1.

Uvod

Proces primene prava ne bi se mogao zamisliti bez tumaenja prava. Poto je saznat
pravi tekst i utvreno vaenje pravne norme, odnosno niza kritika norme, pristupa se
najsloenijem delu postupka u kome treba utvrditi pravi smisao, pravo znaenje pravne
norme. Pristupa se tumaenju prava.1
Tumaenje uopte podrazumeva delatnost kojom se utvruje smisao, znaenje neke
materijalne pojave, koja je nosilac znaenja. Ta pojava koja je nosilac znaenja naziva se
znak. Proces tumaenja uopte odvija se izmeu dva subekta: odailjaa znaenja i primaoca
znaenja. Prvi: putem zakona alje, saoptava sadraje svoje psihe, svesti ii prenosi ih na
druge. Drugi: opaa znak, utvruje se njegov smisao putem tumaenja, stvarajui odnos
izmeu psihe, svesti odailjaa znaenja iskazane kroz znak i sopstvene psihe i svesti.
Prilikom tumaenja uopte, znacima se moe dati trojako znaenje. Prvo, ono znaenje koje
tvorac daje znacima. Drugo, ono znaenje koje znaci imaju po zakoniku znaenja, i tree ono
znaenje koje znacima daje subjekat tumaenja (primalac znaenja) prema zakoniku
znaenja.2

1 . , , , 2001, . 288.
2 . , I-II, , 2007, . 194.

1.1.Pojam predmeta i znaaj tumaenja prava

Tumaenje prava, kao pod vrsta tumaenja uopte, jeste intelektualna delatnost kojom se
utvruje tano (ili pravo) znaenje (smisao) pravne norme. Pravne norme su po pravilu
izraene jezikom, pa tumaenje pravnih normi spada u tumaenje jezika. Ako pravna norma
nije jezikom iskazana, ve nekim drugim materijalnim sredstvom (nap. Pokretom tela), onda
njeno tumaenje izlazi iz okvira jezika.3
I kod tumaenja prava postoje dve strane tvorac pravne norme i tuma pravne norme. Tvorac
pravne norme sadraje svojih svesnih htenja po pitanju regulacije odreenih odnosa iskazije
kao znak. Taj znak nije nita drugo no pravna norma. Tuma utvruje pravo tog znaka,
odnosno pravne norme. On moe dati trojako znaenje znaku, odnosno normi. Prvo, ono
znaenje koje tvorac daje normi, drugo, ono znaenje koje norma objektivno ima po zakoniku
znaenja, i tree, ono znaenje koje normi daje sam tuma. Dakle, predmet tumaenja prava je
pravna norma. Svaka pravna norma moe biti predmet tumaenja. Tumaenje prava ima
izuzetan znaaj. Svaka pravna norma treba da bude protumaena, pa tek onda da se
neposredno primenjuje. Bez tumaenja prava process primene pravnih normi bio bi otean ili
onemoguen, ugrozila bi se efikasnost u ostvarivanju uloge pravnog poretka u drutvu. Jer,
cilj svakog pravnog poretka je da bude efikasan, da se primenjuje onako kako je odreen na
zakonit nain. A to se pored, ostalog, postie tumaenjem prava, kada treba doi do pravog,
tanog znaenja pravne norme. Jer, pravna norma moe imati jedno ili vie znaenja, a od tih
znaenja treba utvrditi ono koje je pravo znaenje pravne norme.4

3 , . , , 2012, . 266.
4 . , , , 2012, . 265-267

2.Tumaenje dravnih organa

Tumaenje prava gde se kao tumai javljaju razni dravni organi naziva se tumaenje
dravnih organa. Podela dravnih organa po poslovima koje obavljaju vri se na zakonodavne,
upravne I sudske dravne organe. Shodno tome, kao tumai prava javljaju se zakonodavni
upravni i sudski organi. Ako oni tumae sopstvene pravne akte, odnosno norme, onda je re o
njihovim autentinim (interpretativnim) tumaenjima, a to u principu nije poeljno u pravu,
jer u pravu treba oekivati da neko drugi tumai akt donosioca. Znai, poeljno je da dravni
organi ne tumae sopstvene akte, dok je potrebno da tumae akte drugih organa.
Zakonodavno tumaenje vre zakonodavni organi. Takvo tumaenje je autentino
(Interpretativno). Iz prostog razloga to se zakonodavni organ javlja i kao tvorac prava, tvorac
najznaajnijih pravnih normi. Pa kako bi bio i tuma, u jednom organu sjedinila bi se uloga i
tvorca i tumaa prava, to bi uslovilo da ostali organi ne bi mogli dalje tumaiti norme, ve bi
morali postupati po tumaenju zakonodavnih organa. Ipak, u odreenim situacijama deava se
da i zakonodavni organ pored toga to je tvorac pravne norme, odnosno pravnog akta, bude i
tuma tog prava. Takvo tumaenje zakonodavnog organa naziva se autentino tumaenje.
Autentinim tumaenjem daje se pravo znaenjenje pravne norme od samog tvorca pravne
norme, gde se saznaje kakav se cilj normom eli postii. Ipak, ovakovo tumaenje ima i
negativnih strana. Sjedinjuje se uloga tvorca i tumaa, ostali organi ostaju bez mogunosti
tumaenja, moe pod vidom tumaenja nastati nova norma koja povratno deluje od samog
nastanka norme koja se tumai. Tako se stvaraju novi akti s povratnom snagom poznati kao
interpretativni zakoni koji izazivaju tetne posledice, jer praktino zakone, donete u redovnom
postupku, eliminiu pod vidom tumaenja.5

2.1.Tumaenje organa uprave

Ovi organi tumae opte pravne norme koje primenjuju na konkretne sluajeve, ali bave se
tumaenjenjem i pojedinanih pravnih normi u pojedinanim pravnim aktima. Priroda sudskih
organa je da reavaju sporove, a prilikom reavanja sporova moraju se tumaiti pravne norme
koje se u sporovima primenjuju. Sudsko tumaenje je obavezno, nema reenja sudskog spora
bez sudskog tmaenja. Sva sudska tumaenja u krajnjoj liniji podlona su sudskom
tumaenju.6
5 . , , , 2006 . ( , .
, , 2012, . 265-266.

3.Nauno tumaenje
Nauno tumaenje daje pravna nauka. Pravna nauka izuava pravo, sistematizuje ga, izlae
njegovu sadrinu i time vri tumaenje prav, shvaeno u najirem smislu rei. Nauno
tumaenje moe se svrstiti i u uem smislu, kada se u cilju to bolje primene prava
komentariiu zakonski tekstovi daju nauna miljenje o znaaju pojedinih pravnih normi,
ustanova, propisa.
Nauno tumaenje nema neposredno obavezujuu snagu kao to to ima tumaenje dravnih
organa. Pravna nauka posmatra pravo vie apstraktno, ne uputajui se u reavanje stvarnih,
ivotnih sluajeva. Znai, pravna nauka ne primenjuje pravo to rade dravni organi i ne
dravni subjekti. Nauno tumaenje ima i loijih strana. Prevashodno radi toga to je
tumaenje uopteno, apstraktno, udaljeno od konkretnih odnosa.7

4.Sredstva tumaenja

Da bi utvrdio pravo znaenje pravne norme, tuma koristi razliita sredstva. Po pravilu,
najee je potrebno korienje vie sredstava prilikom tumaenja pravne norme. Ta sredstva
koje tuma u procesu tumaenja koristi su brojne i razliite. Meutim, prvo osnovno i
najee sredstvo koje se koristi jeste jezik. Pored jezika, tuma kao sredstvo koristi logiku,
system prava, istoriju i cilj pravne norme. Jezik je najvanije sredstvo jer se i samo pravo
izraava jezikom izuzetno, pravo se moe stvarati i mimo jezika i na neki drugi nain. U
savremenom pravu pravne norme se najee izraavaju jezikom, bilo pismeno ili usmeno.
Tuma utvruje i otkriva pravo znaenje pravne norme tumaei i utvrujui smisao znaenja
jezikih znakova, pojmova iskazanim jezikim znacima. Logika, tiim sredstvom se proverava
ispravnost jezikog tumaenja, otklanjaju greke prilikom utvrivanja pravog znaenja pravne
norme, a mogu se dobiti i nova saznanja i znaenja koja se nisu mogla dobiti jezikim ili
kakvim drugim tumaenjem. To se postie korienjem razliitih logikih pravila u procesu
razmiljanja. Tree sredstvo koje tuma koristi pri tumaenju pravne norme jeste sistem
prava. Pravna nauka izgrauje system prava, koji se sastoji od pravnih ustanova, pravnih
grana i pravnih oblasti. Znai, tuma treba da poznaje i koristi saznanje pravne nauke o
sistemu prava da uoava uzrono posledinu vezu pravne norme sa drugim normama u
pravnom sistemu i principima na kojima se zasniva pravni sistem i slino. Tuma mora da
spozna i istorisko stanje drutva u trenutku donoenja norme, kao i okolnosti koje su bile od
znaaja za nastanak norme, dakle, da koristi istoriju norme kao sredstvo. Cilj je sredstvo
6 . , , , 2012, . 271.
7 . , , , 2012, . 272-273.

kojim se utvruje odreena posledica koju treba da proizvede pravna norma. Svaka pravna
norma se stvara da bi ostvarila odreeni cilj. Tuma treba da utvrdi pravi cilj pravne norme.
Redak je sulaj da e sva sredstva dati potpuno istovetno znaenje. Tada tuma mora da
odredi tano znaenje. Pritom je najvaniji odnos izmeu jezikog znaenja norme i ostalih
sredstava tumaenja. Sutinski, logika i sitem prava kao sredstava, padaju u logiko, a istorija
i cilj kao sredstvo socijolokih ispitivanja pravne norme.8

5.Jeziko tumaenje prava9

Jeziko tumaenje prava, pravne norme jeste ono tumaenje koje se vri primenom zakonika
tumaenja, elemenata jezika, putem koga se dolazi do jezikog znaenja. Znaenje
upotrebljivih jezikih elemenata utvrujue se prema zakoniku tumaenja koje je upotrebljavao
tvorac norme. Ako su upotrebljeni znaci zastareli, moraju se zameniti novim, shodno novom
zakoniku znaenja. Tuma pri jezikom tumaenju treba da koristi i osnovna pravila jezikog
tumaenja. Prvo osnovno pravilo je da svaki jeziki znak ima svoje sopstveno znaenje.
Drugo osnovno pravilo je da svakom jezikom znaku, ukoliko on ima vie znaenja, kao to
je najee sluaj, treba dati ono znaenje koje on normalno, po zakoniku znaenja ima i to
znaenje koje mu je prvo ili glavno. Jeziko tumaenje je metod kojim se upotrebom
lingvistikih pravila dolazi do smisla-sadrine odreenog iskaza sadranog u pravnoj normi.
Poznavanje pravne terminologije (od lat. Terminus - granini kame) i vetine upotrebe
pravnih termina je jedno od osnovnih pitanja koje se predpostavlja pri izradi normativnih
akata. Termin je osnovno orue onoga ko radi na izradi normativnih akata, jer se pomou njih
ureuju drutveno-ekonomski odnosi. Imajui u vidu dinamiku ukupnog drutva koje
opredeljuje i sam razvoj pravnog sistema, svaki pravni sistem dolazi u situaciju dolazi u
situaciju da sve vie koristi izraze koji imaju svoje posebno znaenje i sastani su deo pravne
terminologije. Sutina je ne u stvaranju posebnih termina,ve u tome da pravna terminologija
obinim izrazima daje posebno pravno znaenje. Ovo je stalno prisutan proces i jedini je
zahtev da pravna terminologija bude savremena i jedinstvena u jednom pravnom sistemu.
Smatra se da je jedinstvenost teminologije ostvarena kada za pojedino pravno podruje
postoje jednaki izrazi i njihovo jednako tumaenje.To je krajnji cilj, a ujedno i merilo po
kome se moe ocenjivati napor na stvaranju jedinstvene pravne terminologije u jednom
pravnom sistemu. Jeziko znaenje je ono znaenje koje se dobija primenom zakonika
znaenja tj. pravila jezika-leksike, sintakse i gramatike, to znai, jezikim tumaenjem.10

8 . , , , 2012, . 274-275.
9 . , , , 2012, . 277.
10 . , , , 1989. ( . ,
, , 2012, . 277.

Uzroci koji dovode do nejasnosti pravne norme su njena besmislenost i neodreenost. Pravna
norma je besmislena kada nema nikakvog znaenja tako da se ne moe otkriti sadraj psihe
koji se njome iskazuje. Neodreenost nastaje ili usled nesavrenosti jezika ili usled
neodreenosti pojmova. Nesavrenost je posledica okolnosti da pojedine rei nisu strogo
vezane za odreena znaenja,da vie rei ima isto znaenje (sinonimi), da jedna re ima vie
znaenje (homonim),da se vremenom znaenja menjaju itd.Nejasnost je posledica okolnosti
da pravne norme koriste opte pojmove koji predstavljaju jednu vrstu apstrakcije u odnosu na
konkretan drutveni ivot .Otuda postoje dva elementa optih pojmova jezgro pojma i
predvorje pojma.
U pogledu utvrivanja jezikog znaenja treba se drzati sledecih tehnikih pravila:
jezikim znacima ne treba pridavati poseban pravni smisao ukoliko za to ne postoje
dovoljno osnovani i vrsti razlozi;
znacima koji oigledno imaju osobeno pravno znaenje treba po pravilu pridavati
opte pravno znaenje to jest ono koje imaju s obzirom na celokupan pravni sistem a
samo izuzetno posebno pravno znaenje tj. ono koje imaju u okviru jednog dela
pravnog sistema, jedne grane prava;
pri odreivanju posebnog pravnog znaenja mora se voditi rauna i o znaenju slinih
znakova u drugim odgovarajuim delovima pravnog sistema;
ukoliko je u pravnom aktu koji sadri vie normi izriito odreeno znaenje pojedinih
znakova treba se strogo drati tih odredbi i od njih se moe odstupiti samo u
granicama optih pravila tumaenja;
istim znacima netreba bez dovoljno razloga u istoj pravnoj normi odnosno aktu davati
razliita znaenja, budui da postoji pretpostavka o doslednoj upotrebi znakova od
strane tvorca norme.11

6.Logiko tumaenje prava

Logiko tumaenje se sastoji iz utvrivanja znaenja norme pomou logike, tj. primenom
zakona logike na znaenje koje se dobija jezikim i drugim vrstama tumaenjem. Logiko
tumaenje se sastoji iz utvrivanja znaenja norme pomou logike, tj. primenom logikih
argumenata na znaenje koje se dobija jezikim i drugim vrstama tumaenja.Sukob se vodi
oko pitanja koja je vrsta logike primerena pravniku da li analitika, odnosno formalna,
svojstvena matematiaru, ili dijalektika, svojstvena retoru. Pobornici formalno-logikog
zakljuivanja smatraju da se prilikom tumaenja pravnik slui pre svega silogizmima.
Silogizam je zakljuivanje kod kojeg, kad se izvesne stvari pretpostave, druga jedna stvar,
razliita od njih proizilazi nunim nainom, na osnovu pretpostavljenih stvari. (Aristotel,
Topika)
11 . , . , , , 2012, . 278.

Primer silogizma:
Konji su ivotinje (velika premisa Rian je konj (mala premisa)
Rian je ivotinja (zakljuak)
U pravu se najee susreemo sa hipotetiko-kategorikim silogizmom ''ako-onda''.
Primer: Ako slubeno lice primi poklon ili kakvu drugu korist da u okviru svog slubenog
ovlaenja izvri slubenu radnju koju ne bi smelo izvriti, izvrilo je krivino delo primanja
mita; Petar je primio novac da bi izdao graevinsku dozvolu tamo gde nije bilo uslova za
njeno izdavanje; stoga je Petar kriv za primanje mita.
Svaki put kad dva oveka donose o istoj stvari suprotan sud, sigurno je da se jedan od njih
vara. Uz to, nijedan od njih ne poznaje istinu; jer da o tome ima istu i jasnu predstavu, on bi
mogao da je izloi svom protivniku tako da bi ona najzad pobedila njegovo ubeenje.
(Dekart, Regulae)
Kad se sud sastoji vie od jednog sudije, pretpostavlja se da bi svaki sudija, ako bi delovao
potpuno racionalno, doao dotle da u istom sluaju sudi na isti nain. (Penok)
Nasuprot ovom zdravorazumskom sudu stoji realnost da se npr. najvei broj odluka Vrhovnog
Suda SAD donosi veinom 5:4 ili 6:3.
Analitiko rasuivanje dovodi do nunih ili istinitih zakljuaka ako su premise, iz kojih se
izvode, nune ili nesumnjivo istinite.
Ukoliko treba doneti neku odluku koja je stvar praktine razboritosti i slobodnog izbora, vrsta
rasuivanja koja se tom prilikom koristi bitno je razliita, iako i ona najee poprima
silogistiki oblik. To su veanja, rasprave i ubeivanja umnim govorom i jakim argumentima,
koja Aristotel naziva dijalektikim rasuivanjem.12
Primer: razliite vrste rasuivanja primenjujemo prilikom utvrivanja da li je Rian konj, s
jedne, i koji ispit, na primer, treba pripremati za januarski ispitni rok, s druge strane.
Ono to je specifino pravno u rasuivanju sudije, to nikako nije formalno ispravno
izvoenje nekog zakljuka polazei od premisa po tome izvoenje u pravu nije nita
posebno ve su to rasuivanja koja dovode do utvrivanja tih premisa u okviru vaeeg
pravnog sistema. (Perelman)
Otuda, glavni zadatak tumaenja nije da malu premisu podvede pod veliku premisu i izvede
odgovarajui zakljuak, ve da utvrdi relevantne injenice i pravno ih kvalifikuje na nain na
koji se one mogu podvesti pod odgovarajuu pravnu normu.

12 . , . : ,
, 2011. . 394.

6.1.Vrste logikih argumenata

Argument analogije (slinosti a simili ad simile)
To je argument kojim se iz jedne izriite normativne kvalifikacije (prava, obaveze) nekog
odnosa zakljuuje da ista kvalifikacija pripada i drugom odnosu koji je bitno ili znaajno
slian ovome izriito kvalifikovanom (npr. ako pravna norma zabranjuje unoenje sladoleda u
pozorite, mogue je uverljivo dokazivati da se ta ista zabrana protee i na svu drugu hranu i
pie sendvie, kokice, sokove itd.)
Argumentum a contrario (razlog suprotnosti) To je argument kojim se iz jedne izriite
normativne kvalifikacije (prava, obaveze) nekog ponaanja zakljuuje da postoji suprotna
preutna kvalifikacija drugog ponaanja (npr. ako pravna norma glasi da su punoletni
mukarci obavezni sluiti vojni rok, zakljuuje se da takvu obavezu nemaju maloletni
mukarci ni ene).
Argumentum a fortiori (razlog tim pre)
To je argument kojim se iz jedne izriite normativne kvalifikacije nekog odnosa zakljuuje da
ista kvalifikacija pripada jo jaim razlogom i nekom drugom odnosu; od analogije se
razlikuje po tome to u njemu razlog proirenja kvalifikacije nije slinost odnosa nego vea
zasluga drugog odnosa od prvog .Deli se na sledee dve podvrste:
Argumentum a minori ad maius (zakljuivanje od manjeg ka veem) to je argument kojim
se zakljuuje da posledica koju pravna norma vezuje za neto to je manjeg intenziteta vai i
za istovrsnu pojavu veeg intenziteta (npr. ako norma za neko delo neizvrenja obaveze
vezuje odgovornost zbog nehata, zakljuuje se da je za to delo tim pre vezana i odgovornost
zbog namere).
Argumentum a majori ad minus (zakljuivanje od veeg ka manjem) to je argument kojim
se zakljuuje da subjekt kojem pravna norma daje vea prava ili obaveze ima tim pre i ua
prava i obaveze koja su ukljuena u ona vea (npr. ako je stranka dala advokatu punomoje za
voenje odreene parnice i nije oznaila njegova posebna pravna ovlaenja, zakljuuje se da
on moe podneti i povui tubu, zakljuiti sudsku nagodbu, uloiti albu itd.) .
U irem smislu se ovde razlikuju jo i:
Argument prirode stvari (rerum natura)
Ovim se argumentom dokazuje da je odreeno znaenje pravne norme ispravno ili ispravnije
zbog toga jer je u skladu sa pravilnostima postojanja ili funkcionisanja koji su u prirodi
objekta ili ponaanja nekog pravnog odnosa (npr. u normi koja propisuje odgovornost zbog

mane stvari, mana, materijalni nedostatak postoji ako stvar nema potrebna svojstva za
redovnu upotrebu ili za promet; redovna upotreba je zapravo prirodna upotreba ili priroda
stvari npr. slab konj koji je kupljen za vuu)
Argumentum ab absurdo (razlog apsurdnosti)
Ovaj argument dokazuje da treba iskljuiti ona znaenja pravne norme koja bi vodila
apsurdnim posledicama (npr. bilo bi apsurdno razumeti pravnu normu o parlamentarnom
nadzoru uprave tako da parlament mora ispitati zakonitost i/ili celishodnost svakog upravnog
akta).13

7.Statistiko i evolucionistiko tumaenje

Po jednima, pravi smisao pravne norme jeste onaj koji je norma imala u trenutku svog
donoenja (statiko tumacenje), a po drugima pravi smisao pravne norme jeste onaj koji
norma ima u momentu tumaenja (evolucionistiko tumaenje).
Pristalice statikog tumaenja, kao razlog za primenu takvog tumaenja, isticu pravnu
sigurnost. Statiko tumaenje se, uglavnom, povezuje

sa stavom u korist subjektivnih

tumaenja. jer, subjektivno tumaenje je u bukvalnom smislu utvrdjivanje volje tvorca norme
u momentu donoenja norme i u sutini je statiko tumaenje, zato to je takva stvarna volja
tvroca norme mogla postojati samo u trenutku donoenja norme.14
Evolucionistiko tumacenje za pravo znaenje pravne norme uzima ono znaenje koje znaci u
normi imaju u momentu tumaenja,a ne u momentu donoenja norme. Pristalice
evolucionistikog tumaenja istiu potrebu da pravo treba da prati tokove drutvene
razvojnosti. Pri tome se podrazumeva da je znaenje norme promenjeno od trenutka njenog
donoenja do trenutka tumaenja. Tada je evolucionostiko tumaenje opravdano. Ukoliko
znaenje norme nije promenjeno od trenutka donoenja do trenutka tumaenja, nema potrebe,
niti osnove, za primenom evolucionistikog tumaenja. Ono bi tada dovelo do stvaranja
novog smisla, do stvaranja nove norme, i bilo bi pogreno.15
13 . , . , . , ,
, , 2002. . 533-534.
14 . , . , . , ,
, , 2002. . 529
15 . , . , . , ,
, , 2002. . 530.

8.Ciljno tumaenje
Pravna norma je uvek sredstvo za postizanje nekih i neijih ciljeva (telos cilj), nekih i neijih
vrednosti i interesa koje norma postavlja kao svrhe u prisilnom usmeravanju meuljudskih
odnosa. Zbog toga je od svih moguih znaenja jedne norme pravo znaenje ono koje
najpotpunije i najlke ostvaruje njen cilj, razlog njenog postojanja (ratio legis).
Ratio legis nije isto to i occasio legis, istorijski povod za donoenje neke pravne norme;
Traganje za ciljem prava se ne iscrpljuje subjektivnim tumaenjem, tj. traganjem za voljom
zakonodavca, jer samo dogmatsko shvatanje prava poistoveuje ciljeve normotvorca sa
ciljevima prava;
Stoga bi ciljno tumaenje trebalo da traga za onim ciljevima koje postavlja drutvo u samom
vremenu primene normi, esto nezavisno od onoga to su stvarni normotvorci hteli postii u
vreme stvaranja norme.16
Primer: Odredba zakona koja kae da suprunik koji nije kriv za razvod braka ima pravo na
izdravanje.
Pitanje: Da li dispoziciju treba tumaiti kao dispozitivnu ili kao imperativnu?
Utvrivanje moguih ciljeva ove pravne odredbe: a) potreba, odnosno interes suprunika da
sami, sopstvenom voljom, reguliu vlastite odnose; b) potreba, odnosno interes drutva da ne
dopusti takve odnose meu ljudima, pa makar oni nastali i na osnovu njihove volje, koji bi
nanosili tetu drutvu, ili koji su s drutvenog aspekta ravi ili nemoralni;
Tumaenje pravog znaenja odredbe: ovde je nesumnjivo preteniji drugi interes tj.
onemoguavanje sticanja nezasluene dobiti, jer se sloboda regulisanja odnosa mora ostvariti
samo u okviru koji onemoguuje meusobno iskoriavanje dvaju strana.17

9.Sistemsko tumaenje

16 . , . ,: , , ,
2001. . 452.
17 . , . , . , ,
, , 2002. . 539-540.

10

To je postupak kojim se otkrivaju znaenja jedne norme tako da se ili smisleno povezuju
elementi te norme to se nalaze u razliitim pravnim odredbama ili tako da se ta norma
povezuje s drugim normama iz pravnog sistema. Podloga sistemskog tumaenja je injenica
da je svaka pravna norma u stvari deo jedne velike sloene celine u kojoj su delovi vrsto
meusobno povezani. Ovaj nain tumaenja je obino pomono sredstvo ciljnog tumaenja i
sastoji se iz nekoliko pravila:
1. Znaenje jedne potpuno pravne norme sastavlja se iz svih pravnih odredaba koje sadre
elemente njene pretpostavke, dispozicije, odreenje delikta i sankcije;
2. U tumaenju se mora potovati naelo zakonitosti tj. znaenje niih pravnih normi treba
tzraiti i u znaenjima viih pravnih normi na kojima se nie moraju temeljiti;
3. Znaenje jedne norme popunjava se znaenjem drugih normi iz iste pravne ustanove tj.
normi koje reguliu isti drutveni odnos;
4. Leksika i ciljna znaenja pravnih normi esto se mogu i moraju objasniti njihovim
povezivanjem s tzv. normama definicijama (npr. s normama koje odreuju ta je brak, javna
isprava, pokretna stvar itd.).18

Primer: Pravna odredba kojoj je ustanovljena obaveza roditelja da se staraju o linosti,

pravima i interesima svoje maloletne dece;
Pitanje: Da li postoji dunost izdravanja i punoletne dece ukoliko su na redovnom
kolovanju ?
Tumaenje: Tek povezivanjem sa drugom odredbom zakona koja propisuje da su roditelji
duni izdravati decu (ne ograniavajui se samo na maloletnu decu) i starati se o njihovom
zdravlju, ivotu i vaspitanju kao i o njihovom kolovanju i strunom obrazovanju, vodei
rauna o njihovim sposobnostima, sklonostima i eljama, moe se izvesti zakljuak o obavezi
izdravanja i punoletnog deteta koje se nalazi na kolovanju.19

10.Istorisko tumaenje
To je postupak kojim se trai znaenje jedne pravne norme ispitivanjem istorijskih okolnosti
koje su prethodile donoenju te norme ili povoda (neposredan razlog occasio legis) za njeno
donoenje. Ovo tumaenje je najee pomono sredstvo ciljnog tumaenja a primenjuje se
18 . , , , 2007. 313
19 . , . , . , ,
, , 2002. . 545-546

11

uporeivanjem tumaene norme s normama koje su joj prethodile ili pak s pripremnim
materijalima (nacrtima, predlozima) za donoenje tumaene norme, sa zapisnicima
parlamenta, izvetajima itd.
Primer: Pravna odredba kojom se kanjava izlaganje poruzi "najviih organa vlasti"; Pitanje:
Da li pod tim organima treba razumeti i organe uprave ili samo narodne skuptine?;
Tumaenje: Utvreno je da je tokom diskusije odbaen predlog krivinog dela povrede asti
najviih organa vlasti ili uprave te se otud zakljuuje da organi uprave ne spadaju pod najvie
organe vlasti u smislu ove norme.20

11.Pravo znaenje pravne norme

Zadatak tumaenja pravne norme nije u utvrivanju njenog jezikog znaenja,ve pravog
znaenja.
U teoriji prava razliiti su pristupi odreivanju pravog znaenja pravne norme. Po raznim
merilima sva gledita o pojmu pravog znaenja norme mogu se podeliti na ona koja zastupaju
vezano ili slobodno, subjektivno ili objektivno, i ona koja zastupaju statiko ili
evolucionistiko tumaenje. Ipak, pravo znaenje pravne norme je ono jeziko znaenje koje
najbolje ostvaruje ulogu norme u drutvu, odnosno njen cilj.
Proces tumaenja pravne norme poinje tako to se odreena pravna norma tumai primenom
jezikog tumaenja. Potom, tuma primenjuje vezano ili slobodno tumaenje jezikog
znaenja norme. Prihvatljivija je primena vezanog tumaenja. U okviru vezanog tumaenja
tuma se opredeljuje za primenu objektivnog ili subjektivnog tumaenja. Prihvatljivija je
primena objektivnog tumaenja. Ako su znaci u pravnoj normi od momenta donoenja norme
do momenta tumaenja promenila znaenje, tuma ce u okviru vezanog tumaenja, pored
objektivnog, primeniti statiko ili evolucionistiko tumaenje.
Istovremeno, tuma radi utvrivanja pravog znaenja pravne norme, koristi i druga sredstva
tumaenja, odnosno primenjuje logiko, sistematsko i istorijsko tumaenje.21

20 . , . , . , ,
, , 2002. . 547-548
21 : . : , ,
, 1977, . 116-118

12

12.Vezano i slobodno tumaenje

Pod vezanim tumaenjem podrazumeva se ono tumaenje koje kao pravo znaenje uzima
jedno od jezikih moguih znaenja, odnosno jedino mogue jeziko znaenje, ako je mogue
samo jedno takvo znaenje. Slobodnim tumaenjem se naziva ono tumaenje gde tuma nije
vezan nikakvim jezikim znaenjem norme, ve je slobodan da joj da onakvo znaenje kakvo
on nalazi za potrebno.
Pristalice vezanog tumaenja pravne norme navode mnotvo razloga kojim potkrepljuju
osnovanost primene ove vrste tumaenja. Istie se da ono pruza pravnu sigurnost, postojanost
pravnog poretka, da eliminie mogue zloupotrebe tumaenja, da onemoguava da tuma
umesto uloge tumaa, dobije ulogu tvoraca norme i slino. Pristalice kole slobodnog
tumaenja opravdavaju svoje stanovite potrebom prilagoavanja prava drusvenom ivotu.
Pravo je po njima, apstraktno,udaljeno od ivota, ne moe da regulie sve odnose, zaostaje za
ivotom. Jeziko znaenje normi moze biti zastarelo neprilagoeno. Dakle, po njima potrebno
je dozvoliti upotrebu slobodnog tumaenja prava odnosno pravne norme.
Iako su donekle i jedni i drugi u pravu, ipak, pri utvrivanju pravog znaenja pravne norme
treba se pridravati vezanog tumaenja. Slobodno tumaenje i pored nekih opravdanih
razloga, u stvari nije tumaenje prava, ono je stvaranje prava. Jer, tuma, umesto da bude
tuma norme, on se javlja kao tvorac nove norme na osnovu postojee.
Postoji vie vrsta vezanog tumaenja. Postoje dva glavna merila po kojima se razlikuju ove
vrste vezanog tumaenja. Prvo merilo se odnosi na subjekt ije se znaenje (koje on pridaje
normi) uzima kao pravo znaenje. Drugo merilo se odnosi na vremenski razliita znaenja
norme, od kojih se jedno uzima za pravo znaenje.22

13.Subjektivno i objektivno tumaenje

Subjektivno tumaenje sastoji se u poistoveivanju pravog znaenja norme s onim znaenjem
koje joj je hteo dati njen tvorac. Tuma se trudi da utvrdi ono sto je tvorac norme hteo tom
normom, odnosno jezikim znacima u njoj, da iskae. To nije nimalo lako jer, esto iskazani
znaci ne odraavaju potpuno tano ono sto je tvorac hteo njima da iskae. Stoga, tuma
pribegava korisenju drugih sredstava, a iskazani jeziki znaci mu sluze kao dopuna. Traei
volju tvorca norme i uzimajui nju za pravo znaenje pravne norme, a ne ono sto je tvorac
stvarno izrazio u normi. Ovaj stav bi odveo u sferu slobodnog tumaenja gde bi tuma,
umesto tumaa, postao tvorac nove norme. Nastala bi proizvoljnost, pravna nesigurnost u
pravnom poretku.
Objektivno tumaenje ne istrauje volju stvaraoca norme. Po objektivnom tumaenju pravo
znaenje pravne norme nije ono koje joj pridaje njen tvorac, vec ono koje ima po zakoniku
22 . , , , 2012, . 283.

13

znaenja, koje joj pridaje drutvo. Norma nije ono sto je njen tvorac hteo da kae, ve ono sto
je on stvarno rekao.
Po uem shvatanju objektivno tumaenje je ono tumaenje koje za pravo znaenje pravne
norme uzima ono znaenje dobijeno pomou zakonika znaenja, a ovaj je drutvena
tvorevina, objektivno data i nezavisna od volje tvorca i volje tumaa. ire shvatanje
objektivnog tumaenja ne smatra da je pravo znaenje pravne norme njeno jeziko znaenje.23

14.Sistem prava

U svakoj dravi postoji izuzetno veliki broj pravnih propisa koji se odnose na odreene
subjekte. Pozitivno pravo jeste vaee pravo odnosno skup pravnih propisa i pravnih normi
koji se u jednoj zajednici primenjuju. Druga radnja koja se preduzima u definisanju pravnog
sistema jeste utvrivanje odreenih pravnih pojmova u sklopu pravnih normi, pa se nadalje ti
pravni pojmovi grupiu ime se dolazi do uobliavanja pravnog sistema i sistematike koja
omoguava primenu i pronalaenje odreenih pravnih normi.
Sistem prava definie skup pravnih normi koje s obzirom na njihovu sadrinu, drutvene
odnose koje reguliu, predstavljaju jedinstvenu i logiki neprotivrenu celinu. Ta celina se
utvruje hijerarhijski, odnosno pravne norme se grupiu u odreene srodne jedinice, grupe,
sadrane od manjih ili veih, viih ili niih podsistema. U principu postoji saglasnost da su
elementi pravnog sistema: 1. pravna norma; 2. pravna ustanova (institut); 3.pravna grana
(grana prava); 4.pravna oblast. Pravna ustanova je skup svih pravnih normi koje zajednikom
metodom reguliu razliite strane jednog istog pravnog odnosa. Shodno tome imamo npr.
ustanovu braka, ustanovu ugovora. Pravna grana je skup po pravilu viih ili sloenih instituta,
ustanova koje istim, osnovnim metodom reguliu iru oblast srodnih drutvenih odnosa, npr.
grana privrednog prava, ustavnog prava, krivinog prava, graanskog prava. Pravne oblasti su
velike srodne grupe pravnih grana i mogu se podeliti na 3 odnosno 6 oblasti: 1) materijalno i
procesno pravo; 2) javno i privatno pravo; 3) domae i meunarodno pravo. Meunarodno
privatno pravo je skup pravnih normi kojima se reguliu graansko pravni odnosi izmeu
odreenih subjekata sa stranim elementom. Odnosi izmeu pojedinaca i pravnih lica, odnosno
pravnih lica i pojedinaca koji se ne temelje na dravnoj suverenosti, mogu biti: a) stvarnopravni odnosi; b) nasledni; c) statusni; d) obligacioni odnosi.24

23 . , . : R.W.M. Dias and G.B.J. Hughes, Jusrisprudence,

London:Butterworth and Co.(Publishers) Ltd.,1957, . 115.
24 . , . , . , ,
, , 2002. . 545-546

14

15.Zakljuak
Moe se zakljuiti da su Tumaenje prava - vrste tumaenja kao tema za ovaj seminarski
rad bitan i dobar uvod u dalje prouavanje ovog predmeta i tematike kojom se ovaj predmet
odnosno pravo bavi.
Naravno na ovu temu sam mogao napisati i puno vie, i obimnije i naravno strunije, ali
nadam se da sam i ja kroz ovaj seminarski rad takoe uspeo da na pristojan nain obradim
zadatu temu uzimajui u obzir moje trenutno poznavanje ove oblasti i dostupnu strunu
literaturu.

15

16.Literatura
1. . , , , 1981.
2. . , , , 1989.
3. .. .. , , , 1999.
4. ... , , , 1997.
5. . , , , 1998.
6. . , , , 2001.
7. .. , , , 1961.
8. .. , , , 1977.
9. .. -. -. , , , 2002.
10. . , , , 2000.
11. . , , , 1987.
12. . , , , 1994.
13. . , , , 1980.
14.. , , , 1923.
15. . , , , 1933, 1938.
16. . , , , 2005.
17. . , . , , , 2006.

16