Milan Uzelac

EDMUND HUSERL i FILOZOFIJA KAO STROGA NAUKA 1

Navrilo se 85 godina od vremena kada je objavljen u tada
upravo pokrenutom asopisu Logos 2 programski spis Edmunda
Huserla (1859-1938) Filozofija kao stroga nauka. Teko je
razumeti veliki odjek na koji je ovaj rad u svoje vreme naiao, i
isto tako, bez poznavanja filozofske situacije vremena kad je
publikovan, teko je razumeti veliki uticaj ovog dela, koji se, bez
uvida u druga Huserlova dela ne bi mogao do kraja razumeti.
Zato odluka da danas govorimo o ovom delu, iako broj 85
nije apsolutno "svearski" i "okrugao", on to ipak na neki nain i
jeste budui da je re o tekstu koji je izazvao mnotvo komentara
i pokrenuo niz najviih pitanja u ijem znaku protie najveim
delom nae XX stolee.
Ovaj spis bio je niz godina smatran temeljnim za
razumevanje Huserlove filozofije, no to on svakako nije zbog svog
sadraja, zbog kritike tada vladajueg psihologizma, scijentizma
ili filozofije pogleda na svet, ve prvenstveno zbog osnovne,
vodee ideje koja je sve vreme zaokupljala Huserla, a koja je
izloena ve u samom naslovu ovog spisa. Ako je openhauer
imao obiaj da kae kako je on ovek jedne ideje i to one, izloene
u naslogu njegovog ranog i kasnije veoma popularnog spisa,
moglo bi se i za Huserla rei da se u ovom naslovu odraava
sredinja misao ijem opravdaju i utemeljenju tee svi njegovi
misaoni napori iji izraz sreemo kako u najranijim, tako i u
njegovim poznim spisima.
Huserl je po svom osnovnom obrazovanju bio matematiar i
nije sluajno to se kartezijanska nit vodilja provlai kroz svo
njegovo delo; bilo je pokuaja da se pokae kako je on u kasnim
radovima napustio kartezijanstvo, ali o naputanju
kartezijanstva ne moe biti rei budui da utemeljenje filozofije
kao stroge nauke ostao sve vreme njegov najprei zadatak. esto
navoena Huserlova napomena iz 1935. kako je filozofija kao
stroga nauka odsanjani san, odnosi se prvenstveno na filozofsku
situaciju tridesetih godina XX stolea u Nemakoj. Taj stav
izreen je u asu kad je postalo vidno da svaki od Huserlovih
uenika kree svojim putem, da postoji fenomenoloka filozofija,
1Predavanje
21910/1911;

odrano krajem aprila 1995. godine u Novom Sadu.

str. 289-341

da postoji fenomenoloki pokret, ali ne i fenomenoloka kola.

Izostao je oekivani preokret u filozofiji koji je slonim radom
generacija istraivaa trebalo da obezbedi tlo buduem "sistemu"
filozofije; Huserl je duboko verovao da se filozofija kao
univerzalna nauka moe ostvariti, da se tako visok cilj (mada se
nalazio i u beskonanosti) ipak moe dosegnuti, ali, ne radom
jednog filozofa ili neke manje grupe istraivaa, ve u
beskonanom progresu generacija i njihovog sistematskog
istraivanja. Meutim, poslednjih godina ivota Huserl se osetio
naputenim; iveo je u ubeenju da ostaje sam na putu kojim je
sve vreme iao, da njegovo delo ostaje jo jedan u nizu
nedovrenih projekata.
To ne znai da je on u tim asovima odustao od svoje ideje,
naprotiv. U osnovi svih njegovih spisa (a sudbina im je bila da
svaki od njih, na svoj nain, ostane nedovren) poiva zahtev za
izgradnjom filozofije kao univerzalne, poslednje utemeljene (i
utemeljujue) nauke; budui da je sebe smatrao "poetnikom" u
filozofiji, tj. onim ko se uvek nalazi na njenom poetku, na mestu
gde se dalekoseno postavlja njeno osnovno pitanje, Huserl je sve
vreme pisao svoje osnovno, uvodno delo u filozofiju. Samo zato se
i moglo desiti da na uvod u fenomenologiju pretenduju kako Ideje
za istu fenomenologiju i transcendentalnu filozofiju I (1913),
tako i poznija dela Kartezijanske meditacije (1931) i Kriza
evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (1935-6).
Kao to je poznato, Huserl je objavio samo prvi deo spisa
Ideje, Eugen Fink je u nekoliko navrata preraivao Kartezianske
meditacije (i sam dopisao VI meditaciju, a na Huserlov nagovor
da to bude njihovo zajedniko delo i kljuni spis fenomenologije
od ega se definitivno odustalo 1932); spis Kriza evropskih nauka
svojim veim delom je ostao u rukopisu i s ostalim, pripremnim
materijalima, objavljen tek 1954. Meutim, sva pomenuta dela
mogu jednako pretendovati na to da zahtev za filozofijom kao
strogom naukom bude upravo njihov zatitni znak.
Desetak godina nakon to je na sebe skrenuo panju
publikovanjem dela Logische Untersuchungen (1900-1901), a da
u meuvremenu nije objavio nita od rezultata do kojih je svojim
stalnim i intenzivnim radom dospeo, Huserl je osetio potrebu da
brani ne toliko fenomenologiju (ije je bitne tema ve uvrstio),
ve pre svega ideju i smisao same filozofije; zato spis Filozofija
kao stroga nauka treba pre svega videti kao reakciju na stanje u
filozofiji poetkom ovog stolea, kao filozofsku odbranu filozofije

od njene pogrene upotrebe; kao to je poznato, nakon visokih

dometa nemake klasine filozofije, druga polovina prolog
stolea bee preplavljena nizom naivno-pozitivistikih i
psihologistikih spisa koji su pretendovali na visoko ime
filozofije; tu treba ubrojati i niz radova koji su iznosili poglede na
svet svojih autora tako da se poelo postavljati i pitanje ta bi to
uopte filozofija trebalo da bude.
U svemu tome prednjaile su prirodne nauke voene svojom
nekritikom pretenzijom da zahvate celinu znanja, a ne uviajui
ne samo svoju nepotpunost i nedostatke u ve razvijenom
naunom sadraju, nego isto tako ni relativnost sveg znanja do
kog dospevaju, a to vodi krizi savremenih nauka i to ne krizi
rezultata ve prevashodno krizi temelja na kojima nauke
poivaju. Bit svake prirodne nauke (njen apriorni nain
postojanja) bio bi u svesti o tome da ona moe u beskonanost biti
hipoteza i da se mora beskonano ostvarivati; ako je krajnji cilj
nauke u beskonanosti, to znai da su sva znanja do kojih ona
dolazi samo relativna znanja, te da ona, po prirodi stvari, mora
voditi u relativizam, odnosno, skepticizam. Nije nimalo sluajno
to e Huserl istai zahtev za izgradnjom filozofije kao egzaktne
nauke, kakvom se, u tom asu, na izvestan nain, inila fizika.
Istovremeno, bilo je jasno da se tu, kad je o filozofiji re, ne
radi ni o kakvoj nauci po uzoru na nauke usmerene istraivanju
veza stvari i mnotva njima odgovarajuih pojava, ve o nauci
koja ne bi za svoj predmet imala onkretne datosti, ve njihove
biti, ne pojedinane stvari, ve naunost nauke kao takvu; Huserl
e stoga insistirati na tome da se tu zapravo radi o transcendentalnom istraivanju koje za svoj predmet ima temelje svih
principa na kojima svaka nauka poiva, a koji se ne mogu
utvrditi pomou samih nauka.
Naspram antike filozofije koja je pretendovala na to da
bude nauka, i to univerzalno znanje o univerzumu svih bia,
nauka koja nije uspela da dostigne ideju racionalnosti pa time i
istinitu ideju univerzalne nauke, kakvu nalazimo na poetku
novoga veka, a koja je mogua tek po uzoru na novu matematiku
i nove prirodne nauke, Huserl ovu novu, univerzalnu nauku vidi
kao sveznanje iji se cilj nalazi u beskonanosti pri emu se pred
novovekovnom filozofijom kao univerzalnom naukom otvaraju
dva puta: put objektivistike filozofije na tlu unapred datog sveta,
i put filozofije na tlu apsolutne, transcendentalne subjektivnosti;
prvi put vodi u naturalizam i scijentizam, drugi u istinsku

filozofiju. To je razlog to se od svih nauka psihologija, po prirodi

stvari, nala u najnezavidnijoj situaciji: ona je morala da izabere
drugi pomenuti put (jer za svoj predmet moe imati samo
apsolutnu subjektivnost), ali to nije uinila jer se opredelila za
metode pozitivnih nauka.
Nije nimalo sluajno to je poslednji Huserlov asistent
Eugen Fink, godinu dana nakon smrti svog uitelja, izmeu vie
desetina hiljada stranica iz Huserlove zaostavtine izdvojio i
objavio ba spis O izvoru geometrije (1936) (koji se kasnije nalazi
u sklopu dodataka Huserlovog poznog a nedovrenog dela Kriza
evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija). Danas,
nakon publikovanja niza Huserlovih dela, nakon mnotva knjiga
o fenomenolokoj filozofiji, ovaj se izbor ne moe nikako pokazati
sluajnim. Nastojei da prikae skriveni izvor geometrije, etvrt
veka nakon spisa Filozofija kao stroga nauka, utemeljiva
fenomenologije iznova promilja svoju osnovnu temu: kako je
zapravo filozofija mogua kao nauka, kako se moe ouvati njena
strogost koja nee dozvoliti da se matematiki svet idealnosti
proglasi za jedino stvarni svet a da se pritom previdi pravi osnov
nauka i umetnosti - svet ivota.
Postavljajui pitanje skrivenog temelja nauka i naunosti
Huserl nastoji da razjasni temelje iz kojih je ponikla geometrija;
po njegovom miljenju, dovesti geometriju do evidencije znai
otkriti njenu istorijsku tradiciju; to je neophodno ako se hoe
tematizovati nepristupana zatvorenost temeljnih pojmova
geometrije; na taj nain se prodire u svet prvih geometara; ovaj
se, u svojoj krajnjoj konsekvenci, pokazuje kao svet stvari; zato bi
centralno pitanje ovog spisa bilo sledee: "Kako je mogua jedna
nauka kao to je geometrija? Kako ona, kao sistematska,
stupnjevita, od idealnosti sastavljena graevina koja beskrajno
raste, moe da odri svoju izvornu smisaonost u mogunosti ivog
reaktiviranja kada njeno saznajno miljenje treba da proizvede
neto novo, a pri tom ne moe prethodne saznajne stepene da
reaktivira sve do onih najniih".
Geometrija bez stvarno izgraene moi reaktiviranja
izvornih aktivnosti, zatvorenih u temeljnim pojmovima jeste
tradicija koja je ostala bez smisla. Tu treba traiti razlog pada
nauke u krizu: mogue je da se ona vekovima razvija, da njen
nauni sadraj stalno raste i iznova se grana, a da ona pritom
bude neistinita, jer ne moe vie da reaktivira svoj izvorni
smisao; Huserl e to formulisati na sledei nain: "Stavovi i

metoda pomou koje se logiki mogu konstruisati uvek novi

stavovi, uvek nove idealnosti, mogu se upravo neprekinuto
nasleivati kroz vekove, dok se istovremeno ne nasleuje mo
reaktiviranja prapoetka, dakle izvora smisla svega to dolazi
kasnije". Nauka moe da se razvija, da napreduje i ima za sobom
sve bolje i bolje rezultate a da pritom i dalje ne poseduje izvorni
smisao svih tih rezultata iju je evidetnost potrebno uvek iznova
"potvrivati".
Ako na poetku geometrije nije mogao biti prisutan
totalni smisao geometrije, izvesno je da kao predstupanj mora
prethoditi neki "primitivniji" smisao koji se u poetku mogao
javiti sa evidencijom uspene realizacije, to e rei da se u onom
predgeometrijskom temelji smisao geometrije, da se u tom
predgeometrjiskom nalazi temelj metode idealizovanja; ali kako
je nakon stotina godina razvoja geometrije mogue jednoj
individui da reaktiviranjem premisa dospe do izvorne evidencije?
To da sve nove tekovine izraavaju jednu stvarnu geometrijsku
istinu a priori, izvesno je, po reima Huserla, samo pod
pretpostavkom da su temelji deduktivne graevine zaista
proizvedeni sa izvornom evidencijom, da je bilo mogue odrati
jedan kontinuitet od linosti do linosti, od epohe do epohe.
Neophodno je da neprestano postoji mogunost tradiranja
metode kojom se od prednaunih datosti kulturnog sveta
proizvode izvorne idealnosti. Propust koji je nainio Galilej na
poetku novog doba bio bi, po miljenju Huserla, u tome, to ovaj
nije postavio pitanje porekla i naina nastajanja geometrijskih
idealnih tvorevina: Galilej, s kojim poinje to novo doba, uzima
nasleenu geometriju i nasleen nain iskazivanja, a da ne uvia
kako to vie nije izvorna geometrija; primenjivost geometrije
njemu je bila toliko samorazumljiva da on nije mogao ni naslutiti
prividnost te samorazumljivosti; to je za posledicu imalo da se
idealizovanom prirodom potisne prednauna ulna priroda.
Galilej nije naao za shodno da postavi pitanje evidentnosti
geometrije da dovede u pitanje ono "kako" njenoga izvora, a u
vremenu koje dolazi upravo pitanje "izvora" saznanja postae
jedan od glavnih problema. Otkriem zagonetke samorazumljivosti, u kojoj svet za nas stalno postoji, dolazi u pitanje apodiktinost nauke, a to opet vodi krizi njenog smisla.
Galilejeva geometrija je stoga, nasleena geometrija; budui
da je bila udanjena od praizvora stvarno neposrednog opaaja,
geometrija je u njegovo doba, kao i antika geometrija

(pretvorena u techne), ve bila smisaono ispranjena; geometriji

idealnosti, koja prikazuje idealizovanu prirodu, prethodi
praktino umee merenja zemlje - predgeometrijski nain
odnoenja koji je zapravo temelj smisla, temelj kasnijeg
idealizovanja. Tako bi osnovna greka Galileja bila u tome to
nije dalje iao unazad, to nije pitao za temelj, odnosno razlog
geometrijskog idealizovanja, nije postavio pitanje zateenog sveta
ivota kao horizonta svih smisaonih indukcija, pitanje sveta svih
poznatih i nepoznatih realnosti. Samo tako je mogue, smatra
Huserl, da Galilej istovremeno bude onaj koji otkriva
matematiku prirodu sveta, ali i onaj ko prikriva poreklo tla iz
koga ova izrasta.
Do krize evropskih nauka dolazi u novom veku u
izdiferenciranoj suprotnosti izmeu fizikalnog objektivizma (koji
se manifestuje u pogrenom tumaenju istinskog smisla
novovekovne fizike) i transcendentalnog subjektivizma; za
objektivizam je karakteristino da se kree na tlu sveta koji je
samorazumljivo unapred dat pomou iskustva, a da se pritom ne
postavlja pitanje "objektivne istine" tog sveta; naspram ovog
shvatanja transcendentalizam istie da je smisao bivstvovanja
unapred datog sveta ivota, subjektivna tvorevina, rezultat
iskustvenog, prednaunog ivota. Tako se pokazuje da je svet
nauke, "objektivno istiniti" svet, tvorevina vieg stupnja koja
poiva na prednaunom iskustvu.
Do spoznaje "objektivne istine" moemo dospeti samo
radikalnim povratkom na subjektivnost koja proizvodi svet. Tako
subjektivnost postaje osnovna tema filozofije. Ono prvo, to je po
sebi, to nije bivstvovanje sveta u svojoj neupitnoj samorazumljivosti, ve to prvo po sebi jeste subjektivnost koja bivstvovanje
sveta prvo naivno daje unapred, a zatim ga racionalizuje, tj.
objektivizuje. Kriza se moe izbei samo prevladavanjem
"romantiarskog raspoloenja" koje hoe da zahvati filozofiju, s
jedne strane, ili opiranjem da se filozofija podvrgne pozitivistikoj
redukciji ideje nauke na puku injeninu nauku, s druge, i to
tako to se nastoji na izgradnji naunosti na tlu sveta ivota.
Ovaj pak svet ivota Huserl vidi kao svet naeg zajednikog
ivota, kao svest o sapostojanju drugih u formi jedne
svezajednice, jer tek u svesti o objedinjavanju ivota ove
svezajednice mi znamo da smo upueni na taj svet.
ta sve lei u horizontu pomenutog racionalizma? Nesporno
je da novi ideal univerzalnosti i racionalnosti saznanja omoguuje

napredak matematike i fizike, pa Huserl s pravom pie da

"neprestano rastuom i sve savrenijom spoznajom moi o celini
ovek postie i sve savreniju vladavinu nad svojim praktinim
okolnim svetom, vladavinu koja se proiruje u beskonanom
progresu". Iz ovog bi se, kad je o primeni tehnike i njenim
rezultatima re, mogli izvesti sasvim pozitivni zakljuci. Pitanje
koje, po miljenju Huserla, neprestano mora pratiti ovakvo
razmiljanje moralo bi biti: kako razumeti beskonanost
sveukupnosti istine koja se moe realizovati samo u
beskonanom progresu (kao ista matematika ili kao induktivna
prirodna nauka)?
Sa redukcijom nauke na nauku o injenicama, priroda se
matematizuje, te dolazi do gubitka samopostavljenosti individuuma koje je bitno konstitutivno za techne. Priroda, kao konkretni univerzum kauzalnosti, po miljenju Huserla, postaje
svojevrsna primenjena matematika, a sama geometrija nije vie
izvorna geometrija - praktina vetina merenja zemlje (u emu se
za geometriju nalazio temelj smisla) - ve geometrija idealnosti; u
novom veku pronalaskom analitike geometrije, odnosno
aritmetizacijom geometrije dolazi do ispranjenja njenog smisla;
izvorno miljenje se iskljuuje, pa idealne tvorevine postaju jedini
proizvod geometrije i za Galileja kao i njegove sledbenike ostaje
neupitna samorazumljivost kako geometrija, u vlastitom,
neposredno-evidentnom apriornom sagledanju, stvara neku
samostalnu apsolutnu istinu; istovremeno, mora se neprestano
imati u vidu da temeljnu evidenciju geometrije, njen izvor, Galilej
nije video kao problem; zato je njegova ideja zapravo hipoteza;
ma koliko se nauka ostvaruje i napreduje, hipoteza ostaje
hipoteza, a ostvarivanje je zapravo tok beskrajnog ostvarivanja.
I dok se nauka pokazuje kao neka maina, kao neto vrlo
korisno i pouzdano ime moe svako upuen pravilno rukovati i
postizati dobre rezultate, tehnika se ogleda u praktinoj primeni
operativnih formula koje koristi nauka i ona dolazi u situaciju da
se pitanje tehnike postavi s pitanjem smisla nauke u kojoj se ova
koreni, a koji postaje problematian onoga asa kad se bit nauke
sagleda kao vena hipoteza to se ostvaruje u beskonanosti;
drugim reima, iako je svet matematizovan on je, istovremeno,
uvoenjem pojma beskonanosti, i trajno relativizovan.
Zato je neophodno na sve ovo ukazivati? Pre svega zato to
je upravo kriza nauka i naunosti kao posledica relativizovanja
svih znanja dovela filozofiju u situaciju da se pravda pred

naukama koje, kreui se od injenice ka injenici i ostajui

iskljuivo u ravni injenica, nastoje da filozofiji (iz svoje
pozitivnosti) nametnu svoje kriterijume naunosti.
Ako bismo filozofiju i mogli nazvati naukom u smislu nauke
o celini znanja i sveta (kako je to inio jo i Hegel), ona nije
nauka u smislu naunosti kraja XIX stolea, jer tu vrstu naunosti ne postavlja sebi za cilj; svojom pretenzijom na isto i
apsolutno znanje, filozofija potvruje svoju vekovnu tenju da
bude stroga, a to e rei ista, neempirijska nauka koja
zadovoljava najvie teorijske potrebe; ona hoe da bude filozofski
sistem koji otpoinje odozdo, sa nesumnjivo sigurnog
fundamenta.
Huserl je sebi stavio u zadatak promiljanje tog
fundamenta koji je video kao transcendentalnu subjektivnost,
kao tlo na kom bi se filozofija mogla iznova oblikovati na jedan
radikalno novi nain, kao stroga nauka, jer to je u svakom
sluaju najvii interes ljudske kulture. Ovo se pak moe ostvariti
tek uz pomo kritike vladajueg psiholokog naturalizma i
istoricizma filozofije pogleda na svet; ovim filozofskim strujama,
jo uvek dominirajuim poetkom XX stolea, zajedniko je da
vode u relativizam i skepticizam.
Naturalizam (nastao iz otkria prirode) i istoricizam (nastao
iz otkria istorije) sve vide ili kao prirodu ili kao duh; ako zasluga
naturalizma lei u energiji s kojom eli da realizuje princip stroge
naunosti u svim oblastima prirode i duha,a to za posledicu ima
zahtev da se svi problemi filozofije reavaju prirodnonaunim
metodama, ne sme se prevideti da naturalizam, koji karakterie
naturalizovanje svesti i ideja, u nastojanju da naunim (za
svakog razumno obavezujuim) nainom dospe do onog to je
istina, lepota i dobro, i to uz pomo prirodnih nauka, uz sve
uspehe i pozitivne rezultate do kojih dolazi, u svojoj biti
promauje svoju osnovnu nameru: previa se da je svaka
prirodna nauka naivna po svojim polaznim takama: za nju
priroda koju hoe da prouava jednostavno postoji.
Psihologija je, po miljenju Huserla, nauka u kojoj se
najbolje ocrtavaju sve skrivene tenje ovakvog naturalizovanja
svesti; to posebno vai za eksperimentalnu psihologiju kojoj, kao
metodi (uprkos tome to utvruje dragocene injenice i pravila,
ali, ne istrauje ono psihiko) nedostaje mogunost daljeg
razumevanja injenica i pravila. Kako je psihologija, kao i svaka
objektivna nauka, bila vezana za ono to je prednauno dato, ona

se sve vreme ograniavala na transcendentalno ja u modusu

naivne zatvorenosti, drugim reima: ostajala je sve vreme u
naivnom stavu i to je razlog zatajivanja psihologije tokom itave
novovekovne istorije.
Ne mogavi da dopre do iste svesti, psihologija je sve
vreme ostajala u iskustvenom, naivnom stavu; ona nije mogla
pomou radikalnog samosveenja da se oslobodi predrasuda i da
dospe do iste subjektivnosti kao jedinog predmeta svog
istraivanja i time otkrije transcendentalno subjektivnu
dimenziju; to je razlog to moderna psihologija, istie Huserl,
"postaje de facto nenauna upravo time to se smatra ve
metodski savrenom i strogo naunom, uvek kad hode da ispituje
smisao psihikog koje ulazi u psihofizike zakonitosti, tj. kad
hoe da se probije do zaista psiholokog razumevanja".
Ovo ne znai da je Huserl protiv primene eksperimentalne
metode u psihologiji; nesporno je da ona omoguuje razumevanje
intersubjektivnih povezanosti injenica; ali, deficijentnost
eksperimentalne psihologije on vidi u tome to ova
eksperimentalno ne uspeva da analizira samu svest.
Ako moderna psihologija ne eli da bude kao to bee u
poetku, "nauka o dui", ve "nauka o psihofizikim fenomenima",
ona bi u tom sluaju morala te fenomene da opie i odredi s
predmetu primerenom pojmovnom strogou; meutim, polazei
od iskustva, psiholozi preuzimaju odreene pojmove, koriste ih,
ugrauju u rezultate do kojih dolaze, a da ih nisu ni jednog asa
ni dotakli. Samo se tako i moglo desiti da psihologija svojim isto
psiholokim pojavama daje sadraj koji nije jednostavno izveden
iz onoga to je u iskustvu stvarno dato, ve je na to iskustvo sada
primenjen.
Da bi se takvo naturalizovanje prevazilo, neophodno je da
se uvidi kako je psihologija mogua zapravo samo kao
transcendentalna fenomenologija, jer "prava metoda sledi prirodi
stvari koje treba istraiti, a ne naim predubeenjima i uzorima".
Istovremeno, to znai da psihologija, ako bi htela da bude univerzalna nauka o dui mora da izvri epoche, tj. mora iz svih dua
da redukuje svest sveta, mora da redukuje svaku svest u njenoj
svakodnevnosti, u svim njenim svakodnevnim stanjima i
modalitetima.
Od psihologije se zahtevala ista objektivnost kao i od fizike,
ime je zapravo psihologija bila nemogua u svom najpotpunijem
smislu i, ako su prirodne nauke ispitivale samo ono na to sama

stvar pretenduje da upravo to jeste, psihologija nije uvidela kako

su odnosi u sferi psihikog drugaiji no u oblasti fizikog, te da
ono imanentno psihiko nije u sebi priroda ve neto njoj posve
suprotno. Zato fenomeni, budui da nisu priroda, imaju sutinu
koja se moe dokuiti ideacijom, tj. neposrednim sagledanjem, to
znai da se fiksiraju istim pojmovima.
Istoricizam za razliku od naturalizma, ne naturalizuje ivot
ve ga apsolutizuje pa se tako, po recima Huserla, dospeva u
relativizam, kakvom vodi i naturalistiki psihologizam, a
dosledno sprovedeni istoricizam prelazi u ekstremni i skeptiki
subjektivizam. To znai da ideje kao to su istina, teorija, nauka,
gube svoje apsolutno vaenje, te se logiki principi protivrenosti
preobraaju u svoju suprotnost, a svi, do ovog asa, izreeni
stavovi gube svoje vaenje.
Odbacujui istoricizam kao i naturalizam, Huserl ne negira
i vrednost same istorije za filozofa: otkrie opteg duha znaajno
je koliko i otkrie prirode i udubljivanje u opti duhovni ivot
moe pruiti filozofu izvorniji i dublji materijal za istraivanje no
to bi to moglo udubljivanje u prirodu. Samo, ne treba smetnuti s
uma osnovnu razliku nauke i filozofije pogleda na svet: dok je
ideja nauke nadvremena, ideja pogleda na svet se menja s
vremenom; meutim, pie Huserl, za ljubav vremena ne sme se
napustiti venost, a filozofi nijednog asa ne smeju izgubiti
odgovornost pred oveanstvom. Pogledi na svet se, budui
relativni, mogu boriti, a samo nauka moe odluiti, i njena
odluka u tom sluaju, istie on, nosi peat venosti.
Dok je nauka, ma kako egzaktna bila i pritom pruala samo
ogranieno razvijen sistem znanja (okruen beskonanim
horizontom nauke koja jo nije postala stvarna, u svojoj biti
bezlina), pa njenom saradniku nije potrebna mudrost ve pre
teorijski dar, budui da je ona kolektivno radno dostignue
generacija istraivaa, pogled na svet je rezultat rada pojedine
linosti; tu se cilj postavlja u konanom, pa bi filozofija pogleda
na svet, usled relativizma koji njom vlada, morala odustati od
pretenzije da bude nauka i time, po reima Huserla, prestane da
zbunjuje duhove i spreava napredak naune filozofije.
Ne treba izgubiti iz vida da je ova neopravdana pretenzija
na opte vaenje, s kakvom je nastupala svaka od filozofija
pogleda na svet (Weltanschauungsphilosophie), imala uzrok u
zavisnosti tumaenja sveta kako od drutva u kome je nastajao
takav pogled tako i od stanja u kome se nalaze nauke odreenog

10

vremena a to je dovodilo do mne samih pogleda na svet, ime je

njihovo opte, vanvremeno vaenje bilo ozbiljno dovoeno i
pitanje.
Sa opadanjem smisla za pravu temeljnost naukama poinje
vladati nerazumljivost i dubokoumnost: dubokoumnost je smatra
Huserl, znak haosa koji prava nauka hoe da pretvori u kosmos,
u jednostavan, sasvim jasan, razloen red; s druge strane, prava
nauka, dokle god dopire njeno stvarno uenje, ne zna za
dubokoumnost; zato, tek pretvaranje slutnje dubokoumnosti u
jednoznane racionalne odluke jeste proces u kome se konstituie
stroga nauka.
Ovo podrazumeva neophodnost da nauka prvo stekne svoje
jasne poetke, svoje apsolutno jasne probleme, metode i samo
polje rada. Kad je o filozofiji re, ona podsticaj mora dobiti od
samih problema, a kako je ona nauka o prvim poelima, izvorima
i korenima svega, ona, budui da je radikalna, mora to biti u
svakom pogledu; zato se, po reima Huserla, mora odustati od
svih predrasuda, svih empirijskih injenica, svih ideja datih u
neposrednoj intuiciji. To podrazumeva oslobaanje i od svih onih
predrasuda koje potiu jo iz doba renesanse; samo na taj nain
moe se uz pomo fenomenoloke metode stupiti u beskonano
polje filozofije kao nauke, koja e moi da obezbedi obilje
najstroih i za svu dalju filozofiju odlunih saznanja te e na taj
nain biti prevladana i sama kriza modernih nauka u kojoj se ove
sve vreme nalaze.

11