Doseljavanje Slovena na dananju teritoriju

Preci dananjih Slovenaca doli su na dananju teritoriju tokom 6. i poetkom 7.

veka.Susedi su ih nazivali imenima koja su oznaavala sve Slovene: SCLAVI,
SCLAVINI,SCLAVENI, SCLAVANI. Germani su upotrebljavali i drugo ime za Slovene:
WINADI,WINEDI, po narodu sa severa Italije, Venetima, pa se kod Nemaca i danas
sauvao nazivWINDISCHE Slovenci su sebe nazivali Slovenima, s tim to su oblik
SLOVENIN6, tj. oblik zaenski rod SLOVEN6KA pretvorili u SLOVEN6C6. Onaj prvi oblik
SLOVEN nalazimo jo ikod Primoa Trubara (1508-86), a zadrao se i danas u
Prekmurju ili meu Slovencima u Italiji(tzv. Benekim - Mletakim Slovencima). U
razdoblju izmeu 16. i 19 veka kod pisaca sreemonazive SLOVENI, SLOVENCI,
VINDI, VENDI, KRANJCI/CARNIOLICI, CARNIOLANI,KRAINER. Tako se i jezik naziva
SLOVENAKI, VINDSKI, KRANJSKI. Ovaj poslednjinaziv potie od naziva za sredinju
pokrajinu Kranjsku. Meutim, esto se i stanovnitvoKoruke i tajerske naziva
Kranjcima i obratno, Vindi/Vendi nisu samo Koroci i tajerci negoi Kranjci. Iz ovog
trolista imena slovenaki/kranjski/vendski u 19. veku izdvaja se u dobapreporoda
ime slovenaki i Slovenija.Slovenci su do prve polovine 9. veka uglavnom obuhvatili
svoje kolonizacijsko podruje.Postepeno su ga proirivali, pa je najvei obim
Slovenija imala u 9. veku. Naseljavali su podrujeod Pirana i Trsta, do severnog dela
zaliva Jadranskog mora, istoni Tirol, dolinu Drave, Mure,Anie, austrijsko Podunavlje
(do Bea), a na istoku do Blatnog jezera. Ovo iroko podrujeSlovenci su naselili
veoma ekstenzivno, pa je ostalo mesta za naseljavanje drugih naroda. To jejedan od
uzroka suavanja slovenakog etnikog podruja. Drugi uzrok je
odnaroavanje.Najznaajniji susedi alpskih Slovena bili su Obri. Njihovi odnosi bili su
razliiti tokomvremena i u zavisnosti od prostora. Alpski Sloveni su se borili sa
Bavarcima, protiv kojih su saObrima sklopili savez i proterali ih iz doline Drave. Pred
Slovenima su se u drugoj polovini 6.veka povlaili i Langobardi iz doline Save i Soe.
Poetkom 7. veka alpski Sloveni su se udruili sa slovenskim plemenima iz eke i
Moravske i stvorili samostalni savez pod vostvom Sama iborili su se protiv Obra. Do
kraja 8. veka bili su podeljeni izmeu Karantanije i Obra, ali su se u 9. veku ponovo
udruili u Karantaniji. Ovu su pokorili Germani i tako se razvoj karantanskih Slovena
odvojio od razvoja drugih junoslovenskih plemena.

Toponimi

Iz toponima saznajemo i ta se dogodilo sa starosedeocima. Naselja na ovom

prostorupretrpela su velike gubitke i razaranja ve sa dolaskom germanskih naroda i
sa hunskimnapadima. Dolaskom Slovena sva su razruena, osim nekih mesta u
transkom zalivu i zapadnojobali Istre. Od retkih poznatih naseobina iz tog
vremena, mnogima se nije sauvalo ni ime(Emona). Toponimi nas upozoravaju da su
Slovene zainteresovale ruevine rimskih naselja, pasu tim mestima davali slovenska
imena, ne znajui za originalna. Druga mesta su, pak, svojaimena proirila na ceo
kraj (Podjuna), a neka su svoja imena zadrala (Ptuj, Celje, Kranj).Ouvala se veina
hidronima (Krka, Mura, Drava, Sava), pa i imena manjih reka i potoka, dok suoronimi
skoro svi slovenski. Neki toponimi ukazuju na to da su Sloveni zatekli
starosedeoce.Alpski Sloveni su ih nazivali imenima koja u sebi sadre etnonim Vlah
(Lako, Lahove,Lahovnik).Romanska naselja su bila poruena, spaljena, to od
strane Germana, to od straneSlovena. Sloveni su, meutim, bili na niem stupnju
razvoja i gurnuli su u zaborav ve steeneromanske privredne i kulturne tekovine.
Ostatak Vlaha je doekao Slovene i uticao na njihovprivredni i drutveni razvoj. Kao
ratni zarobljenici uestvovali su u ivotu Slovena i bitno sudoprineli njihovom
prelasku iz plemenskog ureenja u klasno. Uticali su i na razvojpoljoprivrede, mada
je na promene u tom pogledu alpske Slovene prisiljavala i sama klima idruge
prirodne pojave. Od starosedelaca nisu preuzeli plug na tokovima, nego su dalje
razvijaliralo. Poeli su da ustaljuju njive. Ustaljivanje naselja pospeilo je razvoj
voarstva ivinogradarstva, koje su preuzeli od starosedelaca.Razvoj poljoprivrede
uticao je na imovinske odnose. Razvija se lina imovina, a ouvalisu se samo
zajedniki panjaci. Veliki je uticaj starosedelaca na planinsko stoarstvo.
Gajenjeperadi i pelarstvo Sloveni su doneli iz pradomovine. Znali su i za neke
zanate: kovaki, tkaki,lonarstvo.Naselja Alpskih Slovena veinom nisu bila
utvrena i malo je njihovih tragova. S kraja 8.veka poznate su sojenice, ali je
verovatno ve u to vreme prevladala kua sa jednom prostorijomu kojoj je bilo i
ognjite. Naseljavanje dananje Slovenije bilo je mnogostruko. Re je o dva velika
talasa doseljavanja Slovena, tu su i romanski starosedeoci kao i ostaci
germanskihplemena. U 9. veku su Slovenci bili podeljeni na vie grupa, imali su
svoje knezove i poglavare plemenskih jedinica. Jo se nisu bili oformili kao jedna
celina. Slovenski jezik u Alpima i naBalkanskom poluostrvu bio je jedan organizam iz
koga su se tek kasnije razvili junoslovenskijezici.

SREDNJI VEK

ZAECI KNJIEVNOSTII RAZVOJ KNJIEVNOG JEZIKA

Slovenska plemena koja su u 8. veku ivela na podruju izmeu Alpa, Panonske

nizije iJadranskog mora prevoena su u novu, hriansku religiju uz pomo
nemakog, ali i irskogmisionarskog metoda. Ovaj drugi je vodio rauna o obiajima i
jezicima pokrtavanih naroda.Pretpostavlja se da su najvaniji hrianski verski
obrasci i molitve (Oe na, Apostolsko Vjeruju,ispovest prilikom krtenja itd),
prevedeni sa latinskog na slovenaki poetkom 9. ili moda jo krajem 8.veka, ali
najstariji sauvani pisani spomenici potiu s kraja 10. i poetka 11. veka. To su tzv.
Briinski (ili Frajzinki) rukopisi, dve molitve i jedan homiletiki tekst (propoved o
grehu i pokori); tekstovi suzabeleeni izmeu 972. i 1039. godine u jednom
nemakom homiletiko-molitvenom priruniku. Ovdekorieni jeziki obrasci
pripadaju vremenski razliitim epohama, to upuuje na zakljuak da sumolitve
koriene i ranije na tom jeziku. Odreene stilske i jezike karakteristike svedoe o
postojanju,mada samo posredne veze sa starocrkvenoslovenskom knjievnou.
Naime, delovanje solunske brae,irila i Metodija, kao i slovenska akcija
pokrtavanja uopte nije predstavljala snaniji impuls: dotakla sesamo krajnje
severoistonog ruba slovenake teritorije.Poto Slovenci ni politiki ni verski nisu bili
samostalni nego podloni nemakoj, odnosno rimskoj vlasti, osnovni nosioci
pismenosti i knjievne delatnosti, plemii i vie svetenstvo, bili su tuidomaem
etnikom elementu. Zato srednjovekovnih rukopisa na slovenakom jeziku ima malo.
Pored Briinskih, znaajni su jo i Rateki (ili Celovki) rukopis iz 14. veka (oko 1380),
te Starogorski rukopis iz 15. veka (nastao izmeu 1492. i 1498); oba sadre osnovne
molitve (Oe na,Zdravo Marijo, Vjeruju). U jednom od tada najveih manastira,
Stina, u 15. veku nastala su dvarukopisa: prvi je datiran godinom 1428. i
predstavlja zapis na slovenakom jeziku, ali iz pera nekogekog monaha; njegovu
sadrinu ine dve molitvc. Drugi Stiki rukopis je iz godine 1440, zapisalo gaje
slovenako sveteno lice, a pored molitava sadri i prvu strofu jedne uskrnje
crkvene pesme. Smatrase da je to najstariji zapis jedne slovenake pesme
uopte.Osim molitvenih obrazaca na slovenakom su se iz srednjeg veka sauvali i
pojedini dokumentikoji svedoe da su Slovenci ve tada imali neke svoje pravne
obiaje i pravnu terminologiju na svomjeziku (sauvane su zakletve koje su polagali
upravnici pojedinih gradova, npr. Kranja, Radovljice,kofje Loke). U 11. veku uveden
je obred ustoliavanja karantanskog kneza (docnije i vojvode) na Gosposvetskom
polju (danas u Austrijskom delu Koruke) uz obred na narodnom jeziku. Taj se
obiajsauvao sve do 15. veka, mada je ustoliavanje tada bilo ve samo simbolino,
jer je car odreivaokneza (nije ga vie birao narod); ipak, predstavnik narodne
skuptine predavao bi knezu simbolekneevine uz rei (na korukom dijalektu) koje
treba da garantuju njegovu pravinost i pravovernost.Narod je potom pevao himnu
zahvalnicu, takoe na narodnom jeziku.Sauvalo se i neto kraih zapisa (kofjeloki
rukopis npr. sa slovenakim nazivima za meseceiz 15. stolea), a pojedini slovenaki
stihovi ili sintagme mogu se nai i unutar nekih nemakih tekstova.Jedan tampani
letak iz 1515. godine donosi, npr. nemaku pesmu uperenu protiv seljaka koji
uestvujuu seljakoj buni. U nemake stihove ugraeni su slovenaki poklii: stara
pravda" i ,,le vkup, le vkupuboga gmajna". Smatra se da su to prve tampane
slovenake rei. Kada je eleo da ohrabri svojesunarodnike i podstakne ih na novu
borbu, godine 1941, Oton upani je ba te rei-poklie ugradio usvoju uvenu
pesmu Ve, poet svoj dolg? U rukopisima se ispoljavaju jasne razlike medu
narejima. Vremenski najstarije je karantansko,prisutno u jeziku Briinskih
spomenika, osnovnih molitava i kneevske zakletve. Druga dijalektalnaosnova
nastala je prenoenjem koruke tradicije u gorenjski prostor (Rateki rukopis,
zakletva koju jezapovednik grada Kranja izgovarao zaklinjui se na vernost svojim
sugraanima), dok jezik Stikogrukopisa pripada dolenjskom dijalektu, iz kojeg je
docnije, u 16. veku, neposredno proiziao slovenakiknjievni jezik Primoa
Trubara.Naddijalektalni jezik bio je latinski. U tadanjim aritima kulture,
manastirima, prepisivali su sespisi crkvenih otaca (Avgustina, Jeronima, Grigorija
Velikog i dr), itija svetaca, ali i dela raznihmistiara i filozofa. Prepisivanje knjiga te
bavljenje naukom spadalo je u redovniku dunost. Najvea kulturna sredita bili su
manastiri Stina, Bistra, ie, Jurkloter. Posedovali su bogate rukopisne biblioteke
od 12. veka pa nadalje. To su pre svega bogoslune knjige, Biblija sa
istumaenimevaneljima, dela crkvenih otaca, itija svetaca, ali i gramatiki i
homiletiki prirunici, kalendari,narodni lekari, pesmarice. U manastirima su
pisane i hronike lokalnih zbivanja i istorije grofovskih porodica. Liber certamm
historiarum (Knjiga pojedinih dogaaja, 1340 1343), iji je autor jedankaluer
francuskog porekla koji je iveo i radio u korukom manastiru Vetrinje, spada
meunajpouzdanije istorijske izvore iz toga vremena. Pisanje hronika na latinskom
jeziku dugo se odralo.Jo poetkom 16. veka zabeleeni su, i to u versifikovanoj
formi, dogadaji iz kofje Loke iz 1515 16,na latinskom jeziku i jo uvek u skladu sa
sredjovekovnom hroniarskom poetikom.Nemako plemstvo na slovenakom tlu bilo
je u dodiru sa vitekom kulturom i tradicijom, madasu i na nemakom jeziku ee
nastajali crkveni nego svetovni tekstovi. Iz 15. veka potie prva hronika oceljskim
grofovima (Cilienchronik, 14351460) napisana na nemakom jeziku. Pisana je u
tipinomsrednjovekovnom religiozno-moralistikom duhu, dogaaji se niu linearno,
belei ih svedok, sa jasnomsveu da e tako sauvati trajnost dogaaja i linosti iz
grofovske porodice. ivot celjskih grofovadoista je postao u docnijoj literaturi 19. i
20. veka zahvalna graa za pisanje drame i proze (postoji ak dvadesetak drama o
grofovima celjskim!). Iz 15. veka poznata je jo Koruka hronika iz pera
obinogseoskog upnika Jakoba Unresta, izvor manje istorijskih, a vie sociokulturnih
podataka.Osim hronika i zapisa iz ovoga vremena valja spomenuti i likovne
umetnosti (crkvene slike ifreske) kao izraze duha i kulture ondanjeg oveka.
Najpoznatije do danas sauvane oslikanesrednjovekovne crkve jesu: hodoasnika
crkva na Ptujskoj gori, Crngrob i Sv. Primo u Gorenjskoj,Hrastovlje u Istri. U crkvenoj
muzici iz ovoga vremena karakteristino je uvoenje gregorijanskogkorala, to znai
upoznavanje sa komplikovanim tonskim sistemima kako bi se to bolje
izrazilasmernost, smirenost, nebeski mir i blaenstvo. Po plemikim dvorovima
gaji se i svetovna muzika.Slovenako stanovnitvo u doba srednjeg veka ine pre
svega seljaci (slobodni, poluslobodni i kmetovi),rudari, dvorske sluge, najamni
vojnici, ali se pojavljuju ve i studenti evropskih univerziteta. U 15. vekumeu
profesorima bekog, prakog i krakovskog univerziteta sreu se imena slovenakog
porekla. Tako se, na primer, profesor koji je tumaio Aristotela u Beu potpisivao sa
Nicolaus de Styria (iz tajerske),Cicerona je tumaio Briccius Preprost iz Celja,
graansko pravo je predavao Lovrenc iz Gornjeg Grada,dok je Jurij iz Celja bio
profesor na medicinskom fakultetu. Najpoznatiji meu uiteljima i filozofimapoznog
srednjeg veka jeste svakako Matija Hvale iz Vaa kod Litije. Dostigao je visok poloaj
dekanafakulteta umetnosti, a predavao je logiku. Najznaajnije njegovo delo
predstavljaju tri traktata-komentaratada vaeeg udbenika logike (Parvulae
philosopiae naturalis, 1512). Obim komentara trostruko jevei od prvobitnog
udbenika i odlikuje se preglednou, sistematinou, korienjem nove,
modernijeliterature, koja svedoi da je ovaj autor ve bio na prelazu iz
srednjovekovne sholastike u humanizam.Posvetu i pohvalu Hvaleovim Komentarima
napisao je tadanji beki poeta laureatus, JoahimusVadianus, koji inae slovi kao
znaajni humanista iz vajcarske.Primivi hrianstvo, a sa njim i latinski jezik,
Slovenci su se uvrstili u zapadno-evropsku crkvu icivilizaciju. Srednjovekovni
univerzalizam, zasnovan na upotrebi latinskog, bio je snaan integrativni ikulturni
faktor. Ipak, kao nesamostalan, nedravni narod, Slovenci toga doba nisu imali
razvijen onakavstepen kulture kakav je karakterisao srednju Evropu.Slovenaki jezik
korien je samo u osnovnim verskim molitvama i ponekim pravnimdokumentima.
Kao najvrednije ostvarenje izdvajaju se Briinski spomenici, a osobito onaj njihov
deokoji sadri sveanu crkvenu propoved. Svi sauvani rukopisi iz ovog vremena
znaajna su potvrdaobavljanja bar dela obreda na narodnom jeziku, a nezaobilazni
su i u rekonstruisanju istorije slovenakogjezika.

USMENA KNJIEVNOST

Kao deo junoslovenske usmene tradicije, slovenaka narodna poezija nosi obeleja
slinatradiciji ostalih junoslovenskih naroda. Uz pretpostavku da je italac sa
srpskohrvatskog jezikogpodruja stekao svoju predstavu o prirodi usmene
knjievnosti na osnovu poznavanja pre svega usmene tradicije nastale na tom
jeziku, ovde e biti ukazano samo na one specifinosti slovenake usmenepoezije
koje svedoe o razlikama u karakteru, dui" naroda. Iako nije uvek umetniki
doraena, jer njeni efekti, a ni ciljevi nisu (uvek) estetski, nego praktini (obredni,
obiajni...), usmena knjievnostjednog naroda je i osnova od koje polazi i na koju se
(razliito) nadovezuju docniji umetnici. I meuslovenakim pesnicima bilo je i ima
mnogo onih koji se oslanjaju na narodnu poeziju, transformiui je ikoristei u skladu
sa sopstvenom poetikom. U doba romantizma i ranog realizma i na slovenakom
tluse osetio snaan uticaj srpskohrvatske epike: Jernej Kopitar, Fran Levstik i drugi
upuivali su na ovuepiku kao uzor buduim slovenakim piscima. Ali, pravi,
kreativan uticaj na domae stvaralatvo moglaje izvriti pre svega domaa tradicija.
Ovde emo je prezentirati u njenim osnovnim specifinostima.Ustaljena je predstava
o usmenoj knjievnosti kao izrazu nieg, seoskog stalea, nasuprotpisanoj, koja se
stvarala na dvorovima, po zamkovima i manastirima. No, ipak je nedvosmisleno da
ovedve vrste stvaranja u doba srednjeg veka u srpskoj knjievnosti npr. ne ive
sasvim odvojeno i nezavisnojedna od druge: iako je srpska srednjovekovna pisana
knjievnost stvarana na sveanom, arhainom,obinom oveku nerazumljivom
jeziku, pojedine scene iz vitekog ivota (sveani rukovi, bojevi,megdani, zakletve)
nale su mesta i u usmenoj knjievnosti, dok je u pisane hronike ulazila esto
onakvaistorijska istina" kakva je stvorena u usmenoj epskoj pesmi. U slovenakoj
knjievnosti ove dvedelatnosti karakteristine za stvaralatvo u srednjem veku,
pisana i usmena knjievnost, mnogo sustroije i doslednije odvojene. Elitna,
feudalna kultura bila je na stranom jeziku, nemakom ili latinskom,i predstavljala je
izraz tuinske vlasti; socijalna podvojenost (kmet feudalac) pojaana je
etnikompodvojenou (na strani). Junaki dogaaji (ratovanja, megdani) i
herojski likovi nisu predstavljalideo slovenakog ivota, pa se ljudi sa njima nisu
identifikovali.Iz ovoga proizilazi druga velika i lako uoljiva specifinost slovenakog
usmenog stvaralatva:dominacija lirske poezije. Kako se radilo o dva odvojena sveta
tuem, feudalnom, vitekom,herojskom, borbenom i, s druge strane, domaem,
svakodnevnom, seljakom, zavisnom od rada,vremenskih uslova, volje boije",
logino je da se slovenaki ovek mogao identifikovati samo sa onimto je njemu
bilo blisko. Otud dominacija ljubavne poezije, zatim pesama uz rad, obrednih i
obiajnihpesama. Kako na teritoriju Slovenije kao dela Evrope zalaze i putujui
svetenici, hodoasnici, trgovci,egrti-lutalice, studenti, pa i profesionalni pevai
(domai izraz za njih je igrci"), logino je da se prekonjih prenose razni motivi iz
srednjovekovne usmene tradicije, ali se u domaem usmenom stvaralatvuprimaju
uvek samo oni koji odgovaraju socijalnom statusu domaeg stanovnitva. Folkloristi
suustanovili da su se najlake primali putujui ljubavni motivi, kao i legende iz
hrianskog verovanja.Pojedini istorijski dogaaji (verski ratovi, borbe sa Turcima i,
kasnije, sa Francuzima), kao ipojedine istorijske linosti (Matija Korvin, u narodnoj
pesmi poznat kao Kralj Matja, pa zatim Ravbar,Lamberger i dr.) nalaze mesta u
slovenakim epskim pesmama. Ali te pesme, za razliku od srpskih junakih, ne
nastoje da budu istorija zbivanja, nego kratak, saet subjektivan uvid u ta zbivanja.
Slovenaka epska pesma uprkos eventualnim faktografskim detaljima, nije opis,
nego komentar odreenog dogaaja" (M. Terseglav). Veoma esto, epski dogaaj je
potisnut, a u prvi plan izbijaljubavna tematika (Kralj Matja i Alenica; Kralj Matja u
turskoj tamnici. Po tome to se neuputa u potanko opisivanje, ve samo nagovesti
da se neto zbilo, po zgusnutosti kazivanja slovenakaepska pesma podsea na
baladu. S druge strane, esti optimistiki zavreci pesama (pobeda naizgledslabijeg
u pesmi Pegam i Lamberger; pravedno kanjavanje nemilosrdne gospode u pesmi
Nemilosrdna gospoda i sl), pribliavaju epske pesme romansama, koje uvek, za
razliku od balada,imaju srean ishod. Iako se u ovim pesmama sreu i iri drutveni
problemi (odnos seljaka i plemia) iistorijski dogaaji (odjeci seljakih buna,
ratovanja sa Turcima i Francuzima), odluujuu ulogu u svimsukobima imaju
porodini odnosi, a kao posebno jaka linost pojavljuje se majka (otac gotovo da i
nijezastupljen, ei akter je majin brat) zatim sestra i dragana.ak i izuavanja
usmenog stvaralatva nastalog u doba narodnooslobodilake borbe pokazujuda je i
tada usmena poezija puna razmiljanja o surovosti rata i enje za toplim porodinim
ivotom i daje tih oseanja znatno vie nego vatrenog rodoljublja i ponosa.U tesnoj
vezi sa do sada spomenutim specifinostima slovenake usmene knjievnosti jeste
iinjenica da je ona od vajkada bila povezana sa melodijom i pevanjem; izvan te
melodije ona se i nemoe izuavati. Knjievna teorija i folkloristika govore o dva
osnovna modela usmene poezije:recitativnom, u kojem preovladuje govorni akcenat
(tu spada junoslovenska usmena tradicija) i modeluu kojem preovladuje muziki
akcenat i ritam, gde spada i slovenaka usmena poezija. To znai dastruktura stiha,
ritam pesme, povezivanje pesme u vee celine-strofe, rimu, uestalost refrena i
uopteponavljanja svake vrste, kao i skraivanja faktografskog i istorijskog sve to
stoji u vrstoj inerazluivoj vezi sa injenicom da su se sve slovenake usmene
pesme pevale. Sto se graenja stiha tie,pesnik pri izvoenju podreuje tekst
melodiji, pa stihovi nemaju uvek isti broj slogova. Razliita duinastiha ne znai da
ovaj nije graen na odreenim zakonitostima. Ali one su odreene strukturom
melodijskog stiha, u koju peva moe unositi vie rei, ili ih pak izostavljati. U
muziko-ritmikoj shemito ne povlai odstupanja, poto pesnik moe da zameni dve
etvrtine sa etiri osminke ili jednompolovinom, zavisno od duine teksta. Ako osim
ovog punjenja i pranjenja melodijskog stiha vodimorauna i o podtaktu ili anakruzi,
onda je razumljivo to stihovi u istoj pesmi ne moraju biti iste duine.Sto se tie
metrike, zanimljivo je napomenuti da je slovenaki usmeni stih po metrioj
strukturiprevashodno trohejski i daktilski (kao i stih srpske usmene i pisane poezije)
sa jednim predtaktom napoetku, dok je dominantni metar u slovenakoj pisanoj
poeziji 19. i 20. veka jamb i amfibrah.Najstariji stih, a u baladama i najei, jeste
lirski deseterac (5+5 slogova): Prelepa Vida /plenice prala"; taj stari stih u novijim
lirskim pesmama ume da se pojavi i raspolovljen na dva petoslonastiha: ,,Ko bi on
vedel // Kak men je hudo". Noviji, a gledano u celini, uestaliji u danas
sauvanimpesmama jeste trodelni (,,Oj sveti, // sveti, // lunica") ili dvodelni osmerac
(,,Je pa davi / slanca padla"),koji se u distihu, a i u katrenu, najeoj strofi
slovenake lirike, smenjuje sa sedmercem: ,,Je pa davislanca padla // na zelene
travnike, // je vso travco pomorila // in vse lahtne roice".Najmanje izuavan, a za
itaoca sa strane svakako iznenauju znaenjski sloj slovenakelirsko-epske, pa i
lirske pesme jeste onaj koji svedoi o okrutnosti meu ljudima, o surovim
odnosimaak i meu lanovima najue porodice (Rolin i Verjanko pesma se
moe tumaiti i kao svojevrsniodjek Orestovog mita), o okrutnim narodnim obiajima
(balada Desetnica deseta ki u porodiciosuena je na veito lutanje, niko ne sme
da joj prui trajno utoite, ak ni kada je smrtno bolesna i kadastie na prag kue u
kojoj ivi njena roena majka), o krvavoj osveti (Plemenita gospa zakoljemajerici
sina).Pitanje vernosti, neverstva, line sree, poniavajueg poloaja ene u
srednjem veku (Lepa Vida) iskazana su neposrednije nego to smo navikli na osnovu
poznavanja balada nastalih nasrpskohrvatskom jezikom podruju. Poezija koja se
peva ne mora biti i nije nuno uvek meko-lirska,duboko oseajna; okrutne i surove
slike unutar porodinog, svakodnevnog ivota ine zapravo ravnoteui pandan
sentimentalno-razneenim pesmama, kakvih ima preteno meu znatno mlaom,
ljubavnomlirikom.Surove ljudske sudbine i tragian poloaj oveka, a posebno ene
u drutvu karakteristini sumotivi slovenake balade, a ova, po optem miljenju
prouavalaca, vai kao ono najbolje to se izusmene slovenake tradicije sauvalo
do dananjih dana. Najvrednijim, estetski najzrelijim smatraju se: Lepa Vida,
Desetnica, Mlada Breda, Gospod Baroda, Zarika i Sonica. Baladni motivi, obiaji
iverovanja koja tu sreemo veoma su stari i sauvali su mnogo mitotvorne svesti i
simbola. Mitskopoimanje sveta je uvek u izvesnom smislu haotino ili tanije
celovito: ono ne razdvaja dobro izlo, ivot i smrt, sve je u svemu sadrano, jedinka u
kolektivu i kolektiv u jedinki. I onda kada suhrianski sveci (Majka Marija, sv. Petar,
sv. Stefan, sv. Florijan...) preuzeli funkcije paganskih simbola,pesme su ostale unutar
tipino mitskih modela funkcionisanja sveta. Tako su u praslovensku mitsku svest i
verovanja veoma rano prodrli doivljaji i slike iz hrianskog, a posredno i antikog
sveta, slike ifigure iz hrianskog verovanja samo su zauzele mesto u pojmovnom i
vizuelnom svetu tek pokrtenihSlovena, ali se njihova mitska svest nije iz korena
promenila. Jake naslage paganskog mogu seprepoznati u brojnim obrednim i
obiajnim pesmama. Izrazit kult Bogorodice u ranom hrianstvu imaza posledicu to
da se o Majci Mariji veoma esto pevalo i docnije. Marijanske pesme su
meunajbrojnijim crkvenim i pobonim pesmama.Od pesama koje su se i do danas
sauvale, sem obrednih i obiajnih najbrojnije i najpopularnije(esto se pevaju) jesu
ljubavne pesme

(Pojdem u Rute, Je pa davi slanca padla, Sinoi sem navasi bil).

Ljubavni motiv se esto vezuje za motiv rastanka, bilo zbog neverstva dragog ili
dragane, bilozbog odlaska dragog u vojsku. Tzv. vojnike pesme, svakako novijeg
datuma, spajaju se tako i povezujusa ljubavnim. Odlaenje u vojsku opevano je kao
smrtna opasnost, a ne kao podvig i junatvo. Ne samoda su vladar i drava kojima je
vojnik morao sluiti bili tudi obinom vojniku, nego je vojna slubaproklinjana i zato
to je dugo trajala (isprva doivotno, zatim je skraena na 14, a od 1845. na
osamgodina slubovanja).Priroda usmene tradicije dobrim delom je obeleila i ak
odredila nain njenog korienja upisanoj knjievnosti.S obzirom na dominaciju
lirskog narodnog pesnitva u slovenakoj

knjievnosti je najkreativnijibio i morao biti ritmikomelodijski uticaj: pisana poezija

preuzimala" je zvunu stranu narodnihpesama. Sadrinski elementi usmene
knjievnosti stvaralaki su oiveli ne u epskoj poeziji, kakvu supojedini manje
uspeni pesnici negovali naroito u deceniji posle Preernove smrti (1848 1858),
negou Levstikovoj prozi, a pre svega u njegovoj pripoveci Martin Krpan s Vrha.
Levstikovo delovanje je u celini posveeno oivljavanju proze. Levstik deluje na
pragurealistike epohe, ali ba iz njegovih i/laganja s kraja pedesetih godina prolog
veka moe se zakljuitidosta toga o ukupnom dotadanjem odnosu slovenake
pisane i usmene tradicije. Za razliku od srpske ihrvatske predromantiarske i
romantiarske knjievnosti, slovenaka nije doivljavala usmenu poezijukao izvor
bogatog leksikog materijala. Kopitarev pokuaj da i u slovenakoj knjievnosti uz
pomosvojih pristalica uvede isto ono to je Vuk uradio u srpskoj, nije mogao uspeti,
pored ostalog i zato toslovenaku knjievnost na poetku 19. veka nije
karakterisala ista, pa ni slina situacija: nije trebalozameniti jedan (stari, obinom
oveku nerazumljiv) knjievni jezik nekim novim, govornim. Leksika struktura
tadanjeg slovenakog jezika (Preernovog, pre svega) oslanjala se na pisane,
preteno crkvenei moralno-pobone tekstove koji su na tom jeziku nastajali jo od
16. veka pa nadalje; jezik Dalmatinovog prevoda Biblije (1584) bio je osnova pisanih
tekstova, a i sam Kopitar je u svojoj Kranjskoj gramatici (1808/9) potovao upravo tu
tradiciju. Jezik i struktura stiha Preernove poezijeimala je takoe snane korene u
domaoj i evropskoj pisanoj, a mnogo manje i usmenoj tradiciji.Standard pisanog
slovenakog jezika stvoren u 16. veku i razvijan potom u knjievnosti i filologiji nijese
tako bitno razlikovao od govornog jezika kao u srpskoj knjievnosti od srednjeg veka
do Vuka; kadase u srpskoj knjievnosti od Dositeja do Vuka poeo uzdizati govorni
jezik u knjievni, logino je da jeleksika usmene knjievnosti morala postati izvor i
uzor pisane knjievnosti. I u hrvatskoj knjievnostibilo je razloga da se preteno
tokavska srpskohrvatska epika prima i kao izvor bogatog leksikogmaterijala: Hrvati
u doba ilirizma uvode tokavski knjievni jezik, iako su sami ilirci veinom kajkavci
iakavci. To je bio razlog vie za njihovo interesovanje za (usmenu) knjievnost
nastalu na tokavskomnareju.Interesovanje za usmeno stvaralatvo javilo se meu
uenim Slovencima jo u dobaprosveenosti: u dva znaajna prosvetiteljska sredita,
Pohlinovom i Cojsovom kruoku, bilo je ljudi,prevashodno svetenika, koji su
sakupljali uglavnom krae forme (poslovice, izreke, basne, prie).Valentin Vodnik,
pesnik s kraja 18. veka, sakuplja narodne pesme, ali i pie poeziju koristei
melodijskui ritmiku strukturu narodnih lirskih pesama. Predromantiari, Janez
Primic, Urban Jarnik, MatevRavnikar Poenan i drugi, prihvataju Vodnikovu obradu
amfibraha, pozajmljenog" iz usmene tradicijei pretoenog u ritam tzv. alpske
poskoice. Poetkom 19. veka rad na sakupljanju narodnih umotvorinaje sve
intenzivniji, mada i nadalje sakupljena graa ostaje u rukopisu ili se (eventualno)
koristi kaoetnoloka graa (Urban Jarnik npr. pie dvadesetih i tridesetih godina
prolog veka niz etnolokih studijana nemakom jeziku, a na osnovu iste grae
sastavlja i etimoloki renik). Tokom prosvetiteljskog ipredromantiarskog perioda
javlja se i veoma veliki broj pesnika ,,na narodnu"; oni piu pouno zabavne pesme u
duhu i ritmu narodnih, ali sa hrianskom moralnom porukom (Leopold Folkmer,
Peter Dajnko, Andrej Slomek, Matev Ravnikar Poenan i dr). Ova praksa pisanja
didaktike poezije ili ak obredno-crkvene u ritmu i esto sa preuzetiim
melodijama narodnih pesama nastavila se tako reitokom celog 19. veka u literaturi
namenjenoj puku. Ritmiko-melodijsko nadovezivanje na narodnupoeziju, zapoeto u
duhovnoj poeziji Primoa Trubara i svetovnoj pesmi Valentina Vodnika, prihvaenoje i
razvijano kako u estetski relevantnoj predromantiarskoj poeziji, tako i u pouno-
zabavnim, pa ak icrkvenim pesmama za obinog itaoca.Sa pojavom zrelog
romantizma uticaj narodne knjievnosti na umetniku je smanjen; Preernjeste
prihvatio i vodnikovsku alpsku poskoicu, kao i narodni osmerac, ali je vei deo svoje
poezije pisaou formalno komplikovanom obliku (sonet, stanca, gazela i dr). Izmenila
se i praksa zapisivanja narodnog blaga. Pod uticajem teorije brae Slegel o znaaju
samo izuzetnih, pesniki i jeziki savrenih formi nasavest i duh naroda, sakupljene
pesme se estetizuju, odnosno doteruju. Tako rade svi saradnici almanaha

Kranjska belica.

Najagilniji sakuplja iz tog kruga ljudi okupljenih oko spomenutog almanaha bio
jePreernov prijatelj ANDREJ SMOLE (1800-1840), ali je i njegova zbirka ostala u
rukopisu. I samPreern je estetizovao", umetniki doterao nekoliko slovenakih
narodnih balada, meu kojima jenajpoznatija

Lepa Vida.

Tek je stranac, Poljak EMIL KORITKO (Korytko, 1813 1840) pokuao daizmeni ovu
praksu i zapisuje usmenu poeziju onako kako mu je pevai kazuju, odnosno pevaju.
Kako nion, zbog iznenadne smrti, nije uspeo sam da objavi sakupljeni materijal, nego
su to uinili njegoviprijatelji, Jurij Kosma i Miha Kastelic (zbirka je izila u 5 tomova,
1838 1844), princip estetizacijezapisanoga ni tu nije sasvim izostao. Tek je STANKO
VRAZ u potpunosti bio svestan znaajaprimarnog, funkcionaltiog ivota narodnih
pesama, pa je odbacio estetski princip prikupljanja pesama iprvi skrenuo panju na
znaaj varijanata i samih tiagmenata sauvanog narodnog blaga. No, iako jesakupio
poprilian broj pesama, Vraz je uspeo da objavi samo jednu zbirku

(Narodne pesni ilirske,

1839), dok je preostali sakupljeni materijal iskoristio KAREL TREKELJ (1859-1912),
koji je krajemprolog i poetkom ovog veka (1895 1923) izdao etvorotomnu,
nauno obraenu zbirku

Slovenskenarodne pesmi.

Vrazovo sagledavanje umetnikog, ali i politikog znaaja usmene knjievnosti

(traenje u njojonih elemenata koji doprinose boljem meusobnom upoznavanju
raznih slavjanskih plemena")otvorilo je novu etapu u odnosu usmene i pisane
slovenake knjievnosti. Ona dolazi do punog izraajaposle martovske revolucije i
Preernove smrti. Model pisanja poezije po uzoru ,,na narodnu"primenjivan u eposi
predromantizma i romantizma u pouno-zabavnoj knjievnosti namenjenojobinom
itaocu, prihvaen je sada i u uenoj" poeziji, pre svega epskoj, koja svoj uzor i
svoje, suviemehaniki i usko shvaeno izvorite ima u srpskohrvatskoj narodnoj
epici. Sa ovom praksom prekidaFran Levstik, uvodei u odnos izmeu usmene i
pisane knjievnosti nov, parodini odnos. Parodirajuimodele romantiarskog
pevanja, uzdizanja i velianja epskih heroja, Levstik otvara vrata nove,realistike
epohe, koja e usmenoj knjievnosti pristupiti dvojako: s jedne strane, potovae
vrednostautentinog zapisa, a s druge e folklornu grau uzimati samo kao podlogu
za visokoumetnika,autentina individualna dela (takvu poeziju pie npr. A.
Akerc).U vreme moderne, odnosno zaokreta ka modernoj knjievnosti, poetkom
20. veka, vezaizmeu usmene i pisane knjievnosti ponovo postaje intenzivna, s tim
to je taj odnos sada bitno drukiji.Usmena poezija postaje oslonac za objektivizaciju
pojedinih linih doivljaja, kao i podloga zalabavljenje logike strukture pesme, za
bogaenje njenih asocijativnih polja. Folklorna tradicija pokazalase kao idealna celina
koju moderni stvaralac moe da razgrauje, a da se ona ipak, makar u
deliima,prepoznaje, da uvek itaocu omoguuje polje asocijacija zajedniko sa
onima koje je stvaralac imao na

umu piui delo. Taj tip odnosa izmeu usmene i pisane knjievnosti u sutini vai
sve do danas, dakakoznatno radikalizovan.

REFORMACIJA

U 16. veku, u vreme ve poodmaklog renesansnog procvata umetnosti u Italiji,

paniji,Francuskoj i Engleskoj, humanistika misao je u severnim delovima Evrope,
osobito u Nemakoj,dovela pre svega do reforme u oblasti crkvene organizacije i
religioznog uenja uopte. Odjecireformacije ili protestantizma zapljusnuli su
Sloveniju, a osetili su se i u pojedinim kajkavskim iglagoljakim delovima
Hrvatske.Ne samo da se vremenski bar delimino poklapa sa renesansom,
reformacija i proizilazi iz istogpoetnog impulsa (humanizam kao ideologija); ali
razvija se u drugim geografskim podrujima i vezujepre svega za preporod crkvene
ideologije, ne umetnosti. Dok su u okviru renesanse stvorena dela trajneumetnike
vrednosti, u okviru reformacije pisana i tampana re iroko se rasprostirala i u one
krajeve ukojima tampanih knjiga do tada nije bilo (meu Slovence i kajkavske
Hrvate), ali je knjievnost bilastrogo podreena verskim ciljevima. Reformatori su
(oslanjajui se na 14. glavu Pavlove poslaniceRimljanima) traili da liturgijski jezik
bude razumljiv svakome. Zapadna, rimska crkva je do tada imalajedinstven obred na
latinskom jeziku. Nekoliko molitvenih i drugih obrazaca i nekoliko
prazninihcrkvenih pesama i zahvalnica (kirielejsona"), to je bilo sve od tekstova
kojima se katoliki vernik neposredno ukljuivao u liturgiju" (J. Koruza. I samo takvih
tekstova bilo je na slovenakom jeziku. Udoba protestantizma, meutim, sve
molitve, crkvene besede, tumaenja verskih naela, kao i duhovnepesme poinju se
objavljivati na narodnim jezicima (nemakom, pre svega; slovenaki protestanti
susvoje tekstove prevodili preteno sa nemakog). Osim toga, reformatori su
zahtevali da svaki vernik samita Sveto pismo; to znai da je trebalo obezbediti
prevod Biblije na narodni jezik (u 16. veku Biblija jebila prevedena na nemaki, a
zatim na danski, eki, maarski i slovenaki). Trebalo je takoe nauitiobinog
oveka da ita, opismeniti ga do stepena razumevanja rei boije". Reformatorstvo
je zato, usvim zemljama, donelo niz osnovnih jezikih (renici, gramatike) i verskih
tekstova u prevodu nanarodni jezik: pored Biblije, esto se pretampava Katihizis,
zatim duhovne pesme i osnovne molitve.Mnoge knjige su imale karakter udbenika i
prirunika: oveka je trebalo pripremiti za odgovoranzadatak samostalnog itanja
Biblije. Imajui na umu ove principe i ovakvu praksu, moemo rei da jereformacija
bila demokratski pokret, mada stoji injenica da vodei reformatori (Luter; Trubar)
nisu stalina stranu seljaka kada su ovi dizali bune. Isto tako, zanemarivali su i
ustranu potiskivali narodnu poeziju,usmeno blago taloeno vekovima u narodu, dok
je renesansa (za koju bi se inae moglo rei da je aristokratski usmerena jer kultura
toga vremena predstavlja privilegiju samo viih drutvenih stalea) i tekako koristila
folklorno iskustvo.Pod uticajem nemakog luteranstva i evropskog humanizma,
nekolicina slovenakih svetenikana elu sa Primoem Trubarom organizuje
slovenaku protestantsku crkvu.

PRIMO TRUBAR

Zaetnik slovenake knjievnosti i najznaajnija linost pokreta reformacije u

Sloveniji, PrimoTrubar (1508 -1586), rodio se u Dolenjskoj, u selu Raica, a
kolovao na Rijeci, u Trstu, Salcburgu iBeu. U kui transkog biskupa Bonoma jo
kao mladi se sreo sa humanistikim uenjima ErazmaRoterdamskog kao i sa novim,
reformisanim pogledima na Crkvu. I sam je postao svetenik, uvenipropovednik koji
je, zbog reformatorskih ideja i propovedi protiv sujeverja, protiv podizanja crkava
ivelianja svetaca u tri maha bivao prognan iz Ljubljane, dva puta se u nju
trijumfalno vraao, doekivanna ulazu u grad sa velikom pompom. A trei put, zbog
knjige u kojoj je izneo svoju viziju buduesamostalne i autohtone slovenake crkve

(Slovenska cerkovna ordninga

Slovenaki crkveni red,1564) morao je zauvek napustiti domovinu i poslednjih

dvadeset godina ivota provesti radei kaopastor u protestantskoj Nemakoj, u
Derendingenu, blizu Tibingena. U ovom malom univerzitetskomgradu tampao je
brojna svoja dela. Grad mu se oduio: na dan njegove sahrane, Univerzitet je
biozatvoren, a sveani govor reformatoru odrao je biskup i kancelar Univerziteta;
govor je zatim objavljenu lokalnim novinama i predstavlja prvu okosnicu za biografiju
Primoa Trubara.Od godine 1550. kada je objavio svoju prvu knjigu, koja je uz to bila
i prva tampana slovenakaknjiga

(Katehizis sa Bukvarom)

do kraja ivota Trubar je objavio 22 knjige na svom jeziku, dve nanemakom, a za

deset knjiga tampanih na ilirskom" (odnosno hrvatskom glagoljicom ili
irilicom)napisao je predgovore na nemakom jeziku. Celokupna njegova knjicvna
delatnost bila je u slubiverskog prosveivanja. Ali pred Trubarom nije stajao samo
zadatak da na maternjem jeziku obezbediosnovni crkveni tekstovni repertoar, nego
pre svega da slovenaki jezik kao knjievni konstituie.Jer do tada, slovenaka
pismenost se svodila na beleke bez knjievne tradicije" (F. Kidri). Trubar jeshvatio
da jezik mora biti osnovni integrativni inilac jednog naroda, da mora objedinjavati
osobenosti

govora razliitih krajeva i tako biti razumljiv to veem broju italaca. Trubarevo
oseanje jezika jerealno, trezveno (polazi od sopstvenog, dolenjskog nareja, pa ga
bogati ve donekle urbanizovanimljubljanskim govorom), a u izvesnom smislu i
vidovito: praksa integrisanja dominantnih nareja, koju jeustanovio Trubar, a
prihvatili ostali protestantski pisci (Jurij Dalmatin, Sebastijan Krelj, Jurij Jurii i
dr)postala je vrst istorijski oslonac i Jerneju Kopitaru. Na ovom planu konstituisanja
knjievnog jezika naosnovama narodnog govora, Trubar se moe porediti sa
reformatorima i utemeljivaima modernogsrpskog (Vuk Karadi) i hrvatskog
knjievnog jezika (Ljudevit Gaj).Za pripadnike srpskohrvatskog jezikog podruja
posebno je zanimljiva injenica da je Trubar smatrao tokavski govor sredinjim
meu brojnim govorima sa ilirskog" podruja: nezadovoljan je biojezikom svojih
saradnika, glagoljaa iz Istre, tefana Konzula i Antona Dalmate, pa poruuje
svojimsunarodnjacima iz Ljubljane: Naite mi pravog Bonjaka ili uskoka koji je vet
na pravilnom ilirskomgovoriti i irilicom pisati, pa makar i ne znao latinski i talijanski,
te nam ga to pre poaljite" (u Urah,naime, odakle je pismo i upueno i gde je
formiran izdavaki zavod za tampanje protestantskih knjiga;glavni organizator u
tom zavodu bio je Trubar). Svi tekstovi koji su u biblijskom zavodu u Urahutampani
irilicom, pisani su tokavskim narejem.Trubareve knjige su veim delom prevodi
crkvenih beseda, traktata i molitava, Novog zaveta,crkvenih pesama (mada je ove i
sam pisao). U prevodima, Trubar esto odstupa od (najee nemakog)originala,
kompilira i prilagoava tekst domaim, slovenakim prilikama. Iz dananjeg ugla
gledano,moda vaniji od samih prevoda jesu Trubarevi predgovori. Pisani na
nemakom, oni otkrivaju Trubara- informatora Evrope o situaciji na Balkanu, o
drutvenim i verskim prilikama kod Junih Slovena. To jeinio zato da bi uverio
Evropu kako postoje uslovi irenja novih, reformisanih verskih uenja, kao iduhovnog
i verskog ujedinjavanja ovih naroda, a u cilju borbe protiv Turaka. Trubar je verovao
daprava stara vera" (odnosno reformisana crkva) moe uvrstiti ovekovo
samopouzdanje, ojaati ga zaborbu protiv nehrianske, muhamedanske vere. Ma
kako danas izgledalo naivno verovanje da seneprijatelj moe pobediti uz pomo
verskih uenja, ipak je znaajno za sam pokret to ga je Trubar takousmeravao:
dobijao je vie novca od nemakih knezova za svoje (modernim jezikom
reeno)propagandne publikacije, jer je i Nemcima bilo stalo da sauvaju granicu i
potisnu Turke.Druga velika opsesija Trubareva bila je borba protiv sujeverja,
primitivizma, protiv zidanjanovih crkava, takoe. Njegove crkvene besede ispunjene
su ovakvim, u irem smislu prosvetiteljskimidejama. Kao prosvetitelj i uitelj naroda,
Trubar se moe porediti sa Svetim Savom.Trubar je bio i veliki organizator rada:
zajedno sa tefanom Konzulom, svetenikom, beguncemiz Istre, osnovao je u Urahu,
uz finansijsku pomo barona Ungnada, tampariju (1561-64) u kojoj suverske knjige
tampane latinicom, irilicom i glagoljicom (verovatno je tripliranje svakog izdanja
bilopreskupo, pa je i to bio jedan od razloga propasti ovog biblijskog zavoda, mada je
dolo i do linih

neslaganja). Trubar je ulagao mnogo truda, ugleda i spretnosti u nalaenje novca za

tampanjeprotestantskih knjiga, kako na slovenakom, tako i na hrvatskom
jeziku.Uz sve organizacijske, prevodilake, propovednike i pastorske dunosti, uza
sva putovanja iobimnu korespondenciju koju je vodio sa vienijim ljudima, crkvenim
i svetovnim velikodostojnicimasvoga vremena, Trubar je neprestano razmiljao kako
da organizuje, uvrsti i povee slovenaku crkvu.U Slovenaki crkveni red
formulisao je pravila o jedinstvenom verskom uenju, o jedinstvenimobredima,
jeziku, biranju propovednika, organizovanju kola i sakupljanju novca za kole i
crkve.Prema pravilima tadanje protestantske crkvene organizacije, samostalna
crkva mogla se formirati idelovati samo u okviru jedne kneevine, pod jurisdikcijom
jednoga kneza. Slovenija je, meutim, tadabila izdeljena na etiri dela (Kranjska,
Koruka, Stajerska i Gorika), a sama Kranjska pripadala jeHabzburzima kao privatni
posed. Crkveni red je obino pisao, a svakako potvrivao vojvoda, odnosnoknez te
oblasti. Pastor Trubar se odluio da napravi veliki presedan: da sam napie i objavi
crkveni redkoji bi vaio za jedinstvenu slovenaku crkvu. Pored jezika, integrativnu
funkciju u ivotu jednog narodapripisivao je Crkvi i tu zamisao naumio je sam do
kraja da sprovede. Knjiga je objavljena, ali je uskoroTrubar zauvek morao napustiti
domovinu. No bez obzira na rtve koje je zbog te knjige podneo, on ju jeizuzetno
cenio, a i danas se smatra jednim od najvanijih plodova reformacije kod Slovenaca;
ona nijesamo pravilnik o delovanju budue slovenake crkve, nego i vaan politiki i
istorijski in.Znaajan doprinos slovenakoj kulturi predstavljaju i Trubareve duhovne
pesme. Iako je glavniuzor i izvor te poezije bila nemaka protestantska pesma,
Trubar se oslanjao, osobito u melodiji i naslovenaku narodnu, a delimino i na
pesme nemakih minesengera. Uz pesme u pesmaricama obinoje tampao i note.
Knjievna istorija izrie relativno visoko miljenje o Trubarevim stihovima; MirkoRupel
smatra da su ak tri etvrtine tih pesama izvorne i da su uvek spretno versifikovane:
Ponegdeprobije i emocija, snaan himniki zanos, a ponegde se nasluuje borba
vesifikatora sa formom iizrazom. Trubareva pesma je sve negde do osamdesetih
godina apsolutno, a potom relativno dominirala.Podstakla je i vei broj
podraavalaca. Za ivota Trubareva objavljena je u est izdanja! Zbirka jepreivela
protivreformacijske lomae i u 17. veku su je pretampavali najljui Trubarevi
neprijatelji, aslovenaki koruki protestanti iz podklotarskog kraja prepisivali su je i
u 18. veku" (M. Rupel)Tokom slavne protestantske epizode, koja je trajala neto
manje od pola veka, da bi zatim bilakrvavo uguena, tampano je ukupno 55 knjiga
na slovenakom. Uporedi li se ovaj, za to vreme i teprilike i te kako impozantan broj,
sa brojem knjiga koje je sam Trubar preveo, napisao ili predgovorom, ve
se bar kvantitativno moe uoiti koliki je udeo ovog velikog radnika
ureformatorskom pokretu. Trubar spaja protestantsku veru u ,,re boiju" (itanje je
za njega sveti in,ravan krtenju ili svetom prieu) i humanistiku elju da svoj,
maternji jezik uzdigne na nivoknjievnog i tako ga izjednai sa jezicima onih naroda
na kojima ve postoje tampane knjige.Trubar je bio ovek praktinog uma i
idealnog duha, sa jakim oseanjem dunosti i obaveze, alii ovek koji uiva u radu i
pie o toj radosti rada. Isto tako, vrlo esto izraava oseanje ljubavi premasvome
narodu. Njegovom zaslugom u Ljubljani je otvorena svojevrsna gimnazija, a njegova
biblioteka,ono to je uspeo da sakupi posle 1548. kada je prvi put prognan i kada mu
je imovina u Ljubljanispaljena, knjige koje je posedovao kada su ga konano prognali
iz zemlje, 1564. godine, zavetovao je daostano last vse astite deele ino cerkve na
Kranjskem" (= da ostanu u vlasnitvu cele slavne zemlje icrkve u Kranjskoj). Kranjski
stalei, vii drutveni slojevi koji su i sami prili protestantskoj veri,otkupljivali su
docnije line biblioteke drugih progonjenih pastora, te je tako formiuran fond prve
javnebiblioteke u Ljubljani.

Ostali reformatori. Najznaajniji plodovi reformacije

U sreditu svih reformatorskih nastojanja nalazila se Biblija. Njenog prevoenja

istina samoNovog zaveta laao se i sam Trubar u vie navrata i te prevode je
postupno objavljivao. Ipak, Biblijuu celini na slovenaki je preveo ueni pastor JURIJ
DALMATIN (1547-1589), koji je jo tokomkolovanja sebi postavio prevoenje Biblije
kao svoj ivotni cilj. Sanjao je da taj prevod bude tampanna domaem tlu, te je
pridobio Jana Mandelca da otvori tampariju u Ljubljani (1575 -1582), ali
jeDalmatinova Biblija ipak tampana u Nemakoj, godine 1584, jer kada je prevod
zavren, Mandelc je -zato to je bio protestant - ve bio prognan iz Ljubljane. Tira
Dalmatinovog prevoda Biblije iznosio je1500 primeraka, a tampanje je zavreno za
svega pet meseci, to je veliki podvig, tim pre to je knjigaraskono opremljena i
bogato ukraena. U zemlju kojoj je bila namenjena bila je prokrijumarenabriljivo
upakovana u burad za vino; protestantski pokret je tada ve bio estoko proganjan,
te je ovavana knjiga samo kriom mogla biti irena.Po tadanjem obiaju, Dalmatin
je svoj prevod Biblije opremio predgovorom, u kojemobjanjava razlike izmeu
katolike i protestantske vere. To je pravi pastorski tekst, i tek u poreenju sa njim
vidi se koliko je Trubar pisao ivo, slikovito i religioznom dogmom neoptereeno.
Dalmatin jeknjizi na kraju dodao i viejeziki renik, odnosno registar pojedinih rei
koje se drukije govore nakranjskom, korukom, slavonskom ili bezjakom,
hrvatskom, dalmatinskom, istrijanskom ili krakom".Na taj nain hteo je da proiri
mogunost korienja ovoga prevoda.Jezik Dalmatinovog prevoda vrlo je bogat,
jednostavan, a uglaen. U poredenju sa Trubarevimprevodima Novog zaveta,
Dalmatinov je gipkiji, primereniji materiji koju posreduje. Ova je knjigapostala temelj
slovenake knjievnosti: i poto su ostale protestantske knjige uglavnom izgorele
nalomai, katoliki svetenici su ovu Bibliju koristili jo narednih dvesto godina, jer
drugi prevod nijepostojao. I svi oni koji su eleli da piu na slovenakom, posezali su
za ovom knjigom kao jezikimuzorom. Tako se, zahvaljujui Dalmatinovoj Bibliji
knjievni jezik iz doba protestantizma ulio i umoderan slovenaki knjievni jezik: novi
prevod Biblije, napravljen u 18. veku pod rukovodstvom JurijaJapelja, oslanjao se na
jezik Dalamatinovog prevoda; i pri kodifikaciji i naunom opisivanjuslovenakog
knjievnog jezika, Kopitar je takoe polazio od ovog kljunog protestantskog
teksta.Jedino svetovno lice u okviru pokreta reformacije, ADAM BOHORI (1520 - oko
1598),uitelj i direktor kole, obrazovani humanista, pratio je Dalmatinov rad na
Bibliji i iz zapisnika njegovihredaktorskih napomena nastala je prva slovenaka
gramatika pod naslovom

Arcticae horulae

(1584).Pisana na latinskom jeziku, ova je gramatika i svoj uzor imala u jednoj

gramatici latinskog jezika.Bohori je nastojao da dokae kako je slovenaki nekakav
pandan latinskom, da se sa tog jezika pravilamogu prenositi i na slovenaki.
Znaajniji od ovakvog, nauno neodrivog pokuaja pisanja gramatikejeste
Bohoriev predgovor toj knjizi, intoniran u duhu humanistikog rodoljublja. Upravo
ovajprcdgovor, kome po jaini rodoljubivog tona nema premca sve do vremena
nacionalnog preporodakrajem 18. veka, uinio je ovu knjigu veoma popularnom: u
Preernovo doba je pismo koje su u stvaristvorili Trubar, Krelj i Dalmatin, nazvano
bohoriica".Slovenaka protestantska knjievnost je iskljuivo verska. Biblija je bila
najvanija knjiga, anajee su se tampali oni prirunici koji su imali za zadatak da
uvedu itaoca u poznavanje osnovnesadrine Biblije i u njeno razumevanje: to su
katihizisi, pojedini delovi Biblije, kao i tri tipa tumaenjabiblijskih tekstova:
propovedi, odnosno postile tumaenja osnovnih evaneoskih tekstova;
tumaenja osnovnih verskih uenja (traktati); duhovne pesme, koje su esto
sadravale osnovnakatehetika uenja.Nepoverljiva prema usmenoj tradiciji (u
posveti za jedno Trubarevo izdanje duhovnih pesama,Juraj Dalmatin je kao najveu
zaslugu tih pesama istakao to to svuda gde su ule u upotrebu uglavnomsu
nestale druge nepotrebne i sablanjive ljubavne pesme"), protestantska misao je
snaila poverenje umo i svetost knjige svetog pisma". Upravo ovo poverenje u
re boiju i iz nje izvirue poverenje usnagu pisane/tampane rei, koje je u
slovenakom kulturnom prostoru jo pojaavano stalnimdokazivanjem, jer se RE
stalno oseala ugroenom, prevladalo je sve teke subjektivne i objektivneprepreke
koje su se javljale na putu uvoenja slovenakog jezika u pisanu kulturu.
Protetsantizmu(reformaciji) pripada neposredna zasluga stvarnja jezika kao osnove
knjievnosti.Od velikog je znaaja duhovno naslee stvoreno u ovo vreme:
zahvaljujui delovanju PrimoaTrubara do izraaja su doli znaajni integracioni
momenti (jezik, Crkva) koji su nastojali da objedineSlovence i probude u njima
patriotsku svest.Akcija opismenjavanja veoma velikog broja ljudi kako bi mogli
odgovoriti jednom od osnovnihzahteva reformisane vere samostalnom itanju
Biblije (u nekim krajevima Gorenjske, naroito ugradovima, reformisanoj veri
prilo je ak do 80% stanovnitva) morala je imati pozitivnog efekta nastvaranje
samosvesti tih ljudi: osposobljeni da itaju i shvate Bibliju, oni su i na svet oko sebe
gledalitrezvenije.Tokom perioda protivreformacije, odnosno estokog progona
reformatora od strane katolikereakcije u 17. veku, mnoge protestantske knjige su
spaljene, protestantska vera, svest i samosvest jepotisnuta, ali jedna, najvanija
tekovina reformacije ostala je da ivi: to je slovenaki knjievni jezik.Stvoren u doba
protestantizma, zahvaljujui pre svega Trubaru i Dalmatinu, slovenaki knjievni
jezik jeu sutini sauvan do dananjih dana. Leksika se dakako bogatila i razvijala, ali
struktura jezika ostala jeista. To je i glavni razlog to se istorija slovenake
knjievnosti ne deli na stariju i noviju: verskaliteratura pisana negde do pred kraj 18.
veka i svetovna koja se otada razvija imaju u osnovi isti, Trubar-Dalmatinov knjievni
jezik.

BAROKNE TENDENCIJE

Barokna knjievnost razvijala se pre svega na onim podrujima na kojima se

ostvarila irenesansa. U tim krajevima barok ostaje u okvirima tema, pa i pesnikih
formi koje je negovalarenesansa; oslanja se na istu, tradicionalno fiksiranu grau.
Razlika u odnosu na renesansnu knjievnostuspostavlja se pre svega na planu
forme. Kienost, patos, variranje istoga, karakteriu podjednako i manirizam u Italiji i
gongorizam u Spaniji i precioznu umetnost u Francuskoj.U krajevima koji nisu proli
kroz renesansu, pa dakle i u Sloveniji, moe se govoriti samo opojedinim baroknim
tendencijama. Jo preciznije: u pisanoj rei na slovenakom jeziku baroknetendencije
su uoljive u delima koja samo uslovno spadaju u knjievnost. To su pre svega
meditativnoteoloki tekstovi, crkvene besede, verske drame (pasije) i duhovne
(crkvene) pesme. Pored toga, tokomdruge polovine 17. kao i u prvoj polovini 18.
veka za kulturnu istoriju slovenakog narodakarakteristina su i brojna izdanja
lekcionara (odlomaka iz evanelja), katihizisa, molitvenika i drugihprirunika za
svetenike i vernike. Rad na renicima i gramatikama, koji je takoe prilino iv u
ovodoba, jo se tee moe svrstati u pravu baroknu knjievnost. I taj, filoloko-
leksikografski, kao ipolihistoriski rad takoe prilino razvijen u slovenakim
krajevima u ovo doba svedoe svakako ojakoj humanistikoj tradiciji i velikoj
erudiciji uenih ljudi ovoga vremena. Ta erudicija, dakle, ipak jestedeo tzv. baroknog
oveka, upuenog u antiku i srednjovekovnu kulturu i jo uvek pod
utiskomhumanistikog

uomo universale,
oveka koji sa radoznalou i velikim pripremama ulazi u niznaunih i umetnikih
disciplina. Ali, u stilsko-idejnom smislu u tekstovima iz ovoga vremena ne moese
govoriti o baroku u punom i pravom smislu znaenja te odrednice.Mali je broj onih
knjievnih stvaralaca iz slovenakih krajeva koji bi, mereno strogo
evropskimmerilima, mogli ui u baroknu knjievnost. Meutim, likovna i muzika
umetnost toga doba u Sloveniji,kao i arhitektura, nose doista vidna obeleja barok
nog stila. Barokne crkve, oltari, kipovi i slike mogu sei danas nai ne samo u centru
Ljubljane, nego i po sasvim zabaenim selima. Muzika, koja je u dobaprotestantizma
imala vidno mesto u crkvenom obredu, ostaje veoma prisutna i u baroknoj crkvi,
ajavljaju se i prve domae svetovne kompozicije i izvoai. Stilski gledano, muzika je
u 17. veku uSloveniji bila dosledno barokna, a imala je i vri kontinuitet nego
knjievnost. Biskup Toma Hren, naprimer, koji je spaljivao slovenake protestantske
knjige, izdano je uveavao orkestar ljubljanskekatedrale i muzike komade za
izvoenje; ak je naredio sastavljanje svojevrsnog muzikog kataloga, Inventariuma,
spiska tada izvoenih dela u ljubljanskoj katedrali. Muzika je u stvari
dopunjavaladuhovne pesme i verske igre pa je samim tim predstavljala njihov
sastavni deo.Pesme su se pevale u crkvi, na hodoaima, tokom raznih obreda. U
17. veku se javlja i anr oratorijuma i opere. O plodotvornoj vezi umetnosti rei i
muzike u doba baroka istorija knjievnosti ejo mnogo toga morati da proui,
povee i pokae. O toj vezi posebno valja voditi rauna u onimsredinama koje su,
poput slovenake, knjievno poele da se iskazuju u doba protestantizma, jer se
utom, protestantskom razdoblju takoe pridavao veliki znaaj muzici u okviru
crkvene slube. Kako je udoba katolike protivreformacije re na narodnom jeziku
bila potiskivana, jasno je da se onaudruivala" sa zvukom i muzikom pratnjom, jer
je jedino tako mogla, odnosno smela biti javnoizreena. Za sada su ove dve
delatnosti u ovome periodu izuavane odvojeno, a sva je prilika da ih budui da
su delovale zajedno tako valja i izuavati.Osim sa muzikom, re je u doba baroka
esto spajana i sa slikom, sa grafikim i likovnimvizijama sveta. Nije samo ambijent
barokna, kiena crkva, sva u svetlo-tamnim kontrastima i slikamakoje upuuju na
dvojstvo due i tela nije samo to uticalo na propovednike i njihovu
koncepcijupropovedi: u konanom obliku, u objavljenoj knjizi, re se udruivala sa
slikom. Knjige iz baroknogdoba su, veinom, pravi tamparski podvizi.

Protivreformacija

U Sloveniji, gde je reformacija uhvatila prilino jak koren, svakako jai nego u
ostalimjunoslovenskim zemljama, i protivreformacija je bila jaa i ea. Godine
1628. dvor je naredio da sviprotestanti moraju napustiti teritoriju Habzburke
monarhije ili se odrei vere. Prema svedoenjima, oko400 porodica, i to mahom viih
stalea, napustilo je Sloveniju, pa je ova zemlja osiromaila ekonomskii
intelektualno. Uz to, Habzburzi su tokom polovine 17. veka uli u niz ratova, od
kojih je tridesetogodinji (1616 1648), koji i jeste bio verski rat.
Bili
su esti i pogranini sukobi saTurskom. Zbog svega toga u slovenakim krajevima
dolazi do vidnog zaostajanja u kulturi, osobitona planu objavljivanja knjiga. Godine
1596. je poslednja protestantska knjiga, godine 1615.poslednja
katolika, a zatim nastupa dug period bez ijedne tampane na slovenakom
jeziku svedo godine 1672. I objektivne, i drutveno-istorijske prilike, a svakako i
subjektivna oseanja ljudi nakonproterivanja protestanata i zabrane delovanja ove
religije su razlog dugogodinjeg kulturnog muka.Trebalo je da stasa
generacija pre nego to se obrazovani ovek oslobodio oka od krvavogistrebljenja
protestantizma; ljudi su dugo nosili peat nesigurnosti, ak nekakve moralne krivice,
to jenepovoljno na njihove kreativne sposobnosti. Brigu o kolama u
preuzeli jezuiti,pa je dogmatinost te kole takoe bio od
razloga duhovnog mrtvila u veem delu slovenakog

17. kolovanje se odvija na latinskom jeziku, acima se predoavaju klasini

latinski pesnici iversifikacija, pa u ovom u Sloveniji ima dosta stvaralaca na
latinskom jeziku; sudei premarukopisima, latinitet je moda intenzivniji nego to je
u srednjem veku.Potiskivanje slovenake pisane rei i potpuno zamiranje
delatnosti to je dakle plod"katolike obnove u 17.. Katolika
protivreformacija to se pokazuje naroito najunoslovenskom tlu razliito je
delovala i davala je razliite plodove zavisno od toga da li je u datojsredini trebalo
iskoreniti piotestantizam (npr. u Sloveniji), samo proiriti svoj uticaj (u Bosni,
gdekatolika crkva u 17. veku podstie stvaranje na jeziku), ili pak
istisnuti renesansni, na antikuklasiku oslonjeni duh (u primorskom delu
Hrvatske).Novija istraivanja pokazuju da je tokom 17. jezik svakodnevnog
optenja u Kranjskoj usvim socijalnim staleima, ak i onim najviim, plemikim, bio i
slovenaki (korespondencija, osobitoenskog dela plemikog sveta; tekstovi za
polaganje zakletvi u enskim manastirima; anketne knjige pojezuitskim zavodima
koje se vode pri ulasku kandidata u teoloku ustanovu i u kojima je zapisano
damnogi kandidati, opet iz svih slojeva drutva, izjavljuju da im je prvi jezik
slovenaki sve su to dokaziove teze), to znai da je protestantizam ostavio traga,
lako je kao vera bio izbrisan. Ipak, naslovenakom jeziku pisana tada i prepisivana
samo pobono-pouna literatura, namenjena skromnoobrazovanim ljudima; kulturni
ivot viih stalea odvijao se, osim na latinskom, jo i na italijanskom inemakom
jeziku.Italijanski jezik, modeli kulturnog ivota i rada, italijansko slikarstvo i muzika
sve to u ovomerazdoblju snano i po prvi put prodire na teritoriju slovenakih
zemalja. Iako prvi susedi, Italijani se dotada zapravo malo pojavljuju u kulturnom
ivotu Slovenaca. U vreme ponovnog jaanja katolikoguticaja, profesori-jezuiti
dolaze iz italijanskih kola. Nemaka je protestantska i treba je se uvati,
zatopostaju privlani univerziteti u Padovi i Firenci. Tokom itavog ovog perioda, a
osobito krajem 17. veka,esta su gostovanja pozorinih trupa, opera i opereta iz
Italije. Po uzoru na firentinske i rimskeakademije, odnosno uena drutva, i u
Ljubljani se ueni ljudi, preteno laici, krajem stolea udruuju uAkademiju radenih
(Academia operosorum, 1693 1725). U okviru Akademije deluju naunicirazliitih
profila, od filologa, retora, istoriara, pravnika, do lekara i teologa. Medu najvidenije
lanovespadaju: istoriari Janez Ludvik Senleben (Schonleben) i Gregor Dolniar, a
lanovi Akademije postalisu, pored ostalih i Pavao Riter Vitezovi i Mario Kreimbeni
(Crescimbeni), inae predsednik uvenerimske Arkadije. Od izuzetnog znaaja za
umetnost bilo je osnivanje Academie Philoharmonicorum(1702 1762). lanovi ove
Akademije uestvovali su pesmom i mu/ikom u svim veim sveanostima.Akademija
je okupljala niz znaajnih kompozitora i izvoaa kako crkvene, tako i svetovne
muzike.Ova je institucija daleki predak dananje Slovenske filharmonije; tako ovo
muziko drutvo imakontinuitet na kojem mu mogu pozavideti mnoge institucije
slinog tipa u Evropi.

JANEZ VAJKARD VALVAZOR

U okviru slovenake knjievnosti najznaajniji autor barokne slike koja se uklapa i

upotpunjujepisanu re jeste Valvazor (1641-1693). U toku jedne decenije, od 1679.
do 1689. objavio je sedamraskono ilustrovanih knjiga: zapoeo je ilustracijama za
pasije (1679), zatim objavio Ovidijeve

Metamorfoze

u slici (1680), dva topografska albuma (vojvodstva Kranjskoga, 1680. i

nadvojvodstvaKorukoga, 1681), pa grafike predstave smrti

Theatrum mortis humanae tripartitum

(1682), zatim

Topographia arhiducatus Carinthiae antique et modernae completa

(1688), koja osim grafikogmaterijala donosi i opis (na nemakom jeziku) Koruke, a
krunu ukupnog Valvazorovog stvaralatvapredstavlja obimno, etvorotomno
polihistorsko delo

Die Ehre des Herzogthums Krain

(Slavavojvodstva Kranjskoga, 1689). Topografskom, geografskom i istorijskom opisu

Kranjske pridruio se ipregled dotadanjih knjievnih nastojanja u Kranjskoj, zatim
opis verovanja, obiaja, legendi, koje u tomnarodu ive. To je knjiga o ontolokim i
drutvenim, ivotnim i onostranim aspektima prisutnim utadanjem oveku" (J.
Poganik). Knjiga broji preko 3000 strana veeg formata i donosi preko 500
slika,odnosno raznovrsnog grafikog materijala.U uvodnom tekstu za knjigu

Slava vojvodstva Kranjskoga

Valvazor naglaava da su svi opisii sve ilustracije, svi grafiki prikazi precizna slika"
stvarnosti; slavu i ast Kranjske eli autor ilauzvelia upravo tom preciznom slikom.
Grafiki prikaz zamkova, gradova, geografskih predela, ljudi,grbova, peata i drugih
amblema monih porodica sa slovenakog terena, narodnih nonji i
predmetakarakteristinih za tu kulturu, sve to ini Valvazora slovenakim piscem,
iako u njegovim na nemakom (ili latinskom) jeziku pisanim knjigama nalazimo tek
poneku slovenaku re (to su obino nazivizamkova, gradova i geografskih podruja,
ude se uz nemako ili latinsko ime navodi i slovenaki naziv). Doslovnost,
preciznost i vernost stvarnosti najjae su dole do izraaja u Valvazorovim
istorijskimspisima i topografskim mapama. Osim kao doslovne, nazorne i aktuelne,
slike iz ivota ljudi u Kranjskojgovore jezikom baroka i zato to se bez ostatka
svrstavaju u tradiciju severnjake, protestantske(nemake i holandske) grafike i
gravire. U strunoj literaturi (F. Stele) istaknuto je da je Valvazor prenebregao
tradiciju talijanske kole, kako u sopstvenoj izradi gravira, tako i u sakupljanju
grafika. Ovoje tim udnije i reitije to je Valvazor Italijan poreklom, a i proputovao je
kroz Italiju, pa mu italijanskaumetnost nije mogla ostati nepoznata. Kao da je svoj
grafiki, likovni jezik pretvarao u ideolokiobraun sa katolicizmom: slikom i jezikom
je eleo da pokae koliko mu je blia protestantska tradicija.Jezik slike/amblema
jeste kod Valvazora neposredan, doslovan, veran stvarnosti, ali nije
ideolokineutralan, nego naprotiv, kao i veina baroknih dela, ideoloki agresivan,
mada usmeren upravo oprenou odnosu na ideologiju protivreformacije.Pored
izvetaja o konkretnim geografskim predelima i ljudima Valvazor je opet u skladu
sabaroknim vienjem sveta ostavio svedoanstva i o nedokuivim stvarima. Dve
knjige su sa togstanovita posebno zanimljive:

Metamorfoze,

ilustracije za istoimeni Ovidijev spev o grkim mitovimai legendama zasnovanim na

nekoj transformaciji, udesnoj promeni, metamorfozi oveka u ivotinju,pticu, stvar
ili kamen. U Theatrum mortis humanae tripartitum,

pak, smrt je grafikiprikazana u najrazliitijim vidovima i oblicima, a muke

pogubljenih i sve ono to je vezano za temusmrti, omiljenu baroku, izmamilo je
Valvazoru stihove, odnosno stihovane legende, koje predstavljajuobjanjenja simbola
prisutnih na grafici. Ba zbog takvog spoja teksta i slike, gde rei blie
objanjavajujezik slike, i obrnuto, slika izraava ono to kazuju rei, i za ove
Valvazorove ilustracije sasvim udnih,onostranih doivljavanja" moramo rei da su
na nivou beleenja, prezentiranja i predoavanjastvarnosti. Ne samo ulnim, i
slikom Valvazor pokuava da savlada ono to je neshvatljivo, daprozre zagonetku
Boga i sveta. Nagon za saznanjem nije se zaustavljao samo na vidljivom, nego
jepokuavao da pronikne i

u nevidljivi svet.Ovaj obrazovani Italijan, roen u Ljubljani, smatrao je Kranjsku

svojom domovinom. Kao svojusvetu dunost shvatio je predstavljanje te domovine u
slici i (nemakoj) rei. Da bi to postigao utroio jesav svoj imetak, prodao i zamak i
kuu u Ljubljani i zbirku grafika i knjiga (ukupno oko 10.000primeraka!). Sve je to
rtvovao predstavljanju, slikovitom prikazivanju svoje zemlje! Slika kao
vaanelement baroknog predstavljanja sveta bila je za Valvazora svetinja kojoj je
sve rtvovao.I Valvazorov privatni ivot odvijao se sasvim u duhu vremena u kom je
iveo: kolovao senajpre u Ljubljani kod jezuita, a zatim sam, putujui mnogo,
nabavljajui knjige i gravire (grafikepredstave pojedinih detalja iz ivota). Kao
plemiki sin i sin svoga vremena savladao je i vetine: zajedno sa svojom
etom ljudi stupio je pod zapovednitvo Nikole Zrinjskog, te zajedno sa njimratovao
protiv Turaka. Moda je ve tada sreo Pavla Ritera Vitezovia, hrvatskog ratnika i
pesnika,istoriara i slikara; u svakom sluaju, Vitezovi je dve godine boravio u
Valvazorovom zamkuBogenperk, uei graverstvo i bakrotisk u njegovoj radionici.
ukupno pet pesama-posveta koje senalaze na poetku Slava...,

dve su iz pera P.R. Vitezovia. U vie navrata Valvazor je bio uNemakoj,

proputovao je Italiju, Severnu Afriku, Francusku, vajcarsku. Njegove knjige, a
posebnonjegova izuavanja Cerknikog jezera, privukla su panju engleskog
kraljevskog naunog drutva(Royal Socety), iji je lan postao zajedno sa
najuvenijim naunicima toga vremena (npr. IsakomNjutnom).

Knjievna delatnost na slovenakom jeziku

Bez obzira na to to je i nadalje iskljuivo namenska, crkvena, a ne svetovna,

knjievnost ovogavremena ispoljava tipino barokne odlike: sjaj, teatralnost,
artificijelnost rei i slike, isprepletenost rei,zvuka i slike, s jedne, i strah, strogost,
dogmatinost iskazu, s druge strane. Izrazita podvojenost svetavidljiva je na svim
podrujima: na tematskom planu se izraavaju suprotnosti izmeu tela i duha,
askezei senzualizma, razuma i emocija, crkvenog i profanog ivota, uivanja i kazne
zbog uivanja. Kao dabarokni ovek ivi dvostrukim ivotom: as se predaje
poigravanju i uivanju, a odmah zatim zapada upokajniki pla i predaje se
mistikim vizijama. U dogmu se uvlae ulne predstave i arolike
slikemate.Katihizis je bila prva tampana slovenaka knjiga; evanelja i katihizis
nalaze se i u knjizi iz1615. godine, onoj, dakle, koja je prethodila dugoj pauzi, dugom
periodu tokom kojeg nisu objavljivaneknjige na slovenakom jeziku; isti ovaj
prirunik za svetenike, evanelja sa osnovnim katehetikimuenjima i nekoliko
crkvcnih pesama, tampan je i kao prva knjiga posle ve spomenute, duge pauze
odpreko pola veka bez ijedne slovenake knjige. Isti laj prirunik (Evanelja i listovi),
stalno dopunjavani prilagoavan novim zahtevima koje je vera postavljala pred
vernike, tampan je tokom 17. vekadesetak puta i na njemu su radili, pored ostalih,
obrazovani svetenici i talentovani pesnici, kakvi su bilimonah (otac) Hipolit i Franc
Miha Paglovec.Blie literaturi su svakako teoloki spisi i meditacije uenih
svetenika. Neke od tih, tadapopularnih knjiga su prevodi uvenih meditacija sa
latinskog. Takva je, na primer, knjiga pod De imitatione Christi redovnika
Tome iz Kempena kraj Kelna (1380-1471). Rauna se da je odgodine 1472, kada je
prvi put objavljeno, ovo delo u Evropi doivelo izmeu 3000 i 4000 raznihprevoda i
izdanja. Najstariji prevod na jedan od junoslovenskih jezike sainio je Marko Maruli,
oko1500. godine. Na slovenaki je u razdoblju baroka ovo delo prevedeno eliri
puta!
MATIJA KASTELEC (1620-1688) nije bio samo jedan od prevodilaca popularne
meditativneknjige Tome iz Kempena nego i prvi znaajniji slovenaki pisac posle
reformacije. Od njegovihoriginalnih meditacija valja pre svega spomenuti

Nebeki cilj

(1684). Kastelec je bio i autor tadauvene molitvene knjige

(Bratovske bukvice,

1678, 1682*), prve katolike molitvene knjige sapesmaricom i notama. U rukopisu su

ostali njegovi pokuaji prevoda delova Biblije, kao i latinsko-slovenaki renik. U
knjizi

Nebeki cilj

autor ispoveda mistinu ljubav i izraava svojkontemplativno-verski karakter. Realni

svet za njega tako rei ne postoji: on je tu samo da bi enja zametafizikim
stapanjem sa Bogom bila to jaa. Hrianski dualizam je kod Kasteleca prvi put
doivljeni lino izraen" (J. Poganik). Kasteleva knjiga meditacija smatra se
vrhuncem meditativne proze togavremena; sa literarnog stanovita zanimljiv je njen
slikovit, emocionalno obojen stil izlaganja.Mnogo iri a i rasprostranjeniji vid proznog
izraza sree se u besedama, odnosno crkvenimpropovedima, osobito onim koje su
pisali franjevci (kapucini), monaki red koji je po tradiciji bio blizak obinome oveku
i u svojim redovima zato oduvek gajio sjajne propovednike-putnike, koji su veru
iriliputujui, dolazei tako u kontakt sa ljudima; sve to su na tom putu uli, dakle,
mnoge legende, anegdotei basne oni su to utkivali u svoje propovedi. Taj sloj
jednostavnog i slikovitog pripovedanja meao se saasocijacijama vezanim za itanje
duhovnih knjiga, od Biblije, preko antike, do humanista i suvremenihteolokih
mislilaca.Vrhunski majstor besednitva ovoga vremena bio je Janez Svetokriki
(16471715; svetovnoime mu je Tobija Lionelli). Omiljen kao propovednik, ovaj
Italijan po ocu, a Slovenac po majci, bio jeuveren u vrednost i znaaj knjige kao
sredstva podizanja nivoa obrazovanja i stepena kulture. Zato jesvoje propovedi
poeo da objavljuje, najpre u Veneciji (prve dve sveske), a zatim u Ljubljani (jo
trisveske). Petotomni zbornik propovedi,

sanctum promptuarium

(Sveti prirunik, 1691 1707) imablizu 1000 stranica. Uzori su mu bili italijanski
besednici, dok nemaki jezik uopte nije znao. Nisusamo izvori i uzori bili romanskog
porekla, i pogled na svet se bitno razlikovao od jezuitskih svetenika:privlai ga
ivot, veruje ovekovu unutranju vrednost i njegovu plemenitost; iako smatra da
je svetzasnovan na feudalnoj, strogoj hijerarhiji, drutveni poloaj oveka ne
predstavlja za njega garancijuvrednosti: plemcnitost zavisi od bogatstva ovekovog
unutranjeg sveta, a ne ml spoljanjeg bogatstva.To su samo neki od njegovih
stavova.Barokno doba gajilo je sklonost ka pozoritu. I u Sloveniji toga vremena
postojala je ivapozorina aktivnost. ,,U sreditu slovenakih zemalja, Ljubljani, a
ponegde i u provinciji, ukrtala su se ipotiskivala etiri jezika: latinski, nemaki,
italijanski i slovenaki. Iz repertoara ondanjih pozoritavidimo da se tu ukrta i pet
razliitih tipova pozorita: jezuitsko, koje dramatizuje motive iz ivotasvetaca, kao i
iz antike i savremene istorije; kapucinska (franjevaka) verska igra, razvijena
izsrednjovekovnih pokajnikih procesija; nemaki putujui komedijai sa
improvizovanim repertoarom

koji se kretao od barokne drame do puke komedije; italijanska opera sa

pantomimikim i baletskimulocima; najzad puka farsa po uzoru na commediu dell'
arte" (F. Kalan). Muzika i pesma koristila se usvim tipovima predstave, a najvie u
jezuitskim.Godine 1708. u Beu je ustanovljeno prvo stalno pozorite u carevini, a
ve 1709. je i uLjubljani jedna dvorana uzeta u najam za izvoenje komada
gostujuih pozorinih trupa. Prvogostovanje jedne nemake pozorine druine
zabeleeno je jo godine 1635, a jednu deceniju docnije uLjubljani su igrane, pored
ostalog, mitoloke igre i pastorale, ali i tragedije i komedije npr. engleskihautora,
Kristofera Marloua i Tomasa Kida. Italijanska opera gostovala je u Ljubljani jo mnogo
ranije.Prema Hrenovom Inventariumu iz 1620. godine, bilo je to ve negde poetkom
dvadesetih godina 17.veka. Prvi dokazi, medutim, sauvani su iz neto docnijeg
vremena: godine 1660. prilikom posete caraLeopolda I, kneza pozorita", u Ljubljani
su lokalni amateri igrali neku italijansku komediju spevanjem" (commedia italiana
in musica"). U prvim decenijama 18. veka gostovanja italijanskihoperskih predstava
veoma su esta; gostuju zapravo samo pevai, dok muziku obezbeuje domain,
tadasvakako ljubljanska Academia Philoharmonicorum.to se muzike i pozorita tie
Ljubljana tada ivi po modelima pozorinog ivotaBea, ili drugog nekog
srednjoeropskog grada. U istoriju slovenake knjievnosti, meutim, spadajusamo
drame izvoene na slovenakom jeziku. Uskrnje procesije izvan crkve, kada su se
pretenopevale crkvene pesme sa dramskim elementima odravale su se jo u
drugoj deceniji 17. veka.Zabeleena je i skica o odranim predstavama bilo da se
radi o pasijama, crkvenim prikazanjima,igrama o raju ili nekim ilrugim vrstama
crkvene drame ima dosta iz itavog 17. veka. Najcelovitijitekst, i uz to
versifikacijski dobro reen sauvan je, meutim, tek iz 18. veka, iz godine 1721.
Poznat jepod imenom Skofjeloki pasijon: pasija je, naime, pronaena, bila
zabeleena, a svakako i igrana ukofjoj Loki, gradiu severozapadno od Ljubljane.
Ima oko 1000 stihova na slovenakom, dok surediteljske napomene date na
latinskom i nemakom jeziku. Tekst je prema nemakom originalu sainiootac
ROMUALD (svetovno ime Danijel Marui, 1696 1748). Pasijonsku temu (muke
Hristove)autor je podelio na 13 slika: polazi od podseanja na praroditeljski greh,
prikazuje zatim izgon iz raja ismrtnost ovekovu; Hrist se javlja kao spasitelj i rtva,
olienje ovekove veite elje za besmrtnou(vaskrsenjem) i venim rajem. Pasija
je podseala oveka na njegovu grenost i neophodnostpodnoenja pokore. U pasiji
nastupa veliki broj likova, figura, maski (oko 280!), neki od njih igraju likove iz Biblije
(Adam, Eva, Petar, Hrist, Jovan, Juda, aneli, Lucifer), tu su zatim alegorini
likovi(Evropa, Amerika, Azija, Afrika; Smrt). U izvoenju ove pasije, koja se igrala na
dan velikog petka bar od 1727. pa nadalje, uestvovao je itav kraj, seljaci, zanatlije,
itavi cehovi, aci i monasi. Njen osnovnicilj bio je da okira kako uesnike, tako i
gledaoce, te da ih podseti na njihovu dunost da vre pokoru.Kao i protestanti, i
katolici iz doba protivreformacije bili su protiv usmene narodne poezije,mada je u
Sloveniji i ta pesma esto imala hrianske motive, a mitoloka bia i obiaji bili su
zamenjeni,odnosno preimenovani u hrianska. Ipak, dogmatsko doba pristajalo je
samo na dogmu i iz narodnepoezije izbacivalo sve to je slobodnije i matovitije;
osobito je na udaru bila ljubavna poezija. No, tonee smetati da verske, obredne
pesme koriste melodije iz usmene poezije.Barokna verska pesma je jo uvek, kao i u
doba protestantizma, bila vezana za zajednikopojanje u crkvi ili izvan nje, na
hodoaima, crkvenim proslavama i slinim masovnim verskimmanifestacijama.
Zato je, kao i tokom prethodnoga razdoblja, njenu misao i oblik odreivala
muzikastruktura; tako je i ova pesma prevashodno kolektivna. Vernikova
individualnost se utapa u masi onihkoji misle i oseaju isto. Otud potreba prvog lica
mnoine. Odstupanje od pravila primeujemo samokada je pesma koncipirana kao
upozorenje ili uputstvo /.../ Karakteristina je zatim i velika duina,osobito za
hodoasnike pesme. Hodoaa su trajala danima i trebalo je neim ispuniti vreme,
otudduina i sadrinska razvuenost pesama. Misli obino nisu meusobno u
neposrednoj loginoj vezi imogle bi se prema nahoenju ispisivati i drugim
redosledom i zamenjivati. To osobito vai za tzv.litanijske pesme. Novinu predstavlja
i prodor besednikog u poeziju: pesnik se poziva na razneautoritete, kako bi
prezentirao svoju uenost i tako to vie uticao na mase, ili pak da bi postigao da
tovei broj ljudi poseti neku crkvu (pa u tom cilju uplie biblijske i neke druge prie).
Ova epska zbivanjauokviruju, dakako, jake, vodee moralne pouke" (A. Gspan).Ba
zato to se verske pesme pevaju, one, kao i slovenake narodne pesme, pridaju
manjupanju pravilnosti versifikacije: razliita duina stiha, pa i neujednaeni broj
slogova mogu se, za nudu,prikriti melodijom. Jedna melodija koristi se za vie
pesama (na to upuuju gotovo sve pesmarice), pa iotud proizilazi izvesna
neprimerenost forme sadrini, odnosno moe se o razlitim stvarima pevati na
istinain, ali tu ipak onda nedostaje iznijansiranost.Tek manji deo pesama od onih
koje su nastale tokom 17. veka tampan je; do sada je naenooko 300 pesama iz
ovog, baroknog razdoblja, a od toga je samo oko 100 nalo mesta u
tampanimknjigama. Iz 17. veka sauvano je oko 50 pesmarica u rukopisu.
Pesmarice se tada nisu objavljivale,pored ostalog i zato to je potreba za
objavljivanjem bila (na prvi pogled paradoksalno!) manja zato tosu se pesme
pevale zajedniki, na masovnim skupovima, i tu je onda mogla da zadovolji i
jedna,rukopisna zbirka. Obino bi jedan peva vodio" pesmu, dok bi ostali vernici
ponavljali prvi glas" ilipevali samo refren. Dalja posledica ovakve, lokalno-masovne
upotrebe crkvenih pesama jeste jeziko dezintegrisanje: sastavlja zbirke
belei one varijante koje su mu jeziki najblie, koje se koristeu njegovom kraju; otud
se u rukopisnim pesmaricama pesme belee na dijalektu. Knjievni jezik,integrisan i
uzdignut sa dijalektalnog na knjievni u doba protestantizma, sada se
radikalnodezintegrisao, postao ponovo dijalektalan.Tematski gledano, veliki broj
pesama posveen je Majci Mariji; kult marijanskih pesama bio jeiv i u srednjem
veku, s tim kultom, kao i uopte sa kultom svetaca otro se obraunavao
protestantizam,da bi se u 17. veku ponovo javile i marijanske pesme i pesme o
svecima. Takoe brojne su i one pesmekoje podseaju na ovekovu prolaznost, istiu
svevlast smrti

(mors vitrix)

i upozoravaju na strahotepakla i neizbenost istilita

(memento mori).

Najsuvoparnije su katehetske pesme, odnosno svojevrsnistihovani katihizisi.Iako su

pisane samo poluliterarne vrste i nisu stvorena knjievna dela prave estetske
vrednosti,ovo se doba i u ipak naziva baroknim. Barokno je bilo
okruenje, , dvorane ukojima su gostovala pozororita, zatim crkve,
slike, muzika; kitnjast i patetian bio je i nain izlaganjaak i r.ioiiografskih spisa
(Valvazorova dela, npr.), mada uenost i sofisticiranost ovih obrazovanih
ljudiupuuje i na njihovu vezu sa evropskim humanizmom. Empirija u istraivanjima
(Valvazorovo isticanjeda je sve to opisuje sam svojim oima video, premerio i
proverio), ve nagovetava novo,racionalistiko, prosvetiteljsko razdoblje. Rad u
naunim drutvima, poput Akademije, kao i veomarairen leksikografski rad (iako je
dobar deo ovoga posla ostao u rukopisu) mogli bi se uzeti takoe kaopredznak
novoga vremena.

PROSVEENOST I PREDROMANTIZAM

Prosvetiteljske tendencije

U organizaciji svakodnevnog ivota, kolstva i kulture u okvirima Habzburke

monarhijeuoljive su nove prosvetiteljske tendencije jo od dolaska Marije Terezije na
vlast (1740). Dravnereforme izvedene u doba tzv. prosveenog apsolutizma" bile
su korenite; niz novih uredbi doneto jeosobito u vreme vladavine Josifa II (zajedno sa
majkom, Marijom Terezijom, vladao je od 1765, asamostalno od 1780. do 1790).
Poboljan je poloaj seljaka, injeni su brojni pokuaji da se taj,najbrojniji deo drutva
prosveti i tako osposobi za bolju proizvodnju. Ureeno je i pitanje davanjadesetine,
uspostavljena mogunost otkupa feudalnih dabina i sticanja statusa slobodnog
seljaka.Uvedeno je obavezno, dravno osnovno kolstvo (1774), kao i niz novina u
organizaciji crkvenogivota. Ukinut je monaki red jezuita (1773), ,,patentom
tolerancije" (1781) zvanino su priznate i druge religije (pravoslavna, protestantska,
hebrejska). Osim dravnih, jozefinistikih reformi Crkve, i unutar samog katolicizma
javila se nova struja jansenizma, pokreta suprotnog jezuitizmu i, osobito u
poetku,visoko moralnog. Pokret se javio u Francuskoj u 17. veku, zatim se preneo u
Holandiju, a u Kranjskoj jestekao veliki broj pristalica u drugoj polovini 18. veka,
posebno kada je u Ljubljani stolovao biskupKarel grof Herbertajn, koji je bio jedan
od vrstih oslonaca jansenizma, ali i dravnih reformi.Jansenizam se esto odreuje
kao katolika varijanta protestantizma, u svakom sluaju, na poetku svogpostojanja
jansenisti propagiraju tzv. isto hrianstvo i veliki su protivnici jezuita
(isusovaca).Drugi talas politikih i drutvenih zbivanja koji je ostavio snaan peat
na nain miljenja iorganizaciju ivota u Sloveniji 18. veka vezan je za veliku
francusku revoluciju (1789) i posledice kojeje ona u Evropi izazvala: raanje tipino
graanskog drutva u okviru francuske republike i docnije(devedesetih godina)
prodor francuskih vojnih jedinica prema istoku. Kroz deo slovenakih
teritorijaNapoleonova vojska je prola ve 1797. godine, a od 1809. do 1813.
Ljubljana je sedite generalaMarmonta koji upravlja Ilirskim provincijama, teritorijom
koju je Napoleon zauzeo od Mletakerepublike i, jednim delom, od Habzburga. Posle
niza vekova Slovenci su se, iako nakratko, nali izvanHabzburke monarhije, dobili
pravo na upotrebu svog jezika u kolama i upravi; sve je to uticalo najaanje svesti,
bri razvoj prosvete i privrede.Vie nego u ostalim junoslovenskim knjievnostima,
prosveenost u Sloveniji karakteriupreporodne, odnosno nacionalno-budnike ideje.
Starija istorija knjievnosti (France Kidri, npr.) ak itav ovaj, ovde dvostrukim
imenom oznaeni period naziva preporod. Ukupna nastojanja, kakoliterarna tako i
filoloka, podreena su velianju i potvrivanju nacije i nacionalnog. Upravo u
ovomerazdoblju, knjievnost u najirem smislu (beletristika, filologija, leksikologija,
istorija, rad naudbenicima) shvaena je kao temelj naroda, kao osnovni oslonac u
buenju nacionalne svesti. Svedo kraja Drugog svetskog rata i trenutka kada je
slovenaki narod, povezan u jednu celinu, stekao svojupolitiku samostalnost,
literatura je bila shvatana kao najznaajnija nacionalna institucija. Narod koji jeiveo
bez svoje drave i bez svojih visokih kulturnih institucija (univerzitet, pozorite,
nauna drutva)doivljavao je literaturu kao zamenu za sve to i od nje uvek
oekivao vie nego samo literarne efekte.Razdoblje koje smo ovde nazvali
dvostrukim imenom, u biti je jo mnogo razuenije: jo su uvek snano prisutne
barokne tendencije, u knjievnosti namenjenoj viim drutvenim staleima javljaju
serokoko i klasicizam, sentimentalizam, a uz predromantiarska raspoloenja po
prvi put ifolkloristiki modeli pevanja. Muzika, slikarstvo i vajarstvo gube primat
koji su imali u barokno doba.Ideja se najlake moe preneti putem (umetnosti) rei.
Oi prosvetitelja uprte su u pisani tekst, koji kultivisanjem jezika i korienjem
sloenih i vrstih (klasicistikih) pesnikih obrazaca treba dadokae zrelost
slovenakog jezika i na taj nain uvrsti samosvest slovenakog oveka. Imajui ovo
na umu, bie jasnije zato se dela mnogih stvaralaca s kraja 18. i poetka 19. veka
pre i lake moguokarakterisati kao uspele kolske vebe, kao oprobavanje razliitih
pesnikih formi i stilova, a manje kaostvarni izraz odreene stilske orijentacije.U
Sloveniji ovoga vremena moe se po prvi put govoriti o delima koja nisu namenjena
verskim,nego svetovnim ciljevima. Istina, knjievnost i nadalje ima praktinu, sada
prosvetiteljsku ulogu: da jaasamosvest oveka, da razvija njegove strune
sposobnosti i praktina znanja; korisno se kombinuje salepim, Horacijevo naelo
dulce et utile" veoma je na ceni.I u samoj versko-pounoj produkciji javljaju se
inovacije. Izdaju se novi molitvenici, pesmarice,katihizisi, lekcionari, uraen je i novi
prevod Biblije, a sve to u duhu moderne katolike strujejansenizma. Autor koji u
okviru ovih delatnosti nesumnjivo zasluuje da bude spomenut jeste JURIJJAPELJ
(1744-1807). Jedno vreme sekretar biskupa, grofa Herbertajna, ali i blizak Cojsovom
kruoku,Japelj je znaajan kao organizator rada na novom prevodu Biblije (izlazio u
sveskama od 1784. do1804), ali i kao prevodilac klasicistike, galantne i rokoko
poezije sa francuskog (Rasin), engleskog(Poup) i nemakog jezika (Gelert,
Hagedorn). U prevoenju Biblije oslanjao se na protestantskutradiciju, ali je uvodio i
odlike novog gorenjskog i, delimino, drugih nareja. Okuao se i kao filolog,pisac je i
prve uporedne gramatike slovenskih jezika (zanimljivo je da je svoju gramatiku
naslovio premaBohorievoj:

Arcticae horulae... redivivae).

Na alost, svi njegovi pesniki i filoloki pokuaji (osimprevoda Biblije) ostali su u

rukopisu.Ovo je doba dalo i prvu nauno pisanu, na dokumentima zasnovanu istoriju:
Anton TomaLinhart objavio je u dva tomaPokuaj istorije Kranjske i ostalih zemaIja
Junih Slovena u Austriji,1788, 1791.Po prvi put se u Kranjskoj javljaju slovenaka
javna glasila: novine, kalendari, pa ak i jedanpesniki zbornik (almanah). Bio je to
almanah Pisanice(1779, 1780, 1781): posle tri uzastopna broja,pripremljen je i
etvrti, ali nije objavljen.Poezija objavljena u Pisanicekree se takoe od
baroknih do prosvetiteljskih isentimentalistikih oblika i sadraja. Od pesnikih formi
tu sreemo: ode, elegije, epigrame, pastoralneljubavne pesme, seljake staleke
pesme, novele u stihu, pa ak i jedan libreto za operu.Od godine 1795. do 1806.
izlaze jednom godinje kalendari (najpre Velika pratika,prve dvegodine, a potom je
format smanjen, pa se kalendar zvao Mala pratika);pokrenuo ga je iga Cojs,
aureivao Valentin Vodnik. Pored podataka o vremenu i godinjim dobima, pored
praktinih uputa ta ukoje doba od poljskih radova treba raditi, u kalendarima izlaze
i isto literarni prilozi.Valentin Vodnik bio je urednik i tako rei jedini novinar prvih
slovenakih novina, koje su izlazile najpre dva, a onda jedanputa nedeljno: bile su to
Lublanske novice(1797-1800). Donosile suvesti iz sveta (uglavnom prema bekim
novinama), objave vlade, crkve i gospode, cene seljakih idrugih proizvoda
(svojevrsna berza), oglase, ali i zanimljivosti iz sveta, kao i kratke beleke o
novimknjigama u svetu iz svih oblasti. Novine su, posredno, vrlo znaajne za razvoj
slovenake proze jer razvijaju svakodnevni, novinarski jezik. Najdui tekst objavljen
u Lublanskim novicamabio je i sanajjaom preporodnom idejom. Bio je to Vodnikov
spis Predavanje o slovenakom jeziku (u 29nastavaka); osim humanistikih ideja o
rairenosti Slovena, tu sreemo i svojevrsnu istoriju slovenakogjezika i knjievnosti
od Trubara do Pohlina.

Kruoci

Specifinost ovoga razdoblja predstavljaju tzv. kruoci, svojevrsne kulturne

institucije u kojimase okupljaju ueni ljudi razliitih profila, razmenjujui meusobno
iskustva i podstiui jedni druge narad. Poznati su nam Japeljev i Kumerdejev
(jeziki) kruok, dok su Pohlinov i Cojsov kruok trajalinajdue i imali najveeg
uticaja. Prva povezivanja u kulturi u ime zajednikog delovanja javila su seu
prethodnom, baroknom razdoblju, krajem 17. veka; bile su to akademije, nastale po
uzoru naonovremene italijanske akademije, odnosno udruenja uenih ljudi. Po tipu
delovanja i okupljanja, postrukturi svoga lanstva, kruoci iz druge polovine 18. i
prvih decenija 19. veka vie lie na francuskesalone iz doba prosveenosti: postoji
jedna sredinja linost, mentor i mecena poduhvata, i njegova kuaje obino mesto
okupljanja radne druine. Kruok ne sainjavaju samo izuzetno znaajni naunici,
ve imladi, talentovani ljudi koje tek treba formirati i koji e sazrevati ba pod
uticajem mentorskoga rada.MARKO POHLIN (1735-1801) je bio sredite prvog
znaajnijeg kruoka u okviru kojeg serodio prvi slovenaki pesniki almanah

Pisanice

(1779 81). Sam Pohlin, ueni monah iz redabosonogih augustinaca

(diskalceata"), autor je ezdesetak dela, od kojih su neka na alost zauvek
izgubljena, a dobar deo tekstova ostao je u rukopisu. Njegovi pogledi na jezik i
pravopis izneti u

Kranjskoj gramatici

(1768), pisanoj jo uvek na nemakom jeziku, naili su na niz protivnika

(ObaltGutsman, Bla Kumerdej i dr), pre svega zato to Pohlin zasniva jezik samo
na ljubljanskom govoru, a upravopis uvodi nepotrebne inovacije, nepotujui
dovoljno dotadanju pisanu tradiciju i osobine ostalihslovenakih govora. Ipak, Pohlin
se uzima kao zaetnik preporodne epohe ba po ovoj knjizi, odnosnonjenom
predgovoru (gde u skladu sa idejom prosveenosti istie da svaki narod ima prirodno
pravo nasvoj jezik i kulturu). Pohlinova gramatika sadri i svojevrsni prirunik za
budue slovenake pesnike. Uduhu pragmatinih, pronicljivih ideja, Pohlin istie da
je gramatika jedno, a poetika drugo polje znanja, aoba su preduslov raanja poezije.
Nastojao je da buduim pesnicima ponudi modele, uglavnomklasicistikog
znanja.Krugu nacionalnih preporoditelja Pohlin pripada i zato to prvi meu
Slovencima, organizovaosakupljanje narodnih umotvorina. Ve od godine 1776. on
upuuje seoske svetenike, Joefa Zakotnika iJaneza Mihelia, da sakupljaju narodne
pesme i izreke. I ovaj je materijal ostao u rukopisu. Kaoprosvetitelj, Pohlin je nastojao
da udovolji kako potrebama obinog, jedva pismenog seljaka, tako ipotrebama viih,
intelektualnih krugova. Najpopularnija pouna knjiga namenjena licima bila je
Kmetam na potrebo ino pomo (Seljacima na korist i pomo, 1789). U knjizi
Kratkoasne uganke (Zagonetke za zabavu, 1788) osim zagonetki koje bistre um",
Pohlin iznosi i uputstva za igranje raznihdrutvenih igara, ali i za odravanje higijene
i leenje bolesti.Podvajanje knjievne delatnosti zavisno od toga kome je namenjena
(obrazovanom ilineobrazovanom sloju ljudi), to prvi put sreemo kod Pohlina,
nastavljeno je i dalje razvijeno uCojsovom kruoku, zatim ga je jako naglaavao
Matija op u svojim vienjima knjievnosti prvepolovine 19. veka; ovakvo
podvajanje zadralo se kao vrlo vidljivo veoma dugo, u izvesnom smislu sveiio naih
dana. Veliki broj znaajnih stvaralaca 20. veka objavljuje jedan deo svoga
stvaralatva kodposebnih izdavakih kua, koje se obraaju obinom, seoskom
itaocu. Imajui na umu ovu uokvirima junoslovenskih knjievnosti znaajnu
specifinost slovenake knjievnosti, kao i

injenicuda je ba Pohlin zacrtao ovakvu strogu socijalnu podelu knjievne

produkcije, ime ovog uenog monahabie jo znaajnije. Iako konzervativan po
duhu, on je stvorio preporodni plan za slovenaku kulturu:delimino ga je ostvario
sam, a veim delom su to uinili njegovi saradnici.

IGA COJS (ZOIS)

iga Cojs (1749 1819) je osnovao i vodio kruok koji je delovao gotovo kao
univerzitet.Posedovao je izuzetno bogatu biblioteku iz filolokih i prirodno-naunih
disciplina. Sistematino jeprikupljao sve knjige do tada objavljene na slovenakom
jeziku, kao i glagoljske i irilske rukopise inaunu literaturu iz drugih, posebno
slovenskih jezika. Oko sebe je okupljao sposobne i vredne ljude,podstiui ih i
usmeravajui u radu.Cojs je roen u Trstu po ocu je Italijan, a po majci Slovenac.
kolovali su ga najpre privatniuitelji, a zatim se kolovao u jednoj italijanskoj koli
(u Reo Emiliji) namenjenoj plemikoj deci. Ustvari je najvie uio sam. Otac mu je
ustavio titulu barona i velike posede u Kranjskoj. Cojs je biovlasnik rudnika i
topionica, trgovine i kua. Ulagao je mnogo u zadovoljavanje svog linog
hobija(posedovao veliku zbirku minerala), ali i u ostvarivanje preporodnih zamisli
(tampanje kalendara,novina, prirunika za prosveivanje obinih ljudi i slino). Ni
istorijske prilike (rat Austrije saNapoleonom), ni njegovo loe zdravlje (dugo godina
se kretao samo u kolicima) nisu mu ili na ruku, paje pred kraj ivota zapao u
finansijske tekoe.U istoriju knjievnosti Cojs ulazi kao mentor, ali i kao pesnik i
prevodilac. Dobro je poznavaoknjievne tokove u Evropi i upuivao svoje saradnike,
a pre svega Valentina Vodnika, u tada aktuelne naine pisanja. U jednom pismu
Vodniku iz 1795, na piimer, on upozorava pesnika, koji je odluio danapie spev sa
temom iz slovenske mitologije, da prethodno proui Osijana: ,,Da biste bar
priblinomogli da prosudite kako na narod moe uticati mo, ugleda i primera, dakle
mo dedova, bilo bi dobrokada biste proitali keltske pesme o Osijanu i Fingalu;
mogu Vam ih poslati u Denisovom prevodu, aliVas moram upozoriti da ne
podraavate nabrekli, metaforama i slikama preoptereeni ton." Iako
odlianpoznavalac klasicistikih naina pisanja poezije, u koje upuuje i Vodnika, on
ceni i linu, ispovednudimenziju pesme i trai da ona bude izraz autentinog
doivljavanja konkretne stvarnosti: Pravi ton kojibi trebalo da odaberete, ja ne
umem da odredim. Sami ga morate nai, elite li da budete prvi kranjsko-slovenaki
pesnik!"Sve do godine 1969, kada su naeni autografi i prepisi Cojsovih pesama,
smatralo se da je onpevao na italijanskom, a da je na slovenaki samo prevodio.
Posle neoekivanog pronalaska, kako istiekomentator naenih pesama, Alfonz
Gspan, ispostavilo se da je Cojs najplodniji autor svetovnihstihova na slovenakom
krajem 18. i poetkom 19. veka". Velika je teta to nijedna Cojsova pesmanije
objavljena za njegova ivota. O razlozima moemo samo da nagaamo: da li je i
svoje pesme, kao ipisma koja je upuivao Vodniku i Kopitaru, smatrao samo
putokazima, samo kolom za buduepesnike?Sredinja linost prosvetiteljskog
kruoka u Kranjskoj, iga Cojs, bio je ne samo mecena imentor svoje i neto mlae
generacije stvaralaca, nego i pokreta, finansijer i idejni tvorac nizapiirunika,
publikacija i udbenika, ali i znaajan pesnik i prevodilac. Kao stvaralac, bio je
okrenutklasicistikim obrascima i rokoko raspoloenjima. Rokoko atmosfera kojom
odie pesma o udovicibila je, po svemu sudei, dominantna u Cojsovom kruoku,
meu pesnicima koji su svoju poeziju italiza potrebe lanova kruoka. Otud
neobjavljeni prevodi anakreontskih pesama kod Valentina Vodnika,ili prevodi
galantne i rokoko poezije cngleskog pesnika Poupa i nemakih Hagedorna i Gelerta
koje jesainiio Jurij Japelj. U pesmama koje su objavljivane, a uz to bile namenjene
iroj italakoj publici,galantna raspoloenja su potisnuta u korist prosvetiteljskih
ideja.

VALENTIN VODNIK

Svestrano angaovani prosvetitelj, jedan od najvrednijih Cojsovih saradnika, pesnik,

pisackolskih udbenika, gramatiar, prevodilac i urednik bio je Valentin Vodnik
(1758 1819). Kaomonah (franjevac) slubovao je u nekoliko mesta u Gorenjskoj.
Docnije, preavi u Ljubljanuzahvaljujui Cojsovom zalaganju, posvetio se
pedagokom radu, bio profesor gimnazije, pa direktor i kolski nadzornik. Kao ovek
koji je snano podrao Napoleonovu Biriju, Vodnik je posleNapoleonovog poraza i
ponovnog prolaska Austrijanaca bio naglo penzionisan i zapravo onemoguenda
dalje radi. Poeo je kao pesnik i svoje prve pesme objavio u almanahu Pisanice. Kada
je alamanahprestao da izlazi, Vodnik je prestao da peva. Godine 1793. upoznao se
sa Cojsom i postao jedan odnajbliih njegovih saradnika, izvrilac Cojsovih zamisli
(ureivao kalendare, novine, pisao udbenike iprirunike). Ponovo se oglasio i kao
pesnik, dobivi i na tom planu snane podsticaje i praktine uputeod Cojsa. Godine
1806. objavio je omanju zbirkuPesmi za pokuino(Pesme kao pokuaj), a 1809.krau
zbirku prevoda sa nemakog:Brambovske pesmi (Pesme braniocima). Prevodio je i
grkuanakreontsku poeziju, sakupljao narodne pesme, ali je sve to ostalo u
rukopisu.Vodnik je prvi slovenaki pesnik koji je objavio zbirku svetovnih pesama.
Pesmi za pokuino je nevelika i nepotpisana (!) zbirka; ukljuuje pesme iz rane
pesnikove faze. Ni njegova najbolja pesma, Moj spomenik, ni ona najpoznatija, Ilirija
oivljena, nisu u nju ukljuene. Izbor sainjen za zbirkuobeleen je pre svega
prosvetiteljskim i budnikim tendencijama, a izostala je anakreontika,
rokokoraspoloenja kao i predromantiarska oseanja. Ipak, izlaenje Vodnikove
knjige predstavlja datum uistoriji slovenake knjievnosti.Vodnik je pesnik koji
izrasta iz baroknih stilskih tendencija, veliki udeo u koncipiranju njegovihpesama ima
prosvetiteljski pogled na svet i neka pojednostavljena pravila klasicistike poetike, a
krozdoivljaje prirode i izraavanje linih oseanja u formi bliskoj narodnoj poeziji on
se pribliavapredromantizmu, te tako uspostavlja most izmeu baroknih,
sedamnaestovekovnih stilskih tendencija inovog, devetnaestovekovnog,
romantiarskog ispovedanja linih oseanja. Iako se ovaj istorijski luk uVodnikovom
stvaralatvu moe pratiti i hronoloki (od jo uvek baroknog pesnika iz almanaha
Pisanice do lino ispovednog pesnika u pesmi Moj spomenik), vano je uoiti da i u
poznimnjegovim delima, kakva je Ilirija oivljena, jo uvek deluje barokni nain
miljenja, a da i u ranimpesmama, kao na primer u stihovanoj noveli Klek,ima i
predromantiarskih nagovetaja.

ANTON TOMA LINHART

Linhart (1756-1795) je takoe jedan od aktivnih i veoma znaajnih lanova Cojsovog

kruoka.Skolovao se (studirao pravo) u Beu i tu i zapoeo knjievnu karijeru, ali na
nemakom jeziku. Njegovazbirka, odnosno pesniki almanah pod naslovom Blumen
aus Krain fur das Jahr 1781(Cvee izKranjske za godinu 1781) ne sadri znaajnija
pesnika ostvarenja, ali je vana kao programski gest.Pored etrdesetak autorovih
originalnih pesama (meu kojima je bila i jedna, pisana prema Metastaziju,u
dramskoj formi), pesniki almanah sadri prevode i prerade pesama sa italijanskog,
latinskog ifrancuskog jezika, kao i slovenaku narodnu pesmu o Pegamu i
Lambergeru u Linhartovom prevodu nanemaki (u heksametrima). Prema
sopstvenim reima, pesnik je ovim almanahom pokuao da upozoriNemce da u
njegovoj domovini, svim nedaama uprkos, ipak postoji vredna poezija.Godine 1780.
doao je u Ljubljanu i tu obavljao visoke inovnike poslove, te verovatno pod
uticajem Cojsa - postao slovenaki pisac. Bio je veoma obrazovan i slobodouman,
zastupao idejedeizma, moda i ateizma (u svakom sluaju, on je prvi ovek u
Ljubljani koji je sahranjen bez crkvenogobreda). Dobro je poznavao filozofrju
racionalizma, a bliske su mu postale i ideje predromantiaraRusoa. Po svemu sudei,
bio je simpatizer francuske revolucije. Po dolasku u Ljubljanu, odluio je dasve svoje
snage posveti preporodu slovenakog naroda. Kao kolski inspektor i docnije
sekretar zemaljske vlade, bio je u prilici da nizom poteza i odluka izvri praktine
prosvetiteljske zadatke:odluno jc uticao na otvaranje slovenakih kola irom
Kranjske i tada je otvoreno 25 takvih kola; radioje na obnavljanju gimnazije u
Ljubljani; niz proglasa i dravnih naredbi preveo je na slovenaki i takopomagao
irenju slovenakog u javnoj upotrebi; u okviru Cojsovog kruoka radio je na
gramatici ireniku, preveo je udbenik iz oblasti veterine, bavio se istorijom. Rana
smrt prekinula je mnoge njegoveplanove. Zapoeo je sa pisanjem obimne i nauno-
kritiki zasnovane istorije Slovenaca i onih JunihSlovena, koji su iveli u okviru
Austrijskog carstva, ali je stigao samo do 8. veka. Knjiga je podnaslovom Versuch
einer Geschichte von Krain und ubrigen Landern in der sudlichen SlavenOsterreich
izila 1788. i 1791, u dva toma. Pisana je sa demokratskim i protivfeudalnim
akcentima iproeta nacionalno-preporodnim idejama. Ipak, u istoriji slovenake
knjievnosti Linhart je najznaajnijikao tvorac drame.Svoje interesovanje za
pozorite Linhart je ispoljio jo kao student u Beu. Okuao se kao pisactragedije (na
nemakom jcziku) pod uticajem Lesinga, mada porodina tragedija Miss lcnny Love
(1780) nije krila ni ekspirov uticaj.Pozorini ivot u Ljubljani tokom druge polovine
18. veka tckao je ve uhodanim putem: udvorani stalekog plemstva gostovale su
pozorine i operske kue iz Italije i Nemake, a okupljala se iaica pozorinih
amatera, koja je igrala pozorine komade na nemakom. Veliku novinu uveo
jeLinhart, koji je u .uodini francuske revolucije (1789) uspeo da nametne
Ijubljanskom plemikompozoritu komad na slovenakom jeziku. Preveo je i reirao
veselu igru" Die Feldmuhle suvremenogbekog autora Josefa Rihtera i pod
naslovom

upanova Micka

postavio je na scenu iste veeri kada jena programu bio i jedan nemaki komad.
Postigao je veliki uspeh. To ga je ohrabrilo da se lati inajrevolucionarnije tadanje
literature Bomareove

Figarove ienidbe,

koja je posle odlune bitke sacenzurom na francusku pozornicu dospela 1784.

godine i izazvala snane odjeke ne samo u Francuskoj,nego i u svetu. To je i
razumljivo s obzirom na otru drutvenu i politiku satiru upletenu u razigrane
iduhovito f.iaene ljubavne spletke.Ve prvi komad koji je Linhart odluio da presadi
na slovenako tle,

Zupanova Micka,

isticaoje prednost zdrave, seljake pameti, nasuprot promiljenoj gospodi, koja ume
samo da uiva. Tim veitrud uloio je u preradu komada francuskog autora, koji
odluno napada tiraniju apsolutizma, gospodskeprivilegije i molalnu pokvarenost
viih krugova, a simpatije gledalaca upuuje ka treem staleu",

predstavljenom kroz razdraganu alu, bletavim, duhovitim govornim jezikom.

Godine 1786. Mocart jeimao velikih tekoa da na scenu postavi operu raenu
prema Bomareovoj komediji; verovatno je istacenzura kriva to ni Linhart nije video
na sceni svoju preradu Figarove enidbe. Linhartova preradaovog komada, komedija
Ta veseli dan, ali Matiek se eni, objavljena je kao i Zupanova Micka u
posebnoj knjizi, godine 1790, ali je na scenu postavljena tek posle revolucije 1848.
godine. I danasje to delo esto na repertoaru slovenakih pozorita.

Predromantizam Interesovanje za jezik - JERNEJ KOPITAR

Period od smrti Valentina Vodnika i ige Cojsa (1819) do pobede romantiara,

odnosno Matije opa u tzv. abecednom ratu, 1833, mogao bi se nazvati i
Kopitarevim dobom. Osnovni ton daju jo uvek pouni spisi, udbenici i
prosvetiteljske ideje izraene u brojnim knjigama koje se bave pitanjem
jezika.Kopitareva Gramatika (1809), iako nauno pisana, sa svom potrebnom irinom
i naunomzasnovanou, nije jednom za svagda, ili bar za neko due vreme skinula
pitanje gramatike slovenakogjezika sa dnevnog reda. Naprotiv, Kopitar kao da je
otvorio eru uestalog sumiranja jezikih problema.Jernej Kopitar (1780-1844) je
takoe iziao iz Cojsovog kruoka: u baronovu kuu uao je kao mlad,nadareni ak,
te postao Cojsov lini sekretar i bibliotekar. Uz njegovu finansijsku pomo otiao je u
Be1808. godine i tamo zauvek ostao. Kao vrsni poznavalac balkanskih jezika, on je
relativno brzo, ve1810. godine, postao cenzor za slovenske i novogrke knjige, bio
je zatim skriptor, pa kustost dvorskebiblioteke, a pred kraj ivota i dvorski
savetnik.Godine 1809. (sa goditem 1808. na koricama knjige) izilo je Kopitarevo,
za slovenakukulturu najznaajnije delo:

Grammatik der slawischen Sprache in Krain, Karnten und Steyermark,

prva nauna gramatika slovenakog jezika koja je postala osnovicom rada na

jezikubuduih generacija. Kopitareva gramatika je prekinula sa tako rei vekovnom
tradicijom, zapoetom jou 16. veku od strane Adama Bohoria, pisanja gramatika
po uzoru i modelu nekog drugog, veeg jezika(latinskog ili nemakog, najee), ili
prema odlikama jednog dijalekta (jo je Pohlinova gramatika, kako je ve reeno, bila
u stvari lokalna, dijalektalna gramatika).U austrijskim naunim asopisima Kopitar je
objavljivao priloge iz oblasti jezika, istorijeknjievnosti i kulture slovenakog i drugih
slovenskih naroda. Posle njegove smrti, njegov uenik, FrancMikloi, sakupio je i
obradio njegove radove rasute po asopisima i 1857. godine ih u Beu
objavio.Kopitar se bavio i objavljivanjem starih rukopisa: Glagolita clozianus, 1836 i
Hesychii glossography discipulus, 1839. U prvoj od spomenutih knjiga objavljeni su
po prvi put Briinskispomenici, koji su, kako je Kopitar smatrao, potvrivali tzv.
panonsku teoriju o domovini starogcrkvenoslovenskog jezika. Kopitar je smatrao da
je taj jezik nastao na osnovama jezika panonskihSlovena.Delujui sve vreme iz Bea,
Kopitar je nastojao da utie nakulturni ivot domovine. Bio jeautoritarna linost,
imao je potrbu da i sam izraste u mentora tadanjih kulturnih stvaralaca, ali je
pritom, za razliku od Cojsa uvek spremnog na saradnju, oekivao bespogovornu
poslunost. Jasno je dasu se za njega iz domae sredine mogle vezati samo manje
samostalne i manje kreativne linosti.Takoe, za razliku od Cojsa, mentora irokih
pogleda i velikog smisla kako za lepu umetnost namenjenuviim ttleima, tako i za
pouku i zabavu nieg drutvenog sloja, Kopitar je izrastao u linost mnogouih
dimenzija i bio je zainteresovan pre svega za pitanja jezika, slavistike nauke i
austrofilsku politiku.Na planu stvaralatva smatrao je najvanijim zadatkom:
stvaranje dela za miroljubive seljake". Kada je,posle Cojsa i Vodnika, Kopitar postao
vodea linost slovenake kulture, usmeravao je svoju i netomlau generaciju ka
prouavanju jezika i njegovom ienju po uzoru na seljaki govor, insistirao je
napitanju novoga pravopisa koji bi se pridravao naela pii kao to govori",
podsticao je sakupljanjenarodnih pesama, kao i slavistike studije. Njegovom
zaslugom otvorena je u Ljubljani na liceju katedraza slovenaki jezik (1817 - vodio ju
njegov sledbenik, Franc Metelko).Kopitar je postao jedan od vodeih slavista svoga
vremena. Nsune kontakte odravao je sanajznaajnijim naunicima. vrstu
saradnju zasnovao je osobito sa Vukom Karadiem, koga jeusmeravao i nauno
uzdizao, iji rad na sakupljanju narodnih usmenih umotvorina je smatrao
izuzetnoznaajnim, a samu srpsku poeziju cenio kao uzor, koji je eleo da nametne i
slovenakim pesnicima.Generacija romantiara, na elu sa opom i Preernom, nije
mogla da pristane na Kopitarevprogram kulturnog i umetnikog razvoja. Umesto
knjievnosti za miroljubive seljake", oslonjene nanarodno stvaralatvo i proete
poukom, kakvu je podravao i preporuivao Kopitar, romantiaripostavljaju kao svoj
uzor knjievnost namenjenu obrazovanom sloju i oslonjenu na evropsku
knjievnutradiciju. Kopitarev jeziki pragmatizam morao je ustuknuti i povui se pred
modernim, romantiarskim,na estetici zasnovanim shvatanjima daljeg razvoja
slovenake knjievnosti.Ipak, neosporan je znaaj Jerneja Kopitara kao gramatiara:
on je utvrdio i razvio tradicijujedinstvenog slovenakog knjievnog jezika i prvi
podrobnije opisao geografske i istorijske granice togjezika. Dvadesetih godina
objavljene su jo dve gramatike, iji su autori PETER DAJNKO (1787-1873), inae
najplodniji tajerski pisac toga vremena, koji je negovao pobonu i pounu literaturu,
teFRANC METELKO (1789-1860), ve spominjani prvi profesor slovenakog jezika na
katedri koja je1817. otvorena na ljubljanskom Iiceju. I Dajnkova gramatika
(objavljena 1824) i Metelkova (1825;obe su objavljene na nemakom jeziku)
pokuavaju da osim jezikih ree jo i pravopisna iortografska pitanja. Uzor im
je Kopitarevo naelo: pii kao to govori". Da bi to postigli, onikombinuju latinika
sa irilikim slovima, s tim to Metelko dodaje joi neke nove znake. I dajnica"
imetelica" su pisma koja su bila prihvaena ak i za kolske udbenike, mada su
imala estokihprotivnika. Pored ostalih, ANTON MURKO (1809-1871), Dajnkov
zemljak, pie 1832. svojugramatiku, suprotstavljajui se Dajnkovim naelima.I kod
slovenakih predromantiara oigledan je nastavak prosvetiteljske logike, pa je od
sveganajvanije sainiti dobre gramatike, zatim sastaviti dobre renike, jer su
upravo te knjige smatralo se garanti zrelosti jezika i simboli nacionalne
samobitnosti. Preciznije reeno, od prosvetiteljske ideje ivere u gramatike i poetike
kao osnovne prirunike u pisanaju poezije i osnovne simbole zrelosti jezika,dospelo
se sada do pisanja jezikih prirunika gotovo kao cilja pisanja. Kako je primetio eki
kritiar islavista, Celakovski, u pozitivnoj oceni prvog broja almanaha

Kranjska belica

(1830), sredstva suzamenila cilj: dok pravih knjievnih dela u slovenakoj

knjievnosti toga vremena jedva da ima za prstejedne ruke, gramatika ima ,,za
dobro tuce".Protiv poplave gramatika i renika, protiv metelice" i dajnice", kao i
protiv utilitaristikogtumaenja poezije energino je ustao Matija op te se tako
razbuktala polemika poznata pod nazivomabecedni rat" (1831 1833). Ali, ova
polemika i opova pobeda, usvajanje gajice, odnosno novevarijante latinice koju je
Ljudevit Gaj, po ekom uzoru, prilagodio glasovnim vrednostima hrvatskogjezika,
pada ve u vreme zrelog stvaralatva Franca Preerna.