NO BAGGAGE

2016 by Clara Bensen

First published in the United States by Running Press,

a member of Perseus Books.
Serbian edition published by arrangement with
Agentia Literara Livia Stoia.

Prvi put objavljena u SAD od straneRunning Press,

lanaPerseus Books.
Srpsko izdanje objavljeno u aranmanu sa
Livia Stoia Literary Agency.

Copyright VERBA d.o.o. za Srbiju

Nijedan deo ove knjige ne moe se umnoavati bilo mehanikim,

fotografskim ili elektronskim putem, kao ni u formi fonografskog
umnoavanja; on takoe ne moe biti uvan u sistemu preuzima-
nja, prenet ili na drugi nain kopiran radi javne ili privatne upo-
trebe, bez prethodne pismene dozvole od strane izdavaa.

Glavni i odgovorni urednik

Dragana Pavlovi

Prevod
Zdenka Kolar

Lektura i korektura
Jasna Kalauzovi

ISBN: 978-86-445-0040-7
Beograd, 2017
 Mom najboljem deaku.
Neka uda nikada ne prestanu.
 %HVWHLQVNRVWDQMH


       

Nego, da li ti zapravo poznaje ovog tipa s kojim polee?

Dejmi me je pogledao u retrovizoru. Oi su mu bile
sakrivene iza tamnih naoara za sunce, ali sam znala da
me zadirkuje. Taj tip s kojim sam odlazila, a koji je sedeo
kraj njega na prednjem seditu volvo karavana, bio je nje-
gov stari prijatelj i cimer sa fakulteta, Def. Nas troje smo
vijugali kroz betonski lavirint hjustonskog jutarnjeg pica
na putu za Meunarodni aerodrom Dord Bu, odakle
smo Def i ja imali rezervisan let.
Dejmi, nemoj, rekao je Def. Izgovorio je to uz po-
luosmeh, poput majke koja prekoreva deji nestaluk, a
istovremeno se trudi da prikrije da ju je to zabavilo.
Samo kaem, nastavio je Dejmi, da kao jedan od
retkih koji su imali to zadovoljstvo da putuju s tobom u
inostranstvo, mislim da ona zasluuje da zna u ta se upu-
ta. Sklonio je ruku s volana, nacerio se, i laktom podbo
Defa, a zatim se vratio mom odrazu u retrovizoru, oeku-
jui odgovor. Da li ti, zapravo, poznaje ovog tipa?

%HVWHLQVNRVWDQMH


 Nisam znala kako da odgovorim na to pitanje. Zato
sam izbegla odgovor. Da li ima neto to treba da znam?
Koliko sati ima na raspolaganju? naalio se Dej-
mi. Kladim se da je zaboravio da pomene kako je, svo-
jevremeno, iupao infuziju iz ruke, i zbrisao iz bolnice u
Parizu. Bilo je to jutro posle Dana pada Bastilje. Gospode,
trao je niz hodnik u jednoj od onih malih papirnih spava-
ica. Zna ve one u kojima ti se vidi zadnjica? Nije zastao
ak ni da se obue, samo se stutio na vrata i rezervisao
prvi let iz Francuske.
Dejmi, ne! povikao je Def, pravei se da je ua-
snut. To je bilo pre dvadeset godina. Tek su nam se jaja
bila spustila.

Sedela sam na zadnjem seditu, prevlaei prstima preko

vezenog ruba moje haljine. Idui prema horizontu, prola-
zei pored nedovrenih parcela i praznih betoniranih pla-
ceva, videla sam siune avione kako poleu ka, smogom
obavijenom, jutarnjem suncu. Jo malo, i tu smo. Za neko-
liko sati e moj avion na avion rulati po pisti. Pitanje
je bilo sasvim na mestu: da li sam, zaista, poznavala oveka
koji e sedeti pored mene dok se tokovi budu odvajali od
asfalta?
I da, i ne.
Znala sam da je Def bio profesor, esta generacija
Teksaana, sa divljim sjajem u oku. Znam da sam pri pr-

         
vom susretu pomislila: O, opet ti kao da sam upravo nale-
tela na starog prijatelja. Znala sam da je naa veza eskalira-
la u bletavi ringipil nakon samo jedne ture tekile. Znala
sam da voli okoladu posutu mrvicama morske soli. Znala
sam da je bio oenjen est godina, i da je rastavljen dve. Da
ima petogodinju erku bistrih, smeih oiju, i da je vodio
nekonvencionalan ivot poput ptice selice koja zimi leti na
sever umesto na jug. Znala sam i da je vrcavi provokator,
ali i da bi ga Tupakova Draga mama dovela do suza, i da
bi povremeno zaustavljao auto da neno podigne mrtve
make sa puta i spusti ih pod bunje neni aljivdija, ako
tako neto postoji.
Ali, da li sam ga, zaista, poznavala? Nisam imala nika-
kvu predstavu. Koliko dobro uopte moete znati nekoga
koga ste upravo upoznali preko interneta?

Moda vreme i okolnosti nisu toliko bitni u ovoj prii. Za

samo nekoliko nedelja od naih prvih neprekidnih mejlo-
va preko internet stranice za zabavljanje koji su preletali
od jednog do drugog poput teniskih loptica Def je us-
peo da probije moj zavidno vrst zid rezervisanosti. Redak
podvig. Nakon nedelju dana pristala sam da ga upoznam
lino. Na prvi sastanak je vie liio na ponovno sastajanje,
nego na upoznavanje.
S obzirom na nae oigledne razlike, naa povezanost
je bila iznenaujua. Ja sam prvih trinaest godina svog i-

%HVWHLQVNRVWDQMH 
 vota provela u kiovitom Portlandu, drava Oregon. Bilo
nas je sedmoro: moji roditelji, tri sestre, brat i ja. iveli
smo u stogodinjoj viktorijanskoj kui s jednim kupatilom
u ulici Tilamuk, nazvanoj po domorodakom plemenu na
severozapadnoj obali Pacifika. Roditelji su odluili da nas
koluju kod kue, delom zbog brige za nae obrazovanje,
a delom i zbog duboko religioznih uverenja. (Ja sam, za-
ista, zamiljala lokalnu srednju kolu kao moralnu kalju-
gu sa kondomima i pricevima na sve strane.) Majka mi je
bila pobona, ali se postarala da svo petoro budemo dobro
obrazovani i drutveno svesni. Nismo nimalo podseali na
onaj soj hrianske dece koja su se kolovala kod kue obu-
ena u duge suknje i teksas, i kojima je bilo zabranjeno za-
bavljanje ili ples. Onog leta, kada su pale Kule bliznakinje,
preselili smo se u Fort Vort, u Teksasu. I punoletstvo sam
doekala u tom Govedarevu, u kom bi olujno nebo dobi-
jalo tamnozelenu boju kuvanog spanaa, a zmije zveale
u travi. Njegovi stanovnici su voleli ragbi (skoro) koliko i
Hrista.
Nasuprot tome, Def je oduvek bio teksaki deak.
Odrastao je sa svoje tri sestre, na etiri sata vonje na jug,
u Hjustonu i San Antoniu. Leta je provodio u pecanju i po-
trazi za apakim vrhovima strela na Hil Kantri farmi gde
su njegovi ukundeda i ukunbaba sagradili kolibu od po-
lu-oblica. Na koledu, tokom svog konzervativnijeg studi-
ranja na univerzitetu Teksas A&M, bio je lan Mladih re-

         
publikanaca, vakao je duvan, a pleui kantri, umeo je da
zapali plesni podijum.
Njegova priroda je bila poput Teksasa. Vea od ivota.
Kao klinac se poverio svom doktoru da se potajno boji, ne
tarantula ili otmiara, ve spontanog sagorevanja (poput
bubnjara grupe Spinal Tap koji je nestao u oblaku dima
nakon jedne posebne epske solo deonice). Bio je ivi pro-
vodnik, punei energijom sve koje upozna. (A upoznao je
mnogo ljudi.) Oboavao je iznenadne intimnosti, avantu-
ru, spektakl, i dreave dezene.
Suptilno nije postojalo u Defovom reniku, ali je bilo
neizostavno u mom. Svi lanovi moje porodice su bili kon-
zervativni introvertni tipovi (ukljuujui i mene). Ako je on
bio vatreni, nemirni jang, ja sam bila osetljivi, introspek-
tivni jin. Uz svaki par njegovih chino pantalona, i arapa
na munje u jarkim bojama, ja sam imala kardigan u nekoj
nijansi krem ili sivkaste boje vresa. Na skali od ne izbija
iz kue do drueljubiva odnos je bio 10 prema 1. Mogla
bih provesti itav dan, a da ne izustim ni jednu jedinu re.
Nekoliko nedelja nakon nae novozaete romanse,
uradili smo test linosti koji je potvrdio moju sumnju da
smo dijametralno suprotni tipovi linosti: on je bio izuzet-
no sposoban i ambiciozan tip koji bi i reku naveo da tee
uzvodno, dok sam ja bila tihi sanjar koji je u stanju da slua
trideset troasovnu audio kasetu Dejmsa Micenera, Polj-
ska, a da ne zadrema.

%HVWHLQVNRVWDQMH 
 Ljudi bi, povremeno, moju introvertnost pogreno
tumaili kao oholost. Ali, ne i Def. Od prvog sastanka mi je
jasno pokazao da je potpuno oaran mojom sposobnou
da mirno sedim i razmiljam. Na moju sklonost ka tiini je
gledao onako kako bi neko gledao primerak vanzemaljca
tokom paljivog posmatranja.
Samo sam radoznao. Koliko rei si danas izgovorila
naglas? upitao me je nedelju dana nakon to smo se upo-
znali, dok smo pijuckali pivo u nekom poluosvetljenom
baru u Ostinu.
Pre ovog piva? Mislim da sam jutros poruila kafu od
barmena, odgovorila sam, brojei na prste. Dakle, pet?
Zavrteo je glavom u neverici i nakrabao nekoliko an-
tropolokih zabeleki u svoju sveicu koju je uvek drao u
depu. A koliko rei je prolo kroz ovo? Kvrcnuo me je po
glavi uz nestaan osmeh 

Dovoljno da poelim da ima neki prekida za isklju-

ivanje, to je oduvek bilo tano.

Bili smo nebo i zemllja, ali to nije bilo bitno one veeri kad
smo se upoznali: 05. aprila 2013. godine u 19:52 tano u
trenutku zalaska sunca, iako toga nisam bila svesna kada
mi je poslao sms poruku sa tanim podacima o vremenu
sastanka, par koordinata (30,2747 S; 97,9406 Z), i foto-
grafijom glinene zvezde, grubo zapeene u betonskom
bloku. Naimo se kod zvezde, napisao je. Bila je to jedna

 

         
jednostavna zvezda petokraka, iji su se zraci od terakote
okretali oko svetloplavog kvadrata sa pukotinom u sredini.
Jednostavnost, koja je umela da zavara. Kada sam ukucala
koordinate, pretraiva je izbacio sliku zvezde od terako-
te utisnute tano ispred najreprezentativnije zgrade na
itavoj panorami Ostina Kapitola, zgrade Vlade drave
Teksas.
U 19.20 sam proverila karmin, isprobala osmeh za
koji sam se nadala da je zavodniki, i izala na vrata svoje
garsonjere. Do ruiaste granitne kupole teksakog Kapi-
tola obino mi je trebalo tridesetak minuta hoda, ali te ve-
eri sam stigla za dvadeset. Ila sam trotoarom, dugim, u-
strim koracima pokuavajui da se oslobodim nervoze.
Nisam bila nervozna zbog uobiajenih stvari koje bi mogle
brinuti nekoga ko se sastaje sa onlajn kavaljerom da bi se
moglo ispostaviti da je Def proelavi matori programer,
ili da je tajno oenjen i ima opor dece, ili da stvarno obo-
ava lateks, ili da je ponosni vlasnik svih Bini Bejbi modela
od 1993. Bila sam nervozna jer sam imala utisak da neko
interplanetarno telo tutnji prema Kapitolu, spremno da
me poisti u svoju orbitu.
Stigla sam do zvezde pre Defa. On se pojavio tek u su-
mrak, kada su uline svetiljke poele treperavo da se pale
du Kongresne ulice. Ugledala sam ga - par kanarinac u-
tih pantalona se probijao prema stepenicama ispred kupo-
le gde sam ga ekala. Priao je tik do zvezde i odvano me

%HVWHLQVNRVWDQMH
 
poljubio u obraz. I tu je sve poelo, u malom svetu koji je
sadrao sve u sebi: duge pantalone boje kanarinca, zvezdu
od terakote, savreni luk kupole, a povrh svega, poslednje
zrake aprilskog sunca.
...

Od te noi smo bili nerazdvojni, iako nikada nije bilo ne-

kog formalnog dogovora. Oboje smo se sloili da je defini-
sanje nae veze u ovoj fazi igre pass, i nepotrebno. Sve je
bilo veoma moderno.
On je poduavao ekologiju na Univerzitetu Teksas u
Braunzvilu, pet sati vonje ka jugu, na meksikoj granici,
ali je aplicirao za novu poziciju u Ostinu i kad god je mo-
gao doao bi kolima ili linijskim autobusima Grejhaunda.
Vikendom bismo leali u mom krevetu i smiljali malo ve-
rovatne prie. Nagaali smo na koje sve naine su nam se
putevi ukrtali u drugim telima i vremenima. Moda je on
bio areni maak koji je nekada preo u mom krilu. Moda
je opljakao moju potansku koiju na putu za Flagstav.
Moda smo grejali ruke na istoj vatri neke ledene noi u
mongolskoj stepi. Moda emo, jednoga dana, leteti u sve-
mirskom brodu du univerzuma, kao u onoj staroj pesmi
Donija Kea, Drumski razbojnik (Highwayman song).
OkCupid, vebsajt za onlajn zabavljanje, na kome smo
se upoznali, ima neki algoritam crne-kutije koji izgleda
podrava nau hemiju (barem u ovom ivotu). Nai onlajn
profili su ocenjeni sa velikodunih 99 posto kompatibilno-
 

         
sti (mada je, koliko ja znam, ta mera generisana u kotlu od
ruinih latica i plavih pramenova kose heruvima). Imalo
to smisla ili ne, ta brojka mi je dala dodatnu dozu samo-
pouzdanja kada smo se, samo posle mesec dana, nali za
mojim kuhinjskim stolom u stanju jutarnje razgolienosti,
prestraeno gledajui ekran mog laptopa. Bili smo samo
jedan klik od toga da rezerviemo dve karte u jednom sme-
ru za Istanbul i par povratnih karata iz Londona.
To putovanje je bilo njegova ideja. On je ve planirao
da putuje od Istanbula do Londona za svoje godinje letnje
putovanje, ali je tokom poslednje nedelje, njegovo idem u
Istanbul evoluiralo u idemo u Istanbul. I tako smo zavr-
ili pogrbljeni nad mojim stolom, ikajui se da pritisnemo
dugme za kupovinu.
Ovo bi mogla biti velika greka, rekla sam.
To to e otii sa nekim tipom koga si tek upoznala
preko interneta? ta je najgore to moe da se desi? rekao
je, klizei rukom oko mog struka kao po staroj navici.
Nasmejali smo se i pritisli dugme.
U tom trenutku, putovanje na drugi kraj sveta, nakon
samo mesec dana zabavljanja, nije mi izgledalo nerazu-
mno nesmotreno rizino, moda, ali ne i nesmotreno.
Def je bio jedan od onih retkih figura koje se prosto poja-
ve i zauzmu svoje mesto, kao da je veza oduvek bila tu, a on
je samo to potvrdio svojim telesnim oblikom. Mogli smo
da preskoimo uvode i otisnemo se u avanturu.

%HVWHLQVNRVWDQMH
 
 S druge strane, ak i da smo zajedno skonali na nekoj
kuni iz osamnaestog veka, i dalje bi postojali neki prak-
tini detalji koje je trebalo razraditi. Trebalo je razmeniti
istorijat i vremenske linije, da se ustanove: porodina sta-
bla, prole ljubavi, stare rane, dugo uvani kaprici, uzrok
testerastog oiljka na donjem delu njegovih lea, poreklo
mog nakrivljenog osmeha. Trebalo je da sustignemo svoje
sadanje inkarnacije.
Jedno je bilo sigurno: drumovi e iz nas izvui prie.
Putovanje, sa svom svojom famoznom dezorijentisano-
u, promenama vremenskih zona, stranim panoramama,
i neuhvatljivim menjakim kursevima, znalo je da dovede
ljude u njihove sirove, haotine (nekad pijane, nekad bole-
sne) podslojeve. Ako je Defa iz prolosti vrebalo njegovo
vratolomno bekstvo iz pariske bolnice, i ja sam imala svoj
kofer tajni koji je samo ekao da se raspe na otvorenom.
Dejmi je trebalo da pita i Defa koliko dobro je on pozna-
vao mene.

...

Imam jednu manju mentalnu krizu u svom zdravstvenom

kartonu, priznala sam tokom jedne od ranih OkCupid
prepiski sa Defom. Informacija, pomenuta onako usput,
oprezno putena tokom jednog bezobraznog flerta. Zvui
zanimljivo, rekao je. Nisam bila naroito voljna da izno-
sim blie detalje poput onoga koliko duboko sam poto-

 

         
nula u haos nakon fakulteta, ili onoga da sam se, tek skoro,
iz tog haosa izvukla.
Kada smo rezervisali karte, nisam pomenula da je taj
put do Istanbula prvi ozbiljniji let za koji sam, u poslenjih
nekoliko godina, bila dovoljno stabilna. Nisam nita rekla
ni o tome koliko je radikalno bilo za mene da samo napu-
stim sigurnost svoje garsonjere. On nije znao da sam jo
uvek opaala stvarnost svog oporavka koji nisam verovala
da u doekati, niti da je taj put za Istanbul bio izraz jedne
nove, nezasite gladi za svetom s one strane mojih vrata.
Samo bi halapljiva ena pristala na takvu vrstu leto-
vanja koje je Def uzgred opisao u svom treem OkCupid
imejlu (mnogo pre, nego to je saznao moje prezime, ili da
li stvarno izgledam kao ona ozbiljna devojka nakrivljenih
usta sa moje profilne slike). On nije bio za ona luksuzna le-
tovanja. Nije bilo nikakvih paket aranmana u turistikim
kompleksima, ili koliba sa krovom od palminog lia na
belim peanim plaama. Leteo je iz zemlje u zemlju bez
ijednog hotela, bez ijedne rezervacije, i bez ijednog plana
puta izmeu aerodroma A i aerodroma B. U mojim oima,
sam noni let bio je dovoljna avantura, ali za Defa, to je
bio samo poetak. On bi se obino ukrcao u avion samo sa
kreditnom karticom, punjaem za iPhone, i pasoem tut-
nutim u zadnji dep pantalona. ta e biti posle toga moglo
bi biti samo predmet nagaanja a u tome je bilo uzbue-
nje.

%HVWHLQVNRVWDQMH


Lutanje svetom bez prtljaga je bio jedna od radikalnijih
pitch prezentacija koje su iskrsle u mom OkCupid inbox-
u (u trci sa brojnim sado-mazo oglasima i branim ponu-
dama), ali je nisam odmah odbacila. Oslanjala sam se na
svoju mantru iz perioda oporavka, iz zbirke aslovac pe-
snika Rilkea. Dopusti da ti se sve desi, napisao je. Lepo-
ta i uas.
U prve etiri nedelje nedefinisanog zabavljanja, Def i
ja smo opravdali deo o lepoti, vikend vonjama kroz Teksas
Hil Kantri (kreviti deo Teksasa koji obuhvata dvadeset pet
okruga prim. prev.) zastrt tepisima divljeg cvea, i dugim
etnjama sporednim uliicama Ostina. Uas je precrtan sa
tog spiska onog dana kada me je Def i zvanino pozvao da
mu se pridruim na njegovom izletu bez prtljaga. Predlog
je doao bez upozorenja dok smo prelazili Most Kongresne
ulice. Posmatrala sam crvene i ute kajake, rasute poput
okoladnih mrvica po jezeru Bubamara (Lady Bird Lake),
kada je on iznenada izjavio: Nisam se alio u vezi putova-
nja. Trebalo bi da poe sa mnom.
Kada je to rekao, prestala sam da diem. Def je pu-
tovao jo od 1996. godine, i od sedamdeset zemalja pea-
tiranih u njegovom pasou, on je kroio na tlo njih ezde-
set, sam, bez ikakvog drutva. Diio se svojom slobodom
kretanja onako kako se republikanac, iz vremena Boston-
ske ajanke, diio ustavnim pravom na noenje oruja.
Ostaviti raneve i kofere iza sebe je bilo okantno, ali je

         
jo okantnije bilo to to me je uopte pozvao da poem
sa njim.
Snaga njegovog zahteva me je podsetila na onu sce-
nu iz knjige Ljubav u doba kolere u kojoj Florentino Ariza
prosi ljubav svog ivota, Ferminu Dasa. Fermina, slomlje-
na neodlunou, odlazi kod svoje tetke Eskolastike, koja
je strasno savetuje: Reci mu - da. ak i ako umre od stra-
ha, ak i ako se kasnije pokaje, jer ta god da uradi, celog
ivota e aliti ako kae ne.
Imala sam puno razloga da kaem ne. Jedva sam po-
znavala Defa. Moj prihod je stalno flertovao sa granicom
siromatva. Jo uvek sam negovala svoje rovito duevno
zdravlje. A ipak su rei izletele iz mojih usta u topli jezerski
vazduh kao noene sopstvenim krilima: Da. Pristajem.
Bilo je to ono instinktivno, fiziko da odluka koja se javi
u kostima, iz stomaka - odluka koja je bra od misli. Ukr-
cau se na taj avion. ak, i ako kasnije zaalim zbog toga.
...

Def je pruio ruku nazad i stavio je na moje koleno kad se

Dejmi parkirao u traci za iskrcavanje putnika ispred Ter-
minala D.
Spremna? upitao je.
Nije kasno da se predomisli, rekao je Dejmi, uba-
cujui se u razgovor.
Stavila sam ruku preko Defove, Dejmi, sada vie
nema nazad.

%HVWHLQVNRVWDQMH



 Znam, naalio se: Ali bi stvarno trebalo da me po-
zove ako Def zbrie ka Bastilji.
Ne sluaj ga, zadirkivao je Def, On to samo poku-
ava da uzme tvoj broj.
Svo troje smo izali i okupili se ispred auta, gde su
razlike izmeu ova dva stara druga bile jo oiglednije.
Defova putna uniforma se sastojala od jastog-crvenih
chino pantalona, laganog prugastog dempera, i prade-
dovog sivog Open Road Stetson eira za koji se odluio u
poslednjem trenutku. Dejmi je izgledao formalno sa svo-
jom mornarsko plavom kravatom, i po meri krojenim po-
slovnim odelom. (Def mi je rekao da je on oduvek bio tako
skockan; u srednju kolu je nosio akten tanu.) Osetila sam
miris njegove kolonjske vode kada se nagnuo da nas zagr-
li za srean put. Dobro, a sad ozbiljno. Vas dvoje, uvajte
jedno drugo. Vidimo se za tri nedelje.
A onda je on otiao, a mi smo proli kroz klizna vrata i
uli na krcati terminal. Jutarnji putnici sa papirnom o-
ljom za kafu u jednoj, i torbom na tokie u drugoj ruci u
prolazu bi se oeali o nas. Jedino to nam je svima bilo za-
jedniko bilo je to kolektivno kretanje ka negde drugde u
neki od dalekih gradova koji su sijali obeanjem na ekra-
nima za odlaske. Uputili smo se prema desku za ekiranje,
gde nam je stjuardesa mahnula da priemo. Bila je dotera-
na, sa savrenom punom i mornarsko plavom maramom
uredno vezanom u vor oko vrata.

         
 Imate li bilo kakve torbe za ekiranje za Istanbul?
upitala je dok je skenirala nae pasoe.
Odvikavamo se, rekao je Def, potpuno ozbiljno.
Zapravo, nemamo nikakve torbe.
Prestala je da gleda u ekran kompjutera. Izvinite.
Nemate nikakve torbe za ekiranje, ili nemate ama ba ni-
kakve torbe?
Nemamo ama ba nikakve torbe, rekao je naginjui
se preko pulta kako bi joj otkrio taj mali soni tra. Idemo
upravo ovako. Def je pokazao na mene, Eksponat A: bez
kofera podno mojih nogu, bez putne torbe na rajsferlus,
bez stoperskog ruksaka sa prikaenom prostirkom za spa-
vanje. Nita osim male kone tane.
Stjuardesa je sumnjiavo podigla obrvu ka meni
onome to ne nosi jastog crvene pantalone kao da pita:
Je l on to ozbiljno?
Naalost, govori istinu, rekla sam. Ovo je sve za na-
rednih dvadeset jedan dan.
O, boe, rekla je, uasnuta, kao da sam upravo izja-
vila da nameravam da krenem na ples oko ipke. Jeste li
sigurni?
avola, ne. Nisam sigurna. Kada je re o ovom puto-
vanju, mogla sam na prste jedne ruke da nabrojim ono u
ta sam bila sigurna: bila sam sigurna da sam na seditu
32A na letu za Tursku, i bila sam sigurna da sam u tome
do gue.

%HVWHLQVNRVWDQMH



 Stajati na aerodromu bez prtljaga uveliko podsea na san
u kome se pojavljujete na nekoj zabavi da biste ustanovi-
li da ste jedini gost koji je zaboravio da se obue. Oseala
sam se golo. Odsidreno. Besteinski. Ja nemam nita. Mi
nemamo nita. Glava mi je bila lagana od te nitavosti. Bez
kofera da me dri na zemlji, oseala sam se previe izlo-
ena riziku da odlebdim uvis i jo dalje prema staklenom
krovu Terminala D poput Meri Popins, samo bez njene
arobne torbe.
A i ta je kofer uopte? Jedna obina stvar kontejner
za druge stvari spojen rajsferlusima, platnom i tepo-
vima. Jedan obian predmet za noenje, a opet sam, bez
njega, bila dezorijentisana, zateena nespremna. Javio se
neki neodoljivi poriv da rairim ruke i ispunim tu prazninu
neim, bilo ime to ima teinu i obim. Jastukom od gu-
jeg perja. Dakom crvenih krompira. upavom Mejn kun
makom. Za svojih dvadest pet godina postojanja, nikada
nisam bila bez najmanje nekoliko stvari koje sam mogla da
obujmim rukama i nazovem svojim. Izai na vrata praznih
ruku bilo mi je potpuno strano.
U danima pred na polazak, pokuala sam da nado-
knadim ovu nitavost uklapajui savrenu garderobu za
put kao da je prava kombinacija materijala, koji upija
znoj, safari pantalone sa puno depova, i Teva sandale,
mogla da me zatiti od rizika noenja jedne iste odee dva-
deset i jedan dan zaredom. Ali, kao i u svemu u ovoj prii,

 

         
zavrila sam sa neim potpuno neoekivanim: nenom,
pamunom, tamnozelenom haljinom, sa kopanjem na
dugmie i bordurom od finog veza tik iznad kolena. Bila je
jarke boje, enstvena, lepo skrojena, i potpuno neprakti-
na. Pa, ipak ju je upravo ta nepraktinost inila toliko pri-
vlanom. Ako u ve lutati svetom praznih ruku, zato ne
bih u to nadrealno unela i neoekivani dodir elegancije?

Poslednju no u SAD-u smo proveli u Dejmijevoj kui u

predgrau Hjustona. Def je insistirao da navijemo alarm
za buenje sat vremena ranije kako bi mogao da se probu-
di, i u svoj istraivaki dnevnik zabelei svaku do poslednje
stavke koju budemo poneli. Bio je opsesivni dokumenta-
rista, stalno snimajui artefakte iz svoje svakodnevnice
prozaine razgovore u kolima, engleske mafine za do-
rukom, dremke u parku. Bez obzira ta je bio predmet po-
smatranja, on je rutinski uvao te snimke na hard disku,
ak i ne pogledavi njihov sadraj.
Sunce jo nije bilo izalo kada sam ga zatekla u kuhi-
nji kako pedantno slae sadraj mog novanika na Dejmi-
jevo drveno kuhinjsko ostrvo, koje je sada bilo pretvoreno
u vektorsku mreu. Na levoj strani je bio skup svih njego-
vih stvari koje je nosio na put, uredno sloene i izloene
pod pravim uglovima jedne u odnosu na drugu: jedan par
vinjacrvenih chino pantalona, jedan stetson kauboj-
ski eir, jedan par donjeg vea, jedan par arapa, pruga-

%HVWHLQVNRVWDQMH
 
 sta pamuna majica, iPhone telefon, par slualica, kabl za
punjenje, pola etkice za zube, pola karte Istone Evrope,
njegova sveica, tehnika olovka, dvesta dolara u goto-
vom, jedna kreditna kartica, i njegov paso. Sve to staje u
njegove depove.
Na desnoj polovini su bile moje stvari, sloene i savr-
eno poreane: jedna zelena haljina, tri para donjeg vea,
pamuna marama, crni brus, dezodorans s mirisom lavan-
de u stiku, cela etkica za zube, mobilna proteza za zube
koju sam nosila od svoje esnaeste, kutija za kontakna so-
iva, par rezervnih naoara, dva tampona, iPhone telefon,
iPad tablet, jedna sveska, jedna hemijska olovka, moj pa-
so, mala crna torbica za preko ramena, aka kaubojskih
magneta da ih podelimo kao suvenire iz Teksasa, i jedan
sjaj za usne sa ukusom vinje.
Dobro jutro, malena. Vreme je za skidanje, ree
Def.
Volela bih da je to poziv na bezobrazni kuhinjski
seks, ali nije, zar ne? rekla sam, sipajui sebi olju kafe.
Nije bio. Poslednji korak u procesu dokumentovanja,
kako me je Def izvestio, bila je veba merenja vremena
za pakovanje, bez odee, pred kamerom. ta ako Dej-
mi ue? pobunila sam se. On jo spava, uveravao me je
Def. Brzo emo to uraditi. Dobro, de. Pogledala sam ga
urokljivo i spremila se za svlaenje. itav ovaj put je bio
veba u goloj ranjivosti. Moj bade-mantil je skliznuo na

 

         
kuhinjske keramike ploice dok je svetlost jutarnjeg sun-
ca poinjala da prodire kroz prozor iznad sudopere. Bila
sam potpuno gola u Dejmijevoj kuhinji, a moja gola koa
se jeila od hladnog vazduha iz klima-ureaja. Def je jed-
nom rukom dohvatio kameru, a drugom ukljuio toperi-
cu. Mahnuo je da ponem.
Trebalo mi je osam minuta da se spakujem za put
preko sveta. Provukla sam ruke kroz smaragdnu haljinu,
udiui miris novog pamuka koji e uskoro biti maskiran
znojem i pivom. Potpuno obuena, paljivo sam spakovala
sve stvari u torbicu i nazula par tankih konih sandala. I to
je bilo to. Osam minuta. Nisam mogla da se otmem utisku
da sam neto zaboravila.
Nije loe, rekao je Def, oigledno impresioniran.
Njegovo vreme pakovanja je bilo dva minuta i tride-
set jedan sekund uglavnom zato to je nabacao odeu na
sebe kao da se otac njegove srednjokolske devojke upra-
vo parkirao u dvoritu. Kada je kuhinjsko ostrvo bilo ra-
ieno, izjurio je iz kuhinje, niz hodnik, do Dejmijevih
ulaznih vrata, viui u jutro poput jednog od odbeglih iz-
gubljenih deaka. Pantalone su mu bile tako dreave da bi
ga, ukoliko bi se ispruio po tom manikiranom travnjaku,
sateliti Google Earth pretraivaa zapazili kao malo vatre-
no slovo V tek neto severnije od Meksikog zaliva.
Nakratko sam se zapitala da li e mi te vatrene panta-
lone i dalje biti drage i kada doe vreme da se ekiramo na

%HVWHLQVNRVWDQMH
 
 aerodromu Hitrou za na povratni let. Dvoje ljudi, koji se
kroz niz nepredvienih dogaaja kreu neoptereeni prt-
ljagom i obavezama, zvualo je kao Zen haiku poezija, ali
je kombinacija det lega, redova na carini, i skorelog vea
pre podseala na neko nemilosrdno brzinsko upoznava-
nje. Naa kompatibilnost (ili nedostak iste) e uskoro biti
evidentna. Ali na neki nain, kraj nije bio bitan.
Def se vratio na trem i spustio mi na usne poljubac sa
dahom kafe. Hoemo li da budimo Dejmija?
Aha, rekla sam, udiui vlaan jutarnji vazduh.
Vreme je da krenemo.