U stavni patriotizam: ovaj izraz e mnogima

verovatno zazvuati kao spoj kontradiktornih termi-

na. Ustav, po definiciji, slui ograniavanju politi-
ke moi i obezliavanju moi; patriotizam mobilie
mukarce i ene da podnesu linu politiku rtvu.
Ustavi su najveim delom uredbe proistekle iz po-
godbi; patriotizam, s druge strane, poziva na preva-
zilaenje linog interesa. U idealnom smislu, ustavi
ne samo to artikuliu norme i ire drutvene aspi-
racije nego i tite individualna prava; meutim, pa-
triotizam moe navesti ljude da bezobzirno kre
graanske slobode. Kao to je Alaster Makintajer
jednom primetio, moda je istinski patriotizam
(bio on ustavni ili ne) zapravo stalni izvor moralne
USTAVNI opasnosti.
PATRIOTIZAM: Ustavni patriotizam oznaava ideju da
OBLIK POLITIKE politika privrenost treba da poiva na normama,
vrednostima i, indirektnije, procedurama liberal-
LOJALNOSTI nodemokratskog ureenja. Drukije reeno, za po-
U NACIONALNIM litiku lojalnost nije prvenstveno zasluna ni nacio-
DRAVAMA nalna kultura, kako neki zastupnici liberalnog naci-
onalizma tvrde, ni svetska zajednica ljudi, kako to
I EVROPSKOJ UNIJI? proistie iz pojma kosmopolitizma koji zastupa na
JAN-VERNER MILER primer Marta Nusbaum. Ustavni patriotizam nudi
S engleskog prevela Slobodanka Glii viziju koja se razlikuje i od nacionalizma i od kosmo-
politizma.
Ideja ustavnog patriotizma imala je do-
sad raznoliku sudbinu. Roena je u posleratnoj po-
deljenoj Nemakoj: ovaj izraz je krajem 70-ih godi-
na prolog veka skovao politiki filozof Dolf ter-
nberger, ak Hane Arent; ideju je zatim preuzeo
Jirgen Habermas preko ijih je radova postala po-
znatija na engleskom govornom podruju. U samoj
Nemakoj esto je shvatana kao loa zamena za pra-
vi nacionalni identitet zamena koja e postati su-
 vina nakon ujedinjenja zemlje. Ipak, ustavni patriotizam je doiveo pravu rene-
sansu sredinom 90-ih godina kad su analitiari u Nemakoj i izvan nje poeli da ga
posmatraju kao moralno privlaan oblik graanske, nenacionalne (pa moda i
postnacionalne) privrenosti u sve raznolikijim, multikulturnim zemljama. Ali on
je predstavljan i kao oblik pripadanja u duboko podeljenim, posleratnim drutvi-
ma: na primer, voa bosanskih muslimana eksplicitno je pozivao na svebosanski
ustavni patriotizam; a u svom poslednjem intervjuu Riard Rorti je zastupao ustav-
ni patriotizam kao prikladan nain konceptualizacije solidarnosti i nade u zemlja-
ma u kojima se odvija tranzicija iz teokratije u demokratiju (kontekst je bio Iran).1
Poslednjih godina ova ideja se vezuje i za nain konceptualizovanja
graanske identifikacije na nadnacionalnom nivou te neki naunici ak eksplicit-
no govore o evropskom ustavnom patriotizmu. Zato bi tako neto bilo nuno?
Uobiajeni odgovor glasi: proces evropske integracije je znatno ubrzan tokom 80-ih,
a naroito 90-ih godina prolog veka; iz tog ubrzanog produbljivanja i nepresta-
nog proirivanja Unije proistekla je potreba za prilino munim razmiljanjem o
tome ta e Evropu drati na okupu. Iako politiari, naunici i graani i dalje ve-
oma razliito procenjuju pravu prirodu onoga to je bivi predsednik Evropske ko-
misije ak Delor nazvao neidentifikovani politiki objekt, samo mali broj njih
84 osporava da se EU sada suoava sa sve veim jazom izmeu, kako se Majkl Volzer iz-
razio, moralnih i pravnih zajednica. Pravna zajednica Unije prostire se od Ka-
narskih ostrva do istone granice Poljske, od Malte do Laponije, a Evropljani kao
graani i potroai sve ee trpe uticaj odluka donesenih u Briselu. Ipak, samo
manjem delu graana Evropska unija zaista lii na autentinu moralnu zajednicu,
entitet koji podstie privrenost ili bar pobuuje ozbiljan politiki interes. A to je
vano jer to vie veinskih odluka bude donoeno u Evropskoj uniji, to e se vie
zahtevati ono to politikolozi nazivaju pristankom poraenih zemalja i pojedina-
ca. Ali zato bi oni koji se ne oseaju delom istog moralno-politikog prostora da-
vali takav pristanak? Iza sveg tog zbrkanog govora o evropskom identitetu stoji
upravo ova komplikovana logika (i ovo teko pitanje).
S obzirom na takvu situaciju sve veu politizaciju Evropske unije i uo-
eni nedostatak identifikacije irom Evrope se sve vie raspravlja o pojmu ustav-
nog patriotizma mada ni njegovi pobornici nisu uvek u stanju da ga sasvim objasne.

1 Rorti je rekao: U teokratskoj zemlji levo orijentisana politika opozicija

mora biti spremna da se suprotstavi tvrdnji svetenstva da je identitet nacije
odreen njenom verskom tradicijom. Zato je levici potreban izrazito seku-
laristiki oblik moralnog ara koji pre svega naglaava meusobno potova-
nje graana, a ne odnos nacije prema Bogu.

Re no. 76/22, 2008.

U stvari, vizije evropskog ustavnog patriotizma mogu nam se na mnogo naina ini-
ti krajnje apsurdne. Edmund Berk to nedvosmisleno kae: Ljude ne povezuju pa-
piri i peati. Oni se udruuju po slinosti, saglasnosti, naklonosti. Za nacije a
pretpostavljamo i za Evropu vai isto to i za ljude.
Ipak, ak i da dokumenti i peati mogu da poveu ljude oko kojeg to
ustava graani Evrope treba da se patriotski angauju? Da li je to acquis communautai-
re, vie od 80.000 stranica propisa i uredbi? Ili krae napisan ustav ali ipak ni iz-
daleka tako kratak kao to je ameriki do kakvog se pokuavalo doi proteklih ne-
koliko godina? Ili se od Evropljana oekuje da im srca zadrhte kad uju evropsku
himnu i da se zaklinju na plavu zastavu sa zvezdicama i druge simbole dobro pozna-
te po svojoj patvorenosti? A ako takve ideje odbijemo, zar se to to emo postati
postnacionalni (ili nadnacionalni) ne svodi na to da emo biti postemocionalni
(ili moda nademocionalni)? Zar oseanje ne moe raditi za demokratiju mimo
nacionalne drave?

Na ideju ustavnog patriotizma bacile su senku mnoge i esto protivrene sum-

nje. S jedne strane, ustavni patriotizam opet shvaen kao postnacionalni, univer-
zalistiki oblik demokratske politike privrenosti odbacivan je kao apstraktan ili,
kako krajnje neprikladna metafora glasi, beskrvan. Poto univerzalistiki moral 85
ini sr ustavnog patriotizma, kau kritiari, nema razloga da ga poistoveujemo s
odreenom politikom organizacijom. Drugim reima, ustavni patriotizam je op-
tuen da je neka vrsta ambicioznog oksimorona u kojem e univerzalistiki deo
(obeleen pojmom ustavnosti) uvek istiskivati ideju lojalnosti (obeleenu pojmom
patriotizma).
Meutim, druga vrsta kritike gotovo je potpuno suprotna prvoj: iako se
ini univerzalistikim, ustavni patriotizam je zapravo skroz-naskroz partikularan.
Tvrdi se da je ustavni patriotizam mogao biti prikladan u kontekstu iz kojeg je po-
tekao to jest u Zapadnoj Nemakoj, polunaciji koja je, zbog nacistike prolo-
sti, svoju nacionalnost oseala kao neto to je duboko osramoeno. Ali, tvrdi se da-
lje, druge zemlje nemaju prolost koja se s tim moe uporediti i zato im mnogo bo-
lje mogu posluiti oblici liberalnog nacionalizma to jest nacionalizma koji je kon-
kretan, strasan, iv ali ipak pod kontrolom liberalizma. Takoe se tvrdi da druge ze-
mlje ili nemaju ustav (bar ne pisani ustav na primer Britanija i Izrael) ili se jed-
nostavno ne klanjaju ustavu kao ii demokratske lojalnosti kao to su to moda (a
moda i nisu) Nemci radili. Ukratko, ova vrsta kritike vidi u ustavnom patriotizmu
partikularizam preruen u univerzalizam i, ako bude po volji zastupnika evrop-
skog ustavnog patriotizma, neto to moe biti nametnuto Evropi u celini. Izgleda

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

 da bi se komar Tomasa Mana nemaka Evropa a ne evropska Nemaka mogao
na kraju na udan nain obistiniti.

Dakle, samo po sebi udi to kako se rasprava polarizovala oko ideje koja navodno
treba da ima umirujue dejstvo. S druge strane, postoje oni koji je odbacuju kao na-
ivnu ako ne i lakomisleno idealistiku: bledu misao roenu u uionici, kako se iz-
razio bivi sudija nemakog Ustavnog suda; jedan od najuglednijih evropskih novi-
nara Joakim Fest rekao je da je re o tipinoj vrsti profesorske ideje izmiljene za
pisaim stolom, o kojoj onda raspravljaju drugi profesori, a zatim je zakljuio:
Lepa ideja ali ne funkcionie jer ljudi ne oseaju tako. Drugim reima, ljudi
samo ele da budu Britanci, Poljaci, ameriki Irci, bosanski Srbi a ne ustavni pa-
trioti.
Pa ipak, kad recimo profesor politike teorije marljivo obrazlae tu na-
vodno profesorsku ideju, mnogi Amerikanci kau: Naravno. Mi upravo to radimo
svakog dana. I svakako je ameriki Kredo uvek bio implicitna referentna taka za
pobornike ustavnog patriotizma, naroito za evropske mislioce kakav je Jirgen Ha-
bermas koji je krajem 80-ih godina prvi popularizovao ovaj termin i eleo da Nem-
ci (i druge evropske zemlje) naine otklon od pojma etniki homogene nacionalne
86 drave. Filozofi poput Habermasa kao da su govorili da je moguan i drukiji oblik
drutvene kohezije, samo treba pogledati preko Atlantika i videti kako on funkcio-
nie.
Meutim, u novije vreme situacija se gotovo preokrenula. Suprotnost
izmeu neetnike, ustavno otvorene i liberalno univerzalistike Amerike, Defer-
sonove Imperije slobode i Emersonovog Utoita za sve narode, s jedne strane,
i nacionalistike Evrope, s druge, zamenjena je sasvim drukijom suprotnou: na
jednoj strani je postnacionalna, postmoderna pa ak i postherojska Evropa, a na
drugoj strani se Amerika pojavljuje kao neko ko deluje na normativno sumnjiv,
agresivan nain, svojevremeno poistoveivan s etnikim nacionalizmom. Iznenada
se otkriva da se ameriki graanski Kredo moe sasvim lepo povezati s onim to je
ameriki istoriar Luis Harc nazvao kompulzivnim nacionalizmom.
Dakle, koliko koristan moe biti pojam ustavnog patriotizma? Da li on
zaista ne krije moralnu opasnost? I ta bi mogao znaiti, ako uopte ita znai, za
Evropsku uniju?

Kao to je prethodno reeno, u proteklih desetak godina izvestan broj politiara i

intelektualaca eksplicitno je izrazio elju da vidi u povoju ustavni patriotizam
usredsreen na Evropsku uniju. Meutim, odnedavno pojam evropskog ustavnog

Re no. 76/22, 2008.

patriotizma trpi ozbiljnu kritiku; naroito ga kritikuju oni politiki teoretiari ko-
ji smatraju da se na taj nain ne mogu shvatiti ni podrati neke od najvanijih
vrednosti i normativna praksa Unije, a naroito ne raznolikost i uzajamno prizna-
vanje. Uoljivo je da tokom zvanino proglaene pauze za razmiljanje od 2005.
do 2007. godine rasprava o evropskom ustavnom patriotizmu nije mnogo napre-
dovala nije bilo odlunog odbijanja (osim ako se francusko i holandsko ne iz
2005. godine ne rauna kao odbacivanje ustavnog patriotizma uopte), niti su po-
bornici nastavili da vre normativni pritisak. Jasno odustajanje od rei ustav i delo-
va simbolikog prtljaga vezanog za dravne ustave zastave, himne na samitu
Evropske unije 2007. godine moe takoe pokazati da je pojam evropskog ustavnog
patriotizma bio iluzija kratkog veka koju evropski graani nisu tako rado prigrlili
kao to je to uinila mala grupa evropskih politikih teoretiara.
Po mom miljenju, veliki deo kritike ideje ustavnog patriotizma poiva
na pogrenom filozofskom razumevanju (kako samog pojma ustavnog patriotizma
tako i uloge koju bi on mogao igrati u Evropi). To znai da bi briljivo razraen po-
jam nadnacionalnog ustavnog patriotizma mogao doprineti razumevanju postsuve-
rene, nedravne i, uopteno govorei, pluralistike vizije Evropske unije.
Istovremeno, elim da naglasim da je evropski ustavni patriotizam re-
lativno skroman normativan i praktian predlog: sam po sebi, on ne moe podstai 87
evropsku solidarnost u smislu velikih fiskalnih transfera i iroko rasprostranjene
javne deliberacije na nain na koji neki pobornici te ideje predlau. Drukije re-
eno, moda su neki predlagai zaista precenili ovu ideju (kao to su moda i sm
ustavni ugovor sistematski precenjivali politiari i ueni ljudi): dakle, ustavni pa-
triotizam ne moe sam po sebi biti lek za demokratski manjak i manjak legitimi-
zacije jer on nije ni politiki model ni teorija pravde ni opravdanje.
Meutim, nasuprot tome, ustavni patriotizam ne zavisi od jednog jedi-
nog ustavnog dokumenta, kao to su mnogi kritiari tvrdili to znai da prividno
odustajanje od Ustavnog ugovora nije nuno i kraj svih nada u evropski ustavni pa-
triotizam. Drukije reeno, mnogi predlagai su pojam ustavnog patriotizma suvi-
e komplikovali optereivali ga solidarnou, demokratijom itd.; nasuprot tome,
mnogi kritiari su ideju o ustavnom patriotizmu posmatrali suvie formalistiki
kao da je ustavni patriotizam ponikao iz jednog jedinog ustavnog dokumenta i s
njim propao. Zato nada u ustavni patriotizam moe opstati iako je sad, s obzirom
na prilino otrenjujue iskustvo s Ustavnim ugovorom, moda slabija.

ta bi nam znailo da imamo evropski ustavni patriotizam ili patriotizam na ni-

vou Evropske unije? Jasno je da uvoenje onoga to je jedan kritiar nazvao apri-

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

 ornim ustavnim sistemom ne bi automatski zahtevalo (a kamoli obezbedilo) neto
to je prikladno nazvano evropskim ustavnim patriotizmom.2 Pre e biti da treba
dobro razmisliti o pitanju da li je uopte moguno utvrditi postojanje bilo kakve vr-
ste moralnog jezgra koje bi moglo posluiti kao specifian predmet evropske
ustavne patriotske privrenosti? Jasno je da ne elimo da prekrajamo sutinu teori-
je morala kako bi se uklopila u ono to je moda prelazni karakter entiteta kakav je
EU. Ali treba da bude jasno i to da ne moemo jednostavno projektovati nekakvu
omiljenu univerzalistiku teoriju morala na EU. Ono to je Dejvid Hjum mislio o
ljudskoj prirodi mnogi filozofi, morala ili ne, misle o moralnom jezgru: ono je ot-
prilike svuda isto. Zato bi bilo udno, da ne kaemo evrocentrino, naprosto pove-
zati EU s bilo kakvom izrazito apstraktnom teorijom morala, pa i izjaviti da je ona
poseban prostor ljudske nade kao to je to na Konvenciji za budunost Evrope pr-
vobitno predloeno. Umesto toga, trebalo bi se upitati da li postoji neka vrsta ustav-
nog morala koja je saobrazna stegama moralnog univerzalizma (i moda ga jaa), a
ipak je u izvesnom smislu specifina za Evropsku uniju. Moglo bi se rei da mi zapra-
vo traimo moralni viak koji Unija stvara a ako takvog moralnog vika nema,
onda i to, naravno, treba poteno priznati.

88 EU ima najmanje tri osobenosti: prvo, ustavno ustrojavanje je dosad bilo otvoren
proces rasprave i politike borbe. U tome nema nieg sutinski dobrog kao to su
neki izuavaoci Evropske unije skloni da tvrde; drugim reima, nema nieg to bi
bilo samo po sebi vredno u tome to se odrava odvijanje procesa ili to politiko
udruivanje ima karakter projekata: sve e zavisiti od specifinosti samih projeka-
ta. Bez obzira na to, vano je ukazati na osobeni karakter Evropske unije kao poli-
tike organizacije koja nije zasnovana na ve postojeoj ili prepolitikoj solidar-
nosti, nego na meusobno dogovorenim projektima i poduhvatima; svakako je pri-
ma facie tano da je evropska ustavna kultura saobrazna pojmu tekueg projekta mno-
go vie nego ustavi na nivou nacionalnih drava. Neka to zasad ostane kao injenica,
a ne kao norma ili vrednost.
Drugo, ovaj proces je otvoren ne samo u odnosu na krajnji cilj otvo-
ren je i kad su posredi njegovi konstitutivni elementi. Takozvana normativna (i bez
sumnje ekonomska) mo privlaenja Evropske unije ili ono to se ponekad zove
mo indukcije proizvodi dve nove institucionalne osobenosti: prvo, evropska
konstitutivna mo (ako takva jedinstvena stvar postoji a tom pitanju u se ubrzo
2 Vito Breda, A European Constitution in a Multinational Europe or a
Multinational Constitution for Europe, u European Law Journal, sv. 12
(2006), str. 330344.

Re no. 76/22, 2008.

vratiti) sama je po sebi podvrgnuta proirenju; drugo, postoji tranziciono norma-
tivno presipanje izvan granica Evropske unije: Unija ponekad direktno, pone-
kad indirektno preoblikuje politike kulture okolnih zemalja.
Tree, EU zapravo nije utemeljena na neemu to bi se moglo shvatiti
kao jedna konstitutivna mo ili jedan demos (to je tano i bez daljeg proirenja); ona
se temelji na grupi koju ine demoi. Jednostavno reeno: evropski narodi e uvek iz-
nova morati da pregovaraju i odluuju o tome ta ele da im bude zajedniko, a ta
ne i tako e biti dokle god tee ujedinjenju bez potpunog jedinstva i jednoobra-
znosti.3 Daleko od potpunog jedinstva, oni se mogu udruiti oko zajednikih pro-
jekata, na osnovu zajednikih ideala, i za uzvrat razviti praksu saradnje, civilizova-
nog protivstavljanja i reavanja sukoba u korist zajednikih ciljeva.
Zbog mnotva naroda u okviru Evropske unije, ve na prvi pogled je
oigledno, kao to istie Dozef Vajler, da Unija zahteva visok stepen ustavne tole-
rancije. S obzirom na postojanu pluralnost, ona takoe zahteva i u idealnom slu-
aju omoguava uzajamno uenje. I opet, ova odlika ne mora biti svojstvena is-
kljuivo Evropskoj uniji, ali je u sri evropskog javnog poretka na nain kakav ne na-
lazimo u dravama lanicama. Ustavna kultura Evropske unije podrazumeva sla-
bljenje sirove suverenosti i uspostavljanje politike kompromisa, civilizovanog pro-
tivstavljanja i uzajamnog uenja. Onda ovi standardi i ideali direktno i indirektno 89
utiu na pojedinane drave lanice; i, u tom kontekstu, nemamo posla samo s pu-
stom eljom kad govorimo o tihoj kosmopolitskoj revoluciji koja je preobrazila
same nacionalne drave umesto da ih ukine nadnacionalnom dravom koja samo
ponavlja logiku nacionalne drave na iroj osnovi.4
Ovde e, ako nisu i pre toga, pobornici tradicionalnog shvatanja suve-
renosti podii svoj glas. Oni zahtevaju jasnu identifikaciju ravni autoriteta ili dono-
enja odluka i, u krajnjoj liniji, autoritativno dodeljivanje suverene moi, suvereno
odluivanje o tome koga treba ubrojati u prijatelje, a koga u neprijatelje i ko moe
da pozove graane da rtvuju svoje ivote u borbi protiv neprijatelja. EU kao da ni-

3 Kalypso Nicoladis, Our European Demoi-cracy, u Kalypso Nicoladis

and Stephen Weatherhill (ur.), Whose Europe? National Models and Constitution of
the European Union (Oxford: Oxford UP, 2003), str. 137152, i H. H. H.
Weiler, Federalism Without Constitutionalism: Europe's Sonderweg, u
Kalypso Nicoladis and Robert Howse (ur.), The Federal Vision: Legitimacy and
Levels of Governance in the United States and the European Union (Oxford: Oxford UP,
2001), str. 5470.
4 Marcel Gauchet, La Nouvelle Europe, u La condition politique (Paris: Galli-
mard, 2005), str. 501.

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

 kako ne uspeva da odgovori na hobsovsko pitanje quis iudicabit ko odluuje. ini se
da je mo stalno rasuta; postoje mnogostruki putevi za sporenje i mnogobrojna
proceduralna sredstva za odmeravanje i premeravanje onoga to pripadnici evrop-
skih nacija ele da rade zajedno i onoga to ele da rade sami.
Mislim da nema jednostavnog filozofskog ni pravnog odgovora na to
pitanje. Ako se radikalno ne promeni i ne pretvori u tradicionalnu federalnu naci-
onalnu dravu, Unija nee imati prepoznatljivu ravan suvereniteta i ekonomsko i
etiko zaista e postati zamena za politiko ba kao to je antiliberal kakav je bio
Karl mit tvrdio da liberalizam to uvek radi. Drugim reima, Unija nastoji da ne-
prijateljstvo, mogunost smrtonosnog sukoba i meusobnog ubijanja pretvori u
miroljubivu ekonomsku konkurenciju i razumnu raspravu, razmenu roba s jedne
strane i razmenu argumenata s druge strane. EU ne moe da pozove individualne
lanove svoje politike zajednice da umru za Brisel; krajnja rtva verovatno nee
nikad biti deo evropskog ugovora. Nazovimo to postpolitikim svetom; a ako misli-
mo da je patriotizam neodvojiv od izreke dulce et decorum est pro patria mori, moemo ga
nazvati postpatriotskim svetom.
Ali pitanje glasi: ta iz ovoga sledi? Normativno, nita ne nedostaje: oni
koji pridaju smisao politikoj smrti i portvovnosti tvrdie, naravno, da entitet
90 kakav je EU nikad nee moi da zadovolji udnju za smislom u politici kao ni ud-
nju za zakonom koji je neverovatno erotian, politian i opasan.5 Ali ta udnja
kao da je nadahnuta vie estetskom enjom nego politikim prosuivanjem.
Dakle, injenino posmatrano, tano je da nijedno postpolitiko udrui-
vanje (u mitovskom smislu) ne moe jemiti sopstveni karakter. Drukije reeno,
neprijateljstvo ne moe biti jednostrano ukinuto; iako bismo eleli da se posvetimo
ideji sveta bez neprijatelja, nai neprijatelji mogu nas uzeti na zub. To je, u krajnjoj
liniji, i pojmovna taka, ali ne znai da je automatski i filozofska arhimedovska ta-
ka s koje se cela normativna graevina kakva je Evropska unija moe izmestiti. Ako
bude proglaena za neprijatelja, Evropa e morati da proglasi neprijateljstvo ili po-
raz; ali ona moe na odgovarajui nain odgovoriti evropskom dobrovoljakom voj-
skom iji su pripadnici potpisali ugovor o spremnosti da podnesu krajnju rtvu ako
je to neophodno. Kao i u mnogim nacionalnim dravama, neki e umreti za Brisel,
a velika veina graana nikad nee biti pozvana da to uini. Time se otvara pitanje
pravde, to jest podele dunosti; ali ono se ne razlikuje od pitanja pravde unutar na-
cionalnih drava.

5 Ulrich Haltern, On Finality, u Jrgen Bast i Armin von Bogdandy (ur.),

European Constitutional Law (Oxford: Hart, 2006), str. 727764; ovde str. 732.

Re no. 76/22, 2008.

 Ali, da se bar za poetak vratimo trenutnom neuspehu Ustavnog
ugovora: moe se initi da predlagai postsuverene Evropske unije imaju dobar raz-
log da se oseaju iznevereni ishodom. Na kraju, da elite nisu precenile EU kao ve-
liku dravu une grande France, kako se esto govorilo i da su njen stvarni karakter
objasnile kao federalni entitet bez drave, stvari bi moda krenule drugim putem.
Evropljani su mogli da razumeju sebe kao nekog ko pre tei ustavnoj toleranciji ne-
go ustavnoj jednoobraznosti, kao nekog ko se dri zajedno, a u kljunim stvarima
ostaje odvojen, kao Narod Drugih ili narod naroda, i stvaran i zamiljen, ko-
jem su uzajamno potovanje, priznavanje i ouvanje razlika vrhunske vrednosti.
Iako imam mnogo razumevanja za takvo postsuverenistiko, plurali-
stiko tumaenje Evropske unije, elim da ukaem na sumnjive take u toj viziji. Pr-
vo, mada istie vane odlike Evropske unije kao celine, sveobuhvatno moralno tu-
maenje evropskog ustava ne moe se odmah primeniti na pojedinane graane.
Hou da kaem sledee: u skladu s postsuverenistikom vizijom, Evropljani su
spremni da prihvate poziv na poslunost... u ime narod Evrope ili da se upuste u
uzajamno priznavanje na osnovu uzajamnog poverenja pa ak i uzajamne identifi-
kacije; drugim reima, oni e biti pozivani a ne prisiljavani, i to je nuno tako jer
nema evropske drave koja bi ih na neto prisilila.
Pokazuje se da je neizreena pretpostavka da je ova vrsta vrline sklo- 91
nost ka potinjavanju viem zakonu i prihvatanju racionalnosti vieg reda predoe-
ne u ime narod Evrope rezultat istorijskog procesa uenja. Ipak, to lako moe
zvuati kao da kaemo da su Evropljani postali bolji ljudi; a cela podela na via i
nia jastva preutno se oslanja na suprotstavljenost emocionalno-nacionalne
doktrine racionalno-nadnacionalnoj koju praktino svi u raspravama o EU uzima-
ju zdravo za gotovo bez naroitih dokaza bilo koje vrste.
Sutina je u tome to se pojedinani Evropljani ne oseaju ni pozva-
nim na poslunost niti su zapravo posluni zarad individualnog moralnog oslobo-
enja od svog nieg nacionalno-emocionalnog jastva. Oni se samo nalaze u povolj-
nim institucionalnim i kulturnim okolnostima koje olakavaju ivot u liberalnom
graanskom udruenju i davanje onoga to je za mnoge graane neu da okoliim
u sutini pristanak poraenog. Na slian nain, borba oko tumaenja liberalnodemo-
kratskih principa kojoj su se lanice Unije posvetile odvija se unutar postojeih dr-
ava i van njih, a da pri tom nema precizne podele po kojoj bi strast pripadala jed-
noj strani a razum drugoj. U tom procesu jednostavno nema opsednutosti idejom
o nekakvom nacionalnom samoproienju kroz ustavnu disciplinu ili implicit-
nom teologijom oslobaanja od nieg jastva.

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

 Nesumnjivo privlaan ideal uzajamnog priznavanja i slavljenja razlike
ovo je moja druga skeptina primedba zahteva objanjenje. I ako ostavimo po stra-
ni opasnu mogunost da se ono to moemo nazvati evropskom nadnacionalnom
multikulturnou preokrene u neku vrstu pluralne monokulturnosti, ostaju
otvorena osnovna pitanja vezana za odreene agense i objekte priznavanja i njegovog
posebnog opravdavanja.
Postoji kljuna razlika izmeu priznavanja kao saznavanja, prihvata-
nja neeg to ve postoji i priznavanja kao neke vrste aktivnog slavljenja neeg to je
razliito i naroito. Ovo se moe okarakterisati i kao razlika izmeu priznavanja is-
pravnog i priznavanja vrednog ili izmeu priznavanja kao i priznavanja u smislu po-
stupanja prema.
Izgleda da se u postsuverenoj Evropi potencijalni predmet spora moe
kriti u nekoliko vrsta priznavanja: prvo, u politikoj organizaciji ve konstituisanih
demokratskih politikih organizacija konstitutivni narodi mogu priznati jedni dru-
ge kao slobodne i ravnopravne i garantovati jedni drugima prava i slobode. To je su-
tinsko znaenje sveobuhvatnog pripadanja evropskom graanstvu i Povelje o
osnovnim pravima (ak i ako se ta prava primenjuju samo u odnosima izmeu gra-
ana i institucija Evropske unije).
92 Drugo, konstitutivni narodi mogu, kao narodi, garantovati jedni drugi-
ma pravo na negovanje izvesnih razlika ili, kako bi Vajler rekao, pravo da ostanu
Drugi. To je logika pravnog zadravanja prava, izbora da se ne uestvuje i
kulturnih izuzetaka, logika koju, naravno, od protekcionizma odvaja jedino veo-
ma tanka linija. Ipak, to je pravo koje moe biti priznato i, u teoriji, jednako raspo-
deljeno po demokratskim politikim organizacijama i to je predmet refleksivnog
pravljenja, ponitavanja i ponovnog pravljenja ustava.
Zatim postoji oblik priznavanja na koji se izuavaoci Evropske unije
najee pozivaju kad ispituju Unijinu praksu priznavanja koja ima normativnu sa-
drinu: re je o uzajamnom priznavanju standarda i prakse meu konstituisanim
demokratijama. Meutim, na pamet mi odmah pada pitanje emu tano slui uza-
jamno priznavanje. Da li je to uzajamno priznavanje u ime maksimalnog poveanja
razliitosti jer je razliitost sama po sebi vana vrednost? Da li je cilj toga ouvanje
nacionalne tradicije (nezavisno od sveobuhvatnih nivoa razliitosti) jer je ona vaan
izvor znaenja koji slui sutinskim potrebama jedinki? Ili je, prozainije reeno,
stvar u obezbeivanju regulatorne konkurencije izmeu nacionalnih drava koje su
uspostavile zajedniko trite? I da li je, za uzvrat, takva regulatorna konkurencija
opravdana ciljem uveanja ukupnog bogatstva, to, opet za uzvrat, moe biti oprav-
dano kao doprinos dobrobiti jedinki...?

Re no. 76/22, 2008.

 Mislim da nema oiglednog ni nespornog rangiranja takvih vrsta pri-
znavanja, ali treba da bude jasno da su ona veoma razliite prirode; razliite vrste
priznavanja mogle bi se opravdati pozivanjem na prilino razliite vrednosti. Otu-
da je neophodno to pre objasniti ta opravdanja kako bi se izbeglo recimo lano
predstavljanje ekonomske regulatorne konkurencije kao priznavanje i potovanje
nacionalne tradicije. Drukije reeno, nema nieg loeg u uzajamnom priznavanju
kao pravnom instrumentu u okviru planiranog zajednikog nastojanja da se stekne
ekonomska prednost, ali to se veoma razlikuje od panevropskog razgovora o ukrta-
nju, preklapanju ili uzajamnom osporavanju kulturnih tradicija i vrednosti.
ta onda biva s Evropskom unijom takvom kakva je? Prvo, treba istai
da je Unija, i pre nego to je bilo kakvo priznavanje meu lanicama uzelo maha, bi-
la tvorac homogenosti. Politiko organizovanje politikih organizacija, esto hva-
ljeno kao prevazilaenje suverenosti, zapravo je potreba lanica koje su postigle
suverenost: pored opte posveenosti liberalnoj demokratiji, administrativna spo-
sobnost je glavno merilo vrednovanja onih koji ekaju na pridruivanje, to je, re-
eno staromodnijim jezikom, nain da se postavi pitanje da li suverena vlast moe
da sprovede svoju volju. Otud je EU u stvari maina za izvoz evropskog dravnog
modela; pre nego to razlika moe biti priznata, mora se uspostaviti istost. Moemo
naravno rei da pridruivanje znai da je ta istost priznata prihvaena, priznata 93
kao. Ali to ba i nije vrsta priznavanja na koju se pozivaju normativne teorije.
ta je onda uzajamno priznavanje koje lako moemo okarakterisati kao
najvaniji oblik priznavanja razliitih demoia unutar Evropske unije? Na empirijskoj
ravni, nema sumnje da se, to se tie regulacija koju sprovodi Unija, desilo znatno
pomeranje od usklaivanja odozgo-nadole ka uzajamnom priznavanju.6 Meu-
tim, pitanje je emu takvo uzajamno priznavanje treba da slui. Naravno, pre svega
ekonomskoj dobrobiti, a ne ouvanju naina ivota. Otuda, iako bi istraivanje raz-
like i sudelovanje u njoj moglo biti glavno obeleje Evropske unije, to obeleje vero-
vatno ne treba precenjivati.
Moja trea skeptina primedba odnosi se na ideju da ustavnost Unije
treba da bude razgovor koji traje ili, ne tako pesniki reeno, neprekidan proces. Iz
takve perspektive posmatrano, ak i ono to se pokazuje kao ustavni neuspeh od-
bijanje javnosti da prihvati Ustav ili Sporazum moe se pretvoriti u deo mnogo
pozitivnijeg narativa: neuspeh je uvod u dalje prikljuivanje, sluanje vie glasova ili
ponovno sluanje istih glasova s vie panje. U skladu s takvom vizijom, EU se nala-

6 Giandomenico Majone, Dilemmas of European Integration: The Ambiguities and Pitfalls

of Integration by Stealth (Oxford: Oxford UP, 2005).

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

 zi u stanju venog nastajanja, neprekidne evropeizacije i nikad nee postii evro-
pejnost; ona je trajan oblik razliite razliitosti koja se istrauje, u kojoj se sudelu-
je i koja se proiruje.
Meutim, ova dihotomija ustavne zatvorenosti naspram beskonanog
razgovora lana je. Legitiman ustav e imati i mnoge kanale sporenja pa e grupe i
pojedinci moi iznova da otvaraju bitna pitanja, a meu njima i ona vezana za nor-
me koje upravljaju procesom samog preispitivanja. Naravno, uspeh takvog preispi-
tivanja nije zagarantovan, ali ni razgovor koji se neprestano nastavlja na ovaj ili on-
aj nain ne garantuje istinsku ukljuivost. Takoe, graani opravdano oekuju da e
ustav i evropske institucije biti lisible politiki svet koji oni nastanjuju mora biti do-
voljno itljiv da bi se u osnovi mogao razumeti, da bi se oekivanja ustalila, da bi
se jasno ukazalo na kanale sporenja, ali i da bi graani mogli da predahnu od poli-
tike ako ele: ak i evropska ustavnost moe da nam oduzme previe veernjeg mira.
Neprestan, preispitivaki orijentisan, sloen i uvek otvoren proces nee biti lako
itljiv na taj nain i moda se nikad nee poklopiti s kriterijumom koji je Tom
Pejn eleo da primeni na ustave: da dobiju vidljiv oblik. Drukije reeno, graa-
ni takoe opravdano oekuju da ustav dobije makar privremeno razreenje, da se
posvete obinim, nimalo ustavnim trenucima ili bar predahnu kako bi se oporavili
94 od ustavnog zamora.

Gde su u odnosu na sve ovo nalazi ustavni patriotizam? Evropljani mogu odobrava-
ti ili osporavati politiko udruivanje koje se odvijalo u proteklim decenijama. Isto-
vremeno, svesno prihvatanje odreenih principa i prakse u Evropskoj uniji uza-
jamnog potovanja i uenja, civilizovanog protivstavljanja i delovanja u skladu s
konsenzusom ne iskljuuje ustavnopatriotsku privrenost unutar drava lanica.
Uzajamno uenje u ime reavanja odreenih problema i uzajamna identifikacija
vezana za zajednike projekte pre negozajedniki identitet mogli bi biti prak-
sa koja vodi ka ravnotei izmeu evropskog i nacionalnog nivoa. U tom smislu, sa-
ma vieslojna politika arhitektura sadanje Evrope mogla bi omoguiti umnoa-
vanje slojeva identifikacije i sporenja, u zavisnosti od problema ili projekata koji su
na dnevnom redu.
Ove razliite vrste veza mogu se meusobno nadahnjivati i obogaivati,
a u mnogim sluajevima izmeu njih e se voditi borba oko istih liberalnodemo-
kratskih principa, njihovog znaenja i potencijalnog razvoja i naina na koji se naj-
bolje mogu prilagoditi pojedinanoj nacionalnoj dravi ili zajednikoj evropskoj
ustavnoj kulturi. Politiari, sudovi i, neto manje, graani mogu se sukobljavati
kroz diskusije, sporiti oko najboljih sprega i, ako je potrebno, nai fleksibilna re-

Re no. 76/22, 2008.

enja za uee i neuee koja uvaju i unapreuju ono to im je najvanije. Poje-
dinane drave ne mogu biti prisiljene da odustanu od najvanijih ustavnih eleme-
nata ukorenjenih u njihovu istoriju, ali e nastaviti razgovor o tome zato druge ze-
mlje, moda i cele grupe zemalja, drukije vide neke bitne stvari.
Moguno je, dakle, ocrtati ustavni moral Unije ali nema razloga za
nekritiko slavljenje Evropske unije kao neke vrste politikog pavorka bez jasnih li-
nija autoriteta. Mogunost sporenja ostaje bitna stvar iz koje proistie legitimnost
evropskog projekta a ta mogunost zavisi od graana koji imaju ne samo mo da
se suprotstave nego i neto osnovnog znanja o tome gde, kome i emu da se suprot-
stave. Otuda bismo mogli zakljuiti, makar preliminarno, da legitimnost, u smislu
vrste podrke Uniji, zahteva jasno utvrivanje taaka sporljivosti to je, dugoro-
no gledano, opet argument u korist itljivog ustava ove ili one vrste.
Evropski ustavni patriotizam bi naao vrstu taku u takvom ustavu, ali,
to je jo vanije, to ne bi bila neka statika veza nego bi ustavni patriotizam bio u
stalnom sporu sa znaenjima ustava kao projekta. I to opet nije specifino za nadna-
cionalni ustavni patriotizam iako sloene borbe oko znaenja, koje se odvijaju na vi-
e nivoa, ine takav ustavni patriotizam donekle zahtevnijim od domaeg ustavnog
patriotizma. Mogli bismo to nazvati sui generis, ba kao to se i sama Unija esto opi-
suje ili, bolje rei, hvali kao sui generis ali to takoe nije dobro samo po sebi, osim 95
ako ne elimo da se prikljuimo onome to je Pol Valeri jednom nazvao nomanie
modernih.
Dakle, kao neku vrstu zakljuka, i s obzirom na dve vrste kritike pome-
nute na poetku ovog ogleda, treba rei sledee: Evropski ustavni patriotizam moe
biti specifian: oslonjen na opisane principe i praksu koji bi bili sr onoga to se
moe nazvati evropskom ustavnom kulturom kulturom usredsreenom na izbe-
gavanje moralnih opasnosti tipinih za tradicionalni patriotizam. Ova ideja nije
samo projekcija zapadnonemakog iskustva na Evropu kao celinu to nije komar
Tomasa Mana. Ipak, tano je da je potekla iz Zapadne Nemake ali i univerzali-
stike ideje moraju odnekud da poteknu. A tolerantan ali i samokritiki graanski
stav moe se ustaliti unutar politikih kultura postojeih nacionalnih drava i posta-
ti deo zajednike evropske ustavne kulture. Naravno, to je nada, ali nada koja nije
umrla sa smru Ustavnog ugovora.
Prevedeno iz rukopisa: Jan-Werner Mller, Constitutional Patriotism
A Form of Political Loyalty For Nation-States and the European Union?

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja