1.

Degrarizacija, industrijalizacija i urbanizacija kao socio-demografski procesi koji briu

seljako drutvo

U svom radu Sran ljuki transformaciju ruralnog drutva pod dejstvom

modernizacijskih procesa deinie kao predmet sociologije sela.
Razlika izmeu modernih i tradicionalnih drutva, kakvo je defititivno seljako
drutvo, jeste stepen integracije. Moderna drutva ne trpe postojanje posebnih
drutava i nastoje da ih putem institucionalnih i organizacionih aranmana (trite,
institucije dravljanin-graanin, pripadnik nacije, ukljuivanje u sredinji vrednosni
sistem) uine delom globalnog drutva. Usled procesa modernizacije dolazi do
razdvajanja seljakog (tradicionalnog) od seoskog, usled deagrarizacije i promene
kulturnih i politikih obrazaca kao i do potpunijeg uklljuivanja poljoprivrede u
podelu rada globalnog drutva. Ona (poljoprivreda) prestaje da bude vezana za
ruralna podruija to omoguava razlikovanje sociologije poljoprivrede i sociologije
sela. Ukljuivanjem poljoprivrede u podelu rada globalnog drutva podrazumeva i da
drutvena struktura u poljoprivredi postaje deo drutvene strukture globalnog
drutva. Mandra smatra da pojava industrisjkog drutva ima duboke efekte na
seljako drutvo ono ga dubinski menja, prekida koegzistenciju globalnog i seljakog
drutva i autonomija seljatva iezava. Moderno drutvo ne trpi konzervaciju logike
proizvodnje i ivota. Masovna kultura brie seljaku kulturu, ono oznaava kraj
jednog tipa hiljadugodinjeg drutva. Mandra nastanak seljatva locira u 1000.
godinu.

Osnovno pitanje koje ljuki postavlja je- Koji su to procesi koji su presudno uticali
na preobraaj ruralnog drutva? Industrijalizacija i urbanizacija su dva temeljna
procesa koji su uzeti zajedno doveli do radikalnih promena na selu. Prvi od njih je
vodio dragrarizaciji a koji podrazumeva naputanje poljoprivrede kao osnovne
delatnosti a drugi masovnom preseljavanju iz sela u grad.

Industrijalizacija i deagrarizacija
Industrijska revolucija nije se desila naglo i odjednom ve ve je posledica
kumulativnog dejstva. Samo industrijsko drutvo razara seljako drutvo a seljaka
pretvara u poljoprivrednika, jednu od profesija u ambijentu industrijskog drutva.
Poveanje broja ljudi i uveanje bogatstva poveali su tranju za boljim kvalitetom i
veom koliinom tekstila. Zajedno sa uveanjem potrebe za vunom dovelo je do
nastanka automatske predilice i novog tkakog razboja. Ve u to vreme poinje bolje
korienje energije (vodeni motor), pojava puke sa bajonetom izbacila je koplje iz
upotrebe. Na prelazu u 17. vek pronaen je depni asovnik. Precizno merenje
vremena uticalo je na razvoj maina jer se mogao preciznije meriti ritam pokreta. Sve
vee manufakturne radionice vodile su daljoj akumulaciji kapitala. Sve je to
prethodilo industrijskoj revolucijii. Neposredni poetak industrijske revolucije deava
se u Engleskoj krajem 18. veka, izumima leteeg unka, maine predilice i
naposletku parne maine koju je pronaao Dems Vat 1784. godine. Ona je
predstavljala prekretnicu jer je zamenila ljudski i iivotinjski rad tj. energiju
mainskom. Robert Fultom konstruisao parobrod u SAD-u. Stivenson u Engleskoj
napravio lokomotivu 1814. godine. Prvi elektormotor pojavio se 1830. koji je u
masovnu upotrebu uao u drugoj polovini 19. veka . Razvoj eleznice, vojske javnog
obrazovanja i naposletku drave bile su posledice tehnolokog napretka usled
industrijske revolucije. Iz socioloke perspektive najznaajnija posledica industirjske
revolucije odnosi se na promenu drutvne strukture. Industriji koja je bila
skoncentrisana u gradovima trebala je velika koliina radne snage, ona je dolazila sa
sela naputajui poljoprivredu kao izvor sredstava za ivot. Taj proces naziva se
deagrarizacija. Ind. revolucija svakako jeste bila najvaniji faktor deagrarizacije ali
ne i jedini.
Unutranji i spoljni faktori deagrarizacije
Unutranji faktor je bila i agrarna revolucija. Pod njom se podrazumevaju promene u
proizvodnju (poljoprivrednoj) koje su se odigrale od sedamanestog veka. Naputen je
dvopoljni i uveden je tropoljni sistem obrade zemlje, integrisano je stoarstvo i
ratarstvo, uvene su nove kulture biljaka... Usled poveanih prinosa javio se povean
broj broj ljudi na selu koji su nezaposleni (agrarna prenaseljenost) i time se poelo sa
pretvaranjem poljoprivrede u privrednu granu. Drugi unutranji faktor bio je
pretvaranje kune radinosti u zanate koji su usmereni ka tritu. Spoljni faktor bila je
industrijalizacija ali i injenica da se ranija naturalna davanja (feudalna renta)
pretvorila u novana. To se dogodilo jer je centralizovana drava od podanika traila
da porez plaaju u novcu a ne u naturi. Time je podstican razvoj robo-novane
privrede. Razvoj trgovine, gradskih zanata, rudarstva, manufakture i saobraaja
svakako se smatraju spoljnim faktorom. Deagrarizaciju je mogue klasiifovati prema
tri kriterijuma:
1. Prema nainu naputanja poljoprivrede: dirktnu (putem neposrednog
zapoljavanja u nepoljoprivrednim delatnostima) i indirektnu (putem
kolovanja...)
 2. Prema stepenu odvajanja od poljoprivrede: potpuna deagrarizacija i nepotpuna
deagrarizacija (koja podrazumeva istovremeno angaovanje u poljprivredi i
nepolj. Delatnostima npr. polutani tj. seljak-radnik)
3. Prema prostornoj pokretljivosti: potpuno naputanje gazidnstva ili dnevne i
sedmine migracija
U svetskim razmerama udeo poljoprivrednika opada vie od pola veka. Od
sedamdesetih godina u svetu je broj nepoljoprivrednog stan. prvi put premaio broj
poljoprivrednog. U SAD-u 2005. godine br. stan. zaposlenog u poljoprivredi kree se
oko 2-3% a u EU 6%. Deagrarizacija u nezapadnim drutvima nastupila je kasnije jer
je i ind. dola kasnije. Godine 2011. 30% aktivnog stanovnitva nae planete
zaposleneo je u sektoru poljoprivrede. Balkanske zemlje su dole na red u tzv. treem
talasu industrijalizacije. U prvom je industrijalizovana Engleska i Zapadna Evropa, u
drugom SAD, Nemaka, Italija i Japan.

Dva vida urbanizacije

Proces urbanizacije tesno je isprepletan sa procesom industrijalizacije i ima dva vida.
Prvi se odnosi na masovne migracije ruralnog stanovnitva u gradove i izuzetno
visokom i brzom rastu urbane populacije. A drugi pod urbanizacijom podrazumeva
irenje gradskog naina ivota. Migratorni procesi selo-grad postoji otkad postoje
ova dva tipa naselja, dakle cela istorija ljudskog roda. Selo je u svim vremenima grad
snabdevalo stanovnitvom, pa se ne moe ni govoriti o stalno urbanom stanovnitvu
ve se jedno drutvo sastojalo od dela koji je iveo u rarlnim oblastima i od dela koji
se iz tih ruralnih oblasti preselio u gradove i unjima boravio tek generaciju-dve.
Milenijumima gradsko stanovnitvo predstavljalo je tek mali deo ukupne populacije
dok je velika veina ivela na selu i bavila se popljoprivredom na seljaki nain. U
osmom veku Konstantinopolj je imao 300 000 stanovnika, neki gradovi u Kini i do 800
000, a Pariz samo 25 000. U 15. veku broj stanovnika Konstantinopolja pao je na 75
000 a stanovnitvo Pariza naraslo na 230 000 i to je tada bio najvei evropski grad.
Stanje u kom je stanovnitvo sa sela migriralo u gradove neujednaeno i lagano
prekinuto je sa populacionom eksplozijom u Evropi i industrijskom revolucijom,
krajem 18. veka. Od tog perioda broj stanovnika u gradovima rapidno raste. Takvo
stanje bilo je usled agrarne prenaseljenosti sela i veim mogunostima pronalaska
posla u gradovima. Poetkom 19. veka 3% populacije ivelo je u gradovima, krajem
tog veka ta cifra bila je 14%. U SAD-u brza industrijalizacija i masovna imigracija
(naroito od 1880. Godine) vodila je ogrmonom porastu amerikih gradova, ali i
udela ubane populacije u ukupnoj. ikago je paradigmatian primer deavanja u
Americi, 1850. taj grad imao je 29 963 stanovnika 1870. taj broj iznosio je 298 977
(10 puta vie). Udeo gradskog u ukupnom stanovnitvu u SAD-u kretao se od 6,1%
(1800. godine) do 51,2% (1920. Godine). Na Istonoj obali SAD-a brzo se razvijao
megalopolis od Bostona do Vaingtona. Udeo gradskog u ukupnom svetskom
stanovnitvu polovinom prolog veka iznosio je 29% dok je 2005. Taj broj bio 49% a
procene su da e 2030. godine u gradovima iveti 60% svetskog stanovnitva.
Posmatrano demografski, stepen urbanizacije u Evropi je visoko, u proseku 80%
stanovnita evropskih drava ini urbana populacija. Istona i juna Evropa manje su
urbanizovane, ali i na tim prostorima ona retko gde NE prelazi polovinu. Azija i
Afrika su kontinenti gde urbano stanovnitvo ini manje od polovine ukupnog
stanovnitva (Azija- 45%, Afrika-39,6%). Kada je re o Srbiji, proces industrijalizacije
i urbanizacije tekao je izuzetno sporo. Na poetku XX veka u Srbiji nije bilo nijednog
grada koji prelazi 100 000 stanovinka. 1905. godine bilo je samo dva grada koja
prelaze 20 000 stan. Beograd i Ni. Beograd je 1921. godine imao 111 739
stanovnika, 1931. 238 775. Proces nagle urbanizacije u Srbiji je poeo tek nakon
Drugog svetskog rata. Srbija danas ima 45% urbanog stanovnitva.
Pod drugim vidom urbanizacije koji se deava u sadejstvu sa industrijalizacijom
podrazumeva trajnu promenu naina ivota. Urbanizacija u ovom smislu predstavlja
irenje urbanizma koju L. Virt vidi kao skup osobenih crta koje karakteriu nain
ivota u gradovima. Ovaj vid urbanizacije vrlo je kompleksan i opire se kvatifikaciji.
Modernizacija socijalistikih drutava
U okviru socijalistickog modela modernizacije industrijalizacija kao osnovni cilj vodila
je smanjenju broja seljaka i odumiranju sela sto je dovelo do bega iz sela u gradove.
Seljaci su ostali gradjani drugog reda. Nijedno socijalisticko drutvo nije uspelo da
rei seljako pitanje. Ukinuti su uslovi za organizovanje proirene reprodukcije
individualnog seljakog gazdinstva koje je dovelo do velikog pritiska na zapoljavanje
u drutvenom sektoru.

2. Deindustrijalizacija i reagrarizacija kao savremene socio-demografske

tendencije od uticaja na revitalizuaciju sela i seljatva

ljuki postavlja pitanje da li je ruralno drutvo zaista na izdisaju u pokuaju da

analizira opstanak sociologije sela u promenjenim okolnostima. Nalazi zakljuak da je
pored svega sociologija sela i dalje relevantna nauna disciplina. ljuki kae, Zapad
nije svet. Iako su na Zapadu procenti ruralnog stanovnitva nisiki u ostatku svta,
Istonoj Evropi npr. 31% ruralnog stanovnitva, Srbiji 43,6%. Proces deagrarizacije
se prema njemu ne zaustavlja, u 2011. 30,1% radno aktivne populacije angaovano je
u poljoprivredi. Iako svi procesi modernizaciije duboko zahvataju i seljako drutvo I
menjaju njene odlike, ono ipak nastavlja da postoji i ne nestaju svi njeni drutveni i
kulturni obrasci. Seljatvo ostaje obino kao oznaka za periferni drutveni poloaj.
ljuki takoe naglaava da u celoj Evropi pa i svetu dolazi do procesa ponovnog
poseljaivanja. Snani procesi industrijalizacije poljoprivrede i pritiska imperije, to
bi rekao Plu dovode do ponovnog poseljaivanja. Depriviran i zavisan poloaj sa jedne
strane i borba za autonomiju sa druge, predstavljaju sutinske odlike seljatva kroz
celu istoriju. Suoeni sa velikom krizom i pritiskom u poljoprivredi mnogi drutveni
akteri nemaju drugi izbor no da postanu seljaci. Umesto da proces industrijalizacije
(u ovom sluaju poljoprivrede i proizvodnju hrane) potpuno ukloni seljake i seljako
drutvo sa drutvene pozornice ono ga opet proizvodi. Ovo je ujedno je velika kritika
modernizacijske paradigme, koja tvrdi da su modernizacijski procesi nepovratni.
Danas deindustrijalizacija prati ragrarizaciju. ljuki posebno obraa panju na
deavanja u Istonoj Evropi koja padom komunizma ulazi u tranzicju, prelaska iz
dravno/drutvenog oblika svojine u privatni koji ostavlja posledice u drutvenoj
strukturi i donosi promene u tri sektora ekonomije: primarnom, sekundarnom i
tercijalnom. Od 1989. do 1998. Procesi koji su zahvatili drutva u tranzicji su:
deindustrijalizacija, tercijalizacija i paralelno procesi deagrarizacije i reagrarizacije.
Dolazi do pada broja zaposlednih u industriji, porasta sektora usluga u ukupnoj
zaposlenosti dok uee zaposlenosti u poljoprivredi u nekim drutvima raste a u
nekima opada. Sve vreme govorimo o bivim socijalistikim zemljama. U uslovima
tranzicije i pada broja zaposlenih u industriji dolazi do visoke nezaposlenosti koja se
amortizuje reagrarizacijom tj. poljoprivreda postaje neka vrsta mree socijalne
sigurnosti. Usitnjeni posedi, koji nastaju usled privatizacije npr. u bugraskoj i
Rumuniji, pruaju stanovnitvu priliku za puko preivljavanje ali ne i priliku da se sa
visokom produktivnou proizvodi zarad prodaje na tritu. U Srbiji npr. udeo
zaposlenih u industriji u periodu 2001-2009. opao je za 12%, sektor usluga porastao
je za 10% a sektor poljoprivrede porastao za 4%. Od 2005. godine Srbija je postala
postindustrijsko drutvo, sa vie od 50% zaposlenih u sektoru usluga.

upani primeuje da u periodima krize, kao one koja je zadesila Jugoslaviju u

osamdesetim i devedesetim godina XX veka, dolazi do reaktuelizacije sela i procesa
koji daju znaaj samodovljnosti i poljoprivrednoj proizvodnji. Modernizacija
poljoprivrede zapravo je, prema upaniu, nagovetaj kraja porodinog, seljakog
gazdinstva kakvog smo ga poznavali njegovo pretvaranje u kapitalistiko preduzee.
To je protivurenost koja postoji izmeu savremenog industrijskog drutva i
porodinog gazdinstva. Seljak (odnosno farmer) je prinuen da koristi moderna
industrijska reenja i tehnike, ali ne i osnovne socijalne norme i beneficije tog
drutva (paritetni dodatak, penzija, godinji odmori i praznici). Od njega (seljaka,
farmera) oekuje se neprekidno usavravanje, prilagoavanje i tenja za
modernizacijom i pritiskm da se postane profesionalni poljoprivrednik. Ukrupljavanje
poljoprivrednog poseda jo jedna je posledica industrijalizacije poljoprivrede.

upani govori od migratornim trendovima koji su u razliitim periodima imali

razliite posledice. Naime, 50ih i 60ih godina XX veka na delu je bila snana
deagrarizacija, gomilanje i lociranje industrija u velikim gradovima. To se pretvrilo u
pravi egzodus poljoprivrednog stanovnitva. Te je u tom periodu nastao kolaps
seljatva i seoskog stanovnitva. U 70im godina XX veka dolazi do promene ovog
trenda i zapoinje obrnut trend. U ovom razdoblju, pogotovo u razvojenm zemljama a
pre svega severnoj Italiji, junoj Nemakoj, Francuskoj i drugim delovim dravama,
dolazi do pada privlanosti gradova iznenada dolazi do popularizacije seoskog ivota
i manjih sredina. Razliiti su razlozi povratka na selo i okretanja poljoprivredi. Selo je
usled tehnolokog razvoja i poveanja ivotnog standarda, razvoja saobraaja postalo
zdravije i ne tako udaljeno mesto za ivot. Selo u tom periodu sve manje naputaju
mladi, a dolaze penzioneri zbog jefinijeg ivota kao i oni koji imaju fleksibilnije radne
uslove. U selu se drugaije ivi, parafraziraemo upania, koji opisuje ivot u
krilu prirode gde su ugodniji odnosi prema prijateljima, susedima i rodbini. Kvalitet
ivota je znatno vii. U razvijenim zemljama Evrope (upani o ovim trendovima
govori u kontekstu promena u ovim dravama) selo se vie ne smatra ruralnim
prostorom ve periurbanom zelenom pojasu. Usled ovih promena i priliva svee
krvi (podvukao P.K. prema A.V.) na selu dolazi do krupnih promena u vidu
transformacije poljoprivrde usled socioprofesionalne divrezifikacije. Procesi
reagrarizacije prednjae u prostorima koji su blii urbanim prostorima i u razvijenim
podruijima znatno vie nego u nerazvijenim ruralnim podruijima. Populacijiski i
dalje nazaduju udaljene planinske ruralne oblasti kao i regije sa oskudnim prirodnim
ili ljduskim resursima. Reagrarizacija je i cilj mnogih vladinih politika i politika na
nivou EU.

Van de Plu mapira tri procesa unutar svetske poljoprivrede i to: ponovno
poseljaivanje (koje nas ovde interesuje), tendencija ka industrijalizaciji i
nastavljajui proces deaktivacije (posebno u Africi). Ponovo poseljaivanje kod Van de
Plua odnosi se na proces promene u okviru seljake poljoprivrede (pored seljake
popopljivrede Plu uoava i korporativnu i preduzetniku poljoprivrdu). Ponovono
poseljaivanje je moderni izraz borbe za autonomiju i opstanak u kontekstu liavanja
zavisnosti. Ono implicira dvostruki pokret. Ono najpre podrazumeva kvantitativno
poveanje u brojevima kroz priliv izvana i ili na privmer vraanje preduzetnikih
poljoprivrednika u redove seljaka, putem kog se potponja grupa uveava. Sa druge
strane podrazumeva i kvalitativni pomak: autonomija od trita se uveava.

Van de Plu takoe primeuje da je broj onih koji rade i zavise od poljoprivrede ostaje
upadljivo konstantan i pored visoke stope urbanizacije. Atraktivnost rada u
poljoprivredi i kao takva kvalitativna dimenzija ona se moe proiriti tako da ne
uzima u obzir samo Latinsku Ameriku ve i prostore SAD-a i Zapadne Evrope. Van de
Plu ponovno poseljaivanje kao proces vidi kao odgovor imperiji koja sve vie okupira
skoro sve sfere ivota.

3. Seljatvo kao prindustrijski (premoderni) dutveni entitet u

industrijalizujuem (modernizujuem) drutvu Srbije u XIX i XX veku, ljuki
2012, ali

Kada je re o starijim pogledima na klasu, postoje 2 pogeda, Vuk Karadi i Svetozar

Markovi. Kao to je poznato Vukova je zasluga utemeljenje srpske pismenosti,
kulture, nacionalne svesti koja na toj pismenosti i poiva. Dobrim delom bio je
sociolog, to se moe videti i po metodu koji zastupa. O stanju u Srbiji, Vuk kae da je
tano vidljiva podela na Turke i raju, podela nije samo etika, ve i re o podeli na
razliite dru. Stalee, koje karakterie potpuno drugaiji nain ivota, npr.Srbin
nikada ne sme biti potkiva, sara, berberin... Srbi tog vremena bili su iskljuivo
seljaci, ono malo Srba koji su ivli po varoima uglavnom su bili trgovci i majstori i
nazivani su varoima. Vuk je meu seljake svrstavao i seoske trgovce i zanatlije. ak
ta vie Vuk hvali prostu klasu , tj. Seljake, po njemu problem predstavlja via
klasa, koja se odrie sopstvenoh identiteta zarad sticanja titule i materijalnog
bogatstva.
Drugo gledite opisuje Svetozar Markovi, praktino nastavlja ono to je Vuk
zapoeo, usredsreuje se na socijalni preobraaj seljatva i zaetak radnike klase.
Kada govori i klasi poziva se na Darvinovo gledte i osnov moralnosti po njemu je
instinkt drutvenosti, to je ovek umno razvijeniji, usavrava se njegov moral. Kod
neobrazovanih ljudi razvijen je instinkt samoodranja. Vie klase tee da stvore
zavisnost radnike klase putem obiaja, religije, zakona, vaspitanja, vie klase
postaju sve nemorlanije sve okrenutije ka bogatstvu, vlasti, slavoljublju. Dakle
njegov model je bipolaran, nasuprot vioj klasi, stoji radnika klasa. Radniku klasu
svrastava u seljatvo. Za klase je bita privatna svojina. Takoe nastanak klase vezuje
i za upotrebu sile, u Kritici na mladu Srbadiju kae da podela na klase nastaje
silom i osvajanjem naroda, na drugom mestu istie da je nasilan zahvat zemlje
 poetak podele na klase. Njegov odnos je ambivalentan, s jedne strane svestan je da
podela rada ima za posledicu siromatvo, dok istovremeno proizvodi i neka via i
nia zanimanja. Podelu rada na umni i fiziki ne smatra naroito bitnom, ve istie
podelu na proizvodan i neproizvodan rad, odnosno na proizvoaku i neproizvoaku
klasu. Seljake svrstava meu radnike, radnitvo je za njega iri pojam od
proleterijata koji vezuje za industriju i gradove . Prestankom Turske dominacije,
Srbija se razvija, razvijaju se gradovi to dovodi do poveanja inovntva, samim tim
razvija se i selo. Promene kulture dovode do zaduivanja seljatva. Uvodi i pojam
novanih kapitalista. Tako se u Srbiji stvara spec. Klasno-slojna struktura sa 2
neproizvoake klase i 1 proizvoakom. Srbija izvozi ito, stoku a uvozi luksuznu
robu koju veinom troi stanovntvo grada. On smatra da takvi trendovi Srbiju ne
vode u industrijski kaitalizam kakav je tada postojao na zapadu Evrope i SAD-a.
Kapitalizam je u Srbiji trebalo preskoiti, ne treba odbaciti sve tradicionalno. Vodeu
ulogu u drutvenom preobraaju treba poveriti inteligenciji ( smatra da od razvitka
uma, zavisi i drutveni razvoj).
Slobodan Jovanovi, istie 3 paralelna i ispreplitana procesa modernizacije:
1. Nacionalna emancipacija i izgradnja nacionalne drave
2. Transformacija tradicionalnog patrijarhalnog drutva u moderno graansko
3. Konstitucionalizacija i demokratizacija dravne vlasti
U lanku Knez Milo i seljako pitanje analizira drutveni poloaj seljaka u prvim
decenijama nakon osloboenja od turske vlasti. Na poetku konstatuje da je Milo bi
pobornik slobodnog seljakog poseda. Za seljatvo su bitna 4 pitanja: poresko,
spahijsko, pitanje trgovina i pitanje suda. Milo je iskoristio meovitu vladavinu i
obogatio se, postao je apsolutni vladar, Seljaci su bili zadovoljni to je bio
uspostavljen mir, a sa druge strane su sve vie bili nezaovoljni, eleli suda se njegov
gospodarski kuluk ukine ida postanu slobodni gospodari svoje radne snage.
O istoriji Srbije XIX veka govori iz 2 dela: promene vezane za drutveno-ekonomsku
situaciju, drugo su promene vezane za mesto seljatva u politikim procesima u
srpskom drutvu.
U tursko doba, seljaci su iveli u zadrugama koje su proizvodile sve to im je bilo
potrebno za potronju, retko ili nikada seljaci su dolazili u kontakt sa gradom, novac
im je trebao iskljuivo za plaanje poreza, posle osloboenja saobraaj je oiveo,
nakon izlaska iz zadruge seljaci su se uputali u trgovinu, ali su brzo propadali.
Jovanovi istie da to nije bilo vreme organizovane poljoprivredne proizvodnje. On
osporava neke tvrdnje, kao to su da je veliko gazdinstvo bilo nadmono nad malim,
tvrdnju da su pisani zakoni zapleli narod u beskonane parnice, tree dobro je razme
povezanost izmeu oblika svojine i propadanja zadruge. On kae da ustavni razitak
Srbije XIX veka poinje patrijarhalnim despotizmom Kneza Miloa, a zavrava se
 monarhojom po zapadno-evropskom obrascu. Element inteligencije koji Jovanovi
istie kao najbitniji, dvodomna skuptina je potrebna da bi se strasti i predrasude
graniile. Seljaci su bili nepovreljivi prema inteligenciji.
Sociologija kao nauka najvie se bavila modernim drutvom, meutim kasnije poinje
i da se bavi seljatvom. Pre svega modernizacijski procesi najpre su se odigrali u
SAD-u gd su se sejaci preobrazili u farmere. Inteligencija se suoava sa brojnim
siromanim seljatvom.
Marksovo shvatanje klase imalo je dalekosean uspeh na Zapadu i Istoku. Marksovo
poimanje klase ima 3 bitne odlike:
1. Marks nije na sistematia nain izloio shvatanje klasno-slojne strukture a se sva
naknadna tumaenja temelje na temama koje se mogu nai u Klasnim borbama u
Francuskoj, Manifestu kom.partije, Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte, Kapitalu
itd.
2. Klase treba traziti u sferi proizvodnje, tj. Odnosima proizvodnje koji su posredovani
vlasnitvom.
3. Klase su kolektivn istorijski akteri, to znai da svojim delovanjem vre uticaj na
drutvenu strukturu menjaju je, nekada i putem revolucije.
Botomor kae da Marks upotrebljava 2 razliita znaenja klase, jedno se odnosi na
velike grupacije u meusobnom sukobu- tlaene i potlaene, a drugo je gde su klase
proizvod kapitalizma.
Veberov pojam klase po uriu je nepotpun i nedovoljno jasan nain. Veberov kljuni
i temeljni pojam je mo. Mo predstavlja verovatnou ja da jedan ovek ili grupa ljudi
sprovede svoju volju u drutvu, uprkos otporu drugih ljudi. Klase, stalei i stranke su
vid moi, nezavisne su jedne od drugih. O klasama je re kada postoji specifian
uzroan inilac koji odreuje drutvene izgede izvesnog broja ljudi i taj inilac
predstavlja ekonomske izglede, klasni poloaj je poloaj na tritu. Razlikuje:
1. Posrednike klase: razlike u posedu primano odreuju klasni poloaj
2. Poslovne klase: kada izgledi na trino korienje dobara i usluga prmarno odreuju
klasni poloaj
3. Drutvene klase: sveukupnost klasnih poloaja meu kojima se na tipian nain i lako
obavlja razmena, lino i u nizu generacija.
Klase nisu zajednice, mada mogu biti osnov zajednikog delovanja. Za Vebera su
seljaci klasa srednjeg stalea, slabije privilegovana posrednika klasa, srednja
poslovna i moda drutvena klasa.
Shvatanja Mihajla Popovia, koji polazi od Marksovog shvatanja i def. Je kao proces
troenja ovekove psiho-fizike energije. Drutvena delatnost ima 4 dimenzije:
tehnoloko-instrumentalnu, dimenezija podele delatnosti, podela drutvene moi,
vrednosnonormativna dimenzija. U sluaju horizontalnog diferenciranja radi se o
podeli rada drutvenim ulogama koje su formirane na osnovu ve podele, to je
uslvljeno podelom delatnosti i potrebom da se udruuju oni koji obavljaju sline
 uloge. Vertiklano diferenciranje se vri na osnou razlike u drutvenom poloaju koji
proistie iz nejednake raspodele dru.moi. Klase se u istom vidi javljaju tek u
kapitalizmu u liku burzoazijije i proleterijata, pre kapitalizma su postojale kaste,
stalei. Popovi seljake u svojoj emi ne spominje uopte i s toga su apstrahovani.
Drutveni poloaj u socijalizmu ine 3 komponente: mesto dru. Podeli rada, odnos
prema politikoj i ekonomskoj moi, mesto u raspodeli materijalnog bogatstva. U
Jugoslovenskom drutvu postoje sl. Slojevi:
1. Sloj politikih i privrednih rukovodilaca
2. Srednji socijalistiki slojevi
3. Slojevi neposrednih proizvoaa
4. Slojevi privatnih sopstvenika
Kasnije seljatvo deli na: krupno, srednje, sitno. Oni se nalaze pri dnu lestvice.
Osnovni interes seljaka vezan je za svojinu,to je sluaj i kod privatnika ali se seljaci
izdvajaju radom. Mnogo su blii radnikoj klasi nego privatnicima, najvie istiu
injenicu da se njihovi interesi ne ostvaruju. Dok je nekada postojao tradicionalni stil
ivota seljaka, to je danas izbrisano. Poljoprivrednci kao oznaku svoje klase koriste
termine seljaci i seljaka klasa. Dakle ipak se identifikuju na tradicionalan nain.
Skoro 90 % njih svoj poloaj vidi kao nii. Po stepenu obrazovanosti su na samom
dnu. Davidovi istie da nijedno socijalistiko drutvo nije uspelo da rei seljako
pitanje. Seljaci ostaju grupa graana drugog reda.
Po Zagorki Golubovi, Jugoslovesko drutvo se moe podeliti na:
1. Seljatvo
2. Radnika klasa
3. Tanak sloj stare srednje klase
4. Sve iri sloj srednje klase
5. Politiko-funkcionerska klasa sa svim obelejima vladajue klase
6. Sloj inteligencije
U njenom konceptu seljatvo je u potpunosti klasa, nije homgeno ve se sastoji iz
vierazliitih slojeva.
U svojim istraivanjima Mladen Lazi je obuhvatio period postojanja socijalistikog
sistema, kao i period transformaije tog sistema. Njegovo shvatnje ovog sistema
izloeno je u knjizi U sustret zatvorenom drutvu. Socijalizam nastaje ukidanjem
proizvodnje kapitala na kome je poivala buroazija. U zemelju novih odnosa ugraen
je antagonizam, postoji eksploatacija i ekspolatisani i dominacija i podreeni. Klasu
ini jedinstvo njene uloge u podeli drutvenog rada, njenog naina ivota kao i
interesa koji iz toga slede- u suprotnosti sa drugom klasom. Osnovni oblk proizvodnje
u socijalizu je planska proizvodnja, ali prisutna je i robna proizvodnja seljaka i sitnih
zanatija. Planska vrednost dominira nad uporebnom, fetiizam robe zamenjen je
fetiizmom planskog proizvoda. Rad je dvostruk. Uz klasu kolektivnh vlasnika postoji
i posredna klasa, javlja se zbog nunosti posredovanja upravljakog i izvrnog rada.
Podelu na statina i dinamina drutva, Lazi predtsravlja u knjizi Sistem i slom. Pod
 statinim podrazumeva ona u kojima se nain proizvodnje trajnije moe produkovati,
a dinamina su ona u kojima je reprodukcija mogua samo ako se zateeni uslovi
proizvodnje trajno menjaju. Razmatrajui poloaj drutva u socijalizmu, on ga opisuje
kao sintetiki izraz globalne drutvene podele rada, koja se uspostavlja prisilno i
relativno trajno, tako da suprotsavlja velike grupe ljudi na osnovnim dimenzijama
ljudske prakse.
Nakon ukidanja agrarng maksimuma (15 hektara) utie na intenzifikaciju obradivog
zemljita, prilikom ega profitira deo pripadnika kolektivnih vlasnika, dolaz do
delimine restitucije zemljine svojine. Kao rezultat toga pojavljuje se nova drutvena
struktura:
1. Pravi seljaci, njihova proizvodnja je korenuta zadovoljenju potreba svoje porodice
2. Farmeri, poseduju ili uzimsju u zakup vee posede zemlje
3. Vlasnici velikih poljoprivrednih imanja
4. Poljoprivredni radnici, rade na tuim imanjima
Lazi konstruie sedmolanu hijerarhiju:

1. Sitni poljoprivrednici
2. Nekvalifikovani ne/manuelni radnici
3. Kvalifikovani manuelni radnici
4. Slubenici sa srednjom spremom i samozaposleni
5. Strunjaci i samozaposleni sa visokom strunom sremom
6. Nii rukovodioci i sitni preduzetnci
7. Direktori, politiari, i srednji i krupni preuzetnici
Lazi, u svojoj klasnoj emi ostavlja mesto samo za sitne poljoprivrednike ali ne i za
sloj koji je nazvan farmerima.
Farmeri u Srbiji poseduju ekonomski kapital, dok se razlikuju po obrazovanju.
Slobodan Cveji, razlikuje krupne poljoprivrednike u koje smeta one koji poseduju
vie od 10 hektara zemlje, bolju tehniku opremljenost. Kao poseban sloj izdvaa
polutane koji su formirani od KV, PKV I NKV radnika i slubenika sa niom spremom.
Krupne poljoprivrednike smatra delom srednjeg preduzetnikog sloja.
Kao neka zakljuna razmatranja iznosi ali, da je Srbija poetkom XIX veka
zapoela proces drutvenog preobraaja, od dobijanja autonomije belei se znaajan
porast u svim sferama koji je bio u suprotnosti sa bokadom rasta u poljoprivrednom
sektoru koji proizvoi krize. Prva odlika razvoja je nedostatak sveobuhvatne reforme
drutva, postoji porodino ustrojstvo obeleeno patrijarhalnou, zajednicom i
odbojnou ka promenama.Drugo, dolazi do institucinalizacije privatnog vlasnitva.
Tree, proglaava se sloboda zanata koja se zavrava apsurdnom zabranom prodaje
zanatske robe.
Druga osobenitost razvoja je rast stanovnitva, koj je obeleen ranim stupanjem u
brak i malim br. Neoenjenih i neudatih, to dovodi do demografskog rasta. Trea
osobenitost: pojava proputanja agrarne revolucije koja see sve pokrete ka
modernizaciji. etvrta je vezanost radne snage za poljoprivredu. Izostanak
koncentracije zemljinog poseda i gubitak tog poseda, nepovoljno utie na
urbanizaciu i nastanak radnitva. Peta odlika je trajno ouvanje seoske porodine
privrede. esta odlika je stalna slabost rasta nepoljoprivrednih sektora i
neusaglaenost na trtu rada, ponuda radnih mesta se ne poveava srazmerno br.
Radno sposobnih, prisustvo stalne nezaposlenosti, potpuno se zanemaruje
obrazovanje. Sedma odlika, mali znaaj protoindustrijskih zanatskih krajeva za
industrijalizaiju Srbije. Osma odlika, prehrambena industrija postaje vodei sektor
tehnolokog razvoja, tekstilna industrija tek u meuratnom periodu se razvija neto
vie. Deveta odlika, je nedostatak strukturne pretpostavke da se putem izvoza
sirovina izazove lanani efekat na privredne grane koje se bave preradom sirovina.
Strukturalni problemi staju na put brzom razvoju mlade srpske industrije, to je
deseta osobenitost. Stalni nedotatak kapitala, dugovi, krediti, nedostatak
kvalifikovane radne snage... Dvanaesta odlika je ta to inostrane zemnje imaju mnogo
veu ulogu drave u zakasnelim procesima razvoja.
U sluaju Srbije ne moe se tvrditi da drutvo moe uvozom da smanji rastojaje koje
ga deli od drava predvodnika industrijalizacije. Glavne prepreke srpskom razvoju
nisu bile zaostalost ili stagnacija proizvodnje po sebi, ve nedostatak prilagodljivosti
za optimalno iskorienje postojeih resursa.

4. Seljatvo kao preindustrijski (predmoderni) drutveni entitet u

industrijalizujuem (modernizujuem) drutvu u socijalistikom periodu
(upani 1991, ljuki-sve)

ljuki:

U toku najveeg dela ljudske istorije ruralna drutva su postojala naporedo sa

gradovima kao centrima politike, ekonomske i kulturne moi. Stanovni sela
proizvodili su hranu za sebe ali i za gradove, pri emu su ova dva drutvena sveta
ostajala razdvojena. Sa pojavom modernih (industrijskih) drutava slika se sutinski
promenila, jer je jedna od njihovih bitnih karakteristika stepen drutvene integracije
to podrazumeva da moderna drutva ne trpe nikakva posebna drutva koja stoje
sa strane ve se nastoji da se svi drutveni segmenti poveu u celinu. Kada se takva
moderna drutva susretnu sa tradicionalnim seljakim drutvima, ova druga
(seljaka) poinju radikalno da se menjaju: razbija se seoska ekonomska
autarhinost, seljaci naputaju poljoprivredu i odlaze u gradove, poljoprivreda
postaje deo ukupne drutvene podele rada, seljaci ulaze u politiku i postaju
graani, tradicionalni nain ivota se gubi i postaje folklor, dolazi i do
iezavanja svake seljake autonomije. Ali ak iako doe do visokog stepena
integracije ruralnih predela, opstaje jedno od kljunih obeleja sela: radi se o naselja
sa relativno malim brojem stanovnika koji se meusobno poznaju i nikako se ne mogu
posmatrati kao skupina atomizovanih pojedinaca.

Postoji i gledite koje istie da je danas u celom svetu na delu proces ponovnog
poseljaenja. Industrijalizacija poljoprivrede i proizvodnje hrane vri snaan pritisak
na regionalne i lokalne proizvoae hrane koji bivaju marginalizovani i izloeni novim
obrascima zavisnosti to kod njih izaziva otpor i borbu za autonomiju i preivljavanje.
Poto su depriviran i zavisan poloaj, sa jedne, i stalna borba za autonomiju i
preivljavanje, sa druge strane, sutinske odlike seljatva u celoj njegovoj istoriji
moemo zakljuiti da smo svedoci ponovnog poseljaenja sveta.

Proces kolektivizacije u Jugoslaviji je ubrzan 1948. zbog izbijanja sukoba izmeu

sovjetske i jugoslovenske politike elite. Odlueno je da se ide na ubrzanu
kolektivizaciju, kroz intenzivnu kampanju i koristei sva raspoloiva sredstva
ukljuivi i silu. Ova odluka je doneta da bi se opovrgle optube sovjetske elite koje
su jugoslovensku nazivale revizionistima, kapitalistima i imperijalistikim slugama.
Kolektivizaciju je pratio obavezni otkup poljoprivrednih proizvoda, koji je otpor
kolektivizaciji od strane seljatva uinio snanijim i nasilnijim, posebno u Vojvodini.
Nerealne i nejednake utkupne kvote, kao i nejedna brzina kojom je kolektivizacija
sprovoena izazvale su i u samoj komunistikoj partiji izmeu predstavnika
jugoslovenskih republika. Srpsko seljatvo je inilo veinu u Narodnooslobodilakoj
vojsci a bilo je i masovno ukljueno u jedinice Kraljevske vojske u Otadbini, i vieno
je od strane komunistikih lidera kao najopasniji element koji je sposoban da ugrozi
njihovu apsolutnu vlasti.

Prema oceni J. Popova u Vojvodini se najdoslednije sprovodila politika socijalistikog

preobraaja poljoprivrede to znai da je proces kolektivizacije bio intenziviran do
maksimuma. Seljatvo u Vojvodini je na svojoj koi osetilo sve rave strane prisilne
kolektivizacije poljoprivrede, to je ostavilo dubok trag na odnos seljaka prema dravi
ili, savremenom sociolokom terminologijom reeno, socijalni kapital (ovde shvaen u
obliku povrenja) ozbiljno je smanje, doveden gotovo na nulu i to za dugi niz godina.

Zbog poraznih efekata kolektivizacije koji su se najbolje ogledali u padu

poljoprivredne proizvodnje i zbog pribliavanja Zapadnim silama, donosi se Uredba o
imovinskim odnosima i reorganizaciji seljakih radnih zadruga. Glavni princip ove
Uredbe je bilo omoguavanje seljacima da potpuno slobodno ulaze ili naputaju
seljake radne zadruge to se u praksi pretvorilo u nestanak ovih zadruga.
Nova poljoprivredna politika i politika prema seljatvu nazvana je socijalistika
kooperacija. Ekonomski cilj je bio da se prevlada pad poljoprivredne proizvodnje koji
je bio rezultat prethodne agrarne politike (obavezni otkup i kolektivizacija) i
stagnacija koja je usledila. Koncept kooperacija bio je zasnovan na zdravorazumskom
uverenju da su krupno socijalistika dravna gazdinstva i zadruge kompatibilni sa
seljakim gazdinstvom, pa da je jedini put napretka seljakih gazdinstava njihova
kooperacija sa dravnim sektorom: zadrugama, farmama i kasnije agro-industrijskim
kombinatima. Glavni cilj je bio povezivanje seljaka sa socijalistikim sektorom i da se
na kraju pretvore u radnike a njihova svojina podrutvi. Tokom ezdesetih ovaj
projekat je doiveo oigledan neuspeh (uprkos nekim pozitivnim efektima u
modernizaciji seljake poljoprivrede i poveanju prinosa) koji je odlikovalo jae
razvijanje niih oblika kooperacije tj. onih u kojima seljaci nisu ulazili u zajedniku
proizvodnju sa drutvenim sektorom. Zbog ovog neuspeha vlast uvodi
samoupravljanje u postojee zemljoradnike zadruge transformiui ih u preduzea u
kojima su seljaci-lanovi izgubili svoja prava, na legalan nain, u korist zaposlenih i,
pre svih, uprave. Radnici-zadrugari su dobili privilegovan poloaj dok su seljaci-
zadrugari marginalizovani; i paradoksalno zadruga postaje nezavisna od seljaka.

upani:

Posleratni razvojni projekat jugoslovenskog drutva polazi od odluujueg forsiranja

industrijalizacije kao metode ekonomskog razvoja, transformacije drutva u urbano-
industrijskom pravcu, a selo i poljoprivreda su u tome skundaran sektor. Implicira se
da bi poljoprivreda trebalo da postaane industrijalizovana s osloncem na krupna
drutvena gazdinstva (kombinate), a seljaka gazdinstva bi razliitim oblicima
saradnje i integracije s razliitim subjektima drutvene privrede i institucijama
globalnog drutva postupno prerasla u vii oblik rada, privreivanja i organizacije
drutvenog ivota.

U pogledu razvojnih etapa jugoslovenskog drutva tj. njegovo seljatva znaajna je

periodizacija V. Puljiza:

1. Razdoblje etatistiko-administrativnog socijalizma u kom poljoprivreda i

selo slue kao izvor prvobitne socijalistike akumulacije: U posleratnom
periodu dolazi do poetka industrijalizacije koja je uglavnom izvedena s osloncem na
seljatvo. Sredstva potrebna za industrijalizaciju se prikupljaju od seljatva iz
poljoprivrede kao dominirajue proizvodne delatnosti. Prvobitna socijalistika
akumulacija implicira razliite mere dravne prinude i snanog intervencionizma
(nesrazmerna cena poljoprivrednih i indsutrijskih proizvoda, obavezni otkup
poljoprivrednih proizvoda radi snabdevanja gradskog stanovnitva, mobilizacija
seljatva na izgradnji industrijskih i infrastrukturnih objekata itd). S jedne strane je
dolo do loih ekonomskih rezultata i konfilkta sa seljatvom usled kolektivizacije i
nasilnog pokuaja brze i radikalne socijalizacije seljake poljoprivrede, a s druge
strane agrarna reforma (neposredno nakon rata) i podela zemlje seljacima je
zadovojila aspiracije seljake sirotinje za zemljom i osigurala uvrenje novog
poretka na selu.
2. Razdoblje izmeu 1953. i kraja ezdesetih koje je obeleeno absentizom
industrijalizacije i masovnim prelazom radne snage iz poljoprivrede u
nepoljoprivredne delatnost: U ovom periodu se naputa kolektivizacija, ublaava
se nepovoljan poloaj poljoprivrede i ukidaju mere dravnog dirigovanja na selu.
Seljaci koji naputaju sela se zapoljavaju u sekundarnim i tercijarnim delatnostima.
Dolazi i do tehnolokog i tehnikog unapreenja i modernizovanja poljoprivrede,
trine ekspanzije individualnih gazdinstava kao i do viskoe stope rasta
poljoprivredne proizvodnje (naroito u periodu od 1957. do 1961). Koncipirana je
nova agrarna politika koja poiva na razvoju zadrugarstva i kooperacije a kao
osnovnu strategiju koristi postupno podrutvljavanje poljoprivrede u zavisnosti od
ukupnog razvoja i preobraaja drutva. iroko se otvaraju kanali socijalne mobilinosti
seljatva koje naroito koristi seoska omladina. Smanjuje se seljatvo na 30,2% 1971.
(1948. je bilo 65% a 1961 43,9%). Deagrarizacija je ipak polovina jer iako se seoska
populacija zapoljava izvan poseda, ostaje da ivi i dopunski privreuje na njemu.

3. Sedamdesetih se deava liberalizacija u selu i politici prema individualnim

gazdinstvima, a to je i vreme ekonomskog prosperiteta u drutvu i
povoljnijeg poloaja seljatva: Iako se smanjilo poljoprivredno stanovnitvo nije se
smanji broj poljoprivrednih gazdinstava (zbog gore opisane polovine deagrarizacije).
Dolazi i do izrazito brze tehnoloke modernizacije individualnog sektora jer je
seljakim gazdinstvima omoguena nabavka modernih sredstava rada i opreme (to
je ranije bilo zabranjeno). Od ukidanja ove zabrane, 1967, raste mehanizacija na
seljakim posedima. Time je omogueno osamostaljivanje individualnih gazdinstava
od drutvenih subjekata, kao to su zadruge i kombinati, ali je porasla zavisnost od
drugih faktora u socijalno-ekonomskoj okolini. Sve vea koliina kupljenih sredstava
rada uticala je na poskupljenje poljoprivredne proizvodnje jer nije dolo do
racionalizacije korienja drugih faktora do porasta poseda po veliini, do
umenijeg upravljanja, trine adaptacije i sl. I u ovom periodu je ipak opadalo
znaenje zemljinog poseda a raslo znaenje nepoljoprivrednih dohodaka. Selo se
modernizuje i zbog irenja novih urbanih infrastrukturnih sistema u selo (moderne
saobraajnice, uvoenje vodovoda, kanalizacije, telefonije itd).

4. U ovom, etvrtom, razdoblju dolazi do preispitivanja celokupne politike

prema selu, konstatovanja zapostavljenosti individualnog sektora
poljoprivrede i traenja veeg oslonca na razne resurse u selu: Razdoblje krize
u osamdesetim godinama na nov nain aktualizuje probleme seljatva i sela. U ovoj
krizi se ponovo otkriva znaenje zemljinog poseda i podstie se orijentacija na bolje
korienje raspoloivih resursa u selu, ali jaa i drutveni pritisak na poljoprivredu
kojoj se pokuava nametnuti uloga snabdevaa stanovnitva po povoljnim uslovima.
Deagrarizacija se, nezavisno od krize, i dalje nastavlja tako da je klasino seljatvo
uglavnom nestalo.

Sada (tj. 1991. poto je tada pisan tekst) je situacija takva da je sloj profesionalnih
poljoprivrednika sposobnih za efikasnu i modernu poljoprivredu, koja moe
supstituisati neefikasnu seljaku proizvodnju s malih gazdinstava, jo uvek
malobrojan i vrlo teko se stvara mrea modernih poljoprivrednih gazdinstava. U
seoskoj strukturi dominira poluseljatvo koje u sebi spaja niskoproduktivnu industriju
i istu takvu poljoprivredu. To poluseljatvo Puljiz vidi kao metaforu ukupnog
jugoslovenskog posleratnog razvoja.

5. Poloaj poljoprivrede i seljatva u postsocijalistikom periodu u Srbiji

(tekst od 155. do 178.) bie dopunjeno
Popis iz 1991. Nam pokazuje poetak transformacije koja se zbila u domenu seljatva
i poljoprivrede. Naime, vie od polovine ukupnog stanovnitva su stanovnici seoskih
podruja. Poljoprivredno stanovnitvo ini 14% ukupnog, odnosno 23% aktivnog
stanovnitva. ak 70% s. Stanovnitva ima manje od 3 hektara obradivog zemljitva,
a svega 1% vie od 10. Promena u sferi politike doprinela je znaajnim promenama u
nainu i uslovima ivota seljatva u Srbiji: Zemlja oduzeta u drugoj agrarnoj
reformi biva vraena 1991. Ukinut je zemljini maksimum, donet novi zakon o
zadrugama... Istraivanjem ovih promena, N. Novakovi kae da postoje seljaci koji
su uestvovanjem u sivoj ekonomiji i poveanom naturalnom proizvodnjom ipak
uspeli da poprave svoj poloaj, kao i da je bilo profitera iz rata i onih koje je rat
ostavio na istom nivou ekonomskih mogunosti ili osiromaio.

Mladen Lazi se bavio istraivanjem i socijalistikog i postsocijalistikog poloaja

seljaka u Srbiji. On polazi od pretpostavke da je jugoslovensko drutvo poseban oblik
globalnog tipa socijalistikog drutva, te da postoji klasni antagonizam.
Revolucionarne klase koje su uspostavljale socijalistiku dravu vrlo brzo su
izbrisane razlike izmeu politike i ekonomske moi u klasi kolektivnih vlasnika.
Planski (centralnoplanski u socijalizmu) je regulisana proizvodnja drutvenog ivota i
to je uinila upravo ova klasa. Razmena je ovde najee preruena raspodela.
Planski proizvod ima upotrebnu i plansku vrednost koja dominira nad prvom.
Fetiizam robe biva zamenjen fetiizmom planskog proizvoda. Rad je takoe
dvostrukog karaktera u socijalizmu: potreban rad i sistemski rad, kao rad koji
reprodukuje postojee drutvene odnose. Posledica je stvaranje ogromnog
parazitskog upravnog aparata i ona se ispoljava kao klasna vladavina. Pored radnika i
vlasnika javlja se i posredna klasa, koja delom obavlja sistemski (Vojska, policija,
dravna administracija..), a delom potreban rad (inenjeri, lekari, profesori...). Klasna
shema koju je konstruisao u svom istraivanju izgleda ovako: vlasnika klasa
(politiki rukovodioci i direktori), posredna (sistemski radnici i potrebni radnici),
radnitvo (rutinski slubenici, KV&VKV, NKV& PKV radnici), a privatnici se dele na
zanatlije i poljoprivrednike (ostatak su ranijih naina proizvodnje zasnovanoj na
privatnoj svojini i ne obavljaju sistemski rad).

Rezultati istraivanja koje je sproveo u dananjoj Hrvatskoj 1984. na uzorku od 400

ispitanika iz svih deset drutvenih grupa, sa naknadnim ukljuivanjem 650 radnika-
seljaka pokazuje da su seljaci sloj sa najveom medjugeneracijskom
samoreprodukcijom (83,3%), a gledano unutargeneracijski vie od 90%
poljoprivrednika su bili poljoprivrednici od poetka svog radnog veka. Socijalizam
kao statino drutvo, iskoristilo je seljatvo kao udarno odbrambenu snagu da bi ga
kasnije liilo zemlje pri emu se ono nije bunilo. Prilikom istraivanja seljatva 1985. i
1990/91. u Srbiji i Hrvatskoj dolazi do rezultata da su poljoprivrednici u odnosu na
ostale d. grupe na pretposlednjem mestu po materijalnom poloaju (iza njih NKV i
PKV radnici). Sline rezutate je dobio i ispitivajui nivo obrazovanja, drutveni
poloaj. Dolazi se i do toga da se poljoprivrednici ene poljoprivrednicama, a najbolji
prijatelj poljoprivrednika je u 80% sluajeva isto poljoprivrednik. Sledei segment
ticao se neravnomerne raspodele Hrvata i Srba unutar povlaenih d. klasa (ist.
Hrvatska 1989.): Srbi su ee bili poljoprivrednici, njihov materijalni poloaj je loiji
jer su iveli u manje razvijenim optinama, ali su bili ee uzlazno pokretljiviji.
Seljatvo je dugo bilo u strukturalnom smislu zatieno, mada je posle Drugog
svetskog rata napravljen protivsljaki zaokret koji nije bio ekstreman.

Istraivanje iz 1993. Na teritoriji SR Jugoslavije bez KiM, obuhvatilo je 20%

poljoprivrednika sa preko 5 hektara, 6% onih sa preko 10, govori o stanju u vreme
rata, sankcija i hiperinflacije. Tada dolazi do preovlaivanja urbanog stanovnitva,
raste vrednost naturalne potronje, uee u sivoj ekonomiji radi smanjivanja
trokova ishrane. Blizu polovine ima manje od 30 DEM, a etvrtina ima preko 100
DEM. Blizu 40% spada u grupe visokog i vrlo visokog materijalnog poloaja. Ovakav
uspon rezultat je krize i okretanja naturalnoj proizvodnji. Nain miljenja im je i dalje
autoritativan te to oteava uspostaljanje demokratske moderne drave. Ispoljavaju
najveu distancu prema drugim nacijama. Zakljuuje da seljatvo (ovi bogatiji) ima
ansu da se prikljui modernizacijskim procesima, ali da je najvea prepreka
tradicionalizam, koji moe biti slomljen spolja, uz pomo nove politike elite.

Seljatvo protiv kapitalizma?

Nakon nekoliko turbulentnih godina u kojima je vladao obavezan otkup

poljoprivrednih proizvoda, i kada je dolo do pokuaja kolektivizacije poljoprivrede
(1945-1953), dolo je do perioda stabilnosti do slomasocijalistikog sistema. S jedne
strane imali smo seljake koji su vlasnici 80% obradivih povrina sa posedima
obranienim na 10 do 15 hetara (u zavisnosti od geografskih karakteristika), a s
druge nain drutvenog ustrojstva koje je ve opisan. Tokom ratnih godina, ovo je
bitno izmenjeno. Ve spomenuto ukidanje agrarnog maksimuma, dovelo je da seljaci
sa vise ekonomskog, kultirnog i socijalnog kapitala uveavaju svoja zemljitva, dok
drugi stagniraju, a trei propadaju. Od ovoga profitira i jedan deo klase kolektivnih
vlasnika, koji je pretvarao svoj socijalni kapital u ekonomski kupovinom zemlje od
ostarelih seljaka (proces nastanka velikih poseda u severnim delovima Srbije). Drugo,
dolazi do delimine restitucije u Srbiji, koja nije u velikoj meri poveala posede, ali je
na trite bacila dodatne koliine obradivog zemljita to je jo jedna prilika za
bogatije seljake. Za ubrzani rast znaajan je bio Zakon o privatizaciji iz 2001. Koji je
predviao da drutvena preduzea kao i poljoprivredna kao celine budu prodata na
tenderima i aukcijama. Cena zemlje steene privatizacijom bila je znaajno manja od
one na slobodnom tritu, te je vlasnik dobijao privilegije da zemlju u vlasnitvu
drave obrauje bez ikakve nakade sve do druge polovine prve decenije XXI veka.
Kao rezultat toga pojavile su se etiri grupacije seljaka:

1 Pravi seljaci (zadovoljavanje potreba sopstvene porodice, marginalni na

tritu, siromani i/ili stari).
2 Farmeri (poseduju ili uzimaju u zakup vee povrine obradivog zemljita,
imaju mehanizaciju, proizvode za triste).
3 Vlasnici velikih poljoprivrednih imanja (obraivanje svojih viehiljada
velikih poseda na kapitalistiki nain).
4 Poljoprivredni radnici (rade na tuim imanjima, nekadanji ind. Radnici,
siromani seljaci sa nedovoljno zemlje, lica bez stalnog zaposlenja...).
Ova podela je karakteristika i zapadnih i bivih jugoslovenskih drutava, samo je
raspodela meu njima razliita. Sad se autor opet vraa na Lazievu teoriju i
istraivanja. Uzevi ovu univerzalniju podelu u obzir imamo Lazievu shemu koja je
prilagoenija naem podruju i koju ine: sitni poljoprivrednici, NKV manuelni
radnici, KV manuelni radnici, slubenici sa SSS (Srednjom strunom spremom),
strunjaci sa VSS, nii rukovodioci i sitni preduzetnici i na kraju direktori, politiari i
preduzetnici srednji i vii. Novi veleposednici imanja na severu Srbije svakako
potpadaju pod ove potonje. Oni su svoj kapital poeli sticati devedesetih godina, sa
tim da je jedan deo njih ve bio lan ekonomske elite. Ono to ih karakterie su tesne
veze sa politikom elitom, to je doprinelonjihovom uspehu kao svojevrsan socijalni
kapital. Zajeniko im je da su pristupili i drugim granama privrede,yemlju obrauju
na kapitalistiki nain uz upotrebu mehanizacije i radne snage za strano i domae
trite. Poljoprivredni radnici, zaposleni na ovim posedima uglavnom su bivi radnici
polj. preduzea, oni koji nemaju stalan posao, tehnoloki vikovi...Ovo ide u prilog
tezi da su se poljoprivreda i seljatvo razdvojili, te da vie ne idu nuno zajedno i ovo
je posebno vidjivo kod veleposednika koji se ni na koji nain ne bi mogli povezati se
selom. Ovo je posledica injenice da je poljoprivreda postala sastavni deo podele rada
globalnog drutva. S druge strane 1. I 2. Ostaju vezani za selo. U Lazievoj shemi oni
su izostavljeni zbog kako Mendras tvrdi predstavljaju sloj koji nestaje (tradicionalno
evropsko seljatvo nestaje jer njegov znaajni deo biva deagrarizovan, a manji
poveava svoje posede i okree se tritu kraj seljatva?). U socijalistikim
drutvima seljatvo je preivelo u zavisnosti od toga koliko je uspeno bila izvedena
kolektivizacija poljoprivrede. Pored ovoga procesi postsocijalistike transformacije
doveli su i do deindustrijlizacije, te je seljatvo ostalo bitan elemenat u drutvu.
Krizna vremena dovode do oivljavanja tradicionalnih seljakih obrazaca (obrazaca
preivljavanja u oskudici). Farmeri sa druge strane, znaajni su jer su izvoznici svojih
proizvoda kod nas. Povremeno vre pritiske na vlast blokadama puteva. Lazi ih
definie kao sitne preduetnike koji su heterogen podsloj sa obelejima srednje
klase ali i koji poseduju odreeno obrazovanje. Farmeri pak ne poseduju svi ovo
obeeje, ali da ekonomski kapital, te ih moemo smestiti u ovu kategoriju srednje
klase.

Cveji potvruje ovu podelu, delivi poljoprivrednike na krupne i ostale. Krupni su

oni sa vie od 10 hektara, poljoprivrednom mehanizacijom. Postoji i sloj polutana,
formiran od KV, NKV i PKV radnika i slubenika sa niom SS koji na svojim imanjima
ostvaruje dodatne prihode. Stoga smetamo veleposednike u vladajuu, polj. radnike
u radniku, farmere u srednju, a prave seljake u sitne poljoprivrednike.
6. Zemljoradniko zadrugarstvo: Pojam I znaaj u Srbiji, nekad I sad

Termin zadruga (Vuk Karadi 1818. godine prvi upotrebljava) je u poetku

oznaavao porodinu zadrugu koja se moe definisati kao sloena i proirena
viegeneracijska porodina skupina sa osobenim patrijarhalnim odnosima koji se
kristaliu oko autoriteta zadrunog stareine. Kada su se pojavile prve kooperative
na prostorima gde ive Juni Sloveni (osim Bugara) kao proizvod modernog drutva,
one su nazivane zadrugama. Posle Drugog svetskog rata Komunistika partija je
koristila ovaj naziv da oznai organizacije na selu, kako bi kontrolisala seljaki sloj i
izvlaila viak vrednosti iz poljoprivrede. Nakon sloma socijalistikog sistema, naziv
je zadran u bivim jugoslovenskim republikama (Slovenija se rauna) a u veini
ostalih zemalja se koristi termin kooperativa. Kropotkin je boravei u Sibiru na
geolokim i geografskim studijama dobio inspiraciju za svoju socijalnu teoriju iji je
osnovni stav da principi solidarnosti i samoorganizovanja predstavljaju prirodnu
osnovu ivota, ne samo drutvanog. U knjizi Uzajamna pomo u ivotinjskom i
ljudskom svetu on polemie sa darvinizomom i tvrdi da se prirodno odabiranje ne vri
toliko na medjusobnoj borbi koliko na nepovoljnim ivotnim uslovima. Uz instinkt za
samoodranje se javlja i socijalni instinkt, vidljiv kod najprostijih ivotinjskih vrsta.
Uzajamna pomo je mnogo snaniji motiv od konkurencije, jer jedna jedinka ne oe
da opstane sama u tekim uslovima.

Po Smitu, neugovorna kooperacija se odnosi na sve oblike uzajamne pomoi gde

sused pomae susedu u postizanju eljenih ciljeva, a bez specifinog ugovornog
sporazuma o nainu, vremenu i plaanju. Ljudi prihvataju tudje usluge sa
implicitnom pretpostavkom da e ih uzvratiti. Upravo je neugovorna kooperacija
karakreristina za tradicionalno seljatvo. Pred Drugi svetski rat, u Srbiji, vie od
pola seoskih radova je zavravano pozajmicom, zapregom, mobom i dr. oblicima
kolektivnog rada. Svako domainstvo je svoj privredni plan podredjivalo zajedikom
privrednom planu. Postojale su tri vrste zajednikih radova: pozajmljivanje radne
snage i vraanje radnom snagom, medjusobna pomaganja iz milosrdja i zajedniki
radovi u zajedniku korist.

Smit: ugovorna kooperacija deluje kroz formalno konstituisanu organizaciju, pomou

vrstih pravila i strogo po principu dajem i uzimam. Ova vrsta kooperacije nije
spontana, nego mora biti nekako pokrenuta, ona je impersonalna i nije ograniena na
malu homogenu grupu. U ruralnim populacijama je ralativno skoriji fenomen i
koncentrisan je uglavnom u ekonomskoj sferi. Zadruge, ukljuujui tu i
poljoprivredne (seljake, farmerske, zemljoradnike) su oblik ugovorne kooperacije.
Nastanak i dananje stanje zadrunog pokreta:

Zadrugarstvo se nije javilo u nekom vakuumu, nego u odredjenim drutvenim

uslovima uslovima modernog kapitalistikog drutvenog poretka. Prva zadruga se
javila u Egleskoj, polovinom devetnaestog veka (Rodeilsko drutvo pravinih
pionira) i sastojala se od 28 nezaposlenih tkaa. Dobit nije deljena prema uloenom
kapitalu i na jednake delove, ve srazmerno kupovini u zadruzi od strane zadrugara
pojedinano. Nakon godnu dana otvaraju svoju fabriku i tako obezbedjuju zaposlenje
jednom broju lanova zadruge. U medjunarodnom zadrunom pokretu su priznati kao
prva istinska zadruga i njeni principi postaju osnova shvatanja zadrznog identiteta.
Potroake zadruge su se prvo razvile u Engleskoj, proizvodjake u isto vreme u
Francuskoj, kreditne zadruge u Nemakoj. U Londonu je ubrzo stvoren Medjunarodni
zadruni savez gde je bilo 12 zemalja, a danas tu spada preko 200 nacionalnih i
medjunarodnih organizacija. Sve oblike zadrugarstva je danas mogue svrstati u 3
sektora (sa mnogo subsektora):

1 Primarni sektor (poljoprivreda, umarstvo, ribarstvo)

2 Sekundarni sektor (mala i srednja kooperativna industrija i zanatstvo)
3 Tercijalni (bankarstvo, kreditne unije, osiguranje, nezavisna trgovina na malo
sa veletrgovinom, soc. zatita, stanovanje...)

Istie se nedovoljno poznata injenica da zadruge igraju fundamentalnu ulogu u

poljoprivredama svih naprednih kapitalistikih zemalja, koja dematuje predrasude o
izrazitom individualizmu farmera u SADu i zadrugama kao komunistikim
tvorevinama koje su usmerene na ukidanje privatne svojine. Proces transformacije
seljaka u poljoprivrednike je tekao uporedo sa razvojem zadrugarstva , to dokazuje
povezanost ova dva modernizacijska procesa i prema tome, razvoj zadrugarstva
moemo smatrati jednim od indikatora modernizacije drutva u celini.

Uloga poljoprivrednih zadruga u EU je jo vea nego u SADu, delovi trita

poljoprivrednih proizvoda koje pokrivaju zemljoradnike zadruge (npr. Danska,
Finska) pribliava se cifri od 100%.

Zemljoradnike zadruge u Srbiji nekad i sad

S obzirom na zaduenost seljatva, u Srbiji se prvo javljaju kreditne zadruge. Prva od

njih je osnovana u Vranovu, blizu Smedereva, 1894. i radila je po ugledu na
Rajfajzenove zadruge u Nemakoj. Iz ovog poljoprivredno nerazvijenog kraja su se
kreditne zadruge brzo irile i naredne godine je osnovan Glavni savez srpskih
zemljoradnikih zadruga, a prvi zakon o zadrugama (zemljoradnikim i zanatskim)
donet je 1898. godine. Osim kreditnih, pojavljivale su se i druge zadruge: 1914. je
mlekarskih zaduga bilo14, vinogradarskih 5, nabavljako potroakih 188. U
Kraljevini Srbiji je bilo 782 zemljoradnikih zadruga koje su ukljuivale 17%
stanovnika. Poloaj seljatva u Habzburkoj monarhiji je bio je ne samo socijalno,
nego i nacionalno pitanje, gde su se Be i Budimpeta borili za prevlast na teritoriji
dananje severne srpske pokrajine, forsiranjem nemake i madjarske etnike
zajednice na tetu slovenskog ivlja. Zato ne udi to su prve zadruge u Vojvodini
nastale upravo polovinom devetnaestog veka medju slovenskim narodom, a
organizatori su bili uitelji i popovi.
Srpsko seljatvo se nalo u tekom poloaju konanim ukidanjem ostatka Vojne
granice (1872) i ukidanjem porodinih zadruga ugarskim zakonom. Razbijanjem
zadruga ostaju sitna gazdintva koja su ekonomski slaba. Zato je deo inteligencije
(Jaa Tomi najpoznatiji) smislio da je zadrugarstvo najbolji nain da srpsko seljatvo
izadje iz ove situacije. 1868. je u Titelu osnovana Zemljodelska zadruga koja je
predvidjena kao ruka pomoi onima koji su u teskom poloaju ostali ne svojom
krivicom, ali je prestala sa radom usled politikih sukoba 1873. Prva zadruga
osnovana na isto ekonomskim principima je bila Oraka zadruga u Rumi.
Udrueni seljaci su uzeli zemlju u zakup (arendu) i tako delili posao i postizali bolju
cenu.
Obnova zadrugarstva koje je zamrlo u periodu Prvog svetskog rata, je poelo
stvaranje Glavnog zadrunog saveza (1919)u koji je ulo 11 zadrunih saveza sa
itave teorije Kraljevine SHS. Zakon o zadrugama koji je vaio za celu Jugoslaviju je
donet 1937.

Iako nije sporno da su zadruge bile pod uticajem finansijskog kapitala, bogatijih
slojeva, politikih stranaka i same drave (ministar poljoprivrede je imao nadzor nad
radom Glavnog zadrunog saveza), i iako su mnogi zadruni principi esto kreni
(principi demokratskog upravljanja, neutralnosti i slobode izlaska i ulasku u zadrugu)
zadrugarstvo je doprinelo kakvom takvom razvoju poljoprivrede.

Prvi pokuaji kolektivizacije su nastupili nakon Drugog sv rata i bili su prilino

oprezni. Ono to je uradjeno odmah je stavljanje celokupnog zadrunog pokreta pod
kontrolu drave i to formiranjem raznih komisija, odeljenja i komiteta pri organima
izvrne vlasti. Zateeni zadruni sistemi su odmah ukinuti, Osnovni zakon o
zadrugama (1946) je samo legalizovao kontrolu drave nad zadrugama, a zadruna
svojina je 1953. ukinuta Ustavnim zakonom i proglaena vidom drutvene svojine.
Rukovodstvo zadruga se reorganizovalo i iz uprava su smenjeni svi koji su bili
protivnici komunistie partije. Osnovim zakonom o zadrugama je odredjeno da
lanovi u seljaku radnu zadrugu (SZR) unose svoju zemlju (osim do najvie jednog
hektara), radnu stoku i inventar. Prema Edvardu Kardelju, jednom od komun. lidera
zadrugarstvo je predstavljalo organizaciono sredstvo prevodjenja seljatva na put
socijalizma. Otar sukob izmedju jugoslovenske i sovjetske elite (1948) je ubrzao
kolektivizaciju. Vodjena je intenzivna kampanja, uz intenzivnu kampanju, a koristila
se i sila. Kolektivizaciju je pratio obavezni otkup poljoprivrednih proizvoda, koji je
izazvao jo vei otpor seljtva, naroito u Vojvodini. Nejednake i nerealne otkupne
kvote i nejednaka brzina kolektivizacije izazvala je sukob i unutar same partije,
izmedju predstavnika jugoslovenskih republika. Veina SZRa je odganizovana u Srbiji
(42%), najmanje u Sloveniji (4). Srpsko seljatvo, koje je inilo veliku veinu u
Narodnooslobodilakoj vojsci, i ukljueno u jedinice Kraljevske vojske u Otadbini, od
strane komunistikih lidera je vidjeno kao najopasniji element, pretei da ugrozi
njihovu apsolutnu vlast.

U Vojvodini se najdoslednije sprovodila kolektivizacija, koja je bila intenzivirana do

maksimuma. Zadruni posedi su ukrupnjivani tako to je drava oduimala zemjite
seljacima iji su posedi bili pored zadrunih. Seljatvo u Vojvodini je osetilo sve
rdjave strane kolektivizacije, to je ostavilo dubok trag na njegov odnos prema
dravi.

Ekonomski efekti kolekt. su bili porazni, zadrugari su bili potpuno destimulisani da

poveaju proizvodnju, veina je u SRZ ula samo da bi izbegla obavezu otkupa, a jo
jedan faktor je bio sistem trudodana. Nove unutranje (pad poljoprivredne
proizvodnje) i spoljanje (pribliavanje silama Zapada) okolnosti su bile presudne za
donoenje Uredbe o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljakih radnih zadruga
(1953), kojom je seljacima omogueno da slobodno ulaze i izlaze iz zadruga, to je
dovelo do nestanka zadruga (1966 ih je ostalo samo 10).

Nova politika prema seljatvu je nazvana socijalistika kooperacija sa ekonomskim

ciljem da se prevlada padpoljoprivredne proizvodnje. Koncept je bio zasnovan na
zdravorazumskom uverenju da su krupno socijalistika poljoprivredna gazdinstva i
zadruge kompatibilni sa seljaki gazdinstvom, pa je jedini put napretka seljakih
gazdinstava njihova saradnja sa dravnim sektorom: zadrugama, farmama i kasnije
agroidustrijskom kombinatima. Krajnji cilj je bio da se seljaci pretvore u radnike i da
se njihova svojina podrutvi. Glavni organizacioni oblik sprovodjenja je bila
zemljoradnika zadruga opteg tipa (OZZ). Ona se bavila i kulturnim i obrazovnim
aktivnostima, a lanovi su, pored seljaka, bili i radnici i administracija zadruge.
Imovina steena poslovanjem se smatrala drutvenom.
Poto ovaj projekat nije uspeo vlast je uvela samoupravljanje u postojee
zemljoradnike zadruge, transformiui ih u preduzea gde seljaci lanovi gube sva
sva svoja prava, na legalan nain, u korist zaposlenih i uprave. Seljaci zadrugari
postaju marginalizovani i zadruga postaje nezavisna od seljaka. Ekonomski gledano
htelo se da zadruga postane poljoprivredno preduzee ali da se ponaa prema
zakonima seljake privrede. Medjutim, na tritu su bile slabe jer su ih tukli svi, od
agroindustije, preko trgovine do seljaka, a na kraju im je i drava smanjila
subvencije. Zadruga je pokuavala da nadoknadi neracionalnosti tako to je seljacima
monopolski obarala otkupne cene njegovih proizvoda i procenjivala niu klasu i
teinu proizvoda. Od 1964. do 71. broj zadruga u Jugoslaviji je smanjen za 52.7%.

U prvoj polovini sedamdesetih, preostale zadruge su se spojile sa agroindustrijskim

kombinatima i bile njihov izvor sirovina. Kao delovi tih kombinata osnovne
ogranizacije kooperanata (OOK) bile su sredstvo za ekspoataciju seljaka. 1980-te
godine u Vojvodini nije bilo nijedne zemljoradnike zadruge. Nakon novih zakona o
zadrugama (1898. I 1990) broj zadruga u Srbiji se poveao. Dva su uzroka: prvi je to
to se veliki broj OOK izdvojio iz agroindustrijskih sistema, a drugi je pojava potpuno
novih zemljoradnikih zadruga. Proces je bio praen otporom velikih kombinata
pomaganim vlau. Najizrazitiji primer porasta je Vojvodina u kojoj 1989. ima 10
zadruga, a 1992. 93. Vaei Zakon o zadrugama donet 1996. na teritoriji SRJ,
predvidjao je povraaj znaajne imovine zadrunom sektoru, ali kao i do tada, proces
je iao sporo i nikada nije doveden do kraja.

Nove zemljoradnike zadruge, koje su nastale usled liberalizacije privrednog ivota i

sloma tvrdog komunizma su se razlikovale od starih po: broj lanova je bio daleko
manji (10 do 20), nemaju drutvenu i dravnu svojinu a i zadruna je minimalna,
temelje se na privatnoj svojini, uglavnom se bave nabavkom inputa i prodajom
seljacima, kao i otkupom poljoprivrednih proizvoda. Moe se govoriti o 2 tipa novih
zadruga: prvi je situacija kada neki preduzetnik ne osniva trgovinsku firmu, ve bira
jeftiniju varijantu i nalazi 10 ljudi koji pristaju da osnuju zadrugu; ovo funkcionie
kao i sve druge privatne firme, vlasnik vodi zadrugu i o svemu odluuje. Drugi tip
zaista osnivaju seljaci (oni bogatiji), kojima upravljaju seljaci i koje rade za seljake. Te
bi se mogle nazvati pravim i potvrdjuju da je u Srbiji mogue zadrugarstvo.

7. Klasno-slojni pristup odredjenju seljatva: Marks I Veber (zbog

nesporazuma, ovo pitanje je dva puta odraeno)

U celokupnom toku svoga razvoja, sociologija kao nauka je bila okrenuta modernim
drutvima dok su tradicionalna drutva bila zapostavljena. Sociologija se kao nauka
formirala u znaku protivstavljanja izmedju tradicionalnog i modernog, gde je prvo
smatrano mrtvim i prevazidjenim a drugo dobrim i poeljnim. Sudbinu tradicionalnog
delilo je i deli i seljatvo, prouavanje seljatva nikad nije bilo deo mainstream
sociologije. Zanimljivo je da i u sociologiji sela seljatvo nije bilo u prvom planu.
Sistematsko prouavanje seljatva se najpre javilo u centralnoj i istonoj Evropi.
Inteligencija koja se ubrzano vesternizovala bila je suoena sa brojnim seljatvom
kao najzaostalijim i najsiromanijim delom nacije. Seljako pitanje je tako povezano
sa pitanjem modernizacije. Istraivanja vertikalne dimenzije drutvene strukture nisu
nikako mogla da prenebegnu seljatvo kao drutveni sloj (klasu). Dva najznaajnija
mislioca, kad se radi o ovoj oblasti, jesu Marks i Veber. Oni i dalje presudno utiu
kako na raznovrsna poimanja klasno slojne strukture tako i na istraivanja ove
dimenzije drutvene strukture.

MARKS: Genijalno besmislen anahronizam

Marksovo shvatanje klasno-slojne strukture imalo je veliki uticaj irom sveta. Na

istoku je taj uticaj bio pojaan injenicom da je jedna varijanta marksizma u ovim
globalnim drutvima bila zvanina ideologija. Ovo se u velikoj meri odnosi i na nau
zemlju i sociologiju u periodu od kraja WW1 pa do kraja 80-ih godina. Na zapadu je
Marksov uticaj ubrzano rastao od 60-ih zajedno sa narodnim pokretima u tzv Treem
svetu i sa pojavom Nove levice. Marksovo tumaenje ima tri bitne odlike:

Prvo, Marks nikada nije na sistematian nain izloio svoje shvatanje klasno-slojne
strukture drutva, pa se sva naknadna tumaenja temelje na fragmentima o ovoj
temi.

Drugo, klase valja uvek traiti u odnosima proizvodnje. Na pojavnom planu, ti odnosi
su posredovani odnosima vlasnitva. Uvek su kroz istoriju u svakom tipu drutva
postojale dve klase: vlasnika i nevlasnika. Nastanak klasa je zapravo omoguen tek
pojavom vika proizvoda.

Tree, za Marksa su klase kolektivni istorijski akteri, to znai da one svojim

delovanje vre presudan uticaj na drutvenu strukturu i menjaju je ponekad
revolucijama. Delovanje pojedinca je potpuno podredjeno klasnom delovanju. Koren
klasa je u ekonomskoj sferi, ali one determiniu odnose i u kulturnoj i u sferi politike.
Odnos klasa jeste odnos klasne borbe, pa je sukob medju klasama konstitutivni
element samih klasa.

Piter Saundersova kritika Marksa se zasniva na tome da se on mnogo vie zanimao

za klase nego za pojedince. Iako je uoavao prisutnost drutvene pokretljivosti
prema gore i prema dole on je nije smatrao mnogo vanom. Krompton istie da
kod Marksa u stvari ne postoji iskljuivo dvoklasni model drutva. On je termin klasa
upotrebljavao i kao deskriptivni, istorijski koncept. U analizama sebi savremenih
istorijskih dogadjaja u tadanjim drutvima vidi mnotvo klasa. U osamnaestom
brimeru identifikuje zemljinu aristokratiju, finansijsku buroaziju, indrustrijsku
buroaziju, srednju klasu, sitnu buroaziju, industrijski proleterijat,
lumpenproleterijat i seljatvo. Ekonomski uslovi egzistencije koji odvajaju interese,
nain ivota i obrazovanje neke klase od drugih klasa ine posebna obeleja klase.
Marks na primeru francuskih seljaka objanjava razliku izmedju klase po sebi i klase
za sebe: ukoliko medju parcelnim seljacima postoji samo lokalna povezanost,
ukoliko istovetnost njihovih interesa ne stvara zajednicu, ne stvara nacionalnu
povezanost i politiku organizaciju medju njima, utoliko oni ne ine klasu (tj klasu za
sebe). Oni su stoga nesposobni da istaknu svoje klasne interese u svoje ime, te im
treba predstavnik koji e ujedno biti i njihov gospodar. Ovde Marks ne samo da
negira sposobnost seljaka da postanu klasa za sebe, odnosno da autonomno politiki
deluju kao klasa, nego im on isto tako odrie bilo kakav modernizacijski potencijal
kada se radi o ekonomskoj sferi. On otvoreno tvrdi da je politiki izraz seljatva jeste
diktatura i sa njom skopana birokratija. Seljaci su za njega ostatak iz feudalnog
perioda, ostatak koji ne pripada kapitalistikom drutvu. Seljak je za njega bio
besmislen anahronizam, nereiv hijeroglif za razum civilizovanih. Poznato je da je
oekivao da e seljaci kao sloj nestati iz tadanjeg zapadnog drutva kao i svi ostali
srednji slojevi i da e doi do polarizacije drutva na samo dve klase. Njegove
prognoze se nisu ostvarile, seljatvo kao drutvena klasa (sloj) nisu ni blizu nestali,
jo u njegovom ivotnom veku su predstavljali veliki deo stanovnitva u svim
evropskim zemljama osim Velike Britanije. Politike stranke koje su svoje programe
temeljile na Marksovim idejama stvorile su tzv. seljako pitanje ija se sutina svodila
na to kakvu politiku proleterska partija treba da vodi prema seljatvu pre i posle
osvajanja vlasti. Ovim pitanjem se pozabavio Engels u delu Seljako pitanje u
Francuskoj i Nemakoj , gde tvrdi da seljake eka neminovna propast i
proleterizacija ali da tu propast proleterska partija ne treba da ubrzava ali ni da
podgreva nade o ekonomskom preivljavanju sitnog parcelnog seljatva. Seljacima
treba primerom i drutvenom pomoi objasniti da svoj privatni posed treba da
prevedu u zdrueni, jer e zadruge biti kadre da organizuju modernu, krupnu
poljoprivrednu proizvodnju. Savez sa seljacima je po programu privremenog
taktikog karaktera. Jedino je proleterijat istinski revolucionarna klasa dok seljatvo
treba da poslui kao masovna baza proleterske revolucije.
VEBER: jedna od srednjih klasa

Veber je, isto kao i Marks, svoje shvatanje drutvene strukture izloio na
fragmentiran, nepotpun i ponekad nedovoljno jasan nain. Za razliku od Marksa, kod
Vebera problem drutvenih klasa nije centralni problem. Ono najvanije to je Veber
o klasnoj strukturi drutva napisao nalazi se u njegovom delu Privreda i drutvo.
Popularnost veberijanskog pristupa vertikalnoj dimenziji drutvene strukture naglo je
porasla u poslednje dve decenije dvadesetog veka i preuzela primat nad
marksistikim konceptom.

Veber je razdvojio tri osnovne dimenzije drutvene slojevitosti. Za Vebera, kljuni

pojam kad se o drutvenoj slojevitosti radi jeste mo. Mo predstavlja verovatnou da
jedan ovek ili grupa ljudi nametne svoju volju u nekom drutvenom odnosu uprkos
otporima drugih uesnika. Klase (ekonomska mo), stale (ugled) i stranke (politika
mo), pojave su raspodele moi u jednom drutvu i relativno su nezavisne jedna od
druge. Veberovo shvatanje klasa je pluralistikog karaktera. O klasama je re kada
postoji specifian uzroni inilac koji odredjuje ivotne izglede izvesnog broja ljudi i
taj inilac predstavlja ekonomske interese u svojini i pogodnostima za sticanje
prihoda. Klasni poloaj je u krajnjoj liniji poloaj na tritu. Postoje tri vrste klasa:

1 Posednika klasa- kada razlike u posedu primarno odredjuju klasni poloaj;

2 Poslovne klase- kada izgledi za trino korienje dobara i usluga odr klasni
poloaj;
3 Drutvene klase- sveukupnost onih klasnih poloaja medju kojima se na tipian
nain i lako obavlja razmena lino i u nizu generacija;

Kod sve tri vrste klasa mogu nastati klasno organizovane grupe ali to se ne mora
dogoditi. Klase nisu zajednice, mada predstavljaju mogui i est osnov zajednikog
delanja.

Pozitivno privilegovane posednike klase su rentijeri, negativno privilegovane

posednike klase su objekti poseda, neslobodni ljudi, dunici i sirotinja. Postoje i
klase srednjeg stalea u koje Veber ubraja sve one koje ive od svoje imovine ili
vetina steenih obuavanjem. On ovde uvrtava i seljake, ali se oigledno radi o
onim seljacima koji su vlasnici svojih poseda. Diferencijacija privilegovane klase ne
vodi nuno klasnim borbama. Slobodni seljaci mogu postojati bez ikakvih klasnih
suprotnosti uz jako pozitivno privilegovanu klasu robovlasnika i ak biti sa njom
protiv neslobodnih lica. Seljaci kao posednika klasa dunika mogu da dodju u sukob
sa poveriocima iz grada to ne mora da dovede do izmene privrednog sistema, nego
samo do preraspodele poseda (revolucija posednike klase).
Poslovne klase se takodje dele na pozitivno privilegovane ( preduzetnici, slobodna
zanimanja) i negativno privilegovane (radnici, samostalni seljaci, inovnici i zanatlije)

U ovoj zamisli je mogua konfuzija kad se radi o seljatvu kao klasi jer su oni
istovremeno svrstani i u poslovne i u posednike klase pri tom postoji nejasan
Veberov stav o svrstanosti seljaka u drutvenu klasu.

Shvatanja Marksa i Vebera uticala su na jugoslovenska-srpska prouavanja vertikalne

dimenzije i drutvene strukture kao i mesta seljatva u njoj. Bez dovoljnog
poznavanja ovih pristupa nije mogue celovito saznanje o istorijskoj sudbini kao i o
dananjem polozaju srpskog seljatva.

7. Klasno/slojni pristup u odreivanju seljatva : Marks i Veber

Marks:

Marksovo shvatanje klasno-slojne strukture drutva doivelo je gotovo bezbrojne

interperetacije, imalo je ogroman uticaj kako na Zapadu tako i na Istoku. O tome
svedo injenica da se svaki sociolog, ukoliko je eleo da izda svoje delo, makar
malo bavio Marksovim pogledima.

T. Botomar navodi da u Marskovim delima postoje dve upotrebe tremina klasa : U

Manifestu komunistike partije dve drutvene grupe meusobno sukobljene. Druga
upotreba, ua od prethodne, naglaava osobenosti modernih drutvenih klasa
nasuprot staleima (klase su produkt kapitalizma).

Krimpton istie da kod Marksa ne postoji iskljuivo dvoklsani model drutva, ve da

je on koristio klasu kao analitiki koncept , ali i kao deskriptivni, istorijski koncept. U
18. Brimeru Luja Bonaparte on navodi mnotvo klasa (zemljina aristokratija,
finansijska buroazija, industrijska buroazija, srednja klasa, sitna buroazija,
industrijski proleterijat, lumpen proleterijat i seljatvo).

Iako gidens kritikuje Marksa da prilino slobodno koristi termin klasa, to nije sasvim
tano. Marks je dao u 18. Brimeru Luja Bonaparte dao eksplicitnu definiciju klase:
Dakle, ekonomski interesi egzistencije koji odvajaju interese, nain ivota i
obrazovanje neke klase od drugih klasa, ine posebna obeleja klase. Uz to kalese
postoje samo kroz neprijateljsko suprotstavljanje drugim kasama. Ova definicija
odnosi se na klasu po sebi,koju Marks objanjava upravo na primeru seljatva u
Francuskoj. Parcelni seljaci ine ogromnu masu iji lanovi ive u istim uslovima, ali
ih njihov nain proizvodnje izoluje ih jedne od drugih, izolaciji jo dobrinose i loa
saobraajna sredstva i siromatvo seljaka. Zbog te svoje nepovezanosti, oni nisu u
stanju da zastupaju sami sebe, ve ih mora zastupati drugi. Njihov zastupnik ujedno
mora biti i njihov gospodar, njihov autoritet. Ovim svojim stavom Marks nije negirao
samo sposobnost seljaka da postane klasa za sebe ( da autonomno politiki deluje),
ve odbacuje i bilo kakav modernizacijski potencijal seljatva. Takoe on tvrdi da
politiki izraz brjnog seljatva jeste diktatura.

I u svom delu Klasne borbe Marks pominje seljake. U ovom delu oni predstavljaju
srednji sloj (za koji je Marks predvideo da e nestati) izmeu proletera i buroazije,
dok za ideologe seljake klase smarta seoske uitelje. Seljaci su, po njegovom
miljenju, predstavljali zaostatak iz predhodnog feudalnog perioda, predmodernu
klasu koja ne spada u kapitalistiko drutvo. On je imao negativan stav prema
seljatvu i nazivao ih je kasom koja u okviru civilizacije predstavlja varvarstvo.
Nestanak srednje klase koju je Marks predvideo, nije se odigrala, ak ta vie seljaci
su predstavljali veliki deo stanovnitva u svim evropskim zemljama osim Velike
Britanije. Politike partije koje su svoje ideologije temeljili na Marksovim idejama,
pokrenule su seljako pitanje. Kakvu politiku pre i posle osvajanja vlasti tereba da
vodi proleterska partija prema seljatvu, koje nikako da se u potpunosti rasloji na
vlasnike i najamne radnike? Na ovo pitanje odgovorio je Engels u svom delu
Seljako pitanje u Francuskoj i Nemakoj. On je tvrdio da seljake eka neminovna
propast i proleterizacija, ali da proleterska partija to ne treba da ubrzava, ve treba
da objasni parcelnom seljaku da svoje parcele treba da prevedu u zadruge, koje e da
organizuju modernu, krupnu proizvodnju. Jedino je proleterijat istinska
revolucionarna klasa, a seljatvo treba samo da poslui kao masovna baza, poto e
ono svakako nestati. Mnogi marskisti, vodei se Marksovim idejama, prilazili su
seljatvu kao nepostojeem u istorijskom smislu. Zbog toga se deavalo da izopte
veliki deo populacije iz drutva kao celine, to je dalje vodilo pogrenoj prognozi
drutvenog razvoja. Seljaci su jednostavno smetali, nisu se uklapali u teorijski
koncept.

Veber:

Isto kao i Marks i Veber je svoje shvatanje drutvene strukture izloi na

fragmentriran, nepotpun i nedovoljno jasan naina, ali za razliku od Marksa njemu
problem drutvenih klasa nije u centru panje. Svoje shvatanje klasno-slojne
strukture drutva Veber je izloio u delu Privreda i drutvo u kome je razvio 3
osnovne dimenzije drutvene slojevitosti. Kljuni pojam drutvene slojevitosti, po
njegovom miljenju je mo. Mo predstavlja verovatnou da jedan ovek ili grupa
ljudi sprovedu svoju volju u nekom drutvenom odnosu, pa i uprkos otpodu drugih
uesnika. Klase (ekonomska mo), stalei (ugled) i stranke (politika mo) pojave su
raspodele moi u jednom drutvu,ali su relativno nezavisne jedna od druge.

Veberovo shvatanje klasa je pluralistikog karaktera. O klasama je re onda kada

postoji specifian uzroni inilac koji odreuje ivotne izglede odreenog broja ljudi i
taj inilac predstavlja ekonomske interese u svojini i pogodnostima za sticanje
prihoda, tj. kasni poloaj je poloaj na tritu. On razlikuje 3 vrste klasa:

1.posednike klase- razlike u posedu odreuju klasni poloaj

2.poslovne klase-trino korienje dobara i usluga odreuje klasni poloaj.

3. drutvene klase- sveukupnost onih klasnih poloaja meu kojima se na tipian

nain i lako obavlja razmena lino i u nizu generacija.

Sve tri klase se mogu klasno organizovati, ali i ne moraju ( za razliku od Marksa kod
koga seljaci nikada ne mogu da se klasno organizuju, ili njegovim renikom postanu
klasa za sebe)

Posednike klase dele se na privilegovane posednike klase ( rentieri), negativno

privilegovane posednike klase (prolereri, dunici, sirotinja) i srednji stale ( svi oni
koji ive od svopstvene imovine ili svopstvenih vetina) u koji spadaju i seljaci
(slobodni seljaci). Za razliku od Marksa, Veber smatra da slobodni seljaci mogu bez
ikakvih klasnih suprotnosti postojati uz privilegovanu posedniku klasu, ak se
mogu i udruivati protiv neslobodnih lica. Seljaci kao posednika klasa dunika mogu
da dou u sukob sa poveriocima iz grada, to ne vodi nuno u revoluciju, ve samo
dovodi do preraspodele poseda.

Poslovne klase se takoe dele na privilegovane, neprvilegovanne i srednje.

Samostalni seljaci, uz inovnike i zanatlije i ovde ine srednju klasu.

Veber u drutvene klase nije nabrojao seljake, ve samo radnike, sitnu buroaziju,
neimunu inteligenciju, struno obrazovane i imune i privilegovane na osnovu
obrazovanja. Mogue je da je seljake smestio u pojam sitne buroazije, poto se ne
izdvajaju ni zanatlije, a zna se i da su samostalni seljaci i vlasnici. Ovde stvari nisu
ba sasvim jasne.

Dakle Veber je seljake ubrajao u nekoliko klasa : klasu srednjeg stalea, slabije
privilegovanu posedniku klasu, srednju poslovnu klasu i moda u drutvenu
klasu.
anin kritikuje Veberov pluralistiki koncpt klasa, smatrajui da ima mnogo
nedostataka, od kojih je najvei to vodi gotovo neogranienoj analitikoj podeli
drutva u male podgrupe. Kada je seljatvo u pitanju takoe se javlja konfuzija, jer je
istovremeni srstano i u posednike i u poslovne klase.

8. Problem istraivanja i osnovne karakteristike klasno-slojnog poloaja

seljatva tokom socijalizma

Kada se radi o poloaju seljatva izuzetan znaaj imaju ona istraivanja u kojima se
seljatvo uporeuje sa drugim drutvenim slojevima u pogledu obeleja kao to su
materijalno bogatstvo, mo I ugled, interese, obrazovanje, ivotni stil. Kod nas takva
istraivanja sprovodio je Mihailo Popovi.

Teorijska osnova tog istraivanja bilo je Popovievo shvatanje klasno/slojne strukture

socijalistikih drutava uopte, naroito jugoslovenskog. Polaznom sociolokom
kategorijom, pozivajui se na Marksa, smatra drutvenu delatnost koju definie kao
proces troenja ovekove psiho-fizike energije kojim se u odreenoj socijalno sredini
postie odreeni efekat na nekom predmetu, oveku ili nekom delu drutvene
strukture. Drutvena delatost ima etiri osnovne dimenzije: tehnoloko-
instrumentalnu, dimenziju podele delatnosti, podelu drutvene moi i
vrednosnonormativnu dimenziju.

Krajnji rezultat diferenciranja druge dimenzije jeste drutvena uloga kao

specijalizovan oblik aktivnosti za kojima postoji potreba u datom drutvu i koju
obavlja odreen broj njegovih lanoba na osnovu drutvene podele rada. Pojam
drutvena mo predstavlja manje ili vie strukturiran sistem raspodele mogunosti
uestvovanja u donoenju relativno znaajnih odluka.

Tri su glavna izvora nejednake raspodele drutvene moi: prvi je system vladajuih
pravnih normi, drugi je posedovanje fizike sile kao presudnog izvora drutvene moi
u odreenim istorijskim situacijama, i trei je drutvena podela rada.

Drutveni poloaj je mesto koje pojedinci odnosno itave grupacije zauzimaju u

sistemu raspodele drutvene moi, materijalnih i drugih vrednosti i drutvenog
ugleda.

Istrorijski razvitak drutvenih delatnosti i odnosa uslovio je diferenciranje drutva u

horizontalnom i vertikalnom pravcu. U horizontalnom diferenciranju radi se o podeli
rada i drutvenim ulogama koje su se formirale na osnovu ove podele. Dok se
 vertikalno diferenciranje vri na osnovu razlike u drutveno poloaju koji proistie iz
nejednake raspodele drutvene moi, koja dalje uslovljava nejednaku raspodelu
materijalnih dobara.

Popovi termin sloj vidi kao opti naziv za svaku vrstu socijalnih grupacija koje se
meusobno razlikuju po poloaju u drutvu i predlae termin sloj uopte. Klase kao
veliki drutveni slojevi javljaju se u istom obliku tek sa nastankom kapitlizma i to u
vidu buroazije i proletarijata. Pre kapitalizma klase su postojale u skrivenim
oblicima, kao to su kaste, stalei.

Popovi seljatvo vidi kao ostatak klasa u socijalizmu, meutim ne navodi da li je

ostatak buroazije (seljaci su po pravilu vlasnici) ili proletarijata (na svojim posedima
rade veinom uz pomo lanova vlastite porodice). Pravni poredak socijalizma je
ukinuo nejednakost koja poiva na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju,
ali postoje razlike izmeu uloga onih koji upravljaju i onih koji samo izvravaju
odluke. Na taj nain se stvraju dva tipa drutvenih drutvenih poloaja. To je poloaj
onih koji imaju veliku drutvenu mo zahvaljujui vrenju rukovodeih uloga i poloaj
neposrednih proizvoaa i drugih gupa koje uestvuju u procesu rada. Iz toga sledi
da se u socijalistikom drutvu mogu razlikovati tri sloja:

- Sloj visokih politikih i privrednih rukovodioca

- Sloj neposrednih proizvoaa
- Srednji socijalistiki slojevi (koji ne pripadaju ni prvom ni drugom sloju, a to u
ininjeri, lekari, prosvetni radnici, trgovci, slubenici).

Slojevi u socijalistikom drutvu imaju zajednike interese kao to su odravanje i

razvoj socijalizma, podizanje produktivnosti rada, ivotnog standarda, kulturnog
nivoa svih lanova drutva.

Teorijsko-hipotetiki okvir istravanja kojim je Popovi rukovodio od 1972. do 1974.

inilo je navedeno Popovievo shvatanje kasno/slojne strukture socijalistikih
drutava.

Popovi navodi da u jugoslovenskom drutvu postoje sledei slojevi:

- sloj politikih privrednih rukovodilaca

- srednji socijalistiki slojevi
- slojevi neposrednih proizvoaa
- slojevi privatnih sopstvenika

Ova lista izraava hijerarhiju slojeva polazei od njihovog drutvenog poloaja.

Popovi je seljatvo podelio na krupno, srednje i sitno, meutim ta podela nije
sprovedena u operacionalizaciji.

Anketno ispitivanje je sprovedeno 1974, a upitnik je imao pet tematskih celina: opta
obeleja ispitanika, ivotni stil slojeva, klasne identifikacije, drutveni interesi i
vrednosne orjentacije. Bilo je 1000 ispitanika. 44,5% pripadnika je roeno u
porodicama poljoprivrednika, to govori o veoma izraenoj meugeneracijskoj
pokretljivosti.

Osnovni interes seljaka vezan je za svojinu ali i za rad po emu se i izdvajaju od

drugih privatnika. Seljaci-radnici su po tome mnogo blii radnikoj klasi, jer ze
izrazito zalau za rad.

Kako seljaki ivot doivljava duboke transformacije, smatra se da je re o kulturi u

nestajanju, meutim ta tvrdnja nije prihvatljiva dokle god postoje seljaci u klasinom
smislu, tj oni koji svoju egzistenciju vezuju za obradu sopstvene parcele.

Popovi je obradio i problem samoidentifikacije. Poljoprivrednici kao oznaku svoje

klasne pripadnosti korsite termine seljaci, seljaka klasa i ree poljoprivrednici.
Uglavnom se identifikuju na tradicionalan nain.

Istraivanje koje je Popovi sproveo 1986. u centru panje je imalo drutvene

nejednakosti. Tu teite svog shvatanja klasno/slojne strukture pomera ka
funkcionalizmu. Zanima ga odnos izmeu drutvenih nejednakosti i drutvenog
sistema. U ovom istraivanju seljaci-radnici su izostavljeni. A ako se i spominju,
svrstavaju se u radniku klasu.

Koriste se dve sheme: beogradska varijanta (rukovodioci, strunjako-slubeniki

sloj, radnici i privatnici) i zagrebaka varijanta (rukovodioci, strunjaci, slubeniko-
radniki sloj i privatnici). Razlika je to bogradska varijanta slubenike svrstava
meu strunjake, a zagrebaka slubenike ukljuuje u radnike.

Tree istraivanje koje je sprovedeno 1988.godine ponovo izostavlja seljake-radnike.

Popovi podvlai da je posedovanje politiko-ekonomske moi glavni inilac koji deli
ljude u socializmu na upravljae i proizvoae. Tadanje jugoslovensko drutvo se,
prema popoviu, sastojalo od 4 grupe slojeva: (1)politikih, dravnih i privrednih
rukovodilaca (2)strunjaka u privredi i van privrede i slubenici sa srednjim
obrazovanjem (3)manuelni slojevi radnike klase (4)klasa privatnika.

Osnovna obeleja drutvenog poloaja sloja poljoprivrednika: ogromna veina ima

zavrenu osnovnu kolu, najvei broj poljoprivrednika spada u grupu ispitanika sa
srednjim materijalnim standardom. Na skali materijalnog poloaja zauzimaju osmo
mesto.

Nakon Drugog svetskog rata tr inioca utiu na nagli pad brojnosti poljoprivrednog
sloja u Jugoslaviji: 1-njihov relativno sve tei drutveni poloaj 2-mogunost za
drutvenu pokretljivost potomaka 3-sve vei pad bioloke reprodukcije
poljoprivrednika.

Najvei stepen heterogenosti i zatvorenosti imaju poljoprivrednici jer je ovaj sloj

neprivlaan za pripadnike drugih slojeva. Imaju najvei procenat unutargeneracijske
stabilnosti. Seljak se u socijalizmu razlikuje od graanina zato to zauzima odreeno
mesto u drutvenoj podeli rada i zauzima znatno ni mesto u raspodeli drutvene
moi u ovom sistemu.

Za Zagorku Golubovi kljuni elementi za konstituisanje drutvenih grupa su

svojinski odnosi i drutvena podela rada. Na jednoj strani se nalaze drutvene grupe
koje zauzimaju poseban poloaj u drutvenoj podeli rada jer vre ulogu raspolaganja
drutvenim sredstvima i dobrima putem dravnog aparata, imaju privilegovan pristup
drutvenoj svojini i zauzimaju privilegovan poloaj u poliikoj strukturi moi. Na
drugoj strani se nalaze proizvoake i druge grupe koje su udaljene od pristupa
drutvenoj moi i od raspolaganja drutvenim dobrima i iji su interesi surostavljeni
prvima.

Razlikuje dve ravni drutvene diferencijacije, jedna je klasna i druga je profesionalna.

U jugoslovenskom drutvu razlikuje sledee klase: seljatvo, radniku klasu, tanak
sloj stare srednje klase, sve iri sloj nove srednje klase, politiko funkcionerska klasa
sa svim obelejima vladajue klase, sloj inteligencije.

Vezanost za privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju bitno je uticala na nzak

drutveni poloaj seljatva. Sloj istih poljoprvrednika je na najnioj lestvici u
pogledu prihoda po lanu domainstva. Cela klasa je zatvorena i sporo menja svoj
tradicionalni nain ivota. Najezavisnija je klasa u odnosu na dravu, jer svoju
egzistenciju zaniva na vlastitim sredstvima za proizvodnju i priod stie prodajom
vlastite robe na trite. Najblie je nekvalifikovanom radnitvu.

Golubovi smatra da se seljatvo sastoji od vie razliitih slojeva, seljake-radnike

smatra delom seljatva. Seljatvo ulazi u sukob sa drugim klasa u drutvu, pre svega
sa vladajuom.
Mladen Lazi je u svom ista\ivanju yahvatio period postojanja socijalistikog
sistema, kao I period transfomacije tog sistema. Naglasak stavlja na klasnu analizu.
Uspeno je ujedinio teoriju i empririju.

Lazi klase definie na sledei nain: Klasu ini jedinstvo njene uloge u podeli
drutvenog rada, njenog nainaa ivota, kao i interesa koji iz toga slede u
suprotnosti prema drugoj klasi.

Osnovni oblik proizvodnje u socijalizmu je planska proizvodnja. U socijalizmu su

prisutni i oblici ranijeg naina proizvodnje, kao to je npr robna proizvodnja seljaka
ili sitnih zanatlija. Umesto robe osnovni proizvod je planski proizvod koji ima
dvostruki karakter: upotrebnu vrednost (koja se odreuje tek u inu potronje) i
plansku vrednost. Planska vrednost dominira nad upotrebnom. Fetiizam robe je
zamenjem fetiizmom planskog proizvoda. Rad takoe ima dvostruki karakter:
pojavljuje se kao potreban rad i kao sistemski rad. Posledica dominacije sistemskog
rada nad porebnim je rasipanje proizvodnih snaga i stvaranje ogromnog parazitskog
upravnog aparata.

Uz klasu kolektivnih vlasnika i radnitvo postoji jo i posredna klasa. Javlja se zbog

nunosti posredovanja izmeu upravljakog i izvrnog rada.

Za potrebe istraivanja Lazi je formirao dve sheme: prva govori da uz tri osnovne
klase postoje i slojevi privatika. Druga ralanjuje klase na slojeve (kolektivno-
vlasnika klasa/sloj politikih rukovodilaca i sloj direktora, posredna-slojevi
sistematskog i slojevi potrebnog rada, radnitvo/rutinski slubenici,KV i VKV radnici i
NKB i PKV radnici, priatnici/sloj zanatlija i sloj poljoprivrednika).

Mili kritikuje Lazia i smatra da je spajanje poljoprivrednika i zanatlija u klasi

privatnika gruba teorijska greka.

Prikupljanje podataka upitnikom je obavljeno na teritoriji Socijalistike Republike

Hrvatske 1984.godine na uzorku od 400 ispitanika, naknadno je ukljueno i 650
seljaka-radnika. Rezultati istraivanja (vertikalne pokretljivosti) su slini ranijim
istraivanjima.

Seljaci su sloj sa apsolutno najveom meugeneracijskom samoreprodukcijom.

Vertikalna pokretljivost seljaka je vezana za period industrijalizacije.

Lazi po statinim drutvima podrazumeva ona u kojima se vladajui nain

proizvodnje moe trajnije reprodukovati a da pretpostavke na kojima se ta
reprodukcija odvija ostanu neizmenjene, u zateenom obliku. Dinamina su ona
 drutva u kojima je reprodukcija vladajueg naina proizvodnje u principu mogua
samo ako se zateeni uslovi trajnije menjaju. Statina drutva odlikuje i
samodovoljnost. Seljaci su uvek orjentisani na potronju koju uglavnom mogu da
zadovolje sopstvenim potrebama.

Razmatrajui pojam drutvenih poloaja u socijalizmu, Lazi ih definie kao

sintetiki izraz globalne drutene podele rada, koja se uspostavlja prisilno i
relativno trajno, tako da suprostavlja velike grupe ljudi po osnovnim dimenzijama
ljudske prakse. Predlae 5 elemenata za koje smatra da sainjavaju inioce ukupnog
drutvenog poloaja u socijalizmu: 1-podela na komadno-planski i izvrni rad; 2-
materijalni poloaj (direktna posledica poloaja u drutvenoj reprodukciji); 3-
obrazovanje; 4-podela na intelektualni i manuelni rad; 5-podela s obzirom na mesto
ivljenja.

Takoe je ispitivao i klasnu homogenizaciju (ujednaavanje osnovnih obeleja

naina ivota unutar drutvenih grupa) i statusnu konzistenciju (povezanost
drutvenih poloaja nutar porodice i neformalnih veza). Statusna konzistencija
operacionalizovana je preko poloaja suprunika i prijateljskih veza i rezultati
ukazuju na izrazitu statusnu konzistenciju.

Rezultati istraivanja raenog 1993.godine govore o drutvenom poloaju seljatva u

vreme graanskog rata. Poetkom osamdesetih u ukupnom siromatvu dominirali su
seljaci, dok poetkom devedesetih preovlauje urbano stanovnitvo, tj nii i srednji
slojevi gradske populacije.

Zakljuujui da se zemlja kree ka obliku drutva koji se naziva perferni, Lazi

konstatuje da je diferencijacija meu poljoprivrednicima veoma jaka i da kriza stvara
pretpostavke za odravanje sitnijih poseda osiromaeni seljaci moraju ostati na
selu.

Kako bi se modernizacijski potencijali realizovali, drava bi morala da preuzme

antitradicionalistiki korak. Lazi smatra da seljatvo poseduje sposobnosti da se
prikljui modernizacijskim procesima, ali da je ono zajedno sa seljacima-radnicima
prepreka modernizacije zbog svog tradicionalizma.

Kao rezultat privatizacije koja je usledila 2001.godine u Srbiji se pojavila nova

drutvena struktura u poljoprivredi, koja obuhvata sledee drutvene slojeve:

- pravne seljake,
- farmere,
- vlasnike velikih poljoprivrednih imanja,
- poljoprivredne radnike

Poseban znaaj ima Laziev stav o nerazdvojivosti drutvenih i istorijskihstudija kao i

tvrdnji da su sociologija i istorijografija u irem smislu jedna nauka.

Lazi konstruie sedmolanu relaciono/hijerarhijsku shemu:

- sitni poljoprivrednici
- nekvalifikovani ne/manuelni radnici
- kvalifikovani manuelni radnici
- slubenici sa srednjom strunom spremom i samozaposleni
- strunjaci i samozaposleni sa visokom strunom spremom
- nii rukovodioci i sitni preduzetnici
- direktori, politiari i srednji i krupni preduzetnici nova vladajua klasa

Slojevi veleposednika i poljoprivrednih radnika odlin su pokazatelj injenice da su se

poljoprivreda i selo razdvojili, jer ni jedan ni drugi nisu nuno vezani ze selo i
seljatvo, dok seljaci i farmeri ostaju vezani za selo.

Anri Mendres, francuski sociolog, govori da dolazi do kraja seljatva onda vei deo
tradicionalnog seljatva biva deagrarizovan, a manji poveava svoje posede i okree
se u potpunosti ka tritu.

9. Promene klasno-slojnog poloaja seljatvatokom postsocijalizma (Lazi,

Cveji, ljuki U: ljuki 2012, Petrovi-Backovi)

U pogledu materijalnog poloaja poljoprivrednika, ogranieno privatno vlasnitvo

nad zemljitem uz usitnjavanje poseda koje je teklo u celokupnom posleratnom
periodu u znaajnoj meri su oteali razvoj moderne robne proizvodnje, tako da su
sitna domainstva uglavnom bila naturalni a ne robni proizvoai. Materijalni poloaj
poloprivrednika je vrlo nepovoljan. Kada je re o preovlaujuim vrednosnim
obrascima poljoprivrednika, moe se oekivati visok stepen orijentisanosti ka
ekonomskom liberalizmu, i to prvenstveno zbog toga to su poljoprivrednici
predstavljali gotovo jedinu drutvenu klasu koja je tokom socijalizma uspela da
sauva privatno-sopstveniki poloaj. -2000. godinu karakterie: -makrekonomska
stabilizacija, - svojinsko restrukturiranje, -privatizacija, - jaanje trine ekonomije.
-Kljuni inilac diferencijacije je privatno vlasnitvo. Do tog perioda homogena
poljoprivredna grupacija je bila na dnu dru. Hijerarhije,zatim poinje da se
diferencira u pogledu materijalnog i klasnog poloaja. Podela: 1. Oni koji se
svrstavaju u sam vrh, rame uz rame sa sitnim preduzetnicima -farmeri,moderni
poloprivrednici 2. Sitni poljoprivrednici dno hijerarhije Tokom '80ih godina razlike
meu klasama bile su izuzetno izraene, dok je unutranja homogenost klase bila vrlo
jaka. Ta situacija (izraene razlikemeu klasama) menja se u narednim godinama i
traje sve do 2003. god kada materijalne nejednakosti ponovo rastu. A 2012. god
pokazuje ponovni pad meuklasne diferencijacije, to se objanjava pogoranim
uslovima ivota usled ekonomske krize Za vreme socijalistike Jugoslavije
poljoprivrednici su se nalazili na samom dnu hijerarhiske lestvice. Materijalne
nejednakosti jasno su pratile drutvenu hijerarhiju tokom celokuponog perioda: 1.
Vrh - pripadnici vieg sloja 2. Strunjaci i sitni preduzetnici 3. Manuelni radnici 4.
Poljoprivrednici zajedno sa nekvalifikovanim radnicima. Podaci sa kraja osamdeseih
pokazuju da je itavih 86% poljoprivrednika imalo nizak i nii srednji materijalni
poloaj. Objanjenje za ovakvo stanje: '50ih godina umesto kolektivizacije
poljoprivrede, nastupa sitno privatno vlasnitvo nad zemljom (time je bilo
onemoguena modernizacija robne proizvodnje, pa i samo napredovanje
poljoprivrednika na skali). Prednost koju imaju poljoprivrednici: zaposleni u
drutvenom sektoru (imaju bolje uslove rada, vii dogodak, socijalnu sgurnost,
povoljnije perspektive za obrazovanje i dru pokretljivost ka gore). U cilju poboljanja
svog niskog, tj najnieg poloaja, polprivrednici pokuavaju razne strategije.
Poljoprivredna domainstva sa diverzifikovanim radnim strategijama (dakle,
strategijama koje ukljuuju kombinovanje razliitih aktivnosti) imaju neto bolji
materijalni poloaj u odnosu na domainstva u kojima nije zabeleeno prisustvo
ovakvih strategija. Pokazuje se da poljoprivredna domainstva u kojima je bar jedan
lan formalno zaposlen imaju neto bolji materijalni poloaj dok, s druge strane,
domainstva sa strategijom supstitucije i pasivna poljoprivredna domainstva imaju
veoma lo materijalni poloaj. Od '80ih godina kada je po domainstvu bilo 7,5%
oeva kvalifikovanih radnika, do perioda 2000e godine taj broj dostie i 21%.
Vrednosne orijentacije poljoprivrednika ekonomski liberalizam Promene u stepenu
pristajanja uz ekonomski liberalizam praene su preko sledeih empirijskih iskaza:
Drutveni napredak e uvek poivati na privatnom vlasnitvu, Drava mora danas
imati veu ulogu u upravljanju privredom (1989) to vlada manje intervenie u
ekonomiji, to bolje za Srbiju (2003 i 2012) Potpuna nezavisnost privrednih
kolektiva od drave je uslov privrednog rasta (1989) Vlada ne bi trebalo da
pokuava da kontrolie ili se na bilo koji drugi nain mea u privatne firme (2003 i
2012) ova parola je najbrojnija i najpodranija! 50% (meutim u pogledu
prihvatanja ovog stava oni su se sve vie pribliili kvalif. i nekvalif. radnicima)
-Meutim ak 45% je za zalaganje drave u svetu poljuprivrede, ondosno za njeno
meanje. itajui ovo na umu bi trebalo da imamo da stanovnitvo tokom celog
socijalistikog perioda bilo sistemski upueno na ekonomsku zatitu drave,.
Poljoprivrednici (kao i vei deo stanovnitva) kombinovali su sigurnost koju nudi
drava i njena regulacija sa preimustvima privatnog vlasnitva, kojih su bili svesni.
Prilikom interpretacije ovih podataka moramo imati u vidu pogoranje ekonomskog
poloaja velike veine stanovnitva tako da su stanovnici Srbije nastavili da raunaju
na redistributivnu ulogu drave. U pogledu materijalnog poloaja, na osnovu
celokupne analize se pokazalo da su poljoprivrednici tokom celokupnog posmatranog
perioda imali veoma lo materijalni poloaj! Dok se tokom socijalizma nepovoljan
materijalni standard poljoprivrednika moe povezati sa osnovnim elementima
socijalistikog komando-planskog poretka, dotle je nemogunost poboljanja njihovog
poloaja u narednom periodu bio uslovljen drastinim ekonomskim nazadovanjem
zemlje tokom 1990-ih, uz spori oporavak privrede u prvoj polovini prole decenije, te
ponovnom ekonomskom krizom proteklih godina. Poljoprivrednici naklonjeniji su
ekonomskom liberalizmu, objanjava se, zbog toga to je njihova privatna svojina bila
osnov njihove egzistencije. A s druge strane, prihvatanje dravnog intervencionizma
kod ovog sloja moe se dovesti u vezu sa njihovim veoma loim materijalnim
poloajem. Sociologija kao nauka najvie se bavila modernim drutvom, meutim
kasnije poinje i da se bavi seljatvom. Pre svega modernizacijski procesi najpre su
se odigrali u SAD-u gd su se sejaci preobrazili u farmere. Inteligencija se suoava sa
brojnim siromanim seljatvom. Marksovo shvatanje klase imalo je daleko sean
uspeh na Zapadu i Istoku. Marksovo poimanje klase ima 3 bitne odlike: Marks nije
na sistematian nain izloio shvatanje klasno-slojne strukture a da sva naknadna
tumaenja temelje na temama koje se mogu nai u Klasnim borbama u Francuskoj,
Manifestu kom.partije, Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte, Kapitalu itd. Klase
treba traziti u sferi proizvodnje, tj. Odnosima proizvodnje koji su posredovani
vlasnitvom. Klase su kolektivn istorijski akteri, to znai da svojim delovanjem
vre uticaj na drutvenu strukturu menjaju je, nekada i putem revolucije. Botomor
kae da Marks upotrebljava 2 razliita znaenja klase, jedno se odnosi na velike
grupacije u meusobnom sukobu- tlaene i potlaene, a drugo je gde su klase
proizvod kapitalizma. Veberov pojam klase po uriu je nepotpun i nedovoljno jasan
nain. Veberov kljuni i temeljni pojam je mo. Mo predstavlja verovatnou ja da
jedan ovek ili grupa ljudi sprovede svoju volju u drutvu, uprkos otporu drugih ljudi.
Klase, stalei i stranke su vid moi, nezavisne su jedne od drugih. O klasama je re
kada postoji specifian uzroan inilac koji odreuje drutvene izgede izvesnog broja
ljudi i taj inilac predstavlja ekonomske izglede, klasni poloaj je poloaj na tritu.
Razlikuje: Posrednike klase: razlike u posedu primano odreuju klasni poloaj
Poslovne klase: kada izgledi na trino korienje dobara i usluga prmarno odreuju
klasni poloaj Drutvene klase: sveukupnost klasnih poloaja meu kojima se na
tipian nain i lako obavlja razmena, lino i u nizu generacija. Klase nisu zajednice,
mada mogu biti osnov zajednikog delovanja. Za Vebera su seljaci klasa srednjeg
stalea, slabije privilegovana posrednika klasa, srednja poslovna i moda drutvena
klasa. Shvatanja Mihajla Popovia, koji polazi od Marksovog shvatanja i def. Je kao
proces troenja ovekove psiho-fizike energije. Drutvena delatnost ima 4 dimenzije:
tehnoloko-instrumentalnu, dimenezija podele delatnosti, podela drutvene moi,
vrednosnonormativna dimenzija. U sluaju horizontalnog diferenciranja radi se o
podeli rada drutvenim ulogama koje su formirane na osnovu Veberove podele, to je
uslovljeno podelom delatnosti i potrebom da se udruuju oni koji obavljaju sline
uloge. Vertiklano diferenciranje se vri na osnou razlike u drutvenom poloaju koji
proistie iz nejednake raspodele dru.moi. Klase se u istom vidi javljaju tek u
kapitalizmu u liku burzoazijije i proleterijata, pre kapitalizma su postojale kaste,
stalei. Popovi seljake u svojoj emi ne spominje uopte i s toga su apstrahovani.
Drutveni poloaj u socijalizmu ine 3 komponente: mesto dru. Podeli rada, odnos
prema politikoj i ekonomskoj moi, mesto u raspodeli materijalnog bogatstva. U
Jugoslovenskom drutvu postoje sl. Slojevi: Sloj politikih i privrednih rukovodilaca
Srednji socijalistiki slojevi Slojevi neposrednih proizvoaa Slojevi privatnih
sopstvenika Kasnije seljatvo deli na: krupno, srednje, sitno. Oni se nalaze pri dnu
lestvice. Osnovni interes seljaka vezan je za svojinu,to je sluaj i kod privatnika ali
se seljaci izdvajaju radom. Mnogo su blii radnikoj klasi nego privatnicima, najvie
istiu injenicu da se njihovi interesi ne ostvaruju. Dok je nekada postojao
tradicionalni stil ivota seljaka, to je danas izbrisano. Poljoprivrednci kao oznaku
svoje klase koriste termine seljaci i seljaka klasa. Dakle ipak se identifikuju na
tradicionalan nain. Skoro 90 % njih svoj poloaj vidi kao nii. Po stepenu
obrazovanosti su na samom dnu. Davidovi istie da nijedno socijalistiko drutvo
nije uspelo da rei seljako pitanje. Seljaci ostaju grupa graana drugog reda. Po
Zagorki Golubovi, Jugoslovesko drutvo se moe podeliti na: Seljatvo Radnika
klasa Tanak sloj stare srednje klase Sve iri sloj srednje klase Politiko-
funkcionerska klasa sa svim obelejima vladajue klase Sloj inteligencije U njenom
konceptu seljatvo je u potpunosti klasa, nije homgeno ve se sastoji iz vierazliitih
slojeva. U svojim istraivanjima Mladen Lazi je obuhvatio period postojanja
socijalistikog sistema, kao i period transformaije tog sistema. Njegovo shvatnje ovog
sistema izloeno je u knjizi U sustret zatvorenom drutvu. Socijalizam nastaje
ukidanjem proizvodnje kapitala na kome je poivala buroazija. U zemelju novih
odnosa ugraen je antagonizam, postoji eksploatacija i ekspolatisani i dominacija i
podreeni. Klasu ini jedinstvo njene uloge u podeli drutvenog rada, njenog naina
ivota kao i interesa koji iz toga slede- u suprotnosti sa drugom klasom. Osnovni oblk
proizvodnje u socijalizu je planska proizvodnja, ali prisutna je i robna proizvodnja
seljaka i sitnih zanatija. Planska vrednost dominira nad uporebnom, fetiizam robe
zamenjen je fetiizmom planskog proizvoda. Rad je dvostruk. Uz klasu kolektivnh
vlasnika postoji i posredna klasa, javlja se zbog nunosti posredovanja upravljakog i
izvrnog rada. Podelu na statina i dinamina drutva, Lazi predtsravlja u knjizi
Sistem i slom. Pod statinim podrazumeva ona u kojima se nain proizvodnje trajnije
moe produkovati, a dinamina su ona u kojima je reprodukcija mogua samo ako se
zateeni uslovi proizvodnje trajno menjaju. Razmatrajui poloaj drutva u
socijalizmu, on ga opisuje kao sintetiki izraz globalne drutvene podele rada, koja se
uspostavlja prisilno i relativno trajno, tako da suprotsavlja velike grupe ljudi na
osnovnim dimenzijama ljudske prakse. Nakon ukidanja agrarng maksimuma (15
hektara) utie na intenzifikaciju obradivog zemljita, prilikom ega profitira deo
pripadnika kolektivnih vlasnika, dolaz do delimine restitucije zemljine svojine. Kao
rezultat toga pojavljuje se nova drutvena struktura: Pravi seljaci, njihova
proizvodnja je korenuta zadovoljenju potreba svoje porodice Farmeri, poseduju ili
uzimsju u zakup vee posede zemlje Vlasnici velikih poljoprivrednih imanja
Poljoprivredni radnici, rade na tuim imanjima Lazi konstruie sedmolanu
hijerarhiju: Sitni poljoprivrednici Nekvalifikovani ne/manuelni radnici
Kvalifikovani manuelni radnici Slubenici sa srednjom spremom i samozaposleni
Strunjaci i samozaposleni sa visokom strunom sremom Nii rukovodioci i sitni
preduzetnci Direktori, politiari, i srednji i krupni preuzetnici Lazi, u svojoj klasnoj
emi ostavlja mesto samo za sitne poljoprivrednike ali ne i za sloj koji je nazvan
farmerima. Farmeri u Srbiji poseduju ekonomski kapital, dok se razlikuju po
obrazovanju. Slobodan Cveji, razlikuje krupne poljoprivrednike u koje smeta one
koji poseduju vie od 10 hektara zemlje, bolju tehniku opremljenost. Kao poseban
sloj izdvaa polutane koji su formirani od KV, PKV I NKV radnika i slubenika sa niom
spremom. Krupne poljoprivrednike smatra delom srednjeg preduzetnikog sloja

10. Polozaj sela I seljastva u konceptu integralnog razvoja koji promovise

EU(Zupancic 2000)

Osnovni ciljevi zajednicke agrarne politike bili su: 1.podupirati rast proizvodnje I
porast produktivnosti u poljoprivredi brzim tehnoloskim napretcima, 2.osigurati
porast dohodka I zivotnog standarda farmera, 3.regulisati I odrzavati stabilno trziste,
4.podrzavati stabilan nivo ponude, 5.osigurati potrosacima razumne cene osnovnih
prehrambrenih proizvoda.

U realizaciji tih ciljeva koriscene su raznorazne mere podsticaja : visoke I

zagarantovane cene za farmere, slobodno kretanje proizvoda pocelokupnom trzistu,
visoka carinska I izvancarinska zastita domace proizvodnje, dovoljne subvencije u
izvozu troskova, a sve se to osiguravalo putem zajednickog proracuna. Rezultati
takve politike su se osetili u povecanju proizvodnje, porastu produktivnosti u agraru I
pratecim granama, smanjivanju radne snage I broja poljoprivrednih gazdinstava.

Nuznost dugorocnih promena u agrarnoj I socijalnoj strukturi, postala je ocigledna u

60im godinama kada se uvidja da se postojecom politikom ne mogu postici neki
ciljevi (npr. Ravnopravnost u dohotku I pozeljan nivo zivotnog standard farmera)

Tada dolazi do niza planova dugorocne rekonstrukcije agrarne strukture. Najpoznatiji

je Manshaltov plan koji je za Evropu predvidjao stvaranje krupnih farmi od 100ha,
200ha, velikih stocarskih gazdinstava.. Gotovo su svi takvi reformatorski I
tehnolosko-vizionarski planovi naisli na odbojnost I protivljenje strucne javnosti,
seljackih organizacija, politickih krugova pa I sire javnosti. Neki su smatrali da se
rusi porodicno gazdinstvo, da je sve to amerikanizacija, a neki su I sumnjali d ace
se time uopste dobiti efikasnija poljoprivreda, kao I koja je cena takvih reformi.

Planovi velike rekonstrukcije agrarne strukture nisu bili dobro utemeljeni, manjkala
im je socijalna dimenzija. Mnogo je neresenih socijalnih pitanja I problema. Sve su
reforme tezile da stvore efikasne agrarne strukture I sve su polazile od farmi velicine
100 I 200ha, I prakticno su svu razvojnu problematiku svele na taj problem. Ali pored
toga, postojala su I druga, mnogo slozenija pitanja o kojima se nije vodilo racuna.

Ucinci ove politike su se relativno brzo odrazili u porastu velicine gazdinstava,

porastu produktivnosti I efikasnosti u celokupnom poljoprivrednom sektoru.
Medjutim, jedan od velikih problema odnosi se na velicinu zemljoposeda pojedinih
zemalja. Svega 17% gazdinstava poseduje vise od 20ha zemljista. Farme vece od
50ha zastupljene su u vecem broju samo u Francuskoj, Danskoj, V.Britaniji. U svim
mediteranskim zemljama naveci deo gazdinstava ima posed manji od 5ha. To znaci da
je agrarna struktura u tim zemljama vrlo interna, a proces komasacije ili
okrupnjavanja izrazito spor. U mediteranskim zemljama prosecna velicina gazdinsta
ne prelazi 8ha dok u severozapadnoj Evropi dostize gotovo 30ha. Na osnovu ovih
podataka utemeljena je podela na evropsku periferiju I na njen centar,
odnosnopravu Evropu. Kao odgovori za ovakvo stanje navode se razlicite istorijske
okolnosti, zatim ekonomska razvijenost zemalja kao I neki posebni faktori koji deluju
na konkretnu stvarnost pojedinih regija I drzava unutar EU.

U poslednjih 30ak godina udeo vecih gazdinstava se povecava a dolazi I do procesa

komasacije kod poseda vecih od 50ha. Udeo takvih gazdinstava povecan je u glavnim
zemljama: Francuskoj, Nemackoj I V.Britaniji.

Najradikalniju kritiku industrijskog pristupa razvoja poljoprivrednog sektora dala je

grupa nemackih ruralnih sociologa medju kojima se isticu : T. Bergmann, B. Lutz, M.
Sauer. Smestajuci svoju kritiku industrijske poljoprivrede u prostor sire kritike
fordistickog preobrazaja poljoprivrede, koja ima svoje ishodiste u neogranicenoj
proizvodnji I potrosnji, oni dolaze do zakljucka da simbioza moderne industrijske
poljoprivrede I seljackog drustva nije uspela I da treba tragati za drugacijim
razvojnim paradigmama. Fordisticki konsteliranom produktivnom sistemu, istice
Bergmann, selo I agrar sluze samo kao rezervoar radne snage, trziste za mnoge
industrijske grane I kao proizvodjac sirovina za prosecnu prehrambenu industriju.
Time se gubi zajednica mesovite poljoprivrede I razmene, koja je oduvek obelezavala
seljacko drustvo I seoske regije, nema medjuseljacke razmene, nema kontakta
razlicitih seljackih sredina I slojeva. Interesi seljaka I agrarnih proizvodjaca se sve
vise potiskuju, a glavnu rec dobijaju preradjivacka industrija, trzisne I finansijske
institucije.

Takodje, uska specijalizacija moderne farme I industrijski proces rada nisu stimulans
za mlade I potencijalne naslednike, jer su statusno I edukacijski svedeni na polozaj
pomocnog radnika. Rusi se, dakle, porodicna struktura I reproduktivna osnovica
seljackog drustva.

Jedna od mogucih odgovora na pitanje kako popraviti lose posledice ovakvih

tedencija pruza Zelena knjiga iz 1985. Njen osnovni zahtev jeste osporavanje
temeljnih dimenzija dosadasnje zajednicke agrarne politike. Ona trazi preokret u
planiranju agrarnog razvoja I da jedinica plana bude selo I regija a ne pojedinacno
gazdinstvo.

11. Planiranje kao mehanizam modernizacije perifernih zemalja, kritika

zelene revolucije i programa integrisanog ruralnog razvoja (Eskobar)

Koncept planiranja oliava uverenja da drutvena promena moe biti planirana,

upravljana i proizvoena po volji. Prihvatanje planiranja je omoguilo d a ono ima
proimajue efekte, koje je imalo tokom istorije, ne samo u Treem svetu, ve i na
Zapadu, gde je povezano sa osnovnim procesima dominacije i drutvene kontrole.
Ono je bilo povezano i sa rastom zapadne modernosti od kraja 18.veka. Koncepcije i
rutine planiranja uvedene u Trei svet tokom perioda Drugog svetskog rata rezultat
su akumuliranog obrazovnog, ekonomskog ii politikog delovanja. Postoje tri osnovna
faktora koja su bila osnovna u procesu planiranja u evropskom iskustvu- razvoj
gradskog planiranja kao naina reavanja problema rastuih industrijskih gradova;
razvoj drutvenog planiranja i sve ee intervencije profesionalaca i drave u
drutvu; i stvaranje moderne ekonomije, koja se kristalisala institucionalizacijom
trita i formiranjem klasine politike ekonomije.

U prvoj polovini 19.veka kapitalizam i industrijska revolucija su doveli do drastinih

promena u izgledu gradova posebno u severozapadnoj Evropi. Gradski elnici i
reformatori su prvi poloili temelje sveobuhvatnog urbanog planiranja. Gradovi su
bili oblikovani tako da bi osugurali odgovarajuu cirkullaciju vazduha i saobraaja.
Materalizovanje prostora i objektivisanje ljudi, kao i gradsko planiranje, preobrazili
su prostorni i drutveni izgled grada, raajui u 2o.veku ono to se naziva
''tejlorizacija arhitekture''. Siromatvo, zdravlje, obrazovanje, higijena,
nezaposlenost... su konstruisani kao ''drutveni problemi'' koji zahtevaju detaljno
nauno poznavanje drutva i njegove populacije i drutveno planiranje u
svakodnevnom ivotu. Zakonodavstvo i propisi su stvarani tako da reguliu radne
uslove i da se nose sa nesreama, starima, zapoljavanjem ena i zatitom i
obrazovanjem dece. Procvat socijalnih pitanja je omoguio veu socijalizaciju i
izloenost ljudi dominantnim normama, ba kao i njihovo ukluivanje u maineriju
kapitalistike proizvodnje i kao krajnji rezultat je drava blagostanja i
profesionalizovana delatnost poznata kao socijalni rad.

Moraju se naglasiti dve stvari: da ove promene nisu nastale prirodno, ve da su

zahtevale ogromne ideoloke i materijalne manipulacije, a esto i istu prinudu, a
drugo da su te manipulacije i oblici drutvenog planiranja proizveli subjekte kojima
se moe ''vladati'', i oni su oblikovali ne samo drutvene strukture i institucije, ve i
nain na koji ljudi doivljavaju ivot i izgrauju se kao subjekti. Trei faktor od
centralnog znaaja za razvoj i uspeh planiranja, bilo je stvaranje ''ekonomije''.
Ekonomija kakvu danas poznajemo nije postojala u Evropi krajem 18.veka. irenje i
institucionalizovanje trita, kao i raanje klasine politike ekonomije na kraju
18.veka su potsavili temelje ureenja nezavisnog podruja, odvojenog od morala,
politike i kulture, kasnije nazvanog ''ekonomija''. Planiranje redefinie takoe
drutveni i ekonomski ivot u skladu sa kriterijumima racionalnosti, efikasnoti i
moralnosti koji su u skladu sa istorijom i potrebama kapitalistikog, industrijskog
drrutva, ali ne i drutava Treeg sveta.

Nauno planiranje se pojavilo iz mobilizacije nacionalne proizvodnje tokom Prvog

sv.rata, sovjetskog planiranjam pokreta aunog menadmenta u SADu i kejnizijanske
ekonomske politike. U Latinskoj Americi i Aziji jedini cilj je postalo stvaranje ''drutva
u razvoju'' pod kojim se podrazumeva civilizacija zasnovana na urbanom, koju
karakterie rast, politika stabilnost i rastui ivotni standard, a oblikovani su
ambiciozni planovi koji su trebali da to ostvare uz pomo meunarodnih organizacija
i eksperata iz ''razvijenog sveta''. Krajem pedesetih godina 2o.veka veina zemalja
Treeg sveta je ve bila ukljuena u proces planiranja. U oima planera i strunjaka
za razvo, mesta stanovanja ljudi se pojavljuju nita vie nego bedne ''kolibe'', a
njihovi ivoti su oznaavani kao neprihvatljiva ''beda'''. Oni su posmatrani kao sirovi
materijal kome je neophodna hitna transformacija putem planiranja. Ono to su za
ekonomiste bili nesumnjivi znakovi bede i zaostalosti, za ljude iz Treeg sveta su to
bili esto satsvani delovi ivotnih drutvenih i kulturnih sistema. I upravo su se takvi
sistemi nali prvi pod udarom kolonijalizma. ak i alternativne koncepcije
ekonomskih i drutvenih promena (najpoznatije su bile one Mahatme Gandija, kao i
odreenih socijalista u Latinskoj Americi), bile su naputene usled nametanja
planiranja i razvoja.

Dok su elite Treeg sveta podravale evropski ideal progresa- stvaranje uspene,
moderne nacije kroz ekonomski razvoj i planiranje, drugi koncepti promena i
drutvenog delovanja radi opstanka jo vie su marginalizovani; konano, kako su
tradicionalni drutveni sistemi bili poremeeni, a ivotni uslovi veine ljudi
pogorani, elja za uticajem planiranja je porasla kao nikad do tad. Proces planiranja
je povremeno bio olakavan razliitim ''strategijama''. Od insistiranja na rastu i
nacionalnom planiranju pedesetih godina 2o.veka, do zelene revolucije i sektorskog i
regiionalnog planiranja 60tih i 70tih godina, ukljuujui planiranje ''osnovnih
potreba'' i planiranje na lokalnom nivou 70tih i 80tih, do planiranja ivotne sredine
radi ''odrivog razvoja'' i planiranja ''inkorporiranja'' ena ili samoniklih pokreta, u
''razvoj'' 80tih godina 2o.veka, obim i krajnje ambicije planiranja nisu prestali da
rastu.

Nijedan drugi koncept nije tako dobro posluio menjanju i irenju planiranja koliko
plan pod nazivom Strategija osnovnih ljudskih potreba. Kljune oblasti intervencije
su bile osnovno obrazovanje, zdravstvo, prehrana, stanovanje, porodino planiranje i
ruralni razvoj. Veina intervencija je bila usmerena ka domainstvu. Zdravstvo,
obrazovanje, poljoprivreda i reproduktivne aktivnosti ljudi Treeg sveta postali su
objekti velike grupe programa uvedenih u ime poveanja ''humanog kapitala'' i
obezbeivanja minimuma blagostanja za ljude u tim zemljama. Ruralni razvoj i
zdravstveni programi tookom 70tih i 80tih se mogu navesti kao primeri biopolitike,
takoe otkrivaju proizvoljan mehanizam i greke planiranja. Robert Meknamare je, u
Najrobiju 1973., najavio doba razvojnih programa okrenutih ka siromatvu, koji su se
razvili u pristup osnovnih ljudskih potreba. Veina tih shema je primenjena u mnogim
zemljama Treeg sveta. Nacionalni plan hrane i ishrane je obuhvatao i projekte
primarne zdravstvene zatite, obrazovanja o ishrani i dodacima ishrani, kao i
integrisan ruralni razvoj uopte, koji je podrazumevao mere poveanja proizvodnje
prehrambenih useva od strane sitnih farmera putem kreditiranja, tehbike pomoi i
inputa u poljoprivredu i osnovnu infrastrukturu. Planiranje osigurava funkcionisanje
moi koja poiva na proizvodnji i pomae proizvodnju one stvarnosti koja nije
stvarnost seljaka. Senjaci postaju nevani, ak i u sopstvenim ruralnim zajednicama.

U sluaju ruralnog razvoja, eksperti su rezultat posmatrali roz dve mogunossti:

1.mali proizvoai mogu biti u stanju da tehniki unaprede svoj proizvodni proces,to
podrazumeva da postanu poljoprivredni preduzetnici; 2.mali proizvoa nije
pripremljen da postigne takav nivo konkurentnosti, u kom sluaju e biti izopten sa
trita, a verovatno ak i iz proizvodnje u tom podruju; drugim reima, proizvoditi
(za trite) ili umreti. Veina poveanja proizvodnje hrane u zemljama Treeg sveta je
bila u komercijalnom kapitalistikom sektoru, dok je dobar deo povaanja bio u
novanoj masi ili izvozu useva. Planeri su smatrali da su se poljoprivredne ekonomije
Treeg sveta mogle mehaniki restrukturirati kako bi liile na ''modernizovanu''
poljoprivredu SADa. Uticaj mnogih razvojnih programa je bio posebno negativan za
ene, jer su razvojni projekti odvojili oli unitili njihovu osnovu izdravanja i
opstanka. Za strunjake planiranja i ekonomiste ene sve do nedavno nisu bile
''ekonomski'' aktivne, uprkos injenici da su veliki deo hrane koja se potroi u
zemljama Treeg sveta proizvele ene upravo. One u se aktivnijne suprotstavljale
programima ruralnog razvoja od mukaraca.

Sledei vaan noviji primer planiranog razvoja su sheme industrijalizacije takozvanih

slobodnih trgovinskih zona u zemljama Treeg sveta, gde su multinacionalne
kompanije dovedene pod veoma povoljnim uslovima (smanjen porez, jeftino
osiguranje, posluna radna snaga...) Slobodne trgovinske zone predtavljaju
mikrokosmos u kome su domainstva, sela, tradicija, moderne fabrike i svetska
ekonomija udrueni u neravnopravnim odnosima znanja i moi. Veinu radnika u
novim fabrikama ine mlade ene. Proizvodnja mladih ena zaposlenih u fabrikama
kao ''poslunih tela'' kroz sistematske oblike discipline u fabrici i izvan nje, ipak ne
prolazi bez otpora, a te enske otpore bi trebalo posmatrati kao idiome protesta
protiv radne discipline i muke kontrole u novoj industrijskoj situaciji.

Feministike kritike razvoja i kritike razvoja kao diskursa su udruile snage, posebno
kroz izuavanje dinamike dominacije, kreativnosti i otpora koji karakteriu razvoj.
Kako veze izmeu razvoja, koji dravu izjednaava sa profitom, patrijarhata i nauke i
tehnologije na jednoj strani, i marginalizacije ljudskih ivota i znanja na drugoj
strani, potraga za alternativama se pojaava. Pokuaji draava da putem razvoja
uspostave totalitarne sisteme drutvenoekonomskog i kulturnog ininjeringa su ostali
bez uspeha.Planiranje je uvek bilo jedna od totalitarnih univerzalija. Zajednice
Treeg sveta mogu otkriti da ppostoje potrebe za nekim vrstama organizovanih i
usmerenih drutvenih promena. Prakse koje jo uvek opstaju u zemljama Treeg
sveta pokazuju nain da se krene iz drutvenih promena i da se ue u postekonomsko
doba. Pluralitet misli i praksi koje sainjavaju ljudsku istoriju e ponovo postati
oigledan, dok e se izgubiti interesovanje za planiranje.

12. Pojam imperije i dekontekstualizacija poljoprivrede kod van de Plua

Poljoprivredu danas jasno karakteriu 3 osnovne i meusobno kontradiktorne

razvojne putanje: snana tendencija ka industrijalizaciji, proces ponovnog
poseljaivanja, i proces deaktivacije. Ove tri putanje su povezane sa izvesnom
segmentacijom poljoprivrede za koje van de Plu smatra da mogu biti ocrtane kroz tri
nejednake ali meusobno povezane konstelacije:
1. Seljaka poljoprivreda (Odnosi se na poboljanje ivotnog standarda seljatva,
glavna karakteristika je multifunkcionalnost, rad na zemljitu obezbeen od
strane porodice, proizvodnja je orijentisana ka tritu.)
2. Preduzetniki tip poljoprivrede (Proizvodnja je visoko specijalizovana i potpuno
okrenuta tritu, ukljueni su u trine zavisnosti, dok seljaci pokuavaju da se
distanciraju od toga)
3. Velika korporativna poljoprivreda (Obuhvata iroku i ekstenzivnu mreu
mobilnih poljoprivrednih preduzea, uglavnom je ine plaeni radnici,
proizvodnja je usmerena u funkciji profita, sve vie oblikuje glavne segmente
trita ishrane i proizvoda)
Naini izgradnje ove tri konstelacije se razlikuju: seljaci obrauju polja i odgajaju
krave na razliiti nain od preduzetnika i korporativnih poljoprivrednika, takoe se
drugaije odnose prema procesu proizvodnje. Pored obima, razlikuje se i vremenska
dimenzija. Seljaki nain proizvodnje je uvek bio i bie u otrom kontrastu sa
drutvenom organizacijom vremena koja se podrazumeva za druge dve konstelacije.
Meusobna povezanost ove tri konstelacije se najbolje ogleda u obrazcu imperije.
On je visoko centralizovan i podrazumeva krupne korporacije koje predauju i trguju
hranom sve intenzivnije na svetskom nivou. Zajedno ove forme (npr. prehbrambene
imperije) ine reim koji nastoji da bude dominantan. Koliko je sa jedne strane ovaj
reim u stalnoj koherenciji toliko je on jedna arena u kojoj su sveprisutne unutranje
borbe i kontradikcije (autoritativni vorovi kontrole se bore za hegemoniju).
Poljoprivredna proizvodnja zatim biva dekonteksutalizovana jer je istrgnuta iz
specifinosti lokalnih ekosistema i regionalnih drutava. Korporativna i
preduzetnika poljoprivreda su uglavnom povezane kroz velike prehrambene i
trgovake kompanije dok je seljaka poljoprivreda u osnovi zasnovana na kratkim i
decentralizovanim krugovima koji nisu pod direktnom kontrolom kapitala.

13. Kriza imperije i seljaki princip kod van de Plua

Seljatvo sve vie prua otpor u odnosu na imperiju. Otpor se javlja kroz u irokom
spektru heterogenih i meusobno povezanih praksi koje seljatvo konstituie kao
distinktivno drugaije (kako je dobro ubrivo napravljeno, plemenite krave
uzgajane a lepe farme izgraene). Otpor se prua i u stvaranju novih jedinica
proizvodnje i potronje u poljima. Otpor poiva u mnotvu odgovora iznova stvorenih
kao suprotstavljanje imperiji kao glavnom poretku. Seljak ima svoje prakse i obiaje
prilikom rada koje prenosi na svoje lanove porodice ali ih ne zapisuje za imperije.
Postoje i otvoreni vidovi otpora kao to su povlaenje hrane, rana etva, ironija i
dobro kamuflirana sabotaa. Imperija nastoji da naini delove seljatva suvinim,
nepotrebnim, takoe ona se trudi da stvara nevidljivost (poreklo hrane i mnogi njeni
sastojci se kriju iza fasada) i tako primarni proizvoai postaju anonimni i zamenjivi.
Navodi se internet kao jedan od vanih medija koji dovodi do oporavka njihove
osobenosti odnosno vidljivosti gazdinstava ukoliko imaju svoju internet stranicu. Kao
i prednost modernih naina komunikacije preko kojih pokreti za zatitu i prava
seljatva mogu da se oglaavaju. Znaajno je postojanje i reciprociteta. Odnosno
vid nepostojanja novane transakcije a ipak posao koji je potreban biva obavljen. Na
primer: mobilizacija radne snage u italijanskim brdima tokom etve maslina.
Poljoprivrednici e umesto novane naknade dobiti potrebno maslinovo ulje. Na ovaj
nain se stvaraju novi resursi i uspostavljaju se oblici socijalne sigurnosti i aktivnosti,
prakse i razvojne putanje koje se grade na nain koji ne bi bio mogue izvesti preko
trita. Imperija stvara, gde god da posluje i prodire, sveobuhvatni reim koji
iskljuuje autonomiju jer su njegove glavne karakteristike i mehanizam razvoja
centralizovana kontrola i aproprijacija. Imperija stvara neeljene posledice na veoma
kontradiktoran nain: ona snano nastoji da smanji nivoe ruralne zaposlenosti dok
istovremeno eliminie potrebne alternative. Na taj nain, procenat onih koji rade u
poljoprivredi i zavise od nje otaje upadljivo konstantan tokom protekle etiri
decenije, ak i pored visoke stope urbanizacije.
Seljaki princip je emancipatorski pojam koji implicira da seljako stanje treba
shvatiti kao nadu da se kroz naporan rad, saradnju, zajednike akcije i/ili otvorene
borbe, moe izroditi napredak. Moe se posmatrati i kao seljako stanje
projektovano na budunost. Postoji i obrnuti odraz ovog seljakog principa: kada
stvari krenu naopako ili kada se mora napustiti poljoprivreda naglasak je na
samopouzdanju (koje je neophodno zarad suoavanja sa neprijateljskim okruenjem).
esto je sluaj da posledica ovoga bude podsticaj stvaranja negativne slike o sebi,
veru u sopstvenu krhkost i line nedostatke. Seljaki princip se moe pretvoriti i u
preterane zahteve koji se nameu enama i deci. Seljaki princip sada pokrenut
deluje kao odovor na imperiju. Ovaj novi odnos pretvara seljaki princip u
mogostranu negaciju carstva koja inspirie i obavetava otpornost i viestruki napor.
Ovaj princip omoguava ljudima da meusobno komuniciraju ak i kada postoje
znaajne razlike u kulturi i jeziku. Seljaki princip se takoe javlja i kao nain
mobilizacije ljudi iz nepoljoprivrednih mesta. Kljuni takav primer je brazilski pokret
bezzemljaa, koja je igrala vanu ulogu u mobilizaciji ljudi iji je ivot u urbanim
favelama sveden na ljudsku prljavtinu da se prebace u nove oblasti i seoska
naselja kako bi se povratilo dostojanstvo i izgledi za boji ivot, posebno za njihovu
decu. Ovde slejaki princip funkcionie kao veza izgradnje nove autonomije i kao
obeanje da se stvari mogu poboljati kroz sopstvenu posveenost i spremnost
ukljuivanja u svakodnevne borbe. Iako postoje mnoge protivtee moi imperije, van
de Plu istie seljatvo kao kontinuiranu, viestruku, neizbenu i verovatno najvie
ubedljivu negaciju mnogih ekspresija imperije.
Seljaki princip predstavlja i snaan izlaz iz globalne i multidimenzionalne agrarne
krize.
Poslednji veliki pokret sadran u seljakom principu se tie meuodnosa proizvoaa
i potroaa hrane. Tokom poslednjih decenija, ovi meuodnosi su svedeni na one koji
pod kontrolom dre prehrambenu industriju i velike trgovce. Poreklo, kvalitet,
autentinost i sveina proizvoda koji su povezani sa nainom proizvodnje, prerade i
marketing jasno su istaknuti kako bi privukli potroae i istakli razliku izmeu njih i
obinog seljatva. Bitna je i izgradnja kulturnog kapitala koja se ogleda u
izgraenosti, vidljivosti i etikoj odrivosti koju karakterie lokalna proizvodnja.

14) Proces poseljaenja: znaenje, znaaj i akteri procesa (van de Plu)

Zbog dramatinog jaanja ve postojeih pritisaka na poljoprivredu dolazi do

ponovnog poseljaivanja. Do njega moe doi kako u zemljama u razvoju tako i u
industrijskim zemljama. Ono u principu predstavlja borbu za opstanak i autonomiju u
kontekstu liavanja zavisnosti, jer seljako stanje nikada nije statino ve se ogleda u
smenjivanju uzlazne i silazne putanje. Isto kao to se korporativna poljoprivreda
neprestano razvija (kroz dalju industrijalizaciju proizvodnje i rada), tako je i seljaka
poljoprivreda podlona promenama. Jedna od tih promena je i ponovno
poseljaivanje. Ono implicira dvostruki pokret:
- Kvantitativni pomak kroz priliv bivih preduzetnikih poljoprivrednika u
redove seljaka ili jednostavno dolaska novih seljaka
- Kvalitativni pomak autonomija se poveava a logika regulacije organizacije
i razvoja produktivnih aktivnosti se udalja od trita.
Deaktivacija, karakteristina za preduzetniku poljoprivredu, oznaava aktivno
uzdravanje ili ak smanjivanje nivoa poljoprivredne proizvodnje. To se moze izvesti
kroz razmetanje resursa (pretvore se u finansijski kapital i investiraju se u neke
druge privredne sektore), kroz udaljivanje potrebnog rada iz poljoprivrede.
Deaktiviranje, koje ne treba meati sa raseljaivanjem, ima mnoge specifine uzroke,
mehanizme i rezultate. Dramatini primer je podsaharska Afrika, kroz istoriju su
demografski i poljoprivredni rast ili ruku pod ruku, dok savremena Afrika ve
decenijama ima dramatini pad poljoprivredne proizvodnje po glavi stanovnika. Ovde
se deaktivacija neposredno pretapa u deagragrizaciju.
Deaktivacija se zbila u manjem obimu u Evropi, dok je istono-evropska poljoprivreda
tek privremeno bila deaktivirana zbog nestanka socijalistikog reima i prelaska na
neoliberalnu trinu privredu. U blizini velikih i ekspanzivnih gradova se najee
pronalazi deaktivacija. Postoji i deaktivacija nametnuta od strane EU. Programi
ukidanja, Mekarijeve reforme (namerno usmerene ka ekstenzifikaciji poljoprivredne
proizvodnje) i sistem kvota su samo neki od primera ija je posledica smanjenje
poljoprivredne proizvodnje. Globalizacija i liberalizacija e uspostaviti nove oblike
deaktivacije koje vie nee biti u rukama dravne intervencije. Utisak van de Plua je
da su u ovom trenutku dva glavna razvojna procesa industrijalizacija i ponovno
poseljaivanje, dok je deaktivacija za sada manje izraen proces.
15. Globalizacija, ekologizacija i ruralni razvoj (Cifri)

Prihvatiti globalnu raznolikost zanci uvaziti postojanje raznolikosti I to tako da se

private culture koje nisu primerene sadasnjem vremenu (post)moderne culture, tj. I
sve one predmoderne koje zive u danasnjem (post)modernom dobu kao jednako
vredne. Promene u selu I poljoprivredi tradicionalnom ruralnom drustvu, otkad su
zahvaceni modernizacijom, sistemski su zaostajali nekoliko dugih koraka za
modernizovanim gradom I industrijom, a neki ruralni prostori jos nisu ni imali
kontakt s modernizacijom. U teorijskom I prakticnom pogledu danas su nezaobilazna
2 pojma u kontekstu kojih se govori o ruralnom razvoju: razvoj, pogotovu odrzivi
razvoj I globalizacija. Globalizacija je stvarni process, dok je odrzivi razvoj jos uvek
concept koji pokusavamo primeniti na lokalnom I globalnom nivou. (Da li su moguci
jedno bez drugoga?!) Iz nacionalnog ugla globalizacija se moze dvojako shvatiti: kao
integracijski (integracija svetske I nacionalne ekonomije, mesanje kultura) I kao
dezintegracijski (predstavlja pretnju nacionalnim ekonomijama, ugrozava suverenitet
nacionalnih drzava, gubljenje istorijsko-kulturnog identiteta) proces.

Na ruralni razvoj uticu 3 kljucna procesa: razvoj, globalizacija I ekologizacija.

RAZVOJ: razumevanje pojma napredak podrazumeva 2 aspekta: socijalnu
emancipaciju od treadicionalnih ogranicenja drustva, narocito pojedinca I njegovu
individualizaciju, a s druge strane na tehnicku dimenziju modernizacije. Pojam
napretka cesto nije dovoljno jasan (nije bio dovoljno sirok da obuhvati sve razlicite
oblike napredovanja drustva), pa se zamenjuje pojmom razvoja. Vremenom nastaje
ideologija razvoja koja obuhvata model rasta, zapadni socijalni I kulturni obrazac u
kontekstu liberalizma, koji se kao takav prenosio na nerazvijene zemlje. Razvoj je
sistemski kvalitativno menjanje objektivnih struktura u skladu sa zeljenim ciljevima u
nekom podrucju ili prostoru; svaka promena koja nastaje ne znaci razvoj jer razvoj
ukljucuje I rast. Do sad su poznata 3 pristupa promenama: trzisnom regulacijom
(Zapad), drzavnom regulacijom (Istok) I razlicitim interventnim merama (Treci svet).
GLOBALIZACIJA: 80ih se pojavljuje nova ideja, da zivimo u svetskom, planetarnom
drustvu. To su omogucili uspon interneta, kontinuitet I liberalizam svetsve ekonomije
I privred, kao I razresenje konflikta Istok-Zapad. Najvaznije su 2 ugla posmatranja: iz
ugla nacionalne drzave I iz ugla sveta kao celine. Globalizacija ima 3 najvaznija
aspekta: globalizacija process oblikovanja nadnacionalnih struktura, globalitet
stanje koje je posledica procesa globalizacije I globalizam ideologija
neoliberalizma koja ideju razvoja shvata kao svetsku ideju stvaranja globalnog
drustva. Globalizacija ima I negativnu stranu, pa tako mozemo govoriti I o
globalizaciji bede, siromastva, medjunarodnog terora to je ambivalentan proces, ali
koji moze biti usmeravan. EKOLOGIZACIJA: 60ih pocinje kritika drustva zbog
posledica koje razvoj ima po prirodu. Razvijala se u 2 smera: osnivanjem ekoloskih
pokreta I nastajanjem sireg teoretskog diskursa o odnosu ceoveka , modernog
drustva I zapadne civilizacije. Sve vise se istice vrednost prirodnog sveta po sebi, ali
pre svega njegova vaznost za opstanak coveka I biodiverziteta. Radikalni autori cesto
uvode I jedna novi termin, hegemonija ekologizma.

Razlicite kulture nemaju isti odnos prema prirodi. Zapadna civilizacija je potpu no
odvojila coveka od prirode I u sebi sadrzi ideju dominacije coveka nad prirodom,
usled koje dolazi do neravnoteze s prirodom. Posledica ovog razdvajanja jested a
kultura I priroda postaju 2 suprotna pola, koja se nastankom ekoloske krize sve vise
sukobljavaju. (Mogu li se ove dve paradigme spojiti?!)

Kada govorimo o ruralnom razvoju, on ima svoju istoriju: od prodora industrijalizacije

I kapitalizma u selo I poljoprivredu, kao pocetka modernizacije ruralnih regija, pa do
danas. Ruralni razvoj kao racionalni pristup datira od 50ih godina, tj. od uvodjenja
pojma nerazvijenosti koji se odnosio na Treci svet. Klucni problem bili su vezani za
modernizaciju poljoprivrede jer se pretpostavljalo da ce s njom nastupiti I sve druge
promene. Savremeni problem ruralnog razvoja odnose se na ucestvovanje lokalnog
stanovnistva I vlasti u odredjivanju strategija ruralnog razvoja, u uvodjenju ekoloske
poljoprivrede, zastitu ruralnih vrednosti. Problem odnosa industrijskog drustva I
okoline je u tome sto je privredni (ekonomski) rast postao primarni razvojni cilj
drustva, a o tome danas ne postoji nikakav konsenzus. Tako je ekonomska logika,
ekonomski uspeh postao primarni cilj razvoja drustva, makar precutno. Kriza
ruralnosti posledica je ekonomske krize modernog drustva I prodora sikljucivo
ekonomske logike profita u ruralni kompleks. Pojmove ruralnost I ruralni
kompleks mozemo sadrzajno posmatrati kao 4 povezane komponente: selo
(prostorno - plozaj, unutrasnja organizacija naselja, drustveno odnosi medju
drustvenim grupama, institucije, kulturno I duhovno verovanja, obrazovanje,
vrednosti ), poljoprivreda (strukturno agrarna struktura, profesionlano
poljoprivreda kao zanimanje), okolina (priroda netaknuta, covekove aktivnosti
kultivisana okolina), tehnologija (imala kljucnu ulogu, ne samo u materijalnoj sferi,
vec I u duhovnoj, kulturnoj sferi). Ruralni razvoj oznacava materijane promene I
shvatanje o objektivnim promenama ruralnih struktura spomenutih dimenzija I to u
skladu sa planiranim, prethodno postavljenim ciljevima, sa sto manje neplaniranih
uticaja I neocekivanih posledica. Ovo se pogotovu odnosi na concept odrzive
ruralnosti koji pretpostavlja postojanje opstijih smernica o razvoju na nacionalnom ili
globalnom nivou.

16. Kriza ruralnosti, ekoloka modernizacija i ruralnii metabolizam (Cifri)

Problemu ruralnog razvoja treba integralno pristupati, I njegove ciljeve treba

uskladiti sa ciljevima drustva uopste. Diskurs u ruralnom razovuju ukljucuje osvrte
na razlicite razvojne strategije a u kontekstu socijlalno ekoloskog razvoja kljucne su
tri Prva strategija je strategija suficijentnosti odnosno dovoljnosti, skromnosti,
usmerenosti I samoogranicavanja. Ona pretopostavlja dva elementa: ekoloski stil
zivljenja I eksternalizaciju, odnosno internalizaciju ekoloskih I socijalnih troskova.
Pod ovom strategijom podrazumeva se primeren nacin odnosno stil zivljenja, koji
odgovara proizvodnim odnosno tehnoloskim mogucnostima drustva a zasnovan je na
prirodnoj ogranicenosti dobara. Sto se tice eksternalizacije ekoloskih troskova, rec je
o zahtevu da se oni ne prenose na druge nego da se desavaju unutar sopstvenog
kruga potrosnje Ili proizvodnje. Druga strategija, strategija eficijentnosti, ona se
odnosi na povecanje produktivnosti resursa, odnosno na potrebu redukcije resursnog
intenziteta I ekoloskog opterecenja, to je proizvodnja usmerena ka buducnosti. Tu
spadaju I recikliranje, ciste tehnologije, drzavno subvencionisanje, ekoloski porezi
itd. Poznata su tri zlatna pravila ekoloskog menadzmenta. Treca strategija se odnosi
na razmenu materijala blisku prirodi, strategija konzistentnosti, odnosno ekoloskog
metabolizma. Pod konzistencijom se podrazumeva kretanje materijala I energije, koje
nije stetno u zatvorenom tehnickom sistemu ili je skladno onom koji postoji u prirodi.
Poruka ovih strategija zajedno glasi, treba uciti od prirode. Seljacko drustvo preko
kulturnog sistema, I njegove tradicije sistemski uci od prirode I reprodukuje svoj
zivot skladno reprodukcijom u prirodi. Za to je razvilo poseban tip socijalno
ekoloskog metabolizma koga nazivamo ruralnim metabolizmom, ili metabolizmom
seljackog drustva.

Selo placa najvecu cenu modernizacije I urbanizacije drustva: iskoriscavanje

poljoprivrednih resursa I radne snage, zaostajanje sela za gradom, migracija
stanovnistva, nizi standard I nivo obrazovanja itd. Seljacka drustva imala su oduvek
osecaj za celinu, I to je ono sto im je omogucilo da zive u skladu sa prirodom.
Najznacajnije konferencije koje se ticu ruralnog razvoja I ekologije bile su u Rio de
Janeiru 92, u Podsdamu 2000, u Johanesburgu 2002. Na nacionalnom nivou treba da
postoji skladan razvoj izmedju ruralnog I odrzivog razvoja ali I izmedju urbanih
sredina, jer drugacije ne bi mogli da se ostvare a da ne bude po cenu nekog od njih.
Tri aspekta modernizacijskih pristupa su od posebnog znacaja kada je rec o ruralnom
razvoju, to su: kulturne promene, socijalno ekoloski metabolizam, I ekoloska
poljoprivreda. Kulturne promene tu je rec o uticaju spoljasnjih faktora na promene
ruralnog drustva I njegove culture, odnosno prilagodjavanje seljackog drustva raznim
procesima I posledice koje su ti procsi imali na njega. Seljacko drustvo prilagodjavalo
se novim okolnostima I zato je sve manje postalo otporno na spoljne uticaje. Kultura
je u seljackom drustvu direktno povezana sa nacinom sticanja I raspodele
materijalnih dobara, sa nacinom zivota, seljackom privrednom (ekonomijom) I
porodicom.

Socijalno ekoloski metabolizam ruralnog drustva- to je process razmene materijala

izmedju seljaka/ drustva I okoline/prirode, koji imitira proces ekoloskog metabolizma
u prirodi, ali ga socijalno regulise, s tom regulacijom, regulise se I funkcionisanje
poljoprivredne ekonomije, naselja I ruralnog drustva.

Ekoloska poljoprivreda- obuhvata agrarnu proizvodnju I posebnu agrarnu politiku

kao nuznost I kao mogucnost. Ona podrazumeva brojna pitanja o nacinima
proizvodnje, ali I samom nacinu zivenja, pa je to izazov I za sociologiju, antropologiju
itd

Ruralni razvoj je neodvojiv deo ruralnih promena, sto znaci da se promene u seoskim
naseljima I njihovoj okolini, razumevaju kao deo promena sireg prostora. Danas je
pozeljno da se ruralne promene desavaju sto je moguce vise planirano, tj kao
osmisljen concept ruralnog razvoja.

Problem ruralnog identiteta postaje sve vazniji sto su ugrozeniji okolina I kulturna I
prirodna bastina, a sve to pod uticajem industrijalizacije I globalizacije. Ruralni
identitet je viseslojan pojam koji obuhvata tradicionalnu ruralnost I modern
ruralnost. Tradicionalna ruralnost je odredjena posebnim nacinom proizvodnje I
nacinom zivljenja, u njegovoj osnovi je prirodno zivljenje, sa niskim stepenom
antropogenih uticaja na prirodu, zivot I sva komunikacija odvijaju se na ogranicenom
lokalnom prostoru, kao I proizvodnja. Kada govorimo o tradiconalnoj ruralnosti,
postoji relativna zatvorenost seljackog sveta. Izmedju tradicionalne I modern
ruralnosti ima modernizovana ruralnost. Modernizaciju ruralnosti mozemo shvatiti
kao process promena njenih objektivnih struktura I sociokulturnih obrazaca: dolazi
do razaranja tradicionalne structure I elementa njenog identiteta, ali I dolazi do
oblikovanja novih struktura. Modernizacija moze biti radikalna, I da potpuno raskida
sa proslim, I umerena, koja omogucava kontinuitet izmedju razlicitih drustvenih
struktura.

17. Ekoloka poljoprivreda i odrivi ruralni razvoj

Ekoloka poljoprivreda je jedan od konstitutivnih elemenata ideje odrivosti. Prvo,

ekoloka dimenzija ekoloke poljoprivrede predstavlja kritiko promiljanje
dosadanjeg, a ponajpre savremenog poljoprivrednog razvoja koji se zasniva na
intenzivnom koritenju (neobnovljivih) resursa i upotrebi hemikalija u proizvodnji
hrane. Danas su poznati i dokazani tetni efekti konvencionalne, intenzivne
poljoprivrede, a s druge strane viestruke koristi od ekoloke. Naime, itava
industrija hemijskog ubrenja tla je zapoela od zakljuka Justusa von Liebiga,
naunika koji je prvi objavio da kiseonik, fosfor i kalijum karbonat (NPK u dananjoj
hemijskoj poljoprivredi) hrane biljke i podstie njihov rast. On je nakon deset
narednih godina istraivanja zakljuio da tajna ipak lei u humusu, a ne u tih
nekoliko kemijskih elemenata, ali je ve bilo kasno za korekciju njegovog zakljuka
na temelju kojeg je industrija hemikalija ve solidno zaraivala prodajui hemijsko
ubrivo.

Ekoloka poljoprivreda, je najjednostavnije reeno poljoprivredna metoda koja

proizvodi hranu iz zdrave zemlje i biljaka bez upotrebe mineralnih ubriva, GM
organizama, pesticida i drugih sintetikih hemijskih preparata. Ekoloka
poljoprivreda dugorono poboljava kvalitet tla i doprinosi poveanju bioloke
raznolikosti. U ekolokoj poljoprivredi se ogleda postmoderni svetonazor, stil ivota,
drutveni pokret kojim se ukazuje na potrebu i mogunost korenitih promena u svim
sferama drutva, u cilju poveanja kvaliteta ivota za sve ljude. Nakon Drugog
svetskog rata zamah uzima danas prevladavajua, konvencionalna poljoprivreda.
Kompanije koje su proizvodile sintetike hemikalije za vojne potrebe, pred gubitkom
trita okreu se novim potroaima poljoprivrednicima (Motik i imlea, 2007.).
Farmaceutske kompanije tada poinju nuditi irok spektar toksinih hemikalija u
obliku pesticida, hormona rasta, mineralnih ubriva i dr., ija primena u kombinaciji
sa tekom mehanizacijom i intenzivnim navodnjavanjem, daje vrlo visoke prinose.
Tako je zapoelo doba u razvoju poljoprivrede koje je kasnije nazvano zelena
revolucija. Tehnologija i hemijski poljoprivredni preparati su izvezeni u nerazvijene
zemlje s ciljem zaustavljana gladi. Pored navedenog, siromanima je ponueno i
genetski modificirano seme itarica koje daje ogroman rod, dok je istovremeno
otporno na pesticide. Nije trebalo proi dugo vremena da bi se uoile nuspojave ovog
instant lieka za glad i siromatvo. 60-ih godina je ve bilo jasno da intenzivna
poljoprivreda sa svime to uz sebe vee, ima snaan negativan uticaj na prirodu, a na
kraju i na ljude. Dananja konvencionalna poljoprivreda uzrokuje: eroziju tla,
zagaenje tla i podzemnih voda, gubitak humusa i smanjenje plodnosti tla, smanjenje
bioloke aktivnosti u tlu i rastuu zavisnost o koritenjem istih hemijskih preparata
koji su do problema doveli. Pored toga, konvencionalna poljoprivreda sa svim
propratnim sadrajima velik je izvor emisija staklenikih plinova, zavisna je o
fosilnim gorivima to je sve zajedno ini neodrivom. Tranzicija s tradicionalne
poljoprivrede, u kojoj je proizvodni ciklus u potpunosti zatvoren, na intenzivnu
poljoprivredu, koja zahteva stalni unos sirovina uvozom, dovodi do iroko
rasprostranjene pojave kreditnih zaduivanja na selu. Mali seljaci/ poljoprivrednici
tako esto ulaze u dugove koje kasnije ne mogu vratiti, to dovodi do gubitka zemlje.
S druge strane, mnogi mali seljaci/poljoprivrednici ekonomski proradaju zbog
padanja cena to je rezultat ukupne poveane proizvodnje. Bogatiji
seljaci/poljoprivrednici imaju bolji pristup zemlji i kreditima i na taj nain intenzivna
poljoprivreda poveava jaz izmeu bogatih i siromanih, odnosno poveava klasne
nejednakosti. Ovakve novostvorene ekonomske tekoe dovele su do poveane
migracije seljaka/poljoprivrednika bezzemljaa sa sela u grad. Monokulturni uzgoj,
hemikalizacija poljoprivrede, GM usevi imaju posledice u socioekonomskoj sferi
osiromaenje ruralnog stanovnitva i njihova zavisnost o resursima proizvedenim u
hemijskoj ili biotehnolokoj industriji, i takoe imaju posledice i u sociokulturnoj sferi
zanemarivanje i zaboravljanje tradicionalnih znanja, gubitak starih sorti, gubitak
kulturnih obrazaca tradicionalne kulture zbog toga to je profit jedini princip
delovanja (ekonomskog, pa i drutvenog), gubitak zajednitva i solidarnosti u
lokalnim zajednicama, devitalizacija ruralnog stanovnitva i opta deruralizacija
prostora ime se gubi i zaboravlja autohtonost i kulturna batina, jezik, a ono to
nastaje je esto monokultura ne samo useva, ve i kulture. Ukratko, krajnja i
sveobuhvatna posledica jest gubitak identiteta. Rairena predrasuda o ekolokoj
poljoprivredi jeste da je ona jednaka tradicionalnoj poljoprivredi, da je iz istih razloga
neekonomina, radno (pre)intenzivna, nepouzdana (radi navodne vee podlonosti
vremenskim i drugim uticajima), neprihvatljiva modernom (visoko)obrazovanom
ovjeku. Ekoloka poljoprivreda je koncept poljoprivredne proizvodnje koji je mnogo
sloeniji i ija bit nije samo u izostavljanju agrohemikalija, ona nije niti povratak na
staro, povratak na poljoprivredu naih dedova i baka. Naprotiv, ekoloka
poljoprivreda deo je savremene poljoprivredne proizvodnje, trgovine i agronomske
nauke, pa se i temelji na njenim najnovijim saznanjima i dostignuima.
Pojavljuju se mnogi pristupi poljoprivrednoj proizvodnji koji za cilj imaju postizanje
vee odrivosti i od predindustrijskog i od industrijskog poljoprivrednog sistema. Ti
pristupi ukljuuju biodinamiku, organsku proizvodnju, permakulturu, i dr. Ideja
odrive poljoprivrede ne znai potpuno izbacivanje tehnologija i poznatih praksi. Ako
neka tehnologija doprinosi poboljanju produktivnosti, a ne uzrokuje nepopravljive
tete za okolinu, onda je verovatno da ta tehnologija nosi neke odrive dobrobiti.
Poljoprivredni sistemi koji uvaavaju ove principe takoer ukljuuju i mnoge funkcije
unutar lokalne zajednice i ekonomije. Sistem odrive poljoprivrede istovremeno
proizvodi i hranu i druga dobra za farmere i trite, ali i doprinosi javnom dobru u
obliku iste vode, bioloke raznolikosti, pohranjivanja ugljenika u tlo, prevencije
poplava, obnovljivosti podzemnih voda i turizma. Kako odriva poljoprivreda eli to
bolje iskoristiti prirodna dobra i usluge, potrebno je da tehnologije i prakse budu
lokalno adaptirane i prilagoene mestu.

Osnovni cilj ekoloke poljoprivrede je optimizacija zdravlja i produktivnost

meusobno zavisnih zajednica ivih organizama tla, biljaka, ivotinja i ljudi, te se
nastoji smanjiti zagaenje okoline, stvoriti novi socijalni odnosi i nov odnos ovek-
priroda. Iako je ekoloka poljoprivreda uvek odriva, nije svaka odriva poljoprivreda
i ekoloka. O odrivosti se najee govori kroz tri dimenzije, ekoloku, ekonomsku i
sociokulturnu. Definicija odrivog razvoja glasi- odrivi razvoj je umreeno
samoobnavljanje ukupnog prirodnog i drutvenog tkiva sastavljenog od njegovih
ekolokih, ekonomskih i sociokulturnih slojeva, samoobnavljanje aktivnosti i aktera u
kojem se razvijaju i obnavljaju priroda i drutvo, danas i sutra. Kljuni pojam u
definiciji je ideja umreenosti i samoobnavljanja, koja nosi u sebi tenju ka
povezanosti drutvenog (ekolokog, ekonomskog i sociokulturnog) delovanja i
prirode, u smislu uvanja neobnovljivih resursa, u smislu vee prisutnosti prirode u
ljudskom ivotu i ljudskog ivota u prirodi, u smislu uenja i primenjivanja principa iz
prirode u ljudskom ivotu, u smislu razvijanja drutvene kohezije, Vanost ovog
koncepta za ekoloku poljoprivredu moe se uvideti kroz njene ekoloke, ekonomske i
sociokulturne aspekte. Ekoloka prednost ekoloke poljoprivrede se oituje u
nezagaivanju tla, vode, vazduha i hrane koja se u konvencionalnom uzgoju tretira
hemikalijama i tokom uzgoja i tokom skladitenja i transporta. Zatim, ekoloka
prednost se vidi i u tome to koncept ekoloke poljoprivrede ne podrazumieva
jednake trgovake puteve uobiajene za konvencionalno proizvedenu hranu.
Pretpostavka lokalno proizvedene hrane jest izbegavanje dalekih transportnih
destinacija umesto ega se daje prednost koritenju hrane u neposrednoj ili to blioj
okolini. S ekonomske strane, ekoloka poljoprivreda ima karakteristike koje bi mogle
predstavljati viestruke prednosti u kontekstu dananje ekonomske situacije. Ona je
radno intenzivna, tj. zahteva mnogo vie ljudskog rada nego konvencionalna
poljoprivreda. Modernizacijski model razvoja je oblikovao poljoprivredu u kojoj se
racionalni seljak takmii sa drugima, pokuava smanjiti trokove tako da se strogo
specijalizuje, proizvodi za agroindustrijske lance hrane i segregira se od ostalih
ruralnih aktivnosti. Poveavanje trokova proizvodnje uz istovremeno stagniranje
cena, smanjuje dohodak pa deo poljoprivrednika trai alternativne puteve razvoja.
Jedan od moguih je model ruralnog razvoja u vidu npr. pomaka s proizvodnje jeftine
hrane prema pruanju javnih dobara i usluga. Doprinos ruralnom razvoju se moe
postii ne samo kroz alternativne puteve distribucije hrane ve i kroz ukljuenost u
tzv. parapoljoprivredne aktivnosti.

Umesto smanjivanja broja malih proizvoaa izlaui ih zaduenjima, mala

poljoprivredna gazdinstva morala bi se zatititi, ojaati i poveati kako bi zajednice
mogle same sebe odravati u budunosti, pri emu je ekoloka poljoprivred vodei
agroekoloki sistam, najefikasnija i najdostupnija solucija za jaanje poljoprivrede i
dostupnosti hrane. Ona stvara drutveni kapital u ruralnim podrujima, koristi
tradicionalna znanja i promovie razmjenu izmeu seljaka. Takoe, stavlja
seljaka/poljoprivrednika u sredite poljoprivredne strategije vraajui ulogu
donoenja odluka u lokalne zajednice, osiguravajui njihovo pravo da kontroliu svoje
resurse i svoje aktivno uestvovanje u okviru stvaranja dodane vrednosti hrani.

Vano je napomenuti da svi proizvodi koje se danas promovii kao zeleni ne

oznaavaju produkte ekoloke proizvodnje niti u ekolokom, niti u socijalnom smislu.
Pojam zelenog konzumerizma, oznaava reklamiranje tzv. zelenih proizvoda i
kupovanje istih na isti nain kao i bilo koji drugi proizvod bez dubljeg promiljanja
znaenja zelenog proizvoda, koji bi sam trebao imati nizak ekoloki otisak (u
proizvodnji, ambalai, transportu) i ne poticati iz nepravednih drutvenih odnosa
(pravedna plata proizvoau, neiskoritavanje radne snage). Promovisanje i
kupovanje takvih (pre)skupih tzv. zelenih proizvoda iz pomodarstva ili dokazivanja
drutvenog statusa nije nita drugo nego elitistiki, konzumeristiki akt

18. Alternativni pokreti i ekoloka poljoprivreda

Lokalizacija hrane je proces kojim bismo mogli nazvati lokalno proizvedenu i

konzumiranu hranu, to sadri mnoge prednosti, energetske, ekoloke i socijalne.
Prve dve su ve spomenute u predhodnom pitanju, a socijalne prednosti se ogledaju
u stvaranju poverenja i solidarnosti zna se ko proizvodi hranu, na koji nain,
dobijaju li pravednu cenu, ko kupuje hranu i jesu li njome zadovoljni. Ekonomsko
pitanje, kao vaan deo socijalnog, jeste i ono o mogunosti preivljavanja malih
seljaka od sopstevnog rada. Primeri drugaijih ekonomskih sistema su lokalna
partnerstva izmeu ekolokih proizvoaa i potroaa, koja osiguravaju dobrobit za
sve i podstiu ponovno povezivanje ljudi sa zemljom koja ih hrani. Te lokalne mree
se nazivaju grupama solidarne razmene, a podrazumevaju udruivanje bez velikih
institucija. Solidarnost i poverenje se razvijaju kroz neformalne potroake zadruge.
Pristajanje na kupovinu kod lokalnih ekolokih poljoprivrednika i plaanje unapred
daje sigurnost proizvodnje, a kupcima daje povoljnost niih cena koje proizvoa
moe ponuditi zbog sigurne prodaje. Pojava koja sve vie pokazuje razmere svoje
odrivosti su gradske i prigradske bate.. Prema studiji FAO 2005. godine oko 700
miliona ljudi dobija hranu od takvih bati, a hrana nije jedino to dobijaju pritom se
razvijaju zajednitvo i oseaj pripadnosti. Biobate su se razvile iz razliitih, ali
povezanih drutvenih potreba, pa su tako postale mesta smanjivanja siromatva i
socijalne iskljuenosti, poveavanja ekonomske i politike sigurnosti, zatim mesta
hortikulturne i psihosocijalne terapije i mesta izgradnje poverenja, solidarnosti i
zajednitva. Osim biobati, postoje i itave zajednice koje nastoje svojim nainom
ivota minimalno uticati na okolinu. Najee ih prepoznajemo pod pojmom
ekoselo. Ekosela su namerne zajednice koje menjaju kulturne obrasce u smeru
humanizacije odnosa meu ljudima i prema prirodi. Ideja ekosela, delovanja i prakse
brojnih ekosela irom sveta moemo protumaiti kroz prizmu dimenzija odrivosti,
tim vie to veina njih crpi svoju snagu upravo iz ideja poveanja odrivosti emu
veina drutva, pod uticajem globalnog klina industrije i kapitala ne tei. Ne ulazei
detaljnije u svaki od aspekata nastanka i delovanja ekosela, vano je naglasiti da ona
po pravilima ekoloke poljoprivrede uzgajaju svoju hranu, bez koritenja industrijskih
preparata, primenjuju i razvijaju znanje o razliitim tehnikama ekolokog/organskog
uzgoja (permakultura, biodinamiki uzgoj), mnoge se bave i edukacijom irei time
znanja o odrivim praksama u uzgoju hrane, stanovanju, gradnji, transportu,
koritenju energije, i ono najvanije, o mogunostima smanjivanja zavisnosti o
sistemu pojedinca i zajednice.
Lyson ponovno roenje lokalno zasnovane poljoprivrede naziva graanskom
poljoprivredom jer su ove aktivnosti usko povezane s drutvenim i ekonomskim
razvojem zajednice. Organizacijske manifestacije graanske poljoprivrede kao to su
seljake pijace, bate u zajednici, grupe solidarne razmene nisu praene veinom
dravnih institucija, agencija, ureda itd. pa znanje i informacije o ovom novom obliku
poljoprivrede i proizvodnje hrane dolazi direktno iz zajednice graanske
poljoprivrede. Osim toga to zadovoljava zahteve potroaa za sveom, sigurnom i
lokalno uzgojenom hranom, ona i stvara poslove, podstie poduzetnitvo i jaa
identitet zajednice. Ona takoe spaja proizvodnju i potronju unutar zajednica i
potroaima nudi stvarnu alternativu robi (hrani) koju proizvode i prodaju velike
agrobiznis firme. Mnogi autori govore o ekoselima kao drutvenom pokretu jer u
visoko industrijalizovanoj i individualizovanoj kulturi menjaju drutvene obrasce i
strukture u podruju vlasnitva i radni(ki)h odnosa u smeru vee saradnje i
zajednitva stvarajui ekonomije samodovoljnih susedstava koja su uglavnom voena
lokalnom zajednicom ime se suprotstavljaju dominantnoj kulturi, njenim
institucionalnim, organizacijskim i kulturalnim autoritetima koji odreuju status
prema materijalnoj imovini koja zahteva neprekidno troenje dragocenih resursa. U
naunoj literaturi se nalaze i brojni izvori koji govore o drutvenom pokretu
povratka zemlji. Povratak zemlji znai samodovoljan ivot blizak prirodi i
jednostavnosti, daleko od konzumerizma, a osnovna pretpostavka je ivot u
ruralnom/ijem podruju i vlastita proizvodnja hrane.

-Ekoloska poljoprivreda u svetu i u Hrvatskoj

Prednosti organskog uzgoja hrane prepoznali su farmeri i drave irom svijeta. Na to

ukazuje stalni porast ekoloke hrane na tritu i porast obradivih povrina na kojima
se uzgaja organska hrana. U Hrvatskoj je ekoloka poljoprivreda zakonski regulisana
tek 2001. godine kada je donet Zakon o ekolokoj proizvodnji. Najvei udeo u
svetskim povrinama pod ekolokim uzgojem imaju Okeanija i Australija (42%), zatim
Evropa (24%) i Latinska Amerika (16%) . Bitno je naglasiti da ovo nisu konstantne
brojke, odnosno da udeo obradivih povrina pod organskim uzgojem neprestano
raste u svim zemljama. Radi se o tritu koje je jo uvek nezasieno, potranja
premauje proizvodnju ak i u doba recesije, tako da su mnoge zemlje (primer
zapadne Europe) primorane uvoziti eko proizvode. Prema zadnjim podacima iz 2010.,
u 2008. godini ekoloku poljoprivredu praktikovalo je 1,4 milijuna proizvoaa, iz
154 od 196 zemalja sveta na ukupnoj povrini od 35 milijuna hektara. U odnosu na
godinu ranije to iznosi proeni porast od 9%, a od 2000. porast iznosi 118%. Svetsko
trite eko proizvoda je krajem 2010. godine iznosilo gotovo 60 milijardi dolara, ime
se njegova vrednost uetvorostruila u odnosu na stanje pre deset godina. Sredinom
1980-ih godina pod ekolokom poljoprivredom u Europi bilo tek nekih sto hiljada
hektara. Godine 2008. u EU se na ekoloki nain obrauje se povrine koje ine vie
od 4% udela u ukupnim poljoprivrednim povrinama EU, pri emu Italija, panija i
Nemaka zajedno imaju vie od 40% ekolokih poljoprivrednih povrina. Evropsko
trite ekolokih proizvoda je najvee svetsko trite procijenjeno na 26 milijardi
dolara 2008. godine. to se predvianja tie, Kisi tvrdi da sadanje stanje hrvatske
poljoprivrede ne doputa optimistine prognoze za razvoj ekoloke poljoprivrede, iz
nekoliko razloga slaba obrazovna struktura hrvatskih poljoprivrednika i odlazak
vrhunskih i iskusnih agronoma nakon kolapsa biveg poljoprivredno-industrijskog
sistema. Kisi smatra da ne moe biti razvoja ekoloke bez razvoja konvencionalne
(odrive) poljoprivrede. Nasuprot tome, Badgley je na 293 primera useva istraio
prosene koliine uroda u ekolokom i konvencionalnom i na temelju toga modelirao
globalne zalihe hrane koje bi se mogle ekoloki uzgojiti na sadanjem
poljoprivrednom tlu. Modelom je procenjeno da bi se ekolokom proizvodnjom moglo
proizvesti dovoljno hrane na globalnom nivou da se odri sadanja svetska
populacija, a potencijalno i vea, bez poveanja poljoprivrednog zemljita.
Upkos rastu interesa i potencijalima poput relativno istih i nedirnutih prirodnih
resursa i vie od 36% neobraenih obradivih povrina, idealnih za stavljanje u
ekoloku proizvodnju, Hrvatska prelazi tek 1% takve proizvodnje i ulazi u grupu
retkih evropskih zemalja u kojima je ovaj vid poljoprivredne proizvodnje jo uvek
preteno nerazvijen. Kako bi Hrvatska mogla bolje slediti pozitivan primer Evropske
Unije, mora preuzeti i primeniti njena pozitivna iskustva. Pre svega potrebna je
stalna i neprikrivena financijska podrka ekolokoj poljoprivredi, stabilan pravni
okvir i stvarna pravna zatita od nelojalne konkurencije konvencionalnih proizvoaa
i razvijanje dobro informisanog trita za eko proizvode. U sklopu faktora koji su
bitni za razvoj ekoloke poljoprivredne proizvodnje Kutler razlikuje unutranje i
spoljanje faktore. U spoljanje faktore se ubrajaju demografski, politiki,
sociokulturni i mikroekonomski. U unutranje faktore ubrajaju se marketing,
finansije, proizvodnja i organizacija. Analizom ovih faktora moe se zakljuiti kako
postoje mnoge predispozicije u Hrvatskoj za jai razvoj ekoloke poljoprivrede poput
organizacijske fleksibilnosti malih proizvoaa, otvaranje trita ulaskom u EU,
pozitivan imid Hrvatske kao zemlje s ouvanom prirodom, te velika koliina
neobraenih obradivih povrina. Meutim, dok neki autori istiu povoljne prirodno-
geografske uslove za razvoj ekoloke poljoprivrede, istovremeno zanemaruju
sociokulturne i mikroekonomske prepreke. Dakle, osim potencijala, postoje i
prepreke razvoju ekoloke proizvodnje u Hrvatskoj negativni demografski trendovi,
nedovoljna informiranost i zainteresiranost potroaa, nedostatak tradicije ovakve
proizvodnje, nedovoljno potencijalnih proizvoaa, nedostatak ekolokog senzibiliteta
svih ukljuenih strana, esto vrlo mali poetni kapitala kod proizvoaa, proizvodnja
uglavnom primarnih sirovina, mali preraivaki kapaciteti. Uprkos postojanju
brojnih nacionalnih razvojnih strategija, programa i akcijskih planova koji prepoznaju
vanost ekoloke poljoprivrede, ne postoji nikakav vid institucionalne saradnje
izmeu pojedinih ministarstava Prirodni resursi za razvoj ekoloke poljoprivrede u
Hrvatskoj postoje., meutim, iako su prirodni resursi u Hrvatskoj ocenjeni kao
relativno isti i nedirnuti (uglavnom zahvaljujui naputanju sela), sve vie su
ugroeni upotrebom hemijskih zatitnih sredstava i mineralnih ubriva u
konvencionalnoj poljoprivredi, pretvaranjem poljoprivrednog zemljita u
graevinsko. Velika ogranienja brem razvoju ekoloke prirode takoe su
prepoznata u velikoj rascepkanosti poseda, nereenim vlasnikim odnosima, takoe i
nedostatak volje i sposobnosti dravne uprave da se ti problemi legalno ree. Ljudski
resursi za razvoj ekoloke poljoprivrede postoje, od entuzijastinih ekolokih
proizvoaa do vernih potroaa. Ograniavajui faktori s druge strane, su
dugogodinji trend depopulacije i senilizacije ruralnog prostora, nepovoljna
obrazovna struktura seoskog stanovnitva i nedostatak kvalitetne radne snage za
ekoloku poljoprivredu.

19. Karakteristike ekocentrinog pristupa ruralnom razvoju (unadali)

S obzirom na to da je poslednjih godina dolo do znaajnih promena u tehnologiji

usled procesa globalizacije, stvarajau se nove tehnike mutacije koje stvaraju
drugaiju budunost od one koja je trebalo da nas oekuje. Nastaje odreeni ok
budunosti koji je izazvan ovekovom neprilagoenou na nove uslove. Takoe,
tehnologija nije i dalje uspela da obezbedi ljudima osnovne namirnice koje su im
potrebne za puko preivljavanje. Sve vea tehnoloka ekspanzija stvara odreenu
vrstu paradoksa koji ne moe da omogui sigurnu budunost. Sa nastankom GMO
proizvodnje i njenom sve veom ekspanzijom, nade u svetlu budunost svakim danom
sve vie propadaju.

Sve prisutnija briga za odrivost i sigurnost ivota uzrokovana je prie svega

stavljanjem u funkciju profita uvek nove i sve sofisticiranije tehnologije. Kako je za
ovo najodgovornija savremena globalna ekonomija, sve je naglaenija potreba za
razvijanjem i prihvatanjem nove svetske etike koja e primarno biti usmerena na dva
cilja: odravanje zdrave okoline i ouvanje dostojanstva svih ljudi na Zemlji.Jo su
uvek glavne internalizovane vrednosti u tehnikoj kulturi dananjice novina, brzina
promene i profit, a one se svojim svojstvima protive prirodi, njenom ritmu promena i
osnovnoj svrsi prirodnih resursa.
U starom veku odnos ljudi prema prirodi bio je takav da su teili da ive u skladu sa
njom. U novom veku promene nameu princip gospodarenja nad njome, odnosno
stavljanje prirode u podreeni poloaj u odnosu na oveka. Devetnaesti vek je, na
tragu prosvetiteljske ideje, demonstriralo kapitalistiko poimanje vlasnitva i rada
koje u prirodi ne vidi drugo do sirovine koje se mogu i trebaju neogranieno
iskoritavati. Ovakav odnos doveo je do katastrofalnih posledica i ogromnog
zagaenja i unitenja veeg dela prirode. Iz tog razloga poinju da se pojavljuju razne
oraganizacije za zatitu prirodne okoline, meu tim aktivistima jedan od najpoznatijih
jeste Al Gor.

Priroda je, dakle, oveku data, ona je njegov zaposednuti izvor. Njegova kua nije
priroda ve ono to od prirode uini kultura. Takva novoveka antropocentrina i
kulturocentrina orijentacija dominiraju u opravdavanju uinaka moderne civilizacije
dobrih za oveka, loih za prirodu.

Razmiljanja Aleksandra Solenjicina govore o tome kako je ovek dozvolio sebi da

upravlja bogatstvom koje stvara uz pomo tehnologije, ali i da dozvoljava da ono
upravlja njime. Ne biti talac opsednutosti tehnolokim progresom, ve mo
tehnologije shvatati kao posredovanje u odnosu oveka s prirodom, vaan je korak u
prepoznavanju puta kojim se
ovek kree. Taj je put uvek u prirodi, no vrlo esto je protiv prirode.

Autor postavlja pitanje da li je ruralni prostor privid prirodnog prostora? Prvo treba
dati odreenje samog ruralnog prostora. To je prostor slabije gustoe naseljenosti u
kojemu dominiraju delatnosti poljoprivrede i umarstva. To je prostor malih
kolektiviteta i kulturne posebnosti koje su nesvodive na masovnu kulturu. Stoga se
selo vidi kao prirodna sredina. Ruralni je prostor odreen kroz etiri sastavna
elementa: selo, poljoprivreda,
okolina i tehnologija. Stoga mu je potrebno pristupiti kroz etiri dimenzije:
1. sociokulturnu koja se pokazuje u narodnoj kulturi i tradiciji, ritualima i
ceremonijama, praznoverju i religiji,
2. razvojnu kroz postojanje prirodne rezerve resursa potrebnih ekonomiji,
3. ekonomsku kroz kontinuirano obnavljanje resursa
4. ekoloku koja se u ruralnom prostoru pokazuje kroz ekopristup proizvodnji i
uvanju bioraznovrsnosti.
Ruralni prostor je doivljavao istorijsku promijenu, u predindustrijskom vremenu
sporiju, a s industrijalizacijom vrlo ubrzanu. Ona se pokazivala kroz meanje dve
vrste obelja identiteta prirodnih i kulturnih. Industrijalizacija je donela
profitocentrinu orijentaciju i u poljoprivredu. Stoga je selo doivljavalo promene
koje nisu bile posledica unutranjeg ruralnog razvoja (razvoj nove tehnologije uzgoja
poljoprivrednih kultura i stoke), nego su bile izvana nametnute oekivanjima
napretka sela po uzoru na grad.
Znaaj ruralnog prostora i sela se modernizacijom umanjuje na dva naina:
1. prvo, po pitanju smanjenja veliine i brojnosti,
2. drugo,po pitanju uestvovanja u ostvarivanju dobiti na tritu.
Glavnom se posledicom modernizacijske marginalizacije sela i ruralnog prostora
putem ubrzane industrijalizacije moe smatrati marginalizacija same prirode.

Trendovi globalizacije doveli su i do masovnog premetanja seoskog stanovnitva u

urbane delove. Dosta je razloga zato se to deava ali jedan od bitnijih jeste u skladu
sa neoliberalnim vrednostima vezanim za karijeru i materijalno bogatstvo.Takoe
jedno od zapaanja jeste da je trend naputanja sela zastupljeniji u razvijenim
zemljama i regijama.

SELO GRAD

mali broj stanovnika veliki broj stanovnika

dominira poljoprivreda
porodice s vie lanova
ivot u prirodnom okruenju
slaba infrastrukturna
opremljenost
siromana ponuda sadraja
dokolice
prevladava slabo obrazovano
stanovnitvo
odnosi se temelje na vrednostima
zajednitva i solidarnosti
kontinuirano opadanje broja
stanovnika
emigracijsko podruje
dominira industrija uz mnoenje
drugih djelatnosti
porodice s manje lanova
ivot u tehnikom okruenju
dobra infrastrukturna opremljenost
bogata ponuda sadraja dokolice
stanovnitvo je sve obrazovanije
odnosi se temelje na anonimnosti i
individualnim interesima
kontinuirani porast broja
stanovnika
imigracijsko podruje
Odnos prema prirodnoj okolini u ruralnom prostoru nije se znaajno promenio
uprkos naglaavanju ekolokog osveivanja. Modernizacijska koncepcija stvaranja
tehnikog okruenja zadrala je odnos prema prirodi kao resursu i odlagalitu.
Ekoloka paradigma koja se gradi na vrednostima odrivosti i odgovornosti u odnosu
prema prirodi, jo uvijek nije potisnula dominaciju industrijske paradigme
Ekocentrini pristup ruralnom prostoru kao prirodnijem okruenju u odnosu na
urbani, je svojevrsni pokuaj kritike postojeeg prevladavajueg odnosa koji ruralni
prostor odreuje i vrednuje kriterijima razvoja i kvaliteta ivljenja kojih je
uporite u trinoj orijentaciji i postizanju komfora u neprirodnim okolnostima.
Zagovaranje ekocentrine orijentacije je jedini put u ruralni prostor kao ivotni i
radni. Prirodna okolina je bila i treba ostati resurs ruralnog prostora, ali ne po
industrijskoj paradigmi iscrpljivanja i zagaivanja, ve po ekolokoj odgovorno
koritenje resursa kao uvanje prirode.

20. Materijalna deprivacija ruralnog prostora i stanovnitva u Srbiji (Cveji i

drugi)

U pitanju je istraivanje SeConsa sa ciljem da se utvrde najvaniji problemi u

ruralnim oblastima koji stvaraju rizike od siromatva i socijalne iskljuenosti, na koji
nain se ti rizici kombinuju kao i koje su drutvene grupe najvie ugroene.
Anketirano je 1621 domainstvo, optine su razvrstane u 4 stratuma: Vojvodina,
centralni stratum (pomoravlje, umadija, mava i stig), zapadni stratum i jugoistoni
stratum. Osnovni nalazi istraivanja su da su siromatvo i materijalna deprivacija
visoko zastupljeni u ruralnoj Srbiji (sa finansijskim siromatvom se suoava 38,4 %
stanovnitva) , takoe su znaajne regionalne razlike u zastupljenosti siromatva
( Vojvodina ima najmanji procenat siromatva, dok je Jugoistona Srbija najvie
finansijski siromana i materijalno deprivirana). Takoe stanovnitvo iz pojedinih
tipova domainstva je izloeno veim rizicima od siromatva i socijalne iskljuenosti (
stanovnitvo iz poljprivrednih domainstava ima najvei stepen finansijskog
siromatva i visok procenat materijalne deprivacije; osobe u samakim
domainstvima izloena su veem riziku u svim dimenzijama; osobe iz
jednoroditeljskih domainstava suoavaju se sa viim stepenom materijalne
deprivacije; neobrazovana populacija je najvie ugroena po svim parametrima).
Siromatvo je znaajno povezano sa veliinom gazdinstva, merenom veliinom
raspoloivog zemljita, takoe se porodina gazdinstva suoavaju sa ozbiljnim
tekoama u pristupu kljunim tritima ( trite poljoprivrednih proizvoda - manje
od 40 % gazdinstava ima trine vikove; finansijsko trite - nije strukturirano
prema njihovim potrebama; trite informacija- podjednako dostupno svim
gazdinstvima). Jo jedan nalaz je da se znaajan broj domainstava suoava sa
preprekama u pristupu dravnoj podrci poljoprivredi (pogotovo region Jugoistone
Srbije), takoe razlike u standardu porodinih gazdinstava potiu od mogunosti
ostvarivanja zarada u drugim sektorima van poljoprivrede i od socijalnih davanja,
odnosno diversifikacije prihoda (najmanje diversfikovane prihode imaju domainstva
u Vojvodini). Sledei nalaz je da su anse ruralne populacije na tritu rada znaajno
odreene karakteristikama ljudskih resursa i dostupnou radnih mesta u lokalnoj
zajednici (polovina zaposlenih u ruralnom oblastima je radno angaovana u
poljoprivredi; neplaeni pomaui lanovi privtanih gazdinstava preteno su ene;
politike podsticanja zaposlenosti u velikoj meri zaobilaze ruralne sredine). Sledei
nalaz kae da je siromatvo znaajno povezano sa karakteristikama nezaposlenosti
ruralnog stanovnitva ( meu zaposlenima u poljoprivredi polovina ivi u finansijski
siromanim domainstvima). Obrazovne karakteristike ruralne populacije su
nepovoljne, a anse za unapreenje ljudskih resursa u ovom aspektu ograniene
nizom prepreka ( vie od polovine ispitanika 15+ je bez kvalifikacija). Obuhvat
seoske populacije socijalnim osiguranjem nije zadovoljavajui , takoe je pristup
ruralne populacije uslugama socijalne zatite izrazito slab ( samo 1,9 % prima MOP
-materijalno obezbeenje porodice). Socijalni kapital seoske populacije je nizak, a
kulturna participacija pasivna i slabo diversifikovana.

U istraivanju je koriena definicija socijalne iskljuenosti saveta EU koja glasi:

Drutvena iskljuenost je proces kojim su odreeni pojedinci gurnuti na ivicu
drutva i spreeni u punom uestvovanju u drutvu zbog svog siromatva ili
nedostatka osnovnih znanja i mogunosti za doivotno uenje, ili kao rezultat
diskriminacije. Ovo ih udaljuje od zaposlenja, prihoda i moguosti obrazovanja, kao i
od drutvenih mrea i okvira i aktivnosti zajednice. Ovakvi pojedinci imaju malo
pristupa vlasti i organima donoenja odluka i na taj nain se esto oseaju nemonim
i nesposobnim da uzmu kontrolu nad odlukama koje utiu na njihov svakodnevni
ivot.

Siromatvo se definie kao nedovoljnost resursa (u odnosu na prosene resurse

primerene datom drutvu) zbog koje su pojedinci, porodice i grupe iskljueni iz
svakodnevnih ivotnih obrazaca i aktivnosti . U skladu sa tim, Savet EU identifikuje
kao siromane one pojedince ili porodice iji su resursi (dobra, novani prihodi i
usluge iz javnih i privatnih izvora) toliko mali da ih iskljuuju iz minimuma
prihvatljivog naina ivota u dravi lanici u kojoj ive.
Socijalna isljuenost poseduje multidimenzionalni karakter, bitne su sledee
dimenzije: dimenzije socijalne iskljuenosti, mehanizmi iskljuivanja, jedinice
posmatranja, uzroci socijalne iskljuenosti, posledice socijalne iskljuenosti.
Siromatvo se moe razumeti kao jedna od dimenzija socijalne iskljuenosti, ali moe
i kao njen uzrok ili posledica.

Uzroci iskljuivanja koje ovo istraivanje uzima kao relevantne su :

1 relevantne politike - mogu odreivati drutvene ciljeve koje ne ukljuuju

interese dela populacije
2 institucije - mogu biti selektivne u obezbeivanju pristupa razliitim
kategorijama graana
3 procesi - primer procesa ekonomsko restrukturiranja gde deo stanovnitva biva
iskljuen zbog nedovoljnih kvalifikacija
4 prakse - u ijoj se pozadini obino kriju vrednosni sistemi i kulturni inioci
( zapoljavanje ena, romske populacije, raseljenih lica itd.)
Posledice se mogu kretati od parcijalne, kratkorone iskljuenosti pa sve do
dugorone iskljuenosti po svim dimenzijama.

Analitiki okvir istraivanja :

Socijalna iskljuenost je analizirana preko sledeih dimenzija:

1 siromatvo- 2 ue dimenzije: finansijsko siromatvo i materijalna deprivacija

2 pristup tritu rada - obuhvata mogunost organizovanja trine poljop.
proizvodnje u mogunost zapoljavanja u nepoljopr. sektoru
3 pristup socijalnim uslugama
4 socio-kulturna participacija - ukljuenost u socijalne mree, organizacije i
kulturne aktivnosti

Jedinice istraivanja:

Domainstvo - zajednica lica iji lanovi zajedniki stanuju, zajedniki se hrana,

zajedniki troe svoje prihode; mogu biti samaka ili vielana; prema socio-
ekonomskom tipu razlikuju se: poljoprivredna, nepoljoprivredna i meovita

Poljoprivredno gazdinstvo - Prema metodologiji popisa 2002. godine to je svako

domainstvo koje je u vreme popisa koristilo najmanje 10 ari obradivog zemljita, kao
i domainstvo koje je koristilo manje od 10 ari obradivog zemljita, a posedovalo je
najmanje1.

1 a) 1 kravu i tele ili 1 kravu i june, ili b) 1 kravu i dva odrasla grla sitne stoke, ili v) 5 odraslih ovaca, ili g) 3 odrasle svinje, ili d) 4 odrasla grla ovaca i svinja
zajedno, ili ) 50 komada odrasle ivine, ili e) 20 konica pela
Prema radnom angaovanju svojih lanova poljoprivredna gazdinstva su podeljena na
sledee tipove:

Poljoprivredna gazdinstva su ona gazdinstva u kojima svi prihodi potiu od

individualnih poljoprivrednika na gazdinstvu.

Nepoljoprivredna gazdinstva su ona gazdinstva u kojima prihodi potiu od lana,

odnosno od lanova gazdinstva koji obavljaju nepoljoprivredna zanimanja ili obavljaju
neko poljoprivredno zanimanje ali van svog ili porodinog gazdinstva ili, pak, prihod
potie od penzije, od druge imovine, socijalne pomoi ili neke druge vrste stalnih
primanja.

Meovita gazdinstva su ona u kojima se istovremeno ostvaruju i prihodi koji

karakteriu poljoprivredna i prihodi koji karakteriu nepoljoprivredna gazdinstva.

Gazdinstva bez prihoda su gazdinstva u kojima je nepoznat izvor prihoda ili prihod
potie od izdravalaca (ukljuujui i pravna lica) koji nisu lanovi gazdinstva.

Osim tih jedinica, razlikuju se jo i naselje i region.

Korien je vieetapni stratifikovani uzorak. Siromatvo je mereno preko dve

dimenzije:

Finansijsko siromatvo predstavlja nedovoljnost prihoda, odnosno ukupnih novanih

resursa u domainstvu. Stoga se ova analiza siromatva zasniva na pitanju o ukupnim
novanim prihodima domainstva u poslednjih godinu dana iz razliitih izvora (od
zaposlenja, od prodaje razliitih poljoprivrednih proizvoda, od davanja u zakup,
kamate i dividendi, socijalnih davanja, itd.) Linija siromatva je definisana kao 60%
medijane ukupnih novanih prihoda domainstva po ekvivalentnoj potroakoj
jedinici na nacionalnom nivou.

Stopa siromatva definisana je kao uee lica iji je dohodak po potroakoj jedinici
u domainstvu manji od 60% medijane nacionalnog dohotka po potroakoj jedinici.

Materijalna deprivacija predstavlja relativni pokazatelj siromatva koji daje

sintetiku informaciju o uslovima ivota ugroenog stanovnitva. Najee se
odreuje kao (prinudni) nedostatak neke kombinacije dobara, bez koje
pojedinci/domainstva nisu u stanju da organizuju svoj svakodnevni ivot u skladu sa
standardima koji su uobiajeni za veinu, ili veliki deo, stanovnitva u odreenom
drutvu. U ovom istraivanju materijalna deprivacija je merena preko dva indeksa:
1. indeksa materijalne deprivacije i

2. indeksa deprivacije u naselju.

Materijalna deprivacija seoskog stanovnitva

Ve smo prikazali definiciju materijalne deprivacije. Ona je koristan pokazatelj iz tri

razloga: prvo - prua uvid u vie dimenzija siromatva, drugo - ukazuje na odusustvo
mogunosti zadovoljenja i onih osoba koje se nuno ne suoavaju sa finansijskim
siromatvom i tree - ukazuje na probleme zadovoljavanja elementarnih potreba u
duem vremenskom periodu.

etiri deprivacione dimenzije: 1. ekonomska (nemogunost realizacije odreenih

potreba: ishrana, odevanje, odmori, plaanje rauna za stan, i sl.); 2. posedovanje
trajnih potronih dobara; 3. stanovanje (infrastrukturna opremljenost stana i kvalitet
prostora); 4. susedstvo (infrastrukturna opremljenost naselja, buka, zagaenost,
bezbednost i sl.). Od prve tri je sainjen indeks materijalne deprivacije, a od
poslednje indeks deprivacije u naselju. Indeks materijalne deprivacije konstruisan je
na osnovu tri dimenzije: depriviranost u stanovanju, probleme u stanovanju i tekoe
u zadovoljavanju nekih osnovnih potreba sa kojima se domainstva suoavaju zbog
nedostatka novca u poslednje dve godine.

Depriviranost u stanovanju (standard nastanjenosti i opremljenosti), obuhvata osam

indikatora: posedovanje kue koja nije od tvrdog materijala (86,3% domainstvaima
kuu od tvrdog materijala, to indikator ini diskrimitativnim po socijalnu
iskljuenost);prenaseljenost koja je defi nisana preko proporcije broja lanova
domainstva u odnosu na broj prostorija u stambenoj jedinici koje se realno koriste
(vie od dve osobe po sobi), pri emu 89,6% domainstava ima standard ispod dve
osobe po sobi (koji je iznad patolokog praga nastanjenosti);nepostojanje tekue vode
u kui/stanu (koju ima 93% domainstava); neposedovanje elektrine energije
(poseduje je 99,7% domainstava); neposedovanje WC-a u stanu (poseduje 88%
domainstava); neposedovanje prikljuka za telefon (poseduje 85% domainstava)
neposedovanje friidera (poseduje 97,5% domainstava); neposedovanje maine za
ve (poseduje 87,2% domainstava).

Neki od problema vezanih za stanovanje: nedostatak prostora, vlaga u stanu

(poalilo se 28% ispitanika), prokinjavanje krova (17% ispitanika), tekoe
zagrevanja prostora (27% ispitanika), istroena drvenarija (23,5 %). Deprivirani su
oni koji se suavaju sa 4 i vie problema.

Tekoe sa kojima se suoavaju zbog nedostatka novca u poslednje 2 godine:

neadekvatno grejanje stana, nemogunost zamene ili popravke aparata za
domainstvo (42%), nemogunost kupovine potrebne obue i odee (28%),
nemogunost pokrivanja neoekivanih trokova (56%), nemogunost kupovine
lekova(20,6 %) itd. Deprivirani su oni sa 5 ili vie tekoa.

Indeks deprivacije u naselju izveden je na osnovu etiri dimenzije: objektivnog nivoa

opremljenosti naselja, udaljenosti od najblieg administrativnog centra, udaljenosti
uslunih sadraja od kue ispitanika i percepcije problema vezanih za komunalne
usluge i bezbednost u naselju.

1. Objektivni nivo opremljenosti naselja praen je preko prisustva devet

institucija/usluga u naselju: doma zdravlja, osnovne kole, obdanita, prodavnice
hrane, veterinarske ambulante, poljoprivredne apoteke, pote, doma kulture i linije
gradskog prevoza. Linija deprivacije definisana je veoma strogo, samo ukoliko naselje
ima manje od dva objekta (10,4% naselja je u ovoj kategoriji)

2. Udaljenost od najblieg administrativnog centra definisana je tako da su

depriviranim smatrana samo naselja koja su udaljena 20km i vie od najblieg
administrativnog centra koji ne mora pripadati optini datog naselja. Meu naseljima
iz uzorka 11,1% je udaljeno 20km i vie od najblieg administrativnog centra, 35,3%
naselja je udaljeno izmeu 10km i 20km, dok je 53,6% naselja udaljeno manje od
10km.

3. Udaljenost uslunih sadraja od kue ispitanika obuhvatila je 6 elemenata, a kao

uslov depriviranosti smatrana je udaljenost za koju je potrebno vie od 30 minuta
prevozom. Tako je prodavnica prehrambene robe je na veoj udaljenosti od navedene
za 5% domainstava, pota za 8,5%, ambulanta i apoteka za 9,4%, osnovna kola za
7,8%. Samo je za usluge javnog prevoza kriterijum postavljen na vie od 30 minuta
peke, i u toj situaciji je manje od 2% domainstava.

4. Percepcija problema vezanih za komunalne usluge i bezbednost u naselju

obuhvatila je sledee elemente: nezadovoljavajui kvalitet vode (navodi 41,8%
ispitanika), vazduha (21,9%), zemljita (25,6%), neodnoenja ubreta (37,6%),
nedovoljna osvetljenost (47,1%), nedovoljna bezbednost (14,2%) i nedostatak
asfaltiranog puta (48,4%).
Definisanje praga ugroenosti za oba indeksa sledilo je princip stroge
diskriminativnosti, kako bi se izdvojio samo onaj segment populacije koji se suoava
sa zaista ozbiljnom deprivacijom (ugroeni oni kojima nedostaju dobra i usluge koje
su dostupne za vie od 80% populacije).

U ruralnoj populaciji Srbije finansijsko siromatvo i materijalna deprivacija su gotovo

ujednaeno zastupljene (38,4% prema 35,0%, od ega je 25% sa niim a 10% sa viim
nivoom deprivacije). Svaki peti stanovnik sela suoen je sa deprivacijom u naselju.

21. Poloaj ena na selu

Seljaka porodica je u mnogim drutvima postala neka vrsta moralnog i drutvenog

ideala, pri emu se savremena porodica posmatra kao degradirana forma seljake
porodice, drutvena ruevina. Najdetaljnije poredjenje urbane i seoske porodice
uradili su Sorokin i Cimerman tvrdei da je seoska porodica stabilnija od urbane:
stopa razvoda je manja u ruralnim oblastima, kao i broj dece bez oca ili siroadi.
Razlozi za ove razlike su (Sorokin i Cimerman): lanovi porodice, bavei se
poljoprivredom, provode mnogo vremena radei zajedno; radei isti posao, cela
porodica predstavlja tim; porodina specijalizacija traje due na selu i ima manje
konkurenata (koji se bave socijalizacijom); porodica na selu je jedino sklonite od
izolacije i usamljenosti; manje je iskuenja za lanove porodice da zarade sa strane;
zajedniki ivot vie generacija u jednoj kui... Kod seoske porodice je bitno pomenuti
ustanovu porodine zadruge koje su obuhvatale ne samo vie generacija, nego i
pobone srodnike. Ekonomska osnova porodine zadruge je bila kolektivna svojina
nad zemljitem i drugim dobrima, koja niko pojedinano nije mogao otudjivati i koja
su se ostavljala u nasledje nadolazeim generacijama. Primat je imala muka loza, jer
se preko nje odravao kontinuitet zadruge, ali i indentiteta. U zadruzi su dominirali
stariji lanovi i mukarci i njom je upravljao zadruni stareina, najee stariji
mukarac.

Procesi modernizacije u naim krajevima su doveli do temeljnih promena u porodici

na selu (od njenog oblika, preko br lanova, njihovih medjusobnih odnosa, do
delatnosti i funkcija). Prelazek na privatno vlasnitvo (imovina se mora na nekog
pisati) doveo je do deobe zadruga na nuklearne porodice, jer se moralo znati ta je
ije. U istraivanjima koja su poela pre Drugog svetskog rata, registrovane su
duboke promene: raspad zadruga je vodio tendenciji ogranienja radjanja jer broj
radnosposobnih lanova nije bio presudan u usovima trine privrede, a samo
izdravanje dece je postajalo tee na manjem imanju; ena poinje vie da se pita u
domainstvu; do nasilja u porodici dolazi kada je autoritet oca uzdrman, za razliku od
tradicionalne porodice gde se hijerarhija znala; broj seoskih domainstava u odnosu
na gradska opada od osamdesetih godina; seoska porodica se redukuje na nuklearnu
i u tom smislu se izjednauje sa gradskom; zapoljavanje ene izvan domainstva
menja njen poloaj unutar porodice i utie na podelu rada; porodine uloge preuzima
drava (socijalizacija, leenje, obrazovanje). Devedesetih godina, u doba opte krize i
ratova, dolazi do retradicionalizacije u sferi porodinih odnosa i oblika, raste uloga
proirene porodice i srodnike tradicionalizacije.

Raspad porodinih zadruga je doveo do promena u poloaju seoske ene, ali jo uvek
u okvirima izraene patrijarhalnosti. Intenzivna deagrarizacija vodila je novom
momentu nazvanom feminizacija radne snage u poljoprivredi. Pedesetih i ezdesetih
godina (prvi talas industrijalizacije) mnogi mukarci naputaju poljoprivredu iako
ostaju sa svojim porodicama na porodinom gazdinstvu. Mukarci prelaze u
industriju i sektor usluga, dok ene poinju da se bave poslovima koji su smatrani
mukim. Medjutim, glavni akteri drugog talasa deagrarizacije, sprovedenim u
dobroj meri i putem kolovanja, su ene, mladje ene, koje su se upravo sa
deagrarizacijom ukljuile u iri proces, tj. naputale su selo shvatajui da je to jedini
nain emancipacije. To je dovelo do krupnih demografskih posledica koje se danas
registruju kao pad prirodnog prirataja i demografskog pranjenja sela, u kojem
ostaje mnogo neoenjenih mukaraca.

Prouavan je poloaj mladjih ena pred sam kraj socijalistikog perioda (Kora, 1991)
i neki od rezultata koji sumiraju sve promene su:

- Podela rada po polu i razliita oekivanja od dece razliitog pola, izvesno

favorizovanje muke dece i identifikovanje sa majinom ulogom domaice, pri
emu ovu vrstu samopercepcije ne menja ni obrazovanje, ni zaposlenost
- Zahtev za radjanjem velikog broja dece nije vie zastupljen, pri emu ostaje
zahtev za radjanje naslednika/sina
- Veina ena je ukljuena u poljoprivrednu podelu rada vie od prethodnih
generacija, medjutim, ako je zaposlena, teret je manji i biva preuzet od starije
generacije, posebno svekrve
- Veina ena, iako spremna da podelu rada prema polu prenese sledeoj
generaciji, eli da svojoj deci omogui kolovanje, veu slobodu u raspolaganju
slobodnim vremenom i nasledjivanje porodine imovine
- Odluivanje o proizvodnji je na mukarcu, a ena odluuje o linoj potronji
 - kolovanje enske dece je veoma vano, jer se smatra da obezbedjuje
zaposlenje, a i predstavlja neku vrstu vlasnitva, s obzirom da ena nee
naslediti kuu ili imanje
- Drutveni ivot je ogranien na susedstvo, zbog puno posla i drutvene
kontrole, dok javna sfera ostaje privilegija mukaraca

Istraivanje koje je radjeno 2010. godine u sremskim selima. Mladje ene sve manje
uestvuju u radu na njivi, posveuju se ulozi majke; podela rada po polu je prisutna u
isto poljoprivrednim domainstvima i ene obavljaju kune poslove bez pomoi
supruga; ako je mladja generacija u pitanju, naroito ako su ene zaposlene, ova
podela je manje izraena, kuni poslovi se dele. Ali ene i dalje nisu lanice nikakvih
udruenja.

Istraivan je i poloaj pomauih lanova poljoprivrednih lanova domainstva

(Babovi i Vukovi, 2009). Pod pomauim lanovima se podrazumevaju radno
aktivna lica koja su angaovana u porodinom poslu a nisu plaena za svoj rad. U
Srbiji je 2006. godine bilo 6,7% pomauih lanova (od ukupno zaposlenih), 93% u
sferi poljoprivrede, a veinu su inile ene (74%). 2/3 lanova ima nepotpunu ili nema
osnovnu kolu, i zanimljivo je da su mukarci pomaui lanovi dok su mladji, a ene
su starije. Ovom studijom se prvenstveno analizira poloaj i ostvarivanje socijalnih
prava ena sa statusom pomauih lanova domainstva angaovanih u poljoprivredi.
Kada je re o kategoriji pomauih lanova ena, definicija ciljne grupe je
postavljena neto labavije, gde se ovde ubrajaju i ene koje bi po zvaninoj statistici
bile ubrajane u neaktivna lica (penzionerke) ukoliko se i dalje aktivno bave
poljoprivredom. Nekoliko nalaza ovog istraivanja:

- ene pomaui lanovi najee nisu vlasnice nekretnina (svaka deseta)

- Poljoprivredno gazdinstvo je registruje na mukarce
- ene su uglavnom isljuene iz odluivanja o poljoprivrednoj proizvodnji, i
nemaju uticaj ak ni kada sumukarci zaposleni van poljoprivrede;
raspolaganje budetom je takodje u rukama mukaraca, ene imaju prihod
jedino od prodaje poljoprivrednih proizvoda ili radom na drugim gazdinstvima
- Sve kune poslove rade ene, to predstavlja optereenje s obzirom na rad u
poljoprivredi
- Skoro polovina ispitanica je bila zaposlena u trgovini, industiji i ugostiteljstvu,
to znai da su iskusile silaznu drutvenu pokretljivost u godinama tranzicije
- ne trai drugi posao
- Mali broj ena pokazuje preduzetnike sklonosti, ali jesu raspoloene za
zadruni rad
- Skoro petina nema zdravstveno osiguranja, 80% ne uplauje penzijsko
invalidsko osiguranje
Kao glavni faktor nezavidnog poloaja ena na selu se izdvaja pitanje njihove
nezaposlenosti, ene koje su zaposlene van poljoprivrede znaajno popravljaju svoj
poloaj. Navedeni nalazi upuuju na dva osnovna zakljuka: poloaj ena sa statusom
pomauih lanova domainstva nije mogue promeniti bez poboljanja poloaja
poljoprivrednih domainstava ili poboljanja uslova zaposlenja za one koje bi elele
da svoj ekonomski status utemelje van domainstva; s druge strane, rodna dimenzija
socijalnog poloaja ukazuje na to da je njihov poloaj dodatno nepovoljniji zbog
imovinskih nejednakosti, iskljuenosti i ogranienosti u odluivanju u ekonomskom
gazdinstvu, ogranienom pristupu pprihodima domainstva i neodgovarajuoj podeli
odgovornosti u odravanju domainstva i porodice. Moe se zakljuiti da su ene na
selu dvostuko marginalizovane u svom socijalnom poloaju: kao pripadnice ruralnih
domainstava i kao ene unutar ekonomske i porodine organizacije ovih
domainstava.

22. Poloaj mladih na selu u postsocijalistikom periodu (drutveni poloaj,

radne orijentacije, vrednosne orijentacije)

Pretpostavke o gradskom i obrazovanijem stanovnitvu kao relativnim "tranzicionim

dobitnicima" naspram manje obrazovanih i itelja sela kao "tranzicionim gubitnicima"
u postsocijalistikim drutvima potvrene su u istraivanjima u Srbiji. Takoe, u
istraivanju drutvenog poloaja mladih 2003. potvrene su pretpostavke da se kao
jedan od inilaca ocene promena u procesu postsocijalistike transformacije izdvajaju
upravo kolska sprema i stepen urbanizovanosti naselja u kojem ive mladi ispitanici.
Poreenje materijalnog poloaja domainstava ispitanika pokazuje jasne razlike
izmeu domainstava mladih iz grada i domainstava mladih sa sela i 2003. i 2007.
(domainstva mladih iz grada imaju bolji materijalni poloaj). Kada je re o
promenama materijalnog poloaja domainstava mladih u Srbiji u ovom periodu
(2003-2007), primeuje se znatno poboljanje i u gradskim i u seoskim naseljima.
Poreenjem indeksa 2003. i 2007. godine uoavamo da su se smanjile razlike u
materijalnom poloaju domainstava mladih ispitanika iz gradskih i seoskih sredina,
to se verovatno moe objasniti strategijom kombinovanja formalne zaposlenosti i
poloprivredne proizvodnje u meovitim domainstvima mladih sa sela. Kod
subjektivne procene drutvenog poloaja mladih 2003. g. jasno su se pokazale razlike
izmeu mladih iz grada i mladih sa sela. Naime, mladi sa sela mnogo ee su
smatrali da se nalaze na niim lestvicama drztvene hijerarhije u odnosu na mlade iz
grada. Ipak, zanimljivo je da je i za gradsku i za seosku omladinu zajednika
optimistika percepcija sopstvenog drutvenog poloaja u skorijoj budunosti, poto
su i jedni i drugi oekivali drutveni uspon (slini obrasci se uoavaju i u istraivanju
2007). Sa subjektivnom procenom sopostvenog poloaja mladih povezan je i zbor
ivotnih strategija za izmenu tj. poboljanje tog poloaja. U istraivanju 2003. kod
mladih sa sela dominira orijentacija na pronalaenje bilo kakvog posla (bez obzira na
oblik te radne angaovanosti i eventualnu dekvalifikaciju). Sa druge strane mladi iz
grada upueni su ee na napredovanje na poslu ili pronalaenje boljeg zaposlenja.
Takoe, mladi iz gradskih sredina su se znatno (dvostruko) ee nego mladi iz
seoskih sredina odluivali za strategiju dodatnih ulaganja u svoj kulturni kapital tj.
konkretnije u kolovanje i sticanje novih znanja i vetina. Nasuprot tome, mladi na
selu su skloniji da se opredele na pasivno iekivanje buduih dogaaja, bez
nastojanja da uine bilo ta radi poboljanja sopstvenog poloaja. Kadaje re o
ivotnim strategijama mladih 2007. g. osnovni nalaz je da obrazovanje u percepciji
mladih predstavlja najprivlaniju ivotnu strategiju. Kada je re o planovima za
budunost, istraivanje iz 2007., pokazuje da postoje razlike izmeu mladih iz grada i
mladih sa sela kada je re o planiranju karijere i kolovanja (mladi iz grada ee
planiraju oba). Sa druge strane, kod planova za stanovanje nema veih razlika, dok
kod planiranja porodice ee planiraju mladi sa sela to se moe objasniti kulturnim
iniocima (vrednostima) tj. veom vezanou za porodicu u seoskim sredinama i, sa
druge strane, individualizovanijim ivotnim putanjama mladih iz grada. Ocena
razloga neispunjenja planova takoe pokazuje razlike izmeu mladih- mladi iz
seoskih sredina ee istiu da nisu bili u mogunosti da planiraju ili da nisu imali
dovoljno sree u ostvarivanju svojih planova, dok su svoje planove ee nerealnim u
odnosu na okolnosti smatrali mladi iz grada; takoe oni ee, nego mladi sa sela,
smatraju da su planovi bili dobri, ali da su se okolnosti promenile. Kada je re o
najvanijim faktorima za napredovanje u naem drutvu, i mladi iz grada i mladi sa
sela 2003. g. kao apsolutno najvaniji pojedinani faktor izdvojili su kvalitetno
obrazovanje. U istraivanju 2007. g. dodata je alternativa "politiko angaovanje".
Navedeni inilac probio se meu prva tri najee pominjana faktora (ispred
napornog rada), u prvom rangu kod mladih iz grada, a u drugom rangu kod mladih sa
sela. Uporedna naliza podataka iz 2003. i 2007. ukazuje da mladi smatraju da se u
naem drutvu vremenom manje vrednuju obrazovanje i line osibone poput
ambicioznosti, marljivosti, spremnosti preuzimanja rizika, a da je na delu uspon
vanosti socijalnog kapitala (poznavanje pravih ljudi i politiko angaovanje). Kada je
re, pak, o poeljnom stanju i mladi iz grada i mladi sa sela ubedljivo izdvajaju
kvalitetno obrazovanje kao inilac koji bi trebalo da bude najvaniji u naem drutvu.

Promene materijalnog poloaja domainstava mladih, ivotne strategije i percepcija

najvanijih faktora napredovanja u naem drutvu nesumnjivo utiu i na promene
radnih strategija i mladih iz grada i mladih sa sela. Radne strategije mladih u Srbiji
su jo uvek u nedovoljnoj meri istraene. Pojam radnih strategija pogodan je za
istraivanje radne svakodnevice mladih zbog injenice da omoguava bolje
razumevanje kombinovanja formalnog, neformalnog i kunog rada, kao i podelu rada
izmeu ovih razliitih oblika radnih aktivnosti.

Veina mladih radi u privatnim novoosnovanim firmama. Kada je re o pravima i

interesima zaposlenih, gotovo treina zaposlenih mladih prihvata stav da svako
najbolje titi svoje interese. Sa ovim problemom nesumnjivo je povezan i odnos
mladih uopte prema ueu zaposlenih u upravljanju radnim organizacijama. Vie
od polovine mladih iz grada zalae se za participaciju zaposlenih u svim
preduzeima, bez obzira na tip vlasnitva u njima, dok neto vie od 2/5 (41,5%)
mladih sa sela prihvata ovaj stav. Najzad, duplo vie mladih sa sela nego mladih iz
grada smatra da je participacija zaposlenih u upravljanju poeljna samo u drutvenim
ili dravnim preduzeima. Na svojim radnim mestima zaposlene mlade osobe se
suoavaju sa brojnim potekoama i tegobama. Kao najei problem se istie
neplaeni prekovremeni rad, pri emu mladi iz grada ee imaju iskustva sa tim.
Slede po uestalosti problemi sa nedefinisanim radnim zadacima, neredovna isplata
zarada i uskraivanje godipnjeg odmora, neuplaivanje doprinosa pa i uskraivanje
bolovanja. Najzad, znatne razlike se uoavaju kad je re o doivljavanju
omalalovaavanja na radnom mestu, poto duplo vie zaposlenih mladih iz grada ima
takva iskustva u odnosu na mlade sa sela. Kada je re o obavljanju dodatnih poslova,
istraivanje 2003. nije pokazalo gotovo nikakve bitne razlike izmeu mladih iz grada i
mladih sa sela. Naime, blizu 60% i jednih i drugih nije obavljalo nikakve dodatne
poslove, dok je oko 1/5 redovno (svaki mesec) radilo dodatno. Velika veina i mldaaih
iz grada i mladih sa sela dodatni posao obavljala je ili za neformalnog poslodavca ili
samostalno, za sebe. Mladi sa sela su se ee dodatno radno angaovali u zanatstvu,
dok su mladi iz grada dominirali ueem u trgovini i intelektualnim i umetnikim
delatnostima. Istraivanje radnih strategija mladih iz 2007. ukazuje na znaajno
poveanje udela mladih iz grada koji ne obavljaju dodatne poslove, dok je kod mladih
sa sela teja procenat ostao blizi 60. Kada je re o motivu dodatnog posla, 2003. kod
mladih sa sela prvenstveni motiv znatno ee bilo je preivljavanje nego kod mladih
iz grada. Naravno, obrnuto vai kada je re o nastojanju da se obezbedi bolji ivotni
standard. U istraivanju 2007. smanjuju se razlike kada je re o motivaciji za dodatno
obavljanje poslova izmeu ove dve kategorije mladih. Kada je re o prihvatanju (ili
neprihvatanju) pojedinih konkretnih radnih strategija primeuje se manja spremnost
na psorsotrnu pokretljivost 2007. nego 2003., pogotovo kod mladih iz grada.
Spremnost da se radi svaki plaeni posao porasla je kod mladih sa sela, dok je kod
mladih iz grada ostala na istom nivou. Dalje, prihvatljivost da se istovremeno obavlja
vie poslova (u vie firmi) takoe je porasla i kod jednih i kod drugih. Spremnost da
se iz stalnog radnog odnosa pree na povremeni, ali znatno bolje plaen rad po
ugovoru, opala je meu mladima iz grada, a porasla kod mladih sa sela. Spremnost
radnog angaovanja u neformalnoj ili "sivoj ekonomiji" porasla je meu mladima iz
grada, dok je opala kod mladih sa sela. Kada je re o konkretnim radnim
strategijama, 2003., mladi sa sela bili su najspremniji za prostornu pokretljivost radi
pronalaska novog ili boljeg posla, a zatim sledi dodatni honorarni rad uz postojee
zaposlenje, te prihvatanje svaog plaenog posla. Kod mladih iz grada najzastupljenija
radna strategija je bilo zapoinjanje preduzetnike delatnosti. Anketa iz 2007.
ukazuje na pribliavanje dominantnih radnih strategija mladih obe kategorije: naime,
prvi izbor i jednih i drugih jesu strategija sticanja novih znanja, vetina i kvalifikacija
i strategija samozapoljavanja.

Promene vrednosnih orijentacija u Srbiji tokom blokirane postsocijalistike

transformacije, mogu se nazvati retradicionalizacijom iji su izraz bili patrijarhalnost
i kolektivizam. Tradicionalizam se ovde javlja kao osnova svih drugih vrednosnih
obrazaca i on je ukorenjen u donedavnoj apsolutnoj dominaciji
seosko/poljoprivrednih uslova ivota. Zbog toga je kod analize vrednosnih orijentacija
glavna panja usmerena na tradicionalizam kod mladih u Srbiji. Jedna od poetnih
hipoteza ovog rada, da e mladi sa sela iskazivati vii nivo patrijarhalnosti, potvrena
je istraivanjem. Istraivanje je ukazalo na to i da je izraenija ptrijarhalna
orijentacija i kod seokse i kod gradske omladine u javnoj nego u privatnoj sferi.
Osnovni zakljuak kod analize patrijarhalne orijentacije mladih u Srbiji jeste da
gradska omladina iskazuje umerenu javnu patrijarhalnost i umerenu privatnu
nepatrijarhalnu orijentaciju, dok seoska omladina prihvata umerenu privatnu i neto
izraeniju javnu patrijarhalnost.

Zakljuak:

Osnovni cilj ovog istraivanja bilo je otkrivanje osnocnih karakteristika

drutvenog poloaja i vrednosnih orijentacija gradske i seoske omladine u Srbiji.
Potrebno je rei da su potvrene osnovne hipoteze istraivanja:

1) Pokazalo se da je drutveni poloaj mladih iz grada znatno povoljniji od

poloaja mladih
sa sela, zahvaljujui, izmeu oostalog, boljoj poetnoj poziciji (tj. posedovanju
veeg ekonomskog, socijalnog i kulturnog kapitala)
2) Potvrdilo se da jo uvek postoje znatne razlike kada je re o tradicionalizmu i
patrijarhalnosti izmeu seoske i gradske dece (ove vrednosti su izraenije kod
seoske omladine); kada je re o omladini u celini, primetna je jo uvek izraena
patrijarhalna orijentacija (i u privatnoj i u javnoj sferi)
3) Pokazalo se da postoje razlike i u pogledu radnih strategija obe kategorije
mladih- mladi iz grada su naklonjeniji proaktivnijim i rizinijim oblicima radnog
angamana, za razliku od mladih sa sela, koji se preteno odluuju za strategije
koje se mogu nazvati sigurnijim i pasivnijim