1.

PODELA MATERIJALA
Sve to nas okruuje je materija, a deo nje pripada materijalima. ta su materijali?
Postoji vie definicija materijala, a jedna od njih je da je to materija koju ljudska bia
upotrebljavaju i/ili prerauju. U tom smislu, npr. stena (kamen) nije materijal ve
materija, ali kada se upotrebi za odreenu svrhu kao to je npr. dobijanje betona, onda
postaje materijal. Isto tako, drvo postaje materijal kada se preradi na takav nain da u tom
novom obliku moe da se koristi.
Da bi materijali mogli uspeno da se koriste treba da se odlikuju nizom svojstava
(osobina), kao to su hemijska, fizika (toplotna, magnetna, optika), mehanika i
nuklearna svojstva, koja su inae u neposrednoj vezi sa strukturom materijala. Dalje,
materijali se koriste u odreenom obliku, to znai da treba primeniti i odgovarajui
postupak prerade. Procesi dobijanja i prerade materijala su uglavnom zasnovani na
fundamentalnim naukama kao to su fizika i hemija. Stoga se u ovom tekstu pretpostavlja
da studenti poseduju odreene predstave i saznanja iz osnovnog kursa fizike i hemije.
Materijali su podeljeni u etiri grupe koje ine metalni materijali, keramiki materijali, polimerni materijali i kompozitni materijali, sl. 1.1, s tim to prve tri grupe predstavljaju osnovne materijale, a kompoziti se, kao etvrta grupa, dobijaju kombinacijom
osnovnih materijala.
metali

keramika

polimeri

VRSTE MATERIJALA

kompoziti
metal + keramika polimeri + keramika
metal + polimeri
Slika 1.1. etiri grupe materijala

Metalni materijali. Metalni materijali obuhvataju iste metale, kao to su elezo,

aluminijum, cink, bakar, nikl i njihove kombinacije, poznate pod imenom legure (elik,
gvoe, dural, mesing, bronza). Odlikuju se nekim optim svojstvima kao to su dobra
toplotna i elektrina provodljivost, relativno velika vrstoa i krutost, dobra duktilnost
(plastina svojstva i ilavost nekog materijala se esto jednim imenom oznaavaju kao
duktilnost), obradljivost i otpornost na udare. Koriste se, posebno legure kod kojih je
mogue tanom kombinacijom hemijskih elemenata i odabranim postupcima prerade
poboljati odreena svojstva, za izradu konstrukcija i visoko optereenih elemenata.
Prema boji, metalni materijali su podeljeni na crne (elezne) u koje se ubrajaju legure
eleza elici i gvoa i ferolegure i na obojene (neelezne) metalne materijale koje ine
svi ostali metali i legure. Ova grupa se dalje deli na grupu lakih metala (gustine
< 5 g/cm3) u koje spadaju npr. aluminijum, magnezijumi titan i grupu tekih metala
(bakar, nikl, hrom, ...). Takoe, izdvaja se i grupa plemenitih metala (zlato, srebro, platina)
i grupa retkih metala (cirkonijum, niobijum, ...).
Keramiki materijali. Keramiki materijali su neorganski, nemetalni materijali koji se
sastoje od jedinjenja metalnih i nemetalnih elemenata povezanih jonskim i/ili kovalentnim vezama. Keramiki materijali kao to su cigla, staklo, porcelan, neki izolacioni materijali i abrazivi, za razliku od metalnih materijala, imaju lou toplotnu i elektrinu provodljivost. Ovi materijali imaju veoma veliku vrstou i tvrdou, ali je njihova duktilnost,
1

obradljivost i otpornost na udar veoma niska. Stoga se ovi materijali ne koriste za izradu
konstrukcija ili visoko optereenih elemenata. Meutim, poto mnogi keramiki materijali imaju izvanrednu otpornost (postojanost) na visokim temperaturama, dobru korozionu
postojanost u razliitim sredinama i dobre optike, toplotne i elektrine osobine (izolatori), primena im je raznovrsna i brojna.
Polimeri predstavljaju vrlo specifinu grupu materijala jer s jedne strane ine osnovu
ive elije i hranljivih materija (bioloki polimeri), a s druge strane se od njih izrauju
razliiti upotrebni delovi (inenjerski polimeri). Inenjerski polimeri mogu da budu sintetiki (vetaki) polimeri kao to su plastini materijali, lepkovi i elastomeri (gume) i
prirodni polimeri - npr. kauuk, vuna i celuloza. Polimeri imaju malu gustinu, lou
toplotnu i elektrinu provodljivost, malu vrstou, dobru otpornost prema koroziji, nisku
cenu i nisu podesni za upotrebu pri povienim temperaturama.
Plastini materijali (plastika) predstavljaju najvaniju vrstu inenjerskih polimera. To
su materijali organske prirode koje sainjavaju dugaki molekulski lanci, nastali spajanjem manjih molekula procesom polimerizacije. Osnovni elementi koji ulaze u sastav
plastinih materijala su vodonik, kiseonik, ugljenik i azot, a pored njih esto su prisutni
fluor, hlor, silicijum i sumpor. Plastini materijali sve vie zamenjuju delove koji su
ranije izraivani od metala, npr. u automobilskoj i vazduhoplovnoj industriji, prehrambenoj i metalopreraivakoj proizvodnji, i za izradu sportskih rekvizita. Ova zamena je
uslovljena odreenim prednostima kao to su: mala gustina, velika otpornost na hemijske
uticaje, velike konstruktivne i proizvodne mogunosti, prozranost i relativno niska cena.
Takoe, treba imati u vidu da u poreenju sa metalima plastini materijali imaju malu
vrstou i krutost, nisku elektrinu i toplotnu provodljivost, visok koeficijent toplotnog
irenja i relativno mali opseg radnih temperatura (najvie do 300C) uz est gubitak dimenzione stabilnosti.
Plastini materijali su velika i raznovrsna grupa sintetikih polimera koji se raznim
procesima obrade oblikuju u gotove proizvode.
Kompozitni materijali. Kompoziti su materijali koji se dobijaju kombinacijom dva ili
vie materijala tako se postignute osobine razlikuju od odgovarajuih osobina svakog
materijala posebno. Beton i per-ploa su tipini primeri jednostavnih kompozita, poznati iz
svakodnevne upotrebe. Inae, kompozitni materijali se odlikuju niskom gustinom, imaju
dobru vrstou, a neki kompoziti i dobru duktilnost, dobru otpornost na udar, postojanost
pri povienim temperaturama i otpornost na dejstvo agresivnih radnih medijuma.
U tab. 1.1 je dat kratak pregled osobina osnovnih grupa materijala.

Tabela 1.1: Osnovne karakteristike glavnih grupa materijala

Osobine
Metali
Keramika
Polimeri
Gustina, g/cm3
2 20
1 - 14
1 2.5
Elektrina provodljivost
visoka
niska
niska
Toplotna provodljivost
visoka
niska
niska
Duktilnost
visoka
niska
zadovoljavajua
Zatezna vrstoa, MPa
100 1500
100 400
Pritisna vrstoa, MPa
100 1500
1000 5000
ilavost loma, MNm-3/2
10 30
1 10
28
Max. radna temperatura, oC
1000
1800
250
Otpornost prema koroziji
niska
superiorna
srednja
Vrsta veze
metalna
jonska - kovalentna
kovalentna
Struktura
kristalna
kompleksna kristalna
amorfna

Materijali koji nalaze primenu u bilo kojoj grani tehnike su poznati pod zajednikim
imenom inenjerski materijali.
Materijali koji se koriste u mainstvu se nazivaju mainski materijali, a u zavisnosti
od njihove namene podeljeni su u tri grupe. Prvu grupu ine konstrukcioni materijali
koji se upotrebljavaju za izradu konstrukcija, mainskih elemenata, ureaja, maina,
postrojenja i alata. Neophodno je da se, pre svega, odlikuju dobrim mehanikim svojstvima, posebno vrstoom, to znai da treba dobro da podnose optereenja. Pomoni
materijali ine drugu grupu mainskih materijala, a koriste se za izradu manje optereenih delova, npr. razliitih zaptivki i spojnica, kao i za izradu izolacionih i koroziono
otpornih slojeva. Trea grupa mainskih materijala, pogonski materijali, se upotrebljava
za proizvodnju, transformaciju i prenos razliitih oblika energije. Ovu grupu materijala
ine uglavnom organski materijali, a odnose se na sve vrste goriva (vrsta, tena i gasovita), zatim maziva, vodu i vazduh.
Osnovni cilj mainske industrije je proizvodnja komponente koja ima tano odreen
oblik i potrebna svojstva koja e da obezbede upotrebu te komponente u predvienom
vremenu. Zbog kompleksnosti zahteva, strunjaci iz oblasti metalurgije i mainstva
moraju da reavaju probleme kroz sveobuhvatno sagledavanje meusobne veze izmeu
strukture materijala, deformisanja materijala u gotov proizvod ili poluproizvod i krajnjih
svojstava materijala, koja su istovremeno i zahtevana svojstva. Ako se promeni jedna
karika u lancu veze struktura-svojstva-deformisanje, dolazi, kao posledica, do promene i
druge dve. Na primer, deformisanje valjanjem u cilju dobijanja proizvoda oblika lima
dovodi do promene njegove strukture i do porasta vrstoe, sl. 1.2.

Slika 1.2. Veza izmeu strukture, svojstava i deformisanja materijala

2. OSNOVNA SVOJSTVA MATERIJALA

Kod svih materijala se razlikuju hemijska, fizika, mehanika i tehnoloka svojstva
(osobine).

2.1. FIZIKA SVOJSTVA MATERIJALA

Temperatura topljenja/kristalizacije je temperatura na kojoj materijal prelazi iz
vrstog u teno stanje, odnosno iz tenog u vrstog stanje. Neki materijali (legure), za
razliku od istih metala, kod kojih se ti prelazi odvijaju pri konstantnoj temperaturi,
prelaze iz jednog u drugo agregatno stanje (teno vrsto pri kristalizaciji, odnosno
vrsto teno pri topljenju) u odreenom temperaturnom intervalu. U idealnom sluaju
(isti metali, veoma mala brzina promene temperature) temperatura topljenja je jednaka
temperaturi kristalizacije. Temperatura topljenja materijala zavisi od energije potrebne da
se razdvoje atomi. Temperatura topljenja ima veliki broj indirektnih uticaja na proizvodne
procese i od velike vanosti je pri izboru materijala za izradu komponenata koje su u
eksploataciji izloene visokim temperaturama, kao to su delovi mlaznih motora, industrijskih pei i delovi gde se razvija toplota usled trenja. Temperature topljenja nekih
metala su:
Al 660C
Cu 1082C
Fe 1536C
Pb 327C
W 3410C
Polimeri amorfne strukture nemaju izraenu temperaturu topljenja jer na povienim
temperaturama prelaze u gumasto stanje, odnosno dolazi do omekavanja.
Elektrina provodljivost je svojstvo materijala da moe da provodi elektrinu struju.
Elektrina struja je usmereno kretanje naelektrisanja kroz materijal. Metalni materijali su
dobri provodnici elektrine struje. Elektrina provodljivost predstavlja recipronu vrednost elektrine otpornosti materijala, koja se definie kao mera sposobnosti materijala da
4

se suprotstavi proticanju elektrine struje. Prema sposobnosti za provoenje elektrine

struje materijali se dele na provodnike, poluprovodnike i dielektrike, odnosno izolatore.
Magnetna svojstva materijala na makroskopskom nivou potiu od magnetnog
momenta njegovih atoma i molekula. Razliiti materijali imaju razliito ponaanje kada
se unesu u magnetno polje. Na osnovu ponaanja materijala u spoljanjem magnetnom
polju razlikuju se etiri vrste materijala: dijamagnetni, paramagnetni, feromagnetni i
ferimagnetni materijali. Pripadnost materijala nekoj od ove etiri grupe zavisi od relativne
magnetne permeabilnosti, r, na sledei nain:
r < 1 materijal spada u grupu dijamagnetnih,
r neznatno vea od 1 materijal je paramagnetan,
r >> 1 (do 106) materijal spada u grupu feromagnetnih, ili u sluaju keramikih
magneta ferimagnetnih materijala.
Dijamagnetizam, koji je sa inenjerskog stanovita neinteresantan, moe da se objasni
na sledei nain: Kada se materijal unese u spoljanje magnetno polje dolazi do promene
u kretanju elektrona, koja stvara lokalno polje oko svakog elektrona. Prema zakonu
fizike koji je poznat kao Lencov zakon, nastalo polje ima suprotan smer od primenjenog
spoljanjeg magnetnog polja to dovodi do malog smanjenja u ukupnoj magnetizaciji.
Paramagnetizmom se odlikuju materijali iji atomi poseduju ukupni magnetni momenat
(zbir spinskih i orbitalnih momenata) razliit od nule i kada ne postoji spoljanje
magnetno polje. Kada se paramagnetni materijali unesu u spoljanje magnetno polje,
rezultujui magnetni moment se poklapa sa pravcem spoljanjeg polja usled ega dolazi
do njegovog pojaavanja, a permeabilnost postaje neznatno vea od 1.
Feromagnetni materijali imaju veoma izraena magnetna svojstva koja su posledica
postojanja tzv. magnetnih domena grupa atoma ureenih na takav nain da su magnetni
momenti njihovih elektrona meusobno paralelni i orijentisani u istom smeru. Kada se
takav materijal unese u spoljanje magnetno polje, dolazi do preorijentacije itavih
domena koji se postavljaju u smeru polja viestruko ga pojaavajui.

2.2. MEHANIKA SVOJSTVA

Mehanika svojstva opisuju nain na koji materijal odgovara na primenjeno optereenje
(silu) se jednim imenom nazivaju mehanika svojstva. Ona predstavljaju najvaniji
pokazatelj pri izboru materijala i dimenzionisanju mainskih elemenata, delova ili
konstrukcije. Osnovna mehanika svojstva materijala su:
vrstoa - sposobnost materijala da prua otpor razaranju i pojavi zaostalih
deformacija pod dejstvom spoljanjih sila;
Tvrdoa - otpor koji materijal prua pojavi deformacija u povrinskom sloju pri
lokalnom dejstvu kontaktnog optereenja.
Elastinost - svojstvo materijala da se vrati u prvobitan oblik posle prestanka dejstva
spoljanje sile.
Plastinost - sposobnost materijala da moe da se obrauje i menja oblik (kovanjem,
valjanjem, izvlaenjem) bez prekida meuatomskih veza.
ilavost sposobnost materijala da apsorbuje mehaniku energiju udara i da se pri
tome pojavi znaajna plastina deformacija pre loma.

Ova svojstva se odreuju u laboratorijama, pod strogo definisanim uslovima

ispitivanja, primenom standardnih procedura i na specijalno pripremljenim uzorcima
(epruvetama). Mehanika i fizika svojstva najee korienih metala su data u tab. 2.1.

specifina
elektrina
provodnost

tvrdoa po
Brinelu

zatezna
vrstoa

modul
elastinosti

procentualno
izduenje

2,7
19,3
7,87
8,9
1,74
7,44
8,94
8,9
7,3
11,34
4,5
7,1
7,14

koeficijent
linearnog
irenja

g/cm3

temperatura
topljenja

Al
W
Fe
Co
Mg
Mn
Cu
Ni
Sn
Pb
Ti
Cr
Zn

gustina

simbol elementa

Tabela 2.1: Fizika i mehanika svojstva nekih metala

T,
C

10-6

,
MSm/m2

HB

Rm,
MPa

E,
GPa

, %

660
3370
1539
1490
651
1242
1083
1452
232
327
1812
1550
419

24,0
4,0
11,9
12,08
25,7
23,0
16,42
13,7
22,4
29,5
7,14
8,1
32,6

37,0
18,1
11,0
10,2
23,0
22,7
64,0
8,5
8,5
4,9
38,4
17,4

300
1600
500
1250
250
200
350
600
80
50
1000
350

100
1100
300
700
200
krt
220
450
300
18
40
krt
150

80
400
210
200
45
krt
120
220
40
12
120
krt
100

40
21-55
3
15
krt
60
40
40
50
20-28
krt
5-20

2.3. HEMIJSKA SVOJSTVA MATERIJALA

Hemijska svojstva materijala zavise od njegove strukture, odnosno koliine i vrste
hemijskih elemenata koji uestvuju u njegovoj izgradnji. Ove osobine se obino mere i
odreuju u hemijskim laboratorijama, jer ne mogu da se odreuju vizuelnim
posmatranjem. Da bi hemijske osobine mogle da se mere neophodno je da doe do
promene ili razaranja materijala. U hemijska svojstva metalnih materijala, od znaaja za
industriju, spadaju sposobnost za oksidaciju, rastvorljivost, otpornost prema koroziji.
Da bi se shvatila struktura materijala neophodno je da se zna:
(1) koji atomi, joni i molekuli su prisutni,
(2) kako su atomi, joni i molekuli meusobno povezani i
(3) na koji nain su ureeni u prostoru.
Vrsta hemijskog elementa, odnosno njegova pripadnost grupi metala, nemetala ili
inertnih gasova se odreuje prema Periodnom sistemu elemenata. Hemijski element je
ista supstanca koja ne moe da se podeli (razdvoji, usitni) na sitnije, jednostavnije
supstance bilo kojim poznatim hemijskim postupkom. Hemijski elementi se meusobno
razlikuju po svojim svojstvima. U prirodi moe da se nae oko 90 elemenata; neki
elementi su nepostojani i dobijaju se kao rezultat fisionih ili fuzionih reakcija. Prema
Periodnom sistemu elemenata poznato je 107 elementa, ali sa onima koji se vetaki
dobijaju u laboratorijama, ukupan broj prelazi 120.
Svi hemijski elementi su sastavljeni od atoma, kao najmanjih, neutralnih estica koje su
nosioci svojstava svakog pojedinanog elementa ili drugaije reeno atomi predstavljaju
6

najmanji deo nekog hemijskog elementa koji zadrava osobine tog elementa. Atomi imaju
veoma kompleksnu strukturu koja verovatno ni do danas nije do kraja otkrivena. U
najjednostavnijem predstavljanju, atomi se sastoje od protona (pozitivno naelektrisanih
estica) i neutrona (neutralnih estica) koji ine jezgro atoma oko koga, na razliitim
rastojanjima po orbitama (ljuskama, putanjama) krue elektroni (negativno naelektrisane
estice), pri emu je broj protona i broj elektrona isti, sl. 2.1.

Slika 2.1. ematski prikaz atoma

Bez obzira to je masa protona 2000 puta vea od mase elektrona, koliina
pozitivnog naelektrisanja protona i negativnog naelektrisanja elektrona je ista, tako da je
sam atom neutralan. Svaki hemijski element ima svoj atomski broj, koji mu oznaava
mesto u Periodnom sistemu elemenata i koji istovremeno pokazuje koliko se protona
nalazi u jezgru. Elektronska konfiguracija atoma je definisana sa etiri kvantna broja, koji
su oznaeni kao glavni, orbitalni, magnetni i spinski, i pomou kojih mogu da se objasne
fizike i hemijske osobine materijala.
Broj elektrona u poslednjoj orbiti odreuje kojoj grupi materijala Periodnog sistema e
da pripada hemijski element metalima, metaloidima, nemetalima ili inertnim gasovima.
Ako se u poslednjoj orbiti nalazi 1-3 elektrona onda hemijski element pripada metalima i
nalazi se u nekoj od prve tri grupe Periodnog sistema elemenata. Metaloidi uglavnom
pripadaju etvrtoj a nemetali petoj, estoj i sedmoj grupi Periodnog sistema elemenata,
to znai da imaju 5, 6 odnosno 7 elektrona u poslednjoj orbiti.
Hemijski elementi koji ine grupu inertnih gasova imaju potpuno popunjenu poslednju
ljusku elektronima, kae se da se odlikuju stabilnom elektronskom konfiguracijom te
stoga ne stupaju u reakcije sa drugim hemijskim elementima. Svi hemijski elementi, od I
do VII grupe, tee da postignu stabilnu elektronsku konfiguraciju najblieg inertnog gasa,
to postiu odavanjem elektrona iz poslednje orbite (grupa metala), odnosno primanjem
elektrona u poslednju orbitu (grupa nemetala).
Nain postizanja elektronske stabilnosti ima direktne veze sa vrstom veze koja se
ostvaruje izmeu atoma istih i raznorodnih elemenata. S druge strane, vrsta veze koja se
ostvaruje izmeu atoma ima direktan uticaj na svojstva materijala, pa je odatle i proizala
podela materijala na metalne, keramike i polimerne. Izmeu atoma istih ili raznorodnih
elemenata mogu da se obrazuju etiri razliite vrste veza: metalna, jonska, kovalentna i
Van der Valsova.
Metalna veza. Ova vrsta veze je karakteristina za metalne materijale, kod kojih u
poslednjoj ljusci moe da se nae najvie tri elektrona. Ovi elektroni su relativno slabo
vezani za pozitivno naelektrisano jezgro, pa stoga i relativno lako mogu da se odvoje od
7

njega. Kada se vie atoma metala, sl. 2.2, nae na dovoljno malom meusobnom rastojanju
i sa dovoljnom gustinom pakovanja, onda ti elektroni iz poslednje orbite mogu da se premetaju sa jednog atoma na drugi, uz uslov da istovremeno neki drugi elektroni prelaze sa
nekog drugog atoma na njihovo mesto. Na taj nain atom sve vreme ostaje neutralan, jer
ima uvek isti broj protona i elektrona, a s druge strane postoji stalno kretanje elektrona, koje
je oznaeno kao elektronski oblak ili elektronski gas.

Slika 2.2. Metalna veza

Ureenost atoma metala i postojanje elektronskog gasa kao posledicu ima specifine
osobine karakteristine za metale. Elektrina provodljivost npr. ne predstavlja nita drugo
nego usmereno kretanje tog elektronskog gasa kada se na krajevima komada metala
uspostavi potencijalna razlika. Duktilnost metala ili njihova sposobnost da se deformiu
bez razaranja je posledica njihove gustine pakovanja i mogunosti pomeranja atomskih
ravni klizanjem jedne u odnosu na drugu bez meusobnog prekida veze pod dejstvom
spoljanjeg optereenja. Metalna veza je veoma jaka, to znai da se metalni materijali
odlikuju velikom vrstoom.
Jonska veza. Ova veza je uglavnom karakteristina za keramike materijale, a
uspostavlja se izmeu atoma metala koji tei da odaje svoje elektrone i atoma nemetala koji
tei da primi elektrone, sl. 2.3. Poto atom metala ostaje bez elektrona, on postaje pozitivno
naelektrisan jon. Istovremeno, atom nemetala koji je te elektrone primio postaje negativno
naelektrisan jon.

Slika 2.3. Jonska veza

Sile privlaenja koje se javljaju izmeu pozitivno i negativno naelektrisanih jona su

odgovorne za jainu jonske veze, odnosno veliku vrstou. Meutim, materijali sa
jonskom vezom su krti, odnosno nisu duktilni kao metali. Pod dejstvom spoljanjeg
optereenja, kada dolazi do pomeranja atomskih ravni jedne u odnosu na drugu, u
trenutku kada se istoimeno naelektrisani joni nau jedan do drugog, javljaju se sile
odbijanja usled ega dolazi do prekida veze.
Materijali, kod kojih postoji jonska veza, imaju u vrstom stanju veoma malu
elektrinu provodljivost zato to njihovi elektroni u poslednjoj ljuski ne mogu slobodno
da se kreu kao elektronski gas. Meutim, u rastopljenom stanju, ovi materijali postaju
8

elektrini provodnici zato to postoje nezavisni joni, pozitivno i negativno naelektrisani,

koji mogu da se kreu.
Kovalentna veza. Mnogi keramiki materijali se odlikuju i kovalentnom vezom, koja
se obrazuje tako to dva ili vie atoma daju svoje elektrone u zajednike parove koji
istovremeno pripadaju i jednom i drugom atomu, ime svaki atom pojedinano ostvaruje
stabilnu konfiguraciju, sl. 2.4. Materijali sa ovom vrstom veze mogu da budu veoma tvrdi
(npr. dijamant koji ima najveu tvrdou od svih poznatih materijala), ali to nije opte
pravilo, a po pravilu su veoma loi provodnici toplote i elektriciteta.

Slika 2.4. Kovalentna veza - kiseonika (O2)

Van der Valsova veza se javlja izmeu molekula usled nesimetrije naelektrisanja,
sl. 2.5, pri emu pozitivno naelektrisani kraj jednog molekula privlai negativno naelektrisani kraj drugoj molekula. Ova vrsta veze je znatno slabija od prethodnih, meuatomskih veza, pa se smatra sekundarnom vezom. Ovom vezom se objanjava mala vrstoa i
velika deformabilnost nekih polimera, kod kojih su molekulski lanci meusobno povezani
upravo Van der Valsovom vezom.

Slika 2.5. Van der Valsova veza - molekuli vode

DOBIJANJE MATERIJALA
Veina keramikih proizvoda se izrauju presovanjem praha ili estica u oblike koji se
naknadno zagrevaju do dovoljno visoke temperature radi meusobnog vezivanje estica.
Plastini materijali nastaju spajanjem manjih molekula procesom polimerizacije.
Procesi polimerizacije su veoma sloeni i raznovrsni, a dve osnovne vrste su
kondenzacijska i adiciona polimerizacija.
Metalni materijali se dobijaju iz ruda, razliitim procesima prerade.

IZBOR MATERIJALA
Veliki broj razliitih materijala kao i stalni razvoj novih materijala, slui nam za
ostvarivanje novih tehnikih reenja u mainogradnji, procesnoj industriji, brodogradnji,
vazduhoplovstvu i drugim oblastima mainstva. Svi materijali imaju neka karakteristina
svojstva, odreenu oblast primene, prednosti i ogranienja.
Kada biramo materijal za konstrukciju, prvo to uzimamo u obzir su njegova
mehanika svojstva: vrstoa, tvrdoa, ilavost, modul elastinosti. Mehanika svojstva
moraju da budu takva da ne doe do trajnih deformacija i loma pod optereenjem kojem
je komponenta izloena u eksploataciji.
Osim mehanikih, u obzir moraju da se uzmu i fizika svojstva materijala: gustina,
koeficijent linearnog irenja, temperatura topljenja, toplotna provodnost, elektrina,
magnetna i triboloka svojstva.
Hemijska svojstva moraju takoe da se uzmu u obzir, naroito ako je konstrukcija
izloena uticaju agresivne sredine. Oksidacija i korozija utiu na opti pad svojstava
materijala. Toksinost i zapaljivost materijala za neke proizvode veoma su vani faktori
pri izboru materijala.
Tehnoloka svojstva materijala daju podatke o tome koji materijali mogu relativno
lako da se liju, obrauju deformisanjem (kovanje, valjanje, izvlaenje), mainski obrauju, zavaruju i termiki obrauju.
Pored svega navedenog, na izbor materijala za neki proizvod ili konstrukciju, utie i
njegova cena, kao i mogunost nabavke i to u to prikladnijem obliku poluproizvoda.
Posebno je znaajno i kolike su rezerve materijala koji su na raspolaganju.

3. KRISTALNA STRUKTURA I GEOMETRIJA

ELEMENTARNIH KRISTALNIH REETKI
Struktura vrstih materijala vanih za inenjersku praksu, uglavnom zavisi od rasporeda atoma, jona ili molekula u sklopu vrstog tela kao i od sila veza izmeu njih. Ako
atomi ili joni u vrstom telu imaju pravilan trodimenzionalni model rasporeda u prostoru
oni formiraju vrsto telo za koje se kae da ima kristalnu strukturu.
Kada se pravilnost rasporeda atoma prostire po celoj zapremini, tj. na celo vrsto telo,
onda taj materijal nazivamo monokristal (slika 3.1a). Karakteristino za monokristale je
anizotropija fizikih i mehanikih svojstava i to to prelaze iz tene u vrstu fazu na
konstantnoj temperaturi.
U sluaju da se pravilan raspored atoma uspostavi na malom delu prostora materijala,
ali se pojavljuje na velikom broju mesta i razliito je orijentisan, kaemo da je materijal
polikristalan. Polikristalni materijal sastavljen je od velikog broja sitnih ili krupnih
kristala spojenih u jednu celinu (slika 3.1b). Za polikristalne materijale karakteristina je
njihova "kvazi izotropnost" fizikih i mehanikih svojstava, zbog velikog broja kristala
razliito orijentisanih u prostoru. Polikristalni materijali prelaze iz vrste u tenu fazu na
konstantnoj temperaturi, odnosno imaju tano definisanu taku topljenja.
Nasuprot ovih sreenih struktura, vrsto telo moe biti potpuno nepravilne grae, bez
ponovljenih trodimenzionalno rasporeenih atoma, kao i bez greaka u njihovom rasporedu: takastih, linijskih i povrinskih. Takvu strukturu nazivamo amorfnom (slika 3.1c).
Amorfni materijali su ureeni u obliku dugih lanastih molekula, izotropni su (fizika i
mehanika svojstva su ista u svim pravcima), ovravaju u jednom temperaturnom
10

intervalu. Amorfnu strukturu imaju: staklo, veliki broj plastinih materijala i neki metali
koji se u fazi ovravanja hlade ekstremno velikim brzinama.

Slika 3.1. Struktura vrstih materijala: (a) monokristal; (b) polikristal; (c) amorfni

Kristalna struktura
Svi metali i njihove legure, mnogi keramiki i neki polimerni materijali formiraju
kristalnu strukturu pod normalnim uslovima ovravanja. Prilikom prelaska iz tenog u
vrsto stanje atomi se pravilno rasporeuju u kristalografske ravni (slika 3.2). Vie ovakvih
ravni paralelno postavljenih u prostoru grade kristalnu reetku.
Kristalna reetka prestavlja prostornu mreu u ijim vorovima su smeteni atomi
kako je to pokazano na slici 3.2. Svaki vor kristalne reetke ima identinu okolinu.
Najmanja grupa atoma koja se ponavlja u prostornoj kristalnoj reetki naziva se
elementarna kristalna reetka.
Veliina i oblik elementarne kristalne reetke definisani su sa tri vektora - a, b i c, koji
polaze iz ugla elementarne reetke. Veliine vektora - a, b i c i uglovi meu njima - , i
, nazivaju se parametrima elementarne kristalne reetke (slika 3.2b).

Slika 3.2 (a) Prostorna kristalna reetka idealnog kristalnog tela; (b) Parametri elementarne
kristalne reetke

Kristalni sistemi
U zavisnosti od vrednosti parametara elementarne kristalne reetke sve prostorne
reetke svrstavaju se u sedam razliitih kristalnih sistema. Ovi sistemi prikazani su u
tabeli 3.1. Neki od ovih sedam kristalnih sistema mogu imati razliite elementarne
kristalne reetke. Postoje etiri tipa elementarnih kristalnih reetki: prosta, prostorno
centrirana, povrinski centrirana i bazno centrirana.
11

Tabela 3.1. Podela kristalnih reetki po kristalnim sistemima

Kristalni sistem
Parametri reetke
Prostorna reetka
kubni
a=b=c
prosta kubna
===90
prostorno-centrirana
povrinski-centrirana
tetragonalni
a=bc
prosta tetragonalna
===90
prostorno-centrirana
ortorombini
abc
prosta ortorombina
===90
prostorno-centrirana
povrinski-centrirana
bazno-centrirana
romboedarski
a=b=c
prosta romboedarska
==90
heksagonalni
a=bc
prosta heksagonalna
==90 =120
monoklinini
abc
prosta monoklinina
==90
bazno-centrirana
triklinini
abc
prosta triklinina
90

3.1 GEOMETRIJA ELEMENTARNIH KRISTALNIH REETKI

Geometrija elementarnih kristalnih reetki moe da se definie u Dekartovom koordinatnom sistemu sa koordinatnim osama x, y, z, sto je razmotreno za svaku kristalnu
reetku pojedinano.

3.1.1. Poloaj atoma u kubnoj elementarnoj kristalnoj reetki

Za odreivanje poloaja atoma u elementarnoj kubnoj reetki koristi se Dekartov
koordinatni sistem sa koordinatnim osama x, y, z. U kristalografiji za poetak koordinatnog sistema uzima se levi donji ugao elementarne kristalne reetke. Poloaj atoma
u elementarnoj kristalnoj reetki odreuje se korienjem jedininog rastojanja du
koordinatnih osa x, y i z, kako je to pokazano na slici 3.2.1a. Kao primer za odreivanje poloaja atoma uzmimo kubnu prostorno centriranu reetku prikazanu na
sl. 3.2.1b. Poloaji atoma za osam rogljeva elementarne kubne prostorno centrirane
reetke su:

(0,0,0) (1,0,0) (0,1,0) (0,0,1)

(1,1,1) (1,1,0) (1,0,1) (0,1,1).
Centralni atom elementarne kubne prostorno centrirane reetke ima sledee koordinate poloaja:

(1/2,1/2,1/2)
Na isti nain mogu da se odrede i koordinate poloaja kod elementarne kubne povrinski centrirane reetke.

12

3.1.2 Pravci kod kubne elementarne kristalne reetke

esto je potrebno pozivati se na odreene pravce u kristalnim reetkama. Ovo je
naroito vano za metale i legure ija se svojstva menjaju sa promenom orijentacije
kristala. Za kubne kristalne reetke kristalografski indeksi pravaca su komponente vektora
pravca razloene du svake koordinatne ose i svedene na najmanji ceo broj.

Slika 3.2.1 (a) Dekartov koordinatni sistem za odreivanje poloaja atoma u elementarnoj
reetki; (b) Poloaj atoma kod prostorno-centrirane reetke.

Da bismo prikazali neke od pravaca kubne elementarne kristalne reetke, nacrtajmo

vektore pravaca koji polaze iz koordinatnog poetka, koji je obino ugao kubne
elementarne kristalne reetke, a kraj vektora je na stranici kuba, kako je to pokazano
na slici 3.2.2.
Koordinate poloaja kraja vektora pravca na stranici kuba, poto se prevedu u cele
brojeve, predstavljaju indekse pravaca. Indeksi pravaca se stavljaju u uglaste zagrade bez zapeta izmeu njih. Primer: koordinate poloaja kraja vektora OR su (1,0,0) pa
su indeksi pravca OR [100]; koordinate poloaja kraja vektora OS su (1,1,0), a
indeksi pravca vektora OS [110], (sl. 3.2.2a); koordinate poloaja kraja vektora OT su
(1,1,1), a indeksi pravca vektora OT [111], (sl. 3.2.2b); koordinate poloaja vektora
OM su (1,1/2,0), a kako indeksi pravca moraju biti celi brojevi, koordinate poloaja
vektora mnoimo sa 2 da bismo ih preveli u cele brojeve, pa prema tome indeksi pravca
vektora OM postaju OM [210], (sl. 3.2.2c); u primeru na slici 3.2.2d, koordinate
poloaja kraja vektora ON su (1, 1, 0), jer je promenjen poloaj koordinatnog poetka, pa su indeksi pravca negativni, sto se obeleava crticom iznad negativnog broja,
tako da su indeksi pravca vektora ON [110]. Posebno treba naglasiti da svi paralelni
vektori pravaca imaju iste indekse pravaca reetke.

13

Slika 3.2.2 Pravci kod kubne elementarne kristalne reetke

Pravce nazivamo kristalografski ekvivalentnim ako je rastojanje atoma du svakog

pravca jednako. Kao primer kristalografski ekvivalentnih pravaca uzmimo stranice kuba:

[100] [010] [001] [ 010 ] [ 001 ] [ 100 ] = <100 >

Ekvivalentni pravci imaju zajedniki indeks, koji se obeleava <100> i predstavljaju
familiju stranica kuba. Drugi primer ekvivalentnih pravaca je familija pravaca dijagonale
kuba <111>. Trei primer je ekvivalentni indeks <110> koji predstavlja familiju
pravaca dijagonale stranice kuba.

3.1.3 Kristalografske ravni kubne elementarne kristalne reetke.

Milerovi indeksi
Ponekad je potrebno pozivati se na odreene kristalografske ravni unutar kristalne
reetke, ili poznavati orijentacije kristalografskih ravni, ili familije ravni kristalne reetke, jer to ima uticaja na svojstva i ponaanje materijala.
Za definisanje kristalografskih ravni kod kubnih kristalnih struktura, Miler je uveo
sistem obeleavanja indeksima (hkl), koji se po njemu nazivaju Milerovi indeksi.
Milerovi indeksi (hkl) predstavljaju reciprone vrednosti odseaka koje data ravan pravi
na kristalografskim osama x, y i z. Stranica kuba elementarne kubne reetke predstavljena je jedininom duinom, a odseak se meri delom od jedinine duine. Na ovaj
nain dobijeni brojevi stavljaju se u male zagrade bez zapeta (hkl). Kao primer Milerovih indeksa uzeemo karakteristine ravni kubne reetke prikazane na slici 3.2.3.
Ravan ADEG kubne reetke, prikazane na sl. 3.2.3a, pravi odseak na xosi OA = 1, za
yosu je i za zosu je , pa je Milerov indeks po definiciji: (1/0A 1/ 1/) odnosno
(1/1 1/ 1/), pa su indeksi (100).

Slika 3.2.3 Milerovi indeksi za neke vanije ravni kubne kristalne reetke
14

Za ravan ADFB kubne reetke, prikazane na sl. 3.2.3, odseak na xosi OA = 1, na y

osi OB = 1 i za zosu je , pa su Milerovi indeks za datu ravan:
(1/OA 1/OB 1/), odnosno (1/1 1/1 1/), pa su indeksi (110).
Za ravan ACB elementarne kubne kristalne reetke, (sl. 3.2.3c), odseak na xosi
OA = 1, za yosu OB = 1 i za zosu OC = 1, pa su Milerovi indeksi za datu ravan:
(1/OA 1/OB 1/OC), odnosno (1/1 1/1 1/1), pa su indeksi (111).
Kod kristala sa visokom simetrijom postoje neparalelne ravni koje imaju identine
atomske rasporede. Ovakve ravni su kristalografski ekvivalentne, kao to su ravni u
kubnoj reetki koje ine stranice kuba. Ekvivalentne ravni predstavljaju familiju ravni,
imaju isti oblik, predstavljaju se indeksima jedne od ravni i stavljaju u veliku zagradu.
Primer: familija {100} oznaava svih est stranica kuba (100), (010), (001), ( 1 00),
(0 1 0), (00 1 ), familija {111} ravni kubne reetke (111), ( 1 11), (l 1 l) (11 1 ), ( 1 1 1 ),
(1 1 1 ), ( 1 1 1 ), ( 1 1 1) i familija {110} ravni kubne reetke (110), (101), (011),
(1 1 0), (10 1 ), (01 1 ).

3.1.4 Kristalografske ravni i pravci kod heksagonalne kristalne reetke

Modificirani Milerovi indeksi pravaca i ravni koriste se za definisanje heksagonalne
kristalne reetke i koriste etiri indeksa h, k, i i l. Ako su odreeni indeksi h, k i l tada je
indeks i odreen izrazom (h + k). Ovi indeksi nazivaju se Miler-Braveovi indeksi i kod
njih se umesto tri ose x, y i z koriste etiri ose. Tri ose su u horizontalnoj ravni a1, a2 i a3 i
postavljene su pod uglom od 120 i etvrta osa c je u pravcu zose, kako je to pokazano na
sl. 3.2.4.
Miler-Braveovi indeksi za baznu ravan K'O'MPLN' heksagonalne kristalne reetke,
prikazane na sl. 3.2.5a, su (0001), jer su preseci ove ravni sa osama a1 = , a2 = , a3 = i
c = 1.

Slika 3.2.4 etiri koordinatne ose kod heksagonalne kristalne reetke

Ravan KK'N'N ima odseke na osama: a1 = l, a2 = , a3 = 1 i c = , pa su indeksi za

datu ravan (10 1 0). Za ravan OO'K' K odseci na osama su: a1 = 1, a2 = 1, a3 = i c = ,
pa su indeksi za datu ravan (1 1 00) .
15

Za ostale ravni koje predstavljaju stranice prizme dobiemo neke druge indekse.
Sve ove ravni sainjavaju jednu familiju koji oznaavamo sa {1010}.
Za definisanje pravca kod HGP koristiemo, takoe etiri indeksa h, k, i i l. Indeksi
pravaca h, k i i su koordinate vektora pravca na tri ose a1, a2 i a3, a indeks l na osi c, s tim
da je ugao izmeu a1, a2 i a3 120. Postupak odreivanja pravaca je potpuno identian sa
metodom koja je objanjena kod kubnog sistema. Na sl. 3.2.5b naznaeni su vaniji
pravci kod HGP reetke.

Slika 3.2.5 Milerovi indeksi za neke ravni heksagonalne kristalne reetke.

3.2. Kristalna struktura metala

Veliki broj metala (oko 90%) kristalie u procesu ovravanja u jedan od tri tipa
gusto pakovane kristalne reetke: kubnu prostorno centriranu (KZC) (slika 3.3b), kubnu
povrinski-centriranu (KPC) (sl. 3.3a) i heksagonalnu gusto pakovanu (HGP) (sl. 3.3c).
Na pokazanim modelima elementarnih kristalnih reetki atomi su prikazani kao lopte.
Rastojanje izmeu atoma kod kristalnih struktura metala je ekstremno malo i iznosi 0,1
do 0,7 nm. U zavisnosti od rasporeda atoma u reetki odreena su i svojstva metala.

a)
b)
c)
Slika 3.3. Elementarne kristalne reetke po kojima kristaliu metali: (a) kubna prostorno centrirana; (b) kubna povrinski centrirana; (c) heksagonalna gusto pakovana

Kubna prostorno-centrirana reetka

Kubna prostorno-centrirana reetka ima atome koji su rasporeeni po rogljevima kuba
i jedan atom smeten u preseku dijagonale kuba. Ovaj tip kristalne reetke sadri samo
dva slobodna atoma: jedan u centru kuba i jedan atom po ukupnoj masi koju daju atomi
rasporeeni po rogljevima kuba (svaki atom na roglju uestvuje sa 1/8), slika 3.4.
16

Gustina pakovanja kubne prostorno centrirane kristalne reetke odreena je koordinacionim brojem, pod kojim se podrazumeva broj atoma koji okruuju ili dodiruju centralni
atom. to je koordinacioni broj vei, to je vea gustina pakovanja. Koordinacioni broj
kubne prostorno centrirane reetke je K8.

Slika 3.4. Kubna prostorno centrirana reetka metala

Koeficijent ispunjenja reetke (KIR) odreuje se iz odnosa zapremine atoma u reetki

i zapremine elementarne reetke:
zapremina atoma u reetki
(KIR) =
zapremina reetke
Za kubnu prostorno centriranu reetku KIR iznosi 0,68. To znai da je 68% zapremine zauzeto atomima, a preostalih 32% je prazno. Kubna prostorno centrirana reetka
nije gusto pakovana jer atomi mogu da budu pakovani i blie jedan drugom. Ovaj tip kristalne reetke imaju: -Fe, Cr, W, Mo i V.
Kubna povrinski centrirana kristalna reetka
Kubna povrinski centrirana kristalna reetka ima atome rasporeene po rogljevima
kuba i po jedan atom u preseku dijagonale stranice kuba. Iz ematskog prikaza elementarne reetke se vidi da je reetka pakovana sa najveom moguom gustinom. Reetka
ima etiri slobodna atoma: osam atoma po rogljevima sa po 1/8 i est atoma na stranicama kuba sa po 1/2 (slika 3.5).

Slika 3.5. Kubna povrinski centrirana reetka metala

Kako kod ovog tipa reetke svaki atom ima dvanaest najbliih atoma, to je koordinacioni broj K12. Koeficijent ispunjenja reetke (KIR) za ovaj tip reetke iznosi 0.74, to
znai da je 74% zapremine zauzeto atomima i to je maksimalno mogue pakovanje za
sfere sa istim prenikom. Po ovom tipu kristalne reetke kristaliu metali kao to su: -Fe,
Al, Cu, Ni i Pb.

17

Heksagonalna gusto pakovana kristalna reetka

Heksagonalna gusto pakovana kristalna reetka ima po jedan atom u uglovima i u
centru estougaonih osnova prizme i tri atoma u srednjoj ravni prizme.
Reetka ima est slobodnih atoma: tri atoma unutar prizme i dvanaest atoma na obe
osnove prizme koji pripadaju sa 1/6 i po dva atoma koji pripadaju sa 1/2 elementarnoj
reetki (slika 3.6).

Slika 3.6. Heksagonalna gusto pakovana kristalna reetka metala

Kako svaki atom kod heksagonalno gusto pakovane kristalne reetke ima dvanaest
najbliih atoma, to je koordinacioni broj K12. Koeficijent ispunjenja reetke (KIR) = 0,74
to predstavlja maksimalno moguu gustinu pakovanja.
Odnos visine (c) estougaone prizme (HGP) kristalne strukture i duine strane njene
osnove (a) - c/a, za idealnu heksagonalno gusto pakovanu reetku je 1,633. Za metale Cd
i Zn odnos c/a neto je vei to ukazuje da su atomi kod ovih metala blago izdueni du
c-ose. Kod metala kao to su Mg, Co, Zr i Ti odnos c/a neto je manji od l,633; pa su
atomi ovih metala blago zbijeni du c-ose.
Polimorfija
Neki metali u zavisnosti od temperature i spoljnog pritiska mogu da imaju vie tipova
kristalnih reetki. Ovaj fenomen se naziva polimorfija ili alotropija. Kako svojstva i
ponaanje metala zavise uglavnom od oblika kristalne strukture, to je ovaj fenomen
veoma vaan sa gledita termike obrade metala, obrade deformacijom kao i za zavarivanje. Kao primer pokaimo promenu kristalne reetke gvoa od sobne temperature do
temperature topljenja.
Gvoe ima (KZC) i (KPC) kristalne reetke od sobne temperature do temperature
topljenja 1539C. Alfa-gvoe na temperaturama od -273 do 912C ima (KZC) kristalnu
reetku. Gama-gvoe od temperature 912 do 1394C ima (KPC) kristalnu reetku. Deltagvoe od temperature 1394 do 1539C ima (KZC) kristalnu reetku, ali ima neto vei
parametar reetke od alfa-gvoa. U tabeli 3.2 date su alotropske promene nekih metala.
Tabela 3.2. Alotropske promene kristalne reetke nekih metala.
Metal
Kobalt (Co)
Gvoe (Fe)
Litijum (Li)
Titan (Ti)
Cirkonijum (Zr)

Kristalna reetka na
sobnoj temperaturi
(HGP)
(KZC)
(KZC)
(HGP)
(HGP)
18

Na drugoj
temperaturi
KPC (>427C)
KPC (912-1394C); KZC (>1394C)
HGP (<-193C)
KZC (>883C)
KZC (>872C)

Anizotropija
Izuavanjem kristalnih reetki metala videli smo da sve ravni nisu podjednako
zaposednute atomima, niti su rastojanja izmeu atoma u svim pravcima jednaka. Iz ovoga
se moe zakljuiti da svojstva i ponaanje metala nee biti jednaki u svim pravcima.
Elementarne reetke metala su anizotropne, tj. imaju razliita svojstva u razliitim
pravcima.
Metali koji se koriste u inenjerskoj praksi javljaju se uglavnom kao polikristalni
materijali, tj. sastoje se od velikog broja anizotropnih kristala (1cm3=10000 kristala).
Kako je ovaj veliki broj kristala meusobno razliito orjentisan, to su i svojstva u razliitim pravima manje vie jednaka, pa se polikristalni materijali nazivaju kvazi izotropnim, odnosno imaju lanu izotropiju. Lana izotropija metala nee postojati ako su
kristali orjentisani u istom pravcu. Ovakva orijentisanost se stvara kao rezultat obrade
metala deformisanjem u hladnom stanju, ali ne u potpunosti. U tom sluaju polikristalni
metali imaju anizotropna svojstva.

3.3. STRUKTURA KERAMIKIH MATERIJALA

Kristalna struktura i dijagrami stanja keramikih materijala su veoma kompleksni, zato to se sastoje od najmanje dva elementa i to razliitih poluprenika jona. Kao
primeri na slici 3.7 date su strukture Al 2O3 (dva elementa) i BaTiO3 (tri elementa).
Kod Al3O3 reetka je heksagonalna, pri emu su joni O2 na mestima koja odgovaraju
HGP reetki, a joni Al3+ u meuravnima, (sl. 3.7). Kod BaTiO3 reetka je kubna, pri
emu su joni Ba u rogljevima reetke, a joni O na mestima koja odgovaraju kubnoj
povrinski centriranoj reetki, a joni Ti na mestima koja odgovaraju kubnoj prostorno
centriranoj reetki.

Slika 3.7 Prikaz kristalne strukture keramikih materijala: (a) BaTiO3. i (b) Al2O3

Veza izmeu atoma kod keramikih materijala moe biti kovalentna (zajedniki
elektronski par) i jonska (elektrostatiko dejstvo suprotno naelektrisanih jona). Obe veze
su veoma jake (jae od metalnih veza). Zbog toga su svojstva otpornosti keramikih
materijala po pravilu znaajno bolja nego kod metala, sto se odnosi posebno na tvrdou i
pritisnu vrstou. Veza izmeu atoma kod realnih keramikih materijala je po pravilu
meovita, a udeo jonske veze moe se odrediti na osnovu izraza:
19

% udela jonske veze = (1 e0,25) 100

gde - kvadrat razlika elektronegativnosti elemenata. Tako npr., udeo jonske veze kod
SiC je 12%, a kod Al2O3 je 63%. Vrednosti elektronegativnosti nekih vanijih elemenata
dati su u tabeli 3.3.
Tabela 3.3
Element

Elektronegativnost nekih elemenata

Si
1.8

Al
1,5

2,5

O
3,5

Zr
1.4

N
3,0

B
2,0

Poznavanje udela jonske ili kovalentne veze izmeu atoma u ovim jedinjenjima je
znaajno jer odreuje vrstu kristalne strukture koja e se obrazovati u jedinjenju.

3.4. Struktura polimera

Polimeri se sastoje od dugakih lanaca organskih molekula. Najjednostavniji molekuli
koji grade polimere su ugljovodonici, npr. C2H4 (etilen), kod kojih su atomi ugljenika i
vodonika povezani kovalentnom (primarnom) vezom. Osnovna jedinica polimernog lanca
zove se mer1 (ili monomer), pa moe da se kae da polimer predstavlja veliki broj mera
koji se ponavljaju stotinama i hiljadama puta u lancu. Ponavljanje mera u lancu polimera
moe da se poredi sa ponavljanjem kristalne reetke u prostoru kod metalnih materijala.
Veze izmeu razliitih lanaca su sekundarne (Van der Valsove) i znatno su slabije od
primarnih, kovalentnih veza. Neki primeri polimera su prikazani na sl. 3.8
a

b)
(PE)
mer

c)

d)

Slika 3.8. Osnovne strukture polimernih molekula: a) molekul etilena, b) polietilen, lanac sainjen
od velikog broja molekula etilena, c), polistiren, d) PVC

Molekulska struktura
Svojstva polimera ne zavise samo od monomera, ve i od strukture, koja moe da
bude linearna, razgranata, popreno povezana i umreena, sl. 3.9
Linearni polimeri. Monomeri su povezani linijski u pojedinane duge lance, kako je
to ematski prikazano na sl. 3.9a, gde svaki krug predstavlja jedan monomer. Ovi dugi
lanci su veoma plastini, nisu pravolinijski i meusobno su povezani sekundarnim, Van
der Valsovim vezama.

Re mer dolazi od grke rei meros i oznaava deo.

20

Slika 3.9. ematski prikaz: a) linearni polimer; b) razgranati polimer; c) popreno povezani polimer; d) umreeni polimer

Razgranati polimeri. Polimeri koji imaju bone lance iste strukture kao i osnovni lanac
nazivaju se razgranati polimeri, sl. 3.9b. Boni lanci - grane spreavaju meusobno pomeranje molekulskih lanaca, to poveava njihovu vrstou, a smanjuje plastinost. Gustina
razgranatih polimera je manja nego kod linearnih polimera.
Popreno povezani polimeri. Kod popreno povezanih polimera susedni linearni lanci se povezuju jedan sa drugim kovalentnim vezama, sl. 3.9c. Popreno povezivanje ima
veliki uticaj na svojstva polimera tako to poveava tvrdou, vrstou, krutost i dimenzionu stabilnost.
Umreeni polimeri. Osnovne jedinice polimernog lanca mogu da formiraju trodimenzionu mreu umesto linearne, sl. 3.9d. Polimeri, popreno povezani u velikoj meri, takoe
mogu da se smatraju umreenim polimerima.
Posebno treba istai da struktura polimera obino nije jednoznana. Tako npr. preteno linearni polimeri po pravilu imaju sposobnost ogranienog grananja i poprenog povezivanja.
Kopolimeri
Kada su svi monomeri u polimernom lancu istoga tipa, polimer se naziva homopolimer. Ako se sa A oznai monomer, homopolimerni lanac e biti AAAAAAAAA....
Meutim, bar dva razliita tipa monomera mogu da budu kombinovani da bi se dobila
odreena, specifina svojstva polimera. Takvi polimeri se zovu kopolimeri. Zavisno od
procesa polimerizacije i od uzajamnog odnosa osnovnih jedinica monomera, postoje etiri
razliita tipa kopolimera: proizvoljni, naizmenini, blok i kalemljeni, sl. 3.10.

21

Slika 3.10. Tipovi kopolimera: a) proizvoljni; b) naizmenini; c) blok; d) kalemljeni

Proizvoljni kopolimeri, sl. 3.10a. Razliiti monomeri su proizvoljno rasporeeni

unutar polimernog lanca. Ako se sa A (beli krugovi) i B (crni krugovi) obelee razliiti
monomere, onda bi raspored mogao da bude:
AAABBAABABBBBAA
Naizmenini kopolimeri, sl. 3.10b. Razliiti monomeri imaju odreeni naizmenini
raspored:
ABABABABABA
Blok kopolimeri, sl. 3.10c. Razliiti monomeri skupljeni u blokove koji su naizmenino rasporeeni du lanca:
BBBBBAAAAABBBBBBAAAA
Kalemljeni kopolimeri, sl. 3.10d. Jedan homopolimer se kalemi na dugi lanac drugog
homopolimera:

4. PONAANJE MATERIJALA U USLOVIMA DELOVANJA

MEHANIKOG OPTEREENJA
Pri projektovanju mainskih konstrukcija, delova i elemenata, kljuni parametar je
vrstoa materijala, a od velikog znaaja su i ostale mehanike osobine. Ispitivanja koja
se odnose na odreivanje vrstoe materijala, odnosno njegovih mehanikih osobina, se
zovu mehanika ispitivanja. Cilj ovih ispitivanja je da se pod dejstvom optereenja koje
je slino radnom optereenju, odrede granine karakteristike, kao to su optereenje pri
lomu, najvee optereenja pri kome se javlja samo elastina deformacija, najvea ukupna
deformacija.
22

Mehanika svojstva materijala odreuju se laboratorijskim ispitivanjima, pri kojima

je potrebno, koliko je to mogue, ostvariti i odravati stvarne uslove eksploatacije.
Faktori o kojima se mora voditi rauna su:
vrsta optereenja (zatezanje, pritisak, savijanje, smicanje, uvijanje uz mogunost
njihovog kombinovanja),
nain dejstva sile (statiko ili dinamiko),
temperatura ispitivanja (najea je 20 5C, a moe se ispitivati i na niskim i povienim temperaturama).
Nezavisno od grupe ispitivanja koja se primenjuje (sa razaranjem ili bez njega), cilj
ispitivanja materijala je iskazivanje osobina materijala pomou odreenih brojanih vrednosti ili pokazatelja, koji se porede sa standardizovanim veliinama. U odnosu na stepen
odstupanja od standardom predvienih vrednosti donosi se ocena o osobinama, kvalitetu i
upotrebljivosti materijala. Sve vrste ispitivanja mainskih materijala se obavljaju prema
standardima ili normama. Standard je zakonom utvreni propis, naziv ili mera koji mora
da se potuje. Standardom se propisuju mere i oblici proizvoda, oznaavanje i kvalitet
materijala, kao i postupci ispitivanja. Jugoslovenski standardi (JUS) koji se odnose na
materijale su uglavnom usaglaeni sa standardima drugih zemalja (DIN - nemaki, BS britanski, GOST - ruski, ASTM - ameriki), to je inae uobiajena praksa, jer je time
obezbeena jednoobraznost i laka meusobna komunikacija. Meutim, poslednjih godina se u Evropi standardi unificiraju (oznaka EN), tako da e uskoro da se primenjuju
jedinstveni evropski standardi.

4.1. Napon i deformacija

Kada na materijala odreenog oblika i dimenzija, koja je uvren na jednoj strani,
deluje spoljanje optereenje (sila), on se deformie. Na primer, ako se na tap konstantnog poprenog preseka S i duine L okai teg teine W, sl. 4.1, duina tapa se poveava
za veliinu L (izduenje), a popreni presek smanjuje za veliinu S (suenje). Za datu
teinu tega, izduenje L i suenje S zavise od poetne duine L i poetne povrine
poprenog preseka tapa S. Kolinik izduenja i poetne duine se zove jedinino
izduenje i obeleava sa = L/L. Iako je L/L bezdimenziona veliina, ona se esto
mnoi sa 100% i izraava procentima.

Slika 4.1. Zatezno optereenje i rezultujue izduenje

U zavisnosti od toga da li nastala deformacija izaziva trajnu promenu dimenzija materijala ili ne, razlikuju se elastina i plastina deformacija. Elastina deformacija nestaje po
prestanku dejstva sile. Plastina deformacija ostaje u materijalu posle prestanka dejstva
sile i dovodi do trajne promene oblika i dimenzija materijala.
23

Pored deformacije, kao odziv materijala na dejstvo sile javlja se i reaktivni napon
unutar tapa kojim se optereenje prenosi do oslonca. Napon se definie kao kolinik sile
koja se prenosi kroz materijal i povrine poprenog preseka koja prenosi tu silu, i oznaava se sa . U sluaju zategnutog tapa, sl. 4.1, = F/S je normalni zatezni napon (sila
koja deluje na materijal je normalna na popreni presek). Napon se, u SI sistemu jedinica,
izraava u megapaskalima (MPa = N/mm2).
Osim zateznog postoje i druge vrste optereenja koja izazivaju druge vrste napona i
deformacija, tabela 4.1. Pritisna sila tei da skrati epruvetu koja se ispituje, a karakteristine veliine koje se javljaju su pritisni napon i deformacija (skraenje). Smicajni napon
i deformacija nastaju u sluaju kada deluju dve sile du dva paralelna pravca (znai lee u
istoj ravni) a imaju suprotne smerove. Elastina deformacija kristalne reetke metala pri
dejstvu razliitih vrsta sila je prikazana na sl. 4.2.

a)

b)

c)

d)

Slika 4.2. Deformacija kristalne reetke pri dejstvu razliitih vrsta sila;
a) neoptereena; b) zatezanje; c) pritisak; d) smicanje

Kada se sila koja deluje na materijal tokom vremena lagano poveava, odnosno kada
je prirataj sile u jedinici vremena stalan, kae se da je njeno delovanje statikog
karaktera. Poto je statiko optereenje prisutno u mnogim inenjerskim konstrukcijama,
veoma je vano poznavati ponaanje materijala u takvim uslovima. Stoga su razvijene i
standardizovane brojne statike metode, pomou kojih je mogue odrediti mehanike osobine u uslovima statikog dejstva sile.
Tokom rada, mnogi mainski delovi i konstrukcije, su izloeni delovanju razliitih
vrsta dinamikog optereenja koje moe:
(1) trenutno - udarom,
(2) u ponovljenim ciklusima optereenje - rastereenje i
(3) uestalim promenama optereenja, npr. od zateznog do pritisnog.
Mehanike osobine koje se odreuju u uslovima dinamikog dejstva sile se nazivaju
dinamike osobine, a metode pomou kojih se odreuju dinamike metode.

24

Tabela 4.1. Vrste sila, osobine koje se odreuju i primena

Elastine deformacije
Deformacija iji uticaj na strukturu, oblik i svojstva nestaje po prestanku dejstva
spoljnih sila naziva se elastina deformacija. Elastine deformacije ne izazivaju neke
znatnije promene u strukturi i svojstvima metala.
Ako kristal opteretimo zateuom silom, doi e do neznatnog poveanja njegove
duine, a uklanjanjem optereenja duina se vraa na poetnu vrednost. Ako ga
opteretimo silom pritiska, kristal e neznatno smanjiti duinu. Ove neznatne promene
duine su rezultat blagog izduenja ili skraenja elementarne kristalne reetke u pravcu
dejstva zateuih sila, odnosno sila pritiska (sl. 4.2).
Modul elastinosti. U oblasti elastinih deformacija, za veliki broj metala kada su
optereeni zateuom silom, relativno male vrednosti, normalni napon () proporcionalan
je deformaciji () i odreen Hukovim (Hooke) zakonom:

= E
25

Koeficijent proporcionalnosti (E) naziva se modul elastinosti (Young-ov modul).

Modul elastinosti (E) u direktnoj je vezi sa meuatomskim silama veze. Metali sa
veim vrednostima sila privlaenja meu atomima, imaju vee vrednosti modula
elastinosti, tako npr. keramiki materijali imaju vee vrednosti modula elastinosti u
odnosu na metale, dok plastini materijali imaju znaajno nie vrednosti.
Modul elastinosti je i mera krutosti materijala. Krut materijal, sa visokom vrednou
modula elastinosti, odrava svoje dimenzije i oblik i pod elastinim optereenjem.
Moduli elastinosti zavise od temperature. Porastom temperature opada vrednost
modula elastinosti, kako je to pokazano na dijagramu modul elastinosti E - temperatura
t, na slici 4.3. za neke metale. Pojava diskontinuiteta na krivoj za gvoe Fe, javlja se
zbog svojstava polimorfije gvoa (na 912C gvoe menja reetku KZC i prelazi u
KPC). Takoe se moe zapaziti na dijagramu, da metali sa viom temperaturom topljenja
imaju vee vrednosti modula elastinosti.
Kod kristala metala elastina svojstva su anizotropna, i zavise od kristalografskih
pravaca. Kako su inenjerski materijali polikristalni, sa velikim brojem razliito
orijentisanih kristala, moemo ih smatrati kvaziizotropnim, pa svojstva elastinosti imaju
neku srednju vrednost.

Slika 4.3. Krive zavisnosti modula elastinosti E - temperature T, za neke metale

Poto metali nemaju tako velike vrednosti vrstoe, to znai da postoje drugi
mehanizmi klizanja atoma u velikom realnom kristalu, koji sadri veliku gustinu greaka
kristalne reetke tj. veliku gustinu ivinih dislokacija.

4.1.1. Statike metode

Ispitivanje zatezanjem. Ispitivanje zatezanjem se izvodi na epruvetama odreenog
oblika i dimenzija koje su tokom ispitivanja izloene delovanju jednoosnog zateznog
optereenja u maini za ispitivanje. Epruvete za ispitivanje zatezanjem mogu da budu
proporcionalne i neproporcionalne (tehnike epruvete). Proporcionalne epruvete, krunog
(sl. 4.5 a), kvadratnog ili pravougaonog poprenog preseka, imaju tano definisani odnos
merne duine i poprenog preseka. U zavisnosti od tog odnosa, epruvete su podeljene na
duge i kratke, tab. 4.2.

26

a)

b)

Slika 4.5. Proporcionalna epruveta za ispitivanje zatezanjem a);

Lokalizovanje deformacije na mestu loma b)

Kod proporcionalnih epruveta razlikuje se radna (poetna merna) duina - Lo, duina
sa prelaznim radijusima Ls = Lo + 2d i ukupna duina L1, koja obuhvata i proirene delove
epruvete, koji se nazivaju glave epruvete. Radni deo epruvete mora da bude veoma kvalitetno obraen i najmanjeg je poprenog preseka da bi se obezbedilo da do loma (prekida)
epruvete doe upravo u toj oblasti. Pre poetka ispitivanja neophodno je izmeriti prenik
ili stranice epruvete kao i radnu duinu, koju treba oznaiti i podeliti na 10 ili 20 jednakih
podeoka da bi se merenje izduenja nakon ispitivanja obavilo to tanije.
Tabela 4.2. Podela i opte dimenzione karakteristike epruveta za ispitivanje zatezanjem
Vrsta epruvete
oblik poprenog
povrina
koeficijent
merna
preseka
poprenog
proporcionalnosti
duina,
preseka, So
Lo prema So
Lo
proporcionalna
kruni
10
10d
(d)2 / 4
duga epruveta
d
5
proporcionalna
kruni
5d
(d)2 / 4
kratka epruveta
d
2
proporcionalna
kvadratni,
a
11,3
11,3 So
ab
duga epruveta
pravougaoni
2
proporcionalna
kvadratni,
a
5,65
5,65So
ab
kratka epruveta
pravougaoni
tehnike epruvete bez posebne pripreme, nema definisanih odnosa povrine i duine
epruvete, ispitivanje gotovih elemenata: ica, cevi, lanaca

Ispitivanje zatezanjem se izvodi na univerzalnim mainama za ispitivanje ili kidalicama sa hidraulinim ili mehanikim pogonom, slika 4.6. Osnovni delovi univerzalnih
maina su: ureaji za stvaranje, prenoenje i registrovanje sile, ureaj za merenje deformacija i ureaj za crtanje dijagrama sila deformacija.
Glave epruvete se postavljaju u eljusti maine, s tim to je jedna eljust, obino
gornja, nepokretna, dok je donja eljust pokretna. Kretanjem donje eljusti na dole epruveta se zatee i optereuje silom koja lagano raste sve dok ne doe do loma. Sa porastom
optereenja epruveta se izduuje, u poetku proporcionalno (za isti prirataj sile javlja se
isti prirataj u izduenju), dok je deformacija elastina. Nakon toga, posle daljeg, ne tako
velikog, porasta optereenja, deformacija materijala je jo uvek elastina, ali vie nije
proporcionalna sili (naponu). Dalji porast optereenja, pored elastinih, proizvodi i plas27

tine deformacije. Pojava lokalizovane velike plastine deformacije prethodi lomu. Kada
se povrina poprenog preseka na mestu velike plastine deformacije (suenja) toliko
smanji da materijal vie ne moe da prua otpor rastuem optereenju, dolazi do loma
epruvete, sl. 4.5b.

Slika 4.6. Kidalica sa hidraulinim pogonom

Pomou ureaja za crtanje dijagrama, koji istovremeno moe da prati promenu sile i
njom izazvane deformacije materijala, dobija se dijagram sila izduenje (dijagram kidanja). Da bi se eliminisao uticaj dimenzija epruvete, poto se mehanike osobine menjaju
sa njihovom promenom, uobiajeno je u praksi da se koristi dijagram napon deformacija, koji za dati materijal izgleda isto kao i dijagram kidanja. Na sl. 4.7. je prikazan
dijagram napon deformacija za meki elik, a na sl. 4.8. opti izgled ovog dijagrama za
veinu ostalih metalnih materijala. Na osnovu podataka oitanih sa dijagrama kidanja,
podataka o polaznim dimenzijama epruvete i podataka o dimenzijama epruvete posle
ispitivanja zatezanjem do loma, mogu da se izraunaju potrebna mehanika svojstva.

Slika 4.7. Dijagram napon deformacija za meki elik

28

Slika 4.8. Opti tipovi dijagrama napon-deformacija

Cilj ispitivanja zatezanjem je odreivanje svojstava otpornosti i svojstava deformacije

materijala. U svojstva otpornosti materijala ubrajaju se granica teenja, ReH, zatezna vrstoa, Rm i modul elastinosti, E.
zatezna vrstoa, definisana kao Rm = Fm/So, gde je Fm najvea sila pri zatezanju epruvete, a So prvobitni popreni presek epruvete.
granica (napon) teenja, definisana kao ReH = FeH/So, gde je FeH sila pri kojoj dolazi do
primetne plastine deformacije.
Kod metalnih materijala kod kojih nije jasno izraena granica teenja, odreuje se tzv.
uslovna granica teenja, koja se oznaava kao R0,2, a definie kao R0,2 = F0,2/So, gde je F0,2
sila pri kojoj deformacija epruvete iznosi 0,2%. Sila F0,2 se odreuje na osnovu dijagrama
sila-izduenje ili pomou specijalnih ureaja za merenje malih deformacijaekstenzometara.
Odreivanje granice teenja (stvarne ili uslovne) je izuzetno znaajno zato to, jer s
jedne strane, tokom eksploatacije mainski deo/konstrukcija ne sme da bude izloen
dejstvu napona koji je vei od granice teenja (ne sme da doe do plastinog deformisanja materijala), a s druge strane pri proizvodnji plastinim deformisanjem neophodno je
da primenjeni napon bude vei od granice teenja.
Pored navedenih svojstava otpornosti pri ispitivanju zatezanjem mogu da se odrede i:
Granica elastinosti, odnosno najvei napon pri kome su deformacije jo uvek elastine;
Granica proporcionalnosti, odnosno najvei napon pri kome jo uvek postoji proporcionalnost izmeu napona i jedininog izduenja. U ovom podruju vai Hukov zakon
linearno elastinog ponaanja materijala.
Modul elastinosti, ili Jungov modul, koji predstavlja koeficijent pravca (nagib) u
linearno elastinom podruju dijagrama napon deformacija, E = (MPa), sl. 4.7.
Modul elastinosti je mera krutosti materijala - vei modul elastinosti odgovara
materijalu koji ima veu krutost.
Trenutno izduenje, definisano kao L = Lt Lo (mm), gde je Lt trenutna duina
mernog dela epruvete;
Jedinino izduenje, definisano kao = L/Lo
U svojstva deformacije se ubrajaju procentualno izduenje i suenje:
29

 Procentualno izduenje, definisano kao A = [(Lu Lo)/Lu]100, izraeno (%), gde je Lu

duina mernog dela epruvete posle kidanja, koja se meri na razliite naine u zavisnosti
od mesta gde je dolo do prekida. Ako je prekid nastao na sredini merne duine, duina
epruvete posle prekida se odreuje tako to se delovi prekinute epruvete sastave pa se
zatim meri rastojanje izmeu krajnjih, repernih oznaka. U sluaju da je do prekida
epruvete dolo u jednoj od krajnjih treina merne duine primenjuje se postupak
propisan standardom, a ako je prekid nastao pri samom kraju merne duine epruvete ili
izvan nje ispitivanje mora da se ponovi.
procentualno suenje, definisano kao Z = [(Su So)/So]100, izraeno u (%), gde je Su
povrina poprenog preseka epruvete na mestu prekida.
Ispitivanje na pritisak. Ovoj vrsti ispitivanja uglavnom podleu krti materijali kao to
su livena gvoa, legure za izradu kliznih i kotrljajnih leajeva, mesing, beton, kamen.
Pod dejstvom sile pritiska dolazi do loma epruveta izraenih od ovih materijala, to nije
sluaj kod plastinih materijala, koji se samo u veem ili manjem stepenu deformiu. Za
ispitivanje na pritisak koriste se epruvete u obliku valjka ili paralelopipeda kvadratnog
poprenog preseka povrine S0. Epruveta se podvrgava dejstvu rastueg pritisnog optereenja na presama ili univerzalnim mainama za ispitivanje. Sila pritiska se direktno
oitava pri ispitivanju, a pomou ureaja za crtanje dijagrama je mogue dobiti dijagram
sila - skraenje koji ima isti oblik kao i dijagram sila izduenje. Karakteristine veliine
koje se odreuju pri ovom ispitivanju su:
Granica gnjeenja, RceH, definisana kao RceH = FceH/So, gde je FceH pritisna sila koja izaziva primetnu plastinu deformaciju materijala. Poto se ovako izraena granica gnjeenja javlja kod malog broja materijala, obino se odreuje tehnika granica gnjeenja,
Rc0,2 = Fc0,2/So gde je Fc0,2 pritisna sila koja izaziva trajnu deformaciju od 0,2%.
Pritisna vrstoa, Rcm, definisana kao Rcm = Fcm/So, gde je Fcm najvea pritisna sila. Kod
ilavih materijala, kod kojih pri ispitivanju ne dolazi do loma, pritisna vrstoa ne
moe da se odredi.
Skraenje, Lu, predstavlja razliku izmeu poetne duine epruvete (Lo) i duine epruvete na kraju ispitivanja (Lu): Lu = Lo Lu (mm);
Jedinino skraenje, c, se dobija kada se skraenje podeli sa poetnom duinom epruvete, c = Lu/Lo;
Rairenje, Zc, definisano kao Zc = [(Su So)/So]100 (%), gde je Su povrina poprenog
preseka epruvete posle zavrenog ispitivanja.
Izgled epruveta posle ispitivanja na pritisak krtih materijala kod kojih se javlja lom je
ematski prikazan na sl. 4.9.

Slika 4.9. ematski prikaz loma epruveta pri ispitivanju na pritisak

30

Ispitivanje tvrdoe. Tvrdoa je mehaniko svojstvo materijala za koje jo uvek ne postoji

jedinstvena definicija. Uobiajeno se definie kao otpor koji materijal prua pri prodiranju tvreg tela (utiskivaa) kroz njegovu povrinu, ali postoje i druge definicije. Najee
se odreivanje tvrdoe materijala zasniva na:
Merenju otpora prodiranju tvreg tela u povrinu ispitivanog metala (Brinelova,
Vikersova, Rokvelova i Knupova metoda).
Merenju elastinih osobina povrine metala posredno preko elastinog sudara tvrdog
tela sa povrinom metala (orova - skleroskopska metoda, i Kirnerova - duroskopska
metoda).
Metoda po Brinelu
Postupak ispitivanja po Brinelovoj metodi se sastoji u utiskivanju eline kuglice
prenika D = 10 mm u prethodno pripremljenu povrinu uzorka silom F (N). Utiskivanje
eline kuglice se odvija u tri faze - u prvoj fazi se sila lagano, statiki, poveava do
maksimalne vrednosti, da bi u drugoj fazi materijal bio izloen dejstvu maksimalne sile u
toku odreenog vremena. U treoj fazi ispitivanja uzorak se rastereenje. Posle rastereenja, u povrinskim slojevima ispitivanog materijala ostaje otisak oblika kalote, a na
povrini se vidi krug, tab. 4.3.
ematski prikaz faze utiskivanja i povrinski izgled otiska je prikazana na sl. 4.10.
Pokazatelj tvrdoe pri ovom ispitivanju, koji se oznaava sa HB, je broj koji se dobija
kada se vrednost sile utiskivanja, izraene u daN, podeli sa povrinom otiska (mm2). Sve
veliine bitne za odreivanje tvrdoe po Brinelovoj metodi su standardizovane, to znai
da su svi parametri kao to su veliina kuglice, sila utiskivanja, vreme utiskivanja,
pripremljenost povrine i nain merenja otiska definisani po standardu.
Tabela 4.3. Osnovne karakteristike metoda ispitivanje tvrdoe

31

a)
b)
Slika 4.10. ematski prikaz utiskivanja (a) i povrinski izgled otiska (b)

Kuglica od elika ili tvrdog metala treba da bude prenika D = 10 mm, ali pored ove
veliine dozvoljena su i kuglice prenika 5 i 2,5 mm, a ree i od 2 i 1 mm. Izbor veliine
kuglice zavisi od debljine materijala koja se ispituje, jer po pravilu debljina materijala
treba da bude dovoljna da se ne pojavi, posle utiskivanja, deformacija sa druge strane
uzorka.
Izbor sile takoe zavisi od vrste materijala koji se ispituje (po pravilu, meki materijali
se ispituju manjom silom, odnosno tvri materijali veom silom) i od prethodno izabrane
veliine kuglice, tab. 4.4.
Tabela 4.4: Izbor veliina sile za Brinelovu metodu
Vrsta materijala
Sivi liv i elik
Sivi liv i tvrde legure bakra
Meke legure Cu, Al i legura za leita
Beli metali i meke legure
Olovo i meke legure

Veliina sile
30 D2
10 D2
5 D2
2,5 D2
D2

Vreme delovanja sile takoe zavisi od tvrdoe materijala - za tvrde materijale iznosi
10-15 s, a za meke 30 s pa do 3 min. Radi tanog oitavanja otiska i otklanjanja uticaja
povrinskih slojeva, povrina materijala koji se ispituje treba da bude pripremljena finim
bruenjem. Odreivanje povrine otiska oblika kalote je svedeno na odreivanje povrine
kruga koji se vidi na povrini ispitivanog materijala, odnosno merenja prenika kruga, d,
pomou ureaja na aparatu za odreivanje tvrdoe, sl. 4.10b. Merenje se izvodi u dva
meusobno normalna poloaja, tako da se vrednost prenika kruga koja se koristi za
izraunavanje tvrdoe dobija kao srednja vrednost dva merenja, d = (d1+d2)/2 sa tanou
oitavanja od 0,25%. Tvrdoa po Brinelu se izraunava primenom obrasca koji je dat u
tab. 4.3.

Metoda po Vikersu
Pokazatelj tvrdoe pri ovom ispitivanju, koji se oznaava sa HV, je broj koji se dobija
kada se vrednost sile utiskivanja (daN) podeli sa povrinom nastalog otiska (mm2).
Vikersova metoda se primenjuje na isti nain kao Brinelova, u 3 opisane faze. Metoda po
Vikersu se koristi za merenje tvrdoe svih vrsta materijala i svih debljina, ukljuujui i
veoma tanke limove, kao i za merenje mikrotvrdoe (tvrdoa pojedinih strukturnih faza
32

ili pojedinanih kristalnih zrna). Kao utiskiva se koristi dijamantska piramida kvadratne
osnove, sa uglom naspramnih strana od 136 (sl. 4.11. i tab. 4.3.) i opsegom sila od 5
100 daN. Izbor veliine sile zavisi od tvrdoe i debljine ispitivanog materijala. Faze
utiskivanja utiskivaa su iste kao i kod Brinelove metode. Na povrini ispitivanog
materijala, posle rastereenja, ostaje otisak oblika kvadrata. Da bi se izraunala povrina
otiska dovoljno je izmeriti dijagonale kvadrata, d1 i d2 i nai njihovu srednju vrednost.
Primenom odgovarajueg obrasca, Tabela 4.3, izraunava se tvrdoa materijala po
Vikersovoj metodi.

Slika 4.11. Utiskiva i otisak

po Vikersovoj metodi

Slika 4.12. Faze utiskivanja kod

Rokvel C metode

Metoda po Rokvelu
Kod metode merenja tvrdoe po Rokvelu, kao utiskiva se najee koristi mala
elina kuglica prenika 1/16 ina (in 25,4 mm), odnosno 1/8-in za meke materijale
(HRB metoda), ili dijamantski konus sa uglom pri vrhu od 120 za veoma tvrde materijale (HRC metoda). Mera tvrdoe po ovoj metodi je trajna dubina otiska (samo veliina
plastine deformacije), a veliina tvrdoe se direktno oitava na skali aparata za merenje
tvrdoe. Metoda merenja tvrdoe po Rokvelu ima vie varijanti u zavisnosti od oblika
utiskivaa i sile utiskivanje, Tabela 4.3. Utiskivanje, nezavisno od varijante metode, se
izvodi u tri faze, sl. 4.12.
U prvoj fazi deluje se na materijal silom od 10 daN, pri emu utiskiva prodire do neke
dubine ho. Ova faza merenja se izvodi da bi se eliminisao uticaj povrinskih slojeva materijala, jer po ovoj metodi nije neophodna priprema povrine dela koji se ispituje. U drugoj
fazi se na materijal deluje glavnom silom koja u sluaju HRB varijante iznosi 90 daN,
odnosno 140 daN za HRC varijantu. Utiskiva pri tome prodire u materijal do neke dubine
h1 koja zavisi od elastinih i plastinih karakteristika materijala. U treoj fazi ispitivanja se
vri rastereenje, pri emu se utiskiva pomera do neke dubine h2 koja je manja od dubine
h1 za veliinu elastinih deformacija materijala koje po prestanku dejstva sile nestaju. Meru
tvrdoe predstavlja trajna dubina otiska h2-ho, koja se izraava u HRB ili HRC jedinicama.

33

4.1.2. Dinamika ispitivanja

ilavost
ilavost materijala, pri statikom optereenju je vano svojstvo metala i legura, koje
esto odreuje njihovu pogodnost za mnoge primene. To je u stvari mera sposobnosti
materijala da apsorbuje energiju do take loma. Pri ispitivanju zateuom silom ilavost
moe biti odreena povrinom ispod krive napon - izduenje i predstavlja koliinu apsorbovane energije po jedinici zapremine materijala (J/m3). to je ta povrina vea, vea je i
ilavost. ilav materijal mora pokazivati dobru vrstou i plastinost. Metali i legure koji
imaju dobru plastinost pokazuju veu ilavost u odnosu na krte. Krti materijali i pored
visoke vrednosti zatezne vrstoe, ali zbog male plastinosti, imaju manju ilavost. Ovo
se moe zakljuiti uporeivanjem povrina ispod krivih napon - izduenje, jednog krtog i
jednog plastinog materijala, slika 4.13.
Sa porastom temperature kod metala i legura dolazi do znaajnih promena na krivoj
napon - izduenje (sl. 4.14.): plastinost i ilavost rastu, dok napon teenja, zatezna
vrstoa i modul elastinosti opadaju. Temperatura ima uticaja i na eksponent ojaanja n,
koji za mnoge metale sa porastom temperature opada. Ove promene svojstava metala
nastale sa promenom temperature naroito se koriste pri obradi metala plastinom
deformacijom (plastina deformacija u toplom stanju) kako bi se iskoristio efekat vee
plastinosti i nieg potrebnog napona za deformaciju.

Slika 4.13. ematski prikaz krivih napon

izduenje za krti i plastian materijal

Slika 4.14. Uticaj temperature na krive

napon - izduenje

Ispitivanje udarne ilavosti. Kada je potrebno da se izabere materijal koji moe da

izdri iznenadne udare, neophodno je da se odredi njegova otpornost prema lomu postupkom koji je poznat kao ispitivanje udarne ilavosti. Najpoznatija metoda kojom se odreuje udarna ilavost je metoda po arpiju, sl. 4.15. Epruveta za ispitivanje je prizmatinog oblika, duine 55 mm, kvadratnog poprenog preseka 10x10 mm. Najee se
koriste epruvete sa zarezom koji moe da bude razliitog oblika, U, V ili oblika kljuaonice, sl. 4.16.

34

Slika 4.15. arpijevo klatno

Slika 4.16. Epruvete za ispitivanje ilavosti

Ispitivanje se izvodi na ureaju koje je poznato kao arpijevo klatno, koje se sastoji od
klatna sa maljem koje je oslonjeno na jednom kraju i postolja sa osloncima na koje se
stavlja epruveta. Klatno se izvodi iz ravnotenog poloaja za odreeni otklon (do neke
visine h1) a zatim puta da slobodno pada. arpijevo klatno prolazi kroz ravnoteni
poloaj i nastavlja da se kree na drugu stranu sa otklonom koji odgovara visini, h1.
Potencijalna energija klatna u krajnjim poloajima je ista, E1 = mgh1. Kada se na put
klatna u ravnotenom poloaju postavi prepreka - epruveta, klatno e da udari u nju,
polomi je i nastavi da se kree na drugu stranu, ali sa manjim otklonom, h2. Pri postavljanju epruvete treba voditi rauna da zarez bude okrenut na suprotnu stranu od one u
koju udara klatno.
Potencijalna energija klatna u krajnjim poloajima pre i posle udara vie nije ista, zato
to se deo energije klatna utroio na lom epruvete. Ako su poznate visine otklona pre i
posle udara, h1 i h2, moe da se izrauna razlika potencijalnih energija, E = E1 E2 =
mg(h1 h2). Ova razlika predstavlja energiju udara koju je apsorbovala epruveta tokom
loma i meru ilavosti materijala. Stoga je jedinica ilavosti Dul (J), a oznaava se sa KU
ili KV u zavisnosti od oblika zareza.
Ispitivanja su pokazala da se apsorbovana energija udara za jedan isti materijal razlikuje u zavisnosti od temperature na kojoj je ispitivanje izvedeno - na povienim temperaturama apsorbovana energija je velika, na niskim temperaturama apsorbovana energija
je mala. Kada je apsorbovana energija udara velika, onda to znai da je materijal pruio
veliki otpor lomu, kome je prethodila znaajna plastina deformacija, pa se kae da je lom
ilav, sl. 4.17c. Mala apsorbovana energija udara znai da je otpor materijala ka lomu
mali, plastine deformacije pre loma nema, a lom je krt, sl. 4.17a. Kombinacija ilavog i
krtog loma je meovit lom sl. 4.17b.

35

Slika 4.17. Izgled prelomne povrine arpijeve epruvete a) krti lom;

b) meovit lom; c) ilav lom

4.2. KRISTALIZACIJA METALA

Prelaz metala iz tenog u vrsto (kristalno) stanje se naziva kristalizacija ili ovravanje. Tokom kristalizacije raspored atoma se menja i iz priblino sreenog stanja prelazi
u potpuno sreeno stanje karakteristino za kristalnu strukturu.
Do kristalizacije dolazi usled tenje materijala da zbog snienja temperature pree u
energetski povoljnije stanje. Proces kristalizacije moe da se prikae krivom u koordinatnom sistemu temperatura vreme, sl. 4.3, koja je poznata kao kriva hlaenja. Temperatura do koje treba da se ohladi tena faza da bi dolo do kristalizacije se naziva temperaturom kristalizacije, Tk (kada je u pitanju obrnut proces, prelazak vrstog stanja u teno,
temperatura je oznaena kao temperatura topljenja, Tt). Na temperaturi kristalizacije,
odnosno temperaturi topljenja, koje su u idealnom sluaju jednake (Tk = Tt), tena i vrsta
faza su okarakterisane istom slobodnom energijom.

Slika 4.3. Kriva hlaenja istog metala

U stvarnosti, proces kristalizacije se odvija samo onda kada postoji razlika u slobodnoj
energiji vrste i tene faze na takav nain da slobodna energija vrste faze postane nia od
slobodne energije tene faze. To moe da se postigne onda kada je tenost ohlaena ispod
temperature tkr. Temperaturska razlika izmeu idealne temperature kristalizacije tkr i temperature na kojoj se obrazuju prve klice vrste faze koje dalje mogu da rastu se naziva
stepen pothlaenja.
Na krivoj hlaenja prikazanoj na slici 2.3.7 na temperaturi kristalizacije primeuje se
jedan zastoj u promeni temperature i pored toga to proces hlaenja traje. Ovo se objanjava uticajem latentne toplote kristalizacije.

36

Slika 2.3.7 Kriva hlaenja pri kristalizaciji vrstog tela

Sa poveanjem brzine hlaenja v poveava se stepen pothlaivanja T. Pri vrlo

velikim brzinama hlaenja mogue je dobiti amorfnu strukturu metala.
Proces kristalizacije u kome se obrazuju kristalna zrna (kristaliti) se odvija u dva
koraka: u prvom koraku dolazi do nukleacije, odnosno obrazovanja stabilnih klica vrste
faze koje u drugom koraku rastu na raun taloenja atoma iz tene faze, s tim to se
proces odvija sve dok ne nestane tena faza, sl. 4.4. Obrazovanje klica moe da se javi
kao spontani proces pri veim stepenima pothlaenja ili na esticama primesa koje se
nalaze u tenoj fazi, u kom sluaju se kristalizacija odvija pri neznatnom pothlaenju.
Rast kristalnih zrna se odvija tako da se za klicu vezuju stalno novi atomi tenog
metala. U poetku, kristaliti rastu slobodno zadravajui pravilan geometrijski oblik i to
se deava sve do momenta dok se kristali ne susretnu. Na mestu kontakta dva kristalita
koja rastu, dolazi do poremeaja u pravilnom rasporeivanju atoma. Oblast sa poremeenim rasporedom atoma, zajednika za dva ili tri kristalna zrna koja su srasla, se naziva
granicom zrna. Za metal koji se sastoji od velikog broja kristalita koji su meusobno
povezani granicama zrna i koji su smeteni pod meusobno razliitim uglovima se kae
da ima polikristalnu strukturu.

Slika 4.4. ematski prikaz procesa kristalizacije

37

Veliina zrna zavisi od broja centara za kristalizaciju (N) i brzine rasta kristala (V),
sl. 4.5. to se vei broj centara za kristalizaciju obrazuje, utoliko e u posmatranoj zapremini da se nae vei broj sitnih kristalnih zrna i obrnuto. Ako se inicijalno stvori mali
broj centara za kristalizaciju, broj zrna po zavretku kristalizacije e da bude mali ali e
zrna da budu krupna. Na broj centara za kristalizaciju koji e da se obrazuje utie i stepen
pothlaenja. to je stepen pothlaenja vei, to e da se stvori i vei broj centara za kristalizaciju, odnosno dobie se sitnije kristalno zrno.

Slika 4.5. Zavisnost veliine zrna od broja centara kristalizacije (N) i brzine rasta kristala (V)

Veliina zrna utie na mehanike osobine metalnih materijala - vrstoa, plastinost i

ilavost materijala su poveavaju sa smanjenjem veliine zrnom. Da bi se dobilo sitno
zrno pri kristalizaciji se koriste tzv. modifikatori, veoma sitne estice teko topljivih
materijala koje slue kao dopunski centri za kristalizaciju.
Stepen pothlaenja ne utie samo na broj centara za kristalizaciju i veliinu nastalih
zrna, ve i na njihov oblik. U sluaju veoma malih stepena pothlaenja obrazuju se kristali pravilnih geometrijskih oblika poligonalna zrna, sl. 4.6a. Meutim, kada je stepen
pothlaenja veliki, obrazuju se kristali drugaijih oblika, meu njima i tzv. dendritni
oblik, sl. 4.6b. Za nastanak dendritnog oblika kristalnog zrna je karakteristino da se rast
klica za kristalizaciju odvija neravnomernom brzinom.

a)

b)

Slika 4.6. Izgled kristalnih zrna: a) poligonalna zrna; b) dendrit

38

GREKE
Plastine deformacije kristala
Ako sila kojom smo opteretili kristalnu strukturu dovoljno poraste, kristal e se
plastino - trajno deformisati, a to znai da se nee vratiti na poetni oblik i dimenzije po
prestanku dejstva sile. Plastino deformisana kristalna struktura metala je nepovratno
promenjena, a samim tim i njegova svojstva.
Postoje dva mehanizma po kojima se odvija plastina deformacija kristalne strukture:
klizanjem i
dvojnikovanjem.
Plastina deformacija kristala klizanjem. Pretpostavljeni uproeni model plastine
deformacije jednog idealnog kristala klizanjem, prikazan je na sl. 2.3.14; jedna ravan
atoma klizi po drugoj susednoj ravni. Meutim, za ovakav model plastine deformacije
klizanjem idealnog kristala, bilo bi potrebno ostvariti napone smicanja koji su za stotinu,
ili ak i nekoliko hiljada puta vei, od napona smicanja pri kojima se kod realnih kristala
metala odvija proces plastine deformacije klizanjem.

Slika 2.3.14. Pretpostavljeni model plastine deformacije kristala klizanjem

Ako bismo na bazi ovako pojednostavljenog modela plastine deformacije klizanjem

pokuali da izraunamo vrstou metala, dobili bismo da vrstoa metala iznosi priblino
oko 0,15G (teorijski izraunato), gde je G modul klizanja. Poto metali nemaju tako
velike vrednosti vrstoe, to znai da postoje drugi mehanizmi klizanja atoma u velikom
realnom kristalu, koji sadri veliku gustinu greaka kristalne reetke tj. veliku gustinu
ivinih dislokacija.
Eksperimenti su pokazali da se mehanizam po kojem se obavlja klizanje, ostvaruje
kao rezultat kretanja ivinih dislokacija u kristalu pod dejstvom sila smicanja du ravni
klizanja. Atomi u blizini dislokacije premetaju se s desna u levo i to za duine (1-2; 3-4;
5-6; 7-8; 9-10; 11-12; 13-14; 15-16; 17-18), koje su znatno manje od jednog meuatomskog rastojanja, kako je to pokazano na sl. 2.3.15a. Za ovakav mehanizam klizanja za
jednu manju grupu atoma potrebna je znatno manja vrednost napona smicanja koji iznosi
priblino (10-4 do 10-5)G.

39

Slika 2.3.15. Kretanje ivine dislokacije: (a) ematski prikaz kretanja dislokacije,
(b) faze kretanja dislokacija i njihov izlaz na povrinu.

Kretanje dislokacija u ravni klizanja kroz ceo kristal dovodi do pomeranja jednog
dela kristala na desno, iznad ravni klizanja, za jedno meuatomsko rastojanje, pri emu e
se na povrini kristala obrazovati stepenica (sl. 2.3.15b). Kretanje dislokacija, obrazovanih u procesu kristalizacije (priblino 106 cm2), uzrokuje ogranieni stepen deformacije. Meutim, vei stepen deformacije kristala je mogu, jer se kretanjem postojeih
dislokacija utie na pojavu velikog broja novih dislokacija u procesu obrade plastinom
deformacijom (priblino 1012 cm2).
Sistemi klizanja. Dislokacije se nee kretati sa istom lakoom po svim kristalografskim ravnima ni u svim kristalografskim pravcima. Klizanje u kristalnoj reetki,
odnosno kretanje dislokacija odvija se po odreenim ravnima klizanja i pravcima klizanja. Ravni klizanja su obino ravni sa najveom gustinom pakovanja atoma, jer je
potreban najmanji napon smicanja za pomeranje atoma. One imaju i najvee rastojanje od
susedne ravni, a tada su meuatomske sile veze najmanje. Pravci klizanja su pravci sa
najveom gustinom pakovanja, jer tada su atomi bliski jedan drugom, pa je potrebna
najmanja energija za njihovo kretanje.
Ravni klizanja i pravci klizanja koji lee u tim ravnima obrazuju sisteme klizanja.
Klizanje kod kristalnih reetki kristala moe se deavati u vie sistema koji su karakteristini za svaku kristalnu reetku.
Kod metala sa KPC reetkom (Fe, Cu, Al, Ni, Pb, Ag, Au) klizanje se odvija po
gusto pakovanim ravnima oktaedra {111} i po gusto pakovanim pravcima dijagonalama
strane kuba <110>. Kako KPC reetka ima samo etiri razliite ravni (111) i svaka ravan
sadri tri pravca [110], to postoje: 4 ravni 3 pravca = 12 sistema klizanja (sl. 2.3.16).

40

Slika 2.3.16. Sistemi klizanja kod KPC reetke

Kod metala sa KZC reetkom (Fe, Mo, W) najvea gustina pakovanja atoma je u
ravni {110}, dok su pravci klizanja uvek u pravcu dijagonale kuba <111>. Kako KZC
reetka nije gusto pakovana atomima po ravnima kao kod KPC, to e za klizanje biti
potrebno mnogo vei naponi smicanja. Kod metala (Zn, Cd) sa HGP reetkom iji je
odnos c/a vei, ravni gusto pakovane atomima su osnove {0001}, a pravci <1120>.
to je kod kristala metala vei broj sistema klizanja, to je i njihova sposobnost
plastine deformacije vea. Metali sa KPC reetkom imaju 12 sistema klizanja i potrebni
su mali naponi smicanja da bi se ostvarilo klizanje. Metali koji kristaliu po ovom tipu
reetke imaju dobru sposobnost obrade plastinom deformacijom, ali i ogranienu
vrstou.
Metali sa KZC reetkom imaju 48 moguih sistema klizanja, pa i veliku verovatnou
da e primenjeni naponi smicanja prouzrokovati klizanje bar po jednom sistemu klizanja.
Kako je za ostvarivanje klizanja kod ovog tipa reetke potreban vei napon smicanja, to
metali sa ovim tipom reetke i pored velikog broja sistema klizanja imaju ogranienu
sposobnost obrade plastinom deformacijom, ali zato poseduju dobru vrstou.
Metali sa HGP reetkom imaju 12 moguih sistema klizanja i malu verovatnou da e
doi do klizanja. Meutim, na povienim temperaturama vei broj sistema klizanja, kod
ovog tipa reetke, postaje aktivan. Metali sa ovim tipom reetke tee se obrauju
plastinom deformacijom na sobnoj temperaturi i uglavnom su krti.
Plastina deformacija polikristalnih materijala
Plastina deformacija polikristalnih materijala protie analogno deformaciji kristala
klizanjem, ali je proces znatno sloeniji. Razlog ovome je to se polikristalni materijal
sastoji od velikog broja kristala metalnih zrna razliito orijentisanih. Plastina
deformacija polikristalnih metala izvodi se klizanjem svakog posebnog metalnog zrna, a
kako su metalna zrna razliito orjentisana, plastina deformacija se ne izvodi istovremeno
i jednako po celoj zapremini. Deformisana metalna zrna kao rezultat ukupne plastine
deformacije polikristalnog materijala prikazana su na sl. 2.3.18.

41

Slika 2.3.18 Uporeenje izgleda metalnog zrna polikristalnog materijala, pre i posle plastine
deformacije

Pre plastine deformacije metalna zrna su imala poligonalni oblik, priblino iste
dimenzije u svim pravcima. Posle pojedinane deformacije svakog metalnog zrna ona
menjaju oblik i postaju izduena u pravcu dejstva sile obrazujui orijentisanu ili vlaknastu
strukturu. Jednovremeno sa izmenom oblika zrna, unutar metalnog zrna formiraju se
subzrna, sa veim uglom razorijentisanosti meu njima (sl. 2.3.19).

Slika 2.3.19. Izmena oblika metalnog zrna, kao rezultat klizanja

42