UDC 821.163.41-32.

09
821.163.41-95

NESTANAK EPSKOG SVETA U REALISTIKOJ PRIPOVECI1

Dragana Vukievi

SAETAK: Ve su savremenici realista uoili a kasniji

prouavaoci samo potvrdili i detaqnije opisali jak uticaj
usmene kwievnosti na poetiku srpskih realistikih pripo-
vedaa. Nisu, meutim, svi folklorni anrovi bili podjedna-
ko integrisani u realistiki anrovski sistem. U radu se uka-
zuje na nekompatibilnost epske i realistike slike sveta i
usmerenost realistikog teksta ka parodinim i humoristi-
kim preoznaavawima onih znawa o svetu koja su bila pohrawe-
na u epskoj pesmi.
KQUNE REI: epska pesma, realistika pripovetka, pa-
rodija, humor

Ako epiku tumaimo kao sublimaciju ideologije jednog, arhainog,

ratnikog drutva" koja se od indoevropskih boraca na bornim koli-
ma, preko starih slovenskih ratnika, do srpskih sredwovekovnih vite-
zova u biti nije mewala",2 onda su realistike interpretacije wenih
tema i ideja zapravo wena negacija. Kako se kwievni tekst oslobaao
jedne jake kanonske struje, pritiska tradicionalne referencijalno-
sti", najboqe moemo uoiti ako pogledamo na koji nain su klasine
epske teme prvo prestilizovane (romantiarska, humoristiko-paro-
dina stilizacija, realistika, naturalistika), a potom preimenova-
ne i zamewene novima. Razliiti tipovi stilizacija ostvareni u raz-
liitim dinaminim odnosima (simbioza, sinteza, negacija, kontrast),
u realistikim tekstovima otkrivaju nam prisustvo kako starijih tako
i novijih tehnika pripovedawa.
Za romantiarsku stilizaciju istorijskih tema paradigmatian je
tekst ure Jakia Neverna Tijana, u kojem se aktiviraju oni segmenti
epskog sveta koji imaju potencijal emotivno pregnantnog, baladinog.3

1 Za korisne sugestije tokom pisawa rada autorka posebnu zahvalnost duguje Snea-
ni Samarxiji i Duanu Ivaniu.
2 A. Loma, Prakosovo. Poreklo srpskog junakog epa u svetlu indoevropske komparati-
vistike, u zborniku: Od mita do folka, Kragujevac 1996, str. 86.
3 I u omiqenicama" Laze Kostia (Kosovka devojka i Smrt Omera i Merime), tako-
e se mogu prepoznati baladini podsticaji za wegovo kwievno stvarawe i wegova fol-
396

Takvi su motivi kosovskog stradawa, Kosovke devojke, izdaje i never-

stva.4 Epska slika sveta vidno transformisana romantiarskom reto-
rikom dopuwuje se biblijskim motivima. Poetnu atributizaciju Tija-
ne kroz figuru Kosovke devojke zamewuje biblijska Judita, a epsko fi-
nale poslekosovskih stradalnika melodramski zavretak (junak gine
da bi video dragu, draga ispija otrov iz dadiqine ruke). Ovaj vid ro-
mantiarskih stilizacija (itawa epskog) odrae se tokom epohe rea-
lizma u delima u kojima se javqa motiv ubi sunt. Epski objektivni nara-
tor (onaj koji zna i izvetava nas o junacima, wihovim dvorima, kowi-
ma, qubama, najposle o wihovom junatvu) nestaje pred lirizovanim su-
bjektom koji svojom emocijom boji" naraciju, on tui nad nestalim
epskim svetom. Iza pitawa gde su sada junaci, dvori, qube, kowi i ju-
natva vie se ne uje glas epskog kazivaa (v. Rajko vojvoda i Margita
devojka) nego romantiarskog lirika a naraciju smewuje lamentirawe.
Jakieva proza je dobar obrazac konfrontacije epskih, melodram-
skih euforikih" i realistikih siea. U wegovim pripovetkama pa-
ralelno sa tematizacijom rata i junatva (1848, hercegovaki ustanak i
srpsko-turski rat) razvija se i neepska (realistika) slika (filistar-
stvo, tabno, pozadinsko manekenstvo", licemerstvo). Ipak, u veini
pripovedaka nad epskim i realistikim sieima preovlauju melo-
dramski. Ne treba pritom gubiti iz vida iwenicu da i u narodnoj
kwievnosti nailazimo na baladine preokrete i sjediwenost motiva
veridba(venawe)/smrt. Meutim, u romantiarskim pripovetkama u-
re Jakia, intenzivirawem melodramskog sutinski je preoznaena
folklorna baladinost. Gotovo sa grafikom preciznou moe se
predstaviti ratna tematika i woj najee nadreeni melodramski si-
ei:

Pripovetka Ratna tematika Melodramski elementi

Milan 1848, sukob Srba sa 1. surovi vojnik spasava siroe
Maarima 2. dobra pomajka i loa majka, Maarica
3. smrt deteta
Uskok pripovetka iz sadaweg 1. spasavawe otete snaje iz begovog
ustanka", harema
u fusnoti navedena 1875. g.
Na mrtvoj 1. 1848. 1. samoubistvo devojke na grobu ubijenog
strai 2. hercegovaki ustanak mladoewe
2. dragi u borbi, odbijawe bogatog prosca
Ratnici Srpsko-turski rat 1. oprotaj vojnika od drage
Rawenik Srpsko-turski rat 2. smrt vojnika

Melodramski siei javqaju se i u prozi S. M. Qubie. Jo je I.

Sekuli pisala da Skoidjevojka i Crnogoraka Gorde nisu tipovi qu-

klorna istraivawa. Hatixa Krwevi, Vekovita jabuka Laze Kostia, Novi Sad, 1992,
str. 45.
4 I u delu Laze Kostia, po miqewu Hatixe Krwevi, kosovska tema je prostor u
kojem tee permanentni dijalog s prolou i tradicijom". Kosovska gama Laze Kostia,
Vekovita jabuka Laze Kostia, Novi Sad 1992, str. 111.
 397

bavnice za roman, nego za dramu". Kod S. Matavuqa melodramski im-

pulsi su potpuno prigueni ili naturalistikom obradom ili hu-
moristikim preokretima. Drugaijem stilskom registaru pripadaju i
prividno melodramski siei" M. Miqanova. Prividno, jer umesto
emotivnog, Miqanovqev odnos prema junacima je racionalan, problem-
ski. Junaci se stavqaju u egzistencijalne procepe izmeu oprenih
normi ubiti kuma ili pogaziti zadatu re, osvetiti se ili oprosti-
ti (sin prata ubici oca, majka ubici sina, brat bratoubici) i to
ini wihovu poziciju vie traginom nego melodramatinom. Za raz-
liku od melodramskih junaka koji se doivqavaju emotivno (smeh i su-
ze), Miqanovqevi junaci poput epskih izazivaju potovawe i divqewe
ili poput tragikih izazivaju katarzino oseawe.
Za romantiarske i realistike pisce tematski je bio vrlo inspi-
rativan ne samo kosovski boj nego i lik hajduka. On se samo delimino
uklapao u romantiarske predstave usamqenih boraca za veitu pravdu,
buntovnika sa uzvienim idealima. Sutinski, romantiarski hajduk
je bio neepski.
O ovim razlikama G. Gezeman pie: Kult 'slobodne', neobuzdane linosti je dete
19. veka, naslee zamagqenih genija iz doba tzv. 'bujnosti i plahovitosti'. U plemenu i u
patrijarhalnoj zajednici uopte velika individualna linost je samo predstavnik su-
tine duha wegove zajednice5 ovek u ovakvoj zajednici nije individualista. On svoje
tewe moe da uloi samo na to da bude boqi od drugih, ali ne da bude drugaiji od dru-
gih, kao individualista."6
Novu konceptualizaciju hajduka ponudili su realisti. Razlike se
mogu ilustrovati analizom jednog odlomka iz Jakieve pripovetke i
iz pripovetke Bude Budisavqevia.7
U pripoveci Ruskiwa ure Jakia opisuje se poezija hajdukog ivota": Ti ne
zna, ali hajduki ivot ima svoje poezije; i one mrke, hrapave stene imaju svoje ivo-
pisne drai kakvih nijedan ulistan na svetu nema!.. O ta sam puta, na hladan kamen
naslowen, gledao kako se po vrhovima planinskim cepaju crni oblaci, a na elu im, kao
neki vojvoda sa crnim krilima, leti orao I u tim asovima sam premiqao o tekoj
sudbini moga ugwetenog naroda, u mrkim krilima toga vazdunog gospodara sam gledao
razvijenu zastavu vaskolikog Srpstva; i ve sam u tom zanosu mislio da pod hajdukim
opancima lei satrvena tiranija"
U pripovetkama Bude Budisavqevia hajduki ivot se prikazuje s
nalija, pa se predaja carskim vlastima i dugogodiwe robovawe vide
u svetlu oslobaawa od neizvesnosti i neprijatnosti koje podrazumeva
hajdukovawe (Zadwi liki harmbaa, Hajduk Nevjera).
Jest u neke i za neko vrijeme zoran i poletan ivot hajduki. Ali mnogi sasvim
posrne i podivqa u timornoj gori, kao i onaj mrki vuk, s kojim se sreta, te bi samo za-
skakivao, derao, gulio, grizao. I to li je meke udi, kasnije mu dotui, dodija onaj
pusti pustiwaki sviaj, ona vjeita pawa i strepwa, besanica i trzavica, nerijetko
tvrdi log i glotni mueniki kruac, moj gospodine. Boqega oeka stane i tititi, po-

5 G. Gezeman, ojstvo i junatvo starih Crnogoraca, Cetiwe 1968, str. 26.

6 Isto, str. 98.
7 Iako smo Jakiu kontrastirali prozu Bude Budisavqevia sledei opoziciju
romantiarska realistika stilizacija, celokupni opus pomenutih pisaca demantovao
bi ovako uproene polarizacije. U prozi sa ratnom tematikom ure Jakia mogu se
pronai i realistiki elementi kao to se u prozi Bude Budisavqevia mogu pronai
romantiarske stilizacije.
398

jedati duevnost i eq ga sve to jae presvoji, prevlada za kunim mirom i za onim, ako
i suhanim, ali Bogom blagoslovqenim zalogajem na svom ogwitem."8
Za nas je znaajno kako se oko iste lekseme iri semantiko poqe
(obuhvataju oni koji se bore u razliitim vremenima i na razliitim
prostorima, sa razliitim ciqevima), a zatim i mewa vrednosni pred-
znak od pozitivnog (hajduk = junak) do negativnog (hajduk = odmetnik,
nasilnik, pqaka).9 (Ambivalentna znaewa semanteme hajduk zabele-
ena su jo u Vukovom Rjeniku). I dok su pojedine lekseme objediwava-
le suprotna znaewa, dotle su druge mewale sferu jezike upotrebe: ju-
nak vojnik, otaxbina drava (obratiti pawu na etimoloko zna-
ewe ovih rei), borba, megdan rat Novom nomenklaturom zapravo
se oznaavao novi neepski svet koji je prividno zamewivao stari, ep-
ski profilisan svet, a u stvari ga je negirao.
Romantiarskim i/ili realistikim stilizacijama bili su izlo-
eni i odreeni literarni toponimi. U radovima realistikih pisa-
ca Crna Gora postaje semantiko jezgro oko kojeg se okupqaju najrazli-
itije semanteme s jedne strane, one koje oznaavaju slobodarsku tra-
diciju, nepokornost, junatvo, a s druge one koje sugeriu zabaenost,
kulturnu izolovanost, nekultivisanost. Kod romantiara, i kod Igwa-
tovia (delom i kod Nenadovia), Crna Gora vie simbolizuje ideju
nego konkretan ivotni prostor. Ona se interpretira kao pesniki
simbol, idealan epski prostor u kojem se raaju junaci. U Matavuqevoj
camera obscura ona se izjednaava sa meseevim krajolikom, ali se i tu
stilizuje, svodi na simbol a ne opis nekog konkretnog prostora (v. De-
set godina u Mavritaniji). Mewa se i poredbeni par. Opoziciju Crna
Gora Turska smewuje opozicija Crna Gora Evropa u kojoj prvi
lan mewa predznak od pozitivnog ka negativnom. Od slobodarske Crne
Gore do Jaminske doline (Deset godina u Mavritaniji) odvija se iro-
nina inverzija istog pesnikog znaka.10
I dok se znaewe simbola Crne Gore u realizmu mewa, drugi pro-
storni simbol, Kosovo poqe, ostaje nepromewen. ak se i u opisima
srpskih pisaca koji su boravili na Kosovu oseaju jak simbolini pri-
tisak pesnikog toponima, emotivna obojenost opisa i priguena do-
kumentarnost (opis se pretvara u lament nad svetim srpskim prosto-
rom"). Krajem 19. veka, mitopoetski oreol u radovima realista bio je
skinut sa Crne Gore, ali je jo uvek osvetqavao realan prostor Ko-
sova.11

8 B. Budisavqevi, Iz starog zaviaja, Novi Sad 1914, str. 78.

9 U negativnom kquu hajduci se prikazuju i u pripovetkama S. Rankovia (Potera).
10 Milan Kaanin razlikuje dve interpretacije Crne Gore u stvaralatvu Sime
Matavuqa. irewem legende o Crnoj Gori i Crnogorcima, Matavuq produava tradi-
ciju koju su stvorili u srpskoj poeziji uro Jaki i J. J. Zmaj, a u srpskom putopisu
Qubomir Nenadovi. Na 20 godina po odlasku iz Crne Gore, po dolasku u Beograd, kad se
oslobodio prisustva crnogorskog kneza i cetiwskog amibijenta, Matavuq uvidevi ko-
liko onaj svet voli teatralnost i koliko u wemu ima 'fanfaronstva', nije mislio o Cr-
noj Gori i Crnogorcima onako naivno U posledwoj svojoj pripoveci iz crnogorskog
ivota, pod naslovom Sinovi, Matavuq se odrekao idealizovawa i folklora" Uskok,
Sudbine i qudi, Beograd 1968, str. 189.
11 O epskoj ikoninosti Kosova, vidi: M. Deteli, Mitski prostor i epika, Beo-
grad 1992, str. 120.
 399

Kolika su stilska i semantika pomerawa izvrena u srpskoj kwi-

evnosti za nepunih pola veka moemo videti uporeivawem epskog
motiva (poznatog jo iz Homerove Ilijade oprotaj Andromahe od
Hektora, ili iz nae tradicije rastanak Milice od brae) u delima
razliitih pripovedaa (neretko savremenika).
U pripoveci Kapetanov grob . Jaki motiv rastanka uvodi kao
slikarski motiv, udaqava ga iz fabule", prebacuje u komentar:
U velikom svetu, po uvenim galerijama, gledao sam divnih slika koje predstavqaju
kako se narodni vojnik sa svojom porodicom prata. Ideja je po sebi lepa; crtei pra-
vilni, svetlost dobro udeena, a boje do zanosa divno poreane!"
Tek posle ove esejistike obrade likovnog motiva rastanka, on opisuje oprotaj
mua od ene pred odlazak u rat:
Maro!" produivae kapetan malo stalnijim glasom Jo ovog asa moram po-
laziti!
Mlada gospa klonu, rumeno lice joj poblede kao listak prebele hartije, i ona ni-
ta nije umela progovoriti! Nemo je gledala u wega jedva to je mogla disati" (na kraju
vrlo razvijenog opisa oprotaja drage i dragoga, junakiwa se onesveuje i pada u naru-
je svoje majke).
Mawe u melodramskom, a vie u realistinom stilu motiv rastan-
ka je dat u pripoveci Na vojsku B. Budisavqevia:
Kad se trgne regula vojnik iz posade, a iz tue zemqe na vojsku, ne ostavqa,
otkle poe, tono vele, ni kueta ni maeta svoga, ali graniaru red je ostaviti stari
dragi zaviaj Ondje mu je rodni dom, domae ogwite, ondje stara oinska zadruga, u woj
ena ono gumno i pojata i nie wih potkunice neto, ono malo oranica i livada
oh, ta on je sirotiwa raja".
U nastavku se gradiraju slike: oprotaj vojnika sa rodbinom, enom, decom i na
kraju sa majkom. Iako se kod Budisavqevia junakiwe ne onesveuju i ne padaju u naruje
bliwih, akcenat je jo uvek na emotivnom doivqaju doaranom lirski intoniranim
opisom.
Neto je drugaije stilizovan ovaj motiv kod B. Nuia:
A kad je bilo vreme da se poe ve, sedome ocu zaigra brada i zadrhtae usne, a
wegove studene usne osetih po elu i po obrazima. A zatim, kao ono prvi ubod noa to
zaboli, a posle utrne meso i moe se koliko hoe sei, tako i ja ve nisam vie ni ra-
zaznavao, iji su poqupci i zagrqaji, ni ije su suze vlaile moje obraze."12
Dijahronijski posmatrano romantiarske stilizacije epskih tema
izrazito su prisutne u radovima protorealista dok se kasnije sa razvo-
jem realizma sporadino javqaju. U razvijenom realizmu epski predlo-
ak se naputa i gradi kvalitativno nova, samostalna", neepska sli-
ka sveta. Romantiarske stilizacije pritom nisu predstavqale negaciju
ili inverziju epskog sveta nego wegovu transformaciju i znatno su se
razlikovale od realistikih stilizacija. Taj period traewa izra-
za/stila za stare/nove teme bio je zanimqiv i za savremenike realista.
U znamenitoj studiji o S. M. Qubii, Q. Nedi izdvaja tri kwievna pristupa
istoriji: 1. Pripovedai ili, poput . Jakia, priaju prolost kakvu su sebi stvo-
rili u mati, uzimajui je jedino zato to vie daje maha romantici no pria iz sa-
vremenog ivota"; 2. ili, poput A. Gavrilovia, da bi prii svojoj dali to vie ver-
nosti istorijske," prouavaju istorijske rasprave; 3. ili, poput S. M. Qubie, fantazi-
ju i istoriju udruuju u folklornoj predstavi istorije fikcionalizujui ono to je za
narod stvarna prolost wegova".13

12 B. Nui, Oprotaj, Pripovetke jednog kaplara, Sabrana dela, 14 Beograd 1938,

str. 21.
13 Q. Nedi, St. M. Qubia, Studije iz srpske kwievnsoti, Novi Sad Beograd
1960, str. 248.
400

Ne bi li se snizila" poviena romantiarska retorika, M. Sa-

vi, M. Pejinovi, M. Car predlagali su piscima istorijske proze da
se okrenu dokumentima (nauan, ponekad pseudonauan stil) i izvre
(u poreewu sa svojim romantiarskim prethodnicima) sledee izmene:
1. jezike sugerie se piscima da realistiki prikau govor ju-
naka (oponaawe jezika kakav je bio u vremenu iz kojeg potiu junaci),
a ne da ga svode na deklamatorske vebe;
2. tematske (piscima se predlae da uzimaju grau iz blie pro-
losti hajduke i uskoke, ne nemawiske, jer se o woj zna vie pa
je i pripovedawe o woj argumentovanije);
3. formalne (kritiari su potencirali epski, narativni i de-
skriptivni aspekt teksta, jer se wime na raun dramatinosti prie
(tipian romantiarski efekat) uveavala wena informativnost (ti-
pian realistiki efekat pripovedawa); narativnost se isticala kao
prednost" istorijske proze (romana i pripovetke) nad dramom.14
Uprkos ovako jasno formulisanim sugestijama, naputawe epskom
tradicijom oblikovane slike sveta i weno smewivawe novom naunom
slikom sveta, vie je bila eqa pojedinih kritiara nego implicitna
poetika pisaca. Uzroke neobjektivne slike prolosti treba traiti i
u nedovoqnoj kritinosti/objektivnosti/naunosti romantiarske isto-
riografije koja je meu realistikim piscima tokom cele epohe imala
svoje pristalice (J. Igwatovi, S. Sremac).
Ipak, insistirawe na dokumentarnosti imalo je odreenih posle-
dica na interpretaciju epskih tema. Dok se romantiarskim stilizaci-
jama normirao dramski baladini potencijal epske slike sveta, reali-
stikim stilizacijama normirala se epska objektivnost. U prvima, akce-
nat je stavqan na epski svet kao na izvor emocija, u drugima, na wegovu
finalnost, iscrpnost. U realistikim stilizacijama primetna je vea
emotivna udaqenost izmeu pripovedaa i lika. Ono to je transfor-
misalo epski znak u lirski i stvaralo utisak neobinosti/egzotino-
sti, sada se ponovo vraa objektivnosti epskog znaka. Istorijsko kao
oznaiteq romantiarskog, egzotinog postaje oznaiteq stvarnosnog
otuda este etnografske interpolacije ili pozivawa na naune izvore
ve u radovima S. M. Qubie. Za ovaj realistian" nain itawa"
istorije najvee zasluge imao je Vuk Karaxi.
Osim kroz tekstove kojima se oponaala objektivnost epskog znaka,
odnos epsko-realistiko moemo tumaiti i kroz tekstove u kojima se
epski diskurs parodira. Budui da epski tekst u realistikom kontek-
stu stvara novi visoko tenzitivan tekst, susret dva kanona (epskog i
realistikog), upravo zbog iskquivosti wihovih normi, idealna je
podloga za humoristike i parodine stilizacije. Ovaj tip stilizaci-
ja, vano je napomenuti, javqa se i u samom folkloru. Time se reali-
stika pripovetka ne ostvaruje u opoziciji sa folklornom slikom sve-
ta nego u opoziciji sa epskom folklornom slikom sveta. Pripovetka

14 Nabrojane izmene detaqnije su analizirane u: Poetika itawa kritika proze

18681901, Beograd 1998, str. 57.
 401

Kawo Macedonovi moe posluiti kao idealan primer realistikih

preoznaavawa epskih oznaka.
Kawo Macedonovi je tekst koji ima mnogo dvostruko kodiranih
mesta koja se mogu prestilizovati, t. j. poneti kwievno relevantne
informacije razliitog porekla i znaewa.15 Za nas je zanimqivo da
uoimo na koji nain se jedan epski scenario" (u poetku se pojavqu-
je nasilnik koji uzurpira ustaqeni ivotni red, zatim on namee po-
niavajue uslove, sije atmosferu straha i beznaa, da bi spas doao u
vidu neznanog, neoekivanog ili zaboravqenog junaka") mewa, t. j. kako
jedan te isti tekst moe biti primer i za postupak epizacije i za po-
stupak deepizacije.
Prvi znaci dekonstrukcije epskog junaka signalizirani su opisom
wegovog izgleda, osobina, statusa koji ima u zajednici iz koje potie.16
Znatno veu deformaciju epskog znaka predstavqa wegova humoristika
(komina) transfomacija: Kawo nije samo junak niska struka" on
je i junak koji se bira za megdan ali ne zbog svojih epskih kvaliteta
(hrabrost, ratna vetina, inteligencija) nego iz trivijalnih razloga
(drugi ne bi umio ni doi do dudeva dvora ni za mjesec"). Tako se
epska koncepcija junaka preoznaava u neepsku izuzetan epski junak
istovremeno samo je jedan od Patrovia (po nainu kako sa wim raz-
govaraju ne od uglednijih). Na skuptini, vanost Kawoeve borbe sa
Furlanom kolektiv ne samo da umawuje nego i obesmiqava. Ona je za
wega besposlica na koju ne treba troiti rei. ak ni potencijalna
Kawoeva smrt ne bi promenila odnos kolektiva prema junaku (on je je-
dan od zamewivih): Ako te posijee poslaemo poviega Ako pogi-
ne oplakaemo te divno, i svako od nas kad doe u Mletke, pohodie
tvoj grob".
Kawo niji koncipiran samo kao epski junak nego i kao anoniman
trgovac, izgubqen i prevaren stranac u Mlecima. Novo Vukovi uoava
da jedan od naina resemantizacije junaka lei u kominom kontrasti-
rawu neepske sredine u koju dolazi i epske sredine iz koje potie:
Umjesto epske atmosfere pred itaoce izrawaju Mleci, sa svojom kom-
plikovanom dravnom i administrativnom organizacijom, svojim sud-
stvom, trgovinom, sa svojim velelepnim palatama u kojima ivi plem-
stvo i malim krmama i trgovima po kojima vrvi obian i poslovan
svet."17

15 Novo Vukovi ukazuje na nekoliko razliitih izvora koncepcije naslovnog juna-

ka: prototipsku uverqivost junaka (istorijski dokumenti koji potvruju postojawe juna-
ka), aluziju na epskog junaka koji je zaboravqen i koji se pojavquje neoekivano u presud-
nom trenutku (paradigma Bolani Dojin), mitologemu (David i Golijat), literarnu remi-
niscenciju (Tristran i Izolda) Ovako zasnovan kwievni junak zahteva izrazito ver-
ziranog itaoca sposobnog da neprestanim aktivirawem razliitih kwievnih tradici-
ja (kako pisanih tako i usmenih) (de)konstruie glavnog junaka. Kawo Macedonovi
izmeu mitologeme i realistike pripovetke, Deveta soba, Beograd 2001, str. 33.
16 N. Vukovi pie: Kawoev mali rast je izvor brojnih zabluda u vezi sa wego-
vom vrijednou, a u odreenom smislu i reiser cijelog sluaja sa Furlanom". Kawo
Macedonovi izmeu mitologeme i realistike pripovetke, str. 33.
17 Isto, 33.
402

I epska trajektorija se moe prekodirati. Jer, dok se u epskoj pe-

smi pomerawem junaka aktivira radwa (epski junak je junak u pokretu,
na kowu: nepromewenost enterijera podrazumeva da je nosioca radwe
zadesila nevoqa, bilo da boluje, sputan je okovima u neprijateqaskoj
tamnici ili sopstenom zadatom reju"),18 u realistikoj pripoveci po-
merawe (promena) na nivou radwe mora da bude dodatno motivisana.
Opozicija ostaode aktivira itav niz (u odnosu na epsku pesmu) pra-
teih tema, najee trgovine ili kolovawa junaka.
Prekodirawe epski pozicioniranog junaka S. M. Qubia naje-
e ostvaruje dinaminim promenama subjekata fokalizacije i naraci-
je i stvarawem opozitnih interpretacija istog dogaaja (Patrovii :
Mleci, Patrovii : Kawo, Mleci : Kawo, Patrovii : Mleci :
Kawo) ukquujui u wihovu dinaminu fokalizacijsku igru i svezna-
juu pripovednu instancu.
Tako se npr. epska pozicija junaka Ostade Kawo sam" pripisana autoritativnom
glasu sveznajueg pripovedaa transformie u neepsku poziciju junaka (Moglo mi je bi-
ti da sjedim doma"). Dvostruka perspektiva (epska i neepska) potie i iz samog junaka,
koncipiranog tako da bude viesmislen (on jeste i nesnalaqivi trgovac i snalaqiv
borac, i branilac crnogorske asti i spasilac mletakog naroda). Kawoevim razmi-
qawem Nijesam se ja, slava da je Bogu, pomamio niti mi je ivot omrznuo", herojski
in poprima besmisao samoubilakog ina, a herojski imperativ (izai na megdan) in-
terpretira kao nerazumnost, pomama. Borba sa neprijateqem postaje ne vie uzvien in
nego kazna (Nanese me neki grijeh da ovdje ludo poginem") a u nastavku se obesmiqava
i wen ciq pak da je za koga ni po jada, no za ove straive i nadute nitkove". Tekst
funkcionie na principu parodije, kroz dva simultana itawa" jedno zasnovano na
minus prisustvu epskog znaka (spasavawe slabih, nezatienih devojaka, sirotiwe raje,
zarobqenog pobratima), a drugo na negaciji epskog znaka (spasavawe straivih i nadu-
tih nitkova").
U interpretativnom smislu vrlo je zanimqiv nain na koji Qubi-
a zavrava priu o Kawoevoj sudbini izostavqajui konvencional-
ni zavretak (junak je uzeo trofej).
Kawo odbija blago i princezinu ruku kao nagradu. Ne zadrava ni znake pobede
odmetnikov prsten i ma. U Patrovie se vraa samo sa priom o sebi i obeawem da
e Patrovii dobiti vee slobode. Tako se u zavrnom delu sustiu kroz razliite za-
vretke (epski uzeti/odbiti trofej), romantiarski (stremiti ka slobodi, prii o se-
bi), realistiki (promeniti ime trga, ukinuti dabine srpskim trgovcima i sl.) i raz-
liite interpretacije istog dogaaja (varira smisao Kawoevog herojskog ina) i sve po-
entira etiki. Vie potencijalnih zavretaka (ono to narod pria epska sudbina
, ono to je junak eleo da bude, ono to je bilo) slivaju se u poslovicu (Kako su vr-
ili tako su obrili") kao posledwu smisaonu objediwujuu instancu.
Interpretativni potencijal parodiranog epskog junaka bio je iz-
razito inspirativan za srpske pisce. Indikativne su varijacije istih
motiva u koncepcijama likova Qubiinog Kawoa Macedonovia, Ma-
tavuqevog Milia i Andrievog Alije erzeleza (sputawa junaka s
kowa, otkrivawe malog rasta, podaci iz sfere trivijalnog). Sledei
(Frajovu) putawu od visokomimetskog ka niskomimetskom, iz sfere tra-
gikominog oni su stigli do prostora parodijskog i apsurdnog (ilu-
strativan je daqi pad junaka Domanoviev Kraqevi Marko na velo-
sipedu ili Bulatoviev heroj na magarcu").

18 M. Deteli, Mitski prostor i epika, Beograd 1992, str. 117.

 403

U epskom svetu junaci nisu ambivalentni. Zato su za nas zanimqi-

va pomerawa epskih motiva" u prostore lai, hvalospeva, privida
Ova pomerawa izvor su komike i mogu se pratiti kako u folklornoj ta-
ko i u komediografskoj tradiciji. Nas vie zanima prvi tip tradicije
i wen uticaj na stvarawe smenih opozitnih parova junaka: hrabar
straqiv, hrabar na rei straqiv na delu ili sintetinog junaka
hvalisavog vojnika, ene-delije. S obzirom na velik interpretativ-
ni potencijal i dvosmislenu epsku/neepsku prirodu, komini epski ju-
naci zasluuju da se na wima zadrimo.
Ovaj nesklad naroito je karakteristian za koncepciju hvalisavog
vojnika.
U Matavuqevom ukanu Skakavcu junako delo se pretvara u govor o junakom delu a
agon ratnika u agon pripovedaa ija pouzdanost podlee sumwi slualaca (On to pri-
a, ali ko e mu verovati! Ti zna da svi lau kad iz soldata dou! Svaki je inio ude-
sa, svaki je govorio s carem!"). Eksplicitniju parodiju epskog junaka kroz sintetian lik
hvalisavog junaka Nenada Ubojice daje Ilija Vukievi u Prii o selu Vraima i Simi
Stupici. On, s jedne strane, ogoqava" sam epski postupak, poigrava se epskim formula-
ma, a, s druge strane, demistifikuje one koji manipuliu idejama o snazi i junatvu
srpskog naroda (oni su dati u liku Nenada Ubojice koji ivi od junatva" a junatvo
ti je sjei glave i biti iz dugijeh i kratkijeh puaka"). Junak se izraava kroz deseter-
ce, koji postaju ovetali oblici bez znaewa. Deseterci tipa pa poosmo u ravno
Orawe, da kleknemo begu Sevdaliu Ustaj, bee, ne ustao majci! Xeverdare, ne prevari
samo, zlatom u te poslije oblijepiti Nego sam ga quto osvetio, jer smo pustu kuu ras-
kopali i odnijeli tri tovara blaga" deluju mehaniki, kao da dolaze iz lutana kojem se
pokvario govorni mehanizam mada kostim jo uvek upuuje na wegovu epsku ulogu (kolajna,
puka, prsa gde viahu neke okrugle ploice i sve jako osjajkuju prema suncu"). Vukie-
viev junak opise svojih junatava intenzivira nekontrolisanim gestikulacijama i na-
glim pokretima jataganom koji plae wegovog sabesednika. Prelazak na dramski oblik
(viteki monolozi" Nenada Ubojice i didaskalini opisi Stupiinog odstupawa) jo
vie naglaavaju teatralnost (izvetaenost) parodiranog epskog junaka.
Drugi komediografskom (ali i folklornom) tradicijom uoblien
lik popularan u prozi realista, pored hvalisavog vojnika, je ena de-
lija (i opozitni par, mukarac kukavica, mu papuar itd.).
U pripoveci S. Matavuqa Kako se Latine oenilo (1887) devojka Duwa obori na
gumnu pred crnogorskim junacima hrabrog Miwu. Bude Budisavqevi u pripoveci Jakota
ena opisuje junaki megdan izmeu zeta Vajka i Jakota ene parodirajui epski pretekst
na nain na koji se to ini u podrugaicama: uvrh stola smrkao se Vajko nit romori
nit govori Kad se malko prihvatio jawetine i boqim se vincem pokrijepio, istom on-
da jezik mu se odrijeio" U produetku Jakota ena ga izaziva: Ako si muko Vajko,
ne oklijevaj ve izii zete u dvorite ili ustaj za mnom ili ne zovi kuma, ni svatove
jer ti takoviu nije puta za nau zor djevojku". U duhu epske pesme i verbalnog sniava-
wa protivnika (motiv preslice koja se pridaje junaku umesto oruja), hrabra protivnica
ve vidi pobeenog junaka kako ga ena tue preko kolena. Oponaa se preoznaavawe
podviga kao u podrugaicama, pesmama rugalicama.
Za M. Bahtina ovakav tip kwievnih tvorevina (smene i aqive
pesme, aqive prie o (ne)epskim podvizima) poseduje ogroman vita-
lizujui potencijal (Epski materijal se prenosi u romaneskni kroz
stadij familijarizacije i smeha"19), budui da kwievnost kroz smeh
oslobaaju ozbiqnosti i ograniewa koja joj ona namea.

19 M. Bahtin, Ep i roman, (o metodologiji izuavawa romana), Savremenik, Beograd,

sv. 7, jul, 1970, 31, str. 126.
404

U krug pripovedaka sa komino stilizovanim junacima spada i pripovetka Kraa i

prekraa zvona. Celokupna pria je oponaawe epske situacije (praewe junaka u junaki
pohod, celivawe ikona, ispovest, priest, zakletva, blagoslov naroda, uspeli pohod i
povratak) i weno preoznaavawe u krau.
Navedeni tekstovi objediweni varijacijama kominog i/ili epskog
junaka (kolektivni junak u Krai, izuzetni junak u Kawou, ena delija
u Jakoti ili hvalisav vojnik Ilija) mogu se interpretirati kao ekspe-
rimentalno provokativni siei. Jo veu provokativnu snagu, pored
humora i parodije, treba pridati groteski. Dobar primer takve stili-
zacije je junak Domanovieve pripovetke Kraqevi Marko po drugi put
meu Srbima.
Pri pisawu pripovetke Domanovi je pred sobom imao oformqe-
nog epskog junaka, dovoqno stabilnog da ga promena konteksta ne moe
osporiti.20 Preciznije, ovaj junak oko sebe gradi toliko jako semanti-
ko poqe da samim pomenom preti da nadjaa/osmisli kontekst (anrove
u kojima se pojavquje). Izmetawem iz anra-kuita, Domanovi je,
meutim, stvarao interpretativne nedoumice kod italaca. Za jedne je
novi" Marko bio grubo ogreewe o starog (D. ivaqevi, M. Nedeq-
kovi, P. Taletov), za druge je on bio kritika stilizacija Domanovi-
evih savremenika (J. Proti, B. Popovi) a za tree (S. Damjanovi,
G. Maksimovi) grotesknokomini spoj nespojivog. Domanoviev tekst
je u interpretacijama preao put od loeg oponaawa, preko satiri-
no-kritine nadgradwe epskog predloka do groteskne slike sveta. Ovaj
kratak prikaz recepcije za nas je znaajan jer otkriva spor proces
oslobaawa italake publike od tradicionalne epske slike sveta i
wenu nespremnost da prepozna groteskne umesto karikiranih epskih
figura21 (groteskne figure su: epski junak/pandur, epski topos/ludni-
ca, kow arac / kow koji vue tramvaj, herojski svet/antiherojski svet
i sl.).
Epski svet preoblikovan kroz humor, ironiju, parodiju i grotesku
podrazumevao je dinaminu recepciju, recepciju koja se kree napred-
-nazad uvek konstituiui vie razliitih smislova. Na fonu jednog
receptivnog kliea (oekivanog, verovatnog, vernog epskoj slici) pi-
sci epohe realizma, od Qubie do Domanovia stvarali su nov ita-
laki horizont oekivawa. Groteska je bila najproduktivniji postupak
kojim se ruilo ono to je bilo monolitno, ozbiqno i neporecivo

20 S. Samarxija prouavajui odnos junak-anr, pie: Tu se ve pojavquju izvesne

pravilnosti. Postoje likovi sa veim stepenom oformqenosti, koji teko doputaju iz-
mene u nainu svoga delovawa i elastiniji likovi, koji u zavisnosti od konteksta an-
ra mewaju svoje funkcije. Sloeniji kompleks informacija i izrazitija samostalnost,
nezavisnost junaka svojstvena je onima koji u odreenoj tradiciji imaju oformqene svoje
biografije To je sluaj sa kulturnoistorijskim junacima (Kraqevi Marko, Sveti Sa-
va), legendaranim junacima (Solomon), pa i nosiocima nacionalnih obeleja (Era, Na-
sradin)", Uloga junaka u procesu proimawa usmenih proznih oblika, Kwievna istorija,
24, 1992, 88, str. 338.
21 D. ivaqevi je pisao: Domanovi umesto da nam iznese sliku pokvarenosti
nae, i da pokae da mi nismo zasluili da imamo u svojoj sredini Kraqevia Marka,
on je od tog junaka nae fantazije i naih narodnih pesama napravio karikaturu. Nai-
nio je od Marka Kraqevia Budalinu Taleta". Srpska kwievnost s poetka 20 veka,
Srpska kwievna kritika, 5, Novi Sad, Beograd 1987, str. 462.
 405

(M. Bahtin), ozbiqne teme su se provlaile kroz mrtvo vorite" (N.

Fraj) i kao nove ponovo ulazile u literarnu orbitu.22
Naputawe epske slike sveta nije se dogaalo samo putem wegove
parodine, satirine ili groteskne transformacije do neprepoznatqi-
vosti. Najvei deo realistikih pripovedaa epsku sliku sveta je napu-
stio u trenutku kada se opredelio za drugaiji kriterijum selekcije
stvarnosti: umesto izuzetnih, atipinih, wih zanimaju svakodnevni,
ponovqivi, tipini dogaaji; umesto rapsoda, folklornih prialaca
koji sreuju priu", pripovedake intervencije priguuju se izborom
naratora svedoka, reportera.
Za realistikog pripovedaa/izvetaa ne postoji smisao koji trans-
cendira surovosti rata. On se ostvaruje samo u postojeem svetu, a ne u
ideji (bog, otaxbina, predaki zavet). Dnevnik i reportaa postaju
forme neepskog sveta. Umesto epskim apstrakcijama, pripovedai se
okreu direktnom iskustvenom doivqaju sveta i piu o ratovima/bor-
bama iji su savremenici (1848, hercegovaki ustanak, srpsko-turski
ratovi, srpsko-bugarski, organizovan otpor protiv hajduije).
Naveemo nekoliko primera prekodirawa epskih znakova.
Formulom Oprema se u epskim pesmama najee se aktivira
opis opreme i oruja epskih junaka. Oruje, kow i soko, u epskoj pesmi
nisu samo denotati (referencijalna funkcija),23 nego neretko i statu-
sni simboli, jedan od elemenata koji treba junaku da zagarantuju divqe-
we i potovawe.24 Iako pripadaju istom krugu motiva, realistiki
opisi opreme i oruja nemaju sinonimsko znaewe. to su opisi kon-
kretniji vei je kontrast izmeu vojnika kakav jeste i kakav je nekad
bio.
U Adamovqevoj pripoveci ia Mirko i ia Marinko (Na selu i prelu) kontrast
izmeu epskog junaka i srpskog vojnika eksplicitno je formulisan: Kakva eta, alosna
sam, tako i oruje. Jedva u kog puka, a ono drugo sama kuka i motika. Pa kad pogleda od
ostrag, podigle se kuke i motike, vile i budaci, kao da se digla moba kakva ili carska
robija. Tek se opet nae zraka sunca od Istoka, da se okrzne o izbruenu kosu ili moti-
ku, gde nije zarala; pa te ine po oima da se seti starih junaka naih, u kojih se, kao
to peva Toma iz Slankamena po pesmi starinskoj, sijalo svetlo oruje kao sunce, a
zlatne toke na prsima kroz guste brkove: Kao mesec od 14 dana, kad prosija kroz goru ze-
lenu".
Kontrast je pojaan i zamenom aktera: umesto mladia u boj kree starac, umesto
majke ili sestre ispraa ga starica.
Oruje kojem se oduzima epski smisao esto je tematizovano u de-
lima realistikih pripovedaa. Puka koja ne pogaa u boju neprijate-
qa, nego sluajno, u miru, prijateqa (J. Veselinovi, Smrtna aa) ili
oruje koje se osamostaquje od voqe junaka, pa sam junak sebe vidi kao
wegovo orue i voen wegovom demonskom silom usmruje (Miko Ubo-
jica) sadraji su nekih od realistikih pripovedaka.

22 O promeni u recepciji koju je uslovila i podrazumevala Domanovieva satira

opirnije sam pisala u: Kwievnokritike teme Radoja Domanovia, Ogledi o srpskom
realizmu, Kraqevo 2003, str. 46.
23 V. vojsku Sibiwanin Janka.
24 V. Lazarevu vojsku.
406

Umesto epskih formula kojima se epski junak aktivira (najee

kwigom"/pismom koju ita), u realistikim tekstovima novi kwiev-
ni junaci, vojnici, uvode se aktivirawem novih motiva vojnog pozi-
va ili seoskih zborova pred mobilizaciju. Neretko su ovakvi opisi
obojeni ironinim komentarom pripovedaa (B. Nui, Pripovetke
jednog kaplara) ili nagovetajima buduih traginih ili srenih isho-
da smrti ili povratka vojnika (J. Veselinovi, Ratar, Pod kroviwa-
rom; I. Vukievi Je li iv, B. Budisavqevi, Oajnik Milivoj).
Primer za ironinu interpretaciju motiva prepoznajemo u Nuievoj pripoveci
Poziv: Tog jutra osvanue po uglovima velike listine i na wima, crno na belom, pozi-
va se sva rezerva od 1875. i jo prvi poziv, i propisuje se ta ko da ponese sobom, koli-
ko para opanaka i lanene krpe i loja itd. Jednom rei, jasno se italo iz tih poziva da
svaki obaveznik, osim druge opreme treba da ponese i svoju glavu, za koju mu se u ovoj
prilici ne garantuje da e je vratiti kui. A to je sve bilo napisano poznatim tugaqi-
vim i dirqivim stilom nae okrune komande."25
Novi neepski ili za epsku pesmu periferni motivi postaju sredi-
ne teme realistikih pripovedaa i zauzimaju sve vie prostora u
tekstu. Sa epskog junaka od kojeg se oprataju (motiv epskog rastanka)
akcenat se pomera na one koji se oprataju oca, majku, sestru, brau.
Ve smo ukazali na lirski potencijal ovog motiva kod Jakia. On je
bio inspirativan i za poetske realiste, J. Veselinovia i P. M. Ada-
mova (v. Roditeqi, Ratar J. Veselinovia, ili ia Mirko i ia Ma-
rinko P. M. Adamova) ali i za I. Vukievia (Je li iv, Na strai).
U poznom realizmu proces deepizacije praen je i defabularizacijom i
pasivizacijom junaka (sa borbe, objekat fokalizacije postaje stawe juna-
ka posle ili pre borbe). Zanimqivo je da ni u klasinoj epici naje-
e nisu razvijeni segmenti boja nego opisi junaka pre/posle boja ili
opisi bojita nakon boja. Postupak je isti ali je tendencija i znaew-
ski potencijal izmewen.
Realistiki pripovedai esto kontrastiraju motiv odlaska u borbu motivu povrat-
ka. U pripoveci Oajnik Milivoj (B. Budisavqevi) euforinu atmosferu odlaska Mili-
vojevih sinova u rat smewuje spomen poginulima u crkvi i slika poludele ene koja, uda-
rajui kamenom o kamen, na kunom pragu oekuje povratak mua iz boja. U Budisavqevi-
evim pripovetkama najee se paralelno tematizuju junatvo i lojalnost starih Kraji-
nika austrijskom caru, ali i besmisao rtve koju podnose. U crtici Na vojsku (Savre-
menik, 1909), opisuje se regrutovawe Krajinika 1848. godine, ali se nekoliko puta po-
navqa pitawe kamo e sokolovi mladi": Kamo odoe? Na koga e? Rad ta?". U pripo-
veci Na strai I. Vukievia motiv strae se simbolino prenosi na roditeqe a me-
sto straarewa na kuu u kojoj se oekuje povratak sina. Motiv odlaska u borbu kontra-
stira se motivu povratka i u epskim pesmama, ali sa drugaijim znaewskim potencija-
lom i drugaijom tendencijom.
Drugaije je i tumaewe smisla borbe. M. Deteli pie: Poetika
dogaaja u epici uvek podrazumeva dva plana, zemaqski horizontalni,
na kojem ovek 'u neznani' prima stvari kako mu se deavaju i verti-
kalni, situativno retko definisan, ali zato ipak delotvoran, plan bo-
anske promisli ili neimenovane vie sile gde svaka stvar ima svoj
razlog."26 U realistikim tekstovima epski smisao borbe (vertikalni
plan) premeta se u govor junaka, postaje retorsko sredstvo. U opisima

25 B. Nui, Poziv, Pripovetke jednog kaplara, str. 910.

26 M. Deteli, Urok i nevesta, poetika epske formule, Bgd. 1966, str. 65.
 407

ratnih sukoba, iz kwievnog vokabulara, nestali su neprijateqi bo-

anskih crkava", vojnici nebeskog cara" i sl. Tematsko arite na
kojem je poivala gotovo celokupna srpska sredwevekovna kwievnost
oliena u vertikalama zemaqskih bitaka i zemaqskog carstva i wima
analognih boanskih bitaka i boanskog carstva, kod realistikih
pripovedaa je ugaeno.27 Junaci se bore za odbranu teritorije jer su
mobilisani, esto izbegavaju poziv otaxbine", poetno oduevqewe
za borbu nestaje i rat se prikazuje u svom besmislu.
Odsustvo epskog znaka na mestu gde se u tradicijskom kodu oekuje
dodatno naglaava smenu jednog (epskog) novim (realistikim) kodom.
Tako za realistike junake odlazak u vojsku ne mora biti sveta du-
nost", herojska inicijacija, put prosveewa, nego prinuda koju poku-
avaju da izbegnu (motiv korupcije, lanih lekarskih potvrda i sl.).28
Odlazak u rat, otaxbinski poziv preoznaava se" u mobilizaciju, pri-
silu, i osvetqava ne iz ugla onoga to se brani (ciqa, ideala to je
izrazita emocionalno-vrednosna pozicija u Jakievim pripovetka-
ma), nego iz ugla onih koji su potencijalne rtve tog ciqa (oca ili
majke koji pokuavaju molbom ili mitom da sauvaju dete i sl.). Druga-
ija je i semantizacija vlasti ona nije vie tuinska i neprijateq-
ska, nego domaa, administrativna i takoe neprijateqska.
Neepski je i odnos prema dezerterstvu. U pripoveci Zamena R. Do-
manovi kroz kontrast sina (vojnog begunaca) i oca koji ga zamewuje na
frontu narativizuje ideju o nedostojnim sledbenicima slavnih potoma-
ka i novim nepatriotskim/kukavikim generacijama. U realistikoj
prozi junaci, zavisno ta brane (kod Qubie pleme, kod Veselinovia
selo, kod I. Vukievia dravu, kod Budisavqevia (tue) carstvo), va-
riraju u opozicijama junak/dezerter(izdajnik), a da se prema tome zauzi-
maju razliite ideoloke pozicije u tekstu (odobrava se i/ili osuu-
je wihovo dezerterstvo). Jedan od najpoznatijih epskih dezertera Vuk
Brankovi u epohi realizma nije dakle bio jedini (ak ni najzastupqe-
niji) obrazac vrednosnog stava pripovedaa prema dezerterima. (Ve
kod Qubie oni su dati kroz dve interpretacije jedna u pripovesti-
ma, druga u Priawima). Realistiki pripovedai interesovawe preno-
se sa kolektiva koji osuuje izdajnike i posledica koje dezerterstvo
ima, na one koji su izdali (dezertirali) i razloge dezerterstva. Time
se otvara prostor psiholokoj deskripciji (ne uvek produbqenoj), a za-
plet pomera na unutrawe dileme junaka.29 Etici borbe se suprotsta-
vqa individualna etika junaka doslednost sopstvenim emocijama.

27 Izuzetak je pripovetka J. Veselinovia Zavet. U veini realistikih tekstova

sa ratnom tematikom priest je u funkciji efekta realnog" i ima isto znaewe kao i
drugi elementi kojima se doarava priprema junaka za boj (opratawe od najdraih, ras-
poreivawe ratarskih i drugih poslova na one koji ostaju).
28 V. ia Mijini jadi (P. M. Adamov) ili Je li iv? (I. Vukievi).
29 U srpskoj kwievnosti moe se i posle realizma pratiti proces prekodirawa
lika heroja od nosioca smisla do nosioca zablude. Ovakav tip preoznaavawa naroito je
karakteristian za meuratnu generaciju pesnika, za ekspresionistike pisce. Na su-
protnom polu od epske pesme pie se Apoteoza (neherojstvu), zdravica koju M. Crwanski
peva neheroju, kaplaru, usteru, maroderu, streqanom dezerteru.
408

Pripovetka Motiv Motivacija

Petar Gavran, B. Budisavqevi
Priawa Vuka Dojevia,
Ako koza lae S. M. Qubia
Jole, Adamov
Pripovetke jednog kaplara,
Truba, B. Nui
dezerterstvo obilazak porodice koju je bolest
proredila
dezerterstvo strah od smrti
dezerterstvo rastrojstvo (ludilo) junaka kojeg s
jedne strane progawa puano tane
(A zna da kugla eka onog ko
pobegne sa strae"), a s druge strane
ewa za svojim selom, za rosnom
zorom, za plahovitim kolom, za
izgubqenom slobodom, zar i qubavqu."
dezerterstvo Sadraj pisma iz kojeg junak saznaje
da mu je devojka isproena za
drugoga

Realistiki pripovedai tematizuju upravo ono to epski kaziva-

i ne kazuju.30 Sve to je um, smetwa izvrewu epskog zadatka, u ep-
skoj pesmi je strogo cenzurisano. Sutina epskog junaka nije ni strah
ni gria savesti. Ako se pojave, ove emocije su uzgredne, nebitne za
fabulu. Umesto gradirawa junatva i teine rana karakteristinih za
epsku pesmu (belih i krvavih pena, izbijenih zuba, otkotrqalih gla-
va), gradira se junakov strah (osjekle noge", presahlo grlo", srce
umrlo").31
U upeatqivoj pripoveci Strah J. Veselinovia se kroz perspek-
tivu rawenog junaka daje jedno epskom svetu strano viewe bitke. Sama
bitka interpretira se kao nesvesni in u kojem je sve mehaniko, li-
eno smisla:
Jurnuo sam u najgue redove turske, iskakao na drum, i stojei pravo kao kolac
izbacivao sam po nekoliko metkova. Kad mi municije nestane, ja se vratim u jendek pa
uzmem" Povratak na bojno poqe posle pobede zavrava se pqakom: A sunce na smira-
ju, a mi razgonimo posledwi buquk turski I kad nam ve izmakoe, ja se vratim da pre-
vrnem koga ne bi li naao koji gro. Nama dobrovoqcima to nisu uskraivali kao na-
rodnoj vojsci". U nastavku prie junak (major ga ak naziva sokolom" zbog hrabrog dra-
wa), potom pqaka transformie se u prestraenog oveka koji se boji prvo neega
neodreenog to se crni", zatim se wegov objekt straha konkretizuje u nekoliko vojni-
ka koji su se naslonili jedan na drugoga pa ute lica im strana mrtvi". Ali junaka
ne progawa ono to vidi nego ono to umiqa juri mrtvih qudi koji u wegovoj ma-
ti postaju borci sa onog i za onaj svet a on progowena rtva.
Epskoj cenzuri su izloeni i bivi ratnici. Epski peva igno-
rie vreme pre i posle epskog ina, vreme koje ne kanonizuje junaka
(detiwstvo, starost). Za epsku poeziju nisu karakteristini junaci koji
se zbog starosti, bolesti, rana vie ne bore. Ako se ovakvi atributi i

30 O tematizaciji nejunakog straha opirnije je pisao D. ivkovi, uzimajui za

paradigmatian tekst Priawa Vuka Dojevia (Ako koza lae, rog ne lae): Nepateti-
an, sugestivan opis boja i Dojevievog nejunakog straha, iako slui u komine svrhe,
prvi je takav opis u naim kwievnostima do 70-ih g. 19. vijeka. Poplava romantiar-
skih opisa krvi i bojeva, vitekih podviga i vojevawa 'za krst asni i slobodu zlatnu' u
kwievnosti Srba i Hrvata, ovdje je dobila i svoju protivtenu sliku". Parodino-humo-
ristini i ironini stilski elementi kao tvoraki princip u srpskoj prozi 19. veka,
Evropski okviri srpske kwievnosti, Beograd 1970, str. 205.
31 Vidi: S. M. Qubia, Ako koza lae, rog na lae, Priawa Vuka Dojevia.
 409

pojave (Bolani Dojin) oni su tu samo da bi pojaali epsku sutinu ju-

naka koja se iznova aktivira. Kod realistikih pripovedaa, bivi
ratnici zaista su bivi oni su nemoni, tragikomini dok pokua-
vaju da odre svoju raniju poziciju, uplaeni za svoj ivot ili zabora-
vqeni. Dezaktiviran junak" u realizmu svojom pojavom dezaktivira i
epski sie. Za wega se sad vezuje drugi tip siea (obilazak rodite-
qa, drage, odnos lekara, socijalizacija bolesnika i sl.). Junaci se vi-
e ne vidaju u gorama uz pomo udnovatog biqa i prisustvo vila. Oni
su ostavqeni, zaboravqeni u bolnicama, lieni bilo kakvog identite-
ta i svedeni na broj.32 Naturalistiki opisi rawenika izvori su i em-
patike i kritiko-ironine recepcije junaka i kao takvi sutinski
su razliiti od admirativnog odnosa koji proizlazi iz epski koncipi-
ranog lika (v. H. R. Jaus).33 Realistika proza je puna sakatih, bogaqa,
oslepelih, reju onih koje je epski svet odbacio (v. L. Lazarevi, Sve e
to narod pozlatiti, P. M. Adamov ia Mirko i ia Marinko, B. Nu-
i Na previjalitu). Nova tema zahtevala je nov izraz, nov nain ob-
rade (izrazito naturalistiki opisi invalida i wihovih rana) i novu
tendenciju (izraziti antiratni stav).
Besmisao rata ne samo da se opisuje fokusirawem pripovedaa na
wegove rtve (roditeqe koji su ostali bez dece, invalide i sl.) nego i
na samo bojno poqe pre i posle bitke.
B. Nui u prii Na razbojitu detaqno opisuje strahovite po-
sledice rata i nizom naturalistikih detaqa sugerie itaocu svoje
antiratno raspoloewe. I kao to se bojno poqe, bojite pretvara u
razbojite, poharani dvori" se preimenuju u pusto ogwite" a ono u
grobnicu.
U prii Pusto ogwite B. Nuia, vojnik (pripoveda u prvom licu) nailazi na
opustelu neprijateqsku kuu. Pusto ogwite postaje simbol prostrane grobnice", pro-
laznosti tue i sopstvene, ali i simbol greha koji se ne moe okajati, kao to ni pusto
ogwite ne moe ogrejati" niti osvetliti". Objekat fokalizacije kao da nestaje zajed-
no sa samim fokalizatorom jer u naputenoj kui sve je u znaku neprisustva/odsustva o-
veka, nita se vie ne vidi, sve se gasi, u kuu se uvlai sve gui mrak, mrak grob-
nice.
Smrt epskog junaka, smrt same epske smrti konano je oznaila ne-
stanak epske slike sveta. Da bismo uoili novinu u interpretaciji
smrti kod realistikih pripovedaa, ponovo emo se vratiti razlii-
tim stilizacijama epske smrti. Razlike su vidqive ukoliko uporedimo
tekstove . Jakia, M. Miqanova ili S. Matavuqa i B. Nuia.
Iako su Primjeri Miqanova prvenstveno primeri ojstva samo-
savlaivawa, pratawa, rtvovawa pa tek potom junatva u epskom
znaewu, oni su jo uvek dobar primer epske interpretacije smrti.
Svet epskih junaka koji ive u susret smrti ozbiqan je i uzvien, re-
ima Bahtina: Mrtvi se vole drukije, oni su izuzeti iz sfere kon-
takta, wima se moe i mora govoriti drugim stilom. Re o mrtvima
stilski se duboko razlikuje od rei o ivom."34 Uzvienom registru

32 Vidi: B. Nui, Broj 23, Pripovetke jednog kaplara.

33 O razlikama u recepciji kwievnih junaka pisao je H. R. Jaus u studiji Negativ-
nost i identifikacija, Estetika recepcije, Beograd 1978, str. 377.
34 M. Bahtin, Ep i roman, str. 129.
410

pripada govor Miqanovqevih junaka. Za wih je junaka smrt raawe a

sramotan ivot umirawe, strah se ne vezuje za smrt nego za bruku, sra-
motu.
Likom majke dodatno se intenzivira znaaj epskog kodeksa smrti. Tako ona koja da-
ruje ivot, sam ivot, ukoliko je neastan, preimenuje u smrt, a asnu smrt u ivot. U
primeru 14, poto joj se sin vratio iz boja u kojem mu je izginula druina, majka ga doe-
kuje reima: Kukajte, brao i prijateqi, nema majka sina, nije ovo moj sin ve nikad, kad
ja nijesam rodila sina da smije poginut e ginu aqski junaci. Ja sam vie nego udovica
i samoranica". U sledeem primeru majka ne moli za sinov ivot nego pred xelatom i
vezirom sinu poruuje da uva pamet i ast, a ne ali dvije uzice krvi". U 42. primeru
majka kori sinove to plau za bratom poginulim u boju: A to plaete? Zar ste misli-
li da mi svaki zdrav doma doete? A due mi, ako koji jo ne poginete, boqe da ve nije-
sam ni imala." Svaki od ovih iskaza je mali retorski medaqon, govor kojim se brani
princip, a ne emocija.
Istom, uzvienom stilskom registru pripada i govor oca o poginulim sinovima
(Pogiboe sokolovi za Crnu Goru i za svog Gospodara! to bi lepe doekali, da su
ivjeli?") u pripoveci S. Matavuqa Na Badwi dan.
U uzvienom stilskom registru (samo u tom smislu bliska epskoj)
je i romantiarska interpretacija smrti. Meutim, za razliku od ep-
skog junaka ija je sutina u potpunosti podreena epskoj neumitnosti,
romantiarski junaci su individualci, wihovo prizivawe smrti je du-
boko lino, u znaku bunta.
U Jakievoj pripoveci Kapetanov grob ilustrativan je govor kapetana koji predo-
sea smrt u borbi: Neka dou! Onde u gustoj puanoj magli, gde se i usijani vazduh u
strahovitoj groznici, ba kao nejako detence u naruju nemilostive maehe, potresa i
premee onde e mene ugledati! Zvrjae kurumi, grmee granata, vazduh e o stranoj
smrti pripovedati, a ja u kao Obili pred sobom gledati krvoedne turske kolone, a za
sobom, daleko u sivoj magli moju nauenu gospodu!" U pripoveci Male slike za vreme
rata govor Jakievog junaka je sav u tropima: Da, da, ta Baevieva nevesta trai mr-
tve! Hoe krvi junake! Pa blago onome koji vrele izvore svojih prsiju u podnoju we-
na prestola prolije; koji, s golim noem u desnici, zapliva u krvavo more neprijateqa
naih; koji nagim prsima razdere debelu lasu plaenih bajoneta; koji, qubei rumena
usta suneve keri, na wenim grudima izdahne!"
Realistiki pripovedai nee smrt prevoditi" u trope. Napro-
tiv postupak stilizacije bie usmeren ka to veem pribliavawu de-
notatu. Otuda prodor naturalistikih slika umesto metafora iza kojih
se krije ideoloka opredeqenost pripovedaa [smrt se u romantiar-
skim tekstovima prenosi" na slobodu (zlatnu), veru (krst asni), ne-
vestu i sl.].
Poginuli vojnik nije netko" o kome se priaju prie ili pevaju
pesme, wemu se ni ime ne zna. Tako u Nuievom viewu srpsko-bugar-
skog rata nema mesta za epskog junaka. U uverqivo ispripovedanoj pri-
i Ko je to? Nui opisuje smrt vojnika kojeg niko ni za ivota nije
primetio. Umesto divqewa, potovawa, smrt vojnika izaziva radost
drugih koji sate dobijene za odavawe poasti poginulom drugu provode u
obliwoj krmi. Smrti se oduzima epsko dostojanstvo, wome prestaje
pria o junaku, dok se, suprotno tome, ta pria, u kompleksu tradicije,
upravo inicira posredstvom slavne smrti (v. lik Kraqevia Marka kod
Konstantina Filozofa).
Kod realistikih pripovedaa mitske (ili arhetipske) binarne
opozicije umirawe t. j. raawe junaka (vaskrsavawe) zamewene su natu-
ralistikim opisima smrti kao raspadawa, unitavawa. U epski pro-
 411

stor umesto smrti kao ulaznice u panteon heroja ula je neizleiva bo-
lest. Rane vie nisu uzgredni atributi, one ne gradiraju junatvo (kao
kod epskog pevaa35 i Miqanova) nego gradiraju bol, uas i strah. Ova
motivsko idejna preorijentacija realistikih (naturalistikih) pri-
povedaa kulminirae posle novih (svetskih) ratova u kwievnosti
ekspresionista (D. Vasiqev, M. Crwanski).
Obim, posledice i znaaj promena koje su doneli realistiki pri-
povedai, u odnosu na svoje prethodnike osporivi epsku sliku sveta,
zavrni su deo naih razmiqawa unutar poglavqa Nestanak epskog
sveta.
U jednom modifikovanom obliku (neretko kao sporedne i suprot-
stavqene socijalnim temama) nacionalne teme (odbrana nacionalnih
interesa odbrana drave, odbrana uskolokalnih interesa odbrana
sela) javaqaju se i u realistikoj prozi. Meutim, opisujui nacional-
nu borbu srpskog naroda u okvirima tuih drava (Austrija, Maarska,
Turska), realistiki pripovedai su preispitivali" ve stvorene kwi-
evne" modele borbe. Ako epski svet definiemo kao realnost koju
oblikuje epsko stvaralatvo", onda se jedna takva kwievna realnost u
wihovim tekstovima dovodila u direktnu vezu sa jednom drugom empi-
rinom" realnou. Pritom se proza, za razliku od drame, gde je pro-
ces tekao i u obrnutom smeru, u srpskoj kwievnosti pokazala inova-
tivnijom u naputawu epskih klietiranih predstava sveta.
Odnos izmeu epskog i realistikog, tokom epohe realizma, u ve-
likoj meri je potvrivao zapaawa S. M. Qubie koji u 3. licu pie
o sebi:
Narodna epika, u kojoj su se, aliboe malo trudili nai pisci, nalazi u Qubi-
i svoj ivi i izvorni sadraj, kao to ga je nala kod Italijana u Azeqa, Manzona i
Balba. Istina je da se epika kod prvobitnijeh naroda daje boqe razviati stihovima nego
li prozom, no ja mnim, da je ve dolo vrijeme da se s tom prvobitnou oprostimo, jer
ona tei da nas ostarjele u povojima dri" (kurziv D. V.).
Za realiste, epika je, s jedne strane, bila ivi i izvorni sadr-
aj" a s druge prvobitnost s kojom se treba oprostiti".36 U odnosu na
nova pozitivistika strujawa epska slika sveta zaista je predstavqala
prvobitnost". Odnos iskquivosti izmeu dveju normi (realistike i
epske) sutinski je proisticao iz dveju razliitih gnoseologija, iz
dvaju razliitih odnosa prema tekstualnoj proizvodwi znawa".
Epska pesma proizvodi" nedvosmisleno (potvreno) znawe o sve-
tu. Upravo to nedvosmisleno znawe predmet je kritike realistiki
(pozitivistiki) orijentisanog pripovedaa. F. Amon pie da se i re-
alistiki diskurs odlikuje hipertrofijom prenosnog koja ga priblia-
va pedagokom diskursu (preneti znawe oslawajui se na neki prizna-
ti autoritet). Pritom saznajna ema podrazumeva obavetenog poi-
qaoca i neobavetenog primaoca.

35 Narodna tradicija ima snane, (ali uglavnom ablonske) opise za rawenog ju-
naka: 'Desna mu je ruka odseena, i lijeva noga do kolena, Vita su mu rebra salomqena,
Vide mu se xigerice bele' (Orlovi Pavle u 50, 22 itd.) () Obian broj za rane je 17."
V. ajkanovi: enidba Maksima Crnojevia, Srpska narodna pesma s komentarom, Bizerta
1917, str. 54.
412

ema znawa, u Amonovoj interpretaciji figura, izgleda ovako:

(obaveteni) autor poiqalac

Lik P1 Lik P2
Poiqalac predmet znawe primalac
Obaveten neobaveten
(neobaveten) italac primalac

U epskom svetu granice izmeu dvaju subjekata komunikacije nisu

tako rigorozne budui da onaj koji je (ne)obaveten u stvari je obave-
ten (estetika istovetnosti) i kao recipijent i kao proizvoa novog
znawa, kao potencijalni nastavqa komunikativnog lanca. Razliit je
i odnos prema predmetu znawa s jedne strane admirativan, a s druge
kritiki, kao i u nainu proizvodwe znawa pamewe : opaawe.
Otuda, umesto iskusnog autoritativnog pevaa, poiqaoci znawa u rea-
listikim tekstovima bie, po Amonu, ineweri, struwaci, uewaci,
starosedeoci, lekari, a u ulozi neobavetenog primaoca-pitaoca
novajlije, egrti, voajeri, radoznalci, uenici37
U novoj, pozitivistikoj slici sveta, za epske kodekse vie nije
bilo mesta. Pod uticajem Hegelovih interpretacija epskih pesama ep-
ski svet se u zapadnoevropskoj kwievnosti odavno interpretirao kao
anahron. U srpskoj realistikoj kwievnosti on je dugo opstojavao za-
hvaqujui razvijenoj folkornoj tradiciji, dok su podsticaji koji su do-
lazili i iz stranih literatura srpsku kwievnost usmeravali prema
duim realistikim proznim oblicima prema romanu. Pomiwawe
romana nije sluajno. Wegovu pojavu Bahtin smatra kqunom u procesu
deepizacije kwievnosti. Po wemu, u prisustvu romana kao vladajueg
anra, na nov nain poiwu da zvue uslovni jezici strogih kanon-
skih anrova, drukije no to su zvuali u epohama kada roman nije
bio u velikoj kwievnosti."38 Skloni smo da Bahtinovo miqewe pri-
hvatimo i nae istraivawe usmerimo prema anrovskim diferenci-
jacijama, ali proces romanizacije ne dovodimo u vezu samo sa pojavom
romana. Taj proces u srpskoj kwievnosti prepoznaje se i u mawim ob-
licima, pripovestima i pripovetkama. Borba za romanizaciju drugih
anrova", za wihovo uvlaewe u zonu kontakta sa nezavrenom stvar-
nou",39 koja je, po miqewu Bahtina, ila putem sloenim i kri-
vudavim", kod nas je pritom ila i zaobilaznim putem. Takav put npr.
predstavqaju pripovedaki pokuaji S. M. Qubie ili Matavuqa da u
pripovesti smeste opseg jednog sveta koji se u wemu oseao kao u pro-
tejskoj posteqi (prevazilazio je opseg pripovetke a nije dostizao tota-
litet sveta romana). Upravo je naa literatura u epohi realizma bila

36 Pisawe u desetercu je pre bila proba pera, prolazna stvaralaka etapa pisaca
nego zreli pesniki rad. Boj na Visu S. M. Qubie, pisan u desetercu, ocewen je kao
nestvaralaka imitacija crnogorske epske poezije." B. Pejovi, Kwievno djelo Stefa-
na Mitrova Qubie, 1977, str. 37.
37 F. Amon, Diskurs podreen pravilima, Trei program, 85, 2, 1990, str. 202.
38 M. Bahtin: Ep i roman, str. 124.
39 M. Bahtin, str. 138.
 413

obeleena mawkavou najrealistikijeg anra romana i naporom

da od kraeg proznog oblika pree put do dueg. Srpski realizam se su-
tinski potvruje u onome to je za evropski realizam samo jedna di-
namina faza procesa koji je rezultirao apsolutnom dominacijom ro-
mana.
Ako sa aspekta domae kwievnosti pratimo razvoj romana, onda moemo uoiti
dva puta wegovog nastajawa jedan je u znaku pojave romana kao gotovog (iz strane kwi-
evnosti poznatog) oblika (takvi su romani Atanackovia, Stojkovia, Vidakovia, Ig-
watovia). Srpski roman, iji su koreni u domaoj tradiciji, esto se, i od strane pisa-
ca i od strane kritiara, odreivao kao velika pripovetka. On je zapravo evoluirao iz
anegdote i iz epske tradicije, i to su wegovi primarni koreni. Zato je za nas vrlo zna-
ajno da pratimo tu evoluciju anra.
Qubiini (celokupan opus) i Matavuqevi (pojedini) radovi na
prelazu" (ne oni u kojima se on javqa kao zreo klasian" realist), od-
lian su primer poetka romanizacije (deepizacije, negacije folklor-
ne tradicije) koji su zahvatili i pripovetku. Srpska realistika pri-
povetka je pored romana, mada ne pre wega (dokaz je delo J. Igwatovia)
ali intenzivnije od wega, zapoela procese deepizacije srpske kwi-
evnosti. Promene koje je evropskoj kwievnosti doneo roman, u srp-
skoj kwievnosti, razuenije i rasutije, donela je pripovetka. Upravo
se ona pokazala kao anr koji je izvrio deepizaciju i ponudio novu
dijaloko-polemiku spoznaju sveta. Elemente koje Bahtin pripisuje
romanu, pripisali smo i srpskoj realistikoj pripoveci ukazujui ti-
me na znaaj koji je ona imala u razvoju srpske kwievnosti. Time smo
pored promene hermeneutikog okvira i nove kwievne gnoseoloke
koncepcije ukazali i na treu najznaajniju promenu utirawe puta
modernom romanu.

Dragana Vukievi

DISAPPEARANCE OF THE EPIC WORLD IN THE

SERBIAN REALISTIC SHORT STORY

Summary

Already the contemporaries of the realist writers noticed and later researchers
only confirmed and described in greater detail a strong influence of the oral literatu-
re on the poetics of the Serbian realist narrators. However, not all folklore genres were
equally integrated into the realistic genre system. The paper points out to the incompati-
bility of the epic and realistic image of the world, and to the tendency in the realistic
text towards the parodic and humouristic reinterpretations of the knowledge about the
world which had been stored in the epic poem.