcijom rijski pojam i ne postoji u istom
jezika u knjievnom delu a obliku. Ovaj pojam e mnogo
ne njegovom vanjezikom godina kasnije upotrebljavati Bra
jan Mekhejl u knjizi Postmodern
uslovljenou (genezom).
Fiction (1987) da bi ukazao na
5. Literarnost se definie po razliku izmeu savremenog (sa
mou zapaanja forme epistemolokom dominantom, tj.
(Ejhenbaum), odnosno po pitanjem o saznatljivosti sveta) i
postmodernog (sa ontolokom do
stupka (klovski).
tj. pitanjem o statusu
6. Postupak je umetnika minantom,
stvarnosti) romana.
konstrukcija koja oteava
sagledavanje stvarnosti. Zadatak poezije (i ire: umetnosti) je
oslobaanje stvari od automatizma percepcije (klovski).
7. Postupci koji su sistematizovani predstavljaju knjievne for
me (retorike trope, narativne strategije, anrove, stilove)
zavisne od istorijskog kon
teksta. Postupak je jedini AUTOTELINOST (gr. autos
isti; telos cilj), samociljnost
junak knjievnih istrai osobina poetskog jezika koji re
vanja (Jakobson).
ferencijalnu dominantu stavlja po
8. Knjievne forme se nepre strani i koncentrie panju na sa
stano menjaju sinhronijski mog sebe. Kako je pisao nemaki
(knjievnost date epohe) i romantiar Novalis (17721801):
Moemo se samo diviti toj sme
dijahronijski (tradicija).
noj greki koju ljudi ine mislei
9. Knjievnost date epohe ini da se slue jezikom s obzirom na
sistem uzajamnih intertek stvari. Meutim, niko ne zna tu
stualnih odnosa. To znai karakteristinu osobinu jezika da
da se ne mogu razmatrati se brine samo o sebi (Monolog).

Knjievne forme

forme sonate, fuge ili ronda ne postoje izvan muzike. N. Fraye, Anatomija
kritike. etiri eseja, Zagreb, 1979, str. 99, prevod: Giga Graan.

136

Knjievne teorije XX veka

knjievne pojave izvan sistema njihovih uzajamnih odnosa

(Tinjanov).
10. Tradicija je dinamiki intertekstualni prostor u kojem iscr
pene forme bivaju zamenjene novim (parodija), uvedenim
s periferije u centar knjievnog sistema (kanonizacija).
Formalizam je nastao kao esencijalistika teorija i polako je evo
luirao u pravcu istoricizma shvaenog, meutim, imanentno. For
malisti su izbegavali istraivanja odnosa knjievnog teksta prema
vanknjievnoj stvarnosti, mada se teorija postupka klovskog moe
interpretirati kao savremena teorija estetskog iskustva kao takvog.
Izbijanje postupka u prvi red najvanijih knjievnoteorijskih pita
nja oznaavalo je nedostatak interesovanja za ideoloki i drutveni
kontekst knjievnosti, to je postalo povod za otru marksistiku
kritiku, a kasnije zajedno sa intenzivnom antiformalistikom kam
panjom u sovjetskoj Rusiji za krah itave kole. Slian metodolo
ki scenario iako bez ingerencije politike vlasti sreemo mnogo
kasnije u dva razliita konteksta: u amerikoj verziji formalizma, od
nosno u New Criticism, kao i u francuskom strukturalizmu, tanije
u knjievnoj teoriji koju je razvijao erar enet.
Iako su formalisti bili tvorci knjievne teorije, nisu se odnosili
prema njoj snishodljivo i automatski. Ejhenbaum je pisao:
U naem naunom radu prihvatamo teoriju samo kao rad
nu hipotezu uz pomo koje se injenice iznose na svetlo
dana, dobijaju smisao, to znai da su shvaene kao pravilne
i da postaju predmet analize.49
Na taj nain, formalisti su postupali slino Huserlu, prema kojem
je in svesti davao smisao svakoj pojavi koja nastaje u njenom polju.
Ipak su se razlikovali od Huserla (i drugih fenomenologa) po tome
to su se bavili analizom pojedinanih pojava u onom smislu u kojem
one ispoljavaju svoju izuzetnost u okviru knjievnog sistema.

49 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 274.

III. Ruski formalizam

137

Formalizam kao
esencijalistika
teorija

Krah formalizma

Hronologija
19031909: Tree izdanje Velikog renika savremenog ruskog jezika (
y y) Vladimira Dalja koje
je ispravio Boduen de Kurtene i koje je veoma snano uticalo
na svest itave generacije futurista i formalista.
1912:
amar dobrom ukusu: Manifest najnovije ruske poezije (Hleb
njikov, Burljuk, Kruonih, Livic, Majakovski), jedno od naj
snanijh umetnikih iskustava mladog Romana Jakobsona.

Zajedniki nastup Hlebnjikova i Kruoniha (Svet od kraja / Mir
skonca). Otvaranje izlobe grupe Valet Karove (19101917) za
jedno s Davidom Burljukom i Kazimirom Maljeviem na elu.
1913:
Manifest Kruoniha i Hlebnjikova: Re kao takva (
) s Maljevievim ilustracijama (u njemu se moe pro
itati sledee: Umetniko delo, to je umetnost rei. Proisteklo
je samo od sebe te je otuda iz njega potisnuta tendencioznost,
svakovrsna literarnost.) i Slovo kao takvo /
: (Treba postaviti pitanje o znacima pisma vidljivog ili, jedno
stavno, kao rukom slepca dotaknutog.).

U S. Peterburgu se prikazuje prva futuristika opera, Pobeda nad
suncem, s tekstom Kruoniha i s Maljevievom scenografijom.

Maljevi u S. Peterburgu izlae Crni kvadrat.
1914:
Poetak Prvog svetskog rata. klovski pie krau raspravu Uskr
snue rei, prvi manifest nove kole u kojem istie da nova (fu
turistika) poezija stvara nov jezik sraunat na vienje a ne na
prepoznavanje sveta. Knjiica je sadravala brojne izjave pesni
ka, primere dejih zvunih igara, primere poslovica i upotrebu
besmislenih zvukova kod sektaa (klovski, Iz uspomena).

Kruonih objavljuje knjigu Stihovi V. V. Majakovskog (
. . ).

U Rusiju dolazi Marineti kojeg bojkotuju mnogi ruski futuri
sti, meu njima i Hlebnjikov koji je upozoravao: Strane, imaj
na umu u kakvu si zemlju doao! i nazvao ga brbljivim neta
lentom.
138

Knjievne teorije XX veka

1914-1915: U Moskvi je na inicijativu Romana Jakobsona, studenta prve

godine Instituta istonih jezika, i folkloriste Pjotra Bogatirjeva
osnovan Moskovski lingvistiki krug.
1915:
Ajntajn u Pruskoj akademiji nauka izlae optu teoriju relativnosti (potvrenu 1919. godine).

Maljevi izlae prvu suprematistiku sliku.
1916:
Rasprava Viktora klovskog O poeziji i zaumnom jeziku (
y) biva tampana kao prva knjiga Zborni
ka za teoriju poetskog jezika koji izdaje Opojaz u S. Peterburgu.
Izlazi, takoe, Zaumna knjiga, zbornik, u kojoj Jakobson pod
pseudonimom tampa svoje zaumne poeme.
1917:
Druga knjiga Zbornika Zvuna ponavljanja (y
y) Osipa M. Brika.

Februarska revolucija i boljeviki oktobarski prevrat.
1918:
Osnivanje Narodnog komesarijata za prosvetu (Narkompros),
boljevikog ureda za kontrolu kulture, u kojem e raditi Brik,
Jakobson, Majakovski.

Maljevi slika Beli kvadrat na beloj povrini.
1919:
Umetnost kao postupak ( ) Vikto
ra B. klovskog i Kako je napravljen Gogoljev injel Borisa
M. Ejhenbauma pojavljuju se u novom zborniku Poetika. Zbor
nik za teoriju poetskog jezika.

Deseta Dravna izloba pod naslovom Bespredmetno stva
ralatvo i suprematizam poslednji zajedniki nastup ruske
umetnike avangarde. U S. Peterburgu se osniva prvi muzej sa
vremene umetnosti.
1920:
Majakovski u Moskovskom lingvistikom kruoku ita svoju
poemu 150 miliona, futuristiki odgovor na Blokovu simbo
liku poemu Dvanaestorica. Kad godinu dana kasnije pisac
knjigu poklanja Lenjunu, ovaj e u svojim belekama zapisati:
Nonsens, glupost, jo jednom glupost i pretencioznost. Pre
ma mom miljenju, samo jedna od deset takvih stvari treba da
bude tampana i to ne vie nego u 1500 primeraka za bibliote
ke i udake. A Lunaarskog bi trebalo otro kritikovati za taj
njegov futurizam. Uzgred i ovo: Anatolij Lunaarski, ondanji
narodni komesar za prosvetu, nije se slagao s formalistikom
podelom na iskrenost i umetnost.

Jakobson putuje u Prag kao prevodilac sovjetske diplomatske
misije i vie se ne vraa u Rusiju (u Pragu e ivo uestvovati u
radu Prakog kruoka).
1921:
Lenjin objavljuje Novu ekonomsku politiku (NEP). Jakobson
u Pragu objavljuje knjigu Najnovija ruska poezija. Skica prva:
pristup Hlebnjikovu ( .
y: y nj) koja je napisana 1919. godine,
III. Ruski formalizam

139

a prvobitno zamiljena kao uvod izabranoj poeziji V. Hlebnji

kova. Prikaze ove knjige objavljuju Tomaevski (pod pseudoni
mom) i Vinogradov (pod pseudonimom Vinokur).
19211922: Staljin preuzima vlast.
1922:
klovski (lan socijalistiko-revolucionarne partije osuene za
izdaju) za kojim tragaju boljevici, bei iz Rusije, preko Finske,
u Berlin. Godine 1923. tamo izlazi njegov roman Sentimental
no putovanje. Zahvaljujui nastojanju Gorkog i Majakovskog
vraa se godinu dana kasnije u Moskvu. Odmah po dolasku ob
javljuje epistolarni roman ZOO ili Pisma ne o ljubavi, napisan
u Berlinu.

Tatlin (autor uvene konstruktivistike skulpture Spomenik III inter
nacionali) dovrava inscenaciju Hlebnjikovljeve poeme Zangezi.

Dojs u Parizu objavljuje Ulisa, Eliot Jalovu zemlju. Kruonih
objavljuje knjigu Zaumnici.

Umire Hlebnjikov.
19231926: Kazimir Maljevi rukovodi Dravnim institutom za umetniku
kulturu u S. Peterburgu u kojem je postojala posebna Sekcija fo
nologije za istraivanje poetskog jezika.
1924:
Problemi poetskog jezika Jurija M. Tinjanova, knjiga koja kruni
e formalna istraivanja strukture i semantike poezije radikalno
suprotstavljene prozi.
1924:
Lenjinova smrt. Staljin jaa vlast Politbiroa.
1925:
U zborniku O teoriji proze klovski prikuplja svoje radove po
sveene romanu (izmeu ostalih Servantesu, Sternu); drugo
izdanje e se pojaviti 1929. godine.

Izlazi Teorija knjievnosti Tomaevskog.
1926:
Jakobson i Trubecki osnivaju u Pragu Praki lingvistiki krug.

Na ukrajinskom jeziku izlazi Teorija formalne metode Borisa
M. Ejhenbauma. Prvo rusko izdanje, godinu dana kasnije, u knji
zi Knjievnost. Teorija. Kritika. Polemika, Lenjingrad, 1927.
1928:
Pavel Medvedev e s marksistikih pozicija objaviti knjigu kriti
nu prema formalistima: Formalni metod u teoriji knjievnosti.
1929:
U Lenjingradu izlaze Arhaisti i novatori, zbornik radova Jurija
M. Tinjanova, posveen koncepciji knjievne injenice i knjiev
noj evoluciji.
1929:
Knjievnost injenice: zbornik sociolokih rasprava koje objavljuju formalisti u asopisima Lef i Novyj Lef.
1930:
klovski, pod politikim pritiskom, tampa u Literaturnoj Gaze
ti samoosuujui Spomenik naunoj greki u kojem odbacuje
svoje formalistike poglede. Praktini kraj formalizma u sovjet
skoj teoriji knjievnosti.
140

Knjievne teorije XX veka

Bibliografija
Opte
R. Jakobson, My Futurist Years, oprac., red. B. Jangfeldt, tum. S. Rudy, New
York 1997 nagrane na tamie wspomnienia Romana Jakobsona z lat
19101920, po raz pierwszy wydane po rosyjsku w Sztokholmie w 1992
roku pod tytuem Jakobson budetljanin. Sbornik materialov (budietlia
nin rosyjskie okrelenie futurysty) uzupenione wyborem listw do
przyjaci (Elsa Triolet, Kruczonych) i wczesnymi esejami (o Chlebniko
wie, poezji i malarstwie futurystycznym).
B. Liwszyc, Pltoraoki strzelec, tum. A. Pomorski, Warszawa 1995 barwne
wspomnienia uczestnika ruchw awangardowych w Rosji, wydane po raz
pierwszy w 1933 roku. Dokadny indeks rzeczowy pozwala zorientowa
si w skomplikowanej sytuacji literackiej Rosji lat 19071917.
W. Szkowski, O Majakowskim, tum., wstp K. Pomorska, Warszawa 1960.
W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit dusz (Rzecz o OPOJAZ-ie), tum.
D. Ulicka, Twrczo 1997, nr 5 esej wspomnieniowy.
W. Szkowski, Ze wspomnie, tum. A. Galis, Warszawa 1965 izbor iz dve
autobiografske knjige klovskog.

Tekstovi u poljskim prevodima (uz dodatak prevoda na srpski

i hrvatski)
B. Eichenbaum, Szkice o prozie i poezji, wybr, tum. L. Pszczoowska, R. Zi
mand, Warszawa 1973.
Rosyjska szkoa stylistyki, wybr, oprac. M. R. Mayenowa, Z. Saloni, Warszawa
1970 u tekstovima:

O. M. Brik, Rytm a skadnia. Przyczynek do badania jzyka wierszy, tum.
Z. Saloni;

B. Eichenbaum, Iluzja narracji mwionej, tum. H. Cielakowa, M. Czer
miska;

B. Eichenbaum, Jak jest zrobiony Paszcz Gogola, tum. M. Czermiska;

B. Eichenbaum, Styl oratorski Lenina, tum. Z. Saloni;

R. Jakobson, [O wierszu i skadni Majakowskiego], tum. M. R. Mayenowa;
III. Ruski formalizam

141

L. P. Jakubinski, O dwikach jzyka poetyckiego, tum. Z. Saloni;

E. D. Poliwanow, Oglna zasada fonetyczna wszelkiej techniki poetyckiej,
tum. Z. Saloni;

W. Szkowski, Wskrzeszenie sowa, tum. F. Siedlecki;

B. W. Tomaszewski, Przyczynek do historii rymu rosyjskiego, tum. Z. Saloni;

J. Tynianow, Oda jako gatunek retoryczny, tum. Z. Saloni;

W. M. yrmunski, [Metafora w twrczoci Boka], tum. Z. Saloni.
W. Szkowski, Jak jest zrobiony Don Kichote, tum. A. Woodko, u: Sztuka
interpretacji, red. H. Markiewicz, t. 1, Wrocaw 1971.
W. Szkowski, Rozanow, tum. H. Chystowski, Literatura na wiecie 1986, nr 8.
W. Szkowski, ZOO, albo Listy nie o mioci [1923], tum. M.B. Jagieo, Lite
ratura na wiecie 1986, nr 8. Up. prevod na srpski: ZOO ili pisma ne o
ljubavi (prev. Lidija Subotin), Beograd, 1966.
Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2. Od
przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do
strukturalizmu, Krakw 1986 u tekstovima:

R. Jakobson, Problemy poetyki, tum. A. Brosz;

W. Szkowski, Sztuka jako chwyt, tum. R. uny;

B. Tomaszewski, Wiersz a rytm, tum. S. Balbus;

W. yrmunski, Wstp do poetyki, tum. J. Kulczycka, F. Siedlecki.
B. Ejhenbaum, Knjievnost (prev. Marina Boji; izbor: Aleksandar Petrov),
Beograd, 1972.
R. Jakobson, Lingvistika i poetika (prev. Dragica Pervaz i dr.), Beograd, 1966.
R. Jakobson, Ogledi iz poetike (prev. grupa autora; prir. Leon Kojen), Beograd,
1978.
A. Petrov (ur.), Poetika ruskog formalizma, Beograd, 1970.
J. Tynianow, Fakt literacki, tum. E. Feliksiak et al., oprac. E. Korpaa-Kirszak,
Warszawa 1978.
B. A. Uspenski, Poetika kompozicije, semiotika ikone (prev. Novica Petkovi),
Beograd, 1979.

Najvanije studije
B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, tum. R. uny, u: Teoria bada
literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyks, t. 2: Od przelomu
antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do strukturali
zmu, Krakw 1986.
V. Erlich, Russian Formalism: History Doctrine, przedm. R. Wellek, Den
Haag 1955.
M. R. Mayenowa, Rosyjskie propozycje teoretyczne w zakresie form po
etyckich (19161930), u: Rosyjska szkoa stylistyki, wybr, oprac.
M. R. Mayenowa, Z. Saloni, Warszawa 1970.
142

Knjievne teorije XX veka

L. Nyr, Rosyjska szkoa formalna, tum. E. Skweres, u: Literatura i jej inter

pretacje, red. L. Nyr, pos. S. okiewski, Warszawa 1987, s. 593.
K. Pomorska, Russian Formalist Theory and its Poetic Ambiance, Den Haag
1968.
A. Flaker, Formalna metoda i njezina sudbina, u: Stilovi i razdoblja (zajedno
sa Z. krebom), Zagreb, 1964.
P. Medvedev, Formalni metod u izuavanju knjievnosti (prev. orije Vuko
vi), Beograd, 1976.
N. Petkovi, Jezik u knjievnom delu, Beograd, 1976.
V. Ribnikar-Perii, Ruski formalizam i knjievna istorija, Beograd, 1976.

Kontekst50
W. Chlebnikow, Rybak nad morzem mierci. Wiersze i teksty 19171922, wy
br, tum., przyp. A. Pomorski, Warszawa 2005.
W. Chlebnikow, Widzidz widziade bezksztatnych. Wiersze i teksty 19041916,
wybr, tum., oprac. A. Pomorski, Warszawa 2005.
K. Malewicz, Wiersze i teksty, wybr, oprac. A. Pomorski, tum. A. L. Piotrow
ska, A. Pomorski, Warszawa 2004.

Mihal Pavel Markovski

50 Ove tri antologije autor ruske avangarde priredio je Adam Pomorski; doneo
je i svoje komentare o kluturi u kojoj se razvijao ruski formalizam.
III. Ruski formalizam

143

IV. A
 MERIKI
FORMALIZAM
NEW CRITICISM

Evo nekoliko taaka vere ispod kojih bismo

se mogli potpisati:
Da je knjievna kritika [literary criticism1]
opis i vrednovanje njenog predmeta.
Da je predmet interesovanja knjievne kriti
ke pitanje jedinstva ona vrsta celine koju
delo stvara ili koju ne uspeva da stvori, kao
i unutranji odnos pojedinanih delova koji
ine tu celinu.
Da formalni odnosi u knjievnom delu mo
gu u sebi sadrati logine odnose, ali da ih
sasvim sigurno prevazilaze.
Da se u uspelom delu ne moe razlikovati
forma od sadrine.
Da forma predstavlja znaenje.
Da je knjievnost u krajnjoj instanci metafo
rina i simbolina.
Da se ono to je opte i uobiajeno ne moe
shvatiti apstraktno, ve pomou onoga to je
konkretno i pojedinano.
Da knjievnost nije surogat religije.
Da su, kako je govorio Alen Tejt, pojedina
ni moralni problemi tema za poeziju, ali
cilj knjievnosti nije moralisanje.
Da principi kritike definiu prostor karak
teristian za knjievnu kritiku; ne stvaraju
metode za primenu kritike na ivot.
Klint Bruks2







Treba imati u vidu da je anglosaksonski izraz literary criticism iri od polj

skog izraza knjievna kritika i de facto znai knjievna istraivanja.
C. Brooks, The Formalist Critics, The Kenyon Review, 1951, br. 13, str. 72,
citat iz: Twentieth Century Literary Theory: A Reader, red. K. M. Newton,
BasingstokeNew York, 1997, str. 26. Kritiku ovih principa izvrio je K. Berk
(kojeg je K. M. Njutn nazvao Bahtinom Nove kritike) u: Formalist Criti
cism: Its Principles and Limits, u: Language as Symbolic Action: Essays on Life,
Literature, and Method, Berkeley, 1968, str. 480506.

Amerikanci sa Severa i Juga

Nova kritika (New Criticism) je naziv koji obuhvata delatnost uni
verzitetskih kritiara koji su suvereno vladali na amerikoj knji
evnoteorijskoj sceni izmeu 1940. i 1970. godine i postali glavna
(najee negativna) polazna taka za mnoge kasnije istraivake
pravce kao to su dekonstrukcija, Novi istorizam ili cultural criti
cism. Najvee teorijsko dostignue Nove kritike bilo je odbacivanje
subjektivno-impresionistikog i biografskog obrasca knjievne kriti
ke i usmeravanje na autonomnu vrednost knjievnih dela. Slino ru
skim formalistima koji su svoje kategorije izvodili iz tesne povezano
sti s razvojem ruske futuristike poezije, i predstavnici Nove kritike
bili su vezani za razvoj engleskog i amerikog modernizma. Glavni
predstavnici Nove kritike, Klint Bruks (19061994) i Don Krou
Rensom (18881974), poticali su s juga Sjedinjenih Amerikih
Drava (izmeu 1935. i 1942. godine Klint Bruks i Robert PenVo
ren su ureivali Southern Review) i bili vezani za takozvanu agrarnu


Naziv potie od knjige D. K. Rensoma Nova kritika (The New Criticism,

1941). Ipak, treba znati da ga je prvi put upotrebio ameriki istraiva knji
evnoteorijskih doktrina Doel E. Spingarn, 1910. godine, da bi oznaio kri
tiku koja umetniko delo razmatra kao umetniko delo samo po sebi savre
no [complete in itself].
Kao to je Teorija knjievnosti Borisa Tomaevskog (1925) rezime delatnosti
ruskih formalista, tako se Teorija knjievnosti Veleka i Vorena (1942) moe
smatrati prirunikom nauke o knjievnosti bliske stavovima New Criticism.
Poreenje ove dve knjige dokazuje da su, bez obzira na mnoge kulturoloke
razlike, ruski formalizam i New Criticism teorijski blizanci. O tome govori u
najmanju ruku definicija literarnosti kao dominacije estetske funkcije, koju je
formulisao R. Velek, notabene eh, aktivni uesnik Prakog linvistikog kru
ga tridesetih godina, blizak Jakobsonov saradnik. Velek je za vreme rata bio
ef katedre za anglistiku na Univerzitetu Ajova, gde je sreo Ostina Vorena,
koautora Teorije knjievnosti. Tu knjigu (The Johns Hopkins Guide to Literary
Theory & Criticism, Baltimore, 1994, str. 521), proglasio je za moda najam
biciozniji (i najmanje polemini) pokuaj formulisanja teorije Nove kritike.

IV. Ameriki formalizam New Critism

147

Amerika
knjievnonauna
scena

Autonomna
vrednost
knjievnog dela
Glavni
predstavnici
Nove kritike

Najortodoksnija
kritika kola

Understanding
Poetry Bruksa
i Vorena

ideju koja je podravala ekonomsku nezavisnost Juga. etrdese

tih godina su od intelektualne manjine na univerzitetima na severu
(uglavnom Jejl) postali monopolisti univerzitetske kritike. Imajui
na raspolaganju univerzitete, uticajne knjievne asopise (pre svega,
Kenyon Review koji je od 1939. godine ureivao Rensom) i stipendije
za profesore i pesnike (koje je finansirala Rokfeler fondacija), Nova
kritika je postala najuticajnija i najortodoksnija kritika kola u Sjedi
njenim Amerikim Dravama. Njeni lanovi Rensom, Bruks, Vilijam
K. Vimsat Mlai (19071975), nisu u potpunosti zastupali meusob
no sline teorijske stavove, ali ih je povezivao zajedniki cilj: temeljna
univerzitetska edukacija zasnovana na objektivnim pravilima itanja.
Esej su pretvorili u osnovni alat svog delovanja i u njemu je detaljna
analiza pesnikog jezika (Nova kritika se retko bavila prozom) bila
povezana sa ispoljavanjem opte strukture dela koja je proizlazila iz
unutartekstualnih napetosti. Godine 1938. pojavila se prva antologija
za studente, koju su uredili Bruks i Voren, Understanding Poetry:
An Anthology for College Students koja je postala standardan priru
nik na amerikim univerzitetima u nekoliko narednih decenija.

Engleski izvori

Eliot
i Nova kritika

Poetke Nove kritike treba traiti u Engleskoj dvadesetih godina.

Tekst koji je izuzetno snano uticao na kasnija istraivanja knjiev
nosti bio je objavljen 1919. godine na stranama asopisa The Egoist:
to je esej Tradition and the Individual Talent (Tradicija i individualni
talenat). Njegov autor, Tomas S. Eliot, jo nije bio autor Puste zemlje koja je bila objavljena tri godine kasnije. U ovom eseju, za koji
mnogi smatraju da je njegov najuveniji esej, Eliot iznosi osnovnu
tezu daje razvoj umetnika neprestano rtvovanje samog sebe [self-sacrifice] i stalno ponitavanje sopstvene linosti [continual extinction






148

Kako je sugerisao D. Kaler, antiindustrijalizam, koji je povezao junjake

kritiare u kolu, nalagao im je da transformiu ideju autonomne, samodo
voljne forme u ideju autonomnog, samodovoljnog stiha. U: J. Culler, Fra
ming the Sign: Criticism and its Institutions, Oxford, 1988, str. 9.
Kako je pisao Vimsat: Nova kritika se danas sigurno najbolje osea na uni
verzitetu, gde cveta kao ivi manjinski pokret. U: William Kurtz Wimsatt,
Poetry: I, The Formal Analysis, Kenyon Review, 1947, br. 9, str. 436.
Treba imati u vidu da je prvobitni naslov ove antologije glasio Reading Poems.
Tako smatra, na primer, D. D. Lod. Pogledati: 20th Century Literary Criti
cism: A Reader, London, 1972, str. 70, koju je on uredio.
Knjievne teorije XX veka

of personality]. Ovo ponitavanje linosti pre svega se odnosi na emo

cije, jer se stih ne zasniva na i zra av anju linih oseanja i emocija,
ve na stvaranju strukturalnih emocija (the structural emotions) ko
je su rezultat prerade (working up) obinih oseanja u umetnika
oseanja. Na kraju, Eliot na sledei nain formulie svoj credo: Poezi
ja nije putanje na volju emociji, ve beanje od emocije; ona nije izraz
linosti nego beanje od linosti [an escape from personality]. Umet
nike emocije su bezline pie Eliot na kraju svog eseja. Ovde prvi
put biva tako radikalno formulisan princip smrti autora (koji je Ro
lan Bart direktno sugerisao 1966. godine) kao realne linosti koja sto
ji iza teksta i na sopstveni raun ivi svoj ivot i svoju umetnost. Eliot
ovde ne ostavlja mesta za sumnju. Pisac se mora otarasiti sopstvenih
oseanja i emocija, iako se ne mo
OBJEKTIVNI KORELATIV
e reiti oseanja i emocija kao ta
(engl. objective correlative) ter
kvih. Ove su, meutim, vlasnitvo
min koji je uveo T. S. Eliot i ko
samog umetnikog dela a ne ivota,
jim se od pesme zahteva da ne
iznosi oseanja neposredno, ve
tj. osobina poezije a ne biografije.
uz pomo tekstualne medijacije.
Svoju ideju Eliot moda najjasnije
Objektivni korelativ je objektivno
objanjava u drugom eseju o eliza
postojei simbol ili slika koji se,
betanskoj
dramaturgiji,10 objavlje
s jedne strane, odnosi na pesniko
nom 1924. godine na stranicama
vo raspoloenje (evocira ga), dok,
s druge strane u itaocu izaziva
asopisa The Criterion koji je sam
odreeno raspoloenje. Nije stvar
ureivao. Umetnost koja nije zasno
na predstava onoga to je pesnik
vana na konvenciji, ve na tenji ka
oseao piui stihove.
realizmu, uopte i nije umetnost.
Zato konvencija, odnosno ritam nametnut spoljanjem svetu, oslo
baa od ne obr a e ne st v ar no st i i od, prema reima Eliota, po
remeene pr iv at ne l inost i, jer je odvajanje od tekue stvar
nosti krajnji uslov za stvaranje dela. Tako nastaje uvena teorija
objektivnog korelativa, odnosno objective correlative. Umetniko
delo postaje autonoman predmet, predmet koji samo odgovara u
odreenom periodu vanumetnikoj stvarnosti, odnosi se na nju,
ali se s njom ne podudara.
Druga kljuna osoba za New Criticism jeste Ajvor A. Riards
(18931979). U uvenoj knjizi The Meaning of Meaning (Znaenje
znaenja, 1923), napisanoj zajedno sa arlsom K. Ogdenom, uvo
di se fundamentalno razlikovanje dva naina korienja jezika. Prvi
 T. S. Eliot, Tradicija i individualni talenat, u: Izabrani tekstovi, Beograd,
1963, str. 3342, citat sa str. 41, prevod: Milica Mihajlovi.
10 T. S. Eliot, etiri dramatiara Jelisavetinog doba, u: Izabrani tekstovi, ibid.,
str. 6169.
IV. Ameriki formalizam New Critism

149

Eliotova
koncepcija
pesnikog
stvaralatva

Odvajanje
umetnosti
od stvarnosti

Simboliki
i emotivni naini
upotrebe jezika

Riardsova
i Ogdenova
koncepcija
pseudosudova

Harmonina
struktura
knjievnog dela

Riardsova
kritika
jednoznanosti
stiha

s i mb ol i k i, gradi strogo definisan odnos prema stvarnosti i pre

tenduje na istinu (sluaj naunih reenica), dok drugi emot ivan
ne upuuje na stvarnost, izbegava kvalifikacije istinala, a svoju
utemeljenost nalazi u izraavanju ljudskih stavova. Simbolika upo
treba rei je iskaz, beleenje, podsetnik, organizacija i komunikacija
referenci. Emotivna upotreba rei je jednostavnija stvar, to je upo
treba rei kojima se izraavaju ili izazivaju oseanja i stavovi (attidu
des).11 Referencijalna upotreba jezikih znakova jeste sud na koji
primenjujemo logike kriterijume. A emotivna upotreba, opet, vodi
ka formulaciji pseudosudova, pseudo-statements,12 koji ne mogu bi
ti verifikovani odnosom prema stvarnosti. Na taj nain Riards raz
likuje nauni (simbolizacija) i poetski (emotivnost) diskurs.
Riards je bio psiholog i filozof po obrazovanju, te ne udi to
je analizu jezika povezivao s tada dostupnim naunim jezikom.
Emotivan stav, izraen kroz poetske pseudoiskaze, treba da se za
sniva na tome da se haotini spoljanji impulsi pomou intelekta
(ili ire: ovekov nervni sistem) pretvaraju u harmoninu, uravno
teenu strukturu koja ne podlee verifikaciji putem odnosa prema
(spoljanjem) predmetu, ve je sama po sebi znaajna. Ljudski um
tei homeostazi i eliminie sve impulse koji onemoguavaju ostva
rivanje tog stanja. S obzirom na to, pesniko (umetniko) delo je
odslikavanje intelektualnog rada i moe se definisati putem ravno
tee unutranjih elemenata. Zadatak pesnika je da [uz pomo rei]
uspostavlja red i koherentnost [order and coherence] a samim tim
slobodu optim iskustvima.13
Meutim, nastajua struktu VIEZNANOST (engl. ambi
ra (stih) nema samo jedno zna guity) jedna od najznaajnijih se
enje. U Filozofiji retorike (1936) mantikih kategorija Nove kritike.
Riards je napadao predrasudu U knjizi Seven Types of Ambiguity
Viljam Empson je pisao da
o jednom i samo jednom pravom (1930)
se vieznanost odnosi na razlii
znaenju (One and Only One ta znaenja datog izraza u reni
True Meaning Superstition), prema ku, ali i na sve, ak i najsuptilnije
kojem re ima neko sopstveno verbalne nijanse koje omoguava
znaenje (idealno, samo jedno) ko ju razliite reakcije na jedan te isti
je je nezavisno od njegove upotre deo jezika [piece of language].
11 Nova kritika, Prosveta, Beograd, 1973, str. 46, prevod: Ksenija Anastasijevi.
12 Izraz pseudo-statements, koji ima potpuno istu funkciju kao Ingardenovi qu
asi-sudovi, pojavljuje se kod Riardsa 1926. godine u knjizi Science and Poe
try, London, 1926, dakle, nekoliko godina pre Ingardenove rasprave O dziele
literackim: Das literarische Kunstwerk, Halle, 1931.
13 I. A. Richards, Poetries and Sciences: A Reissue of Science and Poetry [1923,
1935] with a Comentary, London, 1970, str. 50.

150

Knjievne teorije XX veka

be i ima nad njim kontrolu, kao i cilj s kojim mora biti izgovore
na.14 Samim tim je dokazivao da znaenje teksta zavisi od unutra
njih odnosa izmeu rei koje treba istraivati u celini, u kontekstu
celovitog iskaza. Znaenja rei nekog autora su [...] rezultat do ko
jeg dolazimo pomou uzajamne igre interpretativnih mogunosti
celovitog iskaza [the whole utterance].15
Ove tri Riardsove teze meusobno razdvajanje referencijal
nih i emotivnih (poetskih) sudova, objedinjujua delatnost uma
odraena u zajednikom artefaktu, strukturalna dvosmislenost
jezikog iskaza16 zajedno sa Eliotovom tezom o radikalnom raz
dvajanju ivota od pesnikih struktura, izvrile su dubok uticaj
ne samo na njegove neposredne uenike u Engleskoj (V. Empson,
i F. R. Lejvis) nego i na amerike kritiare okupljene oko New Criti
cism. Treba imati u vidu da su Riardsovi Principles of Literary Cri
ticism (1924) prva knjiga na engleskom jeziku u kojoj je skicirana
zajednika teorija knjievne kritike.

Prva zajednika
teorija knjievne
kritike na engle
skom jeziku

Close reading
Odvojen od pieve biografije (Eliot) i proverljivih injenica (Ri
ards), stih postaje autonoman ve rb a l n i ar tefa kt, the verbal
icon (doslovno verbalna ikona17 ili verbalna slika) prema for
mulaciji Viljama K. Vimsata Mlaeg.18 Ovako glasi najvanija teza
Nove kritike s kojom su se slagale sve njene pristalice koje su glavni
cilj svojih kjievnih analiza usmerile ka tome da otkriju ta stih go
vori kao stih19 a ne kao reprezentacija drugaijih sistema (intencije,
14 I. A. Richards, Philosophy of Rhetoric (1936), New York, 1965, str. 11.
15 Ibid., str. 55.
16 Riardsovu tezu o strukturalnoj dvoznanosti pesnikog dela preuzeo je
njegov uenik Vilijem Empson u knjizi: Seven Types of Ambiguity, London,
1930; delovi objavljeni u: Nova kritika, op. cit., str. 141218.
17 Prema terminologiji . S. Pirsa, icon je vrsta znaka u kojem je odnos izmeu
oznaitelja (signans) i oznaenog (signatum) zasnovan na slinosti. Crte slo
na je ikona prave ivotinje.
18 Pogledati: W. K. Wimsatt Jr., The Verbal Icon: Studies in the Meaning of Poetry,
Lexington, 1954. Prema marksistikom kritiaru Teri Igltonu, pravi doprinos
delatnosti Nove kritike predstavljalo je pretvaranje stiha u feti, u: T. Eagle
ton, Knjievna teorija, Zagreb, 1987, str. 51, prevod: Mia Pervan-Plavec.
19 C. Brooks, The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry, New
York, 1947, str. XI. Naslov Bruksove knjige je karakteristian: metafora
veto izraene urne, kao aluzija na Kitsovu Odu grkoj urni (kojoj je po
sveeno jedno od poglavlja knjige), odnosi se na knjievni tekst.
IV. Ameriki formalizam New Critism

151

Verbalna ikona

Riardsova
koncepcija
pravog itanja

Objektivna
poetika

stvarnosti). Zato je postala obave Verno itanje (engl. close

zujua metoda koju je opisao Ri reading) kategorija koju je u
ards u knjizi Practical Criticism prouavanje knjievnosti uveo
(1929). Tako je istraiva dao svo Ajvor A. Riards, koji je u knjizi
jim studentima u Kembridu trina Practical Criticism (1929), pisao
da sva dobra poezija poziva na
est pesnikih tekstova bez ikakvih verno itanje [All respectable po
spoljnih informacija o autoru etry invites close reading]. Verno
i datumu nastanka da bi ih pod itanje se zasniva na oslobaanju
stakao na verno itanje (close rea dela svih spoljanjih istorijskih,
ding) i opisivanje njihovog itanja politikih, ideolokih konteksta
paljivoj analizi njegovih retori
izolovanog od bilo kakvog spolja ikih
mehanizama.
njeg konteksta. Rezultat toga jesu
takozvani protocols of reading iz
kojih je Riards izdvojio osnovne Jeresi parafraze (engl.
prepreke na putu ka pravom ita the heresy of paraphrase) greka
nju: izmeu ostalog, neutemeljene koja se zasniva na prepriavanju
knjievnog teksta drugim reima
asocijacije koje nemaju nita zajed to dovodi do gubitka njegovih
nikog s reima na stranici, dok knjievnih osobina. Jer najva
trinarna potinjenost sopstvenim nije je ono to prema reima
gleditima, prihvaena uverenja o Klinta Bruksa stihovi kao sti
tome ta je stih, unutranje zabra hovi govore ili autonomni ver
ne, sentimentalnost. Na taj nain je balni artefakti u kojima se forma
ne moe razdvojiti od sadraja.
stvorena osnova za objektivnu po U poeziji koja je stvarno poezi
etiku koja je iz procesa itanja eli ja, pie Bruks, forma i sadrina
minisala privatna iskustva itaoca, su se tako snano spojili da je sva
znanje van konteksta koji namee ki pokuaj odvajanja sadraja, da
stih, kao i teorijske presupozicije. posebno pomenemo njega, nasi
Svaka poezija vredna potovanja lje nad stihom i preti da se forma
redukuje na retoriku ljusku ili
poziva na verno itanje [All respec pakovanje.
table poetry invites close reading]
pisao je Riards,20 i uz pomo ozbiljnog itanja razumevao objek
tivnu analizu stiha lienu bilo kakve subjektivne primese (setimo se
Huserlove sugestije koja se odnosi na shvatanje objektivne istine).
Uticaj ove knjige i u njoj predloene metode bio je ogroman. Kako
je godinama kasnije podsetio drugi predstavnik New Criticism Alen
Tejt, niko ko je itao Riardsov Practical Criticism, nakon njenog
objavljivanja 1929. godine, nije mogao da proita nijedan stih na
isti nain kao do tada.21
20 I. A. Richards, Practical Criticism: A Study of Literary Judgment, London,
1929, str. 203.
21 A. Tate, Essays of Four Decades, Chicago, 1968, str. XI.

152

Knjievne teorije XX veka

U eseju Criticism, Inc., objavljenom 1938. godine, Don S. Ren

som, nastojei da definie ciljeve critical business i da dovede knji
evna istraivanja do potpune profesionalizacije, isticao je da se
profesori anglistike moraju koncentrisati pre svega na tehniko is
traivanje poezije, to je trebalo da predstavlja usmeravanje panje
na sam tekst uz izbegavanje neknjievnih konteksta i problema.

Profesionalizam
u knjievnim
istraivanjima

To bi bila tehnika istraivanja poezije ... kad bi se bavi

la metrikom ..., odstupanjima od proznih jezikih normi
i prozaine logike, njenim tropima, fikcijama i pronalascima
zahvaljujui kojima poezija osigurava estetsku distancu i
sama se iskljuuje iz istorije.22
Iste te 1938. godine u osnovnom priruniku Understanding Po
etry, Bruks i Voren su sastavili listu osnovnih greaka koje su inili
itaoci poezije. To su bile: potera za porukom (potraga za idejom
koja se moe odnositi na lini ivot), izraz oseanja ili njihovo i
sto ostvarivanje kao lepa formulacija neke uzviene istine. U sva
ova tri sluaja italac grei jer se pesniki efekat ne zasniva na sa
mim stvarima [oseanjima, idejama i sl.], nego na nainu na koji se
njime slui pesnik.23
Ovakav pristup je morao dovesti do radikalnog suprotstavljanja
pravog jezika poezije i masovnog jezika (mass language). U uve
nom eseju Tenzija u poeziji Alen Tejt je pisao da je najgora vrsta po
ezije ona u kojoj obina linost izlae svoju obinost kad se slui
govornim jezikom zato to se javni govor teko uprljao masovnim
oseanjem. Greka, prema kritiaru, lei u tome to se masovni je
zik prihvata kao sredstvo komunikacije:

Osnovne greke
koje ine itaoci
poezije

Masovni jezik

One koji se njime slue manje zanima dovoenje u formal

ni red onoga to ponekad nazivamo afektivnim stanjem
negoli pobuivanje tog stanja.24
Tejtova logika je sledea: masovna oseanja su loa, a bojenjem
javnog govora pretvaraju ga u masovni jezik koji, podstiui emoci
je, protivrei pesnikom pozivu koje u stvari i jeste stvaranje for
malnog reda.25
22 J. C. Ransom, Criticism Inc., u: The Worlds Body, New York, 1938.
23 C. Brooks, R. P. Warren, Rozumienie poezji, u: Teoria bada literackich za
granic..., op. cit., t. 2, deo 2, str. 634655.
24 Nova kritika, op. cit., str. 252.
25 Ovaj iskaz analizira R. Skouls u: The Crafty Reader, New HavenLondon,
2001. Skouls u ovom segmentu s pravom ne vidi samo modernistiku i po
litiku osnovu novih kritiara zasnovanu na otroj osudi svake retorike (jav
nog govora) kao iste demagogije.
IV. Ameriki formalizam New Critism

153

Formalni red

Harmonijske napetosti26
Kategorije
opisa stiha

Osnovne metafore koje su novi kritiari koristili za opis autonomne

i zajednike strukture stiha (a preuzete iz tekstova engleskog romantiarskog filozofa, kritiara i penika S. T. Kolrida)27 odreivale
su ga kao g ra e v i nu, ar te f a kt, organi zam ili muzi ku kom
p ozic iju. D. K. Rensom je poredio stih s konstrukcijom kue
(logika struktura) iji su zidovi prekriveni bojama, tapetama, tapi
serijom (ovaj dodatak je nazvao teksturom).
Cilj dobrog kritiara postaje, prema tome, da ispita i defi
nie pesmu u pogledu na njenu strukturu i njenu teksturu.
Ako nema nita da kae o njenoj teksturi, on nema nita
posebno da kae ni o njoj kao o pesmi, nego je pretresa sa
mo utoliko, ukoliko je ona proza.28

Tkivo teksta

Pesma kao ivi

organizam

To znai da se poezija razlikuje od proze po tome to poseduje

znaenjski dodatak (boje, tapete, gobleni) koji logika struktura pro
ze ne poseduje. Poezija je tekstu
TEKSTURA (engl. texture)
r a st av lj e na na st r u ktu r u, prema D. K. Rensomu, reto
a proza je sama struktura. Pesniki riko-jeziki sloj knjievnog dela
tekst je, dakle, ne samo autonom koji se ne moe redukovati na lo
na ve i harmonina tvorevina, te giku sadrinu (odnosno struktu
zato, takoe, podsea na iv i or ru). Pesma je jedinstvo strukture
(tj. sadrine) i teksture (ili jezike
gani z am (living integrity)29 iji forme). O poetinosti stiha odlu
su pojedinani delovi meusobno uje tekstura: kad se kritiar bavi
uslovljeni. Elementi [pesnikog] iskljuivo strukturom, onda nema
dela nisu meusobno povezani nita da kae o samim stihovima.
26 Izraz V. K. Vimsata Mlaeg. Pogledati: Eksplikacja jako krytyka (1951),
u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 1: Metody
stylistyki literackiej, Krakw, 1976, str. 338.
27 Uporediti sledeu reenicu iz Biographia Literaria: Poema je takva vrsta
kompozicije koja je suprotstavljena naunom delu tako to kao svoj neposre
dan predmet predlae prijatnost, a ne istinu. I od svih drugih vrsta se razliku
je po tome to crpe prijatnost iz celine koja odgovara zadovoljstvu u svakom
sastavnom delu. U: S. T. Coleridge, Biographia Literaria: Or Biographical
Sketches of my Literary Life and Opinions, London, 1965, str. 172. Treba imati
u vidu da je posrednik izmeu Kolrida i New Criticism bio A. A. Riards,
autor knjige Coleridge on Imagination, New York, 1935.
28 Nova kritika, op. cit., str. 381382.
29 Izraz living integrity of the poem se nalazi u eseju D. K. Rensoma, Criticism
Inc., u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, New YorkLondon,
2001, str. 1118. Empson je pisao da je re po svojoj sutini kao organizam ili
njegov deo. Up. Metafora. Figure i znaenje (prir. L. Kojen), Beograd, 1986.

154

Knjievne teorije XX veka

 ORGANSKA CELINA (engl. or

ganic unity) prema Novoj kritici,
knjievno delo treba da odlikuje
organsko jedinstvo, odnosno har
monino slaganje svih elemenata.
Kako je pisao A. A. Riards, ita
lac mora tokom itanja da shvati
znaenje celine dela koje mu sa
mo kao celina [as a whole] mo
e obezbediti satisfakciju. Odnos
izmeu pojedinanih delova tre
ba da podsea na odnos izmeu
elemenata ivog organizma. Prin
cip organske celine, pisao je Klint
Bruks, spaja slino sa neslinim.
Izvor ovog principa treba traiti u
engleskom romantizmu (kod Kol
rida).
IRONIJA (engl. irony) raz
liito definisana u okviru Nove
kritike, inila je kvintesenciju
knjievne strukture. Najee je
oznaavala unutranju napetost
izmeu pojedinanih, esto su
protstavljenih, elemenata dela.
Kako je patetino pisao Robert P.
Voren, pesnik dokazuje svoju vi
ziju time to je podvrgava lomai
ironije drami svoje strukture.
Klint Bruks je, opet, tvrdio da je
ironija najoptije odreenje one
vrednosti koju razliiti elementi u
odreenom kontekstu dobijaju iz
tog konteksta.

kao cvetovi u buketu ve kao cvet

s drugim delovima biljke u razvo
ju.30 Osnovni zadatak kritiara tre
ba, dakle, da bude otkrivanje tog or
ganskog jedinstva31 i shvatanje stiha
kao celine [as a whole] koja je ra
do poreena s muzikom kompozi
cijom32. Kako je pisao Klint Bruks,
samoj sutini pripada harmonizacija kontrasta i usklaenost razli
ka.33 Alen Tejt je, pak, dodavao da
jedno pesniko delo ima posebno
svojstvo kao krajnje dejstvo celine.34
U eseju Pure and Impure Poe
try Robert Pen Voren je sugerisao
da pesnik dokazuje svoju viziju ti
me to je podvrgava lomai ironije
drami svoje strukture.35 Pod i ro
nij om ovde treba najuoptenije
podrazumevati strukturalnu na
petost izmeu pojedinanih eleme
nata dela, a ne jednu od retorikih
figura. Iron ij a, shvaena kao pri
tisak [unutranjeg] konteksta,36
postala je osnovni pesniki postu
pak (da upotrebimo terminologi
ju Viktora klovskog), dok je stih
kao zbir napetosti suprotstavljenih vrednosti postao ironina
stuktura par excellence. Kako je

30 C. Brooks, Irony as a Principle of Structure (1949). Slino poreenje pre njega

koristili su Bruks i Vimsat Mlai: Ako bi trebalo da uporedimo delo s gra
om nekog fizikog predmeta, to ne bi bio zid ve pre neto organsko, poput
biljke. C. Brooks, R. P. Warren, Understanding Poetry (1938).
31 Pretea ovog holistikog (ali i organicistikog i dijalektikog) miljenja u en
gleskoj kritici bio je S. T. Kolrid.
32 C. Brooks, The Heresy of Paraphrase, u: The Well Wrought Urn..., op. cit.,
str. 203.
33 C. Brooks, A Shaping Joy: Studies in the Writers Craft, London, 1971, str. 96.
34 Nova kritika, ibid., str. 251.
35 Nova kritika, ibid., str. 295.
36 C. Brooks, Ironia jako zasada struktury poetyckiej, op. cit., str. 275.
IV. Ameriki formalizam New Critism

155

Ironija kao
osnovni pesniki
postupak

Bruksova
analiza poezije

Normativna
teorija
imanentnog
itanja

Nova kritika kao

filozofija
knjievnosti

pisao Bruks, ironija je najoptije odreenje one vrednosti koju raz

liiti elementi u odreenom kontekstu dobijaju iz tog konteksta.37
Tako shvaena ironija (kao i paradoks) jeste izvor viesmislenosti
i jedinstva pesnikog dela koje u konanoj instanci upuuje na pe
snikovo jedinstvo iskustva. Posmatrano iz te perspektive, dostig
nue koje predstavlja uzor za Novu kritiku je knjiga Klinta Bruksa
The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry (1947),
detaljna analiza devet pesama iz raznih knjievnih epoha (od Do
na Dona, preko Miltona, Kitsa, do Jejtsa). Prema Bruksu, sutina
poetskog znaenja (za razliku od znaenja naunih iskaza), postaje
jezik paradoksa (kako glasi naslov prvog poglavlja) u kojem dola
zi do pomirenja pojedinih, na prvi pogled meusobno suprotstavljenih znaenja, kao i to nije manje vano pesnikovog uma
i stvarnosti.
S obzirom na to da pesniko delo ini autonomnu i organsku ce
linu, ono se ne moe svesti niti na pesnikovu intenciju (ova greka
je definisana kao intentional fallacy) niti na uticaj koji vri na itao
ca (greka nazvana affective fallacy).38 Ne moe se svesti ni na logi
ki sadraj koji se u njemu nalazi, ni
GREKA AFEKTIVNOSTI (engl.
ti se moe iskazati drugim jezikom affective fallacy) odreenje po
(heresy of paraphrase). S obzirom grenog miljenja, koju su uveli
na bogat repertoar greaka ili jere Vimsat i Birdsli, da knjievna ana
si koje stoje na putu pravilnog liza ili interpretacija treba da se
iitavanja pesnikog teksta, Nova oslanjaju na subjektivna oseanja
kritiara. Nisu itaoeva oseanja
kritika se moe smatrati normativ ta koja odluuju o vrednosti dela,
nom teorijom imanentnog itanja. ve ono samo.
Kao takva, suoavala se s kritikom
istraivaa zainteresovanih za spoljanje (istorijske, ideoloke, po
litike) kontekste knjievnog dela, kao i za pragmatinu primenu
ina interpretacije.39 Takoe se moe interpretirati kao filozofska
osnova za koju je knjievni tekst autonomno umetniko delo koje je
37 C. Brooks, The Heresy of Paraphrase, u: The Well Wrought Urn..., op. cit.,
str. 209.
38 Obe definicije potiu od naslova rasprav W. K. Wimsatt, Jr. i M. C. Bear
dsley: The Intentional Fallacy (1946) i The Affective Fallacy (1949).
39 Prvi kritiar koji je uvideo proizvoljnu normativnost novokritike strategije
bio je K. Berk. Pogledaj njegovo delo: Formalist Criticism: Its Principles and
Limits, Texas Quarterly, 1966, leto, zatim ponovo objavljeno u: Language as
Symbolic Action: Essays on Life, Literature and Method, op. cit., str. 480506.
Berk se odluno distancirao od shvatanja knjievnosti kao skupa autonom
nih artefakata, postepeno irei perspektivu i bavei se simbolinom i prag
matinom dimenzijom jezika.

156

Knjievne teorije XX veka

pogodno za distanciranu i nepristrasnu kontemplaciju.40 Rensom je

u eseju Form and Citizens na sledei nain obrazlagao filozofske
osnove autonomije umetnikog artefakta:
Promiljamo predmet kao predmet i nismo prinueni in
stinktivnom nunou da ga uzmemo i odmah progutamo.
Ovo promiljanje moe da tee u dva pravca: prvo, putem na
uke. ... Ali mogu da vidim predmet u sasvim drugom obliku,
konkretno kao umetniko delo. To se deava onda kad ni
sam primoran niti da stavim ruke direktno na dati predmet
niti da to odlaem za sutra, ve sam u tako udesnom stanju
nevinosti da ga mogu spoznati samo i s obzirom na njega
samog i da ga shvatam zato to poseduje sopstvenu egzisten
ciju. Na tome se zasniva, ili bi trebalo da se zasniva, znanje
koje je openhauer slavio kao znanje bez poude.41

Rezime
Teze Nove kritike koje se odnose na knjievnost, ak uzimajui u
obzir i razliku u miljenjima njenih predstavnika, dosta su poveza
ne i lake za saimanje. A to su:
1. Pesniki jezik (emotivan, prema Riardsu) sutinski se razliku
je od referencijalnog (simbolikog), slino kao to se poetska
re razlikuje od prozne. Re u poetskom smislu je stvar sama
po sebi i sadri sva svoja znaenja, dok je re u proznom smi
slu jednodimenzionalna i funkcionalna.42 Ova razlika, prisut
na i u vidu opozicije poetike i retorike, jeste fundamentalna za
svaki formalistiki ili ire modernistiki stav. Zato se moe
smelo konstatovati da je Nova kritika knjievnonauni ekviva
lent modernistikim estetikim teorijama.
2. Pesniko delo upuuje na imaginativni ivot [imaginative
life] pesnika koji u sebi miri protivrena iskustva.43 Nije
40 Ovakav stav je dao za pravo Teri Igltonu da o ideologiji Nove kritike napie
da je to ideologija iskorenjene, defanzivne inteligencije koja je u knjievnosti
iznova pronala ono to nije mogla pronai u stvarnosti. T. Eagleton, Lite
rary Theory: An Introduction, Minneapolis, 1983, str. 47.
41 J. C. Ransom, The Worlds Body, op. cit., str. 4445.
42 Up. V. Empsonov rad u: Metafora. Figure i znaenje, op. cit., str. 79.
43 Definicija A. A. Riardsa iz knjige Science and Poetry (1926). Tezu o objedi
njujuoj snazi imaginacije Nova kritika je preuzela iz engleskog romantizma,
pre svega od Kolrida.
IV. Ameriki formalizam New Critism

157

Pesniki jezik

Imaginativni
ivot pesnika

kako su smatrali neki romantiari poezija srca i emocija,

nego intelekta i imaginacije.
3. Pesniko delo je autonomna, samodovoljna celina sazdana
od unutranjih napetosti44 (ironije i paradoksa). Za njegovo
tumaenje nije potrebno poznavanje izvanknjievnog kontek
sta. Kako je pisao Eliot, da bih razumeo Lucy Poems [Vor
dsvort] nije mi potrebno nijedno drugo svetlo osim onoga
koje stihovi iz sebe emaniraju.45
4. Razlikujui se od jezika proze, jezik poezije slino kao u teori
ji ruskih formalista raskida s navikama svakodnevne komuni
kacije. Gotovo sva dobra poezija nas zbunjuje [Nearly all good
poetry is disconcerting].46 Poezija takoe nije podreena nika
kvom spoljanjem cilju i zato je autotelina. Poezija pronalazi
svoju pravu korist u svojoj savrenoj beskorisnosti.47
5. Kritiar se bavi otkrivanjem organskog jedinstva dela kroz
spajanje njegove prividne nespojivosti. Slino miljenje o in
terpretaciji imao je Gadamer kad je u knjizi o Selinu pisao
da se usled razumevanja u tekstu sve izravnava i napree,
povezanost naglo raste, raste opta obaveznost interpretacije.48
Na sasvim suprotnom polu e se smestiti dekonstrukcija, trae
i nepovezana mesta koja slabe organsko jedinstvo dela.
6. Kritiku kao naunu i objektivnu delatnost (a ne: impresioni
stiku i subjektivnu) ne interesuje ni pesnikova intencija49
ni realni uticaj na itaoca, jer se uzima u obzir jedino tekst
sm po sebi. Kritiar treba vie da se odnosi prema prirodi
predmeta, nego prema efektu koji izaziva u subjektu.50
7. Otuda je nerazumevanje stiha sutinsko, ali prijatnost ko
ju on izaziva tokom itanja (kao autonoman, lep predmet)

Beskorisnost
poezije

Tekst sam
po sebi

44 Alen Tejt koristi re tension (tenzija) da bi oznaio ono to je celokupna or

ganizacija ekstenzije i intenzije koje u njoj [poeziji] moemo nai: Alen Tejt,
Tenzija u poeziji, u: Nova kritika, op. cit., str. 259. Termini ekstenzija i inten
zija se odnose na logiko razlikovanje sadraja i znaenjski domen rei.
45 T. S. Eliot, Granice kritike, u: T. S. Eliot, Izabrani eseji, op. cit., str. 239257.
46 A. A. Richards, Practical Criticism, op. cit., str. 254.
47 A. Tate, On the Limits of Poetry: Selected Essays: 19281948, New York, 1948,
str. 113.
48 H.-G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste Ti?, op. cit., str. 151.
49 Kako je pisao Bruks na kraju interpretacije Marvelove pesme: I have tried
to read the poem, An Horatian Ode, not Andrew Marvells mind (Pokua
vao sam da proitam pesmu Oda Horaciju, a ne intelekt Endrju Marvela).
C. Brooks, Criticism and Literary History: Marvells Horatian Ode, Sewa
nee Review, 1947, br. 55, str. 220.
50 J. C. Ransom, The Worlds Body, op. cit., str. 342.

158

Knjievne teorije XX veka

slina je tome kao to cilj ivota nije shvatanje sveta, ve sti

canje otpornosti i ravnotee, kao i to da se ivi to se bolje
moe.51 Recepcija stihova bi, dakle, trebalo da bude kontem
plativna i nepristrasna, liena bilo kakvih asocijacija na dru
tveni poloaj pisca i itaoca.
8. Drutvena funkcija kritike zasniva se na izdvajanju za svoju
publiku onoga to ona eli, organizovanju onoga to moe da
stvori, zapravo, ukusa epohe.52
9. Ma kako da se mogu kritikovati filozofske i estetike premi
se koje se kriju u osnovama Nove kritike, ipak se ne moe
osporiti da je zahvaljujui njoj odbaen redukcionistiki i im
presionistiki stav prema knjievnom delu i da su u Americi
stvoreni uslovi za potpunu profesionalizaciju i formalizaciju
knjievnih istraivanja kao posebne discipline.

51 V. Empson, u: Metafora..., op. cit. Treba, svakako, imati u vidu da se, kako pi
e Empson, to ne odnosi samo na neudate tetke.
52 Ibid., str. 85.
IV. Ameriki formalizam New Critism

159

Hronologija
1909:

Na stranicama New Quarterly slikar i teoretiar umetnosti Ro

der Fraj objavljuje An Essay in Aesthetics u kojem dokazuje
da umetnost predstavlja ivot osloboen obespokojavajuih
nunosti nae svakodnevne egzistencije. To je credo moderne
umetnosti.

1910:

Doel E. Spingarn prvi put koristi naziv The New Criticism za

oznaavanje kritike koja prihvata potpunu estetiku autonomi
ju knjievnog dela.

1918:

T. S. Eliot na stranicama The Egoist tampa esej Tradicija i in

dividualni talenat u kojem tradiciju definie kao nadistorijski
poredak dela koja istovremeno postoje, a ivot umetnika kao
stalno odustajanje od sopstvenog ja.

1920:

Fraj prikuplja svoje eseje o umetnosti u uticajnu knjigu Vision

and Design (Vizija i model).

1923:

The Meaning of Meaning (Znaenje znaenja) Ogdena i Riard

sa postaje krupan dogaaj. Ta knjiga, o kojoj govore Rasel i Sa
pir, ulazi u kanon univerzitetskih udbenika. Njenu osnovnu
pretpostavku, koja razlikuje simboliku (naunu) upotrebu jezi
ka od empirijske (umetnike), prihvata Nova kritika.

1924:

Knjiga A. A. Riardsa The Principles of Literary Criticism (Prin

cipi knjievne kritike). Ova knjiga je, prema autoru, trebalo da
lepe umetnosti kao najvii nain komunikacije stavi iznad
svih vrednosti (pismo D. E. Pajlija, 19. novembra 1923). U po
glavlju The Language of Criticism Riards pie uvenu reeni
cu: We pay attention to externals when we do not know what else
to do with a poem (Skreemo panju na spoljanje inioce kad
ne znamo ta zapoeti sa stihom).

1926:

Science and Poetry (Nauka i poezija; 2. izdanje 1935). Riards

uvodi pojam pseudo-statements, sudova koji se ne mogu logiki
verifikovati. Na slian nain e i Roman Ingarden definisati svo
je quasi-sudove.

160

Knjievne teorije XX veka

1929:

Na osnovi seminara organizovanih poslednjih godina u Kembri

du i inostranstvu (ak i u Pekingu) Riards objavljuje Practical
Criticism: A Study of Literary Judgement (Praktina kritika. Studija
knjievne moi suenja); prva formulacija principa close reading.
1930:
Viljam Empson, Riardsonov uenik, objavljuje Seven Types of
Ambiguity (Sedam tipova vieznanosti), jedan od fundamental
nih radova posveenih pitanju vieznanosti poetskog teksta.
19351942: K. Bruks i R. P. Voren ureuju Southern Review, jedan od najvanijih asopisa tog razdoblja. U njemu, izmeu ostalih, objavljuju V. Stivens, K. Berk, R. Derel, I. Vinters, R. P. Blekmur
najbolji kritiari i pesnici.
1936:
A. A. Riards u Philosophy of Rhetoric napada dogmu Jednog
jedinog znaenja. Uvodi teoriju unutarkontekstualnog znae
nja. V. Stivens, posle objavljivanja Ideas of Order, biva priznat
za jednog od najveih amerikih pesnika.
1938:
Bruks i Voren objavljuju najuticajniju antologiju za studente
engleske knjievnosti Understanding Poetry: An Anthology
for College Students (Shvatajui poeziju. Antologija za studente
visokih kola). U propratnom pismu profesoru skreu panju na
upotrebu izvanpoetskih supstrata za stih.
1939:
D. Ransom poinje sa objavljivanjem Kenyon Review, jednog
od najuticajnijih kritikih asopisa.

V. K. Vimsat postaje profesor Univerziteta u Jejlu.
1941:
Rensonova The New Criticism s tekstovima posveenim kriti
kom radu A. A. Riardsa, V. Empsona, T. S. Eliota i I. Vintersa.
Prvi put se javlja naziv Nova kritika kao odreenje novog na
ina analize knjievnih tekstova. Znatno kasnije Bruks e se se
ati da je taj naziv nesreno izabran i da ga nisu upotrebljavali
oni na koje se odnosio.
1942:
Napad na njujorkog intelektualca i pisca Alfreda Kazina. Nova
kritika biva osuena zbog fetiizacije forme.
1946:
The Intentional Fallacy Vimsata i Birdslija.
1947:
Bruks objavljuje The Well Wrought Urn: Studies in the Structure
of Poetry, najuticajniju knjigu Nove kritike. Postaje profesor na
Univerzitetu u Jejlu.
1949:
The Affective Fallacy Vimsata i Birdslija.

Teorija knjievnosti Veleka i Vorena prvo rezimiranje teorij
skih pogleda Nove kritike. Iako Bruks smatra da je Teorija knji
evnosti novi organon za knjievna istraivanja, istovremeno
istie da je Nova kritika ... potroila svoju energiju i da je knji
evnim istraivanjima potrebna vea raznovrsnost.
1950:
Voren postaje profesor na Univerzitetu u Jejlu.
1951:
Prikazujui antologiju Critiques and Essays in Criticism 1920
1948, Voren priznaje da je Nova kritika dola do kraja.
IV. Ameriki formalizam New Critism

161

1952:

1954:

1956:
1957:

1965:
1966:

1978:

162

R. S. Krejn, koji pripada takozvanoj ikakoj koli (koja se na

dovezuje na Aristotelovu retoriku), objavljuje antologiju Critics
and Criticism: Ancient and Modern u kojoj je Nova kritika osu
ena za usmerenost iskljuivo na jedan elemenat forme: jezik
(dikciju).
The Verbal Icon: Studies in the Meaning of Poetry, velika repre
zentativna knjiga Nove kritike (u kojoj se, izmeu ostalih, nala
ze oba eseja pisana zajedno s Birdslijem: Intentional Fallacy i
Affective Fallacy).
The New Apologists for Poetry Mjurija Krigera rezimira dopri
nos Nove kritike i objavljuje da je njena dinamika iscrpena.
Literary Criticism: A Short History Bruksa i Vorena, knjiga godi
nama smatrana za ispovest Nove kritike, mada Vimsat nije sebe
smatrao novim kritiarem.
Nortrop Fraj u Anatomy of Criticism zamera novim kritiari
ma za estetiki stav zato to se zadravaju na bukvalnoj povr
ini knjievnosti (texture), zanemarujui sloj simbolinog sazna
nja (dianoia).
Predsednik Lindon Donson alje ameriku vojsku u Vijetnam.
Na simpozijumu The Languages of Criticism and the Science
of Man u Baltimoru uestvuju, izmeu ostalih, Bart, Lakan,
Derida, Pule, Todorov. Meu uesnicima nema nijednog pred
stavnika Nove kritike. Uestvuje, meutim, Pol de Man koji e
se, razvijajui svoju dekonstruktivistiku koncepciju, stalno po
zivati na Novu kritiku.
Rene Velek u Critical Inquiry objavljuje lanak pod nazivom
The New Criticism: Pro and Contra u kojem se zalae za kon
tinuitet Nove kritike. Ovaj lanak je izazvao veliku raspravu u
sledeem broju asopisa. To je najverovatnije bilo poslednje vi
eglasje o New Criticismu u amerikoj publicistici i poslednji
spor o njoj.

Knjievne teorije XX veka

Bibliografija
Radovi predstavnika Nove kritike u tumaenju poljskih istraivaa
T. S. Eliot, The Function of Criticism (1923): Funkcija kritike u: Izabrani tek
stovi (prev. Milica Mihailovi), Beograd, 1963, str. 4353.
T. S. Eliot, Tradition and the Individual Talent (1919): Tradicija i individu
alni talenat u: Izabrani tekstovi (prev. M. Mihailovi), Beograd, 1963,
str. 3342.
Nowa Krytyka. Antologia, wybr H. Krzeczkowski, wstp, oprac. Z. apiski,
Warszawa 1983 u tekstovima:

J. C. Ransom, Criticism as Pure Speculation (1941): Krytyka jako czysta
spekulacja, tum. M. Szpakowska;

I. A. Richards, Science and Poetry (1926): Poezja i wiara, tum. M. Szpa
kowska;

R. P. Warren, Pure and Impure Poetry (1943): idem, Poezja czysta i nie-czysta, tum. M. Szpakowska;

W. K. Wimsatt Jr, M. C. Beardsley, The Affective Fallacy (1949): Zudze
nie oddziaywania emocjonalnego, tum. M. Szpakowska.
Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2:
Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 2: Od fenomenolo
gii do egzystencjalizmu. Estetyzm i New Criticism, Krakw 1981 u tek
stovima:

C. Brooks, Modern Poetry and the Tradition (1939);

D. Brooks, R. P. Warren, Understanding Poetry (1938);

W. Empson, Seven Types of Ambiguity (1930);

I. A. Richards, Principles of Literary Criticism (1924).
Wspczesna Teoria bada literackich za granic, red. H. Markiewicz, t. 1: Me
tody stylistyki literackiej. Kierunki ergocentryczne, Krakw 1976 u tek
stovima:

C. Brooks, Irony as a Principle of Structure (1949);

W. K. Wimsatt Jr, Explication as Criticism (1951).

IV. Ameriki formalizam New Critism

163

Radovi o institucionalnosti Nove kritike

G. Graff, Professing Literature: An Institutional History, Chicago 1987.
V. B. Leitch, American Literary Criticism from the Thirties to the Eighties, New
York 1988.
M. Jancowich, The Cultural Politics of the New Criticism, Cambridge 1993.
J. Szili, Nowa Krytyka, tum. P. Kutwiczak, u: Literatura i jej interpretacje, red.
L. Nyr, Warszawa 1987.

Odnos novih knjievnoteorijskih postupaka prema Novoj kritici

A. Berman, From the New Criticism to Deconstruction: The Reception of Struc
turalism and Post-Structuralism, Urbana 1988;
Close Reading: The Reader, red. F. Lentricchia, A. Dubois, Durham 2003.
F. Lentricchia, After the New Criticism, Chicago 1980;
The New Criticism and Contemporary Literary Theory: Connections and Conti
nuities, red. W. J. Spurlin, M. Fischer, New York 1995.

Mihal Pavel Markovski

164

Knjievne teorije XX veka

V. BAHTIN

Re ivi izvan sebe, u svojoj ivoj orijentisa

nosti na predmet; ako se do kraja odvojimo
od te orijentisanosti, u rukama e nam osta
ti golo telo rei, na osnovu kojeg nita nee
mo moi saznati ni o drutvenom poloaju,
ni o ivotnoj sudbini date rei.
Mihail Bahtin1
Dijaloka priroda svesti, dijaloki karakter
ljudskog ivota. Jedina adekvatna forma
jezike impresije pravog ovekovog ivota
jeste neovenani dijalog. ivot je po svojoj
prirodi dijaloki. iveti znai uestvovati u
dijalogu: pitati, sluati, snositi odgovornost,
odobravati i slino. itavog ivota ovek se,
ne bez ostatka, angauje: ustima, oima, ru
kama, duom i duhom, itavim telom, svim
postupcima. itavog sebe sadri u rei koja
se zatim utapa u dijaloku tkaninu postoja
nja, u opti simpozion.
Mihail Bahtin2




M. Bahtin, O romanu, Nolit, Beograd, str. 48, prevod: Aleksandar Badnjarevi.

M. Bachtin, Nad now wersj ksiki o Dostojewskim, u: Estetyka twrczoci
sownej, Warszawa, 1986, str. 453.

Na margini
Mihail Mihailovi Bahtin (18951975) nije pripadao nijednoj knji
evnoteorijskoj koli, skoro itav ivot proveo je udaljen od glavnih
akademskih centara, ali bez obzira na to, njegov uticaj na proua
vanje knjievnosti XX veka ne moe se potceniti. Po obrazovanju
klasian filolog, veliki poznavalac savremenih jezika i knjievnosti
(nemaki je govorio i pre nego to je progovorio ruski), izvrstan po
znavalac filozofije (Kjerkegora je itao znatno pre estova), po zavr
etku univerziteta u S. Peterburgu radio je nekoliko godina kao pro
fesor u provinciji (u Nevlu i Vitebsku) gde je, okruen prijateljima
i uenicima, intenzivno stvarao svoju filozofiju kulture i pripremao
knjigu Problemi stvaralatva Dostojevskog (1929). Posle etiri godine
boravka u Lenjingradu (gde, kao invalidski penzioner, nije radio),
1928. godine, posle pojaavanja Staljinove represije, bio je uhapen
zbog kvarenja omladine i osuen prvo na deset godina koncentra
cionog logora na Solovjeckim ostrvima; to se zahvaljujui zauzima
nju mnogih ljudi zavrilo slanjem u Kazahstan gde je boravio od
1930. do 1936. godine. Tridesetih i etrdesetih godina radio je na
monografiji o Rableu i knjizi Bildungsroman, od koje su sauvani
samo fragmenti, jer je za vreme rata, zbog nedostatka cigaretpapira,
Bahtin rukopisom zavijao cigarete. Bahtin se posle rata, ne mogavi
da dobije posao ni u Moskvi ni u Lenjingradu, preselio u Saranjsk



Interesantno je da je meu svoje najblie uitelje Bahtin ubrojao dva poljska

klasina filologa: Tadeua elinjskog i Stefana Srebrnog, profesore Peterburkog univerziteta.
Do danas nije razjanjen spor u vezi s tim da li je Bahtin autor itavih ili sa
mo delova sledeih knjiga koje su potpisali njegovi prijatelji: Voloinov (Froj
dizam, 1928; Marksizam i filozofija jezika, 1929) i Medvedev (Formalna meto
da u teoriji knjievnosti, 1928). Ovu tezu prvi je izneo 1970. godine Vjaeslav
Ivanov. Na njegov predlog sovjetska agencija za autorska prava pripremila je
dokument kojim je priznato Bahtinovo autorstvo. Meutim, on je odbio da
ga potpie.

V. Bahtin

167

Bahtinova
izolacija

ivot u Rusiji

Izgnanstvo

Institucionalne
nevolje

(gde je ve iveo od 1936. do 1937. godine); tu je radio na tamonjem

univerzitetu (1961. godine je otiao u penziju kao profesor opte knji
evnosti). Godine 1946. je odbranio doktorsku disertaciju Fransoa
Rable u istoriji realizma, ali diplomu je dobio tek 1952. godine. U Mo
skvu (gde je 1963. godine objavljeno proireno izdanje knjige o Do
stojevskom, ovaj put pod naslovom Problemi poetike Dostojevskog)
uspeo je da se preseli tek na prelazu izmeu ezdesetih i sedamde
setih godina kad je, muen boleu (od detinjstva je imao oboljenje
kotane sri zbog ega mu je amputirana noga 1938. godine) dospeo
do vladinog sanatorijuma, a zatim u staraki dom nadomak Moskve.
Poslednje godine proveo je bolestan i usamljen u malom stanu u Mo
skvi. Umro je posle pripreme za tampu knjige Problemi knjievnosti
i estetike ( ), 1975. godine.

Vlast autonomije/autonomija vlasti

Bahtinova
filozofija
knjievnosti

Kritika
autonomije

Bahtin je sebe smatrao filozofom, to je zaista i bio. Stvorio je teo

riju u kojoj je knjievnosti priznata kljuna uloga u razumevanju
mehanizama kulture i drutvene komunikacije. Da bi se razumela
njegova koncepcija, treba detaljno
VIEJEZINOST (roznoreje,
analizirati naroito njegove rane gr. heteroglossia) autentina
radove, jer se u njima vidi napor sredina iskaza u kojoj on ivi i ob
da se prevaziu ogranienja kanti likuje se, jeste dijalogizovana go
zma i neokantizma (pod ijim je vorna raznolikost.* Ovi razliiti
uticajem mladi Bahtin, oboavalac govori ulaze u roman u razliitim
Rikera i Koena, bio mnogo godi oblicima: od naizgled zavisnog
govora do citiranja raznih knjiev
na) u ime moralnog aktivizma u nih konvencija i ideolekata.
kojem autonoman teorijski subje
* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 26.
kat, izolovan od sveta, biva zame
njen subjektom koji je odgovoran za svoje postupke. Na taj nain je
Bahtin prvi put formulisao osnovni princip svoje filozofije: nita na
svetu ne postoji samo po sebi i svi pokuaji uspostavljanja autono
mije (egzistencijalne, saznajne, moralne, estetike) jesu iluzija. Zato
nije verovao u formalno-strukturalnu koncepciju knjievnog dela
kao nepristupane celine dovoljne same sebi. Obrnuo je opozici
ju izmeu poezije i proze (koju su formalisti pozitivno valorizovali



168

Up. M. Bachtin, W stron filozofii czynu, Gdask, 1997.

M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 28. Zbog toga se Bahtin, mada je studirao
zajedno s formalistima na univerzitetu u S. Peterburgu, nikada nije pribliio
njima i itav ivot se borio protiv njihove metodologije.
Knjievne teorije XX veka

 Karneval prema Bahtino

vom shvatanju, iri pojam od tradi
cionalnog, obrednog liturgijskog
praznika koji prethodi postu. To
je pogled na svet koji proizlazi iz
narodno-vaarske kulture i supro
tan je oficijelnim institucijama i
hijerarhizovanom poretku. Smeh,
parodija, profanacija, ludorija, gro
teskno okretanje sveta naopake,
neprimerene slike materijalno-te
lesnog dole, familijarno-vaarski
skandalizujui govor to su for
me karnevalskog pogleda na svet
koje su iz narodne kulture (anali
zirane u knjizi o Rableu) prodrle
u visoku knjievnost i postale
snana sredstva umetnikog po
imanja ivota.* Karnevalizovan
pogled na svet je duboko ambiva
lentan: ozbiljnost se mea sa sme
hom, mudrost s glupou, ivot sa
smru, gore sa onim dole, visoko s
niskim. Upravo ovu vieznanost
karnevalske ideologije Bahtin vi
di, izmeu ostalih, kod junak Do
stojevskog.
* M. Bahtin, Problemi poetike Dostojev
skog, ibid., str. 226.




u korist poezije) i predmetom

svojih interesovanja uinio roman
koji je shvatao ne toliko formalno
(kao sistem postupaka), koliko
antropoloki kao umetniki or
ganizovanu drutvenu govornu ra
znolikost, reprezentativnu vrstu
za kulturu koju definiu ukrtanja
razliitih sociolekata. Na taj nain
je nesumnjivo zalazio na teren s o
c iol oke ana li ze, mada udalje
ne od tada vaeeg vulgarnog soci
ologizma u kojem se pod maskom
forme tragalo za jednoznano od
reenim klasnim interesima.
Tako shvaena viejezinost
postala je ne samo knjievnoteo
rijska kategorija ve i instrument
otre, iako ne direktne, ideoloke
kritike. Ako jezik vlasti (ne samo
totalitarne, mada treba imati u vi
du da je Bahtin svoje knjige pisao
u tekom izgnanstvu) u principu te
i jednoglasju i krajnjem ogrania
vanju znaenja, onda prihvatanje

Ameriki istraivai G. S. Morson i K. Emerson u ovom obrtu vide dokaz za

postojanje prozaike (prosaics) koja je suprotstavljena poetici. Pogledati: G. S.
Morson, C. Emerson, Mikhail Bakhtin: Creation of Prosaics, Stanford, Calif.
1990. Prozaika ne upuuje samo na istraivanje romana, nego se koncentrie
i na svakodnevni prozaini ivot. U sutini, Bahtin e se, naroito razvijajui
koncepciju vrsta govora, baviti jezikim dijalogom na najelementarnijem ni
vou dogaaja u svakodnevnom ivotu: poev od pozdravljanja i otpozdravlja
nja, zavrno s pitanjima i odgovorima.
M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 16.
Mada je verovatno iz Bahtinovog pera potekla kritika formalne kole (potpi
sana imenom Pavla Medvedeva), u kojoj autor pokazuje svoju naklonost pre
ma marksizmu, kao i Voloinovljeva rasprava (Marksizam i filozofija jezika),
ipak je na jasno postavljeno pitanje o marksizmu Bahtin odgovorio: Nisam
marksista. Interesovao me je, kao i mnoge, frojdizam, takoe spiritizam. Ali
nikako nisam bio marksista. Svedoanstvo istaknutog poznavaoca Bahtino
vog dela S. G. Boarova, citat iz: A. Wony, Bachtin. Midzy marksistowskim
dogmatem a formacj prawosawn. Nad studium o Dostojewskim, Wrocaw,
1993, str. 11.

V. Bahtin

169

Razliitost stilova
romana

Viejezinost
kao sredstvo
ideoloke kritike

Smeh

vieglasja kao elementa koji odluuje o ivosti kulture predstavlja

kritiki gest prema svakoj vlasti koja kontrolie komunikacione to
kove. U knjizi o Dostojevskom, nasuprot ideolozima poslednje re
i, dokazivao je kako nita se definitivno u svetu jo nije dogodilo,
poslednja re sveta i o svetu jo nije izreena, svet je otvoren i slobo
dan, jo uvek je sve ispred i uvek e biti ispred.10 Sline ideoloke po
sledice imalo je Bahtinovo prihvatanje (u raspravi o Dostojevskom,
i u knjizi o Rableu) k ar ne v a lske ne of icij el nost i, koja razbija
ustaljene drutvene hijerarhije, kao strukturalnog elementa svake
kulture. Ako su vrata smeha otvorena svima,11 to znai da smeh
ima politiki karakter: nain je slobodnog, neogranienog uea u
ivotu polisa. Dakle, nije nimalo udno da su upravo slobodan, ne
kontrolisan gest smeha komunistike vlasti tretirale kao opasan
ideoloki poduhvat.12

U stihiji govora
Borba kulture
i jezika

Mehanizmi
jezike
komunikacije

U istorijskim radovima Bahtina nije interesovala imanentna analiza

knjievnih tekstova ve verbalno-ideoloki ivot date epohe13 (to
se najbolje vidi na primeru knjige o Rableu) i knjievnoistorijski
proces shvatan kao komplikovana borba kultura i jezika koja tra
je itave vekove14. Sve njegove najvanije kategorije kar ne va l,
dij a l o g , p ol ifon ij a, v i e j e z i no st, tua re osim na same
tekstove, odnose se i na izdiferencirane sfere kulture u kojoj jezici
skrivaju u sebi odreen pogled na svet.
Ranih pedesetih godina, u vreme najvee staljinizacije intelek
tualnog ivota, Bahtin je intenzivno radio na radikalnom proirenju
obima istraivanja. Prestao je da se interesuje za knjievnost
kao takvu (ovakvo odreenje smatrao bi kao iznutra protivreno)
i poeo se baviti mehanizmima jezike komunikacije, tanije
10 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 236, pre
vod: Milica Nikoli.
11 M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 480.
12 To samo potvruje injenica da je Staljin voleo komediju i da je njegov omi
ljeni film bila komedija Svet se smeje (glumica Ljubov Orlova). Komedija ni
kada nije subverzivna, jer smeh koji izaziva zaklanja, a samim tim i konzervi
ra skrivenu ideologiju.
13 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 46.
14 M. Bachtin, Z prehistorii sowa powieciowego (1941), u: Problemy litera
tury i estetyki, op. cit., str. 86.

170

Knjievne teorije XX veka

ant rop olo g ij om : time kako ovek (anthropos) odreuje svoje

mesto u svetu kroz govorni in (logoi). Negativna referentna taka
ovde je bila strukturalna lingvistika. Njen tvorac, Ferdinand de So
sir, smatrao je da treba briljivo razlikovati jezik kao j e dnoro dni
sistem znakova (langue) koji postoji izvan konkretne upotrebe od
ra z noro d no g govora (parole) vezanog za ono to je pojedinano.
Prema De Sosiru, jezik je u potpunosti dat pre nego to se pojedi
nac pone njime sluiti: Jezik nije funkcija govoreeg subjekta. On
je proizvod koji individua pasivno ubeleava.15
Uvodei posrednu kategori
ju
sp
ora zume vanj a, Bahtin je
Vrste govora (rus.
uklonio
jaz izmeu onoga to je
) najmanje jedinice govora
koje se mogu izdvojiti i koje grade
nuno (jeziki sistem) i onoga to
komunikacijski univerzum: dija
je sluajno (pojedinani govorni
loke replike, pitanja, odgovori,
in). Jezik koji ostaje na raspolaga
polemike, sporovi, pisma. Zahva
nju onima koji govore sastoji se ne
ljujui vrstama govora onim ko
toliko
od neutralnih gramatikih
je se javljaju samostalno (takozva
i leksikih konstrukcija, koliko od
ne primarne vrste govora), i onim
koje su ukljuene u roman (tako
gotovih komunikacionih shema
zvane sekundarne vrste govora)
utopljenih u svakodnevnu stihiju
postoji neprekinut kontinuitet
govora. Bahtin je ove iskazne struk
izmeu knjievnosti i svakodnev
ture, zasnovane na principu razme
ne komunikacije. Vrste govora
ne rei izmeu uesnika dijaloga,
su transmisioni kaii od istorije
drutva ka istoriji jezika* i ka isto
nazvao v rst ama govora poka
riji knjievnosti. Prema Bahtinu,
zujui da one predstavljaju sutinu
vrste govora kao normatizovane
jezike komunikacije. Teorija vr
forme iskaza** odreuju opte
st govora bila je usmerena protiv
uslove i okvire komunikacije i za
svih
teorij komunikacije koje su
to podseaju na koncepciju arhe
u
govoru
(parole) videli samo kon
tipova, ali s tim da je primenjena
na sociolingvistiku.
kretizaciju apstraktnog jezikog
sistema (langue). Prema Bahtinu,
* M. Bachtin, Problem gatunkw mowy,
u: Estetyka twrczoci sownej, Warsza
jezik se ne deli na sistem i njegovu
wa, 1986, str. 355.
aktualizaciju,
ve ivi zahvaljujui
** Ibid., str. 377.
svojoj d o ga ajno st i.

15 F. de Sosir, Opta lingvistika, Nolit, Beograd, 1989, str. 23, prevod: Sreten Mari.
V. Bahtin

171

Kritika
De Sosirovog
strukturalizma

Bahtinova
koncepcija
sporazu me vanja

Teorija vrsta
govor

Bahtin i poststrukturalizam

Todorova
Teorija
knjievnosti

Krisveta i Bahtin

Kad je poetkom ezdesetih godina mladi Cvetan Todorov stigao

iz Sofije u Pariz da studira teoriju knjievnosti, veoma se razoarao
kad se ispostavilo da teorija knjievnosti na Sorboni (kao i u itavoj
Francuskoj) ne postoji. Zato je redigovao osnovne tekstove ruskih
formalista i objavio ih 1965. godine pod naslovom Thorie de
la littrature. Ovaj datum moe se smatrati simbolinim poetkom
teorije knjievnosti u Francuskoj. Kad se skoro u isto vreme (od de
cembra 1965. godine) na seminarima Rolana Barta poela pojavlji
vati Bugarka Julija Kristeva, ispostavilo se da francuska teorija knji
evnosti dobija na poklon drugaiju, potpuno razliitu, slovensku
knjievnoteorijsku tradiciju dijalogiju Mihaila Bahtina. Izbor ko
ji je 1966. godine izvrila Kristeva nije bio sluajan, jer je odgovarao
njenoj elji da produbi pukotinu u strukturalistikom poduhvatu
da bi u nju unela istorijsku dinamiku i da bi napustila zatvoreni svet
teksta.16 I zaista, pre svega je re o dovoenju u pitanje koncepci
je dela kao zavrenog, zatvorenog i savreno autonomnog objekta
i njegovog smetanja u otvorenu mreu kodova koji omoguavaju
njegovo postojanje (ontoloka koncepcija intertekstualnosti) i njego
vo saznavanje (epistemoloka koncepcija intertekstualnosti). Bahti
nova zasluga, pisala je Kristeva u svom programskom nastupu Le
mot, le dialogue et le roman, bilo je sledee otkrie:
Svaki tekst je konstruisan poput mozaika citata, svaki
tekst uvlai i transformie drugi tekst. Pojam i nte rsubj ek
t iv nost i zamenjen je pojmom i nter tek stu a lnost i.17

Intersubjektiv
nost intertekstualnost

Potpuno iste termine koristi Bart u intervjuu koji je dao jo pre

nego to je izdata S/Z:
Zahvaljujui nekolikim Bahtinovim analizama, s kojima
je sluaoce mog seminara upoznala Julija Kristeva ..., moe
se sagledati mogunost analiziranja knjievnosti [lcriture
littraire] kao dijaloga naina pisanja koji se odvijaju u okvi
ru jednog dela. Nain pisanja datog dela ... krije u sebi, is
pod povrine rei, reprize, parodije, odjeke drugih naina
pisanja, to ini da se u sluaju knjievnosti vie ne moe
govoriti o intersubjektivnosti ve o intertekstualnosti.18
16 F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours,
Paris, 1992, str. 75.
17 J. Kristeva, Smeitik. Recherches pour une smanalyse, Paris, 1969, str. 85.
18 R. Barthes, Oeuvres compltes, Paris, 1994, t. 2: 19661975, str. 458.

172

Knjievne teorije XX veka

 Polifonija pojam koji je

Bahtin uveo u istraivanja knji
evnosti u knjizi o Dostojevskom
(1929). Polifonija doslovno zna
i vieglasje: govori pojedinih li
kova u romanu, koji se odlikuju
razliitim pogledima na svet, sa
mostalno postoje, stupaju meu
sobno u razliite polemike odno
se i nisu podreeni nadreenoj
svesti autora. Prava polifoninost
je, prema Bahtinu, beskrajni di
jalog o krajnjim stvarima,* to
znai da to nije striktno tekstu
alna (kompoziciona) kategorija
ve i filozofska pa, ak, i teoloka.
Pojam polifonije je u tesnoj vezi
s pojmom nedovrenog dijalo
ga u kojem nikada ne biva izgo
vorena poslednja re.

Tekst je, dakle, mozaik citata,

iako bi moda bilo bolje rei to
Bart sam ini u S/Z podstaknut
Bahtinovom muzikom metaforom
polifonija glasova. Otprilike u isto
vreme (na poetku sedamdesetih
godina), Bahtin je u svojim beleka
ma skicirao (za koje ni Kristeva ni
Bart nisu mogli znati, poto su ob
javljene tek u Estetyce twrczoci so
wnej) principe kako je to nazivao
metalingvistike u koju spadaju
razliite varijante i nivoi intenzite
ta stranosti tue rei, kao i razno
vrsne forme odnosa prema njoj.19
Bahtin nije sumnjao:

Bahtinova
metalingvistika

Ne postoji izolovan is
kaz. On uvek sadri iskaze ko
* M. Bahtin, Estetyka twrczoci sownej,
ji mu prethode, kao i one koji
ibid., str. 502.
posle njega dolaze. Nijedan
nije ni prvi ni poslednji. Iskaz je samo karika u lancu i ne
moe se prouavati odvojeno od njega. Izmeu iskaza se us
postavljaju odnosi koji se ne mogu odrediti ni mehaniki
ni lingvistiki.20

Zato jedina nauka koja ima

sluha za glasove u svakom iska
zu moe biti metalingvistika jer
se upravlja drugaijim zakonima
od semiotike ili lingvistike koje
se zatvaraju u okvire reenice ili
diskursa. Kad je Bahtin u svojim
poslednjim radovima pokuao jo
* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 28.
jednom da formulie osnove svoje
metodologije, svoju suprotstavljenost prema strukturalizmu, izno
sio je to u vidu iste opozicije ogranienog i otvorenog teksta, nedo
vrenog konteksta u kojem se ne gubi nikakav smisao21, ali, tako
e, nijedan [jedini] smisao nije mogu.22 Do mene [...] odasvud
Metalingvistika nasu
prot stilistici, koja zatvara knjiev
no delo u tamnicu jednog kon
teksta,* metalingvistika istrauje
dijaloke (intertekstualne) odnose
dela s drugim delima i s drugim
jezicima.

19
20
21
22

M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 478.

Ibid., str. 481.
Ibid., str. 523.
Ibid., str. 495.

V. Bahtin

173

Ogranieni tekst
/ otvoreni
kontekst

Tekst nije
autonomna
struktura

Smisao teksta

dolaze glasovi23 pie u belekama. A, na drugom mestu: Smisao

[obelodanjen u nedovrenom kontekstu] ne moe biti harmonino
ureen [ne moe se u njemu pronai uteha i umreti].24 I na jo jed
nom mestu: Smisao sam po sebi ne postoji.25 I, na kraju: Sve to
se odnosi na mene, poevi od mog imena, dopire do moje svesti [...]
kroz usta drugih.26 U ovim skraenim formulama mogu se videti e
tiri osnovna uverenja koja su navela Barta da od Bahtina uini save
znika u preformulisanju strukturalistikih teza.
1. Prvo, tekst nije autonomna struktura ve je ugraen u neo
granien kontekst koji se nikada ne moe zatvoriti. Tu je Bah
tin blizak Deridi i njegovoj tezi o nezasienosti konteksta,
izloenoj u obliku paradoksalne tvrdnje il ny a pas de hors-texte (ne postoji izvan-tekst). Ova reenica moe se razume
ti na sledei nain: u principu, svakom tekstu se moe dodati
novi kontekst koji se takoe moe upisati u novu strukturu
i tako u beskonanost. O konanosti konteksta i sputavanju
principa neograniene retekstualizacije mogu odluivati
samo vantekstualna pragmatina pravila. Slino tvrdi Gada
mer: Nijedna re nije poslednja, isto kao to ne postoji ni
prva re.27 Slino e smatrati i Lakan, dovodei u uzajamnu
vezu neuspelu konstituciju subjekta u simbolikom poretku
i beskrajan lanac oznaitelja.
2. Drugo, smisao teksta kako pie Bahtin slui [...] isklju
ivo smislovima koji su se sreli i meusobno suoili28 i re
zultat je sueljavanja snaga (= smislova). Ovakva polemina
(od gr. polemos rat) geneza smisla priziva u seanje Nie
ovu tezu. U isto vreme smisao ima subjektivan karakter.29
Bahtin se ovde prividno slae sa strukturalizmom koji tako
e zastupa relacionu genezu smisla, meutim, razlikuje se po
tome to susret smislova izvlai izvan samog teksta u pravcu
meusubjekatske komunikacije. Ovde se Bahtin, govorei o
ukrtanju horizonata ili preseku dve svesti,30 pribliava her
meneutici, naroito Gadamerovoj, u kojoj se smisao raa iz di
jaloga izmeu Ja i Ti. A kad govori da aktivno razumevanje,
23
24
25
26
27
28
29
30

174

Ibid., str. 524.

Ibid., str. 510.
Ibid., str. 495.
Ibid., str. 484.
H.-G. Gadamer, Dekonstrukcja a hermeneutyka, Odra, 1996, br. 1, str. 42.
M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 495.
Ibid., str. 524.
Ibid., str. 447.
Knjievne teorije XX veka

dakle, pridodajui razumeva

no novom vidokrugu onoga ko
razumeva, stvara niz sloenih
uzajamnih odnosa, saglasja i
nesaglasja s razumevanim, obo
gauje ga novim momentima,31
to podsea na Hansa Roberta
Jausa koji uz pomo horizonata
oekivanja opisuje proces knji
evne recepcije.
3. Izmeu mene (subjekta) i teksta
(sveta) prostire se posrednika
intertekstualna (jezika) sfera ko
ja ublaava ontoloku suprotnost
izmeu ta dva poretka i omogu
ava svako saznanje. Ovde je
Bahtin, koji je od rane mladosti
nastojao da prevazie dualizam
subjekatobjekat32, blizak i svim
poststrukturalistikim teorijama
knjievnosti koje su zastupale
neizbenu medijativnost knji
evnih struktura u spoznavanju
stvarnosti, od intertekstualnih
teorija, preko kognitivizma i her
meneutike, do kulturolokih is
traivanja (cultural criticism).
4. I, na kraju: ja sam postojim sa
mo onoliko koliko neko drugi
o meni govori, koliko me pro
* M
 . Bachtin, Estetyka twrczoci sow
meu usta drugih. Subjekat
nej, ibid., str. 491.
ne postoji samostalno jer je iz
** Ibid., str. 492.
loen tuem govoru nad kojim
*** Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 36.
nema kontrolu. Bahtin kae da
kao to telo prvobitno prebiva u majinoj utrobi (u njenom
telu), tako se i ovekova svest budi uvijena u tuu svest.33
A poto je svest uvek jezika svest, onda se ona budi uvijena u
tu govor. Ovde je Bahtin blizak Lakanovoj psihoanalizi prema

TUA RE (rus. )
svaka ne moja re (iskaz), ko
ju je izrekao neko drugi na dru
gom jeziku i koja me primorava
da zauzmem stav u odnosu na
njega. ivim u svetu tuih rei.
itav moj ivot se zasniva na to
me da se orijentiem meu njima,
da reagujem na njih.* Tue rei
predstavljaju prvobitnu injeni
cu ovekove svesti i ivota.** To
znai da ovek koji govori mora
neprestano da interpretira ono to
ne pripada njemu i na taj nain od
reuje sopstveni identitet. Susret
oveka sa tuom rei trebalo bi da
bude pravi predmet za humanisti
ke nauke. Ali tua re je i sfera ne
izbenih medijacija izmeu date
rei i izreenog predmeta koji su
drugi ve razmotrili. To znai da
nijedan predmet u trenutku kad
pisac o njemu pone da pie nije
neutralan ni prirodan, ve su
ga drugi unapred razmotrili. Sli
nog je miljenja bio Rolan Bart
uvodei u S/Z kategoriju dj dit,
ve reenog, na osnovi kojeg na
staje svaki iskaz. Ova kategorija
podsea na fenomenoloki (i her
meneutiki) pojam horizonta koji
odreuje granicu shvatanja (Bah
tin koristi kategoriju horizonta,
ali i kategoriju aperceptivne poza
dine*** koja proistie iz postkan
tovske filozofije).

31 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 37.

32 Up. M. Bachtin, W stron filozofii czynu, op. cit.
33 M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 484.
V. Bahtin

175

Kritika subjektiv
no-objektivnog
dualizma

Subjekat
ne postoji
samostalno

Bahtin i poststrukturalizam

kojoj je ja simboliki (jeziki) razvlaeno u prostoru kulture.

Kako je Rolan Bart tano parafrazirao Lakana, samo Drugi [ili
simboliki poredak] moe napisati moju autobiografiju.
Ove etiri teze nedovrenost konteksta, relaciona geneza
smisla, neizbeno posrednitvo saznajnog i postojeeg subjekta
koje se mogu iskazati jednom optom tezom o nedovrenom di
jalogu sa vieglasnim razvijanjem smisla,34 veoma vrsto povezuju
Bahtina sa poststrukturalizmom. Kad dekonstruktivista Dozef Hi
lis Miler tvrdi da ako je [knjievno] delo shvaeno pre kao hete
ronomno, dijaloko, nego kao monoloko35, onda se, nesumnjivo
mada, sigurno, nesvesno nadovezuje na Bahtina.

Izmeu ostalog

Filozofski
projekat
Todorov
o Bahtinu
Dijaloki
princip

U razgovoru s Viktorom Duvakinom, zabeleenom poetkom

sedamdesetih godina, Bahtin je otvoreno rekao: Ja sam filozof.
Mislilac.36 Ovo, po svemu sudei, ne treba razumeti tako da je
knjievnonauna refleksija neodvojiva od filozofske refleksije (za
visnost je oigledna), ve, pre svega, tako da piui knjige posve
ene knjievnosti Bahtin stvara odreen filozofski projekat koji
u znatnoj meri prekorauje granice knjievnih istraivanja. Prvi
koji je to shvatio bio je paradoksalno Cvetan Todorov,37 autor
knjige Mikhail Bakhtin: le principe dialogique (1981). Todorov vidi
Bahtina, pre svega, kao f i loz of sko g ant rop ol oga koji nastoji da
u svojim raspravama stvori dijaloki princip. ta bi to trebalo da
znai? Najuoptenije, sledee ovek definie sam sebe uz pomo
drugog oveka:
ovekova bit ... se ostvaruje u naj dublj em me u
s obnom sp or a zu me v anju. Biti znai sporazumevati
34
35
36
37

176

Ibid., str. 461.

J. Hillis Miller, Theory Now and Then, New York, 1991, str. 120.
W. Duwakin, Rozmowy z Michaiem Bachtinem, Warszawa, 2002, str. 58.
Treba imati u vidu evoluciju miljenja Todorova koji se od glavnog propa
gatora strukturalistike misli preobrazio u politikog filozofa i borbenog in
telektualca. Njegove poslednje knjige uglavnom su posveene interpretaciji
knjievnosti kao mestu gde se formulie liberalno-drutvena ideologija (knji
ga o Rusou), brani ljudsko dostojanstvo od totalitarizma (Face lextrme,
Paris, 1991, The Fragility of Goodness: Why Bulgarias Jews Survived the Holo
caust, London, 2001) i kritikuje savremena civilizacija (Le Nouveau dsordre
mondial: rflexions dun Europen, Paris, 2003).
Knjievne teorije XX veka

 DIJALOGINOST prirodna
orijentacija svake ive rei,* ali i
najvanija osobina knjievnog dela
koja se suprotstavlja njegovom tre
tiranju kao autonomne, samodo
voljne celine. Svako delo je replika
u jezikom dijalogu koji se od rani
je odvija i svaki nagovetava (antici
pira) novi odgovor. Dijaloginost
je osnovni mehanizam knjievno
istorijskog procesa. Dijaloka po
svojoj prirodi je romaneskna re,
za razliku od poetske rei koja je
dovoljna samoj sebi i izvan sebe
ne zamilja tue iskaze.**

se. ... Biti to je biti za nekoga,

a zahvaljujui njemu za sebe.
oveku nije dat nikakav unu
tranji prostor nezavisnosti,
on se uvek nalazi na granici,
a udubljujui se u sebe gleda
u o i d r u go ga ili gleda na
sebe o i ma dr ugoga.38

Jo je u knjizi o Dostojevskom
Bahtin jasno isticao kako se name
ra pisca zasniva na prevazilaenju
zatvorene strukture svesti i po
tvrivanju tueg ja,39 a time i na
* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 34.
borbi protiv etikog solipsizma.
** Ibid., str. 40.
Ako polifoni roman predstavlja ar
tikulaciju vieglasja, odnosno razli
ROMAN Za razliku od formali
itih svesti (subjekata) koje nastoje
sta, Bahtin nije preterano oboavao
da priznaju svoju razliitost i ne na
poeziju koju je smatrao sasvim
meu sopstvenu ideologiju drugi
pogreno primerom monoloke
ma, onda se taj anr moe shvatiti
rei, odvojene od viejezinosti i
govorne raznolikosti. Za Bahtina
kao i ns c e nacij a et i ke o dgo
je roman umetniki organizovana
vor nost i zasnovane na potova
drutvena govorna raznolikost* i
nju drugoga. Ovo potovanje se,
kao takav najbolje odraava vieje
prema Bahtinu, ne ispoljava samo
zinost kulture. Zato zauzima najvi
u
odnosima izmeu likova roma
e mesto u hijerarhiji anrova.
na nego i na nivou odnosa izme
* Ibid., str. 86.
u autora i njegovih likova. Autor
polifonog romana ne vlada unapred svim svojim likovima, ve im
dozvoljava ideoloku nezavisnost koja, u izvesnom smislu, iznutra
razbija nadreenu svest autorskog Ja.
Jo pre nego to je objavio svoju raspravu o Dostojevskom,
Bahtin je dvadestih godina radio na knjizi o odnosu izmeu auto
ra i junaka u delu. Tu se pojavljuje kategorija kljuna za dijaloki
princip, a zapravo vnjenahodimost, termin koji je teko prevesti,
ali koji se definie ili kao ne s apr isut no st ili kao ost aj anj e-s-p olj a 40. Ova dva mogua prevoda ukazuju na sutinu same pojave:
38 M. Bachtin, Nad now wersj ksiki o Dostojewskim, op. cit., str. 444.
39 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, op. cit., str. 65.
40 To postavlja kao outsideness prevodilac kasnih Bahtinovih tekstova Vern
V. Makgi. Pogledati: M. Bahtin, Note on Translation, u: Speech Genres and
Other Late Essays, Austin, 1986, str. VII.
V. Bahtin

177

Borba protiv
etikog
solipsizma

Bahtinova
koncepcija
nesaprisutnosti

Odnos izmeu
junaka i autora

nesrazmernost junaka i autora ko

ji ostaje izvan teksta i ne uprisut
njuje se u tekstu.41 Iako to p o sto
j anj e - s- p olj a - d r ugo g Bahtin
ne smeta u empirijski svet, nego
u sferu umetnikog dela, njegova
razmatranja se ipak mogu prevesti
u vanestetske kategorije. Ovde au
tor podsea na Huserlovu svest ko
ja biva liena svog intencionalnog
predmeta. Junak biva odvojen od
svog autora i poinje da ivi sop
stvenim, autoru stranim ivotom,
zahvaljujui emu autor moe da,
kako pie Bahtin, gleda na sebe
oima drugoga,42 i na taj nain pr i
z na d r u go g a kao neizostavan
elemenat odreenja samog sebe.
nj, na koju se Bah
tin poziva i u svojim poslednjim
radovima,43 vodi ka odbacivanju
empatije (likvidaciji sopstvenog,
posebnog stava) kao osnove razu
mevanja. Neshvatljivo je, takoe,
sagledavanje razumevanja kao pre
voda sa stranog jezika na sopstve
ni jezik.44 Ono to je drugo, ostaje
i z v an svesti i do njega nema ne
posrednog prolaza zasnovanog na
upoznavanju te prvobitne stranosti
koja determinie identitet subjek
ta. Ovako je o tome Bahtin pisao

NEPRISUTNOST (rus.
) distanca izmeu
onoga koji spoznaje i onoga to
eli da spozna. Neprisutnost je
glavna pokretaka snaga shvata
nja u oblasti kulture.* To znai
da smisao nikada nije dat direkt
no, ve se otkriva tek u susretu s
drugim, tuim smislom.** Iako je
blizak klasinim hermeneutikim
(Gadamerovim i Rikerovim) teori
jama, Bahtin se od njih razlikovao
po tome to, zahvaljujui principu
neprisutnosti, tu smisao nikada
u potpunosti ne biva prisvojen,
ve ostaje tue-svoj.
M. Bachtin, Odpowied na pytanie re
dakcji Nowyj Mir, u: Estetyka twrc
zoci sownej, ibid., str. 474.
** Ibid.
*** M
 . Bachtin, W sprawie metodologii
nauk humanistycznych, u: Estetyka
twrczoci sownej, ibid., str. 523.
*

SHVATANJE Bahtin se vezuje

za Diltajevu razliku izmeu obja
njenja i shvatanja. U objanjavanju
uestvuje samo jedna svest, u shva
tanju dolazi do dijalokog susreta
dve svesti, dva subjekta. Na taj na
in, sutinsku ulogu u Bahtinovoj
teoriji igra autor, prisutan izvan
teksta u vidu nadreene svesti
koja se slui razliitim govorima
(pri tom i u tekst upisanoj slici

41 Ruski glagol oznaava prisustvo neega ili nekoga na nekom me

stu. Na primer, u reenici: Ja v to vremja nahodilsja v Japonii znai: U to
vreme sam bio u Japanu. Prefiks vnje znai izvan. Zato vnjenahodimost
doslovno znai izvanprisutnost, odnosno, prisustvo distancirano u odnosu
na neto ili nekoga.
42 M. Bachtin, Problem stosunku autora do bohatera, u: Estetyka twrczno
ci..., op. cit., str. 48.
43 U belekama za drugo izdanje knjige o Dostojevskom, Bahtin je pisao: Stvar
nije u identifikaciji s drugim ovekom, ve u zadravanju sopstvenog stava
neprisutnosti. Pogledati: M. Bachtin, Nad now wersj..., op. cit., str. 462.
44 Ibid., str. 489.

178

Knjievne teorije XX veka


autora). Shvatanje je shvatanje
nekoga drugoga putem tekstualne
objektivizacije. Poto se shvatanje
drugog oveka ne zasniva na nje
govom pretvaranju u predmete
ve kroz priznavanje druge, pu
nopravne svesti,* Bahtin se mo
e smatrati ne samo saveznikom
Emanuela Levinasa, filozofa koji
je kritikovao paradigmu filozofi
je predstave, ve i ire itavog
novog pravca etike kritike koja
skree panju na potovanje razli
itosti Drugoga.**
* M
 . Bachtin, Nad now wersj ksiki
o Dostojewskim, u: Estetyka twrczo
ci sownej, ibid., str. 445.
** Pogledaj: D. Ulicka, Zwrot etyczny w
badaniach literackich, u: Polonistyka w
przebudowie. Literaturoznawstwo wi
edza o jzyku wiedza o kulturze edu
kacja. Zjazd Polonistw, Krakw, 2225
wrzenia 2004, t. I, Krakw, 2005.

u belekama za novu verziju knjige

o Dostojevskom:
Nesamodovoljnost jedne
svesti, nemogunost njenog
postojanja. Postajem svestan se
be i postajem ja iskljuivo otva
ranjem prema drugom oveku,
zahvaljujui njemu i uz njego
vu pomo. ... Beanje, separaci
ja, zatvorenost u sebe osnovni
su uzroci gubljenja identiteta.
Nije re o tome ta se odvija
unutra, ve o tome ta se dea
va na pragu, na granici tue i
sopstvene samospoznaje.45

Ovo neophodno posredova

nje subjekta pomou posmatranja,
govora, svesti drugoga, postae
najvanija odlika Bahtinovog dis
kursa koji prekorauje granice nau
ke o knjievnosti u pravcu drutvene ontologije (definicija Majkla
Tojnisena), etike (prema shvatanju Emanuela Levinasa), hermeneu
tike (naroito Rikerove) ili ak psihoanalize (aka Lakana). U svim
ovim tokovima savremene misli subjekat (Ja) ne uspeva sam da
definie sopstveni identitet a da se ne pozove na ono to je drugo,
a ukljuujui u sopstvenu strukturu ono to je drugo oslobaa se ilu
zije o unutranjem jedinstvu.

Rezime
Bahtinova antropologija kulture i knjievnosti moe se rezimirati u
sledeim takama:
1. Smisao ima subjektivan karakter,46 a ne strukturalni.
2. ovek je dijaloko bie, to znai da definie sopstveni identi
tet pomou odnosa prema tuim reima. Isto kao to ne posto
ji ista svest koja je kako je smatrao Huserl samoj sebi data
45 Ibid., str. 444.
46 M. Bachtin, W sprawie metodologii nauk humanistycznych, u: Estetyka
twrczoci..., op. cit., str. 524.
V. Bahtin

179

Posredovanje
subjekta

kroz akt nenaruene percepcije. Kako svest, tako i ovekov

identitet, trajno su izposredovani i ne mogu se odrediti odvo
jeno od govora koji oko njih odzvanja. Pojedinana svest je
contradictio in adjecto.47 U tom pogledu Bahtin se moe loci
rati u tok antikartezijanske hermeneutike filozofije.
3. Kultura je prostor raznovrsnih diskurs a koji se meusobno
potiru, to znai da ne postoji jedan jezik koji opisuje stvar
nost. To povezuje Bahtina s pragmatizmom i s kulturolokim
istraivanjima. U sutini, nauka o knjievnosti bi trebalo da
uvrsti vezu sa istorijom kulture.48
4. Jezik nije sistem apstraktnih kategorija ve nosilac id eolog i
j e, odnosno pogleda na svet. Nema rei koje bi bile slobod
ne od karakteristika pogleda na svet (ne postoje niije rei)
i to zato to se jezik definie ne uz pomo toga to predstavlja
sistem, ve kroz veze govornog subjekta sa stvarnou proe
tom drugim jezicima, drugim govorima.
5. Knjievno delo nije zatvorena i autonomna tvorevina, ve
govorno raznolik i viejeziki iskaz ugraen u prozainu
st i h iju s v a ko d ne v no g govora. Knjievno delo je iskaz
koji predstavlja kariku u lancu jezike komunikacije49 i ivi
samo u kontaktu s drugim delima.
6. Analizom iskaza s obzirom na njegovu intertekstualnu (vi
ejezinu) pozicioniranost ne bavi se stilistika nego me t al ing v ist i ka.

Posredovanje
identiteta i svesti

Borba diskursa

47 M. Bachtin, Nad now wersj..., op. cit., str. 445.

48 Pogledati: M. Bachtin, Odpowied na pytanie redakcji Nowyj Mir, u: Este
tyka twrczoci..., op. cit., str. 467468.
49 M. Bachtin, Wypowied jako jednostka jzykowego porozumiewania si,
u: Wiedza o kulturze, deo 2: Sowo w kulturze. Zagadnienia i wybr tekstw,
Warszawa, 1991, str. 395.

180

Knjievne teorije XX veka

Hronologija
1895: Roen je 18. novembra, u porodici bankarskog inovnika, Mi
hail Mihailovi Bahtin.
19051916: Porodica Bahtin ivi u Vilnusu i Odesi.
19161918: Posle prelaska u S. Peterburg, Bahtin se upisuje na Filoloko-istorijski fakultet tamonjeg univerziteta.
19181924: Radi kao profesor, prvo u Nevlu (19181920), zatim u Vitebsku.
U Nevlu, pod snanim uticajem neokantizma, nastaje Nevelska fi
lozofska kola u ijem radu Bahtin aktivno uestvuje (takozvani
Bahtinov krug). U Vitebsku, koji je u to vreme doivljavao kultur
ni preporod (tamo su iveli Maljevi i agal), okuplja mlade filozo
fe. To vreme je period njegove intenzivne predavake aktivnosti.
1919:
Debituje s lankom Umetnost i odgovornost.
19201924: Bahtin radi na prvom veem delu: U pravcu filozofije ina ili
Autor i junak u estetikoj akivnosti koje e biti objavljeno tek iz
meu 1979. i 1986. godine.
19241929: Povratak u Lenjingrad (kako se posle Lenjinove smrti nazivao
S. Peterburg). Predavanja iz knjievnosti i filozofije. Pod imeni
ma prijatelja Voloinova i Medvedeva izlaze tri knjige s velikim
Bahtinovim udelom: Frojdizam (1927), Formalna metoda u nau
ci o knjievnosti (1928), Marksizam i filozofija jezika (1929).
1924: Problem sadraja i forme u umetnikom jezikom stvarala
tvu. Rad je objavljen tek 1975. godine.
1928: Hapenje zbog uea u neformalnoj debatnoj grupi Uskrnu
e i zbog predavanja u antisovjetskom duhu.
1929: Zbog bolesti (hronino zapaljenje kotane sri u nozi) zatvor
biva zamenjen kunim pritvorom. U Lenjingradu se pojavlju
je prva knjiga: Problemi stvaralatva Dostojevskog. Bahtin biva
osuen na pet godina logorskog rada na Solovjetskim ostrvima.
Na kraju je presuda bila zamenjena izgnanstvom u Kazahstan.
19301936: Porodica Bahtin ivi u gradiu Kustanaj, na severu Kazahstana
(mesto progonstva iz carskog vremena), gde je Bahtin zaposlen
kao ekonomista. Radi na raspravi Re u romanu.
V. Bahtin

181

19361937: Boravak u Saranjsku (Mordova, dvadeset sati putovanja od Mo

skve), gde se Bahtin zapoljava u Pedagokom institutu. Radi
na knjizi Obrazovni roman i njegov znaaj u istoriji realizma. Iz
zdravstvenih razloga posle godinu dana odustaje od rada.
1938:

Amputacija desne noge.

19381945: Radi kao profesor u srednjoj koli kraj Moskve (imajui i dalje
minus, odnosno zabranu prijave stanovanja u Moskvi i Lenjin
gradu). Pie knjigu o Rableu. Tekst zavrava 1940. godine. Nasta
ju brojni radovi koji su kasnije posmrtno objavljeni u V tomu
Sabranih dela.
1941: Rad Roman kao knjievna vrsta, objavljen 1970. godine pod
naslovom Ep i roman.
19451969: Porodica Bahtin ivi u Saranjsku.
1946: U moskovskom Institutu za svetsku knjievnost brani habilita
cioni rad Fransoa Rable u istoriji realizma. Posle viegodinjih
perturbacija, 1951. godine je odlueno da se Bahtinu ne pr i
zna stepen habilitovanog doktora (kandidata nauka) na osno
vu izloene disertacije koja je u meuvremenu bila podvrgnuta
estokoj kritici. Diplomu habilitovanog doktora dobie godinu
dana kasnije.
19461961: Radi kao ef Katedre za svetsku knjievnost u Pedagokom insti
tutu (od 1957. godine Univerzitet u Saranjsku).
19521953: Radi na studiji Problem vrste govora koja e biti posmrtno ob
javljena 1979. godine.
19591960: Zabeleke za obimniju studiju Problem teksta koja e biti objavljena 1976. godine.
1961: U Saranjsk dolaze mladi istraivai Vadim Koinov i Sergej Bo
arov koji e odigrati odluujuu ulogu u pripremi i objavljiva
nju Bahtinovih dela.
1963: Zahvaljujui Koinovu, izlazi drugo, dopunjeno i poboljano iz
danje Knjige o Dostojevskom, pod izmenjenim naslovom: Proble
mi poetike Dostojevskog.
1965: Penzionisani profesor Bahtin, opet na inicijativu Koinova,
objavljuje svoj habilitacioni rad: Stvaralatvo Fransoa Rablea i
narodna kultura srednjeg veka i renesanse. Knjigu su na osnovu
rukopisa objavili Bahtinovi uenici.
1966:

U intervjuu najavljuje knjigu o vrstama govora.

1967: Prvi prevod na strani jezik. Knjiga o Dostojevskom prevedena je

na srpskohrvatski jezik. Postepeno kree lavina prevoda.
1968:

Prvi prevod na engleski: Rabelais and His World.

1969:

Bahtin odlazi na leenje u Moskvu.

182

Knjievne teorije XX veka

19701972: Boravak u starakom domu kraj Moskve. Godine 1970. dri pre
davanje o Dostojevskom u auli starakog doma za profesore Po
dolskog okruga.
1972: Dobija dvosoban stan u Moskvi u kojem ivi do smrti. Tree iz
danje knjige o Dostojevskom.
1973: Zbornik o Bahtinu Problemi poetike i istorije knjievnosti povo
dom 75 godina roenja i 50 godina naunog rada.
1974: Prikuplja svoje radove u knjigu Problemi knjievnosti i estetike.
1975:
Umire.

V. Bahtin

183

Bibliografia
Izbor iz dela
M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, tum. D. Ulicka, Warszawa 1986.
M. Bachtin, Problemy literatury i estetyki, tum. W. Grajewski, Warszawa 1982.
M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog (prev. Milica Nikoli), Beograd,
1967; 2000.
M. Bachtin, Sobranije soczinienij, red. S. Boczarow et. al., Moskwa 1996,
t. 17 (edicija jo nije u potpunosti objavljena).
M. Bahtin, Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i rene
sanse (prev. Ivan op i Tihomir Vukovi), Beograd, 1978.
M. Bachtin, W stron filozofii czynu, tum., oprac. B. yko, Gdask 1997.50
M. Bahtin, O romanu (prev. Aleksandar Badnjarevi), Beograd, 1989.
M. Bahtin, Autor i junak u estetskoj aktivnosti (prev. A. Badnjarevi), Novi
Sad, 1991.

Radovi na poljskom
Bachtin. Dialog. Jzyk. Literatura, red. E. Czaplejewicz, E. Kasperski, Warsza
wa 1983.
W. Duwakin, Rozmowy z Michaiem Bachtinem, tum. A. Kunicka, Warszawa
2002.
D. Ulicka, Niektre problemy poetyki Bachtina, Teksty Drugie 2001, nr 6.

Radovi na stranim jezicima51

Bakhtin and Cultural Theory, red. K. Hirschkop, D. Shepherd, Manchester
2001.
50 U toj knjizi nalazi se bibliografija poljskih radova, do 1997, o Mihailu Bahtinu.
Do tad je i bila ekspanzija poljskih istraivanja o ovom ruskom nauniku.
51 Bibliografija radova o Bahtinu sve vie se uveava naroito na engleskom
jezikom podruju. Up. naroito: The Annotated Bakhtin Bibliography, red.
C. Adlam, D. Sheperd, Manchester 2000. Navodimo samo ovu meu najva
nijima, jer ukazuje na glavne pravce recepcije dela ovog naunika.

184

Knjievne teorije XX veka

The Bakhtin Circle: In the Masters Absence, red. G. Tichanow, D. Shepherd,

C. Brandist, Manchester 2004.
Bakhtinian Perspectives on Language, Literacy, and Learning, red. A. F. Ball,
S. Warshauer Freedman, Cambridge 2004.
M. F. Bernard-Donals, Mikhail Bakhtin: Between Phenomenology and Mar
xism, Cambridge 1994.
Carnivalizing Difference: Bakhtin and the Other, red. P. I. Barta, D. Shepherd,
C. Paltter, P. A. Miller, London 2001.
R. Coates, Christianity in Bakhtin: God and the Exiled Author, Cambridge
1998.
C. Emerson, The First Hundred Years of Mikhail Bakhtin, Princeton 1997.
Face to Face: Bakhtin in Russia and the West, red. C. Adlam, R. Falconer,
V. Machlin, A. Refrew, Sheffield 1997.
Feminism, Bakhtin, and the Dialogic, red. D. M. Bauer, S. J. McKinstry, Albany
1991.
P. Good, Language for Those Who Have Nothing: Mikhail Bakhtin and the
Landscape of Psychiatry, New York 2001.
K. Hirschkop, Mikhail Bakhtin: An Aesthetic for Democracy, Oxford 1999.
M. Holquist, Dialogism, London 1990; wyd. 2: 2002.
The Novelness of Bakhtin: Perspectives and Possibilities, red. J. Bruhn, J. Lundquist, Copenhagen 2001.
S. Vice, Introducing Bakhtin, Manchester 1997.
D. Wesling, Bakhtin and the Social Moorings of Poetry, London 2003.
J. P. Zappen, The Rebirth of Dialogue: Bakhtin, Socrates, and the Rhetorical Tra
dition, Albany 2004.

Mihal Pavel Markovski

V. Bahtin

185

VI. HERMENEUTIKA

Osnovna pretpostavka na koju se oslanjate,

a to znai j edina ispravna interpretacija,
ini mi se da je s psiholoke take gledita i
iskustva po g rena ... Ukratko reeno, a to
zapravo govori star i f ilolog koji iza sebe
ima svoje ukupno filoloko iskustvo, ne po
stoji j edna , j edina, z adovolj avaju
a inte r pretac ij a kako za pesnike tako
i za muziare (pesnik ni u kom sluaju nije
autoritet kad je re o znaaju njegovih stiho
va: postoje neverovatni dokazi koliko je taj
znaaj za njih rastegljiv i neodreen).
Fridrih Nie1
Imajui u vidu poeziju, tumaenje pesme
mora teiti tome da postane suvino. Posled
nji, ali i najtei korak svake interpretacije
zasniva se na potiskivanju u senku tumae
nja u odnosu na isto postojanje pesme.
Martin Hajdeger2
Hermeneutika nije toliko metoda koliko stav
oveka koji eli da shvati drugog oveka ili
kao slualac ili italac eli da razume jezi
ki iskaz. Ali, uvek je re o tome da se razume
taj jedan ovek, taj jedan tekst. Interpretator
koji je faktiki savladao sve naune metode,
koristi je samo da bi omoguio iskustvo pe
sme boljim shvatanjem. Nee se na slepo slu
iti tekstom kako bi primenio metodu.
Hans-Georg Gadamer3

Zadatak [...] hermeneutike je da pokae da

se egzistencija ispoljava, da stie smisao i da
postie refleksiju jedino ako se primenjuje
neprestana egzegeza svih znaenja koja se
pojavljuju u svetu i kulturi.
Pol Riker4




1
2
3






F. Nietzsche, Smtliche Briefe. Kritische Studienausgabe in 8 Bnden, Mn

chenBerlinNew York, 1986, t. 8, str. 400.
M. Heidegger, Objanienia do poezji Hlderlina, Warszawa, 2004, str. 8.
H.-G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste Ty? Komentarz do cyklu wierszy
Celana, u: Czy poeci umilkn?, Bydgoszcz, 1998, str. 160.
P. Ricoeur, Egzystencja i hermeneutyka, u: Egzystencja i hermeneutyka. Ro
zprawy o metodzie, Warszawa, 1985, str. 201.

Hermeneutike
HERMENEUTIKA I EGZEGE
ZA hermeneutika filologija je
u starim i novim vremenima bila
koriena za objanjavanje Svetog
pisma (koje je bilo osnovni predmet
interpretacije) i po svojoj sutini je
bila i teoloka hermeneutika, a kao
takva morala je da postupa prema
zahtevima doktrine i dunosti. Neo
dlono pitanje odnosilo se na to gde
se krije pravi smisao teksta. Ovde
su data dva odgovora: 1. Pravi smi
sao teksta je doslovan smisao, to
znai da tekst govori ono to govori,
a ne govori neto sasvim drugo. To
je teza koju je zastupala literarna
hermeneutika. 2. Smisao teksta je
u prenesenom smislu, to znai da
je znaenje teksta samo znak koji
upuuje na drugo znaenje. To je
teza f igurativne hermeneutike.
U vezi s tim, istorija tehnike herme
neutike, kao i teoloke filologije, mo
e se predstaviti kao spor literar ist a
i f iguralist a. Ovo su stari primeri
takvih sporova: 1. Duhovna egzege
za Aleksandrijske kole (Klemens,
Origena, II/III vek) versus doslov
na (istorijska), egzegeza antiohijske
kole (Diodor iz Tarsa, Jovan Hri
zostom, IV/V vek). 2. Alegoreza




Hermeneutika je neizbena onda

kad se javlja nevolja sa smislom:
kad svet, tekst, neije ponaanje
prestanu da budu oigledni i zah
tevaju interpretaciju (gr. herme
neia) jer sami po sebi nisu ne
posredno razumljivi. Kako pie
Hans-Georg Gadamer, interpreta
cija je neophodna svuda gde se ne
eli verovati onome to data poja
va neposredno jeste. Hermeneuti
ka se pojavljuje i onda kad ovek
iznerviran sopstvenim nezna
njem sam sebi postavlja pitanja
o tome ko je i kakav smisao ima
njegov ivot, kao i kakve su osnove
njegovog znanja o svetu. Ova pita
nja se mogu postavljati na raznim
nivoima i zato treba napraviti raz
liku izmeu tri osnovna znaenja
termina hermeneutika.
Prvo, shvatanje ovog termina
odnosi se na naine tumaenja
tekstova. Tako shvaena tehnika
hermeneutika bliska je filologiji i
ima dugu istoriju. Najpre je sluila
za tumaenje svetih rei i znakova

H.-G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, Krakw,

1993, str. 315.
Ovu razliku je napravio G. olc, autor rasprave Czym jest i od kiedy istnieje
filozofia hermeneutyczna?, u: Studia z filozofii niemieckiej, t. 1, Toru, 1994.

VI. Hermeneutika

189

Nevolje
sa smislom

Tehnika
hermeneutika

Filozofska
hermeneutika

Diltajeva
hermeneutika
koncepcija

koje su slali bogovi (gr. hermene

us je tuma s drugog jezika), zatim i patristika tipologija versus jevrej
ski literarizam. 3. Luteranska sola
je poela da komentarie svete tek scriptura
(zapravo, Sveto pismo, a ne
stove, da bi, na kraju, stvorila pravi Crkveni magisterijum, odreuje pra
la tumaenja svih tekstova kulture. vila interpretacije) versus rimska tra
Povezana sa egzegezom, herme dicija (smisao Svetog pisma zavisi od
neutika je bila poistoveivana s institucionalizovanog tumaenja).
raznim specijalizovanim metoda
ma komentarisanja Svetog pisma HERMENEIA za Grke je her
(hermeneutiki sporovi su bili mo meneutika postojala u tri dimenzi
tivisani ozbiljnim doktrinarnim je. Prvo, kao hermeneutik tchne,
razlikama), dok je kao filologija odnosno umee tumaenja boan
ske objave. Kako je pisao Heraklit,
postala neizostavan elemenat hu delfijsko proroanstvo ouk legein,
manistike kulture.
ouk kryptein, alla semainein: ne
Kad se, meutim, na poetku objavljuje, ne krije, ali daje znake
XIX veka, ispostavilo da se obim koje treba protumaiti, prevesti
hermeneutikog polja ozbiljno pro na ljudski jezik i prilagoditi ljud
irio i da vie nisu samo sveti tek skom iskustvu. Drugo, oznaavala
je objanjavanje i prenoenje svete
stovi ili tekstovi uopte predmet tradicije i zato je hermeneutiar
interpretacije, pojavila se f i l oz of mogao sebe da smatra nasledni
sk a her me neut i k a koja je poe kom Hermesa, glasnika bogova.
la da postavlja pitanja o tome kako I, na kraju, tree hermeneia je na
je uopte mogue razumevanje. in izraavanja misli govorom.*
Aristotelovo delo Peri hermeneias
Ovakva pitanja je prvi postavljao (O iskazima) poinje na sledei
nemaki filozof, filolog i teolog nain: Prvo treba ustanoviti ta
Fridrih lajermaher (17681834), je ime a ta re, zatim ta je negaci
a posle njega Vilhelm Diltaj (1833 ja a ta tvrdnja, ta reenica, a ta
1938) za koga je hermeneutika kao iskaz. U Peri hermeneias Pseudonauka o razumevanju smisla (Verste -Demetrija (I v. n. e.), stilistikom
traktatu (u latinskom prevodu De
hen) postala osnova humanistikih elocutione), izraz hermeneutik
nauka suprotstavljenih prirodnim dnamis oznaava snagu govora.
naukama koje se bave objanjava * Aristotel, Poetika, 145ab, 13.
njem (Erklren) injenica. Diltaja
nije interesovalo da rei pitanje: kako interpretirati konkretne teksto
ve? Interesovalo ga je neto drugo: kako je uopte mogua interpreta
cija onoga to je zvao individualnom ekspresijom ivota, i kako je
mogue takvu interpretaciju univerzalno ozakoniti? Hermeneutika,
prema njegovom shvatanju, prestaje da bude vetina i postaje pod
ruje opte teorije saznanja.
Ovakvo epistemoloko shvatanje hermeneutike je pred kraj
XIX veka podvrgao kritici Fridrih Nie (18441900) koji je povezao
190

Knjievne teorije XX veka

 RAZUMEVANJE (nem. Ver

stehen) za Diltaja razumevanje
karakterie duhovne nauke i u
suprotnosti je objanjavanju (Er
klren). Prirodu objanjavamo,
duhovni ivot razumemo. Posle
ontolokog obrta, razumevanje
oznaava osnovnu dimenziju ove
kovog postojanja koja ne postoji
bez razumevanja sveta i samorazu
mevanja koje se odvija zahvaljuju
i jezinosti (Sprachlichkeit) i isto
rinosti (Geschichtlichkeit). Tako
shvaeno razumevanje prethodi
svakom znanju i svakoj spoznaji.
TUMAENJE (nem. Auslegung)
tehniki termin koji oznaava fi
loloku interpretaciju dela, a koji
je prvi put u filozofskoj hermene
utici upotrebio Fridrih Nie. Nie
ga je koristio naizmenino sa in
terpretacijom, kako u tehnikom
kontekstu koji se odnosi na filo
loko tumaenje (jedan isti tekst
omoguava beskonano mnogo
tumaenja [Auslegungen]: ne po
stoji nijedno ispravno [richtige]
tumaenje),* tako i u irem kon
tekstu koji se odnosi na interpreta
tivnu prirodu stvarnosti (Sutina
onoga to je organsko jeste novo
tumaenje deavanja [neue Ausle
gung des Geschehens], unutranje
perspektivno mnotvo koje se i sa
mo deava).** Prema Nieu, svet
se ni na koji nain ne moe odvoji
ti od njegovog tumaenja, iz ega
proizlazi interpretativni karakter
stvarnosti.
* F
 . Nietzsche, Smtliche Briefe. Kritische
Studienausgabe in 8 Bnden, red. G.
Colli, M. Montinari, MnchenBer
linNew York, 1986, t. 12, str. 39.
** Ibid., str. 41.

postojanje sveta s njegovim tuma

enjem, a nakon njega, ve u XX
veku, Martin Hajdeger (1889
1976) koji je u Bitku i vremenu
(1927) doveo u pitanje tezu o meto
dolokom karakteru razumevanja
i preneo je u podruje svakodne
vice. Dokazivao je da razumeva
nje nije nain spoznaje ve nain
postojanja, jer ovek (Hajdeger je
govorio Dasein, postojanje, egzi
stencija, Tubitak), pre nego to se
pretvori u teorijski subjekat, egzi
stira u svetu koji ga se tie i zato
od njega zahteva razumevanje.
Na taj nain se filozofska hermene
utika pretvorila u he r meneut i
ku f i loz of iju za koju najvaniji
problem predstavlja razumevajua
(ona koja se, dakle, odnosi prema
svetu) ovekova egzistencija.
Hermeneutika, zatim, obuhva
ta podruje svakodnevnog ivota
i tehniku egzegeze, metodologiju
nauke ili filozofiju egzistencije.
Njena istorija pokazuje da je evrop
ska kultura postepeno proirivala
obim onoga to je trebalo inter
pretirati i u novom veku prola
put od tumaenja jednog jedinog
Teksta (Biblije), preko proirivanja
polja tumaenja sa antikim pesni
cima i klasinim filozofima (pro
svetiteljstvo), pa ak i svim onim
tekstovima koji su mogli postati
predmet interesovanja za veti
nu interpretacije (lajermaher),
sve do ukljuivanja u njega svih
manifestacija ivota (Diltaj, Ni
e) i, na kraju kod Hans-Georga

O tome pogledati u: M. P. Markowski, Nietzsche. Filozofia interpretacji, Kra

kw, 1997.

VI. Hermeneutika

191

Razumevanje
kao nain
postojanja

Prostor
hermeneutike

Sueljavanje
meu
hermeneutikama

Gadamera (19002002) svega to

ima jeziki karakter. Na kraju e
Gadamer u Istini i metodi (1960)
rei: Bivstvovanje koje se moe
razumeti je jezik.
Zajedno sa procesom proiri
vanja polja hermeneutikog tuma
enja odvijao se suprotan proces:
sueljavanja raznih hermeneutika
izgraivanih na razliitim premi
sama. Savremenost me, pisao je
Pol Riker (19132005), primora
va na interpretaciju, ali mnotvo
interpretacija dovodi do moje ras
cepljenosti. Ova egzistencijalna
(jer nije samo metodoloka) pu
kotina proizlazi iz prepoznavanja
fundamentalne istine: Ne postoji
opta hermeneutika, ne postoji
univerzalni kanon za egzegezu, po
stoje samo posebne i meusobno
suprotstavljene teorije koje govore
o pravilima interpretacije.10 Kao
to postoji nekoliko naina shvata
nja termina hermeneutika, tako
postoji i mnotvo savremenih her
meneutikih kola koje se meu
sobno razlikuju prema posebnim
teorijama interpretacija. Meutim,
ono to ih povezuje jeste radikalno
antikartezijanstvo.

 H.-G. Gadamer, Istina i metoda.

Osnovi filozofske hermeneutike, Sa
rajevo, 1978, str. 431, prevod: Slobo
dan Novakov.
 P. Ricoeur, Konflikt hermeneutyk:
epistemologia interpretacji, u: Egzystencja i hermeneutyka..., op. cit.,
str. 133.
10 P. Ricoeur, De linterprtation. Essai
sur Freud, Paris, 1965, str. 35.

192

HERMENEUTIKI KRUG
ovu figuru je prvi put u herme
neutiku uveo Fridrih lajermaher,
nadovezujui se na patristiku
egzegetsku tradiciju. Ona je govo
rila o tome da se ne moe razu
meti deo teksta bez sagledavanja
celine i obrnuto: celina e ostati
nerazumljiva ako nemamo u vidu
pojedinane delove. Interpretator
mora neprestano da krui izme
u delova i celine i otuda figura
krunog razumevanja. Drugaije
tumaenje hermeneutikog kruga
je ponudio Martin Hajdeger koji
je dokazivao da svakom razume
vanju mora prethoditi naroito
pred-razumevanje, to je trebalo
da znai da interpretator, pre nego
to pone da interpretira, ve po
seduje sopstveno razumevanje sve
ta i raspolae jasnim gleditima o
tome ta treba da interpretira. Raz
umeti se moe samo onda, kae
Hajdeger, kad bilo ta razumemo,
inae nikada ne bismo prekoraili
barijeru stranosti. Figura herme
neutikog kruga podrazumeva da
razumevanje ne poinje od nule,
ve da je to proces ugraen u in
terpretatorov pogled na svet, to
znai da ovek stalno interpretira
ak i onda kad to ne ini javno.
PREDRASUDE (nem. Vorur
teile) u filozofskom, a ne svako
dnevnom smislu to su interiori
zovana predubeenja kojima se
rukovodi subjekt u procesu razu
mevanja. Razumevanje nije neu
tralan proces, ve je uvek ukorenje
no u takozvano predrazumevanje
koje njim rukovodi. Predrasude
odreuju poziciju subjekta u her
meneutikom krugu i njegovu isto
rijsku situiranost. U Bitku i vreme
nu Hajdeger navodi tri uvodne

Knjievne teorije XX veka

Svest i jezik
U savremenoj i modernoj filozofiji
mogu se, s obzirom na odnos izme
u govor a i svest i, razlikovati
dve tradicije: kar te zij anska i
he r me neut i ka.11 Prva od njih
polazi od toga da govor, ako se poja
vljuje na horizontu svesti, predstavlja prepreku za ostvarivanje savre
nog, istog samoopaanja, istog sa
mosagledavanja koje ini apsolutnu
osnovu svakog sigurnog znanja. Na ovakvoj premisi je izgraena feno
menoloka koncepcija svesti. Prema njoj se svet moe razumeti samo
onoliko koliko je predmet same po sebi prozirne svesti. Ako je, dakle,
svet nerazumljiv, onda je to zato to se ne moe jasno predstaviti po
mou svesti ili zato to postoji trajno zamagljenje njegove slike koje
se odvija u govoru. Jezik iz ove perspektive predstavlja isti predmet za
svest (te, dakle, neto spoljanje u odnosu na nju) i sve ono to se javlja
kao ona i to pripada sferi objektivnog saznanja, stvarima ovog sveta.
Problem odnosa izmeu svesti, jezika i saznanja sasvim druga
ije izgleda u hermeneutikoj tradiciji. U njoj se miljenje odvija u
stihiji govora jer itavo iskustvo sveta je posredovano jezikom.12
Ne postoji ista prohodnost izmeu znaka i znaenja, komunikacija
nije samo pokazivanje gotovih sadraja, niti je svest data sebi nepo
sredno nego posredno, to znai da sama sebi nije savreno jasna.
Ne postoji podela izmeu jezika i objektivne stvarnosti koju on
opisuje jer je ta stvarnost uvek ispriana, koja ve postoji u jeziku
koji odreuje najoptije okvire njenog pojavljivanja. Jezik je [...]
osnova i mesto prezentacije onoga da ljudi uopte imaju svet. Za
oveka svet postoji kao svet, na nain na koji se on ne predstavlja
nijednom drugom ivom biu koje na svetu bivstvuje. A ta sutina
sveta je jeziki konstituisana.13 Razum, kae Gadamer, nije pretpo
stavka jezike komunikacije nego njen rezultat i zato osnovu herme
neutike predstavlja razgovor, dijalog, razmena izmeu Ja i Ti.14

strukture razumevanja: Vorhabe

(namera) ili poetni fond odnosa
prema svetu, Vorsicht (oprez) ili
poetno opaanje stvarnosti kome
se prilagoava ono to se razume
va, kao i Vorgriff (zahvat) ili ve
postojea mrea pojmova. Katego
riju predrasude je filozofski reha
bilitovao Hans-Georg Gadamer u
Istini i metodi.

11 K. Michalski, Logika i czas. Prba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warsza

wa, 1988.
12 H.-G. Gadamer, Estetyka i hermeneutyka, u: Rozum, sowo, dzieje, Warszawa,
1979, str. 122.
13 H.-G. Gadamer, Istina i metoda..., op. cit., 404.
14 H.-G. Gadamer, Pohvala teoriji, Oktoih, Podgorica, 1996, str. 89, prevod: Sa
a Radoji.
VI. Hermeneutika

193

Kartezijanska
tradicija /
hermeneutika
tradicija

Hermeneutiki
odnos izmeu
svesti i jezika

Jezik kao
osnova iskustva

Gadamerova
koncepcija
govora

Jeziki zaokret

Od epistemolo
gije do hermene
utike

Epistemologija
kao saznajna
metanaracija

Antifundamenta
listiki diskurs

Iz ove najire perspektive, hermeneutika nije vie ni vetina

tumaenja smisla knjievnih ili neknjievnih tekstova ni teorija raz
umevanja. Meutim, jeste filozofska osnova za koju objektivno,
jezikom neposredovano, saznanje predstavlja mit. Ovako shvaena
hermeneutika moe da oznaava najoptiji naziv za filozofiju posle
jezikog zaokreta koji je trajno problematizovao kartezijansko-kantovsku saznajnu paradigmu15 usled ega je definitivno odbaen
san o savrenom, neposredovanom poetku ljudskog znanja zasno
vanog na oiglednoj dostupnosti svesti sebi samoj.16
Slino je razmiljao i Riard Rorti kad je u svojoj uvenoj knji
zi Filozofija i ogledalo prirode17 isticao zahtev za prelaz sa episte
mologije na hermeneutiku. Ovaj prelaz trebalo bi da oznai odba
civanje koncepcije saznanja kao tanog predstavljanja18, koje tei
privilegovanju i apsolutizovanju nekih predstava i izjanjavanje za
slobodnu razmenu filozofskih gledita lienih zahteva za univerzal
nom vanou. Epistemologija ili opta teorija predstav, koja je u
evropskoj kulturi od Dekarta do Huserla predstavljala nezamenlji
vu saznajnu metanaraciju koja je garantovala sigurnost znanja, iz
graena je na uverenju da ne samo to je mogue ve je i nuno
konstruisanje nedvosmislenih okvira koji su nezavisni od rezultata
istraivanja i u kojima postignuti rezultati vie nee izazivati nika
kve sumnje i nametae se maksimalnom oiglednou, nenatrunje
nom nikakvim relativizmom. Hermeneutika se, meutim, odrie
privilegovane pozicije u vieglasju kulture, otkriva arbitrarnost uni
verzalnih pretenzija epistemologije i pokazuje da su sve nae teorije
rezultat diskurzivnih praksi.
Hermeneutika u obe predstavljene koncepcije predstavlja naj
optije odreenje modernog, odnosno p ost kar te z ij anskog ,
antifundamentalistikog diskursa. U okviru tog diskursa nalaze se
naizgled meusobno nespojivi stavovi i tekstovi: Gadamera i De
ride, Rortija i Rikera, Merlo-Pontija i Fukoa, a njihova zajednika
platforma je u d a lj avanj e o d teor ij e s a znanj a (epistemolo
g ij e) kao filozofske discipline vieg reda koja cilja na to da meto
diki zagarantuje rezultate svojih istraivanja (za koje se tvrdi da su
15 K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, General Introduction, u: After Philo
sophy: End or Transformation?, red. K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, Cam
bridge, Mass.-London, 1987; A. M. Kaniowski, Filozofia po lingwistycznym
zwrocie, Teksty Drugie, 1990, br. 5/6.
16 H. Buczyska-Garewicz, Znak i oczywisto, Warszawa, 1981 (naroito poglavlje 2: Mediacja i problem pocztku).
17 R. Rorty, Filozofia a zwierciado natury, Warszawa, 1994.
18 Ibid., str. 284.

194

Knjievne teorije XX veka

adekvatni u odnosu na svoj predmet) i nametne ih drugima u vidu

apsolutnog znaaja.
U hermeneutikoj tradiciji smisao ne postoji nezavisno od in
terpretacije, to znai da ne postoji jedna metoda da se on uini
pravosnanim. To proizlazi iz sloma tradicionalnog modela istine
zasnovanog na adekvatnosti miljenja i bivstvovanja (adaequatio rei
et intellectus) i pojavi modela perspektive u kojem istina biva relati
vizovana i svedena na poziciju koju zauzima subjekat. Smisao se ne
nalazi u svetu u gotovom obliku odakle bi razum trebalo da ga iz
vlai, ve se raa kroz proces jezikog samorazumevanja subjekta
koji se ne nalazi pred svetom, ve je u njega ugraen. Kako kae Ga
damer, jezinost ljudskog iskustva sveta ne sadri u sebi opredme
enost sveta.19 Zbog toga interpretacija nije operacija objektivnog
(predmetnog) opisivanja smisla, ve egzistencijalna praksa koja me
nja ovekov ivot.

Smisao ne posto
ji nezavisno od
interpretacije

Interpretacija
kao egzistencijal
na praksa

Hajdeger
Tvorcem antiepistemoloke hermeneutike filozofije XX veka s pra
vom se smatra Martin Hajdeger. Za autora Bitka i vremena shvatanje
je vezano za neizbenu ugraenost oveka u svetu. Razumem svet jer
sam njegov deo i uspevam u njemu da ivim. Ovu svojevrsnu odo
maenost u svetu Hajdeger naziva
DASEIN (doslovno: tubitak)
biem-u-svetu
(in-der-Welt-sein).
termin koji je koristio Mar
Razumevanje ne spada u teorijsko
tin Hajdeger u Bitku i vremenu
(1927) da bi odredio individuu
znanje zasnovano na distancirano
koja egzistira u svetu. Dasein po
sti u odnosu na svet, ve na prakti
stoji u svetu i odnosi se prema
no znanje (Gadamer u ovom kon
njemu s razumevanjem i brigom,
tekstu govori o phronesis, nasuprot
to znai da uspeva da se u tom
theoria)
zahvaljujui kojem su mi
svetu pronae i u njemu opstane.
predmeti mog sveta bliski i ine mo
Razumevanje, kae Hajdeger, jeste
nain egzistencije Daseina, iz ega
je neposredno okruenje. Svet je tu
proizlazi da razumevanje nije vie
pored, kraj mene, ne nasuprot me
nain saznavanja sveta (epistemo
ni,
i zato ga razumem, ali i obrnu
loko tumaenje hermeneutike),
to: samo zato to ga razumem, svet
ve nain postojanja u njemu (na
mi pokazuje svoju blagonaklonost
tome se zasniva ontoloki obrt ko
ji je inicirao Hajdeger, a koji je jo
i mogu se u njemu oseati prijat
ranije nagovestio Nie).
no, kao kod kue. Ova prvobitna,
19 Up. ovde moju nap. 13.
VI. Hermeneutika

195

Hajdegerova
koncepcija
razumevanja

Bivstvovanje kao
uslov postojanja
onog to jeste

Apofaktiki
diskurs

Pravi glas bitka

Odnos izmeu
govora i poezije

razumevajua pripadnost svetu, raz-umevanje (Ver-stehen) sveta koje

se pokazuje oveku jeste osnovna crta savremene hermeneutike.
Hajdeger je, meutim, veoma brzo preao s prouavanja egzisten
cijalnih uslova shvatanja sveta te, dakle, onoga to jeste, na meditaciju
o tome ta predstavlja osnovni uslov postojanja onoga to jeste, ali smo
nije. Konstatovao je da to neto jeste bitak (Sein) koji temeljno treba
razlikovati od njegovog bivstvovanja (Seiende). Koliko se o bivstvovanju
moe govoriti kao o neemu to jeste, toliko se o bitku uopte ne treba
izjanjavati. Ako se bilo koje bivstvovanje i moe zamisliti i predstaviti
pojmovima, onda se bitak izmie logici predstavljanja i primorava na
primenu apofatikog diskursa: moe se govoriti o tome ta bitak nije, ali
nema naina da se kae ta jeste. Na taj nain Hajdeger postupa slino
takozvanim negativnim teolozima koji o Bogu ne ele da se izjanjavaju,
jer bi ga u tom sluaju tretirali kao bilo koju stvar, bilo koje bivstvova
nje. Bog se dokazuju ipak ne nalazi u poretku bivstvovanja, dakle,
o Njemu se ne moe nita rei. Slino je i sa bitkom. U svom kasnijem
delu Prilozi filozofiji (objavljenom tek posle njegove smrti), Hajdeger
je odredio etiri svojstva bitka. To su: j e di nst vo, nepre dst av
lj ivo st , p os ebno st i sk r iv anj e.20 Ipak, postoji takav jezik u ko
jem je meditacija o Bitku najmanje prema njemu opresivna. Prema
Hajdegeru, taj jezik je poezija jer su pesnici pravi pastiri bitka.
Filozof koji meditira nad stihovima nije duan da ih tumai, jer
jezik komentara pripada predstavljakom jeziku koji nije u stanju da
otkrije pravi glas bitka. Tradicionalni komentator i filozof zadovolja
va se onim to jeste, podreujui sebi, samim tim, i opredmeujui
pravi smisao koji dolazi odande, iz nepredstavljive sfere, dakle, iz
dubine samog bitka. Komentator postupa prema komentarisanom
tekstu onako kako kartezijanski subjekt postupa prema predmetima
predstavlja ga uz pomo sopstvenih predstava (pojmova, ideja, do
ivljaja) ne dozvoljavajui mu da jednostavno bude. Interpretator,
dakle, treba samo da pokazuje kako se valja odnositi prema pesmi a
da se ne zaglui njeno isto postojanje sopstvenim jezikom i da se
konano povue u senku s objanjenjima.21
Hajdeger preobraava tradicionalan odnos izmeu govora i poe
zije i kae da poezija ne koristi govor ve ga omoguava. Govor koji
se uje u svakodnevnom ivotu je degenerisana forma (brbljanje)
izvornog kazivanja (Sagen). Takvo razumevanje poezije bitno se
razlikuje od formalistikih (poezija kao zaumni govor) i od kulturo
lokih koncepcija (poezija kao trag stvarnosti). Poezija pret ho di
20 M. Heidegger, Przyczynki do filozofii (z wydarzania), Krakw, 1996, str. 236.
21 M. Heidegger, Objanienia do poezji Hlderlina, op. cit., str. 8.

196

Knjievne teorije XX veka

govor u u tom smislu to se govor

odnosi na ono to jeste (razmenju
je se sa stvarima), dok je poezija
ustanovljavanje bitka (Stiftung
des Seins), odnosno upuuje na
ono to uslovljava svako bivstvo
vanje, ali sama nije bivstvo. U tom
smislu je poezija uslov pojavljiva
nja sveta, a pesnik onaj ko bdi nad
bitkom, dok je interpretator onaj
ko prisustvuje tom pojavljivanju,
tom isijavanju sveta, maksimalno
potirui sopstvenu subjektivnost.
Stihovi pozivaju na oslukivanje
* Martin Hajdeger, Miljenje i pevanje,
tog prvobitnog govora sveta, a to
Nolit, Beograd, 1982, str. 170, prevod:
Boidar Zec.
oslukivanje omoguava nastanji
** Prema Hajdegeru, ovek govori, ako
vanje u izvorno kazivanje. Ovo
odgovara jeziku. U: ibid., str. 194.
nastanjivanje u poetski govor omo
guava interpretatoru da ponovi gest samog nadpesnika (kako Haj
deger naziva Helderlina) koji je stanovao u blizini bogova. Nema
sumnje da se u ovakvom razmiljanju ispoljava hijeratska (osvee
na) koncepcija poetskog jezika lienog bilo kakvih veza sa svako
dnevnom komunikacijom i koji u sebi uva seanje na optenje sa
onim to je sveto. U Pismu o humanizmu Hajdeger pie: Meutim,
ako ovek treba jo jednom da nae svoj put u blizinu bivstvovanja,
on mora najpre da naui da egzistira u bezimenom.22
JEZIK (nem. Sprache) u her
meneutikoj filozofiji prvobitna
odlika ljudske egzistencije. ovek
postoji jer postoji u jeziku koji se,
prema Hajdegeru, nalazi u naj
bliem susedstvu ljudskog bia*
i ima mogunost da otkriva svet.
Prema Gadameru, opet, jezik pred
stavlja svako bivstvovanje koje se
moe razumeti. U kasnijoj Hajde
gerovoj filozofiji jezik govori sam
iz sebe (ovek samo uestvuje u
tom govoru, ali njime ne vlada),**
a ono to je reeno govorom jezi
ka jeste poezija.

Izvorno
kazivanje

Vraanje izgubljenih simbola

Filozofija Pola Rikera, snano ukorenjena kao i svaka hermeneuti
ka u hriansku teologiju, polazi od sledee dijagnoze: nali smo
se, dakle, u situaciji u kojoj padaju u zaborav ivi slojevi simboli
kog govora, dok je bogatstvo smisla sasvim nestalo. Zato je neop
hodna refleksija koja bi omoguila probijanje kroz mrtve slojeve
znakova do ivog Logosa. Godine 1963. ovako je pisao: Od Haj
degera u pozajmiti razumevanje mitova i simbola kao razumeva
nje tipino hermeneutici koja eli da odrazi [...] punou smisla.23
22 M. Hajdeger, Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003, str. 284, prevod: Boidar
Zec.
23 P. Ricoeur, Konflikt hermeneutyk: epistemologia interpretacji, op. cit., str. 134.
VI. Hermeneutika

197

Riker i hrianska
teologija

Povratak
hermeneutikoj
naivnosti

To bi morala biti hermeneutika

koja paljivo slua govor simbola
i traga za ponovnom naivnou.
Interpretirajui, kae Riker, nasto
jimo da pronaemo postkritiku
naivnost koja koristi itav arsenal
sredstava i naina egzegeze da bi
ono to saoptava taj prvobitni,
fundamentalan govor moglo da
govori i postoji.24 Pretpostavka je,
dakle, sledea:

HERMENEUTIKA SUMNJI
(fr. lhermneutique de la su
spicion) termin Pola Rikera koji
oznaava kritiki pravac u novove
kovnoj hermeneutici, iji su pred
stavnici Marks, Frojd i Nie, jer su
doveli u sumnju suverenost subjek
ta. Marks ga je interpretirao kao
funkciju ekonomske klasne bor
be, Nie kao igraku u rukama
mranih nagonskih snaga, a Frojd
kao posledicu seksualne neuroze.

1. Smisao koji je refleks objavljenog svetog govora nije dat direkt

no, ve pomou simbola (tekstova), svedoanstva Logosa.
2. Simbole (tekstove) treba tumaiti pomou dostupnih egzeget
skih tehnika.
3. Egzegeza simbola (tekstova) je neophodna etapa na putu kon
stituisanja subjekta.
Interpretacija
simbola kao
egzistencijalno-teoloka
situacija

Hermeneutiko
itanje
knjievnih
tekstova

Ovu elementarnu egzisten OBJANJAVANJE (nem. Er

cijalno-teoloku situaciju koja klren, fr. explication) prema Dil
se zasniva na tome to se ovek, taju, postupak tipian za prirodne
meditirajui nad simbolima kul nauke koje se bave objanjavanjem
ture, vraa izgubljenom Logosu i injenica. Prema Rikeru, poetna
zahvaljujui tome je u potpunosti etapa hermeneutikog procesa ko
ji tei ka razumevanju. U dijalek
ono to jeste, Riker primenjuje na tici objanjavanja i razumevanja
oblast refleksije o knjievnosti. i ulogu prvog bi trebalo da imaju
tanje knjievnih tekstova je misao objektivne metode strukturalisti
ni napor itaoca koji, prisvajajui ke analize koje interpretator mora
smisao, istovremeno stvara sam da preskoi prilikom ina usvaja
nja smisla za razumevanjem.
sebe. Poto smisao nije dat nepo
sredno, bez semiotike medijacije, onda interpretator mora da pre
e dug zaobilazni put koristei raznovrsne egzegetske tehnike ka
ko bi rekonstruisao simbole (tekstove) znaajne za strukturu. Riker
je u takve tehnike ubrajao, na primer, strukturalnu analizu koja je
pruala neprocenjivu pomo prilikom definisanja formalnih uslova
znaenja. Meutim, takoe je isticao da strukturalna analiza pred
stavlja samo uvodnu, propedeutiku i objanjavajuu etapu na pu
tu ka razumevanju. Krajnja taka interpretacije je usvajanje smisla
ili pronalaenje u tekstu onog sveta u kojem bismo se kako esto
govori Riker mogli nastaniti. Ovde je re o takvoj vrsti iskustva
24 Ibid., str. 136.

198

Knjievne teorije XX veka

 NARATIVNI IDENTITET (fr.

identit narrative) Pol Riker je
ovaj termin uveo u treem tomu
Vremena i prie (1995) i on ozna
ava neminovnost narativa (koji je
i sam podraavanje delatnosti na
ukrtanju istorije i fikcije) tokom
procesa ustanovljavanja sopstve
nog identiteta. Pria vri redeskrip
ciju ivota kroz fikciju.* Zar ne
smatramo ljudske ivote itljivijim
kad su objanjeni u priama koje
ljudi priaju o sebi? I, zar te ivotne
prie ne postaju razumljivije kad se
na njih primene narativni modeli
intrige pozajmljene iz istorije [...]
ili fikcije (drame ili romana)?**
* P
 . Ricoeur, Objawianie i powiadami
anie, u: Egzystencja i hermeneutyka.
Rozprawy o metodzie, Warszawa,
1985, str. 369.
** P. Ricoeur, O sobie samym jako innym,
Warszawa, 2003, str. 190.

TRADICIJA istorijski duhovni

prostor koji povezuje tekst i njego
vog interpretatora. Prema Rikeru,
tradicija je neizostavan deo samo
razumevanja. Interpretacija i tra
dicija su lice i nalije jedne iste
istorinosti. Interpretacija se bavi
tradicijom i sama stvara tradiciju.
Tekst je nastavak neke tradicije, a
interpretacija je nastavak teksta.*
Prema Gadameru, tradicija koja
se nalazi u alijenizovanom knji
evnom stvaralatvu (odnosno, u
tekstovima) mora biti osloboena
od onoga to je strano i usvojena
inom razumevanja.
* P. Ricoeur, Egzegeza i hermeneutyka,
u: Egzistencja i hermeneutyka. Rosprawy
o metodzie, Warszawa, 1985, str. 333.

projektovanog pomou teksta ko

je bi se sutinski odnosilo na moj
ivot. Ako subjekat osea potre
bu da razume samoga sebe pred
tekstom, onda je to zato to se
tekst ne zatvara sam u sebe nego
se otvara prema svetu koji subjekt
iznova opisuje.25 itajui tekst,
italac ne samo to se trudi da raz
ume svet koji se pred njim otvara
nego se trudi i da razume samog
sebe u svetu koji je pokazan u tek
stu. Razumeti tekst znai priznati
da mogu da nastanim svet koji
on projektuje, i obrnuto: ako usva
jam smisao teksta, odnosno nala
zim se u svetu koji je on stvorio,
to znai da ga razumem. To znai
i da, zahvaljujui toj situaciji, po
injem da razumem samog sebe.
To samorazumevanje, prema Ri
keru, izmeu ostalog dobija i for
mu naracije zahvaljujui kojoj ne
samo to mogu da ispriam ono
o emu tekst govori nego mogu i
da ispriam sopstveni ivot koji
ima smisla onoliko koliko je ispo
sredovan simbolima i tekstovima
kulture. Smisao naeg ivota, kae
Riker, isto kao i smisao sveta, nije
dat direktno, ve zahteva napor re
fleksije koja mora pronai potporu
u znacima koji potiu s druge stra
ne. Refleksija se svakako dogaa
u jeziku, i zato samorazumevanje
mora imati diskurzivni karakter.
Tumaenje tekstova je neophodan
uslov samorazumevanja bez kojeg
se subjekat ne moe konstituisati:

25 P. Ricoeur, Expliquer et comprendre, u: Du texte laction. Essais dhermne

utique II, Paris, 1986, str. 187.
VI. Hermeneutika

199

ivot u potrazi
za priom

Narativni
identitet

ovo je osnovna poruka Rikerove hermeneutike. To, takoe, naroi

to u kasnijim radovima, dovodi do prihvatanja narativnog identiteta
kao elementarne strategije samorazumevanja.26 Riker ovako rezonuje:
poto samorazumevanje predstavlja interpretaciju (i obrnuto) koja
izmeu znakova i simbola pronalazi priu kao privilegovanu formu
(jer je antropoloki utemeljena: ovek je ne samo razumna ivoti
nja animal rationale, ve je u stanju i da pria homo narrans),
onda je pria osnovno sredstvo za izgradnju sopstvenog identiteta.
Samim tim, meutim, budui da su prie ugraene u fikciju a ne sa
mo u realnu istoriju, identitet dobija fiktivan karakter to u ovom
sluaju znai interpretativni ili iskonstruisan. Ova konstrukcija
proizlazi iz korienja u sopstvenoj prii podesnih knjievnih mode
la koji meaju razne stilove (romaneskni, autobiografski, istoriograf
ski). Niko nema neposredan pri
ISTORINOST (nem. Geschichstup samom sebi i s obzirom na tlichkeit)
termin koji je uveo
to, ako eli da razume ko je, mora Diltaj da bi definisao cilj nauke
stalno da se poziva na prie i zna o duhu (Geisteswissenschaft), a
koji je Hajdeger koristio u Bitku
ke kulture.

Od rei do duha

Prevazilaenje
stranosti sveta

Osnovna teza Gadamerove herme

neutike glasi ovako: Hermeneu
tika savladava duhovnu distancu
i usvaja otuenost tueg duha.27
Slino, dakle, kao i kod Rikera, her
meneutiki problem se zasniva na
prevazilaenju stranosti sveta, a taj
problem je tako odluno vezuju
i ga za razumevanje postavio
Hajdeger. Ipak, drugaije od Rike
ra, za kojeg je refleksija subjekta
nad samim sobom najvaniji na
in usvajanja smisla, Gadamer naj
vie insistira na promeni neeg
tueg i mrtvog u neposredno sapri
sustvo i bliskost, a samim tim na

i vremenu da bi definisao nain

postojanja Daseina. Istorinost od
reuje nain ovekovog bivstvova
nja koji ukazuje na njegovu ugra
enost u istoriju i tradiciju, kao i
neminovnost njene interpretacije.
Iako istorija deluje na oveka (pre
ma Gadameru, to je takozvana
Wirkungsgeschichte = delotvorna
istorija), ovek postoji u neotklo
njivom horizontu tradicije koja de
terminie njegovu samospoznaju.
ovekova egzistencija je istorijska,
jer njena promenljivost podraa
va dinamiku prolosti aktualizo
vane u svakom inu interpretacije.
Slino je smatrao i Bahtin koji je
pisao da se stvaralako razume
vanje ne odrie samog sebe, svog
mesta u vremenu i sopstvenoj kul
turi, nita ne zaboravlja.*
* M. Bachtin, Odpowied na pytanie re
dakcji Nowyj Mir, u: Estetyka twrc
zoci sownej, Warszawa, 1986, str. 474.

26 P. Ricoeur, Temps et rcit, t. 3: Le temps racont, Paris, 1985.

27 H.-G. Gadamer, Estetyka i hermeneutyka, op. cit., 124.

200

Knjievne teorije XX veka

 ALEGORIJA hermeneutiki
nain korienja alegorije duguje
mo Filonu iz Aleksandrije (od oko
30. g. p. n. e. do oko 45. g. n. e.),
autoru, izmeu ostalog, dela Le
gum allegoriae (Alegorije zakona).
Povezujui jevrejsku teologiju s
helenistikom filozofijom, Filon je
prvi put na biblijsku egzegezu pri
menio drevne grke metode alego
rijskog tumaenja (zvanog hypono
ia), korienog za objanjavanje
zagonetnih mesta u Homerovim i
Hesiodovim poemama ili grkim
mitovima, gde su pojedinim likovi
ma pripisivane odreene psiholo
ke ili filozofske istine. Svoju teolo
ku utemeljenost alegorija je stekla
zahvaljujui svetom apostolu Pa
vlu, koji je u Poslanici Galaanima
sv. apostola Pavla (4,2131) Saru i
Avrama predstavio kao alegoriju
(allegoroumena) dva zaveta: starog
vezanog za ropstvo i novog ve
zanog za obeanje slobode. Na taj
nain je alegorija dobila novo zna
enje i od retorike misaone figure
pretvorila se u tipoloku figuru ko
ja opisuje odnos izmeu Starog i
Novog zaveta u okviru hrianske
ekonomije spasenja (apostol Pavle
je odreuje kao prilika u: Rimlja
nima poslanica sv. apostola Pavla,
5.14). Na osnovi ovog principa,
svi dogaaji opisani u Starom za
vetu tumaeni su kao prefiguraci
ja jevanelskih dogaaja. Na taj
nain je alegorija, upisana u struk
turu Svetog pisma, postala osnova
njegove interpretacije, odnosno
a l e gore ze, koriene vekovima
u patristikoj egzegezi. O sporu
izmeu dva tumaenja Svetog pi
sma izmeu pristalica doslovne

razgovor izmeu meusobno bli

skih duhova. Interpretator pisanog
teksta je duan da uklanja otue
nost i omoguava neposrednu re
cepciju teksta. To neto to je otu
eno i mrtvo u tekstu je pismo,
trag duha, mrtvi trag smisla iz
loen razumevanju. Pismo i ono
to u njemu uestvuje, knjievnost,
je razumljivost duha otkrivenog
u neem najotuenijem. Pismo u
sebi uva mo duha i zahvaljujui
tome je mogua tradicija koja na
kon deifrovanja i razumevanja
biva liena odlika otuenosti i
postaje tako ist duh da nam se
obraa kao da je savremena. Dola
zei do nas iz dubine prolosti ili iz
sfere nama stranog duha, umetni
ko delo koje razumemo stoji pred
nama licem u lice.28 Ova pavlinistika metafora neposrednog
opaanja29 nedvosmisleno pokazu
je da je za Gadamera, zahvaljuju
i razumevanju, mogu povratak
ivog Logosa u pravom smislu.30
Re je zaista nuno odreenje ide
je, meutim, ona sama postoji u
svom ulnom obliku samo zato
da bi se preobrazila u izgovoreno.
Hermeneutika usvaja stranost
stranog duha, prisvaja ono to je
razliito, nastanjuje nepoznato.
Polazna taka je, dakle, Hegelova:
nerazdvojivost iskazanog i iskaza.
Hegelovo je i ishodite: povlaenje

28 Ibid., str. 125.

29 Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda emo licem k licu; sad
poznajem neto, a onda u poznati kao to sam poznat (Korinanima posla
nica prva sv. apostola Pavla, prev. Vuk Karadi).
30 H.-G. Gadamer, Istina i metoda..., op. cit., 176.
VI. Hermeneutika

201

Gadamerova
koncepcija
knjievnog
stvaranja

Povratak
punoe smisla

Gadamer i Hegel

itanje
kao sluanje

duha iz spoljanje sfere u sferu

unutranjeg postojanja, duha ko
ji se u vezi s tim vie ne povezuje
u nedeljivu celinu sa svojom tele
snom stranom.31 Konaan razlog
hermeneutikog poduhvata tako
postaje nagli skok: od ulnog ka
idealnom, od iskaza do iskazanog,
skok koji predstavlja sutinu ale
gorijskog postupka. Poto istin
sko dovrenje jezika dovodi sam
jezik do nestajanja iza onoga to
je njime reeno,32 a knjievnost
predstavlja inscenaciju pravog go
vora, onda itanje knjievnog tek
sta podsea na sluanje: Iskonsko
bie jezika je ono u emu se otva
ramo kada ujemo jezik, ono izgo
voreno.33 Iskustvo itanja omo
gueno strpljivom itaocu trebalo
bi da se zasniva iskljuivo na tome
da italac, ne urei, uvek iznova
pokua da uje [...] pravu re pesni
ka.34 itanje se vie ne naslanja, kao
kod Rikera, na dijalektiku objekti
vizujueg objanjavanja i subjektiv
nog razumevanja, ve na pomno
sluanje oprisutnjujueg pesnikog
govora koji poziva na razgovor.
Pesma poziva na dugo i pomno
sluanje i dijalog u kojem se dovr
ava razumevanje.35 Poeziju, kae
Gadamer, ne treba posmatrati kao

interpretacije (sensus historicus)

i pristalica alegorijske interpretacije
(sensus spiritualis) jo je u XIV ve
ku Dante uveravao da svaki tekst
poseduje dva znaenja: Ono koje
dobijamo putem njegovih slova, i
ono koje dobijamo putem znaenja
ovih slova; prvo zovemo literarno,
a drugo alegorijsko ili mistiko.
Na kraju su pobedili alegoristi, ja
sno razlikujui nivoe duhovnog
znaenja. Tako je nastala herme
neutika doktrina (oko IV veka),
obavezna u patristikom periodu,
o etvorostrukom znaenju Sve
tog pisma, iji su najsaetiji izraz
kasniji stihovi (XIII v.): Littera ge
sta docet, quid credas allegoria /
Moralis quid agas, quo tendas ana
gogia (Doslovni smisao svedoi o
priama, alegorijski o onome u ta
treba da verujemo / Moralni smi
sao se odnosi na to kako treba po
stupati, dok anagogini istie ko
naan cilj). U poznom srednjem
veku alegorija je izdignuta na nivo
met af izikog pr i ncip a u skla
du s uverenjem o tesnoj povezano
sti izmeu stvorenog i Tvorca koji
je postao autor Knjige dvostrukog
znaenja. Alan iz Lila je pisao: Om
nis mundi creatura / quasi liber et
pictura / nobis est in speculum /
nostrae vitae, nostrae mortis, / no
stri status, nostrae sortis / fidele
signaculum (Sva stvorenja sveta,
poput knjige i slike, za nas su ogle
dalo, istinit znak naeg ivota, na
e smrti, naeg stanja i sudbine).

31 G. V. F. Hegel, Estetika, Kultura, Beograd, 1959, str. 3, prevod: Nikola Popovi.

32 H.-G. Gadamer, Pohvala teoriji, op. cit., str. 88. Ovde treba skrenuti panju
na luteransku tradiciju i na to da se za protestante vera koja pribliava Bo
ga bez posredstva institucija raa ex auditu, iz sluanja, a ne posmatranja
koje je podlono idolima.
33 Ibid., str. 89.
34 H.-G. Gadamer, Kim jestem Ja, kim jeste Ty?..., op. cit.
35 H.-G. Gadamer, Wiersz i rozmowa, u: Poetica. Wybrane eseje, Warszawa,
2001, str. 135.

202

Knjievne teorije XX veka

 FUZIJA HORIZONATA (nem.

Horizontverschmelzung) pojam
koji je uveo Hans-Georg Gadamer
i koji definie osnovni uslov razu
mevanja prolosti. Razumevanje
mora da iznivelie distancu izme
u onoga to je prolo i onoga to
je sada (distanca koju je Bahtin
definisao kao neprisutnost),
to je mogue zahvaljujui usva
janju onoga to je strano i zahva
ljujui ueu u toj istoj tradiciji.
Horizont razumevanja je uistinu
ogranien naom istorinou, ali
moe biti proiren stvaralakim
kontaktima s delima iz prolosti.
RAZGOVOR prema Gadame
ru, osnovni model na kojem se za
sniva razumevanje jeste dijalog sa
dran u pitanjima i odgovorima,
razmena izmeu Ja i Ti. Razgo
vor u kojem se susreemo s neim
to jo nismo iskusili ima mo da
promeni nae miljenje. Slino je i
kod Bahtina: to nije odgovor ni
na kakvo pitanje, smatram da je li
eno smisla.*

ueni kriptogram za naunike,

ve kao neto to je namenjeno i
teljima sveta povezanog u jeziku
zajednicu u kojoj je pesnik isto ta
ko kod kue kao i njegov slualac
ili italac.36 Zato je za Gadamera
osnovna metafora za itanje raz
govor koji interpretatoru uskrau
je mogunost primedbe o subjek
tivnoj proizvoljnosti.
Interpretator mora da zapone razgovor sa stihom. Lu
dost je tvrditi da pratee razumevanje, cilj svake interpreta
cije, moe biti neka vrsta kon
struisanja smisla ... . Kad bi to
bilo mogue, stih nam onda
uopte ne bi bio potreban. Pre
e biti da stih, kao razgovor
koji se odvija, ukazuje na neki
smisao koji se nikada ne moe
dosegnuti.37

Ovde Gadamer odluno ponavlja

Hajdegerovu tezu o nestanku glasa
* M. Bachtin, Notatki z lat 19701971.
interpretatora i davanju prednosti
(izbor), u: Estetyka twrczoci sownej,
interpretiranom delu: Tana inter
Warszawa, 1986, str. 494.
pretacija stiha [...] je interpretacija
koja moe netragom nestati [...]. Interpretacija, koja je kao takva
i dalje prisutna kad ponovo itamo ili izgovaramo stih, biva neto
spoljanje i strano.38 I jo jednom: Interpretacija je prava samo
onda kad na kraju nestaje jer ju je potpuno apsorbovalo novo isku
stvo umetnosti.39

36
37
38
39

Ibid., str. 133134.

Ibid., str. 138.
Ibid.
H.-G. Gadamer, Czy poeci umilkn?, op. cit., str. 165.

VI. Hermeneutika

Razgovor kao
metafora itanja

203

Prednost
interpretativnog
dela

Rezime

Dve kole
interpretacije

Kako je mogua
interpretacija

Hermeneutika u najoptijem smislu oznaava ve t inu i teor iju

i nte r pre t a cij e. Iz istorijske i iz sistematine perspektive treba iz
vriti podelu na tri osnovna znaenja ovog termina u zavisnosti od
cilja i sutine hermeneutikog poduhvata. Dakle, imamo:
1 . Vet i nu inte r pre t a c ij e tekstova. Ovde je najvaniji pro
blem znaenj teksta, pitanje o tome kako ih protumaiti
(pretpostavljajui da se ona nalaze ve gotova u tekstu) ili
kako ih konstruisati (uz
ROMANTIARSKA HERME
pretpostavku da je interpre NEUTIKA uverenje koje potie
tacija stvaranje znaenja). od estetike genija da autora treba
Vetina interpretacije deli razumeti bolje nego to on sam
se u osnovi na dve kole: re sebe razume. Prema njenim pred
produktivnu, koja smatra stavnicima, ovo uverenje zasniva
lo se na podraavanju prvobit
da treba izraivati posebne nog stvaranja.*
egzegetske tehnike koje bi
.-G. Gadamer, Istina i meroda, Sara
omoguile reprodukova * H
jevo, 1978, str. 284.
nje prvobitnog znaenja,
i stvaralaku, koja smatra da znaenje nastaje u svakom sle
deem inu interpretacije. Prva od njih vie esencijalisti
ka zasniva se na uverenju da postoji verno i pravo tumae
nje teksta koje se poklapa s njegovom izvornom intencijom
smetenom u autoru (intentio auctoris) ili u samom tekstu
(intentio operis). Druga vie pragmatika zauzima stav o
tome da ne postoji gotova istina teksta koju treba otkriti, ta
ko da interpretator namee znaenje tekstu u skladu sa sop
stvenim stavom i situacijom. Esencijalisti zovu pragmatiste
relativistima, a pragmatisti esencijaliste metafiziarima.
Posredno reenje jeste Gadamerova hermeneutika: interpre
tacija zavisi od poloaja interpretatora koji svakako zavisi
od svog predmeta.
2. Ovu situaciju nastoji da podvrgne refleksiji teor ij a inter
pre t a c ij e. Ona postavlja pitanje kako je uopte mogua in
terpretacija (kao i: kako je uopte mogue razumevanje) kao
posebna vrsta saznanja i koja su najoptija pravila po kojima
se rezultati interpretacije mogu uiniti pravosnanim. Ova
pitanja vode ka sporovima o tome da li je teorija interpreta
cije uopte potrebna vetini interpretacije. Pristalice teorije
uveravaju svoje oponente da bi svako trebalo da zna ta ra
di i da vodi rauna o intersubjektivnoj motivaciji rezultata
svoje delatnosti (ko to ne radi, relativista je), dok pristalice
204

Knjievne teorije XX veka

vetine interpretacije odgovaraju da njih pre svega interesuje

zanimljiva interpretacija koja e drugima rei neto o njima
samima. Teoretiari znaju da mogu da izau iz sopstvene in
terpretativne situacije i podvrgnu sebe nesputanoj refleksiji,
dok antiteoretiari smatraju da je to u principu nemogue jer
nita, ukljuujui i teoriju, nije slobodno od interpretacije.40
3. Prenet u ivot, ovaj sukob pokazuje da postoji e gz istenci
j a l na di me nz ij a he r me neut i ke u kojoj interpretacija
nije oblik znanja ve ivota. Tu nije re o objanjenju teksto
va, ve o tome kako uopte mogu iveti u svetu koji je moj
svet i kako mogu postojati usred znaenja koje drugi proiz
vode.
Na taj nain bivaju naznaene tri osnovne dimenzije hermeneu
tike: egzegetska, epistemoloka i egzistencijalna. Vetina interpreta
cije polazi od toga da tekstovi koji daju prilog naoj kulturi zahteva
ju interpretaciju koja ili rekonstruie ili konstruie njihova znaenja.
Teorija interpretacije polazi od toga da je interpretacija poseban
nain spoznaje sveta (interpretiram, jer to nalae moje znanj e o
svetu). Egzistencijalna hermeneutika polazi od toga da je interpre
tacija nain bivstvovanja-u-svetu (interpretiram, jer to nalae svet
iji sam deo). U hermeneutici XX veka (Gadamer, Riker), koja je
rezultat suprotstavljanja epistemolokim pretenzijama razuma, sla
e se jedno na drugo prvo i tree tumaenje. Egzegeza upuuje na
egzistenciju i obrnuto: duhovni ivot interpretatora ima odluujui
uticaj na smisao tekstova koje komentarie. Ali postoji i ogromna
teorijska oblast u kojoj se i dalje postavljaju osnovna pitanja: ta je
interpretacija i koje su metode obrazlaganja njenih rezultata?

40 Prvi je na ovakav nain razmiljao Nie koji je u sporu s filozofijom subjek

ta pisao: Govorite: sve je subjektivno, ali to vie nije interpretacija [Ausle
gung], subjekat nije neto dato, ve neto iz-miljeno [Hinzu-Erdichtetes],
do-stavljeno [Dahinter-Gestecktes]. Na kraju, treba li iza interpretacije stavlja
ti jo i interpretatora? To je ve izmiljotina, hipoteza. F. Nietzsche, Smtli
che Werke. Kritische Studienausgabe, op. cit., t. 12, str. 315.
VI. Hermeneutika

205

Egzistencijalna
dimenzija
hermeneutike

Hermeneutika
= egzegeza, epi
stemologija, egzi
stencija

Hronologija
1900:

1923:
1927:

1928:
1935:

1936:
1946:
1950:
206

Roen Hans-Georg Gadamer.

Vilhelm Diltaj pie raspravu o istoriji hermeneutike: Die Entste
hung der Hermeneutik. Glavni zadatak hermeneutike vidi se u
tome da se u odnosu na osnovne pristupe romantiarske pro
izvoljnosti i skeptike subjektivnosti u domenu istorije teorijski
utemelji opti znaaj interpretacije na kojoj se zasniva ukupna
sigurnost istorije.
Martin Hajdeger postaje profesor na univerzitetu u Marburgu
(onovremene tvrave neokantizma) i dri predavanja o Aristo
telovoj hermeneutici faktinosti, kako naziva ontologiju.
U Jahrbuch fr Philosophie und Phnomenologische Forschung,
koji je ureivao Huserl, izlazi Sein und Zeit (Bitak i vreme) Mar
tina Hajdegera koji jednom zauvek prekida sa epistemolokim
shvatanjem hermeneutike. Razumevanje postaje egzistencijalan
ili fundamentalan nain bitka-u-sebi oveka (preciznije Da
sein, kako Hajdeger naziva ovekovo jastvo).
Na univerzitetu u Marburgu Gadamer, pod Hajdegerovim men
torstvom, brani habilitacioni rad o Platonu.
Hajdegerovo predavanje Ursprung des Kunstwerkes (Poreklo
umjetnikog dela) u kojem se iznosi teza o umetnikom delu
koje nije predstavljako nego otkrivako. Umetnost ne kopira
stvarnost nego otkriva svet u kojem postoje stvari. To postoja
nje sveta jeste pokazatelj istine umetnikog dela. Poetak ta
kozvanog zaok ret a (Kehre) u Hajdegerovoj filozofiji koji od
analize faktinosti ljudske egzistencije prelazi na meditaciju o bit
ku (o onome to je uslovljavajue i to nije uslovljeno u svetu).
Hajdeger u Rimu dri svoje prvo javno predavanje o vezama izme
u miljenja i poezije: Helderlin i sutina poezije. Poezija se shvata
kao osnova ljudske egzistencije, a stih kao ista jezika pojava.
ta posle pesnika? Hajdegerovo predavanje o Rilkeu.
Hajdeger dri predavanje Die Sprache (Jezik). ovek govori sa
mo onda kad ga jezik na to poziva i kad odgovara na njegov
Knjievne teorije XX veka

1955:
1959:
1960:

1965:

1969:

1970:
1976:
1980:
1983:

1986:

poziv. Jezik niti izraava niti predstavlja stvarnost nego smeta

stvari u egzistenciju.
Teoria generale della interpretazione Emila Bertija.
Unterwegs zu Sprache (Usput ka jeziku) Martina Hajdegera: knjiga
u kojoj se nalaze predavanja i rasprave o jeziku i rei. Francuski
prevod bie posveen poznatom francuskom pesniku Rene aru.
Gadamerova Wahrheit und Methode (Istina i metoda): velika
hermeneutika summa. Pol Riker objavljuje Simboliku zla, trei
tom ciklusa pod naslovom Philosophie de la volont (Filozofija
volje), a prvi u kojem je prisutna hermeneutika metoda. U po
govoru, naslovljenom kao Simbol omoguava miljenje, interpre
taciji simbola dodeljena je uloga obnove fenomenologije.
Riker u Parizu objavljuje obimnu knjigu De linterprtation. Es
sai sur Freud, odlomci predavanja u Sjedinjenim Amerikim
Dravama koja su odrana etiri godine ranije. Frojd je, pored
Niea i Marksa, bio ubrojan u hermeneutiku sumnje ili u ta
kvu interpretaciju ljudskog Ja koja izvor smisla vidi izvan njega
(u ekonomiji, u volji za mo, u nesvesnom).
Pol Selan poseuje Hajdegera u Totnaubergu. Zatim pie stiho
ve Todtnauberg.
Riker prikuplja svoje rasprave iz ezdesetih godina u knjigu pod
naslovom Le conflict des interprtations (Konflikt interpretacij).
Miel Fuko u Arheologiji znanja, koja je kritina u odnosu na
hermeneutiku, pie: Ne trudimo se ... da s teksta preemo na
misao, s naklapanja na utanje, sa spoljanjosti na unutranjost,
sa unutranje nesreenosti na istu koncentraciju u jednom tre
nutku, s povrinskog mnotva na duboko jedinstvo. Ostajemo
u dimenziji diskursa.
Miel Fuko u svom inauguracionom predavanju prilikom dolaska
na elo katedre Collge de France smatra komentar jednim od glav
nih pravila kontrole diskursa proizvedenog u zapadnoj kulturi.
Umire Martin Hajdeger.
Neuspeo susret Gadamera s Deridom u Parizu.
Le Temps et rcit (Vreme i pria): prvi tom Rikerove trilogije o
povezanosti vremena, naracije i mimesisa. Trei tom, o pripoved
nom vremenu (u romanu, izmeu ostalog u arobnom bregu i u
Potrazi za izgubljenim vremenom), u kojem autor govori o kate
goriji narativnog identiteta, pojavie se dve godine kasnije.
Gadamerova knjiga o Selanu: Wer bin Ich und wer bist Du? (Ko
sam Ja i ko si Ti?). U vrevi savremenog ivota tihi glas onoga
to je jedva razumljivo neophodan je kako bi se postavilo pita
nje strpljivog oslukivanja.41

41 H.-G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste Ty?, op. cit., str. 163.
VI. Hermeneutika

207

1990:

2002:
2005:

208

Rikerova knjiga O samom sebi kao drugom (Soi-mme comme

un autre): narativna teorija identiteta prvi put izloena 1968. go
dine na predavanjima u Edinburgu. Razlikovanje bivstvovanja
tim samim (idem) i bivstvovanja sobom (ipse).
U 102. godini umire Hans-Georg Gadamer.
Umire Pol Riker.

Knjievne teorije XX veka

Bibliografija
Hermeneutika42
N. Leniewski, O hermeneutyce radykalnej, Pozna 1998.
M. P. Markowski, Nietzsche. Filozofia interpretacji, Krakw 1997.
K. Michalski, Logika i czas. Prba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warsza
wa 1988.
K. Rosner, Hermeneutyka jako krytyka kultury. Heidegger, Gadamer, Ricoeur,
Warszawa 1991.
Studia z filozofii niemieckiej, red. S. Czerniak, J. Rolewski, t. 1: Hermene
utyczna tosamo filozofii, Toru 1994.
Wok rozumienia. Studia i szkice z hermeneutyki, wybr, tum. G. Sowiski,
Krakw 1993.

Vilhelm Diltaj
Dela prevedena na poljski
W. Dilthey, Pisma estetyczne, oprac., wstp. i komentarz Z. Kuderowicz, tum.
K. Krzemieniowa, Warszawa 1982.
W. Dilthey, Powstanie hermeneutyki. Uzupenienia z rkopisw, u: idem, Pi
sma estetyczne, tum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1982.
W. Dilthey, Rozumienie i ycie, tum. G. Sowiski, u: Wok rozumienia. Stu
dia i szkice z hermeneutyki, wybr, tum. G. Sowiski, Krakw 1993.
Najvanija literatura
O. F. Bollnow, Wilhelm Dilthey jako twrca filozofii hermeneutycznej, u: Stu
dia z filozofii niemieckiej, t. 1: Hermeneutyczna tosamo filozofii, red.
S. Czerniak, J. Rolewski, Toru 1994.
42 Bibliografija radova o hermeneutici je izuzetno obimna. Zbog toga smo se
ograniili samo na najvanija dela i radove, koji e itaocu biti od pomoi u
daljem istraivanju knjievnosti.
VI. Hermeneutika

209

Z. Krasnodbski, Rozumienie i ycie w filozofii Wilhelma Diltheya, u: idem, Ro

zumienie ludzkiego zachowania. Rozwaania o filozoficznych podstawach
nauk humanistycznych i spoeczych, Warszawa 1986.
E. Paczkowska-agowska, Logos ycia. Filozofia hermeneutyczna w krgu Wil
helma Diltheya, Gdask 2000.

Martin Hajdeger
Dela u prevodu na poljski
Drogi Heideggera, red. J. Mizera, Principia 1998, t. 20.
M. Heidegger, Bycie i czas, tum., przedm., przyp. B. Baran, Warszawa 1994.
M. Heidegger, Co zwie si myleniem?, tum. J. Mizera, Warszawa 2000.
M. Heidegger, Drogi lasu, tum. J. Gierasimiuk et al., Warszawa, 1997, M. He
idegger, Nietzsche, tum. A. Gniazdowski et al., oprac., wstp C. Wodzi
ski, t. 1: Warszawa 1998, t. 2.: Warszawa 1999.
M. Heidegger, Objanienia do poezji Hlderlina, tum. S. Lisiecka, Warszawa
2004.
M. Heidegger, Odczyty i rozprawy, tum. J. Mizera, Krakw 2002.
M. Heidegger, Znaki drogi, tum. S. Bladzi et al., Warszawa 1999.
M. Heidegger, W drodze do jzyka, tum. J. Mizera, Krakw 2000.
M. Heidegger, Wyzwolenie, tum. J. Mizera, Krakw 1998.
Najvanija literatura
B. Baran, Saga Heideggera, Krakw 1988.
Heidegger dzisiaj, red. P. Marciszuk, C. Wodziski, Warszawa 1991.
K. Michalski, Heidegger i filozofia wspczesna, Warszawa 1978.
C. Wodziski, Heidegger i problem za, Warszawa 1994.

Hans-Georg Gadamer
Radovi u prevodu na poljski jezik
H.-G. Gadamer, Aktualno pikna. Sztuka jako gra, symbol i wito, tum.
K. Krzemieniowa, Warszawa 1993.
H.-G. Gadamer, Czy poeci umilkna?, tum. M. ukasiewicz, wybr, oprac.
J. Margaski, Bydgoszcz 1998.
H.-G. Gadamer, Jzyk i rozumnienie, wybr, tum., pos. P. Dehnel, B. Sieroc
ka, Warszawa 2003.
H.-G. Gadamer, Poetica. Wybrane eseje, tum. M. ukasiewicz, Warszawa
2001.
210

Knjievne teorije XX veka

H.-G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, tum.

B. Baran, Warszawa 2004 (prev. na srpski: Istina i metoda, Sarajevo, 1978).
H.-G. Gadamer, Rozum, sowo, dzieje. Szkice wybrane, wybr, oprac., wstp
K. Michalski, tum. M. ukasiewicz, K. Michalski, Warszawa 1979.
Najvanija literatura
A. Bronk, Rozumienie, dzieje, jzyk. Filozoficzna hermeneutyka H.-G. Gadame
ra, Lublin 1988.
F. Chmielowski, Sztuka, sens, hermeneutyka. Filozofia sztuki H.-G. Gadamera,
Krakw 1993.
P. Dybel, Granice rozumienia i interpretacji. O hermeneutyce Hansa-Georga
Gadamera, Krakw 2005.

Pol Riker
Radovi u poljskom izdanju
P. Ricoeur, Drogi rozpoznania. Wykady Instytutu Nauk o Czowieku w Wied
niu, tum. J. Margaski, Krakw 2004.
P. Ricoeur, Egzystencja i hermeneutyka. Rozprawy o metodzie, wybr, oprac.,
wprowadzenie S. Cichowicz, tum. E. Biekowska et al., Warszawa 1985.
P. Ricoeur, Jezyk, tekst, interpretacja. Wybr pism, wybr, wstp K. Rosner,
tum. P. Graff, K. Rosner, Warszawa 1989.
P. Ricoeur, O sobie samym jako innym, tum. B. Chestowski, oprac. M. Kowal
ska, Warszawa 2003.
P. Ricoeur, Refleksja dokonana. Autobiografia intelektualna, tum. P. Bobow
ska-Nastarzewska, Kty 2005.
P. Ricoeur, Symbolika za, tum. S. Cichowicz, M. Ochab, Warszawa 1986.
Najvanija literatura
M. Drwiga, Paul Ricoeur daje do mylenia, Bydgoszcz 1998.
M. Philibert, Paul Ricoeur, czyli wolno na miar nadziei, tum. E. Biekow
ska et al., Warszawa 1976.

Mihal Pavel Markovski

VI. Hermeneutika

211

VII. STRUKTURALIZAM (I)

Jezik je vrst sistem, pa i teorija treba da bu

de sistem podjednako vrst kao i jezik.
Ferdinand de Sosir1
Struktura kao znaenjsko jedinstvo neto je
vie od sumarne celine, odnosno takva celina
koja nastaje prostim dodavanjem sastavnih
delova, a strukturalna celina naglaava svaki
od delova i obrnuto svaki od tih delova na
glaava upravo tu, a ne neku drugu celinu.
Jan Mukarovski2
Ali u emu se ispoljava poetinost? U to
me da se re osea kao re, a ne samo kao
reprezent imenovanog predmeta ili kao izliv
emocije.
Roman Jakobson3





F. de Sosir, Kurs opte lingvistike, Sremski KarlovciNovi Sad, 1996, str. 13,
prevod: Duanka Toanac.
J. Mukaovsk, Strukturalizm w estetyce i w nauce o literaturze, u: Teoria ba
da literackich za granic. Antologia, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego
do roku 1945, deo 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw, 1986, str. 229.
R. Jakobson, Co to jest poezja?, u: W poszukiwaniu istoty jzyka. Wybr
pism, t. 12, Warszawa, 1989, t. 2, str. 138139.

Epoha strukturalizma
Strukturalizam je nesumnjivo bio najekspanzivniji pravac u huma
nistici XX veka. Ako za njegov poetak uslovno prihvatimo datum
objavljivanja Opte lingvistike Ferdinanda de Sosira (18571913)
odnosno 1916. godinu, ako za njegov vrhunac uzmemo posleratnu
fazu inspirisanu milju Klod Levi-Strosa (ro. 1908) i ako prihva
timo da je pravac zvani poststrukturalizam svojevrsna mutacija
strukturalizma, onda se moemo sloiti s tim da je strukturalizam
trajao skoro itav XX vek, tavie da njegove posledice oseamo
i danas. Strukturalizam se u teoriji knjievnosti razvio pre svega
pod uticajem dva snana impulsa koji su dopirali iz strukturalne
lingvistike i strukturalne antropologije. Ove inspiracije odredile su
ujedno i dinamiku razvoja ovog pravca u prvoj fazi (do Drugog
svetskog rata) mogao se zapaziti snaniji uticaj lingvistikih teorija,
dok su u drugoj (posle Drugog svetskog rata) u prvi plan izbile an
tropoloke inspiracije. Ekspanzija strukturalizma ispoljila se u broj
nim razliitim humanistikim disciplinama, a najvanije pojave
obuhvaene terminom strukturalizam obino se sistematizuju na
sledei nain:



E. Kurzweil, The Age of Structuralism: Lvi-Strauss to Foucault, New York,

1980, ak odreuje XX vek kao vek strukturalizma.
Osim lingvistike i nauke o knjievnosti, snaan uticaj strukturalizma moe
se zapaziti, na primer, i u: istoriji ideja (M. Fuko), psihoanalizi (. Lakan),
sociologiji i etnologiji (P. Burdije, G. Dimezil), filozofiji nauke (M. Sere),
marksizmu (L. Altise), teoriji filma (. Mec). Sada je prihvaeno da se svi
ovi uticaji zovu upravo strukturalizam, mada, ako je re o celini, taj naziv
zasluuje samo strukturalna antropologija Levi-Strosa s obzirom na nivo filo
zofskog sistema pridavanog njegovoj koncepciji. Tvorci strukturalizma u lin
gvistici, ni pioniri primene principa De Sosirove teorije u nauci o knjievno
sti nisu bili svesni filozofskih principa ovog pravca i uopte im nije bilo stalo
do stvaranja sistema, nego vie do prilagoavanja praktinih i istraivakih
sredstava proverenih ve na polju lingvistike, analizi / opisu knjievnosti.

VII. Strukturalizam (I)

215

XX vek vek
strukturalizma

Uticaj lingvistike
i antropologije

1. L i ng v ist i ka:
Glavne kole:
enevska kola (Ferdinand de Sosir, arl Bali);
Praka kola (Roman Jakobson, Nikolaj Trubecki);
Kopenhaka kola (Luj Hjelmslev);
Amerika kola (Franc Boas, Edvard Sapir, Benjamin i
Vorf, Leonard Blumfild).
2. St r u ktu r a l na ant rop ol og ij a e t nol og ij a:
teorija Klod Levi-Strosa.
3. Nau k a o k nji e v nost i:
Glavne kole i orijentacije:
Praka strukturalistika kola (Roman Jakobson, Jan Mu
karovski, Feliks Vodika, Bohuslav Havranek, Vilem Ma
tezius);
lingvistika poetika (teorija poznog Jakobsona);
generativna poetika (Francuska naratoloka kola);
poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komuni
kacije),
strukturalistike poetike ezdesetih do osamdesetih godi
na (Cvetan Todorov, erar enet, Rolan Bart);
intertekstualne poetike osamdesetih godina (erar enet,
Majkl Rifater).

Predstavnici
strukturalistike
lingvistike

Strukturalistike
kole nauke o
knjievnosti

De Sosirova
teorija jezika

Teorija
pesnikog jezika

Strukturalizam u nauci o knjievnosti bio je takoe veoma slo

en i unutar sebe izdiferenciran pravac to je jo jedan razlog da se,
zbog uvodne sistematizacije mnotva koncepcija obuhvaenih tim
nazivom, dodatno istaknu dva problemska pravca:
1. L i ng v ist i ke p oet i ke
Najsnaniju inspiraciju za ovaj pravac predstavljala je struk
turalna lingvistika, a naroito De Sosirova teorija jezika
i opte lingvistike, kao i fonologija Nikolaja Trubeckog.
Uslovni poetak pravca, kao to je ve reeno, najee se
vezuje za datum objavljivanja De Sosirove Opte lingvisti
ke (1916). U ovom sluaju u prvi plan je izbila teorija pe
snikog jezika, a najvaniji zadatak postalo je definisanje




216

Razvijala se nezavisno od evropskog strukturalizma.

U svakoj grupi nabrojala sam samo najvanije pojave. U sluaju lingvistike i
antropologije nabrojane su kole i teorije koje su odigrale sutinsku ulogu za
teoriju knjievnosti.
S obzirom na razliita interesovanja istraivaa okupljenih oko prvog ili dru
gog pravca, moe se ak govoriti i o dva strukturalizma u nauci o knjievno
sti ili prema definiciji R. oulsa o niskom i visokom strukturalizmu.
Knjievne teorije XX veka

specifinih osobina tog jezika u odnosu na jezik uopte.

Ovog su se poduhvatili istraivai iz kruga Prake struktu
ralistike kole od 1926. do 1948. godine i nastavili ih, ta
koe, i posle rata na terenu takozvane lingvistike poetike
poznog Jakobsona ezdesetih godina.
2. Gr amat i ke k nji e v nost i
Inspiracije koncepcijama De Sosira i Trubeckog odigrale su
u ovom sluaju posrednu ulogu, a najbitnijima su se poka
zali uticaji antropoloke misli K. Levi-Strosa. Kao uslovni
poetak ovog pravca najee se prihvata datum objavljiva
nja uvene Strukturalne antropologije Levi-Strosa, odnosno
1958. godina. Poseban znaaj dobila je ovde ideja opte gra
matike knjievnosti koju su naroito prihvatili strunjaci za
knjievnost iz kruga Francuske naratoloke kole (zvanino
je poela da deluje 1966. godine). Pokuaji konstruisanja
takve gramatike poeli su od strukturalnih analiza prie i
nastavljeni su (kod nekih predstavnika kole) manje-vie
do osamdesetih godina. Bitan uticaj na ovaj pravac bila je
inspirisanost morfolokim analizama magine bajke, koje
je dvadesetih godina XX veka izvrio ruski folklorista Vladi
mir Prop, ali i ideja transformativno-generativne gramatike
amerikog lingviste Noama omskog.10

 Iako neki istraivai pomeraju ovu granicu unazad, sve do 1945. godine, kad
je bio objavljen programski tekst Levi-Strosa LAnalyse structurale en lin
guistique et en anthropologie, Word: Journal of the Linguistic Circle of New
York, 1945, t. 1, br. 2. Ovaj tekst je zatim bio ponovo objavljen u Struktural
noj antropologiji. Vie o tome: Strukturalizam (II). Takoe postoji gledite
po kojem se kao oficijelan poetak posleratnog strukturalizma uzima 1949.
godina, to znai datum objavljivanja Levi-Strosove knjige Les Structures
lmentaires de la parent (Osnovne strukture srodnosti), objavljene u Parizu
1949. godine, u kojoj on prvi put upotrebljava metodu strukturalne analize
za opis porodinih odnosa u primitivnim plemenima. Iz perspektive nauke
o knjievnosti ipak se ini najboljim prihvatanje datuma objavljivanja Struk
turalne antropologije, jer je ona u najveoj meri uticala na neobian razvoj
strukturalizma u humanistikim naukama.
10 S obzirom na obimnost problematike, drugi pravac je obraen u posebnom
poglavlju. Pogledati: Strukturalizam (II). Ovakva podela se opravdava i u
sluaju drugog pravca izrazitijim uticajem strukturalistike semiotike, i zato
sam sebi dozvolila da ove dve linije strukturalizma podelim opirnom obra
dom semiotike i semiologije.
VII. Strukturalizam (I)

217

Opta gramatika
knjievnosti

De Sosir i rani strukturalizam

De Sosirova
enevska
predavanja

Objavljivanje
Opte lingvistike

Zadaci
lingvistike

Opti karakter knjievnoteorijske misli u znaku strukturalizma u

poetku je, pre svega, odreivala koncepcija vajcarskog lingviste
Ferdinanda de Sosira. Iako su glavni predmet De Sosirovih istrai
vakih interesovanja bili sanskrit i indoevropska lingvistika, u isto
riju su ipak ula predavanja o optoj lingvistici koja je od 1906. do
1911. godine odrao na odseku za humanistiku enevskog univerzi
teta.11 Ova predavanja objavili su nakon De Sosirove smrti njegovi
saradnici arl Bali i Albert Seehej u obliku Cours de linguisti
que gnrale (Opta lingvistika), pripremljene na osnovi beleaka
slualaca; De Sosir nije iza sebe ostavio sistematian zapis predava
nja, pa ak ni njihov plan. Prvo izdanje Opte lingvistike pojavilo se
1916. godine,12 a za nauku o knjievnosti kao najbitnije su se poka
zale opte De Sosirove teze koje su se odnosile na samu lingvistiku i
na jezik kao njen predmet.
De Sosir nije bez razloga zapoinjao svoja razmatranja istica
njem najvanijih zadataka lingvistike kao opte i autonomne na
une discipline (to znai odvojene od drugih grana nauke). Kao
jedno od osnovnih poduhvata tako shvaene nauke trebalo je pri
hvatiti da ona:
Istrauje koje su snage na delu, stalno i univerzalno, u
svim jezicima i da izlui opte zakone na koje se mogu sve
sti sve posebne pojave istorije.13

Predmet
istraivanja
strukturalizma

Uspenost ovakve zamisli trebalo je pre svega da garantuje ve

oma precizno odreen predmet istraivanja. Ovaj predmet nije mo
gao postati govor izdiferenciran, iznutra komplikovan, razdvo
jen istovremeno individualan i drutveni, istorijski konstantan i
promenljiv, koji zahteva pozivanje na brojne razliite oblasti. Dakle,
postao je univerzalan i apstraktan sistem jezika. Svoju nenaklonje
nost prema govoru De Sosir je saoptio ve na samom poetku:
I zaista, usled svih tih dvojnosti, jedino jezik izgleda podo
ban za jednu samostalnu definiciju i jedino on daje jednu
taku oslonca koja zadovoljava duh.14
11 Treba znati da su velik uticaj na De Sosirove stavove izvrili i poljski lingvisti
an Boduen de Kurtene (18451929) i Mikolaj Kruevski (18511887).
12 F. de Sosir, Kurs opte lingvistike, ibid.
13 F. de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 15.
14 Ibid., str. 18.

218

Knjievne teorije XX veka

 STRUKTURA/SISTEM najjed
nostavnije shvaena struktura je:
sklop, graa, unutranja organiza
cija, konstrukcija. Termin proizla
zi iz teorije organizama XIX veka.
Na prelazu iz XIX u XX vek, kao i
na poetku XX veka, on se pojavio,
izmeu ostalog, i kod nemakog fi
lozofa Vilhelma Diltaja (psihika
struktura), u psihoanalizi Sigmun
da Frojda (struktura nesvesnog),
a neto kasnije i u fenomenologiji
knjievnosti Romana Ingardena
(struktura knjievnog dela). Me
utim, tu je struktura znaila samo
sklop, topografiju, raspored nivoa
ili oblasti dakle, jo uvek nije
imala tako precizno i konkretno
znaenje koje su ovom terminu dali
praki i francuski strukturalisti. Tre
ba, takoe, imati u vidu da otac
strukturalizma Ferdinand de Sosir
uopte nije koristio pojam struk
ture (or Munen ga je ak nazvao
le structuraliste sans le savoir ne
svesni strukturalista). Meutim,
De Sosirovo shvatanje jezika kao
sistema potpuno se poklapalo sa
onim to e se podrazumevati pod
pojmom strukture, u formi u kojoj
e se on pojaviti u okviru struktura
lizma, i zato je, na kraju, upravo taj
termin prihvaen kao naziv za itav
pravac. Kategorija strukture ustali
la se tek posle 1929. godine (I meu
narodni kongres lingvista u Pragu)
u izrazu struktura datog sistema
te, dakle, kao definicija koja se
odnosi na unutranju organizaciju
sistema jezika. Tada se pod struktu
rom poeo podrazumevati odreen
sistem elemenata povezanih veoma
vrstim unutranjim zavisnostima.
Najbolje tumaenje termina je ipak
predloio vajcarski filozof i psiho
log-strukturalista an Pijae 1968.
godine. Pijaeovu koncepciju su odli
kovale sledee osobine strukture:

VII. Strukturalizam (I)

Prve reenice Opte lingvistike

veoma su otvoreno pokazale name
re istraivaa pre svega mu je bi
lo stalo do ienja polja ispitivanja
od promenljivosti i vieznanosti,
a zahvaljujui tome do moguno
sti da se upravo stvarana disciplina
osloni na snane i vrste temelje.
I zbog toga je predmet opte lingvi
stike postao upravo s istem j e zi
k a (lang ue), a ne govor (langa
g e) ili p oj e d ina na iva re
(parole ). Osim toga, autonom
nosti lingvistike kao nezavisne
discipline, prema De Sosirovom
miljenju, odgovarala je autonom
nost jezika (njegova nezavisnost
od spoljanje stvarnosti). Jezik je
definisan kao zajedniki i celovit
sistem uzajamnih povezanosti i
odnosa svih pojedinanih eleme
nata. De Sosir je pri tom izdvojio
i najmanje (elementarne) nedeljive
jezike jedinice koje su na zvu
nom nivou (foneme ).15 Foneme
su u optoj strukturi jezika ulazile
u meusobne zavisnosti zvune
razlike (binarne opozicije). Ova te
za je imala veliki znaaj zapravo
je oznaavala da je svaki elemenat
jezika postojao samo zahvaljuju
i zvunim razlikama, a kao dalju
15 Termin fonema preuzeo je od fran
cuskog fonetiara A. Difri-Deanta
(koji ga je uveo 1873. godine) i u tom
sluaju znai glas. De Sosir je neznat
no modifikovao ovaj koncept da bi
ga prilagodio potrebama svoje teorije
jezika. Ideja foneme kao elementarne
zvune jedinice jezika odigrala je ka
snije vanu ulogu u koncepciji fran
cuskog strukturaliste K. Levi-Strosa.
Pogledati: Strukturalizam (II).

219

Nova disciplina

Autonomnost
jezika

Binarne opozicije

Arbitrarnost
jezikog znaka

Imanentno
istraivanje
jezika

posledicu zahvaljujui pojmov

celovitost struktura nije zbir
nim razlikama nije imao samo delova, ve celina sa odreenom,
stalnu vrednost. Njegovu sutinu, veoma povezanom (sistemskom)
kao i njegove osobine i funkcije, unutranjom organizacijom svaki
odreivala je jedino pozicija koju elemenat funkcionie u vrstoj zavi
snosti od drugih elemenata, postoji
je zauzimao u itavom sistemu. prioritet celine nad delovima;
Slino tome znaenje rei u jezi preobraaji struktura je di
ku proizlazilo je samo iz pozicione namina, sposobna za unutranje
vrednosti znaka (te, opet, dakle transformacione procese (na pri
jezik je sposoban da preobra
iz mesta koje je imao u sistemu), mer,
ava osnovne tipove reenica u
na primer, iz njegovog odnosa pre beskonaan broj novih iskaza zadr
ma predmetu koji zamenjuje (na avajui taj proces u okviru sopstve
primer, rei bat i pat meusob ne sistemske organizacije);
no su se razlikovale s obzirom na s amousmeravanje i zatvo
renost struktura se ne poziva ni
zvunu razliku, a ne s obzirom na na ta drugo osim na sebe, da bi
to to upuuju na odreene vrste opravdala sopstvene transformativ
predmeta ili pojava). Veza znaka i ne procedure (na primer, za vreme
znaenja imala je, dakle, ar bit r a istraivanja jezika, nema potrebe da
r an karakter, a nezavisnost znaka se poziva na vanjeziku stvarnost,
ve na unutranji sistem odnosa i
od stvarnosti dodatno je ojaavala pojmova);
tezu koja se odnosila na njegovu f unkcionalizam svaki ele
unutranju konstrukciju u De ment ima odreenu funkciju u
Sosirovom sistemu j e z i k i z na k strukturi i s obzirom na tu funkciju
istrauje ili opisuje;
je bio definisan kao povezanost on se
pravilnosti i homologij e
akustike slike (signifiant = oznai na osnovi struktur nieg reda mo
telj) i pojma (signifi = oznaeno). emo odrediti zakone koji vladaju
De Sosira nije, dakle, interesovao strukturama vieg reda (takozvane
stvarni predmet koji je predstav- homoloke hipoteze). Tako se, dakle,
u strukturalnim kategorijama moe
ljao znak,16 ve samo sistemski (i govoriti kako o jeziku (sistemu) ta
sti) odnosi zvukova i pojmova. ko, na primer, i o knjievnoj tradiciji,
Zahvaljujui ovakvim pretpostav odnosno o pojedinanom delu.*
kama mogao je i mane nt no (to * . Pijae, Strukturalizam, Beograd, 1978,
prevod: Nada Popovi-Perii.
znai, bez pozivanja na bilo ta
izvan njega) istraivati sistem jezi
ka. Samim tim se realizovala pretpostavka koju je istraiva takoe
veoma jasno formulisao ve u uvodu: Jezik je celina sam po sebi i
princip klasifikacije.
De Sosira je, takoe, znatno vie interesovala unutranja orga
nizacija jezikog sistema i opteg principa koji jezikom vlada nego,
na primer, njegova evolucija jezik je trebalo da se shvati pre svega
16 Pogledati, takoe, poglavlje posveeno semiotici i semiologiji.

220

Knjievne teorije XX veka

sa sinhronijske, a ne dijahronijske
(istorijske) take gledita. Zahva
ljujui ovakvim pretpostavkama
jeziki oznaitelj (signifiant)

to znai, zahvaljujui oslobaa

=
=
znak
oznaeno (signifi)
nju jezika od veza sa stvarnou i
drvo
akustika slika
istorijom, a i od drutvenih i psiho
=
=

pojam
drvo
lokih zapleta, kao i od proizvoljno
sti govora on je, takoe, mogao
U njegovoj koncepciji najbitnije je
bilo to to su zvunim nizovima
stvoriti maksimalno istu nauku
(akustikim slikama) odgovara
o jeziku u iji centar se smestio
li opti pojmovi a ne stvarni pred
apstraktan
sistem. Jezik se, prema
meti, kao i to to je veza izmeu
De
Sosirovom
shvatanju, odliko
zvukova i pojmova imala arbitra
vao
zapravo
unutranjom
dinami
ran karakter odnosno nije posto
jala nijedna prirodna veza koja je
kom, ali ona je imala samo imanen
povezivala glasove d-r-v-o s poj
tan karakter.17 Ovu ideju je dobro
mom drvo, ve samo odreen
ilustrovao primer koji je dao sam
dogovor (konvencija). Zahvaljuju
tvorac opte lingvistike bilo je to
i takvoj definiciji znaka, De Sosir
poreenje jezike igre s partijom
je mogao da sauva pojmovnu i
aha. Isto kao to u partiji aha
stotu jezikog sistema.
objanjavao je De Sosir vrednost
figura zavisi od njihovog poloaja na ahovskoj tabli, tako i u jeziku
svaki elemenat dobija odreenu vrednost zahvaljujui odnosu pre
ma svim drugim elementima. Situacije unutar ahovskog sistema se
zaista menjaju (on je trenutan), ali postoje i nepromenljiva pravila
koja su na snazi posle svakog poteza. Slino je i u jeziku u kojem po
stoje takva, jednom zauvek prihvaena pravila to su stalna naela
semiologije. Napokon prelaz u ahu s jednog stanja ravnotee u
drugo (na primer, promena mesta jedne figure) ili u lingvistikoj
terminologiji s jedne sinhronije na drugu, ne remeti unutranju
ravnoteu itavog sistema iako sasvim sigurno na njega deluje. Ove
promene, dakle, imaju imanentan karakter.18
Nain istraivanja koji je predloio De Sosir uklanjao je iz vid
nog polja uzrono-posledine veze (genezu) pojava, smetajui u
centar panje sklopove unutranjih odnosa elemenata sistema, kao
i njihove funkcionalne zavisnosti. Nastavljajui sa svojim primerom
partije aha, tvorac opte lingvistike uvia da njegovo poreenje u
jednoj taki obmanjuje jer ahista uglavnom namerava da izvede
odreen potez ahovskom figurom, dok jezik nita unapred ne
JEZIKI ZNAK prema De So
siru:

17 Ova teza e biti od sutinskog znaaja za prake strukturaliste, naroito za

Mukarovskog.
18 F. de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 107108.
VII. Strukturalizam (I)

221

Sinhronija /
dijahronija

Jezika igra

Kritika
genetikih
istraivanja

Sistem bez
subjekta

Pojmovni
dualizam

Pretpostavke
strukturalistike
nauke o
knjievnosti

Strukturalne
poetike

smilja; njegove figure se sluajno menjaju. I, na kraju, iz podru

ja interesovanja nauke o jeziku bio je eliminisan i njegov korisnik
ljudsko korienje jezika je ipak proisticalo samo iz pasivnog
primanja optih i univerzalnih mogunosti govora sadranih u si
stemu. De Sosirova teorija jezika imala je opti, apstraktan i univer
zalan karakter. Njegov nain miljenja odlikovao se i pojmovnim
dualizmom osnovni tip organizacije na pojedinanim nivoima
stvarale su razliite opozicije (binarna opozicija, opozicija izmeu
sistema jezika i govora, izmeu oznaitelja i oznaenog u struktu
ri samog sistema jezika, opozicija izmeu sinhronije i dijahronije
itd.). Koncepcija te vrste na kraju je stvorila vrstu osnovu za samu
nauku za pravu naunu lingvistiku koja je zahvaljujui tome mo
gla da postane u istom smislu opta i univerzalna i u toj sferi veo
ma snano uticala i na refleksiju o knjievnosti.
Sline pretpostavke e, dakle, biti ideje vodilje pojedinim poko
lenjima i grupama teoretiara knjievnosti koji su De Sosirove teze
primenjivali na nauku o knjievnosti. I kao u sluaju autora Opte
lingvistike, ovde u prvi plan izbija namera stvaranja autonomne nau
ke o knjievnosti zasnovane na vrstim naunim temeljima. I ovde
e se u centru panje nai jezik a ne govor sistem knjievnog jezika
a ne pojedinani knjievni iskazi. De Sosirov program teorije jezika
i opte lingvistike e, dakle, stvoriti neto poput istraivakog pogle
da na svet koji e za dugi niz godina odrediti opti karakter istraiva
nja teoretiara knjievnosti. Na osnovi nauke o knjievnosti, struktu
ralizam e proizvesti itavu seriju strukturalnih poetika poev od
predratnih dostignua Prake kole do razliitih poetika ezdesetih,
sedamdesetih i osamdesetih godina (lingvistike, generativne, re
ceptivne i intertekstualne poetike). De Sosirova gledita na nauku o
knjievnosti prvi e primeniti predstavnici Prake strukturalistike
kole. Oni, meutim, nee samo dosledno nastavljati De Sosirovo de
lo, nego e, takoe, modifikovati njegovu koncepciju da bi je uinili
jo pogodnijom za izraavanje onoga to je specifino za knjievnost
i za stvaranje preciznog programa njenog istraivanja.

Praka strukturalistika kola

Praki
strukturalizam

Ruski lingvista i teoretiar knjievnosti Roman Jakobson (1896

1982) napustio je 1920. Moskvu i krenuo u Prag u kojem je postao
jedan od glavnih inicijatora stvaranja Prakog lingvistikog kruga.
Ovaj krug je delovao od 1926. do 1948. godine, a njegovi glavni
222

Knjievne teorije XX veka

predstavnici, osim Jakobsona, bili su i: Jan Mukarovski (1891

1975), Feliks Vodika, Vilem Matezijus, Bohuslav Havranek i Nikolaj
S. Trubecki. Praki strukturalisti su se, u stvari, veoma nonalantno
odnosili prema dostignuima svojih prethodnika ruskih formali
sta iako su im, nesumnjivo, mnogo dugovali.19 Ove dve kole po
vezivali su upravo Jakobson, kao i ruski istraiva Jurij N. Tinjanov.
Ovaj drugi je u tekstu objavljenom jo 1924. godine, pod naslovom
Pitanje pesnikog jezika, uveo koncepciju knjievnog umetnikog
dela kao dinamine celine u kojoj su svi elementi uzajamno poveza
ni i podreeni naelnom konstrukcionom principu. Razmiljajui
o funkciji svakog elementa dela veoma se udaljavao od mehanicisti
kog shvatanja knjievnosti kao zbira postupaka, koje je dominiralo
u okviru formalizma. Jo je rad iz 1927. godine, pod naslovom Pro
blemi prouavanja jezika i knjievnosti20 (koji je Tinjanov napisao
zajedno s Jakobsonom), bio veoma jasan signal stvaranja potpuno
novog istraivakog programa. Via kategorija postao je ovde upravo
sistem knjievnog jezika, a osnovni zadatak analiza funkcionalnosti
njegovih elemenata. Tu su se javile i brojne asocijacije na De Sosirovu
terminologiju. Naglaavajui plodotvornost distinkcij koje je uveo
tvorac opte lingvistike, oba istraivaa insistirala su na neminovno
sti prouavanja uzajamnih odnosa pojedinanih knjievnih iskaza,
ali i kompleksa optih jezikih normi koje ih odreuju.
Osnovni zadatak prakih strukturalista ipak je, pre svega, bilo
stvaralako razvijanje i upotpunjavanje De Sosirove koncepcije u
oblasti lingvistike, kao i usvajanje De Sosirove ideje jezika za opis
pesnikog jezika, a i njegove koncepcije opte lingvistike za odre
ivanje zadataka nauke o knjievnosti. Na Prvom kongresu slavista,
1929. godine, eki naunici su predstavili takozvane Teze Prakog
lingvistikog kruga koje se mogu smatrati ve kao zreli manifest
kole. Osnovni problem je za njih bio odgovor na pitanje: ta je
poetinost?; ali, postavljajui pitanje poetinosti u centar intereso
vanja nauke o knjievnosti, naglaavali su slinosti izmeu pesni
kog jezika i sistema opteg jezika i sutinske razlike koje razdvajaju
te jezike. Kao jednu od najvanijih osobina pesnikog jezika sma
trali su slabljenje njegovog okretanja na vanjeziku sferu, u korist
eksponiranja samog znaka kao takvog (autoteli nost ). Druga
19 Jakobson je, na primer, formalizam zvao dejom boleu strukturalizma.
U trenutku kad su praki strukturalisti poeli da formuliu svoj program, Ru
ska formalistika kola doivljava svoj kraj.
20 J. Tinjanov i R. Jakobson, Problemi prouavanja jezika i knjievnosti, u: Po
etika ruskog formalizma, Prosveta, Beograd, 1970.
VII. Strukturalizam (I)

223

Koncepcija
umetnike
tvorevine
Tinjanova

Sistem knjievnog
jezika
Funkcionalnost

Teze Prakog
lingvistikog
kruga

Osobine
pesnikog jezika

Poetski iskaz
kao funkcionalna
celina

Protiv
strukturalistikog
imanentizma

takoe vana osobina jeste a ktu

POETSKI JEZIK drugaije
a l i z a c ij a raznih nivoa sistema je reeno:
skup specifinih osobina
zika te, dakle, isticanje u prvi plan karakteristinih za knjievnost
i razlikovanje takvih nivoa koji u (naroito za poeziju). Smatra se
optem jeziku ne moraju uopte da je on ili sistem (stvoren prema
da budu zapaeni (na primer, fono modelu opteg jezika) ili funkcio
loki nivo u sluaju onomatopeji nalna varijanta jezike prakse ija
je glavna osobina dominacija nad
kih sredstava na koji, u principu, estetskom (poetskom) funkcijom,
ne obraamo panju tokom obine nasuprot drugim varijantama jezi
jezike komunikacije). U Tezama ka u kojima ova funkcija igra dru
se javljao i poetni pokuaj odrei gorazrednu ulogu. U poetskom
vanja specifinosti poetske funkci jeziku se pojavljuje posebna dina
mika napetosti izmeu estetske
je odnosno, eksponiranja samih funkcije
(istovremeno i unutranje
jezikih znakova (njihovog oznai celovitosti komunikata) i ostalih
telja, a ne oznaenog prema De funkcija jezika saznajne, ekspre
Sosirovoj terminologiji). Praki te sivne, impresivne, fatike i metaje
oretiari su pri tom poetski iskaz zike (preko kojih komunikat alje
shvatali kao funkcionalnu celinu prema spolja: prema stvarnosti o
kojoj govori, ka recipijentu i poi
upravo je odatle proisticao po ljaocu, ka vrsti komunikata meu
stulat istraivanja svakog elementa njima i ka kodu jezika).
tog iskaza uvek povezanog sa svo
jom celinom. Meutim, oni su se suprotstavljali strukturalistikom
imanentizmu iju su opasnost videli naroito u eventualnim pokua
jima nekritike primene De Sosirove misli na nauku o knjievnosti.
Jo u pomenutom tekstu iz 1927. godine, Jakobson i Tinjanov su, na
primer, skretali panju na ogranienosti analize usmerene samo na
otkrivanje strukturnih prava jezika i knjievnosti. Isticali su da:
Otkrivanje imanentnih zakonitosti istorije knjievnosti
(ili jezika) doputa nam da opiemo svaku efektivnu zame
nu knjievnog ili lingvistikog sistema jednog drugim. Ali
to ne objanjava tempo evolucije...21

Knjievni sistem
i drugi znakovni
sistemi

Strukturalnu analizu knjievnosti trebalo je proiriti prouava

njem meuzavisnosti knjievnog i drugih sistema, a istovremeno
nauke o knjievnosti i drugih disciplina. Odjek ovih uverenja poja
vio se i u Tezama gde je skrenuta panja na sutinsku podreenost
poetskog iskaza strukturama vieg reda ne samo sistemu jezika
ve i sistemu knjievne tradicije. Osim optih pitanja, naunici iz
Prakog kruga predloili su u svom manifestu i poseban program
prouavanja pojedinih slojeva pesnikog jezika njegovu zvunu
21 Ibid., str. 365366.

224

Knjievne teorije XX veka

stranu (rima, ritam, pojave kao to su eufonija, intonacija i sl.), i lek

siki materijal i sintaksu.22
Dakle, slino formalistima, i praki strukturalisti su postavljali
pitanje o specifinosti knjievnosti i za njih se ta specifinost pre
svega ispoljavala u jeziku. Meutim, strukturaliste su od formalista
delile i sutinske razlike:
od prihvatanja poetinosti kao iskljuivog predmeta istra
ivanja, oni su doli do istraivanja razliitih funkcionalnih
implikacija knjievnog dela (te, dakle, poetinosti shvaene
u odnosu na druge funkcije umetnikog iskaza);
od koncepcije knjievnosti kao autonomnog jezikog sistema
na istraivanje odnosa tog sistema i drugih sistema kulture;
o
 d analiziranja postupaka u knjievnom delu i njihovog
delovanja na perceptivne procese primaoca na istraivanje
znakova koji funkcioniu u komunikacionim inovima kao i
na njihove semantike sadrine.
Osnovni termini teorije knjievnosti u znaku Prake kole po
stali su, osim pesnikog jezika, takoe: st r u ktu ra, zna k i f un k
cij a (estetska i poetska). Ovo su bile i kljune kategorije u koncep
cijama ve pomenutih najvanijih predstavnika Prake kole: Jana
Mukarovskog i Romana Jakobsona. Takoe, oba ova istraivaa
objedinjavala su osobine tako poeljne za strukturaliste istovreme
no su bili i lingvisti i teoretiari poezije. Za obojicu je najvaniji bio
odgovor na pitanje: ta je u stvari poetinost?

Specifinost
knjievnosti

Osnovni termini
Prake kole

ta je u stvari poetinost?
Mukarovski je poeo od analize ekog stiha23 i od pokuaja pove
zivanja fonologije i versologije, kao i knjievne stilistike, uviajui,
najzad, korist koja proizlazi iz takve veze za obe discipline (za teori
ju knjievnosti, i obrnuto za lingvistiku).24 Ipak, za njega je naj
vaniji zadatak postalo davanje odgovora na pitanje: ta razlikuje
22 Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaw, Warsza
wa, 1966, str. 4355. Pogledati o tome: J. Sawiski, Jan Mukaovsk: program
estetyki strukturalnej, u: J. Mukaovsk, Wrd znakw i struktur. Wybr szki
cw, Warszawa, 1970, str. 78.
23 U radovima Pspvek k estetice eskho vere (1923) i Mchv Mj. Estetick
studie (1928).
24 J. Mukaovsk, Fonologia i poetyka (1930), u: Teoria bada literackich...,
op. cit., t. 2, deo 3, str. 226.
VII. Strukturalizam (I)

225

Istraivanja
Mukarovskog

Jakobsonova
koncepcija
poetinosti

knjievnost od ostale upotrebe jezika i ta se moe prihvatiti kao

specifina osobina pesnikog jezika? Potreba za odgovorom na
ova pitanja vodila je manje-vie u isto vreme i Romana Jakobsona.
U emu se ispoljava p oet i no st? pitao se, na primer, u radu
pod nazivom ta je poezija? (1933) i, kako je dolikovalo struktura
listi, trudio se da prui jednoznaan odgovor tragajui za univerzal
nom i vanvremenskom osobinom poetinosti. Tako je naglaavao
da se sadraj pojma poezija moe menjati, dok poetska funkcija
uvek ostaje ista. Poetinost je zaista bila, prema njegovom milje
nju, samo deo sloene strukture knjievnog dela, ali upravo je ona
organizovala pesniko delo, pa ak kako je naglaavao njime vla
dala. Ona je predstavljala
deo koji nuno preobraava ostale elemente i zajedniki
odreuje vrednost celine, slino kao to ni ulje koje nije po
sebno jelo, a nije ni sluajan dodatak, mehanika kompo
nenta, menja ukus itavog jela ....25
I pojavljivala se naroito onda, kad se
re osea kao re, a ne samo kao neto to reprezentuje na
zvani predmet ili kao izliv emocije.26

Protiv
reprezentacije
u knjievnosti

Svojstva
poetskog jezika
prema
Mukarovskom

A da bi poetinost zaivela u potpunosti isticao je istraiva

re je trebalo da postane autotelina, da predstavlja samo samu sebe
morala je istovremeno da postoji oslabljena relacija reprezentaci
je, odnosno zamene predmeta na koji se re odnosila. Poetinost je,
dakle, za Jakobsona bila autonomna pojava kao njena specifinost
ispostavljao se istovremeni identitet znaka i predmeta i nedostatak
tog identiteta. Bez ove suprotstavljenosti, kako je tvrdio, i napetosti
koja je prati, ne bi bilo ni kretanja pojmova, ni znakova. Pesniki
jezik je tako upotrebljavao opte jezike mehanizme i ostvarivao ko
munikativnu funkciju, ali im se istovremeno suprotstavljao koncen
triui se iskljuivo na sebe a ne na prenoenu informaciju. I obr
nuto poetinost je takoe bila osobina svakog iskaza koji je imao
jeziki karakter a obavljao, pre svega, praktinu funkciju.
Zatim je Jan Mukarovski u tekstu pod naslovom O pesnikom
jeziku, objavljenom 1940. godine, izvrio sintezu najvanijih uvere
nja o specifinim svojstvima jezika knjievnosti. Osnovni pravac
istraivanja je i dalje odreivala opta lingvistika koja je teoriji
25 R. Jakobson, Co to jest poezja?, op. cit., str. 138.
26 Ibid., str. 138139.

226

Knjievne teorije XX veka

 JEZIKE FUNKCIJE / JEZIKE

FUNKCIJE KNJIEVNOG DE
LA prema nemakom lingvisti
Karlu Bileru, jezik vri odreenu
funkciju u osnovnom komunikaci
onom sistemu: poiljalackomuni
katprimalac. To je skup odnosa
jezikog komunikata prema vanje
zikoj stvarnosti (informacija o
stvarnosti koju sadri komunikat)
koji je on nazvao re pre ze nt at iv
nom f u n kcij om (Darstellung),
odnos izmeu jezikog komuni
kata i njegovog poiljaoca (infor
macija o poiljaocu sadrana u
komunikatu) ek spresiv nom
f u n kcij om (Ausdruck) i, na kra
ju, odnos izmeu jezikog komu
nikata i primaoca (ekvivalentno,
informacija o primaocu koju sadr
i komunikat) impresiv nom
f u n kcij om (Appell). Ovaj model
primenjen je i na opis funkcionisa
nja knjievnog komunikata i isto
vremeno proiren za pojavu jo
jedne funkcije e stetske f un k
c ij e (Mukarovski) ili poetske
funkcije (Jakobson). Ova funkcija
oznaava odnos knjievnog komu
nikata prema samom sebi (dakle,
isticanje u prvi plan sopstvene
umetnike forme, formalne grae
i konstruktivnog poretka). Jakob
sonov model podrazumevao je
dodatnu pojavu jo dve funkcije
me t aj e z ike f un kcij e koja
informie o pravilima jezikog ko
da u kome je formulisan komuni
kat i fat ike f u n kcij e (oznaa
va elemente koji postoje u jeziku i
slue odravanju kontakta izmeu
poiljaoca i primaoca, na primer,
izrazi kao to su: halo, zdravo i
sl.). funkcije su, prema Jakobsono
vom miljenju, bile dinamiki zavi
sne od estetske funkcije koju je on
definisao kao projekciju principa
ekvivalentnosti sa ose izbora na
osu kombinacije.
VII. Strukturalizam (I)

knjievnosti donela produbljenu

svest o cilju jezikih iskaza i funk
ciji pojedinanih jezikih sredsta
va. On je video pesniki jezik kao
deo jezikog sistema i kao jedan
od funkcionalnih jezika.27 Palji
vo analizirajui istoriju shvatanja
pesnikog jezika, poev od anti
kog pa sve do savremenog doba,
Mukarovski je opet kako je do
likovalo tipinom strukturalisti
ipak tragao za takvim nainom
odreivanja specifinosti onog
jezika koji e imati apsolutno uni
verzalni karakter vanvremenski i
transistorijski, a pri tom nezavisan
od razliitih knjievnih tradicija i
konvencija. Ova pretpostavka mu
je nalagala da praktino odbaci sve
dotadanje, istorijski potvrene na
ine definisanja pesnikog jezika
(kao ukrasnog, lepog, emocional
nog, upeatljivog, slikovnog, indi
vidualnog i sl.). Tako je metodom
eliminacije doao do uverenja da
je pesniki jezik na trajan i nepro
menljiv nain samo funkcionalno
odreen odnosno, kroz svoju
e ste t i ku f un kciju. Na kraju
je izneo gledite da cilj pesni
kog iskaza jeste estetsko dejstvo i
istovremeno je formulisao defini
ciju estetske funkcije. Ta funkcija
se mogla pojavljivati i u drugim
varijantama jezika, ali samo kao
pratea pojava. U pesnikom jezi
ku, meutim, igra glavnu ulogu
sk re u i p a nju pr i mao c a
27 J. Mukarovski, Struktura pesnikog
jezika, Zavod za udbenike i nastav
na sredstva, Beograd, 1985, str. 48,
prevod: Aleksandar Ili.

227

Pesniki jezik
kao funkcionalni
jezik

Definicija
estetike funkcije

Kritika
formalizma

na s am j e z ik i z na k, drugaiju od opteg jezika iji je osnovni

cilj sporazumevanje.28
Opet se, dakle, koncepcija Mukarovskog na prvi pogled nije
razlikovala od ranijih dijagnoza ruskih formalista za koje je, kao to
ve znamo, poetinost takoe bila svrhovitost bez svrhe ili sama
sebi svrha. Prihvatajui samo ovo kao osobinu pesnikog jezika, for
malisti su ga time radikalno razdvajali od praktinog jezika treti
rajui i jedan i drugi kao potpuno nezavisne jezike. Mukarovski
se, meutim, odluno suprotstavljao takvom postavljanju stvari i pe
snikom izraavanju pripisivao autoteli nost i praktine ciljeve.
Tako je pisao:
Okolnost da pesniko izraavanje ima za cilj sam izraz, ne
liava pesniki jezik praktinog znaaja ... u pesnikom jezi
ku postoji stalan spor i stalna napetost izmeu samosvrho
vitosti i saoptenja.29

Knjievno delo
kao komunikat

Bihlerov model
tri funkcije
jezikog znaka

Dinamika
pesnikog jezika

Mukarovski je bio svestan toga da specifinost knjievnosti

mora uzeti u obzir posledice koje proistiu iz injenice da knjievno
delo komunicira da je ono komunikat koji neki poiljalac upuuje
nekom primaocu i da se taj aspekat ne sme izgubiti iz vida. Upra
vo je zato za njegovo miljenje o knjievnosti bila karakteristina
i komu n i k a c iona perspektiva. Pozivajui se na ve tada poznat
model tri osnovne funkcije jezikog znaka koji je opisao nemaki
lingvista Karl Biler te, dakle, razlikujui reprezentativnu (Darstel
lung), ekspresivnu (Ausdruck) i impresivnu (Appell) funkciju koje
su, redom, oznaavale odnos znaka prema stvarnosti, poiljaocu i
primaocu,30 i smatrajui ih prisutnim u svakom poetskom iskazu
Mukarovski je, pre svega, skretao panju na dinamiku odnosa
izmeu ove tri funkcije i estetske funkcije (koja odreuje odnos zna
ka prema sebi samom). Takoe je uviao posebnu vrstu dinamike
karakteristinu za pesniki jezik borbu i napetost izmeu unu
tranje usmerenosti (estetska funkcija) i komunikacije (ostale
jezike funkcije). Zato je njegova ideja pesnikog jezika i imala veo
ma dinamian karakter tako je specifinost ovog jezika izraavala
unutranja konfliktnost suprotnih jezikih polova.

28 Ibid., str. 50.

29 Ibid., str. 52.
30 K. Bhler, Sprachtheorie. Die Darstellungsfunktion der Sprache, Jena, 1934.

228

Knjievne teorije XX veka

Umetnika struktura
Mukarovski se svesno sluio i kategorijom st r u ktu re, precizno
nabrajajui njene osobine. U jednoj od svojih programskih skica,
objavljenoj takoe etrdesetih godina, skretao je panju na to da je
struktura kao znaenjska jedinica neto znatno vee od same ce
line proistekle iz prostog dodavanja sastavnih delova. Takoe je
primetio da upravo strukturalna celina odreuje svaki svoj deo i
obrnuto svaki od ovih delova odreuje upravo tu, a ne neku dru
gu celinu.31 Meutim, naglaavao je da je samo ovakvo definisa
nje strukture nedovoljno da bi se odredila specifinost knjievnih i
umetnikih struktura jer se ono moe odnositi i na sve druge struk
ture, na primer, one opisane na osnovi psihologije linosti. Dakle,
u pojmu umetnike strukture, konstatovao je Mukarovski, vi
dimo posebnije svojstvo nego to je sama zavisnost izmeu celine
i njenih delova. I u ovom sluaju re je o svojevrsnoj unutranjoj
dinamici umetnike strukture o pojavljivanju razliitih poreme
aja u njoj i njenom stalnom ponovnom oblikovanju kao i o, iz
teorije poetskog jezika poznatoj, borbi suprotnosti. Slino kao i u
teoriji poetskog jezika, tako je i sutinska osobina miljenja Mukar
ovskog o strukturi bilo upravo to to joj je on davao energetski i
dinamian karakter. Energetskost strukture je ovde oznaavala
funkcionalnost pojedinanih sastavnih delova u odnosu na celinu
strukture, dok je dinaminost trebalo da predstavlja sposobnost
strukture na stalan unutranji preobraaj. Struktura kao celina, pre
ma vienju Mukarovskog, nalazila se u neprestanom pokretu, ali
taj pokret se ipak odvija samo unutar nje doivljavajui unutra
nje promene, ona je istovremeno zadravala trajnost i neosetljivost
na spoljanje uticaje.32 eki istraiva je takoe bio svestan i inje
nice da je sutina itavog strukturalistikog poduhvata stvaranje si
stemske nauke o knjievnosti i da zadatak te nauke treba da bude
precizna sistematizacija izdiferenciranog univerzuma knjievnosti.
Slino kao i u De Sosirovoj koncepciji lingvistike, tako je i ovde op
ti model ove nauke trebalo da odgovara optem pojmu strukture:
Sutinu strukturalizma je najbolje objasniti na primeru
naina na koji stvara i tretira naune pojmove. On najbolje
razjanjava osnovnu unutranju korelaciju itavog pojmov
nog sistema te ili neke druge nauke: u njegovom pristupu
31 J. Mukaovsk, Strukturalizm w estetyce ..., op. cit., str. 229.
32 Ibid., str. 228, 229.
VII. Strukturalizam (I)

229

Svojstva
strukture

Dinamika
umetnike
strukture

Sistemska nauka
o knjievnosti

svaki pojedinaan pojam odreivan je pomou svih osta

lih, a istovremeno ih sam odreuje ... Tek uzajamni odnosi
daju pojedinanim pojmovima smisao, izlazei iz okvira
isto sadrajne definicije. Strukturalizam, dakle, vidi po
jam kao energetsko sredstvo stalno ponavljanog savladava
nja, sredstvo uvek spremno da izvri unutranje promene i
adaptacije. Duboka ukorenjenost u celovitom pojmovnom
sistemu mu omoguava preobraaj bez gubljenja sopstve
nog identiteta.33
Strukturalna
homologija

Ovde treba naglasiti da je ovakva homol og ij a (analognost

funkcija) metode i predmeta, istraivake koncepcije i kljunog ter
mina bila, u stvari, karakteristina za sve varijante strukturalizma,
pojaavajui njegov imanentizam i garantujui mu pojmovnu isto
tu i stabilnost.

U pravcu semantike
Strukturalna
estetika
Mukarovkog

Znaenjska
struktura
pesnikog jezika

Treba jo dodati da je teorija knjievnosti Mukarovskog bila deo

ire discipline kojom se takoe bavio, a to je strukturalna estetika
koja je bila veoma snano semioloki obojena. Knjievno delo je,
prema njegovom miljenju, karakterisala sloena i vieslojna seman
tika struktura. Ovu strukturu su inili unutranji znaenjski odno
si izmeu elemenata dela, uzajamne veze tih elemenata i itavog
dela sa sistemima normi odreenih tradicija, a takoe odnos dela
sa poiljaocem i primaocem u inu komunikacije, kao i saznajne
relacije dela modela stvarnosti koji su u njemu sadrani.34 Rani
je pomenuta rasprava Mukarovskog, O pesnikom jeziku, takoe
je iznela na videlo i osobine karakteristine ve za sledeu etapu
u razvoju prakog strukturalizma etrdesetih godina. Pre desetak
godina naglaavao je Mukarovski na kraju svog lanka u prvi
plan su izbijali problemi zvune strane pesnikog govora i proble
matika poetske upotrebe leksike. Danas su, meutim, postala naj
vanija pitanja koja se tiu znaenjske strukture pesnikog jezika.35
33 Ibid., str. 227228.
34 Up. J. Mukaovsk, O strukturalizmie, u: Wrd znakw i struktur, op. cit.,
str. 3035; takoe: J. Mukaovsk, Strukturalizm w estetyce i w nauce o lite
raturze, op. cit., str. 232. Pogledati, takoe: J. Sawiski, Jan Mukaovsk...,
op. cit., str. 1718.
35 J. Mukarovski, Struktura pesnikog jezika, op. cit., str. 101.

230

Knjievne teorije XX veka

Opirna studija ovog istraivaa je u sebi ve sadrala poetni pro

jekat strukturalne semantike. Najmanju dinamiku znaenjsku je
dinicu je ovde predstavljala reenica postepeno ostvarivan kon
tekst,36 a tokom semantike analize reenice mogle su se odrediti
osnove principa njene znaenjske konstrukcije. Mukarovski se po
trudio da ih, makar poetno, odredi. To su, dakle, bili:
prvo, princip j e d i nst v a re en i ko g smisl a (koji odreu
je uee svih semantikih jedinica u stvaranju smisla celine);
drugo, princip z na e nj ske a kumu l acij e (koji se odnosi
na redosled semantikih jedinica i njihovih kontekstualnih
modifikacija);
tree, princip o s c i l a c ij e i zme u zna enj ske st at i ke
i di nami ke (koja izraava napetost izmeu odnosa prema
stvarnosti svake semantike jedinice upotrebljene u reenici i
promena znaenja koje proistiu iz njenog poloaja u odree
nom kontekstu na primer, znaenjske promene kao posledi
ce procesa metaforizacije).
Tako je knjievna teorija Mukarovskog postigla krajnje dosled
nu funkcionalnu i semioloku orijentaciju (karakterisitinu za prvu
fazu razvoja prakog strukturalizma), a u kasnijoj fazi se odluno
usmerila ka semantici knjievnog dela. Meutim, ne samo to e
kog istraivaa su interesovali i socioloki aspekti knjievnosti, kao
i komunikaciona perspektiva. U ovom, prvom, sluaju najvanije je
bilo opisivanje drutvene uslovljenosti knjievnog stvaralatva (nor
mi i umetnikih sredstava), kao i drutvenih okolnosti percepcije
knjievnosti; u drugom analiza strukture umetnikog dela sa sta
novita ina komunikacije, prouavanje funkcija komunikacionih
konvencija i opis sistema normi zajednikih za poiljaoce i primao
ce knjievnosti (kodova).

Principi
semantike
grae reenice
Mukarovskog

Semioloka i
funkcionalna
orijentacija
teorije
Mukarovskog

Upuivanje na istoriju
Praki strukturalisti se, ipak, nisu bavili samo traganjem za odgovo
rom na pitanje o specifinosti poetskog jezika, odnosno analizom
knjievnih struktura. Veoma vana struja u njihovim istraivanji
ma odnosila se i na teorijske i na metodoloke osnove istorije knji
evnosti. Jo su ruski formalisti (klovski, Ejhenbaum, a naroito
Tinjanov) pokuavali da izoluju knjievnoistorijski proces od opte
36 Ibid., str. 87.
VII. Strukturalizam (I)

231

Teorijske
i metodoloke
osnove istorije
knjievnosti

Vodikina
koncepcija
istorije
knjievnosti

Najvanija
dostignua
Prake kole

istorije i da odrede principe njegovih unutranjih promena. Ovaj

proces slino su videli praki strukturalisti Mukarovski, a pre
svih Feliks Vodika pa su tako i oni pokuali da opiu istorijski raz
voj knjievnosti kao promenu estetskih struktura, nastojei istovre
meno da u ovom sluaju meusobno pomire sinhronijsku i dijahro
nijsku taku gledita. U raspravi O pesnikom jeziku Mukarovski
je istraivao, na primer, istorijsku promenljivost pesnikog jezika u
odnosu na promene koje se deavaju u narodnom jeziku. Vodika
je u raspravi pod nazivom Istorija knjievnosti. Njeni problemi i za
daci (1942) formulisao ve veoma zreo nauni projekat teorijske i
metodoloke osnove za knjievnoistorijska istraivanja.37 On je knji
evno delo okarakterisao kao dinamian sastavni deo razvojnog
procesa knjievnosti. Ovde izneta koncepcija istorije knjievnosti
sadrala je tri osnovne grupe zadataka:
p
 rva: odreena objektivnim postojanjem knjievnih dela ko
ja stvaraju istorijski niz koji obuhvata istraivanje imanent
no g r azvoj a knjievne strukture nezavisno od autora i reci
pijenata;
druga: koja se bavi prouavanjem gene ze (rekonstrukcijom
odnosa izmeu knjievnog dela i istorijske stvarnosti uticajem
vanknjievnih struktura), kao i odreivanjem napetosti izme
u knjievne namere pisca i savremene knjievne strukture;
trea: koja predstavlja analizu re ce p cij e (ona koja uzima u
obzir prouavanje knjievne publike, normi recepcije, promena
knjievnih vrednosti i ivotnosti dela u istorijskom procesu).
Generalna namera opisivanja i objanjavanja knjievnoistorij
skih celina, kao i stvaranje razvojne sistematinosti knjievnosti, po
vlai za sobom neizbenost shvatanja tipinih razvojnih tendencija
u sve tri grupe knjievnoistorijskih zadataka.
Sva ova ostvarenja naroito teoriju pesnikog jezika i estetske
funkcije, podrobne analize pesnikog jezika, uvod u knjievnu se
mantiku, teoriju strukture i knjievnog znaka, kao i formulisanje
osnova za metodologiju istorije knjievnosti treba smatrati najva
nijim dostignuima Prake kole. Ova kola je oficijelno zavrila
svoj rad 1948. godine, iako je njeno prouavanje pesnikog jezika
nastavljeno i u posleratnom periodu a pre svega je to uinio Ro
man Jakobson.38
37 F. Vodika, Historia literatury. Jej problemy i zadania, u: Teoria bada...,
op. cit., t. 2, deo 3.
38 Mukarovski je, meutim, kasnijih godina odbacio strukturalizam u ime
marksizma.

232

Knjievne teorije XX veka

Jakobson i poetska funkcija

Godine 1960. ugledao je svetlo dana jedan od najuvenijih teksto
va Romana Jakobsona Lingvistika i poetika. Pitanja mehanizma
preobraavanja jezikog komunikata u umetniko delo ovde ipak
nisu promenjena ali su zato odgovori postali podrobniji. Budui
i dalje na stanovitu da poetska funkcija mora biti shvaena na osno
vi drugih jezikih funkcija, Jakobson je ovde vrio veoma detaljnu
analizu ovih funkcija na osnovi inilaca koji ulaze u sastav svakog
govornog dogaaja, svakog ina verbalnog optenja.39 Kao i za Mu
karovskog, i za Jakobsona je u ovom sluaju bio veoma vaan pri
stup specifinosti knjievnosti iz komu ni k ac ione perspektive.
Ovi konstitutivni inioci, o kojima govori, nisu oznaavali samo
komu ni k at, p o i lj ao c a i pr i mao c a , ve i razliite dodatne ele
mente takoe znaajne za sporazumevanje poiljaoca i primaoca:
kontek st na koji se odnosi komunikat, ko d zajedniki i za po
iljaoca i za primaoca i kont a kt fiziki kanal i psiholoku ve
zu izmeu poiljaoca i primaoca. Svi ovi inioci uticali su na jezike
funkcije iji se broj ovde takoe uveavao. Pored funkcija poznatih iz
sheme Bihlera i Mukarovskog: reprezentativne, ekspresivne i impre
sivne, Jakobson je dodatno izdvojio: metajeziku funkciju (informa
cije o kodu koja se nalazi u jeziku i kojom se slue poiljalac i prima
lac) i fatiku funkciju (formule koje postoje u jeziku i koje slue samo
za podravanje komunikacije). Tek se na osnovi svih ovih elemenata
mogla razmatrati poetska funkcija koja je, kako je opet uveravao istra
iva, uzrokovala usmerenost (Einstellung) na PORUKU kao takvu,
dovoenje u fokus poruke zarad nje same.40 Osnovni zadatak ove
funkcije bio je taj da uini znakove jasnijim i uhvatljivijim i iako
je ova osobina, dominantna u poetskom jeziku, mogla da se pojavi u
obinoj jezikoj komunikaciji, ona je ipak u ovom sluaju igrala samo
sporednu ulogu. Jakobson, dakle, nije mnogo odstupao od principa
koje je ustanovio Mukarovski, ali je ipak nastojao da ode korak dalje
pitajui se, pre svega, o tome kako se konkretno deava ovo skretanje
panje na jezike znakove u poetskom komunikatu. Pokuao je da od
govori na to pitanje pomou uvene definicije:
Poetska funkcija projektuje princip ekvivalentnosti iz ose se
lekcije u osu kombinacije. Ekvivalentnost se uzdie do kon
stitutivnog naela sekvence.41

Konstitutivni
inioci jezike
komunikacije

Funkcije jezika
prema
Jakobsonu

Poetska funkcija

Jakobsonova
definicija
poetske funkcije

39 R. Jakobson, Lingvistika i poetika, Nolit, Beograd, 1966, str. 289, prevod: Dra
ginja Pervaz, Tomislav Beki, Vjera Vuleti, Sreten Mari, Ranko Bugarski.
40 Ibid., str. 294.
41 Ibid., str. 296.
VII. Strukturalizam (I)

Jakobsonova
Poetika u svetlu
lingvistike

233

Metafora /
metonimija

Jakobsonova
gramatika
poezije

Koristei izraze o s a s el ekcij e i os a kombina cij e, Jakob

son se pozivao na svoje ranije stavove iznete u skoro podjednako u
venom tekstu Dva aspekta jezika i dva tipa afazinih oboljenja
(1956).42 Stvaranju iskaza tvrdio je tada uvek mora prethoditi s e
l ekc ij a odreenih jezikih jedinica (na primer, izraza) iz inventara
mogunosti (koda) i sa sobom povlai kombi naciju ovih jedinica
(njihovo povezivanje u niz sa viim redom sloenosti na primer,
u reenice). inom selekcije vlada, dakle, princip ekvivalentnosti,
odnosno zamene (moe se izraziti pomou analogije s mehani
zmom metafore i nazvati principom metaforizacije). Kombinaci
jom vlada princip pripadnitva (zasnovan na metonimikom meha
nizmu).43 U poeziji dodao je Jakobson ve u Lingvistici i poetici
ovaj uopten princip metaforizacije (ekvivalentnosti) postaje tako
e nain organizacije jezikih nizova (pojedinanih reenica poet
skog iskaza). Poezija se od drugih vrsta govora razlikuje po tome
to je za njene jezike nizove karakteristino redovno ponavljanje
ekvivalentnih jedinica (ritmikim i metrikim pravilnostima) za
hvaljujui kojem moemo da osetimo bujicu govora, slino kao to
se u muzici osea vreme. Na kraju je zakljuio je uvek stih taj ko
ji implicira poetsku funkciju i ovaj princip obavezuje nezavisno od
kulture i vremena u kojima nastaje knjievnost.44
Ove ideje nastavio je da razrauje i u tekstu pod nazivom Poe
zija gramatike i gramatika poezije (1960). Za Jakobsona je ovde bi
lo najbitnije da odredi uzajamne odnose izmeu gramatike i poezi
je. Redigujui, jo ranije, prevode Pukinove poezije na eki jezik,
primetio je neobinu pojavu, konkretno da:
Prvorazredna funkcija morfolokih i sintaksikih sredstava
preplie se, nadmee se sa umetnikom ulogom tropa.45

Gramatiki
paralelizam

Paljive analize pesnikih tvorevina omoguile su mu da prime

ti pojavu koju je nazvao gramatikim paralelizmom odreenim
gramatikim oblicima na knjievnom nivou pesnike tvorevine od
govarala su odreena metaforika i metonimijska znaenja na nje
govom semantikom planu, tako da je ponekad bilo teko odrediti
tanu granicu izmeu metaforike i konkretnosti u poeziji. Ove ana
lize su potvrdile raniju tezu istraivaa da simetrino ponavljanje
42 Ovaj tekst se takoe nalazi u knjizi: W poszukiwaniu istoty jzyka, op. cit., t. 1.
43 R. Jakobson, Dwa aspekty jzyka i dwa typy zakce afatycznych, u: W pos
zukiwaniu istoty jzyka, op. cit., t. I, str. 169175.
44 R. Jakobson, Lingvistika i poetika, op. cit., str. 298.
45 Ibid., str. 72.

234

Knjievne teorije XX veka

i suprotstavljanje gramatikih znaenja postaje ovde umetniki po

stupak.46 Jakobson je tim povodom pronaao sutinsku analogiju:
gramatika ima slinu funkciju kao kompozicija u slikarstvu opti
odnos pesnikog iskaza prema pitanju gramatike uvek je bio strogo
odreen, nikada neodreen: gramatika pravila su stvarala skriveni
princip strukturalne i semantike organizacije dela ili im se delo opi
ralo. Ovo otkrie je trebalo, prema miljenju autora Poezije gramati
ke..., da predstavlja uvod u konstruisanje specifine poetske gramati
ke, mada shvaene potpuno drugaije nego neto kasnije narativne
gramatike. Jakobsonu nije bilo stalo do toga da stvori optu gramati
ku knjievnosti (kao ekvivalent knjievne kompetentnosti po uzoru
na jeziku kompetentnost omskog), ve vie samo da istrai odnose
izmeu gramatikog i retorikog nivoa pesnike tvorevine. Praktina
potvrda ove koncepcije bila je objavljena 1962. godine u analizi sone
ta arla Bodlera Make, zajedno s K. Levi-Strosom koja se i danas
smatra uobiajenim primerom primene strukturalne metode na prou
avanje knjievnosti. Ovaj neobino detaljan analitiki rad obuhvatio
je sve gramatike nivoe pesme (fonetski, morfoloki, leksiki, sintak
siki) i opisao njihove veze s rasporedom rima, kompozicijom stiho
va i strofa, konstrukcijom subjekta, metrikom stihova i, na kraju sa
znaenjem pojedinanih reenica u pesmi. Istraivai su ovde otkriva
li i brojne paralelizme i podudarnosti izmeu formalno-gramatike
organizacije pesme i njene semantike strukture.47

Uloga
gramataikih
pravila u poeziji

Gramatiki nivo
retoriki nivo

Strukturalizam i knjievna kritika (enet, Todorov, Bart)

Godine 1966. i u Francuskoj su izala dva vana teksta koja ne sa
mo to su sumirala uzroke fascinacije lingvista strukturalizmom e
zdesetih godina ve su i pravila bilans posledica takvog stila milje
nja za nauku o knjievnosti. Bio je to kratak, ali i sada uveni tekst
erar eneta (ro. 1930), Strukturalizam i knjievna kritika,48 kao
i jo uvenija Kritika i istina49 Rolana Barta (19151980). Uosta
lom, obojica su kako enet tako i Bart krenuli u pravcu koji
su ranije odabrali, a koji se najjednostavnije moe odrediti pomou
46
47
48
49

Ibid., str. 80.

Ibid., str. 97117.
. enet, Figure, Vuk Karadi, Beograd, 1985, prevod: Mirjana Mioinovi.
R. Barthes, Critique et vrit, Paris, 1966. Kod nas objavljen drugi deo u pre
vodu Ivana olovia, u: Rolan Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, No
lit, Beograd, 1971.

VII. Strukturalizam (I)

235

Francuski
strukturalizam

Strukturalizam
u odnosu na
knjievnu kritiku
enetova
koncepcija
kritike

sugestije date u naslovu enetovog teksta; i jedan i drugi su uvideli

duboku srodnost metod strukturalizma i naina rada knjievne kri
tike, pa ak se kako je to enet formulisao strukturalizam, pre
ma njihovom miljenju, nalazio implicite u kritikoj delatnosti.50
Opte principe strukturalistike poetike enet je izloio jo poet
kom ezdesetih godina,51 a ovde je nastojao da sabere i rezimira sve
koristi koje od strukturalizma moe imati upravo knjievna kritika.
Zato to i kritiar rasklapa strukture na sastavne elemente, a kri
tika misao... izgrauje strukturisane celine uz pomo jedne struk
turisane celine d el a.52 Knjievna kritika je, dakle, vrsta struktu
ralistike delatnosti zasnovane na pretpostavci koju je izneo Bart
tri godine ranije, a to je da u stvari nema
nikakve teh n i ke razlike izmeu naunog struktura
lizma, s jedne strane, i knjievnosti i uopte umetnosti, s
druge strane.53

Samo delo u cen

tru zainteresova
nosti kritike
Protiv
pozitivizma

Prema enetovom miljenju, strukturalna analiza je knjievnoj

kritici bila od velike praktine koristi zahvaljujui njoj mogle su se
otkrivati, na primer, veze izmeu sistema formi i sistema znaenja i
prepoznavati celovite homologije. Mogue je bilo odrediti odnos iz
meu koda i poruke knjievnosti. Ali, pre svega, bilo je mogue da
se potpuno odbaci prouavanje spoljnih uslovljenosti knjievnosti
(psiholokih, drutvenih, istorijskih i sl.) i da se panja usredsredi
iskljuivo na s amo del o, tretirajui ga ne vie kao posledicu nekih
spoljnih uzroka ve kao nezavisno bie. Na taj nain se struktura
lizam ukljuio u pokret opozicion prema pozitivizmu (istoricizmu,
biografizmu, psihologizmu), uvodei za promenu imanentizam
(analizu ogranienu na samo delo, zaobilazei u potpunosti njegove
izvore i uzroke). Potpuno uveren u ispravnost ovakvog postupka,
enet je veoma snano i decidno iznosio svoj stav:
Dovoljno se dugo na knjievnost gledalo kao na poruku
bez koda da bi se ukazala potreba da se bar za trenutak na
nju gleda kao na kod bez poruke... Tako bi jedan gotovo pro
storni determinizam strukture smenio, u sasvim modernom
50 G. Genette, Strukturalizm a krytyka literacka, Pamitnyk Literacki, 1974,
sv. 3, str. 278.
51 G. Genette, Une potique structurale?, Tel Quel, 1961, br. 7. Pogledati, ta
koe: J. Rousset, Forme et signification. Essais sur le structures littraires de
Corneille Claudel, Paris, 1962.
52 . enet, Figure, op. cit., str. 17.
53 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 183.

236

Knjievne teorije XX veka

duhu, vremenski determinizam postanka, budui da je sva

ka jedinica definisana izrazima koji oznaavaju odnose,
a ne poreklo.54

Struktura versus
geneza

Ovako radikalna promena perspektive za njega je predstavljala

jedno od najvanijih dostignua strukturalizma, a o celini struktura
listikog poduhvata izjanjavao se s velikim entuzijazmom poto
je strukturalizam imao ansu da prati
knjievnost u njenom globalnom razvoju pravei sinhronij
ske preseke u razliitim etapama, i poredei dobijene slike.55
Podjednako optimistiki je na misiju strukturalizma gledao i
Rolan Bart, i to upravo u isto vreme. U Kritici i istini isticao je nu
nost da se nauka o knjievnosti izgradi pomou stvarnog dogaa
ja. To je trebalo da bude nauka zasnovana na lingvistikom modelu
koja se ne bi bavila sadrinama knjievnih dela, ve optim usl ov i
ma u kojima se nalazi sadrina (formama), odnosno varijacijama
smisla koje potiu iz tih dela. Pozivajui se, izmeu ostalog, na kon
cepciju Noama omskog, Bart je imao u vidu i mogunost posto
janja neke vrste knjievne sposobnosti knjievne kompetencije
analogne jezikoj sposobnosti a takoe je (kao i enet) naglaavao
glavnu prednost nove nauke o knjievnosti: mogunost odvajanja
knjievnog dela od njegovog stvarnog autora (pa ak i od hipotetike
namere autora) kao i perspektivu prouavanja samih pravila konstruk
cije dela.56 Ovu nauku je autor Kritike i istine decidno razlikovao od
knjievne kritike (nauka se bavi smislom, a kritika ga proizvodi),57
meutim, na kraju je ona ipak trebalo da stvara osnovu za kritiku, isti
ui opte uslove za mogunost stvaranja znaenja u knjievnosti.
Ovo pitanje je drugaije video drugi francuski teoretiar knji
evnosti Cvetan Todorov (ro. 1939). U Poetici, objavljenoj dve
godine kasnije, nasuprot Bartu i enetu, izvrio je principijelnu po
delu na ono to spada u kompetencije poetike (zakoni koji se nalaze
u okviru naunog sistema) i na ono to predstavlja domen interpre
tacije, kao i knjievne kritike (procese stvaranja znaenja koji se ne
mogu uvek sistematino urediti). Tako je pisao:
Nasuprot onome emu tei tumaenje pojedinano uze
tih dela, poetika ne nastoji da im odredi smisao, nego tei
54
55
56
57

. enet, op. cit., str. 19. i 24.

Ibid., str. 32.
R. Bart, op. cit., str. 232237.
Ibid., str. 237.

VII. Strukturalizam (I)

237

Bartova
Kritika i istina

Knjievna
kompetencija

Nauka o knjiev
nosti / knjievna
kritika

saznavanju optih zakona koji upravljaju stvaranjem svakog

dela. Meutim, za razliku od onog to ine pomenute nau
ke (psihologija, sociologija, itd.) ona nastoji da te zakone ot
krije u samoj knjievnosti. Prema tome, poetika predstavlja
u isti mah apstraktan i unutranji pristup knjievnosti.58
Todorovljevo
suprotstavljanje
poetike
i interpretacije
Univerzalni
sistem
potencijalne
knjievnosti

Koliko su Bart i enet u strukturalnoj analizi videli osnovu knji

evne kritike / interpretacije, toliko se Todorov odluno protivio
tako tesnoj povezanosti, naroito se pribojavajui eventualnih po
remeaja u apstraktnom modelu strukturalne poetike u sluaju da
ona pone da se bavi semantikim pojavama kojima je teko ovla
dati i koje su u sutini subjektivne. U njegovoj knjizi se moe uoiti
veoma izraen san o otkrivanju univerzalnog sistema potencijalne
knjievnosti. Tako on, neto dalje, kae:
Predmet poetike nije smo knjievno delo: ona ispituje
svojstva one osobene vrste diskursa koju predstavlja knji
evni diskurs. Svako delo tada se posmatra kao ispoljava
nje jedne mnogo optije apstraktne strukture, ije je ono
samo jedno moguno ostvarenje. Iz ovoga proizlazi da je
ova nauka zaokupljena ne vie postojeom knjievnou
nego mogunom knjievnou ili, drugaije reeno, onim
apstraktnim svojstvom koje knjievnu injenicu ini osobe
nom literarnou.59

Poetika kao
analiza
apstraktnih
struktura

Dakle, poetika, prema shvatanju Todorova, nije vie uopte tre

balo da se bavi analiziranjem konkretnih, pojedinanih knjievnih
tekstova, ve samo opisivanjem apstraktnih struktura, a ovi tekstovi
bi mogli biti samo njihova realizacija. Prema tom shvatanju, poetiku
takoe nisu interesovala znaenja knjievnog dela (to je u stvari bio
domen interpretacije), ve samo opti uslovi nastanka tih znaenja
(semantika pravila). Tako shvaena poetika, za razliku od interpre
tacije koja je subjektivna i izlazi izvan okvira samog dela, trebalo je
da predstavlja apstraktni i unutranji prilaz knjievnosti, da se
uopte ne bavi empirijskim injenicama (knjievnim delima), ve
samo apstraktnom strukturom (knjievnou u optem smislu)60 i
samo tako shvaena predstavljala bi nauku u punom smislu. U tom
pravcu su ili i ostali radovi Todorova, na primer, raniji Littrature
58 C. Todorov, Poetika, Filip Vinji, Beograd, 1986, str. 11, prevod: Branko Je
li i Milo Konstantinovi.
59 Ibid., str. 11.
60 Ibid., str. 15.

238

Knjievne teorije XX veka

et signification (1967) i njegove analize fabularnih dela vrene zajed

no sa istraivaima iz kruga Francuske naratoloke kole.61
Veoma uoljivi nauni apetiti, kako kod Todorova tako i kod e
neta i Barta, bili su karakteristini naroito za francuski strukturali
zam kasnih ezdesetih i sedamdesetih godina62 koji je upravo zbog
toga esto nazivan ortodoksnim. tavie tadanja atmosfera je
veoma pogodovala upravo takvim tendencijama. Imajui u vidu sna
ne filozofsko-antropoloke uticaje, a takoe i podsticaje posleratnih
lingvistikih teorija (Emila Benvenista, Luja Hjemsleva, a naroito
Noama omskog), analize pesnikog jezika su u tom trenutku ustu
pile mesto mnogo smelijim i iroko zamiljenim namerama traga
njem za univerzalnom gramatikom knjievnosti. Upravo e ovakve
zamisli a naroito projekat stvaranja jo snanije nego do tada nau
ke o knjievnosti posebno zainteresovati francuske strukturaliste u
drugoj polovini ezdesetih godina. Jedan od najvanijih impulsa za
njih tada e postati antropoloka misao K. Levi-Strosa.63
U posleratnom strukturalizmu e dominirati i semioloka per
spektiva ve ranije skicirana u ostvarenjima istraivaa iz kruga
Prake kole. Koliko je kako se seamo u koncepcijama Mukar
ovskog ili Jakobsona nadreena kategorija bio zna k , i koliko su
njihovi napori ili pre svega u pravcu prihvatanja knjievnog dela
kao znakovnog fenomena i mogunosti definisanja njegove semio
tike specifilnosti, toliko se kasnije naroito na polju francuskog
strukturalizma s kraja ezdesetih i sedamdesetih godina u centru
panje nee nai sam znak, ve s iste m z na kova . I, u skladu s tim,
ispostavie se da je najvaniji zadatak opisivanje knjievnih i kul
turolokih znakova. Na taj nain e se semiotika nauka o znakovi
ma koja se razvijala jo od antike povezati sa strukturalistikom
milju i postae u pravom smislu nauna disciplina semiologija,
odnosno opta teorija znakova i znakovnih sistema.

61 Naroito kasnija Potique de la prose (1971) ili Grammaire du Dcamron.

Pogledati: Strukturalizam (II). Ve 1978. godine, u knjizi Les genres du disco
urse, Todorov je doveo u pitanje strukturalistiku koncepciju knjievnosti za
snovanu na premisi homogenosti knjievnog dela.
62 Ovde treba spomenuti strukturalnu stilistiku M. Rifatera. Up. M. Riffaterre,
Kryteria analizy stylu, u: Studia z teorii literatury. Archiwum przekadw
Pamitnika Literackiego, I, Wrocaw, 1977, ili: Kontekst stylistyczny, Pami
tnik Literacki, 1972, deo 3.
63 Pogledati: Strukturalizam (II).
VII. Strukturalizam (I)

239

Ortodoksni
strukturalizam

Dalja evolucija
strukturalizma

Prelazak
od znaka
na sistem znakova

Rezime
1. Rani strukturalizam u nauci o knjievnosti razvio se uglav
nom zahvaljujui inspiracijama lingvista pre svega vaj
carskog naunika Ferdinanda de Sosira, a i ruskog Nikolaja
Trubeckog. U sluaju De Sosira ispostavilo se da je bila naju
ticajnija koncepcija sistema jezika, kao i opta ideja lingvisti
ke kao nauke obe formulisane u Optoj lingvistici (1916),
objavljenoj nakon njegove smrti. Kad je re o Trubeckom
naroito inspirativna postala je njegova fonoloka teorija.
2. N
 ajvaniji zadatak za De Sosira bilo je utvrivanje optih
osobina apstraktnog s iste ma j e z i ka koji se suprotstavljao
konkretnom govor u korienju jezika u inovima iskaza.
De Sosirova teorijska misao je imala dua list i k i karakter
osnovni princip konstrukcije sistema jezika, kao i same
lingvistike, prema njegovom miljenju su bile opozicije sa
gledavane na raznim nivoima: poev od binarne opozicije,
koja odreuje zvune razlike u jeziku (razlike izmeu fone
ma), preko dualistike konstrukcije samog jezikog znaka
(koji se sastoji od onoga to predstavlja oznaitelj, signifiant,
i onoga to je oznaeno, signifi, te, dakle, od zvune struje
i pojma), sve do pomenute opozicije sistema (jezika) i govo
ra (langue / parole), kao i opozicije sinhronije i dijahronije.
Budui koncentrisana na unutranju organizaciju sistema
jezika, De Sosirova teorija je imala sinhronijski karakter
(zaobilazila je, dakle, promene jezika kroz vreme), pri tom
je izolovala jezik od spoljanjih predmeta i pojava (to je bi
lo vidljivo ve u samoj strukturi znaka koji povezuje zvuk
i pojam a ne, na primer, oznake i oznaene predmete).
De Sosira nisu interesovali ni oni koji jezik koriste, niti funk
cionisanje jezika u drutvenom ivotu. Njegov glavni cilj bio
je stvaranje objektivne nauke o jeziku, dok je opti sistem
j e zi k a prihvaen kao osnovna kategorija za razliku od
izdiferenciranog, ne uvek predvidljivog i tekog za ovladava
nje, govora mogao takoe zagarantovati pojmovnu istotu
ove nauke.
3. Idui De Sosirovim tragom, strukturalisti lingvisti su se tako
e interesovali za siste mske os obine jezika knjievnosti,
koncentriui se na njegovu unutranju organizaciju neza
visnu od vanjezike stvarnosti, od onih koji se jezikom ko
riste, od istorijskih promena, kao i od individualnih iskaza.

Opozicionost
kao osnovni
konstruktivni
princip jezika

Sistemski
pokazatelji
knjievnog jezika

240

Knjievne teorije XX veka

U poetku je i njihov cilj bilo stvaranje nauke o knjievnosti

koja bi bila na vrstim osnovama. Meutim, ovaj cilj su vrlo
brzo zamenili praktini zadaci naroito strukturalna ana
liza knjievnog dela a knjievnoteorijska refleksija je bila
proirena istorijskom i komunikacionom perspektivom.
4. Prva kola nastala na strukturalistikoj osnovi Praka struk
turalistika kola postavila je sebi za cilj, pre svega, pr ime
nu D e S os i rove konc e p c ij e na nauku o knjievnosti i
na njen razvoj, uzimajui u obzir specifinosti knjievnosti.
5. Praki strukturalisti su smatrali da je pesniki jezik konstru
isan analogno optem jeziku (to znai da u njemu ima sle
deih nivoa: fonoloki, morfoloki, leksiki i semantiki),
da se od opteg jezika razlikuje po svojoj autoteli nost i
(to jest, sposobnosti da uini vidljivim same jezike znakove)
i po mogunosti a ktua li za c ij e nekog od slojeva (njegovo
isticanje u prvi plan).
6. Najvaniji zadatak za istraivae ove kole (naroito za Jana
Mukarovskog i Romana Jakobsona) postalo je odreivanje
sp e cif i nost i p e s n iko g j e zi k a njegovih optih, uni
verzalnih i vanvremenskih osobina. Oba istraivaa su ove
osobine pronalazili u funkcionalnosti pesnikog jezika u
njegovoj e stet i koj f u n kc ij i (Mukarovski) ili p o et skoj
f u n kc ij i (Jakobson). I u jednom i u drugom sluaju, ova
funkcija (koja je skretala panju na sam jeziki znak) ipak
nije bila izdvojena od drugih funkcija koje obavlja knjievni
iskaz. Ona je u koncepciji Mukarovskog bila povezana razli
itim odnosima s praktinim funkcijama jezika: re pre zen
t at iv nom, ek spre s iv nom i i mpre siv nom (izdvojenim
prema nemakom lingvisti Bileru). Kad je re o Jakobsonu
na ovu podelu je dodata jo i f at i ka i me t aj e zi ka
funkcija. I u jednoj i u drugoj koncepciji, estetika ili poetska
funkcija je bivala dinamiki zavisna od ostalih funkcija, proiz
vodei naroitu vrstu napetosti izmeu autotelinosti (ekspo
niranjem samih poetskih znakova kao takvih) i komunikacije
(njihovom usmerenou ka sporazumevanju).
7. U skladu s tim, najbitnijom osobinom pesnikog jezika Mu
karovski i Jakobson smatrali su dominaciju estetike/poet
ske funkcije (one koja usmerava panju recipijenta na sam
jeziki znak) u njemu, kao i ulazak te funkcije u dinamine
odnose sa ostalim jezikim (komunikacionim) funkcijama.
VII. Strukturalizam (I)

241

Jeziki nivoi

Poetska / estet ika funkcija

i druge jezike
funkcije

Dominacija este
tike / poetske
funkcije

8. Prema istraivaima iz Praga, za knjievne (umetnike)

strukture bili su karakteristini komplikovani unutranji si
stemi pojedinanih elemenata, mada nisu bile samo njihov
zbir. Bile su im svojstvene pre svega unutranje napetosti
nastanak poremeaja i ponovno formiranje. Knjievne uni
verzume inile su strukture vieg reda (knjievna tradicija,
pesniki jezik) kao i strukture nieg reda (knjievna dela).
Odnos izmeu ovih struktura bio je hijerarhizovan.
9. Naunici Prake kole su u zavrnom periodu delovanja
obratili panju i na to da nije samo unutranja organizacija
knjievnih struktura ta koja ima sistemski karakter, nego da
se takve osobine mogu takoe uoiti i kad je re o semanti
koj sferi. Tako je naredni zadatak trebalo da postane st r u k
tu r a l na ana l i z a z na e nj a k njie v nost i pravac koji
je bio precizno odreen (na primer, u radu O pesnikom je
ziku, Mukarovskog). Ovaj projekat, meutim, nije do kraja
realizovan.
10.
 eki naunici su takoe dosledno prihvatili i funkcional
nu i semioloku perspektivu. U njihovoj teorijskoj reflek
siji je bilo veoma bitno obuhvatanje knjievnosti i s ko
muni k a c iono g aspekta. Knjievno delo je tako imalo
z na kov n i karakter, a njegovu specifinost je inilo vrenje
razliitih j e z i k i h f u n kc ij a u osnovnom sistemu komuni
ciranja: poiljalacporukaprimalac (kod Mukarovskog),
kao i poiljalacporukaprimalac + kontekst, kontakt, kd
(kod Jakobsona).
11. P
 odjednako vaan poduhvat za naunike Prake kole po
stalo je definisanje osnovnih principa metodologije istor i
j e k nj i e v nost i. Ovog zadatka se poduhvatio naroito
Feliks Vodika, izraujui detaljan metodoloki projekat za
istorijska istraivanja.
12. Po zavretku zvaninog delovanja Prake kole, kasnih etr
desetih godina, ideje ekih strukturalista pedesetih i ezdesetih godina nastavio je Roman Jakobson, naroito u ra
dovima Lingvistika i knjievnost i Poezija gramatike i
gramatika poezije, istiui veliku zavisnost i zajedniko de
lovanje lingvistikih metoda i stilske analize kao i veroloke
poezije.
13. Ovu misao su prihvatili i francuski strukturalisti polovinom
ezdesetih godina (izmeu ostalih, Rolan Bart i erar enet),
proklamujui duboku srodnost izmeu metod strukturalne

Knjievne
strukture

Strukturalna
analiza znaenja

Komunikacioni
aspekt
knjievnosti

Strukturalizam
i metodologija
istorije
knjievnosti

Strukturalizam
u odnosu prema
knjievnoj kritici

242

Knjievne teorije XX veka

analize i knjievne kritike kao analiziranja jezikih formi a ne

sadrina koje se putem knjievnost saoptavaju.
14. Jedna od najuvenijih teorija lingvistike struje strukturali
zma postala je koncepcija Cvetana Todorova, izneta u njego
voj Poetici (1968), u kojoj je striktno razdvojio poetiku (kao
prouavanje jezikih formi) od interpretacije (tumaenja
kao analizu sadrine knjievnih poruka).

VII. Strukturalizam (I)

243

Hronologija
19061911: Ferdinand de Sosir predaje na univerzitetu u enevi odakle je
otiao u Pariz. Indoevropeista je i pre svega dri predavanja iz
sanskrita, grkog, latinskog jezika i slino. Meutim, ipak e u
istoriju ui njegova predavanja iz opte lingvistike i pored toga
to je stigao da odri samo tri kursa za trideset studenata. Godi
ne 1912. De Sosir poinje ozbiljno da oboleva.
1913:
Umire Ferdinand de Sosir.
1916:
De Sosirove univerzitetske kolege arl Bali i Albert Seehej
objavljuju u enevi Cours de linguistique gnrale (Opta lin
gvistika). Sami izdavai nisu prisustvovali tim predavanjima, ali
su se posluili De Sosirovim belekama i belekama njegovih
studenata (u celini: devet kompleta beleaka). Iako poeci struk
turalizma u teoriji jezika prethode objavljivanju Opte lingvisti
ke, ipak od tog trenutka De Sosirovi pogledi poinju da vre
snaan uticaj na lingvistiku i druge humanistike discipline.
1921:
U Pragu se pojavljuje Roman Jakobson koji e odigrati ulogu ve
znika izmeu Moskovskog lingvistikog kruga i prakog struk
turalizma. Od tog trenutka govorie se da je formalizam bio
samo deja bolest strukturalizma, a Jakobson i njegove prake
kolege predstavljae ozbiljnu nauku o knjievnosti u punom
znaenju te rei. Ta nauka se kako e te godine napisati Jakob
son nee baviti svim na ta usput naie, nego samo predme
tom koji je za nju najbitniji: literarnou ili onim to odreenu
tvorevinu ini knjievnom. Praki istraivai e se kritiki po
staviti prema nekim pogledima Ruske formalistike kole (na
primer, prema tendenciji da se poetinost izoluje od drugih je
zikih funkcija koje obavlja knjievno delo), ali e ipak biti vie
zahvalniji svojim prethodnicima iz Rusije.
1923:
Jakobson objavljuje monografiju O ekom stihu s kojom zapoi
nju njegova dugogodinja istraivanja odnosa izmeu poetskih
formi i opteg jezika (posebno o odnosu metrike i lingvistike).
1926:
Roman Jakobson, Jan Mukarovski, Bohuslav Havranek i Vilem
Matezijus osnivaju Praki lingvistiki krug (Prask Linguistick
244

Knjievne teorije XX veka

1927:

1929:

1930:

1934:

Krouek), kojem se uskoro prikljuuju i drugi, na primer, Fe

liks Vodika i Rene Velek. Krug, takoe, uspostavlja saradnju s
Nikolajem Trubeckim i Jurijem Tinjanovim i ubrzo postaje na
uni centar meunarodnog znaaja.
Jurij Tinjanov i Roman Jakobson objavljuju rad Problemi is
traivanja knjievnosti i jezika (na stranicama asopisa Nowyj
Lef, 1927, br. 12/13) koji ukazuje na prelaz izmeu pravca istra
ivanja poetskog jezika, koji su odabrali ruski formalisti, i onog
koji e pokrenuti praki strukturalisti. Pored orijentacije na
istraivanje imanentnih zakona koji vladaju knjievnou, na
analizu strukturnih pravila konstrukcije jezika i knjievnih dela
kao i funkcionalnih aspekata knjievnog jezika, ovde nailazimo
takoe i na formulacije o neophodnosti da se uzmu u obzir isto
rijske perspektive. Danas se smatra da je ta rasprava ve sadra
la poetne pretpostavke za Teze Prakog kruga.
Praki lingvistiki krug poinje da objavljuje sopstveni asopis
Radovi lingvistikog kruga iz Praga (Travaux du Cercle Lingui
stique de Prague). On e izlaziti do 1938. godine, a u njemu e
svoje radove tampati, takoe, Nikolaj Trubecki. U Pragu se
odrava Prvi slavistiki kongres tokom kojeg Praani objavljuju
svoj teorijski manifest takozvane Teze Prakog kruga. Ovde,
izmeu ostalog, postavljaju sebi zadatak da se De Sosirova teo
rija prilagodi teoriji knjievnosti, mada istovremeno ispoljavaju
veliku rezervu prema nekim pogledima tvorca opte lingvistike
(naroito prema sinhronijskom opisu jezika na koji je on stavljao naglasak). Praki strukturalisti istiu da ni dijahronijska
istraivanja ne iskljuuju analize sistema i jezikih funkcija, kao
to ni sinhronijska istraivanja ne mogu zanemarivati evoluciju
jezika. Najvanija taka Teza ipak se odnosi na ideju funkcional
nog jezika i na knjievno delo kao funkcionalnu strukturu. Tu
e, takoe, biti formulisana koncepcija poetske funkcije.
Jan Mukarovski objavljuje raspravu Fonologija i poetika (u e
tvrtoj knjizi Radova lingvistikog kruga iz Praga) koja je veoma
reprezentativna za nain miljenja prakih strukturalista tog
razdoblja. On tu, izmeu ostalog, skree panju na vrstu uza
jamnu zavisnost poetike i lingvistikih fonolokih teorija, nagla
avajui da poetska funkcija podlee promenama pod uticajem
promena fonolokog sistema. U tom radu e se pojaviti uveni
poznati pogled, iz Tez Prakog kruga, o dezautomatizaciji iz
raajnih sredstava u poetskom jeziku to znai, o mogunosti
eksponiranja svih jezikih segmenata, ak i onih koje ne zapaa
mo u obinoj jezikoj komunikaciji (na primer, zvuno podra
avajuih elemenata u jeziku).
Roman Jakobson objavljuje lanak ta je to poezija? na strani
cama asopisa Voln Smry, 1933/1934, br. 30. U tom tekstu po
kuava da definie poetsku funkciju kao stalno i nepromenljivo

VII. Strukturalizam (I)

245

1939:

1940:

1941:

246

svojstvo knjievnosti. Ovde se veoma esto postavlja pitanje:

Ali u emu se ispoljava poetinost? i daje odgovor: U tome
da se re osea kao re, a ne samo kao reprezentant nazvanog
predmeta ili kao izliv emocija.
U sedmom tomu Radova lingvistikog kruga iz Praga pojavljuju
se uvena Grundzge der Phonologie (Pravila fenomenolo
gije) Nikolaja Trubeckog, knjiga koja e kasnije veoma snano
inspirisati francuskog antropologa, oca posleratnog strukturali
zma K. Levi-Strosa.
Roman Jakobson putuje u Skandinaviju gde e boraviti vie od
dve godine; tu, izmeu ostalog, istrauje afaziju u dejem jezi
ku. Jedan od lanaka tih istraivanja bie objavljen 1956. godi
ne pod nazivom Dva aspekta jezika i dva tipa afatikih grea
ka (u knjizi pod naslovom Fundamentals of Language koju je
objavio zajedno s Morisom Holom). Ovde se javlja jedna od
najvanijih Jakobsonovih koncepcija o dvopolnosti jezika: nje
govoj metaforinosti i metoniminosti.
Objavljen je rad Jana Mukarovskog Strukturalizam u estetici
i nauci o knjievnosti, smatran jednim od osnovnih program
skih tekstova ranog strukturalizma. Mukarovski ovde iznosi
teze o zavisnosti celine i delova u okviru strukture, meutim,
skree panju i na to ta predstavlja sutinsko svojstvo verzije
strukturalne teorije koju on koristi na energetinost i di
naminost strukture, to znai na njenu unutranju funkcional
nost i sposobnost na stalno preoblikovanje (struktura kao celi
na nalazi se u neprekidnom pokretu).
Jan Mukarovski objavljuje jednu od svojih najuvenijih teorij
skoknjievnih rasprava O poetskom jeziku u kojoj se ve
oma energino zalae za funkcionalnost kao najvanije i naju
niverzalnije svojstvo tog jezika. Tu e, takoe, biti formulisana
definicija estetike funkcije kao one funkcije jezika koja skree
panju na sam jeziki znak. Ta vrsta (autotelinog) funkcionisa
nja jezika za Mukarovskog je suprotnost jezikog izraza spo
razumevanja, najvanija iz praktinih razloga. Mukarovski, ta
koe, skree panju na jednu od najbitnijih svojstava poetskog
jezika (kakva je stalna napetost izmeu unutarnje svrsishodno
sti i komunikacije dakle, izmeu estetike funkcije i prakti
nih funkcija) i nagovetava poetni projekat knjievne struktu
ralne semantike ija sistematska obrada treba, prema njegovom
miljenju, da bude najvaniji zadatak u sledeoj fazi razvoja
prakog strukturalizma.
Izlazi iz tampe trotomni Kapitoly z esk poetiky sabrani rado
vi Jana Mukarovskog (drugo izdanje pojavie se 1948. godine).
Roman Jakobson odlazi u Sjedinjene Amerike Drave. Tamo pre
daje, izmeu ostalog, na cole Libre des Hautes tudes, Kolumbiji,
Knjievne teorije XX veka

1942:

1948:
1960:

1962:

1966:

Harvardu i u Massachusettes Institute of Technology. Osniva

Njujorki lingvistiki krug i zajedno s grupom saradnika zapoi
nje objavljivanje asopisa Word: Journal of the Linguistic Circle
of New York. U tom razdoblju upoznaje i K. Levi-Strosa na koga
e izvriti velik uticaj i ovaj e se u velikoj meri preorijentisati
sa etnografije na strukturalnu antropologiju (zasnovanu na lin
gvistikom modelu).
Feliks Vodika objavljuje knjigu Istorija knjievnosti. Njeni pro
blemi i zadaci. Ta rasprava je ve veoma sazreo metodoloki
projekat koji se odnosi na istorijskoknjievna istraivanja i jo
jednom potvruje ivu zainteresovanost prakih strukturalista
za dijahroniju.
Zvanini kraj delatnosti Prakog lingvistikog kruga.
Roman Jakobson objavljuje jedan od svojih najuvenijih teksto
va: Poetika u lingvistikom svetlu (knjigu koja je pod naslovom
Style in Language objavljena u redakciji T. Sebioka) i predavanje
Poezija gramatike i gramatika poezije (odrano u Varavi na
meunarodnoj konferenciji posveenoj problemima poetike).
U prvi od ovih radova ugrauje potpuni model komunikacio
nog sistema zajedno sa svim jezikim funkcijama (saznajnom,
ekspresivnom, impresivnom, metajezikom, fatinom i poet
skom) kao i definiciju poetske funkcije kao projekciju prin
cipa ekvivalentnosti sa teita izbora na teite kombinacija.
U drugom istrauje uticaj gramatikih paralelizama na struktu
ru poetske fraze.
Roman Jakobson i Klod Levi-Stros objavljuju tipsku strukturnu
analizu knjievnog dela Bodlerove Make (u asopisu LHom
me. Revue franaise danthropologie, januarapril 1962). Ova
analiza se sve do danas smatra savremenim primerom primene
strukturalistike metode na istraivanja knjievnosti.
Objavljena dva vana rada francuskih kritiara i teoretiara knji
evnosti Rolana Barta (Kritika i istina, kao posebna knjiga) i
erara eneta (Strukturalizam i knjievna kritika, u knjizi
istog tog autora pod naslovom Figures. Essais). I jedna i druga
konano potvruju vrste veze izmeu strukturalizma i knjiev
ne kritike, tumaei strukturalne analize knjievnosti kao osnov
ni zadatak kritiara. Poruka oba rada je jasna: kritiari ne treba
da se bave istraivanjem odnosa knjievnog dela i stvarnosti niti
potragom za istinom koja se nalazi u knjievnosti, ve, pre sve
ga, unutarnjom organizacijom jezikih struktura u knjievnom
delu to znai, istraivanjem forme a ne sadraja.
Izlazi sledee monumentalno delo Jana Mukarovskog Studije
iz estetike. Istraivanja ekog strukturaliste ovde ne obuhvataju
samo knjievnost, nego i pozorite, film, slikarstvo, arhitekturu
i primenjenu umetnost, folklor i slino. Ovde se izrazito vidi

VII. Strukturalizam (I)

247

1968:

1975:
1982:

248

kako je Mukarovskom bila bliska ideja meusobnog uzajam

nog osvetljavanja umetnosti. Moe se, takoe, zapaziti njegova
dosledna semioloka orijentacija u estetikoj refleksiji.
Iz ciklusa rasprava pod zajednikim naslovom ta je to struktu
ralizam?, nastala je knjiga francuskog teoretiara knjievnosti
Cvetana Todorova Poetika jedno od najvanijih dela koje
izlae program ve zrele strukturalistike poetike. Ovde postoji
veoma izraena podela na dve posebne knjievnoteorijske disci
pline: poetiku apstraktnu oblast koja se bavi opisom unutra
njih knjievnih struktura i interpretaciju koja nastoji da ime
nuje smisao.
Umire Jan Mukarovski.
Umire Roman Jakobson.

Knjievne teorije XX veka

Bibliografija
Opta
D. Kaler, Strukturalistika poetika. Strukturalizam, lingvistika i prouavanje
knjievnosti, Beograd, 1990, prevod: Milica Mint.
F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 19451966, t. 2:
Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris 19911992.
T. Hawkes, Strukturalizm i semiotyka, tum. I. Sieradzki, pos. M. Gowiski,
Warszawa 1988.
E. Kurzweil, Age of Structuralism: Lvi-Strauss to Foucault, New York 1980.
Z. Mitosek, Strukturalizm, u: idem, Teorie bada literackich, Warszawa 1998.
. Pijae, Strukturalizam, (prev. Nada Popovi-Perii. Beograd), 1978.
F. de Sosir, Opta lingvistika (prev. Sreten Mari), Beograd, 1969; kritiko izda
nje (prev. Duanka Toanac), Sremski KarlovciNovi Sad, 1996.
F. de Sosir, Spisi iz opte lingvistike (prev. Duanka Toanac), Sremski Karlov
ciNovi Sad, 2004.

Praka strukturalistika kola

R. Jakobson, W poszukiwaniu istoty jzyka, t. 12, wybr, red. nauk., wstp
M. R. Mayenowa, Warszawa 1989, up. na srpskom: R. Jakobson, Lingvisti
ka i poetika, Beograd, 1966.
J. Mukaovsk, Fonologia i poetyka oraz Strukturalizm w estetyce i w nau
ce o literaturze, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, red.
S. Skwarczyska, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945,
cz. 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw 1986.
J. Mukaowsk, Wrd znakw i struktur. Wybr szkicw, wybr, red., wstp
J. Sawiski, Warszawa 1970 tu zwaszcza: O strukturalizmie, Dwa stu
dia o nazywaniu poetyckim.
Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaow, red. M. R.
Mayenowa, tum., komentarz W. Grny, tum. przejrza i oprac. T. Brajer
ski, Warszawa 1966.
VII. Strukturalizam (I)

249

J. Tynianow, R. Jakobson, Problemy badania literatury i jzyka, u: Teoria ba

da literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2: Od przeo
mu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do struktu
ralizmu, Krakw 1986.

Literatura
M. R. Majenova, Poetski jezik, u: Teorijska poetika. Problemi jezika (prev. Bi
serka Raji), Beograd, 2009.
M. R. Mayenowa, Wstp, u: Praska szkoa strukturalna w latach 19261948.
Wybr materiaw, red. M. R. Mayenowa, Warszawa 1966.
J. Sawiski, Jan Mukaovsk: program estetyki strukturalnej, u: J. Mukaovsk,
Wrd znakw i struktur. Wybr szkicw, red. J. Sawiski, Warszawa
1970.
L. Sziklay, Szkoa praska, tum. A. Sikorska, u: Literatura i jej interpretacje,
red. L. Nyr, pos. S. okiewski, Warszawa 1987.

Poetika strukturalizma u godinama 19601970.

R. Barthes, Kritika i istina (prev. Lada ale Feldman), Zagreb, 2009.
R. Barthes, Uvod u strukturalnu analizu pripovjednih tekstova, Suvremena
teorija pripovijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 1992, str. 4777.
G. Genette, Palimpsesty, tum. A. Milecki, u: Wspczesna teoria bada lite
rackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatu
ra jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1996.
G. Genette, Strukturalizm a krytyka literacka, tum. W. Boska, Pamitnik
Literacki 1974, z. 3.
G. Genette, Tipovi fokalizacije i njihova postojanost, Suvremena teorija pri
povijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 1992, str. 96114.
M. Riffaterre, Kontekst stylistyczny, tum. I. Sieradzki, Pamitnik Literacki
1972, z. 3.
M. Riffaterre, Kryteria analizy stylu, tum. I. Sieradzki, u: Studia z teorii lite
ratury. Archiwum przekadw Pamitnika Literackiego, 1, red. M. Gowi
ski, H. Markiewicz, Wrocaw 1977.
M. Riffaterre, Podejcie formalne w badaniach historycznoliterackich, tum.
A. Milecki, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia,
oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia.
Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historyczno
literackiej, Krakw 1996.
T. Todorov, Poetyka, tum. S. Cichowicz, Warszawa 1984.

Ana Burinjska
250

Knjievne teorije XX veka

VIII. SEMIOTIKA

Te stvari su meusobno vrsto povezane:

sadraj znaka, znak i ono to realno po
stoji.

Sekst Empirik1

Semioza je ili delovanje ili proces u ko

jem uestvuju tri instance: znak, njegov
predmet i njegov interpretant.
arls Sanders Pirs2
Moe se, dakle, zamisliti jedna nauka ko
ja bi ispitivala ivot znakova u drutve
nom ivotu; ona bi bila deo drutvene,
pa prema tome, i opte psihologije; mi
emo tu nauku nazvati s emiolo g ijom
(od grkog smeon, znak). Ona bi
nas uila ta su znaci, koji zakoni njima
upravljaju.
Ferdinand de Sosir3

VIII. Semiotika

251









Fragmenti iz izbora tekstova o antikoj semiotici, koji se nalaze u knjizi:

I. Dmbskiej, Wprowadzenie do staroytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty,
Wrocaw, 1984, str. 97.
C. S. Peirce, Colleceted Papers, t. 18, Cambridge, 19311958.
Ferdinand de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 25.

Od antike
SEMIOTIKA (gr. semeiotikos
= odnosi se na znak) opta nau
ka o znacima koja postoji od anti
ke, a koju danas razvijaju engleski,
ameriki i nemaki istraivai.
OZNAKA (gr. semeion = indeks,
pokazatelj) smatrana ili kao vrsta
znaka ili kao neto bitno razliito od
znaka. Javlja se onda kad se izmeu
oznaitelja i oznaenog uspostavlja
neposredna (prirodna) i uzrona ve
za (na primer, zastavica koja ozna
ava pravac vetra, dim iz dimnjaka
koji oznaava pripremanje ruka ili
peenje u penici i sl.). Prema Pirso
voj terminologiji, indeks je znak
oznaen pomou svog predmeta...
i usled toga to je u stvarnosti i u
svom pojedinanom postojanju po
vezan s tim predmetom.* Varijanta
oznake jeste simptom (pojava ili
ispoljavanje) ije se znaenje u na
elu izvodi iz antikih medicinskih
diskursa (na primer, temperatura
kao simptom bolesti). Novije teori
je simptoma (na primer, nieanci
i frojdovci) naglaavaju dispropor
ciju izmeu oznaitelja i onoga to
je oznaeno pomou simptoma (na
primer, mali dim moe oznaavati
straan poar). Skup simptoma nazi
va se sindrom.
* J. Pelc, Wstp do semiotyki, Warszawa,
1982, str. 136.

VIII. Semiotika

Semiotika pripada onim malobroj

nim humanistikim orijentacijama
u nauci o knjievnosti XX veka i
je je poreklo otpoelo jo u starom
veku. Tada su se takoe pojavili
brojni semiotiki pojmovi i termi
ni koje koristimo sve do danas.
Jedna od najranijih upotreba poj
ma semiotika zabeleena je kod
Aristotela (384322. g. p. n. e.),
a u njegovim osnovama mogu se
nai najmanje nekoliko grkih rei
koje sadre prefiks sem-: semeion
(oznaka), semaion (znak), semaino
menon (znaenje, sadraj znaka),
semeiotikos (ono to se odnosi na
znak) i slino.
Problemima koji su se odno
sili na prirodu i interpretaciju zna
kova u antikoj Grkoj bavili su
se, pre svega, filozofi i retoriari,
ali takoe i lekari. Najoptija raz
matranja koja se odnose na sam
znak i analizu znaenja pojmova
i odnosa meu jezikim znacima
i stvarima koje oni zamenjuju po
javila su se ve u radovima sofista
(u V v. p. n. e.), u Platonovim dija
lozima i pismima (naroito u Kra
tilu, u Sofistu i u Pismu VII), kod
253

Antiki poeci
semiotike

Semiotika
razmatranja
u starom veku

Znaci i oznake

Konvencionalni
karakter znakova

Teorija znakova
u okviru filozof
ske refleksije

Aristotela, u delima stoika; takoe se mogu nai i u iskazima Filo

na Aleksandrijskog, Ptolomeja, Seksta Empirika, Galena, Boetija i
drugih. Jedna od vanijih podela koja je izvrena u semiotici starog
veka bila je podela oznak (simptom) i znakova, emu treba da za
hvalimo ne samo stoicima i skepticima nego i lekarima empiriari
ma. Oznakama (simptomima) smatrane su odreene pojave, stanja
stvari i vidljiva svojstva organizama koji su se nali u odreenim
vezama s njihovim razliitim poremeajima i bolesnim stanjima. Pr
vi semiotiari starog veka znatno vie panje posveivali su oznaka
ma nego znacima, opisali su takoe specifinost oznaka kao neega
to se nalazi u neposrednoj, prirodnoj i funkcionalnoj vezi sa onim
to su oznaavale (na primer, groznica kao oznaka bolesti, dim kao
oznaka poara i sl.). Oznake su se, dakle, razlikovale od znakova
odnosom izmeu onoga to je oznaeno i samog oznaitelja, a u od
nosu na oznake, to je bio odnos neposrednog ukazivanja, a kad je
re o znacima to je bila zamena putem nekog ranijeg dogovora.
Zahvaljujui tom razlikovanju bilo
je mogue formulisati definiciju ZNAK (gr. semainon) naj
optije uzev: neto to predstavlja
znaka. Dakle, pomou znaka je ili zamenjuje neto drugo. Prema
u najoptijem pristupu oznaava Pirsu neto to pod odreenim
no neto to se javlja umesto neeg uslovom ili u nekoj ulozi reprezen
drugog to nije prisutno. Suprotno tuje neto drugo u odnosu na ne
oznaci, znak je oznaavao upravo kog drugog ili: medijacija izmeu
(pojma) i njegovog
pomou odnosa zamene i putem interpretanta
predmeta. Prema Ferdinandu de
konvencije, a najbolji primeri ovde Sosiru rezultat proizvoljno usta
su pre svega bili jeziki znaci (na novljene veze izmeu oznauju
primer, re pas koja zamenjuje eg (signifiant) akustike slike,
stvarnog psa). Semiotika je, opet, i oznaenog (signifi) pojma.
definisana kao nauka o znacima ili Prema Emilu Benvenistu, znak za
menjuje drugu stvar svojom evoka
kao opta teorija znakova. U antici cijom putem supstitucija. Prema
je, dakle, smatrano da oznake ima Pjeru Girou to je podsticaj (ili
ju prirodan karakter, a da znaci, ulna supstanca) ija misaona sli
meutim, imaju konvencionalan ka u naoj svesti asocira na drugi
karakter, mada se s tom podelom podsticaj i ija se funkcija sastoji
tome da ovaj drugi izvue na po
nisu svi slagali, pri emu su sporo uvrinu
s ciljem sporazumevanja.
vi izmeu naturalista i konvencio
nalista predstavljali jednu od najburnijih rasprava koja se pojavila
u semantici. U kasnijem periodu, problematikom znaka su se, tako
e, bavili i filozofi poev od Platona i Aristotela, preko Avicene,
Okame, Loka, Lajbnica, Kondijaka, sve do Pirsa, De Sosira, Kroea,


254

J. Pelc, Wstp do semiotyki, Warszawa, 1982, str. 3654.

Knjievne teorije XX veka

Vitgentajna i Kasirera. Slino kao i rane antike semantiare, ta

ko su i poznije, pre svega, zaokupljala pitanja opte prirode znako
va, specifinosti jezikih znakova, problemi odnosa znakova prema
stvarnosti, veze znaka sa idejom, a takoe i mesto same semiotike u
teoriji saznanja.
Nauka o znacima u XX veku formirala se pod uticajem dve naj
vanije tradicije filozofske i lingvistike:
prva: na osnovi koje je nastala filozofska semantika, bila je na
roito povezana sa idejama amerikog pragmatiara XIX veka
arlsa Sandersa Pirsa (18391914) a kasnije s dostignui
ma nemakih jezikih neopozitivista (naroito Ludviga Vit
gentajna i Rudolfa Karnapa). Tu liniju su kasnije nastavljali
engleski istraivai arls Kej Ogden (18891957), Ajvor
Armstrong Riards (18931979) i arls Moris (19011979);
d
 ruga: na osnovi koje se ispoljila semiologija ili nauka o zna
cima (semiologija = semainon, znak + logos, re, nauka, sazna
nje) poticala je iz strukturalistike lingvistike, a posebno iz
teorije znaka Ferdinanda de Sosira (18571913).
Ovim tradicijama valja posvetiti neto vie mesta jer su one u
velikoj meri uticale i na semiotiko-semioloku orijentaciju u nau
ci o knjievnosti. Ovde posebnu panju zasluuje koncepcija arlsa
Sandersa Pirsa, naroito zbog toga to je mnogo kategorija koje je
on uveo trajno ulo u jezik teorija znakova, i njih koristimo i danas.

Nauka o znacima
u XX veku

Pirsova semiotika

Pirs: svet kao univerzum znakova

Pirs je termin semiotika preuzeo od engleskog filozofa Dona Lo
ka koji ga je na kraju svojih Rasprava... uveo u obliku semeiotika.
Pirsova semiotika teorija imala je t r ij a d i k i karakter a znak je
upravo tu bio definisan kao trolani odnos: povezivanje materijal
nog sredstva prenoenja (takozvanog prenosnika ili nosioca znae
nja), predmeta i znaenja. Ta tri konstitutivna elementa filozof je
smatrao nunim: da bismo neto mogli oznaiti nazivom znaka
tvrdio je moraju sva tri postojati i moraju meusobno biti u odre
enom odnosu. Kao s re dst vo pre no e nj a (reprezentamen) Pirs
je upravo smatrao svaku pojavu empirijsko-ulnog karaktera (jezi
ki zvuci, napisi, stvari, ponaanja, gestovi i sl.). Meutim, nijedno
od ovih i mnogih drugih sredstava prenoenja nije moglo biti samo


Pogledati: Hronologija.

VIII. Semiotika

255

Pirsova trijadika
teorija znaka

Pirsova trijada:
sredstvo preno
enja predmet
znaenje

Interpretant

po sebi sredstvo prenoenja mo ZNAENJE prema Pjeru Gi

ralo je biti ukljueno u funkciona rou to je proces koji asocira na
lan odnos sa ostalim lanovima neki predmet, na neku sutinu, na
trijade. Kad je re o pre dme tu neki pojam i dogaaj s nekim zna
(referentu) na koji se znak odnosi, kom spremnim da ih izvuku na
Prema Pirsu, to je rezul
tu Pirsa nije zanimao predmet kao povrinu.
tat interpretacije znaka.
takav (ili predmet uopte) nego
samo njegovo postojanje u vidu objekta znakovnog odnosa. Pri to
me su predmeti znakova mogli biti objekti koji realno postoje, ali
i fiktivni, pa ak i oni izmatani. A trei elemenat trijade znae
nj e z na k a (interpretant) obavljao je medijativnu ulogu izmeu
sredstava prenoenja i predmeta koji su zamenjivani znacima. Inter
pretanta nije, meutim, trebalo meati sa interpretatorom (kako je
esto taj termin, kojeg je filozof uveo, pogreno identifikovan). In
terpretant je upravo oznaavao sadraj znaka, sadraj shvaen kao
imanentno svojstvo ili drugaije reeno: u njemu stalno prisutnu
sposobnost za interpretaciju (na primer, ideja, pojam ili osnovna de
finicija na koju se moe prevesti znak). U Pirsovom pristupu inter
pretantu veoma bitno bilo je i to da je on, budui znaenje znaka,
istovremeno predstavljao sledei znak ili niz znakova pomou ko
jeg se mogao izraziti sadraj. Drugim reima, svaki sadraj znaka
(njegovog znaenja) morao je biti iskazan sledeim znakovima (na
primer, znaenje rei maka koja je izreena pomou rei koje sa
injavaju optu definiciju te ivotinje kao to su: maka je grabljiva
ivotinja...). Svaki znak u Pirsovoj koncepciji predstavljao je, da
kle, interpretanta sledeeg znaka, a istovremeno je kao znak imao
sopstvenog interpretanta u vidu drugog znaka. Prema miljenju filo
zofa, takav pristup je garantovao vrstinu semiotikog sistema tu
nije bilo nikakvih suvinih elemenata, a svi znaci su imali precizno
odreeno mesto u sistemu. Drugaije govorei sam znak i znae
nje znaka bili su funkcije itavog sistema, a postojanje odreenog
znaka predstavljalo je prisutnost u najmanju ruku dva druga zna
ka: prethodnog iji je bio interpetant i sledeeg koji je postajao
njegov interpretant. Posledice takvog pristupa bile su veoma bitne
svaki znak je, dakle, uvek sadravao drugi znak, a znaenje je bi
lo dostupno samo pomou interpretacije ili pomou prevoenja
odreenog znaka na sledee znake. Na taj nain je proces stvaranja




256

U suprotnom sluaju, ono je samo mogunost znaka potencijalno sredstvo

prenoenja.
Dalje emo morati definisati rei: grabljiva, ivotinja itd.
O ovome, takoe, pogledati: H. Buczyska-Garewicz, Semiotyka i filozofia
znaku, u: M. Bense, wiat przez pryzmat znaku, Warszawa, 1980, str. 910.
Knjievne teorije XX veka

znaenja dobio svojstvo neograniene semioze i ta Pirsova ideja po

kazala se kao naroito inspirativna za francuske poststrukturaliste
ezdesetih godina (naroito za aka Deridu) koji su odatle preuzi
mali koncepciju nikada dovrene, neograniene interpretacije.
Osim toga, Pirs se odluno suprotstavljao sagledavanju znaka
samo u funkciji njegove zamene predmeta (kako se to smatralo u
veini dvoelementnih semiotikih teorija). Prema miljenju filozofa,
znak koji predstavlja vezu tri elementa trebalo je, svakako, istovreme
no da ima i karakter medijacione interpretacije. To je znailo da znak
ne samo da nije uspostavljao obine relacije zamene neega pomou
neeg drugog, nego je uvek bio oznaavan pomou relacije zamene
za nekoga za potencijalnog primaoca. Dakle, biti interpretiran
predstavljalo je imanentno svojstvo znaka, jednostavno je znailo
njegov nain postojanja znak je, oigledno, bio namenjen komuni
kaciji i interpretaciji. Sledea posledica takvog naina shvatanja pri
rode znaka ispostavila se takoe kao vana tu je znak bio shvatan
dinamiki i kreativno, iz same svoje sutine stvorio je sledee znake,
a univerzumom znakova vladalo se pomou odnosa interpretacije
prevoenja odreenog znaka na sledee znake, a ovih, opet, na sle
dee itd. Proces interpretacije, meutim, prema Pirsovom miljenju,
nije bio beskonaan. I kao to je to svojstveno pragmatiaru na kra
ju tog lanca filozof je smestio takozvanog konanog interpretanta:
delovanje ili uobiajen nain ponaanja koji je znak proizveo.
Odredivi najoptije principe
IKONIKI ZNAK (IKON) vr
semiotikog univerzuma, Pirs je
sta znakova koju izdvaja arls San
takoe predloio podrobnu tipolo
ders Pirs, a za koje je karakteristi
giju znakova izvedenu s obzirom
an odnos slinosti izmeu onoga
na svojstva pojedinanih elemenata
to predstavlja materijalni nosilac
znaka i onoga to znak znai (na
trijade: sredstva prenoenja, pred
primer, portret, fotografija i sl.).
meta i interpretanta i na taj nain
Ikoniki znak je esto definisan
je dobio devet tipova znakova. Od
na taj nain da poseduje svoj
ove tipologije najvanija su se ispo
stva predstavljenog predmeta.

stavila razlikovanja postignuta s

Osim toga, ovde je re o imanentnoj interpretaciji neke vrste unutranje

interpretativne sposobnosti koja se nalazi u znaku (da bi izbegao nespora
zum, Pirs ponekad interpretanta naziva unutranjim interpretantom), a ne
o interpretaciji u uobiajenom shvatanju koja, na primer, proistie iz funkcio
nisanja znaka u razliitim kontekstima ili o njegovoj interpretaciji od strane
razliitih primalaca. Upravo za odreenje ovih sluajeva, Pirs uvodi kategori
ju spoljanjeg interpretanta kao naina ispoljavanja razumevanja znaka.
Jo jednom naglaavam da je ovde re o potencijalnom a ne o konkretnom
primaocu.

VIII. Semiotika

257

Neograniena
semioza

Znaci kao
medijaciona
interpretacija

Konani
interpretant

Tipologija
znakova


Malu izmenu ovde je uneo Um
berto Eko i prema njegovom mi
ljenju ikoniki znaci nemaju svoj
stva predstavljenih predmeta, ali
odraavaju izvesne elemente njiho
ve percepcije, pri emu to ine na
osnovi normalnih perceptivnih
kodova, eliminiui jedne podsti
caje, a uzimajui druge.*

Ogdenov
i Riardsov
trougao

obzirom na povezanost znaka s nje

govim predmetom. Filozof ih je za
pravo izdvojio na ovakav nain:
znake koji su uzrono povezani
sa svojim predmetom i koji uspo
stavljaju neposredan odnos koji
upuuje (i ndeksi ) na primer,
takvi kao to je zastavica na kro
vu koja pokazuje pravac vetra;10
* U. Eco, Nieobecna struktura, Warsza
znaci povezani s predmetom na
wa, 1996, str. 127.
osnovi odnosa slinosti (i koni
k i zna ci ili, jednostavno, i ko
SIMBOL prema terminologiji
ne) na primer, portret ili foto
Pirsa vrsta znaka za koji je karak
grafija;11
teristina ista konvencionalna ve
znaci povezani sa svojim predme
za nosioca znaka i znaenja (inter
tom jedino na osnovi konvencija
pretanta). Simboli su, na primer,
(s imb oli ) na primer, re pri
znaci (rei) prirodnog jezika.
rodnog jezika.12
Isto kao i sama ideja semioze kao beskonane interpretacije,
kao i ideja interpretacije kao prevodivosti znaka na drugi znak, pa i
itava Pirsova tipologija znakova, izvrili su veoma snaan uticaj na
kasnije semiotike teorije. Pirsovi nastavljai nisu se samo rado po
zivali na njegovu koncepciju nego su je takoe esto razraivali do
dajui joj nove elemente. Tako su se, na primer, arls Kej Ogden i
Ajvor Armstrong Riards posluili shemom trougla kako bi likovno
izrazili odnos izmeu sva tri elementa procesa semioze, unekoliko
modifikujui Pirsovu terminologiju. Takozvani Ogdenov i Riard
sov trougao izgledao je ovako:

10 Davni prirodni znaci ili oznake (semeion).

11 Ikoniki znak moe, takoe, da odraava potpuno formalnu slinost i tada
ga Pirs naziva dijagramom.
12 Davni konvencionalni znaci (semainon). Do ovoga je dovodila jo podela
znaka s obzirom na sre dst vo preno enj a i ovde ih je Pirs izdvojio kao:
qualisignum (kvalitet ili svojstvo koje je znak), sensignum (dogaaj koji je
znak ili konkretan primer) i legisignum (princip ili tip koji je znak), a takoe
i podelu s obzirom na i nter pret ant a: rhemat (bilo kakav znak kao lan mo
gueg iskaza), dicent (izreka na primer, dva znaka povezana odreenom
vezom), argument (sloena sintagma koja povezuje znake razliitog tipa).
O ovome pogledati: U. Eco, Pejza semiotyczny, Warszawa, 1972, str. 154155
i: M. Bense, wiat przez pryzmat znaku, op. cit.

258

Knjievne teorije XX veka

o dno s
(znaenjski pojam)
pojam drveta

s i mb ol
(znaenjska forma
i njena akustika slika)
re d - r- v - o

pre dmet
(oznaena stvar)13

arls Moris, Pirsov uenik, 1938. godine proirio je trijadiki

model znaka dodajui mu jo dva elementa i samim tim stvarajui
p e nt a d iku semiotiku. Prema Morisovoj koncepciji, znak su sai
njavali sledei elementi:
1. s redst vo pre no enj a (instrument, sign-vehicle) re:
d-r-v-o;
2. inte r pre t ant (sve to se moe zamisliti povodom odree
nog znaka) sve asocijacije povezane s drvetom;
3. z na e nj e (osnovni pojam na koji se moe prevesti znak, de
signatum) definicija drveta;
4. de not at (predmet znaka, fragment stvarnosti na koji se
znak odnosi) konkretno drvo;
5. pri ma l a c z na k a ili interpretator (interpreter) onaj ko
upotrebljava re drvo i interpretira je.
U odnosu na Pirsov model, Morisova koncepcija imala je u
vidu jo i korisnika znaka i proirivala je funkciju interpretanta;
u Pirsovoj teoriji to je bilo samo znaenje ili pojam (definicija),
a u Morisovom modelu ta kategorija je sadravala sve asocijacije po
vezane sa odreenim znakom.14 Moris je uao u istoriju pre svega
kao tvorac precizne podele semiotike na tri posebne discipline, od
reene pomou tri glavna odnosa znaka:
semant i k a : za koju odnos znaka prema predmetu kojeg za
menjuje znak postaje osnovni odnos (zapravo se taj odnos i
naziva semantiki, od grkog semantikos = oznaavajui);
s int a ks a : za koju je najvaniji odnos odreenog znaka pre
ma drugom znaku (taj odnos nazivamo sintaksikim);
13 Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influen
ce of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, London, 1923.
14 Up. . Moris, Osnove teorije o znacima, Beograd, 1975, str. 136152, prevod:
Milan Damnjanovi.
VIII. Semiotika

259

Morisova
petandika
semiotika

Morisova podela
semiotike:
semantika,
sintaksa,
pragmatika

Opta nauka
o znacima

prag mat i ka: za koju su naj SEMANTIKA, SINTAKSA,

bitniji odnosi znaka i njego PRAGMATIKA su, prema arlsu
vog korisnika (poiljaoca i Morisu, tri osnovna sastavna dela
primaoca); te odnose naziva semiotike. Prvi sagledava znak u
odnosu na predmet koji on zame
mo pragmatikim.
Podela semantike na tri obla njuje, drugi u odnosu na druge
znakove, trei u odnosu na kori
sti koju je izvrio Moris obavezuju snike znaka.
a je i danas. Prema miljenju tvor
ca ove podele, semantika koja predstavlja optu nauku treba u
istraivanju znakova da uzme u obzir sve te odnose.15
Ako se pogleda unazad, na poslednji vek, u istoriji istraivanja
znaka moe se zapaziti da se engleska semiotika (takoe, delimino
i nemaka) pre svega razvijala na tlu filozofije i logike, a najvanija
inspiracija za nju bili su upravo Pirsovi pogledi. Francuska semioti
ka, opet, najvie je crpela iz pome
nutog lingvistikog izvora i pozi SEMIOLOGIJA (gr. semainon +
vala se u najveoj meri na teoriju logos) nauka o znacima koju je ini
cirao Ferdinand de Sosir, a danas
jezika Ferdinanda de Sosira. A kad se, pre svega, razvija u Francuskoj.
je re o broju elemenata koji odre
uju znak, onda je, suprotno amerikim i engleskim filozofima, tvo
rac opte ligvistike sugerisao relativno skromnu koncepciju jedva
dvolanu. Meutim, semiotika je u njegovoj teoriji stekla status na
une discipline: postala je s e m iolo g ij a ili opta nauka o znacima.

De Sosir: nastanak semiologije

De Sosir
i nastanak
semiologije

De Sosiru je bio jasan znakovni karakter samog prirodnog jezika i

vrste veze tog jezika s drugim znakovnim sistemima, a usled toga,
takoe, uzajamne veze lingvistike i opte teorije znakova. U Optoj
lingvistici itamo:
Jezik moe da oznaava razne naine komuniciranja, a
prirodni jezik je samo jedan od naina komuniciranja, ali
osnovni. Otuda opta lingvistika moe dati polazite za is
traivanje drugih komunikacionih sistema (umetnosti, knji
evnog jezika, mode, ljudskih ponaanja, gestova i sl.).16
15 Ch. W. Morris, Foundations of the Theory of Signs, u: International
Encyclopedia of Unified Science, t. 1, br. 2, Chicago, 1938.
16 F. de Sosir, Kurs opte lingvistike, Sremski KarlovciNovi Sad, 1996, str. 4344,
prevod: D. Toanac.

260

Knjievne teorije XX veka

Skreui panju na posebnu,

privilegovanu poziciju prirodnog
jezika, De Sosir je istovremeno sa
gledao mogunost prenoenja na
ina analize nastalih na bazi opte
lingvistike, na istraivanje drugih
znakovnih sistema. S druge strane, opet, sagledao je i da razliite se
miotike teorije mogu biti korisne u istraivanju znakovnog karakte
ra jezika. Uveravao je, dakle:
SISTEM ZNAKOVA tip orga
nizacije odreene vrste znakova
koji se nalaze u meusobnim vr
stim vezama i funkcionalnim zavi
snostima (na primer, sistem zna
kova prirodnog jezika).

Privilegovana
pozicija
prirodnog jezika

Ako se eli otkriti prava priroda jezika, tu prirodu treba tra

iti pre svega u onome to joj je zajedniko sa svim sistemi
ma istog reda, a lingvistike faktore, koji na prvi pogled iz
gledaju vrlo vani (kao, na primer, funkcionisanje glasovnog
aparata), ako oni slue samo za razlikovanje jezika od drugih
sistema, treba staviti u drugi red. Tako e se ne samo osvetli
ti lingvistiki problem, nego e se, mislimo, ako se obredi,
obiaji, itd. budu posmatrali kao znaci, i te injenice pojaviti
u novoj svetlosti, a osetie se potreba da one budu grupisane
u semiologiji i objanjavane zakonima te nauke.17
De Sosir je, takoe, sagledao veoma ozbiljan zadatak koji se
nalazio pred lingvistikom, a koji je precizno oznaio u svojim pre
davanjima: ako se jezik u celini prihvata kao sistem semiolokih
injenica, to znai precizno pokazati i definisati sve ono to ga
ini takvim sistemom. Dakle, sve ono to doprinosi da je prirodni
jezik sistem znakova. Takoe je pokuavao da u najoptijim crtama
definie samu semiologiju:

Zadaci lingvistike

Moe se, dakle, zamisliti jedna nauka koja bi ispitivala i

vot znakova u drutvenom ivotu; ona bi bila deo drutve
ne, pa prema tome, i opte psihologije; mi emo tu nauku
nazvati s e miolo g ij om (od grkog smeon, znak). Ona
bi nas uila ta su znaci, koji zakoni njima upravljaju ... Lin
gvistika je samo deo te opte nauke; zakoni to e ih semi
ologija otkriti moi e se primenjivati i na lingvistiku, koja
e tako biti ukljuena u jednu sasvim odreenu oblast u
skupu ljudskih injenica.18

De Sosirova
definicija
semiologije

Razlika izmeu tradicionalne semiotike i De Sosirove semio

logije pre svega se, dakle, zasnivala na tome to joj je tvorac opte

Semiotika /
semiologija

17 F. de Sosir, Opta lingvistika, str. 26.

18 Ibid., str. 25.
VIII. Semiotika

261

De Sosirova
dvolana teorija
znaka

Relaciono
znaenje

lingvistike pridavao nauni status i to je u prvi plan tako shvaene

nauke isticao ne toliko znak koliko s istem zna kova , a takoe i
zakonitosti koje vladaju znakovnim univerzumom. Tradicionalna
iskustva opte teorije znakova u ovom sluaju se, dakle, povezuju
sa strukturalistikim miljenjem De Sosirova semiologija je u su
tini bila st r u ktu r a lna s e m iolo g ij a zasnovana na pretpostavci
postojanja preciznog i vrstog unutranjeg sistema odnosa koji se
nalazi u osnovi svakog sistema znakova.19 De Sosir je, na kraju, dru
gaije shvatao zadatak semiologije nego, na primer, Pirs. Ukoliko
su za Pirsa bile najbitnije logike funkcije znaka i formalni aspekti
semiotike, utoliko su za De Sosira bili vani i sistemski odnosi (unu
tar sistema znakova) i veze semiologije sa optom lingvistikom te,
konano, opta pravila koja upravljaju drutvenim funkcionisanjem
znaka. U nauci o knjievnosti isto tako vanu ulogu igrala je opta
teorija znaka koju je predloio De Sosir. Koncepciju koju, s obzirom
na dva elementa koji odreuju znak, moemo oznaiti kao dij adi
ku (dvolanu).
Kao to znamo, De Sosir je termin znak primenjivao za
oznaku povezivanja akustike slike i pojma ili, drugim reima, ve
zu oznaavajueg elementa (signifiant) i oznaenog elementa (signi
fi) (na primer: jeziki znak koji je
nastao putem veze zvune struje DESIGNAT (referent) stvarni
predmet na koji se odnosi znak ili
m - a-j - k - a i opteg pojma maj koji je zamenjivan znakom.
ka). Ukljuujui se u spor izmeu
pristalica naturalistike i konvencionalne koncepcije, tvorac opte
lingvistike odluno je stao na stranu konvencije i naglaavao je sa
svim proizvoljan (arbitraran) karakter veze koja povezuje signifiant
i signifi. Takoe je kasnije uvodio kategoriju sistema znakova ko
ji upravlja unutranjim poretkom i odreenim sistemom odnosa.20
Meutim, ini se najvanijim to da se u De Sosirovoj koncepciji sa
svim nebitnim pokazao stvarni predmet na koji se znak odnosi ili
koji je zamenjen znakom takozvani d e si g nat. Jedino je bio va
an pojam (opta definicija predmeta). Tako je isto znaenje znaka
u njegovoj koncepciji imalo isto relacioni karakter, bilo je sistemska
vrednost, dakle, nije zahtevalo odnos izvan sveta stvari. Drugaije,
dakle, nego u Pirsovoj semiotici, ovde znaenje nije predstavljalo od
nos prema jednom designatu, nego je jedino bilo pojam na koji se
znak mogao prevesti. Takoe je bilo bitno i to da je odnos izmeu
oznaavajueg i oznaenog, prema De Sosirovom shvatanju, imao
19 Pogledati: Strukturalizam (II).
20 F. de Sosir, ibid.

262

Knjievne teorije XX veka

trajni karakter on je bio nametnut konvencijom i nije se menjao,

na primer, u situaciji nove upotrebe znaka u nekom novom kontek
stu. Takvo shvatanje znakova kao nepromenljivih odnosa zvukova
i pojmova omoguavalo je, opet, potpunu autonomiju nauke o zna
kovima: istraujui znak bilo je mogue kretati se iskljuivo unutar
zatvorenog, apstraktnog sistema, a semiologija je zahvaljujui tome
zadravala teorijsku istotu i apstraktnost. A, takoe, uslovno te
orije knjievnosti koje su prilagoavale De Sosirovu koncepciju zna
ka knjievnosti mogle su se osloniti na snanu naunu osnovu.

Nauka o znacima u nauci o knjievnosti

Za De Sosira je, dakle, bilo vrlo vano vrsto uzajamno delovanje te
orije jezika i semiologije. Njegovi podsticaji su uticali gotovo na sve
strukturalistike pravce u teoriji knjievnosti da dosledno ostvare
semioloku orijentaciju uvodei u svoj diskurs kategoriju znaka / si
stema znakova i tretirajui knjievno delo kao specifinu znakovnu
tvorevinu. I tako se, na primer, Jan Mukarovski, definiui poetski
jezik i odreujui njegovu specifinost, takoe sluio kategorijama
zna k a / z na enj a , pa se ak moe rei da je semioloka opcija
bila jedno od glavnih svojstava njegovog razmiljanja o knjievno
sti. Mukarovski je, takoe, bio svestan posledica koje proistiu iz
izbora De Sosirovog modela znaka i sistema znakova kao modela
za semiologiju knjievnosti. U ve ranije navoenom lanku O po
etskom jeziku, skretao je, na primer, panju na nesumnjivu korist
koja proistie upravo iz takve preorijentacije teorije knjievnosti.
Zahvaljujui tome, knjievno delo se pre svega moglo osloboditi
od vika jednostrane povezanosti sa stvarnou koju saoptava
njegov sadraj kao i od jednostrane zavisnosti u odnosu na psi
hike inove autora i itaoca. Zahvaljujui tome, mogla se u prvi
plan istai unutranja konstrukcija tvorevine.21 Meutim, Mukar
ovski je zapaao isto tako bitna ogranienja De Sosirove semiolo
gije, a jednu od njegovih najvanijih sumnji izazivalo je odsustvo
predmeta na koji se odnosi. Stvarajui, dakle, kako teoriju knjiev
nog dela tako i teoriju umetnikog dela uopte, autor teksta O poet
skom jeziku se trudio da prevazie krute okvire De Sosirove semi
otike teorije. I tako je on u svakom znaku razlikovao dve strane:
21 J. Mukaovsky, O jzyku poetyckim, u: Praska szkoa strukturalna w latach
19261948. Wybr materiaw, Warszawa, 1966, str. 151.
VIII. Semiotika

263

Semiologija
i knjievna
istraivanja
Semiologija
Mukarovskog

Unutranja
konstrukcija
tvorevine

Granice
semiologije

Znakovni
karakter
umetnikog dela

Ikoniki znaci
prema
Jakobsonu

Jakobsonova
koncepcija
umetnikog
zahvata

Pojam koda
i knjievnost

materijalnog nosioca i znaenje, dakle, upravo mogunost odnosa

znaka prema neemu to se nalazilo izvan njega. U odnosu na se
mioloka pitanja, praki strukturalista je iznosio dosta radikalno
miljenje prema njegovom sudu, svako umetniko delo je imalo
znakovni karakter, to znai predstavljalo je strukturu znakova
komplikovane unutranje organizacije, a razliite varijante umetno
sti valjalo je jednostavno prihvatiti kao razliite znakovne sisteme.
Takoe su ga interesovali i procesi lokalizovanja znaka u drutvenoj
svesti (poiljalaca i primalaca) i slanje znaka u drutvenu stvarnost,
kao i njegovo funkcionisanje u okviru komunikacionih konvencija.
Pojam znaka i funkcija koje on obavlja igrali su takoe bitnu ulo
gu u pogledima Romana Jakobsona. On je dosta prostora posvetio
komentarima De Sosirove i Pirsove teorije. Jakobson je pri tom posve
tio relativno veliku panju ikonikim znacima, a naroito moguno
sti primene tog tipa znakova za opis semiotike specifinosti knjiev
nosti. Meutim, u tom cilju je morao u izvesnoj meri da modifikuje
Pirsovu definiciju. Onoliko koliko je kod Pirsa ikoniki znak bio odre
en pomou slinosti sredstva prenoenja i predmeta na koji se odno
si znak, toliko je Jakobson (sluei se u tom sluaju isto tako i De So
sirovom idejom) definisao ikon kao slinost onoga to je oznaujue
(signifiant) i onoga to je oznaeno (signifi) kod znaka. Odnos slino
sti je u tom sluaju u izvesnom smislu zalazio u unutranjost znaka
a ne izmeu znaka i predmeta. Na kraju, Jakobson je pojavu zvunog
paralelizma nazvao ikoninost i nastojao da pokae, na primer, na ko
ji nain figure zvunog karaktera (rime ili sintaksiki paralelizmi) mo
gu izazivati odreene semantike posledice i to nezavisno od toga na
ta se odnose jeziki znaci upotrebljeni u tvorevini. Jakobson je ak
isticao zahtev za proirivanjem Pirsove tipologije etvrtim tipom zna
ka; pored ve pomenutih: ikone indeksa i simbola to je trebalo da
bude jo i umetniki zahvat (artifice), nastao sa osloncem na princip
slinosti isto onako kao i ikoniki znak.
Oigledno bi bilo veoma teko povui preciznu granicu izmeu
strukturalne poetike i strukturalne semiologije, mada je bez sum
nje za rane strukturaliste (pre svega, prake) postala vie karakteri
stina funkcionalna orijentacija: oni su, pre svega, skretali panju
na razliite funkcije koje knjievni znaci obavljaju u komunikacio
nim inovima. A u posleratnom strukturalizmu, opet, u prvi plan
je izbila kategorija koda22 i sistema znakova. Pokuaji odreenja
22 Pojam koda takoe se pojavio i u lingvistici, a njegovom razvitku je pre svega
doprinela teorija informacije. Jedan od prvih lingvista koji je koristio tu katego
riju bio je Andre Martine. Up. A. Martinet, Podstawy lingwistyki funkcjonalnej,

264

Knjievne teorije XX veka

univerzalnog sistema knjievnih znakova, kao i mogunosti opisa

pravila koja vladaju semantikim procesima u knjievnosti, zaoku
pljali su pre svega panju francuskih strukturalista, a naroito nara
tologa i strukturalnih semantiara.23 Takoe su se pojavile i koncep
cije koje su, istiui ogranienost dotadanje semiologije, postavile
sebi kao cilj prekoraenje zatvorenih struktura znaka i sistema.
Umesto toga su nastojali da preu na semiologiju iskaza tretiranu
kao smisaonu celinu koja se ne moe uvek svesti na pravila koja
je istakao sistem. Tako je, u stvari, zadatak semiologije formulisao
francuski lingvista Emil Benvenista (19021976), a ezdesetih i se
damdesetih godina njegove teorije su izvrile velik uticaj na lingvi
ste i na semiologe knjievnosti.

Prekoraenje
zatvorenih
struktura

Benvenista: u pravcu semantike iskaza

Izvrivi temeljnu analizu Pirsove i De Sosirove koncepcije, Benve
nista je kao jedan od najvanijih zadataka semiologije istakao preci
zno odreenje statusa jezika meu ostalim znakovnim sistemima.24
Meutim, otpoeo je od istraivanja nejezikih sistema kako bi na
njihovoj osnovi opisao svojstva specifina za prirodni jezik; zahva
ljujui tome, stvorio je kako osnovu za optu teoriju znakovnih siste
ma tako i za sisteme zasnovane na veoj semantikoj raznovrsnosti
i komplikovanijoj zavisnosti izmeu znakova (to znai jezikih
sistema, a naroito knjievnog sistema). Benvenistu je takoe zani
mao odnos izmeu razliitih semiotikih sistema, a idui tragom
Pirsove inspiracije, opisivao ih je takoe i kao veze znakovnog ka
raktera. Prema miljenju autora Semiologije jezika, semiotiki siste
mi su izmeu sebe mogli da se nau u tri osnovna odnosa:
1. u odnosu proizvo e nj a (jedan sistem stvara drugi sistem,
na primer, alfabet jezika stvara Brajov alfabet);
Warszawa, 1970, str. 32 (knjiga se pojavila u Francuskoj, 1967. godine). Znat
no ranije, pojam koda je u analizi knjievnosti koristio Umberto Eko u uve
noj knjizi Otvoreno delo, objavljenoj 1962. godine.
23 K. Rozner tvrdi da semiologija konsekventno dobija strukturalni karakter
kad nad kategorijom znaka poinje da dominira kategorija sistema. Up. K. Ro
sner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literatur. Jej osignicia, per
spektywy, ograniczenia, Krakw, 1981, str. 15. O sistemskom miljenju u fran
cuskoj strukturalnog semilogiji pogledati: Strukturalizam (II).
24 E. Benvenist, Problemi opte lingvistike, Beograd, 1975, str. 21, prevod: Sreten
Mari.
VIII. Semiotika

265

Status jezika
meu ostalim
znakovnim
sistemima

Benvenistine
meusistemske
relacije

Teorija znaenja

Zadatak
semiologije

2. u odnosu homolo g ij e (strukturalne adekvatnosti izmeu

jednog i drugog sistema, na primer, izmeu gotske arhitektu
re i sholastike misli);25
3. u odnosu i nte r pre t a c ij e (u kojoj jedan sistem postaje in
terpretirani a drugi interpretirajui, na primer, prirodni jezik
kao sistem koji interpretira drutvo poseban znakovni si
stem).26
Benvenista je takoe dosledno delio i prostore semiotike i se
mantike, a trudio se isto tako da odredi postojei pravac razvoja se
miologije. Onoliko koliko je De Sosir poloio snane temelje lingvi
stikoj sociologiji dakle, opisao sve to se odnosi na znak i njegovu
prirodu toliko je, prema Benvenistinom miljenju, sada trebalo da
se koncentrie pre svega na stvaranje osnova teorije znaenja te
orijskoj semantici i optim pravilima za stvaranje znaenja. Pojedi
nani iskaz (reenica) bio je za Benvenistu pojava istinskog ivota
govora i njegovih stvaralakih mogunosti. Na kraju je, dakle, autor
Semiologije jezika paljivo odvojio semiologiju od semantike, a isto
vremeno i ono to je semiotiko od onoga to je semantiko. Zada
tak semiologije je i dalje trebalo da se zasniva na
opisivanju pojedinanosti, opisivanju njihovih dinstinktiv
nih karakteristika i na iznalaenju to preciznijih kriteriju
ma za tu distinkciju. Zahvaljujui tome, svaki znak e sve
jasnije potvrivati svoje sopstveno znaenje u okviru kon
stelacije ili u skupu znakova.27
Istovremeno, semantika, pa time i semantinost, uvela je
specifian znaenjski nain tvorenja putem iskaza. Pro
blemi koji se ovde javljaju proistiu iz funkcije jezika ko
ja se zasniva na proizvoenju komunikata. Istovremeno,
komunikat se ne moe svesti na poredak jedinica koje se
mogu identifikovati; dodavanje znakova ne stvara smisao,
obrnuto smisao (zamiljen), shvaen celovito, realizuje
se i deli na posebne znake koje sainjavaju rei. Drugo,
semantinost je nuno optereena optou designata, dok
je semiotinost od njih u principu odvojena i nezavisna.
Semantiki poredak se poistoveuje sa svetom iz javnosti
(lnonciation) i univerzumom iskaza.28
25
26
27
28

266

Benvenista se ovde pozivao na opservacije Panofskog. Up. ibid., str. 30.

Ibid., str. 2331.
Ibid., str. 33.
Ibid., str. 3334.
Knjievne teorije XX veka

Prema Benvenisti, u ovoj etapi je valjalo dosledno prei od se

miologije kao nauke o sistemu znakova ka semantici koncentrisa
noj na znaenjima iskaza, pri emu se u obzir uzimaju aspekti delo
vanja pomou jezika u drutvenom prostoru.29 Zahvaljujui tome
je semiologija, kao apstraktna nauka upravo o uslovima stvaranja
smisla, mogla biti odvojena od semantike, koncentrisane na njego
vom funkcionisanju u praksi komuniciranja, a jezik je jednom zau
vek prestao da bude formirana konfiguracija jedinica. Umesto toga,
smisao je tretiran dinamiki: kao neto to se stalno iznova stvara i
preoblikuje. To je bio veoma vaan korak na putu nastanka nauke
o znacima kao nepredvidive, a istovremeno i kao mogunost preko
raenja shematinosti sistema. Taj pravac razmiljanja naroito e
prihvatiti francuski mislioca sedamdesetih i osamdesetih godina.30
Semiologija se, dakle, pokazala kao sjajan jezik opisa raznovr
snih znakovnih fenomena poev od knjievnosti i zavravajui na
iroko shvaenoj kulturi. Postala je takoe interdisciplinarna oblast
koja povezuje razliite humanistike domene. U nauci o knjievno
sti najzanimljivije rezultate dale su upravo tri koncepcije inspirisa
ne optom naukom o znacima:
semiologija kulture Jurija M. Lotmana (19221993) i istrai
vaa iz kruga takozvane Tartuske kole;
s emiotike analize koje je izvrio italijanski teoretiar i pisac
Emberto Eko (ro. 1932);
s emioloka teorija francuskog teoretiara i knjievnog kritia
ra Rolana Barta (19151980).
Valja ih neto detaljnije razmotriti.

Semiologija /
semantika

Dinamika
koncepcija jezika

Semiologija
kao interdiscipli
narna oblast

Lotman: model, tekst, kultura

Jedna od najivljih i najplodnijih semiotikih kola XX veka nastala
je ezdesetih godina na univerzitetu u Tartuu (Estonija). Meu naj
vanije predstavnike treba ubrojati Jurija M. Lotmana, Borisa A. Us
penskog, Zaru Minc, Vjeeslava I. Ivanova, Vladimira N. Toporova,
Andreja A. Zaliznjaka, Sergija Nekludova. Od 1964. godine Tartu
ska semiotika kola je poela da objavljuje naune zbornike
.31 Dva zbornika, od trinaest objavljenih,
29 E. Benveniste, Problemi opte lingvistike, ibid., str. 131132.
30 A naroito od poststrukturalista. Pogledati: Poststrukturalizam.
31 U to vreme Estonija je bila jedna od republika Sovjetskog Saveza.
VIII. Semiotika

267

Tartuska kola

Lotmanova
koncepcija
umetnikog
modelovanja

Prirodni jezik
kao model i uzor

sadravala su upravo radove Jurija Lotmana nesumnjivo najuve

nijeg predstavnika te kole. Ve u prvom od ovih, pod naslovom
Predavanja iz strukturalne poetike,32 Lotman se bavio pitanjem tako
zvanog umetnikog modelovanja kao najvanijeg problema semio
tike teorije umetnosti. Pri tome se pozivao na koncepcije lingvista
naroito na ve pomenute Benvenistu i Hjemsleva. Benvenista je
tvrdio da je prirodan jezik jedan sistemski model koji ima svoj se
miotiki karakter kako u svojoj formalnoj strukturi tako i u na
inima funkcionisanja koji, zahvaljujui tome, takoe stvara mo
delsku formulu znaka. Slino kao i De Sosir koji je, kao to znamo,
jezik smatrao najsavrenijim semiotikim sistemom, tako je i Benve
nista smatrao da jezik moe oblikovati i oznaavati semiotike funk
cije drugih znakovnih sistema.33 Za Lotmana su se ove koncepcije
pokazale inspirativnim, a naroito ga je zanimala ideja prirodnog
jezika kao izvora i uzora umetnikog modelovanja. Uvodei, meu
tim, koncepciju modela u istraivanja umetnosti i knjievnosti, is
traiva iz Tartua se pozivao takoe i na ideje sovjetskih filozofa i
logiara. Ipak, ako je bilo mogue prihvatiti kao model predmeta
bilo koji drugi predmet koji ga imitira, koji obavlja funkciju svojevr
snog supstrata odreenog predmeta u istraivakom procesu, onda
se na taj nain javila mogunost interpretacije jednog od najvani
jih svojstava umetnosti: saznavanja putem odraavanja kao pojave
modelovanja. Osim toga, isticao je Lotman na tom istom mestu:
Model nikada ne prikazuje ceo objekat, nego njegove od
reene strane, funkcije i stanja, pri emu je sam in izbora
bitna saznajna karika ... Pre svega, za umetnost je krajnje
vana veza modelovanja sa spoznajom struktura velike i ve
oma velike sloenosti.34

Definicija modela

Lotman
Vigotski

Kategorija mo d el a pokazivala je isto tako izrazite veze s Psiho

logijom umetnosti Lava S. Vigotskog. Vigotski je u stvari tvrdio da
tekst umetnikog dela predstavlja svojevrstan program ponaanja
za primaoca taj program upravo pokazuje odreen model sveta
u kojem on treba da bude realizovan. Lotmanu je pre svega bilo sta
lo do toga da pomou temeljne analize odnosa u koje stupa znak
u umetnosti sa oznaenim predmetom povee problem umetni
kog stvaralatva sa saznajnim procesima. Na semantikom temelju
32 J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike, Zavod za izdavanje udbenika,
Sarajevo, 1970.
33 . Benveniste, Semiologia jzyka, op. cit., str. 3132.
34 J. Lotman, op. cit., str. 6162.

268

Knjievne teorije XX veka

mogla se, zahvaljujui tome, po

novo interpretirati problematika
mimesisa, opisujui i analizirajui
pre svega razliita preoblikovanja
koja su doivljavali predmeti u
procesu umetnikog modelovanja.
Najvaniji termin Lotmanove teo
rije umetnosti postao je, dakle, pojam s ekund ar nog mo deli ra
ju e g siste m a. On je u jednom od programskih tekstova izvrio
podelu jezika na tri kategorije: prirodni jezici, vetaki jezici i sekun
darni jezici to znai oni koji se ne slue samo prirodnim jezikom
kao materijalom nego koji su konstruisani na slinoj osnovi kao i pri
rodni jezik. U osnovi razlikovanja sekundarnih jezika iskrsla je pret
postavka jezikog karaktera ljudske svesti: poto je, zapravo, kako je
tvrdio Lotman, ovekova svest jeziki strukturirana, onda se sve vr
ste modela koji su nadograeni nad saznanjem meu njima i umet
nost mogu odrediti kao drugostepeni modelativni sistemi.35
Na kraju, dakle, autor Strukture umetnikog teksta je pod sekun
darnim modelirajuim sistemom podrazumevao svaki semiotiki
sistem razliit od prirodnog jezika,36 ali stvoren prema modelu pri
rodnog jezika kao najsavrenijeg sistema znakova i koji dodatno sa
dri dopunsku strukturu ideolokog, umetnikog, etikog i slinog
tipa.37 Takav sekundarni sistem mogle su biti, na primer, religija,
nauka, filozofija, slikarstvo, muzika, ritual i slino. On je isto tako
mogao biti i knjievnost kojoj je Lotman pripisivao dvostruku ulo
gu istovremeno kao modelirajueg sistema (koji obavlja saznajnu
funkciju) i znakovnog sistema (koji obavlja komunikacionu funkci
ju). Trudio se istovremeno da d odgovor na pitanje: ta znai da
neko umetniko delo (a samim tim i delo knjievne umetnosti)
predstavlja model? Prema njegovoj koncepciji, to je znailo da od
reeno delo odraava neki fragment stvarnosti stvarajui istovreme
no njegov ekvivalent slian, ali ne istovetan jer je u ovom sluaju
moglo doi do promene materijala, a i sam proces odraavanja je u
principu imao selektivan karakter. Model stvarnosti koji je stvaralo
delo bio je, dakle, samo do izvesnog stepena analogan svom pred
metu, a dalje je bio prema njemu u znakovnom odnosu (mogao
je istovremeno biti, na primer, oznaka psihe ili autorove linosti,
terminologija tartu
ske kole. sekundarni mo
delirajui sistem svaki
sistem znakova razliit od prirod
nog jezika, ali izgraen prema mo
delu prirodnog jezika.

35 J. Lotman, Umetnost i jezik, u: Struktura umetnikog teksta, Nolit, Beograd,

1976, str. 41.
36 Mada se mogao koristiti prirodnim jezikom kao materijalom.
37 J. Lotman, Problem znaenja u umetnikom tekstu, u: Struktura umetni
kog teksta, op. cit., str. 7273.
VIII. Semiotika

269

Prirodni, vetaki
i sekundarni jezici

Primeri sekundar
nih modelirajuih
sistema

ta to znai da je
umetniko delo
model?

njegove emocije i doivljaja i sl.). Umetniko modelovanje se ispo

stavilo, dakle, kao stvaranje svojevrsnih ekvivalenata stvarnosti
koji su istovremeno bili sposobni da stvaraju sopstvenu stvarnost.
A, tavie, modeli su tu stvarnost obogatili dodatnim kvalitetima
(estetikog, saznajnog, emocionalnog karaktera i sl.). U sluaju knji
evnosti, Lotman je video mogunost modelovanja razliitih objeka
ta pojedinanih: na primer, sudbina konkretnih junaka romana
(fabularni aspekt) i univerzalnih: na primer, ljudskog stanja uopte
(mitoloki aspekt).
Pokuavajui da precizira i odredi specifinost umetnikog mo
delovanja, Lotman se takoe pozivao na tradicionalnu semiotiku
terminologiju preformuliui je za potrebe teorije sekundarnih mo
delirajuih sistema. Tako je, na primer, pisao:
Drugostepeni modelativni sistem umetnikog tipa kon
struie svoj sistem denotat, koji nije kopija, nego model
sveta denotat u optejezikome znaenju.38
ta je to znailo? Moda bi se ta koncepcija najbolje objasnila
na primeru preuzetom iz knjievnosti na fragmentu Ljermonto
vljeve poeme Saka:
U oblacima mesec se kao varjaki
tit ili holandski sir valja.

Osnovni
i sekundarni
denotati

Prostorno
modeliranje

Ako se ovde pozovemo na pri

rodni jezik, onda moemo preci denotacija elementarni
znaenjski domen odreenog zna
zno odrediti denotate (znaenja) ka. Denotat osnovna definicija
rei mesec sluei se, jednostavno, na koju se moe prevesti znak ili
njegovom renikom definicijom njegov pojmovni ekvivalent (na pri
prema kojoj je mesec nebesko mer, malian veoma malo dete).
telo. U Ljermontovljevoj poemi,
meutim, re mesec dobija dodatne denotate. Ovde je, dakle, me
sec odreen pomou varjakog tita i holandskog sira. Odnos
denotiranja, karakteristian za jezik, podran je, uvedeni su poka
zatelji koje jeziki sistem ne predvia. Na taj nain zakljuivao je
Lotman moe biti oznaavan jedino mesec kao elemenat poseb
ne slike sveta koju je Ljermontov stvorio.
Jedan od najvanijih elemenata koji se odnosi na umetniko mo
delovanje u Lotmanovim radovima i u radovima drugih predstavni
ka Tartuske kole postalo je prostorno modeliranje odraavanje pro
stornih odnosa pomou knjievnosti i izgradnja pomou prostora
38 Ibid., str. 84.

270

Knjievne teorije XX veka

specifinih znaenjskih odnosa.39 Prostorni odnosi u knjievnom

delu bili su modelirani po uzoru na prostorne odnose u svetu, a i u
knjievnosti je prostor mogao imati linearan, takast, kontinuiran,
diskontinuiran, ravan, trodimenzionalan karakter i slino; u njoj su
mogli biti oznaeni pravci (vertikalni, horizontalni i sl.) i ona je ta
koe mogla imati dinamiki ili statiki karakter itd. U Lotmanovoj
koncepciji, ipak, najbitnije se pokazivalo to to su opoziciona svojstva
prostora stvarala specifian jezik prostornih odnosa: na primer, opozi
cija goredole, visoknizak, desnilevi, blizakdalek, otvorenzatvo
ren, ogranienneogranien, to su mogla imati dodatna znaenja
religijska, etika i politika (na primer, dobarzao, nebopakao i sl.).
Ove opozicije mogle su se isto tako prevesti na druge opozicije koje
nisu imale prostorni karakter (na primer, vrednostannevrednostan,
natu, dostupannedostupan i sl.). Lotman je takoe zapaao da
je svet predstavljen u knjievnosti esto podeljen u prostoru na dva
suprotstavljena dela (na primer, svet ivihmrtvih, naihtuih, boga
tihsiromanih, fantastinihrealnih i sl.), a prekoraenje granice iz
meu ovih svetova igra veoma vanu i bitnu ulogu za konstrukciju fa
bule predstavlja, zapravo, ruenje ustaljenog poretka i, zahvaljujui
tome, postaje jedna od nadreenih tematskih kategorija knjievnosti.
Glavna Lotmanova teza glasila je ovako: prostorni model sveta u knji
evnoj tvorevini dovodi do kvaliteta ne-prostornog karaktera jer je u
knjievnom delu prostor povezan s drugim pojmovima koji funkcio
niu u naoj slici sveta. Prostorni odnosi u knjievnosti mogu, dakle,
metaforiki da izraavaju ove ne-prostorne zavisnosti da modelira
ju znaenja preuzeta od svih moguih semiotikih sistema.
Meutim, Lotmana je takoe interesovao znatno ozbiljniji pro
blem s kojim su se borili gotovo svi strukturalisti u posleratnom raz
voju ovog pravca. To je bio odgovor na pitanje: moe li se problema
tika znaenja sagledati isto tako sistemski (isto kao i problematika i
samog znaka koju su ve bili opisali pomou sistemskih kategorija,
izmeu ostalih, De Sosir i Pirs). Slino kao Mukarovski, Jakobson
i drugi, i Lotman je takoe bio svestan znaaja tog zadatka. Upravo
je konstatovao:
Znaenje je jedan od osnovnih problema za sve nauke se
miotikog kruga. U krajnjem izvodu, cilj izuavanja bilo kog
znakovnog sistema jeste odreenje njegovog sadraja.40
39 Pogledati, na primer: J. otman, Zagadnienia przestrzeni artystycznej w
prozie Gogola, u: Semiotyka kultury, Warszawa, 1977. Pogledati, takoe:
Z. Minc, Struktura przestrzeni artystycznej w liryce Boka.
40 J. Lotman, Struktura umetnikog teksta, op. cit., str. 70.
VIII. Semiotika

271

Jezik prostornih
odnosa

Da li se proble
matika znaenja
moe sagledati
sistemski?

Lotman
Hjelmslev
Struktura znaka
prema Lotmanu:
plan izraavanja
i plan sadraja

Lotman je od poetka bio uve

ren da sfera sadraja knjievne terminologija tartu
ske kole. znaenje pro
tvorevine takoe ima sistemski ces prekodiranja (prevoda) najma
karakter, kao to to imaju i znaci nje dva strukturalna toka (plana
korieni u tom sistemu koji se na izraavanja i plana sadraja).
njega odnose. Poduhvatajui se
uvoenja u sistematiku knjievnih znaenja, istraiva iz Tartua se
rado pozivao na terminologiju koju je predloio lingvista Hjemslev
koji je, opet, zamenio De Sosirovu terminologiju (oznaavajui i
oznaeno) na odgovarajui nain: oblikom izraavanja i oblikom sa
draja u jeziku. Inspirisan milju Hjemsleva, Lotman je svaki znak
i svaki tekst oznaio kao sloenim od pl ana i zr a av anj a i pl a
na s a dr aj a . Sistemski karakter plana izraavanja bio je oigledan
i lingvisti su ga vie puta opisivali. Meutim, Lotman je tvrdio da
isto tako i plan sadraja ima karakter sistema jer sadraji znakova
mogu biti zamiljeni jedino kao strukturalni nizovi povezani odre
enim odnosima. Uveravao je, dakle, da:
Ne moe se otkriti sutina nijednog elementa iz niza koji
pripada sadraju bez njegovoga odnosa prema drugim ele
mentima. Fakt koji se ni s im ne moe porediti i ni u jed
nu klasu ukljuiti ne moe da bude sastavni deo jezikog
sadraja.41

Unutranje
prekodiranje /
spoljanje
prekodiranje

U zavrnom odreivanju prirode znaenja veoma bitnu ulogu

je igrao pojam koda. Prema Lotmanu, kod je sistem pravila koji
oznaavaju principe izbora i kombinacije elemenata odreenog se
mantikog sistema zato da bi od njih stvorio znakovne sekvence
tekstove. Dakle, on predstavlja inventar moguih elemenata da
tog sistema, sadravajui pri tom i pravila njihove selekcije i pove
zivanja, kao i pravila deifrovanja tekstova. Znaenje, dakle, moe
nastati samo u onim sluajevima kad u najmanju ruku imamo dva
razliita strukturalna niza koji se prekidaju u jednoj taki. On nasta
je usled prekodiranja (prevoda) jednog niza u drugi. U Lotmanovoj
koncepciji, umetniki znak je, dakle, bio shvatan dinamiki jedno
stavno, nije bio signifiant i signifi kao u De Sosirovoj koncepciji, ne
go prekidanje i transformacija dva toka formalnog i sadrajnog.
Osim toga, znaenje je moglo nastati u najmanju ruku na dva nai
na putem prekodiranja unutranjeg (u granicama jednog i istog
semiotikog sistema) i spoljanjeg (koje oznaava promenu siste
ma). Tipian primer unutranjeg prekodiranja za istraivaa bio je
41 Ibid., str. 71.

272

Knjievne teorije XX veka

matematiki sistem (gde je, na primer, u izrazu a = b + c, a sadraj

upravo b + c i da bismo ga odredili, ne moramo se pozivati ni na ta
izvan tog sistema). U sluaju spoljanjeg prekodiranja (za koji najbo
lji primer predstavlja sistem prirodnog jezika), da bi postalo znae
nje, moramo meusobno pribliiti dva strukturalna niza razliitog
tipa ovde zvuni tokovi u stvari odgovaraju redu stvari, pojava,
pojmova i slino. Na prekodiranja ovog tipa moemo takoe naii
u znatno komplikovanijim sistemima u sekundarnim modeliraju
im sistemima umetnikog tipa.
Prilagoavajui ovo razlikovanje opisivanju specifinosti knji
evnih sistema, Lotman je pronalazio nove jezike opisa tradicional
nih pojmova na primer, istorijskoknjievnih formacija. Suelja
vanje sistema dominantnih unutranjih i spoljanjih prekodiranja
omoguavalo je, na primer, poreenje najoptijih svojstava roman
tiarskog sistema i realistikog sistema. Ovako Lotman komenta
rie unutranje prekodiranje:
Imanentno-relaciona znaenja osobito jasno e se oito
vati u onim drugostepenim semiotikim sistemima koji
pretenduju na optost, monopolistiko obuhvatanje celog
pogleda na svet, sistematizaciju celokupne stvarnosti koja
je oveku data.42

Ideoloki
semiotiki
sistemi

Primer takvog sistema za njega je predstavljao upravo romanti

zam. Na primer, znaenje pojma genije ovde se moglo precizirati
samo putem istraivanja odnosa tog pojma prema drugim pojmo
vima sistema. Pojam genija smetao se, dakle, u mreu suprot
nosti oznaenih pomou osnovne suprotnosti: genijemasa (koja
se mogla podeliti na pojedinane suprotnosti: veliinanitavnost,
neobinostuobiajenost, duhovnostmaterijalnost, pobunapo
kornost i sl.). ak, ako budemo stvarali dalje suprotnosti (na pri
mer, genijenarod, stvaralatvobestijalnost i sl.) zakljuivao je
Lotman onda e se one takoe smetati u romantiarski sistem.
A realizam je, opet, za njega bio primer sistema u kojem dominira
spoljanje prekodiranje tu u prvi plan izbija upravo pitanje odno
sa znaenja u datom sistemu prema znaenju izvan tog sistema. Po
to se u realistikom sistemu, na primer, javlja problem: da li je ono
to je predstavljeno u tvorevini u skladu sa stvarnou? sa istinom?
onda upravo, uveravao je istraiva, ve sama takva operacija zah
teva prelazak iz sveta znakova (kreirane stvarnosti) u stvarni svet
42 Ibid., str. 73.
VIII. Semiotika

273

Romantizam
kao primer
sistema
dominantnih
unutranjih
prekodiranja

Realizam kao
primer sistema
sa spoljanjim
prekodiranjima

Kritika
politikog
sistema

Ikoninost
knjievnosti

Knjievni znak
kao likovni znak

(realnu stvarnost).43 To su bila samo teorijski prividna razmatranja

specifinosti univerzuma znakova ali, koristei jezik semiotike, Lot
man je istovremeno pokuavao da saopti neto vie meusobno
poredei, na primer, dva tipa pogleda na svet: monolitni romantiar
ski i prema drugim semiotikim sistemima otvoren realistiki,
i nastojao je, takoe, da skrene panju na sve zatvorene totalitarne
ideoloke sisteme, vrei jedino imanentnu interpretaciju u sopstve
nim, precizno odreenim granicama, dakle, eleo je da na taj nain
takoe saopti neto sutinsko o sovjetskom politikom sistemu i
njegovom funkcionisanju.
Jurij Lotman se takoe izjanjavao i o problemu ikoninosti knji
evnosti. Onoliko koliko je Jakobson tvrdio, kao to smo pominjali,
da u sluaju poetskih znakova postoji u izvesnom smislu prirodna
(jer je zasnovana na principu formalne slinosti) veza izmeu ozna
avajueg i oznaenog (plana izraavanja i plana sadraja, prema
Lotmanovoj terminologiji), utoliko je Lotman u sluaju knjievnog
semiotikog sistema (a takoe i drugih umetnikih modelirajuih
sistema) sagledavao isto tako prirodnost veze izmeu znaka i njego
vog denotata (znaenja), kao i njegovog designata (objekta). Veza
izmeu znaka i designata imala je, prema njegovom miljenju, pri
rodan karakter jer znak u umetnosti uvek stvara model (analogon)
odraavanog objekta, dakle, na neki nain slian je njemu (mada to
ne mora da bude slinost izgleda). Lotman je, dakle, koristio pojam
ikonikog znaka sa veoma irokim znaenjem (jo irim nego to
je to bilo kod Jakobsona), smatrajui ikoninim odnosom sve po
jave adekvatnosti znaka u odnosu na ono to ovaj znak zamenjuje
ili izraava. Knjievni znak je, dakle, prema Lotmanovom shvatanju
bio konano likovni znak, imao je isto tako sposobnost modeliranja
svog sadraja, dakle, njegova uslovnost se nije oseala:
Ovaj drugostepeni slikoviti znak poseduje svojstva ikoni
kih znakova: utisak o manjoj kodovnoj uslovljenosti daje
neposrednu slinost sa objektom, oiglednost, i zato ka
ko se ini garantuje veu istinitost i veu razumljivost ne
go uslovni znakovi.44

Lotmanova kon
cepcija teksta

Veoma bitnu kategoriju u Lotmanovoj koncepciji obavljala je

isto tako kategorija teksta, dosta prostora je posvetio preciznom
43 Oigledno je da su mogue takoe jo i komplikovanije operacije na primer,
viesistemske ili stilistiki postupci zasnovani na promenama znaenjskih
registara. Pogledati primere koje daje Lotman u Strukturi umetnikog teksta.
44 J. Lotman, op. cit., str. 95.

274

Knjievne teorije XX veka

definisanju tog pojma i sve to izloio u jednoj od svojih najuveni

jih knjiga pod naslovom Struktura umetnikog teksta. Najoptije
posmatrano, tekst je za njega znaio svaku sekvencu znakova datog
sistema sistematizovanu prema pravilima tog sistema. Pri tom je on
mogao biti realizacija jednog ili vie semantikih sistema. Lotman
je precizirao pojam teksta uzimajui u obzir tri osnovna svojstva:
1. iz r az: tekst je uvek fiksiran
i izraen odreenim znaci terminologija tartuske
ma (na primer, prirodnog kole. tekst svaka na odgo
varajui nain fiksirana sekvenca
jezika) i s tog stanovita se znakova koja poseduje obeleen
on suprotstavlja svim van poetak i kraj, koja se odlikuje unu
tekstovnim strukturama;
tranjom strukturalnom organiza
2. o g ran i e nj e: tekst je ogra cijom i koja je izrazito odvojena od
nien uvek ima poetak drugih struktura (na primer, knji
filmsko, pozorino, muzi
i kraj (okvir i sl.) i u tom evno,
ko, likovno delo, ali takoe obredi,
smislu se suprotstavlja svim ritualna ponaanja i sl.).
znacima koji mu ne pripada
ju, kao i svim strukturama nejasno oznaenih granica;
3. st r uktu r a l i za c ij a: tekst je jednostavan redosled znakova
u prostoru izmeu dve spoljanje granice, ali se odlikuje od
reenom unutranjom organizacijom koja ga na sintagmat
skom nivou preobraava u strukturalnu celinu.45
U tako irokom shvatanju, tekstom se moglo smatrati veoma
mnogo umetnikih i kulturnih fenomena poev od najoigledni
jih, ili knjievnog teksta i svakog drugog teksta fiksiranog znacima
prirodnog jezika, do filma, pozo
terminologija tartuske
rinog spektakla, slike, muzikog
kole. kultura semiotiki
dela, graevine, pejzanog parka,
sistem koji neposredna ovekova
pa ak i obreda, plesa i svih mogu
iskustva preobraava u sistem zna
ih ritualizovanih postupaka (na
kova pomou prirodnog jezika.
primer, dvorske etikecije). Takva
perspektiva stvorila je osnovu za najvaniji elemenat kako u Lotmano
vim tako i u radovima tartuskih istraivaa za semiologiju kulture.
Nije teko pretpostaviti da je ovde kultura definisana kao sistem
znakova veoma komplikovane unutranje organizacije. Uporedo sa
ovim poetnim razlikovanjem ila su, meutim, dalja detaljisanja i
specifina terminologija koju su uveli tartuski semiolozi. Ono to
nazivamo kulturom konstatovali su postoji takoe zahvaljuju
i suprotnosti: uvek se odreuje u suprotnosti prema ne-kulturi
(na primer, prirodi) i upravo na bazi svega ovoga ta kultura nije,
45 Pogledati: Pojam teksta, u: Struktura umetnikog teksta, op. cit., str. 95.
VIII. Semiotika

275

Tri svojstva
teksta

Osnove
semiologije
kulture

Lotmanova
definicija
kulture

Jezik i kultura

Tekst kulture

Pansemiotizam

Personologija

kultura se javlja kao znakovni si terminologija tartu

stem. U ovom sluaju, konstitutiv ske kole. tekst kulture
nu ulogu igra takoe prirodni jezik svaki tekst fiksiran u znacima
kultura je u stvari oblikovana po koji osim znaenja u okviru sop
uzoru na jezik (u tom smislu je, stvenog semiotikog sistema tako
e poseduje odreeno znaenje u
takoe, sekundarni modelirajui sistemu
kulture.
sistem) a, osim toga, slui se jezi
kom, odnosno, jednostavno reeno ne postoji bez jezika (uosta
lom, slino kao to ni jezik ne postoji bez kulturnog konteksta). Naj
vaniji zadatak kulture zasniva se na strukturalnoj organizovanosti
sveta (sistematizovanju u sisteme ponaanja, tradicija, rituala i sl.).
Kultura se, dakle, moe nazvati generatorom strukturalnosti, a pri
rodni jezik je njeno sredstvo strukturiranja ureaj za stvaranje
matrice. U stvari, on kako je pisao Lotman ima sposobnost pre
obraavanja zatvorenog sveta realija u otvoreni svet imena; vodi, da
kle, strukturalni poredak u haotinu i nesistematizovanu stvarnost.
Funkcioniui pomou jezika kultura ima karakter kolektivnog pam
enja postaje nenasleeno pamenje drutva, a njen najvaniji
zadatak jeste konstruisanje sistema semiotikih pravila koja ivotno
iskustvo preobraavaju u kulturu, konkretno u njene tekstove. Na
osnovi semioloke teorije kulture takoe je bila formulisna definicija
teksta kulture. On je definisan kao sistem koji osim jezikog znae
nja (ili znaenja koji proistie iz drugog semiotikog sistema) ima u
kulturnom semiotikom sistemu i dodatno znaenje. U stvari, to su
bile sve vrste informacija znakovnog karaktera koje obavljaju kultur
nu funkciju (na primer, ponaanje, moda, reklama, stil ivota i sl.).46
Karakteristino svojstvo za teoriju Tartuske kole postao je svo
jevrstan pansemiotizam uoavan na razliitim nivoima drutvenog
ivota i umetnike prakse. Poslednja karika na tom putu ispostavilo
se ak tumaenje oveka kao znakovne tvorevine koja vodi formuli
sanju najoptijih principa takozvane personologije (ili nauke koja
istrauje znakove i tek stove p ona anj a ljudi), a zatim stvaranje
na toj osnovi opte karakteristike tipova i antropolokih grupa. Po
lazna taka za tako shvaenu personoloku karakteristiku postala
je s e m iot i no st ljudskog p ona anj a, shvaena, na primer, kao
proizvoenje teksta ponaanja koji se u odnosu na druge tekstove
javlja u znakovnom obliku (generativni model). Drugu mogunost
predstavljalo je davanje smisla pojavama stvarnosti putem tretira
nja ovekovih ponaanja kao znakova (analitiki model). Istraivai
46 O koncepciji kulture u teoriji Tartuske kole posebno pogledati: J. otman, B. Us
pienski, O semiotycznym mechanizmie kulturi, u: Semiotyka kultury, op. cit.

276

Knjievne teorije XX veka

ponaanja su u daljem toku izvrili podrobnije personoloke klasifi

kacije razlikujui, na primer, dva tipa linosti one koja dovrava
oznaavanje stvarnosti (semiotizujui tip) i one koja takve postup
ke izbegava (desemiotizujui tip) a takoe i odreujui vrste se
miotizacije percepcije sveta i delei je na konceptualna ponaanja
(vrednovanje realnih situacija) i na ritualna ponaanja (stvaranje
idealnih situacija).47 Ove interesantne analize tartuskih istraivaa
nesumnjivo su na taj nain dovele do krajnje formalizacije u okviru
koje je sve ak i pojedinaan ovekov gest moglo biti podreeno
sistemu koji mu daje strogo odreeno znaenje. To stanovite je isto
tako imalo jasne politike implikacije.

Eko: semiotika i interpretacija

Umberto Eko, uveni italijanski teoretiar i esejista, a takoe i pisac,
otpoeo je svoju naunu karijeru pedesetih godina sa istraivanji
ma srednjovekovne estetike, a posebno problematike lepog u delu
sv. Tome Akvinskog. On je time doprineo propagiranju semiotike
kao akademske discipline i oivotvorenju njenih metoda tako da je
vredno podsetiti i na nekoliko injenica iz njegovog naunog ivota
u poetku kao semiologa-strukturaliste, a zatim semiotiara koji
je u svojim analizama pre svega koristio Pirsove koncepcije.
Istraiva je ve kod Akvinskog video tragove strukturalistike
misli, pa ak mu je pripisivao otkrie strukturalistikog modela.48
Prema Ekovom miljenju, stvarnost iz sholastike optike je bila kon
struisana analogno strukturalistikom sistemu slino kao to je
strukturalistiki sistem predstavljao strukturu izgraenu od eleme
nata koji se mogu iskljuivo oznaiti pomou razlika koje je dele
od drugih elemenata, tako da je i njena graa imala takoe relaci
oni karakter (ovde je bila re o relacijama izmeu supstancijalnih
formi).49 Dalja udaljavanja od predmeta dovela su Eka do otkria
slinosti izmeu sholastike i strukturalizma obe koncepcije su iz
gradile, na primer, univerzalnu logiku i sugerisale opis stvarnosti
pomou binarnih opozicija. Pa, ak, ako se opservacije naunika
47 Pogledati: A. M. Piatigorski, B. Uspienski, Personologia i semiotyka, Tek
sty, 1972, br. 3.
48 to je, uostalom, pokazao u drugom izdanju svoje doktorske disertacije Il pro
blema estetico in Tommaso dAquino, Milano 1970. Naroito je u predgovoru
napisanom za to izdanje ispoljio ve izrazite teorijske poglede.
49 Ibid., str. 261.
VIII. Semiotika

277

Eko o srednjovekovnoj
estetici

Strukturalizam
svetog Tome
Akvinskog

Ekovi strukturali
stiki poeci

Poetak:
Odsutna struktura

Masovna kultura

Ekova semioloka gerila

uzmu kao preterane, i onda se moe sagledati izrazit pravac kojim

je krenuo sledeih godina prvobitno, to je oigledno bio struktura
lizam ijim je arima Eko podlegao ezdesetih godina sagledavajui
u njemu, s jedne strane, antidoton u malom, ve onda nosei ide
alizam u znaku Benedeta Kroea a, s druge, marksizam koji je do
sta snano utirao sebi put na italijanskom humanistikom forumu.
Kasnije su se, meutim, Ekova interesovanja prenela na podruje
strukturalne semiologije, a posle toga u pravcu semiotike pomou
koje je ve istraivao ne samo knjievnost nego isto tako i druge
znakovne sisteme a naroito pojave masovne kulture. Na kraju tog
puta nala se semiotiki orijentisana teorija interpretacije.
Godine 1968. pojavila se prva i sigurno najuvenija semiotika
knjiga italijanskog istraivaa pod naslovom La struttura assente
(Odsutna struktura),50 zatim sledee: Le forme del contenuto (Obli
ci sadraja) objavljena 1971. godine i Trattato di semiotica generale
(Semiotiki traktat) iz 1975. godine51 i, na kraju, Semiologia quoti
diana (Semiologija svakodnevnog ivota) objavljivana od 1973. do
1983. godine,52 kao i Semiotica e filosofia del linguaggio (Semiotika
i filozofija jezika) iz 1984. godine.53 Ekovo oduevljenje masovnom
kulturom filmom, stripom, kriminalistikim i fantastinim ro
manom i ozbiljan pristup ulozi koju oni igraju u oblikovanju vi
zije savremenog ovekovog sveta, usmerilo je njegova istraivanja
u pravcu semiotike analize i mogunosti njenog korienja za opis
razliitih kulturnih pojava. Pa ak kako je to sam oznaio do ko
rienja svojevrsne semioloke gerile (guerriglia semiologica) i do
podmuklog rata to znai vetog deifrovanja poruka masovne
kulture tako da je u njima bilo mogue otkriti ideologiju i izbei pre
obraaj mas-medija u sredstva drutvene kontrole.54
50 Prevod na poljski jezik A. Vajnsberga, prvo pod naslovom Pejza semi
otyczny, Warszawa, 1972 (nepotpuna verzija), zatim na osnovi izdanja iz
1991. godine kao: Nieobecna struktura, Warszawa, 1996.
51 Obe sve do danas nisu prevedene na poljski jezik. Trattato... je svakako naj
potpunije izlaganje njegove semiotike teorije.
52 Prevod na poljski jezik: J. Ugniewska i P. Salwa, Warszawa, 1996.
53 Takoe nije u celini prevedena na poljski jezik, meutim, tekst Tryb symbo
liczny koji se nalazi u knjizi Teorie literatury XX wieku. Antologia, izbor A. Bu
injske i P. M. Markovskog, Krakw, 2006, potie upravo iz Semiotica e filosofia
del linguaggio pretampano prema: U. Eco, Czytanie wiata, Krakw, 1999.
54 U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 406407; takoe: Semiologia ycia
codziennego, op. cit., deo: Partyzantka semiologiczna, str. 157167. O masov
noj kulturi pogledati knjigu: U. Eco, Superman w literaturze masowej. Po
wie popularna midzy retoryk a ideologi, (1978), Warszawa, 1996.

278

Knjievne teorije XX veka

Godine 1969. Meunarodno udruenje za semiotika istraiva

nja izabralo je Eka za generalnog sekretara, istovremeno odustajui
od termina semiologija u korist termina semiotika. Ovaj gest je
imao simboliki karakter, ali je za samog istraivaa znaio upravo
okretanje od strukturalno-semiolokog modela u De Sosirovom du
hu ka logiko-filozofskoj semiotikoj teoriji u znaku Pirsa. Godine
1971. Eko je preuzeo novonastalu Katedru semiotike na Fakultetu
lepih umetnosti, pozorita i muzike Bolonjskog univerziteta i poeo
da izdaje prvi meunarodni semiotiki asopis u Italiji (malo ekscen
trinog naziva: VS: Versus Quaderni di studi semiotici),55 a 1974. go
dine organizovao je u Milanu prvi meunarodni semiotiki kongres
zahvaljujui kojem je semiotika stekla veliku popularnost doseui
rang prestine akademske discipline. Poto je prvo bio oduevljen
strukturalizmom, Eko je veoma brzo sagledao ogranienost teorije i
metodologije De Sosira i Levi-Strosa. Ve sama pretpostavka posto
janja imanentne strukture knjievnog teksta ije je otkrivanje treba
lo da bude istovremeno pristup istraivakog postupka izgleda da je
dovodila strukturalizam do tautolokog lutanja. Osim toga, Eka je uz
nemiravala vetaki ustrojena neprilagodljivost strukturalistikih mo
dela na istorijske uticaje i drutvene, ideoloke i politike promene.56
Mogunosti prevazilaenja tih ogranienosti video je upravo u preo
braaju strukturalizma u semiologiju57 koja je iz oiglednih razloga
morala uzimati u obzir i aspekte drutvenog i kulturnog funkcionisa
nja znakova i zahvaljujui kojoj je bilo mogue izbei zatvaranje unu
tar samodovoljne strukture. Jo ranije, u uvenom Otvorenom delu,
objavljenom 1962. godine58 knjizi posveenoj avangardnoj umetni
koj praksi Eko se izjanjavao u korist nedovrenih i vieznanih for
mi ije je najsavrenije utelovljenje predstavljao Dojsov roman Finne
gans Wake;59 ali i pored nesumnjivog oduevljenja za strukturalizam
ostao je veran svojim ubeenjima. I mada je imao u vidu naratoloku
55 Taj asopis izlazi sve do danas.
56 Eko je sagledavao ogranienja strukturalizma manje-vie u isto vreme kad
se u Francuskoj ve poela pojavljivati u izvesnoj meri inspirisana i poli
tikim dogaajima 1968. godine kritika opcija strukturalizma (koju su
kasnije Amerikanci nazvali poststrukturalizmom). Svoje sumnje izrazio je,
izmeu ostalog, u Odsutnoj strukturi u kojoj se pojavila dosta otra kritika
Levi-Strosovih pogleda.
57 Tada je jo koristio termin semiologija.
58 U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965.
59 K. Levi-Stros je jo ranije otro kritikovao Otvoreno delo, uveravajui da upra
vo zatvorena formalna struktura, a ne otvorenost, ini knjievno delo umet
nikim delom. Eko o tome, izmeu ostalog, govori u knjizi Lector in fabula.
Wspdziaanie w interpretacji tekstw narracyjnych, Warszawa, 1994.
VIII. Semiotika

279

Semiotiki
zaokret

Kritika
strukturalizma

Otvoreno delo

Serijsko
miljenje

epizodu, ipak je slino kao u sluaju Rolana Barta to bila samo

epizoda.60 U Odsutnoj strukturi Eko je pokuao da hermetinosti dog
matskog modela strukturalizma suprotstavi serijsko miljenje stvo
reno po uzoru na praksu avangardne muzike (naroito tokhauzena
i Buleza). Nisu ga, dakle, zanimale toliko statike i ograniene struk
ture koliko procesi strukturiranja stvaranje otvorenih i vieznanih
struktura. Prednost serijskog miljenja nad strukturalistikim milje
njem u primeni na opis kulture zasnivala se, prema njegovom mi
ljenju, na tome to ovo prvo nije sadravalo nikakve imanentne, pri
marne strukture, ni primarne kodove ija bi pravila bila neoboriva.
Jednostavno obrnuto, kultura je uistinu bila sistem kodova i poru
ka, ali te poruke su mogle podrivati pravila kodova jer su pravila tog
tipa imala istorijski promenljiv i nestabilan karakter. Zakljuivao je:
Serijsko miljenje tei, dakle, stvaranju istorije a ne da
pod istorijom pronae nadvremenske koordinate svakovr
sne komunikacije.61

Semiologija kao
opta teorija
kulture
Semiotiki
traktat

Semioloka teorija, onako kako ju je tada shvatao, jo nije bila

sasvim osloboena uticaja strukturalizma. U stvari, najvie su ga za
nimali sistemi znakova povezani strukturalnim zakonima, a takoe
i celovit pristup koji je mogu i zahvaljujui njihovom istraivanju.
U tom pristupu nalazile su mesto sve pojave kulture (ne samo one
koje pripadaju visokoj kulturi nego i one koje su ga najvie zanima
le a pripadale su popularnoj kulturi). Na kraju, semioloka teorija je
bila za Eka istoznana sa optom teorijom kulture, a semiologija je
trebalo da prua nuna sredstva za istraivanje sveta znakova.
U Trattato di semiotica generale u nesumnjivo najzrelijem de
lu u kojem je saeo sve svoje poglede na teoriju znakova ve je
izrazito prelazio na semiotiku i odluno se izjanjavao za Pirsove
poglede. Ovde nadreena kategorija nisu bili toliko sistemi znako
va i kodovi koliko Pirsova neograniena semioza koja se isposta
vila kao najblia ideji otvorenosti umetnikog dela prema Eku.62
60 Ovde imam u vidu to da se Eko, slino Bartu, naao u uskom krugu francu
skih istraivaa koji su 1966. godine objavili naratoloki manifest u osmom
broju asopisa Communications. Tu je Eko objavio tekst James Bond: une
combinatoire narrative koji predstavlja naratoloku analizu Flemingove pri
e o Dejmsu Bondu. Pogledati: Struktury narracyjne u Fleminga, u: Super
man w literaturze masowej... (proirena verzija lanka iz Communications).
Pogledati: Strukturalizam (II).
61 U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 306.
62 Pogledati o ovome takoe: U. Eco, Lector in fabula, op. cit., naroito poglavlje posveeno Pirsovoj teoriji.

280

Knjievne teorije XX veka

Pirsova koncepcija je najbolje odraavala unutarkulturnu dinamiku

beskonano upuivanje znakova na znakove ili na njihove konfigu
racije ne putem odnosa prema nekoj stabilnoj unutarnjoj struktu
ri (ili objektivno postojeoj stvarnosti),63 nego putem neprestane po
kretljivosti znaenja meu znacima: stalni i nezadrivi tok znaenja
koji uslovljava komunikaciju. Prilagoavajui pretpostavke Pirsove
semiotike teoriji kulture, Eko je dosledno priznavao kulturnom uni
verzumu semiotiki status, smatrajui ga sistemom sistema znae
nja u kojem se odvijaju neprekidni procesi komunikacione razme
ne. Ovde je kultura, dakle, bila shvaena kao neogranien proces
semioze (stvaranja znakova i njihovog interpretiranja). Uostalom,
slino kao i interpretacija knjievnosti.
Od semiotike kao discipline kadre da opie celinu ljudske kultu
re, Eko je, meutim, postepeno prelazio na semiotiku kao skup sred
stava za interpretiranje teksta, a sledea etapa njegovih istraivanja
protekla je pod znakom pojaanog interesovanja za interpretaciju
i za mogunosti stvaranja njene teorije. Prema shvatanju istraiva
a, praksa interpretacije je bila istovetna s procesom shvatanja tek
sta, a ispred nje je smetao operaciju dekodiranja sagledavanjem
opteg smisla iskaza koji podsea na stvaranje hipoteza u Pirso
vim koncepcijama. On je komunikat ili tekst smatrao svojevrsnom
praznom formom kojoj se mogu pridodati razliita znaenja.64
Da li se, meutim, ovo ispunjavanje prazne forme moglo odvijati
sasvim proizvoljno? Na ovo pitanje autor Trattato... je odgovarao od
luno odreno. italac moe pokuati da otkrije intenciju autora,65
moe pokrenuti takoe i druge interpretativne mogunosti tvrdio
je ali nikad nije obavezan da se previe udaljava od autorske ideje.
Moe, dakle, ispoljavati stvaralaku inicijativu samo uz istovreme
no ouvanje vernosti prema autoru. Eko je zatim uveravao:
U toj dijalektici izmeu istinitosti i inicijative nastaju dve
vrste nauke: (a) kombinovana nauka koja se odnosi na
niz mogunosti dostupnih u granicama odreenog koda;
(b) istorijska nauka koja se odnosi na okolnosti i kodove
(a zapravo na sve norme) datog razdoblja. Od adresata se
zahteva odgovorna saradnja. On mora pokazati inicijativu
63 Eko je veoma snano zastupao stanovite da znaci ne upuuju na bilo kakve
realne predmete nego samo na druge znake. Suprotno stanovite nazivao je
grekom referencijalnosti.
64 Pogledati, takoe: P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura
masowa, Krakw, 1997, str. 8586.
65 ije postojanje Eko, uostalom, nikad nije poricao.
VIII. Semiotika

281

Kultura kao
neogranieni
proces semioze

Teorija
interpretacije

Prazna forma
komunikata

Stvaralaka inici
jativa i vernost
interpretacije

kako bi popunio semantike praznine, redukovao ili iskom

plikovao tumaenje koje delo sugerie, izabrao sopstvenu
strategiju interpretacije.66

Autor
italac

Modelski italac

Granice
interpretacije

Primalac je, meutim, konano postao najvanija i najprivilego

vanija figura teorije interpretacije semiotiki orijentisana u pristu
pu Umberta Eka iako je autoru ostao duan to se tie istine. To je
bio jo jedan povod za kritiku strukturalizma i Eko se jo jednom
vraa tom motivu u sledeoj knjizi, zamerajui strukturalistima ne
dovoljnu ocenu sutinskog znaenja integrisanja primaoca u tekst
tokom procesa interpretacije kao neeg neistog.67 Sledea knjiga
ovog istraivaa, pod naslovom Lector in fabula, odnosila se uisti
nu samo na narativne tekstove; pokazala se, meutim, kao istinski
manifest teorije koja je knjievnost sagledavala iz perspektive prima
oca. Pri tome, Eko nije stvarao svoju koncepciju itanja na fenome
nolokoj osnovi (kao, na primer, Roman Ingarden ili predstavnici
nemake estetike recepcije), nego upravo na semantikim osnova
ma, a konkretno iz perspektive znakovne komunikacije. Osnovna
kategorija je ovde postala kategorija modelskog itaoca kojem je u
navedenoj knjizi posvetio veliko poglavlje. Prema teoriji semiotike
komunikacije tvrdio je Eko svaki autor iznosi hipotetiki model
itaoca (upravo modelskog) iji zadatak treba da bude stroga sarad
nja s njim u procesu interpretacije. Autorski projekat ovog itaoca
i domen njegove ingerencije u tekst bili su meusobno proporcio
nalni: autor je, u stvari, u istoj meri trebalo da sarauje sa itaocem
u procesu stvaranja iskaza u kojem je ovaj italac trebalo da sarau
je sa autorom. Autor je u ovom sluaju, oigledno, bio pre autor
komunikaciona tekstovna strategija koja istie program delovanja
itaoca i koja ga podstie na aktivnost. Na slian nain je italac ili
pre italac bio samo figura iz teksta, strategija prijema zapisana
u pravilima dekodiranja tog teksta. Prirodna posledica takvog stava
moralo je u neku ruku postati temeljno promiljanje mogunosti i
ogranienja interpretacije, emu se Eko s podjednakom pasijom po
svetio u sledeoj fazi.
Monumentalna knjiga The Limits of Interpretation pojavila se
na engleskom jeziku68 i predstavljala je zbir Ekovih pogleda na in
terpretaciju i ulogu modelskog itaoca. Na kraju, on je svoju teoriju
interpretacije sveo na dve najvanije teze:
66 U. Eco, Trattato di semiotica, str. 346, citirano prema: P. Bondarella, Umberto
Eco..., op. cit., str. 87.
67 U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 6.
68 U. Eko, Granice tumaenja, Beograd, 2001, prevod: Milana Pileti.

282

Knjievne teorije XX veka

 prvo: italac (primalac) obavlja veoma vanu ulogu u stvara

nju smisla knjievnog teksta koji bi bez primaoca ostao isklju
ivo u sferi potencijalnosti, ali
d
 rugo: vlast primaoca nad tekstom nije neograniena, to zna
i da praksa interpretiranja nije potpuno slobodan in nego
proces koji ima niz restrikcija.69
U svojoj koncepciji interpretacije Eko se trudio da prekorai ve
klasinu opoziciju (uostalom, nazvao ju je pogrdno epistemolokim fa
natizmom) izmeu priznavanja kljune uloge intencije autora u otkri
vanju smisla knjievnosti (ovaj stav je uzgred oznaio kao metafiziki
realizam) i potpune slobode itaoca kojem se moe initi da je samo
jedino on pronikao u sutinu tajne dela i koji se izdie iznad gomile
ignoranata (ovaj stav Eko je nazivao hermetika semioza).70 Prema
uverenju autora The Limits of Interpretation, dobro reenje ove vrste di
lema bio je savreni kompromis iju sutinu je pokuavao razliito da
odredi ili kao dijalektiku izmeu otvorenosti i forme, inicijative od
strane interpretatora i pritiska konteksta71 ili, takoe, kao dijalektiku
vezu izmeu intentio operis i intentio lectoris.72 Ova prva je oznaavala
intenciju dela, dakle, njegovu, da tako kaem, objektivnu strukturu
datu itaocu nezavisno od autora u trenutku kad tekst zapoinje svo
ju egzistenciju u komunikacionom toku. Druga intencija itaoca
odnosila se upravo na njegov doprinos u interpretaciji dela, doprinos
shvaen, meutim, ne kao slobodno stvaralatvo u kreiranju znaenja
knjievnosti nego vie kao neka vrsta italake kompetencije vetine
dekodiranja kodova i konvencija koje se nalaze u osnovi dela. Kako bi,
meutim, in interpretacije dostigao u potpunosti svoju adekvatnost,
trebalo je ovome dodati jo i treu vrstu intencije koja je takoe snano
ugraena u ostale dve: zapravo intentio auctoris autorska intencija ko
ju je autor uzdigao ali ne na osnovi apsolutne vlasti nad tekstom nego
jedino kao partnerke ove trojne komunikativno-interpretativne relacije
koja je nuna kako bi znaenja teksta postigla svoju idealnu formu.73
69 Ovi pogledi ovde ve izrazito podseaju kako na Ingardenovu teoriju itanja
tako i na koncepcije Ingardenovih nastavljaa nemakih teoretiara recep
cije H. R. Jausa i V. Izera.
70 U. Eco, op. cit., str. 24.
71 Ibid., str. 21.
72 U. Eco, Nadinterpretowanie tekstw, u: Interpretacja i nadinterpretacja,
Krakw, 1996, str. 63. O tome, takoe, pogledati: M. P. Markovski, Interpre
tacyjne rECOlekcje, Znak, 1996, br. 12, str. 129.
73 O Ekovoj koncepciji interpretacije ve sam govorila u Uvodu ove knjige u ve
zi sa sporom povodom granica interpretacije koje je Eko vodio sa Rortijem
i Kalerom. Meutim, ovde ponavljam najvanije elemente te diskusije za po
trebe italaca.
VIII. Semiotika

283

Mogunosti
i ogranienja
itaoca

Protiv epistemo
loke fantazme

Intentio operis
intentio lectoris
intentio auctoris

Razumevanje
teksta

Delo kao seman

tiko-sintaksi
ko-pragmatika
tvorevina

Naivni italac
kritiki italac
superitalac

Falsifikovanje
interpretacije

U procesu koji je Eko nazivao interpretacijom, njega, meu

tim, nije zanimalo toliko interpretiranje nego vie razumevanje tek
sta ili jo drugaije i ovde bi bilo najbolje da se sagleda zavisnost
njegove teorije od semantike komunikacioni uslovi koje valja ispu
niti kako bi jeziki komunikat bio ispravno dekodiran.74 Zato je on
knjievno delo definisao kao svojevrstan mehanizam iji je glavni za
datak bilo stvaranje modelskog itaoca.75 Ili ga je odreivao u ne
to vie zavijenoj formi i kao sintaktiko-semantiko-pragmatiku
tvorevinu76 u okviru koje interpretacija koja se da predvideti pred
stavlja deo generativnog plana dela.77 Ovom projektu je isto tako ko
ristila ve pominjana kategorija modelskog itaoca dakle, u sutini
stvari, ekvivalenta instrukcije njegovog korienja koja je ugraena
u knjievno delo. Pri tome se modelski italac u Ekovoj koncepciji
dodatno podelio na dva tipa itaoca naivnog itaoca (onog koji na
stoji da razume znaenje teksta, ali mu to uvek ne polazi za rukom)
i kritikog itaoca koji treba da razume mehanizam znaenja teksta
i suprotno svom naivnom utemeljenju ne da se uhvatiti u sintak
tiko-semantiku klopku koju je autor postavio. Kao najvia instan
ca pokazao se, meutim, superitalac kojeg je autor dela Trattato di
semiotica generale koketno nazivao dostojnim slugom semioze.78
Upravo je on imao apsolutnu kompetenciju i za njega tekst vie nije
imao nikakvih tajni on je bio, dakle, teorijski ekvivalent idealnog
itanja teksta i najverovatnije je ostajao samo u sferi idealnosti.
Poslednji korak na putu sistematizovanja problematike inter
pretacije postao je za autora dela Lector in fabula pokuaj odreenja
onoga to podrazumevamo pod pravom ili, bolje dobrom in
terpretacijom. U ovom sluaju on je opet zauzimao stanovite sli
no interpretativnom falsifikacionizmu koji je odnedavno moderan,
oigledno ne koristei odreenje prava / pogrena interpretacija.79
Meutim, kad je govorio:
Moemo prihvatiti odreenu vrstu Poperovog principa,80
a naroito ako ne postoje pravila koja omoguavaju da se
74 Pogledati: M. P. Markovski, Interpretacyjne rECOlekcje, op. cit., str. 130131.
75 Pogledati: U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 63.
76 Valja skrenuti panju da se ovde pojavljuju tri dela semantike koje je Moris
pominjao.
77 Pogledati: U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 97.
78 U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 44.
79 Eko se trudio da izbegne odreenje tipa: ispravna ili neispravna interpre
tacija to ine mnogi teoretiari interpretacije u strahu da ne budu osueni
za pozivanje na klasinu koncepciju istine.
80 Karl Poper je tvorac ideje falsifikacionizma u teoriji nauke.

284

Knjievne teorije XX veka

konstatuje koje su interpretacije najbolje, a postoji u naj

manju ruku pravilo koje omoguava da se konstatuje koje
su loe.81
analogije su se same od sebe nametale. Ideja falsifikovanja interpre
tacija konano je bila samo odraz, kao u ogledalu, ideje ispravnosti
sama pretpostavka postojanja loe interpretacije morala je, sva
kako, sadravati koncepciju dobre ili ispravne interpretacije.
Na kraju je Eko stao na stanovite ograniene slobode interpre
tacije (ime se pribliio Ingardenovim pogledima i pogledima nje
govih nastavljaa), ali konani kriterijum te ogranienosti bila je za
njega pretpostavka ouvanja unutranje povezanosti tekstova ili nji
hove unutranje relacijnosti (ime je, oigledno, vraao dug struktu
ralistima). Polazei od toga da je tekst sistem unutranjih relacija82
i da svaki fragment teksta treba interpretirati imajui u vidu ostale,
ponovo se vraao u okrilje strukturalne koncepcije knjievnosti, po
lemiki se situirajui pre svega prema poststrukturalistima kako
prema dekonstruktivistima kojima je zamerao na prevelikoj koncen
traciji na ono to je u tekstovima nepovezano, tako i prema pragmati
stima koje e osuivati za bezobzirnost u slobodnom korienju tek
stova.83 Ispostavie se da je najvaniji princip za njega upravo postu
lat moramo potovati tekst84 i tom principu e ostati veran.
Poev od pedesetih godina, pokuaje semiolokog opisa knjiev
nosti i kulture inio je takoe ve ranije pominjani francuski kriti
ar i teoretiar knjievnosti Rolan Bart. I on je, slino Eku, nastojao
da semioloku metodologiju primeni na istraivanja razliitih po
java ovom prilikom na francusku popularnu kulturu. Meutim,
drugaije od autora Odsutne strukture, nije ga toliko interesovala
(makar u poetku) semiotika koliko strukturalna semiologija De So
sirovog tipa a kasnije Levi-Strosovog.

81 U. Eco, op. cit., str. 5152. Eko ovde navodi primer interpretacije Danteove
Boanstvene komedije koju je obavio G. Rozeti, a ije su zloupotrebe u odno
su na tekst tako velike, da nas odmah zapljuskuje njihova neadekvatnost.
82 Pogledati: U. Eco, The Limits of Interpretation, op. cit., str. 148.
83 Pogledati spor s Rortijem u knjizi Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit.,
a takoe kratak izvetaj o tom sporu u Uvodu za ovu knjigu. Pogledati, tako
e: Dekonstrukcija i Pragmatizam.
84 U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 65.
VIII. Semiotika

285

Kritika dekon
strukcije i prag
matizma

Bart: semioloka mitologija

... Zavrio sam sa itanjem De Sosira i iz tog itanja doao
sam do uverenja da kad bi se kolektivna predstava poela
tretirati kao sistem znakova, da bi se moda onda mogao
prevazii opravdan gnev, i d e t a lj no pokazati itava ta mi
stifikacija koja malograansku kulturu prerauje u univer
zalnu prirodu85

Bartova kritika
graanske
kulture

Ideologija ma
sovne kulture

Mitologije

ta je mit danas?

napisao je Rolan Bart u predgovoru za Mitologije, objavljene 1957.

godine, u kojima je prikupio tekstove objavljivane gotovo iz meseca
u mesec od 1954. do 1956. godine, pre svega u asopisu Le Nouvel
Observateur. Meutim, nije skrivao da je prilikom pisanja tih tek
stova imao u vidu dva cilja to je trebalo da bude ideoloka kriti
ka jezika masovne kulture, i prva semioloka analiza tog jezika.
Upravo ovaj pravac razmiljanja povezivanje analize mehanizama
funkcionisanja ideologije sa semiolokom analizom, problematika
ideolokog ustaljivanja znaenja, nametanje odreenih znaenja pu
tem masovne kulture i propagande interesovao je Barta naroito
u poetnoj fazi njegovog stvaralatva i doao je do izraaja u mno
gim njegovim ranim radovima, mada je demaskiranju mehanizama
ideoloke manipulacije vrene putem razliitih kulturnih postupaka
ostao veran gotovo sve do smrti.
Mitologije su opisivale svet francuske kulture kroz specifine
procese promena semantikog karaktera koje su dovele do nastanka
novog mitskog jezika. Bart je uostalom, slino kao i Lotman izra
avao uverenje o postojanju skrivenih jezikih (sistemskih) mehani
zama proizvoenja kulture ali su ga pre svega zanimale margine ove
kulture. U tekstovima koji se nalaze u Mitologijama pisao je u stvari
o filmu, pozoritu, lancima iz dnevne tampe, ali takoe i o pra
ku za pranje, igrakama, kriminalnim aferama, jelu, automobilima,
striptizu, mjuzikholu i afrikoj gramatici. U teorijskom lanku Mit
danas otkrivao je opte semiotike mehanizme nastanka novih mito
logija, pa je ak poistoveivao mitologiju i semiologiju. Glavne teze
autora Mitologija, formulisane jo na samom poetku, glasile su:
m
 it moe postati sve to je izreeno i saopteno u odreenim
okolnostima;
mit ima istorijski karakter to je govor kojeg je izabrala istorija;
85 R. Barthes, Mitologie, Warszawa, 2000, str. 25. Prvi put na poljskom jeziku,
ali u znatno skraenom obliku tekstovi iz Mitologije su se nali u antologiji
Bartovih tekstova pod naslovom Mit i znak.

286

Knjievne teorije XX veka

 mit nije vezan za odreeni period, ve ima mo da uvek po

stoji u iskazu;
mitski govor se slui raznolikim materijalom (prirodnim jezi
kom, slikom, fotografijom i sl.) i zato mitom treba da se bavi
nauka optija od lingvistike semiologija.86
Idui za De Sosirom, Bart je takoe prihvatio dijadiku (dvoele
mentnu) koncepciju znaka koncentriui se na vezi izmeu ozna
avajueg (signifiant) i oznaenog (signifi) mada je istovremeno
zapazio da u svakom semiolokom sistemu drugaijem od prirod
nog jezika (gde oznaavajue jednostavno izraava oznaeno), nije
re o dva nego u stvari o tri razliita termina. U ovom sluaju takoe
je bio bitan poseban uzajamni odnos koji meusobno povezuje signi
fiant i signifi ili znak koji predstavlja asocijativnu celinu ta dva
termina (tu je primer bio buket rua koji, u stvari, ima svoje oznaa
vajue i oznaeno, meutim, u odreenim okolnostima postaje, na
primer, znak strasti).87 U mitu je isto tako bilo mogue pronai i tro
dimenzionalnu shemu (oznaavajue, oznaeno i znak), meutim,
mit je ipak trebalo shvatiti kao sistem posebne vrste to je bio zapra
vo sekundarni semioloki sistem koji je nastajao na bazi ve ranije
postojeih znakovnih veza. Kako se to moglo razumeti? Bart je davao
konkretan primer koji ovde vredi navesti i zbog toga to je on jedan
od najuvenijih i najee uzimanih primera autora Mitologija:
Dok ekam u brijanici, pruaju mi jedan broj Pari Ma
a (Paris Match). Na naslovnoj strani neki mladi crnac u
francuskoj uniformi pozdravlja vojnikim pozdravom, oi
ju nesumnjivo uperenih u neki nabor trobojne zastave. To
je smisao slike. Ali, bez obzira na to da li sam naivan ili ne,
ja dobro vidim ta mi ona govori: da je Francuska veliko
Carstvo, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju koe, ver
no slue pod njenom zastavom i da nema boljeg odgovora
opadaima tobonjeg kolonijalizma od revnosti sa kojom
ovaj crnac slui svoje tobonje ugnjetae. Dakle, i ovde se
nalazim pred jednim viim semiolokim sistemom: tu je
oznaavajue, koje je i samo ve sainjeno od jednog pret
hodnog sistema (jedan crni vojnik pozdravlja francuskim
vojnim pozdravom); tu je oznaeno (ovde je to smiljena
meavina francustva i vojatva); najzad tu je prisustvo ozna
enoga kroz oznaavajue.88
86 Ibid., str. 239241.
87 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 263264.
88 Ibid., str. 270271.
VIII. Semiotika

287

Odnos oznaa
vajueg i ozna
enog

Mit kao jezik

drugog stepena

Dva nivoa
oznaavanja

Kritika
mistifikacije
i manipulacije
kulture

Mitologizacija
kao proces
konotacije

Ovde je Bart predlagao proirenje i preformulisanje semioti

ke terminologije za potrebe analize mita kao jezika drugog stepe
na. Ovu treu kategoriju u mitu (u navedenom primeru znaenja
koja se odnose na: imperijalnost Francuske, vernost kolonizovanih,
nepravednu osudu Francuske za ugnjetavanje i sl.) odluio je da
uopteno odredi kao znaenje mita. S druge strane, oznaavajui
elemenat (slika vojnika crne koe) nazvao je formom, a oznaeni
elemenat (definicija kojom se moe prevesti ova slika) pojmom.
Proces oznaavanja imao je, dakle, prema njegovom shvatanju, dva
nivoa: u prvom poretku (u jeziku) asocijativni odnos izmeu ozna
avajueg i oznaenog elementa stvarao je znak, u drugom mito
lokom poretku veza forme (ili znaka iz prvog poretka) i pojma
stvarala je znaenje. Mit je govor89 tako je Bart zapoinjao svoje
izlaganje o novim mitologijama to znai da je svojevrstan jezik,
ali da je to parazitski jezik, pa ak ukraden,90 koji ivi zahvaljujui
prisvajanju znakova jezika koji je u odnosu na njega prvobitan. Ovo
stvaranje sekundarnih znaenja predstavljalo je za njega veoma ne
siguran (jer je skriven) proces i proces koji stvara privid prirodno
sti: primalac uveravao je nije u stanju da otkrije mehanizme
stvaranja tih znaenja i prihvata ih kao potpuno oigledne. Dakle,
novi mitovi su bili u stvari mi(s)tifikacije i manipulacije sraunate
na lakovernost primaoca i to se odnosilo kako na politiku propa
gandu tako i na reklamu, medije i funkcionisanje mode.
Bart se ovde nije pozivao na terminologiju koju je uveo Luj
Hjelmslev jer za nju tada nije znao, ali semiotiko-semantiki od
nosi koje je on opisivao mogli su se upravo odrediti pomou
termina Hjelmsleva, a posebno konotacija irok znaenj
upotrebom kategorija denotacije i ski domen odreenog znaka (sve
konotacije. Ako je denotacija sma mogue asocijacije koje znak po
trana za osnovni znaenjski do kree (na primer, malian mla
men znaka (pojam ili definiciju na dost, nevinost, bespomonost, ne
poslunost i sl.).
koji se ovaj znak moe prevesti),
a konotacija smatrana proirenim znaenjskim poljem znaka (raz
liite asocijacije nastajale usled znaka), onda se proces konotiranja,
onako kako ga je predstavljao Hjelmslev, javlja upravo onda kad je
znak shvatan kao povezivanje oznaujueg i oznaenog (ili: forme
i znaenja) postajao novi oznaavajui stvarao je znak vieg ni
voa.91 Mitologizacija je, dakle, bila proces proizvoenja konotacije
89 Ibid., str. 263.
90 Ibid., str. 286292.
91 Pogledati: L. Hjelmslev, Prolegomena to a Theory of Language, Madison,
1961, str. 120.

288

Knjievne teorije XX veka

u okviru kojeg je prvobitno znaenje postajalo oznaavajue i bilo

ukljueno u semiozu vieg reda. Novo znaenje je ovde nastajalo u
neku ruku u pozadini staroga zato da bi se skrivanjem formirao
pogled na svet primaoca.92 Osuda upuena na adresu novog mit
skog jezika bila je veoma otra. Bart je pisao:
Mit je jezik koji nee da umre: on iznuuje od smislova
kojima se hrani lani, obezvreeni preostanak, u njima iza
ziva vetako odlaganje, u koje se udobno smeta, on od
njih stvara mrtvace koji govore.93
Savremene mitologije pokazivale su se, dakle, kao neka vrsta
ideolokog konzumiranja znakova i konano su se okretale protiv
ljudi koji su ih stvorili.
Bart je 1965. godine objavio knjigu lments de smiologie (Ele
menti semiologije) izlaganje ve stricte teorijsko koje sistematizuje
i modifikuje osnovnu semioloku terminologiju.94 Ovde je takoe
koristio kategorije denotacije i konotacije da bi opisao mehanizme
proizvoenja znaenja putem knjievnosti. Pisao je da je:

Elementi
semiologije

konotativni sistem onaj sistem iji plan izraza i sam predstavlja jedan sistem znaenja; uobiajene sluajeve konotacije oi
gledno e initi sloeni sistemi u kojima artikulisani jezik obra
zuje prvi sistem (to je, na primer, sluaj sa knjievnou).95
Konotacija, a istovremeno i knjievnost uopte, pripadala je,
dakle, i sekundarnim sistemima za stvaranje znaenja koji se na
dograuju na prvobitni sistem jezika. Na kraju je autor Mitologija
sagledavao ogromne oslobaajue sile koje se nalaze u knjievnosti
i pridavao im je veoma vanu ulogu sposobnost suprotstavljanja
mitu i krai jezika. To se naroito odnosilo na savremenu poeziju
koja naruava sve semioloke norme i razbija okotala znaenja.
Dok mit gradi nadznaenja i proiruje primarne sisteme obja
njavao je Bart poezija koja predstavlja regresivni semioloki si
stem, istrauje podznaenja i vraa na predsemioloko stanje je
zika. Otuda poezija:
92 K. Kloinjski dodaje da je u osnovi ideje tog razlikovanja mit u Bartovoj kon
cepciji konotacija presaena na denotaciju, dok ga je Bart pogreno oznaio
kao metajezik, to je kasnije ispravio.
93 R. Bart, op. cit., str. 288.
94 lments de smiologie, Paris, 1965.
95 R. Barthes, aventure smiologie..., op. cit., str. 78. U veoma vanoj knjizi
Le degre zero de criture, Paris, 1953, Bart je definisao knjievnost kao znak
knjievnog mita, up. idem, Mitologie, op. cit., str. 268.
VIII. Semiotika

289

Uloga
knjievnosti

muti jezik, poveava koliko god moe apstraktnost pojma

i proizvoljnost znaka i do krajnjih granica olabavljuje vezu
izmeu oznaavajueg i oznaenoga; lebdea struktura
pojma ovde je u najveoj meri iskoriena.96
Poetski znak
i znak u prozi

Semiologija
protiv ideologije

Odgovornost
forme

Zatita
stvarnosti

Drugaije nego u prozi, poetski znak moe da dopre do samih

stvari, do njihovog prirodnog smisla koji ovek nije prisvojio. To,
meutim, nije znailo da je Bart na taj nain diskreditovao prozu.
Postojale su zapravo takve vrste proze pripisivao im je posebno
znaenje koje su igrale ulogu demaskiranja i demistifikacije u od
nosu na mit i to pomou njegovih sopstvenih sredstava. Na primer,
Floberov roman Buvar i Pekie mitizovao je mit i stvarao veta
ku mitologiju te je, kao to mit krade jezik, tako roman krade
mit (mit se ovde javljao kao primarni znak koji podlee sekundar
nom oznakovljenju), inio vidljivim sve skrivene mehanizme njego
vog funkcionisanja i kritiki je sagledavao naivnost mita na koji se
nadovezala sekundarna mitska poruka.97
Bartova semiologija je, na kraju, znatno prevazilazila optu
teoriju znakova i znakovnih sistema pre svega je bila drutveno
angaovana (sam ju je oznaavao nazivom intervencija) i bila je
koriena za otkrivanje mehanizama ideolokog uticaja.98 Barta je
u knjievnosti na ovoj etapi pre svega interesovalo neto to je nazi
vao odgovornou forme. I, kako je tvrdio, ta se odgovornost mo
gla oznaiti ne toliko istraujui odnos literature prema stvarnosti
(u tu vrstu adekvatnosti nikad nije verovao) koliko upravo zahva
ljujui semiolokoj analizi. On je jo tada bio uveren da e veoma
skrupulozna semioloka analiza biti nain za otkrivanje skrivenih
mehanizama stvaranja znaenja poeljnih za odreene sisteme.
Prema njegovom miljenju, forma se mogla oceniti (poto se ov
de odigravao proces) iskljuivo kao znaenje a ne kao istraavanje.
Idealna kritika bila je, dakle, duna da povezuje ideoloku kritiku
i semioloku analizu, a poto mu je takva nedostajala,99 trudio se
da je praktikuje na sopstvenu ruku, nesumnjivo i iz etikih razloga.
Kako je to sam oznaavao za zatitu stvarnosti od njenog pot
punog pretvaranja u signifi.100 Slino je bilo i u Systme de la mode
96 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 288.
97 Ibid., str. 290.
98 Pogledati o tome: L.-J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le sig
ne, Paris, 1973. Pogledati takoe: Kulturalna istraivanja.
99 Ibid., str. 270271.
100 Pogledati o tome: G. Genette, Lenvers de signes, op. cit., u: Figures. Essais,
Paris, 1966. i: M. P. Markowski, Szczliwa mitologia, czyli pragnienie semi
oklasty, u: R. Barthes, Imperium znakw, Warszawa, 1999, str. 10.

290

Knjievne teorije XX veka

(Sistem mode), tampanoj nekoliko godina kasnije, gde je opisu

jui znaenje enske odee prezentirane u asopisima posveenim
modi (naroito u asopisu Elle) Bart istovremeno otkrivao meha
nizme uticaja mode i kreiranje odreenih naina odevanja kao i na
ine kako jedan predmet postaje moderan, a ne neki drugi.
Godine 1966. autor Mitologija je doiveo naratoloku avanturu
i za trenutak su u prvi plan izbila matanja o velikom i apstraktnom
sistemu knjievnosti. U osmom broju asopisa Communications ob
javio je uveni Uvod u strukturalnu analizu prie koji je trebalo da
oznai poetak procesa stvaranja semiolokog sistema i da obuhva
ti sve prie sveta (a zatim i itavu knjievnost) u duhu generativne
semiologije.101 Bartova naratoloka epizoda, meutim, nije trajala
dugo, ali je voljno ili nevoljno on na taj nain uestvovao u jed
nom od najvanijih dogaaja posleratne strukturalno-semioloke
misli u takozvanom manifestu francuskih naratologa. Taj dogaaj
je uao u istoriju kao vrhunski momenat ortodoksnog francuskog
strukturalizma, a istovremeno kako to esto biva i kao vreme
njegove krize i pojave kritike opcije u vidu poststrukturalizma.
Meutim, pre nego to je ova kriza nastupila, strukturalna se
miologija doivela je u Francuskoj trijumf omoguavajui mnogim
istraivaima da oivotvore matanja o poretku i univerzalnom si
stemu znakova koji upravljaju svakom pojavom ovekove kulturne
aktivnosti. Francuske semiologe generativiste, meu kojima se ta
koe naao i Bart, u ovom traganju za univerzalnom logikom razli
itih znaenjskih sistema potpomagala je strukturalna antropologi
ja K. Levi-Strosa i transformativno-generativna gramatika Noama
omskog. Na taj nain je De Sosirova semiologija mogla da ugradi
svoje napore u najradikalniju verziju strukturalizma.

Rezime
1. Semiotika kao opta nauka o znacima nastala je ve u starom
veku. Tada je izvrena osnovna podela na oznake i znake,102 de
finisan je znak a takoe i sama semiotika. Prvi vekovi u razvo
ju semiotike proli su, izmeu ostalog, u sporovima o prirod
noj ili konvencionalnoj prirodi znakova.
101 Od ove ideje Bart je gotovo odmah odustao, a smisao te vrste postupka po
rekao je etiri godine kasnije u knjizi S/Z, Paris, 1970. O ovome pogledati:
Strukturalizam (II) i Poststrukturalizam.
102 Pogledati odrednice: znak i oznaka.
VIII. Semiotika

291

Uvod u struk
turalnu analizu
prie

Manifest francu
skih naratologa

2. Savremena nauka o znacima formirana je pre svega pod uti

cajem dve tradicije: semiotike na bazi filozofije i logike
(pragmatizam arlsa Sandersa Pirsa i neopozitivistika filo
zofija Ludviga Vitgentajna i Rudolfa Karnapa), i semioloke
na osnovi opte lingvistike (Ferdinanda de Sosira).
3. Pirsovu misao nastavljali su, izmeu ostalih, arls Kej Og
den, Ajvor Armstrong Riards i arls Moris koji je izvrio
podelu semiotike na semantiku, sintaksu i pragmatiku.
4. Na osnovi nauke o knjievnosti, semioloku perspektivu do
bile su gotovo sve strukturalistike orijentacije i kole, naroi
to Praka strukturalistika kola. S tog stanovita, knjievno
delo smatrano je posebnom vrstom znakovne tvorevine koja
uestvuje u komunikacionim inovima.
5. ezdesetih godina su bitan uticaj na nauku o knjievnosti
takoe izvrili pogledi francuskog semiologa Emila Benveni
ste, naroito njegovo uverenje o nunosti prelaska sa semio
logije jezikog sistema na semiologiju iskaza, kao i pokuaji
opisa semantikih struktura jezika koje je on uinio.
6. Najvanija dostignua teorije knjievnosti, semiotiki i semio
loki usmerena, dovoena su u vezi s radovima Jurija M. Lot
mana i takozvane Tartuske kole, Umberta Eka i semiotike
teorije interpretacije i Rolana Barta i semioloke analize mita.
7. Jurij M. Lotman je na semiolokoj osnovi teorije knjievno
sti razvio kategoriju modela / umetnikog modelovanja i kon
cepciju sekundarnog modelirajueg sistema (svaki drugaiji
od prirodnog semiolokog jezika koji je, meutim, ustrojen
po uzoru na prirodni jezik kao najsavreniji od semiotikih
sistema), izanalizirao je isto tako procese nastajanja znaenja
u knjievnosti smatrajui ih vrstom unutranjih (u okviru
jednog istog sistema) ili spoljanjih prekodiranja (izmeu
razliitih sistema). Pomou tih kategorija je, na primer, in
terpretirao knjievni romantizam (kao sistem dominantnih
unutranjih prekodiranja) i realizam (usmeren na spoljanja
prekodiranja). Isto tako je podrobno opisao karakteristike
umetnikog teksta i oznaio opta svojstva kulture kao semi
olokog sistema.
8. Umberto Eko je koristio semiotiku teoriju za temeljnu ana
lizu prirode interpretacija i zavisnosti izmeu tri vrste inten
cija ukljuenih u proces interpretiranja knjievnosti autor
ske intencije, intencije dela i itaoeve intencije. On je isticao
znaaj itaoca i italake invencije u procesu deifrovanja
292

Knjievne teorije XX veka

znaenja knjievnog dela, meutim, odluno se odrekao pot

pune interpretativne slobode. Takoe je uveo kategoriju mo
delskog itaoca kao itaoca koji je ugraen u strukturu dela
autorskog projekta koji deifruje znaenja tog dela.
9. Rolan Bart je, opet, aktivirao semioloku analizu za potrebe te
orije mita i skrivenih ideologija koje vladaju savremenim mito
vima. I mit i knjievnost odredio je kao sisteme drugog reda
koji poseduju nadgraene znaenjske sisteme ideolokog tipa.
Meutim, knjievnosti, a naroito poeziji, pridavao je posebnu
ulogu u razotkrivanju mehanizama krae jezika koja je vre
na sa ciljem ideoloke mistifikacije i manipulacije.

VIII. Semiotika

293

Hronologija
Rane semiotike tradicije
V vek p. n. e.: Najranija razmatranja koja se odnose na prirodu znakova javlja
ju se u delima sofista.
V/IV vek Otpoinje rasprava o karakteru jezikih znakova, a naroito
p. n. e.:
o problemu da li ti znaci imaju prirodni ili konvencionalni
(ugovoreni) karakter. Demokrit iz Abdere (oko 460. do oko
370. g. p. n. e.) je ve na prelasku iz V u IV vek skretao panju
na konvencionalni karakter veze izmeu naziva i onoga to je
njime nazvano. Kao najvaniji argument u korist ove teze uzi
mao je opservaciju da se nazivi odreenog predmeta mogu me
njati, ali da on sam ne podlee promeni.

Semiotika problematika predstavlja temu brojnih Platonovih
(oko 427. do 347. g. p. n. e.) dijaloga i pisama (naroito u Krati
lu, Sofisti i Pismu VII). U Kratilu Platon posveuje dosta panje
pitanju prirodnosti / konvencionalnosti znakova pri emu ovde
izlae obe strane spora: genezu imenovanja predmeta tvrdi
treba traiti u drutvenom dogovoru. Kako Hermogen (koji
reprezentuje poglede konvencionalista) uverava Sokrata u Dija
logu: nijedan naziv niemu ne slui po prirodi nego samo ime
novanjem i po obiaju onih koji se njim slue i njim neto nazi
vaju. Meutim, s druge strane i takav pogled zastupa Kratil,
pristalica Heraklitove misli i zastupnik prirodnjaka postoje
nazivi koji su po prirodi povezani sa odreenom formom date
stvari. Kratil uverava da za svaku stvar postoji odgovarajui na
ziv koji ne moe biti proizvoljan, postoji zapravo neka pravil
nost koja slui nazivima ista za Grke kao i za strance.
IV vek
Termin semiotika (kao opta nauka o znacima) javlja se u Arip. n. e.:
stotelovim (384322 g. p. n. e.) delima. Aristotel se definitiv
no izjanjava za konvencionalistiko stanovite odreujui, na
primer, u poetici govor kao prevod misli pomou rei. Sporovi
prirodnjaka i konvencionalista, koji traju kroz itave sledee ve
kove, nalaze takoe dosta vatrenih pristalica i jednog i drugog
stanovita. I Platon i Aristotel zapoinju istraivanja funkcija
294

Knjievne teorije XX veka

jezika i znaenja izraza. Jedan od najvanijih problema u gr

koj semiotici starog veka postaje pitanje saznajne funkcije je
zika, a najvaniji zadatak pronalaenje odgovora na pitanje
da li jezik kao sredstvo saznanja adekvatno odraava i opisuje
stvarnost ili je, takoe, izvor deformacija koje vode pogrenom
saznanju. Otuda se javlja i problem logike vrednosti jezikih
znakova upotrebljenih u reenicama pitanje njihove tano
sti ili netanosti. I tako, na primer, stoici u svoju dijalektiku
ukljuuju takoe i nauku o znaku i znaenju, smatrajui je ve
oma bitnom za nastanak formalne logike i epistemologije. Isto
tako se kod Platona mogu zapaziti interesovanja za semioti
ke analize naziva, ali i reenica o tome govori u Pismu VII,
a podrobnije se ovim pitanjem bavi u dijalozima Teetet i Sofi
sta. Ista ova razmatranja pokree i Aristotel u Peri hermeneias.
III vek p. n. e. Brojne napomene o semiotici mogu se nai kod predstavnika
do II vek n. e.: lekarske kole empiriara (dakle, ve poetkom III vek p. n. e.,
a takoe u II vek n. e., posebno u delima Seksta Empirika /dru
ga polovina II vek n. e./, filozofa i istovremeno grkog lekara).
Empiriare, meutim, vie zanimaju oznake (simptomi) nego
pravi znaci. Sekst Empirik i njegov savremenik Galen iz Perga
ma (oko 130. do 200. godine) klasifikuju vrste oznaka, a takoe
dokumentuju sporove o pojmu oznake koji su voeni u krugu
filozofa i lekara helenistike epohe. Iz dela Seksta Empirika do
znajemo, na primer, da je oznaka oveka koji se pojavljuje nje
gova senka, oznaka bolesti osip ili groznica, a pojava mleka u
enskim dojkama oznaka da je ona trudna. Galen je u jednom
od svojih traktata isticao da je semeiotik, ili nauka o simptomi
ma, jedna od est grana medicine. Odlike se, dakle kako je to
u navedenim primerima odlikuju funkcionalnom, a takoe i
neposrednom vezom sa onim to oznaavaju, a oznaavaju pu
tem odnosa upuivanja (na primer, osip kao oznaka bolesti). i
vo razmiljanje o znacima u antikoj i helenistikoj epohi bie
nastavljeno u srednjem veku u kojem e i dalje trajati rasprava
o problemima prirodnosti i konvencionalnosti znakova.
X do XI vek: uveni arapski lekar i filozof Avicena (9791039) tvrdi da svi ob
lici nastali u ljudskoj dui (znaenja i pojmovi) imaju prirodni ka
rakter, i radikalno se suprotstavlja pogledina konvencionalista.
XIII do
Nominalista Viljam Okam (1285/12951349) isto tako, u logi-
XIV vek:
kom traktatu Summa totius logicae iz 1325. godine, tvrdi da su
stvari konkretne i pojedinane, a da pojmovi i izrazi imaju opti
karakter; oni su opti pojmovi koje je ovek stvorio. Pri emu,
pojmovima kao naim intencijama koje se nalaze u miljenju pri
pisuje prirodni karakter, a jezikim izrazima konvencionalni.
XVII/XVIII Veoma vanu temu u semiotikoj misli tada je predstavljao odvek:
nos izmeu miljenja i jezika. U delu Dona Loka engleskog
filozofa i lekara koji je iveo u XVII i XVIII veku semiotika
VIII. Semiotika

295

ve dobija zreo oblik nauke o znacima (the doctrine of signs)

i postaje neodvojiv i neminovan deo teorije saznanja. U Razma
tranjima o ljudskom razumu (1690) Lok rei definie kao znake
ideje koji postoje u intelektu onog koji govori i tvrdi da ovek
treba prvo u sopstvenom umu da poseduje ideju o svojstvu stva
ri ili pojma pre nego to od nje naini znak. Takoe smatra da
veza ovih ideja i stvarnosti ima konvencionalni karakter.
XVIII vek: Lokove poglede kritikuje njegov savremenik, nemaki filozof
Gotfrid Vilhelm Lajbnic u delu pisanom 1704. godine u kojem
se nadovezuje na Lokovu raspravu kako naslovom (Nova razma
tranja o ljudskom razumu) tako i kompoziciono; Lajbnic doka
zuje da se ideja izrazi misaonog govora nalazi u neposred
noj vezi sa stvarnou i kao posledicu toga pojmovima priznaje
prirodni karakter, a jezikim izrazima konvencionalni.

Francuski filozof doba prosvetiteljstva Etjen Bonot de Kondi
lak (17151780) definitivno odrie prirodnost izrazima i poj
movima tvrdei da su oni, kako prvi tako i drugi, ugovorni zna
ci jer i govor i misao imaju podjednaku prirodu.

Savremena semiotika
XIX vek: Savremena istorija semiotike zapoinje radovima amerikog fi
lozofa pragmatiara arlsa Sandersa Pirsa. Pirsova semiotika
teorija vrsto je povezana s logikom i teorijom saznanja ve
sama misao, prema Pirsu, ima zapravo znakovni karakter. Pirs
uvodi trijadiki (troelementni) semiotiki model (tri parametra
koji definiu znak: sredstvo prenoenja, predmet znaka i zna
enje), konstruie sloenu (trijadiko-trihonomnu) tipologiju
znakova (najvaniji su: ikoniki znaci, indeksi i simboli). Jedno
od glavnih koncepcija njegove teorije jeste ideja neograniene
semioze (interpretacija znakova pomou sledeih znakova). Pir
sova sabrana dela (Collected Papers, u osam tomova) objavljena
su od 1931. do 1958. godine.
1913:
Umire Ferdinand de Sosir.
1914:
Umire arls Sanders Pirs.
1916: De Sosirova Opta lingvistika koju su objavili arl Bali i Al
bert Seej uvodi dijadiku (dvoelementnu) koncepciju jezika:
znak je odreen pomou oznaavajueg (singnifiant) i oznae
nog (signifi), dakle, na primer, tokovi zvukova jezika i pojmovi
koji su im odgovarajui (m -a --k-a i pojam make). Uporedo
sa De Sosirovom teorijom, semiotika opta nauka o znacima
preobraava se u semiologiju ili nauku o znacima.
1923: arls Kej Ogden i Ajvor Armstrong Riards u knjizi The Meaning
of the Meaning: A Study of the Influence of Language upon Thu
oght and of the Science of Symbolism uvode takozvani trougao
296

Knjievne teorije XX veka

za formiranje najvanijih elemenata koji odreuju znak i sukce

sivno razlikuju: simbol (oznaavajua forma i njena akustika sli
ka), odnos (oznaeni pojam) i predmet (oznaena stvar).
19261948: Semioloka problematika zauzima veoma vano mesto u istrai
vanjima Prake kole naroito Mukarovskog i Jakobsona.
1938: arls Moris uvodi pentadiku (petoelementnu) semantiku do
dajui Ogdenovoj i Riardsovoj shemi jo i interpretanta (sve
to se moe zamisliti o odreenom znaku, za razliku od zna
enja designatum ili osnovnog pojma na koji se moe prevesti
znak) kao i konkretnog primaoca znaka interpretatora (za
razliku od Pirsovog interpretanta shvaenog kao interpretaci
ona potencijalnost koja se nalazi u znaku). Moris takoe deli
semiotiku na tri dela: semantiku, sintaksu i pragmatiku. Ovom
podelom sluimo se sve do danas.
1957: Rolan Bart objavljuje Mitologije, zbirku lanaka objavljivanih
u asopisima od 1954. do 1957. godine, koja sadri semioloke
analize razliitih pojava masovne kulture.
1964: Semioloka kola nastala na dravnom univerzitetu u Tartuu
(Estonija) poinje da objavljuje naune sveske na ruskom jezi
ku pod naslovom Truda po znakowam sistiemam. U najvanije
predstavnike ove kole spadaju: Jurij M. Lotman, Boris A. Us
penski, Zara Minc, Vjaeslav I. Ivanov, Vladimir N. Toporov,
Sergej Njekludov, Andrej A. Zaliznjak i drugi. Tartuska kola
jedna od najpoznatijih semiolokih kola u XX veku bavie
se podrobnim analizama knjievnosti i kulture kao znakovnih
sistema.

U novom broju Trudy po znakowym sistiemam pojavljuju se pre
davanja iz Strukturalne poetike Jurija M. Lotmana.

Objavljena je sledea semioloka knjiga Rolana Barta Systme
de la mode (Sistem mode). To je veoma zanimljiva studija koja,
izmeu ostalog, sadri analizu znaenja enskog odevanja na
bazi fotografija objavljivanih u popularnim asopisima (na pri
mer, u asopisu Elle).

U etvrtom broju asopisa Tel Quel pojavljuju se Elments de
smiologie (Elementi semiologije) Rolana Barta jedno od
najvanijih dela koje sumira postojea ostvarenja strukturalne
semiologije. Knjiga je kasnije, 1965. godine, objavljena kao po
sebno izdanje.
1966:
Lingvist Emil Benvenista objavljuje Problmes de linguistique
gnrale (Problemi opte lingvistike). Benvenistini pogledi e se is
postaviti kao veoma inspirativni za itavo pokolenje francuskih
semiologa ezdesetih godina, posebno za Rolana Barta i Juliju
Kristevu. Naroito inspirativne postaju: koncepcija koja vri raz
liku izmeu nonc (iskaz nezavistan od konteksta) i nonciation
VIII. Semiotika

297

(in iskaza povezan s kontekstom), teorija zamenica i opta ideja

jezike dijalokosti i dinamike, kao i osnove semantike diskursa.
1968: Italijanski semiotiar Umbeto Eko objavljuje semiotiki priru
nik La structtura assente (Odsutna struktura).
1969:
Pojavljuje se knjiga Julije Kristeve pod nazivom Smeitik. Rec
herches pour une smanalyse. U njoj se ve jasno vidi da i struk
turalna semiotika poinje da doivljava temeljne reforme u du
hu poststrukturalizma.103

Meunarodno udruenje za semioloka istraivanja bira Um
berta Eka za svog generalnog sekretara. Obavezan postaje naziv
semiotika (okretanje u pravcu engleske tradicije i Pirsa), a ne
semiologija (odustajanje od naune teorije znakova koju je
obeleio De Sosir).
1970:
Jurij M. Lotman objavljuje fundamentalno delo iz oblasti semi
ologije knjievnosti i umetnosti Struktura umetnikog teksta.
On ovde pokree problematiku umetnikog modelovanja i for
mulie sopstvenu teoriju teksta (bitno razliito od ve popular
ne poststrukturalistike ideje teksta koja je ve u to vreme bila
popularna).

Rolan Bart objavljuje Imperiju znakova knjigu ve tada sma
tranu radikalnom kritikom tradicionalne (strukturalne) semio
logije.
1971:
Umberto Eko postaje ef, prve u Evropi, katedre za semiotiku
otvorene na Bolonjskom univerzitetu i zapoinje objavljivanje
meunarodnog semiotikog asopisa.
1974:
Julija Kristeva objavljuje jednu od svojih najpoznatijih knjiga
La rvolution du langage potique u kojoj je takoe sadrana kri
tika tradicionalne strukturalne semiologije ovaj put u Lakano
vom duhu.

Pojavljuje se drugi tom Benvenistine knjige Problmes de lingui
sique gnrale.
1975:
Umberto Eko objavljuje Trattato de semiotica generale (Semioti
ki traktat) svoje najzrelije delo posveeno semiotikoj proble
matici.
1980:
Umire Rolan Bart.
1990:
U SAD je objavljena Ekova monumentalna knjiga The Limits of
Interpretation (Granice interpretacije) u kojoj on pokree svoju
semioloku nauku za potrebe nove teorije interpretacije.
1993:
Umire Jurij M. Lotman.

103 Poststrukturalistiku kritiku semiologije u radovima Kristeve i Barta opirni

je razmatram u Poststrukturalizmu.

298

Knjievne teorije XX veka

Bibliografija
Klasici semiotike i semiologije
Arystoteles, Kategorie, Hermeneutyka, u: idem, Dziea wszystkie, t. 1, tum.,
wstp, komentarz K. Leniak, Warszawa 1990.
Avicenna, Ksiga wiedzy, tum., wstp, przypisy B. Skadanek, tum. przejrza
K. Leniak, Warszawa 1974.
E. Benvenist, Problemi opte lingvistike (prev. S. Mari), Beograd, 1975.
. Benveniste, Semiologia jzyka, tum. K. Falicka, u: Znak, styl, konwencja,
wybr, wstp M. Gowiski, Warszawa 1977.
. Bonnot de Condillac, Logika, szyli Pierwsze zasady sztuki mylenia, tum.
J. Znosko, wstp, przypisy T. Kotarbiski, Warszawa 1952.
G. Frege, Pisma semantyczne, tum., wstp, przypisy B. Wolniewicz, red. I. Tar
nowska, Warszawa 1977.
L. Hjemslev, Prolegomena to a Theory of Language, tum. F. J. Whitfield, Ma
dison 1961; wyd. pol.: idem, Prolegomena do teorii jzyka, u: Jzykoznaw
stwo strukturalne. Wybr tekstw, red. H. Kurkowska, A. Weinsberg, War
szawa 1979.
G. W. Leibniz, Nowe rozwaania dotyczce rozumu ludzkiego, tum., przypisy
I. Dmbska, wstp L. Koakowski, Warszawa 1955.
J. Locke, Rozwaania dotyczce rozumu ludzkiego, tum. B. J. Gawecki, tum.
przejrza Cz. Znamierowski, Warszawa 1955.
Ch. W. Morris, Esthetics and the Theory of Signs, Erkenntnis 1939, t. 8,
s. 131150.
Ch. W. Morris, Foundations of the Theory of Signs, u: International Encyclo
pedia of Unified Science, red. O. Neurath, R. Carnap, Ch.W. Morris, t. 1,
nr 2, Chicago 1938.
Ch.W. Morris, Signs, Language and Behavior, New York 1946. Up. . V. Moris,
Osnove teorije o znacima (prev. M. Damnjanovi), Beograd, 1975.
Ch. W. Morris, Writings on the General Theory of Signs, The HagueParis,
1971.
W. Ockham, Suma logiczna, wybr, tum. z jzyka aciskiego, wstp, przypi
sy T. Wodarczyk, Warszawa 1971.
VIII. Semiotika

299

Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influ

ence of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, red. J. P.
Postgage, London 1923.
Ch. S. Peirce, Collected Papers, t. 16, red. Ch. Hartshorne, P. Weiss, t. 78,
red. A. W. Burks, Cambridge, Mass. 19311958.
Ch. S. Peirce, Wybr pism semiotycznych, red. H. Buczyska-Garewicz, War
szawa 1997.
Platon, Kratil. Teetet. Sofist (prev. D. tambuk i dr.), Zagreb, 2000.
Platon, Listy, tum., wstp, komentarz, skorowidz M. Maykowska, tum. prze
jrzaa, przedm. M. Pkciska, Warszawa 1987.
F. de Sosir, Kurs opte lingvistike (prev. Duanka Toanac), Sremski Karlov
ciNovi Sad, 1996.
Sekstus Empiryk, Przeciw logikom, u: I. Dmbska, Wprowadzenie do sta
roytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty, Wrocaw 1984.

Izabrana literatura
M. Bense, wiat przez pryzmat znaku, tum. J. Garewicz, wstp H. Buczyska-Garewicz, Warszawa 1980.
H. Buczyska-Garewicz, Semiotyka Peircea, Warszawa 1994.
H. Buczyska-Garewicz, Warto i fakt. Rozwaania o pragmatyzmie, Warsza
wa 1970.
H. Buczyska-Garewicz, Znak i oczywisto, Warszawa 1981.
I. Dmbska, Wprowadzenie do staroytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty,
Wrocaw 1984.
P. Giuraud, Semantyka, tum. S. Cichowicz, Warszawa 1976.
P. Giuraud, Semiologia, tum. S. Cichowicz, Warszawa 1974.
T. Komendziski, Semiotyka Peircea: midzy percepcj a recepcj, Toru 1995.
G. Mounin, Introduction la smiologie, Paris 1970.
On Signs, red. M. Blonsky, Baltimore, 1985.
J. Pelc, Wstp do semiotyki, Warszawa 1982.
J. Simon, Filozofia znaku, tum. J. Merecki, Warszawa 2004.

Semiotika i semiologija u teoriji knjievnosti

J.-C. Coquet, Smiotique littraire. Contribution lanalyse semantiques du di
scours, Paris 1973.
J. Culler, O dekonstrukciji. Teorija i kritika poslije strukturalizma (prev. Sanja
Cerlek), Zagreb, 1991.
J. Culler, The Pursuit of Signs: Semiotics, Literature, Deconstruction, London
1981.
300

Knjievne teorije XX veka

Essais de smiotique potique, red. A. J. Greimas, Paris 1971.

T. Hawkes, Strukturalizm i semiotyka, tum. I. Sieradzki, pos. M. Gowiski,
Warszawa 1988.
Z. Mitosek, Semiotyka, u: idem, Teoerie bada literackich, Warszawa 1998.
M. Riffaterre, Semiotics of Poetry, Bloomington 1978.
R. Scholes, Semiotics and Interpretation, New Haven 1982.
Sign, Language, Culture, red. A. J. Greimas, The Hague 1970.
Signs of the Times: Introductory Readings in Textual Semiotics, red. S. Heath,
C. McCabe, C. Pendergast, Cambridge 1971.
T. Todorov, Perspectives smiologiques, Communications 1966, nr 7.
Znak, styl, konwencja, wybr, wstp M. Gowiski, tum. K. Biskupski et al.,
Warszawa 1977.

Jurij M. Lotman i tartuska kola semiologije

Dela u prevodu na poljski i na srpski
J. Lotman, Kultura i eksplozija (prev. Dobrilo Aranitovi), Beograd, 2004.
J. otman, Rosja i znaki. Kultura szlachecka w wieku XVIII i na pocztku XIX,
tum. B. yko, Gdask 1999.
J. otman, Semiotyka filmu, tum. J. Faryno, T. Miczka, Warszawa 1983.
J. otman, Semiotyka kultury, wybr, oprac. E. Janus, M. R. Mayenowa,
przedm. S. okiewski, Warszawa 1977.
J. otman, Struktura tekstu artystycznego, tum. A. Tanalska, Warszawa 1984.
J. otman, Wykady z poetyki strukturalnej, tum., oprac. S. Balbus, u:
Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Mar
kiewicz, t. 2: Strukturalno-semiotyczne badania literackie. Literaturoznaw
stwo porwnawcze. W krgu psychologii gbi i mitologii, Krakw 1972.
J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike (prev. N. Petkovi), Sarajevo,
1970.
J. Lotman, Struktura umetnikog teksta (prev. N. Petkovi), Beograd, 1976.
Najvanija literatura
H. Markiewicz, Literatura w ujciu semiotycznym (Na marginesie prac.
J. otmana), u: idem, Przekroje i zblienia dawne i nowe. Rozprawy i szki
ce z wiedzy o literaturze, Warszawa 1976.
S. kiewski, Przedmowa, u: Semiotyka kultury, wybr, oprac. E. Janus,
M. R. Mayenowa, Warszawa 1977.
VIII. Semiotika

301

Semiotika Umberta Eka

Izabrana dela
U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, Interpretacja i nadinterpretacja,
red. S. Collini, tum. T. Biero, Krakw 1996.
U. Eco, Czytanie wiata, wybr M. P. Markowski, tum. M. Woniak, Krakw
1999.
U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965.
U. Eco, Lector in fabula. Wspdziaanie w interpretacji tekstw narracyjnych,
tum. P. Salwa, Warszawa 1994.
U. Eco, The Limits of Interpretation, Bloomington 1990.
U. Eco, Nieobecna struktura, tum. A. Weinsberg, P. Bravo, Warszawa 1996.
U. Eco, Semiologia ycia codziennego, tum. J. Ugniewska, P. Salwa, wstp J. Ug
niewska, Warszawa 1996.
U. Eco, Superman w literaturze masowej. Powie popularna: midzy retoryk
a ideologi, tum. J. Ugniewska, Warszawa 1996.
U. Eco, Sze przechadzek po lesie fikcji, tum. J. Jarniewicz, Krakw 1996.
U. Eco, Trattato di semiotica generale, Milano 1975.
U. Eko, Kod (prev. Mirjana uki-Vlahovi), Beograd, 2004.
U. Eko, Simbol (prev. Pero Muijevi), Beograd, 1995.
U. Eko, Metafora (prev. M. uki-Vlahovi), Beograd, 2004.
U. Eko, est etnji kroz narativnu umu (prev. Lazar Macura), Beograd, 2003.
Najvanija literatura
P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura masowa, tum.
M. P. Markowski, Krakw 1997.
M. P. Markowski, Interpretacyjne rECOlekcje, Znak 1996, nr 12.

Semiologija Rolana Barta

Odabrana dela
R. Barthes, Laventure smiologique, Paris 1985.
R. Barthes, lements de smiologie, u: idem, Oeuvres compltes, t. 1, red.
. Marty, Paris 1993.
R. Barthes, Carstvo znakova (prev. Ksenija Janin), Zagreb, 1989.
R. Bart, Knjievnost, mitologija, semiologija (prev. Ivan olovi), Beograd,
1972; 1979.
R. Barthes, Moda. Povijest, sociologija i teorija mode (prev. Ana Buljan i dr.),
Zagreb, 2002.
302

Knjievne teorije XX veka

Najvanija literatura
L.-J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le signe, Paris 1973.
I. olovi, Vreme znakova, Novi Sad, 1988, str. 5791.
D. Duda, Dnevnik, itanje, Barthes, Gordogan, Zagreb, 11/1990, br. 3133,
str. 170176.
G. Genette, Lenvers de signes, u: idem, Figures. Essais, Paris 1966.
S. Heath, Vertige du dplacement. Lecture de Barthes, Paris 1974.
I. Ivas, Barthesova i Adornova kritika govora, u: I. Ivas, Ideologija u govoru,
Zagreb, 1988.
.-Luj Kalve, Rolan Bart. Jedno politiko gledanje na znak (prev. Zoran Stoja
novi), Beograd, 1976.
K. Kosiski, Sarkazmy, u: R. Barthes, Mitologie, tum. A. Dziadek, wstp
K. Kosiski, Warszawa 2000.
J. Kristeva, Barthes: Okus razoaranja (prev. Jagoda Milinkovi), Tvra, Za
greb, 2005, br. 12, str. 242255.
A. Lavers, Roland Barthes: Structuralism and After, London 1982.
J. Popov, Rolan Bart: itanje rada ponovno pisanje, u: J. Popov, Osloboeni
italac. Ogledi o teoriji i praksi itanja, Novi Sad, 1993, str. 3038.
D. Starok, Rolan Bart, Polja, Novi Sad, 54/2009, br. 456 (martapril),
str. 105123.

Ana Burinjska

VIII. Semiotika

303

IX. STRUKTURALIZAM (II)

Strukturalna lingvistika je trebalo da me nau

i da ne dozvolim da budem doveden na stran
puticu brojnim pojmovima, ve da prouavam
pre svega najjednostavnije i istovremeno najbit
nije odnose koje ih povezuju.
Klod Levi-Stros1
Ne udi to je strukturalizam u nastanku ui
nio [...] upravo formu [prie] jednim od osnov
nih predmeta interesovanja. Zar mu nije uvek
bilo stalo da ovlada beskrajem rei, da doe do
opisa jezika iz kojeg proizlaze i iz koga se mo
gu izvesti?
Rolan Bart2

2





K. Lvi-Strauss, Lekcja lingwistyki, u: Spojrzenie z oddali, Warszawa, 1993,

str. 222.
R. Barthes, Wstp do analizy strukturalnej opowiada, Pamitnik Literacki,
1968, br. 4, str. 328.

Visoki strukturalizam
Koliko su predratni istraivai knjievnosti iz kruga Prake struktura
listike kole stavljali pred sebe dosta skromne i u znatnoj meri prak
tine ciljeve, prenoenje misli Ferdinanda de Sosira (18571913)
na nauku o knjievnosti, definisanje specifinosti pesnikog jezika
u odnosu na jezik uopte, kao i izradu metode strukturalne anali
ze knjievnosti, toliko su se posleratni strukturalisti, naroito
francuski, odlikovali znatno veim ambicijama. Tako je ezdesetih
godina postalo najvanije konstruisanje sistema knjievnog jezika
i stvaranje opte gramatike knjievnosti. Takoe je u tom periodu
strukturalizam dostigao nivo filozofskog sistema. Sve je to bilo mo
gue zahvaljujui ogromnom uticaju radova francuskog filozofa i
antropologa na posleratnu knjievnoteorijsku i humanistiku misao
K. Levi-Strosa (ro. 1908). I kao to je glavni zatitnik ranog struk
turalizma bio, kao to ve znamo, Ferdinand de Sosir, a najvanija
knjiga bila Opta lingvistika, tako je sada prvenstvo preuzeo Klod
Levi-Stros i njegova Strukturalna antropologija. To, naravno, ne zna
i da e posleratni francuski strukturalisti izgubiti kontakt s ranom
strukturalistikom lingvistikom ili s fonologijom. Upravo suprotno
ne samo to e nastaviti i razvijati dostignua svojih prethodnika
ve e im dati i potpuno nov karakter.

Ponekad se, upravo s obzirom na to, ova prva etapa razvoja strukturalisti
ke misli naziva niskim strukturalizmom kako bi se na taj nain naglasili
njeni skromniji planovi. Zato se posleratni francuski strukturalizam definie
imenom visoki kako bi se skrenula panja na poveane naune i filozofske
apetite strukturalistikih mislilaca, naroito ezdesetih godina. Ovu podelu
uveo je Robert ouls.

IX. Strukturalizam (II)

307

Ciljevi poslerat
nog strukturali
zma

Levi-Stros i nje
gov uticaj na
strukturalizam

Lekcija iz lingvistike

Levi-Stros
i Jakobson

Pronalaenje
invarijanti
u promenljivosti

Antropologija
i strukturalizam

Za vreme svog boravka u Sjedinjenim Amerikim Dravama fran

cuski sociolog, etnograf, istraiva primitivnih kultura, a ujedno
i filozof, Klod Levi-Stros sprijateljio se s Romanom Jakobsonom.
Zahvaljujui tome, on je, izmeu ostalog, promenio svoj pogled na
etnografiju za njega je postala uzor strukturalna lingvistika (naro
ito fonologija) i metode strukturalne analize. U Kursu iz lingvisti
ke predgovoru za nekoliko godina kasnije izdatu knjigu Romana
Jakobsona Six leons sur le son et le sens (1976) Levi-Stros se sa
oduevljenjem seao otkrovenja koje je nastalo njegovim ueem
u pitanjima koje je pokretao Jakobson i strukturalna lingvistika. Na
emu se zasnivalo to otkrovenje? Pre svega na tome to je on tada
postao svestan mogunosti ovladavanja nagomilanim mnotvom
razliitih pojava i pojmova kroz definisanje najjednostavnijih odno
sa koji su ih povezivali te, dakle kako je to formulisao pronalae
nja invarijanti u promenljivosti. Levi-Strosu je, kao etnologu, u tom
momentu pre svega bilo stalo do mogunosti sistematizovanja svega
onoga to se odnosi na kulturne aktivnosti oveka (obreda, rituala,
mitova, rodbinskih odnosa, naina jedenja i sl. odnosno svih kul
turnih postupaka). Meutim, od ove lekcije iz lingvistike u Francu
skoj je imala korist etnologija, ali i nauka o knjievnosti.
Posleratnim periodom u istoriji strukturalizma je izrazito do
minirala antropoloka misao, a do izraaja su dole filozofske pre
mise teorije sistema jezika. Jo je De Sosir dokazivao da jezik kao
sistem ini skrivenu, nesvesnu strukturu koja odreuje opte uslove
mogunosti stvaranja pojedinanih iskaza i stvara osnovu govora,
a takoe je nagovestio mogunost proirenja termina jezik na sve
kulturne postupke oveka. U Optoj lingvistici itamo, na primer:
Jezik je sistem znakova koji izraavaju ideje, i u tome se
on da porediti s pismom, sa azbukom gluvonemih, sa sim
bolikim ritualom, sa formama utivosti, sa vojnikim zna
cima, itd. On je samo najvaniji od tih sistema.

ovekova
kulturna ponaa
nja kao znakov
ni sistemi

Najvaniji, ali naravno ne i jedini. Iz ovoga je proisticala ve

oma vana sugestija naime, razliiti modeli ovekovog ponaanja
mogli su se u kulturi priznati kao posebni sistemi znakova (jezici)




308

etrdesetih godina su Jakobson i Levi-Stros zajedno predavali u cole Libre

des Hautes tudes u Njujorku.
C. Lvi-Strauss, Lekcja lingwistyki, op. cit., str. 332333.
Ferdinand de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 25.
Knjievne teorije XX veka

i na osnovi analogije istraivati na nain slian onom na koji je, uz

pomo strukturalne analize, istraivan sistem prirodnog jezika. To
znai: odreujui njegove unutranje strukturalne odnose, opisu
jui uzajamne odnose jezikih nivoa, prouavajui pozicionu vred
nost pojedinanih elemenata (dakle, njihovu povezanost s drugim
elementima) ukratko, tragajui za skrivenim strukturama koje
stvaraju dati kulturni jezik koji je uvek konstruisan po uzoru na
prirodni jezik.
Ove teze je proirio i razvio upravo Klod Levi-Stros, mada pre
ma njegovom miljenju nije samo celina kulture bila ta za koju se
ispostavljalo da je formirana kroz jezik. Pretpostavljajui da opte
strukture jezikog karaktera predstavljaju osnovu za stvaranje mito
va, ritualnih postupaka i obreda, pa ak i odreivanja rodbinskih
odnosa ili naina jedenja u datoj kulturi, Levi-Stros je smatrao da
se zahvaljujui tome mogu otkriti i najoptiji zakoni koji vladaju
ljudskim duhom. I upravo u trenutku u kojem je na osnovi struktu
ralizma bila formulisana teza o jezikom karakteru svesti (to znai
o nesvesnim jezikim strukturama koje vladaju ljudskim duhom)
pojavile su se mogunosti preobraaja strukturalistike teorije u
filozofski sistem.
Zahvaljujui inspirisanou De Sosirovom teorijom jezika i fo
nologijom Trubeckog, Levi-Stros je stvorio novu vrstu nauke o o
vekovim kulturnim ponaanjima, koju je nazvao strukturalnom
antropologijom (etnologijom). U jednom od ranih programskih
tekstova, pod nazivom Strukturalna analiza u lingvistici i u antropo
logiji (1945), ispovedao je svoju fascinaciju fonologijom koja, prema
njegovom miljenju,

Strukturalizam
kao filozofski
sistem
Strukturalna
antropologija
Levi-Strosa

mora, prema drutvenim znanostima, odigrati istu prero

diteljsku ulogu kakvu je nuklearna fizika, na primjer, odi
grala za sve egzaktne znanosti zajedno.
Na emu bi trebalo da se zasniva ta revolucionarna uloga fono
logije? Odgovor na ovo pitanje Levi-Stros je opet potraio kod Tru
beckog. U jednom od programskih tekstova Trubecki je primenji
vao fonoloku metodu na etiri najvanije operacije:
prvo: to je bio prelazak s prouavanja osveenih jezikih poja
va na prouavanja njihove ne os ve e ne i nf rast r u ktu re;



C. Lvi-Strauss, Strukturalna antropologija, Stvarnost, Zagreb, str. 43, pre

vod: Anelko Habazin.
K. Levi-Stros se pozivao naroito na francusku verziju teksta ruskog lingviste up.
N. Troubetzkoy, La Phonologie actuelle, u: Psychologie du langage, Paris, 1933.

IX. Strukturalizam (II)

309

Fonoloka
metoda
Trubeckog

Analogija
jezikih
i kulturnih pojava

drugo: uzimanje za osnovu analize o dnos a izmeu pojedi

nanih jezikih jedinica;
tree: uvoenje pojma s iste ma;
etvrto: otkrivanje op t i h za kona putem logike analize
(na primer, putem indukcije), zahvaljujui emu su oni dobi
jali apsolutni karakter.
Sve ove operacije mogle su se odnositi kako na jezik tako i na
kulturu tretiranu kao specifian jezik.
Za Levi-Strosa je izuzetno inspirativan bio i koncept fonema
elementarne estice jezika. Rezimirajui ovo, pisao je:
U prouavanju problem srodstva (a nesumnjivo i u pro
uavanju drugih problema), sociolog se nalazi u situaciji
koja je izriito slina poloaju lingvista fonologa: kao i fo
nemi, termini srodstva elementi su znaenja; kao fonemi,
oni dobivaju to znaenje samo uz uvjet da se integriraju u
sustave; sustave srodstva, kao i fonoloke sustave izrauje
duh na stupnju nesjvesne misli ... Problem se, dakle, moe
formulirati ovako: u jednom drukijem redu stvarnosti feno
meni srodstva istog su tipa kao i lingvistiki fenomeni.10

Porodini
odnosi kao jezik

Elementarne
jedinice

Ve su Osnovne strukture srodnosti,11 objavljene 1949. godine,

pokazale kako radi fonoloka metoda. Kako je i nagovestio, Levi-Stros je ovde izvrio upravo takvu analizu zasnovanu na uzori
ma fonologije porodinih odnosa u prvobitnim drutvima (pre
ma njemu su sistem srodstva i sklapanje brakova predstavljali znak
nesvesne unutranje drutvene organizacije). Veoma ozbiljno je tre
tirao i mogunost izolovanja elementarnih jedinica u odreenim
kulturnim pojavama (po uzoru na foneme u prirodnom jeziku)
i detaljno je prouavao njihove binarne (opozicione) zavisnosti.12
To je inio opisujui jezik porodinih sistema, ali i kasnije vr
ei, na primer, analizu mitskih pria, pri emu je izdvojio elemen
tarne jedinice mita (miteme opet analogne fonemama). Zatim
je, prouavajui naine na koje se jede u raznim kulturama, kao naj
manje znaenjske jedinice prihvatio ukuseme i trudio se, takoe,
 Indukcija je takva vrsta zakljuivanja u logici koja se zasniva na izvoenju
optih zakljuaka na osnovu analize pojedinanih sluajeva (na primer, izvo
enje uoptavanja na osnovu iskustva i posmatranja injenica).
10 C. Lvi-Strauss, op. cit., str. 44.
11 C. Lvi-Strauss, Les structures lmentaires de la parent, Paris, 1949.
12 O fonemama i njihovim opozicionim odnosima u koncepciji Ferdinanda de
Sosira pogledati: Strukturalizam (I).

310

Knjievne teorije XX veka

da odredi opozicije koje su meu njima nastajale (na primer, opozi

cija peenokuvano, slatkokiselo, zainjenobljutavo i sl.).
Objavljena 1958. godine, Levi-Strosova Strukturalna antropolo
gija je postala manifest zrelog strukturalizma i svojevrsna biblija po
sleratne generacije francuskih strukturalista. Levi-Stros je konano
u njoj preneo i proirio najvanije De Sosirove opozicije (govorje
zik) na itav univerzum kulture. Sve vrste ponaanja, obiaja, obre
da, rituala, verovanja, mitova (dakle, empirijski dostupan materijal)
u njegovoj koncepciji imale su funkciju govora meutim, osnov
ni zadatak strukturalne antropologije je zapravo trebalo da bude opi
sivanje jezika: apstraktnog sistema koji se nalazi u osnovi konkret
nih kulturnih injenica. I mada autor Strukturalne antropologije nije
detaljno precizirao ta u stvari predstavlja ovaj sistem naglaavaju
i samo da su izvesne univerzalne strukture jezikog karaktera one
koje vladaju sveukupnou ovekovih kulturnih ponaanja ipak je
tvrdio da upravo ova neosveena jezika aktivnost intelekta pro
uzrokuje slaganje oblika na odreene sadraje. U ovom sluaju je
bilo govora to je vano o oblicima istovetnim za sve intelekte:
antiki, savremen, prvobitan i civilizovan. Da bi svojoj koncepciji
pridao maksimalnu univerzalnost i optost, pronaao je i dokaz za
uverenje o prevazi sinhronijskih nad dijahronijskim dostignuima.
Primitivne kulture, koje su bile glavni predmet njegovog istraiva
nja, jednostavno se nisu same od sebe predavale istoriji, naprotiv
njihova sutina se ispoljavala u odbrani od bilo kakve promene;
to je dokazivao u, nekoliko godina kasnije objavljenoj, Divljoj misli
(1962). Obrnuto je bilo u civilizovanim drutvima, ali njihov nasta
nak, prema miljenju filozofa, uopte nije bio nuan i on ga u suti
ni nije mnogo interesovao.
Najvaniji motiv u Levi-Stro
mit prema shvatanju francu
sovim istraivanjima, posmatrano
skog antropologa K. Levi-Strosa,
iz perspektive teorije knjievnosti,
sistem znaenjskih odnosa koji se
uspostavljaju izmeu elementar
predstavljala je analiza mitova.
nih jedinica mitske prie tako
Znaaj mita kao predmeta struktu
zvanih mitema. Miteme su putem
ralne analize proizlazio je iz veoma
analogije bile svoene na osnovne
jednostavnih opservacija mitovi
jedinice prirodnog jezika fone
se
ponavljaju u svim kulturama, pa
me, ali su bile analizirane na ni
vou iskaznih reenica. Obuhvatale
se ak moe sagledati i njihova veli
su pojedinane, zavrene delatno
ka slinost u razliitim, esto uda
sti, slino kao i u sluaju Propovih
ljenim kulturnim krugovima. Oni
funkcija (na primer: Edip ubija
predstavljaju i izraz drutvenih na
oca, Edip eni majku, Edip re
loga i zabrana (na primer, zabrana
ava zagonetku Sfinge i sl.).
IX. Strukturalizam (II)

311

U traganju za
apstraktnim
kulturnim
sistemom

Neosveena
jezika aktivnost
intelekta

Sinhronija
dijahronija

Levi-Strosova
analiza mitova

Struktura
mitova

Miteme

incesta ili oceubistva) koje ovek prihvata kao svoje a da ak nije ni

svestan njihovog porekla. Mitovi, dakle, ine osnovni jezik: uni
verzalni sistem kulturnih ponaanja, konstruiu njihovu skrivenu
strukturu koju ovek ne osveuje. Upravo ta struktura je postala
predmet detaljnih Levi-Strosovih istraivanja u programskom tek
stu pod naslovom Struktura mitova13 (u kojem je analizirao, izmeu
ostalih, i mit o Edipu, poredei ga s mitologijom koju su stvorili In
dijanci Severne Amerike), ali i u kasnijim Mitologikama (etiri to
ma izdata od 1967. do 1971. godine), gde je takoe tragao za celovi
tim sistemom koji nalazi u osnovi stvaranja kultura. Metoda analize
inila se prilino jednostavnom da bi se pronala struktura mitova,
trebalo je sistematizovati sve poznate elemente mitskih fabula i izdvo
jiti znaenjske jedinice. S tim ciljem je filozof primenio tehniku raz
laganja prie kojoj mit govori na pojedinane dogaaje koji ine
samostalne celine (na primer, Edip ubija Sfingu, Edip ubija oca,
Edip se eni majkom i sl.). Ove dogaaje je opet putem analogije
nazvao mitemama (osnovnim znaenjskim jedinicama). Miteme su
u mitskoj prii takoe imale istu funkciju kao foneme u jeziku, iako
su se od njih bitno razlikovale locirajui se tek na nivou reenice. Le
vi-Stros je ve na osnovi strukturalne analize mita mogao da formuli
e jednu od svojih najvanijih teza:
Supstancija mita ne nalazi se ni u stilu, ni u nainu pri
povijedanja, ni u sintaksi, nego u pr ii koja se u njemu
pria.14

Supstancija
mita je njegova
pria

Upravo se u priama koje su priali mitovi moglo otkriti struk

turalno srodstvo mitskih pria te, dakle univerzalni sistem mit
skog jezika zajedniki za sve kulture.
Ipak, Levi-Stros nije bio jedini duhovni zatitnik posleratnog
francuskog strukturalizma pre svega zato to na njegovu koncepciju
analize mitova nisu izvrila veoma snaan uticaj samo istraivanja
lingvista. Podjednako je bio bitan podsticaj ruskog folkloriste Vladi
mira Propa (18951970), a naroito analiza ruskih bajki koju je on
izvrio.
13 Pogledati: C. Lvi-Strauss, Strukturalna antropologija, op. cit.
14 Ibid., str. 217218. Komparativna analiza mitova iz razliitih kulturnih kru
gova pokazivala je ogromne slinosti na nivou mitskih pria sadranih u nji
ma varijacije su se odnosile uglavnom na imena junaka i njihove atribute
(na primer, mit o Edipu i mit Zuni Indijanaca o izlaenju iz zemlje), dok
su dogaaji u mnogim sluajevima bili analogni.

312

Knjievne teorije XX veka

U svetu bajki
U uvenoj Morfologiji bajke, objavljenoj u Moskvi 1928. godine,
Prop je predloio veoma interesantan nain analiziranja bajki koji
se mogao primeniti i na prouavanje knjievnosti.15 Koristei mate
rijal koji se sastojao od skoro etiri stotine i pedeset arobnih baj
ki,16 zapazio je da se u tim bajkama mogu izdvojiti elementi koji su
stalni, kao i oni koji se menjaju. I tako, na primer, ako paljivo po
gledamo sledee reenice uzete iz bajki:
1. Car daje junaku orla. Orao prenosi junaka u drugo carstvo (171).
2. Ded daje Suenku konja. Konj prenosi Suenka u drugo car
stvo (132).
3. arobnjak daje Ivanu amac. amac prenosi Ivana u drugo
carstvo (138).
4. Princeza daje Ivanu prsten. Momci iz prstena prenose Ivana
u drugo carstvo (156),17
onda se lako moe zapaziti da se u njima svaki put ponavlja odreeni
tip radnje: darivanje junaku arobnog sredstva18 kao i prenos junaka
u drugo carstvo uz pomo ovog sredstva dok se imena i atributi
likova, kao i vrste arobnih sredstava, menjaju. Bajka ove vrste kon
statovao je Prop tako pripisuje identine radnje razliitim likovima,
a osim toga repertoar takvih radnji je ogranien. Ova opservacija je
omoguila istraivau da izdvoji trideset i jednu radnju (na primer,
davanje arobnog sredstva, premetanje iz jednog carstva u drugo,
krenje zabrane, podvala reavanje zadatka i sl.) koje je, na kra
ju, nazvao funkcijama. Fu n kc ij a je, dakle, bila definisana kao:
postupak lika odreen s obzirom na njegov znaaj za tok
radnje.19
15 V. Prop, Morfologija bajke, Prosveta, Beograd, 1982, preveli: Petar Vujii,
Radovan Matijaevi, Mira Vukovi. Levi-Stros je 1960. godine objavio tekst
Morfoloka analiza ruske bajke (kod nas je ovo prevedeno i objavljeno u
okviru ve pomenute Propove knjige, pod naslovom Struktura i forma Raz
miljanja o jednom delu Vladimira Propa). U ovom tekstu je dokazivao velii
nu Propovih istraivanja i njihovu korist za prouavanje mitova, a ak je nagla
avao novatorstvo ruskog folkloriste u odnosu na aktuelne tendencije razvoja
humanistike i nauke o knjievnosti. Propova koncepcija je, uostalom, i bila
otkrivena upravo zahvaljujui strukturalistikoj modi, a prvi prevodi njegove
knjige na evropske jezike poeli su da se pojavljuju kasnih pedesetih godina.
16 Od broja 300 do 749 iz indeksa finskog folkloriste A. Arnea.
17 Pogledaj primere koje je davao Vladimir Prop, Morfologija bajke, op. cit., str. 27.
18 Zato se ove bajke zovu i arobnima.
19 V. Prop, op. cit., str. 28. Nabrojane su sve trideset i jedne funkcije u: op. cit.,
str. 3371.
IX. Strukturalizam (II)

313

Morfologija
bajke

Strukturalna
regularnost
bajke

Propov spisak
trideset i jednog
postupka (fabu
larnih funkcija)

Sedam tipova
likova u bajkama

Gramatika bajke

Dalja analiza je ukazala i na

to da se likovi koji se pojavljuju u funkcija u terminologiji
ruskog folkloriste Vladimira Pro
bajkama takoe mogu klasifiko pa, elemenat fabule u bajci (pona
vati uz pomo odreenih katego anje aktivne linosti odreeno u
rija. Tako se ovde pojavilo sedam skladu s njegovim znaenjem za
tipova likova koji igraju odreene tok date fabule).
uloge. To su: junak, lani junak,
protivnik, pomonik, darivalac (davalac arobnog sredstva), osoba
koja alje junaka na put, careva ki ili njen otac. Komplikovani siei
bajki su se, dakle, mogli svesti na prilino jednostavnu shemu po
etna situacija (na primer, Bio jednom jedan deak), zatim niz
funkcija (postupaka likova) iji je redosled uvek isti, kao i kraj (koji
je uglavnom predstavljala svadba hrabrog junaka sa carevom keri).
Takoe se pokazalo da se odreene funkcije grupiu oko konkret
nih likova stvarajui takozvane krugove radnji.
Osnovna premisa koja proistie iz Propovog rada ipak nije bi
la samo to to je na taj nain otkrivao strukturalnu slinost bajki
koje nastaju na itavom svetu, ve i to to je uz pomo sheme koju
je stvorio bilo mogue proizvesti beskrajno mnogo novih bajki.
Zbog toga su francuski istraivai definisali Propov model kao gra
matiku bajki,20 a zatim su ovaj model primenili na knjievnost da
bi na osnovu nje konstruisali gramatiku knjievnih pripovedanja.

U potrazi za gramatikom knjievnosti

Francuska
naratoloka
kola

Kako metoda analize mita koju je prezentovao Levi-Stros u Struk

turalnoj antropologiji, tako se i uverenje o postojanju univerzalnog
jezika, zajednikog za sve kulture, pokazalo veoma inspirativnim
za jednu od najvanijih knjievnoteorijskih kola posleratnog struk
turalizma Francusku naratoloku kolu. Podjednako vredne te
orijske ideje mogle su se nai i u Propovim istraivanjima ijoj je
popularizaciji doprineo ezdesetih godina pre svega Levi-Stros, fasciniran preciznou misli ruskog naunika. Istraivaki projekat na
ratoloke kole ipak je proisticao iz najmanje tri podjednako snana
izvora. Osim strukturalne analize mitova i Propovih analiza bajki,
to su takoe bile naredne varijante strukturalistikih lingvistikih
20 K. Rozner je ak zove prvom generativnom tekstualnom gramatikom.
Up. K. Rosner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literatur. Jej osigni
cia, perspektywy, ograniczenia, Krakw, 1981, str. 124.

314

Knjievne teorije XX veka

teorija a naroito lingvistika Luja Hjemsleva kao i transformacio

no-generativna gramatika amerikog lingviste Noama omskog.21
Koncepcija gramatike u verziji u kojoj su nameravali da je
stvore francuski naratolozi, izgleda da je veoma mnogo trebalo da
zahvali toj u posleratnom periodu razvoja strukturalizma ve
rovatno najuticajnijoj koncepciji
gramatika najoptije
strukturalne lingvistike kakva je
shvaen skup pravila po kojima
bila upravo teorija omskog.22 Teo
se gradi jeziki sistem i principa
retiarima knjievnosti je u ovom
po kojima nastaju ispravni iskazi
bila bliska sluaju sama ideja gra
u nekom jeziku, kao i lingvistika
matike, koju je omski na kraju,
disciplina koja prouava ta pravila
(opisno ili istorijski). Primenjena
1968. godine, oznaio kao univer
na knjievnost, ideja gramatike
zalna gramatika23 i definisao je
se pojavila u periodu posleratnog
kao optu teoriju jezikih struktu
strukturalizma, naroito kroz uti
ra,
ali i to to je ona predstavljala
caje generativne gramatike (Noa
formalni model proizvodnje svih
ma omskog) i opteg modela je
zike kompetencije (univerzalnih
moguih reenica jezika a ne samo
mogunosti korienja jezika).
empirijski potvrenih. Gramatika
U koncepciji omskog, beskona
koju je omski opisao u Sintaksi
an skup jezikih iskaza trebalo je
kim strukturama trebalo je, dakle,
da se stvara (generie) uz pomo
da bude idealan model j e zi ke
konanog repertoara pravila ope
komp e te ncij e to znai, spo
racija vrenih pomou vokabulara
datog jezika. Istraivai knjiev
sobnosti da se stvaraju reenice
nosti su imali nameru per ana
kao i da se razumevaju. Ona je
logiam da opiu vokabular i
takoe imala filozofski karakter
odrede pravila stvaranja moguih
slino Levi-Strosu i ameriki lin
knjievnih iskaza.
gvista je smatrao da e otkrivanje
ovih univerzalnih formi, zajednikih za sve jezike, postati klju za
prouavanje optih svojstava ljudskog uma. Perspektiva konstruisa
nja univerzalne gramatike, a istovremeno i svojevrsnog programa
koji proizvodi iskaze, bila je veoma izazovna za teoretiare knjiev
nosti. Samo s jednom osnovnom razlikom omskom je bilo stalo
do toga da sagleda opte mehanizme proizvoenja reenica, dok je
francuskim naratolozima vie bilo stalo do stvaranja sloenih iska
za. Isto kao to je gramatika omskog trebalo da bude gramatika
jezika (ne samo jednog), tako su i teoretiari knjievnosti tragali za
gramatikom knjievnosti, dakle za univerzalnom k nji e v nom
21 L. Hjemslev, Prolegomena to a Theory of Language, The Hague, 1943,
N. Chomsky, Syntactic Structures, The Hague, 1957.
22 Zbog nedostatka mesta u ovom poglavlju zaobilazim Hjemslejev uticaj. Zain
teresovane upuujem na knjigu: K. Rosner, op. cit., str. 103110.
23 N. Chomsky, Language and Mind, New York, 1968.
IX. Strukturalizam (II)

315

Univerzalna
gramatika

Uticaj omskog
na francusku
naratologiju

etiri osnovna
nivoa iskaza

komp e te nc ij om, odnosno spo

sobnou za proizvoenjem svih narativna gramatika
nadovezujui se na koncept ge
moguih knjievnih iskaza. Ideja nerativne gramatike Noama om
vodilja ovom projektu bila je pre skog, model stvaranja narativnih
misa da je tekst reenice samo tekstova (pria) koji su se smatra
povrna manifestacija dublje sakri li i kao poetni model knjievne
venih tekstualnih struktura koje kompetencije (univerzalnih uslo
mogunosti stvaranja knjiev
treba otkriti kako bi se rekonstrui va
nih iskaza). U principu, trebalo je
sala ta opta gramatika knjievno da ini jednu varijantu tekstualne
sti. Pojedinane gramatike (na pri gramatike i jednu od podgramati
mer, narativna gramatika) bile bi ka opte gramatike knjievnosti.
samo podgramatike te univerzalne
gramatike i trebalo bi ih postepeno opisivati da bi se dolo do kom
pletnog i celovitog modela stvaranja knjievnih iskaza. Naratolozi
su u cilju analize izdvojili etiri osnovna nivoa iskaza. To su bili:
1 . n ivo man i fe st a c ij e (prema terminologiji Hjelmsleva
i Grejmasa) supstancijalna dimenzija znakova (graa) u
kojima se dati iskaz realizuje (na primer, knjievna, filmska
itd. pria);24
2 . p ov rn i n ivo (fabularni ili tematski) nizovi konkretnih
dogaaja ili radnji koje vre odreeni likovi, takoe nazvani
glumcima (na primer, Kralj daruje junaku orla);
3 . n ivo dubi nsk i h st r u ktu r a funkcije i uloge likova, ta
koe nazivanih aktantima (u skladu s tim: darivalac uru
uje junaku arobno sredstvo);
4 . v eoma dub ok nivo odnosno nivo univerzalne tekstual
ne gramatike koja obuhvata itavu knjievnost.25
Ve i samo ovo nabrajanje pokazuje kako su se u naratolokoj mi
sli snano preplitali uticaji Levi-Strosa i Propa, s dodatkom stricte lin
gvistikih koncepcija s peatom omskog.26 Istraivanje ovih nivoa
u knjievnim pripovetkama i pokuaj konstruisanja gramatike pripo
vetke, a kao posledica toga univerzalne gramatike knjievnosti, na
kraju su postali najvaniji zadaci u radu francuskih naratologa.

24 Ovaj nivo ima marginalnu ulogu.

25 K. Rosner, op. cit., str. 132134.
26 Na primer, uvena klasifikacija prema modelu gramatike omskog na povr
insku i dubinsku strukturu, iako su ovi termini u koncepciji amerikog lin
gviste, oigledno, imali drugaiji karakter.

316

Knjievne teorije XX veka

Godina 1966: naratoloki manifest

Godine 1966. pojavio se uveni osmi broj asopisa Communications
koji je objavljivala izdavaka kua Seuil u Parizu. To je bio kako
je glasio naslov na koricama u potpunosti tematski broj posveen
strukturalnoj analizi pripovedanja [lanalyse structurale du rcit].
Tu su se nali tekstovi sledeih is
naratologija jedna od
traivaa: Rolana Barta, A. . Grejnajvanijih kola strukturalisti
masa, Kloda Bremona, Umberta
ke nauke o knjievnosti nastala
Eka,
ila Gritija, Violete Moren,
u Francuskoj ezdesetih godina.
Kristijana Meca, Cvetana Todoro
Povezivala je strukturalno-semi
oloku perspektivu sa inspiracija
va i erara eneta. Posmatran iz
ma koje su dolazile iz istraivanja
vremenske perspektive, upravo je
francuskog antropologa K. Leviovaj broj asopisa bio priznat kao
-Strosa i analiz ruske bajke fol
manifest Francuske naratoloke
kloriste Vladimira Propa, kao i iz
kole,
a istovremeno i kao najzna
uticaja transformativno-generativ
ne gramatike Noama omskog.
ajniji trenutak u razvoju poslerat
Osnovni tok istraivanja naratolo
nog strukturalizma u prouavanju
ga inili su pokuaji konstruisanja
knjievnosti i napokon kao
modela stvaranja fabul (narativ
vrhunac naunih tendencija u teo
ne gramatike) smatranih prvim
riji knjievnosti. Osim toga, etiri
korakom na putu ka otkrivanju
od gorenavedenih autora Bart,
univerzalne gramatike knjievno
sti. Glavni predstavnici francuske
Todorov, Grejmas i Bremon bili
naratoloke kole bili su: Rolan
su priznati za glavne predstavnike
Bart, Klod Bremon, Cvetan Todo
naratoloke orijentacije.27 Termin
rov i Alirdas Grejmas.
naratolozi bio je ipak delimino
pogrean, jer se naracija uopte nije nalazila u centru interesovanja
predstavnika ove orijentacije. Vie su ih interesovali ve pomenuti
pokuaji pronalaska univerzalnog jezika knjievnosti. U ovom slu
aju je sigurno bio najuveniji uticaj Levi-Strosa. I kao to je tvo
rac strukturalne antropologije lokalizovao ovaj jezik na nivo optih
formi mitskih pria, tako su i istraivai knjievnosti pokuavali da
izdvoje elementarne strukture na koje je bilo mogue svesti knjiev
na pripovedanja. U pomenutom broju asopisa Communications
pojavio se skoro najoptiji projekat onoga to e francuski narato
lozi zvuno nazvati gramatikama naracije, a to je u sutini pred
stavljalo pokuaj otkrivanja raznih pravila sagledavanih u struktu
ri knjievnih fabula i njihovo svoenje na jednostavne strukture
po uzoru na Propove analize bajki i Levi-Strosove analize mitova.
U nameri da se stvori univerzalna gramatika nesumnjivo je najdalje
27 K. Rozner takoe je naziva generativna orijentacija strukturalne semiotike.
IX. Strukturalizam (II)

317

Osmi broj
Communications
manifest
naratologa

Predstavnici
naratoloke
orijentacije

Grejmasove
osnove opte
semantike

Grejmasov
aktantski model
Bremon: logika
delovanja
linosti

Todorov:
istorija i iskaz
Bartov Uvod
u strukturalnu
analizu prie

otiao Grejmas za koga su uvodne napomene u asopisu Communi

cations o teoriji interpretacije mitske prie u sutini trebalo da pred
stavljaju uvod u mnogo ire namere formulisanje osnova opte se
mantike.28 Grejmas je, takoe, veoma detaljno analizirao znaenje i
mesto likova iz ugla njihovog uestvovanja u pojedinim radnjamafunkcijama, a inspirisan Propovom podelom i distribucijom funk
cija na sedam krugova radnji, stvorio je sopstveni model koji je
opisivao status likova na dubinskom nivou narativne gramatike (ta
kozvani mo d el a kt anat a).29
Klod Bremon se u Logici narativnih mogunosti koncentrisao na
opisivanje logike radnji koje vre likovi, pokuavajui da stvori neto
poput sintaksike gramatike.30 Dok je Cvetan Todorov u Kategorija
ma knjievnog pripovedanja dao uvodni opis sistema narativnog govo
ra, posveujui posebnu panju naratoru i adresatu naracije kao i dva
ma nivoima pripovedanja povesti / lhistoire (akcije) koja obuhvata
logiku radnji i sintaksu likova kao diskurs / le discourse (naracije)31
koja obuhvata vreme, aspekte i naine pripovedanja.32 Specifino sta
novite u ovoj grupi zauzeo je Rolan Bart iji je Uvod u strukturalnu
analizu prie postao svojevrstan manifest filozofske orijentacije fran
cuske naratologije (a istovremeno i ortodoksnog strukturalizma), ma
da je za samog Barta to bila samo jedna kratkotrajna epizoda od koje
se odluno oprostio ve etiri godine kasnije.33 Njegov ovde najavljen
uvod nikad, takoe, nije imao svoj nastavak.
Bartova gledita, izneta u pomenutom tekstu, ipak su bila tako
karakteristina za nain razmiljanja o knjievnosti u tom periodu,
da im vredi posvetiti jo malo panje. Slino kao i drugi predstavni
ci naratoloke kole, i Bart je smatrao da je pripovetka najuniverzal
nija (transistorijska i transkulturna) knjievna forma. Upravo zato
je smatrao da je opisivanje sistema pripovedanja dobar poetak na
putu ka izgradnji opteg sistema jezika knjievnosti. Tako je ve na
poetku konstatovao:
Ne udi da je strukturalizam u nastanku upravo ovu for
mu [pripovedanja] izabrao kao jednu od osnovnih tema
28 Godine 1966. takoe je bila objavljena knjiga: A. J. Greimas, Smantique
structurale, ija je koncepcija veoma snano korespondirala s projektom na
ratologa.
29 Up. takoe, primedbe: K. Rosner, op. cit., str. 161169.
30 C. Brmond, Logika moliwoci narracyjnich, Pamitnik Literacki, 1968, sv. 4.
31 Todorov je ovde iskoristio podelu na fabulu i sie koju su uveli ruski for
malisti, ali i podelu na discours i histoire koju je uveo Benveniste.
32 T. Todorov, Kategorie opowiadania literackiego, Pamitnik Literacki, 1968, sv. 4.
33 U knjizi pod naslovom: S/Z, Paris, 1970. Pogledati: Poststrukturalizam.

318

Knjievne teorije XX veka

interesovanja zar mu nije uvek bilo stalo da ovlada bes

krajem rei, da doe do opisa jezika iz kojeg proistiu i iz
kojeg se mogu izvesti?34
Hipotetiki model opisa pripovedanja trebalo je, naravno, da
bude preuzet iz opte lingvistike pri emu je Barta, iz razumljivih
razloga, ovde interesovala lingvistika analiza koja je prevazilazila
reenicu i ila u pravcu teorije iskaza.35 Sluei se, osim toga, termi
nologijom Todorova, Propa i Gremasa, izdvojio je tri nivoa analize
pripovedanja:
nivo funkcije (prema Propovoj
aktant u terminologiji Al
koncepciji);36
irdasa Grejmasa uloga likova po
nivo aktivnih likova (aktanta
vezana sa odreenom funkcijom
prema Grejmasovom shvata
koju treba razlikovati od konkret
nog lika u konkretnoj fabuli (ak
nju);
ter). Na primer, u pripovetkama
nivo naracije (iskaza [discour
Jana Fleminga, aktant je agent,
se] kako je to formulisao To
a akter Dejms Bond.
dorov).
Ovi nivoi inili su hijerarhijski poredak i zahtevali definitivnu
integraciju na nivou naracije kao inioca koji ih je povezivao u ce
linu. Kao i u sluaju drugih naratologa, i kod Barta je ovaj poetni
projekat trebalo da bude zametak modela koji ne samo to opisu
je postojee pripovetke ve i proizvodi sve mogue prie, a posma
trano iz dalje perspektive svu moguu knjievnost. Ovakav stav
bi se tako mogao smatrati i prvim korakom na putu ka otkrivanju
univerzalne knjievne kompetencije zahvaljujui kojoj bi se nauka
o knjievnosti mogla pretvoriti u egzaktnu nauku. Ova elja da se
obezbedi maksimalna apstraktnost nauci o knjievnosti i da joj se
prui objektivnost koja se moe porediti sa egzaktnim naukama,
u Francuskoj ezdesetih godina, bila je, nesumnjivo, veoma snana,
a nastojanja ove vrste mogla su se primetiti i u drugim programskim
iskazima i deklaracijama teoretiara knjievnosti iz tog perioda.
34 R. Barthes, Wstp do analizy strukturalnej opowiada, u: Studia z teorii
literatury. Archiwum przekadw Pamitnika Literackiego, Wrocaw, 1977,
sv. 4, str. 328.
35 Rolan Bart je ovde prihvatio tezu takoe karakteristinu za ovu fazu raz
voja strukturalizma u lingvistici, mada kasnije opovrgnutu o postojanju
homolokih veza (analogije formalne organizacije) izmeu reenice i vie
reenikog iskaza (takozvana ideja iskaza kao velike reenice). Pogledati:
R. Barthes, op. cit., str. 330331.
36 Pri tom je Bart proirio Propov model, pripisujui rang funkcije svim ele
mentima pripovetke koji igraju odreenu (mada ne uvek istu) ulogu u nje
noj strukturi. Pogledati tipologiju funkcij.
IX. Strukturalizam (II)

319

Hipotetiki
model opisa
pripovedanja
Bartova tri
nivoa analize
pripovedanja

San o naunosti

Ove izrazito naune zamisli posleratnog francuskog strukturali

zma (Bart ih je kasnije podrugljivo okarakterisao kao san o nau
nosti) nisu, meutim, nikada realizovane i ostale su vie sigurno,
na sreu samo u sferi teorijskih projekata. Isto tako, na kraju, nije
uspeo ni plan stvaranja opte gramatike knjievnosti kao sledee eta
pe nakon konstruisanja gramatike pripovedanja. To je bilo tako, pre
svega, iz veoma jednostavnog razloga jer su kao istraivaki materi
jal (Rolanu Bartu, ali i drugim francuskih istraivaima) sluile knji
evne tvorevine koje su imale veoma jednostavan i konvencionalan
tok prie naroito kriminalistiki romani (na primer, pripovetke
Jana Fleminga o Dejmsu Bondu). Na materijalu ove vrste literature,
naratoloke sheme su se veoma dobro pokazivale (slino kao u slu
aju bajke ili mita). Meutim, perspektiva primene ovih modela na
komplikovanije knjievne forme nije izgledala tako optimistino, pa
je ak treba otvoreno rei veoma brzo razotkrila utopijski karak
ter strukturalistikih snova o univerzalnoj gramatici knjievnosti.

Poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komunikacije)

Poljski
strukturalizam

Istraivanje
sistema odnosa
izmeu poiljao
ca i primaoca

Poljski strukturalisti su imali sreu da izbegnu preteranu ortodok

snost i od poetka su svoju panju koncentrisali na jedan od najbit
nijih, mada ne uvek u prvi plan isticanih, motiva razmiljanja o
knjievnosti koja su imala strukturalistiki karakter na teoriju knji
evne komunikacije. U planovima Poljske kole teorije knjievne ko
munikacije, za ije najvanije predstavnike se mogu smatrati Janu
Slavinjski, Aleksandra Okopjenj-Slavinjska, Mihal Glovinjski, Edvard
Balcean i Kaimje Bartoinjski, uopte se nije nalazilo stvaranje gra
matike knjievnosti, nego, pre, precizno istraivanje sistema odnosa
izmeu poiljaoca i recipijenta ugraenih u knjievnu poruku (na
primer, pravila unutartekstualne igre koja se uspostavljaju izmeu
partnera knjievne komunikacione situacije). Poljski strukturalisti
su ovde iskoristili podsticaje koji su proisticali iz istraivanja prakih
strukturalista i iz semioloke orijentacije strukturalistike misli, ali i
iz teorija itanja XX veka poev od Romana Ingardena, preko te
orije an-Pola Sartra,37 sve do radova nemakih estetiara recepcije
naroito Hansa Roberta Jausa i Volfganga Izera. Zahvaljujui
ovim raznovrsnim uticajima, oni su sedamdesetih i osamdesetih go
dina stvorili najdinaminiju teorijsku kolu u istoriji poljske nauke
37 Ovde je, pre svega, re o uvenom Sartrovom radu ta je knjievnost? iz
1947. godine.

320

Knjievne teorije XX veka

o knjievnosti koja se bavila prouavanjem knjievne komunikacije.

Veoma vana u teoriji ove kole bila je i socioloka perspektiva, od
nosno stavljanje akcenta na razliite aspekte drutvenog funkcioni
sanja knjievnog dela. Jedan od osnovnih pravaca refleksije u ovom
sluaju bilo je prouavanje odnosa izmeu datog knjievnog dela
i u njega ugraenog takozvanog horizonta oekivanja poiljaoca (nje
gova shvatanja estetskih i idejnih oekivanja recipijenta) i funkcionisa
nja toga dela u perceptivnim situacijama koje se vremenom menjaju.
Poljskim istraivaima je, pre svega, bilo stalo da odrede opte uslove
mogunosti knjievne komunikacije odnosno, u knjievnom delu
sadranog poetnog projekta komunikacione situacije. Dakle, poseb
nu panju su obraali na sve autorske signale koji se nalaze u knjiev
nosti o tome kako je treba itati (imanentne direktive itanja), vrili
su rekonstrukciju normi razumevanja karakteristinih za datu itala
ku publiku, istraivali su knjievne konvencije koje su svaki put odre
ivale recepciju dela, rekonstruisali su uloge poiljaoca i recipijenta
ugraenih u knjievnu poruku. U radovima strukturalista takoe su
se pojavili neki od najznaajnijih termina posleratne poljske teorije
knjievnosti na primer, koncepcija subjekta stvaralakih aktivno
sti (onoga ko je ugraen u knjievno delo i raspolae pravilima nje
govog razumevanja teorijska figura poiljaoca koja se moe opisati
na osnovi analize unutranje organizacije dela ili pravila njegove kom
pozicije, stilskog i versifikacionog oblikovanja, kojem anru pripada
i sl.),38 ili ideja stilova recepcije (tipologija naina razumevanja knji
evnosti) i kategorija virtualnog primaoca (ekvivalenta subjekta
stvaralakih delatnosti dakle, komunikacione uloge recipijenta ko
jeg knjievno delo impostira a iji je projekat takoe bio ugraen u
strukturu tog dela).39 Veoma znaajan, iako vie skrajnut motiv meu
dostignuima poljske kole je bilo i prouavanje kompozicije fabule,
takoe delimino inspirisano dostignuima francuskih naratologa.40
38 Pogledati, na primer: A. Okopie-Sawiska, Relacje osobowe w literackiej
komunikacji, u: Problemy socjologii literatury, Wrocaw, 1971.
39 Pogledati, na primer: M. Gowiski, Style odbioru. Szkice o komunikacji li
terackiej, Warszawa, 1970 i Poetyka i okolice, Warszawa, 1992; J. Sawiski,
Odbir i odbiorca w procesie historycznoliterackim, Teksty, 1981, br. 3, a ta
koe u zborniku: Problemy odbioru i odbiorcy. Studia, Wrocaw, 1977. Pogle
dati, takoe, veoma vana rezimiranja ovih motiva: H. Markiewicz, Odbir
i odbiorca w badaniach literackich, u: Wymiary dziea literackiego, Krakw,
1984. i: Problemy odbioru i odbiorcy w polskiej nauce o literaturze, u: Lite
raturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa, 1989.
40 Pogledati, na primer: K. Bartoszyska, Problematyka bada nad fabu dzi
ea literackiego, u: Problemy metodologiczne wspczesnego literaturoznaw
stwa, Krakw, 1976.
IX. Strukturalizam (II)

321

Horizont oeki
vanja poiljaoca

Subjekat stvara
lakih aktivnosti

Stilovi recepcije
Virtualni
primalac

Ka svetu tekstova (intertekstualne poetike osamdesetih godina)

Intertekstualne
analize

Otvoreni
strukturalizam

Osamdesetih godina se inilo da su se strukturalistike ideje pribli

avale svom kraju. Jo krajem ezdesetih godina mnogi istraiva
i koji su se ranije identifikovali sa strukturalizmom izraavali su
svoju sumnju prema teorijskim modelima koji su na osnovu njega
nastajali. Za neke francuske strukturaliste su se kao nain za preva
zilaenje hermetinosti struktura pokazale intertekstualne analize
mogunost istraivanja datog knjievnog teksta njegovim poziva
njem na druge tekstove. Teoretiarima, kao to su enet ili Rifater,
teorija intertekstualnosti je sluila u stvari pre svega za uvoenje no
vih modela umesto starih; odnosi izmeu tekstova i kompozicije fa
bula41 takoe su zahtevali precizno sistematizovanje, meutim, bez
obzira na to, ve su se mogle osetiti nadolazee promene. Jer, iako
su intertekstualne analize koje su vrila oba navedena istraivaa bi
le isto jasno formulisane kao i ranije strukturalne analize, ipak su
pruale mogunost za otvaranje strukture teksta (a istovremeno i
samog strukturalizma) bar prema drugim tekstovima.
Ovu promenu je dobro uvideo enet, a njegov iskaz zasluuje
da bude citiran i s obzirom na to da jasno odslikava kraj epohe orto
doksnog strukturalizma u istoriji teorije knjievnosti:
...relaciono itanje (itanje dva ili nekoliko povezanih
tekstova) nesumnjivo stvara priliku za ono to u kori
stei se ve nepopularnim terminom nazvati otvorenim
st r u ktu ra l i z mom. U ovoj oblasti postoje dva struktu
ralizma. Jedan je strukturalizam zatvaranja teksta i dei
frovanja njegovih unutranjih struktura; to je, na primer,
strukturalizam s kojim se sreemo u uvenoj analizi Bodle
rovih Maaka koju su izvrili Jakobson i Levi-Stros. Drugi
je strukturalizam Mitologika [Levi-Strosa] koji pokazuje ka
ko tekst (mit), ako mu u tolikoj meri priteknemo u pomo,
omoguava da se ita drugi tekst.42
Kategorija intertekstualnosti bila je poznata nauci o knjievno
sti jo znatno ranije (tj. od 1968. godine) preko francuske teoreti
arke Julije Kristeve koja je osavremenila i na teoriju knjievnosti
41 to je, na primer, precizno i detaljno radio enet u svom verovatno najuve
nijem radu o ovome: u Palimpsestima. Pogledati: G. Genette, Palimpsestes.
La littrature au second degr, Paris, 1982.
42 Ibid., str. 364.

322

Knjievne teorije XX veka

primenila jednu od najvanijih ideja Mihaila Bahtina.43 Meutim,

drugaije nego u sluaju teorija eneta ili Rifatera, intertextualit
je u verziji koju je predloila Kristeva nagovetavala potpuno dru
gaiji nain razmiljanja o knjievnosti. Tako bi predlog Kristeve
trebalo pre vezati za stavove one grupe francuskih mislilaca koji su
tradicionalni strukturalizam, koju su stvorili De Sosir i Levi-Stros,
podvrgavali temeljnoj reviziji. Kristeva, Bart, Derida, Fuko i drugi
stvorie kritiku opciju unutar strukturalizma i obavie temeljnu
reviziju premisa teorijskog sistema i stila miljenja, kritikujui pre
svega njegov dogmatizam i pretenzije na naunost. Ova opcija (ko
ja je kasnije dobila naziv poststrukturalizam) takoe se pojavljuje
polovinom ezdesetih godina (dakle paradoksalno na vrhuncu
razvoja strukturalizma) i od tada e neprekidno pratiti pravovernu
nauku o strukturama.

Kritika opcija
unutar
strukturalizma

Rezime
1. Posleratni francuski strukturalizam inspirisala je, pre svega,
misao antropologa i filozofa K. Levi-Strosa koji je na polje
etnografskih istraivanja preneo lingvistike teorije De Sosi
ra i Trubeckog, oivljavajui novu humanistiku disciplinu
st r u ktur a l nu ant rop ol og iju.
2. Levi-Stros je proirio pojam jezika na razliite manifestaci
je ovekove kulturne aktivnosti (na primer, rituale, obrede,
religijske postupke, odnose srodstva u primitivnim plemeni
ma, naine na koje se jede, stvaranje mitova i sl.). Njegov cilj
po uzoru na De Sosira bilo je pronalaenje i opisivanje
ovog jezika, to znai skrivenih sistema koji vladaju svim
kulturnim postupcima. Tragajui za dokazima o sistemskoj
organizaciji kulture, tvorac strukturalne antropologije je na
stojao da odredi osnovne jedinice karakteristine za pojedi
ne tipove ponaanja u kulturi (pomou analogije prema fo
nemama) i tako je, na primer, kao osnovne jedinice mitova
smatrao miteme (pojedinane dogaaje koji ine samostalne
celine u razvoju fabule mita). Prema miljenju ovog filozofa,
zahvaljujui takvim analizama bilo je mogue u isto vreme
43 U tekstu Problemi strukturiranja teksta, objavljenom na stranicama Tel Qu
ela. O koncepciji intertekstualnosti Julije Kristeve pogledati: Poststrukturali
zam i Bahtin.
IX. Strukturalizam (II)

323

Proirenje
pojma jezika

otkriti u nive rz a l ne st r u ktu re koje vladaju ljudskim

umom. Iznosei tezu o jezikom karakteru uma i o nesve
snim strukturama jezikog tipa koji njime vladaju, Levi-Stros
je omoguio strukturalizmu istovremeno i nivo filozofskog
sistema.
3. Na kraju, filozof je smatrao da upravo mitov i predstavljaju
univerzalni jezik kulture, njenu skrivenu i neosveenu struk
turu jer su oni nastajali u krugovima svih kultura, a njiho
ve miteme su se generalno pokazivale kao meusobno bliske
(u njima su se menjala, na primer, imena i osobine likova, ali
tokovi dogaaja su bili veoma slini) i bilo ih je mogue sma
trati interiorizovanim sistemom drutvenih naloga i zabrana.
4. Takozvana kola f r anc uske naratol o g ij e (Rolan Bart,
Klod Bremon, Cvetan Todorov, Alirdas . Grejmas) in
spirisana milju K. Levi-Strosa i istraivanjem arobne bajke
ruskog folkloriste Vladimira Propa, kao i najnovijim dostig
nuima strukturalistike lingvistike (naroito transformacio
no-generativne gramatike Noama omskog) izradila je po
etni projekat strukturalne analize pripovesti.
5. Strukturalna analiza pripovesti trebalo je da predstavlja pr
vi korak na putu ka konstruisanju g r amat i ke pr ip ove
st i (hipotetikog modela narativne kompetencije, odnosno
sposobnosti stvaranja svih moguih knjievnih pripovesti),
a kao posledica toga stvaranje g ramat i ke k njie v no
st i, odnosno pravila koja vladaju prilikom nastajanja svake
knjievnosti.
6. P olj sk a kol a k nji e v ne komu ni ka cij e inspirisana
milju prakih strukturalista i semiologijom i sociologijom
knjievnosti, kao i teorijom itanja (od Romana Ingardena
preko an-Pola Sartra, sve do radova nemakih estetiara
recepcije Hansa Roberta Jausa i Volfganga Izera) koncen
trisala se na temeljne analize knjievnih komunikacionih
situacija (naroito sistema odnosa izmeu slike poiljaoca i
projekcije recipijenta ugraene u pravila konstruisanja knji
evnog dela).
7. Slabljenje strukturalizma u prouavanju knjievnosti donelo
je razliita istraivanja takozvane i nte r tekstu a l nost i na
primer, tipologije odnosa i meutekstualnih zavisnosti i for
mulisanje optih principa intertekstualne semantike koju su
zasnovali francuski istraivai, pre svih erar enet i Miel
Rifater.
324

Knjievne teorije XX veka

Hronologija
1928:

Vladimir Prop, etnolog iz Lenjingrada, objavljuje knjigu Morfo

logija bajke nastalu kao rezultat njegovog rada u Komisiji za
bajku Ruskog geografskog drutva mofroloku analizu ruske
arobne bajke u kojoj je 449 bajki (iz takozvanog indeksa Anti Ar
nea) svedeno na shemu 31 jednostavne delatnosti (funkcije) koje
se ponavljaju u svakoj bajci. Funkcije e, zajedno sa sedam tipo
va junaka koji igraju odreene uloge u fabuli bajke, predstavljati
osnovnu strukturu arobne bajke. Propova knjiga postae jedna
od najvanijih inspiracija za posleratni francuski strukturalizam.
19341937: Francuski etnograf i sociolog Klod Levi-Stros boravi u Brazilu
gde predaje na univerzitetu u Sao Paolu. Pravi nekoliko teren
skih ekspedicija u unutranjost Brazila veina njegovih kasni
jih opisa ivota Indijanaca Nambikvara i Tupi poticae upravo iz
te ekspedicije. Komentatori e esto aljivo govoriti da je Levi-Stros realizovao projekat opte i apstraktne strukturalne antro
pologije da ne bi morao da pravi vie ekspedicij u divlje zemlje, ekspedicija za koje inae nije mnogo mario.
1941:
Levi-Stros prelazi u Njujork i zapoinje rad u New School of
Social Research. Tu upoznaje Romana Jakobsona s kojim e se
sprijateljiti i koji e izvriti veoma bitan uticaj na kasnije nau
ne poglede autora Tunih staza, a naroito na ideju Struktural
ne antropologije.
1943:
Danski lingvista Luj Hjelmslev (Kopenhaka kola) objavljuje
Prolegomena to a Theory of Language. Ova knjiga e takoe u
znatnoj meri uticati na francuska naratoloka istraivanja. Po
sebno inspirativne e biti Hjelmslevljeve koncepcije o istrai
vanju odnosa izmeu pojedinih elemenata/nivoa kao glavnog
predmeta lingvistike, kao i razlika supstancije i forme na oba
plana jezika (na planu izraza i planu sadraja) koju je izvrio.
1945:
Pod uticajem Jakobsona, Levi-Stros objavljuje lanak pod nazi
vom Strukturalna analiza u lingvistici i antropologiji (koji je
kasnije uao u Strukturalnu antropologiju). Tu izlae obnovitelj
sku ulogu fonologije (Trubeckog) prema drutvenim naukama
IX. Strukturalizam (II)

325

1949:

1953:

1955:
1957:

1958:

1959:
1960:

1962:
1966:

326

i nagovetava poetni projekat sistemskih antropolokih istra

ivanja. Levi-Stros takoe deklarie nameru proirenja pojma
jezika (prema shvatanju De Sosira i Trubeckog) na sve vrste
ovekove kulturne aktivnosti. lanak Levi-Strosa pojavljuje se
u Word: Journal of the Linguistic Circle of New York asopisu
koji je sa svojim saradnicima osnovao Jakobson.
Objavljena je knjiga Les structures lmentaires de la parent
(Elementarna struktura srodstva) prva knjiga u kojoj Levi-Stros primenjuje metodu strukturalne analize za istraivanja
kulturnih pojava. Porodini odnosi u primitivnim plemenima
ovde se tumae kao vrsta jezikog sistema.
Francuski psihoanalitiar ak Lakan istie devizu povratak
Frojdu. To, izmeu ostalog, znai reinterpretaciju Frojdove
psihoanalize u duhu De Sosirove teorije jezika. Tu Lakan izlae
svoju uvenu tezu o strukturisanoj nesvesnosti kao jeziku.
Pojavljuju se Levi-Strosove Tune staze.
Ameriki lingvista Noam omski objavljuje knjigu Syntactic
Structures (Sintaksike strukture). Ideja transformaciono-gene
rativne gramatike omskog (gramatike kao formalnog modela
jezike kompetencije dakle, sposobnosti za stvaranje svih mo
guih iskaza uz korienje renika i konanog broja pravila) po
staje jedna od najinspirativnijih ideja za lingviste koji tragaju za
univerzalnom gramatikom knjievnosti.
Levi-Stros objavljuje knjigu Strukturalna antropologija; ona e
se pokazati kao jedna od najvanijih knjiga za posleratne francu
ske strukturaliste. U njoj se, meu ostalima, nalazi uveni tekst
Struktura mitova u kojem se za analizu mita o Edipu koriste
neki elementi fonologije Trubeckog i Propove knjige Morfologi
ja bajke. Levi-Stros ovde tumai mit kao univerzalni kulturni
jezik, nesvesni sistem naloga i zabrana prisutan u svim kul
turama.
Odrava se kolokvijum posveen ideji strukture i odnosu izme
u geneze i strukture na kojem, izmeu ostalih, uestvuju Li
sjen Goldman i an Pijae.
Izlazi lanak Levi-Strosa Morfoloka analiza ruske bajke u ko
jem on skree panju na snagu koja anticipira kasnije razvojne
obaveze humanistike koja je iznenaujua u Propovom delu.
Tu ima u vidu uglavnom francuska istraivanja, koncentrisana,
poev od pedesetih godina, na strukturalnu analizu knjievnosti.
Pojavljuju se Levi-Strosove knjige: Totemizam danas i Divlja misao.
U osmom broju asopisa Communications objavljen manifest
Francuske naratoloke kole pod naslovom Strukturalna ana
liza pripovedanja. Od tog vremena u koherentnu grupu francu
skih naratologa ubrajae se: Rolan Bart, Klod Bremon, Cvetan
Knjievne teorije XX veka

Todorov i Alirdas Grejmas. Pod uticajem inspiracija Propa i

Levi-Strosa, Hjelmsleva i omskog, oni e nagovestiti poetni
projekat gramatike knjievnog pripovedanja koji e predstavlja
ti prvi korak na putu do stvaranja opte gramatike knjievnosti.
Istraivanja naratologa uglavnom se koncentriu na krimina
listike romane (na primer, prie Jana Fleminga o Dejmsu Bon
du), pre svega zato to oni predstavljaju zahvalan predmet za
tu vrstu analize. Posmatran iz vremenske perspektive, taj narato
loki manifest bie priznat i kao vrhunski i kao krizni momenat
u razvoju francuskog strukturalizma. Manje-vie od tog vreme
na, pravoverni ortodoksni strukturalizam pratie kritika op
cija usmerena protiv prevelikih naunih ambicija strukturalista
poststrukturalizam.

Objavljena Grejmasova knjiga Smantique structurale (Struktural
na semantika). Zahvaljujui uvoenju pojma izotopija (termin
je pozajmljen iz hemije i oznaava paralelne znaenjske slojeve
koji se javljaju u okviru jednog istog diskursa) Grejmas prenosi
pozicionu taku semantikih analiza sa reenica na diskurse. Ova
koncepcija e imati velik znaaj i za naratoloke analize.

Noam omski objavljuje knjigu Cartesian Linguistics: A Chapter
in the History of Rationalist Thought (Kartezijanska lingvistika:
podela u istoriji racionalistike misli). U njoj je vidljiva velika zavi
snost pogleda omskog od racionalistike tradicije XVII veka.
1967:
Pojavljuje se knjiga Cvetana Todorova Littrature et signification
(Knjievnost i znaenje) u kojoj je izloena strukturalna analiza
Opasnih veza Pjera oderla de Lakloa.
19671968: Levi-Stros objavljuje tri toma Mythologiques (Mitologike). Ovo
delo posveeno je logikoj strukturi mitova severnoamerikih
Indijanaca.
1968:
Prilagoavajui i irei poglede Mihaila Bahtina, francuska is
traivaica Julija Kristeva uvodi u diskurs o knjievnosti katego
riju intertekstualnosti (u radu Problemi strukturiranja teksta,
ukljuenom kasnije u knjigu Smeitik).

Objavljena je uvena knjiga pod naslovom Quest-ce que le struc
turalisme? (ta je strukturalizam?) u redakciji Fransoa Vala.
U Valovom uvodu strukturalizam je definisan kao nauka o zna
cima i sistemima znakova.
1970:
Todorov objavljuje Introduction la littrature fantastique
(Uvod u fantastinu knjievnost) gde, takoe, pokuava da pri
meni metodu strukturalne analize. Fantastine prie pored
kriminalistikih postaju drugi zahvalan prostor za naratolo
ke postupke, i to s obzirom na svoju veliku konvencionalnost.

Grejmas objavljuje knjigu Du sens. Essais smiotiques.
1971:
Objavljen je etvrti tom Mythologiques Levi-Strosa.
IX. Strukturalizam (II)

327

1972:

1973:
1975:
1982:

1990:
1992:

Francuski teoretiar knjievnosti Miel Rifater objavljuje Essais

de stylistique structurale (Eseji o strukturalnoj stilistici) u kojima
predstavlja kasnostrukturalistiku koncepciju imanentne ana
lize stila uvoenjem ideje stilskog konteksta.
Noam omski objavljuje jednu, za posleratni strukturalizam vanu knjigu pod naslovom Language and Mind (Jezik i misao) gde
se ponovo vraa ideji transformaciono-generativne gramatike
kao modela univerzalne jezike kompetencije.
Levi-Stros objavljuje knjigu Strukturalna antropologija II.
Alirdas Grejmas objavljuje knjigu Maupassant: la smiotique
du texte, exercices pratiques u kojoj, izmeu ostalog, nastavlja
Propovu misao.
Objavljeni su Palimpsesti erara eneta pokuaj otvaranja
strukturalizma zahvaljujui uvoenju kategorije intertekstualno
sti (to je, istovremeno, odstupanje od unutartekstovne analize
na raun istraivanja odnosa odreenog teksta prema drugim
tekstovima). enet ovde locira i posebnu tipologiju intertekstu
alnih veza.
Umire Rolan Bart.
Umire Alirdas ilijen Grejmas.

328

Knjievne teorije XX veka

Bibliografia
Opta
D. Kaler, Strukturalistika poetika. Strukturalizam, lingvistika i prouavanje
knjievnosti (prev. Milica Mint), Beograd, 1990.
F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 19451966, t. 2:
Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris 19911992.
T. Hawkes, Strukturalism i semiotyka, tum. I. Sieradzki, pos. M. Gowiski,
Warszawa 1988.
E. Kurzweil, The Age of Structuralism: Lvi-Strauss to Foucault, New York 1980.
Z. Mitosek, Strukturalizm, u: idem, Teorie bada literackich, Warszawa 1998.
. Pijae, Strukturalizam (prev. N. Popovi-Perii), Beograd, 1978.

Izbor radova
N. Chomsky, Syntactic Structures, The Hague 1957.
C. Lvi-Strauss, Analiza morfologiczna bajki rosyjskiej, tum. W. Kwiatkow
ski, Pamitnik Literacki 1968, z. 4.
C. Lvi-Strauss, Antropologia strukturalna, tum. K. Pomian, wstp B. Sucho
dolski, Warszawa 1970.
C. Lvi-Strauss, Lekcja lingwistyki, tum. W. Grajewski, u: idem, Spojrzenie z
oddali, tum. W. Grajewski, L. Kolankiewicz, M. Kolankiewicz, J. Kordys,
Warszawa 1993.
V. Prop, Morfologija bajke (prev. P. Vujii i dr.), Beograd, 1982.
W. Propp, Morfologia bajki, tum. z. franc. S. Balbus, Pamitnik Literacki
1968, z. 4.
W. Propp, Nie tylko bajka, wybr, tum. D. Ulicka, Warszawa 2000.

Najvanija literatura
E. Leach, Lvi-Strauss, tum. P. Niklewicz, Warszawa 1973.
J. Lyons, Chomsky, tum. B. Stanosz, Warszawa 1975.
IX. Strukturalizam (II)

329

Francuska naratoloka kola

Odabrana dela
R. Barthes, Dziaalno strukturalisyczna, tum. A. Tatarkiewicz, u: idem,
Mit i znak. Eseje, wybr, wstp J. Boski, tum. W. Boska, J. Boski,
A. Tatarkiewicz, Warszawa 1970.
R. Bart, Uvod u strukturalnu analizu pria (prev. P. Milosavljevi), Letopis
Matice srpske, Novi Sad, 147/1971, knj. 407, sv. 1 (januar), str. 5684.
C. Brmond, Logika moliwoci narracyjnych, Pamitnik Literacki 1968, z. 4.
A. J. Greimas, Smantique structurale. Recherche de mthode, Paris 1966; 1986.
Lanalyse structurale du rcit, Communications 1966, nr 8.
A. J. Grejmas, Aktanti, akteri i figure (prev. Cvjetko Milanja), Revija, Osijek,
19/1979, br. 2, str. 6175.
A. K. Greimas, Postupci opisivanja, Knjievna kritika, Beograd, 10/1979,
br. 3, str. 1929.
Suvremena teorija pripovijedanja (prir. Vladimir Biti), Zagreb, 1992. (na str.
7995. rad A. Greimasa, Igre semiotikih ogranienja)
T. Todorov, Kategorie opowiadania literackiego, tum. W. Boska, Pamit
nik Literacki 1968, z. 4.
Najvanija literatura
K. Bartoszyski, O badaniach ukadw fabularnych, u: idem, Teoria i interpre
tacja. Szkice literackie, Warszawa 1985.
K. Rosner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literatur. Jej osignicia,
perspektywy, ograniczenia, Krakw 1981.

Ana Burinjska

330

Knjievne teorije XX veka

X. POSTSTRUKTURALIZAM

Logini nastavak strukturalizma moe biti samo u

njegovom pribliavanju knjievnosti ali ne vie
kao objektu analize, ve knjievnosti kao upra
njavanju pisma... Dakle, strukturalisti preostaje
da se preobrati u pisca...
Rolan Bart1
Strukture su neto to se veoma retko moe sresti u
stvarnosti...
erar enet2
Strukturi se moe metododoloki pretiti kako bi
se bolje shvatila [...]. Ova operacija (na latinskom)
zove se nemir...
ak Derida3





R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255.

. enet, Figure, op. cit., str. 23.
J. Derrida, Sia i znaczenie, u: Pismo i rnica, Warszawa, 2004, str. 12.

Godina 1966: uspon i kriza strukturalizma

Kad je 1966. godine u osmom broju asopisa Communications ob
javljen manifest naratoloke kole, izgledalo je da je nauna eufori
ja teoretiara knjievnosti dosegla svoj zenit. inilo se kako nauka
o knjievnosti treba da napravi jo samo mali korak da bi se sa struk
turalne analize pripovetke, jo uvek relativno skromnih namera,
prelo na otkrie univerzalne gramatike svake mogue knjievnosti.
Da bi se, dakle dajui stvarima savremeniji naziv otkrio svoje
vrsni algoritam proizvoenja beskrajne koliine knjievnih iskaza.
Iza toga se, naravno, nalazilo veliko iskuenje izgraivanja jake na
uke o knjievnosti apetit za objektivnost, loginost, kompaktnost
i univerzalnost, probuen i podstican dostignuima opte lingvisti
ke. Radovi teoretiara knjievnosti tog vremena vrveli su od shema,
ablona, tipologija i tabela, a naredni modeli donosili su sve savr
enije teorijske konstrukcije koje su naalost to je bilo oigledno
imale sve manje zajednikog s knjievnou. I kao to obino biva
u slinim situacijama naunu fantaziju su u korak pratile podjed
nako velike sumnje. Svi smo na tren sanjali san o naunosti iro
nino je nekoliko godina kasnije ovaj period rezimirao Rolan Bart
(19151980) i eleli, prema uzoru na istonjake askete, da itav
prebogati svet knjievnosti smestimo u jedno malo zrno boba.
Ovaj vrhunac strukturalizma, kojim se danas smatra nastup nara
tologa, istovremeno je doneo kulminaciju naunih tendencija u teoriji
knjievnosti, kao i podjednako veliku krizu vere u zasnovanost stvara
nja sistemskih teorija knjievnosti. Ova kriza se ve 1968. godine in
tenzivirala s talasom studentskih politikih pokreta u Francuskoj kad
je naroito postala vidljiva utopijska strana ideje autonomne teorije,
hermetinost strukturalistike humanistike a, pre svega, njena veta
ka odvojenost od drutvenog i kulturnog ivota. Parola: Strukture



Pogledati: Strukturalizam (II).

R. Barthes, S/Z, Warszawa, 1999.

X. Poststrukturalizam

333

Mit jake nauke

o knjievnosti

Vrhunac
strukturalizma
Kriza 1968.
godine

Nastanak
poststruktura
lizma iz duha
strukturalizma

Podela
na strukturaliste
i poststruktura
liste

ne izlaze na ulicu, koju su na tabli ispisali studenti Sorbone, moda

je najslikovitije izraavala ovo razoaranje. Godina 1966. bila je, da
kle, naroito znaajna za teoriju knjievnosti XX veka, iako je u njoj
vrvelo od paradoksa. Te godine dogodio se ve pomenuti vrhunac u
razvoju takozvanog francuskog visokog strukturalizma i danas ve
opteprihvaen istorijski poetak temeljnih promena u humanisti
kim naukama koje su znatno kasnije nazvane poststrukturalizmom.
Tako se, moglo bi se rei, u istom loncu naao jedan od najsnanijih
pravaca u humanistikim naukama XX veka i njegovo veoma radikal
no dovoenje u pitanje; upravo je ova eksplozivna masa (u izvesnom
smislu karakteristina za ezdesete godine) na neki nain pripremila
period koji nam je najblii teoriju knjievnosti posle poststruktura
listikog preokreta.
Naravno, nemogue je ne primetiti kako je francuski struktu
ralizam od samog poetka bio unutar sebe veoma izdiferencirana
pojava, pa je ak, kako su tvrdili komentatori, skoro svaki od mi
slilaca koji su bili nazivani strukturalistima jednostavno oivljavao
svoju sopstvenu verziju. Osim toga, nisu sve od tih verzija bile tako
ortodoksne kao, na primer, naratoloka teorija. To je jo jedan raz
log zato je naroito u ovom komplikovanom zavretku ezdese
tih godina u Francuskoj veoma teko sprovesti arbitrarnu pode
lu na strukturaliste i poststrukturaliste. Istovremeno je, ipak, 1966.
i 1967. godine, postepeno pomaljanje kritike opcije naspram nau
nih apetita strukturalizma bilo sve izrazitije. Upravo zato je na po
etku citirani Rolan Bart, moda jedan od prvih (ve 1967. godine),
primetio i registrovao ve uoljivu polarizaciju stavova:
Ova re [strukturalizam] ... odnosi se danas na najrazno
vrsnije poduhvate, ponekad oprene, ponekad ak neprija
teljske...

Terminoloka
razlikovanja

Termin poststrukturalizam poeo je, meutim, da se pojavlju

je tek pred kraj sedamdesetih godina (uz to, i na amerikom tlu) i
upravo je s te, ve neto vee vremenske distance, izvren pokuaj
klasifikacije ovih najraznovrsnijih poduhvata teoretiara knjiev
nosti i filozofa. Tada je jedna od struja takoe poela da se definie
kao prvi ili klasini strukturalizam ili mnogo manje uglaeno:
ortodoksni ili dogmatski. Druga, u skladu s tim, bila je nazivana
drugim ili kritikim strukturalizmom. Na kraju je kad su se



334

Pogledati, na primer, G. Deleuze, Po czym rozpozna strukturalizm?,

u: Drogi wspczesnej filozofii, Warszawa, 1978, str. 286.
Rolan Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 253.
Knjievne teorije XX veka

ve mogle rezimirati i opisati posebne osobine ove struje dobila

naziv poststrukturalizam.
Pojava drugog strukturalizma, meutim, uopte nije znaila
to treba posebno naglasiti faktiki kraj prvog. To je u stvari tre
balo da signalizira da e od tada poteze ortodoksnih strukturalista
pratiti opoziciona frakcija koja ne samo to e slabiti njihove naune
apetite ve e, pre svega, obelodaniti izneverene nade kad je re o do
tadanjim rezultatima njihove istraivake misije. Nadimci kojima
je nazivana opozicija prema ortodoksnom strukturalizmu trebalo je
da ukau na najbitnije aspekte zavade meu strukturalistima isti
cali su nedogmatinost i sveinu pogleda, i revizionistiki karakter
poststrukturalistike struje te, konano, tendenciju ka otkrivanju skri
venih ideologija ili ve poodmaklu radikalnost kritiara strukturali
zma. Kriza strukturalizma kasnih ezdesetih godina je, pre svega,
svedoila o dubokom razoaranju mnogih teoretiara knjievnosti.
Humanistikim naukama i teoriji knjievnosti strukturalizam je tre
balo da prui ansu da se oisti od mnogih, jo uvek pozitivistikih
predrasuda, ali se, iako je svoj zadatak donekle ispunila, cena poka
zala previsokom. Strukturalisti su nesumnjivo uspeli u onome to je
od poetka bilo ugraeno u njihove naune ciljeve: odbacivanju opte
reenja genetizmom nauke o knjievnosti i podrivanju dominantne
pozicije fenomenolokog subjekta.10 Meutim, umesto pozitivistike
sklonosti ka zakonima i pravilima, ukorenjenim u prirodnim nauka
ma, on je nauci o knjievnosti doneo snane, pa moda i snanije,
sklonosti te vrste zasnovane na temelju jezikog sistema. Zbog toga
je Hugo Fridrih jedan od najranijih nemakih kritiara ortodok
snog strukturalizma s pravom isticao11 opasnosti koje su se nala
zile u primeni ideje lingvistikog strukturalizma na teoriju knjiev
nosti, potkrepljujui brojnim sumnjama posledice koje je na nauku
 Tih odrednica je bilo jo vie; da pomenemo samo, na primer, neostruktu
ralizam, parastrukturalizam, hiperstrukturalizam, superstrukturalizam,
ultrastrukturalizam, antistrukturalizam i slino.
 Neki naunici uopte ne koriste distinkciju strukturalizampoststrukturali
zam. To, na primer, zbog amerikog porekla termina poststrukturalizam,
ini F. Dos, autor najiscrpnije istorije strukturalizma, Dos zato koristi termin
ultrastrukturalizam kad ima na umu misao aka Deride. Pogledati: F. Dosse,
Histoire du structuralisme, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris, 1992.
10 O tome up. M. Foucault, Strukturalizm i poststrukturalizm, u: Filozofia,
historia, polityka. Wybr pism, WarszawaWrocaw, 2000, str. 295, 298.
U sluaju kasnijeg poljskog strukturalizma, jedna od najvanijih zasluga
strukturalno-semiotike struje istraivanja postalo je raanje snanog otpo
ra prema marksistikoj nauci o knjievnosti.
11 Iste, 1967. godine, kad je i Bart uviao razdor meu strukturalistima.
X. Poststrukturalizam

335

Drugi
strukturalizam

Vreme velikih
revizija

Dostignua
strukturalizma

Kritika
strukturalizma
Huga Fridriha

Nemogunost
izgradnje
opteg sistema
knjievnosti

Totalitarni ciljevi
strukturalizma

o knjievnosti ostavila De Sosirova misao. Knjievni tekstovi tvrdio

je Fridrih samo u maloj meri dozvoljavaju formalizaciju tako bitnu
za strukturalistiku perspektivu. Knjievnost u stvari pripada oblasti
parole, a ne langue njen domen je izdiferencirano mnotvo koje
nastaje zahvaljujui konkretnim autorima, a ne anonimno jedinstvo
strukturalizovane celine. Osim toga to su veoma brzo shvatili i
sami strukturalisti (naroito Bart, a kasnije i Todorov) ne postoji
mogunost stvaranja takvog sistema koji bi obuhvatio sve knjievne
pojave. Zatim strukturalisti su na sistem jezika gledali kao na ne
to zatvoreno to strogo determinie nastajanje iskaza, dok je istovre
meno u sluaju knjievnih postupaka bila najbitnija individualnost
i sloboda stvaranja (ak i po cenu krenja sistemskih pravila). Napo
kon strukturalizam se uvek instrumentalno odnosio prema jeziku
knjievnosti (samo kao prema instrumentu prenoenja odreenih sa
draja) i odatle su proisticale osnovne osobine strukturalne analize
kao neistorijske, statistike i statine. I, na kraju rezimirao je
Fridrih utopijski, strukturalistiki projekat stvaranja egzaktne te
orije knjievnosti na osnovi naune lingvistike, doprineo je devalva
ciji napora nemakih neokantovaca koji su na prelazu vekova teili
razgranienju prirodnih i humanistikih nauka.12 Sline argumente
je neto kasnije iznosio jedan od amerikih romanista diskvalifiko
vao je projekat stvaranja egzaktne nauke o knjievnosti, pripisujui
strukturalistima birokratizam, neadekvatnu preciznost u istraiva
njima, a pre svega slabljenje uloge interpretacije u ime zarobljava
nja knjievnih znakova u tautoloku mreu naziva. Meutim, on je
u njima pre svega video totalistike sklonosti, optuujui ih, nimalo
ljubazno, za fantastian plan totalne kontrole.13
Prilaem komentare pomenutih istraivaa jer oni veoma dobro
sagledavaju i one primedbe koje su naspram saznajnih apetita struk
turalizma ezdesetih godina izneli njegovi francuski oponenti. Tako
e, posmatrano i iz perspektive ovih poslednjih, dobiti koje proistiu
iz primene lingvistikih modela na teoriju knjievnosti uopte nisu
bile adekvatne gubicima. Devalvirani mit geneze jednostavno je bio
zamenjen novim mitom strukture. Detronizovanom empirijskom i
fenomenolokom subjektu suprotstavljena je jo rizinija vizija sa
mousmeravanje struktur i apstraktnost vetakih sistema.
12 Pogledati: H. Friedrich, Strukturalismus und Struktur in literaturwissenscha
ftlichter Hinsicht citirano prema: B. Alleman, Strukturalizm w literaturo
znawstwie, Pamitnik Literacki, 1974, sv. 3, str. 296297.
13 Pogledati: L. Bersani, Czy istnieje nauka o literaturze?, Pamitnik Literacki,
1974, sv. 3, str. 338.

336

Knjievne teorije XX veka

Baltimor 1966: zvanini poetak

Ova godina, i za nju vezano mesto, pokazuju jo jedan paradoks
poststrukturalizma: iako je njegova domovina sigurno bila Francu
ska, na kraju je u izvesnom smislu postao amerika specijalnost.14
Zapravo, tendencije koje se posmatrane iz sadanje perspekti
ve mogu definisati kao poststrukturalistike, pojavile su se u Fran
cuskoj jo pre 1966. godine, naroito u ostvarenjima Miela Fukoa
(19261984) i Rolana Barta; meutim, u istoriju je ula ve pome
nuta 1966. godina koja je bila prihvaena za zvanino pojavljivanje
prvih signala poststrukturalizma u humanistici.
U jesen te godine odrao se ve uveni simpozijum u Baltimo
ru, na John Hopkins University: The Languages of Criticism and
the Sciences of Man; njegov najvaniji zadatak bilo je prenoenje
na ameriko tlo ideje francuskog strukturalizma koji je u Sjedinje
nim Amerikim Dravama bio prilino nepoznat.15 Trenutak je bio
izuzetno povoljan u drugoj polovini ezdesetih godina u Ameri
ci je poodmaklu starost doivljavala kola Nove kritike koja je, u
najmanju ruku od etrdesetih godina, davala ton tamonjoj nauci o
knjievnosti i knjievnoj kritici. ezdesetih godina se ve jasno ose
ala zasienost shvatanjem knjievnosti i nainima njene analize ko
je su zastupali istraivai u okviru New Criticism,16 pa se ak govori
lo i o prevelikoj rutini kakvom je obavljana njihova kritika praksa
koja je pogrdno nazivana interpretation industry (interpretativna in
dustrija).17 Zato su za strukturalizam bile vezivane velike nade on
se, jednostavno, inio novom i atraktivnom strujom iz Evrope, koji
ne samo to je mogao da osvei ameriku nauku o knjievnosti ve
je mogao i da donese efikasan antidot ve zastareloj ali i dalje uticaj
noj akademskoj knjievnoj kritici u Sjedinjenim Amerikim Dra
vama. Simpozijum u Baltimoru je okupio najvea imena tadanjeg
francuskog humanistikog ivota; tamo su, izmeu ostalih, doli: Re
ne irar, arl Moraze, or Pule, Lisjen Goldman, Cvetan Todorov,
14 Pogledati o tome: R. Gasch, Dekonstrukcja i krytyka literacka, Kultu
ra Wspczesna, 1993, br. 2, str. 56. To, takoe, objanjava zato se naziv
poststrukturalizam prvo pojavio na amerikom tlu.
15 Osim toga, uopte nije bio prisutan u amerikoj teoriji knjievnosti ako
se ne raunaju, na primer, ostvarenja Nortropa Fraja ili istraivanja Romana
Jakobsona. Pogledati zbornik materijala s konferencije: Strukturalistika kon
troverza, op. cit.
16 Pogledati: Ameriki formalizam.
17 O tome pie: K. M. Newton, In Defence of Literary Interpretation: Theory and
Practice, London, 1986, str. 12.
X. Poststrukturalizam

337

Poststrukturali
zam kao
ameriki domen

Simpozijum
u Baltimoru

Amerika
interpretativna
industrija

Uesnici
simpozijuma

Bartova
i Deridina
izlaganja

Poststrukturali
zam ispred
strukturalizma

Razvoj
strukturalizma
u Americi

an Ipolit, ak Lakan, an-Pjer Vernan, Nikolas Rive. Meutim,

dola su i dva mislioca koji e, kako se kasnije ispostavilo, uneti po
metnju u planove strukturalistike misije u Sjedinjenim Amerikim
Dravama: Rolan Bart (koji se tada smatrao jednim od najuticajni
jih strukturalistikih teoretiara knjievnosti) i filozof ak Derida
(19302004) (koji je u to vreme ve esto iznosio miljenje o struk
turalizmu tako da se i njegova povezanost sa ovim pravcem inila
oiglednom). Problem je, meutim, u tome to su i Bart i Derida
doli u Baltimor s nastupima koji su to se danas naroito dobro
vidi ve bili poststrukturalistiki,18 a to je jo gore upravo su
oni (a naroito Deridin referat) ostavili mnogo jai utisak na ame
rike uesnike konferencije od nastupa najveih zvezda strukturali
zma na primer, aka Lakana. Prvi paradoks se, dakle, zasnivao
na tome to je 1966. godine u Sjedinjenim Amerikim Dravama
poeo poststrukturalizam jo i pre nego to je tamo zaiveo struktu
ralizam i upravo zato prefiks post u tom trenutku nije bio oprav
dan. Drugi paradoks se, meutim, odnosio na to to su i Bartova i
Deridina gledita bila u to vreme mnogo manje popularna u Fran
cuskoj (gde je bilo najvie povoda za kritiku strukturalizma) nego u
Americi, a njihov nain razmiljanja o knjievnosti je tamo postao,
jednostavno reeno, moderan.
Zato je, ipak, dolo do tako brze asimilacije, naturalizacije i raz
voja poststrukturalizma u Sjedinjenim Amerikim Dravama? Tome
je doprinela harizma aka Deride, ali i to je uobiajeno u svetu
lokalne okolnosti. Ve se tokom same konferencije u Baltimoru u
stvari ispostavilo da kola Nove kritike, koja je tretirana sa antipatija
ma, ima vie zajednikog sa strukturalistikim miljenjem nego to
je to na prvi pogled moglo izgledati (naroito kad je bila re o ideji
organskog jedinstva, unutranje napetosti i sl.). Zato je brzo shva
eno da uz pomo De SosiroveLevi-Strosove teorije nee doi do
te eljene smene generacija o kojoj su matali naroito mlai teore
tiari knjievnosti. Meutim, bilo ju je mogue sprovesti u ivot za
hvaljujui temeljnoj kritici strukturalizma, kao i novom gleditu na
probleme humanistikog diskursa koje je predloio Derida. Mada
1966. godine ameriki teoretiari knjievnosti nisu mnogo razume
li od prilino hermetikog izlaganja francuskog filozofa, sigurno su
18 Bez obzira na to to je iste godine bio koautor naratolokog broja asopisa
Communications. Pogledati: Strukturalizam (II). Bart je ipak u Baltimoru
odrao predavanje pod nazivom Pisati: neprelazni glagol? koje je ve sadr
alo jasne akcente koji se danas smatraju poststrukturalistikima izmeu
ostalog, kritiku prelaznosti jezika (njegovog priznavanja iskljuivo kao in
strumenta prenoenja sadraja).

338

Knjievne teorije XX veka

osetili jedno: da upravo odatle dolazi novo koje je u izvesnom smislu

kao to e se dosta kasnije ispostaviti potpuno preobrazilo ame
riku nauku o knjievnosti i to za dugi niz godina.19
Tako se kao zvanina inauguracija poststrukturalistike struje
danas smatra nastup aka Deride s referatom Struktura, znak i igra
u diskursu humanistikih nauka20 na naunoj konferenciji u Baltimo
ru, 1966. godine, kad je na ameriko tlo neopaeno bio prenet ne
toliko strukturalizam kako su planirali organizatori konferencije
u Baltimoru koliko, zapravo, poststrukturalizam. Ovaj potonji bio
je tako atraktivan za ameriku humanistiku da je u njoj ostvario zai
sta spektakularan uspeh, bez obzira na to to je poznavanje struktu
ralizma ezdesetih godina bilo relativno malo, pa ak, jednostavno
reeno, skoro nikakvo. Tako je u Baltimoru 1966. godine bio donet
dekret ne samo o razbijanju strukturalizma (koje se u Francuskoj
ve osealo) ve i kako su komentarisali ironiari transforma
ciji francuske kritike logocentrizma u ameriku teoriju knjievno
sti.21 Osim toga, Deridina kritika analiza dva do tada nedodirljiva
strukturalistika kamena temeljca strukture i znaka otvorila je
mogunosti za novu epohu u istoriji amerike humanistike. I ma
da bi bilo teko precizno odrediti datum prve upotrebe termina
(to ne pominje nijedna studija),22 ameriko mesto roenja se ipak
ini bespogovornim. Ova kasna upotreba naziva u odnosu na prve
tragove te pojave, meutim, uopte nije smetala ovom preciziranju
njegovog delokruga, preciziranju koje je izvreno ve iz odreene
distance. Te r m i n p o st st r u ktu ra l iz am retrospektivno se pri
menjuje da bi se oznaio izdiferenciran kompleks pojava (analitikih
19 Naroito s obzirom na pojavu dekonstrukcije.
20 Up. J. Derrida, Struktura, znak i gra w dyskursie nauk humanistycznych,
u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 4, deo 2: Lite
ratura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw, 1992, str. 158.
21 Formulacija: H. Gumprecht, Deconstruction Deconstructed: Transformati
ons of French Logocentrist Criticism in American Literary Theory, Philosop
hische Rundschau, 1986, br. 33.
22 esto se govori tek o 1979. kao godini kad se termin ve rairio putem prvih
objavljenih antologija tekstova koji su ve rezimirali dostignua poslednjih
nekoliko godina u nauci o knjievnosti. Tu je naroito re o dve antologije:
Textual Strategies: Perspectives of Poststructuralist Criticism, red. J. V. Harari,
Ithaca, 1979, kao i neto kasnijoj: The Untying the Text: A Post-Structuralist
Reader, red. R. Young, Boston, 1981. Treba pomenuti da se te iste godine,
1979, u Francuskoj pojavila uvena La condition postmoderne. Rapport sur
la savoir, an-Fransoa Liotara, zahvaljujui kojoj je otpoeo nezapamen us
peh termina postmodernizam. Up. i .-F. Liotar, Postmoderno stanje, Novi
Sad, 1988, prevod: prev. Frida Filipovi.
X. Poststrukturalizam

339

Deridijanska
revolucija

Deridina kritika
strukture i znaka

Definicija poststrukturalizma

postupaka, teorijskih koncepcija, stavova i tendencija kao i naina

njihovog opisivanja) u savremenoj humanistici (naroito francuskoj
i amerikoj) iji poeci seu do 19661968. godine, a ije posledice
traju i danas. Zajedniki imenitelj ovih pojava postao je specifian
kritiki stav prema strukturalizmu, a s tim u vezi prema itavoj
savremenoj paradigmi humanistikih nauka (naroito prema tradi
cionalnim koncepcijama filozofije i nauke o knjievnosti).
Iako se za poststrukturalizam nesumnjivo mogu vezati mnoga
imena, ipak se za njegove glavne inicijatore smatraju, pre svega, ve
pomenuta tri francuska mislioca: filozof ak Derida, teoretiar knji
evnosti i kritiar Rolan Bart i filozof i istoriar ideja Miel Fuko.
Vredi pomenuti i francusku teoretiarku knjievnosti Juliju Kriste
vu (ro. 1941) kojoj nauka o knjievnosti moe da zahvali na jednoj
od najuticajnijih teorijskih koncepcija poslednjih godina teoriji in
tertekstualnosti.23

Derida: protiv strukture

Deridina
recenzija
Ruseove knjige

Knjievna forma

Derida je polemisao sa strukturalizmom jo poetkom ezdesetih

godina, a svoj stav je moda najpotpunije izrazio u recenziji knjige
ana Rusea Forme et Signification,24 objavljenoj na stranicama a
sopisa Critique. Ve sam naslov Deridinog eseja Force et Significa
tion (Sila i znaenje) ukazivao je na njegov polemiki stav prema
strukturalistikoj vezanosti za formu, istovremeno i prema traenju
mogunosti za objedinjavanjem znaenja knjievnosti. Strukturali
stiko miljenje odnosno miljenje pomou kategorija jedinstva
smisla i forme prema miljenju ovog filozofa, pretvorilo je knjiev
no delo u shematizovanu celinu, onu kako je to reito iskazao iz
koje je istekla snaga.) Meutim, forma (naroito tako specifina kao
knjievna) jeste fascinantna tek onda kad ponestane snage da bude
shvaena u sopstvenoj unutranjosti, drugim reima, kad se struktu
ra ne odraava u njenim unutranjim relacijama i konfiguracijama,
meusobnoj zavisnosti elemenata i celovitih konstrukcija, ve kad
se prevazilazi i omoguava prodiranje do onoga to je stvaralako.25
23 Meu predstavnike poststrukturalizma ubrajaju se pre svega filozofi i teoreti
ari knjievnosti: . Derida, M. Fuko, . Delez, .-F. Liotar, R. Rorti, L. Alti
ser, R. Bart, J. Kristeva.
24 . Ruse, Oblik i znaenje. Ogledi o knjievnim strukturama od Korneja do
Klodela, Sremski KarlovciNovi Sad, 1993, prevod: Ivan Dimi.
25 J. Derrida, Sia i znaczenie, op. cit., str. 1012.

340

Knjievne teorije XX veka

Najvea opasnost od strukturalizma se, prema Deridi, nalazila u nje

govim metafizikim korenima u tome to je on vodio ka zaklanja
nju smisla samim inom njegovog otkrivanja i to je to stvaralako
i nepredvidivo nastajanje smisla knjievnosti na taj nain postalo ne
pokretno i zarobljeno u mrei unapred nametnutih kategorija. Ova
opasnost je u izvesnom smislu bila ugraena u sam stav strukturali
ste. Biti strukturalista objanjavao je filozof znailo je
uhvatiti se organizacije smisla, autonomije i svojevrsne
ravnotee neega ije je konstruisanje uspelo u svakom tre
nutku i u svakoj formi...26
Ovakve bojazni iskazao je i u najuvenijem od svojih ranijih
tekstova ve pomenutom referatu Struktura, znak i igra u diskursu
humanistikih nauka ija je osnovna tema bilo pitanje sumnjivog
statusa humanistikog i knjievnoteorijskog diskursa u obliku ve
vidljivih i od strane filozofa briljivo izdvajanih simptoma saznajne
zloupotrebe teorije iji su centar predstavljali struktura i znak. ta
se onda moglo uraditi da se strukturalizmu ne dozvoli da ne oko
ta u sopstvenom dogmatizmu? Trebalo je, uveravao je Derida jo u
Sili i znaenju, metodoloki ugroavati strukturu a istovremeno i
sam strukturalizam, uznemiravati ga i naruavati njegove prividno
stabilne konstrukcije te, drugaije reeno stalno provocirati samo
kritiku, buditi sumnje, postavljati pitanja, ne doputati shematizaci
ju i rutinu. Reju praktikovati sve ono to e ovaj filozof imati na
umu koristei kasnih ezdesetih godina termin dekonstrukcija.27
Poetni projekat dekonstrukcije skicirao je upravo u Strukturi, zna
ku i igri, odreujui je tada jednostavno kao izvestan nain itanja
filozofskih i knjievnih tekstova. Derida je u ovom sluaju imao na
umu takav nain itanja kojim bi se, posebnom vrstom kritikog
itanja, otkrili potkoni slojevi teksta duboko skriveni nivoi datog
pojmovnog sistema koji predstavljaju misaono zalee teksta kako
bi u isto vreme postale oigledne i slabosti tog sistema.28 Ipak, odlu
ujui znaaj za ranu fazu francuskog poststrukturalizma imalo je
26 Ibid., str. 4950.
27 Znaenja dekonstrukcije u Deridinoj misli evoluirala su i vremenom se
menjala, ali je, ipak, koristei ovaj termin ezdesetih i poetkom sedamdese
tih godina, imao na umu specifian postupak itanja koji je izmeu ostalog
imao zadatak da obelodani pukotine u metafizikim pojmovnim sistemima
takoe i u onima koji su inili osnovu strukturalistike misli. Ovu etapu u
razvoju svoje koncepcije nazvao je kritikom strategijom dekonstrukcije i
upravo je ona koriena kao reprezentativna u ranom poststrukturalizmu.
28 . Derida, Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka, op. cit., str. 289.
X. Poststrukturalizam

341

ta znai biti
strukturalista?

Protiv
dogmatizma
strukturalizma

Poetni projekat
Deridine
dekonstrukcije
Kritiko itanje

Deridina kritika
De Sosira i Levi-Strosa

dekonstruktivno iitavanje kanon

skih dela oeva strukturalizma
De Sosira i Levi-Strosa, koje je
izvrio Derida u knjizi O gramato
logiji.29 Filozof je ovde pre svega
dokazivao neodrivost pojmovnih
hijerarhija na kojima se zasnivala
strukturalistika misao (naroito
opozicije govorpismo). Predmet
Deridinog napada postala je takoe
De Sosirova dualistika koncepcija
znaka kao veze izmeu akustike sli
ke i pojma. Kritika strukturalizma,
koje se ovaj filozof poduhvatio, bila
je, dakle, ve poststrukturalistika,
u tom smislu to je obavljana ne
kako iz unutranjosti strukturali
zma naroito dekonstruktivnim
iitavanjem kanonskih tekstova ko
ji su reprezentovali pravac. Autor
dela O gramatologiji na to je takoe
skretao panju:
Tada je domininantan bio
strukturalizam. Izgledalo je
da se dekonstrukcija kree u
tom smjeru budui da je ova ri
je znaila izvjesno obraanje
panje na strukture ... Dekon
struisanje je isto tako jedna
strukturalistika gesta, u sva
kom sluaju jedna gesta koja
je preuzimala nunost struktu
ralistike problematike ... i nje
na sudbina je jednim dijelom
uslovljena ovom dvoznano
u. Radilo se o tome da se ra
ine, rastave, desedimentiraju
strukture (sve vrste jezikih,

Dekonstrukcija
kao antistruktu
ralistiki gest

29 . Derida, O gramatologiji, Veselin

Maslea, Sarajevo, 1976, prevod: Ljer
ka ifler-Premec.

342

dekonstrukcija nain
itanja filozofskih tekstova (pa za
tim i knjievnih) koji je zapoeo
francuski filozof ak Derida 1966.
godine. Termin je u Deridinim
radovima imao mnoga znaenja
koja su se menjala zajedno s etapa
ma razvoja njegovih gledita. Me
utim, u prvoj fazi (manje-vie do
1974. godine kad je Derida objavio
knjigu pod naslovom Glas) dekon
strukcija je dobila strateki karak
ter (kako je sam filozof definisao)
odnosno bila je specifina vrsta
kritike (ruenja) metafizikih
pojmovnih konstrukcija (sistema),
koriene tokom iitavanja kanon
skih tekstova koji su reprezentova
li tu tradiciju (na primer, Platona,
Rusoa, Kanta, kao i De Sosira i Le
vi-Strosa). Dekonstruktivni nain
iitavanja bio je nagoveten jo u
tekstu pod naslovom Struktura,
znak i igra u diskursu humanisti
kih nauka iz 1966. godine, gde ga
je on najoptije odredio kao ita
nje filozofa na odreeni nain. Ov
de je, takoe, verovatno prvi put,
Derida upotrebio sam termin u
neodreenom obliku (de-constru
ire). Dekonstruktivistiko itanje
Rusoovih, De Sosirovih i Levi-Strosovih tekstova ipak je demon
strirao u tek godinu dana kasnije
objavljenoj knjizi O gramatologiji.
Termin dekonstrukcija Derida
je stvorio nadovezujui se na dva
Hajdegerova pojma: destrukcija
(Destruktion) i demontaa (Ab
bau), koji su i u radu nemakog
filozofa bili u vezi s kritikom meta
fizike prisutnosti. Deridino dekon
struisanje tekstova kao inovativna
strategija iitavanja u poetku je
bilo veoma teko za razumevanje
jer je filozof tragao za problema
tinim (na primer, nereivim) me
stima u filozofskim tekstovima

Knjievne teorije XX veka


da bi, zahvaljujui tome, naruio
metafizike pojmovne sisteme ko
je su ovi tekstovi reprezentovali.
Derida je takoe mnogo panje
posvetio konfliktnosti konceptu
alnog projekta teksta i njegovog
ostvarivanja (retorikog ili narativ
nog), naroito pratei razmimoila
enje gotovog (napisanog) teksta
i njegove javno manifestovane in
tencije determinisane pripadno
u metafizikoj tradiciji. Sve vrste
pukotina u pojmovnim konstruk
cijama koje su se mogle ispoljiti za
hvaljujui veoma paljivom iita
vanju tekstova, filozof je smatrao
(po ugledu na antiku semiotiku,
Nieovu i Frojdovu simptomatolo
giju) simptomima ozbiljnih proce
sa destrukcije osnov metafizike
prisutnosti. Uprkos uobiajenom
miljenju, dekonstrukcija ipak nije
vodila unitavanju teksta (kako
se esto prigovaralo Deridi), ve
demistifikaciji filozofskog sistema
koji je iza njega stajao. Zahavlju
jui tome, rani oblik strateke
dekonstrukcije postao je reprezen
tativan za prvu (kritinu) fazu
poststrukturalizma.

logocentrikih, fonocentri
kih struktura). Upravo stoga
se, naroito u Americi, motiv
dekonstrukcije spaja s poststrukturalizmom (to je u Fran
cuskoj nepoznata rije osim
kad dolazi iz Amerike).30

Iz istih razloga, mnogi nauni

ci smatraju ranu (strateku) Deri
dinu dekonstrukciju najvanijom
kritikom snagom poststruktura
lizma, dok drugi dekonstrukciju
nazivaju primenjenim poststruk
turalizmom,31 a trei, pak, poststrukturalizam poistoveuju s de
konstrukcijom.32 Uzroke ovog izjednaavanja ipak ne treba tra
iti samo u ovoj pomenutoj su
tinskoj ulozi koju je filozofija
aka Deride odigrala u kritici
strukturalizma. Danas je skoro
uobiajeno smatrati da upravo
deridijansko ruenje temelja
zapadne metafizike (kao osnov
nog narativa koji utemeljuje savre
menu misao i strukturalizam) i
dekonstruktivna iitavanja najvanijih tekstova De Sosira i Le
vi-Strosa koje je filozof izvrio, predstavljaju intelektualnu podlo
gu za itav poststrukturalistiki pokret. Bez sumnje, inspirisani
upravo Deridom, ameriki i francuski istraivai koncentrisali
su se (naroito u prvoj fazi ovog pravca) na kritiku pojmovnih
osnova strukturalno-semiotike misli naroito na opoziciju,
a istovremeno i na hijerarhije koje su privilegovale prve lanove: je
ziki sistem i govor, oznaeno i oznaavajue, sinhroniju i dijahroni
ju i slino. Takoe su podrivali neke od njenih osnovnih ideja pre
30 . Derida, Pismo prijatelju Japancu, Delo, Beograd, martapril 1992, str. 203,
prevod: Zlatko iki.
31 Termin P. Barija. Up. P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary
and Cultural Theory, ManchesterNew York, 1995, str. 70.
32 To ine, na primer, ve pomenuti P. Bari i V. L. Gerin, redaktor knjige A Hand
book of Critical Approaches to Literature, New YorkOxford, 1992.
X. Poststrukturalizam

343

Dekonstrukcija
i poststruktura
lizam

Kritika opozicije
i hijerarhije
u teorijskim
sistemima

Ideja jezike igre

svega, koncepciju strukture, znaka, binarne opozicije, kompaktnosti,

celovitosti i slino. Zato su neka druga gledita prihvatili u radikalizo
vanoj formi na primer, De Sosirovu tezu o nesrazmernosti znaka i
znaenja, tj. o tome da u jeziku postoje samo razlike bez pozitivnih
termina kako bi, oslanjajui se na njih, konstruisali novu viziju je
zika i knjievnosti, naime, takvu u kojoj bi ideju strukture zamenila
ideja jezike igre,33 u kojoj bi spajanje ustupilo mesto razlikovanju,
sistem pojedinanosti, kontinuitet sluajnosti, identitet i slinost
razliitosti i razlici, a potrebu reda i teorijske sigurnosti potrebi
za provizornou i rizikom.
Deridina filozofska misao i iitavanja filozofskih i knjievnih
tekstova koja je obavljao, ne samo da su bitno promenili naine ita
nja u Sjedinjenim Amerikim Dravama (bogatei jednu od najvital
nijih kritikih kola u istoriji amerike teorije knjievnosti),34 nego su
takoe doneli potpuno drugaije sagledavanje pitanja knjievnosti.

Bart: u pravcu teksta

Neprohodnost
pisanja
Bart glavni
kritiar
strukturalizma

Bez obzira na to to na pomenutoj konferenciji u Baltimoru ve veo

ma poststrukturalistiki Bartov tekst Pisati: neprelazni glagol?35
nije na sluaoce ostavio takav utisak kao Deridin referat, ipak je
upravo Bart smatran glavnim kritiarem strukturalizma u oblasti te
orije knjievnosti i ova njegova dostignua proglaena su reprezenta
tivnim jer su najizrazitije ilustrovala smisao poststrukturalistike
promene u refleksiji o knjievnosti.36 Bartova misao je takoe, bez
sumnje, odredila glavni pravac poststrukturalistikoj kritici premi
s tradicionalne teorije knjievnosti.
Konkretno se imala u vidu veoma izrazita promena u Bartovim sta
vovima koja se mogla zapaziti izmeu dva teksta Uvoda u strukturalnu
33 Prisutna ve u Strukturi, znaku i igri u humanistikim naukama, kao i u delu
O gramatologiji. Koristei kategoriju igre, Derida se pozivao na koncepciju
kasnog Vitgentajna (iz Filozofskih istraivanja).
34 Takozvana Jejlska kola ili drugaije: kola amerike rekonstruktivne kritike,
uglavnom: Pol de Man, Dozef Hilis Miler i Barbara Donson; u poetku, ta
koe: Defri Hartman i Harold Blum.
35 Engleska verzija teksta nalazi se u ve pomenutoj zbirci materijala s konfe
rencije The Languages of Criticism and the Sciences of Man, a francuska u:
R. Barthes, Le bruissement de la langue. Essais critiques IV, Paris, 1984.
36 Opirnije sam o tome pisala u tekstu: Pomidzy strukturalizmem i poststruk
turalizmem: przypadek Rolanda Barthesa, Ruch Literacki, 2001, sv. 4.

344

Knjievne teorije XX veka

analizu prie,37 smatranim jo strukturalistiki ortodoksnijim

i etiri godine kasnije objavljenom knjigom pod naslovom S/Z koja
se ve smatrala standardnim primerom razmiljanja o knjievnosti
u znaku poststrukturalizma. I, zaista, jo su u Uvodu u strukturalnu
analizu prie u prvi plan izbile Bartove naune namere projekat
pronalaenja snanih osnova za nauku o knjievnosti uz korienje
univerzalnog modela koji obuhvata sve pripovesti, te koncepcija
u kojoj su mnogo manji znaaj imali konkretni knjievni tekstovi.
Dok se u S/Z knjizi o samo jednoj Balzakovoj pripoveci Sarrasi
ne pokazala kao najvanija upravo neponovljivost konkretnog tek
sta i postupak njegovog itanja. Bart je pokuao da kroz specifian
nain iitavanja teksta nekako rekonstruie put njegovog nastanka
(izraen formulom pisanja), istovremeno nastojei da ne ograni
i bogatstvo znaenja pripovesti bilo kakvim unapred nametnutim
vrstim principom, pre da obasja tekst,38 kako se poetino izrazio,
nego da ga podredi nekom modelu. Kao posledica ove promene, ja
ka teorija je trebalo da ode u tamu zaborava, jer kako je naglaa
vao autor S/Z svaki pojedinaan tekst se pokazivao kao teorija
i to ne kao teorija neega to je identino ili slino, ve napro
tiv: teorija te neotklonjive razlike koja se vraa u beskraj.39 Ovde
je, dakle, bila jasno vidljiva ov a razlika i razlika Bartovih gledita.
Jo je u Strukturalistikoj delatnosti, objavljenoj 1963. godine, ne
dvosmisleno napisao: Prvo razlaemo, a zatim sistematizujemo.40
U S/Z je ostala jo samo prva od ove dve delatnosti jer su Bartove
sklonosti ka sistematizovanju ovde ve znatno manje, pa ak sko
ro nikakve. Ako je ita ustaljivao na S/Z etapi, onda je to bila sa
mo kako je to i sam rekao slika mnotva koje trijumfuje. Nije
vie bilo rei ni o kakvoj sistematizaciji znaenja ili traganju za pra
vilima konstrukcije; knjievni tekst eksplodira i biva raspren, a ko
dovi postaju stereografski prostor pisanja.41
Ovu promenu Bart je nagovestio znatno ranije, 1967. godine
dakle, godinu dana nakon objavljivanja Uvoda u strukturalnu ana
lizu prie kad mu je bila prilepljena etiketa ortodoksnog struktura
liste. U tekstu karakteristinog naslova Od nauke do knjievnosti42
37 Podseam da se taj tekst pojavio upravo u ve pomenutom manifestu narato
loga iz 1966. godine.
38 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 47. Pogledati, takoe, predgovor za ovu knjigu
M. P. Markovskog, Ciao, ktre czyta, ciao, ktre pisze, str. 2425.
39 Ibid., str. 46.
40 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 184.
41 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 39, 47, 57.
42 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit.
X. Poststrukturalizam

345

Od Uvoda u
strukturalnu ana
lizu prie do S/Z

Obasjavanje
teksta

Slika mnotva
koje trijumfuje

Od nauke
do knjievnosti

Bartov
poststrukturali
stiki credo

Ne nauka
o knjievnosti
nego knjievna
nauka

demonstrirao je, i to sasvim jasno, svoj potpuno neortodoksni, pa

ak i ekscentrini odnos prema modelu strukturalistike teorije.
Prema njegovom miljenju, nauka je u stvari trebalo da ustupi me
sto knjievnosti, a strukturalista da se pretvori u pisca. Bart je ve
ovde predstavio veoma izraenu polemiku osnovu prema struktu
ralizmu (a naroito prema veri u metajeziku istotu nauke o knji
evnosti) i upravo ovaj tekst treba smatrati kao njegov moda i
najraniji i najjasnije formulisan (ve) poststrukturalistiki credo. Ne
utralan jezik strukturalistike nauke bio je, da tako kaemo, zara
en s dva virusa pisanjem (criture) i zadovoljstvom.43 U tom
trenutku je autor Kritike i istine stavio pred strukturalizam u velikoj
meri vratoloman zadatak (koji je pri tom smatrao logikom nemi
novnou). Tako je strukturalizmu postavljao zadatak da u sredi
te svog poduhvata stavi upravo razbijanje naunog jezika i krene
da se pie.44 Svojevrsna misaona akrobacija koju je u tom trenutku
izveo Bart mogla je da zaudi ak i najvee radikale u domenu refor
misanja humanistikih nauka ezdesetih godina: od nauke, za koju
je knjievni jezik bio samo predmet i nestajao u ime prenoenja sa
draja, on je zapravo iao u pravcu nauke (ili bolje nauke) koja
je trebalo da bude knjievna i da postane u punom smislu te rei
stvaralatvo pisanje zaista dostojno tog odreenja. Nije teko uvi
deti kako se ovde strukturalizam transformisao u svoje iskrivljeno
ogledalo, a da se u isto vreme, kao pod teretom pisanja, konano
sruila sistemska teorija koju su strukturalisti eleli da poklone nau
ci o knjievnosti. Tako je Bart nemilosrdno rezimirao:
Jedino pisanje moe da razbije teoloku sliku koju je na
metnula nauka, da se suprotstavi oinskom nasilju koje iri
izvikana istina sadrina i sudova, da istraivanju otvori i
tavo podruje jezika.45
Bez obzira na to, tekst Od nauke do knjievnosti u sutini je ve
oma precizno pokazivao pravac koji je trebalo da odabere nauka o
knjievnosti, odbacujui tvravu koju su uvali De SosirLevi-Stros.
Ovaj pravac je podrazumevao prelazak sa nauke na knjievnost,
zaboravljene, pa ak i odbaene u euforiji strukturalistikih snova
43 O specifinoj, kritikoj upotrebi kategorije criture u poststrukturalisti
kom diskursu ve sam pisala u tekstu Lekturografia. Filozofia czytania wed
ug Jacquesa Derridy. Pamitnik Literacki 2000, sv. 1, str. 56. Detaljnije sam
ovo pitanje obradila u knjizi: Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw, 2003.
44 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255.
45 Ibid., str. 257.

346

Knjievne teorije XX veka

o poretku. Ova odluka je takoe podrazumevala odbacivanje utopij

skih elja za metajezikom istotom nauke o knjievnosti u ime sve
sno praktikovane literarnosti njenog diskursa. Da bi se to ostvari
lo, ipak je bio neophodan jo jedan, radikalan, pa ak i skandalozan
korak koji je Bart jednostavno nazvao odstranjivanje autora.46
Zato sigurno ne udi to je upravo 1968. godine Rolan Bart iz
veo dva po svojoj radikalnosti najdrastinija gesta. Prvi je nesumnji
vo bio spektakularniji i uao je u istoriju kao usmrivanje autora.
Drugi je, istina manje zvuan, bio
smrt autora uvena
u sutini od veeg znaaja poto
formula Rolana Barta koja ozna
je Bart 1968. godine definitivno
ava simbolino uklanjanje iz
raskrstio
ne samo sa autorom (od
teorijskog diskursa (teorije inter
nosno

sa autorom kao insti

pretacije) kategorije autora kao
tucionalnim
garantom prave
hipotetikog garanta ispravnosti
tumaenja knjievnog teksta, a
interpretacije) ve i sa interpreta
kao zamena za otvaranje polja stva
cijom uopte. Tanije reeno, s
ralake aktivnosti itaocu stvar
njenim tradicionalnim modelom
nom tvorcu knjievnog teksta.
koji
je sam definisao kao operaci
Uznemirujua Bartova definicija,
ju
koja
(na silu) pripisuje dubok
koja se nala u naslovu njegovog
smisao,
ispravno tumaenje toj
eseja iz 1968. godine, imala je, da
kle, za cilj kritiku prinud koje je
igri pomeanih, pa ak i kontra
teorija nametala interpretativnim
diktornih predstava kakvom je
praksama. Bart je na taj nain na
smatrao knjievnost.47 Oba ova
ruavao postulat razumevanja
gesta su, kao to se i moe videti,
knjievnog teksta u skladu s tako
bila meusobno veoma tesno pove
zvanom autorskom intencijom.
zana: Bart uopte nije imao u vidu
autora (niti, razumljivo, bilo kojeg realnog autora, to mu se u vatri
polemika esto i rado prigovaralo). Meutim, imao je u vidu kate
goriju autora koji se smatra teorijskim ekvivalentom ispravnosti
interpretacije te, dakle instancu koja u ime podudaranja sa sopstve
nom namerom dovodi proces interpretiranja do eljenog finala: ot
krivanja skrivene namere u knjievnom delu i dobijanja odgovora
na uobiajeno pitanje: ta je autor hteo da kae?. Tako je ovo od
stranjivanje autora (iz knjievnoteorijskog diskursa), prema Barto
vom uverenju, trebalo da deifrovanje teksta uini potpuno nepo
trebnom aktivnou, odbaci prinudu eksplikacije, otpusti konice
sigurnosti48 i na kraju otvori polje za javni nastup pred itaocem
46 R. Bart, Smrt autora (prev. Miroslav Beker), Polja, 30/1984, br. 309 (no
vembar), str. 450.
47 R. Barthes, Lcriture de lvnement, u: Le bruissement de la langue...,
op. cit., str. 181.
48 Ibid.
X. Poststrukturalizam

347

Odbacivanje
autora

Kritika
tradicionalne
interpretacije

italac kao pisac

Bartov
antiegzegetski
stav

Lomljenje
teksta

Obraun
s dogmatama
hermeneutike

kao ponovnim piscem: ne vie kao interpretatorom ve kao pra

vim stvaraocem knjievnog teksta.49
I Smrt autora i ranije pomenuta knjiga S/Z otkrivale su najva
niji ulog Bartovih postupaka izmeu 1966. i 1970. godine. U tom
smislu, kao to je glavni dobitak od primene strukturalistike teori
je jezika na nauku o knjievnosti trebalo da bude ienje knjievne
kritike od naslaga subjektivnosti i pozitivizma,50 tako je Bartova
verzija poststrukturalizma ila direktnim putem u pravcu itanja,
a tanije otkrivala veoma odluan antiegzegetski stav autora Kritike
i istine. Klasina teorija znaka iju je kvintesenciju inila De Sosiro
va ideja dijadnosti nekoliko godina kasnije je Bart to objanjavao51
u isto vreme se ispostavljala kao mikromodel tradicionalno shva
ene interpretacije kao prevoda signifiant na signifi, dakle, aktivno
sti koja zadrava smisao i ne dozvoljava mu da se koleba, udvaja ili
da zaluta.52 Ako je, dakle, na osnovi te pretpostavke tradicionalna
interpretacija bila kretanje od signifiant u pravcu signifi ne bi li se
znaenje koncentrisalo u dubokoj strukturi, onda je praksa iji je
projekat bio predstavljen u S/Z trebalo da bude tako je to Bart de
finisao pre lomljenje teksta.53
Koncepcija interpretacije, koja se prilino neoekivano pojavila
u S/Z a koju e Bart ubrzo nazvati itanjem, nije bila ni egzege
za ali ni eksplikacija, nije trebalo da traga za jedinim, istinitim ili
definitivnim smislom.54 Zato je oigledno bila shvaena po uzoru
na Niea (to Bart, uostalom, uopte nije krio): nije trebalo u stvari
da predstavlja davanje smisla tekstu, ve vie procenu od kakvog
mnotva je on bio oblikovan.55 Ukoliko je, dakle, strukturalistika
nauka trebalo da oisti itanje knjievnosti starih balasta auto
ra, stvarnosti i istine utoliko je otrica poststrukturalistike
kritike trebalo da se konano obrauna s dogmama hermeneutike,
ali je Bartova vizija knjievnosti (i interpretacije) na kraju popri
mila previe eklektian oblik.56 U njoj su se mogli uti kako glas
49 Upravo ovakav projekat itanja kao ponovnog pisanja teksta (lecture-re-criture) sadravao je S/Z.
50 To je pominjao, izmeu ostalog, u: Knjievnost. Mitologija. Semiologija,
op. cit., str. 255256.
51 U Teoriji teksta, objavljenoj 1973. godine. Pogledati: R. Barthes, Teoria tek
stu, u: Wspczesna teoria..., op. cit., t. 4, sv. 2.
52 Ibid., str. 189190.
53 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 48.
54 R. Barthes, Teoria tekstu, op. cit., str. 190.
55 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 39.
56 To, uostalom, i jeste jedna od tipinih osobina poststrukturalistikog naina
miljenja.

348

Knjievne teorije XX veka

De Sosira, tako i Deride i kako Niea, tako i Malarmea. Autor S/Z

je, na primer, pisao:
[Knjievni] tekst je galaksija signifiants, a ne struktura sig
nifi; on nema poetak; povratnog je karaktera; do njega
se moe doi kroz razliite ulaze od kojih nijedan ne treba
proglasiti glavnim; kodovi, koje tekst pokree, ocrtavaju se
d ok l e p og l e d s e e, nereivi su (smisao u njima nikada
nije podreen nekoj odluci, osim ako je kocka baena) ...
Interpretacija, koju zahteva tekst direktno shvatan u svom
mnotvu, uopte nije liberalna; ne radi se o doputanju vi
eznanosti, o velikodunom pripisivanju svakom tekstu
delia istine; uprkos svoj in-diferentnosti radilo se o afirma
ciji postojanja samog mnotva koje nije postojanje istine ...
Ovu neophodnu afirmaciju ipak nije naroito lako postii,
jer ako nita ne postoji izvan teksta, onda samim tim ne po
stoji ni c el i na teksta.57

Tekst

Iz dananje perspektive prihvaeni kao poststrukturalistiki, Bar

tovi radovi su naroito pomenuti Od nauke do knjievnosti, S/Z,
Smrt autora (1968), Od dela do teksta (1971), Teorija teksta (1973),
Zadovoljstvo u tekstu (1973) ili Predavanje (1979)58 koje u nekom
smislu rezimira sve ove promene
takoe za poststrukturalizam na delo/tekst prema milje
znaili znaajne problemsko-termi nju poststrukturalistikih teoreti
ara (naroito Rolana Barta, Julije
noloke promene koje su vodile ka Kristeve i aka Deride), kategorija
temeljnom preformulisanju pristu teksta, koja se nalazi kao opozicija
pa knjievnosti. Bart je to lapidarno delu, pre svega je oznaavala pro
izraavao konkretnim parolama, menu odnosa prema knjievnosti.
samim tim proklamujui nunost A konkretno odustajanje od stati
nog i predmetnog tretiranja knjiev
promene teita i take gledita naj ne tvorevine (kao depozita znaenja
vanijih za refleksiju o knjievnosti. korien za deifrovanje) u korist
Dakle, bilo mu je stalo do prelaska: dinamike i procesualne koncepci
s nauke na knjievnost, sa dela na je iste te tvorevine smatrane prak
tekst, sa interpretacije na itanje, sa som beskonane proizvodnje smisla
autora na itaoca i sa istine na za u kojoj uestvuje i italac, aktivni ko
autor njegovih znaenja.
dovoljstvo. Terminoloke korekcije
ovde nisu znaile promene supstancijalnog karaktera, ve razliku u
tretmanu knjievnog dela, pa ak i temeljne promene pogleda na svet
teoretiara knjievnosti koji je postajao par excellence italac.
57 Ibid., str. 40.
58 Spisak bibliografskih radova up. u Bibliografiji na kraju poglavlja.
X. Poststrukturalizam

349

Bartovi
poststrukturali
stiki manifesti

S dela na tekst

Sloboda itanja

Autor
kao skriptor

Protiv istine
i objanjenja

Rekapitulirajmo: deklarisana ve u naslovu rada Od nauke do

knjievnosti, promena preferencija u Bartovom sluaju trebalo je da
oznai simboliki prelazak od nauke o knjievnosti (o ijim je inte
resima brinuo pre svega ortodoksni strukturalizam) do knjievnosti
koju su strukturalisti zagubili u svojim apstraktnim malim formu
lama. Prelazak s d el a na tek st , na koji upuuje jo jedan naslov,59
oznaavao je odustajanje od tradicionalnog shvatanja knjievne tvo
revine kao predmetnog, statinog i reproduktivnog dela koje je
proizvod ili depozit znaenja u korist procesualnog, dinami
kog i stvaralakog pristupa (tekstu). Bart je na taj nain podrivao
tradicionalno shvatanje knjievnosti koje je zavisilo od mimetikih
zahteva, suprotstavljajui mu dinamiku koncepciju teksta (pro
cesa, prakse proizvoenja znaenja) usaenu jo u kreacionisti
kom miljenju. Zatim, promena koja se manifestovala u prelasku s a
inte r pret a c ij e na it anj e trebalo je da oznai oslobaanje ita
nja od hermeneutikih prinuda, a naroito stega ispravnosti i dog
me ispravne ili pravilne interpretacije u korist maksimalne
slobode itanja. Slino je i prelazak s a autora na it ao c a koji
je Bart proglasio simbolikom smru autora trebalo da oznai
odbacivanje jedne od najvanijih dogmi diskursa o knjievnosti: tu
maenja saglasnog s takozvanom namerom autora.60 Bart je ovde
priznavao smisao postojanja samo subjektu koji postoji na papiru
bezlinom skriptoru koji kao instanca iz teksta (i samo iz tek
sta) nije imao nikakve pretenzije da nadzire procese proizvoenja
smisla i koji je ostavljao itaocu neogranieno polje za isticanje. Na
taj nain, oznaen italac trebalo je da postane sauesnik, pa ak i
faktiki stvaralac znaenja knjievnog teksta, a ne istrajni tragalac
za njegovim smislom. Naslov knjiice Zadovoljstvo u tekstu objavljene 1973. godine, signalizirao je promene u Bartovim gleditima
koje su zapoete jo u Kritici i istini, kad se odluno opratao od zah
teva da knjievna kritika traga za istinom knjievnog dela. Reeni
ce: nikada se ne pravdati, nikada nita ne objanjavati i naslada
u itanju jami za svoju istinu61 govore ovde same za sebe. itanje
(a ne interpretacija) knjievnog teksta je pre svega trebalo da priuti
ulno (pa ak i erotsko) zadovoljstvo, a poloaj istraivaa, kritiara,
interpretatora maksimalno se pribliavao poloaju prosenog itao
ca teksta, u trenutku kada nalazi svoje zadovoljstvo.62 Autor S/Z je
59 R. Barthes, Od dziea do tekstu, Teksty Drudie, 1998, br. 6.
60 Up. takoe, reenicu: Kao institucija, autor je mrtav, u: Rolan Bart, Zado
voljstvo u tekstu, Gradina, Ni, 1975, str. 36, prevod: Jovica Ain.
61 Ibid., str. 3.
62 Ibid., str. 4.

350

Knjievne teorije XX veka

tako vraao nauci o knjievnosti ono to je, kako je tvrdio, ona do

tada uporno potiskivala na marginu zadovoljstvo koje priinjava
jezik a koje ona nikada nije cenila.63
Iznosei, dakle, stavove o uroenoj nestabilnosti znaenja i o
slobodi itaoca da ga kreira, Bart je otvorio perspektivu za slobodni
ju i kreativniju knjievnu kritiku. Zatim je, podjednako odluno od
bacujui vetake podele na jezik i metajezik, tekst i komentar (pri
marni i sekundarni tekst), izraavajui takoe uverenje o jednom
jeziku koji povezuje knjievnost i itanje u jednoj zajednikoj prak
si pisanja (criture) otvorio polje komentatorima knjievnosti
za jeziko stvaralatvo. itava Bartova koncepcija je, dakle, trebalo
da dovede pre svega do poputanja steg teorijskih normi, naroi
to onih koje su ustanovili strukturalisti. Prema miljenju autora Za
dovoljstva u tekstu, nije bilo mogue izgraditi optu teoriju teksta,
a jedini mogu iskaz o tekstu je i sam trebalo da postane tekst.64

Prijatnost jezika

Fuko: subjekat i diskurs

Skoro ve pred kraj ivota Miel Fuko je veoma odluno tvrdio da
nikada ... nije bio strukturalista,65 ali neki radovi ovog filozofa
naroito s kraja ezdesetih godina isto toliko su ukazivali na sna
ne uticaje strukturalizma koliko su svedoili o njegovoj borbi sa
sve otrijom kritikom. Slino Rolanu Bartu, i Fuko je doiveo velike
promene miljenja izmeu 1966. i 1970. godine, konkretno izme
u Rei i stvari (1966) i Poretka diskursa (1970). Jo su se u ovoj,
prvoj, knjizi mogle videti tendencije ka prevazilaenju ogranienja
strukturalizma, iako se, meutim, mogao zapaziti i njegov veoma
snaan uticaj. Zato je druga ve predstavljala radikalan raskid koji
je ak i sam filozof neposredno izrazio.
Iste te 1966. godine, kad su ak Derida i Rolan Bart irili svee
ideje poststrukturalizma u Sjedinjenim Amerikim Dravama, Miel
Fuko je objavio jednu od svojih najuvenijih knjiga Rei i stvari.66
Ova knjiga, naroito kad se danas paljivo ita, takoe precizno sve
doi o konfliktima strukturalizma i poststrukturalizma. Njena tema
63
64
65
66

R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255258.

R. Barthes, Od dziea do tekstu, op. cit., str. 194195.
M. Foucault, Filozofia, historia, polityka..., op. cit., str. 299.
M. Foucault, Les mots et les choses. Une archologie des sciences humaines,
Paris, 1966; srp. izd.: Rijei i stvari. Arheologija humanistikih nauka, Nolit,
Beograd, 1971, prevod: Nikola Kova.

X. Poststrukturalizam

351

Fuko
i strukturalizam
Rei i stvari

Iskazi
elementarne
jedinice diskursa
pistm

Unutranji
poredak
diskursa

je bila istorija naunih ideja koje su nastale izmeu XVI i XIX veka,
a metode analize naunih diskursa, kojima se Fuko ovde sluio, jo
uvek su veoma podseale na nain miljenja poznat, na primer, iz Le
vi-Strosovih radova on je, na primer, razbijao diskurse na elementar
ne jedinice koje je zvao iskazima (noncs), ali je tragao za skrivenim
zakonima koji su upravljali tim diskursima, a naroito u njima prisut
nim neosveenim optim formama miljenja koje je nazvao episte
mama (pistm).67 Takoe nije skrivao da ga usmerava potreba da se
istorija ideja oisti od antropocentrikih naslaga i da se ta disciplina qu
asi-nauno precizira. Analize koje je ovaj filozof izvrio ipak su se od
nosile upravo na iskaze, a ne na apstraktne sisteme, i mada su diskursi
koje je istraivao pokazivali duboko skrivene strukturalne pravilnosti,
ipak su se vladali po sopstvenim zakonima, nezavisnim od spoljnih pri
tisaka jezikog sistema iveli su po sopstvenom ritmu i dinamici, u
neku ruku su se samostalno uspostavljali. Fuko je, osim toga, nastojao
da ne zatvara svoja istraivanja samo unutar iskaza, ve je, takoe, is
traivao relacije izmeu diskursa i vanjezike stvarnosti (koresponden
cije, ressemblances). Meutim, njegovi pokuaji da definie unutranji
poredak diskursa ipak su prouzrokovali da se on ubroji u ortodoksne
strukturaliste. estoko se branio od takvih etiketa, moda najsnanije
u tri godine kasnije objavljenoj Arheologiji znanja (1969) u kojoj je
objanjavao i strategiju prihvaenu u Reima i stvarima:
Ako sam govorio o diskursu, to nije bilo radi toga da bih
pokazao da se mehanizmi ili procesi jezika tu u potpunosti
odravaju. Vie je trebalo omoguiti da se u gustini verbal
nih performansi pojavi razliitost moguih nivoa analize.
Trebalo je pokazati da se pored metode lingvistike ... struk
turacije ... moe uspostaviti jedan specifian opis iskaza, nji
hovog obrazovanja i pravilnosti svojstvenih diskursu.68

Fukoova kritika
strukturalizma

Ovde se dobro vidi da se autor Arheologije znanja prilino o

tro suprotstavio strukturalistikom pogledu na svet. Ve na poetku
ovog fiktivnog dijaloga sa imaginarnim oponentima-strukturalisti
ma, smetenog na kraju knjige, obelodanjuje da se u itavoj knjizi
trudio da se odluno ogradi od strukturalizma, ili bar od onoga
to se obino pod tim podrazumeva. Takoe je uveravao da se nije
pozivao na postupke jezikog opisa, niti se zalagao za formalizacije.
67 Pojam pistm je takoe ukazivao na srodnost s Levi-Strosovim struktura
ma uma.
68 M. Fuko, Arheologija znanja, Plato, Beograd, Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovia, Novi Sad, 1998, str. 214, prevod: Mladen Kozomara.

352

Knjievne teorije XX veka

Jedino tvrdio je za im je mogao da traga u strukturalnim ana

lizama bili su disciplina i efikasnost, ali ak ni u tome nije uspeo
jer je i sama oblast njegovog interesovanja pruala otpor bilo kojem
unapred nametnutom poretku, pri emu njeno bogatstvo nepresta
no izmie shemama. Dakle, jedino to mu je preostalo jeste to da
svoju nemo prerui u metodu i ova reenica se moe smatra
ti najkraom i najlapidarnijom formulom koja je govorila o uzroku
promene u nainu miljenja ovog filozofa.69 U Arheologiji znanja Fu
ko, dakle, nije vie tragao za skrivenim porecima razliitih diskursa
koji funkcioniu u kulturi, ve se programski koncentrisao na njiho
ve epistemoloke preseke. Takoe je zahtevao da se diskursi vie
posmatraju kao prakse koje se sastoje od diskurzivnih dogaaja i da
se panja usmeri na primere, pauze, pragove, granice, transforma
cije, diskontinuitete i materijalnosti. Dakle, bez obzira na to to je
kao jedinica diskursa ovde i dalje ostao pojedinaan iskaz (nonc),
Fuko, ipak, ne samo to u ovom sluaju nije podlegao iskuenju po
vezivanja iskaza sa onim optim formama saznanja (epistemama),
ve im je ak pripisao vremenske i prostorne aspekte. Filozof se
ograivao i od takvih istraivanja diskursa koja su donosila gotove
sinteze (kao to su, na primer, razvoj, uticaj, tradicija i sl.). I, na kra
ju nemilosrdno je ogoleo skrivene elje strukturalista, piui:

Epistemoloka
presecanja
diskursa

Bilo je sasvim normalno da vi branite prava jedne kontinu

irane istorije, otvorene istovremeno i za rad teleologije i za
neograniene procese uzronosti. Ali to nipoto nije bilo ra
di toga da bi ona bila zatiena od strukturalne invazije koja
bi ignorisala njeno kretanje, spontanitet i unutranji dinami
zam. Vi ste zapravo hteli da obezbedite moi jedne konstitu
tivne svesti, poto su upravo one bile dovedene u pitanje.70
Ali je tek u Poretku diskursa predavanju odranom prilikom
preuzimanja katedre na Collge de France71 objavljenom 1971. go
dine, Fuko izneo svojevrstan manifest koji je pre svega imao politi
ki izraz, ali se mogao shvatiti i kao antistrukturalistiki. On se ovde
koncentrisao na procedure koje su kontrolisale i ograniavale pro
cese stvaranja diskursa u drutvima naroito procedure iskljuiva
nja, odnosno zabrana koje su se posebno odnosile na sfere politike,
seksualnosti, kao i na govor psihiki obolelih ljudi. Najopresivnije
principe kontrole proizvodnje diskursa u ljudskoj istoriji, prema
69 Ibid., str. 213.
70 Ibid., str. 218.
71 Predavanje je odrano 2. decembra 1970. godine.
X. Poststrukturalizam

353

Poredak diskursa

Procedure
iskljuivanja

Kriza subjekta

Ko je autor?

Autor kao jedna

od sistematizu
juih instanci

njegovom miljenju, doneo je nauni diskurs sa, za njega, veoma

karakteristinom ogromnom tenjom za istinom72 isti onaj pod
ijim se uticajem formirao lingvistiki a zatim i knjievnoteorijski
strukturalizam.
Poseban motiv u Fukoovim razmiljanjima takoe je zauzimao
problem subjekta, odnosno kako je to direktno izneo u Arheolo
giji znanja pojava krize subjekta.73 ivo uestvujui u raspravi o
statusu subjekta koja se odvijala u Francuskoj ezdesetih godina,74
ovaj filozof je pokrenuo i problem koji je bio veoma bitan za teoriju
knjievnosti tanije: pitanje statusa autora u knjievnoteorijskom
diskursu. Za njegov tekst Ko je autor? iz 1966. godine inilo se
da verno sekundira Bartovoj Smrti autora. Za Fukoa je autor, ili pre
autor, predstavljao samo konstrukciju diskursa i njegovu funkciju
nije bio shvatan kao davalac diskursa i nije mogao da ima vlast
nad njim. Filozof je u autoru pre svega video instancu koja klasifi
kuje i unapred namee naine postojanja i funkcionisanja iskaza u
drutvu. Autorovo pravo vlasnitva nad svojim delom takoe je
determinisalo sutinu knjievnosti i koilo slobodu interpretacije.
Prema Fukou, autor je postajao hipotetika pozadina kompaktno
sti iskaza zahtev za podudaranjem sa intencijom autorskog iska
za, podreivao je principu celovitosti.75 Slino Bartu, ni Fuko, tako
e, nije uopte iao ka uklanjanju autora iz diskursa. Vie mu je
bilo stalo do slabljenja njegovog uticaja bio je to prelazak s funkci
je glavnog kontrolora i distributera znaenja na funkciju samo jed
ne od moguih sistematizujuih instanci.

Otvaranje semiologije

Kritika
strukturalne
semiologije

Za Rolana Barta i druge francuske poststrukturaliste, 1966. godina

pokazala se prelomnom iz najmanje nekoliko razloga od tada e
oni kritici podvrgavati ne samo strukturalizam (u De Sosirovoj i
Levi-Strosovoj varijanti) ve i strukturalnu semiologiju kao nauku
72 Fuko je jo i ranije opisivao mehanizme represije psihikih bolesnika pomo
u klinikog i filozofskog diskursa. Pogledati u: Miel Fuko, Istorija ludila
u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980, prevod: Jelena Staki.
73 Miel Fuko, Arheologija znanja, op. cit., str. 219.
74 Ovu pojavu detaljnije opisujem u knjizi Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit.,
deo: Kres mitu nadzorcy. Pogledati, takoe, G. Raulet, Kryzys podmiotu,
Colloquia Communia, 1986, nr 45.
75 M. Foucault, Kim jest autor?, op. cit., str. 374.

354

Knjievne teorije XX veka

o sistemima znakova i optim znaenjskim formama. Naroito e

naruiti postulate istraivanja optih uslova nastanka znaenja,
odvojeno od njihove semantike sadrine. Bart e to postepeno i
niti ve u tekstovima objavljenim izmeu 1967. i 1970. godine, ali
je moda najubedljivije izrazio svoju sumnju prema tradicionalnoj
semiologiji u delima izdatim od 1970. godine. Sigurno je to najradi
kalnije uinio u asu kad ga je oarao Japan.
Ako je, kako se seamo, glavni greh novih mitologija, prema Bar
tovom miljenju, to to one nisu predstavljale znakove onakvim kakvi
su, ve su im krale prvobitan smisao i davale sopstveni, onda on u
svetu zapadne kulture (osim malih izuzetaka u knjievnosti) uistinu
nije pronalazio prostore slobodne od te vrste manipulacije. Otkrio je,
meutim, svet, odnosno semiotiki univerzum u kojem kako je to
definisao znakovi postoje u svom arbitrarnom obliku i zahvaljujui
kojem su se mogle uvideti potpuno nove perspektive koje su se poja
vile pred semiologijom. To je bio upravo Japan, kome je Bart posvetio
neobian semioloki (zapravo, antisemioloki) traktat pod naslovom
Carstvo znakova.76 Ovo delo je inaugurisalo naredni (tekstualni) pe
riod u njegovim radovima i zapoelo fazu veoma otre kritike struk
turalne semiologije (one kojom se on, takoe, do tada bavio), kao i
koncepcije znaka na kojoj je zasnivao svoje ranije zakljuke. To, me
utim, uopte nije znailo da su znakovi prestali da ga fasciniraju.
Ba naprotiv koliko je u Mitologijama govorio o tome zato ne voli
znakove, toliko je u Carstvu znakova upravo nastojao da iskae zato
ih voli.77 Razlika na kojoj je insistirao bila je ona izmeu zapadnog i
istonog sveta, koja se moe videti u odnosu prema znakovima i u na
inima njihovog korienja. U zapadnom svetu kako je to precizno
pokazivao u Mitologijama vetaki stvorenim znakovima pridavana
su obeleja prirodnosti. Na Dalekom istoku, meutim, znaci su zaista
bili prirodni nisu se pretvarali da su neto drugo, ve su samo bivali
sobom, nije im nalagano da upuuju na neko skriveno signifi, nije
se uporno tragalo za potpunim smislom. I, koliko je zapadni sistem
revnosno iao ka tome da popuni znakove sadrinom oznaitelja, to
liko mu se Japan inio kao kultura praznih znakova: smisaone prazni
ne. Ova praznina je fascinirala autora Mitologija kao svojevrstan anti
dot semiotikim zloupotrebama Zapada viku znaenja, nervozi u
76 Objavljeno u enevi 1970. godine. Roland Barthes, Carstvo znakova, August
Cesarec, Zagreb, 1989, prevod: Ksenija Janin. Bart je prvi put posetio Japan
u maju 1966. godine, ali je kasnije tamo odlazio jo dva puta u prolee
1967. godine i izmeu 1967. i 1968. godine.
77 Govorio je o tome u jednom intervjuu. Up. Oeuvres compltes, red. . Marty,
Paris, 19931995, t. 2, str. 1003.
X. Poststrukturalizam

355

Semiotiki
univerzum

Carstvo znakova

Bart i znaci

Znak u kulturi
Istoka

Bartova vetina
fragmenta

Polisemija

Semantika
praznina

traenju istine, loim formama pomou kojih je vladala ideologija.

U japanskoj kulturi je tada video mogunost ienja i veoma vaan
nauk za zapadnu misao. Ova iskustva su rezultirala novom etapom
u njegovom razmiljanju o knjievnosti kao pisanju (criture)
dakle, o tekstovima osloboenim prinude posedovanja smisla. Pod
njihovim uticajem promenio se i njegov nain pisanja o knjievnosti
od tada je najradije koristio umetnost fragmenta u velikoj meri in
spirisanu japanskim haikuom.78
Bartov pogled na proces stvaranja znaenja u knjievnosti tako
e se bitno promenio 1970. godine, to svedoi ve ranije pomenu
ta uvena knjiga S/Z koja je predstavljala specifian zapis itanja pri
povetke Sarazen Onore de Balzaka. Koliko su Barta na etapi Uvoda
u strukturalnu analizu pripovetke pre svega interesovali mehanizmi
nastajanja denotacije i konotacije, toliko je ovde uveo trei termin
koji je obelodanjivao njegov ve definitivno anarhian odnos prema
semantikim pitanjima a to je mnotvo. Naime, nisu mu bili do
voljni zahvati koji su se zasnivali na proirenju znaenjskog polja i
njegovom obogaivanju polisemijom polisemija je, kako je tvrdio,
na kraju uvek bila ograniavana nekim nadreenim principom koji
je ureivao i svodio mnotvo znaenja na konkretan broj. Omogua
vala je, dakle, samo ogranieno razmnoavanje znaenja.79 Sada ga
je interesovala samo beskonana i neograniena igra znaenja knji
evnosti osloboena od vladavine bilo kakvih sistema. Izjanjavao se
o njoj skoro ekstatiki kao o mnotvu poetaka, otvaranju mree,
beskonanosti jezika ili o slici trijumfujueg mnotva koju nee osi
romaiti nikakva prinuda predstavljanja. Knjievni tekst je sada za
njega bio galaksija signifiants, a ne struktura signifi.80 Ove usiljene
krilatice u tom trenutku trebalo je da izraze Bartov odnos ne samo
prema knjievnosti kao tekstu (tekstovima) nego i prema procesu i
tanja. I kao to je knjievni tekst za njega predstavljao neogranien
potencijal znaenja (to se uopte, ma kako se upravo inilo, nije kosi
lo s njegovom ljubavlju prema japanskoj praznini ta moe biti vie
neogranieno u svom stvaralakom potencijalu od same praznine?),
tako se i proces itanja pokazivao kao prostor za itaoevu slobodnu
78 Pogledati o tome: M. P. Markowski, Midzy fragmentem a powieci, czyli
za co kocham Rolanda Barthesa, Teksty Drugie, 1990, br. 2. Pogledati, tako
e, Bartove knjige pisane posle 1970. godine, a naroito Zadovoljstvo u tekstu
(1973) i Fragmenti ljubavnog diskursa (1977).
79 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 43. Termin razmnoavanje (dissmination) tu
je za oznaavanje neograniene semioze; koristio ga je i ak Derida. Pogleda
ti, naroito: J. Derrida, La dissmination, Paris, 1972.
80 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 3940

356

Knjievne teorije XX veka

kreaciju teksta posutog zvezdama,81 kao i naravno za iskustvo

zadovoljstva. Ovde se, dakle, veoma radikalno promenio Bartov je
zik, kao i njegov odnos prema semiolokoj terminologiji koja se jo
samo tu i tamo javljala, ali u stvari u takvoj, moglo bi se rei, prevrat
nikoj formi. Na taj nain je, na primer, bio preobraen i naruen
pojam koda koji se i dalje bogato smetao na stranicama S/Z, ali
ni po emu nije podseao na nekadanji kod semiotiku aparatu
ru poretka i regulisanja toka komunikacije. Bart se prilikom itanja
Balzakove pripovetke u stvari sluio s pet kodova, tj. tanije reeno
kodova (Empirije, Osobe, Nauke, Istine i Simbola), ali to nisu bi
li toliko vrsti i precizno organizovani kompleksi pravila, koliko vie
slobodni glasovi (voix) koje pripovetka pokree i koji u njoj neko
vreme odzvanjaju82 a koje italac moe (iako, uopte, ne mora) da u
je. Tako shvaeni glasovi samo su otvarali potencijalne mogunosti
otkrivanja smisla i proirivali kako je to poetski definisao autor S/Z
semantiko polje dokle je pogled sezao, oznaavajui vie prostor
beskrajnog grananja (ili upravo razmnoavanja) znaenja nego bi
lo kakvog njihovog ograniavanja. Tako se preobraavala i evoluirala
Bartova semiologija, a proces ovih promena opisao je i u Predavanju
iz 1977. godine.83 Sa semiologije kao sredstva drutvene kritike kori
ene za istraivanje jezika koga mui vlast, preao je na negativnu i
aktivnu semiologiju, fasciniranu formama jezike praznine, koja je
titila znakove od mogunosti njihovog potpadanja pod vlast sistema
i koja je odustala od privilegije da bude metajezik. Ovakva vizija je
trebalo da, u punom smislu te rei, prilagodi semiologiju knjievno
sti;84 na taj nain je, dakle, Bart takoe realizovao svoj raniji postulat
o preobraaju strukturaliste u pisca. Promena stava o zadacima semi
ologije u njegovom sluaju je bila veoma jasan signal da nailazi potpu
no nova epoha za samu semiologiju, ali i za nauku o knjievnosti.
Ovu novu (poststrukturalistiku) semiologiju autor Predavanja je de
finisao na sledei, pomalo sumanut, nain:
Rado bih semiologijom nazvao niz operacija u okviru ko
jih je mogue pa ak i unapred kao cilj postavljeno igra
nje sa znakom kao odslikanom zavesom, a moda ak i fik
cijom.85
81 Ibid., str. 47.
82 Na kraju ih je upravo tako nazivao glasovi, a ne kodovi. Pogledati: ibid.,
posebno str. 5556.
83 Pogledati: R. Barthes, Wykad, Teksty, 1979, br. 5.
84 Ibid., str. 2227.
85 Ibid., str. 27.
X. Poststrukturalizam

357

Pet Bartovih
kodova

Negativna
i aktivna
semiologija

Nova definicija
semiologije

A na drugom mestu je pisao:

Semiologija o kojoj govorim je istovremeno i negativna i
aktivna. Neko ko je itav ivot, i u dobru i u zlu, posvetio
razmatranju tog udovita, jezika, moe samo da bude fa
sciniran formama njegove praznine a ona je potpuna su
protnost njegovoj dubini.86

Privid
verovatnoe
i nesigurnost
istine

Kritika
tradicionalne
semiologije
Julije Kristeve

Sheme razmene

Semiologija
znaenja

Bartova reforma semiologije je, dakle, nesumnjivo izvrena

prihvatanjem svih podsticaja koji su potekli iz promiljanja prirode
pisanja. Pravo pisanja je apodiktinoj nauci o sistemima znakova pri
pisivalo delovanje meu razlikama, moglo ju je sauvati od dog
matizacije, od shvatanja sebe u kategorijama univerzalnog diskursa
koji ona nije, osveivalo je njen besmisao konstruisanja metajezi
ka.87 Na taj nain se znak oslobaao od sistemskih pravila koja mu
je nametnuo De Sosir i od logikih poredaka u koje je verovao Pirs.
Ostajao je, meutim kako je to formulisao Bart znak (u) imagina
ciji koji je jedino stvarao privid verovatnoe i nesigurnosti istine.88
Poput Rolana Barta, i Julija Kristeva (ro. 1941)89 je u isto vre
me podvrgavala kritici tradicionalnu semiologiju zasnovanu na De
Sosirovom modelu, podreenu pre svega komunikacionoj teoriji
znaka. U okviru te teorije kako je primeivala znak, a pre sve
ga tekst, odnosno struktura znakova, bio je shvatan kao zatvorena
i zavrena tvorevina, mrtav predmet komunikacione razmene. Po
iljalac ga je zaista predavao primaocu, ali u sutini je itav proces
komunikacije bio odvojen od stvarnih uticaja partnera u inu komu
nikacije i sveden na apstraktne sheme razmene. Naruavajui semi
oloki model komunikacije, koji podreuje knjievnost mehanizmi
ma razmene a ne stvaranja smisla,90 Kristeva se pozicionirala (slino
Bartu) na onoj strani semiologije koja se obino u Francuskoj ve ne
ko vreme, po uzoru na ora Munena, naziva semiologijom znae
nja (za razliku od semiologije komunikacije).91 Prema miljenju
francuske teoretiarke, ovo podreivanje knjievnog teksta operaciji
86 Ibid., str. 24.
87 Ibid.
88 Ibid., str. 26. Ovde valja pomenuti znatno raniji Bartov tekst na koji se, u
ovom sluaju, na neki nain vraao, a radi se o: Znak w wyobrani (1963)
koji se nalazi u antologiji Mit i znak, op. cit.
89 Bila je, uostalom, ezdesetih godina slualac njegovih seminara.
90 Pogledati o tome: J. Kristeva, Ideologia dyskursa o literaturze, u: Wspcze
sna teoria bada literackich..., op. cit., t. 4. deo 2.
91 Pogledati: G. Mounin, Introduction la smiologie, Paris, 1970, str. 11. Na to
skree panju i Z. Mitosek, Teorie bada literackich, Warszawa, 1998, str. 259.

358

Knjievne teorije XX veka

razmene smisla i stvaranje od istog tog teksta robe, skrenulo je pa

nju s prakse stvaranja smisla te, dakle, sa stvaralakog rada koji
se odvija u jeziku.92 Knjiga koju je Kristeva objavila 1969. godine
pod naslovom Smeitik. Recherches pour une smanalyse,93 zbirka
njenih ranijih tekstova, predstavljala je neku vrstu manifesta koji je
proklamovao hitnu potrebu rekonstrukcije semiologije koja je, pak,
u tradicionalnoj formi ve ispunila svoj zadatak. Meutim, Kristeva
je moda jo snanije taj stav iznela u radu Ideologija diskursa
o knjievnosti, objavljenom godinu dana kasnije. Strukturalnoj se
miologiji je ovde zamerala pre svega preveliku formalizaciju.94 ak
ni prelazak na transformacionu semiologiju po modelu omskog
(kao u sluaju naratologa)95 nije, prema njenom miljenju, uspeo da
sauva semiologiju od okotavanja u mrtvim modelima. Kristeva je
ovde zabeleila i veoma vaan trenutak preokreta koji je doneo ka
ko krizu strukturalizma tako i krizu strukturalne semiologije. Tako
je pisala:
Dostiui danas kulminacionu taku u diskursu formal
ne poetike koja je, meutim, nemona pred za nju nepro
bojnim zidom jezika i predstave, formalna, lingvistika
metoda zasipa trite knjievnim poluproizvodima koji
pretenduju na naunu pozitivnost, ali se mimoilaze sa spe
cifinim znaenjskim radom koji je razbijao predstavu, kao
i s njegovim poloajem u istoriji.96
Prema miljenju teoretiarke, tradicionalno shvaena semiologi
ja97 je ve ispunila svoj istorijski zadatak u teoriji knjievnosti. Skre
nula je panju na specifian karakter jezikog materijala i postala deo
opte teorije znakova (semiotike). Upravo je ova teorija poev od
antikog vremena u zapadnoj tradiciji uvek pratila epistemologiju
za koju je smisao postajao jednom zauvek ustanovljena injenica. Me
utim, opet poinjui od Frojdovih dostignua, semiotiku treba shva
titi kao vrstu semantike analize te, dakle, discipline koja istrauje
ono to je epistemologija uvek potiskivala iz svog polja interesovanja:
92 Kristeva je tada, kao i mnogi francuski intelektualci u to vreme, bila pod ve
oma snanim uticajem Marksove filozofije, to se jasno ispoljavalo u retorici
njenog iskaza.
93 Izdata 1969. godine u Parizu.
94 Pogledati, takoe, raniji tekst Kristeve: La smiologie: science critique ou
critique de la science, La nouvelle critique, 1968, septembar.
95 Pogledati: Strukturalizam (II).
96 J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, op. cit., str. 182.
97 Odnosno, u ovom sluaju De Sosirova.
X. Poststrukturalizam

359

Ideologija
diskursa
o knjievnosti

Kritika formalne
metode

Proi zvo d nju s m isl a, pre nego to je on postao izgovo

ren smisao, njegov r ad, pre nego to je nastao proiz vo d.98

Proizvodnja
smisla

Semanaliza

Uloga knjiev
nosti u kritici
sistemske nauke
o knjievnosti

Teorija teksta
Kristeve

U tom trenutku najvaniji zadatak semiologije Kristeva je defini

sala kao istraivanje proizvodnje smisla u praksi stvaranja znaenja
semanalize.99 To ne samo to je stvaralo mogunost pokretanja
problematike koja je do tada imala marginalan status ve je i prualo
konkretnu ansu samoj semiologiji koja je u dotadanjoj formi ve
iscrpela svoje mogunosti. Semanaliza je, pak, onako kako ju je u to
vreme shvatala Kristeva, trebalo da predstavlja disciplinu koja je pot
puno u skladu s tadanjim vremenom svoj projekat obnove semio
logije teoretiarka je realizovala veoma eklektiki: u njoj su odzvanja
le tadanje Lakanove reinterpretacije Frojdove misli (koju je Kristeva
posle ponovo interpretirala), inspiracije Bartom i Deridom, kao i im
pulsi koji su poticali od avangardne knjievnosti (Lotreamona, Ma
larmea, Dojsa, Artoa i Bataja) koje je ve izvesno vreme pronicljivo
prouavala.100 Autorka La rvolution du langage potique (Revolucija
poetskog jezika) priznavala je knjievnosti podjednako bitnu ulogu
kao Bart ili Derida; prema njenom miljenju, avangardno pisanje je
ve i samo uspelo da narui vernost sistemskoj nauci o znakovima,
ak i pre nego to je to uinila radikalna kritika semiologije koja je
vrena direktno.101 Na kraju je, dakle, prema francuskoj teoretiarki,
knjievni tekst postupak proizvodnje smisla koji je pronalazio svoj
nastavak u postupku itanja, koji je u izvesnom smislu pokretao i na
stavljao stvaralaki proces zapoet u samom tekstu.102
Teorija teksta, koju je stvorila Kristeva, ovde je veoma izrazito
nailazila na poglede na tekst njenog uitelja Rolana Barta. Ova teori
ja je trebalo da uzima u obzir isto tako specifine osobine subjekta
u duhu Frojdove analize (u Lakanovoj verziji) koja je u procesu
formiranja subjekta poseban znaaj pridavala sveri signifiant. Pre
ma Lakanu, ovek je jo pre nego to je doao na svet a takoe
98 J. Kristeva, op. cit., str. 182.
99 Termin Kristeve.
100 Pogledati, takoe: J. Kristeva, Kilka problemw semiotyki literackiej (na
marginesie tekstu Mallarmgo: Rzut komi) u: Wspczesna teoria ba
da..., t. 4, deo 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Ba
dania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, drugo izdanje,
Krakw, 1996. Tekst Kristeve je iz 1972. godine.
101 Vie mesta ovoj kontestirajuoj ulozi avangardne knjievnosti Kristeva je po
svetila u knjizi: La rvolution du langage poetique. Lavant-garde la fin du
XIXe sicle. Lautramont et Mallarm, Paris, 1974.
102 Pogledati o tome posebno poglavlje: La productivit dite texte u knjizi Kriste
ve Smitik. Recherches pour une smanalyse, Paris, 1969.

360

Knjievne teorije XX veka

i posle smrti ve uvek i j o uvek bio upregnut u lanac simbo

la u igru signifiant, i to jo pre nego to je uspeo da se upozna s
njenim pravilima.103 Na osnovi tih koncepcija, knjievni tekst nije
imao zadatak da prenosi nikakvu skrivenu dubinu ili istinu jedi
na njegova istina, ili pre istina, bio je sam proces raanja smisla.
U ovom sluaju naroite osobine pokazivao je poetski govor s ob
zirom na svoju sposobnost da se vraa na ono to je prethodilo i
nu simbolizacije odreenoj ulno-telesnoj sferi koja se ispoljava
u zvuku ili ritmu. Upravo je ovaj predverbalni nivo (koji Kristeva
naziva semiotikim), slian po svom funkcionisanju radu sna
u Frojdovom smislu,104 trebalo da uslovi ulazak subjekta u simbo
liki poredak. Istovremeno je semiotinost ipak obavljala negativnu
funkciju prema strukturi jezika i komunikacionoj konvenciji ra
zarala je simboliki poredak izazivajui destrukciju kodova i zna
enja. Upravo se tako deavalo u savremenoj avangardnoj knjiev
nosti koja je dovodila jezik do granice izraajnosti i do potpunog
raspadanja znaenja. Ovo integrisanje semiotikog u simboliki po
redak ipak je, prema miljenju Kristeve, bila najvanija osobina po
etinosti.105 Veoma vanu ulogu u koncepciji autorke La rvolution
du language potique igralo je i razlikovanje dva tekstualna nivoa:
genoteksta i fenoteksta.106 Genotekst je u ovom sluaju oznaavao
upravo ovaj proces beskonanog, predjezikog generisanja znaenja
(jo pre nego to je nastalo znaenje). A fenotekst se ve odnosio na
gotov tekst fenomen jezikog karaktera. Ovo razlikovanje je teore
tiarku na kraju dovelo do formulisanja definicije knjievnog teksta
kao jezikog postupka tokom kojeg genotekstualne operacije vre
ingerenciju nad sferom fenoteksta.107
103 J. Kristeva, op. cit., str. 184. Pogledati, takoe: J. Lacan, crits, Paris, 1966, str. 468.
104 Pogledati, takoe: J. Kristeva, Kilka problemw semiotyki literackiej, op. cit.,
str. 178179.
105 Koncepcija knjievnosti Kristeve je ovde bila veoma izrazito podreena La
kanovoj terminologiji, mada je Kristeva u izvesnoj meri modifikovala razli
kovanja koja je uveo Lakan. Up. takoe: Psihoanaliza i Feminizam, naroito
podnaslov Postmodernistiki feminizam.
106 U ovom sluaju, Kristeva je koristila terminologiju sovjetskih istraivaa
aumjana i Soboleve. Up. J. Kristeva, Kilka problemw..., op. cit., str. 183.
107 Ibid., str. 183187. Manje-vie u isto vreme, Kristeva je analizirala i isto tako
shvaenu dijaloginost knjievnosti, na ije istraivanje ju je inspirisao pre
svega Mihail Bahtin odnosno proces nastajanja teksta kao apsorbovanja,
transformacije i prenoenja raznih ve postojeih tekstova u kulturi. Ova
pojava, nazvana intertekstualnost, sasvim sigurno donela joj je najveu sla
vu u okviru nauke o knjievnosti, jer je bila smatrana inicijatorkom snane
knjievnoteorijske struje intertekstualnih istraivanja. I ovde su Kristevu
X. Poststrukturalizam

361

Semiotiki
(predverbalni)
nivo

Genotekst /
fenotekst

Ideoloka
eksploatacija
knjievnosti

Smisaona
produktivnost
knjievnosti

I Bart i Kristeva su zapravo sedamdesetih godina poeli dosled

no da preispituju strukturalnu semiologiju uviajui u njoj jo je
dan izvor scijentizma.108 Oboje su, takoe, tragali za mogunostima
prevazilaenja vrstih okvira koje je strukturalizam nametnuo semi
ologiji koristei, izmeu ostalog, iskustva avangardne knjievnosti
kao revolucionarne, subverzivne aktivnosti koja vri svojevrsno
razbijanje ustaljenih jezikih normi.109 U tekstu pod naslovom Ideo
logija diskursa o knjievnosti Kristeva je ve veoma otro i radikalno
istupala protiv strukturalizma. Smatrala ga je jednom od varijanti
neokantizma, koja je vodila ka ideolokoj eksploataciji knjievno
sti pomou podreivanja diskursa o knjievnosti lingvistici.110 Pa,
ak kako je tvrdila ni put prelaska od strukturalne lingvistike do
transformativne lingvistike (omskog), sad posmatran, nije bio u
stanju da oivi i oslobodi teoriju knjievnosti od uticaja lingvistike
i od pritisaka koje je ona nametala. Strukturalizam je dostigao kul
minaciju u diskursu formalne poetike koja je ipak nemona pred
za nju neprobojnim zidom jezika i predstave.111 Jedina ansa za
teoriju knjievnosti sada je bilo odstupanje od statinog, sinhronij
skog strukturalizma i prelazak na put istraivanja istorijske smisa
one produktivnosti knjievnosti. Upravo je taj korak predstavljao
veoma dosledan prelazak teoretiarke na stranu poststrukturalizma
koji se bar za izvesno vreme, takoe, pokazao kao prelazak na pro
movisanje teorije intertekstualnosti.

109
110
111

uglavnom interesovale semantike promene u knjievnom tekstu (naroito u

tekstu romana), a pre svega transformacije elemenata ranijih tekstova (naro
ito raznih citata i kliea) koji su apsorbovani i postaju integralni deo novog
teksta. Pogledati o tome, na primer, J. Kristeva, Problemy strukturowania
tekstu, Pamitnik Literacki, 1972, sv. 4.
Drugaiji predlog reformisanja semiologije kroz njenu transformaciju u gra
matologiju (odnosno, nauku o pismu), gotovo istovremeno, dao je ak Deri
da. Zbog nedostatka prostora ovde neu govoriti o Deridinoj koncepciji, a za
interesovane upuujem na njegove knjige Pismo i rnica, Warszawa, 2004,
O gramatologii, op. cit., kao i tekstove: Sygnatura, zdarzenie, kontekst, u:
Marginesy filozofii, Warszawa, 2002, kao i: Smiologie et grammatologie,
Social Science Information, 1968, br. 3. Pogledati, takoe: Dekonstrukcija.
Bart je o tome govorio, izmeu ostalog, u: Wykadzie..., op. cit.,str. 1213.
Pogledati: J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, op. cit., str. 177.
Op. cit., str. 182.

362

Knjievne teorije XX veka

108

Kristeva: u pravcu intertekstualnosti

Prie o tome kako je polovinom
ezdesetih godina mlada teoretiar
ka bugarskog porekla Julija Kriste
va upoznavala uesnike seminara
koje je vodio Rolan Bart s teo
rijama Mihaila Bahtina ve pripa
daju istoriji. Kristevu je tada kod
Bahtina naroito fascinirala otvo
rena mogunost da se dinamizuje
strukturalizam. Ovu dinamizaciju
omoguavala je Bahtinova koncep
cija rei u knjievnosti, u skladu
s kojom ona vie nije bila mrtva
taka u prostoru smisla, ve se po
kazivala kao preklapanje tekstu
alnih povrina i koja je obeloda
njivala svoju dijaloku strukturu.
Upravo je Bahtin bio taj, prema
miljenju Kristeve, koji je otkrio
da je svaki tekst izgraen od mo
zaika citata, da on nastaje putem
apsorbovanja i transformacije
drugog teksta i da, zahvaljujui tome, funkcionie na odreen na
in u istoriji i drutvu.112
Ovakvo miljenje teoretiarka je iznela 1968. godine i upra
vo se ova godina uzima kao oficijelan poetak pojavljivanja termina
intertekstualnost u knjievnoteorijskom diskursu.113 Tekst Kriste
ve pod naslovom Problemi strukturiranja teksta ne samo to je do
neo definiciju teksta kao svojevrsne permutacije tekstova (ukrtanja
i neutralizovanja u okviru jednog teksta mnotva iskaza koji poti
u iz drugih tekstova), ve je Kristeva ovde definitivno promenila
intertekstualnost u
znaenju koje je ovom terminu
dala Julija Kristeva 1968. godine,
pozajmljenom od Mihaila Bahti
na koncepcija, prema kojoj sva
ki knjievni tekst apsorbuje u sebe
ranije tekstove tako da predstavlja
mreu razliitih pozajmica (cita
ta, kliea i sl.) koje su se u njemu
naslagale. Intertekstualna analiza
ima zadatak da izdvoji te pozajmi
ce tumaei na taj nain proces
nastajanja teksta. Koncepcija inter
tekstualnosti je iz osnova promeni
la poglede na izvore knjievnosti.
Tako, prema miljenju najradikal
nijih intertekstualista, ne postoji
ist (neposredovan) izvor knji
evnosti, jer na putu izmeu je
zika i sveta stoji ranija upotreba
date rei ili opisa date stvari ili sta
nja. U tom smislu se koncepcija
intertekstualnosti odluno suprot
stavlja idejama mimetinosti i in
tersubjektivnosti knjievnosti.

112 Pogledati: J. Kristeva, Sowo, dialog, powie, op. cit. Pogledati: Bahtin.
113 J. Kristeva, Problemy strukturowania tekstu, op. cit. O teoriji intertekstualno
sti pogledati, posebno: H. Markiewicz, Odmiany intertekstualnoci, u: Li
teraturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa, 1989, i: Prace wybrane, t. 4:
Wymiary dziea literackiego, Krakw, 1996; M. Gowiski, O intertekstual
noci, u: Poetyka i okolice, Warszawa, 1992; R. Nycz, Intertekstualno i jej
zakresy: teksty, gatunki, wiaty, u: Tekstowy wiat. Poststrukturalizm a wied
za o literaturze, Krakw, 2001; G. Genette, Palimpsesty, u: Wspczesna teo
ria bada literackich za granic..., op. cit., Krakw, 1996, t. 4, deo 2.
X. Poststrukturalizam

363

Kristeva
na Bartovom
seminaru

Uticaj Bahtina

Poetak razvoja
termina inter
tekstualnost

Analiza
strukturiranja
teksta

i najvanije poglede na knjievnost koji su izgraeni na osnovi

strukturalizma. Uostalom, njene koncepcije su se oito uzajamno
dopunjavale s Bartovim idejama iz tog perioda nije joj, naime, bi
lo stalo do opisa unutartekstualnih struktura, ve do analiziranja
strukturiranja teksta, ne do analize dela-objekta, ve do istraiva
nja teksta-procesa, napokon do prakse kroz koju knjievni tekst
proizvodi smisao, a ne do razmene smisla tokom interpretacije. In
spiraciju je i u ovom sluaju pronala pre svega u Bahtinu. Upravo
je Bahtin, naglaavala je Kristeva,
kao jedan od prvih zamenio statinu segmentaciju teksto
va modelom u kojem knjievna struktura nije neto zatee
no ve se stvara u odnosu na druge strukture.114

Proces
proizvoenja
znaenja

Kritika
mimetizma

Za nju je misao ruskog teoretiara bila veoma inspirativna i u

tom pogledu jer je pokazivala kako se moe prevazii apstrakcija, ka
ko se mogu dovesti u pitanje zvanini lingvistiki kodovi i zakoni, a
zatim pronalaziti prie i moralnost ugraene u dinamiki proces pro
izvoenja tekstualnih znaenja. Ova misao je takoe omoguavala
da se otkrije vieslojnost rei i njena svojevrsna logika koja prevazi
lazi logiku kodifikovanih iskaza i ostvaruje se izvan zvanine kultu
re. Ideja teksta-procesa i teorija intertekstualnosti bile su usmerene
ne samo protiv ironinosti ortodoksnog strukturalizma ve i protiv
tradicionalnog shvatanja knjievnosti pomou mimetikih i intersubjektivnih kategorija, dok koncepcija koju je predlagala Kristeva
nije trebalo da slui samo konstruisanju nove pojmovne mree, u ko
ju je mogla biti smetena i knjievnost,115 ve je bila planirana kao
prilog istraivanjima dinamike stvaranja tekstualnih znaenja pro
cesu koji je izmicao bilo kakvoj unifikaciji. U ovom procesu deavale
su se razliite semantike transformacije kojima su podlegale iskaza
ne strukture, pa ak i fragmenti ve postojeih tekstova (kliei). Raa
nje smisla u novom tekstu za Kristevu je pre svega predstavljalo dodi
rivanje razliitih znaenja i tradicija i to je najvanije taj proces
se nikada nije zavravao. Ona je u njemu videla i aktivnu ulogu itao
ca kao sauesnika i nastavljaa intertekstualnog dijaloga upravo je
italac zapoinjao ovaj dijalog i nastavljao ga kroz postupke itanja.
Praktinu primenu teorije intertekstualnosti Kristeva je demonstrira
la u ve pomenutoj Smeitik..., i u kasnijim knjigama: Le texte du
roman (1970) i La rvolution du langage potique (1974).
114 J. Kristeva, Sowo, dialog i powie, op. cit., str. 394.
115 To se deavalo u sluaju kasnije upotrebe kategorije intertekstualnosti ene
ta ili Rifatera. Pogledati: Strukturalizam (II).

364

Knjievne teorije XX veka

Poststrukturalizam i drugi post-ovi

post- kad god se upotre
bljava prefiks post- (na primer,
poststrukturalizam, postmoderni
zam, postmoderna, postfilozofija,
postmetafizika, postteorija i sl.)
susreemo se s pravcima koji ima
ju kritiki karakter usmeren na re
viziju premisa tradicije, formacije,
paradigme, pravca ili sistema koji
se nalazi u poziciji anti dakle,
strukturalizma, modernizma, mo
derne, filozofije, metafizike, teori
je i slino. Post pravci se javljaju
u trenutku kad se mogla osetiti
kriza date tradicije ili istroenost
njenih dotadanjih mogunosti.
Oni, ipak, ne oznaavaju faktiki
kraj ovih tradicija (formacija, pa
radigmi i sl.), ve kritiku opciju
koja postoji zajedno s njima. Kad
je re o poststrukturalizmu, kriti
ka strukturalizma se iz vie aspe
kata pojavila u trenutku njegove
kulminacije, a istovremeno i krize
(1966. godina manifest francu
skih naratologa). Od tada struk
turalizam prati skepticizam pre
svega u odnosu na pokuaj tran
sformacije nauke o knjievnosti
u monu nauku zasnovanu po
uzoru na optu lingvistiku, koja se
mogla zapaziti naroito u francu
skoj misli ezdesetih godina, kao
i u odnosu na praksu primenjiva
nja gramatikih modela (naroito

u duhu teorije Noama omskog)
na podruje nauke o knjievnosti.

Skoro u isto vreme kad je u Sjedi

njenim Amerikim Dravama po
pularizovan termin poststruktu
ralizam, u Evropi je zahvaljujui
francuskom filozofu an-Fransoa
Liotaru i njegovom Postmodernom
stanju zapoeo svoju munjevi
tu karijeru termin postmoderni
zam.116 Tada je vie panje poelo
da se obraa na znaenje samog pre
fiksa post-, prisutnog u takvim
terminima kao to su, na primer,
postmoderna, postmodernizam
ili poststrukturalizam naroito
nakon to je Liotar poeo da vodi
rauna o tome kako bi se za speci
finosti tih termina nalo isto tako
odgovarajue objanjenje.117 Kao
u sluaju mnogih drugih termina
koji imaju prefiks post-, i u slua
ju poststrukturalizma se pre svega
ukazuje na uroenu nesamostal
nost i sloenu relaciju svega onoga
to se nalazi u poziciji post u od
nosu na ono na primer, formacije
(paradigme, tradicije, sistema i sl.)
to se nalazi u poziciji anti. Biti
post- ujedno znai biti posle ta
ko i biti o. Odnosi se, dakle:

116
 .-F. Liotar, Postmoderno stanje,
ibid., Paris, 1979. Iste godine se ter
min poststrukturalizam pojavljuje u
naslovu antologije: J. V. Hararie, Tex-

tual Strategies: Perspectives in Post-Structuralist Criticism, Ithaca, 1979. Treba
primetiti da je Liotar imao u vidu, pre svega, specifian proces dovoenja u
pitanje savremene tradicije koja se s pravom moe nazvati postmoderna ili,
zapravo, postmodernost. Termin postmodernizam se toliko rairio da je u
stvari poeo da oznaava veoma razliite pojave umetnikog i estetikog ka
raktera, i filozofsko-svetonazornog.
117 Naroito u Liotarovoj knjizi Postmoderna protumaena djeci. Pisma, Zagreb,
1990.
X. Poststrukturalizam

365

Liotarovo
Postmoderno
stanje
Postmodernizam

ta znai post-?

Paralelna
kritika opcija

Tematizacija
i opredmeivanje

Vreme posta

Poststrukturali
zam kao primer
toka post
karaktera

prvo na vremenski redosled u uobiajenom smislu (p osle

strukturalizma);
d
 rugo na odreen proces revizije, odnosno podvrgavanja
premisa ove formacije (paradigme, tradicije ili sistema i sl.)
kritikoj analizi (o strukturalizmu).118
Ovo posle, meutim, uopte ne znai da se u trenutku dola
ska poststrukturalizma strukturalizam faktiki zavrava,119 ve se u
njemu pre mogu videti odreeni tragovi istroenosti njegovog pro
grama i da e ga od tog trenutka pratiti neto poput paralelne kriti
ke opcije. Ova opcija e u izvesnom smislu vriti temeljnu analizu
tog programa da bi zahvaljujui tome osporavajui i odbacujui
ali i nastavljajui, pa ak i radikalizujui njegove teorijske pretpo
stavke konstruisala sopstveni projekat. Projekat koji je gotovo po
svemu zavisan od svog hranioca i gotovo opako nagovetava krizu
njegovih istorijskih mogunosti.
Ukorenjenost tog tipa u onome to prethodi karakteristina je,
naravno, za sve post-ove (na primer, za postmodernu, postmoder
nizam, postfilozofiju, postmetafiziku, postteoriju i sl.). Jer post- je
takoe, u drugom smislu, tematizacija ili opredmeivanje (zatvara
nje u smislu u kojem ga Hajdeger upotrebljava) odreenih formaci
ja, paradigmi ili tradicija s ciljem vrenja njihove kritike re-vizije
te, dakle, njihove ponovne prerade. To je, meutim, isto tako para
zitsko iskoriavanje ovih formacija itd. (najee u smislu radi
kalizacije nekih principa) na osnovi poznatog (takoe postinog)
uverenja o nedostatku bilo ega apsolutno novog. Svaki post- je
inherentno komplikovana, pa ak i paradoksalna pojava jer u sebi
istovremeno povezuje zavisnost i raskid, osporavanje i asimilaciju,
prenoenje i radikalizaciju. Svaki post- je istovremeno i period
proiavanja, prevrednovanja, preraivanja te jednostavno vre
me posta koje nastaje zato da bi se otvorila mogunost za neto no
vo. Meutim, posledice itavog tog procesa nisu odmah vidljive, ne
go uvek iz dalje perspektive.
Sve te osobine post- pravca, koje je Liotar podrobno opisao,
mogu se uoiti i u poststrukturalizmu. Prevrednujui premise struk
turalistike teorije i dogme savremene misli, poststrukturalisti ne
samo to su diskvalifikovali njihove modele (smatrajui ih iscrpljenim) ve su ih koristili na odreen nain (najee u smislu
118 Ova znaenja upravo objanjava Liotar. Pogledati: J.-F. Lyotard, Odpowied
na pytanie: co to jest postmodernizm?, u: Postmodernizm. Antologia przek
adw, Krakw, 1997.
119 Slino kao to ni modernistika formacija ne nestaje u trenutku pojavljivanja
postmoderne ili postmodernizma.

366

Knjievne teorije XX veka

radikalizacije nekih teza i postulata na primer, De Sosirove ide

je jezika kao sistema razlika bez pozitivnih termina). S obzirom
na posebnu zavisnost poststrukturalizma od strukturalizma (slino
je i s drugim post-ovima), on se ne smatra posebnim pravcem,
orijentacijom ili formacijom, ve pre fazom, strujom, mutacijom ili
unutranjim pokretom strukturalizma ili u stvari njegovom
kritikom opcijom. To potvruje i injenica da su se prvi signali kri
tikih stavova, koji su naknadno priznati kao poststrukturalistiki,
pojavili u trenutku kulminacije razvoja takozvanog zrelog francu
skog strukturalizma (manifest Naratoloke kole) 1966. godine.
Posmatrano iz ove perspektive, takoe se dobro vidi kako je
strukturalizam bio toliko snano ukorenjen u iroko naznaen pro
jekat moderne kritike filozofske tradicije koliko i u pokret koji je
iao protiv postojeih promena knjievnog jezika. U prvom pogle
du, postao je jedan od najvanijih pravaca postmoderne, a u dru
gom stupao je u veoma vrste veze s postmodernizmom.
1. Poststrukturalizam i postmodernizam
Ne znai, ipak, da je poststrukturalizam isto to i postmodernizam,
mada su tendencije ka takvom poistoveivanju i snane i uporne.
Ako se termin postmodernizam upotrebljava u strogom smislu,
odnosno da bi se oznaile brojne nove tendencije u savremenoj kul
turi (naroito u umetnosti), koje nastupaju nakon iroko shvaenog
modernizma120 i koje su izgradile svoju specifinost kroz sloen od
nos prema modernistikom nasleu, a zatim kroz istovremenu nega
ciju principa takozvanog visokog modernizma i razliite oblike asi
milacije (kontinuacije, transformacije, radikalizacije i sl.) izabranih
elemenata avangardne tradicije (naroito futurizma, dadaizma, nad
realizma i sl.) onda se poststrukturalizam vezuje za pitanja potpu
no druge vrste. Za poststrukturaliste postaju najbitnija, na primer,
pitanja epistemolokog i ontolokog statusa teorije i nauke knjiev
nosti (njihovih saznajnih i jezikih mogunosti).121 Mada se, dakle,
poetni i ve jasni tragovi postmoderne, postmodernizma, i na
kraju poststrukturalizma mogu videti u manje-vie isto vreme: od
1966. do 1968. godine ipak se (ako se potuju goreizvrena razliko
vanja), osim velikih slinosti, mogu zapaziti i sutinske razlike.
120 Odnosno, kulturnoumetnike formacije od kraja XIX veka do kasnih ezde
setih godina, s glavnim periodom od 1910. do 1930. godine.
121 Pogledati o tome, posebno: R. Nycz, Nicowanie teorii, u: Tekstowy wiat...,
op. cit.
X. Poststrukturalizam

367

Da li je poststruk
turalizam isto
to i postmoder
nizam?

Razlike

Erotizacija jezika

U odnosu na postmodernizam (naroito knjievni), poststruk

turalizam izgleda samo kao paralelna pojava u odreenom periodu.
Prvo s obzirom na to da se u nekim od najvanijih teza poststruktu
ralistike teorije knjievnosti (na primer, ideja intertekstualnosti) mo
gu pronai ekvivalenti u konvencijama postmodernistike proze (na
roito one koja realizuje strategiju svesnog pozajmljivanja, citiranja,
pastia, kolaa i sl.); drugo s obzirom na intenzivno prisustvo duha
eklekticizma, kao i tendencija ka diskontinuiranosti, brisanju granica
izmeu razliitih tipova diskursa, erotizaciji jezika i to kako u umet
nosti tako i u teoriji umetnosti. S obzirom na snane filozofske impli
kacije (kao i na injenicu da su najznaajniji mislioci koji su ubrajani
u krug poststrukturalista na primer, Derida ili Fuko bili filozofi),
poststrukturalizam je blii intelektualnoj klimi postmoderne.122
2. Poststrukturalizam i postmoderna

ta je postmodernizam?

Pod nazivom postmoderna obino se podrazumeva promena u

filozofskoj misli, kao i odgovarajua opta intelektualna klima iji
je najvaniji pokazatelj kritiki odnos prema modernoj tradiciji,
a naroito prema nasleu prosvetiteljstva.123 U vezi s tim, poststruk
turalizam treba smatrati jednim od komplementarnih struja post
moderne, naroito zato to je zajedniki imenitelj svih pojava
obuhvaenih nazivom poststrukturalizam bio ovaj specifian i
sloen kritiki stav ne samo prema samom strukturalizmu nego
i prema itavoj modernoj paradigmi humanistikih nauka, a naro
ito prema tradicionalnim modelima filozofije i nauke o knjievno
sti. Poststrukturalisti su smatrali da je strukturalistika teorija (na
roito u njenoj kasnijoj, francuskoj kulminaciji iz druge polovine
ezdesetih godina) bila ne samo najsavrenije otelovljenje moder
nistike misli ve i njena kulminacija i krunisanje. Poststrukturali
zam se, dakle, moe smatrati ne samo revizijom samog strukturali
zma nego i istovremeno i zahvaljujui tome jednim od naina
122 Treba jo jednom naglasiti da u prilog razlikovanju postmoderne i postmo
dernizma ide ne samo injenica da i u okviru francuskog, engleskog i nema
kog jezika takoe postoje posebni nazivi (postmodernit postmodernism,
postmodernity postmodernism, Postmoderne Postmodernismus), ve i to
da ovi termini imaju razliite kontekste odnosa, u hronolokom i u problem
skom aspektu; postmodernu treba razmatrati u kontekstu moderne, a post
modernizam u odnosu na modernizam.
123 Koji se manje-vie rauna od nastanka prosvetiteljskog pogleda na svet u
XVIII veku, do kasnih ezdesetih godina ili, na primer, od Dekartove smrti
1650. godine do kraja ezdesetih godina.

368

Knjievne teorije XX veka

podvrgavanja kritikoj analizi misaonog naslea modernosti, a na

roito prosvetiteljskog racionalizma. Otuda i mnogo puta naglaa
van (pa ak i meuepohalan) vaan znaaj poststrukturalistikog
zaokreta shvaenog kao otvaranje humanistikih nauka prema pot
puno novom stilu miljenja i mogunost pojavljivanja nove intelek
tualne formacije koja izgrauje svoju specifinost u negativnom
kontekstu modernistike tradicije.
Na irem planu uea u kritikom poduhvatu postmoderne,
poststrukturalisti su, dakle, takoe izvrili temeljnu reviziju osnov
nih determinanti moderne misli: prednost razuma (pretenzije na
legitimizaciju i totalitarizaciju celokupnog iskustva), koncepciju ja
kog subjekta i njegove tenje da ovlada svetom (naroito tehnici
zaciju, shvaenu prema Hajdegerovom modelu) velikih (celovitih)
filozofskih sistema, kao i metanaracije koja je trebalo da opravosna
i izvore i ciljeve ljudske aktivnosti i rezultate naunog znanja.124
Takoe su dovodili u pitanje osnovne ideje modernizma (sistem,
jedinstvo, celovitost, identitet, slinost, progres i sl.). Dovodili su u
pitanje opteobavezujue kriterijume (istine, objektivnosti, univer
zalnosti). I, na kraju, podrivali su ideju kartezijanskog subjekta i
stog ego cogito, tvorca predstava koji svet podreuje sebi.125 Eho ove
kritike bili su razliiti napadi na knjievni i autorski subjekat u okvi
ru teorije knjievnosti. Obilato koristei inspiraciju koju su dobijali
od svojih velikih prethodnika naroito Niea, Frojda i Hajdegera
poststrukturalisti su nastojali i da demaskiraju najvanije dogme
modernistikog modela humanistikih nauka, obelodanjujui njego
ve brojne uticaje na teorijsku refleksiju o knjievnosti. Ova snana
povezanost poststrukturalizma i postmoderne naroito se jasno vidi
u filozofskoj misli aka Deride koji je kritikovao modernistiku tra
diciju naruavajui strukturalizam kao njeno najsavrenije otelovljenje.126 Osim toga ako se rana Deridina dekonstrukcija smatra
specifino kritikim nainom iitavanja filozofskih i knjievnih
tekstova127 zaista se moe konstatovati da su postupci iitavanja,
124 To su Veliki Narativi, kako ih shvata Liotar, up. njegovo Postmoderno stanje,
op. cit.
125 Pogledati, na primer, za ovu problematiku vaan Hajdegerov tekst Doba slike
sveta. Motiv kritike subjekta je za postmodernu podjednako vaan kao i za
poststrukturalizam, ali ovde, naalost, nema mesta da se o tome detaljnije
govori. Zainteresovane upuujem na pomenuti rad: G. Raulet, Kryzys podmi
otu, op. cit., kao i na moju knjigu Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit.
126 Ovaj Deridin nain miljenja je naroito vidljiv u knjizi O gramatologiji. I za
to se strukturalizam smatra najvanijom pojavom postmodernizma.
127 O specifinosti dekonstruktivne kritinosti opirnije sam pisala u knjizi
Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit.
X. Poststrukturalizam

369

Kritika
modernosti

Detronizacija
jakog subjekta

koje je vrio francuski filozof, na najbolji nain odslikavali duh

poststrukturalizma kao razgraivanje pojmovnih osnova struk
turalizma, a samim tim demontae njegove matine paradigme: mo
dernistike misli i njenog naunog modela.

Rezime
1. Vremenska distanca koja nas deli od prvih manifestacija
poststrukturalizma omoguava da vidimo njegovu unutra
nju izdiferenciranost, da razumemo dinamiku, pa ak i da
uoimo izraene razvojne faze. Neki istraivai smatraju da
je skoro od samog poetka (a bar od sedamdesetih godina)
poststrukturalizam bio nejedinstvena pojava. Njegovi pokro
vitelji od poetka su bili mislioci koji ne samo to su pred
stavljali razliita gledita ve su se vodili razliitim ciljevima.
To su bili, pre svega: ak Derida, Rolan Bart i Miel Fuko,
kao i Julija Kristeva.
2. U tekstu Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih na
uka, kao i u knjizi O gramatologiji, ak Derida je zapoeo
dekonstruktivnu kritiku strukturalizma i itave modernisti
ke paradigme nauke ije je najsavrenije otelovljenje, prema
njegovom miljenju, bio strukturalizam. Glavni Deridin cilj
bilo je slabljenje pojmovne konstrukcije zapadne metafizike,
to se posredno moglo izvriti kritikom analizom De So
sirovih i Levi-Strosovih dela, kao i naruavanjem kategorije
znaka i strukture kljunih pojmova strukturalizma.
3. R
 olan Bart se poduhvatio kritike tradicionalnog modela na
uke o knjievnosti koji je kulminirao u strukturalizmu, naro
ito diskreditujui pokuaje da se od nauke od knjievnosti
uini jaka nauka. Glavna meta njegovih napada postali su:
statino shvatanje knjievnog dela (kao depozita smisla),
mimetika ideja interpretacije (kao pasivnog tumaenja isti
ne knjievne tvorevine ili u njoj sadrane autorske intencije),
restriktivno shvatanje kategorije autora (kao uvara smi
sla koji se nalazi u knjievnom delu) kao i kategorija istine
razumevana kao jedna od dogmi knjievne kritike.
4. Julija Kristeva je podvrgla kritici savremenu ideologiju koja
je dominirala u dotadanjoj nauci o knjievnosti. Ova ideolo
gija je, prema njenom miljenju, vodila ka opredmeivanju
knjievnog dela i oduzimanju praksi interpretacije njenih

Raznovrsnost
pokreta

Derida i poeci
poststrukturalizma

Bartova kritika
tradicionalne
nauke
o knjievnosti

370

Knjievne teorije XX veka

stvaralakih mogunosti. Promoviui, uglavnom na francu

skom tlu, misao Mihaila Bahtina, teoretiarka je u najveoj
meri doprinela razvoju teorije intertekstualnosti u nauci o
knjievnosti.
5. Miel Fuko je skrenuo panju istraivaa knjievnosti i kriti
ara na ispitivanje napetosti izmeu subjekta i diskursa. Za
hvaljujui analizi mehanizama vlasti skrivenih u jeziku pod
stakao je politiki i etiki zaokret nauke o knjievnosti.
6. Zato su istoriari poststrukturalizma skloni da razlikuju nje
gove u najmanju ruku dve glavne varijante: tek stu a l nu
(inspirisanu Deridom, Bartom i Kristevom) i svetov nu
(inspirisanu Fukoom). Koliko je u sluaju prve karakteri
stine, na primer, za ranu varijantu dekonstruktivne kritike
naglasak stavljan pre svega na analizu tekstova, toliko je u
sluaju druge vezane pre svega za takozvani Novi istorizam
ili kasniju fazu u razvoju amerikog dekonstruktivizma po
stalo bitno imati u vidu etiko-politike konsekvence analiti
kih strategija i interpretativnih postupaka.128 Pristalice ova
kve podele skreu panju i na to da je tek slom klasine
dekonstruktivistike kole iz Jejla omoguio otvaranje nauke
o knjievnosti prema drutvenoj i ideolokoj praksi i u prvi
plan stavio praktine ciljeve.
7. Protivnici ovakve podele, meutim, kritikuju njegovu arbi
trarnost navodei argumente da su u razliitim kritikim
dostignuima poststrukturalizma oba ova aspekta bila uvek
nerazdvojna, dok su etiko-politike motivacije od samog
poetka bile ideje vodilje svih napora njegovih tvoraca, a na
roito Deridi i klasinim amerikim dekonstruktivistima.
tavie, tvrde oni, da je upravo ova klasina dekonstrukcija
koju su najvie optuivali za tekstualni narcizam i politiku
indiferentnost129 omoguila temeljni preobraaj amerike
nauke o knjievnosti koja se najbolje moe videti u naslovi
ma dve knjige amerike dekonstruktivistkinje Deridine ue
nice Barbare Donson: prelaz s kritike razlike na svet
razlike.130
128 Pogledati o tome, takoe: R. Nycz, Jzyk modernizmu. Prolegomena hi
storycznoliterackie, Wrocaw, 1997, deo: Literaturologia. Spojrzenie wstecz na
dzieje nowoczesnej myli teoretycznoliterackiej w Polsce, str. 212213.
129 O ovom problemu sam govorila u radu: W stron polityki. (Krajobraz po
dekonstrukcji, deo II), Ruch Literacki, 1995, sv. 2.
130 Up. B. Johnson, The Critical Difference: Essays in the Contemporary Rhetoric of
Reading, Baltimore, 1980; A World of Difference, BaltimoreLondon, 1987.
X. Poststrukturalizam

371

Dve varijante
poststrukturalizma

Kritika razlika
kao politika
razlika

8. Drugi pokuaj periodizacije poststrukturalizma takoe razli

kuje dve etape ovog pravca, mada su u ovom sluaju neto
drugaiji aspekti koji govore u prilog ovoj podeli. Ovde se
najee navode:
pr v a fa z a (takoe se naziva negativna ili kritika) ko
ja se manje-vie odvijala od 1966. do 1985. go dine.
U ovoj fazi, uglavnom vezanoj za dekonstrukciju aka
Deride, za klasini ameriki dekonstruktivizam takozva
ne kole iz Jejla (Pol de Man, Dozef Hilis Miler, Barbara
Donson), kao i za misao kasnog Barta i Fukoa domi
nirao je skepticizam i polemiko-kritiki stavovi. Ona se
uglavnom odvijala u znaku kritike strukturalizma, kao i
itave modernistike paradigme naunog znanja o knji
evnosti (objektivnog, autonomnog, univerzalnog, koji se
slui neutralnim metajezikom), iji je model doneo struk
turalizam. Koliko je u poetnom periodu ove faze u prvom
planu bila kritika teorije knjievnosti kao takve, toliko je
njen zavrni period, godine 19821985, a naroito uvena
diskusija Za i protiv Teorije koja se vodila u Sjedinjenim
Amerikim Dravama na stranicama asopisa Critical In
quiry,131 skrenuo panju na osnovni motiv poststruktura
listike kritike teorije knjievnosti: to znai kritike teorije
interpretacije, a pre svega restrikcije koje je nametala teori
ja i koje su ograniavale slobodu praktinog interpretiranja
knjievnosti.
d r u g a fa z a (definisana i kao pozitivna) p osle 1985.
go d i ne.
U ovoj fazi, koja se ponekad naziva i post-poststrukturali
zam (iji je poetak nagovestio kraj klasinog amerikog
dekonstruktivizma), prevagnule su tendencije izrade novih
programa i proirenja istraivakih okvira humanistikih na
uka u duhu metodolokog pluralizma. Kritika modernisti
kog modela nauke / teorije o knjievnosti u prvom periodu
poststrukturalizma sagledavala je potrebe duboke promene
knjievnoteorijske refleksije pre svega, neophodnosti odu
stajanja od ideje sistemske, celovite, univerzalne (istorijski i
kulturoloki neizdiferencirane), objektivne i autonomne (raz
dvojene od uticaja etike i politike) teorije. Dakle, u drugoj fazi
poststrukturalizma izrazitu prednost su imale etiko-politi
ke tendencije, kao i istoricistike, kulturalne, intertekstualne,

Dve faze
poststrukturalizma

Pozitivni progra
mi posle post
strukturalizma
I faze kulturni
zaokret

131 Pogledati: Pragmatizam.

372

Knjievne teorije XX veka

neopragmatistike, feministike i slino. One su, izmeu

ostalog, dovele i do procvata takozvane gender kritike (is
traivanja drutveno-kulturoloke determinisanosti po
la), kao i takozvane kritike manjina (naroito etnikih,
rasnih, ali i polnih i seksualnih i sl.), kao i queer kritike.
Ovde je u prvi plan izbilo mnotvo i raznorodnost postu
paka itanja. Sve se ee govori i o kulturolokoj teoriji
knjievnosti.132
9. Najvanijim posledicama poststrukturalizma treba, da
kle, smatrati:
U
 prvoj fazi temeljnu reviziju premisa strukturalizma
u nauci o knjievnosti i itavom tradicionalnom modelu
poznavanja knjievnosti, kao i modernistike paradigme
znanja koja ini njihovu osnovu;
u drugoj fazi promenu modela nauke o knjievnosti; a
naroito: odustajanje od stvaranja jake (sistemske, op
te, univerzalne, objektivne, celovite i sl.) i autonomne
teorije / nauke o knjievnosti, a zauzvrat zaokret ka in
terpretativnim postupcima otvorenim za etike i politike
uticaje i nove kontekste (kulturne, etnike, rasne, polne,
seksualne i sl.), kao i odustajanje od stvaranja naunih me
tajezika u nauci o knjievnosti (literarnost i narativnost
knjievnoteorijskog diskursa).
10. U
 opte uzev, nauka o knjievnosti je posle poststruktura
listikog preokreta u velikoj meri odustala od saznajnog
fundamentalizma i esencijalizma, te i od stvaranja shema
sistemskog karaktera u korist pragmatistikih, pluralisti
kih i istoricistikih tendencija. Danas se najee smatra
da je, kao posledica poststrukturalistike kritike tradicio
nalnog (modernistikog) modela nauke o knjievnosti, te
orija knjievnosti dobila oblik teorije kulture izdiferen
ciranog univerzuma kulturnih diskursa koji su pomagali
u postupku interpretacije knjievnosti.

132 Ova problematika je opirnije obraena kasnije. Pogledati: Feminizam, Gender

i queer, Pragmatizam, Istorizam, Postkolonijalizam i Kulturalna istraivanja.
X. Poststrukturalizam

373

Najvanije
posledice
poststrukturalizma

Teorija kulture

Hronologija
1960:

1961:

1962:

374

Avangardni francuski pisac i knjievni kritiar Filip Solers po

kree asopis Tel Quel iji su ciljevi bili od poetka filozofske,
estetike i naune prirode, ali i ideoloko-politike (u poetku
uglavnom u marksistikom duhu, a zatim u maoistikom). Je
dan od unapred deklarisanih ciljeva asopisa jeste vraanje
jeziku knjievnosti njegove prvobitne revolucionarne snage.
Oko sebe okuplja mnotvo poznatih francuskih intelektualaca
(pored svoje ene Julije Kristeve, takoe i Rolana Barta, a
ka Deridu i Miela Fukoa), kao i manje poznate (na primer,
an-Lup Dabadi, an-Luj Bodri, an-ozef Gu, an Tibodo,
an-Luj Udbin, Deni Ro, an Rikardu, Pjer Rotenberg, Mar
slen Plene i drugi). Tel Quel e postati centar radikalne, pa ak i
prevratnike misli (isto tako, teorijskoknjievne). Istovremeno,
izmeu ostalog, zastupa tezu da je knjievnost jezik stvoren
od jezika; telkelisti su se slagali s pogledima strukturalista,
meutim, definitivno su se (naroito posle 1967. godine) nali
u radikalnoj opoziciji prema naunom strukturalizmu.
Miel Fuko objavljuje svoju doktorsku disertaciju Folie et dra
ison. Histoire de la folie lge classique (Istorija ludila u doba
klasicizma). Ona e tek iz vremenske perspektive biti prihvae
na kao znaajna za poststrukturalizam i postmodernizam s ob
zirom na u njoj sadranu kritiku kartezijanskog racionalizma,
ruenje podele na ono to je razumno i ono to je nerazumno i
skretanje panje na strategiju iskljuenja drugih u diskursu.
Pojavljuje se tekst aka Deride Force et Signification, koji je re
cenzija tek izale knjige ana Rusea Forme et signification.
Essais sur les structures littraires de Corneille Claudel. To je
jedna od prvih javnih manifestacija daleko poodmakle rezerve
filozofa prema scijentistikoj euforiji francuskog strukturali
zma. Ovde se Derida, izmeu ostalog, protivi strukturalistikim
tenjama ka totalizaciji i podreivanju knjievnosti unapred
utvrenom konceptualnom projektu koji paralizuje nastajanje
smisla knjievnog teksta.
Knjievne teorije XX veka

1963:

1965:

1966:

Miel Fuko objavljuje knjigu o francuskom pesniku Rejmondu

Ruselu. Ova knjiga predstavlja nobilitaciju knjievnog luda
kog, isprekidanog, nerazumljivog govora koji balansira na gra
nici komunikativnosti. Ta vrsta graninog iskustva jezika (ko
ji se moe zapaziti u stvaralatvu takvih pesnika i pisaca kao to
su Malarme, Arto, Bataj, Blano, Klosovski, Solers i drugi) ko
je e Fuko godinu dana kasnije oznaiti pravom osnovom na
eg govora postae vana polazna taka za ponovno promilja
nje jezike specifinosti knjievnosti u radovima samog Fukoa,
ali i u radovima Deride, Barta i Kristeve.
Mlada bugarska teoretiarka knjievnosti Julija Kristeva dolazi u
Pariz. Tada jo niko nije znao da e ubrzo postati jedna od naj
vanijih francuskih intelektualki i muza poststrukturalizma. Kri
steva pohaa seminar Rolana Barta u cole des Hautes tudes,
prevodi na francuski jezik radove Mihaila Bahtina, takoe je slu
alac na predavanjima K. Levi-Strosa. Ubrzo posle toga susree
Filipa Solersa i pristupa grupi okupljenoj oko asopisa Tel Quel.
Francuski filozof Luj Altiser objavljuje knjigu Pour Marx (Za
Marksa) i dobija nadimak marksista-strukturalista. Ova e
knjiga izvriti velik uticaj na poststrukturalistike mislioce.
U SAD, u Baltimoru, na univerzitetu Don Hopkins odrava se
simpozijum pod nazivom The Languages of Criticism and the
Sciences of Man iji je cilj prenoenje ideje francuskog struk
turalizma na ameriko tlo. Prisustvuju mu u ono vreme najpo
znatiji francuski intelektualci ija su imena dovoena u vezu
sa strukturalizmom u njegovim razliitim varijantama izme
u ostalih, ak Lakan, Lisjen Goldman, Rene irar, or Pule,
Cvetan Todorov, Nikolas Rive, an-Pjer Vernan, an Ipolit kao
i Rolan Bart i ak Derida. Meutim, s obzirom na Bartovo i
Deridino uee, simpozijum, koji je po pretpostavci trebalo da
propagira strukturalizam, neoekivano postaje poststrukturali
stiki po svom izrazu i kao takav e ui u istoriju. Derida e
ovde izloiti jedan od svojih najuvenijih ranih tekstova pod na
slovom Struktura, znak i igra diskursa humanistikih nauka (u
kojem e, izmeu ostalog, dovesti u pitanje kategoriju znaka i
strukture), a Bart e predstaviti tekst crire: verbe intransitif u
kojem izlae jednu od najuticajnijih poststrukturalistikih ideja
knjievnosti kao neprohodnog pisanja /criture (to znai, ta
kvog koje se ne moe neposredno prevesti na smisao). Datum
ovog simpozijuma bie od tada prihvaen kao uslovni poetak
poststrukturalizma u nauci o knjievnosti, ali i kao poetak De
ridine dekonstrukcije. Iste te godine pojavio se i naratoloki ma
nifest koji se smatra najznaajnijim trenutkom u razvoju francu
skog ortodoksnog strukturalizma.

X. Poststrukturalizam

375

Filip Solers objavljuje knjigu Logiques.

Izlazi knjiga aka Lakana crits.

U Parizu veliku popularnost stie Les mots et les choses (Rei i

stvari) Miela Fukoa istorijska analiza odnosa govora i predsta
vljanja poev od renesanse do savremenosti. U toj knjizi se javlja
jedan od najvanijih elemenata poststrukturalistikih revizija
kritika mimesisa. Ovde knjievnost biva oznaena nazivom
istog pisanog ina koji zahteva ponovno promiljanje. Rei i
stvari su isto tako usmerene i protiv tradicionalne egzegeze i sa
mim tim se ubrajaju u antihermetiki tok poststrukturalizma.

1967:

ak Derida nokautira knjiarsko trite u Francuskoj sa svoje

tri knjige: O gramatologiji; Pismo i razlika; Glas i fenomen. Prva
od njih sadri, izmeu ostalog, dekonstruktivistike analize ka
nonskih dela De Sosira i Levi-Strosa i zapoinje ozbiljnu i iro
ko zamiljenu demontau strukturalizma. U drugoj se nalazi
ve pomenuti tekst Sila i znaenje, posveen Rusoovoj knjizi.
Trea je posveena znaku u Huserlovoj fenomenologiji.

Rolan Bart na stranicama asopisa The Times Literary Supple

ment objavljuje krai lanak pod naslovom Od nauke do knji
evnosti. Vremenom e biti smatran jednim od prvih javnih
svedoanstava Bartovog prelaska na stranu poststrukturalizma.
Upravo e ovde biti izreena uvena deviza: Strukturalisti, pro
menite se u pisce! U tom trenutku Bart takoe zapaa da se
strukturalizam podelio na razliite, ponekad ak suprotstavlje
ne poduhvate i da je to jedan od prvih tragova nastajanja kriti
kog strukturalizma, kasnije nazvanog poststrukturalizam.

Pojavljuje se lanak francuskog filozofa ila Deleza Po emu

prepoznati strukturalizam? koji e, takoe na vreme, notirati
podelu strukturalizma na dve opcije (pravovernu i kritiku).

1968:

Maj 1968 studentske pobune u Francuskoj. Na Sorboni e ne

ko na tabli napisati: Strukture ne izlaze na ulicu! ak Lakan
e na to odgovoriti, takoe uvenom izrekom: Strukture izlaze
na ulicu! Na stranicama lista Le Monde odvija se rasprava pod
devizom: Da li je Maj 68 ubio strukturalizam? Miljenja o to
me su podeljena jedni smatraju da politika gibanja oznaava
ju kraj strukturalizma, drugi obrnuto: tvrde da nadolazi nova
era u strukturalistikoj misli, a uporedo s njom povoljna prili
ka da se prevazie okotalost doktrine.

Grupa okupljena oko asopisa Tel Quel objavljuje jedan od svojih

najuvenijih teorijskih manifesta pod nazivom Thorie densem
ble. Tu se, izmeu ostalih, izjanjavaju Bart (Drama, poema, ro
man), Derida (Razlika) i Fuko (Distanca, aspekat, izvor). Teorij
ska revolucija kako svoj manifest oznaavaju sami telkelisti

376

Knjievne teorije XX veka

ovde predstavlja stvarno odbacivanje veine tradicionalnih

kategorija diskursa o knjievnosti (na primer, ekspresije i re
prezentacije, dela, autora, istine poruke, pravog deifrovanja
smisla i sl.). Uzimajui kao polaznu taku knjievnost koja izvo
di revoluciju u sferi jezika (ovde se ponovo javljaju imena Ma
larmea i drugih, kao i pisaca iz kruga samog asopisa Tel Quel,
naroito Solersa, Plejnea, Tibodoa i drugih), autori Thorie den
semble uvode nove pojmove u teorijski jezik (na primer, pismo,
produkciju, tekst, scenu i sl.). Ovaj tekst se pokazao kao
specifina meavina reinterpretiranih strukturalistikih termina
povezanih s Frojdovim, Lakanovim, marksistikim terminima i
slino i ispoljavao je daleko poodmakli pojmovni eklektizam
karakteristian za ovu fazu poststrukturalizma.
Francuski filozof il Delez objavljuje knjigu Razlika i ponavlja
nje. U toj knjizi se nalazi kritika tradicionalnog filozofskog
miljenja (koje on oznaava vertikalnim i predstavljakim mi
ljenjem, podvrgavajui kritici zavisnost tog tipa miljenja od
kategorija prisutnosti i identiteta), a temeljna reforma filozofi
je koju on predlae idui za Nieom (prelazak na horizontalnu,
nepredstavljaku misao zasnovanu na igri ponavljanja i razlici)
postie velik uticaj na francuske kritiare strukturalizma i obila
to doprinosi renesansi Nieove filozofije u Francuskoj.
Pojavio se jedan od najuvenijih i najkontroverznijih tekstova
Rolana Barta Smrt autora. Ovde Bart, uistinu, istie simboli
ku smrt autora kao teorijske instance koja ograniava slobo
du interpretacije, a istovremeno podvrgava radikalnoj kritici
egzegetske prinude (na primer, uveno tumaenje knjievnog
dela u skladu s autorskom intencijom), a itav prevratniki po
stupak usmrivanja autora ovde pre svega slui za nobilitaciju
autora kao glavnog tvorca knjievnog teksta; meutim, on e
ui u istoriju kao neko ko je nagovarao na ubijanje pisaca na
tu kuriozitetnu besmislicu moemo naii ak i danas.
Na meunarodnom simpozijumu u Njujorku ak Derida izlae
referat pod nazivom Kraj oveka (kasnije objavljen u Margina
ma filozofije 1972. godine). Vaan za poststrukturalistiku kriti
ku subjekta, odnosi se na oveka kao kategoriju antropolokog
diskursa koji je svojom prevelikom sklonou ka teoretizovanju
doveo do ismevanja oveanstva. Meutim, slino kao i u sluaju
Smrti autora, ovaj naslov koji su neki komentatori doslovno shva
tali doneo je Deridi mnogo nevolja (na istu ovakvu apsurdnu
zamerku iz tog razdoblja naila je formula smrt oveka Miela
Fukoa koja se takoe odnosila na konceptualni a ne na faktiki
poredak a koju su, i pored svega, kritiari poststrukturalizma i
postmodernizma shvatali, nesumnjivo, smrtno doslovno).

X. Poststrukturalizam

377

Pojavljuje se lanak Kristeve Problemi strukturisanja teksta

koji e istorijski postati zvanini poetak razvoja kategorije in
tertekstualnosti u diskursu o knjievnosti, preuzete iz Bartovih
radova. Od tog trenutka intertekstualna istraivanja poee da
se ire, naroito u Francuskoj i SAD.

1969:

Miel Fuko objavljuje knjigu Arheologija znanja koja predstavlja

oigledno razraunavanje s metodama strukturalizma, a takoe
i opravdanje za njegovu sopstvenu metodoloku poziciju koja je
veoma esto bila smatrana strukturalistikom. Ovde Fuko pod
vrgava sumnji, izmeu ostalog, tenje za nametanjem kontinu
iteta i celovitosti (istorijskim procesima), meutim, predstavlja
se kao zastupnik diskontinuiteta, difuzije i dekoncentracije. Iste
te godine objavljen je i Fukoov tekst Ko je autor? koji predstavlja veoma vaan uvod u kritiku kategorije autora kao jed
ne od najvanijih institucija teorije interpretacije. Ovde Fuko iz
nosi, izmeu ostalog, ideju o autoru kao funkciji diskursa.

Julija Kristeva objavljuje zbirku svojih radova Smeitik. Rec

herches pour une smanalyse. Tu e se nai svi najvaniji (ve)
poststrukturalistiki radovi istraivaice objavljivani u drugoj
polovini ezdesetih godina.

1970:

Izlaze Bartove najkarakteristinije antistrukturalistike i antise

mioloke knjige: S/Z i Imperija znakova. S/Z knjiga o jednoj
pripoveci Onore de Balzaka pod naslovom Sarrasine pred
stavlja, kako to sam autor u uvodu iznosi, radikalan prekid s
koncepcijama koje je sam lansirao u Uvodu u strukturalnu
analizu pripovedanja (koji je objavljen u manifestu naratologa
u osmom broju Communications), dakle, istovremeno i od me
toda naratologije. Bart ve tada ne namerava da traga za univer
zalnim modelom koji bi obuhvatio sve prie sveta, ali eli da se
pozabavi samo jednom priom, skreui pre svega panju na to
to je u njoj neponovljivo. Od tog trenutka razlike u Bartovim
pogledima, koje se mogu sagledati izmeu Uvoda... i S/Z, bie
smatrane kao najreprezentativniji primer prelaska od struktura
lizma ka poststrukturalizmu u teoriji knjievnosti. Imperija zna
kova e se, opet, pokazati kao knjiga radikalno usmerena protiv
tradicionalne (strukturalne) semiologije.133

Miel Fuko preuzima katedru na Collge de France. Njegovo

inauguralno predavanje, pod nazivom Poredak diskursa, ima
veliki politiki i antistrukturalistiki znaaj. Podvrgavajui o
troj kritici procedure kontrole diskursa koje stvara drutvo
(vidljive naroito u politikim i seksolokim, psihijatrijskim,
klinikim i slinim diskursima), Fuko takoe porie nauni

133 Pogledati: Semiotika.

378

Knjievne teorije XX veka

diskurs osuujui ga za prevelike tenje za istinom i povea

njem vlasti putem odreenih oblika nauke. Kvintesencija ta
kvog stava jeste, prema filozofu, pre svega De Sosirov i Levi-Strosov nauni strukturalizam.

Luj Altiser objavljuje Lire Le Capital (itajui Kapital) za

poststrukturaliste vanu knjigu, naroito zbog specifinog nai
na itanja Marksovog dela koji je filozof prezentovao. Autor se
ovde oprata od povrnog itanja (literarnog smisla reenica
teksta) u korist pojavnog itanja veoma paljivog rekonstru
isanja skrivenih znaenja. Taj nain itanja ne samo da baca no
vo svetlo na Marksovo delo nego donosi, takoe, model strategi
je itanja priblian Deridinoj dekonstrukciji.

1971:

Rolan Bart objavljuje lanak Od dela ka tekstu u kojem rezi

mira sve najvanije posledice prelaska na stranu strukturalizma
u teoriji kulture. Isto tako skree panju na promenu terminolo
gije, a takoe uporedo s tim na promene metodoloke svesti
istraivaa knjievnosti. Te promene ispoljavaju se, izmeu osta
log, u odustajanju od kategorija: delo, interpretacija, au
tor, istina (kao tradicionalnih teorijskoknjievnih kategorija)
i uvoenju kategorija: tekst, itanje, italac i prijatnost.
Ove promene u najoptijem pristupu treba da dovedu do pove
anja stvaralake aktivnosti itaoca kao pravog producenta
knjievnosti, osloboenog hermeneutikih prinuda naroito
ideala ispravnog deifrovanja.

Jedan od najznaajnijih amerikih kritiara Pol de Man, kasnije

ubrajan u krug strogih amerikih dekonstruktivista, objavljuje
knjigu Blindness and Insight: Essays of the Rhetoric of Contempo
rary Criticism. U njoj se jasno vidi da je De Manov nain mi
ljenja o knjievnosti blizak Deridinoj dekonstrukciji (naroito u
retorikim analizama knjievnih tekstova), mada e De Man sve
vreme zadrati sopstveni stil, nezavisno od Deridinog uticaja.

1972:

Pojavljuju se vane knjige aka Deride: La dissmination i

Margine filozofije, a takoe knjiga razgovora filozofa, izmeu
ostalih, s Julijom Kristevom i an-Lujem Udbinom (Pozicije)
u kojima e Derida objasniti uzroke kritike strukturalizma i ko
mentarisati naine voenja te kritike.

1973:

Pojavljuje se obiman rad Rolana Barta Teorija teksta koja rezi

mira sva svojstva knjievnosti shvaene kao tekst i koja, takoe,
analizira uzroke i posledice promena u pristupu knjievnosti.

Bart objavljuje i jednu od najskandaloznijih teorijskoknjiev

nih knjiga koja se pojavila u istoriji humanistike Zadovoljstvo
u tekstu. Ona je posledica njegove deklaracije iz knjige Od na
uke do knjievnosti, gde je isticao nunost ozbiljnog uzimanja

X. Poststrukturalizam

379

1974:

1977:

1979:

u obzir zadovoljstva u nauci o knjievnosti, zadovoljstva koje

je obino bilo zaobilaeno u tradicionalnim teorijskim pristu
pima. Ovde je, meutim, zadovoljstvo o kojem Bart pie, a ko
je doivljava italac tokom itanja, shvaeno veoma radikalno
Bartu je u sutini stalo do opisa iskustva erotske naslade. Za
hvaljujui tome, ova knjiga, pre svega, obavlja kritiku funkciju
u odnosu na ekstremno racionalizovani teorijski diskurs.
ak Derida objavljuje Glas, knjigu o Hegelu i enetu. Ona za
poinje novo razdoblje u Deridinom pisanju, istovremeno zavr
avajui etapu takozvane strategijske destrukcije dakle, i fazu
kritike strukturalizma i metafizike tradicije koja se deava to
kom itanja kanonskih tekstova koji reprezentuju tu tradiciju.
Kristeva objavljuje jednu od svojih najvanijih knjiga: La rvolu
tion du langage potique. Ova knjiga jasno pokazuje uticaj struk
turalne semiologije (na odgovarajui nain preformulisane), i
Lakanove interpretacije Frojdove misli. Tu se javlja vano razliko
vanje semiotikog (le smiotique) poretka od konvencionalne
semiotike (le smiotique) i od simbolikog poretka (le symboli
que: sfere potpuno artikulisanog jezika, reprezentacije i slino).
Kristeva se, pre svega, koncentrie na ono to je semiotiko (na
takozvani genotekst na planu knjievnog teksta) kao na proces
raanja smisla. Drugi nivo (koji ona naziva fenotekstom) jeste
ve nivo konkretnih znaenja za interpretaciju. Sluei se katego
rijama semiotikog i simbolikog i sopstvenim terminima
fenotekstom i genotekstom,134 temeljno analizira semiotike
osnove jezika (zvukova, rima, ritmova i sl.) u stvaralatvu dva pe
snika XIX veka koje je francuska misao ezdesetih godina sma
trala najrevolucionarnijima Malarmea i Lotreamona.
Rolan Bart dri inauguralno predavanje na Collge de Fran
ce (objavljeno godinu dana kasnije: Leon, Paris, 1978).
Na esejistiki, moglo bi se rei ak na literaran nain, ovo pre
davanje rezimira najvanije promene u Bartovoj misli o knjiev
nosti, na prelazu izmeu strukturalizma i poststrukturalizma.
To je, istovremeno, svojevrsna skraena istorija francuskog
poststrukturalizma.
Pojavljuje se jo jedna knjiga Julije Kristeve Polylogue: zbirka
eseja o umetnosti i knjievnosti.
U SAD objavljen manifest amerikog dekonstruktivizma, knji
ga Deconstruction and Criticism koja sadri primer tipskih de
konstruktivistikih knjievnih analiza. U njoj se, prvo, istie
ime aka Deride koji je posle nekoliko godina dranja semina
ra i predavanja na amerikim univerzitetima naiao na grupu

134 Pogledati: Semiotika.

380

Knjievne teorije XX veka

1980:

uenika i saradnika koji su bili oznaeni kao ameriki dekon

struktivisti (takozvana Jejlska kola). U knjizi Deconstruction
and Criticism svoje radove takoe objavljuju: Pol de Man, Do
zef Hilis Miler, Defri Hartman i Harold Blum. Na kraju, svoju
dekonstruktivistiku pripadnost priznae samo De Man i Hilis
Miler, a odluno e se nje odrei Blum, dok e Hartman vie pri
hvatiti poziciju simpatizera, opservatora i komentatora. Maloj
grupi amerikih dekonstruktivista s Jejla kasnije e se prikljui
ti jedna Deridina uenica Barbara Donson.
Pol de Man objavljuje svoju najpoznatiju dekonstruktivisti
ku knjigu: Alegorije itanja. Figurativni jezik kod Rusoa, Niea,
Rilkea i Prusta.
Francuski filozof an-Fransoa Liotar objavljuje knjigu La con
dition postmoderne (Postmoderno stanje). Ta knjiga je trebalo
da bude izvetaj napisan po narudini kanadske vlade o stanju
nauke u visokorazvijenim zemljama. Postala je, meutim, svoje
vrsna biblija posmodernih mislilaca i poststrukturalista. Od
tog trenutka govorie se o takozvanoj krizi Velikih Naracija kao
najveeg svojstva savremenog intelektualnog ivota, a termin
postmodernizam bie sve popularniji na obe strane Atlantika.
Liotarova knjiga e isto tako detaljno analizirati uzroke najno
vijih promena u mentalitetu evropskih intelektualaca i samim
tim e odrediti duhovnu osnovu poststrukturalistikog prevra
ta u nauci o knjievnosti.
U SAD, u redakciji D. V. Hararija, izlazi antologija Textual Strate
gies: Perspectives in Post-Structuralist Criticism kojoj se pripisuje
jedna od prvih zvaninih upotreba termina poststrukturalizam.
Umire Rolan Bart.
Julija Kristeva objavljuje za poststrukturalistiku kritiku subjek
ta veoma vanu knjigu Pouvoirs de lhorreur. Essai sur labjec
tion. Kategoriji subjekta / (subiectus) (onako kako ona postoji
u tradiciji zapadne filozofije zasnovane na kartezijanskim mo
delima) Kristeva suprotstavlja pojam abiectus (otpadak),
dakle, sve ono to odbacujemo, to znai itavu sferu fiziologi
je i s njom povezane izluevine (na primer, izmet, izluevinu,
ispljuvak i sl.). Uprkos prividu, analiza iskustva odvratnosti i su
protstavljanje subiectus i abiectus ima filozofsko znaenje Kri
steva, meutim, smatra nunim ponovno promiljanje pitanja
subjektivnosti i drugosti (stranosti) putem svega onoga to se
nalazi u samom subjektu a koje subjekat potiskuje na marginu.
Barbara Donson objavljuje knjigu The Critical Difference: Es
says in the Contemporary Rhetoric of Readins, smatranu za je
dan od klasinih radova koji reprezentuju stil itanja knjiev
nosti koji su uveli ameriki dekonstruktivisti.

X. Poststrukturalizam

381

1981:

Umire ak Lakan.
Robert Jang, ameriki teoretiar knjievnosti, objavljuje jednu
od prvih antologija koja rezimira poetnu fazu poststruktura
lizma Untying of the Text: A Post-structuralist Reader. Tu je
zabeleena jedna od prvih upotreba termina poststrukturali
zam.
1982:
Robert Jang, na stranicama Oxford Literary Riview (t. 5),
objavljuje lanak Post-structuralism: The End of Theory
(Poststrukturalizam: kraj teorije) koji jasno odreuje najva
nije stavke razliitih poduhvata poststrukturalista: promenu
pogleda na teoriju knjievnosti, a pre svega okretanje od tako
zvane snane (naune) teorije u nauci o knjievnosti.

Dozef Hilis Miler, ubrajan u ui krug amerikih dekonstruk
tivista, objavljuje knjigu Fiction and Repetition: Seven English
Novels u kojoj iznosi nekoliko modelskih strategija dekonstruk
tivistikog itanja knjievnog teksta.
1983:
Umire Pol de Man.
1984:
Umire Miel Fuko.
19821985: U SAD se odvija rasprava pod nazivom Za i protiv teorije ko
ja otkriva najvaniji motiv poststrukturalistike kritike teorije
knjievnosti kritiku teorije interpretacije. Rasprava biva provo
cirana lankom Stivena Knapa i Valtera Mihaelsa Against The
ory (Protiv teorije) u kojem oni zameraju teoriji interpretaci
je ogranienja slobode praksi itanja knjievnosti po unapred
utvrenim kriterijumima tanosti interpretacije (naroito podu
darnou sa istinom i autorskom intencijom). Ovaj lanak, a ta
koe i itav stenogram rasprave (objavljen 1985. godine u knji
zi pod naslovom Against Theory: Literary Studies and the New
Pragmatism), smatra se oficijelnim poetkom kole takozvanih
neopragmatista narednog, posle dekonstruktivista krajnje an
titeorijskog poststrukturalistikog grupisanja. Pored ranije po
menutih Knapa i Mihaelsa, u grupu amerikih neopragmatista
ubrojae se, pre svega, filozof Riard Rorti i knjievni teoretiar
Stenli Fi.
1985:
Uslovni poetak druge faze poststrukturalizma. Porast etikih i
politikih tendencija u amerikoj nauci o knjievnosti. Vidljivi
tragovi reorijentacije nauke o knjievnosti u antropoloko-kul
turnom pravcu.
1987:
Izlazi knjiga A World of Difference Barbare Donson, smatra
na jednom od najizrazitijih pojava ranije naznaene promene.
Onoliko koliko je u The Critical Difference bila skoncentrisa
na na dekonstruktivistiku analizu teksta (unutartekstualnu),
utoliko je sada najvanijim smatrala izlazak iz teksta u svet

382

Knjievne teorije XX veka

1990:

1995:
1998:
2004:

dekonstruktivistika analiza knjievnih tekstova postaje ovde

samo uvod za pokazivanje razliitih drutvenih i kulturnih pro
blema (naroito skrivenih ideologij i mehanizama represije
razmatranja Drugih u diskursima).
Umire Luj Altiser.
U Kembridu se odvija jo jedna uvena rasprava posveena
problemima teorije interpretacije pod nazivom Interpretacija i
nadinterpretacija. Ovde je, opet, glavna tema pitanje moguno
sti i granica interpretacije, a u diskusiji uestvuju, izmeu osta
lih, Umberto Eko, Donatan Kaler i Riard Rorti.135
Umire il Delez.
Umire an-Fransoa Liotar.
Umire ak Derida.

135 Ovu raspravu detaljnije razmatram u Uvodu.

X. Poststrukturalizam

383

Bibliografija
Opti radovi
B. Alleman, Strukturalizm w literaturoznawstwie?, tum. K. Krzemie, Pami
tnik Literacki 1974, z. 3.
L. Bersani, Czy istnieje nauka o literaturze?, tum. E. Pszczoowska, Pamit
nik Literacki 1974, z. 3.
A. Burzyska, Czas wielkich kryzysw, u: idem, Dekonstrukcja i interpreta
cja, Krakw 2001.
A. Burzyska, Po czym rozpozna poststrukturalizm?, Ruch Literacki 2002, z. 1.
A. Burzyska, Poetyka po strukturalizmie, u: Poetyka bez granic, red. W. Bo
lecki, W. Tomasik, Warszawa 1995.
A. Burzyska, Poststrukturalizm zdefiniowany, Ruch Literacki 2003, z. 2.
Knjievna kritika, Beograd, 1983, br. 2. tematski broj (ur. Aleksandar Jerkov),
izbor radova amerikih poststrukturalista.
J. Lechte, Panorama wspczesnej myli humanistycznej. Od strukturalizmu do
postmodernizmu, tum. T. Baszniak, Warszawa 1999.
R. Nycz, Tekstowy wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw
2001.
Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretycznoliterackie, red. R. Nycz,
Wrocaw 1992.
Poststrukturalizam
The Columbia Dictionary of Modern Literary and Cultural Criticism, red.
J. Childers, G. Hentzi, New York 1995.
J. A. Cuddon, The Penguin Dictionary of Literary Terms and Literary Theory,
London 1992.
Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall,
J. Peck, London 1990.
Encyclopedia of Contemporary Literary Theory: Approaches, Scholars, Terms,
red. I. R. Makaryk, Toronto 1993.
384

Knjievne teorije XX veka

A Handbook of Critical Approaches to Literature, red. W. L. Guerin, E. G. La

bor, L. Morgan, J. R. Willingham, New YorkOxford 1992.
W. V. Harris, Dictionary of Concepts in Literary Criticism and Theory, New
YorkLondon 1992.
The John Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden,
M. Kreiswirth, Baltimore 1994.
Antologije
The Future of Literary Theory, red. R. Cohen, New YorkLondon 1989.
The Languages of Criticism and The Sciences of Man: The Structuralist Contro
versy, red. R. Macksey, E. Donato, BaltimoreLondon 1970.
Literary Theory Today, red. P. Collier, H. Geyer-Ryan, Ithaca 1990.
Literary Theories: A Reader and Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999.
The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New
YorkLondon 2001.
Textual Strategies: Perspectives in Post-Structuralist Criticism, red. J. V. Harari,
Ithaca 1979.
Untying the Text: A Post-Structuralist Reader, red., wstp R. Young, BostonLondon 1981.
Monografije
P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory,
ManchesterNew York 1995.
F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 19451966, t. 2:
Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris 19911992.
M. Frank, Was ist Neostrukturalismus?, Frankfurt 1984.
M. Frank, What is Neostructuralism?, tum. S. Wilke, R. Gray, przedm.
M. Schwab, Minneapolis 1989.
Modern Literary Theory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Ro
bey, London 1986.
M. Sarup, An Introductory Guide to Post-Structuralism and Postmodernism,
New York 1988.

Teorija intertekstualnosti
S. Balbus, Midzy stylami, Krakw 1993, wyd. 2: Krakw 1996, szczeglnie
rozdz. 3: Intertekstualno a tradycja literacka, rozdz. 5: Ewolucja i rewolu
cja intertekstualna.
W. Bolecki, Historyk literatury i cytaty, u: idem, Pre-teksty i teksty. Z zagad
nie zwizkw midzytekstowych w literaturze polskiej XX wieku, Warsza
wa 1991.
X. Poststrukturalizam

385

G. Genette, Palimpsesty, tum. A. Milecki, u: Wspczesna teoria bada li

terackich za granic. Antologia, red. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatu
ra jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1992, wyd. 2 zmienione
i poprawione: Krakw 1996.
M. Gowiski, O intertekstualnoci, u: idem, Poetyka i okolice, Warszawa
1992.
M. Glovinjski, Red, haos, znaenje (prev. Petar Vujii), Beograd, 2003.
H. Markiewicz, Odmiany intertekstualnoci, u: idem, Literaturoznawstwo i
jego ssiedztwa, Warszawa 1989, oraz idem, Prace wybrane, t. 4: Wymiary
dziea literackiego, red., wstp S. Balbus, Krakw 1996.
R. Nycz, Intertekstualno i jej zakresy: teksty, gatunki, wiaty, u: idem, Tek
stowy wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw 2001.

ak Derida136
Izabrana dela
J. Derrida, La dissmination, Paris 1972.
J. Derrida, Forma i znaczenie. Uwagi o fenomenologii jzyka, tum. B. Banasi
ak, u: idem, Pismo filozofii, wybr, przedm. B. Banasiak, tum. Banasiak,
K. Matuszewski, P. Pieniek, Krakw 1992.
. Derida, Glas i fenomen (prev. Zoran Jankovi), Beograd, 1989.
. Derida, Pismo japanskom prijatelju (prev. Dragan Kujundi), Letopis
Matice srpske, 161/1985, knj. 435, br. 2 (februar), str. 210215.
J. Derrida, Marginesy filozofii, tum. A. Dziadek, J. Margaski, P. Pieniek,
Warszawa 2002.
. Derida, O gramatologiji (prev. Ljerka ifler-Premec), Sarajevo, 1976.
J. Derrida, Pismo i rnica, tum. K. Kosiski, Warszawa 2004.
. Derida, Razgovori: sa Henrijem Ronseom, Julijom Kristevom, J. Houdebine
om, Guyem Scarpettaom, F. Ewaldom i F. Rtzerom (prev. Vladimir Mili
savljevi), Novi SadPodgorica, 1993.
J. Derrida, Rnia (diffrance), tum. J. Skoczylas, tum. przejrza S. Cicho
wicz, u: Drogi wspczesnej filozofii, wybr, wstp M. J. Siemek, tum.
S. Cichowicz et al., Warszawa 1978.
J. Derrida, Struktura, znak i gra w dyskursie nauk humanistycznych, tum.
W. Kalaga, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia,
oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia.
Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historyczno
literackiej, Krakw 1992.
136 Isto kao i u bibliografiji o Deridi, tako se i u primeru Rolana Barta, Julije
Kristeve i Miela Fukoa, navodi samo ona literatura koja je najvanija u vezi
s problematikom poststrukturalizma.

386

Knjievne teorije XX veka

J. Derrida, Szyb i piramida. Wstp do semiologii Hegla, tum. B. Banasi

ak, u: idem, Pismo filozofii, wybr, pos. B. Banasiak, tum. B. Banasiak,
K. Matuszewski, P. Pieniek, Krakw 1992.
Najvanija literatura
J. Ain, Razgradnja, dijalektika, kritika, Polja, 22/1976, br. 206 (april), str. 24.
M. Rajan, Dekonstrukcija i dijalektika (prev. Adrijana Mareti), Letopis
Matice srpske, 162/1986, knj. 438, br. 5 (novembar), str. 741761.
B. Banasiak, Filozofia koca filozofii. Dekonstrukcja Jacquesa Derridy, War
szawa 1995.
B. Banasiak, Na tropach dekonstrukcji, u: J. Derrida, Pismo filozofii, wybr,
pos. B. Banasiak, tum. B. Banasiak, K. Matuszewski, P. Pieniek, Kra
kw 1992.
M. Belani, Postmodernistika zebnja, Novi Sad, 1994.
A. Burzyska, Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw 2001.
N. Dakovi, Proirena verzija, Vrac, 1999, str. 153165.
Ch. Johnson, Derrida, tum. J. Howka, Warszawa 1997.
A. Loonc, Habermas versus Derida i kritika dionizijske duhovnosti, Polja,
34/1988, br. 355 (septembar), str. 377382.
M. P. Markowski, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Bydgoszcz
1997.
N. Mili, Adieu, ak Derida, Zlatna greda, 4/2004, br. 37, str. 5362.
G. Raievi, itanje kao kreacija, Novi Sad, 1997, str. 7480.

Rolan Bart
Izabrana dela
R. Barthes, Analyse textuelle dun conte dEdgar Poe, u: Smiotique narrati
ve et textuelle, red. C. Chabral, F. Rastier, Paris 1973.
R. Barthes, crire la lecture u: idem, Le bruissement de la langue. Essais criti
que IV, Paris 1984.
R. Barthes, Lcriture de levenement u: idem, Le bruissement de la langue.
Essais critiques IV, Paris 1993.
R. Barthes, lments de smiologie, Paris 1965.
R. Barthes, Fragmenty dyskursu miosnego, tum., pos. M. Bieczyk, wstp
M. P. Markowski, Warszawa 1999.
R. Barthes, Carstvo znakova (prev. Ksenija Janin), Zagreb, 1989.
R. Bart, Strukturalistika aktivnost (prev. G. Stojkovi-Badnjarevi A. Bad
njarevi), Polja, Novi Sad, 12/1966, br. 100 (decembar), str. 19.
R. Bart, Pisci, intelektualci, uitelji (prev. Ljubomir Pavlov), Letopis Matice
srpske, Novi Sad, 162/1986, knj. 438, sv. 5 (novembar), str. 729733.
X. Poststrukturalizam

387

R. Bart, S/Z (prev. Miodrag Radovi), Letopis Matice srpske, Novi Sad,
172/1996, knj. 457, sv. 4 (april), str. 516526.
R. Bart, Sad, Furije, Lojola (prev. Ivan olovi), Beograd, 1979.
R. Barthes, Sur la lecture, u: idem, Oeuvres compltes, red. E. Marty, t. 3:
19741980, Paris 1995.
R. Barthes, To Write: An Intransitive Verb? u: The Languages of Criticism
and the Sciences of Man: The Structuralist Controversy, red. R. Macksey,
E. Domato, BaltimoreLondon 1970.
Najvanija literatura
A. Burzyska, Pomidzy strukturalizmem i poststrukturalizmem: przypadek
Rolanda Barthesa, Ruch Literacki 2001, z. 4.
S. Heath, Vertige du dplacement. Lecture de Barthes, Paris 1974.
K. Kosiski, Sarkazmy, u: R. Barthes, Mitologie, tum. A. Dziadek, wstp
K. Kosiski, Warszawa 2000.
K. Kosiski, Signifiance, Pamitnik Literacki 1991, nr 1.
M. P. Markowski, Barthes: przygoda lektury, u: R. Barthes, Lektury, tum.
K. Kosiski, M. P. Markowski, E. Wieleyska, wybr, oprac., pos.
M. P. Markowski, Warszawa 2001.
M. P. Markowski, Ciao, ktre czyta, ciao, ktre pisze, u: R. Barthes, S/Z, tum.
M. P. Markowski, M. Gobiewska, wstp M. P. Markowski, Warszawa 1999.
M. P. Markowski, Dyskurs i pragnienie, u: R. Barthes, Fragmenty dyskursu
miosnego, tum., pos. M. Bieczyk, wstp M. P. Markowski, Warszawa
1999.
M. P. Markowski, Midzy fragmentem a powieci, szyli za co kocham Rolan
da Barthesa, Teksty Drugie 1990, nr 2.
M. P. Markowski, Pragnienie zwane Japonia, u: idem, Wystpek. Eseje o pisa
niu o czytaniu, Warszawa 2001.

Julija Kristeva
Izabrana dela
J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, u: Wspczesna teoria bada li
terackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatu
ra jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1992.
J. Kristeva, Kilka problemw semiotyki literackiej (na marginesie tekstu Mal
larmgo: Rzut komi), tum. M. P. Markowski, u: Wspczesna teoria
bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2:
Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertek
stualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, wyd. 2, zmienione i po
prawione: Krakw 1996.
388

Knjievne teorije XX veka

J. Kristeva, Problemy strukturowania tekstu, tum. W. Krzemie, Pamitnik

Literacki 1972, z. 4.
J. Kristeva, La rvolution du langage potique. Lavant-garde fin du XIXe sicle.
Lautramont et Mallarm, Paris 1974.
J. Kristeva, Smitik. Recherches pour une smanalyse, Paris 1969.
J. Kristeva, La smiologie: science critique ou critique de la science, La nou
velle critique 1968.
J. Kristeva, Sowo, dialog, powie, u: idem, Bachtin. Dialog. Jzyk. Literatu
ra, red. E. Czaplejewicz, E. Kasperski, Warszawa 1983.
J. Kristeva, Le texte du roman. Approche smiologique dune structure discoursi
ve transformationelle, The HagueParis 1970.
J. Kristeva, Prelaenje znakova (prev. Asaf ani), Sarajevo, 1979.
J. Kristeva, Moi uasa (prev. Divina Marion), Zagreb, 1989.
J. Kristeva, Crno sunce. Depresija i melanholija (prev. Mladen ukalo), Novi
Sad, 1994.
Najvanija literatura
T. Kitliski, Obcy jest w nas. Kocha wedug Julii Kristevej, Krakw 2001.
J. Lechte, Julia Kristeva, LondonNew York 1990.

Miel Fuko
Izabrani radovi
M. Foucault, Archeologia wiedzy, tum. A. Siemek, Warszawa 1977.
M. Foucault, Filozofia, historia, polityka. Wybr pism, tum., wstp D. Le
szczyski, L. Rasiski, WarszawaWrocaw 2000.
M. Foucault, Language, Counter-Memory, Practice: Selected Essays and Intervi
ews by Michael Foucault, red. D. Bouchard, Ithaca 1977.
M. Foucault, Nietzsche, Freud, Marks, tum. K. Matuszewski, Literatura na
wiecie 1988, nr 6.
M. Foucault, Porzdek dyskursu, tum., oprac. M. Kozowski, wstp J. Topol
ski, Gdask 2002.
M. Foucault, Questions of Method: An Interview with Michael Foucault,
u: After Philosophy: End or Transformation, red. K. Baynes, J. Bohman,
T. McCarthy, Cambridge Mass. 1987.
M. Foucault, Sowa i rzeczy, tum. S. Cichowicz, u: Antologi wsplczesnej
krytyki literackiej we Francji, oprac. W. Karpiski, Warszawa 1974.
M. Foucault, Szalestwo i literatura. Powiedziane, napisane, wybr, oprac.
T. Komendant, tum. W. Banasiak et al., pos. M. P. Markowski, Warsza
wa 1999 tu zwaszcza:

Szalestwo i literatura, tum. T. Komendant;
X. Poststrukturalizam

389




M.

Szalestwo, nieobecno dziea, tum. T. Komendant;

Kim jest autor?, tum. M. P. Markowski;
Dystans, aspekt, rdo, tum. T. Komendant.
Foucault, Dits et crits 19541988, t. 14, red. D. Defert, F. Ewald, Paris
1994.
M. Fuko, Istorija seksualnosti, 12 (prev. A. Jovanovi), Beograd, 1988.
Najvanija literatura

G. Deleuze, Foucault, Paris 1986.

H. L. Dreyfus, P. Rabinow, Michel Foucault: Beyond Structuralism and Herme
neutics, Chicago 1982.
D. Eribon, Michael Foucault (19261984), Paris 1989.
T. Komendant, Wadze dyskursu. Michel Foucault w poszukiwaniu siebie, War
szawa 1994.
M. P. Markowski, Anty-Hermes, u: M. Foucault, Szalestwo i literatura.
Powiedziane, napisane, wybr, oprac. T. Komendant, tum. B. Banasiak
et al., pos. M. P. Markowski, Warszawa 1999.
Michel Foucault, u: E. Kurzweil, The Age of Structuralism: Lvi-Strauss to Fo
ucault, New York 1980.
Miel Fuko. 192619842004. Hrestomatija (ur. Pavle Milenkovi), Novi Sad,
2005.

Ana Burinjska

390

Knjievne teorije XX veka

XI. DEKONSTRUKCIJA

Dekonstrukcija nije ni teorija, ni filozofija.

Nije ni kola, ni metoda. Nije ak ni diskurs,
in ili praksa. Ona je ono to se deava, to
se deava danas u onome to se naziva dru
tvom, politikom, diplomatijom, ekonomijom,
istorijskom stvarnou i tako dalje, i tako
dalje.
ak Derida1
Knjievnost je u podjednakoj meri kao i kri
tika jer je razlika izmeu njih imaginarna
osuena (iako je to moda i njena privile
gija) na to da uvek bude strog, a usled toga
i najmanje dostojan jezik poverenja zahva
ljujui kome ovek imenuje i preoblikuje sa
mog sebe.
Pol de Man2
Dekonstrukcija je samo poslednja verzija
duge tradicije retorikih istraivanja koja se
u jo u starogrko vreme.
Dozef Hilis Miler3





J. Derrida, Some Statements and Truisms about Neo-logisms, Newisms, Po

stisms, Parasitisms and Other Small Seismisms, u: The States of Theory:
History, Art and Critical Discourses, New York, 1989, str. 85.
P. de Man, Alegorie czytania. Jzyk figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego
i Prousta, Krakw, 2004, str. 32.
J. Hillis Miller, On Edge: The Crossways of Contemporary Criticism, u: The
ory Now and Then, New York, 1991, str. 187.

Dekonstrukcija ili dekonstruktivizam?

Ovim pitanjem treba poeti razmatranje jednog od najuticajnijih,
a istovremeno i jednog od najkritikovanijih pravaca u savremenom
istraivanju knjievnosti. Dekonstrukcija je tesno povezana s filo
zofijom francuskog filozofa aka Deride (19302004), dok je de
konstruktivizam pravac u istraivanju knjievnosti koji se najvie
razvijao u Sjedinjenim Amerikim Dravama na prelasku iz sedam
desetih u osamdesete godine i koji je, takoe, nazivan kola sa Jej
la, jer je veina njegovih predstavnika bila okupljena oko Pola de
Mana (19191983), predavaa uporedne knjievnosti na Yale Uni
versity do 1983. godine. Prvim uvenim manifestom ove kole sma
tra se zbornik radova Deconstruction and Criticism (1979), s tekstovi
ma aka Deride, Pola De Mana, Harolda Bluma, Defri Hartmana.
Najvaniji analitiki radovi De Manove rasprave Blindness and In
sight (1971, 1983), Alegorije itanja. Figurativni jezik kod Rusoa, Ni
ea, Rilkea i Prusta (1979) i oni koje su posmrtno objavili njegovi
uenici: The Rhetoric of Romanticism (1984), The Resistance to The
ory (1986), Critical Writings 19531978 (1989) i Aesthetic Ideology
(1996). Meu najistaknutije predstavnike dekonstruktivizma treba
ubrojati Dozefa Hilisa Milera, Barbaru Donson, Defrija Hartma
na, kao i sledeu generaciju uenika i prevodilaca Deride i De Mana
Gajatri akravorti Spivak, Verner Hamaher, Samjuel Veber, Rodolf
Gae, Piter Fenvis, Pegi Kamuf, Vlad Godih, Lindzi Voters.
Izvori dekonstrukcije su viestrani, mada pre svega treba
navesti t r i k r it i ke  koje su presudno uticale na Deridinu, De
Manovu i Milerovu filozofiju knjievnosti: kritika pojmovnog je
zika Fridriha Niea (19441900), koji je maskirao svoju retoriku


Tano je i sigurno prva na tri izvora Deridine dekonstrukcije ukazala G. .

Spivak u predgovoru svog prevoda De la grammatologie na engleski jezik. Pogle
dati: Translators Preface, u: J. Derrida, Of Grammatology, Baltimore, 1974.

XI. Dekonstrukcija

393

Razlika izmeu
dekonstrukcije
i dekonstrukti
vizma

Deconstruction
and Criticism

Predstavnici
dekonstruktivizma

Izvori
dekonstrukcije

Kritika
monadskih
totalnosti

Dekonstrukcija
kao filozofija

prirodu, kritiku supstancijalnog i istorodnog subjekta Sigmunda

Frojda (18561939) kao i kritiku metafizike Martina Hajdegera
(18891976) kao regulatornog diskursa. Ono to povezuje dekon
strukciju i dekonstruktivizam, ne
sumnjivo jeste nepoverenje u odr retorinost jeziki me
koji suspenduje referenci
ivost beskonane pokretljivosti hanizam
jalnost teksta koja prestaje da biva
znaenja kako u tekstu koji se ita oigledna i javlja se kao trop ili
tako i u svetu, kao i sumnju u po figura. Primer je mimesis koji ne
stojanje monadskih totalnosti. odreuje podraavanje stvarnosti
Ako se dekonstruktivizam u princi putem umetnikog dela, ve pred
pu moe nazvati kolom kritikog stavlja jeziku figuru koja spada u
retoriki kanon.
iitavanja zasnovanog na pokazi
vanju retorikih mehanizama jezika koji ponitavaju kompaktnost
znaenja datog teksta, onda se dekonstrukcija moe smatrati i
nom iitavanja koji omoguava obraanje onome to je drugo.10
U tom smislu bi dekonstruktivizam bio me to d a strogog iitava
nja knjievnih i neknjievnih tekstova, a dekonstrukcija znatno
ire f i l ozof ij a koja svedoi o onome to se deava u svetu, da
kle, i u knjievnosti.11 Mada je u oba sluaja glavni cilj otkrivanje
onoga to ostaje [ce qui reste]12 u knjievnosti i iskustvu i to se ne
 itav jezik je neizbeno i fundamentalno figurativan. J. Hillis Miller, On Ed
ge: The Crossways..., op. cit., str. 188.
 Priroda subjekta [selfhood] jedna je od stvari koju knjievnost dovodi u pita
nje, op. cit., str. 198.
 Knjievni i filozofski tekstovi iz bilo koje epohe zapadne kulture na razne
naine sadre u sebi kako ono to se naziva metafizikom tako i njeno dovoe
nje u pitanje, op. cit., str. 176.
 Pod teorijom knjievnosti podrazumevam zaokret od hermeneutikog
procesa identifikacije znaenja knjievnog dela ka koncentrisanju na pitanja
stvaranja znaenja, The Function of Rhetorical Study at the Present Time,
u: Theory Now and Then, op. cit., str. 188.
 Dekonstrukciju je Pol de Man ovako definisao: Dekonstrukcija uvek ima za
cilj pokazivanje postojanja skrivenih veza i fragmentacija u, kako se pretpo
stavlja, monadskim totalitetima. Up. P. de Man, Alegorie czytania..., op. cit.
str. 297.
10 M. McQuillan, Introduction: Five Strategies for Deconstruction, u: Decon
struction: A Reader, Edinburgh, 2000, str. 6. Ovo je jedna od najzanimljivijih
antologija dekonstruktivistikih tekstova i komentara dekonstrukcije.
11 Treba, meutim, posebno naglasiti da je jedna od osobina Deridine dekon
strukcije, koja je oduevila amerike dekonstruktiviste, bila paljivo iita
vanje tekstova. Godine 1976, dakle, na samom poetku amerikog dekon
struktivizma, D. H. Miler je pisao da je jedna od osobina Deridine kritike
strpljivo i detaljno filoloko explication de texte. Up. J. Hillis Miller, Stevens
Rock and Criticism as Cure, u: Theory Now and Then, op. cit., str. 122.
12 J. Derrida, Psych. Inventions de lautre, Paris, 1987, str. 323.

394

Knjievne teorije XX veka

moe redukovati ni na gramatiko znaenje, ni na filozofsku ideju,

ni na temu ili na jedan dominantan smisao, Deridina dekonstrukci
ja ipak ima znatno iri obim i ne ograniava se iskljuivo na otkriva
nje retorikih nejasnoa u tekstu koji se ita. U tom smislu, ona nije
teorija koja se moe kao u sluaju De Mana ili Hilis Milera pri
meniti na analizu knjievnih tekstova. Tako je, uostalom, tu razliku
shvatao Pol de Man kad je u jednom od razgovora odluno istakao
da se njegova tekstualna (text-oriented) metoda, po svojoj sutini
filoloko-retorika, ne zasniva ni na kakvoj prethodnoj filozofiji.13
A dekonstrukciju je najjednostavnije, lako izbegavajui terminolo
ke zamke, definisao Dozef Hilis Miler: U stvarnosti je dekonstruk
cija samo moderan naziv za dobro iitavanje kao takvo. Svi dobri
itaoci su oduvek bili dekonstruktivisti.14

Dekonstrukcija
nije teorija

Anatomija dekonstrukcije
logocentrizam prema
Deridi, skup metafizikih uverenja
po kojima postoji odreen, potpu
no prisutan izvor smisla (logos)
koji sebi podreuje i odreuje sva
izvedena znaenja oznaena kao se
kundarna i zavisna. Te je, tako, knji
evno stvaralatvo, kao sekundarni
zapis govora, podreeno ivoj rei,
telo kao materijalni omota pro
nalazi svoje utemeljenje samo u i
vom logosu due, a kratkotrajnost
ljudskog ivota mora da prizna pri
mat venoj sadanjosti dogaanja.
Od vremena Platona, preko Avgu
stina, do Huserla, ivo, nenarueno
samoprisustvo logosa (Ideje, Boga,
Svesti) dominira nad onim to je se
kundarno, prolazno i sluajno (pi
smo, telo, egzistencija).

Deridinu filozofiju (dekonstruk

ciju) nije lako ukratko predstavi
ti, mada se moe uiniti koristan
upravo pokuaj koji opisuje njena
tri osnovna konteksta: ant imet a
f i z ik i, e t ik i i k nj i e v n i. Pr
vo, dekonstrukcija je radikalizacija
Hajdegerove filozofije, pokuaj
ponovnog promiljanja zapadne
filozofije izvan delokruga metafizi
ke, odnosno filozofije koja nastoji
da sve podredi ontologiji koja na
pitanje: t a j e to?, odgovara ree
nicom: S (subjekat) je P (predikat).
Dekonstrukcija pokazuje da je taj
gest Derida ga naziva logocentri
kim gestom stalan element mi
ljenja koji sve podreuje Logosu,

13 S. Rosso, An Interview with Paul de Man, Critical Inquiry, 1986, t. 12, br. 4,
str. 791. Razlika izmeu Deridine filozofske dekonstrukcije i amerikog knjiev
noteorijskog dekonstruktivizma je glavna teza knjige: R. Gasch, The Tain of
the Mirror: Derrida and the Philosophy of Reflection, Cambridge, Mass. 1984.
14 J. Hillis Miller, Composition and Decomposition, u: Theory Now and Then,
op. cit., str. 231.
XI. Dekonstrukcija

395

Tri konteksta
dekonstrukcije

Antimetafiziki
kontekst

odnosno u zapadnoj tradiciji Razu

mu koji namee svoj diktat onome
to je drugaije, stalno od njega
inei Isto, a takoe podreujui
sve to jeste apsolutnom primatu
Prisutnosti. Ono to jeste uvek je
prisutno, to znai neposredno
dato u svom prisustvu onome ko
spoznaje, odnosno subjektu koji
predstavlja, slino kao to je svest
(u kartezijanskoj tradiciji) uvek pri
sutna u odnosu na samu sebe. De
rida pokazuje da je Prisutnost, kao
dominantna filozofska kategorija,
neostvariva iluzija i da nita nije
prisutno u potpunosti, niti u odno
su na samog sebe niti u odnosu na
onoga ko to spoznaje, te da se sve
zasniva na razlici (diffrance): igri
vremenskog odgaanja i anticipacije. Derida na taj nain samo pona
vlja teze velikih filozofa od vreme
na Heraklita, preko Bergsona, do
Levinasa, koji su ukazivali na to da
se stvarnost neprestano menja i ne
ma naina da se prikuje nikakvom
tezom. Dakle, protivljenje u odno
su na Razum nije iracionalno: Deri
da pokuava da izradi takvu vrstu
analize koja e, ne remetei zahte
ve razuma (Derida potie iz feno
menoloke kole preciznog opisiva
nja pojava), istovremeno pokazati
ogranienja logocentrizma i filozo
fije predstave. Zato su dekonstruk
tivne analize uvek ukorenjene u
konkretnom tekstu najznaajnijih
filozofa (Platon, Kant, Hegel, Nie,
Hajdeger), s namerom da u tekstu
pokau aporije koje proistiu iz
primene jednoznanih opozicija
396

diffrance Deridin termin

koji se ne moe doslovno preve
sti na srpski jezik (homofon rei
diffrence razlika), ali se esto
oznaava kao razlika, a podrazu
meva mehanizam stvaranja znae
nja u sistemu jezika i u stvarnosti
koji onemoguava otklanjanje nji
hovog razlikovanja. Derida prihvata
De Sosirovu tezu o tome da u jezi
kom sistemu ne postoje potpuno
pozitivni elementi izuzeti iz zakona
razlike i proiruje je na nivo ontolo
ke teze. Diffrance je quasi-transcen
dentalni izvor svih razlika.
aporija (gr. aporos bez pu
ta) u grkoj filozofiji nemogu
nost reenja spora s obzirom na
ravnoteu argumenata. U klasinoj
retorici govorna figura koja ozna
ava sumnju ili neodlunost govor
nika (klasini primer je Hamletovo
biti ili ne biti). U Deridinoj de
konstrukciji, nereiva situacija koja
nastaje onda kad je uslov mogu
nosti neega istovremeno i uslov
njegove nemogunosti. Prema Mi
leru, tekst na sebi samom insceni
ra akt dekonstrukcije bez pomoi
kritiara. Tekst izraava sopstvenu
aporiju.* Ovu aporetinost ili de
konstrukciju Miler naziva lingui
stic moment i podrazumeva trenu
tak u knjievnom delu kad njegov
sopstveni medijum podlee preispi
tivanju.** To se deava uvek kad
su dva znaenja datog teksta, reto
riko (figurativno) i logiko (gra
matiko), meusobno asimetrina
i ne mogu se uskladiti. Prema De
Manu, aporetinost oznaava neo
predeljenost (undecidability) izme
u performativnog (kako) i kon
statujueg (ta) jezika.
* J. Hillis Miller, Theory Now and Then,
New York, 1991, str. 108.
** Ibid., str. 168.

Knjievne teorije XX veka

(razumnerazum, unutranjostspoljanjost, supstancaslabost,

duhslovo, modelkopija itd.). Miljenju kroz opozicije Derida su
protstavlja miljenje kroz quasi-trascendentalije: neto je tim vie
ono to jeste ukoliko istovremeno sebe izdaje, uslov njegove mogu
nosti istovremeno je i uslov njegove nemogunosti, identitet je mo
guan samo po cenu u njega upisane drugosti. Neto je ono to jeste
samo onoliko koliko se razlikuje od neeg drugog. Ta razlika ipak
nije neto sp olj a nj e, ali je ugraena u strukturu neega ili neko
ga. Ova razlika razlikuje sve iznutra i ini najoptiji strukturalni za
kon dekonstrukcije koji kae da proces / utvrivanje identiteta ne
koga ili neega nikad nije zatvoren. O tome da neki gest ima smisao
moe se rei samo onda kad se on ponovi. On mora da ima u vidu
ponavljanje ako eli da bude razumljiv. Ponavljanje se, meutim, ni
kad ne odvija doslovno na isti nain, jer uvodi novi kontekst i nove
okolnosti koji neznatno menjaju znaenje prvog gesta. Ovaj odnos
prema drugosti, koja odreuje horizont filozofskog miljenja, otva
ra pred dekonstrukcijom e t i ku d i men ziju.
Tako shvaena dekonstrukcija je nesumnjivo f i l oz of ij a do
g a aj a: nastoji da opie ono to je nepredvidivo i nije podlono
anticipaciji, to se deava kad odbacujemo kategorije pomou kojih
obino nameemo pojedinanom dogaaju neki nadreen okvir. Te
ma dekonstrukcije je, dakle, ono to je drugo i nepredvidivo (ovo
je Levinasov motiv), to se i ne moe okarakterisati kao tema ili kao
teza. Derida, kao kritiki nastavlja filozofije Emanuela Levinasa
(19061995), problematizuje Drugost ukazujui na njen dvoznaan
karakter: Drugi je najmanje saglediv i nesavladiv, iako mi se s druge
strane upravo on namee, oekujui od mene odgovor. Ne mogu u
potpunosti da ga prihvatim (to znai da ga prisvojim, da ga uinim
sasvim svojim), ali istovremeno ne mogu da ga prepustim samom se
bi, izvan mog horizonta. Na tome se zasniva paradoks ijim se opisi
vanjem, skoro u svakoj knjizi u drugaijem obliku, bavi Derida. Dru
gost je ugraena u strukturu Identiteta kao osnovni uslov njegove
mogunosti (kad ne bih mogao od drugih da se razlikujem, ne bih
bio ja). Istovremeno je, meutim, i uslov njegove nemogunosti (jer
pozivajui druge na govor o sebi, gubim autonomiju). Uslov mogu
nosti Drugoga (to to je ugraen u moj horizont) istovremeno je
i uslov njegove nemogunosti (jer na taj nain ne moe biti Drugi).
Zato Derida neprestano naglaava da Drugi, apsolutno individual
no dogaanje Drugosti, ne spada ni pod kakav pojam, ne moe se
ugraditi ni u jedan horizont oekivanja (Derida ovde govori o nemi
novnosti uvoenja mesijanske dimenzije u filozofiju, to ukazuje na
XI. Dekonstrukcija

397

Quasi-transcen
dentalije

Etika dimenzija
dekonstrukcije

Drugost

Mesijanska
dimenzija
filozofije

Knjievni
kontekst
dekonstrukcije

Tekst kao
dogaaj

njegove vrste veze s jevrejskom tradicijom), i zato izmie filozofiji.

Ma kako da toute autre est toute autre, svako drugi je sasvim drugi,
ipak filozofija nikada nee prestati njime da se bavi. Iz ovog para
doksa izvire itava Deridina filozofija za koju je jedini nain pribli
avanja fenomenu dogaaja odbacivanje strogo odreenih granica
filozofskog diskursa i pokuaj zaobilaenja u njoj postavljenih zam
ki. Knjievnost se ovde ini najboljim sredstvom.
Knjievnost za Deridu ima dva znaenja. Prvo, to je prostor u
kojem dolazi do tematizacije paradoksa dekonstrukcije: s jedne stra
ne svako knjievno delo je apsolutno jedinstven i neponovljiv do
gaaj, a s druge ugrauje se u institucionalan okvir koji ga liava
te izuzetnosti. Knjievnost je pod literarnost prema De
jednako i di om dela koji odreuje ridi, ne postoje knjievni teksto
njegovu posebnost koja protivrei vi sami po sebi. Literarnost nije
konvencionalizovanim okvirima uroeno svojstvo, unutranja oso
predstave, kao i inst itu c ij a, odno bina teksta. Ona je korelat inten
cionalnog odnosa prema tekstu,
sno skup konvencija koje ga odre ona je intencionalni odnos koji
uju, nastalih zahvaljujui ponav- u sebi integrie, kao element ili
ljanju. S druge strane, knjievnost intencionalni sloj, manje ili vie
koja, prema Deridi, u sebi sadri skrivenu svest konvencionalnih ili
les penses plus pensantes que telles institucionalnih, u svakom sluaju
drutvenih pravila. To, razume
quon apelle la philosophie, misli se, ne znai da je literarnost isto
koje su vie mislee od onih koje subjektivna projekcija u smislu
nazivamo filozofijom, postaje kori empirijske subjektivnosti ili hira
sno sredstvo u preispitivanju grani svakog itaoca. Knjievni karakter
ca filozofskog diskursa koji eli da teksta pripisuje se intencionalnom
predmetu u njegovoj, moe se re
zaboravi na konfrontaciju sa onim i, noematskoj strukturi, a ne sa
to se u svetu ponovo deava. To je mo subjektivnoj strani noetikog
utoliko mogue ukoliko se Derida ina. Postoje u knjievnom delu
trudi da od svakog svog teksta na osobine koje zahtevaju knjievno
ini dogaaj, da na neoekivan tumaenje i pozivaju se na konven
cije, institucije i istoriju knjiev
nain na jedinstvenost teksta koji nosti. Ova noematska struktura
analizira (na njegov potpis, s i g na je sadrana (kao nerealna prema
tu r u) odgovori jedinstvenou i Huserlovoj terminologiji) u subneponovljivou sopstvenog teksta jektivnosti, ali subjektivnosti ne
(sopstvenim potpisom, kontrasig empirijskoj i povezanoj sa intersubjektivnom i transcendental
naturom ili ak kont r as i g na nom zajednicom.*
tom ). Derida je svoje tekstove po
* Ta dziwna instytucja zwana literatur.
svetio mnogim piscima (izmeu
Z Jacquesem Derrid razmawia Derek
ostalih: Malarmeu, Dojsu, Kafki,
Atridge, u: Dekonstrukcja w badaniach
literackich, Gdask, 2000, str. 32.
ekspiru, Ponu, Selanu, Blanou,
398

Knjievne teorije XX veka

enetu) i svaki put je pisao drugi tekst (nikada se nije unapred znalo
kakav e oblik poprimiti), iako je uvek bio posveen drugoj verziji
goreopisanog paradoksa dekonstrukcije. Na taj nain performativno
(dakle, piui a ne teoretiui) dokazuje njegovu neizbenost: svaki
put je isto (paradoks dekonstrukcije) ugraeno u ono to je Drugo
(Deridini tekstovi pisani po drugom retorikom modelu). Derida u
oima mnogih nije filozof ve pisac s obzirom na raznovrsnost kori
enih anrova (dijalog, epistolarni roman, dnevnik, aforizam) i na na
in korienja jezika. To nije tano: Derida je filozof koji nastoji da
preoblikuje granice filozofskog diskursa koristei za to knjievne stra
tegije. Ne postoji jedan, opteobavezujui model filozofskog diskursa,
kao to ne postoji jedan model literarnosti. A da ne govorimo o tome
da zahvaljujui ovom postupku sama literarnost, esencija knjievnih
tekstova, biva dovedena u sumnju. Knjievnost ne poseduje nikakvu
trajnu i nepromenljivu sutinu, kae Derida, jer svakom tekstu moe
mo pripisati literarnost zavisno od konteksta u koji ga stavimo. Da
kle, vraamo se na poetak: ne postoje esencije ve samo promenljivi
konteksti njihovog korienja. Knjievna dimenzija dekonstrukcije se
preplie sa (anti)metafizikom i pragmatikom dimenzijom.
Da bi se bolje razumelo ta je pa i u odnosu na knjievnost de
konstrukcija, valjalo bi suprotstaviti njen projekat trima prigovorima
koji se najee upuuju na njenu adresu. Oni se odnose na sledee:
njen ruilaki karakter, njenu negativnost i njenu hermetinost.

Isto to i Drugo

Kritika
literarnosti

Tri prigovora
dekonstrukciji

Invencija
Prva primedba glasi: dekonst r u kc ij a j e de st r u kcij a. Prema
kritiarima, dekonstrukcija je rado ubrajana u postmodernisti
ku filozofiju za zapadnu tradiciju razorna, a kao njena posledica
u kulturi nije ni smisao, ni ovek niti bilo kakva trajna konstrukci
ja. Derida, meutim, ne upotrebljava re dekonstrukcija u tom
uobiajenom, negativnom znaenju, ve isto onako kako je Hajde
ger upotrebljavao re destrukcija kad je nagovarao filozofiju na
rastavljanje omotaa kojima je obavijena tradicija zapadnog mi
ljenja.15 Destrukcija (ali i dekonstrukcija) samo je razmekavanje
15 Up. M. Heidegger, Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb, 1985, prevod: Hrvoje ari
ni, str. 25. Hajdeger jasno pie: Destrukcija, naime, ne eli pokopati prolost
u nitavilo, ona ima pozitivnu namjeru. U Pismu prijatelju Japancu, Deri
da je objasnio zato se odluio za re dekonstrukcija umesto destrukcija:
Kad sam izabrao ovu rije, ili kada mi se ona nametnula, mislim da je to
XI. Dekonstrukcija

399

Dekonstrukcija
i destrukcija

Demontiranje
tradicije

Kraj oveka

otvrdle filozofske tradicije, to se moe identifikovati sa samom

sutinom filozofskog razmiljanja koje omekava stvrdnute jezike
tradicije. U tom smislu dekonstruktivni diskurs ima odnos prema
drugim diskursima koji grade tradiciju tako to ih paljivo proua
va, to se udubljuje u itanje svakog reda teksta, to poredi prihva
ene premise s donetim zakljucima motrei na jezik kojim je dato
razmiljanje konstruisano. Ako je, dakle, dekonstrukcija razlaganje,
onda ona ne razlae ni smisao ni oveka (kako bi to bilo mogue?),
ve ono to u knjievnim ili filozofskim tekstovima ili ire: u ne
koj tradiciji govor i o smislu, oveku i prihvata kao oigledno.
Klasian primer takvog postupka je Deridina knjiga Glas i fenomen
u kojoj nije dekonstruisan (to znai podvrgnut paljivom itanju)
smisao ili znaenje, ve Huserlova koncepcija znaenja i u njoj ugra
ene suprotnosti. Drugi primer moe biti uveni Deridin tekst Kraj
oveka koji naravno niti oglaava smrt oveka, niti tog oveka
usmruje, ve samo analizira odreen tip antropolokog diskursa
s kraja ezdesetih godina; uostalom, to nesumnjivo ini pod utica
jem nekih Hajdegerovih motiva.16
Cilj dekonstrukcije pie jedan od interpretatora je da
se opuste i deblokiraju strukture ..., da se one stave u po
kret, da se stvore nove forme, a pre svega da se kae da,
oui, oui neemu to ljudsko oko nije videlo, ljudsko uho
nije ulo.17

Invencija

Novom tumaenju tradicije koja ne moe da otvrdne u ljuturi

anahrone forme mora da odgovara nova forma koje jo nema, ali
koja se mora prona i. Dekonstrukcija je, dakle, inve ncij a: pro
nalaenje formi, konvencija, dogaaja, govornih inova, naina
bilo u knjizi O gramatologiji, nisam mislio da e joj se pripisati centralna
uloga u diskursu koji me tada zanimao. Izmeu ostalog, elio sam prevesti
i usvojiti u svoj govor Heideggerove rijei Destruction i Abbau. Obje su u
tom kontekstu znaile operaciju koja se tie tradicionalne strukture ili arhi
tekture temeljnih pojmova zapadne ontologije ili metafizike. Meutim, na
francuskom izraz destrukcija, implicirao je isuvie oito ponitenje, jednu
negativnu redukciju koja je moda bila blia nieanskom ruenju nego Hei
deggerovom tumaenju ili vrsti itanja koje sam ja predloio. Dakle, ovu sam
re odbacio. Jacques Derrida, Pismo prijatelju Japancu, Delo, Beograd,
martapril 1992, godina XXXVIII, 34, str. 201202.
16 Ovde je re o Pismu o humanizmu (1946) iz Putnih znakova, gde Hajdeger
paljivo analizira metafizike premise antropologizma i humanizma.
17 J. D. Caputo, The Prayers and Tears of Jacques Derrida: Religion without Reli
gion, Bloomington, 1997, str. 18.

400

Knjievne teorije XX veka

miljenja, strategija itanja koji

omoguavaju da se neto novo
pojavi prvi put,18 da nakon pre
poznavanja i ozakonjenja, nakon
stavljanja kontrasignature pomou
drutvenog ugovora, prema odree
nom sistemu konvencija, treba da
sauva vrednost za budunost.19
Invencija, koja je za Deridu isto to
i dekonstrukcija,20 na jasan nain
je podeljena: otvara oveka u prav
cu neponovljivog dogaaja, u pravcu neega to se odvija prvi put, i
ugrauje ovaj dogaaj u zajedniku istoriju, pripadnost odreenoj
kulturi: nasleu, zaostavtini, pedagokoj tradiciji, disciplini i nizu ge
neracija.21 Dakle, otkrie onoga to je novo mogue je samo ukoliko
moe biti ponavljano, korieno i ugraivano u razliite kontekste,
preoblikujui samim tim ovaj prvobitni dogaaj. Upravo tako funk
cionie tradicija: da bi dogaaj (iskaz, umetniko delo, istorijski do
gaaj), izuzetan po svojoj jedinstvenosti, bio usvojen, mora izdrati
pokuaj ponavljanja (reprodukcije) zahvaljujui kojoj se svima stavlja
na raspolaganje. Meutim, da bi zadrao svoju originalnost, on isto
vremeno zahteva podjednako jedinstveno korienje. ivot umetni
kog dela zasniva se na sledeem: preivee samo ono koje moe da
rauna na svoje stvaralako tumaenje. A ono koje se samo nestvara
laki deklamuje prestaje da pripada ivoj tradiciji. Kad bi naslee
bilo samo mehaniki ponavljano, ono uopte ne bi bilo naslee ve
skup praznih formi i mrtvih konvencija.22 Kad bi, meutim, kultura
izmiljala samo nova znaenja, tradicija bi prestala da postoji jer ne
bi bilo institucionalnih okvira koji bi omoguavali ouvanje naslea
prolosti za budua pokolenja.23
idiom/institucija prema
Deridi, dva pola svakog iskustva,
pa i knjievnog iskustva, koji se
meusobno dopunjavaju. Idiom
ukazuje na dogaajni i jedinstven
karakter knjievnog dela, a institu
cija na njegovu konvencionalnost.
Idiom i institucija se uzajamno do
punjavaju: potpuno idiomatsko de
lo bi bilo neshvatljivo, a potpuno
institucionalizovano delo lieno
originalnosti.

Moj zakon, kae Derida, kojem nastojim da se posvetim

i u odnosu na koji sam odgovoran, jeste tekst dr ugog a,
njegova jedinstvenost, njegov idiom, njegov poziv koji mi

Tekst drugoga

18 J. Derrida, Psych. Invention de lautre, op. cit., str. 16.

19 Ibid.
20 Opirnije o tome piem u knjizi: Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura,
Krakw, 2002, deo: Dekonstrukcja, czyli inwencja, str. 172182.
21 J. Derrida, Psych..., op. cit., str. 16.
22 J. Derrida, Sur parole. Instantans philosophiques, Paris, 1999, str. 60.
23 Up. M. P. Markowski, Polityka zdarzenia o Derridzie i dekonstrukcji,
Europa, 2004, br. 30.
XI. Dekonstrukcija

Pokuaj
ponavljanja

401

prethodi. Odgovorno mogu da mu odgovorim (i to se od

nosi na sve zakone, a naroito na etiku) samo onda kad ga
uvodim u igru i angaujem sopstvenu individualnost, stavljajui potpis, drugu signaturu.24
Dekonstruktivna invencija pronalaenje budunosti za tradi
ciju, utiranje puta novim dogaajima ne moe biti destrukcija u
negativnom, ruilakom smislu, ve naprotiv: ona uva naslee od
prirodne smrti u maini za reprodukovanje gotovih kliea.

Afirmacija
Dekonstrukcija
je negacija

Afirmativan gest
dekonstrukcije

Druga primedba vrsto povezana s prvom glasi ovako: d ekon

st r u kc ij a j e ne ga c ij a. A u drugom obliku: dekonstrukcija je po
svojoj (naravno, dekonstruktivnoj) prirodi nihilistika. To bi trebalo
da znai da je rezultat unitavanja subjekta, smisla, istorije saznaj
ni nihilizam koji vodi konstataciji da ne postoji objektivna istina,
da je interpretatoru sve dozvoljeno, pa i da ne mora da brine o stvar
nosti, ve da moe koliko hoe da je transformie prema sopstve
nom nahoenju ili da proizvodi fantastine tekstove neukorenjene
u stvarnosti. Na ovom mestu se obino kae da na podruju te neo
graniene igre interpretacije Derida verno ide Nieovim tragom,
to omoguava da se obojica poveu zajednikom vezom nihilizma.
Derida, meutim, neprestano naglaava da je dekonstrukcija afir
mativan gest. To, ipak, nije samo nieanska afirmacija, gromoglasno
Da izreeno itavom svetu, s njegovim nesreama i radostima, ve
afirmacija koja omoguava pojavljivanje onoga to je novo. Prvo, na
ravno, u prostoru iskaza u kojem se poistoveuje sa invencijom:
Dekonstrukcija je ili pronalazaka ili je uopte nema; ona
se ne zadovoljava metodolokim procedurama ve otvara
prolaz ... Njen nain pisanja nije iskljuivo performativan.
Ona od drugih konvencija stvara pravila za nove performa
tive, mada se nikada ne pozicionira u teorijskoj sigurnosti
jednostavne opozicije izmeu performativ i konstatacij.
Njen tok podrazumeva afirmaciju koja je u vezi sa odigra
vanjem dogaaja.25
24 Ta udna institucija zvana knjievnost. Sa ak Deridom razgovara Derek
Atrid, Literatura na wiecie, 1998, br. 11/12, str. 215216, u: Dekonstrukcja
w badaniach literackich, Gdask, 2000.
25 Derrida, J., Psych..., op. cit., str. 88.

402

Knjievne teorije XX veka

Pod afirmacijom ovde treba razumeti pristanak za pojavljiva

nje dogaaja koji se kao i svaki dogaaj ne ugrauje u ve po
stojei program, ne potvruje zadobijene kontekste nego ih raskida
izlaui nas riziku razumevanja. Meutim, pristanak na pojavljiva
nje dogaaja podrazumeva da emo na ovaj dogaaj odgovoriti,
a odgovoriti moemo samo pronalazei odgovarajue nove for
me, konvencije, govorne inove. Ako tekst koji itam jasno naglaa
va sopstvenu jedinstvenost, onda on od mene zahteva potvrdu ove
izuzetnosti prilikom itanja. Kad bi trebalo da proitam tekst isto
kao to su ga do tada drugi proitali, kako bih onda mogao da tvr
dim da sam izaao na kraj s njegovom dogaajnou? Ako itanje
(i s njim povezano pisanje) ne bude neprestana invencija, onda e kul
tura, zajedno sa svojim remek-delima, balansirati na granici smrti,
a mi emo brzo otkriti svoju nemo da je reanimiramo. Kultura ne
podlona dekonstrukciji, nedekonstruktivna kultura, postaje jalova
zemlja, ledina koja raa samo opasan korov.
Ali, afirmacija se ne odnosi samo na pronalaenje odgovaraju
ih naina itanja i pisanja, jer ne treba zaboraviti da je dekonstruk
cija upravo u toj oblasti najpoznatija. Afirmacija je zapravo ono
izgovoreno da koje omoguava svaki sporazum (u tom pogledu
se Derida slae s Gadamerom da razgovor, kao premisa razume
vanja, mora imati u vidu dobru volju sagovornika). tavie, omo
guava svaki odnos meu ljudima koji nee moi meusobno da
razgovaraju ako ne pou od uzajamnog odobravanja. Da, sluau
ta e rei. Da, priau ti. Da, slaem se s tvojim dolaskom.
ak i onda kad budem nekom drugom pretio, kad se s njim budem
svaao, kad ga budem proklinjao, moram mu se obratiti, moram
mu dozvoliti da se pojavi u prostoru u kojem ja ve jesam, noram
mu dozvoliti da poseti moju kuu, da se pojavi na mom horizontu,
u mom jeziku. Ovo inicijalno da omoguava dolazak drugog: kako
novog dogaaja tako i drugog oveka, takoe a moda, ak, i pre
svega i u vidu dogaaja itanja koje omoguava nekom drugom
(autoru) da se pojavi u novom vidu. Upravo je zahvaljujui njemu
mogue makar na trenutak sklapanje primirja, upravo zahvalju
jui njemu je mogue verovati u obeanje dato Drugome i od strane
Drugoga, a to obeanje koje ukazuje na etiki momenat dekonstruk
cije postaje osnova kulturne zajednice. Ovo da je, kao znak bezu
slovne afirmacije, uslov svakog iskaza upuenog nekom drugom,
znak je obeanja na osnovi kojeg se obraamo nekom drugom i o
nekom drugom govorimo. Jo pre nego to odluim ta u da ka
em, obeavam da u govoriti, odgovaram za obeanje govorenja,
XI. Dekonstrukcija

403

Dogaaj

Sporazum

Znak bezuslovne
afirmacije

Zakon obeanja

Komentarisani
tekst
komentar

odgovaram.26 Svaki put kad otvaram usta, svaki put kad govorim
ili piem obeavam.27 Na prostoru razgovora, u odnosu izmeu
mene i nekog drugog, da prethodi bilo kojoj drugoj rei, omogu
ava svaku re i zato je preduslov svake relacije, svakog odnosa
prema neemu / nekome drugome, a prema tome i knjievnosti
uopte. Ali ovo da ini da tim odnosom vlada zakon obeanja da
neko drugi ve eka na mene, da me poziva da izaem iz pustinje,
da me ve neko drugi jo pre nego to ponem da govorim, pre ne
go to i ponem da egzistiram kao Ja izaziva da govorim. Samim
tim se ipak slaem sa situacijom u kojoj obeanje govora treba da
bude potvreno, u kojoj ovo prvo da treba da prati njegovo po
navljanje bez koga se nee nita odigrati, nita dogoditi. Upravo na
tom ponovljenom da zasniva se dekonstruktivna afirmacija. Ako
kaem: Da, govoriu ti bez obzira na to ta e se desiti, u stvari
tada elim da ujem: Da, sluau te bez obzira na to ta e se desi
ti. Ovo drugo da je, dakle, sadrano u prvom, i jeste ono ime je
Drugi ve u meni, ime me otvara prema sebi, ime sebi kri put ka
meni jo i pre nego to otvorim usta, jo i pre nego to kaem prvu
re. U toj pukotini izmeu mog odobrenja i njegovog / njenog is
kaza, slino kao i izmeu tradicije i njenog tumaenja, izmeu dva
potpisa, stvara se mogunost posebnog i jedinstvenog dogaaja ija
je dekonstrukcija neprestana afirmacija.
To ima ozbiljne posledice za odnose izmeu komentarisanog
teksta i samog komentara. Pristalice dekonstrukcije su, ne verujui
u apsolutan, od itanja nezavisan identitet itanog teksta, a istovre
meno briui granicu izmeu onoga to je knjievno i onoga to
je neknjievno, svoje interpretacije tretirali uporedo sa interpreti
ranim tekstovima, naglaavajui njihov dogaajni i neponovljiv
karakter koji se ne odnosi na ve postojea, ustaljena pravila kom
pozicije. Taj inventivan karakter svakog itanja, koje svojom idioma
tinou odgovara idiomatinosti analiziranog teksta, veoma je bli
zak Deridi koji je pisao:
itanje mora da se preda izuzetnosti [knjievnosti], da je
prizna, da je ima u vidu, da je bude svesno. Meutim, da bi
se to postiglo ... treba da se stavi potpis, da se napie neto
drugo to bi joj odgovaralo ili bi korespondiralo s njom na
podjednako poseban nain.28
26 J. Derrida, Points de suspension. Entretiens, Paris, 1992, str. 398.
27 J. Derrida, Jednojzyczno innego, czyli oryginalna proteza, Literatura na
wiecie, 1998, br. 11/12, str. 105.
28 Ta udna institucija zvana knjievnost..., op. cit., str. 219.

404

Knjievne teorije XX veka

Derida ovaj neponovljiv odgovor na tekst naziva kontrasignatu

rom ili kontrasignatom: lino stavljen potpis ispod potpisa itanog
teksta. Tako kod Deride moemo proitati:

itaoeva
kontrasignatura

Dobra knjievna kritika, jedina o kojoj ovde moe biti

rei, podrazumeva odreen in, signaturu ili kontrasigna
turu, pronalazako jeziko iskustvo u jeziku, ugraivanje
ina itanja u polje itanog teksta. Ovaj se tekst nikada ne
podvrgava potpunoj objektivizaciji.29

Transcendencija
I, na kraju, trea primedba: dekonst r u kc ij a sve svo di na tekst.
Ova primedba najee proistie iz doslovnog tumaenja reenice
napisane na margini rasprave o Rusou: Nema nieg izvan teksta
ili doslovno: Ne postoji ono izvan-tekstualno (il ny a pas de hors-texte).30 To se obino shvata tako kao da postoji neka privilegova
na sfera tekstova, knjiga potpuno ograena od ostatka sveta i da
ne postoji prolaz od teksta do stvarnosti. Iz ove perspektive se de
konstrukcija ispoljava kao pohvala savrenoj imanenciji. Zatvoreni
smo, kau Deridini kritiari, u svetu bez izlaza, u zatvoru jezika u
kojem se smislovi besomuno raz
il ny a pas de hors-texte
mnoavaju na sve strane iako je
ne postoji izvan-tekst, uvena
put ka stvarnosti nepovratno za
reenica aka Deride iz dela O gra
tvoren. Nema izlaza iz tog tekstu
matologiji, koja je izazvala brojne
alnog sveta, jer sve nestaje u sferi
nesporazume. Iz knjievne per
spektive, ona oznaava samo to da
uzajamnih, beskrajnih relacija i ne
nijednu re ili reenicu ne moe
dozvoljava ni da proviri kroz pre
mo smestiti izvan bilo kakvog kon
cizno ispletenu mreu znakova.
teksta i na taj nain ustaliti njen
U tom maginom svetu podudar
smisao. Drugim reima, uvek po
stoji mogunost rekontekstualiza
nosti nema tragova po kojima bi
cije rei, reenice ili teksta koja e
smo mogli doi do izvora i nema na
promeniti njihovo znaenje.
de da e se spasti bilo koji smisao.
Na osnovi tako shvaene dekonstrukcije, u oima kritiara postaje
par excellence postmodernistika filozofija, dok se Derida ni po e
mu ne razlikuje od, recimo, ana Bodrijara i njegove teorije veta
kih slika (simulakruma) koje uspeno zamenjuju pravu stvarnost.
29 Op. cit., str. 199.
30 J. Derrida, O gramatologiji, Veselin Maslea, Sarajevo, 1976, str. 207, prevod:
dr Ljerka ifler-Premec.
XI. Dekonstrukcija

405

Nema nieg
izvan teksta

Pohvala
imanenciji

Derida Bodrijar

Svet kao tekst

Derida, meutim, govori o neem sasvim suprotnom! Upra

vo stvarnost ima obeleja teksta, to znai da nam se govorei
sa znatnim, mada opravdanim saimanjem u prolaznom ivotu
krajnji smisao, iju bliskost i prisustvo prieljkujemo, neprestano iz
mie i nikada ne dolazi na vreme, podmeui razliita tumaenja.
Drugaije reeno: ako Derida govori o svetu kao tekstu, onda tako
e govori i da se ovek ne moe zatvoriti u njegove granice jer je
njegova predodreenost da neprestano rui granice naeg iskustva
i prekorauje bilo kako shvaenu sferu imanencije. Navedimo kao
primer sledei iskaz samog Deride:
Pojam teksta ili konteksta koji koristim obuhvata a ne is
kljuuje svet, stvarnost, istoriju. Onako kako ja to shvatam,
tekst nije knjiga i nije sadran u tomovima smetenim u bi
blioteci. On ne suspenduje odnos prema istoriji, stvarnosti,
bitku, a naroito ne prema onome to je drugo, tim vie
govorei o svetu, o stvarnosti, o tome da se oni uvek pojavljuju u iskustvu te, dakle, u gestu interpretacije koji ih kon
tekstualizuje u skladu s mreom razlika, pa prema tome i
odnosa prema drugome sa svom sigurnou podseam
na to da se drugost (razlika) ne moe eliminisati.

Medijativno
iskustvo
stvarnosti

ta zapravo govori Derida? Prvo, da tekst i svet jedan drugog

uopte ne iskljuuju, poto je tekst samo uslovni naziv za stvarnost ko
ja se nikako ne moe doiveti direktno, bez posredstva interpretacije
(iz ega proistie da svako iskustvo
inskripcija prema Deridi,
ima karakter interpretacije); drugo, ugraivanje znaenja u beskonaan
da ta interpretacija ima karakter od lanac znakova, koje omoguava da
nosa prema neem drugaijem od znaenje uvek bude kontekstuali
nje same, od njenog subjekta, da zovano, ukljueno u sistem nad
se izmeu nas i sveta nalazi razlika kojim nema kontrolu i nikada nije
neposredno samo po sebi dato.
koje se nikako ne moemo oslobo
diti. To nisu naroito uznemirujue teze. Meutim, njihove posledice
su sutinske, jer iz njih nedvosmisleno proistie sledee: ako svet ima
smisla, onda taj smisao nikada nije neposredno dat u intuitivnom
ili bilo kakvom drugom sagledavanju (kako tvrde fenomenolozi)
ve uvek i samo u izvesnom nagovetaju, obeanju koje se nikada ne
moe do kraja ispuniti. S druge strane, meutim, poto je ovaj smisao
ipak dat kroz nagovetaj ili obeanje, to ne znai da ne moemo pre
ma ovom transcendentnom smislu imati odnos, da ga ne prieljkuje
mo i da ga ne traimo. Drugim reima: iz dekonstruktivne perspekti
ve, interpretacija je istovremeno i neminovna i beskrajna.
406

Knjievne teorije XX veka

Ovde se povezuju sve tri osobine dekonstrukcije o kojima je

bilo rei. Kao to se moe videti, Derida stavlja glavni naglasak na
invenciju, afirmaciju i transcendenciju. Dekonstrukcija nije unita
vanje ve, kroz pronalaenje novih naina sticanja iskustava, otkri
vanje budunosti, ne vodi u nihilizam ve se zasniva na fundamen
talnoj afirmaciji dogaaja, ne zatvara nas u svetu tekstova odvojenih
od sveta ve naglaava interpretativni karakter svakog iskustva.
Da jo jednom navedemo Deridu:

Nunost
interpretacije

Ono to nazivam tekstom sadri u sebi sve takozvane

stvarne, ekonomske, istorijske, socioinstitucionalne struk
ture, reju: sve mogue vrste odnosa. ... To ne znai da su
svi odnosi suspendovani, osporeni ili sadrani u knjizi, ka
ko ljudi smatraju, ili da su do te mere naivni da u to veruju
i da mene optuuju da ja tako smatram. Ali, znai da svi od
nosi, da svekolika stvarnost poseduje strukturu izdiferenci
ranog traga i da se moe odnositi na tu stvarnost jedino
uz pomo interpretativnog iskustva.31

Sumnjive reference
Iako se tvorac dekonstrukcije, ak Derida (koji je od 1975. do 1985.
godine drao predavanja na Jejlu), u vie navrata distancirao od
bilo kakvih -izama, uticaj dekonstrukcije na dekonstruktivizam
jeste oigledan. On se zasnivao na dovoenju u sumnju oigledno
sti referencijalne dimenzije teksta (Derida kae da svaki knjiev
ni tekst vri suspenziju referencijalne naivnosti i vodi pregovore o
toj suspenziji), otkrivanju u analiziranom tekstu igre sukobljenih
znaenja koja vode ka interpretativnoj nereivosti (engl. undecida
bility) i naglaavanju manje vidljivih marginalnih elemenata koje
tradicionalni naini itanja zaobilaze. Dekonstruktivisti su, tragom
Deride, nastojali da pokau kako se klasine pojmovne suprotno
sti upisane u tekst koje je stvorio zapad (prisustvoneprisustvo, du
atelo, glaspismo, sutinapojava, doslovnometaforino, filozofi
jaknjievnost) raspadaju i poinju da se vladaju prema drugaijoj,
isto tekstualnoj logici. Nijedan od prvih lanova opozicije vie ne
vlada nad onim drugim (kako se deava u metafizikoj tradiciji),
to ini da pismo nije samo sekundaran zapis iste ekspresije ili imi
tacije, nego da dobija samostalnost koju je teko osvojiti u procesu
31 J. Derrida, Limited Inc., Evanston, Il. 1988, str. 148.
XI. Dekonstrukcija

407

Kritika reference

Nereivost

Dekonstrukcija
suprotnosti

Neprelaznost
pisanja
Dekonstrukcija
i Nova kritika

De Manova
definicija
dekonstrukcije

Konstatacija
i perfomativi

interpretacije. Na taj nain je dolo do priznavanja pisma / pisanja

(criture, writing) kao neprolaznog i u potpunosti samostalnog ele
menta koji nije podloan bilo kakvom hermeneutikom prisvajanju.
Strogo itanje, koje su primenjivali dekonstruktivisti (naroito
Hilis Miler), imalo je da zahvali i amerikoj Novoj kritici, u kojoj su
veliku ulogu igrali verno itanje (close reading) i naglasak stavljen na
retoriku strukturu teksta. Dekonstruktivizam se, svakako, razliko
vao od New Criticisma po uverenju u radikalnu nespojivost svakog
teksta koji ne stvara organsku celinu, ve polje meusobno suprotsta
vljenih signifikacija. Meu istraivaima New Criticisma (naroito
kod Tejta i Bruksa) ipak se mogla nai anticipacija dekonstruktivi
zma, tanije naglaavanje napetosti koje grade tekst i duboke iro
nike strukture knjievnog dela.
Prema De Manovoj formula
alegorija (gr. allegoria, al
ciji, dekonstrukcija je mogunost legorein = allos, drugi agoreuein,
preispitivanja znaenja datog govoriti = govoriti neto drugo)
teksta uz pomo elemenata koji iskaz u kojem je na doslovno
proistiu iz samog teksta. Prema znaenje rei ili slika nadograe
drugoj definiciji, to je otkrivanje no dodatno znaenje. Tako iro
ko shvaena alegorija moe biti
trenutaka nepodudarnosti izmeu tretirana kao sinonim za svaki
gramatikog i retorikog znaenja. vieznaan iskaz koji zahteva dvo
Retorika, pisao je, na radikalan struko itanje: na doslovnom i
nain suspenduje logiku i prua na prenesenom nivou. Meutim,
ogromne mogunosti referencijal za razliku od drugih polisemat
noj aberaciji.32 Dekonstruktivisti skih iskaza (na primer, metafore
ili simbola), odnos izmeu ova
ko strogo itanje ne ide nasuprot dva nivoa je konvencionalno
strukturalistikoj analizi ka si uslovljen, to recipijenta primo
stemskoj rekonstrukciji znaenja, rava da se obrati zajednikim
a nije ni nasuprot hermeneutici kulturnim kodovima i tradiciji.
prisvajanje smisla. Njegov osnov Alegorija je, zahvaljujui svojoj
proizvoljnoj vezi izmeu nivoa
ni cilj je iskazivanje neotklonjive znaenja, kao stvorena za izraa
napetosti izmeu znaenja koje je vanje neprirodnosti razlike izme
autor usvojio i znaenja nastalog u teksta i znaenja. Ovu njenu
zahvaljujui igri tropa i retorikih osobinu iskoristio je Pol de Man,
figura, izmeu konstativne (konsta koji u Alegorijama itanja (1979)
tujue) i performativne (aktivne) pokazuje da je alegorija unutar
sebe raspoluen znak koji one
upotrebe jezika. Ispunjavajui mol moguava prelaz od znakova ka
bu da definie dekonstrukciju, De izvanznakovnom svetu. Otuda
Man je ovako odgovorio: U okviru proistie shvatanje alegorije kao
teksta mogue je preispitivanje ili retorikog mehanizma koji
32 P. de Man, Alegorie czytania, op. cit., str. 22.

408

Knjievne teorije XX veka


ukazuje na nemogunost objedi
njavanja znaenja na nivou samog
teksta (jer znakovi iskljuivo upu
uju na druge znakove, a ne na
svet), a samim tim i na neminov
nu propast itanja. Za razliku od
simbola, koji naglaava bezvreme
ni identitet slike i supstance, ale
gorija je za De Mana vremenska
struktura koja otkriva nepodudar
nost znaka i znaenja.

uklanjanje u njemu formulisanih

tvrdnji pomou elemenata koji pro
istiu iz tog istog teksta.33 Usled
te napetosti tekst ne ini ono to
proklamuje,34 gubi pretpostavljenu
koheziju, njegov krajnji smisao ne
moe se jednoznano protumaiti,
a njegovo itanje se zasniva na stal
noj nedoitanosti (misreading) koja
izmie opoziciji pravog i pogrenog
tumaenja.
Prema De Manovom uvere
misreading (doslovno: nenju, ne postoji nain da se u pot
doitanost ili pogreno razume
punosti ovlada jezikom, njegovom
vanje) termin koji je uveo Ha
tropolokom elementarnou u
rold Blum da bi definisao revizioni
kojoj figurativno znaenje nepre
stiko, stvaralako, idiosinkretiko
stano slabi doslovno znaenje. Ta
itanje kojem pristupa snaan pe
snik (a strong poet) iz straha da ne
neobuzdana jezika elementarnost
potpadne pod uticaj svog prethod
poseduje ironiku strukturu, jer
nika. Kako pie Blum, poetski uti
je ironija prema De Manovom
caj se tamo gde se odnosi na dva
shvatanju
nadreen jeziki trop
snana, autentina pesnika uvek
i pojavljuje se onda kad rei dobi
zasniva na pogrenom razumeva
jaju znaenja koja znatno prevazi
nju [misreading] dela prethodnog
pesnika i predstavlja in stvarala
laze pretpostavljene intencije njiho
ke ispravke koja se neminovno
vih korisnika. Ironija se pojavljuje
pretvara u pogrenu interpreta
onda kad svest izgubi kontrolu
ciju [misinterpretation].* Pol de
nad sobom i kad predstavlja ne
Man drugaije shvata misreading.
mogunost sistema linearne i vr
Pogreno razumevanje teksta se,
ste naracije, pauzu, pukotinu,
prema njemu, zasniva na meanju
jezikog i saznajnog poretka, kao
naruavanje.35 Knjievni tekst,
i na neutemeljenom poverenju u
dakle, tako poseduje ironijsku (tro
jezik nad kojim niko ne moe da
poloku) strukturu, jer niko nee
uspostavi apsolutnu kontrolu.
moi njegovo znaenje da podvrg
* H. Bloom, Lk przed wpywem. Teoria
ne savrenoj kontroli. Knjievni
poezji, Krakw, 2002, str. 75.
tekstovi nisu tvorevine pieve sve
sti, nego lukave jezike igre kojima se pisac hteo to ili ne mora
predati. Pokazivanje i tematizovanje ove vrste semantikih proble
ma je bilo, i dalje je, osnovni cilj dekonstruktivista koji, prihvatajui
33 ... za mene da, poto se prezivam De Man.... Razgovor sa Pol de Manom
vodio Robert Mojnihan, Literatura na wiecie, 1999, br. 10/11, str. 264.
34 P. de Man, op. cit., str. 27.
35 ... za mene da, poto se prezivam De Man..., op. cit., str. 244.
XI. Dekonstrukcija

409

De Manova
definicija ironije

Nestanak
itaoca

samodovoljnost knjievnog teksta,

odbacuju neminovnost dogradnje
bilo kakvih konteksta u procesu i
tanja (i u tom smislu se razlikuju
od Deride, prema kojem jedna od
najvanijih teza govori o nezasie
nosti konteksta). Interpretacija se
i u tom pogledu dekonstrukcija,
ipak, nastavlja osnovne teze New
Criticisma oslanja iskljuivo na
ono ta govori (i radi) sam tekst,
s im u vezi italac treba da nesta
ne u analiziranom delu:
itanje nije nae itanje, po
to koristi iskljuivo jezike
elemente koje nam prua sam
tekst. Razlikovanje autora od i
taoca jeste jedno od lanih raz
likovanja koje se ispoljava kroz
to itanje. Dekonstrukcija nije
neto to smo dodali tekstu,
ve neto to je u prvom redu
konstituisalo taj tekst.36

Dekonstrukcija
kao nain
postojanja sveta

ironija definicija ironije

koju daje De Man predstavlja in
terpretaciju definicije Fridriha
legela koji kae da je ironija per
manentna parabaza (Die Ironie ist
eine permanentne Parekbase). Pol
de Man pie: Ironija je perma
nentna parabaza alegorije. Ako
se alegorija zasniva na potpuno
proizvoljnoj i konvencionalnoj
vezi izmeu doslovnog i prene
senog znaenja, onda ironija stal
no prekida tu vezu komplikujui
odnose izmeu pomenutih nivoa
znaenja. Ovaj rascep se deava
kako kae De Man po svim ta
kama i sve vreme, to znai da
ironija predstavlja trop koji pod
znak pitanja stavlja mogunost
razumevanja, odgovaranja, kao
i formulisanja definicije. Prema
De Manovom miljenju, ironija je
neto poput negativne sile jezika
koja onemoguava kontrolu nad
znaenjima teksta.

Uostalom, isto ovo esto je ponavljao i sam Derida tvrdei da

dekonstrukcija nije ni analiza ni interpretacija dodavana spolja (ni
je, dakle, subjektivna), ve je nain postojanja sveta. Stvarnost se sa
ma dekonstruie, a ozbiljan italac je duan da taj beskrajan proces
stalno otkriva. Fundamentalna razlika izmeu Deride i De Mana
jedino bi se zasnivala na tome to De Manov italac treba da pra
ti hipnotiki poziv teksta koji se neprestano preinaava (smernost
kritiara u odnosu na tekst je potpuna),37 dok Deridin italac kroz
tekst koji ita treba da naglaava sopstvenu individualnost.

Estetika ideologija
Jedno od najvanijih De Manovih uverenja odnosilo se na radikal
nu razliitost empirijskog iskustva i jezika. Ono to se deava u jezi
ku i ono to doivljavamo u svetu pripada razliitim porecima i kad
36 P. de Man, op. cit., str. 30.
37 ... za mene da, poto se prezivam De Man..., op. cit., str. 256.

410

Knjievne teorije XX veka

poistoveujemo jedno i drugo, upa

damo u zamku zablude koju je De
Man nazivao estetikom ideologi
jom. Pod estetikom je podrazume
vao oblast koja je utvrivala odnos
izmeu subjekta (njegove intuici
je, svesti i percepcije) i stvarnosti
(treba imati u vidu da je estetika
nastala u XVIII veku kao nauka o
ulnom iskustvu), dok je pod ide
ologijom podrazumevao izmea
nost jezike i prirodne stvarnosti,
referencije i pojavnosti.38 Naturali
zacija i nekritiko prihvatanje veze
izmeu tako shvaenih estetikih
vrednosti (koje nas ukorenjuju u
stvarnosti) i struktura jezika (ko
ja nas izvodi iz sveta empirijskog
iskustva) ili percepcije i znanja je
kae De Man jedna od najdugo
trajnijih filozofskih i knjievnote
orijskih iluzija koju treba podvri
neprestanoj kritici. Literarnost je
definisana iskljuivo pomou jezi
kog (retorikog) efekta koji razdva
ja dati iskaz od stvarnosti, i zato
nam knjievnost ne govori nita o
nama samima, o istini, lai, dobru,
zlu, lepom, runom, prijatnosti,
bolu, nego nam govori samo neto o svom jeziku. Knjievni (ali i fi
lozofski) tekstovi ne predstavljaju (represent) nita to je prethodno
postojalo, niti su rezultat percepcije stvarnosti, ve stvaraju (posit)
jezike strukture koje na itaoca deluju zahvaljujui naroitim reto
rikim zakonitostima. Saznanje vie ne pripada subjektu koji koristi
jezik za sopstvene spoznajne ciljeve, nego koristi samom jeziku.39
Mimesi s ne oznaava podraavanje sveta nego samo jedan nika
ko privilegovan jeziki trop.40 Vanjeziki odnos oigledno postoji,
materijalnost jezika
kategorija koju je uveo Pol de Man
u svojim poslednjim radovima po
sveenim estetikim koncepcijama
Kanta i Hegela. Prema De Manu,
jezik sainjavaju dva sloja. Prvi sloj
su potpuno nezavisni, sluajni i pro
izvoljni zvukovi i slova koji nemaju
nikakvog smisla. Na tu besmislenu
i haotinu jeziku materiju dodaje
se sloj trop i figur zahvaljujui ko
jem je mogue stvaranje znaenja.
Proces dodavanja je proizvoljan,
konvencionalan i isto mehani
ki, to znai da ne postoji nijedna
definitivna veza izmeu zvukova
i grafikih znakova koje tim zvu
kovima i znakovima pripisujemo.
S jedne strane, imamo besmislenu
i haotinu meavinu zvukova i slo
va, odnosno materije jezika, dok, s
druge strane, imamo trope i figure
koji, iako nam omoguavaju spo
razumevanje i stvaranje razliitih
jezikih efekata (reprezentaciju,
ekspresiju itd.), istovremeno dovo
de do nepopravljivih semantikih
deformacija. U svojim kritiko-je
zikim analizama De Man traga za
retorikim aberacijama i momenti
ma u kojima se pojavljuje besmisle
na materijalnost jezika.

38 P. de Man, Opr wobec teorii, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich,

op. cit., str. 89.
39 Iz retorike prirode jezika proistie da se saznajna funkcija nalazi u samom
jeziku, a ne u subjektu. P. de Man, Blindness and Insight: Essays in the Rheto
ric of Contemporary Criticism, Minneapolis, 1983, str. 137.
40 P. de Man, Opr wobec teorii, op. cit., str. 88.
XI. Dekonstrukcija

411

De Manova
estetika
ideologija

Literarnost

Saznanje
pripada jeziku

meutim, prestaje da bude kao model prirodne ili pojavne spo

znaje model istinitosti teksta koji se ne moe dovesti u pitanje,
jer nema apriorne sigurnosti kad je re o tome da je knjievnost ve
rodostojan izvor informacija o bilo emu osim o svom sopstvenom
jeziku.41 U tom smislu dekonstrukcija moe samo da bude nega
tivno znanje o verodostojnosti [reliability] jezikog iskaza.42 Ovo
znanje je, naroito u kasnijim De Manovim radovima sabranim u
knjizi Estetika ideologija, postalo snano i nezamenljivo sredstvo
koje slui da se pokau ideoloke deformacije.43

Dekonstrukcija i knjievnost. Rezime

Ne postoji
anistorijska
esencija
knjievnosti

Afirmativno
itanje

I Dekonstrukcija aka Deride je filozofija za koju je knjievnost

privilegovano mesto refleksije nad onim to se neprestano i neoeki
vano dogaa u svetu. U vezi s tim, ono to Derida govori o knjiev
nosti moe se, u principu, odnositi na ono to govori o stvarnosti, i
obrnuto. U oba sluaja, kljune kategorije su: idiomatinost, institu
cionalnost, radikalan kontekstualizam, afirmacija, invencija.
1. Ne postoji literarnost sama po sebi, jer ne postoji anistorij
ska esencija knjievnosti. Sutina knjievnosti, ako se sloi
mo da ta re poseduje neku sutinu, biva stvorena kao skup
objektivnih pravila u posebnoj istoriji inova pisanja i ita
nja.44 Dakle, knjievni tekst je istovremeno izuzetan, jedin
stven, idiomatian, a isto tako pripada konvencionalizovanoj
instituciji knjievnosti.
2. Konteksti datog teksta ne mogu se definitivno ograniiti (to
oznaava uvena reenica ne postoji ono izvan-tekstualno)
niti se s tim u vezi mogu iscrpsti njegova znaenja. Ne
p ostoj i d ef i nit iv an , f i na l ni kontekst tekst a, s im u
vezi interpretacija uvek ostaje nezavrena.
3. S vako itanje je, makar se zasnivalo na skrupuloznim herme
neutikim pravilima, nepredvidiv dogaaj ili kako kae De
rida jedinstveno iskustvo. itanje je afirmativno, jer govori
da itanom tekstu i na taj nain kontrasignira signaturu ko
ji je sam pisac ugradio u tekst. Na taj nain, dekonstrukcija
oznaava poetak etike kritike zasnovane na odgovornosti
41
42
43
44

412

Op. cit., str. 88.

Op. cit., str. 87.
Op. cit., str. 89.
Ta udna institucija zvana knjievnost..., op. cit., str. 190191.
Knjievne teorije XX veka

za proitani tekst. Ovako shvaena odgovornost predstavlja

naglaavanje neponovljivosti sopstvenog odgovora, sopstve
ne interpretativne dunosti prema itanom tekstu. itae
me tako da e italac tvog teksta sagledati tvoje potovanje
prema meni: tako glasi dekonstruktivna zapovest itanja.
4. Dekonst r u kc ij a j e inve nc ija: pronalazi nove naine go
vora o svetu (i knjievnosti) koji omoguavaju pojavljivanje
neeg drugog, neeg neoekivanog. Ne dozvoljavajui nijed
noj instituciji da se definitivno stabilizuje, dekonstrukcija ih
na taj nain dovodi u permanentno stanje krize. To se, pre
ma Deridi, najbolje vidi na primeru knjievnosti: svaki inova
tivan tekst moe da destabilizuje instituciju knjievnosti i u
tom pogledu pronalazi nova pravila. Iz te perspektive dekon
strukcija je naziv za dijalektiku tradicije i inovacije ni za koju
znamo, u najmanju ruku, iz formalistikih teorija.
II Dekonstrukcija Pola de Mana ukazuje na to da je knjievni
svaki onaj tekst koji prikriveno ili otvoreno naznaava sopstveni reto
riki nain i prefigurie sopstvenu nedoitanost kao ekvivalent svoje re
torike prirode.45 Retorinost teksta izneverava njegovu gramatinost i
usled toga referencijalnu oiglednost. Poto je figurativnost (= reto
rinost = nesigurna referencijalnost) ugraena u jezik kao takav, ieza
va razlika izmeu knjievnosti i filozofije: Sva filozofija, u onoj meri u
kojoj zavisi od figuracije, osuena je na literarnost.46 Zbog toga je ita
nje knjievnih i neknjievnih tekstova negativan proces tokom kojeg
gramatiko shvatanje svaki put biva brisano i zamenjeno retorikim.47
Slinog je miljenja D. Hilis Miler za kojeg je dekonstrukcija
antimetafiziki nain itanja. Metafiziki model knjievnosti pretpo
stavlja da je znaenje knjievnog dela utemeljeno izvan njega samog
(u stvarnosti), dok dekonstrukcija metafizike oznaava razaranje re
ferencijalnog modela itanja i otkrivanje figurativne dimenzije tek
sta koji ukida njegovo organsko jedinstvo. I De Man i Hilis Miler
smetaju dekonstruktivno itanje izvan opozicije hermeneutike (de
finisane kao ustaljivanje znaenja teksta) i poetike (shvaene kao te
orije stvaranja znaenja). Zapravo je uvek re o itanju konkretnog
teksta (kao u hermeneutici), ali ulog itanja ipak nije kako je to
smatrao Gadamer otkrivanje poetskog oprisutnjavanja smisla u
reima,48 ve testiranje retorikih osobina konkretnog teksta.
45
46
47
48

P. de Man, Blidness and Insight..., op. cit., str. 136.

P. de Man, Ideologia estetyczna, Gdask, 2000, str. 69.
P. de Man, Opr wobec teorii, op. cit., str. 100.
H.-G. Gadamer, Poeta Stefan George, u: Poetica. Wybrane eseje, Warszawa,
2001, str. 24.

XI. Dekonstrukcija

413

Permanentno
stanje krize

Dekonstrukcija
izvan opozije
hermeneutike
i poetike

Hronologija
1930:

U Elbiaru, nedaleko od Alira, u jevrejskoj porodici roen je

ak Derida.

1940:

Prema francuskim zakonima koji su pimenjivani u Aliru (tako

zvani numerus clausus), Jevreji mogu da sainjavaju samo 7%
od broja uenika u razredu. Godine 1942. mladi ak je izbaen
iz kole.

1948:

Pol de Man emigrira iz Belgije u SAD. Od 1951. godine povezan

je sa Harvard University, potpada pod uticaj New Criticisma.

19491950: Mladi Derida prvi put putuje u Francusku gde zapoinje studije
na uvenom Louis-len-Grand liceju. Polae prvi ispit u cole
Normale Suprieure.
19521953: Derida se nalazi u cole Normale Suprieure. Poeci druenja
s Lujom Altiserom.
1953:

Pol de Man objavljuje svoj prvi vei esej u Evropi (Montaigne

et la transcendence u asopisu Critique).

19531954: Deridin odlazak u Luven, u Huserlov arhiv. Magistarski rad

Problme de la gnse dans la philosophie de Husserl (Problem
geneze u Huserlovoj filozofiji) objavljen 1990. godine. Godinu
dana kasnije polae usmeni deo agrgation (prestini ispit za
obavljanje profesorskog rada).
19561957: Posle poloene agregacije, Derida odlazi u Boston s ciljem istra
ivanja mikrofilmova o Huserlu. Poinje da prevodi Huserlovo
delo Ursprung der Geometrie (Poreklo geometrije) za koje e na
pisati nekoliko puta vei uvod u kojem Dojsa, jednog od svo
jih najdraih pisaca, suprotstavlja Huserlu.
19601964: Derida postaje asistent (izmeu ostalih, Polu Rikeru) na Sorbo
ni. U Fukoovom prisustvu, u Collge de France, dri predava
nje Cogito i istorija ludila. Susree Filipa Solersa i poinje da
objavljuje u asopisu Tel Quel. Godine 1964. poinje da radi u
cole Normale Suprieure gde e predavati do 1984. godine.
414

Knjievne teorije XX veka

1966:

1967:
1968:
1970:

1972:

1974:

1975:

1976:

1979:
1980:

1981:

Na poziv irara (izmeu ostalih, zajedno s Bartom i Lakanom)

uestvuje na kolokvijumu o strukturalizmu, odranom u Bal
timoru, na kojem podnosi referat koji ima prelomni karakter
Struktura, znak i igra diskursa humanistikih nauka, smatran
poetkom dekonstrukcije i poststrukturalizma. Susree Pola de
Mana. Ispostavlja se da obojica prouavaju Rusoove tekstove.
Prve tri Deridine knjige: Pismo i razlika, glas i fenomen, Uvod u
problematiku znaka u Huserlovoj fenomenologiji i O gramatologiji.
Na poziv Petera Sondija, Derida vodi seminar, prvi iz ciklusa.
Poinje, takoe, s predavanjima na Hopkins University u SAD.
Pol de Man postaje profesor uporedne knjievnosti na Yale Uni
versity. Godinu dana kasnije tampa eseje u knjizi Blindness and
Insight: Essays in the Rhetoric of Contemporary Criticism (dru
go, proireno izdanje 1983), gde kritikuje Deridinu interpretaci
ju Rusoa.
Tri Deridine knjige: Margine filozofije, Pozicije, La Dissmina
tion. Derida prekida saradnju sa Solersom i s asopisom Tel Quel
iz politikih razloga (jedan od povoda je i radikalni maoizam
lanova redakcije).
Derida, zajedno sa svojim prijateljima (Sara Hofman, an-Lik
Nansi, Filip Laku-Labar), poinje da objavljuje u izdavakoj ku
i Galille u biblioteci La philosophie en effer u kojoj e iza
i veina njegovih knjiga.
Deridin Glas, posebna filozofska knjiga u kojoj je jedan deo po
sveen Hegelu (rezultat seminara u Berlinu), a drugi enetu.
Derida poinje da predaje na Jejlu. Nastanak takozvane Yale
School (Harold Blum, Pol de Man, Dozef Hilis Miler, Defri
Hartman). Valja imati na umu da se Harold Blum nikad nije po
istoveivao s dekonstrukcijom.
Hilis Miler u eseju Stevens Rock and Criticism as Cure, II
(Georgia Review) o dekonstrukciji pie sledee: Novi zaokret
u kritici pretpostavlja preispitivanje pojma zatvorenog knjiev
nog dela i pogleda koji istie da delo poseduje trajno i lako pre
poznatljivo znaenje.
De Manova publikacija Allegories of Reading. Izlazi zbornik De
construction and Criticism s tekstovima Bluma, Deride, De Ma
na, Milera i Hartmana.
Derida brani takozvani Thse dEtat na Sorboni na osnovi ita
vog svog dotadanjeg rada (poto ne radi na univerzitetu, uobi
ajeni put ka profesuri za njega je zatvoren). U Cerisy-la-Sallu
odrava se prva konferencija posveena njegovom stvaralatvu.
Derida osniva Drutvo Jan Hus koje pomae progonjenim
ekim disidentima (Deridina ena je ekog porekla). Za vre
me posete Pragu, odmah posle nelegalno odranog seminara,

XI. Dekonstrukcija

415


1982:


1983:

1984:
1986:
1987:

1988:
1990:
1992:

1995:
1997:
416

Derida biva zatvoren pod optubom da je posedovao narkotike.

Posle brze Miteranove intervencije biva osloboen i prognan iz
ehoslovake.
Neuspeo susret s Gadamerom u Parizu.
Pojavljuju se vane De Manove rasprave: Return to Philology i
Sign and Symbol in Hegels Aesthetics.
Derida postaje profesor na Cornell University.
Hilis Miler objavljuje Fiction and Repetition.
Umire Pol de Man.
Derida postaje prvi izabrani rukovodilac Collge International
de Philosophie.
Derida postaje Directeur dEtudes u cole des Hautes tudes en
Sciences Sociales u Parizu, to e ostati do smrti 2004. godine.
Izlazi De Manova The Resistance to Theory.
Istovremeno s Hajdegerovim sluajem izbija i De Manov slu
aj. Ispostavlja se da je za vreme rata De Man u okupacionoj
belgijskoj tampi objavio desetine lanaka od kojih je jedan iz
razito antisemitski, a nekoliko njih su aluzija na antisemitizam.
Velika rasprava o antihumanizmu dekonstrukcije. Derida poi
nje da predaje na univerzitetu u Irvinu (Kalifornija).
Derida je dobio Nieovu nagradu.
Derida vodi seminar u Akademiji nauka Sovjetskog Saveza i na
Moskovskom univerzitetu. Beleke o razgovorima s ruskim filo
zofima objavljene su u knjizi Moscou aller-retour.
Afera povodom poasnog doktorata koji je univerzitet u Kembri
du dodelio Deridi. Grupa filozofa (meu njima Jan Bolenjski)
protestuje protiv suverene odluke univerziteta, smatrajui da
u oima filozofa, a sigurno i u oima mnogih koji rade na va
nim filozofskim odsecima u svetu, delo gospodina Deride ne po
seduje opteprihvaene standarde jasnosti i strogosti. Deridine
knjige su iskljuivo svedene na ale, logical phallusies i triko
ve i izmotavanja slinim onima koje su upotrebljavali dadaisti i
pesnici konkretnosti, a njegov stil, koji francuske filozofe gura
u utljivu zbunjenost, onemoguava razumljivost. U Njujorku
izlazi bibliografija Deridinih radova i radova posveenih njemu
na vie stotina stranica (Jacques Derrida: An Annotated Primary
and Secondary Bibliography, red. L. L. Fried, W. R. Schulz).
Derida postaje nosilac ordena Legije asti.
Seminar na Kapriju posveen religiji na kojem uestvuju Deri
da, Vatimo i Gadamer. U Luvenu se odrava velik nauni simpo
zijum o Deridi, filozofiji i knjievnosti.
Deridina poseta Poljskoj. Od rektora univerziteta u ljonsku,
Tadeua Slaveka, Derida prima poasnu titulu doktora (honoris
Knjievne teorije XX veka

2001:
2003:
2004:

causa). U Sersiju se odrava drugi simpozijum posveen Deridi

noj misli pod nazivom Lanimal autobiographique.
Adornova nagrada Deridi.
Posle Blanoove smrti, Derida na ceremoniji spaljivanja njego
vog tela ita tekst Maurice Blanchot.
Umire ak Derida.

XI. Dekonstrukcija

Mihal Pavel Markovski

417

Bibliografija
Opta49
Deconstruction: Critical Concepts in Literary and Cultural Studies, red. J. D.
White, J. Culler, New York 2003.
Deconstruction: A Reader, red. M. McQuillan, Edinburgh 2000.
Deconstruction: A Users Guide, red. N. Royle, New York 2000.
Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdask 2000.
The Derrida Reader: Writing Performances, red. J. Wolfreys, Edinburgh 1998.
The J. Hillis Miller Reader, red. J. Wolfreys, Stanford 2005.
J. Hillis Miller, On Literature, London 2002.
Jacques Derrida and the Humanities: A Critical Reader, red. T. Cohen, Stan
ford 2002.
N. Royle, Jacques Derrida, London 2003.
Provocations to Reading: J. Hillis Miller and the Democracy to Come, red. B. Co
hen, D. Kujundzic, Fordham 2005.
G. Bennington, Deconstruction is not what you think... and other short pieces
and interviews, e-book, 2005.
Material Events: Paul de Man and the Afterlife of Theory, red. T. Cohen, B. Co
hen, J. Hillis Miller, A. Warminski, Minneapolis 2001.
Novica Mili, ABC dekonstrukcije, Beograd, 1997.

49 Ovo nije potpuna bibliografija dela aka Deride, niti radova posveenih nje
mu; ona je svakako dostupna na vie razliitih mesta. Ovde se inilo vani
jim da se navede literatura koja je objavljena nakon 2002. godine.

418

Knjievne teorije XX veka

Pisma aka Deride u poljskim izdanjima50

Knjige
J. Derrida, Chora, tum. M. Gobiewska, Warszawa 1999.
J. Derrida, Gos i fenomen. Wprowadzenie do problematyki znaku w fenomeno
logii Husserla, tum., pos. B. Banasiak, Warszawa 1997.
J. Derrida, Historia kamstwa. Prolegomena. Wykad warszawski, tum., pos.
V. Hmissi, Warszawa 2005.
J. Derrida, Marginesy filozofii, tum. A. Dziadek, J. Margaski, P. Pieniek,
Warszawa 2002.
. Derida, Gramatologija (prev. Lj. ifler-Premec), Sarajevo, 1976.
J. Derrida, Ostrogi. Style Nietzschego, tum. B. Banasiak, Gdask 1997.
J. Derrida, Pismo filozofii, tum., wybr, przedm. B. Banasiak, Krakw 1993.
J. Derrida, Pismo i rnica, tum. K. Kosiski, Warszawa 2004.
J. Derrida, Pozycje. Rozmowy z Henri Ronsem, Juli Kristev, Jean-Louis Ho
udebinem i Guy Scarpett, tum. A. Dziadek, Bytom 1997. Up. prevod:
. Derida, Razgovori (prev. V. Milisavljevi), Novi SadPodgorica, 1993.
J. Derrida, Prawda w malarstwie, tum. M. Kwietniewska, Gdask 2003.
J. Derrida, Religia: seminarium na Capri prowadzone przez Jacquesa Derrid i
Gianniego Vattimo, w ktrym udzia wzili Maurizio Ferrarias, Hans-Ge
org Gadamer, Aldo Giorgio Gargani, Eugenio Trias i Vincenzo Vitiello,
Warszawa 1999.
J. Derrida, Szibbolet dla Paula Celana, tum. A. Dziadek, Bytom 2000.
Odlomci iz knjiga i lanci
J. Derrida, Adieu, tum. J. Latkiewicz, J. Migasiski, u: Lvinas i inni, red.
T. Gadacz, J. Migasiski, Warszawa 2002.
J. Derrida, Che cos la poesia? tum. M. P. Markowski, Literatura na wiecie
1998, nr 11/12. (prev. sa srpski, u: Letopis Matice srpske, 1992, sv. 6)
J. Derrida, Darowa mier, tum. K. Liszka, M. Pawlikowska, Odra 2004, nr 12.
J. Derrida, Exergum, tum. B. Shalcross, Teksty Drugie 1993, nr 1.
J. Derrida, Herezja, tajemnica, odpowiedzialno: Europa Jana Patoki, t
um. A. Drop, Logos i Ethos 1993, nr 1.
J. Derrida, Jak on mia racj!: mj cicerone Hans-Georg Gadamer, tum.
J. Wilk, Zblienia PolskaNiemcy 2002, nr 2.
50 Deridi je posveen br. 1112 asopisa Literatury na wiecie (1998). Potpuna
bibliografija u tim poljskim radovima iskoriena je za antologiju Dekonstruk
cja w badaniach literackich (red. R. Nycz), Gdask 2000; up. i M. P. Markow
skigo, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Bydgoszcz 1997, wyd. 2:
Krakw 2002. Najpotpunija poljska bibliografija o Deridi nalazi se u zborni
ku Czytanie Derridy (red. B. Maczyski, R. Wodarczyk), Wrocaw 2005.
XI. Dekonstrukcija

419

J. Derrida, Jednojzyczno innego, czyli proteza oryginalna, tum. A. Sie

mek, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12.
J. Derrida, Kosmopolici wszystkich krajw, jeszcze jeden wysiek, tum.
A. Siemek, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12.
J. Derrida, Kwestia stylu, tum. B. Banasiak, u: Nietzsche 19002000, red.
A. Przybysawski, Krakw 1997.
J. Derrida, Niczym szum morza w gbi muszli: wojna Paula de Mana, tum.
A. Wasilewska, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11.
J. Derrida, Ojciec logosu, tum. B. Banasiak, Colloquia Communia 1988,
nr 1/3.
J. Derrida, Opory, tum. W. Szydowska, cz. 1: Przegld Artystyczno-Literac
ki 1999, nr 11/12, cz. 2: Pzegld Artystyczno-Literacki 2000, nr 1/2.
J. Derrida, Pokolenie jednego miasta, tum. W. Szydowska, Lettre Internatio
nale, 1993/1994 zima.
J. Derrida, Polityka przyjani, tum. T. Zarbski, Odra 2001, nr 78.
J. Derrida, Przebaczy nieprzebaczalne i nieprzedawnialne, tum. U. Hre
horowicz, Principia, 1999, t. 24/25.
J. Derrida, Rnica pci, rnica ontologiczna (Geschlecht I), tum. M. Kwi
etniewska, Nowa Krytyka 2002, nr 13.
J. Derrida, Sygnowane Ponge, tum. S. Cichowicz, Literatura na wiecie
1988, nr 8/9.
J. Derrida, Szalestwo przebaczenia, tum. M. P. Markowski, Gazeta Wybor
cza 2000, nr 96.
J. Derrida, Wykad Jacquesa Derridy wygoszony na Uniwersytecie lskim,
tum. K. Jarosz, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12.
Izbor lanaka
Fascynacja potwornym archiwum. Rowmowa z Jacquesem Derrid, tum.
z. hiszp. M. Gaszyska, Pismo Literacko-Artystyczne 1988, nr 10.
Heidegger, pieko filozofw. Rozmowa Didier Eribon Jacques Derrida,
tum. E. Kamiska, C. Wodziski, Aletheia (Heidegger dzisiaj) 1990, nr 1.
Hypnotyczna fascynacja, tum. i oprac. M. Oleksiewicz, Kino, 2001, nr 78.
Nie jestem postmodernist, rozmow prowadzia G. cka, Polityka 1998, nr 1.
Nieprosta historia prawdy, rozmow prowadzi B. Wildstein, Rzeczpospolita
1997, nr 300.
O szowieku i zwierzciu, Marksie i aobie, rozmow przeprowadzili
M. Kowalska, J. Niecikowski, tum. M. Kowalska, Przegld Filozoficzny
1988, nr 1.
Rozmowa Christiana Descampesa z Jacquesem Derrid, u: Derridiana,
wybr, oprac. B. Banasiak, Krakw 1994.
Ta dziwna instytucja zwana literatur. Z Jacquesem Derrid rozmawia Derek
Attridge, tum. M. P. Markowski, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12.
420

Knjievne teorije XX veka

Dela u celosti posveena

B. Banasiak, Filozofia koca filozofii. Dekonstrukcja Jacquesa Derridy,
Warszawa 1997.
A. Bielik-Robson, Duch powierzchni. Rewizja romantyczna i filozofia, Krakw
2004.
A. Burzyska, Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw 2001.
A. Burzyska, Granice wyraalnoci: dekonstrukcja i problem interpretacji,
u: Literatura wobec niewyraalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki,
E. Kuma,Warszawa 1998.
A. Burzyska, Lekturografia i filozofia czytania wedug Jacquesa Derridy,
Pamitnik Literacki 2000, z. 1.
A. Burzyska, Od metafizyki do etyki, Teksty Drugie 2002, nr 12.
A. Burzyska, Poststrukturalizm, dekonstrukcja, feminizm, gender, dyskursy
mniejzoci i co dalej?, Przestrzenie Teorii 2002, nr 1.
A. Burzyska, egnaj dekonstrukcjo!, Ruch Literacki 1999, z. 3.
J. D. Caputo, Heidegger i Derrida: zimna hermeneutyka, tum. T. K.
Sieczkowski, Nowa Krytyka 2001, nr 12.
J. D. Caputo, Jak odrni stron lew (niewaciw) od strony prawej
(waciwej), tum. A. Przysawski, Sztuka i Filozofia 2003, t. 2223.
Dekonstrukcja w badaniach literackich, red, R. Nycz, Gdask 2000.
J. Gutorow, Na kresach czowieka. Sze esejw o dekonstrukcji, Opole 2001.
Ch. Johnson, Derrida, tum. J. Howka, Warszawa 1997.
M. Kowalska, Dialektyka poza dialektyk: od Bataillea do Derridy, Warszawa 2000.
E. Lvinas, Zupenie inaczej, u: idem, Imiona wasne, tum. J. Margaski,
Warszawa 2000.
P. aciak, Wczesny Derrida. Dekonstrukcja fenomenologii, Krakw 2001.
M. P. Markowski, Bajeczna spekulacja. Derrida, Heidegger i poezja, Literatura
na wiecie 1998, nr 11/12.
M. P. Markowski, Dekonstrukcja i religia, Res Publica Nowa 2001, nr 11.
M. P. Markowski, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Krakw 2003.
M. P. Markowski, Identity and Interpretation, Stockholm 2003.
M. P. Markowski, Polytyka zdarzenia o Derridzie i dekonstrukcji, Europa
2004, nr 30.
M. P. Markowski, Pomyle niemoliwe: Marion, Derrida i filozofia daru,
Znak 2001, nr 1.
M. P. Markowski, Wobec niewyraalnego: teologia negatywna, dialektyka,
dekonstrukcja, u: Literatura wobec niewyraalnego, red. W. Bolecki,
E. Kuma, Warszawa 1998.
Ch. Norris, Dekonstrukcja przeciw postmodernizmowi: teoria krytyczna i prawo
rozumu, tum. A. Przybysawski, Krakw 2001.
R. Nycz, Dekonstrukcjonizm w teorii literatury, u: idem, Tekstowy wiat.
Postrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw 2000.
XI. Dekonstrukcija

421

Pisma Pola de Mana u prevodu na poljski51

Knjige
P. de Man, Alegorie czytania. Jzyk figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego i
Prousta, tum. A. Przybysawski, Krakw 2004.
P. de Man, Ideologia estetyczna, tum. A. Przybysawski, wstp A. Warmiski,
Gdask 2000.
lanci
P. de Man, Antropomorfizm i trop w liryce, tum. T. Piro, Literatura na
wiecie 1999, nr 10/11.
P. de Man, Autobiografia jako od-twarzanie, tum. M. B. Fedewicz, u:
Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdask 2000.
P. de Man, itanje (Proust), Republika, Zagreb, 42/1986, br. 56, str. 566581,
prevod: Miroslav Beker.
P. de Man, ...dla mnie tak, skoro nazywam si de Man.... Z Paulem de Manem
rozmawia Robert Moynihan, tum. A. Przybysawski, Literatura na
wiecie 1999, nr 10/11.
P. de Man, Epistemologia metafory, tum. M. B. Fedewicz, Nowa Krytyka
1992, nr 3.
P. de Man, Geneza i genealogia w Narodzinach Tragedii Nietzschego,
tum. A. Przybysawski, u: Nietzsche 19002000, red. A. Przybysawski,
Krakw 1997.
P. de Man, Historia literatury i nowoczesno w literaturze, tum. J. Golicki,
Teksty 1973, nr 5.
P. de Man, Liryka i nowoczesno, tum. A. Przybysawski, Literatura na
wiecie 1999, nr 10/11.
P. de Man, Nietzsche i nowoczesno, tum. A. Przybysawski, Principia
19961997, nr 1617.
P. de Man, Opr wobec teorii, tum. M. Rusinek, u: Dekonstrukcja w badaniach
literackich, red. R. Nycz, Gdask 2000.
P. de Man, Pojcie ironii, tum. A. Sosnowski, Literatura na wiecie 1999,
nr 10/11.
P. de Man, Retoryka czasowoi, tum. A. Sosnowski, Literatura na wiecie
1999, nr. 10/11.
P. de Man, Retoryka perswazji (Nietzsche), tum. A. Przybysawski, Przegld
Filozoficzny 1998, nr. 4.
51 Polu de Manu posveen je tematski broj asopisa Literatury na wiecie (1999,
br. 1011). Dekonstrukciji i dekonstruktivizmu posveena su dva broja a
sopisa Pamitnika Literackiego (1986, br. 2 i 3), u kojima se, izmeu ostalih,
nalaze i radovi De Mana, Deride i H. Milera.

422

Knjievne teorije XX veka

P. de Man, Retoryka tropw (Nietzsche), tum. A. Przybysawski, Teksty

Drugie 1999, nr 4.
P. de Man, Semiologia a retoryka, tum. W. Kalaga, u: Wspczesna teoria
bada literackich za granic. Antologia, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja
i ideologia. Poststrukturalizm. Badanie intertekstualne. Problemy syntezy
historycznoliterackiej, oprac. H. Markiewicz, Krakw 1992.
P. de Man, Struktura intencjonalna obrazu romantycznego, tum. A. Labuda,
Pamitnik Literacki 1978, z. 3.
Izbor radova posveenih De Manu
A. Bielik-Robson, Pokorny suga jzyka. O Alegoriach czytania Paula de
Mana, Literatura na wiecie 2005, nr 9/10.
M. B. Fedewicz, Paul de Man o literaturze romantycznej, Pamitnik Literacki
1988, z. 1.
R. Gasch, The Wild Card of Reading: On Paul de Man, Cambridge, Mass. 1998.
Ch. Norris, Noc, w ktrej wszystkie koty s czarne. Paul de Man, czysta
lektura i indyferencja wobec filozofii, u: idem, Dekonstrukcja przeciw
postmodernizmowi. Teoria krytyczna i prawo rozumu, tum. A. Przybysawski, Krakw 2001.
A. Przybysawski, Paula de Mana lektury Nietzschego, Przegld Filozoficzny
1998, nr 4.

Mihal Pavel Markovski

XI. Dekonstrukcija

423

XII. FEMINIZAM

Re je o tome: da bi ena konano sebe ispi

sala mora poeti pisati o eni i mora uvesti
ene u svet knjievnog stvaralatva iz kojeg
su bile potisnute istom onom silinom kao
to su bile iskljuene iz oseanja sopstvenog
tela: iz istih tih razloga, sa istim takvim pra
vom i sa istim, smrtonosnim ciljem. ena
mora sama, sopstvenim naporom, da ue u
tekst kao i u svet i istoriju.

Elen Siksu1
Feministika kritika mora pronai sopstveni
predmet istraivanja, sopstveni sistem, sop
stvenu teoriju i svoj sopstveni glas... Naa
obeana zemlja nije ugodno neizdiferencira
na univerzalnost tekstova nego nemiran i in
trigantan prostor razliitosti.

Ilejn ovolter2




H. Cixous, miech Meduzy, Teksty Drugie, 1993, br. 4/5/6, str. 168.
E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, u: Wspczesna teoria ba
da literackich za granic. Antologia, pripremio: H. Markiewicz, t. 4, deo 2:
Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstu
alne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw, 1996, str. 436437.

Feminizmi
Feminizam je veoma sloena i u vie pravaca usmerena pojava,
a danas ve ima i veoma bogatu istoriju. Pre nego to se pojavio
u nauci o knjievnosti bio je, pre svega, drutvenopolitiki pokret i
svojim korenima je dopirao sve do XVIII veka. Tek znatno kasnije
u XX veku prikljuio mu se takozvani akademski feminizam,
odnosno feministika istraivanja i feministika kritika, a pratila su
ih i gender i druge studije. Pogled unazad naroito na istoriju fe
ministikog pokreta u Sjedinjenim Amerikim Dravama, kao i u
Engleskoj i Francuskoj omoguava uoavanje mnogih njegovih
varijanti. To mnotvo u stvari sugerie da vie treba govoriti o femi
nizmima nego o feminizmu. Razliiti pokuaji klasifikacije pojava
obuhvaenih ovim nazivom, koje su pokretali brojni istraivai, ge
neralno su uzimali u obzir tradicionalne kriterijume sistematizova
nja. Feminizam je sistematizovan s obzirom na hronoloki nain,
a poslednjih godina se govorilo i o pojavi postfeminizma. S obzi
rom na vrstu angamana u okviru enskog pitanja, najee je raz
likovan sociopolitiki i akademski feminizam. U vezi sa stepenom
i formom angaovanosti, najee je istican radikalan i liberalan fe
minizam i tome slino. Neki istraivai su pak razlikovali vrste fe
minizma s obzirom na rasnu, etniku i seksualnu pripadnost i kao


Termin feminizam najverovatnije se pojavio u Francuskoj 1830. godine

i upotrebio ga je socijalista-utopista arl Furije za kojeg je emancipacija e
na predstavljala meru drutvene emancipacije kao celine. U Engleskoj je ovaj
termin uao u upotrebu oko 1890. godine i u poetku je postao sinonim za
zatitu enskih prava i bio je povezan sa sifraetskim pokretom. Tek je u tre
oj generaciji zaiveo u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Up. D. Macey,
The Penguin Dictionary of Critical Theory, London, 2000, str. 122124.
Na to je, na primer, nedavno skretao panju K. lenka, autor jedne od malo
brojnih monografija o feminizmu na poljskom prostoru: Feminizm. Ideologie
i koncepcje wspczesnego feminizmu, Katowice, 1999. O feminizmu, up. tako
e: Tak, jestem feminist. Z Kazimierzem czk rozmawia Piotr Kulas,
Opcje, 2003, br. 3, str. 31 (tematski broj Feminizm inaczej).

XII. Feminizam

427

Istorija
feminizma

Mnotvo
varijanti

Postfeminizam

Dalje podele

Osnovne razlike

posebnu pojavu klasifikovali, na primer, feminizam obojenih ena, e

na Treeg sveta i lezbijski feminizam koji je u principu znatno radikal
niji od drugih varijanti. I meu svim ovim orijentacijama postojala
je dalja diferencijacija, na primer, u okviru radikalnog feminizma iz
dvajana je liberalistika i kulturna perspektiva, u okviru liberalnog
feminizma monoandrogena i poliandrogena stanovita i slino. Jed
na od poznatih koncepcija u okvirima sociopolitikog feminizma isti
cala je, na primer, tri vrste: radikalne separatistkinje, liberalne gradu
alistkinje i leviarske feministkinje. Bez sumnje, uporedo sa stalnim
razvojem pokreta, irenjem stanovita i unutarnjom diferencijacijom
broj ovih varijanti stalno se poveava i ve u ovom trenutku ih je ve
ma teko sve obuhvatiti.
Pokuaj da se uvede najjednostavniji red u ovo mnotvo femi
nizama treba prvenstveno da uzme u obzir na poetku pomenuto
razlikovanje sociopolitikog i akademskog feminizma. Ovaj prvi je
jo pre vie od dve stotine godina inicirao enski pokret kroz bor
bu za ravnopravnost ena i mu
sociopolitiki femini
karaca, a i danas se razvija u vidu zam najranija varijanta femi
mnogih pravaca i varijanti. Drugi nizma (datira od XVIII veka).
mu se prikljuio ezdesetih godina Drutveno i kulturno orijentisan
XX veka dajui pokretu za oslobo pokret, usmeren na konkretnu
enje en dublji karakter i irei borbu s diskriminacijom ena i
pojavama neravnopravnosti
njegov uticaj na itavu sferu ove svim
koje postoje u drutvenom i kul
kove duhovne kulture. Prvi se turnom domenu, a posebno s ne
u najoptijem smislu i u skladu s ve jednakou u odnosu na pravo.
postojeom tradicijom u tom po
gledu moe hronoloki sistematizovati, razlikujui feminizme pr
vog, drugog i treeg talasa. Drugi je upravo nastao u akadem
skim krugovima poprimajui interdisciplinaran pravac, dobijajui
razliite vidove neposredno povezane s razliitim humanistikim
disciplinama: naukom o knjievnosti, filozofijom, teorijom kulture,


428

Poslednjih godina, s obzirom na sve vei broj feministikih teorija, veoma

esto se govori i o razliitim varijantama feminizma odreenim u odnosu na
filozofsku perspektivu koju su prihvatale, na najee koriene kategorije/
kategoriju ili s obzirom na specifinu kritiku aparaturu. Tako se, na primer,
razlikuje psihoanalitiki, egzistencijalistiki, marksistiki, socijalistiki kao
i postmoderni feminizam, zatim korporativni feminizam, multikulturalni
i globalni feminizam, ekofeminizam i slino. Takoe se govori o esencijali
stikom feminizmu (i njegovim podgrupama: biologistikoj, naturalistikoj,
univerzalistikoj i slino), kao i o konstruktivistikom feminizmu. Veina tih
varijanti bie izneta i u ovom razmatranju, meutim, zbog lake orijentacije
u ovoj sloenoj problematici predlaem za poetak pojednostavljenu ali, isto
vremeno, i jasnu sliku.
Knjievne teorije XX veka

 akademski feminizam
varijanta intelektualnog karaktera
koja stvara podlogu za sociopoli
ticki feminizam i koja interpretira
sve pojave koje se odnose na sta
nje ena. Akademski feminizam
se razvio ezdesetih godina na
amerikim univerzitetima, pokre
ui u poetku takozvane enske
studije (Womans Studies) a za
tim feministiku i gender kritiku.
Od samog poetka bio je interdi
sciplinarni pravac i obuhvatao je
sve humanistike discipline, naro
ito nauku o knjievnosti, socio
logiju, psihologiju, antropologiju,
istoriju, istoriju kulture i umetno
sti, muzikologiju i slino.

pedagogijom, psihologijom, socio

logijom i slino. U sluaju akadem
skog feminizma valja prihvatiti
tipoloku perspektivu, razlikujui
u okviru njega mnoge varijante fe
ministike kritike, feministike te
orije (takoe ponekad nazivane fe
minologijom ili enskim studijama
Womens Studies), kao i ginokriti
ke, gender kritike i mnogih drugih.
Meutim, specifinost feminizma
ne samo kao knjievnoteorijskog
pravca govori da ga ne treba
odvajati od pominjane drutvene i
politike osnove od koje valja i za
poeti predstavljanje ove pojave.

enske studije

Sociopolitiki feminizam
Sociopolitiki feminizam je, opte uzev, hronoloki sistematizovan
i, s tim u vezi, obino je podeljen na tri etape oznaavane kao tala
si. Valja skrenuti panju na glavne devize koje obeleavaju karakter
svake od tih etapa. Te tako:
pr v i t a l as feminizma nastao je izme u XIX i X X ve
k a i t r aj a o d o p o e t k a e z des et i h go di na; njegova
vodea deviza bila je ravnopravnost (polna), a najvaniji cilj
sticanje podjednakih prava za ene i mukarce;
 d r u g i t a l as pripada e z de s e t i m, s e d amde s e t im i
o s amd es e t i m go d i nama; ovde je postala najbitnija razli
ka (polna), a glavni zadatak je bio odreivanje specifinosti
polnih razlika koje dele ene i mukarce;
t re i t a l as je zapoeo d e ve d e s e t i h go di na; s obzirom
na veoma este osude upuivane feminizmu drugog talasa,


S obzirom na bogatstvo problematike i raznovrsnost elemenata istraivanja,

gender kritiku i kritiku oznaenu kao queer razmatram u posebnom pogla
vlju, iako su gender studije oigledno nastale na osnovi iroko shvaenog fe
minizma, a queer ispoljava brojna srodstva s gender studijama. Pogledati: Gen
der i queer. Budui svesni nevete upotrebe termina gender i queer, preuzetih
iz engleskog jezika, taj potez ipak smatram manjim zlom nego zamenjivati
gender poljskim pojmom. Pogledati, takoe, fusnotu 904 u: Gender i queer.

XII. Feminizam

429

Tri talasa
sociopolitikog
feminizma

Ravnopravnost
polova
Polna razlika

o monopolizmu belih ena, do izraaja je dola deviza ra zno

v rs nost i; u tom razdoblju posebno se vodilo rauna o broj
nosti razliitih enskih grupa (predstavnic razliitih rasa,
zajednica, kultura, tradicija i sl.) i, s tim u vezi, mnogim razli
itim problemima karakteristinim za svaku grupu.

Raznovrsnosti

1. Prvi talas feminizma: XIX/XX vek poetak ezdesetih godina

Prvi talas

Drutvena
situacija ena

Feministika
kritika Rusoa

Iako se termin prvi talas, pre svega, primenjuje na razdoblje mo

bilizacije amerikih i engleskih sifraetkinja izmeu XIX i XX veka
(manje-vie izmeu 1890. i 1920. godine), ipak treba imati na umu
da su feministike tendencije nastale u Engleskoj jo u XVIII veku
i trebalo je u poetku da budu samo drutvenopolitiki pokret. Im
puls za nastanak ovog pokreta predstavljale su nagle promene u pri
vredno-ekonomskoj sferi usled kojih je poboljanje ivotnih uslova,
to je paradoksalno, izazvalo pogoranje poloaja ena, a razvoj ka
pitalizma i proces industrijalizacije pokazali su se kao uzrok potiski
vanja ena iz javnog ivota. Zato se u iskazima prvih feministkinja
uglavnom javljao problem suavanja drutvenog prostora funkcio
nisanja ena. Tako je, na primer, Meri Vulstonkraft, autorka rada
A Vindication of the Rights of Woman, objavljenog 1972. godine,
pronalazila mogunost za poboljanje poloaja ene pre svega u iz
jednaavanju obrazovnih ansi u obrazovanju koje prua podjed
nake mogunosti za iskoriavanje individualnih, intelektualnih i
moralnih sposobnosti. Analizirajui poloaj ene iz racionalistike
perspektive, Vulstonkraft je pre svega kritikovala model vaspitanja
koji je nametnuo an ak Ruso (naroito u knjizi Emil), koji se odli
kovao veoma izrazitim preferencijama mukog stanovita.
enski pokreti naroito aktivnost amerikih i engleskih sifra
etkinja i emancipatorki jaali su tokom itavog XIX veka. Femi
nistika misao XIX veka bila je, opet, usmerena pre svega u pravcu
izjednaavanja graanskih prava za oba pola i za njihovo jednako
uestvovanje u privredno-ekonomskom ivotu. Ta tendencija bila je


430

Vremenski okviri prvog talasa odreivani su na veoma razliite naine. Ne

ki istraivai ovde istiu precizne datume, ali koji seu dublje u XIX vek na
primer, od 1830. do 1950. godine, drugi, opet, nazivom drugi talas skloni
su da oznae tek feministiku misao etrdesetih i pedesetih godina sa sna
nim naglaskom na Simon de Bovoar, autorku Drugog pola.
Neki istraivai tvrde da su se prvi istorijski potvreni tragovi feminizma po
javili u Francuskoj u vreme Francuske revolucije, na primer, Dclaration des
droits de la femme et de la citoyenne (Deklaracija o pravima ena i graanki),
Olimpije de Gue iz 1791. godine.
Knjievne teorije XX veka

naroito vidljiva u ostvarenjima amerikih sifraetkinja. Jedno od

najvanijih dostignua toga razdoblja postala je takozvana Deklara
cija sentimenata (Declaration of Sentiments), usvojena 1848. godine
u Seneca Falls u dravi Njujork, formulisana po uzoru na Deklaraci
ju o nezavisnosti. U njoj su pokrenuti problemi neophodnih refor
mi porodinog ivota (braka, svojinskih prava, razvoda i sl.) i dava
nja enama prava javnog izjanjavanja. U istoriju je ula i rezolucija
enskog pokreta sifraetkinja koja potie iz istog vremena; njen vo
a Suzan A. Entoni nametala je amerikim enama, pored ostalog,
obavezu garancije svetog prava za osloboenje. ezdesetih godina
XIX veka nastala su udruenja koja su delovala u korist izjednaa
vanja graanskih prava mukaraca i ena, koje su osnovale Entoni
jeva, Elizabet Stanton i Lusi Ston. Najvei intenzitet aktivnosti bio
je krajem XIX i poetkom XX veka (to je upravo onaj prvi talas
feminizma), a njihov vidljiv efekat je, izmeu ostalog, to to je 1929.
godine u Ustav Sjedinjenih Amerikih Drava uneto devetnaest
amandmana o ravnopravnosti polova.
Jedna od najvanijih knjiga prvog talasa jeste Drugi pol Simon
de Bovoar (19081986) iz 1949. godine, a uvena reenica enom
se ne raa nego se postaje, preuzeta iz te knjige, skrenula je panju
na proces drutvenog konstruisanja kategorije enskosti. Knjiga Si
mon de Bovoar je izazvala, meutim, razliite kontroverze; prema
miljenju nekih komentatorki; nain na koji je autorka pokrenula pro
blem polnih razlika pojaavao je (uprkos autorkinim intencijama)
muki univerzalizam i androcentriku perspektivu, kroz iju prizmu
je ena bila uglavnom interpretirana pomou negativnih kategorija
bila je, jednostavno, drugaija od mukarca i nastojala je da se po
svaku cenu s njim izjednai.10 Ipak se veoma inspirativnom pokazala
teza Simon de Bovoar da vrednosti koje stvaraju mukarci, a takoe i
muka ponaanja, u patrijarhalnoj kulturi predstavljaju pozitivnu kul
turnu normu, a da je ena uvek osuena na status drugaije, dakle,
da je fundamentalna alijenacija neodvojiv pokazatelj njenog stanja.11
 Simon de Bovoar, Drugi pol, 12, Beograd, 1982; 1983, prevod: Zorica
Milosavljevi. Up. ovde str. 13.
10 Neki kasniji komentatori smatraju da nain miljenja sadran u knjizi Simon
de Bovoar (mada datiranoj za period prvog talasa), ve pripada drugom ta
lasu naroito s obzirom na gender elemente sadrane u njoj, iako je navede
na uvena formula o konstruisanju kategorije ena uz pomo civilizacije.
11 Ponekad je Simon de Bovoar pridavala velik znaaj kategoriji drugoga, kao
jednoj od osnovnih kategorija ljudskog miljenja, ime se jo onda ukljuila
u snaan pokret miljenja drugosti koji e kulminirati u postmodernistikoj
filozofiji (naroito . Deride, M. Fukoa, .-F. Liotara).
XII. Feminizam

431

Amerike
sifraetkinje

Udruenja
za pitanja
ravnopravnosti

Drugi pol

ena kao
drugaija

Izvor alijenacije
ena

Simon de Bovoar je iznosila uverenje o tome da je glavni izvor ove

alijenacije enska telesnost (naroito njena sposobnost za reprodukci
ju) i osnovne drutvene uloge koje odatle proizlaze i koje su joj uvek
priznavane (raanje dece i njihovo vaspitanje).
Prvi talas feminizma bio je, pre svega, u znaku borbe za rav
nopravnost ena i mukaraca pred zakonom kao i u drutvenom i
votu i politici, a najvaniji zadatak uesnica feministikih pokreta
bilo je skretanje panje na razliite forme pravne i obiajne diskrimi
nacije ena u istoriji.
2. Drugi talas: ezdesete, sedamdesete i osamdesete godine

Drugi talas
feminizma

Idealna enskost

Kritika Frojdove
mizoginije

Zakon o graan
skim pravima

Termin drugi talas uvela je 1968. godine Mara Vajnmen Lir12 da

bi oznaila pokrete za oslobaanje ena u Sjedinjenim Amerikim
Dravama, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemakoj, koji su bili inici
rani ezdesetih godina. Kao uslovni poetak drugog talasa naje
e se smatra datum objavljivanja knjige Beti Fridan (ro. 1921) The
Feminine Mystique (Mistika enstvenosti) ili 1963. godina.13 Razma
trajui ensko pitanje u Sjedinjenim Amerikim Dravama autorka
je skretala panju na mehanizme mistifikacije kojima podleu ame
rike ene pokuavajui da se prilagode zahtevima idealne enskosti.
Istraivanja dve stotine svrenih studentkinja Smiths College, koje
se posle studija nisu ukljuile u profesionalni rad, pokazala su koli
ko je velika disproporcija izmeu ivota tih ena i idealizovanog
uzora koji su nastojale da ostvare. Ta knjiga je izazvala veliku pomet
nju u amerikim enskim sredinama, iako je bila masovno komen
tarisana, naroito poto se kao jedna od prvih poduhvatila, izmeu
ostalog, kritike Frojdove mizoginije. ezdesetih godina poeli su se,
takoe, pojavljivati lanci novinarke i spisateljice Glorije tajn u ko
jima je obavljena temeljna revizija stereotipa enskosti i kritika dota
danjih uverenja identiteta ena, a takoe i dotadanjih pogleda na
ulogu ena u porodici i drutvu. Na taj rastui talas interesovanja za
ensku problematiku uticale su, takoe, sve ee kampanje za prava
oveka i uklanjanje rasne segregacije. Godine 1964. Kongres Sjedinje
nih Amerikih Drava doneo je Zakon o graanskim pravima iji je
sedmi amandman isticao zabranu diskriminacije s obzirom na pol,
rasu, boju koe, religijska uverenja i nacionalnu pripadnost i to je, ne
sumnjivo, bilo najvee dostignue drugog talasa feminizma.
12 M. Weinman Lear, The Second Feminist Wave, New York Times Magazine,
1968, mart.
13 B. Friedan, The Feminine Mystique, New York, 1963.

432

Knjievne teorije XX veka

U Sjedinjenim Amerikim Dravama se veoma brzo pojavila

podela na dve frakcije sociopolitikog feminizma liberalnu i ra
dikalnu. Liberalne feministkinje sainjavale su takozvanu grupu za
enska prava od kojih je sigurno najjaa bila National Organization
for Women (NOW), koju je 1966. godine osnovala pomenuta Be
ti Fridan; uglavnom je okupljala bele ene srednje klase, liberalnih
politikih pogleda i profesionalno aktivne. Ta frakcija je zahtevala
podjednake anse za mukarce i ene u obrazovanju i privredi, kao i
izjednaavanje graanskih prava. Glavni oblik aktivnosti liberalnog
pokreta bilo je vrenje pravnih i drutvenih pritisaka na razne insti
tucije javnog ivota. Krajem ezdesetih godina poele su, meutim,
dolaziti do izraaja radikalne feministkinje koje su inile takozvane
grupe za oslobaanje ena. Jedna od prvih grupa te vrste bila je or
ganizovana 1968. godine oko Ti-Grejs Etkinson, a njene aktivnosti
imale su uglavnom za cilj irenje svesti en o mehanizmima pritisa
ka na drutvene strukture kao i temeljnu analizu patrijarhalnih po
java i muku dominaciju u svim oblastima ivota. Radikalne femi
nistkinje, koje su vrlo brzo dobile status jedinih pravih, u principu
su ispoljavale leviarske poglede i pokazivale veliku agresivnost u
odnosu na mukarce. U skladu sa svojim nadimkom, ta grupacija je
pribegavala veoma radikalnim reenjima u pritiscima na promenu
morala, a nazivi pojedinih grupacija (na primer, Womens Internati
onal Terrorist Conspiracy from Hell WITCH, ili Redstokings) ta
koe su govorili sami za sebe. Od 1969. godine Etkinsonova je poe
la da zahteva dublju reviziju politike roda i snaniju kritiku pojava
seksizma u drutvenom ivotu.
Godine 1970. Kejt Milet (ro. 1934. godine) objavila je knjigu
Sexual Politics14 koja je postala jedna od najvanijih publikacija dru
gog talasa feminizma. irei pojam politike na razliite naine vre
nja vlasti i razne vrste dominacija u drutvenom ivotu, Miletova je
ovde pribegla otroumnoj analizi izvora pritisaka na ene u seksisti
kom drutvu, u institucionalnoj i u privatnoj sferi. Uzroke takvom
pritisku pre svega je videla u patrijarhalnom sistemu koji je odrei
vao odnos izmeu biolokog i kulturnog roda; isticala je takoe po
litike uslovljenosti polnih uloga i analizirala mehanizme vlasti ugra
ene u odnose mukaracena. Ta knjiga je, istovremeno, bila jedna
14 K. Millet, Sexual Politics, New York, 1970. Pogledati, takoe, fragment preve
den na poljski jezik: Teoria polityki pciowej, u: Nikt nie rodzi si kobiet,
Warszawa, 1982. Valja napomenuti da je isto tako 1970. godine u Londonu
bila objavljena uvena knjiga australijske spisateljice: G. Greer, Female Eu
nuch, koja takoe pokree problematiku mizoginije kao kulturne pojave i ko
ja skree panju na razliite pojave pritisaka na ene.
XII. Feminizam

433

Liberalna frakcija
sociopolitikog
feminizma

Radikalna frakcija

Sexual Politics

Polne uloge

Izvori
diskriminacije
ena

Politizovana
sfera privatnosti

Koreni muke
dominacije

Perspektiva
razlike

od najotroumnijih analiza patrijarhalne ideologije i uzroka rodnog

nasilja. Slina pitanja je pokretala i knjiga Dialectics of Sex, objavlje
na iste godine, koju je napisala alamit Fajerston. Autorka je u njoj
analizirala izvore pritisaka i diskriminacije ena, a uzroke je nala
zila kako u bioloki uslovljenom razlikovanju polnih uloga, deter
minisanim prokreacionim ciljevima, tako i u kulturno uslovljenim
podelama, na primer, u automatskom povezivanju egzaktnih nauka
s mukarcima, a humanistikih sa enama. Jedna od najvanijih po
ruka koje proistiu iz knjiga Miletove i Fajerstonove bilo je uverenje
o tome da sfera privatnosti takoe podlee politikim pritiscima.
uvene formule privatnost je politika (preuzete iz knjige: Mil
let, Sexual Politics) i lino je politiko (preuzete iz naslova knjige
Kerol Heni),15 postale su vodee devize radikalnih varijanti femini
zma sedamdesetih godina. Kako Miletova, Heniova tako i Pet Mej
nardi autorka lanka takoe zvunog naslova: The Politics of Ho
usekeeping (Politika domaih poslova)16 ali i druge predstavnice
te grupacije feminizma, od poetka sedamdesetih godina skretale
su panju na to da lini problemi imaju duboke drutvene korene
i da zahtevaju politika reenja. One su takoe dokazivale da kore
ne dominacije mukaraca u javnoj sferi treba traiti u porodinom
ivotu kao minijaturi drutvenih odnosa. Tu se, na primer, uvru
je uverenje o privilegovanoj ulozi mukarca (koja se naroito moe
primetiti u odnosima majkesinovi i majkekeri) i tu zapoinje do
minacija brae nad sestrama koja se, zatim, prenosi i u javnu sferu.
Znaaj doprinosa drugog talasa feministikog pokreta nije
bio zanemarljiv. Feministkinje su postepeno odustajale od univerza
listike perspektive koja je dominirala prvim talasom feminizma.
Koliko je u prvom talasu rodna razlika u izvesnom smislu bila
otklonjena u stvari je dominirala pretpostavka jednakosti ena i
mukaraca toliko je u ostvarenjima drugog talasa u prvi plan po
ela da izbija perspektiva razlike: ena nije vie odreivana u odnosu
prema mukarcu (kao univerzalnoj kategoriji), nego u odnosu pre
ma svojim vrednostima, prema svojim osobinama i mogunostima
razvoja koje su odatle proisticale. Bez obzira na pripadnost liberal
nim ili radikalnim grupacijama, feministike aktivistkinje naro
ito amerike, ali i engleske i francuske veoma su doprinele pro
dubljivanju svesti ena i pokazivanju oblika njihove diskriminacije,
15 C. Hanisch, The Personal is Political, u: The Radical Therapist, red. J. Agel,
New York, 1871.
16 P. Mainardi, The Politics of Housekeeping, u: Sisterhood is Powerfull: An
Antology of Writtings from the Womens Liberation Movement, red. R. Mor
gan, New York, 1970.

434

Knjievne teorije XX veka

kao i poboljanju samovrednovanja ena. Na to su ih upuivale i raz

liite perspektive samorealizacije u javnoj sferi. Takoe su obavile
i temeljnu kritiku tradicionalnih obrazovnih procesa kao vaspi
tanja za ulogu ene, a istovremeno zatvaranja unutar rodnog ge
ta i pripremu za prihvatanje drutvene inferiornosti. Potkopale su
i stereotipne uloge koje su tradicionalno dodeljivane enama u jav
nom ivotu. Preduzele su, takoe, veoma konkretne korake u tenji
za promenom drutvenog poretka i promenama u sferi demontae
polnih uloga. Doprinele su otklanjanju mnogih legislativnih barije
ra i skrenule panju na patoloke pojave. Otpoele su i raspravu o
nasilju u porodici i o seksualnom napastvovanju ena, kao i o rodi
teljskim pravima. Doprinele su i kasnijem iniciranju (krajem osam
desetih godina) pokreta political correctness (politike korektnosti)
analizirajui, na primer, jezik sa stanovita mukih ovinizama pri
sutnih u njemu i dovodei do eufemizacije mnogih diskriminacio
nih jezikih formi. Jedno od najvanijih dostignua feministkinja
drugog talasa bilo je i skretanje panje na pozitivnu dimenziju
enskosti ena je poela da se sagledava kao takva a ne suprotstavljena mukarcu. Zaokret ka afirmaciji enskosti postao je naroito
vidljiv u novoj varijanti feminizma koja se pojavila u okvirima dru
gog talasa akademskog feminizma.

Kritika
obrazovnih
procesa

Political
correctness

Akademski
feminizam

3. Trei talas: devedesete godine

Kriza feminizma koja se mogla primetiti poetkom osamdesetih
godina zavrila se na kraju decenije takozvanim postfeminizmom
snanim kritikim pokretom koji je bio vidljiv naroito u socio
politikom feminizmu. Tada su feministkinje poele da sagledavaju
sve snaniju disproporciju izmeu privatnog i javnog ivota. Stra
tegija podjednakih ansi u javnoj sferi je, to je paradoksalno, do
prinela pogoranju poloaja ena u privatnoj sferi, nametnula im je
povean broj obaveza, a esto i line neuspehe. Porodini sistemi se
nisu mnogo izmenili manifestacije muke dominacije nisu nesta
le, institucije javnog ivota nisu uradile mnogo kako bi olakale e
nama da pomire obaveze ena i majki s profesionalnim poslovima.
Kao odgovor na te, ne tako optimistike, dijagnoze, devedesetih
godina se pojavila nova generacija feministkinja (nazivana treim
talasom) znatno radikalnija i naprednija nego dotadanje. Uoe
no je, takoe, da je dotadanji enski pokret imao u vidu pre svega
perspektive belih, heteroseksualnih amerikih i zapadnoevropskih
ena koje su u celini predstavljale bogatu srednju klasu i koje su
uzurpirale pravo na izraavanje pogleda svih ena.
XII. Feminizam

435

Postfeminizam

Trei talas

Pluralizacija
feminizma

Gender kritika

Podvrgavajui temeljnoj kritici univerzalistike i globalistike

tendencije, a naroito uverenja o univerzalnoj prirodi ene i ma
skirani patrijarhalizam dotadanjih feministikih teorija, feminist
kinje treeg talasa su nastojale da uzmu u obzir brojnost i razno
vrsnost enskih svetova zajedno sa specifinim problemima koji
su im svojstveni. Takoe su poele da se oglaavaju feministkinje
koje su predstavljale rasnu, etniku, homoseksualnu manjinu ili, na
primer, zemlje Treeg sveta. Postfeministiki pokreti koji su kao po
laznu taku uzimali raznovrsnost, naglaavali su preku potrebu da
se u obzir uzmu kulturni, rasni, etniki i seksualni uticaji, pa ak i
nunost zamene kategorije ene kategorijom en (mnoina).
To je rezultiralo daleko poodmaklim feministikim pluralizmom i
njegovom daljom podelom na pojedine pravce i varijante. Na osno
vi feminizma treeg talasa, takoe se proirila i kategorija gender
(drutvenokulturna konstrukcija roda, koja se razlikuje od katego
rije biolokog pola), a uporedo s razvojem te kategorije razliite
varijante takozvane gender kritike.

Akademski feminizam

Florens Hau

Akademski feminizam poeo se

razvijati gotovo istovremeno s dru
gim talasom sociopolitikog femi
nizma. Njegova akademinost
nije, meutim, znaila izolovanje
od drutvenopolitike sfere. Upra
vo obrnuto ta varijanta koja je
postojala u amerikim, engleskim
i francuskim univerzitetskim kru
govima stalno je uspostavljala
snane veze s politikim aktivno
stima, esto predstavljajui intelek
tualnu podlogu za njih. Za jednog
od nastavljaa ove struje smatra se
Florens Hau, nastavnica iz Misisipi
ja, koja je 1964. godine obavila kri
tiku analizu amerikih kolskih
programa i udbenika, a zatim
inicirala napade na edukativni ka
non koji su stvarali beli mukarci
436

feministika kritika
najoptija definicija feministi
ke kritike, koja se nalazi u jednom
od savremenih renika knjievnih
termina, odreuje je kao shvata
nje, analizu i korienje knjiev
nog dela, kao i jezik i institucij
knjievnih istraivanja i teorije
knjievnosti sa stanovita enskog
iskustva.* Na slian nain o tome
govore i neke predstavnice femi
nistike kritike. Tako, na primer,
za Patriu Mejer-Speks feministi
ka kritika je svaki nain pristupa
tekstu (ne samo knjievnom) koji
analizira tekst iz perspektive speci
fino enskih iskustava koja se u
njemu nalaze (u sluaju knjievne
fikcije kako u samom predstavljenom svetu tako i u jezikom i
retorikom sloju). Za Ilejn ovol
ter, osnovni cilj feministike

Knjievne teorije XX veka

u Sjedinjenim Amerikim Drava

ma. Feministika teorija i knjiev
na kritika ipak su se jo ezdesetih
godina nalazile na margini aka
demskog ivota. Meu prvima su
bile takozvane enske studije (Wo
mens Studies) iji poeci datiraju
iz ezdesetih godina u Engleskoj
i Sjedinjenim Amerikim Drava
ma. Upravo su u Sjedinjenim Ame
rikim Dravama Keti Kejd i Pegi
Dabins, od 1960. godine, u Nju
* V. Harris, Dictionary of Concepts in Li
terary Criticism and Theory, New York,
Orleansu na Free School drale
1982, str. 89.
predavanja i seminare posveene
enama, Naomi Vajstajn je izlaga
enske studije (womens
la o istoriji ena u ikagu, a Aneta
studies) najvaniji (ve ezde
Bekster na Barnard College u Nju
setih godina) poseban vid akadem
jorku. Tek je ezdesetih godina Ko
skog feminizma pre svega okre
misija za pitanja statusa ena, pri
nut prikupljanju ukupnog znanja
Modern Language Association of
(koja potiu iz razliitih discipli
America (MLAA), uvrstila enske
na) koja se odnose na situaciju e
ne u istoriji, kulturi, politikom i
studije (Female Studies) kao ravno
drutvenom ivotu i slino. To je
pravan akademski kurs.17 To je re
analiza specifinih enskih isku
zultiralo eksplozijom istraivakih
stava i istorije. Osnovna kategori
radova koji su otvarali sasvim no
ja enskih istraivanja (suprotno
ve interpretativne perspektive.
gender studijama Gender Studi
es) jeste kategorija enskosti. Ta
Na temelju akademskog fe
istraivanja se takoe koncentriu
minizma poeli su da se razvijaju
na pokuaje odreenja specifino
razliiti tipovi feministikih istrai
sti enskosti i na promene njenog
vanja, feministike teorije i femini
shvatanja u istoriji i slino.
stike knjievne kritike. Poev od
polovine ezdesetih godina, feministike istraivaice i spisateljice
u Sjedinjenim Amerikim Dravama, a takoe i u Velikoj Britani
ji, meu njima i ve pomenuta Kejt Mileti i K. M. Roders, Meri
Elman, M. R. Liberman, Ejdrien Ri, T. Olsen, Gajatri akravorti
Spivak (ro. 1942), Barbara Donson (ro. 1947), Toril Moi, Elen
Mors, Meri Dejli, Ilejn ovolter (ro. 1941), Anet Kolodni, Suzan
Grifin, Nensi odorov, Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar, Dudit
Feterlej, obavljale su podrobne analize slike ena u angloamerikoj

kritike jeste sagledavanje polnih

razlika pokazanih u knjievnosti.
Zatim, prema miljenju Dudit
Faterlej feministika kritika daje
neke nove naine shvatanja i inter
pretiranja knjievnosti iz enske
perspektive i slino. Feministika
kritika dobija inspiraciju iz razli
itih pravaca teorije knjievnosti
najvie iz psihoanalize, struktu
ralizma, dekonstrukcije, kulturnih
istraivanja.

17 Prvi zvanino potvren program Womens Studies poeo je da se ostvaruje

na univerzitetu u San Dijegu, 1970. godine.
XII. Feminizam

437

enske studije

Istraivaice
feminizma
u SAD i Engleskoj

Razliitost en
skog knjievnog
stvaralatva

Herstory

prozi, opisivale psiholoke kompozicije enskosti i patrijarhalne mo

dele dominantne u knjievnosti. Nadovezujui se na Drugi pol Si
mon de Bovoar (prevod na engleski jezik 1953. godine), kao i na
dela Virdinije Vulf (koja je postala glavni pretea i duhovni patron
drugog talasa feminizma)18 ove istraivaice su istakle hijerarhij
sku strukturu odnosa polova u zapadnom drutvu i kulturi. Pokazi
vale su, takoe, sutinsku razliitost enskog knjievnog stvaralatva
i izvlaile iz zaborava stvaralatvo spisateljica gurnutih na marginu,
a esto i potpuno zaboravljenih. Obavljale su, takoe, podrobna je
zika istraivanja naroito sa stanovita androcentrikih jezikih
konstrukcija (na primer, Bog, filozof, subjekat) i analizirale njihov
znaaj za utvrivanje kulturnih stereotipa. Uveravale su u nunost
tih tradicionalnih onomastikih oblika koji su smatrani oigled
nim, u kojima su se jasno sauvali
tragovi muke dominacije (uveni ginokritika termin je
godine uvela Ilejn ovolter.
postulat zamene rei history sa her 1979.
Varijanta feministike kritike koja
19
story). Razliite varijante femini se pojavila u drugoj fazi drugog
stike kritike (antropoloke, dru talasa feminizma (oko polovine se
tvene, epistemoloke, kulturne i damdesetih godina) koja je svesno
sl.), koje su prihvatale perspektivu odustala od revizionizma na raun
pola, a koja dotle nije bila prisut afirmativnog istraivanja specifi
nosti svojstva enskog knjievnog
na u humanistikim diskursima, stvaralatva, analize enske knjiev
dale su nove, veoma interesantne ne tradicije i enskih iskustava.
analize knjievnosti, knjievnog
kanona i nauke o knjievnosti, istorije (i njenog pisanja iz perspek
tive velikih i borbenih mukaraca), filozofije (kojom je domini
rao falogocentrizam, muka epistemologija i metodologija naunog
18 Ovde su posebno inspirativni postali takvi tekstovi Virdinije Vulf, kao to
su: Sopstvena soba (1923) i Tri gvineja (1938). U Sopstvenoj sobi Vulfova je,
izmeu ostalog, analizirala stanje ene-spisateljice, skreui panju na bitna
ogranienja na koja nailaze ene pisci zbog svog pola. U Tri gvineja knji
zi komponovanoj u obliku odgovora na tri pisma Vulfova je ustala protiv
rata kao tvorevine patrijarhalne civilizacije. Ta knjiga je, takoe, pokretala
problem razlik u enskoj i mukoj psihi iz kojih proizlaze razliiti sistemi
vrednosti i pogleda na svet. Drugi vani romani Virdinije Vulf su: uvena
Gospoa Dalovej (1922), Ka svetioniku (1927) i Orlando (1928) koji reprezen
tuju enski pokret u modernizmu, a doprineli su kritici muke dominacije u
kulturi i inspiraciji za kritiku u znaku gender.
19 Primer je, oigledno, anegdotski, ali je ipak ulog te promene bio velik. U ovom
sluaju re je bila o opisu istorije ena o stvaranju Her-story ili podrobnom
dokumentovanju aktivnosti ene u prolosti koja je, u celini uzev, predstavljala
marginalne elemente istorijskih sistema koje su stvarali mukarci (his-stories).
O ovome up. J. Nestle, Living with Herstory, u: WomenIdentified Women,
red. T. Darty, S. Potter (predgovor: J. Schwarz), Palo Alto, 1984.

438

Knjievne teorije XX veka

 arahnologija metafo
rika ideja stvaralakog procesa
i stila feministike kritike koju je
predloila Nensi K. Miler u pole
mici s hifologijom Rolana Barta.
Metafora tkanja paukove mree
i ene-pisca kao paukove mree
trebalo je da naglasi vrstu vezu
spisateljica s tekstovima koje one
tkaju, kao i sa oznaavanjem tih
tekstova sopstvenom telesnou.
Pozivajui se na metaforu pauko
ve mree i na mit o Arahni, kon
cepcija Milerove je skretala tako
e panju na potiranje distance,
koju su uspostavili mukarci, iz
meu svakodnevnog ivota i stva
ralatva obinog i ekscentrinog
stvaralakog ina, potiranje koje
je svojstveno enskom stvarala
tvu. Ova koncepcija je isto tako
odigrala izvesnu ulogu kao ele
ment kritike dualizma subjekta i
objekta u zapadnoj misli, svojstve
nog mukom nainu miljenja.
criture feminine (en
sko knjievno stvarala
tvo) termin koji oznaava ka
ko enski stil pisanja tako i jedan
od najuticajnijih pravaca francu
ske feministike kritike (glavne
predstavnice: Elen Siksu, Lis Iriga
raj, Julija Kristeva, An Leklerk, Mo
nik Vitig) koji se vie ispoljavao u
konkretnim postupcima knjievne
prakse nego to je teorijski formuli
san. Kategorija criture feminine

saznanja), a takoe i dosta drugih

disciplina i itave zapadne kulture
podreene perspektivi belih hete
roseksualnih mukaraca. Danas se
enske studije (Womens Studies)20
esto smatraju najirom kategori
jom koja obuhvata sve varijante aka
demskog feminizma istoriju, teori
ju i feministiku kritiku. Prva su se,
hronoloki gledano, koncentrisala
na predstavljanje istorije ena, njiho
ve uloge u istoriji, kulturi i politici, i
stvorila su podlogu za feministiku
kritiku i za takozvane Gender Studi
es (gender studije).21 Feministika
kritika, koja se izdvojila na osnovu
enskih studija, dala je nove inter
pretacije i to kako knjievnosti koju
su stvarale ene tako i knjievnosti
uopte, ali itane na nov nain iz
feministike perspektive.
Uistinu, poznavaoci ovog pred
meta tvrde da ne samo to ne po
stoji jedna kola feministike kriti
ke, ve da postoji mnogo kritikih
tendencija u okviru ovog pravca
(verovatno onoliko koliko i vari
janti samog feminizma),22 a neki
ak smatraju da svaka feministi
ka kritiarka reprezentuje sopstve
ni, potpuno neponovljiv stil; valja,
meutim, pomenuti dva, moda
najizrazitija stila te kritike. Jedan
od njih je takozvana ginokritika

20 Nazivane, takoe, feminologijom, enskim studijama, enskim istraivanji

ma i slino.
21 Boena Holuj iznosi bitnu razliku prema kojoj osnovnu istraivaku katego
riju enskih studija predstavljaju kategorije ene i enskosti, a osnovnu
kategoriju gender studija predstavlja kategorija roda. Up. B. Chouj, Wo
mens Studies a Gender Studies, u: Po przeomie. Przeom wieku w kulturze
kultura na przeomie wiekw, red. A. Skrendo, A. yliska, Szczecin, 2001.
22 The Pengiun Dictionary of Critical Theory, op. cit., str. 124.
XII. Feminizam

439

Gender Studies

Ginokritika

Arahnologija

Feministika
kritika
na raskru

koju u veini sluajeva reprezentu

ju amerike kritiarke. Njenu, si
gurno najuveniju, varijantu pred
stavlja takozvana arahnologija
Nensi K. Miler (ro. 1941). Drugu
slinu ginokritici reprezentuje
francuska koncepcija criture femi
nine Elen Siksu (ro. 1937), Lis Iri
garaj (ro. 1930) i Julije Kristeve
(ro. 1941).
Amerika istraivaica Ilejn
ovolter jeste jedna od prvih ko
ja je 1981. godine precizno siste
matizovala najvanije varijante
feministike kritike.23 Njoj takoe
treba da zahvalimo za uvoenje
termina ginokritika u feministi
ki diskurs. uveni i iz vie razloga
presudan lanak pod naslovom
Feministika kritika na raskru
objavljen je 1981. godine kad je,
kako ispravno primeuje njegova
autorka, feministika kritika ula
u takozvanu razvojnu fazu u kojoj
je ve bilo potrebno da se izvre
osnovna sistematizovanja i diferen
cijacija, kao i jasno odreenje teo
rijskih osnova.24

pojavila se u francuskoj misli na

talasu popularnosti criture (pisa
nja) jednog od najvanijih termi
na poststrukturalistikog diskur
sa. Specifino ensko knjievno
stvaralatvo je u ovom sluaju uzi
mano kao posebna vrsta diskursa
emocionalnog, ulnog, poveza
nog s telom i erotikom. Izvor tog
stvaralatva su najskrivenije sfere
linosti, a, pre svega, nesvesno, te
otuda u pogledima kritiarki ori
jentacije criture feminine dosta
pozivanja na psihoanalizu naro
ito na Lakanovu. Knjievnost je u
feministikoj kritici smatrana pro
storom posebnih svojstava u ko
jem i zahvaljujui kojem se moe
ispoljiti sve ono to nije izreeno,
kao i ono to je priguivano kultur
nim i drutvenim konvencijama.
Stil orijentacije criture feminine je
ulan, necelovit i diskontinuiran,
eliptian, simulatorski, snano
metaforizovan i svojstvena mu je
bogata erotika i telesna metafori
nost. Shvatan je takoe i kao nain
opiranja tradicionalnim (naroito
mukim) izraajnim formama.

23 Postojali su, oigledno, i raniji pokuaji, na primer, A. Kolodny, Some Notes

on Defining a Feminist Literary Criticism, Critical Inquiry, 1975, jesen, t. 2,
br. 1 i: N. Auerbach, Feminist Criticism Reviewed, u: Gender and Literary
Voice, red. J. Todd, New YorkLondon, 1980. Nesumnjivo je da je zapravo
tekst Ilejn ovolter uao u istoriju i njemu valja posvetiti neto veu panju.
24 Do sada se znatan deo feministikih istraivaica odrekao toga, videvi u ta
kvoj tendenciji tetne uticaje mukog logosa. Up. E. Showalter, Krytyka fe
ministyczna na rozdrou, op. cit., str. 431432.

440

Knjievne teorije XX veka

Revizionistika kritika i ginokritika

Polazna taka analize ovolterove bilo je zapaanje koje se odnosi
lo na dominantnu tendenciju dotadanje feministike kritike, od
nosno revizionistike struje. Upravo joj je taj pravac posluio da
precizira opte pretpostavke suprotne tendencije koja je enskost i
ensko knjievno stvaralatvo poela da tretira s potpuno afirmativ
nog stanovita i kao glavni predmet analize.
Podvrgavajui temeljnoj analizi dotadanje stanje feministi
ke kritike (naroito sedamdesetih godina), ovolterova je pola od
paljivog markiranja principa revizionistike struje.25 Najreprezen
tativniji izraz tog pokreta nala je
revizionistika femini
u iskazu Sandre M. Gilbert, What
stika kritika varijanta fe
Do Feminist Critics Want?:
ministike kritike koja se pojavila
uporedo s drugim talasom femini
zma i pre svega je bila usmerena
na istraivanja mizoginih motiva
u knjievnosti i u nauci o knjiev
nosti, a takoe i na istraivanje i
kritiku razliitih formi represija
prema enama i svih vrsta patrijar
halnih struktura i stereotipa u ispo
ljavanju uloge ena u kulturi, koji
se nalaze u knjievnoistorijskom i
teorijskoknjievnom diskursu (na
primer, K. M. Roders, M. Elman,
D. Feterli, D. Donovan, M. R. Li
berman i druge).

 Nalog revizionizma (u
feministikoj kritici) tei
deifrovanju i ispoljava
nju svih dotad skrivanih
pitanja i odgovora koji
jo uvek zamagljuju veze
izmeu tekstualnosti i
seksualnosti, knjievnih
vrsta i vrsta polnih razli
kovanja, psihoseksualnog
identiteta i uticaja kultur
nih autoriteta.26

U skladu sa stavom Sandre Gilbert, revizionistiki pokret je pre

svega bio usmeren ka razotkrivanju mehanizama represije prema
enama, ka demaskiranju i obeleavanju svih pojava muke domi
nacije u teorijskom i knjievnokritikom diskursu kao i ka kritici
knjievnog kanona utvrivanog iz muke perspektive. Ova struja je,
pre svega, imala ideoloki karakter, a u njenom centru se nalazila
itateljka-feministkinja koja je praktikovala neku vrstu feministike
25 ovolterova, uistinu, razlikuje feministiku kritiku od ginokritike i ovoj pr
voj pridaje revizionistiki karakter, meutim, njeno razlikovanje je danas
pomalo arhaino. Zato ovde, delimino idui za ovolterovom, prihvatam
poetnu podelu feministike kritike na pravce: revizionistiki i ginokritiku.
26 S. M. Gilbert, What Do Feminist Critics Want? A Postcard from the Volcano,
u: The New Feminist Criticism: Essays on Women Literature, and Theory, red.
E. Showalter, New York, 1985, str. 36, citat iz: E. Showalter, Krytyka femi
nistyczna na rozdrou, op. cit., str. 435, 468.
XII. Feminizam

Revizionistiki
pravac

441

Razotkrivanje
mehanizama
represije

Nedostatak pozi
tivnog aspekta u
revizionistikom
pokretu

Feministika
opsesija

hermeneutike, sraunate na otkrivanje portreta en u knjievnosti,

korienje knjievnih/kritikih stereotipa o eni, prouavanja pokaza
telja enskosti sadranih u semantikim teorijama, kao i obelodanji
vanje onoga to se preutkuje u kritikim diskursima koji se odnose
na ulogu en u knjievnosti i demaskiranje pogrenih mukih pred
stava o enama u knjievnom kanonu, knjievnoj kritici i slino.
Iznosei potvrdne iskaze o revizionistikoj orijentaciji, iji su
autori bile vodee predstavnice amerikog feminizma (kao to su
Adrien Ri, Anet Kolodni i Sandra Gilbert), ovolterova je skretala
panju i na to da se ona veoma dobro uklapa u glavni tok savreme
nih amerikih knjievnih istraivanja iji je najvaniji zadatak tada
bio (to znai, izmeu sedamdesetih i osamdesetih godina) narua
vanje ispravnosti opteprihvaenih pojmovnih struktura.27 Njoj je,
meutim, nedostajao pozitivan aspekt mogunost odreivanja
onoga to je specifino za ensko knjievno stvaralatvo i ensko i
talatvo kao takvo, bez stavljanja u odnos a mukom perspektivom.
Paradoksalno je da je revizionistika feministika kritika imala an
drocentriki karakter nije se mogla osloboditi navike da fenomen
enskog knjievnog stvaralatva interpretira kroz odnos s mukom
perspektivom koja je smatrana obaveznom, i na muku teoriju koja
je funkcionisala kao univerzalno iskustvo. ovolterova nije nimalo
dovodila u pitanje zasluge tog pokreta feministike kritike smatra
jui ga nunim istorijskim stadijumom njenog razvoja. Meutim,
danas tvrdila je revizionistika feministika kritika izgleda da
doivljava izvesnu stagnaciju u razvoju tei, dakle, ispravljanju ne
pravdi, koje su doivljavale ene, baziranih na ve utvrenim mo
delima interpretacija. tavie feministika opsesija optuivanja
i napada mukih teorija, kako je to bez ustezanja okarakterisala
autorka Feministike kritike na raskru koja je feministkinje ini
la zavisnim od androcentrike perspektive, uticala je na kanjenje
27 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 435. ovolterova
je na taj nain isticala injenicu dominacije poststrukturalistikih tendencija
u amerikoj nauci o knjievnosti, koje su se veoma dobro uklapale u revizi
onistiki tok feministike kritike (pogledati: Poststrukturalizam). Notabene
engleski naslov lanka: E. Showalters, Feminist Criticism in the Wilderness
(nedovoljno dobro preveden na poljski jezik kao Feministika kritika na ras
kru, jer je ovde vie re o bespuu, divljini, praumi i slino), nadove
zivao se na tada poznatu knjigu amerikog kritiara G. H. Hartmana, Criti
cism in the Wilderness: The Study of Literature Today, New HavenLondon,
1980, povezanog s dekonstruktivizmom, posveenoj optem stanju u ameri
kim knjievnim istraivanjima (ovom prilikom valja, takoe, napomenuti da
se u Hartmanovoj knjizi nije pojavila nijedna ena-kritiarka niti istraivai
ca knjievnosti to, uostalom, ovolterova nije propustila da mu zameri).

442

Knjievne teorije XX veka

teorija o njima, odvraajui panju od bitnih problema koje je tre

balo to pre reiti. Konano pesimistika perspektiva revizionisti
kog feminizma postala je u sutini negativan izvor bespomono
sti. Istovremeno uveravala je ova teoretiarka enska tradicija
moe biti (i treba da bude) pozitivan izvor snage i solidarnosti.28
Prema miljenju ovolterove, doao je poslednji as za izmenu sta
novita i doslednu afirmaciju enskog knjievnog stvaralatva. Da
kle za prelazak sa androcentrike na ginocentriku perspektivu.29

Naputanje
androcentrike
perspektive

Ginokritika
Ovaj, takoe najvaniji zadatak feministike kritike, formulisala je
autorka njenog emancipatorskog manifesta:
Feministika kritika mora pronai sopstveni predmet is
traivanja, sopstveni sistem, sopstvenu teoriju, kao i svoj
sopstveni glas ... Naa obeana zemlja nije blago izdiferenci
ran univerzum tekstova, nego su to turbulentni i intrigant
ni estari razliitosti.30
A na drugom mestu:
Moramo ... znatno dublje razmotriti ta hoemo da sazna
mo i na koji nain moemo nai odgovor na pitanja koja
proistiu iz na e g iskustva. Ne smatram da bi korisna
prolost za feministiku kritiku mogla biti androcentrika
tradicija knjievne kritike.31
ovolterova je ovde izrazito naglasila nunost pozivanja na spe
cifino ensko iskustvo, na
stvaranje feministike kritike koja je autentino zaintereso
vana za ene, nezavisne i intelektualno jedinstvene kritike,32
dakle, onakve patetino zakljuuje koja moe da izgradi sopstve
nu, od muke teorije nezavisnu kritiku i da, konano, pronae svoj
sopstveni glas ginokritiku.
28 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 466.
29 E. Showalter, Towards a Feminist Poetics, u: Women Writing and Writing
about Women, red. M. Jakobs, London, 1979.
30 Ibid., str. 436437.
31 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rodrou, op. cit., str. 435.
32 Ibid., str. 436.
XII. Feminizam

443

ensko iskustvo

Pojave koje su
prethodile
ginokritici

enska
uobrazilja

Definisati
enskost

Esencijalna
pitanja
ginokritike

ovolterova, oigledno, nije otkrila tu orijentaciju feministi

kih istraivanja, ve joj je samo dala ime. U njenom lanku se na
laze uvodna razmatranja onih pojava koje su prethodile ginokritici,
onih koje su se mogle zapaziti u feministikoj kritici u Sjedinjenim
Amerikim Dravama sedamdesetih godina, razmatranja koja su
ve dosledno i kompleksno sagledavala najvanije principe tog po
kreta. Za jednu od najizrazitijih predstavnica ovolterova je smatra
la u tom trenutku Patriu Mejer-Speks, autorku knjige The Female
Imagination,33 objavljene polovinom te decenije, koja je veoma ozbilj
no postavila pitanje o tome na koji nain enskost utie na stvarala
ki iskaz ene. U taj pokret takoe se mogu ukljuiti, prema njenom
miljenju, i sledee knjige: Elen Mors, Literary Woman (1976), Nini
Bejm, Womans Fiction (1978), Sandre M. Gilbert i Suzan Gubar, The
Madwoman in the Attic (1979), Margaret Homans, Women Writers
and Poetic Identity (1980) i knjiga koju je ona sama napisala A Litera
ture of Their Own (1977). U svim tim radovima je ensko knjievno
stvaralatvo bilo, nesumnjivo, najvaniji predmet istraivanja.
Iako se iz savremene perspektive ginokritika34 smatra ve poma
lo prevazienom pojavom, ipak je to u istoriji feministike kritike
sigurno bio prelomni trenutak koji je mnogim istraivaicama doka
zivao nunost prelaska na afirmativnu kritiku u potpunosti nezavi
snu od muke perspektive. Za ovolterovu je dalji razvoj ginokritike
u tom trenutku bio jasan prvo, trebalo je precizno definisati en
skost i rei na emu se zasniva razliitost enskog knjievnog stvara
nja. Zatim istraiti njegovu istoriju, stil, teme, vrste i strukturu,
kao i opisati specifina svojstva enskog stvaralakog procesa i nor
me enske knjievne tradicije. Najzad opisati stanje ene-autorke.
Meutim, najvei zadatak ginokritike je u ovoj etapi trebalo da bu
de definisanje onoga u emu se zapravo sadri razliitost fenomena
enskog knjievnog stvaranja i gde je treba traiti. Da li je ona, na
primer, imanentno svojstvo teksta koji pie ena (a ako je tako on
da, moe li se ona prepoznati po specifinom stilu, anrovskoj pri
padnosti, beleenju posebne vrste iskustva, u tipu ekspresije i sl.)?
Ili je, moda, ona vie funkcija itanja dakle, nastaje tek posle po
sebne vrste analize teksta? Na poetku su se, dakle, nametnula pita
nja esencijalne prirode koja su nesumnjivo nuna etapa u razvoju
33 P. Meyer-Spacks, The Female Imagination, New York, 1975.
34 ovolterova je u tom trenutku smatrala ginokritiku neim suprotnim feministi
koj kritici. Up. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 438,
mada je iz vremenske perspektive treba smatrati varijantom ove. Termin gino
kritika ve je ranije uvela u lanku Toward a Feminist Poetics, op. cit.

444

Knjievne teorije XX veka

feministike teorije i kritike kojoj je jednostavno moralo biti jasno

ta je u stvari njen predmet.35
Podvrgavajui paljivom posmatranju feministiku kritiku i te
oriju sedamdesetih godina, ovolterova je zapazila etiri najvani
ja modela definisanja specifinosti i razliitosti ene i njenog knji
evnog stvaranja: bioloki, lingvistiki, psihoanalitiki i kulturni.
I opet njen spisak se pokazao veoma vrednim jer ne samo to je
predstavljao odlian pregled gotovo u hodu sagledavanih glavnih
tendencija ranog toka ginokritike, ve je u sebi sadrao i ocenu upo
trebne vrednosti svakog od naina odreivanja differentia specifica
enskog knjievnog stvaralatva.
Tako su, na primer, pristalice biol o kog modela izvor en
skog stvaralatva i enske slikovitosti nalazile u prihvatanju enske
telesnosti (sagledavane, takorei, anatomski i sa aspekta majinske
fiziologije).36 U ovom sluaju telo se smatralo neodvojivim od inte
lekta (gotovo opti dualizam u mukom miljenju), ak je predstavljalo i osnovu za intelekt, pa je svoj odraz nalazilo u specifinim ti
povima ekspresije u knjievnosti i u kritici. U knjievnoj praksi
se u tom sluaju mogla sagledati vea hrabrost u predstavljanju te
lesnosti i ulnosti, a opis je esto bivao gotovo anatomski. Osim
toga, jezik tela se u znatno manjoj meri distancirao u odnosu na
svoj predmet nego diskurs podreen racionalistikim zahtevima.37
Biofeministika kritika dobila je konfesionalan, individualan, pa
ak i veoma intiman karakter, a njena glavna opasnost ogledala se u
apsolutizaciji znaaja telesnosti za pisanje i itanje.
L ing v ist i ke i tek stu a lne teorije trudile su se, pak, da od
govore na pitanje da li postoje neke polne determinante koje utiu na
nain na koji ene koriste jezik. Mnoge od tih teorija vie su ispolja
vale postulativan karakter, a naroito su francuske feministkinje (na
primer, Ani Leklerk i antal avaf) zahtevale stvaranje specifinog
enskog jezika koji jo dugo nee biti orue pokoravanja. No, iako
35 U tom trenutku tok feministike kritike podseao je u izvesnom smislu na
stanje teorije knjievnosti s poetka veka kad je zapravo potreba definisanja
knjievnosti bila najaktuelnija.
36 A. Rich, Of Women Born: Motherhood as Experience and Institution, New
York, 1976.
37 Alicija Ostriker tu pojavu vidi, na primer, kod savremenih amerikih pesniki
nja. Up. A. Ostriker, Body Language: Imagery of the Body in Womens Poe
try, u: The State of the Language, red. L. Michaels, Ch. Ricks, BerkeleyLos An
gelesLondon, 1980. O telu u feminizmu up. i Feminist Theory and the Body:
A Reades, red. J. Price, M. Shildrick, New York, 1999, i Ciao i tekst. Feminizm
w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa, 2001
to je zbornik feministikih tekstova tampanih u knjizi Tekstovi Drugih.
XII. Feminizam

445

etiri modela
definisanja
enskosti Ilejn
ovolter

Bioloki model

Biofeministika
kritika
Jeziki
i tekstualni
model

Psihoanalitiki
model

Stereotip
potiskivanja
ene

je ideja enskog jezika trebalo da ima svoju bogatu tradiciju i iako

nije nastala na temelju feministike kritike (tajni jezik ena pojavio
se, na primer, jo u mitovima), ipak je opet i suvie apsolutistiki
tretirana i nije, prema miljenju ovolterove, predstavljala dobru
osnovu za definisanje enske posebnosti. A pogotovo to je takvo
stanovite moralo u sebi da sadri opasnu crtu izolovanja od uticaja
razliitih konteksta, konvencija, normi i slino.
Meutim, p s i hoana l it i k i usmerena kritika tradicionalno je
traila vezu izmeu psihe autorke i njenog stvaralatva i istraiva
la odnos pola prema stvaralakom procesu. Najvaniji zadatak tog
pravca feministike kritike postalo je prevazilaenje stereotipa u sa
gledavanju svih tih odnosa kojima se priklonila Frojdova i Lakano
va psihoanaliza. A tu je najvaniji izazov bila nunost da se izae
na kraj sa stereotipom potiskivanja ene.38 Taj motiv su na pose
ban nain koristile Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar, sagledavajui
specifinost enskog knjievnog stvaralatva u nastojanjima ene
da oseti teinu sopstvenog pola. ena-umetnica, prema njihovom
shvatanju, bila je bie iskljueno i potisnuto na marginu drutvenog
ivota, ali se upravo to iskustvo pokazalo konstitutivno za njeno
38 Frojdova teorija doprinela je, naalost, sniavanju vrednosti ene kao one
koja ne poseduje penis, koja je liena ambicioznih elja i koja se u zamenu
za to iskljuivo rukovodi nezadovoljenim erotskim eljama koje bitno utiu
na karakter enskog pisma. Pitanja ljubomore zbog penisa, kompleksa kastra
cije i edipovske faze odredila su, takoe, koncepcije koje se odnose na enske
fantazije, pa i na ensko knjievno stvaralatvo, odnos en prema jeziku, nji
hovo mesto u kulturi i slino. U sluaju Lakanove psihoanalize (takoe izrazi
to falocentrine) koja naroito naglaava ulogu falusa u procesu formiranja
govora re je bila o funkciji kastracije kao bitne determinante koja devojka
ma ograniava pristup sferi simbolikog poretka (jezika i njegovih pravila) i
koja na odreen nain degradira ensko stvaralatvo (zasnovano na nedo
statku ili na nunom posredovanju). I iz jedne i iz druge teorije proisticala
je koncepcija kartiranja ene. Najvanije kritiarke Frojdove teorije koje
su se pojavile na amerikom tlu Doroti Dinerstajn i Nensi odorov kon
centrisale su se na preedipovski (a ne na edipovskom) stadijum psihoseksual
nog ovekovog razvoja, smatrajui da se tokom analize te faze mogu znatno
bolje shvatiti mehanizmi konstruisanja polnog identiteta. Pogledati: Gender
i queer. Duliet Miel je, pak, izvrila feministiku reinterpretaciju Edipovog
kompleksa, pokuavajui istovremeno da ukae na vezu Frojdovih teza s kon
kretnim istorijskim kontekstom i da pokae neaktuelnost mnogih od njih.
Psihoanalitiki pokret je, oigledno (u mnogim sluajevima kritian prema
klasinoj Frojdovoj i Lakanovoj psihoanalizi), veoma iroko rasprostranjen
u francuskoj feministikoj kritici (o tome, takoe, piem u delu posveenom
criture feminine, a takoe i o vezama feminizma i postmodernizma). Povo
dom odnosa izmeu feministike kritike i psihoanalize naroito up. J. Bator,
Feminizm, postmodernizm, psychoanaliza, Gdask, 2001.

446

Knjievne teorije XX veka

stvaralatvo.39 Autorke danas ve klasine knjige The Madwoman in

the Attic u svojoj koncepciji iskljuenja takoe su se pozivale na edi
povsku shemu (konflikt izmeu oeva i sinova) koju je kao model
istorije knjievnosti prihvatio, na primer, Harold Blum.40 Taj model,
koji nije uzimao u obzir ene pisce, oigledno je zahtevao izvesne
modifikacije. Za ovolterovu su najinspirativnije bile one varijante
psihoanalitike enske kritike koje su se nadovezivale na ostale tipo
ve psihoanalize (ne samo na Frojdovu ili Lakanovu) na primer, na
teorije Karla Gustava Junga, Dejvida Lejnga i Erika Eriksona,41 kao
i na koncepcije inspirisane klasinom psihoanalizom koje su, meu
tim, vie bazirane na upotpunjavanju njenih nedostataka koji su ve
zapaeni i pokazani kroz feministiku perspektivu. Ovde je poseb
no bilo govora o posveivanju vee panje preedipovskoj fazi i pro
cesima psihoseksualnog razlikovanja (kao to je to u veoma vanim
radovima Nensi odorov), o temeljnoj analizi odnosa majkaerka,
shvaene kao izvor enskog stvaralatva ili o razmiljanjima o psi
hodinamici prijateljstva izmeu ena kao specifinog stvaralakog
impulsa (kako se to, na primer, govori u lanku Elizabet Abel).42 Pre
ma ovolterovoj, feministike teorije inspirisane psihoanalizom bile
su, meutim, takoe ograniene nisu, na primer, uzimale u obzir
istorijske promene, drutvene i ekonomske inioce, etnike razlike i
slino, ili iroko shvaene kulturne uticaje.
Meutim, te nedostatke je neutralisalo smetanje enskog knji
evnog stvaralatva u najire shvaen kulturni kontekst. Ku ltur no
39 S. M. Gilbert, S. Gubar, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and
the Nineteenth-Century Literary Imagination, New HawenLondon, 1979.
40 H. Blum, Antitetika kritika i teorija pesnitva, Beograd, Slovo ljubve, 1980,
prevod: Maja Herman-Sekuli.
41 Veliki broj feministkinja psihoanalitiarki tvrdi da su Frojdovi uenici, izme
u ostalih Erik Erikson i Helen Doj, mnogo doprineli opresiji ena. Meu
tim, neke feministike elemente vide u radovima Alfreda Adlera, Karen Hor
nej i Klare Tompson, koji su doveli u pitanje Frojdov bioloki determinizam.
Up. o tome, na primer: R. Putnam Tong, Mys feministyczna. Wprowadzenie,
Warszawa, 2002, str. 181185.
42 N. Chodorow, Gender, Relation and Difference in Psychoanalytic Perspecti
ve, u: Future of Difference, red. H. Eisenstein, A. Jardine, BostonNew York,
1980, i The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of
Gender, BerkeleyLondon, 1978. Takoe, pogledati: The Lost Tradition: Mot
hers and Daughters in Literature, red. C. N. Davidson, E. M. Broner, New York,
1980, E. Abel, (E) Merging Identities: The Dynamics of Female Friendship in
Contemporary Fiction by Women, Signs: Journal od Women in Culture and So
ciety, 1981, t. 6. br. 3. Abel, uostalom, takoe modifikuje Blumovu dualnu she
mu (odnos oevi i sinovi) i zamenjuje je tradicionalnim enskim obrascem.
Pogledati: E. Showalter, Ktytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 455.
XII. Feminizam

447

Edipovska shema

Ogranienja
psihoanalitikog
diskursa

Kulturoloka
varijanta
feminizma

orijentisana feministika kritika, dakle, kritika koja prihvata perspek

tivu kulturne antropologije, mogla je uzeti u obzir sve pomenute
aspekte i zato su ka njoj okrenute najvee simpatije Ilejn ovolter.
Prema uverenju autorke, kulturoloka varijanta feminizma, bavei se
pitanjem telesnosti i biologije ene, njenim funkcionisanjem u jeziku
i njenim problemima psiholoke prirode mogla je ne u manjem
stepenu od prethodno pomenutih tokova ovaj problem dodatno in
terpretirati pozivajui se na kulturne kontekste koji uvek omoguava
ju odreen, individualan oblik pojedinanim iskustvima.
Ako je jedno od najvanijih pitanja ginokritike bilo pitanje o
stanju ene-autorke, onda je na to pitanje veoma zanimljivo odgo
vorila druga amerika feministika kritiarka ija originalna ideja
ve pripada istoriji. Ovde je re o Nensi K. Miler i njenom uvenom
konceptu arahnologije, opisanom u radu pod naslovom The Arac
hnologies: The Woman, the Text and the Critic.43
1. Strategija pauice ili arahnologija

Bartova hifologija

Koncepcija Milerove je ponekad predstavljala odgovor na ideju Ro

lana Barta koja se nalazi u jednom pasusu Zadovoljstva u tekstu.
Milerova je jer se nesumnjivo inspirisala Bartovom hifologijom
formulisala takoe fundamentalnu zamerku upuenu na adresu
francuskog kritiara. Moto za rad amerike istraivaice predstavljao je sledei citat iz Bartove knjige:
Tekst znai Tkanje. No, kako se ovo tkanje uvek uzimalo
za neki proizvod, jedan gotov veo, iza kojeg se dri vie ili
manje skriven smisao (istina), mi sada u ovom tkanju na
glaavamo generativnu ideju da se tekst sainjava, izrauje
veitim pletenjem. Izgubljen u ovom tkanju ovoj teksturi
subjekt se oslobaa u njemu poput pauka koji se i sam
rastvara u graditeljskom izluivanju svoje mree. Ako bi
smo voleli neologizme, mogli bismo teoriju teksta da defi
niemo kao hifologiju (hyphos je tkanje i pauina).44
Milerova je delila Bartova stanovita o tekstu, a poistoveivanje
proizvodnje tkanja s tekstom (koje se, uostalom, nadovezivalo na
etimologiju rei tekst) smatrala je veoma plodnim i inspirativnim.45
43 Objavljenom u: Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York, 1986.
44 Rolan Bart, Zadovoljstvo u tekstu, op. cit., str. 86.
45 Ta metafora se pojavila takoe u knjizi M. Daly, Gyn/Ecology: The Metaethics
of Radical Feminism, Boston, 1978. Isto kao u knjizi M. Weigle, Spiders and
Spinsters: Women and Mythology, Albuquerque, 1982.

448

Knjievne teorije XX veka

Meutim, nije se mogla sloiti s Bartovom vizijom nestanka pauka

u pauini njegovog gubljenja u sopstvenoj mrei. Tu se veoma ja
sno vidi osnovna nepodudarnost interesa: koncepcija autora Zado
voljstva u tekstu je pre svega imala kritiki prizvuk Bartu je na
etapi njegovih poststrukturalistikih pogleda uglavnom bilo stalo
do toga da dovede u pitanje tradicionalni koncept autorovog subjekta kao instance koja ograniava slobodu interpretacije teksta.
U Bartovoj knjizi je pauina teksta zato podlegala oslobaanju i
liavanju svog producenta (a istovremeno i desubjektivizaciji) kako
bi se napravilo slobodno mesto za itaoca: prema Bartovom milje
nju autentinog proizvoaa teksta.46 Feministika istraivaica
nije, meutim, bila zainteresovana za nestanak subjekta nego,
ak, obrnuto.
Milerova je skretala panju na prilino oiglednu injenicu
dominantan, autoritaran autorov subjekat uvek je u knjievnoj tradi
ciji bio jednoznano muki. Meutim, u potpunosti se slagala s Bar
tom da je ovaj subjekat stvarno trebalo simboliki ubiti, kako je to
uinio francuski kritiar u Smrti autora. Meutim, stanje ene-autor
ke bilo je u tom pogledu potpuno drugaije ensku autorsku subjek
tivnost tek je trebalo uvesti u diskurs o knjievnosti jer do tada nje
tamo uopte nije bilo. Dakle, ukoliko je Bart brisao tragove subjekta,
utoliko je Milerova elela da ih pronae u ovim pletivima teksta, a s
tim se povezivala pretpostavka itanja teksta kao svojevrsnog simbola
enske subjektivnosti.47 Zato je ona Bartovoj hifologiji takoe suprot
stavila arahnologiju, a koncepciji teksta bez stvaraoca ideju teksta
sa izrazitim prisustvom njegove stvarateljke. Mit o Arahni istori
ja Idmonove erke, farbara iz Kolofona, koja je istkala tako divno
platno da ga je Atina iz srdbe i ljubomore pocepala izazvavi time
samoubistvo tkalje, a zatim ju je iz osvete pretvorila u pauka a ka
nap o koji se devojka obesila u pauinu bio je ovde samo dodatna
inspiracija za Nensi Miler. Suprotstavljajui lik Arahne kreatorke
prelepog platna Arijadni,48 autorka The Arahnologies... uinila ju
je zatitnicom svih ena koje piu koje ne samo da stvaraju nego
istovremeno u svom stvaralatvu jasno ostavljaju svoje tragove.
46 Pogledati: Poststrukturalizam.
47 O arahnolokoj koncepciji Nensi K. Miler naroito up. K. Szczuka, Przdki,
tkaczki, pajki. Uwagi o twrczoci kobiet, u: Kopciuszek, Frankenstein i inne. Fe
minizm wobec mitu, Krakw, 2001 i: G. Borkowskiej, Crki Miltona (O krytyce
feministycznej ostatnich pitnastu lat), u: Po strukturalizmie. Wspczesne bada
nia teoretycznoliterackie, red. R. Nycz, Wrocaw, 1992, str. 8384.
48 Njen konac je uistinu posluio da nae put u lavirint, ali iza kojeg nije ostalo
nikakvo delo.
XII. Feminizam

449

Kritika Milerove
upuena Bartu

Hifologija kao
desubjektivi
zacija

Arahnologija
kao medijum
enske
subjektivnosti

Mit o Arahni

Nobilizovanje
enske
subjektivnosti

Afirmacija
criture feminine

Marksistika
inspiracija
feminizma

Metafora Arahne se na tlu feministike kritike pokazala veoma

plodnom i inspirativnom. Prvo, nobilizovala je ensku stvaralaku
subjektivnost i enske izvore knjievne umetnosti. Drugo, skretala
je panju na to da je ensko stvaralatvo u potpunosti subjektivan
in, da je to stvaranje dela i istovremeno stvaranje samog sebe. Tre
e, u feministikoj misli je pojaavala veoma esto prisutnu tenden
ciju brisanja tradicionalnog dualizma subjekta i objekta zasnovanog
na bazi androcentrike koncepcije umetnosti. etvrto, podravala
je uverenje da ensko stvaralatvo potie iz tela, da je specifina
emanacija enske telesnosti.49 Na kraju, peto, pokazivala je vezu iz
meu enskog stvaralatva i svakodnevnog ivota koji je briljivo
razgraniavan pomou androcentrike koncepcije stvaralakog
procesa. Koncepcija Nensi Miler predstavljala je, dakle (i pored tra
ginog prizvuka mita Arahne), u potpunosti afirmativnu i polemi
ku viziju u odnosu na francuske teorije teksta, pisanja a, pri tom,
takoe, i na francuske koncepcije criture feminine koje su, prema
njenom miljenju, previe snano naglaavale isto jeziku stranu
enskog knjievnog stvaralatva.50 Arahnoloka koncepcija se svo
jom vezom s mitom takoe pozivala na arhaine izvore knjievnog
stvaralatva, nobilizujui samim tim ulogu ene kao uvara primar
ne stvaralake energije.
Pojave srodne projektu ginokritike mogle su se nai i u fran
cuskoj i u engleskoj feministikoj kritici sedamdesetih i osamdese
tih godina. Kad je re o engleskoj kritici, pre svega treba skrenuti
panju na doprinos feministkinja inspirisanih marksistikom teo
rijom one su, zapravo, najdoslednije teile ka tome da sagledaju
pozitivne aspekte enskog stvaralatva. A kad je re o francuskoj kri
tici, panju pre svega zasluuje pomenuta teorija criture feminine
(enskog knjievnog stvaralatva).
2. Crni kontinent ili criture feminine

Elen Siksu

Na poetku su nae razlike rezolutno je isticala u jednom od pro

pagandnih tekstova pokreta51 francuska feministkinja Elen Siksu.
Ova formulacija neposredno je vodila u sutinu criture feminine,
49 Taj motiv e biti naroito naglaavan u teoriji criture feminine. Pogledati o
ovome dalje u ovom tekstu.
50 Ne do kraja s pravom, upravo s obzirom na ovu veoma snano podravanu
ideju o vezi izmeu pisanja i enske telesnosti, a naroito o analogiji telopi
smo, posebno u teoriji autorki E. Siksu i L. Irigaraj.
51 H. Cixous, miech Meduzy, Warszawa, 2001, str. 165.

450

Knjievne teorije XX veka

mada je Siksuova vrsto stala na stanovite da ono nema nikakvu

sutinu niti se njegovo svojstvo moe teorijski definisati i sistema
tizovati. Dakle, prema njenom miljenju, ensko knjievno stvara
latvo je pre svega neobuzdano, slobodno i prekorauje sve postavljene barijere. Upravo ova tajnovitost, pa ak i divljina, bili su
u poetku naroito za Siksuovu oni atributi enskog knjievnog
stvaralatva koji su inili njegovu posebnost, pa ak i nadmo u od
nosu na muko knjievno stvaralatvo. U socioloki usmerenim fe
ministikim teorijama ovaj divlji prostor je bio poistoveivan s
prostorom enskog iskustva potpuno nedostupnog mukarcima, ko
je je u stvari moglo postati autentian residuum enske posebnosti a
istovremeno i izvor specifinog enskog stvaralatva.
Francuska feministika kritika posebno je eksploatisala ovaj pro
stor lokalizujui u njemu najvanije mesto revolucionarnog jezika
enskog knjievnog stvaralatva sferu Crnog kontinenta koju kod
Siksu nastanjuje Meduza koja se smeje ili polje delovanja partizanki
(gurillres) kod Monik Vitig.52 Ove koncepcije je stalno pratila dema
skirajua crta, a istovremeno i motiv nobilitacije knjievnosti koju su
stvarale ene. Druge prostore enskosti, meu njima pre svega izvore
enske ekspresije, stalno je sistematski priguivala partijarhalna kul
tura (otuda su bili ispisivani belim mastilom), a samo zahvaljujui
knjievnim praksama mogli su izbiti na povrinu i osloboditi se. Zato
su se feministike spisateljice i trudile da ne formuliu opte teorijske
pretpostavke criture feminine stil koji je izmicao svim klasifikacija
ma na taj nain se branio od patrijarhalne potrebe poretka.
Doista, explicite formulisana teorija criture feminine u stvari
i ne postoji, te se, otuda, moe pokuati s njenom rekonstrukcijom
(mada bi to bio lo postupak), biranjem njenih fragmenata iz iskaza
pojedinih feministikih kritiarki. Valja se, najpre, zapitati gde se
nalaze ovi specifino enski prostori? Kakvi su tajnoviti izvori en
skog stvaralatva? I gde se nalaze priguene sfere enske ekspresije?
U najmanju ruku, nekoliko odgovora na ova pitanja moe se nai u
radovima feministikih kritiarki. Meutim, one se najee povezu
ju s problemom preedipovske faze u ovekovom razvoju. Zatim, iz
odnosa erke i majke. Te, na kraju, sa sferom telesnosti. I tako je,
na primer, Lis Irigaraj, nadovezujui se na Lakanovu koncepciju tri
razvojne faze (preedipovske, faze ogledala i edipovske), a takoe i
na procese prelaska od zamiljenog ka simbolikom poretku, vrila
bitnu reinterpretaciju modela francuskog psihoanalitiara. Onoliko
52 M. Wittig, Les gurillres, Paris, 1969. O tome, takoe, govori: Showalter,
Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 460461.
XII. Feminizam

451

Prostor enskog
iskustva

Crni kontinent

Belo mastilo

Lis Irigaraj

Koncepcija
semiotike faze
Kristeve

Simbolino

ensko stvara
latvo prema
Kristevoj

koliko su u ovom sluaju iz Lakanove koncepcije proisticale bitne

razlike koje nisu govorile u korist ena (deaci koji su uspeno za
vrili edipovsku fazu oslobaali su se zamiljenog poretka i ulazi
li u simboliki poredak, dok su devojice usled nemogunosti da
pozitivno razree edipovsku fazu i dalje ostajale u zamiljenoj fazi)
utoliko su se u shvatanju Lis Irigaraj te razike pokazale veoma ko
risnim za ene. Moe se ak rei da je ona nalazila izvor snage tamo
gde je Lakan zapaao bitan nedostatak upravo se u zamiljenoj sfe
ri nekako, prema njenom miljenju, sauvalo dosta vrednih i do
tada neiskorienih stvaralakih mogunosti.
Julija Kristeva je, pak, pozivajui se na termine Lakanove psiho
analize i rekonstruiui ih na svojevrstan nain, smatrala preedipov
sku razvojnu fazu semiotikom, a edipovsku simbolikom. Ono to
je semiotiko (materinsko i nagonsko) tvrdila je omoguava nam
pokazivanje oseanja, haotino je, neregularno i stalno trai svoj na
in na koji e da odredi znaenje. A ono to je simbolino predstavlja
drutveni poredak racionalan, objektivan i podreen gramatikim
pravilima. Meutim, zapravo sfera semiotikog povezana s funkcio
nisanjem nagona, podruje dimaminosti, aktivnosti i stalne potenci
jalnosti dakle, svojevrstan rezervoar neiscrpne stvaralake energije
stalno utie na jezik i nalazi se u konfliktnom odnosu sa simboli
kim poretkom. Simbolino koje se u razvoju subjekta pojavljuje ka
snije, tek u fazi ogledala odgovarno je za konstituisanje sistema
znakova, sistematizovanje jezika, izricanje sudova i slino. Najjedno
stavnije sagledavajui stvar, razlike izmeu simbolikog i semiotikog
poretka delile su se, prema shvatanju Kristeve, na razlike izmeu mu
kosti i enskosti, a kasnije i na razliku izmeu pravog, dimaninog
enskog stvaralatva (koje je ukorenjeno u onome to je semiotiko) i
hladnog, proraunatog, mukog stvaralatva utemeljenog u simboli
kom poretku. I, na kraju, poto je ensko stvaralatvo poticalo iz ove
preedipovske imaginarne sfere, onda nije bilo teko odgovoriti zato
je ono zasluivalo rang stvaralatva u punom znaenju te rei. Ako se
u ovom trenutku dodatno pozovemo i na druge teorijske ideje Kriste
ve i ako tu koncepciju poveemo sa idejama neprestane znaenjske
produktivnosti kao najvanijeg atributa knjievnog teksta,53 moe se
sagledati zajednika slika autorkinih pogleda na knjievnost i na ulo
gu ena u njenom nastajanju.
Preedipovska faza je takoe razdoblje najsnanijeg jedinstva dete
ta (erke) s telom majke motiv koji je posebno naglaavala Kristeva,
a takoe i Lis Irigaraj. Obe koncepcije su pri tome bile u snanom
53 Pogledati: Poststrukturalizam.

452

Knjievne teorije XX veka

polemikom odnosu prema Frojdovoj teoriji potiskivanja ene. Kri

steva je, na primer, fazu Majke suprotstavljala fazi Oca. Ono to je
majinsko (a istovremeno semiotiko) dinamino je i procesualno,
dakle, predstavlja otpor jezika prrema oinskom simbolikom, od
nosno prema unifikovanju znaenja i protiv toga da mu se odozgo na
metne odreen poredak.54 Irigaraj autorka koncepcije pod devizom
telo-u-telo s majkom55 izgradila je, meutim, svojevrsnu apologi
ju posebnosti ene, ukorenjene u njenoj sopstvenoj telesnosti i u pri
rodnoj, biolokoj vezi s majkom. Pri tome je teorija Irigarajeve imala
postulativan karakter njen najvaniji zadatak je bio da se nae me
sto za specifino ensku kreaciju koja proistie iz tela i koja je uteme
ljena na dubokoj, primarnoj vezi s majkom. Formula govoriti kao
ena (parler-femme) ovde je oznaavala pronalaenje specifinog
enskog idiolekta koji je nuno povezan s telesnou ene a istovre
meno s materinskim telom koje je bilo potisnuto. I samo obnovom
ovog izgubljenog, primarnog telesnog jedinstva s majkom, bilo je mo
gue da ena povrati sopstveni, potpuno suvereni glas. U kljunom
fragmentu svog teksta manifesta, Irigaraj kae:

Telo-u-telo
s majkom

Govoriti kao ena

Moramo, takoe, nai, pronai, iznai rei, reenice koje

govore o najarhainijoj i najaktuelnijoj vezi s telom majke,
s naim telom; reenice koje objanjavaju vezu izmeu nje
nog tela i naeg tela i tela naih erki. Moramo otkriti jezik
koji nee zauzeti mesto telo-u-telo, kako tome tei oinski
jezik, nego e to telo pratiti reima koje ne briu telesnost
nego telesno govore.56
Differentia specifica enskosti bila je, dakle, prema miljenju
Irigarajeve, upravo smetena u telo te je, otuda, postala oigledna
analogija izmeu pisanja i telesnosti, izmeu tekstualnosti i seksual
nosti, pa ak i izmeu jezika i morfologije enskog tela. Taj pogled
su zastupale gotovo sve feministike psihoanalitiarke za koje je cri
ture feminine znailo pismo tela ili, kako je tvrdila Kristeva, jezik
koji dopire iz drugog sveta, iz asimboline telesnosti.57
54 Up. o tome, na primer: J. Bator, Julia Kristeva kobieta i symboliczna rewo
lucja, Teksty Drugie, 2000, br. 6.
55 L. Irigaray, Ciao-w-ciao z matk, Krakw, 2000.
56 Ibid., str. 19. O koncepciji Irigarajeve up., na primer: M. Baranowska, Luce
Irigaray mylenie rnicy pci, u: Pe, kobieta, feminizm, red. Z. Gorczy
ska, S. Kruszyska, I. Zakidalska, Gdask, 1997. i B. Smole, Filozofia Luce
Irigaray: dylematy recepcji, Teksty Drugie, 2000, br. 6.
57 J. Kristeva, Desire in Language: A Semiotic Approach to Literature and Art,
red. L. S. Roudiez, prevod: T. Gora, A. Jardine, L. S. Roudiez, New York, 1980.
XII. Feminizam

453

Pismo
i telesnost

Asimbolina
telesnost

Stupanje
u tekst

Neogranien
potencijal

Pii sebi: tvoje telo mora biti sluano, ena treba da pie isku
stvom tela takvi apeli i nalozi javljali su se i u Smehu Meduze Elen
Siksu.58 Po njenom miljenju, stvaralatvo ene nije bilo samo jeziki
nego i jeziko-telesni in, a dublja svest tela kao apsolutno neizostav
nog dela enskog identiteta i produbljena svest o seksualnosti doprino
sile su poveanim stvaralakim mogunostina.59 Tako je valjalo shvati
ti postulat Siksuove koji zvui rizino: Vie tela, dakle, vie pisma.60
Prema miljenju autorke Smeha Meduze, enski stupanje u tekst, sli
no onome ulazak u svet i u istoriju,61 uslovljen je osnovnim poznava
njem sopstvene telesnosti i obrnuto pisanje je takoe stalno iskustvo
tela i davanje svojevrsne vrednosti, a istovremeno izvlaenje na povr
inu onoga to je specifino ensko a to je do sada bilo priguivano i
primoravano na zapisivanje pomenutim belim mastilom.62 Konano
se, dakle, kako u koncepciji Siksuove tako i u koncepciji Kristeve i Iri
garajeve psihoanalitiki stereotip enskih nedostataka koji je naao
odraza u sumnjivim, ali uporno lansiranim tezama o krhkosti enskog
stvaralatva u odnosu na muko stvaralatvo, pretvorio u ideje suvika
i neogranienog potencijala. Geneza specifino enske kreacije bila je
pripisana erupcijama ivotne energije priguivane u enskim telima, a
takoe i plodnosti i izdanosti darivanja.63
Jo preostaje da se zapitamo o tome kako se ta vrsta koncepcije
stvaralakog procesa i izvora kreacije en odraavala na sam jezik
knjievnosti. Uostalom, criture feminine nisu samo postulati i apeli
nego istovremeno i odreen stil pisanja uistinu, kao to je napome
nuto, teak za definisanje, meutim, ipak toliko izrazit da se mogu

58
59

60
61
62
63

454

U tom isticanju telesnosti u prvi plan, feministkinje su svoju prethodnicu u

pisanju nalazile u Virdiniji Vulf. Up. naroito: V. Vulf, Sopstvena soba, Beo
grad, 1997, prevod: Jelena Markovi.
H. Cixous, miech Meduzy, op. cit., str. 152.
U kasnijem razdoblju Siksuova je skretala jo veu panju na ensku seksu
alnost tvrdei da e prava enskost moi da se oslobodi tek onda kad ene
uspeju da shvate sutinu seksualne naslade koju oseaju (jouissance). Knjiga
Siksuove pod naslovom Le sexe ou la tte, Paris, 1986, bila je, izmeu osta
log, posveena upravo pitanju specifine enske seksualnosti.
H. Cixous, miech Meduzy, op. cit., str. 159.
Ibid., str. 168.
Up. o tome lanak: U. mietany, Od criture feminine do somatekstu. Ciao
w dyskursie feministycznym, Przegld Filozoficzno-Literacki, 2003, br. 1 (3)
(tematski broj posveen feminizmu).
Ibid., str. 63. Slina uverenja iznosila je i Denet Vinterston, a takoe i polj
ske feministkinje, na primer, Kristina Kloinjska i Graina Borkovska. Pogle
dati: K. Kosiska, Kobieta autorka, G. Borkowska, Metafora drody. Co
to jest literatura / poezja kobieca. Oba teksta nalaze se u antologiji: Ciao i
tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, op. cit.
Knjievne teorije XX veka

u najmanju ruku sagledati neka njegova specifina svojstva. Kad je

re o stilu, o nainu pisanja, najee zapaano svojstvo criture femi
nine jeste upravo telesnost ili ulnost. ta to znai u praksi? Pre sve
ga, svojstvo tog stila (ili bolje stilova) jeste daleko uznapredovala
individualizacija (slino kao to je telesnost apsolutno idividualna i
neponovljiva) i situiranje izvan obavezujuih diskurzivnih modela
koji ine koheziju iskaza, njegovu unutarnju organizaciju i poredak i
koji su adekvatni prihvaenim modelima racionalnosti, saznanja i ko
munikacionih konvencija. Upravo zbog toga se enskom knjievnom
stvaranju pripisuje prevratnika i buntovnika uloga. Iskazi criture
feminine najee su autoekspresivni, odlikuje ih haotinost, viezna
nost, nelinearnost i naruavanje reenikih struktura. U ovom slua
ju bivaju dovedene u pitanje tradicionalne forme naracije, pa je ak
i narativnost koja pripada simbolikom poretku eliminisana (dakle,
patrijarhalna po samoj svojoj prirodi). Umesto toga, javljaju se simul
tane, polifone i heteromorfne forme koje esto balansiraju na granici
komunikativnosti. Jezik je veoma emotivan, ulan, bogat erotskom
metaforikom, telo u njemu nije predmet nego postaje sam oblik govo
ra, materijalnost zvuka spaja se u jedno s nestalnim i otvorenim znae
njima. Siksuova to naziva jedinstvom signifiant i signifi, a Irigarajeva
govori o reima koje ne potiru telesnost nego govore telesno.64
Teorija criture feminine bila je u znatnom stepenu inspirisana
temeljnim promenama u filozofskoj i teorijskoknjievnoj francuskoj
misli, koje su otpoele u drugoj polovini ezdesetih godina i koje iz
dananje perspektive oznaavamo u skladu s tim postmoderni
zmom i poststrukturalizmom. Sagledavajui ovo najjednostavnije,
moglo bi se rei da su upravo postmodernistiki filozofi i njihova
teorija pruili, naroito francuskim feministkinjama, mnogo inspi
racije, a takoe dali snagu da izvre kritiku patrijarhalne kulture i
seksizma i da formuliu teoriju enskog knjievnog stvaranja. Tome
su naroito doprinele one pojave postmodernizma kao to su kriti
ka falogocentrizma i pojmovnog represivnog dualizma u zapadnoj
filozofskoj tradiciji, a takoe i dekonstrukcija te tradicije koju je za
poeo ak Derida te, na kraju, teorija criture (pisma, pisanja) koju
su stvarali Derida i Bart, i naravno Julija Kristeva.65
64 L. Irigaray, Ciao-w-ciao z matk, op. cit., str. 19. O criture feminine pogleda
ti, takoe: V. B. Leitch, French Psyhoanalytical Theory: Lcriture feminine,
u: Literary Theory from Thirties to Eighties, New York, 1988, str. 320324.
O problemu tela u feministikom diskursu up. naroito: Feminist Theory and
the Body: A Reader, op. cit.
65 Pogledati: Poststrukturalizam. Danas se teorija criture feminine ve sma
tra neim prevazienim. Neke feministkinje takoe misle (mada je to vie
XII. Feminizam

455

ulnost

Praktina snaga
enskog knjiev
nog stvaralatva

criture feminine
i postmoderni
zam

Postmodernistiki feminizam66
Francuska kao
centar postmo
dernistikog
feminizma

Deridin uticaj
na razvoj
feminizma

Telo kao
tamnica due

Dakle, iz razumljivih razloga, najivlji centar postmodernistikog

feminizma postala je Francuska i to ne samo s obzirom na snane
uticaje filozofske misli osim Deride, i ila Deleza i Miela Fukoa
nego i s obzirom na neposredno prisustvo aka Lakana. A isto
su tako na francusku feministiku orijentaciju, koju su reprezento
vale ve pomenute Julija Kristeva, Lis Irigaraj i Elen Siksu, u najve
em stepenu uticali: Delezova filozofija razlike, Fukoova koncepcija
znanja kao diskursa vlasti, Lakanova psihoanaliza i Deridina de
konstrukcija. Veoma vanim su se pokazala znatno ranija gledita
Simon de Bovoar, ije su analize statusa ene kao predstavnice dru
gog pola bile preformulisane pomou jednog od noseih termina
postmodernistike misli i obogaene temom ene kao Drugog ko
ja je veoma esto pokretana u francuskoj feministikoj refleksiji.67
Najbitnije kritike inspiracije izgleda da su u tom sluaju proisticale iz Deridine misli, a naroito iz analize filozofske tradicije koju
je on podrobno obavio, tradicije koja je predstavljala osnovu zapad
ne kulture. Derida je sistem zapadne metafizike opisivao kao sistem
hijerarhijskih opozicija koje su, izmeu ostalog, bile represivne pre
ma eni. Takoe je skretao panju na dominaciju falogocentrizma
u dotadanjoj filozofiji taj neologizam koji je autor stvorio u delu
O gramatologiji trebalo je da oznaava primat mukog racionalizma
povezanog s privilegovanom pozicijom govorne rei u istoriji filozo
fije. Paljive analize filozofske tradicije, koje je izvrio Derida, poka
zivale su takoe cenu miljenja u dualistikim kategorijama, koja je
poev od orfiara i Platona nametnula otru podelu due i tela,
a takoe razuma i ula, dajui istovremeno odreene privilegije du
i i razumu, dok je telesnost i ulnost potisnula na margine. Razu
mevanje tela kao tamnice due i ulnog saznanja kao loijeg od
racionalnog saznanja, a istovremeno smatrajui telesnost i ulnost
nepravedna ocena) da je ta teorija pre svega bila polemika igra s lakani
zmom i metafizikim falogocentrizmom na tlu francuske filozofije, a ne
stvarni doprinos razvoju feministike kritike.
66 Up. C. Owens, Dyskurs innych: feministki i postmodernizm, u: Postmo
dernizm. Antologia przekadw, red. R. Nycz, Krakw, 1998. up. takoe:
H. Markiewicz, Postmodernizm i krytyka feministyczna, Tekstu Drugie,
1993, br. 46 i deo Feminizm postmodernistyczny u knjizi: R. Putnam Tong,
Myl feministyczna..., op. cit.
67 O francuskoj feministikoj misli valja proitati knjigu: E. Grosz, Sexual Sub
versions: Three French Feminists, LondonNew York, 1990, posveenoj stva
ralatvu Julije Kristeve, Lis Irigaraj i M. le Duf.

456

Knjievne teorije XX veka

domenom ena, dovelo je do sledee, od filozofske misli podravane

opozicije, a istovremeno i hijerarhije: mukaracena i do davanja od
reenih privilegija mukarcu. Ta opozicija bila je pojaavana u svim
filozofskim koncepcijama zasnovanim na dualizmu prirode (enske)
i kulture (muke). Derida je, na primer, pokazivao prisustvo tog prin
cipa u svim filozofskim sistemima (Dekarta, Rusoa, Kanta, Hegela i
drugih), stvarajui istovremeno osnovu za kritiku zahtevnog raciona
lizma, kartezijanske utopije netelesnog razuma i istote miljenja i
centralistikog poloaja mukog subjekta. Njegove analize su isto ta
ko dobijale oblik iroko oznaene kritike humanizma koji se pre sve
ga ispoljavao kao humanizam za mukarce (to je ve bilo dosta vidljivo u parolama Francuske revolucije i u Deklaraciji o slobodi, gde
je opteljudsko jednostavno znailo muko i gde je niz pojmova
sloboda, jednakost i bratstvo68 imao duboko znaenje). Prilikom
kritikih analiza zapadne filozofske tradicije istaknuti su i podvrgnu
ti optem prevrednovanju mizogini elementi Aristotelove filozofije
naroito ideja ene kao odstranjenog proizvoda, koja se javljala i u
grkoj filozofiji i isto tako mukarca kao vrednijeg od ene.
Pokuavajui da opie prirodu enskog knjievnog stvaranja
Siksuova takoe primeuje:
Ne moe se d e f i n is at i nain enskog pisanja [une prati
que feminine de lcriture]; to je nemogunost koja proistie
iz same njene sutine, te e tako ostati u budunosti, jer se
ta delatnost ne moe isteore t is at i, ne moe se zatvoriti,
ne moe se podvri pravilima, to ne znai da ne postoji!
Ali, ona stalno prekorauje nain govorenja podreen vla
sti falusocentrinog sistema; ona je uvek i uvek e biti ta
mo gde ne dopire filozofsko-teorijska dominacija.69
U enskom knjievnom stvaralatvu leala je, dakle, ogrom
na oslobodilaka snaga sposobna da dovede u pitanje filozofske
sisteme. Nastavljajui motiv dihotomnog ureenja sveta, koji je po
krenuo ak Derida, Siksuova je razvila binarne sheme koje je on
opisao dodatnim atributima jo jasnije pokazujui podreenost po
loaja koji je ena zauzimala u kulturi i isto tako kritikujui drugo
stepenost koja joj je nametnuta kao zavisnost od mukarca (koji se
mogu zapaziti i u anglojezikim reima manwoman). Upravo je
mukarcu isticala je Siksuova bilo tradicionalno pripisivano sve
to je aktivno, povezano s kulturom, svetlo, pozitivno i to zauzima
68 A ne sestrinstvo.
69 H. Cixous, miech Meduzy, op. cit., str. 155.
XII. Feminizam

457

Deridina kritika
mukog
subjekta

Nemogunost
identifikovanja
enskog knjiev
nog stvaralatva

Kritika dihotom
nog ureenja
sveta

Oslobaanje
putem pisanja

visok poloaj u razliitim hijerarhijama i sistemima. ensko je, me

utim, ono to je pasivno, povezano s prirodom, mrano, negativno
i to zauzima nizak poloaj u svim hijerarhijama. Prema miljenju
autorke Smeha Meduze, to, meutim, uopte nije znailo da se tre
ba pomiriti s takvim stanjem stvari; egzistirajui u svetu po zakoni
ma koje su nametnuli mukarci i doivljavajui negativne posledice
muke dominacije u razliitim sferama ivota, ene se mogu oslobo
diti iz zateenog sistema odnosa. Te mogunosti Siksuova je sagleda
vala opet u pismu. Ono, zapravo, pisala je:
sadri u sebi mogunost promene, predstavlja mesto iz ko
jeg se moe izvui prevratnika misao, pokret koji nadilazi
promenu drutvenih i kulturnih struktura.70

criture masculine

Kritika
Frojdove misli

Frojdova
koncepcija
izopaenog
karaktera
Nepoznavanje
ene

Stil enskog knjievnog stvaranja koji su na razliite naine opi

sivale francuske istraivaice, stil koji je veoma vrsto povezan sa
enskom seksualnou i telom, vieznaan, otvoren i promenljiv,
vrednosno se razlikovao od mukog knjievnog stvaranja (lcriture
masculine) povezanog s mukom seksualnou i intelektom, da
kle, jednosmeran i jednoznaan, monoton i koncentrisan na odre
en cilj. Otuda su zapravo u enskom knjievnom stvaranju leale
ove revolucionarne moi sposobne da promene paradigme, okota
lu misaonu konstrukciju i vetake hijerarhije ime se slui svet za
padne kulture.
Isto tako vaan motiv postmodernistikog feminizma bila je
pomenuta kritika Frojdove misli koju su ve zapoele amerike fe
ministkinje Fridanova, Fajerstonova i Miletova, a naroito dovo
enje u pitanje mizoginizma, kao i biolokog determinizma i Froj
dovog panseksualizma. Iz postmodernistike perspektive bila je
kritikovana i Frojdova ideja ene kao nesavrenog bia i ljubomore
zbog penisa kao bitnog inioca u procesu sazrevanja ene koju je
autor Tumaenja snova naglaavao i uporedo s tim pripisivanje
enama izopaenosti karaktera (u vidu narcizma, sujete i stida)
koji proistie iz potrage za nainima kompenzacije tog osnovnog ne
dostatka. A one koje na postmodernistiki nain tragaju za antifemi
nistikim motivima frojdizma, posebno su podrivale zakljuke tih
navoda: pokazivanje nieg moralnog poloaja ene. U Lakanovoj
misli, opet, i reinterpretacijama Frojda koje je izvrio Lakan, francu
ske feministkinje su pronale motive isto toliko podsticajne koliko i
kontroverzu. Prema miljenju feministikih istraivaica, glavni vid
represije ena postalo je, prema Lakanu, podreenje ena zakonu
70 Ibid., str. 151.

458

Knjievne teorije XX veka

oca i mukog jezika koji je on nametao, te isto tako mukog simbo

likog sistema koji je traio da bude sruen. Ta sugestija nije mogla
a da ne ostavi veoma bitne posledice.
Meutim, prema Lis Irigaraj, za iskoriavanje tih mogunosti
bila je nuna radikalna promena perspektive zapravo, sve to je
uvek bilo poznato o enama u zapadnoj tradiciji ispostavilo se kao
znanje iskonstruisano iz muke perspektive. Promena slike falusne
ene koja se ustalila u toj tradiciji, zahtevala je, dakle, veoma palji
vu analizu filozofskih i psihoanalitikih tekstova koje su napisali
mukarci, analizu tokom koje treba da bude uzdrmana osnova poj
movnih konstrukcija koje su uticale na formiranje te slike. Nastavljajui s motivima koje su zapoeli postmodernistiki filozofi (naro
ito Delez i Derida), Irigarajeva je isto tako sagledavala i zapadnu
filozofsku misao kojom je dominirao pojam identiteta koji su kon
stituisali veliki folozofski sistemi iskljuivo na bazi mukih principa.
Iz te perspektive, enski identitet je mogao biti shvaen jedino kao
negativna strana ili defektan odraz mukog identiteta (na tom me
stu, opet, kod Irigarajeve se pojavio veoma snaan motiv kritike Froj
da, a takoe Platona, Dekarta, Hegela i Niea). L. Irigaraj se odluno
usprotivila odsustvu ena iz drutvenog i kulturnog prostora kojim
je dominirao falocentrizam i, ako se tako moe rei, na deridijanski
nain je uveravala da na osnovi metafizike tradicije i polne razlike
imaju aksioloki karakter, a u zapadnoj kulturi one predstavljaju hi
jerarhijske opozicije, pri emu je njihova hijerarhija uvek bila tetna
za ene. Otuda je, prema miljenju Irigarajeve, trebalo izvriti dekon
strukciju falocentrinih struktura (ili, kako je govorio Derida, falo
gocentrinih),71 podvri temeljnoj kritici monolitni muki subjekat
i otvoriti perspektivu sasvim drugaijem sagledavanju mesta ene u
kulturi i drugaijem shvatanju prirode enskog stvaralatva. Prihva
tajui perspektivu misli razlike i istovremeno uveravajui da je
71 Po aku Deridi, odreenje falogocentrini odnosi se na tradicionalni mo
del zapadne filozofske misli u kojem su mukarci nametnuli obavezne uzore
racionalnosti i u kojem se mukarac i njegova seksualnost pokazuju kao nor
ma, a ena i njena seksualnost samo su sekundarne. Derida se takoe kritiki
odnosi prema opoziciji mukaracena, koja je uspostavljena jo u antikoj
grkoj filozofiji, opoziciji koja je ono to je muko smatrala primarnim i
nadreenim, a ono to je ensko sekundarnim i podreenim. Njegove kon
cepcije su se pokazale veoma inspirativnima za feministiku kritiku, francu
sku i ameriku. Na amerikom tlu Derida je izvrio najvei uticaj na Gajatri
akravorti Spivak (koja je, izmeu ostalog, prevela knjigu O gramatologiji na
engleski jezik) i na Barbaru Donson, jednu od vodeih dekonstruktivistki
nja i amerikih feministkinja.
XII. Feminizam

459

Falusna ena

enski indentitet

Dekonstrukcija
falocentrinih
struktura

Tri postupka
zahvaljujui koji
ma se ispoljava
enski identitet

Koncepcija
Kristeve o poti
ranju podela na
ensko muko

Veze feminizma
Kristeve
s poststrukturali
zmom

u okvirima utvrene strukture patrijarhalne misli nemogua ideja

enskog identiteta (ona je, dakle, tu uvek samo ne-mukarac) autor
ka Speculum de lautre femme je naglaavala nunost konstituisanja
sasvim posebnog i od mukog kliea nezavisnog enskog identiteta.
A on je, prema njenom miljenju, imao anse da se ispolji zahvalju
jui trima vrstama praksi ve pomenutom stvaranju individual
nog enskog jezika, izgradnji enske seksualnosti kao i parodiranju
ponaanja koje su mukarci nametnuli enama.
Drugaiju perspektivu zauzela je Julija Kristeva u kasnijoj fazi
razvoja svojih pogleda, dovodei u pitanje gledita pretene veine
francuskih postmodernistikih feministkinja. Kristeva je podrala
stanovite polnih razlika izmeu ena i mukaraca, meutim, oda
tle, prema njenom miljenju, nisu automatski proisticale simetrine
podele na suprotstavljene polne identitete: muki i enski. Semioti
ki i simboliki poredak nisu bili uopte meusobno suprotstavljeni
nego je pre trebalo prihvatiti da upravo semiotiki poredak predsta
vlja sastavni deo simbolikog poretka. Ova pretpostavka je omogu
ila Kristevoj da neutralie otre podele na muki i enski identitet
koje odgovaraju biolokim razlikama. Stupajui u fazu simbolikog
poretka dete se svakako moglo poistoveivati s majkom ili ocem,
i u zavisnosti od tog ina (koji je za Kristevu predstavljao in izbo
ra!) mogle su se stei vie enske ili vie muke osobine te, dakle,
zbog toga funkcionisati u svetu na jedan ili na drugi nain nezavi
sno od biolokih uslovljenosti. tavie kako je ispravno dopunja
vala komentatorka misli autorke Desire in Language osloboena
linost je u stanju da se kree izmeu onoga to je ensko i onoga
to je muko, izmeu haosa i reda, izmeu revolucije i stanja status
quo.72 Ova konstatacija je oigledno dovela do velike kontroverze u
feministikim krugovima, slino kao to je diskutabilna postala i te
za Kristeve, iz knjige Pouvoirs de lhorreur, koja istie da polni identi
tet deteta treba traiti u njegovoj tenji ka radikalnom prekidu veze
s majinim telom ak i po cenu njegovog izopaavanja. U sluaju
Kristeve, veoma bitne su postale i veze feministike teorije s vanim
72 R. Putnam Tong, Myl feministyczna..., op. cit., str. 270. Upravo u ovim stavo
vima Kristeve moe da se vidi inspiracija idejom androginizma Virdinije
Vulf. Kristeva je iskoristila tu ideju za kritiku destruktivne uloge dualistikog
shvatanja polnih razlika koje je, prema njenom miljenju, lealo u tradicio
nalnoj metafizici i dovodilo do restriktivnog razgraniavanja polnih identi
teta. Ovom miljenju takoe je bila bliska koncepcija biseksualnosti Elen
Siksu i Katrin Kleman shvaena kao potreba semiotike i simbolike sfere
(uobrazilje i jezikog sistema). Up. naroito H. Cixous, C. Clement, La jeune
ne, Paris, 1975.

460

Knjievne teorije XX veka

elementima poststrukturalistike misli naroito teorijom teksta,

kritikom tradicionalne semiotike, kritikom subjekta i slino.73
Navedeni primeri postmodernistikog feministikog diskursa,
pre svega, govore o razliitosti i novini feministikih pristupa, tako
e su dokaz zanimljivih reinterpretacija brojnih kljunih momenata
zapadne misli koje su do sada jedino pokretane kroz muke filozof
ske i psiholoke diskurse. Taj stil dubokih intelektualnih analiza ini
se, meutim, najkarakteristiniji za francuski prostor. Ovde Kristeva
predstavlja izuzetak i za nju su, naroito poslednjih godina, postale
vanije politike implikacije biti ena nego, na primer, teorijske i fi
lozofske analize pojma ene. A, opet, s obzirom na specifinu misa
onu klimu bliu francuskom feminizmu, ini se onaj pokret postmo
dernistikog amerikog feminizma koji je oznaen nazivom tvrdi,74
a ije su predstavnice (na primer, Dudit Batler, Linda Nikolson, Do
na Haravej, D. Elam), koje su krenule kako tragom misli aka Deri
de tako i amerikog neopragmatiste Riarda Rortija odstupile od
analize kategorije pola na raun istraivanja jezikih formi kategori
sanja i koje su dekonstruisale samu kategoriju ena smatranu pro
izvodom patrijarhalnog pojmovnog sistema.
Feministike ene-mislioci uspeno su pronale svoje mesto ta
koe i u drugoj, pozitivnoj fazi postmodernizma i poststruktura
lizma.75 Udaljujui se od revizionistikih pozicija a, pre svega, od
kritike mehanizama opresije primenjivanih prema enama u predo
minantno patrijarhalnim diskursima poele su se, takoe, postepe
no okretati ka stvaranju projekta kulturnog feminizma.76 Na znaaj
73 Pri tom se Kristeva nikad nije jednoznano identifikovala s feminizmom, ne
go vie sa semiotikom i psihoanalizom, dakle, feministiki pravac je zauzeo
prilino mali prostor u velikom polju njene intelektualne aktivnosti. Meu
tim, pogledi Kristeve inspirisali su mnogo feministikih istraivaica. Pogle
dati, takoe Poststrukturalizam. O feminizmu i poststrukturalizmu posebno
up. C. Weedon, Feminist Practice and Poststructuralist Theory, OxfordNew
York, 1987.
74 To je odreenje iz rada: P. Waugh, Feminism and Postmodernism, u: Contem
porary Feminist Theories, red. S. Jackson, J. Jones, New York, 1998, str. 177193.
75 Pogledati: Poststrukturalizam.
76 Koristei odreenje kulturni feminizam nemamo u vidu nijednu od radi
kalnih feministikih teorija koje su zahtevale stvaranje posebne kulture e
na, alternativne u odnosu na patrijarhalnu kulturu, i koje su se inspirisale
knjigom: Charlotta Perkins, Herland, iz 1915. godine, koja je ukazivala na
utopijski model snane enske kulture. Danas se takav projekat naao, izme
u ostalog, u knjizi M. Daly, Gyn/Ecology, iz 1978. godine, u kojoj je autorka
opisivala model enske kulture s posebnim ritualima, simbolima i sopstve
nim jezikom. O tome up. M. Humm, Sownik teorii feminizmu, Warszawa,
1993, str. 6465. Ponekad se nazivom kulturni feminizam oznaava i ona
XII. Feminizam

461

Francuski femi
nizam i ameriki
feminizam

Kulturni
feminizam

Preformulisanje
istorijskog
pristupa

Tehnika itanja
palimpsesta

feministike kulturne kritike jo je na poetku osamdesetih godina

skretala panju ovolterova u ranije navedenom lanku Feministika
kritika na raskru. Ona je, takoe, naglaavala da je prihvatanje kul
turne perspektive u poetku trebalo da znai pre svega neophodnost
preformulisanja istorijskog pristupa dotadanja istorija (takoe i
istorija kulture) bila je pisana s mukocentrikog stanovita. Postoja
la je prvenstveno potreba pisanja nove istorije kulture ena pisane
upravo iz feminocentrike perspektive, ali ne izolovano od sloenijeg
sistema odnosa izmeu kulture ena i opte kulture.77 Istraujui
na isti nain tvrdila je ovolterova ensko knjievno stvaralatvo
se ne moe izolovati od celine knjievnog univerzuma. A posebno
valja analizirati odnos enskog stvaralatva prema mukom stvara
latvu koji se kulturnoistorijski menja, i istraiti posebnost enske
knjievnosti zauzimajui stav prema celini tog sloenog istorijskog
i kulturnog knjievnog procesa.78 Nabrajajui nekoliko vanih inter
pretativnih strategija kulturne feministike kritike ili onih nastalih
na njenom tlu (kao, na primer, tehnike itanja palimpsesta koju su
koristili Gilbertova i Suzan Gubar),79 ili inspirisanih drugim koncep
cijama (na primer, kontekstualnom analizom Kliford Gerc),80 ovol
terova se isto tako izjanjavala za najkomplikovaniji opis svih spleto
va i kulturnih relacija enskog knjievnog stvaranja. Njen lanak se

77
78
79

80

462

vrsta feministikih istraivanja ija je glavna kategorija gender (kulturni pol).

U ovom radu termin kulturni feminizam oznaava najire shvaenu femini
stiku teoriju i praksu otvorenu prema razliitim uticajima i kulturnim kon
tekstima, iako bi nesumnjivo bilo teko precizno obeleiti granice izmeu ta
ko shvaenog kulturnog feminizma i gender kritike. Za ovu poslednju, ipak,
rezerviem ve prihvaen naziv, tumaei taj pokret, u najmanju ruku, kao
varijantu kulturnog feminizma.
E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 457458.
Ibid., str. 463. ovolterova se ovde poziva naroito na sugestiju sadranu u ra
du: Myra Jehlen, Archimedes and the Paradox of Feminist Criticism, Signs:
Journal of Women in Culture and Society, 1981, br. 6.
E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 466. Re je o i
tanju knjievnosti koju pie ena kao dvoglasnog teksta koji sadri do
minantan i neujan sloj dakle, sve ono to je u diskursu bilo prigueno,
potisnuto na marginu i koje se iz raznih razloga nije moglo ispoljiti, ali se
zapisalo u tekst. Slinu strategiju (figure / tla) primenjivala je i ovolterova.
Up. E. Showalter, The New Literary Criticism, op. cit., str. 435.
Re je o metodi koju Gerc naziva gustim opisom (thick description) nain
korienja temeljne analize znaenjskih struktura kulturnih pojava i ostvare
nja, kao i uvrivanja njihove osnove i znaenja u drutvenoj sferi. Najbit
nije je da se dobije to iscrpniji opis upravo gust, prema terminologiji
Gerca. Pogledati: C. Geertz, Interpretation of Cultures: Selected Essays, New
York, 1973. Up.: Kulturalna istraivanja.
Knjievne teorije XX veka

zavrava sintetikim projektom zadataka koji se nalaze pred kultur

nom ginokritikom jo uvek aktuelnim projektom:
Prvi zadatak ginocentrike kritike treba, dakle, da bude
precizno odreenje kulturne lokalizacije enske knjievne
individualnosti i opisivanje sila koje utiu na kulturno po
lje pojedinih spisateljica. Ginocentrika kritika treba, osim
toga, da smeta spisateljice u odgovarajui kontekst takvih
promenljivih kategorija u knjievnoj kulturi kao to su in
stitucije proizvodnje i distribucije, odnosi autora s javno
u, odnosi izmeu elitne i popularne umetnosti, kao i hije
rarhije koje postoje meu anrovima.81

Zadaci kulturne
ginokritike

Intuicije ovolterove, koje se nalaze u Feministikoj kritici na ras

kru, svakako su bile ispravne otvorenost ginokritike prema kul
turnim kontekstima pokazala se ne samo vrednom i inspirativnom
perspektivom nego i nekom vrstom sigurnosnog ventila koja taj pra
vac titi od preteranog izolacionizma, to nisu izbegle mnoge druge
varijante feministike kritike. Meutim, ne moe se prikriti da taj
pravac, koji je precizno naznaila inicijatorka samog naziva i prva
hroniarka pokreta, nije bio dovoljno prihvaen od strane pristalica
ginokritike i veoma brzo je naiao na osude za esencijalizam i za za
tvaranje feministike kritike u tamnicu enskosti. Ti su se napadi
povezali sa ekspanzijom takozvanih gender studija82 i upravo su one
veoma brzo potisle ginokritiku dajui glavni ton akademskom femi
nizmu. I mada najvanije predstavnice ginokritike na amerikom
tlu nisu izbegle greku apsolutizacije enskog pola, ipak su njihovi
radovi imali veoma vanu zaslugu za irenje saznanja o ulozi ena
u knjievnosti i u kulturi uopte, kao i za produbljivanje samosvesti
ena.83 Iz vremenske perspektive se, takoe, lako moe sagledati da
81 E. Showalter, op. cit., str. 463464. Valja skrenuti panju na to da je femini
stika kritika i teorija prola takorei ubrzanim tempom slinu evoluciju kao
i teorija knjievnosti uopte dislocirajui se poslednjih godina u pravcu teo
rije kulture. Pogledati:Uvod.
82 Pogledati: Gender i Queer.
83 Jedan od izuzetaka ovde je bila, na primer, Karolin Hilbran, autorka veoma
inspirativnih radova posveenih androginiji. Motiv androginizma, est u ra
dovima ginokritiarki, trebalo je upravo da bude jedan od naina da se iz
begne polni izolacionizam. Pristalice te koncepcije pozivale su se, izmeu
ostalih, jo na rad: E. Cady Stanton, The Womens Bible, iz XIX veka, u kojem
se pojavila Boanstvena Sutina Androgina, i na Sopstvenu sobu Virdinije
Vulf gde je androginija predstavljala odreen polni continuum u okvirima
kojeg je ovek mogao da izabere svoje mesto nezavisno od istorijskih uticaja.
XII. Feminizam

463

Tamnica
enskosti

Kulturalni
feminizam
u Americi

Politika dimen
zija feminizma

je ginokritika u stvari bila nuna etapa u razvoju feministike teori

je i kritike, da je, dakle, bila uspean protivotrov za revizionistike
tendencije koje su koile njihov razvoj (ponekad, takoe, nune i
potrebne na ranijoj etapi razvoja akademskog feminizma).
Pretpostavke o otvorenosti feministike kritike prema razliitim
istorijskim kulturnim kontekstima zadrale su svoju aktuelnost sve
do danas i prihvaene su kao obavezne u svim varijantama kulturnog
feminizma. Kulturalno orijentisana feministika kritika danas je, ne
sumnjivo, jedan od najplodnijih i ka budunosti usmerenih pokreta
akademskog feminizma. Danas je takoe bliska mnogim amerikim
istraivaicama naroito onim koje reprezentuju perspektivu obo
jenih ena ili koje pripadaju etnikim manjinama,84 kao i kritiarka
ma povezanim s dekonstrukcionizmom, kao, na primer, Barbari
Donson koja je, izmeu ostalih, autorka knjige A World of Difference
(1987) ili Gajatri akravorti Spivak, autorki iste te godine objavljene
knjige In Other Worlds: Essays in Cultural Politics. I Donsonova i
Spivakova su uspeno pronalazile kompromis izmeu intelektual
nog akademskog diskursa i stvarnog politikog angaovanja.85 Vre
i dekonstrukciju hijerarhijskih opozicija koje ine osnovu drutve
nokulturnih sistema (odnosi centra i margine, svojih i tuih, jaih i
slabijih i sl.), amerike feministkinje su se veoma esto pozivale na
kulturne i drutvene kontekste, a u ovom sluaju izgleda da je najbit
niji intervencioni aspekt analiza koje su one vrile. Politiku dimen
ziju feminizma naglaavala je i Toril Moi, autorka uvene knjige
One su tvrdile da je svako (i mukarac i ena) dvojno bie ili pre jedinstvo
u muko-enskoj dvojnosti. Karolin Hilbran je temeljno analizirala i opisiva
la itavu mitoloku tradiciju izgraenu oko androginizma da bi u toj tradi
ciji pronala mogunosti prevazilaenja krutih i, prema njenom miljenju,
vetakih polnih podela. Up. C. G. Heilbrun, Toward a Recognition of An
drogyny, New York, 1973. Te koncepcije nale su odraza i u radovima Sandre
Bem i Andreje Dvorkin, a javile su se i u teorijama francuskih feministkinja
Monik Vitig i Julije Kristeve. Up. o ovome, takoe, na primer: M. Humm,
Sownik teorii feminizmu, op. cit., str. 21. Neke predstavnice takozvanog radi
kalnog feminizma (na primer, Ejdrien Ri i Meri Dejli) ustajale su odluno
protiv ideje androginizma tvrdei da ona slabi politike ciljeve feminizma,
a naroito onaj, prema njihovom miljenju najvaniji, koji se zasniva na odre
enju polnih razlika.
84 Te perspektive naroito su se ispoljile u treem talasu feminizma (zvanom,
takoe, postfeminizam) kad su feministike istraivaice poele da prevazila
ze usku perspektivu koju su bele ene nametnule feminizmu.
85 Pogledati, na primer: C. Kaplan, Feminist Literary Criticism, u: Encyclope
dia of Literature and Criticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck,
London, 1991, str. 756759, a takoe: V. B. Leitch, French Psychoanalytical
Theory: Lcriture feminine, op. cit., str. 315320.

464

Knjievne teorije XX veka

Sexual / Textual Politics: Feminist Literary Theory, koja je, izmeu

ostalog, predstavljala kritiku analizu francuskog feminizma i nekih
varijanti amerikog feminizma naroito njihovu ravnodunost
prema drutvenim pitanjima i odbacivanje istorijske perspektive.86
Toril Moi se, uostalom, skeptiki izraavala o feministikoj kritici
koju je zastupala ovolterova. Te vrste istraivake i interpretativne
prakse mogle su, prema njenom miljenju, jedino obavljati pomo
ne funkcije doprinosei promeni mnogih stereotipa o pitanju ena.
Meutim, kao najvaniji zadatak feminizma takoe i danas tre
ba prihvatiti promenu nepravinih i jo uvek postojeih struktura
dominacije i vlasti, a takoe i onih koje su ugraene u knjievne i
knjievnoteorijske tekstove. Na taj nain se uz izrazitu politiku
orijentaciju feministika kritika okrenula revizionizmu, mada na
drugaijim osnovama nego u ranoj fazi svog razvoja.87
Takoe se ne moe prikriti kako i pored ve bogate tradicije i
ogromnog broja varijanti feminizma u teoriji knjievnosti XX veka,
dva naina shvatanja kritike i feministike teorije koje se nalaze jed
na pored druge kao revizionistikog diskursa (emancipatorskog,
politikog i sl.) ili afirmativnog, usmerenog ka stvaranju novih je
zika opisa enskog iskustva i uea u kulturi i danas obavezuju.
To su ili diskursi koji se i dalje bore s nejednakou ili oni koji kulti
viu razliku i raznovrsnost.

Povratak
revizionizmu

Dva pravca

Rezime
1. Feminizam je prvobitno bio pokret, pre svega, sociopoliti
kog karaktera, okrenut borbi s pojavama nejednakosti ena
u odnosu na mukarce u drutvenom i kulturnom prostoru,
a takoe i u odnosu na pravo. U tom obliku, svojim korenima
dopire do XVIII veka i neprekidno se razvija sve do danas.
2. ezdesetih godina XX veka, pored stricte sociopolitikog fe
minizma, nastao je nov oblik akademski feminizam koji se
takoe sve do danas razvija. Ne izbegavajui politiko anga
ovanje, akademski feminizam je pre svega pokret intelektu
alne naravi. On ini misaoni temelj za sociopolitike pokrete
86 T. Moi, Sexual / Textual Politics: Feminist Literary History, LondonNew
York, 1985.
87 Up. Feminizm jest polityczny. Z Toril Moi rozmawia Magorzata WalickaHu
eckel, Teksty Drugie, 1993, br. 4/5/6, i u zborniku: Ciao i tekst..., op. cit.
XII. Feminizam

465

Koreni femini
zma u XVIII veku

i interpretira razliite pojave koje se odnose na drutveno i

na kulturno stanje ena.
3. Na osnovi akademskog feminizma, prvo su nastala takozva
ne enske studije (Womens Studies) koje obuhvataju femini
stiku istoriju i teoriju, a zatim i feministika i gender kritika.
Akademski feminizam je od poetka imao interdisciplinarni
oblik ukljuujui u sebe sve humanistike discipline, a naroi
to sociologiju, psihologiju, filozofiju, nauku o kulturi, istoriju
umetnosti, muzikologiju, teatrologiju, filmologiju i, naravno,
nauku o knjievnosti.
4. Na osnovi nauke o knjievnosti, enske studije su se koncen
trisale na prikupljanje svih moguih znanja o prisustvu ena
u knjievnoj kulturi. U okviru tih studija poela je da se stva
ra nova knjievna istoriografija pisana iz perspektive en
koje su iz patrijarhalnih istorijskoknjievnih diskursa esto
potiskivane na marginu.
5. Feministika kritika imala je u poetku revizionistiki ka
rakter. Revizionistiki pokret je, pre svega, bio usmeren na
razotkrivanje mehanizama represije prema enama, na de
maskiranje i igosanje svih vidova muke dominacije u teo
rijskom i kritiko-knjievnom diskursu, na kritiku knjiev
nog kanona utvrenog iz muke perspektive. Revizionistike
tendencije javljale su se u radovima mnogih feministikih
istraivaica, naroito krajem ezdesetih i u prvoj polovini
sedamdesetih godina.
6. Drugu vanu orijentaciju feministike kritike predstavljala je
ginokritika koju je tako nazvala amerika istraivaica Ilejn
ovolter 1979. godine, a koja je oznaavala kako ranije, tako
i savremene i kasnije oblike feministike kritike pozitivnog,
pa ak i afirmativnog karaktera. Ginokritika je izbegavala kri
tike i revizionistike stavove prema patrijarhalnim modeli
ma i androcentrikom diskursu. Umesto toga, koncentrisala
se na razliite mogunosti odreenja specifinosti enskosti i
konstituisanje osobenosti tipino enskih iskustava upravo
svih onih koja su bila povezana s pisanjem, interpretiranjem
i istraivanjem knjievnosti. Najvanije varijante ginokritike
koristile su iskustva biolingvistikih i naturalistikih teorija,
psihologije i psihoanalize, lingvistike i tekstualne teorije, kao
i kulturna istraivanja. Ginokritika je bila jedan od najvani
jih feministikih pokreta krajem sedamdesetih i tokom osam
desetih godina. U njega valja ubrojati, pored Ilejn ovolter,

Interdisciplinar
ni vid akadem
skog feminizma

Revizionistiki
feminizam

Ginokritika
ameriki
feminizam

466

Knjievne teorije XX veka

takoe i Patriu Mejer-Speks, Elen Mors, Ninu Bejm, Sandru

M. Gilbert i Suzan Gubar, Margaretu Homan. Na osnovi ame
rike ginokritike, razvila se koncepcija arahnologije (Nensi
K. Miler), a na osnovi francuske ginokritike najuticajnijom
se pokazala koncepcija criture feminine (Elen Siksu, Lis Iri
garaj, Julija Kristeva).
7. Arahnologija Nensi K. Miler predstavljala je u izvesnom smi
slu teoriju specifino enskog stvaralakog procesa u knjiev
nosti. Formulisana u polemici s idejom teksta Rolana Barta
(po kome je autor nestajao u mrei isprepletanog teksta), ta
teorija pokuavala je da oznai tragove enskog stvaralakog
subjekta iskljuivanog iz vidnog polja tradicionalnih koncep
cija knjievnog stvaralatva. Za Milerovu je najvaniji poka
zatelj enskog tkanja teksta bilo isticanje izrazitih tragova
autorstva ene (neodvojivost subjekta i objekta), kao i istovre
menost sfere stvaralakog rada i sfere porodinog ivota (ta
koe prisutna u metafori paukove mree). Milerova se pozi
vala i na mit o Arahni, suprotstavljajui ga mitu o Arijadni.
8. Teorija criture feminine nastala je na osnovi francuske femi
nistike kritike koja je kasnih ezdesetih i tokom sedamdese
tih godina pratila ideju criture, koju su naroito popularisali
poststrukturalistiki mislioci (Rolan Bart i ak Derida) pi
sanja i knjievnog stvaranja kao sinonima autentinog knji
evnog stvaralatva. Predstavnice criture feminine Elen
Siksu, Lis Irigaraj i Julija Kristeva pre svega su bile usme
rene na korienje enskog stila stvaranja, vie izbegavajui
formulisanje njegove teorije taj potez je bio, prema njiho
vom miljenju, svojstven mukoj perspektivi. Njima je, tako
e, bilo blisko pitanje o izvoru enskog stvaralatva i njegove
nezavisnosti od mukog knjievnog stvaranja (criture ma
sculine). Pokuavajui da odrede enske izvore knjievnosti,
francuske feministkinje naroito su se pozivale na psihoanali
tike koncepcije (Frojd i Lakan). Njihov stil odlikovao se ul
nou, diskontinuitetom, emotivnou i erotizmom.
9. K
 njievna praksa i pogledi francuskih feministkinja su izra
zito korespondirali s atmosferom poststrukturalizma i post
modernistike filozofije, a u njihovim radovima se naroito
mogla prepoznati inspirisanost akom Deridom, Mielom
Fukoom, ilom Delezom i Rolanom Bartom. Ovde je naro
ito bila uticajna Deridina dekonstrukcija koja je analizirala
XII. Feminizam

467

Arahnologija

ensko
tkanje teksta

criture feminine

Prelomna
taka teorije

Postmodernisti
ki feminizam

i istovremeno podvrgavala kritici dualistike i hijerarhij

ske pojmovne sisteme zapadne metafizike prisutnosti, koji
su, izmeu ostalog, ustanovljavali manju vrednost en u
odnosu na mukarce i koji su doprinosili dominaciji patri
jarhalnosti u tradicionalnoj filozofskoj refleksiji (falogocen
trizma, kako to Derida odreuje). Kod dovoenja u pitanje
opozicije hijerarhije u zapadnoj kulturi, feministkinje su
se esto pokazivale radikalnijima od mukaraca.
10. Zajedno s promenama francuskog poststrukturalizma, a na
roito amerikog (osamdesetih godina), i oblik feministike
kritike temeljno se menjao poeo je evoluirati u pravcu
takozvanih kulturalnih istraivanja. Feministika kritika je
tada bila politiki i etniki orijentisana, a u radovima takvih
istraivaica (koje potiu iz kruga amerikog dekonstrukti
vizma), kao to je Gajatri akravorti Spivak, pretvorila se u
doslednu kritiku svih oblika drutvene i kulturne diskrimi
nacije koja je bila prisutna u knjievnim tekstovima.

Kritika
dualistikih
sistema

Kulturni
feminizam

Etika i politika
orijentacija
feminizma

468

Knjievne teorije XX veka

Hronologija
1791:

Declaration des droits de la femme et de le citoyenne (Deklaracija

prava ena i graanki) Olimpija de Gue prema nekim istra
ivaima, jedan od prvih istorijski potvrenih tragova buenja
feministike svesti.

1792:

Meri Vulstonkraft pie A Vindication of the Rights of Woman (Od

brana prava ene; sa kritikom opaskom) to je poetak borbe za
izjednaavanje obrazovnih ansi mukaraca i ena, istovremeno
kritika modela vaspitanja koje je nametnuo an ak Ruso.

1848:

Takozvana Declaration of Sentiments (Deklaracija oseanja) for

mulisana prema ugledu na Deklaraciju nezavisnosti u Seneca
Falls u dravi Njujork. Isticala je nunost uvoenja reforme po
rodinog ivota (brak, prava svojine, razvod i sl.) i davanje ena
ma prava javnog izjanjavanja.

XIX/XX v.
do po.
60. g.:

Prvi talas feminizma pod devizom rav noprav nost i. Najvaniji cilj sticanje jednakih prava za ene i mukarce u javnoj
sferi.

18901920: Razdoblje opte mobilizacije amerikih i engleskih sifraetkinja

(prema mnogim istoriarima, njemu bi trebalo dodati odree
nje: prvi talas).
1920:

Usvojena dopuna Ustava Sjedinjenih Amerikih Drava o rav

nopravnosti polova.

1928:

Objavljena je knjiga Sopstvena soba Virdinije Vulf i prihvaena

kao jedna od najvanijih feministikih inspiracija. Tu Vulfova
analizira stanje ene-spisateljice i prepreke na koje nailaze ene
koje piu u dominantno mukoj kulturi. Takoe izlazi roman
Orlando koji pokree pitanje o polnim razlikama i ulogama.

1938:

Virdinija Vulf objavljuje Tri gvineja protivljenje ratu kao pro

izvodu muke civilizacije.

1949:

Simon de Bovoar objavljuje Drugi pol. Tu se pojavljuje uvena

reenica: enom se ne raa nego se postaje.

XII. Feminizam

469

19601980: Drugi talas feminizma. Ovde je postala najbitnija ra zli ka

(pol na); a kao glavni zadatak pokazalo se odreenje specifino
sti polnih razlika koje dele ene i mukarce.
1963:
Beti Fridan objavljuje The Feminine Mystique (Mistina en
skost) knjiga je smatrana uslovnim poetkom drugog talasa.
Skree panju na mehanizme mistifikacije kojima podleu ame
rike ene pokuavajui da se prilagode zahtevima idealne en
skosti.
1964:

Kongres Sjedinjenih Amerikih Drava donosi Zakon o graan

skim pravima, ija 7. dopuna istie zabranu diskriminacije s ob
zirom na pol, rasu, boju koe, religijska uverenja i nacionalnu
pripadnost.

Florens Haui nastavnica iz Misisipija, jedna od osnivaa tog

pokreta, vri kritiku analizu amerikih kolskih programa i
udbenika, a zatim obavlja principijelnu kritiku kanona edu
kacije, koji su stvarali beli mukarci u Sjedinjenim Amerikim
Dravama. Taj datum smatra se istorijskim poetkom akadem
skog feminizma.
Beti Fridan osniva organizaciju National Organization for Wo
men (NOW) koja pre svega okuplja liberalne feministkinje
bele ene srednje klase, profesionalno aktivne. Ta organizacija
zahteva podjednake anse za ene i mukarce u obrazovanju i
privredi, kao i izjednaavanje graanskih prava. Pravni i dru
tveni pritisci na razliite institucije drutvenog ivota.

1966:

Poeci takozvanih enskih studija (Womens Studies) u Sjedi

njenim Amerikim Dravama. Od te godine Keti Kejd i Pegi
Dabins dre predavanja i seminare posveene enama u Free
School u Nju Orlensu, Neomi Vajstajn dri predavanja u ika
gu o istoriji ena, a Aneta Bekster u Barnard College.

1968:

Ti-Grejs Etkinson organizuje jednu od prvih grupa radikalnih

feministkinja. Njene aktivnosti imaju za cilj irenje svesti ena
o opresivnim mehanizmima drutvenih struktura i temeljnu
analizu pojava patrijarhalnosti i muke dominacije u svim do
menima ivota. Radikalne feministkinje iznose leviarske pogle
de i deluju agresivno prema mukarcima. Koriste otre oblike
pritisaka (mareve, demonstracije, hepeninge i sl.).

Mara Vajnmar Lir uvodi termin drugi talas da bi imenovala

pokret za osloboenje ena u Sjedinjenim Amerikim Drava
ma, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemakoj, koji su zapoeli
ezdesetih godina.
Meri Elman objavljuje knjigu pod nazivom Thinking About Wo
man u kojoj, izmeu ostalog, analizira oblike ispoljavanja mizo
ginije u knjievnosti.

470

Knjievne teorije XX veka

1970:

Kejt Milet objavljuje Sexual Politics jednu od najvanijih knji

ga drugog talasa feminizma. U njoj se pronicljivo analiziraju
izvori opresije ena u seksistikom drutvu, u institucionalnoj
i u privatnoj sferi. Uzroke te opresije vidi, pre svega, u patrijar
halnom sistemu. Upravo se ovde javlja uvena formula: Privat
nost je politika.

alamit Fajerston objavljuje Dialectic of Sex gde, takoe, analizi

ra izvore opresije i diskriminacije ena. Uzroke tog stanja sagle
dava u biolokom razlikovanju polnih uloga uslovljenih prokre
ativnim ciljevima i u razliitim kulturno utvrenim podelama.

Komisija za pitanje statusa ena, pri Modern Language Associa

tion of America (MLAA), prihvata feministike studije (Female
Studies) kao ravnopravan akademski kurs. Prvi zvanino potvren
program Womens Studies, poinje na univerzitetu u San Dijegu.

1974:

Izlazi knjiga Speculum de lautre femme Lis Irigaraj.

1975:

Patria Mejer-Speks objavljuje knjigu The Female Imagination

jedan od prvih radova koji reprezentuje pokret i koji je kasni
je ovolterova nazvala ginokritika.

Elen Siksu objavljuje knjigu Le Rire de la Mduse (Smeh Medu

ze) i La jeune ne (zajedno sa Ketrin Klement).

1976:

Pojavljuje se knjiga Literary Woman, Elen Mors jedan od ra

dova koji pokuava da sagleda specifinost enskog knjievnog
stvaranja.

1977:

Ilejn ovolter objavljuje A Literature of Their Own koja, takoe,

predstavlja ginokritiki stil feministike kritike.

1978:

Dudit Feterlej objavljuje knjigu The Resisting Reader u kojoj

analizira knjievnost koju piu mukarci (Irving, Hemingvej,
Fokner, Dejms, Ficderald i drugi) sa stanovita prisutne pa
trijarhalnosti. To je, opet, jedan od standardnih primera razvoj
nog feminizma.

1979:

Ilejn ovolter, u lanku pod nazivom Towards a Feminist Poe

tics uvodi pojam ginokritika. lanak koji je objavila dve go
dine kasnije Feministika kritika na raskru sistematizuje
onovremenu situaciju u feministikoj kritici, sagledavajui u
njoj dve izrazite opcije: revizionistiki feminizam i ginokritiku.
Posle tog lanka, termin ginokritika postaje sve prisutniji u
feministikom diskursu.

Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar objavljuju uvenu knjigu The

Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Ninete
enthCentury Literary Imagination, u kojoj analiziraju poloaj
ene u knjievnosti XIX veka i specifina svojstva enske uobra
zilje na primeru knjievnosti XIX veka.

XII. Feminizam

471

1980:

Julija Kristeva objavljuje knjigu Pouvoirs de lhorreur (ije se

znaenje moe prevesti kao: vlast odvratnosti, snaga zaprepa
enja, vrednost odvratnosti i sl.). Uvodi pojam abiectus (ot
patka), suprotan pojmu subiectus (subjekta), uzimajui to kao
polaznu taku za promiljanje drugosti i stranosti u nama sami
ma, a istovremeno i za filozofsko promiljanje pitanja drugoga.
1981:
Lis Irigaraj objavljuje knjigu Le Corps--corps avec la mre (Te
lo-uz-telo s majkom) u kojoj skree panju na posebno znaenje
veze erke i majke za identitet ene-pisca.
1986:
Nensi K. Miler uvodi termin arahnologija, u radu The Arac
hnologies: The Woman, the Text and the Critic. Taj rad, koji
predstavlja polemiku s pogledima francuskog teoretiara i kriti
ara knjievnosti Rolana Barta (naroito s koncepcijom smrti
autora), naglaava veoma vrste veze ene koja pie i njenog
dela i sadri vredna zapaanja o specifinosti enskog stvarala
kog procesa.
19871989: Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar objavljuju dvotomno delo po
sveeno problemu enske knjievnosti i knjievne uobrazilje u
XX veku: No Mans Land: The Place of the Woman Writer in the
Twentieth Century.
1987:
Dekonstruktivistkinja-feministkinja Barbara Donson, objavljuje knjigu A World of Difference koja nagovetava njen zaokret
u pravcu kulturnog feminizma.
God. 90:
Zapoinje trei talas feminizma pod devizom ra znov r
snost i. Od tog vremena, posebna panja obraa se na brojnost
razliitih enskih grupa (predstavnic raznih rasa, zajednica,
kultura, tradicija i sl.), kao i s tim povezanu brojnost razliitih
problema svojstvenih svakoj grupi. Javljaju se, takoe, i postfe
ministike tendencije kritika analiza feministikog doprino
sa prvog i drugog talasa.

472

Knjievne teorije XX veka

Bibliografia
Opta, antologije88
J. Bator, Feminizm, postmodernizm, psychoanaliza. Filozoficzne dylematy femi
nistek drugiej fali, Gdask 2001.
The Black Feminist Reader, red. J. James, T. D. Sharpley-Whiting, OxfordMal
den, Mass. 2000.
Chcemy caego ycia. Antologia polskich tekstw feministycznych z lat 18701939,
oprac. A. Grnicka-Boratyska, Warszawa 1999.
Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Na
siowska, Warszawa 2001.
Contemporary Feminist Theories, red. S. Jackson, J. Jones, New York 1998.
Feminism, u: Literary Theories: A Reader & Guide, red. J. Wolfreys, New
York 1999.
Feminism, u: Literary Theory: An Anthology, red. J. Rivkin, M. Ryan, Mal
den, Mass.Oxford 1998.
Feminism as Critique: on the Politics of Gender, red. S. Benhabib, D. Cornell,
Minneapolis 1987.
Feminism, Feminist Criticism, u: D. Macey, The Penguin Dictionary of Criti
cal Theory, London 2000.
Feminism / Postmodernism, red. L. J. Nicholson, New YorkLondon 1990.
Feminist Criticism, u: V. B. Leitch, American Literary Criticism form the
Thirties to the Eighties, New York 1988.
Feminist Literary Criticism, red., wstp M. Eagleton, LondonNew York 1991.
Feminist Theory and Criticism, u: The Johns Hopkins Guide to Literary The
ory & Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, BaltimoreLondon 1993.
Feminist Theory and Criticism, u: The Norton Anthology of Theory and Cri
ticism, red. V. B. Leitch, New York 2001.
Feminist Theory and the Body: A Reader, red. J. Price, M. Shildrick, New York
1999.
Feminizm, Przegld Filozoficzno-Literacki 2003, nr 1.
88 Zahvaljujem se gospodinu Mateuu Skusu na pomoi oko izrade ove biblio
grafije.
XII. Feminizam

473

Feminizm, u: T. Thorne, Sownik poj kultury postmodernistycznej. Mody,

kulty, fascynacje, tum. Z. Batko, Warszawa 1995.
Feminisme inaczej, Opcje 2003, nr 3.
Gender w humanistyce, red. M. Radkiewicz, Krakw 2001.
Gos maj kobiety. Teksty feministyczne, red. S. Walczewska, wstp A. Titkow,
Krakw 1992.
M. Humm, Sownik teorii feminizmu, tum. B. Umiska, J. Mikos, Warszawa 1993.
E. Hyy, Kobieta, ciao, tosamo. Teorie podmiotu w filozofii feministycznej
koca XX wieku, Krakw 2003.
C. Kaplan, Feminist Literary Criticism, u: Encyclopedia of Literature and Cri
ticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck, London 1991.
Kobieta w literaturze i kulturze, red. D. Mazurek, Lublin 2004.
Kobiety w literaturze. Materiay z II Midzynarodowej Sesji Studentw i Nau
kowcw z cyklu Swiat jeden, ale nie jednolity. Budgosczcz, 35 listopada
1998 roku, red. L. Winiewska, Bydgoszcz 1999.
Krytyka feministyczna: siostra teorii i historii literatury, red. G. Borkowska,
L. Sikorska, Warszawa 2000.
Kobiety w kulturze popularnej, red. I. Kowalczyk, E. Zierkiewicz, Wrocaw 2002.
J. Mitchell, Psychoanalysis and Feminism, London 1974.
T. Moi, Sexual / Textual Politics: Feminist Literary Theory, London 1985.
Modern Feminisms: Political, Literary, Cultural, red. M. Humm, New York 1992.
The New Feminist Criticism: Essays on Women, Literature And Theory, red.
E. Showalter, London 1986.
Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska,
Warszawa 1982.
R. Putnam Tong, Myl feministsyczna. Wprowadzenie, tum. J. Mikos,
B. Umiska, tum. przejrzaa M. roda, Warszawa 2002.
K. lczka, Feminizm. Ideologie i koncepcje spoeczne wspczesnego feminiz
mu, Katowice 199.
C. Weedon, Feminist Practice and Poststructuralist Theory, OxfordNew York
1987.
Women Writing and Writing about Women, red. M. Jacobus, London 1979.

Helen Siksu
Izbor iz dela
H. Cixous, La jeune ne, Paris 1974.
H. Cixous, Pisanie, kobieco, przemiana, tum. L. Dorak, u: Crki, ony,
kochanki: Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce do
wykady prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002.
H. Cixous, Prnomes de persone, Paris 1974.
474

Knjievne teorije XX veka

H. Cixous, miech Meduzy, tum. A. Nasiowska, u: Ciao i tekst. Feminizm w

literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001.
H. Cixous, La venue lcriture, Paris 1977.

Elizabet Gros
Izbor iz dela
E. Grosz, Jacques Lacan: A Feminist Introduction, LondonNew York 1990.
E. Grosz, Sexual Subversions: Three French Feminists, Sydney 1989.
E. Grosz, Voatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism, Bloomington 1994.

Lis Irigaraj
Izbor iz dela
L. Irigaray, Ja, ti, mi. Za kulturu razlike (prev. Bosiljka Brlei i Jagoda Veeri
na), Zagreb, 1999.
L. Irigaray, Tri roda ili tijelo jezika, Tvra, 2006, br. 12, str. 201207.
L. Irigaray, Ciao-w-ciao z matk, tum. A. Araszkiewicz, Krakw 2000.
L. Irigaray, I jedna nie ruszy bez drugiej, tum. A. Araszkiewicz, u: Ciao
i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Na
siowska, Warszawa 2001.
L. Irigaray, Passions elementaires, Paris 1982.
L. Irigaray, Rynek kobiet, tum. A. Araszkiewicz, Przegld Filozoficzno-Lite
racki 2003, nr 1(3).
L. Irigaray, Ce sexe qui nen est pas un, Paris 1977.
L. Irigaray, Speculum de lautre fame, Paris 1974.
L. Irigaray, Ta pe, ktra nie jest jednoci, tum. K. Kosiska, FA-art 1996, nr 4.
Literatura
A. Araszkiewicz, Czarny ld czarnego kontynentu. Relacja matka crka w
ujciu Luce Irigaray, u: Ciao, pe, literatura. Prace ofiarowane profeso
rowi Germanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urodzin, red. M. Hor
nung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001.
M. M. Baranowska, Luce Irigaray: mylenie rnicy pci, Penym Gosem
1996, nr 4, Gdask 1997.
B. Smole, Filozofia Luce Irigaray: Dylematy recepcji, Teksty Drugie 2000, nr 6.
B. Smole, Mimetyzm Luce Irigaray, u: Ciao, pe, literatura. Prace ofia
rowane profesorowi Germanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urodzin,
red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001.
ene i filozofija, ur. Nadeda ainovi, Zagreb, 2006.
XII. Feminizam

475

Julija Kristeva
Izabrana dela
J. Kristeva, Etrangers nous-mmes, Paris 1988.
J. Kristeva, Polylogue, Paris 1977.
J. Kristeva, Pouvoirs de lhorreur. Essai sur labjection, Paris 1983.
J. Kristeva, La revolte intime, Paris 1997.
J. Kristeva, Intimna pobuna (prev. Jovan Zivlak), Zlatna greda, Novi Sad,
6/2006, br. 55 (maj), str. 1115.
Antologije tekstova
Desire in Language: A Semiotic Approach to Literature and Art, red. L. S. Rou
diez, tum. T. Gora, A. Jardine, L. S. Roudiez, New York 1982.
The Kristeva Reader, red. T. Moi, Oxford 1987.
The Portable Kristeva, red. K. Olivier, New York 1997.
Literatura
T. Kitliski, Obcy jest w nas. Kocha wedug Julii Kristevej, Krakw 2001.
T. Kitliski, Podmiot w procesie wedug Julii Kristevej, u: Podmiot w proce
sie, red. J. Jusiak, J. Miziska, Lublin 1999.
B. Smole, Koncepcja melancholii Julii Kristevej, u: Sumienie. Wina. Melan
cholia. Materiay polsko-niemieckiego seminarium, Warszawa padziernik
1997, red. P. Dybel, Warszawa 1999.

Nenci K. Miler
Izbor iz dela
N. K. Miller, The Arachnologies: The Woman, the Text, and the Critic, u:
Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York 1986.
N. K. Miller, My Fathers Penis, u: idem, Getting Personal: Feminist Occasi
ons and Other Autobiographical Acts, LondonNew York 1991.
Literatura
K. Szczuka, Przdki, tkaczki i pajk. Uwagi o twrczoci kobiet, u: idem, Kopci
uszek, Frankenstein i inne. Feminizm wobec mitu, Krakw 2001.

476

Knjievne teorije XX veka

Elen ovolter
Izbor iz dela
E. Showalter, Feminizm i histeria. Choroba crek, tum. M. ata, u: Crki,
ony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce
do wykadu prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002.
E. Showalter, Hystories: Hysterical Epidemics And Modern Culture, London
1998.
E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, tum. I. Kalinowska-Blac
kwood, Teksty Drugie 1993, nr 4/5/6.
E. Showalter, A Literature of Their Own: From Charlotte Bront to Doris Le
ssing, London 1995.
E. Showalter, Przedstawiajc Ofeli: kobiety, szalestwo i zadania krytyki
feministycznej, tum. K. Kujawiska-Courtney, W. Ostrowski, u: Ciao
i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Na
siowska, Warszawa 2001.
E. Showalter, Sexual Anarchy: Gender and Culture at the fin de sicle, London
1996.
E. Showaltere, Towards a Feminist Poetics, u: Women Writing and Writing
about Women, red. M. Jacobus, London 1979.
Literatura
J. Topolewski, Rozbi triad. Histeria, kobieco, feminizm wedug Elai
ne Showalter, u: Krytyka feministyczna. Siostra teorii i historii literatury,
red. G. Borkowska, L. Sikorska, Warszawa 2000.

Dodatna lektira
G. Borkowska, Crki Miltona (O krytyce feministycznej ostatnich pitnastu,
lat), u: Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretyzcnoliterackie,
red. R. Nycz, Wrocaw 1992.
G. Borkowska, Cudzoziemki. Studia o polskiej prozie kobiecej, Warszawa 1996.
G. Borkowska, Feminizm wobec sztuki i teorii kultury. Rekonesans, u: Spot
kania feministyczne, Warszawa 1994/1995, Warszawa 1995.
G. Borkowska, Kobieta i mczyzna w dyskursie feministycznym, u: Kobi
ety w literaturze. Materiay z II Midzynarodowej Sesji Studentw i Nau
kowcw z cyklu wiat jeden, ale nie jednolity. Bydgoszcz, 35 listopada
1998 roku, red. L. Winiewska, Bydgoszcz 1999.
G. Borkowska, Metafora drody. Co to jest literatura / poezja kobieca, u:
Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red.
A. Nasiowska, Warszawa 2001.
XII. Feminizam

477

R. Braidotti, Podmiot w feminizmie, tum. A. Borowska, Kwartalnik Peda

gogiczny 1995, nr 1/2.
E. Badinter, Faszywa cieka, tum. M. Kozowska, Warszawa 2005.
Crki, ony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniaj
ce do wykadu prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002.
P. Czapliski, Kobiety i duch tosamoci, u: idem, Efekt biernoci. Literatura
w czasie normalnym, Krakw 2004.
C. P. Ests, Biegnca z wilkami. Archetyp Dzikiej Kobiety w mitach i legendach,
tum. A. Cioch, Pozna 2001.
S. M. Gilbert, S. Gubar, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and
the Nineteenth-Century Literary Imagination, New HavenLondon 1984.
I. Iwasiw, Krytyka feministyczna i skuteczno perswazji, u: Wiek kobiet w
literaturze, red. J. Zacharska, M. Kochanowski, Biaystok 2002.
I. Iwasiw, Osoba w dyskursie feministycznym, u: Osoba w literaturze i ko
munikacji literackiej, red. E. Balcerzan, W. Bolecki, I. Opacki, Warszawa
2000.
I. Iwasiw, Rewindykacje. Kobieta czytajca dzisiaj, Krakw 2002.
M. Janion, Kobiety i duch innoci, Warszawa 1996.
Jzyk artystyczny, t. 12: Literatura kobiet, literatura kobieca, kobieco w litera
turze, red. B. Witosz, Katowice 2003.
K. Kosiska, Ciao podanie, ubranie. O wczesnych powieciach Gabrieli Za
polskiej, Krakw 1999.
K. Kosiska, Czyta na marginesie, pisa na marginesie, Katedra 2001, nr 3.
K. Kosiska, criture feminine. Rok 1974, u: Jzyk artystyczny, t. 12: Lite
ratura kobiet, literatura kobieca, kobieco w literaturze, red. B. Witosz,
Katowice 2003.
K. Kosiska, Jestem wzsdzie i nigdzie mnie nie ma. Miejsce kobiety w
dyskursie wspczesnym, u: Eros psyche seks. Materiay z konferen
cji Jzyk a erotyka zoorganizowanej przez koo naukowe jzykoznawcw
Uniwersytetu lskiego, red. R. Pitkowa, Katowice 1993.
K. Kosiska, Kobieta autorka, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturo
znawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001.
E. Kraskowska, O tak zwanej kobiecoci jako konwencji literackiej, u:
Krytyka feministyczna. Siostra teorii i historii literatury, red. G. Bor
kowska, L. Sikorska, Warszawa 2000.
E. Kraskowska, Pirem niewiecim. Z problemw prozy kobiecej Dwudziestole
cia Midzywojennego, Pozna 1999.
K. Kujawiska-Courtney, Feministyczna krytyka literacka: teorie i praktyki,
Pamitnik Literacki 1998, z. 3.
J. Mizieliska, (De)Konstrukcje kobiecoci. Podmiot feminizmu a problem
wykluczenia, Gdask 2004.
T. Modleski, Feminism and the Power of Interpretation: Some Critical Rea
dings, u: Feminist Studies, Critical Studies, red. T. de Lauretis, Bloomin
gton 1986.
478

Knjievne teorije XX veka

A. Nasiowska, Tosamo kobieca w poezji polskiej XX wieku: midzy an

drogynicznoci a esencjalizmem, Teksty Drugie 2004, nr 1/2.
C. Owens, Dyskurs Innych: feministki i postmodernizm, tum. M. Sugie
ra, u: Postmodernizm. Antologia przekadw, wybr, oprac., przedm.
R. Nycz, Krakw 1998.
N. Schor, Breaking the Chain: Women, Theory, and French Realist Fiction, New
York 1985.
K. Szczuka, Kopciuszek, Frankenstein i inne. Feminizm wobec mitu, Krakw
2001.
U. mietana, Od criture fminine do somatekstu. Ciao w dyskursie femini
stycznym, Przegld Filozoficzno-Literacki 2003, nr 1(3).
J. Winterson, O sztuce. Eseje o ekstazie i zuchwalstwie, tum. Z. Batko, Pozna
2001.
V. Vulf, Sopstvena soba (prev. Jelena Markovi), Beograd, 1997.
A. Aliti, Dzika kobieta. Powrt do rde kobiecej energii i wadzy, tum. E.
Ptaszyska-Sadowska, Gdynia 1996.
S. de Bovoar, Drugi pol 12 (prev. Zorica Milosavljevi), Beograd, 1982; 1983.
S. Bordo, Ciao i reprodukowanie kkobiecoci, tum. A. Grzybek, OKa. Bi
uletyn 2000, nr 3.
S. Bordo, Unbearable Weight: Feminism, Western Culture, and the Body, Ber
keley 1993.
J. Brach-Czaina, Bony umysu, Warszawa 2003.
J. Brach-Czaina, Szczeliny istnienia, Krakw 1999.
N. Chodorow, The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociolo
gy of Gender, BerkeleyLondon 1978.
N. Chodorow, Feminism and Psychoanalytic Theory, New HavenLondon
1989.
M. Daly, Gyn/Ecology: The Metaethics of Racial Feminism, Boston 1978.
M. Daly, Poza Bogiem Ojcem, tum. K. Bratkowska, OKa. Biuletyn 1998,
nr 3.
D. Dinnerstein, The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and
Human Malaise, New York 1977.
S. Firestone, The Dialectics of Sex: the Case for Feminist Revolution, New York
1970.
B. Friedan, The Feminine Mystique, New York 1963.
C. Gilligan, In a Different Voice: Womens Conceptions of Self and Morality,
u: The Psychology of Women: Ongoing Debates, red. M. Roth Walsh, New
HavenLondon 1987.
A. Graff, Feministki crki feministek, czyli trzecia fala dobija do brzegu,
u: W poszukiwaniu maej dziewczynki, red. I. Kowalczyk, E. Zierkiewicz,
Pozna 2003.
A. Graff, wiat bez kobiet. Pe w polskim yciu publicznym, Warszawa 2001.
XII. Feminizam

479

G. Greer, Kobiecy eunuch, tum. J. Goy, B. Umiska, wstp B. Umiska, Po

zna 2001.
D. Haraway, Manifest cyborgw: nauka, technologia i feminizm socjalistyc
zny lat osiemdziesitych, tum. S. Krlak, E. Majewska, Przegld Filozo
ficzno-Literacki 2003, nr 1(3).
E. Kaschak, Nowa psychologia kobiety. Podejcie feministyczne, tum. J. W
grodzka, Gdask 1996.
K. Millett, Teoria polityki pciowej, u: Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum.,
wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982.
S. Ortner, Czy kobieta ma si tak do mczyzny, jak natura do kultury?,
u: Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos.
A. Jasiska, Warszawa 1982.
A. Rich, Zrodzone z kobiety. Macierzystwo jako dowiadczenie i instytucja,
tum. J. Mizieliska, Warszawa 2000.
G. Rubin, The Traffic in Women: Notes on the Political Economy of Sex, u:
Toward an Antropology of Women, red. R. R. Reiter, New York 1975.
S. Walczewska, Damy, rycerze i feministki. Kobiecy dyskurs emancypacyjny w
Polsce, Krakw 1999.
M. Wittig, Nikt nie rodzi si kobiet, tum. M. ata, u: Crki, ony, kochan
ki. Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce do wykady
prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002.

Ana Burinjska

480

Knjievne teorije XX veka

XIII. GENDER I QUEER

Ako unutranja istina kulturnog pola

[gender] predstavlja proizvod, a pravi
pol konstituisanu fantaziju zapisanu na
povrini tela, onda, kako se ini, kultur
ni pol ne moe biti ni pravi ni pogrean.
Nastaje, jednostavno, u okvirima diskur
sa primarnog i stabilnog identiteta koji
stvara efekat istine.

Dudit Batler1
Ako odreenje queer treba da predstavlja sedite kolektivnog otpora, polazite
za istorijska razmiljanja i vizije budu
nosti, ono mora da ostane onakvo kakvo
je danas: nikad do kraja svoje, nego uvek
samo strateki iznova korieno.
Dudit Batler2




J. Butler, Gra pci, Dialog, 2003, br. 10, str. 101.

J. Butler, Krytycznie Queer, Furia Pierwsza, 2000, br. 7.

Nova osetljivost
Gender i queer ta dva strana termina postala su poslednjih godi
na veoma popularna to se moe porediti sa onom popularnou ko
ju su donedavno imale dekonstrukcija i postmodernizam. Ovi
termini pojavili su se u gotovo svim humanistikim disciplinama,
a uporedo s njima pojavili su se i novi jezici za analizu i interpretaci
ju kulturnih pojava, meu njima i knjievnosti.
To, oigledno, ne znai da se semantiki opseg ovih termina po
klapa i da je njihova upotreba slina. I jedna i druga kategorija pove
zane sa razliitim tokovima u humanistici i teoriji knjievnosti po
znatim pod nazivom gender studije (Gender Studies) i queer studije
(Queer Studies); oba ta pravca povezuju se i s drugim problemskim
podrujima. Najpre ih, meutim, povezuje to to oni aktiviraju ta
kva znaenja naroito knjievnog kanona koja gotovo do nedav
no nisu uzimana u obzir. A, drugo, to podstie nov tip oseajnosti
moe se nazvati oseajnou prema razlici ili osetljivosti za drugost.
U sluaju gender to predstavlja osetljivost prema polnim razlikama
i prema njihovoj funkciji u drutvu i kulturi (ve se danas koristi od
reenje gender osetljivost, gender sensivity). U sluaju queer, vie je
re o pitanjima povezanim sa seksualnou, dakle, o osetljivosti na
seksualnu razliku koja je, to dobro znamo mada nerado govorimo,


Termin gender na poljski jezik obino nije najadekvatnije prevoen (kao

kulturni pol, dutvenokulturni pol, polna vrsta, vrsta i sl.), a ponekad
i nedovoljno precizno (kao polna uloga) ili nedovoljno spretno (kao dru
tvenokulturni polni identitet, svest drutvenokulturnih determinacija po
la, istorijski, drutveno i kulturno determinisana polna uloga, istorijska
i drutvenokulturna polna karakteristika i sl.). Zato sam se, na kraju, odlu
ila da zadrim strani termin jer je takva verzija ve u najiroj upotrebi. Kao
najtaniji od navedenih poljskih ekvivalenata, gender treba prihvatiti, prema
mom miljenju, kao drutvenokulturni pol. Kad je re o terminu queer, ta
koe sam se odluila za englesku re. Pogledati dalji komentar u poglavlju
koje je posveeno ovom pojmu.

XIII. Gender i queer

483

Razvoj termina

Gender studije,
queer studije

Osetljivost
za drugost

Okretanje knji
evnih istraiva
nja ka polnim
razlikama

Interdisciplinar
nost

Ugenderovljen
kritiar

Gender svest

Politika
ispravnost

Znaenje gender
i queer za knji
evnonauna
istraivanja

igrala neobino vanu ulogu u istoriji kulture, a naroito u istori

ji umetnike prakse. I jedan i drugi termin nagovetavaju, dakle,
i otvaranje polja istraivanja i interpretacije knjievnosti u pravcu
onoga to je do izvesnog vremena jedino funkcionisalo na margini
interesovanja ili ak iz tog polja bilo odstranjivano na funkcioni
sanje polnih i seksualnih razlika i svakovrsnih vidova razliitosti u
knjievnim diskursima i diskursima posveenim knjievnosti.
Oba pravca imaju veoma irok interdisciplinarni zahvat kate
gorijama gender i queer danas se uspeno sluimo ne samo na pod
ruju nauke o knjievnosti nego, takoe (pa ak, moda, i pre sve
ga) na podruju antropologije, sociologije, psihologije, pedagogije,
filozofije, estetike, teatrologije, filmologije i kulturnih istraivanja.
Moglo bi se ak rei da su se sve te discipline preobrazile pred na
im oima dobijajui neto to se danas naziva i gender sveu,
a na prvi pogled bi se inilo da se kao ekscentrina figura ugende
rovljenog kritiara (knjievnog ili kritiara umetnosti uopte) odo
maila u diskursima, te i pored naziva koji jo uvek udno zvui
danas ne izaziva niije uenje. Queer se danas takoe nalazi na do
brom putu da se trajno odomai i u nauci o knjievnosti i u huma
nistici. Jo nedavno, da bi se bilo aktuelno, bilo je dovoljno kako
se esto moglo uti imati ovu gender svest bez obzira na bio
loki pol istraiteljke/istraivaa ili kritiarke/kritiara da se ona
pokae u istraivakoj ili kritiko-knjievnoj praksi. Danas se sve
ee govori da je dobro biti queer, a interpretirajui knjievnost i
piui o njoj kako bi sigurno dodala ve na poetku ovog poglavlja citirana Dudit Batler treba da se bude kritiki queer. Ove
pretpostavke, meutim, ne treba interpretirati pomou kategorija
politike ispravnosti jer je to odreenje veoma devalvirano. Pre
bi trebalo govoriti o novoj vrsti osetljivosti koja je makar po mom
uverenju potrebna za razumevanje knjievnosti.
U ovom odeljku u se potruditi da odgovorim na pitanje o
tome zato je toliko vana ova nova osetljivost, dakle, zbog ega
treba da budemo oprezni prema polnim i seksualnim razlikama i
je prisustvo otkrivamo prilikom paljivog itanja knjievnih dela.
A takoe i zato se toliko mnogo istraivaica i istraivaa knjiev
nosti danas poistoveuju s pokretima u znaku gender i queer, i ta
zapravo menja upotrebu ovih kategorija u naem pristupu kulturi,
umetnosti i knjievnosti.

484

Knjievne teorije XX veka

Gender
Termin gender preuzet je iz engleskog jezika, konkretno iz reni
ka koji se odnosi na gramatiku tog jezika, a u kojem je prvobitno
znaio gramatiku vrstu. Danas teorije u znaku gender u maloj
meri koriste to prvo znaenje termina, vie irei znaenje njegovog
semantikog polja.
Prethodnicom gender studija u humanistici danas se smatra ame
rika antropolokinja Margaret Mid (19011978) koja je u knjizi Spol
i temperament u tri primitivna drutva, objavljenoj 1935. godine, ana
lizirala problem zavisnosti uloge i
gender studije (Gender Stu
statusa odreene linosti u drutvu
dies) pravac interdisciplinarnih
od njenog pola. Dodue, Mid se ov
istraivanja koja se vre na tlu aka
de
nije sluila terminom gender, ali
demskog feminizma manje-vie od
je
ipak
skrenula panju na moda
sedamdesetih godina, a iju osno
najbitniji
aspekt pitanja naroito
vu predstavlja kategorija gender
drutvenokulturni pol, koja se raz
na to da odreenje karakterolokih
likuje od biolokog pola (sex). Gen
razlika svojstvenih odreenom po
der studije se slue podsticajima
lu ima karakter pojmovnih kon
hronoloki ranijih enskih studija i
st r u kc ij a nastalih u drutvu.
feministike kritike. Jedna od vari
Dakle, da je pripisivanje enama
janti tih istraivanja jeste knjievna
i mukarcima specifinih svojsta
gender kritika (Gender Criticism),
iji je zadatak da reinterpretira
va karaktera svojevrsna drutve
knjievnost iz ugla polnih obele
na praksa koja povlai za sobom
ja (enskog i mukog), iz ugla u
konkretne uloge u drutvenom i
kojem se oni javljaju, prisutnih, na
kulturnom
prostoru koje su im na
primer, u naraciji, konstrukciji go
menjene.
Drugim
reima, poloaj
vornog ja, linosti i slino.
i funkcije koje obavlja individua u
drutvu ne proistiu iz njenih biolokih svojstava nego iz odreenih
oekivanja i predstava koje su povezane s njenom polnou.
Mid je u svojoj knjizi navela takva miljenja koja zauujue
savremeno zvue kao to su da ulogu oba pola formira kultura
ili da su polne razlike karaktera drutveni konstrukt; ipak, sna
no i izrazito formulisano razlikovanje biolokog pola i drutvenokulturnog identiteta treba vie da zahvale gender teoriji amerikog


Podsea se, takoe, i na upotrebu te rei u ekspirovim tragedijama, a javlja

se i u estom izdanju A Dictionary of the English Language Semjuela Don
sona iz 1785. godine prema kojem se upravo i naziva gramatika vrsta ili se
javlja u glagolskoj formi ploditi (to gender). Up. takoe: M. Skucha, Gen
der. Queer. Literatura, Ruch Literacki, 2005, br. 6.
M. Mead, Spol i temperament u tri primitivna drutva, Zagreb, 2004, str. 29,
31, prevod: Dunja Rihtman-Augutin.

XIII. Gender i queer

485

Semantiki
domen termina

Poeci
gender studija

Pol kao efekat

drutvenih
praksi

Uticaj kulture na
formiranje pola

Gender identity
individualna
polna svest

Kulturni karakter
psihoseksual
nog identiteta

psihoanalitiara Roberta D. Stolera (ro. 1924). Stoler je upravo

1964. godine na Kongresu psihoanalitiara u Stokholmu izloio
koncepciju gender identity kao individualne polne svesti. Knjiga Sex
and Gender: On the Development of Masculinity and Feminity, tam
pana etiri godine kasnije, bila je
plod njegovih dugogodinjih istra bioloki pol (sex) odre
ivanja sluajeva koji se ne mogu eni skup anatomsko-fiziolokih
injenica koji omoguava da se e
jednoznano bioloki (na primer, ne razlikuju od mukaraca, u prin
hermafroditizam) i psiholoki cipu smatran prirodnim.
(transseksualizam) uskladiti. Stoler
je, izmeu ostalog, isticao da i u sferi odreenog pola mogu da posto
je izvesne meavine ne oseaju se svi stoprocentno kao mukarci
ili kao ene. Iz njegovih istraivanja proizlazili su veoma inspirativni
i po mnogim posledicama plodni zakljuci. U prvom redu da psiho
seksualni identitet nije uroen (bioloki), nego steen (ima kulturni
karakter). Mada bioloki pol ima tendenciju ispoljavanja drutve
nokulturnog identiteta, to mu ipak ne polazi uvek za rukom, jer na
primarne bioloke razlike velik uticaj vre stereotipna drutvena oe
kivanja. Termin gender trebalo je u Stolerovom pristupu da proiri
znaenjsko polje povezano s polom mnogim ponaanjima, mislima,
predstavama, emocijama i slino koje se mogu odnositi na njega,
a koje uopte ne moraju izazivati
bioloke asocijacije. To stanovite drutvenokulturni pol
(gender, engl. gender = gramatiki
takoe je otvorilo nove perspektive rod) konstruisani skup svojsta
pred feministika istraivanja:
va, modela ponaanja, predstava i
Pol je prestao konano da se
smatra svojstvom ene i njene
prirode, a uvoenje kategorije
gender povuklo je za sobom mogunost promena samoodreenja pa ak i osloboenja.

Gender u huma
nistikom
diskursu

drutvenih oekivanja, kao i normi

povezanih s biolokim polom, koji
pokazuje funkcije koje odreena
individua obavlja u drutvu i kul
turi, kao i njen status i prava koja
ima. (Razlikovanje tih termina ofi
cijelno je ukljuila u feministiki
diskurs amerika feministkinja Eni
Oukli u knjizi Sex Gender and Soci
ety, objavljenoj 1972. godine.)

Upravo je Stolerova knjiga

iz 1968. godine znatno doprinela
uspehu gendera; neki istraivai oznaavaju taj datum kao poetak
nastanka te kategorije u humanistikom diskursu, pogotovu to au
tor knjige Sex and Gender nije opisao samo razliku izmeu osnovnih



486

R. J. Stoller, Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Femi

nity, London, 1968.
E. Hyy, Kobieta, ciao, tosamo. Teorie podmiotu w filozofii feministycznej
koca XX wieku, Krakw, 2003, str. 61.
Knjievne teorije XX veka

pojmova, nego je i precizno izdiferencirao gender identitet od gen

der uloge, dakle, uveo je podelu koja je kasnije koriena u vie fe
ministikih radova.
Termin gender poeo je da se pojavljuje na amerikom prostoru
jo poetkom sedamdesetih godina. Godine 1970. u uvenoj knjizi
Sexual Politics, Kejt Milet je pristupila, na primer, analizi izvora opre
sije en, a uzroke te opresije videla je pre svega u patrijarhalnom si
stemu koji je determinisao odnose izmeu biolokog i drutvenokul
turnog pola. Takoe je isticala politiku uslovljenost polnih uloga
i analizirala mehanizme vlasti koji postoje na relaciji mukarace
na. Ova knjiga bila je istovremeno jedna od najpronicljivijih analiza
patrijarhalne ideologije, a poev od vremena njenog objavljivanja,
uvoenje u feministiki diskurs razlikovanja biolokog i drutvenokulturnog pola postao je jedan od najvanijih zadataka feminizma.
Sline motive pokretala je knjiga Dialectic of Sex10 koja potie iz istog
vremena. Autorka je i ovde analizirala izvore diskriminacija ena,
a uzroke tome pronalazila je kako u biolokoj podeli polnih uloga
determinisanih prokreativnim ciljevima tako i u drugim kulturno
ustaljenim podelama na primer, u automatskom dovoenju u vezu
egzaktnih nauka s mukarcima a humanistikih sa enama.
irenju kategorije gender u feministikim i filozofsko-feministi
kim raspravama u znatnoj meri je doprinela i amerika feministkinja
Eni Oukli koja je koristila Stolerova zapaanja i u izvesnom smislu ih
primenila na feminizam. Godine 1972. Oukli je u knjizi Sex, Gender
and Society11 uvela danas optekorienu podelu izmeu pola (sex)
i drutvenokulturnog pola (gender). Ona je, takoe, precizirala kate
goriju p ol a, definiui je kao skup anatomskih i fiziolokih osobina,
a nazivom gender oznaila je ponaanja formirana u drutvu koja go
vore o enskosti ili o mukosti. To je bila najvanija podela u ranoj
etapi razvoja misli u znaku gender te je valja jo jednom naglasiti:
biol o k i p ol (s e x) to je odreen skup anatomsko-fizio
lokih osobina koje omoguavaju da se ene razlikuju od mu
karaca, i u celini je smatran prirodnim;
d r ut ve noku ltu r n i p ol (g e nder ) to je skup atri
buta, tipova ponaanja, predstava i drutvenih oekivanja,
kao i normi povezanih s biolokim polom. On se, uopteno
 To diferenciranje pogledati na str. 5 u: R. Stoller, Sex and Gender, op. cit.
 K. Millett, Sexual Politics, New York, 1970.
10 S. Firestone, The Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution, New
York, 1970.
11 A. Oakley, Sex, Gender and Society, London, 1972.
XIII. Gender i queer

487

Stolerovo razli
kovanje gender
identiteta
i gender uloge

Analiza patrijar
halne ideologije

Kulturne podele

Podela
Ouklijeve
na sex i gender

Esencijalizam
nasuprot kon
struktivizmu

Sexgender
system

govorei, smatra neim kon

struisanim ali istovremeno
precizno istie funkcije koje
odreena individua obavlja
u drutvu i kulturi, a takoe
utie na njen status i na pra
va koja joj pripadaju.
Kao posledica toga, poelo se
uvaavati da je bioloki pol (sex)
primaran i da predstavlja osnovu
drutvenokulturnog pola (gender)
koji je u odnosu na njega sekun
daran i predstavlja nadgradnju.
U tom smislu je bioloki pol treti
ran esencijalistiki, a drutveno-bioloki pol konstruktivistiki
(smatran je, zapravo, odreenom
vrstom pojmovne i/ili diskurzivne
konstrukcije koju proizvodi dru
tvo). Konstatovano je, takoe, da
je bioloki pol unapred odreen,
a da se drutvenokulturni pol stva
ra ima svojstvo odreenog isto
rijskog procesa i formira se usled
odreenih drutvenih interakcija.
Godine 1975. antropolokinja Gejl
Ruben je iskoristila formulaciju
sexgender system s ciljem da opi
e sistemske odnose plemenskog
ivota reprodukciju u okviru ple
menskih zajednica, seksualnost i
razmenu ena izmeu plemena. Ta
koncepcija se takoe ispostavila ve
oma inspirativnom za feministike
istraivaice koje reprezentuju raz
liite humanistike discipline.12
Krajem sedamdesetih godina
vanu ulogu odigrala su i psihoa
nalitika feministika istraivanja

esencijalizam i konstruktivizam stanovita koja se

javljaju na tlu akademskog feminiz
ma (enskih studija, feministike
kritike, gender studija, gender kriti
ke a takoe i gej-lezbijskih istrai
vanja i kritike i sl.). Esencijalistika
orijentacija oznaava uverenje o po
stojanju posebne, primarne sutine
enskosti (enske prirode), a upo
redo s tim i specifino enska isku
stva i sagledavanja sveta. U sluaju
gender studija to je, opet, uverenje o
postojanju biolokog pola kao nera
zruive, primarne i prirodne osnove
polnosti (enskosti i mukosti). Na
osnovi gej-lezbijskih istraivanja
prihvata se postojanje homoseksu
alnosti (homoseksualne muke ili
enske prirode) kao univerzalnog
i primarnog skupa svojstava koji
karakteriu osobe homoseksualnih
sklonosti. U svakom od ovih slu
ajeva, konstruktivistika stanovi
ta remete prisustvo ove prvobitne
osnove (sutine): enskosti/mu
kosti, enskog pola i mukog pola
i homoseksualnosti, tvrdei da su
i enskost i mukost te, konano,
homoseksualnost (lezbijska ili ge
jovska) odreeni drutvenokultur
ni konstrukti koji proistiu iz ina
imenovanja ili pripadanja odree
noj grupi. Ti konstrukti povlae za
sobom itav repertoar odreenih
gestova, ponaanja, naina odeva
nja i slino, u skladu s drutveno
kulturnim uzorima koji odreuju
norme bivstvovanja enom/mu
karcem, reprezentovanja enskog/
mukog pola, bivstvovanja lezbij
kom/gejom i slino. U najradikalni
jim konstruktivistikim pristupima
(na primer, u pristupima Dudit
Batler) ak je i bioloki pol drutve
nokulturni konstrukt.

12 G. Rubin, The Traffic in Women: Notes on the Political Economy of Sex, u:

Toward an Anthropology of Women, red. R. R. Reiter, New YorkLondon, 1975.

488

Knjievne teorije XX veka

Doroti Dinerstajn (19231992) i Nensi odorov (ro. 1944).13

Istraujui razlikovanje polnih uloga (enskih i mukih), koje su iz
raene osnovnim metaforama sirene i minotaura, Doroti Diner
stajn je, na primer, analizirala duboke uzroke podela u kulturnim
i drutvenim domenima na posebne sfere koje pripadaju enama i
mukarcima. Knjiga The Mermaid and the Minotaur je bila usme
rena protiv te vrste arbitrarnog raslojavanja i pokazala se veoma in
spirativnom, naroito za feministkinje zainteresovane za probleme
kulturno determinisanih polnih razlika.14 Jo vei uticaj izvrila je
knjiga Nensi odorov The Reproduction of Mothering, posveena
pitanjima reprodukovanja materinske uloge a posebno je posta
la veoma zanimljiv izvor informacija feministkinjama koje su po
kuavale da srue koncepciju tradicionalne i Frojdove i Lakanove
psihoanalize koje su edipovskoj fazi pridavale najbitniju ulogu u
psihoseksualnom razvoju oveka. odorovljeva je najveu panju
koncentrisala na preedipovsku fazu i upravo je tu videla veoma bi
tan mehanizam psihoseksualnog razlikovanja. Samim tim je podvr
gla temeljnoj reviziji dotadanje opise procesa razlikovanja, dakle,
faze u kojima dete poinje da sagledava posebnost sopstvenog ja
stva, a istovremeno odreuje i granice sopstvenog ja i sopstvenog
tela. Za taj proces je, uveravala je odorovljeva, veoma bitna prisut
nost majke kao primarne starateljke, i upravo ona postaje za de
te drugost, objekat u ijoj perspektivi se ispoljavaju sve promene.
Sa stanovita gender studija, najvanije je bilo to da je autorka The
Reproduction of Mothering skrenula panju na nastanak polnog iden
titeta devojica i deaka koji ide uporedo s procesom razlikovanja.
Mada, naravno, razliito u sluaju svakog pola. S obzirom na veoma
bitnu ulogu veze s majkom, deaci oznaavaju svoj polni identitet
na negativan nain (ovde je odluujue to da se bude ne-ensko) i
zato moraju stalno pojaavati sopstveni oseaj posebnosti. Otuda se
u preedipovskom razdoblju izmeu majke i sina javljaju doivljaji
seksualnog karaktera koji uopte ne postoje u odnosima izmeu er
ki i majki. Tek posle ulaska u edipovsku fazu, deak postaje svestan
da polna razlika majke predstavlja problem, a poto nee dodatno
da se izloi gnevu oca emotivno se odvaja od nje. Kompenzaciju
13 D. Dinnerstein, The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and
Human Malaise, New York, 1977; N. Chodorow, The Reproduction of Mothe
ring: Psychoanalysis and the Sociology of Gender, BerkeleyLondon, 1978.
14 Up. o tome u knjizi: R. Putnam Tong, Myl feministyczna. Wprowadzenie,
Warszawa, 2002, str. 186192. Koncepcija Dinerstajnove takoe je inspirisa
la istraivaice koje su se izjanjavale za ideju androginizma i ukidanje vrste
polne usklaenosti. Pogledati: Feminizam.
XIII. Gender i queer

489

Metafore
sirene
i minotaura
Dinertajnove

Koncepcija
reprodukovanja
materinske
uloge odorove

Proces
razlikovanja

Odnos s majkom

Uzrok represije
mukaraca nad
enama

Produena
simbioza

ovde predstavlja rastua svest o tome da se moe uspostaviti iden

titet s mukarcima (a posebno sa ocem), kao i sticanje vlasti nad
enama. Prema miljenju Nensi odorov, taj trenutak je odluujui
jer tada se u stvari javlja prezir mukarca prema eni, a pojava
tog oseanja postaje neminovna u formiranju njegovog identiteta.
To je, takoe, uzrok kasnije represije mukaraca nad enama jer ova
prvobitna odbojnost i istovremeno oseanje nadmoi trae dodatni
drutveni i kulturni podsticaj. Kad je re o devojici, proces identi
fikacije ima, meutim, pozitivan i nekonfliktni karakter: identitet
se stvara putem slinosti, identifikacije i oseaja kontinuiteta; otuda
odorovljeva tu pojavu oznaava iskazom produene simbioze.
Usled toga se problemi ena i njihovog enskog identiteta javljaju
tek posle nestanka edipovske faze kad prevagu dobijaju antrocentri
ki uticaji muka vlast, i za devojice nepravedne podele, drutveno
i kulturno determinisane i sankcionisane mukom hegemonijom.15
U zakljuku svog rada, autorka The Reproduction of Mothering je
pokazala, takoe, da ova razlika psihoseksualnog razvoja deaka i
devojica povlai za sobom veoma vane drutvene i kulturne im
plikacije. I pored toga to su njena zapaanja nailazila i na mnoge
kritike u feministikim sredinama,16 ipak su izvrila bitan uticaj na
gender studije, naroito u Sjedinjenim Amerikim Dravama.

Esencijalizam protiv konstruktivizma

Spor o odnosu
izmeu
biolokog
i kulturnog pola

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina kategorija gender je po

stala jedna od najee korienih, naroito u anglojezikim femini
stikim diskursima (posebno u radovima Kejt Milet, Germejn Grir
i Gejl Ruben). Ukratko, poelo se sporiti o odnosima izmeu biolo
kog i drutvenokulturnog pola, a takoe i raspravljati koji od njih
(u sluaju kad se prihvata da postoje oba) igra vaniju ulogu u pro
cesu stvaranja ovekovog identiteta. Za kratko vreme izdvojila su se
najmanje tri teorijska stava nastala u kontekstu kategorije gender:
15 I Ilejn ovolter pridaje istraivanjima odorove veoma bitnu ulogu za razvoj
feministikih istraivanja. Up. E. Schowalter, Krytyka feministyczna na ro
zdrou, Teksty Drugie, 1993, br. 4/5/6, str. 454. Pogledati, takoe, zanimljiv
komentar o radovima odorovljeve u: R. Putnam Tong, Myl feministyczna.
Wprowadzenie, op. cit., str. 192194.
16 Kako njoj, tako je i Dinerstajnovoj zamereno, izmeu ostalog, da ne uzimaju
dovoljno u obzir drutvene uticaje i inioce kulturnog razlikovanja.

490

Knjievne teorije XX veka

 u prvom od njih (najree) esencijalistikom (koji je takoe

nazivan bioloki ili naturalistiki) i dalje je bioloki pol sma
tran apsolutno neotuivom osnovom odluujuom za razliku
meu ljudima, a koja se takoe smatra i kao determiniui
inilac, pa ak i onaj koji odluuje o njihovom identitetu i o
njihovom funkcionisanju u drutvenom prostoru; utvrena
je i uzrona zavisnost: bioloki pol je primarni uzrok, dru
tvenokulturni pol posledica;
u drugom stanovitu prihvaeno je kompromisno razmatranje:
da je bioloki pol doista primaran, ali da isto tako i kulturni pol
vri veoma vanu ulogu u procesu konstituisanja identiteta;
u treem se radikalno konstruktivistikom i isto tako eks
tremnom kao i prvi potpuno odustalo od koncepcija biolo
kih uslovljenosti i prihvatilo da se jedino gender, koji se formi
ra tokom drutvenih interakcija, igra konstitutivnu ulogu u
nastanku subjektivnog identiteta.
Poslednje rasprave o prvenstvu i ulozi pola (biolokog i kultur
nog) polarizovale su se osamdesetih godina na raspravu koja jo
uvek traje izmeu esencijalistikog (naturalistikog) i konstruktivi
stikog bloka. Predstavnice i predstavnici prve opcije izjanjavali
su se za univerzalni, bioloki, koji prethodi drutvenim i kulturnim
polnim iniocima koji utiu na gender, koji je sekundaran u odnosu
na njih a koji kao osnovu prihvata univerzalnu prirodu ene.17 Pri
padnice i pripadnici suprotnog stanovita na koje su veoma sna
no uticale kako marksistike tako i psihoanalitike tendencije, kao
i odluni antiesencijalistiki tokovi postmoderne filozofije (naroi
to u Francuskoj i Sjedinjenim Amerikim Dravama), kao i teori
je drutvenog konstruktivizma odluno su se protivili postojanju
bilo kakvih supstancijalnih, univerzalnih i nepromenljivih svojsta
va koji bi mogli da odluuju o ovekovoj pripadnosti odreenom
drutvenokulturnom polu.18 Dovoenje u pitanje esencijalistikih
uverenja o postojanju univerzalne prirode ene (bioloke, supstan
cijalne, postojane, koja sainjava izvornu osnovu enskosti) i pod
rivanje teleolokih tendencija (tenje da se ova univerzalna priroda
uini stvarnom), nije dovelo samo do uverenja kako ne postoje ni
kakva nepromenljiva i opta svojstva enskog identiteta, nego da ne
17 U ovu grupu treba ubrojati, na primer, Kerol Giligen, Nel Nodings, Seru Ra
dik, Virdiniju Held, Luis M. Entoni.
18 U toj grupi najee se pominju Toril Moi, Terisa de Lorentis, Julija Kriste
va. Pregled esencijalistikih i konstruktivistikih stanovita nalazi se, izme
u ostalog, u knjizi: E. Hyy, Kobieta, ciao..., op. cit. Up. takoe: N. Schor,
E. Weed, The Essential Difference, Bloomington, 1994.
XIII. Gender i queer

491

Esencijalistiko
stanovite

Kompromis

Konstruktivistiko
stanovite

Priroda ene
kao osnova za
gender

Protiv supstancije
i esencije

Subjekat
u pokretu

ene
Treeg sveta

Pogreni
univerzalizam

Seksualizovanje
oveka

postoji ni vana pretpostavka koja odatle proistie. A ako se uopte

moe govoriti o nekoj prirodi ene, onda je ona uvek u procesu
promena, uvek nastaje, nikad nije konano zatvorena, prigodnog je
i situacionog karaktera (koncepcije subjekta u pokretu, subjekta
u procesu razvoja).19 Pristalice ove perspektive videle su u njoj i bit
ne terapeutske aspekte podsticaj za aktivno stvaranje sopstvenog
identiteta, za kreaciju i stvaralako usavravanje.
Veoma vanu re u kritici esencijalizma zauzela su i miljenja
obojenih ena, ena Treeg sveta i homoseksualnih ena koje sve iz
razitije nagovetavaju svoje prisustvo zajedno s takozvanim treim
talasom feminizma.20 One su tvrdile da su feministiki diskursi bili
podreeni kako uzoru koji je nametnula bela, heteroseksualna maj
ka koja predstavlja zapadno drutvo tako i sama kategorija gender
koja je bila stvorena po ugledu upravo na takvu perspektivu. tavie,
uveravale su da mnoge feministkinje i dalje podravaju takvo stano
vite. Prema miljenju Terise de Lorentis, esencijalistika gender kri
tika je, obrnuto, kultivisala pogreni univerzalizam koji je brisao
bitne razlike etnikog, rasnog, nacionalnog, kulturnog, ekonomskog
i generacijskog karaktera.21 Takoe su se javili i suprotni glasovi, na
roito povodom radikalno shvaene kategorije gender, koji su sagle
davali opasnu krajnost tog stanovita koje se, u sutini stvari, nije
razlikovalo od ranijih krajnosti naturalista. I tako, na primer, prema
uverenju Drucile Kornel, apsolutizacija drutvenokulturnog pola
(u sluaju treeg od prethodno navedenih stanovita u sporu esencija
lista sa konstrukcionistima) moe dovesti konano do potiranja pol
nih razlika izmeu ena i mukaraca, a dalje i do ponitavanja enske
posebnosti. Meutim, prema miljenju Kornelove autorke knjige
pod naslovom Transformations: Recollective Imagination and Sexual
Difference22 upravo se u seksualizovanju (sexuete) oveka nalaze
brojne mogunosti izraavanja ivota, a naroito bogatstvo iskustava
telesnosti i seksualnosti. Meutim, s druge strane manje-vie od
poetka devedesetih godina poelo se sa odustajanjem od otrog
suprotstavljanja kategorije biolokog pola drutvenokulturnom polu,
19 Takoe skitakog subjekta (nomadskog), promenljivog i koji se ne d pod
rediti nijednoj unapred datoj polnoj normi ili hibridnom subjektu u koncep
ciji Done Heravej. Up. na primer: R. Braidotti, Nomadic Subjects: Embodiment
and Sexual Difference in Contemporary Feminist Theory, New York, 1994.
20 Pogledati: Feminizam.
21 O tome, takoe, pie: W. Hya, Kobieta, ciao..., op. cit., str. 5153. Up. tako
e: A. ebkowska, Gender..., op. cit.
22 D. Cornell, Transformations: Recollective Imagination and Sexual Difference,
New YorkLondon, 1993.

492

Knjievne teorije XX veka

i sve ee se prihvatala pretpostavka da i jedan i drugi imaju karakter

kulturne konstrukcije. Poeli su, takoe, da se kritikuju diskursi koji
koriste pojam biolokog pola i da im se zamera da tee da uvrste
uverenje o postojanju neeg nepromenljivog i neopozivog u ljudskoj
prirodi, dakle ogranienju individualnog razvoja linosti.

Kritika diskursa

Gender studije (Gender Studies)

Gender istraivanja (Gender Studies) koja se obavljaju od poetka
sedamdesetih godina postepeno su se poela javljati u gotovo svim
humanistikim disciplinama takoe i na podruju nauke o knji
evnosti i knjievne kritike. Ona su u velikoj meri koristila iskustva
enskih studija (Womens Studies) koja su se bavila prikupljanjem,
irenjem i upotpunjavanjem saznanja o istoriji i dostignuima ena
u kulturi, kao i u razliitim pravcima feministike kritike.
Gender studije su se pojavile i u oblasti akademskog feminizma.
Feministkinje su takoe doprinele irenju kategorije gender u huma
nistikom diskursu i uinile su ga predmetom analize.23 To, meu
tim, ne znai da su hronoloki ranije enske studije i feministika
kritika isto to i gender studije. Najvanija razlika izmeu enskih
studija i gender studija jeste u osnovnim kategorijama koje koriste
oba pravca. U sluaju enskih studija i feministike kritike to su
pojmovi ene, enskosti i specifinog enskog iskustva ije po
jave u knjievnosti, kulturi, drutvu i istoriji zahtevaju podrobna is
traivanja, analize i opise.24 A kad je re o gender studijama, najvani
ji termin je upravo drutvenokulturni pol i njegovo funkcionisanje
u svim gorepomenutim domenima. Gender studije takoe temeljno
menjaju domen postavljenih pitanja. Ovde se pre svega analiziraju
posledice koje proistiu iz odreenih uloga pridavanih kako enama
tako i mukarcima u drutvenokulturnom prostoru. Vea panja
se takoe skree na diskurse pola25 (retoriko stvaranje polnih raz
lika), a takoe i na njihovu ideoloku uslovljenost i isprepletenost.
23 Up. za ovu problematiku vanu knjigu: B. Chouj, Womens Studies a Gen
der Studies, u: Po przeomie. Przeom wieku w kulturze kultura na przeo
mie wiekw, Szczecin, 2001. O enskim studijama up. Feminizam.
24 Pogledati: Feminizam.
25 U ovom sluaju postoji posebna kategorija genderlekta koju je uvela lingvist
kinja Robin Lekof (Language and Womans Place, New Yore, 1975), koja je
istraila zavisnost izmeu jezikih razlika i drutvenih konstrukcija polnog
identiteta.
XIII. Gender i queer

493

Gender studije
i enske studije

Razlika izmeu
oba pravca

Gender analiza

Revizija tradicio
nalnog polnog
dualizma

Geto jedne
polne uloge

Muki identitet

Naini
definisanja pola

Isto tako su bitna i pitanja naina formiranja polnog identiteta i na

ina njegovog ostvarenja u ovekovom ivotu. Meutim, kao i en
ske studije, i gender studije koriste dostignua i podsticaje mnogih
humanistikih disciplina, a takoe i iroku filozofsku pozadinu po
vezanu s postmodernizmom.
Bitna razlika se takoe zasniva i na tome to se gender studije
ne koncentriu naroito poslednjih godina iskljuivo na pro
bleme jednog pola. Diskurs koncentrisan oko kategorije gender u
poetku je (slino feministikom diskursu) takoe bio usmeren ka
revizionizmu i otkrivanju mehanizama dominacije i vlasti poveza
nih s prihvatanjem mukog gender kao normativnog identiteta.26
Takoe je teio sagledavanju kulturnih stereotipova povezanih s
tradicionalno shvaenim ulogama ena u drutvenom prostoru. Ni
gender ni feministike studije nisu izbegle izolacionizam i tenden
ciju da se prihvati samo jedan (enski) drutvenokulturni pol kao
predmet analize. Izrazito naglaavanje polnih razlika dovodilo je do
isticanja tradicionalnog dualizma ili do nastanka novih opozicija-hijerarhija umesto starih.27 Gender istraivaicama je zamerano za
tvaranje u geto jedne polne uloge i nedostatak dovoljne panje za
etniku i rasnu problematiku, za probleme povezane sa seksualnom
orijentacijom i slino. Na talasu te kritike je ve osamdesetih godina
u oblasti amerikih gender studija poela sve ee da se javlja pro
blematika mukog identiteta, stereotipa mukosti i mukih uloga u
kulturi i specifinosti knjievnosti koju su pisali mukarci. Teorije
usmerene na probleme mukog drutvenokulturnog pola i kategori
ja mukosti poinju u poslednje vreme sve vie da najavljuju svoju
prisutnost, pa se ak izdvajaju kao poseban pravac gender studija.
Ta otvorenost prema problemima oba pola predstavlja, naroi
to danas, veoma bitnu razliku gender studija u odnosu na enske
studije, te gender studije, zahvaljujui tome, izbegavaju ogranienja
svojstvena nekim varijantama feminizma. Ako se kao osnovna ka
tegorija uzme gender, onda nije re samo o problemima ena ne
go, takoe, i o problemima mukaraca, mada na drugaiji nain i
determinisanih polnim ulogama. Gender studije ne registruju i ne
opisuju toliko stanje trenutnog saznanja istorije ena koliko se kon
centriu na naine definisanja enskog pola, a takoe i mukog pola
u istoriji, na posledice takvog definisanja i na razliite ideoloko-po
litike aspekte tih definicija.
26 Predstavnici tog pravca esto su se pozivali na radove Nensi odorov.
27 Naroito su se toj tendenciji protivile pomenute feministkinje inspirisane
postmodernom filozofijom, na primer, Kristeva.

494

Knjievne teorije XX veka

Valja, takoe, naznaiti da

slino kao u sluaju feminizma
uopte, gde se sfera drutveno-politiko-antropoloke-kultur
ne problematike vrsto povezuje
sa specifino knjievnoteorijskim
pitanjima i gde gotovo da nema
naina da se jedno podruje od
voji od drugog, tako i kad je re
o problematici gender, sve ono
to je upravo pripadalo domenu
psiholokih, sociolokih, politiko
lokih, antropolokih i u irokom
smislu kulturolokih istraivanja
(kulturolokih u smislu prihva
tanja svih navedenih aspekata),
iskazuje snanu povezanost s pi
tanjima koja se nalaze u domenu
zainteresovanosti istorije i teori
je kulture kao i knjievne kritike.
U sluaju gender te su veze mo
da jo vre, u neku ruku po sa
moj definiciji termina, i zato se
ne moe resktriktivno izdvojiti
sve ono to se smeta u okvire ta
kozvane gender knjievne kritike
i gender knjievnih istraivanja
(Gender Criticism) od iroko shvaenih gender studija. Pa, ak, tre
ba naglasiti da gender knjievna kritika u velikoj meri duguje osta
lim tipovima istraivanja jer ona koristi pojmove i kategorije, ali
i jezik koji je uglavnom stvoren na bazi psiholokih i sociolokih
gender analiza.
Pravac knjievnih istraivanja upravo takvog naziva gender
kritika (preuzeta od amerikog Gender Criticism) takoe je danas
odvojen od pomenutog, hronoloki starijeg knjievnonaunog prav
ca enskih studija (Womens Studies), a takoe i od feministike
kritike, mada bi sigurno bilo teko u tom pogledu napraviti veoma
preciznu cezuru. U sluaju knjievnih gender studija (takoe e
sto nazivanih jednostavno gender kritika),28 ipak je re o izrazito
muka istraivanja (Mens
Studies, Masculinities Studies) pra
vac gender studija koji se posebno
bavi specifikom mukosti i istra
ivanjem mukih polnih uloga u
drutvenom i kulturnom prosto
ru. Kao prvi, tu se ubrajaju rado
vi Elizabet Badinter XY identitet
mukarca, kao i Roberta Blaja
Gvozdeni Jan. Govor o mukarci
ma. Istraivanja mukosti (Mens
Studies, Mascilinities Studies) od
vijala su se u SAD od polovine se
damdesetih godina, meutim, bila
su na marginama enskih i gender
studija koja su se bavila enskou
i enskim polnim ulogama. Danas
se odvijaju sve bogatije i plodnije.
Savremena muka istraivanja
su, izmeu ostalog, usmerena na
analiziranje opresivnih pojava pa
trijarhalne kulture prema mukar
cima ona rue uverenje da jedi
no ene doivljavaju represiju od
patrijarhalnosti i skreu panju na
uticaj stereotipa mukosti (naroi
to mita prave mukosti) odoma
enih u kulturi i koji destruktivno
deluju u procesima stvaranja mu
kog polnog identiteta.

28 Prevoenje engleskog criticism kao kritika nije sasvim precizno. U engle

skom jeziku, a posebno u upotrebi tog termina u SAD, re je pre svega o i
rem znaenju vie o knjievnim istraivanjima kojima oigledno pripada
XIII. Gender i queer

495

Gender studije
i gender
knjievna kritika

Znaci drutve
nokulturne
svesti

Iitavanje
kanona
iz gender
perspektive

Seksualizova
nje knjievnog
teksta

Polni stereotip
Pregovori
o polnosti

Ruenje mita
prirodnosti

ispoljavanim znacima svesti drutvenokulturnih polnih determina

cija u diskursima koje koriste kritiarke/kritiari i istraivaice/istra
ivai knjievnosti.
Na osnovi gender studija izdiferencirala se i varijanta knjievne
kritike, usmerena na nov nain itanja knjievnih tekstova (naroi
to kanonskih), uzimajui u obzir stvaranje polnih razlika u njima.
Ovde na najvee interesovanje nailaze razni problemi kao to su pol
no nametanje ili priguivanje polnosti od strane kulturnih konvenci
ja, naini odreivanja pola pomou jezika i diskursa, mehanizmi de
finisanja pola, utvrivanje semantikih polja stvorenih oko enskih
i mukih polnih uloga i slino. Zanimljiv motiv tih analiza postaje i
specifino polno obeleavanje knjievnih tekstova njihovo seksu
alizovanje (gendered) koje se, izmeu ostalog, ispoljava u utvriva
nju sopstvenog pola autorke/autora (a takoe lirskog subjekta, nara
tora ili linosti) u knjievnom tekstu, u svojevrsnom pregovaranju
o polnim ulogama i dovoenju u pitanje stereotipa povezanih s po
lom. U ovom sluaju se daju veoma bitni odgovori na pitanja na ko
ji nain autorka/autor, koje je drutvo dovelo u sklad sa odreenim
biolokim polom, polno obeleavaju svoje tekstove ili, na primer,
ostvaruju stereotipe povezane sa odreenim polom ili se trude da te
stereotipe promene, i kako se ovi pregovori autorske polnosti vo
de s potencijalnim primaocima i slino.
Gender istraivaice, na primer, Barbara Donson i Gajatri a
kravorti Spivak koje potiu iz amerikog dekonstrukcionizma
poduhvataju se veoma interesantnih reinterpretacija teorijsko
knjievnih i kritikih diskursa. Pre svega, rue mitove neutralnosti
i objektivnosti teoretiara knjievnosti istiui zavisnost istraiva
kih stavova i interpretativnih sudova od drutvenokulturnih deter
minacija pola.29
Poslednjih godina, gender studije su dodatno proirile obim svo
jih ispitivanja iskustvom koje proistie iz dostignua svih onih orijenta
cija koje se bave problemom razlika, a meu njima i etnikim, rasnim
i nacionalnim, dakle, problematikom koja je intenzivno pokretana na
i knjievna kritika, ali ne iskljuivo onako kako sugerie poljski prevod
ovog termina. Zato se vie priklanjam prevoenju engleskog Gender Criti
cism kao gender studije.
29 Klasina rasprava u tom domenu je, na primer: B. Johnson, Gender Theory and
the Yale School, u: Speaking of Gender, New YorkLondon, 1989. Valja, takoe,
naglasiti da u poljskoj sredini gender orijentacija daje veoma zanimljive efekte
za knjievna istraivanja i interpretacije, naroito u knjigama: I. Ivaov i K. Klo
injski, a za gender teoriju drame izuzetno je vana pionirska knjiga: W. Balucha,
M. Sugiery i J. Zajc, Dyskurs, posta i pe w deamacie, Krakw, 2002.

496

Knjievne teorije XX veka

polju kulturnih istraivanja. Jedna od najvanijih tema postao je i pro

blem tela i telesnosti koji je naiao na tako veliku panju feministikih
i gender istraivaica i istraivaa da se danas ve moe govoriti o po
sebnom pravcu tih istraivanja korporativnom feminizmu.

Telo i telesnost

Batler i korporativni feminizam

Ranije pomenuta sporenja koja se odnose na zavisnosti biolokog i
kulturnog pola konano su umnoile formulu veitog konflikta pri
rode i kulture, i pri tom zala i u filozofske probleme odnosa izmeu
esencijalnog i konstruisanog, primarnog i sekundarnog i usmerila
se konano u pravcu optih problema koji se odnose na konstitu
ciju subjekta. Korporativni feminizam je, nesumnjivo, pruio toj
vrsti rasprava veoma zanimljivu misaonu perspektivu.30 Taj pravac
uzima u obzir kako efekte gender kritike esencijalistikih teorija en
skog identiteta tako i podsticaje koji dolaze iz postmodernistikih
kritika tradicionalne koncepcije subjektivnosti u zapadnom filozof
skom diskursu (naroito dovoenje u pitanje dualizma razuma i te
la). I opet se ovde, meu glavnim inspiratorima pojavljuju imena
ve ranije pominjanih postmodernistikih filozofa Deleza, Deri
de, Fukoa i Lakana, ali i u prethodnom poglavlju navedenih francu
skih feministikih teoretiarki Siksuove, Kristeve i Irigarajeve.31
Naziv pokreta se odomaio na mapi savremenog feminizma manje-vie od polovine devedesetih godina kad je upravo Elizabet Gros
objavila ve u ovom trenutku klasinu knjigu koja reprezentuje kor
porativnu taku gledita Volatile Bodies: Toward a Corporeal Femi
nism.32 Danas u krug amerikih feministkinja povezanih ili bliskih
tom stilu razmiljanja spada, pored Elizabet Gros, takoe i Dudit
Batler (ro. 1956), Dejn Gelop, Suzan Bordo, Kristin Batersbej,
Dona Haravej, Ajris Jang, Viki Kirbi i druge. Polazna taka korpora
tivnog feminizma jeste subjekat koji je istovremeno rodno odreen,
seksualizovan (gendered) i polno-telesan (materijalan).
Naroito oznaavanje subjekta kao posebno telesnog i pretvara
nje tela (a ne razuma) u polaznu taku za razmatranja problematike
subjektivnosti ovde predstavlja bitnu inovaciju. Tradicionalno okre
tanje hijerarhije u zapadnoj filozofiji koja prihvata primat razuma
30 U poljskoj sredini do sada najpotpuniju obradu pojava korporativnog femini
zma predstavlja knjiga: Ewy Hyy, Kobieta, ciao, tosamo..., op. cit.
31 Pogledati: Poststrukturalizam i Feminizam.
32 E. Grosz, Volatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism, Bloomington, 1994.
XIII. Gender i queer

497

Korporativni
feminizam
Batlerove

Postmodernisti
ke inspiracije

Poeci:
Elizabet Gros

Predstavnice
pokreta

Telesni subjekat

Okretanje
pojmovne
hijerarhije
razumtelo

Funkcija tela

Inskripcija
i telesna
transformacija

Koncepcije
Dudit Batler

Gender Trouble

nad telom samo po sebi je polemino u odnosu na tradicionalne

koncepcije subjektivnosti telesno neutralne, odomaene u zapadnoj
filozofiji pod uticajem velikih filozofa od Platona, preko Dekar
ta do Kanta, Hegela i drugih. Teorije korporativnog feminizma ne
obavljaju samo kritiku ulogu prema tim tradicionalnim koncep
cijama subjektivnosti nego istovremeno ideju enske prirode koja
je u pomenutoj filozofskoj tradiciji bila pre svega povezana s tele
snou i ulnou (dakle, i s nedostatkom racionalnosti) i otuda je
u razliitim pojmovnim hijerarhijama smatrana loijom od muke
prirode (kojoj je, opet, pripisivano sve to je razumno, dakle i ra
cionalno). Prihvatanje telesne perspektive vie pokazuje da telo mo
e da dobije mo koja objanjava polne razlike i koja takoe moe
da postane vaan klju za razumevanje enske i muke psihe. Pri
tom, korporativne koncepcije daju, takoe, sasvim nove interpreta
tivne mogunosti za razliite kulturne fenomene. Ovde su veoma
zanimljivi predlozi za objanjenje svesti pomou kategorija inskrip
cije i transformacije telesne povrine linosti, a odnose se na va
janje tela od strane drutvenih sila i performativno proizvoenje
tela putem predstava. Ovaj poslednji motiv je veoma paljivo pokre
nula amerika istraivaica Dudit Batler. Batlerova se ukljuuje u
prethodno pomenute rasprave o primatu biolokog i drutvenokul
turnog pola, meutim, to ini tako zanimljivo, pa ak i uznemirava
jue, da se upravo ona poslednjih godina smatra za jednu od najva
nijih i istovremeno najzanimljivijih gender istraivaica. Na emu
se, dakle, zasniva posebnost njenog miljenja?
Vaan kontekst za poglede Dudit Batler predstavljaju ranije
pomenuti sporovi esencijalista s konstruktivistima. Ako se kao po
lazna taka prihvati pretpostavka da je bioloki pol / sex (prirodno
dat) neto primarno, a kulturnodrutveni pol (gender) sekundarna
polna uloga nadograena na onu prvu i konstruisana pomou
drutvenokulturnih normi, oekivanja i predstava onda odatle
proistie i odreena uzrono-posledina zavisnost: pol je ovde bio
loki uzrok, a drutveno-kulturni pol je posledica. Meutim, u kon
cepciji Batlerove, ta zavisnost je bitno izokrenuta. Svoje poglede o
ovome ona je izloila u knjizi Gender Trouble33 objavljenoj 1990.
godine, jednoj od najvanijih knjiga koja se pojavila u oblasti gen
der studija poslednjih godina. Od poetka je bilo jasno da ona u spo
ru esencijalista s konstruktivistima pristaje uz drugo stanovite, i to
veoma radikalno, a u njenoj teoriji ak i bioloki pol postaje samo
odreena unutranja fikcija uz pomo drutvenokulturnog pola.
33 J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New
YorkLondon, 1990.

498

Knjievne teorije XX veka

U Gender Trouble Batlerova je istraivala funkcionisanje polnih

kategorizacija u diskursima (konkretno, diskurzivne polne konstruk
cije), a njena glavna teza glasi da nema nikakvih biolokih uzroka
koji bi mogli initi osnovu gender, pa ak i jo izrazitije upravo
kulturni pol konstituie bioloki pol, a ne obrnuto. Takva predstava
tradicionalnog poretka bila je u gender diskursu poznata ve nekoli
ko godina ranije sline poglede zastupala je u stvari Kristin Delfi,
skreui panju na to da je bioloki pol u diskursu bio proglaavan
kao kategorija zahvajujui kulturnom polu, poto je razmiljanje o
problematici gender na bitan nain uticalo na nae shvatanje biolokih injenica povezanih s polom, kao i na to kakvu hijerarhiju us
postavljamo u tom domenu. Dakle, od odreenog trenutka sve to
je bioloko postalo je bioloko iz perspektive gender, zapravo, moe
se rei da je uzrono-posledina zavisnost na taj nain izokrenuta.34
Meutim, Batlerova je pola jo korak dalje tvrdei da je drutve
nokulturni diskurs proizveo nae seksualizovano (gendered) telo,
a taj proces je ve zapoeo u sali za poroaje; samim inom naziva
nja deteta devojicom ili deakom izvrena je neka vrsta njegovog
polnog odreivanja i upravo je taj trenutak inicirao istoriju funkci
onisanja naeg tela kao devojice ili kao deaka. Od tog trenut
ka smo zapravo percipirani. Razvijajui svoju koncepciju, Batlerova
se pozvala na teoriju inova govora D. L. Ostina, a konkretno: na
ideju performativnog ina.35 Ovaj jeziki in usklaivanja prema
odreenom polu jeste, prema njenom miljenju, istovremeno vr
sta performativnog ina (koji u izvesnom smislu utvruje bioloki
pol), dakle, od samog poetka re je o drutvenoj konstrukciji a ne
o nekoj primarnoj, neospornoj prirodnoj osnovi. U Batlerovoj teo
riji gender dobija, dakle, konano perfomativan vid nastaje zbog
stalnog izvravanja i ponavljanja polne uloge, usled kojeg tek posle
toga postaje drutvena norma.
Bioloki pol nije primarna osnova gender meutim, performa
tivno ga stvara diskurs, jer od trenutka roenja i dodeljivanja pola,
a isto tako od davanja imena (enskog ili mukog), stalno podleemo
pritisku okoline kako bismo se ponaali kao devojice ili kao deaci
a ponavljanjem i ustaljivanjem odreenih ponaanja de facto i posta
jemo takvi. Batlerova e jednostavno rei da nastajemo kao polni
34 Ch. Delphy, Close to Home: A Materialist Analysis od Womens Opression,
London, 1984. Poglede Delfija takoe pominje: M. Skucha, Gender..., ibid.
35 U Ostinovoj teoriji, performativi su bili takva vrsta iskaza kojima su pridava
ne pokretake moi to znai, utvrivanja odreenih stanja stvari ili situaci
ja: na primer, formula Ja u te krstiti, istovremeno je i odreena aktivnost
pomou rei.
XIII. Gender i queer

499

Polne kategorizacije u diskur

sima

Telo kao kulturni

proizvod

Performativni
in utvrivanja
pola

Proizvoenje
polnog identi
teta

Nadmo
tradicionalne
polne uloge

Gender kao
uslov subjekta
Normativni
identitet

subjekti (ponaajui se na enski ili muki nain) i istovremeno pri

lagoavamo tome nae telo i stilizujemo ga kako bi bilo stvarno en
sko ili stvarno muko. Drutvenokulturni pol je, dakle, vie efekat
jezikog utvrivanja polne uloge. On nastaje zahvaljujui svakodnev
nim postupcima stilizovanja tela koji se ustaljuju kao inskripcije
(vrsta zapisa);36 upravo razliita ponaanja, gestovi, pokreti, naini
odevanja i slino, ponavljani iz dana u dan, doprinose, prema mi
ljenju Batlerove, da nae telo sve vie postaje muko ili ensko. To
je stvaranje odreene iluzije uspostavljanja usklaenosti slino
u, nametnutoj u ovom poetnom gestu usklaivanja prema polu
i davanju imena. Vaan aspekat u miljenju Batlerove predstavlja
i pitanje sile to znai pitanje nametanja linosti odreenog pola,
a najkontroverzniji elemenat njene koncepcije predstavlja teza da
nam je i bioloki pol nametnut i da se on materijalizuje usled delova
nja odreenih normi (drutvenih, kulturnih i jezikih), ponavljanja
i citiranja (citational practice), dakle, pozajmljivanja i ustaljivanja
svega to nam je ovim normama nametnuto kako bismo mogli bi
ti smatrani enom ili mukarcem. Zbog tog procesa se gender nor
me materijalizuju u telu koje je u izvesnom smislu i nastalo u skladu
s njima, a proces izgradnje identiteta jednostavno se pokazuje kao
podraavanje kulturnog pola. S obzirom na apsolutnu neminovnost
takvih usklaivanja (nunosti polnog obeleavanja), gender postaje
uslov subjekta i uslov postojanja odreene linosti u drutvenom i
kulturnom diskursu.37 Autorka Gender Trouble konano dolazi do
uverenja da ne postoji nikakav pravi ili normativni polni identitet
(a isto tako ni seksualni). Izmeu ostalog, pie:
Ako su polne osobenosti i
sve aktivnosti koje se odnose
na pol, kao i razliiti naini na
koje telo ispoljava i stvara svo
je kulturno znaenje, perfor
mativi, to znai da ne postoji
identitet prema kojem ove oso
benosti i ova ponaanja mo
gu biti ocenjena kao prava ili
pogrena, strana ili prividna;

normativni identitet
identifikacioni model koji ima
karakter drutvenokulturnog kon
strukta, odnosno odreenog skupa
svojstava, ponaanja, atributa i sli
no, koji su proizvoljno pripisivani
enama, mukarcima, heteroseksu
alnim i homoseksualnim osobama
(pogledati enski identitet, muki
identitet, heteroseksualni identitet,
homoseksualni identitet).

36 Pogledati na poetku naveden tekst Dudit Batler: Gra pci.

37 Batlerova je te motive razvijala u jednoj od svojih uvenih knjiga, objavljenoj
tri godine kasnije: Bodies That Matther: On the Discursive Limits of Sex,
LondonNew York, 1993. Up. takoe: J. Buthler, Imitacja i nieposuszest
wo pciowe, Przegld Filozoficzno-Literacki, 2003, br. 1 (3).

500

Knjievne teorije XX veka

dakle, postulat pravog polnog identiteta jeste izazov za us

postavljanje fikcije.38
Moda su pogledi Dudit Batler previe radikalni, ali nesumnji
vo je jasna njena elja da skrene panju na razliite prinude kojima
smo podvrgavani u drutvenom i kulturnom prostoru, kao i na arbi
trarnost normi koje se esto odnose na veoma lina pitanja poveza
na s naim polom i seksualnou. Namerno osvetljavajui izvesne
probleme, Batlerova pokuava da uini jasnim da je arbitrarnost
tih normi i, s tim povezano, nametanje opteobavezujuih obraza
ca ponaanja, neposredan uzrok diskriminacije svih onih koji se ne
uklapaju u njih. S tog stanovita, koncepcije autorke Gender Trouble
povezane su s razmiljanjima istraivaa i istraivaica koji se identi
fikuju s pokretom queer.

Arbitrarnost
normi

Queer ili smisao razlike

Re queer je germanskog porekla, ustalila se u engleskom jeziku
ve u XIV veku i od poetka je pejorativno koriena (pre svega je
znaila: udak, udan i sumnjiv). Danas se koristi u slinom
znaenju (kao osobenjak ili udak); takoe je u poetku u an
gloamerikom jezikom krugu koriena kao vulgarna i uvredljiva
oznaka za homoseksualca.39 Osamdesetih godina gej pokret u Sje
dinjenim Amerikim Dravama je prihvatio tu oznaku postepeno
modifikujui njen izgovor, tako da je poev od 1990. godine ta re
prvo postala simbol emancipacije lezbijki i gejeva, a zatim pozitiv
no vrednovan signal odsustva prihvatanja tradicionalnih prinud
nih polnih i seksualnih usklaenosti. Usput se izmenila znaenjska
oznaka i valorizacija odreenja, te je od simbola devijacije postala
znak afirmacije seksualne drugosti. Na kraju, ve u poslednjem raz
doblju, diskurs stvaran oko kategorije queer nastojao je da podrije
tradicionalno prihvatane opozicije normaodstupanje i centarmar
gina, istiui umesto toga pluralizam identiteta i njihovo oigledno
razlikovanje; na kraju se termin queer jo jednom premestio iz svog
prvobitnog konteksta ne izraavajui vie aspekat politike borbe
38 J. Butler, Gender Trouble, op. cit. i: J. Kochanowski, Fantazmat Zrnicowany.
Socjologiczne studium przemian toci gejw, Krakw, 2004, str. 134. Pogle
dati, takoe, njegov zanimljiv komentar knjige Dudit Batlerove op. cit.,
str. 129134.
39 Njegov ekvivalent u poljskom jeziku moe biti re peder.
XIII. Gender i queer

501

Re queer

Promena
znaenja

Teorija queer

Refleksija o sta
tusu drugog

Queer i post
modernistika
misao

nego, istovremeno, oznaavajui razliite vrste teorijske refleksije o

nainima izgraivanja nenormativnih seksualnih identiteta u kultu
ri.40 Teorija queer je pri tom prestala da se koncentrie iskljuivo na
esencijalne aspekte homoseksualnosti i postala je znak konstruktiv
nog pristupa. Takoe je pokrenula refleksiju ne toliko o identitetu
koliko o seksualnom identitetu stavljajui naglasak na pluralizam
i ravnopravnost onih identiteta od kojih je heteroseksualnost bila
prihvaena samo kao jedna od mogunosti. Moe se, dakle, rei da
je pojam queer na taj nain bio usvojen,41 a istovremeno kako je
pisala Dudit Batler refunkcionalizovan i postao nosilac novih,
pozitivnih znaenja.42
Danas je re o jo veoj ekspanziji i termina i pojma, ali i pokreta
stvorenog oko njega queer danas ne znai samo homoseksualnu per
spektivu, nego temeljnu refleksiju o statusu svih drugih, a naroito
onih koji doivljavaju represiju u drutvenom i kulturnom prostoru
s obzirom na njihovo nepristajanje na nametnute obrasce arbitrar
no utvrene polne uloge ili seksualne identitete usvojene kao norme.
U tom smislu je deviza queer od sredstva politike borbe za prava ge
jeva i lezbijki, preko znaka prepoznavanja teorijskog i kritikog dis
kursa osoba homoseksualne orijentacije, postala u izvesnom smislu
paradigmatski naziv koji oznaava refleksiju o svemu to je razliito.
To znatno irenje polja razmatranja, teorija u znaku queera opet tre
ba da zahvali pre svega postmodernistikim misliocima koji su taj po
jam prihvatili kao jedno od pogodnih sredstava za podrivanje tradi
cionalnih opozicija i hijerarhija, a takoe i kao formulu koja dovodi
u pitanje esencijalizam, totalitarizam, represivnost obrazaca i stereo
tipa i sve vidove normativnosti. Sama sutina queera je u tom, najra
dikalnijem znaenju, shvatana kao tenja ka podrivanju ak i samog
pojma identiteta i oznaavanja neeg neodreenog, stalno u pokretu,
promenljivog, koje izmie usklaivanjima i normama.43
40 Up. o tome naroito: T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, Wstp, u: Odmiany od
mieca. Mniejszociowe orientacje seksualne w perspektywie gender, Katowi
ce, 2002, str. 7, a, takoe, i ve navoene radove: J. Kochanowski, Fantazmat
Zrnicowany, op. cit. i M. Skucky, Gender, op. cit.
41 T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, ibid.
42 J. Butler, Krytycznie Queer, op. cit., str. 37.
43 U ovom sluaju govorilo se, na primer, o queer identitetu, stavljanjem tog
termina pod navodnike, i o rastegljivom, mekom identitetu ili o nestabil
nom i situacionom identitetu. Meutim, neki od amerikih teoretiara que
era smatraju da nije od koristi tako preveliko irenje obuhvata termina, jer
dovodi do prevelikog rasplinjavanja znaenja i da taj termin treba ipak da
sauva vezu sa svojim prvobitnim kontekstom to znai, s problemima koji
se odnose na homoseksualne grupe.

502

Knjievne teorije XX veka

Queer studije (Queer Studies)

gej-lezbijska istrai
vanja (Gay&Lesbian Studies)
pravac sociolokih, psiholokih,
antropolokih, kulturnih i knjiev
noteorijskih istraivanja, takoe
i knjievne kritike ija je polazna
taka postala opozicija heterosek
sualnost i homoseksualnost. Ta
su se istraivanja koncentrisala i
koncentriu se na analize naina
funkcionisanja homoseksualnih
osoba u drutvenoj sferi, a naro
ito na forme i vidove represija
prema osobama (oba) pola koji
se ne prilagoavaju heteronorma
tivnim modelima. Na tlu nauke o
knjievnosti rezultirali su poseb
nom varijantom knjievne kritike
okrenute analizi skrivenih tragova
homoseksualnog obeleja knjiev
nog teksta (u naraciji, konstrukciji
naratora ili linosti), a zatim knji
evnosti koja javno demonstrira
homoseksualnu pripadnost (tako
zvanoj gender-lezbijskoj knjievno
sti). Razvoju pravca veoma je do
prineo ameriki Gay and Lesbian
Liberation Movement koji aktivno
deluje od kraja ezdesetih godina
(naroito posle brutalnog napada
njujorke policije na klub Stone
wall Inn). Kasnih sedamdesetih
i ranih osamdesetih godina taj po
kret je poeo da se povezuje s gen
der studijama, a od poetka devede
setih godina s queer studijama, za
koje je stvorio istorijsko, teorijsko i
metodoloko zalee. Danas se deo
predstavnika pokreta identifikuje s
gej-lezbijskimistraivanjimauzima
jui za polaznu taku esencijalnu
homoseksualnost, a deo prelazi

Queer studije, queer teorija (Queer

Theory) i queer kritika (Queer Cri
ticism) razvijaju se od poetka de
vedesetih godina. Termin queer te
orija prvi put je upotrebila Terisa
de Lorentis 1991. godine, povezu
jui tu teoriju sa analizama koje se
odnose na specifinost seksualno
sti lezbijki i gejeva.44 Ranija gej-le
zbijska istraivanja (Gay&Lesbian
Studies) nesumnjivo su stvorila
osnovu i dala materijal queer teori
jama, mada se ona ne bi tako sna
no razvijala da nije bilo inspiraci
je koja je dolazila iz gender studija.
Ma koliko sva ta tri pravca: gender
studije, gej-lezbijska istraivanja i
queer studije ine zajedniko polje
interesovanja, uzajamno se inspi
riui i dopunjavajui, ipak valja
skrenuti panju na izvesne razlike
u njihovom korienju osnovnih
kategorija. U sluaju gender i queer
studija pre svega je re o premeta
nju akcenata, te se ove prve, kao to
je prethodno reeno, koncentriu
na problematiku polnih razlika, a
druge vie istiu seksualne razlike.
Gender studije posebno pokreu
pitanje koje se odnosi na enskost
i mukost; a usko shvaene queer
studije na probleme povezane s raz
liitim vidovima seksualnih elja.
Queer analize se, opet, u irem na
enju koncentriu na opte proble
me identiteta i drugosti, koristei u
tom domenu filozofske podsticaje

44 T. de Lauretis, Queer Theory: Lesbian and Gay Sexualities: An Introduc

tion, Difference: A Journal of Feminist Cultural Studies, 1991, t. 2, br. 3.
XIII. Gender i queer

503

Queer istraivanja,
queer teorija
i kritika

Seksualnost
gejeva i lezbijki

Gender studije /
queer studije

Homoseksual
nost heterosek
sualnost

naroito postmodernistikih to
na stranu queer, podrivajui ideju
kova filozofije Drugoga. Meutim, bilo kakvog normalizovanog iden
uzimajui u obzir postojanje veo titeta, pa i homoseksualnog. Za
ma vrstih veza izmeu polnosti i razvoj pokreta veliki znaaj imali
seksualnosti (polnom identifikaci su pogledi Dudit Batler i Adrijan
jom i eljom), vidi se da su se istra Ri, a naroito koncepcija podriva
normativne heteroseksualnosti
ivanja od samog poetka, vrena nja
obavezujue u kulturi Zapada, kri
u okvirima gender i queer pravca, tika prihvatanja heteroseksualnog
veoma vrsto meusobno povezi poretka kao prirodnog i analizira
vala i usmeravala jedna na druga nje kulturnih matrica heteroseksu
(naroito u radovima Dudit Ba alnosti, poslednjih godina ironino
tler). A, opet, kad je re o gej-le nazivanih Hetero-Matriksom.
zbijskim istraivanjima, od kojih
neposredno proistiu queer studije,
izrazite razlike se mogu pre svega queer i queer studije (Qu
eer Studies) (engl. queer = udak,
sagledati u prihvatanju konkretne udan ili sumnjiv) odreenje
istraivake perspektive; u prvom u poetku upotrebljavano kao vul
sluaju esencijalistike, pre svega garan i uvredljiv nadimak za ho
usmerene na odreenje specifino moseksualca u angloamerikom je
sti enske i muke homoseksualno zikom krugu. Odvojeno od svoje
prvobitne upotrebe, to odreenje
sti, njenog funkcionisanja u dru je postalo simbol emancipacije ho
tvenom prostoru, naina njenog moseksualnih osoba. Danas ozna
ispoljavanja u umetnikim i kultur ava pravac sociolokih, psiholo
nim diskursima i njene represije, kih, antropolokih, kulturolokih
a u drugom konstruktivistike, istraivanja i slino, kao i knjiev
koja smatra da ne postoje nikakvi na istraivanja i knjievnu kritiku
(queer studije i queer kritiku) usme
stabilni identiteti (heteroseksual renih na poricanje bilo kakvih nor
ni i homoseksualni), ali da su oni mativnih identiteta i proizvoljno
jedino proizvod razliitih drutve odreivanih opozicija (na primer,
nih i kulturnih praksi. Za gej-lezbij enamukarac, enski polmuki
ska istraivanja osnovnu opoziciju pol, heteroseksualachomoseksua
lac i slino). Queer studije i queer
predstavlja opozicija homoseksual kritika razvili su se na tlu gej-lezbij
nostheteroseksualnost, dok queer skih i gender studija.
teorije rue kako tu opoziciju tako
i postojanje samog homoseksualnog identiteta uslovljenog odree
nim objektima elja. Oni u skladu sa sugestijama jednog od teo
retiara queera, Lea Bersanija vie pokuavaju da pokau kako ne
postoji jedan univerzalni model homoseksualnog identiteta, jer ne
postoji nijedan nain postojanja lezbijke ili geja.45 Dakle, u skladu
45 L. Bersani, Homos. Repenser de lidentit, Paris, 2000, citirano prema: J. Koc
hanowski, Fantazmat Zrnicowany, op. cit., str. 138.

504

Knjievne teorije XX veka

s konotacijama termina, queer teorija pokuava da izbegne jedno

znana usklaivanja, odnosei se veoma skeptino ak i prema sa
mim pojmovima enskosti, mukosti, heteroseksualnosti i
homoseksualnosti, i smatrajui da su ti pojmovi i pojmovni jezi
ki konstrukti izvor razliitih, unapred nametnutih usklaenosti, te u
odreenim okolnostima mogu takoe postati sredstvo nasilja.
Jednim od glavnih prethodnika queer pravca danas se smatra
postmodernistiki francuski filozof Miel Fuko (19261984), a od
istraivaica i istraivaa koji reprezentuju queer orijentaciju naj
ee se pominju Dudit Batler, Eva Kosovski Sedvik (ro. 1950),
Dajana Fas, Donatan Dolimor i Alen infild.46 Jednom od najzna
ajnijih knjiga u formiranju queer teorije smatra se ranije pomenuta
knjiga Dudit Batler Gender Trouble, uglavnom zbog toga to su u
radovima Batlerove queer teoretiari sagledali njima veoma blizak
pravac miljenja dovoenje u pitanje svih normativnih identiteta.
Kritika opozicije bioloki poldrutvenokulturni pol, koju je izvrila
Batlerova u toj knjizi, veoma je dobro odgovarala ruenju najvanije
opozicije na kojoj se zasnivao diskurs lezbijsko-gejovske kritike: opo
zicije heteroseksualnosti i homoseksualnosti. Slino kao bioloki pol,
i kulturnodrutveni pol i polni identitet su, prema miljenju Batlero
ve, odreeni konstrukti, isto kao to su i seksualni identitet i s njim
povezane restriktivne podele koje vode iskljuivanjima i smatraju ho
moseksualnosti neim nenormalnim isti takav konstrukt. Koncep
cija performativnosti pola trajnog procesa proizvoenja polnosti,
a istovremeno neprestano ponavljanog napora prilagoavanja tela
uzorima enskosti ili mukosti ili arbitrarno utvrenim normama
i postupci citiranja tih normi koje je opisala Batlerova u velikom
stepenu su se odnosili i na problematiku seksualnosti. Seksualni iden
titet je u skladu s tom koncepcijom dobijao takav, a to znai perfor
mativan karakter; predstavljao je proces prilagoavanja ponaanja, ge
stova, ak i tela, odreenoj normi pa i nazivu (samom inu nazivanja
nekoga homoseksualcem). Predstavljajui radikalno konstruktivi
stiko stanovite, Batlerova je dokazivala da se vrste polne kategoriza
cije oslanjaju samo na iluziju prirodnosti koju nastoje da podre. Sli
ni zakljuci su se mogli izvesti za problematiku seksualnosti, naroito
kad je bilo rei o razliitim nainima konstruisanja homoseksualnog
identiteta u skladu sa utvrenim normama i po cenu podreivanja
odreenim, drutveno stvorenim konstrukcijama koje se smatraju
46 Izmeu ostalih urednici zbornika posveenog novom, esto prethodni
kom queer tumaenju stvaralatva ekspira. Up. Political Shakespeare: New
Essays in Cultural Materialism, Ithaca, 1985.
XIII. Gender i queer

505

Prethodnici

Diskurs gej-lezbijske kritike

Koncepcija per
formativnosti
pola Batlerove
Postupci
citiranja
drutvenih
normi

Iluzija prirodnosti

Nestabilnost
seksualnih
identiteta

Metafora
ormana
Sedvikove

Coming out

Stvaranje
sopstvenog
jezika

sopstvenom istinom.47 Uporedo sa idejom Batlerove, preciziranje

je doivela i jedna od glavnih queer ideja: suprotstavljanje svakoj nor
mativnosti bilo polnoj, bilo seksualnoj.48 Postepeno se queer poeo
smatrati takvim tipom refleksije koji istie nestabilnost seksualnog
identiteta njihovo postojanje u pokretu i u stalnim (nikad kona
no dovrenim) procesima formiranja. Taj pravac miljenja nastavljala
je Dudit Batler u svojoj sledeoj knjizi Bodies That Matter,49 ije je
poslednje poglavlje, naslovljeno kao Critically Queer, postalo jedno
od kanonskih tekstova queer studija.50
Takoe valja skrenuti panju na rad Eve Kosovski Sedvik, a na
roito na njenu uvenu knjigu Epistemology of the Closet.51 Metafora
ormana, koja se nalazi u naslovu, stvara drutvenokulturnu situaci
ju homoseksualnih osoba kao marginalizovanih i represioniranih, da
kle, prinuenih da se skrivaju, ute, zatvorenih u oseanje sopstvene
nenormalnosti. Orman je za Kosovsku Sedvik samo polazna taka,
nju znatno vie zanima ono ta se deava posle pokazivanja, dakle,
u procesu ispoljavanja: takozvanog coming out. Osobe koje su done
le odluku da se pojave sa spoljanje strane ormana ukljuuju se u
naine tog istog sistema diskurzivne vlasti (jasna veza s Fukoovom
terminologijom) koji je i uslovio njihovo nuno skrivanje. Nemaju,
dakle, drugi jezik mogu govoriti jedino onim kojim govore oni-napolju, a to je jo gore prinuene su da koriste njihove kategori
je i prihvataju norme koje je stvorio njima nametnut aparat znanja-vlasti.52 Autorku Epistemology of the Closet su zanimali mehanizmi
diskurzivnog opkoljavanja drugih posle njihovog pojavljivanja, ali
i mogunosti oslobaanja od opresivne vlasti jezika. Te mogunosti
nazrele su se kroz svojevrsne dekonstruktivne postupke izvravane po
mou stranog jezika i stranih pojmovnih konstrukcija, dakle, zahva
ljujui korienju svih moguih pukotina i praznina: protivrenosti,
nepreciznosti, vieznanosti i slino. Iz tih vrsta postupaka mogla
je nastati ansa stvaranja sopstvenog jezika i govora o svojim proble
mima sopstvenim glasom.53
47 Up. zanimljiv komentar pogleda Batlerove u knjizi: J. Kochanowski, op. cit.,
str. 134.
48 O tome, takoe, up. J. Mizieliska, Poza kategoriami... Kilka uwag na temat
queer theory, Furia Pierwsza, 2000, br. 7.
49 Up. fusnotu 38.
50 Batlerova je ovde opet pokretala pitanje performativnosti ovaj put ve kon
kretno u odnosu na pitanja seksualnosti.
51 E. Kosofsky Sedgwick, Epistemology of the Closet, BerkeleyLos Angeles, 1990.
52 Koncepcija znanja-vlasti takoe je Fukoova.
53 Znaenje odnosa iznutraspolja istraivala je i druga queer teoretiarka Di
jana Fus. Up. knjigu rasprav u njenoj redakciji: Inside/Out Lesbian Theories,

506

Knjievne teorije XX veka

Valja, takoe, naglasiti da queer studije, slino gender studijama,

imaju maksimalno interdisciplinarne razmere i da su se pojavile i u
svim humanistikim disciplinama, a meu njima i u nauci o knjiev
nosti, prvenstveno u vidu takozvane queer kritike (Queer Criticism).
Meutim, slino kao i u sluaju knjievne kritike u znaku gender, ta
ko se i queer kritika u znatnoj meri oslanja na jezik i pojmove stvore
ne na osnovi iroko shvaenih queer studija, crpei odatle (naroito
iz psiholokih i sociolokih teorija) materijal, teme za analizu, kao i
analitika sredstva. Slino kao queer teorija, tako se i queer kritika po
ziva kako na iskustva gender kritike tako i na iskustva lezbijsko-gejov
ske kritike (Gay&Lesbian Criticism). U sadanjoj etapi razvoja queer
kritike, mogu se pre svega zapaziti dva, ve izrazita pravca knjievnih
analiza iju cezuru ini pitanje skrivanja ili javnog ispoljavanja homo
seksualne orijentacije naratora analiziranog knjievnog teksta. U tom
domenu queer kritika najvie preuzima iz iskustava gej-lezbijske kri
tike. Istrauju se, dakle, znaci identiteta homoseksualnog identiteta
naratora kod pisaca kao to su, na primer, Oskar Vajld, Jaroslav Iva
kjevi ili Jei Andejevski. Meutim, kako tano istie jedan od najva
nijih predstavnika tog pravca German Ric, ovde nije toliko re o bi
ografiji autora koliko o konstrukciji seksualnog identiteta zapisanog
u tekstu (dakle, o homoseksualnoj oznaci teksta, a ne o homoseksual
nosti autora).54 S druge strane, predmet analize postaje i knjievnost
koja otvoreno manifestuje homoseksualnu orijentaciju autora: tako
zvana gej ili lezbijska knjievnost (na primer, Marijana Pankovskog,
ora Muzila, Mihala Vitkovskog, Bartoa uravjeckog i drugih).
U ovom sluaju, meutim, vie je re o tekstualnoj analizi konstrukci
ja homoseksualnog identiteta (pre svega, o istraivanju retorike gejov
skog jezika), nego o pozivanju na lina iskustva autora. Ove analize se,
meutim, jo uvek nalaze u modelima koje je nametnula gej-lezbijska
kritika, a samo u maloj meri koriste inspiracije postmodernistike
misli, a ee u knjievnim tekstovima trae manifestovanje znakova
polnih i seksualnih identiteta nego ono to ih podriva. Zato je i dekon
strukcija normativnih identiteta u knjievnosti ili u metaknjievnim
diskursima, a takoe istraivanje tragova promenljivih i nestabil
nih identiteta u knjievnim delima, moda jedna od najzanimljivijih
perspektiva koje danas postoje u queer kritici.
Gay Theories, New York, 1991, i: Essentially Speaking: Feminism Nature and
Difference, New YorkLondon, 1989. Pogledati, takoe, kratak komentar o
koncepciji Fusove u knjizi: M. Skucha, Gender..., op. cit.
54 G. Ritz, Ni w labiryncie podania. Gender i pe w literaturze polskiej od ro
mantyzmu do postmodernizmu, Warszawa, 2002.
XIII. Gender i queer

507

Interdiscipli
narnost queer
studija

Dva pravca knji

evnih analiza

Znaci homosek
sualnog identi
teta

Gej-lezbijska
knjievnost

Dekonstrukcija
normativnog
identiteta

Rezime
1. Uvoenje u humanistiki diskurs kategorije drutvenokultur
nog pola (gender) odigralo je veoma vanu ulogu u najmanju
ruku iz nekoliko razloga. Pre svega, zbog toga to je katego
rija pola (sex) obuhvatala iskljuivo bioloke aspekte oveko
vog ivota i njegove anatomske osobine. Meutim, upotreba
pojma gender kao analitike kategorije doprinela je irenju
nae svesti saznanjem koje se odnosi na razliite atribute, po
naanja i uloge pridavanih eni ili mukarcu, a formiranih
pomou kulture i pomou drutvenih i politikih institucija,
pravnih normi i slino.
2. Zahvaljujui tome, skrenuta je panja i na razliite oblike ne
ravnopravnosti i diskriminacije s obzirom na pol (na enski i
kasnije na muki).
3. Osim toga, sagledavanje drutvenokulturnog prostora (a time
i umetnosti i knjievnosti) pomou kategorije gender, omo
guilo je da se sagledaju ideologije koje funkcioniu na ovom
prostoru, zatim odreeni interpretativni modeli, utvreni
stereotipi i koncepcije. Zahvaljujui tome, moglo se, takoe,
zapaziti u kolikom stepenu kulturne razlike i polne odreeno
sti utiu na na ivot i na koji nain stvaraju drutvene okvire
za sagledavanje ena i mukaraca.
4. Gender knjievna kritika (Gender Criticism) postavila je pred
sebe zadatak koji se zasnivao na ponovnom iitavanju knji
evnih tekstova (naroito kanonskih) iz ugla proizvoenja
polnih razlika u njima.
5. Naroito se istrauju takvi problemi kao to su nametanje ili
priguivanje polnosti putem kulturnih konvencija, nain od
reenja pola pomou jezika i diskursa, mehanizmi definisa
nja pola, stvaranje semantikih polja stvorenih oko enskih
ili mukih polnih uloga i slino.
6. T
 akoe se istrauje specifino polno obeleje knjievnih tek
stova njihovo seksualizovanje (gendered) koje se, izmeu
ostalog, ispoljava u isticanju sopstvenog pola autorke/autora
(a takoe i lirskog subjekta, naratora ili linosti) u knjiev
nom tekstu i u svojevrsnom voenju pregovora o polnim
ulogama ili u dovoenju u pitanje polnih stereotipa.
7. U
 ovom sluaju bitni su odgovori na pitanja o tome na ko
ji nain autorka/autor, koje je drutvo usmerilo na odreeni
bioloki pol, polno obeleavaju svoje tekstove ili, na primer,

Znaenje kate
gorije gender

Pitanje pola

Pol autora /
autorke

508

Knjievne teorije XX veka

realizuju stereotipe povezane sa odreenim polom ili se, tako

e, trude da savladaju te stereotipe pomou kojih se obavlja
ju ovi pregovori izmeu sopstvene polnosti i potencijalnog
primaoca i tome slino.
8. Knjievne queer studije i queer kritika koriste ranija iskustva
gej-lezbijskih istraivanja i kritike, povezanih s podsticajima
koji dolaze iz gender studija i gender kritike i s filozofskim
podsticajima postmodernistike filozofije. U tom toku queer
studija, u kojem preovlauju uticaji gej-lezbijskih istraiva
nja, analiziraju se pojave homoseksualnosti prikrivene ili
javno manifestovane u knjievnim tekstovima. U novijim
queer varijantama, inspirisanim postmodernistikom filozo
fijom i pogledima Dudit Batler, u knjievnosti se vie trae
elementi koji dekonstruiu sve normativne identitete (polne
i seksualne) i istrauju pojave promenljivih i nestabilnih
identiteta.

XIII. Gender i queer

509

Hronologija
1935:

Margaret Mid objavljuje Spol i temperament u tri primitivna

drutva. U ovoj knjizi, izmeu ostalog, tvrdi da su polne raz
like vrsta drutvenog konstrukta i da kultura formira uloge
oba pola.

1964:

Ameriki psihoanalitiar Robert D. Stoler na kongresu psiho

analitiara u Stokholmu iznosi koncepciju gender identity kao
individualne polne svesti.

1968:

tampana je knjiga Roberta D. Stolera Sex and Gender: On the

Development of Masculinity and Feminity; ona je plod njegovih
istraivanja sluajeva koji se ne mogu jednoznano bioloki (na
primer, hermafroditizam) ili psiholoki (transseksualnost) odre
diti. Iz Stolerovih pogleda proistie da psihoseksualni identitet
nije uroen (bioloki), nego steen (ima kulturno svojstvo).

Amerika sociolokinja Meri Mekinto objavljuje rad The Ho

mosexual Role, smatran jednim od prvih konstruktivistikih
glasova nastalih na osnovi psihosociolokih teorija homoseksu
alnog identiteta (gejevskog i lezbijskog). Autorka ovde koristi
pojmove drutvene uloge (koju igra homoseksualna osoba) i
koncepciju konstruisane slike takve osobe drutvenog kon
strukta osobina koje ona poseduje. Taj lanak je smatran pre
sudnim za najnovije refleksije o homoseksualnom identitetu.

1969:

Dolazi do brutalne policijske reakcije u njujorkom baru gejeva

i travestita Stonewall Inn, koja e izazvati burne, viednevne
metee na ulicama Njujorka. Danas se ovo smatra prelomnim
trenutkom u najnovijoj istoriji formiranja politike svesti ame
rikih homoseksualaca. Taj datum, na koji se esto pozivaju teo
retiari queer orijentacije, esto predstavlja i cezuru u razliitim
pokuajima periodizacije gej knjievnosti.

1970:

Kejt Milet objavljuje knjigu pod naslovom Sexual Politics u kojoj

analizira izvore opresije ena, a uzroke toj opresiji pre svega vidi
u patrijarhalnom sistemu koji odreuje odnos izmeu biolokog

510

Knjievne teorije XX veka

i kulturnog pola i koji oznaavaju skup ponaanja i atributa tra

dicionalno pripisivanih eni.

alamit Fajerston objavljuje Dialectic of Sex: The Case for Femi

nist Revolution u kojoj analizira uzroke diskriminacije ena,
koji se nalaze u biolokom razlikovanju polnih uloga determi
nisanih prokreativnim ciljevima kao i u kulturno utvrenim po
delama.

1972:

Eni Oukli, u knjizi Sex, Gender and Society, pravi razliku izme
u pola (sex) kao bioloke kategorje i kulturnog pola (gen
der) kao psiholoko-drutveno-kulturne kategorije. Ona takoe
precizira kategoriju pola, definiui ga kao skup anatomskih i
fiziolokih svojstava, a nazivom gender oznaava ponaanja ko
ja drutvo formira, a koja govore o enskosti ili mukosti.

Francuski filozof Gi Hokengem objavljuje knjigu Le dsir homo

sexuel, jedan od prvih radova koji otvoreno istupa protiv opre
sije prema homoseksualcima i paljivo analizira uzroke homo
fobije i posledice marginalizacije homoseksualnih osoba. Posle
Hokengemove smrti (umro je od AIDS-a 1984. godine), ova
knjiga je prihvaena kao jedno od kanonskih dela queer teorije.

1975:

Gejl Ruben se koristi formulacijom sex-gender system s ciljem opi

sivanja sistemskih odnosa plemenskog ivota pitanjima repro
dukcije, seksualnosti i razmeni ena izmeu plemena i slino.
U Francuskoj izlazi prvi tom Istorije seksualnosti Miela Fukoa
(sledea dva bie objavljena 1984. godine). Ovde Fuko analizira
odnose izmeu seksolokog diskursa i seksualnosti/seksualnog
ivota, takoe razmatra problem funkcionisanja homoseksual
nosti u knjievnosti, kao i pitanja povezana s telesnou. Ova
knjiga se smatra preteom queer pravca, a pogledi francuskog
filozofa koji se nalaze kako u toj tako i u njegovim drugim knji
gama postaju jedan od najvanijih izvora inspiracija za queer
studije.

1976:

1977:

Doroti Dinerstajn objavljuje knjigu The Mermaid and the Mino

taur: Sexual Arrangements and Human Malaise. Autorka ovde
istrauje razliku polnih uloga (enskih i mukih) iskazanih me
taforama u naslovu sirena i minotaur, a isto tako analizira
uzroke podele u kulturnim i drutvenim domenima na posred
ne sfere koje pripadaju enama i mukarcima.

1978:

Nensi odorov objavljuje The Reproduction of Mothering:

Psychoanalysis and the Sociology of Gender. Ta knjiga je posve
ena problemima reprodukovanja materinske uloge. Ona ovde
sagledava bitne mehanizme psiholokog razlikovanja u preedi
povskoj fazi. Takoe skree panju na nastanak polnog identite
ta devojica i deaka.

XIII. Gender i queer

511

God. 70.
i 80:

Kategorija gender postaje jedna od najee korienih, naroito u anglojezikom feministikom diskursu (na primer, u rado
vima Kejt Milet, Germejn Grir, Gejl Ruben).

1980:

Amerika feministkinja Ejdrien Ri objavljuje uveni rad:

Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence, Signs,
t. 5, br. 4. Pored esencijalistikih iskaza, ovaj lanak uvodi poj
move vane za queer diskurs kao to je pojam nametnute
heteroseksualnosti i odreivanje zapadne kulture kao hetero
normativne.

1984:

Kristin Delfi objavljuje knjigu Close to Home: A Materialist

Analysis of Womens Opression, u kojoj izokree uzrono-posle
dinu zavisnost: bioloki pol/kulturni pol i konstatuje da je u
diskursu bioloki pol predstavljen kao kategorija zahvaljujui
kulturnom polu.

1990:

Pojavljuje se Gender Trouble: Feminism and the Subversion of

Identity Dudit Batler. Istraujui funkcionisanje polnih katego
rizacija u diskursima (a konkretno: diskurzivne polne konstruk
cije), Batlerova tvrdi da nema nikakvih biolokih uzroka koji
bi mogli initi osnovu gender, pa ak jo kategorinije da kul
turni pol konstituie bioloki pol, a ne obrnuto. Autorka takoe
uverava da drutvenokulturni diskurs stvara nae seksualizova
no (gendered) telo, dakle, bioloki pol je performativno stvaran.
Ova knjiga je takoe smatrana jednom od najvanijih dela koje
je inspirisalo queer misao (a datum njenog objavljivanja esto
se uzima kao poetak queer teorije).

U Njujorku nastaje grupa Queer Nation (u Engleskoj kao

njen ekvivalent grupa Out Rage!) koja pomae obolelima
od AIDS-a. Prihvatanje tog naziva ima za cilj skretanje panje
na probleme svih onih koji su od heteroseksualne veine sma
trani osobenjacima queer. Od tog trenutka re queer, do tada
smatrana pogrdnom, postaje manje-vie pozitivno vrednovan
simbol odsustva prihvatanja tradicionalno prinudnih polnih i
seksualnih usklaenosti.

Eva Kosovski Sedvik objavljuje knjigu pod naslovom Epistemo

logy of the Closet smatranom jednom od najvanijih za formi
ranje queer svesti kao misli razlike. U njoj analizira stanje ho
moseksualnih osoba posle njihovog eksponiranja (coming out),
a naroito njihove zavisnosti od opresivnih drutvenokulturnih
matrica (naroito jezikih).

1991:

Terisa de Lorentis uvodi u diskurs termin queer teorija (queer

theory) u lanku pod nazivom Queer Theory: Lesbian and Gay
Sexualities (na stranicama asopisa Differences: A Journal of Fe
minist and Cultural Studies, 1991, t. 3, br. 2).

512

Knjievne teorije XX veka

1992:

1993:

1994:

1995:

1996:

1997:

1998:

U Njujorku izlazi uvena knjiga Don M. Klum Acting Gay: Ma

le Homosexuality in Modern Drama. To je jedna od prvih istorij
skih sinteza evolucije gejevske drame u kojoj vanu cezuru ini
napad policije na Stonewall Inn (1968).
U Njujorku se objavljuje jo jedna vana knjiga Dudit Batler:
Bodies that Matter: On the Discursive Limits of Sex. Poglavlje
koje krunie knjigu, pod naslovom Critically Queer, u kojem se
pokree problematika performativnosti seksualnog identiteta,
danas se smatra jednim od manifesta queer pravca. Batler ovde
posebno analizira problematiku materijalnosti tela tretirajui je
kao pitanje par excellence filozofsko.
Na knjiarskom tritu se pojavljuje sledea vana publikacija
Eve Kosovski Sedvik: Tendencies, u kojoj se nalazi esto navo
ena formulacija o queer kao prekoraenju otrih granica nor
mativnih identiteta (seksualnih) naroito heteroseksualnosti.
Elizabet Gros objavljuje knjigu Volatile Bodies: Toward a Corporeal
Feminism. Danas je to ve klasino delo koje reprezentuje pravac
korporativnog feminizma. Teorija subjekta i sve kategorije poveza
ne s njom, kao to su, na primer, svest, jastvo, psiha, refleksi
ja i slino, ovde su reinterpretirane iz perspektive telesnosti, sek
sualnosti i polnih razlika. Takoe biva izokrenuta tradicionalna
filozofska hijerarhija koja je davala primat razumu nad telom.
Pojavljuje se knjiga Li Idelmen Homographesis: Essays in Gay
Literary and Cultural Theory, vana za gej i queer kritiku, koja
predstavlja veoma vaan uvod u analize retorike seksualnosti i
seksualno obeleenog knjievnog teksta. Tu se nalazi zanimljiva
interpretacija Slike Dorijana Greja, Oskara Vajdla. Intelektualni
zatitnici knjige su Fuko, De Man, Derida i Lakan.
Don Champagne objavljuje The Ethics of Marginality: A New
Approach to Gay Studies, u kojoj istrauje odnose izmeu seksu
alnosti/homoseksualnosti i estetike, etike i istorije.
G. L. Mos objavljuje knjigu The Image of Man: The Creation of
Modern Masculinity. To je jedna od prvih monografija koja na
javljuje sledei pokret u gender studijama: analizu mukosti i
mukih polnih uloga.
Izlazi jo jedna vana knjiga Dudit Batler Excitable Speech:
A Politics of the Performative. Autorka ovde nastavlja s koncep
cijom performativnosti pola s posebnim osvrtom na politike
aspekte polnih uloga (prava oveka, funkcij obavljanih u jav
noj sferi i sl.).
Veze izmeu politike i polnih uloga (naroito problem vlasti)
opisuje u istoj toj godini objavljena uvena knjiga francuske is
traivaice Silvijane Againski, pod naslovom Politika pola.

XIII. Gender i queer

513

1999:

2000:

Kristin Batersbej objavljuje knjigu The Phenomenal Woman: Fe

minist Metaphysics and Patterns of Identity. To je prvi rad koji
se uklapa u pravac korporativnog feminizma posveenog tele
snoj metafizici linosti posmatrane sa stanovita enskosti.
Autorka svoju telesnost metafizike smeta u postkantovsku
tradiciju.
Pojavljuje se jo jedna vana monografija posveena gej-lezbij
skoj dramaturgiji i teatru: Alain Sinfield, Out on Stage: Lesbian
and Gay Theatre in the Twentieth Century.
Objavljena je My Fathers Body and Other Unexplored Regions
of Masculinity Suzan Bordo znaajna knjiga za muke gender
studije.
Tim Din objavljuje Beyond Sexuality. Analizirajui problem
identiteta i seksualnosti iz Lakanove i postlakanovske perspek
tive, Din dovodi u pitanje neke koncepcije nastale na osnovi
queer studija naroito teorije Batlerove, Sedvikove i Idel
manove.

514

Knjievne teorije XX veka

Bibliografija
Gender55
Opta
S. Agacinski, Polityka pci, tum. M. Falski, Warszawa 2000.
W. Baluch, M. Sugiera, J. Zajc, Dyskurs, posta i pe w dramacie, Krakw 2002.
A. Buczkowski, Spoeczne tworzenie ciaa. Pe kulturowa i pe biologiczna,
Krakw 2005.
Kobiety, mczyni i pe. Debata w toku, red. M. R. Walsh, przedm., opac.,
wyd. pol. A. Titkow, tum. P. Cichawa, Warszawa 2003.
Jzyk a kultura, t. 9: Pe w jzyku i kulturze, red. J. Anusiewicz, K. Handke,
Wrocaw 1994.
B. Chouj, Tosamo pzi natura czy kultura? u: Spotkania feministyczne.
Warszawa 19941995, Warszawa 1995.
B. Chouj, Womens Studies a Gender Studies, u: Po przeomie. Przeom wi
eku w kulturze, kultura na przeomie wiekw, red., wstp A. yliska,
A. Skrendo, Szczecin 2001.
Ciao, pe, literatura. Prace ofiarowane profesorowi Germanowi Ritzowi w
pidziesit rocznic urodzin, red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Kor
sak, wstp T. Komendant, Warszawa 2001.
M. Fuko, Istorija seksualnosti (prev. A. Jovanovi), Beograd 1988.
M. Foucault, Prawdziwa pe, prze. A. Lewaska, u: idem, Powiedziane,
napisane. Szalestwo i literatura, wybr, oprac. T. Komendant, pos.
M. P. Markowski, Warszawa 1999.
Gender dramat teatr, red. A. Kuligowska-Korzeniewska, M. Kowalska,
Krakw 2001.
Gender film media, red. E. H. Oleksy, E. Ostrowska, Krakw 2001.
Gender konteksty, red. M. Radkiewicz, Krakw 2004.
Gender kultura spoeczestwo, red. M. Radkiewicz, Krakw 2002.
55 Zahvaljujem se gospodinu Mateuu Skusi za pomo oko izrade ove biblio
grafije.
XIII. Gender i queer

515

Gender w humanistyce, red. M. Radkiewicz, Krakw 2001.

Gender w kinie europejskim i mediach, red. E. Ostrowska, Krakw 2001.
Gender w kulturze popularnej, red. M. Radkiewicz, Krakw 2003.
Gender: wizerunki kobiet i mczyzn w kulturze, red. E. Durys, E. Ostrowska,
Krakw 2005.
D. Glover, C. Kaplan, Genders, LondonNew York 2001.
D. Glover, C. Kaplan, Pe kulturowa a nauka o pci, u: Crki, ony, kochan
ki. Kobiety w dramacie XX wieku, tum. M. ata, Krakw 2002 materi
ay uzupeniajce do wykadu prof. dr. hab. M. Sugiery.
E. Gontarczyk, Kobieco i msko jako kategorie spoeczno-kulturowe w studia
ch feministycznych. Perspektywa socjologiczno-pedagogiczna, Pozna 1995.
Interpretacje dramatu. Dyskurs, posta, gender, red. W. Baluch, M. Radkiewicz,
A. Skolasiska, J. Zajc, Krakw 2002.
I. Iwasiw, Gatunki i konfesje w badaniach gender, Teksty Drugie 1999, nr 6.
I. Iwasiw, Gender dla rednio zaawansowanych. Wykady szczeciskie, Wars
zawa 2004.
I. Iwasiw, Gender, tosamo, stereotypy, Ruch Literacki 2002, nr 6.
I. Iwasiw, Pe jako niewyraalne, niewypowiadalne, niedefiniowalne, u:
Literatura wobec niewyraalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E.
Kuma, Warszawa 1998.
S. Jackson, Gender a seksualno z punktu widzenia teorii, tum. M. Loska, u:
Gender w kinie europejskim i mediach, red. E. Ostrowska, Krakw 2001.
M. Karwatowska, J. Szpyra-Kozowska, Lingwistyka pci. Ona i on w jzyku
polskim, Lublin 2005.
Kobiety w poznaniu naukowym wczoraj i dzi, red. E. Pakszys, D. Sobczyska,
Pozna 1995.
A. ebkowska, Czy pe moe uwie poetyke?, u: Poetyka bez granic. Praca
zbiorowa, red. W. Bolecki, W. Tomasik, Warszawa 1995.
A. ebkowska, Gender, Ruch Literacki 2005, nr 6.
M. Mead, Pe i charakter, u: Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp
T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982.
Nowa wiadomo pci w modernizmie. Studia spod znaku gender w kultur
ze polskiej i rosyjskiej u schytku wieku, red. G. Riz, Ch. Binswanger,
C. Scheide, Krakw 2000.
Od kobiety do mczyzny i z powrotem. Rozwaania o pci w kulturze, red.
J. Brach-Czaina, Biaystok 1997.
E. Pakszys, Midzy natur a kultur: kategoria pci / rodzaju w poznaniu. Stu
dium epistemologii naturalizowanej w perspektywie feministycznej, Po
zna 2000.
Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York 1986.
G. Ritz, Ni w labiryncie podania. Gender i pe w literaturze polskiej or ro
mantyzmu do postmodernizmu, tum. B. Drg, A. Kopacki, M. ukasi
ewicz, Warszawa 2002.
516

Knjievne teorije XX veka

M. Skucha, Gender, Queer. Literatura, Ruch Literacki, 2005, nr 6.

Speaking of Gender, red. E. Showalter, New York 1989.
R. Stoller, Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Femininity,
London 1968.
M. Uliski, Kobieta i mczyzna. Dzieje refleksji filozoficzno-spoecznej, Kra
kw 2001.
Zrozumie pe. Studia interdyscyplinarne II, red. A. Kuczyska, E. K. Dzi
kowska, Wrocaw 2004.

Kategorija mukosti
E. Badinter, XY tosamo mczyzny, tum. G. Przewocki, wstp M. Janion,
Warszawa 1993.
Between Men and Feminism, red. D. Porter, New York 1992.
R. Bly, elazny Jan. Rzecz o mczyznach, tum. J. Tittenbrun, Pozna 1993.
S. Bordo, My Fathers Body and Other Unexplored Regions of Masculinity, New
York 2000.
I. Kowalczyk, Dlaczego nie ma studiw mskich, Czas Kultury 2002, nr. 3.
Masculinity Studies and Feminist Theory: New Directions, red. J. K. Gardiner,
New York 2002.
Z. Melosik, Kryzys mskoci w kulturze wspczesnej, Pozna 2002.
Men Doing Feminism, red. T. Digby, New YorkLondon 1998.
Men in Feminism, red. A. Jardine, P. Smith, New YorkLondon 1987.
G. L. Mosse, The Image of Man: The Creation of Modern Masculinity, New
YorkOxford 1996.

Dudit Batler
Izbor iz dela
J. Butler, Bodies That Matter: On the Discursive Limits of Sex, LondonNew
York 1993.
J. Butler, Excitable Speech: A Politics of the Performative, New YorkLondon
1997.
J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New
YorkLondon 1990.
J. Butler, Undoing Gender, New YorkLondon 2004.
J. Butler, Akty performatywne a konstrukcja pci kulturowej. Szkic z zakresu
fenomenologii i teorii feminizmu, tum. M. ata, u: Crki, ony, kochan
ki. Kobiety w dramacie XX wieku, Krakw 2002 materiay uzupeniaj
ce do wykadu prof. dr. hab. M. Sugiery.
XIII. Gender i queer

517

J. Butler, Gender Is Burning: Dylematy przywaszczenia i subwersji, tum.

I. Kurz, Panoptikum 2004, nr 3 (10).
J. Butler, Gra pci, tum. I. Kurz, Dialog 2003, nr 10.
J. Butler, Imitacja i nieposuszestwo pciowe, tum. E. Majewska, Przegld
Filozoficzno-Literacki 2003, nr 1(3).
J. Butler, Podmioty pci / pciowoci / pragnienia, tum. B. Kope, u: Spotka
nia feministyczne. Warszawa 19941995, Warszawa 1995.
Vanija literatura
J. Mizieliska, Pe jako kategoria filozoficzna. Znaczenie prac Judith Butler
dla feministycznej refleksji o kobietach, Przegld Filozoficzno-Literacki
2003, nr 1(3).

Queer
Literatura
D. K. Balejko, Queer, czyli na przekr, Furia Pierwsza 2000, nr 7.
T. Basiuk, Queerowanie po polsku, Furia Pierwsza 2000, nr 7.
J. Champagne, The Ethics of Marginality: A New Approach to Gay Studies,
MinneapolisLondon 1995.
I. M. Clum, Acting Gay: Male Homosexuality in Modern Drama, New York
1992.
T. Dean, Beyond Sexuality, ChicagoLondon 2000.
A. Doty, Teoria Queer i kultura popularna, tum. R. Kulpa, Panoptikum
2004, nr 3 (10).
L. Edelman, Homographesis: Essays in Gay Literary and Cultural Theory, New
YorkLondon 1994.
R. Ferro, Literatura gejowska dzisiaj, tum. A. Graff, Literatura na wiecie
1997, nr 3.
D. Fuss, Wewntrz / na zewntrz, tum. D. Ferens, Furia Pierwsza 2000, nr 7.
Grymasy Gombrowicza. W krgu problemw modernizmu, spoeczno-kultu
rowej roli pci tosamoci narodowej, red. E. Ponowska-Ziarek, tum.
J. Margaski, Krakw 2001.
E. Hyy, Feminizm (lesbijski) i teoria queer, czyli o damsko-mskich dylema
tach teorii i politycznej praktyki, u: Gender konteksty, red. M. Radki
ewicz, Krakw 2004.
Inside/Out: Lesbian Theories, Gay Theories, red. D. Fuss, New York 1991.
I. Iwasiw, Obco kultury, znajoma blisko innych. Wtki lesbijskie we
wspczesnej literaturze polskiej, u: Ciao, pe, literatura. Prace ofia
rowane profesorowi Geremanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urod
zin, red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001.
518

Knjievne teorije XX veka

I. Iwasiw, Wok poj: kanon, homoerotyzm, historia literatury, Katedra

2001, nr 1.
A. Jagose, Queer Theory: An Introduction, New York 1996.
T. Kitliski, P. Leszkowicz, Mio i demokracja. Rozwaania o kwestii homo
seksualnej w Polsce, Krakw 2005.
J. Kochanowski, Czy gej jest mczyzn? Przyczynki do teorii postpcio
woci, u: Gender konteksty, red. M. Radkiewicz, Krakw 2004.
J. Kochanowski, Fantazmat Zrnicowany. Socjologiczne studium przemian
tosamoci gejw, Krakw 2004.
P. Kurpios, Inaczej mwic o pci. Przypadek feminizmu, genderw i qu
eer studies, u: Zrozumie pe. Studia interdyscyplinarne II, red. A. Ku
czyska, E.K. Dzikowska, Wrocaw 2004.
T. de Lauretis, Queer Theory: Lesbian an Gay Sexualities: An Introduction, di
fferences: A Journal of Feminist Cultural Studies 1991, t. 3, nr 2.
P. Leszkowicz, Homotekstualno, u: Gender konteksty, red. M. Radkiewi
cz, Krakw 2004.
H. Mayer, Odmiecy, tum. A. Kryczyska, Warszawa 2005.
J. Mizieliska, Poza kategoriami... Kilka uwag na temat queer theory, Furia
Pierwsza 2002, nr 7.
Inny, inna, inne. O innoci w kulturze, red. M. Janion, C. Snochowska-Gonza
les, K. Szczuka, Warszawa 2004.
Odmiany odmieca. Mniejszociowe orientacje seksualne w perspektywie gen
der, red. T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, Katowice 2002.
Playing with Fire: Queer Politics, Queer Theories, red. S. Phelan, New YorkLon
don 1997.
Queer Theory / Sociology, red. S. Seidman, Cambridge, Mass.Oxford 1996.
A. Rich, Przymusowa heteroseksualno a egzystencja lesbijska, tum.
A. Grzybek, Furia Pierwsza 1999/2000, nr 4/5.
G. Ritz, Midzy histeri a masochizmem: utopijne koncepcje mczyzny, u:
Codzienne, przedmiotowe, cielesne. Jzyki nowej wraliwoci w literaturze
polskiej XX wieku, red. H. Gosk, Izabelin 2002.
G. Ritz, Niewypowiadalne podanie a poetyka narracji, u: Literatura wobec
niewyraalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E. Kuma, Warszawa
1998.
A. Sinfield, Gay and After, London 1998.
A. Sinfield, Out on Stage: Lesbian and Gay Theatre in the Twentieth Century,
New HavenLondon 1999.
M. Skucha, Stalwka w cytrynie, Opcje 2004, nr 4.
E. White, The Burning Library: Writings on Art, Politics and Sexuality, red.
D. Bergman, London 1994.
E. White, Osobiste jest polityczne (gejowska proza i krytyka), tum. J. Jarni
ewicz, Literatura na wiecie 1997, nr 3.

XIII. Gender i queer

519

Dudit Batler
Izbor iz dela
J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New York
London 1990.
J. Butler, Krytycznie Queer, tum. A. Rzepa, Furia Pierwsza 2000, nr 7.
J. Butler, Undoing Gender, New YorkLondon 2004.

Eve Kosofski Sedvik

Izbor iz dela
E. Kosofsky Sedgwick, Between Men: English Literature and Male Homosocial
Desire, New York 1985.
E. Kosofsky Sedgwick, The Epistemology of the Closet, BerkeleyLos Angeles
1990.
E. Kosofsky Sedgwick, Tendencies, red. M. A. Baracle, Durham 1993.

Ana Burinjska

520

Knjievne teorije XX veka

XIV. PRAGMATIZAM

Pragmatista se dri injenica i onoga to

je konkretno, posmatra kako istina deluje
u konkretnim sluajevima i uoptava. Isti
na za njega postaje zajedniki naziv za
sve vrste vrednosti efektivnosti iskustva.
Viljam Dejms1
Mislimo o filozofskim problemima ne
kao o izrazu neega to je duboko usa
eno u ljudsku duhovnost (anistorijski
shvaenu), nego vie kao o simptomima
prolazne i privremene intelektualne situ
acije [...] Nemogue je izai iz sopstvene
koe tradicije, jezike i druge, u okviru
koje razmiljamo i vrimo samokritiku
i porediti se s neim apsolutnim.
Riard Rorti2
Kritiar nije vie ponizni sluga tekstova
ija se slava pronosi bez obzira na to ta
e on uiniti; upravo to to on radi unu
tar ogranienja ugraenih u instituciju
knjievnosti, podstie tekstove na posto
janje i omoguava da budu dostupni za
analizu i ocenu.
Stenli Fi3





W. James, Pragmatyzm. Nowe imi paru starych stylw mylenia, Warszawa,

1998, str. 80.
Riard Rorti, Konsekvence pragmatizma, Nolit, Beograd, 1992, str. 56, pre
vod: Duan Kuzmanovi.
S. Fish, Dowodzenie vs. Perwazja: dwa modele krytycznej dziaalnoci, u:
Interpretacja, retoryka, polityka. Eseje wybrane, Krakw, 2002, str. 134.

Argument
Poetkom pragmatizma kao filozofije smatra se pojava Viljama
Dejmsa (18421910), a naroito serija njegovih predavanja odra
nih 1906. godine na univerzitetu u Bostonu, potom objavljenih u
knjizi pod nazivom Pragmatizam. Mogue je pozvati se i na filozofi
ju arlsa Sandersa Pirsa (18391914) i Dona Djuia (18591952),
ali za filozofiju, a naroito za teoriju knjievnosti u XX veku, pra
vi razvoj pragmatizma poinje zajedno s pojavom Riarda Rorti
ja (ro. 1930) i Stenli Fia (ro. 1938). Kad bi se nastojalo da se
formuliu najoptije teze koje bi potpisali Dejms, Djui, Pirs, ali i
Rorti i Fi, onda bi one glasile ovako: spoznavanje stvarnosti jeste
istovremeno i njeno stvaranje, jer ona ne postoji nezavisno od sve
sti i jezika. Sve ovo to za oveka ima neki smisao njegova je tvo
revina, jer ne postoji nikakav transcendentan ili transcendentalan
princip ije bi otkrie moglo da garantuje apsolutnu razumljivost
sveta. Ono to se moe razumeti, razume se u odreenim okvirima
koji nastaju zahvaljujui drutvenom pristanku o korisnosti sazna
nja. Saznanje nije reprezentacija sveta u jeziku, ve rezultat potreba
ili elja pojedinca ili grupe koji meusobno usklauju principe nji
hove pravosnanosti. Predmeti saznanja nemaju nikakav smisao iz
van diskurzivne prakse preduzete s nekim odreenim ciljem. Ljudi
koriste razliite jezike, tako da i predmeti saznanja poseduju razliit
smisao u zavisnosti od toga ko i u kojoj situaciji o njima govori.

Poetak
pragmatizma

Spoznavanje
kao stvaranje

Saznanje kao
rezultat naih
elja

Protiv apsoluta
U predavanjima odranim u Bostonu 1906. godine, istim onim koja
e se znatno kasnije, sada ve pod zajednikim naslovom Pragmati
zam, pokazati kao jedno od najvanijih intelektualnih dostignua
epohe, Viljam Dejms je opisivao spor izmeu tvrdih i mekih umo
va. Prvi veruju samo u injenice izvan kojih nita ne postoji i ija
je nepovezanost svedoanstvo trajnog kraha jedinstvenosti sveta
XIV. Pragmatizam

523

Dejmsov
Pragmatizam

Spor o stanju
sveta
Dejmsova
podela na tvrde
i meke umove

Pozitivisti protiv
metafizike

Kondenzovana
slika pragmati
ke misli

u kojem ivimo, dok je drugima, upravo zbog tog raspada, potreb

no priznanje spolja, apsolutna utemeljenost onoga to je prolazno.
Svet je prostran i isparan, kae Dejms, ili se s tim slaemo (tvr
di umovi) ili se ne slaemo (ovu opciju biraju meki umovi). Ovo
je, tvrdi Dejms, ozbiljan spor, iako nas u oba sluaja liava sopstve
ne volje i mogunosti uticaja na nae ivote ili kako bi to Nie re
kao liava nas volje za mo iji je drugi naziv stvaralatvo. Tvrdi
umovi samo konstatuju da j e t a ko ka ko j e i treba se s tim pomi
riti, dok meki umovi smatraju da sve na ovom svetu zavisi od toga
ta je i z v an ovog sveta. Dok tvrdi umovi prihvataju stvarnost kao
gotovu i konanu, meki umovi pretvaraju sve to se dogaa jedva
u senku onoga to je nepromenljivo. I prvi i drugi vide svet kroz pri
zmu apsoluta, samo to su za tvrde umove apsolutni ve gotovi zako
ni stvarnosti (i injenice koje iz njih proistiu), dok su za meke umove
apsolutni zakoni apriorni i zato se injenice uopte ne uzimaju u obzir.
Devedeset godina kasnije, Riard Rorti e opisati potpuno istu
opoziciju, samo pod drugaijim
nazivom. Rorti suprotstavlja pozi postfilozofska kultura
savremena postprosvetiteljska
tiviste i metafiziare (prvi veruju kultura u kojoj tradicionalna meta
samo u gole injenice, a drugi u fizika pitanja (ta je to istina?,
vene principe), sueljavajui oba ta je to dobro?) gube svoj zna
stanovita s postfilozofskom kultu aj s obzirom na nedostatak apso
rom prema kojoj kako poverenje lutnog kriterijuma verifikovanja.
U postfilozofskoj kulturi ljudi bi
u gole injenice tako i traganje za se oseali kao usamljena, oformlje
nepromenljivim esencijama pre na bia, bez ikakve veze sa neim
teruje u omalovaavanju potpune Izvan [something Beyond],* dok fi
prolaznosti ljudskog ivota koji lozof, koji brine za adekvatnost svo
traga za svojim mestom u svetu jih opisa stvarnosti, biva zamenjen
pomou njegovih trenutnih opisa, snanim pesnikom (kategorija
koju je Rorti preuzeo od Harolda
procenjujui koji od njih najbolje Bluma) koji drugima namee sop
slui tom cilju. Oba stava Dejm- stvene samokreacije.
sov i Rortijev mogu se saeti * R. Rorti, Konsekvence pragmatizma,
u nekoliko osnovnih teza koje isto
Beograd, 1992, str. 44.
vremeno daju kondenzovanu sliku
pragmatike misli. Smisao sveta ne postoji ni u samim injenicama,
ali ni izvan njih u sferi njihovog transcendentnog utemeljenja,
ve je rezultat ovekove stvaralake delatnosti. To stvaralatvo nije
ni proizvoljno nametanje smisla, ali ni otkrivanje njegovog goto
vog oblika, ve pre gov ar anj e sa svetom po ustaljenim pravilima.
Ta pravila ne predstavljaju individualan ve zajedniki pronalazak


524

W. James, Pragmatizm..., op. cit., str. 203.

Knjievne teorije XX veka

i zato Dejms s pravom tvrdi da

u reku sveeg iskustva uranjamo
ispunjeni uverenjima naih preda
ka. Ova uverenja nam omogua
vaju da struktuiramo ovu reku
sveeg iskustva skoro isto kao to
kategorije intelekta u Kantovom
sistemu omoguavaju oblikovanje
pojavnog sveta. Vana je re sko
ro, jer se osnovna razlika zasniva
na tome da su ove kategorije koje
su za Kanta univerzalne, nezavisne
od empirijskog iskustva, iz antro
poloke perspektive proizvodi kulture koji su vremenom podle
gli tako dalekosenoj naturalizaciji da se tretiraju kao univerzalne.
U vezi s tim, ovek koji raspolae intelektom nije suprotstavljen sve
tu, shodno dihotomiji izmeu subjekta i objekta, ve je utonuo u
ovaj svet i ne spoznaje ga toliko koliko ga stvara svojom misao
nom i fizikom delatnou. Drugim reima: ovek do iv lj ava
svet i u ovom izrazu se krije i to kako se svet t ie oveka (u doslov
nom i prenosnom znaenju) i to da se on od sveta ne moe oslobo
diti. Svet koji se tie oveka ne dozvoljava mu da postane subj ekat
s a z nanj a u uskom smislu, odnosno tvorac i istovremeno garant
adekvatnih i tanih predstava sveta, nego od njega stvara subj ekat
prome n lj ivo g iskust v a.
darvinizam pogled na
svet koji je Rorti poistoveivao s
pragmatizmom, a koji izraava
nastajuu sposobnost oblikovanja
sredstava neophodnih individui da
preivi. Prema Rortiju, Darvinova
vizija jezika kao korisnog sredstva
(koja se takoe nadovezuje na Haj
degerovu koncepciju iz Bitka i vre
mena, kao i Vitgentajnovu teoriju
jezikih igara) ostaje u suprotnosti
sa vizijom jezika kao reprezentaci
je stvarnosti. Korisnost sredstva ov
de zamenjuje tanost predstava.

Kultura kao
producent
kategorija
za opis sveta
Kritika subjekta
saznanja

Subjekat
iskustva

O iskustvu
Iskustvo, prema Dejmsu, karakteriu sledee osobine ije prihvata
nje povlai ozbiljne posledice, ne samo metodoloke ve i ivotne.
Prvo, ono predstavlja ulazak u plodne odnose sa stvarno
u. To je, uostalom, najbolja definicija pragmatistikog shvatanja



U tom smislu je Dejms blizak Hajdegeru koji je koristio re Umgang, doslov

no: ophoenje, da bi odredio pozicioniranost Daseina u svetu.
Potpuno ista je i Rortijeva polazna taka u kojoj on stavlja znak jednakosti
izmeu iskustva i jezika. Jezik nije posrednik izmeu subjekta i predmeta,
ve deo ljudskog ponaanja. Zato nam ne stvara slike stvarnosti (tada bi
morao da stane nasuprot nje), ve je kao odgovarajue sredstvo oblikuje.
Ovde Rorti verno prati Hajdegera.
W. James, Humanizam i prawda, u: Znaczenie prawdy. Cig dalszy Prag
matyzmu, Warszawa, 2000.

XIV. Pragmatizam

525

Plodan odnos
sa stvarnou

Iskustvo kao
proces

Kritika centralne
take gledita

Konana
terminologija

interpretacije; plodni odnos sa stvarnou, to se moe i druga

ije predstaviti: interpretacija je transakcija koju ovek obavlja sa
svetom. Zato odnos i zato transakcija? Ne samo zato to povezuje
subjekat sa svetom, ve i zato to je to vrsta delatnosti zasnovane
na razmeni: ja utiem na svet (tekstove) i svet (tekstovi) utiu na
mene. Zato bi ta transakcija bila plodna? Jer omoguava subjektu
koji ita da se pozicionira u svetu onako kako mu odgovara, a i da
istovremeno drugima kae neto smisleno. Drugo ime za ovu tran
sakciju je prema Rortiju pronalaenje odgovarajueg renika uz
pomo kojeg opisujemo sopstvenu egzistenciju.
Drugo, iskustvo je pro c e s koji se neprestano razvija iz ega
proistiu sledee posledice. ovek gradi svoja uverenja pozivajui
se na ono to mu se (kako telu, tako i umu) deava te, dakle, na
ono to odnekuda dolazi (od strane stvari ili rei, ljudi ili tekstova)
i to se ili uklapa u njegova uvere
nja ili ih modifikuje, u zavisnosti perspektivizam uverenje
od onoga to ga vie zadovoljava o strogoj zavisnosti oblika sveta od
iz koje se on percipira.
(naravno, ono to ga ne zadovolja perspektive
Filozof koji je prvi od perspektivi
va, biva odbaeno). S obzirom na zma stvorio filozofsku osnovu bio
to da je iskustvo promenljivo, ni je Fridrih Nie. U svojim beleka
jedna taka gledita nikada ne mo ma pisao je: Kad bi ovek hteo da
e biti t a konana taka gledita. se oslobodi sveta perspektive, ostao
A to znai da je iskustvo po priro bi bez tla pod nogama.*
di perspektivno, iako je lieno in * F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische
Studienausgabe in 15 Einzelbnden,
tegriue perspektive iz koje bi se
red. G. Colli, M. Montinari, Mnchen
BerlinNew York, 1988, t. II, str. 285.
kao kod Lajbnica sve moglo
videti onako kako to vidi Bog. Per
spektivnost iskustva svedoi i o njegovoj konanosti koja, opet, ne
govori ni o emu drugom ve samo o tome da prema Nieovim
reima niko ne moe da izviri izvan svog ugla ili da kako sma
tra Rorti nijedan od naih renika, zahvaljujui kojima dajemo
smisao svetu, nije konaan renik. Procesualnost, perspektivnost i
nekonanost iskustva i opisa ine da se pregovorima subjekta sa sve
tom ne vidi kraj, to znai da kad smatramo da naa gledita, uvere
nja i opisi poprimaju zatvoren oblik, obino u svetu o dust aj emo
o d iskust v a u i me teor ij e od koje zahtevamo i z b av lj e nj e iz
reke stvarnosti. Na taj nain se sueljavaju iskustvo i teorija, mada
iz ovoga ne proistie da je iskustvo drugo ime za slavnu pra ksu
koja zakorauje tamo gde teorija izneverava ili ini njenu dopunu.



526

Hermeneutiari u ovom sluaju govore o projektovanju sopstvene egzistenci

je na svet u koji se valja smestiti.
W. James, Humanizm i prawda, op. cit., str. 79.
Knjievne teorije XX veka

Iskustvo, kako ga shvata Dejms, dovodi u pitanje opoziciju izmeu

prakse i teorije, kao i opoziciju izmeu tvrdih (praktinih) i mekih
(teorijskih) umova. To je zato to kroz iskustvo subjekat ut i e na
stvarnost pomou ideja koje sam stvara, iz ega proistie odreena
filozofija istine.

Praksa

Korisna interakcija
Istina, kako je definie Dejms, predstavlja odnos izmeu naih ul
nih iskustava i naih ideja. Truth here is a relation, not of our ideas
to non-human realities, but of conceptual parts of our experience
to sensational parts. Those thoughts are true which guide us to b e
nef i c i a l inter a c t ions with sensible particulars as they occur.10
Tako, za nas nije istinito ono to se krije u stvarnosti, ve ono to
ne unosi disonantnost izmeu ono
klasina koncepcija
ga to dolazi spolja (ula) i stanja
istine teorija koja istie da isti
intelektualne svojine. Kad se takva
nitost sudova zavisi od podudar
disonantnost javlja, ili nisam u sta
nosti suda sa stvarnou (adequa
nju da razumem ono to vidim ili
tio rei et intellectus).
mu ne dajem za pravo, ali ne zato
to je to tako, ve zato to remeti ovu korisnu interakciju (beneficial
interaction) izmeu mog uverenja i sveta, odnosno najkrae ree
no uopte mi to ne odgovara11 jer ja drugaije gledam na svet.
To je, uostalom, jedini trenutak kad ovek moe da govori o podu
darnosti i adekvatnosti. Nije re, meutim, o podudarnosti injeni
ca i ideja (upravo ta podudarnost konzervira podelu izmeu subjek
ta i objekta, a da pri tom jo i omoguava pristup tome kako zaista
jeste), ve o podudarnosti iskustva i uverenja koje je osnova svake
interpretacije. Vidim samo ono na ta sam navikao,12 a i uveren sam
samo u ono to mogu da razumem. Ako se novo iskustvo poj
movno ili ulno previe izrazito suprotstavlja naem ve postoje
em sistemu uverenja, tada se u devedeset i devet odsto sluajeva to
tretira kao la.13 A u takvim sluajevima, istinito je samo ono to se
10 Ibid., str. 82.
11 Ibid., str. 112.
12 Ovu tezu, prema kojoj je sadraj spoznaje determinisan njegovom formom
(okvirom, matricom), s pragmatistima dele i predstavnici drugih filozofskih
kola, na primer, Nelson Gudman, autor knjige The Ways of Worldmaking.
To je, u izvesnom smislu, najrasprostranjenija savremena filozofska teza. Up.
W. James, Humanizm i prawda, op. cit., str. 112.
13 Ibid., str. 112.
XIV. Pragmatizam

527

Disonantnost

Podudarnost
iskustva
i uverenja

Sistem uverenja

Kulturna
determinisanost
iskustva

Kako odbraniti
istinu od
proizvoljnosti?

Nedostatak
transendentne
instance

ne suprotstavlja ovom sistemu uverenja. S obzirom na to da se ovaj

sistem uverenja ne stvara odvojeno od iskustva ve tokom njegovog
trajanja, to oslobaa humanizam od prigovora za bilo kakav oblik
transcendentalizma, a pre svega Kantovog. Poto iskustvo odluuje,
onda i kultura odluuje, jer iskustvo koje ne bi bilo determinisano
kulturom, bilo bi potpuno prazno. U tom smislu, pragmatika kon
cepcija istine zaobilazi opoziciju izmeu smiljene i pronaene isti
ne, opoziciju izmeu subjektivizma i objektivizma.
Ovde se, meutim, obino pojavljuje primedba koja se, uosta
lom, uvek javlja kad se istini oduzima mo apsolutne objektivnosti.
Zato se kae da ako je jedan kriterijum istine ekvivalentnost izme
u neijeg iskustva i neijeg miljenja, kako onda zatititi istinu od
potpune proizvoljnosti? Kako je sauvati od toga da svako ija se
uverenja slau s njegovim iskustvima moe da ostane pri svom mi
ljenju? Drugim reima, kako odbraniti istinu od potpune proizvolj
nosti? Upravo zato Dejms dopunjava svoju koncepciju istine na sle
dei nain, uostalom, u skladu s njenim transakcijskim karakterom:
Istine bi trebalo da imaju praktine posledice.14 To samo znai da
svaka reenica za koju pretpostavljamo da je tana (jer odgovara na
im uverenjima), mora da proe kroz test iskustva koje je j e d ini
verifikujui filter. Sve sankcije zakona istine nalaze se u samom tki
vu iskustva15 kae Dejms, to znai da u odnosu na iskustvo ne
postoji nikakva transcendentna instanca verifikovanja naih sudova
koje elimo da prihvatimo kao istinite. Da li to znai da tu vlada pot
puna proizvoljnost? Nipoto. Samo je iskustvo instanca zahvaljujui
kojoj jedni sudovi bivaju odbaeni, a drugi prihvaeni. Iskustvo ili
ono to nam omoguava da postojimo u svetu. Dejms pie:
Istina je suprotnost onom to je nestabilno; onom to nas
razoarava; onom to je beskorisno, to je lano ili nesolid
no, svemu to je neproverljivo i neosnovano, svemu to je
haotino i kontradiktorno, ... svemu to je nerealno, to je
u tom smislu lieno praktinog znaenja.16

Argument
racionalnosti

Lieno praktinog znaenja ovde oznaava: nediskutabilno, ne

proverljivo, neosnovano, to se izjednaava sa onim to je lano. Po
greno je, dakle, ono u ta nikoga ne moemo ubediti zato to se ne
moe niim opravdati. Ako, meutim, uspem nekome racionalno
da obrazloim moje gledite, jer je to gledite koje odgovara mojim
14 Ibid., str. 54.
15 Ibid., str. 67.
16 Ibid., str. 69.

528

Knjievne teorije XX veka

uverenjima (i zato je za mene istinito), i taj neko prihvati moje gle

dite, onda i ja i taj neko verujemo da su naa gledita istinita. Jo
jedan Dejmsov citat, ovog puta iz pragmatizma:
Istinite su one ideje koje uspemo da usvojimo, opravda
mo, potvrdimo, verifikujemo. One koje ne uspemo, pogrene su.17
Prema tome, da li, prihvatajui pragmatinu koncepciju istine,
rizikujemo da nam se prigovori proizvoljnost? Ni najmanje. Iz inje
nice da se kao bezuslovne smatraju one istine koje prihvata veina
uopte ne proistie da ovo prihvatanje ne spada u definiciju onoga
to je istinito. ak, naprotiv: istina ne zavisi od toga k a ko j este,
ve od toga ko i zato se s njom slae. Ovo slaganje ili neslaganje ne
proistie iz mitske podudarnosti izmeu naih sudova i stvarnosti,
ve iz podudarnosti izmeu onoga to neko tvrdi i naeg iskustva.
A to znai da je ljudima koji imaju slina iskustva lake da se slo
e nego onima koje deli provalija. Ako ljudi ne uspeju da usklade
svoja iskustva, onda nee utvrditi istinitost svojih sudova to, meu
tim, ne znai da to uopte nije mogue. Istina je poeljna i nuna,
samo to je ne treba traiti u stvarnosti ve u naem odnosu prema
njoj. Istinito je ono to pobedniki prolazi kroz proveru iskustva te,
dakle, ono to uspemo da obrazloimo, potvrdimo, verifikujemo.
Ako nai sudovi o svetu ne zadovolje ovu proveru, istog trenutka
prelaze na stranu lai. Nema ideje ni sudova o svetu koji bi sami
po sebi bili istiniti. Kako s pravom pie Dejms, istina se do ga a
ideji, Truth happe n s to an idea. It becomes true, is made true
by events.18 Verifikovanje svake ideje koja nam neto znai vri se
tokom iskustva koje delimo ili elimo da podelimo s drugima. Kao
to se moe videti, ovde nema mesta za proizvoljnost.

Usklaivanje
iskustava

Istina se
dogaa ideji

Interpretativna zajednica
Na isti nain razmilja i Stenli Fi, autor pojma interpretativne zajed
nice. Najvanija teza koju je Fi u raznim prilikama ponavljao glasi:
Stalno smo interpretativno pozicionirani [we are always and already
interpretively situated].19 To znai da jo pre nego to se upustimo
17 W. James, Pragmatyzm..., op. cit., str. 161.
18 W. James, Pragmatism. A New Name for Some Old Ways of Thinking, New
York, 1907, str. 7778.
19 S. Fish, Interpretacja, retoryka, polityka..., op. cit., str. 381.
XIV. Pragmatizam

529

Fiova koncepci
ja interpretativ
ne zajednice

Zakoni
zajednice

Jezik koji nije

privatni

Institucija

u interpretaciju nekog dela, mora

interpretativna zajed
mo znati da postoje takve sutine nica kategorija koju je u istrai
kao to su knjievna dela koja se vanje knjievnosti uveo Stenli Fi
mogu interpretirati, iitavati na da bi oznaio skup razliitih uvere
razliite naine (kad bi postojao sa nja o knjievnosti i interpretaciji.
mo jedan nain tumaenja knjiev Interpretativna zajednica nam, s
nog dela, niko ne bi pokuavao da jedne strane, omoguava interpre
taciju knjievnosti (jer smatra da
ga ponovo proita), da je interpre se knjievnost uopte moe inter
tacija mogua samo zahvaljujui pretirati), dok, s druge, ogrania
naroitom jeziku knjievnih dela, va njenu proizvoljnost (jer smatra
da su nova iitavanja ne samo mo da nije dozvoljeno da se sve radi
gua ve da ih akademska javnost s knjievnim tekstom). Znaenje
teksta nije dato, ve se stvara kroz
kojoj se obraaju, visoko ceni, i ta proces interpretacije bez koje knji
ko dalje, i tako dalje. Sve ove pre evni tekst ne bi uopte mogao da
mise koje utke prihvatamo, ali postane predmet koji ima znae
koje moramo da prihvatimo da nje. Iako nijedan tekst ne posedu
bismo se uopte bavili interpretaci je znaenje sam po sebi, ipak ne
jom knjievnih tekstova, proistiu postoji ni apsolutna proizvoljnost
interpretacije, jer svaka interpre
iz pristanka da se prihvate zakoni tacija mora da postupa shodno
koji vladaju zajednicom kojoj eli opteprihvaenim procedurama.
mo da pripadamo interpretirajui
knjievne tekstove. Neko ko ne zna da postoje knjievne vrste, me
trika ili retorike figure, nee pripadati onoj zajednici iji je jezik
isti onaj profesionalni jezik kao i jezik kojim govore rudari ili rag
bisti. Iz istog razloga iz kojeg rudari, razmatrajui plan iskopavanja
uglja, ne govore jezikom ragbista, a ragbisti ne koriste jezik ruda
ra za planiranje napada s krila (ukoliko ragbisti, kao to se deava
u Velikoj Britaniji, nisu ujedno i rudari), i teoretiari knjievnosti
se slue jezikom koji u velikoj meri spreava proizvoljnost njiho
vih postupaka. Niko ko se bavi interpretacijom tekstova ne moe
sebi dozvoliti apsolutnu proizvoljnost upravo i zbog toga to jezik
koji koristi nije privatni jezik, nego je to jezik koji koriste i drugi
teoretiari knjievnosti. Drugim reima, pojam apsolutne proizvolj
nosti potpuno je pogrean, jer se nikada neemo nai u poloaju
koji niim nije determinisan. Naprotiv: nae postupke neprestano
odreuje inst ituc ij a koja ograniava anarhine tenje.
ta su to institucije? Uopteno govorei, to su forme drutve
no organizovane delatnosti,20 skupovi nadindividualnih konven
cija koje moramo prihvatiti da bi nae potrebe i vrednosti bile ra
zumljive i nama i drugima. Institucija je mesto s kojeg govorimo
20 Ibid., str. 304.

530

Knjievne teorije XX veka

i s kojeg nas drugi sluaju, dakle, mesto na kojem se organizuje nae

iskustvo. Pre nego to postanemo lanovi neke institucije (akademi
je, instituta), ve joj pripadamo u largo smislu: ne bismo mogli nita
da doivimo da ve nema okvira percepcije, ne bismo mogli nita
da kaemo da nam to ne omoguavaju jezike i komunikacione kon
vencije. Zahvaljujui tome to se one meusobno razlikuju, pripada
mo razliitim institucijama, odnosno interpretativnim zajednicama
koje nam omoguavaju donoenje razliitih odluka te, samim tim,
slabe opasnost prizvoljnosti koja se nalazi u toj odluci.
Upravo zato je Fi okoreli intencionalista, samo to intenciju ne
shvata psiholoki (ta je autor hteo da kae?) ili semantiki (ka
kav je smisao autor eleo da uvrsti u tekst?), ve diskurzivno. Inten
cija nije lina svojina, individualan prohtev ili semantika samovolja,
ve modalni okvir svakog kulturnog poduhvata, forma mogueg
konvencionalnog ponaanja.21 Ne moe se, kae Fi, konstruisati
nikakav smisao a da mu ne pridodamo neku intenciju.22 Intencija
je, dakle, ono to ini da odreen iskaz uopte moe biti shvaen.
Ovde se, ipak, nakon to je odbaena netana zamerka o proizvolj
nosti, pojavljuje jo jedna, sasvim suprotna zamerka. Ako smo, kako
govore Fiovi oponenti i oponenti pragmatizma uopte, uvek inter
pretativno situirani, onda u tom sluaju pravo Ja biva istisnuto ili,
u najmanju ruku, zamagljeno konvencijama, fikcijama i konstruk
cijama. Sloivi se sa institucionalnom prirodom Ja, istovremeno
moramo dovesti u pitanje pravu prirodu tog Ja, odnosno njegovu
potpunu nedeterminisanost istorijskim kontekstom. I, u stvari, ovde
poinje spor koji je najvaniji za pragmatizam, a verovatno i za ita
vu teoriju XX veka. To je spor esencijalista s kontekstualistima.

Intencionalizam

Esencije i konteksti
Esencijalisti veruju da postoji nepromenljiva ovekova priroda ko
ja nije pretrpela nikakve istorijske uticaje. Takoe veruju da posto
ji neto poput istine koja je nezavisna od ljudskog miljenja a ijim
se otkrivanjem bavi ljudski um. U oba sluaja biva uspostavljena
prava sutina stvari koja je obino u sukobu s trenutnim i istorijski
promenljivim oblikom. Postoji mnogo miljenja o tome kako stvari
21 Ibid., str. 244.
22 S. Fish, Professional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cam
bridge, Mass., 1995, str. 127.
XIV. Pragmatizam

531

Esencijalizam
protiv kontekstualizma

Sutina stvari
i njen opis

Rortijeva kritika
esencijalizma

izgledaju, ali one mogu izgledati

esencijalizam gledite po
samo na jedan, njima svojstven na kojem
ljudi, stvari ili tekstovi pose
in. Iza varljivih slika stvari, koje duju skrivenu sutinu koja odreu
se mogu opisivati na razliite nai je njihovu pravu prirodu. Ta sutina
ne, kriju se prave esencije koje ne (= esencija) postoji nezavisno od
zavise od jezika koji ih opisuje, ve bilo kakvih pogleda i nije posledica
bi trebalo same od sebe, in propria nikakve interpretacije. Dakle, biti
ovek jeste u zavisnosti od posedo
persona, kako je govorio Huserl, da vanja nepromenljive i vanistorijske
se javljaju umu. S jedne strane, pra ljudske prirode koja mora biti pri
vo Ja se skriva iza razliitih slojeva sutna u svakom oveku. Slino je i s
privida na koje ne treba obraati knjievnim tekstovima: sutina knji
panju jer su to varljivi prividi, po evnosti jeste literarnost shvaena
nepromenljiva osobina svakog
grena gledita koja udaljavaju um kao
teksta, nezavisna od bilo kakvog
od toga to zaista jeste, a, s druge drutvenog ugovora.
strane, ispod promenljivih formi
se krije prava stvarnost koja se bitno razlikuje od toga kako se opi
suje. U oba sluaja sutina stvari se radikalno razlikuje od njenog
opisa, iz ega proistie da jezik ne pripada ni pravom Ja, ni samoj
stvarnosti, ve je samo nesrean dodatak kako samom Ja, tako i sve
tu koji iskrivljuje perspektivu iz koje bi trebalo da se posmatraju nje
ni pravi oblici.
Svoju raspravu sa esencijalizmom Riard Rorti je poeo od dovo
enja u pitanje ove dihotomije. Ne postoji, kae on pozivajui se na
Hegela, nita to prethodi istorijski determinisanom Ja, slino kao to
ovo je takoe Hegelova teza nema sveta koji bi bio neto razliito
od jezika koji ga opisuje i to iz jednostavnog razloga to ne postoji
arhimedovska, vanjezika taka koja bi omoguavala dokazivanje ova
kve teze.23 Esencijalni opis je samo
jedan od opisa stvarnosti i zasniva ironija prema Riardu Ror
tiju, antimetafizika osnova sve
se jedino na uverenju i verovanju sna privremenosti svakog opisa
koji poprimaju jeziki vid, a ne na stvarnosti i toga da ne postoji ko
tome kako zaista jeste. Naravno, nana terminologija kojom bi se
svet egzistira izvan nas, spolja u mogao izvriti iscrpan opis sveta.
odnosu na nas, ali opisi tog sveta sa Ironiar, nasuprot metafiziaru ko
u postojanje prave priro
mo su nae tvorevine i samo se na jideveruje
sveta i oveka, smatra da je o
njih odnosi kriterijum istine i lai.
vek samo mrea verovanj i elj,
Rorti na taj nain istupa pro liena sredita [centerless web of
tiv poznate, klasine hermeneuti beliefs and desires].*
ke teze po kojoj ovek, koji eli da * R. Rorty, Przygodno, ironia i solidar
no, Warszawa, 1996, str. 126.
spozna sebe, nastoji da protumai
23

532

R. Rorty, Przygodno, ironia, solidarno, Warszawa, 1996, str. 1971.

Knjievne teorije XX veka

zagonetno pismo sveta. Svet ne

govori. Samo mi to radimo, kae
Rorti.24 To znai da je upravo o
vek taj koji reava pitanje stvarno
sti i samim tim preuzima odgovor
nost za ono to o svetu govori. Svet
je govorio oveku samo zato to je
ovek verovao u svet kao delo od
njega nezavisnog tvorca, odnosno
Boga. Sekularizacija i razbijanje
iluzije savremenog sveta uinili su
da se na svet u najmanju ruku,
poev od romantiara poelo gle
dati kao na neto to na sopstvenu
ruku treba pronai zahvaljujui
imaginaciji i jeziku. Romantiari
su religiju zamenili umetnou
koja je na sebe preuzela ulogu za
aravanja sveta, dakle, njegove
fikcionalizacije. Poto su te fikci
je konstruisane u jeziku, onda je upravo jezik dobio mo stvaranja
stvarnosti. to je vei knjievni projekat, to je ubedljiviji opis sveta,
utoliko je vei uticaj na itaoce, utoliko je vea snaga stvaralake re
i koja zamenjuje veru u jezik razuma i nauke kao adekvatnog sred
stva za opis sveta. Na taj nain je knjievnost, kae Rorti, zamenila
nauku i filozofiju, jer je upravo knjievnost najvie svesna prolazno
sti jezika i jastva. Istina se ne otkriva niti od strane sveta, niti od
strane jastva niti od strane jezika koji povezuje svet i jastvo u jedan
continuum. Svet i Ja zavise od jezika koji nije neto razliito od njih,
to znai da smo svet i Ja samo ono to o njima moemo da kae
mo. Istorija nae kulture nije nita drugo do istorija promenljivih
i meusobno konkurentnih jezika kojima se opisuje svet, koji se me
njaju ne zato to se sve vre povezuju sa svetom, nego zato to
se jedna vrsta jezika pokazuje manje uspenom za opisivanje sve
ta i treba je zameniti novom, ubedljivijom.25 Ubeivanje je, prema
miljenju esencijalista, samo retoriki trik koji zamagljuje istinu i
podmee umesto nje njenu pristrasnu karikaturu, i zato nam samo
filozofija kao stroga nauka (Huserlov termin) omoguava da se pro
bijemo kroz zastore privida i prodremo do samih stvari.
paradigma u teoriji nauke
Tomasa Kuna, skup preutno pri
hvaenih pretpostavki i uverenja
koji omoguavaju nauna istraiva
nja. Prema Kunu, nisu injenice te
koje diktiraju naine saznavanja,
ve obrnuto: injenice se utvru
ju kroz procedure koje su nauni
ci prihvatili. Kad opservacije, do
kojih se dolo u okviru razliitih
paradigmi, uu u meusobni kon
flikt, taj spor se ne moe reiti pozi
vanjem na injenice, jer se upravo
status onoga to smatramo inje
nicom dovodi u pitanje. Pobeuje
ona teorija ije pristalice uspeju
da dokau efikasnost (ne adekvat
nost) sopstvenog jezika. Tada na
stupa promena paradigme koja
nije izazvana preciznom opserva
cijom injenica, ve priznavanjem
efektivnijeg jezika njihovog opisa.

24 Ibid., str. 22.

25 Ovde se i Rorti i Fi pozivaju na koncepciju paradigmatske promene koju je
formulisao T. Kun.
XIV. Pragmatizam

533

Pitanje istinitosti
stvarnosti

Znaenje
knjievnosti

Zamena jezika

Opozija filozofije
i retorike

Retorika taka
gledita

Opozicija izmeu filozofije i retorike, prisutna u zapadnoj kultu

ri jo od spora izmeu Platona i sofista, dobro opisuje spor esencijali
sta i kontekstualista. Filozofi (ili teoretiari) veruju da je jezik (meto
dologija) sredstvo koje Ja (jastvo, subjekat) koristi za adekvatan opis
sveta i da je zadatak filozofa maksimalno usavravanje tog sredstva.
Ja postoji nezavisno od jezika (metodologije), ali postoji nezavisno
i od sveta ije znakove treba adekvatno protumaiti uz pomo od
govarajue metodologije. Tako, prema miljenju esencijalista, posto
je solidnije i manje solidne metodologije u opisu sveta. Prve dopiru
do istine, a druge je samo komplikuju. U prvom sluaju, cilj filozofa
(i nauke) jeste usavravanje mainerije opisa koja e na kraju poe
ti besprekorno da funkcionie i da proizvodi adekvatne opise injeni
ca. U drugom sluaju, re je o pre
teranoj subjektivnosti koja nas retorika u starom veku:
teorija govora. Prema pragmati
udaljava od samih injenica.
arima, retorika je filozofski stav
S retorike take gledita ko koji smatra da se istina i smisao
ja je, prema Fiu, istovremeno i ne mogu pronai nego stvoriti,
antifundamentalistiki stav, stvari proizvesti putem diskursa. Homo
stoje drugaije.26 Ovde se predmet rhetoricus je ovek koji je svestan
opisa ne moe razlikovati od nai sopstvenih saznajnih ogranienja
na njegovog opisivanja jer jezik u i sklon pregovaranju o znaenju u
javnom prostoru.
kojem nastaje odreuje sve okvire
mogueg saznanja.
Terminologija odreenih disciplina nije spoljanja u odno
su na svoje predmete, nego ih stvara. Odbacite je u korist
terminologije druge discipline i izgubiete predmet koji bi
samo ona mogla da oivi. Ako bi istraiva knjievnosti,
objanjavajui neki stih, poeleo da interiorizuje ciljeve i
uverenja istoriara, kao rezultat toga bi nastalo tumaenje
koje ne bi imalo nikakva teorijskoknjievna obeleja; na
stala bi jezika tvorevina [piece of language] koju vie ne
bismo smatrali stihom, jer renik opisa ne bi u sebi sadr
ao nita to bi dozvolilo da se u prvi plan istaknu njegove
poetske osobine. I, obrnuto: ako bi se zapis istorijskog dea
vanja itao (to je danas u modi) isticanjem metaforikih
efekata, narativnih strategija i afektivnih izvora takozvane
26 Up. Rhetoric in an Antifoundational World: Language, Culture, and Pedagogy,
red. M. Bernard-Donals, R. R. Glejzer, New Haven, 1998, naroito eseje Fia
(Retorika), Rortija (Promenljivost jezika) kao i Igltona (Kratka istorija
retorike).

534

Knjievne teorije XX veka

oiglednosti, kao rezultat bi nastao semiotiki predmet u

odnosu na koji ne bi imalo smisla postaviti osnovno istorij
sko pitanje: ta se desilo?27
Slino je i sa subjektom. Retoriki subjekat, za razliku od epi
stemolokog, jeste subjekat koji se uvek i odmah vezuje za lokalne
i drutvene norme i standarde koji ga ine, i koji omoguava raci
onalno delovanje.28 Kao to ne postoji jedinstvena terminologija
pomou koje se moe opisati stvarnost (dakle, davati joj smisao),
tako ne postoji nijedan subjekat koji bi se prema ovoj terminologiji
mogao tretirati kao konana terminologija. Ove razlike se jedino ne
odnose na posebne discipline kao, na primer, na astrofiziku, mole
kularnu biologiju i nauku o knjievnosti, nego se odvijaju u okvi
ru datih disciplina. S pragmatistike take gledita, razlike izmeu
pojedinanih metodolokih kola u XX veku ne samo to odgovara
ju razliitim terminologijama korienim za opis knjievnosti, ve
svedoe o promenljivosti samog predmeta: poto ne postoji jedna
knjievnoteorijska terminologija, onda ne postoji ni jedinstvena, od
nosno nezavisna od mnogih opisa, knjievnost.29

Retoriki
subjekat

Posledice za teoriju
Odnos pragmatizma prema teoriji prilino je jednostavan. Godine
1982, na stranicama asopisa Critical Inquiry, pojavio se provokati
van tekst Stivena Knapa i Voltera Bena Majklsa pod nazivom Aga
inst Theory (Protiv teorije). Autori su u njemu dokazivali da
teorijski argumenti u interpretaciji knjievnosti nemaju nikakve po
sledice i da teorija knjievnosti jednostavno treba da poloi oruje.30
27 S. Fish, Looking Elsewhere: Cultural Studies and Interdisciplinarity, u: Prof
fesional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass.
1995, str. 85.
28 S. Fish, Interpretacja, retoryka..., op. cit., str. 367.
29 Slino smatra Gadamer: Pravo znaenje stvari koju prouavamo pojavie
se tek zahvaljujui onome ko ume da nam pravilno na njega ukae. H.-G.
Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, Krakw, 1993,
str. 271. Fi bi, ipak, rekao: Tek zahvaljujui onome ko ume da nam je ubedljivo pokae. Razlika izmeu pravilno i ubedljivo, predstavlja razliku iz
meu hermeneutike i pragmatizma.
30 Up. S. Knapp, W. B. Michaels, Against Theory, Chritical Inquiry, 1982, t. 8,
br. 4. Od ove diskusije je naknadno napravljena itava knjiga: Against Theory:
Literary Studies and the New Pragmatism, red. W. J. T. Mitchell, Chicago, 1985.
XIV. Pragmatizam

535

Posledice
pragmatizma
za knjievna
istraivanja

Protiv teorije

Ne moe posto
jati univerzalna
teorija

Stihija prola
znog ivota

Jedan od uesnika u sporu koji se epistemologija prema

rasplamsao nakon objavljivanja Rortiju, koji je u Filozofiji kao ogle
ovog teksta bio je Stenli Fi koji je dalu prirode (1979) iao tragom
iznosio sledee argumente: svaka Hajdegerove kritike metafizike, te
teorija je beznadean poduhvat, orija adekvatnih predstava iji ga
jer u elji da je formuliemo treba rant je subjekt koji nije uvuen u
saznavanu stvarnost. Znanje koje
da izaemo izvan okvira lokalnih tei sigurnosti Rorti naziva rezul
uverenja i da je podvrgnemo ogle tatom manipulacije Vorstellungen
du koji nije prethodno priprem- [predstavama].
ljen, to je neizvodljivo jer nema
pojmova i kateogrija koji ne vode poreklo iz te oblasti. Drugim rei
ma: tako smo vrsto povezani sa svetom da distanciranje od njega
osnovni uslov teorije uopte nije mogue. To je razlog zato teo
rija ne moe da ima nikakve posledice za praksu, jer ne moe imati
posledice neto ega nema. A univerzalna teorija ne postoji, jer uvek
predstavlja samo generalizaciju koja je izvrena na osnovi delimine,
kontekstualizovane prakse. Takoe, ne neutralie line interese, jer
jedino lokalna potraivanja izdie
holizam filozofski stav pre
na nivo opteg zahteva.31
ma kojem pojedinani delovi siste
Svi pragmatisti, oslobaajui ma ili neke celine dobijaju na znaa
se od teorije u uem smislu, ele ju tek putem odnoenja prema toj
da nas uvuku u stihiju prolaznog celini. Prema Rortiju, ljudi menjaju
ivota iz kojeg nema naina da se svoja miljenja ne zato to ona ne
izvuemo, slino baronu Minha odgovaraju stvarnosti, ve da bi se
uzenu koji se hvatao za sopstveni bolje slagala s drugim miljenjima
ili da bi meu njima stvorili neku
perin.32 Od Viljama Dejmsa, Ri vrstu ravnotee. Posledica holisti
arda Rortija i Stenlija Fia moe kog principa za Rortija jeste ukida
mo da usvojimo da su subjekat i nje razlike izmeu filozofskog i knji
istina p o sle di c a a ne u z rok isku evnog diskursa, jer je u oba sluaja
stva koje se ne moe odvojiti niti re o istom samokreativnom i ima
od kulturnog konteksta koji njime ginativnom inu stvaranja.
31 S. Fi, Interpretacja, retoryka,... op. cit., str. 333.
32 Zato Fieov argument protiv Novog istorizma glasi ovako: poto su sve nae
delatnosti istorijske i prigodne, i njihov smisao ne proistie iz pozivanja na
bilo koji transcendentan ili transcendentalan princip, ne postoji neto poput
ranga na skali istorinosti, odnosno ne postoje metode koje su vie istorij
ske od drugih. Istorinost, kae Fi, nije opcija, ve neminovnost. U vezi
s tim, u spor oko istorinosti ulaze samo razliiti istoricizmi, poto ne po
stoji opozicija izmeu istorizma i neeg drugog, jer to neto drugo uopte ne
postoji. Iz tog razloga besmisleno je nazivati se istoriarem, osim ako neko
ne eli da bude teoretiar istorije, to je takoe neizvodljivo, jer bi to, opet,
znailo odstupanje od istorije, to je nemogue. Up. S. Fish, The Folger Pa
pers, u: Professional Corectness..., op. cit., str. 127141.

536

Knjievne teorije XX veka

upravlja, niti od sfere drutvenih pregovora koji mu daju bilo ka

kvu pravosnanost. Dakle, ovde kljuna kategorija postaje iskustvo
suprotstavljeno epistemoloki shvaenoj teoriji i apriornoj nauci o
svetu, a isto tako i idiosinkretikom ludilu koje nije u stanju da obra
zloi sopstvene razloge. Kategorija iskustva i njemu odgovarajueg
opisa omoguava zaobilaenje suprotnih polova univerzalnih teorija
i individualnog naklapanja i u tom smislu postaje osnovna filozofska
kategorija oveka uronjenog u ivot koji nastoji da o tom ivotu kae
neto drugima kako bi ga drugi mogli razumeti. Ako se, meutim,
slaemo s tim da ta kategorija moe posluiti kao efikasno sredstvo
za opis ivota, onda se treba sloiti i s tim da je to izvrsna knjievno
teorijska kategorija, osim ako izmeu ivota i teorije knjievnosti ne
postavimo nepremostivu razliku to, iz holistike pragmatistike per
spektive, nije mogue. To znai da se na ivot kako kae Dejms
odvija bez sigurnosti i garancije,33 a to dalje znai da niko i nita
nee unapred opravdati nae postupke i da se neprestano moramo
uveravati u ispravnost svojih postupaka. Taj beskrajan proces testi
ranja istinitosti naeg miljenja o svetu (pa, dakle, i knjievnosti) iz
pragmatistike perspektive naziva se i nte r pret a cij a.

Rezime
Pragmatizam je filozofija koja je:
1. ant ie s enc ij a list i ka, jer odbacuje postojanje neistorijskih
bivstava nepromenljivih esencija;
2. ant i f u nd ame nt a list i ka, jer ne veruje u postojanje transcendentnih (vanistorijskih) ili trancendentalnih (vanempirij
skih) principa koji ne bi predstavljali rezultat konvencional
nih drutvenih praksi;
3. ant ire pre z ent a c ion ist i ka, jer ne smatra da je cilj zna
nja adekvatno predstavljanje stvarnosti;
4. ant iteor ij ska, jer ne veruje u mogunost izgradnje bilo ko
je teorije o svetu u koji smo uvueni.
Pragmatizam je filozofija koja na mesto subjekat-objekat diho
tomije uvodi holistiki princip iskustva i opisa stvarnosti bez kojeg
ni iskustvo, ni stvarnost nemaju nikakvog smisla. S tim u vezi je i
filozofija koja je:
33 W. James, Pragmatyzm..., op. cit., str. 183.
XIV. Pragmatizam

537

Holistika
perspektiva

1. istor ij ska, jer ne postoje univerzalni, nekontekstni jezici

opisa stvarnosti;
2. p ersp ekt iv ist i k a, jer je svaki opis pristrasan, stvaran u
datoj situaciji;
3. iskust ve na, jer o vrednosti jezika opisa ne govori ono to
je adekvatno u odnosu na injenice, ve ono to je korisno za
novo iskustvo;
4. inte r pre t at iv na, jer je svaki opis isprobavanje jezika, a ne
primena gotovih pravila.
O knjievnosti i interpretaciji, pragmatisti misle sledee:
l. Knjievnost nije esencijalna ve konvencionalna kategorija
iji su sadraj i obim stalni predmet rasprave i reavanja iz
meu istorijski uslovljenim subjektima.34 Zato se o granici
izmeu knjievnosti i onoga to ona nije stalno iznova prego
vara.35
2. Ne postoje sami po sebi knjievni tekstovi koji bi u sebi krili
neku istinu koju treba otkriti. Knjievni tekstovi su uvek ve
interpretirani, jer su napisani po nekoj konvenciji (ili vie
njih) i postaju predmet interpretacije u okviru interpretativ
ne zajednice.
3. Interpretacija nije otkrivanje istine teksta, ve racionalno
testiranje znaenja koje je, s jedne strane, ogranieno insti
tucijama knjievnosti (konvencije i pravila interpretiranih
tekstova), a, s druge interpretativnom zajednicom kojoj ap
solutno pripada svaki interpretator.
4. Mo interpretacije ne lei u adekvatnosti (koja je nemogua)
u odnosu na predmet, ve u ubedljivosti izvrenog opisa ko
ji ne odgovara toliko samoj stvarnosti, koliko drugom opisu.
Interpretacija je vie pronalaenje novog jezika (redeskripci
ja) u kojem se mogu promeniti nai naini govorenja o svetu
(knjievnosti), nego adekvatan iskaz o svetu (knjievnosti).

34 S. Fi, Interpretacja, retoryka..., op. cit., str. 306.

35 Ibid.

538

Knjievne teorije XX veka

Hronologija
1898:

Viljam Dejms dri u Berkliju predavanje Philosophical Con

ceptions and Practical Results u kojem, pod uticajem darvini
zma, tvrdi da misaoni procesi pomau linosti da se prilagodi
okolini. Ma ta bio, ovek je pre svega praktino bivstvo koje
je steklo um kako bi se prilagodilo ivotu na ovom svetu.

1907:

Na osnovu ovih predavanja u Bostonu Dejms objavljuje Pragma

tizam. Za ideju pragmatizma treba da zahvali arlsu Sandersu Pir
su koji je 1878. godine, u lanku How to Make Our Ideas Clear,
prvi put formulisao njene principe tvrdei da ljudska uverenja pro
istiu iz naunih delovanja. Znaenje bilo kojeg pojma proistie
iz praktinog rezultata njegove primene. Dvadeset godina kasnije,
Dejms je pokrenuo najvaniju Pirsovu ideju. Istina, pie, slui
ideji, to znai da ona nije veita nego da zavisi od promenljivih
okolnosti koje je verifikuju. Pragmatizam znai prilagoavanje
ideje ivotu pa, dakle, i linosti. To ne znai da je pojam istine ne
upotrebljiv. Konaan kriterijum istine jeste njena snaga. Slino je
mislio Nie dovodei istinu u zavisnost od volje za mo.
Objavljivanje knjige Vilijama Dejmsa A Pluralistic Universe. i
njenice treba da budu shvaene jedino u svom lokalnom okru
enju. Iste godine izlazi knjiga The Meaning of Truth.
Umire Viljam Dejms.
Posmrtna publikacija Essays in Radical Empiricism.
Human Nature and Conduct Dona Dejvija. Glavna teza je sle
dea: o onome to elimo, doznajemo tek post factum, tek poto
prihvatimo rezultate naih aktivnosti. Drugim reima: ono to
elimo jeste posledica naih aktivnosti, a ne njihov uzrok.
Dejvijeva knjiga Experience and Nature. Prema Rortiju, to je
najbolji Dejvijev rad. Od tog trenutka tokom dvadeset godi
na nita se zanimljivo nije desilo u amerikoj filozofiji, iako je
Dejvi jo uvek bio iv i bio potovan.36

1909:

1910:
1912:
1922:

1925:

36 Demokracja po filozofii, razgovor s Riardom Rortijem, u: G. Borradori,

Rozmowy amerykaskie, Pozna, 1999, str. 127.
XIV. Pragmatizam

539

1931:

Roen Riard Rorti.

1938:

Roen Stenli Fi.

1952:

Umire Djui.

1956:

Riard Rorti brani doktorsku disertaciju na Jejlu na osnovi ras

prave o pojmu potencijalnosti.

1961:

Prva Rortijeva rasprava o pragmatizmu: Pragmatism, Categori

es and Language (Philosophical Review, 1961, t. 70, br. 2).

1967:

The Linguistic Turn. Zbirka eseja o lingvistikom zaokretu, koju

je uredio Rorti.

Prva Fiova knjiga o Miltonu: Surprised by Sin: The Reader in

Paradise Lost. Fi se tada okree takozvanoj (kasnoj) ReaderRe
sponse Criticism.

1970:

Na molbu urednika New Literary History Fi pie programski la

nak Knjievnost u itaocu: afektivna stilistika, koji poinje kriti
kom eseja Birdzlija i Vimsata Affective fallacy, a zavrava se izrica
njem metodoloke neverice: Ta metoda ne tei nikakvoj taki koja
bi predstavljala cilj; ona je proces; govori o iskustvu i sama je isku
stvo, koncentrie se na efekat i njen je rezultat odreeni efekat.37

1978:

Philosophy as a Kind of Writing: An Essay on Derrida. Prvi Ror

tijev esej o Deridi koga je smatrao kominim piscem a ne
ozbiljnim filozofom.

1979:

Rortijeva knjiga Filozofija u ogledalu prirode: otra kritika epi

stemologije. Knjiga je prevedena na esnaest jezika.

1980:

Is there a Text in this Class? The Authority of Interpretative Com

munities Stenli Fi uvodi kategoriju interpretativne zajednice.
Uvod ima naslov How I Stopped Worrying and Learned to Lo
ve Interpretation (Kako sam prestao da se nerviram i nauio
da volim interpretaciju). Jedna od najdiskutabilnijih knjievno
teorijskih knjiga devete decenije prolog veka.

1982:

Riard Rorti prikuplja svoje eseje, napisane posle pragmatikog

zaokreta, u knjigu Posledice pragmatizma.

1985:

Against Theory: Literary Studies and the New Pragmatism. Zbor

nik lanaka tampanih od 1982. do 1985. godine na stranicama
Critival Inquiry provociranih esejom Stivena Knapa i V. B. Majklsa pod istim tim naslovom. Naa teza je bila sledea: niko se
ne moe nai izvan prakse, teoretiari treba da prestanu to da i
ne, dakle, teorijsko preduzee treba da zavri svoju aktivnost.

1989:

Prolaznost, ironija i solidarnost Riarda Rortija: zbirka predava

nja odranih 1986/87. godine. Ironija postaje glavni filozofov

37 S. Fish, Literatura w czytelniku: stylistyka afektywna, Pamitnik Literacki,

1983, sv. 1, str. 303.

540

Knjievne teorije XX veka

1990:
1991:

1995:

2003:

stav koji ne veruje u filozofiju kao privilegovani diskurs. Knji

evna kritika se ne bavi objanjavanjem znaenja odreenih
knjiga nego njihovim smetanjem u razliite kontekste, utiui,
samim tim, na to da ih percipiramo. Knjiga je prevedena na dva
deset i dva jezika.
Doing What Comes Naturally: Change, Rherotic, and the Prac
tice of Theory in Literary and Legal Studies druga zbirka ras
prava Stenlija Fia koja predstavlja najpotpuniju interpretaciju
pragmatistikih pogleda. Naslov (Raditi neto prirodno) treba
da uputi na nerefleksivne aktivnosti koje proistiu iz odreene
prakse ukorenjene u kontekstu.
Reading Rorty, zbirka rasprava nastalih kao odgovor na Filozofi
ju i ogledalo prirode.
Rortijeva knjiga Philosophical Papers. Dve knjige rasprava i ko
mentara o delima savremenih filozofa i pisaca (od Hajdegera i
Frojda, preko Deride, Dejvidsona i Fukoa, do De Mana i Kunde
re). Trea knjiga e se pojaviti 1998. godine.
Professional Corectness: Literary Studies and Political Change
Stenlija Fia. Proirena verzija Clarendon Lectures, odranih u
Oksfordu dve godine ranije. U dodatku odluna kritika poli
tike kritike i Novog istorizma. Knjievna istraivanja nemaju
nikakve politike posledice.
Objavljena antologija The Pragmatic Turn in Philosophy.

XIV. Pragmatizam

541

Bibliografia
Literatura
A Companion to Pragmatism, red. J. R. Shook, J. Margolis, Oxford 2006.
S. Critchley, J. Derrida, E. Laclau, R. Rorty, Deconstruction and Pragmatism,
red. C. Mouffe, London 1997.
Filozofia amerykaska dzi, red. T. Komendziski i A. Szahaj, Toru 1999.
H. Putnam, Pragmatism, Oxford 1995; wyd. pol.: idem, Pragmatyzm. Pytania
otwarte, tum. B. Chwedeczuk, Warszawa 1999.
The Revival of Pragmatism: New Essays on Social Thought, Law, and Culture,
red. M. Dickstein, Durham 1998.
R. Shusterman, Estetyka pragmatyczna. ywe pikno i refleksja nad sztuk,
tum. A. Chmielewski et al., tum. Chmielewski, Wrocaw 1998.
R. Shusterman, Praktyka filozofii, filozofia praktyki, prze. A. Mitek, red.
K. Wilkoszewska, Krakw 2005.
J. J. Stuhr, Pragmatism, Postmodernism and the Future of Philosophy, New
York 2003.

Don Devi
J. Dewey, Sztuka jako dowiadczenie, tum. A. Potocki, wstp I. Wojnar, Wro
caw 1975.
Reading Dewey: Interpretations for a Postmodern Generation, red. L. A. Hick
man, Bloomington 1998.

Viljam Dejms
Izbor iz dela
W. James, Dowiadczenia religijne, tum., przedm. J. Hempel, Warszawa 1958.
W. James, Pragmatyzm. Nowe imi paru starych stylw mylenia, wstp A. J.
Ayer, tum. M. Szczubiaka, Warszawa 1998.
542

Knjievne teorije XX veka

W. James, Z wybranych problemw filozofii. Pocztek wprowadzenia do filozo

fii, tum. M. Filipczuk, pos. P. Gutowski, Krakw 2004.
W. James, Znaczenie prawdy. Cig dalszy Pragmatyzmu, tum. M. Szczubi
aka, Warszawa 2000.

Stenli Fi
Izbor iz dela
S. Fish, Doing What Comes Naturally: Change, Rhetoric, and the Practice of
Theory in Literary and Legal Studies, Oxford 1989.
S. Fish, Interpretacja, retoryka, polityka. Eseje wybrane, red. A. Szahaj, Kra
kw 2002 eseji iz dela Doing What Comes Naturally oraz Is There a
Text in This Class?.
S. Fish, Is There a Text in This Class? The Authority of Interpretive Communiti
es, Cambridge 1980.
S. Fish, Professional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cam
bridge, Mass. 1995.
Vanija literatura
K. Rosner, Stanley Fish, czyli pozorny radykalizm konstruktywistycznej teo
rii interpretacji, Teksty Drugie 2005, nr 5.
The Stanley Fish Reader, red. H. A. Veeser, Oxford 1999.

Riard Rorti
Izbor iz dela
R. Rorti, Filozofija i ogledalo prirode (prev. Zoran Muti), Sarajevo, 1990.
R. Rorti, Konsekvence pragmatizma (prev. Duan Kuzmanovi), Beograd, 1992.
R. Rorty, Demokracja po filozofii, u: G. Borradori, Rozmowy amerykaskie,
tum. K. Brzechczyn, Pozna 1999.
R. Rorty, Essays on Heidegger and Others: Philosophical Papers, t. 2, Cambrid
ge 1991.
R. Rorty, Etyka zasad a etyka wraliwoci, tum. D. Abriszewska, Teksty Dru
gie 2002, nr 12.
R. Rorty, Obiektywno, relatywizm i prawda. Pisma filozoficzne, t. 1, tum.
J. Margaski, Warszawa 1999.
R. Rorty, Przygodno, ironia i solidarno, tum. W. J. Popowski, Warszawa
1996.
R. Rorty, Zmierezch prawdy ostatecznej i narodziny kultury literackiej,
tum. A. Szahaj, Teksty Drugie 2003, nr 6.
XIV. Pragmatizam

543

R. Rorty, Wielkie dziea literackie jako rdo inspiracji, tum. M. Szuster,

Literatura na wiecie 2003, nr 9/10.
Vanija literatura
The Linguistic Turn: Recent Essays in Philosophical Method, red. R. Rorty, Chi
cago 1967.
Midzy pragmatyzmem a postmodernizmem. Wok filozofii Richarda Rortyego, red. A. Szahaj, Toru 1995.
Reading Rorty: Critical Responses to Philosophy and the Mirror of Nature (and
beyond), red. A. F. Malachowski, OxfordCambridge 1990.
Richard Rorty, red. C. Guignon, D. R. Hiley, Cambridge 2003.
R. Rumana, Richard Rorty: An Annotated Bibliography of Secondary Literatu
re, Amsterdam 2002.
A. Szahaj, Ironia i mio. Neopragmatyzm Richarda Rortyego w kontekcie
sporu o postmodernizm, Wrocaw 1996.

Mihal Pavel Markovski

544

Knjievne teorije XX veka

XV. ISTORIZAM

Protiv pozitivizma koji se zaustavlja

na pojavi postoje samo injenice,
rekao bih: ne, upravo injenice ne po
stoje, ve samo interpretacije [That
sachen giebt es nicht, nur Interpreta
tionen]. Ne umemo da ustanovimo
nijednu injenicu po sebi: moda je
besmisleno hteti neto tako.
Fridrih Nie1
Istorija nije nauka.
Hajden Vajt2
Istorijske naracije jesu reprezentacija
prolosti.
Frenk Ankersmit3





F. Nie, Pisma pozostae, t. 2: 18761889, Krakw, 1994, str. 211.

E. Domaska, Interview with H. White, u: Encounters: Philosophy of Hi
story after Postmodernism, Charlottesville, 1998, str. 21.
F. Ankersmit, Uvod u poljsko izdanje, u: Narracja, reprezentacja, dowi
adczenie. Studia z teorii historiografii, Krakw, 2004, str. 31.

Mnoina
Dakle, istorizmi a ne istorizam, kao i knjievne teor ij e, a ne te o
r ij a. Ova razlika dobro pokazuje promenu koja se desila u XX ve
ku kad je poelo umnoavanje me to d ol o k i h osnova na raun
jedne sveobuhvatajue me to de. Izraz istorizmi se, prema naem
miljenju, odnosi na dve pojave iji se uticaj na savremenu knjiev
noteorijsku svest ne moe umanjiti. Prvo, to je delovanje amerikog
istoriara i metodologa Hajdena Vajta (ro. 1928) ija je knjiga Me
tahistory (1973) izvrila pravi preokret u miljenju o istoriji i istori
ografiji. Drugo, to je akademski pokret zvani New Historicism, od
nosno Novi istorizam, koji se ponekad, takoe, mada neprecizno,
definie i kao kulturni materijalizam. Ove dve orijentacije se odno
se na razliite kontekste metodolokog zasnivanja. Vajt je smatran
strukturalistom, iako meu njegove uitelje treba ubrojati italijan
skog filozofa iz XVIII veka anbatista Vika i Fridriha Niea (naro
ito u vezi sa uticajem ovog drugog, Vajt bi mogao biti smeten i u
poglavlje poststrukturalizam). Zatim, novi istoricisti pozivaju se
pre svega na marksizam ili kulturalna istraivanja XX veka i nesum
njivo predstavljaju njihovu izrazitu varijantu. Ako Vajta pre svega in
teresuje istor io g r af sk i tek st k a o re tor i ka ma iner ij a za
proiz vo d nju e fekt a st v ar no st i, onda se New Historicism bavi
id eol o kom rel a c ij om izme u tek st a i istor ij ske st var
nost i. Vajt, pre svega, istrauje jezike strukture zahvaljujui koji
ma istoriar nastoji da nas uveri u objektivnost svoga rada, a Novi
istorizam, pak, otkriva premise govora o svetu u vidu pogleda na
svet i uticaj materijalnih kulturnih praksi na pisanje knjievnosti.
Iako se Vajtova t rop ol og ij a (odnosno, nauka o retorikim tropi
ma) znatno razlikuje od novoistorijske i d eolo g ij e, ipak ih povezu
je zajedniko uverenje o iluzornosti objektivizma u istraivanju isto
rije i neutralnosti diskursa koji je opisuje.
XV. Istorizam

547

Umnoavanje
metodolokih
osnova

Hajden Vajt

Vajt i Novi
istorizam

Iluzije objektivizma

Pretpostavke
tradicionalne
istoriografije

Klasina istoriografija, nastala pod uticajem invazije postromanti

arskog uverenja o presudnom uticaju istorije na pojedinca, zasni
vala se na nekoliko osnovnih premisa. Prvo, istoriar je duan da
neposredno dopre do istorijskih dogaaja i predstavi ih onakvim
kakvi su bili, a, drugo, duan je da ih na neutralan nain predstavi u
sopstvenom delu. Rad istoriara je bio definisan dvostrukom objek
tivnou: predmetom istraivanja i samim diskursom. Upravo sama
istorija, tvrdili su istoriari, progovara kroz njihov rad i pokazuje
svoje pravo neposredovano lice, a tekst istoriara treba da pred
stavlja samo uspeno sredstvo za prenoenje ve gotovih sadraja.
Tako je glasilo glavno uputstvo Leopolda Rankea, sigurno najznaaj
nijeg nemakog istoriara, koji je ovako pisao svome bratu:
Uloga istoriara se zasniva na razumevanju i poduavanju
razumevanja smisla svake epohe same po sebi i za sebe [an
und fr sich selbst]; on mora da ima na umu ... sam pred
met i nita vie.

Shvatanje

Rankeov ideal
istorijskog
oblikovanja

Pre toga, u Uvodu u Istoriju Engleske, isti ovaj autor pisao je da mu

je jedina elja kao istoriara da potpuno izbrie [auszulschen] samo
ga sebe da bi samo stvari mogle da progovore [nur die Dinge reden
/.../ zu lassen]. Pokazati samo kako se to desilo [bloss zeigen, wie es
eigentlich gewesen], postarati se da stvari same govore: ovo je loci
classici istorijskog objektivizma XIX veka izgraenog na neutralnoj ta
ki gledita, lienoj bilo kakvog vrednovanja i predubeenja [Vorurtei
le], iji je Ranke bio neprikosnoven patron. Ideal istorijskog oblikova
nja [Bildung] mora, prema Rankeu, da se zasniva na tome da
subjekat bude duan da od sebe uini samo organ pred
meta a naroito same nauke, kao i da razume i predstavi
itavu istinu ne smetajui pri tom prirodnim i sluajnim
ogranienjima ljudskog postojanja.





548

Pismo od 25. maja 1873. godine. Citat iz: K.-O. Apel, Das Verstehen. Eine
Problemgeschichte als Begriffsgeschichte, Archiv fr Begriffsgeschichte, 1955,
sv. 1, str. 171.
J. Wach, Das Verstehen. Grundzge einer Geschichte der hermeneutischen The
orie im 19. Jahrhundert, t. 3: Das Verstehen in der Historik von Ranke bis zum
Positivismus, Tbingen, 1933, str. 126.
U recenziji iz Geschichte der Preuischen Politik, Drojzenovog opus magnum,
Ranke je pisao da autor previe govori sam i retko dozvoljava stvarima da
dou do glasa. Citat iz: ibid., str. 97.
Ibid, str. 123.
Knjievne teorije XX veka

Kad je sedamdesetih godina XIX veka Fridrih Nie vodio spor

sa istoriografskim objektivizmom, imao je na strani svog poduhva
ta sjajnog zatitnika. Ono to je bilo, ne interesuje nas zato to je bi
lo ve zato to u izvesnom smislu jo uvek traje, jer i dalje deluje.
Ova maksima najistaknutijeg metodologa istoriografije XX veka Jo
hana Gustava Drojzena, nesumnjivo je bila i Nieova deviza. to
ne odgovara ivotu, nije prava istorija, napisao je on krajem 1872.
godine. Nie je jo tada protiv objektivizma iznosio teke argumen
te. Zamerao mu je, prvo, na maskiranju skriveno prihvatanih filo
zofskih pretpostavki;10 drugo, na zameni doivljavanja ravnodunih
intelektualnim shvatanjem;11 tree, veru u apsolutnu vrednost i
njenica;12 etvrto, odreenu teleologiju ugraenu u diskurs.13 Peto,
prividno oslobaanje od vrednovanja.14
Sve ove osobine naina istorijskog miljenja XIX veka: inte
lektualizam, objektivizam, faktografija, providencijalizam (vera u
 Das, was war, interessiert uns nicht darum, weil es war, sondern weil es in ge
wissem Sinn noch ist, indem es noch wirkt: J. G. Droysen, Historik: Vorlesun
gen ber Enzyklopdie und Methodologie der Geschichte, izbor R. Hbner,
Mnchen, 1967, str. 275.
 F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 479.
10 Istorijsko shvatanje nije nita drugo do razumevanje odreenih injenica u
skladu s filozofskim pretpostavkama. Nietzsches Werke. Gesamtausgabe, Le
ipzig, 19011913, t. 17, str. 329.
11 Na sve gledati objektivno, ni na ta se ne ljutiti, nita ne voleti, sve shvatati
to danas znai istorijsko ulo. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Stu
dienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 652. Objektivnost istoriara je nonsens. Sma
tra se da je neki dogaaj, sa svim svojim motivima i posledicama, bio tako
isto opaen [angeschaut] da ni na jedan nain nije uticao, ostajui isto inte
lektualan proces: kao pejza za slikara koji se zadovoljava njegovim predstavljanjem. Neutralno posmatranje, estetska pojava, prisustvo svih pokretaa
volje. Ibid., t. 7, str. 673. Kako je pisao Drojzen: Objektivna nepristrasnost
je neljudska. Materialen zur neuen Geschichte, izbor: J. G. Droysen, Halle,
18801885, str. 110; pogledati: J. Wach, Das Verstehen..., op. cit., t. 3, str. 183.
12 Vi ste avolovi advokati zato to od [...] injenice [das Factum] pravite idola, to
je injenica, meutim, uvek glupa i za sva vremena slinija pre teletu nego bogu.
F. Nietzsche, Niewczesne rozwaania, Krakw, 1966, str. 146. Unzeitgeme Be
trachtungen, u: Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 1, str. 310.
13 Rankeovo u k ra avajue istorijsko pisanje, njegova preterana opreznost
tamo gde bi trebalo pokazati uasan besmisao sluaja; njegova vera u done
kle imanentan Prst Boji. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studiena
usgabe..., op. cit., t. 11, str. 662.
14 Ismejati kole objektivista i pozitivista. Oni ele da zaobiu vrednovanje
i da samo otkrivaju i predstavljaju injenice. Ipak se moe videti, na primer,
kod Tena, da u sutini on ima svoje ljubimce: na primer, snane, ekspresivne
linosti ili sibarite, nasuprot puritanaca. Op. cit., t. 11, str. 241.
XV. Istorizam

549

Nieova kritika
objektivizma

Osobine istori
zma XIX veka

Postkantovska
epistemologija

boije provienje), kao i antiaksiologizam, stvarale su negativan kon

tekst za Nieovu hermeneutiku filozofiju koja se razvijala sedamde
setih godina.15 Meutim, osobenost koju je Nie nesumnjivo najvie
napadao bio je objektivizam koji se loe kotirao kod svih hermeneu
tiara. Kad je, dakle, prigovarao da je uvena savremena objektiv
nost lo ukus,16 samo je ponavljao Drojzenovu tezu koji je pisao da
je objektivno samo ono to je be
antiesencijalizam to je
smisleno [Gedankenlose].17 Treba pogled prema kojem pojedinac ne
naglasiti da su Drojzenovi i Nieo krije u sebi gotovu esenciju, nego
vi napadi na istoriografski objekti je to proizvod spoljnih, istorijskih
vizam (koji je karakteristian i za okolnosti. Novi istoriari i kultur
antipozitivistiki preokret) proisti ni materijalisti odbacuju esencijal
autonomnu viziju oveanstva
cali iz njihove ukorenjenosti u post nu,
u ime teorije o kulturnom stvara
kantovsku epistemoloku platfor nju ljudske prirode.
mu koja onemoguava svaki oblik
neposrednog saznavanja. Prema Drojzenu, bilo je nemogue dopre
ti do sutine stvari, do same sri ivota [eigentlichen Lebenskern].18
Istorija nije jednostavno ono to je bilo, ve, pored prirode, predstavlja naziv za pojam zahvaljujui kojem ljudski duh obuhvata pojav
ni svet.19 A to znai da je istorija kategorija u Kantovom smislu,
tj. u onom koji organizuje nau percepciju: svet moemo da razume
mo samo zato to se deava. Razlika je, meutim, u tome to osnova
ovakvog shvatanja nije anistorijska svest uopte, transcendentalan
subjekat koji se reio istorijskih dogaaja, ve istorijska svest koja
je interpretirala samu sebe.20 Kako je pisao Drojzen, na koga e se
prikriveno pozivati itava hermeneutika XX veka:
Bez sumnje, ono to jeste razumemo onda kad spoznaje
mo i sebi objanjavamo ono to je bilo. Ali i ono to je bilo
spoznajemo samo onda kad moda najpodrobnije istrauje
mo i shvatamo ono to jeste.21
15 Up. Z. Kuderowicz, Od historii jako procesu do historii jako czynu. (Reflek
sja historiozoficzna we wczesnej twrczoci Nietzschego), u: U progu wspc
zesnoci. Z dziejw doktryn antypozytywistycznych. Praca zbiorowa, red.
B. Skarga, WrocawWarszawaKrakwGdask, 1978; H. Schndelbach, Fi
lozofia w Niemczech. 18311933, Warszawa, 1992, deo 2: Historia.
16 F. Nietzsche, Gtzen-Dmmerung, u: Smtliche Werke. Kritische Studiena
usgabe..., op. cit., t. 6, str. 109.
17 J. G. Droysen, Grundri der Historik, Halle, 1925, str. 39.
18 J. G. Droysen, Historik... op. cit., str. 149.
19 Ibid., str. 323.
20 H. Schndelbach, Filozofia w Niemczech. 18311933, Warszawa, 1992, str. 9091.
21 J. G. Droysen, Historik..., op. cit., str. 151.

550

Knjievne teorije XX veka

Zadatak istoriara se, prema Drojzenu i Nieu, dakle, nije zasni

vao na predstavljanju tobonje slike prolosti (jer se do nje, kao stva
ri po sebi, i ne moe doi), ve na proirivanju i osnaivanju naeg
misaonog sveta zahvaljujui produbljenom saznanju kontinuiteta o
vekovog moralnog razvoja [sittlichen Entwicklung].22 Ako je tako,
onda je jedino sredstvo istorijskog saznanja moglo biti ra zu me va
nj e [Verstehen] koje je uvek suprotstavljeno obj anj avanju [Er
klren]: Istorijska istraivanja ne nameravaju nita da objanjavaju,
to znai nita ne izvoditi u formi zakljuaka nego razumeti.23

Zadatak istoria
ra prema Drojze
nu i Nieu

Facta ficta
Nie je nedvosmisleno iao tragom Drojzena. Zadatak istoriara,
govorio je, ne zasniva se na adekvatnoj istorijskoj rekonstrukciji
[wirklich historische Vortrag], ve na aktivnim nastojanjima i po
kuajima ponovnog vraanja u ivot [thtige Versuche von Neuen
wieder zum Leben verhelfen], jer samo na a krv ini to da nam
govore dela iz prolosti.24 Istorija nije zatvorena i zavrena knjiga
ijim se prelistavanjem, hladne glave, bavi istoriar. Istoriar, dakle,
ne rekonstruie ve konstruie nemajui nikada ansu da pronae
pravi smisao istorijskih dogaaja, tj. onaj koji se stvarno desio
u skladu s njim. Istorija sveta nije istorija injenica samih po sebi,
ve samo istorija naeg miljenja o tim injenicama i njihovim moti
vima i uzrocima. To je samo serija privida [Phantome] iznad bezda
nih magli neprouenih stvarnosti [unergrndlichen Wirklichkeit].25
To su samo facta ficta:26 To to ovek obavija [berspinnt] i obu
zdava prolost, jeste umetniki nagon a ne nagon istine. Savrena
forma takvog pisanja istorije jeste isto umetniko delo [rein Kun
stwerk] osloboeno od bilo kakve obine istine.27
22 Ibid., str. 27.
23 J. G. Droysen, Grundri der Historik, op. cit., str. 15.
24 F. Nietzsche, Menschliches, Allzumenschliches, t. 12, u: Smtliche Werke.
Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 2, str. 431.
25 Ibid., t. 3, str. 224225.
26 Da je istorija samo konstrukcija koja se izmilja sa odreene take gledita,
danas zvui banalno, ali nije tako banalno izgledalo u sedmoj i osmoj dece
niji prolog veka. Preuranjenost Nieovih razmiljanja o istoriji dobila je po
tvrdu u savremenom (odnosnom, vie u postmodernom) prisvajanju njego
ve lekcije iz istoriografije. Pogledati, na primer: Facta ficta. Z zagadnie
dyskursu historii, red. W. Kalaga, T. Sawek, Katowice, 1992.
27 F. Neitzsche, Pisma pozostae..., op. cit., str. 262; i: Smtliche Werke. Kritische
Studienausgabe..., op. cit..., t. 7, str. 674.
XV. Istorizam

551

Istorija
kao konstrukcija

Umetnika kon
cepcija istorije

Takvo umetniko tretiranje pisanja istorije proizlazi i otuda

to za Niea jezik nije jasno sredstvo koje koristimo s ciljem da tran
smitujemo nae znanje o svetu, ve komplikovana retorika struk
tura maskirana naom tenjom ka objektivnoj istini. Na pitanje ta
predstavlja ovo poslednje, Nie odgovara:
Pokretna armija metafora, metonimija, antropomorfiza
ma, ukratko, zbir meuljudskih odnosa koji su poetski i
retoriki osnaeni, transponovani [bertragen] i ulepani,
posle duge upotrebe narodu izgledaju kao kanonski i oba
vezujui: istine su iluzije [Illusionen] za koje se zaboravilo
da su one zapravo metafore koje su istroene i izgubile ul
nu snagu izraza, monete ija se povrina izlizala i koje se
danas tretiraju kao metal a ne kao moneta.28

ta je istina?

Trop saznanja

To je trebalo da znai da je sva tropologija prema Haj

ki diskurs podvrgnut neumoljivim denu Vajtu, autoru Metahistory
zakonima retorike koji suspenduju (1973), kao i The Tropics of Di
njegovu neposrednu referencijal scourse (1978), sistem retorikih
nost i briu snove o nepristrasnom tropa (ili dubokih strukturalnih
formi) koji upravlja istorijskom
opisu stvarnosti zbog svoje tropo naracijom. Svaki od etiri osnov
loke strukture.29 ta znai da je na tropa metafora, metonimija,
saznanje strukturirano kao trop? sinegdoha i ironija drugaije us
Pogotovu to se ono zasniva ili postavljaju odnose izmeu dela i
na nizu prenoenja (bertragun celine i zato odgovaraju (prefigu
za drugu vrstu istoriograf
gen) i zamena (kao u sluaju me riu)
ske prie i drugu vrstu ideologije.
tafore ili metonimije) izmeu ul
nog doivljaja i konstruisanja pojma, ili na pridavanju onoga to je
svojstveno ljudskom miljenju ne-ljudskoj stvarnost (kao u sluaju
antropomorfizma), ili kao u sluaju hypallaga na promeni po
retka uzroka i posledice,30 ili kao u sluaju sinegdohe uzimanju
dela kao celine i obrnuto. Ovih pet tropa (tanije: tri tropa i dve fi
gure) metafora, metonimija, sinegdoha, personifikacija i hypallag
prema Nieovom miljenju odreuju celinu ljudskog saznanja.
U svim ovim sluajevima, tropoloka medijacija ini da se ne mo
e prodreti do carstva istine.31
28 Ibid., t. 1, str. 189.
29 P. de Man, Alegorie czytania. Jzyk figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego
i Prousta, Krakw, 2003.
30 O ova tri tropa (tanije: jednom tropu i dve figure): metafori, antropomorfi
zmu i hypallagu, pie De Man u Alegoriach czytania..., ibid.
31 F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 491.

552

Knjievne teorije XX veka

Tako dolazimo do sutine Nieove kritike istoriografskog dis

kursa koja je imala ogroman uticaj na miljenje o istoriji XX veka.
To je radikalno uverenje o nemogunosti dopiranja do neposredo
vane istorijske sutine stvari koja postoji nezavisno od saznajnog
subjekta i njegovog jezika, uverenje o neautonomnosti smisla pro
lih dogaaja, kao i o kreativnom karakteru istoriarevog diskursa.

Nedostinost
sutine stvari

Poetika istorije
Hajden Vajt, po profesiji istoriar srednjeg veka, 1973. godine obja
vio je svoje veliko delo Metahistory: The Historical Imagination in
Nineteenth-Century Europe, obimnu interpretaciju istoriografije
XIX veka u kojoj je dokazivao dve teze. Prvo, da se stilovi istorijskog
objanjavanja meusobno razlikuju primenom tri osnovne strategi
je: fabularizacijom, argumentacijom i ideologizacijom. U svakoj od
njih mogui su sledei modeli: romantini, tragini, komini i sati
rini32 (fabularizacija); formistiki, mehanicistiki, organicistiki
i kontekstualistiki33 (argumentacija); anarhini, radikalni, konzer
vativni i liberalni34 (ideologizacija). Vajt iznosi argument da istorio
grafski stil zavisi od izbora odreene strategije i odreenog struktu
ralnog modela, to ini da je istoriar, stvarajui diskurs, prinuen
da postupa na osnovi prihvaenih strukturalnih pretpostavki. Dru
go, Vajt iznosi pretpostavku o tome da rad istoriara ne predstavlja
neutralno reprodukovanje prolosti, ve nuno podsea na poetski
in35 u kojem dolazi do strukturalne prefiguracije istorijskog polja
istraivanja pomou etiri osnovna tropa: metafore, metonimije,
32 Vajt ovde prati liniju koju je prvi put izneo kanadski teolog i istraiva knji
evnosti Nortrop Fraj, koji je u Anatomiji kritike izdvojio upravo takve mode
le fabularizacije koji se ponovo uspostavljaju u knjievnosti (dakle, arhetip
ske), odnosno mithoi.
33 Formistiki nain objanjavanja polazi od toga da svet postaje razumljiv sa
mo ako se pronae odreena forma koja slui za identifikaciju svih njegovih
elemenata. Organicistiki nain podreuje svaki element sveta koji se opisu
je dijalektici delova i celine ili veeg procesa. Mehanicisti trae uzroke istorij
skih mehanizama, dok kontekstualisti smetaju dogaaje u iri interpretativ
ni okvir.
34 Ovde Vajt sledi primer Karla Manhajma, autora uticajne knjige Ideologija i
utopija (1929).
35 H. White, Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth-Century
Europe, Baltimore, 1973, s. X.
XV. Istorizam

553

Metahistory
Vajtova poetika
istorijskog
pisanja

Rad istoriara
kao poetski in

Protiv iste
istoriografije

Vajtov
strukturalizam

Istorijska
stvarnost
i pripovesti

sinegdohe i ironije.36 Istraujui iz

ove dvostruke, diskurzivno-tropo mythoi model fabularizaci
je, arhetip; prema Nortropu Fraju:
loke (dakle, metaistorijske) per romaneskni model koji ima u vidu
spektive dela istoriara XIX veka, da junak prekorauje ogranienja
Vajt je uveravao da se radovi filozo sopstvene egzistencije, borbu s pre
fa istorije (Hegela, Marksa, Niea prekama sudbine, pobedu i oslo
i Kroea) ni po emu ne razlikuju baanje koje potvruje pobedu
nad zlom; satiriki model
od dela pravih istoriara (Mi dobra
koji obrnuto ima u vidu nemo
lea, Rankea, Tokvila i Burkharta), gunost oslobaanja od vladavine
jer i filozofi i istoriari svoj rad za zla i slabost oveka koji je svestan
snivaju na slinim modalitetima neadekvatnosti sopstvenih napo
svesti [modes of consciousness] ra u neprijateljskom svetu; model
ili figurama imaginacije. To znai komedije podrazumeva trenutno
izmirenje snaga u drutvenom ili
da ne postoji ista istoriografija prirodnom svetu, dok tragedija ta
koja ne bi istovremeno bila i filo kvo izmirenje onemoguava, iako
zofija istorije, kao i da je istrai neuspeh junaka ohrabruje gledao
vanje istorije rezultat prihvaene ca tragike predstave.
retorike strategije. Istoriar ima
na raspolaganju nekoliko osnovnih naina araniranja sopstvenog
diskursa kao i tropa, i izbor jednog od njih (stil) istovremeno je i
izbor odreene interpretacije istorije. Iz tog razloga Vajt je struktu
ralista,37 jer prihvata pr i mat st r u ktura lni h i nvar ij ant i (arhe
t ipsk i h pr ip ovest i) u o d no su na s aznanj e onoga to j e
p oj e d i na no, mada je i poststrukturalista, jer polazi od nune tro
pologizacije saznanja i diskursa. Kao strukturalista Vajt je blizak
Nortropu Fraju, a kao poststrukturalista via Nie pribliava se
De Manu ili ire: dekonstruktivizmu. Smatrajui, meutim, da je
tropologija duboka struktura koja je predsaznajna [pre-cognitive]
i pretkritina u ekonomiji svesti istoriara, i da njeno smetanje de
facto ispre d ina subjektivnog saznanja, govori da mu je mnogo
vie stalo do strukturalizma, bar do Romana Jakobsona, koautora
rada Dva pola jezika. Slino je i s prihvatanjem naracije kao glav
nog modela ljudskog saznanja. Vajt preokree tradicionalan, reali
stiki odnos izmeu istorijske stvarnosti i pripovesti i dokazuje da
naracija nije sekundarna u odnosu na svet, ve primarna, i da ona
odreuje (prefigurie) njegov smisao. To, razumljivo, ne znai da
36 Vajt je vie puta naglaavao kakvu je ulogu u njegovoj teoriji odigrao itali
janski filozof anbatista Viko i njegova teorija o primatu poetskog jezika u
odnosu na pojmovni jezik u razvoju kulture.
37 Na pitanje Eve Domanjske kako u stvari sebe vidi, Vajt odgovara: Ja sam
strukturalista. Takoe je rekao: Nisam postmodernista, vidim svoj proje
kat kao modernistiki. Up.: E. Domaska, Encounters..., op. cit., str. 2627.

554

Knjievne teorije XX veka

prolost ne postoji, nego da nemamo neposredan pristup do nje; ili,

drugaije reeno, da imamo taj pristup jedino pomou tekstova ko
ji joj daju pristrasan i esto preokrenut smisao. Istoriografski
tekst je, dakle, artefakt koji oblikuje istraivanu stvarnost pomou
naracije i tropa.38 Nema sumnje u to kako je ova teza duboko uko
renjena u kritici istoriografskog objektivizma koju je sedamdesetih
godina XIX veka izvrio Fridrih
naracija jedan od osnov
Nie; svoju osnovu je dobila zahva
nih postupaka (strategija, sredstva
ljujui radovima takvih naunika
saoptavanja) istorijskog diskursa.
XX veka kao to su Nortrop Fraj,
S antropoloke take gledita, na
Kenet Berk, Roman Jakobson, Ro
racija je postupak koji organizuje
lan
Bart39 i Miel Fuko.
percepciju stvarnosti i omoguava
Treba, meutim, konstatovati
ujedinjavanje iskustava. Prema na
rativistima, ne moe se ni spozna
da su izgleda najivotniji nastavak
ti bilo ta, niti ostvariti sopstveni
(jer je i kritian) Vajtovih radova
identitet a da se ne pria povest.
istraivanja holandskog teoretiara
Prema istoriarima, koji naglasak
istoriografije Frenka Ankersmita
stavljaju na narativnu dimenziju
(ro. 1954), autora rada, objavlje
istoriografskog diskursa, naracija
nog 1983. godine, pod naslovom
ne predstavlja izvetaj o tome ta
se desilo, ve daje smisao injeni
Narrative Logic, u kojem je formu
cama ili ih interpretira. Naracija se
lisao takve narativistike teze40 ko
ne moe odvojiti od interpretacije
je se odnose na razliku izmeu opi
jer obe polaze od perspektivnosti
sa i naracije, odnosno kako e se
(te, dakle, organienosti) opisa.
to kasnije zvati reprezentacije.
Prvo, istorijske naracije su interpretacije prolosti, a ne registra
cija (opis) prolih injenica, to znai da neinterpretirana prolost
ne moe postati materijal istorijske naracije, iako moe da postane
predmet istorijskih istraivanja. Ovo razlikovanje istorijskih istra
ivanja i istorijskih naracija u toj meri je sutinsko da ne brie sferu
injenica, ve je samo prenosi u sferu arhivskih istraivanja, pripisuju
i naracijama nunu retoriku interpretacije. Otuda sledea teza koja
istie da jezik naracije nije jezik predmeta. Odatle proizlazi uverenje
da su diskusije o prolosti u sutini diskusije o onome to se o prolo
sti govori, dakle, o onim diskurzivnim konstrukcijama stvarnosti, od
nosno, kako kae Ankersmit, narativnim organizacijama znanja:
38 Detaljniju razradu svojih ideja Vajt je predstavio u sledeim knjigama: Tro
pics of Discourse: Essays in Cultural Criticism, Baltimore, 1978. i Figural Rea
lism: Studies in the Mimesis Effect, Baltimore, 1999.
39 Naroito je u tom kontekstu znaajan Bartov tekst Diskurs istorije, prvi put
objavljen 1967. godine.
40 F. Ankersmit, Sze tez o narratywistycznej filozofii historii, u: Narracja,
reprezentacja..., ibid., str. 5569.
XV. Istorizam

555

Ankersmitove
narativistike
teze

Istorijska istrai
vanja / istorijske
naracije

Na govor o prolosti prekriven je gustim nanosom koji

nije povezan sa samom prolou, ve sa istorijskim inter
pretacijama i diskusijama o meusobno suprotstavljenim
interpretacijama. Narativni jezik nije proziran i ne lii na
tanko staklo kroz koje moemo da vidimo neizvitoperenu
sliku same prolosti.41
Tekstualnost
istorije

Ankersmitova
teorija iskustva

Nesumnjivo se ugledavi na Vajta, Ankersmit naglaava do ko

je mere je istoriografska naracija upletena u komplikovano pitanje
tekstualne reprezentacije, do koje mere je njen subjektivan karakter
liava tenje ka objektivnoj egzaktnosti i kako je prolost prisvojena
pomou privatnih naina predstavljanja. On, ipak, prevazilazi tropo
loka ogranienja Vajtovog diskursa kad stavlja akcenat na davanju
za pravo prolosti i na kategoriju istorijskog iskustva. Poto su injeni
ce nedostupne istorijskoj reprezentaciji, onda je ona duna da odusta
ne od zahteva za istinom (u logikom smislu), meutim, ne treba da
odustane od onoga to istorija ispunjava, po uzoru na romanopisce
koji su kako je to formulisao Dozef Konrad u uvenom predgovo
ru Crnac iz druine Narcis duni da daju za pravo vidljivom sve
tu ili, bolje da ne pomeaju istorijsku naraciju s knjievnou po
uzoru na portretistu koji predstavlja stvarnost. Na taj nain Ankersmit dolazi do formulacije teorije iskustva koju odreuje bliskost
prolosti. Tek nakon iskustva, iz kojeg se pojavljuje prolost kao po
tencijalni predmet istorijskih istraivanja, moemo govoriti jezikom
istorije.42 Iskustvo prethodi podeli na sferu subjekta i objekta tako da
predstavlja antiepistemoloku kategoriju i omoguava istoriaru da
pronae uporite u istorijskom svetu, kao svetu sopstvenog znaenja.
Na kraju e se naracija, reprezentacija i iskustvo pokazati meusobno
vrsto povezani. Ne moe se govoriti o prolosti ne znajui da se ona i
interpretira. Ne moe se govoriti o iskustvu ne znajui da bez njegove
reprezentacije ono biva lieno znaenja. Ne moe se misliti o identite
tu bez uzimanja u obzir njegove narativne i interpretativne prirode.
Ovde se krug, koji je zapoeo Nie i koji ide do savremenih tropologa
i narativista (pomenimo Rikera), zatvara.

41 Ibid., str. 62.

42 F. Ankersmith, Uvod u poljsko izdanje, op. cit., str. 50.

556

Knjievne teorije XX veka

Poetika kulture
Nije drugaija situacija ni na suprotnom polu istoricizma XX veka
kojim je zavladala kola New Historicism. I ovde se mogu pronai
manje ili vie vidljivi uticaji Nieove filozofije, a naroito gene
a lo k i projekat koji je formulisao i koji se moe definisati kao is
traivanje istorijskih uslova pojavljivanja vrednosnih sudova ili ire:
ku ltu r noistor ij sk i h uslov a proizvo d nj e sm isl a.
Analizirajui u Genealogiji morala43 poreklo ocena dobra i zla,
Nie se odluno okrenuo od teolokih odgovora i izabrao strategiju
istoriara moralnosti koji postavlja sledee pitanje: U kojim uslovi
ma je ovek pronaao ocene koje vrednuju neto kao dobro i zlo i
ka kv u v re dno st i maju one s ame.44 Sudovi i vrednosti u koje
verujemo su, dakle, kulturno i istorijski determinisani, i u elji da ih
prouimo moramo pre svega da analiziramo uslove njihovog nastan
ka, kao i jezik kojim su bili formulisani. Jezik, jer predstavlja drutve
nu injenicu i ne odraava empirijsku stvarnost ve joj daje smisao.
Protiv pozitivizma, koji se zadrava na pojavi postoje sa
mo injenice, rekao bih: ne, upravo injenice ne postoje,
ve samo interpretacije [Thatsachen giebt es nicht, nur Inter
pretationen]. Ne moemo da utvrdimo nijednu injenicu
po sebi: moda je i besmisleno tako neto eleti.45
zgusnuti opis (engl. thick
description) termin koji je uveo
antropolog kulture Kliford Gerc
u knjizi The Interpretation of Cul
tures (1973) da bi oznaio inter
pretativnu metodu koja polazi od
prividno beznaajne kulturne i
njenice (anegdote, dogaaja, pred
meta) i postepeno otkriva njenu
zgusnutost putem iznoenja

Jezik

Protiv
pozitivizma

injenice same po sebi, odno

sno bez bilo kakve dorade, glupe su,
odnosno liene smisla, i upravo ih
njihov jeziki oblik uvodi u okvire
nae kulture. Poto je tako, onda je
istraivanje istorije onoliko korisno
koliko predstavlja istraivanje jezi
ka koji se koristi da bi se stvarnosti
dao smisao, dakle, i ideologiji koja
je u jeziku neminovno prisutna.

43 Kako je 2001. godine, u intervjuu za The Boston Book Review, rekao Steven
Grinblat: Imam mnogo rezervi u odnosu na Niea, ali Genealogija morala
je bila knjiga koja je za mene predstavljala potresno otkrie. Seam se da sam
je itao u srednjoj koli i da sam oseao kako se itav moj svet okree nagla
vake. Mrzeo sam je, oseao kako me je uzdrmala, ali sam takoe oseao i
da moj ivot nee vie biti isti nakon njenog itanja.
44 F. Nietzsche, Zur Genealogie der Moral, u: Smtliche Werke. Kritische Studi
enausgabe..., op. cit., str. 249250.
45 F. Nietzsche, Pisma pozostae, op. cit., str. 211.
XV. Istorizam

Interpretacije
Novog istorizma

557

Tekst kulture

Upravo tako postupaju istrai

vai koji pripadaju koli New Histo
ricism,46 za koje primaran cilj pred
stavlja konstruisanje itave kulture
kao oblasti knjievnih istraivanja
kao teksta koji uvek mora iznova
biti interpretiran.47 Ovaj, u skladu
s Nieovim napomenama, nepresta
no reinterpretiran tekst kulture obu
hvata knjievnost i druge diskurziv
ne aktivnosti od kojih je izatkana
istorija. Na taj nain novi istoriari
naglaavaju dvostruki odnos izme
u istorije i teksta:

u njoj skrivenih tragova simboli

kih postupaka, institucionalizova
nih kodova i konvencija. Protuma
en kao tekst smeten u iri iako
lokalni kulturni kontekst, privid
no beznaajan kulturni artefakt ot
kriva svoje znaenjsko bogatstvo.
Zgusnuti opis esto koriste istrai
vai New Historicism. Na primer,
u eseju Shaping Fantasies: Figu
rations of Gender and Power in
Elizabethan Culture Luis Montro
uz poinje ovako: eleo bih da is
priam elizabetanski san ali ne
San letnje noi, ve san koji je sa
njao Sajmon Forman 23. januara
1597. godine. A zatim analizira
igru izmeu predstav pola i vla
sti u raslojenom drutvu, u kojem
su vlast svuda preuzeli mukarci
svuda, osim na samom vrhu.

Pod istor i no u teksto

v a podrazumevam oblik kul
ture, drutveno utvrivanje
svih naina pisanja, ne samo
tekstova koje prouavaju kriti
ari ve i tekstova pomou kojih ih prouavamo. Pod tek
stu a l no u istor ij e podrazumevam, prvo, injenicu da
nemamo nikakav pristup potpunoj i autentinoj prolosti,
ivom materijalnom postojanju, neposredovanim tragovima
koje je dato drutvo ostavilo, tragovima koje ne moemo tre
tirati kao neto sluajno ve kao neto to, makar delimino,

46 Ovaj termin uveden je u amerika prouavanja renesanse oko 1980. godine.

Pogledati: M. McCanels, The Authentic Discourse of the Renaissance, Diac
ritics, 1980, t. 10, br. 1, a u knjievnoteorijsku terminologiju uao je zahvalju
jui Stivenu Grinblatu, iste te godine. Ranije, u uvodu u Renaissance Self-Fas
hioning, Chicago, 1980, Grinblat je svoj projekat nazvao poetikom kulture,
a ovaj izraz je upotrebio i u Shakespearean Negotiations. Zadatak poetike kul
ture odredio je tu kao istraivanje kolektivnog stvaralatva raznih kulturnih
aktivnosti i odnosa izmeu ovih aktivnosti i analiziranje naina na koje su
kolektivna uverenja i iskustva dobijala oblik, prelazila iz jednog medijuma
u drugi, bila formulisana pomou podesnih estetskih formi i namenjena ko
rienju [i] kako su bile odreivane granice izmeu pojedinanih kulturnih
aktivnosti: umetnou, s jedne strane, i drugim formama ekspresije, s druge.
S. Greenblatt, Shakesperean Negotiations: The Circulation of Social Energy in
Renaissance England, BerkeleyLos Angeles, 1988, str. 5.
47 L. Montrose, Badania nad Renesansem: poetyka i polityka kultury, u:
Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 4, deo 2: Lite
ratura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne.
Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw, 1996.

558

Knjievne teorije XX veka

proizlazi iz sloenih i jedva sagledivih procesa uvanja i bri

sanja; a drugo, to i ovi tekstualni tragovi zatim sami podle
u tekstualnoj medijaciji kad se konstruiu u vidu dokume
nata na osnovi kojih istoriari stvaraju sopstvene tekstove
zvane istorijama.48
Istraivae okupljene oko Novog istorizma, iji je centar bio Uni
versity of California u Berkliju, a asopis Representations (osnovan
1983. godine) bio njihov izdavaki organ, povezivalo je uverenje da
se knjievnost ne moe odvojiti od
kulture (kao nadgradnja od baze tekstualnost istorije /
istorinost tekstova
u tradicionalnom marksistikom izraz Luisa Montrouza, ameri
modelu), remek-dela od margi kog istraivaa renesanse. To je
nalnih ili marginalizovanih teksto dvosmeran odnos izmeu istorije
va, a knjievni tekstovi od drugih i tekstova koji oznaava; prvo, od
kulturnih aktivnosti utvrenih u sustvo neposrednog pristupa (ko
nije posredovan kroz tekstove)
dokumentima epohe. U sutini, jiistoriji,
a drugo, neizbeno situira
ove istraivae je interesovala vi nje svakog teksta u istoriji.
estrana razmena izmeu teksta i
konteksta, odnosno ire: izmeu autora razliitih tekstova. Kako je
smatrao jedan od najvanijih predstavnika Novog istorizma, Stiven
Dej Grinblat (ro. 1943):
Umetniko delo je ... proizvod pregovora izmeu jednog
stvaraoca ili grupe stvaralaca koji raspolau sloenim i svi
ma njima zajednikim repertoarom konvencija, i institucija i
drutvenih aktivnosti. Da bi se postigao cilj pregovora, umet
nik mora da stvori odgovarajuu valutu zahvaljujui kojoj
razmena moe da bude uspena. Treba naglasiti injenicu da
se taj proces ne zasniva samo na prisvajanju ve na uzajam
noj razmeni, jer postojanje umetnosti uvek podrazumeva
suprotnu relaciju koja se obino meri pomou prijatnosti i
interesovanja. Moram da dodam da tradicionalno dominant
na valuta u drutvu novac i presti ovde, oigledno, igra
svoju ulogu, ali izraz valuta [currency] koristim metaforiki
za odreenje sistematinih regulativnosti i simbolizacije bez
kojih bilo koja razmena ne bi mogla da postoji.49

Ekonomija
umetnosti

Knjievno delo, da se zadrim na istoj metafori, jeste valuta

podjednako dobra kao i druga dela: putopisna, sudska, pravna,
48 Ibid.
49 S. Greenblatt, Towards a Poetics of Culture, u: Learning to Curse: Essays in
Early Modern Culture, London, 1990, str. 158.
XV. Istorizam

Representations

559

Grinblatov po
jam cirkulacije

Estetika svojstva

Studije renesanse

lekarska, teoloka, istorijska, autobiografska, iji je zadatak proiz

vodnja i putanje u opticaj vrednosti i znaenja, bez kojih nijedna
kultura shvaena kao samoreguliui sistem ne bi mogla da po
stoji. Pojam c i rku l a c ij e, prema Grinblatu, zamenjuje tradicional
ne pojmove koji opisuju odnose
izmeu teksta i stvarnosti: aluzije, kulturni materijalizam
simbolizacije, alegorizacije, repre ovaj izraz je prvi put formulisao
marksista Rejmond Vilijams u knji
zentacije i mimesisa. Oni postaju zi
Marksizam i knjievnost (1977)
neadekvatni u situaciji u kojoj e i trebalo je da se odnosi na vezu
limo da opiemo naine na koje izmeu tvorevina kulture (knjiev
materijal zvanini dokumenti, nosti, umetnosti) i njihovih istorij
privatni papiri, iseci iz novina i ta skih uslovljenosti. Materijalistiko
ko dalje, bivaju preneseni iz jedne bi trebalo, jer je ovde ukorenjeno
u konkretnoj politikoj i ekonom
diskurzivne sfere i postaju [neije] skoj situaciji, pre svega da budu je
estetiko svojstvo,50 a zatim ih do ziki naini proizvoenja smisla i
minantna grupa prisvaja.
vrednosti. Godine 1985. engleski is
U sistemu kruenja tekstova traivai Donatan Dolimor i Alen
ne moe da se odvoji vrednost infild primenili su ovaj pojam na
ekspirovih drama, iji
od znaenja, to potvruje istra istraivanja
je rezultat bila knjiga Political Sha
ivanje privilegovanih (= povla kespeare: New Essays in Cultural
enih) predstava koje su podjed Materialism.
nako ideoloki obeleene i koje
uvaju drutveni poredak. Sagledavajui vrste veze izmeu cirku
lacije diskursa i vlasti koja mora da ih kontrolie, novi istoriari se
bave ili analizom dominantnih predstava i njihovom funkcijom u
ojaavanju politike vlasti (iz ove perspektive, najvie analizirani
ekspir je bio nepokolebljiv uvar kraljevske ideologije), ili margi
nalizovanim predstavama potisnutim iza kulturnog centra (na pri
mer, kroz kolonijalni diskurs). Nije sluajno to se u orbiti njihovih
interesovanja nalazila pre svega renesansa, shvatana kao epoha,
u kojoj je monolitna, kasnosrednjovekovna slika sveta bila razbije
na na meusobno konkuretne diskurse koji su se borili za preuzima
nje vlasti nad kolektivnom imaginacijom. Tako je, na primer, Stiven
Grinblat u uvodu u tematski broj asopisa Genre, iz 1982. godine,
posveenog Novom istorizmu, argumentovano tvrdio da je drutvo
pod vladavinom Tjudora bilo mesto ideolokog sukobljavanja insti
tucija zasnovanih na razliitim modelima organizacije drutvenog
ivota (kraljevskog dvora, crkve, porodice) i da je knjievnost, hte
la ne htela, morala u tom konfliktu da uestvuje stavljajui se na
neku od strana.
50 Ibid., str. 157.

560

Knjievne teorije XX veka

Rezime
I. Poe t i k a istor ij e Hajdena Vajta istie da se svaki istoriografski
tekst oslanja na duboke diskurzivne (narativne vidove), ideoloke
i retorike (tropi) strukture. Istorija dobija smisao tek kad je krei
ra diskurs proet moralnim i estetskim vrednostima; tako nemamo
pristup samoj istoriji, ve njenim interpretacijama. Iz narativne per
spektive istorijska naracija je forma koja se pridodaje stvarnosti i
kao takva prestaje da biva predmet diskusije. Umesto o njoj, disku
tuje se o nainima reprezentacije prolosti.
II. Poe t i k a ku ltu re Novog istorizma zasniva se na prelazu
sa formalnih verbalnih analiza ar te f a k at a na ideoloke analize
diskurzivnih pr a k si, kao i na odbacivanju vetakih i ustaljenih
granica izmeu knjievnih i neknjievnih (ukljuujui i tekst istra
ivaa) tekstova.51 Ono to je drutveno, ovde se shvata kao diskur
zivna konstrukcija a, s druge strane, upotreba jezika se razume kao
drutveno i materijalno uslovljen i ogranien dijalog izmeu njego
vih uesnika. Usled toga su i nastale sledee teze:
1. Knjievnost nije skup vanvremenskih dela, ve nestabilno i
agonistiko polje verbalnih i drutvenih aktivnosti. U tom
smislu su najinteresantniji nekanonski tekstovi koji bacaju
novo svetlo na tradicionalan kanon. Granica izmeu knjiev
nih i neknjievnih tekstova biva izbrisana.
2. Knjievni tekst je iskaz proizveden i prihvaen unutar istori
je i unutar istorije drugih proizvoda i usvajanja. To znai da
knjievni tekst nije odvojen od istorijske stvarnosti i da ne
predstavlja u toj stvarnosti neto izuzetno. To, takoe, znai
da predmet istraivaa predstavljaju sv i tragovi tekstualne
prolosti (Grinblat) koji sainjavaju raznovrsnu ku ltur nu
arhivu. Upravo je ona (njena unutranja struktura, naini
njenog pojavljivanja i reprodukcije itd.), a ne pojedinani tek
stovi, predmet interesovanja New Historicisma.
3. Pisanje i itanje su uvek istorijski i drutveno determinisa
ni dogaaji koji se odigravaju u svetu, ali koji i utiu na svet
zahvaljujui delovanju polno determinisanih pojedinaca ili
grupa. Knjievnost nije samo proi zvo d date epohe, nego
i sama proi zvo d i kulturne efekte i staje na neiju stranu u
konfliktu izmeu institucija.
51 L. Montrose, Badania nad Renesansem..., op. cit., str. 138.
XV. Istorizam

561

Analiza
diskurzivnih
praksi

Knjievni tekst
kao proizvedeni
iskaz

4. Prouavanje knjievnosti vezuje se za zauzimanje i odrei

vanje u politikom, seksualnom, ideolokom smislu sop
stvenog mesta u datoj kulturi. To oznaava nesposobnost za
konstruisanje iscrpnog opisa, potpunog objanjenja, ali i ne
sposobnost za konstruisanje opisa ili objanjenja situiranog
u nekoj arhimedovskoj taki, izvan istorije koju prouavam,
u nekom idealnom prostoru koji bi prevazilazio koordinate
pola, etninosti, klase, epohe i profesije. Ova promenljivost
pozicije proizlazi i iz uverenja da nijedan diskurs fiktivni
ili arhivski ne omoguava pristup nepromenljivim istina
ma, niti izraava trajnu ljudsku prirodu.52
5. Prouavanje knjievnosti je, po definiciji, eklektiko zanima
nje i nema pretenzije na ekskluzivnost bilo koje metode. Otu
da se Novi istorizam poziva na marksizam i na psihoanalizu.
Nisu mu strana ni Fukoova, niti feministika tumaenja.
Zbog toga i jeste iroka lepeza cultural criticism.

Eklektizam

Iako Vajta i Novi istorizam povezuje neverica da se moe do

preti do nediskurzivne sutine stvarnosti i nunosti stalne interpre
tacije teksta kulture, ipak ih razdvaja razliit pristup samom tekstu.
Vajta vie interesuju tekstovi koji su proizvod istoriara, lieni kul
turnog konteksta, dok nove istoriare interesuju svi tekstovi koji se
nalaze u promenljivim aktivnostima odreene kulture.

52 H. A. Veeser, Introduction, u: The New Historicism, red. H. A. Veeser, New

York, 1989, str. XI.

562

Knjievne teorije XX veka

Hronologija
19051910: Vilhelm Diltaj (18221911) pie delo Izgradnja istorijskog sveta
u duhovnim naukama (posmrtno objavljeno 1927. godine) u ko
jem formulie osnove kritike istorijskog uma, oslanjajui se na
filozofiju ivota.
1946:
Robin Dord Kolingvud objavljuje Ideju istorije, prvu vanu
knjigu iz domena teorije istoriografije. Najvanija teza, usmerena
protiv teorij koje objektivizuju istoriografiju, glasi: Istorija je sa
mo oivljavanje ideje prolosti u intelektu istoriara.
1960:
Prvi broj asopisa History and Theory u kojem se pojavljuju naj
vaniji tekstovi iz oblasti filozofije istorije.
1965:
Artur Kolmen Dento objavljuje knjigu Analytical Philosophy of
History u kojoj istorijskoj naraciji pridaje stvaralaku ulogu u
organizaciji iskustva savremenog itaoca. Istorijska naracija ne
ma za cilj otkrivanje onoga to se dogodilo.
1967:
lanak Rolana Barta Diskurs istorije, u kojem autor istie da
se istorijski tekst na nivou iskaza ni po emu ne razlikuje od
fiktivne prie. To je prvi pokuaj strukturalistike analize istori
ografskog teksta.
1973:
Hajden Vajt objavljuje svoju Metahistory: The Historical Imagina
tion in the Nineteenth-Century Europe, smatranu najvanijom ras
pravom iz teorije istorije od vremena Kolingvudove Ideje istorije.

U Nemakoj izlazi zbornik Geschichte Ereignis und Erzhlung
(Istorija dogaaj i pria) u redakciji H. Koseleka i V.-D. tem
pla, u kojem je naglasak na narativnoj uslovljenosti istoriograf
skog teksta.
1980:
Stiven Grinblat, profesor University of California u Berkliju, ob
javljuje zbirku eseja o engleskoj renesansi: Renaissance Self-Fashioning: From More to Shakespeare. To je prvi manifest Novog
istorizma.
1982:
U specijalnom broju Genre, posveenom prezentaciji Novog
istorizma, Stiven Grinblat je pisao da Novi istorizam omeka
va tvrdu podlogu kako knjievnih istraivanja tako i knjievno
sti. Tei postavljanju pitanja sopstvenog metodolokog uvere
nja, ali i bilo ijeg drugog.
XV. Istorizam

563

1983:
1986:

1988:
1999:
2000:

Prvi broj asopisa Representations u kojem e pisati novi istoriari.

U predavanju Presidentail Address koje je odrao Dozef Hilis
Miler, jedan od najvanijih amerikih dekonstruktivista, lano
vima Modern Language Association, Miler je sa izvesnim za
prepaenjem zapazio da je poslednjih nekoliko godina u knji
evnim istraivanjima dolo do naglog, gotovo opteg zaokreta
od teorije zainteresovane za jezik ka zainteresovanosti za istori
ju, kulturu, drutvo, politiku, institucije, klasne i polne uslovlje
nosti (gender), drutveni kontekst, materijalnu osnovu.53
Stiven Grinblat objavljuje Shakespearean Negotiations: The Cir
culation of Social Energy in Renaissance England.
Figural Realism: Studies in the Mimesis Effect.
Ketrin Galager i Stiven Grinblat objavljuju knjigu Practicing
New Historicism. Manifestujui svoju povezanost s pojedina
nou (commitment to particularity), autori istiu da (ih) je
pisanje ove knjige uverilo da Novi istorizam nije metodologija
koja se ponavlja, niti knjievnoteorijski program, nego samo
strategija paljivog iitavanja arhiva, dopiranje bez iluzija do
neposredovane prolosti.

53 J. Hillis Miller, Presidential Address 1986. The Triumph of Theory, the Re

sistance to Reading and the Question of the Material Base, PMLA, 1987,
t. 102, br. 3, str. 283.

564

Knjievne teorije XX veka

Bibliografia
Literatura
J. G. Droysen, Historik. Vorlesungen ber Enzyklopdie und Methodologie der
Geschichte, wybr R. Hbner, Mnchen 1967.
Historia: o jeden wiat za daleko?, red. E. Domaska, Pozna 1997.
Historicizing Theory, red. P. C. Herman, Albany 2004.
J. Hillis Miller, Narracja i historia, tum. M. Adamczyk, Pamitnik Literacki
1984, z. 3.
L. O. Mink, Historia i fikcja jako sposoby pojmowania, tum. M. B. Fedewi
cz, Pamitnik Literacki 1984, z. 3.
H. Schndelbach, Filozofia w Niemczech. 18311933, tum. K. Krzemieniowa,
Warszawa 1992, rozdz. 2: Historia.
D. Simpson, Literary Criticism and the Return to History, Critical Inquiry
1988, nr 14.
J. Topolski, Jak si pisze i rozumie histori: tajemnice narracji historycznej,
Warszawa 1996.
J. Wach, Das Verstehen. Grundzge einer Geschichte der hermeneutischer The
orie im 19. Jahrhundert, t. 3: Das Verstehen in der Historik von Ranke bis
zum Positivismus, Tbingen 1933.
H. Weinrich, Struktury narracyjne w historiografii, tum. M. ukasiewicz,
Pamitnik Literacki 1984, z. 3.

Nova istoriografija
F. Ankersmit, Narracja, reprezentacja, dowiadczenie. Studia z teorii historio
grafii, red., wstp E. Domaska, Krakw 2004.
P. Carrard, Poetics of the New History: French Historical Discourse from Brau
del to Chartier, Baltimore 1992.
E. Domaska, Encounters: Philosophy of History after Postmodernism, Char
lottesville 1998.
E. Domaska, Mikrohistorie, Pozna 1999.
P. Hamilton, Historicism, London 2003.
XV. Istorizam

565

G. G. Iggers, Historiography in the Twentieth Century: From Scientific Objecti

vity to the Postmodern Challenge, Middletown 2005.
The Postmodern History Reader, red. K. Jenkins, London 1997.
Reconstructing History: The Emergence of a New Historical Society, red. E. Fox-Genovese, E. Lasch-Quinn, London 1999.

Novi istorizam i kulturni materijalizam

J. Brannigan, New Historicism and Cultural Materialism, New York 1998.
C. Gallagher, S. Greenblatt, Practicing the New Historicism, Chicago 2000.
S. Greenblatt, Czym jest historia literatury?, tum. K. Kwapisz, Teksty Drugie
2005, nr 12.
S. Greenblatt, Learning to Curse: Essays in Early Modern Culture, London 1990.
S. Greenblatt, Renaissance Self-Fashioning: From More to Shakespeare, Chica
go 1980.
S. Greenblatt, Shakespearean Negotiations: The Circulation of Social Energy in
Renaissance England, BerkeleyLos Angeles 1988.
S. Greenblatt, Szekspir i Egzorcyci, Teksty Drugie 2003, nr 1.
New Historicism and Cultural Materialism: A Reader, red. R. Kiernan, Lon
donNew York 1996.
The New Historicism Reader, red. H. A. Veeser, New York 1994.
J. Pieters, Moment of Negotiations: the New Historicism of Stephen Greenblatt,
Amsterdam 2001.
Political Shakespeare: New Essays in Cultural Materialism, red. J. Dollimore,
A. Sinfiel, Ithaca 1985.
Representing the English Renaissance, red. S. Greenblatt, Berkeley 1988.
A. Sinfield, Faultlines: Cultural Materialism and the Politics of Dissident Rea
ding, Berkeley 1992.
The Stephen Greenblatt Reader, red. M. Payne, Oxford 2005.
H. A. Veeser, Introduction, u: The New Historicism, New York 1989.
H. A. Veeser, The New Historicism, u: The New Historicism Reader, red.
H. A. Veeser, New York 1994.
S. Wilson, Cultural Materialism: Theory and Practice, Cambridge, Mass. 1995.

Hejden Vajt
Tropes for the Past: Hayden White and the History / Literature Debate, red.
K. Korhonen, Amsterdam 2006.
H. White, The Content of the Form: Narrative Discourse and Historical Repre
sentation, Baltimore 1987.
H. White, Figural Realism: Studies in the Mimesis Effect, Baltimore 1999.
566

Knjievne teorije XX veka

H. White, Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth-Century Eu

rope, Baltimore 1973.
H. White, Tropics of Discourse: Essays in Cultural Criticism, Baltimore 1978.
H. White, Poetyka pisarstwa historycznego, red. E. Domaska, M. Wilczyski,
Krakw 2000.

Mihal Pavel Markovski

567

XVI. KULTURALNA
ISTRAIVANJA

Mogue je da svako iskustvo, koje nije ra

dostan ili bolan krik, preuzima institucija.
Miel de Serto1
Drutveni svet je mesto stalnih borbi za
pravosnanost znaenja.
Pjer Burdije2
Stranost ne poinje na obalama okeana,
ve na povrini koe.
Kliford Gerc3





M. de Certeau, LInvention du quotidien, t. 1: Arts de faire, Paris, 1990, str. 219.

P. Bourdieu, L. J. D. Wacquant, Zaproszenie do socjologii refleksyjnej, Warsza
wa, 2001, str. 51.
C. Geertz, Zastane wiato. Antropologiczne refleksje na tematy filozoficzne,
Krakw, 2003, str. 98.

Kulturalna istraivanja i nauka o knjievnosti

Kulturalna istraivanja, cultural criticism, razlikuju se od bilo koje
druge knjievnoteorijske kole u XX veku po tome to nemaju ni
konkretan predmet, ni jasnu metodu, niti su povezana s bilo kojim
strogo odreenim nacionalnim
svakidanjica (fr. le quotidi
jezikom (kao ruski formalizam,
en) prema De Sertu, aktivnosti
praki
strukturalizam, ameriki
svakodnevnog ivota jesu naini
New
Criticism
ili nemaka feno
na koje deluje pojedinac ispunjava
menologija). Njihov predmet nije
jui svoj svet znaenjem (pogledati:
Habitus). Istraivanje svakodnevne
knjievnost kao takva, ve iroko
uobiajenosti (fr. lordinaire) jeste
shvaena kultura, a jednu metodu
praktina nauka o onome to je
zamenjuje konglomerat pojedina
individualno, koja usmerava nae
nih strategija posveenih njenom
navike ka shvatanju naune racio
istraivanju. Umesto da se bave
nalnosti kao opteg znanja, apstra
hovanog od onoga to je sluajno
iskljuivo knjievnim tekstovima,
ili to zavisi od okolnosti. De Ser
kulturalna istraivanja za pred
to, analizirajui (izmeu ostalog
met analize uzimaju sve ono to
u dvotomnom delu Linvention du
se moe istraivati u okviru kultu
quotidien) naine delovanja u
re: jeftinu popularnu knjievnost,
svakodnevnom ivotu, razlikuje
tekstove zabavne muzike, turizam,
unapred nametnute st rateg ij e i
t a kt i ke, uz pomo kojih se ljudi,
fudbalske utakmice, reklame, por
kao korisnici grada, medija, jezi
nografiju, kupovinu itd. Umesto
ka, suprotstavljaju strategijama i
da prihvate jednu metodu analize,
stvaraju sopstvena znaenja.
kulturalna istraivanja koriste pret
postavke semiotike, feminizma, postkolonijalizma, dekonstrukcije,
psihoanalize i postupaju onako kako nalau njihovi najradikalniji
zagovornici s obzirom na izrazit politiki cilj kakva je mo realnog
uticaja na drutvenu stvarnost.
Poto je tako, onda se namee pitanje: ta kulturalna istraiva
nja imaju zajedniko s naukom o knjievnosti ako se ona, kako je
reeno, bave marginalnom knjievnou a kao svoj glavni predmet
XVI. Kulturalna istraivanja

571

Specifinost
kulturalnih
istraivanja

Metodoloka
raznolikost

Kulturalna
istraivanja
i nauka
o knjievnosti

Pojam itanja

Istraivanje
knjievnosti
kao politika
intervencija

interesovanja imaju iroko shvaenu kulturu? Odgovor na ovo su

tinsko pitanje ima tri dela. Prvo, kulturalna istraivanja znae sutin
ski preokret u miljenju o knjievnosti i rue (prema miljenju nji
hovih pristalica) anahroni mit izuzetne pozicije knjievnih tekstova
u kulturnom univerzumu i njihovu estetiku autonomiju. Kae se,
zapravo, da se stvaranje estetikog znaenja ne odvija u kulturnoj
praznini, ve je drutveno determinisano. Drugo, proiruju pojam
itanja koji ne treba da se odnosi samo na knjievne tekstove, ne
go na sve simbolike aktivnosti koje utiu na to kako zamiljamo
stvarnost. itanje nije privatan akt i ne ograniava se samo na ita
nje zbog prijatnosti, nego je i nain orijentisanja u svetu u kojem
ivimo. Tree, pokazuju da je u istraivanju knjievnosti neizbeno
i istraivanje kulture, a pri tom ona nije neutralna akademska delat
nost, ve politika intervencija, ako se pod politikom podrazumeva
nain graenja bilo kakve zajednice (gr. polis).
Stiven Grinblat je u tekstu Culture, koji se pojavio u uticaj
nom reniku Critical Terms for Literary Studies, napravio takav spi
sak kulturnih pitanja koji mora sebi da postavi italac knjievnih
tekstova ako eli da se oslobodi naivnog odnosa prema tekstu:
Kakvo ponaanje, kakav model aktivnosti to delo osnauje?
Zato su itaoci nekog vremena i neke epohe smatrali to
delo atraktivnim?
Da li postoje neke razlike izmeu mojih i vrednosti skrive
nih u delu koje itam?
Od kakvog drutvenog razumevanja [konteksta] to delo za
visi?
ija sloboda miljenja ili neki drutveni pokret mogu biti
ogranieni, otvoreno ili skriveno, tim delom?
Kakve su ire drutvene strukture s kojima se mogu poveza
ti ovi posebni inovi pohvale i pokude?

Kulturalna
pitanja prema
Grinblatu

Kulturoloka
analiza

Kao to se vidi, elementarna pitanja se ne odnose toliko samo

na knjievno delo, koliko na njegove veze s kulturnim kontekstom:
vrednostima utkanim u tekst i koje njegovi itaoci prihvataju, dru
tvenim institucijama i simbolikim aktivnostima. Iako Grinblat
dalje govori da ove veze ne mogu da zamene verno itanje [close
reading] i da kulturoloka analiza mora dosta da naui od pedant
ne formalne analize knjievnih tekstova, jedno je ipak sigurno:
formalna analiza mora biti podreena kulturnoj analizi. Knjievni


572

S. Greenblatt, Culture, u: Critical Terms for Literary Studies, red. F. Lentric

chia, T. McLaughlin, Chicago, 1995, str. 226.
Knjievne teorije XX veka

tekstovi, kako tvrdi, ne upuuju na kulturu koja je u odnosu na njih

spoljanja, ve sami po sebi ine tekstove kulture jer su uspeno
uneli u sebe drutvene vrednosti i kontekste. Drugim reima, knji
evni tekstovi nam ne govore nita o kulturi kojoj pripadaju, oni su
tekstovi kulture.
Poto je tako, da bi se razumelo mesto knjievnosti u kultural
nim istraivanjima i definisao u njima obavezujui status knjiev
nog teksta, moramo poeti od pribliavanja definicije same kulture.

Aktivnosti, simboli, ideologije

Sam pojam kulture danas nije lako definisati iako se iz mnogo raz
liitih pokuaja moe izvui sledea, veoma uoptena, definicija.
Kultura je sistem s i mb ol ik i h a kt iv nost i u korenj eni h u
o dre e noj ideol og iji i zasno
habitus u sociologiji Pjera
van i h na ra z men i. Potrudimo
Burdijea, individualizovan sistem
se da ovu definiciju protumaimo
definicija, koji pojedinac prihva
deo po deo.
ta usled uestvovanja u razliitim
Sluei se znakovima i simboli
edukativnim institucijama (od po
rodice do kole) i koji odreuje
ma ovek nastoji da razume i utie
nain prihvatanja stvarnosti. Ha
na stvarnost koja ga okruuje, ali i
bitus je kulturni mehanizam koji
da definie sopstveni identitet. Ne
oblikuje percepciju i omoguava
posmatra kulturu sa distance, ve
pojedincu da izae na kraj u razli
hteo to ili ne aktivno u njoj ue
itim situacijama.
stvuje. Samim tim ne nailazi na
znaenja koja se u njoj oduvek nalaze, ve se susree sa znaenjima
koja su proizvod date kulture, proizvod konkretnog vremena i me
sta (zato ne postoji kultura uopte,
drugost (fr. alterit, engl. ot
ve samo kulture koje se zasnivaju
herness) osobina koja pripada
na razliitim pravilima). Proizvo
onom ko (to) se izmie subjektiv
dei znaenja i nastojei da ih raz
noj vlasti predstave. Analiza dru
ume, poredi ih sa svojim glediti
gosti iz perspektive kulturalnih
istraivanja smetena je izmeu
ma, sa uverenjima koja ima, reju
epistemolokog pola (drugost je
s predstavama koje ima o stvar
samo konstrukcija subjekta) i me
nosti, predstavama koje najee
tafizikog pola (drugost je potpu
deli
i s drugim lanovima zajed
no nedostupna). Drugost nije ni
nice
kojoj pripada. Zahvaljujui
sasvim relativna (Huserl), niti je
tome
moe
se izgraditi ili konstru
apsolutna (Levinas, Derida). Ali
jeste konstrukt kulture koji podle
isati sopstveni kulturni identitet
e objektivizujuem shvatanju.
koji, kao to se moe videti, nije
XVI. Kulturalna istraivanja

573

ta je kultura?

Kulturni
identitet

Poseban
stil ivota

unapred dat, ve predstavlja zadatak koji treba ispuniti u sferi kultu

re. Tako je identitet, slino znaenju, rezultat delatnosti ljudi koji iz
meu sebe razmenjuju gledita, tekstove, prie, gestove, ponaanja.
A poto, s tim u vezi, ta razmena ne moe da bude neograniena
i potpuno slobodna (jer bi tada zavladao haos i niko se ni s kim
ne bi mogao sporazumeti), kultura, koja je toj razmeni istovremeno
uzrok i rezultat, stvara mehanizme kontrole, to znai da to ko si u
velikoj meri zavisi od prihvatanja ili odbacivanja drutvenih pravila
koja sama po sebi nisu prirodna ve su konstruisana zahvaljujui
disciplinujuim tehnikama.
Tako shvaena kultura uopte ne predstavlja standard estetskog
savrenstva koji treba dostii kako bi postao civilizovan ovek. Nije
ni homogena celina u kojoj svako ima unapred odreeno mesto. Ne
razlikuje se ni od drutva, iji bi mogla biti jedan od sektora. Meu
tim, jeste to je definisao Rejmond Vilijams (19211988), jedan od
pionira kulturalnih istraivanja neto poput posebnog stila ivota,
a particular way of life, koji
izraava odreena znaenja i vrednosti ne samo u umet
nosti i nauci ve i u institucijama i svakodnevnom pona
anju. Analiza kulture je, prema toj definiciji, objanjenje
znaenja i vrednosti koji se otvoreno ili prikriveno nalaze
u konkretnom stilu, konkretnoj kulturi.

e
a

Gercova
interpretativna
antropologija

Prenesena na nivo svakodnevnog ivota analiza kulture se udalja

va od elitistikog modela koji kulturu poistoveuje s rafiniranou i
okree se razliitim drutvenim tokovima i sferama u kojima nastaju
i razmenjuju se znaenja. Kako ka
e Kliford Gerc (ro. 1926) jedan reprezentacija (predstava)
je od najuticajnijih antropologa kul u postkantovskoj filozofiji Vor
stellung, predstava stvarnosti ko
ture, pristalica interpretativne an ja se bitno razlikuje od nje same.
tropologije znaenje je drutve U interpretaciji Martina Hajdegera
no konstruisano, to znai da
za savremenost karakteristian
moe [ono] da nastane je
dino na polju jezikih igara,


574

nain podreivanja stvarnosti po

mou konstruisanja njene slike.
U Kantovoj interpretaciji, koju su

Takav pristup je ranije predloio Metju Arnold u uticajnoj knjizi Culture and
Anarchy (1869), tvrdei da kultura nastaje iz ljubavi prema savrenosti [in
the love of perfection] i da je istraivanje savrenosti [a study of perfection].
M. Arnold, Culture and Anarchy: An Essay in Political and Social Criticism,
London, 1869.
R. Williams, Keywords: A Vocabulary of Culture and Society, New York, 1976,
str. 12. Pogledati, takoe: Culture and Society: 17801950, New York, 1958.
Knjievne teorije XX veka


prihvatili savremeni istraivai kul
ture, stvarnost je sama po sebi ne
spoznatljiva (u radikalnoj verziji:
nema je), ali su spoznatljive (te, da
kle, poseduju znaenje) njene slike i
predstave koje su meusobno kon
kurentne. Istraivanje kulture je, da
kle, istraivanje drutvenih naina
konstruisanja predstava. Stvari po
sebi ne znae, pie jedan od glav
nih predstavnika cultural criticism
Stjuart Hol, mi smo ti koji konstru
iu znaenje, koristei sisteme repre
zentacije pojmove i znakove.
* The Work of Representation: Cultural
Representations and Signifying Practi
ces, red. S. Hall, London, 1997, str. 25.

sociologija znanja meto

doloki stav, razvijan u Nemakoj od
dvadesetih godina, koji je polazio od
toga da su rezultati ljudskog znanja
kulturno determinisani. Klasinom
knjigom u ovoj oblasti smatra se de
lo Karla Manhajma (18931947) Ide
ologija i utopija (1929).
Ova knjiga bavi se problemom ka
ko ljudi stvarno misle. Ona eli da
ispita ne kako se miljenje javlja
u udbenicima logike, nego kako
ono stvarno funkcionie u javnom
ivotu i u politici kao instrument
kolektivnog delanja. (Iz autoro
vog Pristupa problemu.)




diskurzivnih zajednica, in
tersubjektivnih sistema od
nosa, naina stvaranja sveta,
da izrasta u konkretnom si
stemu drutvenih interakcija
u kojem neto za neko ti i za
neko ja jeste neto, a ne da je
neto u mranoj komori sme
tenoj u glavi i da ima sasvim
istorijski karakter, da ga je
formirala bujica dogaaja...
Prema Gercu, koji se svesno
nadovezuje na hermeneutiku
tradiciju, znaenja nisu stvarana
u glavi a kasnije nametana stvar
nosti koja im je spoljanja, nego su
stvarana na simbolikom prostoru
kojem pripadaju uesnici procesa
komunikacije. To, takoe, znai
da stvarnost, uprkos kantovskoj
tradiciji, nije primarno asimetri
na, liena znaenja koje je do nje
dospelo pomou svesti. Stvarnost
je, kae Gerc, kako po ugledu na
Vitgentajna tako i na Hajdege
ra, stvarnost u kojoj ivimo i u
kojoj proizvodimo znaenja koja
odreuju nae mesto u njoj. Tra
dicija miljenja o kulturi kao poret
ku u kojem se ne mogu razdvojiti

C. Geertz, Poytki z rnorodnoci, u: Zastane wiato..., op. cit., str. 99.

Vitgentajn je pisao: Ideja nam je pred nosom kao naoari i, ta god da gle
damo, vidimo kroz nju. ak nam ni na pamet ne pada da te naoari skine
mo. L. Wittgenstein, Dociekania filozoficzne, Warszawa, 1972, str. 70.
Radikalna podela znaenja i stvarnosti protiv koje istupaju hermeneutiki
nastrojeni antropolozi, izaziva optube za relativizam: poto svest, kao to
pogreno smatraju protivnici te kole, nezainteresovana za to kako stvari
zaista stoje, stvara znaenja, onda zbog toga svako znaenje ima istu vred
nost to vodi odbacivanju kriterijuma istine kao slaganja suda sa stvarno
u, a samim tim do unitenja zajednike slike sveta i produbljivanja haosa.
O manjkavosti takvog shvatanja, pogledati: C. Geertz, Anty-antyre
latywizm i: Stan antropologicznej sztuki, u: Zastane wiato..., ibid.

XVI. Kulturalna istraivanja

575

Proizvoenje
znaenja

injenice od vrednosti, podaci od teorije, opisi od ocena, duga je i

moe se izvesti od jednog od pionira sociologije znanja Maksa Vebe
ra, koji je 1904. godine pisao:
Ne moe se zamisliti druga
ije saznavanje kulturnih pro
cesa nego na osnovi znaenja
koje za nas uvek ima stvarnost
ivota, individualno oblikova
na u vidu odreenih pojedi
nanih veza.10
Veber Burdije,
Gerc

Institucionalno
ponaanje

kulturni kapital ter

min koji je uveo Pjer Burdije za
oznaavanje stepena posedovanog
znanja i kvalifikacija neophodnih
pojedincu da bi uao u krug elje
nih institucija kulture.
Kapital [...] je neto to je efek
tivno u datom polju i kao oruje
i kao ulog u borbi [za mesto u kul
turi], neto to omoguava onome
ko ga poseduje da vri vlast, ima
uticaj te, dakle, da postoji u datom
polju i da ne bude samo vrednost
bez znaenja.

Upravo se od Vebera do Bur

dijea i Gerca protee metodoloki
put na kojem se moe nai osnov
ni princip kulturalnih istraivanja:
stvarnost nije neutralan predmet
istraivanja nego sredina u kojoj
ljudi stvaraju vrednosti i znaenja koji, pak, odreuju njihove nai
ne delovanja. A iz toga proizlazi da ne treba istraivati stvarnost sa
mu po sebi, ve ono to o njoj govorimo i mislimo.
Uzmimo samo jedan primer
koji ilustruje razmatranu defini simbolika nadmo ovaj
ciju kulture o kojoj je re. Kao pojam uveo je francuski sociolog
Pjer Burdije, smatrajui da jezik
profesor univerziteta pripadam nije jednostavno sredstvo komu
akademskoj kulturi (koja se vlada nikacije (iluzija autonomije jezi
po odreenim pravilima), i da bih kog sistema), ve manifestacija
u njoj na pravi nain uestvovao borbe izmeu pojedinaca i ire
(na primer, postupno napredova grupa kojima pripadaju. Jezik je,
nje u univerzitetskim zvanjima, dakle, deo igre kulturne razmene
koja nije neutralna, ve podrazu
pokazivanje lojalnosti prema is meva konflikt interesa i borbu za
pravnim odlukama nadreenih a simboliku vlast, odnosno mo
suzdranost u odnosu na neisprav uticaja na svet putem delovanja na
ne odluke itd.) moram da joj se predstave o njemu. Sagledana kao
povinujem. Znam da mi akadem stvaranje i modifikacija pojedina
predstava kultura je osnovno
ska institucija namee odreeno nih
sredstvo simbolike vladavine.
ponaanje (faktor kontrole) i da (Pogledati: Hegemonija)
postoje unapred odreena pravila
ponaanja, regulisana zakonom i principom razmene (moram da
ispunjavam nastavne obaveze za koje sam plaen, piem knjige uz
10 M. Weber, Obiektywnoc poznania w naukach spoecznych, u: Problemy so
cjologii wiedzy, Warszawa, 1985, str. 72.

576

Knjievne teorije XX veka

pomo kojih napredujem, itd.) koja ograniavaju moju slobodu,

mada mi univerzitet istovremeno garantuje, bar teorijski, pravo na
slobodno izraavanje pa onda i razmenu misli i ideja. Istovre
meno znam da postoji i druga vrsta razmene zahvaljujui kojoj to
to uim mlade ljude zanimljivim stvarima, za uzvrat stiem tako
se bar nadam njihovo prijateljstvo, zahvalnost i potovanje, iako
ponekad i ljutnju ili antipatiju. U tom pogledu se kultura u kojoj
uestvujem zasniva na tome da ja stvaram vrednosti i ocene koje
determiniu moje ponaanje. Takoe se zasniva na razmeni materi
jalnih i duhovnih dobara, razmeni koja je projektovana prema odre
enom modelu koji takoe determinie moje ponaanje. Moja pre
davanja na univerzitetu predstavljaju simboliku aktivnost u tom
smislu to stvaram znaenja i to ih populariem. To inim u skladu
s mojim predstavama o knjievnosti, kulturi, filozofiji, svakodnev
nom ivotu (verujem u liberalno obrazovanje ali istovremeno u sna
gu tradicije, verujem da treba itati knjievnost iako, takoe, znam
da nas ona ne sme udaljavati od ivota, itd.), i trudim se da te pred
stave (odnosno moju ideologiju) populariem poto za to imam od
govarajua institucionalna sredstva. Na taj nain imam neku vrstu
vlasti nad studentima koju oni ili prihvataju ili odbacuju u zavisno
sti od njihovih predstava o stvarnosti (njihove ideologije) kao i od
toga da li ta vlast nuna u instituciji nee biti zloupotrebljena.
Kad neko pone da prihvata moje predstave o stvarnosti, poinje da
koristi isti (ili slian) jezik i na taj nain se stvara zajednica interesa.
Meutim, ako se neko ne sloi s mojom vizijom sveta, onda bira
drugi diskurs i zapoinjemo usklaivati ispravnost naih stavova.
Ako posmatramo univerzitet
POLJE prema Burdijeu, dru
kao uslovni primer kulture (a mo
tveni prostor je podeljen na neho
gli bismo isto tako analizirati kafa
mogena polja koja pojedincima
ne ili fudbalske stadione), onda se
odreuju pravila institucionalnog
jasno vidi da predloena definicija
delovanja. To polje je mrea
objektivnih odnosa izmeu pozici
kulture kao sistem si mb oli k i h
ja koje zauzima subjekat. Suprot
a kt iv nost i u korenj e ni h u o d
nost polju je habitu s (pogledati)
re e noj i deol o g iji i z asnova
sociokulturna sposobnost po
n i h na r azmeni dokazuje svoju
jedinca da na odreen nain per
efikasnost. Ljudi koji ive u svojim
cipira svet i aktivnosti u njemu.
Pojedinac investira svoje obrazova
sredinama neprestano proizvode i
nje i znanje (ku ltur ni k apit al
tumae znaenja (simbolike aktiv
pogledati) u mrei drutvenih
nosti) koja proizvode i vode odre
odnosa (p olj e) i proverava svoj
enim
stavovima i predstavama o
habitu s.
stvarnosti u kojoj ive (ideologije).
XVI. Kulturalna istraivanja

577

Kulturna
razmena

Sistem simboli
kih aktivnosti

Pitanje
objektivnosti

Vitgentajnova
koncepcija
jezikih igara

Gercova teorija
organizacije
znaenja

Stranost

Jedno od vanijih pitanja koja se ovde moraju postaviti (i esto

se javljaju u diskusijama o temi objektivnosti humanistikih nau
ka) glasi: poto vie ne verujemo u romantinu teoriju uivljavanja
kao osnove drutvene hermeneutike, poto se razumevanje i razja
njavanje onoga to je drugo, drugih sistema vrednosti, drugih siste
ma kulture, drugih tradicija, ne zasniva na potpunoj identifikaciji,
da li je onda razumevanje onoga to je drugo uopte mogue? Da li
nam preti relativizam principa poto svako stvara znaenja na sop
stveni rizik?
U pomo nam dolaze dve teorije. Prvo, teor ij a j e zi k i h iga
r a Ludviga Vitgentajna koja je prvi put izloena u Filozofskim is
traivanjima, objavljenim 1953. godine, dve godine nakon njegove
smrti. Vitgentajn, autor slavnog Logiko-filozofskog traktata ija je
jedna od najvanijih teza glasila da su granice mog jezika, granice
mog sveta, posle takozvanog preokreta izvrio je snaan napad
na teoriju privatnog jezika i kako je pisao Gerc izneo misao iz
peine uma na javni trg. To je znailo da jezik nije vie, kao to je
ranije smatrao, slika sveta, ve skup drutveno odreenih igara ili
aktivnosti ija motivisanost proizlazi iz njihove ivotne uspenosti,
odnosno adekvatnog konteksta primene a ne referencijalne isprav
nosti. Znaenje, zapravo i razumevanje sveta, nije stvaranje koje je
nezavisno od konkretne jezike aktivnosti, a ona nikada ne moe
biti pojedinana, ve se odnosi na drutvo iji sam, kao aktivan kori
snik jezika, kostvaralac.
Drugu teoriju predstavlja i nte r pret at iv na ant rop ol og ij a
Kliforda Gerca, koja se zasniva na uverenju da je simboliki univer
zum koji organizuje predstavu svake drutvene grupe da li su to
Papuasi, Navaho Indijanci, igrai golfa ili nuklearni fiziari rezul
tat onoga kako oni sami zamiljaju svoj svet i kako organizuju svoj
svet znaenja.11 Zato, kako kae Gerc, istraivanje kultura drugih
naroda, ali i istraivanje sopstvene kulture, zahteva dopiranje do
onoga za ta one sebe smatraju, ta po svom uverenju ine i koji cilj
postavljaju aktivnostima koje sami pokreu.12 U antropolokim is
traivanjima re je, dakle, o postizanju produktivnog poznavanja
sistema znaenja u okviru kojih oni impostiraju svoj ivot.13 Prema
Gercu, stranost se, koja ve zapoinje na povrini povrine [nae]
11 C. Geertz, Wiedza lokalna. Dalsze eseje z zakresu antropologii interpre
tatywnej, Krakw, 2005, str. 157.
12 C. Geertz, Zastane wiato..., op. cit., str. 27.
13 C. Geertz, Wdrwka i przypadek: ywot uczonego, u: Zastane wiato...,
op. cit., str. 27.

578

Knjievne teorije XX veka

koe, moe razumeti jer nije zatvorena u okvire neprozirne subjek

tivnosti, ve podlee impostaciji u odreenoj zajednici poto je ta
ko glasi osnovna teza kulturalnih istraivanja koju su prihvatile sve
njene kole i pravci znaenje drutveno konstituisano.14

Engleski izvori
Kulturalna istraivanja, kao to smo rekli, nisu homogena discipli
na, i to ne samo s obzirom na brojnost razliitih jezika analiza koje
koriste i mnotvo prihvatanih taaka gledita. Postoje osim ve po
menutih tri velike tradicije cultural criticism koje treba pomenuti.
Poetke jednog od najuticajnijih pravaca, koji e ostvariti veli
ku popularnost u anglosaksonskim zemljama, treba traiti u Engle
skoj krajem pedesetih godina kad su dva profesora engleske knji
evnosti Rejmond Vilijams i Riard Hogart obojica poreklom
iz radnikih porodica, prihvativi marksizam, objavili svoje knjige.
To su bile Culture and Society: 17801950 (1958) i The Uses of Lite
racy (1957). Polazna taka je bilo prevrednovanje radnike kulture
u Engleskoj i oslobaanje od elitizma miljenja o kulturi. Za oboji
cu su negativne reference u to vreme predstavljali stavovi Frenka
Rejmonda Lejvisa (18951978) koji je u knjizi The Great Tradition:
George Eliot, Henry James, Joseph Conrad (1948) ne samo ustanovio
kanon tradicionalne engleske knjievnosti (iskljuujui iz nje previ
e savremene Dojsa i Virdiniju Vulf) nego je, takoe, tvrdei da
jedino knjievnost ima pristup svesti o razliitim mogunostima
u ivotu, iskljuio iz te uloge ne samo druge umetnosti ve i druge
kulturne aktivnosti. Zbog toga su Vilijams i Hogart, povezani s No
vom levicom koja je nastala u Engleskoj 1956. godine kao odgovor
na sovjetsku invaziju na Maarsku, odluili da se bave onim to je
potisnuto s polja knjievne kritike, dakle, razliitim formama popu
larne umetnosti, kao i njenim glavnim konzumentima, odnosno
radnikom klasom. Dosledno su nivelisali i razliku izmeu visoke
i niske kulture, kao i izmeu kulture i drutva, dokazujui da u oba
toka deluju isti mehanizmi.
Godine 1964. Riard Hogart i Stjuart Hol su u Birmingemu osno
vali Centre for Contemporary Cultural Studies koji je postao prva in
stitucija koja je oblikovala pristalice kulturalnih istraivanja. Jedna
od kljunih premisa istraivanja koja su se u CCCS sprovodila, a koja
14 C. Geertz, Poytki z rnorodnoci, op. cit., str. 99.
XVI. Kulturalna istraivanja

579

Tri velike tradi

cije kulturalnih
istraivanja
Engleski izvori

Vilijamsova
i Hogartova
kritika Lejvisa

Centre for
Contemporary
Cultural Studies

Gramijeva
kategorija
hegemonije

Analiza klasnih
i politikih
pitanja

Lakan i kultural
na istraivanja

je direktno izraena u knjizi Edvarda P. Tomsona The Making of the

English Working Class (1964), bilo je uverenje o nepovratnoj podeli
jedinstva engleske kulture na meusobno sukobljene klase i kultur
ne tokove koji nisu meusobno povezani istim tim vrednostima.
Centar se nije sluio nijednom jasno preciziranom metodom niti
je imao jasno odreen predmet istraivanja. Dakle, bavio se novin
skim oglasima, reklamama, stripovima, stambenom arhitekturom,
modom, omladinskim supkulturama, ilustrovanim magazinima, fil
mom, rok muzikom, razglednicama, televizijom, radiom, to je dove
lo do toga da su kako pie jedan od istraivaa umetnosti ulice i
trita zamenile tradicionalne umetnosti iz muzeja i biblioteke.15
Sedamdesetih godina poela su da se vre intenzivna istraiva
nja dominacije u kulturi uz primenu kategorije hegemonij e koju
je prvi uveo italijanski komunista
Antonio Grami (18911937). He hegemonija termin koji
je u drutvenu filozofiju uveo An
gemonija je nain na koji klasa ko tonio Grami da bi oznaio odnos
ja dominira vri ideoloki uticaj na izmeu vladajue klase i ostatka
podreenu klasu, ali ne uz pomo drutva. Prema Gramiju, graan
sile ve uz pomo postignutog ska klasa vlada nad ostatkom dru
kompromisa. Poto se dominacija tva zahvaljujui svojim javnim
vezuje za kapital i posedovanje me (pravnim, politikim, vojnim) in
stitucijama, ali u privatnom ivotu
dija, hegemonija u kapitalistikom rasprostire svoju vlast zahvaljujui
drutvu manifestuje se na nivou irenju sopstvenog pogleda na
popularne kulture koja povezuje svet. Hegemonija nije identina sa
vlasnike (kapital) i konzumente ideologijom jer deluje i u vidu
(radnika klasa) na diskretan ali nediskurzivnog oblika: kao radna
etika ili obiaj.
neraskidiv nain.
Tako su kulturalna istraivanja u Engleskoj ezdesetih i sedam
desetih godina, organizovana oko CCCS, kao osnovni predmet svo
je analize uzela klasna i politika pitanja ne ostavljajui mnogo me
sta za pitanja konstrukcije kulturnog znaenja. Ovu prazninu reili
su da popune ljudi okupljeni oko filmskog asopisa Screen (Steven
Hert, Kolin Mekkejb, aklin Roz) u kojem je dominirala povezanost
marksizma, psihoanalize i semiotike. Iz psihoanalize aka Lakana
preuzeto je uverenje da subjekat zauzima mesto u simbolikom po
retku ne sopstvenom inicijativom nego usled stranih mu znakova ko
ji stvaraju iluziju o ukorenjenosti u kulturi, iako su istovremeno u toj
kulturi alijenirani. Poto moramo da zauzmemo neku poziciju, tru
dimo se da ispunimo ulogu koja nam je namenjena iako ona nema
15 V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York,
1992, str. 147.

580

Knjievne teorije XX veka

 ideologija re koju je
uveo francuski filozof Klod de
Trasi u radu Elments didologie
(18011805) da bi oznaio istra
ivanja ideja koja sadre racio
nalno ispitivanje izvora ideje da
bi se razlikovalo pravo znanje od
uobiajenih miljenja i religijskih
verovanja. Prema marksistikom
shvatanju, ideologija je oznaava
la skup principa koji maskiraju
pravu prirodu drutvenog ivota
i na taj nain opravdavaju vlada
vinu jedne klase nad drugom. Za
Engelsa je ideologija bila isto to i
pogrena svest. Danas se termin
ideologija koristi u neutralni
jem znaenju, kao skup uverenja i
predstava o stvarnosti koji pojedin
cu daje drutveni identitet. Prema
Karlu Manhajmu, drutvo se mo
e analizirati jer njegovi lanovi
imaju u glavi svojevrsnu sliku tog
drutva. U skladu sa uticajnom
definicijom Luja Altisera, ideolo
gija je sistem predstava koji se
sastoji od ideja, pojmova, mitova
ili slika zahvaljujui kome ljudi
doivljavaju svoj zamiljeni odnos
prema stvarnim uslovima egzi
stencije. Prema miljenju Terija
Igltona, ideologija oznaava itav
kompleks znaenjskih aktivnosti i
simbolikih procesa u datom dru
tvu: [...] ona vie upuuje na nain
na koji pojedinci doivljavaju svo
je drutvene aktivnosti, nego na
same aktivnosti. Prouavanje ide
ologije iz ove perspektive podrazu
meva analizu naina pomou ko
jih: a) pojedinac postaje subjekat
drutvenih aktivnosti; b) drutve
na stvarnost biva sistematizovana
pomou sistema predstava i sim
bolikih aktivnosti; c) predstave
su proizvedene i ire se u drutvu.

nieg zajednikog sa onim to mi

u stvari jesmo. Zatim je iz teorije
Luja Altisera, uticajnog francu
skog marksiste, usvojen pojam in
terpelacije, ili izdizanja individue
na nivo subjekta u pomo ideolo
gije koja mu govori da je njegova
javna aktivnost rezultat slobodne
volje, iako stvarno proistie iz pri
nude, povezane s mestom koje
zauzima. Iz obe ove teorije pro
isticalo je uverenje o konst itu
is anju subj ekt a uz p omo
i d eolo g ij e koja je odmah poi
stoveivana s kulturom, pri emu
se odbacivalo tradicionalno mark
sistiko uverenje o ideologiji kao
ravoj svesti i pri emu se ide
ologija izjednaavala s mreom
predstava koju je kultura nametala
individuama u kojoj one ele da
uestvuju. Na taj nain su i ita
lac i gledalac definisani kao subjekat stvoren pomou dominant
ne ideologije, bilo da je to graan
ska ideologija (kao u romanu XIX
veka) ili maskularna ideologija
(holivudski filmovi). U prvom slu
aju, italac realistikog romana
je primoran da veruje da je pred
stavljena stvarnost, stvarnost koja
objektivno postoji a ne stvarnost
konstruisana pomou odreenog
poloaja naratora. U drugom slu
aju, kulturoloka analiza filma
koju je prvi put, 1975. godine,
obavila Lora Malvi16 pokazuje
kako ena ne postoji autonomno
u filmu, nego je rezultat projekcije

16 Up. L. Mulvey, Visual Pleasure and Narrative Cinema, u: Visual and Other
Pleasures, Basingstoke, 1989.
XVI. Kulturalna istraivanja

581

Altiserov pojam
interpelacije

mukog posmatranja koje apsolutno dominira na prostoru vidljivo

sti. Zato pol neminovno postaje kulturni pol (gender), jer se ispolja
va kao rezultat ideoloke (odnosno, imaginativne) manipulacije.

Vrli novi svet

Kulturalna
istraivanja
u Engleskoj i SAD

Od knjievnosti
do potroakog
drutva

Frankfurtska
kola u Americi

Kad je u Engleskoj poela da vlada vlada konzervativaca (period ko

ji se zove taerizam, 19791990), engleska kulturalna istraivanja su
izgubila na snazi to je, nesumnjivo, bilo u vezi s njihovim izrazito
leviarskim programom zasnovanim na borbi klasa i analizi procesa
hegemonije. Iako je u Sjedinjenim Amerikim Dravama isti taj pe
riod oznaila vladavina republikanaca (Regan, Bu), kulturalna istra
ivanja su, ipak, upravo tada poela da dominiraju u amerikoj Aka
demiji, mada iz pomalo drugaijih razloga nego u Engleskoj. Tako
se ispostavilo da je u multikulturalnoj Americi, kojom je dominirala
popularna kultura, kulturna analiza postala neizbena hermeneuti
ka strategija za otkrivanje mehanizama svakodnevnog ivota. Zato su
amerika kulturalna istraivanja rado odustala od itanja knjievnih
tekstova njih samih radi, prelazei veoma brzo na znatno ire proble
me: medijsko konstruisanje znaenja u potroakom drutvu. U osno
vi ovog preokreta treba uoiti dve kulturne injenice: krah metodo
logije New Criticisma koja se zasnivala na neutralnoj estetikoj analizi
teksta lienoj bilo kakvih drutvenih i politikih implikacija i krizu
the American way of life, iji su se simptomi mogli sagledati u kriti
kim reakcijama na rat u Vijetnamu i u omladinskoj kontrakulturi.
Pioniri ovakvog stava u Americi nesumnjivo su bili istaknuti
predstavnici takozvane Frankfurtske kole, emigranti Teodor Ador
no (19031969) i Maks Horkhajmer (18951973) koji su jedno od
poglavlja uvene Dijalektike prosvetiteljstva (1947) posvetili kultur
noj industriji kao nesrenoj posledici samovolje instrumentalizova
nog razuma koji ignorie sam ivot (iz te perspektive Holivud je bio
podjednako cinino prosvetiteljski i varvarski kao Hitlerov plan ma
sovnog unitenja), a sam Adorno je, kasnih tridesetih i polovinom
pedesetih godina, objavio etiri velika eseja o popularnoj kulturi i
blistavu analizu astroloke rubrike u Los Angeles Timesu.17
Naslee frankfurtovaca je decenijama bilo uspavano uglavnom
zbog vladavine knjievnosti tekstualne paradigme u amerikim
17 Up. T. W. Adorno, The Stars Down to Earth and Other Essays on the Irratio
nal in Culture, red., uvod S. Cbok, LondonNew York, 1994.

582

Knjievne teorije XX veka

istraivanjima, koja je preko palestinskog kritiara i amerikog pro

fesora Edvarda Saida bila povezana s Deridinom dekonstrukcijom.
U tekstu Criticism Between Culture and System18 (prvi put objavlje
nom 1978)19 Said uporeuje dva stava Deridin i Fukoov i dolazi
do zakljuka da prvi, redukujui diskurzivne prakse na tekstualne
tragove, razdvaja tekstove od sveta, dok ih drugi, stavljajui snaan
akcenat na drutvena pravila konstruisanja tekstova, snano u njega
ugrauje. Prema Saidu, Derida ne brine o tome kako je zapadni lo
gocentrizam, koji je dominirao evropskom filozofijom od Platona
do Huserla, nastao, i uz pomo kakvih drutvenih aktivnosti biva
institucionalizovan, ime za razliku od Fukoa gubi kulturnu di
menziju analize i slabi je.

Saidova kritika
dekonstrukcije

Ako je u tekstu sve uvek otvoreno i ka sumnji i ka potvr

ivanju, onda su razlike izmeu jednog klasnog interesa
i drugog, izmeu tlaitelja i potlaenog, jednog diskursa i
drugog, jedne ideologije i druge, samo potencijalne u ... ne
izdiferenciranoj stihiji tekstualnosti.20
Kao to se moe videti, opozicija izmeu Fukoa i Deride
kljuna za kulturalna istraivanja jeste opozicija izmeu instituci
onalizovanog diskursa zasnovanog na nekoj konkretnoj ideologiji
i drutveno neizdiferenciranoj tekstualnosti koja obuhvata sve i ne
obuhvata nita. Drugim reima, ako se Derida u prvom redu kon
centrie na oslobaanje oznaiteljskih elemenata (signifiants) od
transcendentalnog oznaenog i njegovog impostiranja u odnos s
drugim signifiants, onda Fuko nastoji da opie kulturnu situiranost
signifiants i naine njegovog stvaranja. Derida nam, kae Said, omo
guava da shvatimo kako deluju odreeni tekstovi, dok nam Fuko
skree panju na odnos vlasti ugraene u svaki diskurs.21
18 E. W. Said, The World, the Text, and the Critic, Cambridge, Mass. 1983.
19 E. W. Said, The Problem of Textuality: Two Examplary Positions, Critical
Inquiry, 1978, t. 4, br. 4.
20 Ibid., str. 214.
21 Sigurno se s tim u vezi na velikom simpozijumu Cultural Studies Now and
in the Future, organizovanom aprila 1990. godine na Univerzitetu Illinois
u Urbana-Champaigne, na kojem se okupilo preko devet stotina uesnika
i koji se moe smatrati prelomnim trenutkom u amerikim kulturalnim is
traivanjima, pozivalo ak na dvanaest Fukoovih dela (sva vanija) i samo
na dva Deridina teksta. Up. Cultural Studies, red. L. Grossberg, C. Nelson,
P. A. Treichler, New YorkLondon, 1992. To je najvea (skoro osam stotina
strana velikog formata) prezentacija stanja kulturalnih istraivanja s poetka
devedesetih godina.
XVI. Kulturalna istraivanja

583

Saidova opozicija
izmeu Deride
i Fukoa

Pojam tekstu
alnosti prema
olsu

Kao pokuaj prevazilaenja ove teke opozicije pokazao se, iz

meu ostalih, i predlog Roberta olsa koji je u knjizi Textual Power
iz 1985. godine predloio proirivanje pojma tekstualnosti do te
mere da bi mogao da obuhvati sve vrste tekstova, vizuelnih i ver
balnih, polemikih i zavodljivih (seductive), a kao posledicu toga
odbacivanje kategorije iskljuivosti knjievnosti.22 ols je na sle
dei nain objanjavao svoj stav:
Moramo da oslobodimo put izmeu knjievnih i verbal
nih tekstova i drutvenog teksta (social text) u kome ivi
mo. Samo zahvaljujui slamanju hermetikog peata stavlje
nog na knjievni tekst to spada u naslee modernizma
i novokritike egzegeze moemo opet da pronaemo na
pravi zadatak, a to je poduavanje.23

Drutveni tekst

Pristalice kulturalnih istraivanja ovu tezu brzo su dopunile sle

deom: kategoriju itanja (reading) treba konstruisati tako da se njo
me obuhvate sve pojave u kulturi meu kojima ne bi postojala ni
kakva vrednosna hijerarhija.24 Iz ove nove perspektive, itanje Bure
je podjednako bitno kao analiza Saturday Night Live ili reklama za
marlboro cigarete, jer zahvaljujui ovoj raznovrsnosti, istraiva
moe pokazati razliite naine konstruisanja znaenja koje funkcio
nie u datoj kulturi.

Mit i ideologija
Politika osnova
kulturalnih
istraivanja

Ako je tano da se engleska Nova levica, koja je odgovorna za nasta

nak kulturalnih istraivanja, ispoljila kao reakcija na dogaaje u Ma
arskoj 1956. godine, dok je amerikim kulturalnim istraivanjima
dominirala kriza izazvana ratom u Vijetnamu, onda je nesumnjivo naj
traumatiniji dogaaj za Francuze bio rat u Aliru koji je oznaavao
poetak raspada kolonijalne imperije. Nije sluajno to odmah nakon
njegovog zavretka (19541956) Rolan Bart poinje u delovima da
22 ols, svakako, nije bio prvi koji je to pokuao, jer je jo Nortrop Fraj suge
risao kako knjievna istraivanja treba da obuhvataju i ukupnost verbalnog
iskustva italaca, to je postulirao i Jakobson.
23 R. Scholes, Textual Power: Literary Theory and the Teaching of English, New
Haven, 1985, str. 24.
24 ols je pisao: Tekstualna istraivanja moraju da izau iz okvira stranice i
knjige ka institucionalnim praksama i drutvenim strukturama koje same po
sebi mogu biti uspeno istraivane kao kodovi i tekstovi. Op. cit., str. 1617.

584

Knjievne teorije XX veka

objavljuje svoje Mitologije koje, zatim, 1957. godine, objavljuje u

knjizi pod istim naslovom. Zadatak se zasnivao na paljivoj ideo
lokoj analizi svakodnevnog ivota u Francuskoj (novine, film, re
klame, sport, striptiz, astrologija, sudski procesi, automobili itd.)
i otkrivanju mehanizama zahvaljujui kojima ono to je istorijsko
graanska kultura prihvata kao prirodno (dakle, oigledno). Ovo
meanje Prirode i Istorije25 Bart je smatrao najtipinijim znakom
savremenog mitotvorstva, dok je samoga sebe definisao kao semio
klastu (po uzoru na ikonoklastu). Zadatak istraivaa kulture jeste
da detaljno ukae na mistifikaciju koja pretvara malograansku
kulturu u univerzalnu prirodu,26 to moe uiniti zahvaljujui semi
otikom instrumentarijumu. Bart je zavrio itanje De Sosira kod
kojeg je proitao da znak nije prirodan ve proizvoljan i iz toga izvu
kao odgovarajue zakljuke koji se odnose na mit.
U svetlu semiologije govor se ne odnosi samo na jezik ve na
svaku poruku koja se razumeva tokom komunikacije, to znai
i na slike, pa ak i na stvari kojima se pripisuje neka vrednost
(u kulturi sve ima neko znaenje ili neku vrednost: to je neosporan
aksiom kulturalnih istraivanja).27 Ulazei na teren kulture, govor
odmah prihvata dominantna klasa i prerauje ga u dr u gostep en
s em iol ok i s istem, kako Bart definie mit. Ovde je re o tome
da znak (koji se i sam sastoji od signifiant i signifi) u celini postaje
signifiant za neki novi signifi. Nije sluajno to Bart, elei da obja
sni taj mehanizam, daje sledei primer:
Dok ekam u brijanici, pruaju mi jedan broj Pari Ma
a (Paris Match). Na naslovnoj strani neki mladi crnac u
francuskoj uniformi pozdravlja vojnikim pozdravom, oi
ju nesumnjivo uperenih u neki nabor trobojne zastave. To
je smisao slike. Ali, bez obzira na to da li sam naivan ili ne,
ja dobro vidim ta mi ona govori: da je Francuska veliko
Carstvo, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju koe, verno
slue pod njenom zastavom i da nema boljeg odgovora opa
daima tobonjeg kolonijalizma od revnosti sa kojom ovaj
crnac slui svoje tobonje ugnjetae.28
25 R. Barthes, Mitologie, Warszawa, 2000, str. 27.
26 Ibid., str. 25.
27 Prilazim moru: nesumnjivo, ono ne nosi nikakvu poruku. Ali koliko semio
loke grae na plai! Zastave, parole, oznake, grbovi, odela, ak i opaljenost
suncem, sve su to poruke za mene. Rolan Bart, Knjievnost. Mitologija. Se
miologija, op. cit., str. 266.
28 Ibid., str. 270271.
XVI. Kulturalna istraivanja

585

Bartove
Mitologije

Pansemioza
kao aksiom
kulturalnih
istraivanja

Kraa govora

Demistifikacija
graanske
ideologije

ta je ideologija?

Ideologija
identiteta

Bart ita fotografiju iz nedeljnika kao mitsku poruku iji istorij

ski smisao biva stavljen u zagrade i zamenjen novim znaenjem ko
je predstavlja pravi sadraj slike. U gorenavedenom primeru ona
je opravdanje francuskog kolonijalizma koje se namee itaocu sa
veoma agresivnom oiglednou (crnac koji pozdravlja postaje ali
bi francuskog carevinstva). Na taj nain, pie Bart, u okviru komu
nikacije dolazi do krae govora (krivac je onaj ko ima uticaj na me
dije) i njegovog pretvaranja u drugaiji oblik. Iskaz koji se sastoji od
proizvoljnih znakova sada poinje da funkcionie kao pr iro dna
ve z a usled ega poprima odlike persvazivne oiglednosti koja je,
u sluaju fotografije iz Paris Matcha, lojalna politika tvrdnja29 od
mah prihvaena od strane primalaca. Na taj nain semioloko ita
nje se upotrebljava za pronicljivu demistifikaciju graanske ideologi
je koja preobraa stvarnost sveta u sliku sveta, Istoriju u Prirodu30
i brisanje sopstvenog imena. Ako se mitologija zasniva na stvarnosti
kakvu bismo eleli da imamo (i zato od nje stvaramo mit), mitolog
postupa obrnuto: brani stvarnost od njenog preobraanja u sliku i
predstavu te, dakle, brani je od prevelike ideologizacije.
Ovde se Bart slae sa Altiserovim i Balibarovim uverenjem, ko
ji su u komentarima Marksovog Kapitala konstatovali da ideologi
ja nema nikakvu istoriju, kao i s teorijom ideologije Luja Altisera
(19181990), za koga ona predstavlja zamiljeni odnos pojedinaca
prema njihovim stvarnim uslovima ivota.31 Ideologija ovde nije
tretirana u skladu s marksistikom ortodoksijom, kao manifestacija
pogrene svesti, ve kao nuno, zamiljeno posredovanje izmeu
oveka i njegove stvarnosti. Kao takva, ideologija nije proizvod subjekta, ve obrnuto pretvara pojedinca u subjekat koji je njena
posledica. Altiser ovde upotrebljava kategoriju i nter p el a cij e, od
nosno poziva koji ideologija upuuje pojedincu: prihvatanje ovog
poziva ini da pojedinac ulazi u sferu predstava koje sam prihvata
i stie kulturni (te, dakle, ideoloki) identitet. Nema, dakle, kultu
re bez ideologije, to takoe znai da je subjekat (a ne pojedinac)
sputan iluzornom sveu sopstvene slobode (ono sam to elim da
budem), a istovremeno je samo zarobljenik simbolike kulture u
kojoj uestvuje.

29 Ibid., str. 283.

30 Ibid., str. 296.
31 L. Althusser, Idologie et appareils idologiques dEtat (Notes pour une rec
herche), u: Lenin et la philosophie, Paris, 1969.

586

Knjievne teorije XX veka

Znanje / podjarmljenost / vlast

Kategorija subjekta ovde igra centralnu ulogu s obzirom na svoju
dvoznanost. U francuskom jeziku le sujet i na engleskom the su
bject znai kako subjekat u filozofskom smislu, tako i podanik
u politikom smislu. Na ovoj dvoznanosti svoju filozofiju izradio
je Miel Fuko (19261984). U knjizi Nadzirati i kanjavati (1975),
posveenoj raanju zapadnog penitencijarnog sistema, on dokazuje
da je moderna zapadna kultura nastala kao posledica institucionali
zacije disciplinujuih tehnika nastalih u zatvorima i prisutnih u naj
sitnijim sektorima javnog ivota.
vlast koncept koji je u
Ta mikrofizika vlasti ini da po
svom radu koristio Miel Fuko
jedinac biva podvrgnut disciplinu
koji vlast shvata kao rezultat de
juem mehanizmu dravne vlasti
lovanja institucionalizovanih dis
koja
utie ne toliko na slobodu go
kursa koji uspostavljaju subjekat.
vora
i miljenja koliko na to ta se
Prema ovom shvatanju, vlast nije
u neijem posedovanju, nego po
moe biti. Kako kae Fuko, vlast
stoji u diskurzivnom, dakle, u ano
nema spoljanjost, to dobro zvu
nimnom stanju, u vezi s im se i
i zajedno s Deridinom reenicom
otpor protiv vlasti mora obavljati
da je nema izvan-teksta, jer u
kroz diskurs.
oba sluaja biva naglaen univerza
lan mehanizam nastanka znaenja usled znakova koji se stalno raz
likuju (to je De Sosirovo naslee po kome u jeziku postoje samo
razlike), kao i nastanka subjekta usled sueljenih snaga (to je, opet,
Frojdovo naslee po kome je ja ekonomska kategorija i mesto su
oavanja od njega nezavisnih nagonskih snaga). Subjekat, dakle, po
definiciji podjarmljuju32 institucije kontrole i discipline ije je posto
janje za zapadnu kulturu neophodno. Kulturna analiza, dakle, tei
da otkrije ove mehanizme podjarmljivanja pojedinca i njegovog
pretvaranja u politiki subjekat. Fuko je to uinio u etiri knjige:
u Istoriji ludila u doba klasicizma (1961) analizirao je veliko zatva
ranje ludaka i dokazivao kako je ludilo ne uzrok ve pre posledica
ideolokog iskljuivanja (zahvaljujui kome se mogao pojaviti savre
meni kartezijanski subjekat s njegovim jasnim i glasnim idejama).
U Raanju klinike izneo je istoriju medikalizacije pred kraj XVIII ve
ka, iznosei argumente po kojima je pojavljivanje novog klinikog
iskustva rezultat promene u jeziku koja se u to vreme odigrala, a
ne obrnuto. Klinika, pisao je Fuko, istovremeno predstavlja novu
podelu stvari i princip njihove artikulacije u jeziku.33 U Nadzirati
32 Tako je u poljskom izdanju Surveiller et punir prevedena re assujetissement.
33 M. Foucault, Narodziny kliniki, Warszawa, 1999, str. 15.
XVI. Kulturalna istraivanja

587

Subjekat

Fukoova analiza
mehanizama
vlasti

Podjarmljeni
subjekat

Istorija ludila

Nadzirati
i kanjavati

Fukoova
koncepcija
diskursa

Vlast znanje

i kanjavati prati pojavu disciplinujuih institucija pomou kojih bi

vaju obezbeeni mehanizmi vlasti nad drutvom, a subjekat postaje
mesto penitencijarne intervencije bez koje kultura ne moe da po
stoji. I, na kraju, u prvom tomu Istorije seksualnosti, Fuko je istakao
da seksualnost, tj. preciznije: scientia sexualis znanje o seksualno
sti, predstavlja sredstvo pomou kojeg drutvo uspostavlja kontrolu
nad prijatnou koja preti njegovom poretku.
Uticaj Fukoa na kulturalna is diskurs skup drutveno
traivanja je ogroman, mada se mo sankcionisanih izreenih aktivno
e svesti uz veliko pojednostav- sti koji odreuje mesto subjekta i
ljivanje i saimanje na etiri naj status stvarnosti. Stvarnost posto
ji kao rezultanta razliitih iskaza
bitnija motiva. To su:
njoj (odnosno, ima diskurzivni
1. Prvi put formulisana u Ra ostatus).
Pojedinac postaje subjekt
anju klinike, a zatim raz kad kao sopstvena pravila datog
vijena u Arheologiji znanja diskursa prihvata odreene vred
(1969), koncepcija d isku r nosti i uverenja (= ideologiju). Dis
s a koji ne predstavlja pret kurs nikada nije neutralan pogled
hodno postojeu stvarnost na svet i predstavlja osnovni uslov
konstituisanja identiteta (reci mi
nego je disciplinuje u dvo ta misli i rei u ti ko si). Pjer
strukom znaenju ove rei: Burdije je uveo pojam srodan dis
proizvodi discipline znanja kursu, habitu s (lat. obiaj) da bi
i samim tim kontrolie nje odredio podrutvljenu subjektiv
nost, skup uputstava i preferenci
ne predmete.
zahvaljujui kojima svet za poje
2. Uverenje da vlast proizvo ja
dinca postaje razumljiv i itljiv.
34
di znanje koje, potom, ko
risti za nadzor njenih predmeta. Kao primer moe da poslui
psiholoki test kojem prestupnici bivaju podvrgnuti: da li je
re o zloincu koji treba da zavri u zatvoru ili o neuraun
ljivoj osobi koju treba strpati u bolnicu? Nauka zahvaljuju
i diskursu sistematizuje i klasifikuje injenice kako bi ih
kasnije podvrgla institucionalnoj obradi. Ovde je Fuko bli
zak analizama savremenosti, koje je vrio Martin Hajdeger,
u kojima epistemologija biva optuena za osvajanje stvarno
sti kao svoje slike.35
3. Koncepcija subjekta kao rezultat podjarmljivanja tela pojedi
naca putem vlasti koja subjekat ini prisutnim samo zato da
bi nad njim imala kontrolu i da bi ga pretvorila uz pomo
odreenih tehnika u drutveno telo na kojem su kako
je to opisao Miel de Serto pozivajui se na U kanjenikoj
34 M. Foucault, Nadzorowa i kara. Narodziny wizienia, Warszawa, 1993, str. 34.
35 M. Heidegger, Czas wiatoobrazu, u: Drogi lasu, Warszawa, 1997.

588

Knjievne teorije XX veka

k oloniji Franca Kafke zapisana

pravila postupanja.36 Drugi klasi
an primer te kontrole je Panop
ticon opisan u Nadzirati i kanja
vati, zatvor koji je projektovao
Deremi Bentam iji oblik
osigurava stalan nadzor zatvore
nika koji mogu savreno da se
vide. Potpuna eliminacija sfere
koja ne podlee kontroliuem
posmatranju vlasti (i identifika
cija vlasti sa apsolutnim vidom)
jeste, prema Fukou, najkarakte
ristiniji znak savremene kultu
re. Prouavanje odnosa izmeu
posmatranja i vlasti postalo je
jedan od najvanijih zadataka
cultural criticisma.
4. Koncepcija mi k rof i z i ke v l a
st i koju koriste dravni orga
ni i institucije, ali koja postoji i
na nivou svakodnevnog ivota:
u kolama, javnim institucijama,
vojsci, fabrikama itd. Vlast ne
pripada nikome (na primer, dr
avi), ve je rasprena u javnom
ivotu. Na primer, uitelj ima
vlast nad uenicima, ali ne kao pojedinac (Petar Petrovi)
ve kao funkcioner vaspitne ustanove ijim se zahtevima mo
ra povinovati, uostalom, slino kao policajac ili svetenik.
Vlast je u stvari bezlina, ali se ugrauje u konkretne situaci
je, a samim tim i u in pisanja i itanja.
Ove etiri teze oslanjaju se na dve snane premise koje se odno
se na kulturu i subjekat, kao i na jezik:
1. Kultura je taka u kojoj se sukobljavaju vlast i pojedinac, koji
da bi opstao mora da bude podjarmljen, iz ega proistie
da subj ek at pre dst av lj a f u n kc iju v l ast i.
2. Kultura je posledica meusobno sukobljenih diskurzivnih
aktivnosti koje proistiu iz toga to vlast proizvodi znanja,
panoptizam etimoloki
svevienje ili svevidljivost.
Termin je uveo Miel Fuko da bi
odredio onu vrstu vlasti koja se ne
zasniva na represiji, ve na stalnoj
kontroli drutva, kao i na disci
plinovanju tela (pod im treba
podrazumevati podvrgavanje tele
snosti odreenim ideolokim vr
stim pravilima). Fuko objanjava
panoptizam pozivajui se na de
la britanskog filozofa Deremija
Bentama, koji je stvorio veoma
specifian model zatvora (Panop
ticon): u samom centru okrugle
zatvorske hale stoji straara s ko
je se mogu posmatrati sve elije
postavljene oko nje. Zatvorenici
ne vide straara (zaklanja ga spe
cijalna pregrada), ali on vidi njih.
U sutini, prisustvo straara je
nepotrebno, jer sama mogunost
da budu posmatrani, disciplinuje
zatvorenike. Dakle, re je o vir
tuelnom nadzoru koji se zasniva
na tome to sama ideja kontrole,
otelotvorena u obliku boksa za
straara, tako deluje na zatvoreni
ke da ih primorava odgovarajue
ponaanje.

36 M. de Certeau, Ekonomia pimienna, u: A. Burzyska, M. P. Markowski,

Teoria literatury XX wieku. Antologia, Krakw, 2006.
XVI. Kulturalna istraivanja

589

Panopticon

Mikrofizika vlasti

Dve premise
o kulturi

iz ega proizlazi da je i dis

kurs funkcija vlasti.
Poto subjekat koji govori ne
umitno upada u zamku vlasti, to
onda znai da je nemogue neu
tralno (isto teorijsko) istraivanje
kulture, koje se, samim tim (to je
dokazalo i Fukoovo angaovanje
u politikom ivotu Francuske),
pretvara u p ol it i ku inte r ve n
ciju. Upravo zahvaljujui toj akti
vistikoj orijentaciji, Miel Fuko je
postao jedan od najvanijih patro
na cultural criticisma.

genealogija naziv meto

dolokog projekta Miela Fukoa
koji je ostvarivan tokom sedamde
setih godina, a inspirisan filozofi
jom Fridriha Niea. Genealogija
nastoji da pokae nain formira
nja predmeta znanja i kako su oni
drutveno disciplinovani pomo
u diskursa koji su im posveeni.
Genealog ne veruje u uroenu
neutralnost pojmova i nastoji da
otkrije mehanizme koji dovode
do njihove pojave i uvrivanja u
istoriji. Na taj nain istrauje veze
izmeu znanja i vlasti. Genealoki
princip povezuje kulturalna istra
ivanja s Novim istorizmom.

Rezime

Smisao u kulturi

Kao to smo videli, kulturalna istraivanja nikada nisu bila, niti su

danas, homogena disciplina; vrena su bez brige o metodolokoj
strogosti, to moe biti povod za njihovu neuobiajenu popularnost
naroito na amerikim univerzitetima gde nailaze na povoljnu kli
mu zahvaljujui politikoj angaovanosti profesora koji su se njima
bavili i uspenoj retorici political correctness. U Francuskoj je situ
acija drugaija, ako ni zbog ega drugog, ono zbog postojanja ne
univerzitetske naune institucije tipa cole des Hautes tudes en
Sciences Sociales (gde su predavali i Pjer Burdije i Miel de Serto)
ili Collge de France, gde je katedru Istorije sistema miljenja drao
Miel Fuko. Ako bismo se, ipak, potrudili da odredimo ono to po
vezuje sve tri tradicije miljenja (englesku, ameriku i francusku) i
kakav uticaj one imaju na razmiljanje o knjievnosti, mogli bismo
se usuditi na sledea nabrajanja.
1. Smisao u kulturi nije kao to je u fenomenologiji proiz
vod akta iste svesti, nije ni kao u hermeneutici neto to
treba otkriti u svetu ili izvan njega, niti je ugraen kao u
raznim formalistikim teorijama u tekst ili u intertekstual
ne relacije, a nije ni kao u psihoanalizi potisnut u indivi
dualnu ili kolektivnu podsvest. Iz perspektive kulturalnih is
traivanja, smisao je proizvod drutvenih aktivnosti, tanije:
mnogih, esto meusobno sukobljenih drutvenih aktivnosti
590

Knjievne teorije XX veka

od kojih svaka nastoji da nametne sopstveni nain legitimiza

cije smisla koji je stvorila.
2. Knjievnost nije ni zbir autonomnih tekstova ni ekspresija
intimnog u linosti ili podraavanje stvarnosti, ve jedna od
mnogih (ali ne najvanija) simbolikih aktivnosti (diskursa)
podvrgnutih drutvenim pravilima proizvodnje i kontrole.37
3. Autor i italac nisu pojedinci od krvi i mesa, ve samo obavlja
ju odreene diskurzivne funkcije (Fuko), to znai da zauzima
ju mesto koje odreuje u odnosu njih nadreena ideologija
(Altiser), vlast (Fuko) ili drutvena struktura (Burdije). Autor i
italac su pozvani da ispune svoje uloge, ne u skladu sa svojim
linim opredeljenjima, ve kroz vladajue ideologije i naine
kulturnog pozicioniranja: pol, klasna i etnika pripadnost.
4. Svaki tekst je ideologizovan, to znai da svaki u sebi krije
skup predstava o svetu i odreuje odnos pojedinca prema
sopstvenom ivotu (Altiser).
5. Interpretacija, koja se odnosi na sve vrste tekstova i iskaza
(jezikih i likovnih koji pripadaju i visokoj i niskoj kulturi a
mogu se nai i u delima klasika i u svakodnevnom ivotu),
jeste ispoljavanje tih premisa (Bart) i njihovo pozicioniranje
u irem kulturnom kontekstu.38
6. U vezi s tim, knjievno istraivanje nije, kako su pretpostavljali predstavnici New Criticisma, interpretacija i analiza
knjievnih dela samima po sebi,39 interpretacija zasnovana
na objektivnim, neutralnim sudovima, ve u krajnjoj liniji
politika intervencija.40
37 Ovde valja podsetiti da je Sartr etrdesetih godina govorio kako je knjiev
nost odreene epohe otuena ako nije potpuno svesna svoje autonomije
i ako se podreuje svetovnoj vlasti ili nekoj ideologiji. .-P. Sartr, ta je knji
evnost?, op. cit.
38 Prema S. Fiu, to je postupak neizbene logike greke definisanja nepozna
tog nepoznatim (ignotum per ignotum). Ako je zadatak kulturalnih istrai
vanja objanjavanje knjievnih tekstova kroz njihov odnos prema optijem
tekstu kulture, onda je to mogue samo pod uslovom da ovaj tekst kulture
ne zahteva dodatna objanjenja, to uopte nije oigledno. Up. S. Fish, Lo
oking Elsewhere: Cultural Studies and Interdisciplinarity. Slino razmilja i
D. Hilis Miler u eseju Cultural Studies and Reading, u: Professional Corec
tness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass., 1992.
39 R. Velek, O. Voren, Teorija knjievnosti, Nolit, Beograd, 1965, str. 178.
40 Jedan od najsnanijih kritiara ovakve postavke je H. Blum koji kulturalna
istraivanja, Novi istorizam i ostale politike teorijske kole naziva zajedni
kim imenom kole Resentimenta, suprotstavljajui im romantiarsku esteti
ku genija koji se bori sa svojim prethodnicima. Prepunjeni resentimentom,
XVI. Kulturalna istraivanja

591

Interpretacija

Kako piu Viktorija Bonel i Lin Hant, autorke antologije Beyond

the Cultural Turn: New Directions in the Study of Society and Culture,
osamdesetih i devedesetih godina kulturalne teorije, naro
ito one postmodernistiki orijentisane, potkopale su i sa
mu mogunost i potrebu drutvenih objanjenja. Idui za
Fukoom i Deridom, poststrukturalisti i postmodernisti su
ukazivali na to da podeljeni diskursi (ili kulture) tako inten
zivno proimaju nae opaanje sveta, da bilo kakva takozva
na nauna objanjenja drutvenog ivota postaju obina ve
ba u kolektivnoj fikcionalizaciji ili mitotvorstvu.41
Kulturalna istraivanja upravo se bave sledeim: uticajem dis
kursa na opaanje stvarnosti koje neizbeno ak i u tvrdoj nau
noj verziji podlee fikciji.

istoriari svih vrsta sledbenici Marksa, Fukoa i politikog feminizma

bave se knjievnom kritikom kao da je ona neka vrsta drugostepene dru
tvene istorije. Na taj nain zaobilaze usamljenost itaoca, odbacuju subjek
tivnost koja je, kako tvrde, liena drutvenog smisla. H. Bloom, Lk przed
wpywem. Teoria poezji, Krakw, 2002, str. 22.
41 V. E. Bonnell, L. Hunt, Introduction, u: Beyond the Cultural Turn: New Di
rections in the Study of Society and Culture, Berkeley, 1999, str. 3.

592

Knjievne teorije XX veka

Hronologija
1904:

Maks Veber (18641920) u raspravi Objektivnost saznanja

u drutvenim naukama, koja predstavlja manifest novog meto
dolokog stava i koji e se kasnije nazvati sociologijom znanja,
istie da je transcendentalna pretpostavka svake nau ke o
k njie v nost i (to) da smo ljudi ku ltu re koji poseduju spo
sobnost i volju zauzimanja svesnog st anov it a prema svetu
kojem daju smis ao.
1922:
Istorija i klasna svest era Lukaa u kojoj se, u kontekstu anali
ze Marksovog fetiizma robe, javlja koncept postvarenja ove
ka podvrgnutog sve veem pritisku robne proizvodnje.
1929:
Ideologija i utopija Karla Manhajma u kojoj autor definie pred
met novog sociolokog pravca koji istrauje drutvene uslovlje
nosti teorije i naina miljenja.
19291933: Antonio Grami pie u zatvoru etiri toma Quaderni del carcere
(Sveske iz zatvora) u kojima gradi osnovu za ideoloku analizu
kulture koja je imala ogroman uticaj na razliite varijante kul
turalnih istraivanja.
1933:
Pionirska rasprava Jeija Stempovskog Chimera jako zwierz po
cigowe u kojoj se analiziraju veze futurizma s kapitalizmom.
1934:
Umetniko delo u doba tehnike reprodukcije Valtera Benjami
na (18921940). Autor iznosi tezu da status umetnikog dela
nije veit nego da zavisi od drutvene istorije. Umetniko delo,
umnoeno mehanikom metodom u kapitalistikom drutvu,
gubi svoju neponovljivu auru.

Rut Benedikt objavljuje Modele kulture u kojima biva formulisana
teorija kulture kao konfiguracija kulturnih modela nastalih pomo
u dominantnih kulturnih vrednosti odreene drutvene grupe.
1936:
Ameriko, znatno izmenjeno, izdanje Ideologije i utopije.
1939:
ber den Proze der Zivilisation. Soziogenetische und psychogenetische Untersuchungen.
1947:
Teodor Adorno (19031969) i Maks Horkhajmer (18951973),
koji ive u Americi od kraja tridesetih godina, objavljuju Dija
lektiku prosvetiteljstva. U jednom od poglavlja, posveenom
XVI. Kulturalna istraivanja

593

amerikoj kulturnoj industriji, prosvetiteljstvo biva predstavlje

no kao masovna kleveta, a kultura kao roba za prodaju. Jedna
od prvih analiza reklame.
1951:

Stjuart Hol dobija stipendiju Oxford University i zapoinje mu

njevitu karijeru kao aktivista britanske Nove levice.

1957:

Riard Hogart objavljuje knjigu The Uses of Literacy, smatranu

kamenom temeljcem kulturalnih istraivanja. Hogart u njoj isti
e da kritika analiza umetnosti omoguava otkrivanje istinskog
kvaliteta ivota drutava. Jedino umetnost uspeva da odrazi i
vot s njegovim ukupnim bogatstvom i raznovrsnou.

Rolan Bart prikuplja svoje semioloke analize masovne kulture

i objavljuje ih pod naslovom Mitologije.

1958:

Rejmond Vilijams objavljuje Culture and Society (Kultura i dru

tvo) u kojoj kulturu definie kao celovit nain ivota (a whole
way of life). Njegova druga vana knjiga The Long Revolution
bie objavljena 1961. godine. I u jednoj i u drugoj knjizi Vi
lijams s marksistikog stanovita analizira kulturne procese i
pojave. Opisujui razliite manifestacije i stadijume razvoja
kulture, ukazuje na njenu osnovnu osobinu: postepena izrada
apsolutne i kompletne forme koja obuhvata sve aspekte ivota
(materijalne, intelektualne i duhovne).

1963:

U Delhiju se osniva Centre for the Study of Developing Societies koji okuplja poznate indijske teoretiare: Rajni Kotari, Asis
Nendi, D. L. et. CSDS se, pre svega, bavi problemom meukul
turne komunikacije i procesima preobraaja predmodernih za
jednica u moderna drutva.

Fuko objavljuje Raanje klinike.

1964:

Na Birmingenskom univerzitetu osniva se Centre for Contempo

rary Cultural Studies institucija po kojoj e se nazvati itava
disciplina. Sa CCCS su, izmeu ostalih, bili povezani Riard Ho
gart, Rejmond Vilijams, Edvard Palmer Tompson i Stjuart Hol.

1966:

Knjiga LAmour de lart. Les Muses dart Europens es leur public

Pjera Burdijea i Alena Darbela. Autori analiziraju pojavu klasne
i obrazovne podele grupa posetilaca dravnih galerija.

1968:

Majski dogaaji u Parizu: pobuna studenata.

1969:

Luj Altiser objavljuje knjigu Lenjin i filozofija u kojoj se nalazi

njegov najuveniji tekst Ideologija i ideoloki dravni aparat
u kojem se daje definicija ideologije kao imaginarne veze indi
vidua s njihovim stvarnim uslovima egzistencije.

1970:

U Burdijeovoj knjizi La Reproduction. Elments pour une

thorie du systme denseignement (koju je napisao zajedno sa
. K. Paseronom) pojavljuje se teorija simbolikog nasilja.

594

Knjievne teorije XX veka

1972:
1973:
1975:

1977:

1979:

1980:

1981:

1983:

1986:
1988:

CCCS objavljuje prvi broj Working Papers in Cultural Studies,

asopis koji e kasnije postati glavni medijum za rasprave o kul
turalnim istraivanjima.
Zbornik eseja Kliforda Gerca The Interpretation of Cultures. Je
dan od prvih manifesta interpretativne antropologije u koji je
uveden pojam gustog opisa.
Ve posle strukturalistikog zaokreta usled kojeg su nastale Re
i i stvari (1966) i Arheologija znanja (1969), Fuko objavljuje
Nadzirati i kanjavati, analizu disciplinujuih tehnika (naroito
zatvorskih) u zapadnom drutvu. uvena analiza panoptizma
kao tehnike stalnog uhoenja.
Lora Malvi objavljuje esej Visual Pleasure and Narrative Cine
ma u kojem koristei teoriju aka Lakana pokazuje kako
holivudski filmovi grade sliku ene s muke take gledita.
Vilijamsova knjiga Marxism and Literature (Marksizam i knji
evnost) u kojoj razvoj savremene knjievnosti nije definisan
pomou estetikih kategorija, nego pomou postepene specijali
zacije kapitalistikog drutva. Knjievne vrste su determinisane
putem drutvene uloge koju treba da odigraju.
U Velikoj Britaniji poinje jedanaestogodinji period konzerva
tivnih vlada pod vostvom Margaret Taer.
Pjer Burdije objavljuje La Distinction. Critique sociale du jugement.
To je kritika Kantove teorije neutralnog estetikog suda. Burdije
dokazuje da je estetiki oseaj rezultat kulturnog kapitala poveza
nog s privilegovanim drutvenim i ekonomskim poloajem.
Stjuart Hol prelazi na Universytet Open i postaje moderator u
vene rasprave pod nazivom New Times na stranicama Mar
xism Today.
U knjizi Le Sens pratique Burdije navodi da se antropologija kao
nauka moe ostvariti samo onda kad se u obzir uzmu aktivnosti i
nauna sredstva, kao i veza istraivaa sa svojim predmetom.
Frederik Dejmison objavljuje The Political Unconscious, konsta
tujui da politika interpretacija knjievnosti treba da zameni
filoloku explication de texte, a marksizam predstavlja nepreva
zieni horizont svih metodologija koje ponitava ali i uva.
Gercovo Lokalno znanje. Eseji iz domena interpretativne antro
pologije.
Benedikt Anderson objavljuje Imaginarne zajednice u kojem tvrdi
da je nacionalnost narativan proizvod a ne vanistorijska esencija.
Umire Miel de Serto.
Gercova knjiga Delo i ivot. Antropologija kao autor. To je knji
ga o antropolokoj knjievnosti koja naglaava znaaj autorove
individualne take gledita, ugraene u kontekst istraivanja.

XVI. Kulturalna istraivanja

595

1990:

1992:

1994:
1996:

1998:

596

Na univerzitetu Illinois u Urbana-Champiagne traje velika kon

ferencija Cultural Studies Now and in the Future koja okuplja
vie od devet stotina uesnika. Stjuart Hol podnosi referat
Cultural Studies and Its Theoretical Legacies u kojem snano
naglaava institucionalizaciju dveju konstrukcija: britanska i
amerika kulturalna istraivanja. Upozorava na tekstualizaciju
problema vlasti i politike u amerikim kulturalnim istraivanji
ma koja je odvojena od realnih problema kulture.
Homi K. Baba objavljuje antologiju Nation and Narration u kojoj
daje tekstove posveene kulturnoj konstrukciji nacionalnosti.
Knjiga Pjera Burdijea Pravila igre. Pionirska analiza knjiev
nog polja, izvrena na Floberovom primeru, polja na koje mo
ra da deluje pisac kako bi postao stvaralac. To delo stvara osno
vu za analizu kulturne produkcije.
Homi K. Baba: The Location of Culture.
Objavljena detaljna bibliografija South Asian Cultural Studies
Vinaj Lal. Uporeuju se tekstovi autora, kao to su: Jit Singh Ube
roi (Science and Culture, 1978), Klod Alfonso Alvarez (Homo Fa
ber: Technology and Culture in India, China, and the West from
1500 to the Present Day, 1979), Asis Nendi (Alternative Sciences,
1980). Juna Azija predstavlja prostor najbreg razvoja kultural
nih istraivanja posle SAD. Iste godine na stranicama uticajnog
asopisa Social Text, Alen Sokal objavljuje lanak Transgres
sing the Boundaries: Toward a Transformative Hermeneutics of
Quantum Gravity koji predstavlja parodiju naunog eseja.
U svom tekstu Sokal (profesor fizike) citira potpuno besmisle
ne (ali autentine) iskaze francuskih i amerikih intelektualaca
o fizici i matematici. Urednici asopisa objavljuju lanak ne na
dajui se da je autor i njima postavio zamku. Posle pojavljivanja
tog broja asopisa, s pomenutim tekstom, Sokal otkriva da je
njegov esej obina ala. Dve godine kasnije pojavljuje se knjiga
Pomodne gluposti. O zloupotrebi pojmova iz domena egzaktnih
nauka od strane postmodernistikih intelektualaca (A. Sokal,
D. Brikmont). Kritiari Sokala smatraju hepening prvim ozbilj
nim napadom na disciplinu kulturalnih istraivanja.
Frederik Dejmson, marksistiki analitiar postmodernizma, ob
javljuje knjigu eseja nastalih od 1983. do 1998. godine The Cultu
ral Turn: Selected Writings on the Postmodern, u kojoj se nalazi
njegov poznati esej Postmodernism and Consumer Society.
Riard Rorti u knjizi Achieving Our Country: Leftist Throught
in Twentieth-Century America pie: Ne sumnjam da e za tri
deset godina kulturalne studije biti isti onakav relikt kao to je
bio logiki pozitivizam trideset godina posle svog trijumfa.

Knjievne teorije XX veka

Bibliografia
Literatura42
A Companion to Cultural Studies, red. T. Miller, Oxford 2001.
Badanie kultury. Elementy teorii antropologicznej, wybr, przedm. M. Kem
pny, E. Nowicka, Warszawa 2003.
Badanie kultury. Elementy teorii antropologicznej. Kontynuacje, wybr,
przedm. M. Kempny, E. Nowicka, Warszawa 2004.
C. Baker, Cultural Studies: Theory and Practice, London 2000.
C. Baker, The Sage Dictionary of Cultural Studies, London 2004.
M. Bal, Double Exposures: The Subject of Cultural Analysis, New YorkLon
don 1996.
E. T. Bannett, Postcultural Theory: Critical Theory after the Marxist Paradigm,
London 1992.
J. Clifford, Kopoty z kultur. Dwudziestowieczna etnografia, literatura i sztu
ka, tum. E. Durak et al., Warszawa 2000.
Cultural Studies, red. L. Grossberg, C. Nelson, P. Treichler, New YorkLondon
1992.
Cultural Studies: Interdisciplinarity and Translation, red. S. Herbrechter, Am
sterdam 2002.
The Cultural Studies Reader, red. S. During, LondonNew York 1999.
Culture, Media, Language: Working Papers in Cultural Studies, 19721979,
London 1980.
Culture / Power / History: A Reader in Contemporary Social Theory, red. N. B.
Dirks, G. Eley, S. B. Ortner, Princeton 1994.
S. During, Cultural Studies: A Critical Introduction, New York 2005.
T. Eagleton, Ideology: An Introduction, London 1991.
A. Easthope, Literary into Cultural Studies, London 1991.
The Everyday Life Reader, red. B. Highmore, London 2002.
42 Ova bibliografija nije potpuna. Svakako joj nedostaju radovi o teoriji istorije
kulture sa panskog, nemakog, amerikog i francuskog podruja. Pojedine
antologije, meutim, ipak ukazuju i na ova istraivaka podruja.
XVI. Kulturalna istraivanja

597

French Cultural Studies: Criticism at the Crossroads, red. M.-P. Le Hir,

D. Strand, Albany 2000.
E. Goodheart, The Reign of Ideology, New York 1997.
J. Hartley, A Short History of Cultural Studies, London 2003.
D. Hawks, Ideology, London 1996.
Ch. Jenks, Kultura, tum. W. J. Burszta, Pozna 1999.
R. Johnson, D. Chambers, P. Raghuram, E. Tincknell, The Practice od Cultural
Studies, London 2004.
V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York 1992.
J. Lewis, Cultural Studies: The Basics, London 2002.
M. P. Markowski, O reprezentacji, u: Kulturowa teoria literatury. Gowne
pojcia i problemy, red. M. P. Markowski, R. Nycz, Krakw 2006.
A. McRobbie, The Uses Of Cultural Studies: A Textbook, London 2005.
On Signs, red. M. Blonsky, Baltimore 1985.
M. Payne, Reading Knowledge: Introduction to Barthes, Foucault, Althusser,
Oxford 1997.
The Practice of Cultural Analysis: Exposing Interdisciplinary Interpretation, red.
M. Bal, wsppr. B. Gonzales, Stanford 1999.
Question of Method in Cultural Studies, red. M. White, J. Schwoch, Oxford
2006.
Questions of Cultural Identity, red. S. Hall, P. Du Gay, London 1996.
Reception Studies: From Literary Theory to Cultural Studies, red. J. L. Machor,
P. Goldstein, New York 2001.
Representation: Cultural Representations and Signifying Practices, red. S. Hall,
London 1997.
The Routledge Language and Cultural Theory Reader, red. L. Burke, T. Crowley,
A. Girvin, London 2000.
Z. Sardar, B. van Loon, Introducing Cultural Studies, red. R. Appignanesi,
Cambridge 2003.
V. Turner, Gry spoeczne, pola i metafory. Symboliczne dziaanie w spoec
zestwie, tum. W. Usakiewicz, Krakw 2005.
Widzie, myle, by. Technologie mediw, oprac. A. Gwd, Krakw 2001.
R. Williams, Keywords: A Vocabulary of Culture and Society, New York 1976.

Pjer Burdije
Dela na poljskom
P. Bourdieu, Dystynkcja. Spoeczna krytyka wadzy sdzenia, tum. P. Bios,
Warszawa 2006.
P. Bourdieu, Moment krytyczny, tum. M. Gdula, Krytyka Polityczna 2004
fragment Homo academicus.
598

Knjievne teorije XX veka

P. Bourdieu, Reguy sztuki. Geneza i struktura pola literackiego, tum. A. Za

wadzki, Krakw 2001.
P. Bourdieu, J.-C. Passeron, Reprodukcja. Elementy teorii systemu nauczania,
tum. E. Neyman, wstp, red. A. Koskowska, Warszawa 1990.
P. Bourdieu, L. J. D. Wacquant, Zaproszenie do socjologii refleksynej, tum.
A. Sawisz, Warszawa 2001.
Vanija literatura
R. Jenkins, Pierre Bourdieu, London 1992.
J. F. Lane, Pierre Bourdieu: Critical Introduction, Sterling 2000.
V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York
1992.
J. Lechte, Pierre Bourdieu, u: Panorama wspczesnej myli humanistycznej.
Od strukturalizmu do postmodernizmu, tum. T. Baszniak, Warszawa 1999.
Pierre Bourdieu: lintellectuel dominat?, Magazine Litteraire, 1998, nr 10.
Reading Bourdieu on Society and Culture, red. B. Fowler, Oxford 2000.

Miel de Serto
Izbor iz dela
M. de Certeau, Heterologies: Discourse on the Other, tum. B. Massumi,
przedm. W. Godzich, Minneapolis 1995.
M. de Certeau, La fable mystique XVIeXVIIe sicle, Paris 1982.
M. de Certeau, LInvention du quotidien, t. 1: Arts de faire, Paris 1990.
M. de Certeau, L. Giard, P. Mayol, LInvention du quotidien, t. 2: Habiter, cuisi
ner, Paris 1994.
Vanija literatura
J. Ahearne, Michel de Certeau: Interpretation and Its Other, Stanford 1995.
The Certeau Reader, red. G. Ward, Oxford 2000.
Michel de Certeau in the Plural, The South Atlantic Quarterly 2001, nr 100.2.

Miel Fuko
Izbor iz dela
M. Foucault, Filozofia, historia, polityka. Wybr pism, tum., wstp D. Le
szczyski, L. Rasiski, WarszawaWrocaw 2000.
M. Foucault, Nadzorowa i kara. Narodziny wizienia, tum. pos. T. Komen
dant, Warszawa 1993.
XVI. Kulturalna istraivanja

599

M. Foucault, Politics, Philosophy, Culture: Interviews and Other Writings.

19771984, red. L. D. Kritzman, London 1988.
Vanija literatura
The Cambridge Companion to Foucault, red. G. Gutting, Cambridge 2005.
Ch. C. Lemert, G. Gillan, Michel Foucault. Teoria spoeczna i transgresja, tum.
D. Leszczyski, L. Rasiski, wstp L. Kaczanowicz, Warszawa 1999.
D. Macey, Foucault, London 2004.

Kliford Gerc
Knjige u poljskim izdanjima
C. Geertz, Dzieo i ycie. Antropolog jako autor, tum. E. Durak, S. Sikora,
Warszawa 2000.
C. Geertz, Interpretacja kultur. Wzbrane eseje, tum. M. M. Piechaczek, Kra
kw 2005. (prev. Slobodanke Glii, up. Kliford Gerc, Tumaenje kultura,
III, Beograd, 1998).
C. Geertz, Wiedza lokalna. Dalsze eseje z zakresu antropologii interpretatywnej,
tum. D. Wolska, Krakw 2005.
C. Geertz, Zastane wiato. Antropologiczne refleksje na tematy filozoficzne,
wstp, tum. Z. Pucek, Krakw 2003.
Vanija literatura
Clifford Geertz lokalna lektura, red. D. Wolska, M. Brocki, Krakw 2003.

Antonio Grami
Knjiga u poljskim izdanjima
A. Gramsci, Listy z wizienie, tum. M. Brahmer, Warszawa 1950.
A. Gramsci, Pisma wybrane, tum. B. Sieroszewska, red. M. Orlaski, Z. Ryko,
B. Wcieklica, Warszawa 1961, t. 12.
Vanija literatura
S. Krzemie-Ojak, Antonio Gramsci: filozofia, teoria kultury, estetyka, Wars
zawa 1983.
P. piewak, Gramsci, Warszawa 1977.

600

Knjievne teorije XX veka

Rejmond Vilijams
Izbor iz dela
R. Williams, The Country and the City, London 1973.
R. Williams, Culture and Materialism: Selected Essays, London 1980.
R. Williams, Culture and Society, New York 1958.
R. Williams, Marxism and Literature, Oxford 1977.
Vanija literatura
The Raymond Williams Reader, red. J. Higgins, Oxford 2001.
Drugi autori
L. Athusser, Idologies et appareils idologiques dtat, u: idem, Positions.
(19641975), Paris 1976.
C. Castoriadis, LInstitution imaginaire de la socit, Seuil, Paris 1975.
T. Cohen, Ideology and Inscription: Cultural Studies after Benjamin, de Man,
and Bakhtin, Cambridge 1998.
J.-J. Goux, Symbolic Economies: After Marx and Freud, Ithaca 1990.

Mihal Pavel Markovski

XVI. Kulturalna istraivanja

601

XVII. POSTKOLONIJALIZAM

Od vremena Homera svaki Evropejac je

prema onome to je govorio o Istoku bio
rasista, imperijalista i [...] totalni etno
centrik.
Edvard V. Said1
Roditelje roditelja deda mojih deda su i
nile [made over], ne uvek bez njihove sa
glasnosti, politike, poreske i edukativne
intervencije britanskog imperijalizma.
A ja sam nezavisna. Zato sam, u najpre
ciznijem smislu te rei, postkolonijalna.
Gajatri akravorti Spivak2







E. Said, Orijentalizam, Beograd, 2000, str. 25, prevod: Drinka Gojkovi.

G. C. Spivak, Who Claims Alterity?, u: Remaking History, ed. B. Kruger,
P. Mariani, New York, 1988, str. 269.

Razni oblici
Kao odreenje konkretnog metodolokog stava naziv postkolonija
lizam javio se osamdesetih i devedesetih godina prolog veka pod
velikim uticajem etiri kritika dela: In Other Worlds (1987) Gaja
tri akravorti Spivak (ro. 1949), The Empire Writes Back (1989)
Bil Ekroft (ro. 1946), Nation and Narration Homi K. Baba
(ro. 1949) i Culture and Imperialism (1993) Edvard Said (ro.
1953). Njihov zajedniki cilj bio je dovoenje u pitanje univerzalnih
pretenzija zapadne kulture i otkri
imperijalizam praksa, teo
vanje njihovih filozofskih i kultur
rija i stavovi dominantnog centra
nih premisa. Najuoptenije uzev,
koji vlada udaljenim teritorijama.
postkolonijalna istraivanja koja
Prirodna posledica imperijalizma
se mogu tretirati kao poddiscipli
je kolonijalizam naseljavanje i
na kulturalnih istraivanja ba
kulturno osvajanje ovih teritorija.
ve se analizom predstava o svetu,
konstruisanih sa imperijalistike (dakle, politiki i kulturno domi
nantne) take gledita. Zbog toga to je svet vien iz imperijalisti
ke perspektive najee bio onaj koji je Evropa kolonijalizovala, u
postkolonijalnim istraivanjima podvrgnut je kritici nain na koji
su evropske kolonijalne sile (naroito Engleska i Francuska) stvara
le vrednosne predstave njima potinjenih kultura i na koji nain su
uspostavljale odnose izmeu centra i periferije. Meutim, pojam
diskurzivne dominacije brzo se proirio na sve odnose izmeu kolo
nizatora i kolonizovanih, zbog ega su u ovu drugu grupu ubrajane



Predstavljanje postkolonijalnih istraivanja iz te perspektive, silom prilika,

upuuje na poglavlje posveeno kulturalnim istraivanjima u kojem su obja
njeni osnovni pojmovi i termini.
U knjizi Kultura i imperijalizam (prev. V. Bogojevi, Beograd, 2002), Said
definie imperijalizam kao praksu, teoriju i osnovu dominantnog centra
metropole, koji vlada nad udaljenim teritorijama (London, 1993, str. 9).
Prirodna posledica imperijalizma je kolonijalizam naseljavanje i kulturno
osvajanje ovih teritorija.

XVII. Postkolonijalizam

605

etiri kritika
dela

Imperijalistika
perspektiva

Poeci postkolo
nijalne kritike

Fanonovi
Prokleti na svetu

Orijentalizam

sve polne i etnike grupacije koje nisu imale kulturnu samostalnost,

a bile su marginalizovane i podvrgnute institucionalnoj represiji.
Poto su razliite kulturne manjine poele da formiraju otpor pre
ma agresivnoj politikoj, polnoj i rasnoj dominaciji, postkolonija
lizam takoe predstavlja neslaganje s pasivnou prema kulturnoj
nadmoi simbolizovanoj u imperijama koje vie nisu ni postojale.
Poetke postkolonijalne kritike treba, nesumnjivo, traiti u
pedesetim i ezdesetim godinama kad su drave koje su pripadale
evropskim imperijama poele da se bore za nezavisnost. Kraj vla
davine Francuske u Indokini, rat u Aliru, kriza afrikog kolonijali
zma, detronizacija kralja Faruka u Egiptu, samo su najvaniji doga
aji povezani s raspadom kolonijalnog poretka. Skoro se svi slau
da je tekst koji je inicirao postkolonijalizam bila knjiga Franca Fa
nona (19251961) Prokleti na svetu (1961), za koju je an-Pol Sartr
napisao predgovor pun oduevljenja. Roen na Martiniku, Fanon
je bio psihijatar kolovan u Francuskoj koji je, ivei u Aliru u vre
me revolucije koja je ovoj zemlji donela nezavisnost (19541962),
izbliza posmatrao proces raspada kolonijalnog sistema. Kao mark
sista, istovremeno i pridolica iz kolonije, Fanon je video vrstu ve
zu izmeu rasnih i klasnih konflikata; mada je savreno znao da se
kolonijalizam zasniva na kulturnim (rasistikim) pretpostavkama,
ipak je smatrao da se eksploatacija
Treeg sveta od strane metropole orijentalizam Edvard
Said daje etiri razliite definicije
uglavnom zasnivala na borbi iz ove kategorije. Prvo, orijentalizam
meu klas. Izostanak klasne revo je nain prouavanja odreenog
lucije trebalo je da dovede samo geografskog regiona s posebnim
do prividnog oslobaanja kolonije obraanjem panje na njegov je
od vladavine nekadanjih koloni zik i kulturu. Svako ko se bavi
ovom kulturno-geografskom ob
zatora koji bi iza sebe ostavili eko lau naziva se orijentalistom.
nomske nastavljae, kapitaliste ko Drugo, orijentalizam je odreen
lovane u Evropi, konzerviui na nain miljenja, zasnovan na on
tolokom i epistemolokom raz
taj nain klasni status quo.
Potpuno drugaija kritika likovanju Istoka i Zapada. Tree,
predstavlja sistem miljenja koji
kolonijalizma bila je ugraena u vodi ka potiranju Istoka kao polja
verovatno najuticajniju knjigu u interesovanja istraivaa kulture
okviru postkolonijalnih istraiva (ova definicija se odnosi na diskur
nja, u knjigu Orijentalizam (1978) zivne mehanizme iskljuivanja i
Edvarda Saida. Snano prihvataju marginalizacije). I, na kraju, etvr
to, orijentalizam je korporativna
i kulturalnu tezu o oblikovanju institucija (corporate institution)
percepcije pomou diskursa, au iji je cilj opisivanje, analiza i pro
tor u njoj dokazuje da je Orijent ili pagiranje kulture Zapada.
606

Knjievne teorije XX veka

Istok, kao predmet istraivanja lingvist, arheolog, istoriar, pi

saca i politiara koji su se od XVIII veka intenzivno bavili njego
vim opisivanjem, de facto njihov izum, a ne objektivno postojea
stvarnost podlona za neutralnu
hegemonijska istorio
deskripciju. Orijentalizam (odno
grafija (hegemonic historio
sno, diskurs o Orijentu) ne govori
graphy) skup istorijskih narativa
nam skoro nita o samoj stvarno
(pa i knjievnoistorijskih) koji do
gaaje u datoj zemlji (ili knjiev
sti, ve ustanovljava vrednosni
nost datog geografskog podruja)
okvir u kojem injenice koje se
predstavljaju iz perspektive koloni
pojavljuju
odmah bivaju zasiene
zatora.
predrasudama i fantazijama. Said
ovde ide tragom Fukoa i njegove teorije koja je tesno povezivala zna
nje i vlast. Znanje o Orijentu se tako pokazalo na ta Said ukazuje
u seriji detaljnih istorijskih analiza kao diskurs koji je sluio vla
sti zapadnih imperija iji je odnos prema Istoku bio veoma dvozna
an. S jedne strane, Istok je kao loiji Drugi bio tretiran kao
prirodan objekat osvajanja nad kojim treba uspostaviti kontrolu,
dok je, s druge strane kao neshvatljiv Drugi fascinirao i uzne
miravao svojom egzotinom tajnovitou i koji trebalo je osvojiti uz
pomo svojevrsnih slika i predstava. Ovom dvostrukom cilju treba
lo je da slui upravo orijentalizam kao diskurs koji je ruio razliku
izmeu Istoka i Zapada ili kao velika naracija koja je opravdavala
imperijalne pretenzije Zapada da nadziru neemancipovane kulture.
Dakle, povezanost diskursa sa vlau i percepcijom je dvostruka.
S jedne strane, diskurs stvara slike stvarnosti na kojima vlast temelji
svoje pretenzije, dok, s druge strane, vlast utie na oblik diskursa.
Ova teza u odnosu na knjievnost koja je slino orijentalistici
deo orijentalistikog diskursa, pokazuje da engleski moderan roman
(Konrad, Hardi, Dejms) ili utvruje kulturne stereotipe (Konrad)





Pratei ovu ideju, pojavile su se knjige koje su opisivale proces pronalaenja

(invention) drugih kulturnih prostora. Up. C. Gogwilt, The Invention of the
West: Joseph Conrad and the Double-Mapping of Europe and Empire, Stan
ford, Calif., 1995 (u kojoj autor pokazuje promenu pojma Evrope u Zapad)
i: L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of
the Enlightenment, Stanford, Calif., 1996.
Nisu se svi istraivai Orijenta sloili sa ovom tezom. Orijentalizam i impe
rijalizam, pie D. M. Mekenzi, ne mariraju paralelno. Up. J. M. MacKen
zie, Orientalism: History, Theory and the Arts, Manchester, 1995, str. XV.
Sa orijentalizmom je dijalektiki povezan okcidentalizam, skup antizapad
nih kliea i stereotipa koje su stvarali i podravali protivnici zapadne moder
nosti. Up. I. Buruma, A. Margalit, Okcydentalizm. Zachd w oczach wrogw,
Krakw, 2005.

XVII. Postkolonijalizam

607

Diskurs
o Orijentu

Orijent
kao Drugi

Velika naracija
Zapada

Engleski
moderan roman

Figura
kolonizacije

ili preutno opravdava imperijalne kanon dominantan knjiev

planove. Primer ove poslednje stra ni model koji nastaje odbacivanjem
tegije je Saidova analiza romana regionalne, periferne i marginalne
Mansfield Park Dejn Ostin, u ko knjievnosti. Njegova funkcija je
me je posed u Engleskoj, po kojem odreivanje jezikih i kulturnih
za podruja podreena
je roman i nazvan, vlasnitvo ser standarda
imperijalistikoj zemlji.
Tomasa Bertrama prikazan kao
slika modelske, beskonfliktne civilizacije poretka, faktiki finansi
ran od novca koji je donosio drugi posed, na Karibima, od plantae
eerne trske, pa i od robovskog rada (ukinutog tek tridesetih go
dina XIX veka), to u samom romanu nije direktno reeno nego je
preutano. Glavni junak uvodi poredak na engleskom posedu isto
kao to to ini preko okeana, i na taj nain postaje implicitna, jer
nije direktno izreena, figura kolonizacije. Ko bude odricao vezu
izmeu blage fikcije i drutvene stvarnosti podvrgnute eksploataci
ji, sugerie Said, nije u pravu, jer previe znamo da bismo to tvrdili
bez zle namere.

Knjievnost i opresija
Knjievnost
i kulturni
stereotipi

Primer
ekspirove Bure

S take gledita postkolonijalnih istraivanja, knjievnost je privrena

imperijalnoj politici kolonizacije, jer proizvodi i uvruje kulturne
stereotipe kolonizovanih zemalja i kultur. Pokuajmo da iz ove per
spektive sagledamo dva istaknuta dela evropske kulture u kojima je
odnos izmeu kolonizatora i kolonizovanih izrazito shematizovan.
Prvo delo je Bura Viljama ekspira koji je, kao to je poznato,
napisao jednu od svojih poslednjih drama upravo fasciniran izveta
jima iz Novog sveta i ugradio u svoj tekst mnoge detalje pronaene
u delima putnika i kolonizatora. U isto vreme, meutim, smetajui
akciju drame na tajanstveno ostrvo u Sredozemnom moru, koristei
se Vergilijem i pozorinim konvencijama tipinim za elizabetansko
pozorite, maskirao je ovu kulturnoistorijsku dimenziju teksta iz
kojeg jasno izbija retorika evropske dominacije nad kolonizovanim
zemljama. Prospero je ne samo knez, ve i veliki arobnjak kome
natprirodne sile omoguavaju da pripitomi sile prirode i podredi se
bi domorodako stanovnitvo. ekspirova drama je, osim toga, do
te mere dvoznana, da se pomou nje opravdava kolonizacija, to



608

F. Jameson, Modernism and Imperialism, u: T. Eagleton, F. Jameson,

E. W. Said, Nationalism, Colonialism and Literature, Minneapolis, 1990.
E. W. Said, Jane Austen and the Empire, u: Culture and Imperialism, op. cit.
Knjievne teorije XX veka

je za pitanje o nastanku Amerike i

otimanju teritorija od Native Ame
ricans, kako se danas nazivaju Indi
janci. Dakle, nimalo ne udi to su
za istraivae kulture glavni likovi
u ovoj drami kako Prospero tako
i Kaliban: ugnjeta i ugnjeteni,
kolonizator i kolonizovani. Zahva
ljujui magiji i znanju, Prospero
zadobija nae priznanje (znanje tu
postaje sredstvo kulturne domina
cije), dok je Kaliban predstavljen
kao razvratno i pijano udovite koje je zasluilo svoju bednu sud
binu, jer je stvorenje koje je izuzeto od spasonosnog uticaja civiliza
cije. U ovom odnosu kljuan je razgovor koji se vodi izmeu Kaliba
na, Prospera i Mirande. Na Kalibanove optube da mu je Prospero
oduzeo ostrvo i od njega nainio roba, otac i erka odgovaraju da
Kaliban ne zasluuje drugaiju sudbinu jer je neobrazovan divljak
koji ni sopstveni jezik nije razumeo dok ga nisu prosvetlili pred
stavnici prave kulture. Miranda ide tako daleko da Kalibana naziva
a thing most brutish, dakle najdegenerisanija stvar, liavajui ga
samim tim ovenosti. Istovremeno, meutim, Prospero je svestan
da je Kaliban, za koga kae da je moj rob [my slave], korisno sred
stvo za efikasno vladanje ostrvom: Al dok je to to je, moramo sa
njim. / On loi vatru, donosi nam drva / i korisno slui. Tako Pro
spero govori Mirandi i na pritube da Kaliban nije zahvalan to su
ga nauili jeziku, ovaj odgovara: Uili ste me govoru, a moja / ko
rist je od toga to umem da kunem.10
Kultura u Buri je iskljuivo na strani Prospera i Mirande (dakle,
kolonizatora) i poistoveena je sa simbolikim nasiljem koje se vri
nad drugima kojima se oduzima pravo da budu ono to jesu i ko
jima se namee strani standard (zapadni jezik). Kolonizacija se isto
vremeno zasniva na eksploataciji, jer su kolonizovani primorani da
je svojim robovskim radom podravaju. Kolonisti, dakle, zauzimaju
dvostruku poziciju: kao kulturni spasioci nameu svoje obiaje i ri
tuale, a kao nepokolebljivi vladari koriste svoje uenike kao robove.
Zadatak postkolonijalne knjievnosti je ne samo otkrivanje ove dvo
znanosti, ve i a moda i pre svega politika delatnost koja bi
Kalibana (simbol kolonijalizovanih) oslobodila vladavine opresivne
knjievnost komonvel
ta (commonwealth literature)
knjievnost pisana na engleskom
jeziku u zemljama koje su nekada
bile kolonije. Ovako shvatana knji
evnost, u potpunoj je suprotno
sti s postkolonijalnom kritikom i
jedan je od njenih osnovnih pred
meta napada. U skladu s tim, knji
evnost postkolonijalnih zemalja
trebalo bi da bude ponovo zajed
niki razmatrana zbog zajedni
kog jezika i kulture kolonizatora.

10 Viljam ekspir, Bura. Vesele ene vindzorske, Prosveta, Beograd, 1962, str. 31,
34, prevod: ivojin Simi i Sima Pandurovi.
XVII. Postkolonijalizam

609

Kaliban
i Prospero

Kaliban kao sred

stvo vladanja

Zadatak
postkolonijalne
knjievnosti

kulture. Jedan od naina je i interpretacija Umetnosti koju je ek

spir pisao velikim slovom koja maskira politiku dominaciju im
perijalistike zemlje nad varvarskom drugou. Ako je zadatak
kulturalnih istraivanja, pie Steven Grinblat, deifrovanje Prospe
rove vlasti, onda je to takoe i stavljanje akcenta na Kalibana.11

Prokleto naslee
Srce tame

inua Aebe

Vrednovanje
knjievnog dela

Drugi, esto navoen, primer knjievnog uvrivanja kolonijalnih

stereotipa jeste Srce tame (1902) Dozefa Konrada, jedno od najva
nijih dela knjievnog modernizma, a koji je prema postkoloni
jalnim istraivaima sutinski uticao na politiku supremaciju
imperijalistike Engleske. Svakako najuticajnije protivljenje per
spektivama koje je Konrad skicirao bio je esej nigerijskog pisca i
predavaa na amerikim univerzitetima, profesora inua Aebea
An Image of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness, prvi
put objavljen 1977. godine jedan od najvanijih tekstova za post
kolonijalna istraivanja.12
Pitanje koje je Aebe posta fiktivna zajednica (engl.
vio glasilo je ovako: da li izuzetno imagined community) kategorija
knjievno delo koje na neovean koju je 1983. godine uveo Bene
nain predstavlja druge ljude sa dikt Anderson da bi definisao
mo zato to oni pripadaju drugoj, sutinu nacionalnog identiteta u
goroj rasi, moe i dalje biti veliko savremenim drutvima. Nacional
delo? Odgovor je jasan: naravno nost, prema Andersonu, nije teri
torijalno povezana s nacionalnom
da ne moe. Aebe nema u vidu dravom, ali je narativni proizvod
samo rasizam odnosno: radi se o naina kako odreena zajednica,
tome kako ne direktno, ve pomo ak i u rasejanju, zamilja sopstve
u knjievnih izraajnih sredstava nu pripadnost zajednici koju sma
biva uvrena kolonijalna vizija tra svojom. Ovaj pojam moe se
sveta prema kojoj crni stanovnici primeniti u analizi nacionalnog
identiteta u dijaspori.
Afrike nisu ljudi jer ne pripadaju
zapadnoj kulturi. Upravo ovakvo izjednaavanje (zapadna kultura
= ljudska priroda) nalazi se u osnovi kolonijalnog pogleda na svet.
11 S. Greenblatt, Culture, u: Critical Terms for Literary Studies, red. F. Lentric
chia, T. McLaughlin, Chicago, 1995, str. 232.
12 U eseju Colonialist Criticism iz 1975. godine, prihvaenim kao jednim od
manifesta postkolonijalne kritike, Aebe pokazuje kako kolonizaciona per
spektiva neumitno prodire ak i u najpronicljivije komentare koji se odnose
na savremenu Afriku. Esej je objavljen u knjizi: Ch. Achebe, Morning Yet on
Creation Day: Essays, LondonNew York, 1975.

610

Knjievne teorije XX veka

Kod Konrada, pie Aebe, Afrika [je predstavljena] kao me

tafiziko polje bitke, lieno prepoznatljive ljudske prirode, na koje
Evropejac zakorauje u sopstvenu propast.13 tavie, Konrad sma
tra Afriku izrazom evropske elje da sve ono to je nie dri na dis
tanci koja bi uvrstila uverenje o superiornosti zapadne kulture nad
ostatkom sveta. Zahvaljujui tome, pisac je definisan kao isporui
lac prijatnih mitova.
To se jasno vidi u fragmentu iz Srca tame koji Aebe analizira i
koji valja navesti u duem izvodu:
Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji, po zemlji koja je
izgledala kao kakva nepoznata planeta. Mogli smo zamisli
ti da smo mi prvi ljudi koji zaposedaju neko prokleto nasle
e, koje treba potiniti po cenu najteih muka i ogromnog
napora. Ali pokatkad, kad bismo s mukom zavili iza kakve
okuke, pred nama bi se ... iznenada ukazali zidovi od trske,
iljati krovovi od trave, kovitlac crnih udova, mnotvo cr
nih ruku koje udaraju jedna o drugu, noge koje tupkaju,
zatalasana tela, oi koje se prevru, sve to propraeno uz
vicima. Parobrod se s mukom probijao na rubu crne i ne
razumljive pomame. Praistorijski ovek nas je proklinjao,
molio nam se, ili nas pozdravljao dobrodolicom ko zna?
Nismo mogli razumeti ta se zbiva oko nas; klizili smo po
red njih kao utvare, ... kao razumni ljudi pred nastupom us
hienja u kakvoj ludnici. Nismo ih mogli razumeti jer smo
se suvie udaljili...
Zemlja je izgledala nezemaljska. Navikli smo da gledamo
na pobeena udovita u okovima, ali ovde ovde ste mo
gli gledati neto to je bilo udovino i slobodno. To je bilo
nezemaljsko, a ljudi su bili. ... Ne, oni nisu bili neljudski...
Oni su urlali i skakali, vrteli se i pravili uasne grimase, ali
oveka je uzbuivala ba ta pomisao na to da su oni ljudski
kao i vi pomisao na daleko srodstvo s tom strasnom bu
kom. Runo.14
Ono to u ovom fragmentu pada u oi je prvo potpuno ne
razumevanje onoga to je drugaije od evropskih standarda kulture
13 Ch. Achebe, An Image of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness,
u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New
YorkLondon, 2001, str. 1790.
14 Dozef Konrad, Srce tame, Narodna knjiga, Beograd, 2004, str. 7778, pre
vod: Nada urija-Prodanovi.
XVII. Postkolonijalizam

611

Pisac kao ispo

ruilac prijatnih
mitova

Srodnost kultura

Uklanjanje
iz istorije

i ponaanja (Razumeti ono to nas je okruivalo, bilo nam je nemo

gue.). Drugo trenutno vrednovanje konstruisane opozicije (mi
normalni oni ludi; mi normalni oni runi). Tree prenerae
nost zbog bilo kakve srodnosti s nenormalnim divljacima. Ovaj tre
i motiv, najvaniji za Konradovu pripovetku, dobro pokazuje da se
prethodna dva mogu itati kao posledica potiskivanja mogue srod
nosti izmeu oveka Zapada i stanovnika Afrike. Iz postkolonijal
ne perspektive, pripovetka o putovanju rekom Kongo nije alegorija
ljudske egzistencije, ve pripovest o nadmoi zapadnog diskursa ko
ji pojedincu namee okvire gledanja na svet. Poto beli ovek ne e
li da vidi nikakvo srodstvo sa crnim i potiskuje tu nepodnoljivu mi
sao, osuujui sebe dobrovoljno na nerazumevanje, to ini ne zato
to tako hoe ve zato to ga na to primorava kulturni stereotip koji
organizuje njegovu percepciju. Isti taj stereotip nalae Konradu da
konstatuje: Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji. Divljacima
je oduzeta istorija koja pripada samo ljudima Zapada. Kako u knjizi
The Colonizer and the Colonized (prvo izdanje: 1957) pie Albert
Memi, najozbiljniji udarac koji je kolonizovani pretrpeo, zasnivao
se na njegovom uklanjanju iz istorije. Upravo e se protiv ovog bri
sanja (iz) istorije okrenuti postkolonijalna knjievna revizija koja
dobija snanu podrku u univerzitetskim istraivanjima. Nastajanje
odseka Chicano Studies, African-American Studies, ethnic studies,
otvaranje zapadnog knjievnog kanona prema tekstovima pisanim
na drugim jezicima, osim engleskog ili koje su pisale anglojezike
etnike manjine, pokazuje se kao najkorisnija politika strategija po
vratka zaboravljenoj istoriji.

Umeju li drugi da govore?

Postkolonijali
zam i postmo
dernizam

Analitika
drugosti

Postkolonijalistiki istraivai rado naglaavaju slinosti izmeu knji

evnog modernizma, kolonijalizma i strukturalizma, ugraujui u isto
vreme svoje stavove u okvire postmodernizma i poststrukturalizma.
Zajedniki imenitelj je pojam drugosti koji u postmodernizmu ima
veoma uspean razvoj. Drugost u postmodernistikom diskursu
oznaava mnoge stvari, iako se ovde mogu izdvojiti dva motiva: epi
stemoloki i etiki. U prvom sluaju, kljuan je sledei paradoks. Ako
je razum, kako kae kartezijanska tradicija, po definiciji univerzalan
(da je drugaije, nikada se ne bismo sporazumeli), kako onda on mo
e da spozna ono to je partikularno? Naravno, samo ukoliko prisvoji
to to je drugo u odnosu na razum i prekroji ga prema sopstvenim
612

Knjievne teorije XX veka

potrebama. Tada e ono to je posebno, lokalno i individualno biti ne

samo pripitomljeno (poto je razumljivo), ve i pa, ak, i pre svega
podreeno jurisdikciji subjekta koji od tada moe njime proizvolj
no raspolagati u vidu predstava koje sam konstruie. Sa epistemoloke take gledita drugost nema pravo postojanja jer ono to je nerazu
mljivo ugroava postojanje razuma koje se zasniva na maksimalnom
proirivanju prostora razumljivosti regulisane zakonima koje namee
subjekat. Upravo tako glasi i osnovna premisa kolonijalizma, a on se
moe interpretirati kao kvintesencija ekspanzivnosti razuma koji nee
odustati od pokuaja promene sveta u jasne ideje dok sve ne uini ra
zumljivim (itaj: pokorenim). Postavljajui, dakle, tako kljuno pitanje
how does one represent other cultures?, odnosno: kako predstavljamo
druge kulture? Edvard Said je dobro pokazao da je ono to priblia
va razum i imperijalizam zapravo kategorija predstave shvaena kao
zamena drugosti unapred nametnutim identitetom.
Ovde se vrlo jasno postavlja i drugo etiko pitanje: kako
predstaviti ono to je odstranjeno iz dominantnih sistema repre
zentacije ili skriveno ispod povrine prividno razumljivog diskursa
(imajmo na umu da je za istraivae koji se bave cultural criticism
razumljivost diskursa kategorija potpuno ideoloka jer brie svaku
razliku u ime zajednike celine)? Etiki cilj postkolonijalnih istrai
vanja je Gajatri akravorti Spivak (poreklom Indijka) jedna od
vodeih predstavnica ovog pravca (koja je tekom borbom stupila
na ameriku akademsku scenu, prevodei i piui uvod za Deridinu
knjigu O gramatologiji) definisala kao iskustvo nemogueg, jer
je etiko (dakle, odgovorno) predstavljanje potlaenog sveta (subal
terity) mogue samo onda ukoliko je praeno sveu o neadekvat
nosti same predstave (te, dakle, i uzajamnog razumevanja). Spivak
uostalom, slino kao i drugi uticajan predstavnik ove orijentacije
Homi Baba komplikuje postkolonijalnu kritiku tvrdei da sama
priroda diskursa (koji i sam postkolonijalizam mora da primenjuje
da bi izrazio svoje antiimperijalistike namere) od angaovanog in
telektualca ini sukrivca u neprestanom oblikovanju Drugoga kao
senke naeg Ja. To znai da ak i pored najbolje volje da se pozajmi
glas manjinama koje su prinuene da ute, ne mogu da sakriju ele
mentarnu injenicu da postkolonijalni diskurs esto i sam ponavlja ono protiv ega istupa iz jednostavnog razloga to je i on sam
diskurs. Ovaj paradoks, ipak, potvruje najvaniju tezu postkoloni
jalizma ili ire: kulturalnih istraivanja diskurs ne reprodukuje
stvarnost, nego je ona izgraena pomou u njemu skrivenih ideolo
kih pretpostavki.
XVII. Postkolonijalizam

613

Kolonijalizam
kao ekspanziv
nost razuma

Kako predstaviti?

Iskustvo
nemogueg

Postkolonijalni
diskurs

Rezime

Analiza stereoti
pa predstava

Postkolonijalna istraivanja se pre svega koncentriu na ideoloki

i politiki uticaj Zapada na druge kulture, a preciznije: na analizu
kolonijalnog (imperijalnog) diskursa koji svoj predmet konstruie
tako da opravda svoje osvajanje, vladavinu i administraciju pokore
nog drutva. Ne prouava se stvarnost kao takva, ve njena diskur
zivna reprezentacija. Osnovne premise postkolonijalnih istraivanja
(koje su zajednike s kulturalnim istraivanjima ija su postkoloni
jalna istraivanja zaseban deo) jesu, dakle, sledee:
1 . D isku rs (od nos no re pre ze nt a cij a) ne odslikava stvar
nost, ve je konstruie prema odreenoj ideologiji, odnosno
skupu unifikovanih kolektivnih predstava.
2 . K olon ij a l n i d isku rs, koji se slui stereotipima i klieima,
liava svoj predmet onoga to je izuzetno i posebno i name
e mu identitet koji sam projektuje. Kolonizovani su, suprot
no svojoj volji, primorani da prihvate sliku koju konstruie
kolonizator.
3 . E v ropsk i (zapadni) d isku rs konstruie sliku neevropskih
drutava i kultura prema politikom uzoru, opravdavajui
njegovu nadmo i kolonizaciju.
4 . Z ap a d n i d isku rs tei supremaciji bele kulturne veine
nad obojenom pomou nametanja sopstvenih kulturnih
vrednosti, a samim tim i sopstvenog knjievnog kanona.
Stoga se postkolonijalna istraivanja bave analizom stereotip
nih predstava koje su, zahvaljujui dominantnoj drutvenoj grupa
ciji ili klasi, postale matrica na osnovi koje nastaju lokalni identiteti
ili okvir koji odreuje granice zakonitog saznavanja kolonizovane
stvarnosti. Koristei glavnu tezu kulturalnih istraivanja o drutve
noj genezi znaenja, postkolonijalna istraivanja slede strategiju
konstruisanja znaenja u kulturama podreenim imperijalnom cen
tru. Kako pie Said:
Kritika je povezana sa svetom i postoji u njemu onoliko
koliko se suprotstavlja monocentrizmu, koncepciji koja, po
mom miljenju, funkcionie zajedno sa etnocentrizmom
koji, pak, omoguava kulturi da se krije iza naroite vlasti
odreenih vrednosti nad drugim vrednostima.15

Kritika

15 E. W. Said, wiat, tekst, krytyk, u: Kultura, tekst, ideologia. Dyskursy wspc

zesnej amerykanistyki, Krakw, 2004.

614

Knjievne teorije XX veka

S tim u vezi, jedno od osnovnih pitanja koja postavljaju postko

lonijalna istraivanja glasi: Kako se prilino mala grupa fiktivnih,
rafiniranih, kanonskih tekstova [high canonical fictional texts] zajed
no s metropolskim institucijama pozvanih da ih proue, nala u cen
tru teorijske scene?16
Pridev postkolonijalni, prema autorima uticajne antologije
The Empire Writes Back: Theory and Practice in Post-Colonial Lite
ratures (1989), odnosi se na svaku kulturu obeleenu imperijalnim
procesom od vremena kolonizacije pa sve do danas. To znai da se
postkolonijalna istraivanja odnose, s jedne strane, na sve tekstove
ili diskurse koji uestvuju u opisanom procesu unifikacije drugih
kultura i s druge strane na tekstove i diskurse koji se tom proce
su suprotstavljaju.
Postkolonijalna istraivanja ne bave se samo hegemonijskom
ulogom Zapada i potlaenim poloajem kultura Treeg sveta. Ona
takoe obuhvataju i praenje diskurzivnih represija svih etnikih i
religijskih manjina u strukturama date zajednice, kao i relacijama
izmeu kulturnog centra koji utvruje norme i modele ponaanja
i margine kojima dominira podraavaka tendencija. Na taj nain
se mogu analizirati rasistike predstave datog drutva i prividno ne
vine kulturne zavisnosti izmeu politiki i kulturno dominantnog
Zapada i drav koje tee identitetu stvorenom po njegovoj elji.17

16 Citiram syllabus (LIT 6856: Postcoloniality, Globalization and English Literatu

re) jednog od vodeih istraivaa postkolonijalizma Apola Amoka, profesora
na University of Florida.
17 Stoga neki istraivai zahtevaju postkolonijalne analize kad je re o poljskoj
knjievnosti i kulturi. Up. na primer, tekst E. M. Thompson, Said a sprawa
polska, i: Z. Najdera, Kultura i imperializm. Czy Polacy s postkolonialni,
Europa. Tygodnik Idei, 2005, br. 26.
XVII. Postkolonijalizam

615

Hegemonija
Zapada

Hronologija
1939:

1947:
1948:
1950:

1952:

1958:
1960:

1961:

1962:
616

Eme Sezer, crnoputi pesnik s Martinika, objavljuje knjigu stiho

va Cahier dun retour au pays natal, smatranu jednom od knji
evnih manifesta postkolonijalizma.
Indija stie nezavisnost.
Crni Orfej, antologija frankofonske afrike poezije koju je ure
dio Leopold Sengor, a predgovor napisao an-Pol Sartr.
Eme Sezer, od 1945. godine poslanik komunistike partije na
Martiniku, objavljuje Discours sur le colonialisme, snaan napad
na zapadnu kulturnu hipokriziju koja u prekomorske kolonije
eksportuje svoje pljakake karakteristike.
Franc Fanon, jedan od osnivaa postkolonijalnih istraivanja,
objavljuje knjigu Crna koa, bele maske u kojoj opisuje elemen
tarne posledice kolonijalizma koje se ogledaju u prihvatanju
bele kulture od strane obojenih.
Francuski demograf Alfred Sovi stvara termin Trei svet.
Izdavaka kua Heinemann objavljuje roman inua Aebea
Things Fall Apart koji ima tira od tri miliona primeraka.
Karipski pisac Dord Leming, u Prijatnostima progonstva, i
ta ekspirovu Buru. Prosperov didaktiki eksperiment, u kojem
on Kalibana poduava engleskom jeziku, moe se uporediti s
Kalibanovim zatvaranjem u zatvor.
Fanonova knjiga Prokleti na svetu (predgovor napisao an-Pol
Sartr). Pisac je od 1957. do 1961. godine radio u alirskom Fron
tu nacionalnog osloboenja. U tom temeljnom tekstu postkolo
nijalizma ukazano je na tri faze kolonijalizma: 1. prihvatanje
kulturnog modela koji su nametnuli kolonizatori; 2. dovoenje
u pitanje tog stava i traganje za sopstvenim korenima; 3. revolu
cionarna oslobodilaka borba u ime masa. Poslednja etapa de
kolonizije jeste sticanje nezavisnosti. Fanonova dela uticala su
na razvoj ideologije pokreta Black Power u SAD.
Alir dobija nezavisnost.
Knjievne teorije XX veka

1964:

1966:

1971:

1978:
1982:

1987:

1988:
1989:

1992:

Na univerzitetu u Lidsu organizovana je prva konferencija po

sveena literaturi nacionalnih zajednica (commonwealth literatu
re). Njen podnaslov Unity and Diversity in a Common Culture
(Jedinstvo i razlike zajednike kulture) veoma dobro pokazuje
namere organizatora kojima je bilo stalo da naglase kontinuitet
knjievnosti postkolonijalnih zemalja. Kritiari postkolonija
lizma veoma negativno su se postavili prema toj ideji, istiui
da se iza nje nalazi elja za povratkom imperijalistikog naina
miljenja o kulturi. Godinu dana kasnije izlazi prvi broj asopi
sa The Journal of Commonwealth Literature.
U svojoj pionirskoj knjizi The Colonizer and the Colonized Al
ber Memi, jedan od osnivaa postkolonijalnog diskursa, pie
kako je odstranjivanje iz istorije najvei udarac koji su koloni
zovani dobili.
Kubanski teoretiar knjievnosti i pisac Roberto Fernandez Re
tamar objavljuje esej Kaliban koji postaje antikolonijalni mani
fest pisaca Latinske Amerike i Kariba.
Edvard V. Said objavljuje svoju uvenu knjigu Orientalism.
Izlazi prvi broj godinjaka Subaltern Studies: Writings on South
Asian History and Society koji izdaje Univerzitet u Delhiju. Ka
tegorija subaltern (podreeni) potie iz Gramijevog teksta Na
marginama istorije (1934). U godinjaku Subaltern Studies, iz
meu ostalih, objavljuju Ranajit Guha, ahid Amin, Gjanendra
Pandej, Sumid Sarkar, takoe i Gajatri akravorti Spivak.
Gajatri akravorti Spivak objavljuje In Other Worlds. Trei ode
ljak knjige, Entering the Third World, uvodi u postkolonijalnu
problematiku i istie ogranienosti francuske marksistike, fe
ministike i psihoanalitike metodologije u opisivanju a gende
red subaltern subject.
Selected Subaltern Studies (redakcija: Gajatri akravorti Spivak
i Ranajit Guha).
etrnaestog februara ajatolah Homeini baca preko radija fatvu
(kletvu) na Salmana Rudija. Povod je knjiga Satanski stihovi
koju je taj pisac objavio jedno od dela koje su najee analizi
rali postkolonijalni kritiari.
Pojavljuje se uvena knjiga Sari Suleri, pakistansko-valijske te
oretiarke, The Rhetoric of English India. Briljantnim nainom
analize knjievnih dela, Suleri dokazuje da onako kako pisci ko
ji potiu iz kolonizatorskih kultura tako i autori kolonizovanih
kultura stvaraju velike naracije u kojima postoje mehanizmi is
kljuivanja i marginalizacije.
Kenijski pisac Dejms Ngugi, u knjizi Decolonising the Mind,
konstatuje da se ne moe razumeti ono to je uticalo na razvoj

XVII. Postkolonijalizam

617

1993:
1994:

1996:
2000:

2003:

618

afrike knjievnosti bez itanja dveju knjiga. To su Imperijali

zam kao najvii stadijum kapitalizma V. I. Lenjina (1917) i Fano
novi Prokleti na zemlji.
Saidova knjiga Culture and Imperialism (Kultura i imperijali
zam).
Homi Baba objavljuje knjigu The Location of Culture gde se prvi
put uvodi kategorija hibridnosti ili prostora na kojem se stvara
ju nove strukture vlasti osloboene imperijalistikih pretenzija.
Antologija klasika postkolonijalizma: Fanon: A Critical Reader.
Pojavljuje se prevedena knjiga Eve M. Tompson Trubaduri imperi
je. Ruska knjievnost i kolonijalizam, prva knjiga na poljskom jezi
ku koja se uklapa u postkolonijalni tok i koja prema autorkinim
reima prenosi Saidovu koncepciju na slovenske prostore.
Umire Edvard Said.
Nobelovu nagradu za knjievnost dobija junoafriki pisac
D. M. Kuci, jedan od najvanijih postkolonijalnih pisaca.

Knjievne teorije XX veka

Bibliografija
Ch. Achebe, An Image of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness,
u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New
YorkLondon 2001.
Ch. Achebe, Colonialist Criticim, u: idem, Morning Yet on Creation Day: Es
says, LondonNew York 1975.
Ch. Achebe, Things Fall Apart, London 1981.
S. Ahmed, Strange Encounters: Embodied Others in Post-Coloniality, London
2000.
M. Alloula, The Colonial Harem, tum. M. Dodzich, W. Dodzich, wstp B.
Harlow, Minneapolis 1986.
B. Anderson, Wsplnoty wyobraone, Rozwaania o rdach i rozprzestrzeni
aniu si nacjonalizmu, tum. S. Amsterdamski, KrakwWarszawa 1997.
B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, The Empire Writes Back: Theory and Prac
tice in Post-Colonial Literatures, London 2002.
B. Ashcroft, P. Ahluwalia, Edward Said, London 1999.
D. Barsamian, Culture and Resistance: Conversations with Edward Said, Lon
don 2003.
H. K. Bhabha, The Commitment to Theory, u: The Norton Anthology of
Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon 2001.
H. K. Bhabha, Diseminacija: vrijeme, pripovijest i margine moderne naracije,
u: Politika i etika pripovijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 2002, str. 157190.
H. K. Baba, Smetanje kulture (prev. Rastko Jovanovi), Beograd, 2004.
H. K. Bhabha, Nation and Narration, New YorkLondon 1990.
T. Brenan, Edvard Said i komparativna knjievnost (prev. Aleksandra Izgar
jan), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 452 (julavgust), str. 7790.
I. Buruma, Misjonarz i libertyn. Eros i dyplomacja. Polityka na Wshodzie i Za
chodzie, tum. P. Rosne, Krakw 2005.
I. Buruma, A. Margalit, Okcydentalizm. Zachd w oczach wrogw, tum.
A. Lipszyc, Krakw 2005.
The Cambridge Companion to Postcolonial Literary Studies, red. N. Lazarus,
Cambridge 2004.
XVII. Postkolonijalizam

619

C. Cavanagh, Poskolonialna Polska. Biaa plama na mapie wspczesnych

teorii, tum. T. Kunz, Teksty Drugie 2003, nr. 23.
Colonial Discourse and Post-Colonial Theory: A Reader, red., wstp P. Wil
liams, L. Chrisman, New York 1994.
Colonizer and Colonized, red. T. dHaen, P. Krs, Amsterdam 2000.
A Companion to Postcolonial Studies, red. H. Schwarz, S. Ray, Oxford 2000.
Contemporary Postcolonial Theory: A Reader, red. P. Mongia, London 1996.
T. Eagleton, F. Jameson, E. W. Said, Nationalism, Colonialism, and Literature,
wstp S. Deane, Minneapolis 1990.
Edward Said and the Work of Critic: Speaking Truth to Power, red. P. A. Bov,
Durham 2000.
Edward Said: Continuing the Conversation, red. H. Bhabha, W. J. T. Mitchell,
Chicago 2004.
F. Fanon, Wyklty lud ziemi, tum. H. Tygielska, przedm. E. Rekajtis, pos.
J.-P. Sartre, Warszawa 1985.
D. Huddart, Homi K. Bhabha, New York 2006.
A. A. Hussein, Edward Said: Criticism and Society, London 2002.
Imperialism: Critical Concepts in Historical Studies, red. P. J. Cain, M. Harri
son, London 2001.
Interviews with E.W. Said, red. A. Singh, B. G. Johnson, Jackson 2004.
V. Kenedi, Said i postkolonijalne studije (prev. Predrag aponja), Polja, Novi
Sad, 53/2008, br. 452 (julavgust), str. 4976.
A. Loomba, Colonialism / Postcolonialism, London 2005.
A. J. Lopez, Posts and Pasts: A Theory of Postcolonialism, Albany 2001.
J. M. MacKenzie, Orientalism: History, Theory and the Arts, Manchester 1995.
Mapping Subaltern Studies and the Postcolonial, red. V. Chaturvedi, London
2000.
J. McLeod, Beginning Postcolonialism, Manchester 2002.
M. B. Marui, Kritiar kao iz/s metena inteligencija: sluaj E. Saida (prev. Ar
ijana Luburi), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 452 (julavgust), str. 91103.
Marxism, Modernity and Postcolonial Studies, red. C. Bartolovich, N. Lazarus,
Cambridge 2002.
A. Memmi, The Colonizer and the Colonized, New York 1965.
S. Morton, Gayatri Chakravorty Spivak, London 2003.
M. Moskalewicz, Murzynek Bambo czarny, wesoy.... Prba postkolonial
nej interpretacji tekstu, Teksty Drugie 2005, nr 12.
Z. Najder, Kultura i imperializm. Czy Polacy s postkolonialni, Europa. Ty
godnik Idei 2005. nr 26.
Postcolonial America, red. C. R. King, Chicago 2000.
Postcolonial Discourses: An Anthology, red. G. Castle, OxfordMalden 2001
(najopsenija antologija najznaajnijih tekstova o ovoj teoriji).
620

Knjievne teorije XX veka

Postcolonial Studies and Beyond, red. A. Loomba, S. Kaul, M. Bunzl, A. Bur

tan, J. Esty, Durham 2005.
Post-Colonial Literatures: Expanding the Canon, red. D. L. Madsen, London
1999.
The Post-Colonial Studies Reader, red. B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Lon
don 1995.
Postcolonial Theory and the United States: Race, Ethnicity, and Literature, red.
A. Singh, P. Schmidt, Jackson 2000.
The Pre-Occupation of Postcolonial Studies, red. F. Afzal-Khan, K. Seshadri-Crooks, Durham 2000.
E. V. Said, Orijentalizam (prev. Drinka Gojkovi), Beograd, 2000; 2008.
E. V. Said, Kultura i imperijalizam (prev. Vesna Bogojevi), Beograd, 2002.
E. W. Said, Reflections on Exile and Other Essays, Cambridge 2000.
E. W. Said, Representations of the Intellectual: The 1993 Reith Lectures, New
York 1994.
E. W. Said, The World, the Text, and the Critic, Cambridge 1983.
D. Scott, Refashioning Futures: Criticism after Postcoloniality, Princeton 1999.
Selected Subaltern Studies, red. R. Guha, G. Ch. Spivak, New YorkOxford
1988.
S. Slemon, H. Tiffin, After Europe: Critical Theory and Post-Colonial Writing,
Sydney 1989.
G. Ch. Spivak, A Critique of Postcolonial Reason: Toward a History of the Vanishing Present, Cambridge, Mass.London 1999.
G. Ch. Spivak, In Other Worlds: Essays in Cultural Politics, przedm. C. Mac
Cabe, New YorkLondon 1987.
G. Ch. Spivak, The Post-Colonial Critic: Interviews, Strategies, Dialogues, red.
S. Harasym, New YorkLondon 1990.
The Spivak Reader: Selected Works of Gayatri Chakravorty Spivak, red. D. Lan
dry, G. MacLean, New YorkLondon 1996.
E. M. Thompson, Said a sprawa polska, Europa. Tygodnik Idei 2005, nr 26.
E. M. Thompson, Trubadurzy imperium. Literatura rosyjska i kolonializm,
tum. A. Sierszulska, Krakw 2000.
R. J. C. Young, Postcolonialism: An Historical Introduction, Oxford 2001.
R. Young, White Mythologies: Writing History and the West, London 1990.
L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the
Enlightenment, Stanford, Calif. 1996.
L. Gandi, Edvard Said i njegovi kritiari (prev. Viktorija Krombholc), Polja,
Novi Sad, 53/2008, br. 452 (julavgust), str. 104114.

Mihal Pavel Markovski

XVII. Postkolonijalizam

621

622

Knjievne teorije XX veka

ALFABETSKI SPISAK DEFINICIJA

A realibus ad realiora 125

Akademski feminizam 429
Aktant 319
Alegorija 201202, 408409
Antiesencijalizam 550
Apelativna struktura teksta 109
Aporija 396
Arahnologija 439
Arhetip 65
Autotelinost 136
Bioloki pol (sex) 486
Darvinizam 525
Dasein 195
Dekonstrucija 342343
Delo/tekst 349
Denotacija 270
Designat (referent) 262
Diffrance 396
Dijaloginost 177
Diskurs 588
Dominanta 136
Drugi 72
Drugost 573
Drutvenokulturni pol (gender) 486
criture feminine 439440
Edipov kompleks 7273
Eidetski 95
Empirijski 95
Epistemologija 536
Epoch 98
Esencijalizam 532
Esencijalizam i konstruktivizam 488
Estetika recepcije 109
XVII. Postkolonijalizam

Feministika kritika 436437

Fenomen 89
Fiktivna zajednica 610
Funkcija 314
Fuzije horizonata 203
Gej-lezbijska istraivanja 503504
Gender studije (Gender Studies) 485
Genealogija 590
Ginokritika 438
Gramatika 315
Greka afektivnosti 156
Habitus 573
Hegemonija 580
Hegemonijska istoriografija 607
Hermeneutiki krug 192
Hermeneutika i egzegeza 189190
Hermeneutika sumnji 198
Hermeneia 190
Heteronomian 102
Holizam 536
Horizont oekivanja 109100
Ideologija 581
Idiom/institucija 401
Ikoniki znak (ikon) 257258
Il ny a pas de hors-texte Ne postoji
izvantekst 405
Imperijalizam 605
Implicitni italac 111
Inskripcija 406
Intencionalnost 90
Interpretativna zajednica 530
Intertekstualnost 363
Ironija 155, 410, 532
Istorinost 200

623

Ja 55
Jeresi parafraze 152
Jezike funkcije / jezike funkcije knji
evnog dela 227
Jeziki znak 221
Jezik 197
Kanon 608
Kanonizacija anrova 133
Karneval 169
Kathexis 55
Klasina koncepcija istine 527
Knjievnost Komonvelta 609
Konkretizacija 104
Konotacija 288
Korelacija 97
Kulturni kapital 576
Kulturni materijalizam 560
Libido 56
Literarnost 398
Logocentrizam 395
Materijalnost jezika 411
Metalingvistika 173
Misreading 409
Mit 311
Motivacija 132
Muka istraivanja 495
Mythoi 554
Naracija 555
Narativna gramatika 316
Narativni identitet 199
Naratologija 317
Narcizam 57
Negacija 54
Neprisutnost 178
Normativni identitet 500
Objanjavanje 198
Objektivni korelativ 149
Oneobiavanje ili zaudnost 129130
Organska celina 155
Orijentalizam 607
Osamostaljivanje i oslobaanje 127
Oznaka 253
Panoptizam 589
Paradigma 533

624

Perspektivizam 526
Poetski jezik 224
Polifonija 173
Polje 577
Post- 365
Postfilozofska kultura 524
Postupak 131
Potiskivanje 5960
Predrasude 192193
Pripovedanje (skaz) 134
Quasi-sudovi 103
Queer i queer studije 504
Razgovor 203
Razumevanje 191
Realno 71
Reprezentacija 574575
Retorinost 394
Retorika 534
Revizionistika feministika kritika 441
Roman 177
Romantiarska hermeneutika 204
Samorazumljivost 100
Semantika, sintaksa, pragmatika 260
Semiologija 260
Semiotika 253
Shematinost 103
Shvatanje 178179
Simbol 67, 258
Simbolika nadmo 576
Sistem znakova 261
Slika autora 135
Slojevit karakter knjievnog dela 103
Smrt autora 347
Sociologija znanja 575
Sociopolitiki feminizam 428
Stadijum ogledala 69
Stravino 70
Struktura/sistem 219220
Sublimacija 52
Svakidanjica 571
Talking cure 51
Tekstualnost istorije / istorinost teksto
va 559
Tekstura 154
Teorija knjievnosti / teorija umetnosti
127128
Knjievne teorije XX veka

Terminologija Tartuske kole. Kultura

275
Terminologija Tartuske kole. Sekundar
ni modelirajui sistem 269
Terminologija Tartuske kole. Tekst 275
Terminologija Tartuske kole. Tekst kul
ture 276
Terminologija Tartuske kole. Znaenje
272
Tradicija 199
Transcendentalan 98
Trauma 70
Tropologija 552
Tua re 175
Tumaenje 191

XVII. Postkolonijalizam

Verno itanje 152

Viejezinost 168
Vieznanost 150
Vlast 587
Vrste govora 171
Zaumni jezik 126
Zgusnuti opis 557558
Znaenje 256
Znak 254
alost i melanholija 57
elja 68
enske studije (Womens Studies) 437

625

626

Knjievne teorije XX veka

PREDMETNI REGISTAR

A
Akant
pogl. Model Gremas
Alegorija
Analiza
analiza Kristeve teksta
kulturna analiza
analiza psihikog aparata
analiza snova
strukturalna analiza
Androcentrizam
Antropologija
interpretativna antropologija
strukturalna antropologija Klod Le
vi-Strosa
pogl. Psihoanaliza psihoanaliza
kao holistika antropologija
pogl. Strukturalizam strukturali
zam i antropologija
Antiesencijalizam
Psihiki aparat
pogl. Analiza psihika analiza
Apelativna struktura teksta
Aporija
Arahnologija
Arbitrarnost
pogl. Znak arbitrarnost jezikog
znaka
Arhetip
Arhetipologija
Autonomija
autonomna kritika
autonomne vrednosti knjievnog de
la
pogl. Jezik jezika autonomija
autonomija umetnosti
XVII. Postkolonijalizam

Autor
autor kao jedna od sistematizujuih
instanci
autor kao skriptor
linost autora
pol autora
odnos izmeu autora i junaka
smrt autora
pogl. Intencija intentio auctoris
Autotelinost
B
Binarne opozicije
Bioloki pol (sex)
C
Close reading pogl. itanje paljivo
itanje
Coming out

italac
implicirani italac
koautorski italac
modelski italac
pogl. Intencija intentio lectoris
superitalac
itanje
Ingardenova dva naina itanja
paljivo itanje (close reading)
Riardsova koncepcija pravog ita
nja
ulnost
D
Darvinizam
Dasein

627

Dekonstrukcija
afirmativni gest dekonstrukcije
definicija destrukcije prema De Ma
nu
etika dimenzija destrukcije
falogocentrikih struktura
dekonstrukcija i dekonstrukcioni
zam
dekonstrukcija i destrukcija
dekonstrukcija i negacija
dekonstrukcija i Nova kritika
dokonstrukcija i poststrukturalizam
dekonstrukcija i teorija
izvori destrukcije
pogl. Kritika kritika dekonstrukci
je
Saidova kritika dekonstrukcije
zamerke destrukciji
Dekonstrukcionizam
Denotacija
Denotat
Designat (referent)
Diffrance pogl. Razlika
Dijahronija
Dijaloginost
Diskurs
analiza diskurzivnih postupaka
antifundamentalistiki diskurs
diskurs gejovsko-lezbijske kritike
postkolonijalni diskurs
Fukoova koncepcija diskursa
pogl. Drutveno-kulturni pol gen
der u humanistikom diskursu
Dominanta
Drugaijost
Drugi
isto to i drugi
Orijent kao drugi
razmiljanje o statusu drugog
tekst drugog
ena kao drugi
Drutveno-kulturni pol (gender)
gender analiza
genderizovani kritiar
gender u humanistikom diskursu
pogl. Gender studije (Gender Studi
es)
pogl. Gender studije poeci gender
studija

628

pogl. Kritika gender knjievna kri

tika
pogl. Subjekat gender kao uslov su
bjekta
Dualizam
E
Edipov kompleks
Ego polg. Ich
Eidetski
eidetski opis
Ingardenova apriorna istraivanja
eidetske knjievnosti
Empirijski
pistm
Epistemologija
od epistemologije do hermeneutike
epistemologija kao saznajna metana
racija
epistemoloki rez diskursa
postkantovksa epistemologija
Epoch pogl. Transcendentalna reduk
cija
Es
Esencijalizam
Estetika
estetika recepcije
estetiki predmet
pogl. Ideologija De Manova este
tika ideologija
srednjovekovna estetika
strukturalna estetika
F
Fabula (sjuet)
Falogocentrizam
Fantazma
Feminizam
akademski feminizam
ameriki feminizam
etika orijentacija feminizma
francuski feminizam
interdisciplinarni vid akademskog
feminizma
istorija feminizma
korporativni feminizam
kulturni feminizam
liberalna frakcija feminizma
Knjievne teorije XX veka

 marksistike inspiracije feminizma

pogl. Kritika biofeministika kriti
ka
pogl. Kritika feministika kritika
pogl. Postfeminizam
politika orijentacija feminizma
pluralizacija feminizma
radikalna frakcija feminizma
sociopolitiki feminizam
tri talasa feminizma
veza feminizma s postrstrukturali
zmom
Fenomen
Fenomenologija
fenomenologija i strukturalizam
fenomenologija poetske slike
fenomenologija snova
fenomenologija u knjievnim istrai
vanjima
transcendentalna fenomenologija
Fenomenoloka intuicija
pogl. Oiglednost
Fenotekst
Fikcija
Filozofija
filozofija knjievnosti
Forma
forma i sadraj
formalni poredak
Formalizam
poeci formalizma u knjievnim is
traivanjima
pogl. Kritika kritika formalizma
pogl. Nova Kritika
propast formalizma
Formalna metoda
pogl. Kritika kritika formalne me
tode
Formalna metoda pogl. Metoda formal
na
Funkcija
eskpresivna funkcija
estetika (poetska ) funkcija
fatika funkcija
impresivna funkcija
jezike funkcije knjievnog dela
metajezika funkcija
pogl. Jezik funkcija jezika prema
Jakobsonu
XVII. Postkolonijalizam

predstavljaka (saznajna) funkcija

Funkcionalizam
Funcionalnost poetskog jezika
Fuzija horizonata
G
Genealogija
Gender studije pogl. Drutveno-kultur
ni pol
Gender Studies pogl. Gender studije
Genetizam
Geneza
Genotekst
Ginokritika
Govor
prvobitni govor sveta
vrste govora
Govorna terapija (talking cure)
Gramatika
gramatika knjievnosti
gramatika poezije
gramatika arobne bajke
narativna gramatika
poeci gender studija
univerzalna gramatika
Greka
greka afektivnosti
greka intencije
greka univerzalizma
H
Habitus
Hegemonija
Hermeneutiki
hermeneutiki krug
hermeneutiko itanje knjievnih
tekstova
hermeneutiki odnos izmeu svesti
i jezika
interpretativno-hermeneutiki stav
pogl. Tradicija hermeneutika tra
dicija
Hermeneutika
Diltajeva koncepcija hermeneutike
egzistencijalna dimenzija hermeneu
tike
filozofska hermeneutika
hermeneia

629

 hermeneutika i egzegeza
hermenutika sumnji
pogl. Epistemologija od epistemo
logije do hermeneutike
romantiarska hermeneutika
tehnika hermeneutika
Herstory
Heteronomija / heteronomiki
pogl. Knjievno delo knjievno de
lo kao heteronomno postojei bitak
Heteroseksualnost
Holizam
Homoseksualnost
Horizont
horizont oekivanja poiljaoca
horizont oekivanja primaoca
Humanistika
I
Ich
Id pogl. Es
Identitet
enski identitet
kulturni identitet
muki identitet
narativni identitet
normativni identitet
psihoseksualni identitet
pogl. ena tri postupka ispoljava
nja enskog identiteta
Ideologija
estetika De Manova ideologija
ideologija masovne kulture
Idiografijska nauka
Idiom
Ikon pogl. Znak ikoniki znak
Ikoninost knjievnosti
Imaginacija
Imaginarno (limaginaire)
Imanencija
Imanentni / imanentizam
imanentno istraivanje jezika
imanentni razvoj knjievnosti
Imperijalizam
Inskripcija
Institucija
Intencija
intentio auctoris
intentio operis

630

intentio lectoris
pogl. Tekst suprotnost intencije i
teksta
Intencionalnizam
Intencionalnost
pogl. Knjievno delo knjievno de
lo kao intersubjektivni intencionalni
predmet
Interpelacija
Interpretacija
amerika interpretativna industri
ja
dve kole interpretacije
falsifikovanje interpretacije
granice interpretacije
konteksti interpretacije
interpretacija kao egzistencijalni po
stupak
interpretacija snova
poetika i interpretacija
pogl. Hermeneutika stav interpre
tacije hermenutika
pogl. Kritika kritika tradicionalne
interpretacije
pogl. Poetika opozicija poetike i
interpretacije Todorova
pogl. Zajednica zajednica interpre
tacije
sporovi povodom interpretacije
teorija i interpretacija
teorija interpretacije
Interpretant
Intersubjektivnost
pogl. Knjievno delo knjievno de
lo kao interpretativni intencionalni
predmet
Intertekstualnost
Invarijantnost
Invencija
Ironija
De Manova definicija ironije
ironija kao osnovni poetski zahvat
Iskaz (nonc)
Iskustvo
pogl. Kultura kultura kao determi
nanta iskustva
pogl. Subjekt subjekt iskustva
Istina
Istorinost (Geschichtlichkeit)
Knjievne teorije XX veka

Istorinost / istoriki
Istorija
istorija kao konstrukcija
istorija knjievnosti
pogl. Tekst tekst i istorija
Rankeov ideal istorijskog oblikova
nja
tekstualnost istorije
Istoriografija
Istoricizam
Iitavanje
afirmativno iitavanje
Bartovo iitavanje teksta
iitavanje kao reprodukcija izvor
nog ina uobrazilje
iitavanje kao sluanje
kritiko iitavanje
normativna teorija imanentnog ii
tavanja
pogl. Prijatnost prijatnost iitava
nja
pogl. Razgovor razgovor kao meta
fora iitavanja
postkolonijalno iitavanje
sistem iitavalakih presupozicija
J
Jezik
autonomija jezika
dinamika koncepcija jezika
funkcija jezika prema Jakobsonu
jezik kao osnova iskustva
jezik kao sistem
jezik proze
materijalnost jezika
nivoi jezika
poetski jezik
pogl. Kultura jezik i kultura
pogl. Metajezik
pogl. Mit mit kao jezik drugog ste
pena
pogl. Predstava oslobaanje jezika
od prinude predstave
pogl. Raznojezinost
pogl. Teorija knjievnosti jezik te
orije knjievnosti
pogl. Zaokret jeziki zaokret
pogl. Zaumny jazyk
XVII. Postkolonijalizam

pogl. Znak arbitrarnost jezikog

znaka
saznanje i jezik
sekundarni jezik
semantika struktura poetskog jezi
ka
simboliki i emotivni naini korie
nja jezika
sistemski pokazatelji jezika
svakodnevni (praktian) jezik
svojstva poetskog jezika
svojstva poetskog jezika prema Mu
karovskom
teorija poetskog jezika
vetaki jezik
K
Kanon
Kanonizacija vrsta
Karneval
Kateksija (Kathexis)
Kathexis pogl. Kateksija
Knjievna istraivanja
pogl. Fenomenologija fenomeno
logija u knjievnim istraivanjima
pogl. Formalizam poeci formali
zma u knjievnim istraivanjima
pogl. Pragmatizam posledice prag
matizma za knjievna istraivanja
pogl. Semiologija semiologija i
knjievna istraivanja
Knjievno delo
autonomna vrednost knjievnog de
la
Ingardenova istraivanja knjievnog
dela
knjievno delo kao bivstvo koje hete
ronomno postoji
knjievno delo kao intersubjektivni
intencionalni predmet
knjievno delo kao komunikat
pogl. Intencija intentio operis
pogl. Funkcija jezike funkcije
knjievnog dela
pogl. Struktura harmonijska struk
tura knjievnog dela
slojni karakter knjievnog dela
shematska graa knjievnog dela
vrednovanje knjievnog dela

631

Knjievnoistorijski proces
Knjievnost
pogl. Gramatika gramatika knji
evnosti
pogl. Jezik svojstva pesnikog jezi
ka prema Mukarovskom
Kod
Kolonijalizam
pogl. Postkolonijalizam
Kolonizacija
Kompetencija
jezika kompetemcija
knjievna kompetencija
Kompleks (Trauma)
Kompozicija
Komunikacija
pogl. Knjievno delo knjievno de
lo kao komunikat
Konkretizacija
Konotacija
Kontekst
pogl. Interpretacija kontekst i in
terpetacija
Kontekstualizam
Kontrasignata
Korelacija
Korporarni pogl. Telesnost / telesni
Kritika
Bartova kritika tradicionalne nauke
o knjievnosti
biofeministika kritika
feministika kritika
gejovsko-lezbijska kritika
gender knjievna kritika
kritika dekonstrukcije
kritika dualistikih sistema
kritika etikog solipsizma
kritika formalizma
kritika formalnog metoda
kritika Frojdove misli
kritika genetikih istraivanja
kritika subjektivno-predmetnog du
alizma
knjievna kritika (literary criticism)
knjievna kritika i nauka o knjiev
nosti
kritika mimetizma
kritika nadinterpetacije
kritika politikog sistema

632

nemetodika kritika
kritika savremenosti
kritika subjekta saznanja
kritika strukturalizma
kritika strukturalne semiologije
kritika suprotnosti i hijerarhija u te
orijskim sistemima
kritika tradicionalne interpretacije
literarnost kritike
Nieova kritika objektivizma
pogl. Autonomija kritika autono
mije
pog. Psihoanaliza kritiki potenci
jal psihoanalize
pogl. Semiologija kritika tradicio
nalne semiologije od strane Kristeve
pogl. Struktura Deridina kritika
strukture i znaka
pogl. Strukturalizam Bartova kriti
ka strukturalizma
pogl. Strukturalizam kritika De
Sosirovog strukturalizma
postkolonijalna kritika
Queer kritika
tematska kritika
Kriza
kriza humanistikih nauka
kriza simbolizma
pogl. Subjekat kriza subjekta
Kultura
jezik i kultura
kultura kao determinanta iskustva
kultura kao neogranieni proces se
mioze
Lotmanova definicija kulture
masovna kultura
pogl. Feminizam kulturni femini
zam
pogl. Identitet kulturni identitet
pogl. Ideologija ideologija masov
ne kulture
pogl. Poetika teorija kao poetika
kulture
pogl. Pol uticaj kulture na formira
nje pola
pogl. Semiologija osnove semiolo
gije kulture
pogl. Semiologija semiologija kao
opta teorija kulture
Knjievne teorije XX veka

 pogl. Teorija kulturna teorija

pogl. Zaokret kulturni zaokret
postfilozofska kultura
semiologija kulture
tekst kulture
telo kao proizvod kulture
Kulturna istraivanja (Cultural Criti
cism)
Lakan i kulturalna istraivanja
Kulturni materijalizam
Q
Quasi-sudovi
Queer
interdisciplinarnost queer studije
queer i postmoderna misao
pogl. Kritika queer kritika
pogl. queer studije
pogl. Teorija queer teorija
znaenje queera za knjievnonauna
istraivanja
Queer studije (Queer Studies)
L
Libido
Lingvistika
opta lingvistika
Literarnost
pogl. Kritika kritika literarnosti
Logocentrizam
M
Magina bajka
pogl. Gramatika gramatika magi
ne bajke
Majka
Malograantina
Marksizam
Metafizika
pogl. Pozitivizam pozitivizam kon
tra metafizika
Metafora
Metonimija
Metajezik
Metalingvistika
Metapsihologija
Mimetizam
pogl. Kritika kritika mimetizma
Misreading (nedoitanost)
XVII. Postkolonijalizam

Mit
Arahnin mit
Levi-Strosova analiza mita
mit kao jezik drugog nivoa
mit prirodnosti
struktura mita
Mitema
Model
aktantski Grimasov model
bioloki model
definicija modela
hipotetiki model opisa pripovetke
jeziki (tekstualni) model
Lotmanova koncepcja umetnikog
modelovanja
pogl. Sekundarni modelirajui si
sten
pogl. Psihoanaliza psihoanaliza
zao opti teorijski model
psihoanalitiki model
umetniko delo kao model
Modernizam
Motivacija
N
Nadinterpretacija
pogl. Kritika kritika nadinterpreta
cije
Naracija
pogl. Epistemologija epistemologi
ja kao saznajna metanaracija
pogl. Gramatika narativna grama
tika
pogl. Identitet narativni identitet
Narcizam
Narativizam
Ankersmitove teze narativizma
pogl. Identitet narativni identitet
pogl. Zaokret zaokret narativizma
Naratologija
Francuska kola naratologije
manifest francuske naratologije
uticaj omskog na francusku narato
logiju
Nauka
nauka o knjievnosti
pogl. Vlast nauka i vlast
pogl. Sociologija sociologija nau
ke

633

Nauka
analitiko-nauni stav
pogl. Kriza kriza humanistikih
nauka
Negacija
pogl. Dekonstrukcija dekonstruk
cija i naracija
Nerazreivost pogl. Aporija
Nesaprisutnost
Nesvesno
nesvesno kod Frojda
nesvesno kod Lakana
Neuroza
hermetika neuroze
pogl. Psihoanaliza
pogl. Tekst teks kao reprezentacija
neuroze
Noema
Noeza
Nomotetizam
Nomotetska nauka
Nova Kritika (New Criticism)
pogl. Dekonstrukcija dekonstruk
cija i Nova Kritika
Novi Istorizam (New Historicism)
O
Objanjenje
Opis
gusti opis
Huserlova koncepcija istog opisa
pogl. Eidetski eidetski opis
strategije opisa
Opojaz
Orijentalizam
pogl. Drugi Orijent kao Drugi
Oznaavajue (signifiant)
Oznaeno (signifi)
Oznaka
pogl. Znak znak i oznaka
P
Pansemiotizam
Paradigma
Parodija
Patrijarhat
Percepcija
Performativnost
performativnost pola

634

Performatizam
Perspektivizam
Pismo / pisanje (criture)
Deridina koncepcija knjievnog stva
ranja
Gadamerova koncepcija knjievnog
stvaranja
Pluralizacija
Poetinost
Jakobsonova koncepcija poetinosti
pogl. Jezik poetinost jezika
pogl. Jezik svojstva poetinosti je
zika
Poetika
istorijska poetika
normativna poetika
opisna poetika
opozicija poetike i interpretacije
kod Todorova
poetika i retorika
poetika istorijskog pisanja
poetika kao analiza apstraktnih
struktura
poetika percepcije
pogl. Interpretacija poetika i inter
pretacija
pogl. Teorija teorija kao poetika
kulture
strukturalne poetike
Poezija
pogl. Gramatika gramatika poezi
je
poezija kao oteani govor
Pokazatelj
pogl. Simptom
Pol
kategorizacije pola
naini definisanja pola
odnos izmeu biolokog i kulturnog
pola
perfomativni in ustanovljenja pola
pol kao rezultat drutvenih postupa
ka
razgovori o polnosti
revizija tradicionalnog polnog duali
zma
uticaj kulture na oblikovanje pola
Polifonija
Knjievne teorije XX veka

Political correstness pogl. Politika po

litika ispravnost
Politika
politika ispravnost
Polisemija
Polnost
ovekova polnost
polnost knjievnog teksta
Posredovanje
Postmodernizam / postmoderni
pogl. Queer queer i postmoderni
stika misao
pogl. Teorija teorija postmoderni
zma
Postfeminizam
Postkolonijalizam
poeci postkolonijalne kritike
pogl. Kritika kritika postkolonija
lizma
pogl. itanje postkolonijalna ita
nja
postkolonijalizam i postmoderni
zam
Postmodernizam
pogl. Postkolonijalizam postmo
dernizam i postkolonijalizam
pogl. Poststrukturalizam postmo
dernizam i poststrukturalizam
Poststrukturalistika prekretnica
Postsrukturalizam
Bahtin i poststrukturalizam
Bahtinovi manifesti poststrukurali
zma
dve faze poststrukturalizma
dve varijante poststrukturalizma
inicijatori poststrukturalizma
najvanije posledice poststrukturali
zma
nastanak poststrukuralizma i duha
strukturalizma
pogl. Dekonstrukcija dekonstruk
cija i poststrukturalizam
pogl. Feminizam veze feminizma
s poststrukturalizmom
poststrukturalizam i postmoderni
zam
poststrukturalizam ispred struktura
lizma
XVII. Postkolonijalizam

semantiki obim termina poststruk

turalizam
slabljenje I faze poststrukturalizma
Potiskivanje
Poilalac
Pozitivizam
antipozitivistiki zaokret
pozitivizam kontra metafizika
Pouda
Pragmatizam /pragmatiki
delo kao semantiko-sintaksika pa
ragmatika tvorevina
posledice pragmatizma za knjievna
istraiuvanja
poetak pragmatizma
neopragmatizam /neopragmatiki
pogl. Zaokret zaokret pragmati
zma
Praksa
Praka strukturalna kola
Praka kola
Praki lingvistiki krug
Predstavljanje
pogl. Reprezentacija
analiza stereotipnih predstavljanja
oslobaanje jezika od prinude pred
stavljanja
pog. Funkcija predstavljaka funk
cija
Prijatnost
prijatnost itanja
prijatnost pripovedanja
princip prijatnosti
Primalac
pogl. italac
Pripovetka
pogl. Model hipotetiki model pri
povetke
pogl. Prijatnost prijatnost pripo
vetke
skaz
Prividnost
Psihoanaliza
kritiki potencijal psihoanalize
pogl. Model psihoanalitiki mo
del
psihoanaliza i istraivanje stvarala
kog procesa
psihoanaliza i terapija

635

 psihoanaliza kao holistika antropo

logija
psihoanaliza kao interpetacija
psihoanaliza kao opti teorijski mo
del
psihoanaliza kao terapeutska simpto
matologija
Psihologija
pogl. Metapsihologija
R
Racionalizam / racionalnost
Razgovor
Gadamerova koncepcija razgovora
razgovor kao metafora itanja
Razlika
Razlikovanje (diffrance)
Raznojezinost
Raznovrsnost
Razumevanje
razumevanje teksta
Realizam
Realno (le Rel)
Referencija
Relativizam
Represija
Reprezentacija
Retorinost
pogl. Subjekat retoriki subjekat
Retorika
Roman
razliiti stilovi romana
pogl. Predstavljanje
pogl. Snovi snovi kao reprezentaci
ja
S
Samooiglednost
Samousmerenost
San pogl. Snovi
Savremenost
pogl. Kritika kritika savremenosti
pogl. Teorija savremena teorija
Saznanje
Seksualnost
Sekundarni modelujui sistem
Semanaliza
Semantika
Gremasove osnove opte semantike

636

pogl. Pragmatizam delo kao se

mantiko-sintaksiko-pragmatino
pogl. Semiologija semiologija i se
mantika
Semiologija
De Sosirova definicija semiologije
granice semiologije
kritika tradicionalne semiologije od
strane Kristeve
nastanak semiologije
negativna semiologija
nova definicija semiologije
osnove semiologije kulture
pogl. Kritika kritika strukturalne
semiologije
semiologija i knjievna istraivanja
semiologija i semantika
semiologija kao interdisciplinarna
oblast
semiologija kao opta teorija kultu
re
semiologija znaenja
Semiotika / semiotiki
antiki poeci semiotike
faza semiotike Kristeve
Morisova podela semiotike
nivo semiotike (predverbalni)
Pirsova trijadika teorija semiotike
pogl. Zaokret semiotiki zaokret
univerzum semiotike
Semioza
pogl. Kultura kultura kao neogra
nien proces semioze
Sex pogl. Bioloki pol
Signifiant pogl. Oznaavajue
Signifi pogl. Oznaeno
Simbol
pogl. Mo simbolika mo
Simbolika praksa
Simbolika sila
Simboliko (le Symbolique)
Simptom
pogl. Oznaka
pogl. Psihoanaliza psihoanaliza
kao terapeutska simptomatologija
Sinhronija
Sintaksa

Knjievne teorije XX veka

 pogl. Pragmatizam delo kao se

mantiko-sintaksiko-pragmatika
tvorevina
Sistem
knjievni sistem i drugi znakovni si
stemi
pogl. Sekundarni modelujui sistem
pogl. Struktura sistem i struktura
sistem italakih presupozicija
sistem simbolikih postupaka
sistem uverenja
sistem znakova
teorija kao sistem
Sjuet pogl. Fabula
Skaz pogl. Pripovedanje skaz
Sluajnost
Smisao
pogl. Snovi san i snovi
smisao ima subjektivan karakter
Snovi
objanjenje snova
otvoreni sadraj sna
pogl. Analiza analiza sna
pogl. Interpretacija interpretacija
sna
pogl. Tropologija tropologija sna
snovi kao psihika pojava
snovi kao reprezentacija
smisao sna
struktura sna
Sociologija
sociologija nauke
Strana re
Struktura
Deridina kritika strukture i znaka
harmonijska struktura knjievnog
dela
pogl. Jezik semantika struktura
poetskog jezika
pogl. Mit snovi
pogl. Snovi struktura snova
pogl. Tekst tekst nije autonomna
struktura
pogl. Znak struktura znaka prema
Lotmanu
struktura i geneza
Strukturalizam
Bartova kritika strukturalizma
De Sosirova kritika strukturalizma
XVII. Postkolonijalizam

doprinos strukturalizma za razvoj te

orije
dostignua strukturalizma
drugi strukturalizam
francuski strukturalizam
Fukoova kritika strukturalizma
ortodoksnost strukturalizma
otvoreni strukturalizam
pogl. Dekonstrukcija dekonstruk
cija i strukturalizam
pogl. Estetika strukturalna esteti
ka
pogl. Fenomenologija fenomeno
logija i strukturalizam
pogl. Kritika pogl. kritika struktu
ralizma
pogl. Poetika poetika strukturali
zma
pogl. Poststrukturalizam poststruk
turalizam pre strukturalizma
pogl. Postrukturalizam nastanak
poststrukturalizma iz duha struktu
ralizma
pogl. Teorija knjievnosti struktu
ralna definicija teorije knjievnosti
poljski strukturalizam
posleratni ciljevi strukturalizma
praki strukturalizam
predmet istraivanja strukturalizma
pretpostavke strukturalizma u nauci
o knjievnosti
strukturalizam i antropologija
strukturalizam i knjievna kritika
strukturalizam kao filozofski sitem
strukturalizam kao nauna paradig
ma
strukturalizam sv Tome Akvinskog
totalistiki ciljevi strukturalizma
zavrni momenat strukturalizma
Strukturalna homologija
Studija ogledala
Sublimacija
Subjekat
detronizacija jakog subjekta
gender kao uslov subjekta
kartezijanski subjekat
kriza subjekta
pogl. Kritika kritika subjekta sa
znanja

637

 porobljeni subjekat
razvlaeni subjekat
retoriki subjekat
subjekat iskustva
subjekat stvaralakih aktivnosti
telesni subjekat
Superego pogl. ber-Ich
Svest
akt svesti
ista svest

Shema
pogl. Knjievno delo shematska
graa knjievnog dela
Shematinost
kola
T
Talking cure pogl. Terapija govora
Tartuska kola
Tekst
delo i tekst
drutveni tekst
Lotmanova koncepcija teksta
pogl. Drugi tekst drugih
pogl. Kultura tekst kulture
pogl. Polnost polnost knjievnog
teksta
opozicija intencije i teksta
svet kao tekst
tekst i istorija
tekst kao reprezentacija neuroze
tekst kao dogaaj
tekst nije autonomna struktura
tekst sam za sebe
Tekstualnost
pogl. Istorija tekst istorije
Tekstura
Telesnost / telesni
pogl. Feminizam korporativni fe
minizam
pogl. Subjekat telesni subjekat
pogl. ena telesnost ene
Telo
Tematska metoda
Tematska metoda pogl. Metoda temat
ska
Teorija

638

ista teorija
etimologija i definicija teorije
istorija teorije
kraj teorije
kulturna teorija
queer teorija
lokalna teorija
odnos izmeu teorije i njenog pred
meta
pogl. itanje normativna teorija
imanentnog itanja
pogl. Interpretacija teorija i inter
pretacija
pogl. Jezik teorija poetskog jezika
pogl. Semiologija semiologija kao
opta teorija kulture
pogl. Semantika Pirsova trijadika
teorija semiotike
pogl. Znak De Sosirova dvolana
teorija znaka
postmoderna teorija
protiv teorije
razvoj teorije
teorija i knjievnost kao razliite je
zike igre
teorija i praksa
teorija radi same teorije
teorija kao disciplina
teorija kao interdisciplinarni dis
kurs
teorija kao poetika kulture
teorija kao pronicljivo posmatranje
teorija kao sistem
moderna teorija
teorija stvaralakog procesa
teorija znaenja
pogl. Kultura telo kao proizvod
kulture
Teorija knjievnosti
jezik teorije knjievnosti
nauna definicija teorije knjievno
sti
nove perspektive teorije knjievno
sti
nunost teorije knjievnosti
popularnost teorije knjievnosti
predmet teorije knjievnosti
prirodne nauke i poeci teorije knji
evnosti
Knjievne teorije XX veka

 savremena definicija teorije knjiev

nosti
strukturalistika definicija teorije
knjievnosti
Tkanje
pogl. Arahnologija
Topografija psihike
Tradicija
hermeneutika tradicija
kartezijanska tradicija
ruenje tradicije
Transcendencija
Transcendentalni
Transendentni
Transcendentalna redukcija (epoch)
Trauma
pogl. Kompleks
Trop
Tropologija
tropologija snova
Tumaenje

U
ber-Ich
Umetnost
pogl. Teorija knjievnosti
teorija umetnosti
umetniko delo
Uneobienje pogl. Zaudnost
Unheimliche pogl. Stravino
Unutranje /spoljanje prekodiranje
V
Vieznanost
Vlast
Fukoova analiza mehanizama vlasti
mikrofizika vlasti
vlast i nauka
Z
Zauenost
Zauenost (Uncheimliche)
Zahvat
pogl. Ironija ironija kao osnovni
poetski zahvat
XVII. Postkolonijalizam

umetnost kao zahvat

Zajednica
interpretativna zajednica
prava zajednica
zamiljena zajednica
Zaokret
antiteorijski zaokret
etiko-politiki zaokret
jeziki zaokret
kulturni zaokret
narativni zaokret
pragmatiki zaokret
semiotiki zaokret
Zaumni jezik
Znaenje
pogl. Teorija teorija znaenja
pogl. Vieznanost
Znak
abitrarnost jezikog znaka
Bihlerov model tri funkcije jezikog
znaka
De Sosirova dvolana teorija znaka
ikoniki znak
konvencionalni karakter znaka
pogl. Struktura Deridina kritika
strukture i znaka
struktura znaka prema Lotmanu
znak i oznaka
znakovni karakter umetnikog dela

ena
drutvena situacija ena
nemogunost definisanja enskog pi
sanja
nepoznavanje ene
pogl. Drugi ena kao drugi
pogl. Identitet enski identitet
pogl. enske studije
prostor enskog iskustva
razliitost enskog knjievnog stva
ranja (criture feminine)
telesnost ene
tri postupka ispoljavanja enskog
identiteta
enevska kola
enske studije (Womens Studies)

639

640

Knjievne teorije XX veka

INDEKS IMENA

A
Adorno, Teodor V. (Adorno, Theodor
W.)
Ajntajn, Albert (Einstein, Albert)
Altiser, Luj (Althusser, Louis)
Anderson, Benedikt (Anderson, Bene
dict)
Ankersmit, Frenk (Ankersmit, Frank)
Aristotel
Arne, Anti Amatus (Aarne, Anti Ama
tus)
Aron, Rejmon (Aron, Raymond)
Auerbah, Erih (Auerbach, Erich )
Aebe, inua (Achebe, Chinua)
Arto, Antonen (Artaud, Antonin)
Augustin Aurelijus
B
Baba, Homi (Bhabha, Homi K.)
Bahtin, Mihail M.
Balcean, Edvard (Balcerzan, Edward)
Bali, arls (Bally, Charles)
Balzak, Onore de (Balzac, Honor de)
Batler, Dudit (Butler, Judith)
Bart, Rolan (Barthes, Roland)
Bartoinjski, Kaimje (Bartoszyski,
Kazimierz)
Balar, Gaston (Bachelard, Gaston)
Baumgarten, Aleksandar Gotlib (Baum
garten, Aleksandr Gottlieb)
Begen, Albert (Beguin, Albert)
Bentam, Deremi (Bentham, Jeremy)
Bataj, or (Bataille, Georges)
Bergson, Anri (Bergson, Henri)
Bodri, an-Luj (Baudry Jean-Louis)
Birdsli, Monro (Beardsley, Monroe)
Beli, Andrej
XVII. Postkolonijalizam

Benedikt, Rut Fulton (Benedict, Ruth

Fulton)
Benjamin, Valter (Benjamin, Walter)
Benvenista, Emil (Benveniste, mile)
Bersani Leo (Bersani, Leo)
Beri, Emilio (Berti, Emilio)
Betelhajm, Bruno (Bettelheim, Bruno)
Bihler, Karl Ludvig (Bhler, Karl Lud
wig )
Blano, Moris (Blanchot, Maurice)
Blekmur, Riard Palmer (Blackmur,
Richard Palmer)
Blok, Aleksandar
Blum, Harold (Bloom, Harold)
Blumfild, Leopold (Bloomfield, Leo
pold)
Boas, Franc (Boas, Franz)
Bodkin, A. Mod (Bodkin, A. Maud)
Bodler, arl Pjer (Baudelaire, Charles
Pierre)
Bodrijar, an (Baudrillard, Jean)
Bogatirjev, Pjotr
Bordo Suzan (Bordo, Susan)
Bovoar, Simon de (Beauvoir, Simone
de)
Bulez, Pjer (Boulez, Pierre)
Breht, Bertold (Brecht, Bertold)
Bremon, Klod (Bremond, Claude)
Brentano, Franc (Brentano, Franz)
Brojer, Jozef (Breuer, Jozef)
Brik, Osip M.
Brjusov, Valerij, J.
Bruks, Kleant (Brooks, Cleant)
Burdije, Pjer (Bourdieu, Pierre)
Burk, Kenet Duva (Burk, Kenneth Du
va)
Burljuk, David D. (Burluk, Dawid D.)

641

But, Vejn (Boot, Wayne C.)

Buinjska, Ana (Burzyska, Anna)

odorov, Nensi Julija (Chodorow,

Nancy Julia)
omski, Noam Avram (Chomsky, No
am Avram)
D
Dante, Aligijeri (Dante, Alighieri)
Danto, Artur K. (Danto, Arthur C.)
Darvin, arls Robert (Darwin, Charles
Robert)
Dejvidson, Donald (Davidson, Do
nald)
Dekart
Delez, il (Deleuze, Gilles)
Derida, ak (Derrida, Jacques)
Desti, Antoan, de Trasi (Destutt, de
Tracy Antonie)
Difren, Mikel (Dufrenne, Mikel)
Diltaj, Vilhelm (Dilthey, Wilhelm)
Diran, ilber (Durand, Gilbert)
Djui, Don (Dewey, John)
Dolimor, Donatan (Dollimore, Jonat
han)
Domanjska, Eva (Domaska, Ewa)
Dostojevski, Fjodor M.
Drojzen, Johan Gustav (Droysen, Jo
hann Gustav)
Duvakin, Viktor
D
Darel, Rendal (Jarrell, Randall)
Dejms, Vilijam (James, William)
Dejmson, Frederik (Jameson, Frede
ric)
Dojs, Dems (Joyce, James)
Dons, Alfred Ernest (Jones, Alfred Er
nest)
Donson, Barbara (Johnson, Barbara)
E
Ejhenbaum, Boris
Eko, Umberto (Eco, Umberto)
Elias, Norbert (Elias, Norbert)
Eliot, Tomas Sterns (Eliot, Thomas Ste
arns)

642

Empson, Vilijam (Empson, William)

Engels, Fridrih (Engels, Fryderyk)
Ekroft, Bil (Ashcroft, Bill)
F
Fanon, Franc (Fanon, Frantz)
Fenves, Peter David (Fenves, Peter Da
vid)
Ferenci, andor (Ferenczi, Sandor)
Fernandez R. Roberto (Fernndez, R.
Roberto)
Ficderald, Fransis Skot Kej (Fitzge
rald, Francis Scott Key)
Filon iz Aleksandrije
Fi, Stenli (Fish, Stanley)
Fleming, Ian (Fleming, Ian)
Flis, Vilhelm (Fliess, Wilhelm)
Flober, Gistav (Flaubert, Gustave)
Fokner, Vilijam (Faulkner, William)
Fraj, Nortrop (Frye, Northrop)
Frege, Gotlob (Frege, Gottlob)
Fridrih, Hugo (Friedrich, Hugo)
Frojd, Ana (Freud, Anna)
Frojd, Sigmund (Freud, Sigmund)
Fuko, Miel (Foucault, Michel)
G
Gadamer, Hans-Georg (Gadamer,
Hans-Georg)
Galen, Claudius Galenus
Galager, Ketrin (Gallagher, Catherine)
Galop, Dejn (Gallop, Jane)
Gae, Rodolf (Gasch, Rodolphe)
Gerc, Kliford (Geertz, Clifford)
Gilbert, Sandra M.
Glez, Alber (Gleizes, Albert)
Glovinjski, Mihal (Gowiski, Micha)
Gogolj, Nikolaj V.
Goldman, Lisjen (Goldman, Lucien)
Gombrovi, Vitold (Gombrowicz, Wi
told)
Gu, an-ozef (Goux, Jean-Joseph)
Grami, Antonio (Gramsci, Antonio)
Grinblat, S. D. (Greenblatt, Stephen
Jay)
Grir, ermen (Greer, Germaine)
Gremas, Alirdas ilijen (Greimas, Al
girdas Julien)
Gros, Elizabet A. (Grosz, Elizabeth A.)
Knjievne teorije XX veka

Gubar, Suzan M. (Gubar, Susan M.)

Giro, Pjer (Guiraud, Pierre)
H
Hajdeger, Martin (Heidegger, Martin)
Hol, Stjuart (Hall, Stuart)
Hale, Moris (Halle, Morris)
Hamaher, Verner (Hamacher, Werner)
Haravej, Dona (Haraway, Donna)
Hardi, Tomas (Hardy, Thomas)
Hartman, Nikolaj
Hartman, Defri H. (Hartman, Geof
frey H.)
Havranek, Bohuslav (Havrnek, Bohu
slav)
Hit, Stiven (Heath, Stephen)
Hegel, Georg Vilhelm Fridrih (Hegel,
Georg Wilhelm Friedrich)
Helderlin, Fridrih (Hlderlin, Frie
drich)
Hemingvej, Ernest (Hemingway, Er
nest)
Heraklit iz Efesa
Hermogen
Hilis, Miler Dozef (Hillis, Miller Jo
seph)
Hjelmslev, Luj (Hjelmslev, Luis)
Hlebnjikov, Velimir
Hogart, Riard (Hoggart, Richard)
Holand, Norman (Holland, Norman)
Homer
Horkhajmer, Maks (Horkheimer, Max)
Hulme, Tomas Ernest (Hulme, Thomas
Ernest)
Hant, Lin (Hunt, Lynn)
Huserl, Edmund (Husserl, Edmund
I
Iglton, Teri (Eagleton, Terry)
Ingarden, Roman
Ipolit, an (Hyppolite, Jean)
Irigaraj, Lis (Irigaray, Luce)
Ivanov, Vjaeslav I.
Ivakjevi, Jaroslav (Iwaszkiewicz, Jaro
saw)
Izer, Volfgang (Iser, Wolfgang)
J
Jakobson, Roman
XVII. Postkolonijalizam

Jakubinski, Lav P.
Jang, Robert (Yang, Robert)
Jaus, Hans Robert (Jauss, Hans Robert)
Jejts, Vilijam Batler (Yeats, William Bu
tler)
Jovan Hrizostom, sv
Jung, Karl Gustav (Jung, Carl Gustav )
K
Kafka, Franc (Kafka, Franz)
Kamuf, Pegi (Kamuf, Peggy)
Kant, Imanuel (Kant, Immanuel)
Kazin, Alfred (Kazin, Alfred)
Karnap, Rudolf (Carnap, Rudolf)
Kasirer, Ernst (Cassirer, Ernst)
Keno, Rejmond (Queneau, Raymond)
Kits, Don (Keats, John)
Kjerkegor, Seren A. (Kierkegaard,
Sren A.)
Klajn, Melani (Klein, Melanie)
Klemens, Aleksandrijski
Klosovski, Pjer (Klossowski, Pierre)
Knap, Stiven (Knapp, Stiven)
Kofman, Sara (Kofman, Sarah)
Koev (Kojeve)
Kolingvud, Robin Dord (Collingwo
od, Robin George)
Kolrid, Samjuel Tejlor (Coleridge, Sa
muel Taylor)
Kolodni, Anet (Kolodny, Annette)
Kondijak, Etjen Bono de (Condillac,
tienne Bonnot de)
Konrad, Dozef (Conrad, Joseph)
Kozelek, Rajnhaet (Koselleck, Rein
chart)
Kosofski, Sedvik Eva (Kosofski, Sed
gwick Eve)
Kratil
Kristeva, Julija (Kristeva, Julia)
Kroe, Benedeto (Croce, Benedetto)
Kronjski, Tadeu Juliju (Kroski, Tade
usz Juliusz)
Kruonih, Aleksej J.
Kuler, Donatan (Culler, Jonathan)
Kun, Tomas (Kuhn, Thomas)
Kurtene, an Boduen de (Courtenay,
Jan Baudoin de)
L

643

Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (Leibniz,

Gottfried Wilhelm)
Lakan, ak-M. (Lacan, Jacques-Marie
Emile)
Laku-Labar, Filip (Lacoue-Labarthe,
Philippe)
Leng, Ronald Dejvid (Laing, Ronald
David)
Laplan, an (Laplanche, Jean)
Larionov, Mihail F.
Lauretis, Tereza de (Lauretis, Teresa
de)
Lotreamon (Lautrmont de)
Livis, F. R. (Leavis, Frank Raymond)
Lenjin, Vladimir I.
Lentrikija, Frenk (Lentricchia, Frank)
Liotar, an-Fransoa (Lyotard, JeanFrancois)
Lemjan, Boleslav (Lemian, Bolesaw)
Levi-Stros, Klod (Lvi-Strauss, Claude)
Levinas, Emanuel (Lvinas, Emma
nuel)
Lok, Don (Locke, John)
Lotman, Jurij M.
Luka, er (Lukcs, Georg)
Lunaarski, Anatolij V.

Mec, Kristijan (Metz, Christian)

Memi, Albert (Memmi, Albert )
Merlo-Ponti, Moris (Merleau-Ponty,
Maurice)
Metcinger, an (Metzinger, Jean)
Mid, Margaret (Mead, Margaret)
Miler, Dozef Hilis (Miller, Joseph Hil
lis)
Miler, Nensi, K. (Miller, Nancy K.)
Milton, Don (Milton, John)
Mile, il (Michelet, Jules)
Moi, Toril
Moraze, arls (Moraze, Charles)
Moris, arls Vilijam (Morris, Charles
William)
Munen, or (Mounin, Georges)
Mukarovski, Jan (Mukaovsk, Jan)
Malvi, Lora (Mulvey, Laura)
Mual, Gego (Musia, Grzegorz)

LJ
Ljermontov, M. J.

O
Oukli, En (Oakley, Anne)
Ogden, arls Kej (Ogden, Charles
Kay)
Okem, Viljem (Ockham, Wilhelm)
Okopjenj-Slavinjska, Aleksandra (Oko
pie-Sawiska, Aleksandra)
Origena
Ostin, Don Langou (Austin, John
Langshaw)

M
Majakovski, Vladimir V.
Majkls, Volter Ben (Michaels, Walter
Benn)
Malevi, Kazimir
Malarme, Stefan (Mallarm, Stphane)
Man, Pol de (Man, Paul de)
Mandeljtam, Osip E.
Manhajm, Karl (Mannheim, Karl)
Marineti, Filipo Tomazo (Marinetti, Fi
lippo Tommaso)
Markjevi, Henrik (Markiewicz, He
nryk)
Markovski, Mihal Pavel (Markowski,
Micha Pawe)
Marks, Karl (Marks Marx)
Matezijus, Vilem (Mathesius, Vilm)
Moron arl (Mauron, Charles)
Mekejb, Kolin (McCabe, Colin)

644

N
Nansi, an-Lik (Nancy, Jean-Luc)
Natoli, ozef (Natoli, Joseph)
Ni Riard (Nycz, Ryszard)
Nie, Fridrih Vilhelm (Nietzsche, Frie
drich Wilhelm)

P
Pae, Enco (Pace, Enzo)
Pankovski, Marjan (Pankowski, Ma
rian)
Papenhajm, Berta (Pappenheim, Bert
ha)
Paseron, an-Klod (Passeron, Jean-Cla
ude)
Patoka, Jan
Pavle, sv
Knjievne teorije XX veka

Pirs, arls Sanders (Pierce, Charles San

ders)
Pijae, an (Piaget, Jean)
Pikaso, Pablo (Picasso, Pablo)
Platon
Plejne, Marselin (Pleynet, Marcelin)
Po, Edgar Alan (Poe, Edgar Allan)
Polivanov, Evgenije D.
Pon, Fransis (Ponge, Francis)
Paund, Ezra (Pound, Ezra)
Prop, Vladimir J.
Pseudo-Demetri
Pule, or (Poulet, Georges)
Pukin, Aleksandar S.
R
Rable, Fransoa (Rabelais, Franois)
Ranke, Leopold
Ransom, Don Krou (Ransom, John
Crowe)
Rikardu, an (Ricardou, Jean)
Ri, Adrijana (Rich, Adrienne)
Riar, an-Pjer (Richard, Jean-Pierre)
Riards, Ajvor Armstrong (Richards,
Ivor Armstrong)
Rikert, Hajnrih (Rickert, Heinrich)
Riker, Pol (Ricoeur, Paul)
Rifater, Majkl (Riffaterre, Michael)
Rilke, Rajner Marija (Rilke, Rainer Ma
ria)
Ric, German (Ritz, German)
Rorti, Riard (Rorty, Richard)
Ro, Deni (Roche, Denis)
Rotenberg, Pjer (Rottenberg, Pierre)
Rusel, Rejmon (Roussel, Raymond)
Rouz, aklin (Rose, Jacqueline)
Ruset, an (Rousset, Jean)
Ruso, an ak (Rousseau, Jean Jacqu
es)
Rudi, Salman (Rushdie, Salman)
Ruve, Nikolas (Ruvet, Nicolas)
S
Said, Edvard V. (Said, Edward W.)
Sapir, Edvard (Sapir, Edward)
Sartr, an-Pol (Sartre, Jean Paul)
Siksu, Elen (Cixous, Hlne)
Sosir, Ferdinand de (Saussure, Ferdi
nand de)
XVII. Postkolonijalizam

Simen, Roder (Seamon, Roger)

Sekst Empirik
Selan, Pol (Celan, Paul)
Sengor, Leopold (Senghor, Leopold)
Serto, Miel de (Certeau, Michel de)
Sezer, Eme (Csaire, Aim)
Sidni Filip (Sidney, Philip)
Slavek, Tadeu (Sawek, Tadeusz)
Slavinjski, Janu (Sawiski, Janusz)
Sokal, Alan
Sokrat
Solers, Filip (Sollers, Philippe)
Sondi, Peter (Szondi, Peter)
Spaks, Patricija Mejer (Spacks, Patricia
Meyer)
Spingarn, Doel E. (Spingarn, Joel E.)
Spivak, Gajatri akravorti (Spivak,
Gayatri Chakravorty)
Starobinski, Jan
Stejnem, Glorija (Steinem, Gloria)
Stern, Lorens (Sterne, Laurence)
Stivens, Valas (Stevens, Wallace)
Stoun, Lusi (Stone, Lucy)
Streji, Dejms (Strachey, James)

ar, Rene (Char, Ren)

ekspir, Viljem (Shakespeare, William)
eler, Maks (Scheler, Maks)
estov, Lav
klovski, Viktor
lajermaher, Fridrih Danijel Ernst
(Schleiermacher, Friedrich Daniel
Ernst)
legel, Fridrih (Schlegel, Friedrich)
ols, Robert E. (Scholes, Robert E.)
openhauer, Artur (Schopenhauer, Art
hur)
ouvalter Elejn (Showalter, Elaine)
picer, Leo (Spitzer, Leo)
tajger, Emil (Staiger, Emil)
tajn, Edita (Stein, Edyta)
tirle, Karlhajnc (Stierle, Karlheinz)
tokhauzen, Karlhajns (Stockhausen,
Karlheinz)
T
Ten, Ipolit Adolf (Taine, Hippolyte
Adolphe)

645

Tao, Tran Dik (Thao, Tran Duc)

Taer, Margaret Hilda (Thatcher, Mar
garet Hilda)
Tejt, Alen (Tate, Allen)
Tojnisen, Majkl (Theunissen, Michael)
Tibodo, an (Thibaudeau, Jean)
Tinjanov, Jurij N.
Tiongo Ngugi va (Thiongo Ngugi Wa)
Todorov, Cvetan
Tokvil, arls Aleksis de (Tocqueville,
Charles Alexis de)
Toma Akvinski
Tomaevski, Boris
Tomson, Edvard Palmer (Thompson,
Edward Palmer)
Toporov, Vladimir N.
Trubecki, Nikolaj S.

Vordsvort, Vilijam (Wordsworth, Willi

am)
Vorf, Bendamin Li (Whorf, Benjamin
Lee)
Vulf, Virdinija (Woolf, Virginia)

enet, erar (Genette, Grard)

irar, Rene (Girard, Ren)
irmunski, Viktor M.
iek, Slavoj

U
Uspenski, Boris A.
V
Vajld, Oskar (Wilde, Oscar)
Vajt, Edmund (White, Edmund)
Vajt, Hajden (White, Hayden)
Varning, Rahjner (Warning, Rainer)
Vatimo, ani (Vattimo, Gianni)
Veber, Maks (Weber, Max)
Veber, Samjuel (Weber, Samuel)
Velek, Rene (Wellek, Ren)
Vergilije
Vernan, an-Pjer (Vernant, Jean-Pier
re)
Vigotski, Lav S.
Viko, ambatista (Vico, Giambattista)
Vilijams,
Rejmond
(Williams,
Raymond)
Vimsat, Vilijam K. Mlai (Wimssatt,
William K.)
Vinogradov, Viktor V.
Vinters, Ajvor (Winters, Yvor)
Vitgentajn, Ludvig (Wittgenstein, Lud
wig)
Vitig, Monika (Wittig, Monique)
Vodika Feliks (Vodika, Felix)
Volstonkraft Meri (Wollstonesraft,
Mary)
Voren, Robert Pen (Warren, Robert
Penn)

646

Knjievne teorije XX veka

SADRAJ

Od autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
UVOD [Ana Buinjska] . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
15
18
18
20
22
23

Teorija knjievnosti jue, danas, sutra . . . . . . . . . . . . . . . . .

Teorija, knjievnost i druge discipline . . . . . . . . . . . . . . . . .
1. Teorija i poetika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2. Teorija i nauka o knjievnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3. Teorija i knjievnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4. Teorija i interpretacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
XX vek u teoriji. Savremena, postmoderna i
kulturoloka teorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1. Antipozitivistiki preokret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2. Poststrukturalistiki preokret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3. Kulturoloki zaokret teorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
U pravcu interpretacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1. Interpretirati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2. Koristiti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3. Nadinterpretirati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Teorija danas. Od esencijalnih pitanja do uestvovanja
u kulturi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

39
41

I PSIHOANALIZA [Mihal Pavel Markovski]

ta je psihoanaliza? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Analiza ljudske psyche . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hermeneutika i fenomenologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
San i njegovo tumaenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Epifanija i nemo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Arhetipovi i simboli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Posle Frojda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Lakan i knjievnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

51
53
58
59
62
65
68
70

XVII. Postkolonijalizam

27
27
31
33
34
35
36
37

647

Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
II FENOMENOLOGIJA [Mihal Pavel Markovski]
ta i kako? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
Osnove . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
Utemeljenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Filozofija kao stroga nauka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
Teorija knjievnosti Romana Ingardena . . . . . . . . . . . . . . 102
Imaginacija i cogito . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104
Estetika i recepcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113
III RUSKI FORMALIZAM [Mihal Pavel Markovski]
Nemirna istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Percepcija, jezik, stvarnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Esencija i istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
O jeziku proze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

123
127
130
134
135
138

IV AMERIKI FORMALIZAM NEW CRITICISM

[Mihal Pavel Markovski]
Amerikanci sa Severa i Juga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Engleski izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Close reading . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Harmonijske napetosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

147
148
151
154
157
160

V BAHTIN [Mihal Pavel Markovski]

Na margini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vlast autonomije / autonomija vlasti . . . . . . . . . . . . . . . . .
U stihiji govora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Bahtin i poststrukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Izmeu ostalog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

167
168
170
172
176
179
181

VI HERMENEUTIKA
648

Knjievne teorije XX veka

[Mihal Pavel Markovski]

Hermeneutike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Svest i jezik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hajdeger . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vraanje izgubljenih simbola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Od rei do duha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
VII STRUKTURALIZAM (I) [Ana Buinjska]
Epoha strukturalizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
De Sosir i rani strukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Praka strukturalistika kola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ta je u stvari poetinost? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Umetnika struktura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
U pravcu semantike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Upuivanje na istoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Jakobson i poetska funkcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Strukturalizam i knjievna kritika
(enet, Todorov, Bart) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

189
193
195
197
200
204
206
215
218
222
225
229
230
231
233
235
240
244

VIII SEMIOTIKA [Ana Buinjska]

Od antike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pirs: svet kao univerzum znakova . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
De Sosir: nastanak semiologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nauka o znacima u nauci o knjievnosti . . . . . . . . . . . . . .
Benvenista: upravcu semantike iskaza . . . . . . . . . . . . . . . .
Lotman: model, tekst, kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Eko: semiotika i interpretacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Bart: semioloka mitologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

253
255
260
263
265
267
277
286
291
294

IX STRUKTURALIZAM (II) [Ana Buinjska]

Visoki strukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Lekcija iz lingvistike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
U svetu bajki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
U potrazi za gramatikom knjievnosti . . . . . . . . . . . . . . . .
Godina 1966: naratoloki manifest . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

307
308
313
314
317

XVII. Postkolonijalizam

649

Poetika recepcije (Poljska kola teorije

knjievne komunikacije) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ka svetu tekstova (intertekstualne poetike
osamdesetih godina) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

320
322
323
325

X POSTSTRUKTURALIZAM [Ana Buinjska] . . . . . . . . . . .

Godina 1966: uspon i kriza strukturalizma . . . . . . . . . . . 333
Baltimor 1966: oficijelan poetak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337
Derida: protiv strukture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 340
Bart: u pravcu teksta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 344
Fuko: subjekat i diskurs . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351
Otvaranje semiologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 354
Kristeva: u pravcu intertekstualnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . 363
Poststrukturalizam i drugi post-ovi . . . . . . . . . . . . . . . . 365
1. Poststrukturalizam i postmodernizam . . . . . . . . . . . 367
2. Poststrukturalizam i postmoderna . . . . . . . . . . . . . . 368
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 370
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374
XI DEKONSTRUKCIJA [Mihal Pavel Markovski]
Dekonstrukcija ili dekostruktivizam? . . . . . . . . . . . . . . . .
Anatomija dekonstrukcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Invencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Afirmacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Transcendencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Sumnjive reference . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Estetika ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dekonstrukcija i knjievnost. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

393
395
399
402
405
407
410
412
414

XII FEMINIZAM [Ana Buinjska]

Feminizmi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 427
Sociopolitiki feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 429
1. Prvi talas feminizma: XIX/XX vek poetak ezdesetih
godina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 430
2. Drugi talas: ezdesete, sedamdesete
i osamdesete godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 432
3. Trei talas: devedesete godine . . . . . . . . . . . . . . . . . 435
Akademski feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 436
650

Knjievne teorije XX veka

Revizionistika kritika i ginokritika . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ginokritika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1. Strategija pauice ili arahnologija . . . . . . . . . . . . . . .
2. Crni kontinent ili criture feminine . . . . . . . . . . . .
Postmodernistiki feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

441
443
448
450
456
465
469

XIII GENDER I QUEER [Ana Buinjska]

Nova osetljivost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Gender . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Esencijalizam protiv konstruktivizma . . . . . . . . . . . . . . . .
Gender studije (Gender Studies) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Batler i korporativni feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Queer ili smisao razlike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Queer studije (Queer Studies) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

483
485
490
493
497
501
503
508
510

XIV PRAGMATIZAM [Mihal Pavel Markovski]

Argument . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Protiv apsoluta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
O iskustvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Korisna interakcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Interpretativna zajednica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Esencije i konteksti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Posledice za teoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

523
523
525
527
529
531
535
537
539

XV ISTORICIZAM [Mihal Pavel Markovski]

Mnoina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Iluzije objektivizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Facta Ficta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Poetika istorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Poetika kulture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

547
548
551
553
557
561
563

XVI KULTURNA ISTRAIVANJA [Mihal Pavel Markovski]

Kulturna istraivanja i nauka o knjievnosti . . . . . . . . . . . 571
XVII. Postkolonijalizam

651

Aktivnosti, simboli, ideologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Engleski izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vrli novi svet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Mit i ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Znanje / podjarmljenost / vlast . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

573
579
582
584
587
590
593

XVII POSTKOLONIJALIZAM [Mihal Pavel Markovski]

Razni oblici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 605
Knjievnost i opresija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 608
Prokleto naslee . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 610
Umeju li drugi da govore? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 612
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 614
Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 616
Alfabetski spisak definicija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 623
Predmetni registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Indeks imena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

652

Knjievne teorije XX veka