Strugacki Arkadije/Strugacki Boris

HOTEL 'KOD POGINULOG ALPINISTE'

Prevod: Stojiljkovi Duan

Strugacki Arkadij/Strugacki Boris OTELJ 'U POGIBEGO ALJPINISTA', 1970.

KENTAUR
1984.
1.
Zaustavio sam automobil, izaao i skinuo tamne naoare. Sve je bilo onako kako je priao Zgut.
Hotel je bio jednospratan, ute boje sa zelenim, iznad trema padao je u oi tuan natpis: 'Kod
poginulog alpintste'. U visoke porozne nanose snega s obe strane trema bile su pobodene raznobojne
skije - izbrojao sam sedam pari, jedne su bile sa cipelama. S krova su visile belkaste rebraste
ledenice debele kao ruka. U krajnjem desnom prozoru prizemlja pomoli se neije bledo lice, i tada se
glavna ulazna vrata otvorie i na tremu se pojavi elav, omalen i pleat ovek u riem krznenom
prsluku obuenom preko blistave koulje od sintetike. Pride tekim, tromim korakom i zastade preda
mnom. Lice mu je bilo crveno, grubih crta, a vrat kao u rvaa teke kategorije. Nije gledao u mene.
Njegov melanholini pogled, pun tunog dostojanstva, bio je ustremljen nekud u stranu. Po svoj
prilici, bio je to Alek Snevar lino, vlasnik hotela, doline i Bocinog Grlia.
"Tamo..." ree mi neprirodno dubokim i muklim glasom. "Eno tamo se to dogodilo." Isprui ruku
pokazujui pravac. U ruci je drao vadiep. "Na onom visu..."
Ja se okrenuh i, mirkajui, pogledah u sinju, stravino okomitu liticu, koja je presecala dolinu sa
zapada, blede jezike snega, zupasti greben, jasan, kao nacrtan na svetloplavoj povrini neba.
"Razlegao se karabin", istim onim muklim glasom nastavi vlasnik hotela. "Leteo je dvesta metara
po vertikali nanie, ka smrti, i nije se imao za ta zadrati na glatkoj steni. Moda je vikao. Niko ga
nije uo. Moda se molio. uo ga je samo Bog. Zatim je dospeo do litice i mi smo ovde uli lavinu,
riku probuene zveri, pohlepnu gladnu riku, i zemlja je uzdrhtala kad je tresnuo na nju zajedno sa
etrdeset dve hiljade tona kristalastog snega..."
"Zbog ega se tamo zaputio?" upitah, posmatrajui kobni bedem.
"Dopustite mi da se vratim u prolost", izusti vlasnik, obori glavu i stavi pesnicu sa vadiepom na
proelavo teme.
Sve je bilo upravo onako kako je priao Zgut. Jedino se pas nigde nije mogao videti, ali sam
opazio mnotvo njegovih podsetnica na snegu kraj trema i oko skija. Uoh u kola i uzeh korpu sa
bocama.
"Imate pozdrav od inspektora Zguta", rekoh i vlasnik se istog asa vrati iz prolosti.
"To je ovek dostojan potovanja!" ree ivahno i sasvim obinim glasom. "Kako je on?"
"Dobro" odgovorih, predajui mu kotaricu.
"Vidim da nije zaboravio veeri koje je proveo kraj mog kamina."
"On samo o njima i govori", rekoh i ponovo krenuh prema kolima, ali me vlasnik hotela uhvati za
ruku.
"Ni korak natrag!" ree strogo. "Za to e se postarati Kajsa. Kajsa!" grmnu kao truba.
Na trem izlete pas - prekrasan bernardinac, beo sa utim pegama, snana ivotinja velika kao tele.
Kao to sam ve znao to je bilo sve to je preostalo od Poginulog Alpiniste, ako se ne raunaju neke
sitnice izloene u sobi-muzeju. Ba bih voleo da vidim kako e taj mujak sa enskim imenom
istovarivati moj prtljag, ali me vlasnik odluno povede prema kui.
Proli smo kroz sumraan hol gde se oseao topao miris ugaenog kamina i gde su nejasno
svetlucali lakirani, moderni, niski stoii, skrenuli smo u hodnik nalevo i vlasnik ramenom gurnu
vrata na ijoj je tablici pisalo 'Kancelarija'. Posadio me je u ugodnu stolicu, kotarica koja je zveckala
i klokotala obrela se u uglu, i vlasnik je rairio na stolu glomaznu glavnu knjigu.
"Pre svega, dozvolite da se predstavim", ree usredsreeno grebui noktima vrh pera. "Alek
Snevar, vlasnik hotela i mehaniar. Vi ste, naravno, primetili vetrenjae na izlasku iz Bocinog
Grlia?"
 "Ah, to su bile vetrenjae?"
"Da. Motori na vetar. Lino sam ih konstruisao i sam montirao. Evo ovim rukama."
"Ma ta kaete..." promrsih.
"Da. Lino. I jo mnogo tota."
"Gde da odnesem", upita iza lea piskav enski glas.
Okretoh se. U vratima, s mojim koferom u ruci, stajala je prava dunda od svojih dvadeset pet
godina, obraza oblivenih gustim rumenilom, sa veoma rastavljenim i irom otvorenim plavim oima.
"To je Kajsa", ree mi vlasnik. "Kajsa! Ovaj gospodin nam je doneo pozdrav od gospodina Zguta.
Sea li se gospodina Zguta, Kajsa? Mora ga se seati."
Kajsu ponovo obli rumen i ona, sleui ramenima, zakloni lice dlanom.
"Sea se", objasni mi vlasnik. "Zapamtila je... Pa-a... Eto, smestiu vas u sobu broj etiri. To je
najbolja soba u hotelu. Kajsa, odnesi kofer gospodina... m-m..."
"Glepski", rekoh.
"Odnesi kofer gospodina Glepskog u sobu broj etiri... Neverovatna glupaa", ree mi s nekakvom
ak gordou, kada dunda nestade. "Fenomen svoje vrste... Dakle, gospodine Glepski?" On me
iekujue pogleda.
"Petar Glepski", izdiktirah. "Inspektor policije. Na odmoru. Dve nedelje. Sam."
Vlasnik je marljivo zapisivao sve ove podatke veoma krupnim neujednaenim slovima, a dok je
pisao, u kancelariju, kvrckajui kandama po linoleumu, ue bernardinac. On me pogleda, namignu i
najednom uz tresak, kao da se stropotao naramak drva, prui se kraj sefa, spustivi njuku na apu.
"To je Lelj", ree vlasnik, zavrui poklopac nalivpera. "Sapiens. Sve razume na tri evropska
jezika. Buva nema, ali se linja."
Lelj uzdahnu i premesti njuku na drugu apu.
"Hajdemo", ree vlasnik ustajui. "Ispratiu vas do sobe."
Ponovo preosmo hol i krenusmo uz stepenite.
"Ruavamo u est", ree vlasnik. "Ali se prezalogajiti moe u svako doba, kao i popiti neto
osveavajue. U deset uvee je laka veera. Ples, bilijar, kartanje, askanje kraj kamina."
Stigosmo u hodnik prvog sprata i skrenusmo ulevo. Kraj prvih vrata vlasnik zastade.
"Ovde", ree ranijim muklim glasom. "Izvolite."
On irom otvori vrata preda mnom i ja uoh.
"Od onog nezaboravnog, stravinog dana..." otpoe i uuta.
Soba je bila valjana, mada malo mrana. Roletna je bila dopola sputena, na krevetu je iz nekog
razloga leao planinarski tap. Oseao se miris sveeg duvanskog dima. Na naslonu fotelje usred
sobe visila je neija bluza od nepromoivog platna, na podu kraj fotelje leale su novine.
"Hm..." rekoh u nedoumici. "ini mi se da ovde neko ve boravi."
Vlasnik je utao. Pogled mu je bio uprt u sto. Na stolu nije bilo nieg osobitog, samo velika
bronzana pepeljara, u kojoj je stajala lula s pravom cevi. Reklo bi se 'danhil'. Iz lule se dizao dim.
"Boravi..." ree najzad vlasnik. "Boravi li?... Uostalom, zato i ne bi?"
Nisam znao ta da mu odgovorim i ekao sam da nastavi. Mog kofera nigde nije bilo, ali je zato u
uglu stajala karirana putna torba s mnogobrojnim hotelskim etiketama. To nije bila moja putna torba.
"Ovde", bodrim glasom nastavi vlasnik, "evo ve est godina, od onog nezaboravnog stravinog
dana, sve je onako kako je ostavio pred svoje poslednje penjanje..."
Sumnjiavo pogledah lulu koja se dimila.
"Da!" ree vlasnik izazovno. "To je njegova lula. To je njegova bluza. Ono je njegov planinarski
tap. 'Ponesite planinarski tap!' rekao sam mu tog jutra. On se samo osmehnuo i odmahnuo glavom.
'Neete valjda ostati tamo zauvek!' - doviknuh jeei se od stranog predoseanja. 'Purkua pa?' -
odgovori mi na francuskom. Ni dan-danas nisam uspeo da objasnim ta je to znailo..."
"To je znailo 'zato i ne bih?'" primetih.
Vlasnik je tuno klimao.
"Tako sam i mislio... A ono je njegova putna torba. Nisam dopustio da policija pretura po
njegovim stvarima..."
"A ono su njegove novine", rekoh. Jasno sam video da je to prekjueranji 'Mirski vesnik'.
"Ne", ree vlasnik. "Novine, naravno, nisu njegove."
"I ja imam takav utisak", sloih se.
"Novine, naravno, nisu njegove", ponovi vlasnik. "I lulu, razume se, nije raspalio ovde on, ve
neko drugi."
Promrsih neto o pomanjkanju potovanja uspomene na pokojnike.
"Ne", usprotivi se vlasnik, "ovde je sve sloenije. Ovde je sve mnogo sloenije, gospodine
Glepski. Ali o tome emo razgovarati kasnije. Hajdemo u vau sobu."
Ipak, pre nego to izaosmo, on zaviri u toalet, otvori i ponovo zatvori vratanca plakara i, priavi
prozoru, zalupka dlanovima po zastorima. inilo mi se da je goreo od elje da zaviri i ispod kreveta,
ali se obuzda. Izaosmo u hodnik.
"Inspektor Zgut mi je negda priao", ree vlasnik posle kratkog utanja, "da su njegova
specijalnost takozvani lovci na medvede. A kakva je vaa specijalnost, ako nije tajna?"
On irom otvori preda mnom vrata sobe broj etiri.
"Moja specijalnost je prozaina", odgovorih. "Zloupotrebe poloaja, pronevere, falsifikati,
krivotvorenje dravnih papira..."
Soba mi se odmah dopade. Sve je ovde bilo isto, vazduh je bio sve, na stolu ni trunke praine,
ispred opranog prozora snena ravnica i planine boje jorgovana.
"teta", ree vlasnik.
"Zbog ega?" upitah odsutno i pogledah u spavau sobu. Ovde je jo poslovala Kajsa. Moj kofer
bio je otvoren, stvari pedantno razmetene, a Kajsa je protresala jastuke.
"Uostalom, nimalo nije teta", izjavi vlasnik. "Zar vam se nije dogodilo, gospodine Glepski, da
zapazite koliko je nepoznato interesantnije od poznatog? Nepoznato uznemiruje misao, tera krv da
bre juri po ilama, podstie neverovatne fantazije, obeava, primamljuje. Nepoznato nalii na
plamiak koji treperi u crnom bezdanu noi. Ali poto postane poznato ono postaje banalno, sivo i
neprimetno se sliva sa sivilom svakidanjice."
"Vi ste pesnik, gospodine Snevara", primetih jo odsutnije.
"A to ne bih bio", ree vlasnik. "Pa eto vas kod kue. Smestite se, odmarajte se, radite to hoete.
Skije, maziva, oprema, sve vam stoji na raspolaganju u prizemlju, ukoliko vam neto bude potrebno,
obratite se direktno meni. Ruak je u est, a ako vam se prohte da prezalogajite sada ili da se
osveite, imam u vidu pie, obratite se Kajsi. Pozdravljam vas."
I on ode.
Kajsa je i dalje ureivala postelju, dovodei je do nezamislivog savrenstva, a ja uzeh cigaretu,
zapalih i prioh prozoru. Bio sam sam. Neka je blaeno nebo, milostivi Boe, najzad sam bio sam!
Znam, nije lepo tako priati i ak misliti, ali je u nae vreme veoma teko smestiti se tako da ovek
bar nedelju dana, ili makar dan i no, ili makar nekoliko sati ostane sam! Ne, ja volim svoju decu,
volim svoju enu, nemam nita protiv svojih roaka, a veina mojih prijatelja i poznanika ophode se
krajnje taktino i predusretljivo. Ali kada se oni, iz dana u dan, iz asa u as vrzmaju oko mene,
naizmenino jedan za drugim, i kad ne postoji ni najmanja mogunost da se prekrati to vrzmanje, da
se ovek odvoji od svih, zatvori se, izoluje... Ja nisam o tome itao, ali, eto, moj sin tvrdi da je
navodno u savremenom svetu najvei bi za oveka - usamljenost i otuenost. Ne znam, nisam
siguran. Ili su sve to poetske domiljatosti ili ja nisam takav srenik. U svakom sluaju za mene su
dve nedelje otuenosti i usamljenosti upravo ono to mi je potrebno. I da ne bude nieg to bih morao
da radim, i da bude samo ono to elim da radim. Cigareta koju u zapaliti, ako mi se prohte, a ne
zato to mi trpaju pod nos kutiju. I koju neu zapaliti ako mi se ne pui, a ne zato to madam Zelc ne
podnosi duvanski dim. aica brendija kraj razgorelog kamina - upravo u onom asu, ni pre ni posle,
kada meni padne na um da je prijatno popiti aicu brendija kraj razgorelog kamina. To e zaista biti
dobro. Uopte, ovde e mi, ini mi se, biti dobro. I to je prosto predivno, meni je ugodno sa samim
sobom, s mojim sopstvenim telom, koje jo relativno nije staro, ve krepko, koje moe stati na skije i
poleteti eno tamo, preko cele ravnice, prema planinskim ograncima boje jorgovana, preko snega koji
e kripati, i tada e biti prosto predivno...
"Da Vam donesem togod?" upita Kajsa. "Ako elite?"
Pogledah je i ona opet slee ramenima i zakloni se dlanom. Na sebi je imala arenu, tesno
pripijenu haljinu, koja joj je trala i napred i pozadi, malenu ipkanu kecelju, oko vrata ogrlicu od
krupnih drvenih perli. Vrhove stopala drala je malo unutra i nije liila ni na jednu moju poznanicu, i
to je bilo dobro.
"Ko sada boravi kod vas?" upitah.
"Gde?"
"Kod vas. U hotelu."
"U hotelu? Kod nas ovde? Pa borave..."
"Ko zapravo?"
"Pa ko? Gospodin Mozes boravi sa enom. U sobi broj jedan i dva. I u sobi broj tri. Samo oni
tamo ne borave. A moda sa erkom. Ne mo' da razabere. Lepotica, neprestano ara pogledom..."
"Da-da", rekoh da bih je podstakao.
"Gospodin Simone boravi. Tu, nasuprot. Naunik. Neprestano igraju bilijar i veru se po stenama.
Spadala su oni, samo potiteni. Na psihikoj osnovi." Ona ponovo pocrvene i poe da mie ramena.
"I jo ko?" upitah.
"Gospodin di Barnstokr, hipnotizer iz cirkusa..."
"Barnstokr? On lino?"
"Ne znam, moda lino. Hipnotizer... I Brin..."
"Ko je to Brin?"
"Pa s motociklom su, u pantalonama. Isto tako su spadala, mada sasvim mladi."
"Da", rekoh. "To je sve?"
"Jo neko boravi. Bie da su nedavno doputovali. Samo su oni tek onako... Prebivaju tek. Ne
spavaju, ne hrane se, samo prebivaju..."
"Ne razumem", priznadoh.
"I niko ne razume. Borave i kvit. itaju novine. Prekjue su zdipili papue gospodinu di
Barnstokru. Traim, traim svuda, nema papua. A oni ih odneli u muzej, i tamo ostavili. I jo
ostavljaju tragove..."
"Kakve?" Goreo sam od elje da shvatim.
"Mokre. Tako i idu po celom hodniku. A uobiajili su da me zovu telefonom. as iz jedne sobe,
as iz druge. Doem, a tamo nema nikog."
"Pa dobro", rekoh uzdahnuvi. "Ne shvatam te, Kajsa. I nije potrebno. Bolje da se istuiram."
Prignjeih pikavac u besprekorno istoj pepeljari i odoh u spavau sobu po rublje. Tamo sam
poreao na stoiu kraj uzglavlja hrpicu knjiga, pomislivi uzgred da sam ih uzalud vukao, skidoh
cipele, gurnuh noge u papue i, uzevi frotir, krenuh da se istuiram. Kajsa je ve otila, pepeljara na
stolu je ponovo sijala blistavo ista. U hodniku nije bilo nikog, odnekud je dopiralo kuckanje
bilijarskih lopti - sigurno se razonoivalo potiteno spadalo na psiholokoj osnovi. Kako mu je...
Simone, bie.
Pronaoh vrata kupatila s tuevima na stepeninom odmoritu, ali se ispostavi da su zatvorena.
Neko vreme sam stajao neodluno, oprezno obrui kvaku od plastine mase. Neko polako, tekim
korakom proe hodnikom. Mogu, naravno, sii u kupatilo s tuevima u prizemlju, pomislih. A i ne
moram sii. Mogu se najpre skijati. Odsutno upreh pogled u drvene stepenice koje su vodile,
oigledno, na krov. Ili, na primer, popeti se na krov i uivati u vidiku. Kau da su ovde neopisivo
lepi izlasci i zalasci sunca. A ipak je svinjarija to je tu zatvoren. Ili je tamo neko zaseo? Ma ne,
tiho je... Ja jo jednom cimnuh kvaku. Pa, dobro. Neka ide s milim Bogom taj tu. Ima vremena.
Okrenuh se i pooh u svoju sobu.
Neto se promenilo u mojoj sobi, odmah sam to osetio. U trenu shvatih: oseao se miris duvana za
lulu, upravo kao u sobi-muzeju. Istog asa bacih pogled na pepeljaru. Tamo nije bilo lule koja se
puila - samo gomilica pepela pomeana s trunkama duvana. Prebivaju, setih se. Ne piju, ne hrane se,
samo ostavljaju tragove...
I tada u blizini neko otegnuto i glasno zevnu. Iz spavae sobe, lupajui kandama, tromo izae
bernardinac Lelj, pogleda me s ironinim smekom i protee se.
"Ah, to si ti ovde puio?" rekoh.
Lelj namignu i zavrte glavom. Kao da tera muvu.
2.
Sudei po tragovima na snegu, ovde je neko ve pokuavao da se skija - odvezao se pedesetak
metara, padajui na svakom koraku, a zatim se vratio, upao u sneg do kolena, vukui skije i tapove u
naruju, isputajui ih, skupljajui i ponovo isputajui - reklo bi se da se iznad ovih tunih plavih
rupaga i brazda u snegu sve do sada nisu slegla zaleena proklinjanja. Ali u ostalom delu sneni
pokriva doline bio je ist i nekosnut, kao nov utirkan krevetski arav.
Skakutao sam neko vreme u mestu, isprobavajui vezove, i pojurio u susret suncu, jednako
pojaavajui tempo, zamirivi od sunca i uivanja, izbacujui iz sebe sa svakim izdisajem amotinju
kabineta ispunjenih duvanskim dimom, memljivih dokumenata, plaljivih okrivljenih i gunavih
pretpostavljenih, moru sumornih politikih raspri i viceva s bradom, sitniavih briga ene i kidisanja
mlaeg narataja... turobne kaljave ulice, hodnike koji zaudaraju na crveni vosak, prazna drela
sumornih sefova, kao slupane cisterne, izbledeli plaviasti tapeti u trpezariji i izbledeli ruiasti
tapeti u spavaoj sobi i isprskani mastilom ukasti tapeti u deijoj sobi... sa svakim izdisajem se
oslobaajui samog sebe - slubenog, principijelnog, dozlaboga pokornog zakonu oveka sa sjajnim
dugmadima, paljivog mua i uzornog oca, gostoljubivog druga i predusretljivog roaka, radujui se
to e sve to iileti, nadajui se da e sve to iileti nepovratno, da e odsad sve biti lako, gipko,
kristalno isto, u ludom, veselom, mladalakom tempu, i kako je to divno to sam doputovao ovamo...
sila je Zgut, promuuran je Zgut, hvala ti Zgute, mada ti i opaui svoje 'lovce na medvede' po
njuci... i kako sam ja jo krepak, spretan, snaan - mogu, eto, ovako, po idealno pravoj liniji, sto
hiljada kilometara po idealnoj pravoj liniji, a mogu eto ovako, naglo udesno, naglo ulevo, izbacivi
ispod skija tonu snega... a ja se ve tri godine nisam smuao, upravo od onog vremena kad smo kupili
onu prokletu novu kuicu, i koga smo avola to uradili, obezbedili sebi utoite za starost... itav
ivot radi za starost... a neka avo nosi i nju i sve ostalo, ne elim sad o tome da mislim, neka avo
nosi starost, neka ide do avola kuica, idi do avola i ti, Petere, Petere Glepski, inovnie koji
tuje zakon, neka ti je bog na pomoi...
Zatim je talas prvog ushienja proao i ja sam opazio da stojim kraj puta, mokar, zadihan, od
glave do pete zasut snenom prainom. Prosto je neverovatno kako brzo prolaze talasi ushienja.
Kinjiti sebe, peckati, zamarati i gnjaviti moe ovek satima, danima i noima, a ushienje naie i
odmah splasne. Od vetra sam i ogluhnuo... Skinuo sam rukavicu, gurnuo mali prst u uho, provrteo i
najednom sam uo gromoglasni tutanj, kao da je u blizini sleteo sportski dvosed. Jedva sam uspeo da
protrljam naoare, kad on projuri pokraj mene - ali nije bio dvosed, naravno, ve ogromni motocikl
od ovih novih, koji probijaju zidove i odnose vie ivota nego sve siledije, pljakai i ubice skupa.
On me zasu grudvama snega, naoare mi se ponovo odlepie, ali ja ipak primetih goljavu povijenu
priliku, rasprenu crnu kosu i kraj crvenog ala koji je trao kao daska. Za vonju bez kacige,
pomislih automatski, sledi kazna od pedeset kruna i oduzimanje dozvole za vonju u trajanju od
mesec dana... Uostalom, nije moglo biti ni govora o tome da uoim registarski broj - nisam mogao da
razaznam ak ni hotel ni polovinu doline uz to - sneni oblak podigao se do neba. I ta me se to tie!
Pogledah na tapove i pojurih du puta za motociklom prema hotelu.
Kad sam stigao, motocikl se hladio ispred trema. Pored njega na snegu su leale velike kone
rukavice s levkastim manetnama. Zabih skije u smet, oistih se i ponovo pogledah motocikl. Koliko
je to samo zlokobna maina. ini mi se da e se sledee godine hotel zvati 'Kod Poginulog
Motocikliste'. Vlasnik e ponovo uzeti pristiglog gosta za ruku i rei, pokazujui na probijen zid:
"Ovde. Ovde je on uleteo brzinom od sto dvadeset milja na sat i skroz probio zgradu. Zemlja je
uzdrhtala kada je rupio u kuhinju, vukui za sobom etiri stotine trideset dve cigle..." Para vredi
reklama, pomislih, penjui se uz stepenice. Ui u sada u svoju sobu, a za mojim stolom se
raspitoljio skelet sa raspaljenom lulom u zubima, a ispred njega travarica od muhomorke,
specijalitet kue, tri krune litar.
Na sredini hola stajao je nezamislivo visok i veoma poguren ovek u crnom fraku sa peevima do
peta. Stavivi ruke iza lea, strogo je itao bukvicu goljavom, gipkom biu neodreenog pola, koje
se graciozno zavalilo u dubokoj fotelji. Bie je imalo maleno, bledunjavo lice, do pola skriveno
velikim crnim naoarima, bujnu, crnu, zamrenu kosu i runjav, crveni al.
Kad zatvorih za sobom vrata, visoki ovek uuta i okrete se prema meni. Imao je leptir-manu i
najplemenitije crte lica, ulepane aristokratskim nosem. Takav nos mogao je imati samo jedan ovek,
i taj ovek nije mogao biti niko drugi doli ta slavna linost. Za trenutak me je promatrao, kao da je
bio u nedoumici, zatim napravi usta kao kokoja trtica i krenu mi u susret, pruajui uzani, beli dlan.
"Di Barnstak", gotovo zapeva. "Stojim vam na raspolaganju."
"Zar di Barnstokr glavom i bradom?" s iskrenim potovanjem upitah, steui mu ruku.
"Lino, gospodine, lino", ree. "S kim imam ast?"
Predstavih se, oseajui nekakvu glupavu bojaljivost, koja nama, policijskim inovnicima,
uopte nije svojstvena. Jer je od prvog pogleda bilo jasno da takav ovek mora da skriva prihode i
poreske prijave popunjava nejasno.
"Divota boja!" zapeva namah di Barnstokr hvatajui me za rever. "Gde ste to nali? Brin, dete
moje drago, pogledajte kakva divota!"
Meu prstima mu je bila plava ljubiica. I zamirisa na ljubiicu. Ja nagnah sebe da zatapem, iako
ne volim takve stvari. Stvorenje u fotelji zevnu koliko god je moglo svojim malenim ustima i prebaci
nogu na naslon za ruke.
"Iz rukava", izjavi ono promklim basom. "Jalova posla, strie."
"Iz rukava!" tuno ponovi di Barnstokr. "Ne, Brin, to bi bilo previe prosto. To bi bila, odista,
kako se vi izraavate, jalova posla. Jalova i nedostojna takvog strunjaka kao to je gospodin
Glepski."
On spusti ljubiicu na otvoreni dlan, pogleda je, podie obrve i ljubiica nestade. Ja zatvorih usta
i zavrteh glavom. Ostao sam bez rei.
"Vi se majstorski smuate", gospodine Glepskin, ree di Barnstokr. "Posmatrao sam vas kroz
prozor. I red je da kaem, prosto sam uivao."
"Ma otkud", promrsih. "Pa, smuao sam se nekada..."
"Strie", oglasi se namah stvorenje iz dubine fotelje. "Stvorite bolje cigaretu."
Di Barnstokr se, izgleda, doseti.
"Da!" ree. "Dopustite da vas upoznam, gospodine Glepski: to je Brin, jedino dete mog dragog
pokojnog brata... Brin, dete moje!"
Dete se nerado izvue iz fotelje i prie. Kosa mu je bila bujna, enska, a, uostalom, moda i nije
bila enska, ve, tako rei, mladalaka. Noge zategnute u elastiku bile su suvonjave, deije, a,
uostalom, moda, ba naprotiv - vitke devojake. Bluza je bila za tri broja vea nego to je bilo
potrebno. Kratko reeno, ja bih vie voleo kad bi di Barnstokr predstavio edo svog dragog
pokojnika prosto kao sinovca ili sinovicu. Dete mi se ravnoduno osmehnu ruiastim, nenim ustima
i prui preplanulu izgrebanu ruku.
"Jesmo li vam zadali prpu?" zapita ono promuklo. "Tamo na putu..."
"Mi?" ponovo ga upitah.
"Pa, ne mi, naravno, Bukefal. On to zna... Sve mu je naoare zasuo snegom", saopti ono stricu.
"U ovom sluaju", ljubazno razjasni di Barnstokr, "Bukefal nije legendarni konj Aleksandra
Makedonskog. U ovom sluaju Bukefal je motocikl, odvratno i opasno prevozno sredstvo, koje me
polako ubija tokom dve poslednje godine i na kraju, kako oseam, tera me u grob."
"Cigaretu hou", podseti dete.
Di Barnstokr snudeno zavrte glavom i bespomono rairi ruke. Kada ih opet sastavi meu
prstima mu se puila cigareta i on je prui edu. edo povue dim i probirljivo proguna:
"Opet je sa filterom..."
"Sigurno elite da se tuirate posle vaeg spusta", ree mi di Barnstokr. "Skoro e ruak..."
"Da", rekoh. "Svakako. Izvinite."
Za mene je bilo veliko olakanje da zbriem iz ovog drutva. Nisam bio u formi. Iznenadili su me.
Ipak je uveni maioniar u areni jedno, a uveni maioniar u privatnom ivotu sasvim drugo. Ja se
nekako pozdravih i krenuh na svoj sprat, preskaui po tri stepenika.
U hodniku kao ni pre nije bilo nikog, negde u daljini su kao i ranije suvo kuckale bilijarske lopte.
Prokleti tu bio je kao i pre toga zatvoren. Nekako se umih u svojoj sobi, presvukoh se i, uzevi
cigaretu, opruih se na divan. Obuze me prijatna malaksalost i nekoliko minuta ak i prodremah.
Probudi me neija cika i zloslutni, ridajui kikot u hodniku. Skoih. Tog asa neko zakuca na vrata i
Kajsin glas promauka: "Izvolite na obed!" Ja se odazvah na to sa da-da, odmah dolazim, i spustih
noge s divana, napipavajui papue. "Izvolite na obed!" dopre izdaleka, a potom jo jednom:
"Izvolite na obed!" a zatim ponovo odsean i avetinjski kikot. Meni se ak priinilo da ujem
zveckanje zaralih lanaca.
Oeljah se ispred ogledala, isprobah nekoliko izraza lica, kao: rasejana ljubazna panja;
nepokolebljiva zakopanost profesionalca; srdana spremnost za svakojaka poznanstva i ironian
osmeh tipa 'hi'. Nijedan izraz mi se nije uinio prigodan, zato prestadoh da se dalje zamajavam,
tutnuh u dep cigarete za edo i izaoh u hodnik. Izaavi, zapanjih se.
Vrata sobe preko puta bila su irom otvorena. U otvoru, kod samog dovratka, opirui se stopalima
o jednu uokvirenu dasku vrata, a leima o drugu, visio je mlad ovek. Njegova poza je uza svu
neprirodnost izgledala krajnje neusiljena. Gledao me je odozgo nanie, kezio duge ukaste zube i
salutirao.
"Dobar dan", rekoh, poutavi. "Da vam pomognem?"
Tada on graciozno, kao maka, skoi na pod i, otpozdravivi po vojniki, stade preda mnom
mirno.
"ast mi je, inspektore", ree. "Dopustite da se predstavim: porunik kibernetike Simon Simone."
"Na mestu voljno", rekoh i mi se rukovasmo.
"U stvari, ja sam fiziar", ree. "Ali ono 'kibernetike' zvui gotovo isto tako harmonino kao
'peadije'. Ispada smeno." I on neoekivano prasnu u onaj isti stravini ridajui kikot u kome su se
nasluivali vlaga podzemlja, krvave mrlje koje se ne mogu ukloniti i zveket zaralih lanaca na
okovanim skeletima.
"ta ste radili gore?" upitah, savlaujui zaprepaenje.
"Trenirao sam", odgovori. "Ja sam alpinist..."
"Poginuli", naalih se i odmah zaalih zbog toga, jer on ponovo obrui na mene lavinu svog
zagrobnog kikota.
"Nije loe, nije loe za poetak", progovori on, briui oi. "Ne, ja sam jo iv. Doao sam ovamo
da se verem uz litice, ali nikako ne mogu da dospem do njih. Unaokolo je sneg. I ja se, eto, pentram
po vratima, po zidovima..." On namah zauta i uhvati me pod ruku. "Pravo da vam kaem", ree,
"doao sam ovamo da se okrepim. Premor. Projekat 'Midas', uli ste? Najstroa tajna. etiri godine
bez odsustva. I lekari su mi propisali kuru putenih zadovoljstava." On se ponovo zakikota, ali ve
smo stigli do trpezarije. Ostavivi me, pohita prema stoiu gde su bila poreana predjela. "Sledite
me, inspektore", povika u trku. "Pourite, inae e prijatelji i roaci Poginulog pojesti sav kavijar..."
Trpezarija je bila velika, imala je pet prozora. U sredini se nalazio veliki ovalni sto za
dvadesotak osoba; velelepan, pocrneo od vremena, bife je blistao od srebrnih pehara, mnogobrojnih
ogledala i raznobojnih boca; stolnjak je bio utirkan, posude od prekrasnog porculana, pribor za jelo
srebrni, s finom crnom caklinom. Ali uza sve to ovde su vladala, oigledno, najdemokratskija pravila
ponaanja. Na stoiu za predjela blistala su predjela - uzimaj to stigne. Na drugom stoiu,
manjem, Kajsa je stavila orbaluke od fajansa sa orbom od povra i buljonom - sam biraj, sam
sipaj. Za one koji ele da se okrepe postojala je baterija boca - brendi, irski din, pivo i travarica od
latica runolista, specijalitet kue, kako je tvrdio Zgut.
Za stolom su ve sedeli di Barnstokr i edo njegovog pokojnog brata. Di Barnstokr je otmeno
meao srebrnom kaiicom po tanjiru sa buljonom i popreko merio edo koje je, rairivi na stolu
laktove, sa slau jelo orbu od povra.
U proelju, gospodarila je meni nepoznata dama zanosne i neobine lepote. Imala je ili dvadeset
ili etrdeset godina, nena crnoputo-plaviasta ramena, labudov vrat, veoma krupne poluzatvorene
oi s dugakim trepavicama, pepeljasta, visoko podignuta kosa, skupocena dijadema - to je, bez
sumnje, gospoa Mozes, i njoj, nesumnjivo, nije mesto za ovim prostim zajednikim pansionskim
obedom. Ovakve ene sam ranije viao samo na fotografijama svetskih asopisa i u raskonim
filmovima.
Vlasnik hotela je, obilazei sto, ve krenuo prema meni sa posluavnikom u ruci. Na posluavniku,
u kristalnoj bruenoj aici, stravino se plavila travarica.
"Ratno krtenje!" saopti vlasnik, pribliivi se. "Uzmite to pikantniju zakusku."
Posluah ga. Uzeh masline i kavijar. Zatim pogledah vlasnika i uzeh turiju. Potom pogledah
travaricu i iscedih u kavijar pola limuna. Svi su me gIedali. Uzeh aicu, ispuhnuh (jo nekoliko
memljivih kabineta i hodnika) i sruih travaricu u usta. Stresoh se. Svi su me gledali, zato sam se
stresao samo u mislima i strpao u usta polovinu turije. Vlasnik se nakalja. Simone se takoe
nakalja. Gospoda Mozes ree kristalnim glasom: "Oh! To je pravi mukarac." Osmehnuh se i gurnuh
u usta drugu polovinu turije, gorko alei to turija nije velika kao dinja. "Obeava!" razgovetno
ree edo.
"Gospoo Mozes!" ree vlasnik. "Dozvolite da vam predstavim inspektora Glepskog."
Pepeljasta kula sa zaelja malo se nakloni, podigoe se i spustie divne trepavice.
"Gospodin Glepski!" ree vlasnik. "Gospoa Mozes."
Poklonih se. Sa zadovoljstvom bih se presamitio napola, tako me je peklo u stomaku, ali se ona
osmehnu i meni namah laknu. Skromno se okrenuvi, zavrih sa predjelom i krenuh po orbu. Vlasnik
me je smestio naspram Barnstokrovih, tako da je desno od mene, na alost previe daleko, bila
gospoa Mozes, dok je levo, na alost previe blizu, bio potiteno spadalo Simone, spreman da
svakog asa prasne u grozomoran kikot.
Razgovor za stolom usmeravao je vlasnik hotela. Priali smo o zagonetnom i nepoznatom, tanije
o tome da se u hotelu u poslednje vreme dogaaju udne stvari. Mene su, kao novajliju, uputili u
pojedinosti. Di Barnstokr je potvrdio da su mu odista pre dva dana nestale papue, koje su se nale
tek pred vee u sobi-muzeju. Simone je, kikoui se, izjavljivao da neko ita njegove knjige - mahom
strunu literaturu - i pravi na marginama zabeleke - mahom potpuno nepismene. Vlasnik, obamirui
od zadovoljstva, priao je o dananjem sluaju sa lulom koja se puila i novinama, i dodavao da
nou neko ide po kui. uo je to svojim uima i jednom je ak video belu priliku, koja se unjala od
ulaznih vratiju preko hola prema stepenitu. Gospoa Mozes je, nimalo se ne usteui, drage volje
potvrdila ove izjave i dodala da je jue neko provirio kroz njen prozor. Di Barnstokr je isto tako
potvrdio da neko ide, ali on lino smatra da je to samo naa dobra Kajsa, tako mu se u svakom
sluaju uinilo. Vlasnik je primetio da je to apsolutno nemogue, a Simon Simone se hvalisao kako
nou spava kao mrtav i nita od svega toga nije uo. Ali je ve dva puta primetio da su njegove
skijake cipele mokre, kao da tobo neko nou juri u njima po snegu. Ja, zbijajui alu na svoj raun,
ispriah o sluaju sa pepeljarom i bernardincem, a edo promuklo izjavi - stavljajui na znanje svim
prisutnima - da, u krajnjem sluaju, nema nita naroito protiv ovih ala, naviklo je na ove trikove-
oglede, ali apsolutno ne podnosi kada se tuini izleavaju na njegovoj, edovoj, postelji. Pri tom je
ono tako upiralo u mene svoje okulare da se obradovah to sam doputovao tek danas.
Atmosferu prijatne strave, koja je vladala za stolom, naruio je gospodin fiziar.
"Dolazi jednom prilikom kapetan druge klase u nepoznati grad", izjavi. "Odseda u hotelu i
nareuje da pozovu vlasnika..."
Iznenada uuta i osvrte se.
"Pardon", ree. "Nisam uveren da se u prisustvu dama", tada se pokloni prema gospoi Mozes, "a
isto tako... ha-ha... omladine", pogleda edo, "hm-hm..."
"Ba je glupava anegdota", ree edo s omalovaavanjem. "Sve je ne moe biti bolje, ali neemo
deliti popola. Je l' to?"
"Tano!" uzviknu Simone i prasnu u kikot.
"Deliti popola?" osmehujui se, upita gospoa Mozes.
"Neemo deliti!" ljutito je ispravi edo.
"Ah, neemo deliti?" iznenadi se gospoa Mozes. "A ta neemo deliti?"
Dete otvori usta, ali di Barnstokr napravi neuhvatljivi pokret i usta zapui velika rumena jabuka,
koju dete odmah slatko zagrize.
"Na kraju krajeva, neobino se ne zbiva samo u naem hotelu", ree di Barnstokr. "Dovoljno je da
vas podsetim, na primer, na uvene neidentifikovane letee objekte."
edo s treskom odmae stolicu, ustade i, nastavljajui da hruska jabukom, krenu prema izlazu.
avo e ga znati zato! Namah se priinjavala u toj vitkoj, lepo graenoj figuri mlada, prekrasna
devojka. Ali trebalo je ukrotiti duu i devojka je iezavala, a umesto nje na najbezoniji nain
pojavljivao se aljkav, drzak iparac - od onih koji izleu buve na plaama i lou narkotike u javnim
klozetima. Jednako sam razmiljao koga bih da upitam da li je to deak, do avola, ili devojica, dok
je di Barnstokr nastavljao da romori: "...ordana Bruna, gospodo, nisu uzalud spalili. U kosmosu ne
ivimo, nesumnjivo, samo mi. Pitanje je samo kakva je gustina rasporeenosti uma u Vasioni. Prema
ocenama razliitih naunika, gospodin Simone e me ispraviti ako greim, samo u naoj Galaksiji
moe postojati do milion naseljenih Sunevih sistema. Da sam ja matematiar, gospodo, ja bih na
osnovu ovih podataka pokuao da utvrdim verovatnou makar toga da je naa Zemlja predmet neije
naune opservacije..."
Pitati di Barnstokra lino, razmiljao sam, nije zgodno. Uz to on, po mom miljenju, ni sam ne zna.
Kako bi mogao da zna? Dete je dete. I svrena posla. Ljubaznog vlasnika hotela je ba briga. Kajsa je
glupa. Pitati Simonea znai preiveti jo jedan val zagrobnog veselja... Uostalom, ta je meni? ta se
mene to tie? Da li da uzmem jo peenja?... Kajsa je, naravno, glupa; ali se u kuvanje razume...
"...Sloiete se", romorio je di Barnstokr, "sa milju o tome da tue oi paljivo i pomno
izuavaju nau staricu-planetu kroz ponore Kosmosa - ta misao ve sama po sebi zaokuplja matu..."
"Sraunao sam", ree Simone. "Ako oni umeju da razlikuju naseljene sisteme od nenaseljenih i
promatraju samo naseljene, onda e to biti jedinica minus 'e' na minus jedan."
"Zar je ba tako?" uzdrano se prenerazi gospoa Mozes, darujui Simonea ushienim osmehom.
 Simone zarza. ak se promekolji na stolici. Oi mu se ovlaie.
"Koliko e to biti koliinski?" zaele da sazna di Banstokr, poto saeka da proe ovaj akustiki
nasrtaj.
"Priblino dve treine", odgovori Simone briui oi.
"Ali to je veoma velika verovatnoa!" vatreno ree di Barnstokr. "Ja to razumem tako kao da smo
mi odista objekat posmatranja!"
Tada vrata u trpezariji iza mojih lea zatreskae i zazveae, kao da su ih, upirui svom snagom
gurali ramenom.
"Prema sebi!" povika vlasnik. "Prema sebi, molim vas!"
Osvrtoh se i tog asa se vrata irom otvorie. Na pragu se pojavi neobina prilika. Stameni stariji
ovek sa potpuno buldojim licem, obuen u neto to je naliilo na smeni srednjovekovni prsluk
boje lososa sa peevima do kolena. Ispod prsluka pomaljale su se oficirske akire sa zlatnim
generalskim lampasima. Jednu ruku je drao iza lea, a drugom je stezao veliku metalnu au sa
drkom.
"Olga!" dreknu on gledajui ispred sebe mutnim oima. "orbu!"
Nastade trenutna pometnja. Gospoa Mozes s nekakvom neprilinom ustrinom polete prema
stoiu sa orbama, vlasnik se odmae od bifea i poe rukama praviti pokrete koji su izraavali
njegovu spremnost da ga na sve mogue naine uslui. Simone urno gurnu krompir u usta i iskolai
oi, da se ne bi zakikotao, a gospodin Mozes - jer je, nesumnjivo, to bio on - likujue podrhtavajui
obrazima, pronese svoju au prema stolu naspram gospoe Mozes i tamo se smesti, zamalo ne
promaivi sedite.
"Vreme, gospodo, danas, sneg", saopti. Bio je treten pijan. Gospoa Mozes stavi ispred njega
orbu, on mrko pogleda u tanjir i otpi iz ae. "O emu priate?" zainteresova se.
"Razmatrali smo ovde mogunost da Zemlju poseuju posetioci iz kosmikog prostranstva",
objasni di Barnstokr, ljubazno se osmehujui.
"ta hoete time da kaete?" upita gospodin Mozes, sa velikim podozrenjem uprevi pogled iznad
ae u di Barnstokra. "Nisam to oekivao od vas, Barn... Barl... di!"
"Oh, to je ista teorija!" ilo uskliknu di Barnstokr. "Gospodin Simone nam je sraunao
verovatnou..."
"Glupost", ree gospodin Mozes. "Ludorija. Matematika nije nauka... A ko je ovaj", upita, beei
u mene desno oko. Nekakvo mutno, runo oko.
"Dozvolite da vas predstavim", urno ree vlasnik. "Gospodin Mozes - gospodin inspektor
Glepski. Gospodin Glepski - gospodin Mozes."
"Inspektor", promrmlja Mozes. "Falsifikovane priznanice, lani pasoi... Imajte na umu, Glepski,
moj paso nije laan. Seanje vas dobro slui?"
"Nemam razloga da se poalim", rekoh.
"Pa, dakle, nemojte zaboraviti." On ponovo strogo pogleda u tanjir i otpi iz ae. "Danas je dobra
orba", izjavi. "Olga, skloni ovo i daj mi nekakvo meso. A to ste se uutali, gospodo? Nastavite,
nastavite, sluam vas."
"U vezi sa mesom", odmah ree Simone. "Neki sladokusac je naruio u restoranu file..."
"File. Da!" s odobravanjem ree gospodin Mozes, pokuavajui da presee peeno meso jednom
rukom. Drugu ruku nije odvajao od ae.
"Konobar je primio narudbinu", nastavi Simone, "a sladokusac je u iekivanju svog omiljenog
jela posmatrao devojke na estradi."
"Smeno", ree gospodin Mozes. "Za sada je veoma smeno. Nije dovoljno slano. Olga, dodaj mi
ovamo so. Pa, gospodine?"
Simone se pokoleba.
"Pardon", ree neodluno. "Kod mene su se pojavila neobino velika strahovanja..."
"Da. Strahovanja", zadovoljno ponovi gospodin Mozes. "A dalje?"
"Kvit", ree tuno Simone i zavali se u stolicu.
Mozes upre pogled u njega.
"Kako kvit?" upita s negodovanjem. "Pa jesu li mu doneli file?"
"Hm-hm... Zapravo... nisu", ree Simone.
"To je drskost", ree Mozes. "Trebalo je pozvati efa sale." On s ogavnou odgurnu od sebe
tanjir. "O neobino neprijatnom dogaaju ste nam ispriali, Simone."
"Ovakvom kakav je", ree Simone, jedva se osmehujui.
Mozes otpi iz ae i okrenu se prema vlasniku.
"Snevar", ree, "jeste li nali lopuu koji krade papue? Inspektore, eto posla za vas. Pozabavite
se u dokolici. Ipak vi ovde kradete bogu dane. Nekakav lopua krade papue i viri kroz prozor."
Htedoh da odgovorim da u se obavezno pozabaviti, ali tada edo pritera pod same prozore svog
Bukefala. Staklo u trpezariji zazvea, bilo je teko razgovarati. Svi zagnjurie glave u tanjire, a di
Barnstokr je, prinevi rairenu aku srcu, rasipao nadesno i nalevo nema izvinjavanja. Zatim Bukefal
zagrme preko svake mere, ispred prozora polete oblak snene praine, rika se strelovito udalji i
pretvori u jedva ujno zujanje.
"Potpuno kao na Nijagari!" ree kristalnim glasiem gospoa Mozes.
"Kao na raketodromu!" oponira mu Simone.
"Divljaki motocikl."
Kajsa na vrhovima prstiju prie gospodinu Mozesu i stavi ispred njega bocu sa sirupom od
ananasa. Mozes blagonaklono pogleda bocu i otpi iz ae.
"Inspektore", ree, "a ta vi mislite povodom ovih kraa?"
"Ja mislim da se to ali neko od prisutnih", odgovorih.
"Neobina misao", negodujui ree Mozes.
"Nipoto", primetih. "Prvo, u svim ovim postupcima ne primeuju se nikakve druge namere osim
mistifikacije. Drugo, pas se ponaa kao da su u kui samo svoji."
"Oh da!" ree domain priguenim glasom. "Naravno, u kui su samo svoji. Ali on nije bio za
Lelja prosto svoj. Bio je za njega bog, gospodo!"
Mozes upre pogled u njega.
"Ko je On?" upita strogo.
"On. Poginuli."
"Kako je to interesantno!" procvrkuta gospoa Mozes.
"Nemojte mi puniti glavu" ree Mozes vlasniku.
"A ako vi znate ko se bavi ovim stvaricama, onda ga posavetujte, obavezno posavetujte da
prekine. Da li me razumete?" On nas obuhvati nabubrelim oima. "Inae u i ja poeti da se alim!"
izdra se.
Zavlada tajac. Po mom miljenju, svi su pokuali da zamisle ime e se sve to zavriti ako i
Mozes pone da se ali. Ne znam kako kod drugih, ali slika je pred mojim oima bila veoma tuna.
Mozes je merio svakog od nas redom, ne zaboravljajui da otpije iz ae. Bilo je potpuno nemogue
shvatiti ko je on i ta ovde radi. I zato nosi ovaj lakrdijski kaftan? (Moda je ve poeo da se ali?)
I ta ima u ai? I zato se sve vreme ini da je ona puna, mada je na moje oi ve pedesetak puta
potrzao iz nje i to solidno?
 Zatim gospoa Mozes odmae tanjir, prinese divnim usnama salvet i, podigavi oi prema
tavanici, izjavi:
"Ah, koliko volim lepe zalaske sunca! To je pir boja!"
Najednom osetih neobino jaku potrebu za usamljenou. Ustadoh i rekoh odluno:
"Zahvaljujem vam, gospodo. Do veere."
3.
"Nemam pojma ko je on", ree vlasnik razgledajui au na svetlosti. "Prijavio se kod mene i vodi
se u mojoj knjizi kao veletrgovac koji putuje zbog vlastitih potreba. Ali nije veletrgovac. aknut
alhemiar, arobnjak, pronalaza... samo nije veletrgovac."
Sedeli smo u salonu s kaminom. eravica je jako plamtela, naslonjae su bile starinske, prave,
vrste. Porto je bio vru, s limunom, mirisav. Polumrak je bio prijatan, crvenkast, potpuno domai.
Napolju je otpoinjala vejavica, u dimnjaku kamina je fijukalo. U kui je bilo tiho, samo su
povremeno izdaleka, kao sa groblja, dopirale eksplozije razdirueg kikota i otar, kao pucnji, prasak
uspenih pogodaka. U kuhinji je Kajsa zveckala erpama.
"Veletrgovci su obino krti", nastavi vlasnik zamiljeno. "A gospodin Mozes nije krt, ne. 'Mogu
li da saznam', pitao sam ga, 'ijoj preporuci imam da zahvalim za ast to ste me udostojili posetom?'
Umesto odgovora izvadio je iz novanika novanicu od sto kruna, zapalio je upaljaem, pripalio
njome cigaretu i, pustivi mi dim u lice, odgovorio je: 'Ja sam Mozes, gospodine. Albert Mozes!
Mozesu nisu potrebne preporuke. Mozes je svuda i svuda je kod kue'. ta vi kaete na to?"
Zamislih se.
"Imao sam poznanika falsifikatora novanica, koji se priblino tako ponaao kada su od njega
zatraili isprave", rekoh.
"Ne dolazi u obzir", sa zadovoljstvom ree vlasnik. "Novanice su mu prave."
"Dakle, pomahnitali milioner."
"Da je milioner - to je jasno", ree vlasnik. "A ko je, zapravo, on? Putuje radi sopstvenih
potreba... Po mojoj dolini ne putuju. Kod mene se ovde skijaju ili veru uz litice. Ovo je orsokak.
Odavde put nikuda ne vodi."
Sasvim se opruih u fotelji i prekrstih noge. Bilo je neobino prijatno ugnezditi se tako i s
najozbiljnijim izrazom lica razmiljati ko je, zapravo, gospodin Mozes.
"Pa dobro", rekoh. "orsokak. A ta radi u tom orsokaku uveni di Barnstokr?"
"Oh, gospodin di Barnstokr, to je neto sasvim drugo. On dolazi kod mene svake godine ve
trinaest godina zaredom. Prvi put je doao jo onda kad se hotel zvao jednostavno 'Koliba'. Luduje za
mojom travaricom. A gospodin Mozes je, usuujem se da primetim, stalno pod gasom; meutim, za
sve vreme nije kupio kod mene nijednu bocu."
Znaajno rekoh 'hm' i otpih valjan gutljaj. "Pronalaza", odluno ree vlasnik. "Pronalaza ili
arobnjak."
"Vi verujete u arobnjake, gospodine Snevar?"
"Alek, ako vam odgovara. Jednostavno Alek."
Podigoh au i otpih jo jedan valjan gutljaj u Alekovu ast.
"A mene zovite jednostavno Peter", rekoh.
Vlasnik dostojanstveno klimnu i otpi valjan gutljaj u ast Petera.
"Verujem li u arobnjake?" odvrati. "Ja verujem u sve to mogu da zamislim, Peter. U arobnjake,
u gospoda boga, u avola, u privienja... u letee tanjire... Ako ljudski mozak moe sve to da za
misli, dakle, sve to negde postoji, inae zato bi mozak imao takvu sposobnost?"
"Vi ste filosof, Alek."
"Da, Peter, ja sam filosof. Ja sam pesnik, filosof i mehaniar. Videli ste moje veite motore?"
"Nisam. Rade li?"
"Ponekad. Moram esto da ih zaustavljam, odve brzo propadaju delovi... Kajsa!" povika
najednom tako da zadrhtah. "Jo jednu au vrueg portoa za gospodina inspektora!"
 Ue bernardinac, onjui nas, sumnjiavo pogleda vatru, ode do zida i s treskom se prui na pod.
"Lelj", ree vlasnik. "Ponekad zavidim ovom psu."
"Mnogo, zaista mnogo vidi i uje dok luta nou po hodnicima. Mogao bi nam mnogo ispriati kad
bi umeo. I kad bi hteo, naravno."
Pojavi se Kajsa, veoma rumena i lako raupana. Prinese mi au portoa, napravi kniks, zakikota
se i udalji.
"Buca", promrmljah mehaniki. Ipak je to bila ve trea aa. Vlasnik se dobroudno zasmeja.
"Zanosna", priznade. "ak se i gospodin di Barnstokr nije mogao obuzdati i utinuo ju je jue za
zadnjicu. Ali ta se tek zbiva sa naim fiziarem..."
"Po mom miljenju na fiziar pikira prvenstveno na gospou Mozes", primetih.
"Gospoa Mozes..." zamiljeno ree vlasnik. "A znate li vi, Peter, ja imam dovoljno pouzdanih
dokaza za pretpostavku da ona nije nikakva gospoa i nije Mozes."
Nisam protivreio. Ko bi rekao...
"Vi ste, verovatno, ve opazili", nastavi vlasnik, "da je ona mnogo gluplja od Kajse. I potom..."
On spusti glas. "Po mom miljenju, Mozes je bije."
Stresoh se.
"Kako bije?"
"Po mom miljenju, biem. Mozes ima bi. Hajkaki korba. im sam ga opazio odmah sam se
zapitao: ta e gospodinu Mozesu hajkaki korba? Moete li mi odgovoriti na to pitanje?"
"Pa, znate, Alek..." rekoh.
"Ne insistiram", ree vlasnik. "Ni na emu ne insistiram. I da znate, razgovor o gospodinu Mozesu
ste zapodenuli vi, ja nikada ne bih dozvolio sebi da prvi potegnem ovu temu. Ja sam govorio o naem
velikom fiziaru."
"U redu", rekoh. "Porazgovaraemo o velikom fiziaru."
"On je moj gost ili trei ili etvrti put", ree domain, "i svaki put dolazi sve vei."
"Priekajte", rekoh. "Na koga vi zapravo mislite?"
"Na gospodina Simonea, svakako. Zar nikada ranije niste uli za to ime?"
"Nikada", rekoh. "A da li su njega uhvatili u krivotvorenju prtljanih priznanica?"
Vlasnik me prekorno pogleda.
"Korifeje nacionalne nauke treba znati", strogo ree.
"Vi ozbiljno govorite?" zainteresovah se.
"Apsolutno."
"To potiteno spadalo je korifej nacionalne nauke?"
Vlasnik klimnu.
"Da", ree. "Ja vas razumem... Naravno... Pre svega ponaanje, a zatim sve ostalo... Uostalom, u
pravu ste. Gospodin Simone predstavlja za mene neiscrpni izvor za razmiljanje o frapantnom
neskladu izmeu ponaanja oveka kad se nalazi na odmoru i njegovog znaaja za oveanstvo kad
radi."
"Hm..." rekoh. To je bilo upeatljivije od hajkakog korbaa.
"Vidim da mi ne verujete", ree domain. "Ali moram vam primetiti..."
Uuta i ja osetih da se u odaji sa kaminom pojavio jo neko. Nije bilo druge do da okrenem glavu
i pogledam u stranu. Bilo je to jedino dete pokojnog brata gospodina di Barnstokra. Pojavilo se
potpuno neujno i sada je ualo kraj Lelja i milovalo psa po glavi. Grimiznocrveni odsjaji ara
blistali su u neobino velikim crnim naoarima. Dete je bilo nekako veoma usamljeno, kao da su svi
na njega zaboravili, i maleno. I od njega je dopirao jedva primetan miris znoja, finog parfema i
benzina.
"Kakva meava..." ree ono tanunim, alosnim glasiem.
"Brin", rekoh. "Dete moje. Skinite za asak vae grozne naoare."
"Zbog ega?" alosno upita edo. Zbilja, zbog ega? - pomislih i rekoh: "elim da vam vidim
lice."
"To uopte nije potrebno", ree edo, uzdahnu i zamoli: "Dajte mi, molim vas, cigaretu."
Pa, naravno, to je bila devojka. Veoma mila devojka. I veoma usamljena. To je strano - u takvom
uzrastu biti usamljen. Pruih joj kutiju cigareta, kljocnuh upaljaem, razmiljah neko vreme ta da
kaem, ali nisam znao ta. Naravno, bila je to devojka. I puila je kao devojka - kratko i nervozno
uvlaei.
"Prepala sam se", ree. "Neko je pritiskao kvaku na mojim vratima."
"De-de", rekoh. "Zacelo je to bio va stric."
"Ne", usprotivi se. "Stric spava. Ispustio je knjigu na pod i lei otvorenih usta. I meni se iz nekog
razloga uinilo da je umro..."
"aicu brendija, Brin?" ree vlasnik priguenim glasom. "aica brendija e dobro doi u
ovakvoj noi, zar ne, Brin?"
"Neu", ree Brin i slee ramenima. "Hoete li jo dugo sedeti ovde?"
Nisam imao vie snage da sluam ovaj alosni glas.
"Do avola, Alek", rekoh. "Jeste li vi vlasnik ili niste? Zar ne moete narediti Kajsi da provede
no sa ovom jadnom devojkom?"
"Ta zamisao mi se dopada", ree dete, oivevi. "Kajsa je upravo ono to je potrebno. Kajsa ili
neto slino."
U pometnji ispraznih au, a dete najednom ispljunu dugaak teni ispljuvak u kamin i baci za njim
opuak.
"Automobil", ree ono prozuklim basom. "ujete li?"
Vlasnik ustade, uze krzneni prsluk i uputi se prema izlazu. Pohitah za njim.
Napolju je besnela prava meava. Ispred trema je stajao veliki crni automobil, kraj njega su,
obasjana farovima, dva oveka, mahala rukama i svaala se.
"Dvadeset kruna!" vikao je neko falsetom. "Dvadeset kruna i ni groa manje! Nek vas avo nosi,
ta je vama, zar niste videli kakav je put?"
"Ma za dvadeset kruna ja u te kupiti zajedno sa tvojom krntijom!" siktao je drugi, odgovarajui.
Vlasnik jurnu sa trema.
"Gospodo!" zabruja njegov snaan glas. "Sve su to triarije!"
"Dvadeset kruna! Ja se jo moram i vratiti!"
"Petnaest i ni groa vie! Ucenjiva. Daj mi tvoj broj, zapisau ga!"
"Dimrija si ti kvit posla! Za petaka bi se udavio!"
Bilo mi je hladno i vratih se do kamina. Ni psa, ni eda ovde nije vie bilo. To me rastui. Uzeh
svoju au i krenuh u bife. U hodniku zastadoh - vrata se irom otvorie i na pragu se pojavi krupan
ovek zasut snegom, sa koferom u ruci. On ree "br-r-r", otrese se snano i pojavi se plavokosi
viking. Njegovo rumeno lice bilo je mokro, na trepavicama su mu kao belo paperje stajale pahuljice.
Primetivi me, za asak se osmehnu, pokazavi pravilne, negovane zube i ree prijatnim baritonom:
"Olaf Andvarafors. Moete me zvati jednostavno Olaf!"
I ja se predstavih. Vrata se ponovo irom otvorie, pojavi se vlasnik s dve duguljaste putne korpe,
a za njim jedan maleni, zamotan do oiju ovek, isto tako zasut snegom i veoma nezadovoljan.
"Proklete lopurde!" govorio je, histerino se derui. "Pogodili smo se za petnaest. Jasno, po svoj
prilici, po sedam i po kruna po glavi. Zbog ega dvadeset? Kakvi vraki obiaji vladaju u ovom
gradiu? Ja u ga, nek ga avo nosi, odvui u policiju..."
"Gospodo, gospodo!" govorio im je vlasnik. "Sve su to triarije... Molim vas ovuda, nalevo...
Gospodo!..."
Nastavljajui da vie o raskrvavljenoj njuci i o policiji, oveuljak je dopustio da ga uvuku u
kancelariju, a viking Olaf ree basom: "krtac..." i stade da se osvre s takvim izrazom lica kao da je
oekivao da e ovde zatei mnotvo ljudi koji ga doekuju.
"Ko je taj?" upitah.
"Ne znam. Uzeli smo jedan taksi. Drugog nije bilo."
On uuta, gledajui preko mog ramena. Obazreh se. Nije nieg naroitog tamo bilo. Samo se
njihala portijera koja je zaklanjala ulaz u hodnik to je vodio u salon sa kaminom i sobe Mozesovih.
Sigurno zbog promaje.
4.
Pred jutro se meava stiala. Ustao sam u zoru dok su u hotelu ja spavali, izaao samo u
gaicama na trem i, grakui i ciei, dobro se istrljao sveim pahuljastim snegom, da bih neutralisao
preostalo dejstvo tri ae portoa. Sunce se jedva pomolilo iza planinskog grebena na istoku, i
dugaka plava senka hotela pruala se preko doline. Opazih da je trei prozor zdesna na prvom spratu
bio irom otvoren. Oigledno, neko je ak i nou eleo da udie lekoviti planinski vazduh.
Vratih se u svoju sobu, obukoh se, zakljuah vrata i strah u bife. Kajsa, crvena, oznojena, ve se
baktala u kuhinji kraj uarenog tednjaka. Prinela mi je kakao i sendvi, i ja sam slistio sve ovo,
stojei u bifeu, a sluao krajikom uha kako vlasnik pevui nekakvu pesmicu u svojoj radionici. Samo
da ne sretnem nikog, mislio sam. Jutro je previe lepo za dvoje. Razmiljajui o ovom jutru, o ovom
istom nebu, o zlaanom suncu, o pustoj paperjastoj dolini, oseao sam se da sam isto takva tvrdica
kao jueranji oveuljak umotan do obrva u bundu, koji je napravio skandal zbog pet kruna. (Hinkus,
zastupnik za prestupe maloletnika, na odmoru zbog bolesti). I nikog nisam sreo osim bernardinca
Lelja, koji je s dobroudnom ravnodunou posmatrao kako zateem vezove, i jutro, isto nebo,
zlaano sunce, pepeljasta bela dolina - sve to je pripalo jedino meni.
Kad sam se, poto sam pretrao deset milja do reke i nazad, vratio u hotel da prezalogajim, tamo
je ivot kipteo. Svi itelji su pohrlili da se ogreju na sunacu. edo je sa svojim Bukefalom na radost
posmatraa rasprilo i uklonilo svee smetove - i od jednog i od drugog je kuljala para. Zastupnik za
prestupe maloletnika, koji je bez bunde bio miiav tip duguljastog, mravog lica, od svojih trideset
pet godina, izvodio je na skijama teke osmice oko hotela, uz podvriskivanje, ne udaljujui se,
uostalom, previe daleko. Gospodin di Barnstokr je na jedvite jade stao na skije i sav je ve bio
uvaljan u sneg, kao neverovatno dugaak i mrav sneko beli. to se tie vikinga Olafa, on je
demonstrirao ples na skijama, i ja se osetih unekoliko uvreen kad shvatih da je to pravi majstor. Sa
ravnog krova su sve to promatrali divna gospoa Mozes u prekrasnom krznenom ogrtau, gospodin
Mozes u svom prsluku i sa obaveznom aom u ruci i vlasnik, koji im je neto objanjavao. Potraih
oima gospodina Simonea. Veliki fiziar je morao biti tu negde - njegov gromoglasni smeh i dreku
uo sam na tri milje daleko od hotela. I on je bio ovde - visio je na vrhu potpuno glatkog telefonskog
stuba i salutirao mi.
Pozdravili su me, kao i obino, veoma srdano. Gospodin di Barnstokr mi ree da sam dobio
dostojnog suparnika, a glas gospoe Mozes zazvoni s krova poput srebrnog zvonceta da je gospodin
Olaf prekrasan, kao otelotvoreni bog. To me pecnu, i nisam oklevao da od sebe napravim budalu.
Kada mi edo, koje je danas, van sumnje, bilo momak, nekakav divlji aneo bez manira i bez morala,
predloi trku na skijama iza motocikla, izazvah sudbinu i vikinga i prvi prihvatih kraj ueta.
Pre desetak godina sam se bavio tom vrstom sporta, meutim tada svetska industrija oigledno
nije jo proizvodila Bukefale, a i lino sam bio snaniji. Ukratko, posle tri minuta ponovo se obreh
ispred trema, a izraz lica mi je, verovatno, bio jadan, jer gospoa Mozes upita da li me treba istrljati,
gospodin Mozes me gunajui posavetova da treba smrviti u prah ovog ru od sportiste, a vlasnik,
koji se u tren oka stvori dole, brino me uhvati ispod mike i poe nagovarati da odmah popijem
udotvornu travaricu, specijalitet kue - 'aromatian, estok, koji umiruje bol i vraa duevnu
ravnoteu'. Gospodin Simone je podrugljivo plakao i podvriskivao s vrha telefonskog stuba,
gospodin di Barnstokr, izvinjavajui se, prinosio je srcu aku sa rairenim prstima, a zastupnik
Hinkus koji pristie odvano se probijajui i vrtei glavom, zapitkivao je sve redom, ima li mnogo
preloma i 'kuda su ga odneli'.
Dok su me otresali od snega, opipavali, masirali, trljali mi lice, izvlaili sneg ispod okovratnika i
traili moju kacigu, kraj ueta prihvati Olaf Andvarafors, i tada me napustie, da bi uivali u novom
prizoru - zaista veoma efektnom. Naputen i zaboravljen od svih, ja sam i dalje dovodio sebe u red, a
prevrtljiva gomila oduevljeno je pozdravljala novog idola. Ali srei je, eto, svejedno ko ste vi -
plavokosi bog snega ili policijski inovnik u godinama. Na vrhuncu trijumfa, kad se viking ve obreo
kraj trema, slikovito se oslonivi na tapove i aljui zanosne osmehe gospoi Mozes, srea je malo
okrenula svoj krilati toak. Bernardinac Lelj umeno prie pobedniku, paljivo ga onjui i na jednom
brzim, spretnim pokretom podie nogu pravo na njegove skijake cipele. Vie od toga nisam mogao ni
da sanjam. Gospoa Mozes ciknu, razlee se mnogoglasni prasak negodovanja, i ja uoh u kuu. Po
prirodi nisam zlurad ovek, volim samo pravinost u svemu.
U bifeu, uz prilino tekoa, doznah od Kajse da tu u hotelu radi jedino u prizemlju, i pohitah po
isto rublje i ubrus. Ali, ma koliko da sam urio, ipak sam zakasnio. Tu je ve bio zauzet, a iza vrata
se uo pljusak mlazeva i nerazgovetno pevanje. Ispred vrata je stajao Simone, isto tako s ubrusom
preko ramena. Stao sam iza njega, a iza mene se ve nacrtao gospodin di Barnstokr. Zapalili smo.
Simone je, guei se od smeha, okreui se i levo i desno, poeo da pria anegdotu o neenji koji se
uselio kod udovice s trima kerima. Ali tada, na sreu, u hol ue gospoa Mozes, koja nas upita da
nije prolazio ovuda gospodin Mozes, njen suprug i gospodar. Gospodin di Barnstokr galantno
odgovori da, avaj, nije. Simone, oblizavi usne, upre u gospodu Mozes enjiv pogled, a ja paljivo
oslunuh glas koji je dopirao iz kupatila s tuem, i rekoh da pretposavljam da se gospodin Mozes
tamo nalazi. Gospoa Mozes doeka ovu pretpostavku s oiglednom nevericom. Ona se osmehnu,
zavrte glavom i ispria nam kako oni imaju u vili u Ri de anol dva kupatila - jedno zlatno, a drugo
platinsko, i poto mi nismo znali ta da joj odgovorimo na to, ona izjavi da e poi da potrai
gospodina Mozesa na drugom mostu. Simone se odmah ponudi da je otprati, a ja i di Barnstokr
ostadosmo sami. Di Barnstokr se, spustivi glas, zainteresova da li sam video nemilu scenu koja se
zbila izmeu bernardinca Lelja i gospodina Andvaraforsa. Priutih sebi malo zadovoljstvo i
odgovorih da nisam video. Tada mi di Barnstokr opisa ovu scenu sa svim pojedinostima i, kad
prestah da tapem rukama i snudeno da cokem jezikom, tuno dodade da je na vrli vlasnik sasvim
raspustio svog psa, jer se koliko prekjue bernardinac isto tako poneo u garai i prema gospoi
Mozes. Ponovo zatapah rukama i zacoktah jezikom, ovog puta potpuno iskreno, ali nam se tada
pridrui Hinkus, koji smesta poe da negoduje zbog toga to dvostruko gule, a radi samo jedan tu.
Gospodin di Barnstokr ga umiri: izvue mu iz ubrusa dva lilihipa sa petliima. Hinkus namah zauta i
ak se, jadnik, promeni u licu. Uze petlie, strpa ih u usta i upre pogled u velikog maioniara
prestraeno i nepoverljivo. Gospodin di Barnstokr, veoma zadovoljan izazvanim efektom, poe da
nas zabavlja mnoenjem i deljenjem u mislima viecifrenih brojeva.
A iz tua su jednako umeli mlazevi, i samo je pevanje prestalo, ustupivi mesto nerazgovetnom
mrmljanju. Sa prvog sprata, teko koraajui, sioe drei se pod ruku gospodin Mozes i idol dana
Olaf koga je osramotio pas. Poto sioe, rastadoe se. Gospodin Mozes, srui u hodu, odnese svoju
au kod sebe iza portijere, a viking, ne rekavi ni rei, stade u na red. Pogledah na sat. ekali smo
vie od deset minuta.
Tresnue ulazna vrata. Pored nas, ne zastajui, projuri na sprat neujnim skokovima edo,
ostavivi za sobom mirise benzina, znoja i parfema. I tada do moje svesti dopre da se iz kuhinje uju
glasovi vlasnika i Kajse, i nekakva udna slutnja me prvi put obuze. Neodluno upreh pogled u vrata
kupatila s tuem.
"Odavno stojite?" zainteresova se Olaf.
"Da, prilino dugo", oglasi se di Barnstokr.
Hinkus iznenada promrmlja neto nerazgovetno i, gurnuvi Olafa ramenom, odjuri u hol.
 "ujte", rekoh. "Da li je neko jutros doputovao?"
"Samo ova gospoda", odgovori di Barnstokr. "Gospodin Andvarafors i gospodin... o-o... eto, onaj
mali gospodin koji samo to ode..."
"Mi smo sino doputovali", ispravi ga Olaf.
Ja sam i sam znao kada su oni doputovali. Za trenutak mi se u mati privide utvara skeleta koja
pevui pesmice pod toplim mlazevima i pere se ispod mike. Razljutih se i gurnuh vrata. I naravno,
vrata se otvorie. I naravno, u kupatilu s tuem nije bilo nikog. umela je do kraja otvorena vrua
voda, kuljala je para, na vealici je visila poznata bluza od nepromoivog platna Poginulog
Alpiniste, a na hrastovoj klupi ispod nje krao je i pitao stari tranzistor.
"Ke diabl!" uzviknu di Barnstokr. "Vlasnie hotela! Doite ovamo!"
Podie se graja. Treskajui tekim cokulama dotra vlasnik. Pojavi se, kao da je iz zemlje iznikao,
Simone. Nae se preko ograde edo s opukom, koji mu se prilepio za donju usnu. Iz hola bojaljivo
proviri Hinkus.
"To je neverovatno!" uzbueno ree di Barnstokr. "Mi stojimo ovde i ekamo najmanje etvrt
sata, zar ne, inspektore?"
"A na mojoj postelji je opet neko leao", javi odozgo edo. "I ubrus je vlaan."
U Simoneovim oima poigravalo je avolsko veselje.
"Gospodo, gospodo..." zaustavi vlasnik umirujui sve pokretima ruku. On proviri u kupatilo s
tuem i najpre zatvori vodu. Zatim skide sa vealice bluzu, uze tranzistor i okrete se prema nama.
Lice mu je bilo likujue. "Gospodo!" ree priguenim glasom. "Ja mogu samo da potvrdim injenice.
Ovo je njegov tranzistor, gospodo. I ovo je njegova bluza."
"A, zapravo, ija..." mirno otpoe Olaf.
"Njegova. Poginulog."
"Hteo sam da upitam, na koga je red?" kao i ranije, spokojno, ree Olaf.
Ja utke odgurnuh vlasnika, uoh u kupatilo s tuem i zatvorih za sobom vrata. Kada sam ve
skinuo sa sebe odeu, shvatih da ja, zapravo, nisam bio na redu ve Simone, ali ne osetih nikakvu
griu savesti. To je njegovo maslo, pomislih srdito. Neka sada eka. Korifej nacionalne nauke.
Koliko je vode uzalud utroeno... Ne, ta spadala treba uhvatiti. I kazniti. Pokazau vam kako se sa
mnom tera ega...
Kad izaoh iz kupatila s tuem, prisutni u holu su i dalje raspravljali o onom to se dogodilo.
Nita novo, uostalom, nisu govorili i ja se ne zadrah. Na stepenitu prooh pored eda, koje je kao i
ranije visilo na ogradi. "Ludnica!" ree mi ono izazovno. Outah i odoh pravo u svoju sobu.
Pod uticajem tua i prijatnog umora moja srdba se sasvim stiala. Primakoh naslonjau prozoru,
uzeh najdublju i najozbiljniju knjigu i sedoh, prebacivi noge na ivicu stola. Kod prve stranice sam
zaspao i probudio sam se, verovatno, posle sat i po - sunce se prilino pomerilo, i senka hotela
pruala se sada ispod mog prozora. Sudei po senci, na krovu je sedeo ovek, i ja ovako bunovan
pomislih da to, po svoj prilici, veliki fiziar Simone skae tamo s dimnjaka na dimnjak i kikoe se.
Ponovo sam zaspao, zatim mi knjiga pade na pod, ja se trgoh i konano se probudih. Sada su se na
krovu jasno videle senke dva oveka - jedan je, oigledno, sedeo, drugi je stajao. Sunaju se,
pomislih i pooh da se umijem. Dok sam se umivao palo mi je na um da ne bi bilo loe popiti aljicu
kafe da bih se okrepio, a i ne bi bilo zgoreg i neto prezalogajiti. Zapalih cigaretu i izaoh u hodnik.
Bilo je blizu tri.
Na stepeninom odmoritu susretoh Hinkusa. Silazio je niz lestvice sa tavana i izgledao je nekako
udno. Bio je go do pojasa i caklio se od znoja, lice mu je bilo zemljanobledo, oi ukoene, obema
rukama je stezao klupko zguvane odee.
 Ugledavi me, tre se jako i zastade.
"Sunate se?" upitah iz utivosti. "Da ne pregorite. Ne izgledate zdravo."
Pokazavi tako brigu o blinjem, ne saekavi odgovor, krenuh u prizemlje. Hinkus je tabanao po
stepenicama za mnom.
"Prohtelo mi se da neto popijem", ree prozuklo.
"Vrue?" upitah, ne osvrui se.
"D-da... Prilino je vrue."
"Vodite rauna", rekoh. "Martovsko sunce u planinama je opako."
"Ni po jada... Popiu neto i bie u redu."
Siosmo u hol.
"Mogli biste se ipak obui", posavetovah ga. "ta ako je tamo gospoa Mozes..."
"Tano", ree on. "Dabome. Potpuno sam zaboravio."
Zastade i poe s mukom urno da navlai koulju i bluzu, a ja odoh u bife gde dobih od Kajse
tanjir s hladnim goveim odreskom, hleb i kafu. Hinkus ve obuen i ne vie toliko zemljanobled,
pridrui mi se i zatrai neto jae da popije.
"Da li je i Simone tamo?" upitah. Palo mi je na um da prekratim vreme igrajui bilijar.
"Gde?" odseno upita Hinkus, oprezno prinosei ustima punu aicu.
"Na krovu."
Hinkusu ruka zadrhta, brendi mu se proli po prstima. On urno ispi, udahnu vazduh kroz nos i,
briui usta dlanom, ree:
"Ne. Tamo nema nikog."
Pogledah ga zaueno. Usne su mu bile stisnute, sipao je sebi drugu aicu.
"udno", rekoh. "Meni se iz nekog razloga uinilo da je i Simone tamo, na krovu."
"A vi se prekrstite da vam se ne priinjava", grubo odgovori zastupnik za prestupe, ispi i usu
ponovo.
"ta je to s vama?" upitah.
Neko vreme je utke posmatrao punu aicu.
"Pa", ree najzad, "neprijatnosti. Moe li ovek imati neprijatnosti?"
Izgledao je jadno i ja postadoh blai.
"Naravno", rekoh. "Izvinite, ako sam nehotino..."
On istrese treu aicu i najednom upita: "ujte, zar vi ne elite da se sunate na krovu?"
"Ne, hvala", odgovorih. "Plaim se da ne izgorim. Koa mi je osetljiva."
"I nikada se ne sunate?"
"Ne."
On se zamisli, uze bocu, zavrte zatvara.
"Tamo je vazduh prijatan", ree. "I vidik je izvanredan. Cela dolina, kao na dlanu... Planine..."
"Hajdemo da igramo bilijar", predloih. "Igrate li?"
On me prvi put pogleda pravo u lice sitnim paenikim pogledom.
"Ne", ree. "Radije u da se nadiem vazduha."
Zatim ponovo odvrte zatvara i usu sebi etvrtu aicu. Pojedoh govei odrezak, papih kafu i
spremih se da poem. Hinkus je tupo posmatrao aicu s brendijem.
"Vodite rauna da ne padnete s krova", rekoh mu.
Ironino se osmehnu iskrivljenim usnama i nita ne odgovori. Ponovo se popeh na prvi sprat.
Udaranje lopti se nije ulo i ja zalupah na vrata Simoneove sobe. Niko se ne odazva. Iza vrata
susedne sobe uli su se nerazgovetni glasovi i ja zakucah tamo. Simonea ni tu nije bilo. Di Barnstokr
i Olaf, sedei za stolom, igrali su karte. Nasred stola izdizala se hrpica zguvanih novanica.
Ugledavi me, di Barnstokr me pozva irokim pakretom ruke i uzviknu:
"Uite, uite, inspektore! Dragi Olafe, vi, naravno, pozivate gospodina inspektora."
"Da", ree Olaf, ne odvajajui se od karata. "S osobitim zadovoljstvom. Igram pika."
Izvinih se i zatvorih vrata. Kud se delo to kikotalo? I ne vidi se i, to je najudnije, ne uje se. A
uostalom, ta e mi on? Igrau sam. Zbilja, nema nikakve razlike. ak je i bolje. Pooh u salu za
bilijar i putem doiveh kratkotrajan ok. Niz tavansko stepenite, pridravajui sa dva prsta skute
dugake divne haljine, silazila je gospoa Mozes. Ugledavi me osmehnu se neopisivo zanosno.
"I vi ste se sunali?" bubnuh, zbunivi se.
"Sunala se? Ja? ta vam pada na pamet." Ona pree preko odmorita i prie mi. "Kakve udne
pretpostavke iznosite, inspektore!"
"Ne zovite me, molim vas, inspektorom", zamolih je. "Dozlogrdilo mi je preko svake mere to to
sluam na poslu... a sada i od vas..."
"Ja o-bo-avam policiju", ree gospoa Mozes, prevrui divne oi. "To su junaci, to su
neboje... Vi ste neboja, zar ne?"
Ni sam ne znam kako se to zbilo, tek ponudih joj ruku i povedoh je u salu za bilijar. Ruka joj je
bila bela, tvrda i neobino hladna.
"Gospoo", rekoh. "Pa vi ste se smrzli..."
"Nisam, inspektore", odgovori ona i odmah se tre. "Oprostite, ali, kako da vas zovem?"
"Zovite me Peter", predloih.
"To bi bilo divno. Imala sam prijatelja Petera, barona fon Gotesknehta. Da ga ne poznajete?... U
tom sluaju moraete me zvati Olga. A ako uje Mozes?"
"Preivee", promrmljah. Sa strane sam posmatrao njena bajna ramena, velianstveni vrat, gordi
profil, i obuzimali su me as vatra, as hladnoa. Ma, glupaa je, grozniavo mi se vrzmalo po glavi,
pa ta s tim? Neka. Zar je malo glupaka!
Proosmo kroz trpezariju i obresmo se u sali za bilijar. U sali za bilijar bio je Simone. Iz nekog
razloga je leao na podu u omanjoj, ali irokoj nii. Lice mu je bilo crveno, kosa razbaruena.
"Simone!" uzviknu gospoa Mozes i priljubi dlanove na obraze. "ta vam je?"
Umesto odgovora Simon zahlikta i, opirui se rukama i nogama o krajeve nie, poe puzati prema
tavanici.
"Boe moj, vi ete nastradati!" povika gospoa Mozes.
"Zaista, Simone", rekoh srdito. "Proite se tih glupavnh lakrdija, slomiete vrat."
Ali spadalo nije imao nameru da nastrada niti da slomi vrat. Uspuza se do tavanice, visio je tamo
neko vreme, zajapurivi se, zatim lako i meko skoi dole i salutira. Gospoa Mozes zatapa.
"Vi ste pravo udo, Simone", ree ona. "Kao muva!"
"Pa, inspektore", ree Simone, malice zadihan. "Hoemo li se boriti u ast divne dame?" On
zgrabi tak i zauze stav maevaoca. "Izazivam vas, inspektore Glepski, branite se!"
Rekavi to okrete se prema bilijarskom stolu i, ne nianei, s takvim treskom ubi osmicu u uglu
preko celog stola da mi se smre pred oima. Meutim, nisam imao kud. Mrzovoljno uzeh tak.
"Borite se, gospodo, borite se", ree gospoa Mozes. "Divna dama daje zalog pobedniku." Ona
baci na sredinu stola ipkanu maramicu. "A ja vas moram ostaviti." Posla nam poljubac rukom i
nestade.
"Vraki zavodljiva ena", ree Simone. "Da poludi." On takom podie maramicu, zabi nos u
ipku i prevrnu oi. "Divota... I vi, vidim, nemate nikakvog uspeha, inspektore."
"A to mi vi jednako stajete na put", mrgodno rekoh, stavljajui lopte u trougao. "Ko vas je terao
da hvatate zjala ovde u sali za bilijar?"
"A to ste je vi, tikvane, poveli u bilijarsku salu?" razlono primeti Simone.
"Neu je valjda voditi u bife..." obrecnuh se.
"Kad ne umete, ne hvatajte se u kolo", posavetova Simone. "I namestite lopte pravilnije, imate
posla sa ampionom... Tako. ta igramo? Londonsku?"
"Ne. Dela neto prostije."
"Hoete prostije - neka bude prostije", sloi se Simone.
On briljivo stavi maramicu na prozorsku dasku, zadra se asak, nagnuvi glavu i zagledavi se
kroz okno nekud u stranu, zatim se vrati k stolu.
"Seate li se ta je uradio Hanibal s Rimljanima kad Kane?" upita.
"Hajte, hajte" rekoh. "Ponite."
"Ovog asa u vas podsetiti", obea Simone. Na neobino elegantan nain gurnu takom loptu
kojom gaa, namesti je, naniani i pogodi drugu loptu. Zatim pogodi jo jednu loptu i odigra
piramidu. Zatim, ne dajui mi vremena da izvadim njegov dobitak iz kuita bilijara, udari zaredom
dve lopte i najzad promai.
"Imate sreu" ree maui kredom tak. "Rehabilitujte se."
Pooh oko stola birajui laku loptu.
"Pogledajte", ree Simone. Panovo je bio kraj prozora i gledao nekud u stranu. "Nekakva budala
sedi na krovu... Pardon! Dve budale. Jedan stoji, mislio sam da je to dimnjak. Zbilja, moji lovori
nekom ne daju mira."
"To je Hinkus", promrmljah, nametajui se ugodnije za udarac.
"Hinkus, to je onaj maleni to neprestano zanoveta", ree Simone. "Nitarija od oveka. A Olaf, to
je ovek i po. To je pravi potomak drevnih konunga, zapamtite to vam kaem, inspektore Glepski."
Ja najzad udarih. I ne pogodih. Najobiniju loptu nisam pogodio. Bi mi krivo. Pogledah vrh taka,
opipah umetak.
"Ne zagledajte, ne zagledajte", ree Simone prilazei stolu. "Nita vas ne moe opravdati."
"ta nameravate da gaate?" upitah u nedoumici, pratei ga.
"Ugao du tri ivice", izjavi s najnevinijim izrazom lica.
Zajeah i krenuh prema prozoru da to ne gledam. Simone udari. Zatim udari jo jednom. Zvuno, s
treskom, sa zvekom. Zatim udari jo jednom i ree:
"Pardon. Igrajte, inspektore."
Senka oveka koji je sedeo zabaci glavu i podie ruku sa bocom. Shvatih da je to Hinkus. Sada e
valjano otpiti i pruiti bocu onom drugom to stoji. A ko to, zapravo, stoji?
"Hoete li gaati ili neete?" upita Simone. "ta se tamo dogaa?"
"Hinkus loe", rekoh. "Oh, on e danas pasti s krova."
Hinkns je estito potegao, a zatim je zauzeo raniju pozu. Nije ponudio onog to je stajao. Ko je
taj? A, pa to je edo, po svoj prilici... Vratih se k stolu, izabrah laku loptu i opet promaih.
"Jeste li itali Koriolisove memoare o bilijaru?" upita Simone.
"Nisam", rekoh smnknuto. "I nemam nameru."
"A ja sam itao", ree Simone. Sa dva udarca zavri partiju i najzad prasnu u svoj grozomorni
kikot. Ja stavih tak preko stola.
"Ostali ste bez partnera, Simone", rekoh osvetoIjubivo. "Moete brisati nos svojom nagradom
potpuno sam."
Simone uze maramicu i likujui stavi je u unutranji dep kaputa.
"Divno", ree. "ta emo sada raditi?"
 Zamislih se.
"Odoh da se obrijem. Ubrzo e ruak."
"A ja?" upita Simone.
"A vi se bilijarite sami", posavetovah. "Ili otiite k Olafu u sobu. Imate li novca? Ako imate tamo
e vas doekati rairenih ruku."
"Aha", ree Simone. "Ve sam."
"ta ste ve?"
"Ve sam profukao kod Olafa dvesta kruna. Igra kao maina, bez ijedne greke. Zato sam i
nahukao Barnstokra na njega. Maioniar je maioniar, neka ga operui..."
Izaosmo u hodnik i odmah nabasasmo na edo voljenog pokojnog brata gospodina di Barnstokra.
edo nam preprei put i, drsko svetlucajui razrogaenim crnim okularima, zatrai cigaretu.
"Kako je Hinkus?" upitah vadei paklo. "Je l' se dobro naljemao?"
"Hinkus? Ah, onaj..." edo zapali i, napuivi usne, ispusti dim. "Pa, ne znam da li se naljemao,
ali se propisno nalio, i uz to je poneo bocu."
"Oho", rekoh. "To je ve druga..."
"A ta bi se ovde jo moglo raditi?" upita edo.
"A jeste li se i vi sa njime nalili?" upita Simone znatieljno.
edo prezrivo frknu.
"ta vam pada na um! On mene nije ni opazio. Ta tamo je bila Kajsa..."
Pade mi na um da je vreme najzad isterati stvar na istac da li je to deak ili devojka, i ja razapeh
mreu.
"Znai, vi ste bili u bifeu?" upitah ulagivaki.
"Jesam. A to? Policija ne dozvoljava?"
"Policija eli da zna ta ste vi tamo radili."
"I nauni svet isto tako", dodade Simone. Reklo bi se da je i njemu ta misao pala na um.
"Policija dozvoljava da se pije kafa?" raspitivalo se edo.
"Dozvoljava", odgovorih. "A ta ste jo tamo radili?"
Sada e... Sada e ona... ono rei: "Neto sam prezalogajio" ili "neto sam prezalogajila." Ne
moe rei: "Neto sam prezalogajilo..."
"Nita naroito", hladnokrvno e edo. "Kafa i kolai s kremom. Eto celog mog razloga boravka u
bifeu."
"Slatko pre obeda je tetno", prekorno ree Simone. On je oigledno bio razoaran. I ja.
"A ljemati usred bela dana, to meni ne odgovara", zavri edo slavei pobedu. "Neka va Hinkus
ljema."
"Dobro", promrmljah. "Idem da se obrijem."
"Ima li moda jo pitanja?" upita edo za nama.
"Ma nema, idite s milim bogom", odbrusih.
Tresnue vrata, edo ode u svoju sobu.
"Otii u da neto prezalogajim", ree Simone, zastajui kraj stepeninog odmorita. "Hajdemo
inspektore, do ruka ima vie od sata..."
"Znam ja kako ete vi tamo prezalogajiti", rekoh. "Sedite sami, ja sam porodini ovek, mene
Kajsa ne interesuje."
Simone se zakikota:
"Kad ste ve porodini ovek, moete li mi rei da li je ono deak ili devojica? Nikako ne mogu
da razaznam."
 "Bavite se Kajsom", rekoh. "Ostavite ovu zagonetku policiji... Recite bolje da li ste vi zakuvali
onu ujdurmu s tuem?"
"Nije mi bilo ni na kraj pameti", primeti Simone. "Ako hoete da znate, po mom miljenju to je
uinio vlasnik hotela."
Slegoh ramenima i mi se rastadosmo. Simone zabata cipelama po stepenicama, a ja se zaputih u
svoju sobu. U trenutku kad sam prolazio pored sobe-muzeja tamo se zau tresak, neto je uz tutanj
palo, razbilo se neto stakleno i ulo se negodujue gunanje. Ne gubei ni aska, grunuh na vrata,
banuh u sobu i zamalo ne oborih gospodina Mozesa lino. Gospodin Mozes je, visoko zadigavi
jednom rukom kraj tepiha, a drugom steui svoju obaveznu au, s ogavnou promatrao prevrnuti
noni ormani i komadie razbijene vaze.
"Prokleta jazbina", ree prozuklim glasom kad me ugleda. "Smrdljivo leglo."
"ta vi ovde radite?" upitah osorno.
Gospodin Mozes istog asa pade u vatru.
"ta ja ovde radim?" zaurla cimnuvi iz sve snage tepih prema sebi. Pri tom umalo ne izgubi
ravnoteu i obori fotelju. "Traim nitkova koji se unja po hotelu, krade stvari od estitih ljudi, trupka
nou po hodnicima i proviruje kroz prozor moje ene! Kog vraga je potrebno da se ja bavim tim, kad
u kui krade bogu dane policajac?"
Odgurnu tepih i okrenu se prema meni. Ja ak uzmaknuh.
"Moda treba da ponudim nagradu?" nastavi sve vie padajui u vatru. "Prokleta policija ni
prstom nee mrdnuti dok joj ne obea nagradu! Izvolite, nudim. Koliko traite, vi, inspektore? Pet
stotina? Hiljadu? Izvolite: hiljadu i po kruna onom ko nae moj nestali zlatni sat! Dve hiljade kruna!"
"Vama je nestao sat?" upitah namrtivi se.
"Da!"
"Kada ste primetili nestanak?"
"Maloas!"
S tim se ne treba igrati. Zlatan sat - to nisu papue od pustine i nije zauzeti tu.
"Kad ste ga videli poslednji put?"
"Jutros rano."
"Gde ga obino uvate?"
"Ja ne uvam sat! Ja ga koristim! Stajao mi je na stolu!"
Zamislih se.
"Predlaem vam", rakoh najzad, "da napiete propisnu prijavu. Tada u pozvati policiju."
Mozes upre oi u mene i neko vreme smo utali.
Zatim otpi iz ae i upita:
"Kog e vam avola prijava i policija? Ja uopte ne elim da me olajavaju smrdljivi novinari. Zar
se vi lino ne moete pozabaviti time? Ja sam ponudio nagradu. Hoete predujam?"
"Meni je neugodno da se upliem u ovu stvar", primetih, slegavi ramenima. "Ja nisam privatni
detektiv, ja sam dravni slubenik. Postoji profesionalna etika, i osim toga..."
"Dobro", ree on najednom. "Razmisliu..." utao je neko vreme. "Moda e se sam nai. eleo
bih da ivim u nadi da je ovo uobiajema glupa ala. Ali ako ne naem sat do sutra, izjutra u
napisati tu prijavu."
Na tome je i ostalo. Mozes ode u svoju sobu, a ja u svoju.
Ne znam kakvu je novost otkrio u svojoj sobi. Kod mene je bilo puno novosti. Prvo, na, vratima je
ukrivo visio plakat: "Kad ujem re 'kultura', pozivam moju policiju." Plakat sam, naravno, strgao,
ali, to je bio tek poetak. Sto u mojoj sobi bio je posut gumarabikom koja se ve skorela - polivali su
direktno iz boice, boica je bila tu ostavljena - i u sreditu ove sasuene bare padao je u oi list
papira. Cedulja. Neverovatno nedotupavna cedulja. Kvrgavim tampanim slovima bilo je napisano:
"Izvetavam gospodina inspektora Glepskog da se sada u hotelu nalazi pod imenom Hinkus opasan
gangster, manijak i sadist, poznat u krugovima kriminalaca pod nadimkom Sovuljaga. Naoruan je i
preti da ubije jednog klijenta hotela. Gospodina Inspektora usrdno molimo da preduzme nekakve
mere."
Bio sam do te mere razgnevljen i zapanjen da sam cedulju proitao dva puta pre nego to sam
shvatio njen sadraj. Zatim zapalih cigaretu i osmotrih sobu. Nikakve tragove nisam, naravno,
primetio. Ispravih zguvani plakat i uporedih ga sa ceduljom. Slova na plakatu bila su isto tako
tampana i isto tako kvrgava, ali su bila napisana olovkom. Uostalom, s plakatom je i onako sve bilo
jasno - to je bilo, svakako, delo eda. Obina ala. Jedna od onih nedotupavnih parola koje su
Francuzi pisali na svojoj Sorboni. Sa ceduljom je stvar bila znatno neizvesnija. Mistifikator je mogao
gurnuti cedulju ispod vrata, mogao ju je gurnuti kroz kljuaonicu, jednostavno staviti na sto i
pritisnuti, na primer, pepeljarom. Trebalo je biti potpumi kreten ili divljak i zabrljati tako lep sto. Jo
jedanput proitah cedulju, duboko povukoh dim i prioh prozoru. Eto ti odmor, pomislih. Eto ti i
dugo prieljkivane slobode...
Sunce se ve sasvim nisko spustilo, senka hotela se pruala itavih stotinu metara. Na krovu je kao
i ranije dredao opasni gangster, manijak i sadist gospodin Hinkus. Bio je sam.
5.
Zastadoh pred Hinkusovom sobom i oprezno se obazreh. U hodniku, kao i uvek, nije bilo nikog. Iz
sale za bilijar dopiralo je lupkanje lopti - tamo je bio Simone. Di Barnstokr je i dalje peljeio Olafa
u Olafovoj sobi. edo je vozilo motocikl. Mozesi su bili u svojoj sobi. Hinkus je sedeo na krovu. Pre
pet minuta siao je u bife, uzeo jo jednu bocu, navratio u sobu, obukao bundu i sada ima, verovatno,
nameru da die sve vazduh bar do ruka. A ja sam stajao pred njegovom sobom, probao u
kljuaonici kljueve iz svenja koji sam zdipio iz kancelarije vlasnika hotela i spremao se da izvrim
slubeni prekraj. Naravno, nisam imao ni najmanje prava da upadam u tuu sobu i da vrim pretres
bez pismenog naloga. Ali sam oseao da se to mora uraditi, inae neu moi spokojno spavati i
uopte iveti.
Peti ili esti klju se lako okrenuo i ja se uunjah u sobu. Uradio sam to onako kako to rade junaci
najgledanijih pijunskih filmova - druge metode nisam znao. Sunce je ve gotovo zalo iza planinskog
grebena, ali je u sobi bilo prilino svetlo. Soba je izgledala kao da niko u njoj ne ivi, krevet nije bio
izguvan, pepeljara je bila prazna i ista, a obe putne torbe stajale su nasred sobe. Ni po emu ne
moe zakljuiti da ovek ima nameru da provede ovde dve nedelje.
Sadraj prve, tee putne torbe jo vie me uznemiri. To je bio tipini lani prtljag: nekakve prnje,
pocepani krevetski aravi i jastunice i hrpa knjiga, izabranih na najapsurdniji nain. Bilo je oito
da je Hinkus strpao u tu putnu torbu sve to mu je bilo nadomak ruke. Pravi prtljag nalazio se u drugoj
putnoj torbi. Ovde su bile tri preobuke, pidama, neseser, komplet nalivpera, sveanj novanica -
pozamaan sveanj, vei od mog - i dva tuceta maramica. Tamo je bila takoe manja srebrna uturica
- prazna, futrola sa tamnim naoarima i boca s inostranom etiketom - puna. A sasvim na dnu putne
torbe, ispod rublja, naoh masivan zlatan sat sa komplikovanim brojanikom i omanji damski
brauning.
Sedoh na pod i oslunuh. Za sada je sve bilo tiho, ali mi je veoma malo vremena ostalo za
razmiljanje. Razgledah sat. Na poklopcu je bio izgraviran nekakv nedokuiv monogram. Zlato je
bilo pravo dukatno, s crvenkastim odsjajem, brojanik ukraen znacima zodijaka. To je bio,
nesumnjivo, nestali sat gospodina Mozesa. Zatim razgledah pitoij. Igraka sa sedefastom rukom,
niklovana cev, kalibra 0,25, oruje za borbu prsa u prsa i, strogo govorei, to uopte nije oruje...
Gluposti, sve su to gluposti. Gangsteri ne dovode sebe u nepriliku takvom triarijom. I ako je ve
tako, gangsteri ne kradu satove, pogotovu ne ovako teke i masivne. Pravi gangsteri, s imenom i
reputacijom. Jo manje u hotelu, prvog dana, izlaui se riziku da odmah budu uhvaeni.
Da, da-da... Hajde da brzo formuliemo. Nema nikakvih dokaza da je Hinkus opasan gangster,
manijak i sadist a napretek je dokaza da je nekom veoma stalo da ga prikae kao gangstera. Istina,
lani prtljag... Dobro, to u da dokonam kasnije. ta da radim s pitoljem i satom? Ako ih uzmem, a
Hinkus je odista lopov (mada nije ganster), on e se nekanjeno izvui... Ako su mu podmetnuli... Do
avola, nikako ne shvatam... Nemam iskustva. E, jesam ti ja Herkol Poaro... Ako ih uzmem, onda,
prvo, ta u s njima? Da ih vuem sa sobom? Jo e me optuiti za krau... U sobi ih ne smem kriti...
Ponovo oslunuh. U trpezariji su zveckali tanjiri - Kajsa je ve postavljala sto. Neko protapka
pored vrata. Glas Simonea iznebuha zapita: "A gde je inspektor? Gde je na delija?" Prodorno vrisnu
Kajsa, kikot od kojeg se oveku ledi krv potrese sprat.
Ne smislivi nita, urno ispraznih arer, stavih metke u dep, a pitolj i sat gurnuh natrag na dno
putne torbe. Jedva sam uspeo da izletim i okrenem klju, kad se na drugom kraju hodnika pojavi di
Barnstokr. Okrenuvi prema meni aristokratski profil priao je nekome, oigledno Olafu:
"Dragi moj, zar moete u to da sumnjate? Kad su di Barnstokri odbili da igraju revan? Danas, ako
vam je po volji! Recimo, u deset sati uvee, kod vas..."
Zauzeh neusiljeni stav (to jest, izvadih akalicu i stadoh je okretati), a di Barnstakr se osvrnu i,
ugledavi me, srdano zamaha rukom.
"Dragi inspektore!" sveano objavi. "Pobeda, slava, bogatstvo! Takva je svagdanja sudbina di
Barnstokra."
Pooh mu u susret i mi se susretosmo kraj vrata njegove sobe.
"Jeste li opeljeili Olafa?" upitah.
"Prosto neverovatno, jesam!" ree sreno se osmehujui. "Na dragi Olaf je previe metodian,
igra kao maina, ni trunke fantazije. ak je i dosadno... Trenutak, ta to imate?" On mi veto iz vue iz
unutranjeg depa kaputa kartu za igranje.
"Ah, to je ba onaj kec herc, kojim sam dokusurio Olafa."
Jadni Olaf izae iz svoje sobe, gorostasan, rumen, io, proe mimo nas i srdano se osmehnu,
promrmljavi: "Treba neto popiti pre ruka..." Di Barnstokr, osmehujui se, pratio ga je pogledom i
iznanada me, kao da se neeg setio, uhvati me za rukav.
"Uzgred, dragi inspektore. Znate li kakvu je novu alu napravio na dragi pokojnik? Svratimo za
asak kod mene..."
Uvue me u svoju sobu, gurnu u fotelju i ponudi mi cigaretu.
"Gde bee ono?" proguna tapui se po depovima. "Aha! Evo, izvolite pogledati ta sam dobio
danas." Prui mi zguvani komadi hartije.
To je opet bila cedulja. krabavim tampanim slovima, s pravopisnim grekama, tamo je bilo
napisano: "Nali smo vas. Drim vas na nianu. Nemojte pokuavati da beite i ne pravite gluposti.
Pucau bez upozorenja. S"
Stisnuvi zubima cigaretu, proitah ovu poruku dva ili tri puta.
"Divno, zar ne?" ree di Barnstakr, doterujui se ispred ogledala. "Ima ak i potpis. Treba pitati
vlasnika kako se zvao Poginuli..."
"Kako je ona dospela kad vas?"
"Ubacili su je u sobu kod Olafa dak smo se kartali. Olaf je otiao u bife po pie, a ja sam sedeo i
puio cigaru. Zaulo se kucanje na vratima i ja rakoh: 'Da-da, uite', ali niko nije uao. Iznenadih se i
najednom opazih da kraj vrata stoji ova cedulja. Oigledno, podvukli su je ispod vrata."
"Vi ste, svakako, provirili u hodnik i, svakako, nikog niste opazili", rekoh.
"Pa, prilino dugo mi je bilo potrebno da se izvuem iz fotelje", ree di Barnstokr. "Da poemo?
Iskreno govorei, poteno sam ogladneo."
Stavih cedulju u dep i mi krenusmo u trpezariju, pokupismo usput edo a ne uspesmo da ga
nagovorimo da opere ruke.
"Izgledate nekako zabrinuto, inspektore", primeti di Barnstokr, kada se pribliismo trpezariji.
Pogledah njegove spokojne starake oi, i meni najednom pade na um da je celu ovu ujdurmu sa
ceduljama on smislio. Za trenutak me obuze besomuna srdba, spopala me elja da zatrupkam
nogama i da zaurlam: "Ostavite me na miru! Pustite me da se mirno skijam!" Ali se, naravno,
savladah.
Uosmo u trpezariju. Izgleda da su ve svi bili na okupu. Gospoa Mozes je posluivala
gospodina Mozesa, Simone i Olaf muvali su se oko stola s predjelima, vlasnik je sipao travaricu. Di
Barnstakr i edo odoe na svoja mesta, a ja se pridruih mukarcima. Simone je zlokabnim apatom
priao Olafu o delovanju travarice od runolista na ovekovu utrobu. Spominjao je: leukemiju, uticu,
rak dvanaestopalanog creva. Olaf je, dobroduno izgovarajui 'hm', i jeo ikru. Tada ue Kajsa i
poe da blebee, obraajui se vlasniku:
 "Oni ne ele da idu, rekli su, poto se nisu svi okupili nee ni oni da pou. A kada se svi skupe,
tada e i oni da dou. Tako su rekli... I dve boce su prazne..."
"Dela idi i reci da su se svi skupili", naredi vlasnik.
"Oni mi nee verovati, ja sam ve rekla da su se svi okupili, a oni mi..."
"O kome govorite?" odseno zapita gospodin Mozes.
"Re je o gospodinu Hinkusu", odgovori vlasnik. "On se i dalje nalazi na krovu, a ja..."
"Otkud na krovu!" pramuklim basom ree edo. "Eno ga Hinkus!" I ono pokaza viljukom sa
nabodenom turijom na Olafa.
"Dete moje, vi greite", blago ree di Barnstoikr, a Olaf dobroudno razvue usne i zabrunda:
"Olaf Andvaraors, stojim vam na raspolaganju, detence. Moete me zvati jednostavno Olaf."
"A zato je onda on?" viljuka sa turijom se prui prema meni.
"Gospodo, gospodo!" umea se domain. "Nemojte se prepirati. Sve su to triarije. Gospodin
Hinkus, koristei tu slobodu koju garantuje svakom administracija naeg hotela, prebiva na krovu, i
Kajsa e ga odmah dovesti."
"Ma nee oni da idu..." poe da se vajka Kajsa.
"Do davola, Snevar", ree Mozes. "Nee da ode, neka dredi na cii."
"Potovani gospodine Mozes", ree vlasnik dostojanstveno, "upravo sada je veoma poeljno da
svi budu na okupu. Imam da soptim mojim cenjenim gostima veoma prijatnu novost... Kajsa, brzo!"
"Ma nee oni poi..."
Ja spustih tanjir s predjelom na stoi.
"Priekajte", rekoh. "Sada u ga dovesti."
Izlazei iz trpezarije uh kako Simone ree: "Pravilno! Neka se policija bavi svojim poslom",
posle ega se zasmeja grozomornim kikotom koji me je pratio do samih tavanskih stepenica.
Popeh se uz stepenice, gurnuh sklepana drvena vrata i naoh se na okruglom, potpuno
zastakljenom paviljoniu sa uskim klupicama za odmor du zidova. Ovde je bilo hladno, udno je
mirisalo na sneg i prainu, tu je bila naslagana hrpa sklopljenih stolica za leanje. Vrata od perploe
koja su vodila na krov bila su odkrinuta.
Ravan krov bio je pokriven debelim slojem snega, oko omanjeg paviljona sneg je bio ugaen, a
dalje, prema iskoenoj anteni vodila je stazica, i na kraju te stazice nepomino je sedeo u stolici za
leanje dobro umotan Hinkus. Levom rukom pridravao je na kolenu bocu, a desnu je skrivao ispod
pazuha, zacelo ju je grejao. Lice mu se gotovo nije ni videlo, bilo je zaklonjeno kragnom bunde i
obodom krznene ubare, samo su mu napregnute oi blistale otuda - kao tarantula motrio je iz rupice.
"Hajdemo, Hinkuse" rekoh. "Svi su se okupili."
"Svi?" promuklo upita.
Izdahnuh klupko pare, prioh i gurnuh ruke u depove.
"Svi do poslednjeg. ekaju vas."
"Dakle, svi..." ponovi Hinkus.
Klimnuh i osvrnuh se. Sunce se sakrilo iza planinskog grebena, sneg je u dolini izgledao ljubiast,
na nebu koje se smrkavalo podizao se bledi mesec.
Krajikom oka sam primetio da me Hinkus paljivo posmatra.
"A zbog ega me ekaju?" upita. "Mogli su poeti... Zato uznemiravati ljude bez potrebe?"
"Vlasnik hotela eli da nam priredi nekakvo iznenaenje, i potrebno mu je da se svi mi okupimo."
"Iznenaenje..." ponovi Hinkus i nakalja se. "Imam tuberkulozu", ree iznenada. "Lekari mi
govore da stalno treba da budem na sveem vazduhu... i da jedem meso morki", dodade poutavi.
Bi mi ga ao.
 "Do avola", rekoh iskreno, "ao mi vas je. Ali se ipak mora i ruati..."
"Mora, naravno", sloi se on i ustade. "Ruau i vratiu se ovamo da spavam." On spusti bocu na
sneg. "ta vi mislite, da li doktori lau ili ne? to se tie sveeg vazduha..."
"Mislim da ne lau", rekoh. Setih se kako je bledozelen silazio preko dana niz stepenice i upitah:
"ujte, zato toliko ljutite rakiju? To na vas to mora tetno delovati."
"Ne-e!" izusti s tihim oajanjem. "Zar se moe iveti bez rakije?" Uuta. Silazili smo niz stepnice.
"Ne mogu bez rakije", dodade odluno. "Strano. Bez rakije bih poludeo."
"De-de, Hinkuse", rekoh. "Tuberkulozu sada lee. To nije devetnaesti vek."
"Da, po svoj prilici", apatino se sloi. Skrenusmo u hodnik. U trpezariji je zveckalo posue,
brujali su glasovi. "Idite, ja u skinuti bundu", ree zastavi ispred svoje sobe.
Klimnuh i uoh u trpezariju.
"A gde je uhapenik?" glasno upita Simone.
"Kaem li da oni nee da idu..." poe piskavim glasom Kajsa.
"Sve je u redu", rekoh. "Sad e doi."
Sedoh na svoje mesto, zatim, setivi se ovdanjih pravila, skoih i pooh po supu. Di Barnstokr je
neto priao o magiji brojeva. Gospoa Mozes se iuavala. Simone se isprekidano kikotao.
"Proite se, Bardl... Dibr...", brundao je Mozes. "Sve su to srednjovekovne gluposti." Usuh sebi
valjanu porciju supe i uto se pojavi Hinkus. Usne su mu drhtale i opet je bio nekako zemljast u licu.
Doeka ga eksplozija pozdrava, a on, urno obuhvativi sto pogledom, nekako nesigurno krenu ka
svom mestu izmeu mene i Olafa.
"Ne-ne!" vikao je vlasnik trei prema njemu sa aicom travarice. "Ratno krtenje!"
Hinkus zastade, pogleda aicu a ree neto to se nije ulo zbog opte graje.
"Ne-ne!" usprotivi se vlasnik. "To je najbolji lek. Od svih zala! Tako rei, panaceja. Molim vas!"
Hinkus se nije opirao. Srui napitak u usta, stavi aicu na posluavnik i sede za sto.
"Ah, kakav mukarac!" oduevljeno uzviknu gospoa Mozes. "Gospodo, to je pravi mukarac!"
Ja se vratih na svoje mesto i prihvatih se jela. Hinkus ne ode po supu, samo stavi sebi malo
peenja. Sada nije izgledao tako loe i, inilo se, o neem je usredsreeno razmiljao. Sluao sam
naklapanja di Barnstokra, i u taj mah vlasnik zakuca noem o rub tanjira.
"Gospodo!" ree sveano. "Molim za trenutak panje! Sada kada smo se svi okupili ovde, uzimam
sebi slobodu da vam saoptim prijatnu novost. Izlazei u susret mnogobrojnim eljama gostiju,
administracija hotela je odluila da priredi danas praznini bal, Doek prolea. Ruku nee biti
kraja! Ples, gospodo, pie, karte, veselo askanje!"
Simone snano lupi kotunjavim dlanovima. Gospoa Mozes isto tako zatapa. Svi ivnue, ak i
tvrdokorni gospodin Mozes, otpivi uobiajeni gutljaj iz ae, proita: "Pa, karte - dobro, neka jo i
to bude..." A dete je lupkalo viljukom o sto i plazilo mi jezik. Tako ruiast jezii, veoma
simpatinog izgleda. I u jeku te graje i ivahnosti Hinkus mi se iznenada primae i proapta na uho:
"ujte, inspektore, vi ste, vele, policajac... ta da radim? Potraio sam maloas u putnoj korpi...
lek. Propisali su mi da pre ruka pijem nekakvu miksturu... A kod mene tamo... pa, kojekakva topla
odea, krzneni gunj, arape... Nita mi od toga nije ostalo. Prnje nekakvo - nije moje, pocepano
rublje... i knjige..."
Oprezno spustih kaiku na sto i pogledah ga. Gledao me je izbeeno, desni kapak mu je
podrhtavao i u oima mu se ogledao strah. Veliki gangster. Manijak i sadist.
"Pa, dobro", procedih kroz zube. "A ta vi hoete od mene?"
On se namah nekako pokunji i uvue glavu u ramena.
"Ma ne... nita... Samo ne shvatam, je li to ala ili... Ako je kraa, ta vi ste policajac... A moda
je, naravno, i ala, ta vi mislite?"
"Pa, Hinkuse", rekoh, skreui pogled i ponovo se laajui supe. "Ovde se svi ale. Smatrajte da
je to ala, Hinkuse."
6.
Na moje ne malo iznenaenje, zamisao sa veernjom sedeljkom je uspela. Ruali smo brzo i
nadvoje-natroje i niko nije napustio trpezariju osim Hinkusa, koji, promrsivi nekakva izvinjenja i
vukui noge, ode natrag na krov da proiava plua planinskim kiseonikom. Ispratio sam ga
pogledom, oseajui neto nalik na griu savesti. Sinula mi je misao da bi sada bilo dobro ponavo
upasti u njegovu sobu i uzeti iz putne torbe taj prokleti sat. ala je ala, a zbog ovog sata on moe
imati ozbiljne neprijatnosti. Ima napretek neprijatnosti, pomislih. Sit sam tih neprijatnosti, tih ala i
moje vlastite gluposti. Napiu se, odluih, i odmah mi bi lake. Preleteh pogledom po stolu a umesto
aice uzeh au. ta me se sve to tie? Na odmoru sam. I uopte nisam policajac. Ko zna kako sam
se ja sve prijavljivao... U stvari, ja sam penzionisani nastavnik fiizike kulture... ne, u stvari, ako
hoete da znate, ja sam trgovaki putnik. Prodajem polovne umivaonike. I klozetske olje... Letimino
pomislih da ak i za zastupnika maloletnika, Hinkus ima previe siromaan renik. Odagnah ovu
misao i revnosno se zakikotah zajedno sa Simoneom na nekakvu njegovu uobiajenu nedotupavnu
dosetku koju nisam dobro ni uo. Naduak ispih pola ae brendija i usuh jo. U glavi mi se zavrte.
U meuvremenu zabava otpoe. Kajsa jo nije stigla da pokupi prljavo posue, a gospodin Mozes
i di Barnstokr, pozivajui rukama jedan drugog, uputie se stoiu za kartanje sa zelenom ojom, koji
se iznenada pojavi u kutu trpezarije. Vlasnik ukljui zagluujuu muziku. Olaf i Simone istovremeno
pohrlie gospoi Mozes, i poto dotina nije bila kadra da izabere kavaljera, poee da pleu utroje.
edo mi ponovo isplazi jezik. Ima pravo! Ustadoh od stola i, idui to je mogue odvanije, ponesoh
prema toj razbojnici... prema tom razbojniku bocu i au. Sad ili nikad, mislio sam. Takva istraga je u
svakom sluaju interesantnija od krae sata ili nekakvih drugih tralja. Uostalom pa ja sam trgovac.
Dobro i pravim udom ouvani umivaonici...
"Ples, gospoice?" rekoh, sruivi se na stolicu kraj eda.
"Ja ne pleem, gospoo", nehajno odgovori edo. "Prestanite da se zamlaujete i dajte cigaretu."
Dadoh mu cigaretu, popih jo brendija i poeh da objanjavam ovom biu da je njegovo
ponaanje - po-na-a-nje! - amoralno, da tako ne ide. Da u ga kad-tad ispraiti, padne li mi samo
aka. Ili, dodadoh, promislivi, pozvau ga na odgovornost zbog noenja neodgovarajue odee na
javnim mestima. Isticanje parola, rekoh. Neuljudno je. Na vratima. okira i unosi smutnju. Unosi
smutnju! Ja sam estit trgovac i ne dozvoljavam. Sjajna misao pade mi na um. Tuiu vas policiji,
rekoh, kikoui se srenim smehom. Sa svoje strane mogu vam ponuditi... ne, ne klozetsku olju,
naravno, to bi bilo nedolino, tim pre za stolom... nego prekrasan umivaonik. Divno ouvan, uprkos
svemu. Firme 'Pavel Bure'. Je li po volji? Ako sam ve na odmoru onda da se odmaram!...
edo mi odgovori neto, i prilino otroumno, as promuklim deakim basiem, as umiljatim
devojakim altom. U glavi mi se vrtelo, i ubrzo mi se poe priinjavati da razgovaram u isti mah sa
dva sagovornika. Tu negde nalazio se poroan iparac koji je krenuo loim putem, koji neprestano
cevi moj brendi i za koga ja snosim odgovornost kao pripadnik policije, iskusni trgovaki putnik i
stariji po inu. I odmah tu negde nalazila se zanosna devojka, pikantna devojka, koja, hvala Bogu,
nije nimalo liila na moju matoru i prema kojoj sam, ini se, poeo da oseam nenija oseanja od
oinskih. Potiskujui naprestano iparca koji se u plitao u razgovor, iznesoh devojci svoje poglede na
brak kao na dobrovoljni savez dvaju srdaca, koja su preuzela na sebe odreene moralne obaveze. I
nema mesta nikakvim biciklima, motociklima, dodadoh strogo. Moramo se odmah dogovoriti o tome.
Moja matora to ne podnosi. Dogovorili smo se i popili, najpre sa iparcem, zatim sa devojkom,
mojom verenicom. Zato ne bi, do avola, mlada punoletna devojka popila malo dobrog konjaka?
Ponovivi nekoliko puta s odreenim pobudama ovu misao, koja se i meni lino inila unekoliko
sporna, zavalih se u stolici i pogledah dvoranu.
Sve je teklo izvanredno. Zakone i moralne norme niko nije naruavao. Niko nije isticao plakate,
nije pisao cedulje, nije krao satove. Muzika je tretala. Di Barnstokr, Mozes i vlasnik kartali su se
sve u esnaest, ne ograniavajui ulog. Gaspoa Mozes je odvano igrala sa Simoneom neto potpuno
savremeno. Kajsa je skupljala posue. Tanjiri, viljuke i Olafi bez prestanka su se vrteli oko nje. Sve
posue na stolu se kretalo, jedva sam uspeo da uhvatim bocu koja je izmicala i polih pantalone.
"Brin", rekoh prisno, "ne obraajte panju. Sve su to idiotske ale. Svi ti zlatni satovi, navlake za
ebad..." Tada mi sinu nova misao. "A ta veli, mome, da te nauim da puca iz pitolja?"
"Ja nisam momak" tuno ree devojka. "Vi i ja smo se verili."
"Utoliko pre!" uzviknuh oduevljeno. "Imam damski brauning..."
Neko vreme smo ona i ja razgovarali o pitoljnma, burmama i zbog neeg o telekinezi. Zatim
postadoh sumnjiav.
"Ne!" rekoh odluno. "Ovako ja ne pristajem. Najpre skinite naoare. Ne elim da kupujem maku
u daku."
To je bila greka. Devojka se uvredila i iezla nekud, a iparac je ostao i poeo neuljudno da se
ponaa. Ali mi tada prie gospoa Mozes i pozva me da igramo i ja sa zadovoljstvom pristadoh.
Posle nekoliko trenutaka pouzdano zakljuih da sam tikvan, da svoju sudbinu treba da veem za
gospou Mozes i samo za nju. Za moju Olgu. Ruke su joj bile boanstveno meke, uopte nisu bile
ogrubele od vetra niti imalo ispucale i ona mi je drage volje doputala da ih ljubim i imala je divne
oi koje su se lepo videle, a ne skrivene nekakvom optikom, i od nje se irio aroban miris i ona nije
imala roaka-brata, neotesanog, odvanog momka, koji ne dozvoljava ni re da se kae. Istina, oko
nas se sve vreme zbog neeg vrti Simone, potiteno spadalo i veliki fiziar, ali to ovek moe mirne
due trpeti, jer on nije bio roak. On i ja smo bili iskusni ljudi u godinama, preputali smo se putenim
zadovoljstvima po savetu lekara i, stajui jedan drugom na nogu, hrabro i asno smo priznavali:
"Oprosti, stari moj, ja sam kriv..."
Zatim sam se ja nekako iznenada istreznio i opazio da se nalazim sa gospoom Mozes iza zastora
kraj prozora. Drao sam je oko struka, a ona je, spustivi glavu na moje rame, govorila:
"Pogledaj, kakav divan pejza..."
Ovo neoekivano obraanje sa 'ti' me smete i ja poeh tupo da razgledam pejza, razmiljajui
kako da to delikatnije uklonim ruku sa njenog struka, dok nas ovde ne ucmekaju. Uostalom, pejza je
zbilja bio aroban. Mesec se, po svoj prilici, ve podigao visoko, sva dolina je izgledala plava u
njegovom sjaju, a oblinje planine kao da su visile u nepominom vazduhu. Tada primetih sumornu
senku nesrenog Hinkusa, koji se pogurio na krovu i promrmljah:
"Jadni Hinkus..."
Gospoa Mozes se malko odmae i zaueno me odmeri.
"Jadnik?" upita. "Zato je jadnik?"
"Teko je bolestan", objasnih. "Ima tuberkulozu i strano se plai."
"Da-daa", prihvati. "I vi ste primetili? On se neprestano neeg plai. Nekako je podozriv i veoma
neprijatan gospodin. I uopte ne pripada naem krugu..."
Ja tuno zavrteh glavom i uzdahnuh.
"Ko bi rekao, i vi brinete tuu brigu", rekoh. "Nema u njemu nieg podozrivog. Prosto, nesreni
osamljeni ovek. Veoma mi ga je ao. Trebalo bi da vidite kako svaki as zeleni i obliva ga znoj... A
ovde s njim sve vreme teraju egu..."
Ona se najednom zasmeja svojim udesnim kristalnim smehom.
"Grof Grejstok je isto tako, ponekad, svakog asa zeleneo. Toliko je zabavan!"
 Nisam znao ta da odgovorim na to, i, s olakanjem spustivi najzad ruku s njenog struka, ponudih
joj cigaretu. Ona odbi i poe da pria neta o grofovima, baronima, vikontima i kneevima, a ja sam
je gledao i jednako pokuavao da se setim kako smo se ona i ja nali iza ovog zastora. Zatim se zastor
buno razmae i pred nama se pojavi edo. Ne gledajui me, ono nespretno udari potpeticu o
potpeticu i prozuklo ree:
"Permete vu..."
"Bite, deae", draesno se osmehujui oglasi se gospoa Mozes, podari mi jo jedan zanosni
osmeh i, u zagrljaju eda, poe da klizi po parketu.
Ja se naduh i obrisah elo maramicom. Sto je ve bio raspremljen. Trojka kartaa u kutu i dalje se
besomuno kartala. Simone je okidao lopte u sali za bilijar, Olaf i Kajsa su nestali. Muzika se malo
manje orila, gospoa Mozes i Brin su demonstrirali izuzetno majstorstvo. Oprezno ih zaobioh
postrance i zaputih se u salu za bilijar.
Simone me pozdravi maui takom i, ne gubei ni aska dragocenog vremena, ponudi mi pet lopti
fore. Skidoh kaput, zasukah rukave, i igra otpoe. Izgubio sam veoma veliki broj partija i za kaznu
sam odsluao veoma veliki broj anegdota. Srce mi je prosto pevalo. Kikotao sam se sluajui
anegdote koje gotovo nisam ni razumeo, jer se u njima govorilo o nekakvim kvarkovima,
levovauim kravama i profesorima s inostranim imenima, pio sam soda-vodu, nisam se prodavao
uprkos nagovorima i podsmevanjima partnera, preterano sam jeao i hvatao se za srce, promaivao
sam, likovao sam kad bih pogodio, smiljao sam nova pravila igre i vatreno ih branio, toliko sam se
raspojasao da sam skinuo manu i raskapao okovratnik koulje. Po mom miljenju, na mene je bio
red. I na Simonea je bio red. Pogaao je nezamislive i teorijski nemogue lopte, trao po zidovima i
ak, reklo bi se, po tavanici, u pauzama izmeu anegdota na sav glas pevao pesme sa matematikim
sadrajem, neprestano prelazio na 'ti' i govorio pri tom: "Pardon, stari moj! Prokleto demokratsko
vaspitanje!..."
Kroz otvorena vrata sale za bilijar ja sam letimice video as Olafa, koji je igrao sa edom, as
vlasnika, koji je nosio prema stoiu za kartanje posluavnik s piem, as zajapurenu Kajsu. Muzika
je neprestano grmela, kartai su strasno uzvikivali, as idui na pika, as tukui herca, as adutirajui
karoom. S vremena na vreme, ulo se prozuklo: "ujte, Drabl... Bandrl... di!..." i protestujui udar
ae po stolu, i vlasnikov glas: "Gospodo, gospodo! Novac nije nita..." razlegao se i kristalni smeh
gospoe Mozes i njen glasi: "Mozes, ta vi radite, pikovi su ve proli..." Zatim sat otkuca polovinu
neeg, u trpezariji stadoe pomicati stolice i ja opazih kako Mozes tape di Barnstokra po ramenu
onom rukom kojom nije drao au i uh kako govori glasno: "Kako vam drago, gospodo, ali Mozesi
treba da spavaju. Lepo smo se kartali, Barn... di... Vi ste opasan protivnik. Laku no, gospodo!
Poimo, draga..." Zatim, seam se, Simoneu je nestala, kako se izrazio, rezerva goriva i ja sam otiao
u trpezariju po novu bocu brendija, odluivi da je vreme da i ja popunim zalihe veselja i
bezbrinosti.
U dvorani je jo svirala muzika, ali vie nikog nije bilo, samo di Barnstakr, koji je sedeo za
kartakim stoiem leima okrenut prema meni, zamiljeno je izvodio uda sa dva pila karata.
Ujednaenim pokretima uzanih belih aka izvlaio je karte iz vazduha, primoravao ih da nestaju sa
rairenih dlanova, putao pilove da lete iz ruke u ruku kao svetlucavi mlaz, kao lepeza irio ih je u
vazduhu ispred sebe i slao u nepostojanje. Nije me primetio, a ja mu nisam odvraao panju. Uzeh
samo s bifea bocu i na vrhovima prstiju se vratih u salu za bilijar.
Kad je u boci ostalo malo vie od polovine, snanim udarcem izbacih preko stola namah dve lopte
i poderah oju na bilijaru. Simone se oduevi, ali ja shvatih da je dosta to se mene tie.
"Kvit", rekoh i spustih tak. "Idem da se nadiem sveeg vazduha."
 Prooh pored trpezarije, sad ve sasvim prazne, sioh u hodnik i izaoh na trem. Zbog neeg sam
bio tuan to se sedeljka zavrila, a nita se zanimljivo nije dogodilo, to sam propustio priliku sa
gospoom Mozes i, izgleda, natrabunjao nekakve gluposti edu pokojnog brata gaspodina di
Barnstokra i to je mesec blistav, malen i leden i to je oko mene na mnogo milja samo sneg i stenje.
Porazgovarah sa bernardincem, koji je obavljao noni obilazak, i on se sloi da je no odista suvie
tiha i samotna i da je usamljenost odista, uza sve njene prevelike prednosti, ugava stvar, ali on
odluno odbi da ispuni dolinu urlikom ili bar laveom. U odgovor na moja ubeivanja on samo zavrte
glavom, udalji se i lee kraj trema.
Ja proetah tamo-amo po raienom puteljku ispred hotela, provrljah pogledom po proelju
obasjanom plavim mesecom. Svetlucao je utom bojom kuhinjski prozor, svetleo je ruiastom bojom
prozor u spavaoj sobi gaspoe Mozes, gorela je svetlost kod di Barnstokra i iza zastora u trpezariji,
preostali prozori su bili mrani, a prozor u Olafavoj sobi bio je irom otvoren, kao i jutros. Na krovu
je usamljeno dredao zamotan do glave u bundu muenik Hinkus, isto tako usamljen kao ja i Lelj, ali
jo nesreniji, povijen pod bremenom svoga straha.
"Hinkuse!" tiho ga pozvah, ali se on ne pomae.
Moda je dremao, a moda nije ni uo kroz tople naunike i podignutu kragnu.
Smrzao sam se i sa zadovoljstvom osetih da je sad pravi as da se popije vrui porto.
"Hajdemo, Lelj", rekoh i mi se vratismo u hol. Tamo sretosmo vlasnika i ja ga upoznah sa svojom
zamisli. Naioh na potpuno razumevanje.
"Sada se moe prekrasno posedeti u salonu sa kaminom", ree. "Idite tamo, Peter, a ja u otii da
organizujem."
Prihvatih njegov poziv i, smestivi se pored vatre, stadoh da grejem ozeble ruke. uo sam kako
vlasnik hotela ide po holu i kako noto brunda Kajsi i opet ide po holu, kljocajui prekidaima,
zatim njegovi koraci nestadoe, a gore u trpezariji prestade muzika. Teko koraajui po stepenitu
on ponovo sie u hol, tiho prekorevajui Lelja: "Nemoj-nemoj, Lelj, ostavi me na miru", govorio je
strogo. "Ponovo si napravio onaj bezobrazluk. Ovoga puta tu u kui. Gospodin Olaf mi se alio i to je
sramota. Gde si to video da uljudan pas..."
Dakle, vikinga je osramotio po drugi put, pomislih s izvesnom zluradou. Setih se kako je izvrsno
plesao u trpezariji sa edom, i moja zluradost se povea. Stoga, kad mi je Lelj priao kao krivac
oborene glave, kvrkajui kandama, i tutnuo mi hladan nos u aku, potapao sam ga po vratu i
apnuo: "Sila si, psu, tako mu i treba!"
Ba u tom trenutku pod se lako zatrese pod mojim nogama, alosno zazveae stakla, i ja uh
udaljen snaan tutanj. Lelj podie glavu i naulji ui. Mehaniki pogledah na sat - bilo je deset sati i
dva minuta. Oekivao sam, sav napet. Tutanj se ne ponovi. Negde na spratu snano tresnue vrata,
zazveae erpe u kuhinji. Kajsa glasno ree: "Oh, boe!" Ustadoh, ali se u to zaue koraci i u salon
sa kaminom ue vlasnik sa dvema aama vrueg napitka.
"Jeste li uli?" upita.
"Da. ta je to bilo?"
"Lavina u planinama. I ne bogzna koliko daleko... Saekajte, Peter!"
Spusti ae na policu kamina i ode. Uzeh au i ponovo sedoh u svoju fotelju. Bio sam potpuno
miran. Lavine me nisu plaile, a porto, prokuvan sa limunom i cimetom, bio je iznad svih pohvala.
Lepo! pomislih, smetajui se udobnije.
"Lepo!" rekoh glasno. "Zar ne, Lelj?"
Lelj se slagao, iako nije imao vrueg portoa. Vrati se vlasnik. Uze svoju au, sede pored mene i
neko vreme je utke gledao u ar.
 "Loe nam se pie, Peter", ree najzad muklo i likujue. "Odseeni smo od spoljanjeg sveta."
"Kako?" upitah.
"Dokle imate odmor Peter?" nastavi istim muklim glasom.
"Recimo do dvadesetog. U emu je stvar?"
"Do dvadesetog", polako ponovi. "Skoro dvadeset dana... Pa vi, bogme, imate anse da se na
vreme vratite na posao."
Stavih au na koleno i sarkastino pogledah ovog mistifikatora.
"Recite otvoreno, Alek", rekoh. "Da se On najzad nije vratio?"
Vlasnik se osmehnu, iroko razvukavi usne.
"Ne. Dotle, na sreu, nije dolo. Moram vam rei, meu nama, da je On bio neobino dangrizav
tip, i kad bi se On vratio... Uastalom, o mrtvima samo dobro. Porazgovarajmo o ivima. Drago mi je
to imate dvadeset dana, jer nas ranije, moda, nee otkopati."
Shvatih. "Zatrpan je put?"
"Da. Maloas sam pokuao da dobijem vezu sa svetom. Telefon ne radi. To moe da znai jedino
to to je znailo ve nekoliko puta tokom poslednjih deset godina: lavina je zatvorila Bocin Grli, vi
ste prolazili kroz njega, jedini prolaz u moju dolinu."
Otpih iz ae.
"Odmah sam shvatio ta je posredi", nastavi on. "Tutanj je doao sa severa. Sada nam preostaje
samo da ekamo. Dok se sete nas, dok organizuju brigadu radnika..."
"Vode e biti dovoljno", rekoh zamiljeno. "Ali da nam ne zapreti opasnost od ljudoderstva?"
"Nee", odgovori domain sa primetnim saaljenjem. "Jedino ako vam se ne prohte da vam meni
bude raznovrsniji. Samo vas blagovremeno upozoravam: Kajsu vam neu prepustiti. Moete glodati
gospodina di Barnstokra. Dobio je od mene danas sedamdeset kruna, stara hulja."
"A kako stojite sa ogrevom?" upitah.
"Uvek imamo u rezervi moje vene motore."
"Hm..." rekoh. "Jesu li drveni?"
Vlasnik me prekorno pogleda. Zatim ree:
"Zato ne upitate, Peter, kako je kod nas sa piem?"
"Kako je?"
"S piem je", ponosno ree vlasnik, "kod nas neobino dobro. Samo domae travarice imamo sto
dvadeset boca."
Izvesno vreme smo utke posmatrali ar, mirno pijuckajui iz aa. Bilo mi je lepe nego ikada.
Razmiljao sam o perspektivama koje su pred nama, i ukoliko sam vie razmiljao o njima, utoliko
vie su mi se dopadale. Zatim vlasnik iznenada ree:
"Jedno me brine, Peter, ako hoemo da govorimo ozbiljno. Imam utisak da sam izgubio dobre
klijente."
"Kako?" upitah. "Naprotiv, osam slasnih muva se zaplelo u vaoj pauini i mi sada nemamo
nikakvih mogunosti da se izvuemo ranije, doli kroz dvadeset dana. I kakva reklama! Svi e oni
zatim priati kako su bili ivi pokopani i da umalo nisu pojeli jedan drugog..."
"Tako je", nadmeno ree vlasnik. "To mi je ve padalo na um. Ali je muva moglo biti i vie,
ovamo je trebalo svakog asa da stignu Hinkusovi prijatelji..."
"Hinkusovi prijatelji?" iznenadih se. "Rekao vam je da eka prijatelje?"
"Ne, to bi mi rekao... Zvao je telefonom telegraf u Miru i izdiktirao telegram."
"I ta sa tim?"
Vlasnik podie prst i svaano izdeklamova: "Mir, hotel 'Kod poginulog alpiniste'. ekam.
Pourite. Otprilike tako nekako."
"Nikad ne bih pomislio", promrmljah, "da Hinkus ima prijatelje koji su spremni da podele sa njim
njegovu usamljenost. Mada... zato ne? Purkua pa, tako rei..."
7.
Oko ponoi smo vlasnik i ja dokrajili vr vrueg portoa, razmotrili kako da to efektnije
obavestimo ostale goste o tome da su ivi zazidani, i reili nekoliko svetskih problema, naime: da li
je oveanstvo osueno na izumiranje (da, osueno je, ali mi u to vreme ipak neemo biti u ivotu);
postoji li neto u prirodi to nije dostupno saznajnoj moi oveka (da, postoji, ipak, mi to neemo
nikada saznati); da li je bernardinac Lelj razumno bie (da, jeste, ali ubediti u to glupake naunike
nije moguno); preti li Vasioni takozvana toplotna smrt (ne, ne preti, ako uzmemo u obzir da u
vlasnikovoj upi ima venih motora kako prve, tako i druge vrste); kojeg je pola Brin (ovde ja nita
nisam uspeo da dokaem, a vlasnik je izneo i potkrepio dokazima udnu ideju, da je navodno Brin -
zombi, to jest mrtvac bez pola vraen u ivot magijom)...
Kajsa je pospremila u trpezariji, oprala sve posue i dola je da pita da li moe da ide na
spavanje. Dopustili smo joj. Gledajui za njom vlasnik mi se poali na samou i na to da ga je
napustila ena. To jest, ne da ga je napustila... sve to nije tako jednostavno... ali, kratko reeno, on
sada nema enu. Odgovorim mu da mu ne savetujem da se oeni Kajsom. Prvo, to bi bila teta za
hotel. A drugo, Kajsa odve voli mukarce da bi mogla postati dobra ena. Vlasnik se sloi da je sve
to tano, sam je mnogo razmiljao o tome, i doao je upravo do takvih zakljuaka. Ali, ree, kojom
onda da se oeni ako smo svi sada zauvek odvojeni od sveta u ovoj dolini. Nisam bio kadar da mu
bilo ta posavetujem. Samo sam se pokajao to sam bio oenjen po drugi put i tako, verovatno,
iscrpeo njegov, vlasnikov, limit. To je bila strana misao i mada mi je vlasnik odmah sve oprostio,
ipak osetih da sam samoiv i da krnjim interese blinjeg. I da bih bar na neki nain kompenzirao ove
svoje odvratne osobine, odluih da uputim vlasnika u sve tehnike finese krivotvorenja lutrijskih
sreaka. Vlasnik me je paljivo sluao, ali meni se inilo da to nije dovoljno, i zahtevao sam da sve
zapie. "Zaboraviete!" ponavljao sam sav oajan. "Otrezniete se i sve ete zaboraviti..." Vlasnik se
strano prepade da e odista sve zaboraviti i zatrai praktine vebe. Bie da je upravo u tom
trenutku bernardinac Lelj iznenada skoio i prigueno lanuo. Vlasnik ga prostreli pogledom.
"Nisi shvatio!" strogo ree.
Lelj lanu dva puta uzastopno i krenu u hol.
"Aha", ree vlasnik ustajui. "Neko je doao."
Krenusmo za Leljom. Obuzelo nas je gostoljublje. Lelj je stajao pred ulaznim vratima. Iza vrata
dopirali su udni, krgutavi i cvilei zvuci. Uhvatih vlasnika za ruku.
"Medved!" proaptah. "Grizli! Imate li puku? Brzo!"
"Plaim se da to nije medved", priguenim glasom ree vlasnik. "Plaim se da je to, najzad On.
Treba otvoriti."
"Ne treba!" usprotivih se.
"Treba. Platio je za dve nedelje, a proveo je samo jednu. Nemamo prava. Oduzee mi dozvolu."
Iza vrata se ulo grebanje i cvilenje. Lelj se udno ponaao: stajao je postrance prema vratima i
gledao ih s upitnim izrazom, jednako umno uvlaei vazduh kroz nos. Upravo tako su se morali
ponaati psi kada su se prvi put sreli sa privienjem. Dok sam s mukom pokuavao da naem
zakonske osnove da ne otvorimo, vlasnik donese samostalnu odluku. Odvano prui ruku i pomae
zasun.
Vrata se otvorie i pred nae noge polako skliznu telo zavejano snegom. Svi pohrlismo k njemu,
uvukosmo ga u hol i prevrnusmo ga na lea. Zavejani ovek zastenja i oprui se. Oi su mu bile
zatvorene, dugaak nos pobeleo.
Vlasnik, ne gubei ni asak, ispolji pomamnu preduzimljivost. Razbudi Kajsu, naredi joj da
zagreje vodu, usu u usta nepoznatom oveku au vrueg portoa, protrlja mu lice vunenom rukavicom,
a zatim izjavi da ga treba odneti u kupatilo s tuem. "Uzmite ga ispod mike, Peter", naredi, "a ja u
ga uhvatiti za noge..." Izvrih naredbu i doiveh izvestan ok - ispostavilo se da je nepoznati ovek
bio jednoruk, nije imao desnu ruku sve do ramena. Prebacismo nesrenika u kupatilo s tuem,
poloismo ga na klupu, a zatim dotra Kajsa samo u spavaici, i vlasnik mi ree da e dalje sve
uraditi sam. Vratih se u salon s kaminom i ispih svoj porto. Glava mi je bila potpuno bistra, bio sam
kadar da sve analiziram i sravnjujem neobino brzo. Nepoznati ovek oito nije bio odeven u skladu
s godinjim dobom. Na sebi je imao kusi kaputi, frulaste pantalone i cipele po poslednjoj modi. U
ovom kraju tako je mogao biti obuen samo ovek koji se vozio automobilom. Znai, neto mu se
dogodilo sa automobilom i on je morao da se probija peke do hotela. I oigledno, izdaleka, kad je
toliko malaksao i promrzao. U trenu shvatih. Potpuno je jasno: vozio se ovamo automobilom i dospeo
pod lavinu u Bocinom Grliu. To je bio Hinkusov prijatelj, niko drugi! Treba probuditi Hinkusa...
Moda je u kolima ostalo jo ljudi, obogaljenih tako da ne mogu da se kreu. Moda je bilo rtava...
Hinkus mora da zna...
Izleteh iz salona s kaminom i otrah na prvi sprat. Trei pored kupatila s tuem uo sam kako
tamo obilno tee voda i vlasnik svirepim apatom kori Kajsu zbog gluposti. Svetlost je u hodniku bila
ugaena, prilino dugo sam traio prekida, a zatim jo due kucao na Hinkusova vrata. Hinkus se
nije odazivao. Pa on je jo na krovu! - prestravih se. Zar spava tamo? A ako se smrzao? Strmoglavce
pojurih prema tavanskim stepenicama. Zbilja, sedi na krovu. Sedeo je u ranijoj pozi, nakostreivi se,
uvukavi glavu u neobino veliki okovratnik i gurnuvi ruke u rukave.
"Hinkuse!" dreknuh.
Ne pomae se. Tada mu pritrah i prodrmah ga za rame. Prenerazih se. Hinkus najednom nekako
udno malaksa, mlitavo klonuvi na moju ruku.
"Hinkuse!" bespomono povikah, nehotino ga prihvatajui.
Bunda se otvori, iz nje ispade nekoliko grudvi snega, pade ubara i tek tada shvatih da Hinkusa
nema, da postoji sama sneno oblije, obueno u njegovu bundu. Tog trenutka se ponovo otreznih.
Brzo se osvrtoh. Blistav, maleni mesec stajao mi je pravo iznad glave i sve se videlo kao po danu.
Na krovu je bilo mnogo tragova, i sve su to bili jednaki tragovi, ne moe ih razaznati iji su. Kraj
stolice za leanje sneg je bio izgaen, razbacan i razrovan - ili su se ovde borili, ili su jednostavno
skupljali sneg za figuru od snega. Snena dolina, doklegod je dopirao pogled, bila je bez ive due i
nekosnuta, mrana pruga puta pruala se prema severu i nestajala u sivoplavoj izmaglici, koja je
skrivala tesnac Bocinog Grlia.
Stop, pomislih, nastojei da vladam sobom. Pokuau da dokuim zato je Hinkusu bila potrebna
ova maskerada. Nesumnjivo da bismo verovali da toboe sedi na krovu. A on se za to vreme nalazio
na sasvim drugom mestu i udeavao nekakve svoje sumnjive poslove... kvazi-tuberkulozni bolesnik,
kvazi-jadnik... Kakve sumnjive poslove i gde? Ponovo sam paljivo osmotrio krov, pokuao da
odgonetnem tragove, nita nisam razumeo, potraio sam u snegu, naoh dve boce - jedna je bila
prazna, a u drugoj je jo bilo brendija. Ba taj nepopiveni brendi mi zadade poslednji udarac. Shvatih
da su od tog trenutka kad je Hinkus zakljuio da moe da zafrljai brendi koji kota najmanje tri
krune, da je zaista nastupio ozbiljan preokret u toku dogaaja. Polako sioh na prvi sprat, ponovo
zakucah kad Hinkusa i ponovo se niko ne odazva. Za svaki sluaj pritisnuh kvaku. Vrata se otvorie.
Spreman na svako iznenaenje, ispruih ruku ispred sebe, da bih preduhitrio eventualni napad iz
mraka, uoh i, brzo napipavi prekida, upalih svetlost. U sobi kao da je sve bilo kao i ranije, i putne
torbe stajale su gde i pre, ali su obe bile otvorene. Hinkus, naravno, nije bio u sobi, a ni ja nisam
oekivao da u ga ovde nai. unuh kraj putnih torbi i ponovo ih briljivo pretraih. U njima je sve
bilo kao i ranije, sa malim izuzetkom, nestali su i zlatni sat i brauning. Da je Hinkus pobegao poneo
bi novac. Pozamaan sveanj, prilino teak. Dakle, nije beao. Dakle, ovde je. A ako je privremeno
nekud otiao, ima nameru da se vrati.
Jedno mi je bilo jasno: spremalo se nekakvo zlo delo. Kakvo? Ubistvo? Pljaka? Pomisao o
ubistvu sam ustro odbacio. Prosto nisam mogao da zamislim koga ovde mogu ubiti i zbog ega.
Zatim se setih cedulje koju su poturili di Barnstokru. Poe da mi se vrti u glavi. Uostalom, iz cedulje
je bilo jasno da e njega ubiti samo u sluaju ako pokua da bei...
Ugasih svetlost i izaoh u hodnik, zatvorivi za sobom vrata. Prioh sobi di Barnstokra i pritisnuh
kvaku. Vrata su bila zatvorena. Tada zakucah. Niko se ne odazva. Zakucah po drugi put i prineh uho
kljuaonici. Nerazgovetan, oigledno otrgnut iz sna, glas di Barnstokra se odazva: "Trenutak, odmah
u..." Starac je iv i starac nije imao nameru da bei. Nisam eleo da se objanjavam sa njim, otrah
do stepeninog odmorita i pribih se uza zid ispod tavanskih stepenita. asak potom kvrcnu klju,
zakripae vrata. Glas di Barnstokra s uenjem ree: "udno, ipak..." Ponovo zakripae vrata, i
ponovo kvrcnu klju. Ovde je sve bilo u redu - bar zasad.
Ne, razume se, pomislih. Ubistvo - to je, naravno, glupost, i cedulju su mu poturili ili ale radi ili
da zavaraju trag. A ta je sa pljakom? Ima li svrhe ovde ikog pljakati? Koliko ja shvatam, u hotelu
su dva bogata oveka: Mozes i vlasnik. Tako. Divno. Obojica su u prizemlju. Mozesove sobe su u
junom krilu, vlasnikov sef - u severnom. Deli ih hol. Ako se pritajim u holu... Uostalom, u
vlasnikovu kancelariju se moe dospeti sa sprata, spustivi se iz trpezarije u kuhinju i proavi potom
kroz bife. Ako se spolja zatvore vrata bifea... Odlueno je, proveu no u holu, a sutra e se znati.
Najednom se setih jednorukog nepoznatog oveka. Hm... Sudei po svemu on je Hinkusov prijatelj i,
prema tome, sauesnik. Moda je odista imao udes, a moda je sve to komedija, kao onaj sneko
beli na krovu... Ne, neete nas tek tako natociljati, gospodo!
Sioh u hol. U kupatilu s tuem vie nije bilo nikog, a usred hola stajala je unezverena Kajsa u
spavaici sa mokrim skutovima i drala u naruju mokru zguvanu odeu nepoznatog oveka. U
hodniku junog krila gorela je svetlost, iz sobe u kojoj nije bilo gostiju, to se nalazi naspram salona
sa kaminom, dopirao je prigueni vlasnikov bas. Nepoznatog oveka su, oigledno, tamo smestili, a
njemu je, moda, samo to i bilo potrebno. Sasvim razumljivo: zar da vuku poluivog oveka na prvi
sprat...
Kajsa, doavi k sebi, najzad, krenu prema vlasnikovoj polovini, ali je ja zaustavih. Uzoh od nje
odeu i pretraih depove. Na moje veliko iznenaenje u depovima nije bilo nieg. Apsolutno nieg.
Ni novca, ni dokumenata, ni cigareta, ni maramice za nos - nita.
"ta on ima sada na sebi?" upitah.
"Zaboga!" uzvrati Kajsa i ja je ostavih na miru.
Vratih joj odeu i pooh sam da pogledam. Nepoznati ovek je leao na krevetu, umotan u ebe do
brade. Vlasnik ga je pojio kaiicom s neim vruim, nagovarajui ga: "Potrebno je, gospodine,
potrebno je... treba da se preznojite... treba da se dobro preznojite..." Izgled nepoznatog oveka bio
je, treba rei, stravian. Lice mu je bilo modro, vrh iljatog nosa - beo kao sneg, na jedno oko je
neprirodno mirkao, a drugo mu je bilo potpuno zatvoreno. Tiho je jeao pri svakom udahu. Ako je to
bio sauesnik, nije vredeo ni prebijene pare. Ali sam mu nekoliko pitanja morao postaviti. U svakom
sluaju.
"Jeste li sami?" upitah ga.
On me je utke gledao okom na koje je mirkao i tiho jeao.
"Da li je jo neko ostao u kolima?" upitah razgovetno. "Ili ste sami putovali?"
Nepoznati ovek otvori malo usta, disao je neko vreme i ponovo zatvori usta.
 "Slab je", ree vlasnik. "Celo mu je telo kao paavra."
"Do avola", promrmljah. "Morao bi neko odmah da se odveze do Bocinog Grlia."
"Tano", sloi se vlasnik. "Moda je tamo jo neko ostao... Pretpostavljam da se lavina obruila
na njih."
"Moraete da se odvezete", rekoh odluno i tog trenutka nepoznati ovek progovori.
"Olaf", ree bez izraza na licu. "Olaf And-va-ra-fors... Pozovite ga."
Doiveh novi ok.
"Aha", ree domain i stavi au sa napitkom na sto. "Odmah u ga pozvati."
"Olaf..." ponovi nepoznati ovek.
Vlasnik izae i ja sedoh na njegovo mesto. Oseao sam se kao idiot. Istovremeno mi je malo
laknulo: mrana shema, koju sam napravio raspala se sama od sebe, uza svu njenu suptilnost.
"Jeste li bili sami?" upitah ponovo. "Da nije jo neko stradao?"
"Sam..." prostenja nepoznati ovek. "Udes... Pozovite Olafa... Gde je Olaf Andvarafors?"
"Ovde je, ovde", rekoh. "Odmah e doi."
On zatvori oi i primiri se. Zavalih se u naslon stolice. Pa, dobro. A gde se ipak deo Hinkus? I ta
je sa vlasnikovim sefom? U glavi mi je bila zbrka.
Vrati se vlasnik, obrve su mu bile visoko podignute, usne stisnute. Nae se do moga uha i
proaputa:
"udno, Peter. Olaf se ne odaziva. Vrata su zakljuana, otuda bije hladnoa. I moji rezervni
kljuevi su negde nestali..."
Bez rei izvadih iz depa sveanj koji sam mu zdipio u kancelariji i pruih mu.
"Aha", ree vlasnik. Uze kljueve. "Pa, svejedno. Znate, Peter, poimo zajedno. Neto mi se sve
to ne dopada..."
"Olaf..." prostenja nepoznati ovek. "Gde je Olaf?"
"Odmah, odmah", rekoh mu. Oseao sam da mi je obraz poeo poigravati. Vlasnik i ja iziosmo u
hodnik. "ujte, Alek", rekoh. "Pozovite ovamo Kajsu. Neka sedi pored ovog momka i nek se ne mie
s mesta dok se mi ne vratimo."
"Aha", ree vlasnik dok su mu obrve poigravale. "Tako znai stvari stoje... Zato ja mislim..."
On sitnim, brzim koracima otra do svoje polovine, a ja polako krenuh prema stepenitu. Ve sam
se popeo nekoliko stepenika kad vlasnik iza mene strogo ree:
"Doi ovamo, Lelj. Sedi tu... Sedi. Nikog ne putaj. Nikog ne putaj."
Dostie me u hodniku prvog sprata i zajedno doosmo do Olafove sobe. Zakucah i istog asa
opazih na vratima pred samim nosom cedulju. Cedulja je bila pribijena patentom u visini oiju. "Kao
to smo se dogovorili, bio sam, nisam vas zatekao. Ako, kao i ranije, elite revan, stojim Vam na
raspolaganju do jedanaest sati. Di B."
"Jeste Ii videli ovo?" brzo upitah vlasnika.
"Jesam. Samo nisam stigao da vam kaem."
Ponovo zakucah i, ne ekajui odgovor, uzeh od vlasnik sveanj kljueva.
"Koji je?" upitah.
Vlasnik pokaza. Gurnuh klju u kljuaonicu. ipak! - vrata su bila zakljuana iznutra, i u
kljuaonici je ve bio jedan klju. Dok sam se petljao, gurajui ga, otvorie se vrata susedne sobe, i,
priteui pojas ogrtaa, u hodnik izae di Barnstokr, pospan, ali ljubazan.
"ta se deava, gospodo?" zainteresova se. "Zato gostima ne daju da spavaju?"
"Najlepe vas molim da mi oprostite, gospodine di Barnstokr" ree vlasnik, "ali kod nas se
zbivaju neki dogaaji koji iziskuju da se odluno dejstvuje."
 "Ah, tako dakle?" ree di Barnstokr zainteresovano. "Nadam se da ne smetam?"
Oslobodih put za svoj klju i ispravih se. Ispod vrata je dopirala zimska hladnoa i bio sam
potpuno uveren da e soba biti prazna kao i Hinkusova. Okrenuh klju i irom otvorih vrata. Talas
hladnog vazduha me zapljusnu, ali ja to gotovo i ne osetih. Soba nije bila prazna. Na podu je leao
ovek. SIaba svetlost iz hodnika nije bila dovoljna da bih ga raspoznao. Video sam samo veoma
velika stopala na pragu predsoblja. Uoh i upalih svetlost.
To je bio Olaf Andvarafors, pravi potomak konunga i olicetvorenje boga. Bio je oigledno i
beznadeno mrtav.
8.
Briljivo sam zatvorio prozor, navukavi sve reze, uzeo kofer i, oprezno prekoraivi preko tela,
izaao u hodnik. Vlasnik me je ve ekao sa lepkom i trakama od hartije. Di Barnstokr nije otiao, i
on je stajao tu, oslonivi se leima o zid, i izgledao je stariji za dvadesetak godina. Njegov
aristokratski nos se obesio i alosno podrhtavao.
"Kakav uas!" mrmljao je gledajui me sa oajanjem. "Kakav komar!"
Zakljuah vrata, zapeatih ih sa pet traka od hartije i dva puta se potpisah na svakoj traci.
"Takav uas!..." mrmljao je di Barnstokr iza mojih lea. "I sada nema revana... nieg..."
"Idite u svoju sobu", rekoh. "Zakljuajte se i sedite dok vas ne pozavem... Ali, trenutak samo. Je li
cedulja vaa?"
"Moja je", ree di Barnstokr. "Ja..."
"Dobro, kasnije", rekoh. "Idite." Okrenuh se vlasniku. "Oba kljua od sobe zadravam. Nema vie
kljueva? Dobro. Imam jednu molbu za vas, Alek. Nita za sada ne saoptavajte tom... jednorukom.
Smislite neto ako pone ba mnogo da se brine. Pogledajte garau - da li su svi automobili tamo... I
jo neto. Ako vidite Hinkusa, zadrite ga, makar silom. To je za sada sve. Biu u svojoj sobi. I
nikom ni rei, jeste li razumeli?"
Vlasnik utke klimnu i krenu u parter.
U svojoj sobi stavih Olafov kofer na zamrljan sto i otvorih ga. Ni ovde nije bilo onako kao kod
ljudi od reda. Jo gore od Hinkusovog lanog prtljaga. Tamo su bar bili dronjci i knjige. A ovde, u
ovom pljosnatom elegantnom koferu, ispunjavajui celu njegovu zapreminu, nalazio se nekakav
pribor - crna metalna kutija sa hrapavom povrinom... nekakva raznobojna dugmad, stakleni
prozorii, niklovani vernijeri... Ni rublja, ni pidame, ni kutije za sapun... Zatvorih kofer, zavalih se
u fotelju i zapalih cigaretu.
Dobro. ime raspolaemo, inspektore Glepski? Umesto da leim meu istim aravima i da
vrsto spavam. Umesto da ustanem ranije, da se istrljam snegom i da projurim na skijama celu dolinu
po perimetru. Umesto da zatim sa zadovoljstvom ruam, odigram partiju bilijara, da proflertujem sa
gospoom Mozes, a navee da se ugodno smestim kraj kamina sa aom vrueg portoa. Umesto da
uivam u svakom danu prvog pravog odmora za etiri godine... ta imamo umesto svega toga? Imamo
svei le. Muko ubistvo. Jednolinu kriminalistiku zbrku.
Dobro. U nula sati i dvadeset etiri minuta treeg marta ove godine ja, policijski inspektor
Glepski, u prisustvu estitih graana Aleka Snevara i di Barnstokra pronaao sam le izvesnog Olafa
Andvaraforsa. Le se nalazio u sobi navedenog Andvaraforsa, koja je bila iznutra zakljuana, ali je
imala irom otvoren prozor. Telo je lealo niice, oprueno na podu. Glava mrtvaca bila je zverski i
na neprirodan nain iskrenuta za sto osamdeset stepeni, tako da je, mada je telo lealo niice, lice
bilo okrenuto prema tavanici. Ruke mrtvaca bile su ispruene i gotovo su doticale omanji kofer, a taj
kofer bio je jedini prtljag koji je pripadao ubijenom. U desnoj ruci ubijeni je stezao ogrlicu od
drvenih perli, koja je pripadala, kao to je pouzdano poznato, estitoj graanki Kajsi. Lice ubijenog
je unakaeno, oi iroko otvorene, usta iskeena. Blizu usta osea se slabi, ali jasan smrad nekakvog
jakog hemijskog sredstva, ili karbolne kiseline, ili formalina. Pouzdani i nedvosmisleni tragovi borbe
u sobi ne postoje. Pokriva kojim je zastrt krevet izguvan je, vrata plakara su odkrinuta, daleko je
pomerena teka fotelja koja je predviena da stoji u ovakvim sobama kraj stola. Tragovi na
prozorskoj dasci, a isto tako na snegom pokrivenom ispustu nisu otkriveni. Tragovi na peru kljua
(izvadih iz depa klju i jo jednom ga paljivo razgledah)... tragovi na peru kljua pri vizuelnom
pregledu isto tako nisu otkriveni. Zbog odsustva strunjaka, instrumenata i laboratorije, medicinsko,
daktiloskopsko i svako drugo specijalno ispitivanje se nije moglo izvriti (i nee se moi izvriti).
Sudei po svemu, smrt je nastupila usled toga to su Olafu Andvarforsu sa neverovatnom snagom i
svirepou zavrnuli vrat.
Nije jasan udan smrad iz usta i nejasno je koliko je gorostasnu snagu morao imati ubica da bi
izvio vrat ovoj ljudeskari, bez duge, bune borbe koja ostavlja mnotvo tragova. Uostalom, dva
minusa, kao to je poznato, ponekad daju plus. Moe se pretpostaviti da su Olafa najpre otrovali,
doveli u bespomono stanje nekakvim otrovom, posle ega su ga dotukli na ovako zlikovaki nain,
koji, izmeu ostalog, isto tako iziskuje veliku snagu. Da, ovakva pretpostavka neto objanjava, mada
se odmah postavljaju nova pitanja. Zato je trebalo dotui nemonog oveka na ovako zverski i teak
nain? Zato mu prosto nisu zabili no ili ga uguili uetom, u najgorem sluaju? Gnev, bes, mrnja,
osveta?... Sadizam?... Hinkus? Moda i Hinkus, mada je Hinkus naizgled slabaan... A moda onaj ko
mi je poturio cedulju o Hinkusu?...
Ne, tako neu nita uraditi. Ali zato to nije neka falsifikovana lutrijska sreka ili prepravljena
knjigovodstvena knjiga? Tamo bih se brzo snaao... Eto ta treba da radim: da sednem u automobil i
da jurim putem do samog mesta, a zatim da pokuam da preem smet na skijama, da dospem do Mira
i da se vratim sa momcima iz odseka za ubistva. ak i ustadoh, ali ponovo sedoh. To bi, naravno,
bilo dobro reenje, ali i veoma loe. Prepustiti ovde sve na milost i nemilost sudbine, dati ubici
vremena i razne mogunosti... ostaviti di Barnstokra, kome su pretili... A i kako u prei preko smeta?
Moete li zamisliti ta to znai: lavina u Bocinom Grliu.
Neko zakuca na vrata. Ue vlasnik, nosei na posluavniku au sa toplom kafom i sendvie.
"Svi su automobili tamo", saopti stavljajui ispred mene posluavnik. "Skije isto tako. Hinkusa
nisam nigde naao. Na krovu lee bunda i ubara, ali to ste vi, sigurno, videli."
"Tano, to sam ja video", izgovorih, srui kafu. "A kako je jednoruki?"
"Spava", ree vlasnik. vrsto stisnu usne i opipa prstom naslage skorapljenog lepka na stolu. "M-
da... Eto, spava. udan tip. Ve mu se vratilo rumenilo i izgleda sasvim dobro. Tamo sam ostavio
Lelja. Onako, za svaki sluaj."
"Hvala, Alek", rekoh. "Idite zasad i neka sve bude mirno. Neka svi spavaju."
Vlasnik zavrte glavom.
"To se teko da postii. Mozes je ve ustao, kod njega gori svetlost... Dobro, idem. A Kajsu u
zatvoriti, glupaa je ona. Mada jo nita ne zna."
"I neka ne zna", rekoh.
Vlasnik izie. Sa zadovoljstvom popih kafu, odgurnuh tanjir sa sendviima i ponovo zapalih
cigaretu. Kad sam video Olafa poslednji put? Igrao sam bilijar, on je plesao sa edom. To je bilo pre
nego to su se razili kartai. A oni su se razili kad je sat otkucao pola neeg. Odmah posle toga
Mozes je izjavio da mu je vreme da spava. Ali to vreme nee biti teko utvrditi. Ali koliko sam pre
tog vremena poslednji put video Olafa? Pa, moda neto pre toga. Dobro, to emo utvrditi. Sada, pak:
Kajsina ogrlica, cedulja di Barnstokra, da li su Olafovi susedi neto uli - di Barnstokr i Simone...
Tek to sam poeo da oseam da mi se javlja nekakav plan istrage, kad iznenada zauh potmulo i
prilino jako kucanje u zid - iz sobe-muzeja. ak tiho zajeah od srdbe. Skidoh kaput, zasukah
rukave i oprezno, na vrhovima prstiju, izaoh u hodnik. Po faci, po obrazima, letimino pomislih.
Dobie svoje zbog egaenja, ma ko da je...
irom otvorih vrata i kao tane uleteh u sobu-muzej. Tamo je bilo mrano i ja brzo upalih svetlost.
U sobi nije bilo nikog, i kucanje najednom prestade, ali sam oseao da ovde ima nekog. Zavirih u
toalet, u orman, iza zavese. Iza mene je neko prigueno mrmljao. Priskoih k stolu i odgurnu teku
fotelju.
 "Izlazi!" besno naredih.
U odgovor se ponovo zau prigueno mrmljanje. unuh i zavirih ispod stola. Tamo je, uguran iz
meu ladica, u strano neudobnom poloaju, obavijen uetom i sa zaepljenim ustima, sedeo, manji
od makovog zrna, opasni gangster, manijak i sadist Hinkus i beio na mene iz sumraka suzne,
muenike oi. Izvukoh ga na sredinu sobe i oslobodih mu usta.
Kao odgovor, on poe da kalje. Kaljao je dugo, grevito, sipljivo, pljuvao je na sve strane,
jeao je i hroptao. Pogledah u toalet, uzeh brija Poginulog Alpiniste i presekoh na Hinkusu uad.
Jadnik se tako ukoio da nije mogao ak ni ruku da podigne i obrie lice. Dadoh mu vodu. udno je
ispi i, najzad, oglasi se: teko i prostaki opsova. Pomogoh mu da ustane i smestih ga u fotelju.
Mrmljajui psovke, alosno namrtivi lice, poe da opipava svoj vrat, rune zglobove, slabine.
"ta se dogodilo sa vama?" upitah. Gledajui ga, oseao sam odreeno olakanje: ispostavlja se
da me je pomisao na to da se negde iza kulisa ubistva krije nevidljivi Hinkus veoma zabrinjavala.
"Svata se dogodilo..." promrmlja. "Sami vidite ta se dogodilo! Vezali su me kao ovna i gurnuli
ispod stola..."
"Ko?"
"Otkud znam?" ree smrknuto i iznenada se strese celim telom. "Boe blagi!" promrmlja. "Popio
bih neto... Imate li neto da se popije, inspektore?"
"Ne", rekoh. "Ali bie. im odgovorite na moja pitanja."
On s mukom podie levu ruku i posuvrati rukav.
"Ah, avo da ga nosi, sat mi je razbio, gad..." promrmlja. "Koliko je sada sati, inspektore?"
"Jedan sat po ponoi", odgovorih.
"Jedan sat po ponoi..." ponovi. "Jedan sat po ponoi..." Oi mu zasvetlee. "Ne", ree i ustade.
"Treba popiti. Otii u u bife i popiti."
Lakim udarcem u grudi ponovo ga posadih u fotelju.
"Imate vremena", rekoh.
"Kaem vam da elim da neto popijem!" ree povisujui glas i ponovo pokua da ustane. "Kaem
vam da imate vremena!" rekoh i ponovo osujetih njegov pokuaj.
"Ko ste vi da biste mi nareivali?" izdra se na sav glas.
"Ne derite se", naredih. "Ja sam policijski inspektor. A vi ste osumnjieni, Hinkuse."
"Kako sam jo i osumnjien?" upita i odmah snizi ton.
"Sami znate", odgovorih. Trudio sam se da dobijem u vremenu da bih smislio kako dalje da
postupim.
"Nita ja ne znam", osorno ree. "to me vuete za nos? Nita ne znam i ne elim da znam. A vi
ete odgovarati zbog svojih ujdurmi, inspektore."
I ja sam predoseao da u morati da odgovaram zbog svojih ujdurmi.
"ujte, Hinkuse", rekoh. "U hotelu se dogodilo ubistvo, tako da je bolje da odgovarate na moja
pitanja, jer, ako budete okoliili, napraviu od vas lepinju. Ja nemam ta da izgubim, iz ove se koe
ne moe."
Izvesno vreme me je gledao bez rei, lako otvorivi usta.
"Ubistvo..." ponovi nekako razoarano. "Eto ti ga sad! ta me se tie? I mene umalo nisu
ucmekali... A ko je ubijen?"
"ta vi mislite, ko je ubijen?"
"Otkud mogu da znam? Kad sam odlazio iz trpezarije bie da su svi bili ivi. A zatim..." On uuta.
"Pa?" rekoh. "ta je bilo zatim?"
"Nita nije bilo. Sedeo sam na krovu, dremao. Iznenada osetih, gue me, mlave i vie se nieg ne
seam. Doao sam k sebi ispod ovog prokletog stola, umalo nisam poludeo, mislio sam da su me
ivog sahranili. Poeh da lupam. Lupao sam, lupao, niko nije dolazio. Zatim ste vi doli. I to je sve."
"Moete li rei priblino kada ste im pali aka?"
On se zamisli i neko vreme je sedeo bez rei. Zatim obrisa dlanom usta, pogleda prste, ponovo se
strese i otre dlan o nogavicu.
"Pa?" rekoh.
On podie prema meni mutne oi.
"ta?"
"Pitam, kad su vas priblino..."
"Aha... Pa neto oko devet. Poslednji put kad sam pogledao na sat bilo je osam."
"Dajte mi ovamo va sat", rekoh.
On posluno otkopa sat i prui mi ga. Primetih da mu je runi zglob pokriven grimiznocrvenim
mrljama.
"Slomljen je", izjavi.
Sat nije bio slomljen, bio je zgaen. Satna kazaljka je bila odlomljena, a minutna je pokazivala
etrdeset tri minuta.
"Ko je to bio?" ponovo upitah.
"Odakle mogu da znam? Rekao sam da sam zadremao."
"I niste se probudili kada su vas zgrabili."
"Zgrabili su me odostrag", ree mrzovoljno. "Nemam oi odostrag."
"Hajde, podignite bradu!"
Gledao me je mrko i ja shvatih da sam na pravom putu. Uhvatih ga sa dva prsta za vilicu i grubo
mu zabacih glavu. avo e ga znati ta su znaile ove modrice i ogrebotine na njegovom mravom
miiavom vratu, ali ja mirno rekoh:
"Prestanite da laete, Hinkuse. Guili su vas spreda i vi ste to videli. Ko je to bio?"
Trgnuvi glavu on se oslobodi.
"Nek vas avo nosi", proita. "Do avola. Ne smete tako grubo postupati. Ma koga da su ovde
ucmekali, ja sa time nemam veze, za ostalo me ba briga... I ja moram da popijem neto!" izdra se
najednom. "Sve me boli, shvatate li vi to, policijski zvekane?"
Oito da je bio u pravu. Ma u ta da je bio upleten, u ubistvu nije imao udela, bar ne direktnog.
Ipak, ni ja nisam imao prava da odustanem.
"Kako god hoete", hladno rekoh. "Tada u vas zatvoriti u ostavu i vi neete dobiti ni brendi ni
cigarete, dok ne kaete sve to znate."
"Ali ta vi hoete od mene?" prostenja. Video sam da je spreman da brizne u pla. "ta ste se
navrzli na mene?"
"Ko vas je zgrabio?"
"D-do-avola!" praita od oajanja. "Ne elim o tome da govorim, moete li vi to razumeti?
Video sam, da, video sam ko je to bio!" On se ponovo strese, lice mu se odista izoblii. "Ni svome
neprijatelju ne elim da vidi tako ta!... Ni vama, avo vas odneo, ne bih poeleo tako ta! Presvisli
biste od straha!"
Nije bio pri sebi.
"Dobro", rekoh i ustadoh. "Idemo."
"Kuda?"
"Da popijemo neto", rekoh.
Izali smo u hodnik. On se povodio i hvatao se za moj rukav. Interesovalo me je da vidim kako e
reagovati kad ugleda izlepljene trake na Olafovim vratima, ali on nita nije opazio, oigledno mu nije
bilo do toga. Dovedoh ga u salu za bilijar, naoh na prozorskoj dasci pola boce brendija koji je ostao
od sino i pruih mu. On pohlepno zgrabi bocu i dugo je cevio iz grlia.
"Gospode", ree promuklo, briui se. "Ala prija!"
Posmatrao sam ga. Moglo se, naravno, pretpostaviti da se nagodio s ubicom, da je sve to
smiljeno da se zamau oi, tim pre to je doputovao zajedno s Olafom; moglo se ak pretpostaviti da
je on ubica i da su ga sauesnici vezali da bi imao alibi, ali sam oseao da je to previe
komplikovano da bi bilo istina. To jest, sa njime oigledno nije neto u redu: nije on nikakav
tuberkulozni bolesnik, niti zastupnik za prestupe maloletnika i ostalo je otvoreno pitanje zbog ega je
dredao na krovu... Meni najednom sinu! Ma ta da je radio na krovu, to je nekom smetalo, verovatno
je iz nekog razloga smetalo da se dokraji Olaf - i uklonili su ga. Sklonili su ga, a onaj ko ga je
sklonio ulivao je Hinkusu zbog neeg neizdrivi strah; dakle, nije bio hotelski gost, jer nikog se u
hotelu Hinkus, oigledno, nije bojao. Neka glupost je posredi... I tada se setih svih onih dogaaja s
tuem, s lulom, s tajanstvenim ceduljama i setih se kako je zelen i uplaen bio Hinkus kad je po danu
silazio s krova...
"ujte, Hinkuse", rekoh blago. "Tog koji vas je zgrabio... da li ste videli i ranije, po danu?"
On me udno pogleda i ponovo prinese bocu ustima.
"Tako znai", rekoh. "Pa, hajdemo. Zatvoriu vas u sobu. Bocu moete poneti sa sobom."
"A vi?" promuklo upita.
"ta ja?"
"Otii ete?"
"Naravno", rekoh.
"ujte", ree. "ujte, inspektore..." arao je oima, nije znao kako da neto kae. "Vi... Ja... Vi...
vi navratite do mene, je l' u redu? Moda u se setiti jo neeg... Ili, moda da poem sa vama?"
Preklinjue me je posmatrao. "Neu pobei i... nita... kunem vam se..."
"Plaite se da ostanete sami u sobi?" upitah.
"Da", odgovori.
"Pa ja u vas zatvoriti", rekoh. "I klju u poneti sa sobom."
Obuzet nekakvim oajanjem on odmahnu rukom. "To nee pomoi", promrmlja.
"De-de, Hinkuse", strogo rekoh. "Ponaajte se kao mukarac! to ste se raspekmezili kao neka
babetina?"
On nita ne odgovori i samo neno prigrli bocu obema rukama. Odvedoh ga u sobu i, jo jednom
mu obeavi da u navratiti, zakljuah ga. Klju odista izvadih i stavih u dep. Oseao sam da je
Hinkus neiscrpni izvor i da se njime tek treba pozabaviti. Nisam otiao odmah. Postojao sam
nekoliko minuta kraj vrata, prislonivi uho uz kljuaonicu. ulo se kako klokoe tenost, zatim
zakripa krevet, zatim se razlegoe uestani isprekidani zvuci. Nisam se odmah dosetio ta je to, a
zatim sam shvatio: Hinkus je plakao.
Ostavih ga nasamo sa saveu i krenuh kod di Barnstokra. Starac mi odmah otvori. Bio je
strahovito uzbuen. ak mi ne ponudi da sednem. Soba je bila puna dima od cigare.
"Dragi inspektore!" odmah poe, izvodei fantastine stvari sa cigarom koju je drao sa dva prsta
u podignutoj ruci. "Moj potovani prijatelju! Oseam se krajnje neugodno, ali je doteralo cara do
duvara. Moram vam priznati da sam unekoliko kriv..."
"to ste ubili Olafa Andvaraforsa", smrknuto rekoh svaljujui se u fotelju.
On se tre i pljesnu rukama.
"Oh boe! Ne! Ja u ivotu nisam nikog ni prstom dotakao! Kel ide! Ne! elim samo iskreno da
priznam da sam regularno mistificirao prisutne u naem hotelu..." Prinese ruke uz grudi, zasipajui
ogrta pepelom od cigare. "Verujte mi, shvatite me valjano: to su bile samo ale! Ne bogzna kako
ukusne i duhovite, ali potpuno nevine... To je kod mene profesionalno, oboavam atmosferu
tajanstvenosti, misifikacije, sveopte nedoumice... Nikakve zle namere u tome nije bilo, jamim vam!
Nikakve koristi..."
"Kakve ale, zapravo, vi imate na umu?" upitah neljubazno. Bio sam ljut i razoaran. Nisam
oekivao da se time bavio di Barnstokr. O starcu sam imao najbolje miljenje.
"P-pa... Sve su to malene dogodovtine povodom seni Poginulog Alpiniste. Kao papue koje sam
ukrao sebi i zavukao kod njega ispod kreveta... ale s tuem... Kod vas sam malo mistifikovao, seate
se, pepeo iz lule?... I tome slino, ne seam se svega..."
"Sto ste mi takoe vi zabrljali?" upitah.
"Sto?" Zbunjeno me pogleda, zatim se osvrte prema svom vlastitom stolu.
"Da, sto. Posuli su ga lepkom, nepopravljivo su pokvarili lepu stvar..."
"N-ne", uplaeno ree. "Lepkom... sto... Ne-ne, to nisam uinio ja, kunem vam se!" Ponovo prinese
ruke grudima.
"Shvatite, inspektore, sve to sam inio bilo je potpuno nevino, nikome nisam naneo ni najmanju
tetu... ak mi se inilo da se to svima dopada, a na dragi vlasnik me je tako divno podravao..."
"Vlasnik i vi ste bili u dosluhu?"
"Ne, ta vam pada na um!" Zamaha rukama prema meni. "Hou da kaem da je on... da se njemu to
uglavnom dopadalo i sam je pomalo mistifikator, jeste li primetili? Kako govori, recimo, tako
karakteristinim glasom i ono njegovo uveno 'dopustite mi da se vratim u prolost'..."
"Jasno mi je", rekoh. "A tragovi u hodnicima?"
Di Barnstokrovo lice postade usredsreeno i ozbiljno.
"Ne-ne", ree. "To nisam inio ja. Ali znam o emu govorite. Video sam to jednom. To je bilo pre
vaeg dolaska. Vlani tragovi bosih nogu, polazili su od stepeninag odmorita i vodili, ma koliko da
je to glupo, u sobu-muzej... I ta ala, naravno, nije moja..."
"Dobro", rekoh. "Ostavimo to. Jo jedno pitanje. Cedulja koja vam je tobo poturena, da li je i to
vae maslo, kao to smatram?"
"Ni to nije moje", ree di Barnstokr dostojanstveno. "Predajui vam tu cedulju, ispriao sam golu
istinu."
"Trenutak", rekoh. "Dakle, ovako se odigralo. Olaf je izaao, vi ste ostali da sedite. Neko je
zakucao na vrata, vi ste se odazvali, zatim ste pogledali i opazili na podu kraj vrata cedulju. Je li
tako?"
"Tako je."
"Trenutak", ponovih. Osetih da mi se javlja nova misao. "Dozvolite, gospodine di Barnstokr, a
zato ste, zapravo, zakljuili da je ova pretea poruka upuena upravo vama."
"Potpuno se slaem sa vama", ree di Barnstokr. "Odmah potom sam shvatio, poto sam je
proitao, da bi cedulju, da je upuena meni, sigurno, proturili ispod mojih vrata. Ali tog trenutka sam,
izgleda, reagovao nekako podsvesno... Jer je taj, koji je kucao, uo moj glas, to jest znao je da sam
ovde... Da li me shvatate? U svakom sluaju, kad se na jadni Olaf vratio, odmah sam mu pokazao tu
cedulju da bi se zajedno sprdali s njom..."
"Da", rekoh. "I ta je uinio Olaf? Smejao se?"
"N-ne, nije se smejao... Kod njega, eto, oseanje za humor... Sve u svemu, proitao ju je, slegao
ramenima i odmah smo nastavili igru. Ostao je potpuno miran, flegmatian i vie se nijednom nije
setio ove cedulje... A ja sam, kao to znate, zakljuio da je to neija mistifikacija i, iskreno govorei,
mislim to i sada... Zaboga, u uskom krugu gostiju, kod ljudi koji ele da prekrate vreme, uvek e se
nai ovek..."
"Znam", rekoh.
"Pretpostavljate da je ta cedulja odista..."
"Sve moe da bude", odvratih. utali smo neko vreme. "A sada ispriajte ta ste radili od tog
trenutka kada su Mozesi otili da spavaju."
"Molim", ree di Barnstokr. "Oekivao sam to pitanje i specijalno sam oiveo u seanju ceo
redosled svojih postupaka. Ovako je bilo. Kada su se svi razili, a bilo je to oko pola deset, izvesno
vreme sam..."
"Trenutak samo", prekidoh ga. "To je bilo u pola deset, kaete?"
"Da, otprilike."
"Dobro. Tada mi recite najpre ovo. Ne moete li se prisetiti ko se nalazio u trpezariji izmeu pola
devet i pola deset?"
Di Barnstokr obuhvati elo dugim belim prstima.
"M-m-m... to e biti tee. Sav sam se predao igri... Pa, naravno, Mozes, vlasnik... S vremena na
vreme karte je uzimala gospoa Mozes... To je za naim stoiem. Brin i Olaf su plesali, a zatim... ne,
pardon, pre toga... plesali su gospoa Mozes i Brin... Ali shvatite, dragi moj inspektore, apsolutno
nisam kadar da utvrdim kad je to bilo - u pola devet, u devet... Oh! Sat je otkucao devet i ja sam,
seam se, obuhvatio pogledom salu i pomislio kako je ovde malo ljudi ostalo. Svirala je muzika i
dvorana je bila prazna, samo su plesali Brin i Olaf... Eto, to je, po svoj prilici, jedini jasan utisak
koji mi je ostao u svesti", zavri sa aljenjem.
"Tako", rekoh. "A da li su vlasnik i gospodin Mozes bar jednom ustali od stola?"
"Ne", ree odluno. "Obojica su bili neobino strastveni igrai."
"To jest, u devet sati u sali su bila samo tri kartaa, Brin i Olaf?"
"Ba tako. Toga se seam potpuno jasno."
"Dobro", rekoh. "Da se sad vratimo na vas. Dakle, poto su se svi razili, vi ste posedeli jo
izvesno vreme za kartakim stoiem, izvodei trikove s kartama."
"Izvodei trikove? A, potpuno je moguno. Ponekad, dok razmiljam, dajem punu slobodu svojim
prstima, to se zbiva nesvesno. Da. Zatim sam odluio da zapalim cigaru i krenuo ovamo, u svoju
sobu. Popuio sam cigaru, seo u ovu fotelju i, iskreno da kaem, zadremao. Kao da me je probudio
nekakav potres - namah sam se setio da sam u deset sati obeao revan jadnom Olafu. Pogledao sam
na sat. Tanog vremena se ne seam, ali je bilo neto posle deset i s olakanjem sam zakljuio da ne
kasnim mnogo. Na brzu ruku sam se doterao pred ogledalom, uzeo sveanj novanica, cigare i izaao
u hodnik. U hodniku, inspektore, nije bilo nikog, toga se seam. Zakucao sam Olafu na vrata - niko se
nije odazvao. Pokucao sam po drugi put, ponovo bez ikakvog uspeha. Shvatio sam da je gospodin
Olaf zaboravio na revan i da je zauzet neim interesantnijim. Ali kad je re o ovakvim stvarima,
veoma sam pedantan. Napisao sam cedulju koja vam je poznata i zakaio sam je patentom na vrata.
Zatim sam oputeno ekao do jedanaest, itajui evo ovu knjigu i u jedanaest sam legao da spavam. A
zanimljivo je jo i ovo, inspektore. Neto pre toga kad ste vi i vlasnik poeli da diete graju i da
lupate u hodniku, probudilo me je kucanje na moja vrata. Otvorio sam, ali nije bilo nikog. Ponovo
sam legao i vie nisam mogao da zaspim."
"Aha", rekoh. "Razumljivo. Dakle, od tog trenutka kad ste priboli cedulju do jedanaest sati kad ste
legli da spavate nije se dogodilo nita bitno... nije bilo nikakve buke, kretanja?"
"Ne", odgovori di Barnstokr. "Nieg."
"A gde ste vi bili? Ovde ili u spavaoj sobi?"
 "Ovde, sedeo sam u ovoj fotelji."
"Aha", rekoh. "I poslednje pitanje. Jue do ruka vi niste razgovarali sa Hinkusom?"
"Sa Hinkusom?... Ah, to je onaj mali, kukavni... ekajte, dragi moj prijatelju... Da, naravno. Mi
smo svi skupa stajali kraj tua, seate se? Gospodin Hinkus je bio ljut zbog ekanja i ja sam ga
umirio nekakvim malim trikom... Ah da, lizalice! Prosto je bilo smeno koliko se on tada zapanjio.
Oboavam takve mistifikacije."
"A posle toga vi s njim niste razgovarali?"
Di Barnstokr zamiljeno napui usne kao kokoija trtica.
"Nisam", ree. "Koliko se seam, nisam."
"I niste se peli na krov?"
"Na krov? Nisam. Ne-ne. Na krov se nisam peo."
Ustadoh.
"Hvala vam, gospodine di Barnstokr. Pomogli ste istrazi. Verujem da shvatate koliko bi neumesne
bile sada nove mistifikacije." (On utke zamaha prema meni rukama.) "Pa, dobro. Od srca vam
savetujem da uzmete tabletu za spavanje i da legnete. Po mom miljenju, to je najbolje to moete
sada uiniti."
"Pokuau", spremno ree di Barnstokr. Zaeleh mu laku no i izaoh. Krenuh da probudim edo,
ali tada opazih kako se na kraju hodnika brzo i neujno zalupie odkrinuta vrata Simonove sobe. Ne
asei asa, skrenuh tamo.
Uoh, ne zakucavi, i odmah shvatih da sam ispravno postupio. Kroz otvorena vrata spavae sobe
video sam kako veliki fiziar, skaui na jednoj nozi, svlai pantalone. To je bilo utoliko gluplje to
je u obema sobama gorela svetlost.
"I ne pokuavajte, Simone", rekoh osorno. "Ipak neete uspeti da odveete manu."
Simone nemono klonu na krevet. Vilica mu je podrhtavala, iskolaio je oi. Uoh u spavau sobu
i stadoh pred njega, gurnuh ruke u depove. utali smo neko vreme. Nisam vie rekao ni rei, samo
sam ga posmatrao, dozvoljavajui mu da shvati da je nadrljao. A on je pod mojim pogledom bio sve
utueniji, glava mu je sve dublje upadala u ramena, kukast snuden nos postajao je sve snudeniji.
Najzad ne izdra.
"Govoriu samo u prisustvu svog advokata", izjavi drhtavim glasom.
"Proite se, Simone", rekoh sa odvratnou. "A uz to ste fiziar. ta e vam advokat?"
On me uhvati za skut sakoa i, gledajui me u oi s potovanjem, proita:
"Mislite to hoete, Peter, ali vam se kunem: ja je nisam ubio."
Od iznenaenja samo to se ne sruih. Napipah iza sebe stolicu i sedoh.
"Razmislite i sami, zato bih to uinio?" plaho nastavi Simone. "Morali bi da postoje motivi...
Niko ne ubija tek tako... Naravno, postoje sadisti, ali oni su ludaci... Tim pre takva bestijalnost, takav
komar... Kunem vam se! Bila je ve potpuno hladna kad sam je zagrlio!"
Nekoliko trenutaka sam drao zatvorene oi. Tako dakle. U kui je bio jo jedan le. Ovog puta -
ena.
"Vi odlino znate", grozniavo je mrmljao Simone, "zloin se ne vri tek onako. Istina, Andre id
je pisao... Ali to je sve onako, igra intelekta... Potreban je motiv... Vi me znate, Peter! Pogledajte me:
zar liim na ubicu?"
"Prestanite!" rekoh. "Uutite za asak. Dobro promislite i ispriajte sve po redu."
Nije se premiljao.
"Molim", ree spremno. "Ali mi morate verovati, Peter. Sve to u rei, suta je istina, i samo
istina. Ovako je bilo. Jo za vreme onog prokletog bala... Pa ona mi je i ranije stavljala do znanja,
samo se nisam odluivao... A tog puta ste me naljoskali brendijem i odluio sam se. Zato i ne bih?
Ta to nije zloin, zar ne? Pa-a, oko jedanaest sati, kad su se svi primirili, izaao sam i polako siao u
prizemlje. Vi i vlasnik ste blebetali neke gluposti u salonu s kaminom, neto o prirodopisu, obine
besmislice... Polako sam proao pokraj salona sa kaminom, bio sam u arapama, prikrao sam se do
njene sobe. Kod starog nije gorela svetlost, kod nje isto tako. Njena vrata, kao to sam i oekivao,
nisu bila zakljuana, to mi je odmah ulilo samopouzdanje. Bilo je tamno, mrkli mrak, ali sam
razaznao njenu siluetu. Sedela je na otomanu pravo naspram vrata. Tiho je pozvah, nije odgovorila.
Tada, jasno vam je, sedoh kraj nje i jasno vam je, zagrlih je... Br-r-r-r!... ak nisam uspeo ni da je
poljubim! Bila je apsolutno mrtva. Led! Skamenjena, kao drvo! I ona iskeenost... Ne seam se kako
sam izleteo otuda. Po mom miljenju, sav sam nametaj tamo polomio... Kunem vam se, Peter, verujte
estitom oveku, kad sam je dodirnuo bila je ve posve mrtva, hladna i ukoena... I zatim, ja nisam
zver..."
"Obucite pantalone", rekoh s tihim oajanjem. "Uredite se i poite za mnom."
"Kuda?" upita prestravljeno.
"U zatvor!" izdrah se. "U samicu. U kulu za muenje, idiote!"
"Odmah", ree. "Ovog asa. Prosto vas nisam razumeo, Peter."
Siosmo u hol gde nas susrete vlasnikov upitni pogled. Vlasnik je sedeo za stoiem sa
asopisima, stavivi ispred sebe teku vinesterku. Dadoh mu znak da ostane gde je i skrenuh u
hodnik u polovinu Mozesovih. Lelj, koji je leao na pragu neznaneve sobe, proguna neto
neljubazno. Simone je sitno koraao za mnom, grevito uzdiui s vremena na vreme.
Odluno gurnuh vrata od sobe gospoe Mozes i prenerazih se. U sobi je gorela ruiasta torel
lampa, a na otomanu pravo naspram vrata u pozi madam Rekamije leala je u svilenoj piami zanosna
gospoa Mozes i itala knjigu. Ugledavi me, iznenaeno podie obrve, ali se, ipak, odmah umiljato
osmehnu. Simone iza mojih lea ispusti neki udan zvuk, poput "a-ap!."
"Izvinite, molim vas", jedva pokreui jezik progovorih i to je mogue hitrije zatvorih vrata.
Zatim se okrenuh prema Simonu i polagano ga, sa uivanjem, uhvatih za manu.
"Kunem se!" samo usnama ree Simone. Samo to se ne onesvesti. Pustih ga.
"Pogreili ste, Simone", rekoh hladno. "Vratiemo se u vau sobu."
Kao to smo doli, tako krenusmo nazad. Ipak, putem se predomislih i povedoh ga u svoju sobu.
Najedanput mi pade na um da moja soba nije zakljuana, a da se kod mene nalazi korpus delikti. Ba
dobro, valjalo bi pokazati ovaj stvarni dokaz velikom fiziaru.
Uavi, Simone se svali u moju fotelju, za asak zakloni lice rukama, a zatim poe da se udara
pesnicama po glavi, kao impanzo koji se raduje.
"Spasen sam!" mrmljao je s idiotskim osmehom. "Ura! Ponovo sam iv! Ne krijem se, ne sklanjam
se! Ura!..."
Zatim stavi ruke na ivicu stola, upre u mene zauene oi i ree apatom:
"Ali ona je bila mrtva, Peter! Kunem vam se. Bila je ubijena, i ne samo..."
"Truanje", rekoh hladno. "Bili ste pijani ko uskija."
"Ne-ne", usprotivi se Simone, vrtei glavom. "Bio sam pijan, to je istina, ali tu nisu ista posla, tu
neto ne odgovara... Pre e biti da je to bio komar, bunilo. Moda sam malko onako skrenuo, Peter?"
"Moda", sloih se.
"Ne znam, prosto ne znam... Oka nisam sklopio sve to vreme, as sam se svlaio, as oblaio...
hteo sam ak da beim... pogotovu kad sam uo kako vi tamo hodate i razgovarate priguenim
gIasovima..."
"Gde ste se nalazili u to vreme?"
 "Nalazio sam se... U koje, zapravo, vreme?"
"Dok smo razgovarali priguenim glasovima."
"U svojoj sobi. Nisam izlazio iz sobe."
"U kojoj ste se prostoriji vae hotelske sobe zapravo nalazili?"
"as u jednoj, as u drugoj... Iskreno govorei, dok ste ispitivali Olafa, pokuavao sam da
prislukujem i bio sam u spavaoj sobi..." Iznenada ponovo izbei oi. "ekajte", ree. "Ako je ona
iva... emu onda sve ovo muvanje? ta se dogodilo? Da se nije neko razboleo?"
"Odgovarajte na moja pitanja", rekoh. "ta ste radili posle mog odlaska iz sale za bilijar?"
Izvesno vreme je utao, posmatrajui me zauenim oima i grizui donju usnu.
"Jasno mi je", ree najzad. "Dakle, ipak se neto dogodilo. Pa dobro... ta sam radio posle vaeg
odlaska? Igrao sam sam bilijar i krenuo u svoju sobu. Bilo je ve oko deset, a ja sam predvideo svoj
poduhvat za jedanaest, trebalo se urediti, osveiti, obrijati, to je sve... Time sam se bavio skoro do
pola jedanaest. A zatim sam ekao, gledao u sat, gledao kroz prozor... Ostalo znate... Eto..."
"Vratili ste se u sobu oko deset. U koliko tano? Spremali ste se za ljubavni sastanak i sigurno ste
esto gledali na sat."
Simone tiho zviznu.
"Oho!" ree. "Izgleda da je ovo istraga po svim pravilima. Mogli biste mi, ipak, rei ta se
dogodilo?"
"Ubijen je Olaf", rekoh.
"Kako ubijen? Vi tek to ste bili u njegovoj sobi... Lino sam uo kako ste sa njim tamo
razgovarali..."
"Nisam razgovarao sa njim", rekoh. "Olaf je mrtav. Zato se potrudite da se to tanije setite svega
o emu vas pitam. Kad ste se vratili u svoju sobu?"
Simone obrisa znojem oroeno elo. Lice mu oseni tuga.
"Kakvo bezumlje", promrmlja. "Delirijum... Najpre ovo, sada ono..."
Pribegoh starom oprobanom metodu. Uporno gledajui Simonea rekoh:
"Prestanite da okoliite. Odgovarajte na moja pitanja."
Simone u trenu oseti da je osumnjien i sve njegove emocije odmah nestadoe. Prestao je da misli
na gospou Mozes. Prestao je da misli na jadnog Olafa. Sada je mislio samo na sebe.
"ta elite time da kaete?" promrmlja. "ta to znai 'prestanite da okoliite'?"
"To znai da ekam odgovor", rekoh. "Kada ste se, tano, vratili u svoju sobu?"
Simone preterano uvreeno slee ramenima.
"Molim", ree. "Smeno je, naravno, i glupo, ali... neka. Molim. Iz sale za bilijar sam izaao u
deset do deset. Tano plus-minus jedan minut. Pogledao sam na sat i shvatio da mi je vreme. Bilo je
deset do deset."
"ta ste uradili kad ste uli u sobu?"
"Molim. Otiao sam u spavau sobu da se svuem..." Iznenada zastade. "A znate, Peter... Shvatam
ta vam je potrebno. U to vreme Olaf je jo bio iv. Uostalom, odakle ja mogu da znam, moda to
vie nije bio Olaf."
"Priajte redom", naredih.
"Pa tu nema ta da se pria redom... Iza zida spavae sobe su pomerali nametaj. Glasova se ne
seam. Nisu se uli glasovi. Ali su tamo neto pomerali. Seam se, isplazio sam se zidu i pomislio:
eto, plavokosa bitango, ti e da pajki, a ja u otii kod moje Olge... Ili neto u tom duhu. To je bilo,
dakle, oko pet do deset. Plus-minus tri minuta."
"Dobro. Dalje."
 "Dalje... Dalje sam otiao u toalet. Briljivo sam se obrijao elektrinom mainicom. Briljivo sam
se oprao do pojasa. Briljivo sam se izbrisao frotirom..." U glasu potitenog spadala bilo je sve vie
zajedljivosti. Uostalom, on je odmah osetio da takav ton nije umestan i trgao se. "Kratko reeno,
sledei put sam pogledao na sat kad sam izaao iz toaleta. Bilo je oko pola jedanaest. Bez dva-tri
minuta."
"Ostali ste u spavaoj sobi?"
"Da, oblaio sam se u spavaoj sobi. Ali vie nita nisam uo. A ako sam i uo nisam obratio
panju. Poto sam se obukao otiao sam u gostinsku sobu i ekao. I pod zakletvom tvrdim da posle
sedeljke Olafa oima nisam video."
"Vi ste ve tvrdili pod zakletvom da je gospoa Mozes mrtva", primetih.
"Pa, to ja ne znam... To ja ne shvatam. Uveravam vas, Peter..."
"Verujem vam", rekoh. "Sada recite kad ste poslednji put razgovarali sa Hinkusom?"
"Hm... Pa ja, bogme, nisam uopte nikada razgovarao sa njim. Nijednom. Ne mogu zamisliti o
emu bih mogao s njim da razgovaram."
"A kad ste ga poslednji put videli?"
Simone zamiri, priseajui se.
"Pored tua?" ree s upitnom intonacijom. "Ma ne, ta govorim! On je ruao zajedno sa svima, vi
ste ga tada doveli sa krova. A zatim... negde je ispario, ta li... A ta se s njim dogodilo?"
"Nita naroito", nehajno rekoh. "Jo jedno pitanje. Ko je, po vaem miljenju, izvodio one
ujdurme s tuem, sa nestalim papuama..."
"Razumem", ree Simone. "Po mom miljenju, to je zapoeo di Barnstokr, a podravali su ga svi
kojima je bilo do ale. Vlasnik na prvom mestu."
"A vi?"
"I ja. Ja sam provirivao kroz prozor gospoe Mozes. Oboavam takve ale..." On zarza svojim
grozomornim smehom, ali se tre i urno napravi ozbiljno lice.
"I vie nita?" upitah.
"Pa, kako nita? Zvao sam telefonom Kajsu iz praznih soba, i organizovao 'posete davljenika'..."
"Naime?"
"Naime, trao sam po hodnicima bos, s mokrim nogama: zatim sam se spremao da napravim
omanju avet, ali se nisam nakanio."
"Imali ste sree", hladno rekoh. "A Mozesov sat, je li vae delo?"
"Kakav Mozesov sat? Onaj zlatni? Starinski, depni, kao lukac."
Dolo mi da ga udarim.
"Da", rekoh. "Starinski, depni, kao lukac. Vi ste ga maznuli?"
"ta vi mislite da sam ja?" planu Simone. "Na ta vam ja liim, na deparoa?"
"Ne-ne, ne smatram vas deparoem", rekoh, savlaujui se. "Vi ste ga ukrali ale radi.
Organizovali ste 'posetu Bagdadskog Lopova'."
"ujte, Peter", ree Simone veoma ozbiljno. "Pretpostavljam da se sa tim satom isto tako neto
dogodilo. Ali znajte, ja ga nisam ni dotakao. Ali sam ga video. A i svi su ga, sigurno, videli.
Pozamaan starinski sat. Mozes ga je jednom prilikom pred svima ispustio u svoju au..."
"Dobro", rekoh. "Proimo se toga. Sad imam jedno pitanje za vas kao strunjaka." Stavih ispred
njega Olafov kofer i odgurnuh poklopac. "ta ovo moe biti, ta vi mislite?"
Simone brzo osmotri spravu, oprezno je izvadi iz kofera i, zviduui kroz zube poe da je
razgleda sa svih strana. Potom je odmeri rukama i isto tako oprezno stavi nazad u kofer.
"Nije moja struka. Sudei po tome kako je to kompaktno i valjano napravljeno, to je ili neto
vojno, ili kosmiko. Ne znam. ak ne mogu ni da naslutim. Gde ste to nali. Kod Olafa?"
"Da", rekoh.
"Zamisli, molim te!" promrmlja. "Kod tog zvekana... Uostalom, pardon. Kog e avola ovde
vernijeri? Pa to su, verovatno, prikljuci? Veoma udan agregat..." Pogleda me. "Ako hoete, Peter,
ja mogu ovde da pritisnem dirke i da okrenem toki i vijkove. Volim da rizikujem. Ali imajte na
umu, ovo je veoma opasan posao."
"Ne treba", rekoh. "Dajte ovamo." Zatvorih kofer.
"Ispravno", sloi se Simone, zavalivi se u fotelji. "To treba dati ekspertima. Ja ak znam kome...
Uostalom... Zato se vi bavite svim tim? Vi ste entuzijast svog posla? Zato ne pozovete strunjake?"
Kratko mu objasnih o lavini.
"Sve lepe od lepeg", setno ree. "Mogu li da idem?"
"Da", rekoh. "I budite u svojoj sobi. Najbolje da legnete."
On ode. Uzeh kofer i potraih gde ga mogu sakriti. Nisam imao gde da ga sakrijem. Vojna ili
kosmika, pomislih. Samo mi je to nedostajalo. Politiko ubistvo, pijunaa, diverzija... Fuj, gluposti!
Da su ga ubili zbog ovog kofera, odneli bi kofer... gde da ga stavim? Tada se setih vlasnikovog sefa i,
uzevi kofer ispod mike, za svaki sluaj sioh dole.
Vlasnik se smestio za stoiem sa papirima i raunarom. Vinesterka mu je bila nadohvat ruke -
naslonjena kraj njega uz zid.
"ta ima novo?" upitah.
Ustade i poe mi u susret.
"Pa nieg osobito dobrog", odgovori sa licem svesnim krivice. "Morao sam objasniti Mozesu ta
se dogodilo."
"Zbog ega?"
"Pomamno je pohrlio kod vas na sprat, siktao je da nikom nee dopustiti da usred noi upada kod
njegove ene. Prosto nisam znao kako da ga zadrim i objasnio sam mu ta je posredi. Smatrao sam
da e tako biti manje vike."
"Niste dobro postupili", rekoh. "Ali ja sam kriv. A ta je on rekao na to?"
"Pa nita. Izbeio je na mene svoje ourde, poutao pola minuta, otpio iz ae, a zatim poeo da se
dere - koga sam ja naselio na njegovoj teritoriji, i kako sam se usudio... Jedva sam ga se otarasio."
"Dobro", rekoh. "Znate, Alek. Dajte mi klju od vaeg sefa, sklonite ovaj kofer, a klju u,
izvinjavam se, zadrati. Drugo, moram sasluati Kajsu. Dovedite je u vau kancelariju. A tree, pije
mi se kafa."
"Hajdemo", ree vlasnik hotela.
9.
Popio sam Ione kafe i sasluao Kajsu. Kafa je bila izvrsna. Ali od Kajse nisam doznao gotovo
nita. Prvo, ona je neprestano tonula u san na stolici, a kad bih je budio odmah je pitala: "ta se
dogaa?" Drugo, ona, ini se, uopte nije bila u stanju da govori o Olafu. Svaki put kad bih izgovorio
to ime, oblivala ju je rumen, poinjala je da se kikoe, da ustro mie ramenima i da se zaklanja
dlanom. Stekao sam utisak da je Olafu polo za rukom da je prevrne i da se to zbilo gotovo odmah
posle ruka kad je Kajsa odnela posue dole i prala. "A ogrlicu su mi uzeli", priala je Kajsa,
kikoui se. "Suvenir, vele, za uspomenu naime. Spadala su oni..." Nije bilo druge, poslah je da
spava, a sam izaoh u hol i pozabavih se vlasnikom hotela.
"ta vi o svemu ovom mislite, Alek", upitah.
On kao da je jedva ekao, odmae raunar i ispravi snana ramena koja zapucketae.
"Mislim, Peter, da u u najskorije vreme morati da dam hotelu drugo ime."
"Kakvo?" upitah. "A kako e to ime biti?"
"Jo ne znam", odgovori vlasnik. "I to me malo zabrinjava. Kroz nekoliko dana u mojoj dolini e
vrveti od reportera, i dotle moram biti naisto. Naravno, mnogo e zavisiti od toga do kakvih e
zakljuaka doi zvanina istraga, ali tampa ne moe da se oglui o privatno miljenje vlasnika..."
"A vlasnik ve ima privatno miljenje?" iznenadih se.
"Pa, moda nije sasvim ispravno nazivati to miljenjem... Ali, u svakom sluaju, imam izvesno
predoseanje koje vi, rekao bih, za sada nemate. Ali e ono doi, Peter. Ono e se obavezno pojaviti
i kod vas, kada dublje uete u ovu stvar. Ja i vi smo formirani na razliite naine. Ja sam ipak
mehaniar-samouk, zato se kod mene predoseanja javljaju umesto zakljuaka. A vi ste policijski
inspektor. Kod vas se predoseanja javljaju na osnovu zakljuaka, kad vas zakljuci ne
zadovoljavaju. Kad vas obeshrabruju. Tako je to, Peter... A sad postavite vaa pitanja."
Neoekivano za sebe - ve sam izgubio nadu i posustao - ispriah mu o Hinkusu. Sluao je
klimajui elavom glavom.
"Da", ree kad zavrih. "Eto vidite i Hinkus..."
Procedivi ovu tajanstvenu opasku, on podrobno i bez ikakvog prisiljavanja ispria ta je radio
posle kartanja. Meutim, znao je veoma malo. Olafa je poslednji put video priblino onda kad i ja. U
pola deset siao je u prizemlje zajedno sa Mozesima, nahranio je Lelja, pustio ga da proeta, izbrusio
Kajsu zbog sporosti, a onda sam se pojavio ja. Palo mi je na um da posedimo kraj kamina sa vruim
portoom. Naredio je Kajsi da ga pripremi i krenuo u trpezariju da tamo iskljui muziku i svetlost.
"...Naravno, mogao sam tad da navratim do Olafa i da mu zavrnem vrat, mada nisam uveren da bi
mi Olaf dopustio da to uradim. Ali to nisam ni pokuavao, ve sam jednostavno krenuo dole i pogasio
svetlost u holu. Koliko se seam sve je bilo u redu. Sva vrata na gornjem spratu bila su zatvorena i
bila je tiina. Vratio sam se u bife, sipao porto u ae, i tog asa sruila se lavina. Ako se seate
doneo sam vam porto, a sam sam pomislio: otii u i pozvati telefonom Mir. Ve tada se kod mene
pojavio oseaj da nam se loe pie. Pozvao sam telefonom, vratio se u salon sa kaminom i vie se
nismo razdvajali."
Posmatrao sam ga kroz polusputene kapke. Da, on je bio veoma jak ovek. I verovatno bi imao
dovoljno snage da zavrne Olafu vrat, osobito ako su Olafa prethodno otrovali. I on, vlasnik hotela,
vie nego bilo ko drugi imao je mogunosti da otruje svakog od nas. ta vie, mogao je imati rezervni
klju od Olafove sobe. Trei klju... Sve je to mogao. Ali poneto nije mogao. Nije mogao izai iz
sobe kroz vrata i zakljuati ih iznutra. Nije moogao iskoiti kroz prozor, ne ostavivi tragove na
prozorskoj dasci, ne ostavivi tragove na opivnici i ne ostavivi tragove - veoma duboke i jasno
uoljive tragove - dole ispod prozora... Uostalom, to niko ne bi mogao uraditi. Preostajalo je da se
pretpostavi da postoji potajni prolaz koji vodi iz Olafove sobe u sobu u kojoj je sada smeten
jednoruki. Ali tada zloin postaje do u tanine komplikovan, to bi znailo da su ga isplanirali odavno
i iz potpuno nepoznatih razloga... I k vragu, ja sam svojim uima uo kako je on, poto je iskljuio
muziku siao niz stepenice i korio Lelja. Minut posle toga sruila se lavina, a zatim...
"Dopustite mi da ispoljim radoznalost", ree vlasnik, "zato ste vi i Simone odlazili kod gospoe
Mozes?"
"Eh, gluposti", rekoh. "Veliki fiziar je popio vie nego to treba i priinilo mu se avo e ga znati
ta..."
"Neete mi rei ta zapravo?"
"Ma budalatina!" rekoh jetko, pokuavajui da pratim zanimljivu misao koja mi je proletela kroz
svest nekoliko asaka pre toga. "Prekinuli ste mi tok misli, Alek. Ali dobro, setiu se kasnije... Sada
u vezi sa Hinkusom. Pokuajte da se setite ko je izliao iz trpezarije izmeu pola devet i devet."
"Naravno, mogu pokuati", predusretljivo ree vlasnik, "ali vi ste mi samo skrenuli panju na
injenicu da je Hinkusa smrtno uplailo to, da tako kaem, bie, koje ga je vezalo."
Upih se pogledom u njega. "Pa, ta vi o tome mislite?"
"A vi?" upita. "Na vaem mestu ja bih o tome valjano razmislio."
"Da se vi to ne alite?" rekoh ljutito. "Ne mogu se sada baviti mistikom, fantastikom i drugom
filozofijom. Jednostavno sam sklon da verujem da je Hinkus to..." Kucnuh se po temenu. "Ne mogu da
zamislim da se u hotelu moe kriti neko koga ne znamo."
"Pa, dobro, dobro", sloi se vlasnik pomirljivo. "Neemo se raspravljati oko toga. Dakle, ko je
iziao iz dvorane izmeu pola devet i devet? Prvo, Kajsa. Ona je dolazila i odlazila. Drugo, Olaf. On
je isto tako dolazio i odlazio. Tree, dete di Barnstokra... Uostalom, ne. Dete je nestalo kasnije,
zajedno sa Olafom..."
"Kad je to bilo?" brzo upitah.
"Vremena se tano, naravno, ne seam, ali se dobro seam da smo mi tada igrali i nastavili da
igramo jo izvesno vreme posle njihovog odlaska."
"To je veoma interesantno", rekoh. "Ali o tome posle. Da. Ko je jo izlazio?"
"Pa, zapravo, ostaje samo gospoa Mozes... Hm..." On se jako poea noktima po pozamanom
obrazu. "Ne", ree odluno. "Ne seam se. Ja sam kao domain mahom vodio rauna o gostima i zato
se, kao to vidite, poneeg seam prilino dobro. Ali znate, u jednom trenutku karte su me avolski
sluile. Ali to nije dugo trajalo, svega dve-tri ture, ali ta je bilo kad mi je srea ila na ruku..."
Vlasnik rairi ruke. "Dobro se seam da je gospoa Mozes plesala sa detetom, i dobro se seam da
nam se zatim pridruila i ak igrala karte. Ali da li je izlazila... Ne, nisam video. Na alost."
"Ne mari, hvala i na ovom", rekoh rasejano. Ve sam razmiljao o neem drugom. "A dete je,
dakle, otilo sa Olafom, i vie se nisu vraali, je li tako?"
"Tako je."
"I to je bilo pre pola deset, kada ste prestali da igrate karte."
"Upravo tako."
"Hvala", rekoh i ustadoh. "Idem. Da, jo jedno pitanje. Da li ste videli Hinkusa posle ruka?"
"Posle ruka? Ne."
"Ah da, vi ste igrali karte... A pre ruka?"
"Pre ruka sam ga video nekoliko puta. Video sam ga ujutru kada je dorukovao, zatim napolju
kada smo se svi zabavljali i veselili... Zatim je on iz moje kancelarije slao telegram u Mir, zatim...
Da! Zatim me je pitao kako se ide na krov, i rekao da e se sunati... I to je sve, ini mi se. Ne, jo
jedared sam ga video u toku dana u bifeu, provodio se s bocom brendija. Vie ga po danu nisam
video."
Tada mi se uini da sam uhvatio misao koja mi je pobegla.
"ujte, Alek, potpuno sam zaboravio", rekoh. "Kako se Olaf prijavio kod vas?"
"Da vam donesem knjigu?" upita vlasnik. "Ili da kaem?"
"Kaite."
"Olaf Andvarafors, dravni slubenik, na odmoru deset dana, sam."
Ne, to nije bila ta misao.
"Hvala, Alek", rekoh i ponovo sedoh. "Sada se pozabavite svojim poslovima, a ja u sedeti i
razmiljati."
Obuhvatih glavu rukama i poeh da razmiljam. ta imam? Malo, neobino malo. Saznao sam da
je Olaf otiao iz trpezarije izmeu devet i pola deset i da se vie u dvoranu nije vraao. A sada ovo.
Pokazalo se da je zajedno s Olafom otilo i ono dete. Prema tome, koliko se moe za sada zakljuiti,
edo je poslednji ovek koji je video Olafa ivog. Ako se ne rauna ubica, naravno. I ako se rauna
da svi sasluani govore istinu. Dakle, Olaf je ubijen negde izmeu deset i odmah posle ponoi. Nije
loe - intervali. Uostalom, Simone tvrdi da se navodno u pet do deset u Olafovoj sobi ulo nekakvo
komeanje, a oko jedanaest i deset niko se u sobi nije odazvao kad je di Barnstokr kucao. Ali to jo
nita ne znai, Olaf je mogao u to vreme izai. Od srdbe cimnuh sebe za kosu. Olafa uopte nisu
morali ubiti u sobi... Ne, rano je, rano da izvodim zakljuke. Preostaje mi jo Brin u vezi s Olafom i
gospoa Mozes u vezi sa Hinkusom... Ali ta mi ona moe rei? Eto, izala je na krov, eto, videla je
Hinkusa... Trenutak, a zbog ega je ona odlazila na krov? Sama, bez mua, u dekoltiranoj haljini...
Dobro. Pitanje je: od koga da ponem? Poto je ubijen Olaf, a ne Hinkus, i poto je gospoda Mozes
sigurno saznala za ubistvo od supruga, poeemo od eda. Bunovni ljudi ponekad govore interesantne
stvari. Uzgred u moda uspeti da odredim kojeg je ono pola, pomislih ustajui.
Morao sam snano da lupam na vrata edove sobe. Zatim iza vrata zaljapkae bose noge i ljutito
piskutavi glas zapita: kog matraka traite?
"Otvorite, Brin, to sam ja, Glepski", rekoh.
Usledi kratko utanje. Zatim glas uplaeno upita:
"Jeste li sili s uma? Tri sata je po ponoi!"
"Otvorite, kad vam kaem", podviknuh joj.
"O emu je re?"
"Vaem stricu je loe", rekoh nasumice.
"Tako?... Priekajte, samo da obuem pantalone..."
ljapkanje bosih nogu se udalji. ekao sam. Zatim se klju u kljuaonici okrenu, vrata se irom
otvorie, i edo kroi preko praga.
"Ne hitajte toliko", rekoh, pridravajui ga za rame. "Dela da svratimo u sobu..."
edo se oigledno jo nije sasvim rasanilo i zato ne pokaza neku posebnu hirovitost. Ono se
pomirljivo vrati u sobu i sede na ispreturan krevet. Ja sedoh u fotelju naspram njega. Nekoliko asaka
edo me je posmatralo kroz svoje velike crne naoare i namah njegove jedre ruiaste usne
zadrhtae.
"Toliko mu je loe?" apatom upita. "Nemojte utati, recite najzad neto!"
S izvesnim uenjem sam bio primoran da priznam da ovo neobuzdano bie, oigledno, voli
svoga strica i strepi za njega. lzvadih cigaretu i rekoh, pripaljujui:
"Ne, va stric je iv i zdrav. Razgovaraemo o neem drugom."
"Ali vi ste rekli..."
 "Nita ja nisam rekao, vi ste to sanjali. ujte: brzo i smesta recite. Kad ste se rastali sa Olafom?
Dela, hitro!"
"S kojim Olafom? ta hoete od mene?"
"Kad ste vi poslednji put videli Olafa?"
edo zavrte glavom.
"Nita ne shvatam. Kakve tu veze ima Olaf? ta je sa stricom?"
"Stric spava. Stric je iv i zdrav. Kada ste i gde ste poslednji put videli Olafa?"
"Ma ta ste zapucali jedno te isto?" uzruja se edo. Postepeno je dolazilo k sebi. "I zato ste
uopte upali kod mene usred noi?"
"Ja vas pitam..."
"Briga mene za vas! Gubite se odavde, inae u pozvati strica! Pajkanino prokleta!"
"Vi ste plesali sa Olafom, a zatim ste otili. Kuda? Zbog ega?"
"A ta se to vas tie? Ljubomorni ste na verenicu?"
"Prestanite da lupate, gaduro!" izdrah se. "Olaf je ubijen! Znam da si ti poslednja koja ga je videla
ivog! Kad je to bilo? Gde? Hitro! Dela?"
Zacelo sam bio straan. edo ustuknu i, kao da se brani, isprui najzad ruke sa podignutim
dlanovima.
"Ne!" proapta ono. "Jeste li pri sebi! ta vam pada na pamet?"
"Odgovarajte", rekoh mirno. "Izali ste sa njime iz trpezarije i krenuli... Kuda?"
"N-nikuda... jednostavno smo izali u hodnik..."
"A zatim?"
edo je utalo. Nisam video njegove oi. Na to nisam bio navikao i nisam se oseao u svom
elementu.
"A zatim?" ponovih.
"Pozovite strica" ree edo odluno. "elim da stric bude ovde prisutan."
"Stric vam nee pomoi", usprotivih se. "Pomoi e vam samo jedno, istina. Govorite istinu."
edo je utalo. Sedelo je, zgrivi se, na krevetu ispod velikog rukom pisanog plakata 'Biemo
okrutni!' i utalo. Zatim ispod crnih naoara potekoe suze.
"Ni suze nee pomoi", rekoh hladno. "Govorite istinu. Ako budete lagali i vrdali", gurnuh ruku u
dep, "staviu vam lisice i poslati vas u Mir. Tamo e razgovarati sa vama potpuno nepoznatim ljudi.
Re je o ubistvu, shvatate li?"
"Shvatam..." jedva ujno promrsi edo. "Rei u..."
"Odluka je na svom mestu", sloih se. "Dakle, vi i Olaf ste izali u hodnik. ta je dalje bilo?"
"Izali smo u hodnik..." ponovi edo mehaniki. "A dalje... dalje. Loe pamtim, pamenje mi ne
vredi ni pet para... Neto je rekao, a ja... Neto je rekao i otiao, a ja... eto..."
"Ne ide", rekoh, zavrtevi glavom. "Pokuajte ponovo."
edo mrui obrisa nos i gurnu ruku pod jastuk. Da uzme maramicu.
"Dakle?" rekoh.
"To je... sramota", proapta edo. "I ogavno. A Olaf je mrtav."
"Policija je kao i medicina", rekoh pouno, oseajui veoma veliku nelagodnost, "ne priznaje
takve pojmove kao to je 'sramota'."
"Pa dobro", ree edo najednom, oholo podigavi glavu. "Ovako je bilo. Najpre ale: mladoenja
ili mlada, deak ili devojica... pa, onako kao to ste vi razgovarali sa mnom... On isto tako, po svoj
prilici, nije mogao da odredi ta sam... A zatim, kad smo izali, poeo je da me drpa. Bilo mi je
odvratno, i morao je dobiti po njuci... po faci..."
 "Pa?" rekoh, ne gledajui ga.
"Pa, uvredio se, izgrdio me i otiao. Moda sam ja, naravno, bez potrebe, moda i nije trebalo da
ga oajdarim, ali on je to zasluio..."
"Kuda je otiao?"
"Otkuda mogu da znam? Zar je trebalo da gledam kuda i zato... Otiao je niz hodnik..." edo
odmahnu rukom. "Ne znam kuda."
"A vi?"
"A ja... A ta ja? Celo raspoloenje mi je bilo upropaeno, bilo mi je odvratno, obuzela me
amotinja... Preostajalo je samo jedno, otii u sobu, zatvoriti se i naroljati se na mrtvo ime..."
"I naroljali ste se?" upitah, oprezno mrui i neprimetno prelazei pogledom po sobi. Nered u
sobi bio je neopisiv, sve je bilo razbacano, povlailo se na sve strane, a sto je bio pretrpan dugakim
trakama hartije - parolama, koliko sam shvatio. Veati na vratima policijskih inovnika... Zaista se
oseao miris alkohola, a na podu kraj uzglavlja postelje primetih bocu.
"Pa, naravno, kad vam kaem!"
Sagoh se i uzeh bocu. Boca je bila solidno naeta.
"Batina plae za vama, mladiu", rekoh stavljajui bocu na sto, pravo na parolu 'Dole
uoptavanja! iveo trenutak!'
"Zatim ste sve vreme proveli ovde?"
"Jesam. ta bih inae?" edo je kao i ranije, oigledno po staroj navici, briljivo izbegavalo
nastavke za rod.
"A kad ste legli?"
"Ne seam se."
"Pa dobro, recimo da je tako"; rekoh. "A sada podrobno opiite ta ste sve radili od onog trenutka
kad ste ustali od stola pa do onog trenutka kad ste vi i Olaf otili u hodnik."
"Podrobno?" upita edo.
"Da, sa svim pojedinostima."
"Dobro", pristade edo, pokazavi sitne, otre, blistavo bele zube. "Dakle, zavravam sa
desertom. Tada seda pored mene pijani policijski inspektor i poinje da izvodi kako mu se dopadam
i predlae da se smesta verimo. Pri tom me jednako svojom ruerdom uka u rame propraajui
reima: 'A ti idi, idi, nisam sa tobom, ve sa tvojom sestrom'..."
Progutao sam ovu tiradu, ne trepnuvi. Verujem da mi je lice bilo dovoljno kameno.
"Tada na moju sreu", nastavi edo jetko, "dolepra Mozesiha i gramzivo odvlai inspektora da
plee. Oni pleu, a ja posmatram, i sve mi to lii na luku krmu u Hamburgu. A zatim oboje nestaju
iza zastora i ja gledam taj zastor. I bilo mi je ao inspektora jer je on, u sutini, pristojan oveuljak,
samo ne zna da pije, a stari Mozes isto tako gramzivo baca pogled na taj zastor. Tada ustajem i
pozivam Mozesihu da pleemo, pri tom je inspektor srean-presrean - oigledno, otreznio se iza
zastora..."
"Ko je tada bio u dvorani?" neljubazno upitah.
"Svi su bili. Olaf nije bio, Kajsa nije bila, a Simon je pomamno igrao bilijar. Od tuge to mu je
inspektor dao korpu."
"Dela, nastavite", rekoh.
"Pa, pleem ja sa Mozesihom, ona se nasrtljivo pribija uz mene - njoj je svejedno ko je, samo da
nije Mozes - i tada joj neto puca u toaleti. Ah, veli ona, pardon, desila mi se nezgoda. A mene ba
briga, ona sa svojom nezgodom isplovljava u hodnik, a na mene nalee Olaf..."
"ekajte, kad je to bilo?"
 "Pa, znate ta! Nisam hajala za vreme."
"Dakle, gospoda Mozes je otila u hodnik?"
"Pa, ne znam da li u hodnik ili je krenula u svoju sobu, ili u praznu sobu - tamo su jedna do druge
dve prazne sobe... Da priam dalje?"
"Da."
"Pleemo ja i Olaf, obasipa me raznim komplimentima - stas, veli, dranje, veli, hod... a zatim
ree: haj'mo, pokazau vam neto interesantno. Zato da ne? Molim, mogu i poi... Tim pre to u
dvorani ne vidim nieg interesantnog..."
"A jeste li gospou Mozes videli tada u dvorani?"
"Ne, ona je u svojoj sobi na suvom doku, uperi rupe... Pa, izlazimo u hodnik... a dalje sam ve
sve ispriala."
"I gospou Mozes vie niste ni videli?"
I tu je usledila pauza. Veoma kratka pauza, ali sam ja to zapazio.
"N-ne", ree edo. "Otkud? Nije mi bilo do toga. Preostajalo mi je samo da od tuge ljutim
rakiju."
Veoma, veoma su mi smetale crne naoare i vrsto sam odluio da prilikom drugog sasluanja
skinem ove naoare. Makar silom.
"ta ste preko dana radili na krovu?" upitah otro.
"Na kakvom krovu?"
"Na krovu hotela." Upreh prst u tavanicu. "I ne laite, video sam vas tamo."
"Nosite se, znate li kuda?" nakostrei se edo. "Mislite li vi da sam ja mesear, pa da jurim po
krovu?"
"Dakle, to niste bili vi", prihvatih pomirljivo. "Pa, dobro. Sada u vezi sa Hinkusom. Seate se
onaj maleni, vi ste ga u poetku pobrkali sa Olafom..."
"Pa, seam se", ree edo.
"Kad ste ga videli poslednji put?"
"Poslednji?... Poslednji put je to bilo, moda, u hodniku, kada smo Olaf i ja izali iz trpezarije."
Prosto poskoih.
"Kada?" upitah.
edo se uznemiri.
"A to?" upita ono. "Nita se nije desilo... Samo smo izali iz dvorane, gledam, Hinkus skree
prema stepenitu..."
Grozniavo poeh da uporeujem. Izali su iz trpezarije tek posle devet, u devet su jo plesali,
njih se sea di Barnstokr. Ali u osam i etrdeset tri minuta Hinkusu su zgazili sat, i znai, u devet je
ve leao vezan ispod stola...
"Jeste li sigurni da je to bio Hinkus?"
edo slee ramenima.
"Uinilo mi se da je Hinkus... Istina, on je odmah skrenuo nalevo, prema stepeninom odmoritu...
ali ipak je to bio Hinkus, ko bi drugi mogao biti? S Kajsom ili sa Mozesihom ga ne moe pomeati...
a ni sa bilo kim drugim. Veoma malen, poguren..."
"Stop!" rekoh. "Da li je bio u bundi?"
"Da... u onoj svojoj nedotupavoj bundi do peta, i na nogama je imao neto belo... A ta zapravo?"
edo poe da apue. "To je on ubio, zar ne? Hinkus?"
"Nije, nije", rekoh. Zar je Hinkus lagao? Zar je sve to ipak inscenirano? Sat su zgazili, poto su
pomerili skazaljke unazad... a Hinkus je sedeo ispod stola i kikotao se, a zatim me je veto
namagario i sada se kikoe u svojoj sobi... a njegov sauesnik se kikoe negde na drugom mestu.
Skoih.
"Sedite tu", naredih. "Ne smete izlaziti iz sobe. Imajte na umu da jo nisam zavrio sa vama."
Krenuh prema izlazu, zatim se vratih i uzeh bocu sa stola.
"Ovo konfiskujem. Nisu mi potrebni pijani svedoci."
"A mogu li otii kod strica?" upita edo druim glasom.
Pokolebah se, zatim odmahnuh rukom.
"Idite. Moda e vas on ubediti da treba govoriti istinu."
Poto izaoh u hodnik krenuh prema Hinkusovoj sobi, otkljuah vrata i upadoh unutra. Svuda je
gorela svetlost: u predsoblju, u toaletu, u spavaoj sobi. Hinkus je iskeen, mokar, uao iza kreveta.
Nasred sobe leala je slomljena stolica, i Hinkus je u ruci grevito drao jednu njenu nogu.
"To ste vi?" ree prozuklo i ustade.
"Da!" rekoh. Njegov izgled i nekakav bezuman izraz zakrvavljenih oiju ponovo pokoleba moju
uverenost da on lae i da se pretvara. Morao bi biti veliki glumac da tako glumi svoju ulogu. Ali ja
ipak gnevno rekoh: "Dozlogrdilo mi je da sluam lai, Hinkuse! Vi ste me slagali! Rekli ste mi da su
vas uhvatili u osam i etrdeset minuta. Ali su vas videli u hodniku posle devet! Hoete li mi rei
istinu ili neete?"
Na licu mu se ukaza zbunjenost. "Mene? Posle devet?"
"Da! Ili ste hodnikom i skrenuli prema stepeninom odmoritu."
"Ja?" On se najednom grevito isceri. "Ja iao hodnikom?" Ponovo se isceri, i jo jednom, i jo
jednom, i najednom poe sav da se trese od prodornog kikota. "Ja? Mene? Ba je to ono, inspektore!
Ba je to ono!" progovori guei se. "Mene su videli u hodniku... I ja sam video sebe... I ja sam
uhvatio sebe... i ja sam vezao sebe... i ja sam zazidao sebe u zid! Ja, sebe... Shvatate li inspektore?
Ja, sebe?"
10.
Kad sioh u hol, smrknuto rekoh vlasniku hotela:
"Hinkus je potpuno enuo. Imate li neko jae sredstvo za smirenje?"
"Ja sve imam", odgovori vlasnik nimalo se ne zaudivi.
"Znate li da date injekciju?"
"Sve znam."
"Hajde, postarajte se", rekoh, pruajui mu klju.
U glavi mi je bualo. Bilo je pet minuta do etiri. Umorio sam se, pao u vatru, a to je najvanije,
nisam oseao nikakvu lovaku strast. Odve jasno sam shvatio da nisam dorastao ovome. Ni
najmanjeg zraka, ak naprotiv - to dalje idem to je gore. Moda se u hotelu neko krije, nalik na
Hinkusa? Moda Hinkus odista ima dvojnika - opasnog gangstera, manijaka i sadistu? To bi poneto
objasnilo... ubistvo, Hinkusov strah, njegov histerini napad... Ali u tome sluaju moralo bi se reiti
pitanje kako je dospeo ovamo, gde i kako uspeva da se sakrije. Ovde mi ipak nemamo ni Luvr, ni
Zimski dvorac - mi ovde imamo maleni udobni hotel sa dvanaest soba: garantuje se pravi privatni
ivot i savreni domai komfor... Dobro, pozabaviu se i Mozesima.
Stari Mozes mi nije dopustio da uem u njegovu sobu. Izaao je, kad sam kucao, u veoma velikom
istonjakom ogrtau, sa obaveznom aom u ruci i bukvalno me je izgurao u hodnik svojim debelim
trbuhom.
"Imate nameru da razgovarate ovde?" umorno upitah.
"Da, imam nameru", izazovno odgovori, obilno mi izdahnuvi u lice raznovrsnu i zagonetnu
meavinu mirisa, "upravo ovde. Policija nema ta da trai kod Mozesa u domu."
"Onda je bolje da odemo u kancelarijua", predloih.
"Dela-dela... U kancelariju." On otpi iz ae. "U kancelariju, u redu. Mada ne vidim o emu ja i vi
imamo da razgovaramo. Da ne sumnjiite mene za ubistvo, mene, Mozesa?"
"Ne", rekoh. "Boe sauvaj. Ali vaa svedoenja mogu da prue neocenjivu pomo istrazi."
"Istrazi!" On prezrivo frknu i ponovo otpi iz ae. "Pa, dobro, hajdemo..." Dok smo ili, zanovetao
je: "Sat mi niste mogli nai, obian ukradeni sat, a trpa se gde mu nije mesto, ubistvo, istraga..."
U kancelariji ga smestih u fotelju a sam sedoh za sto.
"Dakle, va sat niste nali?" upitah.
S ogorenjem upre pogled u mene.
"A vi ste se, gospodine policajcu, nadali da e se on sam nekako nai?"
"Gajio sam takvu nadu", priznadoh. "Ali kad se nije naao nita se tu ne moe."
"Ne dopada mi se naa policija", izjavi Mozes, gledajui me netremice. "Ne dopada mi se ovaj
hotel. Nekakva ubistva, nekakvi usovi... psi, lopovi, graja usred noi... Koga ste smestili u mojoj
sobi? Jasno sam rekao: ceo taj hodnik je moj, izuzev salona s kaminom. Salon s kaminom mi nije
potreban. Kako ste se usudili da prekrite pogodbu? Kakav se to probisvet nastanio kod mene u sobi
broj tri?"
"Na njega se obruila lavina", rekoh. "Obogaljen je, promrzao. Bilo bi okrutno potezati ga gore."
"Ali ja sam vam platio i za sobu broj tri! Bili ste duni da traite pristanak od mene!"
Nisam bio u stanju da se prepirem sa njim, nisam imao snage da mu to objanjavam da me je u
pijanom stanju zamenio sa vlasnikom. Zato jednostavno rekoh:
"Administracija hotela vam se izvinjava, gospodine Mozes, i obavezuje se da e ve sutra
uspostaviti status kvo."
"Dosadni prosjaci!" izdra se gospodin Mozes i lati se ae. "Ali da li je taj probisvet iz sobe broj
tri bar pristojan ovek? Ili je i on lopov?"
"To je sasvim pristojan ovek", umirujue rekoh.
"Zato ga u tom sluaju uva va ogavni pas?"
"To je puka sluajnost", odgovorih sklapajui oi. "Sutra e sve biti vraeno u normalno stanje,
jamim vam."
"Moda e i pokojnik vaskrsnuti?" zajedljivo zapita ra od starca. "Moda ete mi i to obeati? Ja
sam Mozes, gospodine! Albert Mozes! Nisam navikao na sve te pokojnike, pse, beskunike, lavine..."
Sedeo sam sklopljenih oiju i ekao.
"Nisam navikao da neko upada u sobu moje ene usred noi", nastavi Mozes. "Nisam navikao da
gubim tri stotine kruna za no igrajui sa nekakvim doljakom maioniarem, koji se izdaje za
aristokratu... Taj Barl... Bradl... On je ordinarna varalica! Mozes ne seda za sto s varalicama! Mozes
je Mozes, gospodine!"
Jo dugo je gunao, zvrndao, umno otpijao, podrigivao i brektao, a ja sam za ceo ivot utuvio da
je Mozes Mozes, da je to Albert Mozes, gospodine, da on nije navikao na to i to, to i to i prokleti
sneg, i da je on navikao na to i to, to i to i na etinarske kupke, gospodine... Sedeo sam sklopljenih
oiju i da bih se oslobodio svega toga, trudio sam se da ga zamislim kako lee u postelju, ne
isputajui iz ruku svoju au, kako je, hrui i zvidei, briljivo dri ispred sebe i s vremena na
vreme otpija, ne budei se... Zatim nastade tiina.
"Eto tako je to, inspektore", ree i ustade. "Zapamtite dobro to sam vam sada rekao i neka vam to
bude pouka za ceo ivot. To e vas mnogome nauiti, gospodine. Laku no."
"Trenutak samo", rekoh. "Dva triava pitanja."
Obuzet srdbom on otvori usta, ali sam ja bio na oprezu i nisam mu dopustio da govori.
"Kad ste otprilike napustili dvoranu, gospodine Mozes?"
"Otprilike", zagrokta. "I na taj nain oekujete da rasvetlite zloin? Otprilike! Mogu vam dati
najtanije podatke. Mozes nita ne radi otprilike, inae on ne bi bio Mozes... Moda ete mi ipak
dopustiti da sednem?" dobaci zajedljivo.
"U pravu ste, izvinite, izvolite."
"Najlepe vam hvala, inspektore", ree jo jetkije i sede. "Dakle, ja i gospoa Mozes, u iju ste
sobu na tako nedolian nain upali sino, nemajui na to nikakvog prava, i uz to niste bili sami, i uz to
bez kucanja, ja ak i ne pominjem pismeni nalog ili neto slino, ja, naravno, nemam prava da
oekujem od savremene policije da se pridrava takvih finesa zakona, kao to je briljiv odnos prema
pravu svakog potenog oveka da boravi u svom domu, kao u svojoj tvravi, i naroito, gospodine,
ako je re o eni, o supruzi, gospodine, o supruzi Mozesa, Alberta Mozesa, inspektore!"
"Da-da, to je bilo brzopleto", rekoh. "Najiskrenije se izvinjavam i vama i gospoi Mozes."
"Ne mogu da prihvatim vaa izvinjenja, inspektore, sve dotle dok ne budem potpuno naisto sa tim
kakvog ste oveka uselili u sobu broj tri, koja pripada meni, na osnovu ega je smeten u prostoriji
koja se nalazi tik uz spavau sobu moje supruge, i zato ga uva pas."
"Mi jo ni sami nismo potpuno naisto sa tim ko je taj ovek", rekoh ponovo sklapajui oi.
"Doiveo je udes s kolima, bogalj je, bez ruke, sada spava. im budemo saznali ko je on smesta
emo vas izvestiti, gospodine Mozes." Otvorih oi. "A sada da se vratimo na onaj trenutak kad ste vi
i gospoa Mozes napustili trpezariju. Kad je to tano bilo?"
On prinese au usnama i surovo me pogleda.
"Zadovoljila su me vaa objanjenja", izjavi. "Izraavam nadu da ete odrati vae obeanje i da
ete me smesta izvestiti." Otpi. "Dakle, ja i gospoa Mozes smo ustali od stola i napustili dvoranu
otprilike..." Zamiri s krajnjom zajedljivou i ponovi: "Otprilike, inspektore, u dvadeset jedan sat i
trideset tri minuta sa sekundima po lokalnom vremenu. Da li ste zadovoljni time? Odlino. Preite na
vae drugo i, nadam se, poslednje pitanje."
"Mi jo nismo sasvim zavrili sa prvim", primetih. "Dakle, izali ste iz dvorane u dvadeset jedan i
trideset tri. A dalje?"
"ta dalje?" zlurado upita Mozes. "ta elite time da kaete, mladiu? Da ne elite da znate ime
sam se bavio kad sam se vratio u svoju sobu?"
"Istraga bi vam bila zahvalna, gospodine", rekoh srdano.
"Istraga? Nije mi stalo do zahvalnosti vae istrage! Uostalom, nemam ta da krijem. Vrativi se u
svoju sobu odmah sam se skinuo i legao da spavam. I spavao sam sve dotle dok se nije podigla ona
odvratna buka i trkaranje u sobi broj tri koja mi pripada. Samo prirodna uzdranost i svest o tome da
sam ja Mozes, nisu mi dopustili da istog asa rupim i oteram sav taj ljam na elu sa policijom. Ali
vodite rauna da moja uzdranost ima granica, nikakvim dangubama neu dopustiti..."
"Da-da, i biete potpuno u pravu", rekoh urno. "Jo jedno, poslednje pitanje, gospodine Mozes."
"Poslednje!" ree, pretei maui kaiprstom.
"Niste li opazili u koje je vreme otprilike gospoa Mozes naputala trpezariju?"
Nastupi muna pauza. Mozes me je, pomodrevi, gledao iskolaenim mutnim oima.
"Reklo bi se da se usuujete da pretpostavljate da je Mozesova supruga umeana u ubistvo?" ree
priguenim glasom.
Oajno zavrteh glavom, ali to nije pomoglo. "I vi se, reklo bi se, usuujete da raunate na to da e
vam Mozes u takvoj situacijima ta posvedoiti? Ili vi, moda, pretpostavljate da nemate posla s
Mozesom, gospodine? Moda ste dozvolili sebi da zamislite da toboe imate posla s nekakvim
jednorukim probisvetom, koji mi je ukrao dragoceni zlatni sat? Ili, moda..."
Sklopih oi. U toku sledeih pet minuta uo sam masu najudnijih pretpostavki povodom svojih
namera i svojih zamisli, usmerenih protiv asti, dostojanstva, imetka, a isto tako i fizike bezbednosti
Mozesa, gospodine, a ne nekakvog psa koji oigledno slui da prenosi buve, ve Mozesa, Alberta
Mozesa, gospodine, jeste li kadri da to shvatite ili niste? Pri kraju ove tirade nisam se vie ni nadao
da u dobiti bilo kakav razuman odgovor. Mislio sam, obuzet oajanjem, da vie nikada neu dospeti
do gospoe Mozes. Ali se dogodilo drukije. Mozes najednom stade, prieka da otvorim oi, i ree s
neizrecivim prezirom:
"Uostalom, smeno je pripisivati tako plitkoj osobi tako otroumne zamisli. Smeno je i
nedostojno Mozesa. Naravno, mi ovde imamo posla s elementarnom inovniko-policijskom
netaktinou, uslovljenom niskim stepenom kulturnog i umnog razvitka. Primam vaa izvinjavanja,
gospodine, i ast mi je da se oprostim od vas. I ne samo to. Ocenivi sve okolnosti... Shvatam da vi
ne ete biti tako plemeniti da ostavite na miru moju enu i izbavite je od vaih glupavih pitanja. Zato
vam dozvoljavam da postavite ta pitanja - ali samo dva pitanja, gospodine! - u mom prisustvu. Ovog
asa. Podite za mnom."
Trijumfujui u sebi krenuh za njim. On zakuca na vrata gospoe Mozes i, kada se ona odazva,
piskavo zaguguta:
"Je li slobodno, draga? Nisam sam."
Kod drage je bilo slobodno. Draga je u ranijoj pozi lekarila ispod torer lampe, sada potpuno
obuena. Doekala nas je svojim draesnim osmehom. Matori kea otcupka do nje i poljubi joj ruku -
tada se ja iz nekog razloga setih kako je vlasnik tvrdio da je on tobo lema korbaem.
"To je inspektor, draga", itavo ree Mozes, opruivi se u fotelji. "Seate li se inspektora?"
"Pa kako bih mogla da zaboravim naeg dragog gospodina Glepskog?" odazva se lepotica.
"Sedite, inspektore, budite tako ljubazni. udna no, zar ne? Koliko poezije!"
 Sedoh na stolicu.
"Inspektor nam ukazuje ast, draga", saopti Mozes, "sumnjii nas za ubistvo onog Olafa. Seate
se Olafa? Dakle, ubili su ga."
"Da, ula sam ve o tome", ree gospoa Mozes. "To je strano. Dragi Glepski, zar nas vi odista
sumnjiite za ovaj komarni zloin?"
Meni je sve to dozlogrdilo. Dosta je, pomislih. Nek ide do avola.
"Gospoo", rekoh hladno. "Istraga je utvrdila da ste jue otprilike u pola devet napustili
trpezariju. Da li vi, naravno, potvrujete ovo?"
Starac se ljutito uzvrpolji u fotelji, ali ga gospoa Mozes preduhitri.
"Pa, razume se, potvrujem", ree ona. "Zato bih to poricala? Morala sam izai i izala sam."
"Koliko shvatam", nastavih, "sili ste ovamo, u vau sobu, a neto posle devet ponovo ste se
vratili u trpezariju. Je l' tako?"
"Da, naravno. Istina, nisam sasvim sigurna to se tie vremena, nisam gledala na sat... Ali
najverovatnije da je to bilo ba tako."
"eleo bih da se setite, gospoo, da li ste videli nekog na putu iz trpezarije i natrag u trpezariju."
"Da... ini mi se", ree gospoa Mozes. Namrti maleno elo, a ja napregoh panju. "Pa naravno!"
uzviknu. "Kad sam se vraala, ugledala sam u hodniku par..."
"Gde?" brzo upitah.
"Pa... odmah levo od stepenitnog odmorita. To je bio na jadni Olaf i ono smeno stvarenje... ne
znam da li je mladi ili devojka... Ko je to, Mozes?"
"Trenutak", rekoh. "Jeste li sigurni da su stajali levo od stepenitnog odmorita?"
"Potpuno sam sigurna. Stajali su drei se za ruke i veoma srdano razgovarali. Ja sam se,
naravno, napravila da nita nisam primetila..."
Eto one pauze kod Brina, pomislih. edo se setilo da su ih mogli videti ispred Olafove sobe, i
nije uspelo nita da smisli, a zatim je stalo da lae, nadajui se da e mi to pramai.
"Ja sam ena, inspektore", nastavi gaspoa Mozes, "i ja se nikada ne upliem u stvari onih oko
mene. U drugim okolnostima vi ne biste uli od mene ni rei, ali sada, ini mi se, moram, prinuena
sam da budem potpuno iskrena... Zar ne, Mozes?"
Mozes u fotelji promrmlja neto neodreeno.
"I jo neto", nastavi gospoa Mozes. "Ali to, sigurno, nema naroitog znaaja... Kada sam silazila
niz stepenite, u susret mi je dolazio onaj mali jadni ovek..."
"Hinkus", proitah i nakaljah se. Neto mi je zastalo u grlu.
"Da, Finkus... njega, ini mi se, tako zovu... Vi znate, inspektore, on boluje od tuberkuloze. A
ovek nikada ne bi rekao, zar ne?"
"Izvinite", rekoh. "Kad ste ga sreli on se peo uz stapenite iz hola?"
"ak i policajcu mora biti jasno", ljutito se izdra Mozes. "Moja ena vam je jasno rekla da je
srela tog Finkusa kad je silazila niz stepenite. Prema to me on joj je dolazio u susret..."
"Ne ljutite se, Mozes", neno ree gospoa Mozes. "Inspektor se prosto interesuje za detalje.
Sigurno je to vano za njega... Da, inspektore, dolazio mi je u susret i, po svoj prilici, ba iz hola.
Iao je bez urbe i, ini se, duboko se zamislivi, jer uopte nije obratio na mene panju. Mimoili
smo se a svako je otiao na svoju stranu."
"Kako je bio odeven?"
"Uasno! Nekakva grozna bunda... kako se to zove... opaklija! Od njega je ak, izvinite,
zaudaralo... na mokru vunu, pseu dlaku... Ne znam ta vi mislite, inspektore, ali ja mislim: ako ovek
nema sredstava da se dolino oblai, treba da sedi kod kue i da pronalazi ta sredstva, a ne da se
pojavljuje na mestima gde se nalazi dolino drutvo."
"Ja bih mnogima posavetavao ovde", razdra se Mozes preko ae, "da sede kod kue i da se ne
pojavljuju na mestima gde ima dolinog drutva. Pa, inspektore, jeste li, najzad, zavrili?"
"Ne, ne sasvim", rekoh polako. "Jo jedno pitanje... Vrativi se u sobu posle zavretka bala vi ste,
gospoo, sigurno legli da spavate i vrsto zaspali?"
"vrsto sam zaspala... Pa kako da vam kaem... Onako, odspavala sam malo, bila sam verovatno
uzbuena, popila sam malo vie nego to je trebalo..."
"Ali vas je, verovatno, neto probudilo?" rekoh. "Jer kad sam kasnije tako neumesno upao u vau
sobu, od sveg srca vam se izvinjavam, niste spavali..."
"Ah, vi dakle o tome... Nisam spavala... Da, odista nisam spavala, ali ne mogu rei da me je neto
probudilo. Jednostavno sam oseala da danas neu moi valjano zaspati, i odluila sam da malo
itam. I evo, kao to vidite, itam sve do sada... Uostalom, ako elite da znate, da li sam ula po noi
nekakav sumnjivi um, mogu pouzdano da kaem: ne, nisam ula."
"Nikakav um?" iznenadih se.
Gledala je Mozesa, kako mi se uinilo, nekako zbunjeno.
Nisam skidao pogled sa nje.
"Po mom miljenju, nikakav", ree ona neuvereno. "A vi, Mozes?"
"Apsolutno nikakav", odluno ree Mozes. "Ako ne raunate odvratno trkaranje one gospoe oko
onog dosadnog prosjaka..."
"I niko od vas nije uo ak ni tutanj lavine? Potres?"
"Kakve lavine?" iznenadi se gospoa Mozes.
"Ne uzbuujte se, draga", ree Mozes. "Nije nita strano. Nedaleko u planinama obruila se
lavina, ispriau vam posle o tome... Pa, inspektore? Sada je, po svoj prilici, dovoljno?"
"Da", rekoh. "Sada je dovoljno." Ustadoh. "Jo jedno, poslednje pitanje."
Gospodin Mozes zarea ba kao Lelj, ali gospoa Mozes blagonaklono klimnu glavom.
"Izvolite, inspektore."
"Danas ste se, neto pre ruka, peli na krov, gospoo Mozes..."
Ona se masmeja i prekide me:
"Ne, nisam se pela na krov. Pela sam se iz hola na prvi sprat i iz rasejanosti, zamislivi se,
krenula sam dalje tim groznim tavanskim stepenicama. Osetila sam se veoma glupo kad sam ugledala
najednom ispred sebe vrata, daske... ak nisam odmah ni shvatila kuda sam dospela..."
Bilo mi je na vrh jezika da je pitam zato se pela na prvi sprat. Nisam imao pojma ta je mogla
traiti na prvom spratu, mada se moglo pretpostavljati da su u pitanju bili ljubavni sastanci sa
Simoneom, u koje sam se sluajno upleo. Ali sam tada pogledao starca i sve mi je isparilo iz glave.
Jer je u Mozesovom krilu stajao bi - zlokobni crni korba s debelom drkom i s mnogobrojnim
upletenim repovima u kojima je svetlucao metal. Uasnuh se i skrenuh pogled.
"Zahvaljujem vam, gospoo", promrmljah. "Ukazali ste veliku pomo istrazi, gospoo."
Oseajui beskrajni umor, dovukoh se do hola i sedoh da odahnem kraj vlasnika. Stravini prizor
korbaa i dalje mi je lebdeo pred oima, i, zavrtevi glavom, s naporom ga odagnah. To nije moja
briga. To je porodina stvar, mene se to ne tie... Oi su me pekle kao da su pune peska. Nema mi
druge, trebalo bi da odspavam - makar par sati. Trebalo je da jo ispitam nepoznatog i da po drugi
put ispitam edo, i da po drugi put ispitam Kajsu, za sve to mi je potrebna snaga i zato moram da
odspavam. Ali sam oseao da sada ne mogu da zaspim. Hotelom tumaraju Hinkusovi dvojnici. edo
di Barnstokra lae. A i sa gospoom Mazes isto tako nije sve u redu. Ili je ona spavala mrtvakim
snom, i tada je neshvatljivo zato se probudila i zato lae da gotovo nije spavala. Ili ona nije
spavala, i tada je neshvatljivo zato nije ula lavinu i trkaranje u susednoj sobi. I potpuno je
nepoznato ta se to zapravo dogodilo sa Simoneom... Previe je mnogo ludih u ovom sluaju,
pomislih apatino. I uopte uzev, ja, po svoj prilici, ne postupam ispravno. Kako bi postupio Zgut na
mom mestu? On bi odmah izdvojio sve koji bi imali dovoljno snage da zavrnu vrat dvometarskom
vikingu i usredsredio se samo na njih. A ja se bakem sa ovim slabanim edom, sa krljavim
shizofrenikom Hinkusom, sa starim alkoholiarem Mozesom... Ali problem nije u tome. Pa, nai u
ubicu. A dalje? To je tipian sluaj ubistva u zatvorenoj sobi. Nikada neu moi da dokaem, kako je
ubica uao tamo i kako je otuda izaao... Eh, loe mi se pie. Da li da popijem kafu?
Pogledah vlasnika. Vlasnik je marljivo pritiskao dirke raunara i neto zapisivao u
raunovodstvenu knjigu.
"ujte, Alek", rekoh. "Moe li se u vaem hotelu sakriti, neprimeen, Hinkusov dvojnik?"
Vlasnik podie glavu i pogleda me.
"Ba Hinkusov dvojnik?" razborito upita. "I niko drugi?"
"Jeste. Ba Hinkusov dvojnik, Alek. U vaem hotelu ivi Hinkusov dvojnik. Ne plaa za boravak,
Alek. On, verovatno, potkrada namirnice, razmislite o tome, Alek!"
Vlasnik se zamisli.
"Ne znam", ree. "Tako ta nisam primetio. Oseam samo jedno, Peter. Vi ste u zabludi. Idete
najprirodnjim putem, i upravo ste zbog toga u velikoj zabludi. Istraujete alibi, skupljate dokaze,
traite motive. A meni je sinulo da i u ovom sluaju uobiajeni principi vaeg poziva gube svoj
smisao, kao shvatanje vremena pri brzinama brim od svetlosti..."
"Vi imate takav oseaj?" gorko upitah.
"Na ta mislite?"
"Na celu tu vau filozofiiju u vezi s alibijem pri brzinama brim od svetlosti. Meni puca glava, a
vi lupate avo e ga znati ta. Donesite bolje kafu."
Vlasnik ustade.
"Vi ipak jo niste sazreli, Peter", ree. "A ja ekam kada ete, najzad, sazreti."
"ta e vam to? Ve sam prezreo, ubrzo u opasti."
"Neete opasti!" umiri me vlasnik. "I daleko ste vi od zrelosti. A kad sazrite, kad vidim da ste
voljni, tada u vam poneto ispriati."
"Ispriajte sada", zamolih apatino.
"Sada je besmisleno priati. Neete to ozbiljno shvatiti i zaboraviete. A ja hou da doekam
vreme kad e vam moje rei izgledati kao jedini klju da shvatite sve ovo."
"Gospode boe," promrmljah. "Mogu zamisliti ta ete mi rei!"
Vlasnik se pokroviteljski osmehnu i krenu prema kuhinji. Na pragu zastade i predloi:
"Ako hoete, ispriau vam ta se upravo priinilo naem velikom fiziaru?"
"Dela, pokuajte", rekoh.
"Na veliki fiziar se uvukao u pastelju kod gospoe Mozes i otkrio tamo umesto ive ene mrtvu
manekenku. Lutku, Peter, hladnu lutku."
11.
Stajao je na pragu i gledao me, ironino se smekajui.
"Deder, doite ovamo", rekoh. "Priajte."
"A kafa?"
"Nek ide bestraga kafa! Vidim da vi tota znate. Nemojte me vui za nos, ispriajte sve to je
bilo."
On se vrati do stoia, ali ne sede.
"Ne znam kako je sve bilo", ree. "Mogu samo poneto pretpostaviti."
"Otkuda vi znate ta je otkrio Simone?"
"Aha, znai, pogodio sam..." Sede i ugodno se zavali. "Uostalom, to je bilo jasno po vaem
otupelom izgledu, Peter. Priznajte, izveo sam to prilino efektno..."
"ujte, Alek", rekoh. "Neu kriti: dopadate mi se."
"I vi meni", ree.
"Umuknite. Dopadate mi se. Ali to jo nita ne znai. Ne sumnjiim vas, Alek. Nemam nikakvih
osnova da vas sumnjiim. Ali se ni vi u tom pogledu ne moete izuzeti od ostalih... Ja nikog ne
sumnjiim. A ve bi trebalo, vreme je da nekog osumnjiim..."
"Uzdravajte se i dalje!" ree vlasnik podigavi debeli prst.
"Rekao sam vam: umuknite. Jer, ako pokuate da me vuete za nos, onda u poeti da vas
sumnjiim. Imaete neprijatnosti, Alek. Nimalo nisam iskusan u ovoj vrsti poslova, i zato moete
imati veoma velike neprijatnosti. Ne moete ni zamisliti koliko neprijatnosti moe naneti dobrom
graaninu neiskusan policajac."
"Pa, kad je tako", ree, "onda svakako. Dakle, otkuda znam ta je gospodin Simone video u
spavaoj sobi gospoe Mozes..."
"Da", rekoh. "Otkuda?"
Sedeo je u svojoj fotelji, krupan, nabijen, vedar, nepodnoljivo zadovoljan sobom.
"Dakle tako. Poeemo od teorije. Vrai i vidari nekih slaboprouenih plemena Centralne Afrike
od davnina poseduju umee da vraaju prividnost ivota svojim umrlim saplemenicima..."
Jauknuh a vlasnik povisi ton:
"Takva pojava realnog sveta, mrtav ovek koji je po spoljanjem izgledu iv i koji na prvi pogled
obavlja svesne i samostalne radnje, naziva se zombi. Strogo uzev, zombi nije mrtvac..."
"ujte, Alek", umorno rekoh. "Mene sve to ne interesuje. Sve je jasno: vi uvebavate svoj govor
pred novinarima. Ali mene sve to ne interesuje! Obeali ste da ete mi ispriati neto u vezi sa
gospoom Mozes i Simoneom. Dela priajte!"
Izvesno vreme me je tuno posmatrao.
"Da", ree najzad sa aljenjem. "Tako sam i mislio. Jo niste sazreli... Pa, dobro." Uzdahnu.
"Neka budu samo fakta bez teorije. Pre est dana kada su moj hotel obradovali posetom gospodin i
gospoa Mozes, dogodio mi se ovakav sluaj. Poto sam upisao sve to je bilo potrebno u isprave
navedane gospoe, uputio sam se u sobu gospodina Mozesa s ciljem da mu vratim ove isprave.
Zakucao sam. Bio sam neto rasejan pa sam, ne saekavi doputenje, otvorio vrata. Istog asa sam
kanjen zbog naruavanja elementarnih normi pristojnosti. Video sam u fotelji nasred sobe ono to se,
ukoliko se eli, moe nazvati gospoa Mozes. Ali to nije bila gospoa Mozes. To je bila velika, u
prirodnoj veliini, lepa lutka, veoma nalik na gospou Mozes a obuena potpuno isto kao ona. Sada
ete me pitati zato sam uveren da je to bila lutka, a ne gospoa Mozes. U odgovor bih vam mogao
navesti neke konkretnosti: neprirodnost poze, ukoen pogled, apsolutna nepominost crta i tako dalje.
Ali za to, po mome miljenju, nema nikakve potrebe. Svaki normalan ovek, kako mi se ini, kadar je
da u toku nekoliko trenutaka shvati ta se nalazi pred njime: manekenka ili maneken. Tih nekoliko
trenutaka sam i ja imao. A zatim me je neko grubo uhvatio za rame i izbacio u hodnik. Ovaj grubi, ali
potpuno opravdan postupak primenio je prema meni gospodin Mozes, koji je u to vreme, po svoj
prilici, razgledao apartman svoje supruge i nasrnuo na mene straga..."
"Lutka", rekoh zamiljeno.
"Zombi", blago me ispravi vlasnik.
"Lutka..." ponovih, ne obraajui panju na njega. "Kakav on ima prtljag?"
"Nekoliko obinih kofera", ree vlasnik. "I dinovski, gvodem okovan starinski putniki koveg."
Dovezao je sa sobom etvoro nosaa, i nesrenici su se namuili vukui taj koveg u kuu.
Razvalili su mi sav dovratak...
"Tako, dakle", rekoh promislivi. "Na kraju krajeva, to je njegova lina stvar. Sluao sam o
milioneru koji je svuda vukao sa sobom kolekciju nokira... Ako se oveku dopada da ima lutku u
liku svoje supruge u prirodnoj veliini... to da ne, novca ima napretek, oigledno ne zna ta e s
njim... uostalom, potpuno je moguno da je naslutio nameru naeg Simonea, sve shvatio i poturio mu
umesto ene tu istu lutku... Nek ga avo nosi, moda on nosi sa sobom tu lutku upravo zbog takvih
sluajeva! Sudei prema ponaanju gospoe Mozes..." Zamislih sebe u koi Simonea i stresoh se.
"Bogami, kolosalna ala", rekoh.
"Pa, eto vi ste sve objasnili", ree vlasnik.
Njegov ton mi se nije dopao. Izvesno vreme smo posmatrali jedan drugog. Jo mi je bio
simpatian. Ali nek ga avo nosi, ta mu treba da mi puni glavu svom tom afrikom glupou? Ja ipak
nisam reporter, i reklami ovog hotela, na utrb sopstvene reputacije, nemam nameru da doprinosim...
Ne, sit sam svega. Vie sa gospodinom Alekom Snevarom o ovim temama neu razgovarati. Ako on i
ima nameru da me omete, to mu nee poi za rukom. Samo e pogorati svoj sopstveni poloaj. Ne bi
trebalo da skree na sebe previe panje...
"Znate ta", rekoh. "Smetate mi, Alek. Sedite ovde, a ja u otii u salon sa kaminom. Moram
valjano da promislim."
"Ve je etvrt do pet", podseti me vlasnik.
"Pa ta? Danas od spavanja nema nita. Raunajte s tim, Alek, ja uopte nemam utisak da su se
dogaaji zavrili. Zato ostanite ovde u holu i budite pripravni."
"Dobro, ako treba da ostanem ostau", ree vlasnik.
Odoh u salon s kaminom (Lelj ponovo zarea na mene), uzeh ara i poeh da daram vatru koja je
tiho gorela. Dakle, ono to se Simoneu dogodilo, vie ili manje se razjasnilo i na to mogu zaboraviti.
Ili, naprotiv, ne bi to trebalo zaboraviti, ni u kom sluaju, jer, ako je u jedanaest uvee u sobi
gospoe Mozes bila lutka, gde je onda bila gospoa Mozes? ala je, naravno, izvanredna... ali ima u
njoj neeg nesuvislog... Je li to ala? Moda pokuaj da se pribavi alibi?... Ma ne, kakav do vraga
alibi - no, mrak, taj alibi se moe zasnovati samo na osnovu pipanja, a pipanjem se ne stvara alibi,
nego ala. Moda se raunalo sa tim da e nesrenog Simona izdati nervi, da e od uasa dreknuti,
podii sve na noge, izbie skandal, nastae tarapana, panika... a ta dalje? I to je najvanije, ta e
ovde lutka? Sve bi se to moglo postii bez ikakve lutke... Zapravo, ta me tu zbunjuje? Samo jedno:
Simoneova soba se nalazi pored Olafove sobe. Moe se pretpostaviti, na primer, sledee: Mozesima
je bilo potrebno da Simoneova soba poevi od jedanaest sati i tokom izvesnog vremena bude
prazna. Eto ta me zbunjuje. Ali da bi se odstranio Simone uopte nije bila potrebna lutka. Naravno,
rasuujui hipotetino, lutka bi mogla prouzrokovati da Simone upadne u duboku i dugu nesvesticu,
ali da bi se odstranio Simone bila je dovoljna sama gaspoa Mozes. To bi bio najprirodniji i
najsigurniji nain. I ako ve pribegavaju takvom neprirodnom i nepouzdanom nainu, kao to je lutka,
znai, trebalo je da gospoa Mozes bude negde drugde. Gospoa Mozes... krhka, razmaena, do
kretenizma otmena gospoa Mozes... Ne, sve me to ne vodi nikuda. Konano, ne treba smetnuti s uma
kolosalnu alu, ali se korist od tog dogaaja za sada ne moe videti...
To je izuzetno odvratna situacija: sve niti nikuda ne vode. Prvo, nema nijednog osumnjienog.
Drugo, apsolutno je neshvatljivo kako se dogodio zloin! Neshvatljivo je najglavnije. Objasnite mi
kako je ubio! Kako? Prozor je otvoren ali nema nikakvih tragova na prozorskoj dasci, nikakvih
tragova u snegu, na opivnici. Ni doIe, ni zdesna, ni sleva nije se moglo prii prozoru. Preostaje
jedino odozgo. S krova niz ue. Ali bi tada postojali tragovi na rubu krova. Mogu, naravno, otii i
ponovo pogledati, ali se tano seam: sneg je izrovan samo pored Hinkusove stolice za leanje. Sada
vie nita drugo ne preostaje osim Karlsona sa propelerom. Doleteo je, zavrnuo sunarodniku vrat i
odleteo... Tako da u rezervi imam samo dve nitavne pretpostavice. Prvo - to su svakakvi tajni
prolazi, zamaskirana vratanca i dvostruki zidovi. A drugo - nekakav genije je pronaao novi termiki
ureaj koji omoguava da se klju okrene izvana, ne ostavivi na njemu nikakve tragove.
Obe pretpostavke ukazuju direktno na vlasnika kue i mehaniara pronalazaa. Da. Pa dobro, a
kako stoji s alibijem tog oveka? Do pola deset sedi, ne izlazei, za kartakim stolom. Poinjui
otprilike od pet do deset pa do trenutka kada je pronaen le, on je faktiki nadomak mojih oiju, ili
negde odakle se mogao uti. Preostaje mu za ubistvo oko dvadeset iIi dvadeset i pet minuta, kad ga
niko ne vidi, ili ga vidi samo Kajsa, koju on, prema njegovim reima, riba. Dakle teoretski on moe
biti ubica, ukoliko zna tajni prolaz ili poseduje daljinski upravlja koji okree klju, ne ostavljajui
tragove. Nejasni su motivi (ako nije u piianju reklama!), psiholoki je potpuno neopravdano
celokupno njegovo dranje, ali, ponavljam, teoretski je on mogao ubiti. Zapamtiemo to i krenuti
dalje.
Di Barnstokr. Alibi nema. Ali on je onemoali starac, jednostavno nema snage da oveku zavrne
vrat. Simone. Alibi nema. Vrat bi mogao zavrnuti - snaan je ovek, a uz to je malo otkaen.
Neshvatljivo je kako je dospeo u Olafovu sobu. A ako je dospeo, neshvatljivo je onda kako je iziao.
Teoretski, naravno, mogao je sluajno otkriti famozna tajna vrata. Nejasni su motivi, neshvatljivo je
njegovo ponaanje posle ubistva. Nema nieg neshvatljivog. Hinkus... Hinkusov dvojnik... Dobro bi
bilo da popijem jo kafe. Dobro bi bilo da dignem ruke od svega i da legnem da spavam...
Brin. Da, to je jedina nit koja se za sada nije prekinula. To dete me je slagalo. Dete je videlo
gospou Mozes, ali je reklo da je nije videlo. Dete je aikovalo s Olafom kraj vrata njegove sobe, ali
je reklo da mu je raspalilo amar kraj vrata trpezarije... I tada se iznenada setih. Sedeo sam upravo
ovde, u ovoj fotelji. Pod je zadrhtao, uo se tutanj lavine. Pogledao sam na sat, bilo je deset i dva
minuta i tada su gore snano tresnula vrata. Upravo gore. Neko je snano tresnuo vrata. Ko? Simone
se u to vreme brijao. Di Barnstakr je spavao i, verovatno, probudio upravo od tog treska. Hinkus je
leao vezan ispod stola. Vlasnik i Kajsa bili su u kuhinji. Mozesi su bili u svojim sobama. Znai,
vratima su mogli tresnuti ili Olaf ili Brin, ili ubica. Na primer, Hinkusov dvojnik... Bacih ara i
otrah gore.
U sobi eda nije bilo nikog i ja zakucah kod di Barnstokra. edo, podboivi pesnicama obraze,
potiteno je sedelo za stolom. Di Barnstokr, zavivi se u kotski pled, kunjao je u fotelji kraj prozora.
Oboje skoie na noge kad uoh.
"Skinite naoare!" otro naredih edu, i edo se istog asa povinova.
Da, bila je to devojka. I neobino lepa, mada su joj oi bile podbule i crvene od suza. Priguivi
uzdah olakanja sedoh naspram nje i rakoh:
"Znate ta, Brin. Prestanite da odbijate da kaete istinu. Vama lino ne preti nikakva opasnost. Ne
smatram vas ubicom, tako da ne morate lagati. U devet sati i deset minuta gospoa Mozes vas je
videla s Olafam ovde... u hodniku, kraj vrata njegove sobe. Niste mi rekli istinu. Vi se niste rastali od
Olafa kraj vrata trpezarije. Gde ste se rastali sa njim? Gde, kada i pri kakvim okolnostima?"
Izvesno vreme me je promatrala, usne su joj drhtale, zacrvenele oi su se ponovo napunile
suzama. Zatim je zaklonila lice dlanovima.
"Bili smo u njegovoj sobi", ree.
Di Barnstokr alosno zajea.
"Nema zbog ega da jei, strie!" ree Brin, planuvi istog asa. "Nita se nepopravivo nije
dogodilo. Ljubili smo se i bilo je prilino veselo, samo hladno, jer je kod njega sve vreme bio
otvoren prozor. Ne seam se koliko je vremena sve to trajalo. Seam se, izvadio je iz depa neto
nalik na ogrlicu, nekakve perle i jednako je pokuavao da mi ih stavi oko vrata, ali se tada razlegao
tutanj, i ja sam rekla: "ujte - lavina!" I on me iznenada pusti i uhvati se za glavu, kao da se neega
setio... Znate kako se ljudi hvataju za glavu kad se neega sete, neeg vanog... To je bukvalno trajalo
nekoliko sekundi. Poleteo je prema prozoru, ali se odmah vratio, uhvatio me je za ramena i bukvalno
izbacio u hodnik. Umalo nisam pala, a on je odmah snano tresnuo vratima za mnom. Pri tom nita
nije rekao, samo je apatom opsovao, i jo se seam da je okrenuo klju u bravi. Vie ga nisam
videla, uasno sam se naljutila, jer je postupio kao grubijan, i jo me je opsovao, i zato sam odmah
otila u svoju sobu i napila se..."
Di Barnstokr ponovo zajea.
"Tako dakle", rekoh. "Uhvatio se za glavu, kao da se neeg setio, a poleteo prema prozoru...
Moda ga je neko pozvao?"
Brin zavrte glavom.
"Ne. Nita nisam ula, samo huku lavine."
"I odmah ste otili? Niste se zadrali kraj vrata ni aska?"
"Odmah. Uasno sam se naljutila."
"ta se dogaalo kad ste vi i on izali iz trpezarije? Ponovite jo jednom."
"Rekao je da hoe neto da mi pokae", otpoe ona, oborivi glavu. "Izali smo u hodnik, i on me
je poveo prema svojoj sobi. Ja sam se, naravno, odupirala... ali, uopte uzev, ludirali smo se. Zatim,
kad smo ve stajali kraj njegovih vrata..."
"Stop. Proli put ste mi rekli da ste videli Hinkusa."
"Da, videli smo. Odmah im smo izali u hodnik. On je upravo tog trenutka skretao iz hodnika
prema stepenitu."
"Da. Nastavite."
"Kada smo stajali kraj Olafovih vrata, pojavila se ta Mozesiha. Ona se, naravno, napravila da nas
nije primetila, ali meni je bilo neprijatno. Mrsko mi je kada se vrzmaju okolo a pilje u tebe. Te-e
smo... uli u Olafovu sobu."
"Jasno." Pogledah Barnstokra popreko. Starac je sedeo, podiui pogled k nebu. Tako mu i treba.
Veito ti strievi zamiljaju kako pod njihovim okriljem narastaju anelii. A ti anelii za to
vreme falsifikuju menice. "Pa, dobro. Jeste li ta pili kod Olafa?"
"Ja?"
"Interesuje me da li je Olaf neto pio."
"Ne. Ni on ni ja nismo pili."
"Sada pak... hm... Niste primetili... h-m... Niste li primetili nekakav udni miris?"
"Ne. Tamo je bio veoma ist, sve vazduh."
"Ne mislim na sobu. Do avola, kad sto se ljubili, niste primetili nita udno? udan miris, imam
na umu..."
"Nita slino nisam primetila", ree Brin ljutito.
Izvesno vreme sam pokuavao da to delikatnije formuliem sledee pitanje, zatim se odvaih i
rekoh bez uvijanja.
"Postoji pretpostavka da su Olafa pre ubistva otrovali otrovom koji polako deluje. Niste primetili
nita to bi potvrivalo ovu pretpostavku?"
"A ta sam mogla primetiti?"
"Obino se primeuje kad se ovek ne osea dobro", pojasnih. "Osobito se to primeuje kad se on
pred vaim oima osea sve loije."
"Nieg slinog nije bilo", odluno ree Brin. "Oseao se izvanredno."
"Svetlost niste palili?"
"Nismo."
"A od toga to je govorio ne seate se nieg udnog?"
"Uopte se niega ne seam", odgovori Brin tiho. "To je bilo obino askanje. ale, vicevi,
smejurije... O motociklu smo on i ja razgovarali, o skijama. Po mom miljenju on je bio dobar
mehaniar. Razumevao se u sve motore..."
"I nije vam pokazao nita interesantno? Imao je nameru da vam neto pokae..."
"Ma nije, naravno. ta vam je, zar ne shvatate? To je bilo tek onako reeno..."
"Kad se survala lavina, jeste li sedeli ili stajali?"
"Stajali smo."
"Gde?"
"Kraj samih vrata. Ve mi je postalo dosadno i spremala sam se da odem. I tada je poeo da mi
navlai onu ogrlicu..."
"Jeste li sigurni da je poleteo od vas prema prozoru?"
"Pa, kako da vam kaem... Uhvatio se za glavu, okrenuo se leima prema meni, kroio korak ili
dva prema prozoru... u pravcu prozora... pa, ne znam, kako da vam kaem, moda i ne prema prozoru,
naravno, ali ja jednostavno nita vie u sobi nisam videla, osim prozora..."
"Ne ini li vam se da je osim vas u sobi mogao biti jo neko? Moda ete se vi sad setiti nekakvog
uma, neobinih zvukova, na koje onda niste obratili panju..."
Ona se zamisli.
"Ma ne, bilo je tiho... Nekakav jedva ujan zvuk uo se iza zida. Olaf se jo naalio da se to
Simone u svojoj sobi pentra uz zidove... A vie nieg nije bilo."
"A um se zaista uo sa Simoneove strane?"
"Da", ubeeno ree Brin. "Mi smo tada stajali i um je dolazio s leve strane. Ali, najobiniji um.
Koraci, voda iz esme..."
"Da li je Olaf u vaem prisustvu premetao nekakav nametaj?"
"Nametaj?... Ah, da, jeste. Izjavio je da me nee pustiti i privukao je fotelju uz vrata... Zatim ju
je, naravno, pomerio."
Ustadoh.
"Za danas je to sve", rekoh. "Idite da spavate. Danas vas vie neu uzmemiravati."
Di Barnstokr takoe ustade i krenu prema meni s ispruenim rukama.
"Dragi inspektore! Vi, naravno, shvatate, da nisam imao pojma..."
"Da, di Barnstokr", rekoh. "Deca rastu, di Barnstokr. Sva deca. Ubudue joj nemojte nikada
doputati da nosi crne naoare di Barnstokr. Oi su ogledalo due."
Ostavih ih da porazmisle o ovim draguljima policijske mudrosti, a sam sioh u hol.
 "Vi ste rehabilitovani, Alek", saoptih vlasniku.
"Zar sam bio osuen?" iznenadi se podigavi pogled sa raunara.
"Hou da kaem da skidam sa vas sve sumnje. Sada imate stoprocentni alibi. Ali se ne zanosite da
vam to daje pravo da mi punite glavu zombizmom-mombizmom... Ne prekidajte me. Sada ete ostati
tu i sedeete dok vam ne dopustim da ustanete. Imajte na umu da s tim jednorukim ovekom moram
prvi ja da razgovaram."
"A ako se probudi pre vas?"
"Nemam nameru da spavam", rokoh. "Hou da pretraim kuu. Ako se taj nesrenik probudi i
pozove nekog, makar i mamu, odmah poaljite po mene."
"Razumem", ree vlasnik. "Jedno pitanje. Raspored u hotelu ostaje kao i ranije?"
Zamislih se:
"Da, neka bude. U devet sati je doruak. A potom emo videti... Uzgred, Alek, po vaem
miljemju, kad se ovde moe oekivati da doe neko iz Mira?"
"Teko je rei. Lavinu mogu oni, moda, otpoeti da otkopavaju ak i sutra. Seam se sluajeva
takve operativnosti... Ali istovremeno oni odlino znaju da nam ovde nita ne preti... Moda e, kroz
par dana doleteti helikopterom Cvirek, na inspektor za rudna blaga... ako je na drugim mestima kod
njega sve u redu. Najvea nevolja je u tome to oni najpre treba da saznaju za lavinu. Kratko reeno,
za sutra ne bih raunao..."
"To jest, za danas?"
"Da, za danas... Ali sutra neko moe doleteti."
"Nemate predajnik?"
"Ma otkud? I pre svega ta e mi? To mi se ne isplati, Peter."
"Shvatam" rekoh. "Dakle sutra..."
"Ni sutra ne jamim", primeti vlasnik.
"Jednom rei u naredna dva-tri dana... Dobro. Znate ta jo, Alek. Pretpostavimo da vam je
potrebno da se sakrijete u ovoj kui. Na due vreme, na nekoliko dana i noi. Gde biste se sakrili?"
"Hm..." ree vlasnik sumnjiavo. "Vi ipak mislite da u kui prebiva uljez?"
"Gde biste se sakrili?" ponovih.
Vlasnik zavrte glavom.
"Obmanjuju vas", ree. "asna re, obmanjuju. Ovde se ovek nema gde sakriti. Dvanaest je soba,
od njih su samo dve prazne, ali ih Kajsa posprema svakog dana, ona bi primetila. ovek ostavlja za
sobom svakojako smee, a ona prosto pati od istoe... Podrum mi je zatvoren spolja katancem...
Tavan ne postoji, u prostoru izmeu krova i tavanice jedva se moe proturiti ruka... Slubene
prostorije se sve zatvaraju spolja, i, osim toga, mi se tamo celog dana vrtimo, ili ja, ili Kajsa. To je,
zapravo sve."
"A kupatilo s tuem na spratu?" upitah.
"Umesno. U kupatilu s tuem na spratu moglo bi, tamo mi odavno nismo zavirivali. I jo, moda,
treba pogledati u prostoriji gde je generatar - i tamo retko navraam. Pogledajte, Peter, potraite..."
"Dajte kljueve", rekoh.
Pogledao sam i potraio. Pretraio sam podrum, zavirio u kupatilo s tuem, pregledao garau,
kotlarnicu, prostoriju sa generatorom, silazio ak u podzemno skladite - nigde nita nisam otkrio.
Naravno, nisam ni oekivao da ita otkrijem, to bi bilo odve jednostavno, ali prokleta inovnika
revnost mi nije dozvolila da ma ta ostavim neispitano. Dvadeset godina besprekorne slube je
dvadeset godina besprekorne slube: u oima pretpostavljenih, a i u oima podreenih isto tako, uvek
je bolje izgledati savestan tikvan nego blistavi talenat koji se ne unosi u ono to radi. I ja sam
pretraivao, puzao, prljao se, udisao prainu i ubre, saaljevao sebe i psovao glupavu sudbinu.
Kad sam besan i prljav izaao iz podzemnog skladita ve je svitalo. Mesec je bio bled i klonio
se prema zapadu. Sive gromade litica prekrila je izmaglica boje jorgovana. I nekakav sve, slatki,
studeni vazduh ispunjavao je dolinu! Bestraga mu glava!...
Ve sam se pribliavao kui kada se vrata irom otvorie i na trem izae vlasnik.
"Aha", ree ugledavi me. "A ja sam upravo poao po vas. Onaj nesrenik se probudio i zove
mamu."
"Idem", rekoh otresajui kaput.
"Zapravo ne zove mamu", ree vlasnik, "zove Olafa Andvaraforsa."
12.
Kada me ugleda, nepoznati se hitro nae napred i upita:
"Vi ste Olaf Andvarafors?"
Nisam oekivao takvo pitanje. Uopte nisam oekivao. Potraih oima stolicu, primakoh je uz
krevet, bez urbe sedoh i tek tada pogledah nepoznatog. Bio sam u velikom iskuenju da odgovorim
potvrdno i da vidim ta e iz toga izai. Ali ja nisam kontraobavetajac i nisam policijski agent. Ja
sam estiti policijski inovnik. Zato odgovorih:
"Ne. Ja nisam Olaf Andvarafors. Ja sam inspektor policije, i zovem se Peter Glepski."
"Da?" ree iznenaeno, ali nimalo uznemireno. "Ali gde je Olaf Andvarafors?"
Po svoj prilici se potpuno oporavio posle onog to se dogodilo jue. Njegovo mravo lice je
porumenelo, vrh dugog nosa, koji je jue bio veoma beo, sada je bio crven. Sedeo je na krevetu,
pokrivi se do pasa ebetom, Alekova spavaica mu je oigledno bila velika, okovratnik mu je visio
kao ham i otkrivao iljate kljune kosti i bledu kou na grudima, na kojima nije bilo dlaka. I lice mu
je bilo osavo - samo nekoliko dlaica na mestu gde su obrve i retke beliaste trepavice. Sedeo je,
nagnuvi se napred, i odsutno obavijao oko leve ruke prazan rukav desne.
"Izvinite" rekoh, "ali vam prethodno moram postaviti nekoliko pitanja."
Na te moje rei nepoznati nita ne odgovori. Njegovo lice poprimi udan izraz - do te mere udan
da nisam odmah shvatio ta je posredi. On je jedno oko upro u mene, a drugo otkotrljao pod elo,
tako da se gotovo nije ni videlo. utali smo neko vreme.
"Dakle", rekoh. "Pre svega hteo bih da znam ko ste vi i kako se zovete."
"Luarvik", ree brzo.
"Luarvik... A ime?"
"Ime? Luarvik."
"Gospodin Luarvik Luarvik?"
Ponovo je zautao. Savlaivao sam nelagodnost koju ovek uvek osea kad razgovara sa jako
razrokim ljudima.
"Otprilike tako", ree najzad.
"U kom smislu otprilike?"
"Luarvik Luarvik."
"Dobro. Recimo. Ko ste vi?"
"Luarvik", ree. "Ja sam Luarvik." Pouta malo. "Luarvik Luarvik. Luarvik L. Luarvik."
Izgledao je prilino zdrav i potpuno ozbiljan, i to je najvie iznenaivalo. Uostalom, ja nisam
lekar.
"Hou da znam ime se bavite."
"Ja sam mehaniar", ree. "Mehaniar-ofer."
"ofer ega?" upitah.
Tada upre u mene oba oka. Oigledno nije shvatio pitanje.
"Dobro, pustimo to", urno rekoh. "Vi ste stranac?"
"Veoma", ree. "U velikoj meri."
"Verovatno ste veanin?"
"Verovatno. U velikoj meri sam veanin."
ta to radi, da se ne sprda sa mnom? - pomislih. Ne bi se reklo. Pre lii na oveka kojeg su
priterali uza zid.
"Zato ste doputovali ovamo?" upitah.
 "Ovde je Olaf Andvarafors. On e vam sve rei. Ja ne mogu."
"Putovali ste kod Olafa Andvaraforsa?"
"Da."
"Na vas se sruila lavina?"
"Da."
"Putovali ste automobilom?"
Zamisli se.
"Kolima", ree.
"Zbog ega vam je potreban Andvarafors?"
"Imam posla sa njim."
"Kakvog zapravo?"
"Imam posla sa njim", ponovi. "Sa njim. On e rei."
Vrata iza mojih lea zakripae. Osvrtoh se. Na pragu, drei au u ruci ispruenoj u stranu,
stajao je Mozes.
"Ovamo se ne moe", rekoh odseno.
Mozes je ispod kosmatih obrva promatrao nepoznatog. Na mene nije obratio nikakvu panju.
Skoih i krenuh grudima prema njemu.
"Molim vas da odmah izaete, gospodine Mozes!"
"Ne derite se na mene", neoekivano miroljubivo predloi Mozes. "Mogu ispoljiti radoznalost,
koga ste uselili u moju odaju."
"Ne sada, kasnije..." Postepeno ali uporno sam zatvarao vrata.
"Molim, molim..." mrmijao je Mozes, izguran u hodnik. "Ja bih, naravno, mogao da protestujem..."
Zatvorih vrata i ponovo se okrenuh prema Luarviku L. Luarviku.
"Je li to bio Olaf Andvarafors?" upita Luarvik.
"Ne", rekoh. "Olaf Andvarafors je sino ubijen."
"Ubijen", ponovi Luarvik. U njegovom glasu nije bilo nikakvih emocija. Ni uenja, ni straha, ni
tuge. Kao da sam mu saoptio da je Olaf za trenutak izaao i da e se odmah vratiti. "Mrtav? Olaf
Andvarafors?"
"Da."
"Ne", ree Luarvik. "Vi ne znate tano."
"Znam potpuno tano. Video sam ga mrtvog. Lino."
"elim da pogledam."
"ta e vam to? Shvatio sam da ga vi ne znate lino."
"Imam posla sa njim", ree Luarvik.
"Ali kaem vam: ubijen je. Umro je. Ubili su ga."
"Dobro. Hou da vidim."
Meni najednom proradi kliker - setih se kofera. "Trebalo je da vam preda neto?"
"Ne", odgovori ravnoduno. "Trebalo je da razgovaramo. Ja i on."
"O emu?"
"Ja i on. I on."
"ujte, gospodine Luarvik", rekoh. "Olaf Andvarafors je mrtav. Ubili su ga. Ja vodim istragu o
ubistvu. Traim ubicu. Shvatate li? Treba da saznam to je mogue vie o Olafu Andvaraforsu. Molim
vas da budete iskreni. Pre ili kasnije vi ete morati sve da ispriate. Bolje ranije nego kasnije."
On se neoekivano zavue ispod ebeta sve do nosa. Oi su mu ponovo gledale na razne strane.
"Nita vam ne mogu rei", nerazgovetno progovori kroz ebe.
 "Zato?"
"Mogu da kaem samo Olafu Andvaraforsu."
"Odakle ste doputovali?" upitah.
utao je.
"Gde ivite?"
utanje. Tiho brektanje. Jedno oko gleda u mene, drugo u tavanicu.
"Vi izvravate neiji nalog?"
"Da."
"iji zapravo?"
"Zato elite to da znate?" upita. "Ja nemam posla sa vama. Vi nemate posla sa nama."
"Molim vas da shvatite", rekoh srdano. "Ako saznamo makar togod o Olafu saznaemo ko ga je
ubio. Pa dobro. Vi, oigledno, ne poznajete Olafa. Ali ti koji su vas poslali kod njega mogu neto da
znaju."
"Ni oni ne znaju Olafa", ree.
"Kako to?"
"Oni ne znaju Olafa. Zbog ega?"
Protrljah obraze obrasle ekinjom.
"Vas ovek ne moe da uhvati ni za glavu ni za rep", rekoh osorno. "Ljudi koji ne znaju Olafa alju
vas koji isto tako ne znate Olafa, s nekakvom porukom za Olafa. Kako to moe biti?"
"To moe biti. To je tako."
"Ko su ti ljudi?"
utanje.
"Gde se oni nalaze?"
utanje.
"Gospodine Luarvik, moete imati velike neprijatnosti."
"Zbog ega?" upita.
"Prilikom istrage o ubistvu svaki estit graanin duan je da da policiji traene iskaze", rekoh
strogo. "Odbijanje se moe uzeti kao sauesnitvo."
Luarvik L. Luarvik nije reagovao.
"Nije iskljueno da u vas morati uhapsiti", dodadoh. To je oigledno bila protivzakonita pretnja,
i pourih da se ispravim: "U svakom sluaju, zbog vaeg upornog poricanja imaate velike
neprijatnosti za vreme suenja."
"elim da se obuem", namah ree Luarvik. "Ne elim da leim. Hou da vidim Olafa
Andvaraforsa."
"Zato?" upitah.
"Hou da ga vidim."
"Ali vi ga ne znate lino."
"Ne treba mi njegovo lice", ree Luarvik.
"A ta vam je potrebno?"
Luarvik se izvue ispod ebeta i ponovo sede.
"elim da vidim Olafa Andvaraforsa!" ree veoma glasno. Njegovo desno oko se trzalo i vrtelo
se. "emu pitanja? emu pitanja? Veoma mnogo pitanja. Zato ne vidim Olafa Andvaraforsa?"
I ja takoe izgubih strpljenje.
"elite da identifikujete le? Ako vas shvatam?"
"Da identifikujem... Da ga prepoznam?"
 "Da! Da prepoznate!"
"Hou. Hou da vidim."
"Kako moete da ga prepoznate", rekoh, "ako ga ne znate lino?"
"Kakvo lice?" izdra se Luarvik.
"Zato lice? Hou da vidim da to nije Olaf Andvarafors, da je to neko drugi!"
"Zato mislite da je to drugi?" brzo upitah.
"Zato vi mislite da je to Olaf Andvarafors?" primeti on.
Upresmo poglede jedan u drugog. Bio sam prinuen da priznam da je taj udan ovek u izvesnom
smislu u pravu. Ne bih se mogao zakleti da je viking sa zavrnutim vratom na spratu ba Olaf
Andvarafors, koga trai Luarvik L. Luarvik. To ne bi morao biti taj Olaf Andvarafors, i to ne bi
morao uopte biti Olaf Andvarafors. S druge strane, nisam shvatao, kakvog smisla ima pokazivati le
oveku koji ne poznaje Olafa lino. Lino... I zaista, zbog ega obavezno lino? Moda je trebalo da
ga prepozna po odei, ili po nekakvom prstenu... ili, recimo, po tetoviranoj ari...
Zau se kucanje na vratima i Kajsin glas piskutljivo ree:
"Izvolite se obui..."
Otvorih vrata i uzeh od Kajse osueno i ispeglano odelo nepoznatog.
"Obucite se", rekoh, stavivi odelo na postelju.
Zatim stadoh prema prozoru i poeh da posmatram nazupenu liticu Poginulog Alpiniste koja je
ve bila obasjana ruiastom svetlou izlazeeg sunca, bledu mrlju meseca, isto tamno plavetnilo
neba. Iza mojih lea ulo se itanje, ukanje, nejasno mrmljanje, radi neeg je gurao stolicu:
oigledno, nije nimalo lako oblaiti se jednom rukom i uz toliku razrokost pri tom. Dva puta me je
neto vuklo da se okrenem i ponudim pomo, ali se uzdrah. Zatim Luarvik ree: "Obukao sam se."
Okrenuh se. Zaudih se. Veoma se zaudih, ali se setih ta je ovaj ovek preiveo po noi, i
prestadoh se uditi. Prioh mu, popravih mu i zakopah kragnu, ponovo mu prikopah dugmeta na
kaputu i gurnuh mu nogom vlasnikove patike. Dok sam sve to radio, pokorno je stajao, odmakavi
jedinu ruku. Prazan desni rukav gurnuh mu u dep. Pogledao je patike i rekao sumnjiavo:
"Ovo nije moje. Moje nisu takve."
"Vae cipele se jo nisu osuile", rekoh. "Obucite to i idemo."
Moglo se pomisliti da on nikada u ivotu nije oblaio patike. Dva puta je iz sve snage pokuao da
ugura u patike noge i dva puta nije uspeo, svaki put je gubio pri tom ravnoteu. Nije stajao ponajbolje
s ravnoteom - oigledno, jue je izvukao deblji kraj, i jo uopte nije doao k sebi. Dobro sam ga
shvatao: i meni se to deavalo...
Verovatno se sve to vreme nekakav mehanizam neujno okretao u mojoj podsvesti, jer me je
iznedada zaslepila za trenutak udnovata misao: ta ako Olaf nije Olaf, ve Hinkus... A Hinkus nije
Hinkus, ve Olaf i da je on poslao telegram da pozove eto ovog udnog oveuljka. Ali od zamene
imena nita u krajnjem ishodu nije bilo jasnije, i odagnah tu misao iz glave.
Drei se pod ruku izali smo u hol i krenuli na prvi sprat. Vlasnik je kao i ranije sedeo na svom
radnom mestu, ispratio nas je zamiljenim pogledom. Luarvik uopte ne obrati panju na vlasnika.
Svu svoju panju usredsredio je na stepenice stepenita. Za svaki sluaj pridravao sam ga za lakat.
Zastadosmo pred vratima Olafove sobe. Paljivo sam pogledao svoje izlepljene trake - sve je bilo
u redu. Tada uzeh klju i irom otvorih vrata. Otar neprijatan smrad udari mi u nos - veoma udan
smrad, nalik na smrad od dezinfekcije. Zadrah se na pragu, pozlilo mi je. Uostalom, u sobi se nita
nije izmenilo. Samo mi se lice mrtvaca inilo tamnijim nego sino, moda zbog svetlosti, i mrlje
modrica se sada gotovo nisu ni videle. Luarvik me prilino jako munu u slabine. Kroih u predsoblje
i uklonih se, propustivi ga da pogleda.
 Moglo se pomisliti da on nije mehaniar-ofer, ve uvar mrtvanice. Sa potpuno ravnodunim
izgledom zastade iznad lea i duboko se nae, zabacivi jedinu ruku iza lea. Ni gaenja, ni straha, ni
pijeteta - rutinski pregled. I utoliko neobinije su mi se uinile njegove rei.
"Iznenaen sam", ree potpuno bezbojnim glasom. "Ovo je zaista Olaf Andvarafors. Ne shvatam."
"Kako ste ga prepoznali?" odmah upitah.
On se ispravi, okrenu glavu i pogleda me jednim okom. Stajao je, nagnuvi se, rairivi noge,
gledao me ispitivaki i utao. To je trajalo toliko dugo da me je zaboleo vrat. Kako moe da ostane u
tako nezgrapnoj pozi? Steglo ga je u krstima, ne?... Najzad ree:
"Setio sam se. Video sam ga ranije. Tada nisam znao da je to Olaf Andvarafors."
"A gde ste ga ranije videli?" upitah.
"Tamo." Ne ispravljajui se mahnu rukom nekud ispred prozora. "Ali to nije najvanije."
Najednom se ispravi i zaepa po sobi, smeno vrtei glavom. Ja se sav skupih, ne skidajui oi s
njega. Oigledno je traio neto, i ja sam se ve doseao - ta zapravo.
"Olaf Andvarafors nije umro ovde?" upita, zastavi ispred mene.
"Zato tako mislite?" upitah.
"Ne mislim. Pitam."
"Traite neto?"
"Olaf Andvarafors je imao predmet", ree. "Gde je?"
"Vi traite kofer" rekoh. "Vi ste po njega doli?"
"Gde je on?" ponovi Luarvik.
"kofer je kod mene", rekoh.
"To je dobro", pohvali. "Hou da ga imam ovde. Donesite."
Napravih se da ne ujem njegov ton i rekoh:
"Mogao bih vam dati kofer, ali najpre morate da odgovorite na moja pitanja."
"Zbog ega?" s veoma velikim uenjem upita. "Zbog ega pitanja?"
"Zato", strpljivo odgovorih, "to ete vi dobiti kofer samo u tom sluaju ako iz vaih odgovora
bude jasno da vi imate pravo na njega."
"Ne shvatam", ree.
"Ne znam da li je to va kofer ili nije. Ako je va, ako ga je Olaf doneo za vas, dokaite to. Tada
u vam ga dati."
Oi mu pobegoe na razne strane i ponovo se sastavie kraj prekonosnice.
"Ne treba", ree. "Neu. Umoran sam. Idemo."
Pomalo smeten izaao sam za njim iz sobe. Vazduh u hodniku bio je izvanredno sve i ist. Otkuda
u sobi ovaj apotekarski smrad? Moda je tamo i ranije bilo neto prosuto, samo se pri otvorenom
prozoru nije osealo? Zakljuah vrata. Dok sam otiao u svoju sobu po lepak i hartiju i bavio se
peaenjem, Luarvik je stajao na svom mestu, utonuo, reklo bi se, u duboku zamiljenost.
"Pa ta je?" upitah. "Hoete li odgovarati na pitanja?"
"Ne", odluno odgovori. "Neu pitanja. Hou da leim. Gde mogu da leim?"
"Idite u svoju sobu", rekoh bezvoljno. Obuzela me je apatija. Namah me je divljaki zabolela
glava. Neto me je vuklo da legnem, da se opustim, da zatvorim oi. Sve je to apsurdno, ni na ta ne
nalii, nakazno-besmislena stvar kao da se otelotvorila u apsurdnom nakazno-besmislenom Luarviku
L. Luarviku, koji ni na koga nije bio nalik.
Siosmo u hol i on odgega u svoju sobu, a ja sedoh u fotelju, opruih se i, najzad, zatvorih oi.
Negde je umelo more, svirala glasna nerazgovetna muzika, doplovljavale i otplovljavale nekakve
maglovite mrlje. U ustima sam imao takav oseaj kao da sam mnogo sati uzastopno vakao presnu
vatu. Zatim mi neko onjui uho mokrim nosom i teka glava Lelja prijateljski se pribi uz moje koleno.
13.
Po svoj prilici mi je ipak polo za rukom da odremam petnaestak minuta, a Lelj mi nije dao vie.
Oblizivao mi je ui i obraze, cimao me za nogavice, ukao i najzad me lako ujeo za ruku. Tada
nisam izdrao i poskoio sam, spreman da ga zgromim, najnemoguije kletve i jadikovanja navirali
su mi u grlu, ali moj pogled pade na stoi i zapanjih se. Na blistavoj lakiranoj povrini stoia, kraj
vlasnikovih papira i rauna stajao je jako veliki crni revolver.
Bio je to luger kalibra 0,45 sa dugakom ruicom. Leao je u lokvici vode i grudvice neotopljenog
snega su ga jo prekrivale; i dok sam zabezeknuto gledao, jedna grudvica skliznu sa oroza i pade na
sto. Tada obuhvatih pogledom hol. U holu nije bilo nikog, samo je Lelj stajao kraj stoia i, nagnuvi
glavu u stranu, ozbiljno-upitno me posmatrao. Iz kuhinje je dopiralo zveckanje erpi, uo se tihi
vlasnikov bas i irio se miris kafe.
"To si doneo?" upitah Lelja apatom.
On spusti glavu na drugu stranu jednako gledajui u mene. Na apama mu je bio sneg, sa kosmatog
trbuha slivala se voda. Oprezno uzeh pitolj.
To je bilo pravo gangstersko oruje. Daljina nianskog gaanja - dvesta metara, ureaj za optiko
nianjenje, leite za dodatni kundak, polugica za prevoenje na automatsku paljbu i sline
pogodnosti. Cev je bila nabijena snegom. Pitolj je bio hladan, teak, rebrasta ruka prosto je
prianjala za aku. Iz nekog razloga pade mi na um da nisam pretresao Hinkusa. Prtljag sam mu
pretresao, bundu sam mu pretresao, a njega samog sam zaboravio. Verovatno zato to mi se inilo da
je rtva.
Izvadih iz ruke arer, bio je pun. Povukoh zatvara i na sto ispade metak. Uzeh ga da bih ga
vratio u arer, i najednom obratih panju na udnu boju metka. On nije bio ut niti tamnosiv, kao
obino. Blistao je kao niklovan, samo to nije bio nikl, ve najverovatnije srebro. Nikada u ivotu
nisam video takve metke. Poeh urno, jedan za drugim da izbacujem metke iz arera. Svi su bili isti
srebrni meci. Oblizah osuene usne i ponovo pogledah Lelja.
"Odakle ti to, matori?" upitah.
Lelj ivahno mahnu glavom i ukoso skoi prema vratima.
"Razumem", rekoh. "Razumem. Saekaj asak."
Vratih metke u arer, gurnuh arer u ruku i, u hodu ukajui pitolj u boni dep, krenuh prema
izlazu. Ispred vrata Lelj se smandrlja s trema i, upadajui u sneg, pojuri du proelja. Gotovo sam
bio uveren da e stati ispred Olafovog prozora, ali ne stade. Zae iza kue, nestade za trenutak i
ponovo se pojavi, nestrpljivo provirujui iza ugla. Zgrabih prve skije na koje naioh, navrat-nanos ih
privrstih na noge i pojurih za njim.
Obiosmo hotel, a zatim se Lelj uputi dalje od kue i zastade na pedesetak metara. Stigoh do njega
i osvrtoh se. Sve je to bilo nekako udno. Videh jamicu u snegu, odakle je Lelj iskopao pitolj, videh
trag svojih skija iza sebe, videh brazde koje je ostavio Lelj, skaui preko smetova, a svuda unaokolo
sneni pokriva bio je netaknut. To je moglo da znai jedno: pitolj su zavitlali ovamo ili s puta, ili iz
hotela. I to je bio dobar hitac. Nisam bio uveren da bih uspeo da ovako teku i nezgodnu stvar bacim
toliko daleko. Zatim shvatih. Pitolj su bacili s krova. Pitolj su oduzeli Hinkusu i bacili ga to su
mogli dalje. Moda ga je, tavie, i Hinkus lino bacio to je mogao dalje. Moda se plaio da e ga
iz zasede ucmekati tim pitoljem. A moda to, naravno, nije uinio Hinkus, ve neko drugi... ali
gotovo zasigurno - s krova. S puta bi takav hitac mogao da postigne samo dobar bomba, a kroz
prozor neke sobe to ne bi bilo moguno postii.
"Pa, Lelj", rekoh bernardincu, "sila si ti. A ja nisam. Hinkusa je trebalo dobro protresti, onako
kako to ini stari Zgut. Zar ne? Sreom, jo nije kasno da se to uini."
I ne saekavi Leljov odgovor, pojurih nazad. Lelj je, razbacujui sneg, upadajui u njega i
mlatarajui uima, jurio uporedo sa mnom.
Imao sam nameru da odmah odem do Hinkusa, da probudim ovog kukinog sina i da mu uteram
strah u kosti, ak i po cenu ukora u slubenikom listu. Sada mi je potpuno jasno da su Olafov i
Hinkusov sluaj bili meusobno povezani na najneposredniji nain, da Olaf i Hinkus uopte nisu
sluajno doputovali ovamo zajedno, da je Hinkus sedeo na krovu, naoruan dalekometnim pitoljem,
samo s jednim ciljem: da dri na nianu najbliu okolinu i da ne da nekom da ode iz hotela; da je to
upravo on upozoravao nekog ceduljom koja je potpisana sa 'S' (tu je on, istina, napravio greku, i
cedulja oigledno nije dospela onom kome je namenjena - di Barnstokr ne izaziva ni najmanje
sumnje); da je on nekom ovde uasno smetao i, verovatno, nastavljao da smeta, i nek sam proklet, ako
sad ne isteram stvar na istac - kome i zato. U toj verziji postojalo je, naravno, mnotvo
protivrenosti. Ako je Hinkus, recimo, bio Olafov telohranitelj i smetao njegovom ubici, zato su se
prema njemu, Hinkusu, poneli tako blago? Zato i njemu nisu zavrnuli iju? Zato se njegov protivnik
sluio iskljuivo humanim sredstvima borbe - dostava, zarobljavanje?... Uostalom, to ba ne bi bilo
teko objasniti: Hinkus je, oigledno, plaenik, i njime jednostavno nisu hteli da prljaju ruke... Da! I
treba utvrditi kome je poslao telegram. Neprestano to isputam iz vida...
Vlasnik me pozva iz bifea i bez i jedne rei ponudi mi olju tople kafe i neobino veliki sve
sendvi s unkom. To je bilo ba ono to mi je bilo potrebno. Dok sam vakao posmatrao me je
mirkavim oima i najzad upita:
"Ima li ta novo?"
Potvrdno klimnuh glavom.
"Da. Pitolj. Samo to nije moje delo, ve Lelja. A ja sam idiot."
"Hm... Da. Lelj je inteligentan pas. A kakav je pitolj?"
"Interesantan pitolj", rekoh. "Profesionalni... Uostalom, da li ste ikad uli da se pitolji pune
srebrnim mecima?"
Izvesno vreme je vlasnik utao isturene vilice.
"Taj va pitolj je napunjen srebrnim mecima?" polako ree.
Potvrdno klimnuh glavom.
"M-da, itao sam o tome... Oruje se puni srebrnim mecima kad ovek namerava da puca u
sablasti."
"Ponovo zombizam-mombizam", progunah.
"Da, ponovo. Vampira ne moe ubiti obinim metkom. Vukodlak... lisica-kicune... ablja
princeza... Upozorio sam vas, Peter!" Podie debeli prst. "Ve odavno oekujem tako ta. A sada ne
samo ja..."
Savakah sendvi i ispih kafu. Ne moe se rei da me vlasnikove rei nisu nimalo pogodile. Iz
nekog razloga se neprestano dogaalo da se vlasnikova verzija - jedina i besmislena - neprestano
potvrivala, a sve moje verzije - mnogobrojne i realistike - nisu... Vampiri, aveti, sablasti... Tu je
sva nevolja bila u tome to bih tada morao da poloim oruje: kao to je rekao jedan pisac: zagrobni
ivot spada u nadlenost crkve a ne policije...
"Jeste li saznali iji je to pitolj?" upita vlasnik.
"Pa postoji ovde kod nas jedan lovac na vampire, Hinkus se preziva", rekoh i izaoh.
Usred hola, sav nekako nezgrapan i neprirodan, dredao je kao iskrivljeno strailo gospodin
Luarvik L. Luarvik. Jednim okom je posmatrao mene, a drugim stepenite. Kaput mu je stajao nekako
osobito nahereno, pantalone su mu spale, prazan rukav se klatario i izgledao je tako kao da su ga
vakale krave. Klimnuh mu glavom u znak pozdrava i htedoh da proem mimo njega, ali mi on brzo,
gegajui se, krenu u susret i preprei mi put.
"Da?" rekoh zastavi.
"Kratak ali vaan razgovor", izjavi.
"Zauzet sam. Hajde kroz pola sata."
On me uhvati za lakat.
"Najlepe vas molim da mi posvetite. Odmah."
"Ne shvatam. ta da posvetim?"
"Da mi posvetite nekoliko minuta. To je vano za mene."
"To je vano za vas..." ponovih nastavivi da idem prema stepenitu. "Ako je to vano samo za
vas onda je to za mene potpuno nevano."
Vukao se za mnom kao da je privezan nekako udno isturajui noge - jednu vrkom spolja, drugu -
vrkom unutra.
"Za vas je isto tako vano" ree. "Biete zad voljni. Dobiete sve to elite."
Ve smo se peli stepenitem.
"U emu je, zapravo, stvar?" upitah.
"Tie se kofera."
"Jeste li spremni da odgovarate na pitanja?"
"Hajde da stanemo i porazgovaramo", zamoli. "Noge mi idu slabo."
Aha, gori mu pod nogama, pomislih. To je dobro, to mi se dopada.
"Kroz pola sata," rekoh. "I pustite me, molim vas, smetate mi."
"Da," sloi se. "Smetam. Hou da smetam. Moj razgovor je hitan."
"Ma kakva hitnost," primetih. "Stii emo. Kroz pola sata. Ili, recimo, kroz sat."
"Ne-ne, najlepe vas molim odmah. Mnogo zavisi. I to brzo. Ja - vama, vi - meni. I gotovo."
Ve smo bili u hodniku prvog sprata i ja se saalih.
"Dobro, hajdemo kod mene. Samo hajdete bre."
"Da-da, to e biti brzo."
Dovedoh ga u svoju sobu i, poto sedoh na ivicu stola, rekoh:
"Priajte redom."
Ali on ne poe odmah. Najpre se osvrte, oekujui verovatno da se kofer nalazi tu negde, pred
oima.
"kofer nije ovde", rekoh. "Hajdete bre."
"Onda u sesti" ree i sede u moju fotelju. "Neophodan mi je kofer. ta traite za njega?"
"Nita ne traim. Dokaite da imate pravo na njega i on je va."
Luarvik L. Luarvik zavrte glavom i ree:
"Ne. Neu dokazivati. kofer nije moj. Najpre nisam nita shvatao. Sada sam dugo mislio i sve
shvatio. Olaf je ukrao kofer. Bilo mi je nareeno da naem Olafa i da mu kaem: 'Vrati to to si uzeo.
Komandant dve stotine dvadeset etiri'. Ne znam ta to znai. Ne znam ta je on uzeo. I zatim vi sve
vreme govorite kofer. To me je zavaralo. Nije kofer. Futrola. Unutra je aparat. Ranije nisam znao.
Kad sam video Olafa, dosetio sam se. Sada znam: Olaf nije ubijen. Olaf je umro. Od aparata. Aparat
je veoma opasan. Opasnost postoji za sve. Svi e biti kao Olaf, ili moda eksplozija. Tada e sve biti
jo gore. Shvatate zato treba raditi brzo? Olaf je, budala, umro je. Mi smo pametni, neemo umreti.
Dajte brzo kofer."
Sve je to istrtljao svojim bezbojnim glasom, gledajui me naizmenino as desnim, as levim
okom i nemilosrdno trzajui prazan rukav. Lice mu je bilo nepomino, samo su se s vremena na
vreme podizale i sputale retke obrve. Gledao sam ga i mislio da su mu maniri i gramatika ostali kao
i ranije, ali se fond rei znatno poveao. Raspriao se Luarvik.
"Ko ste vi?" upitah.
"Ja sam emigrant, strani strunjak. Prognanik. rtva politike."
Pa, raspriao se Luarvik. ta je razlog tome!
"Emigrant odakle?" upitah.
"Takva pitanja nisu potrebna. Ne mogu rei. ast. Nita neu nauditi vaoj zemlji."
"Ali vi ste ve rekli da ste veanin."
"veanin? Nisam rekao. Emigrant sam, politiki prognanik."
"Izvinite" rekoh. "Pre jednog sata ste mi rekli da ste veanin. Da ste ak u velikoj meri veanin.
A sada poriete?"
"Ne znam... ne seam se", promrmlja. "Loe mi je. Plaim se. Potreban mi je to pre kofer."
to me je vie pourivao, to sam manje bio sklon da urim. Sve mi je bilo jasno: lagao je i lagao
je neobino neveto.
"Gde ivite?" upitah.
"Ne mogu rei."
"ime ste doputovali ovamo?"
"Kola."
"Koje marke?"
"Marke... Crna, velika."
"Ne znate marku vaeg automobila?"
"Ne znam, nije moj."
"Ali vi ste mehaniar", rekoh zlurado. "Kakav ste do avola mehaniar, uz to i ofer, ako se ne
razumete u automobile?"
"Dajte mi kofer, inae e biti nesree."
"A ta ete raditi sa tim koferom?"
"Brzo u ga odvesti."
"Kuda? Ta vi znate, lavina je zatrpala put."
"Nita ne mari. Odveu to dalje. Pokuau da demontiram. Ako ne budem umeo, pobei u.
Neka ostane tamo."
"Dobro", rekoh i skoih sa stola. "Idemo."
"Kako?"
"Mojim kolima. Ja imam dobra kola marke 'Moskvi'. Uzeemo kofer, odveemo se podalje,
pogledaemo."
Ne mae se s mesta.
"Vi ne treba da idete. Veoma je opasno."
"Ne mari. Izloiu se riziku. Vai."
Sedeo je nepomino i utao.
"Zato sedite?" upitah. "Ako je opasno, treba im pre otii."
"Ne odgovara mi", ree najzad. "Pokuaemo na drugi nain. Neete da date kofer, onda mi
prodajte kofer. A?"
"Naime?" rekoh ponovo sedajui na ivicu stola.
"Dau novac, mnogo novca. Vi mi dajte kofer. Niko nita nee saznati, svi e biti zadovoljni. Vi
ste nali kofer, a ja sam ga kupio. Kvit."
"I koliko ete mi dati?" upitah.
 "Mnogo. Koliko hoete. Evo."
Gurnu ruku pod miku i izvue debeo sveanj novanica. U stvarnosti sam video takve svenjeve
samo jednom prilikom - u Dravnoj banci, kad sam tamo vodio istragu o falsifikovanju novca.
"Koliko ima ovde?" upitah.
"Malo vam je? Onda evo jo."
Gurnu ruku u boni dep i izvadi otuda jo jedan toliki sveanj i baci ga na sto kraj mene.
"Koliko ovde ima novca?" upitah.
"Zar je to vano?" iznenadi se. "Sve je vae."
"Veoma je vano. Vi znate koliko ovde ima novca?"
utao je, oi su mu as beale, as se vraale.
"Tako. Ne znate. A otkuda ste ga uzeli!"
"Moj je."
"Proite se, Luarvik. Ko vam ga je dao? Doli ste ovamo sa praznim depovima. Mozes, niko
drugi. Zar ne?"
"Neete novac?"
"Znate ta", rekoh. "Ovaj novac u konfiskovati, a vas hapsim zbog pokuaja podmiivanja
slubenog lica. Uvalili ste se u veoma neslavan poduhvat, Luarvik. Preostaje vam jedno: govorite
pravu istinu. Ko ste vi?"
"Vi ste uzeli novac?" upita Luarvik.
"Konfiskovao sam."
"Konfiskovao... Dobro", ree. "A gde je kofer?"
"Vi ne razumete ta znai 'konfiskovati'?" upitah. "Pitajte Mozesa... Dakle, ko ste vi?"
Ne govorei ni rei ustade i poe prema vratima. Zgrabih novac i krenuh za njim. Ili smo
hodnikom i poeli da silazimo niz stepenice.
"Bez razloga ne vraate kofer", ree Luarvik. "To nee biti korisno po vas."
"Nemojte da pretite", upozorih.
"Biete uzrok velike nesree."
"Prestanite da laete", rekoh. "Neete da govorite istinu, vaa stvar. Ali ste se ve uglibili do
uiju, Luarvik, i povukli sa sobom Mozesa. Sada se neete lako iskobeljati. Svakog asa ovamo e
doi policija, i vi ete ipak morati da ispriate istinu... Stop! Ne tamo. Idite za mnom."
Uhvatih ga za prazan rukav i odvedoh u kancelariju. Zatim pozvah vlasnika i u njegovom prisustvu
izbrojah novac i napisah akt. Vlasnik isto tako prebroja novac - novca je bilo vie od osamdeset
hiljada, moja plata za deset godina besprekorne slube - i potpisa akt.
Sve to vreme Luarvik je stajao podalje, nezgrapno se premetajui s noge na nogu, kao ovek koji
eli da ode to je mogue pre.
"Potpiite", rekoh, pruajui mu dralju.
On uze dralju, paljivo je pogleda i oprezno je spusti na sto.
"Ne", ree. "Idem."
"Kako hoete. To nee promeniti vau situaciju."
On se odmah okrete i izae oeavi se ramenom o dovratak. Vlasnik i ja se zgledasmo.
"Zbog ega je hteo da vas podmiti?" upita vlasnik. "ta mu je bilo potrebno?"
"kofer", rekoh.
"Kakav kofer?"
"Olafov kofer koji se nalazi kod vas u sefu..." Izvadih klju i otvorih sef. "Evo ovaj."
"On vredi osamdeset hiljada?" upita vlasnik s potovanjem.
 "On vredi, po svoj prilici, mnogo vie. Sa njime je u vezi nekakva sumnjiva rabota, Alek." Strpah
novac u sef i zatvorih teka vratanca, a akt stavih u dep.
"Ko je taj Luarvik?" zamiljeno ree vlasnik. "Otkuda mu toliko novca?"
"Luarvik nije imao ni prebijenog groa. Novac mu je dao Mozes, niko drugi."
Vlasnik podie debeli prst spremajui se da neto kae, ali se predomisli. Umesto toga energino
protrlja gojaznu bradu, graknu: "Kajsa!" i izae. Ostadoh da sedim iza pisaeg pulta. Poeh se
priseati. Briljivo sam traio u seanju najsitnije pojedinosti, najbeznaajnije dogaaje iji sam
svedok bio u ovom hotelu. Pokazalo se da sam zapamtio mnogo tota.
Oigledno, zapamtio sam da je prilikom prvog naeg susreta Simone nosio sivo odelo, a na
jueranjoj sedeljci imao je na sebi tamnocrveno, i dugmad na manetni sa utim kameniima. Seao
sam se da je, kada je Brin bila icu kod svog strica za cigaretu, on uvek vadio iza desnog uha. Seao
sam se da Kajsa ima maleni crni mlade na desnoj nozdrvi; da di Barnstokr sluei se viljukom uvek
dri odmaknut mali prst; da klju moje sobe lii na klju Olafove sobe; i jo mnogo slinih
besmislica. U svemu tom smeu otkrio sam dva bisera. Prvo, setio sam se kako je sino Olaf, sav
zasut snegom, stajao nasred hola sa svojim crnim koferom i osvrtao se, kao da je oekivao da e ga
doekati, i kako je pogledao mimo mene u portijeru navuenu na ulaz u polovinu Mozesovih, i kako
mi se uinilo da se portijera njie - po svemu sudei, od promaje. Drugo, setio sam se da su, kad sam
stajao u redu za tu, sa sprata sili drei se pod ruku Olaf i Mozes...
Sve me je to uporno navodilo na misao da se Olaf, Mozes, a sada i Luarvik - svi jedna druina, ali
da ova druina nema nameru da udara u sva zvona da su oni - jedna druina. I ako se setim da sam
pronaao Mozesa u sobi-muzeju koja je pored moje sobe pet minuta pre nego to sam naao kod sebe
na ubrljanom stolu cedulju u vezi s gangsterom i manijakom; i ako se setim da je Mozesov sat bio
poturen - oigledno poturen a zatim ponovo uklonjen - u Hinkusovu putnu korpu... ako se setim da je
gospoa Mozes bila jedini ovek, ne raunajui, moda, Kajsu, koji je bio odsutan iz salona upravo
onda kad su Hinkusu uterali strah u kosti i gurnuli ga pod sto... ako se setim svega toga onda se dobija
neobino zanimljiva slika.
U tu sliku se veoma dobro smeta i Hinkusova izjava o tome da se jedan od njegovih kofera
preobratio u lani prtljag, i ta okolnost da je gospoa Mozes bila jedini ovek koji je lino video
Hinkusovog dvojnika. Ali se za Brin uopte ne moe rei da je videla Hinkusovog dvojnika: ona je
videla samo Hinkusovu bundu, a ko je bio u toj bundi ne zna se.
Naravno, na slici je ostalo jo mnogo neispitanih i potpuno neshvatljivih praznina. Ali je sada bar
bio jasan raspored snaga: Hinkus, s jedne strane, a Mozesi, Olaf i Luarvik - s druge. Uostalom,
sudei prema potpuno besmislenim Luarvikovim postupcima i toj otvorenosti s kojom ga je Mozes
snabdeo novcem, stvar se pribliavala nekakvom prelomnom trenutku... I tada mi pade na um da ja,
bogme, uzaludno drim Hinkusa zatvorenog. U obraunu koji postoji ne bi bilo loe stei saveznika,
pa makar on bio sumnjiv i oigledno kriminalni tip, kao to je Hinkus.
Tako u i postupiti, pomislih. Natutkau na njih gangstera i manijaka. Mozes, sigurno, smatra da
Hinkus jo lei pod stolom. Videemo kako e se ponaati kad se Hinkus iznenada pojavi u trpezariji
za vreme doruka. O tome, kako je i ko je vezao Hinkusa, o tome, ko je i kako ubio Olafa, odluio
sam da za sada ne mislim. Zguvao sam svoje zabeleke, stavio ih u pepeljaru i zapalio.
"Izvolite na doruak..." propita negde na spratu Kajsa. "Izvolite na doruak."
14.
Hinkus je ve ustao. Stajao je nasred sobe sa sputenim naramenicama i brisao lice velikim
ubrusom.
"Dobro jutro", rekoh. "Kako ste?"
Oprezno me pogleda popreko, lice mu je bilo malo podbulo ali je uglavnom izgledao sasvim
pristojno. Nita na njemu nije ostalo od onog do bezumlja izmrcvarenog hajkom tvora, kakvog sam ga
video pre nekoliko sati.
"Kako se uzme", proguna. "Zato ste me ovde zatvorili?"
"Imali ste nervni napad", objasnih.
Lice mu se malo iskrivi. "Nita naroito. Vlasnik vam je dao injekciju i zatvorio vas kako vas niko
ne bi uznemiravao. Hoete li poi na doruak?"
"Poi u", ree. "Dorukovau i izgubiu se odavde u bestragiju. I akontaciju u uzeti. I jes' mi
neki odmor u planinama..." Zguvao je i bacio ubrus. "Jo jedan takav odmor i nepovratno e
poaaveti. I bez tuberkuloze... Da ne znate gde je moja bunda? I ubara..."
"Po svoj prilici na krovu", rekoh.
"Na krovu..." promrmlja, podiui naramenice. "Na krovu..."
"Da", rekoh. "Niste imali sree. Mogu samo saoseati sa vama... Ali emo jo porazgovarati o
tome."
Okrenuh se i pooh prema vratima.
"Nemamo ta o tome da razgovaramo!" ljutito doviknu za mnom.
U trpezariji jo nikog nije bilo. Kajsa je razmetala tanjire sa sendviima. Javih joj se i izabrah za
sebe novo mesto - leima okrenut prema bifeu a licem prema vratima, pored stolice di Barnstokra.
Tek to sam seo ue Simone - u debelom arenom sviteru, svee obrijan, sa crvenim podbulim oima.
"I nije neka no, inspektore", ree. "Ni pet sati nisam spavao. Nervi su mi popustili. Sve vreme mi
se inilo da se osea smrad strvine. Apotekarski smrad, znate, poput formalina..." Sede, uze sendvi,
zatim me pogleda. "Jeste li nali?" upita.
"Zavisi ta" odgovorih.
"Aha", ree i sumnjiavo se osmehnu. "Ne izgledate bogzna kako."
"Svako izgleda onako kako mu dolikuje", uzvratih, i tog asa uoe Barnstokri. Bili su kao
krastavci. Stric se epurio sa lepom katom u petlji, graciozne sede kovrde su mu se paperjasto
srebrile oko elavog temena, a Brin je bila kao i ranije sa naoarima, i nos joj je bio kao i ranije
drsko nadmen. Stric, trljajui ruke krenu prema svom mestu, ulagivaki bacajui poglede prema meni.
"Dobro jutro, inspektore", umilno propeva. "Kakva stravina no! Dobro jutro, gospodine Simone.
Zar ne?"
"Zdravo", promrmlja edo.
"Hteo bih popiti konjaka", ree Simone s nekakvom tugom. "Ali nije na svom mestu, ne? Ili ne
mari nita?"
"Ne znam odista" ree di Barnstokr. "Ja ne bih rizikovao."
"A inspektor?" ree Simone.
Ja zavrteh glavom i srknuh kafu koju Kajsa stavi ispred mene.
"teta", ree Simone. "A ja bih popio."
"Kako stvari stoje, dragi inspektore?" upita di Barnstokr.
"Istraga je naila na trag", saoptih. "Policija u rukama ima klju. Mnogo kljueva. Ceo sveanj."
Simone se ponovo zakikota i namah se uozbilji.
 "Po svoj prilici emo morati provesti ceo dan u kui", ree di Barnstokr. "Nee nam biti
doputeno, verovatno, da izlazimo..."
"Zbog ega?" primetih. "Koliko god hoete. I to vie tim bolje."
"Pobei se ipak ne moe", dodade Simone. "Lavina. Mi smo ovde zatvoreni i to za dugo. Idealna
situacija za policiju. Ja bih naravno, mogao pobei preko litica..."
"Zar?" upitah.
"Prvo, zbog ovog snega ne mogu dospeti do litica. Drugo, ta u tamo raditi?... ujte, gospodo",
ree. "Hajde da se proetamo putem, pogledaemo kako je tamo u Bocinom grliu..."
"Nemate nita protiv, inspektore?" upita di Barnstokr.
"Ne", rekoh ja, i tada uoe Mozesi. I oni su bili kao krastavci... To jest, madam je bila kao
krastavac... kao breskva... kao svetlo sunace. to se Mozesa tie, ta stara bela repa je i ostala stara
bela repa. Otpijajui pri hodu iz ae i ne pozdravljajui nikog doe do svoga stola, svali se u
sedite i strogo pogleda sendvie ispred sebe.
"Dobro jutro, gospodo!" kristalnim glasom ree gospoa Mozes.
Kriom pogledah Simonea. Simone je kriom gledao gospou Mozes. U njegovim oima bila je
nekakva neverica. Zatim grevito strese ramenima i uze kafu.
"Jutro je divno", nastavi gospoa Mozes. "Tako je toplo, sunano! Jadni Olaf, nije daekao ovo
jutro!"
"Svi emo tamo dospeti", sveano izjavi najednom Mozes prozuklim glasom.
"Amin", utivo uzvrati di Barnstokr.
Kriom pogledah Brin. Devojka je sedela nakostreena zabivi nos u oljicu. Vrata se ponovo
otvorie i pojavi se Luarvik L. Luarvik u pratnji vlasnika. Vlasnik se tuno osmehivao.
"Dobro jutro, gospodo", ree. "Dozvolite da vam predstavim gospodina Luarvika Luarvika koji je
stigao kod nas sino. Na putu je imao udes i mi mu, naravno, neemo uskratiti gostoprimstvo."
Sudei po izgledu gospodina Luarvika Luarvika, udes je bio strahovit i njemu je gostoprimstvo
bilo preko potrebno. Vlasnik ga je morao uhvatiti za lakat i bukvalno ugurati na moje staro mesto
pored Simonea.
"Veoma mi je drago, Luarvik!" promuklo ree gospodin Mozes. "Ovde su svi bliski, Luarvik,
oseajte se kao kod kue."
"Da", ree Luarvik gledajui jednim okom mene, a drugim Simonea. "Divno je vreme. Prava
zima..."
"Sve su to gluposti, Luarvik", ree Mozes. "to manje razgovarajte a jedite to vie. Izgledate
iznureni... Simone, podsetite me ta je ono bilo sa onim efom sale? Izgleda da je pojeo neiji file..."
I tada se, najzad, pojavi Hinkus. Uao je i odmah zastao. Simone poe ponovo da pria o efu
sale, i dok je objanjavao da pomenuti ef sale nije pojeo nikakav file, ve da je sve bilo suprotno,
Hinkus je stajao na pragu i ja sam ga posmatrao, trudei se pri tom da ne isputam iz vida i
Mozesove. Posmatrao sam i nita nisam shvatao. Gospoa Mozes je jela pavlaku s biskvitom i
oduevljeno sluala potiteno spadalo. Gospodin Mozes je istina popreko gledao Hinkusa, ali
potpuno ravnoduno i odmah se ponovo latio svoje ae. Ali Hinkus nije uspeo da vlada svojim
licem.
U poetku mu je izraz lica izgledao potpuno tupav, kao da ga je neko mlatnuo mougom po glavi.
Zatim mu se na licu jasno ukaza radost, nekako pomamna, ak se i zasmeja najednom detinjim
smehom. A zatim se zlurado iskezi i krenu napred, steui pesnice. Ali nije, na moje veliko
iznenaenje, gledao Mozesa, gledao je Barnstokre: najpre potpuno benasto, zatim sa olakanjem i
radou, a zatim sa srdbom i nekakvom zluradou. Tada susrete moj pogled, posustade i, oborivi
glavu, krenu na svoje mesto.
"Kako ste, gospodine Hinkuse?" saoseajno se nagavi napred, zapita di Barnstokr. "Ovdanji
vazduh..."
Hinkus upre u njega jarosne ute oi.
"Dobro sam, nego ta", odgovori on sedajui. "A kako ste vi?"
Di Barnstokr se od iznenaenja zavali u naslon stolice.
"Ja? Hvala..." On pogleda najpre mene, zatim Brin. "Moda sam vas uvredio, pogodio... U tom
sluaju, molim vas..."
"Nije vam upalio kec!" nastavi Hinkus, besno gurajui salvetu za okovratnik. "Izjalovilo se, a
matori?"
Di Barnstokr je bio potpuno zbunjen. Razgovori za stolom prestadoe, svi su posmatrali njega i
Hinkusa.
"Zbilja, plaim se..." Stari maioniar nije znao kako da se ponaa. "Imao sam na umu iskljuivo
to kako se oseate, nita vie..."
"U redu, u redu, prekinuemo da bi bilo jasnije", odgovori Hinkus.
On obema rukama uze veliki sendvi, gurnu jedan kraj u usta, odgrize i, nikoga ne gledajui, svom
snagom poe da melje vilicama.
"Bilo bi poeljno da se ne ponaate geaki!" ree najednom Brin.
Hinkus je letimino pogleda i odmah skrenu pogled.
"Brin, dete moje..." ree di Barnstokr.
"R-raspomamio se!" ree Brin, kuckajui noem o tanjir. "Trebalo bi manje ljemati..."
"Gospodo, gospodo!" ree domain. "Sve su to sitnice!"
"Ne uznemiravajte se, Snevar", urno upade di Barnstokr. "To je nekakav mali nesporazum...
Nervna napetost... Dogaaji ove noi..."
"Da li vam je jasno ta kaem?" pretei upita Brin, uperivi u Hinkusa crna soiva.
"Gospodo!" odluno se umea vlasnik. "Gospodo, molim vas da me sasluate! Neu govoriti o
traginim dogaajima ove noi. Shvatam, da su svima nervi napeti. Ali s jedne strane, istraga o
sudbini nesrenog Olafa Andvaraforsa nalazi se sad u pouzdanim rukama inspektora Glepskog, koji
se srenim sticajem prilika zadesio u naoj sredini. S druge strane, ne treba uopte da nas previe
nervira ta okolnost to smo se privremeno nali odseeni od spoljnog sveta..."
Hinkus prestade da vae i podie glavu.
"Nai podrumi su puni, gospodo!" likujui nastavi vlasnik. "Sve zamislive i ak neke nezamislive
zalihe stoje vam na raspolaganju. I ja sam uveren da e nas, kada se kroz nekoliko dana spasilaka
ekipa probije do nas kroz lavinu, zatei..."
"Kakvu to lavinu pominjete?" glasno upita Hinkus, obuhvatajui sve zauenim pogledom. "Kakva
je to budalatina?"
"Pa, izvinite", ree vlasnik, prinosei dlan elu. "Potpuno sam zaboravio da neki gosti moda ne
znaju o ovom dogaaju. Jue je u deset sati navee snena lavina zatrpala Bocin Grli i prekinula
telefonsku vezu."
Za stolom zavlada tajac. Svi su vakali, gledajui u tanjire. Hinkus je sedeo opustivi donju usnu -
izraz lica mu je opet bio zaprepaen. Luarvik L. Luarvik je melanholino vakao limun, grizui ga
zajedno sa korom. Niz njegovu uzanu bradu curio mu je na kaput ukasti sok. Meni se stegoe vilice,
srknuh kafu i saoptih:
"Imam da objavim sledee. Dve omanje bande nekakvih nitkova su izabrale ovaj hotel kao mesto
za svoenje svojih linih rauna. Kao nezvanino lice, mogu preduzeti samo izvesne mere. Na
primer, mogu sakupiti materijal za zvaninog predstavnika mirske policije. Takav materijal je
uglavnom ve skupljen, mada bih ja bio veoma zahvalan svakom graaninu koji saopti istrazi
nekakve nove podatke. Dalje hou da upoznam sve potene graane s tim da se mogu oseati potpuno
bezbednim i da se slobodno ponaaju kako im se prohte. to se tie osoba koje pripadaju navedenim
bandama pozivam ih da obustave svaku delatnost, kako ne bi pogoravali i bez toga svoj beznadean
poloaj. Upozoravam da je naa odseenost od spoljanjeg sveta samo relativna. Poneko od prisutnih
ve zna da sam pre dva sata iskoristio ljubaznost gospodina Snevara i poslao po golubu pismonoi
izvetaj u Mir. Sada svakog asa oekujem policijski avion, a zatim podseam osobe koje su
umeane u zloin, da blagovremeno priznaju i kajanjem znatno poboljaju svoju sudbinu. Zahvaljujem
na panji, gospodo."
"Velianstveno!" ushieno uzviknu gospoa Mozes. "Dakle, meu nama ima bandita? Ah,
inspektore, makar natuknite? Shvatiemo."
Pogledah iskosa domaina. Alek Snevar je, okrenuvi gostima iroka lea, briljivo brisao aice
koje su stajale na bifeu.
Razgovor se ne obnovi. Tiho su zveckale kaiice u aama, i umno je brektao iznad svoje ae
gospodin Mozes, paljivo odmeravajui svakog redom. Niko se nije odavao, ali su svi, kojima je
bilo vreme da porazmisle o svojoj sudbini, razmiljali. Pustio sam u ovaj kokoarnik dobrog tvora, i
sada je trebalo oekivati dogaaje.
Prvi ustade di Barnstokr.
"Dame i gospodo!" ree. "Pozivam sve estite graane da stave skije i krenu u krau etnju. Sunce,
sve vazduh, sneg i ista savest bie nam potpora i umirenje. Brin, dete moje, idemo."
Pomakoe se stolice, gosti su jedan za drugim ustajali od stola i naputali dvoranu. Simone ponudi
ruku gospoi Mozes - oigledno, svi njegovi noni utisci su se rasprili pod dejstvom sunanog jutra
i udnjom za putenim zadovoljstvima. Gospodin Mozes izvue od stola Luarvika L. Luarvika, postavi
ga na noge i ovaj se, melanholino dovakavajui limun, odvue za njim, sapliui se cipelama.
Za stolom je ostao samo Hinkus. Usredsreeno je jeo, kao da je nameravao da se opskrbi za due
vreme, da obezbedi zalihu. Kajsa je skupljala posue, vlasnik joj je pomagao.
"Pa, Hinkuse?" rekoh. "Hoemo li porazgovarati?"
"O emu?" mrgodno promrmlja, jedui jaje s biberom.
"O svemu", rekoh. "Kao to vidite nee vam poi za rukom da klisnete. I na krovu nemate vie
zbog ega da dredite. Zar ne?"
"Nemamo o emu da razgovaramo", ree Hinkus smrknuto. "Nita o tome ne znam."
"O emu?" upitah.
"O ubistvu! O emu jo..."
"Postoji jo Hinkusov sluaj", rekoh. "Jeste li zavrili? Onda poimo. Evo ovamo u salu za
bilijar. Tamo je sada sunace, i niko nam nee smetati."
On ne odgovori nita. Savaka jaje, proguta, obrisa se salvetom i ustade.
"Alek", rekoh vlasniku. "Budite tako dobri, siite dole i posedite u holu gde ste jue sedeli,
razumete li me?"
"Razumem", ree vlasnik. "Uradiu to."
On urno obrisa ruke ubrusom i izae. Ja irom otvorih vrata od sale za bilijar i propustih Hinkusa
napred. On ue i zastade, gurnuvi ruke u depove, vaui ibicu. Uzeh kraj zida jednu stolicu,
postavih je nasred kruga suneve svetlosti i rekoh: "Sedite." Hinkus je oklevao za trenutak, zatim
sede i istog asa zamure - sunce mu je bilo u lice.
"Policijske smicalice..." promrmlja s gorinom.
 "Takva je sluba", rekoh i sedoh ispred njega na ivicu bilijarskog stola u senci. "Pa, Hinkuse, ta
se to zbilo izmeu vas i Barnstokra?"
"Kakvog Barnstokra? ta se moe dogoditi izmeu nas? Nita se meu nama nije dogodilo."
"Pisali ste mu preteu cedulju?"
"Nikakve cedulje nisam pisao. Ali u albu napisati. Zbog kinjenja bolesnog oveka..."
"ujte, Hinkuse. Kroz sat-dva doletee policija. Doletee eksperti. Vaa cedulja je kod mene u
depu. Ne predstavlja nikakvu tekou da se ustanovi da ste je vi napisali. Zato ne priznate svoju
krivicu?"
Brzim pokretom prebaci ivakanu ibicu iz jednog kraja ustiju u drugi. U dvorani su zveckaIi
tanjiri. Kajsa je pevuila neto visokim, fal glasiem.
"Nita ne znam o cedulji", ree najzad Hinkus.
"Prestanite da laete, Sovuljago!" izdrah se. "Sve znam o tebi! Dolijao si, Sovuljago. I ako eli
da se izvue po sedamdeset i drugom, secuj na taku 'c'. Iskreno priznanje pre poetka istrage...
Dakle?"
On ispljunu ivakanu ibicu, pretrai po depovima i izvadi zgnjeenu kutiju cigareta. Zatim
prinese kutiju ustima, usnama izvue cigaretu i zamisli se.
"Dakle?" povikah.
"Vi neke stvari brkate", odgovori Hinkus. "Kakva Sovuljaga. Ja nisam Sovuljaga, ja sam Hinkus."
Skaih sa bilijara i tutnuh mu pod nos pitolj.
"A poznaje li to? Aha? Je li tvoj automat? Kazuj!"
"Nita ne znam", smrknuto ree. "Zato ste se okomili na mene?"
Vratih se na sto, spustih pitolj kraj sebe na oju i zapalih.
"Razmiljaj, razmiljaj", rekoh. "Bre razmiljaj, inae e biti kasno. Ti si poturio Barnstokru
cedulju, a on ju je dao meni - to ti, naravno, nisi oekivao. Pitolj su ti oduzeli, a ja sam ga naao.
Svojoj bratiji si poslao telegram, a ona nisu stigla jer nas je zatrpala lavina. A policija e stii
najvie kroz dva sata. Jesi li shvatio ta ti se pie?"
Na vratima se pomoli Kajsa i propita:
"Da donesem togod? Je l' po volji?"
"Idite, idite, Kajsa", rekoh. "Odlazite."
Hinkus je utao, usredsreeno pretraujui dep zatim izvadi kutiju ibica i, zapali. Sunce je
peklo. Lice mu probi znoj.
"Napravio si greku, Sovuljago", rekoh. "Uzeo si zdravo za gotovo. Zato si se okomio na
Barnstokra? Uterao si strah u kosti jadnom starcu... Zar su ti naredili da na njega motri? Mozesa! Na
Mozesa je trebalo motriti! Ti si preispoljna budala ja te ne bih uzeo ni za pazikuu a kamoli da ti
poverim ovakav nalog... I tvoja bagra ti to nee zaboraviti. Dela sada, Sovuljago..."
Nije mi dopustio da zavrim nauk. Sedeo sam na ivici bilijara, obesivi jednu nogu, a drugom se
opirui o pod, tu i tamo fukao i pri tom, mamlaz boiji, samozadovoljno razgledao mlazie dima u
sunevom zraku. A Hinkus je sedeo na stolici na dva koraka od mene, i iznenada se nagnu napred,
uhvati me za nogu koja je visila, iz sve snage me tre prema sebi i naglo okrenu. Potcenio sam ja
Hinkusa, iskreno kaem, potcenio. Svalio sam se sa bilijara i sa svih svojih devedeset kilograma,
pljotimice, njokalicom, trbuhom, kolenima tresnuo o pod.
O tom ta se dogodilo dalje mogu samo da pretpostavljam. Kratko reeno, priblino kroz minut
sam se konano osvestio i ustanovio da sedim na podu, oslanjajui se o bilijar, brada mi je razbijena,
dva zuba mi se klate, sa ela mi se na oi sliva krv, a desno rame me nepodnoljivo iga. Hinkus je
leao nedaleko od mene, zgrivi se i obuhvativi rukama glavu, a vie njega, kao ore
Pobedonosac nad probodenom Adajom, stajao je smejui se razvuenim usnama hrabri Simone,
drei u ruci odlomak najdueg i najteeg taka. Obrisah krv sa ela i ustadoh. Povodio sam se. Hteo
sam da legnem u hladovinu i da odremam. Simone se sae, podie sa poda pitolj i prui mi ga.
"Imali ste sree, inspektore", ree sav ozaren. "Samo trenutak i on bi vam razbio glavu. Gde vas je
pogodio? U rame?"
Potvrdno klimnuh glavom. Izgubio sam dah i nisam mogao da govorim.
"Saekajte", ree Simone i otra u trpezariju, bacivi na bilijar odlomak taka.
Obioh oko stola i sedoh u hladovinu tako da bih mogao da vidim Hinkusa. I dalje je leao
nepomino. Neverovatan prepredenjak, a kad ga po gleda - aka jada... Da, dentlmeni, to je pravi
gamen sa najboljim ikakim tradicijama. I odakle oni samo dospevaju u nau estitu zemlju? I
zamislite samo, Zgut ima isto toliku platu kao ja. Trebalo bi ga pozlatiti!... Izvadih iz depa maramicu
i oprezno obrisah ranu na glavi.
Hinkus zajea, promekolji se i pokua da ustane. Neprestano se drao za glavu. Simone se vrati
sa staklenkom vode. Uzeh staklenku od njega, nekako se dovukoh do Hinkusa i sipah mu na lice.
Hinkus riknu i otre jednu ruku sa temena. Faca mu je ponovo bila zemljasta, ali sada je to bilo usled
prirodnih uzroka. Simone unu kraj njega.
"Nadam se da nisam bio preterano revnostan?" zabrinuto ree. "Sami shvatate da nisam imao
vremena da razmiljam."
"Ne mari, stari moj, sve e biti u redu..." Podigoh ruku da ga potapem po ramenu i zajaukah od
boli. "Sad u ga ja propustiti kroz svoje ake."
"Da odem?" upita Simone.
"Nemojte, bolje ostanite. Da on ipak ne bi mene propustio kroz svoje. Donesite jo vode... za
svaki sluaj... ako se onesvesti..."
"I brendi!" s entuzijazmom ree Simone.
"Sasvim na svom mestu", rekoh. "Mi emo ga nauiti pameti. Samo nikome ne govorite ta se
dogodilo."
Simone donese jo vode i bocu konjaka. Ja raepih Hinkusu usta i usuh mu pola ae alkohola.
Preostalo pola ae konjaka popih ja. Simone, koji se opskrbio treom aom popi s nama drutva
radi. Zatim odvukosmo Hinkusa uza zid, prislonismo ga leima, ja ga ponovo polih iz staklenke i dva
puta udarih po obrazima. On otvori oi i poe da breke.
"Hoe li jo konjaka?" upitah.
"Da..." prozuklo huknu.
Dadoh mu jo konjaka. On obliza usne i odluno ree:
"ta ste ono govorili o sedamdeset drugom 'c'?"
"Sve u svoje vreme", rekoh.
On zavrte glavom i namrti se.
"Ne, ni govora. Meni doivotna ne gine."
"Vontid end listid?" rekoh.
"Tako i nikako drukije. Mene sada samo jedno interesuje: da me mimoie oma. I kad je ve o
tome, imam sve anse, sa Olafom nemam veze, sami znate, a ta onda ostaje? Nezakonito noenje
oruja? Glupost, to treba jo dokazati da sam ga nosio..."
"A napad na inspektora policije?"
"O tome je ba i re" ree Hinkus, oprezno se pipajui za teme. "Po mom miljenju nije ni bilo
nikakvog napada, ve je bilo samo potpuno iskreno priznanje pre poetka zvanine istrage. ta vi
mislite, efe?"
 "Priznanja za sada jo nije bilo", podsetih.
"Sada e biti", ree Hinkus. "Ali u prisustvu ovog fiziara-hemiara, obeajte, efe? Sedamdeset
drugi 'c' - obeajte?"
"Dobro", rekoh. "Za poetak emo smatrati da je dolo do tue iz linih razloga u pijanom stanju.
To jest, to si ti bio u pijanom stanju, a ja sam te urazumljivao."
Simon zarea.
"A ta sam ja radio?" upita.
"Vi ste mi pomogli da izaem na kraj... Dobro, dosta je blebetanja. Priaj, Sovuljago. I pazi, ako
slae samo jednu re. Dva zuba si mi rasklatio, nitkove!"
"Dakle, ovako", otpoe Hinkus. "Mene je poslao ovamo ampion. uli ste za ampiona? Naravno
da ste uli... Ba pretprolog meseca nagazio je ampion negde jednog tipa. Gde ga je nagazio, kako
ga je ucenio ne znam, ni pravo ime mu ne znam. Kod nas su ga zvali Velzevul. Tano su ga zvali,
grozan tip... Izveo je za nas samo dve akcije, ali te dve akcije obian ovek uopte ne bi mogao da
obavi, i uradio je pri tom savreno, uzorno... a vi i sami znate. Druga Nacionalna banka, jedna,
blindirana kola sa zlatnim polugama, druga. Poznate su vam te akcije? I te kako! Te akcije niste
rasvetlili, a one koje ste uhapsili, njih ste na pravdi boga uhapsili, to je svima vama dobro poznato.
Meutim, uradio nam je te dve stvari i najednom je odluio da nam udari jadac. Zato, to je posebno
pitanje, ali je na Velzevul zameo svoj trag i nas su poslali na sve strane da mu prepreimo put.
Napipati ga, drati na oku i dojaviti ampionu... A u krajnjem sluaju bilo je nareeno ubiti
Velzevula na mestu. I ja sam ga napipao, i to je celo moje iskreno priznanje."
"Tako", rekoh. "A ko je ovde u hotelu Velzevul?"
"Tu sam ja, kao to ste vi ispravno rekli, napravio greku, efe. Vi ste mi otvorili oi, a ja sam
podozrevao tog maioniara, Barnstokra. Prvo, vidim arobnjake vetine, razni trikovi. A drugo,
pomislio sam: ako Velzevul zaeli da se maskira u nekog, u koga e se maskirati? Da bi bez
nepotrebne buke... Jasno, u maioniara!"
"Neto ti ovde brka", rekoh. "Trikovi, u redu. Ali Barnstokr i Mozes su kao nebo i zemlja. Jedan
je goljav, visok, drugi debeo, zdepast..."
Hinkus odmahnu rukom.
"Video sam ga razliitog izgleda, i debelog i suvonjavog. Niko ne zna kako on stvarno izgleda...
To biste vi morali da shvatite, efe. Velzevul nije obian ovek. arobnjak je, vampir. On poseduje
mo nad zlim dusima..."
"Trua, trua", rekoh upozoravajui ga.
"U pravu ste", sloi se Hinkus. "Naravno, niko nee poverovati ko lino nije video... A eto, na
primer, ta ena, s kojom on putuje, ko je to, po vaem miljenju, efe? Vlastitim oima sam video
kako je ona sef teak dve tone okrenula tumbe i nosila du opivnice. Ispod mike ga je nosila. Bila je
ona tada malena, krljava, pravo dete, iparica, kao ova Barnstokrova devojica... a ruerde - oko
dva metra... ma ta je meni - oko tri metra duge..."
"Sovuljago", rekoh strogo. "Prestani da lae"
Hinkus ponovo odmahnu rukom i obesi nos, ali ipak odmah ivahnu.
"Pa, dobro", ree. "Neka ja laem. Ali ja sam vas, izvinjavam se, golim rukama oborio, efe, a vi
ste krupan ovek, vian... Onda sami razmislite, ko me je mogao svezati kao odoje i unuti pod
sto?"
"Ko?" upitah.
"Ona! Sada sam ukapirao kako se sve to dogodilo. Prepoznao me je, zapamtio. I kad je video da
sedim na krovu i da ga ivog neu pustiti da izae iz hotela, poslao mi je svoju enu. Na moje oi ju
je poslao..." U Hinkusove oi navre preivljena strava. "Majko boija, sedim ja tamo, a ono stoji
ispred mene, to jest, a sam stojim, go, mrtvac, i oi su mi iscurile... Kako tamo nisam crkao od straha,
kako nisam poludeo, ne shvatam. Pijem a ne opijam se, sipam kao u zemlju... Po svoj prilici je
prokljuvio, dakle, da kod mene u tintari nije sve u redu, to je kad mene ostalo nasledno, ostalo mi je
od tatice. Uz to, svata mi se priinjavalo, kako e zgrabiti oruje, kako e poeti da puca... I
Velzevul je odluio: ili da me dovede do ludila, ili da mi tako utera strah u kosti da uhvatim maglu. A
kad je video da mu ne polazi za rukom, nema se kud, pribegao je sili..."
"A zato te nije jednostavno smakao?" upitah.
Hinkus zavrte glavom.
"Ne, to on ne moe. Hoete li da kaem istinu zato me je vezao? Kad smo dizali blindirana kola
znate i sami, uvare smo morali ucmekati. Nai momci su se raestili, a ispada kao da su njemu,
Velzevulu, krvave ruke. A on bi arobnjaku mo mogao da izgubi, ako ubije oveka. ampion nam
je tako rekao. A zar bi se neko usudio da krene u poteru za njim? Boe sauvaj!"
"Pa, recimo da je tako", rekoh neuvereno. Ponovo nita nisam shvatao. Hinkus je, kao to je i sam
priznavao, bio, nesumnjivo, psihopata. Ali je njegova neuraunljivost imala svoju logiku. U okvirima
te neuraunljivosti sve je imalo svoj poetak i kraj, ak su i srebrni meci nali svoje mesto u optoj
slici. I sve se to nekako udno preplitalo sa stvarnou. Sef iz Druge Nacionalne je zbilja nestao na
najzagonetniji nain, 'ispario u vazduhu', kako su govorili, irei ruke, eksperti, i jedini tragovi koji
su vodili iz trezora vodili su na opivnicu. A svedoci pljake blindiranih kola, kao po dogovoru,
uporno su tvrdili pod zakletvom da je tobo sve poelo time to je nekakav ovek uhvatio blindirana
kola odozdo i preturio tu grdosiju na bok... avo e ga znati kako sve to ovek da shvati.
"A srebrni meci?" za svaki sluaj upitah. "Zato je pitolj napunjen srebrnim mecima?"
"Zato je napunjen", predusretljivo nadmeno objasni Hinkus. "Olovnim mecima ne moe pogoditi
vampira. ampion je jo u samom poetku pripremio srebrne metke, pripremio i pokazao Velzevulu:
eto, veli, to e ti doneti smrt, vodi rauna, veli, ne idi ko drebe pred rudu."
"A zato su oni ostali u hotelu?" upitah. "Tebe su vezali, a oni su ostali..."
"To ja ne znam", priznade Hinkus. "To ni sam ne shvatam. Kada sam jutros opazio Barnstokra,
bukvalno sam poaavio. Mislio sam da od njih odavno nema ni traga ni glasa... Fuj, ne Barnstakra,
naravno... Ali ja sam mislio onda da je Barnstakr. Meutim, Velzevul je ovde, a zbog ega je on ovde
ostao, to ja ne znam. Moda isto tako ne moe da pree preko lavine... Mada je arabnjak, ali nije
gospod bog. Da leti, na primer, ne moe, to se tano zna. Kroz zidove da proe, isto tako... Istina, ako
ovek porazmisli, ova njegova ena, ili ma ko da je ona, svaku lavinu bi mogla raskriti u tren oka.
Prikaio bi joj on umesto ruku lopatice, kao kod ekskavatora, i kvit posla..."
Okrenuh se prema Simoneu.
"Pa", rekoh, "ta kae u vezi s ovim nauka?"
Simonovo lice me iznenadi. Fiziar je bio veoma ozbiljan.
"U rasuivanjima gospodina Hinkusa", ree on, "postoji bar jedna veoma interesantna pojedinost.
Velzevul kod njega nije svemogu. Uoavate li, inspektore? To je veoma vano. I veoma udno.
Reklo bi se da u fantaziji ovih zatucanih, neukih ljudi ne postoje uopte nikakvi zakoni i ogranienja.
Ali oni postoje... A kako je, zapravo, ubijen Olaf?"
"To ja ne znam", odluno ree Hinkus. "O Olafu ama ba nita ne znam, efe. Iskreno govorim."
On prinese ruku srcu "Mogu samo rei da Olaf nije na, i ako je njega odista ubio Velzevul, onda ne
shvatam zbog ega. Onda ipak ispada da Olaf nije ovek, ve nekakva gnusoba kao to je i sam
Velzevul... Kaem vam da Velzevul ne sme da ubija ljude. Zar je on neprijatelj samom sebi, ne?"
"Da - da - da", ree Simone. "A kako je ipak ubijen Olaf, inspektore?"
 Ja mu kratko iznesoh injenice: o iznutra zakljuanim vratima, o zavrnutom vratu, o mrlji na licu, o
apotekarskom smradu. Priajui, nisam skidao oi sa Hinkusa. Hinkus je sluao, jeio se, oi su mu
lutale na sve strane i, najzad, vapijui zamoli jo jedan gutljaj. BiIo mi je jasmo da je sve to za njega
neobino, i plai ga toliko da ga hvata strava. A Simone se natuti. Pogled mu je bio odsutan, ukazali
su se ukasti iroki zubi. Sasluavi to, tiho opsova. Vie nita nije rekao.
Otpih kanjak i poastih Hinkusa - obojica se nismo oseali bogzna kako. Ne znam kako sam
izgledao ja, ali Hinkus je bio potpuno zelen i s vremena na vreme oprezno je opipavao glavu. Zatim
ostavih fiziara da razmilja i ponovo se pazabavih Hinkusom.
"A kako si mu ti, Savuljago, uao u trag? Ti nisi pre toga znao u kakvom e se on obliju..."
Uprkos svom zelenkastom licu, Hinkus se samo zadovoljno osmehnu.
"To mi isto tako znamo", ree. "Nimalo gore od vas, efe. Prvo, Velzevul je iako je arobnjak,
ipak budala. Svuda sa sobom vue svoj okovani sanduk. Takav na celom svetu vie niko nema.
Preostajalo mi je jedino da se propitam kuda je ovaj sanduk otputovao. Drugo, para ima kao pleve...
Koliko izvadi iz depa toliko plati. Takvi ljudi, sami shvatate, ne sreu se esto. Gde god je proao
samo se o njemu i pria. Nije trik. Meutim, uao sam mu u trag, ja svoj posao znam... A to sam
napravio promaaj sa Barnstokrom, ta da se radi: bacio mi je prainu u oi matori kea, neka ga
avo nosi. Taj njegov prakleti lilihip... A zatim, ulazim u hol, sedi on tamo sam, misli da ga niko ne
vidi, i u rukama dri nekakvu drvenu lutkicu. Ma ta je on sa tom lutkicom radio, boe blagi! Da,
prevario sam se, naravno..."
"I uz to je neprestano sa tom enom", rekoh zamiljeno.
"Ne", ree Hinkus. "ena, to, efe, nije obavezno. Ona nije uvek uz njega. Kada treba da ide u
akciju, on se odnekud domogne nje. Ali ona uopte nije ena, pre bi se reklo da je vampir. Kuda
odlazi kad je nema, to niko ne zna."
Tada uhvatih sebe u tom da ja, iskusni policajac u godinama, sedim ovde i s krajnjom ozbiljnou
razmatram sa suludim banditom svakojake bajke o vampirima, vecima i arobnjacima. Kao krivac
osvrnuh se prema Simoneu i opazih da je fiziar iezao, a umesto njega u vratima, oslonivi se na
dovratak, stoji vlasnik sa vinesterkom ispod mike, i ja se setih svih njegovih natukivanja, svih
njegovih razgovora o zombijima i njegovog debelog kaiprsta, kojim je pravio veoma znaajne
pokrete. Jo vie se postidevi zapalih cigaretu i neobino strogo rekoh:
"Tako. Dosta o tome. Jesi li video ikada ranije ovog jednorukog?"
"Kojeg?"
"Sedeo si kraj njega za stolom."
"A onaj koji je drao limun... Ne, prvi put. Zbog ega?"
"Onako", rakoh. "Kad je trebalo da doe ampion?"
"Sino sam ga ekao. Nije doao. Sada mi je jasno, lavina."
"ta si to, budalo, smerao kada si me napao?"
"A kuda da idem?" tuno ree Hinkus. "Sami prosudite, efe. Policiju nisam smeo da ekam.
Poznat sam, doivotna mi ne gine. I ja sam odluio: oteu pitolj, ucmekau kog treba, a sam u
krenuti prema lavini... ili u se sam nekako prebaciti; ili e me prihvatiti ampion. Jer ampion sada
isto tako ne spava. Avione nema samo polici ja..."
"Koliko ljudi treba da stigne sa ampionom?"
"Ne znam. Najmanje trojica. Ali, naravno, sve bolji od boljega..."
"Dobro, ustani", rekoh i sa dosta muke ustadoh i sam. "Idemo, zatvoriu te."
Hinkus, stenjui i jeei, takoe ustade. Vlasnik i ja ga povedosmo u prizemlje, niz sporedno
stepenite; da se ne bi ni sa kim sreo. U kuhinji ipak susretosmo Kajsu koja kad me ugleda, vrisnu i
sakri se iza tednjaka.
"Ne vriti, budalo", strogo ree vlasnik. "Pripremi toplu vodu, zavoje, jod... Ovamo, Peter,
staviemo ga u ostavu."
Pogledah ostavu i ona mi se dopade. Vrata su se spolja zatvarala katancem i bila su vrsta,
sigurna. Drugih izlaza niti pak prozora u ostavi nije bilo.
"Sedee ovde", rekoh Hinkusu na rastanku, "dok policija ne doleti. I ne pokuavaj da preduzima
bilo ta, ubiu te na mestu."
"Nije nego!" stade da jadikuje Hinkus. "Sovuljagu u orku, a onaj eta na slobodi, ba ga briga...
Nije u redu, efe. Nepravino ispada... I ranjen sam, tikva me boli..."
Ne uputajui se u razgovor sa njim, zatvorih vrata i gurnuh klju u dep. Hrpa kljueva skupila mi
se u depu. Jo nekoliko sati, pomislih, i sve kljueve, koji su preostali u hotelu, morau da vuem sa
sobom.
Zatim odosmo u kancelariju. Kajsa je donela vodu i zavoje, i vlasnik poe da me dovodi u red.
"Kakvo oruje postoji u hotelu?" upitah ga.
"Vinesterka, dve lovake samarice. Pitolj. Oruja imamo, ali ko e pucati iz njega."
"D-da", rekoh. "Bie povuci potegni."
Samarice protiv mitraljeza. Di Barnstokr protiv ovejanih bandita. A i nee se oni baviti
pukaranjem, znam ja tog ampiona - bacie iz aviona nekakvu zapaljivu gadost i izreetae nas sve
na irokom polju kao jarebice...
"Dok ste vi bili na spratu", saopti vlasnik veto mi perui elo oko rane, "kod mene je ovamo
banuo Mozes. Stavio je na sto vreu sa novcem, upravo vreu, ne preterujem, Peter, i zahtevao da sve
to stavim u njegovom prisustvu u sef. On, znate, smatra, da se u ovim uslovima njegov imetak nalazi u
ozbiljnoj opasnosti."
"A vi?" upitah.
"Tu sam se malo izlanuo", priznade vlasnik. "Nisam se snaao i omaklo mi se da su kljuevi od
sefa kod vas."
"Hvala, Alek", rekoh s gorinom. "Sada e otpoeti lov na policijskog inspektora..."
utali smo neko vreme. Vlasnik me je obavijao zavojima, balelo me je, bilo mi je muka od bola.
Mora da mi je ovaj gad slomio kljunjau. Radio-aparat je krao i pratao, davali su lokalne vesti. O
lavini u Bocinom Grliu nije bilo ni rei. Zatim vlasnik kroi korak unazad i kritiki osmotri delo
svojih ruku.
"Ovako e biti sasvim pristojno", ree.
"Hvala", rekoh.
On uze zdelu i preduzimljivo upita:
"Koga da vam poaljem?"
"Do avola", rekoh. "Hou da spavam. Uzmite vinesterku, sedite u hol i pucajte u svakog ko
prie ovim vratima. Moram makar malo da odspavam, inae u ovog asa pasti. Prokleti vampiri.
Smrdljivi vukodlaci."
"Ja nemam srebrnih metaka", bojaljivo me podseti vlasnik.
"Pucajte olovnim, avo nek vas nosi! I prestanite da irite ovde vaa sujeverja! Ova banda me
vue za nos, a vi im pomaete... Imate li ovde alone na prozorima?"
Vlasnik spusti zdelu, bez rei poe prema prozoru i spusti gvozdenu roletnu.
"Tako", rekoh. "Dobro... Ne, ne treba paliti svetlost... I znate ta, Alek... Odredite nekoga...
Simonea ili onu devojku... Brin... neka motri na nebo. Objasnite im da je re o ivotu ili smrti. im se
pojavi nekakav avion, neka podignu uzbunu..."
 Vlasnik potvrdno klimnu glavom, uze zdelu i krenu prema vratima. Na pragu stade.
"Hoete li moj savet, Peter?" ree. "Poslednji."
"Koji?"
"Dajte im kofer i neka se tornjaju s njim pravo u svoj pakao, odakle su i doli. Zar ne shvatate:
jedino to ih zadrava, ovde je taj kofer..."
"Razumem" rekoh. "Ba to i razumem.I upravo zato u spavati ovde na tvrdim stolicama,
oslanjajui glavu o va prokleti sef, i gaau srebrnim mecima svakog nitkova koji pokua da mi
otme kofer. Ako vidite Mozesa prenesite mu sve to. Ne morate ublaavati izraze. I recite mu da sam
na streljakim takmienjima osvajao nagrade upravo na lugeru kalibra 0,45. To je sve. Idite i ostavite
me na miru."
15.
Po svoj prilici, to je bio slubeni propust. Pomo nisam imao da oekujem ni od koga, a gangsteri
su mogli da dolete svakog asa. Mogao sam raunati samo na to da ampionu sada nije vie stalo do
Velzevula. Naiavi sino na lavinu, mogao je izgubiti glavu i u urbi poiniti gluposti, kao to je
pokuaj da se domogne helikoptera na mirskom aerodromu. Znao sam da policija odavno traga za tim
banditom, i moja nada imala je izvesnih osnova. A osim toga ja se vie jednostavno nisam mogao
drati na nogama. Prokleta Sovuljaga me je dokrajila. Razastro sam novine i nekakve obraune
ispred sefa, gurnuo sam pisai pult uz vrata, a sam sam legao, stavivi luger kraj sebe. Trenutno sam
zaspao, a kad sam se probudio podne je ve bilo prolo.
Neko je lagano ali uporno kucao na vrata.
"Ko je tamo?" dreknuh, urno napipavajui drku lugera.
"To sam ja", odazva se Simoneov glas. "Otvorite, inspektore."
"ta je, avion?"
"Ne. Ali treba da porazgovaramo. Otvorite. Sad nije vreme za spavanje."
Bio je u pravu. Nije bilo vreme za spavanje. krguui zubima od bola ustadoh, najpre
etvoronake, a zatim, opirui se o sef, na noge. Rame me je nesnosno bolelo. Zavoj mi je skliznuo na
oi, brada mi je otekla. Upalih svetlost, odgurnuh pisai pult od vrata i okrenuh klju. Zatim kroih
nazad drei luger spreman.
Simone je izgledao sveano i poslovno, mada se osealo na njemu nekakvo uzbuenje.
"Oho!" ree. "Vi ste ovde kao u tvravi. I potpuno bespotrebno: niko nema nameru da vas
napadne."
"To ja ne znam", rekoh turobno.
"Pa vi ovde nita ne znate", ree Simone. "Dok ste mavali, inspektore, ja sam umesto vas
obavljao va posao."
"Ma ta priate?" rekoh sarkastino. "Da li su Mozesu ve stavljene lisice, a njegova sauesnica
uhapena?"
Simone se namrti. ta je bilo sa potitenim spadalom koji je jo koliko sino bezbrino jurio po
zidovima?
"Za to nema nikakve potrebe", ree. "Mozes ni za ta nije kriv. Ovde je sve mnogo komplikovanije
nego to vi mislite, inspektore."
"Samo mi nemojte priati o vukodlacima", zamolih sedajui, opkoraivi stolicu kraj sefa.
Simone se ironino osmehnu.
"Ne postoje nikakvi vukodlaci. Nema nikakve mistike. ista nauna fantastika. Mozes nije ovek,
inspektore. U tome je na vlasnik bio u pravu. Mozes i Luarvik nisu zemaljska bia."
"Oni su doli kod nas s Venere", rekoh razumevajui.
"To ja ne znam. Moda s Venere, moda s drugog planetarnog sistema, moda iz susednog
prostranstva... To oni ne govore. Vano je to da oni nisu ljudi. Mozes se nalazi na zemlji odavno, vie
od godinu dana. Otprilike pre mesec i po, dospeo je gangsterima u ake. Oni su ga ucenjivali,
neprekidno su ga drali na oku. On je na jedvite jade uspeo da se iskobelja i da pobegne ovamo.
Luarvik je neto poput pilota, rukovodi prebacivanjem. Tamo-ovamo. Trebalo je da odlete sino u
pono. Ali u deset sati se dogodio nekakav kvar, neto im je eksplodiralo u aparaturi. To je izazvalo
lavinu, a Luarvik je morao da se probija ovamo autonogama... Treba im pomoi, inspektore. To je
prosto naa dunost. Ako gangsteri dospeju ovamo pre policije, ubie ih."
"I nas isto tako", rekoh.
 "Lako je mogue", sloi se. "Ali to je naa, zemaljska stvar. A ako dozvolimo da ubiju itelje s
druge planete, to e biti sramota."
Posmatrao sam ga i sumorno mislio: previe je ludaka u ovom hotelu. Evo vam jo jednog
psihopate.
"Kratko reeno, ta elite od mene?" upitah. "Vratite im akumulator, Peter", ree Simone.
"Kakav akumulator?"
"U koferu je akumulator. Energija za njihove robote. Olaf nije ubijen. On uopte nije ivo bie. On
je robot, i gospoa Mozes isto tako. To su roboti, potrebna im je energija da bi mogli da funkcioniu.
U trenutku eksplozije nastradala im je energetska centrala, prekinuto je snabdevanje energijom, i svi
njihovi roboti u preniku od sto kilometara nali su se u opasnosti. Neki su, pa svemu sudei, uspeli
da se ukljue u svoje rune akumulatore. Gospou Mozes je prikljuio za akumulator sam Mozes... a
ja sam, ako se seate, smatrao da je mrtva. A Olaf iz nekog razloga nije uspeo da se ukljui..."
"Aha", rekoh. "Nije uspeo da se ukljui, pao je, i to tako veto da je zavrnuo sebi vrat. Zavrnuo je,
shvatate li, za sto osamdeset stepeni..."
"Bez ikakve potrebe ste sarkastini", ree Simone. "To su kod njih kvazi-agonijske pojave.
Iauju im se zglobovi, nesimetrino se napreu pseudomiii... Nisam stigao da vam kaem: kod
gospoe Mozes je isto tako bio iskrenut vrat."
"Pa dobro", rekoh. "Kvazimiii, pseudozglobovi... Vi niste dete, Simone, vi morate to znati: ako
se koristi arsenal mistike i fantastike, moe se objasniti svaki zlain, i uvek e to biti veoma logino.
Ali razumni ljudi u takvu logiku ne veruju."
"Oekivao sam takav prigovor, Peter", ree Simone. "Sve se to veoma lako moe proveriti.
Vratite im akumulator, i oni e u vaem prisustvu ponovo ukljuiti Olafa. Pa vi elite da Olaf ponovo
oivi..."
"Nema nita od toga", rekoh istog asa.
"Zato? Ne verujete, nude vam dokaze. O emu je re?"
Uhvatih se za svoju jadnu zavijenu glavu.
Zbilja, o emu je re? Zato sluam ovo preklapanje? Treba mu tutnuti puku u ruke i poslati ga na
krov kao estitog graanina koji je duan da prui podrku zakonu. A Mozese treba zatvoriti u
podrum. I Luarvika takoe tamo. Podrum je betoniran, izdrae direktan pogodak... I Barnstokrove
takoe tamo, i Kajsu. I pruiemo otpor. A u krajnjem sluaju predau im ove Mozese. Sa
ampionom se ne treba aliti. Daj boe da pristane na pregovore.
"Pa, to utite?" ree Simone. "Nemate ta da kaete?"
Imao sam ta da kaem.
"Ja nisam naunik", polako progovorih. "Ja sam policijski inovnik. Previe je lagarija ispredeno
oko ovog kofera... ekajte, ne prekidajte me. Ni ja vas nisam prekidao. Spreman sam da poverujem u
sve to. Molim. Neka su Olaf i ta ena roboti. Utoliko gore. Gospoa Mozes je izvrila... to jest
njenim rukama je izvreno nekoliko zloina. Takve stravine sprave u rukama gangstera, hvala lepo.
Kad bih mogao ja bih sa zadovoljstvom iskljuio i gospou Mozes. A vi predlaete meni, policajcu,
da vratim gangsterima zloinake sprave! Shvatate li emu ta vodi?"
Simone se, naavi se na muci potapa po temenu.
"ujte", ree. "Ako dolete gangsteri, svi smo obrali bostan. Svata ste natrabunjali o golubima
pismonoama! Na policiju ne moemo raunati. A ako pomognemo Mozesu i Luarviku da pobegnu,
savest e nam makar biti ista."
"Vama e ona biti ista", rekoh. "A meni e biti ukaljana do uiju. Policajac svojim rukama
pomae banditima da bee."
 "Oni nisu banditi!" ree Simone.
"Oni su banditi!" rekoh. "Oni su prevashodni gangsteri. Sami ste uli Hinkusov iskaz. Mozes je
bio lan ampionove bande. Mozes je organizovao i izvrio nekoliko kriminalno drskih napada,
nanosei dravi i privatnim licima veoma veliku tetu. Ako elite da znate, Mazes e dobiti najmanje
dvadeset i pet godina robije, i ja sam duan da uradim sve da dobije tih dvadeset i pet godina."
"Do avola. Zar ne shvatate? Njega su uvalili! Njega su ucenom uvukli u ovu bandu! Njemu nije
preostajalo nita drugo!"
"O tome e raspravljati sud", rekoh hladno.
Simone se zavali u naslon fotelje i pogleda me zamirivi:
"Vi ste, ipak, preispoljni zvekan, Glepski", ree. "Nisam se nadao."
"Pazite ta govorite", rekoh. "Idite i bavite se svojim poslovima. ta imate na programu? Putena
zadovoljstva?"
Simone se ugrize za usnu.
"Eto ti ga i prvi kontakt", promrmlja. "Eto ti ga i susret dvaju svetova."
"Nemojte mi ii na ivce, Simone", rekoh besno. "I gubite se odavde. Smuili ste mi se."
On ustade i krenu prema vratima. Glava mu je bila oborena, ramena se pogrbila. Na pragu stade i
ree, obrnuvi se napola:
"Zaaliete zbog ovog, Glepski. Stideete se, jako ete se stideti."
"Moda", rekoh neljubazno. "To je moja stvar... Uzgred, znate li da pucate?"
"Znam."
"To je dobro. Uzmite od vlasnika puku i idite na krov. Moda emo ubrzo svi morati da pucamo."
On izae bez rei. Oprezno pogladih oteklo rame. I to mi je odmor. I ime e se sve to zavriti,
neizvesno je. Neka ga avo nosi, zar je mogue da su to odista doljaci? Odve dobro se sve slae...
"Stideete se, Glepski..." Pa, moda e tako i biti. ta da radim? Ali kakvog to uopte ima znaaja da
li su oni doljaci ili nisu? Gde to pie da doljaci mogu da pljakaju banke? Zemaljskim ljudima se,
eto, ne dozvoljava, a oni mogu... U redu. ta ipak da radim? Svakog asa moe da otpone opsada, a
moj garnizon je sasvim nepouzdan.
Za svaki sluaj podigoh telefonsku slualicu. Nita. Grobna tiina. Ipak je ivotinja ovaj Alek.
Nije se mogao snabdeti rezervnom signalizacijom. A ako bi neko ovog asa dobio napad slepog
creva? Bedni ifta, samo da mu je da muze novac od klijenata...
Ponovo se zau kucanje na vratima i ja urno zgrabih luger. Ovoga puta mi je ukazao ast
gospodin Mozes lino - vampir, on je Venerijanac, on je matora bela repa s obaveznom aom u ruci.
"Sednite pored vrata", rekoh. "Eno vam stolica."
"Mogu i da postojim", zagrokta, gledajui me popreko.
"Izvolite", rekoh. "ta elite?"
Jednako me streljajui pogledom otpi iz ae.
"Kakvi su vam dokazi jo potrebni?" upita. "Ubijate nas. Svi to shvataju. Svi, osim vas. ta elite
od nas?"
"Ma ko da ste", rekoh, "izvrili ste niz zloina. I za njih ete odgovarati."
On sa umom udahnu vazduh kroz nos, prie stolu i sede.
"Naravno, sigurno je odavno trebalo da vam se obratim", ree. "Ali sam se nadao da e se nekako
sve srediti i da e mi poi za rukom da izbegnem kontakt sa zvaninim licima. Da nije tog prokletog
kvara, ja vie ne bih bio ovde. Ne bi postojalo nikakvo ubistvo. Vi biste nali vezanog Sovuljagu i
raspleli klupko svih zloina koje je izvrio ampion uz moju pomo. Zaklinjem vam se da e svi
gubici, koje ste imali zbog mog boravka ovde, biti nadoknaeni. Delimino ih nadoknaujem,
spreman sam da vam predam asignacije dravne banke u ukupnom iznosu od milion kruna. Preostalu
svotu e vaa drava dobiti u zlatu, istom zlatu. ta jo elite?"
Posmatrao sam ga i nije mi bilo prijatno. Nije mi bilo prijatno jer sam oseao naklonost prema
njemu. Sedeo sam oi u oi s oiglednim zloincem, sluao sam ga i oseao naklonast prema njemu.
To je bila nekakva halucinacija i da bih se spasao od te halucinacije, neljubazno upitah:
"To ste vi zabrljali sto i zalepili cedulju?"
"Da. Plaio sam se da e promaja odneti cedulju. A to je najvanije, hteo sam da odmah shvatite
da to nije mistifikacija."
"Zlatan sat?"
"Isto tako ja. I brauning. Bilo mi je potrebno da poverujete, da se pozabavite Hinkusom i da ga
uhapsite."
"To je previe nezgrapno uraeno", rekoh. "Sve je ispadalo suprotno. Ja sam to shvatio tako da
Hinkus nije nikakav gangster, ve da nekom odgovara da ga prikae kao gangstera."
"Zar?" upita Mozes. "Dakle, u tome je stvar... ta se tu moe, to je trebalo oekivati. Ne znam ja
takve stvari... nisam zbog toga ovde..."
Ponovo osetih naviranje naklonosti i ponovo pokuah da se razdraim.
"Sve kod vas ispada nekako nespretno, gospodine Velzevul", rekoh. "Ma kakav ste vi, do avola,
doljak? Vi ste jednostavno nitkov. Bogat, razvratan do krajnjih granica, drski nitkov. I uz to jo i
pijanica..."
Mozes otpi iz ae.
"Vai roboti", nastavih. "enka iz otmenih salona... Sportista-viking... Zar i za trenutak moete da
zamislite da u poverovati da su to roboti?"
"To jest, elite da kaete da nai, roboti previe lie na ljude?" upita Mozes. "Ali, daete mi za
pravo, mi drukije ne moemo. To su prilino verne kopije ljudi koji odista postoje. Gotovo
dvojnici..." On ponovo otpi iz ae. "A to se mene tie, inspektore, ja vam se, na alost, ne mogu
pokazati u svom pravom obliju. Na alost, jer bi mi tada odmah poverovali."
"Rizikujte", rekoh. "Pokaite se. Ja u nekako preiveti."
On zavrte glavom.
"Prvo, teko da biste vi to tako lako preiveli", tuno ree. "A drugo, teko da bih ja to preiveo.
Gospodin Mozes, koga vi vidite je skafander. Gospodin Mozes koga vi sluate je translacioni
mehanizam. Ali moda u morati da rizikujem - to ostavljam za krajnji sluaj. Ako se pokae da vas
apsolutno nije moguno ubediti, rizikovau. Za mene je to gotovo sigurna smrt, ali ete tada vi,
moda, pustiti makar Luarvika. On je ovde na pravdi boga..."
I tada ja, najzad, planuh.
"Kuda da ga pustim?" razdrah se. "Zar vas ja drim? Zato me svi laete? Da je bilo potrebno da
odete, vi biste odavno otili! Prestanite da laete i govorite istinu: kakav je to kofer? ta ima u
njemu? Vi mi probijate glavu da ste doljaci. A ja sam sklon da verujem da ste jednostavno banda
inostranih pijuna koja je ukrala dragocenu aparaturu..."
"Ne!" ree Mozes. "Ne! Uopte nije tako. Naa centrala je unitena, moe je opraviti samo Olaf.
On je robot-nadzornik te centrale, shvatate li? Naravno, mi bi odavno otili, ali kuda da idemo? Bez
Olafa smo potpuno bespomoni, a Olaf je iskljuen i vi nam ne dajete akumulator!"
"I ponovo laete!" rekoh. "I gospoa Mozes je robot, kako sam razumeo! Ona, kako sam razumeo
isto tako ima akumulator..."
On zatvori oi i zavrte glavom tako da mu zadrhtae debele oputene usne.
"Olga je obian radni mehanizam. Nosa, kubika, telohranitelj... Zar ne shvatate da se ne moe
jednim istim gorivom napajati... pa, ne znam... prost traktor, na primer, i avion... To su razni
sistemi..."
"Vi imate za sve spreman odgovor", smrknuto rekoh. "Ali ja nisam ekspert. Ja sam obian
policajac. Nisam ovlaen da vodim pregovore sa vukodlacima i doljacima. Duan sam da vas
predam u ruke zakona, i kvit. Ma ko da ste odista, nalazite se na teritoriji moje zemlje i podleete
njenoj jurisdikciji." Ustadoh. "Od ovog trenutka smatrajte da ste uhapeni, Mozese. Nemam nameru
da vas zatvaram, pretpostavljam da je to besmisleno. Ali ako pokuate da pobegnete, pucau. I
upozoravam: sve to vi od ovog trenutka kaete moe se okrenuti protiv vas na sudu."
"Tako", ree, i zauta za neko vreme. "Za mene ste odluili. Neka bude tako." On otpi iz ae.
"Zbog ega je Luarvik kriv? Protiv njega vi nita ne moete imati... Zatvorite mene i dajte kofer
Luarviku. Neka se bar on spase..."
Ja ponovo sedoh.
"Da se spase... Zato govorite da se spase? Zato ste toliko sigurni da e vas ampion sustii?
Moda on odavno lei ispod lavine... moda su ga ve uhvatili... a i avion se ne moe tako lako
dobaviti... Ako ste vi odista nevini, zato taliko paniite? Priekajte par dana i noi. Stii e policija,
predau vas u ruke vlastima, vlasti e okupiti eksperte, specijaliste..."
Njemu zadrhtae debele oputene usne.
"Ne ide, ne odgovara. Prvo, mi nemamo pravo da stupamo u organizovani kontakt. Ja sam ovde
samo posmatra. Napravio sam greke, ali su sve to popravljive greke... Nepripremljeni kontakt
moe imati i za va i za na svet najstravinije posledice... Ali ak ni to nije sada najvanije,
inspektore. Plaim se za Luarvika. On nije prilagoen na vae uslove, nikada se nije pretpostavljalo
da e morati da provede na vaoj planeti vie od dvadeset i etiri sata. A njemu je iz to oteen
skafander, vidite - nema ruku... On je ve otrovan... on posustaje iz sata u sat..."
Stegoh zube. Pa, on je na sve imao spreman odgovor. Nisam se imao za ta uhvatiti. Nijednom mi
nije polo za rukom da ga ulovim. Sve je bilo besprekorno logino. Morao sam priznati da bi me, da
nisu u pitanju ovi skafandri, kontakti i pseudomiii, ovakvi iskazi potpuno zadovoljili. Saalio sam
se i bio sam sklon da mu izaem u susret, prestajao sam da budem objektivan...
U stvari. Jurisdiktike pretenzije sam imao samo prema Mozesima... prema Mozesu. Luarvik je
bio formalno nevin, mada je i on isto tako mogao biti sauesnik, ali bih na to jo i mogao da
zamurim... Pravi zloinac se nee nikada ponuditi da bude talac. Mozes se nudio. Pa dobro, da
zatvorim Mozesa i... ta 'i'? Da vratim Luarviku aparat? ta znam o tom aparatu? Samo ono to mi je
rekao Mozes. Da, sve to govori Mozes zvui istinito. A ako je to samo srena interpretacija sasvim
druge situacije? Ako ja jednostavno nisam naao pitanja koja bi razorila ovu interpretaciju?...
Ako se odbace ove rei, opravdane one ili ne, prisutna su dva nesumnjiva fakta. Zakon iziskuje da
zadrim ove ljude sve do rasvetljavanja situacije. Eto fakta broj jedan. A evo fakta broj dva: ovi
ljudi ele da odu. Nema znaaja zbog ega oni zapravo hoe da odu - od zakona, od gangstera, od
preuranjenog kontakta ili jo od neeg... Oni ele da odu.
Ova dva fakta apsolutno protivree jedan drugom...
"ta se zbilo izmeu vas i ampiona?" sumorno upitah.
On me pogleda nepoverljivo, lice mu se iskrivi. Zatim obori pogled i poe da pria. Ako se
apstrahuju zombizam-mombizam i svakojake pseudobasne, ovo je bila otrcana pria o najbanalnijoj
uceni. Otprilike pre dva meseca gospodin Mozes, koji je imao prilino uverljive razloge da krije od
zvaninih lica ne samo svoje prave poslove, ve i sam fakat svog postojanja, poeo je da osea
znakove da je njegova linost u sreditu neije nasrtljive i uporne panje. Pokuao je da promeni
mesto baravka. To nije pomoglo. Pokuao je da zaplai gonioce. Ni to nije pomoglo. Na kraju, kao
to se to uvek deava, doli su kad njega i ponudili mu prijateljsku nagodbu. Pruie maksimalnu
pomo u pljaki Druge Nacionalne, za to e mu platiti utanjem. Naravno, zajamili su mu da ga
uznemiravaju prvi i poslednji put. Kao to je uobiajeno, on je odbijao. Kao to je uobiajeno, oni su
nastojali. Kao to je uobiajeno, on je na kraju pristao.
Mozes je tvrdio da drugog izlaza nije imao. Same smrti se nije plaio: svi oni tamo umeju da
savladaju strah od smrti. U toj etapi ak nije morao bogzna koliko da se plai pokuaja razoblienja:
mogao je mirne due da obustavi delatnost svojih pogona i da ostane jednostavno bogat besposliar,
a izjave ampionovih agenata, koji su izginuli prilikom sukoba sa robotima teko da bi neko ozbiljno
primio. Ali i u sluaju smrti i u sluaju razoblienja pretila je opasnost da se obustavi za due vreme
sav ogroman posao koji je tako uspeno zapoeo pre nekoliko godina. Kratko reeno, rizikovao je da
se povinuje ampionu, utoliko pre to mu nije bilo teko da gubitke koje je pretrpela Druga
Nacionalna nadoknadi u istom zlatu.
Izveli su poduhvat, i ampion je odista nestao s vidika. Ali, samo za mesec dana. Posle mesec
dana ponovo se pojavio. Ovog puta su posredi bila blindirana kola sa zlatom. Meutim, sada se
situacija bitno izmenila. Promiurni ampion podneo je nesrenoj rtvi izjave osmorice svedoka koje
su Mozesu uskraivale bilo kakvu mogunost alibija, plus filmsku traku, na kojoj je bila otelotvorena
cela procedura pljake banke, i to ne samo trojice ili etvorice gangstera, koji su bili spremni otii na
robiju za pristojan honorar, ve i Olge sa sefom ispod mike, i Mozesa sa nekakvim aparatom
('forsa-generatorom') u rukama. U sluaju da odbije, Mozesu nije pretila petparaka bulevarska
kampanja. Sada mu je pretio i formalni sudski progon, dakle, i potpuno razobliavanje svih njegovih
tajni, dakle, prevremeni kontakt pod krajnje nepavoljnim uslovima za njegovu zemlju. Kao i mnoge
druge rtve ucene, Mozes sve to, povinujui se prvi put, nije predvideo.
Situacija je bila stravina. Odbijanje je znailo zloin prema svojima. Pristanak nije nita menjao,
jer je sad shvatio kakva ga gvozdena ruka dri u aci. Beati u drugi grad, u drugu zemlju nije imalo
svrhe: ve se uverio da ampionova ruka nije samo gvozdena nego i duga. Da istog asa pobegne sa
Zemlje, isto tako nije mogao: priprema transporta iziskivala je deset-dvanaest zemaljskih dana i noi.
Tada je stupio u vezu sa svojima i zahtevao da ga evakuiu u najkraem roku. Da, on je morao da
izvri jo jedan zloin, sada je to predstavljalo samo poveanje duga, dodatnih tri stotine trideset i
pet kilograma zlata, toliko je kotalo nuno odlaganje. Kad se pribliilo vreme, pobegao je,
obmanuvi ampionovu agenturu svojim dvojnikom. Znao je da e organizovati hajku za njim, znao je
da e Hinkusi pre ili kasnije otkriti njegov trag, nadao se samo da e mu uspeti da ih preduhitri...
"Moete verovati ili ne verovati, inspektore", zavri Mozes. "AIi elim da shvatite: postoje samo
dve mogunosti. Ili ete nam dati akumulator i mi emo jo pokuati da se spasemo. Ponavljam, u tom
sluaju sve gubitke, koji su naneti vaim sugraanima, u potpunosti emo nadoknaditi. Ili..." On otpi
iz ae. "Potrudite se, molim vas, da to shvatite, inspektore. Ja nemam prava da iv dospem u ruke
zvaninih lica. Shvatate li, to je moja dunost. Ne mogu izloiti opasnosti budunost naih svetova.
Ta budunost tek poinje. Ja sam doiveo fijasko, ali ja sam prvi, a ne poslednji posmatra na vaoj
Zemlji. Shvatate li to, inspektore?"
Ja sam shvatio samo jedno: teko meni.
"ime se, zapravo, ovde bavite?" upitah.
Mozes zavrte glavom.
"Ne mogu vam to rei, inspektore. Istraivao sam mogunost kontakta. Pripremao sam ga. A
konkretno... sve je to veoma komplikavano, inspektore. Vi niste strunjak."
"Idite", rekoh. "I pozovite ovamo Luarvika."
Mozes tromo ustade i izae. Oslomih se laktovima na sto i spustih glavu na ruke. Luger mi je
ugodno hladio desni obraz. Letimino pomislih da se vuem sa ovim lugerom kao Mozes sa svojom
aom. Bio sam smean. Bio sam jadan. Mrzeo sam sebe. Mrzeo sam Zguta i njegove prijateljske
savete. Mrzeo sam celu tu bandu koja se ovde okupila. Verovati ili ne verovati... U tom grmu lei zec,
do avola, to sam verovao. Nije mi prva godina da radim i, oseam kad ljudi govore istinu. Ali ljudi
su ljudi! A ja prosto nemam prava da verujem. Verovati je prosto samoubistvo! To znai preuzeti na
sebe takvu odgovornost za koju nemam nikakvog prava, koju ne elim, ne elim, ne elim... Ona e me
prignjeiti, kao stenicu! Dobro. Hinkusa sam u svakom sluaju uhvatio. I Mozesa neu pustiti. Neka
bude to bude, ali Mozesa neu pustiti! Neka bude to bude, ali su tajna Druge Nacionalne i tajna
zlatnih blindiranih kola reene. Tako je to. A ako je ovde upletena meuplanetarna politika, ja sam
obian policajac, neka se politikom bavi onaj kome je to dunost... Da mi je da tresnem u nesvest,
pomislih s tugom. I neka rade to hoe...
Vrata zakripae i ja se prenuh. Ali to nije bio Luarvik. Udoe Simone i vlasnik. Vlasnik stavi
ispred mene olju sa kafom, a Simone uze kraj zida stolicu i sede naspram mene. Uinilo mi se da mu
se lice izduilo i ak nekako poutelo.
"Pa ta ste odluili, inspektore?" upita.
"Gde je Luarvik? Pozvao sam Luarvika."
"Luarvik se osea veoma loe", ree Simone. "Mozes primenjuje nad njim nekakvu fizikalnu
terapiju." On se neugodno iskezi. "Vi ete ga upropastiti, Glepski, i to e biti brutalan postupak.
Poznajem vas, istina, samo dva dana, ali uopte nisam mogao da oekujem da ete se pokazati sve u
svemu kao lutka sa zlatnim dugmadima."
Slobodnom rukom uzeh olju, prinesoh je ustima i vratih natrag. Nisam mogao vie da pijem kafu.
Bilo mi je muka od kafe.
"Proite me se. Svi ste vi brbljivci. Alek se brine o svom hotelu, a vi ste, Simone, jednostavno
intelektualac na odmoru..."
"A vi?" ree Simone. "O emu se vi starate? Hoete jo jednu zvezdicu na uniformi?"
"Da", hladno rekoh. "Zvezdicu. Volim, eto, zvezdice."
"Vi ste sitna policijska riba", ree Simone. "Najzad vam se sudbina osmehnula. Prvi i poslednji
put u ivotu. Trijumf inspektora Glepskog! U vaim rukama je odista vana odluka, a vi se ponaate
kao krajnji tikvan..."
"Umuknite", rekoh umorno. "Prestanite da blebeete i bar za tranutak razmislite. Ostavimo na
stranu to to je Mozes obian zloinac. Vi, vidim, dve u nakrst ne znate o zakonu. Vi, izgleda,
zamiljate kao da postoji jedan zakon za ljude i drugi zakon za vukodlake. Ali ostavimo na stranu sve
to. Neka su oni doljaci. Neka su rtve ucene. Veliki kantakt..." Ja klonulo zamahah rukom sa
lugerom. "Prijateljstvo svetova i tako dalje... Pitanje je: ta oni rade kod nas na Zemlji? Mozes je
sam priznao da je posmatra. ta on, zapravo, posmatra? ta oni trae ovde?... Ne keserite se, ne
keserite se... Ja i vi se ovde bavimo fantastikom, a u fantastinim romanima, koliko se seam,
doljaci se na Zemlji bave pijunaom i pripremaju najezdu. Kako, po vaem miljenju, u takvoj
situaciji treba da postupim ja, inovnik sa zlatnim dugmadima? Treba li da izvrim svoju dunost ili
ne? A vi lino, Simone, kao zemaljsko bie ta mislite o svojoj dunosti."
Simone se utke kezio, upirui pogled u mene. Vlasnik prie prozoru i podie roletnu. Okrenuh se
prema njemu.
"Zato ste to uradili?"
Vlasnik ne odgovori odmah. Priljubivi lice uz staklo osmatrao je nebo.
"Jednako osmatram, Peter", polako ree ne osvrui se. "ekam, Peter, ekam... Mogli biste
narediti devojci da sie. Tamo, na snegu ona zaista predstavlja pravu metu... Mene ona ne slua..."
 Spustih luger na sto, uzeh olju obema rukama i, zatvorivi oi, otpih nekoliko gutljaja. Prava
meta... Svi smo mi ovde prave mete... I najednom osetih kako me snane ruke uhvatie s lea za
laktove. Otvorih oi i trgoh se. Bol u kljunjai bila je tako jaka da se umalo ne onesvestih.
"U redu je, Peter, u redu", neno ree vlasnik. "Pritrpite se."
Simone je s izgledom zabrinutog oveka svesnog svoje krivice ve gurao luger u svoj dep.
"Izdajnici!" izustih zauano.
"Ne-ne, Peter", ree vlasnik. "Ali treba biti razborit. Ne ivi ljudska savest samo od zakona."
Simone mi oprezno prie sa strane, potapa me po depu. Kljuevi zveknue. Blagovremeno se
oblivi znojem, u oekivanju stravinog bola, trgoh se iz sve snage. Nita nisam postigao i kad se
osvestih Simone je ve izlazio sa koferom u ruci. Vlasnik me je i dalje pridravao za laktove,
zabrinuto govorei za njim:
"Pourite, Simone, pourite, loe mu je."
Htedoh neto da kaem, ali me je steglo u grlu, i samo zakrkljah. Vlasnik se zabrinuto nae nada
mnom.
"Gospodine, Peter", ree, "strano ste se promenili u licu."
"Banditi", rekoh prozuklo. "Uhapenici..."
"Da, da, naravno", posluno se sloi vlasnik. "Vi ete sve nas pohapsiti i ispravno ete uraditi,
samo se pritrpite malo, ne otrite se... jer vas jako boli, a ja vas za sada ipak neu pustiti..."
Da, nee me pustiti. Ja sam i ranije video da je on ljudeskara, ali ovakav zahvat nisam oekivao.
Zavalih se u naslon stolice i prestadoh da pruam otpor. Muka mi je, obuzimala me je tupa
ravnodunost. I negde veoma duboko u dui slabo je tinjalo oseanje olakanja - situacija vie nije
zavisila od mene, odgovornost su preuzeli na sebe drugi. Po svoj prilici sam panovo izgubio svest,
jer sam se najednom naao na podu, a vlasnik je kleao kraj mene i kvasio mi elo mokrom lanenom
krpom. Tek to sam otvorio oi on prinese mojim usnama grli boce. Bio je veoma bled.
"Pomozite mi da sednem", rekoh.
On poslua bez prigovora. Vrata su bila irom otvorena, pod je zapljuskivala hladnoa, uli su se
uzbueni glasovi, zatim je neto tresnulo, zatutnjalo. Vlasnik se bolno namrti.
"Prokleti sanduk", ree priguenim glasom. "Ponovo su mi izvalili dovratak..."
Ispod prozora Mozesov glas graknu s neljudskom snagom:
"Spremni? Napred!... Zbogom, ljudi! Do vienja! Do pravog vienja!"
Simoneov glas doviknu u odgovor neto nerazgovetno, a zatim se stakla zatresoe od nekakvag
groznog tutnja i fijuka. I zavlada tiina. Ustadoh i krenuh prema vratima. Vlasnik pohita za mnom,
njegovo iroko lice bilo je belo i mlohavo kao vata, niz elo mu se slivao znoj. Bezglasno je micao
usne - sigurno se molio.
Izaosmo u prazan hodnik, du koga je fijukao ledeni vetar, i vlasnik promrmlja: "Hajde, Peter, da
izaemo, treba da se okrepite sveim vazduhom..." Odgurnuh ga i krenuh prema stepenitu. U prolazu
opazih s dubokom zluradou da su izlazna vrata sasvim izvaljena. Na stepenitu, na prvoj stepenici
mi pozli i uhvatih se za ogradu. Vlasnik pokua da me pridri, ali ga odgurnuh zdravim ramenom i
rekoh: "Tornjajte mi se sa oiju, ujete li?" On nestade. Polako se uspeh stepenicama, hvatajui se za
ogradu, prooh pored Brim, koja se uplaeno pribila uza zid, popeh se na prvi sprat i odgegah u
svoju sobu. Vrata Olafove sobe bila su irom otvorena, tamo nije bilo nikog, otar, apotekarski smrad
rairio se po hodniku. Treba doi do divana, mislio sam. Samo da doem do divana i da legnem... I
tada zauh krik.
"Eno ih!" zavapi neko. "Kasno! Neka je prokleto sve, kasno!"
Glas umue. Dole u holu zataptae, neto pade, otkotrlja se, i najednom zauh ravnomerno
brujanje. Tada se okrenuh i, sapliui se, potrah prema tavanskim stepenicama...
Cela iroka snena dolina prostirala se preda mnom. Zamurih od sunevog bleska, a zatim
razaznah dve plaviaste, potpuno prave brazde skija. Pruale su se u pravcu severa, ukoso od hotela,
i tamo gde su se zavravale, opazih razgovetno, kao da su nacrtane na belom, figure begunaca. Imam
odlian vid, i dobro sam ih video, i to je bio najneobiniji i najapsurdniji prizor koji sam zapamtio.
Napred se kretala gospoa Mozes s ogromnim crnim sandukom ispod pazuha, a na leima joj je
bio, nespretno je uzjahavi, sam stari Mozes. Neto desno i malo zastajui, ujednaenim finskim
korakom jurio je Olaf s Luarvikom na leima. Vijorila se na vetru iroka suknja gospoe Mozes,
klatio se prazan Luarvikov rukav, i stari Mozes, ne prestajui ni za asak, stravino i besno je vitlao
biem sa mnogo krajeva. Jurili su brzo, neprirodno brzo, a sa strane, presecajui im put, blistajui
elisama na suncu i staklima kabine, dolazio je helikopter.
Svu dolinu ispunjavala je snana ujednaena buka, helikopter se polako, reklo bi se bez urbe,
sputao sve nie, proao iznad begunaca, prestigao ih, vratio se, sputao sve nie, a oni su nastavili
strelovito da jure niz dolinu, kao da nita ne vide i ne uju, i tada u ovu snanu manotonu buku prodre
novi zvuk, zloslutni isprekidani tresak, i begunci se ustumarae, a zatim Olaf pade i ostade nepomino
da lei, a zatim se Mozes strmoglavce otkotrlja po snegu, a Simone mi je kidao okavratnik i ridao mi
nad uhom: "Vidi? Vidi? Vidi?..." A zatim je helikopter lebdeo nad nepominim telima i polako se
spustio, sakrivi od nas i one koji su leali nepomino, i one koji su jo pokuavali da puu... Sneg se
die u kovitlac od njegovih elisa, blistavi beli oblak izdie se kao grba nad modrikastim okomitim
liticama. Ponovo se zau zloslutno tektanje mitraljeza, i Alek unu, zaklonivi oi dlanovima, a
Simone je neprestano jecao, neprestamo vikao: "Postigao si! Postigao si svoje, tikvane, ubico!"
Helikopter se isto tako polako podie iz snenog oblaka i, koso, odlazei u jarko plavetnilo neba,
nestade iza planinskog grebena. I tada u prizemlju tuno i alosno zacvile Lelj.
EPILOG
Od tog vremena prolo je vie od dvadeset godina. Ve je godina dana kako sam u penziji. Imam
unuke, i ja ponekad priam najmlaoj ovu povest. Istina; u mojim priama ona se uvek zavrava
sreno: doljaci sreno odlaze kui u svojoj blistavoj raketi, a ampionovu bandu hvata policija koja
je stigla u pravi as. Najpre su doljaci kod mene odlazili na Veneru, a zatim, kad su se na Veneru
iskrcale prve ekspedicije, morao sam premestiti gospodina Mozesa u sazvee Volopasa. Uostalom,
nije o tome re.
Najpre injenice. Bocin Grli su raskrili posle dva dana. Pozvao sam policiju i predao sam joj
Hinkusa; milion sto pedeset hiljada kruna i svoj podroban izvetaj. Ali istraga treba rei, nita nije
utvrdila. Istina, u razrivenom snegu naeno je vie od petstotina srebrnih metaka, ali ampionov
helikopter, koji je pokupio leeve, nestao je bez traga. Posle nekoliko nedelja brani par turista-
skijaa, koji je krstario blizu nae doline, izvestio je da je video kako je nekakav helikopter pred
samim njihovim oima pao u jezero Tri Hiljade Devica. Bila su organizovana traganja, ali nije se
otkrilo nita interesantno. Dubina ovog jezera, kao to je poznato, dostie mestimino etiri stotine
metara, dno mu je zaleeno, i reljef dna se neprestano menja. ampion je, po svoj prilici, poginuo - u
svakom sluaju na zloinakoj areni se vie nije pojavljivao. Njegova banda, zahvaljujui Hinkusu,
koji je hitao da spase svoju kou, bila je delimino pohvatana, a delimino se rasprila po celoj
Evropi. Gangsteri, koji su isleivani, nisu niim bitnim dopunili Hinkusove iskaze - svi su oni bili
uvereni da je Velzevul bio arobnjak i ak avo glavom. Simone je smatrao da je jedan od robota
ve u helikopteru doao k sebi i da je poslednjim plamsajem snage unitio sve do ega je mogao da
se dokobelja. To je sasvim lako mogue, i ako je tako, onda ne zavidim ampionu na njegovim
poslednjim minutima...
Simone je tada postao vodei specijalista za ta pitanja. Obrazovao je nekakve komisije, pisao u
tampi i asopisima, istupao na televiziji. Pokazalo se da je on u stvari bio eminentni fiziar, ali mu
to nimalo nije pomoglo. Ni njegov veoma veliki autoritet nije pomogao, ni negdanje zasluge. Ne
znam ta su o njemu govorili u naunim krugovima, ali on tamo, po mome miljenju, nije dobio
nikakvu podrku. Komisije su, istina, funkcionisale, sve su nas, ak i Kajsu, pozivale u svojstvu
svedoka, ipak nijedan nauni asopis, koliko je meni poznato, nije objavio o tome ni retka. Komisije
su se rasformirale, ponovo se obrazovale, as se spajale sa Drutvom za ispitivanje leteih tanjira,
as se odvajale od njega, materijale komisija su vlasti as drale u tajnosti, as su se nairoko
objavljivali, desetine i stotine kvazi znalaca baktali su se sa ovim, izalo je nekoliko broura koje su
napisaIi lani svedoci i sumnjivi oevici, i zavrilo se sve to time to je Simone ostao sam sa
grupicom entuzijasta - mladih naunika i studenata. Oni su organizovali ekspediciju u rejonu Bocinog
Grlia, pokuavajui da pronau ostatke unitene centrale. Tokom jedne od tih ekspedicija, Simone je
poginuo. Ali nita nisu uspeli da pronau.
Svi ostali uesnici opisanih dogaaja su i danas ivi. Nedavno sam proitao o odavanju priznanja
di Barnstokru u Meunarodnom drutvu iluzionista - starac je napunio devedeset godina. Na
sveanosti u njegovu ast prisustvovala je zanosna bratanica slavljenika Brinhilda Kan sa suprugom,
poznatim kosmonautom Peri Kanom. Hinkus izdrava svoju doivotnu i jednako pie molbe za
pomilovanje. U poetku izdravanja kazne na njega su izvrena dva atentata, bio je ranjen u glavu, ali
se nekako izvukao. Kau da se posvetio rezbarenju u drvetu i da mu to donosi prilinu dopunsku
zaradu. Zatvorska administracija je zadovoljna njime. Kajsa se udala, ima etvoro dece. Prole
godine sam iao kod Aleka i video sam je. Ona ivi u predgrau Mira i veoma se malo izmenila - isto
je onako debela, isto onako glupa i voli da se smeje. Uveren sam da je cela tragedija prola potpuno
mimo njene svesti, ne ostavivi nikakvih tragova.
Alek i ja smo veliki prijatelji. Hotel 'Kod Meuzvezdanog Zombija' uspeno posluje - u dolini su
sada dve zgrade, druga je napravljena od savremenog materijala, obiluje elektronskim komforom i
nimalo mi se ne dopada. Kad odlazim kod Aleka, uvek odsedam u svojoj staroj sobi, a veeri
provodimo, kao u staro vreme, u salonu sa kaminom, sa aom vrueg portoa sa zainima. Avaj,
jedna aa je sada dovoljna za celo vee. Alek je jako omravio i pustio bradu, nos mu je postao
tamnocrven, kao i ranije voli da govori priguenim glasom i rado se ali sa gostima. Kao i ranije
pasionirano se bavi pronalazatvom i ak je patentirao novi tip motora na vetar. Pronalazaku
diplomu dri u zastakljenom ramu iznad svog starog sefa u staroj kancelariji. Veni motori obe vrste
jo nisu puteni u pogon; zaboga, u pitanju su detalji. Koliko sam shvatio, da bi njegovi veiti motori
zaista radili veito, potrebno je pronai veitu plastinu masu. Uvek mi je veoma lepo kod Aleka -
tako mirno, udobno. Ali jednom mi je apui priznao da sad uva u podrumu Brenov mitraljez - za
svaki sluaj.
Potpuno sam zaboravio da spomenem bernardinca Lelja. Lelj je uginuo. Jednostavno od starosti.
Alek voli da pria da je ovaj neobian pas neposredno pre smrti nauio da ita.
A sada o meni. Mnogo, mnogo puta za vreme monotonih deurstava, za vreme usamljenih etnji i
jednostavno besanih noi razmiljao sam o svemu to se dogodilo i postavljao sebi samo jedno
pitanje: jesam li bio u pravu ili nisam? Formalno sam bio u pravu, pretpostavljeni su se sloili da su
moji postupci bili u skladu sa situacijom, samo me je naelnik civilne uprave ukorio zbog toga to
odmah nisam dao kofer i samim tim izloio oevice nepotrebnom riziku. Za hvatanje Hinkusa i za
spasavanje vie od miliona kruna dobio sam nagradu, a u penziju sam otiao u zvanju vieg
inspektora - maksimum, sa kojim sam mogao raunati. Morao sam se i te kako namuiti dok sam pisao
izvetaj o ovom neobinom dogaaju. Morao sam odstraniti iz zvaninih akata svaki nagovetaj o
mom subjektivnom stavu, i na kraju mi je to, po svoj prilici, polo za rukom. U svakom sluaju, nisam
sluio ni za sprdnju, niti sam stekao reputaciju matara. Naravno, u izvetaju nije bilo mnogo ega.
Kako se moe opisati u policijskom dokumentu ona stravina trka na skijama preko snene ravnice?
Kada mi za vreme bolesti raste temperatura, ja ponovo i ponovo vidim u bunilu onaj neobian,
neljudski prizor i ujem fijuk i tutanj... Ne, formalno sve je bilo na svom mestu. Istina, drugovi su mi
se ponekad podsmevali kad se nacvrckaju, ali isto prijateljski, bez zlobe i sarkastinosti. Zgutu sam
ispriao vie nego ostalima. On je dugo razmiljao, ekao svoju etkastu, otru bradu, smrdeo lulom,
ali nita pametno nije rekao, samo mi je obeao da nikom nee priati o ovom dogaaju. esto sam
potrzao razgovor na tu temu sa Alekom. Svaki put je odgovarao lakonski i samo je jednom prilikom,
krijui pogled, priznao, da ga je tada najvie interesovalo da sauva hotel i da klijenti ostanu ivi.
ini mi se da se potom stideo ovih rei i da mu je bilo ao to je otvoreno rekao. A Simone mi sve
do pogibije nije rekao ni rei.
Po svoj prilici su oni ipak zaista bili doljaci. Nikada i ni u kojoj prilici nisam iznosio svoje lino
miljenje o ovom. Govorei pred komisijama uvek sam se drao golih fakata i onog izvetaja koji
sam podneo svojim stareinama. Ali sada gotovo ne sumnjam. Ako su se ljudi iskrcali na Mars i
Veneru, zato se neko ne bi iskrcao kod nas, na Zemlju? I zatim, prosto je nemogue smisliti drugu
verziju koja bi objasnila sva nejasna mesta ovog dogaaja. Ali zar je problem u tome to su oni bili
doljaci? Mnogo sam razmiljao o tome i sada mogu rei: da, problem je samo u tome. Oni su
kukavci proli kao bos po trnju i, poneti se prema njima onako kako sam se poneo ja, previe je
okrutno. Po svoj prilici, ceo problem je u tome to nisu doleteli u pravi as i to nisu susreli one
ljude koje je trebalo da sretnu. Sreli su gangstere i policiju. Pa, dobro. A da su susreli
kontraobavetajce ili vojna lica? Bolje bi proli? Teko...
 Savest me grize, u tome je problem. Nikad mi se tako ta nije dogodilo: sve sam radio kako treba,
nevin sam pred Bogom, zakonom i ljudima, a savest me grize. Ponekad se veoma loe oseam, i elim
da naem nekog od njih i da ga zamolim da mi oproste. Pomisao na to da neko od njih moda jo luta
meu ljudima kamufliran, neprepoznatljiv, ta mi pomisao ne da mira. ak sam stupio u Drutvo
Adama Adamskog, i oni su izvukli od mene mnotvo novca, pre nego to sam shvatio da je to samo
truanje i da mi oni nikada nee pomoi da naem prijatelje Mozesa i Luarvika...
Da, oni nisu doli kod nas u pravi as. Mi nismo bili spremni da ih doekamo. Mi nismo spremni
za to ni sada. ak i ja, ovek koji je sve to preiveo i promislio o tome, kad bih se ponovo naao u
slinoj situaciji, najpre bih se upitao: govore li oni istinu, ne kriju li togod, ne skriva li se u
njihovom dolasku nekakva nesluena nesrea? Ja sam star ovek, ali ja imam, eto, imam unuke...
Kad se oseam loe, ena seda kraj mene i tei me. Kae mi da ak i da nisam spreavao Mozesa i
da su svi oni uspeli da odu, to bi ipak dovelo do velike tragedije, jer bi tada gangsteri napali hotel i,
verovatno, ubili sve nas koji smo ostali tamo. Sve je to potpuno tano. Sam sam je nauio da tako
govori, samo je sada ona to zaboravila, i ini joj se da je to njena vlastita misao. Pa ipak mi je od
njenog teenja malo lake. Ali za kratko vreme. Samo dotle, dok se ne setim da mi Simon Simone sve
do same svoje smrti ipak nije rekao nijedne rei. On i ja smo se esto sretali - i na suenju Hinkusu, i
na televiziji, i na sednicama mnogih komisija, i on mi ipak nije rekao nijedne rei. Nijedne rei.
Nijedne.

Komarovo - Lenjingrad
Januar-april 1969.