Tihomir Brajovi

JUNOSLOVENSKA KOMPARATISTIKA: LUKSUZ ILI NAUNA POTREBA?

Sarajevske Sveske br. 32/33
Odnosi meusobnog razumevanja junoslovenskih knjievnosti u drugoj deceniji dvadesetprvog
veka makar panoramski i na prvi pogled, ini se kao da posmatramo sliku u nekom
zatamnjenom i u isti mah zakrivljenom ogledalu, a to znai: obratnu projekciju onoga to je
moglo da se sagleda pre ravno sto godina, u drugoj deceniji dvadesetog veka. Naspram
preovlaujueg entuzijazma zbliavanja i/ili spajanja nakon dvaju balkanskih ratova i Prvog
svetskog rata, odnosno stvaranja Jugoslavije, vreme posle novih balkanskih ratova,
kontinentalnog prekomponovanja i raspada Jugoslavije takorei bez izuzetka obeleeno je,
naime, deziluzionizmom udaljavanja i/ili razdvajanja.
Sad, kad je ujedinjenje izvreno, pisao je davne 1919. Pavle Popovi, stvari e jamano poi
bolje. Knjievnost e isplivati iz ovog brodoloma mnogo vea no to je bila. (...) Knjievnost e
dobiti mnogo iru podlogu, pisci mnogo iru pozornicu, publika mnogo iri interes. Skoro celo
stolee docnije, i savremeni domicilni pratioci svih junoslovenskih knjievnosti ponaosob
takoe gledaju prema iroj pozornici i irem interesu, samo to ovoga puta po pravilu
nemaju u vidu neposredno, nego kontinentalno i globalno okruenje. Sad, kad je dravno-pravno
razdvajanje okonano, srpski, hrvatski, slovenaki i drugi junoslovenski prouavaoci literature
ponovo, drugim reima, veruju da stvari e jamano poi bolje, ali pri tome svoje nade i
oekivanja mahom polau dalje od prvog susedstva.
U tom pogledu sasvim je paradigmatian, reklo bi se, meusobni odnos srpske i hrvatske
knjievnosti, i s istorijske take gledita presudan za razumevanje junoslovenskih literarnih i
uopte kulturnih relacija. Kao svojevrsnu ilustraciju ve skoro dva desetlea vaeeg stanja u
ovoj oblasti uzimamo pri tom polemiki poznatu tvrdnju Stanka Lasia, autora impozantne
Krleologije i celog niza drugih znaajnih studija iz oblasti kroatistike, da je nakon raspada
jugoslovenske dravne zajednice srpska knjievnost u njegovim preokupacijama dobila status
bugarske knjievnosti i daleko je ispod onoga to [mi] govore druge europske knjievnosti; jer,
u naelu srpska (bugarska itd.) knjievnost samo je jedna od malih evropskih knjievnosti za
koje, nedvosmisleno veli Lasi, ne vidi[m] posebnih razloga da uu... u onu sferu u kojoj se
knjievnost identificira s visokim duhovnim uitkom. Posebno, dodue, napominjui: sve to
sam u srpskoj knjievnosti doivio kao knjievnu vrijednost... nikada nisam odbacio i neu
odbaciti, Lasi ipak naglaava to da hrvatska e knjievnost morati neposredno ui u dijalog sa
svojim evropskim 'partnericama', prije svega s onima najveima, jer ona e samo na taj nain...
moi stvarati i graditi svoj identitet, tj. ne u komparacijama s bliim ili daljim konkretnim
pojavama [podv. T. B.]... nego u suoenju s temeljnim humanistikim iskustvom.
I mada je prolo petnaestak godina od momenta u kojem je ono uoblieno, ovo stanovite je,
verujemo, i dalje vredno panje i razmiljanja, budui da okolnosti u kojima je nastalo u osnovi
nisu promenjene, pa njegove pretpostavke i dalje imaju svoju naelnu, ali i praktinu znaajnost.
Istiui vitalnu vanost prisustva univerzalnih humanistikih dostignua i njihov prioritet nad
susedskim relacijama, Stanko Lasi u stvari implicitno postavlja presudno pitanje smisla i
dometa meusobno uporednog prouavanja tzv. malih knjievnosti i kultura, osloboenog
neposrednih politiko-istorijskih, ideolokih i drugih uticaja i povezanosti. I zaista: Kakav
konkretan smisao treba da ima moemo da se zapitamo uzajamno prouavanje srpske,
hrvatske, slovenake, a potom i bosansko-hercegovake, crnogorske, makedonske ili bugarske
knjievnosti sa stanovita onoga to Lasi imenuje kao stvaranje i izgradnju identiteta prema
zahtevima temeljnog humanistikog iskustva? Ima li zaista potrebe za komparacijama s
bliim... konkretnim pojavama, ili je to pak u neku ruku suviak i luksuz na neodlonom i
urgentnom tranzicijskom putu svake od ovih knjievnosti i kultura prema projektovanom i
eljenom evropskom identitetu kao konanom utoitu, na kojem se bez okolianja i
posredovanja treba okrenuti dijalogu sa znaajnim evropskim partnerima i tzv. velikim
literaturama, koje ve stoleima kreiraju i diktiraju knjievni ukus?
Razmiljajui, pre skoro dve decenije, o aktuelnim problemima izuavanja srpske knjievnosti,
nasuprot jo uvek dominirajuim shvatanjima o zatvorenosti ovakvih poduhvata u svoje
nacionalne strukture, i zalaui se pri tom za naelo kontekstualne otvorenosti, zahvaljujui
kojem bi mogla da se samosvojnost nae knjievnosti potvrdi upravo iz bogatstva njenih dodira
sa drugim literaturama, u svetu priznati srpski komparatista Zoran Konstantinovi i sam,
interesantno, predlae prouavanje u prvom redu zasnovano na neprekidnom stvaralakom
susretu sa onim to nam je dolazilo sa strane, da bi se razumelo kako su se iz ovakvih susreta
ujedno menjala i naa shvatanja i kako se preobraavala naa kritika misao, to je izmeu
ostalog dovodilo... i do preoblikovanja naeg knjievnog izraza. Zasnovano kao jasno usmeren
pokuaj da doemo do to potpunije sinteze srpske knjievnosti u kontekstu i sistemu evropske i
svetske knjievnosti, ovo opredeljenje zapravo se striktno gledano ukazuje kao sutinski
saglasno s Lasievim zalaganjem za primenu univerzalno-literarnih, pre svega evropskih
kulturnih merila razvoja i hoda hrvatske knjievnosti. Iako, naime, Konstantinovi otvoreno i bez
ustezanja govori o stvaralakom susretu sa onim to nam je dolazilo sa strane, a Lasi tek
eufemistiki o stranom i intenzivnom radu koji podrazumeva makar solidno poznavanje
najveih evropskih pisaca i mislilaca svih vremena, i u jednom i u drugom sluaju na delu je u
stvari dobro poznati, u osnovi tradicijski koncept, koji je Rene Velek, piui pre vie od pola
stolea o krizi uporedne knjievnosti, na osnovu pojmova pozitivistikog injenitva
devetnaestog veka paradigmatski saeto oznaio kao prouavanje izvora i uticaja, oslonjeno
na neizmerno mnotvo naporednosti, slinosti, a ponekad i istovetnosti... [koje] otkrivaju
injenicu da je jedan pisac poznavao i itao drugoga.
Iz dananje perspektive, meutim, gotovo ravnom ovom metodolokom prigovoru pozitivizmu
ukazuje se i mogua opaska na raun svrsishodnosti jednosmernog prouavanja izvora i uticaja
na relaciji od tzv. velikih prema malim knjievnostima/kulturama kao posledici onog centristiki
zasnovanog poimanja, koje je, zahvaljujui nastojanjima tzv. postkolonijalne kritike, u novije
vreme prepoznato kao jedan od tipskih izraza ideolokog diskursa modernizma u irokom
znaenju rei, tako sklonog da poravnava sloenost, pojednostavljuje potpunu heterogenost i
nejednakost stvarnih prilika, redukujui ih na 'binarnu strukturu opozicije'. Priklanjajui se
eksplicitno ili implicitno hijerarhijskom knjievnom kompariranju kao povlaenom i
skraenom putu do oblikovanja novih-starih nacionalnih kulturnih identiteta u svetlu
prihvatanja velikih beletristikih uprizorenja temeljnog humanistikog iskustva nakon raspada
decenijskih ideolokih i dravno-politikih eksperimenata iz veeg dela XX veka, i Lasi i
Konstantinovi, ini se, u isti mah ipak zagovaraju ostajanje u koordinatama onih obuhvatnijih,
trajnijih i unekoliko suptilnijih kulturno-ideolokih konstrukata koji postoje ve stoleima, da bi
tek u nae vreme postali predmet istinskog problematizovanja.
Jer kada, recimo, Konstantinovi u jednoj od svojih poslednjih knjiga zapaa da se pokuaj da
doemo do to potpunije sinteze o srpskoj knjievnosti u kontekstu i u sistemu evropske i
svetske knjievnosti ostvaruje u prvom redu kroz odgovore na pitanja o tome kada smo i kako
smo usvajali [podv. T. B.] teme, fabule, likove, knjievne vrste, kako se iz ovog stvaralakog
usvajanja menjao... i oblikovao na knjievni izraz, onda on, ini se, u osnovi revidira svoja
ranija, a metodoloki zapravo savremenija stanovita. To se u prvom redu odnosi na
optekomparatistiko, a danas, ini se, aktuelnije postavljeno teorijsko i metodoloko polazite,
po kojemu e se i nacionalne knjievnosti lake predstavljati kroz pojedinane modele u kojima
se otkrivaju slinosti i uzajamnosti, pa zato upravo komparatistika se... pokazuje kao
neophodna (...) ako prevladamo evrocentriko gledanje, a zatim i na neto konkretnije i ue,
regionalistiki odreeno razumevanje slinosti kultura i knjievnosti jugoistone Evrope u
poredbenom kljuu, koji zatim podrazumeva celu lepezu komparatistikih mogunosti i opsega
(istonoevropska, srednjeevropska, balkanska komparatistika). Zastupajui u docnijim, a ovom
vremenu hronoloki bliim radovima promenu istraivakog fokusa i povratak obnovljenom
poimanju i tumaenju procesa i procedura usvajanja internacionalno/kontinentalno etabliranih
beletristikih prosedea i formativnih inilaca uopte, Konstantinovi se po neumitnoj logici
knjievnoistorijskih injenica o uticajima i njihovim prihvatanjima zapravo priklanja istom,
moglo bi se kazati u osnovi i konzervativnijem, evrocentrinom shvatanju koje simptomatino
kao poeljno ubudue u vidu ima i Lasi onda kad pie o neophodnosti dijaloga hrvatske
knjievnosti s evropskim 'partnericama', prije svega s onima najveima koji oduvijek ine
takozvani zapadno evropski kvartet (engleska, francuska, njemaka, talijanska), s punom sveu
da takvog dijaloga nema bez dugogodinjih boravaka u evropskim metropolama, bez solidnog
poznavanja najveih evropskih pisaca i mislilaca svih vremena....
Ova obnovljena, (retro)evrocentrina tenja komparatistikih vienja srpske i hrvatske, ali, reklo
bi se, i veine drugih junoslovenskih, jugoistono-evropskih ili pak zapadnobalkanskih
knjievnosti, nesumnjivo podstaknuta procesima i rezultatima skoranjih geopolitikih
rastakanja, revidiranja i pregrupisavanja, ima, meutim, i svoje drugo, senovito lice, na prvi
pogled skriveno iza aktuelnog entuzijazma participacije u stvaranju novog, sveevropskog
kulturnog i politikog prostora. Raspravljajui o mogunosti jedne evropske nauke o
knjievnosti s aspekta komparativne imagologije kao discipline koja se specijalistiki bavi
predstavama koje Evropljani u svojim literaturama stvaraju jedni o drugima, rodonaelnik
savremenih imagolokih istraivanja Hugo Diserink je jo krajem osamdesetih godina prolog
veka upozoravao na to da se radi o konceptu koji bi trebalo da bude neto drugo u odnosu na
ideoloki obeleen model 'evropske nacije' ('Nation Europa') ili pak jedne supranacionalne
zajednice, imenujui to drugo nedoktrinarnom sintagmom laboratorija Evropa (Laboratorium
Europa), zasnovanom na multinacionalnom knjievnoistorijskom znanju... a ne samo na
razliitim modelima nacionalnog samorazumevanja.
Prilino je jasno, ini se, da iza pojma multinacionalnog knjievnoistorijskog znanja ovde
zapravo stoji prilagoen koncept multikulturalizma kao one ideje koja, postavljajui
modernitetu pitanje prava na razliitost... prevazilazi specifinosti svakog pojedinanog
nacionalnog konteksta i svim savremenim drutvima upuuje velianstven civilizacijski izazov.
Ovaj novi, decentralizovani internacionalizam umesto ideoloke unifikovanosti i solidarnosti
starog kova podrazumeva, nema sumnje, stalno (pre)ispitivanje i traganje za drugaijim
mogunostima razumevanja odnosa singularno pojmljenih kultura prema perspektivi zamiljene
optosti ili celovitosti. Dovodei pri tome, po svoj prilici, u pitanje ve ovetalu, statinu
konstrukciju evropske ili pak svetske knjievnosti, kao idealnog zbira najviih doprinosa i
vrhunskih dostignua, preuzetih iz pojedinanih nacionalnih batina da sainjavaju batinu
ovjeanstva... [kao] sve ono to, iako pripada naciji, pripada i svim nacijama i to, izmeu
nacionalnoga i nadnacionalnog postavlja posredniku ravnoteu, on, dakle, u prvi plan
prouavanja stavlja neprekidan laboratorijski postupak promiljanja i problematizovanja
konvencionalnih predstava i stereotipnih relacija, po pravilu posuvraujui raniju tendenciju
miroljubivo-koegzistentnog, a ipak hijerarhijski ustrojenog sklapanja reprezentativnih
nacionalnih kultura prema dinaminoj i u neku ruku preutnoj logici (dugo)trajne dominacije i
subordinacije, bilo da su u pitanju tradicionalne, istorijski afirmisane nacionalne kulture ili
nadnacionalno naznaeni kulturni prostori poput, recimo, evropskoga, u najnovije vreme meu
samim Evropljanima u dobroj meri nadreen apstrahovanoj globalnoj perspektivi.
Ako hoe da bude temeljna i potpuna, u istom duhu opominju savremeni komparatisti, kritika
evrocentrizma ne moe da se uspostavi u ravni zamene jednog skupa tekstova drugim (...)
Mnogo pre, ona treba da preispituje samu pretpostavku da su nacionalne drave sa svojim
nacionalnim jezicima jedine mogue kulturne formacije koje proizvode 'knjievnost' vrednu
prouavanja. Sueljavajui pravo na razliitost, kao kulturnoistorijski konkretizovano iskustvo,
s retro-modernistikim ideologemama univerzalizma i apstraktnog prava na jednakost, ovaj novi,
samosvesni i autokritiki promiljeni internacionalizam u stvari otvara iroku istina, i relativno
difuznu lepezu mogunosti uporeivanja kao priliku za prevazilaenje kontradikcija
monokulturalizma i za jednu drugaiju, potencijalno suptiliniju i sloeniju artikulaciju, ali isto
tako i za problematizaciju tradicionalno shvaenih kulturnih identiteta, pod uslovom, naravno, da
ovakvo opredeljenje u nekom momentu i na nekom nivou realizacije ne podlegne napasti
sopstvene ideologizacije i apsolutizacije.
Junoslovenska komparatistika mogla bi, u tom smislu, da bude logian i metodoloki zaista
podesan, odnosno potreban most izmeu tradicionalno shvaene nacionalne i modernistiki
shvaene internacionalne perspektive u prouavanju knjievnosti i kulture, ona srednja opcija
koja je na neki nain ve multikulturalno ili, tanije kazano: polikulturno postavljena, budui
da obuhvata vie jeziki i kulturnoistorijski u isti mah dovoljno slinih i dovoljno razliitih
korpusa, podlonih ravnopravnim, tj. nehijerarhijski ostvarivim poredbama i distinkcijama ove
vrste, a ne ovetalom prouavanju jednosmernih, majoritetsko-minoritetskih uticaja i upliva. Ne
negirajui dve pomenute, krajnje opcije, ak ni onda kad ukazuje na njihove limite, ova trea,
medijalna mogunost moe da bude shvaena kao svojevrsna karika koja nedostaje, a na iju
potrebnost upuuju pomenuta ogranienja bazino polarizovanih aspekata razumevanja
knjievnosti i kulture. U deceniji koja je prethodila slomu jugoslovenske dravne zajednice,
odnosno rastakanju nekadanjeg jugoslovenskog kulturnog prostora, ona je, uostalom, i bila
inaugurisana zajednikim naporima komparatista iz svih sredina bive zemlje.
Piui o svom nasluivanju toga gdje e biti problem hrvatske knjievnosti, raspadne li se
jugoslavenski kulturni okvir, i precizirajui da e u tom sluaju nestati onog 'kupanja' u neem
bliskom i gotovo domaem, a ipak ne svojem, Stanko Lasi izrazio je zapravo, moda i
nehotino, jedan od najvaljanijih argumenata za postojanje ovakve, savremeno osmiljene
junoslovenske komparatistike, posebno u svetlu uvianja da u novonastaloj situaciji trebat e
se... direktno suoiti s onom golemom i nesimpatinom zvijeri koja se zove evropska kultura, a
koja kao da samo eka kako e nas potopiti i zaguiti. Dodatni, istina nepotpuno artikulisan
argument za ovakvo razumevanje pronalazimo u njegovom zapaanju da uz brigu o sebi samoj,
hrvatska knjievnost ima jo jednu, dodatnu, ne ba malu brigu. To je srpska knjievnost u
Hrvatskoj. Pomenuta nepotpunost tie se nedoumice oko toga da li autor Tri eseja o Evropi i
niza drugih zapaenih naslova pod sintagmom srpska knjievnost u Hrvatskoj podrazumeva
neto domae ili pak strano, budui da deklarativno istie kako mjera njezine slobode jeste
iznad svega, ivot u dvojnosti, a zatim i to da njezina dvojna pripadnost (pripadnost srpskom
narodu u cjelini, pripadnost Hrvatskoj) jest njezina kob, ali i njezina srea, a ovo dolazi otuda
to u stvaralakom pogledu srpska knjievnost u Hrvatskoj ima prednosti jer izvire iz nemira (iz
dvojnosti, dualiteta).
Osim toga to nagovetava obrise svojevrsne filozofije kulturnog razvoja, zasnovane na uverenju
da je nacionalno, odnosno dravno dvojna ili dualna pripadnost izvor podsticajnog, ali
potencijalno i kobnog nemira, a to znai i razlog svojevrsne strukturalne nestabilnosti,
ovakvo gledite, s druge strane, primenjeno na obratnu ili neku drugaiju mogunost (hrvatska
knjievnost u Srbiji, srpska ili pak hrvatska knjievnost u Bosni i Hercegovini, bonjaka
knjievnost u Srbiji, makedonska knjievnost u Bugarskoj, bugarska knjievnost u Makedoniji
itd), implicitno ukazuje i na razloge pretpostavljene prijemivosti za ideju ukupnog
komparativnog ogledanja i sameravanja junoslovenskih literatura u celini. Uz pomenutu brigu
za knjievnosti suseda u sopstvenom okruenju, mogue interesovanje u Hrvatskoj i za srpsku
knjievnost izvan Hrvatske, odnosno interesovanje u Srbiji i za hrvatsku knjievnost izvan Srbije
itd. na najmanje dva naina, naime, doprinosi potpunijem samorazumevanju ovih kultura. Osim
toga to omoguuje naelno neizbeno 'kupanje' u neem bliskom i gotovo domaem, a ipak ne
svojem, u prvom redu zahvaljujui manjoj ili veoj lingvistikoj i kulturnoistorijskoj blizini,
ono isto tako daje priliku i za ono jo finije (samo)razumevanje to proizilazi iz civilizovane
brige za delove susednih kulturnih korpusa i identiteta koji participiraju izvan matice, s ove
strane stvarnih ili pak zamiljenih granica, ime se zapravo afirmie umee komparacije kao
neto to u prvom redu izvire iz smotrenosti i uljudnosti, ali i iz samosvesno kontekstualizovane
ili perspektivizovane brige za sopstveni kulturni korpus, takoe, budui da se ovakvim
postupanjem, logino, isti odnos podrazumeva i na neki nain projektuje i za njega s one strane
stvarnih ili zamiljenih granica, u kulturnom prostoru koji zvanino pripada drugima.
I mada potpisnik knjige lanci, razgovori, pisma, kao to je ve naznaeno, gore navedene
primere koristi za neto drugaije izvedenu argumentaciju, uglavnom oslonjenu na logiku
iskljuivog obraivanja sopstvenog vrta, ak i onda kad je on samosvesno oplemenjen
rubnim i susednim kulturama, ini se da geopoetika i geopolitika ovde ipak imanentno i
posredno deluju zajedniki u korist valjanosti zamisli junoslovenske komparatistike kao
discipline koja, osloboena preivelih ideoloko-politikih koncepcija jugoslovenstva kao
dravotvornog naela, otvara izglede za stepenovanu i nijansiranu artikulaciju novih-starih
kulturnih identiteta to binarno-polarizovano naelo tradicionalnog uporednog metoda koriguje
prema uvoenju panje vredne tercijarne opcije, iza koje se u stvari ukazuje cela lepeza
raznolikih mogunosti literarnog i uopte kulturnog poreenja i kompariranja.
Ne podvrgavajui se bez ostatka jednoj od kljunih metodolokih greaka starije uporedne
knjievnosti, koja se jo od Pola Van Tigema, ograniava... na prouavanje meuveza dveju
knjievnosti, to je pretvara... u sporednu disciplinu ispitivanja podataka o stranim izvorima
pisaca i njihovu ugledu na strani, junoslovenska komparatistika je, zbog polikulturnog
karaktera spoljnjih i unutarnjih relacija na kojima je nuno zasnovana, takorei
predodreena i otvorena za nehijerahijsku dijaloginost izmeu knjievnosti i kultura, a to onda
znai i za prevladavanje metodolokih jednosmernosti i binarnosti, oslonjenih na bezmalo
iskljuivo razumevanje i tumaenje knjievnih strujanja od veih i znaajnijih prema
manjima i tradicijski manje znaajnima, odnosno od evropskih i/ili svetskih obrazaca i uzora
prema nacionalnim podraavaocima i sledbenicima. Uostalom, to na izvestan nain
podrazumeva i sama argumentacija Stanka Lasia, u okviru koje se poreenje srpske i bugarske
knjievnosti kao naelno jednako zanimljivih za hrvatskoga poznavaoca savremene beletristike,
nema sumnje, pojavljuje upravo u podrazumevanom junoslovenskom kontekstu, dodue, s
predznakom koji bi trebalo da problematizuje donedavno ustaljeno miljenje o tenjim i bliim
serbo-kroatistikim relacijama.
U praktinom smislu, ovakvo, tercijarno ili medijacijsko gledite znai da i onda kad su po
sredi konkretna poreenja dva dela, pisca ili knjievnosti iz junoslovenskog kruga, sam
interpretativni postupak teko moe da ostane binaran u konvecionalnom znaenju rei.
Najtanije bi moda bilo kazati da je ova, interpretativno uporeujua dvojnost na neki nain
uvek praena sveu o virtuelnom ili pak transparentnom prisustvu one druge, naelno
obuhvatne, dijametralne dvojnosti na relaciji nacionalno internacionalno/opte, a to proistie
iz naelnog uvianja da ako nacionalno knjievno istraivanje nije u stanju da... dovede u
meusobnu vezu odnose polazne knjievnosti i drugih knjievnosti, onda upuuje na gnoseoloki
izolacionizam i njegovi zakljuci imaju samo parcijalni karakter.
Kao mogui odgovor na ranije opisani, novi metodoloki redukcionizam, koji je, iz ve
objanjenih razloga smene ideoloko-politikih i klturno-civilizacijskih paradigmi, ponovo
oiveo partikularistike i u isti mah evrocentristike tendencije u razumevanju nacionalnih
knjievnosti Junih Slovena, zahtevajui skraen put i neposredno sameravanje svake od njih s
relevantnim evropskim i svetskim partneri(ca)ma, iznova ili moda po prvi put zaista
uspostavljena i koncipirana junoslovenska komparatistika, oslonjena na znanje o specifinim
vezama i relacijama u okviru poimajue i interpretativno elastinih i provizornih interliterarnih
zajednica, u spoznajnom pogledu zapravo predstavlja svojevrsnu ansu za izlazak iz zaaranog
kruga prouavanja tzv. genetsko-kontaktnih veza i prelazak na bavljenje tipoloko-poetikim
odnosima. Dok je, naime, prvi, nacionalno-evropejski smer izuavanja, uprkos svim naporima,
ini se, nepopravljivo ogranien na ispitivanje upliva i uticaja, s pravolinijski nastrojenim i
renoviranim determinizmom koji praktino bez izuzetka ide od inspiratora i kreatora
prema primaocima i oponaaocima, ne uvaavajui u punoj meri meudelovanja i prelazne
moduse, ovaj drugi vid ve po definiciji jednako vodi brigu o analogijama i razlikama, budui da
tipoloke analogije predstavljaju mnogo slobodniju vezu, koja nije uslovljena genetski
direktnim odnosom, a razlike dolaze u obzir ne samo na opteistorijskoj ravni, ve i kod
ralanjivanja knjievnosti na vrste, odnosno tamo gde se izuava uzajamni odnos optih
drutvenih i knjievnih momenata na jednoj, i individualnih dispozicija autora, na drugoj strani.
U svrhu slikovitog pribliavanja, metodoloka distinkcija izmeu ponovo prigrljenog
evrocentrizma i junoslovenskog ali i ne samo junoslovenskog regionalistikog pluralizma u
komparativnoj nauci o knjievnosti moe da bude predstavljena shematski svedeno i unekoliko,
naravno, pojednostavljeno. U takvom prikazu, (retro)evrocentrino orijentisana komparatistika
ukazuje se kao istraivaka mogunost koja podsea na simetrinu i visoko ureenu,
hijerarhijsku strukturu koncentrinih krunica, u ijoj se u nominalno sredinjoj taki nalazi
kulturni konstrukt zvan nacionalna knjievnost (srpska, hrvatska, slovenaka, bugarska itd), koji
je deklarisani interpretativni fokus prouavanja, dok prividno periferna, a zapravo poimajue
nadreena i najobuhvatnija krunica po pravilu predstavlja nadnacionalnu super-konstrukciju
(evropska, zapadnoevropska, svetska knjievnost), koja je neotklonjivi tematsko-problemski i
aksioloki regulativ i horizont prouavanja.
S druge strane, regionalistiki orijentisana komparatistika, poput junoslovenske, mogla bi da
bude predstavljena kao asimetrina i stoga donekle neureena, tj. nehijerarhijska, mobilna
struktura, sainjena od promenljivog, fleksibilnog niza ulananih elipsi. Razlog zbog kojega je
ba elipsa ovde prepoznata kao kljuna, shematski odgovarajua predstava lei u injenici da ova
geometrijska zakrivljena figura po definiciji podrazumeva uvek dva ravnopravna sredita ili
fokusa, to je podesno za sugestiju odsustva aksioloke ili neke drugaije uspostavljene
hijerarhije u komparativnim izuavanjima, odnosno za naznaku okrenutosti dvostruko ili
viestruko fokusiranim istraivanjima i tumaenjima. Dalja geometrijska analogija, koja kazuje
da je zbir pojedinanih odstojanja svake take na elipsi od dva pomenuta fokusa uvek jednak,
dovoljno je, verujemo, sugestivna za poimanje o naelno uspostavljivoj iako, naravno,
praktino ne i nunoj ekvidistanci i odsustvu monocentrine perspektive u regionalistiki
orijentisanoj komparatistici kao onoj emancipatorski shvaenoj disciplini to je sasvim drugaije
ustrojena u odnosu na evrocentrino postavljenu komparatistiku.
Istina je da i ovakav model, makar na prvi pogled, podlee velekovskoj primedbi o favorizaciji
prouavanja meuveza dveju knjievnosti kao generatoru decenijske krize uporedne nauke o
knjievnosti. Ali on najpre i moda najvanije takvo prouavanje jasno oslobaa diktata
majoritetsko-minoritetskih relacija (onaj koji utie onaj koji trpi uticaj), a zatim, zahvaljujui
pomenutoj mogunosti meusobnog povezivanja ili ulanavanja polaznih, bifokalno ustrojenih
izuavanja, stvara potencijalno nelimitirano istraivako i interpretativno podruje. Jer dok
model koncentrinih krunica zapravo neizbeno podrazumeva logiku viestruko ponovljivih i
proirujue inkluzivnih binarnih odnosa (npr. srpska/hrvatska knjievnost
francuska/nemaka knjievnost, srpska/hrvatska knjievnost romanske/germanske
knjievnosti, srpska/hrvatska knjievnost evropska/svetska knjievnost), model ulananih
elipsi, ovde rezervisan za regionalistiki zasnovanu komparatistiku, sasvim je osloboen
takvih sistemskih imperativa, to znai da, naelno gledano, moe biti primenjen u istom, tj.
kolski primernom bifokalnom vidu (npr. srpska knjievnost hrvatska knjievnost, hrvatska
knjievnost slovenaka knjievnost, makedonska knjievnost bugarska knjievnost itd), ali i
u nadograenom, tripartitnom obliku (npr. srpska knjievnost hrvatska knjievnost
slovenaka knjievnost itd), odnosno u nekom drugom, istraivaki i interpretativno odabranom
pristupu (uzajamni odnosi veeg broja ili ak svih junoslovenskih knjievnosti). ini se da je
viestruko i viestrano ulanavajua otvorenost ovoga modela, bitno oprena binarno svedenom
metodu starije komparatistike, naelno gledano i njegov najznaajniji kvalitet.
Posebna pogodnost ovakvog, horizontalno i nehijerarhijski povezujueg modela ogleda se u
injenici da on dozvoljava inventivnu i naelno nelimitiranu kombinaciju pristupa (bifokalni +
tripartitni + polifokalni itd), pri emu ak nije nuno ograniavati izuavanje i tumaenje uvek
na jednu istu, junoslovensku regionalnu vizuru, ve se ona po potrebi moe, odnosno neretko i
mora dovoditi u vezu s drugim regionalnim (jugoistono-evropska, balkanska, srednjoevropska)
ili pak nadregionalnim perspektivama (slovenske knjievnosti, evropska/svetska knjievnost itd).
I mada su glavne i najaktuelnije tipoloke relacije (epohe, anrovi, topika, poetika,
interkulturni/intermedijalni/intertekstualni odnosi itd) po pravilu u prvom planu tako osmiljenih
izuavanja, u nekim sluajevima one mogu biti delotvorno poduprte i eksterno-regionalnim,
genetsko-kontaktnim relacijama (npr. orijentalna komponenta bonjake/bosanske knjievnosti,
srednjoevropsko-panonska komponenta slovenake, hrvatske i(li) srpske knjievnosti,
mediteranska komponenta hrvatske, srpske i(li) crnogorske knjievnosti, (neo)vizantijska
komponenta srpske, bugarske i(li) makedonske knjievnosti itd), u nijansiranom
interpretativnom naporu zahvatanja aktuelno-distinktivnih i kompleksno-formativnih osobenosti
koje u okviru puke primene binarno-hijerarhijskog poredbenog pristupa neizbeno daju sasvim
drugaije, pojednostavljenije i po pravilu manje verodostojne rezultate.
Moda, stoga, ove alternativno i dodatno ulanavajue ili bone mogunosti i njihovo dejstvo
na ukupno razumevanje knjievnosti ujedno na najbolji nain pokazuju valjanost i potrebnost, a
ne tek imputiranu luksuznost junoslovenske, odnosno regionalistiki orijentisane komparatistike
u ovom trenutku, obeleenom krizom autonomistiki shvaene nauke o knjievnosti i njenim
uzmicanjem pred ekspanzijom disciplina kao to su, recimo, studije kulture i savremena
drutvena teorija u celini. Bivajui jednako otvorena i prijemiva za prouavanje
horizontalnih, tipoloko-poetikih, i dehijerarhizovano vertikalnih, generiko-formativnih
relacija, i pri tome takorei prirodno usmerena na poimanje izabranog istraivakog fokusa kao
njihovog dinaminog preseka, regionalno-uporedna nauka o knjievnosti u velikoj meri bi
mogla da se pokae kao podesna za prihvatanje i kritiki rezonovanu primenu detotalizujuih
tendencija savremenih filolokih i/ili kulturolokih shvatanja, koja nacionalnu i internacionalnu
instancu zaista razumeju kao konvencionalno ustaljene i raspoznatljive perspektive ili aspekte,
a ne kanonski fiksirane monade i iskljuivo zadate veliine. Tako uspostavljena i istraivaki
praktikovana, junoslovenska komparatistika moe, ini se, da ima nesumnjiv znaaj i u
regionalnim univerzitetskim studijama knjievnosti koje trae svoje mesto i neminovno
preispituju svoj poloaj u savremenim procesima uspostavljanja novih, aktuelnim shvatanjima i
konstelacijama primerenih akademskih ustrojstava i epistemolokih struktura.
Ne pledirajui za naputanje povesno afirmisanih nacionalnih i internacionalnih vidova poimanja
knjievnosti, ve prevashodno problematizujui njihovu samodovoljnost i zatvorenost u
tradicijski odreene koncepte, ovako osmiljena komparatistika, drugim reima, predstavlja
doprinos potencijalnom prevladavanju protivrenosti koje gotovo neminovno iskrsavaju unutar
njihovih neretko izolacionistiki ili pak nekritiki praktikovanih izuavanja. Stoga bi je ba tako
valjalo i prihvatati kao korisnu meuperspektivu i preko potrebnu alternativu koja nas
pribliava makar mozaiki upotpunjivom sagledavanju, ako je ve nepovratno iezla davno
prieljkivana celovitost monadolokog tipa. Jer ako je u sferi tzv. humanistikog znanja,
odnosno studija kulture i knjievnosti, danas odista iluzorno projektovati sveobuhvatne i trajne
konstrukcije koje bi liile na andrievske veliajne mostove ije postojanje izgleda nedogledno i
neokrnjivo, onda moemo makar da postavljamo upotrebljive uprije koje moda nee
pobeivati velike razdaljine i zauvek stajati na istom mestu, ali e nam zato davati mogunost da
u hodu savladavamo sve brojnije prepreke i procepe koji iskrsavaju pred nama, kao i da na
odgovarajui nain razumevamo svoje mesto meu drugima i svoj poloaj u svetu koji se tako
brzo i tako nepredvidljivo menja.
Tihomir Brajovi