"Bol e uvek biti tu"

Zoran irjakovi
U Kulturnom centru Beograda je prole nedelje otvorena izloba
"Bogujevci // vizuelna istorija" i vratila nas u runu prolost. Kao i poetkom
devedesetih, kada su mnoge biografije i karijere graene na telima i
patnjama nevinih, i danas se stradanje civilnih rtava koristi kao mona
antipolitika maina sredstvo uutkivanja i diksvalifikacije.
Naravno, stapanje umetnosti, seanja i nekropolitike nije balkanski
specijalitet. Svuda gde se ostvarivanje poeljne vizije budunost vezuje za
krvavu prolost "potreban je lokus pamenja na kome se lina i kolektivna
seanja mogu konstruisati, pridodati, aurirati i reafirmisati", pie Kristijana
Gruber sa Univerziteta u Miigenu. "Kao i prianje istorije, prikazivanje
seanja nikada nije nevina i prosta operacija".
To posebno dolazi do izraaja na prostoru koji je ne samo prezasien
zlom ve i etniki uokvirenim, krajnje slektivnim seanjem na zlo. Sve na
Balkanu ima nacionalnost i zloinci i rtve i pravda. Zato ovde svaka
umetnika, medijska i politika upotreba seanja i svako insistiranje na
manjku pravde predstavlja igranje vatrom. Ni jedan antinacionalizam na
Balkanu ne deluje na devianskom prostoru ak i kada je sasvim nevin i
naivan on obezbeuje priruno opravdanje za gadne ispade drugih
nacionalizama.
Uz faizam, jedna od najee zloupotrebljavanih rei u govoru
ovdanjih preduzetnika suoavanja i pravde jeste normalnost. Tako je i ova
memorijalna izloba predstavljena kao neto to postoji iznad i izvan
ideolokog konteksta kao izraz normalnosti. Na taj nain svako njeno
osporavanje i kritika bivaju patologizovani i oklevetani. "Izloba 'Bogujevci
vizuelna istorija' ne sme biti sporna", pie Mia David, direktorka Kulturnog
centra koji je u Beogradu postavio ovu "umetniku izlobu".
Ali, postoje brojne normalnosti. Ona u urbanoj Savamali nema mnogo
toga zajednikog sa onom u Goradevcu ili u izbeglikom centru u Krnjai.
Nalost, uukana i privilegovana normalnost "nevladine Srbije" kojoj se
odnedavno prikljuila i Vlada nije jedina srpska normalnost. I organizatori
izlobe i mnogi samopravedni gosti na otvaranju su zaboravili da "drugi"
koga nije lako razumeti i potovati nije samo osoba drugaije vere i nacije.
Kada nas Mia David u citiranom autorskom tekstu poziva na empatiju i
kae da "moramo otvoriti dijalog i koliko god imali razliite istine i stavove
moramo nai snagu da ujemo jedni druge" ona, ipak, ne misli na sve
"druge". Ljudi kojima je sporna ova izloba koja, kako naglaava, "ne sme
biti sporna" tako bivaju gurnuti na ivicu ovenosti i normalnosti, meu
spodobe koje ne treba uti a kamoli posluati. tavie, retorsko pitanje Mie
David "Ko se plai izlobe o zloinima?" sugerie diskvalifikujui odgovor
takav strah pokazuju samo zloinci i oni koji ih podravaju.

Nalost, bojim se da glavni cilj ove izlobe nije bio da graanima Srbije
ponudi istinu o jednom velikom i sramnom zloinu. Stie se utisak da je
organizatorima bilo vanije da prikau sebe i one povreene ljude koji su
svoje nezadovoljstvo i stavove na ruan nain izraavali ispred galerije. Nije
lepo to su vikali i vreali ali i da su bili jako pristojni i tihi, oni kojima su
eleli da se obrate ih ne bi uli.
Meu njima je bilo i srpskih rtava. Jo ih vie ima meu ljudima kojima
je ova izloba "sporna" ali koji u sredu uvee nisu bili na Terazijama. Da je
ambiciozna beogradska direktorka elela i njih da uje saznala bi neke bolne
injenice.
Na primer, sa izuzetkom malog broja Albanaca, uglavnom iz severnog
dela Mitrovice, i stanovnika nekoliko nealbanskih sela na severu Makedonije,
Srbi, destine hiljada nevinih ljudi, jedine su rtve na Balkanu koje, ako to
ele, danas ne mogu da se vrate ak ni u svoje spaljene kue u velikom delu
Hrvatske i na Kosovu.
I njihov bol e "uvek biti tu" kao i bol preivelih "umetnika" iz
porodice Bogujevci ija je reenica citirana na zidu beogradske galerije. Ali,
za razliku od albanskih sapatnika, Srbi imaju na raspolaganju jednu "pililu"
protiv neizmernog bola manje ogromna veina e ostati veni prognanici.
Zato mislim da nije uviavno podseati srpske rtve da za njih ne samo da
nema pravde ve ni povratka. Ako ne moemo da im pomognemo onda bi
bilo ljudski da im bar ne guramo prst u najbolniju ranu.