POSTIMPRESIONIZAM

NASTANAK. Godine 1882, pred samu njegovu smrt, Manea je francuska vlada odlikovala Legijom asti.
etiri godine kasnije priredili su impresionisti, koji su od 1874. izlagali zajedno, svoju poslednju grupnu
izlobu. Ta dva dogaaja oznaavaju prekretnicu - impresionizam je bio stekao iroko priznanje i meu
umetnicima i u javnosti, ali to je bio dokaz da on nije vie bio pokret koji kri nove puteve.

Budunost je sada pripala postimpresionistima. Doslovno uzeto, ova bezbojna oznaka pristaje uz sve
znaajnije slikare posle 1880. godine. U odreenom smislu, ona oznaava jednu grupu umetnika koji su
proli kroz impresionistiku fazu, ali ih ogranienja tog stila nisu zadovoljila, te su ga prevazili u raznim
pravcima. Poto nisu imali zajedniki cilj, teko je za njih nai izraz koji bi ih bolje opisao nego to je
impresionizam. U svakom sluaju, oni nisu bili" antiimpresionisti".

Zapravo, izraz postimpresionizam je prvi upotrebio britanski kritiar umetnosti Roder Fraj 1914. godine i
upotrebljavao ga je da bi opisao razvoj evropskog slikarstva koje je usledilo nakon Klod Monea. Jedan od
prvih kritiara slikarstva koji se posvetio problematici nastanka moderne je Don Rivold. On je ovaj period
definisao izmeu 1886. i 1892. godine u svom delu "Postimpresionizam: Od Van Goga do Gogena" koje
je izdato 1956. godine. Rivold je ovo delo smatrao nastavkom svog dela "Istorija impresionizma" koje je
izdato 1946. godine. Takoe je istakao da e naredno izdanje biti posveeno drugoj polovini
postimpresionistikog perioda i njega je nazvao "Postimpresionizam: Od Gogena do Matisa". Ovo delo je
trebalo da pokrije sve ostale slikarske pravce koji su proizali iz impresionizma krajem XIX i poetkom XX
veka.

Nikako ne teei da unite dejstvo "Maneove revolucije", oni su eleli da je i dalje razvijaju;
postimpresionizam je u sutini jedan upravo pozniji stupanj, i to veoma znaajan, onog razvoja koji je
zapoeo oko 1860. godine slikama kao to je Maneov "Doruak na travi". Iako je danas gotovo
opteprihvaeno gledite da je postimpresionizam nastao 1886. godine, oko zavretka egzistencije ovog
pokreta danas nema jedinstvenog gledita u literaturi.

KARAKTERISTIKE. Kako postimpresionizam predstavlja nastavak impresionizma i naputanje njegovih

ogranienja, u okviru njega ne postoje jasni obrasci i pravila koja su koristili slikari ovog pravca, pa samim
tim ne postoji jedinstvo ovog pokreta. Meutim, analizirajui slikarstvo znaajnih predstavnika
postimpresionizma istorija modernog slikarstva ipak uoava neke zajednike tendencije u korienju
tehnika i tema meu njima. Kao i impresionisti, postimpresionisti koriste jarke boje, debeli sloj boje, jasne
poteze i stvarni ivot kao temu svojih slika. Meutim, za razliku od impresionista vie su skloni
naglaavanju geometrijskih oblika, izoblienju formi radi postizanja ekspresivnog efekta i da koriste
neprirodne boje. Takoe, postimpresionisti nisu bili zadovoljni trivijalnou tema i nedostatkom struktura u
impresionistikim slikama, ali su ih svi vaniji predstavnici ovog pokreta prevazilazili na svoj nain.

Kao to tehnike slikanja i motivi njihovih slika nisu jedinstveni, tako i njihovi umetniki ciljevi nisu
jedinstveni. Meutim, moemo rei da su im glavni zajedniki ciljevi povratak strukturnoj organizaciji
pikturalne forme, naglaavanje dekorativneorganizacije kompozicije u cilju celokupnog jedinstva i vie-
manje svesno preterivanje izgleda prirode radi prezentacije emocionalnog odnosa prema modelu.

Iako su esto pravili zajednike izlobe, postimpresionisti nisu bili jedinstven pokret. Svoja dela su stvarali
u razliitim geografskim oblastima i u razliitim stilskim kategorijama, kao to su fovizam i kubizam.

PODELA. Postimpresionisti su reagovali na impresionizam u dva glavna smera: prvi smer moemo
okarakterisati kao Sezanovo slikarstvo u kome je izraena tenja za konstruktivnijom i racionalnijom
umetnou; drugi smer postimpresionizma odlikuje odluujui subjektivan i ekspresionistiki izraz.
 UVOD

U periodu od 1880. se opaza i potvrdjuje da umetnicka stvarnost nije uslovljena i

odredjena prirodnom i istorijskom stvarnoscu vec da, s njima zajedno i uz njih, cini
integralno i organsko jedinstvo postojanja, poznavanja i delovanja. Uostalom, tih se
godina jasno postavlja problem postojanosti i uloge umetnosti u novom drustvenom
sistemu koji je usledio nakon industrijske revolucije.

1880.godine republikanske snage u Francuskoj preuzimaju od crkve kontrolu nad

obrazovnim sistemom, da bi konacno 1905. odvojili crkvu od drzave. Iste godine
Francuska je anektirala ostrvo Tahiti u Pacifiku. Francuski novelist Emile Zola pise
svoje delo Nana, portret prostitutke, a Jacques Offenbach, nemacki kompozitor,
pise operu Tales of Hoffman. Ferdinand de Lesseps 1881. bezuspesno pokusava da
sagradi Panamski kanal. 1883.godine je pustena u rad prva evropska
transkontinentalna zeljeznica-The Orient Express- koja je povezivala Pariz i
Konstantinopolj. Te godine je i nemacki filozof Nitsche objavio svoje delo Tako je
govorio Zaratustra. Iz oblasti medicine u ovom periodu jedno od najznacajnijih
otkrica jeste vakcina protiv besnila koju je 1885.g. otkrio francuski hemicar Louis
Pasteur. Nikola Tesla je 1892.g. izumio prvi motor koji pokrece naizmenicna struja,
a 1895. Wilhelm c. Roentgen, nemacki fizicar, je otkrio X-zrake. Nove materijale i
nove tehnike konstruisanja u arhitekturi je medju prvima primenio A.G.Eiffel pri
gradnji Ajfelovog tornja u Parizu.

U ovom periodu filozofija, nauka, ekonomija i drustveno prestruktuiranje, tehnicki

napredak, povezano deluju na revolucionarnom preobrazavanju zapadne kulture i
civilizacije, a dela nekih umetnika su ne samo svedocanstvo takvog revolucionarnog
preobrazaja nego i njegova aktivna determinanta.

"Impresionizam nije samo znacajan po carobnim i vedrim ostvarenjima u oblasti

slikarstva i vajarstva, vec i po reakcijama koje je izazvao. Tumacenje stvarnosti
koje je predlagao impresionizam, bilo je krajnje jednostrano i uskoro se otkrilo
koliko je ograniceno. S jedne strane pretila je opasnost, posto je svetlost
proglasena jedinim pravim sadrzajem slike, da se impresionisticki stil svede na
jedno iskljucivo vizuelno i opticko tumacenje: da se slikar pretvori u oko sposobno
da prima utiske, svakako veoma osetljivo oko, ali ipak samo-oko. S druge strane,
pretila je opasnost da se svaki oblik razlozi i postane fluidan, da se pretvori u
jedan flou svetlosti, u neodredjenost boja, bez jezgra i bez sustine. Taj svet
treptaja svetlosti i boja koji je impresionizam otkrio, tezi da se razlozi u fantomsku
maglovitost. Otuda u razlicitim pravcima i na razliciti nacin, sazrevaju i krecu se one
pozitivne reakcije na impresionizam koje ce biti poslednja pobeda umetnosti i koje
ce predstavljati poslednje etape na putu prema modernoj umetnosti." (Djina Piskel)

Svaka umetnost je izraz svoje epohe. Drustvo radja slikarstvo koje mu odgovara.
Ali pojedincima je ipak dozvoljeno da na poticanje okoline reaguju svaki na svoj
nacin. Tako se na kraju XIX veka javljaju mnogi umetnici koji oznacavaju svoju
epohu, ali na razlicite nacine. Sve njih, bez obzira na slicnosti i razlike, zajedno
obiljezava jedan termin-POSTIMPRESIONIZM.
Postimpresionizam je pokret u Francuskoj koji predstavlja i dalji razvoj
impresionizma i reakcije na ogranicenja toga stila. Ova oznaka pristaje uz sve
znacajne slikare posle 1880.g. Ustvari ona oznacava grupu umetnika koji su prosli
kroz impresionisticku fazu, ali ih ogranicenja tog stila nisu zadovoljila, te su ga
prevazisli u raznim pravcima. Bitno je pomenuti da oni nisu bili "antiimpresionisti",
nego bi se pre moglo reci da je postimpresionizam jedan kasniji stepen tog razvoja
koji je poceo oko1862.godine slikama kao sto je Manetov Dorucak na travi. Pred
kraj XIX veka se ustvari pojavljuje izvesna reakcija kod samih slikara koji vise ne
zele da budu pred prirodom samo osetljivi aparati koji beleze vizuelne senzacije.
Ova reakcija se odrazava u njihovoj teznji da svojim slikama daju neki novi metod
u saopstavanju svojih likovnih dozivljaja. Ako bismo se slozili sa shvatanjem da se
impresionisti sluze samo okom i osetljivoscu a ne mislju, ove teznje slikara pred
kraj XIX veka mogle bi se okarakterisati kao vracanje intelektualizmu.

Sam termin postimpresionizam- je skovao britanski kriticar umetnosti Roger Fry

da bi opisao razlicite stilove u slikarstvu koji su se pojavili u Francuskoj u periodu
od oko 1880. do oko 1910.godine. Najznacajniji slikari ovog perioda su:
Paul Cezanne,
Paul Gauguin,
Georges Seurat,
Vincent van Gogh,
Henri de Toulouse-Lautrec, i drugi.
Iako su se njihovi individualni stilovi duboko razlikovali, oni su imali i nekoliko
zajednickih karakteristika. Termin dekorativno koriste mnogi kriticari da opisu
slikarstvo vecine postimpresionista, sa izuzetkom Cezannea. Dekorativni elementi
su prisutni u slikarstvu postimpresionista kao posledica uticaja japanskih estampi
na slikare sa kraja XIX veka.

Gauguin je rekao da se priroda ne moze oponasati, a Cezanne je utvrdio da se

sunce ne moze kopirati. Ali slikarstvo zato moze bar da pruzi ekvivalente koji se
postizu upravo time sto odustajemo od kopiranja i oponasanja realnosti. Kao sto je
za dobar prevod teksta s jednog jezika na drugi potreban izvestan slobodan odnos,
samo kao visi oblik paznje i vernosti, umetnik isto tako treba da zameni nemoguce
oponasanje prirode mogucim tumacenjem, da se oslobodi doslovnog kopiranja i da
prikaze prvo smisao, pa onda vidljvi oblik, posto je utvrdio sistem deformacija koji
je potreban da bi ostvario tu nameru. Odlike koje sada dobija stara tradicija nove
su i originalne, jer ovi slikari nastoje da svojim slikarstvom protumace drugaciji
zivot i na drugi nacin. U njihovom slikarstvu se odrazava unutrasnji zivot stvaraoca,
njegov skriveni zivot. Slikarstvo koje pruza sada ekvivalent prirode nastoji da pruzi
i ekvivalent autorove duse. Zbog toga ono sugerise, ali ne prica. Cini to formom, a
ne slikom.

Cezanne je 1878.god. napustio impresioniste, jer je zeleo da kreira novi stil koji je
opisao kao "nesto cvrsto i postojano". Po njegovom misljenju u impresionizmu se
kriju dve opasnosti kojima treba stati na put. Prva je bestelesno razlaganje svakog
oblika u treptavu svetlost koja ih obavija: na to treba reagovati nastojeci da se
impresionizmu da temeljnost. Druga opasnost je ogranicavanje na tacnu
registraciju vizuelnih utisaka: i na to treba reagovati, imajuci u vidu da "prirodu ne
treba reprodukovati, vec predstavljati". I Gauguin i Van Gogh su napustili
impresionizam. Gauguin je tragao za univerzalnom istinom, ali u tzv. Primitivnoj
umetnosti juznih mora. Van Gogh je takodje trazio osnovnu istinu ali u unutrasnjem
svetu covekove psihe.

Georges Seurat i njegovi sledbenici su dosli do tzv. Poentilisticke tj. Tackaste

tehnike. Njihov slikarski postupak sastojao se u tome da se celo platno pokrije,
"kao konfetima", raznobojnim tackama cistih, nemesanih boja, cija bi se mesavina
izvrsila tek u oku posmatraca, i tek se tamo sintetisala u onu nijansu, odnosno
proizvela senzaciju one nijanse koju je ranije slikar stavljao na platno vec gotovu i
nadjenu.

Privlacnost koju su japanske estampe imale za Van Gogha, slicna privlacnost koju
je za Gauguina imala primitivna umetnost, Seuratovo traganje za geometrijskom
strukturom za poentilisticku tehniku - u svakom od ovih slucajeva je postojalo
trazenje jedne nove formule umetnosti, a ta formula je trebala da bude u izvesnom
smislu nadrealna, neki arhetipski oblik u kome bi ljudski duh lisen nasledja mogao
da nadje cvrst oslonac i odmor.

Iako se ne moze nazvati pokretom, u pravom smislu te reci, postimpresionisticki

period predstavlja vezu izmedju impresionisticke revolucije i otkrica glavnih pokreta
u umetnosti XX veka.

POSTIMPRESIONIZAM ZAKLJUCAK LITERATURA

PAUL CEZANNE

Paul Cezanne je rodjen 19. januara 1839.god. u Aix-en-provance-u na jugu

Francuske. 1859.god. je upisao prava, da bi mu posle dve godine otac dozvolio da
ode u Pariz, gde se upisao na najjeftiniju slikarsku skolu, Svajcarsku akademiju. U
Parizu je sreo Pissarro-a i ostale impresioniste, s kojima je izlagao 1874. i
1877.god. Na izlozbi kod Nadara njegove tri slike publika je smatrala najsmesnijim
od svih izlozenih slika. Uprkos tome sto mu zvanicna kritika i publika nisu
poklanjale nikakvu paznju, Cezanne je nastavio da slika.

Neshvacen u Parizu, Cezanne se vratio u svoje rodno mesto Aix, i tamo, usamljen i
skoro potpuno zaboravljen sve do pred smrt, vodio je borbu za svoj umetnicki izraz,
trazeci zakone jednog novog slikarstva kome je hteo da postavi temelje.

Cezanne je, po sopstvenim recima, zeleo da stvori "nesto trajno i solidno kao sto je
muzejska umetnost", "Monet je", kaze on, "slikao reflekse svetlosti i boja po zemlji i
na vodi. Ali u to osipanje svega i svacega koje vidimo na Monet-ovim slikama, sad
treba uneti cvrstine; Monet-ovim slikama treba dati skelet." On se bunio protiv
fluidnosti i etericnosti u impresionistickom slikarstvu, a njegova potreba da satima
studira jedan ton ili formu pre nego sto povuce cetkom po platnu,- nije se nikako
slagala sa impresionistickim trenutnim improviziranjem pred prirodom. Cezanne je
zeleo da pomocu novih sredstava stvori slikarstvo u kome ce biti reda, kompozicije i
cvrstine kao na Poussinovim slikama,-"ponoviti Poussina potpuno iz
prirode"(Cezanne).

Cezanne zamislja sliku kao organizam koji mora da bude potpun. Taj utisak
potpunosti snazno podupire kompozicija. Od 1875.godine umesto rasporeda u
masama koje se osnivaju na dijagonalama, dolazi raspored u obliku piramide, gde
figure, savrseno uklopljene u celinu, zadrzavaju ipak svoju autonomiju. Igra
vertikala i horizontala koje se seku pod pravim uglom, pa nekoliko krivulja koje
daju kompoziciji zivu i neocekivanu notu, stvaraju ugodan utisak mira i velicine.
Nenametljiva vestina kompozicije postaje time jos veca: Cezanne sugerise dubinu
ne pomazuci se figurama koje su smestene u prvom planu, bez krivulja
ustremljenih prema pozadini slike i sve vise svodi glavni crtez na goemetrijski
jednostavne i razumljive seme.

"Slikati ne znaci kopirati objekat, vec utiske o njemu docarati bojom"(Cezanne).

Boja je za njega sredstvo koje ujedno izrazava predmet i atmosferu. Bilo je to novo
resenje. Oni koji su pre njega pokusavali da rese taj problem sluzili su se
svetlotamnom tehnikom kojom se i sam Cezanne u mladosti mnogo sluzio. Ondosi
boja i svetlosti treba da zamene obicnu svetlotamnu tehniku. Zahtevati od boje da
izrazi svetlost, senu, reljef, predmet i okolinu; znacilo je traziti od nje vise nego sto
je ikad dala, upotrebiti je na sasvim drugi nacin nego sto su to cinili impresionisti.
Crtez i boja za Cezanna nisu razdvojivi: "Ukoliko boja u toku slikanja biva
harmonicnija utoliko crtez postaje precizniji. Kad boja dobije svoj puni zvuk i
bogatstvo i forma dobije svoju punocu modelacija zavisi od tacnog odnosa tonova.
Kad su tonovi tacno stavljeni jedan kraj drugog na svoje mesto i kad su svi tu, slika
se modelira sama od sebe. Ne bi ni trebalo reci modelira vec modulira."

Posle 1890.g. potezi Cezanneove kicice su postali siri, obrisi izlomljeniji i rastresitiji,
s bojom koja lebdi iznad objekata da bi zadrzala sopstveni identitet nezavisno od
objekata. Cezanne je toliko nastojao da bude samo slikar, da je ne birajuci sizeje,
najradije slikao obicne pejzaze, jednostavne mrtve prirode i slike siromasnih ljudi,
"toliko oslobodjene svake zelje da se dopadnu, da nesto slicno mozemo naci samo
kod starih spanskih majstora"( Elie Faure).

Cezanne sliku smatra konstrukcijom: ako su boja i ton neki njeni sastavni elementi,
onda ona kao i svaka konstrukcija treba da ima- a na slikaru je da to i ostvari-
logicnu strukturu, da je cvrsta i dosledna. On svodi oblike na njihove glavne crte i
zeli da "prikaze prirodu pomocu valjka, lopte i kupe", kako je pisao 15. aprila
1904.godine.

"Planina Sainte-Victoire"(slika 1) - postoji nekoliko slika koje nose isti

naziv, a ova je naslikana u periodu od 1904. do 1906.godine. Svaki potez stoji
potpuno sam za sebe, ali je ipak podredjen skladu celine. To je i strukturirana i
lirska slika, delo u kojem je umetnik postigao integraciju strukture i boje, prirode i
slikarstva. Ona pripada velikoj tradiciji renesansnog i baroknog pejzaza, vidjenog,
medjutim, kako to oko ustvari i vidi, kao skup beskrajnih individualnih percepcija.
Rasclanjene od strane slikara u svoje apstraktne komponente, one se potom
rekonstruisu u novu realnost slike.

"Kupacice"(sl. 2) 1900-6. London, National Gallery,

(125,30x192,80cm)

Tri velike slike kupacice u pejzazu bile su glavna Cezanneova preokupacija u

poslednjim godinama njegovog zivota. Druge dve su vlasnistvo Umetnickog muzeja
u Philadelphiji i Fondacije Barnes u Merionu. Stil pripada njegovoj poslednjoj fazi, u
kojoj je fizicka spoljasnost svedena na pojednostavljene oblike. Ova verzija
"Kupacica" je bila izlozena u "Salon dAutomne"(Jesenji salon) 1907.godine.
Datiranje tih kasnih "Kupacica" bilo je otezano jer ih je radio godinama s prekidima.
Povrsna obrada anatomije, iako karakteristicna za Cezanneov stilski razvoj, mozda
je posledica njegovog ustrucavanja da slika neposredno sa zivog golog modela.
Rekao je Emileu Bernardu da bi mu bilo neugodno da u tim godinama koristi zenski
model.

"Pusac"(sl. 3) 1896-8. Lenjingrad, Ermitaz, (93,75x70,63)

Jedan od najlepsih Cezanneovih portreta iz zrele faze, iako mozda "portret" nije
pravi izraz za tu sliku. Slika nije bila narucena i neidentifikovani covek koji mu je
pozirao bio je verovatno neki mestanin iz Aixa kojega je slikar placao na sat. Moglo
bi se reci da model nije nista drugo nego izlika za raspored oblika i boja, ali snaga i
ljepota konstrukcije i boje daju slici univerzalniji kvalitet nego u vecini
konvencionalnijih portreta, gde laskanje onom tko pozira ima prioritet.

Cezanne je rekao:"Zelim da umrem slikajuci", i zelja mu se ispunila. Umro je 22.

oktobra 1906.godine u Aixu od groznice koju je zadobio slikajuci u prirodi.
1907.god. odrzana je izlozba u Salon dAutomne na kojoj je izlozeno 56 njegovih
slika.

POSTIMPRESIONIZAM UVOD GAUGUIN VAN GOGH SEURAT

TOULOUSE-LAUTREC ZAKLJUCAK LITERATURA

VINCENT VAN GOGH

Vincent van Gogh (1853-1890) jedno kratko vreme ucio je kod Movea, koji je bio
dosta dobar pejzazista; ali je uglavnom bio samouk, crtajuci, slikajuci, citajuci,
studirajuci tudje slike sa velikom upornoscu. Njegovo slikarstvo je preuzelo na sebe
misiju da izrazi ljudsku dramu i moru postojanja. Boja peva, vristi ili se izliva na
platno samo zato da bi se njome docarala osecanja i strasti. Kist ne razmazuje
boju, vec u njoj kopa brazde jednim uzbudjenim stilom koji je i sam prozet
ljudskom morom. Pazljivom ljudskom oku i lirskoj snazi impresionizma, Van Gogh
suprotstavlja drugi pravac: dramaticni ekspresionizam, pun podsticaja. Forme i boje
nisu vise uzimane kao sredstva za reprodukovanje utiska i prirode, vec kao izrazaj
jednog "dusevnog stanja". Ovako visok stepen izrazajnosti on postize smelom
upotrebom boje, mnogo intenzivnijom nego sto je do tada u umetnosti bilo
uobicajeno, novim i neobicnim harmonijama boja, a takodje i zestokim potezima
linija i cetkice.

1886. godine on dolazi u Pariz gde se, pod uticajem impresionista i japanskih
estampi, njegova paleta rasvetljava, potez postaje slobodniji, a teme vedrije. U
februaru 1888. odlazi u Arl odakle pise: "Na jug sam otisao iz hiljadu razloga: pre
svega da bih video svetlost drugciju nego na severu, gde su boje prizme ugusene
maglama, i da bih se priblizio nacinu misljenja i osecanja Japanaca." Vraca se
seoskim temama i pejzazima iz svog holandskog perioda, ali sada su to vedre teme
pune zivotne radosti i ljubavi prema zivotu, u kojima vise nema traga sumornosti iz
njegovog pocetnog perioda. U dusevnoj bolnici San-Remi blizu Arla njegov
umetnicki izraz ulazi u novu fazu, njegove slike su pune vapijuce, tragicne
izrazajnosti, prigusenih boja i beskrajnih spiralnih kovitlaca.

"Spavaca soba u Arlesu" (sl.8)

"To je naprosto moja spavaca soba, samo sto tu boja mora da odigra svoju ulogu i
da dajuci sredstvom uproscenja neki visi stil stvarima, napominje pocinak ili uopste
san. Gledanje te slike treba da odmara glavu ili radije imaginaciju. Zidovi su bledo
ljubicaste boje. Pod se sastoji od crvenih kvadrata. Drvo kreveta i stolica je zuto
kao maslac, a plahte i jastuci veoma svetle limunske zelene boje. Pokrivac je
grimiznocrven. Prozor zelen. Toaletni stolic narandzast, a lavor modar. Vrata su
boje jorgovana. I to je sve; nista drugo nema u toj sobi sa zatvorenim prozorskim
kapcima. Punoca namestaja jos mora da izrazi duboki odmor. Vidimo jos portrete
na zidu, te ogledalo, peskir i nekoliko komada odece. Ram ce biti posto u slici
nema bele beli. A to da bi se osvetio za prisilno mirovanje koje sam morao da
podnesem. Na tome cu raditi jos citav sutrasnji dan, ali ti vidis kako je jednostavna
zamisao. Senke i bacene senke su izostavljene, to je slikano jednolicnim i
otvorenim bojama, kao tkanina." (Van Gogh)

"Kafana nocu" (sl.9)

Ova slika predstavlja borbu perspektivnog prostora i agresivne boje koja pokusava
da unisti taj prostor. Ishod je zasrasujuci dozivljaj klaustrofobijske stesnjenosti. U
pismu bratu Teu Van Gogh kaze: " Pokusao sam da crvenim i zelenim izrazim
snazne ljudske strasti. Soba je kao krv crvena i tamnozuta sazelenim bilijarskim
stolom u sredini; tu su zatim cetiri svetiljke zute kao limun, koje sire narandzastu i
zelenu svetlost. Svuda sukob i kontrast najneuskladljivijih crvenih i zelenih boja, u
figurama skitnica, sto spavaju u praznoj, sumornoj prostoriji. Krvavocrvena i
zutozelena boja bilijarskog stola suprotstavljene su neznoj, blagoj zelenoj boji
sanka u stilu Luja XV, na kome se nalazi buket ruzicastog cveca. Bela odeca
krcmara koji cami u uglu ovog pakla, istice limunovo zuto i cini da bledozelena
blesne posebnim sjajem." Nekoliko dana posle ovoga pisao je: " Pokusao sam da
pokazem kako je kafana mesto gde covek moze da propadne, poludi ili da izvrsi
zlocin. Pokusao sam da predstavim te mracne sile sto vladaju svetom podzemlja u
jednoj atmosferi bledog zelenila nalik na pakao."

"Suncokreti" (sl.10)

U avgustu 1888. Van Gogh je zapoceo svoja cuvena ulja s motivima suncokreta.
Zamisljao ih je kao dekoraciju za atelje u koji se uskoro trebao useliti i Gauguin. Na
pocetku je ta serija trebala obuhvatiti sest, a zatim dvanaest slika "simfonija u
plavom i zutom". Van Gogh, medjutim, nije svoj plan proveo do kraja. Kod dva jos
postojeca primera radi se o kopijama koje su nastale u januaru 1889. Umesto
svetlo na tamnom, ovde je primenio svetlo na svetloj podlozi. Nema senki, ni
tradicionalnog modeliranja. Dominantna je zuta boja sa malim delovima zelene
boje.

"Polja zita sa zeteocem" (sl.11)

O ovoj slici Vincent pise bratu Teu: " Borim se oko jedne slike koju sam zapoceo
nekoliko dana pre nego sto sam se poceo slabo osecati: zetelac. Studija je potpuno
zuta, sa strahovito debelim namazima, ali je motiv lep i jednostavan u njoj vidim
sliku smrti i to tako da ljudi simbolizuju zito koje zetelac kosi Ali ta smrt nije
tuzna, sve se to dogadja po danu, a sunce preplavljuje sve finim zlatnim svetlom."

POSTIMPRESIONIZAM UVOD CEZANNE GAUGUIN SEURAT

TOULOUSE-LAUTREC ZAKLJUCAK LITERATURA

PAUL GAUGUIN

Paul Gauguin je rodjen u Parizu 7. juna 1848. Poceo je karijeru kao preprodavac
akcija u firmi Berten. Slikarstvo mu je bilo samo kao hobi, obicno je slikao subotom
negde u prirodi. Kao pocetnik Gauguin je slikao realisticki, cak je i izlozio jednu
takvu svoju sliku u Salonu 1876.godine. Izlagao je na sestoj i sedmoj
impresionistickoj izlozbi, 1881. i 1882.godine. Onda je 1883. neocekivano napustio
posao da bi se potpuno posvetio slikarstvu.
On je izabrao oko 1885.godine Bretanju da bi pejzazima, mrtvim prirodama i
portretima ostvario pojednostavljeno slikarstvo mrlja, upadljivih razlika izmedju
cistih boja, sve proizvoljnijih u odnosu na prirodne boje, zbog potcinjavanja
zahtevima uskladjivanja kompozicije. Susret u Bretanji sa Emileom Bernardom
podstaknuce Gauguina da se konacno odvoji od naturalizma tj. podstaknuce ga da
krene prema onim sazetijim i zatvorenijim oblicima koji su potcinjeni zahtevima
dobre kompozicije i prema tzv. "kloazonizmu" kad ce te oblike sputati izrazitim
konturama.

"Nemojte slikati suvise prema prirodi", preporucuje Gauguin jednom svom

prijatelju, "umetnost je apstrakcija, izvucite je iz prirode razmisljajuci pred njom, i
razmisljajte vise o tvorevini koja ce iz toga nastati; jedini nacin da se uspnete do
boga jeste da radite kao i nas uzviseni gospodar- stvarate". I pocinje da uokviruje
oblike snaznom i sintetizovanom linijom, pocinje da odbacuje modeliranje, zadrzava
od boja koje nam nudi priroda samo najvaznije tonove, a nanosi ih u manje-vise
ravnim povrsinama. On brise i senke ako smatra da je korisno, odbacuje vazdusnu
perspektivu i tek jedva koristi linearnu; dubinu sugerise prvenstveno planovima.

Pored japanskih estampa, koje su izazivale opste divljenje, on je visoko cenio i

naivne, sarene slike narodne umetnosti. Iako je to bila retkost za to vreme on nije
oklevao da iz narodne umetnosti crpi poruke. "Velika zabluda", govori je, " to je
grcka kultura, ma kako lepa bila. Za mene varvarstvo znaci podmladjivanje."
1891.g. nakon licitacije, na kojoj je dobio novac za put, i oprostajne veceri u kafani
Voltaire otisao je na Tahiti. "Oslobadjam se pomalo civilizacije", uskoro je sa
zadovoljstvom napisao, "Pocinjem da mislim jednostavno". Sadamu oblik postaje
puniji, crtez jos odlucniji, a kolorit bogatiji. I vise nego spoljasnju stvarnost, on
izrazava unutrasnje osecanje zivota. Nakon dve godine iz finansijskih razloga se
vraca u Francusku, da bi 1895. ponovo otputovao da se nikad vise ne vrati u
Evropu. Stvarnost mu je davala samo osnovu, na koju je njegova plodna masta
dodavala stabla s plavim liscem, crvene vode, livade boje ametista. Njegov se
posao uproscavao, postizao je cistotu koja se ogledala isto toliko u snaznoj i jasnoj
harmoniji linije koliko i u cudesno uzvisenoj harmoniji boje.

Paul Gauguin izjavljuje da je hteo da "vrati slikarstvo njegovim izvorima". I dodaje:

"Hteo sam da uspostavim pravo da se sve sme". On je stvorio originalnu umetnost
koju je nazivao sad simbolizmom, sad sintezom, uostalom uvek ironicno. Katkad je
govorio:"Pa hajd nek bude smbolizam", a ponekad je pisao:"Zivela sinteza!". U
svakom slucaju, ma kako nazvali to slikarstvo, ono svakako predstavlja nov oblik
umetnosti.

"Vizija nakon propovedi"1888. (sl.4)

Ova slika je bila jedan od prvih potpunih iskaza o boji kao izrazajnom cilju po sebi,
a ne necemu sto opisuje izvestan vid prirodnog sveta. Kao takva ona obelezava
jedan od

najvecih trenutaka oslobadjanja u istoriji zapadne umetnosti. Gauguin je ovde

toliko zbio prostor da dominantno crvenilo pozadine prosto hoce da izadje napred,
preko izbliza vidjenih glava seljanki u prvom planu. Glavnu misao ove slike Gaugui
je objasnio u pismu Van Goghu: "Mislim da sam u tim likovima postigao veliku
rusticnu i "praznovernu" jednostavnost. Sve tako strogo ja mislim da pejzaz i
borba postoje samo u masti tih ljudi koji mole, kao rezultat propovedi. Zato i
postoji kontrast izmedju tih stvarnih ljudi i borbe u tom pejzazu koji nije realan i
nerazmeran je. Likovi Jakova i andjela i jaka dijagonalna zakrivljenost drveta
baziraju se na japanskim drvorezima."

"Ia Orana Maria"(sl.5)

U prolece 1892. Gauguin pise prijatelju: "Naslikao sam jednu sliku: andjeo sa zutim
krilima koji skrece paznju dvema Tahicankama na likove Marije i Isusa, takodje
Tahicana.

U pozadini su tamne planine i procvetalo drvece. Tamno ljubicasti put i smaragdno

zeleni prednji deo slike. Potpuno sam zadovoljan sa ovom slikom."

"Manao Tupapau"("Duh mrtvih bdije") sl.6

Jedne noci vrati se u svoju kolibu spazio svoju ljubavnicu Tahicanku Tehuru kako
lezi na krevetu u tami koje se ona uzasno bojala. 8.decembra 1892. pisao je svojoj
supruzi Metti, s kojom se bio razisao: "Naslikao sam akt mlade devojke. U takvom
polozaju dovoljna je samo sitnica ppa da sve ispadne vulgarno. No, ipak sam je
hteo naslikati u toj pozi: zanimale su me linije i radnja Ti ljudi se veoma boje
duhova mrtvih. Morao sam objasniti njen strah minimumom ucenih sredstava, ne
onako kako se to radilo u proslosti. Da bih to postigao opsti sklad je mracan, tuzan,
zastrasujuci, te se vizuelno doima poput pogrebne zvonjave: ljubicasto, tamnoplavo
i narandzastozuto U pozadini ima nesto cveca, no buduci da je zamisljeno ono ne
sme biti stvarno. Kod mene ono lici na iskre. Polinezijci veruju da su nocne
fosforescencije duhovi mrtvih. Veruju u njih i boje ih se. Konacno, naslikao sam
duha vrlo jednostavno kao malu, bezazlenu zenu, jer devojka moze videti samo duh
mrtvoga kad je on povezan s mrtvom osobom, tj. S ljudskim bicem kakva je ona
sama."

"Odakle dolazimo? Sta smo? Kuda idemo?" (sl.7)

U decembru 1897. Gauguin nije vise mogao podneti zivot, pa je odlucio da se ubije.
Ali pre nego sto je to pokusao naslikao je ovu sliku o kojoj on sam kaze sledece:
"Hteo sam pre smrti da napravim jedno veliko platno koje sam dugo imao u glavi i
radio sam dan i noc u velikoj groznici Verujem da ovo platno ne samo da
prevazilazi po vrednosti prethodna, nego da nikada necu napraviti bolju ni slicnu
sliku. U nju sam pre svoje smrti ulozio svu snagu, toliko tuzne strasti i viziju tako
cistu da preuranjenost iscezava, a zivot iz nje izbija." Ovu veliku sliku je Gauguin
opisao: " U donjem desnom uglu je dete koje spava i tri zene u sedecem polozaju.
Dve figure obucene u ljubicasto poveravaju svoje misli jedna drugoj. Ogromna
figura koja cuci, van svakih proporcija, sa podignutom rukom i sa cudjenjem gleda
u ove dve koje se usudjuju da misle o svojoj sudbini. Figura u sredini bere voce.
Dve macke u blizini deteta. Bela koza. Idol, sa misteriozno i simetricno podignutim
rukama, kao da pokazuje na one koji su ispod njega. Devojka koja sedi
(Gauguinova "zena" Pahura) izgleda kao da slusa idola. Na kraju, stara zena ,koja
se pojavljuje da prihvati sve, zavrsava pricu. Na njenim nogama nepoznata bela
pticapredstavlja uzaludnost reci. Scena je smestena na obalu male reke u sumi. U
pozadini je okean, a ispod njega planine susednog ostrva."

Paul Gauguin je umro 8. maja 1903. godine od srcanog napada. Slika "Bretonsko
selo pod snegom" je ostala nedovrsena.

POSTIMPRESIONIZAM UVOD CEZANNE VAN GOGH SEURAT

TOULOUSE-LAUREC ZAKLJUCAK LITERATURA