Varvara Stepanova

O KONSTRUKTIVIZMU
Opta teorija konstruktivizma

I. Konstruktivizam kao ideologija a ne umetniki pravac

Pre svega treba utvrditi da je konstruktivizam nova ideologija u oblasti ljudske

delatnosti koja se do sada nazivala umetnost. To nije umetniki pravac koji bismo
mogli formulisati kao novo tretiranje umetnike forme, u datom sluaju zasnovane na
opinjenosti i oduevljenju mainskim formama industrije.
Ovakav zakljuak o konstruktivizmu ne bi ga izveo iz podruja umetnikih
pravaca.
Konstruktivizam, meutim, nije pokuaj prerade estetike ukusa u industrijsku
estetiku, ve pokret protiv estetike i svih njenih manifestacija u razliitim oblastima
ljudske delatnosti.
Konstruktivizam se uglavnom ispoljava kao izumiteljsko stvaralatvo,
obuhvatajui sve one oblasti u kojima se pojavljuje pitanje spoljanje forme i gde
ovek rezultate svoga miljenja graenjem ili konstruisanjem treba da realizuje za
praktinu primenu.

II. Konstruktivizam kao promena "umetnike delatnosti" u intelektualnu

proizvodnju

Konstruktivizam je produkt revolucionarnih traganja za novom sveu u

umetnosti. Ako podvrgnemo kritikoj analizi stvaralaki proces umetnosti najnovijeg
vremena, zapaziemo u njemu postojanje novih elemenata koji menjaju itav karakter
umetnike delatnosti.
1. Graenje slike na osnovu tehnike nunosti, odbacujui unutranju duhovnu
nunost.
2. Prelazak sa predstavljanja i kontemplacije na aktivnu delatnost i
proizvodnju.
Umetniko delo (kao ideja + njena materijalizacija) jeste rezultat percepcije i
naina gledanja oveka na spoljanje forme sveta, i zadatka umetnosti da formira
ideal lepote za datu epohu.
Percepcija formi spoljanjeg sveta prelamala se kroz unutranji ili "duhovni
svet" oveka i na taj nain je nosila tragove njegove religiozne i filozofske kulture.
Stoga su se u delu reavali problemi idealno-harmonine lepote filozofskog
idealizma, koji sumnja u realnost postojeeg sveta i tome suprotstavlja iluzije
individualne svesti - "svest uopte", kao neto objektivno realno.
Budui materijalistika u sredstvima svoga izraavanja, predstavljaka
umetnost je bila najizrazitiji i najpotpuniji izraz svoga vremena, i tokom procvata
idealistikog pogleda na svet s neobinom tanou je beleila i konkretizovala
idealistike sanjarije.
Ideal spoljanje lepote, obavezno harmonine i simetrine, postaje aksiom
zahvaljujui dvehiljadugodinjoj kulturi, i gotovo se pretvara u uroeni instinkt.
Eksperimentalno saznanje kao "aktivno miljenje" - ne kontemplacija ve
delovanje savremene epohe - stvara u umetnosti analitiki metod koji rui svetu
vrednost dela kao neeg jedinstvenog, unikatnog, putem razotkrivanja njegovih
materijalnih osnova.
Trenutak naputanja predstavnosti u umetnosti podrio je sadraj umetnikog
dela perioda filozofskog idealizma.
U sliku su uli novi principi rada - razvijanje majstorstva i reavanje
specijalnih profesionalnih problema.
Formalni prilaz suprotstavlja se duhovnosti i idejnosti, a delo se pretvara u
ogledni laboratorijski rad i eksperiment.
Umetniko delo koje slui za odmor i uivanje ne postoji.
Ta revolucionarno-ruilaka delatnost, koja je ogolela umetnost do njenih
osnovnih elemenata, dovela je do pomaka u svesti umetnik, postavivi pred njih
problem konstrukcije kao svrsishodne nunosti. Rezultat daljeg shvatanja rada prema
principu svrsishodnosti bilo je oblikovanje nove ideologije u konstruktivizam.
Kontemplativna i predstavljaka delatnost umetnosti prelazi u aktivni svesni
rad, ruei tako do sada postojei pojam duhovnosti stvaralakog procesa umetnika.
Industrija i tehnika koje se neprekidno razvijaju - iznenaujui nas na svakom
koraku neoekivanou svoje spoljanje forme koja nema pandan u prirodi i protivrei
joj - ine nemoguim uspostavljanje ideala lepote spoljanje forme za savremenu
epohu. Na taj nain jedna od funkcija koje ulaze u sastav umetnike delatnosti kao
realizacije ideala lepote, otpada i primorava umetnika, kao majstora formi i struktur,
da ide u industrijsku proizvodnju radi primene svojih objektivnih znanja, jer njegova
vanivotna delatnost (predstavljanje i izrada konkretnih formi za dati trenutak) gubi
znaaj usled stalnosti industrije koja od umetnosti ne oekuje kanone forme.
Prvi put tokom itave istorije umetnosti problem umetnike forme reava se
nezavisno od nae idealne predstave o spoljanjoj lepoti.
Atavizam "lepote izvan vremena i prostora", koji nam je preostao od
idealistikog pogleda na svet, sa svojim nepromenljivim estetskim doivljavanjem,
unitio je analitiki metod, koji radi na razliitim elementima i materijalnim
zadacima, a ne otkriva ideje po sintetikom principu.
Sada sistematizujemo faktore koji su uslovili novu svest konstruktiviste.
1. Razvoj industrije i tehnike.
Doveo je do raspada pojma harmonizovane lepote koja polazi od prirode. Niz
pronalazaka novih predmeta i aparata, u svojoj osnovi nevezanih za prirodne forme i
usmerenih na savlaivanje prirode, daje mogunost da se u delu izgradi umetnika
forma na pojmu "vetakog".
Pojava u tehnici neobinih kontrastnih i disonantnih formi strukture, neobinih
za prirodu - primeri postizanja ravnotee ne samo pomou trivijalnog principa
piramide ve, naprotiv, kao na kranu, gde trougao stoji na otrom uglu sa proirenim
delom nagore - poljuljala je konvencionalna shvatanja kompozicije u umetnosti.
2. Materijalizam i eksperimentalno saznanje.
Proizvodi pomake u samoj sutini delatnosti umetnika, menjajui pogled na
stvaralatvo kao kontemplaciju i predstavljanje, te postavljajui pred njega problem
aktivnog svesnog rada - dalje sledi proizvodni proces kao konkretizacija tog rada.
3. Niz otkria u nauci i tehnici druge polovine 19. i poetka 20. veka utvruje
se u umetnosti reavanjem formalno postavljenih zadataka prema tehnikoj nunosti.
Pojavljuje se pojam "majstorstva", "umenosti" kao druga izvedenica od rei
"umetnost".
4. Socijalne pretpostavke, koje su istakle nenormalnost poloaja umetnosti kao
specifine funkcije usled njene odvojenosti od opteg kretanja i razvoja socijalnog
ivota, te estetiarenja, to se u najboljem sluaju granii s dekorativnou.
 Dakle, svi ovi faktori doveli su konstruktivizam do zakljuka da se sutina
umetnike delatnosti temeljno menjala od duhovne predstavnosti ka svesnom
aktivnom delovanju.
Svesnost te nove delatnosti jeste posebno uoljiv moment. Podsvesno
nadahnue (sluajna pojava) prelazi u organizovano delovanje.
Intelekt jeste naa polazna taka, on nam zamenjuje "duu" idealizma.
Stoga i konstruktivizam u celini jeste intelektualna proizvodnja (a ne samo
miljenje), nespojiva s duhovnou umetnike delatnosti.

III. Odbacivanje umetnosti i nekontinuiranost umetnike kulture u

konstruktivizmu

Konstruktivizam je proanalizirao "sutinu umetnike delatnosti" i u njoj otkrio

nove momente o kojima se govorilo napred; dalja analiza realne konkretizacije tih
momenata u umetnosti pokazala je da umetnost, zbacivi sa sebe okove religije i
filozofije, nije mogla da se udalji od estetike, koja ju je dovela do teze o
samodovoljnoj vrednosti slike. Drugim reima, analitiki metod u umetnosti nije
primenjen u smislu njegovog opteg znaenja savremenog principa naeg miljenja,
ve samo kao dodatak u skladu sa samodovoljnim zakonima umetnosti, tj. zakoni
umetnosti ostali su kao i ranije posebno izdvojeni od celokupnog ostalog ivota.
Slika kao samodovoljna vrednost jeste sadraj umetnosti koji se ne d
proceniti, u kome su religija i filozofija zamenjeni istom estetikom. Kako je teko
odbaciti atavizme koji u nas dospevaju zahvaljujui vaspitanju, a koje zatim nasledno
prenosimo.
Sruena je religiozna svetost, pojavljuje se estetska svetost koja ne moe da se
brani na drugi nain nego pozivanjem na pretke...
ak ni formalni zadaci i majstorstvo, dovedeni do visokih granica, nisu pruili
mogunost da se spozna znaenje svega to se u umetnosti deava i njen cilj.
Na taj nain put umetnosti bez konstruktivizma, ak i u svojim formalnim
dostignuima, nosio je skrivene estetske crte "umetnosti radi umetnosti" u obliku
majstorstva radi majstorstva. Cilj nije bio shvaen i odbaeni idejni sadraj (koji ja
posmatram kao realnu vitalnost umetnosti u prolosti) bio je obilato prekriven
estetikom.
To govori o sloenosti same umetnike delatnosti za savremenu kulturu.
Postojanje estetike kao podreujueg principa, ak i prilikom analitikog
metoda rada, zadrava u umetnosti nepromenjenom njenu osnovnu specifinu crtu,
ostvarenje ideala oveanstva putem iluzornosti platna slike.
Konstruktivizam se stoga pribliava odbacivanju itave umetnosti u celini,
dovodei u sumnju neophodnost specifine umetnike delatnosti kao stvaraoca
svetske estetike.
Jer konstruktivizam stoji u kontinuitetu umetnike kulture, ako se pri
reavanju formalno postavljenih zadataka u umetnosti termin "tehnika nunost"
tumai u prenosnom smislu - preko estetike razuma, i na taj nain iskljuuje estetiku
kao nepotrebno i izmiljeno omamljivanje.
I nekontinuiranost umetnike kulture za konstruktivistika zdanja takoe se
odbacuje usled njenog atavistikog karaktera - estetskog reavanja formalnih
problema.
IV. Socijalna teorija konstruktivizma

Oslobodivi se estetskih, filozofskih i religioznih naslaga, umetnost nam

ostavlja svoje materijalne osnove koje e od sada organizovati intelektualna
proizvodnja. Princip organizovanja jeste svrsishodna konstruktivnost u kojoj e
estetiku zameniti tehnologija i eksperimentalno miljenje.
Konstruktivizam se u specijalnom znaenju formira od tri aktivna postupka -
tektonike, konstrukcije i fakture.
Tektoniku konstruktivisti uzimaju umesto pojma "stil". Monumentalnost
umetnikog dela stvorila je pojam vene lepote izvan vremena. Osnovna odlika
dananje epohe jeste privremenost - prolaznost...
Polazei od ovoga ne moe se biti organski vezan za epohu ako ne uzima u
obzir i ne osea njeno pulsiranje - puls dananjeg dana jeste delovanje i promena.
Suprotstavljajui tektoniku "monumentalnom stilu prolosti", konstruktivizam
primenjuje izvestan ideoloki prilaz radu.
Svaki zadatak moe se reiti i monumentalno i tektonski. Tektonika je prilaz
zadatku na osnovu sutine samog zadatka, nezavisno od stila epohe. Budui ideoloko
svojstvo, tektonika ne moe postojati van iskustva, tj. bez konstrukcije i fakture.
Razliku u odnosu na monumentalnost takoe ini i dinaminost tektonike,
koja se menja im se promeni sredina ili neki od uslova i eksperimenata.
Tektonika kao princip jeste rezultat eksperimenta. U datom sluaju nju diktira
proizvodnja, jer materijal se usavrava, iskustvo i znanje rastu, te stvaraju nove uslove
i mogunosti formulisanja zadatka.
Ako, uzimajui u obzir sve kvalitete materijala, izradi stvari priemo sa
organske strane - prii emo tektonski. Odatle i prilaz odreenju tektonike kao
izvesne organinosti, tavie neprekidne organinosti
Te neprekidne organinosti do danas nije bilo, i stil, rastapan u poetku
tektonski u odnosu na zahteve epohe, prelazio je u spoljanju formu, uslovnu za dato
vreme, koja je kasnije shvaena kao estetska lepota.
Stoga je forma stila postajala princip epohe i problem se reavao od principa
ka eksperimentu i rezultatu - to jest obratno.
Stil kao organizovana forma epohe, koja se nije kanonizovala u principu ve u
spoljanjem ispoljavanju te forme, gubi svoj smisao u epohi industrijske kulture, kada
spoljanja forma nema svoju vrednost usled lakoe njene promene i njene
proizvodnje, i kada su vani samo princip i proces za ije ostvarivanje je data stvar
namenjena.
Pojam monumentalnog stila bio je rezultat dugog zanatskog rada na svakoj
novoj formi i stvari. Danas, kada je parola epohe "privremeno i prolazno", vie ne
moe biti monumentalnog stila u smislu oblikovanja nekakvih uslovno-
karakteristinih odlika spoljanje forme u jedinstveni kompleks spoljanje forme
dananjeg dana - samo ovo i jeste karakteristina odlika - kada je na mesto statinog
predmeta, elementa, postavljena funkcija, delovanje, dinamika-tektonika.
Napetost izmeu prolaznog i monumentalnog razreava se samo formom
tektonike kao principom stalne promene.
Ali u toj kratkotrajnosti znaaja svake nove forme nalazi se podsticaj za dalji
razvoj i evoluciju. Samo potpuno nerazumevanje trenutka nagoni na traenje podrke
u monumentalnosti, gde se dozvoljava kretanje i levo i desno, ali samo po jednoj
ravni; onaj pak koji uini korak napred, proglaava se da je izvan kontinuiranosti.

V. Stepanova, "O konstruktivizme" (1921)