Ako bismo hteli vau novu knjigu Globalna nejednakost da predstavimo na jednoj

slici, jednom grafiku, to bi svakako bio grafik slonovske krive po emu je vaa knjiga i
postala prepoznatljiva. O emu on tano govori?
Da. Kada bih trebao da rezimiram moju knjigu, recimo u jednom grafikonu ili jednoj
reenici mislim da bih odabrao slonovsku krivu ili Elephant Curve koji je postao poznat sada i
koji u stvari otvara knjigu. To je bilo na prvoj stranici knjige. On pokazuje sledeu stvar. On
pokazuje tri neuralgine take koje postoje u svetu. Naime, kada se posmatra celokupna
raspodela dohodaka u svetu. On pokazuje, s jedne strane, veliki uspeh azijskih srednjih klasa
koje nisu bogate. One su globalna srednja klasa. To su ljudi koji su u svetskim razmerama oko
sredine, ali su daleko ispod zapadne evrope, ali su, s druge strane, imali dupliranje, trupliranje i
multiplikovali svoj dohodak etiri ili pet puta. Druga taka, nju bih nazvao B, su ljudi koji su
bogatiji od ove azijske srednje klase, ali koji su imali veoma nizak, veoma skroman rast u
poslednjih dvadeset i pet godina. Neke zemlje kao, recimo, Amerika, Nemaka i Japan to se tie
srednjih klasa su imali rast koji je bio priblino godinje oko pola procenat poena. Znai, to je
bio veoma, veoma spor rast. Japan je ak imao i nulu. I sad, to bi bilo loe, ali ne bi bilo toliko
loe da nemamo ovu treu taku, tu taku bih nazvao C, koja predstavlja ljude koji su, da
kaemo, bogati, koji su svetski u top one percent ili moda u top five percent, znai veoma bogati
ljudi koji su tu i koji su isto tako puno profitirali od globalizacije. Tako da imamo tu ovu srednju
klasu zapadnog sveta ili radniku klasu ovih zapadnih zemalja koja je prikljetena izmeu
nadolazee Azije, s jedne strane, i njihovih sunarodnika koji su mnogo bogatiji od njih i koji su
isto toliko puno profitirali.
Ako je najvei gubitnik procesa globalizacije nia srednja klasa u bogatom svetu u
razvijenim zemljama, o emu vi takoe piete u vaoj knjizi, da li su za vas onda dogaaji
poput Brexita ili pobede Donalda Trampa na amerikim predsednikim izborima u stvari
bili iznenaenje?
Da, kada posmatramo koji su najvei uslovni gubitnici, ja volim da kaem uslovni, jer se
tu ne radi u stvari o gubitnicima u realnom iznosu ili apsolutnom. Oni su jednostavno gubitnici,
jer su dobili manje nego drugi. Mislim, ironina je situacija ove cele situacije jeste i u tome,
moda, to u neku ruku relativno mali procenat ljudi, mi ne moemo to da utvrdimo, jer nemamo
podatke koji se tiu individualaca kroz ovih dvadeset godina. Uzgred reeno, slonovska krivulja
je od 1978., znai od pada berlinskog zida, do 2008. ili ak 2011, ali mi tu nemamo nekih
gubitnika stvarnih. Ali, imamo gubitnika relativnih i to je upravo ova srednja klasa o kojoj ste vi
govorili. Tako da je ona verovatno bila, bar po onome to vidimo iz rezultata anketa kada se
postavljaju pitanja, jedan od glavnih drutvenih slojeva koja je glasala i za Brexit i za Trampa.
Naravno, bili su i drugi razlozi. Bila je, recimo, migracija u Engleskoj koja je bila veliki
problem, ali mi sad vidimo, prve rezultate koje sam video kada je Tramp pobedio to je bilo da
postoji pozitivna korelacija izmeu nivoa nezadovoljstva svojim ekonomskih poloajem i
glasanja za Trampa. Tako da je prilino oigledno da tu treba traiti neke uzroke ovog populizma
i protekcionizma
 koji se pojavljuje. Znai, pitanje je da li je ovo sad jedna prekretnica da se sad, recimo,
globalizacija povlai i da dolazi do porasta populizma, nacionalizma i da li e, recimo, kada mi
budemo za dvadeset godina razmatrali ovaj period, da li e nam 2016. i sad 2017. godina sa
novim izborima u zapadnoj Evropi biti prekretnica. To nije iskljueno, ali ja ne bih to, trenutno
koliko to vidim, oekivao da bude prekretnica u onom smislu u kom su to devetsto dvadesete
godine bile ili poetak tridesetih gde smo imali jednostavno, ima onaj jedan uveni grafikon koji
pokazuje iz meseca u mesec kako se smanjivao volumen svetske trgovine, tako da ne mislim da
e, i porast protekcionizma, onda, naravno, injenica da su sve drave poele da poveavaju
svoje carine, onda isto tako da su sve prele sa zlatnog vlaenja valute na, to je naputeno bilo,
imate onaj isto, takorei iz meseca u mesec neko drugi je naputao zlatno vlaenje. Nego, mislim
da e to pre biti jedno haotino povlaenje. Drugim reima, ono to ja oekujem je da nee biti
konzistentnih antiglobalizacijskih mera, jer sadanja svetska arhitektura je, ipak, toliko razuena
i napravljena da je veoma to teko razgraditi sad za tri godine ak i kada biste hteli. Plus nema
konsenzusa da se to uradi, je l tako? Tako da ja mislim da e to biti jedan haotian period i
moda e neko kroz dvadeset godina to videti kao poetak jednog velikog haosa u smislu da e
to smanjiti sigurnost investitora, da e u neku ruku uticati na globalizaciju negativno upravo
zbog tog nekog anarhinog, haotinog odnosa, ali ne verujem da e tu doi do nekog
promiljenog odbacivanja globalizacije.
Pitanja o kojima se raspravljalo i u toku Brexit kampanje i kampanje Donalda
Trampa odnosila su se, u stvari, na imigracionu politiku. Vi ste jo ranije definisali koncept
tzv. rente dravljanstva koji u sutini govori o tome da 60% vaih buduih prihoda zapravo
zavisi od mesta roenja, 20% zavisi od porekla porodice kojoj pripadate, a svega 20% od
vaeg truda, rada i zalaganja. Dakle, ako imamo u vidu takvu konstelaciju mogunosti za
napredovanje, to e u sutini i dalje samo da stvara pritisak ka dodatnim migracijama,
legalnim ili ilegalnim. ta vi mislite, gde se nalazi reenje?
Stvarno je interesantna to stvar da kada pogledate globalnu raspodelu dohodaka, za
razliku od nacionalne raspodele dohodataka u globalnoj je lokaciona premija, znai gde ste
roeni, strahovito znaajna i ja sam to jednom objasnio, slikovito je to moda objanjeno. Da
uzmete jedno drvo ili tap gde bi najsiromaniji bili na dnu, a najbogatiji na vrhu. Sada,
pretpostavimo da svaka drava ima neku raspodelu dohodataka, ima u toj dravi i siromanih i
bogatih i ona svaka zauzima ploicu na tome. Kada vaa ide napred, znai zemlja gde ivite, ona
se penje po tom tapu nagore, a ove bogate zemlje su, recimo, ve gore. Sada, pretpostavlja se
sledea stvar. Za vas kao pojedinca ima dva naina da se penjete uz taj tap. Jedan nain je da
unutar ploice te vae drave se penjete nagore. Krenete, recimo, od siromanih roditelja i idete
navie. Mi se svi bavimo tim delom. Pretpostavljamo i gledamo da li postoje meugeneracijske
mobilnosti na toj ploici izmeu onih koji su krenuli od siromanih roditelja i od bogatih. Ali,
malo ko primeti da drugi, jo znaajniji elemenat, recimo ako uzmete Kinu, da ta ploice ide
nagore, nagore i nagore. Tako da vi, ako ste sreni, imate situaciju da idete vi sami na ploici da
se penjete, a plus se ona penje, je l tako? Tako da je to idealna situacija. Ono to to ilustruje je to
da glavni deo kretanja jeste kretanje ploice, a ne vae kretanje du te ploice. Vidite, da vratimo
na tu, da kaem, analogiju sa tapom i ploicama, ako se ploice ne kreu, onda su vae
mogunosti da se unapredite veoma ograniene. Moete, naravno, da idete uz ploicu nagore i to,
ali ploica moe nekad da ide i nadole. Tako da se situacija pogora. Naravno, migracija se onda
pojavljuje kao jedan od prevashodnih naina da se sopstveni poloaj pogora. Vi jednostavno sa
jedne ploice koja je dole skoite na ploicu gore i to je najvee poboljanje. Zato migracije daju
dva velika doprinosa. Jedan je smanjenje globalne nejednakosti, a drugi je smanjenje globalnog
siromatva i naravno indirektno oni koji su imigranti poboljavaju svoj poloaj deset puta, tri
puta ili ve koliko. Sada se pojavljuje sledei problem. Mi imamo problem sa neprihvatanjem
toliko velikih migracija od strane populacija zemalja gde ljudi hoe da idu. Onda imamo jednu
dvojbu, jedan problem koji bi trebalo da pokuamo da reimo. To je, s jedne strane, ako mi
prihvatimo da svaki migrant dobija sva ona prava koja mu pripadaju sa injenicom da ima
graanstvo te drave, onda imamo situaciju da graani zemalja koji primaju imigrante ne ele
vie da primaju imigrante. To je oigledno sa svim ovim ogradama i sa svim ovim zidovima koji
se diu po celoj Evropi ili, recimo, izmeu Amerike ili Meksika. ak i u drugim zemljama. Imate
zid izmeu Indije i Bangladea, zid izmeu Jemena i Saudijske Arabije. Gde god imate te velike
razlike u dohocima. Onda je mogunost da nema vie uopte migracija. Na taj nain
iskljuujemo dva velika instrumenta za iskljuenje nejednakosti i siromatva. Druga ekstremna
mogunost je da migrante veoma deskriminiemo. Da oni ive u neku ruku izdvojeni od drugih i
da, ipak, svoj poloaj poboljavaju tako to su spremni tu da dou. Takva je situacija sa
zemljama persijskog zaliva gde imate migrante iz Indije, Bangladea i drugih koji nemaju
nikakvih prava. Moje miljenje je da treba da pronaemo situaciju koja je negde na sredokrai
izmeu te dve situacije. Da damo lokalnom stanovnitvu zemalja koje prima migrante neko
obezbeenje da ti migranti nee promeniti njihov nain ivota, da oni tu nisu za stalno, ve da su
oni privremeni kao to je bila originalna ideja gastarbajtera. Znai da dou tu, da budu pet
godina, da rade za odreenog poslodavca i da se vrate. S druge strane, da omoguimo tim
ljudima da poboljaju svoj materijalni poloaj.
Ako posmatramo nejednakosti unutar zemalja, globalizacija i tehnoloki progres
postavljaju sve vee izazove pred sistem obrazovanja. S druge strane, trita rada ovih
zemalja postaju sve vie fleksibilna sa veim brojem poslova koji imaju ogranieno radno
vreme, freelancing-a, samozaposlenosti. Dakle, to su svakako bili vani poslovi devedesetih,
pre svega za uvlaenje enske radne snage na trite rada, ali onda kako su narasli danas
dostiu skoro 30% ukupne zaposlenosti u zemljama OECD-a. Dakle, ako su kako vi tvrdite
ove zemlje dostigle limite drave blagostanja, a sa druge strane poslednjih godina imamo
retoriku mera tednje, gde vi vidite reenje smanjenja nejednakosti u bogatom svetu?
Ja bih ovde hteo da kaem da jedna, moda jedina, tema koji mi je ao to nisam vie
razradio u knjizi jeste tema redistribucije. Ja sam relativno kratko to napisao moda u petom
poglavlju. Tek moda pet stranica. Tema je u stvari bila sledea. Ona se pojavljuje u knjizi, ali ne
na jednom mestu to je moda bila greka. Moja tema je ovde bila sledea. Da smo imali u toku
druge polovine dvadesetog veka u zapadnim razvijenim zemljama, a to je skoro u potpunosti
vailo i za socijalistike zemlje u dvadesetom veku, to je da smo imali etiri velika instrumenta
za smanjenje nejednakosti. Za inkluziju stanovnitva. To je bilo masovno obrazovanje koje je u
svim zemljama zapadne Evrope znaajno povealo proseni nivo kolstva i obrazovanosti.
Recimo, u ovim zapadnim zemljama od 6 godina prosenog obrazovanja to je bilo 1950-ih
godina do 13 ili 14 u sad nekim zemljama. Drugo, imali smo sindikalne pokrete, socijalistiku
ideologiju, komunistike partije, socijalistike partije itd. Oni su isto tako stremili ka
smanjivanju nejednakosti. Naroito, recimo, kada pogledamo sindikalni pokret koji je onda
pregovarao sa dravom i poslodavcima, kao u Nemakoj ili u vedskoj. Onda smo imali visoke
poreske skale, progresivan porez, veoma visoke poreze na one najvie dohotke. Moda se neki
ljudi jo i seaju vedska je bila 90% marginalan porez takve su bile situacije. Imali smo onda
velike dravne transfere zahvaljujui tome da je drava uzimala 40%, a i 50% drutvenog
proizvoda. Sad kad pogledate ja mislim da nijedan od ta etiri elementa vie ne moe da raste, a
neki opadaju. Obrazovanje je dolo do jedne granice da vi teko moete dalje da dobijate puno.
Naravno, to je ogranieno, to ima plafon. Ne mogu ljudi da idu u kolu, niti to ima smisla, da idu
30 godina. Drugo, sindikalni pokret i socijalistike partije su smanjene i mnogo manje znaajne.
Promenio se i nain organizovanja, kao to ste vi rekli u pitanju, organizovanja radne snage. Ona
vie ne radi u velikim fabrikim halama gde imate hiljade radnika, nego ljudi rade part time,
rade sa nekim malim posliima, rade tri posla u isto vreme. Mnogo su manje jedinice. Imate
danas stotine ureda ili agencija gde imate tri zaposlena, pet zaposlenih itd. Potpuno je to
drugaije. Znai, opada mogunost sindikalnog organizovanja zbog toga. Tree, mislim da je
srednja klasa dola do nekog vrha onih poreza koje je spremna da plaa. To vidimo, recimo, u
Nemakoj, Austriji tim korporatistikim zemljama gde ljudi jednostavno smatraju da vie od
50% poreza ne ele da plate. Konano, ima jedan mnogo vei skepticizam prema ulozi drave i
prema nainu kako su se ta sredstva troila i ko je to koristio. Zato imamo tu neke limite. Sad se
postavlja pitanje: ako imamo tu limite, gde su nam ostale jo mogunosti da neto uradimo?
Pogotovo ako globalizacija i tehnoloki progres donosi do nekog elementa push-a ili guranja te
nejednakosti nagore. Zato mislim da postoje dva ili tri eleme nta koja jo moemo da koristimo.
Jedan je oporezivanje najviih dohodaka ili najveeg bogatstva. To mislim da je mogue, ali
mislim da je jedino mogue ako koordinisanje politike svih zemalja ili Evropske unije ili OECD-
a. Druga mogunost je nai naine kojim bi se stimulisala tednja, investiranje ili pristup
bogatstvu srednje klase. Ono to je zaista fascinantno je da se na tom polju nita nije uradilo u
poslednjih trideset godina. Ono to je Margaret Taer govorila to je nekad narodni kapitalizam.
To je da srednja klasa ima neko vlasnitvo. Neki imaju delove stanova u vlasnitvu. Kaem
delove, jer veina stanova moe da bude u vlasnitvu banke, je l tako? E, tu se veoma malo
uradilo. Amerika je ekstremni primer toga, jer se toliko puno uradilo da bi se nale olakice za
najbogatije, a uopte nema nikakvih olakica za srednju klasu. Tree, gde se pojavljuje
obrazovanje, a to je po miljenju mnogo laki pristup. Boljim kvalitetnim univerzitetima i
kolovanju za srednju klasu. Ono to je oigledno je to da se pojavljuje sve vei jaz izmeu ili
kvaliteta ili bar onoga to se smatra, to je presti izmeu ovih vrhovnih univerziteta i ovih
drugih, a da su ovi veliki univerziteti nepristupani ljudima srednje klase. I to ne siromanim,
nego normalnim ljudima, jer onaj koji ima dvoje dece ne moe da plaa sto hiljada dolara da bi
taj sin ili erka ili na univerzitet.
 Srbija ima najviu nejednakost u raspodeli dohotka merenu takozvanim dini
koeficijentom meu evropskim zemljama. To su, dakle, podaci na osnovu silk ankete ili
ankete o prihodima i uslovima ivota. Dodatno, izgleda da i nejednakost u raspodeli
dohotka je porasla od dvehiljadite na ovamo. Takoe, nedavna kvalitativna studija svetske
banke u stvari pokazuje da su i percepcije stanovnitva u Srbiji u skladu sa ovim tvrdim
podacima. Dakle, da veina stanovnika osea, da polarizacija u drutvu raste i da je
srednja klasa potisnuta.
Nema sumnje da ak i rezultati ove druge ankete, ankete o potronji i dohocima
domainstva, ja sam je skoro gledao za 2003., 2012. ili 2013 godinu, isto tako pokazuju
poveanje nejednakosti. Znai da je kod nas dolo poveanje nejednakosti. Ono to je kod nas
interesantno je da imamo poveanje nejednakosti ba na vrhu. Znai opet tih top 1% ili 5% da je
porastao njihov udeo, a da su drugi ostali otprilike na nuli, znai nije im pao dohodak, nego je
ostao jednak kao to je i bio. Tako da imamo sad te indikatore da je kod nas dolo do poveanja
nejednakosti u Srbiji. Percepcija ja mislim ide ak i iznad toga. Percepcija kao prvo kod onih
starijih jo uvek ima taj, percepcija socijalizma, nejednakost je znaajno vea nego to je bila. To
je u svim zemljama tranzicije. Ta percepcija je u veini tih zemalja da je nejednakost ak i vea.
Drugo, imamo mnogo vie znanja o tome ko ima velike dohotke, itamo u novinama svaki dan,
ti milijarderi i bogatai se ne stide da pokazuju to, ak oni istiu. Tako da se to kod velikog dela
stanovnitva javlja kao, prvo znaju o tome mnogo vie, drugo, to ih mnogo vie boli. Nain
pokazivanja tog bogatva, moda oholost u nekim situacijama isto to ume da prinosi. To je bio
isto sluaj u arapskim zemljama. Percepcija nejednakosti je bila mnogo snanija nego ono to se
merilo u smislu nejednakosti.
Zato bi stanovnici Srbije uopte trebalo da budu zabrinuti? Zato je visoka
nejednakost vana?
Ja mislim da jeste. To je sad veoma teko objasniti, jer mi nemamo nekih naunih dokaza
koji je optimalan nivo nejednakosti. Ja bih hteo da kaem sledeu stvar. Zato je u Srbiji u stvari
nejednakost problem? Problem je prvo iz nekih fundamentalno filozofskih ili etikih principa.
Mi moramo da imamo neki nain da obrazloimo nejednakost. Prirodno je stanje da smo svi mi
jednaki. Dajte mi razlog zbog ega neko treba da bude bogatiji nego neko drugi da bi to bilo
razumno. Imamo tih objanjenja. To je ono to civilizaciju vue napred, a to su objanjenja da
postoje razlike u produktivnosti, ak u srei izmeu pojedinaca ili u naporu kojim ljudi rade.
Prema tome, da bi neko radio vie mora da bude vie plaen. To je ak i socijalistiki moto. To
nije niti tako kapitalistiko niti specijalno novo. Prema tome, to je jedan od razloga. Drugo,
imamo empirijskih studija koje pokazuju da postoji negativna korelacija izmeu visoke
nejednakosti i visokog rasta. Drugim reima, veliki nivo nejednakosti u nekim sluajevima, ja
ak mislim u veini sluajeva koje sad istraujemo sa novim podacima, pokazuje da veoma
visoka nejednakost teti rastu. Tako da vidimo s jedne strane, ove prve koje sam govorio, da je
potpuna jednakost neodriva i da je tetna rastu, jer ne doprinosi radu pojedinaca. S druge strane
vidimo da preterano velika nejednakost je kodljiva, jer esto ona jedna deo stanovnitva ostavi
po strani. Jednostavno ako su oni siromani ne mogu da uestvuju uopte u procesu proizvodnje,
ne mogu da prvo ue. Onda znai da drava u stvari gubi na taj nain. Prema tome, zato
dolazimo do tog nekog zakljuka koji ini mi se ima smisla, ali ga je veoma teko braniti kao
neki zakljuak, kao to je zakljuak o tome da postoje sile zemljine tee, ali dolazimo do
zakljuka da niti suvie nizak nivo nejednakosti nije dobar, jer unitava sve one mehanizme
pokretanja privrede niti je suvie veliki nivo nejednakosti dobar, jer u stvari eliminie doprinos
velikog broja pojedinaca, i na kraju dohotku cele te zajednice. Zato dolazimo do zakjuka da
postoji pod navodnicima neki optimalan nivo. Sada kada bi me pitali koji je taj optimalan nivo ja
to mogu da vam kaem samo na bazi nekih opservacija. Moemo da pogledamo bogate zemlje
funkcioniu sa relativno prihvatljivim nivoom nejednakosti. Recimo, ameriki bi bio van tog
nivoa, poto je njihov nivo nejednakosti iznad OECD-ovih proseka. S druge strane, zemlje kao
to je Nemaka, Austrija, Francuska ili Holandija su na nekim, ini mi se, prihvatljivim nivoima.
S druge strane, institucije poput svetske banke, evropske komisije ili
meunarodnog monetarnog fonda sa kojima Srbija trenutno ima aranman insistiraju na
merama tednje koje se kod nas sprovode ve drugu godinu, a one su donele i smanjenje
plata i penzija u javnom sektoru, a da prethodno nije raena nikakva analiza kako bi se to
odrazilo na nivo nejednakosti i siromatva, iako je to standardno na agendi svetske banke,
ali i MMF sve vie ima papira na temu nejednakosti. To je prosto politika koja se
standardno primenjuje, paket mera koje MMF sprovodi u svim zemljama sa kojima ima
aranman. ta mislite s obzirom da ste imali iskustvo rada u jednoj takvoj instituciji. To je
bila svetska banka. Da li ima izgleda da u narednom periodu ove institucije menjaju
politiku? Naravno, imajui u vidu i sve ove dogaaje o kojima smo danas priali, ali
posebno taj pricnip da jedna politika odgovara svakoj zemlji bez obzira na njen nivo
razvijenosti.
Da li e svetske meunarodne organizacije menjati svoju politiku u pogledu tednje i onaj
obrazac vaingtonskog konsenzusa koji je vredeo ve negde od 80-ih godina poev sa krizom u
latinskoj Americi pa se promenio nairoko u vreme tranzicije. Ja moram da kaem da sam ja
malo skeptian prema tome. Naime, ono to mi sada trenutno vidimo, naravno teko je rei ta e
biti, mislim da e se ova situacija odraziti i ve se odrazila na ponaanje MMF-a i svetske banke.
Ali ono to vidimo to je sledee. Ako posmatramo naroito meunarodni monetarni fond. Mi
vidimo jednu tripartitnu strukturu tamo. S jedne strane onaj public relations ili marketing sektor
MMF-a je mnogo aktivniji nego to je nekada bio i zaista veoma esto daje veoma jaka miljenja
i stavove protiv daljeg poveanja nejednakosti za redistribuciju. Recimo, Kristin Lagard je pre
nekoliko dana u DAVOS-u rekla da su mere i redistribucija apsolutno treba da budu na agendi,
na programu tih organizacija itd. Onda imamo istraivako odeljenje. Ja sam bio istraivako
odeljenje svetske banke. U to vreme se istraivako odeljenje MMF-a se nije ni bavilo tim
temama. Meutim, oni su sada poeli da se bave veoma ozbiljno. Tu ima puno radova i u nekim
stvarima su moda ak prestigli svetsku banku za veoma kratak vremenski period poto su oni
krenuli iz tih tema od nule, a sada imaju puno radova. Ali ono to se nije desilo i ja sam skeptian
da e se desiti uskoro je da to nije dolo do prodora tih tema i tih istraivanja i rezultata koje je
MMF dobio na politiku koju MMF zagovara. Tako da mi vidimo politiku koja je koliko ja znam
kojom MMF uestvuje u Srbiji je standardna politika koja je i nekada bila. Ja se seam jedan od
mojih poslednjih radova u svetskoj banci se ticao Egipta. Egipat je bio veoma zanimljiv, zato to
ima veoma velike subvencije. To je recimo 12% drutvenog proizvoda. Ali kada se MMF
pojavio, njihova politika prema tim subvencijama je bila jednaka. Za pedalj se nije razlikovala od
one pre dvadeset godina, a situacija se znaajno promenila u svetu. ak i znanje o tome kako se
subvencije ponaaju, ta treba uraditi, onda pitanje nejednakosti, onda pitanje siromatva itd. Sve
je to bilo zaboravljeno i stavljeno u stranu kao da nikad nije ni postojalo. Tako da sam ja
skeptian da e to uspeti da se proiri. Ali nije nemogue sa ovom krizom i sporim oporavkom
zemalja i tako dalje da e doi do nekih promena. Na kraju hteo bih jo jednu stvar da kaem. Da
su te promene koje dou i koje ve dolaze delimino, one dolaze uglavnom od onih zemalja koje
su pogoene takvom politikom, ali koje imaju politiku mo da se tome odupru. Grka je tu bila
zanimljiva situacija, jer je grka toliko podstakla tu debatu, jer je imala politiku mo. Ali kada
se radi o malim zemljama, kao to je Srbija koja nema politiku mo, onda se time niko ne bavi
niti Srbija taj problem moe da podigne na dovoljno visok nivo da bi se MMF misija zamislila
nad tim. Tako da tu postoji jedna disproporcija izmeu zemalja koje su u stanju, ajde da ne
kaem ba da se odupru, ali bar da taj problem drugima predoe i drugih zemalja, kao to je
veina latinske Amerike. Ne velike zemlje kao to su Argentina i Brazil koji imaju mo, ali
recimo manje zemlje kao to su Ekvador, Peru itd. Ili zemalja Afrike. Ili zemalja biveg
Sovjetskog saveza. Ili zemalja Balkana koje nemaju tu politiku mo