VOJISLAV ILI (1860 - 1894)

- V. Ili je jedini znaajni pesnik epohe realizma. On je

dugo ostao u poetskim raspoloenjima predromantizma i
romantizma (elegian ton, aljenje za mladou i ivotom
koji e brzo prohujati, enja za majskim zorama, za
cvetnim poljima, melanholino oseanje pri susretu sa
maglama, jeseni, zimom, usamljenost). No on je izvrio
ono to je desetak godina ranije zahtevao Svetozar
Markovi - odluan raskid s romantizmom (sredinom 80-ih
(od 1883. do 1886) V. se uobliava u pesnika tihe
emocije, rafinirane forme, suprotnost razbaruenoj i
neodmerenoj poeziji romantiarskih epigona, larpurlartist i
parnasovac).
- V. je pesnik epohe realizma, a samo donekle pesnik
realist.
- Po roenju Beograanin, sin pesnika Jovana Ilia, iji je
dom bio stecite knjievnog Beograda; imao je dva brata
(Milutina i Dragutina) knjievnika, a sve to je uticalo na
formiranje V. kao pesnika (izbaen iz gimnazije zbog
bolesti). Nije mario za kolu, ali je voleo vojsku i vojniki
ivot. Bio je dobrovoljac tokom rata Srbije i Bugarske (u
istoj jedinici sa B. Nuiem (kaplar), drugom iz detinjstva)
kao obian vojnik.
- Slube: korektor u dravnoj tampariji, uitelj u srpskoj
koli u Turn-Severinu (dananja Rumunija), pisar u
ministarstvu unutranjih dela, vicekonzul u Pritini (kada
je Nui bio konzul).
- Stalno je bio u oskudici, a velike deo vremena (naroito
u Beogradu) provodio je u kafani i neurednim, boemskim
ivotom jo vie je pogorao narueno zdravlje.
- Zbog naprednih politikih uverenja kojima je davao
izraza u svojim pesmama bio je proganjan.
- Na njega utiu Pukin i Ljermontov (+ ukovski). V. je
naueno nauio od ruskih pesnika - dobri pesnici, najbolji
uitelji (naroito spram Francuza). V. je verovatno najbolje
poznavao Pukina. Kao i Ljermontov, preuzeo je itav niz
stihova od Pukina, npr. USAMLJENI GROBOVI (267)
poinju sa dva Pukinova stiha. Ima i nekoliko njegovih
siea i neku reminiscenciju, ali ostalo je Vojislavljevo.
- Rusi danas nisu imali istog predstavnika impersonalne i
parnasovake poezije kao Vojislava.
- Velikog uticaja na njega imala je antika knjievnost. V.
je obnovitelj pesnikog interesovanja prema antici.
- V. je veliki i najbolji jelinist u srpskoj knjievnosti,
najbolji predstavnik umetnikog paganizma u srpskoj
knjievnosti.
- Objavio je tri zbirke pesama:
1. 1887.
2. 1889.
3. 1892.
- Njima treba dodati veliki broj pesama rasutih po
asopisima i zaostalih u rukopisu. Okuao se u poetskoj
drami.
- Za svog ivota nije bio prihvaen, ak je i osuivan, a
prvi ga prihvataju Dui, Skerli.
- U pesnikom delu V. mogu se izdvojiti sledei tematsko-
stilski krugovi:
1. deskriptivne pesme
2. pesme na motive prolog i dalekog ili istorijske pesme
(meu njima su najvanije pesme na klasine motive)
3. elegine i ispovedne pesme
4. satirine pesme
5. rodoljubive pesme
- Deskriptivne pesme ine najpoznatiji i najpopularniji deo
Ilievog pesnitva. Na njih se obino misli kada se o V.
govori kao o pesniku realisti. U vie pesama dao je
izvanredne slike seoskih pejzaa, ivota na selu, raznih
godinjih doba i delova dana (ZIMSKO JUTRO (51),
ZIMSKA IDILA (128), VEE (40), JESEN (39), U POZNU
JESEN (117), SIVO, SUMORNO NEBO (76))
- U njima je najizrazitija ona crta koja ga najvie odvaja
od romantiara i pribliava realistima - objektivnost.
Pesnik kao da se povlai iz pesme, njegovo ja se gubi,
pesniki govor prelazi u tree lice, u njemu se osea epska
mirnoa i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one
zrae iz slika, tj. pejzai su izgraeni po modelu odreenih
emocionalnih stanja i raspoloenja.
- Njegove pesme-slike nisu, znai, prosti opisi, ve slike
druge vrste, nem. Stimungsbilder. Pesme-slike su slike iz
prirode ili iz ivota koje u nama bude odreena
raspoloenja koja zatim po optem zakonu nae prirode
projektujemo na tu istu prirodu kao da su u njoj prisutna.
Takvi su opisi u pesmama ZIMSKO JUTRO (51), U POZNU
JESEN (117), JESEN (39). Od najobinijih stvari i prizora
izvlai estetine efekte, npr. SIVO, SUMORNO NEBO (76):
naglaeno mravo kljuse u pesmi ne naruava pesmu
eleginog tona o sprovodu; efektnost je postignuta
zahvaljujui reima na kraju: i sprovod prolazi tako,
pobono i polako;
- Pesnikova duevna rastrojenost otkriva se u izboru
motiva, u preovlaivanju poznojesenskih i zimskih
pejzaa. Nju jo vie odaju karakteristini ilievski epiteti:
siv, sumoran, taman, uveo, skrhan, mraan i sl.
Kompozicija tih pesama je jednoobrazna: one obino
poinju slikom predela, a nastavljaju se nekim prizorom iz
seoskog ivota, opis prelazi u radnju.
- Nasuprot poeziji realistikih pejzaa stoje pesme u
kojima su obraene teme iz prolosti raznih naroda (DUH
PROLOSTI; HIMNA VEKOVA (149)). Kod V. nalazimo
motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena:
indijske, persijske, arapske, kavkaske, germanske,
panske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske.
Vremena i kulturno-istorijske prilike su razliiti.
- Posebnu skupinu ine pesme s temama iz klasine
starine, iz grke i rimske istorije i mitologije. Meu njima
su najpoznatije: NIOBA (166), NARCIS; POD TROJOM
(104), KATONOVA SMRT (254), TIBULO (27), OVIDIJE
(105), SA FORUMA (108), KORINTSKA HETERA (241). Te
pesme, uprkos pogrekama i nepreciznosti (istorija),
pokazuju istinsko oseanje za lepotu i veliinu antikog
sveta. One su donele itavu malu obnovu klasicizma u
srpskoj knjievnosti. S njima se u naoj poeziji ponovo
odomauju klasina imena, teme i simboli, te klasicistiki
estetski ideali.
- Ilieve istorijske pesme predstavljaju drugi vid njegove
objektivne poezije. Tematski razliite od deskriptlivnih
pesama, one s njima imaju dosta slinosti po nainu kako
su ostvarene. I u njima preovlauju deskriptivni i narativni
postupci, s tim to ovi drugi imaju izrazitu prednost.
- U kratkim istorijskim pesmama obino se iznosi jedan
prizor iz prolosti uokviren opisom mesta zbivanja.
Oseanja koja su u opisnim pesmama samo nagovetena
ovde su objektivirana u likovima istorijskih ili
kvaziistorijskih lica, junaka pesme (npr. TIBULO (27) u
kojoj je konkretizovana jedna nema scena).
- Due istorijske pesme su narativnog karaktera. Njih ima
vie, tako da V. spada u nae najznaajnije narativne
pesnike. Pisao je epske pesme, balade, romanse,
pripovetke u stihu. Meu ovim poslednjima je KORINTSKA
HETERA (241), takoe jedna od najboljih u skupini
pesama na klasine motive, a ima i nekoliko veih epskih
pokuaja kao to su spev RIBAR, komini spev AMOR NA
SELU i dr. Sklonost ka objektivnom V. je ispoljio i u svoje
tri dramske jednoinke s temama iz klasine starine,meu
kojima je najbolja PERIKLOVA SMRT.
- V. pejzai, kao i njegove pesme o drevnim vremenima
podjednako su proete tihom setom i melanholijom. Po
osnovnom oseanju sveta V. je elegiar. To oseanje,
prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim
pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj
intimnoj lirici, u elegijama (5 pesama nosi naziv ELEGIJA
(12, 54, 66, 155, 209 - uz njih je ELEGIJA NA
RAZVALINAMA KULE SEVEROVE (155) najbolja V. pesma
tog anra), ispovednim pesmama i pesnikim poslanicama
(ISPOVEST(41), POSLANICA PRIJATELJU; GOSPOICI N.
(67) i dr.).
- U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka
iskustva, melanholina raspoloenja, slutnje smrti.
Pesnikovo ja, istisnuto iz deskriptivnih i istorijskih pesama,
ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac
pesnike poruke.
- Elegian ton javlja se u brojnim varijacijama, ali nije
subjektivan, ve je bezlian; ne ali za sobom ve tui nad
ivotom, prolaznou, sudbinom, ljudskim nevoljama.
Takve su ZVEZDA (14), OMORIKA (94), ISTOK (88),
VARTOLOMEJSKA NO (217). Setan i elegian ton daje
pesmama nenost, a pesnik ga uspeno varira tako da ne
postaje dosadan.
- U nizu pesama on je nastavlja borbene, slobodarske
tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakieve. U
rodoljubivoj poeziji ostao je uglavnom u tradicionalnim
okvirima: NA TIARU (70), RODOLJUBU; KOSOVSKIM
SOKOLOVIMA; MURATOVO TULBE (170).
- Najvei deo V. satirinih pesama se odnosi na vladavinu
Milana Obrenovia (knez od 1868. do 1882., kralj od
1882. do 1889.). U najboljoj i najpoznatijoj pesmi ove
vrste, zbog koje je bio i pred sudom, MASKENBALU NA
RUDNIKU (189), nadahnut mrnjom na tirane, dao je
snaan umetniki izraz slobodoljubivim, demokratskim
tenjama svoje generacije i njenom otporu
obrenovievskom apsolutizmu i stao naporedo s
predstavnicima satire u drugi knjievnim anrovima epohe
realizma. Najoptiji smisao ima pesma GRAANSKA
VRLINA (186). Kljuna pesma je JEDAN MONOLOG
MLADOG SLEPEVIA (199).
- Vladanu Nediu je psiholoki interesantna pojava da svi
pesnici tuge i sete vole padanje u lak, bezbrian, frivolan
ton kao neku vrstu iskupljenja tuge - Bajron, Hajne.
Vojislav je to verovatno od njih primio. Npr. u Hajneovu
maniru ispevana je nestana pesma LJUBAVNA PRIA O
DONU NUNENCU I DONA KLARI (233). Satirinim tonom
nekih pesama lii na Bajrona, npr. stihovi o prolom dobu
dugakih kaputa, smeni mode.
- Odluno raskinuvi sa romantiarskom poezijom, s
njenim verblizmom i retorikom, s njenom preteranom
emocionalnou, s nebrigom koji su romantiari ispoljili
prema izrazu, Ili je vie od svega radio na usavravanju
forme, na bogaenju pesnikog jezika, na obnovi srpskog
stiha. On je, po miljenju V. Nedia, artist u poeziji,
umetnik-pesnik.
- Od svih crta za Ilievo pevanje najznaajnija je forma:
pravilnost i istota forme, odabran izraz. V. uoava
vanost forme: forma mu je pravilna i ista, gotovo
besprekorna.
- Razmer je tei, ali stihovi su dosta glatki. U odnosu na
druge pesnike ne dozvoljava sebi skraivanje rei radi
broja slogova, niti daje pogrene slikove. Sve je pravilno,
tano odmereno. Ne rtvuje ideji formu. Po spoljnoj
tehnici prvi je meu novijim srpskim pesnicima svog
vremena.
- Pored razmera i slika polae na formu i u drugom smislu,
najvanijem po kome je ona identina sa izrazom (formu
u pesmi najvie ini re. ona je u vetom sloaju rei,
pesma - lepa = lepo u rei sloena; rei kazuju i vie od
onoga to oznaavaju; vezuju za sebe sistem asocijacija
po kojima su neke vulgarne, rune, lepe, poetske; tako
veliki pesnici oblagoroavaju jezik prenosei lepotu pesme
na pojedine rei; tako neki pesnici izbegavajui prostije
izmiljaju nove rei za svoju upotrebu: lahor, miomir -
obrnut postupak, na silu se oblagoroavaju rei; da
oblagodare pesmu, naime, asocijacije moraju biti
spontane, ne vetake; iz istih razloga upotreba i
starinskih rei;).
- Vojislav se rado slui starinskim reima (drevna,
tedra) , to po V. Nediu valja, ali ne valja to ih suvie
esto upotrebljava; ne zamera mu upotrebu rei lahor i
sl. koje su se ve uvukle u jezik, ali zamera mu uotrebu
nekih kojima nije mesto ni u obinom pisanju, npr.
barabar = ostaje vulgarna re i odskae u pesmi LADA
(59).
- Vojislavljev jezik sa odbitkom vulgarizama i stsl. rei
(pozitivnih za Nedia) je neobino ist, vanredno lep i
melodian. Vidi se da je rei traio, birao i slagao do
najbolje varijante. Gotovo sve je u tom vetom slaganju
rei (u V. poeziji).
- Kod V. se esto nailazi na ustaljene spregove imenice i
dvaju prideva ili glagola i dvaju prilokih dodataka ( sa
mirnih, dalekih polja; nema, duboka tama; sivo, sumorno
nebo; sumorno i udno zvoni).
- Kad se ovome dodaju neki dodaci uz imenice i glagoli
postaju kod V. stalni epiteti i oni se u razl. pesmama sa
istom i sa razl. tematikom i emocijom (tiha no, sumorni
glasi, biserne kapi, arobno sanja, spokojno sneva)
javljaju.
- Karakteristino je u tom pogledu da se pojmovi snevati
san, bludeti, lutati, tumarati najuestalije pesnike rei u
V. poeziji.
- Stilski ilievski epiteti: siv, sumoran, taman, uveo,
skrhan, mraan, ija esta upotreba prelazi u svojevrstan
manirizam; umesto lirskog paralelizma imamo drugu vrstu
paralelizama; epski paralelizam nije isto to i objektivni
paralelizam zasnovan na sapostavljanju prirode i ljudske
stvarnosti.
- Kompozicija je jednofazna: obino poinju slikom
predela, a u najpoznatijij, ZIMSKOJ IDILI (128), imamo i
trei deo - malu lirsku pripovetku.
- Dui istie V. postepenost, doraenost dela i u
najslabijim stvarima spram nedoraenih stvari i kod
najboljih domaih pesnika ( npr.ura Jaki).
- V. nije imao oseaja imaginacije, ideja, ali to ne smeta
da bude dobar pesnik. Ideja, oseaj i imaginacija kod V.
su u formi. Sve novo to nam je on dao u formi je
njegovo, budui da to nije imao gde da naui.
- esto u pesmi nije kazao nita, ali jedno nita kad se
lepo kae postaje jedno lepo. Forma u pesmi - to moe da
zameni sve drugo. Sve je do toga kako neto kae, a
sadrina esto moe biti sve osim poezije.
- V. je, zadravajui se samo na vidljivom, ulnom, ostao
pesnik oblika i uitelj forme.
- Smisao za formu koji prvi unosi u srpsku poeziju i
knjievnost moda je vredniji od V. knjiga.
- Od 1883., kada je definitivno uobliio svoj heksametar
(uglavnom u 2 varijante, s obzirom na broj slogova, 7(6)
+ 8 i 8(7) + 8) pa do kraja svog ivota V. je ogromnu
veinu svojih pesama ispevao u tom razmeru.
- Ritmika organizacija Ilievog heksametra uslovila je
dosta ujednaenu dikciju Vojislavljevu.
- V. izgrauje svoj nesimetrini 8-erac (3+2+3) i
modifikuje ga (u 3+3+2), to je osnova za heksametar; u
prvom stihu este su modifikacije, a drugi je neizmenjen.
- Metar: 3+2+2 || 3+3+2 stih se razdvaja (2 polustiha) ,
a negde se prvi polustih skrauje i est je sluaj
opkoraenja prvog stiha za jedan slog ;
- Strofika i rimarij: katreni sa ukrtenom rimom i distih sa
parnom rimom; jedino je prva strofa (prvi katren) u celini
gledana neobina, jer se rimuje ab;
- Ritam: isuvie pravilan i ujednaen kao izraz slika i
emocija; ova rima uslovljava i ujednaenu dikciju; jedan
polustih ispunjavale su subjekatske sintagme, a drugi
predikatske i objekatske.
- Dikcija: karakteristian je spoj imenice sa dva atributa ili
spoj glagola sa dve priloke odredbe; zbog toga se govori
o verbalizmu jednoklasnosti u njegovoj poeziji.
- Stihovi: najee 16-erci, graeni po uzoru na klasini
heksametar; teku mirno i sporo i tim ritmom podudaraju
se s uzdranim, objektivnim karakterom njegove poezije.
- Najveu panju poklanjao je graenju stiha, nastojei da
izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristine za stih
romantiara.
- Vojislav nije tzv. narodni pesnik, a to mu se rauna kao
mana, a po Duiu to je samo osobina.
- On izvore ne nalazi samo na domaem tlu, njega
interesuje Lepota bez otadzbine.
- Pevao je sve drukije i drugo no dotadanji srpski
pesnici. Pevao je ono to nije video, kao Lekont de Lil, ono
to je sanjao, a to ne teti iskrenosti (daleke obale,
Ganges, lepota - sva njegova inspiracija).
- Vojislav nije video zapad, ali ga je oseao, sakrio ga
unutranjim oseajem. Vojislav je ist zapadnjak, to je
po J. Duiu vrlina. Nasuprot svom ocu i njegovim
sledbenicima, V. nije imao osmanlijski sevdah kao trag
nae prolosti, a nama je vie stran no ma ta
zapadnjako. Vojislavljev Istok bio je vie budistiki i
bramanski nego muhamedanski (pevali polusrpskim,
poluturskim jezikom).
- V. je ist naturalistiki pesnik parnasovac. Stvari je
gledao fizikim okom. Nije imao mnogo unutarnjeg ivota
u dodiru sa stvarima. Bio je samo pesnik forme.
- Ako ikome slii Vojislav, to su francuski parnasovci za
koje moda nije ni znao. Neverovatno da on nije uio ta
je lepo od Gotjea ili de Lila. Ima sve velike vrline, ali i sve
mane parnasizma. S parnasovcima ga povezuju sve
glavne osobine njegove poezije: uzdranost emocije,
objektivnost, obnova interesovanja prema antici,
klasicizam, briljiv rad na formi.
- Vojislav je bio veliki improvizatorski talenat (veliki pisci
esto su ispravljali i naporno pisali: iler, Hajne, de Lil,
Igo, Tolstoj); V. je svoju Poslanicu prijatelju napisao
improvizatorski i za kafanskim stolom.
- V. je zaetnik naeg simbolizma (pesnikog pokreta koji
je smenio parnasovski i dao glavno obeleje evropskoj
poeziji poslednjih decenija 19. v.) (programska pesma
KLEON I NJEGOV UENIK (157); tu je i pesma KAD SE
SUNCE UGASI (168))
- Poezija simbolista i dekadenata otkrila je vie no nove
oblike: nova oseanja. Pre njih izgledalo je da je forma
poslednja re u umetnosti jer je kod Francuza do vrhunca
dola tek sa tzv. parnasom.
- Zatim dolazi poezija simbolista - simpatinija i
intelektualnija.
- Lirska poezija sa dosadanjim kolama dobila je svoj
renik i oblike:
- sa parnasizmom = lepotu slike
- sa dekadentima = lepotu muzike i slobodu oseaja
- sa simbolistima = svoju filozofiju simbola i filozofiju
pesnitva
- parnasovsko naslee neophodno je za simbolizam:
- Prefinjenost opaanja, istananost ula nuni su za
poeziju simbola, metafiziku oseanja. Bez savrenosti u
formi ne bi bilo potpunog izraza za simboliste, a slikovita
poezija romantiara i parnasovaca obrazovala je osnovnu
vizuelu za simboliste. Poeziji forme morala je da prethodi
poezija ideje (sa Meterlilnkom i dr. u Francuskoj,
Damelsom, Hofmanstalom i Georgom u Nemakoj postaje
jedina poezija svog vremena). Vojislav nije slutio njen
dolazak.
- Simboline pesme: NIOBA (166), NARCIS; PRED
TROJOM (104), KLEON I NJEGOV UENIK(157):
- Ova teorija simbola, skoro u potpunosti slina sa
Bodlerovim Correspondances znak je da je V. pred kraj
ivota i pesnikog stvarnja zakoraio iz parnasovske
poezije u oblast produbljeniju - simbolistiku poeziju
(ugledanje na Bodlera, Banvila, Verlena).
- Pesma KLEON I NJEGOV UENIK (157) je napisana u
obliku dijaloga izmeu Kleona i njegovog uenika, sa
svega 3 replike. Ovde su izraena 2 gledita o poeziji i
pesniku.
Prvo, oekivano gledite (uenik), zastupa miljenje da
se carstvo poezije nalazi samo u boanstvenim sferama
mitolokih simbola i u idilinim predelima zaljubljenih
pastira.
Po drugom (Kleonovom) gleditu carstvo poezije se
nalazi svuda oko nas, u svakoj stvari i pojavi koje skrivaju
u sebi tajnu ivota i sveta i koje umetnik treba da otkrije u
gru i naporu, stalno trujui svoj kratki ivot
zagonetkama.
Oigledno je da se pred Ilievim poetkom 1892. god.
postavila muna umetnika dilema: kojim putem krenuti
dalje (jer uenik Kleonov - to je V. Ili do 1892. - pesnik
idilinih motiva i klasinih simbola - alegorija).
Kleon je pesnik koji poziva na muan i teskoban put
traenja sutine, i to ne neke transcendentalne sutine
filozofskih kategorija, ve sutine realnih predmeta -
fantoma oko nas.
- Ipak, V. Ili krenuo je dalje. To pokazuje pesma
ZAPUTENI ISTONIK (163): 1892. ova pesma ispevana
je u I. heksametru (ovim stihom je postao jedinstven i sve
pesme je ispevao njime - ljubavne i satirine, opisne i
misaone, elegije i ditirambe, pesnike poslanice i line
ispovesti, poeme i lirske drame). Njena metrika ema je
3 + 3 + 2 || 3 + 3 + 2. Stih se raspada na dva polustiha
po 8 slogova, a na kraju prve, druge, tree strofe taj stih
se skrauje samo na jedan polustih.
Opkoraenja takoe prelaze u sledei stih do kraja
prvog polustiha. Prva i poslednja strofa su katreni sa
shemom rimovanja: prva strofa abvv, etvrta abab.
Druga strofa je oktava sa shemom rimovanja
ababvgvg (tj. spojena 2 katrena sa ukrtenom rimom), a
trea strofa je sastavljena od 12 stihova sa shemom
rimovanja aabbvgvgde (tj. sa interesantnom
kombinacijom dvaju distiha sa parnom i dvaju katrena s
ukrtenom rimom).
Pesma je u pogledu ritmike organizacije stihova
veoma pravilna, harmonina, a opet, zbog tih sitnih
odstupanja nejednolika i nemonotona.
 Ova pesma ima u sebi nekih elemenata koji izlaze iz
okvira uobiajene motivisanosti i oseajnosti V. I..
Motivski gledano, mi skoro ne nalazimo nijednu sliku u
njegovim ranijim pesmama u kojoj bi postojao motiv
bezvodne pustoi.
Ovde je neobinost ovog motiva poveana neobinou
i nekih drugih elemenata (stihovi druge strofe zakljuno
sa reju brane).
Od svih dodataka, imenskih ili glagolskih, u ovoj strofi
nas najvie iznenauje prilog nakazno.
U ranijim pesmama mranom i sumornom opisu (kao
npr. u PEINI NA RUDNIKU (229)) suprotstavljala se ili
enja pesnikova za svetlijim i radosnijim svetom ili se u
tim zaputenim i zaboravljenim predelima nalazila neka
rezignirana harmonija.
Meutim, u ovoj pesmi, kontrast izmeu suve, krive
kruke i bujne trave okolo nje je nakazan, priroda je
izgubila svoju celovitost, svet se dezintegrira, i od
sumornog postaje nakazan i rugoban. (Nedi = umesto
subjektivnog pesnikog oseanja ostaje samo slika)
I kao vrhunac tog odstupanja V. I. od njegove ranije
slike sveta dolazi taj motiv suve kruke i na kraj pesme,
kao njena poenta. Te nakazno ustremljene grane ne
stoje vie iznad izvora i ne brane vie njega od suve
samrtne ege nego stre iznad samog pesnika: crno
oseanje razdvojenosti, nakaznosti i rugobe. V. je u ovoj
pesmi izrazio emociju bodlerovskog splina.
U ovoj pesmi, kao i u pesmi ELEGIJA NE
RAZVALINAMA KULE SEVEROVE (155), vidimo
karakteristian zaokret od objektivne ka subjektivnoj
poeziji. Vidimo da se i u opisnoj, a ne samo u intimnoj,
lirici tog I. poznog razdoblja javlja pesnikovo ja. Dolazi do
subjektivizacije pejzaa.
- V. je izvrio dug i znaajan uticaj na artiste time sa im
se javlja u presudno, bledo doba kada se deklamacija iz
ivota i politike prenosi i u poeziju. Vlada opti ukus sa
deklamacijom, retorinou koje kvare dela najboljih
pesnika. V. je najotporniji na to, voen instinktom. Kad se
V. javlja u nas je seoska novela skoro jedini knjievni anr.
Dobri pisci ukus su vezali za selo, upotrebljavaju isti
renik, plebejsku frazu, najloiji stil pripovedanja.
- Nasuprot tome V. unosi:
1. ukus za grad
2. smisao za lep izraz,
oboje strano pripovedaima; V. je vie zaneo publiku no
pisce;
- V. je u 80-im i 90-im godinama bio glavni pesniki
uitelj, rodonaelnik nove pesnike kole. V. nain
pevanja, nazvan vojislavizam, bio je pesniki manir, kola,
kroz koju su proli mnogi istaknuti pesnici: Milorad
Mitrovi, Mileta Jaki, Aleksa anti, Jovan Dui.
- Uglavnom 3 elementa dominiraju pesnikim vizijama V.
I.: no, voda, lahor.
- No je elemenat ivog, lelujavog i prozranog pesnikog
sna: suton i sumrak, magliasti veo, koprena vekova
tavnih.
- Voda sa svojim uborom, blago talasanje valova i blagi
umor vetra; lelujanje cvea i trave pod lahorom.
- Nasuprot tome: dan i stanje budnosti, orkan i bura,
burni vali - to su zle sile koje remete i ugroavaju blagu
lepotu njegovog pesnikog sveta. Iz sudara tih dvaju
stihija nastaje i osnovna pesnikova emocija: eleginost,
melanholija, rezignacija.
- Dalju karakteristiku I. poezije ini dekorativnost njegovih
pesnikih slika.
- Poezija V. I. preplavljena je biljem zagasito zelene ili
mrke boje bez ikakvog mirisa : brljan, mahovina, pavit,
ladole, korov, divlja rua - to je dekorativni vegetacioni
okvir (PEINA NA RUDNIKU (229)) njegovih slika,
ruevina, zamkova, proplanaka i predela. Sva ova
vegetacija javlja se u njegovim slikama idilino-vedrog i
prijatnog pejzaa (LADA (59), PEINA NA RUDNIKU
(229)).
- Pesnici pre V. pevaju svi isto, mada sa razliitim
uspehom (ljubav, dragu, prirodu, ljubav prema radu).
- V. peva isto, ali iz drugaijeg ugla gledano. Kao umetnik
u svemu trai lepo. On peva ne da stvari izrazi, ve da ih
predstavi, daje nam sliku stvari umesto njih samih. Po
tome on je slikar-pesnik, pesme su mu slike, on umetnik-
pesnik.
- V. opisi su veristiki, esto realistiki.
- Motivi V. pesama su: bezvodna pusto, jesen, zima,
hladan kamen, razvaline, groblja, omorike, korov i
kopriva, kontrasti.
- V. I. je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put
poeziji.
- Objektivnost I. poezije nije ni refleksivno-didaktina;
njena osnovna obeleja jesu deskriptivnost i narativnost;
- Najjai elemenat u V. poeziji je slika. Ona je negde
trebalo da bude samo dopuna, spoljni okvir subjektivnih
oseanja koje pesnik daje, ali se glavno za pesnika gubi
ispred sporednog, i ostaje samo slika, npr. PETRARKI
(115), gde je glavna trebalo biti misao o prolaznosti
svega, pa i ljubavi, a od nje (po Nedievom miljenju)
ostaje eterina slika tamne letnje noi u kojoj se uje
pesma pomeana sa zvukom talasa i lia pod vetrom.
- Pravu poeziju raa oseanje, a oseanje koje V. izraava
je artistiko oseanje, oseanje po kome u stvarima
iznalazi njihovu artistiku stranu.
- V. prelazi u gospodski artizam, ali zadrava elegian ton
ime se bitno razlikuje od Rakia, kao i po zadravanju
sklonolsti ka epu.
- Mane:
- Nedieva zamerka V. umetosti je ta da joj nedostaje
karakteristika neposrednosti kao vano obeleje
umetnikog dela. V. je, nasuprot tome, proziran po
motivima, sredstvima, tehnici (kao da je traio motive, a
ne nalazio). Otud su uoljivi i tehnika i sredstva kojima se
slui.
- V. umetnost veinom je u spoljnoj tehnici i formi
(nedostaje forma koja oduhovljuje). Ova mana V. poezije
ujedno je i mana moderne poezije. Posveujui se formi,
previa druge vane elemente.
- Druga zamerka: jednolikost: sve pesme su meusobno
nalik, kao po kalupu, isti motivi, oseaji, slike, poetak,
kraj. Ta jednolikost, spolja oitovana u upotrebi samo
jednog razmera, bezmalo (stihovi od 14 stopa) namee se
utisak zbog lakoe slaganja u njemu, ali V. je uspeno
vladao i drugim stihom.
- Jednolikost je i u estoj, gotovo stalnoj upotrebi
odreenih rei i epiteta (najei: drevno za prolost,
izuzetno za polja i obale) koji estom upotrebom gube na
snazi (nastala kola netalentovanih pesnika koji su od
njega izuili vetinu pisanja pesme).
- Zamerka za mirnou ne stoji jer nije potka neoseanju,
ve adekvatan izraz artistikog karaktera.
- Heksametar = vrsta stiha od 6 metrikih jedinica
(stopa); broji od 13 do 16 slogova (17 retko) , sa
obaveznom pauzom posle 6., 7. ili 8. sloga; najei je
daktilski; Ili je kombinovao sa akcentom heksametar;
- V. I. je uvod u srpsku modernu i tvorac zaokreta ka
zapadu.
- Dela:
- 1887. Pesme (zbirka pesama)
- 1889. Pesme (zb. pesama)
- 1892. Pesme (zb. pesama)
- pesme po asopisima
- poetska drama (?)
- 3 jednoinke (najbolja je Periklova smrt)
V. I. je na prvi pesnik koji je osetio zakon novog;
- ISTOK je izraz pesnike tenje za daljinom i lepotom;
- V. I . pravi raznovrsne izlete temtske, stilsko- jezike,
geografske, istorijske (elegija pored satire, misaoni
skepticizam uz idilu, ton komedije pored patetike
tragedije, kult lepote pokraj prezira ideala, jetkost pored
nenost...).
- Oseao se graaninom sveta jer je kulturu i umetnost
shvatao kao kosmopolitsku injenicu;
- Kult prolosti V. I. Pavi objanjava kao vid pesnikovog
bekstva, progona iz ondanje srpske stvarnosti, tj. tekih
prilika posle Timoke bune;
- Oseanje prolosti samo je deo pesnikovog estetizma,
raspoloenja o kojem govori u pesmi MOJIM
PRIJATELJIMA, tj. o svojoj davnanjoj, deakoj tenji za
daljinama, za dalekim zanosnim svetom i venim
skladom;
- Bio je i klasicist i romantiar i realista i parnasovac i
simbolista;
- Istraivanje pesnikog jezika: od arhaizama do tuica,
neobine lokalne boje do mitolokih priseanja
- KORINTSKA HETERA praznik egzotinog pesnikog
jezika: slikanje mora i obala, antikog grada i hrama,
Grke i Rima;
- USAMLJENI GROBOVI pored podsmeljivog priznanja
o starinskom uzletu u potrazi je za novim jezikom;
prizvuk satirinog i arhainog, sentimentalono-
romantinog i realistinog;
- Sva Vojislavljeva pesnika istraivanja i izleti mogu se
svesti na 2 osnovna:
1. estetski, egzotini, klasicistiki, parnsovski, simboliki,
ueni
2. realistiki, naturalistiki, veristiki, prozaini, satirini,
antifilistarski, ispovedno-obraunski;
V. osobenost je njihovo smenjivanje i preplitanje u istoj
pesmi.
- Cela srpska moderna razvijala se u znaku osnovnih
tonova i tokova koje je uveo Vojislav:
1. utanan ukus za kulturu, umetnost, grad;
2. tenja za krajnjom neulepanom istinom;
- Ima i nekoliko rasprava o ekspiru;
- Nema nijedan sonet! (Njegov otac ih ima previe.)
- Veliki je obnovitelj pesnikog jezika jezik mu je
pravilan, ozbiljan, svean; naroito dri do rasporeda rei,
do lepote izraza;
- Gramatika i pesnika pismenost, znanje zanata,
oseanje za oblik i za novi jezik...
- Pesme PESNIKU i DANIJEL ustaju protiv monika i
ugnjetaa i propov. ne samo hrabro govorenje istine, nego
i osvetu, pobunu;
- U p. DVA PESNIKA u aljivom tonu daje raspravu na
nebu javnog pesnika i pesnika srca, koji nisu daleko
jedan od drugog jer oba uveravaju kako, pre svega, blae
rane blinjima. Autor nijednom ne daje prednost i oba
ulaze istovremeno na kapiju raja.
- MOJOJ MUZI izaziva prekretnicu. Muza je pruila liru
svome miljeniku i pesnik je napadao glupost i njene idole.
Uzalud, nita se nije promenilo. On se umorio, usamio,
izgubio nadu i smisao;
- PESNIK je poslednja V. pesma o ovoj temi. Peva o
susretu starog umetnika Kamoensa i mladia koji tek
pristie na to polje snova i obmana. I ovde je pesnik
posmatran kao tuni izabranik sudbine, nosilac boanskog
ognja, ali to je sada potpuni usamljenik, boem po
spoljanosti i plemi po duhu, koji nema nieg zajednikog
sa drugima;
- V. bilje je skromno i bez mirisa: brljan, mahovin, pavit,
ladole, vinjaga, korov, divlja rua;
- Najvie pesama je sa mitolokim, istorijskim i sl.
imenima;
- Temom mrtve drage bavi se, posle prethodnika,
uzdrano i uzgredno.