OLGA ETVERIKOVA: ZATO DANANJA RUSIJA LII NA ONU UOI

PRVOG SVETSKOG RATA (1)

Upravo je prola godinjica poetka Prvog svetskog rata 1. avgusta 1914. godine. Za
razliku od 22. juna, poetka Drugog svetskog rata (za Rusiju/SSSR; prim. prir.), prvi
datum kod nas pominje malo ko, mada on predstavlja granicu od koje su poeli procesi
koji su se zavrili krahom Ruske imperije i traginim raspadom zemlje, koju su zatim
boljevici sastavili pomou gvoa i krvi. Seajui se poetka Velikog rata, ne moemo
a da meu nekim aspektima tadanje drutvene situacije u Rusiji i dananje ne
konstatujemo slinost od koje se ovek jei. Ta slinost se osea pre svega u tome da
je i tada nae drutvo preivljavalo a i danas preivljava stanje razdvojenosti, koje se
pojavljuje zato to pokuaji prinudne integracije Rusije sa zapadnom civilizacijom
tera drutvo da ivi po zakonima koji za ruski narod nemaju moralnog opravdanja. Ne
govori uzalud strateg kakav je Igor Jurgens da Rusiji smetaju Rusi da bi se ona
osavremenila.

Kada je poznati i nepravedno zaboravljeni ruski geopolitiar A.J. Vandam (Jedrihin)

objavio 1913. godine svoj najvaniji rad pod nazivom Ono to je najbolje u
umetnosti, on je kao epigraf uzeo izjavu poznatog publiciste M. Menjikova: ini mi
se da je i naa politika na nivou zanata, ba kao i naa industrija 1. Vandam je pisao o
tome koliko iskonskim interesima Rusije ne odgovara spoljna politika koju je vodila
carska vlada, od koje je korist imao samo glavni geopolitiki protivnik Rusije Velika
Britanija. Poto je jasno izdvojio osnovne principe engleske strategije i ukazao koji je
njen glavni cilj da se Rusija uvue u rat sa Nemakom, koja je bila najvei konkurent
Engleske, Vandam je upozoravao na opasnost puta na koji su, na kraju krajeva, Rusiju
usmerili. On je ukazivao da zbog dogaaja koji se u Evropi pripremaju, mi nikako
ne treba da glavu sputamo na jastuk od sporazuma sa narodima, ija je vetina u
borbi za ivot mnogo vea nego naa, ve treba da se uzdamo samo u sebe
(podvukla O. .). 2

Zanatski nivo ruske politike, o kome je pisao Vandam, bio je tesno povezan sa vrlo
dubokom finansijskom zavisnou Rusije od Zapada, u kojoj se ona nalazila poetkom
20. veka.

FAKTOR FINANSIJA Izmeu finansija i politike je uvek postojala tesna veza, ali su se
pred poetak prolog veka finansijski odnosi pretvorili u najvaniji faktor meu onima
koji uslovljavaju ponaanje drava na meunarodnoj areni. Kako je pisao A.L.Sidorov,
izvanredni istraiva finansijske istorije Rusije, naalost tu istinu toliko jasnu
predstavnicima carske birokratije, do sada nisu u stanju da prihvate neki savremeni
istraivai koji pokuavaju da ogranie znaaj i posledice inostranih zajmova samo
preko steene dobiti 3. Drugi poznati ruski istraiva G. Fisk je u vezi sa tim rekao:
Kredit, koji je Rusija koristila na svetskom tritu, uvek je zavisio od dve okolnosti:
prvo od znaaja Rusije u meunarodnoj politici i drugo od popularnosti njenih
ratova u svetskim finansijskim krugovima. Ukoliko nije bilo tih uslova dobijanje
kredita je za Rusiju bilo povezano sa tekoama i obino je ona bila prinuena da se
slae sa uslovima, koji su bili prilino poniavajui za jednu veliku dravu 4.

Kako je dolo do finansijskog podjarmljivanja Rusije krajem 19. i poetkom 20.veka i do

ega je ono dovelo?

Uspostavljanje ruske zavisnosti od stranih banaka vodi daleko u prolost. Ona je

zapoeta u vreme vladavine Katarine Druge njenom politikom irenja meunarodnih
finansijskih veza, kada je osnovala prve privatne bankarske kue i instituciju dvorskih
bankara iji su osnivai bili stranci, koji su zbog njihove blizine imperatorki stekli
izuzetan uticaj. Njihov zadatak je bio voenje meunarodnih obrauna i traenje
stranih kredita za vojne operacije ruske drave. Ogroman spoljni dug Rusije koji je
nastao zbog toga i preterana sloboda ponaanja finansijera-stranaca toliko je
uznemirila Pavla Prvog, koji je nasledio Katarinu Drugu, da se on pripremao da zabrani
biznis dvorskih bankara, ali se ispostavilo da je vlast novca jaa, i on je bio prinuen
da se odrekne svojih namera u vezi sa tim. U njegovo vreme glavnu ulogu je poela da
igra Kancelarija dvorskih bankara i komisionera Vouta, Velia, Rala i Ko, koja je bila u
bliskim vezama sa bankarskim kuama Hamburga, Londona, Lajpciga, enove i drugih
evropskih gradova.

Za vladavine Aleksandra Prvog ta je Kancelarija zatvorena, a njene funkcije prenete na

Ministarstvo finansija, ali je ona nastavila jo itavih pola veka. Najuticajnija meu
bankarskim kuama je bila kua brae tiglic, pokrtenih Jevreja, koji su doli iz
Zapadne Nemake i koji su svoj biznis zapoeli za vreme rata sa Napoleonom. Do
sredine 19. veka oni su usvojim rukama drali skoro sav strani i domai kredit Ruske
imperije, uestvujui u svim dravnim krupnim finansijskim operacijama. 1857.
godine, A. tiglic je postao jedan od osnivaa Glavnog drutva ruskih eleznica, meu
kojima su bili i F. Bering (London), bankarske kue Gope i Ko (Amsterdam), Gotinger
i Ko (Pariz), kao i poznati bankarski pekulant Isak Pereira, koji je zastupao interese
grupe pariskih bankara, banke Kredi Mobilie i berlinske bankarske kue Mendelson i
K. Savremenici su A. tiglica nazivali Kraljem peterburke berze, njegovo ime je bilo
poznato kao i ime Rotild, a sa njegovim menicama se, kao sa gotovim novcem, mogla
obigrati itava Evropa, otii u Ameriku i Aziju.

Posle glavnog grada po vanosti u finansijskom pogledu je bila Odesa sa bankarskim

kuama Rodokanaki, Efrusi, Rafalovii, koji su imali svoje filijale u inostranstvu i koji su
odravali vrste veze sa bankama Londona, Pariza i ostalih trgovinskih i finansijskih
centara Evrope. Rafalovii su uestvovali u realizaciji skoro svih ruskih i inostranih
zajmova. Osim ova dva centra, krupni bankarski centri u Rusiji su bili i Berdiev, Riga,
Revelj, Jurjev, Varava. Kako je pisao istoriar I.Levin tenje povezani sa Zapadom i
blie upoznati sa njegovim ustanovama od ostale Rusije pribaltijska pokrajina i
Poljska su predstavljale most izmeu Rusije i Zapada. Poto su ve posedovali izvesnu
utedu slobodnog kapitala pribaltijski bankari Nemci i poljsko-jevrejski bankari su
ustanovili izvoz kapitala, i jo vie preduzimaa-bankara - u unutranju Rusiju
odigravi, tako, vanu ulogu u formiranju ruskog bankarskog sistema5. Meu njima su
se izdvojili finansijski i elezniki magnati L.Kronenberg, M.Eptajn, A.Goldtand,
I.Blioh (docnije e njegov predstavnik u Pereburgu I.A.Vinjegradskij da postane
ministar finansija Rusije).

ZAPADNA FINANSIJSKA NAUKA Najvaniju etapu u uvrivanju zavisnosti

finansijskog sistema Rusije od stranih banaka uinile su velike reforme Aleksandra
Drugog, ijim prihvatanjem je zemlja vrsto stala na put kapitalistikog razvoja, u
kome je glavnu ulogu poeo da igra uzani sloj predstavnika finansijsko-industrijskih
grupa koje su bile vrsto povezane sa stranim kapitalom, meu kojima su se izdvojile
bankarske kue Poljakov, Ginsburg, Braa Rjabuinski i Ko, Boulton i Ko, Zaharij
danov i Ko, Kaftalj, Handelman i Ko i dr.

Zahvaljujui njima u Rusiji se uvrstila vlast zapadne finansijske nauke koja se u

stvarnosti pretvorila u oruje za borbu. Ona je od ideje zlatnog standarda, koji je u to
vreme igrao ulogu savremenog dolara, napravila kult, i taj kult postavila za bazu
itavog bankarskog i finansijskog sistema i dali pravo Rotildima koji su kontrolisali
trite zlata da pomou svog berzanskog carstva sebi potini itave drave i narode.
Pri tom su apologeti teorije zlatnog standarda bili vrlo otvoreni.
Tako je vodei teoretiar zlatne valute, idejni uitelj ministra finansija S. F. Vitea i
nadahnjiva njegove novane reforme, najvii autoritet za pitanja novanog obrta
zemlje tog vremena I. I. Kaufman napisao: Zlatno i srebrno telo predstavlja najbolju
tvravu iza ijih se zidova imovina osea najsigurnije, njega je zgodnije kriti od tuih
pogleda, od tueg napada i krae. Ako se preoblai u zlato i srebro, imovini je najlake
da pobegne iz opasne zemlje: dragoceni metali za imovinu predstavljaju nevidljivi
plat oni je oslobaaju od njene ukopanosti za jedno mesto i svuda joj daju slobodu,
koja je proporcionalna njihovoj koliini. U dragoceno-metalnom telu kapital stie
bezgraninu slobodu, 'dobija duu', vrstina zlata i srebra mu daje besmrtnost 6 .

Eto kako su vatreni zastupnici zlatnog standarda (zlatnog teleta) opisivali svoje
boanstvo, proglaavajui za jeretika svakoga, ko nije hteo da mu se klanja.

Iako iroki slojevi ruskog drutva nisu imali poverenja u zapadne teorije ekonomije i
shvatali su ih, kako je to govorio izuzetni mislilac slavenofil S.F. arapov, kao neto
tajanstveno, slino arobnjatvu i magiji, rusko drutvo nije predlagalo nita u
zamenu, jer nije ni imalo svoj pogled na finansijska pitanja. U rezultatu je dolazilo do
neverovatne zbrke, koja se neposredno odraavala u praksi, kao to je to bilo i sa
reformama Aleksandra Drugog. Kako je upozoravao arapov, vrhovna vlast je htela-ne
htela dozvoljavala na poverenje niz mera, iji obim i sutinu nije, ne samo ona,
razumela, ve ih nisu razumeli ni njeni autori, koji su nestajali, jedan po jedan, sa
scene, i pri tom su Rusiji ostavili mnogo muke.

Takva muka je bila i zlatna Viteova reforma, izvrena 1895-1897.godine, iji je cilj bio
ne da se stvore povoljni uslovi za razvoj narodne privrede, ve obezbeenje ulaska
Rusije na svetsko trite, razvoj spoljnopolitikih veza i devizno ujedinjenje sa
Zapadom, to je vodilo prema potpunoj zavisnosti zemlje od evropskih berzi.
Vremenom se podravanje zlatne valute pretvorilo u cilj za sebe, u rtvu na koju je
prineta sama ruska ekonomija.

ZLATNI FOND Karakter reforme tj. njena opasnost za rusku privredu - se projavio ve
u toku pripreme za prelaz na zlatnu valutu. Od 80-tih godina ministar finansija N.H.
Bunge i njegov naslednik I.A. Vinjegradskij su poeli da prave zlatne rezerve tako to
su dolazili do pozitivnog bilansa i likvidirali budetski deficit. Zadatak su reavali
poveanjem izvoza, pre svega ita (ono poznato neemo pojesti do kraja, ali emo
izvesti 7, kao i zakljuivanjem pozajmica iz inostranstva. U periodu 1881-1897.godine
prihod od realizacije dravnih zajmova na spoljnom tritu je iznosio 700 miliona
zlatnih rubalja. Kao rezultat Rusija je sakupila zlatni fond, najvei po koliini na svetu,
ali je sva ta rezerva, kako je govorio S.F. arapov, predstavljala ne pravo bogatstvo
zemlje i plod njene zarade, ve oduzetu imovinu koja je sakupljena oiglednim
unitavanjem naroda i gladnim godinama, i zbog kojih su morale da se plaaju
ogromne kamate.

Pri emu ako je ranije zaduenost bila uglavnom dravna, od tada poinje brz rast
drutvenog i privatnog zaduivanja, koje se izraavalo u prebacivanju u inostranstvo
ruskih kamatnih hartija u valuti kredita i prilivom u Rusiju stranog kapitala radi
eksploatacije naih prirodnih bogatstava. Upravo je ogromna zaduenost, koja je
uslovila veito nepovoljan obraunski bilans, postala glavni uzrok prihvatanja stranog
kapitala, ma u kom obliku da je on bio. Eto tako je priprema za reformu, koja je
odredila pravac finansijsko-ekonomske politike Rusije, uvukla zemlju u najjau
finansijsku zavisnost. I ako je ta priprema vrena u skladu sa formulom Posle nas
potop!, sama reforma moe da se okarakterie formulom Iza nas pustinja!
Izvrena reforma je izvrena po samostalnoj odluci grafa Vitea i na oigledno
nepovoljan nain, uz mimoilaenje Dravnog saveta 8, kao i sa krenjem direktne volje
imperatora. Garancija za njen uspeh je postao etapni karakter uvoenja zlatnog
standarda, sve dok psiholoki pripremljena (tanije obraena) javnost nije
postavljena pred svren in pred injenicu dominacije zlatnog standarda. Kako je
tvrdio sam Vite, reforma je vrena ispod ita tako da je zakonodavnoj vlasti samo
ostalo da uvrsti ono, to je u sutini ve uraeno, i za ta nije bilo mogunosti da se
promeni.

Viteova reforma je izmenila ekonomski put Rusije tako to je zemlju postavila u veitu
zavisnost od meunarodnih bankara. Ona je nanela nebrojene gubitke kako krupnoj,
tako i sitnoj seljakoj zemljoradnji, koju je faktiki unitila. Poto je izazvala
kratkovremeno oivljavanje, reforma je zatim isprovocirala vrlo otru krizu u industriji i
trgovini, zahvaljujui emu je drava izgubila ogromnu koliinu nacionalnog kapitala,
koji su progutali pekulacije i berzanski krahovi. Reforma je omoguila da u zemlji
doe do njene bespotedne eksploatacije od strane stranaca, spoljnu politiku Rusije je
podredila finansijskim eljama, to je na kraju prelo u sluenje interesima njenih
geopolitikih protivnika. Najzad, finansijska reforma Vitea je poela da podstie i
revoluciju, koju je u stvari sama izazvala uasnim osiromaenjem naroda.

Ekonomska politika tog vremena je bila podvrgnuta vrlo otroj kritici, konkretno - jedne
od najvanijih ekonomskih novina Berzanske vesti su krajem 1900. godine pisale:
Ekonomska politika sadanje vlade vodi u ofanzivu inostranog kapitala koji e Rusiju
da pokupuje bez ostatka. Kao odgovor Vite se samo branio sa Ovakve bojazni su
nam poznate jo od Petra Velikog, ali ih ruski gospodari nikada nisu ozbiljno shvatali, i
istorija je potpuno opravdala njihovu pronicljivost Prihvatanjem inostranog kapitala
svoju industrijsku snagu su stvorile sve najnaprednije zemlje na svetu Engleska,
Nemaka, Sjedinjene Amerike Drave

STRANI KAPITAL Strani kapital je stvarno radio po Rusiji ta je hteo kao da je u svojoj
kui. Pre svega strane investicije su ile u cirkulaciju, u izgradnju eleznica i banaka,
a zatim u teku industriju. Ruski istraiva Ol je pisao da je od 80-tih godina 19. veka
do 1913. godine kapital stranog porekla iznosio 50 odsto kompletnog kapitala,
uloenog u industriju, pritom kapitalna ulaganja stranog porekla su inila 70 odsto u
rudarstvu, preradu metala i rudarskoj mainogradnji 9. Po drugim podacima strani
kapital je direktno kontrolisao 70 odsto industrije, a ako se uzme u obzir zaduenost
ruskih preduzea prema stranim bankama ruska preduzea su ak nominalno
pripadala stranom kapitalu. Do 1914. godine strancima je pripadalo 42,6 odsto
ukupnog osnovnog kapitala 18 najveih akcionarskih banaka Rusije, pri emu su oni u
Rusiji izvlaili od 20 do 30 procenata dividende, umesto 4-5 odsto, koliko bi imali u
svojim zemljama.

Od 1887. do 1913.godine ista dobit stranih kapitalista na uloeni u Rusiji kapital je

iznela 2.326 miliona rubalja, to je 30 odsto vie od investiranog kapitala. To je bio u
sutini danak koji je Rusija plaala stranom kapitalu, a koji je prema njoj sprovodio
politiku diktata, politiku podrivanja njenih proizvodnih snaga tako to je grabljivo
eksploatisao njena prirodna bogatstva i ljudsku energiju, pretvarajui ih u svoju
agararno-sirovinsku dobit.

Podela stranih investicija u Rusiji po zemljama porekla je 1914.godine bila sledea:

Francuska 32 odsto, Engleska 22, Nemaka 19,7, Belgija 14,3, SAD 5,2 odsto.
Francuski kapital je dominirao u industriji uglja i industriji elika na jugu Rusije,
zauzimao je vodee pozicije u proizvodnji cementa, eksploataciji i topljenju bakra, u
preduzeima vodosnabdevanja i kanalizacije. Na uee AO sa kapitalom stranog
porekla dolazilo je preko 70 odsto kompletne eksploatacije uglja u Donbasu. U rukama
francuskog kapitala se nalazilo Drutvo rusko-baltikih brodogradilita, rusko drutvo
za proizvodnju artiljerijske municije i vojnih prinadlenosti i dr. Na jugu Rusije skoro da
nije bilo ni jednog preduzea u kome nije bilo stranog kapitala, tamo su se u masama
doseljavali strani preduzimai, ininjeri i radnici, a iz Amerike su prebacivane itave
velike fabrike.

Engleski kapital je koncentrisan u industriji prerade nafte, u eksploataciji bakra (56

odsto itave eksploatacije) i na nalazitima zlato-platinskih metala (70 odsto).
Nemaki kapital je bio u elektrotehnikoj i hemijskoj industriji. Za nemaki kapital se
govorilo da je to bio pravi domain energetske industrije Rusije: Sveoptoj elektrinoj
kompaniji (AEG), koja je za leima imala nemaku banku Diskonto gezelaft,
pripadalo je oko 90 odsto elektrotehnikih preduzea Rusije. Pod finansijskom i
proizvodno-tehnikom kontrolom nemakog kapitala se nalazio znaajan deo
preduzea vojne industrije Rusije, konkretno: Nevsko brodogradilite i mehaniarska
fabrika, fabrika Krejftona (Ohtinski admiralitet), Langeova fabrika u Rigi, Bekerova
fabrika. U rukama nemakog kapitala su se nale i ogromne fabrike za preradu metala
i mainogradnju Hartmanove, Kolomenska mainogradnja, akcionarsko drutvo
Trougao, liselburka fabrika za proizvodnju baruta, Rusko drutvo artiljerijskih
fabrika i dr. U ruskoj (prema mestu prijave) industriji skoro nita vie nije ostalo rusko.

_________

Primedbe:

(1) Cit. po: Vandam E.A. Geopolitika i geostrategija. M., 2002. S.157.

(2) Vandam E.A. Isto. S.185.

(3) Sidorov A.L. Finansijska istorija Rusije u godinama Prvog svetskog rata (1914-
1917). M., 1960. S. 24.

(4) Fisk G. Finansijski poloaj Evrope i Amerike posle rata. M., 1926. S.6.

(5) Cit. po: Ananjji B.V.: Bankarske kue u Rusiji, 1860-1914 g.: Skice iz istorije
privatnog preduzetnitva. M.,ROSSPN, 2006. S.15.

(6) Cit. po: arapov S. Rusija budunosti. Moskva, Institut russko civilizacii, 2011. S.
64.

(7) eleznike tarife su, na primer, bile promenjene tako to je bilo najisplativije voziti
ito prema lukama na zapadnoj granici, a ne prema industrijskim centrima i
gubernijama kojima je ono bilo potrebno za korienje.

(8) U decembru 1895. Godine Vite je prvi put objavio na zasedanju Gossovjeta
projekat reformi za prelazak na zlatni standard, koji je do tada dran u tajnosti, a u
martu 1896. godine on je Gossovjetu predao ve gotov projekat zakona: Ispravke
novanog prometa. Meutim, Gossovjet je jednoglasno istupio protiv reformi,
smatrajui da su one nemogue i nepravedne. Tada je Vite odluio da izvri reformu
tako to e i zaobii gossovjet.

(9) Pogl. Ol P.V. Strani kapital u Rusiji, Petrograd, 1922.

Nastavie se
OLGA ETVERIKOVA: ZATO DANANJA RUSIJA LII NA ONU UOI
PRVOG SVETSKOG RATA (2)

Mada je 1914. godine Rusija predstavljala etvrtu industrijsku silu sveta, nju ni na koji
nain vodee zemlje Zapada nisu smatrale za ravnopravnog partnera jer se, prvo,
faktiki nalazila u polukolonijalnoj zavisnosti u odnosu na njih, a drugo ako bi se
uporeivala sa njima, Rusija je posedovala premali industrijski potencijal. Opti kapital
industrijskih i trgovinskih kompanija Rusije je bio dve milijarde dolara, to se moglo
meriti sa kapitalom Junajted stil Korporejna i iznosio je devetinu kapitala koji su SAD
investirale samo u eleznice. Zato je Rusija pred poetak rata zauzimala prvo mesto
na svetu po veliini spoljnog duga

***

Spoljni zajmovi koje je Zapad velikoduno nudio Rusiji ostavljali su ne samo

ekonomske ve jo ozbiljnije politike posledice. Finansijske poluge delovanja koje je
koristio englesko-francuski vrh vlasti u odnosu na Rusiju bio je toliko efikasan da je
ruska vlada izgubila mogunost da samostalno vodi politiku i nala se uvuena u
dogaaje za koje je scenario bio pisan u inostranstvu.

Krajem 19. veka meudravni odnosi u Evropi su zavisili od anglo-francuskog

suparnitva, koje je predstavljalo glavnu oprugu u borbi za prekrajanje sveta. Balans
snaga u Evropi je bio toliko naruen da se mirnim sredstvima nije mogao obnoviti.
Britanija se spremala za rat sa Nemakom, ali, ako bi Britanija i mogla da samostalno
izdri suprotstavljanje na moru, na kopnu ne bi. Zato je reenje nemakog pitanja
mogao da bude iskljuivo sveevropski rat uz obavezno uestvovanje Rusije, koja je
trebalo da preuzme na sebe tri etvrtine kompletne teine voenja rata protiv
Nemake na kopnu. Zbog nepostojanja dovoljno jakih nemako-ruskih protivrenosti
najvaniji zadatak Engleza sastojao se u tome da istisne Rusiju i Nemaku iz onih sfera
u kojima bi te dve drave mogle da se bore zajedno protiv ostalih drava i da njihove
interese koncentrie na onu oblast u kojoj je rusko-nemake odnose bilo mogue
dovesti do najjae zategnutosti, a to je bio Balkan.

Zbog toga je Britanija poela da formira sistem saveza, koji bi doveo do

suprotstavljanja Rusije i Nemake, a glavnu ulogu u obradi ruskih vladajuih krugova
bila je pozvana da odigra Francuska, glavni zelena Evrope, koja je odavno teila da
se revanira posle franko-pruskog rata, tako to bi zakljuila antinemaki vojni savez
sa Rusijom.

ULAZAK FRANCUSKIH BANAKA Kako je ve reeno, od 80-tih godina je u Rusiji, zbog

zapoetog industrijskog rasta i pripreme za prelaz na zlatni standard, naglo porastao
znaaj stranih zajmova (pri emu je njihov najvei deo troen na sticanje zlata).
Godine 1888, posle svae Rusije sa Nemakom, ruska vlada se preorijentisala sa
nemakog na francusko finansijsko trite, gde je smestila prvi veliki elezniki
zajam od osam milijardi zlatnih franaka, koji je bio ostvaren uz rusko jemstvo
zlatom. Posle njega su doli novi zajmovi i od tada su francuske banke poele da
istiskuju nemake i da ulau svoj kapital u rusku industriju (metalurgiju i industriju
uglja). Ta finansijska saradnja, u ijoj su osnovi leali politiko-strateki interesi,
postala je osnova za francusko-rusko vojnopolitiko zbliavanje.

Na opasnosti od tog zbliavanja, koje je dovelo do otvorenog suprotstavljanja Rusije

Nemakoj, upozoravao je ruski ministar inostranih poslova Nikolaj Karlovi Girs, koji je
tvrdio da e ak i predoseaj da Rusija eli prijateljstvo sa Francuskom pre pogorati
nego uvrstiti nae pozicije. Girsov saradnik Lamsdorf je bio jo otvoreniji, govorei
da je prijateljstvo sa Francuskom za Rusiju slino arseniku u umerenoj dozi moe da
bude ak i korisno, ali ako se doza samo malo povea, postaje otrov. Meutim, upravo
je Girs bio prinuen da 1891. godine potpie sa Francuskom politiki sporazum na ijoj
je bazi 1892. zakljuena tajna vojna konvencija, koja je ratifikovana 1893. godine. To je
objanjavano injenicom da, kada je Rusiji zatrebao novi vrlo veliki zajam, francuski
Rotildi su se sloili da izau u susret, pod uslovom da Rusija potpie vojni ugovor, a
Rotildi su ve tada finansirali veliki deo eleznike izgradnje i kontrolisali veliki deo
bankarskog sistema Rusije, to je francusku partiju na ruskom dvoru inilo sve
uticajnijom.

Kada je uz S. J. Vitea 1897. godine Rusija prela na zlatni standard, znaaj inostranih
zajmova je jo vie porastao obzirom da je uvanje zlatne valute ispadalo vrlo skupo.
Kako je pisao P. Ol, koga smo ve pominjali, odravanje zlatne valute u Rusiji 18
godina Rusiju je kotalo poveanjem spoljnog duga od itavih 4.200 miliona rubalja u
obliku dravnih eleznikih i gradskih zajmova, i za to vreme se time to je u Rusiju
bankarskim i trgovinsko-industrijskim preduzeima stizao strani kapital njen spoljni
dug poveao na 2.100 miliona. Rezultat je bio da je spoljni dug Rusije za 18 godina
porastao za 6.300 miliona rubalja.

Meutim, francusko-ruski ugovor je postao oslonac za formiranje trojne Antante, koja

je obavljena u dve etape. U poetku, 1904. godine Engleska je zakljuila ugovor sa
Francuskom o podeli sfera uticaja u Severnoj Africi (Srdani sporazum) a zatim
zapoinje glavni zadatak uvlaenje Rusije u svoj lager. Vaan korak na tom putu je
bio Rusko-japanski rat 1905. godine, koji je zapoeo Japan zahvaljujui finansijskoj
podrci Velike Britanije, koja je 1902. godine zakljuila vojni sporazum sa Japanom.

U tom periodu Rusija je preivljavala duboku ekonomsku krizu i svoje finansijske

zadatke je reavala iskljuivo tako to je dozvoljavala porast dravne zaduenosti, koji
je bio uslovljen poveanjem vojnih potreba, izgradnjom flote i mnogobrojnim
eleznikim zajmovima. I to u vreme kada se finansijski poloaj Rusije i te kako
pogorao. S. J. Vite je dobijanjem posrednih poreza i sistematskim pokrivanjem
vanrednih trokova preko zajmova stvarao privid finansijskog blagostanja. Od 1905.
godine pod uticajem uznemirenosti koja je obuzela itavo drutvo poelo je prenoenje
ruskog kapitala u inostranstvo, to je dovelo i do odliva zlata iz Rusije, i to vrlo
preteeg. U takvim uslovima S. J. Vite i V. N. Kokovcov (ministar finansija od aprila
1906. godine) su zapoeli pregovore o novom velikom meunarodnom zajmu od 2,2
milijarde franaka. Ali i tada je davanje zajma uslovljeno ruskom podrkom Francuskoj u
njenom sporu sa Nemakom o marokanskom pitanju i regulisanjem jakih nesuglasica u
englesko-ruskim odnosima jer pariski Rotild je odbijao da povede pregovore o
zajmovima bez londonskog Rotilda. Zajam je odobren, finansijski poloaj Rusije je na
vreme poboljan, ali je cena za to bila potpisivanje englesko-ruskog sporazuma o
podeli sfera uticaja u Centralnoj Aziji.

RUSKI STRATEKI OBRT Kao i rusko-francuski ugovor, taj sporazum je doekan sa

velikim neodobravanjem u ruskim krugovima i meu najpoznatijim ruskim
diplomatama jer je znaio definitivno uee Rusije u antinemakoj Antanti. Ruski
vladajui krugovi su na taj nain napravili koreniti strateki obrt, kao da su dali
odgovor na Bizmarkove rei: Nemaka ima jedno blago, koje ne moe da narui ni
netalentovaost nemakih diplomata: to je englesko-rusko suparnitvo. A Bizmark je,
osim toga, imao jo jednu tanu konstataciju: Politika Engleske se uvek sastojala u
tome da nae u Evropi takvu budalu koja bi bila spremna da grudima titi engleske
interese.
Tako je Rusija konano uvuena u sferu anglo-francuskih interesa, njeni neposredni
interesi su se nali usredsreeni na Balkan i sva docnija politika je postala uslovljena
potrebom da se priprema rat sa dravom sa kojom ona nije imala nekih ozbiljnih
nesuglasica, ali je njeno unitenje predstavljalo glavni zadatak saveznika englesko-
francuske Antante. Prema tome se i razvoj itave privrede zemlje naao tesno povezan
sa interesima francuskih i engleskih krugova na vlasti.

U poetku je Francuska zauzimala prvo mesto u Rusiji po kapitalnim ulaganjima, i u

njenim rukama se nalazilo priblino 53,2 odsto ruskog bankarskog kapitala koji je,
znai, kontrolisalo inostranstvo. Ukupan ruski dug Francuskoj je uoi rata iznosio 27
milijardi franaka. Francuske banke su direktno finansirale rusku industriju, najpre
junorusku, na koju se oslanjalo pomorsko naoruanje. Oni su kontrolisali ne samo
donjecku industriju ve i brodogradilita u Nikolajevu, tako da su bili vrlo
zainteresovani i za reavanje problema crnomorskih tesnaca. U stvari, odatle i panja
koju je Francuska poklanjala ruskoj pomorskoj floti, i nije bilo sluajno to je poverenik
velike francuske banke Sosiete eneral, koja je kontrolisala finansije nikolajevskih
brodogradilita, bio pomorski ministar Rusije Grigorovi, koji je svoje kolege u vladi
terao na agresivniju politiku to se tie tesnaca.

Poslednji veliki zajam iz inostranstva Rusija je dobila 1909. godine. Te godine su

dospeli na naplatu i zajmovi iz 1904. i 1905. godine, a budet je mogao da bude samo
u deficitu, tako da je ministar finansija (Kokovcov) preduzeo odlune mere za pripremu
terena kako bi se u Francusku smestio zajam od 1,2 milijarde franaka kojim bi mogle
da se reguliu obaveze. Pregovori su bili vrlo teki, francuski uslovi jo tei i opet su
bili povezani sa interesima rusko-francuskog saveza u predratno zaotrenje politike
situacije u Evropi. Kokovcov je bio prinuen da u pismu ministru inostranih poslova
arikovu prizna: Nije mi prvi put da se po pitanjima novanih operacija susreem sa
gleditem koje mi je teko da poveem sa politikim dostojanstvom Rusije i odnosom
Francuske kao saveznice prema Rusiji1

ZAUSTAVLJANJE ZAJMOVA Obavezno treba da se podvue da ni jedan krupni zajam

ruske vlade nije proao bez aktivnog meanja i saglasnosti francuske vlade, to
dokazuju publikacije ruskih diplomatskih dokumenata. Zajmovi su se uspeno
razmetali na francuske, londonske i druge berze ne samo zato to su domainima
donosili velike kamate, a bankama, osim toga, i specijalnu dobit, ve zato to su
odgovarali potpuno odreenim politikim i vojno-stratekim razmiljanjima. Najvaniji
cilj spoljnih zajmova je bila stabilizacija kursa rublje na bazi zlatnog obrta, ali su strani
posednici berzi uvrivali zlatnu valutu uglavnom polazei od politikih obrauna i u
nadi da e iskoristiti mnogomilionsku rusku armiju kako bi postigli svoje ciljeve, pri tom
ne isputajui iz vida i visoki superprofit, koji je stizao iz Rusije.

U poslednjim predratnim godinama vlada Rusije je pokuavala da rei svoje zadatke ne

pribegavajui spoljnim zajmovima. Strani bankari su jo uvek davali novac za
proizvodne trokove, ali one koji su bili u vezi sa vojno-industrijskim potrebama
(uglavnom za izgradnju strateki vanih eleznica), ali su odbijali da ih daju za pokrie
deficita u obinim trokovima. Tako da bezdeficitarni budet postaje kamen
krajputa finansijske politike, i, da bi se on obezbedio, vlada je prela na vrlo jako
smanjenje trokova, zbog koga je zadovoljavanje mnogih vanih dravnih trokova koji
se nisu odnosili direktno na vojne potrebe vetaki izbegavalo.

U trokovnom delu budeta su sada ubrzano rasle dve kolone: trokovi po zajmovima i
vojno-pomorski trokovi. Kokovcov je 1910. godine pisao: Zaduenost zemlje, koja je
u toku poslednjeg rata (sa Japanom O. .) veoma porasla, ni sada se u tom rastu ne
zaustavlja i ve se pribliila cifri od devet milijardi rubalja; u skladu sa tim se svake
godine poveavaju i trokovi za plaanja koja su u vezi sa zajmovima ti neizbeni i
obavezni za zemlju trokovi, koji zahtevaju da se svake godine plaa skoro pola
milijarde rubalja nesumnjivo vrlo jako smanjuju sredstva koja su na raspolaganju
dravi radi njenih potreba u proizvodnji. Oigledno je da ire zadovoljavanje tih
potreba pri navedenim okolnostima ne moe da se postigne bez poveanja obaveznog
oporezivanja 2.

Kako se navodilo u specijalnom dokumentu, koji je bio predvien samo za lanove

Saveta ministara, u stvarnosti su dva lana plaanja po dravnim dugovima i vojni
trokovi prodirali 56 odsto istog trokovnog budeta (bez trokova za eleznice i
vinski monopol). to se tie zajmova, pisao je Kokovcov, ak i oni, koji su bili zakljueni
zbog neosporno proizvodnih potreba, ipak su na kraju dovodili do istog rezultata, kao i
zajmovi za neproizvodne potrebe do unitenja dravnog kredita i kompletnog
finansijskog poloaja zemlje. Poto je odbacila put novih zajmova, vlada Stolipina
Kokovcova je poela da finansira u predratnim godinama sve potrebe zemlje preko
budetskih prihoda i uvoenjem novih dabina.

Na prvom mestu u trokovnom delu budeta su bili trokovi za armiju i flotu, strateke
eleznice i luke. Pri tom se velika panja poklanjala pomorskoj floti (o emu je brinuo
Grigorovi, koga smo ve pominjali), a ne kopnenoj armiji i njenoj tehnikoj
snabdevenosti (iako se zemlja spremala za rat upravo sa kopnenim snagama
Nemake). U rezultatu su se za pet predratnih godina trokovi za pomorsko
ministarstvo utrostruili, a u centru panje se nalazila Crnomorska flota.

VELIKI VOJNI TROKOVI Sledei po vanosti lan o trokovima su bila plaanja po

dravnim zajmovima, koji su pustoili narodnu privredu i podrivali osnove finansijskog
sistema zemlje. Prosena godinja plaanja su dostizala 405 miliona rubalja i
izjednaivala su se sa ukupnim trokovima niza nadletava opte uprave. Radi
poreenja: ako je na zajmove odlazilo 14 odsto dravnog budeta, trokovi narodnog
obrazovanja i kompletnog sistema prosvete je za pet godina iznosio ispod 3,5 odsto.
Po oveku se u 1913. godini za prosvetu troilo manje od jedne rublje, tako da nije
udno to je u to vreme pismenih u Rusiji bilo oko 30 odsto.

Ukupno se dravni budet zemlje najmanje to je mogue troio za proizvodne izdatke,

a uglavnom se troio na armiju i flotu, na dravni birokratski aparat, policiju i zatvore
(rast trokova za ovu poslednju stavku je bio vei od rasta trokova za obrazovanje),
tako da je devet desetina stanovnitva ulagalo sredstva u budet, a za uzvrat od njega
nije dobijalo nita.

Zaduenost Rusije je uoi rata stvorila za nju jo jedan problem, potpuno nov, to je po
ko zna koji put pokazalo karakter odnosa drava koje su joj bili saveznici.

Spoljni dug Rusije 1914. godine (najvei na svetu) je iznosio 6,5 milijardi rubalja.
Pritom je 4,3 milijarde rubalja bio dravni dug (tri milijarde prema Francuskoj), a
ostatak su predstavljala privatna dugovanja (gradski zajmovi, zajmovi trgovinsko-
industrijskih preduzea, krediti trgovinskih firmi i komercijalnih banaka). Meutim,
bilans pasive, ogromna zaduenost i potrebe trgovine i industrije za stranim novcem
su terali vladu da dri u inostranstvu velike rezerve zlata iz emisionog obezbeenja
Dravne banke. Veliki deo zlata je uvan u Francuskoj i Nemakoj, sa kojima je obim
novanih sredstava bio posebno veliki. Bezuslovno, sve je to ceo novani sistem Rusije
inilo vrlo nestabilnim i postavljalo se pitanje mogue konfiskacije sredstava u
inostranstvu ukoliko bi dolo do rata. Obzirom da su rusku vladu uznemiravala ne
sredstva u Francuskoj i Engleskoj, ve u Nemakoj i Austriji, bukvalno pred sam
poetak rata ona je ta sredstva iz nemakih banaka prebacila u banke zemalja-
saveznica.

Meutim, poetkom rata savezniki bankari ne samo da su prestali da daju nove

kredite za dravne obaveze ve su poeli da prave prepreke u vezi sa troenjem zlata
koje je pripadalo ruskoj dravnoj kasi, a koje je inae bilo na raunima stranih zajmova.
Pritom su se najvee tekoe deavale u Francuskoj kod glavnog saveznika Rusije
gde se nalazilo skoro 80 odsto kompletne slobodne gotovine (431 milion rubalja).
Oslanjajui se na proglaeni moratorijum, francuski bankari su faktiki liili Rusiju
mogunosti da raspolae tim sredstvima onako kako su ovi hteli, raunajui da e
preko njih pokriti veliku zaduenost ruskih akcionarskih banaka, koja je tada iznosila
233,2 miliona rubalja (bez dugovanja industrijskih i trgovinskih firmi). Ruska vlada je
odbila da plati dugovanja privatnih banaka preko ruske gotovine u zlatu, ali su
francuske banke projavile vrstinu i u rezultatu su zamrznule svu gotovinu ruske vlade,
koja je bilo skoro duplo vea od dugovanja banaka.

I mada je Komitet finansija Rusije smatrao da je nedozvoljivo da se dravna valuta

koristi za izmirivanje dugovanja, on istovremeno nije mogao da ostane po strani od
raiavanja tog problema, jer je to ometalo razmetaj vojnih narudbina. Tako da je
na kraju prihvaeno kao korisno da se pitanje rei zvanino preko Ministarstva
inostranih poslova, a vlada je istupila kao svojevrsni garant banaka, priznajui da su
one kreditno sposobne, ali da u uslovima ratnog stanja nemaju mogunosti da dou
do stranog novca. Vlada je na sebe preuzela brigu ne samo o predratnim obraunima
banaka, ve i o omoguavanju da one dobiju od stranih banaka nove kredite, uz njenu
garanciju, a Francuska banka je ruskoj Dravnoj banci omoguila kredit radi pokria
kratkoronih dugovanja i obaveza koje su ruske banke i industrijske ustanove imale
prema Francuskoj. Tako su saveznici jo jednom demonstrirali da i meu jednakima
postoje vie jednaki.

Zavravajui kratku analizu problema spoljne finansijske zavisnosti Rusije iz perioda

pred Prvi svetski rat, eleli bismo da podvuemo da u savremenim uslovima taj
problem ima ne toliko istorijsku vanost, koliko je vaan za savremenost.

_________

Primedbe:

(1) Cit. po: Sidorov A.L. Ukaz. so. S.89.

(2) Cit. po: Sidorov A.L. Ukaz. so. S.78.

http://www.standard.rs/olga-cetverikova-zasto-danasnja-rusija-lici-na-onu-uoci-prvog-
svetskog-rata-2.html

Bilo je to 30. decembra 1922. godine. SSSR se zvanino raspao u decembru 1991.
Poslednji predsednik SSSR-a Mihail Gorbaov, kojeg su pre toga de fakto razvlastili
lideri Rusije, Ukrajine i Belorusije, objavio je 25. decembra 1991. da prestaje da
obavlja tu dunost "iz principijelnih razloga". Zatim je 26. decembra Vrhovni sovjet
SSSR-a doneo deklaraciju o prestanku postojanja Sovjetskog Saveza. Na svetskoj
politikoj pozornici se pojavilo 15 novih nezavisnih drava.
Da je nostalgija za SSSR-om velika, dokaz je da ak 56 odsto graana Rusije ali to se
raspao "Sojuz", a njih 55 odsto smatra da se on mogao izbei. Iako vreme ini svoje,
pa se menja demografska struktura i stalno se poveava broj roenih posle raspada
SSSR-a, i dalje je mnogo onih kojima stara drava nedostaje. Njeni stariji lideri
zapameni su kao "ljudi sa kimom", da bi ih na kraju ponizio "kombajner iz
Stavropolja", Mihail Gorbaov. Posle njega je Rusiju jo vie stropotao veito mamurni
i namrgoeni Boris Jeljcin.

Koje su bile prednosti SSSR-a a koje slabosti u odnosu na novu Rusiju i druge
novonastale drave? Mnogi smatraju da je tada bilo neuporedivo vie socijalne pravde,
pa su obini ljudi imali vie ansi za uspeh nego danas. Za SSSR-om ale i u drugim
bivim sovjetskim republikama. Rusija je u vreme SSSR-a imala 12.600 bolnica, sada ih
je ostalo 6.300. Poveao se broj ljudi koji imaju nevolje sa rakom, tuberkulozom,
bolestima krvi. Smanjio se broj dejih vrtia. Na jednog penzionera sada je 1,8
zaposlenih, a 1991. ih je bilo 2,2. Smanjio se broj zaposlenih u proizvodnji.

Sada su bolnice ureenije i opremljenije, ali i nedostupne za veliki broj graana.

Bazena i sportskih dvorana dvostruko je vie nego za vreme SSSR-a, ali su tada cene
bile pristupane svima, a sada mogu da se rekreiraju samo bogati.

Od onih koji ale za SSSR-om njih njih 70 odsto je starije od 45 godina. To su ljudi sa
niim obrazovanjem koji sada teko ive. Interesantno je da je 64 odsto nostalgiara iz
Moskve, to je i razumljivo kad se zna da je Moskva veoma skup grad i samo oni sa
prepunim depovima dobro ive. Jasno je da svi ne mogu da rade u "Gaspromu" i
naftnim kompanijama.

Dve treine Rusa je uvereno da je SSSR omoguio kulturni i ekonomski razvoj naroda
koji su iveli na njegovoj teritoriji. To uglavnom, opet, misle stariji ispitanici.

Za raspad SSSR-a ak 45 odsto graana okrivljuje tadanje rukovodstvo: Mihaila

Gorbaova, Eduarda evernadzea, Aleksandra Jakovljeva i preambicioznog Borisa
Jeljcina.

Neosporno je da je SSSR bio u pravom smislu vojna velesila. Imao je armiju od 3,7
miliona vojnika i oficira. esta pretnja sovjetskih marala bila je "ako zatreba
provozaemo se tenkovima kroz Evropu do Atlantika". SSSR je imao ak 63.900
tenkova, vie nego sve ostale zemlje zajedno. Osim toga, imao je 1.200 balistikih
raketa na kopnu i na 62 atomske podmornice.
SSSR je imao i monu nauku pa nije sluajno upravo Jurij Gagarin prvi poleteo u
kosmos. Od 1929. SSSR nije imao nezaposlenih jer su svi morali da neto rade. Nije
bilo ni velikih socijalnih razlika.

Glavna kritika SSSR-a je bila to je to bila totalitarna drava. Staljin je vladao 31

godinu, Leonid Brenjev 18, Nikita Hruov 11 godina, a izbori su bili puka formalnost
jer je o svemu odluivao KPSS. Od 1921. do 1940. na razliite kazne je osueno oko tri
miliona ljudi. Gulag, tj. radni logor, postao je na neki nain simbol politikog terora u
SSSR-u. Postojala je mona cenzura u sredstvima informisanja. Za razliku od SSSR-a,
sada u Rusiji pria i pie ko ta hoe, a izlazi na stotine "utih listova".

to se tie standarda, i on je danas vii nego za vreme SSSR-a. Kao i sada, i tada se
veliki deo budeta punio prodajom sirovina. Danas Rusi ne znaju za re deficit, a
prodavnice su prepune robe. Onaj ko ima dovoljno para moe sve da kupi, od
najskupljih automobila do fakultetske diplome i doktorata. Veini sadanjih graana
Rusije bode oi epurenje "novih Rusa" koji su uglavnom na mutan nain doli do
bogatstva.

Dakle, graani Rusije boluju od nostalgije ne zato to ele da se vrati vreme praznih
prodavnica, ve zbog vie pravednosti i jednakosti koje je postojalo u nekom ranijem
dobu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/285974/Polovina-Rusa-zali-za-crvenom-
imperijom