I

Dosta je.Dosta je,govorima sama sebi dok u ruci drim svoju omiljenu haljinu
proaranu motivima toplo narandastog cvea.
Haljina,kao i sve stvari koje su nekada bile moje,pakujem u koni kofer.Iako ga ne
drim u rukama,oseam teinu kofera koji pritiska krevet u kojem sam se jutros
probudila.

Ustala sam iz kreveta probuena vikom iz sobe pored moje.Nisam znala koliko je
bilo sati,ali sam znala da je subota.Svake subote,mama bi dolazila po mene.Ona i
tata su se razveli i ja sam ivela sa tatom,to mi nikada nije
smetalo.Naprotiv,svaki trenutak koji provedem sa tatom sedei u sobi belih
zidova,bio je zanimljiviji nego cela subota sa mamom u zabavnom parku.Znala
sam da je subota zato to sam ula mamin glas koji se jae nego inae uo u
naoj kui.Mojoj i tatinoj.

Tata i ja smo esto odlazili na livadu koja je bila iza oblinje ume breza.Na zemlju
bismo poloili karirano ebe,iako smo oboje vie voleli da sedimo na travi.Ja bih
legla,a tata bi iz ranca izvadio dva sendvia.Jeli bi ak iako nismo gladni.Jela sam
samo zato to sam znala ta sledi nakon to bi se sendvi pojeo.Moda i sreniji
od mene,tata bi izvadio valjkastu tubicu iz ranca,a zatim dodao meni.Smejala bih
se,poskakujui od radosti,dok u svojim rukama mukam plavu plastinu posudicu
u kojoj je,za mene,poinjala magija.Razlog zbog kojeg je bilo bitno da se jede pre
duvanja balonia,jeste da se balonii ne mogu stvarati praznog
stomaka.Sila,koja je u naem stomaku,preko malih vetrova koje stvaramo,prelazi
u balone i tu postaje magija.Magija zatim stremi ka nebu i tada postaje neto
lepo.Moj tata i ja smo umeli da sedimo satima gledajui to lepo kako luta po
svetu.

Izaavi iz svoje sobe,glasovi su postali buniji.udila sam se to se i tata uje

kako vie,a to mi nikako nije liilo na njega.Galamili su,vikali su neke rei,pravei
sve veu rupu izmeu svojih srca.Ula sam u sobu.

Naa kua se nalazi tamo gde su nekada rasle bele breze.Betula alba,kako me je
tata nauio.Sada samo okruuju kuu i tuguju za svojim poseenima.No,nisu
breze te koje su mirisale kada bi tata i ja oslobaali balonie na livadi.To je bilo
drvo mandarine,obojeno svojim kiselkastim mirisom.Jedino drvo mandarine za
koje sam ikada znala,bilo je u dvoritu oveka ija se kua nalazila kraj
livade.Imao je samo jedno drvo.Svake godine u prolee,to nisko drvo bi rasulo
svoj ukusni miris po itavoj livadi,cvetajui.Sitni beli cvetovi bi se utili svojim
srcem,tako da svi vide njihovu lepotu.Tata i ja bismo nastavili da gledamo
zaljubljene balonie kako pokuavaju da celi stignu do drveta,ali bi
svaki,zanesen ivotom i lepotom cveta,pukao na svojoj putanji.Tako,nijedan balon
nikada nije uspeo da dotakne mirisno drvo mandarine.

-Dosta!Ne moe biti tako,neu to da sluam!-

-Sve je na papirima zar ne shvata!Dete je moje!-siktala je moja mama,a zatim je
primetila dete kako,jo u pidami,stoji na vratima.
-Sofi,duo!-
-Ne zovi me tako!-viknula sam na mamu.Za nju,ja sam njena voljena devojica
Sofi,Sofija,Sofika.Oduvek sam mrzela to ime koje mi je ona dala.
-Draga,vrati se u sobu molim te.-smireno je rekao moj tata.Polako mi je
priao,drei u ruci neki papir na kom je bio plavi peat.
-ta se deava?-pitala sam.Mama mi se pribliila,a zatim zamalo odgurnula tatu
od mene.Pogledala me je direktno u oi,ali ja sam znala.Ona je gledala kroz
mene.
-Nita malena.Nita se ti ne mora brinuti.Idi su svoju sobu sada i spakuj stvari.-
-Tata,to mi kae da spakujem stvari?-
Po prvi put,moj tata nije imao odgovor na pitanje.Gledao me je,gledao je u
mene,znajui da stvari nee biti toliko raznobojne kao pre.I ja sam gledala u
njega,osetivi u sebi,po prvi put u svom ivotu,udan pritisak u predelu svojih
grudi.Mama se beznaajno kezila.Nisam smela da plaem.Ne pred njom.

II

Mandarina je nisko,zimzeleno drvo iz roda citrusa koje moe da naraste do tri

metra.Osetljiva je na hladnou i zato najbolje uspeva tamo gde je toplo,u
suptropskim krajevima.Pored naziva citrus,mandarina negde moe biti
spomenuta i kao agrum.No,iako u porodici agruma postoje plodovi od kojih se
mandarina vizuelno razlikuje(kao to su naranda,grejpfrut,limun i limeta...),ovo
kiselkasto zadovoljstvo ne bi trebalo meati sa srodnicom klementinom,koja u
sebi ne sadri kotice.I to je mana jedne mandarine.ovek e se opustiti jedenju
voke koja se lako odvaja od svoje kore,ali e zaboraviti da ona u sebi sadri
sitne,gorke kotice koje pri ugrizu nemaju najlepi ukus.Korisno je znati da su
mandarine dobile svoje ime po Mandarinima,velikim ljudima za vreme vladavine
dinastije Ming,kao i to da znaenje rei mandarina na portugalskom oznaava
glagol savetovati.Takoe je bitno da znati da se u mandarinu prsti mogu zabiti
vrsto,probadujui glavu mandarine i cepajui je na dve polovine.

Devojica je u rukama drala dva dela mandarinine glave.Oba je ogulila je,nakon

ega se posvetila jedenju prve polovine.Iako je zaboravila na kotice,devojicu je
nepostojanje kotica podsetilo na njih.Naime,u jednoj polovini mandarine nije bilo
kotica.Devojica se zaudila,a zatim je drugu polovinu mandarine pribliila
svojim punim usnama na koje su se,zbog eerkastog soka,lepile njene rie
vlasi.Neverovatno,taj drugi deo mandarinine glave u sebi je imao kotice i ne
samo da ih je imao,ve je u svakom delu mandarine imao po jednu koticu vie!
Devojica je ostavila mandarininu koru na radijator u nadi da e oprati
zaguljivost koju je u sobu donela rasprava odraslih.

III

Miris mandarine podsetio me je na livadu,a ona na tatu.Tata me je podsetio na

injenicu da on sedi u svojoj sobi,prekrivenog lica,dok moja mama sedi u svom
stanu u koji ja treba da se uselim.Zamolila sam je da me tata doveze,u nadi da u
provesti jo neko vreme sa njim.Ali tata tuguje u sobi pored.

-Tata,ta je ovo?-zapitala sam tatu.Bio je jun i tata i ja smo se vratili sa livade

obasjane suncem.
-Koje Sidni?-priao mi je,prekrivajui zabrinutost dozom nenosti u svom glasu.
-Tataa,ne zovi me Sidni.Vie nisam Sidni.-
-Kako sad da te zovem bezimena devojice?-
-Klem.Hou da se zovem Klem.-rekla sam odluno.Znala sam da je to poslednji
put kada u promeniti svoje ime.Pronala sam sebe u etiri rei.
-U redu,Klem.Sada,ta je to to zbog ega si me zvala?-
-Ovo!-zatim sam mu pokazala svoj nos.Svoje lice.
Tata se blago osmehnuo.Nita mi nije bilo jasno.Nisam znala da li i ja treba da se
smejem ili je to na mom licu ozbiljna stvar.Zbunjeno sam gledala njegovo
nasmejano lice,nadajui se da nisam bolesna ili tako neto.
-To se zovu pegice.-rekao mi je,oseajui se lake i bolje.
-Pegice?ta je to?Zato ja to imam?Zato ih ti nema?Kako ih pre nisam imala,a
sada ih imam?-
-Polakoo Klem.-odgovorio mi je.Napravio je kratku pauzu,ali dovoljno veliku da
primeti da mi se u oima skupljaju suze,spremne da napadnu moje pegice.
-Hej,mila,ta je bilo?Pegice nisu nita loe.I ja sam ih imao kada sam bio kao ti.-
-Stvarno?-znala sam da me nije lagao.
-Da,malena.I tata je imao pegice i po nosu i po obrazima.Isto kao to ih ti sada
ima.Kada sam bio mali,tokom leta kada je sunce najjae sijalo,po mom licu
pojavile bi se sitne pege.Ali da li zna zato je to tako?Sad e ti tata rei.Pegice
nemaju svi,to je jako bitno.Pegice imaju samo posebna deca.Kada je prolee ili
leto i kada sunce izae napolje,ono gleda nas ljude,zna.Sunce nas stalno
posmatra i greje nas.Ponekad,sunce se zagleda u nekog lepog momka ili neku
lepu devojicu kao to si ti.I zamisli ta se onda dogodi?Sunce se zaljubi!
Da,da,sunce se zaljubilo u tebe.Neverovatno,ali tako je mila,sunce je zaljubljeno u
tebe.E sad,kada se u nekog zaljubimo,mi elimo da budemo sa tom osobom to
vie moemo,jel tako?I poto sunce ne moe da sija ceo dan,ono mora tebi da
ostavi neto po emu e ga pamtiti kada je mrak.Zato,sunce tebi poklanja
pegice da ti zna da ono uvek misli na tebe.I kada ima pegice,svi znaju da se
sunce zaljubilo u tebe!-
-Ali tata,zato ih ti vie nema?-
-Ne znam,valjda se ti vie svia suncu.-
-Ja elim da zauvek imam pegice.Neu da mi nestanu kao tebi!-zaplakala sam,a
zatim sam zagrlila tatu.Htela sam zauvek da budem posebna,da svi stalno znaju
ko se u mene zaljubio.
Tata me je samo zagrlio.Isplakala sam se,a posle mi je ispriao priu o tome kako
na severnom polu dan traje est meseci.Nita nisam uspela da shvatim.Sada mi
je jasnije.

Otila sam u sobu i sela sam na krevet do njega.Mamin zaguljivi parfem se i

dalje oseao,zarobljujui sobu punu tuge i hladnoe.Bez rei,uhvatila sam tatinu
ruku,na ta je on podigao glavu otkrivi svoje lice.
Nikada nije bio toliko umoran.Nikada ga nisam videla toliko bledog,sa tamnim
krugovima ispod svojih kestenastih oiju.

Tata je stalno bio lep.Oduvek je svojim izgledom odskakao od bilo kog drugog
tate.Njegova kosa boje cimeta,zakovrdana na vrhovima esto bi bila domain
mojim prstima koji su voleli da se gube i petljaju u tatine snane vlasi.Nije voleo
ianja,bojao ih se,moda vie nego to sam ih se ja bojala.Smetao mu je oseaj
neeg picastog i otrog blizu njegovog svetlog lica i oblih uiju.Iako je njegovo
breskvasto lice podsealo na lice nekog bledog britanca,tatino lice oivljavalo je
neprestano rumenilo njegovih okruglastih obraza.Ispod trepavica koje su bile
punije i zdravije od trepavica mnogih devojaka i ena koje sam upoznala,uala je
dua njegovog lica.Oi su u sebi drale priu o starom oveku duge sede brade
koji na eleznikoj stanici sa koje stalno odlaze i polaze ruski vozovi,prodaje vrue
kestenje.To meko kestenje,zatieno vrstim oklopom straha,moglo se videti u
oima mog tate.
Fiziologija ga nije odvajala od gomile,ali je na neki nain bila i glavni razlog
njegove razliitosti.Pomalo kratke noge drale su mravo telo,najee prekriveno
kouljama ili polo majicama(jer moj tata nita drugo nije voleo da oblai).Jednom
slikaru bi najverovatnije teko pale ruke mog tate koje su potpuno odudarale od
proporcija jednog tela.Naime,bile su dugake,a tatine kratke noge inile su da
duina ruku bude jo vea,to je bila samo optika varka.Njegovi koati prsti su
se esto mogli nai u depovima njegovih crnih pantalona,igrajui se
veselo,kakav je moj tata oduvek bio.

Posmatram njegovo na trenutak ostarelo lice.Zatvaram oi u nadi da e se

mladost vratiti,ali umor i bol i dalje teraju tatinu lepotu.Vuem ga za ruku jo
jednom,ovaj put nenije.Ne ustaje.Vidim,odluio je da odustane od igranja sa
mnom i preputa me mojoj mami.Ostavlja me bez veselog igranja,moda
poslednjeg u narednih sedam dana,jer ne znam kada u ga sledei put
videti.Ljutito se udim njegovoj odbojnosti,kao da ne zna da u iveti sa
mamom.Izmarirala sam iz njegove sobe,ostavljajui ga da sedi pogrbljeno,kako
sam ga i zatekla.

IV
Jednom me je mama odvela na jezero i uspomena o kojoj u sad priati moda bi
i bila lepa da sam bila malo slobodnija prema mami.
Poetkom marta,kada se jo pomalo osetio udarac koji je zima ostavila,mama je
odluila da odemo na jezero.Jezero je zapravo bila zelena bara koja se nalazila na
ivici grada,odvojena od buke automobila i glasa ljudi.Pole smo ujutru,odmah
nakon to smo se probudile te nedelje.Nedeljom bi me mama posle ruka obino
vraala nazad kod tate,ali je ovaj put rekla da u se kui vratiti tek oko etiri.
Stigavi na jezero,primetile smo samo jednog oveka koji se igrao sa svojim
psom,velikim zlatnoplavim retriverom.Mama je postavila narandasto ebe,zatim
sela na njega,dok sam ja sve vreme sedela na travi.
-Divan dan Sofice.-rekla je nakon to je iz torbe izvadila knjigu.Do tada nisam
znala da ona voli da ita.
-Rekla sam ti da me tako ne zove.-
-Sofija duice,pa kako da te zovem?To ti je ime,pobogu dete.-
-Pa?ta ako mi je to ime?-potpuno ozbiljno sam joj uzvratila.Nisam prihvatala to
ime koja mi je dala,podsealo me je na neku bezobraznu devojicu koja stalno
plae i pravi nerede.
-Pa tako se zove!Oh boe dete!I nemoj molim te da sedi na toj travi prehladie
se!-odloila je knjigu i uzela cigaretu.
Dim je tukao vazduh otrim pokretima svojih dugakih ruku.Nastavila sam da
sedim na travi,ne toliko da bih se inatila mami,nego zato to trava eli da neko
sedi na njoj.Trava je bie kao i svi mi i ne eli da bude usamljena.Kada sedne na
travu,ona zna da je tebi stalo do nje i nee biti tuna.Zato ja uvek sedim na
travu.Pored toga,trava ima interesantne prie.Pria o tome ta je sve videla,koga
je sve osetila.U travi ive mravi,tako da i njih moe uti kako rade i
pevaju.Da,da,mravi pevaju!Svako ima nain da sebi olaka teak rad tatina
devojice.(tako mi je tata jednom rekao)
Mama me je zatim jedan period samo gledala.Oseala sam je.Posmatrala je kako
mazim svoju kosu,diram travu i pokuavam da oslunem mrave kako
pevaju.Znala sam da ne pevaju zato to je ona tu i kada sam shvatila da mravi
nee izai iz svojih domova,okrenula sam se ka njoj.Sada sam ja gledala,hladno i
namrgoeno,na ta je ona napravila tuni izraz lica.

-Smem li da plivam u jezeru?-zapitala sam je.itala je.

-Molim?Ne,naravno da ne.-odgovorila je.
-Zato?Tata bi mi dao da plivam.Mislim da bi se on i kupao sa mnom.-
-Vidi,mene to ne zanima.Ako ti ja kaem ne,to je ne.Ima celu nedelju da se kupa
sa tatom gde god eli,ali danas,kada te ja uvam,ne moe da se kupa u toj
prljavoj barutini!-
-Mogu li barem da odem da odem da pogledam jezero?-
-Ii u sa tobom.-
Kako smo se pribliavale bari,odluila sam da ona vie ne bude bara.Nisam htela
da bude ni samo jezero.Mami u inat,za mene je ta malena bara postala
more.Postala je ceo okean i znala sam da,ako verujem,taj e me okean okruiti sa
svih strana.Tako je i bilo.Voda je rasla to smo joj bile blie i zatim sam pogledala
mamu koja ni ne sluti koliko je veliki okean ispred nas.Sigurno su kitovi u
njemu.Kitovi koji plove sa delfinima i niko se ne boji ajkula.Ajkule ne napadaju
nikog,samo onog ko ih izaziva.

Ja nisam gurnula mamu u vodu zato to sam bezobrazna devojica koja se njoj
sveti.Ne,ne zato.Takoe,nisam je gurnula ni zato to mislim da je ona to
zasluila.Zasluge nisu stvar zbog kojih se neto treba deavati ili ne deavati u
ivotu.Gurnula sam je zato to sam mislila da mogu da pomognem ljudima.Mislila
sam da u joj,gurnuvi je u vodu,pokazati kako je ivot vie od onoga to samo
vidi.Bara je vie od obine zelenkaste vode koja se nalazi na obronku
grada.Knjiga koju je itala nije knjige,nego i vrata i krila da poleti i da se vie
nikada ne vrati.Verovala sam da u pomoi mojoj mami,a ona me je kaznila.

Posle tog dogaaja,svaka uspomena koju imam sa mamom je obojena tamnim

nijansama,ak i ako su bile lepe.Nisam shvatala da se ne pamti osoba nego
dogaaj.Uspomena na situaciju sa nekom osobom je to to ostaje,ne ta osoba.Ne
nain na koji je mama priala sa mnom.Trudila se,znala sam to,a ja sam taj trud i
sve te prie koje mi je priala stavljala sa strane zato to sam je videla kao lou
osobu.Moda i jeste loa osoba,ja o tome ne mogu da govorim.Moda i mogu...

Dosta je.Kraj je,govorim sebi dok u kofer pakujem arape sa medvediima.Vie mi

nee trebati.

Besna sam na tatu.Ljuta sam i na mamu,ali vie na tatu.Ostavlja me bez

pozdrava,bez odlaska na veliku livadu.Ne vodi me na livadu da putamo
balonie i miriemo slobodu jednog drveta mandarine.
ta govorim uopte?Kakvo putanje balonia i sloboda drveta.To je sve
prolo.Pakujem se i beim od detinjstva.
Tako e biti najbolje,ostaviti sve iza sebe.Sve slike sa tatom,sva moja vesela i
arena odea postae prolost.Razmiljala sam o tome da li da sve te stvari
bacim u kamin,ali sam potom shvatila da je najbolje zakopati ih.Pre nego to me
tata odveze do mame,zakopau kofer ispod jedne bele breze u nadi da ga niko
nikada ne iskopa.Ja neu.Moja odluka je vrsta i ostavila sam svoje runo,obojeno
detinjstvo tamo gde treba da bude-iza mene.

Odlazim do kupatila i gledam se.Na trenutak mi kroz glavu prolazi misao o tome
kako bi bilo odlino da se oiam.Ne,ne mogu to.Volim svoju riu kosu.Volim svoje
krute vlasi koje se opet prelivaju kao voda iz prepune ae.Prijaju mi.
Pegica nemam.Ne vie.Kako sam odrastala,shvatila sam ta su one i prestala sam
da verujem u glupavu priu o suncu i o tome kako je zaljubljeno u mene.Sve je to
nemogue.itavo moje odrastanje,koje je kao vei deo u sebi sadralo mog oca i
njegove prie,jedna je obina varka.Beskrajno vena zamagljenost priama za
decu.Kada odrastam,shvatam stvari.

Svoje blatnjave ruke briem o poslednju haljinu koju u ikada nositi na sebi.Znam
da je poslednja jer su sve sada pod zemljom koja poiva ispred mene.Ovu to je
na meni u baciti kada doem kod mame.Bezglasno,tata me doziva svojom
rukom.Ne zna ta sam uradila i ja odlazim do automobila u kom me
eka.Okreem se ka svojoj kui.Znam da to nije poslednji put i znam da u
dolaziti skoro svake subote da prespavam kod tate.Znam da u ponovo osetiti
miris procvale mandarine.

Osetiu ga jo jednom.Kada se sa esnaest godina prvi put zaljubim,osetiu taj

miris jae nego ikad.Balonii e za mene ponovo lutati svetom kad mi se rodi
prvi sin,a zatim ponovo kad mi se rodi erka.Ceo e mi ivot biti proaran tim
mirisom i tim bojama.Svim bojama ovog sveta koje se kriju u jednom baloniu
koji se penje ka nebu.Prve zrele mandarine e na zemlju pasti kada moj tata umre
od raka.Postae prezrele,upie ih zemlja.Jo jednom e mandarina pasti,kad moja
mama ode za tatom.Ta e mandarina dugo tugovati dok joj kora ne popuca.Sav
e sok iz nje na mrave iz trave pasti.
Poslednji put,svoju omiljenu kuu u videti kad doem da posetim brezu ispod
koje sam zakopala svoje detinjstvo.Vratila sam mu se.Kako to uvek
biva,vratiemo se svom detinjstvu,duboko zakopanom ispod neke betule
albe,toliko stare da joj kora poinje otpadati na dodir.Kad osetim vean miris
mandarininog cveta dok budem stajala nad svojim detinjstvom pau i ja isto
kako je i to drvo palo nekoliko dana posle.

Za ivota,najsrenija sam to mi je kosa uvek sijala,podseala me na detinjstvo i

sve te sitne mrave koje ujem sad kad leim pod zemljom.