Ako bismo hteli vašu novu knjigu Globalna nejednakost da predstavimo na jednoj

slici, jednom grafiku, to bi svakako bio grafik slonovske krive po čemu je vaša knjiga i
postala prepoznatljiva. O čemu on tačno govori?
Da. Kada bih trebao da rezimiram moju knjigu, recimo u jednom grafikonu ili jednoj
rečenici mislim da bih odabrao slonovsku krivu ili Elephant Curve koji je postao poznat sada i
koji u stvari otvara knjigu. To je bilo na prvoj stranici knjige. On pokazuje sledeću stvar. On
pokazuje tri neuralgične tačke koje postoje u svetu. Naime, kada se posmatra celokupna
raspodela dohodaka u svetu. On pokazuje, s jedne strane, veliki uspeh azijskih srednjih klasa
koje nisu bogate. One su globalna srednja klasa. To su ljudi koji su u svetskim razmerama oko
sredine, ali su daleko ispod zapadne evrope, ali su, s druge strane, imali dupliranje, trupliranje i
multiplikovali svoj dohodak četiri ili pet puta. Druga tačka, nju bih nazvao B, su ljudi koji su
bogatiji od ove azijske srednje klase, ali koji su imali veoma nizak, veoma skroman rast u
poslednjih dvadeset i pet godina. Neke zemlje kao, recimo, Amerika, Nemačka i Japan što se tiče
srednjih klasa su imali rast koji je bio približno godišnje oko pola procenat poena. Znači, to je
bio veoma, veoma spor rast. Japan je čak imao i nulu. I sad, to bi bilo loše, ali ne bi bilo toliko
loše da nemamo ovu treću tačku, tu tačku bih nazvao C, koja predstavlja ljude koji su, da
kažemo, bogati, koji su svetski u top one percent ili možda u top five percent, znači veoma bogati
ljudi koji su tu i koji su isto tako puno profitirali od globalizacije. Tako da imamo tu ovu srednju
klasu zapadnog sveta ili radničku klasu ovih zapadnih zemalja koja je priklještena između
nadolazeće Azije, s jedne strane, i njihovih sunarodnika koji su mnogo bogatiji od njih i koji su
isto toliko puno profitirali.
Ako je najveći gubitnik procesa globalizacije niža srednja klasa u bogatom svetu u
razvijenim zemljama, o čemu vi takođe pišete u vašoj knjizi, da li su za vas onda događaji
poput Brexita ili pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima u stvari
bili iznenađenje?
Da, kada posmatramo koji su najveći uslovni gubitnici, ja volim da kažem uslovni, jer se
tu ne radi u stvari o gubitnicima u realnom iznosu ili apsolutnom. Oni su jednostavno gubitnici,
jer su dobili manje nego drugi. Mislim, ironična je situacija ove cele situacije jeste i u tome,
možda, što u neku ruku relativno mali procenat ljudi, mi ne možemo to da utvrdimo, jer nemamo
podatke koji se tiču individualaca kroz ovih dvadeset godina. Uzgred rečeno, slonovska krivulja
je od 1978., znači od pada berlinskog zida, do 2008. ili čak 2011, ali mi tu nemamo nekih
gubitnika stvarnih. Ali, imamo gubitnika relativnih i to je upravo ova srednja klasa o kojoj ste vi
govorili. Tako da je ona verovatno bila, bar po onome što vidimo iz rezultata anketa kada se
postavljaju pitanja, jedan od glavnih društvenih slojeva koja je glasala i za Brexit i za Trampa.
Naravno, bili su i drugi razlozi. Bila je, recimo, migracija u Engleskoj koja je bila veliki
problem, ali mi sad vidimo, prve rezultate koje sam video kada je Tramp pobedio to je bilo da
postoji pozitivna korelacija između nivoa nezadovoljstva svojim ekonomskih položajem i
glasanja za Trampa. Tako da je prilično očigledno da tu treba tražiti neke uzroke ovog populizma
i protekcionizma

znači zemlja gde živite. ona se penje po tom štapu nagore. kada mi budemo za dvadeset godina razmatrali ovaj period. pretpostavlja se sledeća stvar. Krenete. to će u suštini i dalje samo da stvara pritisak ka dodatnim migracijama. Kada vaša ide napred. ima u toj državi i siromašnih i bogatih i ona svaka zauzima pločicu na tome. slikovito je to možda objašnjeno. činjenica da su sve države počele da povećavaju svoje carine. Sada. Pitanja o kojima se raspravljalo i u toku Brexit kampanje i kampanje Donalda Trampa odnosila su se. i sad 2017. i porast protekcionizma. da će u neku ruku uticati na globalizaciju negativno upravo zbog tog nekog anarhičnog. godina sa novim izborima u zapadnoj Evropi biti prekretnica. ako ste srećni. toliko razuđena i napravljena da je veoma to teško razgraditi sad za tri godine čak i kada biste hteli. mislim da će to pre biti jedno haotično povlačenje. takoreći iz meseca u mesec neko drugi je napuštao zlatno vlaženje. u stvari. tako da ne mislim da će. ako imamo u vidu takvu konstelaciju mogućnosti za napredovanje. Vi ste još ranije definisali koncept tzv. a ne vaše kretanje duž te pločice. imate onaj isto. Dakle. ono što ja očekujem je da neće biti konzistentnih antiglobalizacijskih mera. Tako da vi. Pretpostavljamo i gledamo da li postoje međugeneracijske mobilnosti na toj pločici između onih koji su krenuli od siromašnih roditelja i od bogatih. onda. recimo ako uzmete Kinu. globalizacija povlači i da dolazi do porasta populizma. to je napušteno bilo. a najbogatiji na vrhu. je l’ tako? Tako da ja mislim da će to biti jedan haotičan period i možda će neko kroz dvadeset godina to videti kao početak jednog velikog haosa u smislu da će to smanjiti sigurnost investitora. još značajniji elemenat. trenutno koliko to vidim. znači gde ste rođeni. ipak. Šta vi mislite. nagore i nagore. 20% zavisi od porekla porodice kojoj pripadate. ali ja ne bih to. Znači. da li će nam 2016. Da uzmete jedno drvo ili štap gde bi najsiromašniji bili na dnu. rada i zalaganja. Mi se svi bavimo tim delom. onda isto tako da su sve prešle sa zlatnog vlaženja valute na. To nije isključeno. recimo. od siromašnih roditelja i idete naviše. da ta pločice ide nagore. rente državljanstva koji u suštini govori o tome da 60% vaših budućih prihoda zapravo zavisi od mesta rođenja. pretpostavimo da svaka država ima neku raspodelu dohodataka. naravno. Jedan način je da unutar pločice te vaše države se penjete nagore. ima onaj jedan čuveni grafikon koji pokazuje iz meseca u mesec kako se smanjivao volumen svetske trgovine. očekivao da bude prekretnica u onom smislu u kom su to devetsto dvadesete godine bile ili početak tridesetih gde smo imali jednostavno. već gore. a svega 20% od vašeg truda. nacionalizma i da li će. recimo. Vidite. jer sadašnja svetska arhitektura je. koji se pojavljuje. Sada. recimo. strahovito značajna i ja sam to jednom objasnio. za razliku od nacionalne raspodele dohodataka u globalnoj je lokaciona premija. ali ne verujem da će tu doći do nekog promišljenog odbacivanja globalizacije. da vratimo . haotičnog odnosa. je l’ tako? Tako da je to idealna situacija. Drugim rečima. a ove bogate zemlje su. na imigracionu politiku. pitanje je da li je ovo sad jedna prekretnica da se sad. gde se nalazi rešenje? Stvarno je interesantna to stvar da kada pogledate globalnu raspodelu dohodaka. imate situaciju da idete vi sami na pločici da se penjete. Plus nema konsenzusa da se to uradi. recimo. malo ko primeti da drugi. Ono što to ilustruje je to da glavni deo kretanja jeste kretanje pločice. a plus se ona penje. Nego. legalnim ili ilegalnim. Za vas kao pojedinca ima dva načina da se penjete uz taj štap. Ali.

recimo. Vi jednostavno sa jedne pločice koja je dole skočite na pločicu gore i to je najveće poboljšanje. Tek možda pet stranica. a sa druge strane poslednjih godina imamo retoriku mera štednje. da budu pet godina. ipak. To je. Možete. freelancing-a. da omogućimo tim ljudima da poboljšaju svoj materijalni položaj. ali pločica može nekad da ide i nadole. tema koji mi je žao što nisam više razradio u knjizi jeste tema redistribucije. Naravno. Znači da dođu tu. između Amerike ili Meksika. Tako da se situacija pogorša. S druge strane. Da damo lokalnom stanovništvu zemalja koje prima migrante neko obezbeđenje da ti migranti neće promeniti njihov način života. jedan problem koji bi trebalo da pokušamo da rešimo. to su svakako bili važni poslovi devedesetih. da rade za određenog poslodavca i da se vrate. s jedne strane. Takva je situacija sa zemljama persijskog zaliva gde imate migrante iz Indije. migracija se onda pojavljuje kao jedan od prevashodnih načina da se sopstveni položaj pogorša. samozaposlenosti. Sada se pojavljuje sledeći problem.na tu. Čak i u drugim zemljama. ako su kako vi tvrdite ove zemlje dostigle limite države blagostanja. ali ne na jednom mestu što je možda bila greška. tri puta ili već koliko. Ako posmatramo nejednakosti unutar zemalja. ali onda kako su narasli danas dostižu skoro 30% ukupne zaposlenosti u zemljama OECD-a. a drugi je smanjenje globalnog siromaštva i naravno indirektno oni koji su imigranti poboljšavaju svoj položaj deset puta. ako mi prihvatimo da svaki migrant dobija sva ona prava koja mu pripadaju sa činjenicom da ima građanstvo te države. Ona se pojavljuje u knjizi. Dakle. tržišta rada ovih zemalja postaju sve više fleksibilna sa većim brojem poslova koji imaju ograničeno radno vreme. gde vi vidite rešenje smanjenja nejednakosti u bogatom svetu? Ja bih ovde hteo da kažem da jedna. To je očigledno sa svim ovim ogradama i sa svim ovim zidovima koji se dižu po celoj Evropi ili. ako se pločice ne kreću. Jedan je smanjenje globalne nejednakosti. Onda je mogućnost da nema više uopšte migracija. da kažem. pre svega za uvlačenje ženske radne snage na tržište rada. Na taj način isključujemo dva velika instrumenta za isključenje nejednakosti i siromaštva. globalizacija i tehnološki progres postavljaju sve veće izazove pred sistem obrazovanja. naravno. zid između Jemena i Saudijske Arabije. Moja tema je ovde bila sledeća. a to je skoro u potpunosti važilo i za socijalističke zemlje u dvadesetom veku. Bangladeša i drugih koji nemaju nikakvih prava. to je da smo imali četiri velika instrumenta . da oni tu nisu za stalno. Da oni žive u neku ruku izdvojeni od drugih i da. Druga ekstremna mogućnost je da migrante veoma deskriminišemo. da idete uz pločicu nagore i to. Moje mišljenje je da treba da pronađemo situaciju koja je negde na sredokraći između te dve situacije. već da su oni privremeni – kao što je bila originalna ideja gastarbajtera. Gde god imate te velike razlike u dohocima. onda su vaše mogućnosti da se unapredite veoma ograničene. Imate zid između Indije i Bangladeša. Zato migracije daju dva velika doprinosa. svoj položaj poboljšavaju tako što su spremni tu da dođu. Ja sam relativno kratko to napisao možda u petom poglavlju. Mi imamo problem sa neprihvatanjem toliko velikih migracija od strane populacija zemalja gde ljudi hoće da idu. onda imamo situaciju da građani zemalja koji primaju imigrante ne žele više da primaju imigrante. možda jedina. analogiju sa štapom i pločicama. Da smo imali u toku druge polovine dvadesetog veka u zapadnim razvijenim zemljama. Onda imamo jednu dvojbu. S druge strane. Dakle. Tema je u stvari bila sledeća.

to ima plafon. Ono što je očigledno je to da se pojavljuje sve veći jaz između ili kvaliteta ili bar onoga što se smatra. recimo. . jer se toliko puno uradilo da bi se našle olakšice za najbogatije. Ne mogu ljudi da idu u školu. Jedan je oporezivanje najviših dohodaka ili najvećeg bogatstva. To vidimo. organizovanja radne snage. tu se veoma malo uradilo. nego ljudi rade part time. Oni su isto tako stremili ka smanjivanju nejednakosti. Sad kad pogledate ja mislim da nijedan od ta četiri elementa više ne može da raste. Druga mogućnost je naći načine kojim bi se stimulisala štednja. ima jedan mnogo veći skepticizam prema ulozi države i prema načinu kako su se ta sredstva trošila i ko je to koristio. mislim da je srednja klasa došla do nekog vrha onih poreza koje je spremna da plaća. kada pogledamo sindikalni pokret koji je onda pregovarao sa državom i poslodavcima. gde se pojavljuje obrazovanje. da idu 30 godina. Možda se neki ljudi još i sećaju Švedska je bila 90% marginalan porez takve su bile situacije. Potpuno je to drugačije. socijalističku ideologiju. u Nemačkoj. Zato imamo tu neke limite. Ono što je zaista fascinantno je da se na tom polju ništa nije uradilo u poslednjih trideset godina. Austriji tim korporatističkim zemljama gde ljudi jednostavno smatraju da više od 50% poreza ne žele da plate. a to je po mišljenju mnogo lakši pristup. Recimo. Imali smo onda velike državne transfere zahvaljujući tome da je država uzimala 40%. To je bilo masovno obrazovanje koje je u svim zemljama zapadne Evrope značajno povećalo prosečni nivo školstva i obrazovanosti. Treće. Neki imaju delove stanova u vlasništvu. to je ograničeno. Kažem delove. socijalističke partije itd. ali mislim da je jedino moguće ako koordinisanje politike svih zemalja ili Evropske unije ili OECD- a. je l’ tako? E. gde su nam ostale još mogućnosti da nešto uradimo? Pogotovo ako globalizacija i tehnološki progres donosi do nekog elementa push-a ili guranja te nejednakosti nagore. niti to ima smisla. a i 50% društvenog proizvoda. Drugo. Konačno. recimo. Za inkluziju stanovništva. pet zaposlenih itd. Naravno. Naročito. progresivan porez. veoma visoke poreze na one najviše dohotke. kao u Nemačkoj ili u Švedskoj. jer većina stanova može da bude u vlasništvu banke. Zato mislim da postoje dva ili tri eleme nta koja još možemo da koristimo.za smanjenje nejednakosti. Imate danas stotine ureda ili agencija gde imate tri zaposlena. a neki opadaju. rade tri posla u isto vreme. Amerika je ekstremni primer toga. I to ne siromašnim. u ovim zapadnim zemljama od 6 godina prosečnog obrazovanja što je bilo 1950-ih godina do 13 ili 14 u sad nekim zemljama. Mnogo su manje jedinice. Sad se postavlja pitanje: ako imamo tu limite. kao što ste vi rekli u pitanju. Onda smo imali visoke poreske skale. rade sa nekim malim poslićima. To je da srednja klasa ima neko vlasništvo. komunističke partije. opada mogućnost sindikalnog organizovanja zbog toga. jer onaj koji ima dvoje dece ne može da plaća sto hiljada dolara da bi taj sin ili ćerka išli na univerzitet. investiranje ili pristup bogatstvu srednje klase. što je prestiž između ovih vrhovnih univerziteta i ovih drugih. Ona više ne radi u velikim fabričkim halama gde imate hiljade radnika. Znači. To mislim da je moguće. Drugo. imali smo sindikalne pokrete. Promenio se i način organizovanja. nego normalnim ljudima. Boljim kvalitetnim univerzitetima i školovanju za srednju klasu. Treće. Obrazovanje je došlo do jedne granice da vi teško možete dalje da dobijate puno. a uopšte nema nikakvih olakšica za srednju klasu. a da su ovi veliki univerziteti nepristupačni ljudima srednje klase. sindikalni pokret i socijalističke partije su smanjene i mnogo manje značajne. Ono što je Margaret Tačer govorila to je nekad narodni kapitalizam.

Nema sumnje da čak i rezultati ove druge ankete. možda oholost u nekim situacijama isto to ume da prinosi. Znači opet tih top 1% ili 5% da je porastao njihov udeo. Dodatno. Ta percepcija je u većini tih zemalja da je nejednakost čak i veća. a da su drugi ostali otprilike na nuli. jer mi nemamo nekih naučnih dokaza koji je optimalan nivo nejednakosti. prvo znaju o tome mnogo više. Percepcija ja mislim ide čak i iznad toga. ti milijarderi i bogataši se ne stide da pokazuju to. Ono što je kod nas interesantno je da imamo povećanje nejednakosti baš na vrhu. S druge strane vidimo da preterano velika nejednakost je škodljiva. jer često ona jedna deo stanovništva ostavi . čitamo u novinama svaki dan. Dakle. To je u svim zemljama tranzicije. Takođe. Percepcija kao prvo kod onih starijih još uvek ima taj. Zašto bi stanovnici Srbije uopšte trebalo da budu zabrinuti? Zašto je visoka nejednakost važna? Ja mislim da jeste. ja sam je skoro gledao za 2003. Percepcija nejednakosti je bila mnogo snažnija nego ono što se merilo u smislu nejednakosti. imamo mnogo više znanja o tome ko ima velike dohotke. izgleda da i nejednakost u raspodeli dohotka je porasla od dvehiljadite na ovamo. Imamo tih objašnjenja. nejednakost je značajno veća nego što je bila. Tako da imamo sad te indikatore da je kod nas došlo do povećanja nejednakosti u Srbiji. veliki nivo nejednakosti u nekim slučajevima. 2012. Tako da vidimo s jedne strane. čak oni ističu. Prema tome. nedavna kvalitativna studija svetske banke u stvari pokazuje da su i percepcije stanovništva u Srbiji u skladu sa ovim tvrdim podacima. Drugim rečima. jer ne doprinosi radu pojedinaca. da polarizacija u društvu raste i da je srednja klasa potisnuta. to je jedan od razloga. percepcija socijalizma. Mi moramo da imamo neki način da obrazložimo nejednakost. ili 2013 godinu.. da većina stanovnika oseća. Prema tome. znači nije im pao dohodak. Prirodno je stanje da smo svi mi jednaki. a to su objašnjenja da postoje razlike u produktivnosti. ove prve koje sam govorio. Znači da je kod nas došlo povećanje nejednakosti. Dajte mi razlog zbog čega neko treba da bude bogatiji nego neko drugi da bi to bilo razumno. da je potpuna jednakost neodrživa i da je štetna rastu. To je sad veoma teško objasniti. Zašto je u Srbiji u stvari nejednakost problem? Problem je prvo iz nekih fundamentalno filozofskih ili etičkih principa. dakle. To je bio isto slučaj u arapskim zemljama. drugo. To je ono što civilizaciju vuče napred. To je čak i socijalistički moto. ankete o potrošnji i dohocima domaćinstva. To nije niti tako kapitalističko niti specijalno novo. da bi neko radio više mora da bude više plaćen. imamo empirijskih studija koje pokazuju da postoji negativna korelacija između visoke nejednakosti i visokog rasta. To su. isto tako pokazuju povećanje nejednakosti. Srbija ima najvišu nejednakost u raspodeli dohotka merenu takozvanim džini koeficijentom među evropskim zemljama. Drugo. pokazuje da veoma visoka nejednakost šteti rastu. Ja bih hteo da kažem sledeću stvar. podaci na osnovu silk ankete ili ankete o prihodima i uslovima života. Drugo. nego je ostao jednak kao što je i bio. ja čak mislim u većini slučajeva koje sad istražujemo sa novim podacima. to ih mnogo više boli. Način pokazivanja tog bogatva. Tako da se to kod velikog dela stanovništva javlja kao. čak u sreći između pojedinaca ili u naporu kojim ljudi rade.

Da li će svetske međunarodne organizacije menjati svoju politiku u pogledu štednje i onaj obrazac vašingtonskog konsenzusa koji je vredeo već negde od 80-ih godina počev sa krizom u latinskoj Americi pa se promenio naširoko u vreme tranzicije. zato dolazimo do tog nekog zaključka koji čini mi se ima smisla.po strani. Kristin Lagard je pre nekoliko dana u DAVOS-u rekla da su mere i redistribucija apsolutno treba da budu na agendi. Onda imamo istraživačko odeljenje. To je prosto politika koja se standardno primenjuje. Austrija. jer uništava sve one mehanizme pokretanja privrede niti je suviše veliki nivo nejednakosti dobar. iako je to standardno na agendi svetske banke. Tu ima puno radova i u nekim stvarima su možda čak prestigli svetsku banku za veoma kratak vremenski period pošto su oni krenuli iz tih tema od nule. ali posebno taj pricnip da jedna politika odgovara svakoj zemlji bez obzira na njen nivo razvijenosti. ne mogu da prvo uče. i na kraju dohotku cele te zajednice. prihvatljivim nivoima. Možemo da pogledamo bogate zemlje funkcionišu sa relativno prihvatljivim nivoom nejednakosti. kao što je zaključak o tome da postoje sile zemljine teže. Sada kada bi me pitali koji je taj optimalan nivo ja to mogu da vam kažem samo na bazi nekih opservacija. zemlje kao što je Nemačka. Šta mislite s obzirom da ste imali iskustvo rada u jednoj takvoj instituciji. Naime. Ako posmatramo naročito međunarodni monetarni fond. Recimo. ali ga je veoma teško braniti kao neki zaključak. Da li ima izgleda da u narednom periodu ove institucije menjaju politiku? Naravno. To je bila svetska banka. a sada imaju puno radova. Onda znači da država u stvari gubi na taj način. S druge strane. S druge strane. Međutim. Recimo. pošto je njihov nivo nejednakosti iznad OECD-ovih proseka. američki bi bio van tog nivoa. ali i MMF sve više ima papira na temu nejednakosti. ali dolazimo do zaključka da niti suviše nizak nivo nejednakosti nije dobar. čini mi se. Jednostavno ako su oni siromašni ne mogu da učestvuju uopšte u procesu proizvodnje. paket mera koje MMF sprovodi u svim zemljama sa kojima ima aranžman. institucije poput svetske banke. naravno teško je reći šta će biti. a da prethodno nije rađena nikakva analiza kako bi se to odrazilo na nivo nejednakosti i siromaštva. evropske komisije ili međunarodnog monetarnog fonda sa kojima Srbija trenutno ima aranžman insistiraju na merama štednje koje se kod nas sprovode već drugu godinu. Zato dolazimo do zakjučka da postoji pod navodnicima neki optimalan nivo. Francuska ili Holandija su na nekim. Ja moram da kažem da sam ja malo skeptičan prema tome. imajući u vidu i sve ove događaje o kojima smo danas pričali. mislim da će se ova situacija odraziti i već se odrazila na ponašanje MMF-a i svetske banke. Ali ono što se nije desilo i ja sam skeptičan da će se desiti uskoro je da to nije došlo do prodora tih tema i tih istraživanja i rezultata koje je . oni su sada počeli da se bave veoma ozbiljno. a one su donele i smanjenje plata i penzija u javnom sektoru. Mi vidimo jednu tripartitnu strukturu tamo. Ali ono što vidimo to je sledeće. Prema tome. U to vreme se istraživačko odeljenje MMF-a se nije ni bavilo tim temama. ono što mi sada trenutno vidimo. jer u stvari eliminiše doprinos velikog broja pojedinaca. S jedne strane onaj public relations ili marketing sektor MMF-a je mnogo aktivniji nego što je nekada bio i zaista veoma često daje veoma jaka mišljenja i stavove protiv daljeg povećanja nejednakosti za redistribuciju. Ja sam bio istraživačko odeljenje svetske banke. na programu tih organizacija itd.

kao što je većina latinske Amerike. Ali kada se radi o malim zemljama. jer je grčka toliko podstakla tu debatu. Sve je to bilo zaboravljeno i stavljeno u stranu kao da nikad nije ni postojalo. ajde da ne kažem baš da se odupru. Čak i znanje o tome kako se subvencije ponašaju. Da su te promene koje dođu i koje već dolaze delimično. one dolaze uglavnom od onih zemalja koje su pogođene takvom politikom. Ali kada se MMF pojavio. onda pitanje siromaštva itd. Na kraju hteo bih još jednu stvar da kažem. a situacija se značajno promenila u svetu. Za pedalj se nije razlikovala od one pre dvadeset godina. šta treba uraditi. njihova politika prema tim subvencijama je bila jednaka. ali recimo manje zemlje kao što su Ekvador. Ili zemalja Balkana koje nemaju tu političku moć . jer je imala političku moć. onda pitanje nejednakosti. Tako da sam ja skeptičan da će to uspeti da se proširi. ali koje imaju političku moć da se tome odupru. Ili zemalja Afrike. zato što ima veoma velike subvencije. Ne velike zemlje kao što su Argentina i Brazil koji imaju moć. Grčka je tu bila zanimljiva situacija. Ja se sećam jedan od mojih poslednjih radova u svetskoj banci se ticao Egipta. Ali nije nemoguće sa ovom krizom i sporim oporavkom zemalja i tako dalje da će doći do nekih promena. onda se time niko ne bavi niti Srbija taj problem može da podigne na dovoljno visok nivo da bi se MMF misija zamislila nad tim. Ili zemalja bivšeg Sovjetskog saveza. ali bar da taj problem drugima predoče i drugih zemalja. Tako da mi vidimo politiku koja je koliko ja znam kojom MMF učestvuje u Srbiji je standardna politika koja je i nekada bila. Peru itd.MMF dobio na politiku koju MMF zagovara. Tako da tu postoji jedna disproporcija između zemalja koje su u stanju. To je recimo 12% društvenog proizvoda. Egipat je bio veoma zanimljiv. kao što je Srbija koja nema političku moć.