01

02
Molim Boga da me ludilom izlei,
Jer se prokletim razumom ne umedoh spasiti.

Izet Mola

03
 PRVI DEO
Velika oekivanja

04
 1

Svi koji me poznaju znaju da nisam zaljubljenik u pisanu re. Ako se

izuzmu prie ila Verna i Nila Kartera, koje sam kao dete proitao, moje
celokupno obrazovanje bi se svelo na zbirku narodnih pria Tutiname1,
Hiljadu i jednu no, prie Abu Ali Sine i nekoliko istorijskih romana koje
sam prelistao, preskaui arapske i persijske rei. Mnogo kasnije, pre
osnivanja Instituta, poto sam bio bez posla, kod kue bih s vremena na
vreme bacio pogled na deje udbenike. Isto tako, ponekad sam, nemajui
izbora, po ceo dan provodio u kafanama u Edirnekapiju i ehzadebaiju i
tada bih itao novine od poetka do kraja, i novinske lanke, i sitne
dodatke. Ovome bih dodao i radove o psihoanalizi koje je objavljivao
doktor Ramiz, moj lekar iz perioda kada sam bio na ispitivanjima u
zatvorskoj bolnici i, kasnije, moj veliki dobrotvor. Da opravdam naklonost
ukazanu od strane ovog naunika ije su polje rada bile tako ozbiljne
stvari, mogao bih vam predstaviti ove knjige i lanke ne preskaui nijedan
redak.
Meutim, ova dela, koja su se bavila veoma vanim problemima meni
nepoznatog porekla, nisu ba odgovarala ni mom knjievnom ukusu niti
nainu na koji ja posmatram stvari. Jedino su bila korisna u prikrivanju
moje nestrunosti tokom dugih razgovora s doktorom Ramizom, u kojima
je on uvek priao, a ja sluao. ovek nikad ne zaboravlja iskustva koja nosi
iz detinjstva. Izuzev arapske gramatike i sintakse od Ahvila i Emsila, u
poetku, i, kasnije, udbenika, moj otac je bio protiv itanja knjiga. Moe
biti da sam zbog ove cenzure ili pretnje u potpunosti odbacio itanje.
Uprkos tome, u izvesnom poglavlju svog ivota uspeo sam da napiem
jedno skromno delo. Samo, nisam napisao to delo da bih naterao okolinu
da kae: Vidi, na Hajri Irdal napisao knjigu!, to bi znailo da sam se
odazvao pozivu ega, koga sam se oduvek gnuao, niti me je na to naterao
neprevazieni talenat. Kako, zato, pod kojim uslovima i s kojim ciljem
sam napisao ovo delo, koje je izalo iz upotrebe i koje se, zahvaljujui
pravovremenoj intervenciji Halita Nepogreivog, sada nalazi meu trajno
otpisanim izdanjima Instituta, objasniu u nastavku. elim da kaem da
popularnost ove pripovesti o ivotu i otkriima ejha Zamanija2
Hazretlerija, asovniarskog genija, dugujem uzvienim vrlinama Halita
Nepogreivog, osnivaa naeg instituta, mog dragog dobroinitelja i
velikog prijatelja, koji je ni iz ega stvorio moju dananju linost. Zapravo,

05
u mom ivotu, sve to je dobro, lepo i svrsishodno pripada tom velikom
oveku koga je pre tri nedelje od nas otrgla saobraajna nesrea. Da ovo
dokaem, dovoljno je da kaem kako je on, sluajui moje prie o Muvakit3
Nuri efendiji, s kojim sam nekad radio, i moja objanjenja asovniarskog
zanata, iznenada pronaao ejha Ahmeta Zamanija efendiju, otkrie moda
veliko kao na institut, i uoio neophodnost da se on smesti u vreme
Murata IV. Ovo otkrie i opaska su u jednom mahu postali epicentar
nekadanjih blistavih asovniarskih sveanosti.
Prevoenje knjige na razne jezike i to to je izazvala otre kritike i digla
prainu u zemlji i inostranstvu potvrdili su da moj pokojni prijatelj Halit
Nepogreivi nije nimalo pogreio osetivi potrebu da otelotvori Ahmeta
Zamanija, niti je bio pogrean njegov odabir veka u kome je pomenuti
trebalo da ivi. to se mene tie, mogu samo da kaem da, iako ideja u
osnovi nije bila moja, prevoenje na osamnaest jezika dela koje nosi moj
potpis, upoznavanje sa istinskim naunikom kakav je Van Hubert, kao i
njegov dolazak iz Holandije samo da bi posetio grob Ahmeta Zamanija,
predstavljaju najznaajnije dogaaje u mom ivotu.
Istina, ovaj poslednji bio je poprilino naporan. Razgovarati o vrlo
problematinoj temi sa stranim naunikom, ak i posredstvom prevodioca,
i pronai grob oveka koji nikada nije ni postojao, tee je nego to se
zamilja. Od prvog nas je, kako je to okarakterisala tampa, spasao na
derviki stav, leerno ponaanje, tavie bezobzirnost, dok nam je u
drugom sluaju pritekla u pomo navika naih predaka da koriste
pseudonime.
Bilo kako bilo, posle nekoliko dana kruenja po grobljima na
Edirnekapiju i Ejupu, kao i po svetilitu na Karada Ahmetu, morali smo
naii na nekog Ahmeta Zamanija efendiju. Na kraju smo ga i nali. Nimalo
ne alim to sam izmenio linost jednog pokojnika. Ako nita, zahvaljujui
tome, grob jadnog oveka je doveden u red, i ime mu je postalo poznato.
Slava je istovremeno i blagodat i propast. Najpre u Holandiji, a zatim
irom sveta, novine su objavile fotografiju nadgrobnog spomenika. Ja sam,
naravno, pozirao tik uz njega, jednom rukom oslonjen na kamen, dok su
mi u drugoj bili kaput, kapa, novine ili slino.
Kada danas razmiljam o svemu tome, alim samo to nisam dozvolio
Van Hubertu da se slika naslonjen na spomenik. On je toliko lepih stvari
napisao o mojoj knjizi, uinio da se proujem po svetu, danima me pratio u
stopu. Svaku njegovu molbu odbijao sam govorei: Na kraju, vi ste
hrianin, namuiete mu duu!, i dozvoljavao sam mu da stane samo s
moje desne strane. Ipak, ako se malo razmisli, bio sam u pravu jer, tip me

06
je mesecima maltretirao. Lepo se taj okoristio! Stalno bi dolazio da nam iz
nekog razloga svima oduzima mir. Mi smo bia koji ive u svom svetu! Sve
to imamo po naoj je meri. Pa opet, kao to e se videti na kraju, Van
Hubert mi se osvetio.
Da, ne svia mi se da piem i itam, pa opet jutros, s ogromnom sveskom
ispred sebe, pokuavam da zabeleim svoje uspomene. Zbog toga sam
ustao u pet sati, ranije nego inae. Izgleda da se jo uvek nije probudio niko
od ljudi koji poteno i vredno odravaju vilu Sat nae sluavke, Arif
efendija, kuvar koji prilino dobro kuva i jedina mu je mana to nije s
Crnog mora, Arapkinja Zejnep hanuma, koju smo s toliko muke nali da
bismo svojoj kui podarili izgled kakvog starog hana. Kako je to udno; kad
sam bio dete, Istanbul je bio pun crnaca, a sada su retki kao uvozna roba.
Hteo ne hteo, morao sam sam da skuvam kafu. Potom, zavalivi se u
fotelju, trudio sam se da u glavi niem dogaaje, da razmiljam o svom
prolom ivotu, da izdvojim stvari koje bi trebalo zaboraviti, preutati ili
izmeniti, a sve ono to treba obavezno zapisati da proirim, ne gubei iz
vida sve uslove neophodne da se ostvari autentinost nekog dela, a
naroito memoara.
Jer ja sam, Hajri Irdal, iskljuivi pristalica nepomuene istine. Zato bi
neko uopte pisao ako ve o stvarima ne govori otvoreno? Bezuslovna
istina trai selekciju, eliminaciju.
Sloiete se da nije mogue ba o svemu priati onako kako jeste.
Umesto da stanete u pola reenice, potrebno je da unapred isplanirate i
izaberete mesta o kojima ete se dogovoriti s itaocem. Jer, iskrenost ne
pripada samo jednom oveku.
Poto sve ovo vidite, ne verujte da mislim da je toliko vano da moja
ivotna pria bude ispriana, ni da sam joj dao veu vrednost od one koju
zapravo ima. Oduvek sam verovao da je Svevinji podario ivot ljudima ne
da bi o njemu pisali ve da bi ga proiveli i u dobru i u zlu. Sve je ionako
ve zapisano bojom rukom. Moja namera nije da piem o sebi ve elim
da otrgnem od zaborava neke dogaaje iji sam bio svedok i da sauvam
uspomenu na dragog oveka koga sahranismo pre tri nedelje.
Ja, koji sam najskromnije, najapsurdnije i kako je to moja ena govorila
najnesposobnije stvorenje, imao sam sreu da upoznam jednog veoma
obdarenog oveka. Proveo sam godine pored njega i posmatrao kako radi.
Bio sam svedok raanja ideje u njegovoj glavi; kako je poput mladog drveta
rasla, proimajui svojim granama celo njegovo telo, da bi ga napustila
kada je trebalo da se ostvari. I tako sam svakodnevno gledao kako se od
iskre njegovog oka razvija na dananji, odnosno, jueranji Institut,
najvanija i najkorisnija ustanova naeg doba. Mogu da kaem, a da se ne

07
hvalim i ne budem ismejan, da su srea i sluaj uinili da ja, Hajri Irdal,
iako jadan i nesposoban, odigram vanu ulogu u osnivanju ove ustanove.
Izgleda mi da je moja najvea obaveza prema buduim generacijama da
napiem sve to sam video i uo. Meutim, Halit Nepogreivi, jedini ovek
koji bi mogao bolje od mene da napie istoriju osnivanja Instituta, nije vie
meu nama. Sino sam opet posmatrao njegovo prazno mesto za naim
stolom. Nikada neu zaboraviti kako je moja ena tokom veere oima
punim suza posmatrala njegovu stolicu. Sve oko nje bilo joj je strano. Na
kraju, poto vie nije mogla da izdri, obrisavi uplakane oi salvetom,
ustala je od stola i zatvorila se u sobu. Siguran sam da je celu no plakala.
Imala je i zato, jer, osim to je bio moj dobroinitelj, Halit je bio i njen
veliki prijatelj. I njena opravdana tuga donekle me je podstakla da zapiem
ove uspomene.
Leei sam u krevetu, dugo sam razmiljao: Toliko toga si video i proao
da je u tvojih ezdeset godina stalo nekoliko ivota. Iskusio si bol oveka
koga je beda saterala u oak, a onda si se munjevito uspeo stepenicama
uspeha. Reili su se problemi koji su izgledali kao da se nikada i ni na koji
nain ne mogu reiti. I sve to je samo Halitova zasluga. On je bio taj koji je
doao i izvukao te sa smetlita, inei da svako ko je bio zakleti neprijatelj
tvog ivota, misli i mira, postane tvoj prijatelj. I ti, koji si oko sebe video
samo bedu, siromatvo i runou, odjednom si osetio malo sree i istinskog
uitka dostojnih oveka i spoznao plemenitost duha. Nauio si ta je ljubav
prema blinjem. On ti je otkrio plemenito lice tvoje ene Pakize. I mada si
mislio da su tvoja deca siroad koju ti je Bog poslao da bi te dodatno muio,
odjednom si zahvaljujui njemu shvatio da su deca blagoslov. Zar nee
uiniti nita za uspomenu na dobrog, istog i u svakom pogledu najveeg
prijatelja? Zar e pristati da on padne u zaborav pod teretom ismevanja i
optubi? Razmisli jo jednom o tome kakav je bio tvoj ivot pre nego to si
upoznao Halita! Ko si ti sada? Seti se samo kue u Edirnekapiju, uterivaa
dugova koji su te svakog dana saekivali na vratima ili te presretali na
putu, kako si se borio za koricu hleba... a onda to uporedi s dananjim
mirom i sreom!

08
 2

Pomenuo sam svoj ivot pre Halita Nepogreivog, ako se to uopte moe
nazvati ivotom. Ako je ivot lienost od svega, zlopaenje, ponienje koje
titi duu i stalno koprcanje u obruu iz koga nema izlaska, onda smo moja
porodica i ja iveli ivot punim pluima. Ne, kada se ovoj rei pridodaju
irina duha i mogunosti, kada se osete neka prava, iskrene radosti, trunka
sigurnosti naspram spoljanjeg sveta, ravnopravni odnos u kontaktu s
okolinom, onda je to druga pria. Pazite, ja nisam rekao nita o radu i
korisnosti oveka! Nisam bio ni svestan da postoji ova vrsta uitka dok
nisam upoznao Halita. Moj ivot danas ima samo jedan cilj. Za sobom
ostavljam posao po kome e me, ubeen sam, ljudi pamtiti. Deset godina
sam obavljao dunost direktora najkorisnijeg i najmodernijeg instituta.
Uinio sam dobro, naao zaposlenje, obezbedio mir i spokoj ne samo mojoj
deci, daljim i bliim roacima, supruzi i prijateljima, ve celom
oveanstvu, ak i onima koji su me povredili. Dovoljno je da podsetim da
smo doprineli razvoju naeg grada time to smo u kvartu Suadije izgradili
naselje za sve zaposlene u Institutu, od kojih su pola moji i Halitovi roaci;
jer, po osnivanju Instituta, Halit Nepogreivi je uradio pravu stvar odluivi
da se kadar formira u podjednakoj meri od onih koje je preporuilo
rukovodstvo, kao i od dalje i blie rodbine, na ta smo bez oklevanja
pristali.
Ne znam da li ima potrebe ovde da pominjem napade tampe, koji su
poeli mnogo pre ukidanja Instituta, a ija je silina dostigla vrhunac nakon
donoenja odluke o gaenju. Kako je ivot udan! Novine koje su deset
godina ranije hvalile i oboavale sve ono to smo radili, predstavljajui nas
u svetu kao instituciju za primer, koje nisu proputale nae konferencije za
medije i koktele, i koje su mi bile naklonjene, sada ne prestaju da piu
protiv nas.
Prvo su pisale da je naa ustanova velika i bespotrebna. Ne uzimajui u
obzir koliko smo ljudi zaposlili u dravi koja pati od prevelike
nezaposlenosti, bez prestanka su nas teretili za preveliki broj zaposlenih
tri direktorata, jedanaest direktora razliitih sektora, etrdeset sedam
daktilografa, dvesta sedamdeset slubenika u kontroli. Zatim su se
podsmevali imenima kojima smo nazvali sektore, kao da mala i velika
kazaljka, klatno, feder i igla nisu delovi sata, a sat, minut, sekund i stotinka
nisu delovi vremena. Jo kasnije obruili su se na strunost, obrazovanje i
nadlenost naih slubenika, koji su dobro ispekli zanat deset godina

09
odgovorno radei na vodeim pozicijama. Naposletku su bespotedno
napali naa izdanja, koja su im se nekada toliko dopadala.
Raskrinkali su sva naa dela, na elu s mojom knjigom ejh Ahmet
Zamani i njegova dela. Teza o temi Uticaj junog vetra na podeavanje
kosmikog sata, knjiga koju je s toliko panje i truda napisao ef odseka
esnaest stotinki i mu moje mlae svastike, Sat i psihoanaliza i Irdal
metoda u karakterizaciji sata mog prijatelja doktora Ramiza, Socijalni
monizam i sat, Sekunda i drutvo od Halita Nepogreivog, bile su knjige ije
su korice osvanule na naslovnim stranama asopisa, da bi pod vrlo
izvitoperenim naslovima bile ili ismejane ili okarakterisane kao opasna
literatura.
Na ovome se nisu zaustavili ve su nas optuili za prevaru, napadajui
na sistem kolektivnog kanjavanja, koji je ukljuivao nagraivanje,
popuste, dupliranje i opklade, obezbeivao sredstva kojima su se
olakavale nae naune i drutvene aktivnosti i u velikoj meri radovao i
zabavljao stanovnike naeg grada.
Kako su samo aplaudirali tom sistemu kanjavanja, koji sam izmislio u
trenucima dosade tokom beskonano dugih partija begemona koji su igrali
moja ena Pakize i Halit.
Jedan finansijski ekspert zvanino je izjavio da smatra ovaj sistem
vanim otkriem za razvoj ekonomije. Kasnije se uopte nije ustruavao da
svaki put pomene moje ime zajedno s Turgotom, Nekerom i Sahtom.

Imao je pravo, jer nezadovoljstvo se nalazi u osnovi svih poslova koji se

tiu finansija a koji transformiu ljude u poreske obveznike. Ako uz to
imaju izgled kazne, onda je ovek stalno nervozan. Na sistem kanjavanja
uopte nije bio takav. Poto mu na kontrolor saopti da je kriv, krivac se
najpre zaudi, onda, uvidevi u emu je stvar, osmehne se, da bi se na
kraju, kada shvati da e do izvrenja zaista doi, zacenio od smeha. Koliko
je samo bilo njih koji su u prvim danima govorili: Posetite nas jednom u
kui, evo vam adresa. Moja ena apsolutno mora da vidi ovo!, i uz vizit-
kartu pruali slubenicima pare za benzin.

Osnovica sistema kanjavanja bila je pet kurua za sat ije se vreme nije
poklapalo s vremenom satova u okolini, prevashodno s javnim gradskim
satovima. Meutim, u sluaju da se sat ne podudara s jo nekim satom,
kazna se udvostruavala. Shodno tome, kako se broj satova u komiluku
poveavao, tako se geometrijskom progresijom umnoavalo i kanjavanje.
Poto je bilo prosto nemogue da svi satovi budu tano podeeni to je

10
bila stvar izbora satova, a ja to, naravno, nisam smeo da otkrivam jedna
kontrola bi na prometnom mestu sakupila prilinu sumu novca.
Uz to, mi smo ovom prilino zamrenom raunu dodali jo i razliku
izmeu kanjenja i urenja satova. Svako zna da sat ili kasni ili uri, tree
ne postoji. Opte je pravilo da se sat nikada ne moe sasvim podesiti.
Meutim, deava se da stane, i tada stvar dobija lini karakter. Ja sam
pobornik teorije po kojoj je ovek stvoren da bude vladalac svemira, tako
da je u prirodi stvari da se prema njemu usklauju. Na primer, nae drutvo
u periodu vladavine Abdulhamida, kada sam ja bio dete, bilo je potpuno
smrknuto. Ovo neraspoloenje se u koncentrinim krugovima irilo od
padiahovog lica i prenosilo na ostale stvari. Svi moji vrnjaci pamte tuan,
otar i bolan zvuk brodske sirene iz tog vremena. Meutim, oslunite kako
se radosno oglaavaju tramvaj i brodska sirena danas kada su nam
okolnosti naklonjene i ivot pun smenih stvari!
Takvi su i satovi. Oni, hteli ne hteli, menjaju svoj hod u skladu s
temperamentom vlasnika, njihovim strpljenjem, branim ivotom,
politikim uverenjima. Pogotovu je prirodno sresti se s ovim poslednjim,
odnosno naii na prilian broj politikih pravaca u jednom drutvu kakvo
je nae, koje je na krajnje revolucionaran nain napustilo prole generacije
i klasni poredak i munjevito krenulo napred. Iz nekog razloga ova
politika uverenja u veini sluajeva ostaju skrivena. Kada su mnoge
zakonske sankcije na snazi, sigurno je da niko nee izrei svoje miljenje
javno ve tajno. Nai satovi su nesumnjivo mesta gde se razotkrivaju
skrivene stvari, razliiti karakteri i uverenja.
Sat je najverniji prijatelj svog gospodara, on prati puls njegovog zgloba,
deli uzbuenja nastala u njegovim grudima, greje se njegovim telom,
ukratko, on je deo njegovog organizma. Ako je na stolu, zajedno s njim ivi
od poetka do kraja vremensku celinu koju nazivamo dan. Poinjui da ivi
i misli kao on, sat se nesvesno poistoveuje sa svojim gospodarom.
Ne zalazei u detalje, elim da ukaem na to da i druge nae stvari
poseduju sklonost ka sjedinjavanju i prilagoavanju, iako ne u meri u kojoj
je to sluaj sa satovima. Zar nai stari eiri, cipele i odea s vremenom ne
postaju deo nas? Nije li to razlog to esto elimo da ih menjamo? ovek
koji obue novo odelo izgleda pomalo kao da je napustio svoju linost. To
je ili njegova potreba da se izmakne i vidi sebe u svetlu promene, ili
zadovoljstvo to moe da kae: Konano sam neko drugi.
Mogu da tvrdim iako me je pokojni Halit Nepogreivi otro upozoravao
da se klonim ovakvih tvrdnji, iz straha da se to ne upotrebi protiv nae
ustanove; meutim, sada, poto ovog uvara vie nema, mogu slobodno da
tvrdim da se po starim cipelama ili eiru mogu videti narav, navike

11
njihovog vlasnika, ta mu je u ivotu nedostajalo, ak i kroz kakve muke je
proao. U ovome se krije razlog zbog koga smo mi naoj posluzi, im bi uli
u kuu, poklanjali staro odelo, jednu do dve stare koulje, kravatu ili makar
jednu staru cipelu. Poto neznanac obue nae odelo ili hoda u naim
cipelama, tajna sila bi ga naterala da nam se priblii i on bi nesvesno
usvajao nae navike i nain razmiljanja. I ja sam to dvaput iskusio na
linom primeru.
Demal-beg, koji me je isterao iz banke meovitih poslova, uzrokujui
tako da zapadnem u silne potekoe, jednom prilikom mi je poklonio staro
odelo. Moja i njegova narav bile su potpuno razliite. On je bio razdraljiv,
nadmen, cepidlaka.
Uivao je u poniavanju drugih, podvrgavajui svakog svojim strogim
kriterijumima. Ja sam pak bio pitoma dua ija je jedina briga bila da zaradi
za ivot i, kao takav, bio sam njegova suprotnost. Istina, bilo je nemogue
da ja poprimim njegove osobine. Ali, izgleda da je s ovim odelom na mene
prela jedina njegova slabost, ljubav koju je gajio prema svojoj zeni. Te
nedelje kada sam obukao odelo, uprkos mom strogom muslimanskom
odgoju, tome to sam bio otac troje dece i to sam znao da od Pakize ne
mogu nai bolju enu, ludo sam se zaljubio u Selma hanumu. Prole su
godine otkako sam otiao iz banke, odelo se izlizalo, ali ljubav nije prola.
Drugo odelo mi je poklonio Halit Nepogreivi prvih dana osnivanja
Instituta, smatrajui da ne mogu dolaziti u ustanovu u mojoj tadanjoj
odei. Ve prvog dana kada sam ga obukao primetio sam da se moje bie
preobrazilo. Moji vidici se najedanput proirie. Svikao sam da sagledavam
ivot kao celinu. Poeo sam da priam koristei izraze metamorfoza,
koordinacija, radni poredak, razlika u mentalitetu, nauna misao, vrhovna
misao, da nesvesno ubacujem rei nuda, nemogunost, da pravim
poreenja izmeu Istoka i Zapada, da izdajem nareenja ija je strogost
inila da se i sam najeim. mirkajui jednim okom kao on, postavljao sam
ljudima pitanje: A emu to slui? i na ivot gledao kao na brano koje u
sam u svom koritu mesiti. Jednom reju, njegova odvanost i stvaralaka
mo kao da su bili ubrizgani u mene. Kao da to nije bilo obino odelo ve
udotvorno. Ni Selma hanuma nije vie bila nedostina za mene. Naravno
da u mom sluaju nije sve ilo glatko kao kod Halita Nepogreivog. Moja
pomirljiva, saoseajna i blaga narav, koja je iskusila bedu, svaki as bi se
meala i, upadajui mi u re, menjala moje odluke. Ukratko, postao sam
ovek koji pria, misli i donosi odluke razapet izmeu dvojice ljudi. Kada
sam to ispriao pokojnom Halitu, on se nasmejao a onda dobronamerno
rekao: Samo nastavite, to to je tako, daje svemu posebnu dra!
Ne mogu a da ne pomenem ono to je rekao kada smo jednog dana

12
ponovo raspravljali o istoj stvari:
Dragi Hajri Irdale, ono to ste rekli cela je istina. Svi veliki ljudi su
upravo iz tog razloga davali svoju odeu i druge sline stvari onima koji
rade za njih. Rimski imperatori, kraljevi, veliki diktatori, poklanjali su
prijateljima svoje stvari kako bi ovi stalno delili njihovo miljenje. A
verovatno su iz istog razloga i osmanski carevi darivali krznom i ogrtaima
svoje vezire. Vi ste, a da toga niste svesni, otkrili jednu veliku istorijsku
tajnu, svojevrstan psiholoki mehanizam.
Bez sumnje, bio je u pravu. Ne zaboravite da je do otkria dolo poto
sam obukao njegovo odelo. Da, on se rodio s pronalazakim genijem, a ja
sam ovo otkrio uavi u njegovu odeu.
Vratimo se satovima. Voleo bih da mogu da piem o jednom veoma
vanom delu, koje je u izdanju naeg instituta napisao doktor Ramiz, pod
naslovom Psihoanaliza satova. Ali neu to uraditi. Jer, plaim se da bi te
digresije opteretile memoare svojim naunim i potpuno drugaijim
karakterom. Knjiga postoji i na raspolaganju je svakome ko eli da je ita.
Razlika izmeu mene i doktora Ramiza onako kako mi je on objasnio
jeste to to ja posmatram stvari u okviru opte psihologije i sociologije, dok
on, kao i svi psihoanalitiari, sagledava probleme kroz pojmove seks, libido
i potiskivanje. Budui da ne znam nita o optoj i individualnoj psihologiji,
a pogotovu o sociologiji, zadovoljan sam ovakvim stanjem stvari. Doktor
Ramiz, koji mi je uvek laskao drei me za ozbiljnog oveka, zavrio je
svoje misli izjavom da sam ja veliki idealista. Moja ena, koja je takoe
uestvovala u naoj raspravi, misli da moje poricanje seksa u tako vrstoj
vezi izmeu oveka, vremena i sata ne potie samo od mog idealizma ve
da tu moraju postojati jo neki ozbiljni organski i zdravstveni razlozi.
S koje god strane da se posmatra, oigledno je da postoji odreena
razlika u progresiji i regresiji, i ta razlika je vrlo bitna. Shodno tome, svako
je smatrao prirodnim prihod od dve kurue koji smo uzimali od onih iji su
satovi kasnili. Veini se to ak i dopalo. Naplaivali smo odgovarajuu
kaznu za kanjenje, istovremeno dajui zaslueni procenat za
napredovanje. Ljudska bia ne pristaju na potpunu jednakost. Zato je
neophodno osmisliti sitne privilegije. Rekao bih da je dobrota mogua
jedino ako se razotkriveno zlo osudi i kazni. Ime koje u esto pominjati je
ono koje je nosio moj pokojni uitelj Muvakit Nuri efendija, koji je,
govorei o sufizmu, imao obiaj da kae: Sve stvari postaju mogue i
vidljive preko svojih suprotnosti.
Trea karakteristika naeg sistema kanjavanja bila je da smo davali
popust od deset do trideset posto za sluaj kada se kazna ponavlja. Kao to
je poznato u svim svetskim zakonima i praksama, s ponavljanjem prestupa

13
kazne se uveavaju. To uzrokuje neku vrstu nadmetanja, pa ak i inata, koji
se javljaju izmeu okrivljenog i pravnog lica.
Ovo ne vai za prvi prestup. Vrlo je mogue da prvi prestup, kao i prvi
brak, izazove u oveku oseaj tekog kajanja. Ali nain na koji kazne ponu
da se mnoe nakon to ljudsko bie poini i drugi prekraj, ini da sve
poprimi izgled aukcije koja drugu stranu baca u oaj. S kaznenim sistemom
u kome se, poevi od deset odsto, sedmim ili osmim ponavljanjem kazna
umanjuje za trideset posto, mi smo uspeli da predupredimo ovakav ishod i
reakcije koje on uzrokuje. Tako je sistem kolektivnog kanjavanja i
udvostruavanja istovremeno probudio u ljudima interesovanje za neku
ustanovu. Cela stvar je bila delimino trgovakog karaktera. Mogli smo da
trgujemo prihodom od kazni, koji nam je optina velikoduno ustupala.
Koja to trgovaka kua ne bi nagradila svoje stalne muterije? Nimalo se
nisam prevario u pretpostavci da e ova ideja obradovati stanovnike
Istanbula, budui da su oni ve due vreme bili naviknuti na sezonske
popuste i da su jedino tako mogli da makar malo stvore predstavu o dobiti
koju ostvaruju trgovinski magovi. Naravno, da je ustanova bila
poluzvanina, tako neto se ne bi moglo oekivati. Ovako, verovatnoa da
je ljudi prihvate i podstaknu potranju bila je ogromna.
Na kraju, sve se obistinilo. Da bi se lino uverili u postojanje popusta koji
im je bio nepojmljiv i liio na alu, ljudi su, ruku pod ruku, nosei
nepodeene satove, poeli da nagru u nau kancelariju, presreui nae
kontrolore da bi im platili kaznu. U gradu je odjednom zavladala moda da
svi dobrovoljno i sa zadovoljstvom plaaju kazne. Vie nije bilo potrebe da
se deci kupuju igrake. Slatki maliani su pronali najlepi i najkakljiviji
nain da uestvuju u srei odraslih.
Ne samo itelji Istanbula ve i ljudi iz okolnih sela i udaljenijih mesta
poeli su masovno da se zanimaju za ovu stvar. Prvih meseci uvoenja
kazni s popustom, a pogotovo kada su lanske karte putene u promet,
navala je bila tolika da je uprava eleznice bila primorana da uvede
dodatne polaske na nekim linijama. Svakog dana stanice Hajdarpai i
Sirkedi bile su preplavljene ljudima koji su se smejali ili crkavali od
smeha, uzvikujui: ovee, kakva stvar! Neverovatno ali istinito!
Toliko nestrpljenje vladalo je meu ljudima iz unutranjosti da smo bili
prinueni da znatan broj naih kontrolora iz Pendika na azijskoj i iz
atalde na evropskoj strani rasporedimo po stanicama u blizini grada i u
samom gradu. Poto nismo imali dovoljan broj ljudi, bili smo primorani da
uposlimo i nae ljudi iz Instituta za podeavanje satova, a za sela smo
regrutovali mlade ljude u ekipe za podeavanje vremena.
Neu pogreiti ako kaem da nam je ovakav sistem kanjavanja doneo

14
slavu i van granica zemlje. Sigurno ste proitali u novinama kako su
putnici s nekoliko brodova naterali kapetana da usred putovanja promeni
plan puta, da bi se nedelju dana zadrali u Istanbulu i s raunima od
plaenih kazni nastavili put. Nekolicina, ak, nije htela da nastavi put dok
ne popria sa mnom i s Halitom Nepogreivim, a nae su fotografije
razgrabljene iz gradskih duana.
Nemam nameru da ovde nabrajam sve nepravde koje su kasnije uinjene
naoj ustanovi. Dok budu itali ove redove, itaoci e ih sami prepoznati, i
takoe sami prosuditi o nepravdi koja nam je nanesena. Ali ne mogu a da
ne pomenem ono to se tie mene samog. Moda je to epurenje, ali postoji
jedna istina koja se stalno zaboravlja. To je vrsta povezanost ove ustanove
s mojom linou, pa ak i s mojom prolou. Nikada ne bih mogao porei
to da je ona plod misli i estokog truda Halita Nepogreivog. Ali ni ja
nisam bio obian raf u sistemu, niti je moja uloga u Institutu bila isto
podanika, kao to su to mnogi mislili i na to esto ukazivali. Iako je on bio
izdanak Halitove misli, ja sam celog svog ivota iveo sluajnosti iz kojih je
nastao i velikim sam mukama platio cenu za njega. Ovaj institut je plod
mog ivota!
Ukoliko je opovrgavanje svih napada i optubi upuenih i Institutu i
Halitu Nepogreivom prvi zadatak ovih memoara, onda je drugi, jednako
vaan zadatak da se objasni ova mala ali bitna injenica.

15
 3

Prethodno sam vie puta pomenuo nevolje koje su me snalazile u ivotu.

Kako budem nizao uspomene, itaoci e videti da sam se celog ivota vrteo
u zaaranom krugu lienosti i potreba koje su kao druga koa obavijale
moje telo. Ipak, ne mogu da kaem da nikad nisam doiveo sreu.
Rodio sam se u porodici koja je zapala u siromatvo. Uprkos tome, imao
sam prilino sreno detinjstvo.
Kada u nama i oko nas vlada harmonija, siromatvo se, uslovno reeno,
dobro podnosi, i ne mora da bude tako strana stvar. Ima ak i svojih
prednosti. Glavna prednost mog detinjstva bila je sloboda. Danas se ova re
upotrebljava iskljuivo u politikom kontekstu. Kakva teta! Plaim se da
oni koji ovaj pojam pripisuju politici nikada nee shvatiti njegovo pravo
znaenje.
Politika sloboda predstavlja klju ropstva ili ka njemu otvorena vrata.
Ona je na|oskudni|a blagodat; kada bi samo jedan ovek eleo njome da se
nahrani, svi oko njega bi ostali gladni. Do sada nisam sreo nijednu stvar
koja se pojavljuje zajedno sa svojom negacijom i u njoj nestaje. U svom
kratkom ivotu, sedam-osam puta sam uo da dolazi. I mada mi nikad niko
nije rekao da e doi, kada smo uli da dolazi, od sree smo izleteli na ulicu
uz zvuke doboa i zurli.
Odakle je dolazila ta sloboda i kako je tako odjednom nestajala? Da li
onaj koji daje, posle ponovo uzima ono to je dao? Ili je mi na kraju, kad
nam prisedne, poklonimo, govorei: Izvolite, gospodine, ionako je vie ne
elimo. Uzmite je vi, moda e vama koristiti.
Ili je ona kao neko arobno blago koje iznenada zasvetli na stolu ili u
dnu zida, i koje se, im mu se pribliimo i uzmemo ga u ruke, pretvori u
obian komad uglja ili zemlje? Ovo mi nikako nije ulazilo u glavu. Na kraju
sam bio ubeen da ona u stvari nikome ne treba. Ljubav prema slobodi
upotrebiu Halitov izraz, jer sada vie ne moe da mi se ruga to priam
kao on! nije nita drugo do vrsta snobovtine. Da nam je bila preko
potrebna i da smo je istinski voleli, mi bismo je jednom prilikom epali
tako da uvek bude uz nas i pred naim oima. Ali kako, kad samo to doe,
sutradan iznenada nestane. Jo udnije je to da smo se mi brzo navikli na
njeno odsustvo. Izgleda da je dovoljno da se njeno ime pomene u verskim
knjigama, poeziji ili javnim govorima.
Ne, sloboda mog detinjstva nije bila nimalo nalik ovoj. Pre svega mislim
da je najvanije to to mi je niko nije dao. Otkrio sam je iznenada kako lei

16
skrivena u meni kao grumen zlata. Liila je na cvrkut ptica u kronjama
drvea, na svetlost na povrini vode. Jednom kada sam je pronaao, ceo
moj mali ivot, na siromani dom, ljudi oko nas, sve se promenilo. Istina,
kasnije sam je izgubio. Ali jedno je izvesno ono to mi je pruila postalo
je moje najvee blago. Ni jueranja beda, ni dananje blagostanje nisu
mogli od mene otrgnuti godine koje je ona ispunila udesima.
Nauila me je da ivim bez imetka, ne obazirui se ni na ta. Nisam
jurcao za nepotrebnim stvarima. Nisam uzalud troio energiju radi
ostvarenja ambicije. Bio sam lien elje da budem prvi, drugi, ak i
dvadeseti u razredu. Guva u odeljenju u srednjoj koli omoguila mi je da
iz poslednjeg reda, ili, ako hoete, iz kraljevske loe, posmatram trku koja
se odvijala oko mene. Tu sam nauio da na tua posla gledam iz prikrajka.
Ni posluga ni tutori nisu me pratili u kolu, kao veinu ostale dece. Niti
sam imao novu, ukraenu odeu, nepromoive cipele, debelu jaknu. Stalno
sam iao zakrpljenih nogavica, laktovi su mi virili iz rukava. Na polasku u
kolu niko me nije ljubio, delei mi hiljadu saveta, niti su me uvee s
nestrpljenjem iekivali da se vratim. ak i kada mnogo zakasnim, niko se
ne bi potresao. Pa ipak, bio sam srean. U zamenu za ovaj nedostatak
dobio sam ivot i ulicu. Posedovao sam godinja doba, ljude, ivotinje,
predmete, njihova brojna i draga lica. Trebalo mi je mnogo vremena da
stignem od Edirnekapija do Fatiha, rastojanje koje sam prelazio svaki dan,
jer su me pri svakom koraku razliiti prizori odvlaili svaki na svoju stranu.
Oko desete godine strast je pomutila moju dotadanju sreu. Sat koji sam
od strica dobio za sunet uneo je pometnju u moj ivot. Koliko god da deluje
bezazleno, strast je pogubna. Ipak, moja vesela priroda joj nije dozvolila da
me odvede predaleko. S druge strane, ona je usmeravala moj ivot. S njom,
moj ivot je dobijao oblik. A moda je ba ona otvorila vrata slobodi.

17
 4

Iako je po elji mog oca na koricama jedne stare knjige 16. jul 1910. upisan
kao dan mog roenja, moe se rei da sam se ja, Hajri Irdal, rodio onog
dana kada je ovaj sat dospeo u moje ruke. Kada su ga, s plavom manom
to je bila zamena za lanac, koju je smislila moja strina da bi utedela
novac! - stavili na moj jastuk, moj ivot se promenio, dobivi odjednom
neki novi, dublji smisao.
Mali sat je poeo da deluje tako to je najpre oistio sve oko sebe,
obezbeujui sebi odgovarajui ivotni prostor. Bilo kako bilo, svojim
dolaskom bacio je u senku sve to sam do tada smatrao svojom imovinom.
Papirni minaret s dve galerije, takoe poklon od strica za svoju decu
birao je drugaije, prikladnije i modernije poklone, a mene je darivao
ovakvim stvarima moda jer je moj otac bio uvar damije i jer se naa
kua nalazila pored damije Mihrimah veliki zmaj koga smo mi deca
zajedno napravili u dvoritu, oprema za karaoz4 koju sam kupio prodajui
prodavcu leblebija komadie olova sakupljene po damiji, Ibrahim-
efendijina koza, koju sam, iako je bila tua, u slobodno vreme vodio na
ispau u Edirnekapi i koja mi je zadavala hiljadu muka; ukratko, sve stvari
iz moje okoline izgubile su nekadanji smisao.
Bojim se da e itaoci ovih redova pomisliti da ja nikad do tada nisam
video sat, ili da sat u naoj kui nije postojao. Ne, bilo je upravo suprotno, u
naoj kui je postojalo nekoliko satova.
Svako zna da se nekada ivot usklaivao sa satovima. A prema onome
to sam kasnije saznao od Muvakita Nuri efendije, muslimani su oduvek
vaili za najbolje kupce u asovniarskim radnjama irom Evrope, i najvei
poklonici satova bili su upravo iz nae zemlje. Klanjanje pet puta na dan,
post u vreme Ramazana, prvi obrok pred svitanje i mnogi drugi verski
obredi bili su usko povezani sa satovima. Sat je bio boji medijum i
upravljao je ivotima starih.
U poetku su damije bile mesta gde se podeavalo vreme. ak i u
najveoj urbi ljudi su zastajkivali pod njihovim prozorom i, izgovarajui
stihove iz Kurana, vadili satove iz depa. Srebrni, zlatni, gravirani, s
lancem ili bez njega, zdepasti poput jastueta za iglu ili punoglavca, mali,
pljosnati, bili su usklaeni s njihovim godinama, stasom, imovinskim
stanjem. Podeavali su ih molei se da vreme koje budu merili donese
dobro njima i njihovim porodicama i prislanjali ih uz uvo kao da e tako
uti lepe stvari koje ih oekuju u bliskoj ili dalekoj budunosti. Otkucaj sata

18
za njih je bio um fontane u dvoritu damije, glas snanog i venog
verovanja u unutranji svet. Tako jedinstven obuhvatao je obe dimenzije
ivota. S jedne strane odreivao je vau sadanjost i dnevne obaveze, a s
druge, otvarao iste i nepogreive puteve ka venoj srei za kojom svi
tragamo.
U hodniku na gornjem spratu nae kue nalazio se zidni sat s klatnom,
koji je moj otac eleo da proda svaki put kad mu se sve smui, ali mu zbog
razloga koje u navesti to nikako nije polazilo za rukom. Ovaj sat, oevo
nasledstvo od dede, zajedno s malim i velikim ploama ispisanim citatima
koje su visile po zidovima, asurama prostrtim po podu, njihovim vlanim i
sveim mirisom, debelim zavesama na vratima soba i stepenita, inio je da
naa kua podsea na damiju u malom.
Neke nae komije kojima je tua muka bila ivotna inspiracija,
predvoeni beskarakternim vlasnikom koze, Ibrahim-begom, optuivali su
mog oca da je uzeo ovaj sat iz male drvene damije u kojoj je ranije radio
kao uvar.
Prema njihovim reima, u noi kada je damija izgorela, moj otac je,
zajedno s nekoliko spasenih stvari, meu kojima su bile ploe sa citatima,
pokupio i ovaj sat. Navodno, meu ovim stvarima nalazili su se jo i nojevo
jaje na postolju, metle iz Meke obeene po plafonu, zastori na vratima.
Siroti otac nikako nije mogao da pree preko ovih optubi i zbog toga je
danima odbijao da pria. Zato ljudi moraju da lau i spletkare? Prema
mom skromnom miljenju, kleveta ne samo da je runa, ona je
istovremeno smena i glupa. Oni koji drugima ele zlo dovoljno je da, po
potrebi, bace pogled na ivot svojih neprijatelja. Jer, ivot svakog oveka
pun je nesavrenosti koje ni najbujnija mata ne moe da proizvede.
Uporedo sa ovekom one rastu i razvijaju se, postajui nezavisne linosti.
Samo zbog njih postoji izreka da niko nije savren. To to neko, sluei se
ovom izrekom, odlui da nasrne na drugog radije nego da ga upozna i
prihvati njegove nesavrenosti, izgleda kao da je obukao jeftinu odeu. Ja
lino uvek sam tako radio. I zato se oni koji itaju ove memoare nee
susresti sa laima i spletkama, saznae jedino neke istine koje su do sada
bile tajna. Dok budem prenosio ove injenice, moe se desiti da unesem
sitne izmene, ali samo u sluaju da ih zahteva rukopis na ije pisanje sam
se obavezao.
I moj otac je imao neke nesavrenosti, od kojih nijednu nije umeo da
sakrije. Najbolji njihov primer bio je iznenadni brak s jednom sirotom
enom, koja je, nakon razvoda od svog mua odlukom suda za koji je on
platio trokove, kao gost boravila nekoliko dana u naoj kui. Zbilo se to u
nedelji razvoda, i to u vreme kada je s mukom prehranjivao svoju prvu

19
enu i decu. Da zlo bude vee, on je jo uvek bio vezan za moju majku, i
oenio se samo zato to je mislio da je ova ena bogata. Meutim, ena je
bila vorc. U jednom trenutku je, da plati smetaj i deo sudskih trokova, iz
nedara izvadila poveu kesu metalnog novca, i to joj je bilo celokupno
bogatstvo. Uprkos tome, moj otac nije imao srca da se razvede, tako da je
ceo ivot proveo s ove dve ene.
Ne priam ovo da bih blatio pokojnika. U mojoj porodici strast za
sklapanjem brakova je veita boljka. U to sam se i lino uverio. Da, i moj
otac je, kao svako, imao gomilu slabosti koje su komije mogle s pravom
upotrebiti protiv njega. Ali pljaka, i to damije!... Bez obzira to je to
imovina vakufa i to je sve dolo iz spaljene damije! Ne, moj otac tako
neto nikad ne bi uinio.
Ovaj sat zapravo ima potpuno drugaiju pripovest. U vreme egipatske
krize, deda mog oca, Tevki Ahmed-efendija, slubenik u Velikoj porti,
dospeo je u nemilost zbog neke malverzacije. U jednom trenutku ivot mu
je visio o koncu i on se zakleo da e, ako izvue ivu glavu, sazidati
damiju. Odmah poto se situacija sredila i on odahnuo, prionuo je na
posao. Meutim, poto je kupio plac, iz straha da e mu zafaliti para, stalno
je odlagao poetak gradnje, da bi na kraju, na mestu gde su trebali da budu
damija i zadubina, za ostatak para kupio pare zemlje i veliku kuu u
Edirnekapiju, u ijem je jednom delu dosta dugo ivela moja porodica, dalja
rodbina i posluga.
Deo novca potroio je kupujui za damiju asure, ilime, veliki sat
planiran da stoji pored vrata, ploe sa citatima da se okae po zidovima,
kandila. Taman kada je, obezbedivi prateu opremu, trebalo da otpone
gradnju, ponovo je izbaen iz slube, i kako ovaj put nije bilo izgleda da se
izvue, od damije su ostali samo iskopani temelji. Poto je na pitanje kada
e zavriti zadubinu svima govorio: Ako bog da, otprilike sledee
godine!, do kraja ivota ostao je poznat po nadimku gospodin Otprilike.
Kada je umro, ostavio je testament u kome je poruio svom sinu Numan-
begu: Ova damija je dunost koju nisam ispunio. Bog nije dao. Sada je na
tebi. Mora je napraviti po svaku cenu. Zbog ovog testamenta moj otac se
potpuno demoralisao, budui da mu otac osim kue u kojoj je iveo nije
ostavio ni prebijene pare.
Da bi ispunio oev zavet, otac je, izuzev kue, prodao sve to se u njoj
nalazilo, mada ni on nikako nije poinjao s gradnjom. Eto to je bio razlog
to je kuerak u kome smo iveli bio opremljen stvarima za damiju.
Testament je u velikoj meri zagorao ivot mom ocu, koji je u poetku
imao solidno mesto u Zavodu za zatitu verskih dobara, da bi kasnije, usled
nepreglednog niza malera, spao na to da bude uvar damije.

20
 Gotovo za sve to ga je snalazilo otac je smatrao odgovornim ovaj sat.
Doivljavao ga je kao svog kreditora i nije mogao da podnese njegovo
svakodnevno prisustvo. Meutim, da ne bi ponovo oiveo priu o damiji,
nikome nije priao o tome, i na sva ogovaranja bi odgovarao utanjem.
Ukratko, ovaj sat je bio njegov usud, jedina briga koju je skrivao.
Da li zbog ogovaranja ili zato to je inio da hodnik u kome je bio
smeten izgleda skueno, i ja sam poeo da ga mrzim. Ipak, bio je to lep
sat. Ne smetajui nikome, preputen sam sebi kao drebe koje je izgubilo
svoje krdo, otkucavao je u odsutnom ritmu. Kojim redosledom se kretao,
koje godine je pratio, ta je ekao kada bi danima stajao nepomian i koje
bi to vane i misteriozne dogaaje najavljivao ispunivi iznenada sve oko
sebe dubokim, upeatljivim glasom? Nikako to nismo mogli znati. Jer
samovoljni sat se nije dao obuzdati, popraviti ili podesiti. On je bio
jedinstveno vreme, koje se u jednom trenutku iskralo, prekidajui sve veze
s ljudima. Ponekad bi iz ista mira poeo da zvoni na sav glas. Onda se
mesecima nita osim klatna ne bi pomeralo. Moja majka je ove prohteve
tumaila kao lo predznak. Po njoj, ovaj sat je bio ili svetac, ili su ga vile
zaarale.
U noi kada je umro Ibrahim-beg, gotovo istog trena se, posle
vienedeljnog mirovanja, oglasio najdubljim zvukom i time uneo strah u
sve nas. Od tog dana naa majka je stalno priala o njemu, nazivajui ga
Blagosloveni. Moj otac je, uprkos religioznim obzirima, razmiljao
racionalno i nazvao ga Baksuz. Baksuz ili Svetac, ovaj sat je obeleio dobar
deo mog detinjstva.
Pored ovog, na stolu u spavaoj sobi mojih roditelja nalazio se jedan
stoni sat. Ovaj nije dolazio s onog sveta, niti je imao veze s verom. To je,
zapravo, bio sasvim drugaiji sat. Kada se navije, budilnik bi svirao neku
modernu narodnu pesmu. S pojavom radio-ureaja ovi budilnici su nestali
iz upotrebe. Iskreno, meni su drai budilnici.
Uopte nije u redu da ovako priam, budui da je moja starija svastika
samo zahvaljujui velikodunosti Halita Nepogreivog dola u ovu vanu
instituciju i odmah zatim postala velika pevaka zvezda. Istina, glas joj
zvui kao kripanje vrata i uprkos silnim naporima, mojim i svojim, ona i
dalje ne razlikuje osnovne note.
ta mogu kada je radio jedan krajnje besmislen pronalazak. Ako nita,
budilnik ne svira po ceo dan, ne emituje uasne plesne ritmove kao su ga
zaposeli duhovi, ne zasipa nas kiom traginih vesti, niti se komijski pali
odmah poto va umukne.
Radio, prema mom miljenju naravno, u meri u kojoj sam ja kadar da
razumem, jer, dragi itaoe, sluajui ove misli, ne zaboravi da one dolaze

21
od starca koji nije dobio estito obrazovanje i kome je ivot proao za
kafanskim stolom ne slui niem drugom do da zarazi ljude besmislenim
interesovanjima. Ponekad pomislim kako smo mi udna bia. Svi se alimo
kako nam je ivot kratak, a ta sve ne radimo da nam dan proe za tren.
ak i ja u ovim godinama, umesto da se posvetim poslu, provodim sate uz
radio, sluajui prenose fudbalskih utakmica i boks-meeva, a da ih
nijednom nisam uivo gledao. Ovde se, naravno, ne raunaju filmski
urnali u bioskopu.
Trei sat je bio depni sat mog oca. To udo od sata imalo je na sebi
kompas, iglu koja je pokazivala pravac Meke, kalendar, merilo je sva
vremena, zapadno i istonjako, postojee i nepostojee. Imao je samo
jednu manu. Nijedan strunjak za satove nije mogao da otkrije sve njegove
funkcije. ak ni Nuri-efendija nije verovao da on moe da proradi u celosti.
Kada bi se pokvario, nije bilo jednostavno popraviti ga.
Kao kue u kojima se koristi samo jedan sprat, tako je i on samo
delimino bio u funkciji. To je bio razlog da se uvrsti prijateljstvo izmeu
mog oca i Nuri-efendije.
Majstoru svog zanata, mom uitelju, toliko je dozlogrdilo da popravlja
ovaj sat, da je na kraju zabranio mom ocu ak i da ga navija.
Ispostavilo se da me striev poklon uopte nije upecao nespremnog.
Tanije, mesto koje e zauzeti u mom ivotu ekalo ga je spremno mnogo
pre nego to se pojavio.
Da li je mogue da se neko tog uzrasta ne zapita ta je sat i ta se u
njemu krije? Jo ako je, kao ja, detinjstvo proveo u kui koju je omaijao
jedan sat!
Do tada sam, zbog grdnje i prekora, gledao satove samo spolja. Uivao
sam samo posmatrajui ih. Sa strievim poklonom pojavila se potreba da ih
izbliza upoznam i shvatim. Spopadala su me pitanja: Zato? Kako? Zbog
ega?
Da li je potrebno da kaem da je, nekoliko nedelja poto mi je dopao
aka, striev sat postao gomila isprepletanih paria metala, svetlucavih i
tamnih, koja vie niemu nije koristila, niti se njome moglo meriti vreme?
Dve stvari mi je donelo ovo iskustvo: elju da rasklopim i zavirim u svaki
sat koji vidim, i nezainteresovanost za bilo ta to nije sat.
Tu godinu sam ponavljao zbog ovog sata, a narednu zbog jednog rariteta
koji sam naao na ulici. Istina, krajem tree godine, cela kola, ak i ljudi iz
naeg kvarta, saalivi se na sve uestalije jadikovke mog oca, svesrdno su
se zaloili za mene, i ja sam nekako upisao drugi razred. Meutim, elja za
uenjem u meni vie nije postojala. Vreme sam uglavnom provodio u Nuri-
efendijinoj radionici, i taj obiaj se nekim udom pozitivno odrazio na

22
moje kolovanje. Poto me vei deo vremena nisu viali, nastavnici nisu
mogli da vide ni moje nedostatke. Zbog toga vie nijednom nisam
ponavljao razred. Na kraju sam zapravo postao beznadean sluaj.
Celog ivota, gde god da sam iao, doekivala bi me i ispraala njihova
patetina odmahivanja glavom, saaljivi osmesi to su se trudili da ostanu
prikriveni, dok su se nemilosrdni zlobno smejali.

23
 5

U Nuri-efendijinoj radionici, u kojoj sam provodio jutra i veeri, nije bilo

odmahivanja glavom, cerenja ili osmeha sa skrivenim znaenjem.
Tamo su postojali samo satovi. Jedan naspram drugog, ispod svakog
prozora kucali su satovi u vidu sedita; po zidovima, poput uvara
vremena, nizali su se satovi s klatnom, dok je desno od Nurijevog kreveta
bio jedan zidni sat. Svuda se nalazilo mnotvo satova donesenih na
popravku, u prozorima, po okovima, na krevetu, policama; neki sasvim
ili delimino rasklopljeni, neki sa skinutim poklopcem, neki potpuno
ogoljeni.
Nuri-efendija bi se tokom dana zanimao ovim satovima. Kada bi mu se
umorile oi, opruio bi se na krevet i rekao: Mali, donesi jednu kafu.
Odmarao bi se tako u svojoj kamenoj sobi utonuloj u zvuk satova,
matajui moda o svim ovozemaljskim satovima koje do sada nije video,
niti e ih ikada videti, dotai ili oslunuti njihove otkucaje.
Kad sam ga upoznao, Nuri-efendija je imao oko pedeset pet, ezdeset
godina. Bio je srednjeg rasta, mrav, suv, ali prilino ilav ovek. Govorio je
da nikad u svom ivotu nije bio bolestan, da ga nikad ni zub nije zaboleo.
Pripisivao je to svom rumelijskom poreklu i, pokazujui miie, zauujue
jake za tako slabanu grau, govorio bi: Otac mi je bio rva, a i sam sam se
u mladosti malo bavio rvanjem. Kada bi ga neko naljutio, ili u trenucima
nervoze, uzimao bi jedan ogromni kamen, ostatak neke davnanje
popravke, i premetao ga s kraja na kraj dvorita.
Njegovo izdueno, etvrtasto lice, bela proreena brada i krupne,
miroljubive oi boje kestena ostavljali su udan utisak. Na prvi pogled
svako bi pomislio da je stvoren samo za dobra dela. Kao starci u bajkama
koji, kada vam je ivot u opasnosti, priteknu u pomo napravivi vam od
svoje brade ue, a potom nestanu.
Za 35 godina koliko je proveo u radionici nije bilo osobe koja ga je videla
da vie ili da je besan. Nain na koji je Nuri-efendija priao bio je vrlo
simpatian. Priao je razgovetno, odmeravajui i obraajui panju na
svaku svoju re. Posebno je uivao da aska o satovima. Deo njegovih
poznanika smatrao ga je velikim uenjakom, a bilo je i onih koji su ga
drali za sveca.
Zapravo je imao vrlo malo kole, godinu-dve pohaao je asove u
damiji. To nije skrivao, ve bi esto govorio: Satovi su uinili da
postanem ovek.

24
 Bio je moda najbolji asovniar u kvartu. Nije radio kao profesionalac;
obavljajui svoj posao on je uivao. Kada bi mu donosili satove na
popravku, bez cenkanja je prihvatao koliko mu se da.
Pogledavi sat, rekao bi: Ne dolazite dok vas ne zovnem. Ponekad bi
dobacio: Bez urbe! Da urim, to neu. Tako poveren sat najpre bi
otvorio, stavio u staklenu zdelu i nedeljama ga samo posmatrao. U sluaju
da je sat kucao, s vremena na vreme nadnosio bi se nad njega i oslukivao.
Ovi postupci inili su da mi vie lii na doktora za satove nego na
asovniara.
Za njega, razlika izmeu oveka i sata nije postojala. esto je ponavljao:
Kako je Svevinji stvorio oveka po svom liku, tako je i ovek stvorio sat
da lii na njega. Neretko bi ovu misao dovravao reima: Zato ovek ne
sme prestati da sledi sat, jer bi sve nestalo kao to nestaje kada Bog napusti
oveka. Pokatkad bi njegova razmiljanja o satovima postajala jo dublja:
Sat je prostor za podeavanje i nain proticanja njegovog vremena je
ovek. To znai da mesto i vreme postoje s postojanjem oveka.
Postoji mnotvo izjava koje su naglaavale ove slinosti: Sirova ruda
nema vrednost. Tako i ovek. Spasenje i dobrota stiu samo uz boji
blagoslov. Tako i satovi. Za Nuri-efendiju, ljubav prema satovima bilo je
pitanje morala: Naui se da pokvaren sat posmatra kao bolesnika ili neku
potrebu. On je stvarno tako radio. Najvie bi se posvetio satovima koji su
bili toliko pokvareni da se moglo rei da su smee, koje je trebalo baciti, ili
su ve bili baeni.
Kada bi mu dopao jedan takav, lice bi mu se razneilo i govorio bi, kao
da se radi o oveku: Srce je prestalo s radom. Postoji neka greka u
mozgu. Ili: Kako e da ide, tugo, kada nema nijednu nogu?
Tu i tamo bi, naletevi na prodavce polovne robe, kupovao pokvarene
satove i, poto ih popravi zamenivi im neki deo, poklanjao bi ih svojim
siromanim prijateljima, govorei: Evo ti, ovladaj vremenom, a za ostalo
e se pobrinuti Bog! Tako je on odgovarao na veinu alopojki, pod
uslovom da su dolazile od siromaha. I, zahvaljujui Nuri-efendiji, ponovni
vlasnik vremena bi se obradovao kao da e se sada lake pomiriti sa
enom, njegova deca bre ozdraviti, a on jo istog dana vratiti svoje
dugove. Bez sumnje, verovao je da ovako ini dve korisne stvari. S jedne
strane, uinio bi da napola mrtav sat ponovo oivi, a s druge, poklanjao je
oveku vreme i svest o postojanju.
Menjajui ih iz temelja, Nuri-efendija je satove ponovo vraao u koiju
vremena, i nazivao ih, podsmeljivo, surogati. Jer, opruge, zupanici,
tokii za ove satove nabavljali su se pojedinano, iz razliitih fabrika i od
razliitih majstora.

25
 Kada bi mu ovakav sat dospeo u ruke, on bi ga okretao i zagledao sa svih
strana, a onda bi komentarisao:
Koliko su nam slini... Oni su kao na ivot! Ovo je bio Nuri-efendija
Sociolog, kako ga je kasnije prozvao Halit Nepogreivi.
Kada sam, mnogo godina kasnije, prenosio ove rei Halitu
Nepogreivom, moj dragi dobrotvor je, istinski preplavljen oduevljenjem,
skaui mi za vrat uzvikivao: Kakvog ste vi filozofa poznavali, dragi moj!
Priu o danu, tanije veeri kada sam upoznao Halita Nepogreivog, sa
svim njenim detaljima, ostaviu za kasnije. Ovde u samo dodati da su
izjave Nuri-efendije koje sada prenosim iznedrile slogane naeg instituta,
koji su u velikoj meri udili, bacali u razmiljanje i istovremeno zasmejavali
stanovnike Istanbula.
udno, ali ja sam godinama patio, mislei da mi je mladost uludo prola
u sluanju ovih i njima slinih izjava mog milostivog uitelja. Meutim,
zahvaljujui njima dostigao sam budunost, uspeh i javnu slubu, koja ini
da ovek postane uistinu cenjen.
A ta se tu moe? Kako sam ja mogao razumeti Nuri-efendijinu
hermetinu filozofiju oveka i drutva, koja se temeljila na bliskoj
povezanosti oveka, drutva i sata, tih godina kada sam se, pod uslovom da
budem to dalje od kole i profesora, toliko muio da zavrim kakvu-takvu
srednju kolu? Jer, kako su mi kasnije doktor Ramiz i Halit Nepogreivi
priali, ovo je bila istinska filozofija. Moram da priznam da je doktor
Ramiz, iako je uo ove Nuri-efendijine rei u vie navrata i mnogo pre nego
to e one uiniti da se upoznam s Halitom Nepogreivim, shvatio njihovu
vrednost tek poto su se dopale Halitu Nepogreivom. Doktor Ramiz je
uvek bio pomalo odsutan. Teko da je bilo ta sam saznao. Uz to, nikad se
nije opirao miljenju okoline. I prema meni se tako ponaao. Uvek
prijateljski raspoloen i ljubazan, uivao je da pria sa mnom, nije mu bilo
naporno da slua o mojim problemima; traio bi me i nalazio kada se
izgubim, mislio na zdravlje moje dece, inio mi sitne usluge. Preko njega
sam upoznao Halita. Ali, nikad nije video moje prave vrednosti. Njegovo
miljenje o meni je bilo miljenje veine. U poetku je gledao na mene kao
na jadnu budalu, koja u sebi poseduje izvesnu originalnost, ali je
nesposobna i potpuno izvan koloseka.
Kasnije je, primetivi kako Halit Nepogreivi istie moje vrednosti,
promenio miljenje. Nije prestajao da me uzdie do zvezda, iavi ak dotle
da je moje ime stavio na spisak najee pominjane literature za njegova
etiri rada, i to odmah iza Frojda, Junga i Halita Nepogreivog. Gotovo da
sam dospeo u istu ravan s uiteljem Nuri-efendijom i ejhom Ahmetom
Zamanijem. Ako mene pitate, ovo je bilo previe. Ne smatram sebe

26
ovekom ije ime treba da se nalazi u naunim radovima. Naravno, u
skladu s prirodom oveka, ja nisam ostavljao bez nagrade ove ukazane
poasti. Stalno sam mu davao sitne poviice. Ali, da ne budemo sasvim
nepravedni, tokom dugog perioda leenja, doktor Ramiz se zainteresovao
za drugi segment mog ivota, vezan za Sejita Lutfulaha, i to e itaoci
kasnije saznati.
Kao to se vidi, Halit Nepogreivi je bio prvi koji je shvatio i procenio
mene i Nuri-efendiju, tanije Nurija preko mene i mene preko Nurija, a
preko nas dvojice sveobuhvatnu i vladajuu ulogu vremena i satova u
ivotu. Jedna od njegovih glavnih osobina bila je sposobnost pronalaenja i
razotkrivanja skrivenih vrednosti.
Nuri-efendija i Halit Nepogreivi... Moj ivot se neprekidno vrteo
izmeu ova dva pola. Jednog sam upoznao vrlo mlad, tek ugledavi svet i
ljude, a drugi je iskrsao preda mnom u trenutku potpunog beznaa, kada
sam mislio da je knjiga mog ivota ispisana. Ova dva oveka drugaijih
naravi i pogleda na svet su se putem svojih razliitosti zauvek ujedinila u
mom ivotu, da se vie nikada ne rastanu. Ja sam njihov proizvod. Kao to
je Nuri-efendija od delova koje je prikupio s raznih strana paljivo sklapao
sat baen u smee i ponovo ga prikljuivao karavanu vremena, tako sam i
ja legura nastala meanjem njihovih delova, delo njihove sinteze.
Nuri-efendija je bio spretniji u podeavanju nego u popravci satova.
Nepodeen sat je ovog pitomog oveka dovodio do ludila. Posle uvoenja
republike, broj satova u gradu znatno se poveao, i on nije izlazio iz
radionice, strahujui da ne naleti na neki nepodeen sat. Prema njegovom
miljenju, pokvaren ili slomljen sat je kao bolestan ovek. To je,
podrazumeva se, opravdano. Ali nije bilo opravdanja za sat koji je
nepodeen. To je bio greh i straan prestup za drutvo. Prema Nuri-
efendiji, nepodeeni satovi su nesumnjivo bili sredstva kojima se slui avo
da bi varao ljude, navodei ih da zaludno troe vreme i skreui ih tako s
pravog puta. Cesto bi govorio: Podesiti vreme znai stii sekundu.
Ovo je bila izjava koju je Halit Nepogreivi smatrao neverovatnom.
Zamislite, Hajri Irdale, moete li da zamislite, dragi prijatelju, ta to
znai? Ako je sat dobro podeen, ni jedna jedina sekunda se nee izgubiti!
A ta mi radimo? ta radi ceo grad, zemlja? Gubimo polovinu vremena loe
podeenim satovima. Ako svako izgubi po jednu sekundu u toku dana, u
jednom satu emo izgubiti 18 miliona sekundi. Ako uzmemo da u toku
dana efektivno koristimo 10 sati, ispada da gubimo 180 miliona sekundi, to
ini tri miliona minuta ili 50 hiljada sati. Izraunajte pa ete videti koliko
se ljudskih ivota izgubi u toku jedne godine. Meutim, od tih osamnaest
miliona ljudi polovina nema sat, a veina postojeih je pokvarena ili kasne

27
pola sata ili sat. To je ogroman gubitak... Ostaje manje vremena za posao,
ivot, zaradu. Shvatate li sada u emu je Nuri-efendijina veliina i genije?
Zahvaljujui njemu mi emo spreiti ovaj gubitak. To je najvea korist
naeg instituta... Neprijatelji mogu da priaju ta hoe. Mi se bavimo
najvanijim poslom u drutvu. Hajde odmah da napravimo statistiku i
odtampamo brouru... U stvari, ja u to da pripremim. Toliko vaan posao
ne smem prepustiti drugome. A vi ete napisati Nuri-efendijinu biografiju.
To samo vi moete da uradite, uostalom, to je vaa dunost. Morate
upoznati svet s tim ovekom.
Nisam napisao ovu knjigu. Da bih bio korisniji i da bih vie pomogao
politiku naeg instituta, koristei se istim mislima i priom napisao sam
ivot Ahmeta Zamani-efendije i njegova dela. Pitam se, jesam li naneo
nepravdu mom uitelju?
Nuri-efendija mi nikad nije davao previe posla, niti je eleo da odmah
zavrim onaj koji mi je dodeljen. Nije bilo potrebe za urbom. On je
upravljao vremenom. On bi ga troio po svom nahoenju, dozvoljavajui to
i drugima. Mene je prihvatio uglavnom jer sam ga dobro sluao. Prijateljski
mi je govorio: Hajri, dete moje, ne znam da li e od tebe biti dobar
asovniar. U stvari, ja ti to elim za tvoje dobro. Ako ne nae posao i ne
posveti mu se dok si mlad, kasnije te mogu snai velike potekoe. Ti si
skromno bie... Ne ume da se odupre ivotu i okolini, i zato te jedino
posao moe spasiti. teta to nisi dovoljno paljiv za ovaj posao. Meutim,
bitno je to voli satove i saosea s njima. Zatim, ti si po prirodi osoba koja
ume da slua. To ti se ne moe odrei. Ume da slua, a to je velika vrlina.
Ako ne slui niem drugom, barem ini da se pokrije praznina, a tebe
stavlja u ravnopravan poloaj u odnosu na sagovornika.
Svake godine Nuri-efendija je tampao kalendar. Bio bi u velikoj meri
slian onom od prethodne godine, poinjao bi da ga sastavlja krajem
novembra, a sredinom februara bi ga po meni slao u tampariju u
Nuruosmanije. udom bih se udio posmatrajui proces nastajanja
kalendara. Meseci po hrianskom i arapskom kalendaru, u ija su godinja
doba bili ubaeni razliiti drevni vremenski odeljci, mene Sunca i Meseca,
precizno i za svaki dan izraunata i ubeleena vremena dnevnih i
veernjih molitvi, snane oluje, neznatni vetrovi, koji su za njega bili
znaajni, jake hladnoe, pasje vruine, sve to je izlazilo iz u pirinano
mastilo umoenog pera ovog oveka s pletenom kapom na glavi, koji je
sedeo desnim kolenom oslonjen na hrpu papira, na malom krevetu u
sobiku unutar damije, i reao brojane nizove sitne kao zrno pirina. Sve
to se postepeno rojilo kao sadraj arolikog sna i, zbrajajui se u mranom
kutku sobe gde je zvuk satova bio najintenzivniji, ekalo svoj red da se

28
pojavi i ovlada naim svetom. U danima kada je on radio na kalendaru, ja
bih uranjao u ovu misteriju, postajui svedok istinskog uda.
Poto sam znao da e u ovom kalendaru, kao i u prethodnom, odreivati
rastojanja koja e nai ivoti prelaziti, verujui da ivim u svetlu njegove
volje, u svetu iji je poredak on uspostavio, strahopotovanjem sam se
vezivao za pokojnog uitelja.

29
 6

Meu stalnim posetiocima Nuri-efendije bili su ludi Sejit Lutfulah, koji je

kao sova bdeo u oronuloj medresi na breuljku izmeu Vefe i kuuk
pazara, Tunianin Abduselam-beg, koji je svoj raskoni ivot provodio u
konaku oker fasade sa ne zna se koliko soba, smetenom odmah do
Burmali mesdida ispod ehzadibaijeve damije, lovac Neit-beg, koji je
stanovao iza Helvetijskog konaita u Hirkaierifu, apotekar Aristidi-
efendija iz Veznecilera, gde je vodio apoteku i bio jedan od retkih hriana
koji su iveli u muslimanskom kvartu.
Abduselam-beg je bio vrlo imuan ovek, tanije ovekoljubac koji je sa
svojim plemenom iveo u ogromnom konaku s trideset soba. Specifinost
ove kue bila je u tome da ovek, kada bi jednom kroio u nju, ili se, ako je
sluaj hteo, u njoj rodio, vie nikada ne bi iz nje izaao. Uvek utiv,
gospodstven, u utirkanoj beloj koulji s dugim rukavima, ovaj istanbulski
plemi nesvesno je oko sebe okupio itavu svitu rodbine pristigle sa svih
strana Carstva zeta, snaju, nekoliko strina, sestrinog mua, gomilu dece,
svekrve, svekre, tetke, tee, roake, poslugu. Moja majka je po nagovoru
oca par puta bila u poseti kod njegove ene, i svaki put se vraala
iscrpljena, slomljena, vrtelo bi joj se u glavi od tolike guve. Jednom sam i
ja, vrlo mali, iao s njom.
Nikada neu zaboraviti dan kada od uda nisam znao ta da radim,
naavi se meu dvadesetak ena raznih godina i isto toliko dece, u
maramama, suknjama, svilenim haljinama s dubokim dekolteima to su
sezali do struka, zavravajui se ipkama i naborima naraslim poput talasa
od tofa i ukrasa. Iako je, posmatrano spolja, ova kua izgledala
nepregledno velika, ljudi su u njoj iveli jedni drugima na glavi. Gotovo ista
zbrka postojala je u pogledu sastava ove gomile. Beg lino bio je vrlo blizak
roak Tunis-bega. Njegova prva ena je vodila poreklo iz Muhamedove
loze; druga, pak, bila je erkeskinja plemikog roda, vaspitavana na dvoru,
za koju se prialo da je bila veoma bliska s Abdulom Hamidom. Zena
jednog brata poticala je iz hedivske porodice, dok je druga snaja bila erka
poglavice jednog kavkaskog plemena. Sve su bile ili erke vezira, ili nekog
slavnog vojskovoe, ili arnautskog plemikog porekla. Znajui da porodica
ovakvog sastava u Abdul Hamidovo vreme moe lako postati meta spletki,
intriga i ogovaranja, Abdulselam-beg je jednu od svojih sestara udao za vrlo
bliskog padiahovog dounika. Budui da je ovaj ovek radio kao pisar u
carskom Divanu, iji je lan bio i Abdulselam, mogao je da ga dri na oku i

30
kod kue i na poslu. Komije su oboavale da ih gledaju kako svakog dana
zajedno idu u carski Divan i vraaju se iz njega u koijama s gumenim
tokovima. udno, ali za razliku od zeta kome je bilo mnogo ao to mora
da dri pod prismotrom oveka koga je veoma cenio i drao za svog
dobrotvora, Abdulselam-beg je bio srean zbog njihovog nunog
prijateljstva, budui da je bio neko ko, ostane li sam jedan sat, poinje da
urla: Poaaar!, a zadesi li se u praznom tramvaju, seda pored jedinog
putnika ili staje pored vozaa.
Abdulselam-bega sam bolje upoznao u periodu vojne dominacije. Iako je
bio prilino star, seanje ga je dobro sluilo. Dok mi je priao o tim
danima, grohotom se smejao setivi se kako je Ferhat-beg bio stidljiv. Kada
sam se vratio iz vojske, majka i otac su mi bili umrli, a on se saalio jer sam
ostao sam; uzeo me je kod sebe u kuu na Bejazitu u kojoj je iveo s
mlaom erkom, a potom me je i oenio jednom devojkom iz konaka. Da,
Ahmetova i Zejnepina majka, moja prva ena, odrasla je u njegovoj kui.
Konak Abdulselam-bega je nastavio da funkcionie u istom obliku sve do
objave republike. Da bi se najbolje ilustrovali mnogoljudstvo i trokovi koje
je konak imao, dovoljno je rei da su se samo od njega izdravale dve
ribarnice, jedna poslastiarnica i jedna mesara. Apoteka Aristidi-efendije je
takoe najvei deo prihoda dobijala odavde. Nakon proglaenja republike,
konak je, kao i samo Carstvo, poeo polako da se osipa na raznim
planovima. Najpre su, s otcepljenjem Bosne i Hercegovine, Bugarske,
Istone Trakije i June Afrike, otila bratska gospoda s gospoama
zemljakinjama, da bi posle balkanskih ratova iz kue izaao deo mlae
gospode sa svojim nevestama. Na kraju su ostali samo Ferhat-beg i njegova
deca. Ferhat-beg je ostao da ivi s Abdulselam-begom do kraja.
Njih dvojica su se vezali jedan za drugog kao dva crna konja anglo-
maarske rase to su bila upregnuta u kola kojima su se ujutru-i uvee,
svakog dana, odvozili do Divana i nazad. Razgovori su im se na kraju sveli
na izvetaj o deavanjima u konaku koji je Ferhat-beg jednom nedeljno
podnosio Abdulselam-begu.
Zahvaljujui uspomenama koje je crvenei od sramote prepriavao
Ferhat-beg, Abdulselam-beg bi svakog dana otkrivao nove pojedinosti
vezane za ivot unutar konaka iz vremena kada je on bio mlai, snaniji,
bogatiji, i kada je verovao da poseduje svu sreu sveta. Skoro da je iznova
iveo dane kada je njegova okolina bila ivopisna onako kako je on eleo,
sainjena od ljudi svih rasa, svih zamislivih jezika, pogleda na svet, svih
toliko razliitih, a opet naslaganih jedni preko drugih kao u Vavilonskoj
kuli da zajedno ine ivot ispunjen ljudskom toplinom i bliskou.
Meutim, primeivao sam da neto nije u redu s ovim skoro svako vee

31
ponavljanim priama kojima su se oivljavale uspomene i hronoloki
prelistavala prolost. Dok je sluao Ferhat-bega, Abdulselamove enjive
oi bi zaiskrile nekim udnim, vragolastim sjajem, a u uglovima njegovih
usana pojavio bi se zagonetni osmeh koji kao da se ruga ljudskim
slabostima. To bi unelo dodatnu pometnju u Ferhat-begovu priu, a on sam
bi se jo vie postideo.
Jednog dana bivi lan Divana mi je odao tajnu: Jadni zet, ovaj posao ga
ini jo stidljivijim i napetijim... A nije ni svestan da ja svake nedelje dajem
da mu se izradi izvetaj.
U vreme kada sam uestalo poseivao Nuri-efendijinu radionicu, konak
je brojao samo trideset sedam dua. Njih su, izuzev Abdulselamove dece,
ironijom sudbine sainjavali tada ve ostarela posluga, dalja rodbina
njegove brae, matore tetke o ijem su se poreklu i autentinosti vodile
konstantne rasprave, svastike, strine... Ovakvo stanje mnogo je pogaalo
Abdulselam-bega, kome nikako nije ulazilo u glavu zato ga je napustila
sloboda koju je, govorio je, oduvek tajno prieljkivao, ostavivi kuu gluvu i
opustelu. Trokovi kojima ga je konak iz dana u dan optereivao bili su mu
neshvatljivi. Tako natovaren, udio bi se tim dalekim roacima, koji su ga
podseali na tekst koji se ne moe protumaiti jer su mu sutinski redovi
izbrisani, ali ih je sve oberuke prigrlio, iz straha da ne ostane sasvim sam.

32
 7

Abdulselam-beg je liio na lik ujaka iz neke komine opere, kome se

nekako desilo da potroi vei deo svog bogatstva, ali ija se ljubav za ljude
a pogotovu za blinje nimalo nije umanjila, koji jo uvek insistira na sitnim
zadovoljstvima i razleti se na sve strane da bi pomogao, jednako prijatan i
kada je uzbuen i kada je smiren. Koliko god da su bile udne i jedinstvene,
crte njegove linosti su ukazivale na to da je on u osnovi bio jak ovek.
Sejit Lutfulah nije imao nikakvo uporite. Njegova udna senka lebdela
je u vakuumu lai. On je bio maska, pozajmljena linost. Zamislite glavnog
glumca jednog fantastinog komada, koji se potpuno uiveo u svoj lik, da bi
na pola komada, elei da se vrati svakodnevnom ivotu, napustio scenu i
pozajmljeni lik i u kostimu izaao na ulicu, meu ljude. Sejit Lutfulah je bio
upravo takav tip, zarazio je ovu malu grupu gomilom elja i strasti,
prevrnuo naglavake njihove ivote, koje bi proiveli normalno da su
njima raspolagali. U njegovom sluaju bilo je nemogue odrediti gde je la
izvirala, a gde se zavravala.
Niti je, kao to se prialo, potekao iz Medine, niti je bio Prorokov
potomak. Mogue je da mu je i ime lano. Prema Nuri-efendiji, ova tvrdnja
je dolazila od ene s kojom je bio u braku tokom prorokovanja u Iraku. On
se, u stvari, zvao Bulu. Veoma mlad napustio je otadbinu i, proputovavi
ceo Istok, doao je u Istanbul. Recitujui Kuran ispred arapske damije
privlaio je panju prijatnim i izraajnim glasom. Uspeo je da se oeni
erkom jednog bogatog batovana iz Emirgana, i na taj nain je dobio
slubu u damiji. Oni koji ga pamte iz ovog perioda kau da je bio vrlo
ekstreman i krut u pitanju vere i da je tokom propovedi i u raspravama
estoko zastraivao okolinu. Moj otac je priao kako u svojim propovedima
nije dozvoljavao nita osim klanjanja, sve je bilo zabranjeno: hrana, voda,
razgovor.
Ovaj prvi period je trajao tri godine; posle enine smrti, ostavio je sve i
otiao. Deset godina kasnije, samo dve godine pre proglaenja republike,
vratio se u Istanbul, nastanivi se u oronuloj medresi. Ali, ovek koji se
vratio nije bio nekadanji Sejit Lutfulah. Nije video na jedno oko, usta su
mu se malo iskrivila, a celo telo mu je bilo proeto drhtajima koji nisu
ugroavali kompletnu motoriku, ali su nadraivali svaki organ pojedinano
i rasprostirui se u vidu malih, beznaajnih i besmislenih pokreta inili da
se njegovo telo neprestano trza. Levom rukom je pravio pokrete kao da
gura auto napred-nazad i stalno je masirao vrat, kao da mu je ukoen.

33
Jedva da je pomerao levu nogu. Kada sam ga video izoblienog lica,
potamnelog kao meina, s grbom koja je bila upadljivija jer je bio visok,
Sejit Lutfulah mi je vie liio na utvaru koja uva blago za kojim je tragala
celog ivota. Prialo se da je u mladosti vaio za lepog momka.
Za ovu transformaciju govorio je da je rezultat okraja s onostranim.
Prema njegovim reima, dok je boravio u nekom konaitu u Savu Bulaku,
pokuao ja da prizove dobre duhove da ga slue, ali bie da su pred njim
iskrsli dini, im je on u ovakvom stanju. Nuri-efendija bi priajui o
njemu, ovako govorio: Takve su udi Kurana, oni koji se s njim igraju u
ovakvo stanje dospevaju. Pa ipak, nikako se nije moglo bez ovog oveka
koga je radoznalost, njegova jedina slabost, naterala da hoda rame uz rame
s avolom.
Gotovo svi su imali razliito miljenje o Sejitu Lutfulahu. Aristidi-
efendija ga je smatrao za arlatana, objanjavajui da su telesne promene
kod njega nastale zbog sifilisa koji ili nije bio dobro leen, ili je nasleen.
Uprkos tome, on je iz potovanja prema Abdulselam-begu prihvatio da,
iako ne verujui, isproba formule iz nekih starih spisa koje je ovaj doneo.
to se tie Abdulselam-bega, on se s jedne strane oslanjao na laboratorijske
eksperimente Aristidi-efendije, verujui da e tako nadoknaditi potroeno
bogatstvo, a s druge nije poricao Sejit Lutfulahove veze s onostranim ve je,
na primer, verovao da e zaista otkriti blago cezara Andronika, kao to je
obeao, uz to ga smatrajui za neiscrpnu riznicu drevnih znanja.
Odavno je postao pravi Istanbulac, zaboravio je maternji arapski i jedino
je jo u legendama ovaj Tunianin koristio jezik Magreba.
U ovom periodu bilo je nemogue ne doiveti Abdulselam-bega kao
kockara koji s ova dva tiha ulee u nemogue akcije.
On je snosio sve trokove tajne laboratorije u Aristidi-efendijinoj
apoteci, vrsto verujui da e se u njoj jednog dana proizvesti zlato. Razlika
izmeu njega i Aristidi-efendije u ovom pitanju bila je u tome to je potonji
verovao da se ovaj napor moe ostvariti samo pomou moderne hemije. I
samo da ne bi povredio Abdulselam-bega pristao je da oproba alhemijske
formule koje je Sejit Lutfulah doneo.
Svi ovi ljudi su zapravo traili po jedan otvor kroz koji bi se provukli s
druge strane istine. Da li je Abdulselam-beg zaista verovao Sejitu
Lutfulahu? To ne znam. Ja lino mislim da ih je pokretala stvar vanija od
vere. Ova stvar je bila podjednako znaajna za svu trojicu. Za njih je re
mogunost bila bezgranina. Svaka stvar ima svet u kome je mogue
njeno ostvarenje. Stvari, materija, ovek, svi su na pragu mogueg, i svi
ekaju arobnu re, molitvu ili eksperiment koji e prouzrokovati da se
promene. Njihov jedini greh bio je to nisu, kao drugi, verovali svojim

34
ulima, onome to vide, dotaknu.
Najrazumniji meu njima bio je moj jadni otac, kome je svaki junaki
pokuaj bio dopustiv zbog ivota u besparici i koji je u poslednje vreme sve
nade polagao u Sejita Lutfulaha, ne bi li tako ispunio oev zavet. Meutim,
zbog tih istih novanih problema prijatelji ga nisu primili u svoje redove,
jer su znali da je spreman da rtvuje sve. Zato on skoro da nije imao
neprijatelje. Nije mogao tek tako nauditi ni Nuri-efendiji, koji mu je
besplatno popravljao sat, ni Abdulselam-begu, koji mu je uvek pomagao, ni
Nait-begu Lovcu, koji bi mu uvek pritrao u pomo, i poto ih je na svoj
nain voleo, sav jed odbaenog oveka istresao je na Sejita Lutfulaha.
Prema njegovom miljenju, Lutfulah je bio laov i haiar. Niti su postojali
dini, niti blago, niti je on bio u bilo kakvoj vezi s onostranim. Gr koji se
javio kao reakcija na stalno iznurivanje organizma i prekomerno uzimanje
alkohola i haia unakazio je lice ovog jadnika. Zapravo, i mnogo umereniji
Aristidi-efendija delio je miljenje mog oca, smatrajui ga za preljubnika,
dokoliara, prevaranta i manipulatora.
I sam Lutfulah nije tajio da uzima hai. Za njega hai nije bio opasno
sredstvo uivanja ve put ka istini, lepoti, magiji, koje je on u svom argonu
nazivao tarik sveti poredak. Stalno je ponavljao, uglavnom u
poluopijenom stanju, da je istina nedostina sve dok ovek ne napusti
razum. U tim trenucima ne bi prestajao da pria o tome ta se nalazi iza
zavese i kakvi sve uici ekaju onoga ko vidi onostrano.
Sluajui ga, bilo je teko da se bar delimino ne poveruje da je iveo u
raskonim dvorcima, u svetu koji mi nikada nismo videli, okruen zlatom,
draguljima, svilom i kadifom i hiljadama drugih nevienih lepota. ak
tamo, u tom bezbrinom svetu, ivela je njegova draga Aselban. Svi smo
napamet znali bajkovitu priu o lepoti njegove drage, koja je svirala saz i
zabavljala se s robinjama lepim kao ona, meu ruama koje nikad ne venu,
pored kristalno istog bazena, uz zvuke slavuja i mirise rue i jasmina, u
sveini vodoskoka, ili je, sedei sama na prozoru, vezla goblen i
neprestano mislila na naeg prijatelja. Aselban je imala kosu crnju od noi,
oi sjajnije od zvezda, ten svetliji od jasmina, njenom uzvienom hodu bi
svaki paun zavideo.
teta to je u tom trenutku bilo malo izgleda da ostvari potpuno
jedinstvo s prekrasnom dragom. Na prvom mestu trebalo je pronai blago
cezara Andronika. Pronalaenje blaga bilo je uslov koji su mu, da bi doao
do svoje drage, postavila bia s onog sveta, tanije Aselbanini roditelji, a
najvie njena razjarena sestra, koja je bila lepa koliko i Aselban. Jer, ovo
blago je bilo arolija. Jedini razlog zbog koga se Sejit Lutfulah zalagao da se
ono pronae bio je ovaj uslov; on, u stvari, nikada nije imao potrebu za

35
bogatstvom, onostrano je zadovoljavalo njegove potrebe. Poto je bude
oslobodio magije, Aselban e dobiti ljudski lik, Sejitu Lutfulahu e se
povratiti stari izgled, sunce e granuti, dve nenadmane lepote e se
sjediniti da ive u naem svetu sreno i svemono. U trenucima slabosti,
Sejit Lutfulah bi padao u oaj i bedu kao neko ko je dobro procenio i uvideo
sve tekoe i nemogunosti ovog poduhvata, dok bi u trenucima
ushienosti i ganutosti uglavnom pod uticajem opijuma govorio da on
uopte nije ovek koga vide nae oi i da nije mogue da mi ne vidimo
zaslepljujuu lepotu njegovog stvarnog lica. Prema njegovoj prii, na
prijatelj, koji je u misterioznom svetu iveo kraj Aselbaninih nogu, trebalo
bi da lii na istonjake prineve ili indijskih rade koje smo tada viali u
amerikim filmovima.
Jue sam sa Aselban iao u lov. Sto hrtova je odjednom jurilo s nama!
Koliko gazela, tigrova ulovismo... Zamisli, jedan je bio... Ne bi bilo kraja
priama iz lova, naroito u prisustvu Neit-bega Lovca, koji je iao u lov s
matorim, jedva pokretnim hrtom. Kada je tu bio Abdulselam-beg,
ilustracije srenog ivota su imale manje pokreta i vie vreve. U dvorcu
Aselbaninog oca bi se odmah nalo na hiljade dece lepe poput anela, i
duplo vie rodbine svih uzrasta, koji se svi meusobno vole i uvaavaju i
nikada ne bi pristali da napuste jedni druge. Abdulselam-beg bi s
ushienjem sluao o ivotu Aselbaninog oca, koji je iveo usred te guve,
okruen sa etrdeset konkubina.
Jedini nedostatak ovoj srei bio je to je Sejit Lutfulah mogao odlaziti
tamo samo kada ga Aselban pozove. I kada bi poziv izostao, on bi
mesecima lutao po naem bednom svetu, oronuo kao medresa u kojoj je
obitavao, u stanju izguvanom kao njegova iznoena odea.
Tada bi beao od ljudi, dok bi prema onima na koje naie postajao
netrpeljiv, bezobrazan, svadljiv. Ovakva Lutfulahova stanja bila su
iscrpljujua i zastraujua kao epileptini napad.
Neki udan ponos bi se uselio u njega, sav zapenuao pretio bi kako e
sve svoje snage usmeriti na unitenje neprijatelja; okolinom bi se
prolamale kletve i molitve izgovarane na nekom nepoznatom jeziku. Ja...
ih, ja... da li to bie uopte zna s kim ima posla?... Zna li uopte ko sam ja?...
Zadau ja njemu silu jada! Jer, ovek preko puta Sejita Lutfulaha bi postao
ono ili bie. Zna li to bie da u ga pretvoriti u pepeo? Njegov je bes
bio neka vrsta omamljenosti, opijum; u tim trenucima on je sebe
doivljavao kao princa svetla i mraka.
U Sejit Lutfulahovom lucidnom umu ovaj ponos je bio sjedinjen s vrlo
udnom filozofijom o ivotu i smrti. Poto se bes stiao, u Sejitu Lutfulahu
bi se nastanio novi oaj. Pre neki dan iznervirae me dumani [onostrani,

36
naravno!]. Otkrio sam im neke tajne. Sada e biti mnogo tee... Trenutno
nam je zabranjeno da ispoljavamo svoje moi.
Naposletku je ak i moj otac poverovao u njegove moi: Ima neto u
tom liku..., govorio bi. Da nije tako, ne bi doveo pekara Ahmet-efendiju u
ovo stanje. U samo tri noi izgoreli su mu i kua i radnja, pomrla cela
familija. I sad on ivi u toj kui...
I pomislivi na tu zlokobnu mo, odjednom bi se stresao i pljunuo u znak
gaenja: On nije ovek, on je demon... Boe, on bi mogao da nam srui
kiu kamenja na glavu. Zato vlada ne uhapsi ovog vraa? Sino se opet
odgegao do groblja u Edirnekapiju! Ko zna kome je presudio sino?
Neprestano su kruile prie da su se proroanstva koja je dobio
razgovarajui s duhom licem okrenut ka zidu obistinila, i kako je dahom i
rukama pomagao nervno obolelima.
Godine 1906, u vreme njegovog uspona, desilo se da Abduselam-beg
izgubi svoj skupoceni zlatni sat. Uz posredovanje Nuri-efendije doao je do
Sejita Lutfulaha, koji mu je, posle konsultacija sa onostranim, na vrlo
udnom turskom rekao: Sat je u enskom sanduku, sanduk je na brodu, a
brod na moru. Odmah poalji telegram, inae...
Tri dana kasnije ispostavilo se potpuno suprotno. Sat je pronaen u
prsluku, a prsluk u ormaru u sobi robinje koju Abdulselamova druga ena
tek to je dovela iz Egipta. Meutim, desilo se da je stigao odgovor na
telegram poslat za jednom slukinjom iz Unjelija koja ih je ba tih dana
napustila i vratila se u svoju domovinu:
Zena pronaena. U prtljagu obian stoni sat, kupljen na pijaci. Zena i
sat zadrani od strane policije. Oekuju se dalje instrukcije...
Moe se rei da to to je postao slavan u celom Istanbulu Sejit Lutfulah
duguje ovoj greki, koja je, izuzev u sutini, u pogledu svih ostalih detalja
bila tana.
U stvari, sutinska greka je postala ugao kojim se mogla izmeriti
njegova udesna snaga. Zahvaljujui ovom uglu, sva Sejit Lutfulahova
veliina, mo i njeno ispoljavanje bili su jasno uoeni, kao to se
prepoznaje stvarna pozicija broda koji, zapljuskivan, plovi okeanima u
gluvo doba noi. A to se tie nepodudarnosti, Sejit Lutfulah ionako nikad
nije tvrdio kakav e biti ishod njegove saradnje s duhovima.
Ukratko, ova greka se zbog jedinog nedostatka urezala u pamenje kao
kada na nekoj damiji fali 999. prozor. Da se sve obistinilo, neko bi
pomislio da je u pitanju ista koincidencija, i pojedinosti bi ubrzo bile
zaboravljene. Ovako, zahvaljujui maloj omaki, nita to je bilo pogoeno
nije palo u zaborav; pod njenom svetlou i sat, i sluavka koja je napustila
kuu, i skladite brodskog prtljaga, i prtljag, ukazali su se kao teke deonice

37
na ovom putu. Ima li boljeg primera da se ilustruje vanost i korist koju
greke imaju u naim ivotima?
Od tada je Sejit Lutfulah postao stalni i rado vien gost tunianskog
konaka. Verovalo se svemu to bi rekao. Njegova neverovatna pojava,
odea, nain ivota, medresa u kojoj je iveo, dodatno su doprinosili
ovome. Savete da malo promeni ivotni stil i odeu, ponianivi ka nekom
mranom mestu, odricao bi reima: Ne doputaju. Samo tri dana nakon
to je obmotao oko glave turban koji mu je na silu poklonio Abdulselam-
beg, vratio se u konak rekavi: Nije mi dozvoljeno. Neka mi gospodin
oprosti.
Sejit Lutfulah je znao kako da uini da pria traje. Govorio bi da su mu
duhovi odredili sobu u kojoj e spavati u medresi. Retko sam sretao mesta
kao to je ova medresa, tanije ono to je od nje ostalo, koja ostavljaju
utisak da je svaki njihov deli napravljen s mnogo panje i truda. Prialo se
da je zgrada napravljena u vreme Mehmeda I, zajedno s jednom malom
damijom, i da je po unapred utvrenom planu poela da propada odmah
po izlasku graditelja, kako bi dostigla svoje dananje stanje. Dvorite je bilo
poploano kamenjem koje je bilo delom ispucalo, a delom ga je iupao
dinovski platan izrastao po sredini. Sa tri strane dvorite je bilo okrueno
elijama, koje su, izuzev Sejit Lutfulahove, bile ili sasvim ili napola
uruene. Od male damije na levoj strani ostala su samo etiri stepenika i
vrata minareta. Odmah pored nje nalazilo se skladno groblje koje je od
ulice delila jo uvek ouvana ograda, na kome je poivalo etiri-pet
uticajnih ljudi tog vremena, zajedno sa sultanovim kafedijom koji je dao
da se sagradi damija i medresa.
Dvorite medrese, groblje, mesto gde je nekada verovatno bila damija,
sa svih strana su zarasli u oskudnu travu i drvee. Meu ovim drveem bilo
je ak i onog ije su grane izbijale ispod prevrnutih stubova. Ali ono
najudnije i za oveka najupeatljivije bile su tanke, nene mladice
empresa, koje su na vetru delovale kao neki ukras i izvijale se tano iznad
sobe u kojoj je Sejit Lutfulah spavao. Kada bi se naoblailo, na pozadini
boje pepela ove mladice bi postale upadljivo nestvarne, kao da su, u ime
prirode, besmrtne i nepobedive zavladale ovim jedinstvom.
Sa udesnom krestom to se njihala na njenom krovu, medresa je
stvarala oseaj neke besmislene i zastraujue ravnotee, koja je na samoj
ivici ponora i eka poslednji as, konanu odluku da se skotrlja.
Sejit Lutfulah je spavao u jednoj eliji ove ruevine, na tankoj zemljanoj
prostirci. Soba je bila memljiva i mrana. Oko prostirke bilo je postavljeno
nekoliko velikih upova u kojima je drao razne stvari. U ovoj nadrealnoj
sobi oko nogu posetilaca motala se i jedna odomaena aba naravno,

38
poklon od Aselban, i zbog toga joj je ime bilo eminigar oko ljubljene.
Ako je verovati glasinama, stvarni razlog to su duhovi od njega traili da
ova medresa bude njegova rezidencija bilo je to to se u blizini nalazila
riznica. Bila bi to beskrajna pria pripovedati o bitkama koje su voene na
onom svetu zbog blaga cezara Andronika.
Meutim, ako je verovati onome to mi je na prijatelj u poverenju
rekao, ova medresa uopte nije bila toliko razvaljena i u ruevinama.
Naprotiv, to je bio raskoni, blistavi dvorac. Kao to nismo mogli da vidimo
stvarnu lepotu Sejita Lutfulaha, tako nismo mogli ugledati ni rasko ovog
dvorca. A kada se bude pojavilo blago, dvorac e zablistati u punom sjaju,
sa stubovima od istog zlata i tavanicama optoenim draguljima i
smaragdima. Onda e se ionako sve srediti. Aselban e postati stvarna,
njen ljubavnik e dobiti svoj pravi lik, i oni e zajedno kuati ivot ispunjen
nepresunim zadovoljstvima.
E, tada u ceo svet drati u aci! Bie sve to elim... Iz sveta u proterati
nepravdu i bedu. Upravljau ljudima pravedno.
Postojao je u ovom udnom oveku izvestan oseaj za pravdu i nepravdu
koji je funkcionisao kao neki ureaj koji radi kako mu se prohte, i ak je
ponekad izgledalo da ba on iznutra upravlja udnim postupcima kroz koje
se ispoljavala Lutfulahova prava linost.
Gledano iz ovog ugla, da bi dostigao besmrtnost, stekao mo i uivao u
nemerljivim zadovoljstvima, Sejit Lutfulah je s prezirom i u potpunosti liio
svoj ivot svake blagodeti koju mu je sluaj donosio. Negova dua i ideali
bili su veliki. Vie je voleo da ivi u ispucaloj pustinji gde je bilo -nita, da
bi u ivotu dobio sve.
Kada sam doktoru Ramizu ispriao o svim udovinostima starog
prijatelja, on se posebno zadrao na ovoj pojedinosti, ponavljajui mi vie
puta da pitanje pravde i nepravde moe biti klju ili jedan od kljueva za
odgonetanje Sejit Lutfulahove pojave. Temeljei se na naunim metodama,
razmiljanja mog dragog prijatelja su ga ak u jednom trenutku navela na
pitanje da li je Sejit itao Marksa. esto bi mi se protivio, govorei: Mora
da je itao Marksa i Engelsa! teta to to ranije nismo istraili! Kada bih
ja opovrgavao tu mogunost uz obrazloenje: Odakle bi on mogao da ita
velike umove? On ak ni turski ne zna!, on me je uutkivao reima: Vi ste
uvek takvi... Vaim duhom vlada oseanje inferiornosti koje ini da dosta
gubite na vrednosti. Dragi moj, odustanite od takve naravi. Ja sam ubeen
da je znao nemaki i da je proitao celu socijalistiku literaturu. Drugaije
ne bi tako silno prigrlio ovo znaajno pitanje naeg doba kakvo je pitanje
pravde i nepravde, niti bi se za njega toliko borio. On je zaetnik
socijalistike kole kod nas.

39
 Doktor Ramiz je uvek razgovarao na ovaj nain. Poinjao bi s jednom
stvari, da bi ubrzo zatim usledila lavina. Ja pak nisam imao hrabrosti da se
svojim skromnim znanjem otvoreno suprotstavim ovom eruditi. Ali zato
da laem, kada se ja nisam sreo ni sa im to bi mog jadnog, starog
prijatelja, tokom njegovog ivota, iji sam bio svedok, moglo da navede na
ovakvu vrstu borbe.
Entuzijazam Aristidi-efendije, Nait-bega, Abdulselam-beg efendije nije
bio bez granica. Doznavi od svog polubrata, svetenika s Hejbelijade, da je
cezar Andronik bio niko drugi do imperator Hadrijan, Aristidi-efendija je
posao s blagom posmatrao s aspekta nauke. Prema njemu su svi napori
Sejita Lutfulaha, kao i ekanje na naredbe od onog sveta, bili uzaludni.
Trebalo se odmah latiti lopate i izvriti nekoliko iskopavanja. Meutim, u
svetu duhova sve ima svoj redosled i prioritete.
Najvaniji dogaaj zbio se 1909, u noi kada se Aristidi-efendija sam
upustio u potragu za riznicom cezara Andronika. Ve na samom poetku
kopanja izmeteno je mesto gde treba da bude skriveno blago, a uskoro se
nastavila tajna potraga. Ova sumnja nesvesno se javila kod Aristidi-efendije
poto se umesto upova sa zlatom i draguljima, starih tofova, dvorskih
stvari, statua od zlata i slonovae, pa ak i knjiga koje je oekivao, pojavila
tegla s jednim noviem iz vremena sultana Mehmeda i nekoliko kostiju.
Posle te noi, Sejit Lutfulah je rekao da e sada morati mesecima da se
trudi ne da se blago nae ve da se vrati tamo gde je bilo, zbog ega ovaj
jadni ovek umalo nije presvisnuo od tuge. Isto kao u sluaju Abdulselam-
begovog sata, ovim je i poslednji otpor Aristidiefendije protiv Sejita
Lutfulaha bio slomljen. Shvatio je da e u njegovom prisustvu uvek biti
primoran da na svom licu nosi osmeh kojim su Evropejci zatvarali oi pred
neznanjem, pomean s vrstom sujevernog straha hurafevi korku.
Naspram naeg prijatelja je ostao u stalnoj neizvesnosti, poraen kao
vojska kojoj je onemogueno povlaenje.
Ono to je Sejit Lutfulah u stvari hteo bilo je da svojim duhom ovlada
tajnom svemira i materijom. Govorio bi: Zlato ne nastaje destilacijom,
njega stvara duh. ega pod zemljom ima vie od zlata? Poenta je napraviti
ga bez dodira.
Pa ipak, i on je, kao i svi ostali, bio stalno prisutan prilikom
eksperimentisanja u tajnoj laboratoriji iza Aristidi-efendijine apoteke, da
meu destilatorima, mehovima i flaicama raznih oblika, daje Aristidi-
efendiji formule koje pronalazio u starim spisima. tavie, zbog toga su
izmeu ove dvojice nastajale rasprave koje bi trajale danima.
U ovim raspravama strpljenje i tolerantnost uenog evropejca kakav je
bio Aristidi-efendija i ponos i dirljivost nekoga ko se u potpunosti oslanja

40
na onostrano meali su se ba kao kada se smeaju i plamenom zagreju dva
potpuno razliita jedinjenja, prouzrokujui eksplozivnu reakciju u boici i
izvan nje. Jedino to mi je ostalo u seanju kada sam u par navrata
prisustvovao eksperimentima jesu strunih termini koje je Lutfulah
upotrebljavao. Purifikacija, stvaranje, kalcinacija, potamnjivanje,
jedinjenje, reprodukcija, sinteza, analiza, jo uvek mi izgledaju kao vrata
velikih mogunosti, koje otvara elina volja. Svi smo doiveli dan kada su
se ova vrata otvorila na potpuno neoekivan nain. Jedne noi dok je
Aristidi-efendija sam radio u laboratoriji, elei tako da prigrabi sve
zasluge za eksperimente sprovoene pod pokroviteljstvom Abdulselam-
bega, desilo se da je destilator eksplodirao i laboratoriju zahvatio plamen.
Sat kasnije stigla je patrola i vatrogasci su pronali poluispeeno telo
Aristidi-efendije. Tog februara 1912. godine njegovom smru stavljena je
taka na dalje pokuaje da se putem destilacije dobije zlato. to se tie
preostalih lanova male druine, nada da e blago biti pronaeno bila je
jedino to im je preostalo.

41
 8

Zbog ega optereujem pripovest o Institutu za podeavanje satova ovim

davno prolim uspomenama? Zato me senke prolosti skreu s puta?
Danas one oveku ne mogu biti ni smene ni istinite. to se mene tie,
suvie sam star da bih uivao seajui se i zamiljajui stvari koje su prole.
ak i da je tako, ja sam od trenutka kada sam upoznao Halita
Nepogreivog postao sasvim drugi ovek. Nauio sam da ivim u stvarnosti
i da se s njom suoavam. Da, on mi je udahnuo novi ivot. Mnogo sam se
udaljio od nekadanjih zbivanja, ona ne dotiu vie moju duu, iako su
moja prolost. teta to ne mogu da priam o sebi bez vraanja u prolost.
Proveo sam godine meu ovim ljudima, ivei njihove snove. Ponekad bih
oblaio njihovu odeu, usvajao njihove poglede na svet. Nekad bih
nesvesno postajao Nuri-efendija, Lutfulah ili Abdulselam-beg. Sluili su mi
kao primer, bili su maske koje sam nesvesno navlaio na lice. esto sam
pred ljude izlazio kao jedan od njih. ak i sada mi se deava da, videvi se u
ogledalu, na licu prepoznam nekog od njih. Pomislim kako mi licem krui
suzdrani osmeh Nuri-efendije, a trenutak kasnije sav zadrhtim
suoavajui se sa Sejit Lutfulahovim pogledima ogrezlim u laima. Ima
dana kada padnem u oaj poto me spopadnu beznadena ljubomora i
nestrpljenje, svojstveni mom ocu. To mi se vidi ak i po odei. im se
uvuem u odela koja su mi ili uveni krojai, ja postajem Abdulselam-beg.
Jue, kada je trebalo da zamenim naoare, nisam li traio zlatne kao
Aristidi-efendijine, iako svestan da je taj model odavno izaao iz mode?
Moda je ovo to nazivamo linost sluajno steeno bogatstvo maski u
skladitu pamenja, iz ijih meusobnih reakcija nastajemo. Ili je to jo
dublja i monija stvar, unutranja borba koja odjednom slabi ova naslea.
U meni to svakako postoji, mada to ne mogu rei za svakoga. Sigurno je
da postoje oni koji ne mogu da ive kao ja, koji sebe smatraju drugaijim,
istijim, snanijim.
Samo to ja ne piem njihove ve svoje uspomene, svoj ivot. Ipak, ni
kasnije u svom ivotu nisam mogao da se oslobodim uticaja ovih ljudi. Moj
sin kae da ja nisam iskusio red, rad i disciplinu. Oni su nastavili da unose
pometnju u moj ivot. Ahmet ne lii na mene i iz sve snage se trudi da tako
bude. Zbog toga je ak propustio nekoliko zgodnih prilika. Odmah po
zavretku gimnazije dobio je dravnu stipendiju. Posle studija medicine,
kako su to status i imovinsko stanje omoguavali, predloeno mu je da
zavri specijalizaciju u Americi, ali on je odbio i otiao u Anadoliju.

42
Ukratko, preutno je odbijao sve to je dolazilo od mene.
Ne mogu da tvrdim da me sin nije voleo. Sigurno je da mu se nisu sviale
neke stvari kod mene, jer su odstupale od njegovog naina razmiljanja, a
neke je i mrzeo. Uprkos tome, oseam da postojim negde duboko u njemu.
To sam primetio jednom prilikom dok je pregledao pacijenta. Posmatrao ga
je na isti nain na koji sam ja posmatrao sat. Ili kako je to radio Nuri-
efendija... Nadam se da vie lii na Nuri-efendiju, njega je posao okupirao
vie od mene.
Na kraju, ispostavlja se da je prolost jedina prepreka mom trenutnom
zadatku. Niti mogu da je se oslobodim, niti da joj se u potpunosti predam.

43
 9

Stara ograda, koju sam pre etiri godine kupio u jednoj antikvarnici i dao
da se postavi na staklena vrata koja vode na verandu vile Sat i u cveem
obraslu batu, delom je doprinela da se ovoliko zadrim na uspomenama.
Motivi lala, proarani zvezdama, odveli bi me pravo u prolost, u dane
detinjstva, koje su, uprkos nematini i velikim potrebama, ispunjavali snovi
i nadanja. Na putu za oronulu medresu u koju bih odnosio razne stvari za
Sejita Lutfulaha ostavljane u asovniarskom centru, zastajao bih ispred
ove ograde i, dugo je posmatrajui, matao da u ja, ako on jednog dana
pronae blago ili ako Aristidi-efendija uspe da pretvori ivu u zlato, od
dela koji meni bude pripao to dodue niko nije pominjao, ali
podrazumevalo se da e i meni neto zapasti dati da se popravi zid,
groblje, a moda i damija.
Srea ili sluaj su hteli da se desi upravo suprotno, isto kao to se desilo s
velikim zidnim satom, za koji sam se zavetovao da u ga pokloniti damiji
im porastem i steknem novac. Pre tano dvanaest godina, pritisnut sa svih
strana, iupao sam je, rizikujui da budem uhvaen usred bela dana s
paretom zida na kome je stajala kao oboreno krilo ptice koju je Nait-beg
pukom ubio i prodao jednom antikvaru za 30 lira.
Tih trideset lira me je tada obradovalo kao da sam naao blago cezara
Andronika i kao da sam u Aristidi-efendijinom destilatoru pretvorio svu
postojeu ivu sveta. Istog dana kupio sam mojoj eni Pakize sitne
poklone, dao sam da se po ko zna koji put popravi ud moje svastike
zaljubljenice u muziku, s tim da sam ovaj put bio siguran da u ga vratiti
popravljenog; dok sam mlaoj svastici, koja se hrabro spremala da po
etvrti put uestvuje na izboru za mis i zbog toga nas ponovo bacala u
neverovatne trokove, kupio kai koji nikako nije mogao drati njenu
prilino iroku haljinu, ali koji je upravo zbog toga upadao u oi i koji e,
kako je verovala moja Pakize, 99% uiniti da ona postane mis.
Uz to, poslednje dve lire dao sam mom starom drugaru, prodavcu
polovnih stvari Ali-efendiji da bi povratio sat prodavca Hulki-efendije, koji
sam tri veeri ranije zaloio da bi moja porodica gledala bioskop pod
vedrim nebom.
Iako je ograda donela trenutno olakanje i komfor koje odavno nisam
doiveo u naoj kui, u meni se javila tuga. Izneverio sam prolost i, to je
jo gore, svoj zavet iz detinjstva. Meutim, dugo sam jo verovao da je
ovek s kamenim turbanom, koji je leao sahranjen odmah iza ograde,

44
svetac, moda i zbog duda koji je pored njega izrastao ogroman. Kada mi je
majka bila bolesna, iao sam svako vee do ograde da zapalim sveu i da se
pomolim za njen oporavak.
I tako je, pre etiri godine, ugledah u jednoj antikvarnici u koju sam
povremeno svraao naravno, ne vie da prodam ve da kupim neki ukras
za vilu Sat. Da nisam znao da to udvostruuje njenu vrednost, bacio bih se
na nju i zagrlio je kao starog prijatelja. Ali uzalud! Uprkos mom trudu,
lukavi Jevrejin me je prozreo. Verovatno je primetio kako mi se tresu ruke,
iako sam mu bio blago okrenut leima. Iz opreza, najpre sam se raspitivao
za jedan mali indijski stalak za knjige, da bih ga zatim upitao za cenu
ograde, na ta on ree: Devetsto lira... Mnogo dobar komad. Dobio sam ga
iz Konje. Muzejska stvar... Razlika izmeu trideset i devetsto lira bila je
tridesetostruka. Skoro duplo vie od onoga to je rekao moj sin! Brojke kao
da su me na trenutak omaijale i zamalo da kaem: U redu! Nosite ga!
Meutim, pribrah se i ponudih sto pedeset. Nije hteo da uje. Sto ezdeset,
rekoh. Mora da se alim, ree. Kao da smo bili na minaretu u kojem se
razliitim stepenitem stizalo do svake galerije i, da bismo se sreli na pola
puta, on polako silazei, a ja uspinjui se korak po korak, kretali smo se
rukovodei se debelim zidovima to su nas delili, osmatrajui se kroz njih.
Ali mora da sam negde pogreio u proceni, jer, budui stepenik iznad
mene, Mandalin-efendija se nije mrdnuo s etiristo sedamdeset pet. Poto
sam platio, verovatno da se osvetim za pretrpljeni poraz, sagnuo sam se i
poljubio ogradu, koja je jo uvek imala na sebi tragove svea to sam kao
dete palio. Vie nije bilo potrebe da krijem radost zbog ponovnog susreta s
davnom uspomenom. ak sam nastavio: Mandalin efendijo... Danas
uopte niste bili vet trgovac. Mogli ste mnogo skuplje da mi prodate ovu
ogradu, za koju znam bolje od svih da nije dola iz Konje, a da je primerak
za muzej, to jeste...
Mandalin me je posmatrao izvesno vreme, a onda poe da mae rukama
po vazduhu kao da e poleteti: ta u, pao, sad je gotovo... zavreno...,
ree. Nek si mi iv i zdrav... Da smo svi ivi i zdravi... ekaju me druge
muterije!...
Verovatno ima onih koji e me osuditi jer sam prisvojio ogradu koja je
bila imovina kafedijinog groblja. Stvarno mi je ao zbog toga. Ima tu
neto to unosi nemir u oveka. Ali, kad malo razmislim, mogue je uteiti
se. Za poetak, ni medresa ni damija vie ne postoje, niti je iv vlasnik
kome bi sigurno morao da je vratim. Mogue je da sam, iupavi joj
ogradu, i sam malo doprineo da se ova zgrada srui. Ali ve sam rekao
koliko je bila stara i oronula. Povrh toga, zna se da sam je iupao jer me je
nuda naterala. Na kraju, ovek e svakako nai utehu kada vidi stanove

45
izgraene na njenom mestu. Reklo bi se da se ceo kraj tome raduje. Ako se
ovako nastavi, kroz koju godinu nii e moderno naselje! Naposletku, ja
sam ovek dananjice, volim komfor i modernu arhitekturu.
Ne sekiram se mnogo to je groblje srueno, to su kameni spomenici s
ugraviranim epitafima postali podloge za radijator, drai za slavinu,
ukrasni elementi... Odavno znam da kafedija Salih-aga nije bio svetac.
Moja majka je umrla uprkos sveama koje sam palio i zavetu koji sam
poloio, i od onda ne mogu da mu oprostim, bio on svetac ili ne.
U svakom sluaju, nisam neko ko bi se u ovim godinama rasplakao zato
to gradu fali groblje!
Savremeni ivot nalae da ne mislimo o smrti! Na kraju krajeva, da li
ivimo da bismo iveli svoj ivot, ili da bismo saekali smrt?
to se same ograde tie, ja sam taj koji ju je otkrio i divio se ovom
umetnikom delu. Njenu lepotu sam prvi ja primetio. Izvukao sam je iz
antikvarnice, ne dozvolivi da dospe u ruke nekog tupana. Ukratko, ja sam
je spasio. Da li sam pogreio to sam uzeo pod svoju zatitu stvar koju sam
lino jednom za svagda izbavio od raznoraznih avantura? Na kraju, moe
li iko uivati u njoj vie od mene? Ko posmatrajui njene are moe da
ugleda svoju prolost s gomilom udaka?
S vremena na vreme, dok piem ove redove, podiem glavu da bih je
pogledao. Posmatram kako se nekoliko koraka od mene, u hladu topole i
kedra njega sam takoe presadio iz nekadanje bate na Bosforu igraju
moji unuci s najmlaom erkom, koju mi je Bog darovao u ezdesetoj
godini.
Drei u rukama raznobojne kofice i lopatice, igrali su se peskom u bati.
Iako su uz njih bile dadilje, ona glupa vajcarkinja koju je moja erka Zehra
nepromiljeno uzela za svoju decu i armantna, nasmejana Asije, s tenom
poput ita i telom ribe, koju sam ja naao za moju Halide, dobro sam znao
da su ih neka druga bia uvala, pazila, delila njihove radosti. Istina,
verujem da su i Nuri-efendija, i ljudima naklonjeni Abdulselam-beg, pa ak
i Sejit Lutfulah, s dronjavom galabijom koju mu je poklonila Aselban, u tom
trenutku bili prisutni. Ko zna, moda je lino Nuri-efendija po ovoj vruini
odveo Halide, ije plave gaice tako slatko vire ispod kratke haljine, posred
jedne cvetne leje, prouzrokujui tako da padne, obema rukama se
oslanjajui na kamen. Kakav je pogodak to to sam ispunio elju Pakize i
dao joj ime po pokojnom Halitu Nepogreivom. Iz dana u dan sve vie lii
na njega. Kao latice rue otvaraju se njegove crte na njenom licu, ak joj i
narav naginje ka njegovoj. Kao on, i ona ini da se svako povinuje njenoj
volji i da pre nego to poeli dobije sve to joj se svia. Sejit Lutfulah uopte
nije preterao rekavi da naa imena utiu na nau sreu i sudbinu. Siguran

46
sam da ona ne bi toliko liila na pokojnog dobrotvora da ne nosi njegovo
ime.

47
 10

Godina 1912. bila je jedna od najgorih u mom ivotu. Odmah na poetku

godine umro je Nuri-efendija. S njegovom smru pojavili su se mnogi
problemi. Jo na povratku sa sahrane osetio sam nemo i beskorisnost,
iako sam imao samo sedamnaest godina. Dve godine pre toga bilo mi je
teko da nastavim sa kolovanjem, a kada se moje prijateljstvo sa Sejitom
Lutfulahom uvrstilo, prestao sam da poseujem ak i kvart u kome se
kola nalazila. kola je uvek vana za mlade. Dii ruke od svega u tim
godinama znai odlagati odgovor na sutinsko pitanje svakog mladog
oveka: ta u biti kad porastem? To vam je kao voz koji e vas odvesti na
sigurno mesto pod uslovom da ste stigli na vreme, da ste u pravi as
promenili prevoz i bili strpljivi do kraja. Ja sam izgleda siao mnogo ranije,
i to usred pustinje.
Postepeno je oko mene narastala buka ispitivakog metea ija sam
meta bio, postao sam predmet velikodune ljudske brige. Majka je
neprekidno ponavljala: ta e biti s ovim detetom?, komije bi svaki put
kada sretnu mog oca zapitkivale: ta je sa sinom? Neki su mislili da treba
da uim, neki da treba da idem na zanat, a svi skupa bili su za to da otac
rei ovaj problem metodama prisile.
Bilo je i onih koji su govorili: Bar ga oeni ako ve ne radi.
I sam sam sebi postavljao ovo pitanje. Istina, nisam razmiljao o poslu,
plati, zanimanju. Ali postojao je dan, vreme koje je trebalo nekako
potroiti. Do tada me nita osim satova nije zanimalo, a ni o satovima
nisam znao ba mnogo. Dosta me je nauio Nuri-efendija, ali ja nikad
nisam razmiljao o bavljenju popravkom satova. Posebno zato to sam bio
nespretan. Moje oko nikako nije bilo u dosluhu s rukama. Oni su
funkcionisali svako za sebe. Bio sam roeni amater. Sve ega bih se latio
ubrzo bi mi dosadilo. U meni bi se odjednom otvarao put, i ja sam,
ostavljajui posao, bespogovorno odlazio. Tako je bilo oduvek, u koli, u
Nuri-efendijinom centru za popravku satova, u tekijama gde sam utorkom i
etvrtkom iao s ocem. Uprkos tome, trebalo je neto raditi. Postao sam
egrt u jednoj radionici za popravku satova blizu centra. Siroti ovek, bio je
siromaan i bez posla. Jedva je sastavljao kraj s krajem. Ipak, pristao je da
me primi. ak je pristao da mi da neku paru ako sam popravim neki sat. Ali
nisam imao sree tih dana, niko nam nije svraao. Majstor i egrt, sedeli
smo jedan naspram drugog u tiini, ne radei nita.
Nimalo nije liio na Nuri-efendiju. Kod njega nije postojala nikakva

48
filozofija, niti misao o satovima. Jednom kada sam hteo da mu ispriam
stvari koje sam nauio od Nuri-efendije, nita mu nije bilo jasno. Na moju
izjavu da sat slii oveku odgovorio je: Sluaj, ja ne volim te budalatine!
S druge strane, Sejit Lutfulah me je pratio u stopu. Navikao se na moju
pomo prilikom uspostavljanja kontakata s onostranim. Deavalo se da
iznenada uleti u radnju: Hajde, dii se! Stigla je naredba. Ide se u
Etjemez! Tada bi molio majstora da me pusti i, ako me ovaj ne bi putao,
zastraivao ga je dinovima. Etjemez, Ejupsultan, Vanikoj, ceo Istanbul
smo obili. On, s prljavim turbanom na glavi, u galabiji koju je lagani vetar
pumpao, vukui svoju poluhromu nogu, a za njim ja u svojoj neurednoj,
zakrpljenoj odei.
Uprkos svemu tome, nekako sam izdrao nekoliko meseci pored starog
asovniara. Da, Asim-efendija nije poznavao filozofiju satova, ali je znao
kako da ih popravi, i tome je mogao da naui oveka. teta to se desio
dogaaj zbog koga sam bio primoran da napustim radnju. Jednog dana,
Sejit Lutfulah je doneo neki ukradeni sat na popravku. Kada se to proulo,
ja sam bio okrivljen. Proveo sam sate u policijskoj stanici. Naposletku,
neko se setio se da je on nekoliko dana ranije bio u radnji, i priveli su ga.
Siroti on, izjavio je da je ukrao sat kako bi kupio tamjan koji je trebalo da
zapali na ulazu u cezar-Andronikovu riznicu. ak je pokazao i mesto gde
ga je budzato prodao. Tvrdio je da su ga duhovi naterali na ovo, jer je
neophodno da se tokom ovakvih potraga za blagom neto ukrade. Odmah
poto su utvrdili ko je stvarni krivac, pustili su me. Ali ja uopte nisam
eleo da odem, bilo mi je ao da ostavim jadnika. Na kraju sam se setio
Abdulselam-bega. Uz njegovu pomo spasio se od odlaska na sud zbog
krae i uivanja opijuma. S nekoliko novia Abdulselam-beg je ponovo
kupio sat. Ali Asim-efendija me vie nije hteo. Imao je pravo. egrt koji ima
tako glupe i neodgovorne prijatelje predstavlja stalnu opasnost.

49
 11

Nesumnjivo da su reakcije na dogaaj sa satom bile dalekosenije i za

mene znatno pogubnije i neprijatnije u naoj kui nego u policijskoj
stanici. Meutim, dogaaj koji je usledio dan kasnije iz korena je potresao
moju porodicu, inei da bes mog oca i neprekidne alopojke i tuga moje
majke skrenu u drugom pravcu.
Uvek je tako. Dogaaji se ne zaboravljaju sami od sebe. Uvek neki drugi
potisne prethodne, oslabi utiske, a ako je postojala krivica, ublai je. Dan
poto su iznenadno zvali oca u policiju zbog mene, desilo se da umre moja
tetka, da bi, kasno po podne, neposredno poto su je sahranili, ponovo
oivela. Ova dva dogaaja okrenuli su nau kuu naglavake. Nikada vie
moj otac nije uspeo da se oslobodi njihovog uticaja.
Tetka je bila oev jedini rod. Moda upravo zbog toga, njihove naravi,
karakteri, pa ak i zdravlje, bili su u potpunoj suprotnosti.
Otac je pucao od zdravlja, mogao je volu rep da iupa. Voleo je ivot i
bio sklon rasipnitvu. Za njega je svet bio neto to se veje i prodaje, kao
ito, ili su ga drugi nauili da je tako.
S druge strane, moja tetka je bila mrava, stalno boleljiva, osvetoljubiva
i zatvorena u sebe. Iako vernik, otac je bio veseljak, ljubitelj prie, muzike.
Tetka je pak bila namrtena, stroga, verski fanatik, ponosna, uvredljiva.
Jadna ena, istinski je uivala da mui sebe. Ova dva potpuno razliita bia
imala su jednu zajedniku stvar teak ivot. Moj otac je bio zanesenjak,
nadao se nemoguem i uvek kuburio s parama. Tetka je pak bila tvrdica. I
pored toga to joj je pokojni mu, sin nadzornika istaa na dvoru,
prepisao, pored konaka na Etjemezu, jo nekoliko hanova, hamam, novac
zaloen kod dvojice zelenaa i mnotvo obveznica, skoro da je gladovala,
jedva sastavljajui kraj s krajem. ak se, iz straha da joj ne potroe novac,
nije ponovo usudila na udaju. ivela je u kui sa esnaest soba kao sova,
sama, sa starom neuraunljivom slukinjom koja je bila usvojena kao dete i,
kao i ona, pobona, sebina i, povrh svega, abronoa. Jo prve nedelje
nakon muevljeve smrti, zabranila je mom ocu pristup kui, da se ne bi
meao u njene poslove. Mi smo tetku viali samo o praznicima, za Bajram,
Kandil, kada smo odlazili kod nje da joj estitamo i celivamo ruku. Ona je
imala obiaj da svrati kod nas druge nedelje Ramazana, jer je naa kua
bila odmah do damije. Kod nje, mi bismo dobijali najskromniju ast u
Istanbulu, darivala bi nas gomilom saveta i najjeftinijim poklonima. A kada
nam je dolazila u goste, doivljavala bi nervni slom primeti li da neto fali.

50
Strah da li emo uspeti da zadovoljimo ovog tekog gosta uselio bi se u
nau kuu dva meseca pre nego to bi se ona pojavila u pratnji dvojice
slugu. U stvari, zadovoljiti moju tetku te nedelje kada bi se njene ivotne
navike iznenada promenile a njen apetit postao naprasno uvean, bilo je
mogue jedino postom koji bi poinjao nedeljama unapred i s vremenom
postajao sve rigorozniji. Meutim, najtee od svega bilo je podneti njene
savete i kritike.
Ona, zapravo, nije volela ni oca, ni nas; ak je uivala da nam to jasno
stavlja do znanja. Sigurno je da nas je gledala kao prve naslednike, bilo
pojedinano, bilo skupa, kao porodicu.
lanovi porodice za nju su bili ruka na maini kojom se pokree strana
stvar koja se zove smrt. Razmisli li se o krajnjem ishodu, cela maina bili
smo, u stvari, mi. Ako jednog dana umre, zbog nasledstva bi ispalo da je
umrla za nas. Pogreno bi tumaila svaki na pokret i osuivala nas za
najdobronamernije rei. Saveti kojima nas je obasipala bili su o ovoj temi.
Ne ekajte tuu smrt, to je najvei greh!, bile su rei koje joj nisu silazile
sa usana. U stvari, niko nije tako razmiljao, bar ne u poetku. Moj otac je
alio svoju sestru, elei joj sve najbolje.
Kada je ostala udovica, silno se trudio da je uda za naeg prijatelja, Nait-
bega Lovca. Meutim, moja tetka, koja je bila duboko uverena da je ruan,
nikako nije pristajala na tu ideju, govorei: Ja ne traim oveka koji e
troiti moje pare. U stvari, ona je ovu ideju videla kao jo jedan oev trik.
Da to pomisli najvie ju je podstaklo to to je moj otac, istovremeno s ovom
idejom i uprkos naim godinama, proglasio moju veridbu sa erkom Nait-
bega.
Jednom se desilo da je bila bolesna i otac je, plativi iz svog depa, doveo
doktora da je pregleda. Svi u kui smo se esto seali kako ih je tog dana
obojicu najurila, viui: Ne uri! U svakom sluaju, tebi e sve ostati!
Ne mogu da poreknem da su u to vreme poslovi mog oca bili prilino
neuspeni, i da je tetkino nasledstvo bilo za njega jedini spas. Tetkino
zdravstveno stanje se znatno pogoralo zbog posebnog reima kome se
podvrgla malo je jela, slabo se kretala, stalno je mislila na svoj novac a i
ivci su joj naisto popustili. Nije ostavljala oca na miru, traila je
nemogue rtve u zamenu za nasledstvo koje e, raunala je, ubrzo dobiti;
koristila je svaku priliku da nasre na jadnog oveka, kinjei ga. Ukratko,
ona za mog oca vie nije bila sestra ve velika briga.
Pred kraj joj se oduzela polovina tela. Moj otac nikako nije shvatao kako
ona i dalje eli da ivi u telu koje jedva funkcionie, a posebno zato, uz to,
nastavlja njega da mui. To je mogao pripisati jedino tiraninu koga je od
detinjstva hranila u sebi. Jednom reju, moj otac je mislio da ona ivi

51
njemu iz inata. Svako vee, vraajui se kui posle dana provedenog u
konaku na Etjemezu, gde bi ga ona, prikovana za krevet, najstranije
muila, mislio je: Da li je ovo mogue? Kako ovek u ovakvom stanju
uopte moe da ivi? avo se nameraio na mene. Ali, Bog je svemogu...
Ove rei pokazuju da se moj otac oseao kao rtva.
Sudnji dan je, ipak, na kraju doao. Sva u suzama, neuraunljiva sirotica
je donela ocu vest da je tetka umrla. Istog asa su otili zajedno u konak i
preduzeli sve to je trebalo. Molitva se itala u damiji na Laleliju.
Organizaciju sahrane poverio je naem komiji Ibrahim-begu, a on je
odmah posle molitve otiao pravo na Etjemez da osigura da neko neto ne
ukrade.
Po mom miljenju, ovo je bila najvea greka. Na prvom mestu, da se nije
tako polakomio na nasledstvo i imovinu, tetka bi bila sahranjena na
vreme, i time bi se umanjila verovatnoa da oivi. ak i u sluaju da se
desilo ono to se desilo, sigurno bi ostavio drugaiji utisak da ga je videla
kako tu pored nje, pokisao i tuan, crkava od plaa, udarajui se po
grudima.
Meutim, desilo se suprotno. Od para koje mu je otac dao, Ibrahim-beg
je, da bi sauvao vie za sebe, organizovao pokop prilino skroman za
nevestu dvorskog nadzornika istaa. S druge strane, poto nije bilo nikog
od lanova porodice, jedva su pronali grob njenog pokojnog mua, pored
koga je trebalo da je sahrane, kasnilo se sa iskopavanjem rake, a bilo je i
drugih kanjenja i nedolinosti. Na kraju, kada je raka iskopana i ba kada
je trebalo da spuste koveg, tetka se odjednom probudila iz letarginog sna
za koji su svi mislili da je smrt, i, budui bie kome nita nije strano,
postarala se da podigne poklopac, a zatim je pogledala oko sebe.
Zahvaljujui savrenoj otroumnosti, odmah je shvatila o emu se radi i,
prepoznavi jedino imama s Etjemeza, naredila mu: Hajde, brzo, nosite
me kui...
Ibrahim-beg je priao kako su jedva uspeli da prenesu sanduk od groblja
do kue, poto se veliki deo onih koji su bili na sahrani od straha razbeao.
Da nije bilo tetke, koja je podviknula da ne smeju da bee, ovaj posao bi
bilo nemogue odraditi. Odmah je od imama traila da joj da neto nalik
na jaknu to je pored iskopane rake zaboravio jedan od kopaa, i, poto se
dobro umotala, uspravljena od struka u toj udnoj nosiljci, naredila je
pokret. Navodno se estoko cenkala s nosaima da je prenesu do Etjemeza,
mada je, u svom maniru, mogla prosto da kae: Kako ste me doneli, tako
me i vratite! Uavi u grad, traila je da joj u prvoj pekari na koju su naili
kupe neko pecivo, da utoli glad.
Poto su iza ovog povratnika s onog sveta koji se krepio pecivima stupali

52
svi prolaznici, tetka je stigla kui u pratnji slavljenike povorke, kao nekad
kada je bila nevesta, vukui za sobom ljude iz nekoliko mahala i jo pola
kvarta.
Za to vreme, moj otac je, potpuno nesvestan zbivanja, raspustivi
poslugu, zaposeo kuu na koju je sada kao brat ostvario sva prava.
Prevrnuo je sve, stigavi ak do onoga to je bilo pohranjeno u ostavi za
ugalj i nasred sobe napravio hrpu stvari ija je vrednost bila velika, a teina
mala. Depova punih zlata, dragulja i obveznica naenih u fioci do
uzglavlja kreveta, osvrtao se oko sebe sa izrazom koji je govorio: Da li je
to sve? Ja sam se pak udubio u popravku trpezarijskog sata, koji me je
privlaio jo dok sam bio dete, ali koji nikada nisam imao prilike da
dotaknem.
Ja sam otvorio tetki vrata. Dala je nekoliko kratkih instrukcija kako da je
izvuku iz poloenog sanduka. Ni najvei zapovednik koga belei istorija ne
bi bio tako hladnokrvan dok ga izvlae iz kovega. Tako dostojanstvena i
smirena, bila je poput Cezara ije sam slike viao u udbenicima. teta to
mi nije dozvolila da izrazim zadivljenost koju sam prema njoj u tom
trenutku osetio. Odgurnuvi me, ula je unutra i, ne pogledavi me, upitala:
Gde je taj tvoj prokleti otac?
Pokazao sam nagore bradom koja se tresla od meavine straha,
uzbuenja, zaprepaenosti. Naredila je onima pored sebe: Penjite me
gore! Brzo!...
Meutim, sama se popela uza stepenice, ne saekavi. Svi su se jo vie
zaprepastili. Moja nepokretna tetka, ona iju smo smrt oekivali, tetka koja
je u stvari bila mrtva, ila je bez iije pomoi i popela se uz stepenice
treim korakom.
Nisam ba voleo oca nakon to se drugi put oenio. Nisam bio preterano
saaljiv na njegove jadikovke, poto nisam znao ta je od toga la, a ta
istina. Ipak, nikada neu zaboraviti stanje u kome je bio tog dana. Jadni
ovek, uasnut i zaprepaen, nije mogao da progovori, videvi pred sobom
zloestu ciciju od svoje sestre s mrtvakom kouljom preko lea, koju je
nekoliko sati pre toga otpremio na onaj svet. Lice mu je poutelo kao
linoleum, tresao se kao prut. Nisu se obratili jedno drugom. Tetka je rekla
samo: Vadi sve to si uzeo!
Otac je procedio neto kao: To si ti?! Dobro dola, sestro..., i poeo
drhtavim rukama da prazni dupke pune depove, vadei jednu po jednu
stvar.
Posle pet minuta, bio je smoden kao da je hodao po uarenom pepelu.
Dao je sve to je uzeo i vie od toga. Taj viak bila je nada u bolju
budunost. Tetka je krajnje paljivo pratila njegove pokrete i, uverivi se da

53
mu osim due nita vie ne moe uzeti, smesta mu je rekla: Hajde, gubi se
sad! Vodi onu budalu od sina sa sobom... I neka se isti ova guva... Safinaz,
raspremi mi krevet! Donesi mi jedan aj od limuna... Pouri, smrzla sam
se... Napolju je cia zima...
Otac i ja, paralizovani, izaosmo iz kue.
Priznajem da ovaj nesvakidanji dogaaj nije ostavio na mene toliki
utisak kao na mog oca. Bez sumnje, tetka je ispala nepravedna prema
nama. Meutim, ja nikada nisam ni verovao da je pravda neto to meni
pripada. Kao svi roeni baksuzi, ja bih bio na dobitku samo da se spasim
nesree koja me snala, bez obzira kako i po kojoj ceni. Nije dovoljno da se
pravda samo razume, ima tu jo mnogo tota. Kada razmiljam o svom
ivotu to je razumljivo u mojim godinama vidim da je u meni uvek
prevladavao duh posmatraa. Videti druge, njihova stanja, postupke,
razmiljati o njima, uvek je inilo da zaboravim na sebe. I tog dana je bilo
tako. Ono to se deavalo pred naim oima okupiralo me je vie od
injenice da s tetkinim vraanjem u ivot mi gubimo sve.
Ali, to nije sve. Moda bih se i obradovao to nam se desio taj neuveni
dogaaj da moj otac, budui tako slomljen, nije pristao da uzme taksi u
povratku kui.
Ne bi se moglo rei da maestralno ponaanje moje tetke, oevo udno
dranje pred njom i iuavanje Ibrahim-bega, koji se, oplakujui nas,
trudio da u kolima prepria ocu sve dogaaje tog dana, nisu mogli
oraspoloiti i zasmejati oveka.
udno, ali jedino to je ostalo od vanog dogaaja od koga je zavisilo
spasenje svih lanova nae porodice, koji smo godinama ekali i nadali mu
se, od smrti tetke koju smo velikim slovima ak i svetleom reklamom
objavili, od konaka koga smo se otac i ja na trenutak doepali, od
celokupne zaostavtine nadzornika istaa, bio je veliki sat s klatnom u
mom depu.
Moj otac moe da pria ta hoe, ali ja sam moj deo nasledstva dobio.
Jednom prilikom je Ibrahim-beg, bojaljivo posmatrajui mog oca, sa
aljenjem rekao: Za sve sam ja kriv. Mogao sam mnogo bre to da
odradim.
Polako digavi glavu, otac je promrmljao: Nemoj da ti je ao, Ibrahim-
bee... To je bila boja volja... A malo zatim je dodao: Tek tada bi nastala
prava nesrea. Ako bog da, ovo e joj biti opomena da ispuni dedin
testament. Sada je konano zdrava...
Posle ovog dogaaja, koji retko da je neko doiveo, moj otac se nikada
vie nije oporavio. Niti je njegov jezik izgubio gorinu, niti su njegove ruke
prestale da drhte. Vie nije imao elju da se bori protiv sudbine.

54
 Svako bar jednom u ivotu spozna sudbinu na ovaj ili onaj nain. Moj
otac, i svi mi, upoznali smo je u najsurovijem obliku. Otac je to toliko
dobro znao da je smatrao suvinim da razmilja o tome koliko su njegovo
nestrpljenje i neoprez imali udela u ovakvom razvoju dogaaja. Na neki
udan nain se uspokojio. Postao je ovek koji sam, nemo, sedi u svom
oku. Jedino bi se nekada deavalo da, posmatrajui klatno sata to je visio
na zidu u predsoblju, odakle iz nekog razloga nikako nije dao da se
premeta, iznenada skoi, smejui se zajedljivo i udno.
Jo uvek se pitam kako je jedan celog ivota priljiv, temperamentan,
buan ovek, koji se lako ljutio, uvek alio i u sve sumnjao, odjednom
zautao, umirio se i pomirio.
Svaki ovek, koliko god pomirljiv, razmilja o tome i ezne za tim da
posle smrti ponovo oivi. Baenima u daleku budunost i u nepoznato, ovaj
niz nevolja koji nazivamo ivot izgleda nam kao nagrada. Kao u nekoj igri
s dobrim kartama koje uvek dobijaju, san od koga oveanstvo nikada nee
odustati jeste da ponovo ivi, pod uslovom da se osim kratke istorije,
koja, izgleda, postoji da bismo se iznova radovali jer se promenilo gotovo
sve to je bilo za osudu i to nam se nije svialo svi aspekti prethodnog
ivota u celosti promene i ulepaju.
Eto, moja tetka je bila jedna od milion kojoj je ukazana ast da okusi ovu
sreu. S tim da se nije ponovo rodila onako kako to podrazumeva termin
vaskrsenja.
Nakon iznenadnog povratka s poetka venosti, ponovo je bila ona
stara. Pa ipak, neto vrlo bitno se promenilo u njoj. Prema mom miljenju,
ovu promenu, ili, ako hoete, revoluciju ili evoluciju poto se prekinuo
niz koji smo mi, porodica i prijatelji, priznavali i poznali kao njen ivot
sainjavale su tri stvari.
Na prvom mestu, tetka vie nikada nee potceniti telo, koje je, iako
bolesno i bespomono, uinilo da se vrati s onog sveta. Prestala je
nepravedno da ga kanjava zbog runoe, loe grae, starosti i drugih
nedostataka koji su bili van njenog domaaja. Uz to, nauila je da ga ceni i
usadila sebi u glavu da je telo njen jedini oslonac u slepoj borbi koja se
zove ovozemaljski ivot.
Druga je bila promena u stavu prema svom bogatstvu. Istog trenutka
kada je shvatila da bogatstvo za koje je bila toliko vezana, koje je smatrala
jedinim uvarom, moe lako promeniti gospodara i za samo nekoliko sati
prei u ruke ili dep njenog brata ili neke druge ko zna koliko drage osobe,
osetila je potrebu da odnos prema njemu uskladi sa sadanjim statusom.
Tetka, koja je do tada odnosila u banku sve to je krila u spremitu za ugalj,
govorei: Sakriu ga i uveati koliko god me to kotalo!, tog dana kao da

55
je odluila: Ne, niti u ga kriti, niti uveavati. Samo u sedeti i trokariti!
Ona koja je bila neprijatelj svakoga ko bi joj se uinio pohlepan na njen
imetak, odjednom je postala neprijatelj svog bogatstva, uvidevi njegovu
izdaju.
Pobornici mira mogu da priaju ta hoe, ali ovo neprijateljstvo uopte
ne odstupa od njihovog stanovita. Naprotiv, tetka i novac, dve potpuno
razliite pojave, koje su do tada ivele na suprotnim polovima,
suprotstavljene jedna drugoj zbog ovog neprijateljstva, sada su se ujedinile.
Kako je privremena smrt uinila da tetka odjednom sve napusti, tako joj je,
udotvornim vaskrsenjem, ponovo sve pripalo, ali na drugi nain.
Samo zahvaljujui volji tetka je pokorila okolinu i u nesvakidanjim
okolnostima dola od groblja do kue jer, masi bi bilo drae da ju je
videla kako mirno poiva nego to ih je, oivevi, tako primorala da je nose
kui i u toj avanturi osetila ta znai ivot. Martovsko sunce to se svojim
pospanim smekom nazire meu sitnim pahuljama, vetar koji je brisao
predgraem, buna povorka to se postepeno uveavala, lica ljudi koje je
usput prikupila, sve je to oinulo gomilu stvari koje su do tada spavale u
njoj. Postojalo je neto to se zove ivot. Bogati ili siromani, ljudi su iveli.
Ljutili su se, smejali, plakali, imali interesovanja, voleli, muili se, ali iveli.
Zato i ona ne bi ivela? Pogotovu kada je imala sve za im je njena
okolina eznula. Stigavi kui, zatekla je svoj ivot i bogatstvo koje je pod
prisilom izvukla iz depova mog oca.
I, na kraju, trea promena se ticala njenog organizma. Strah, radost to
se spasla od smrti i uzbuenje jer se ponovo doepala bogatstva, uinili su
da nestane njena nepokretnost, atrofija.
ta je rezultat?, zapitaete. Rezultat je bio da je posle tog dana kada se
kao Cezar u pobednikim koijama vratila kui u pratnji skoro treine
gradske populacije, moja tetka zaspala dubokim snom, da bi sledeeg jutra
u punoj snazi skoila iz kreveta. Najpre je pozvala imama i predala mu
kompletnu odeu pokojnog mua i sve stvari uvane u spomen na proli
ivot. Zatim je kolima otila do jednog poslovnog oveka i, s njim u pratnji,
kod najboljeg krojaa na Bejoglu. Danima su je okupirali poslovi oko
garderobe. Istovremeno se otpoelo s renoviranjem konaka nadzornika
istaa: ienje, popravke, kreenje, kompletna zamena podova. Kupljena
je ak i nova crna koija s gumenim tokovima, a s njom u kuu su doli
novi livrej, kuvar i sobna posluga. Njihov dolazak je bio potvrda da su sve
veze s onim svetom prekinute. Safinazi je ponovo vraen nadimak
Ahretlik5. Poto su je s dva sanduka i sa pet-deset kurua smestili u koiju,
ona se oprostila od kue. Umesto nje jer, oveku je potrebno drutvo u

56
kuu se posle sedam dana sa erkom i sinom uselio Nait-beg Lovac, koji je
postao tetkin drugi mu, koga smo mi prozvali zet. est meseci kasnije,
radi leenja, mladenci su otputovali u Be.
Po povratku, Nait-beg je postao lan Partije jedinstva i progresa. Malo
kasnije, s tetkinim kapitalom, upustio se u neke velike trgovake poslove.
Nama je, osim velikog sata s klatnom, pripala i Safinaz-hanuma. Safinaz je
jedno vreme ivela kod roaka na Beiktau i, kada je potroila sav novac,
setila se brata svoje dobroiniteljke, koji je imao malu, slatku, istu i
udobnu etvorosobnu kuu na Edirnekapiju, i s poslednjom parom
pronaenom u sanduku pozvala je kola i dola kod nas.

57
 12

Smrt Aristidi-efendije stavila je taku na dalje pokuaje pravljenja zlata. Sa

smru i vaskrsenjem moje tetke sve nade za dobijanje nasledstva su
propale, tako da je naa poslednja ansa bio Sejit Lutfulah i blago koje je
trebalo da pronae. Meutim, nesvakidanji i nimalo oekivani dogaaj
rasprio je i ovu nadu.
U to vreme, Sejit Lutfulah je poeo da nekoliko puta sedmino dri
propovedi u jednoj maloj damiji u blizini skele Jemis. Prilikom jedne
propovedi, jadni ovek osetio je potrebu da saopti vanu istinu koju je do
tada drao u tajnosti. Otvoreno rekavi da svetom vlada rasulo, pobrojao je
sve moralne i materijalne opasnosti koje prete islamskom svetu i, poto
ovo stanje ne moe da opstane, najavio je skori dolazak Mesije, koji e
svemu uiniti kraj. Propoved je zavrio lepim vestima, uzvikujui: Mesija,
to sam ja! Samo, jo uvek nisam izaao pred ljude. Ali uskoro u, i svi ete
tada biti uz mene.
Iako se odnosila na smutna vremena, ova blagovest je bila vrlo jasno
saoptena i nesumnjivo natopljena opijumom koji je Sejit Lutfulah
konzumirao tog dana. Ali sve i da je tako, takvo neto nije moglo naii na
odobravanje vlade, pogotovu u danu kada je ubijen Mahmut evket-paa, a
Istanbulom tutnjali politiki nemiri.
Hvala bogu, dejstvo opijuma je prolo, tako da je, pogotovu na prvom
sasluanju, bio u stanju razlono da svedoi. Uglavnom je priao o Aselban,
blagu cezara Andronika, o ratu koji je vodio s demonima na ulazu u
riznicu, zlim i pokvarenim duhovima koji su ga kao uhode proganjali.
Rekao je da je vrlo mogue da su mu oni na kvarno usadili ideju o mesiji.
Kada se utvrdilo da trenutno ne postoji mogunost da vlada i policija
uhvate stvarnog krivca, duha Abdazaha, ukazala se potreba da se
primene posebne metode ispitivanja.
Jo iste noi kada je Lutfulah uhapen, u policijsku stanicu smo bili
pozvani moj otac, ja, Abdulselam-beg, Sadi-efendija iz Isparte, koji je
popravljao satove umesto Nuri-efendije. Dok smo ekali da nam uzmu
izjave, pojavio se Nait-beg, koga nismo videli otkako se oenio naom
tetkom. Kako se samo pojavio...
Ovaj koji je doao nimalo nije liio na oveka koga smo mi poznavali; to
nije bio na dobri Nait-beg, ijim licem je proticala nematina i udnja za
blagodetima ivota. Sada je celim biem zraio veliinom i dostojanstvom.
Njegovi nekada oboreni brkovi sada su bili izazivaki zailjeni, u upale

58
tune oi mu se uvukla otrina i usredsreenost kojom bi sasekao sve to
vidi, a onda nastavljao dalje. Zbacio je staru lovaku jaknu; u mantilu boje
meda, oslanjajui se na tap sa zlatnom drkom, hodao je tekim koracima
da istakne vanost dogaaja kome smo bili svedoci, tanije to dokle je on
dogurao. Proavi ispred nas, ponosno simbolizujui bogatstvo od sto
hiljada lira i snagu Partije jedinstva i progresa, uao je u sobu u kojoj je bio
Abdulselam-beg.
Posle petnaest minuta, obojica su izali. Moj otac mu je tada, u ime
starog prijateljstva, poeleo sreu, estitajui mu to je postao njegov novi
zet. Ja sam mu celivao ruku. Gde su nestali proli dani! ovek koji me je na
putu za Bujuk ekmedu stalno zapitkivao kada u se oeniti njegovom
erkom i nije govorio nita osim: Za godinu-dve ima da mi bude zet!,
sada jedva da je pruio ruku da je poljubim, da bi, pre nego to navue
rukavice, izvadio maramicu i dobro je izbrisao i oistio.
Meutim, njegovo i Abdulselam-begovo prisustvo olakalo je celu stvar.
Posle razgovara s dva ovako vana oveka, bilo je nepotrebno uzimati nae
izjave; tavie, to je izgledalo kao nepodnoljiva gnjavaa. Pustili su nas
kui s reima: Ako zatreba, pozvaemo vas. Dva dana kasnije, Sejit
Lutfulah je otpremljen u Sinop kao opijumski zavisnik koji, zbog
neuraunljivosti i odsustva mentalnih sposobnosti, predstavlja opasnost po
okolinu.
Te veeri kada je Sejit Lutfulah otiao, jedan slubenik bezbednosti
doneo je u korpi eminigara, upozoravajui nas da ga dobro pazimo.
Uitelj ga je poslao zajedno s knjigama!, rekao je. Tako smo i mi dobili
deo Andronikove riznice.
Ali, ispostavilo se da nam eminigar nije veran kao Safinaz-hanuma.
Nikako mu se nije dopala naa kua. Za razliku od Safinaz, koja se nije
mrdala od prozora, odakle je jedino bilo mogue uzeti vazduha i
posmatrati okolinu, on je stalno vrebao priliku da mugne iz kue. Nije bilo
mesta koje nije obiao. Skoro svakog dana, mi ili neko iz komiluka
nalazili smo ga u Mihrimah damiji, u komijskom dvoritu, ili kako se
mota oko nogu zaprenih konja.
Vie puta sam se uverio da bajke nastaju od imena. Ako zbog lepote ili
starosti jaknu ili kravatu nazovete nekim imenom, primetiete kako joj se
odmah menja karakter i ona postaje linost. Verovatno jer im je pravo ime
bilo udno, ljudi iz kraja su Ceminigara prozvali Amanet6. Naravno, niko
nije eleo da se on izgubi i zbog toga su skoro svi u mahali ili gledajui u
zemlju.
Zahvaljujui velikoj panji koja se kod nas poklanjala dobrovoljnom

59
radu, bilo je sigurno da e ga neko negde uhvatiti i trkom doneti naoj kui
da nam ga uz malo grdnje preda. I nakon to je, posle sitnih i naizgled
jalovih pokuaja, upoznao geografiju naeg kraja, desilo se da je jednog
dana potpuno nestao. Sa strahom sam saoptio Sejitu Lutfulahu ovu teku
vest. Meutim, odgovor koji smo dobili iz Sinopa bio je krajnje zauujui.
U pismu ispisanom neitkim rukopisom mastilom od afrana, politiki
disident je pisao da ga je Ceminigar posetio u Sinopu, tako da uzalud
brinemo; on je dobro, u potrazi je za riznicom Umu Gulsum u okolini Sejit
Bilala, koju e vrlo brzo nai. Tada e se sve njegove elje ostvariti, a meni
e pripasti svo blago cezara Andronika, jer njemu vie nee biti potrebno.
Po ceo dan smo se druili s Aselban, zajedno smo ili u obilaske, i ona je
tebe odabrala za svog brata na zemlji, a blago cezara Andronika je njen
bratski poklon tebi. Ali ti to mora znati da ceni. Blago se sada nalazi
ispod devojake kule, izgleda nemogue dopreti do njega, ali, nita ne
brini, nae e ga molitve i trud, ako bog da, vrlo uskoro premestiti na drugo
mesto... Ipak, za svaki sluaj, treba biti oprezan.
I tako, sve to se izgubilo, kasnije se manje-vie ponovo nalo, i
bogatstvo i snaga su ponovo bili u naem posedu.

60
 13

Posle prognanstva Sejita Lutfulaha, ponovo se javilo pitanje ta e biti sa

mnom. Hteo ne hteo, opet sam se vratio u asovniarsku radnju. Moj stari
majstor je prevaziao sve prepreke i oberuke me primio. Ali ja vie nisam
bio onaj stari Hajri. Proli su dani kada sam s ljubavlju i uenjem
posmatrao tajni svet satova u Nuri-efendijinoj radionici. Desile su se neke
druge stvari. Proao sam kolu Sejita Lutfulaha. U mojoj glavi, rei ivot i
rad bile su dva odvojena pojma. ivot je za mene bio bajka o kojoj se mata
s rukama u depovima. Nije mi se svialo da dane provodim s ovim
reumatinim starcem i da radim neprestano sluajui njegove jadikovke.
Jednog dana, vratio sam lupu, iglu i klju od radnje. Izleteo sam na ulicu s
nekoliko novia, koji su mi ostali u depu od prethodnog dana. U jednom
dahu obiao sam grad uzdu i popreko. Bio sam srean kao da se odjednom
sve sredilo. Tu no sam proveo u jednom pozoritu u ehzadebaiju.
Poklici, aplauzi, smeh, glas prodavca, svetla pozornice, a naroito arobni
pogledi i barunasti glas jedne Jermenke koja je tih dana stupala na prag
slave, uinili su da pred sobom ugledam nove horizonte. Ono to mi se
najvie dopadalo bio je nain na koji su ovi ljudi koje sam preko dana
sretao na ulici i u kafanama, postajali potpuno druge linosti pod svetlima
pozornice, u pratnji ratimovane muzike. Kako je ivotvoran bio taj san. Te
noi doneo sam odluku. Tri dana kasnije, bio sam u jednoj improvizovanoj
trupi.
Naravno da mi nikad nisu dali neku bitnu ulogu, a ni ja nisam mislio da
se bavimo nekim naroitim poslom. Pa ipak, ta 1913. bila je godina dobrog
ivljenja. Ceo bogovetni dan mi je bio na raspolaganju. Predvee bismo se
polako okupljali, kao da spremamo neku zasedu. Zatim bi otpoinjao haos.
Zvucima bubnja, horne, klarineta, najavljivali smo no, pozornica se
spremala za neki drugi svet. S druge strane zavese skupljala se publika.
Koraci, komeanje, graja, gurkanja, zviduci nestrpljenja potresali bi salu iz
temelja. Naposletku se dizala zavesa. Prvo bi nastupali igrai kabarea.
Starica je igrala trbuni ples, dok bi masa, iako svesna parodije, a moda
upravo zbog nje, zadovoljno aplaudirala. Okolina bi odjekivala od vriske
to se poput tofa parala.
Sve je izgledalo bedno, jeftino, izlizano. Te bedne i jadne stvari su meni,
koji sam proao Sejit Lutfulahovu kolu, izgledale lepe ba zbog toga to su
bile lane. Prvo to sam obukao bilo je plemiko odelo iz doba Napoleona
Treeg, pocepano na tri mesta. ena u koju sam se zaljubio, tanije,

61
kontesa, bez sumnje je mogla da mi bude majka, ali, zar je to bilo bitno?
Stvar je bila u tome to Hajri tada nije postojao, ja sam bio van stvarnosti.
To je bio beg od stvarnosti i nita vie. Naao sam se u zaaranom krugu
lai, i to mi je bilo dovoljno.
ta smo sve igrali? Na naem repertoaru nalazila su se mnoga remek-
dela. Niiji se Don Kihot nije tako hrabro i spokojno borio protiv
vetrenjaa. teta to je posle tri meseca dolo do otputanja koje je i mene
zahvatilo. Ovaj put sam se prikljuio jednoj trupi u Kadikoju. Poeli smo da
igramo na maloj sceni u Kudiliju. Moja zarada je bila smena. Jedva da sam
podmirivao putne trokove. Meutim, ova trupa je bila nova, nepoznata,
devojke su bile mlade i ja sam bio zaljubljen u svaku, bez izuzetka.
Poslednjim brodovima bih se vraao u Istanbul, optereen matanjima i
bubama koje su ostale iza prethodnih putnika. Uz to, s ovom trupom mi se
deavalo da dobijem druge, tree uloge, imao sam vie sree.
Trea scena se nalazila ponovo u Kadikoju; ovoga puta bila je to opereta.
Oprobao sam svoj glas u muzici u kojoj su se meale melodije Istoka i
Zapada. Melodija i tonalitet dervikih recitala koje smo otac i ja svakog
etvrtka i petka izvodili u tekiji mogli su se prepoznati u ovoj muzici.
Jedino na emu je na direktor nemilosrdno insistirao bilo je da njegov
monokl bude besprekorno ist. Kao da e blistavi odsjaj njegovog stakla
ulepati svaku stvar koja se kroz njega ugleda!
Posle operete doao je turski teatar, a posle njega, na insistiranje
Abdulselam-bega, pozorite Dar-ul-bedaj (Kua vrednih stvari) i Antoanovi
asovi koje uopte nisam razumeo... Ono to me je spaslo od ovog
udesnog sveta i iscrpljujueg haosa iji smisao nikako nisam uspevao da
dokuim, bio je Prvi svetski rat. S njim, kao da sam prvi put stao na zemlju.
Meutim, shvatio sam da sam zakasnio.

62
 DRUGI DEO
Trunka istine

63
 1

Kada sam se posle demobilizacije vratio u Istanbul, sve se promenilo, i

grad, i ljudi. Vladao je haos pun jada i bede. Tokom rata, umro mi je otac. U
kui je ostala da ivi samo maeha. Prvog trenutka kada sam zakoraio u
kuu, shvatio sam da su etiri godine odsustva prole uzalud. U kui je sve
ostalo po starom. Iste zavese su visile na vratima soba i hodnika, sada jo
vie pohabane i izbledele, mada su zadrale nekadanju funkciju paravana;
iste kaligrafske ploe bile su obeene po zidovima. Stara asura u predsoblju
je pri svakom koraku pretila raspadom, sve je ispunjavao miris vlage, bui.
Blagoslovenog je prekrila praina; iscrpljen kao bolesna kamila usred
kavkaske pustinje, neprekidno je u svom oku odbrojavao vreme, bez
ikakvog reda.
Jedan korak je bio dovoljan da se opet naem u oevoj kui, detinjstvu,
prvoj mladosti. Ali pitam se emu sam se ja etiri godine nadao. Isto
beznae i odsustvo elje za ivotom obitavali su u meni.
Prvih dana nije bilo tako alosno. Mojoj maehi je saoseajnost bila
uroena. Oajniki usamljena, navikla je da provodi samou neprestano
mislei na mene. Zbog toga, kada sam se pojavio, pomislio sam da e
presvisnuti od sree. Tokom te etiri godine uvala je i spremala demove
od voa iz u to vreme znatno prostranije bate. Videvi to ve prilikom
prvog doruka, naao sam se u udu.
Probaj ovaj od ljiva... Kada sam njega spremala, tvoj otac je bio zdrav...
Ovaj od vinje je prologodinji... Za tebe sam ga sauvala... ta kae, nije
valjda da se pokvario?... I ovaj od kajsije je za tebe... I on, je li mogue?!
Probaj jo jednom... Tako sam bio prinuen da odjednom probam
demove od etiri sezone. Sirota ena neprestano je plakala i grlila me. Za
nju sam bio lep, hrabar, sposoban, elela je da slua o mojim velikim
poduhvatima. Kada bih poinjao da strahujem za budunost, prekidala bi
me reima:
Kako je to mogue? ovek kao ti da nema posao?! I sam sam polako
poinjao da verujem u to.
Neprekidno sam traio posao. Ali u Istanbulu je bilo na hiljade momaka
kao ja, koji su se tek vratili iz vojske.
Svakog dana s brodova se iskrcavalo na stotine ljudi ratnih
zarobljenika. Nikako nisam uspevao da naem neki posao. Prvi meseci su
proli oputeno, iveo sam od uteenih plata. iveo sam kao da hodam po
gredi ispod koje je provalija: opasnost je vrebala sa svih strana, a ja sam

64
pokuavao da odrim ravnoteu.
Nisam se viao ni sa kim od nekadanjih poznanika, da ne budem
ponovo uhvaen u mreu prolosti. Zapravo je ostao jo samo Abdulselam-
beg. ak sam nalazio drugu putanju do ministarstva vojske, koje sam tih
dana esto poseivao, samo da bih izbegao oveka koga sam mnogo voleo.
Iao sam putem koji je vodio iza damije ehzade i Direklerarasija.
Meutim, on je naao mene. To se dogodilo tri meseca po mom
povratku. Jednog jutra, zorom, auto se zaustavio pred naom kuom.
Provirivi kroz prozor, video sam ga kako izlazi. S vrata je upitao: Gde je
mali nevaljalac?!
Nije se peo gore. Saekao je u predsoblju da se obuem. Stavio me je u
kola i odveo u malu kuu, u koju tek to se uselio.
U novoj kui nije se zadralo nita od raskoi, kola, konja, slugu, izobilja
nekadanjeg konaka. I guva je nestala. Jadni ovek iveo je sam s mlaom
erkom i zetom Ferhat-begom, iji su ena i deca umrli. Tu su jo bili dvoje
ostarelih slugu i Emina, devojka koju je odgajio i s kojom me je posle dve
nedelje oenio kao da je to bio prvi posao koji je trebalo obaviti.
Najpre smo otili na drugi sprat, u njegovu sobu. Posadio me na krevet,
pored koga je bila jedna nahtkasna indijske izrade. Na njoj poslagani bila
su pisma i fotografije, koje je jednu po jednu vadio, znajui svakoj tano
mesto, i davao mi da pogledam.
Poalio sam mu se koliko se muim da naem posao. Sloio se sa mnom
i obeao da e mi pomoi u traenju. Ali posla nije bilo. Njegovi stari
poznanici ili su bili povueni s nekadanjih poloaja, ili su se toliko
promenili da nisu vie marili za jadnog oveka.
Posle nekoliko dana tumaranja naokolo, doneta je odluka da zavrim
kolu. Na insistiranje njegovo i Ferhat-bega upisao sam kolu za potu i
telegraf. U vremenu kada su kole bile gotovo prazne i kada su obeavali
nagrade i bezmalo angaovali agente za prodaju ne bi li namamili
studente, pitao sam se zato su izabrali ba ovu kolu, koja je, ako nita,
ono bar spolja gledano, bila najrunija. Ispostavilo se da, uz svu ljubav koju
su prema meni gajili, nisu promenili miljenje o meni. Bilo kako bilo,
Abdulselam-beg je naveo neke druge vane razloge koji su ili u prilog ovoj
odluci. kolovanje je kratko trajalo, studentima su se davale male
stipendije, a povrh svega, telegraf je funkcionisao slino satovima. Ova
tvrdnja je verovatno nastala zbog zvuka koji je proizvodio ureaj prilikom
primanja i slanja, ili moda zbog toga to je sam posao zahtevao neto to
se zove ureaj.
Poto je tebi potrebno da istrauje predmete, ovaj posao e zadovoljiti
tvoju znatielju...

65
 Budui da sam upisivanjem u kolu stupio na prag kakve-takve sigurne
budunosti, jednog dana Abdulselam-beg doe da mi kae kako sada treba
da se oenim Eminom. Ionako sam stalno bio u njegovoj kui, a on bi od
jutra do veeri insistirao na ovome. Na blizak odnos bi enidbom postao
oputeniji i prirodniji.
Jer mi smo kao otac i sin... a sa Eminom, veza oca i sina e se krunisati
svadbom. Emina od mene boljeg ne moe nai.
Svakako da je mogla. Trebalo je da nae. Jadna Emina! -1 meni je sada
prilino teko da naem bolju od nje. Ne bi nam bilo teko da se
naviknemo jedno na drugo, jer nismo bili stranci. Poto bismo iveli svi
zajedno, nestali bi problemi kao to je sreivanje kue, to je tako plailo
tek venane, siromane parove, briga oko izdravanja i usamljenost, koju je
naroito isticao Abdulselam-beg. Tako bi s obe strane bila zadovoljena
boja volja, i ja bih odahnuo. Povrh toga ovo, naravno, nije priao ako
bi dola i maeha, u svojstvu posluge, koja je preko potrebna i na kojoj se
ak insistira, a teka su vremena i, to narod kae, nema posla ni za hleb,
on bi odjednom prikljuio domainstvu dve osobe i tako se osvetio zloj
sudbini koja ga ve godinama prati.
Maeha nije dola. Nije elela da napusti kuu u kojoj je, kako je
verovala, provela najsrenije dane s mojim ocem. Kako su udne ljudske
predstave o srei. itajui knjige ili sluajui druge, zapaate da je sutinski
kvalitet oveanstva to to ima pamet. Po njoj se razlikujemo od ostalih
bia. I, kao to smo svi hiljadu puta uli, ona upravlja njihovim ivotima.
Meutim, ako posmatrate pojedinane ivote, jedan po jedan, videete da u
njima ovaj kljuni faktor skoro da nema uticaja. La je da pamet postoji u
svim opaanjima, bliskim kontaktima. Bilo bi mi sasvim logino da je moja
maeha odbila poziv da pree da ivi s nama u Sodanadi uz
obrazloenje: ta ja imam da traim u tuoj kui? Bar da sam ti prava
majka, pa i nekako... U neku ruku sam stranac i za tebe... Ali da kae da, u
ime nekadanje sree, nee da napusti kuu u koju je posle toliko godina
ekanja ula kao uljez i u kojoj se nikada nije osetila kao u svojoj, i gde je
tolike godine brinula o nepokretnoj osobi a da se nijednom nije nasmejala,
to me je dovelo do ludila. To je bilo van svake pameti i logike. Bilo je
smeno i glupo isto koliko i insistiranje Abdulselam-bega da me uini
svojim zetom i Eminino radovanje to me dobija. Pa ipak, tako je bilo. Moja
maeha je bila uverena da je srena u naoj kuci. Godinama posle udaje za
oca ostala je van kue, i ta nemogunost ju je toliko opsedala, a sreu koju
e osetiti kada jednom u nju ue je toliko preuveliavala, da ona tu kuu u
koju je kroila u nimalo povoljnim okolnostima, u uslovima koji su bili
daleko od sree, sada nije mogla napustiti.

66
 Ta srea, iskljuivi plod uobrazilje, postojala je samo u njenim mislima i
bila toliko jaka da je, na kraju, Abdulselam-beg bio primoran da je
ispotuje.
Emina je bila vedra, mila i, pre svega, dobra osoba. S neverovatnom
hrabrou suoavala se sa ivotom. Provodila ga je u Abdulselamovoj kui,
ivei kao ptica u kavezu. Njen svet su inili ljudi iz ove kue. Kada smo
nakon venanja prvi put izali, bila je toliko neiskusna, spoljanji svet joj je
bio toliko stran, da su joj se noge oduzele, uspaniila se i htela da se vrati.
Uprkos tome, bila je od onih kojima su iskustvo i sve pojave uroene, tako
da im nita nije strano. Nita je nije udilo. Bila je stabilna, jaka, pozitivna
do kraja.
Prve godine smo proveli u srei. Po zavretku kole, napustio sam posao
u poti. Kasnije mi je Abdulselam-beg posredstvom prijatelja naao posao u
administraciji eleznice. U to vreme dobro sam zaraivao. Nisam imao
drugih briga, osim to mi je umrlo dete. Uz to, nismo imali privatnost. U
kui smo imali sve, bilo nam je udobno i bezbedno, ali nismo bili svoji i
slobodni.
Abdulselam-begova zavisnost od ljudi inila je da je stalno pratio i nas i
druge ukuane. Ako bi usred noi uo korake, nakaljavanje u hodniku ili u
bonim sobama, odmah bi dotrao u pomo, iskoristivi to kao razlog.
Pored Abdulselam-bega, niko s kim je mogao da razgovara nije imao pravo
ni minut da ostane sam. Izuzev vremena provedenog na poslu, ja sam mu
gotovo stalno bio na raspolaganju. Ujutru bismo zajedno dorukovali. Kada
bih izlazio iz kue, govorio bi mi u kojoj kafani e biti te veeri, i tamo bi
dolazio sat pre mene. Tamo bi bio i Ferhat-beg, koji se u to vreme
penzionisao. Uvee bismo se zajedno vraali kui i sedeli dok ne poemo
na spavanje, to bi on uvek pod nekim izgovorom odlagao. S druge strane,
njegov pravi zet, mu njegove mlae erke, je u ime svih mukaraca u kui
stalno negde zujao, a bilo je i sluajeva kada je vodio i enu sa sobom.
Emina i ja smo se dogovorili da prvom prilikom napustimo kuu. Ona je
ak nekoliko puta svraala do moje maehe i osmislila kako da malo
dovede kuu u red, naravno pod uslovom da ne oskrnavi uspomenu na
maehinu srenu prolost. Kao prvo, izbacila je iz predsoblja asure i
sklonila na tavan tetkin sat s klatnom, iju je pripovest ula mnogo pre
nego to smo se venali.
Ne znam zato ti se ne svia. Kuica je ba slatka, kao kutija... Videe,
ima da bude kao u raju!... Da se konano oslobodimo ovog ropstva ljubavi.
Emina, koja uopte nije poznavala dananji filmski argon, nazvala je
na ivot u kui Abdulselam-bega ropska ljubav.
Abdulselamova vezanost za ljude nije bila jedina stvar koja nas je navela

67
da razmiljamo o odlasku. Teka novana situacija u koju je starac sve vie
zapadao inila je da se ni mi ne oseamo dobro. Prodao je sve to je imao, a
preostalo je zaloio. iveo je u dugovima, nikome ne odajui u kakvoj se
novanoj krizi nalazi. Nikome nije dozvoljavao da uestvuje u plaanju
trokova: ni zetu, ni Ferhat-begu, ni meni. Njegova toliko vesela priroda
poela je polako da zamire. Postao je odsutan i zamiljen. On koji nigde
nije izlazio sam, sada se kradimice izvlaio iz kue da trai pare na
pozajmicu. Emina i ja nismo eleli da mu budemo vie na teretu. Pa opet,
nikako nam se nije dalo da realizujemo na projekat. Ba tih dana kada
smo nameravali da mu saoptimo svoju odluku, zet je dobio slubu u
Anadoliji. Posle burnih prepirki, protivljenja, pritubi, preko svoje volje
pristao je da par napusti kuu. Na rastanku, Aje nam je rekla: Ostavljam
vam oca na poverenje!... Ionako vam je kao otac... Mu je samo ponovio
njene rei. Meutim, kada se udaljila, on dodade: Neka vam je Bog u
pomoi. Hteli ne hteli, mi ostadosmo. Nismo mogli da ostavimo starca
samog, posebno zato to mu je u poslednje vreme stvarno bio potreban
neko ko e istinski brinuti o njemu. I telo mu je, kao i pamenje, oslabilo.
Odmah bi sve ili zaboravljao ili pomeao.
Obavestio sam njegovog starijeg sina, koji je iveo na amlidi, i
srednjeg, iz Anadolije, u kakvom stanju im je otac, i zamolio ih da ga uzmu
sebi. To je bilo sve to sam mogao da uinim za ovog sirotog oveka koji mi
je tolika dobra uinio.
Srednji sin mi nikada nije odgovorio, mislio je da je dovoljno to to je ocu
poslao telegram estitku i slike svoje dece za slatki Bajram. Onaj koji je
iveo na amlidi je, doavi zajedno s mlaim bratom da kao i uvek
estita Bajram, iskoristio priliku da mi kae da je nemogue da oca uzme
sebi: ena me zaklela, ne mogu.
Bar mu pomozi, rekoh. Nema para, u dugovima je. Ja u mu dati celu
moju zaradu, ionako troim samo da on ne zna. Ali, oprezno... jer on nee
da prihvati novac od mene. Ako ovako nastavi, vi ete biti duni...
Meutim, nije mi verovao:
Ne zna ti mog oca... Sigurno ima para, samo, ko zna gde ih krije!
Jo gore... Ako se njemu neto desi, sve e nestati. Pogotovu to e svi
okriviti Eminu i mene. Zar je to pravedno prema nama? Doite, ivite
zajedno s ocem. uvajte svoje imanje!... Slegao je ramenima. Utom mu ue
otac. Kad je odlazio, dugo me je posmatrao s vrata: Imam poverenja u
tebe..,, ree. Ali njegovi pogledi nisu ulivali poverenje nimalo. Strah me
obuzeo svog. Te godine, posle Kurban bajrama i Ferhat-beg napusti kuu.
Oenio se nekom udovicom s Kadikoja. On kao i prethodni zet ree: Neka
vas Bog obdari strpljenjem i neka vam olaka!... Rekavi to, dodade: Ako

68
imate imalo pameti, uiniete isto to i ja!...
Tako smo u kui ostali samo nas dvoje i starac. ovek koji je iveo u
konaku iza Burmali mesdida, u plemenu koje su inili nebrojeni sinovi,
unuci, roaci i ostala rodbina, umree u rukama dva potpuna stranca.
Ovo je bila njegova neumitna sudbina.
Celog ivota sam se uveravao da oveku doe glave ono ega se najvie
plai. Jednog dana nakon to je Aristidi-efendija stradao u plamenu
zapaljenog kotla za destilaciju, naao sam se u centru za podeavanje
satova. Svi su priali o nesrei. Ne znam ko je rekao kako je udno to da je
on stalno strepeo upravo od takve neke nesree. Nuri-efendija, koji je do
tog trenutka samo sluao ne zborei ni rei, iznenada ostavi sat i ree:
Meni to uopte nije udno. Moda je to ak i prirodna stvar. Ne postoji
sadanjost, postoje samo prolost i budunost koja se prema njoj upravlja.
Mi nesvesno gradimo svoju budunost. Onog trenutka kada je poeo s
eksperimentima, Aristidi-efendija je pripremao svoj kraj. Sam je pripremio
svoju smrt. I zato se udite kada to ve znate?
Moda je isto tako i Abdulselam-beg svojom ljubavlju ili, pre, preteranim
vezivanjem za ljude i rodbinu, pripremio svoju samou. Bez sumnje, da nije
bilo te ljubavi, ne bi se svi lako razbeali od njega, ne bi bio u toj meri
slomljen, niti bi oseao toliku usamljenost.
Sledee godine niko od rodbine nije doao za slatki Bajram. Ali, kao i
svakog prethodnog Bajrama i Kandila, prema godinama i statusu kupovali
su se pokloni za zeta, snaju, unuke, svu ivu i neivu rodbinu. Niko nije
znao kako i gde je pronalazio novac za sve te stvari. Na desetine svilenih
marama, kravate, satovi za deake, ne tako vredni dragulji za devojice,
tunike za staru poslugu, sve to bilo je zapakovano i naslagano u njegovoj
sobi. Tako bi, u iznoenom redengotu, istoj, utirkanoj koulji, s
naoarima uglancanim da sijaju, gladei podianu bradu, oiju uperenih u
sat preko puta, jadni starac tri dana ekao, oslukujui svaki zvuk koji bi
dopreo s ulice, oekujui svakog asa zvono na vratima i ustajui na svaki
zvuk koraka da doeka onog koji dolazi.
U dane Bajrama, trpeza je bila spremna da se za nju odmah moe sesti,
spremala su se kao nekad jela po ukusu onih za koje smo bili sigurni da se
nee pojaviti, i u koliinama da se sva rodbina moe dobro najesti.
Uvee etvrtog dana, potpuno oajan, rekao je: Emina, erko, skloni ove
pakete... Odnesi ih u deju sobu!... Kada dou, neka ih uzmu!
Ova soba je bila neka vrsta magacina. Jedanaest kolevki, gomila
besmislenih otpadaka iz prethodnog ivota, nekoliko kreveta to su
svedoili o raznim Abdulselam-begovim prvim branim noima, stolovi,
ogledala, stare igrake, kovezi i razne druge stvari koje prilikom selidbe u

69
ovu kuu sa osam soba nije dozvolio da erka i zet daju antikvarnici, stajale
su tu nagomilane jedne preko drugih i prekrivene prainom.
Iako se nijedno dete nije rodilo niti odgajilo u njoj, Abdulselam-beg je
ovoj sobi dao ime deja i zaudo ona je zadrala to ime, a arolija imena je
verovatno uinila da u nju prodre neka posebna atmosfera. Postepeno, svi
su poinjali da veruju da se u njoj okupljao izgubljeni ivot kue. Bila je to
soba gde su se zbrajali rastanci, jedna na drugoj gomilale su se smrti,
uspomene i zaboravi. ivi su u njoj mogli pronai smrt svog detinjstva, prve
mladosti. Hrpa stvari to je kao brod nasukan na kopno stajala posred
ogromne sobe, podseala ih je na to. Ukratko, ova soba je bila neto kao
srce Abdulselam-bega. Dovoljno je bilo jedanput ui u nju pa da se shvati
ta je bilo to to nas je uznemiravalo pored ovako dobrodunog oveka. Jer
ova zbrkanost je, izbaena iz svog vremena, onemoguavala da se bude
ravnoduan prema stvarima. Zbog toga, iako je klju uvek bio u vratima,
niko se nije usuivao da ue unutra.
Uprkos veseloj prirodi i zdravom razumu, Emina se dobrim delom
saivela s efendijinim mukama i nije htela ak ni da proe pored ove sobe.
Moja ena ju je doivljavala kao svoju kuu u kojoj je porasla, sa svim
njenim psiholokim sadrajem.
Ona nije ula u sobu. Umesto nje, ja sam preko svoje volje preneo
pakete. Vie puta sam ulazio i izlazio, sapinjui se u mraku o ove stare,
niije stvari, a kada je snop svetlosti iz hodnika na trenutak obasjao
ogledalo, ugledao sam nejasni obris nekoga nimalo nalik na mene. U mene
se iz meni nepoznatog razloga uselio neki udan strah. Odakle je dolazio?
ta je to bilo tako udno? Kako je uspeo tako iznenada da ovlada celim
mojim biem i, uz to, da ne poputa?
S druge strane, iveo sam dane kada je trebalo da budem lud od sree.
Zena mi je bila trudna, ekali smo bebu. S vremena na vreme se smejala
govorei: Kako je nemirna... Izgleda da e biti devojica! Zalila se kako se
beba mrda bez prestanka. Kako li u se izboriti?, naravno, pretvarala se
da je brina. Abdulselam-beg je uprkos svim svojim mukama bio radostan
zbog ovoga. Svaki as bi navaljivao: Hajde, pitaj koliko je jo ostalo!
Kasnije bi, setivi se prethodnog odgovora, raunao na prste. Prolo je
dosta vremena otkako se u kui nije rodilo dete. Ponovo u postati
deda..., bile su rei koje nije vadio iz usta.
Kada je ostavio na stranu poklone koji su preostali, znaajno gledajui,
rekao je: Oni nek stoje! Njihov gospodar e sigurno doi... Emina se
zacrvenela i izala iz sobe. Na Abdulselamovom licu konano se raspoznao
retko vien osmeh:
Zar niste pitali Ferhat-bega? Zato ne bi doveo svoju enu ovde umesto

70
to ide na Kadikoj? Mogli bismo svi zajedno da ivimo. Zar da posle toliko
godina ostavi kuu i ode?
Izgleda da njegova ena nee da napusti oevu kuu... Ne eli!...
Abdulselam-beg me pogleda pravo u oi:
ta e mu takva? Zar nije mogao nai neku siromanu, bez ikog svog?...
Odjednom sam se zaudio. I onaj malopreanji strah u jo ivljem i
jasnijem obliku ponovo se nastanio u meni. Konano je prevaziao
ovekoljublje i strah od samoe. Pojavile su se neke vanije stvari. Zbog
odsustva volje u meni, predali smo se jadniku.
Roenje Zehre najednom je umanjilo muke koje je, budui zaboravljen
od familije, podnosio Abdulselam-beg. Iz deje sobe je uzeta najraskonija
kolevka. Najmlaa unuka Ahmet-efendije je svoje prve snove usnila u
kolevci od izrezbarene orahovine sa srebrnom oplatom, optoenoj
biserima, tekoj i velikoj kao eleznika kola uskog koloseka.
Naravno, Abdulselam-beg se od prvog dana nije odvajao od njenog
uzglavlja. Prema obiaju iz starog konaka, on joj je dao ime. Umesto da je
nazove Zahide, po mojoj majci, grekom joj je dao ime Zehra, kako se zvala
njegova majka.

71
 2

Eto, ovom beznaajnom grekom otpoeo je niz nesrea koje su se

nadovezivale jedna na drugu. Starac se najpre zajedno s nama smejao ovoj
greki, da bi posle zaalio i poeo da optuuje sebe. Pred kraj, kajanje se
pretvorilo u pravo ludilo. Umislio je da je ukrao od nas nae dete i da e za
to sigurno platiti na onom svetu. S druge strane, zbog imena je poeo
Zehru da oslovljava majka i jo vie se vezao za nju. Poeo je da razmilja
o njenoj budunosti. Kua je bila puna testamenata kojima je Zehri
zavetavao svu postojeu imovinu. Samo Bog zna koliko je testamenata
dnevno sastavljao. Za tri godine testamenti su se nali u svakom oku
kue, ispod tepiha, ilima, jastuka, u fiokama, stolovima. Iako smo ih
Emina i ja svaki dan unitavali, posle njegove smrti opet se pojavila pregrt
testamenata. Gotovo u svakom jadni starac je pisao da celokupnu imovinu
ostavlja svojoj majci gospoi Zehri, estoko insistirajui da se mi krajnje
paljivo pobrinemo za njen odgoj i obrazovanje.
Da e se moja erka i njena majka Emina i njen otac Hajri, moj sin,
postarati za njeno obrazovanje i odgoj sve dok ne bude stasala za udaju...,
bile su rei kojima su poinjali, zavravali se i nastavljali testamenti kojima
nam je brini starac poveravao roenu erku.
Poto se rat u Anadoliji odavno zavrio i ljudi veinom bili u Istanbulu,
na vest da je umro doli su u nau kuu. Te veeri je i u njihove ruke
dospelo nekoliko testamenata. Naravno, oni nisu bili zakonski validni. Po
prirodi stvari, mi smo ve odavno pristali da uzmemo samo line stvari i s
detetom napustimo kuu. Na kraju smo tako i postupili. Meutim, posle
nekoliko dana, situacija se sasvim promenila. Abdulselam-beg je, da bi
preneo na nau erku gomilu raznih stvari koje su ve bile zaloene za
velike sume koje su dostizale njihovu vrednost, preduzeo neke mere i,
povrh toga, predao je testament nekim sudskim belenicima, tako da je
bilo neophodno da se stvar sredi sudskim putem.
Svi naslednici su nas istog asa optuili da smo, iako nita nije ostalo od
nasledstva, okrenuli starca protiv njih, da smo varali starog i izlapelog
oveka govorei kako je naa erka njegova majka i da smo ga raznim
spletkarenjima primorali da poveruje u ovu nemoguu stvar.
Kada smo u svoju odbranu rekli da je u poslednjim danima pokojnik
postao neuraunljiv, bili smo optueni da vreamo svog dobroinitelja i
izvrgavamo ruglu njegovo pamenje. Prevara! Nezahvalnost i drskost!...
I istog asa upotrebljavajui nae rei protiv nas, uzvikivali su: Videste li

72
kako svedoe?
Boe, koliko mnogo stvari da se podeli, koliko zakonskih procedura
neophodnih da se sprovedu! Pokojnik je kupovao sve, gde god je bio
komad zemlje ili poseda na prodaju, makar to bila estina, sedmina, pa ak
i desetina. Ko zna, moda je sve ovo radio znajui kako e se kretati zarade
na ceni placeva i poseda danas. Fioke su bile pune menica i na svaku je
dolazilo nekoliko dunikih. Ovo nisu bile nekretnine, niti prihodi. To je
vie liilo na kolekciju potanskih marki. Sudije pred koje smo izlazili bi se
veinom najpre blago osmehivale na pomisao da je mator ovek usvojenu
erku nazivao svojom majkom, da bi kasnije, poto bi naslednici sve to
predstavili kao prevaru, poinjali da sumnjaju da imamo loe namere. Kada
sam birajui rei objanjavao: Efendijo, pokojnik je bio duhovit ovek.
Tako se on u ali obraao mojoj erki, koju je voleo kao svoje dete,
prekorevali su me reima: Da li se zadirkuje dete od tri godine? as
kaete da mu je bila kao dete, as da se alio nazivajui je majkom!
Izaberite jedno od ta dva! Nisam u situaciji da biram jer... pokojnik ju je
prihvatio istovremeno i kao jednu i kao drugu...
Neki testamenti datiraju iz vremena kada je imala est meseci... Kako je
mogue da dete od est meseci shvati takve ale?
Ne, nije shvatilo, pa opet, svako e isto postupiti. Zar mi ne menjamo
glas i jezik kada priamo sa decom... i ne samo s decom; igrajui se s
makom ili s psom mi ili se sputamo na njihov nivo, ili ih tretiramo kao
sebi ravne.
Pokojnik je izgleda naao sredinu... Strane su bile ravnopravne, ali su
uglovi bili razliiti...
Polako sam poinjao da usvajam pravnu terminologiju: Dobro, da
prihvatimo da je tako! A kako objanjavate to to se erka ili majka
obraala pokojniku sa sine? Izjave svedoka to jasno potvruju... Kada je
umro, plakala je pitajui stalno: Gde je moj sin?...
Ovo je bilo nesumnjivo tano. On je nauio Zehru da ga zove sine.
Oiju punih suza traila je svog sina. Ponovo sam pokuavao da objasnim.
Efendijo, on ju je tome nauio... Provodili su po ceo dan zajedno i odatle
vuku korene sve ove stvari. Zbog starosti jadnik je tih poslednjih godina
izgubio mo rasuivanja ...
U ovakvim situacijama, teko da je bilo mogue priati a nikog ne
povrediti. Koliko bi mi bilo lake da sam mogao bez ustezanja da nazovem
senilnim oveka koga sam toliko voleo. Da nije posenilio, zar bi ispunio
kuu ovim nakaznim majka-sin, otac-majka odnosima, koji se sreu samo u
porodicama faraona?!
Rezultat svega bilo je jo jedno ponitenje testamenta, koji ionako nije

73
imao zakonskog osnova, a ja sam bio kanjen to sam pred sudom
neprimereno priao i to sam isprljao uspomenu na svog dobrotvora. I
kada sam bio ubeen da e me rei nasledstvo, otac, dobrotvor
uguiti, celoj stvari je izgleda doao kraj. Meutim, ne, na scenu je stupilo
javno mnjenje.

74
 3

Ponitenje testamenta proizvelo je snane reakcije u mom okruenju.

Poznanici, znatan broj njih, smatrali su da je meni, a posebno mojoj erki,
oduzeto zakonsko pravo. Ljudi iz kraja, iz trgovake kue u kojoj sam radio
nakon naputanja eleznice preao sam u jednu privatnu firmu bili su
revoltirani zbog nepravde koja mi je nanesena, reagujui svako u skladu sa
svojim temperamentom. Neki su alili mene i erku, dok se deo njih,
zanemarujui nas, ljutio na naslednike, jer zarad aice imetka nisu
ispotovali poslednju elju svog oca. Bilo je i onih koji su me drali za
budalu i nesposobnjakovia, jer sam naoigled svih izgubio toliko
bogatstvo. U ovim raspravama nasledstvo Abdulselam-bega, u zavisnosti
od ugla posmatranja i raspoloenja, ili se brisalo, ili kao peurka raslo, ili
se smatralo nebitnim da bi se o njemu prialo. Oni zaokupljeni iskljuivo
moralnim vrednostima gledali su na to kao na svetu elju, odbijajui da
koriste re bogatstvo. Nasuprot njima, oni koji su smatrali da ovek uvek
treba da uzme ta eli i da bude sebian, da bi uveali moju nesposobnost,
neprestano su raunali koliko smo izgubili.
Zajedniko za sve tri strane bilo je to da me niko od njih nije sasluao.
Nikome nisam stigao da kaem: Ovaj ovek ionako nije imao para... bio je
u dugovima. Ja zapravo nita nisam izgubio. A pogotovu to ne elim
nita!
ak je i moj gazda delio opte miljenje. Teio me je pet lira veom
platom. Ovaj gest je jo vie podstakao saaljenje okoline. Neki su mislili
da me je ovaj udarac konano dotukao. Jedne veeri, na izlasku iz
kancelarije, jedan kolega me uhvati pod ruku:
Doi, Hajrijice, da popijemo po rakiju, rakija lei sve boljke.
Hajde, ali ne zbog bola, nemam ja briga... nego uitka radi... Jedino, ako
si za, mogli bismo kod mene, nije u redu da mi ena ovih dana ostaje
sama...
ena mi je bila po drugi put trudna, s Ahmetom. Meutim, Sabri-beg je
odluio da izokrene moje rei:
Naravno... Posle svega to vas je snalo... Ima pravo tvoja ena...
I navalio je svom snagom. Nije eleo da ide kui, nije voleo da stavlja
nikoga u neprijatnu situaciju. Ako nita, kafana e me sigurno uteiti. U
nadi da e to biti dobra prilika da mu objasnim pitanje nasledstva, pristao
sam; a i pustie mi ruku i sesti preko puta mene. Sabri-beg je, bez obzira na
runou, svojom korpulencijom inio da se ovek naspram njega osea

75
oputeno. Na kraju smo zavrili u kafani, i ja se istinski potrudih da mu
objasnim situaciju:
Voleo sam tog oveka kao da mi je otac. Osetio sam njegovu dobrotu i
vie od toga nisam oekivao. A i nemam prava. Poslednjih est godina
iveo je u besparici. U dugovima do gue. Testament je bio proizvod
njegove senilnosti. Da sam bio stvarni naslednik, vie ne bih mogao mirno
da spavam, toliko je bio duan...
I ovima sline stvari.
Sabri-beg se odjednom umeao:
Dobro, a kako je uspeo toliko da se zadui?
Dajui stvari u zalog... Ali siguran sam da je imao i drugih dugova...
I s nadom da u moi stvarno da ga ubedim, nastavio sam nairoko da
objanjavam.
On je stalno vrteo glavom, vraajui se na preanje pitanje:
Dobro, ali kako su mu pozajmljivali kada je bio u takvoj situaciji?
Tanije, kako ih je prevario?
Konano mi je nestalo strpljenja:
Otkud ja znam? Verovatno je imao svoje metode... Ili neki sistem...
Sabri-bega je zaintrigirala re sistem. Bie da je i njemu bio potreban
neki takav sistem. im je uo tu arobnu re, poruio je jo jednu flau:
Nema tu ta da se razume. Imao je gomilu prijatelja. Ili je oekivao neko
nasledstvo... Iz Tunisa, Alira ili neke sline zemlje.
Ma ne, to je daleko. Mora da je bilo neto drugo.
Ili je postojala stvar neprocenjive vrednosti, neto za ta su svi znali da
postoji, ili makar oni kod kojih se pozajmljivao. Na primer, neki dragulj...
Njegova znatielja je razvezala moju matu. Odjednom mi se pred oima
ukazala slika Sejita Lutfulaha kako opisujui blago cara Andronika govori
da se meu tim blagom nalazi i blistavi dijamant dvorskog spravljaa
erbeta, deo imetka naeg dvorca. Zato se ne bih malo zabavljao s ovom
budalom koja me je na silu dovukla u kafanu da bi od mene nauila kako se
vara narod?
Pretpostavimo da se kod njega nalazio dragulj dvorskog spravljaa
erbeta. Vrlo je mogue da je mislio: Neu da ga prodajem, to je porodina
uspomena. Kada ga budu prodala, deca e isplatiti moje dugove!
Sabri-beg je potpuno poverovao u priu o dragulju.
U pravu si, ree. Sigurno je tako bilo. I porui treu flau.
Obliven znojem zbog letnje ege, nagnuo se preko stola:
A kakav je bio taj erbetibai dragulj?, upita.
Oi su mu gorele od znatielje.
Jesi li ga ikad video?

76
 Ne, brate mili, izmislio sam ga. Nismo li ga obojica upravo izmislili?
Tanije, priali smo pod pretpostavkom, zar ne?
Ali ti zna kako se zove!...
Zamisli da je iz neke bajke koju sam moda sluao u detinjstvu. Ili je
neko priao o neemu to sam ja povezao s draguljem. Nema veze,
naravno...
Nemogue da je sluajno! Sigurno da postoji neto kao dragulj
kaikije... Iste veliine i vrednosti... Zar ne?
Ponovo je napunio ae. Ispili smo.
Sigurno ti je pokazao. .
ta?
Dragulj spravljaa erbeta...
Odjednom dooh sebi... Shvatio sam da u zaaliti zbog namere da se
malo poigram s njim. Pozvao sam konobara i pruio mu poslednju
dvadesetpeticu iz depa. Sabir-beg me je bez rei posmatrao kroz
poluotvorene oi. Verovatno je hteo da mi postavi gomilu pitanja. Izleteo
sam iz kafane bez pozdrava. Unutranjost me je bolela, kao da sam samom
sebi odsekao nogu i ruku, ili se teko ogreio o sebe i svoju porodicu; strah
se uskomeao i isprevrtao sve u meni.
Po dolasku kui, ispriao sam Emini ta se dogodilo. Izgrdila me je,
rekavi: Kako si mogao da pristane da pije rakiju s tom budalom? A
onda je poela da me tei:
Nemoj da se optereuje, zaboravi. Kao da je neto bilo! Zar ovek ne
sme malo da se naali?... Pijan ovek svata kae...
Sledeeg dana bila je pesma. Ceo dan sam proveo popravljajui satove
koje su nam deca poklonila u zamenu za na deo Abdulselamovog
nasledstva. Ruka mi nije dodirnula sat otkako sam se vratio iz vojske.
Predvee sam bio spokojan. Pomislih u sebi: Ma, sigurno e se
zaboraviti!
Sutradan, meutim, im sam kroio u pisarnicu, Sabri-beg se izvukao iz
svog oka i, priavi mi, apnuo mi na uvo:
Dragulj... kiljave oi su mu sevale istim sjajem. Ko zna ta je time hteo
da mi saopti? Sledeeg dana, gazda me je pozvao sebi. eleo je da uje
priu o dragulju spravljaa erbeta. Ispriao sam mu kako je bilo. Reklo bi
se da je poverovao. Ipak, krenuo je da iri priu o dragulju. Polako su za to
uli svi koje je poznavao. Koga god sam sreo, hvatao bi me za kragnu:
Vidi ti njega, to ne govori! Zar se uti o tako zanimljivim stvarima?
Dolo je vreme da nisam mogao proi pored kafana u komiluku. Ljudi bi
s priborom za begemon, kockicama, kartama, dominama u rukama,
masovno istravali, presreui me da svratim na aj, i silom me uvlaili

77
unutra sa eljom da uju priu o dragulju spravljaa erbeta. Kako sam ja
sve odricao, okupili bi se im zamaknem i poinjali da me ogovaraju i oni
koji su se udili mom potenju i skromnosti, i oni koji su me zbog toga
optuivali da sam jadan.
Sada su se svi odjednom setili kako se nekad prialo o dragulju nekog
spravljaa erbeta i, zasnovana na starim predanjima i priama, nastajala je
legenda o nepostojeem dragulju. Moja ena i ja smo zapali u oaj.
Ba u tom periodu, s menicama u rukama pojavili su se i Abdulselamovi
kreditori, tanije oni koji su mu bez zaloge davali pozajmice, i poeli da
diu tube protiv njegovih naslednika. Skoro svi su uli za priu o dragulju
i na osnovu nje traili da im se tajnim nasledstvom isplate dugovi. Naravno
da ni ove tube nisu mogle proi bez mene.

78
 4

Najpre sam bio sasluan kao svedok kome su se obratili za miljenje. A

onda sam, odjednom, postao glavni predmet optunice. Poto smo dugi niz
godina proveli uz starca, neizostavno samo mi moemo znati gde se nalazi
on i sve ostalo.
Samo nekoliko koraka nas je delilo od presude da je dragulj u naem
posedu. Ovo rastojanje moglo se prei jednim ili dva najverovatnije da...,
shodno tome.... Na kraju je tako i bilo; posle nekoliko zasedanja, bilo je
sasvim normalno tvrditi da je dragulj u naem posedu. Ne treba zaboraviti
da je u svom testamentu Abdulselam-beg upotrebio izraze imovina koja e
ostati po isplati dugova, ono to ostane od imovine. Pisma kreditorima
su takoe sadravala ove iskaze. Ja sam pak otvoreno priao o dragulju.
Sabri-beg je postao glavni junak kako u mojoj istrazi, tako i u
zasedanjima suda. Njegove izjave su se irile i rasle kao fleke od prolivenog
ulja. Pri svakom svedoenju on bi se prisetio jo neega to sam mu rekao.
Sve vreme procesa inio je nadljudske napore da bi se, uprkos ljubavi koju
je gajio prema meni, rasvetlila istina.
Posle par zasedanja i sasluanja, svi, na elu sa mnom, saznali smo da je
sultan Saliha posredstvom spravljaa erbeta kupio ovaj dragulj, koji je
posle njegove smrti dospeo u riznicu, da bi ga kasnije Abdulhamid I
poklonio svojoj kurtizani.
Naravno da nikog nije zanimalo ko su bili sultan Saliha i spravlja
erbeta. Poto mu se vekovima gubio trag, dragulj se prenosio iz ruke u
ruku, da bi na kraju dospeo u porodicu Abdulselam-bega. Upitan,
odgovorio sam:
Ne, bio je deo riznice cezara Andronika!...
Odgovor im se nikako nije svideo. Moje obrazloenje je protumaeno
kao suludo.
Jedan od kreditora bio je mu moje tetke, Nait-beg. Najpre se trudio da
me zatiti kao svog bliskog roaka, i odgovarao je vrlo oprezno. Mene ne
poznaje, kako bi me znao. Ne, Abdulselam-beg mu nije priao o dragulju.
Samo mu je obeao da e platiti poto sredi neke poslove. Govorio je:
Bogatiji sam nego to mislite. Meu njima su vaila druga pravila. On je
bio stvarno bogat nekada. to se tie dragulja, sigurno je da postoji neka
slina pria u porodici s tradicijom kao to je bila njegova. ak bi bilo
neprirodno da ne postoji. To je bila dinastija stara sto pedeset godina. Ja
sam bio dobro dete. Tako se bar prialo. Tetka mu je to rekla. Samo to se

79
moj otac nije posvetio mom odgoju. U ivotu su ga zanimale samo pare, za
druge stvari nije mario. ak je i mojoj tetki branio da se uda za Nait-bega,
traei od Sejita Lutfulaha da baci ini. Pre braka govorila je Nait-begu:
Samo da se venamo, tako u spasiti Hajrija od brata! Meutim, smuio
sam joj se jer sam pomogao ocu, koji je, da bi spreio venanje, iskoristio
priliku da je pokopa kada se onesvestila. Posle toga me je zaboravila za sva
vremena.
Svi su oduvek bili lakomi na pare. Jedino je moja ena bila velikoduna,
saoseala je sa ljudima.
Zatim je dola na red pria o damiji Ahmet-efendije, samo u mnogo
goroj verziji. Otac je navodno potroio novac koji mu je deda ostavio za
damiju.
Nait-beg je nastavljao s priom, svaki as vadei maramicu da obrie
naoare i znoj sa ela. Priao je polako, bez urbe, u pravi as odgovarajui
na postavljena pitanja. Ali, govorio je tako da su mu rei imale nejasan kraj,
to je iziskivalo nova pitanja o porodinim problemima, o kojima, zakleo bi
se, uopte nije imao nameru da pria. Na kraju se ponovo, prilino na svoju
ruku, vratio na tetkinu privremenu smrt. Kao da je jo jednom hteo da
finim pokretima pree preko dobro uglaane povrine.
Zato mi je bio neprijatelj? ta je hteo od mene? Zbog ega je odluio da
me uniti i kako mu je sve to polazilo za rukom? Nije bilo mogue to
dokuiti. Njegova pria me je dovodila do ludila. Samo to bi zaustio neto
da kae, mojim telom bi neto prostrujalo, u glavi bi nastao haos. Mislim
da me njegova hladnokrvnost, proraunatost, tolika reenost da bude
protiv mene bacala u ovo stanje.
A onda bi se moje stanje iznenada promenilo. Odahnuo bih, kao da se
sav teret odjednom, sloj po sloj, svlaio s mene. Sve vreme udnog i
neloginog procesa pribojavao sam se toga. Bezbrinost, odvanost i
ravnodunost su znaile da su se ponovo otvorila vrata koja sam jo od
venanja s Eminom vrsto zabravio.
Proraunatom priom, smiljenim neprijateljstvom, Nait-beg kao da je
uspeo da udalji Eminu, anela uvara to je motrio da ova vrata budu
vrsto zatvorena. Na sav glas se usprotivih poslednjem to je rekao:
Ne, ne, moja tetka je bila zaista mrtva. Samo to je nisu pokopali.
Meutim, vratila se u ivot. Vratila se jer nije mogla da se oprosti od para.
Ako mi ne verujete, traite sliku i videete! Tih poslednjih dana je uhvatila
manija da se fotografie. Pogledajte ove slike ili je pozovite, priajte s njom,
procenite! Shvatiete da govorim istinu!
Svi su se zapanjili. Pa ta?! Meni je bilo lake. Umirio sam se, stiao.
Meutim, svako ima svoju stvarnost, koju u skladu uslovima iznova stvara.

80
Zato bih se ja zamarao?
Produio sam:
to se tie njene naravi, nije htela da me vidi, a kamoli da me usvoji.
Nikoga niti je volela, niti je htela da vidi. Tvrdica, lo ovek, rob svojih
elja i kaprica. Noi je provodila u ostavi za ugalj, gde je krila pare iz straha
da joj ih ne ukradu. Mogla je da podnese samo jednog oveka. Ovog
prevaranta, ratnog profitera. ak je uspela da prihvati i njegovu slabanu
erku.
I nisam zavrio:
Najpre je hteo meni da da erku. Meutim, nisam hteo, nije mi se
sviala. Tada je Nait-beg bio siromaniji od mene. Sada je bogat. I poto je
bogat, postao je moj neprijatelj. Verovatno jer zna da e, kada moja tetka
umre, sav novac pripasti meni.
Ovo su bile toliko kompromitujue stvari, da me je i sada stid svaki put
kad se toga setim. Meutim, zbog Nait-bega postao sam drugi ovek. Da
sam bio zmija, u tom trenutku bih ga sigurno ujeo. Umesto toga, nanianio
sam na njega i viknuo:
Ratni profiteru... Kradljive sapuna i eera, ta hoe od mene?
Ponovo isti mete. Seo sam i nastupila je pauza. Pre nego to e otii,
Nait-beg mi se slatko osmehnuo. Uradio sam i vie nego to je eleo. Posle
petnaest minuta, donesena je odluka da me poalju u sudsku bolnicu.

81
 5

Doktora Ramiza sam upoznao u ovoj ustanovi. Stajao je pored direktora

kada su me uveli u sobu. Krajnje paljivo sasluao je moju priu,
zainteresovao se i prihvatio moj sluaj. Iz direktorove kancelarije smo se
spustili u njegovu ordinaciju. Sudska bolnica se nalazila u jednoj od zgrada
Dolmabahe7.
Doktor-Ramizova ordinacija se nalazila na estom spratu. Gledala je na
zid dvorita i bila prilino jednostavna. Na jednom zidu se nalazio lavabo
iz kog je curila voda. im je uao, doktor je stao tu da opere ruke. Za to
vreme, ja sam razmiljao o svojoj sudbini.
Po dolasku u Dolmabahe ugledao sam more. Plavetnilo to se guilo u
odblesku jesenjeg sunca iznenada se, kao snop svetlosti, uvuklo izmeu
mene i moje sudbine, na koju sam polako poinjao da se navikavam.
U meni se sve zbrkalo. ena, deca, kua, su se, nedostini, gubili u
daljini. U trenutku, u glavi mi ponovo oivee strahovi koje sam tokom
suenja osetio. ta ako moju enu budu umeali u sve ovo? Nekim udom,
sudija ju je do sada izuzimao iz sluaja. To je bilo ohrabrujue. U tom
sluaju, on nije verovao u ozbiljnost optunice. Ako je tako, zato me je
ovde poslao? Ne, sigurno je ekao. I Eminu e baciti u ovu stranu mreu.
Iako je prolo deset dana od mog hapenja, pred oima mi je jo uvek bila
slika kako me grli u predsoblju. S podonjacima, upalih obraza, napuklog
glasa. Ruke su joj bile vrele. Stajao sam na prozoru i razmiljao
posmatrajui pranjavo, jadno, iskrzalo sezonsko cvee, to se u tragovima
prualo u dnu zida. Ka meni se ustremila jedna pela, sletevi tromo na
ivicu prozora na pedalj od mene... Iz unutranjosti zgrade dopirao je neki
udan, bolni pisak, koji nikada do tada nisam uo. Ramiz-beg je oprao
ruke, a zatim ih istrljao kolonjskom vodom koju je izvadio iz torbe.
Vrata se zalupie i unutra ue sluga, praen zvukom koji je sada bio jo
glasniji:
Salim-bee, otvorili su mrtvaca... Dolazite li?...
Svaka koica mi se tresla. Maui da bi osuio ruke, Ramiz-beg
odgovori:
Ne, imam posla ovde. Neka mu zagreju stomak... Doi u posle da
pogledam.
Zatim se okrenu prema meni:
Sluaj trovanja... U stvari, sumnjamo na to...
Ponovo dohvati torbu od ute koe, koja se zakljuavala sa spoljne

82
strane, dok je iznutra bila lepa i prilino dobro organizovana. Kasnije sam
shvatio da moj prijatelj ne nosi nita sa sobom ve sve dri u ovoj torbi,
koju je prilikom svakog otvaranja odmah zakljuavao. Izvadio je paklo
cigareta i ponudio me jednom. Potraio sam ibicu; nije je bilo. Poto nam
je pripalio cigarete, poruio je kafu od sluge koji je jo uvek tu stajao.
Bio je to mlai ovek tridesetih godina, svetlije puti, vieg rasta, krupnije
grae. Njegove zagasite crne, krupne oi izgledale su zamiljeno. Na prvi
pogled, ovek ne bi primetio ni njegove oi ni ove, moglo bi se rei,
pravilne crte lica. Videvi ga po prvi put, ovek bi imao utisak da na njemu
postoji neki nedostatak koji je bilo teko dokuiti. Kasnije, kada sam se
navikao na njega, shvatio sam da ovaj utisak proizlazi iz nesklada njegovog
izbaenog ela, pravilno izvajanog koatog lica i brade koja se naglo
zavravala i kao da je beala od ostatka lica. Njegova vilica u bekstvu nije
imala prirodan oblik. I glas mu je bio takav. Na poetku visok i udno
akcentovan, ovaj glas bi odmah zatim zamirao u nekom mrmljanju, kao da
eli da zabauri svoj trag. Ne znam zato, ali i glas i vilica su me podseali
na neke nepravilno izuvijane spirale. U to vreme, tek to se vratio sa
studija u Beu. Kasnije su mi svi priali da je bio dobar doktor i posedovao
mnogobrojna priznanja. Posebno ga je zanimala psihoanaliza, i nekoliko
godina je u jednoj ustanovi primenjivao ovaj metod leenja.
Jo tog dana sam shvatio da doktor Ramiz smatra ovakav sistem leenja
za jedini kojim bi se svet mogao izleiti, i da je to, na kraju, isti onaj put
spasenja o kome propoveda religija. Za njega je ova nova nauka bila sve.
Ukratko, nijedna stvar koja pravi pakao od naeg ivota ne moe se desiti
mimo nae volje. Nikakav zloin, ubistvo, bolest, prevara, besparica, beda,
nesrea, uroena sakatost, neprijateljstvo, nita. Samo je postojala
psihoanaliza. Sve bi se na kraju svelo na nju. To je bio jedini klju za
reavanje misterije ivota.
Poto mu po povratku nisu dali poloaj niti uslove da ovim arobnim
tapiem preobrazi itavu zemlju, bio je besan na sve i svakoga. Kada sam
ga upoznao, ovaj bes je poput talasa izvirao iz njegove linosti.
Ono ime se ovaj bes hranio bilo je doktor-Ramizovo veliko zanimanje
za drutvena pitanja. Tako, poto razgovara s njim i uje u celosti njegovo
miljenje o budunosti, pritube i analize, ovek ne bi mogao a da ne
pomisli kakva je srea iveti u svetu gde se ljudi bave iskljuivo onim to
mogu najbolje da urade, i da za tim svetom ne oseti enju.
Jo istog dana sam shvatio da je nezadovoljstvo njegovo prezime. Bio je
veoma reit. Mladost, pitanja drave, javno obrazovanje, proizvodnja i,
naroito, akcija, bile su rei koje nije vadio iz usta. Nikada neusredsreen,
bio je od onih koji su sreni jedino kada se ale ili pod prinudom rade neki

83
posao. Zbog toga je, uprkos dobrom zanimanju i poloaju u drutvu,
doivljavao sebe kao jadnika kome su uskraena sva prava i ija je
budunost beznadena.
Moda zato to sam i sam bio nezadovoljan i odbaen, dopao sam mu se
i uzeo me je u zatitu. Po povratku iz Bea bio je ogoren na sve, bezmalo
je vodio ivot u izolaciji.
Najpre smo, onako s nogu, uopteno razgovarali. U poetku mi gotovo
nita nije bilo jasno, jer ja sam se unapred pripremio da posmatram svet iz
ruiastog ugla, ako bi to bio spas od muka koje su me snale. S vremenom
sam, meutim, nauio da ga pratim. U dravi mu se nita nije dopadalo.
Zatucan mentalitet. Nije se davala ansa mladim ljudima kao to smo on i
ja (!). Da bi se ovo shvatilo, dovoljno je bilo prouiti situaciju u kojoj se on i
ja nalazimo. Zar se ovako postupa sa ovekom kao to sam ja? to se
njegovog sluaja tie, jo nijednom mu nije pruena prilika da primeni
metode psihoanalize, iako je prolo dve godine otkako se vratio u zemlju.
Otkako je doao, prvi put ima bolesnika. Sva srea, pa je moj sluaj bio
vaan. Zapravo, ja sam mu bio dovoljna uteha. Meutim, situacija u Evropi,
naroito u Beu i Nemakoj, bila je potpuno drugaija. Ljudi tamo cene
specijalizaciju i potreba za psihoanalizom je ista kao za hranom.
Kada je stigla kafa, seo je za sto, posadivi mene na stolicu preko puta.
Ponovo otvori torbu. Izvadi cigarete. Pripalismo. Tada vrati paklicu nazad i
zakopa torbu.
Mene ovde uopte ne vole... Primenjuju samo stare metode u leenju...
Meni zapravo nije mesto ovde. Trenutno sam prinuen da odradim sta...
Kako god, vas su prepustili meni... Direktor mi je jo ranije obeao... Ako se
pojavi odgovarajui... Izgleda da smo sueni jedan drugom!
Poto je ovo objasnio, ponovo se vratismo na Nemaku i Be. Obojica
smo eznuli za oputenim i ureenim ivotom koji se ivi tamo.
Poto smo ispili kafu, sklonio je oljice na stranu i ustao.
Hajde, priajte, sluam...
Meni je prepustio poetak. Najpre sam mu ukratko izloio sluaj. Posle
toga, traio je da mu priam o svom ivotu. Dok sam priao, hvatao je
beleke. Prilino se zadrao na mom detinjstvu. Ponavljao bi nekoliko puta
sve to kaem. Mnogo mu se dopala pria o Blagoslovenom. Postavio je
gomilu pitanja u vezi s njim.
Stalno je na porodini sat sa klatnom nazivao imenom koje mu je
nadenula moja majka.
Kakav je bio taj sat?
Veliki sat s klatnom... Kvalitetan. Engleska izrada. Iz doba sultana
Abdulmedida. Ali pokvaren. Moja ena ga je sklonila na tavan. Ali ako

84
elite, moe da se vidi. Ima lep zvuk.
Gledao sam ga u oi s nadom da e ga moda kupiti. Tako neto uopte
ne bi bilo loe. Dok sam bio u zatvoru, priali su mi uvari kako je bogati
Jevrejin koji je bio u eliji do moje prodao u Lisabonu neku olupinu od
broda jednom Irancu iz Benderbuira, uzevi ak i proviziju u gotovini.
Tako bih mogao i ja. Na kraju nisam mogao da izdrim:
Dau vam jeftino... Ako hoete da odemo da vidimo!
I to bi svakako bilo korisno. Srce mi je progovaralo iz usta, u sebi
pomislih: Ah, kad bi se zainteresovao da odemo, da se nagledam Emine do
mile volje, da potee voda sa esme u predsoblju, pa da se umijem, da
otpevam neku narodnu sa Zahirom.
Pokvaren, kaete?
Pokvaren... Tanije, zaputen!
Neko vreme je razmiljao.
Naravno, tako i treba...
Zato tako i treba? Ovo mi nije bilo jasno. Prema Nuri-efendiji, nijedan
sat ne sme da stoji, potrebno je da radi. Slegnuo sam ramenima. Zar se
neemo vratiti na stvar? Ne, neemo, doktor je posle sata preao na mog
oca. Posle oca na majku, posle majke na Nuri-efendiju... Interesovali su ga
svi ljudi koje sam poznavao. Na kraju je odluio da uje priu o damiji
Takribi Ahmet-efendije, kojoj se nikako nije dalo da bude sagraena.
Da li se u vaoj kui dosta prialo o ovoj damiji? Ne. Zapravo, vrlo
malo. Kada bi se ponadao da e doi do nekih para, otac bi je pominjao, a
kasnije bi zabranjivao tu temu. Bio je neprijateljski nastrojen prema satu,
jer ga je ovaj podseao na nju.
Koji sat?
Pa, veliki sat...
Blagosloveni? Oslovljavajte ga imenom! Ako neka stvar ima ime, onda
je imenom treba i zvati!, prekorevao me je.
Ja, alei jer sam zaboravio ovu istinu, i on, zadovoljan to je otkrio ovu
maksimu, vratismo se ponovo na Blagoslovenog. Bez prestanka je
postavljao pitanja, i ja sam priao onako kako mi je naviralo seanje, ne
nasluujui ta e me sledee snai: Dok smo jedne noi sedeli na okupu,
odjednom je poeo da zvoni. Moj otac je hteo da pukne od besa. Razumeli
smo! Zna da nemam novaca. Sada je nemogue. Jedva izdravam
porodicu. Nije kao nekad. Zato mi dosauje!
To je rekao Blagoslovenom?
Da. Moda... Nemam pojma!
Bie da je tako... Vrlo zanimljiv sluaj... Krajnje redak i originalan. Vama
hvala, zaista vam hvala...

85
 Zahvaljivao mi je to sam dospeo u ovakvo stanje. Priate upravo kako
je bilo, zar ne?
Gledao me u lice s punom panjom i interesovanjem. Sigurno u
napisati rad za kongres.
Ponovite jo jednom, molim vas.
Ponovio sam.
Veoma redak i vaan sluaj. Skoro da je prerastao u tabu. Iz njega su se
razvili razni kompleksi. Meutim, ima jo slinih primera.
I ispria mi priu da se na Javi ili na nekom drugom ostrvu, jedan stari
pitolj prikazivao kao svetac i kako su ene koje nisu mogle da imaju decu
vezivale oko njega tkaninu. U nadi da u promeniti temu rekoh:
I kod nas je postojao brod starca Mahmudija. Kau da je imao tri
skladita. Noima bi kriom odlazio do tvrave na Sevastopolju, osipao
paljbu na tvravu, a onda bi se zorom ponovo vraao... Moj otac ga se
seao. Unutranjost mu je bila velika kao kasarna Selimije...
Je li kod vas u kui?, upita.
ta mu je, gde je on odlutao? Ili misli da sam lud? Ili, jo gore...
Ne, ne, nervirao sam se. U naoj zemlji, hou rei, u Istanbulu...
Objasnio sam mu da ne pomisli da sam lud:
Zar mislite da ogromno oklopno prevozno sredstvo moe da stane u
kuu? Potreban je prostor veliine Aja Sofije da se tako neto smesti!
Aja Sofije?!
Shvatio sam gde sam pogreio:
To je bilo simbolino reeno, rekoh i, ne doputajui da mi upada u re,
ponovo ispriah priu. Sluao je ozbiljno i hvatao beleke. Jo jednom se
zahvalio. Ree mi svoje miljenje:
Vrlo je interesantno, mada nije isto. Ja sam priao o neem drugom...
as je priao, as je istio nokte noiem koji je izvadio iz torbe.
Pomislih, ne bi bilo loe da ga i meni prui kada zavri. Jer, u situaciji u
kojoj sam se iznenada naao, najbolje je bilo da se igram ili da se zaokupim
neim. Meutim, nije mi ponudio noi, vratio ga je nazad u torbu. Umesto
toga, obojica smo se istrljali kolonjskom vodom. Zatim je doao red na
cigarete. Nisam mogao da izdrim.
Doktore, a da ih nosite sa sobom...
Premro sam od straha kako e reagovati. Blago se nasmeio:
Ovako mi je lake...
Doktor je poimao lakou na nain na koji je moja maeha doivljavala
sreu. Idi bre, ovee!
Vi ste tako dobar ovek, Hajri... Kamo sree da smo se sreli u Beu!...
I onda smo stvarno otili u Be. Pria o omiljenom gradu doktora Ramiza

86
potisnula je moj sluaj. A onda, sasvim neoekivano, vratismo se na sat.
Za vau majku Blagosloveni je bio vrlo bitan, zar ne?
Verovatno...
Probajte da se setite...
Pogledao me je pravo u oi.
Moda... Bio je to uvrnut sat. Tanije, imao je udnu prirodu. Moglo bi
se rei da je bio udljiv, radio je na poseban nain. Moda jer je bio
pokvaren. U svakom sluaju, njegov nain rada nas je prilino zbunjivao.
Kako sam ja priao, tako bi na njegovom licu zasjala radost. Klimao je
glavom. Zatim je proitao svoje beleke.
Uvrnuta, udna priroda, specifian nain rada, nepredvidiv... Tako, zar
ne? Vrlo zanimljivo... Onda?...
To bi bilo to...
Konano mi se smuilo. ta je s pregledom? Njega nije ni pomenuo.
Dalje, sluam, vaa majka?
Na kraju je poela da ga se plai... Znate ve, ljudi starog kova,
neobrazovani.
Star, mlad, nema veze. Izmeu nas i najprimitivnijeg oveka nema
nikakve razlike. Svesni ili nesvesni ivot kod svih je isti. Psihoanaliza...
I tako je iz njegovih usta ispaljena re koju u toliko puta kasnije u
ivotu uti, i sela je ispred mene kao tvrdo kuvano jaje.
Ustao je.
Sutra emo nastaviti. Sada hou da se odmorite. Je li vam stigao krevet?
ena e ga poslati.
U tom sluaju, moete lei ovde. U spavaonici je muenje, ovde e vam
biti udobno. Ja treba da razgovaram s direktorom.
Bio je zabrinut.
Ne vole me ovde. Uopte ne sluaju ta priam. Ali, poto ste vi moj
pacijent...
Doktore, ja nisam bolestan. Sada konano znate sve. Da li sam ja
bolestan?
Ne sasluavi me, izaao je iz sobe.
Neko vreme sam razmiljao, gledajui za njim. Zatim skoih do lavaboa i
umih se. Izgleda da me je razgovor ba iscrpeo. Meajui se s hladnim
strujanjem vetra to je dopirao kroz vrata koja je doktor ostavio otvorena,
malopreanji krici su se sada izotrili i delovali jo stranije. ta se
deava? Da li je to stvarno neki ludak? Ili bolesnik? Ree da treba otvoriti
nekog mrtvaca. Da li su ga otvorili? Moda ga ba sada uivaju!
Doktor nije zatvorio vrata. Moda ni njega nee zatvoriti; ali zato su ga
uopte otvarali? Odjednom se u meni probudila ludaka elja za bekstvom.

87
Bojaljivo sam izaao napolje. Krenuo sam u pravcu odakle sam mislio da
sam doao. Dok sam hodao, uzvici su postajali sve glasniji. Rekoh u sebi
to nije ta strana. Ali glasovi su me vukli napred. Kroz poluotvorena vrata
ulo se kako neko razgovora. Promolio sam glavu unutra. Trgnuh se
unazad, telo mi se treslo kao prut. Ne, jo uvek ga nisu zaili. Odjurih u
sobu. Zatvorio sam vrata i sruio se na stolicu.
Neto kasnije doao je doktor Ramiz. Na licu mu se oitavala radost.
Sreeno... mada nije ilo glatko. Ali, kada sam mu objasnio da ste vi
pacijent interesantan za moju specijalizaciju, pristao je.
Ali, doktore, ja nisam bolestan... Za ime boga, ispriao sam vam...
Ustremio je pogled ka meni. Odlunim glasom ree: Bolesni ste... S
pojavom psihoanalize, ustanovljeno je da je svako manje-vie bolestan.
Ako je tako, po emu se ja razlikujem od drugih? To je neto drugo... ja
odgovaram za vas.
I onda?
Leiemo vas. To ionako nee biti mnogo komplikovano. Ovde su
postavljanje dijagnoze i leenje gotovo ista stvar. Uz redovan rad, kroz
nekoliko godina leenje e biti zavreno. Hteo sam da poludim. Nekoliko
godina...
Izvetaj!... Doktore, ena mi je bolesna. Vidi joj se po licu, bolesna je.
Morate me izbaviti odavde to pre! Rekosmo li da je to neto drugo?!
Onda je promenio temu. Ovde ete spavati, odmarati se. Ne idite okolo.
Ne razmiljajte previe. Jedino je zabranjeno da puite! Obeao sam
direktoru da neete puiti nou. Malo posle toga, komija mi je doneo
krevet i hranu. Emina nije mogla da doe, ali nita nije zaboravila.
Sutradan i narednog dana doktor je neprestano radio sa mnom. Sada su
ga zanimali moji snovi. Retko sam sanjao, ko zna, moda je moje bie
zahtevalo da ne sanjam previe. Kao i svi, i ja sam imao snove koji se mogu
podvesti pod udne i prilino strane. Jedan po jedan, opisao sam mu sve
koji su mi ostali u seanju.
etvrtog dana promenio je metod. Spustio je zastore. Legao sam na
krevet licem okrenut zidu. Vie nije postavljao pitanja. Hteo je samo da
priam ono sto mi pada na pamet. I ja sam priao. Bez prestanka. Da bih ga
prevario, priao sam s predumiljajem. Meutim, krug je poeo polako da
se suava. Misao mi se pretvarala u crnu rupu. Nije se imalo kud iz tog
bezdana. Zatim bi odjednom jedno mesto, jedna re ili uspomena
zasvetlele i otvorile se kao prozor. I ja sam iao ka njemu. I tako dva sata.
Poto se zastor podigne, bio bih totalno iscrpljen. I ovo je trajalo iz dan u
dan, sve do kraja.
Nestrpljenje i tuga su me izluivali. Emina nije zaboravljala nita,

88
dolazila bi ili sama, ili bi poslala nekoga. Naao sam mir. ak sam, u
slobodno vreme, pribavio sebi dosta posla. Popravio sam satove nekolicini
ljudi, ukljuujui i direktora. Direktor se postepeno navikao na mene. S
vremena na vreme bi dolazio da popriamo. Njega je zaintrigirala pria o
dragulju spravljaa erbeta.
Eh, ba bi valjalo da mi neto slino dopadne aka... Po imenu bi se
naslutilo da je bio veliine oraha. Nita nije nemogue, Hajri-bee... Strpite
se jo koji dan, da Ramiz-beg preda izvetaj!
Na izlasku bi zastao na vratima i preturajui po depovima mantila,
pruio bi mi sat koji je naao.
Umalo da zaboravim... enin sat! Odavno ve ne radi... pogledajte ta
je...
Sledeeg dana bi sluga doneo sat jednog prijatelja. Neke bih popravio,
a nekima bih, u nedostatku alata za popravku, samo konstatovao kvar.
Tih dana bio sam u jeku psihoanalize. Kada bih razgovarao s direktorom,
nisam se usuivao da pominjem svoje stanje, poto mi je bilo sumnjivo
kako bi njegove oi zasjale na svaki pomen Ramizovog imena. Kako sam
mogao rei bilo ta to bi moglo nauditi ovom tako dobrom oveku? I tako,
dani su prolazili, a ja sam poeo da zapadam u ozbiljnu krizu. Iz dana u
dan Eminina snaga je nestajala, a nemo rasla. Otkako su me uhapsili,
nosila me je na leima kao teret. Kada je poelo suenje, prestao sam da
radim. Bili smo gotovo bez para. Desetog dana po dolasku u ustanovu,
doktor Ramiz mi je iznenada saoptio:
Ova faza je konano zavrena!
etao je po sobi, a zatim se zaustavio ispred mene i, uhvativi me za
rame, rekao:
Da! Vaa bolest je razjanjena. Vi patite od tipinog kompleksa oca. Oca
niste voleli. To i nije toliko vano. Verovatno je to najkrai put do zrelosti.
Ali vi ste izgleda uradili jednu vaniju stvar.
Nesvesno sam gladio ruke. Znoj mi je curio niz slepoonice.
Doktore, molim vas!...
Nema potrebe!... Pronaao sam vau boljku. Pronaao sam je sluajui
vau ivotnu priu. Lake je bilo sagledati je u vaem ivotu nego u
snovima. Danas mi se jo jasnije ukazala. Nemogue je da je moja dijagnoza
pogrena.
Sluao sam ga sa duom u nosu.
I, u emu je stvar?
Ozbiljna bolest... Ali, moglo je biti i gore. Ne brinite, prevazilazi se s
lakoom. Tipina, ali nije strano.
Ponovo se udaljio, uzimajui stolicu sa suprotnog kraja prostorije kao da

89
uzima tit. Zavalivi se, nastavio je:
Kao to sam malopre rekao, vi izgleda ne simpatiete oca... to jest, niste
ga simpatisali...
Boe, doktore!...
Sluajte, sluajte... Poto ga niste voleli, umesto da zauzmete njegovo
mesto, vi ste stalno tragali za ocem. Zapravo, niste sazreli... Zauvek ste
ostali dete! Zar nije tako?
Skoio sam. Ovo je bilo previe. Kakva kleveta! Perfidnost! Nepravda!
Jednim potezom da me protera iz oveanstva!
To je nepojmljivo. Ne moe da bude. Glupost, budalatina! Zato bih
traio drugog oca? Hteo ne hteo, ja sam njegov sin. Kako mogu da se
odreknem oca?
Naalost, tako je... I tako je bilo itavog vaeg ivota... Zato je u svim
vaim poduhvatima, u vama samima, stalno postojala zbrka...
Gledao sam oko sebe sav u udu. Nije mi bilo pomoi ni od kuda. Ako se
spasim, sam u se spasiti. Skupih svu svoju snagu.
Sluajte! Sa mnom nije nita. Ja sam samo nesrean. Ne prestaju da me
snalaze neverovatne stvari. Ne znam gde e me odvesti ova zla sudbina. I
ovaj put se desila glupost. Priao sam gde nije trebalo. Re mi je izletela iz
usta. Oko nje su ispleli itavu bajku. Ili su dotle da me unite. Postao sam
rtva jedne lai. Kako, zato sam to uradio? Nemam pojam. Eto, tako. To je
bilo samo spontano avrljanje. Moda se ovim pridruujem oveanstvu.
Svi smo mi rtve svojih iluzija. Ali, u mom sluaju je drugaije. Uz mene,
moja ena i deca svojim ivotima plaaju ovu kaznu. Razumite me! Ljudi su
navalili na mene i to je sve...
Da sam mogao, puzao bih po zemlji, kleao kraj njegovih nogu. Sve
vreme dok sam govorio zamiljao sam sebe u tom poloaju. Hteo sam da
celivam, da preklinjem, da se ponizim kako bih svakoga i celu sudbinu
ubedio u istinitost svog postupka.
On je bez prestanka govorio: Smirite se, Hajri-bee! A ja sam
nastavljao:
La... Shvatate, jedna mala la. ala!
Tek to se malo pribrah, pokuao sam da ispriam: Izbacite ovu la i ja
sam slobodan, nita ne ostaje. Bolestan ili tome slino nisam. Ako traite
bolesnika, ima ih! Moja ena je bolesna! Sve se plaim, mnogo je bolesna.
Pre neki dan lice joj je uasno izgledalo. Nije bilo tako kada sam odlazio od
kue! A meni opet nita ne fali. Zdrav sam ovek. Uh, kako sam zvuao u
tom trenutku! Kako je poznat bio taj glas i grenje celog tela. Koliko sam se
puta tokom ivota budio iz sna uplakan, s piskavim glasom u uima,
ispunjen istim strahom. Strah... strah i ovek, strah i ovekova sudbina,

90
nasrtanje oveka na oveka, besmisleno neprijateljstvo. Ali, ta sam mogao
da ispriam, kome sam mogao da se poverim? ta ovek uopte moe da
kae? Koje muke ovek moe drugom oveku, ljudima, da ispria? Zvezde
mogu meusobno da priaju, ljudi nikako.
Povrh toga, Ramiz-beg nije imao nameru ni da slua sve ovo, a kamoli da
razume. Njega je zanimala samo moja bolest, tanije, da je utvrdi. I zato
bih se ja odrekao oca?
Smirite se!... Naalost, niste ga voleli. Niste ga se odrekli, samo ga niste
voleli. Kod vas je sve tako izmeano... Najpre su vas zbunili s
Blagoslovenim. Zauzeo je poasno mesto i postao svetinja u vaoj kui
samo zbog svoje prie. U kui su se pomeale vrednosti. Otac je bio
potisnut u drugi plan, izgubio je na vanosti...
Zar sat? Tako jadan!... Matori, izlapeli sat... Porodina uspomena.
Vidite li? Jadan, mator, izlapeo... priate o njemu kao o oveku. Obratite
panju na svoje rei. Poto ste rekli da je jadan, kaete da je mator... Vi
zapravo priate o njemu kao to se pria o ljudima... Kad ste se osvestili,
rekli ste star! Star moe da proe. A kada se vae srce buni, vi
upotrebljavate pridev mator.
Dohvatio se beleki: U prvim danima koristili ste izraze uvrnut, udne
prirode, udljiv, specifian, aktivnosti koje je obavljao!
Pa?
To znai da je ovaj sat upravljao atmosferom u kui u kojoj ste proveli
detinjstvo... Va otac je bio ak i ljubomoran na njega. Vaa majka ga je
prozvala Blagosloveni a otac Neastivi, udim se da ga nije slupao poto
je pre vas uvideo opasnost.
Nije ga razbio, ali je nameravao da ga proda...
Doktor skoi od sree. Izgleda da sam mu pruio jo jedan dokaz.
Znai, hteo je da ga skloni iz kue.
Oborio sam glavu, tako je bilo. Otac je bio neprijatelj ovog sata. Stalno je
ponavljao: Ovaj neastivi mi ne da mira. Skoro da je celu kuu zaposeo...
Ponovo sam sakupio snagu i pokuao da priam. ta sam drugo mogao da
radim?
Doktore dragi, smilujte se! To je van svake pameti. Da zbog dve rei
koje su izletele jadnom oveku iz usta... Ne moe se biti ljubomoran na
sat... Da li je ikad neko bio ljubomoran na stvar? Da je stvar tua, pa da
razumem, ali biti ljubomoran na sopstvenu stvar nemogue je. Moe da se
ne dopada, da dosadi, da se proda, kupi, spali, uniti, ali...
Zatim su se pojavili Nuri-efendija, Sejit Lutfulah, Abdulselam-beg...
Nuri-efendija je bio moj uitelj, najbolji ovek na svetu. Lutfulah je bio
jadna budala, zabavljalo me je da sluam ta je sve priao da e uraditi.

91
Dopadalo mi se kao neka bajka. Opet, Abdulselam-beg mi je uinio toliko
dobrih stvari.
Da, ali svakog od njih ste sledili u odreenim periodima svog ivota.
Polako me obuzimalo uzbuenje. Da li je stvarno tako bilo? Neosporno
je da sam bio sledbenik svakog od njih. Doktor Ramiz odjednom postade
nemilosrdan:
Kako objanjavate to to je Abdulselam-beg dao ime vaem detetu?
Ponovo ispruih ruke. Preklinjao sam ga da se vrati na put razuma i
logike, koji je jedini put spasenja:
Budite fer, doktore... Bilo je to pitanje utivosti, iveo sam u njegovoj
kui. Bio je dobar prema meni. Moj dobrotvor... Za sreu, kao to kau nai
stari, da blagosiljam dobitak, nazovite to kako hoete...
Jednom reju, on vam je bio kao otac. I vi ste to zduno prihvatili. U
tolikoj meri, da je vaoj erki dao ime po svojoj majci.
Da li sam ja kriv za to? On je dao ime, posredi je bila greka.
Naravno... Vi ste mu nakalemili tu ulogu! Preobratili ste ga. Vi ste vrlo
moan ovek, Hajri-bee, teak sluaj...
Najzad me je dotukao. Mogao sam samo da ga gledam i da se udim. Isto
kao to sam se udio tokom suenja. ta se to dogodi pa svi ovako
razmiljaju!, pitao sam se. Izgleda da nas ovo uenje spasava da svaki as
ne poludimo u prisustvu sebi slinih.
Ugasivi cigaretu, ustao sam.
Da nije previe, doktore? Istina je da nisam bio ba zadivljen svojim
ocem. Bio je udna priroda. Gadne naravi, brbljiv, neobuzdan. Ukratko,
nije bio ovek koji se odmah zavoli, potuje, ceni. U stvari, nije imao sree.
Pa opet, bio mi je otac. Iako ga nisam voleo, saoseao sam s njim. Imao je
on svojih dobrih osobina, toliko da... pored njega traim drugog... I to,
toliko godina posle njegove smrti... ja, koji ni majku nisam imao, da traim
drugog oca...
Rukom mi je pokazao da sednem.
Potpuno ste u pravu... Ali, ta da radimo kada je ovo stvarnost? I vae
rei ukazuju na to. Zar ne rekoste da pokojnik nije bio ovek koji bi se tako
lako mogao voleti, potovati, ceniti? Meutim, otac se stalno voli i potuje.
To je tako, hteli mi to ili ne. Vidite, normalno je biti ljubomoran na oca, ali
vi niste bili, i to znatno menja situaciju.
A zato bih bio ljubomoran na jadnika?
im bih izustio neto, doktor bi se znaajno nasmejao. Niste bili
ljubomorni jer ga niste smatrali vrednim! Nema potrebe da se uzbuujete.
Tako neto se nalazi u svakom od nas. Samo to je to kod vas potrajalo.
Izgleda da niste postali otac. To prolazi sa oinstvom...

92
 Nisam postao otac? Imam dvoje dece... I oboje nose moje prezime...
Budite poteni! Ahmetu sam ja dao ime. Poto je umro Abdulselam-beg...
Meutim, nakon njegove i oeve smrti, vrlo je mogue da ete postii
izvesnu slobodu i zrelost. Na je zadatak da vas oslobodimo posledica ovog
kompleksa. Budui da je u vaoj podsvesti, i sve dok je tako, on sam nema
neku vanost. Smatra se nevanim i normalnim, pogotovu u okvirima
drutva u kome ivimo. Jer, u drutvenom smislu, ovu bolest poseduje
svako. Pogledajte oko sebe, svi se ale na prolost, i njom su okupirani.
elimo da je promenimo iznutra. ta to znai? Zar to nije kompleks oca?...
Mali, veliki, svi mi se borimo sa njim, zar ne?... Odakle dolazi naa ljubav
za Feniane, Hetite, ako ne od naeg oinskog kompleksa ?!
Ponovo sam ustao. Htedoh da pobegnem. Meutim, stigla nam je kafa.
Seo sam.
Zar nije dosta za danas?
Ne, seete i sluaete me! I vi znate da je psihoanaliza...
Oborene glave, rairih ruke.
Doktore, kako ja to mogu znati?... Ja sam nepismen ovek. Deset puta
ste uli moju ivotnu priu. Ja ne umem estito ni da itam. Otac mi nije
bio dovoljno strog. Nije me terao da uim da itam...
Odjednom zastadoh. Ponovo sam se otkrio. Rekao sam rei koje
pokazuju da ne volim oca. Hteo sam da promenim temu.
Razumem se malo u satove i to je sve...
I, naravno, s pomenom sata, padoe mi na pamet najpre Blagosloveni,
zatim pokojni Nuri-efendija, a onda moj otac. Uutao sam. Ovaj kompleks
oca je uasna stvar. Ne da oveku da progovori. Daj boe da me doktor nije
uo. Ionako je malo ta sluao.
Jasno, jasno... Znam ja to. Ali ne tugujte. Mislite li da bi bilo neke
razlike da ste obrazovani? Poto ne znate psihoanalizu, sve je...
Na trenutak se zamislio. Otvorio je torbu. Izvadio paklicu cigareta. Jednu
je dao meni, jednu je on uzeo. Ponovo vrati paklicu u torbu i zakljua je.
Zato ih ne stavite u dep!, najpre se iznervirah, a onda poeh da
prekorevam samog sebe. Zakaio sam najgluplju bolest na svetu i jo
zabadam nos u tue poslove.
Doktor Ramiz me saoseajno pogleda:
Najbolje je poeti od poetka. Dau vam kratak kurs. Psihoanaliza...
Za ime boga! Ima li pravde, milosti! Upomo, poaaar!... Ne
psihoanaliza...
Prvi as je trajao do veeri. Uvee mi je doktor Ramiz ostavio jednu
disertaciju na nemakom i otiao. Poto sam namestio krevet, krenuh da
razmiljam o svemu to me snalo. Zavravala se druga nedelja. Jo uvek

93
nije bilo izvetaja. Povrh svega, opet sam krenuo u kolu. Dohvatio sam
brouru. Nemaki je bio kao otrov. Sve i da je na turskom, teko da bih
neto razumeo. Stavih je pod jastuk, ne bi li mi se neto otkrilo u snu.
Sledeeg jutra rekoe: Imate posetu. Bila je to moja ena. Lice joj je bilo
jo blee, obrazi jo vie upali. Gledala me je znatieljno, jedva uspevajui
da obuzda suze. Da bih je uteio, izgledao sam raspoloeno.
Da li se zavrilo?
Nije. Poeli smo od poetka. Jue sam imao prvi as.
Kakav as? Jesi li poludeo?
Kao neki as. Uim psihoanalizu!
Ukratko sam joj ispriao o emu se radi. Osmeh koji se pomaljao na
Emininom licu mi je, uprkos njenom zamuenom pogledu, cepao srce.
Razumela je kominost cele situacije, ali nije se usudila da se nasmeje.
Jesu li oni normalni? Da misle da nas je sve ovo snalo tek tako...
Zatim, da me utei, ree:
Takva bolest ne postoji. Ne daj se! Uzmi taj izvetaj na ovaj ili onaj
nain! Moli, kumi, pravi se da si pametan, ili ako treba budi lud, radi ta
god misli, samo se izbavi odatle!
Tog dana Ramiz-beg nije ni pomenuo izvetaj. Naprotiv, nastavio je da
mi objanjava psihoanalizu. Ovaj put je poeo priu o simbolima. To je tek
bilo nerazumljivo. S jedne strane sam znao da mi nita nije jasno, a s druge
sam mislio da shvatam poneto. U jednom trenutku pomenuo je o knjigu
koju mi je pre neko vee ostavio:
Jeste li je pogledali?
Kako da je pogledam? Ja ne znam nemaki... Sve i da znam, to je via
nauka...
A, da... Zaboravio sam. Nema veze, ja u vam ispriati.
Sva srea pa se setio Nemice koju je preko te broure upoznao na nekoj
konferenciji. Preko nje, stigli smo do njene prijateljice medicinske sestre.
Svaki as je posezao za torbom da uzme cigarete. Zatim je, naravno, doao
red na perorez, opet se otvarala torba, istili se nokti, posle i kolonjska
voda kojom su kvaene ruke. A mlade devojke su promicale pred naim
oima, predstavljajui jedna drugu kao na eleznikoj traci.
Negde oko dva sata, doktor Ramiz je otiao pod izgovorom: Imam
posla!
Ve sledeeg dana bavili smo se mojim snovima. Ovog puta devojke iz
Nemake su nestale kao da ih nikada nije poznavao. Nasuprot tome, bio je
umoran i razdraljiv. Ispod oiju su mu se ocrtavali modri podonjaci.
Izgleda da uopte nije spavao. Da li zbog umora i nervoze, ali uopte mu se
nisu dopali snovi koje sam mu ispriao. Optuivao me je to mi se u

94
snovima ne pojavljuju ljudi koji ne vole svoje oeve, a svuda tragaju za
njima.
Kako je to mogue? Da lik kao to ste vi ne usni nijedan san koji
odgovara njegovoj bolesti! Sledei put biste mogli makar malo da se
potrudite.
Ovo je predstavljalo poetak nove faze mog leenja. Tog dana je utao do
veeri i, pravei se da me ne primeuje, nervozno etao po sobi, da bi na
kraju stao naspram mene i, kao da je iznenada neto odluio, glasom
punim ozbiljnosti, rekao:
Hou da sanjate snove koji imaju veze s vaom boleu. Jeste li
razumeli? Uloite sve svoje napore i potrudite se da usnite takve snove!
Prvenstveno treba da se otarasite simbola!
im ugledate oca u snu u njegovom stvarnom obliju, situacija e se
promeniti, sve e se srediti...
Ja svaki put vidim pravo lice svog oca; da je drugaije, ne bi bio moj
otac, ve neko drugi...
Nije ba tako jednostavno. Ove stvari se deavaju kada niste svesni.
Zato snagom svoje volje pokuajte da oslobodite svog oca iz gomile simbola
u koje je preruen. Kada ih uklonite, bie lake da se oslobodite oca.
Tanije, oseaja nie vrednosti koji imate zbog oca... Evo vam lista snova
koje treba da sanjate ove nedelje.
I prui mi pare papira.
Doktore, da li je mogue sanjati po elji? San na recept... nemogue!
Prijatelju, ovo je pozitivna nauka! Nema protivljenja. Sve ovo bio je
siguran put u ludilo, i to u izvornom obliku, bez potrebe da se inscenira
padanje u vatru onako kako me je uio advokat za sluaj da bude trebalo
dokazati da sam lud.
ta u, ovako sam se oslobodio spavaone krcate bolesnicima, ubicama,
heroinskim zavisnicima, i provodio dane s naoitim, pametnim,
obrazovanim, humanim i dobronamernim ovekom kakav je doktor
Ramiz, a uz to sam mogao da puim i pijem kafu onoliko koliko sam ja,
tanije, koliko je on eleo.
I normalno je da sam eleo da se koliko-toliko oduim za ukazanu
dobrotu. Pre nego to zaspim, trudio sam se svom snagom da razmiljam o
ocu, pokuavajui da ga se setim u svim poglavljima mog ivota.
Ali, kao za inat, otac mi nikako nije dolazio u san, ili se pak pojavljivao
uvek preruen u doktor-Ramizove simbole. as bi postajao veoma uzan
most, gotov da se srui, as poruena kaldrma sva u kaljugama, a nekad bi
bio u obliku crnog broda koji se ustremio ka malom amcu to se ljuljukao
na vodi, u kome sam bio ja. Naravno, iz straha to ne izvravam naredbu

95
koju mi je doktor zadao, momentalno bih se trgnuo iz sna i vrsto
zatvarajui oi iz poetka zamiljao stvarni oev lik. Poto bi me ovi
pokuaji svojski izmorili ili, prema doktorovom tumaenju, poto bi volja
izmakla kontroli, san bi me ophrvao i neki sasvim drugaiji snovi poinjali
bi da se roje.
U stvari, moj um su opsedali Eminino veoma loe zdravstveno stanje i
naa budunost. U snu ili na javi, ona mi je neprestano bila u mislima.
Posle zbrkanih, uznemirujuih predstava bede, koje su bile potpuno
suprotne od situacije u kojoj sam se nalazio, prvo to bih ugledao kad bih
se probudio bilo je njeno bledo lice i oi u kojima su se oitavali prekor i
optube. Doktor Ramiz se ljutio zbog svega ovoga:
Na vama primenjujem najnoviju i najliniju metodu, koju sam sam
osmislio. Nazvao sam je Upravljanje snovima. Poto se na osnovu ranijih
snova bolest utvrdi, leenje se vri tako to se snovi pacijenta dre pod
strogom kontrolom... Iako ste me vi inspirisali za ovaj metod, sada se
nimalo ne trudite. Kako ste vi udan ovek! Kako tako nemate volje! Zar
vas okupira samo sadanjost? Razmiljajte malo o ivotu kao celini! teta
to nisam imao dovoljno volje. Zapravo, niko od nas je nije imao. Pa opet,
volja je bila sve. Volja se, prema doktoru Ramizu, mogla staviti, u najmanju
ruku, rame uz rame s psihoanalizom, dostojna da kao kraljica podeli ivot s
njom, kraljem. Svi veliki filozofi su o njoj raspravljali. Naravno, nazivali su
je mnogim imenima. Gomila imena, koja su bila ona sama: Nie,
openhauer... Ubeen da sam ih ja sve proitao, doktor Ramiz je navodio
primere iz knjiga, primenjujui ih na svakodnevicu, na svoj, moj ivot,
dravna pitanja, a onda bi, neizostavno, prelazio na nemaku muziku.
Prema njemu kasnije sam to primetio kod svih koji su studirali u
Nemakoj od mene se oekivalo da poznajem Betovena kao svog komiju,
dok je Vagner bio rod roeni. Neretko, posle razgovora koji su se
zavravali horom Devete simfonije i Tenhauzerovim marom, doktor bi
poeo uspomene iz privatnog ivota. Kada bi se i to zavrilo, on bi ustao i
stao ispred mene da, kao bog koji usredsreuje svoju volju ne bi li iz
apsolutne praznine stvorio svet, ponovi veliku, arobnu re koja sve
spasava od nitavila:
Volja. Shvatili ste, zar ne! Ovom reju sve je obuhvaeno.
S torbom i kaputom u rukama, zvidei melodiju hora ili mara koji smo
malopre sluali, ostavio bi me nasamo s poverenom tajnom.
I tako bih ja ostajao sam u sobi i, hvatajui se za glavu, u udu ponavljao:
Betoven, Nie, volja, openhauer, psihoanaliza... Ah, te rei, imena i
srea koja se javlja kada se u njih veruje...
Jedne veeri sanjao sam kako me je napao lav. Na svu sreu, samo je

96
proao pored mene. U srena vremena, dok sam bio dete i nisam bio ni
kradljivac dragulja spravljaa erbeta, ni otima nasledstva, ni doktor-
Ramizov pacijent, za dorukom bi svako prepriavao svoje snove od
prethodne noi. Iz tadanjih tumaenja nauio sam da je lav simbol pravde.
Ako je tako, oslobodiu se. Ujutru sam saoptio doktoru lepu vest,
ispriavi mu san. U prvom trenutku se obradovao:
Da...
Zatim je proao pored mene, ne okrznuvi me.
Lice mu se najednom promenilo.
Samo to toliko?
Naravno... odmah sam se probudio, iz straha, a pomalo i od radosti. Jer,
videti lava u snu znak je pravde i moi...
Ali, on me nije sluao.
teta! Propustili ste veliku ansu... Ba teta!
Poto je malo razmislio, ree:
Trebalo je da sobom nahranite tog lava.
Sav sam se najeio.
Da, tako je... Ili da ste ga ubili i uli u njegovu kou. Ukratko, trebalo je
da se u njemu izgubite i iz njega ponovo rodite. U tom sluaju, sve bi se
reilo. Zar niste primetili to u bajkama? Stalno se neko izgubi... Izgubi se,
to znai umre, a posle ponovo oivi... Nema sigurnijeg naina da se
oslobodite nekog kompleksa... Ali vi to niste uradili... Niste mogli da
uradite. Propustili ste priliku!
etajui je po sobi, trljao je ruke, istinski oajan.
Niste mogli da uradite... Unitili ste sve moje napore. Trebalo je ponovo
da se rodite, a umesto toga vi ste ostali isti... Trudio sam se iz sve snage da
ga uteim.
Ne oajavajte, doktore, veeras u se opet potruditi. On zapravo i nije
otiao, moda e se veeras ponovo pojaviti. Uzalud... Nemojte se
muiti!
Ponovo je usmerio pogled ka meni; na licu mu se jasno ocrtavalo
beznae.
Dragi moj, nemojmo se zavaravati! Vi ne elite da budete dobro... Da li
e se ikada vie pojaviti? Onaj ko ode, da li se ikada vrati?!
Bio je u pravu. Bie da je i lav, kao i moj otac, shvatio ta mu se sprema, i
vie nikada nije doao u san.
Uprkos tome, zbog tog lava sam bio rastereeniji. Kasnije, jednog dana,
pojavio se s pitanjem:
Rekoste da je lav pravda; ta to znai?
Stari su dosta polagali na tumaenje snova. Ali ona nisu kao vaa,

97
uopte se ne podudaraju.
To znai da i kod nas postoji klju za odgonetanje snova? Ne, to nije
klju... To je kao prirunik! Napismeno su data tumaenja za sve to
sanjamo.
Doktor Ramiz je mnogo voleo sve vezano za nas, ali jedva da se iega
seao, ne samo zato to je proveo nekoliko godina u inostranstvu, ve zato
to je postojao rascep izmeu ta dva potpuno razliita ivota. Poto su mu
se sanovnici vratili u pamenje, klimajui glavom u znak odobravanja, on
ree: Svakako, svakako.
Dragi moj, nai preci su nepresune riznice... Zato klimamo glavom
kada priamo o njima? Je li to neki obiaj, tradicija, ili moda bolest?
Celog tog dana priali smo o sanovnicima. Za sledei kongres u Beu
napisae jedan lanak o ovoj temi. Izrazio je elju da mu pomaem jer,
govorio je, ja vladam ovim stvarima. Ugao posmatranja bee se odjednom
promenio, prestali smo da budemo ja zatvorski pacijent uzet na
posmatranje, a on doktor; postali smo kao dva poslovna partnera. Svaki
as me je tapao po leima, govorei da ovaj posao mora da uspe.
Na rastanku, te veeri, pitao sam ga kakve snove treba da sanjam.
Pogledao me je kao da ne razume o emu priam. Izvetaj... Napii
izvetaj! Blii se kongres!
Ovaj izvetaj je, naravno, ostao nenapisan. Meutim, moj novi kolega
bee pronaao novo polje istraivanja. Drevna medicina, nauka o
okultnom, numerologija, hiromantija, alhemija, nauka o duhovima,
ukratko, pozorinim argonom reeno, ceo repertoar Sejita Lutfulaha.
Rukopisi i tampane knjige s polovinim i oskudnim informacijama kojima
su starinarnice bile krcate, behu odjednom veoma bitni za njega.
Najudnije od svega bilo je to to je on hteo sve to da naui uz moju pomo.
Dragi moj doktore, takve knjige mogu da se nau... Obiite malo
antikvarnice u Bejazitu i za desetak lira moete sakupiti silu boju!
Najpre hou da mi vi ispriate... Naravno, kupiu i knjige. Ali nauka se
prenosi usmeno. Vidite za koliko dana sam vas nauio psihoanalizu.
Sreni sluaj je hteo da tuilac paljivo prostudira moj dosije i utvrdi da
se moja izjava podudara s onom koju su dali zet i snaja Abdulselam-bega,
bar u onom delu koji se odnosi na mene. Doktor Ramiz je zarad novih
interesovanja u potpunosti zaboravio na izvetaj koji je trebalo da napie o
mom sluaju, i jednog dana je zakljuio da sam ja na najudesniji nain
izleen i da me treba osloboditi, tanije, da me treba izuzeti iz optunice.
Dobre stvari su kao i loe. Dolaze u isto vreme. U noi kada su me
obavestili o odluci, uspeo sam da usnim san upravo onakav kakav bi se
svideo doktoru Ramizu, koji mi, svaki put kad ga se setim, truje mozak i

98
ini da posumnjam u samog sebe.

99
 6

U snu sam bio u laboratoriji iza Aristidi-efendijine apoteke. Skoro svi

koje znam bili su tu Nuri-efendija, Sejit Lutfulah, Abdulselam-beg, njegov
stariji sin, doktor Ramiz. Zajedno smo izvodili Aristidi-efendijine
eksperimente. Ali, nisam siguran da je to bila apoteka, pre bi se reklo da je
to bila deja soba. Istina, tamo nisu bila ogledala, komode, kolevke, niti
bilo ta od one gomile naslaganih stvari. Pa opet, izgledalo je kao da su svi
bili tu. To je bila istovremeno i laboratorija, i deja soba. Nije bilo nikoga,
ni ja nisam bio tamo, pa ipak, znao sam da je sve tu i da smo svi tu. Gledali
smo u isto ono ogledalo u kome sam ja video sebe one noi u polumraku, i
od sebe se prestravio i zaprepastio. To ogledalo je, u stvari, bilo destilator u
kome se odvijao proces kljuanja. Grumen boje zemlje neprestano je kruio
u kipuoj masi, formirao crni oblak proaran kapilariima boje sumpora,
izletao je na vrh destilatora, da bi se ponovo sunovraao u njega.
Iza mene je dopirao glas:
Samo to se nisu razdvojili... Za ime boga, uvajte se!, povikao je... I svi
smo odjednom, s rastuom panjom, posmatrali oblak boje izmeu
zemljane i boje blata, koji je kuljao i izvijao se kao da je iv.
Odjednom, razabrao sam Sejit Lutfulahov glas.
Dobro je... dobro je... to je to!...
U tom trenutku, iznad destilatora se ukazala nekakva zelena svetlost.
Crni oblak se poput blata slegnuo, a posred sumporne svetlosti iznad njega
poela je polako da se formira jo uvek neuobliena masa, koja je podseala
na proleni oblak. Od straha, srce mi je silo u pete, nadvijao sam se nad
ogledalo toliko da kao da sam hteo da uem u njega:
Dobro je! Hajde sada, sada je trenutak..., ponavljao je Sejit Lutfulah,
izgovarajui udesne molitve.
A ja, s duom u nosu kao da sam znao ta e se desiti, poeo sam da
preklinjem:
Nemojte, molim vas! Prekinite!
Odjednom, beli oblak se preobrazio. Ukaza se Eminina glava, kose
rasprene u sumpornom plamenu, bledih usana, iskolaenih oiju.
Spasi me!, dovikivala mi je. Mlatarao sam rukama u pravcu ogledala
destilatora ne bih li ga slomio, ali kao da me je hiljadu ruku dralo, nisam
mogao da mrdnem. Moda me niko nije drao, ali ja nisam uspevao da se
pomerim s mesta. Preklinjao sam, batrgao se polulud od oaja, ljubavi,
beznaa, bola.

100
 Emina je bez prestanka dozivala: Spaaasi me, spasi mee!, na ta je Sejit
Lutfulah odgovarao:
Kako, posle ovolikog truda!, a zatim me je napadao: Stani... stoj...
Svi su me uhvatili. Emina je zapomagala, oiju izbeenih od straha, s
kosom koju je prodirao plamen. Neprekidno sam pokuavao da doprem
do nje, ali sam bio uhvaen u mreu Sejit Lutfulahovih ruku. Koliko ruku je
imao, kako me je samo stegao! Sa svih strana bio sam kao kletima
uhvaen. Presavijao sam se od guenja, nisam mogao da doem do daha.
Pusti me... Pusti!, preklinjao sam, otimajui se. A znao sam da me nee
pustiti, da je nikako ne mogu spasiti. Uprkos tome, koprcao sam se, ne
elei da se predam. Gotovo je, unitena je. Pustite me!
I zaista, prizor u ogledalu je postepeno jenjavao. Trenutak kasnije, ostala
su samo dva od straha razrogaena oka uperena ka meni. Dva krupna oka,
puna osude, zaprepaenja, straha, gledala su me kroz nemilosrdni tirkizni
plamen koji se i dalje izvijao, govorei: Sve ovo je tvoja krivica!...
Zatim se dogodilo neto stranije od svega to sam do tada video. Poela
je strana oluja, koja je nosila sve. U trenutku krov je odleteo iznad naih
glava, zidovi su se raspali, i mi smo bili noeni ovim vetrom.
Malo kasnije, ja u mranoj noi, sputam se niz neku padinu. Pored
mene doktor Ramiz. Dri me pod ruku, pria neto, hoda neprestano me
gurajui. U podnoju se pomolie svetla neke kue. Ali, put je bio dug; znao
sam, sve i da se doepam kue, to nee biti od koristi. Uprkos tome, hodao
sam skoro treim korakom.
Potrudite se jo malo, doktore, jo samo malo..., govorio sam.
Odjednom, pored mene stvorila se senka. Ta sve vea i vea senka bila je
Sejit Lutfulahova aba. Bila je to strana neka stvar. Postepeno je bujala u
tom mraku, kao naraslo testo, voda ili vetar, i irei se zaposedala okolinu.
Nita nije moglo zaustaviti njeno napredovanje. Nadimala se sama od sebe,
praena zvukom koji bi proizveli milioni cvraka. Cvokoui zubima
govorio sam: Toliko e porasti da e progutati i zemlju i nebo. Od straha
sam se probudio.
Bio sam potpuno mokar. vrsto stisnutih zuba, ne pomerajui se s mesta,
oslukivao sam pomahnitale otkucaje srca i unezvereno se osvrtao oko
sebe. Jo uvek nije bilo svanulo. Vladala je neka udna tiina. U tiini koja
je sve poricala, ogromna zgrada beumno je klizila kao olupina broda to
se ljuljuka u nepominom moru. Pa ipak, moje noge behu dodirnule tlo.
Sav uas tako stvarno doivljen bio je santo san. Zapalih cigaretu. Posle
dva dima ustao sam iz kreveta. Sedoh na stolicu za stolom. Ponavljao sam
samom sebi: Izgleda da je to bio samo san. Ali, Eminino lice i vapaji mi
nisu izlazili iz glave. Zatvorih oi da ne vidim njene poglede. Odjednom

101
me probudi bol. Dogorela cigareta mi je oprila usta. Bacih je na zemlju,
zgazih je papuom, a onda ponovo sklopih oi.
Osetio sam dodir ruke na ramenu. Oamuen, ugledah neko lice. Bio je
to sluga doktora Ramiza. Deset sati!, ree. Direktor je eleo da me vidi.
Obukao sam se, oseajui isti onaj strah. Bio sam ubeen da e mi saoptiti
loe vesti i nije mi padalo na pamet ni da ga upitam zato. Nisam ga ak ni
pogledao u lice. Sve je bilo zavreno.
Na spratu, direktor me doekao s osmehom na licu. Proitao je odluku
koja je izricala moje potpuno oslobaanje. Bez prestanka sam ga
posmatrao pogledom koji je govorio: Vratiu se kui i ta u da radim?
Poto izgubim Eminu... Gotovo istog trena, osetio sam da svojom rukom
otvaram ranu koja je odavno ve u meni i za koju vrlo dobro znam da nee
izai na dobro, i kako se, zaprepaen, sreem s prizorom beznaa.
Naposletku direktor upita:
ta vam je?
Nita, rekoh. Plaim se. Od svega me je strah. Ljudina, imao je sluha
za ljude.
Sve e proi... Ne brinite sada kada ste se oslobodili ove stvari!
Onako na nogama ispriao mi je svoju verziju:
Mi smo ve odavno poslali izvetaj iz odbora!
Kad sam siao, doktor Ramiz me je zagrlio od radosti. Nae aktivnosti
e se nastaviti napolju! Vi ste ionako skoro izleeni. Jo da obavimo
nekoliko seansi i gotovo. I naravno, da pripremimo izvetaj!
Odjednom se iznervirah:
Koji izvetaj?, dreknuh.
Pa, za kongres... Takozvani uvodnik za sanovnike... E, ba teta!
Pomogao mi je da se spakujem. Na svoje insistiranje odvezao me je kui.
Kako je on bio dobar ovek! Nema sumnje da je u tom trenutku bio sreniji
od mene. Uprkos tome, est nedelja nije mogao da se mrdne da sastavi
drugi izvetaj, koji je jo na poetku obeao.
Sada je sve zaboravio, radovao se kao neko dete, pravio planove u ime
naeg budueg prijateljstva. teta to nisam delio ovu radost na
odgovarajui nain, nisam mogao da kaem nijednu re. Dok je priao,
moje misli su bile zaposednute snom.
Pred kraj me je uhvatilo neizdrljivo nestrpljenje. Neprekidno sam
ponavljao: Jo samo malo, jo samo malo!
Sve na ta smo usput nailazili posmatrao sam u atmosferi sna koji se bee
ugnezdio u mene. Probijao sam se kroz njega, ivei skoro kao njegova
druga polovina. Stigao sam u na kraj i ulicu i s oajem koji je od njega
dolazio, pokucao sam na vrata.

102
 Ovako se produilo do trenutka kada sam ugledao Emininu radost. Moe
se rei da sam se u stvari u tom trenutku probudio. ena mi je malo
smrala. Njene ruke i vrat bili su vreli kao pre. Smejala se svim srcem i bila
vesela kao nekad. Ovaj osmeh mi je vratio sve za ta sam mislio da je
zauvek nestalo.
Kada smo se popeli gore, doktor Ramiz povika: Blagosloveni!, i potra
ka porodinoj uspomeni postavljenoj na starom mestu, besprekorno istoj,
u punom sjaju i veliini.
Uputio sam eni pogled koji kao da je govorio: dae bog da bude dobro!
Smejala se.
ta u? Tolike stvari su nas snale da sam i ja na kraju poela da
verujem. Prole nedelje sam ga spustila. Vidi, nije loe, mesto mu je
ionako bilo upranjeno!
Doktor Ramiz je zaboravio na nas. Nesvestan da Zehra eka da joj prui
ruku da je poljubi, unuvi, hipnotisano je posmatrao stari sat. Na
njegovom licu bila je radost oveka koji se domogao onoga za im je
najvie eznuo. Malo dalje, Emina se nemo osmehivala, gledala as u
mene, as u njega, gestikulirajui kao da kae: Gde si naao ovog? Ponovo
sam slegnuo ramenima i, koristei odsutnost tek pristiglog gosta, po ko zna
koji put zagrlio svoju erku. Sve je bilo u najboljem redu.

103
 7

Eminina radost i snaga su malo pomalo doveli moje rastrgnute ivce u

red. Poeo sam da zaboravljam nau udesnu avanturu. Naroito zato to
su nestali strahovi i utisak stranog sna. ak je postepeno jenjavao i moj
bes prema doktoru Ramizu, koji mi je svojim danononim bezveznim
insistiranjem nametnuo ovaj san; a kada je pregledao Eminu i izjavio da je
sve u redu, mogao sam da oseam samo zahvalnost.
Prve dane sam, naravno, proveo u traenju posla. Ve sam pomenuo da
sam na poetku suenja dobio otkaz na mestu na kome sam radio. Sreo
sam jednog od svojih profesora iz kole, koji me je uputio na direktora
pote na Feneru: ini mi se da tamo ima otvoreno mesto. Bio je u pravu.
Poeo sam da radim odmah, i pre zvanine objave. Plata mi nije bila kao
nekad, ali to nije bilo vano. S neznatnim umanjenjem trokova sve se dalo
urediti. Sloboda, kua, deca, svet u kome su ljudi normalno iveli, ponovo
behu u mom posedu.
Ni doktor Ramiz me nije kao pre spopadao svojim uvrnutim
interesovanjima i nepredvidivim akcijama. U stvari, on me je, jo prve
nedelje nakon mog oslobaanja, bio odvukao u neki svet, izvitoperen
toliko da je bilo nemogue da se u svakom postupku tamo ne pronae neka
falinost.
U ehzadebaiju se nalazila jedna prostrana kafedinica, u kojoj je on
provodio vei deo svog slobodnog vremena. Dok sam bio u sudskoj bolnici,
moj dragi prijatelj me je svima koji su tamo navraali toliko hvalio: da
posedujem brojne vrline, da dobro poznajem stara predanja, da sam
spretan u popravci satova; priao im je o avanturi koja me je snala,
saoseajui sa mnom, a posebno ih je do detalja upoznao s mojom boleu,
tako da, kada sam prvi put kroio tamo, cela kafana se orila od radosnih
poklia. Bio sam doekan kao neki dobro znani prijatelj i junak dana.
Svakoga ko bi prolazio pored naeg stola doktor Ramiz je zaustavljao i
predstavljao me reima: Ovo je moj najvaniji sluaj u karijeri, pregurao je
ozbiljnu psihozu oca, a zatim nastavljao da objanjava:
Sada zna i svoju bolest i kako se ona lei. Sila od oveka! A to ima
obrazovanje... Onda, njegova volja... Kakav je samo san uz njenu pomo
usnio!...
Praeno uzastopnim tapanjem po leima, u ovo objanjenje je bilo
zaista teko poverovati. Samo je falilo da doktor zavri reima: Hajde,
ustani, da vidimo kako hoda! Ili: Zna onu pesmu to smo napamet uili,

104
hajde, izrecituj da ujemo! U prvom trenutku bilo mi je neprijatno, plaio
sam se ta e iz toga proizai. Ali ne, ovo mesto je bilo pravo udo. Nita
nije bilo neobino, niemu se nije posveivala preterana panja. ovek je
ovde bio prihvatan onakav kakav jeste, sa svim specifinostima, manama,
nedostacima. I to je ovih bilo vie, to je radost bila vea. Ali, one se nisu
pratale. Naprotiv, nijedna se nije zaboravljala, tavie, svaka je ostajala
zauvek urezana u seanje. Sve su zapravo liile na karakteristike koje
oveka definiu bolje od datuma roenja, imena i ostalih podataka to se
briljivo unose u pasoe, i koje, tako jedinstvene i nepromenljive,
onemoguavaju bilo kakvu zabunu.
Mnogo godina kasnije, jedan od onih koje smo upoznali u ovoj kafani
dobio je ministarsku fotelju. Postao je zastraujue uspean politiar. Pa
opet, u ovoj kafani ljudi su ga posmatrali istim oima, istih stvari su se
seali kada bi se pomenulo njegovo ime, o njemu su iznoeni isti sudovi.
Svu svoju posebnost ovo mesto je dugovalo svom vlasniku, koji je na
kraju bankrotirao. Ovaj ovek, koga je poznavalo pola Istanbula, nije se
potrudio da bude ozbiljan ni jedan jedini dan u svom ivotu. Bilo je
dovoljno jednom da vidi nekoga, pa da taj neko postane njegov prijatelj. To
je bio razlog to je ova kafedinica postala klub.
Bio je to jedan izuzetno drag, krupan, lep ovek. Mogao je postati
uspean biznismen da nije odabrao da groteska bude jedino carstvo u
kome moe iveti. On bee izmislio jezik, originalnu meavinu starog i
novog, skoro isto toliko nestvarnu, i lice sa zailjenom bradicom koja je
imitirala francusku. Lanog lica, nestvarno odeven, od jutra do mraka
priao je na izmiljenom jeziku neverovatne, mozgu neshvatljive prie, iz
kojih je sebe izuzimao. Ako ne bi naao nita drugo, razotkrivao je neke
pojedinosti iz svog ivota koje nikako nije trebalo da se uju. Zapravo, kao
da je iveo u staklenoj tegli, izloen pogledima drugih. S lakoom se
zaljubljivao i, poto su njegov izbor bile ene koje se nikom drugom ne bi
mogle svideti, vie puta je morao da se eni, i stalno je iveo pod teretom
neke brakorazvodne parnice.
U kafanu su dolazili ljudi raznog kova bogati naslednici, vorc ili
uspeni trgovci, visoki inovnici, novinari, propali pesnici, ahovski
majstori, kartai, bivi rvai, slikari, dvojica profesora univerziteta, gomila
studenata, glumaca, muziara... Iako su formirali grupice, izgledalo je kao
da svi ive zajedno. Ve posle drugog susreta prestalo bi se s persiranjem.
Meu njima nije bilo skrivanja tajni. Prljav ili ist ve se prikazivao. Svako
bi ga do mile volje obrtao, okretao, mirisao i znaajno pokazivao svima
ono to bi pronaao da mu odgovara. Prihvatala se svaka vanrednost, beda,
pa ak i sramota, i svakoj se sa istom hladnokrvnou sudilo, a ukoliko je

105
bilo potrebe, s njom se i saosealo. Pederastija, razvrat, male i velike
novane pronevere, bili su tamo da nam budu na smetnji.
Svi posetioci, na elu s vlasnikom, imali su ovde posebne nadimke i
poneku priu, paljivom selekcijom odabranu iz njihovog ivota, koja bi
bila prizivana u seanje im se ugledaju.
Veinu ovih ljudi sretao sam tokom celog svog ivota. Neke na poslu,
neke po kuama. Jedan deo njih je kasnije radio sa mnom u Institutu za
podeavanje satova. Svi, i dobri i loi, svojski su se trudili i radili, odnosno,
nije bilo rtve koju ne bi podneli da sebe tako predstave. Jo i onda je meu
njima bilo onih koji su radili vrlo vane stvari. Niko od njih se zbog toga
nije ustezao, tavie, jo vie bi se radovali. Neki su i sami podsticali ova
zadirkivanja iz straha da ne budu iznenada zaboravljeni.
O emu se prialo u ovoj kafani? Istorija, Bergsonova filozofija,
Aristotelova logika, grka poezija, psihoanaliza, spiritualizam, belosvetski
traevi, golicave prie, zanimljive i strane avanture, dnevna politika,
obiaji, sve haotine i ispreplitane, presecajui jedna drugu, nezaustavljivo
su tekle u ovim zbunjujuim i zaludnim razgovorima to su narastali kao
snana prolena bujica koja nosi sve na ta naie.
Naravno, ni o jednoj se ba nije moglo razgovarati, jer, one bi u ovu
kafanu ulazile kao seanja posle dugog sna ili posle neke smrti. U prii to
je sliila buncanju, Aleksandar Veliki, Hanibal, Kantovi imperativi bile su
stvari izmiljene samo da se uspava svakodnevni ivot. ak se o najvernijoj
stvarnosti pripovedalo na ovaj nain. Reklo bi se da jedni druge nisu
mnogo sluali, s obzirom da je sve to se prialo bile manje-vie poznato od
ranije. Ovde je pria postojala radi sebe same i radi pripovedaevog
talenta; vie je liila na reprizu nekog omiljenog dela ili komada, razgovor
se nastavljao kao u predstavi ortaojuna8, po unapred utvrenim pravilima.
Uvek su se pravile iste upadice, smejalo se istim stvarima, a ako je
avanturu prenosilo vie prisutnih, na istim mestima nastavlja bi se
nadovezivao i uzimao re. U sluaju da pripoveda ubaci novu pojedinost,
odmah bi bio prekidan: Ovo si sada izmislio! Meutim, sledei put se
oekivalo da ovaj novi izraz ili umetak nae svoje mesto u programu.
Ponavljanja su bila obavezna u ovim razgovorima i to nikog nije
zamaralo. Upravo suprotno, sve to ne doe u obliku na koji su navikli,
odbacivalo se kao strano. Izuzetak tome bile su situacije kada se prvi put
iznosi neka nova tema ili ideja, i tada, oni bi sasluali samo iz utivosti i
pomalo zbog radoznalosti, sve dok njihova uvek budna sposobnost za
improvizaciju ne bi to prigrabila na nain najsliniji ali i spustila na svoj
nivo. Tako je bilo i sa ozbiljnim stvarima. Prihvatale bi se tek poto se

106
svedu na neku bludnu radnju, pederastiju, karaoz-alu ili imitaciju nekog
kominog komada. Oni koji su priali o ozbiljnim stvarima nazivani su
posebnim imenom stvaraoci reda i poretka. Ispod ovih aristokrata, koji
su na sebe preuzeli zadatak da urede svet, nalazio se iri krug, koji se zvao
istonjaki plebs. Oni su od kulture i civilizacije uzimali tek toliko da
mogu da uestvuju u zajednikom ivotu kafane. Zadovoljavali su se time
da ostanu zatieni u svetu kominog i nesavrenog, izvan obinih
zadovoljstava, brige za preivljavanje ili bezizlaznosti. Na kraju je dolazio
trei sloj, prostih lupea, koji, nimalo suptilni i nezasitih nagona, nikako
nisu uspevali da se uklope u gradsku sredinu. S njima se ovek mogao uvek
posvaati, dok bi se istonjaki plebejci i stvaraoci reda i poretka mogli
posvaati samo ako ih se dograbi neki lupe. Tako da je lupetvo po
znaenju bilo usko povezano s primitivizmom. Samo je ovaj sloj, poto ih je
bilo previe, imao svoju podvrstu i ona se zvala polulupe.
U poetku su mi bili dosadni i ova nesvakidanja gomila koja je, na prvi
pogled, liila na ostatak druine nekog kominog teatra na otvorenom,
improvizacije, karaoza ili narodnih pripovedaa i njen ivot. Pogotovu
zato to sam bio prestravljen zbog toga to sam meu njih doao s
dijagnozom i obeleen nekolikim neverovatnim iskustvima. Ve treeg
dana bilo je onih koji su se ozbiljno zanimali za Blagoslovenog. Samo to
me nisu pitali za njegov brani status. Poto su Abdulselam-beg, Sejit
Lutfulah i Nuri-efendija iveli u ovom kvartu, a poslednju dvojicu neki su
ak i lino poznavali, uspomena na njih oivela je jo prilikom prvog
susreta.
To da je meni, preko Lutfulaha, bilo poklonjeno blago cezara Andronika,
i da se nalazi u mom posedu, vailo je za istinu koja se ni na koji nain ne
moe prenebregnuti. Ukratko, sva ova slava bila je odranije pripremana a
da je ja uopte nisam eleo, niti sam za njom trao. Ni u jednom drutvu
nisam bio tako arko prihvaen. Te nedelje kada me je doktor Ramiz prvi
put doveo, u mom prisustvu su raspravljali o tome u koji stale da me
uvrste. Moja povuenost, to to sam uvek gledao samo svoja posla i to sam
ove razgovore uzimao za ozbiljno svrstali su me u stvaraoce reda i poretka.
Kasnije, kada je Emina umrla i kada je moj ivot prestao da bude vaan za
mene, izgubio sam ovaj poloaj i polako sam dospeo u red istonjakog
plebsa. Bili su u pravu!
Poto su mi odredili stale, poeli su da mi smiljaju nadimak. Meutim,
to nije bilo nimalo jednostavno. Bilo je potrebno zasedati vie puta. Na
kraju, zbog moje bolesti, oinske psihoze, sloili su se da dobijem ime
Siroe. Ali, o meni je bilo puno pria. Iznenadna smrt Nait-bega oivela
je priu o mojoj tetki. To to se od tuge za njim prikljuila dervikom redu i

107
vezala za dervia u to vreme uvenog meu enama, kome je zbog svog
bogatstva postala miljenica, u razliitim intervalima tokom nekoliko
godina hranilo je moju slavu. Uz to, moja tetka kao da nije pristajala da me
u ovoj udnoj gomili zaborave, pa je na kraju ak poela da pie i religijske
pesme. Zapravo, sve to me snalazilo u ivotu podupiralo je ovu slavu.
Druge nedelje se jedan mnogo fin, dobroduan ovek, procenitelj dela u
Bedestanu, bee zainteresovao za priu o Aristidi-efendijinom zlatu. Nosio
je neki rukopis kupljen od antikvara i pratio me u stopu, stalno me
zapitkujui da mu odam tajnu zanata. to se tie dragulja dvorskog
spravljaa erbeta, on je bio glavna tema skoro svakog dana. Gazda kafane
ne bi ni uzeo svoju gorku kafu, a ve bi poinjao da izmilja san i opisuje
dragulj: Noas sam usnio kako mi na zlatnom posluavniku donose
dragulj erbetibaija, dabogda da na dobro izae. Drugi put san se
menjao, posluavnik s draguljem bi donosila neka ena, dok bi se tree
noi ova ena pretvarala u babuskaru, tanije, moju tetku.
Postepeno sam i sam poinjao da se navikavam na ovakav ivot. Koliko
je bio lak i oputen!
Ova pitoma gomila inila je da ovek zaboravi na sve, ukljuujui i
samog sebe. im bih zavrio s poslom, u jednom dahu bih otrao tamo, i
ve pri prvom koraku postajao sam neko drugi, uao bih u svet sazdan
samo od ale, daleko od dnevnih briga. Ovde su mi moj ivot od pre pola
sata 1 onaj pola sata kasnije izgledali kao ivot dva razliita oveka. ak
sam imao i drugo ime, nisam bio Hajri ve Siroe.
Doktor je sve svoje slobodno vreme provodio za jednim stolom u ovoj
kafedinici; svaki as je vadio svoju torbu, istio nokte, alio se na ivot i
sveprisutnu lenjost u dravi, priao o psihoanalizi ili sluao druge.
Sve bi ga odmah interesovalo. Za njega je prihvatljiva i dopadljiva bila
svaka ideja koja se jednim delom odnosi na kritiku drutva, dok je drugi
deo ionako ve bio u njegovim rukama i lako ga je bilo povezati s Jungom i
Frojdom.
I svaki put kada bih ga upitao da li mu ove neobine pojave smetaju,
odgovor bi bio:
Jesi li ti lud?! Da li moe biti interesantnije teme za tezu od ovoga? Ova
kafana je uinila da zavolim svoju profesiju. Gde bih mogao da naem
ovakve primerke? Uz to, i guva je, sama po sebi, vrlo bitna! Ne moe se
nai bolje mesto za socijalnu psihoanalizu od ovog. Vidi kako se nastavlja
prolost; kako je oni ive, kroz alu, zbilju... Svako ivi u svojoj mati, u
nekom drugom svetu. Kolektivno sanjaju snove.
Drugi put je o ovom pitanju govorio drugaije.
Gde bih mogao da pronaem ovako prosvetljenu gomilu? Svi su se

108
specijalizovali za neto... Svi se bave problemima drave i saiveli su se s
njima. Ni u jednim novinama ne moete nai toliko zbivanja. Videete
kada objavim svoje memoare, iz dana u dan ete moi da itate o tome ta
sam sve od njih nauio.
U stvari, ono to je doktor nazivao dravna pitanja i prosvetljujui
razgovori bila su belosvetska ogovaranja; ali, naravno, u njegovim uenim
oima dobijala su drugi karakter.
Mnogo kasnije, kada se prilikom mog insistiranja da se u Institut primi
Pospani Asaf-beg koji je, kao to e se kasnije videti, postao ef odseka za
doradu vodio razgovor o ovoj temi, i kada sam saoptio Halitu
Nepogreivom doktor-Ramizovo miljenje, moj dragi dobrotvor bee dao
sledei komentar:
Ako mene pitate, to je posledica neuklapanja u poslovno okruenje.
Ovo nastaje ako ivot ne dobije svoj oblik. Mislim da je veina ljudi koje
sam upoznao sluajui vau priu o ovoj kafedinici ivela u nekom
procepu. Ako hoete, moete rei da su oni ostali ispred vrata. Zbunjeni,
kao neko ko nije zakoraio u savremeno doba, oni vode neki polusmean-
poluozbiljan, letargini ivot. To ne treba povezivati s prolou ili
slinim!
Ali, svi imaju neki posao!, usprotivio sam se.
Nije svaki posao pravi posao. Posao, pre svega, podrazumeva vreme i
razumevanje. udi me da vi verujete da je pravi poslovni ivot u naoj
zemlji postojao pre osnivanja naeg instituta. Raditi se moe jedino kada
postoji jasno uspostavljen red... Kako vi, koji imate toliko iskustva i koji ste
se toliko trudili kada smo osnivali Institut, moete ovo nazvati poslom!,
ree i poklopi me.
I stvarno, ne mogu sa sigurnou da kaem da li je poslovni ivot
postojao pre Instituta. Mnoge stvari su se promenile otkako sam poeo da
piem ove uspomene. Na kraju, nisam siguran da gledam istim oima
Institut u likvidaciji. Sada mi se ini da je on pomagao mnogo vie u
zapoljavanju ljudi nego to je razvio poslovno okruenje. Ovim ne
poriem da smo bili vrlo korisni za drutvo, samo hou da kaem da je s
vremenom postalo mogue iz razliitih uglova posmatrati ono to smo
radili. Moe biti da ja vie nemam potrebu za njim poto mi novac i
blagostanje nisu potrebni. Kada ne postoji korist, sigurno da imamo realniji
uvid u ono to se dogaa i poinjemo da tumaimo i razumevamo stvari
onako kako odgovara istini. Ili je to moda rezultat rasprave koju sam pre
nekoliko dana imao s mojim sinom Ahmetom. Kada je saznao da piem
memoare, iz straha da e oni jednog dana biti objavljeni, moj sin je
promenio prezime. Mogue je da je njegovo nepriznavanje ove ustanove

109
odvuklo moje misli u ovom pravcu.
Iako po ovom pitanju ne prihvatam u celini miljenje Halita
Nepogreivog, na kraju mi se ini da je on ljudima koje sam znao iz
kafedinice dao najbolju dijagnozu. Tamonji ivot se zaista nalazio ispred
vrata. I oni su ga iveli tako da nisu nikad ni pomiljali da uu unutra, ili je
to uvek bilo s jednom nogom na pragu. Naposletku, nisu bili problemi a da
na kraju krajeva, nisu postali sredstvo za beg i oslobaanje. Zato i od ega
su beali? Zar nisu bili nimalo otporni? Ili im je stvarno sve bilo strano i ni
na ta nisu reagovali? Ne, ovde je sve bilo kao pod dejstvom opijuma i
sedativa.
Nesumnjivo, sve se menja kada se umea interes; a interes u ovoj
kafedinici nikada nije bio stavljan na drugo mesto. Svakog dana bili smo
svedoci svaa zbog novca, veitih svoenja rauna, domunavanja koja su
znala da traju nedeljama. Nisu morali da se odvijaju pred naim oima da
bismo shvatili o emu se radi. Bilo je dovoljno pola sata razgovora s nekim
od umeanih ili vlasnikom kafane, koji je u sutini sve znao. I svi ti rauni,
kokanja, nesporazumi koji su se ponekad zavravali estokim svaama,
inili su da ak i one pitome prijatelje vidimo u sasvim drugaijem svetlu.
Zahvaljujui njima, jo jednom bismo se uverili koliko ovi ljudi mogu biti
proraunati, oprezni i sitniavi i za deset para, pohlepni i lakomi do
krajnjih granica.
Dva prijatelja koja se do jue nisu razdvajali jedan od drugog kao
blizanci, koji su stalno zajedno jeli i pili, sledeeg dana bi, zbog nekog
rauna, skakali jedan drugom za vrat, tanije, nestalo bi bratske jednakosti
meu njima, jedan bi postao gospodin, drugi sluga, i novonastali odnos bi
znao da traje danima, mesecima. Nekad bi se sve odvijalo bez guve, samo
od sebe. Novac bi odmah nalazio svoj put do svog oboavatelja i
meusobni odnosi bi se automatski uspostavili. Ponekad bi se posle
razliitih i prilino tekih poglavlja ostvarila nova ravnotea. Ali, gotovo
uvek bi iskrsla neka neoekivana stvar.
Jednom prilikom, primetili smo dvojicu stalnih muterija kako su,
zavueni u oku, danima poverljivo razgovarali. Drugi put, pored njih se
stvorio neki jadnik odrpanog izgleda. Tri dana kasnije, prikljuio im se
jedan uticajni gospodin. Od tada se ova etvorica nisu razdvajala. Dnevno,
u vie navrata bi se sastajali, neto bi se dogovarali ili ostavljali poruke
jedni drugima. Svakome se u ruci bee stvorila torba. To se sve deavalo
pred kraj zime. A onda je, iznenada, negde poetkom prolea, odrpanac
potpuno promenio lini opis, i umesto njega pojavio se jedan vitki
gospodin sa stilom, uvek nasmejan, s budnom panjom. ovek koji je do
pre dva meseca bio skoro neprimetan, sada se muvao oko nas i kao neka

110
reklama za radio ili friider pozdravljao sve redom ne bi li privukao
panju. Ubrzo zatim, poeo je da se pojavljuje u nekom autu.
S usta mu nisu silazile rei ofer, na ofer, koje su, u zavisnosti od
raspoloenja, bile izgovarane nekad umilno i meko, a nekad ljutito i
bezvoljno, i uvek su isticale privilegiju i status, povlaenost i razlike koje
su stvarali ne znam koliko cilindara i para i brzina od osamdeset
kilometara na sat.
Svako doba i ivotni stil imaju na raspolaganju nekog oveka kroz koga
su izraeni ceo jedan nain miljenja i stvarnost koju je teko opovrgnuti.
Re ofer je njihov nesumnjivo najcivilizovaniji, najprijatniji, najbolji i
najdrutveniji izraz. Ne znam da li ste primetili da ova re, koja, naavi se
izmeu usana oponaa gest poljupca i na drugom slogu uzima nazad ono
to je od prvog ostalo da lebdi u vazduhu, predstavlja jedno od najveih
bogatstava turskog jezika. Kojim god akcentom da je izgovorite, uvek e
nositi neko znaenje.
Na kraju su, poetkom leta, svi odjednom nestali. I od tada su poele da
krue prie. Nai prijatelji su se, zajedno s advokatom koga su poznavali i
koji je vaio za vrlo prodornog i vetog u poslovima s finansijama, upustili
u komplikovani sluaj nasledstva jadnika. Sada su se trudili da zabave svog
bogatog prijatelja, koji se njihovom zaslugom domogao svog basnoslovnog
bogatstva.
Otkako smo to saznali, kao kada se s razglasa neke opservatorije prati
neka zvezda i njen satelit, bez prestanka su krenuli da nam pristiu dnevni
izvetaji, nekad kratki i jasni, a nekad dugi i detaljni. Kao da su itave
plae, mesta tajne zabave, bile tu i otkrivale nam svoje tajne, od nas su ih
odvajala samo staklena vrata, prozor sa zavesom od tila. Iznad naih aa
ulepljenih od vina i flaa smlaene sode iskrsavale bi i otpoinjale striptiz
lepe, mlade ene, neiskusne devojke poznate po nadimcima koje je srednja
klasa preuzela iz jezika poezije i mate prethodnih generacija. Ove letnje
lumperajke, ije smo najbezobraznije i najgrublje prie sluali, trajale su
sve do prvih oktobarskih kia.
Dok smo se s jedne strane od svraba eali, trljajui znojem ulepljene
majice o naslon stolica, s druge smo se, sluajui ove prie, kupali u hladnoj
meseini, voleli u vlanim svlaionicama i borili kao jarci na umovitim
visoravnima noenim vetrom. Onda je na red dola pria iz klubova iz
kvarta Bejoglu. U pratnji nostalginih zvukova saksofona, polugole devojke
koje je niz finansijskih kriza proterao iz raznih krajeva Evrope, skoro na
nae oi bacale su kupae kostime i grudnjake, ili bile obuene u krzno i
dragulje. Tanije, poto zbace prve, oblaile su druge.
Na jednom mestu za zabavu gde je Emina pristala da ide poto je te

111
veeri progutala misao o tednji i nije razmiljala o haljini za Zehru i
cipelama za Ahmeta te ene i devojke puti boje ita, plave i brinete,
dopale su joj se toliko da je, kao i uvek deje, naivno, uzviknula: Au, ovo
nisu ljudi, ovo su aneli! Igrajui uz zvuke fokstrota i uvijajui se uz tango,
rasputene kose koja im je ibala bedra, zadihane, pobedonosno su klicale i
poput mladih drebica ulazile u ovo tajno kafansko utoite. Pucnji epova
sa flaa ampanjca to su se jedna za drugom otvarale u naoj mati,
nadjaali su zvuke kockica begemona.
Sredinom zime, lude zabave su iznenada zamrle. Kamera se ponovo
usmerila na kafedinicu. Jedne noi pojavie se etvorica. Izgledali su
nervozno i iscrpljeno. Najpre su se tiho u jednom oku raspravljali,
otvarani su novanici, iz novanika su vaene i u njih ponovo vraane
menice. A onda se ton odjednom povisio. Rei sramota, prevara,
ponienje, ibale su kao bi koijaa. Stezale su se pesnice, ule su se
pretnje: Pokazau ja tebi! Nastala je opta zbrka. Ishod svega bio je da su
naslednik i dva prijatelja amarima i pesnicama izbacili advokata napolje.
ovek koji je godinu dana ranije doao meu nas sa svojim utivim i
prefinjenim manirima, nimalo nas ne simpatiui, jedva se pridigao iz
blata. Brisao je krv to mu se slivala sa svih strana, psujui kao najvei
prostak. Poto su mu se razbile naoare, ja sam mu naao i stavio kapu na
glavu.
Dve nedelje kasnije, ista svaa izbila je izmeu naslednika i dvojice
prijatelja. Ovoga puta dobrotvor je na isti nain zavrio pred vratima. Ali,
rezultat svega bio je potpuno drugaiji od onog koji smo mi te noi
predviali. Ve sledeeg jutra doli su da nam se jadaju dva tipa, stalne
muterije kafane. Kroz nekoliko dana, njihove jadikovke su narasle do
krova. Naime, dve godine su se svojski provodili, ali im nita nije ostalo.
Naslednik je preko neke vrlo sumnjive firme, na koju je kasnije uspeo da
im ukine sva prava, iz ruku jednog uzeo oevu kuu, a drugom radnju koja
je dobro poslovala i nalazila se boktepita gde. Tako da oni sada nisu imali
ni prebijene pare. Povrh toga, vlasnik preotete radnje je bio ludo zaljubljen
u devojku koju je vodio po mestima za zabavu i tako doprineo njenom
sunovratu.
Sve ovo nije spreilo bogatog naslednika da s najslaim i najoputenijim
osmehom na svetu doe jednog dana u kafanu. Dva sata je nasamo priao s
vlasnikom kafane. Na stari prijatelj ga je sluao, a od besa mu se sva krv
sjurila u lice. Sledee veeri dobroinitelj je sa gazdom preotete radnje
odigrao dugu partiju begemona. S najnevinijim izrazom lica bacao je
kockice vrtei ih u dlanu, saginjao se nad begemonom toliko da samo to
nije uao u njega, pratio odbijanje kockica i aplaudirao kada se poklope.

112
Posle petnaest dana uli smo da se bankrotirani vlasnik radnje oenio
devojkom koju je voleo. Tri meseca kasnije desilo se jo vee udo dobili
su dete! Cela kafana se obradovala ovoj vesti; voene su intenzivne
rasprave, a glas veine je na kraju presudio da se detetu da ime Meanac!
Mesecima je svojim neoekivanim i raznim obrtima ovaj dogaaj
zaokupljao nau panju, dok ga drugi nije bacio u zaborav. U Istanbul su
dola dva Bugarina u potrazi za prilinom sumom novca koju su za vreme
Balkanskog rata zakopali u nekom selu u Trakiji. Ko je ovim ljudima dao
adresu kafedinice i koji je to sluaj hteo da oni dou meu nas? Izlino je
rei da se tog prolea formirala ekspedicija kao da se ilo na Severni pol;
iznajmljen je amac, pokupovane su stvari za kampovanje, i u petnaest-
dvadeset dana, cela okolina je bila detaljno preeljana. Mi koji smo ostali,
uzbueno smo pratili zbivanja. Svakog dana se prema dobijenim vestima
procenjivala koliina blaga. Prvobitnih deset hiljada dukata su najpre
sputani na pet, da bi se posle podigli na dvadeset, a onda na sto hiljada.
Izgledalo je da e celo leto proi u ovome. Ali, sreom, intervencijom
mesnih vlasti, cela stvar je okonana. U povratku je, naravno, ponovo
izbila svaa zbog trokova. Ali, na uveni profesor istorije je odmah
krenuo sa troasovnom priom o borbama Alija, Muhamedovog zeta, koja
je svojim uzbudljivim epizodama obezbedila opti mir. To je bila jedna od
naih najteih noi. Iako je Emina bila bolesna, ja sam prihvatio poziv
Ramiz-bega da ostanem na skromnoj asti u vidu rakije i mezetluka, i
nisam otiao kui.
Te noi, umesto dva Bugarina koje smo izgubili, prikljuio nam se jedan
vajcarski Nemac, orijentalista. Koliko je samo ovaj nesrenik bio
zadovoljan to je dospeo u okruenje intelektualaca i aristokrata. iroki
osmeh mu je presecao krompir-uto lice na dva dela, koja se, reklo bi se,
nikad vie nee sastaviti. Oskudan turski mu nije dozvoljavao niti da prati
razgovore, niti da s nama ostvari prisno prijateljstvo. Meutim, pronaao
nas je u pravom trenutku posle nedelju dana ostao je bez novca i poeo
da ivi na raun svih nas. Malo zatim, odluio je da zarauje za ivot
bavei se arhitekturom, i pretvorio je jedan od stolova s desne strane u
svoju kancelariju. Tamo se s muterijama pogaao za cenu naoigled svih,
od praznih kutija za ibice pravio je trodimenzionalne planove, menjao ih i
davao im konaan izgled. Nije moglo biti praktinijeg, pametnijeg posla na
svetu od ovog.
Tano etiri godine bili smo svedoci ove njegove prakse. Nijedan
arhitekta nije bio toliko strpljiv i skroman, niti je toliko potovao elje
svojih klijenata. Ako poruilac izusti: Kako bi bilo da ove dve kutije ibica
premestimo ovde?, doktor Musak bi zatvorio oi na trenutak, razmislio, a

113
onda bi rasturio kutije i poinjao sve iz poetka. Jo tada sam uvideo veliku
razliku izmeu skice na papiru i makete napravljene od predmeta koji se
mogu rasklapati. Poto se sve odigravalo pred naim oima, u ovom poslu,
pored vlasnika kue, uestvovali su svi gosti kafane, ak i konobari. Dr
Musak je sve predloge sluao sa ozbiljnou, a esto se deavalo da ih
prihvati. Ne znam ko je izmislio gradnju kooperativnih kua, ali na
prijatelj je sigurno otkrio timsku arhitekturu. teta to je nimalo
neoekivana nesrea iznenada stavila taku na njegov rad. Desilo se da je
na drugar zaboravio da postavi stepenite na trospratnicu koju je sagradio
na mestu blizu Ibrahim-paine fontane, u kvartu Sulejmanije. Onog
trenutka kada su uklonjene skele, bilo je jasno da tri dela kue nisu
meusobno povezana. ak je i veliki konak koji je doktor Ramiz koristio
da mi, u danima kada me je u sudskoj bolnici poduavao psihoanalizi,
ilustruje postojanje svesnog, a koji su inili samo tavan i skladite, dok mu
je prvi sprat bio prazan i nenameten, u poreenju s ovim izgledao na
mestu i bez greke.
elim rei i to da su mi ove dve zgrade koje nikako nisam uspevao da
dokuim i koje su me toliko zbunjivale, zajedno s maketama koje je doktor
Musak od ibica pravio, kasnije mnogo koristile. Kada je donesena odluka
da se napravi zgrada Instituta, poto su svi predlozi bili odbijeni, ja sam
preuzeo taj posao i, zahvaljujui ovim iskustvima, podario sam zgradi
izgled koji se toliko dopao svim stanovnicima Istanbula. Kasnije u,
naravno, priati o zgradi o kojoj je tri godine polemisao ceo svet. Sada u
rei toliko da je to to smo drugi sprat zgrade ostavili da bude natkrivena
terasa na kojoj se nije nalazilo nita osim stubova do kojih se dolazilo
liftom i stepenitem u direktnoj vezi i s kuom na Sulejmanije i s
objanjenjem doktora Ramiza o kome sam malopre priao.
Stanje u kojoj je bila kua na Sulejmanije podstaklo je ustre rasprave
meu nama. Iz nekog razloga kao da smo osetili dunost da tom drugom
spratu, do koga se nije moglo doi stepenitem, osmislimo funkciju.
Uvek je tako. Svaki posao ovde, bez obzira na to koliko ozbiljno pone
da se deava, zavravao bi se onako kako se najmanje oekuje. Procena
koja je na samo korak od kafane smatrana za stoprocentnu ula bi ovde
kao jedva mogua, a posle silnih nagvadanja, pretvorila bi se u ironiju
sudbine.
Ukratko, bila je to movara zvana apsurd, u koju sam se nesvesno uvalio
do gue.
Taj svet besmisla bee me sahranio; kao da sam dopao kandi neke
ivotinje mekanog krzna, sa krilima i hiljadu pipaka, koja prodire oveka
omamljujui ga uicima, neobuzdanim smehom i skoro neprekidnim

114
golicanjem.
Poeo sam da ivim u svetu u kome se nita ni sa im nije podudaralo, a
ipak je, na najneverovatniji nain, sve bilo ispreplitano; kao da sam se
nalazio na izlobi otpadaka koje je oluja nanela duvajui s nekog nama
nepoznatog mesta. Odakle je dolazila ova oluja? Koje udovine svetove,
krcate protivrenostima, bee opustoila? Kako li je itavu armadu haosa
razbila i stresla sa sebe, i tako raskomadala da nikako nismo mogli da
razaberemo pravo lice toga to je na gomili sruila pred nas. Sve stvari su
izlazile i nadovezivale se jedna za drugom kao iz nekog maioniarskog
eira. Bilo je prijatno to iveti, dok je misliti o tome kasnije bilo
uznemirujue kao nona mora.
Kao da sam hodao u nekoj peini ispod mora, gde su mi se oko nogu
motale neke ture informacije, misli koje nikako nisam mogao da
protumaim. Pri svakom pokretu, moje telo i ruke su kao trule alge
obavijali bezrazloni gnev, neutemeljena uverenja, kratkorone nade,
vukui me nadole, ka dnu. I svaki put kada bih otvorio oi, u polumraku bi
me spopadala udovita haosa iji kraj nisam uspevao da dokuim. Potom
bi sve nestalo kao sipa u oblaku sopstvenog crnila. Sa doktor-Ramizom i
Pospanim Asaf-begom preko puta, glava bi mi se vratila na mesto odakle je
dopirao grohotni smeh to se razlegao malopreanjom vrevom, u uima bi
mi zvonilo od pritiska dubina u koje sam bio nesvesno uronio, gledao bih
oko sebe ne znajui gde se nalazim, kao da sam tek probuen iz sna.
Da, dragi. Nema izlaza! Potrebno je dii mladost na noge i izbaviti se
ovog istonjakog fatalizma!
Doktor-Ramizovo lice se jo vie snudilo, to je za Pospanog Asaf-bega
znailo naredbu koju je sve vreme ekao. Istog asa povukao bi se sa etiri
stolice koje su obino zauzimale njegove ruke i noge i, da nagradi sebe za
ovaj teki napor, prepustio bi se snu, oslonjen na ivicu stola, sa glavom u
rukama.
Pospani je uvek mogao da spava, i to je bio najslai, najbezbriniji san na
svetu. im bi sklopio oi, slatki zvuci bi ispunili okolinu, kao da je
odjedanput sto anela zalepralo nevidljivim krilima i doletelo da mu na
uvo apue uspavanke i medom prelije latice njegovog slatkog sna.
Tada bi me neto ignulo, skoio bih i s jednim Emina... odjurio kui.
Emina je bila bolesna. Ono to su doktori u poetku nazivali mala slabost
organizma razvilo se u teku bolest sa fatalnim posledicama. Ja sam to
znao pre njih, jo od onog stranog sna koji sam usnio poslednje noi u
sudskoj bolnici. Destilator sudbine je kljuao pred mojim oima, i dok je
bila na istom jastuku, i dok sam je drao u rukama, i dok bi mi dodirivala
lice i ja je ljubio, Eminina glava se svaki put, malo-pomalo, sve vie

115
udaljavala, gledajui me svojim krupnim oima. Mogla je da pria ta god
hoe, da se smeje, da mata
0 budunosti, da pria kako e udati Zehru i Ahmeta ikolovati na
medicini, ali ta glava se stalno sve vie i vie udaljavala
1 izdaleka me gledala, kao da kae: Radi ta hoe, ali ovome nee nai
izlaza! Emina je polagano, kap po kap, umirala na moje oi. Ni ja, ni bilo
ko drugi, nismo mogli nita da uinimo.

116
 8

S Emininom smru odseena je bila i poslednja grana na kojoj sam stajao,

naao sam se usred niega. Gubitak je bio tako veliki da u prvom trenutku
to nikako nisam uspevao da shvatim, niti sam uviao kakve posledice to
ima po moj ivot. Bez prestanka sam tumarao, nosei teinu i emer u sebi.
Onda se ovoj skrhanosti pridruilo drugo, spasonosno oseanje. Oslobodio
sam se pritiska. Konano, Emina nije mogla jo jednom umreti, niti se
razboleti. Konzervirau je u svojim mislima onakvu kakva je bila. Svakakve
strahote bi me jo mogle snai u ivotu, razne nesree mi se mogu sruiti
na glavu. Ali, najgora od svih mogunost da nju izgubim nikad vie.
Neu vie sve posmatrati kroz njenu bolest, niti u iveti u tom procepu.
Strah vie nee moi da naraste toliko da me celog obuzme.
Stvarnost je bila da mi je kua bila poruena, da sam ostao sam sa dvoje
dece, bez vere i volje da radim bilo ta, i da mi je loe zbog svega. Ali,
nisam se plaio. Najgore to je moglo da se desi desilo se. Konano sam bio
slobodan.
Poto Emine vie nije bilo, svaka struja je mogla da me nosi. Prijatelji i
kafana su mi bili najblii. Jo iste nedelje otiao sam tamo, u guvu. U
drugom salonu, meu radnjama na glavnoj ulici, s kartama u jednoj i
rakijom u drugoj ruci, sa cigarom u ustima i priom koja je u toku u uima,
askao sam, pio, zabavljao se. Ukratko, moj odnos s okolinom je bio krajnje
oputen. Da li sam sve zaboravio? Da li sam se zaista dobro provodio? Bez
sumnje, ne.
Bio sam smoden kao nikada do tada. To nije bio ni strah, ni bol. Bila je
to kazna koju je mogao osetiti samo ovek koji je sam sebe prokleo. udan
oseaj, koji se u odreenoj meri zavravao u gaenju. Jednog od takvih
dana, moje oko je na trenutak uhvatilo odraz u ogledalu. Izmeu peeva
mantila koji su visili s obe strane ugledao sam svoje jadno, zadovoljno lice,
tako ponizno i spremno da odluta bilo gde, ne opirui se niemu i
odustajui od svega; pomislio sam kako e me to staklo ispljunuti i
zavrljaiti tako snano da e mi se glava spojiti s nogama. Ali, to se nije
desilo. Ve posle drugog, treeg pogleda, navikao sam se. Sve je bilo
normalno.
Kod kue, jedna starija ena vodila je brigu o deci. Ujutru, kada se
probudim, iao sam na posao, posle posla u kafanu, odatle bih s doktor-
Ramizom ili s nekim drugim odlazio da provedem no u nekoj od oblinjih
kafana, i vraao bih se kui u sitne sate. Ponekad bih zaticao decu u

117
krevetu i privio se uz njih, sav srean. Jo jedan dan bi proao a da nisam
morao nikom da podnosim raune. Ali, esto se deavalo da ih naem kako
me, kao maii uureni i sklupani jedno uz drugo, ekaju u oku sobe.
Tada bi otpoinjala najstranija deonica u toku dana.
Trebalo je da ih, ne otkrivajui im emocije, uzmem u krilo, da probam da
ih umirim, osuim njihove suze, da izigravam klovna, da ih zasmejem.
Zato su bili tako tuni? Zato su toliko plakali i brinuli se? Zar mi ivot
nije bio dovoljno teak zbog same injenice da postoje? Zar im je malo to
to su mi oduzeli slobodu i to su me primorali da u ovom tesnom stanu
kruim naokolo kao konj?
Ugledavi ih, od saaljenja bih se cepao na komade, uasnula bi me
sopstvena bezvoljnost i sudbina, dolazilo mi je da satima udaram glavom u
zid. Tada bi, iz nekog oka, iskrsla Emina, polako mi prila, stavila bi ruku
na moje rame i rekla kao nekad: Saberi se!
I ja bih se sabrao. Sledile bi odluke, zakletve, obeanja, suze to su se
jedna za drugom prolivale u mraku. Da li je vredelo? Niti mi se sviao ivot
koji sam vodio, niti sam imao snage da otponem drugi. Bio sam potpuno
otrgnut od svega. Osim saaljenja koje sam oseao prema svojoj deci, nisam
imao drugih veza sa spoljanjim svetom. Prosto sam sve i svakoga tolerisao.
im izaem na ulicu, postajao sam rtva tue bezobzirnosti i spletkarenja.
Svako mesto i svaki posao drugaiji od mog izgledali su mi nedostino lepi
i savreni.
Poludeo bih svaki put kada bih u poti ugledao pismo ili razglednicu
pristiglu iz daleka. Odakle sve nisu dolazila ta pisma Peru, Argentina,
Kanada, Egipat, Rt dobre nade. Jedna stara Jevrejka koja se orodila s
bubama u jednom sobiku dve ulice dalje, imala je brata u Meksiku. Njen
komija rabin imao je sestru u Argentini, koja se bavila prodajom krzna.
Sin piljara Grka od preko puta iveo je u Egiptu, dok mu je sestri bio
uitelj u ikagu. Ugledavi njihova pisma, zatvarao bih oi, moje okruenje
bi se promenilo, i ja bih postajao neki drugi ovek. Pobei, napustiti sve i
otii!
Ali ne! Da bih izaao iz svakodnevice i to izveo, trebalo je da postanem
drugi ovek. Trebalo je trati, pokrenuti se, boriti se, eleti, i u toj elji
istrajati. Sve to nije bilo za mene. Ja sam bio samo jadna senka. Bedna,
zaputena senka, koja je trala za svakim ko bi je makar okrznuo u
prolazu, a kada se od svih rastane, uunjavala bi se kod svoja dva deteta
pribijena jedno uz drugo kao dva maeta, to su se u meusobnom zagrljaju
smejala i plakala, naroito plakala... Bedna kreatura koja se smeje, plae,
pria kad joj kau, kojoj je zanimljivo ako drugi misle da je zanimljivo i
koja e nestati onog dana kada je drugi ne budu vie primeivali.

118
 I odmah nakon to mi to padne na pamet, odlazio bih tamo, u kafanu,
meu one koji su iveli drugaije od mene i koji, ako nita drugo, nisu
sputavali sebe kao ja. S njima, i ja sam imao ivot, uz njih sam mislio, s
njima sam iveo.
Moda i nije bilo tako. Bilo je tu i drugih stvari. Nisu se ti ljudi meni ba
mnogo dopadali. Ja sam meu njima bio kao izbeglica. S njima sam bio
srean i bezbedan, grejala me je zaguljiva atmosfera haosa, kao oveka
koji je, na ivici da se ugui od ledenog, snanog vetra na opustoenom
planinskom vrhu, u olujnoj noi naao sklonite na nekom mestu koje
istovremeno lii i na han i na ruevinu, u kome se iri miris balege i toplo
je, a miris sveeg aja i kafe mea se s ljudskim glasovima i topotom konja.
Ali, nesumnjivo da je bilo trenutaka kada sam mislio kako e doi bolja
vremena, kako e moji poslovi krenuti nabolje i ja u biti spasen, i, u tim
trenucima, ovo nedopadanje bi nestajalo, a ja bih se u potpunosti mirio sa
svojim stanjem. Ve tada bih poinjao da govorim: Ah! Kakav lep ivot!
Oputen i srean... Kakvi divni ljudi!
Ovako sam iveo sve dok me Ahmetova ozbiljna bolest nije dozvala sebi.
Samo iz straha da ga ne izgubim pristao sam na svoju sudbinu.
U to vreme, doktor Ramiz je pokrenuo projekat na kome je radio est
godina i otvorio Udruenje za psihoanalizu. Bio sam jedan od dvadeset
lanova, od kojih, osim dr Ramiza, niko nije bio lekar, i to na mestu
direktora drutva. Eto, sada mogu da priznam da u vreme kada sam postao
direktor Instituta za podeavanje satova nisam bio nimalo neiskusan u
obavljanju tog posla. Jo pre nego to sam zauzeo mesto direktora
Udruenja za psihoanalizu, bio sam blagajnik u Klubu spiritualista, to je
vrlo slina pozicija. Poto sam bio direktor, u depu mog prsluka stalno je
stajao klju od sobe u kojoj je udruenje osnovano i za koju je kiriju
godinama plaao moj dragi prijatelj.
Njena vrata su se samo dvaput otvorila, i to zbog konferencija koje je
odrao. Na prvoj od ove dve konferencije dr Ramiz me je sluaocima
predstavio kao svog prvog pacijenta izleenog u Turskoj, uz obrazloenje
od koga se die. kosa na glavi. Zahvaljujui tome privukao sam panju moje
druge ene, Pakize. Na drugoj je pak u celosti proitao litografiju o
tumaenju snova, koja je brojala sedamdeset strana, a zatim ju je temeljno
protumaio i ocenio.
Bilo je leto. U sobu je u talasima ulazio vru vetar, peckao nas po licu,
vukao i odvlaio u raznorazne dubine, a zatim nas, dok smo zevali,
preputao dobrim namerama govornika. Otkrivi da u svom siunom telu
poseduje zvuk nekoliko dizel-motora, neka pela je bez prestanka zujala
iznad naih glava, buila eline ploe u vazduhu i, proavi kroz njih,

119
obavila svojim zujanjem doktor-Ramizov glas.
Prvi je na svom mestu, koje je izabrao zato to je bilo pozadi, zadremao
Pospani Asaf-beg. U svojstvu dobrovoljnog direktora, stepenik nie od
govornika, s rukama na kolenima, pokuavajui da prikrijem poderane
cipele u Evropi je bio obiaj da se tako sedi, naravno, ne zbog starih
cipela ve u svojstvu direktora utivo sam sedeo. Na tren mi se uinilo
kako se Asaf-beg, sklonivi ruke koje su zaposedale dve stolice, zagledao u
potiljak ene koja je sedela tano ispred njega i nosila neki odvratan eir.
Onda je njegova glava odjednom nestala iza tog eira i, kao da je uo
hiljade aneoskih violina, oglasila se boanska melodija njegovog hrkanja.
Negde oko tree strane, mladi poeta iz nae grupe rairio je jedra svojih
snova u malom, prohladnom i uzburkanom zalivu koji su zdrueno stvarali
zujanje pele i sneno buncanje, i sam se uputajui u surovu morsku bitku
iz prohujalih vremena. Uad su kripala, topovska ulad su gruvala iz usta,
poari su buktali izmeu napada i povika. Iskoristivi ovu pometnju, jedna
etrdesetogodinja ena iz prednjih redova je na skrovito mesto izvadila
desetak paia koje je nesumnjivo od dolaska krila u depovima i, spustivi
ih, maskirala se iza njihovog gakanja. Malo dalje, jedna druga je sledila
njen primer i istog asa se pretvorila u kadu iz koje se sadraj praznio s
nepresunim apetitom.
Negde oko desete strane, gotovo svi su spavali, izuzev onih koji su
napustili salon da bi to inili u prikladnijem ambijentu u svojim kuama.
im bi utonuli u san, svako od njih bi pronaao glas koji je najvie
odgovarao njegovim glasnim icama, i svi bi se momentalno pretvarali u
taj glas i pokret, oputeno im se predajui.
Doktor Ramiz se svom snagom borio protiv ove kolektivne izdaje.
Nikada nisam video da je toliko smeo i reen da ovlada situacijom. Njegov
glas se poput urlika lava razlegao nenom, travnatom vegetacijom, iz koje
je svakog asa iznova dopiralo Asaf-begovo sneno mrmljanje; neoekivano
je napadao as sleva, as zdesna, rvao se s nevidljivim protivnicima,
nasrtao, guio onoga koga bi dograbio, zastraivao one koje nije mogao da
udavi.
Lice mu je bilo svo u znoju, neprestano je mlatio rukama kao da je
pokuavao da prokri sebi put, gurajui surle to su se pruale iz dvadeset
usta i napadale ga. Rei su mu pucale preko usana kao fijuci korbaa,
ispaljivao ih je na sve strane kao vatrene strele, protezale su se levo-desno
kao vatrogasna creva.
Ali, kako se jedan ovek moe izboriti s tako disciplinovanim
neprijateljem, koji tako dobro zna kada da pobegne, kada da se preobrazi,
a kada da se sakrije?

120
 Dve sekunde nakon to je ovladao situacijom, sve se ponovo uzbunilo
zaseda je ponovo vrebala iz senke, paii su poeli uzbueno da gau,
probuena cev za vodu siktala je kao kobra, iz kade ponovo poee da se
prazne sve vode sveta, kamion je menjao brzine na neverovatnoj uzbrdici,
vozovi su se sudarali jedan za drugim, stvarajui gromoglasnu kripu.
A glas doktor-Ramiza, u svakom trenutku pripravan i spreman da se
suoi sa svim to se deavalo, neprekidno se menjao, molio, obeavao,
pretio, neoekivano uspostavljao red, proglaavao ratno stanje.
S rukama na kolenima, ja sam svaki as prstima podizao oteale kapke i,
posmatrajui njegov trud, udio se njegovoj hrabrosti i silini.
Ako ena u snu vidi nekog pobesnelog ludaka, to je lo znak, odmah
treba da moli za oprost...
U treem redu, bono, neka mlada ena u dubokom snu, koju do tada
nisam primetio, ispusti jedno duboko Oh! i protegnu se na svom mestu.
Doktor Ramiz se uhvati za ovo kao za slamku spasa i nagovetaj nade, pa
nastavi glasom koji je odjekivao:
A ako je ovaj ludak obnaeni mukarac, onda je to predskazanje
prevare, i ta ena treba da pripazi na mua...
Vrat one etrdesetogodinje gospoe se iznenada pretvorio u veliku
gugutku i ona zacvrkuta. Mladunad patke se vie nisu videla naokolo. Ne
primetivi ovu promenu, govornik produi:
A ako mukarac vidi sebe kako spava meu gomilom ena, to je srea;
sve to bude radio, ii e mu od ruke, i nikome nee morati da polae
raune.
Doktor Ramiz iskoristi slobodu koju daje ova reenica i, spustivi glavu,
na licu mesta utonu u san.

121
 9

Kada smo se Pakize i ja venali, ona jo uvek nije imala problema sa

titnom lezdom, tako da tada nije bila nervozna i razdraljiva. Nije imala
nikakvu predstavu o ivotu, pa je bila vesela i oputena. Roditelji su joj jo
uvek bili ivi. Bili su toliko zdravi i puni ivota da mogunost da umru
nikome nije padala na pamet. Zbog toga njene dve sestre nisu bile odluile
da ive s nama. Uz to, u to vreme, starija svastika jo uvek nije otkrila svoj
talenat za muziku, a mlaoj jo nije palo na pamet da bi samo zahvaljujui
elji i upornosti mogla postati mis sveta. Ja jo uvek nisam bio napustio
slubu u poti na Feneru, niti sam postao slubenik u Meovitoj banci, jer
sam verovao na re Demal-begu, koga sam upoznao u Drutvu
spiritualista, a koji je bio lan upravnog odbora banke i, kasnije, postao
njen predsednik. Tako da sam, jo uvek, imao posao koji uliva sigurnost,
zbog koga je i na ivot bio siguran. I, na kraju, jo uvek nisam bio
zaljubljen u Selma-hanumu.
Da, nita od ovoga se jo ne bee dogodilo. Zato smo prvu godinu braka
proveli sreno i spokojno, u naoj maloj kui, pod umirujuim pogledima
Blagoslovenog. Nesumnjivo je ovaj ivot bio potpuno razliit od onog s
Eminom. Pakize nije posedovala Emininu ozbiljnost, njenu blagorodnu
narav koja radost pronalazi u sebi, niti njen diskretni arm. Ali, i ona je
bila mlada, na svoj nain razdragana, umela je da ivi u svom svetu. U
ivotu je volela samo jednu stvar bioskop. Filmovi nisu prosto formirali
Pakize oni su bili njena ivotna motivacija. Ispred bioskopskog platna
ona bi u tolikoj meri izala iz sebe i toliko zaboravljala na sve, da bi na
kraju zapala u stanje u kojem nije razlikovala svoj ivot od filmske prie
koju je gledala.
Jednoga dana je mrtva ozbiljna izjavila kako ne ume vie da igra panski
ples kao nekad. Zbilo se to jedne nedelje, bili smo ve dve godine u braku.
Lenjo se razvlaei po krevetu, kose rasputene po jastuku, ekala je da
doe kran da je podigne. Stojei kraj prozora, razmiljao sam o srei
oveka oenjenog enom koja bi bre-bolje ustala iz kreveta, nestrpljiva da
spremi doruak. Iznenada, moja ena e:
Hajri! Ne znam da li da ti kaem... ja sam, izgleda, zaboravila panski
ples.
Znao sam da Pakize mnogo voli ples, ali nisam nikad uo da zna panski
ples. To se ba i nije moglo oekivati od osobe koja jedva da je znala da
hoda, i koja nikada nije gledala kuda gazi.

122
 Nije valjda! A koji panski ples?
E pa, izgleda da sam zaboravila... Jue, rekoh daj da probam... ali
nikako mi nije ilo. Zar je mogue da ovek za tri dana zaboravi stvar koju
je znao?
Ja nemam pojma da ti ume da plee panski ples. Duo, pa ti si
zaboravio? Ne plesah li ja pre neki dan? Kako se ne sea, tebi se ba
dopalo. U kazinu... Svi su aplaudirali. Posle se pojavio onaj oficir...
Otkako smo se venali, nismo ili nigde osim u bioskop. Razlog ove
scene sam shvatio kasnije poistovetila se s glumicom iz nekog filma koji
smo gledali zajedno. Nekoliko dana kasnije, traila je svoju crvenu
spavaicu. Posle toga se mnogo nasekirala jer nije mogla da nae moju
jahaku jaknu. Plakala je kada je nestala njena bela satenska haljina, bila je
to tragedija. Jednog jutra, kada sam polazio u kancelariju, bacila mi se u
zagrljaj, upozoravajui me vie puta da se uvam.
Ne bih vam ni priao o svim ovim krajnje neobinim postupcima da
mislim da se vi nikada ne biste oenili ovakvom enom koja sebe
doivljava ponekad kao Dinet Mekdonald, ponekad kao Rozalin Rasel, za
koju sam ja bio arls Bojer, Klerk Gebl, Vilijam Paul, i koja, poto
prethodnog dana shvati da joj komijina erka lii na Martu Egart,
sutradan dovikne s prozora: Marta, sestro, kuda si pola takva?
U stvari, bilo je komino. Svaki as je pravila fatalne greke i brkala
lonie. Pa ipak, sve to imalo je i zabavnu, ak i praktinu stranu. Moja
ena se, kao to sam rekao, zadovoljavala bioskopom, i nije marila za sve
ono to nam je falilo u ivotu. Dugmad se nisu uivala, jer sam ja, budui
Adolf Menu, imao sto trideset odela. Ali, to to su mi na laktovima bile
rupe, nije bilo bitno. Sve to je videla na filmu, bilo je nae dvorci,
dragulji, bate, prijatelji plemenitog roda... tako da nije bilo vano da li
imamo neto za veeru. Ukratko, ona je posedovala klju za izbavljenje. Pa
ipak, nisam mogao a da ne razmiljam o njoj.
Koja se to opruga iaila pa se ona stalno povlaila nekuda i tamo
ostajala? Pitao sam se da nije, moda, dosada bila ono to ju je pokretalo da
se s vremena na vreme tako detinjasto ponaa? Sve i da jeste, mora da je
neto u njenoj sri, u temelju njene linosti, bilo spremno za takve stvari.
Jedne noi duvao je jugo i ja nisam oka sklopio. Sledeeg jutra, rekoh
Pakize da u da prilegnem dvadesetak minuta. Trebalo je da sat kasnije
svrate komije da idemo na izlet. Pakize s pravom ree da neu moi da se
probudim. Ne, rekoh, videe da u se probuditi, i to tano na vreme. I
zaista ljudi koje smo oekivali nisu bili jo uvek doli, a ja sam se, uprkos
radiju koji je Pakize odvrnula do daske, probudio posle dvadeset pet
minuta. Zena mi se udom udila. Cisto da bih se nadovezao, setio sam se

123
jedne slabo poznate istorijske dosetke koju sam negde pokupio: To je bila
Napoleonova navika! Videvi kako su joj oi na moje rei zaiskrile, odmah
sam se pokajao. Meutim, bilo je kasno. Jo istog dana, Pakize je poela da
me poredi s Napoleonom. Istina, nije znala ko je bio Napoleon, ali, kao to
kae poslovica: Jusufa ne znamo, ali tebe odlino poznajemo.
Dok smo u hladu borova na Hejbeliadi satima jeli i posle varili sarmice
od vinovog lista, bez prestanka je priala o tome kako je veliki vojskovoa,
kao i ja, voleo masline, kako se oduevljavao kaubojskim filmovima i kako
je spavao leei okrenut na desnu stranu i sve do zore hrkao. To je bio tek
poetak. Posle nekoliko dana, poela je da trai slinost i s moje strane s
tavana je izvukla moju uniformu rezervnog oficira, oprala je, ispeglala i
smestila prvo u spavau, a onda u dnevnu sobu. Sledeeg dana poela je da
navaljuje da je obuem. Videe, bie druga osoba! Boe, koliko je bila
lepa dok je pravila sve ove budalatine. Kako je slatko postajalo njeno lice.
Onda je doao red na moje krunisanje. Navodno, bila je mnogo nestrpljiva
zbog toga. Ovo je bila druga ili trea faza. Na kraju je, umislivi da je
ozefin de Boerne, prisvojila decu, tvrdei da su to njena deca iz prvog
braka. Da, od tog dana moja deca nisu vie bila moja i Eminina ve njena.
Odjednom sam postao ouh. Moda e oni koji ovo itaju sve to doiveti
kao alu. Ali, ne moe se porei da je unelo veliku pometnju u moj ivot.
Neto nije bilo u redu s Pakize. Kada sam to shvatio, poeo sam da
doivljavam ovo bie koje sam grlio i s kojim sam delio radosti ivota kao
neverovatno polovino i sakato. Sigurno je da je Pakize makar malo
doprinela mom ludakom zaljubljivanju u Selma-hanumu i dovela do toga
da mimo svoje volje trkaram za Demal-begom.
Situacija se malo promenila kada su joj, jedno za drugim, umrli i otac i
majka. Ustala je iz kreveta tek nakon dolaskom mojih svastika u kuu. Ali,
kada je Pakize bila u pitanju, svaka pobuna se dogaala sasvim
neoekivano i na potpuno drugaiji nain od prethodnih. Ovoga puta,
njene sestre su postale centralna taka naeg ivota. Svi mi ona, deca i ja
preli smo u drugi, a moda i trei plan. Ona je toliko alila ove dve
sirotice jednu od trideset pet i drugu od dvadeset osam godina da smo
na kraju svi mi, ukljuujui i nju, postali za aljenje. Onda je usledila beda
koja se uveavala iz dan u dan, i koja je trajala do trenutka kada mi sluaj
poslao Halita Nepogreivog. Tonuo sam sve dublje u mrak i tminu, kao da
silazim u bunar bez dna. Ali, prethodno treba da vam ispriam o svom
ivotu u Udruenju spiritualista.

124
 10

Udruenje spiritualista nije bilo nimalo nalik Udruenju za psihoanalizu.

Tamo je bilo veselo. Neprestano su se izvodili eksperimenti i vodile
rasprave. Gotovo svakog treeg dana objavljivana su saoptenja pristigla s
onog sveta odozgo, koja su zatim tumaena i povodom toga su izgovarane
vrlo poune misli. Jo jedna razlika bila je u tome to su ovde veinu
lanova inile ene. Pored medijuma, bilo je tu jo sedam-osam ena koje
su dolazile samo iz radoznalosti. Ja sam bio raunovoa i pisar; svakog
dana, po zavretku posla, svraao bih tamo, pisao ta je trebalo da se
napie, prikupljao lanarinu i vodio knjige. I upravo u ovom okruenju,
punom novih i neoekivanih obrta, upoznao sam Demal-bega.
Demal-beg je bio poslednji ovek koji bi se ulanio u Udruenje
spiritualista iz vrstog uverenja. Ovakva udruenja su vie bila za ljude koji
ele da se razonode prianjem lai u drutvu i meusobnim obmanama.
Demal-beg pak nije bio neko ko bi se naslaivao kolektivnim iluzijama.
Za njega je la bila lino oruje, sredstvo pomou koga se ivot ulepava, a
ponekad i sam ivot. Ne bi se taj nikada ponizio uestvovanjem u lai u
koju su umeani svaiji prsti. Bilo je nemogue da se tako notorne lai
iznesu pred ovog vanog i uticajnog oveka, kome je sve bilo prihvatljivo
kada je on u pitanju, a koji drugom ne bi oprostio ni najmanju greku. On
je kvario zabavu u svakom smislu te rei. Ba zbog toga se i njegov politiki
ivot bee zaustavio napola.
Uprkos tome, uredno je prisustvovao seansama i ogledima, da bi nas, sa
svojim dobro znanim osmehom punim omalovaavanja, prosvetlio o
raznim temama. Sigurno je da se zanimao za neka pitanja duha i da su mu
ovi razgovori prijali. Uz to, putem ovog lanstva se pomalo zaljubio u
Nevzat-hanumefendijicu.
Uprkos udruenju, njegova veza s Nevzat-hanumom nije uznapredovala.
Nakon smrti svog mua, ova lepa mlada ena kao da je vrsto zalupila
vrata svom intimnom ivotu. ivela je sa svekrvom u velikom stanu u
iliju, provodei vreme u itanju knjiga o spiritualizmu i prizivanju
duhova. Ovakav nain ivota negativno se odrazio na njeno zdravlje.
Stalno se alila na glavobolje i nesanicu. Jedan od glavnih razloga nesanice
bile su duhovne seanse koje su trajale do kasno u no, a tu je bio i Murat.
Murat je bio duh koji se uselio u kuu za vreme ovih eksperimenata. On je
ovaj stan prisvojio kao neku vrstu svoje ispostave. Pojavljivao bi se kada sve
utihne, brisao prozore, tresao tepihe, razmetao stvari, slagao knjige,

125
cepao sve to je Nevzat-hanuma itala, a on smatrao neprikladnom
literaturom, i onda nestajao. Svi smo znali da je on jo prve noi iscepao
kakljivi roman koji je dobila od Demal-bega. I sve te radnje je obavljao
buno i strastveno.
Druga Muratova osobina bila je tajnovitost vezana za njegov ivot. Kada
bismo ga pritisli, tu, za stolom, ponekad bi postajao uitelj matematike iz
Adane, koji je umro pre deset godina, ponekad vojnik stradao u Krimskom
ratu, a ponekad inenjer koga je Sezaj-beg, Nevzatin mu, upoznao dok je
bio rezervni oficir. Ali, ime nije menjao. Bez obzira u kom se
civilizacijskom obliju pojavljivao, ovaj lojalni, vredni i razboriti duh bi
uvek ostajao autoritativan i samostalan. Zbog toga se esto suprotstavljao
pitanjima koja bismo mu postavljali tokom seansi, govorei: Takve stvari
nisu vaa briga! Svi smo znali da je Murat uvao kuu kada je ostala bez
posluge i da se ak deavalo da, i pre nego to Nevzat-hanuma izvadi klju
iz torbe, on otvori vrata. Prialo se da je to ponekad radio i gostima. Zbog
toga sam se, kada bih donosio sitne poklonie i pisma od Demal-bega,
prilino plaio svaki put kada pozvonim na vrata. Nasuprot tome, Nevzat-
hanuma je bila srena, ak se i hvalila time. Poto je imala poverenja u
njega, ponekad bi izlazila i bez kljua. Tako sam je, jednom prilikom,
svojim uima uo kako pria da ju je, po povratku s jednog bala, ostavio
pred vratima. Jadna ena se alila: Odakle njemu pravo da bude
ljubomoran? Zbog ega mi se, u ovim godinama, mea u slobodu?
Meu naim prijateljima je bilo onih koji su tvrdili da su priali s njim
telefonom. I, naravno, usledile bi razliite verzije ovog bitnog dogaaja,
koje su se menjale u zavisnosti od uesnika u avanturi.
Vrlo dubok glas... Kao da dolazi iz daleka, reui slojeve guste magle
koja se protee kilometrima. Ipak, razabrao sam mu rei. Tanije, bile su
unutar mene. Glas pun tuge. Jedino mrtvaci mogu toliko da se ljute i da
budu tako mrzovoljni! Ovako je priao mladi pesnik, jedan od zapaenih
lanova nae kafanske druine.
To je bilo neto izmeu sluanja i glasnog razmiljanja, nastavio je da
objanjava, i, kada sam upitao da li je Nevzat-hanuma kod kue,
odgovorio mi je: Tu je, ali bolje bi bilo da ne dolazite, vrlo je
neraspoloena.
Bogati trgovac uajp-beg imao je potpuno drugaije iskustvo:
Kada je podigao slualicu, po prvi put u ivotu sam osetio kako zvui
tiina. To nije tiina na koju smo mi navikli, to je neto potpuno drugaije.
A onda me jednim: Ko je?, upitao za ime. Predstavih se i rekoh da se
interesujem za knjigu koju mi je Nevzat-hanuma obeala. Na to e on:
Pustite knjigu i kojeta, brzo idite kui, vaa ena je doivela nesreu. Ne

126
asite asa! Kada sam ga upitao ko je, ree samo: Murat, i spusti mi
slualicu. Glas mu je bio pun prekora.
Prema reima uajp-bega, doavi kui, zatekao je enu kako je pala sa
stepenica.
Tri nedelje kasnije, ovoj kolekciji Murata koji su se mnogo vie
zanimali za ovozemaljske stvari nego za dubine onostranog i koji su
prekorevali, trecali i davali savete svojim sagovornicima advokat Nail-
beg je pridodao jo jednog: Bilo je udovino! Najpre sam uo neku
neverovatnu gungulu. Zvidaljke su pitale, zvona zvonila kao da
najavljuju smak sveta. Posle sam uo glas. Nije tu, ree. Spustih i okrenuh
ponovo. Isto. Kada sam pozvao trei put, odgovori: Oigledno niste
razumeli, gospoa ne moe da se javi, zauzeta je... Da, ali, tie se stana,
vrlo je vano!, rekoh. Ovaj put, glas mu je zvuao kao da me optuuje.
Razumete li vi ljudski? Ne moe da se javi, ima posla. Pria s duhovima!
Ne navaljujte! Ovaj put ga upitah za ime. Ne poznajete me?! Murat. Sve
vreme razgovor je bio praen piskom, zvonjavom, brodskim sirenama,
zviducima. Najudnije je bilo to to se Muratov glas skoro skamenio od
ove zbrke.
Samo Demal-beg i ja nikada nismo razgovarali s Muratom, niti smo ga
zatekli u stanu u iliju. Da budem iskren, uopte ne alim zbog toga. Da
nisam nabasao na Demal-bega, moj ivot u spiritualistikom udruenju bi
bio vrlo zabavan, i ja se ne bih od njega rastao ni po koju cenu. Ko ne bi
poeleo da ivi dok mu slatka jeza struji niz kimu?
teta to je postojao jedan Demal-beg, i jo vea to sam ja bio tako
mekan. Povrh toga, nisam bio u poziciji da zanemarim tu siu od para. Jo
od prvog dana, Demal-beg me bee prisvojio. Najpre se zaprepastio
mojom odeom. Zatim je konstatovao da sam smean kao linost.
Otvoreno je ispoljavao svoje uenje, u lice bi mi govorio: Znai, i ovo
moe biti ovek!, a onda bi me najurio da mu zavravam neke privatne
poslove. Tako je to ilo sve do kraja. im doe u udruenje i ugleda me,
bilo je nemogue da mu na pamet ne padne neki vaan posao koji je
trebalo obaviti. Poinjao bi ueereno, reima: Slatki moj Hajri-bee... Kad
bi mogao samo..., a onda bi se neoekivano transformisao. Retko se
deavalo da pria sa mnom a da ne niani nogom u moj nos. Sam razgovor
je bio zaista neobian. Ono to mi zovemo ponavljanje, za njega je bilo
sredstvo poniavanja.
Sutra u jedanaest... Neete zaboraviti, zar ne?... Da, u jedanaest, tano u
jedanaest, da li ste razumeli?!
Izgovarao je sve ovo paljivo, piskavim i otrim glasom koji kod oveka
izaziva muninu i vrtoglavicu, i kao noem urezivao rei u panj, za ta je

127
smatrao moj mozak. U tom trenutku bi mi se smrklo pred oima, nesvesno
bih stiskao pesnice. Rado bih dao pola ivota da sam mogao da rasporim tu
facu, te okrugle obraze to se sijaju od kreme, da mu sastavim te paljivo
poupane obrve i da ga slomim kao besmislenu, pokvarenu gramofonsku
plou. Meutim, to bi trajalo samo jedan sekund, jer bi odmah zatim u
mojoj mati oivelo hiljadu nenih, gracioznih, pravih i zaobljenih kontura
u koje se jednim povlaenjem kaia rastoilo telo Selma-hanume, njeni
zanosni i prefinjeni pogledi i slatko kikotanje, i, setivi se nagrade koja me
eka ako se strpim, ja bih se smirio:
Vama na usluzi, gospodine.
Nekad se deavalo da mi odmah kae ime krojaa, obuara, velike
trgovine gde treba da odem, ime i adresu nekog bogatog trgovca koga u
ekati u luci da se iskrca s broda i kome u ili pomoi da ubaci prtljag u
auto, ili u ga ja sam ubaciti. Ukratko, objanjavao mi je ono to je trebalo
da obavim do najsitnijih detalja. Tada bi mi posao postao nepodnoljiv,
skoro da sam se guio od besa i gaenja. Jer, za njega nije bilo dovoljno da
se sva imena, adrese, zadaci ispiu na papiru. Pored toga, trebalo je da sve
to pred njim sedam-osam puta proitam, ponovim i ubedim ga da neu
neto propustiti ili pobrkati redosled radnji.
Sve ovo sam prihvatao samo jer sam se nadao da u na kraju ako ne tog
dana, onda sledeeg puta videti Selma-hanumu. Ponekad bi poslednji
traak otpora u meni moje usne izvio u poludostojanstven-polupodrugljiv
osmeh, i ja bih ljudima oko sebe dobacivao poglede koji su govorili: Vidite
10 ta ja sve podnosim od ove budale? Ali, ne sekirajte se, ja sam taj koji
pravi sprdnju! Toliko uivam u tome, da..., i kao da sam tako i njih
prikljuivao ovoj toboe ironinoj zabavi i inio da postanu moji
sauesnici.
Jadan ja! Kao da je neko primeivao moje bojaljive osmehe i popreke
poglede! Niko ne bi mogao videti promenu na mom licu ak i da sam fenjer
prislonio dok god je, tu naspram njih, Demal-beg bletao svojom
monom, krvolonom, ruilakom linou i autoritetom, tako
nemilosrdan i siguran u sebe, posmatrajui iz podnoja kulu koja nestaje u
poaru.
Ne, Demal-beg nije imao milosti. U njemu nije bilo osobine koja bi se
mogla tolerisati, o ljudskoj toplini da i ne govorim. Njegovo prijateljstvo
bilo je gore od svake ravnodunosti. Cesto se deavalo da me zgrabi za
ruku da bi mi rekao neto poverljivo, i tada bi moje telo obuzela udovina
jeza, bio bih paralisan. Ovako su se u manjoj ili veoj meri svi oseali. Kada
bi seo pored uajp-bega, ovaj bi, skupljajui ruke, poeo polako da se
odmie, dok bi se Nail-beg na mestu ukopao. Pa opet, svi su ga cenili,

128
uvaavali, ak su mu se i radovali.
Rekao bih da je ovaj ovek posedovao privlanost neke krvolone
ivotinje, koja hipnotie svoju rtvu, onemoguavajui joj tako da se
pomeri s mesta. S tom snagom je, makar i u slubi avola, mogao da uini
velike stvari. Ali, kasnije se ispostavilo da se i on rodio s grekom. Sudbina
i sluaj kao da su hteli da zatite oveanstvo od ovog oveka, i nisu
dozvolili da se ova volja koncentrie, niti da ima cilj.
Utisak koji je ostavljao na okolinu, poto postepeno prodre u neiji ivot,
bio mi je dobro znan. Jednog dana, kroja mi je pokazao njegov raun. Bile
su to zapanjujue cifre. ovek me je neko vreme posmatrao, a zatim je,
odmahujui glavom, rekao: Jo jue sam mu otpisao tih dvesta lira. Traio
je to. Pokazao mi je prstom poslednju cifru, a onda, u iznenadnom naletu
ludakog besa, pocepao raun na moje oi. Kada ga je, tri dana kasnije,
Demal-beg grdio zbog felera na ramenu odela koje je nosio, a koji, po
mom miljenju, nije ni postojao, bio sam zaprepaen strpljenjem ovog
jadnog oveka. Da nisam video, ne bih verovao. Siroti ovek, samo to nije
propao u zemlju od stida. Neprestano se izvinjavao, a iz njegovih usta nije
izalo nita, osim: Gospodine, dozvolite mi, molim vas!
Kouljdija, obuar, eirdija, vlasnik kue u kojoj je iveo od svih je
na isti nain uzimao novac. Siroti kuevlasnik, doavi u kuu s namerom
da izvue makar par stotina lira na raun kirije koju Demal-beg nije platio
ve dve godine, dobio je opsenu lekciju o svetim dunostima svakog
kuevlasnika i uz to bio primoran da obea da e zastakliti stranji balkon
i promeniti ploice u kupatilu. Piskavim glasom s bosanskim akcentom
neprestano je ponavljao: Ploice... da budu u tonu s gospoinom
spavaicom. On je svim srcem patio zbog ove tragedije.
Jedina osoba u Udruenju spiritualista koja nije pridavala znaaj
Demal-begovom autoritetu, a da toga nije bila ak ni svesna, bila je
gospoica Afrodita. ilave grae, s trideset dva zuba to bi zablistali kao
plamen zapaljenog alkohola svaki put kada otvori usta, s pogledom koji je
iza dugakih trepavica nagovetavao dubine beskrajne kao horizont, s
gromkim glasom od kojeg bi vam zastajala knedla u grlu svaki put kada
progovori, nasleenim od oca Italijana, otrim i britkim kao senf, a u isto
vreme neverovatno slatkim, s rukama koje bi vas kao pauk opkolile sa svih
strana i ijim pokretima vas je namerno povreivala, Afrodita je
predstavljala privlanost i neposrednost; ukratko, celokupnu enstvenost
ispoljenu kroz mahinalne pokrete i nasrtanja.
Sve u vezi s Afroditom je bilo neka vrsta naredbe, inspiracije njenog
organizma; moglo bi se rei da su to bili darovi zbog kojih je patila, jer nije
mogla da ih sakrije.

129
 im bi ugledala Demal-bega, Afrodita bi prislanjala ruku na obraze,
pravei pokret kao da se brije, i viui na sav glas: Posekoh se..., poinjala
bi da bei ili u moju kancelariju, ili u kuhinju i tamo bi se, vrsto
priljubljena uz zatvorena vrata, smejala svojim senfastim glasom. Ova
provokativna ala, samo njoj doputena, nije nas mogla zavarati. Svi smo
znali da bei od njega jer ne moe nikako da ga svari i da on u njoj izaziva
gaenje. ak je i sama otvoreno to priznavala.
ta u! Ne mogu da izdrim..., govorila je. Ima neto mnogo loe u tom
oveku, ne znam ta.
Demal-beg se, s druge strane, pravio da ne primeuje, bio bi
dostojanstven kao i uvek, i komentarisao bi, gledajui s visine: Skoro da
nema greha koji se ne moe oprostiti mladosti i lepoti. ta e, jadna;
nedostatak vaspitanja! Njemu su, u stvari, ovi Afroditini postupci smetali,
naruavali su njegovo samopouzdanje koje ga je obavijalo kao tit. Demal-
beg je bio pun samopouzdanja. Kao to bogata ima auto, general
pomonika, policajac pitolj, uvar pitaljku, tako je on imao svoje
samopouzdanje, uvek pored sebe, na najuoljivijem mestu. Nije bilo
mogue komunicirati s Demal-begom a da ne primetite njegovo
samopouzdanje, da ne obratite panju na njega, da se s njim ne sretnete i
da vas ono ne uznemiri.
Kada je imala dvadeset godina, Afrodita je, jedne noi dok je, bdijui kraj
njenog uzglavlja, negovala teko bolesnu majku, isto zabave radi poela
da piskara neto za stolom. Ovu krajnje nebitnu radnju nesvesno je
ponovila jo dve veeri zaredom, u isto vreme. Jutro posle tree veeri,
poto je obratila panju na papire koje je ispisala samo da bi prekratila
dosadu, meu neitkim rukopisom razabrala je rei: Promenite doktora!
U prvom momentu se nije obazirala, da bi potom ispriala to jednom
prijatelju. Na veliko insistiranje ujaka s kojim su njih dve ivele, promenili
su doktora i spasili majku od smrti.
Od tada, kad god bi bila slobodna da prieka par minuta za stolom,
olovka u njenoj ruci bi sama od sebe poinjala neto da zapisuje. U
poetku, to su bile kratke i esto besmislene rei, dok bi se kasnije ta
pisanija u vidu zbrkanih reenica postepeno proirivala i poinjala da
dobijaju formu nekakvih vesti ili razjanjenja koja su se ticala nje, njene
porodice, dnevnih dogaaja, pa ak i gradskih deavanja.
Ove sposobnosti je dui period isprobavala na prijateljima, da bi kasnije,
na insistiranje okoline, nauila da se usredsredi na konkretne teme i dobija
umesne odgovore.
Posle toga je poela da, kao da ju je neka nesavladiva sila izvlaila iz
kreveta, nou seda za sto i ispisuje itave stranice. esto se deavalo da ni

130
ona, niti bilo ko drugi, ne moe da proita ono to bi nou zapisivala.
Nekada je to bio niz sastavljen od mnotva ispraznih, besmislenih rei,
imena, ak i brojeva. Meu brojevima, najvie su se ponavljali 17 i 153. Rei
su pak neretko bile italijanske, grke, francuske, turske.
Afroditin otac je bio enovljanin. Prialo se da je u mladosti bio umean
u aferu koja je mogla da ga kota ivota, zbog ega je pobegao u Izmir, a
odatle u Istanbul, gde je i ostao, poto se oenio nekom Grkinjom. Bio je
dobar zlatar, s glasom tenora. Otvorio je radnju u okolini Tunela i za
kratko vreme razvio posao i stekao prilian imetak. Meutim, iako je od
tada prolo dosta vremena, prekinuo je svaku vezu s porodicom, jer se i
dalje oseao nesigurnim, iako je iveo pod drugim imenom. Tako da je,
kada je umro 1915. godine, okolina o njemu znala jedino da potie iz jedne
enovljanske porodice, i da tamo ima oca, majku i sestru. Neposredno po
Iskaerijevoj smrti, posao je preuzeo njegov urak, koga je on zapravo i
obuio i, usled reformi u doba primirja, radnja je odjednom izrasla u veliku.
Meutim, nije se zadrao zanat iz vremena Afroditinog oca. Prialo se da
su u ovoj velikoj, dobro snabdevenoj radnji, koja je upoljavala najbolje
majstore, ljudi i dalje traili da se radi onako kako je on radio.
Tih godina, Afroditi i njenoj majci glavna preokupacija je bio ivot ovog
oveka i pitanje da li, tamo daleko, postoji neko od njihove rodbine. Ova
radoznalost ju je nagnala da postane medijum. Poela je da upravlja svoju
svest u pravcu ovog pitanja, ija se nekadanja vanost za grupne seanse
postepeno gubila, da bi na kraju otkrila da je sila koja ju je budila usred
noi i koja se danju oitovala u vidu krabotina nastalih svaki put kada
zatvori oi i uzme olovku u ruke, bila u stvari njena tetka, koja je 1923.
godine umrla, celog ivota ekajui svog brata i njegovu porodicu.
Posle toga, poruke su postale jasne, a pokojna tetka je poela da se javlja
sve ee.
Zato ne dolazite? Zato stalno sedite u kui? Zato ne traite
nasledstvo? Ja se nisam udavala, niti sam jela, niti sam pila, vama sam sve
ostavila. Zato ne doete?
Uprkos narastajuem pritisku ovog poziva, sirota ena je u poetku
smatrala da nije nimalo pametno otisnuti se na put, jer ona o svom muu
nije znala nita osim porekla i imena, niti je raspolagala bilo kakvim
drugim dokazima. Ali, na kraju je podlegla insistiranjima erke i okoline, i
sa reima: Ako nita, bar emo malo proputovati, one su otputovale.
Posle toga, usledio je niz vrlo udnih sluajnosti i pitanje nasledstva se s
lakoom reilo.
Nikakvo veliko nasledstvo tamo nije postojalo. Njega su sainjavale dve
kue u uskoj, mada dugakoj ulici, jedna na broju 17, a druga na 153, i

131
neznatna stariina uteevina. Afrodita i njena majka su na ovaj put
potroile mnogo vie od vrednosti celokupnog nasledstva. Ali, to to su
potpuno same zavrile posao u uslovima s kojima se nikada do tada nisu
srele, u potpunosti ih je zbunilo i navelo na razmiljanje. Najdirljivije bilo
je to to je starica podnela tolike rtve da bi kue i nametaj doekali brata
u ouvanom stanju, i izdravala se vezui ipke i vodei neki pansion.
Ostavila im je gomilu ipki. Ali, zbog elje da utedi i sauva, ove dve kue
su postale zaputene.
Afrodita i njena majka nisu imale srca da prodaju ovu na tako udovian
nain steenu imovinu, a poto nisu mogle da ispune stariinu volju jer,
nikako im se nije ostajalo u Italiji a ionako su poslom bile vezane za
Istanbul uradivi sitne popravke na kuama, one su se vratile.
Od tada, tetka se vie nije pojavila. U svakom slobodnom trenutku
Afrodita je sedala za sto, uzimala olovku, blago podizala obrve, nabirala
elo, lice bi joj se skamenilo i njegove crte upale, i satima bi ekala da
ponovo razgovara s milostivom tetkom.
Ali, tetke nije bilo. Zbacivi sa sebe teki teret, portvovani duh se,
izgleda, povukao u veni mir svoje smrti.
I imao je pravo. Ceo svoj ivot tetka je posvetila razmiljanjima o deci
svog brata, kojima nije znala broj, ni da li uopte postoje, i za koje je uvala
sve to je imala, ekajui da se pojave, da bi im mogla rei: Evo vam kua i
stvari koje sam za vas prikupila... Ni nakon to je umrla nije zaboravila
ono to nije uspela da uradi za ivota; u beskrajnoj praznini, ista volja,
liena materijalnog oblija, godinama je pratila brata, da bi, posle mnogih
lutanja, stigla do Afroditinog devojakog kreveta. To im je moralo biti
dovoljno.
Ali, Afrodita nije tako razmiljala. Ona je htela da ta volja volja je bilo
ime kojim su u udruenju nazvali Afroditinu tetku na koju se odjednom
toliko navikla i za koju se toliko vezala, bude uvek njoj na raspolaganju i,
poto nije mogla da je nae, postala je oajna. Nije mogla ni da joj zahvali
kako dolikuje. elela je da joj se makar jednom ukazala prilika da joj kae:
Zato ste se toliko muili, tetkice?... Kad biste samo znali koliko nam je
ao zbog toga...
Na kraju, oseaju brige i zahvalnosti prikljuila se neka vrsta nervoze.
ta ja imam od nasledstva?, ponavljala je. Ja imam od ega da ivim.
to se zbog nas muila i ostala usedelica? Zar se tako radi? Hajde da
razumem to je to uradila, ali zato se sada ne pojavljuje?
Verujem da je Afrodita u stvari htela da se bar jo jednom domogne tetke
i da joj, poto joj se valjano zahvali, kae kako je njen trud bio uzaludan, a
moda i da je prekori to ju je tako odjednom zaboravila.

132
 Ali, poto nikako nije mogla da poveruje da jedan tako ljubazan i voljan
duh moe tako odjednom, bez pozdrava, nestati, govorila je:
Neto nije u redu, ili je ljuta na nas, ili ju je snala neka nesrea...
I zamiljala bi tetku nastradalu iznenada na irokim, zakrenim i
prometnim putevima, bez mogunosti da se pomeri, bez nege, u jo
jadnijem stanju.
A moda je htela da mi ostanemo tamo, u kui. Ali kako, mi smo iz
Istanbula!, govorila je. ak ni moj otac nije hteo da ide tamo. Svi prijatelji
su nam ovde...
U danima kada sam postao takorei inventar u Udruenju, najvie zbog
toga to su Pakize i njene sestre bile nepodnoljive, Afrodita je ponovo
poela da iznalazi objanjenja za celu situaciju. Pokazujui svaki as na
ipku kojom je jedna strana njene haljine bila ukraena, govorila je:
Kako moe da se ljuti neko koga ovek toliko voli? Zar je uopte
mogue naljutiti se? Sigurno se umorila. Ili je nala nekog na onom svetu i
udala se, poto na ovom zbog nas nije mogla.
I zaista, Afrodita je bila srena dok je koliko-toliko verovala u ovu
pretpostavku. Smejala se, pevala, grlila i ljubila mukarce koji su joj se
dopadali. Jer, ovo nestano dete nikako nije moglo sebi oprostiti to je
tetka zbog njih ostala usedelica, smatrala je sebe krivcem za njen
polovian ivot. Prema njenom miljenju, udaja je svakoj eni bila preko
potrebna. U suprotnom, bila bi tragedija. Zbog toga joj se mnogo dopadalo
to se moja tetka u poodmaklim godinama ponovo udala.
Svakako!, govorila je, svakako da e se udati... Svako treba da ivi svoj
ivot!
I samo zato to se udala ne obazirui se na nas, ona joj je opratala, ak
je i simpatisala njene loe postupke i nepravdu koju nam je nanosila.
Izmerivi koliinu volje i portvovanosti koja je delila njenu neudatu
tetku od moje, koja se, kako smo uli, posle smrti Nait-bega pripremala za
svoje tree venanje, zabrinula bi se i tugovala, kao momak iz kraja iji je
petao izgubio u borbi.
Ve sa osamnaest godina postala je najtraenija devojka u Bejoglu.
Gotovo sav krem istanbulskog drutva, i strani i domai, znao je za nju.
Zvali su je na prijeme, a gde god da se pojavila imala bi po pet-est
udvaraa.
Pa ipak, iz velike ljubavi prema slobodi, odluno je odbijala da se uda.
Kao ovek koji se uveliko probudio, ali ne eli da se izvue iz kreveta jer ne
moe da se otrgne utisku prethodnog sna, tako i ona nikako nije mogla da
napusti ivot mlade devojke koji odie punom aromom i koji, oko
dvadesete godine, zaista jeste buan i uzbudljiv, ve je elela da ga produi,

133
bez obzira na to to su se u periodu od pet godina mnoge stvari u sutini
promenile.
Imala je momke raznih godina i sa svakim od njih iskren i drugarski
odnos. Svi su se kao opinjeni lepili za nju, i zbog toga bili prilino jadni.
Ali su se oni koji nisu znali koliko su lepota i enstvenost opasno oruje
posle nekog vremena potpuno povlaili, ili su se navikavali na nju, ostajui
zauvek, uznemireni i napaeni, pod utiskom njene privlanosti i tajne.
Afroditine avanture bile su stalna tema i meu mukim, i meu enskim
lanovima drutva. Ona je, kao Nevzat-hanumin Murat, bila tema koja se
ne menja niti zastareva. To je ilo do te mere da sam ja, kada sam da bih
zaradio jo neki dinar doao meu njih, pomislio da su oni osnovali
udruenje samo da bi priali o Muratu i starici i da bi utvrdili treba li
prihvatiti njihovo postojanje ili sumnjati u njega.
Prema Sabrije-hanumi, naem istinskom medijumu, koja je ovu mladu
devojku, uprkos razlici od deset godina, znala jo iz kolskih dana kao
Sionsku damu, i koja nju, iako je tvrdila suprotno, nije nimalo simpatisala,
naa srednjokolka nikada nije bila medijum, niti tome slino. Ona je samo
bila nekoliko godina u ljubavi s jednim mladim sekretarom iz italijanske
ambasade. Prema njoj se, navodno, cela tadanja istambulska elita
zanimala za ovu vezu. Kolonija stranaca, kao i turski krugovi koji su s
njima odravali odnose, pomno su pratili deavanja u ovoj vezi, i to samo
zbog diplomate, koga su smatrali za veoma zgodnog i vienog oveka.
Problem je nastao kada je diplomata iznenada morao da se vrati u svoju
zemlju. Afrodita je izmislila celu priu da bi ubedila svoju majku da krene
na put, a sve zbog toga da bi se ona jo jednom sastala sa svojim dragim 1
poslednji put oprobala svoje anse /.a udaju. Dokaz za to bila je munjevita
brzina kojom je razreeno pitanje nasledstva. Sve je bilo unapred
pripremljeno. Da nije bilo pomoi te vrste, da li bi bilo mogue reiti jednu
lako zamrenu stvar?
Pitam se, ta je bila stvarna pozadina prie koju je Sabrije-hanuma tako
razlono ispriala? To niko nije mogao znati. Jedno je sigurno sve i da je
bila istina, nije bilo lana kome bi se svidelo da u nju veruje. Jer, Afroditina
tetka, isto kao i Nevzat-hanumin Murat, bili su duevni spasioci ove
druine. Ova bajka, lana ili istinita, njima je bila preko potrebna.
Zahvaljujui njima, nepoznanica zvana smrt odjednom bi oivela, dola
meu njih i s njima sklopila savez. Uz to, ova ivopisna i krajnje zanimljiva
avantura bila je bremenita primerima, podseanjima, upozorenjima i
predlozima koji su suavali ivotne puteve. Duh koji je ka nama odailjao
ova predanja i ije je pravo lice, na kraju, opet ostajalo nepoznato, ne
vreajui niija uverenja priao je nezainjenu istinu. Afroditina tetka i

134
Nevzat-hanumin Murat su gotovo uvek bili uz nas, njihova bia su
prodirala duboko u nae ivote. Oni su iveli skoro kao i mi. ak i da su
bili la, oni su postojali.
Ni na medijum nije bila na putu istine, ona je samo sledila injenice.
Afroditina tetka je bila injenica, i to je bilo dovoljno! Dok sedite u kui u
snenoj, mranoj noi, ovi simpatini duhovi bi pozvonili na vaa vrata i
kao gosti uli i stali ispred pei, skidajui led to pucketa na njihovom
kaputu i alu; odvodili bi jednog od nas u svet kome taj neko uopte nije
pripadao, i tada bi se pred naim oima ukazao njihov lik i moni uslovi u
kojima su iveli.
Knjievnica Atije-hanuma je ovo vrlo dobro znala. Zbog toga nije ak ni
sluala racionalna objanjenja koja je davala Sabrije-hanuma. Afroditin
sluaj je bio toliko oigledan da je bilo zaludno negirati ga. Poto se njena
tetka vie nije bavila njome, sirota devojka se motala oko nas, utuena i
jadna, kao kraljica koju su udaljili od prestola i krune i sada ivi samo od
seanja na nekadanju mo. Moe biti da je ovaj portret bio samo plod
Atije-hanumine mate, jer Afrodita nije izgledala nimalo utueno. Ali,
budui knjievnica, Atije-hanumefendijica je ovako videla celu stvar.
U tim trenucima, Atije-hanuma bi, ne dozvoljavajui vam da se
suprotstavite, odjednom menjala tok svoje prie i priseala se Kraljice
Kristine, filma koji je bio vrlo popularan u njenoj mladosti. Tada bi se njene
misli malo pobrkale. Jer, Atije-hanuma je mnogo volela ovaj film, on je bio
presudan za njenu umetniku karijeru. Ona je ve odavno nameravala da
napie jedno dosta slino delo, pod imenom Kosem9 sultan, za koji je ivi
model mogla biti upravo Afroditina ivotna pria.
Meutim, pisanje knjige moralo je jo neko vreme da saeka. Jer, Atije-
hanuma jo uvek nije bila iscrpela teme koje joj je ivot namenio. Sa
esnaest romana, koliko je zaredom objavila, stiglo se do ljubavi ovog
neumornog potroaa mukaraca od pre deset godina. A od tada naovamo
ona je potroila u najmanju ruku isto toliko mukaraca, patila je, tugovala i
svoju duu oplemenila raznim oseanjima. I, poto je za nju iveti znailo
voleti, uzajamno se voleti, menjati mukarce, patiti, ona je proivela
avanture dovoljne da napune najmanje jo esnaest tomova. Tako da je
roman o sultanu Kosemu morao jo malo da prieka.
I, poto je bila takva, niko je nije mogao naterati da veruje u ono to je
priala Sabrije-hanuma. Postojanje tetke zadovoljavalo je njene potrebe.
Dodue, ona nije imala nita protiv mladog diplomate, i on bi joj kao piscu
bio dovoljna inspiracija. Pa ipak, u dubini due znala je da su se mogle
sastati sve ive i neive tetke, ali da se ovek nikada ne bi nakanio da ode

135
u Italiju da ne postoji ovakav neki povod. Naravno, uopte nije bilo potrebe
ovo rei Sabriji. Jadna devojka je ionako do kraja ivota bila osuena na
ljubomoru.
Madam Plotkin, unuka nekog Jevrejina koji je u doba osnivanja
republike iz Poljske prebegao u Tursku, verovala je Sabrije samo da bi se
suprotstavila Atije-hanumi. Ali, poto je prezirala ogovaranja, rekla je
prisutnima svoje miljenje o ovom pitanju, samo zato to se naela ta tema.
Madam Plotkin je istinu stavljala ispred svega, i zbog toga nije skrivala
pojedinosti koje je znala. Na primer, njen mu, msje Plotkin, prole godine
u Pragu upoznao je brazilsku udovicu sa kojom se mladi diplomata venao.
Njoj je Afrodita bila mnogo draga, ali, istini za volju, ova je bila lepa,
bogatija i nekako vie za njega. A onda se opet vratila na Afroditu:
Sirota devojka, ba nema sree! Sada voli Semih-bega. Meutim, Semih-
beg je ludo zaljubljen u Nevzat-hanumu... Tada bi Sabrije-hanuma sa
uzdahom objasnila situaciju: Jadan Semih-beg... Troi trud uzalud. Nevzat-
hanuma ne voli nikog na ovom svetu. Ni njega, niti nekog drugog... Ali ta
e, muka pamet!
I pogledala bi krajikom oka Demal-bega, koji je sve to dostojanstveno
sluao sa svojim uvek istim ironinim osmehom. To je bio trenutak kada bi
se posiveli obrazi Sabrije-hanume blago zarumeneli, a oi zaiskrile nekim
udesnim sjajem. Odmah potom, ugrizla bi se za tanke usne, koje je, kao
kakav paket, vrsto zatvorila. Ovo sigurno nije radila da bi uutala. Bez
sumnje je Sabrije-hanuma u tim momentima u sebi govorila: Dragi, izvini!
Nisam smela tebi ovako da se svetim! Jer, Sabrije-hanuma je volela
Demal-bega!
Meutim, ova ljubav nije bila razlog njenog stupanja u Udruenje
spiritualista, niti je zbog toga postala medijum. Za to je postojao sasvim
drugi motiv. Nju su interesovali ljudski odnosi. Kada je imala samo pet
godina, oiju i uiju irom otvorenih na sitnoj glavici kojom je podseala na
mia, trudila se da otkrije poreklo i smisao svih stvari u kui. Moda se
radoznalost u detetu javila jer je zbog oca bila ljubomorna na svoju
maehu. Ili je to nastalo u njoj niim neizazvano. Kako je rasla ona, tako je
rasla i njena znatielja. Preko ulice, mahale, kvarta, ova radoznalost se
prenela na grad, a potom i na ceo ivot. I, poto je do svoje tridesete
ovladala svim pojavama sveta u kome je ivela, a uz to i do savrenstva
razvila spoznajnu aparaturu, panju je usmerila na onaj svet.
Kao to su druge zvezde postale meta naunog istraivanja nakon to je
naa planeta sasvim upoznata, tako je i Sabrije-hanuma bila sada
okupirana drugim svetom i tamonjim ivotom. Udruenje spiritualista i
sto za seanse bili su otvoreni prozori kroz koje se gledalo u svet misterija.

136
Sabrije-hanuma je mnogo volela prozore. Kada bi ostajala kod kue, nije
odolevala gledanju kroz prozore to su se otvarali ka dve uliice. Sada su se
njeni vidici jo vie proirili, bila je na prozoru koji gleda u venost.
Treba dodati i to da, bavei se ovim, Sabrije-hanuma nikako nije
prekidala vezu sa svetom u kome smo iveli. Prema njenom miljenju, onaj
svet je bio nastavak ovog ovde. Tamo je bilo na stotine poznatih ljudi. Da,
kojim god problemom da se bavila, tamo bi nalazila ili jednog od
umeanih, ili bliskog svedoka, jednog sigurno, a moda i vie njih. Ova dva
sveta zaista su bila u tesnoj vezi. Na primer, da bi rasvetlila sluaj ubistva
kominice Zejnep-hanume, bila je gotovo primorana da trai pomo s onog
sveta.
Ovo samoubistvo je uzdrmalo Sabrije-hanumu iz korena. Mnogo je
volela i simpatisala Zejnep. Bila je to dobra, plemenita, prefinjena i, kao to
se posle ubistva ispostavilo, nesrena ena. Istina, nije stekla obrazovanje
u dobroj koli kao Sabrije, ivela je malo povueno, ali bila je razborita.
Mu joj je bio bogat i voleo ju je. Nije imala problema. Pa iako je tako bilo,
jednog dana se ubila, i to pitoljem. Policija je zatvorila sluaj uz
obrazloenje da je posredi bila psihika kriza. Ali Sabrije, za koju su nervi
bili samo sredstvo pomou koga se nekome penje na glavu, nije
poverovala u ovu priu. Prole su dve godine, a njen mu se jo uvek nije
oenio. Iako ga je pomno pratila, nije ula da je imao bilo kakvu vezu. I
dalje je bio isti, povueni gospodin. Nije odavao izgled oveka koji je
skinuo veliki teret s lea. Na primer, da se, ne daj boe, ovako neto desilo
nekom hladnom oveku, kao to je, recimo, Demal-beg, taj bi se jo i
obradovao. Ali izgleda da ovom mukarcu samoubistvo ene nije dolo kao
olakanje. Osim njega, nijedan drugi mukarac nije osetio preteranu alost.
Uz to, nijedna ena koju su poznavali niti se obradovala, niti se potresla.
Iako je ivela u istoj zgradi, Nevzat-hanuma, zauena kao i uvek, zadrala
je ponaanje tek roenog deteta, a Atije-hanuma je u svoj roman u
nastajanju samo ubacila poglavlje koje opisuje dogaaj ubistva koji bi se
pisac toga odrekao Selma-hanuma se pretvarala kao da je plakala, mada
joj je minka tog dana bila na mestu bie da je trebalo negde da ide... a i
plaila se, poto su joj se u poslednje vreme pojavile bore oko oiju Seher-
hanuma je saznala za vest sa mesec dana zakanjenja. Madam Plotkin je,
dobivi ovlaenje od mua, bila toliko zauzeta oko robe koja je trebalo da
stigne iz ehoslovake da joj ova stvar nije ni padala na pamet. I onda?...
ta je bio uzrok smrti jadne Zejnep-hanume? Zbog ega je dolo do
ubistva?
Javilo se mnotvo nerazjanjenih pitanja. Stotine, hiljade ljudi je tamo, u
skladitu koje nazivamo onaj svet, pod velom sopstvenih tajni ekalo u

137
tiini i zavisti.
Eto, Sabrije je htela da ih natera na razgovor, i otuda njeno
interesovanje za spiritualizam; htela je da razrei sluajeve pohranjene u
svojoj memoriji i rasvetli nepoznato.
Ali, loa karma je umeala prste. Odmah na poetku, ispostavilo se da je
ona medijum. Da je to znala, Sabrije-hanuma se nikada ne bi upustila u
ovaj posao. ak i nou, u svom udobnom krevetu, stalno je bila na oprezu.
Ni dan-danas ne podnosi da je neko uspavljuje.
Meutim, medijum nema slobodu, ne postavlja pitanja, njegova volja je u
rukama drugog. Tua misao tee kroz njegova usta kao kroz vodovodnu
cev. Hipnotizer postavlja pitanja, duh daje odgovore.
Ali, Sabrije-hanuma je htela da ona postavlja pitanja, zbog toga je i
odabrala ovo zanimanje. Sada su stvari bile drugaije postavljene. Uprkos
tome, njena volja je to je izgledalo potpuno nemogue uspela da
prekri optevaee pravilo.
I zaista, duhovima koji su priali kroz njena usta se iz nekog razloga,
umesto da odgovaraju na pitanja koja je voa seanse postavljao, vie
svialo da se bave deavanjima u obinom svetu. Ako bi hipnotizer poeleo
da uje i naui neto o proienju due, pitanju koje je neki drugi medijum,
kao to je sin starog ejha Kadrija, Husnu-beg, tako razlono obrazlagao, i
grekom se za to obratio Sabrije-hanumi, stvar bi postajala potpuno
drugaija re koja u spiritualistikoj terminologiji oznaava proienje
due od neistih sila, dobijala bi svakodnevno znaenje u smislu likvidacije
firme,
Ne, nema veze! Firma nema ansi da bankrotira! Naprotiv, bie mnogo
bolje nego pre. Akcije e jo vie skoiti!
Kada bi se Husnu-begu postavilo pitanje: Da li ste ikada stupili u vezu s
viim biima?, iz njegovih usta bi se ulo:
Da bih mogao da dostignem taj nivo, potrebno je da sebe najmanje
deset hiljada godina podvrgavam najstranijim mukama. A tada ne bih bio
u situaciji da priam s vama! Umesto ovako formulisanog odgovora, isti
duh bi kroz usta Sabrije-hanume odgovorio:
Ne, uopte se nisam trudio, ak ni pomislio nisam! Mene trenutno
zanima poslednja afera Rudolfa Valentina. Ako elite, ispriau vam.
Kad se inilo da e svakog asa dotai sr stvari, esto bi odjednom
zastao:
Ne mogu da naem Zejnep-hanumu; verovatno su samoubice na
drugom mestu... Ja sam ovde novi. Ne zamerite!, izvinjavao bi se.
A ponekad, opet, neki isto tako vaspitan, religiozan, dobronameran duh
bi, na pitanje hipnotizera kako da ljudi postanu istiji, neviniji, rekao:

138
 Jeste li vi ludi? Ostavite se tog posla! Brinite o stvarima koje su vam
pred nosom. Ovih dana e se desiti dogaaj koji e zaprepastiti jednog od
vas!
Sposobnost da napusti telo i prepusti se vostvu duha bila je stvar u kojoj
je Sabrije-hanuma kao medijum bila najuspenija. im bi joj se zadao takav
zadatak, ostavljala bi nam svoje telo kao staru suknju i poinjala da se vere
uza zid koji joj je pokazan, oduevljeno gleda kroz eljeni prozor i, puna
hvalospeva, opisuje sve to bi videla. Ovo je u stvari bilo u najveoj meri u
skladu s njenom znatieljnom prirodom. Kada bi joj se pruila ovakva
prilika, pribegavala bi raznim trikovima samo da se ne probudi brzo i ne
vrati meu nas; molila bi vou seanse za dozvolu da na minut zaviri u
apartman na treem spratu preko puta: Pomislila sam da je Suat-hanuma.
Meutim, izgleda da nije ona. Plava neka ena... Visoka, ne znam ko je! I
kao da je stvarno spavala i sanjala neki mnogo lep san, na njenom grubom
licu, dok nam je prenosila ove prizore, zasjala bi radost jer vidi i saznaje,
inei tako da ova runa ena dobije na lepoti.
Sabrije-hanuma je postavljala samo jedan uslov u ovakvoj vrsti seansi, a
to je da je hipnotizer ne probudi pre nego to osmotri Nevzat-hanuminu
kuu. Poto bi se probudila i dola sebi, prvo to bi upitala bilo je: ta sam
rekla? Da li sam uopte neto videla? Je li mi dozvolio da vidim?
Sabrije-hanuma je smatrala da je sutinski razlog to se mlada ena ubila
bila tajna veza njenog mua i Nevzat-hanume. Verovala je da su i Murat i
Afroditina tetka bili la, izmiljena da se sakrije jedna zloinaka ljubav,
ljubav koja je bila uzrok smrti jednog oveka, i to onog za kojim je ona
eznula.
U klubu je vladalo miljenje da se Sabrije-hanumi nikako ne treba
prikljuiti ve da je treba u potpunosti opovrgnuti.
Murat nije podseao na Afroditinu tetku. On nije bio neko ko se mogao
tek tako jednim udarcem bez razloga slomiti. Udruenje spiritualista je
dobrim delom zahvaljujui ovom nervoznom, izopaenom i na reima
nemilosrdnom duhu, koga su zbog svega toga voleli, zavredelo uticaj, arm
i prijateljsku atmosferu.
Ko je mogao da zaboravi onu no kada je odjednom ugasio sva svetla,
inei da se od straha i uzbuenja tresemo ko prut? U nedelji kada se zbio
ovaj dogaaj, udruenje je bilo primorano da usvoji odluku o neprimanju
novih lanova. Nemogue je bilo rastati se od ovoliko voljenog i ovako
prihvaenog lana.
Zato na hipnotizer nije odrao obeanje dato Sabrije-hanumi i postarao
se da ona zauvek ostane van dometa Nevzat-hanumine kue. Jer, o Nevzat-
hanumi se moda i moglo priati, ali koliko se smelo priati o Muratu, to

139
niko nije znao, a nikome od nas nije bilo u interesu da se on naljuti.
Uprkos tome, ova sumnja i dramatini prizvuk koji je sa sobom nosila
imali su svoju dra. Takoe, videti Sabrije znatieljnu i u prilino
nezavidnom poloaju, nije bilo neto to se moglo ignorisati.
Svesna svega ovoga, Sabrije-hanuma se opirala uspavljivanju,
preferirajui da izvodi eksperimente za stolom. Cesto bi, bilo u klubu, bilo
u kui, izvodila ovu vrstu opita, i duhovima koji bi se nekako odazvali
njenom pozivu pokazivala ta je pravo muenje. U stvari, gotovo da nije
bilo mogue ne zauditi se njenim pitanjima. Prilikom izvoenja ovih
seansi, vie joj se svialo da ne priziva duhove koji su bili naviknuti na
metod rada predvodnika ili hipnotizera. Zato je izabrala Sejita Lutfulaha,
iju priu je ula od mene i, kao to u kasnije ispriati, s njim ostvarila
veliki savez. Nedelju dana poto je mojim posredovanjem prizvala Sejita
Lutfulaha, ona je na jednoj konferenciji odranoj u Udruenju u velikoj
meri insistirala na temi Spiritualizam i socijalno ienje i potanko objasnila
uslove pod kojima se moe osnovati informativni servis za albe koji bi
inili duhovi, i kakva korist se time moe postii. Znali smo da joj je u
ovom pitanju umnogome pomogao Taflan10 Deva-beg. Ovaj bogati
gospodin irokog obrazovanja bio je vatreni pobornik proienja. Hiljadu
puta pomislim kako bi u naoj zemlji sve bilo drugaije i lepe da su pravi
talenti dobili mesta koja zasluuju. ini mi se da meu nama nije bilo
nikog ko je makar deset minuta u ivotu sluao Devu-bega a da ga nije
poeleo za gradonaelnika Istanbula ili nekog drugog grada, i da za to nije
bio spreman da da sve to ima. irina njegovog duha, dobar odgoj,
injenica da je poznavao mnogo ljudi iz razliitih slojeva i s njima bio
povezan, u velikoj meri su pojaavali ovu verovatnou. teta to je za njega
ienje imalo samo moralnu i drutvenu konotaciju. Za njega su ulice,
kue, grad, bile drugorazredne, treerazredne stvari. Sutina je bila oistiti
drutvo od tetnih misli.
Eto, zbog ove Sabrijine elje sam se jedne noi sasvim nenadano sreo sa
Sejitom Lutfulahom. Iskreno govorei, od trenutka kada sam kroio u
udruenje, osetio sam da sam mu se opet pribliio. Koliko god oni bili
nauniki nastrojeni i bavili se ozbiljnim pitanjima, ovo ovde bilo je
njegovo kraljevstvo, njegov posed. Jo prvog dana kao da sam njega
ugledao. U nekim saoptenjima jasno se prepoznavalo njegovo uplitanje.

140
 11

Tamonji ivot je ovako tekao sve do kraja. Meutim, jedan sasvim

neoekivani postupak Demal-bega iznenada me je udaljio od udruenja.
Ponudio mi je dobro mesto u svojoj firmi. Dosta bih zaraivao. Radio bih
zajedno s njim. Ionako smo prijatelji, zar ne?, govorio je. Ali, uslov je bio
da budem slobodan i da imam ceo dan na raspolaganju. Napustio bih posao
u Udruenju, isto kao to sam uradio u poti. Predlog je bio primamljiv i ja
sam ga prihvatio, ne razmislivi prethodno da li to zaista elim. Prema
njegovom tumaenju, konano je doao moj red. Odavde u moi dalje da
napredujem. Sposoban sam ovek, zato da se troim radei besmislene
poslove. Nikako nije bilo u redu da i dalje sluim kojekoga.
I meni je postao zamoran ivot u Udruenju. Uvee, kod kue, nisam
mogao da jedem, loe sam spavao. Spiritualisti su mi oduzimali sve vreme.
Jedino oputanje u toku dana bili su trenuci kada me Demal-beg poalje
da mu zavravam neke poslove.
Dok sam se na rastanku pozdravljao s Nail-begom, poto je jo jednom
sasluao moju priu, on namignu i ree:
Sejit Lutfulah...
Gledao sam ga belo. Zatim, mislei da je sve ala, odgovorih:
U sigurnim je rukama... Sabrije-hanuma brine o njemu...
Nail-beg mi strpa u ruku saoptenje dobijeno prethodnog dana. Tamo je
pisalo kako u poslednje vreme Udruenje napadaju zli duhovi i posebno se
savetovalo da se na seansama ne priziva Sejit Lutfulah.
Nail-beg ree:
Sejit Lutfulah zna mnogo... Kao Sabrije-hanuma. A i ti mu postavlja
zamrena pitanja... ta god da je, uvaj se!
Mnogo kasnije sam shvatio pravo znaenje ovih rei. U tom momentu
mislio sam da se i ja i stari prijatelj rastajemo od Udruenja.
Moj posao kod Demal-bega je bio sasvim oputen. Vreme posle pet bilo
je samo moje. Okruenje je bilo potpuno drugaije. Ovde sto nije bio pun
opuaka kao u poti, niti je bilo na stotine ljudi koji su se tiskali u redu za
telefon i priali meu sobom. Sve je bilo na nivou i oputeno. Telefon je
sluio za moje pozive, nisam morao da trim kada zazvoni. U stvari,
dovoljno je bilo da pritisnem dugme, pa da ovek dotri. Prvog dana sam
slugu pozvao oko osam puta. Jednom, da ga upitam kakvo je vreme, drugi
put, da mi kae koliko je sati, trei, da mi pridri kaput, etvrti, da mi
pomogne da izaem, petog puta sam saznao kako se zove. Dodue, posle je

141
postalo malo naporno. Sesti put je seo preko puta mene i traio da ga
astim cigaretom, sedmi put sam morao da ga zamolim da ustane i ode, a
osmog sam ga ponovo pozvao da doe.
Moete da mi verujete ili ne, ali ovo je za mene bio pravi uitak. Dolo je
mojih pet minuta!
Ponovo sam poeo da se uvee nalazim s doktor-Ramizom u kafedinici
na Sehzadebaiju, samo to vie nije bilo zabavno kao nekad. Za te etiri
godine gosti su se u velikom broju razbeali. Pa ipak, mi smo bili tu: doktor
Ramiz, Pospani Asaf-beg, dva-tri slikara, novinar... I ja sam, obogaen
novim iskustvima, za njih postao neko i neto. Ponekad bi navraao Etem-
beg, da nas informie o deavanjima u Udruenju spiritualista. U poslednje
vreme, Nevzat-hanuma se potpuno otuila i sneveselila. Sabrije-hanuma
gotovo da i ne dolazi u Udruenje.
Jednog dana, zazvonio je telefon. Bila je to Sabrije-hanuma. Pozivala me
je na skup koji je organizovala u svojoj kui. Hteo sam da se izvuem, ali,
insistirala je. Bio sam prisiljen da pristanem. Kada sam to kasnije rekao
Demal-begu, ovaj je pukao od besa:
Ni sluajno!... Nema govora!.. Nikako nee ii tamo!
Naravno, nisam otiao.
Privatno, moj odnos s Demal-begom se nije nimalo promenio. Kada mu
zatrebam, bio sam traen gde god da sam se nalazio u kafani, kod kue,
bilo gde. Meutim, Demal-beg se promenio. Iz dana u dan postajao je
nesnoljiviji; koliko god paljivo da sam izvravao njegove naredbe, svaki
put sam bio kriv, i on bi me grdio. Znajui da prolazi kroz teak period, sve
sam pripisivao tome. Bio je sasvim bez para. Svaki as se presabirao.
Ponekad bi vadio iz depa punu aku novca, brojao je preda mnom,
razvrstavao na gomile, a onda, oajan, sve vraao u dep.
Neu pregurati ovaj mesec!, govorio je.
Meutim, svi itelji Karaumruka su mogli otii na hadiluk s parama
koje bi na moje oi izbrojao. Zima te godine je prola u ovim kalkulacijama.
Posle se situacija iznenada sredila. Pa opet, Demal-begovo ponaanje
prema meni nije se menjalo. I dalje su se meni pripisivale greke koje su
pravili kroja, obuar, kasapin iz Karakoja, kuevlasnik. Ja sam podnosio
raune za sve njih, znojio se, stradao. Ali, presabiranja vie nije bilo.
Tada se zbio jedan mali incident. Jedne veeri, Sabrije-hanuma je nekim
velikim autom, koji je zatvorio celu ulicu, dola da me poseti. Priali smo o
prolim vremenima, seali se uspomena. Izvukla je od mene neke sitne
informacije o Demal-begovom ivotu. Zatim je otila, izljubivi se
prethodno s mojom enom i svastikama.
Dolazak Sabrije-hanume u nau kuu uinio je da nam se ivot promeni

142
iz korena. Moja ena i svastike su bile fascinirane njenim nainom
oblaenja. Poto nisu ni pretpostavljale koliko je novca potrebno za dobro
oblaenje, odmah su odluile da je kopiraju. To je za njih bilo iskljuivo
pitanje volje. I sve tri su poele da je demonstriraju iz sve snage. Za mesec
dana potroio sam tri plate. Ali, uzalud. Stalno im je neto falilo. Kada je
odlazila, Sabrije-hanuma je izjavila da joj se moja mlaa svastika mnogo
dopala. Mlaa svastika je toliko ozbiljno shvatila ovaj kompliment da je
odmah reila da se prijavi na konkurs za mis.
Dva meseca kasnije, naavi nekako nau adresu, posetila nas je Nevzat-
hanuma. elela je da sazna ta me je sve Sabrije pitala te veeri, a posebno
ju je zanimalo ta Demal-beg misli o njoj.
Ovoga puta, tri sestre su se sloile da je Nevzat-hanuma olienje istinske
elegancije. Trebalo je promeniti haljine i ve za celu porodicu. Sve je
prodato u bescenje, a ja sam morao da iskeiram jo dve svoje plate. Na sve
to, Pakize je poela da ispoljava ljubomoru. U njenim oima je odjednom
skoila cena muu koga do tada nije mogla da smisli. Mora da je postojao
veliki razlog da me ene tog kalibra potrauju. Sigurno je neto postojalo
meu nama.
Kako je Demal-beg mogao saznati za posetu Nevzat-hanume? Ve
sutradan, prema meni je bio hladan kao led. Kritike su se s privatnih
prenele i na zvanine poslove. Nije mu se dopadalo nita to uradim.
Gaao bi me papirima u lice, urlao je na mene, ak i pred slugama. ivot
vie nije bio ivot, sve se pretvorilo u pravi pakao. Svakog trenutka gutao
sam plamen sa uarene pei.
Zbog radikalnog menjanja garderobe u naoj kui, prodate su i moje
stvari. Iao sam u nekom odelu skrpljenom od delova koji nikako nisu ili
jedni uz druge. Ali, ni takav izgled, ni brada od dva meseca nisu spreila da
Pakize bude ljubomorna zbog mene. Morao sam da podnosim izvetaj za
svaki minut u toku dana.
Rekao sam ve da sam nepismen. ivot mi je proao u uenju rei.
Gotovo na svakoj stranici moj renik se revidirao, ja bih ga iskusio u svom
ivotu, na svojoj koi i kostima. Pria o erbetibaijevom dragulju me je
nauila ta znai re apsurd. Do tada sam taj apsurd poznavao samo
spolja; sada je on postao deo mog ivotnog prtljaga. U mene se uselio strah
nepoznatog porekla. Svaku sekundu provodio sam strahujui ta e me
snai u sledeoj. Znao sam da e u narednih pola sata moja ena ili jedna
od svastika banuti u kancelariju da me kontroliu i da e me, dok su one jo
uvek tu, Demal-beg pozvati sebi da bi me izgrdio, a kada se njega
oslobodim, naleteu sigurno na nekog zelenaa.
Svaki minut novo ponienje. Svakog sata presretala me je nesrea

143
preruenog lica. Ali, razloga za to nije bilo. Nita od toga se nije dogaalo
zbog moje svesne greke. Sve je dolazilo samo od sebe.
Jedna mlada ena je, iako sam joj ispriao situaciju u kojoj se nalazim, a
moda ba zbog toga, htela da se uda za mene. Nimalo svesno i sasvim
sluajno, upoznao sam neke ljude. Jednom od njih sam bio interesantan. I
sada sam, ta god da sam radio, bio pod njegovom apom. Od njega se
nisam mogao osloboditi. Maina je bila napolju, njom se upravljalo spolja;
u trenutku bi se ubrzala, potom bi usporila, a nekad bi se sasvim zaustavila.
Tada je nita, ni testera, ni no, nije moglo pokrenuti.
Tada bi na mesto uzbuenja i bola doao strah. Plaio sam se onoga to
je dolazilo kasnije.
Pred kraj leta, Demal-beg je otiao na tri dana u Ankaru. Ta tri dana su
za mene bila kao raj. Brige su i dalje bile tu, ali oslobodio sam se pritiska
koji je njegova teka linost stvarala. Nisam potonuo, nisam oseao
njegovu stranu teinu na leima, kosti mi nisu krckale pod njom.
Potekoe, stanje umora, odreena koliina bola i patnji to je bilo neto
drugo. Tada sam spoznao mesto drugih ljudi u ivotu jednog oveka.
Ta tri dana sam proveo razmiljajui iskljuivo o Demal-begu. U neku
ruku, u mom ivotu se nita nije promenilo. Poto su ga skoro svi u
kancelariji podraavali, i dalje sam bio izloen manje-vie istim stvarima.
U kui je bilo sve po starom. Pa ipak, ja sam odahnuo, ivnuo. U mom
ivotu postojalo je neto to se zove Demal-beg i to je bila zastraujua
realnost.
I on nije postojao samo u mom ivotu, on je bio svuda oko mene.
ivot me je nauio ovoj istini: ovek je oveku proklet. Postoji mnotvo
situacija i bolesti koje nas mogu satreti, ali nita se od toga ne moe
porediti s uticajem drugog oveka.
Jedan dogaaj me je uverio da nije samo meni bilo tako. Pre nego to e
otii, Demal-beg mi je dodelio neke zadatke. Jedan od njih bio je da
posetim njegovu enu. Svratio sam njihovoj kui; naravno da mi se Selma-
hanuma nije obesila oko vrata, niti je zaigrala kolo od sree. Sve je bilo kao
i pre. Ali, ipak, neto se tu promenilo. Bilo je u njenom izrazu lica neeg to
do tada nisam video, bila je oputenija, sigurnija u sebe. I ona se, izgleda,
oslobodila nekog tereta.
Odmah je predloila da popijemo kafu. Dok smo sedeli u salonu, izbliza
sam posmatrao kako se poigrava naborima na suknji. Da, i ona je nakratko
bila osloboena. Posedovala je oputenost deteta koje je dobilo dopust od
guvernante. Da li?
Moda je vie liila na devojke iz bajki koje su se oslobodile vetice.
I Nevzat-hanuma se nesumnjivo tako oseala. I u njoj bi se primetila

144
oputenost i lakoa.
U jednom trenutku, Selma-hanuma me je upitala viam li Nevzat-
hanumu. Da bih pokazao da sam konano ovladao svojim socijalnim
statusom, oslovljavajui Demal-bega gospodin, odgovorih:
Gospodin mi je zabranio svaki kontakt s njom.
Selma-hanuma najpre kao da nije dobro razumela.
Nevzat izgleda nije dobro, ree. Nisam mogla da odem da je vidim.
Potom se zagledala u mene, kao da je odjednom dola sebi. Neto je
htela da kae, ali je odustala. Razumela me je.
Ali, ta se to desilo? Kakav je problem reila? Razmiljanje o tome
niemu ne bi koristilo, osim to bi drugi problem zatrovao ta tri dana koja
su bila poklon sree. Najbolje je bilo ne razmiljati. Trebalo je pobei.
Sakriti se u sebe. A da li sam ja imao sebe? Da li sam ja uopte postojao?
Kad bih rekao ja, mislio sam na gomilu potreba, bola i straha.
I to je bio razlog to nisam mnogo patio kada me je Demal-beg, odmah
po povratku, otpustio. Ako nita, otarasio sam se njega. Neu ga vie ni
gledati, ni sluati. Njegovo mlataranje rukama i bore na uskom elu nee
mi vie dolaziti u san. Proi e me munina. Bes i srdba me nee slamati.
Uprkos tome, pitao sam se kako to saoptiti ukuanima. Nema sumnje,
bie im ao. Uz to, svu krivicu e svaliti na mene. Nisam mnogo razmiljao
o izdravanju. To je dolazilo kasnije. Pre svega, postoji ono to se zove prvi
trenutak. On me je plaio kao neki opasni prelaz. U kui sam ih zatekao
uzbuene i u alosti. Obeenih lica, bile su na ivici suza. Znaju, znai. Pitao
sam se ko li im je rekao. Odakle je stigla vest?
Blago upitah Pakize:
Kako ste saznale?
Pakize mi prui novine.
Ovo se nije moglo odnositi na moje izbacivanje s posla. Toliko bitan
nisam. Ja sam najobiniji pisar. Ne, ovo je bilo neto drugo. Proitao sam
ono to mi je rukom pokazivala. Te godine su tri osobe odustale od uea
u iriju za izbor za mis. Sabrije-hanuma je bila meu njima. Mlaa svastika
se guila u suzama:
Zbog mene je odustala. Da bi mi pomogla..., rekla je.
Jedno dva puta potrudio sam se da kaem da to nije vano, da sam
isteran s posla, da nam preti opasnost od gladi, i da je to pravi razlog za
brigu. Nije vredelo. One su bile u svojim mukama.

145
TREI DEO
Svitanje

146
 1

Jo iste veeri kada sam posle estoke svae sa enom i svastikama pristao
da mu dam stariju erku Zehru za enu, Hromi Ismail je igrao domine za
stolom pored mog. Posmatrajui njegovo prljavouto, nabreklo lice, koje je
izgledalo kao da e svakog asa pui, podbule oi, zatupljen nos koji su
boginje napravile jo runijim, razmiljao sam o mojoj emernoj sudbini i
ovom divnom prolenom jutru.
Da je Zehra ivela u drugoj kui, da su se ljudi prema njoj bolje i s vie
panje ophodili, sigurno da Hromi Ismail ne bi bio njen jedini prosac. ak i
kroz ovu iscepanu i neuglednu odeu, promaljala se njena svea lepota,
nalik na proleno jutro. teta to su je moje svastike, muzikantkinja i
misica, deset godina zajedno ubeivale da je runa i odbojna. Pakize je
najpre pokuavala koliko-toliko da promeni njihov stav prema mojoj erki.
Kasnije, kada nas je snala nesrea, i ona se okomila na nju, kao da je
Zehra jedina mogla biti odgovorna za zlu sudbinu.
Sino je starija svastika bez ikakvog razloga zaskoila Zehru, a Pakize je,
da bi sakrila ovu nepravdu, bespotrebno rasplakala Ahmeta. Zehra, koja se
nije suprotstavila nepravdi koja je njoj nanesena, ali nije dozvoljavala da
bilo ko dira Ahmeta, zapodenula je estoku svau s majkom. Najvie mi se
svia kada se povremeno uzbude duhovi u njoj. Zehra zna i ume sve ono
to ja ne umem ili ne znam. Ume otvoreno da se usprotivi nepravdi. teta
to je taj ustanak bio uperen protiv mene. Jer, Pakize je imala taktiku.
Svae s drugima za nju su bile izlairani policijski okraji, gde nije videla
potrebu da se zadrava ve bi svu svoju neprijateljsku silu skupila i
ustremila ka meni. Tako je bilo i ovaj put. Svaa je trajala do ponoi. Na
kraju je strpala posteljinu na sofu u predsoblju. Znai, isterala me je iz sobe.
Jedino je ovde Pakize greila kada me je maltretirala. Izbacivanje iz sobe
je za nju predstavljalo istinsku kaznu. Meutim, s obzirom na to da sa
svojih trideset pet godina nije nauila da spava ko ovek, meni je bilo drae
da se zgrenih nogu smestim na sofi nego da spavam s njom u krevetu.
Toliko je verovala u delotvornost ove kazne da je, kada sam joj pre
mnogo godina, iz namere da je ne izgubim, predloio da spavamo
odvojeno, moje molbe odbila, govorei:
Boe sauvaj! Gde to ima!... Da ja spavam u sobi, a mu u predsoblju...
Nikada ne bih imala mira, niti bih mogla zaspati da znam da je tebi tako
neudobno.
A meni je u stvari s njom bilo neudobno. Preko dana, izuzev u periodima

147
svae ili kada smo odlazili bioskop i na zabavu, moja ena je bila prilino
mirna i na simpatian nain sklona lenarenju; ali, im bi utonula u san,
preobraavala se u akrobatu, odjednom bi joj se umnoile ruke i noge,
sposobnosti bi joj se uveale, obuzimao bi je epileptini napad, koji se sa
oscilirajuim intenzitetom i irokim spektrom pokreta od raznoraznih
klasinih plesova do crnakih obrednih rituala irio s mesta gde je kao
neki pauk potrbuke leala, i ovi umnoeni lanovi bi me skolili sa svih
strana, probadali, u raznim kombinacijama su se lepili za moje telo i
grubim guranjem od njega odvajali.
Ako ovom mnotvu pokreta dodate simptome poremeaja rada titne
lezde, hrkanje i buncanje, moi ete da stvorite sliku ludila koje sam
svaku no proivljavao.
Pakize je imala jo jedan obiaj, a to je da me probudi da bi mi ispriala
san dok je jo sve. Tada bih saznao da je ona u snu dolazila do stvari kojih
je bila liena u svakodnevnom ivotu. Tako da sam, ma koliko estoko se
svaa zavravala, bio srean jer smo spavali odvojeno.
Eto, te noi sam spavao na sofi. Poto su svi zaspali, erka je dola pored
mene i saoptila mi da je odluila da se uda za Hromog Ismaila. Oi su joj
bile pune suza. Nemam vie strpljenja. Poveu i Ahmeta. Moda e neko
brinuti o njemu... Sutra e doi njegova majka... Svaki dan dolazi i pita da li
sam odluila. Rei u da pristajem. I nestala je jecajui, istim beumnim
koracima kojima je i dola.
Hromi Ismail je bio nekoliko koraka od nas. S mesta gde sam sedeo
gledao sam ga u celoj njegovoj runoi, zajedno sa svim loim osobinama
kojima se ova runoa zavlaila u dubinu ljudske due. On je u sebi sabrao
sve loe karakteristike koje belei frenologija. elo mu je bilo toliko nisko
da se moglo rei da ga nije ni imao. Nasuprot tome, njemu se svialo kako
izgleda. Dugake ruke, prsti zatupljeni, ogromne ake, grube i crvene kao
rana. Pogledi iskosa i debela donja usna govorili su da je laov, surovog
karaktera i sklon glupim prevarama. Glas mu je bio bodljikav kao etka.
Sam taj glas bio je dovoljan pokazatelj da ga je civilizacija mimoila. Zubi
su mu bili uti, krivi, nabacani jedni preko drugih. To je bio dokaz
sebinosti i loe sree. Bilo je sigurno da on sadri sve nedostatke. Jadna
Zehra, ta moe s njim da uradi?
Sneveselio sam se. Svakog asa sam hteo da ustanem i odem. U kafani u
kojoj sam nestrpljivo ekao da se pojavi doktor Ramiz, s mesta gde se
nalazio, moj budui zet me trovao.
Dok je igrao, vilica i gornja usna su mu podrhtavale kao opruga na satu,
jabuica mu je skakala du grla. Ali najodvratnije su bile njegove ruke.
Ogromne, tupih prstiju, vornovate, nisu bile stvorene ni za ta osim za

148
prevare i razbojnitva koja se u normalnim okolnostima ni zamisliti ne
mogu.
Poveu Ahmeta sa sobom..., reenica koju je Zehra sino izgovorila da
bi me uteila sada me je bacala u oaj. Dve rtve odjednom! Stavio sam
ruku na elo. Hajri Irdale, dozovi se!, razmiljao sam. Zar ne vidi da je
nemogue izdravati ovo dete!... Ali, koja korist od toga? Sudbina se
ionako nee promeniti, u stvari, jo vie e se pogorati.
Nekoliko puta sam pokuao da se pridignem, ali ponovo sam sedao
omaijan zviducima budueg zeta. Koliko lo i mrnje pun. Koliko prost i
ruan. Ne, ja ovome ne mogu dati erku. I kako pohlepno je igrao. Za
njega, igra nije bila pokret nainjen spolja, ona je izgleda ulazila u njega i
pokretala svaki deli njegovog tela, cepala ga i kljucala. Njegova desna
noga, u zakrpljenoj cipeli kroz koju je zjapila rupa na arapi, kretala se
ispod stola kao papuica na singerici, iz grkljana je bez prestanka osipao
paljbu oko sebe, prsti su mu se kao kleta hvatali i kaili za sve na ta su
nailazili, usne su se puile na okolinu, a brada se na sve to gadila, nos je
isputao udne zvuke, pokuavajui da omirie ceo ivot.
Gabor, gospodine, gabor! Gabor i idiot, idiot i ivotinja... Odjednom mi
neko dotaknu rame. Doktor Ramiz se smejao. Opet si odlutao!, ree.
Pored njega je stajao ovek od etrdeset i kusur godina; visok, svetle puti,
ukusno obuen, oku privlaan, lep, moglo bi se rei. Doktor Ramiz me je
predstavio: Moj prijatelj Hajri-beg..., ree. Zanemarite odeu, i videete
vrlo zanimljiv karakter! Onda se okrenuo ka meni: Moj kolski drug,
Halit Nepogreivi... Poee uobiajena pitanja. Postavljao je pitanja
istovremeno traei pogledom upranjeno mesto za susednim stolovima.
Kako je ovek udno stvorenje! U tom trenutku sam prisustvo Halita
Nepogreivog smatrao za nesrenu okolnost, poto mi je prisustvo tog
oveka onemoguavalo da od doktor-Ramiza traim dve-tri lire na zajam.
Kako sam u tom momentu mogao znati da je ovek koji je doao s doktor-
Ramizom vesnik moje sree, da je on zdravlje moje dece, budunost mojih
svastika i ene.
A jo je i drzak!, govorio sam u sebi. Netremice gleda u oveka, kao da
je trgovac. I moj bes prema ovom tuincu je zbog ovoga jo vie narastao.
Ipak, u tim pogledima nije bilo nieg iritirajueg. Otkad postojim nisam
doiveo da me drugi gledaju na takav nain. Ni ponienje, ni
neprepoznavanje, ni podsmeh nisu postojali u tim pogledima. On me je
samo normalno posmatrao, sa eljom da dokui ko sam.
Ba kada je trebalo da se rastanemo, tanije, nakon to je moj pokuaj
propao i ja trebalo da se vratim svom stolu, a oni da preu za sto koji je
doktor Ramiz iz daleka rezervisao, i pre nego to e doktor Ramiz sa

149
iznenada steenom navikom napraviti svemu tome uvod sastavljen od
tapanja po leima, tipanja za obraz i bradu, sve vreme me odmeravajui
od glave do pete u poslednje vreme niko se od mene nije opratao a da
propusti da do detalja napravi moj lini popis iznenada je zastao,
obraajui se svom prijatelju:
Hej, ti si se bee alio na sat... Daj da Hajri-beg baci pogled! On se
odlino razume u satove...
Poto je s godinama postao brbljiv, doktor Ramiz nastavi:
Ovo ti je jedan skroman ovek velikog srca. Nema svoju radnju, ali zna
dosta o satovima...
Zatim se okrenu prema meni i teatralno ree:
Ako biste izvoleli, Hajri-bee... da popijemo jednu kafu! I, da bi
pokazao Halitu koliko me voli uprkos razlikama u obrazovanju, vaspitanju,
staleu, materijalnom stanju koje su postojale izmeu mene, njega i
njegovog kolskog druga, zagrli me otpozadi, obuhvatajui moju grbu.
Tako je bilo poslednjih pet godina. Moji stari prijatelji su, uprkos svemu,
smatrali svojom obavezom da mi otvoreno demonstriraju ljubav. Doktor
Ramiz je bio najiskreniji u tome. Poto smo preli za prazan sto, doktor
poe nabrajati moje vrline, usisavajui jezikom zube:
ta sve ne zna taj ovek Hajri-beg... frenologiju, alhemiju, psihologiju,
proricanje, magiju, grafologiju... Sve mu ide od ruke. ak i stara medicina.
Pre neki dan je postavio dijagnozu, ja sam se zapanjio!
Istina, izdravao sam se ve pet godina ponavljajui Sejit Lutfulahov
repertoar i obmanjujui ljude.
Halit-beg je as sluao njega, as posmatrao mene, a izraz mu je bio kao
da u sebi govori: Da imam novca, ja bih sigurno svratio do tebe, znam
mesto, ali ne znam emu to koristi? Halit-beg je bio od onih koji operiu
samo na ljudima. Zbog toga njegovi pogledi nisu bili napadni. Sve je
pojednostavljivao do nivoa stvari. Iznenada me upita:
Vi se zaista razumete u satove?
Isto kao to nisam bio velikoduan, nisam bio poznavalac ni alhemije, ni
stare medicine, niti sam bio prorok. I kao to nisam, uprkos beretki na
glavi, iznenada osedeloj kosi, izrasloj bradi i dervikom izgledu bio
sledbenik neke sekte, isto tako se nisam razumeo u satove. Ali sam se
navikao na la. Nisam mogao drugaije da podvalim ovaj lani novi koji
se zove moj ivot. Ljudi su eleli da ovakav postanem. Bio sam laov. Je 1
trebalo da kaem da dobro poznajem satove? Ali to je trebalo rei na
najmanje trideset pet naina. Demal-begu, Selma-hanumi, doktor-
Ramizu, Sabrije-hanumi, Pospanom Asaf-begu, svima na drugaiji nain.
Neko vreme sam posmatrao Halita Nepogreivog. Ne, smesta se trebalo

150
pokrenuti. Jedva ujno:
Dajte da pogledam!, rekoh.
Iz depa je izvadio mali zlatan sat bez lanca i stavio mi ga u dlan. Toliko
lepa bila je izrada tog sata da sam pomislio da mi se u ruci stvorilo sunce.
Ne, nisam sasvim uniten, jo uvek postoje stvari koje volim.
Iz straha da mi ne sklizne, sklopio sam ruku.
Ne radi ve dva meseca. Uspomena od oca... Zato ga mnogo volim.
Pitam se, ta mu je, ponovio je.
Greka, rekoh. I to velika greka... Logino je da ne radi. Sat bez lanca
je kao ivotinja bez ulara, kao ena bez mua. Onaj ko voli sat, prvo e ga
zakaiti lancem za sebe. Govorio sam ove rei da bih ispitao sat i kupio
vreme. Halit Nepogreivi me je gledao s panjom.
U pravu ste!, ree. Dva puta mi je to padalo na pamet. teta!,
odgovorih. Jer, mnogo je lep rad. Danas se retko nalazi. Engleska roba. Iz
polovine devetnaestog veka. Zaista je aroban, sloiete se.
Sat je stvarno bio lep. Umalo da zaboravim Ismaila i moju devojicu.
Godine su prole otkako sam Demal-begovoj eni popravio sat, i od tada
mi se nije u rukama naao tako lep asovnik. Bio sam stvarno ushien:
Ovde nema instrumenata... Da mi je neki perorez...
I potraih perorez. Kako sam je zavukao u dep, ruka se trgla kao da je
dodirnula vatru. No je ostao kod Ali-efendije, starinara sa arije na Malti.
To je bila praksa u poslednje vreme. Za sve stvari koje su nam u datom
trenutku bile potrebne, osim stvari koje su pripadale svastikama, misli bi
sve nas ukuane odvlaile na buvljake na Bitpazaru i Malti. Umesto stvari
koju smo traili, iskrsla bi faca nekog starinara, sitniarenje koje bi
izluivalo oveka, njegova prepotentnost. Na sofi, u krevetu, dok smo se
oblaili, svlaili, razgovarali, Sve vreme uz nas su bile ove ive predstave.
Rastanak od svake pojedinane stvari imao je svoju priu i svaka je ostajala
zauvek s nama u obliku uspomene.
Doktor Ramiz otvori torbu i izvadi svoj perorez. I poto je s tugom
osmotrio nokte, prui mi noi. Preko Halitovog lica prelete lagani
smeak. Da, taj ovek je znao da gleda i zapaa.
Rasklopio sam sat. Nije mi trebala lupa, niti neka posebna panja. Samo
je bio namagnetisan.
Halit Nepogreivi je uzbueno posmatrao, kao da je doveo dete na
pregled.
Ne fali mu nita..., rekao sam. Samo je bio namagnetisan. Nemojte
sluajno da date nekom da ga rasklopi! Nema potrebe. Postoji jedna
specijalna alatka, imaju je svi bolji asovniari. To je posao od pola sata.
Halit Nepogreivi zavrte glavom.

151
 Kako da to nisu videli...
Ne mogu da vide. Tanije, ne obrate panju. Sat je kao ljudsko telo. U
veini sluajeva se traga za uobiajenim bolestima. Samo, postoji jedna
razlika. Ponekad doktori narue strukturu organizma ljudi koje lee, ati ne
mogu da zamene nijedan organ. To se, meutim, ponekad moe uraditi sa
satovima. To je pria o rezervnim delovima...
Doktor Ramiz samo to nije poludeo od sree. Oborio sam rekord kome
se uopte nije nadao. Priao sam kako treba i osvojio simpatije.
A da li su promenili neki deo? ovee, da ne poveruje! oveka znam
godinama...
Da li se zaista probudilo moje esto ulo o kome su toliko priali lanovi
Udruenja spiritualista, ili sam eleo da zasenim ljude preko puta sebe? Ili
mi je moda dosadila ova kafana? Ili sam eleo da izbliza osetim ljudsku
toplinu koje sam se ponovo domogao? Ukratko, poeo sam da razgovaram
koristei svu svoju elokvenciju:
Idite kod tog oveka! Najpre, neka stavi teg ili ta je ve skinuo iste
teine. Istina, nije nita strano, ali... Potrebno je uspostaviti ravnoteu.
ovek koji je napravio ovakav sat ne bi ovo soivo stavio izmeu dva
rubina. Zatim, neka ga razmagnetie. I na kraju, neka mu promeni strunu.
Halit Nepogreivi je utao nekoliko minuta. Zalepio sam se za sat vrsto
kao da sam se doepao kljua za sreu. U stvari, njega uopte nisam gledao.
Rasprava koja je jo od malopre trajala za nekim od stolova pozadi,
izgleda da je dostigla svoj vrhunac, pretvorivi se u estok obraun; bacale
su se stolice, reale su se pesnice i amari. Moj budui zet, s Adamovom
jabuicom koja se ustremila kao soko kada vreba plen, poutelog lica,
nakostreene kose, iz sveg glasa je psovao, neprestano nasrui preko onih
koji su pokuavali da ga obuzdaju.
Teko meni!, rekoh sam sebi. Teko meni! Ubie nekoga sigurno.
Moda i vie njih. Iz oiju, po zubima mu se vidi da je ubica. Osudie ga na
smrt, u najmanju ruku na doivotnu robiju. Teko meni, i ova laa je
potonula. Devojka je opet ostala meni na grbai.
Sada sam alio to sam se nekao, potcenjivao i nalazio manu srei koja
nam je bila nadomak ruke.
Ne svia ti se, a? I tako Bog uniti oveka. Tip e vee provesti u hapsu.
A kroz nedelju dana e ga pogubiti. Moja devojica e postati udovica pre
braka. Pile moje, kako e joj biti ao kada bude ula!
Kako sam mogao da znam da e me stii ovakva kazna samo dva minuta
poto mi je senka ove misli prostrujala kroz glavu? Takvi smo mi siromasi.
Nita nije udno, niti se bilo ta zanemaruje u odaji dvorca Sudnjeg dana
koja se bavi naim pitanjima. Mi plaamo cehove za najudaljenije,

152
najbezazlenije mogunosti koje nam prou kroz glavu, pa ak i za ono
emu se silno opiremo.
Ipak, nije bilo kako sam oekivao. Budui zet kao da je reio da
obezvredi i frenologiju i alhemiju. Nikoga nije ubio. Nikome ak ni vrgu
nije opalio. Naprotiv, prvo je dobio dva estoka udarca po faci, kome za
ljubav, nisam uspeo da vidim. Onda mu je prvoklasna pesnica oeala vrh
gubice. I, kao vrhunac, glavu mu je raspolutila najstabilnija stolica u kafani.
Serija udaraca koja je zatim usledila uinila je skoro da izgubi tlo pod
nogama, leteo je neko vreme, da bi se sruio na kaldrmi ispred vrata
kafane. Oh, boe, moje radosti!
Da, to je bila prava euforija. Na prvom mestu nikoga nije ubio, to znai
niti e ga pogubiti, niti je mogao zavriti u hapsu. Istina, da je samo on bio
u pitanju, ne bih alio ni za jednom od ovih mogunosti. Meutim,
postojala je moja erka. Poto nije bilo ni robije, ni smrti, mogao sam
slobodno da ga prihvatim za zeta.
Naposletku, preda mnom je dobio dobre batine. Nee vie moi da mi se
epuri kao nekad. Kada krene drno s onim njegovim: ta ima, matori?...,
mogao bih mu rei: Nita, Ismaile, bio do kafane... Zna ona, gde si pre
neki dan popio batine? Eto, upravo iz nje idem. Ili samo: Kafana! Stolica!
Kafedija Sabri!, i proem. Ili: Ismaile, zlato, plati li ti za onu stolicu?
Pobogu sine, vodi rauna o tim stvarima! Ta stolica se na tvojoj glavi
slomila. ta je kriv gazda kafane? Zato da ovek ispata zbog tebe?!
Konano, postojao je i trei razlog za moje radovanje. Posle ovih batina,
Ismail najmanje tri dana nije mogao da mrdne, i venanje mu nije moglo
pasti na pamet. Tako da sam imao vremena za razmiljanje. Nekim ljudima
ivot proe u kupovanju vremena... a ja sam se o moje stalno saplitao.
Ali, zato sam ja nepomian sedeo? Zato ve nisam bio skoio na noge,
zapljeskao ovima to su ga istukli, poljubio ih u elo?
Nitkov... Em je bacio oko na moju erku, moj biser, em mi se
nevaspitano ceri tu preko puta! I tupavo me gleda u lice! Neka su
blagoslovene te ruke...
Halit Nepogreivi iznenada prekinu ovaj moj unutranji monolog:
Je l' oni to brzo odrade?
Maksimalno za sat... Treba da pronae teg i vrati ga na mesto...
Halit Nepogreivi se okrenu ka doktor-Ramizu.
Doktore, hajde da zavrimo ovaj posao. Bilo bi ba ljubazno da nam se
pridruite, gospodine. Naravno, ako vam to nije maltretiranje. Posle
moemo negde na pie.
Ali, kako u, gospodine, ovako obuen?
Razlog mom opiranju nije bila sramota da se ovako obuen pojavim

153
negde. Ja zapravo nisam imao drugog izbora do da se pomirim sa stanjem u
kome sam bio. Na kraju krajeva, suvino je priati o asti, odei, ugledu,
kada se radi o oveku koji ni sekundu nije asio da svoju biser-erku da
budali od Hromog Ismaila. Pre je to bila nada da bi mi, ako se budem
snebivao i ne pridruim im se, moda dali koju liru. A i dobro pamtim kako
sam se nemalo puta peke vraao sa asti na koje sam bio pozivan. Ali
Halit je nekako prozreo moje raunice.
ta s vaom odeom? Onaj ko vas vidi, po vaem licu moe zakljuiti
kakav ste ovek.
Znai, i on je razumeo. Konano sam znao da mi je sudbina jasno
ispisana na licu. Uz to, da kaem da Halita Nepogreivog nije kao druge
zanimala moja odea, on je samo gledao moje lice.
Zaustavili su prvi slobodan taksi. Uputio sam se ka mestu suvozaa,
podrazumevalo se to je moje mesto. Meutim, hvatajui me za ruku,
Halit me je spreio. Drugom rukom je otvorio vrata i ugurao me unutra.
Potom je uao doktor Ramiz, i na kraju, on. Kakav ovek! Njegova utivost
je bila naredbodavna, ako je trebalo, nije se libio da upotrebi ruke, a i telo
mu je bilo pripravno za to.
Godinama se nisam vozio u autu. Poslednji put je to bilo jedne zimske
noi, kada sam vozio Selma-hanuminu haljinu; bejah je prigrlio kao da je
mantija sveca, svaki as je ljubei i mazei kutiju u koju je bila upakovana.
To je bila moda najsrenija no u mom ivotu. Selma-hanuma me je
pozvala da se popnem, posluila me kafom, a zatim se preda mnom
pojavila u haljini koju sam jurio tog dana od etiri do devet. Demal-beg je
bio na putu, a ona je ekala prijatelje da zajedno idu na bal. Nikada do tada
nije bila u tako bliska sa mnom, niti je ikada u toj meri zaboravila na
distancu meu nama. U jednom trenutku je ak poela da me ubeuje da i
ja krenem na bal: Hajde, poite i vi s nama, ta ima veze, ima Demalovih
odela, samo da se obrijete... Posle se, osetivi moje uzbuenje, uplaila, te
ree: Dobro, odustajem, ali pod jednim uslovom, ne zaboravite, ja idem na
bal i, ako se drutvo ne pojavi, vi idete sa mnom... Istovremeno sam se
molio i da prijatelji zakasne, i da se uopte ne pojave, i da dou to pre i
spasu me od ove guilake sree. Prvi put te noi video sam da Selma-
hanuma nije samo forma, prefinjenost, ukusno odabrana haljina, ljupko
dranje i mnotvo osmeha od kojih vam stane pamet, uz to, postojalo je i
telo, savrena enska figura, laa kojom se moglo otploviti na fantastina
putovanja; nijedno dvorsko ogledalo nije moglo biti lepo kao njena lea;
okupane meseinom, ruke su joj tekle poput reke od srebra.
Moe biti da mi se ova retka srea tako iznenada vratila u seanje zbog
olakanja koje mi je doneo prizor mog budueg zeta kako dobija po nosu.

154
 Hromi Ismail mi nikako nije izlazio iz glave, pri svakoj pomisli na
batine, novi detalji bi mi padali na pamet. Sigurno u celog ivota pamtiti
kako je imrkivao nos pri svakom amaru. Tako ruan nos mogao je samo
tome koristiti. Ne, koliko god draesna bila uspomena na Selma-hanumu,
imao sam potrebu da se svojski iskoristim blagodet koju mi je sreni sluaj
priredio. Kako li bi mi bilo da se, ne daj boe, u tom trenutku nisam
zadesio u kafani? Da sam u novinama proitao da su ga ubili, razbili mu
glavu, ili da mi je to neki komija iz mahale, toboe sa aljenjem, a sve u
sebi likujui, saoptio, ja bih samo pomislio: i neka su, ljigavac jedan.
Meutim, ovako je uspomena ostala zauvek pohranjena u meni, isto kao
panja koju mi je one noi ukazala Selma-hanuma, od koje zamalo ne
izgubih razum. Kad god budem poeleo, moi u da joj se vratim i s
nasladom se setim mesta gde je dobio udarac, kako je zavrio na zemlji,
kako se lica oblivenog krvlju pridigao, a posle opet posrnuo. Dobro smo se
razumeli kada me je na izlasku pogledao s vrata; ah, nitak jedan, bednik
bedni... Nije ga tako bolelo ni dok su ga tukli. On je ionako doao na ovaj
svet da bi ga vaspitali. Ono to je njega u stvari slomilo bilo je to to je
preda mnom dobio batine.'U srce ga je pogodilo. Prokleta bitanga,
nameraio se na moju erku, a ne vidi na ta lii!
Kada smo stigli na Bejazit, po navici sam poeo da preturam po
depovima. Moj sat, naravno, nije bio kod mene. Prolo je osam meseci
otkako sam ga prodao. Bacio sam pogled na gradske satove. Jedan je stao
na pola etiri, dok je drugi bio kao voz to je sino od jedanaest sati kasnio,
pa danas pokuava da nadoknadi vreme do veeri. isto da razbijem tiinu,
rekao sam:
Nijedan od ovih satova ne radi kako treba...
Zatim, srean i odahnuo, jer sam uspeo da izbacim iz glave misao na
budueg zeta, zavrljaivi je kao zmijski le, dodao sam:
Da li vi znate da svi gradski satovi pokazuju razliito vreme? Ako
hoete, moemo da pratimo satove od Eminonu do Karakoja.
Niko nije reagovao. Svi behu odlutali za svojim mislima. Slegnuo sam
ramenima. Nebitno! Nisam mogao dati Zehru za tog lika. Nije se vailo
ono od pre. Ali, boe dragi, kako da ih prehranim i pazim??
Da rasteram tugu, u mislima sam se vratio na Hromog Ismaila; nije ilo.
Zatim poeleh da mislim na Selma-hanumu; opet nita. Sve je nadjaala
situacija u kojoj sam bio. U Eminonu zauh doktor-Ramizov glas:
Pazi stvarno, razlika je dvadeset pet minuta.
Na Karakoju, Halit Nepogreivi ree:
Ovde urimo pola sata!
Casovniar je bio jedan bogati Jermenin istananog ukusa. Bilo je

155
nemogue da ga vidite a da vam se ne dopadne delo njegovog kouljdije, a
naroito brice. to se njegovih uglancanih cipela tie, tip mora da je iao u
krevet s njima u naruju. Doekao je Halita mnotvom francuskih rei. Ali,
ovaj se nije obazirao. Izvadivi sat, okrenuo se ka meni:
Molim vas, gospodine Hajri, izvolite, objasnite o emu se radi.
Agop Satijan me je najpre odmerio od glave do pete sa izrazom aljenja
i prezira, a onda, kao da mu je to bilo najzanimljivije mesto na meni,
njegov pogled se zaustavio na mojim nogama. Da su okolnosti bile druge, i
da sam doao sam, sigurno bi mi bez imalo ustruavanja, kao svakom
prosjaku, rekao: Bei s milim bogom!
Moda sam zato krajnje odseno objasnio u emu je problem sa satom:
Izgleda da ste ga tri puta nasilniki rasklopili, satovi su, znate,
plemenite naprave, ne trpe grubijanstvo. Okrenite ga pozadi i videete da
ovo nije fabriki ve runi rad... Majstor je majstoru napisao poruku, ali
ona oigledno nije ostavljena vama...
I pokazah mu ugravirane slike na unutranjoj strani. Zatim blago
napuih usta.
Zaista je alosno kada trgovac zauzme zanatlijino mesto!, rekao sam.
Nuri-efendijo, dragi uitelju moj, poivaj u venoj svetlosti! Trebalo je da
vidi kako je jadniak izgledao sluajui moje rei. Ova pobeda je bila samo
tvoja. Tek poto je uo jednu tvoju reenicu, oi Satijan-efendije su se
odlepile od cipela, shvatio je da cipele nisu dole same, da su morale imati
vlasnika, a da taj vlasnik moe biti ima glavu i na njoj lice. Ne, tom skotu
erku ne dajem!
U znak zahvalnosti to se setio da me pogleda u lice, uputio sam mu
jedan prilino utiv osmeh, a onda nastavih: Bie da je nekom od vaih
uenika ispao ovaj teg dok je popravljao sat... Proverite i to...
Neprestano trljajui ruke, asovniar neto promrmlja. Meutim, meni je
ponestalo strpljenja.
Uradiete ovo to sam rekao... Tanije, sve to sam rekao... Najpre
razmagnetiite sat...
Zatim se okrenuh ka Halitu Nepogreivom.
Nekada se ovim poslom nije bavilo radi sticanja imetka. Radili su ga
ljudi iz ljubavi, i zato to su bili obueni za njega. Kao da mi je Nuri-
efendiija apnuo: Bravo, mali! Nema sumnje da se ne bih ovako poneo
prema jadnom sajdiji da mi glava nije bila puna briga, da se nisam oseao
zapleten u avanturu bez kraja i konca, da je moja porodica imala veeru. U
jednom trenutku pogledao sam ga u lice. Postideo sam se uinjenog. Rekoh
sam sebi: Bilo pa prolo! Ionako nije kao ja primoran da misli ta e
veeras jesti... Boe, kako je oputen ovek poto se zakloni iza stabilnog i

156
dobro organizovanog posla. Moe da prkosi celom svetu.
U tom trenutku, asovniar se pribrao. Mogao je da nam preda sat i da
nas se otarasi.
U radnji smo se zadrali jedan sat. Za to vreme, zahvaljujui milosti
bojoj i duhu mog uitelja, trgovac je dobio korisnu i ozbiljnu lekciju iz
struke. Toliko detaljno sam mu priao o teini tega kojom se ostvaruje
savren balans a da se ne narui hod sata, da se on na kraju sav preznojio.
Da zavrim, upozorio sam ga da prilikom popravke ovakvih satova ne
koristi previe kolomasti:
Ne pravite punjeni patlidan! Popravljate sat, zaboga. I nemojte vie
koristiti obinu mast, sada se mogu nai fini lubrikanti koji se dobijaju iz
kosti.
Sve vreme Halit Nepogreivi me je netremice posmatrao. Na izlasku,
vlasnik radnje kao da je potpuno zaboravio svoj francuski. Da mi udeli
kompliment, upitao me je:
Da niste nekim sluajem poreklom iz vajcarske, potovani gospodine?
Ili ste se tamo kolovali?
Odakle vam to?
Dobro poznajete satove, pa sam mislio...
Bio sam kratak:
Volim satove, tanije, veliki sam zaljubljenik.
Kamo sree da se nisam tako grubo poneo prema ovom oveku, moda
bi me primio za egrta.
Ispred radnje, doktor Ramiz i Halit-beg su se raspravljali gde e provesti
ostatak veeri, tanije, gde emo je provesti. Naposletku, Halit Nepogreivi
je presekao:
Idemo na Bosfor... Gospodin Hajri e nas poastvovati svojim
prisustvom. Da popijemo koju, zar ne, dragi gospodine? Ovo je etvrti...,
brojao sam u sebi. Za jedan sat, etiri puta sam postao gospodin. Uz to,
Hromi Ismail je preda mnom dobio batine i moda zbog toga nikad vie
nee poeleti da mi uzme erku. Sat i po sam solio pamet najpoznatijem
istanbulskom asovniaru. Ovo je bila moja stvarnost. Moji ukuani su bili
gladni, a ja sam bio u automobilu iju marku ne bih uspeo da zapamtim sve
i da je bio lino moj. I kao vrhunac, iao sam na Bujukdere da pijem rakiju.
Poslednji put sam iao na Bujukdere na sahranu nekoj Selma-hanuminoj
roaci. Nikad neu zaboraviti koliko sam bio umoran tog dana. Samo zbog
moje vezanosti za Selmu sam takorei sam preneo mrtvaki koveg.
Pristao bih i da me s njom zajedno sahrane. ta sve ljudi nee uraditi zbog
ljubavi!
Najbolnija uspomena tog dana je seanje na momenat kada sam primetio

157
Demal-bega kako se svaki put kad nam se pogledi sretnu smeje mojoj
situaciji, on, koji je tokom celog puta i za vreme ceremonije bio namrten i
nervozan kao da mu je neko stao na ulj. Na kraju me je to toliko
iznerviralo da sam dva puta poeleo da umesto sebe bacim njega u raku da
pravi pokojnici drutvo. A ja, poto to uradim, da pobegnem i uspenjem se
na Hunkar tepe i na prohladnom vetru zapevam onu narodnu Na
brodovima je moja sudbina!... Zato ba tu pesmu? To nisam znao. Naravno
da nita nisam uradio. Povrh svega, zbog ukazane asti to me je u
povratku uzeo podruku, bezmalo sam i njega preneo.
Zato uvek siromani i jadni izvuku deblji kraj? Naeg Demal-bega, na
primer, niko nikad nije istukao.
U to vreme prelo mi je u naviku da naglas priam sa sobom. Doktor
Ramiz me zafrkavao:
Opet ista boljka? ta hoe vie od jadnog oveka? Onda se okrenu ka
Halitu Nepogreivom:
Zna, Hajri-beg nikako ne voli naeg Demala, objanjavao mu je.
Crven kao bulka jer su sve moje tajne bile razotkrivene, gledao sam kroz
prozor.
Pa ima i pravo!..., ree, i okrenu se prema meni. I ja sam vie nego
jednom to pomislio. Ali, uplaio sam se ishoda. Mislio sam, ako ponem,
neu se zaustaviti! Pomislite samo da ovek krene da amara to lice!
Gledao sam krajikom oka njegove ruke i uistinu zaalih to ga jednom
nije dohvatio.
Na brodu se nije odvajao od mene. Na svakih pet minuta bi mi govorio:
Ba ste umorni, Hajri-bee. Nikada vam neu zaboraviti ovo danas!, i
tako inio da mi se ponovo vrati umor. Pokojnica je bila kapriciozna ena.
Znate, neto kao vaa tetka, za klasu gora... Selma je, prirodno, nikako nije
volela. Kao da nam je bila neprijatelj. Ali, ta da se radi, rod je rod. Nismo
mogli da ne ispotujemo poslednju dunost. Ujutru sam sve razmiljao
kako u. Rekao sam Selmi, a ona mi je stalno ponavljala: Ne oajavaj, im
bude proitao u novinama, Hajri-beg e sigurno doi. Zato sam ja tako
detaljno sroio oglas. Nema ta, ba ste se potrudili... Da, tako je bilo. Od
srca sam otiao to da zavrim. Demal-beg mi nije odmah rekao: Glupane!
Tvojoj gluposti nema leka! Samo je deset puta ponovio ovu priu, inei
tako da sam pomislim da sam glup. Da, Selma nije volela ovu enu. Mnogo
joj je naao uinila. Pa ipak, zahvalna vam je.
I kako bi otvorio usta, noge bi mi skliznule dublje u zemlju. Ili bih sedeo
na onom groblju i itao u boanskom zanosu molitve, a da se nisam
prethodno umio...
Ali, o kakvim stvarima sam ja matao! Na primer, kako me sledeeg dana

158
ili nedelje Selma s najlepim osmehom doekuje i kae: Hajri-bee, ula
sam od Demala o prisnosti koju ste pokazali prema mojoj tetki. Nemate
pojma koliko ste me ganuli! Kako sam vam zahvalna na prijateljstvu!
Sigurna sam da od vas boljeg prijatelja nemam! I kako mi govori druge,
ovima sline divote, a ja sav zbunjen ponem da mucam, i poto zanemim,
kleknem joj pred noge. A onda, moja gospoa Selma glasom slaim od
meda kae: Ne, ne, nemojte tako!
Hajri-bee... Ja sve znam! Ne inite to jednoj jadnici rastrzanoj
oseanjima!
Tako sam, s ovom scenom iz domaih filmova stalno u glavi Selma-
hanuma, naravno, ne bi priala kroz nos kao ovdanje glumice podnosio
sav umor. A na svakih pet minuta, Demal-beg bi dolazio da mi razrui
slatke snove.

Nemogue je da neko ne poeli da ubije Demala, makar ga samo malo

poznavao. Jo dok sam bio na Galatasaraju, u vie navrata sam razmiljao o
tome.
Posle tog dana, nisam ni pomislio na Bujukdere. S rakijom je bilo
drugaije. To zbliavanje je bilo tenje, ostavljalo je dublji trag. Zapravo,
ako sam hteo, mogao sam da ga se setim i preko nje. Samo to to nije bilo
protiv mene ve protiv njega. Doavi jednog dana kod njega, zatekao sam
ga za stolom, i on me je pozvao da sednem i da mu se pridruim. Ve pri
prvom gutljaju, njegovo lice se tako naboralo od gaenja da mi je
momentalno ponestalo apetita i samo da bih mu pokazao kako se pije
rakija, jednu za drugom popio sam osam, i teturajui se izaao napolje.
Razmiljam: jesam li ja bio potpuno ispravan u naem odnosu? Jer, bilo je
toliko oigledno da mi se kod tog jadnika, osim njegove ene, nita drugo
nije svialo.
Izvesno vreme nakon to sam drugi put ostao bez posla, bio sam ozbiljno
navuen na rakiju. Dugovao sam po nekoliko lira u svakoj kafani na potezu
od ehzadebaija do Edirnekapija, koje vas jo s praga zapahnu mirisom
ueglog ulja i prokislog pasulja, inei da vam se prevrne eludac. Moj
raun u piljarnici se svake noi uveavao za etrdeset petoparaca, koje bih,
kumei, iskamio od komije piljara, kod koga sam imao prilian kredit jer
je bacio oko na plac na kome se nalazila ruina od nae kue. Ponekad bih,
nemajui hrabrosti da je nosim kui, za tezgom iskapio pola flae, okruen
bezobrazlucima pomonika i reima kojima je Jusuf-efendija aludirao na
moj dug i kuu. Uopte me nije zanimalo ta mi iza lea priaju, trudio sam
se da mi se pogled ni sa kim ne sretne i rekao bih, kao da priam sa zidom:

159
Ostavi ovo negde po strani, svratiu sutra...
Ukratko, upoznao sam i Bujukdere i rakiju. Za oboje me vezuje gomila
uspomena. Vrlo je mogue da su doli jedno s drugim. Sigurno je bilo onih
koji su pili rakiju na Bujukdere. Ali, gde sam ja iao da pijem rakiju? U tome
je bila razlika. Ja, rakija, Bujukdere... Ne, Bujukdere, rakija i ja... Kakav god
redosled da napravim, do pre dva sata to bi mi bilo nepojmljivo. Posebno
to sam ja, ovde prisutni, danas postao gospodin, i to etiri puta.
Hajri-beg, Hajri-efendija, Hajri sin, Hajri gatar, asovniar Hajri, Hajri
siroe, Hajri maioniar, Hajri raspikua, alkoholiar i narkoman, Hajri
Pakizin mu, Hajri zet... a sada jo i gospodin Hajri.
Gospodine Hajri, da li ste za cigaretu?
Najlepe hvala, gospodine!
Tako se to kae. Ranije, pre est godina, i ja bih tako govorio. Moe biti
da sam to u poslednje vreme zaboravio. Uglovi mojih usana, nepca, cela
unutranjost usta, od malopre su vapili za cigaretom. Na peto gospodine
umalo da pobegnem od radosti.
Auto je leteo kao strela, troei ovu lepu, vlanu, prolenu no. U
izmaglici, na obroncima emberlikuju, no je bila jo lepa; izmeu
nepreglednog zelenila, meka kao mlada trava, nena i privlana kao divlje
cvee, sa zastorima u kojima su se prelivali zlatni i rumeni tonovi,
protezala se kao traka. Jedan kraj trake kao da smo mi drali, grabili smo
napred kupei usput sve njene obrise.
Bujukdere, rakija i ja, ali ja kao gospodin Hajri. Sedamdeset na sat.
Ludilo! Vratio sam se u detinjstvo, i to na neki vaar!
Opet ste se zamislili, gospodine!
Sva srea, doktor Ramiz je bio pored mene. Sa njim u blizini, nije bilo
potrebe da priam o stvarima koje se tiu mene. I sada je on odgovorio:
Hajri-beg je uvek takav!
Gospodin Hajri, na Hajri, va Hajri, odsutni Hajri... Koliko ih samo ima!
Ne bi mi kodilo da se otarasim njih nekoliko. Da i ja, kao svi, postanem
jedan ovek, samo ja.
Iupano granje koje su kola na svom putu pokupila letelo je preko naih
glava. Sve je bilo meko kao deja kosa. Tako meka i nena bila je kosa moje
erke, koja je, zbog nemara, umrla est godina ranije. Uh, samo da ne
zgazimo ovog starca! Gori je od mene, reklo bi se! Vidi se da nije priseban!
Svaka ast vozau, nije ga ni okrznuo. Shvatie opasnost koja je upravo
prola i prestravie se. A moda mu ovo veeras doe u san i, sa seanjem
na nesreu, on e se iznenada udaljiti od izgubljene drage. Ne znam zato,
neprestano razmiljam o Selmi i Demal-begu. Verovatno jer sam u
kolima.

160
 Hajri, dragi, biste li, molim vas, svratili do nas predvee? Selma vas
oekuje. Da, oko est, sedam...
Demal-begov glas preko telefona liio je na glas deteta koje cupka jer
mu se piki. Odgovaram:
Vama na usluzi, gospodine...
Uprljan strahom, odmah bacam slualicu. Znam, sada je pouteo od besa,
jer on je taj koji sputa slualicu.
ekam sedam, pred vratima sam pola sata ranije. Sluavka se drsko
smei. Namirisala se nekom kolonjskom vodom, najodvratnijom moguom.
U oima joj neki zloslutni sjaj. Kao da iz gustog mraka izviruje u svetlost
predsoblja. Njena ruka skoro da mi se obesila za jaknu. ta se ja tu kao
neto ljutim? Zar mi ne sluimo iste ljude, na skoro isti nain? Zar u meni
nema nimalo kolegijalnosti? Ne, ne ljutim se. urim.
U Selma-hanuminoj spavaoj sobi navuene zavese, priguena' svetlost
lampe, ambijent morska pilja. U proaranoj svetlosti, krevet narastao
kao biser. Selma-hanuma lei na njemu.
Je li bolesna? Moja mala erka jeste. Ve deset dana. Doktor Ramiz nije
mogao da svrati jue. Ali ova bolest mora da je drugaija, im je uinila da
zaboravim na sve druge. Ne mislim vie ni na Ahmetova plua, ni na
Zehrin sinuzitis, ni na eninu tiroidnu lezdu, ni na groznicu malecke. Po
stolici, na ezlongu, gomila svilenog vea.
Demal-beg je navukao pidamu s neke stolice i spremno eka.
Da to pre ozdravite, gospodine...
Igra mi slepoonica. Moram rei jo neto. Ali ta mogu da kaem? Jutros
mi je erkica imala temperaturu trideset osam, sva se izobliila. Ali ta je to
naspram Selma-hanume? Trebalo je da sam kod kue. Meutim, ja sam
srean to sam ovde.
Hajrijice, opet vas maltretiram. Ali niko drugi ne moe obaviti ovaj
posao...
I sada je lepa i draesna. Lice joj je poput izloga poslastiarnice iz mog
detinjstva, a sadanje cveare; raznobojno i svetlo.
U sebi ujem glas Nuri-efendije:
Strpljenje je ovekovo jedino uporite...
Iz ovog uporita ga sluam. Samo, zidovi ove sobe su tanki.
Potrebno je da poaljemo jedan poklon. Ja sam, kao to vidite, bolesna.
Prehlada nikako ne poputa. Demal je hteo da ode, ali i on jutros ima
malu temperaturu. Bojala sam se, neto e nas snai.
Pesnica je pogodila u pravo mesto. Nita me nije moglo obradovati vie
od ove brige ukazane Demalu. Ali to je enska pamet. ta da se radi, nije
dovoljno biti samo lep. Nastavila je:

161
 Zapravo, obeao je da e doi veeras na drugo mesto... Na kraju je
vama zapao ovaj posao... Na iliju... Kod mojih... Gospoa je moja roaka.
Mnogo se volimo... Osim vas, nismo mogli da naemo nikoga!
Nesumnjivo, bolest joj dobro stoji. Zar kijanje moe biti lepo? Da mi je
da je uzmem u naruje, odneo bih je do mog kreveta i stavio da visi kao
kandilo iznad mog uzglavlja. Neto je traila po krevetu:
Molim vas, dodajte mi odande maramicu...
Smrznuete se, gospoo...
Ne... Toplo je u sobi!
Soba je topla, ali ipak se ogrnite. Pokrijte ruke, vrat, grudi. Neka obrisi
vaeg tela nestanu pod prekrivaem. Sakrijte telo, da bih ja i dalje bio va
verni pas. Ili, ili... Dobro, ali zato da se krije od mene! Ja je sa toliko
snishodljivosti gledam da...
Ja, kupila sam poklon. Tamo je na stolici. Imam jo jednu molbicu. Aja
e vam dati jedno Demalovo odelo. Komplet. Razumete ve, to su bogati
ljudi. I mi treba da poaljemo poklon po odanom starom slugi.
Mogu misliti kako ete se ulepati!
Jo jedan smeh. Trebalo bi i ovaj smeh poneti. Ali gde da ga okaim? Nije
dovoljno to to je sluim. Potrebno je ostaviti utisak da sam se rodio i
odrastao u nekoj od okolnih kua, da sam nju u beici ljuljao. Povrh svega,
moram biti uredan. Demal-begovo odelo na meni mora da izgleda isto
kao i na njemu. I oni koji me vide, treba da pomisle: Dobro im ide! Proli
put je Demal nosio ovo odelo, ako se ne varam? ovek je visoko rangiran!
Pravi gospodin. Sposoban, reklo bi se. Niste se naljutili, Hajri, zar ne? Ja
znam da me vi volite i da na mene ne moete da se naljutite.
Znai, ona zna da je volim. To mi je dovoljna radost. Ponovo je zaronila
lice u jastuk. Kosa joj se rasula. Krevet je dobio oblik njenog tela, koje se na
njemu potrbuke opruilo kao na sitnom, mekanom pesku na plai.
Prekrivai su se kretali poput talasa. Da mi je da uzmem paket i pobegnem.
Ali ne, ponovo se okree, ponovo isti vragolasti pogledi, isti osmeh... Nema
ta, u tom trenutku za nju nema nikog osim mene. Oigledno sprema novo
ponienje: Aja e vam dati novac, moete uzeti kola!
Aja je spremila kafeno odelo koje je Demal-beg nosio tri dana ranije.
Presvlaim se u nekom skuenom prostoru pored kuhinje. Aja je ispred
vrata, otvara vrata. Emina, deca, Pakize, svi su tu... Otkud sada svi da
nagrnu? Fali jo samo Selma-hanuma. Ona je u sobi, kao maka prede u
krevetu. Nema ansi da ona ue, a da ja to ne znam. U stvari, ja treba da
traim sreu pored nekog kao to je Aja! I meni i njoj u grlu stoji gomila
stvari koje nas gue i zapinju. Samo to Ajine ruke nimalo ne lie na njene.
Toliko mi je muka da bih se na ceo svet mogao ispovraati. Ne, ja nisam

162
neko kome bi Aja mogla da se dopadne. Mada i Selma-hanuma moe
samo da mi da baki, neko staro odelo ili posao. Ja se njiem u praznini
izmeu njih dve. Da ne padnem, moram za jednu da se uhvatim. Ali kako,
na koji nain?
Jedan drugi Hajri izlazi na vrata, u rukama mu dva paketa. Jedan u dati
duvandiji, lako u ga posle u prolazu pokupiti. Idem do ilija; a posle,
kako u kui? Tramvajem, naravno. Nemam izbora. Aja nije kao ja, ona
radi za ke. I ja radim za ke. Koliko sam puta dobio platu na ruke? U
poetku od blagajnika, posle od prijatelja, na kraju od svakoga.
Znai, hteo sam da mi se ovako daju pare. Zato mi se onda Aja ne
svia? Aja, Pakize, Selma-hanuma. Emine vie nema na vidiku. Vie je
nisam dostojan. I dalje mi je muka od gnjecavog tela osobe koja nije
voljena. Nije trebalo da pristanem na to. Prevariti ovako lepu enu, i to sa
slukinjom... Demal ima malu temperaturu! U meni ponovo oive
Demal-begov glasni smeh na ovu Selminu misao.
Auto se iznenada zaustavio. Iz izloga restorana barbunima su se menjali
tonovi od crvenih do plavih, kao da su bili sakupljeni od noi koju smo
usput videli.
Izvolite gospodine...
Posle vas, gospodine...
Na ulazu nas doekuje vlasnik restorana. Halit Nepogreivi mu stee
ruku. Izgleda je to obiaj. Da imam para, i ja bih tako. Pa opet, nemogue je
to uraditi kao on. Da li sam ja ikada bio toliko siguran u sebe? Ovo nije
samo ulazak u restoran; ovo je pravo osvajanje. Da je obiaj rukovanja
postojao u njihovo vreme, Aleksandar Makedonski i Darije bi se sigurno
ovako rukovali tokom svojih pohoda na Egipat i Grku. Pri svakom koraku
restoran se irio, uzmicao, protezao. Zbrajao se na jednu stranu, skoro da je
ka njoj trao.
Oi svih gostiju bile su uprte u nas. Jedna lepukasta ena, na obali,
uronila je glavu u tanjir ispred sebe. Kamo sree da sam na vreme video
lice novosteenog prijatelja. Malo sam zakasnio. Nisam mogao da znam
poznajem li ga ili ne. Ali znao sam zato je okrenuo lea moru nije hteo
da joj narui mir. Stao je naspram mene. ena je podigla glavu, ali
malopreanja radost je nestala.
Napolju su bili more i no. No se mekoljila u oveku, dreavoplava kao
riba u snu viena, smetajui udnu tiinu u njega.
Jo malo pa e se preko puta pojaviti Mesec...
Halit-beg je osuo po naredbama kao da puca iz pitolja u svadbenoj noi:
Rakija... Klub-rakija. Ali od onih drugih, to sam ja poslao!
Znai klub-rakija ima vie vrsta. Zato da ne? Sve je raznovrsno. Zar nije

163
isto i sa enama? Selma-hanuma, Nevzat-hanuma, Pakize, ili, na primer,
moja starija svastika, bez obzira na to to je Pakizina sestra... sve su
potpuno razliite. I jo ih ima. Univerzum je kao kupus, list na list, sloj po
sloj. Halit-beg se okree ka meni:
Izvolite, izaberite meze!
Odjednom dolazim sebi.
Vi ovo mesto bolje znate. Uvaeni, ja jedino znam za punjene koljke, i
to kad sam bio prodavac na ribljoj pijaci. Neu da se rasplinjavam reima:
Ja sam vam siromaan ovek. Da me vi niste uveli, ja bih, moda, samo
proao pored ulaza. Mislim da im ni ime ne znam. Ja sam Hajri Irdal. Onaj
to je pre pet godina, kada mu je umrla erka, pao u zagrljaj uvaru na
sahrani. Razumeete ve, jadnik jadni. Sutra udajem stariju za Hromog
Ismaila. Znate, onog ljigavca iz kafane, to je bio bezobrazan i dobio batine
u vaem cenjenom prisustvu...
Ali emu sve to? Zato kvariti vee koje je ovako lepo poelo? Sudbina je
veeras htela da budem gospodin Hajri. Hajde da ga kuamo.
Prekrstio sam noge, nehajno preleem pogledom po okolini. A moe biti
da sam samo umislio da tako delujem. Moda sam i dalje izgledao
konfuzno. Jer, ve ste razumeli, zar ne, u to vreme ja sam bio od onih
jadnika to nose ceo svoj ivot kao grbu na leima.
Sef sale se ne odvaja od nas. Boe, s kolikim potovanjem i naklonou
posmatra Halita Nepogreivog. Od radosti skoro da su mu izrasla krila
anela s obe strane. I im ga pogleda, malo fali da se zajedno s
posluavnikom na kome je meze, vine kroz prozor ka moru, nebesima, a
moda i ceo restoran odvede sa sobom. Ali nee daleko otii. Zalepie se za
spoljno staklo prozora i tamo e ostati, kao aneli sa vrha kupole u Aja
Sofiji. I odatle, svaki e as dozivati Halita Nepogreivog: Ah, krvi moje
due, svetlosti mog oka...
Doktore, podignite au! I vi, gospodine, moliu...
Kako dobro radi ove stvari. Njegov glas tako oputeno nareuje. Pitam se
da li glumi. Ne, ovo nije gluma, ovo je neto drugo. On je pokorio ivot!
Izgleda da nikada nije bio poraen!
Malo leda?... Jo malo... Sada da pourimo s prvim aama... Posle
usporavamo... Tako se moemo zabavljati do mile volje.
Jasno je da ovaj sto nema veze sa tezgom u piljari. Ovde se rakija pije
natenane. Taloi se u ai, dobijajui oblik iznenada sruenog mermernog
dvorca. Mora da je ovako stvarana i svetlost drugog dana postanja. Zatim,
slast prvog gutljaja. Jezikom blago dodirujem nepca, ukus joj je istanan,
smolast. Ne, ovo nije etrdesetpetica na koju sam navikao. Drugi, trei
gutljaj. U glavi mi se okrenulo neto teko kao poklopac. Toplina koju

164
nikad nisam doiveo proima mi celo telo, ui mi zvone kao da sam u
hamamu. etvrti gutljaj: aa je prazna.
Da li je dobro to ovako urim? Ne bi li trebalo malo bolje osetiti ukus?
U svakom sluaju, neu vie imati priliku da jedem, pijem i gledam kao
veeras.
Halit Nepogreivi mi doliva u au. Eh, da svako voli svoj sat kao on, i da
su svi doktor-Ramizovi prijatelji... Led je uzburkao rakiju u ai.
Niim se ne sluite, Hajri-begefendijo...
Neu moi vie da brojim. Odustao sam. Ne, hvala. Kada ispred mene
ima svega, moj stomak je, po obiaju, odjednom sit. Doktor Ramiz nije kao
ja. On jede kao da je odjednom zaboravio beskonane savete o umerenoj
ishrani koje mi je davao dok me je aavao po kafanicama na
ehzadebahiju. Tanjiri su paradirali ispred njega. Posmatram ga kroz
staklo ae u kojoj se topi velika kocka leda.
Psihoanaliza je najznaajnije otkrie naeg doba.
Glas Halita Nepogreivog odjednom postade odsean.
Pustite, doktore, psihoanalizu... Neka ide do avola! Sada pijemo
rakiju.
I on odmah ostavlja psihoanalizu i grabi jednog raka. Da budem iskren,
ima deset godina kako ja, svaki put kada smo zajedno, hou da uradim istu
stvar. Ali u kafanama u koje me je zvao, za stolom nije bilo o emu da se
pria osim o psihoanalizi.
Danas ste naem Satijanu odrali vrhunsku lekciju... Moda sam
preterao... Ali, zasluio je...
Istina, zasluio je i vie od toga!
Kao da je opet reio da me kupi, Halit Nepogreivi smireno podie svoj
pogled ka meni.
Gde ste nauili ovaj zanat, Hajri-bee?
U mladosti, moglo bi se rei jo kao dete. Upoznao sam jednog
gospodina, Muvakita Nuri-efendiju. Oev prijatelj... Nisam uspeo da
zavrim. U restoran je ula povorka od najmanje deset ljudi. Sve glave su se
okrenule ka njima. Krupni, ugledni gospodin koji ih je predvodio
nesumnjivo jedan od onih ije se slike pojavljuju po dnevnoj tampi
izdaleka je mahnuo Halitu Nepogreivom. Primio je pozdrav krajnje
utivo, napola se pridigavi. Stolovi su se povlaili, stolice pomerale.
Konobari su se, kao bilijarske kugle, razmileli na sve strane po sali. Malo
potom, priao nam je ugledni gospodin. Ostatak povorke je stajao oko
postavljenog stola, dok su im pogledi sevali as prema oveku koji je iao
ka naem stolu, as prema upranjenom mestu, za njega uvanom;
odjednom, kao da su svi pristali da zbog ove sree postanu razroki. Stajali

165
su i u toboe vrlo oputenoj atmosferi priali jedni s drugima, razmenjivali
ale i ekali ga.
Novopristigli je stavio ruku na Halitovo rame i, ne dozvolivi mu tako da
ustane, ljubazno rekao:
Kako ide, Halit-bee?
Ovo se zvalo glas! Premaio je i Halitov; bio je vetiji, snaniji, obogaen
stotinama znaenja. On se u isto vreme umiljavao i povlaio, grlio i
odbacivao, prednjaio i iao naporedo, rame uz rame, ruku podruku. Sve bi
obavio odmah, odjednom, i u tri rei. Svima nam je postalo momentalno
jasno da je Halit Nepogreivi vana linost. Ali, ovaj koji mu se ljubazno
obratio bio je jo vaniji i, kao takav, uinio je da Halit Nepogreivi
postane nekoliko stotina puta vie vaan. Ovo nije bio razgovor, ovo je bila
beskonana operacija mnoenja.
Dobro je, hvala na pitanju, gospodine...
A prijatelji su?...
Jednim pokretom ruke pridolica nas je ponovo stvorio. Doktor Ramiz i
ja, kao da nas je Bog tek stvorio, obukli smo se i pokrili radou, divljenjem
i stidom koje smo osetili tog trenutka. Meutim, Halit se nije dao zbuniti;
najpre je predstavio doktora, a potom i mene.
Moj dragi prijatelj Hajri Irdal... Najuveniji asovniar u zemlji. Boljeg
oveka neete nai...
Po nainu na koji me je predstavio, jo jednom sam se uverio da je Halit
Nepogreivi ovek koji na prolost i budunost gleda iz perspektive
sadanjosti. Predstavio me je kao svog dugogodinjeg prijatelja. Ugledni
gospodin je bio vrlo srean to je imao tu ast da me upozna. Deji osmeh
mu se iznenada razabrao na licu. Bilo je jasno da namerava da svoju sreu
iskae u nekoliko rei. Ali, iznenada, panju mu je privukla riba na stolu. Ja
sam mogao da priekam, ali riba nije. Ohladila bi se, a onda ne bi bila
nizata. Rukom koju je skinuo s Halitovog ramena on poe ka jednoj, i
prinese je ustima ne skidajui veseli, deji osmeh. Ali nije me zaboravio,
niti e. Da bi to pokazao, spustio je na moje rame desnu ruku, koja mu je
bila slobodna, i sa istim osmehom me pogledao u lice. Dopao sam mu se.
Pod teretom ove asti i panje, propao sam tri centimetra u patos. Sve
vreme me je posmatrao sa istim simpatijama. Nije bilo potrebe da priamo,
razumeli smo se. Dopao sam mu se. I on se meni dopao. Ovako siguran,
ispruio je levu ruku prema stolu, kao da eli da pomazi kosu neke ene.
Jo jedna riblja kost je zavrila nemarno baena na pod i taj postupak se
ponovio jo par puta. Viljuka nije bila potrebna, samo bi smetala. U oima
mu je pisalo da je neposredan ovek. Zato ne bi bio neposredan i s
ribama? Zato da postoji posrednik? Osim toga, viljuka slui za jelo. Nije

166
za ove grickalice!
Posle pete ribe, uputio mi je pogled pun razumevanja, sto puta veeg od
malopreanjeg. Ne skidajui pogled sa mene, kao da sam ih ja stvorio,
upecao i spremio, ree:
Ukusno... ko dua... Odlino spremljeno. Sada im je sezona!...
Oslonivi se svom snagom na moja ramena, poslednji put je zapovedio:
Jedite, zaboga! Sada je pravo vreme za ribu...
Zatim me je pustio. Vratio se pravo za svoj sto. Vie me nije ni pogledao.
Riba nas je orodila. ta je vie trebalo? Odjednom, panju mu je okupirao
tanjir s bademima u ledu. Ovo je, nesumnjivo, bila tek izmiljena
novotarija. S jedne strane uzimao je badem, a s druge priao sa Hajri-
begom. Bee to udan dijalog. Nije sluao ta mu se pria, a poto se
zanimao specijalitetom zvanim badem, ni on nije priao; ali, poto mu se
nije svialo da stoji potpuno besposlen, traio je da sagovornik neto pria.
U jednom momentu, Halit-beg mu ree: Ovih dana u vam, verovatno,
malo dosaivati... Kratko je odgovorio:
Svakako, odmah sutra! U vreme ruka... Doite ovde. Zatim je nevoljno
sklonio ruku s mog ramena. Ali nije zaboravio ni da me, zbog ove male
izdaje, kupi jednim slatkim pogledom. Zauvek drag, drugarski, oinski, u
svako doba vama na usluzi i u svako doba od vas potpuno razliit, napustio
nas je, udiui nam ivot svojim osmesima i blistavim sjajem naoara.
Ponovo smo seli za sto. Lice doktor Ramiza je gorelo od sree. Ja sam, u
najmanju ruku, bio na sedmom nebu, u Isusovom naruju. Zato da ne? Sve
i da sam kamen, ne bih mogao odoleti ovoj panji i srdanosti. U jednom
trenutku pogledao sam levo rame. Bilo je osvetljeno kao ramena asirskih
bogova iz kolskih itanki. Da ja, Hajri Irdal, koji sam aka bednog ivota,
budem poastvovan ovakvom privilegijom! To je bilo neshvatljivo. Boe,
koliko veliki si ti!
Samo jedna osoba nije bila tamo, Halit Nepogreivi. Samo to je seo,
glasom koji je govorio stvar je zavrena, ree:
I?
Verovatno je hteo da nastavim priu prekinutu ovim dolaskom. Ali, ja
nisam bio u stanju da dokuim ta on hoe. Jo uvek sam bio daleko od
Nuri-efendije.
Gotovo istovremeno, ubacio se Ramiz-beg:
Ovaj ovek je prava veliina... Kakvo zatitniko, plemenito dranje
ima. Nisam znao da je ovakav.
Je P oduvek bio ovakav?, upitao sam Halita Nepogreivog.
Odsutno je odgovorio:
Da. Uvek je bio prijatelj i imao dobar apetit.

167
 Zatim je slegnuo ramenima i, s blagim podsmehom koji je mene mnogo
zaboleo jer, ja sam prema ovom velikom oveku osetio istinsku toplinu,
privrenost, vojniku odanost, uzavrelost ili nazovite to kako hoete,
toliku da su me nesimpatije Halita Nepogreivog i njegovo omalovaavanje
u srce pogodile, mada ja u tom trenutku nisam toliko dobro poznavao svog
pokojnog dobrotvora nastavio:
Naravno, u periodima kada nije na vlasti... Jer, prilino se promeni kada
je na poslu. Ne priam o njegovim apetitu. On je stalan i nepromenjiv. Ali,
to nije stvar linosti. To postoji kod svih njegovih predaka, naslednika,
ukratko, u celoj porodici. Mislim na njegovu slatkoreivost i prijateljski
odnos. Kada su na vlasti, malo je verovatno da ete ih videti. Tada vie
viamo njihove slike po novinama; njih, kada padnu...
Otvarajui veernje novine koje je izvukao iz depa, pokazao je sliku na
prvoj strani:
ovek koji je doao na njegovo mesto... Pre mesec dana ovde smo se
sreli i, poto smo bili sami, satima smo priali. Tada su mi u depu bile
novine s ovom slikom. udno, zar ne? Sluao sam ga, usta napola
otvorenih od zaprepaenja. Ali, on ne lii na nekog ko je zglajznuo,
rekao sam. Ne, jer on je prisvojio mo. Tanije, mo je prisvojila njega. Oni
hodaju ruku podruku.
Prouavajui fotografiju, rekoh:
udno. I lie jedan na drugog.
Zamuckivao sam od uda.
Da, lie. Ako nita, mo usaena u njihove identitete ini da lie. Kao
to rekoh, deava se proimanje, ja sam ti, ti si ja...
I napravi pokret rukom kao da kae: Pusti, teko je to razumeti!
Ove rei su prilino rastuile doktor-Ramiza, ije se oi nisu odvajale od
dravnikovog stola, i on se suprotstavi Halit-begu:
Ali, tako je gospodstven, superiornost zbilja lije sa svih strana.
Halit Nepogreivi je slegnuo ramenima. Podigao je au: iveli!
iveli!
Pili smo. Otkako je dravnikova ruka dotakla moje rame i njegovo me
oko okrznulo, u meni se desila neverovatna promena. Poveao mi se
apetit, opustio sam se, mojim telom je ovladalo neto nalik na bezbrinost
i veselje. Pio sam, jeo, smejao se, priao kao navijen. Alkohol je otvorio
vrata potpunoj lepravosti. Sa svakom aicom, pri svakom gutljaju, moje
brige, za koje sam mislio da e me uguiti, ustajale su s mene kao jato vrana
to u svitanje uzlee s drvea u dvoritu damije i leti daleko, da se vie
nikad ne vrati.
Ova lakoa, punjenje i pranjenje jer, nesvakidanja srea, spokoj i

168
sigurnost zauzeli su mesto mojih odlazeih muka nesumnjivo su bili zbog
njega, zbog njegove snane i svemone ruke koja se svila na mom ramenu,
zbog hipnotiuih pogleda meni upuenih.
Bilo je to neshvatljivo. Kao dete, vodili su me na razna groblja i kod
mnogih hoda to lee dahom. Znao sam mesto gde su poivali sveci i
udotvorci u skoro svakom kvartu u Istanbulu, njegovoj blioj i daljoj
okolini na Ejupsultanu do breuljka Jua i damije Selamiefendije na
Kisikliju, na Fatihu, Aksaraju, Hirkajerifu, Edirnekapiju, Ajvanserajskom
putu, Topkapiju, Jedikule, Kodamustafapai, Turbetu, Sirkediju,
Eminonu. Povremeno bih poseivao ta mesta, molio se, kumio, uzimao
kameni s groblja, a, ako ba nita ne naem, cepao bih postavu jakne i
vezivao je za ogradu groba. Nita od toga nije imalo ovakav efekat.
Sa svih mesta vraao sam se pomalo razoaran, tuniji, povueniji u
sebe. Ni Bukagli-dede, ni Eleki-baba, ni Urjan-dede, ni Tezveren-sultan,
pa ak ni hrianski sveci to su spavali u sveini udotvornih izvora,
kovitlajui se na vetru najviih vrhova Hejbeliade, Bujukade, Kinalija; niko
od njih nije mogao nai leka mojim brigama, niti je iko prstom mrdnuo da
odagna moje muke preivljavanja.
Povrh toga, svi ovi sveci su iveli daleko od ovozemaljskih poslova i u
patnjama gorim od mojih; sebi su govorili: mi eliimo duh i duu svoju.
Bili su to ljudi koji nisu vrednovali materijalna dobra ve su razdelili sve
to su imali.
Sejit Lutfulah je obitavao u ruiniranoj medresi. U nekom podrumu na
ukurbostanu iveo je Jilanli-dede, za koga se prialo da je njegov uenik,
mada ih ja nikad nisam video zajedno, dok je Karpuz-hoda bio na
Sutludi, u poruenoj kui.
Svi oni su visili na groblju Jekeim Ali-efendije na Edirnekapiju. Isti
ovakvi bili su i sveci ejh Mustafa s Altparmaka, Deli Hafiz, ejh Virani.
Kada sam ujutru ili uvee zapomagao jer ne mogu da naem da obuem
istu koulju, Beskoulja-dede, iju sam milost ekao da me usrei, bio bi
zauzet strastvenim cepanjem i bacanjem koulja po ulici.
Tako da je postalo jasno da me ove osobe ne mogu spasiti od
ovozemaljskih poslova, jo manje od materijalnih problema. U stvari, mrtvi
me nisu primeivali, a ivi su mi savetovali da budem strpljiv i da verujem.
Jedna od njih je bila i naa kominica, Sedma nevesta, Emine-hanuma,
za kojom sam trao tri godine, da bi mi, posle silnog preklinjanja, iz svete
ruke pruila listi za loto i rekla: Hajde, toliko si preklinjao, da me je srce
zabolelo. Pomolila sam se. Povratie novac! Ali, neu vie ovakve stvari da
radim! Ne teraj me na greh!
Dobro, ali zato bi bio greh omoguiti sirotinji kao to sam ja petnaest

169
kurua? To mi nikako nije bilo jasno.
Koliko sam samo molio i kumio Sedmu nevestu: 0, svetice, uveaj to
malo! Bar da povratim sve to sam tokom deset godina davao za ovaj
besmisleni pronalazak. Moe li? Nemogue je? Dobro, neka mi onda vrati
ono to sam u ovoj godini dao! To je petnaest kurua. Molim te, nemoj me
sada odbiti!... E, muke moje. Svetaki inat, bilo je nemogue. Vratio sam se
sav pokisao. Mesec dana sam proveo u ekanju, sve mislei: Moda je to
namerno rekla. Posle ovolikog preklinjanja, sigurno e se neto desiti! Ali
uzalud, svetica je odrala re. Od svih asti i priznanja to su poput
poklona koji su nekada davani prilikom stupanja na presto, donosili
izobilje i topili se u bogatstvu, moja jedina lira se dokotrljala nazad kao
sasuena, ugava koza posle smucanja po divljini.
Dravnik nije bio nimalo ovakav, on je bio ovek koji se ne bi muio
zarad due i duhovnog odgoja. Ne bi taj dozvolio da mu neto pomuti
sudbinu, niti bi radi vene sree prezreo ovozemaljske blagodeti. Naprotiv,
on je bio od onih to navale na sve to im se svia, uzmu, jedu i svare, a
posle trae jo i iznerviraju se ako nema. Vidi se da u ivotu nikad nije
postio, da je i najtee bolesti bez dijete leio. Nain na koji je gledao u na
sto, njegova slatkoreivost i nain na koji je odmah opazio ribu, pa ak i
koljku nabodenu na viljuku u mom tanjiru, jasno su pokazivali da se on
kao soko ustremljuje na polja sree i izobilja, bira i uzima ak i s tueg
poseda kao da je njegov. Ne, on je bio drugog kova. Roen da radi ovakve
stvari. Zamislite samo, nije se ustruavao da uzme koljku iz tanjira Hajrija
Irdala, koji je pola ivota proveo gladan po okovima kafana, da bi ovde,
na ogromnom Bujukdere, u ovom restoranu, uzeo pred sebe jednu jedinu
koljku i netaknutu je drao u tanjiru pred sobom, elei da joj oseti ukus.
I Hajri Irdal je bio najsreniji na svetu zato to je on to uradio, dok ga je
njegov viegodinji prijatelj, doktor Ramiz, zbog toga zavidljivo gledao i
bio gotovo ljubomoran.
Sigurno je bila velika srea i radost sresti se i razmeniti poglede s
ovakvim ovekom. I sigurno bi se, nakon toga, oveku desilo neto dobro.
Tako je i bilo. Posle te veeri, a moda i iste veeri, promenili su se putanja
i smisao mog ivota.
Najpre je s mene ustala i otila teina o kojoj sam priao. Postepeno mi
se menjala logika. Promenio se i nain na koji sam posmatrao svet i ljude i
gledao na stvari. Naravno, to se nije odigralo u jednom danu. Ilo je ak
vrlo teko, korak po korak. Neretko i protiv moje volje. Ali, dogodilo se.
Te noi, Halit Nepogreivi je saznao sve o mom ivotu. Priao sam mu o
Nuri-efendiji, Sejitu Lutfulahu, Abdulselam-begu, Ferhat-begu, Aristidi-
efendiji, Nait-begu, blagu cara Andronika, naglaavajui da je zlato iz ive

170
najlake dobiti deifrovanjem starih formula uz pomo duhova.
Tog momenta kada mi se srea osmehnula, jo uvek sam oseao na svom
ramenu teinu dravnikove ruke. Potroio sam svu svoju reitost u nadi da
u ovog bogatog i vanog oveka zaraziti eljom da upotrebi tajne sile
kosmosa i pronae blago. Dao sam mu ak i objanjenja za koja do tada
niko nije znao.
ator s dvadeset sedam zlatnih stubova, u kojem su sve stvari od srebra i
zlata, sve optoene draguljima i biserima. Povrh toga, kovezi s dragim
kamenjem, naslagani jedni preko drugih, srebrni i zlatni servisi za aj,
enski nakit, prstenje, perjanice, amajlije protiv uroka...
Halit Nepogreivi se smejao:
Ne moe biti. Vizantijci nisu imali amajlije protiv uroka. To je nae...
Trebalo je da razmiljam o tome. ta bi mogao biti hrianski odgovor
naoj amajliji i kako li to zovu? Maala jeste naa re i nama odgovara.
Ali, sigurno je da su oni nosili neto kao zatitu od uroka i urokljivih
oiju. Od Sejita Lutfulaha sam uo da je u hrianskim zemljama, a kasnije i
kod nas, postojao obiaj darivanja ukrasa talismana, u koje se zaista
duvalo ili kojima se italo. E, ja na njih mislim...
Halit Nepogreivi se, meutim, nije zadravao na Sejitu Lutfulahu. Vie
se posvetio Nuri-efendiji. Nisu ga ak zainteresovali ni kalendari pokojnog
uitelja, ni astronomski prorauni koje je s vremena na vreme izvodio, niti
hemijske formule koje je nalazio u knjigama. asovniarski zanat je bilo
jedino to ga je zanimalo.
I ja sam, nemajui izbora, okrenuo priu na tu stranu. Preneo sam mu
sve to mi je ostalo u seanju od njegovih rei. Posle svake moje reenice,
Halit bi prokomentarisao:
To je neverovatno. Kada bi se takav jedan ovek pojavio meu nama...
Dragi moj, on je pravi filozof, onakav kakav je nama potreban... filozofija o
vremenu... Razumete? Filozofija o vremenu znai filozofija o radu... I vi ste
filozof, Hajri-bee, i to istinski!
Ali, ja ga nisam sluao. Skoivi na noge, neprekidno sam upirao prstom:
Pogledajte tamo! Za dravnikovim stolom poigravaju tanjiri i sve ostalo!
Gospode...
I zaista, deo tanjira na stolu se njihao kao da ga je zahvatio snaan jugo.
Ba udno, ali, umesto da se uplae, razbee, viu u pomo, za stolom su svi
umirali od smeha. Kao da ih je zaposeo duh. A da stvar bude jo gora, na
ove moje rei, njihov smeh i poskakivanje tanjira postali su jo snaniji.
Sada su se svi smejali gledajui u mene.
Halit Nepogreivi me je smirivao:
Ne obazirite se, ree. Takav je na Faik. Gde god ode, donosi neke

171
maioniarske naprave. Privlae ga saloni zabave. Ne, ne, rekoh.
Prevarili ste me. Ja sam pijan, malopre sam ak na dnu mora video blago
cezara Andronika. Neto se dogodilo sa mnom. Pustite me da idem kui...
Napokon sam poeleo da idem kui. Umorili su me ova zabava i ivot
koji meni ne pripada. Poeleo sam da se vratim sebi, svojoj kui, meu
stvari koje mi pripadaju, mojim brigama, nematini.
Ne idite, ii emo svi zajedno. A to se tie vaeg pijanstva, videete,
niste pijani. I nikad niste ni bili. Da jeste, bilo bi vam zabavno. Zar da
napustimo ovakvu no? Sedite sada i ispriajte mi o tom pismu to se
prenosi od majstora do majstora... Najpre, da popijemo neto...
Doktor Ramiz ponovi kao njegov eho:
Da, pijmo...
Ponovo smo pili. Ali ja sam bio napet. Uprkos tome, iz sve snage sam se
trudio da odagnam radoznalost Halita Nepogreivog.
Satovi su nekada bili runo izraivani. Njihovi tvorci su se razumeli u
obradu materijala. Generalno, to su bili zlatari. Iz tog razloga su satovi
tako lepo ukraavani crteima, gravurama i slino. Najznaajnije i najlepe
stvari meu ovima su se vrlo esto nalazile na naliju ili u unutranjosti
sata, na mestima koje su samo asovniari mogli otvoriti. Zato je pokojni
Nuri-efendija ta mesta nazvao pismom koje se prenosi od majstora do
majstora. Na primer, ena sa kacigom i udovite u vidu oveka koje dri
rukom njeno rame na unutranjoj strani vaeg sata... Slian sam video kod
Nuri-efendije... Halit Nepogreivi je objasnio:
Mislite, Atina i Herkul...
Zatim se vratio prii:
Znai tako, samo asovniari mogu to da vide. Halit-beg se ponovo
uhvatio za au.
Pijmo. Posebno u vae zdravlje, Hajri-bee. Ali, bez namrtenog lica. To
to nemate posao i u problemima ste, ne treba da vas spreava da se
zabavite.
Kamo sree da mogu da razmiljam kao vi...
Doi e dan kada ete moi. Samo mi prethodno iznesite svoju situaciju.
Da zajedno razmotrimo stanje stvari. Priao sam mu o kui, eni,
svastikama, Ahmetu, Zehri. Sasluao je do kraja moju priu, ispresecanu
povremenim upadicama doktor-Ramiza. Potom, gledajui me pravo u oi,
ree: Uobiajena situacija... Prvo, nemate para. Zatim, u kui su vam tri
ene koje treba udati. Uz to, opte zdravstveno stanje vam je prilino loe.
A sve je to zbog para.
Koliko je sve lake kada se rei razmene. Pare, tri udavae, malo bolje
jesti i piti. Oekivao sam da odmah kae: Sa nekoliko zakonskih predloga

172
reiemo sve.
Ali, rekao sam, kako da dam erku Hromom Ismailu? Naravno da
neete. Prema onome to ste rekli, vaa erka je lepa i pametna...
Osetio sam kako ponovo ulazim u orsokak.
Ako ne dam, ta u da radim?
Nai ete joj ravnog... On e se sam pojaviti.
A svastike? Pogotovu starija, koja je opinjena muzikom... Ko e nju da
uzme!
Halit Nepogreivi je neko vreme razmiljao.
Prema onome to ste rekli, nije sluajno to je niko nee. Ali, nikad se
ne zna. Na primer, u svojstvu pevaice koja se proslavila na radiju ili u
nekom kazinu. Vidite, za sve postoji reenje. Uz malo para, truda i sitnih
korekcija izgleda, sve se moe preokrenuti.
Priznajem, o tome nikada nisam razmiljao. Mislio sam da jedini nain
da se ove stvari ree jeste da nas neka epidemija ili nesrea sve odvede u
nepovrat, i njih sam ekao. Greka... Greka koja se stalno ponavlja... ta
vi hoete od sebe i jadnih ljudi s kojima ivite?... Sluajui vau priu,
shvatio sam da ste svi vi puni udnje i volje za ivotom. Svako u sebi uva
uspehe zbog kojih pati, ne pristajui na obian ivot.
Ne, nikako. Moja ena misli da je holivudska zvezda, starija svastika
veruje da je velika pevaica. Mlaa...
Naravno... Naravno da je tako! I sve su pomalo kivne na vas. Zato to ih
ne razumete...
Oborio sam glavu. Ako nita, mislio sam da imaju razumevanja za mene.
ovek sa kojim sam ve est sati i iji me je postupak oarao, bio je takoe
lud. Nema potrebe da me iz tog razloga hvata za guu, niti da se skine i
tako nag napravi salto. Nastavio je:
Da. ta moe biti prirodnije od toga to se ljute na vas jer ih ne
razumete? Nemojte se ljutiti, ali vi uopte nemate iskustva u ivotu i s
ljudima. Vi liite na vojsku koja je poraena pre nego to ode u rat. Umesto
da izaete na palubu, vi ostajete u potpalublju.
Poto je tako razotkriven uzrok moje bolesti ili patnji, nije mi ostalo
nita drugo do da pijem. Hvala bogu, veeras ima rakije u izobilju. Mogao
sam da proslavljam ovaj sreni dogaaj do mile volje.
Nastavio je:
Pogotovu to se odnosite sa nipodatavanjem prema jednoj pravoj
umetnici kakva je vaa starija svastika...
Spustio sam au. ta god da se desi, morao sam da jo jednom ustanem u
odbranu razuma i logike: Posle toga, neu rei ni re vie...
Zaboga, gospodine, kakva umetnica, pa jo i prava... Ve sam vam

173
doarao runa boja glasa, glasovne mogunosti nula... Onda, neznalica je,
ne razlikuje muzike stilove. Ne, beznadean je to sluaj... Moda ima
drugih kvaliteta. ta znam, moda ima dobru duu, u stvari nema, ali, eto,
da kaem da je tako. Moe biti da je lepa, a ja nisam primetio. Ali, da se
nekome dopadne pevaica s takvim glasom, to je nemogue! Nema sluha,
nema nita, gospodine. Ne razlikuje note.
Halit-beg mi prui cigaretu. Zapali i sebi jednu. Gledao je napolje u
meseinu i zabavu koja je jo uvek bila u toku. Potom, kao da se upinjao da
uje raspravu koja se vodila za stolom preko puta; meutim, odmah slee
ramenima i okrenu se ka meni.
Lepa biti ne moe, ree. Vi se razumete u lepotu. Sada kada znam vau
biografiju, vidim da se razumete u lepe ene. Ali ne razumete se u
umetnost, dananju pogotovo. To je prvenstveno stvar gomile. A ta gomila
voli, to niko ne zna. Zatim, tie se beznadene gomile. I sami znate da
uzvienu stvar u nama koju zovemo ukus ini mnotvo reakcija koje
variraju od instinkta do oputanja. Kada nema nade da e se ukus
zadovoljiti, mi se predajemo njima. Kada su stvari zbrkane, ne nadamo se
ukusu. Spomene li se muzika, prvo pitanje koje svako sebi postavlja jeste:
koja muzika. Ovo pitanje je dovoljno jednom postaviti, pa da u vama zamru
stvari kao to su uitak i stil. Onda se svaiji sluh iskvari. ivimo u
vremenu radija. Muzika nije retkost. Ona je na neizbeni prijatelj u
ljubavi, prehladi, besparici, u ratnoj opasnosti, u danima kada smo
neprilagoeni. Dodajte ovome gomilu. Ne, ja sam siguran da bi gospoa
koja je u pitanju mogla da za nekoliko dana osvoji Istanbul kao nova
zvezda. Pazite, pojavio bi se problem da je vaa svastika htela da se bavi
iskljuivo zapadnom muzikom. Jer, za nju su potrebne godine
usavravanja. Neko vreme me je posmatrao. Bio sam u oku.
Ove stvari niko ne shvata ozbiljno... Sprdaju se, a da toga nisu ni
svesni... Zar vi ovo ne uviate?
Kakva sprdnja? Svi su poludeli...
Naravno... ele da unesu oseanja, izuzetne trenutke u svoje ivote.
Svako hoe da emocijama popuni prazninu, da se ulepa, ali oni do te mere
ne razumeju muziku, da je vole samo zbog rei. Siroti Hajri-bee, vi ste ba
udan ovek. Kriterijumi o kojima priate odavno su prolost. Oni su, kao
to ste malopre rekli, pismo majstora majstoru. Mi vie nismo u klasinom
dobu. Nikome ne pada na pamet da razlikuje isfahanski stil od
ademairanskog. Nego, kaite mi, koga ona imitira?
Skoro sve uvene pevae... Ali istim glasom, na isti nain, u istom
tonalitetu...
Znai, u potpunosti lini stil! Problem reen. Originalno i novo...

174
Obratite panju, rekao sam novo, i to velikim slovima. Tamo gde postoji
novina, drugi kvalitet nije potreban. Ostaje samo da izaberemo pravac.
Narodna ili pop muzika? Ili narodna muzika koja naginje ka zapadnjakoj
ili obratno? Ali to ovde, za ovim stolom, ne moemo odluiti. Mada, neto
mislim, prema tome kako ste opisali njen glas Halitovo lice se ovde
naboralo i on napravi pokret prstima kao da opipava neki fini tof ona
bi mogla biti uspena u nekim prigodnim narodnim turskim pesmama, koje
dosta naginju stilu ala franka. Da, pretpostavljam neto tako. Pod uslovom
da joj se vie svia turski tango! Ili neke nove pesme...
Gledao je kroz mene.
Da, tu lei problem. Vi nemate inicijativu. Zatim, idealista ste. Ne
posmatrate stvari realno. Ukratko, ovek prolosti. Ba teta! Da ste malo
realniji, za trunku samo, sve bi bilo drugaije.
Ovo je ve bilo previe:
Ja nerealan! Da nisam realan, da li bih mogao da vam izloim ovakvo
stanje stvari? Zar vam nisam priao o svojoj svastici skoro bez imalo nade?
Da li sam neto izmenio? Da li sam je ijednom pohvalio? Ja mislim da sam
od onih to stvari posmatraju onakve kakve jesu. ak sam i previe realan,
toliko da to iritira...
Halit Nepogreivi se nasmejao. Za stolom preko puta, neprestano su
mlatarali rukama. Otpio je gutljaj, a onda se okrenuo ka meni.
Hajde da zavrimo ovaj razgovor i da im se pridruimo. Izgleda da
veeras nee biti loe. Obeava, hou rei. Vidite, Hajri-bee, ja sam
odluio da posle ovoga radimo zajedno. Treba da se dogovorimo o nekim
stvarima. Biti realan nikako ne znai posmatrati stvari onakvim kakve jesu.
Moda pre uspostaviti s njima odnos koji moe da donese najvie koristi.
ta se postie spoznavanjem istine? emu to koristi, osim to stvara gomilu
zakljuaka koji za tebe lino nemaju nikakvu vrednost niti smisao? ta
moe da napravi, osim nepregledne liste stvari koje su potrebne, a nema
ih? Da li e se time neto promeniti? Naprotiv, to e te zaustaviti na tvom
putu. Postae smeteni, pregaeni pesimista. Posmatrati stvari onakve
kakve jesu, znai postati gubitnik... Da, ovo se zove gubitnitvo, iz ovoga se
raa. Vi ste ovek zatrovan reima i zbog toga ste, kako to sam rekao,
zastareli. Stvarnost za modernog oveka predstavlja neto drugo. ta mogu
da uradim s onim ime raspolaem, s ovom stvari i njenim kvalitetima?
Eto, to je pitanje koje treba postaviti. Na primer, najveu greku ste
napravili jer ste, polazei od jedne tako apstraktne ideje kakva je muzika,
spoznali svoju svastiku. Meutim, situacija bi bila totalno drugaija da ste
diskutovali o ovoj stvari iz ugla vae svastike. Da je Njutn doiveo jabuku
koja mu je pala na glavu samo kao jabuku, moda bi je bacio, mislei da je

175
trula. Ali on nije tako postupio. On se zapitao: Kakvu korist moe da mi
donese ova jabuka? Kako da izvuem najvie iz nje? I vi uradite tako! Moja
svastika ne eli da uspe ni u emu, osim u muzici. U tom sluaju,
raspolaem dvema stvarima svastikom i muzikom. Poto prvu ne mogu
promeniti, hteo ne hteo menjam ugao posmatranja kada je u pitanju
muzika. Treba da razmiljate o stilu koji joj najvie lei. Zar treba do kraja
da ostanete u bezizlaznoj situaciji? Naravno da ne! Zamiljao sam sebe
kako uim na kamenu odmah iza kue, u slepoj ulici na Kamburkargi, a
pored mene, s udom u rukama, peva enina sestra.
Naravno da ne. Hiljadu puta ne...
Moete li to promeniti?
Odjednom skoih.
Ni trunku... Nema ansi... Potpuno je nemogue... U tom sluaju,
radiete kako ja kaem... Znajte da je, u nae vreme, za neki posao
dovoljno samo jako eleti. ivot prolazi, Hajri-bee... Samo se vi trujte
reima, ivot svakog dana otkriva neto novo. Vidite, ja sam vas otkrio pre
etiri-pet sati, a sada otkrivam i pevaicu u vaoj svastici.
Bog neka vas uva, gospodine...
Zaista, mogao sam samo da mu kaem hvala. Otkrio je moju svastiku.
Neka je blagosloven. Otkad znam za sebe, svi mi predlau da gledam kroz
dvogled sa suprotne strane. Nisam hteo da ujem. Inatio sam se. Kakve sam
koristi imao od toga? Ceo moj ivot postao je jedna velika bruka. ta bi mi
bilo da makar jednom pokuam?
Uprkos tome, javili su se poslednji znaci otpora:
Kada biste je samo videli ili uli da vam jednom, sva u znoju, teturajui
se kao burence u crvenim tiklama, pucketajui prstima, otpeva Ako doe
na nas sastanak...
Halit Nepogreivi me je prijateljski pogledao.
Znai, pucketa prstima, ha... Kako dobro, kako savreno, ali, dragi moj,
to vodi do pravog uspeha. Pomislite samo, dok bude pevala, njeni prsti
nee obmotavati i razmotavati maramu, niti e cepati maramicu. ta ete
bolje od toga? Obe ruke e joj biti slobodne. Ako treba, ona e mahati, slati
poljupce publici, zahvaljivati za gromoglasne aplauze... Vi posedujete
istinsko blago, a da toga niste ni svesni. Da sumiramo: Kaete, runa je,
meutim, to u argonu dananjice znai simpatina. Rav joj je glas; u
tom sluaju je dirljiv. I, za odreenu vrstu pesama, izuzetan. Rekoste,
netalentovana onda je sigurno originalna. Sutra u se pozabaviti vaom
svastikom... Ona e se ve sutra popeti na binu, postati slavna, novine e
pisati o njoj...
Dovde je seanje na tu no jasno. Kao kroz maglu se seam da sam kod

176
Halitove poslednje reenice pomislio: Obeaj, sutra e ionako
zaboraviti... Posle toga, rupa... Znam samo da sam u svitanje igrao kolo s
nekim sa stola preko puta. Nejako i slatko, jutro se tek probudilo u
izmaglici. Zvuk upaljenih motora i um vetra dopirali su kroz otvoren
prozor i napadali jo uvek upaljene lampe. Naspram divnog jutra, mi smo
bez prestanka igrali trbuni ples. U meni je postojala rastereenost,
najsrenija na svetu. Halit je mogao da ispuni ili ne ispuni svoja obeanja,
ali mi je pokazao s koje strane se gleda kroz dvogled.

177
 2

Uprkos svemu, Halit Nepogreivi je ispotovao svaku svoju re. Jo iste

nedelje, moja svastika je poela da nastupa u jednom malom kazinu. Prve
veeri smo u publici bili Pakize, Halit Nepogreivi, doktor Ramiz i svi
lanovi moje porodice. Bio je to pravi podvig. Da ispuni obeanja od te
noi, Halit Nepogreivi kao da je obezbedio i salu i publiku. Svako
faliranje moje svastike je pozdravljeno gromkim aplauzom. I dok sam ja
mislio da u svakog asa propasti u zemlju od sramote, jadna devojka je
postala zvezda veeri. Zviduci ena su se nadovezivali na povike:
Bravooo! Pakize se najednom okrenula k meni s pitanjem: Kako? Halit
Nepogreivi je sluao bez rei. Tek na izlasku, ree:
Da, kao to sam pretpostavio... Dama e se zaista proslaviti... Treba
verovati u ivot, Hajri-bee. A vi, umesto u ivot, verujete u
ademijairanski stil... Vidite kako im se dopalo? Ovako izgleda susret dva
iva oveka. Vai klasini tonovi ne mogu postii ovakav uspeh meu
svetom. Od sada su sva vrata za nju otvorena. Videete ta e poiniti.
Na ovome se nije zaustavio. Tih dana se otvorila naa mala kancelarija, u
kojoj je posejana klica Instituta za podeavanje satova. Jednog jutra pojavio
sam se u odelu koje mi je prethodne veeri Halit Nepogreivi poslao, pred
vratima kancelarije koja se nalazila u okolini Optine. Jedan stari, ali vrlo
razborit sluga me je doekao i uveo unutra. efica pisarnice i Halitova
roaka, Nermin-hanuma, obradovala mi se kao da se znamo sto godina.
Pokazala mi je sto. Odloila je ak i svoje pletivo radi posla. Jo istog dana
shvatio sam da Nermin-hanuma ili plete ili pria. Tanije, ona je stalno
priala, a kada ostane sama, dohvatila bi se pletiva.
Nije liila ni na jednu enu koju sam do tada upoznao. Dovoljno je bilo
da sekund provede sa ovekom pa da joj on postane prijatelj. U ivotu nije
imala tajni. Tiinu nikako nije volela. Nije joj bio obiaj da se ljuti na druge.
Uspela je da se razvede od tri mua, prijateljski, bez svae. ak je i ostala s
njima u dobrim odnosima. Za poetak je rekla:
Odelo vam dobro stoji... Kada mi vas je Halit-beg opisao, pretpostavila
sam da e vam odgovarati. Samo, potrebno je jo da izglancate cipele. I da
promenite bricu. Taj va stvarno ne ume da ia. Da budem iskrena, ba mi
je drago to sam nala prijatelja kao to ste vi. Kad je stric poeleo da
nastavim s ovim poslom, najpre sam se dvoumila. ovek se povlai kad uje
re kancelarija. Ako nita drugo, ima tu mnogo nepoznatih stvari i ljudi, pa
sam pomislila, bie mi naporno. Ali mi je laknulo kad je rekao da emo biti

178
zajedno, pogotovu nakon to mi je priao o vama. Uklapamo se i po
godinama i po nainu razmiljanja. Moj mu ne moe biti ljubomoran.
Istina, u dananje vreme, nijedan iole pametan ovek nije ljubomoran na
enu. Dananja porodica je postala institucija zasnovana na prijateljstvu.
Pa ipak, nain razmiljanja i vaspitanje naih mukaraca jo uvek nisu
dostigli taj nivo... Ali, meni je dosta toga. Nekada je bilo lako razvesti se.
Danas je to odjednom mnogo komplikovano. Sudije neprekidno
pokuavaju da vas pomire, odlau roita. Od prvog mua sam se razvela a
da nisam ni znala ta radim. S drugim sam se godinu dana razvlaila po
sudu. Da ne pominjem to to su me uslovili da tek posle godinu dana mogu
ponovo da se udam. S treim je bila prava muka... Znate, i vi i ja smo za
sada sekretari. Ali, nakon usvajanja organizacione strukture, vi ete postati
pomonik direktora, a ja prvi sekretar. Striko Halit je organizator u dui.
Ve sada ima spreman grandiozni projekat. Poto ivimo na iliju, ja u sa
sobom donositi hranu. Ako i vi budete donosili, oslobodiete se
bespotrebnog zamaranja po podne... U stvari, vi i ne morate da donosite, ja
u. Moja svekrva oboava da kuva. Ako treba, slae po nekome tepsiju za
tepsijom, samo da me se otarasi. Da vam pravo kaem, nju sam htela da
dovedem za sekretara, ali stric je rekao da ne odgovara. Ovo je moderna
ustanova, i potrebni su mladi kadrovi. Mada, danas se mladi i ne razlikuju
od starih. Skratite suknju, podiate kosu... Jo ako stavite beretku... Mu
jedne moje prijateljice je bio slab na devojice. Jadnica nije znala ta da
radi. Na kraju sam je nauila pameti. Rekla sam joj: sestro, smesta navuci
kolsku uniformu i kaket na glavu. U poetku se ustruavala, ali on sada
skoro da ne izlazi iz kue. Stvarno je super to smo se nali ovde zajedno...
Jutros sam mislila da neete nai put do kancelarije i malo je falilo da
doem kolima po vas... Onda sam se uplaila da u naljutiti vau gospou,
pa sam odustala. Moj stric kae da vi dobro gledate u olju. Ba se
radujem!... Svaki dan ete mi gatati, je l da?
Eto, takva je bila Nermin-hanuma. Zbunjujue je to da se od sva tri mua
razvela jer je ona to htela. Meutim, po tome koliko je priala, logino bi
bilo da su ovi jadni ljudi prvi na to pomislili. Ona je zaista bila osoba koja
moe da pria dvanaest sati dnevno.
Kancelarija se sastojala od dve prostorije, meusobno povezane. U jednoj
smo sedeli, jedno naspram drugog, Nermin-hanuma i ja, i kroz tu
prostoriju se prolazilo u kancelariju Halita Nepogreivog.
Napomenuo bih i to da ove prostorije, opremljene najobinijim stvarima,
nemaju nikakve veze sa zgradom Instituta, koja predstavlja najmoderniju
graevinu u Istanbulu. Razlika meu njima se ne moe nazvati progresom.
To su dva potpuno razliita sveta.

179
 U jednom trenutku, pitao sam Nermin-hanumu ta e biti na posao.
Poto mi je iscrpno ispriala sve o svom prvom muu i roaku, ree da za
sada nemamo posla, ve da ekamo da doe Halit-beg. U stvari, mi smo
tako proveli ceo prvi mesec. Halit Nepogreivi se povremeno javljao, pitao
za zdravlje, poruivao da redovno dolazimo i kupujemo sve to nam fali od
kancelarijskog materijala. Pred kraj meseca, stigle su maina i zavese.
Sredinom drugog meseca, Halit Nepogreivi je svratio u kancelariju.
Koristei Nuri-efendijine izreke koje su mi ostale u seanju, zajedno smo
izmislili stotinak slogana: Gvoe se ne kuje samo, Podesiti znai
epati sekundu. Halit bi ponekad dodavao neka svoja zapaanja, i
reenice bi postajale bogatije znaenjima: Udrueno vreme je udrueni
rad, ovek postoji sa sveu o vremenu, Pravilnom spoznajom vremena
stie se do blagostanja, i ovima sline stvari.
Posle ovoga, poelo je korienje tampe. Svaki slogan je tampan u
hiljadu primeraka, a potom deljen po gradu. Treeg meseca nam je saoptio
radosnu vest da je organizacijska ema Instituta zavrena.
Nakon toga, poeo je da pie nacrt osnivakog akta Instituta. Tako se
stvorila gomila obaveza u vezi s osnivanjem Instituta, koji, u to vreme, nije
imao nikakvog posla.
Ova tri meseca izuzimam iz celog svog ivota. Nikada ih ne mogu
zaboraviti. Bio je to period pun udnih i izmeanih strahova i radosti, koje
su u mom telu zajedno proizveli srea, jer se stiglo do eljenog, i bojazan
da se ono ne izgubi.
Kako bih pomislio da ponovo imam posao i redovnu platu, iste sekunde
bio bih lud od sree, kao probuen iz komara.
Konano, vie nisam po ceo dan iao od kafane do kafane, u nadi da u
nekoga sresti. Oslobodio sam se i nedoumice ta raditi posle. U kui me
vie nisu prozivali da sam besposliar i neradnik, niti sam vie morao da
svakom na koga naletim iznosim svoju nesreu. Poto sam ceo dan
provodio u kancelariji, nisam uivo gledao kako me stari poznanici
zaobilaze, kako se prave da me ne vide i bee od mene. Verovao sam da je
za mene poeo novi ivot. I s tim oseajem sam iveo kao sav normalan
svet. U meni se probudila neka vanredna snaga, kojom sam hteo planine
da pomeram.
E, tada se odjednom pojavio problem druge vrste. Imao sam posao, ali
nisam imao ta da radim. Moje novo zanimanje nije liilo ni na jedno do
tada. Nisam uspevao da ga poveem ni sa ljudima, ni sa ivotom.
ak i u Udruenju spiritualista, gde sam sluio ljude koji su uivali da
lau sebe i druge, verovao sam da radim neto, bez obzira koliko smeno.
Ovde ni to nije postojalo. Ovo je proizalo iz nekoliko rei. Mnogo vie je

180
liilo na bajku. Ja sam neto ispriao Halit-begu, on je primetio da satovi ne
pokazuju isto vreme, i u tom trenutku se setio da nema posao. Neki drugi
ljudi su mu poverovali. Vaan ovek je, zbog nepodudaranja gradskih
satova, zakasnio na sahranu drugom vanom oveku. Zbog toga su nam u
roku od deset dana nali prostor, odvojili sredstva, manje-vie ga opremili,
i kao da to nije dovoljno, iz dana u dan pribavljali su sve to nam je
nedostajalo. Je li ovako neto bilo mogue? Koju svrhu je imalo u ivotu?
Loe u celoj stvari je bilo to to se Halit Nepogreivi uopte nije
pojavljivao. Koliko bismo bili sigurniji samo da je uao i izaao, da se
nakratko stvorio meu nama. S njegovim dolaskom, moda bi iskrsao i
neki posao. Meutim, niti je dolazio, niti se pojavljivao. Samo bi pozvao
telefonom, pitao kako smo i izdavao sitna nareenja.
Ali, novosti su pristizale. Nermin-hanuma je neprestano priala o novoj
instituciji, o ogromnom broju zaposlenih. Dok sam se ja podsmevao
skuenosti nae kancelarije, ona je priala o sektorima, upravama i
planovima koje s nama ima Halit Nepogreivi, ili striko, kako ga je ona
zvala. Sve ovo me je zabrinjavalo.
Da sam se ja pitao, naa kancelarija uopte nije trebalo da se uputa u
ovakve stvari. Po mom miljenju, mi smo trebali da budemo maksimalno
neupadljivi. Najbolje bi bilo da se pojavimo svakog prvog u mesecu, kada
uzimamo platu. Meutim, to je bilo nemogue. Poslednjih dana, Halit
Nepogreivi je na sve strane bez prestanka slao nacrte i pisma u kojima je
traio da nam se opremi kancelarija i obezbede sredstva za pisanje. I kao
da mu ovo nije bilo dosta, bacio se na osmiljavanje moje odee, kao da u
da nastupam na sceni.
Kad je jednog dana Nermin poela da diktira nacrt pisma koje je poslao,
bilo mi je dolo da plaem od muke. Pisao je o tome da jedna tako vana
institucija kao to je Institut za podeavanje vremena jo uvek nije
zavredela panju koju zasluuje. Insistirao je da nam dodele raunovou,
jo jednog sekretara, kao i nova novana sredstva, dok se kompletira
osoblje.
Da udo bude vee, posle tri dana dobili smo odgovor u kome su, posle
gomile protivljenja, rekli da e se potruditi da izau u susret naim
zahtevima. Nije proao ni dan a da neke nove stvari nisu stigle u nau
kancelariju. Najpre je zamenjen linoleum, zatim je instaliran telefon na
moj sto, iako je drugi bio na samo pet koraka od mene. Sledeeg dana
stiglo je desetak lampi. Malo zatim, zamenjeni su stolovi. Halit Nepogreivi
je dobio prvoklasni pisai sto amerike izrade. Meni je zapao malo manje
raskoan, dok je za Nermin-hanumu stigao jedan tako izglancan, da se po
njemu moglo klizati.

181
 Halit Nepogreivi je znao tano vreme kada e stvari biti isporuene i
telefonski je objasnio kako da ih rasporedimo. Do tanina je ispriao gde
na stolu da stavim lampu, gde pribor za pisanje, a gde hemijsku olovku.
Sve to je za mene znailo samo jedno. Ako se ne bude pretvorila u
odeljenje nabavke ili vrstu skladita, naa kancelarija e propasti, i mi
emo ostati na ulici. Ja nisam eleo da budem pomonik direktora, ja sam
pre hteo da zadrim platu tri sluge zajedno. Strah da mogu ostati bez nje
me je izluivao. Jednog dana sam, u telefonskom razgovoru, pokuao da to
objasnim Halitu Nepogreivom, a on, sasluavi me do kraja, ree:
Dragi Hajri-bee, obrni-okreni, mi opet dolazimo do istog. Budite
realni! I zalupi slualicu.
Podseao me je na ono to mi je priao na Bujukdere. S tim da mu se glas
cepao od smeha. Sat kasnije, ponovo je pozvao:
Hajri-bee, ree, vi se jo uvek plaite da ete izgubiti tu mizeriju od
plate? Manite se tih ludorija i postanite realni ve jednom!
I ponovo spusti slualicu.
Nisam vie krio svoje muke od Nermin. Trudio sam se da objasnim da je
ovaj posao nemogue zavriti, onoliko koliko mi je dozvoljavala neto da
kaem ili da zavrim re. Ali, Halit je bio Nermin-hanumina uzdanica.
Nemogue!, govorila je. Striko Halit je nepobediv. On je roeni
organizator. Ne ulee u poslove za koje nije siguran. Vi ne poznajete mog
strica Halita!
A zato onda ne dolazi?
Doi e... Poto postavi stvari na svoje mesto... Sutra ide u Ankaru i sve
e raspraviti!
Ali, ta sam mogao osim da se u sebi pomolim da nikome nita ne govori!
Uprkos svemu tome, i moda pod utiskom mojih sumnji, i ona je poela
da jadikuje:
Meni pare nisu neophodne... Ali nikako mi se ne svia da se ponovo
zatvorim u kuu, da radim kune poslove i po ceo dan gledam svekrvu...
Dobra je ena, ali s njom je nemogue razgovarati. Odmah pobegne. Da li
je mogue da neko toliko uti? Da znate kako se promenila otkako sam ja
nala ovaj posao. Sve kune poslove preuzela je na sebe.
Meutim, Nermin-hanuma nije bila kao ja. Njena pria je bila drugaije
vrste. Poto je skakala s teme na temu kao vrabac s grane na granu, ve kod
tree reenice zaboravljala bi da stavi taku, uranjajui u potpuno drugu
temu. Ceo svoj ivot ivela je haotino, izmeu usana, na jeziku. Zato bi se
preko prie da e se opet zatvoriti sa svekrvom u kui, odjednom bacila na
prvog mua, odatle bi skoknula do svog detinjstva provedenog u konacima
na Kuuk Mustafa Pai, a onda bi me pitala kako joj stoji nova kapa.

182
 Sve to bi usledilo nakon duih ili kraih digresija. Svaki put s uvodom:
Moda znate..., pominjala bi najmanje dvadeset ljudi, a kada bih ja rekao
da ih ne poznajem, rastuila bi se, poinjui da navodi neke njihove
prepoznatljive osobine. Meutim, ako se u pola prie o nekom oveku
pomene ime njegove ene ili erke, ceo postupak bi poinjao iz poetka.
Za Nermin-hanumu, jedan susret je bio dovoljan da sa ovekom sklopi
prijateljstvo i da mu, malo pomalo, ispria ceo svoj ivot. Parketar,
elektriar, tapetar, nosa, kurir koji je doao da mu potpiemo za plate, svi
oni su makar jednom uli pojedinosti iz njenog ivota. Uprkos svemu, i kod
nje se pojavila sumnja da ovaj posao nee jo dugo trajati. Nepovezani
preskoci s teme na temu poeli su pred kraj da se koncentriu oko
odreenog centra.
Malo zatim, ovaj nemir se uvukao i u naeg slugu, Dervi-efendiju.
Jadniku se ba dopadala naa kancelarija. Istina, poto nije bilo prometa,
nije dobijao baki i slino, ali niko ga nije maltretirao, bio je spokojan.
Povrh svega, nije morao da stoji i eka ispred vrata. Sedeo je na stolici
pored Nermininog stola, sluao je, svaki dan s jednim svaka ast, hvalio je
eire koje je menjala, a kada bi se zamorio od Nermin-hanumine prie,
izvlaio se iz sobe pod izgovorom da pravi kafu. Nesumnjivo da za njega
nije postojao ivot oputeniji od ovog. Posle trideset pet godina sluenja,
sasvim neoekivano, on se doepao kancelarije, upravo onakve kakvu je
traio.
Ali ni njemu ovde nita nije bilo jasno, udio se ustrojstvu posla u kome
ja po ceo dan popravljam satove koje sam tu i tamo pokupio, Nermin-
hanuma, pletui demper, pripoveda o svom ivotu, a on nas posmatra.
Niko ga ne zamara, ne prekoreva, ne sekira. Krajnje nelogino. Jednog
dana mi stidljivo ree:
Gospodine, i meni je sve ovo udno. Poele su da me opsedaju strane
sumnje. Sve razmiljam i pitam se, jesam li sam ja mrtav i jesam li u raju.
Nikada do tada nisam razmiljao o tome kako neko ko je sluga zamilja
raj naspram uslova u kojima ivi. A i zato bi predstava o srei morala da
bude u skladu sa uslovima u kojima ivimo?
Pred kraj treeg meseca ova zloslutna napetost se prekinula, i naa
ustanova je odjednom na izvestan nain oivela. Jednog jutra, Halit
Nepogreivi doe u nau kancelariju zajedno s predsednikom Optine i
njegovim pomonikom. Nermin-hanuma je, po obiaju, plela trei demper
za Halita. Ja sam joj priao kako su se Sejit Lutfulah i Aselban voleli.
Odjednom skoismo, oboje zaprepaeni ovom nimalo oekivanom
posetom. Pre nego to sam stigao da odluim kako da pozdravim jednu
ovako vanu linost, Halit Nepogreivi me je predstavio:

183
 Hajri Irdal-beg, moja desna ruka i najvea uzdanica u ovom poslu.
Zatim je dodao:
Znate li da gospodin Hajri Irdal radi ovde skoro kao volonter, samo da
bi sluio instituciji?
Predsednik Optine me je zgrabio za ruku, kao da govori: Ako je ovo
jedina ansa za uspeh nae ustanove, vie je neu ispustiti.
Suma koju smo mu dali zbilja je sramotna...
Moj dragi dobrotvor je priao kao da e se stvarno rasplakati nad
nepravdom koja mi je nanesena. A jo udnije je bilo to to je izgledalo da
je predsedniku Optine iskreno neprijatno zbog toga. Pognute glave,
neprekidno je gledao u svoje cipele.
Ovakvi poslovi ne mogu da funkcioniu drugaije, Halit-bee...
I, u znak zahvalnosti, jo jae mi stisnu ruku. Naravno, ovo je trenutna
situacija... Odmah nakon to, uz vau pomo, zavrimo s organizacionom
emom, Hajri-beg e postati pomonik direktora.
Ova lepa vest kao da je spasla predsednika Optine. Za trenutak je
odvojio pogled od cipela i radosno nas pogledao. Po prvi put sam video da
se neko raduje tuoj srei.
Nermin-hanuma je na ef pisarnice. Prvorazredna intelektualka. Njena
rtva je potpuno druge prirode... Zbog nas je napustila kuu koju toliko
voli...
Lice Nermin-hanume bilo je crveno kao u devojice kada je obuku za
prvu proslavu. Na pitanje Kako ste?, sladak osmeh se rastopio preko
njenih zuba kao eerlema.
Znai, dragu prijateljicu smo ukrali iz kue...
Da bi pokazao kako mu se ova misao dopala, Halit Nepogreivi je
uzvratio:
Da, tako je, ukrali smo je, nego kako!
I predsedniku su se svidele sopstvene rei. Zato im je dao jo blistaviju i
do tada neuvenu zavrnicu:
Ali, zaradili smo u pogledu ivota! ta kaete, Hajri-bee?...
Mojim potvrivanjem, ovaj mali osvrt na probleme drutva bio je
zavren.
Halit Nepogreivi ree:
S vaim doputenjem, da napravimo mali obilazak!, predloio je.
ta je tu imalo da se obilazi? Trebalo je prei preko nae u Halitovu
kancelariju, toliko. Ali, ti vaspitani ljudi su nekako drugaiji. Predsednik
Optine je tih nekoliko koraka to su ga delili od druge kancelarije umeo
da prelazi pola sata. Paljivo, jednu po jednu, u vie navrata posmatrao je
prazne police u dnu zida, ormare s registratorima i raunima, velike sveske

184
od crne koe koje su, netaknute, stajale na stolu, jo uvek neraspakovanu
pisau mainu, zavese, nae stone lampe bez sijalica, to su obeavale rad
bez prestanka do kasno u no. Zatim, drei ruku na kvaki vrata to su se
otvarala ka drugoj prostoriji, okrenuo se i jo jednom pogledom preao po
celoj sobi. Koliko sam ja greio! Po svemu sudei, za ovakvu vrstu etnje i
razgledanja nije trebalo da postoji veliki prostor da bi se obilazio, niti su
bile potrebne stvari da bi se razgledale. Sutina je bila da ste vi odluili.
Kod neke najobinije stvari predsednik bi zastao par sekundi, videlo se da
neto misli, ali se nije izjanjavao ili je odustajao im zausti neto da kae,
klatio bi se na nogama ili bi dohvatio za ruku Halita Nepogreivog.
Nakon to je s vrata kancelarije Halita Nepogreivog jo jedanput
osmotrio nau, on ree:
Ove zavese su ba lepe...
Istu panju je pokazao kod druge prostorije. ak je i ulicu, koju je znao
tolike godine, dugo dugo posmatrao, razmaknuvi zavese od tila. Zatim
ponovo pree pogledom preko nametaja. Ne, nametaj mu se nije dopao:
Ovaj kod vaih prijatelja moe da proe, ali va je nekako previe
jednostavan... U ovako vanom centru... Nasmeivi mu se, Halit
Nepogreivi odgovori:
S vaim doputenjem, najpre da razmotrimo uslove u kojima moje
kolege rade... Ionako, kako stvari stoje, bie potrebno prei u drugi prostor.
Neemo svi stati ovde! Tada emo promeniti.
Predsednik Optine naloi pomoniku da zabelei ovo. Tako se poloio
temelj za novu zgradu. Na samom izlasku, zapao mu je za oko natpis koji je
Halit-beg zakaio na zid prethodne veeri. Nakon to ga je dugo
posmatrao, uzviknu: Znai tako!
Da, gospodine, treba podsetiti na podeavanje satova, pogotovo kada se
radi o najavi bioskopskih projekcija i vremena za ruak. Meutim, ovo nije
potpun prikaz. Halit-beg radi na jo ozbiljnijem produbljivanju cele stvari.
Podeavanje se znaajno menja u zavisnosti od zanimanja.
U tom sluaju, to je prava socioloka studija...
Pa, to nam je i cilj, zar ne?...
Nisam imao predstavu o podeavanju sata prema razliitim
zanimanjima. A kamoli da mi je ikada pala na pamet neka socioloka
studija. I pored toga, pravio sam se da mi je drago jer radim socioloku
studiju.
Preli smo opet u nau kancelariju. Ponovo je neko vreme posmatrao
prazne registratore, crne rokovnike, pisau mainu, tako skladno umotanu
u najlon. itao je slogane ispisane po zidovima:
Podesiti znai sustii sekundu... Znaajno zapaanje, Halit-bee!...

185
 Pretpostavljam, gospodine...
Halit-beg uopte nije bio bez srca. Naprotiv, on je, ne pominjui Nuri-
efendiju, predsedniku ispriao da su ove i sline izreke izgovarali nai stari
asovniari, koji su dosta dobro poznavali i drutvo i kako se radi posao,
tako da je jedan od ciljeva naeg instituta da ove majstore predstavimo
ljudima.
To e biti zadatak naeg odeljenja za izdavake delatnosti...
Predsednik Optine krajikom oka dade znak svom pomoniku. Ovaj je
beleio potrebu za osnivanjem odeljenja za tampu i njegova zaduenja.
Zatim, gledajui u nae stone lampe, ozbiljnim tonom estitao je Halitu
Nepogreivom.
Vidim, radie se i nou! Velika portvovanost, veliki pomak. Hvala vam,
vrlo sam zadovoljan. Zaista, svaka vam ast, estitam...
Jednim ljubaznim i slatkim pokretom, Halit Nepogreivi ga se oslobodio.
Poto je uspeh znaio da se ovde skupe svi ovi registratori, maina za koju
se jo nije znalo ta e se na njoj pisati, zavese koje su u potpunosti
odudarale od prljavih i neokreenih zidova, police, stone lampe, zajedno sa
mnom i Nermin-hanumom, on se mogao samo njemu pripisati.
Boe sauvaj, gospodine ... Uspeh pripada naem gospodinu... Sve ovo je
zahvaljujui vama.
Kako je liio na Jusufa Kamil-pau, koji je sultanu Azizu, kada mu je ovaj
doao prvi put u posetu, isto ovako poklonio tapije na svoju tek
napravljenu kuu, servirajui mu na zlatnom posluavniku sve enino
bogatstvo, ukljuujui gomilu dragulja i najlepe rukopise.
Sva zasluga pripada vama... Uzmite, zajedno sa mnom, nosite sve, sve je
vae...
Istini za volju, ni ovaj preko puta nije bio nita manji plemi od sultana
Aziza. Kao to se on najpre snebivao da prihvati prueni posluavnik,
odnosno, celokupno bogatstvo
Zejnep-hanume, a posle, izabravi za sebe najpodesniji natpis iz Kurana,
poklonio ostatak vlasniku, tako je i predsednik Optine prihvatio darivani
uspeh s diskretnim, utivim osmehom, koji je govorio: Da, to sam i
oekivao..., a zatim ree:
Ne, ne, mi samo obavljamo svoju dunost. I reima: Stvarni napor i
zasluga su vai, ponovo je sav uspeh vratio Halitu Nepogreivom, a malo i
nama, gledajui nas postrance. Nas dvoje, Nermin-hanuma i ja, ovde smo
bili kao Zejnep-hanumefendija, koja, s maramom na glavi, iza
poluotvorenih vrata salona eka na vladarevu zapovest. Meutim, Halit
Nepogreivi se nije obazirao. On je bio uveren da je za uspeh u potpunosti
zasluan predsednik Optine. I nije bilo druge nego da na tome insistira.

186
 Da, kao to sam rekao... Naa je dunost da pomaemo zaposlenima, a
uspeh je, u stvari, va. Ja sam samo uradio ta sam mogao.
I tako se posluavnik ponovo, netaknut, vratio nama. Znai, ovako se to
radilo. Najpre bi se neto prihvatilo kao uspeh, zatim bi se njegov vlasnik
traio, pronalazio i njemu bi se estitalo; tada bi on istom merom
uzvraao, tvrdei da uspeh, zapravo, pripada onome preko puta, a drugi bi,
nakon to znaajnim reima otkine pare za sebe, ostatak ponovo vraao
nazad. I ko na kraju, posle tolikih transfera, uzimanja i davanja, moe da
posumnja u uspeh? Osnivanje naeg instituta je predstavljalo uspeh. To je
bila zvanino potvrena istina. Konano sam mogao da odahnem.
Poto se dogovor sklopio i obe strane utvrdile svoje obaveze, predsednik
Optine je bez ustezanja seo na Nermin-hanuminu stolicu. Halit
Nepogreivi je seo na fotelju pored njega, pomonik predsednika se
naslonio na ivicu stola u sredini, a mi smo, naavi po stolicu, zatvorili
krug. Poto smo se smestili, poela je diskusija o kadrovima Instituta za
podeavanje satova.
Otvarajui svesku koju je izvadio iz depa i stavio ispred sebe, Halit-beg
je objanjavao da na institut zapoinje studiju o ivotu zajednice, koristei
se u velikoj meri modernim metodama, i kao takav, zbog toga na prvom
mestu treba da poseduje kvalitetan kadar.
Imamo direktora i njegovog pomonika. Potrebni su nam jo direktor
za izdavaku delatnost, ef administracije, ef protokola. Ovo je za sada
neprikosnoveni kadar.
Posle njega, dolazi struni kadar. On proizlazi iz oblasti satova,
asovniarstva, pozicije i uloge koju sat ima u drutvenom ivotu. U prvoj
fazi ga, za sada, ine samo tri odseka Feder, Igla i Kazaljka. U drugoj fazi
bismo mu pridodali Odsek za drutvenu koordinaciju i Odsek za statistiku
rada.
Sve njih e sainjavati struno osoblje. Hajri-beg e na sebe preuzeti
statistiku rada, a moja malenkost e upravljati koordinacijom drutva.
Razmiljali smo, ak, da preko njih zaraujemo platu. Na taj nain, zarada
direktora i pomonika ne bi premaivala zakonski propisanu. Naravno,
ovakva jedna struktura se ne moe smestiti u ovu zgradu. Najbolje je da se
napravi nova.
To smo upisali, Halit-bee. Samo, da nije viak ovaj ef administracije?
Znate, iz kadra koji se nalazi na vrhu... Ovaj to ga nazivate
neprikosnoveni?
Da, gospodine, podrazumeva se da svaki sektor ima rukovodei kadar.
Kao neka upravljaka i organska struktura...
Nisam to znao. Reklo bi se da ste dobro smislili ime za ovaj

187
neprikosnoveni kadar. Samo to meni i dalje izgleda suvian ovaj ef
administracije. ak mi se ini da je i ef protokola viak...
Halit Nepogreivi je tvrdio da bi bez ovih pomonika posao bio znatno
otean. Na kraju je rtvovao upravu kancelarije. Tako je, u naelu, usvojen
kadar.
Nemogue je ne uditi se interesovanju koje je ovde ispoljio predsednik
Optine. S jedne strane, nije se tedeo zarad dobrog funkcionisanja nae
institucije, a s druge se suprotstavljao rasipnitvu. U jednom trenutku me je
upitao za miljenje. Halit Nepogreivi me preduhitri:
Hajri-beg se uvek rtvuje za opte dobro i u korist drave.
Konano sam savladao materiju. Zakljuio sam: Mogao bih da se
prihvatim ovog posla...
Moj napor je, istog momenta, doekan sa zahvalnou od strane
predsednika. A Halit Nepogreivi ree:
I zaista, da nije bilo vas, ja se ne bih nikad latio ovako odgovornog
posla.
Stvoren tako, deo po deo, u mati jednog oveka, ak sam postao kljuni
faktor u jednoj velikoj organizaciji. To mora da me je, to bi rekli nai stari,
Bog pogledao.
Ah, da mogu i da imam vremena, pa da ponovo proitam istoriju sveta,
pomislio sam. Poto smo se, manje-vie, oko svega usaglasili, predsednik
Optine je izrazio svoju poslednju zabrinutost:
A gde ete da naete tolike strunjake?
Lako! Hajri-beg i ja emo to reiti. U stvari, Hajri-beg ima vrlo praktian
predlog u vezi s tim. Sami emo obuavati svoje osoblje. I u pravu je. Tako
emo biti sigurniji kako rade. Konano sam shvatio dok sam se ja
dosaivao u kancelariji, moje drugo ja je mislilo i radilo punom parom u
Halitovoj glavi.
A strunjaci iz inostranstva ili slino?...
Halit Nepogreivi je ovo momentalno odbacio:
Ovo je posao od izuzetne vanosti. Sav prljav ve ostaje ovde... Neemo
strance. Pokvarili bi, unitili, nita ne bi razumeli.
Predsednik Optine je bio istovremeno i zadovoljan i suzdran.
Imate pravo, ni ja ne elim strance. Sporazumevanje teko ide, a tu je i
netrpeljivost, jer su stranci. Ne bi se prilagodili najnormalnijim stvarima.
Halit-beg nije hteo ni da uje. Ili e biti tako, ili se od svega odustaje.
Nemamo potrebu za strancima. Ovaj posao nije neto to oni mogu
razumeti. Odgajiemo strunjake u naim redovima.
Koliko je bio odluan! Razgovarao je, ne nalazei za shodno da
konsultuje okolinu. A ta ako predsednik Optine eli koji primerak iz

188
inostranstva? Da sam dospeo u takvu situaciju, ja bih bio oprezniji, dao bih
ansu sagovorniku. Kasnije sam upravo tako postupao. Tokom zvaninih
razgovora, uvek sam delovao pospano i umorno, malim trikovima navodio
bih sagovornika da se dobro ispria, a zatim donosio odluku. Jer kod
ovakvih stvari u sutini nije vana odluka ve ljudi koji su umeani u tu
odluku. ovek nije uzalud postao plemenito bie.
Delim vae miljenje. Samo ne znam da li e nam javnost u dovoljnoj
meri verovati. Toliko su se nauili na strane eksperte da...
Ako je samo zbog toga, onda ne treba ni raditi. ta smo onda mi?
Hoemo li sve od njih nauiti? Zar nikada ne treba da vidimo nae zemlje
dete na nekom vanom poslu? Uostalom, Hajri-beg je obeao! Draemo
ovaj posao maksimalno pod kontrolom. Na kraju e i javnost deliti nae
miljenje.
Predsednik Optine odjednom zapljeska rukama:
Ovde se mi razmimoilazimo. Nisam u godinama u kojima stvari koje
oteavaju ivot predstavljaju izazov.
Halit-beg nije doiveo stvar lino. Uvek je bio plemenit i objektivan.
Mi kaemo, ako e zaista biti korisni za posao, daj onda da se
rtvujemo.
Zatim je, iznenada, postao nepopustljiv:
Ne, gospodine, svoje osoblje emo sami obuavati. Jesmo li sa stranim
strunjacima stigli do Bea? U to vreme, svako je bio strunjak. Jer, verovali
smo u sebe.
Ah, krupne rei, krupna poreenja... ta je mogao da uradi njihov
gradonaelnik spram vojske Sulejmana Velianstvenog, sainjene od ko
zna koliko stotina hiljada dua, koja je nagrnula kopljima, titovima,
pukama i topovima? Jedini izlaz bio je dostojanstveno se povui.
Da, u tome je poenta.
Ljudi zapravo ima koliko hoete. Hajri-beg je sastavio listu.
Predsednikove sumnje su izvirale na drugom mestu: Samo, zna se da,
kada se radi o ovim pitanjima... nai odjednom toliki kadar... Mislim na
ogovaranja i slino. S preporukom ili bez preporuke...
Jednim pokretom ruke, Halit-beg je odagnao sve strahove:
I taj problem smo reili. Niko ne moe ui u nau ustanovu a da nema
traenu referencu ili da ga mi ne poznajemo dobro. Upravo iz tog razloga
ovaj na princip je vrlo krut. Polovina naih slubenika bie roaci i nama
vrlo bliske osobe. Druga polovina e biti oni koje su preporuili ljudi na
visokim pozicijama, a kojima mi apsolutno verujemo. Na taj nain emo
preduprediti sva ogovaranja... Svako e raditi zatien od javnosti.
Predsedniku se ovo ba dopalo.

189
 To mi uopte nije palo na pamet. Vi stvarno pronalazite preice, Halit-
bee. Ovaj princip eliminie gomilu potekoa. Znai, nee biti prijemnih
ispita ?
Ne, nikako...
Svedoanstva i slino?...
Ne, gospodine... Te stvari su potrebne za obine inovnike. Meutim,
ovaj posao predstavlja sam ivot. Neemo slubenike, ve strunjake...
Ovako neemo imati problema s propisima koji reguliu visinu primanja.
Znaajno su se pogledali.
Predsednik je za trenutak zastao. Kao da je hteo neto da kae.
Ne mogu da se protivim, poto ste mi predstavili itav jedan sistem.
Halit Nepogreivi se skromno osmehnuo.
Napravili smo ga zahvaljujui vama.
U tom sluaju, i mi s nae strane treba da pripremimo teren i
pronaemo kvalitetne ljude...
To sam upravo hteo da vas zamolim. Samo, ne dajmo ljudima previe
nade, za sada.
Upravo tako...
Halit Nepogreivi je ponovo gledao u svesku koju je drao u ruci.
Ugrabio sam taj trenutak da ustanem. eleo sam da vidim ta pie u toj
arobnoj svesci. Bio je to niz od nekoliko brojki i par velikih slova.
Na kraju dolaze kolege za pomona zanimanja: daktilografi, pomonici,
kontrolori. I njih emo obezbediti nakon to se odobre radna mesta.
Trenutno nam fali samo jo jedan zapisniar, i za njega molimo.
Zatim se okrenu ka meni.
Pitam se da li bi vaa Zehra prihvatila? Uz skromnu nadoknadu,
naravno... Naposletku, ona ne moe biti stranac u ovoj instituciji, to joj
doe kao oeva kua.
Ponovo se okrenuo ka predsedniku Optine. Zehra-hanuma je Hajri-
begova erka.
S ovako vrstim dokazom, predsednik je mogao pruiti samo jedan
odgovor:
Neka pone, zaboga!
Tri dana kasnije, Zehra je poela da radi u Institutu za podeavanje
satova kao pomonica Nermin-hanume. Dola je nosei torbu, u kojoj su se
preteno nalazile kozmetika i vuna za demper koji je odluila da isplete
za Halita, kao poklon zahvalnosti.
Da kaem i to da je Halit Nepogreivi u tih nekoliko godina postao
vlasnik najvee svetske kolekcije dempera. Gotovo sve daktilografkinje su
mu isplele jedan ili nekoliko dempera. Ali, najlepi meu njima

190
nesumnjivo su bili Nermin-hanumini. Raznobojni kao duga, svetlucali su
poput kristala suncem obasjanog, s uvek prisutnim motivom sata na sebi;
bila su to prava umetnika dela.
Predsednik Optine se ponovo vratio na staro pitanje. Pitao je da li
stvarno imamo potrebu za efom protokola. Ba mu je drago to smo
odustali od efa administracije. Jo ovog da rtvujemo, pa da bude potpuno
miran.
Ja sam uvek osetljiv u ovim pitanjima... Kasnije moete da iskoristite
nekog od pomonog osoblja. A i ime mu je bez veze. ef protokola. Zaista
ne prilii jednom institutu. U vremenu jezikog istunstva.
Mislim da je ovo poslednje ubedilo Halit-bega.
Ako je to vaa naredba, onda...
Jadniak se oduevio kao dete zbog ove pobede koju je izvojevao na
optu dobrobit. A onda se, iznenada, setio:
Podrazumeva se da vi napiete nacrt osnivakog akta.
Halit Nepogreivi se nasmejao.
Ne brinite. To je odavno spremno. Ve dva meseca radimo na tome.
Hajri-beg i ja smo ga pre neku no poslednji put pregledali. Ja sam jutros
izmenio neke stvari, ne konsultujui se s vama. Nita bitno. Jednu-dve
stavke. Kasnije u vam poslati.
Rekao je ovo gledajui u mene.
Ako elite, ispriau vam u optim crtama. Ili je moda bolje da vam
proitam?
I Halit poe rukom za unutranji dep jakne.
Po prvi put sam video da se lice predsednika Optine namrailo.
Dobro, dobro...
Sklopio je oi kao neko ko pristaje na sve vrste muenja. Meutim, i on
je bio mudar ovek, koji se ne da zbuniti. Pogleda na sat i odjednom skoi
sa stolice.
Vreme je ruku..., ree. Ako elite, da pogledamo neki drugi put.
Danas smo poprilino radili.
Zatim nas sve skupa pogleda.
Zajedno emo jesti, zar ne?
Nermin-hanuma i ja smo se nekali. Halit Nepogreivi ree:
Oni su zbrinuti! Ko zna ta je sve donela danas Nermin-hanuma. Rekao
sam vam ve, fantastina domaica.
Bilo je tano to to je rekao. Svekrva, koja se oslobodila sluanja snajke
po ceo dan, inila je sve da joj obezbedi komfor na poslu, ne tedei ni trud,
ni novac. Svakog dana oko jedanaest sati Dervi-efendija bi odlazio do
Nermin-hanumine kue i svata nam donosio.

191
 Na izlasku, predsednik Optine me je jo jednom zamolio da razmislim o
izboru kadra:
Mnogo je dobro to smo odustali od ova dva radna mesta. Moda bismo
mogli jo malo utedeti!, bile su njegove poslednje rei.
Umesto mene, odgovorio je Halit-beg:
Moj gospodine, on vam je gori od mene. Ja moda i mogu da pristanem
na sitna cenkanja, ali ne mislim da e on, kao pravi strunjak, ii dalje od
ovoga.
Umeao sam se bojaljivo, kao lastino mladune koje po prvi put treba
da uzleti:
U ovakvim poslovima, najispravnije je obezbediti profit.
O Boe, koliko sam alio to se u tom trenutku nisam nalazio ispred
ogledala, da se do mile volje naslaujem svojim likom. Prvi put u svom
ivotu sam izgovorio jednu tako vanu reenicu.
Izali su ruku podruku. Nermin i ja smo ih ispratili do stepenita, gde
nam se predsednik Optine jo jednom zahvalio.
Uavi u sobu, uhvatio sam se rukama za glavu i dobro je izmasirao.
Poeo sam to da praktikujem jo od one noi na Bujukdere. Jer, sve vreme
mi se inilo da hodam na rukama, s nogama u vazduhu. Logika stvari oko
mene bila je naopaka i meni nepoznata.
Nemajui pojma o svemu ovome, Nermin-hanuma je rekla:
Simpatian ovek ovaj predsednik Optine, zar ne? Kada zavrim ovaj
za strika-Halita, i njemu u sigurno isplesti jedan demper.
Ba kad sam zaustio da joj dolino odgovorim, uao je Dervi-efendija,
nosei tepsiju.
Nauio sam kako se postie uspeh i biraju kadrovi. Ali sam postao jo
vea neznalica u pogledu statistike, a posebno njenog grafikog prikaza.
Halit Nepogreivi je nadoknadio ovaj moj nedostatak za par dana. Jednog
jutra, stigavi u kancelariju, zatekao sam ga kako radi za mojim stolom. Bio
je skinuo jaknu i prebacio je preko naslona stolice. Zavrnutih rukava, bio je
nadnesen nad ogroman grafikon u zavrnoj fazi. Po izrazu lica i poloaju
ramena jasno se videlo da se predao poslu. Priao sam mu.
Srean rad, gospodine, rekoh.
Nije me ni pogledao.
Da, tako je... Podeavanje sata se menja u zavisnosti od zanimanja.
Vidite, na primer, satovi koje imaju nosai, sitni inovnici, prosti radnici,
podeeni su da rade ubrzano. Isto tako i uiteljski. Meutim, privatnici,
domaice, posebno sluge, ukratko svi oni koji nemaju posla, odnosno, koji,
osim svojih, nemaju druge poslove...
Nikako mi nije bilo jasno znaenje rei oni koji, osim svojih, nemaju

192
druge poslove.
U stvari, hou da kaem da oni ne rade nita osim onog to im se kae...
I sve svoje vreme troe samo na to. Na primer, za enu koja voli da pie,
ita, slua muziku, kuni poslovi su neto to treba to pre obaviti, jer
planira da se bavi drugim stvarima. Tada je za nju vreme dragoceno. Isto
vai za enu koja je zaposlena van kue. Dnevna posluga, takoe. Dok, za
druge, sat nema toliki znaaj.
Halit se ponovo nadvio nad grafikon.
Lepe boje, zar ne? Ovo je Nermin-hanumino delo. Objasnio sam joj
kako. Zavrila ga je za jedno vee. Ja sada redom svaku obojenu povrinu
krstim po jednim zanimanjem.
Ovo je bilo najudnije od svega to sam video i uo. Pokuao sam da se
usprotivim:
Ali, gospodine, rekoh, zar to ne treba da bude potpuno drugaije?
Znate, prvo se napravi istraivanje, prikupe se brojke, odnosno rezultati.
Zatim se naprave tabele koje ih ilustruju. Ja sam bar tako uio...
Halit Nepogreivi kao da me je video prvi put u ivotu. Zastarele
metode, rekao je, zastarele i besmislene. Potroi se silno vreme, a onda se
ne stigne ni do kakvih rezultata. Ovako je tanije. Ovde je smanjena
mogunost greke, poto kontrola nije dozvoljena. Na primer, pogledajte
ovu utu kolonu, izmeu crvene i bordo. Od svih je najkraa. Nermin-
hanuma nije mogla razmiljati na taj nain. Pretpostavimo da, ako jeste,
onda za to postoji razlog. Jutros sam je upitao zato, a ona mi ree: Nemam
pojma, tako mi dolo. Znai, dolo joj. A sve to dolazi iznutra je istina. Ja
sam sada primoran da ovoj koloni dodelim neku funkciju! Ve pola sata se
muim s tim. Molim vas, koja to raunska operacija moe da osmisli
verodostojniji naziv nekom zanimanju od onog koji e otkriti moj
pritenjeni mozak? Raunanje nas uvek prevari i odvede ka smenim i
pogrenim rezultatima. Ionako se ne moe sve sabirati...
Ja bih verovao u statistiku da ovek ima uvek samo jedno lice. ovek se
stalno menja, u njemu je mnogo toga izmeano. Zato se onda uputati u
tako naporan posao? utu kolonu ostavljam za teke bolesnike, iji se
satovi skoro ne podeavaju. Dokaz tome je to to je ona, u poreenju sa
susednim, est puta kraa. Najposle, (i) ova crna linija pokazuje da se kod
umrlih gubi svaka veza s vremenom.
Dobro, ali, da li je neophodno to beleiti? To je jedna toliko prirodna
stvar, da...
Mislim da je potrebno, ak i da je neophodno da se ubelei. Jer, ako to
ne napiemo, kako emo nekog nauiti da veza izmeu sata i vremena
predstavlja spoznaju sutine ivota? Kako je to udno, vi priate kao da jo

193
uvek ne znate zbog ega smo osnovali Institut. Mi se bavimo problemom
drutva. Ovamo smo doli da sluimo. Mislite li vi da, osim ovoga, u ivotu
ne postoji drugi posao za mene?
Ne znam za vas, ali za mene ne postoji. A nije ga ni bilo. Ovo sam vrlo
dobro znao.
Halit Nepogreivi je napravio poslednje korekcije na grafikonu.' Zatim se
okrenuo prema meni.
Pustite ovo... Navii ete se ve, jednog dana. Odgovor koji ste dali
predsedniku Optine bio je savren. Zapravo, ono to ste vi priali je bilo
savreno.
Ja sam stari prijatelj. Zajedno smo ili u kolu. Od tog vremena,
neprekidno se druimo.
Samo...
Samo ta?
Ova stvar sa uspehom me je prilino zbunila. Jo uvek nita nismo
uradili.
Greite, Hajri-bee. Uspeh je poeti. Pazite, mi smo se u ovakvim
uslovima, u ovom sobiku, latili velikog posla, osnovali smo kancelariju;
zar to nije uspeh?
Najedanput je zastao i pogledao me pravo u lice.
Hajri-bee, zato nam ne verujete?, upitao je.
Krajikom oka gledao sam stvari koje sam spustio na ivicu stola. Moda
je dolo vreme da ih pokupim i odem. I on je to, izgleda, primetio i, kao da
je hteo da me utei, nasmejao se.
Ne, ne uzbuujte se. Ne elim da se rastanemo. Ima mnogo posla za nas
dvojicu u ovoj instituciji. Ali elim da znam zato ne verujete.
Izgleda mi kao da nemamo nekog konkretnog posla...
ta vam znai to konkretan posao? Da svako veruje u njega, da ga
momentalno razume, je 1 to? Na primer, biti nosa. Tu su neke stvari i one
treba da se prenesu s jednog mesta na drugo.
Samo to toliko?
Ali, vaa logika i razum se svemu suprotstavljaju. Svaki posao se moe
banalizovati za deset, pet, moda ak i tri minuta razmiljanja o njemu. Da
bi se neemu oduzeo smisao, dovoljno je posvetiti mu malo panje.
Neko vreme je razmiljao, a onda se ponovo posvetio grafikonu. Ustao
je, da bi iz daleka posmatrao papir. Onda se okrenu ka meni:
Prijatelju, poslova e i posle nas biti na svetu. Njih smiljaju ljudi koji
treba da ih obavljaju. Mi smo smislili ovaj. Mislite li da e to to niko pre
nas o ovome nije mislio, ili je mislio na drugaiji nain, biti prepreka za
njegovu konkretnost? Mi radimo neki posao, i to vrlo vaan... Znati raditi,

194
gospodariti vremenom, koristiti ga. Mi emo prokriti put tome. Daemo
okolini spoznaju vremena, pustiemo u etar naeg ivota gomilu misli i
rei. Rei emo da je ovek, pre svega, posao, a posao je vreme. Zar ovo nije
konkretno? Izraz lica mu je bio tuan. Dok je govorio, uzdisao je i muio
se, kao da vue neki veliki teret.
Mislim da se vi stalno zaustavljate kod sata i ne uviate ono to je u
njegovoj pozadini. Sat je jedno sredstvo, jedna alatka. Naravno, vrlo vana
alatka. S razvojem sata otpoeo je progres. Civilizacija je napravila veliki
iskorak kada se sat naao u depu i kada su ga ljudi odvojili od Sunca.
Otrgnut od prirode, poeo je nezavisno da rauna vreme. Ali, to nije
dovoljno. Sat je vreme i mi treba da mislimo o tome! Najbolje je bilo
vratiti se na staru pesmu.
Gospodine, vi znate da sam ja nepismen ovek. Sve to znam su stvari
koje sam uo od Nuri-efendije, doktor-Ramiza i vas. Sluajui svojim uima,
toliko. Odakle bih mogao ovo znati? Halit-beg se smejao:
Nemojte se praviti naivni. Ja tvrdim da vi svata znate. Dovoljno ste
pametni. Nemate vere i to vam je mana. Vi tragate za apsolutnim. Kako je
to udno jedan asovniar traga za apsolutnim vrednostima. ovek koji
se bavi vremenom, jednom tako relativnom kategorijom... Zaista ne
razumem. Opet me je zgrabio za ramena i poeo da me drmusa.
Promeniete se, Hajri-bee, promeniete se... Institutu za podeavanje
satova je, pre svega, potrebno da vi verujete u njega.
Odjednom je skoio s mesta i unuo na zemlju. Podigao je stolicu na
kojoj je sedeo, uhvativi je za vrh nogara i, ne savijajui ruku, uspravio se i
tako etao po sobi. Zatim je zabacio glavu, na vrh nosa postavio nogar
stolice i, odravajui ravnoteu pomou rairenih ruku, polako poeo da se
kree po sobi. Kada je spustio stolicu, duboko je udahnuo. Do tada nisam
uviao lepotu njegovog tela. Bio je zaista vrlo zgodan i okretan. Sa svih
strana su mu se poznavali miii.
Zato ne aplaudirate?, upita. Je 1 zato to ste se zaudili? Znam skoro
osamdeset slinih trikova. Ako hou, uvek mogu da naem posao u nekom
cirkusu. Ali, vie volim da podeavam satove...
Udario je rukom o sto.
I podeavau ih... I to zajedno s vama...
Zatim je ponovo seo za sto, preko puta mene. Zaboravili smo doktor-
Ramiza. Njemu je potreban posao. Doktor dolazi s moje strane. Koga vi
predlaete? Ne znam!, rekao sam.
Stvarno nisam znao ta da kaem, jer nisam razumeo o emu pria. U
stvari, ja nita nisam razumeo. Mutilo mi se u glavi, kao da me je uhvatila
morska bolest. Halit-beg e, krajnje strpljivo:

195
 Evo, objasniu vam. Polovina kadra e biti iz naih redova. Tako smo
priali pre neki dan, zar ne? Pola je nae, pola njihovo. Poto nas je
dvojica, kada ja predloim nekog, vi imate pravo da predloite nekog. Ja
sada predlaem Ramiza. Sad mi je bilo lake. Igrali smo se pravljenja
porodice. Halit-beg je predloio Ramiza.
Pospani Asaf-beg...
Lepo, a ta e biti njegov posao? Da budem iskren, ba mi se svia
njegovo ime. Doktor Ramiz e, kako njegov posao nalae, raditi u Odseku
za koordinaciju i poslove. A za koje odeljenje predlaete Asaf-bega?
U jednom ogranku... recimo, u Odeljenju zupanika... Hoe li moi?
Ranije je bio zubar.
Jo uvek je, zar ne?
Ne, napustio je posao kada ga je neki pacijent ugrizao za ruku. On, u
stvari, nije neko ko voli da radi. Drae mu je da spava. Ako bi pacijent
doao dok on spava ili pria s nekim u kafani, sluga bi dolazio po njega i on
bi se polako budio i odlazio. esto bi se odmah vraao, jer ga je mrzelo da
eka pacijenta. Mislim da nas ne moe odbiti.
Mislio sam da e ova pria nasmejati Halit-bega; meutim, on uopte
nije reagovao. Prilino smireno ree:
Upeatljiv lik... Sigurno da tu ima neto. Kod nas e se svakako nai
neki posao koji e on moi uspeno da obavlja. Ali, ne u prvom naletu...
kasnije emo razmiljati o njemu... Dajte nekog drugog...
Pesnik Ekrem-beg... Mnogo ga volim, a i on mene. Ima trideset godina.
To dobro zvui... ime se bavi?
Gotovo da nije radio do sada...
U redu... Mlad ovek sa, izgleda, neiskvarenim sposobnostima...
Prihvaeno. Asaf-bega emo razmotriti naknadno! Neki drugi predlog?...
Ne pominjem Zehra-hanumu, poto je ona zamena za Nermin-
hanumu...
Ovo nije celokupan kadar. Neu nikoga da predlaem dok se ne okona
rasprava o organizacionoj emi. Jer, obavezao sam se da ga proirim to je
mogue vie. Dobro ustoliene i oputene institucije ulivaju poverenje.
Zbog toga elim da je institucija savreno organizovana. Tako da se samim
itanjem naih zaduenja automatski prepoznaju sat i vreme. Da svako
shvati ta e se raditi! Shodno tome, vi treba da razmiljate o ljudima koji
e prihvatiti dunosti koje emo im po potrebi predlagati.
Bolje je posao poeti sa suenim, manjim kadrom, zar ne? Nikako...
A kako rastu potrebe, organizacija se proiruje.
Ne. Vi meni predlaete da isplovim s brodom koji ima samo dimnjak i
dim. Ne, brod mora biti kompletan. Njegova maina, ograda, paluba i ta

196
jo sve ne, kabina, kontrolni most... Svi oni ga ine celinom. Od kapetana
do brodskog mia. Pronaite mom brodu mornare, putnike, mieve, sve,
jeste li razumeli?! Malo radnika znai da nema posla. Institucija je iv
organizam. Stomak, ruke, noge... sve je potrebno. ak bih rekao da, s
razvojem, treba da se nau i neki beskorisni inioci.
Skupio sam svu snagu.
A zato to?, upitah.
Da ih otpustimo kada zatreba... Vi znate da svuda u svetu postoji
ljubomora na poluzvanine, zvanine institucije. Gotovo bez prestanka
vode se rasprave, donose se odluke o ekonomiji i smanjenju trokova. Ako
budemo primorani da preduzimamo takve mere, ta onda? Hoemo li
izbacivati potrebne ljude? Hoemo li rei zbogom roacima, prijateljima?
Ne. Namera mi je da uzmem jednu-dve rtvene ovce. To vam je jasno, zar
ne? Stari Jevreji su svake godine putali u pustinju kozu natovarenu
njihovim gresima. I mi emo tako, ako bude bilo potrebno. O svemu treba
unapred razmiljati. Dve godine nakon osnivanja, krenue prie o naim
trokovima. To znai da su nam potrebne jedna do dve osobe koje bi
oputeno mogli da rtvujemo da bismo zadovoljili javnost. ta emo tada
da radimo? Da bacamo kocku? Moda moemo i tako... Ali, da mi ipak
budemo predostroni u startu. Nekoliko osoba koje bi skoro svaka
institucija s lakoom mogla da otpusti, pa ak i sudski postupak da pokrene
protiv njih. Tako nas nee boleti glava. Uz to, treba da sakupimo kadar za
stanice za podeavanje satova...
Neprekidno je hodao po sobi.
Stanice za podeavanje su bile mala usputna mesta gde su dame i
gospoda kojima je stao sat mogli da svrate i podese ih. Ovde su mlade
gospoe za svoju gospodu i mladi i zgodni mladii za svoje gospoice mogli
da poprave i podese satove, uz sitnu nadoknadu, i da dobiju raun. Namera
nam je bila da, nakon to ih najpre otvorimo u bogatim, uglednim
etvrtima i prometnim ulicama, postepeno prodremo jo dublje, u mahale.
Na kraju, prve dve stanice smo otvorili u Galatasaraju i Tevikije.
Prirodno je bilo da e nam za ovakav poduhvat trebati nemala gomila
ljudi koji ispunjavaju odreene uslove. Dok bi se zauzimali za muteriju ili
podnosioca, ovi mladi kadrovi je trebalo da ih upoznaju s naporima koje
Institut ulae za dobrobit drutva, i da pri tom budu ljubazni, elokventni i
domiljati.
Naalost, i ovde sam morao da se usprotivim Halitu Nepogreivom:
Ko jo ide u radnju radi usluge koja je prosta kao ienje cipela? Povrh
toga, moderni ivot je uinio da nam i najprosperitetnije trgovako-
uslune delatnosti, kao to su brica, bojadija, zatim i spravlja pudinga,

197
postepeno zamru. Dovoljno je da svako prolazei pored duana baci pogled
s vrata, i podesie sat.
Halit Nepogreivi ree:
Ne, greite. Naprotiv, svi e potrati. Daemo im takav izgled i tako
lepo osoblje da e premaiti najprometnija mesta. Verujte mi!
Do usvajanja kadrova ostalo je etiri meseca, tako da nisam mnogo
brinuo. Jo etiri meseca sam mogao da se odmaram, a posle Boe
pomozi. Poto za etiri meseca ovog mesta vie nee biti, daj da se
pripremim za ono to sledi! , mislio sam. To je bilo sve to sam mogao da
uradim.
Sudbina mi nije dala ansu da ivim kao bilo koji ovek. Zato je, da bih
uspeo, trebalo da postanem hrabriji, nasrtljiviji, bezobzirniji, otriji u
kontaktima s ljudima.
Halit-beg moda nee uspeti u ovom poslu. Meutim, njegovu hrabrost
nita ne moe slomiti, ona e uvek biti ista. Moda bi trebalo da ga
kopiram? Da probam da mu doskoim s ovim stanicama za podeavanje! I
tako sam nainio prvi veliki napor otkako je otvorena naa institucija.
A da li e osoblje imati propisanu uniformu?, upitah. Jo uvek nisam
razmiljao o tome.
Znate, ne verujem da emo privui panju, ali rekao bih da je uniforma
uslov da bi se panja privukla. Ona istie lepotu mukog tela i moe se
iskoristiti da se, ako treba, prikrije godine kod ena i devojaka, a kada
naglaava seksepil, lepota postaje otrija, upadljivija, i stvara atmosferu
filma... Ako nita, bar neki kaket ili slino! Odea koja bi mukarce uinila
jo mlaim!
A zato to?
Da se privue panja... ta moe da uradi jedna bezbojna gomila ljudi?
Halit-beg se na trenutak zamislio.
Moe!, povika. Pobedili ste! Imaemo uniforme. Napraviemo ih za
sve, osim za rukovodstvo. I za njih emo smisliti neki detalj, neto kao
bed. Svi zaposleni e imati odelo. Tako emo dobiti jedno karakteristino
sredstvo za podsticanje znatielje.
Uz to, rekoh, potrebno je da nauimo osoblje da budu prisni u
obraanju muterijama... Znate ve kako se, u poslednje vreme, nairoko
koriste rei otac, stric, tea, majstor, gazda, tetka, sestra i tako redom. Ne
pitajte, svi su neki rod! Dok sam to izgovarao, u glavi mi se stvorila slika
konduktera koji me je u tramvaju prodrmao, rekavi: ale, spava li?
Srei Halita Nepogreivog nije bilo kraja.
I to je dobra ideja! ree. Prihvaeno... Jo?
Budu li priali podjednako odmereno, slatkoreivo i monotono...

198
poveae se interesovanje, pogotovo ako ih nauimo da u isto vreme budu
utivi, ljubazni i ozbiljni. Ako o satovima i Institutu govore koristei uvek
iste rei, s naglaskom na strunim terminima, bez umetanja suvinih
informacija, a posebno da se, ovog posla radi, ponaaju kao navijeni satovi i
najednom umuknu poto ispriaju sve, sa ozbiljnou iznenaujuom za
njihov uzrast...
Znai, automatizacija... ujedno i najvea snaga i najvea slabost naeg
doba. Temelj i kima srednjeg veka, koji je proizaao iz sebe nov, ureen i
prosvetljen. U pravu ste, Hajri-bee... Vi ste genijalni. Kakvu ste stvar
otkrili... Ljudi koji progovore i uute se ba kao budilnik, zar ne? Ljudi-
ploe... Fenomenalno!
Zagrlio me je.
estitam, Hajri-bee! Dotakli ste se celokupne psiholoke stvarnosti
naeg doba. Ali, to je vrlo komplikovano... Kako vam polazi za rukom?
Poznajem osobu koja je strunjak za ovaj posao, rekoh. Tanije, jednu
enu. Zapravo, tako neto samo ena moe da radi. Osoba koja po svom
nahoenju oblikuje svakog ko joj dopadne aka. Sabrije-hanuma ne bi bila
neko ko samo poduava, ona bi i nadzirala.
Priao sam mu o Sabrije-hanumi, koju je i sam pomalo poznavao.
Prijatelji iz Udruenja spiritualista su danonono boravili u mojoj glavi.
Hajde da joj ve sutra uputimo pismeni poziv. Siguran sam da e nam
koristiti. Nije ba simpatina, ali odradie posao! A pogotovu to e ga
vrhunski ispratiti...
Razmiljao je.
to se mene tie, ja bih da ovaj personal ine iskljuivo devojke i ene.
Da ne uzimamo mukarce. Jedino devojke moemo obuiti onako kako ste
vi rekli. Za mukarce emo nai druge poslove... Zato da od gomile
mladia pravimo robote? Ionako ne bismo uspeli. Danas se ene mogu
sporazumeti s lepim devojkama jednako dobro kao mukarci. Ovo se jasno
vidi po tome kako se oduevljavaju filmskim zvezdama. Bio sam ubeen
da onih bez mozga meu mukarcima ima, u najmanju ruku, isto koliko i
meu enama. Ne, obe strane je trebalo da dobiju podjednak tretman.
Mada, nisam insistirao. Jer, na pamet mi je palo jo neto. Prilikom odabira
uniformi i garderobe, neizostavno je bio potreban i jedan modni strunjak.
Pitao sam se zato ne bismo instituciji prikljuili Selma-hanumu i Nevzat-
hanumu? Crvenei, izloio sam stvar Halitu Nepogreivom. U principu se
sloio. Jedino se dvoumio oko osoba u pitanju. Pribegao sam triku koji sam
nauio malo pre toga:
U svojstvu direktora ustanove izvoleli ste predloiti Sabrije-hanumu, i
ja sam se sloio. Zauzvrat, ja sada koristim svoje pravo i, sa svoje strane,

199
predlaem Selma-hanumu, raunajui je kao meni blisku osobu.
Halit je neko vreme razmiljao, a zatim je poeo da se smeje.
Ako je to za vas pitanje principa, onda prihvatam. A ta emo s njenim
muem?
Njega moemo uzeti kao rtvenog jarca...
Bez rei me je posmatrao:
ta sve vi ne krijete u sebi!, ree. Znate ak i da se svetite. Sve je
prihvaeno... ak i Nevzat-hanuma... Ali, ne zaboravite da je kadar sada
odabran. Neka doe jo par njih s preporukom, pa emo odluiti. Ovo ne
vai za Selmu. Kontaktirajte sa svima, porazgovarajte. Ja ovih dana ionako
imam posla. Shvatili ste poentu. A Demal-beg i Nevzat-hanuma mogu
malo da priekaju!
Na izlasku, kao da govori o nekoj krajnje nevanoj stvari, ree:
Ah! Umalo da zaboravim. Predsednik Optine vam je malo poveao
platu, dok se eka na odluku o kadrovima. Poev od ovog meseca,
dobijaete trista lira!
U prvom momentu pomislio sam da mu se bacim u zagrljaj i ljubim mu
ruke, ali u glavi mi je iskrsnula malopreanja odluka. Bio sam ve odluio
sam da ga sustignem i ponaam se kao on. To je bio jedini izlaz. Na pola
sam se zaustavio:
Hvala, rekao sam.
I, najozbiljnijim glasom izgovorih:
Ali, po mom miljenju, sutinska stvar je da naa institucija uspe.
Gledali smo jedan drugog.
Da, to je sutina.
Dve godine nakon to smo ih nas dvojica utemeljili, naao sam se u
jednoj od ovih stanica za podeavanje satova. Mlada devojka, obuena tako
da je podseala na stjuardesu, s najslaim osmehom na svetu, epala me je
u svoju mreu kao pauk. Podesila mi je sat, ne dopustivi mi da ga skinem s
ruke. Podeavanje je, naravno, bilo pogreno, jer ga je podesila prema svom
satu. I dok je to radila, sa istim armantnim osmehom ponovila je rei koje
su bile sto puta gluplje od svih koje sam do tada uo, a koje su se ticale sata
i oveka. Odgovorila je na sva moja pitanja i ak mi je objasnila kako se
podeava kosmiki sat. Povrh toga, nikako mi nije dozvolila da skrenem
temu sa satova. Na izlasku mi je strpala u ruku gomilu prospekata o
Institutu, od kojih sam veinu ja napisao. Preporuila mi je da to pre
posetim zgradu Instituta koja se gradi na brdu Hurijet i, kao da joj sve ovo
nije bilo dosta, prodala mi je godinju lansku kartu i tri primerka
kalendara koji je tampao na institut.
Ba na odlasku, zaustavio sam se ispred fotografije sa svojim likom, koja

200
je, zajedno s ostalima, krasila zidove stanice. Napravljena prilikom izbora
novih modela odee koje je Selma-hanuma donela da mi pokae, ovo je
bila moja najbolja fotografija. Nasmejavi se, upitao sam devojku da li me
poznaje. Najpre je rekla da je pitanje line prirode i da u pravilniku stanice
za podeavanje satova ne postoji lan koji je obavezuje da odgovori. Potom,
na moje insistiranje, ree:
Naravno da vas poznajem... ali nisam elela da prekrim Sabrije-
hanumine instrukcije. Ona nas je uila da budemo nasmejane, ali da
muterije ne gledamo mnogo u lice, da budemo prisne, pod uslovom da
drimo distancu, da bez prestanka priamo o satovima i da ta pria bude
napamet nauena, da objanjavamo delatnost Instituta na najrazumljivijem
jeziku.
Nimalo nisam pogreio kada sam preporuio Sabrije-hanumu za ovaj
posao.
Dobro, sada ste me upoznali! ta mislite da je sledee to treba da
uradite?
Pogledala je sat na zidu.
Posao mi se zavrava u sedam..., ree. Tada u moi da vas sasluam.
Zehra se vrlo kratko zadrala u Institutu. Vie joj se dopadalo da radi u
stanici za podeavanje. Zahvaljujui njoj se i udala. Razumljivo, odmah
nakon venanja smo joj unapredili mua u specijalistu i efa odseka Velika
kazaljka. Pa nisam valjda takav da zeta ostavim po strani! Mlaa svastika je
dola na Zehrino upranjeno mesto. I nju je, gotovo istog dana, poeleo
jedan mladi, poto je shvatio da je to jedini nain da ue u na institut, u
kome je hteo da se zaposli bez preporuke. Ovo poslednje provodadisanje
dalo mi je ideju da se osnuje posebna sluba za venanja. Meutim, Halit
Nepogreivi je odbio ovaj umesni predlog, iz straha da bi to moglo naruiti
ozbiljnost posla.
Dva dana posle gorepomenutog razgovora posetio sam Sabrije-hanumu.
Videvi me, mnogo se obradovala. Priala je o prolim vremenima s tugom
i nostalgijom, ovek bi pomislio da ima srce. Poto sam joj izloio stvar,
mnogo se obradovala mogunosti da radimo zajedno. Posebno joj je bilo
drago to me vidi u pristojnoj odei i na poslu za koji sam prilino
odgovoran.
Udruenje spiritualista se raspalo, rekla je. Dosaujem se skroz.
Tanije, i sama sam traila takav neki posao. Na usluzi sam, kad god vi
kaete.
Rekao sam joj da trenutno jo uvek nemamo formiran kadar, da on ak
nije ni odobren, ali da se nadamo da e se to ubrzo reiti.
Vi razmislite o ovome. Trebalo bi sakupiti grupu od pet do deset

201
devojaka radi jednog na prvi pogled besmislenog posla. Ceo uspeh zavisi
od toga kako se one budu ponaale. To bi moglo ak i ojaati instituciju.
Zato sve ovo radimo? Ne znam, ali potrebno je. Pre svega, treba biti
dopadljiv, zaprepastiti to je mogue vie, a istovremeno ne biti napadan.
Mislim da emo kasnije ovim stanicama dodeliti jo neke funkcije. Najpre
treba ispuniti ovaj zadatak.
Sabrije-hanuma me je sluala, ne progovarajui ni rei. I da mi niste
rekli da ste se uortaili s Halitom Nepogreivim, ja bih to shvatila. Sve ovo
su stvari koje samo on moe da smisli. Znate li vi koliko on mrzi obine
poslove? Za njega posao mora biti pre svega avantura. Putovanje na
Severni pol, verc, sve dolazi u obzir. Samo, ne voli on bilo ta. To mora da
zaudi, zbuni, pa ak i strah da izazove! A mora i da se radi. Zato on nije
ostao u dravnoj slubi. Svi njegovi prijatelji su na poloajima. I on je neko
vreme bio jedan od njih. Ali, nikako mu se nije svialo. Nije avantura.
Istovremeno, on mora da veruje u posao koji radi. Na primer, ne verujem
da vi ove poslove doivljavate ozbiljno, ali da je Halit uao u ovaj posao s
verom, u to sam sigurna. Uverena sam da je tako i s Institutom za
podeavanje satova. Opet smilja neku mnogo dobru i neverovatnu stvar za
drutvo. Ali, njemu nije dovoljno da je stvar velika i korisna. Kao to rekoh,
treba okolinu zbuniti, isprovocirati, uskomeati... Jo malopre, kada ste
priali za ta se sve Institut zalae, prepoznala sam njegove rei. Drue
moj, biu kratka, dolazim. Videete kakva e to biti ludnica...
Znao sam da Sabriji ne treba postaviti pitanje da bi poela da pria.
Zar da propustim ovakvu priliku?, rekla je.
Dok smo tako sedeli jedno naspram drugog i pili aj, nesvesno sam
razmiljao o tome koliko se moj ivot promenio. Ja sam i pre pet godina
esto dolazio u ovu kuu i ovako smo sedeli. S tim to je tada svaka ast
koja mi je ukazivana u sebi sadravala neku vrstu ohrabrenja, utehe,
velikog dobroinstva i podrke. Kasnije, izvesno vreme nisam mogao da
smognem hrabrosti ni da pokucam na ova vrata. Onda se neto promenilo.
Kako sam mogao da pretvorim tu promenu u imovinu za ceo ivot? Koji je
bio nain da se ona produi? Ovo je prevazilazilo svaki posao. Bila je to
drugaija stvar. Kao da mi je proitala misli, Sabrije-hanuma je iznenada
promenila temu:
Hajri-bee, koliko ste se vi promenili, da samo znate!, rekla je.
Nije valjda!
Ne, ne, ba ste se promenili! Nemojte se ljutiti, ne kaem to da bi vas
unizila ili povredila. Spokoj se uselio u va ivot, u vas. Da, tako je. Mnogo
ste oputeniji. A znate li da je to uticaj Halit-bega? Halit je jedan oputen
ovek.

202
 Da, ovde je sve poivalo. Halit je bio oputen ovek. Nije bio u pitanju
novac ili tome slino. Niti je to bio uobiajeni oseaj samopouzdanja. Bilo
je to drugaije. On se sa ivotom igrao, kao i sa svim ostalim. Jo jednom
sam shvatio da sam, od trenutka kada sam ga upoznao, poeo nesvesno da
razmiljam u okvirima koje je on postavio i da ivim imitirajui ga.
Naspram ove istine sve druge osobine koje je pominjala Sabrije-hanuma
bile su na drugom ili treem mestu.
Gotovo svi koji rade s Halit-begom usvajaju ovu oputenost onoliko
koliko su za to sposobni. Halit-beg mene ne simpatie. Moda zato to ga
dobro poznajem. Meutim, ja njega ba volim...
Rekao sam joj da razmiljam o tome da ukljuim jo i Nevzat-hanumu,
Demal-bega i Selma-hanumu. im sam izgovorio Selmino ime, nasmejala
se, kao da kae: Ovo sam ekala...
Selma-hanuma e doi. ak e biti presrena to ste je pozvali. Mislim
da joj treba posao. I njoj, kao i meni, potrebno je da se neim zanima; njoj,
dodue, iz drugih razloga. Mislim da su odnosi izmeu nje i Demala dosta
loi. A i Demalu idu loe poslovi... Ima gomilu problema! Dok za Nevzat-
hanumu sumnjam da e doi!
Zato?
Nevzat vie nije ona stara. Videete da se i Selma dosta promenila. Ali,
kako vreme prolazi, Nevzat je sve otuenija. Prekinula je vezu sa svim
prijateljima. ivi kao da plaa za neke grehe. Zapala je u mranjatvo vere.
Od jutra do mraka ita Kuran i moli se. Vie ni duhove ne priziva.
ta se desilo s Muratom?
I on je nestao. Rekoh vam ja! To nije vie ona stara Nevzat.
Zatim je odjednom promenila temu:
Znate li s kim se druim u poslednje vreme? S vaom tetkom. Kakva je
to sila od ene, puna ivota, kako samo nosi svoje godine! Ba mi je ao
zbog vas, to niste u dobrim odnosima s njom. Ona je jedna tako
slobodoumna osoba, s takvom irinom duha, da... Znate i sami da se
zanimala za derviko uenje. ak je pisala i ljubavnu poeziju. Sutra idem
kod nje na aj.
Shvatio sam da mi, posle ovoga, dalji razgovor nee prijati. Poto mi je
obeala da e doi im je pozovem, napustio sam kuu.
Stvari koje mi je Sabrije ispriala o Selma-hanumi istinski su me potresle.
Moda sam zbog toga telefonirao njihovoj kui iz prve radnje na koju sam
naiao. Odluio sam da spustim slualicu ako se javi Demal-beg.
Nekoliko rei koje mi je Sabrije rekla bilo je dovoljno da me ena koju
pet godina nisam video i iji mi je lik od silnih problema iileo iz seanja,
odjednom opkoli sa svih strana, poput poara. Meutim, tih dana su

203
poslovi polako poeli da se sreuju, i Pakize i ja smo po drugi put
proivljavali medeni mesec.
Selma-hanuma se javila.
Pa gde ste vi, duice!... Stalno pitam Demala zna li se togod o onom
Hajri-begu? Dao otkaz i otiao, kae mi. Pa onda ga nai, molila sam ja.
Pretpostavljam da se svuda raspitivao. Ne uspesmo da doemo do vas, i na
tome se zavrilo...
I sve ovo izgovorila je svojim uvek nenim, kristalnim glasom, koji je
preplavila bujica deje radosti. Znai tako, Demal-beg joj je rekao da sam
ja otiao. Ja sam bio neko ko nema takta. Toboe me traio, ali me nikako
nije naao!
Ispriao sam joj o emu se radi i upitao da li je zainteresovana da nam
pomogne. Mnogo joj se dopalo ime Institut za podeavanje vremena.
A kakav je to posao, duo?, upita. Lii na neku zafrkanciju. Stvarno,
kao neka ala... Hajde, ispriajte mi...
Objasnio sam joj najbolje to sam mogao. Rekao sam za ta nam je treba.
Obeala je da e idueg dana svratiti do Instituta. Posto je Zehra tih dana i
dalje radila kao sekretarica, primio sam je u Halitovoj kancelariji. Jo na
prvi pogled videlo se da se ba promenila. Pa opet, lepota i arm su joj
ostali isti. Gospodarila je svim svojim pokretima. Osmeh joj je liio na igru
plamena. Ali, neto tu nije radilo kako treba. Nestalo je njene radosti. Bilo
je sigurno da prolazi kroz obru patnji. Dok je priala, iz nje kao da su
progovarale neke nama nedokuive tuge, misli, ili moda strah. Moda je
bilo samo ovo poslednje. Kuajui strah celog ivota, tu zmiju sam odlino
upoznao. Jednom kada se useli u vas, nije postojalo nita to nee pomutiti.
Ali, ega se plaila? Zato je bila uzbuena? Nisam mogao da shvatim sve
to.
Najpre je htela da joj pojasnim posao. Deje neiskvareno, rekla je: Ali, ja
ne znam da radim te stvari... Dok je govorila o tome, rukama je napravila
toliko lep pokret da sam sve vreme razgovora ekao da ga ponovi.
Nije to kao to mislite! rekao sam. Vi ete Institutu dati samo ideju!
Nema nita teko u tome... Pogotovo za vas, koji se dobro razumete u
materiju i posedujete savren ukus... Na kraju je i ona popustila. Zamiljala
je to kao zabavan posao. Odevanje je za nju ionako bilo neto to najvie
voli. Samo je ostalo da prethodno pita Demal-bega.
Moda nee hteti, rekla je. Ne mogu da obeam za njega! Da ne bude
problema!
Kakav problem moe da iskrsne! Ne mogu da zamislim da Demal-beg
moe bilo ta da vam odbije!
Ovo sam namerno rekao. Zavrtela je glavom.

204
 U poslednje vreme, Demal se mnogo promenio! Jedna tako suzdrana
ena samo to nije zaplakala preda mnom. Neto kao pesnica zarilo se u
mene. U stvari, iza ovih rei koje su me bacale u udo krio se ceo Selma-
hanumin ivot. Ona je, znai, ivela zatvorenih oiju jedan bedni ivot, a
da nikada nije shvatila ko je Demal-beg, niti je ikada u njega posumnjala.
Celog ivota ga je smatrala za zrelog oveka i kao takvog ga je volela. I to
nije bilo sve. Ona je bila vezana za njega. Pod njegovom vlau. Volela ga
je, bila posesivna, od njega strahovala. Do tada sam voleo tu enu,
otrgnuvi je od celog njenog ivota. Znao sam samo da je udata za Demal-
bega, bez udubljivanja u njihov odnos. Niti je Demal-beg inio da se setim
Selma-hanume, niti me je ona po pravilu podseala na Demal-bega. To to
je on bio njen mu mogla je biti bilo koja druga bolest. A sada, shvativi da
sam ljubomoran na njega, situacija se odjednom preokrenula. Do tada sam
prema Demal-begu oseao samo gaenje. Bio sam pun gneva, ali
ljubomoran nisam bio. Sada sam, u trenutku, poeo da oseam ljubomoru.
Sva krv mi se iz zglobova sjurila u glavu:
U redu, pitajte ga!..., rekoh. Nadam se da nee odbiti... Stvarna
tragedija bila je u tome to je ena koju sam toliko voleo odjednom
poprimila izgled bilo koga ko jadikuje nad svojim ivotom. Meutim, neto
jo udnije, ak i smenije u tome bilo je to to sam ja sebi pribavio nove
muke, a tek to sam malo isplivao iz problema. Kao pliva koji, tek
promolivi glavu ispod talasa koji ga je poklopio, ugleda obalu, ja sam se,
tek naavi posao, vratio Selma-hanumi. ta se udim, pitao sam se, kad
polako opet postajem onaj stari.
Poto smo tako reili pitanje posla, Selma-hanumu je zanimalo da uje
ta se deavalo u mom ivotu tokom tih pet godina. Najpre me je upitala
zato sam napustio posao u firmi.
Znate, tih dana je Demal-beg stalno priao o poveanju plate...
Neko vreme sam je zamiljeno posmatrao. Bio sam na ivici da joj sve
ispriam. Ali, emu urba? Moda mi ne bi poverovala. Ili bih joj samo
opteretio ivot dodatnom brigom. Najbolje je bilo izvui se jednom lai:
Bio sam daleko od Istanbula.
Dobro, ali mislim da su vas viali...
Ali, ja uopte nisam svraao, sve vreme sam bio u Izmiru, ne rekoh li
vam...
Podigavi glavu, Selma-hanuma me pogleda pravo u lice. Zato ne
govorite istinu?, ree. Ja znam da Demal lae.
Opet je zavladala tiina, a onda je ona polako nastavila.
Tanije, sumnjam. Meutim, sada sam sigurna. Malopreanja pauza mi
je sve razotkrila...

205
 Trudio sam se maksimalno da je zadovoljim. Ali, ona nije odustajala od
svoje zamisli.
Ne!, ree. Ovo pitanje nije tako jednostavno kao to vi mislite. Stvar je
vrlo zapetljana! Nije mi mnogo vano to krije od mene. Na kraju krajeva,
on zna da vas volim. Vi ste se toliko trudili oko mene, sprijateljili smo se!
Moe biti da je sakrio da ja ne bih tugovala. U svakom sluaju, to nije stvar
preko koje se moe prei. Jer, tu se krije gomila lai. Ali, zato vas je isterao
s posla kada vas je on lino zaposlio? Moda su drugi insistirali da me
izbaci... Nemogue... Da je tako, ne bi krio od mene. Ali, sve i da je tako,
kako je pristao? Ne, tu mora da postoji neto drugo. Zatim je uperila
pogled u moje oi.
Ko zna kroz kakve muke ste proli...
Pustite sada to!, rekoh. Sve se sredilo. Ne tugujte sada zbog mene i ne
pravite problem od toga. Zaboravite ak i na na predlog, moda on ne eli
da se vi upliete... Ne remetite svoj mir!
Selma-hanuma je preturala po torbi, traei maramicu. Ja vie mira
nemam!, ree.
To je bila ljudska sudbina. Niko nije ostao zauvek zvezda. Bilo je izvesno
da e sii s mesta koje je drao u naoj mati i postati bilo ko.
Ako nita, drago mi je da sam vas ponovo sreo... to se tie posla,
razmislite jo. Telefonirau vam.
Zajedno smo sili niz stepenice. Na vratima se oprostila od mene rekavi:
Neverovatno, zaista! Da on toliko lae!
Zaista neverovatno.

206
 3

Dva meseca su prola od predsednikove posete, kada je u nau

kancelariju dola jedna jo vanija persona, s jo veim ovlaenjima,
tolikim da se moglo rei da su apsolutna. Ali, ni mi vie nismo bili u staroj
zgradi. Bili smo preli u jedan vrlo komforan i prijatan prostor. Poveao
nam se i broj zaposlenih. Nermin-hanuma, Zehra, Ekrem-beg i ja inili
smo jednu kancelariju. Narastao je i obim posla. Svakog jutra, Halit
Nepogreivi je dolazio da diktira gomilu stvari Nermini ili Zehri. Nije se
osvrtao na daktilografsku neumenost moje erke, dok je Ekrema polako
upoznavao s idejom posla.
Ni novopristigli gost nije zbunio Halita Nepogreivog. Neko vreme mu
je, onako s nogu, zajedno s predsednikom Optine objanjavao i izlagao
osnovne ciljeve organizacije. Ovaj posetilac je je bio drugaiji od svog
prethodnika: gledajui vas pravo u oi, on vas je bez rei sluao i, po
potrebi, treptao u znak odobravanja. Nakon uvodnog objanjenja, i on je
izrazio elju da poe u obilazak. Mnogo su mu se dopali natpisi za kaenje
po zidovima. Priao je o potrebi da se oni razdele po celom gradu, pa ak i
irom zemlje. Halit Nepogreivi je prokomentarisao ovaj predlog reima:
Razmiljamo o tome, gospodine...
Meutim, predsednik Optine je odgovorio:
To je, pre svega, stvar budeta. S trenutnim sredstvima, pa ak i sa
sumom koju smo namenili za celu godinu, ovo teko da je izvodljivo...
Meutim, Halit-beg se trudi.
Podela uloga je bila krajnje udna. Ovaj put Halit-beg je bio ja,
predsednik Optine je zauzeo njegovo mesto, dok sam ja ostao u zapeku.
Ipak, Halit Nepogreivi nije dozvolio da ostanem zanemaren. Postavljao
mi je otvorena pitanja, koja su u sebi sadravala odgovor koji je on na svoj
nain interpretirao. Visoki funkcioner je potvrdio predsednikove rei:
Razumljivo... Samo, ne treba sve vezivati za novac. ovekova volja
prevazilazi materijalne stvari...
Koliko sam se samo molio da nastavi da pria. Sve bi se razreilo da sam
mogao konano odgonetnuti poentu ovoga. Meutim, nije nastavio. Nema
sumnje, hteo je da sami pronaemo nain da uradimo ovaj vaan posao.
Predsednik Optine se nije nimalo pobunio zbog ovoga. Naprotiv,
nalazei da njegov sagovornik uvek ima ispravne rezone, on je
najpodesnijim jezikom pokuao da jo jednom podseti da, iako je ovo istina
jer i njemu se ini da se materijalno moe nadjaati voljom jedan takav

207
posao se u tek otvorenoj instituciji ne moe uraditi bez novca, a sve i da se
odradi, potroila bi se volja, koja je mnogo vrednija. Verujem da je
predsednik ovde bio u pravu. U vreme kada sam ostao bez posla, da bih se
voljom prehranio, toliko sam crpeo ovu supstancu da mi skoro ni trunka
nije ostala. I, verovatno zbog toga, ve mesecima sam liio na fudbalsku
loptu koju je Halit Nepogreivi utnuo.
Tokom celog razgovora, Halit Nepogreivi se drao po strani. Blago
oslonjen na oak stola, tih i nezainteresovan, gledao je oko sebe, ne
trudei se mnogo da privue panju, kao da ali vreme potroeno na
isprazne rei. Nikada nisam video da dosada moe izgledati tako uzvieno
i aristokratski.
ekao je zavretak razgovora kao kad se eka da se slegne talas praine
koju je uskovitlao iznenada nadoli vetar.
Ja znam kada u se umeati u posao. Samo, dogovorite se ve jednom! Ja
vas ne mogu izleiti od vae loe navike... Podneu vas, jer nemam izbora.
Pre ili kasnije, zavriete kod mene.
Jedan je ovek koji je mogao u tom trenutku tako utivo pokazati
strpljenje i toleranciju prema onom preko puta. Nadleni organ je konano
odluio:
Ne brinite se za novana sredstva..., ree. Maksimalno emo se
rtvovati. Jer, ve smo zakoraili u ovaj posao... Ja sam samo eleo da
kaem da je potrebno biti ekonomian koliko god je to mogue.
Na ovom vrlo prostom zahtevu predsednik Optine se zahvalio
podjednako uvijenom reenicom. U tom trenutku, Halit Nepogreivi se
odvojio od stola i napustio ulogu posmatraa.
Ako nam se proire mogunosti, imamo u planu objavljivanje jednog
veoma korisnog dela!, rekao je.
Ne, ja nisam mogao da kopiram ovog oveka. Njega je bilo nemogue
dostii.
Vi ste, znai, spremili i dela! Tako brzo?...
Za poetak, imamo jednu veliku studiju. Knjiga koju je napisao moj
prijatelj Hajri-beg, i kojoj je posvetio skoro sav svoj ivot... Na nau veliku
radost...
Predsednik Optine je iskoristio ovu priliku da me blie predstavi:
Na prijatelj Hajri-beg je moda jedan od najboljih poznavalaca istorije
asovniarskog zanata. On se, zapravo, mnogo dobro razume u satove i
njihovu filozofiju.
Ovoga puta postao sam jedina meta ispitivakih pogleda. Zakonski
gledano, ovo je bio prvostepeni zloin. Prekraj nad prekrajima. O, Boe,
da mi je da pobegnem! Ali, zato bih beao? Ovoliko interesovanje nisam u

208
ivotu doiveo.
Koji je naslov vae knjige, Hajri-bee?
Dok sam tumarao, traei neko uporite unutar mranog ambisa u koji
me je ovo pitanje survalo, Halit Nepogreivi je uskoio, odgovorivi umesto
mene:
Studija o Ahmetu Zamani-efendiji: ivot i dela Ahmeta Zamani-efendije.
Ahmet Zamani-efendija? Nikad uo...
uveni naunik iz osamnaestog veka... iveo u vreme Mehmeda
etvrtog. Iz doba klasicizma.
ime se bavio?...
Najpoznatiji asovniar svog vremena... Kau da je ak pre Grejema
izumeo raun sitnih jedinica vremena. Hajri-beg je bio ak njegovog
uenika, Muvakita Nuri-efendije...
Oi se ponovo usmerie ka meni.
Knjiga je zavrena?
Konano je doao red na mene. Ovoliko sam bio u stanju da uradim.
Halit Nepogreivi me izveo na pola puta. Posle toga je bio moj posao. Znao
sam u kom pravcu treba da idem.
Da budem iskren, jo uvek ne! Ima jo nekoliko pitanja koja treba
razreiti. Ali, samo to nije gotova... ak se moe rei da jeste...
Trgnuvi se iz letargije i nezainteresovanosti, Halit Nepogreivi je
ponovo ivnuo.
Mislim da ete stii da je zavrite do idueg aprila... Zatim se okrenuo
ka gostu.
Osmog aprila je 180 godina od smrti Ahmeta Zamani-efendije...
Presabirao se za sebe:
Da, navrava se tano sto osamdeset godina.
Znai, mogli bismo da napravimo veliku sveanost?... Halit
Nepogreivi ustupi re predsedniku Optine.
To i jeste Halit-begova namera... Malo e biti naporno za Hajri-bega,
ali...
Takva prilika se ne proputa... Istovremeno, moemo da proslavimo i
zvanino otvaranje ustanove, zar ne, Hajri-bee? Bie to jo glamuroznije s
ovim.
Halit Nepogreivi se ponovo ubaci u razgovor:
Ja sam mislio da se sveanost otvaranja priredi u naoj novoj zgradi...
Sada su se, po prvi put, dve strane usprotivile:
Ne, ne... Onda smo u velikom zakanjenju... Obino je otvaranje nove
zgrade zasebna sveanost. Ovakve proslave, to su uestalije, to je vea
korist od njih!

209
 Visoki funkcioner se okrenuo ka meni:
Hajri-bee, ova knjiga e biti gotova do februara... vrsto insistiram na
tome. Nije u redu da jedna tako vana linost padne u zaborav. Sagledajte
vanost svog posla i u skladu s tim postupajte. Takoe, vi ete me
opomenuti za ovaj problem u vezi sa tampanjem...
Kako vi kaete, gospodine.., Ionako sve pie u projektu koji smo vam
priloili...
Halit-beg je ponovo pojasnio:
Samo, nedostaju nam naslovi dela. Predau vam dodatnu listu.
Nisam poznavao nikoga po imenu Ahmet Zamani-efendija. ak sam prvi
put uo to ime. Boe dragi, zato mi odmah niste dali pare za ivot, nego
me jo uteraste u la koju je drugi izmislio?! I zaista je tako bilo. Pretvorio
sam se u la kojoj nisam znao ni kraja ni poetka, ve sam, kao u
romanima u nastavcima, svakog dana otkrivao neki njen novi deo.
Lice s autoritetom nikako nije moglo da se okane Ahmeta Zamani-
efendije.
Znaajno otkrie, govorio je. Ali, kako je mogue da je ime ostalo
nepoznato?
A ja, kao da se stvari koje su mi malo pre toga prole kroz glavu tamo
nisu nimalo zadrale, odgovorio sam smireno, glasom pravog prevaranta:
Poznato je, gospodine, da su stari gledali na slavu kao na neto loe.
Zatim, umro je vrlo mlad, s nekih etrdeset godina... Zar je u to vreme
kod nas postojao proraun sitnih delova sekunde?
Ovo pitanje me je ostavilo bez daha. Vie nije bilo apstrakcije, ista
injenica. Ali, Halit Nepogreivi je bio tu:
Zato da ne, gospodine?
I umesto da nastavi s priom, on se zagledao u svoju ogromnu, iroku
aku, koju je pritisnuo na staklo stola.
Upravo tako, zato da ne?... Mi toliko malo znamo o naim precima,
da...
Ovo je prekretnica, i to vrlo vana. Zapravo, pojavilo se veliko
interesovanje za mehaniku. Skoro svako se bavi malim ili velikim
pronalascima. ak postoje i pokuaji preletanja s jednog na drugi
minaret...
Nadleni se ponovo okrenuo ka meni:
Kakav li je bio ovek?
Halit Nepogreivi se ovog puta igrao s dugmadi na svojoj jakni. to je
znailo: na mene je bio red. Skupio sam svu hrabrost i snagu. Glavni,
nema ta! Ali, ko li je bio glavni laov, pitam se.
Bio je to visok, svetao ovek, s bradom boje peska i crnim oima. U

210
detinjstvu je malo mucao, ali je, zahvaljujui volji, to izleio. Tanije, tako
je o njemu priao moj uitelj, pokojni Nuri-efendija. Imao je udne navike.
Na primer, iako mu je voe odlino uspevalo, nije jeo nita osim groa.
Nije koristio eer i med. Bio je sledbenik mevlevijskog reda. Otac mu je
bio bogat. Protivio se brakovima sa vie ena i zato nije bio naroito
omiljen za ivota.
Znai, moderan neki ovek... Skoro kao mi! Manje-vie... Voleo je utu
boju. Moj uitelj, Nuri-efendija, priao je da je on, iako to nije bio obiaj,
nosio utu tuniku, krzneni kaput sa utom kapuljaom. Govorio bi da je
uta boja Sunca. Dosta sam istraivao, ali nisam uspeo da pronaem odakle
potie ovo verovanje.
Dok sam ovo priao, lica funkcionera i predsednika Optine su se guila
u osmesima. Ah, ovi sitni detalji... dve-tri crtice, nekoliko iseaka iz
razgovora, i eto vam ceo jedan ivot... Nije ni udo to su stari pisali samo
poeziju!
Da li je imao neki posao ili tome slino?
Vie nije bilo povratka, niti zaustavljanja. Hteo ne hteo, moralo se ii
dalje, trebalo je izmisliti, jednu za drugom, nove stvari.
Pria kae da je bio mujezin u jednoj maloj damiji na engelkoju... Ali
su ga odatle izbacili zbog njegovih stavova o braku. Tako je on jedan deo
kue preuredio u damiju, otvorio selamlik i sa svojim gostima praktikovao
veernje klanjanje. ak bi sa svog prozora pozivao na molitvu.
Halit-beg se okrenu jo jednom ka meni.
Rekli ste da se svojevremeno preko jednog Venecijanca dopisivao s
matematiarima sa Zapada.
Da, ali ne postoji dokaz. Da nije nestala knjiga iz biblioteke u
Nuruosmanije...
Nadlena osoba je bila sva u udu:
Istina, znaajno otkrie. Takav jedan ovek...
Halit Nepogreivi je osetio da stvar treba malo spustiti na zemlju.
Meni se ini da bi on mogao biti jedan od savremenika Katiba elebija...
Svako drugo objanjenje je teko pojmljivo... Ova mogunost je zadovoljila
obojicu. Predsednik Optine se zadovoljio time da stvar trenutno bude
reena ovako,
1 predloio je da se krene u obilazak.
Istraga je bila gotovo ista kao ona dva meseca ranije. S tom razlikom to
je zgrada sada zauzimala vei prostor i visoki funkcioner je, budui vieg
ranga od predsednika Optine, bio jo detaljniji i zahtevniji, tako da je
postupak trajao puna dva sata. Skoro pred svakom stvari bi zastajao,
podizao je sve to se moglo podii i zavirivao ispod, a onda to i rukom

211
pregledao, okretao, obrtao i ponovo vraao na mesto. Otvorio je i prelistao
sve prazne sveske, silno vreme je potroio ispred grafikona, opseno ih
kontroliui.
Dok je pokuavao rukom da skine najlon sa pisae maine, okrenuo se
prema meni:
Znate li kako je umro?, upitao je.
Naalost ne, gospodine... Ali...
Evo, ja u da kaem, pa da vidimo jesam li pogodio. Od eera... 1 ja ga
imam, zbog toga znam.
Naravno, nismo pitali zato je bilo nuno da tako bude. Zbog ega bismo
to pitali? Zato bismo uopte sumnjali? Kao to svako umire od neega, i
Ahmet Zamani je sigurno morao umreti od neke bolesti. Od dosade ili
dijabetesa, kao da je bilo razlike. U sutini, bilo je bitno da je nadleni
organ pokazao dobre namere za posao, sklapajui tako savez s nama. Svi
smo oberuke prihvatili ovu mogunost. ak sam i ja to bez ustezanja
potvrdio:
Imate pravo, gospodine... S obzirom da nije jeo nita osim groa...
Zatim je pogledao na sat. Bio je to lep sat marke lonin, sa zlatnim
poklopcem. Umorio sam se..., rekao je. Svi smo se bili umorili.
Zbog toga nam je, kada smo preli u kancelariju Halita Nepogreivog,
prilino dobrodola kafa koju je Dervi-aga posluio. Niko nije ni primetio
da je bila nedovoljno slatka.
Posle kafe, isto kao i onog dana, prelo se na pitanje kadrova. Posle toga,
usledila je serija estitanja. Ovoga puta, zlatan posluavnik se razmenjivao
izmeu funkcionera i predsednika Optine, da bi na kraju, kao dete u
povoju, zavrio u naruju Halit-bega.
Moj dragi dobrotvor ree:
Da se nisam uzdao u vau dobru volju, nikada se ne bih upustio u ovaj
posao. Zato, ma koliko vam se zahvaljivao, nedovoljno je. Srean sam jer
ste mi pruili priliku da obavljam ovu slubu... Rekavi to, reio je celu
stvar.
Ceo dan se tako ponaao priao samo kada je bilo najpotrebnije,
izdejstvovao da se, bez molbe, prihvati sve to je traio, i jo jednom
dokazao da je ideja u sutini njegova i da je uzaludno i bespotrebno o tome
raspravljati.
Ali, visoki funkcioner je bio previe iskusan da bi jedan tako veliki
institut ostavio samo za nas.
Od poetka sam ovu ustanovu doiveo kao svoju. Ona je moja koliko i
vaa... Gospodin predsednik e vam izai u susret...
Na rastanku mi je ponovo ukazao ast.

212
 Hou tu knjigu... Bie zavrena, zar ne, Hajri-bee?
I, pomazivi me po obrazima, jo jednom je potvrdio svoju
zainteresovanost za knjigu.
S vrata je ponovio naredbu:
Razdelite slogane! to pre i na sve strane...
uo sam kako na stepenitu apatom pita predsednika Optine:
Znate li vi ta je taj proraun sitnih delova sekunde? Poto su otili,
Halit Nepogreivi mi ree:
Mislim da, posle ovoga, konano ne moete vie da sumnjate.
Ne, rekoh. Ustanova e se formirati. Jo da znamo ta nam je posao!...
Jo uvek ne znate?! Podeavaemo satove...
Da, ali kako? S jednom ovako prenatrpanom organizacijom...
Pronai emo reenje... Svako e zakljuiti ta mu je posao po nazivu
funkcije koja mu je dodeljena. Ionako planiram da, odmah po osnivanju,
svakog ponaosob to zamolim. Oni e to, naravno, uraditi. Pa, nee valjda
sedeti besposleni!... Kucnuo je u vrata i upitao:
Kada ete zavriti knjigu? Hou rei, kada je moete zavriti?
Kako da napiem takvu knjigu?..., odgovorio sam. O oveku koji ne
postoji...
Obrve su mu se nakostreile, po prvi put se iznervirao: Kako ne
postoji?... Jo maloas ste priali o njemu: iveo u doba Mehmeta etvrtog,
voleo utu boju, govorio da je boja Sunca... Znate ak da je pripadao
dervikom redu. Poznato je da se bavio Grejemovim proraunima. Umro
od eerne bolesti. Ne, dragi moj, ovakve sabotae mi nisu potrebne. Ova
ustanova mora da uspe. Svako e ispunjavati svoje obaveze. Ovo je vaa
prva!
Dobro, ali, to su besmislice... Sve je izmiljotina! Iznenada me je epao
za jaknu.
Ova knjiga e biti napisana!... Ili idite i donesite mi otkaz u pisanoj
formi! Neu da gledam kako me izdaje najblii saradnik u instituciji za koju
sam se toliko vezao. as sami priate, as sve poriete...
Ja nisam razgovarao o Ahmetu Zamaniju...
Ali ste priali o Nuri-efendiji... to e rei, on je taj... A onda, moda jer
je video moje skrueno lice, odjednom je poeo da se smeje:
Sve to poseduje ime mora da postoji, Hajri-bee!, rekao je. Tako da i
Ahmet Zamani-efendija postoji. Pomalo zbog toga to to hoemo nas
dvojica. A sada to eli i na veliki prijatelj. Nema razloga da oajavate... Vi
samo radite... A ta ste uradili po pitanju kadrova? Odobrie sve to smo
traili. Imate li spremnu !istu?
Usprotivih se:

213
 Ja poznajem vrlo malo ljudi...
Pronaite...
Nemam roake...
Nema oveka bez roaka...
Moda i postoje, ali ih nema na vidiku... Za sada se ne ukazuju... Ako
hoete, da dam oglas u novinama!
Halit Nepogreivi se ponovo osmehnu:
Uh, Hajri-bee..., ree. Vi me stvarno iscrpljujete. Neke stvari nikako
ne mogu da vam usadim u glavu. Ne, nema potrebe za oglasom,
saekaemo jo neko vreme... Doi e oni ve... Mislim da je konano dolo
vreme da se pozovu Sabrije i Selma-hanuma.
Uavi u kancelariju, ugledao sam Zehru kako me eka. Traila je moju
dozvolu. Izgledala je stvarno lepo i sreno u novoj haljini. S kakvim
ukusom je uredila svoju sobu u kui u koju smo se tek preselili. Ona i
Pakize su se konano sprijateljile. Otkako se mojoj eni normalizovala
lezda, nestalo je svae u kui. Ahmet je za tri meseca dobio est kila.
Rekao sam erki da, ako eli, moe ostati i sutra kod kue. Poklonila se u
znak zahvalnosti i otila. Ja sam se, drei se rukama za glavu, prepustio
mislima. Ne, nije bilo mogue opustiti se. Iako upleten u nekoliko lai,
nisam mogao prenebregnuti postojanje jedne velike istine. Institut za
podeavanje vremena je spasao moj ivot.
S dolaskom Halita Nepogreivog, sunce blagostanja obasjalo je moju
kuu. Dok sam razmiljao o svemu ovome, zazvonio je telefon. Halit
Nepogreivi, koji kao da je u potpunosti zaboravio sve to se odigralo meu
nama, najoputenijim tonom ree:
Sutra vam donosim istorijske knjige koje mogu biti od koristi za vau
knjigu o Ahmetu Zamaniju... Videete i sami, lak je to posao...
Hvala, gospodine...
Kroz mesec ili dva izlazi iz tampe...
Mislim da je tako, gospodine. Uz vau pomo, naravno... Priekajte
malo sa zvanjem Selma-hanume i Sabrije-hanume! Ja sada idem; ako neto
iskrsne, zovite me kui... Kako vi kaete, gospodine...

214
 4

Od samog poetka, novine su objavljivale razne tekstove o naem

institutu. Kako se bliio datum pregovora o kadrovima, broj ovih napisa je
rastao. Postali smo tema dana. Skoro svakog dana polemisalo se o
organizaciji unutar Instituta, nainu rada, poslu koji e se obavljati, a,
naravno, tu su se provlaili i detalji iz privatnog ivota direktora, njegovog
pomonika i ostalog osoblja. Neke novine su ispoljavale simpatije prema
Halitu Nepogreivom, deo njih se udio kako je tako vana i kontroverzna
ustanova mogla biti dodeljena jednom biznismenu, dok su neki postavljali
pitanje ime e se baviti ova ustanova. Halit Nepogreivi je svaki od ovih
lanaka paljivo itao, primajui kritike tolerantno i s osmehom.
Svakako e se uti i glas protiv kada se zapone jedan ovako vaan
posao! Stvar postaje predmet rasprave!
Posebno mu se dopao lanak u kome se pisalo da Institut za podeavanje
vremena, kako svojim nazivom, tako i dunostima i organizacijom
onoliko koliko se ona moe nazreti predstavlja istinski pomak u istoriji
birokratije.
Ko god da je ovo napisao, shvatio je poentu... Pronicljiv ovek! Pre
svega, poznaje doba u kome ivi. Moe se krstiti na vie naina, ali ovo je
pre svega era birokratije. Svi filozofi, poev od penglera, pa do
Kajserlinga, raspravljaju o birokratiji. Mogu ak da kaem da u ovom
razdoblju birokratija doivljava svoju sutinsku zrelost i samostalnost.
Onaj koji ovo shvati, vaan je ovek. Ja osnivam jednu apsolutnu
instituciju. Aparat koji e sam sebi obezbediti funkcionisanje... Ima li neto
savrenije od ovoga?
Kako se bliila konana odluka o broju zaposlenih, uestala miljenja i
navodi odjednom su se fokusirali na nas pojedinano. Za dve nedelje
okanuli su se Halit-bega, i ja sam im postao jedina meta.
Ako se uzme u obzir da su s ovom promenom rasprave o potrebi
postojanja nae institucije iznenada utihnule, ne bi bilo nimalo pogreno
pretpostaviti da je celu stvar upriliio Halit Nepogreivi. Uz to, ja sam, sa
svojim udesnim dogodovtinama, bio daleko podesniji za zabavu javnog
mnjenja.
Taj trenutak je oznaio poetak mog viednevnog nespokoja. Skoro da
nije proao dan a da moja slika ne osvane u novinama, raspravljalo se o
mom ivotu, iznosila se miljenja o tome da li je moje prisustvo u jednom
tako vanom poslu opravdano ili ne. Bezmalo jedan vek stara pria o

215
damiji Ahmet-efendije Takribija Priblinog, dragulj dvorskog spravljaa
erbeta, ljudi koje sam poznavao u mladosti i detinjstvu, okruenje u kome
sam odrastao, godine bez posla, poslovi koje sam radio sve je to otvaralo
put gomili oprenih tumaenja.
Za neke, ja sam bio jedini favorit u ovom poslu. Prema njima, ceo moj
ivot je proao u znaku satova i vremena. Sva njegova razdoblja nisu bila
nita drugo do priprema za ovaj posao. Ja sam bio poslednji Nuri-efendijin
ak. Shodno tome, smatrano je da ja jedini posedujem i skrivene i
obelodanjene informacije o Ahmetu Zamaniju.
Obnavljanje grobnice Nuri-efendije na Merkez-efendijinom groblju, ba
u tom periodu nema sumnje, opet tajno podstaknuto od strane Halita
Nepogreivog uinilo je da u potpunosti izbijem u prvi plan. Pria o
Ahmetu Zamaniju, koja se, zbog vrstih pretnji Halita Nepogreivog, nala
u mom govoru prilikom ove ceremonije, potpuno je razgorela vatru. Ovoga
puta, poeli su hvalospevi na raun moje razboritosti, poimanja stvari, ak i
jedinstvenog pristupa.
Sledee nedelje, u nekim novinama se pojavio lanak s neverovatnim
naslovom. U tekstu pod naslovom Godine Hajri Irdalovog egrtovanja pisalo
se da je moje zanimanje za satove i pojam vremena poelo kada sam imao
tri godine. Navodno sam, pokazujui na Blagoslovenog, veliki sat u naoj
kui, bez prestanka traio od oca da mi objasni kako on funkcionie.
U kui u kojoj nije ostalo nita iza dinastije imunih, religioznih i
plemenitih dedova, osim povelikog sata, stari otac je danonono priao
deaku da je sat simbol kosmosa.
Tako je, provodei celo svoje detinjstvo u senci ovog sata, Hajri Irdal
sudbinom bio predodreen za ovaj posao i pre nego to se rodio, bile su
zavrne rei ovog zaista kapitalnog dela. Nedelju dana kasnije, jedan drugi
pisac me je predstavio kao naeg anonimnog Voltera i krajnje
nepovezano me uporedio s ovim filozofom, koji se obogatio zahvaljujui
asovniarstvu. U treem su Nuri-efendija, moj otac i Volter bili po strani;
pisalo se da je moj ivot bio eksperiment koji sam sproveo da bih bolje
razumeo oveka i drutvo:
Jo kao deak, Hajri Irdal se zaokupio pitanjem mentaliteta, i bilo je
samo pitanje dana kada e ovaj viegodinji rad uroditi plodom.
Naravno, doktor Ramiz nije mogao ostati nezapaen u ovoj farsi.
Napravio je moj psiholoki profil, napisavi dug lanak koji se kasnije
proirio, da bi, na kraju, prerastao u knjigu. Podrobno je objasnio kako je
stari sat, poslednje na ta se usled novane situacije postepeno svela
damija ija je izgradnja bila ostavljena u amanet, za mene predstavljao
simbol oca. Priao je o Sejitu Lutfulahu, sanovnicima, knjigama vradbina,

216
i pohvalio moj smisao za vreme. Prema njemu, ja sam bio kopija Ebu Ali
Sine. Da, govorio je doktor Ramiz, Hajri Irdal nije nita drugo do
otelotvorenje istonjakog Fausta u moderno vreme. Poput njega, i Hajri-
beg danas izvodi oglede u relativnom vremenu. Zbog toga, nema naina na
koji bi se Halit Nepogreivi u dovoljnoj meri pohvalio to je u svom
znaajnom poduhvatu pronaao ovu istinsku vrednost i izveo je na svetlost
dana!
Prilikom mojih pritubi na raun ovih budalatina, najvie me je
nerviralo da ugledam kako se Halit Nepogreivi ispod brka smeje, i uopte
mu ne pada na pamet da me utei.
Naravno, dragi moj prijatelju, da e onaj ko deli zasluge za osnivanje
institucije od ovakvog znaaja dospeti u iu interesovanja. ta hoete da
uradim? Da izaem i kaem: Laete, nije istina!, je 1 to? To bi iupalo
instituciju iz korena. Ostavite se toga, to je talas, proi e samo od sebe...
A ponekad:
Jesam li ja kriv to vi liite, ili to neko hoe da liite, na Voltera i
Fausta? Oni i hoe da mi postanemo neko drugi. Zar je lako pohvatati
celokupnu istoriju civilizacije, koja se menja na svakih pedeset godina?
Naravno da e se malo preuveliavati! Kao to neke pisce poistoveuju s
Balzakom, druge sa Zolom, vrlo je verovatno da e i vas poistovetiti s
drugima. Stvarno mi nije jasno! Umesto da mi se zahvalite jer vam ne
zavidim, vi ste ljuti i besni! Da sam na vaem mestu, glasa ne bih pustio,
samo bih nastavio da radim svoj posao. Sedite, piite knjigu, traite
najbolja reenja za na institut!... To je toliko normalno da... Videete kako
ete se na kraju navii! U stvari, nema potrebe, vi ste se ve navikli. Zato
ste prole nedelje bili ljuti zbog lanka koji je izaao protiv vas? Mislim da i
nije bilo nekog posebnog razloga za ljutnju. U stvari, ako se od mene trai
da verujem da je sve to sada kaete istina, sasvim je prirodno to ste se
nali u tom lanku. Govori se o vaem ivotu, i to onako kako ste vi
ispriali. Meutim, vi ste se naljutili. Znai da su vam drugi drai!
Ipak, lanak usmeren protiv mene bio je od onih koji ne mogu da ne
naljute oveka. Poinjui reima: Ova greka je nastala stavljanjem u prvi
plan ludaka koga zna ceo Istanbul..., optuivali su me da sam belosvetski
prevarant koji je nekako uspeo da se otrgne iz ruku pravde; i meni i Halitu
Nepogreivom postavljalo se pitanje: Da li e sada, tek poto je zatakana
sramota oko dragulja spravljaa erbeta, uslediti jo jedna prevara? Prema
piscu ovog lanka, Halit Nepogreivi je bio biznismen avanturistikog
duha, koji se rugao javnom mnjenju, dok sam ja bio njegov pion!
Halit Nepogreivi, koji me je dan posle posete visokog funkcionera
nagradio postavivi me da, uz nadoknadu od sto lira, isto figuriram kao

217
kontrolor u njegovoj fabrici grae, dodelio mi je, prema ovim navodima,
isto takvo zaduenje i u fabrici sapuna. Ovo je potvrdilo da je lanak zaista
bio uperen protiv mene, i ja sam se zbog toga stvarno naljutio.
Nema sumnje, bio sam ljut zbog ovih lanaka. Naravno da me vrea
kada se pie protiv mene. I vi znate da sam bio potpuno nevin u sluaju
dragulja spravljaa erbeta! Ne, vi se ljutite jer su vas nazvali pionom...
Ne ljutim se zbog toga. Svestan sam da sam pion! Halit-beg ree, sa
istom hladnokrvnou:
Vi ste vrlo udan ovek. Ne znate ta je poslovna saradnja. Kako se vidi
da ste ceo ivot bili sami! Vi se, izgleda, uopte niste uklopili u zajednicu!
Samo oni nenaviknuti na oveka daju sebi za pravo da se meaju u tuu
slobodu! Jo da ne piu protiv vas, i da vas s merom hvale! Kako je to
dobro! Ako pronaete takvog, poaljite ga meni! Ne, moj dragi, svi smo
slobodni!
Uglavnom je bio u pravu. Ja volim kada piu u moju korist. Ono to me
nervira jeste kada preteruju toliko da ne mogu ni sam da poverujem. Posle
lanka doktor-Ramiza, pojavio se intervju koji je neki novinar napravio s
mojom enom. Ona ih je sve preiala. Pakize nije prestajala da me hvali,
kao da je odluila da se u tih dvadeset minuta iskupi za desetogodinju
nezainteresovanost, omalovaavanje, ignorisanje, ukratko, za sve
nepravde koje mi je nanela otkako smo se venali. Ali, Pakize nije bila
neko koga zanimaju satovi, psihoanaliza ili via nauka. Ona je bila jedna
savremena ena. Volela je bioskop i ceo svet je posmatrala kroz bioskopsko
platno. Tako da, hteo ne hteo, ja bih se u njenim oima menjao, postajui
film.
Moja ena je mnogo volela svog mua. U stvari, mi smo se voleli jo od
detinjstva. Kada sam se, zbog mnotva malera, oenio Eminom, ona se u
isto vreme udala za svog prvog mua. Ali, nikada me nije zaboravila, kao ni
ja nju... Zapravo, dan pre mog venanja mi smo razgovarali, i ja sam joj
objasnio zato je moralo tako biti. Moja prva ena je bila mnogo dobra
osoba, ali nije bila na dovoljno visokom nivou da bi me razumela. Zato ja
nisam mogao da uspem u ivotu, niti sam spoznao sebe. Odmah po njenoj
smrti, Pakize je napustila mua, traila me i pronala. Jer, kada su ene u
pitanju, ja sam, kao i svi veliki ljudi, bio rezervisan, dostojanstven,
povuen. Eto, zahvaljujui njoj, posle toga je nastupio period moje
posveenosti radu. ak je i slubu napustio da bi se skroz predao poslu...
Sedam-osam godina izdravali smo se onim to je ostalo od moje porodice.
Potroili smo sve to smo imali... Ali, Pakize se nije alila. Znala je ona da
biti ena velikog oveka iziskuje velike rtve. A moj privatni ivot? Bio sam
pomalo otuen, to je prirodno. Ali, umeo sam da budem i dobro

218
raspoloen, u periodima kada nisam bio u potpunosti predan poslu. Jahao
sam, plivao, igrao tenis. Voleo je i kocku, ali je, meni za ljubav, prestao!
Bio sam veliki poznavalac enske mode i stila. Sve haljine koje ima moja
mlaa svastika ivene su po mojim instrukcijama. Da li postoji jo neto to
volim, osim satova? Naravno, voleo sam muziku. I narodnu i stranu.
Mnogo sam lepo svirao klavir i bendo. Sav uspeh moja starija svastika
duguje upravo meni. Vi ne znate?... Moja starija sestra peva svako vee u
kazinu Biljur... Ako doete u pola jedanaest, moete je uti... Kod kue sam
uivao u askanju s ukuanima. Uz doruak sam pio sokove. Imao sam
jednu manu, zaljubljive sam prirode. Ali moja ena je to znala da razume.
Za oveka njegovog kalibra... Ali, znate, neke ene mu nisu davale mira...
to se nje tie, svojevremeno je htela da postane plesaica, ali... Kada se
ena uda za oveka kao to je Hajri, navikne se, ak joj bude drago, da se
rtvuje. Ba u trenutku kada se otvarao Institut za podeavanje vremena,
dobio sam dve ponude, od kojih je jedna bila iz Holivuda. Da, da, iz
Holivuda. Za neki orijentalni film.... Druga je bila iz jedne velike fabrike
satova u vajcarskoj. Nije mogla da se seti imena. Kuni poslovi su je toliko
okupirali, da je odjednom zaboravila na ove stvari. On je ionako poeo
kao umetnik. U mojoj porodici, svi se bavimo umetnou. U mladosti sam
radio u pozoritu. Nedavno sam zaigrao i u jednom filmu! Istina, dva puta
sam statirao u periodu kada sam ostao bez posla. Moja omiljena jela?
Bareno povre, rotilj i tako te stvari... Po reima moje ene, voleo sam
da jedem, ali sam esto postio. Najvea mana mi je bila to sam
zanemarivao sebe! Uvee bismo retko izlazili, jer to ne bi prijalo mojoj
glavi, nenaviknutoj na provod, samo smo ponekad odlazili u bioskop. Posle
toga, razgovor se nastavio temom o mojim omiljenim filmskim zvezdama.
Ukratko, ovo je bila reportaa zbog koje bi, da sam otiao kod bilo kog
sudije ili suda, svakako odluili da nas u roku od dvadeset minuta zauvek
razdvoje, ako nas ne bi oboje strpali u ludnicu kao ludake, ili u zatvor kao
laove! Bio sam van sebe. Radio bi nou sve do zore, samo pola sata bi
spavao... To se deavalo kada sam imao mnogo posla. Ali, nekad sam znao
da spavam i po dvadeset etiri sata. Ne znam zato, ali umesto na krevetu,
voleo sam da spavam sam na podu, bez odee. Poto zbog reumatizma
nisam mogao da jaem, trenutno sam radio samo gimnastiku. Rodbina mi
je zadala gomilu jada. Samo, Pakize se nije zadravala na ovome. Otvoreno
je odbila da pria o mojoj tetki.
Hajri se od njih davno oprostio...
Ujutru, u kancelariji, Halit Nepogreivi mi je proitao intervju. Ne
obazirui se ni trunku na moj bes, cepao se od smeha kod svake reenice.
Sjajno... Nema savrenijeg intervjua od ovog. Moj prvi zadatak bie da

219
pokrenem novine i vau enu postavim za glavnog urednika... Zvae se
ajanka... Ovakav talenat se ne sme prokockati! Kako vas je samo prozrela!
Ba kakvi ste... Bolje recite obrukala. ta je to ona u meni prozrela?
Prazne rei, od poetka do kraja, sramota me je od svega. Lice Halita
Nepogreivog se najednom namrailo: Ona vas je upristojila, ulepala,
oblikovala, da bi mogla da vas voli. Zato stalno izvrete stvari? Sve ovo je
uradila jer vas voli. Otkrila je vae pravo lice.
Totalna glupost i izmiljotina!...
To vi mislite. Svi e se raspametiti... Na primer, ova reenica: Najvie
voli da mi obuva cipele! Ona skoro da i nema cipele!
Vi ste krivi za to! Mu ovakve ene prevashodno misli kako da je usrei
i omogui joj komfor. Sutra da joj kupite deset pari cipela! A onda u
vajcarsku! Moj mu nikad nije putovao! Jedino je mene prole godine
poslao u vajcarsku, da budem gost fabrike u koju su ga zvali. Moram
priznati, dopalo mi se... Ja volim putovanja, ali, ta u, ne mogu mua da
ostavim samog... Zato ne volite da putujete, Hajri-bee? Ba teta ako je
stvarno tako! Moda vam ne prija brod, voz... Ali zato vi jaete konja!
Ova ena je potpuno luda... Povrh toga, lae. Kako smo mogli da se
volimo od detinjstva, kada je esnaest godina mlaa od mene?...
Sitna greka u datumima... svi ih pravimo! Kao da ima neke veze?
Zamislite da je rekla sve kako jeste, da li bi nam to donelo neku korist? ta
bi vam znailo da, recimo, svi znaju da ne volite da peaite po snegu?
Ustao je i uhvatio me za ramena.
Menjate se, Hajri-bee... Vi, u stvari, treba da ste sreni zbog ovoga...
Novi ivot, novi ovek... Poto ete se ponovo roditi, nita vam drugo i ne
preostaje... Da sam ja vi, jo danas bih se potrudio da postanem ovek
kakvog moja ena eli. Ovaj intervju shvatite kao neki program... I ponite
da ga primenjujete, stavku po stavku!
Je 1 da spavam nag na podu?
Halit Nepogreivi se uhvatio za bradu, kao znak da razmilja.
Mislim da je tu dolo do male zabune, kako da kaem, nestvarno je. To
preskoite!
Da sviram bendo i pevam kantri muziku!...
Zato da ne? Ja imam jedan. Kupio sam ga kad sam bio u Americi.
Veeras u vam ga poslati, tanije, doneu vam. Probajte. Nije to loe!
Imate lep glas... Odmah ponite! Nisu li vam dosadili turski klasici? Zar u
vama ne postoji nita osim patriotskih oseanja?
Bez odgovora, dohvatih se telefona. Ali, nije mi dozvolio. Ne, ree,
vie nema vraanja. ta je bilo bilo je, ne insistirajte na tome. Na kraju,
nije u redu da rastuite tako dobronamernu enu. Vidite kako vas voli. A

220
vi, vi treba da zasluite ovu ljubav.
U tom trenutku, u sobu je ula Zehra. S novinama u ruci, bacila mi se u
zagrljaj.
Ah, tatice!, ree. Sve vreme sam mislila da si ovakav! Ali, eto, ti si to
od nas skrivao. Kao da si mogao biti drugaiji? Bog blagoslovio majku...
Halit Nepogreivi je posmatrao moju erku, paljivo i sa osmehom.
I vi mislite kao i ja..., ree. Majka vam je divna ena! Ne pamtim kada
sam proitao neto ovako lepo!
Jo jedna re i poludeo bih.
Ve po podne istog dana sreli smo se s prvim rezultatima ovog
fantastinog intervjua. U Halitovoj kancelariji sedeli smo i priali on,
doktor Ramiz, Pospani Asaf-beg i ja. Tanije, zbog izvesnih protivljenja,
Halit Nepogreivi me je napadao, a doktor Ramiz je, kao i uvek, oinuo
punom brzinom po pravom putu na koji ga je izvela Halitova pria. Ahmet
Zamani-efendija vie nije bio jedina tema. Dodatni zloin je sada bio moj
protest zbog eninog intervjua koji je tog jutra bio osvanuo u novinama.
Prema doktoru Ramizu, ja sam bio ovek koji negira svoje vrednosti,
koji, zatvarajui oi, prkosi vremenu u kome ivi, i koji se nemalo puta
ogreio o okolinu, poto svet posmatra sa nipodatavanjem.
Ti sebe ne vidi, drugi te vide onakvog kakav jesi! Robuje nekolikim
bednim strahovima. Ko to moe tolerisati?
To to ja ne pristajem da budem onaj koga je opisala moja ena ovek
koji svira bendo i jae konja, i to sumnjam u postojanje Ahmet Zamani-
efendije, po njemu su bili ista stvar.
ena te predstavlja kao savremenog, svetskog oveka, ali ti nastavlja sa
svojim sumnjiavim stavom i sve negira!
Moja ena je neuraunljiva; kada smo se venali, umislila je da sam
junak filma koji je prethodne veeri gledala i, probudivi se ujutru, traila
je papue optoene biserima, koje je nosila u filmu Lopov iz Bagdada. To i vi
znate!
Doktor Ramiz je u trenutku zanemeo. Ali, Halit Nepogreivi se nije
osvrtao.
U redu! Zena je luda, ja sam laov i prevarant... A ta je onda vaa
erka? Zehra-hanuma?...
Zehra neozbiljno shvata celu stvar... Jo pre neko vee mi je rekla: Ba
sam zadovoljna svojim ivotom... Doivljavam sebe kao junakinju u nekoj
opereti ili vodvilju... Poela sam da kuam ivot u pravom smislu te rei!
Doktor Ramiz ree:
Jeste li videli? Znai da vas i ona prihvata kao umetniku duu. I sama je
jutros, ini mi se, rekla: Oe, ovo si ti! Halit Nepogreivi je bio prilino

221
kivan na mene i obraao se iskljuivo Ramizu:
Ma, pusti, drue, neka ga! Neka se i dalje dii svojim inatom i
sumnjama... ivot ide dalje. Shvatie jednog dana, kada svi odu! Postoji
neto na ovom svetu to se zove novina! Zbogom onom ko je negira!
Nikoga neemo na silu menjati! Neka mu je sa sreom njegova pribranost!
Mi tragamo za uzbudljivim ivotom!
Doktor Ramiz se odjednom razneio:
ao mi je, poto znam koliko vredi. Zbog toga priam i insistiram...
Inae, ta me se tie?
Ja ga ne alim. U glavi mi je samo naa institucija! Pospani Asaf-beg se
trgao iz sna i iznenada ispruio aku uvis, kao da tera muvu:
I ja razmiljam o njoj... Kada doe leto, kupiemo jedan friider, zar ne?
I jedan ventilator...
Halit Nepogreivi se ugrizao za usnu da se ne nasmeje. Najtee je raditi
posao s ovekom koji ne veruje. Vie nisam mogao da izdrim.
Radim sve to kaete! Nije vam dovoljno?! Zato je potrebno da
verujem?
Nemojte nita raditi, samo verujte, i to e nam biti dovoljno...
Ovaj put Halit Nepogreivi je bio istinski besan:
Zato to meni prvenstveno treba vera! Svim srcem verovati da je ovo to
radimo prava stvar... Vi ste truo ovek... Va duh je zastareo! S ovekom
koji ne veruje, nemogue je raditi. Vi jo uvek niste prihvatili da postoji
Ahmet Zamani... Dobro, ali, tog oveka nema... U istoriji ga nema!
Pokaite mi samo jedan papir, tek jedno ime i dovoljno je. Doktor Ramiz
ree:
Te rei su izlapele... Dananjica upravlja istorijom. Ja mogu da vam
pokaem sto papira i ta e da se desi?! Da nije postojao, ne biste mu znali
ime, ne biste priali o njemu. Ceo problem potie odavde: vi mislite da ste
iznad svog vremena... Intelektualni ponos. Hoete da kaete ja znam sve
istine! Ne, drue, tako neto nije mogue. Jedan ovek ne moe znati sve...
Ispred vrata se iznenada zaulo glasno komeanje, i odgovor koji sam se
spremio da dam bee zaboravljen. Najpre se razabrao glas Dervi-age. Jadni
ovek se opirao:
Gospoo, ne moete bez pitanja! Zvanini sastanak je u toku!
Neki vrlo otar glas je odgovarao:
Znam ja njihove sastanke... Ta, skloni se odatle! Dervi-aga je,
verovatno, zaustio neto da kae.
Sluaj ti, pomeri se kad kaem...
Vie nisam sumnjao; to je bio glas moje tetke. Prepoznao sam ga i posle
dvadeset godina. Sledio sam se na mestu. Nije bilo mogue spasiti se.

222
 Vrata se iznenada otvorie. U sobu je kao tornado uletela moja tetka.
Jednom rukom je vitlala kiobranom iznad glave, dok je u drugoj drala
veliki sveanj novina i torbu veliku kao kofer; meu sede vlasi joj se,
dostojanstven kao orao, ugnezdio veliki crni eir od perja. Bila je udna i
nestvarna, kao prilikom povratka s Merkez-efendijinog groblja. minka na
licu joj se razmazala od besa. Oi su joj sevale ispod pudera i krejona. Imala
je gomilu nakita na zglobovima, prstima, oko vrata, na uima. Preko lea je
nosila lagani be mantil sa izrezom i, dok je hodala, zbog njega se inilo
kao da leti. Da je bilo prilike, zacenio bih se od smeha. Svi smo skoili na
noge. Samo je Halit-beg ostao nepomian, i posmatrao ju je kao da pita:
ta je sad ovo?
Imate sastanak, a?... Pa, kakav je to sastanak?...
im me je opazila uzviknu:
Tu li si, nitarijo, lenugo jedna... Kao da ti nije dovoljno sve to si
poinio, pa jo daje da me u novinama po imenu pominju kao tvoj rod!...
Poto se ja izmakoh u stranu, prvi udarac je zavrio na Asaf-begovom
ramenu. Drugi se sruio na sto Halita Nepogreivog i kiobran se slomio,
zajedno s kristalnim stolom.
Ti bestidni, sramni prevarantu... Ta prostakua od tvoje ene mi je
oprostila, ha!
Smiluj se, tetkice... za ime boga nisam to ni izgovorio, a tupa strana
kiobrana me raspali posred nosa.
Osetio sam kako mi neto toplo curi sa usana. Opipah rukama krv.
Neka, neka... ekaj da vidi ta u jo da ti uradim...
Upravo kad se spremala da me zaskoi, da li zbog umora ili zato to nije
podnosila da vidi krv, odjednom se ukopala u mestu. Treslo joj se celo telo,
kao da e se svakog asa sruiti. Halit Nepogreivi se polako pridigao.
Staloeno je obiao oko stola, kao da doekuje tek pristiglog gosta.
Uhvativi tetku za ramena, posadio ju je na veliku fotelju. Uze joj iz ruku
novine i torbu i stavi ih na razbijeno staklo stola.
Ako se ne varam, imam ast sa Zarife-hanumom. Tetka je bila bleda
kao krpa. Ali, bes i dalje nije poputao. Pena je kuljala na usta:
Da, Zarife-hanuma... Ja sam tetka ove nitarije! Halit Nepogreivi se
nasmeja sa istom hladnokrvnou: Halit Nepogreivi, vama na usluzi! Ja
sam direktor ove ustanove...
Ovo je bilo dovoljno da moja tetka ponovo poludi: Znai, ovi prevaranti
imaju i direktora, ha, ha... A ime se bavi vaa ustanova, moliu?
I dodade, gledajui pravo u mene:
Ma da! Kakve li su to stvari koje ova lenuga moe da radi!...
Ponovo se okrenu ka Halitu Nepogreivom:

223
 1 otac mu je bio isti... Nije znao nita, osim da tri za svim i svaim. Pa
da, razume se, ne moe se krenuti dok neko ne isplanira! A gospodin je,
kao, jahao konja, igrao tenis! Ti, bre, ne razlikuje konja od magarca! I jo
mi ime povlaite po novinama! Otkad to da tvoja ena treba da mi
prata?...
A onda se okrenu Halitu:
Ali vi, vi ste, reklo bi se, pristojan ovek; kako to da ste se upetljali u
posao s ovom lenugom?...
Halit Nepogreivi se uopte nije potresao.
Vi govorite protiv zvanine institucije! Ba teta! A mi ovde sluimo
najbolje to moemo!
Sluite? A koja je to vaa sluba, molim vas? Podeavate satove, je 1 to?
I ja to da progutam? Ja sam Zarife, leim neizleive. Kod mene te prie ne
prolaze...
Odjednom stade i pogleda oko sebe.
ta me se tiu vai poslovi? Davno bee kad sam se ja bavila tim
stvarima, vie ne mogu. Dola sam ovde da vidim ovog ija mi ena daje
oprost u novinama. Vidi ga samo, ne ume ni dve kapi krvi da obrie s nosa!
A sve neke velike rei...
Stidljivo izvukoh maramicu iz depa i obrisah lice. Da nisam morao
proi pored nje, sigurno bih pobegao. Halit Nepogreivi pozvoni i unutra
ue Dervi-aga, koji nije liio na sebe. elo mu je bilo nateklo, koulja
pocepana. Da bi izbegao tetku u irokom luku, doao je sa suprotnog kraja
prostorije. ta biste eleli, gospoo? Kafu, aj...
Kafu!, ree ona. Da bude jaka. Ima dvadeset godina kako mi je doktor
zabranio, ali ja i dalje pijem... Ali, ako je ovaj aljkavi lik kuva, bolje
zaboravi!
Dervi-aga pravi mnogo dobru kafu, biete zadovoljni! I mi emo kafu,
Dervi-aga!
Na izlasku, Halit mu dobaci:
Ali, pre nego to ode, pokupi ovo staklo u neku korpu! Da se ne
obrukamo ako neko naie!
I on lino gurnu pod sto delove kiobrana.
ta god da je, ovo je zvanina kancelarija, gospoo! Moja tetka se, kao,
rastui.
Ne bih ja ovde dola, nego ih nisam nala u staroj kui! Preselili se. A
niko ne zna adresu. Morala sam doi.
Sa ueerenim osmehom, Halit Nepogreivi ju je teio: Nema veze,
gospoo. To su stvari koje se deavaju u porodicama. Ionako, da vi niste
doli, mi bismo doli kod vas! Kod mene? Kojim povodom?

224
 Kod vas, nego ta!, odgovori on. Upravo smo priali. Ispriau vam:
imamo potrebu za udruenjem koje bi podravalo rad Instituta za
podeavanje satova, irilo njegovu ideju meu narodom i u tu svrhu se
bavilo ak i izdavakom delatnou. Zato smo se ve odavno usaglasili o
formiranju Udruenja ljubitelja satova. Danas smo priali o osnivakoj
skuptini ovog udruenja. To je bio povod za na sastanak. Moji prijatelji i
ja smo hteli da uglavnom ene budu lanovi udruenja. A naroito bi
predsednica trebalo da bude ena, jedna uvaena dama... Celo jutro
razmiljamo, i nikako nismo mogli da se setimo nekoga ko poseduje
odgovarajuu linost. Na kraju se Hajri-beg setio: Moja tetka je kao
stvorena za ovaj posao. Najpre, kompletna je linost, mogla bi upravljati
etom vojnika. Poseduje bogato iskustvo. Onda, okolina je oboava. teta
to je kivna na mene. Ja ne smem to da joj predloim! Ako odem da je
pitam, najurie me! Odmah potom, predloio sam mu da smesta stupi u
kontakt s vama i, upravo u tom trenutku, vi ste se pojavili... Ako prihvate
da budete predsednica, preite na svoje mesto, moliu!
Neko vreme, tetka je posmatrala Halita, da bi joj zatim pogled skrenuo
na upranjenu fotelju odmah do njega. Zbunila se i obuzela ju je elja, kao
devojku koja kree na prvi ples: Nisam ba sigurna da ja to mogu.
Pogotovu u ovim godinama...11
Halit se nasmejao.
Zar vi neto da ne moete?... Uz to, mi smo vas ve videli na delu!
Poto me je oinula pogledom, tetka e:
Ovo nije nita! ekaj samo da mi njegova ena dopadne aka!
Halit Nepogreivi se oputeno nacerio:
Pakize-hanuma ovde ne moe biti kriva... Siguran sam! Kad je budete
videli, mnogo e vam se dopasti. Nije ona takva ena. Bie i nastavak tog
intervjua. Verovatno su neto pomeali. Jeste li primetili? Na veini slika
nije Hajri-beg.
I zaista, na mnogim slikama nisam bio ja. Fotografija koja me prikazuje
na konju oigledno je napravljena negde u Engleskoj. Mesto koje je
predstavljeno kao moja biblioteka nisam u ivotu video, niti sam ga mogao
videti. Kolekcija satova bila mi je nezamisliva ak i u mati.
Nastupio je minut tiine. Zatim, Halit ustade i obrati se tetki:
Ako ste prihvatili, zauzmite svoje mesto, pa da ponemo sa
zasedanjem!
Tetka bespogovorno ustade i sede za elo stola. Halit-beg sede na stolicu
pored nje.
Uz vau dozvolu, doktor Ramiz e voditi zapisnik! Doktor Ramiz, s

225
notesom, pree na mesto sa strane. Moja tetka poe da se ali, onako
enski:
Meni se stalno zalome ovakvi poslovi. Ovo je moj etvrti predsedniki
mandat. Jo od Partije unije i progresa, uvek je ovako bilo.
Meutim, Halit Nepogreivi uopte nije gubio vreme. Prvi zadatak je bio
da se pronau lanovi osnivake skuptine. Tetka je upitana za miljenje.
Osim mene, Hajri-bega i doktora, ostatak treba da ine ene...
Tetki se nije dopala ova ideja. Nae prisustvo u Udruenju ljubitelja
satova zvui dobro, ali ona bi htela da tu bude jo jedan ili dva simpatina
mladia, kao podrka predsedniku ovakvog udruenja. Halit-beg je
predloio pesnika Ekrem-bega. Onda su na red doli enski lanovi. Tetka
je pomenula nekoliko imena. Halit-beg je predloio Sabrije i Nevzat-
hanumu. Zarife je prihvatila prvu, ali drugu nikako nije htela.
Sabrije je fina devojka! Dobro je informisana i ume da se izraava. A ta
u s drugom?! Sva je smotana.
Zatim je, niim neizazvana, izgovorila ime Selma-hanume. Poto smo
upisali desetak imena, sastanak je (tako) bio zavren do narednog, koji e
se odrati kroz nedelju dana u njenoj kui. Ba kada je htela da izae, vrata
su se otvorila, i u sobu je ula moja erka Zehra.
Halit-beg upita tetku:
Znate li se? To vam je unuka...
Poto me je krvniki pogledala, uputila je Zehri nekoliko toplih rei. Po
njenom izrazu lica bi se reklo da uopte nije volela da sree rodbinu. Ipak,
kada je moja erka izala iz sobe, neko vreme je zamiljeno gledala za
njom. Onda se okrenula ka meni:
Ova je, verovatno, od one prve, one to te, toboe, nije razumela...
Nimalo ne lii na ovu novu opajdaru...
Na skupu odranom posle nedelju dana pripremljen je statut Udruenja
ljubitelja satova, a dve nedelje kasnije zavrene su sve zvanine
formalnosti. Jednog od tih dana, Halit-beg mi je doao sa veu:
Dogovorili smo se o svemu... Tetka je poklonila Institutu plac na brdu
Hurijet. Tamo e se izgraditi nova zgrada! Par dana kasnije, saznao sam
da je i drugi, vei plac, na Suadije, prepisan Zadruzi Instituta za
podeavanje satova, uz otplatu na rate. Onog dana kada mi je javio ovu
vest, Halit-beg je imao dobar razlog da bude srean.
Molim?, rekao je. Da li ete se ikad vie ljutiti na svoju enu? Na jednu
toliko mudru enu kao to je Pakize... Sreli smo se jue kod vae tetke, da
znate samo kako se vole njih dve... Ako je ne izaberu za upravni odbor
udruenja, ja se povlaim, rekla je tetka.
Pakize mi je ve bila ispriala za to. to se tie Zehre, ona vie nije

226
izbijala iz njene kue.
Lepo..., rekoh, ba lepo. Sve je u redu. Samo sam ja taj koji ne razume!
A neu ni moi...
Ne, ne razumete i ne trudite se da razumete... Ali, nije ni vano! Vi
zavrite knjigu.

227
 5

Bendo koji mi je Halit Nepogreivi po slugi poslao one noi kada je tetka
besno provalila u Institut, i dalje stoji obeen na zidu moje radne sobe.
Povremeno bacim pogled na njega i s velikim bolom pomislim kolika sam
neznalica bio na svom ivotnom putu. Da li je trebalo toliko da sekiram
mog pokojnog dobrotvora? Meutim, neki se ljudi raaju s ve postojeom
iskrom istine u sebi. U mom sluaju je bilo upravo suprotno. Dok moja
tetka, na primer, nije bila nimalo nalik meni. U tim godinama i s tolikim
iskustvom, ona je, posle skoro dvoasovne rasprave i svae, na moje oi
prihvatila rei Halita Nepogreivog, postala predsednica Udruenja za koje
nije imala pojma ime se bavi i otvorila nam vrata svoje kue. A ja, ekajui
Halita Nepogreivog da sve uradi, nisam se ustruavao da ga miniram, i
neprestano sam se svaao.
Ugledavi na vratima slugu s ovim nesvakidanjim instrumentom u
rukama, umalo nisam doiveo nervni slom. A tek Pakizina i Zehrina radost
kada sam ga uneo i spustio na krevet! Jo kad moja ena stade navaljivati:
Odsviraj nam neto!, bilo mi je dolo iz koe da iskoim. Tada jo uvek
nisam bio naeo temu intervjua, niti sam pitao Pakize da mi objasni ta joj
bi da napravi ovaj skandal. Nisam znao gde bi me takav razgovor mogao
odvesti. Meutim, moja ena uopte nije bila prisutna. Zadovoljna zbog
odraenog posla, ona je, kao maka koja je u jednom dahu donela na svet
sedam maia, obilazila oko mene, dok su se iz njenog tela izlivali potoci
radosti. im bih opazio da je u takvom transu, u glavi bi mi prokljualo...
Ovoga puta, bes je okonala sitna Zehrina upadica.
Oe, zna li koga sam danas videla? Hromog Ismaila. Ba kod ulaza u
kancelariju... Ne da se zbunio ugledavi me! Lice mu se sledilo. Onda je
zviznuo i trkom nestao. Umalo ja da se udam za njega. Ne dao mi bog, ta
bih ja s tim jadnikom?...
Bes u meni se najednom stiao. Istog momenta, Pakize ree:
Ti nikako da mi se zahvali! Kae meni Halit-beg tog jutra: Ti uopte ne
razume svog mua. Da li e ti ikada spoznati velikog oveka kao to je
on? ak smo se i opkladili! Ali, ja sam dobila! Da zna samo kako mi je
zorom estitao!
Znai, tako je to bilo. I ovo je smislio Halit Nepogreivi. Isprovocirao je i
Pakize, ismejao me pred neprijateljima i prijateljima. Zahvalih se eni:
arobno..., rekoh, samo, kako ti je palo na pamet da spavam na podu
bez iega na sebi? Zar nisi mogla da smisli neto drugo? Zna i sama da ja

228
ne leem bez pidame i kapice.
Krajnje postieno, moja ena je dodala:
Da, mrea za leanje, zaboravila sam tu re. Halit-beg je priao kako si
kao mali stalno spavao u mrei. Ali, ja nikako nisam mogla da se setim te
rei.
Poto smo razjasnili ovaj detalj, pruila mi je dobroiniteljev poklon:
Hajde, sviraj malo, ta te kota!
Uzeo sam u ruke tamburu, dotakao je na par mesta. Cilj mi je bio da
pokaem da ne umem. Ali, poto ugledah Pakizino lice, potpuno sam se
zbunio. Bila je na sedmom nebu. Samo to joj suze nisu potekle. Ali Zehra
se bila izgubila negde. Ni Ahmeta nije bilo na vidiku, on se zanimao u
svojoj sobi. Za veerom se vie ne vratismo na ovu temu. U nekom
momentu, pred spavanje, video sam Zehru:
I, je l ti se dopao bendo?
Zehra me je gledala svojim krupnim oima:
Zar smo mogli da biramo, tata?, upitala je. Jedino to mene zabrinjava
je Ahmet, dodala je.
Ali, ja nisam razmiljao o Ahmetu.
Stvarno si videla Hromog Ismaila?
Ne, ali tako ste mi bili udni, da sam iz predostronosti neto morala
rei. On mi je prvi pao na pamet.
Drei se za dugme moje jakne, gledala me je pravo u oi. Jesam li
pogreila? Samo biste se bez veze posvaali, a ja sam svae sita. Detinjstvo
mi je prolo u svai i ljutnji. I ne znate ta sam sve pretrpela! Glas oveka
koji vie mene tako prestravi... A tek lice koje izoblii bes! Tako izbija iz
njega i uree se, da ovek... Nema gore ni odvratnije stvari na svetu. Ali, i
ti se pokatkad naljuti..., rekoh.
Vie ne! Sada sam mirna. Ne mogu da se opustim kada me okolina
nervira. U meni zavlada haos.
To je bio trenutak kada se Zehra raspriala. Kao i sve mlade devojke,
htela je da pria o sebi. Ne znam koliko je bila iskrena, ali dopadalo mi se
to mi se poverila.
Ni mi vie ne smemo da se svaamo!, rekla je. I ti, takoe... Kako bi
neko uopte mogao da se svaa kada vidi da su svi osim njega u pravu?
ta pria to, erko?
Pa, zar nije tako? Zar vi niste takvi?
Iako nisam kriv, ne bih sebi oprostio da sam se meao u njihove ivote.
Jesi li makar srena?..., upitao sam je.
Lice joj se iznenada razvedrilo.
Kako da ne!, ree. Konano vie ne sedimo jedni drugima na glavi.

229
Svako ima svoj ivot. Ipak, sve mi, u sutini, izgleda udno. Gledam i pitam
se ta li e biti na kraju? Ima jo neto; oko mene su se svi toliko
promenili, da...
Bila je u pravu. Svi su se bili promenili.
Jedino se Ahmet nije promenio. On je ostao zatvoren, ozbiljan. Neto
smo uradili, krijui od vas. Ahmet je polagao prijemni ispit. Poloio je.
Znai, to je bilo u pitanju. To je bio uzrok tajanstvenosti koja je vladala u
kui ve mesec dana.
Zato mi niste rekli? Nema nita loe, da bih...
Hteo je da vam kae kad sve proe. Da nije uspeo, sakrili bismo to od
vas.
Pitao sam se se da li bi se ovoliko voleli da im je majka iva?
Niste se naljutili, je l da?...
udio sam se to mi deca jo uvek ukazuju ljubav i potovanje. ak ni
Ahmet nije eleo otvoreno da me povredi. To je, bez sumnje, nasledio od
Emine. Iznenada me ignu strana rana. Da je ona iva, nita se od ovoga
ne bi desilo. Kako bi bilo dobro da smo mogli nositi teret ivota
nerazdvojni, pazei se meusobno, kao dva zaprena konja koja se poznaju
i navikla su jedan na drugog! Pred oima mi je oivela njena radost na
pragu stare kue onog dana kada sam se vratio iz sudske bolnice.
Te noi sam sedeo do kasno u dnevnoj sobi, potpuno sam, ne znajui ta
da radim. Nikako mi se nije ulazilo unutra. Uspomena na Eminu bila je
toliko snana da nisam mogao da gledam Pakize, iako je spavala. Naroito
zato to sam znao da to nije u redu.
No je bila oblana. Oko pola dva, poele su munje i gromovi. Jedna za
drugom, kao na pozornici, zavese su nestajale u zelenoj svetlosti, a zatim
se ponovo vraale na svoje mesto. Onda se sruio snaan pljusak. Pakize se
plaila grmljavine. Nevoljno sam uao u sobu i legao pored nje. Osetivi me
pored sebe, odmah se probudila. Glasom za koji sam pomislio da je
najsaoseajniji na svetu, mazno je promrmljala:
Opet si radio do kasno, zar ne? Hajri, ti ba ne ume da se tedi!
Tako hladno ne bi zvuali ak ni izvetaeni enski glasovi s reklama na
radiju. Najpre sam pomislio da se ali. Kamo sree da je bilo tako. Ne, ona
je bila ozbiljna. Meutim, znala je da ne radim, i da nema niega to bih
radio. Ona je samo igrala ulogu saoseajne, dobronamerne ene, koja brine
za zdravlje svog mua. Telo mi se sledilo pod njenom rukom prebaenom
preko mog vrata. Kao da je bilo razlike izmeu automata, navijenog sata, i
nje. Setih se tada kako su njena panja i briga rasle iz dana u dana otkako
sam ponovo poeo da radim. Kao da sam ve est meseci iveo u friideru.
Skoro da sam eznuo za danima kada sam za nju, osim u retkim trenucima

230
kada joj prorade hormoni pa me se seti i prie mi, bio nitavan, slabi, lenj,
glup i nesposoban. Tada je makar bila ona.
U prvom momentu poeleo sam da skoim iz kreveta. Ali, tada bi ona
ustala i htela da pria. Bilo je najbolje ostati nepomian. Izvlaei se od
svakog dodira malo pomalo, neprestano sam se grio, i skoro da sam se bio
zalepio za zid. Otvorenih oiju, pomno oslukujui buku koju je stvarao
pljusak, ekao sam zoru. U sebi sam ponavljao: Da li lae, ili je glupa? I
jedno i drugo. Moda je lagala jer je bila glupa. Moda je u pitanju bilo
neto jo gore. Jedino to nije imala bila je linost. Pljusak bi povremeno
poputao, i tada bih je uo kako die. Kada bi makar u snu bila malo
svoja! Na tren sam se blago pridigao i pogledao joj lice. Njene
poluotvorene usne kao da su se osmehivale. Izraz lica je sasvim nestao, kao
u nekim kritinim trenucima. Ovo je bilo potpuno odsustvo oveka! Pa
opet, koliko je samo bila lepa tako, sklopljenih oiju, s poluotvorenom
usnom, dok je jedva primetno udisala, naroito zato to je bila ona. Ali, ta
ju je inilo tako srenom u snu? Kome, emu se smejala? Ovo nije bio
obian osmeh. To je bilo neto to se postie samo snanom emocijom.
Znai, i ona je, kao i moja erka, bila srena. Moda je osetila spokoj jer je
odradila povereni zadatak. Ili je to bilo zato to se otarasila svih nas i nala
pribeite u kutku svoje due. Ukratko, i ona je imala tajnu. Bila je zanosna
i srena jer ju je dosegla, ak i bez svog prisustva. Na trenutak sam bio
ljubomoran na ovo jedinstvo. Malo je falilo da ga zatrujem i odagnam. Ali,
koja bi bila korist od toga? Zar ne bi, kroz koji minut, opet postala ona ista
lutka, isti ovek?
S tom sam se milju ponovo sklupao u svom oku. Pred zoru sam na
tren zadremao. San koji sam za to kratko vreme usnio moda jo bolje
objanjava moje duevno stanje tih dana.
U snu sam se nalazio u predsoblju stare kue. Stajao sam ispred
ogromnog ogledala, paljivo posmatrajui svoje lice. Svaki as sam u sebi
ponavljao: Ne, ovo nisam ja... Da li sam ovo ja?... Nemogue... Lice koje sam
video zapravo nije bilo moje. Meutim, menjalo se iz trena u tren. Toliko
da je oku bilo neuhvatljivo. Onda sam iznenada zauo tetkin glas. Hajde,
zakasniemo!, rekla je, povukavi me. Zurili smo uskim, vijugavim
putevima. Meutim, na svakom koraku meni ili njoj spala bi cipela,
zastajali smo, a onda trkom produavali dalje. Konano smo stigli! ,
uzviknula je. Nalazio sam se potpuno sam na nekom irokom trgu, usred
neke proslave. U pratnji zurli i doboa, stajao sam na vrteki koju su inili,
naslagani jedni preko drugih, veliki isprepleteni krugovi. Pri svakom
okretaju nailazio sam na nekog poznanika, pozdravljao ga, smejui se na
sav glas. Zatim je brzina postepeno poela da se poveava, i odjednom,

231
krug na kome smo se nalazili Demal-beg, Halit Nepogreivi, Selma-
hanuma, moja tetka i ja, otkaio se od osovine i vrtoglavo podizao ka
nesluenim visinama.
Smrtno preplaen, obesio sam se o vrat Sejit Lutfulahove abe. To je bila
ivotinja koju sam jahao. vrsto obeen o nju, pokuavao sam da, s jedne
strane, odagnam misli, a s druge sam netremice posmatrao tetku. Ona nije
bila ni na jednoj od ivotinja s karusela. Letela je sama, u vakuumu.
Pakizin glas me je probudio.
Dii se! Devet sati! Zakasnie na posao!, rekla je.

232
 6

Zavaljena u fotelji, moja tetka je drala predavanje o meni: Drage moje,

ne moete ni slutiti kakav je to ovek! U njega se nikad ne moe pouzdati.
Umesto to ga je nazvao Hajri (Dobrica), moj pokojni brat bolje da mu je
dao ime Hajrisiz (Nevaljalko). Ima tano dvadeset godina kako niti me je
traio, niti se raspitivao za mene. Sve vreme sam se pitala gde li je, ta radi.
Mislite da je lako? Jedini mukarac u familiji! Naravno da ga volim. Bez
njega bi se dinastija Ahmed-efendije Takribija ugasila. Na kraju sam naila
na njegovo ime u novinama. Rekoh sebi, barem da idem da ga traim. Radi
li se takvo ta eni u mojim godinama?
Zaogrnuta crnim alom, s malom japanskom lepezom u ruci, sva u sjaju
dragulja, tako se ona jadala Selma-hanumi i drugim enama. Ja sam nemo
sedeo na kanabetu. Tanije, lagano sam se guio u mnotvu slatkoreivih
prekora, kakve u ivotu nisam doiveo, kao da sam bio ubaen u teglu sa
demom.
Jednom je stigla vest da je stradao u ratu. Moj pokojni mu i ja smo
mesecima bili u alosti. Dala sam da mu se tri puta oitaju molitve iz
Kurana, obeleila etrdeset dana. Ali, sve vreme u sebi sam mislila: nije
njemu bilo nita, vratie se on, iv i zdrav... Tako je i bilo.
Ovo je bila cela istina. Tek to sam se vratio iz vojske, jedan moj prijatelj,
tetkin poznanik, otiavi joj u posetu naao se zateen poto je u uo kako
se u kui prepunoj naroda tokom molitve izgovara moje ime. Po
zavretku, rekao sam tvojoj tetki da se, ako je onaj Hajri koga ja poznajem
istovremeno i njen bratanac, nita ne sekira, iv je. A zna li ta mi je
odgovorila? Znai, jo jedna la. Kakav otac, takav sin! Pazi, molim te!
Da se nije usudio da mi kroi preko praga! Nee se dobro provesti!
Sada me je ta ista tetka sa osmehom posmatrala i sa mnom se hvalila,
saoseajno priala o mom ocu. A da se neko usudio da joj kae kako je moj
otac umro od gladi dok sam ja bio u vojsci, i kako, na insistiranje njenog
mua, umalo nisam zavrio u ludnici tokom afere oko dragulja spravljaa
erbeta, ona bi sigurno rekla da to nije mogue.
U stvari, znala je da ja ne bih priao o takvim stvarima, niti bih se seao
prolosti. Konano sam se bio doveo u red, postao odmeren i vaspitan.
Imao sam prijatelja, Halita Nepogreivog, koji je preokrenuo moj ivot, i
radio sam vaan posao.
Ovo je bio moj prvi dolazak u tetkinu kuu. Tog dana se, uz koktel,
odrao prvi zvanini sastanak Udruenja ljubitelja satova. Tetka je

233
nastavila:
ta se oekuje u ovakvim prilikama? Da rodbina preuzme ulogu
domaina, zar ne? Neka je iv i zdrav, ali moj Hajri se nikada toga ne bi
setio. Hvala bogu da su dole njegova ena i erka...
I zaista, na sofi kraj ulaza Zehra se simpatino podgurkivala s trojicom
mladia. Unutra, u salonu, Pakize je bila u grupi koju su inili Halit
Nepogreivi i Sabrije-hanuma. I moja starija svastika je sigurno bila napeta
kao trkaki konj, ekajui da kucne as kada e ona, u svojstvu slavne
umetnice, pokazati svoje umee. Tetka se nije zaustavljala:
Istina je, nije mi padalo na pamet da bi Hajri, koga od detinjstva znam,
mogao postati ovek tako modernih shvatanja! Isto vai i za njegov posao...
On mu je ak i osniva! A bio je tako povuen! Ali, nema ta, voleo je
satove... Sea se kako si popravljao sat u trpezariji kada sam bila bolesna?
I posle si, ini mi se, izgubio kazaljku.
Na tren sam se uplaio da u uti kako kae: Da si je smesta naao, ili mi
vie ne dolazi na oi! Ne, bila je zauzeta sreivanjem, ak ulepavanjem,
prolosti. A zato da ne; ta nam drugo preostaje nego da sebi stvaramo
klimu pogodnu za ivot? Budui da ne moemo sedeti dok nam je otrica
sadanjosti zarivena u lea...
Poelim da moja poerka lii na Zehru! Kako hoda, prava lepotica!
Sjaj se pojavio u Selma-hanuminim oima. Oboje smo shvatili ta je to
dovelo tetku. Za razliku od mene, ona je patila od samoe. Nije volela svoju
poerku i zeta. Samo, kako je to Halit Nepogreivi mogao saznati? Zato je
koristio ovako zamrene puteve? Kako je pristao da sve rizikuje?
Tetka je zavrila svoju priu u novom tonu:
Dobro sam postupila to nisam dala da se Hajri vena s njom. Time sam,
navodno, naruila zdravlje mom pokojnom Naitu.
ta se tu moglo rei? Sve se promenilo. Morao sam da prihvatim sve
onako kako je bilo, tanije, onako kako mi se trenutno serviralo.
Sinko moj, izgleda da ima sree!
Ugledavi Ekrema pesnika, momentalno je zaboravila na nas: Oh, jo
jedan nezaboravan lik... Iako lan upravnog odbora, taj se ne pojavljuje na
sednicama. Hajde, Ekreme duo, idemo da vidimo kako su nam gosti!
Motrei jednim okom na Nevzat-hanumu, koja se, malo dalje od nas,
koprcala u kandama Demal-bega, siroti
Ekrem se udaljavao zajedno s tetkom. Njima se prikljuilo nekoliko ljudi,
u nadi da e pronai zabavnije drutvo.
Pitao sam Selmu za utiske. Umesto odgovora, rekla mi je: Mnogo vas
voli. Ve ceo sat pria o vama. Ispriao sam joj istoriju naeg odnosa.
Najpre se zagrcnula od smeha, a onda se uozbiljila.

234
 I okruenje velikih ljudi moe biti udno, rekla je. Sav zbunjen, gledao
sam je, pitajui se ta da kaem. Ubrzo nam je prila Sabrije-hanuma. Ceo
dan je bila u pripremama za otvaranja stanice za podeavanje satova na
Taksimu. Tri devojke su odlino spremljene. Od jutros radimo probe. Sve
je kako smo zamislili, samo nam jo nedostaju uniforme. Rekla je Selmi da
moe poeti s radom kad god hoe. U tom je doao Demal i odveo svoju
enu. Tada sam upitao Sabrije-hanumu:
Je l dobila dozvolu od Demal-bega? Mislim, Selma-hanuma?
Nema potrebe za dozvolom, razveli su se... Samo, to je jo uvek tajna!
Demal-begova firma je pred bankrotom, zbog pronevere... Propao je
skroz. Kako da to ne znate?
Po Demal-begu se nikad ne bi reklo. askao je krajnje oputeno s
Nevzat-hanumom!
Demalov izraz se ne bi promenio sve i da umire... Ali, on nije bitan!
Kako je tetka? Blista, zar ne?
Da. Samo, meni nije nita jasno. Kako je postala miroljubiva? Da li su
budalatine koje je izjavila moja ena sluile da se ona namami u
Udruenje? Pojma nemam.
Zato to ne poznajete Halit-bega... Vi mislite da on sve radi planski.
Ispleo je mreu oko vae tetke jer je bogata. Ne! On je samo hteo da mu
budete reklama za Institut. U tom trenutku, ona se pojavila, i on je to
iskoristio. Halit-beg je preduzimljiv na oputen nain. On je za akciju,
korist ga ne zanima.
Udruenje ljubitelja satova inilo je mnotvo lepih, mladih ena i
zgodnih, fino vaspitanih mladia. Bila je to prava elita. Pa ipak, mnoge od
njih znao sam ili iz Udruenja spiritualista, ili iz kafane, ili preko Halit-
bega. U jednom momentu pojavio se i dravnik koga pamtim s Bujukdere.
Kada je doao, ja sam bio pored tetke. Bilo mu je ba milo kada rekoh da
sam njen bratanac. Veoma se zanimao za Institut.
Kako napreduju poslovi?...
Upravo sam hteo da mu odgovorim, kad konobar prinese sendvie s
kavijarom. Dravnik je pogledao u mene, pa u sendvie. Zatim mu, krajnje
usputno, ree da spusti posluavnik na sto. Kasnije je posluen viski. Sa
aom u ruci, Halit-beg nam se pridruio.
Osnivamo jednu prilino veliku zadrugu, gospodine!, rekao je. Za nae
radnike!
Ja sam, neobaveten kao i uvek, procenjivao projekte. Te noi sam od
Halita saznao za svoje uee u projektu pod nazivom asovniarska
banka. Svesno ili ne, postao sam uspean. Samo, ta sam ja to postigao?
ta mi je pripalo osim nelagode to sam se tiskao u ovoj udesnoj,

235
nepreglednoj gomili?

236
 7

Objavljivanje moje knjige ivot i dela ejha Ahmeta Zamanija nailo je na

zaista velike simpatije. Znaajnu linost koju je jednim potezom stvorio
Halit Nepogreivi, okolina je momentalno prihvatila. Skoro da niko nije
sumnjao da je Grejemov proraun pronaen pre dvesta godina, i to da ga je
pronaao na ovek. U stvari, ja sam na insistiranje Halita Nepogreivog
toliko opseno objasnio zanimanje naih predaka za aritmetiku, da se
otkrie Ahmeta Zamanija samo od sebe nametalo kao prirodan rezultat
bilo koje raunske operacije. Pa ipak, kako se tampanje primicalo kraju,
obuzimao me je istinski strah. ta ako se knjiga ne bude dopala ljudima?...
Ako se otkrije da je sve la? Skoro svaki sekund mi je proticao u ovom
strahu. Nou mi san nije dolazio na oi. Halit Nepogreivi se smejao mojoj
panici, koristei svaku priliku da mi kae kako e sve biti upravo suprotno
od mojih strahovanja: Dragi moj Hajri, videete da e se knjiga svima
mnogo dopasti. Vi mislite da la postoji. Ne, nema lai. U ovom sluaju, la
je nemogua. Danas Ahmet Zamani ne moe biti la, naprotiv, on je sama
istina. Znate li kada bi nastala la, i to stravina la? Da je, s delima za koja
smo rekli da ih je napisao i idejama kojima smo ga natovarili, iveo,
recimo, krajem sedamnaestog veka, e, to bi ve bila la. Jer, tada on ne bi
pripadao svom vremenu. Presekao bi ga i proao dalje. To, naravno, nije
mogue. U ovim stvarima ne postoji neto to se naziva la ili istina. Ii u
korak sa svojom epohom, biti ovek svog vremena, to postoji. Ahmed
Zamani je potreba naeg vremena. Samo to je, u ovom sluaju, tu potrebu
obezbedio u sedamnaestom veku, eto toliko... Tako da je on istina nad
istinama. Prole noi smo zajedno sluali vau tetku. Priala je da loza
Ahmet-efendije Takribija see do doba Mehmeda Osvajaa. Da li se neko
usprotivio? Ne, veinom su prihvatili. Zato? Jer se ova misao oslanja na
dve velike injenice, a to ste vi i vaa tetka. Poto ste vi to prihvatili, stvar
je reena. Ima li neto normalnije nego vratiti dve tako omiljene linosti
daleko u istoriju? Ali, vaa tetka bi se obrukala da je to uradila pre deset
godina. Jer, ni vi ni ona niste pre deset godina bili to to ste danas. Tada bi
svi rekli: Boe, boe, moe li biti neto smenije od toga da ljudi koji se
nisu trebali ni roditi trae pretke iz doba Osvajaa? Ba kao to kae
izreka: Ne moe se golja u hrastovom sanduku sahraniti... Lau sigurno. U
suprotnom, trebalo bi da odaju utisak plemstva i aristokratskog porekla...
Ali, sada to ne govore! Evo, jo jedan primer... Otkako je tetka postala
svedok vaeg uspeha, promenilo se njeno miljenje ne samo o vama ve i o

237
vaem ocu. Kako je govorila o vaem ocu pre neko vee? Je li neto slagala?
Ne. Samo je sadanje oseanje prenela u prolost. To da je Ahmet Zamani
uestvovao u opsadi Bea ispalo je odlino. Jedan tako vaan ovek se ne bi
smeo izuzeti iz tako velikog dogaaja. Znate, ja sam opinjen vaim
otkriem. To je poput Geteovog uea u Francuskoj revoluciji i bici kod
Valmija. Ovaj veliki ovek je stalno bio u kontaktu sa svojim vremenom.
Nasuprot njemu, Ahmed Zamani nije postao heroj rata, to dokazuje da su
vam misli odmerene. Niko ne moe da radi sve. Neka se drugi die
junatvom! U sutini, da se dogodilo tako neto, na primer da je Ahmet
Zamani osvojio neku tvravu, to svakako da ne bi promaklo hroniarima.
Prava je srea to ste u mladosti proitali njegov traktat pod nazivom
Priroda sporazuma u branim pitanjima. Da niste, ne bi imao ko da pria o
ovom znaajnom delu, ono bi zauvek nestalo. Kako e svima biti ao to su
nestali i ovo delo, i knjiga o merenju vremena! I to to ste ukazali da su ova
dva naslova zapisana na poleini jednog starog spisa u biblioteci na
Nuriosmanije takoe je vrlo dobro. S tim da se ovde osea vae poznavanje
klasine kole pisanja. Ne, dragi moj, napisali ste remek-delo!
Drugom prilikom, rekao je:
Uhvatiti poetni zalet na poetku nekog pokreta isto je toliko vano
koliko i stvoriti ga. Vi ste na ubrzali tako to ste ga povezali s prolou.
Posebno zato to ste nae pretke prikazali kao reformatore i moderne
ljude. Nijedan ovek ne bi da se svaa s prolou. Zar istorija postoji samo
radi kritike? Zar nikad neemo sresti nekog ko nam se dopada i koga
volimo? Videete, svi e biti sreni zbog ovoga!
teta to je nekolicina kvazinaunika pokuala da pokvari vrlo
prijateljsko interesovanje okoline. Drznuli su se da kau da je knjiga od
poetka do kraja izmiljena, i da ovakav ovek nije postojao.
Da sam tek poinjao da piem knjigu, radovao bih se tim kritikama: 0,
hvalim te, boe! Ako nita, mogue je naii na prisebne ljude... Eto, oni se
ne mire s laima. Ima li vee sree od toga?
Meutim, promenio sam se. Tokom est meseci, koliko sam radio na
knjizi, do te mere sam poprimio disciplinu Halita Nepogreivog, da vie
nisam olako primao svaku kritiku. A tu se umealo i moje dostojanstvo
pisca.
Povrh toga, zavoleo sam Ahmeta Zamanija, i svaka sumnja u njegovo
postojanje teko mi je padala. Ukratko, ono to je Halit Nepogreivi nazvao
relativnost, ja sam iveo kao da je bila istina.
Iz ovog perioda vredi pomenuti dva dogaaja. U jednom je neki ovek iz
engelikoja tvrdio da je praunuk Ahmeta Zamanija u petom ili estom
kolenu i, pokuavajui da promeni prezime, traio je da posvedoim

238
tanost porodinog stabla. Naalost, nisu postojali originali porodinog
stabla i potvrde iz vakufa koju je podneo kao dokaz. Imao je samo
svojeruni prepis. Da zadovoljim istinu, bio sam primoran da ga odbijem.
Reakcije tampe na ovaj dogaaj uzrokovale su dodatne hvale na moj
raun. Svi su se bili zaudili koliko sam oprezan u ovim stvarima. Delom se
zbog toga povealo i interesovanje za knjigu. Halit-begu se mnogo svidela
moja nepokolebljivost u ovom sluaju. Jedino je Zehri bilo ao: Jadniak je
moda stvarno potomak Ahmeta Zamanija.
Sve i da jeste, naeg sigurno nije! ovek nije ni postojao, uutkivao sam
je.
Drugi dogaaj je bio uspeh prijatelja iz Udruenja spiritualista da, posle
mesec dana uzastopnog pokuavanja, prizovu duh Ahmeta Zamanija. On se
u ovom razgovoru ak bio pobunio zbog nekih mesta u knjizi. U
potpunosti je odrekao da je mucao i ukao, i dao je opsenije informacije o
svojim duhovnim naelima i svom putu. Piui o ovome, novine su uinile
da se stvar razbukti. Najudnije je bilo to to se razgovor zavrio
pokojnikovom zahvalnicom. I ovoj zahvalnici, prvoj pristigloj s onog sveta
u svet pisane rei, ukazana je duna panja.
Poslednja kritika vezana za Ahmeta Zamanija, ona koja je najvie
uzburkala okolinu, dola je od Demal-bega. Oduvek je bivi mu Selma-
hanume bio moj neprijatelj. Saznavi za moje sve uestalije kontakte s
njegovom bivom suprugom, sasvim je pobesneo. Nije propustio priliku da
na ovakav nain svom snagom navali i na mene i na Institut. Poto je bio
roeni laov, umesto da odmah opovrgne postojanje Ahmeta Zamanija, on
je na njegovo mesto postavio drugog oveka. Prema Demal-begu, Ahmet
Zamani nikada nije iveo. Ali je, u to vreme, postojao izvesni Feni-efendija,
koji se druio s uticajnim ljudima, oboavao cvee, zanimao se za
mehaniku. On je, zapravo, bio taj koji se bavio satovima i vremenom. Mi
smo Zamani-efendiji pripisali Feni-efendijina dela. Razlog za ovo bio je
vrlo providan ime Zamani je bila najloginija i najprirodnija reklama za
na Institut. Tako da smo zloupotrebili istorijske injenice u reklamne
svrhe.
Da stvar bude udnija, Demal-beg je izjavio kako je lino video i
proitao knjigu o merenju vremena koju smo pripisali Zamani-efendiji i
vie puta ustvrdio da je njegova knjiga o suprotstavljanju braku s vie ena
potpuna izmiljotina.
Iskusnija taktika od ove nije se mogla nai. Demal-beg je iskoristio nau
la da bi nam zadao udarac. Umesto da ulazi u raspravu u kojoj bi se do
kraja smenjivala gledita za i protiv, on se kao obruem okruio delom
lai, i odatle nas napadao i udarao, ostavljajui dublji trag. Od momenta

239
objavljivanja ove neobine kritike, pojavile su se sumnje u postojanje
Ahmeta Zamanija. Ni serija konferencija za tampu koje je Halit
organizovao, ni odgovori koje sam ja pisao i objavljivao, nisu vie mogli
odagnati sumnju. Uspeh knjige je bio uzdrman iz korena.
Tog dana kada se lanak pojavio, bio sam u Selminom drutvu. Tanije,
tog jutra, kupivi novine, ona bejae dola u garsonjeru u kojoj smo se
obino sastajali.
Vidi kako zmija sike na tebe!, rekla je. Kada sam u novinama koje je
rairila ugledao svoju staru sliku pored njegove, malo je falilo da poludim.
Demal-beg se nije libio niega da me ponizi.
Poinjao je reima: Prostak, prevarant i arlatan koga sam zbog loe
naravi i sklonosti laima bio primoran da otpustim kada je svojevremeno
radio u mojoj firmi kao sitan inovnik..., da bi zakljuio: Jedina osoba
koja snosi istinsku odgovornost za ovo falsifikovanje dela, imena i ivota
istorijske linosti koje je uinio ovaj neznalica koji ne zna ni prost raun, a
kamoli da pria o proraunu sitnih delova sekunde, jeste Halit-beg!
Tog dana sam pomislio kako mi se u momentu rui ceo svet. U stvari,
tada sam sagledao koliko je dugaak i bespovratan bio put koji sam preao
za samo godinu dana. Nita nije moglo biti stranije od ovakve sudbine.
Novac, status i slava, koji su, uavi poput maioniara u moj ivot,
iznenada otvorili mnoge puteve, sada su odjednom odlazili. A najstraniji
je bio udovini i jezivi blesak u oima Selma-hanume, blesak s kojima sam
se sretao od poetka nae veze.
Mislim da sam posle tog dana, ili bolje, posle tog straha, vrsto prigrlio
posao u Institutu i stvarno ga se prihvatio. Ne, ovo nije bilo pitanje lai i
istine, ovo je bilo pitanje ivota i smrti. U sebi sam ponavljao: Moram ve
jednom da shvatim da su neke ideje previe lepe i luksuzne za mene...
Mogao sam ponovo ostati bez sutranjice, bez iega. Opet bih zavrio na
ulici. Vratili bi se stari dani, s tim to bi sada, posle tolikih blagodeti na
koje sam se u meuvremenu navikao, oni bili znatno bolniji i
nepodnoljiviji. Usamljenost, nesigurnost, ponienje... Lepa polunaga ena
to s osmehom stoji naspram mene ve mi je izgledala kao neki daleki san.
Sve je moglo nestati i taj lepi, skroviti stan u kome sam je posmatrajui
more u izmaglici prolenog jutra ekao, i ta intimna atmosfera, a zatim i
celo mnotvo stvari koje behu inile moj dotadanji ivot. Proleno cvee
koje je Selma-hanuma pri dolasku donela i svojeruno smestila u vazu kao
da je uvelo u tom trenutku.
Iznenada je zazvonio telefon. Nervi su mi bili toliko iskidani da mi se
njegov zvuk uinio straan i neizdriv, kao da objavljuje smak sveta. Tako
je zaista i bilo. Podseao me je na spoljanji svet. To je bio njegov napad na

240
ovu sobu. Znao sam da je sve izvan nje moj neprijatelj. Pretrnuo od straha,
podigoh slualicu. Poluironian glas Halita Nepogreivog doao mi je kao
osveenje.
Jesi li video?, upita.
Da, sada sam proitao... Propali smo! ta da radimo?
Najpre:
Ceo svet nam se sruio na glavu, a ti se zabavlja!, zafrkavao se.
Zatim:
Ne obaziri se previe! Ali, stvar treba shvatiti krajnje ozbiljno! Mogao bi
odmah da napie neki oprezan odgovor! Ja u se, s moje strane, potruditi
da mu pronaem slabu taku. Javnost e neko vreme biti zaokupljena
ovim. Ali, sutinski je vano da smislimo neto to e sve zaprepastiti.
Razume? Neto sasvim novo... Stvar takvu da zaudi i prijatelje i
neprijatelje! Institucija poput nae ne odustaje ni na sekund da bi bila u
ii zbivanja. Imaj to na umu i tako postupaj!... Sve dri u glavi! Treba se
uzdati u sreu!
Prazne rei! , rekoh. Gotovo je. Sa mnom su udarili na vas. Nemamo
izlaza! Nema druge do da pokupimo stvari i da odemo!
Na ove moje rei, Halit Nepogreivi se zasmejao na sav glas.
Nema ansi, drue moj! Ja ostajem gde sam, a i ti takoe! Ljudi koji
tragaju za velikim ciljevima ne povlae se pred neprijateljem tako lako...
Njegova hladnokrvnost i vera u sebe ubijale su me u pojam. Na trenutak
sam posumnjao u zdrav razum mog dragog mecene. Da li je on svestan
ozbiljnosti situacije? Kao da mi je proitao misli, odjednom se uozbiljio:
estok udarac, nema ta! Nikad mi ne bi palo na pamet. Demal-beg
zna kako se obraunava s lai. Laima se moe suprotstaviti samo druga
la. U ovakvim sluajevima, insistiranje na istini postalo bi slabano
teranje inata. Udario nas je naim orujem. Ali, ti ignorii! Ja se ovde
obino oslanjam na sreu... Hajde da se vidimo veeras!
Halit Nepogreivi je tano znao kako stoje stvari. Samo je jednu stvar
prevideo. Kako sam mogao da se uzdam u sreu, kada je tu bio Demal-
beg? Nije li on bio moja zla kob? Godine sam proveo stenjen u rupi u koju
me je zgurao, sve dok mi sluaj nije poslao Halita Nepogreivog. I, u
momentu kada sam konano doao do malo daha, ponovo je iskrsao ispred
mene. Ba je udna ljudska dua dok sam o svemu tome razmiljao, bio
sam zaboravio da je ena ovog oveka pored mene; celim telom privivi se
na moje rame, grickala mi je ui i ekala nenosti i milovanja. Istina je da
nisam bio umean u njihov razvod. Uprkos tome, bilo je tu neto to mu se
nije dopadalo.
Neposredno posle razgovora s Halitom, telefon je ponovo zazvonio.

241
Ovaj put bio je to Demal-beg. Svojim kao i uvek uzvienim samouverenim
glasom, koji je bio toliko hladan da bi momentalno mogao ceo jedan pol
okovati ledom, rekao je, ba kao nekad:
Hajri-bee, ako naete slobodnog vremena, molio bih vas da bacite
pogled na dananje novine. Naii ete na jednu vest koja e vas veoma
obradovati!
Bez brige, Demal-bee... Jutros mi je svratio jedan stari prijatelj i
doneo ih...
Zalupio sam slualicu.
Iako se razveo od Selme, Demal-beg je bio ljubomoran na mene.
Saznao je za nae skrovite. Pratio nas je. Mi smo bili njegov problem.
Ceo moj svet se odjednom sveo na Demal-bega. Podigavi jednu obrvu,
Selma je razmiljala:
Nikako mi ne ulazi u glavu, rekla je, niti e... Ti ne zna, niti bi mogao
znati, kako nije mogao da me smisli. Kako sam bedna i minorna bila ja u
njegovim oima. Moj kuni nadimak je bio Vetaki cvet. Ne bi sa mnom
izaao na ulicu ako na grudima ili reveru nisam nosila vetaki cvet. Stalno
bi govorio: Da nosi, nego ta... kako ja tebe vuem sa sobom! I ako bi
neko pohvalio moj cvet, on bi se onesvestio od sree. Ah, taj njegov zmijski
osmeh i pogled...
Suvino je rei da Selma nije bila samo moja draga. Jednim delom, ona je
bila i moja osveta za frustracije iz prolosti. Zahvaljujui njoj, mogao sam
za prole dane rei: Ma, pustite, molim vas... Sramota... Jedina osoba pred
kojom sam bio poniavan sada je u mom naruju. Zar je bilo neeg osim
nje? U ljubomori mog nekadanjeg gazde bilo je neeg udnog, to mi se
dopadalo i uveavalo moju sreu, neka vrsta slatkog nadraaja. Trebalo je
da u ovoj eni pronaem spas.
I ja i Halit Nepogreivi smo odgovorili Demal-begu. U onome to sam ja
napisao, zauzeo sam stav povreenog oveka. Svakoga je mogla snai zla
srea. I mene je bila snala. Kao to se ispostavilo, to je bila nepravda.
Nisam verovao da bi mogao da prui ijedan dokaz kojim bi se potvrdilo
odsustvo morala i neiskrenost u meni. Otkad znam za sebe, bio sam
moralan. On me je isterao s posla nakon to je uvideo da me ne moe
zgaziti... Drugi lanak je, opet, sav bio u znaku rtve. Ali, ovog puta sam
diskretno nagovestio da posedujem neka saznanja o firmi. Na konferenciji
za tampu koju je odrao Halit Nepogreivi bilo je malo ee, dok je izjava
Udruenja ljubitelja satova otvorila estoku paljbu. Ali, ni Demal-beg nije
posustajao, nastavljao je s napadima. Neophodno je bilo smisliti neto u
potpunosti drugaije. Neto to bi celu stvar bacilo u zaborav, a nas iz ove
prie izvuklo neukaljane! Ne seam se da sam se ikada namuio kao tih

242
dana. Ali, nita nisam uspevao da smislim. Ni ja, ni Halit Nepogreivi
nismo mogli da pronaemo izum kojim bismo ponovo pridobili javnost.
Kao da smo plivali po suvom. Nae misli teko da su mrdale od uobiajenih
stvari.
S druge strane, Demal-beg je Selmu i mene pratio u stopu. Gde god da
se sastanemo, telefonirao bi nam. A i Pakize je dobijala anonimna pisma.
E, ba tih dana, dok sam jedne noi pratio partiju begemona izmeu
moje ene i Halita Nepogreivog, pao mi je na pamet gotovinski sistem
kanjavanja, koji sam ve ranije pominjao. Da pokaem koliko je jadna i
bezizlazna naa situacija bila, istog trena sam mu ga ispriao.
Traio sam, traio, i ovo sam naao... ujte moje konano reenje!...
Ali, bacivi kockice, Halit Nepogreivi je ve bio na nogama. udna
magla mu se spustila na oi.
Ispriaj jo jednom, hoe?, traio je da ponovim.
Nisam ni zavrio, a on je skoio da grli moju enu.
Spaseni smo!... Pobedili smo, Hajri! Kakav podvig!..., urlao je.
Za tri dana je na nain gotovinskog kanjavanja, sa svojim
nagraivanjem, lutrijom, bonusima, snienjima, postao itav sistem. Halit
Nepogreivi je obelodanio moj izum i njegov holivudski metod. Kroz
nekoliko nedelja svi su zaboravili na Ahmeta Zamanija. Institut za
podeavanje vremena je zavredeo naklonost i uvaavanje kakve nije
dostigao ni kada se tek pojavio. Zatim su dole i ekipe za podeavanje
satova po selima, koje smo obrazovali uz pomo Udruenja ljubitelja
satova. Stanice za podeavanje satova su se ionako ve bile namnoile.
Grad je bio na. Bujice mladih devojaka i mladia, u uniformama koje je
kreirala Sabrije-hanuma, s bedevima na kragnama, motali su se naokolo,
unosei radost u na drutveni ivot.
Tako je sve dolo na svoje mesto. Ponovo smo postali junaci dana,
snaniji nego ikad. Ljudima se sviao moj prijateljski nastup. Svakog dana
iznova su hvaljeni moja udesna prolost, inovativnost, otvoreno srce. Nije
bilo drutva koje me nije htelo za sebe! Ako ete iskreno, uopte se nisam
ustruavao da osetim pravi ukus slave. Moje naoare, kiobran, eir, skoro
nikada nestavljen kako treba, moja odela malo ireg kroja, jednostavnost i
spontanost u ophoenju, ukratko, sve na meni, poev od brojanice, bilo je
skrojeno da nahrani ovaj uspeh. Gde god da sam iao, ljudi bi me okruili,
trailo se moje miljenje o svim pitanjima. Bio sam voljen, jer sam iveo ne
naruavajui drutvena merila.
Pa ipak, i dalje je postojao Demal-beg kao moje prokletstvo. Bilo kako
bilo, on e se jednog dana odnekud stvoriti, i tog dana kada se opet pojavi,
svemu e doi kraj. Kada bih to pomenuo Halitu Nepogreivom, on bi se

243
ljutio i korio me: Razmiljate tako jer ne verujete u posao koji radite,
govorio je. Ako se ovek upusti u neki posao samo iz interesa i jedino na
njega misli, on e na kraju, kao i vi, kriviti sebe! Dobro, ali zar ovo nisu
razliite stvari?
Ne, ni u kom sluaju... Da nema ovog crva u vama, ne biste se plaili ni
Demal-bega, niti ikoga drugog. Strah se u vama raa iz nedostatka vere u
sebe. Vi ste cinik. Radite samo za pare, razmiljate jedino o individualnoj
srei. Zar nije tako bilo i odmah po otvaranju institucije? Plaite se, jer bi
vam skresali slubeniku platu? Ne odvraaste li vi mene od svakog
napora? im je opasnost malo prola, moj dragi dobrotvor se vraao
starom nainu govora, opet je poinjao priu o velikim idejama.
Nesumnjivo, nije pogreio. U ovom poslu on je odreivao pravila igre. Tako
misliti i tako se ponaati bilo je nuno.
Meutim, za mene je postojao drugi problem. Demal-beg je bio moja
muka iz prolosti. Deo mog ivota. Pritajeno, kao bolest koja eka trenutak
da se razbukti, iveo je u meni.

244
 8

Naposletku se to i desilo. Poslednji put sam se sreo s njim krajnje

neoekivano. Istina, prilikom poslednjeg susreta nije se sruio Institut,
para mi nije ponestalo, moj poloaj se nije uzdrmao. Ipak, i ja i Selma smo
bili pod utiskom mesecima. Jednog jutra, samo to sam otvorio novine,
proitah kako je njega i Nevzat-hanumu ubio bivi Zejnep-hanumin mu.
Posle poinjenog dvostrukog ubistva, Tajfur-beg je izvrio samoubistvo.
Pismo koje je iza njega ostalo rasvetlilo je sluaj koji je Selma-hanuma
tolike godine pratila, idui vijugavim stazama. Sabrije-hanuma je bila u
pravu. Zejnep-hanuma se ne bee ubila, kao to se mislilo. Ubio ju je njen
mu, budui ludo zaljubljen u Nevzat-hanumu. Policija bee pronala
dnevnik koji je mlada ena godinama vodila.
Ovaj trostruki zloin imao je za mene znaenje potpuno drugaije od
tragedije. Odbojan, zao, nepodnoljiv i surov, ovek koji je gde god se
pojavi bio omraen i meu ljudima se kretao kao korpija, vitlajui repom
na sve strane, Demal-beg bee skonao kao ljubavni heroj, na nain na
koji to nije trebalo da se desi. Ova strana prie bila je smenija nego to je
trebalo. A moda je sudbina osmislila ovakav kraj ne bi li se na ironian
nain osvetila oveku koji je u svakom trenutku nepokolebljivo vladao
sobom, liavajui sebe svih ljudskih slabosti. Bilo je nepojmljivo da jedan
Demal-beg voli, a kamoli da umre za tu ljubav. Nema sumnje, on prvi bi
se, mada nesvestan da je u pitanju sprdnja, smejao smenoj i apsurdnoj
strani sluaja. Ja?, rekao bi napuenih usta. Nemogue!... On je navikao
da prikleti ljude i njima upravlja nevidljivim, prijavim uzdama, trujui ih
sitnim udarcima svog repa. I jedino tako je hteo. Ipak, ovakva smrt je toliko
promenila sliku o njemu da su se mogli prevariti ak i oni koji su ga vrlo
dobro poznavali. A pogotovu je u uspomeni onih koji su za njega prvi put
uli u svetlu ove smrti, mogao iveti kao potpuno druga linost.
udno, ali, da je sluaj tako hteo, on je kad su u pitanju ljudi koji su ga
znali samo preko novinske hronike, mogao umreti i kao kakav svetac ili
estiti lan zajednice. Nesumnjivo je zloin uvek vrlo rava stvar. Ipak, da
je Demal-begu bilo sueno da nastrada od ljudske ruke, prvi ko bi ga sreo
morao ga je ubiti zbog svega to je on bio zbog njegovog malog nosa,
nepravilnog uskog ela, blistavog i negovanog lica, glasa nazalnog i
ulizivakog, ljateih sitnih oiju to vrebaju poput oiju grabljivice.
Meutim, nije tako bilo. Na silu je uao u jedan tragini roman koji su od
poetka do kraja ispunjavali nesporazumi, da bi na vrhuncu prouzrokovao

245
i smrt jedne lepe i povuene, mile i nesrene ene, za koju okolina nije
imala nimalo razumevanja. Ovde se nalazila sva neloginost.
Bila je to zaista udna sudbina za oveka koji je, jo sa pet godina, u
jednoj kui u koju je s majkom odlazio u posetu vadio iz akvarijuma sve
ribice redom, oslepljivao ih, a potom ih vraao nazad u vodu, smejui se
njihovoj borbi za opstanak.
Demal-beg je celog ivota bio takav. Svakom oveku koga je poznavao
inio je manje-vie isto to i ovim ribicama. Istina, nikome ne bee iskopao
oi. Ali se poigravao dostojanstvom svakoga na koga je naleteo. Tako lepa
ena kao to je bila Selma, koja je ostavila dobar deo ivota uzalud, poela
je da ivi istog trena kada se od njega razvela. Istog dana kada je umro,
proli su napadi guenja iskusnog i uglednog advokata Nail-bega. Nikome
Nail-beg nije priao o svom odnosu s Demal-begom. O tome nita nije
znala ak ni naa prijateljica Sabrije-hanuma, ije su ui uvek bile u
pripravnosti i od koje sam kupio informacije o Selmi naravno, tada nisam
otvoreno pitao ve vrlo nevoljno i kroz priu. Ali, onog dana kada smo
Demal-begu davali poslednju poast, sedei u istim kolima, i ja sam ga
doiveo kao drugaijeg oveka. Bee skoro kao tek roeno bie. U jednom
momentu, kao da mi je rekao: Stidim se sebe!
Odjednom, ovek koji je sve to napravio, u glavama stotine hiljada
mladih ljudi bez ivotnog iskustva, koji svoj san o srei nisu pretoili ak ni
u jeftine ljubavne prie, postaje povezan s mladom, lepom devojkom s
kojom nema nikakve veze. Isto kako je uao u Selmin ivot, a da nikako
nije bio njena polovina, tako je uao i u njenu smrt.
Sreo sam Tajfur-bega svega nekoliko puta. U nekim trenucima izgledao
mi je kao hladnokrvan, proraunat ovek, ili pre kao osobenjak. Ispod
njegovog dostojanstvenog i plemikog dranja mogla se kriti gomila
slabosti. Mogao je poiniti svaki zloin pod uslovom da ga je unapred
isplanirao. Ali, nije bio ovek koji bi telo oveka koga je ubio tako lako
iskasapio na komade. Pa ipak, Demal-bega bee uinio skoro
neprepoznatljivim. udno, ali najvie posekotina od noa pronaeno je na
licu. Ovo je za mene bilo vrlo znaajno. Ubica koji je bio toliko priseban da
je, nakon svega, zabeleio vrlo jasan redosled dogaaja, bee izgubio
kontrolu naavi se pred ovom facom. Konano, postoji mesto u pismu gde
svedoi o tome.
Demal-beg je bio od onih koji provaljuju u ivote drugih. Tako je oas
posla skliznuo u ivot Nevzat-hanume. On je bio od onih koji u ljudima
trae svoju smrt. Ali, bilo je sutinski besmisleno to je Nevzat-hanumin
ivot mogao nekoga toliko izludeti da se pobuni po cenu ivota.
Bilo je prirodno da na prijatelj Ekrem pesnik zavoli ovu neujnu enu,

246
tako uurenu u svom oku. Nevzat-hanuma u svemu tome nije snosila
nikakvu krivicu. U njenom ivotu ne bee nikog osim njenog mua. Kao to
sam rekao, liila je svoje telo svake ulnosti istog dana kada joj je mu
umro. Najpre je celog ivota bila rtva ucene Tarif-bega, koji je ubio svoju
enu jer se nameraio da se oeni njome, a onda, kao da to nije bilo
dovoljno, postala je meta Demal-bega, koji je nekako saznao za ovaj
dogaaj.
Nevzat-hanuma je celog ivota ivela pod pritiskom okoline. Ljubomora,
ljubav, inat, uobrazilja, manija gonjenja, ovozemaljska raskalanost, strast
za posedovanjem, znatielja... ukratko, ovu lepu enu bee opkolila cela
okrutna i zastraujua mainerija ljudskog duha, nastojei da je pretvori u
sopstvenu senku.
Gotovo celo njeno okruenje ulazilo joj je u ivot uvek da bi je
optereivalo, a skoro nikad se ne trudei da je razume.
U detinjstvu je podnosila ljubomoru zle i runije starije sestre. U vreme
kada se sestra, zahvaljujui bogatstvu oca, udala, a ona se doepala malo
mira, pojavio se njen mu, Salim-beg. Ova boleljiva kukavica,
beskarakterni sebinjak kome je uitak bio da stalno kuka, iznenada je
umislio da je voli i, nakon viegodinjeg navaljivanja, uspeo je da ovu
neiskvarenu prirodu ubedi ne ba da ga voli, ali bar da misli da je tako.
Meutim, ve u drugoj nedelji braka ona je shvatila ne samo da ne voli
svog mua ve i da e ga teko ikada zavoleti. Salim-beg bee bezlian i,
pride, pokvaren u svemu. Na kraju krajeva, on nije ni voleo svoju enu.
Ono to je on nazivao ljubavlju bilo je, u stvari, muenje. Njemu se jedino
svialo da je poseduje. A mogao je da voli samo kada shvati da e neto
izgubiti. Povrh svega, on je dostojanstvo tumaio na vrlo specifian nain.
Kao i svi bezlini ljudi, postojao je samo sa svojim okruenjem i unutar
njega. Kada je Nevzat-hanuma uvidela da stvar nee ii, na njen predlog da
se razvedu, on je odgovorio: Ima li smisla, ta e rei ljudi, moji prijatelji?
Ti si, izgleda, reila da me obruka pred svima? Zaboravi, ja bez tebe ne
mogu da ivim! I tri godine ovako. U to vreme, iznenada jedne noi, umro
je Nevzatin otac, koji je due vreme patio od sranih smetnji. Par dana pre
smrti, predoseajui da njegova mlaa erka, koju je mnogo voleo, nije
srena, izgovorio je nekoliko reenica koje su u porodici protumaene kao
da je jedini uzrok njegove smrti bio Nevzatin brak sa Salim-begom. Tako se
sirota Nevzat nala izmeu dve vatre. Tree godine ovog nestvarnog i
bljutavog ivota koji je podnosila zbog brige ta e rei muevljeva
rodbina, komije, prijatelji, a moda ak i vratar s ulaza u zgradu za
vreme sluenja vojnog roka, Salim-beg je stradao u nesrei koju je,
najveim delom, sam prouzrokovao. Tragedija Nevzat-hanume leala je u

247
elji njenog besprizornog mua kome je brani ivot dozlogrdio, i koji
ene i ljubav uopte nije shvatao, ispoljavajui ljubav samo kada je
ljubomoran ili kada shvati da e biti ostavljen da ponovo pomene
beznadenost i samoubistvo u pismu koje bee napisao vee pre nego to
e rtvovati gotovo ceo bataljon u nesrei do koje je dolo zbog njegovog
kukaviluka. Zapravo, svi oevici nesree izjavili su da do nesree nije
dolo namerno. Salim-begu je bio dodeljen najpitomiji konj za vebanje u
bataljonu. Osim malo plahovitosti, nita drugo nije bilo ubeleeno u njegov
dosije. Salim-beg bi obuzdao ivotinju da se nije odjednom toliko uplaio.
ak i da se izravno bacio na zemlju, ivotinja bi ostala da stoji po strani.
Na kraju je jedan nepoznati jaha angaovan da ponovo izvede ceo
postupak, pa je utvreno da konj automatski staje. Ukratko, veliki strah i
neumenost uinili su da konj izmakne kontroli i prouzrokuje nesreu.
Iako je svako za ovo znao, Nevzat-hanuma je zbog pisma bila uverena da
je njen mu izvrio samoubistvo. Meutim, ni rodbina Salim-bega nije
verovala u to, opet na osnovu njegovih pisama. Samo to su ova pisma bila
drugaija od onih koja je njoj slao. U njima su postojale pritube druge
vrste, vie usmerene protiv mlade ene.
Povrh svega, njegova majka, koja svog sina nije nimalo volela, smatrajui
ga podmuklim, nesposobnim i beskorisnim, videla je u ovoj smrti priliku da
se preseli u udoviinu kuu. Pod njenim uticajem, ivci Nevzat-hanume su
totalno popustili. Malo posle, ovoj zaveri i unutranjem slomu pridodata je
i sumnja Zejnep-hanume, poto je shvatila da je njen mu zaljubljen u
Nevzat.
Ludo zaljubljen u Nevzat-hanumu, Tajfur-beg je, poinivi ludost da
ukloni svoju enu u nadi da e nju primorati na brak, koristei se krajnje
neuobiajenom logikom njoj pripisao ovo delo. I tako, ne raunajui oevu,
tri smrti behu natovarene jadnoj eni na lea. Zgnjeena teretom neijih
snova, skrivajui se iza nemih, iskrenih osmeha, naa Nevzat je ivela
svoju udesnu sudbinu. Bez njene krivice, ljudi su umirali, ubijali jedni
druge, i za sve to je ona bivala okrivljena. Da je bila neka malo
ambicioznija osoba, ili da se u njenom biu nala trunka bezobrazluka i
samoodbrane, sigurno bi zbacila ovaj teret i iz svega se izbavila. I dalje
nikome nije bilo jasno zato je sakrila Zejnep-hanuminu smrt od policije.
Saznavi za ove dogaaje, nesvesno sam se setio komentara moje erke,
koji sam ranije pomenuo. Dok je svojevremeno pokuavala da dokui na
haotini ivot, rekla mi je: Mi smo ljudi optereeni krivicom. Mislim da
se u toj reenici nalazi klju za ceo dogaaj. Nevzat-hanuma je bila od onih
koji sebe okrivljuju i za ono to nisu uradili. Moda ju je tome nauilo
porodino vaspitanje ili detinjstvo koje je provela trpei sestrinu

248
ljubomoru. Prema reima Sabrije-hanume, ova duevna osobina je poela
da se formira kada je kao mala pokuala da se ubije zbog sestrinih lai. Po
svemu sudei, bila je osoba koja se ne suprotstavlja.
Uprkos svemu, Salimova smrt je za nju bila problem, pogotovu zbog toga
to se ubio. Otuda se javilo interesovanje za spiritualizam. Priu o Muratu
je izmislila njena svekrva, sa ciljem da je maksimalno dri u izolaciji. Ona
je bila ta koja se javljala na telefon. Njen duboki glas mi je zaparao ui ve
prilikom prvog susreta. Zvuci cimbala, frule, brodske sirene, mora da su bili
plodovi mate nastali u prisustvu lepotice. Cesto sam tokom ivota viao
da ljudi pothranjuju lai, bilo da su upetljani u njih ili ne. Zato me uopte
nije iznenadilo tumaenje Sabrije-hanume.
Malo posle, ovoj dvostrukoj uceni pristupila je i Sabrije-hanuma, koja je
veoma volela Zejnep i koja je celu stvar doivela kao policijsku istragu,
poto je, uglavnom zbog svoje usedelike psihologije, verovala da postoji
ozbiljna veza izmeu Nevzat i Tajfur-bega. Ukratko, bee se udvostruio
pritisak na jadnu devojku. A jo kasnije, usledilo je Demal-begovo
uplitanje. Dok je Salimova majka bila iva, ni Demal-beg, ni Tajfur-beg, ni
Sabrije-hanuma nisu mogli mnogo da se muvaju po kui. ak i
spiritualistiki ogledi, za koje se prialo da se izvode u kui, bili su
Muratova preuveliavanja. Kad je starica umrla, oboje su oslobodili teren.
Prema Sabrije-hanumi, u osnovi Demalove privrenosti Nevzat-hanumi
bio je novani problem. Izbaen s posla zbog pronevere, Demal-beg se
izvukao pokrivi dug imetkom ostalim iza Selminog oca, i hteo je da se
oeni sa Nevzat zbog novca. I, poto mu je to bila jedina nada, navalio je
na devojku svom snagom.
Selma je pak govorila da je on, iako se ne moe zanemariti uloga novca u
celoj stvari, ve due vreme bio slab na Nevzat. Demal je bio razvratan, a
posebno su ga privlaile stvari do kojih se teko dolazi. Mogue je da ga je
kopkao nain na koji je Nevzat ivela, tako zatvorena u sebe... Prema
Selminim reima, ovakav odnos izmeu Demal-bega i Zejnep-hanume je,
ak, postojao od ranije.
Tajfur-beg uopte nije mogao da shvati Nevzat-hanumu. Mislio je da se
devojka upetljala u tajnu vezu s Demalom. U pismu koje je ostavio
neposredno pred smrt, ljubomora, bes, pa ak i osveta, bili su zastupljeniji
od ljubavi.
Tragedija Nevzat-hanume bila je u tome to su njen ivot odjednom
opteretile etiri smrti, a da bi se ivot unitio, dovoljna je samo jedna.

249
 9

Zato to sam mnogo ranije pretpostavio da e nas pronalaenje kadrova i

osmiljavanje njihovih zaduenja prilino iscrpeti, eleo sam da se posao
otpone sa to skromnijim kadrom. Meutim, broj prijava koje su stigle to
naom, to tuom preporukom toliko je bio narastao, da je to bilo
nemogue. Gotovo svakog dana snalazila bi nas jedna ili nekoliko prijava.
Telefon je neprestano zvonio, i moj, i Halitov. Jo prvog meseca sam
shvatio da sam u vreme otvaranja Instituta bio sasvim detinjast, jer sam se
nervirao to imam malo prijatelja i roaka. Reklo bi se da je moje rodbine
bilo koliko hoe. A posebno to su vernost i odanost prijatelja iz razreda i
komiluka nadmaile sva oekivanja. Odeljak u registru prijava koji se
odnosio na moje kandidate bio je krcat. Svi oni koji su pokazali
razumevanje i nisu me dirali dok sam bio na mukama, tokom tekog
perioda u mom ivotu, sada su se skoro bez predaha meusobno utrkivali
da mi prue priliku da pokaem svoju neizmernu obdarenost uzvienim
ljudskim vrlinama kao to su prijateljstvo i ljubav prema blinjima. Kada
sam Halita Nepogreivog upitao ta bih mogao da preduzmem, on mi je
odgovorio:
Hajri, drue moj, u ovakvim sluajevima postoje dva pristupa. Ili se
posao u potpunosti prepusti sluaju, ili razvrsta prijave po kategorijama i
iz svake izabere ta ti se vie svia. Poto se ja nalazim u istoj situaciji,
predlaem da zajedno razmislimo o jednom od ova dva naina. Ako se
odluimo za sreu i sluaj, onda pribegavamo izvlaenju lutrije. Ali, mislim
da nam to ne bi ilo u prilog. Kad bi se proulo, bilo bi pogreno
protumaeno.
U tom sluaju, podeliemo ih u grupe!
Da, ali kako?...
Iz svake izaberemo najiskusnije... Na primer, one koji su dugo radili
odreeni posao...
Nipoto!... Vi ne znate ta re iskustvo zapravo znai. Imati iskustva
znai biti istroen, zamrznut u granicama proseka, s prosenim idejama.
Od takvih ljudi nam nikada nee stii nita dobro.
Nije preostalo nita do da biramo one bez iskustva.
U tom sluaju biramo neiskusne!
Halit Nepogreivi je ovde na trenutak zastao. Paljivo je posmatrao
jedan od grafikona to su nedavno pokaeni po zidu. Uhvativi me za ruku,
odvukao me ispred njega.

250
 Ovaj grafikon sam napravio kao eksperiment s temom deje ljubavi
prema satovima. Ali, ini mi se da su neka mesta pogrena. Ovaj teget
odeljak bi pre trebalo da se odnosi na decu iz pismenih porodica! Meutim,
ja sam ve izdvojio poklon-satove. Ne, njih emo prebaciti u uti odeljak,
koji je manji. Molim vas, moete li da izvrite ovu korekciju?
Uradio sam to je traio. Ali, nisam mogao da se suzdrim od pitanja: A
emu ovo koristi?
Pogledao me je, mrtav ozbiljan:
Uvek je korisno znati.
Potom se vratio na glavnu temu:
Kako ete znati da su sasvim bez iskustva?
Recimo, po tome to nikada nisu radili neki posao...
Postoje oni koji su i bez posla stekli iskustvo, to je jo gore. Upravljati
njima je zaista teko. Ne, to ne moe.
U tom sluaju?...
U tom sluaju, postoji samo jedan izlaz... Ii redom po prijavama...
Uglavnom prijave koje ne spadaju u nae favorite... Ili, ne vezivati se
sasvim za sluaj, ve, poev od prve, u preskocima slediti red prijavljivanja.
Ovako nam se anse umnoavaju. Razumete? Primate ime koje je prvo
ubeleeno u vaoj svesci. Drugo preskaete. Tree primate... Ovde ak
moete malo da promenite: recimo, posle treeg uzmete i etvrtog,
preskoite petog i estog, pa uzmete desetog... Ko vam je pod brojem
jedan?
Znate ve, Asaf-beg! Za sada mu plaamo honorarno, nema nijedno
zaduenje!
Nabrao je lice.
Asaf-beg je lenjivac! Meni se ne sviaju lenji ljudi. Uz to, takvi ljudi
predstavljaju opasnost za jednu modernu instituciju kakva je naa, gde se
potuje lina sloboda i osoblju se ne pokazuju konkretna zaduenja nego
prirodu i opseg posla odreuju njihove kreativne sposobnosti. On redovno
dolazi, zar ne?
Asaf-beg zapravo dolazi pre, i odlazi posle svih nas.
ta radi?
Za sada, nita... Jedino ita novine, vi ste mu naloili!
ita li?
Ne, ali Nermin-hanuma ita umesto njega.
Neka tako i nastavi.
Da, ali treba imati novac za radnike! Inae, kada presui trenutni
budet...
Halit Nepogreivi je neko vreme razmiljao.

251
 Smislite vaem prijatelju neki posao po njegovoj meri... Posao koji ne
zahteva rad, gde e njegova inertnost biti korisna za instituciju... Tada je
problem reen.
Zar nije malo udno da se izdvajaju sredstva za takav posao?
Ne. Tanije, ne znam. Nita mi ne pada na pamet. Ali, verujem da se u
jednoj ogromnoj ustanovi moe nai neki takav posao. Jedna kancelarija,
kojoj emo dodeljivati poslove koji treba da budu na ekanju. Nimalo ne
sumnjam da e va prijatelj, u skladu sa svojim sposobnostima, obezbediti
nerad! Ali, ime? Kako da je nazovemo?
Zar je potreban naziv? Ah, te formalnosti! Ne putaju da mrdne onaj ko
hoe da radi. Kako da se radi u moru formalnosti i striktnih propisa?
etao je levo-desno po sobi. Zatim je stao ispred mene. I zaista je
potrebno ime?
Mislim...
Zabrinuto je uzdahnuo. Zbilja se rastuio.
Dragi Hajri-bee, ako ikada budem bio primoran da napustim ovu
toliko voljenu instituciju, na ijem sam osnivanju sa toliko ara radio,
znajte da e to biti zbog ovih procedura. Nemojte misliti da to kaem zbog
ovog imena. Njega sam ve smislio! Ali, zato troimo toliko vreme na ove
gluposti! To mene rastuuje! Stvarno je alosno da se u Institutu za
podeavanje satova ovako trai vreme!...
Zvono se oglasilo. Pozvao je Dervi-agu:
Molim vas, zovite Ekrem-bega! Neka doe u sobu sa ping-pongom, da
odigramo jednu partiju! I vi ete nam se pridruiti, zar ne?
Halit Nepogreivi je mnogo voleo ping-pong, i za njega je odvojio jednu
sobu na gornjem spratu. A poto sam i sam esto provodio vreme tamo s
njim, da se ne bih sasvim dosaivao, ubacio sam sto za otvaranje pasijansa.
Naravno!, rekao sam.
Opet me je uhvatio podruku i bezmalo me izgurao na vrata.
Upravo tako, gubimo mnogo vremena. Treba biti ekonominiji!
Napraviu jedan grafikon s ovom temom. Ne zaboravite da smo veeras
pozvani kod vae tetke.
Bez brige... A ovo ime?
Ah, da! Kancelarija za finalne poslove! Razumeli? Tamo emo slati
poslove koje treba odugovlaiti. Dva slubenika su dovoljna, zar ne? Molim
lepo, vie ne damo!
ak je i jedan dovoljan!
Ne, ne, ipak dva. Jedan koga preporui vaa tetka, i drugi neka mlada,
pristojna devojka koju ja poznajem... Ili, ako hoete, da prebacimo mladia
koga preporui vaa tetka na drugo mesto, a tamo da dovedemo jo jednu

252
enu! Dve ene bolje rade... To jest, odmaraju.
Poto je donesena ova odluka, popeli smo se u sobu za ping-pong da
provedemo vreme u Institutu kome je jedini istinski cilj bio njegova
racionalna potronja.

253
 10

Dopadalo mi se da gledam kako Halit Nepogreivi i Ekrem-beg igraju

stoni tenis. Obojica su bili zgodni ljudi i, uprkos razlici u godinama, igrali
su podjednako ustro, sa istom spretnou i, naravno, leerno.
Bio sam blago ljubomoran, budui potpuno lien zadovoljstva koje
ovakvo telo prua; svaki put bih bio iznenaen posmatrajui kako sa toliko
sklada uzvraaju jedan drugom, kako se u svakom trenutku u istom
pokretu sjedinjuju i razdvajaju, ali i neobino zadovoljan, jer se svetim sebi
za tu ljubomoru.
Od tada sam zavoleo Ekrema. On je, kao i ja, pripadao vrsti koja ne
moe da ivi a da se ne osloni na nekog ili na neto. Za sedam godina
njegovo ponaanje prema meni se nikada nije promenilo. ak i u mojim
najgorim danima bio je pristojan i prijateljski nastrojen. Nikada mi nije
skresao u lice da sam glup i neznalica. Moja uvrnuta stanja doekivao bi
udnim osmesima. Sa zadovoljstvom sam mu naao posao u Institutu, iako
bih mu posavetovao da ga napusti prvom prilikom. Nije me zastraivalo to
to je uivao Halit-begove simpatije. On je bio toliko van svih naih
raunica da mogunost da neko utie na njega nije postojala.
Toga dana Ekrem je mnogo loe igrao. Kao da nije bio svoj. I nesumnjivo
nije. Pokreti su mu bili nezgrapni, panja rasuta, refleksi prenagljeni ili
zakasneli. Svaki put kada bi krenuo u napad, ruka mu se, sputana mislima,
zaustavljala na korak od tela. Bez sumnje, ukopao se u misli o Nevzat-
hanumi, i jedva se probijao kroz njih. Ko zna ta je sve bilo u njegovoj
glavi! Bol zbog venog rastanka od voljene osobe, tragina smrt ove mlade
ene i patnja koju je ova smrt donela njemu i svima nama uruili su ga
iznutra.
Mora da je ova mlada ena, za koju je verovao da je samoj sebi dovoljna
u svom svetu tako daleko od ivota, koju je kao poznavao kao takvu, sada u
njemu oivela potpuno drugaija. Siguran sam da je tada konano bio
poeo da otkriva znaenje stalno prisutnog osmeha na njenom licu. To je
bio onaj veito prisutni osmeh na usnama akrobate koji, pravei pokret za
koji zna da e ga, promai li jedan milimetar, odvesti u smrt, prua ruke i
baca se u prazninu, ka svojoj partnerki na trapezu, da se uhvati za nju.
Ne bee to ukras ve vrlo smeo in. A u sebi je krio i nesporazum s
nekim, koji je trajao ceo jedan ivot.
Moda je sada jadni Ekrem, razmiljajui o ovom osmehu, shvatio da voli
ne senku kakva mu se bila dopala u knjigama koje je itao ve stvarno

254
ljudsko bie. I moda je zato bio pun kajanja. Jer, ovaj blagi osmeh liio je
na poziv u pomo, uskraen svima, pa i njemu.
Ekrem je verovao da se iza Nevzat-hanuminog bledog i neujnog
osmeha nalazi ena iz estetike, o kojoj je nadugako razglabao u
kafedinici na ehzadebaiju. Ovu estetiku izvlaio je iz nekih fantastinih,
ak i horor pria engleskog pisca kome se vie ne seam imena, nazivajui
je estetika iste poezije. Doktor Ramiz, pak, nije dovodio ove ene u vezu
s bilo kakvom poezijom, istom ili neistom. U trezvenim trenucima on bi
poeleo da ove ene, od kojih je veina umrla ili se ubila, podvrgne
psihoanalizi, ili bi retko, ustima strunjaka, izjavio da pate od anemije.
Ekrem-beg nije preterano zarezivao ove prie, tumaivi ih kao sprdnju,
ve bi nastavljao da pria meni, verovatno najvernijem sluaocu, o raznim
vidovima estetike koji se podudaraju s ovom istom, upliui odjednom
sedam ili osam filozofa poeta. Moete da zamislite koliko sam mogao
razumeti ono to je Ekrem priao. Samo, jedno je bilo sigurno kada sam
prvi put ugledao Nevzat-hanumu, pomislio sam: to je ena koju bi Ekrem-
beg mogao da voli do kraja ivota. Posle izvesnog vremena mi smo toliko
spremni za stvari koje nas snalaze da ivimo nosei svoju sudbinu sa
sobom. Proitavi gomilu knjiga u biblioteci, Ekrem se bee pripremio da
zavoli Nevzat-hanumu. Ali, ova priprema i njeno ispoljavanje u naem
ivotu nisu uvek isti. Tamo gde je mislio da je naao najzreliji primerak
jedne estetike, Ekrem-beg je naleteo na trostruki zloin.
Osmeh koji je od Nevzat-hanume napravio remek-delo umetnosti,
zapravo nije bio, kako je on to eleo, carstvo duha koje je, napustivi
materiju, kao zvezda izdaleka sijalo pred naim oima i reilo sve Ekrem-
begove probleme. Iza njega se nalazila bespomonost osobe koja je,
stenjena, ivela pod teretom pretnji i patnje. Eto, Ekrem je sada po prvi
put ugledao tu bespomonost.
Jedne noi, koju sam ve pominjao, bio sam kod tetke i do kasno sam
razgovarao sa Nevzat. Nekako je bila uspela da se oslobodi Demal-bega.
Tanije, moja tetka ga se dograbila na trenutak. Iskoristivi se time, Nevzat
se prilino odmakla i, stojei kraj prozora, gledala van. Po prvi put bee
zbacila slatku masku s lica. Njene crte se behu ispoljile, otre i skoro
potpuno oivele. U ovakvom izdanju bila je sasvim drugaija od Nevzat
koju smo poznavali, bila je lepa kao oruje spremno da opali. Polako sam
joj priao i, sa hrabrou koju mi je ulivao moj oinski nastup, upitao sam
je:
Zato se uzalud dosaujete? Pogledajte, Ekrem vas tamo eka. Kada
biste jadniku ukazali malo panje... On to eka godinama...
Lice joj je odjednom smekalo. Tanije, izala je iz malopreanjeg

255
stanja, ali nije pronalazila ni stari, naueni izraz lica. Kao da se zaustavila
na pola puta.
Ekrem-beg..., promrmljala je. Znate li koliko bi problema Ekrem reio
da je za dlaku snaniji?
Tada sam joj postavio najgluplje mogue pitanje:
Da mu kaem to?
Izraz joj je ponovo postao otar.
Ni sluajno!, rekla je. Uostalom, emu bi to koristilo? Te stvari dolaze
same. Ne zamerite. Moda je krivica u meni. Te stvari su mi se toliko
smuile, da ja...
Zatim me je uhvatila za ruku.
Ne brinite vi za mene... Vai? Sebe vi gledajte, mene ostavite na miru!
Neko vreme bili ste se slizali sa Sabrije. Kako ste mi bili odvratni tada.
Nameraili ste se na moj ivot.... samo da biste joj se podvukli pod kou... A
onda ste nestali. Sklopila je oi, zabacujui glavu kao da trai jastuk.
Ali, vi ste mene traili, u mojoj kui...
Znam. Htela sam da saznam ta vam je Sabrije priala. Da je bilo
mogue, cenkala bih se. Ali, nema veze, prolo je... Sada ste opet tu. Svako
je opet tu. Znate li ta za mene znai videti okolo ovoliko ljudi ?
Neko vreme me je posmatrala, a onda ree:
Ostavite me na miru! I ne uzimajte me u usta. Dogovoreno?, bila je
uporna.
Laganim korakom prikljuila se gomili u kojoj se nalazio Halit-beg.
Posle te noi, ovaj razgovor mi je postao problem. Shvatio sam emu sve,
i u kolikoj meri moram da se povinujem da bih imao koliko-toliko
podjednak tretman i uklopio se meu ljude.
Ali, nisam nikada do sada tako snano sagledao gorinu ovoga, i utisak
koji ostavlja na druge. Video sam se samo svojim oima. Sada sam se gledao
oima jedne od retkih osoba koje su mi se dopadale, koje sam voleo i eleo
da uinim neto za njih.
Ponovo sam se sreo s Nevzat-hanumom deset dana nakon ovog
razgovora. Bilo je to u kui Seher-hanume. Tetka i ja smo doli zajedno.
im sam je, jo s vrata, uo, bilo mi je dolo da se vratim. Ali, to nije bilo
mogue. Dva sata smo sedeli jedno naspram drugog. Nevzat-hanuma mi
nije ni re rekla. Tek kada smo zajedno polazili tetka je bila predloila da
je povezemo kui na tren smo ostali sami.
Slomila sam vas one veeri... Izvinite!, proaputala je.
Nisam ljut na vas ve na sebe!, odgovorio sam.
Posle ovog dogaaja, svaki put kada bih video Ekrema setio bih se njenih
rei i bilo mi ga je ao. Izgledao mi je kao pola oveka.

256
 U jednom momentu, kao da se ponovo vratio u igru. Na svega nekoliko
minuta nije ak dozvolio Halitu Nepogreivom da mrdne. Posle se, zaas,
rasplinuo u pokretima. Ceo ivot e mu tako proi. Slegnuo sam ramenima.
Osetio sam dodir neije ruke. Sabrije-hanuma. Momentalno sam se
ukoio. Trajalo je danima. inio sam sve da je izbegnem. Meutim, lino
sam je doveo meu nas. Sabrije-hanuma se bee udaljila, uvidevi da je sa
mnom nemogue priati. Obilazila je oko stola za igru, da bi na kraju sela
za neki mali sto. Izboranih usta, s telom pravim kao strela, neobino uta u
licu, poigravala se pilom karata.
Neko vreme, Halit-beg je pokuavao da prodrma Ekrema. Zatim je,
izgubivi svaku nadu, prekinuo igru. Ekrem-beg je obrisao lice. Ponovo
sam prizvao u seanje iskasapljenog Demal-bega. Koliko bi ovo jo moglo
da traje? Silazei, bacili smo pogled u kancelariju u kojoj je sedeo Pospani
Asaf-beg. Budui ef nae kancelarije za doradu pokuavao je da zagrli
svoju slubenicu, sirotu pedesetpetogodinju Gulsum-hanumu. To je bilo
toliko komino i neoekivano, da umalo nismo prasnuli u smeh. Halit
Nepogreivi me je zgrabio za ruku, i mi se na prstima udaljismo.
ta kaete, gospodine?, upitao sam. Ako hoete, moemo da krenemo
od drugog na listi!
Stvarno sam umeo da odaberem ljude. Ekrem-beg je bio vucibatina,
Sabrije-hanuma zla vetica, Asaf-beg izlapeo... Hvala bogu, i vi poznajete
doktor-Ramiza.
Oblaei mantil, Halit Nepogreivi mi je odgovorio: Odeljenje dorade
nee loe raditi... Stavie, obeava. Vi, molim vas, one devojke to sam
pominjao stavite pored nekog drugog prijatelja... Ili, da okupimo sve
daktilografkinje na jedno mesto. A vi ne oajavajte, dragi moj... Budite
sigurni da, kako stvari stoje, niste mogli napraviti bolji izbor. Vi mislite da
su vam svojim prijateljstvom udelili milostinju, a oni su, meutim, u vama
nali spas.
I Sabrije?, upitao sam.
Ne. Ona je htela da vas iskoristi. To je oigledno, ali, nikad se ne zna...
Usput mi je ispriao koliko mu je teka bila partija s Ekrem-begom:
Oduvek sam beao od ljubavi. Nikada nisam voleo. Moda je to
nedostatak ali, ja sam bezbrian. Loa strana ljubavi je to to neprekidno
trai nadoknadu za prueni uitak. Na ovaj ili onaj nain... Ako nita,
nema nieg stranijeg nego da zaete u neiji ivot vie nego to treba.
U stvari, ja sam bio poeo da ispatam. ivci jadne Selme bili su popustili
do beznadenosti. Niti je mogla da zaboravi Demala, niti Nevzat. Znala je
da se noima okree u krevetu i budna doekuje zoru.
Ali, ko je od nas mogao da zaboravi? Nesumnjivo, Demal-bega mi nije

257
bilo ao. Da zloin i smrt ne behu uetali na vagu kao veliki tas, moda bih
bio ak i srean to sam ga se otarasio. Pa, ipak je u meni postojalo neto
zbog ega ovo nisam mogao doiveti kao sluajnost. Stalno mi se pred
oima vrtela slika mog razgovora s Nevzat-hanumom, dok ona trai jastuk.
Ba ispred vrata tetkine kue, Halit Nepogreivi me je iznenada zgrabio
za ruku:
Pronaosmo posao i za muziara! Medid-beg, je P tako? Onaj to hoe
da bude voa orkestra... Da, sala za sto dua! Za mainama sve mlade
daktilografkinje! Na nekom kanabetu naspram njih, s palicom u ruci, on,
voa orkestra! Rade pod njegovom upravom: ... A... B... kucaju sve redom,
ujednaeno i istovremeno... Ovo nee biti nimalo loe! Pazite, vi ste se
malopre pokajali to poznajete Asaf-bega. Meutim, on nas je svojim
gestom utehe pripremio za ovu originalnu zamisao. Da, izuzev linih
zapisniara, svi e biti u jednom velikom salonu... Moderan svet, savremeni
nain rada...
Uavi u kuu, zatekli smo gomilu koja se tiskala u oba salona i hodniku.
Ali, ovog puta, to nije bila ona vrsta guve na koju sam navikao. Osim ljudi
koje znamo, tu su bili i neki stranci. S juga, severa, Bliskog istoka, odasvud.
Prvih pola sata je prolo u mom predstavljanju pripadnicima raznih
narodnosti. Jedna ruka mi je bila u Halitovoj, koju bi, s vremena na vreme,
smenjivala tetkina. Tako je gotovo svako saznao ko sam. Posle sam
iskoristio priliku da se izmaknem u stranu. Ba tada sam primetio da su po
svim zidovima bili okaeni slogani i grafikoni Instituta za prouavanje
satova. Oko osam sati pogasila su se svetla i poela je projekcija
kratkometranog filma: Zvanino otvaranje prve stanice za podeavanje
satova! Svi skupa smo u masi funkcionera ugledali Hajrija Irdala ispred
vrpce kako ita govor s papira u ruci, a malo kasnije, kako podeava mladoj
devojci sat Boe, kako se ta mala slatko smejala! Kako to onda nisam
primetio! Drugi film je bio snimljen prilikom otvaranja Instituta. Ovde me
ve Halit
Nepogreivi bee bacio u senku. Da li je neko nedostajao? Kako je samo
Halit, ba kao i veeras, samim svojim prisustvom zasenio gotovo svakog.
Kada su se svetla upalila, ljudi kojima sam malo pre toga bio predstavljen
ili su naizmenino od mene do Halita Nepogreivog. Ne obavestivi me,
Halit je bio tako lepo sve osmislio da su me skoro svi znali od ranije.
Dragulj dvorskog spravljaa erbeta, Sejit Lutfulah, Ahmet Zamani,
Blagosloveni, Nuri-efendija, su, kao konfete, pljutali po meni. Sa svakom
novom aom raslo je uzbuenje i interesovanje za mene i Halita
Nepogreivog.
Do te veeri nisam ni znao da mogu toliko da priam. Svima sam sve

258
priao i, to je jo udnije, im bi zapoela pria na nekom stranom jeziku,
pored mene bi momentalno progovorio neki prevodilac. O emu je sve
Halit Nepogreivi vodio rauna! U jednom momentu sam potpisao sto sto
pedeset fotografija velikog zidnog sata. Malo potom, zagonetka se
spontano razreila. U drugom salonu moja tetka je gostima predstavljala
na prilino glomazan stari sat, ukraen u rokoko stilu, kasnije uokviren sa
sve etiri strane arapskim natpisima od slonovae. udno, ali svi su ga
znali i divili mu se. Stotine raznobojnih oiju, s naoarima i bez njih, bile
su uprte u njega; ceo salon je paradirao ispred njega. Izraen u Nemakoj
poetkom osamnaestog veka, kada su mehanika i automatika bili na
vrhuncu, ovaj grandiozni, elegantni i skupoceni sat bio je jedan od retkih
koji bi mogli izvesti najrazliitije funkcije da je postojao majstor koji je
mogao da ga pokrene, ili makar navije. Ali, toliko je nenormalna bila
ozbiljnost ceremonije, i tolika je guva bila ispred njega, da sam uspeo da
ga vidim samo na momenat.
S crnim alom prebaenim preko ramena, u crnom kostimu s plitkim
ipkanim dekolteom, naminkana, ofarbane kose, sva u dijamantima i
dragom kamenju, moja tetka je bila raskona i frapantna kao i uvek. S
jednom rukom na tapu, a drugom u ruci gosta koji je bio na redu da bude
predstavljen lanom Blagoslovenom, ona bi najpre izgovarala ime
novopristiglog, a onda bi predstavila i njega, Na porodini sat,
Blagosloveni. Odmah zatim, izgovarala bi neku reenicu poput: Trenutno
je kod nas u gostima...
U jednom trenutku asovnik se oglasio, verovatno na etvrt sata. Imao je
lepi zvuk od Blagoslovenog. Ali, graja je bila tolika da ga nisam estito ni
uo. Zapravo, iznad brojanika su se bila otvorila vrata i pomolio se starac
obuen kao dervi s Hamdi-begovih slika i, uzviknuvi: Dobro doli!,
ponovo se vratio unutra. Nimalo iznenaena, tetka je objasnila ovaj trik:
ejh Ahmet Zamani-efendija...
U tom trenutku sve se zatreslo od radosti, aplauza, iuavanja. udno je
bilo to se doktor Ramiz toliko zaprepastio zbog ove promene na
Blagoslovenom, on, koji ga je odlino poznavao, tolike dane ga obilazio i
meu prvima saznao da sam ga prodao. Ne mogavi vie da izdri, na kraju
me je odvukao u oak i u tajnosti, krajnje zabrinuto, rekao mi je: Brate, ja
veeras videh da se Blagosloveni ba promenio. Kako bih ti rekao, nekako
mi je previe nakinuren! Pruio sam mu au viskija.
Istina! Novac, blagostanje, strast da se jo vie zaradi, promenili su i
njega, kao i sve nas.
Ali, kod njega je to malo preterano! Ranije je bio lep i jednostavan.
Moete li to spreiti?

259
 Nema anse! Ne moemo nita da uinimo. A neemo ni moi. Toliko
sam ga savetovao, ali, nee ni da uje...
U svakom sluaju, treba potraiti neko reenje! Ako nita drugo, treba
ga privoleti da skine onaj orden s grudi! Probajte vi da mu kaete. Meni
ne govori nita osim: Poklonio mi ga je sultan Aziz. Kao da ne vidite moju
tetku! Je li to odea koja prilii eni u njenim godinama? Takva je naa
familija, apetit nam raste s godinama! U neku ruku, i on je lan porodice.
Hoete li da vam otkrijem istinu? Poeo sam da strahujem ta e biti kad ja
pobenavim.
Ovde se moj dragi prijatelj usprotivio:
Ne! Dok je mene, nita se brinite! Ja sam vas ionako leio. Nisam stigao
da zahvalim prijatelju. Okupirali su me tetkini gosti. Neka ena, matora
skoro kao tetka, nakiena prstenjem, lancima, zvoniima, kameniima
kao stoka za ispau, upitala me je da li naa porodica potie od Ahmeta
Zamanija ili od Blagoslovenog. Rekao sam prevodiocu: Recite joj:
Blagosloveni je, u stvari, na deda! Pitala je da li se esto deava da
Blagosloveni promeni mesto i ode u goste. Odgovorio sam da se to inae
retko deava, i da ja to odobravam samo uz lekarski savet. Onda su se
zapitali ko mu je doktor.
Razume se da ovek u tim godina ima gomilu lekara. Ali, poslednji je
doktor Ramiz-beg, pokazao sam u pravcu mog dragog prijatelja.
Bio sam siguran da e on sa zadovoljstvom preuzeti ovaj posao. Dok se
rulja pomicala ka Ramizu, ja sam izaao u hodnik.
udno, ali svi smo bili marionete u rukama Halita Nepogreivog. Doveo
bi nas do neke take i tamo nas ostavljao. Tada bismo zaigrali unapred
nauenu ulogu. Prema njemu sam oseao meavinu besa, mrnje, pobune i
divljenja.
Levo u hodniku, rasprostrevi dugaku suknju svoje tek saivene haljine
po prostranoj sofi, sedela je Zehra i bez prestanka njiui au s piem u
ruci priala s mladiima na potpuno nepoznatim jezicima, ili moda na
jedinom koji su u tom trenutku svi znali. Unuka Takribi Ahmet-efendije
bila je uistinu lepotica veeri, izazivajui divljenje okoline. Posmatrao sam
sitne pokrete njenih ruku i nain na koji joj se brada od zadovoljstva
nesvesno podigla; bila je istinski srena. Kako je samo liila na majku! Neki
mladi joj je tog trenutka pruio tanjir s hranom. Moja erka poe, vrlo
odmereno, da jede s kolena.
Obradovalo me je to to za dve godine ne bee zaboravila na stari kuni
obiaj. Mi smo godinama tako jeli suv hleb s krila.
Tada mi prie Pakize. Bila je lepo obuena. Ne znam kada je saila ovu
odeu. Mada, tof mi je bio poznat. Nosila je svoju tanicu i arenu earpu

260
tako leerno, i bila je tako zadovoljna i nasmejana, da sam se zapitao:
Koju li glumicu veeras glumi? Ozarenog lica, uhvatila me je podruku.
Ah, Hajri... Da zna samo koliko sam srena! Ma, znala sam ja da e mi
biti ovako kada sam te uzela za mua. Da, samo, mislim da sam ja tebe
uzeo za enu, ili su se, moda, obiaji promenili?
Kako me vidi, ti postane staromodan. Ali, nema veze... ja sam
zadovoljna. Veeras me naroito obradovalo to to sam videla
Blagoslovenog... Ti zna da sam ga mnogo volela. Svakog praznika bih mu
ljubila ruke.
Svia ti se sve ovo, zar ne?
Kada bi moglo veno da traje! Ovo sam sve vreme od tebe oekivala, a ti
si to stalno odlagao!
Neki lik od pedesetak godina stajao je iza moje ene i, sa dve ae u ruci,
kao buldog ekao da se sklonim, pa da skoi u napad.
Ko ti je ovaj bezveznjakovi?, upitao sam je. Zar nisi mogla boljeg da
nae?
Neki oboavalac... Stalno pita za tebe, bie da je novinar... Zatim je
tiho dodala:
Veeras si briljirao...
Zatim, videvi kako ja i dalje zurim u tof, rekla je: Prepoznao si ga, zar
ne? Sea se, nismo nikako mogli da ga prodamo, niko nije hteo da ga kupi!
Duo, ovo je krzneni mantil tvog oca! Zakrpila sam rupe od moljaca...
Mada, kotalo je prilino.
Znai, zlatne zvezde to su svetlucale na zelenom tofu bile su, u stvari,
rupe od moljaca. Ustupio sam enu buldogu, pomislivi: Neka joj je sa
sreom! Sigurno je ne moe itavu pojesti!... Odnekud iz pravca ulaza
doprlo je: Zdravo! Okrenuh se. Moja mlaa svastika. U crvenoj haljini
koja joj je oajno stajala, kao no spreman da se zarije svaala se s
mladiima oko sebe. Na uima su joj bile metalne minue, debele kao
konjska potkovica. Zaalio sam za starim potkovicama koje smo u vojsci
bacali u smee. U dananjoj modnoj industriji bi se dobro isplatile.
Prilazei mi, moja svastika napusti guvu i cela se navali na mene:
Zete dragi, ti si najlepi mukarac veeras!
U poslednje vreme, Pakizina sestra bee poprimila neku udnu narav. To
je mogla biti posledica doktor-Ramizove psihoterapije. Blago je odgurnuh:
Hajde, bei, zabavi se! I, sledei put, promeni taj parfem! Ne obazirui
se nimalo, prislonila je maramicu na nos i izgovorila ime parfema koga
nema anse da u se ikada setiti. Crkavala je od smeha.
Druga svastika je mogla svakog asa da se pojavi. U jedanaest se zatvara
kazino. Ona e, im doe, otpevati repertoar koji ju je proslavio. Kroz

261
salon sam proao u stranju sobu. Ovde je bilo relativno pusto. Oko velikog
kunog ognjita behu se sjatile Seher, Sabrije i Nermin-hanuma i gomila
mukog sveta. Svi su, kako ih je doktor Ramiz navodno prema obiaju
Bektaija nauio, meusobno nazdravljali, i rukom preklopivi pola ae,
ispijali rakiju. I mene behu pritisli da pijem. Rekao sam im da pijem samo
viski i ne volim rakiju, i da mi Blagosloveni ne doputa drugaije. Neki
deko, priblino Ahmetovih godina, neprestano se klatei, jedva ustade i
prui mi pljosku koju bee izvukao iz jakne. Pomislio sam na mog nejakog
sina: Jadna budala! Ko zna kako se sada mui u polumranoj uionici, jer
misli postae cenjen... Eh, da moe... da ivi, a da nikom ne polae
raune! Ali, ima li anse? Vratio sam momku flau. Oseala se na kiselinu.
Doktor Ramiz me je ispratio jednim: Kuda ete?, koje se nije moglo
razabrati od neke nafrakane matore ene koja mu se bee strmoglavila u
poluzagrljaj.
Za to vreme, posluga je neumorno na sve strane pronosila ovale s
pilavom sa mesom, s drvenim kaikama zabodenim sa strane. Za svakim
ovalom juriala je gomila mukaraca i ena koji su umesto inija nosili
tanjire. Nasmeivi mi se, jedan utivi Francuz neto ree, nesumnjivo
mislei da u ja, poto smo bili skoro vrnjaci, odmah razumeti njegov
jezik. Jedva sam shvatio da kae: Bitka za pilav! Zblanut, pogledao sam
ovog jadnika koji pojma nije imao u kakvom vremenu ivi. Meutim, on
nije shvatio da sam ja zauen. Pokazao je na mesto gde se sluio
ampanjac. Ruku podruku, otili smo tamo. Pomislio sam: Ovo moe biti
prijatno. Neto je sigurno moralo da prija, a ja sam hteo da se poistovetim
s okolinom. Apsolutno sam morao da se poistovetim. U protivnom, teko
da u opstati.
ampanjac je doao kao prijatno osveenje. Pogledom sam traio Selmu
po okolini. Kako bi bilo dobro da je tu! Ali nije bila. Od smrti Demal-
bega, draga mi je bila bolna. U tom momentu ugledah Ekrem-bega. Celim
telom se fokusirao na mesto naspram sebe. Kasnije sam shvatio da
posmatra krevet ispod Nait-begovog portreta na kome je mesec i po dana
ranije sedeo i priao s Nevzat. Kakva besmislena i smena aktivnost! Ni to
mi se nije dopalo.
Ponovo sam izbio u hodnik. Vrata s desne strane odvela su me unutra.
Tamo se nalazila Nait-begova radna soba. Nikada ranije nisam kroio u
sobu tog za mene veno omraenog oveka. Ali, dok mi je pokazivala kuu,
tetka bee pomenula da u njoj ima veoma udobna fotelja. Zatvorio sam
vrata za sobom. Bila je to kvalitetno i ukusno nametena soba. Mnotvo
slika po zidovima. Ali, ukras odista vredan panje bila je Nait-begova
kolekcija oruja, smetena tano naspram fotelje i sainjena od lovakih

262
puaka i svih vrsta lovakih noeva, koji su izgledali kao da su stvarno bili
korieni za lov na jelene ili neke jo vee i opasnije ivotinje. Sa sredine
ovog ornamenta naizgled ivim oima posmatrao me je orao iz izloga
apoteke pokojnog Aristidi-efendije, koji se stojei na teglama u kojima su
u pozelenelom formalinu dva embriona snenih oiju stvarala emernu
filozofiju ivota godinama spremao da zalepra svojim izbledelim
krilima. Kako smo nekad nevino lagali! promrmljao sam sam za sebe.
Probudio sam se pred svitanje. Do mene su jo uvek dopirali zvuci
zabave. im sam otvorio oi, ugledao sam Halita Nepogreivog pred
sobom.
ta kaete? udo nevieno, zar ne? Traim vas jo od malopre. Zar
ovek moe pobei od ovako lepe veeri?
Njegova spontana i smirujua opaska dovela me je u situaciju da ne znam
ta da kaem.
Vaa tetka je bila izvanredna. U stvari, ona je uvek izvanredna... Ni vi
niste bili loi. Hajde, ustanite, upoznajte prijatelja koji je doao ak ovamo
da vas vidi! Van Hubert je vrhunski strunjak!
Proteui se upitah:
Zavri li se to ve jednom, Halit-bee? Hoe li se ikada zavriti?
Ne, prijatelju, tek poinjemo. Mi kao da smo se jue rodili.
Dobro, ali u emu je trik u ovoj igri? Prosvetlite me... Sve ide po planu.
Zato nam je trebala ova maskarada?
Halit-beg sede za Nait-begov sto:
Sve ide po planu... Jedino to smo usamljeni. Sami na celom svetu. A ja
ne volim samou. Razumete? Ceo svet treba da sledi primer jedne ovako
lepe i ozbiljne institucije. Ja to hou. Pretpostavljam da i vi elite isto!

263
 11

Razgovor nam prekide buni ulazak doktora Ramiza. Na dragi prijatelj je

bio u ekstazi. Kosa mu je bila razbaruena, kravata i kragna iskrivljene.
Obema rukama gurnuo je nasred sobe debelu enu, po svoj prilici onu to
ga malopre bee raspolutila na terevenci kod Solomonovog ognjita. Ova
sirotica je zapanjujue liila na njegovu pokojnu enu, koja je osam godina
ranije poklonila materijalni oslonac naunikim naporima svog ljubljenog
doktora, a njegovom samotnjakom ivotu ari svog sto trideset kila tekog
tela. Ovo prvo mu je kasnije ostavila netaknuto, a s drugim je otila da se
odmori od iscrpljujueg branog ivota u neki oputeniji svet, u kome se
ljubav jo uvek vodila bez primene psihoanalize. im nas je ugledao,
doktor se, kao u nekom hit-filmu, obesio oko struka svoje nove drage,
nametajui vilicu sraslu s njenim ramenom tako da moe da govori.
Meutim, Halitbeg mu je, prislonivi prst na usta, dao znak da uti i
pokazao na pijanu devojku koja je spavala na krevetu:
Uite, uite, samo bez buke... Ne dirajte jadnicu! Zatim je nanianio
fotelju s koje bejah ustao:
Fotelja je udobna. Odosmo, uivajte!
Zaudio sam se osmehu na njegovom licu. Nakon to dostigne ovaj
stepen ironinosti, ovek bi mogao biti beskrajno tolerantan. Jer, ona je u
potpunosti negirala oveka kao bie. Nema toga to onaj koji je dostigne ne
moe, ili ne bi bio sposoban, da uradi. Osim ako ga samoa pohranjena u
njemu u nekom trenutku ne otruje.
Povukavi me za ruku, izvukao me je napolje:
Doktor ba ume da se zabavi. Nije kao vi! Vi, gde god da doete,
pogledate oko sebe mislei ta li e me snai? ta li e mi sad prisesti? a
zatim tumarate okolo kao ovek koji pokuava da se otarasi struka koprive
koji mu je obeen pod nosom.
Da odvratim razgovor sa sebe, rekao sam:
Izgledate kao da niste mnogo popili!
Samo par aa... Trebalo je biti trezven veeras... Ali, sada u da pijem...
Sada mogu. Ima i ampanjca! Tetka vam je nenadmana domaica. Ne tedi
nimalo. Moda vam se ovo ba i ne dopadne, ali, budui da vie niste u
oskudici, smem da kaem ne misli ta da naputa ovaj svet dok ne potroi i
poslednju paru!
U holu i velikom salonu ples je trajao svom snagom. Puder, lavanda,
miris znoja, obnaena ramena, lepljiva sedita na stolicama, osmesi

264
umazani tragom karmina, doprineli su da vazduh postane gust kao krema.
Moja mlaa svastika kao da me je spazila na momenat; pola je da ostavi
svog konjastog pratioca i krene ka nama. Na svu sreu, momak ju je
preduhitrio.
U sobi u kojoj se nalazio Blagosloveni vladala je malo mirnija atmosfera.
Mada, tu bee prebaen sto za kojim se sluio ampanjac. Bilo je kao u
mravinjaku. Vukui me za ruku, Halit Nepogreivi me je odveo do Van
Huberta, koji je razgovarao s mojom enom i tetkom. Simpatinog
naunika smo zatekli kako pije sok sa sodom. Moja tetka i ena su bile
razboritije i humanije u njihovim rukama su bile ae sa ampanjcem.
Gledajui tetku, nesvesno sam se zapitao: Da li e joj bogatstvo trajati do
smrti? Slegnuo sam ramenima: nema veze, sada imamo para! Ionako je i
njena stara usvojena slukinja svela poslednji raun u naoj kui. Zato ne
bi i ona! Nije lako obuzdati je, ali, potrudiu se! Kad ovek ima ovakvu
tetku, pristaje na sve... U stvari, nije bilo nemogue voleti je. Ljubav prema
ivotu bujala je iz nje na sve strane kao ito na plodnoj njivi.
Van Hubert je bio ezdesetpetogodinji ovek dejeg lica, osrednjeg
rasta, staloen i vrlo snaan. Izgledao je tako deaki da se moglo pomisliti
da je njegova dugaka brada vetaka. Nakon to me je Halit-beg
predstavio, upitao me je:
Kako je bilo? Vaa konferencija je dobro prola? Veoma sam eleo da i
sam prisustvujem, ali mi gospodin i gospoa ne htedoe u tome pomoi...
Nisam stigao ni da se zaudim, a moja ga ena stade hvaliti:
Kako lepo govori turski, je l da?
Tetka ga je presekla, ne dozvolivi mu da se zahvali: Veoma alim zbog
ove neprijatnosti veeras... Ali, ta moemo kada je moj bratanac ve ranije
obeao da e govoriti na tom porodinom skupu.
Tako znai! Ja sam prethodno bio na konferenciji, nisam se uspavao u
Nait-begovoj sobi, zurei netremice u orla s ofucanim krilima. Zatim,
konferencija je bila na porodinom skupu, to je imalo smisla. Ko bi jo
pravio zvaninu konferenciju u jedanaest sati uvee? ivot mi je bio laki
nego to sam mislio. Nisam imao pravo da se bunim. Blagi pritisak na
butinu, povlaenje uzde, fijuk korbaem, i ja bih bio vraen na put kojim je
trebalo ii. A naao bi se, sigurno, i neko ljubazan da mi kae o emu se
radi. Mada, snaao bih se ja i da ne kau. Ali, to je bilo rizino. Bolje je bilo
strpeti se. Trenutno mi je preostalo samo da potapem Van Huberta po
leima i da se s njim rukujem, tanije, da ga, smeei se, fiksiram pogledom
dok se moji prsti ne oslobode njegovog elinog stiska. Da mi je da malo
drugaije namestim prste, pokazao bih ja njemu, ali...
Posle tetke, i moja ena se ubacila:

265
 Hajrijice, jesu li puno aplaudirali? Pojela sam se to nisam mogla da ti se
naem i budem uz tebe... Ali, kako sam mogla da ostavim novog prijatelja...
A nije bilo ni govora da se maltretira da ide tamo. Videe, neverovatan
ovek! Ispriao nam je tako simpatine stvari...
Zatim se okrenula ka naem gostu:
Moj mu pria oputenije kada sam ja uz njega..., dodala je.
A onda je, cerekajui se na sav glas, to jest, bez imalo ustruavanja, s
udnim pogledom, koji je praktikovala samo kada je guva, a koji bi oveka
totalno obeznanio, ekala zaslueni kompliment. Dodatno podstaknut, on
se ovoga puta s jo veim entuzijazmom oslonio na svoj turski:
Naravno, gospoo, kada je ena poput vas njegova inspiracija...
Upotrebivi ispravno re inspiracija u duhu jezika koji je uio, Van
Hubert bee bezgranino srean. Istog asa opet su kvrcnuli i moji prsti i
aka. Sreemo se mi jo, a tada u ja dohvatiti tvoju ruku... Domogavi se
zasluenog komplimenta, moja ena se okrenula ka meni, dodvorno, kao
psetance koje je u ustima donelo gazdarici maramicu koja je ispala goi:
Boe dragi, da ti se nisu opet pomeale beleke?
Ovaj signal je govorio: Dozovi se! Trebalo je da se uivim u svoju ulogu.
S velikim naporom izvukao sam ruku iz Hubertove, potraivi spas od bola
u vlanom pekiru koji je obavijao rub flae.
Ne, eeru moj, nisam ih pomeao... Tanije, zaboravio sam ih kod
kue... Priao sam iz glave.
Prvi se zasmejao Halit Nepogreivi. Zatim smo se svi uglas zasmejali.
Pogledavi moju inspiraciju, Van Hubert ree: Jo bolje ako je tako... I
meni se to desilo nekoliko puta... Ali, ovek tada oputenije pria.
Napetost moje ene splasnula je pred ovim ohrabrenjem. Obojici nam je
uputila irok osmeh.
A gde ti je onaj majmun? Pardon, buldog?, upitao sam. Halit
Nepogreivi je podigao obrvu, dajui mi time do znanja da mu se ova moja
provokacija ne dopada.
Shvativi to, istog trenutka sam se okrenuo ka gostu. Kako ste putovali,
gospodine?
Fino, gospodine, nemam zamerki... Karta koju ste mi poslali bila je za
prvu klasu...
Znai tako, ja sam, izgleda, lino potpisao pozivnicu za ovu napast. Ali,
ono o emu je trebalo da priamo niko nije pominjao. Neka i ne pominju!
Ionako sam priao iz glave, neto u izmisliti. Rei u: Izmislio sam! Sada
je Halit upitao Van Huberta kako mu se dopada Istanbul. I ovde smo dobili
zadovoljavajui odgovor. Auto koji smo mu poslali bio je komforan. Mnogo
mu se dopalo kupatilo u hotelskoj sobi. ovek koji ga je vodio u obilazak

266
nije znao holandski, ali je dobro govorio nemaki.
Ah, Kapali-arija, bezistan, bakrorezake radnje!... Avaj! Zadrao se
vrlo kratko na svetoj Kapali-ariji i ubrzo preao na Ahmeta Zamanija.
Bee proeljao knjigu kao to se elja pamuk. Obasipao me je kiom
pitanja. Uopte nije liio na ove nae! Kao da je o svakoj rei dobro
promislio. U poreenju s ovim, ak i Demal-begove kritike bile su
nitavne. U nekom momentu iz depa je izvukao ogroman papir. Bio je to
spisak pitanja koja je trebalo da mi postavi. Prosto nepodnoljivo u ove
sitne sate. Ali, zato je Halit Nepogreivi ovo uradio bez pitanja? Zato me
je svaki as stavljao pred svren in?
Pitanja su u poetku bila laka. Ali, kako je odmicalo, u meni su poeli
udni grevi. U redu, pomislih, za deset minuta u se napiti. Ali, ta do
tada?!
Prva pomo je stigla od Halita Nepogreivog. Pruio je gostu au punu
ampanjca.
Da konano sredite stomak..., rekao je.
Van Hubert je gledao as u listu s pitanjima, as u ampanjac. Bilo je
oigledno da se u njemu vodi estoka borba. Da li e ispasti heroj ili ovek?
Smrtnost je prevagnula. Uz jedan od svojih uvenih osmeha, Pakize ga je
bez trunke stida upitala da li voli da plee. Na pola druge ae, ree kako je
jo uvek niko nije pitao za ples. Slavna linost samo to nije poletela od
sree. Tada Halit uhvati moju tetku oko struka. Ostavivi gomilu stvari u
mom naruju, tetka otra za njim. I ovaj put Halit bee reio stvar, ne
ostavljajui mi prostor da mu kaem koliko me je naljutio.
Smesta sam ispio pie i s tetkinim alom, lepezom i lornjonom u naruju
otiao da u sobi iza verande sluam pesme u gromoglasnom izvoenju moje
starije svastike.
Boe dragi, kako je samouvereno to bilo! Kako je urlala! Koliko je bila
zadovoljna sobom! I kako su, sa svakim njenim urlikom, svi padali u trans!
im me je spazila, njeno ushienje je naraslo. U toj bordo haljini, debela i
runa kakva je bila, saginjui se sve vreme ka publici s mukom,
nesumnjivo zbog korseta bila je istovremeno neobino simpatina, kao
kakvo slone na tiklama. Poto je pucketanjem prstiju oznaila kraj pesme
koju je pevala, ne saekavi da se aplauz okona zapevala je uvenu
narodnu pesmu koju sam tolike godine bezuspeno pokuavao da je
nauim. Neduna pesma je na moje oi unakaena kao indijsko platno
dopalo loem krojau. Zadivljeni sluaoci su ovom faliranju aplaudirali sa
istim arom. Uvalivi Ekremu, koji je stajao pored mene, tetkine stvari, i
sam sam se prikljuio aplauzu. Usledilo je upropatavanje jo jedne lepe
stare pesme. Jadna pesma! Ne bi dospela u ovo stanje ni kad bi cela eta

267
prela preko nje. Naravno, aplauz je bio podjednako snaan. Onda je doao
red na veoma tunu baladu. Ovo vie nije bila muzika, bilo je to zavijanje
opora gladnih vukova! Obe ove pesme sam vrlo esto sluao u samoi
svojih vojnikih dana, na avoljim planinama. Svi vojnici u mojoj eti su,
pevajui balade, priali sa zvezdama. Dok se tuga prenosila mukim
glasovima, cela priroda bi oivela. Dok, u sluaju moje svastike... Pa opet,
svi su od tuge plakali. Kao da je dan alosti. Verovatno je zbog toga sledea
pesma bila ivahna, plesna melodija. Ovoga puta nestale su sve granice
njenog uspeha. Polovina plesaa se sjatila oko nas. Svi su pucketali prstima.
U glavi mi je neprestano odzvanjao prvi razgovor s Halitom, na Bujukdere,
i sav u udu, poluotvorenih usta, zaboravivi i sebe i Van Huberta,
posmatrao sam je kako hrani i kontrolie ovaj trans. Negde na pola igre
jedna devojka je, ne mogavi da se obuzda, zaplesala ifteteli11. Nije umela
da igra, ali to nije bilo vano; svi su bili zadovoljni. Sredoveni ovek,
nesumnjivo mu ili ljubavnik, nije hteo da je pusti samu, pa se i on uhvatio.
Polako sam se iskrao iz guve. Izaao sam da potraim enu i naeg
dragog gosta. I, gle uda, tamo me u dez ruhu doekala potpuno drugaija
atmosfera. I ovde je naa porodica oborila rekord. Nasred sale, moja mlaa
svastika je s nekim Amerikancem izvodila vratolomni ples. Tanije, nije
bilo muenja ni bola koje jedno drugom nisu nanosili pod izgovorom da
pleu. Bosa, s jednom rukom u partnerovoj, drei drugom suknju jer joj se
inila nedovoljno kratka, svastika je skakutala po uglaanom parketu s
koga je bio uklonjen tepih, bacala se na sve strane, i ba kada bih krenuo
da joj pritrim u pomo, mislei da se polomila ponovo bi se okaila o
partnera, pravila udne pokrete, mahala glavom kao da tera ko zna kakve
dumane i opet zavravala na zemlji.
Ah, boe blagi! U kojoj meri ja nita nisam shvatao! Skoro da uopte
nisam poznavao eninu porodicu! Jadne one, samo to nisu eksplodirale od
talenata zarobljenih u sebi! A tek moja nepanja prema eni... Kako sam
bio slep i nita nisam video! Izgleda da su sva ta beanja i glupiranja ove
jadnice bila samo posledica skuenog ivota. Zar sve tri nisu bile takve?
Najbolji dez-bend u gradu bio je nemoan pred mojom mlaom
svastikom. I sa devet ruku, bubnjar opet ne bi stigao da pohvata njene
pokrete. Starija je pola grada podigla na noge. Moja ena je najednom
postala salonska dama koja krajnje oputeno pria sa ovekom koga nikada
ranije nije videla i zabavlja ga na nain kakav on, verovatno, nikad nije
doiveo. Tetka mi bee dala znak izdaleka i ja se uz silne muke probih do
nje. Dobro poznatim grubim glasom, ree mi:
Bilmezu, vide li svastiku? Ja to zovem ovek! A tek tvoja ena... Svaka

268
joj ast!
Normalno, tetkice! Zar bih ja mogao drugaijom da se oenim?
Bei tamo, bednie! Reci, imao sam sree... Da si se ti pitao, ko zna
kakvim trutom bi se oenio!...
Dobro, pusti enu... A erka, kako ti se ini moja erka? Pogledala me
je.
Ako mi Bog ne dozvoli da pojedem svaku paru, njoj ostavljam
nasledstvo, je l ti jasno?!
Doao je Halit Nepogreivi.
Iao sam da obiem doktor-Ramiza. Spava kao jagnje. Je li sam?,
upitao sam.
Ne, ne, rekao je, sa srodnom duom je... Sve je kako treba. Hajde da
popijemo neto!
Vratismo se za sto. Meutim, ovoga puta za ankom nije bilo nikoga.
Jedva smo nali slugu da nam otvori flau. Tetka je, na utrb budueg
nasledstva moje erke, poruila sendvie s kavijarom. Nije bilo para kojima
bi se platilo ovo rasipnitvo. Zavrie kod nas... U mom naruju e
izdahnuti!, promrmljao sam. Zatim se okrenuh ka Halitu:
Dragulji su pravi, je l da?, upitao sam.
Naravno. Ali, ne ovi, rekao je. Oni u banci. Basnoslovno bogatstvo...
Ne bojte se, ne ide to tako lako...
Onda je promenio temu:
Nema ta, lepo ste se vladali...
Odjednom mi je pukao film:
Zato me niste obavestili?, upitao sam. Hou li ja uvek biti dovoen
pred svren in?
Pogledao me je s osmehom:
Dragi prijatelju, rekao je, jadni, mili drue moj! Ili, jadan ja! Jer, ja sam
ovde, u stvari, jadan! Kada biste me makar trunku razumeli. Niko vama ne
osmiljava uloge ili neto slino. Niti postoji svren in. Postoji samo ovek
koji veruje i koji potuje. A ja hou da vi spontano ivite moje zamisli. Ako
bih vas unapred obavestio, naruio bih vau slobodu. Vi biste tada glumili...
Kao to ne znate koga ete sresti kada izaete na ulicu, tako ni veeras
niste znali ta e se sve odigrati. Doli ste, videli, i svi smo odmah proiveli
stvari koje su nas snale. Nema tu nikakvog svrenog ina...
Ali, mogao sam napraviti greku i sve oterati do avola. Grohotom se
nasmejao.
Pa ta i da ste pogreili? Greka, kao takva, ak i ne postoji... Razmislite
dobro! Da zamislimo da ste stvarno pogreili. Preli bismo preko toga i
izbili napred. Greka postoji za one koji se baku s njenim ispravljanjem...

269
Za nas, ona ne postoji i, istog asa kada smo to prihvatili, mi smo s njom
izali na kraj... Ne, Hajri-bee, greka ne postoji, niti moe da postoji.
Jedino to je potrebno jeste da se jedna situacija dobro uprilii i da se
oveku ukae poverenje. A ja znam vae sposobnosti. Vi ste moje otkrie.
ta je hteo ovim da kae? Napunio nam je ae, iskapivi svoju u jednom
gutljaju:
Baviti se ljudima vrlo je zahtevno i iziskuje vreme. Najvei problem je
dobro osmisliti situaciju. Ljudi e je onda iveti spontano. Sve to treba
uraditi jeste dati oveku priliku da stvara. Ja ne volim pozorite. Ja sam
ovek stihije!
Vi nikome niste rekli ta e se veeras dogaati?! Naravno, dao sam
nekima blag nagovetaj. Usaglasili smo se. ovek je doao. Rekao sam:
dolazi, na konferenciji je. Vidite, jedini problem je odabrati ljude. Tu ste u
pravu, ja uvek izaberem dobar tim!
Ne bih rekao; ako nita, u mom sluaju ste se prevarili. Ja ne verujem u
ovu stvar i vi to znate. Muim se...
To je jo bolje! Zbog toga vi, gde god da krenete, ta god da radite,
uspevate. U situacijama u kojima se ljudi ponaaju kao roboti, vi reagujete
kao iv ovek!
U tom trenutku dola je Pakize, sama.
A gde je gost?, upitao sam.
Prepustila sam ga Zehri... Ui ga da igra zejbek12. Hajde da ih gledamo i
usput popijemo neto!
S aama u rukama, otili smo. Ovo, napokon, nije bilo reirano. Ovo je
bilo krajnje spontano. Dez-bend je svirao zejbek svom snagom. Na mestu
na kom je malopre moja svastika izvela svoj ou, tanije, u njegovom
centralnom delu, moja erka je s Van Hubertom igrala najudniji i
najnepojmljiviji ples na svetu. Sve oi su bile uprte u njih. I mi smo proveli
neko vreme posmatrajui Van Hubertove ruke kako se nespretno prepliu
u vazduhu i njegova kolena koja su se jedva podizala iz unja u koji se
prethodno spustio.
Halit Nepogreivi mi je tiho apnuo na uvo:
Ovo je previe, ak i za mene!
Bio sam poglavica porodice kojoj na svetu nije bilo ravne. Koristei se
svojim pravom, uzvratio sam istom merom svojoj eni, koja me je jo od
malopre izazivaki podbadala laktom. Halit-beg se nadovezao:
I, kako vam se dopalo? Ostavite na trenutak po strani va muki ponos,
i recite: zar nije ogroman uspeh naih ena sam po sebi velika stvar! Da li
ste se nadali da ete naii na ovako neto?

270
 Pratei jednim okom riskantne, vanzemaljske vratolomije koje je moja
erka izvodila s Van Hubertovim nezgrapnim, dinovskim telom, rekao
sam:
Da li je mogue?! Ni u snu ne bih pomislio. Pogotovu za moju Zehru...
Imate pravo... Nevieno brz napredak...
Samo da su bile bar malo umenije... Recimo, da moja erka stvarno zna
da igra zejbek, da je mlaa svastika svesna otrova koji je malopre iz sebe
izbacila, da starija nije smrskala pesme kao kad se slome luster i stolica...
Halit Nepogreivi je vrlo utivo zevnuo:
Opet ista stvar... Tanije, uvek ista stvar! Dragi prijatelju, vi ste
neizleivo nezadovoljni... Ovde je znanje drugorazredna stvar. Jedino to
postoji je rad!
A onda je, kao za sebe, dodao:
Svest nas usporava. Ona ionako nema ni kraj ni cilj. Poenta je u radu i
stvaranju. Da su znale, da su znale... Pa, da su znale, ne bi ovo ni uradile.
Ne bi spontano dole do ovolikog uzbuenja, niti do ovakvog otkria. Ovde
bi znanje bila samo prepreka. Vaa erka je stvorila ovu no. Kako?
Svojim stvaralakim darom... Jer, stvaranje nije nita drugo do sam ivot.
Mi smo ljudi koji ive i pre svega vole ivot. A vi se mrtite do mile volje!
Ja se ne mrtim, ja samo iskazujem miljenje... Svoje miljenje zadrite
za sebe, pogledajte ovaj fantastian prizor ispred sebe!
I stvarno, prizor je bio sjajan. Tek to je nauio zejbek, Van Hubert se
bez pomoi moje erke sputao i dizao, izvodei brojne akrobacije. Salon je
odjekivao aplauzom.
Vidite, dragi prijatelju, rekao je, pogledajte volju ovog oveka! Kakav
je to trud, kakva ivotna snaga, radost postojanja! Moe li se u prisustvu
ove snage pominjati ono to vi zovete znanje?
Zatim se nagnuo ka meni i apatom rekao:
Da, dragi moj, i vas bih hteo ovako da gledam...
U trenutku sam zamislio sebe na mestu naeg gosta. Za ime boga! Je 1 vi
to hoete mene u ludnicu da poaljete?
Halit Nepogreivi se jedva osmehnuo:
udna je ta vaa ludnica! U nju moete poslati svakoga ko je koristan za
posao, naravno, sa mnom na elu. Ali, i vi uestvujete u svemu to radim!
Bio se uvredio. Iako nisam eleo da se no koja je dobro poela ovako
zavri, nije bilo povratka.
Vi vrlo dobro znate pod kakvim sam vas okolnostima upoznao!,
odgovorio sam.
Da, znam. Vi to, zapravo, niste ni mogli da sakrijete. Takva vam je
narav, ne krijete nita. Sloiete se, dragi prijatelju, da je istina u ovome:

271
im ste doli do trunke blagostanja, va stari svet, unutar vas, pobunio se.
Smatrate da je bespotrebno i suvino rtvovati ga!
Ne, ja samo eznem za nekadanjim stanjem... Vratite se! Ako
eznete, vi se vratite!
A onda mu se ton promenio:
Ali, ne moete da se vratite. Malopre ste kalkulisali. U trenutku sam vas
proitao kako mislite: Pomirio sam se s tetkom, stvari su, za sada, u redu.
Kroz nekoliko godina sve se moe srediti. Zato okonati sve to? Tako ste
mislili, zar ne? Ali, posle ste odustali. Uplaili ste se od onoga to sledi!
Proitao mi je misli. Stavivi mi ruku na rame, odveo me je unutra, u salon.
Oni koji bi nas posmatrali, pomislili bi da razgovaramo krajnje bezazleno.
Rei u vam istinu! Vama vie nema povratka. Zato to vi ne moete da
odustanete ni od ega. Uprkos svom omalovaavanju i kritici, imate lepu i
oputenu enu, da i ne pominjem ljubavnicu za kojom ste ludi. Siguran sam
da ste u svakom trenutku spremni da se rtvujete za sina i erku. Povrh
toga, vi volite slavu i akciju, pa makar ona podrazumevala poslove koji su
vama glupi. Ukratko, vi ste kao oktopod, nebrojenim rukama ste zakaeni
za svet! Nema stvari od koje se moete rastati. Kako mislite da ete se
vratiti?
Ne elim da se vratim, elim samo vie logike... Ponovo se smejao:
Logika... Logika..., odmahivao je glavom. Ne, ne traite vi logiku!
Tolika budala niste. Ako verujete da je razum ureaj koji operie sam za
sebe, onda je to druga stvar... Ali ne, neto drugo vi traite.
Ja traim istinu. U stvari, elim deli nje, makar... Istina ili je cela, ili
je nema nimalo... Prave vrednosti o kojima vi, prijatelju, priate, postoje
samo za one kojima su jedan zalogaj i mantija dovoljni. Nije za one koji,
kao vi, hoe sve i svakoga, i to odmah! Neukaljana i potpuna linost se pre
svega ui da samoj sebi bude dovoljna.
Jednim udarcem bio sam katapultiran iz unutranjeg sveta. Ne postoji
onaj kome je toliko dovoljno..., rekao sam.
Vi biste da se cenkate! Ali, s ovakvim stvarima nema cenkanja! Za ovim
stolom igra se isto i u jednu i u hiljadu stvari do kraja i dok se ne izgubi!
Dobitak moe da se desi sluajno, dok je poraz siguran i neizbean.
Trenutak vaeg ulaska u igru znai va poraz. Vrlina nije neto oko ega se
moete pogaati. Zbog toga su nai stari, prihvatajui ljudsku prirodu
onakvu kakva jeste, zapoinjali svoj govor reima: Svi znaju da je u prirodi
ljudskog bia...
A onda se pribliio stolu. Napunio je dve ae. Nakinureni lani
Blagosloveni izgledao je kao da nas iz daljine zaueno posmatra.
Na ovom svetu svaka procena, svako vezivanje, ima svoju cenu. Sve

272
podjednako trae rtvu. Samo korak deli najboljeg od najgoreg. Prihvatate
ili ne?
Neko vreme sam razmiljao.
Ne. Mislim da neu, ali, zato tako priate?
Halit Nepogreivi je opet napunio au. Sa izrazom uivanja pogledao je
najpre u au, zatim u Blagoslovenog i, na kraju, u mene.
Ne znam, moda sam pijan, a moda svodim raune sa samim sobom.
Najbolje je stvar izvesti na istinu.
Ne, rekao sam, ne svodite vi raune sa samim sobom. Vi hoete da
poruite neke stvari u meni. I to kamen po kamen. Ali, zato?
Rei u vam: zato to sam proao isti put. Mnogo vas volim, a
istovremeno sam vam neprijatelj. Mnogo me podseate na mene. Samo, ne
diite se uzalud! Ja nikada nisam bio kao vi. Nikada mi nita nije bilo
strano, niti sam se ikada lomio. Ali, postoji neto u vama...
Nasmejao se od sveg srca:
Da li ste se ikada u ivotu ovako smejali?, upitao me je. Savest vam
nikada nije bila ista kao moja, zato to sam ja prevaziao te stvari...
Onda me je iznenada zagrlio.
Vi ste uinili da zavolim ivot!, rekao je. Stanje u kome ste bili u
kafani na ehzadebaiju, vaa smena utuenost, nesrena sudbina, teret
ispod koga nikako niste mogli da se izvuete... Vaa zaprepaenost,
ustruavanje, radovanje kada besmo na Bujukdere... va svet, veliki kao
seme suncokreta, sve to je uinilo da opet zavolim ivot. Kako biste se
obradovali da sam vam te noi gurnuo pet lira u dep! Da, vi ste uinili da
zavolim ivot. Vi ste moj najlepi odraz u ogledalu!!
Postien, sav sam se zacrveneo.
Kamo sree da ste to uradili! , rekao sam i jedva oslobodio ruku iz
njegove.
Eto, opet priate gluposti.
Jo jedanput se osmehnu i podie au.
Neka vam je po volji..., ree. Nemam nameru da vas menjam, jer bi u
tom sluaju jedan od nas dvojice bio suvian! Ipak, potrebne su korekcije.
Ako nita, ne meajte se s onima koji ive!
Ustuknuo sam na trenutak. Dvoumio sam se.
Vi zaista ni u ta ne verujete?, upitao sam.
Ispio je au. Obrisao je elo maramicom.
Dosta je za sada. Evo nam prijatelja. iveo Institut za podeavanje
vremena!!
Ovom parolom doekao je celu porodicu i Van Huberta, koji je iao s
tetkom podruku. Van Hubertovoj srei nije bilo ravne. Kao da je izvojevao

273
bitku. Uputio mi je pohvale za enu i erku, pozivajui ih u Holandiju, da
ih naui da voze bicikl.
Ma, mi se svi ve nalazimo na vrteci..., rekao sam.
Halit Nepogreivi izgledao je smodeno. Bilo je oigledno da smo jedan
drugom slomili srce.
Van Hubert je ostao mesec dana u Istanbulu. Trebalo bi mnogo vremena
da se ispriaju njegove istanbulske avanture.
Rei u samo to da se od mene rastao zadovoljan. Godinama je u raznim
tekstovima pisao o vremenu provedenom u Istanbulu. Nita nije zaboravio
ni kako ga je moja erka uila da igra zejbek, ni ast koju mu je ukazao
Halit Nepogreivi, ni evape u jogurtu koje je sa mnom jeo na amlidi
onog dana kada smo zajedno ili u potragu za grobom Ahmeta Zamanija.
Zaista je neverovatno kako se ovek za koga sam bio siguran da sam ga u
svakom pogledu zadovoljio na kraju okrenuo protiv mene. Ali je i izreka
onaj koji pada nema prijatelja nastala mnogo pre mene i Van Huberta.
Zbog toga prema njemu nisam oseao ni mrnju ni bes. Samo sam mislio
da bi bilo bolje da nije tako ispalo. Uzgred, Van Hubert je zbog nas prilino
nastradao. Njegova knjiga o naim narodnim plesovima, za koju je
informacije pokupio od moje ene i starije svastike, bila je estoko
iskritikovana. Uprkos tome, on je u kasnijim radovima bio vrlo
blagonaklon prema meni. Njegov poslednji rad se zavravao reenicama:
Hajri Irdal i njegova porodica su ljudi koji vrlo veto oslobaaju oveka iz
njegove ljuture. ta god se desilo, vreme provedeno s njima u Istanbulu
nikada neu zaboraviti. Iako vie vole karusel, ako ikada dou u Holandiju,
nauiu ih da voze bicikl, kao to sam obeao...

274
 ETVRTI DEO
Svakom godinjem dobu doe
kraj

275
 1

Prognoze Halita Nepogreivog su se obistinile. Nekoliko meseci posle

tetkinog koktela, novinske agencije su prenele vest o osnivanju Udruenja
ljubitelja satova u est junoamerikih gradova. Malo zatim, ova udruenja
su uspostavila kontakt sa istanbulskim ljubiteljima satova i traila
pravilnik i osnivaku povelju Instituta za podeavanje satova. Po ugledu na
ovaj, javili su se slini pokreti u nekim evropskim zemljama, na Bliskom i
Dalekom istoku. Tako je za dve i po godine otvoreno tri instituta i vie od
trideset udruenja. udno, ali u zemljama gde osnivanje instituta nije
prihvaeno dato je jasno obrazloenje u javnosti. Zapravo, sva su manje-
vie glasila isto: Budui da je naa industrija dovoljno razvijena, mi
nemamo potrebu za ovakvom ustanovom.
Tako su se i oni koji je jesu, i oni koji je nisu prihvatili, ujedinili u
miljenju da je naa institucija potrebna. im bi neka agencija objavila
ovakvu novost, Halit Nepogreivi je sazivao konferenciju za tampu, to je
dodatno potvrivalo znaaj nae institucije. Kada je on bio zauzet, ovaj
zadatak sam preuzimao ja. to se tie moje tetke, ona je potpuno
obustavila svoje aktivnosti. Nije propustila nijedan meunarodni kongres
ljubitelja satova, koji su svaki as bili organizovani u inostranstvu.
Bee dolo vreme kada je spakovane kofere najpre drala u spavaoj sobi,
a zatim, iz isto praktinih razloga, u hodniku. Na veini putovanja pratila
ju je moja erka, a ponekad i njen mu. Postala je prepoznatljiv lik na
graninoj postaji u Istanbulu. Njeni godinji pasoi su produavani bez
prestanka. Pored nakita nasleenog od porodice nadzornika istaa, sada
su je krasile i medalje iz sedam-osam zemalja. Za to vreme, ni mi nismo
sedeli besposleni. Prihodom dobijenim od dvostrukog sistema kanjavanja,
napravili smo novu zgradu, na breuljku Hurijet. Putem kooperative koju
smo osnovali pod okriljem asovniarske banke, koja je, pak, uivala
svesrdnu pomo Meunarodnog trusta satova, izgradili smo naselje za nae
zaposlene, pod nazivom Kue satova.
Kao to sam ve ranije rekao, posle sistema kanjavanja, moj
najzapaeniji, ili, makar, najmukotrpniji doprinos Institutu, bila je njegova
nova zgrada. ini mi se da je ova zgrada bila neto to je iznova okupiralo
javnost, moda ak i vie od sistema kanjavanja. Na poetku, ja se uopte
nisam bavio ovom zgradom, koja mi je, na kraju, obezbedila poasno
lanstvo u Meunarodnom udruenju arhitekata. Kao to je obiaj kod
ovakvih poslova, i mi smo bili raspisali konkurs. Na insistiranje Halita

276
Nepogreivog, uslovima konkursa koje sam sastavio bio je pridodato
zahtev prema kome je zgrada trebalo da bude originalna, u modernom
stilu, i da oblikom odgovara nazivu i savremenom karakteru ustanove.
Budui besan to Halit Nepogreivi insistira da se neizostavno ubaci zahtev
koji se meni u poetku inio totalno bespotrebnim, a pomalo i radi
zafrkancije, ja sam preoblikovao njegovu zavrnicu, dopunivi je reima:
da spolja i iznutra odgovara nazivu. I eto, ovaj naknadno prikljueni
uslov spolja i iznutra naterao me je da se mesecima zamajavam izradom
projekta.
Kada je na konkurs izaao u novinama, svima je delovao obian. Navikli
smo da itamo povrno. Izrazi kao to su savremeni karakter, sklad,
spolja i iznutra, postali su izlizani pojmovi, potroeni preteranom
upotrebom. Zbog toga su projekti koje smo primili predstavljali samo
nacrte ve vienih zgrada, ije su inovacije bile ablonske. Niko nije
pretpostavljao da Halit Nepogreivi do samog kraja konkursa nee
zaboraviti svoje rei i da nikome osim sebi nee dozvoliti da slobodno
tumai njihovo znaenje. Meutim, Halit je odbio sve projekte, obrazlaui
to izrazima spolja i iznutra, koje sam ja iz istog inata i podsmeha bio
dodao.
Po emu ovo spolja podsea na sat?
Ovo je bilo prvo pitanje. Odmah zatim, usledilo bi drugo: Na koji nain
ste izrazili ideju sata, vremena i podeavanja u unutranjosti zgrade?
I, naravno, ne mogavi da odgovore, arhitekte su odlazile. Nikada, ak ni
u vreme ukidanja nae institucije, nije bilo napisano toliko lanaka protiv
nas. Svako ko je strpavi projekat pod miku izleteo na vrata, istog asa je
odlazio u redakcije da se poali. Jedan za drugim, lanci su punili novinske
stupce. Ni mi nismo gubili vreme, pisali smo odgovore. Vrhunac su bila
Halitova obraanja novinarima: Savremeni ovek ne troi rei uludo. Mi
se ne mirimo s nepreciznou. Svaka re konkursa, svako slovo, mora se
ispotovati, govorio je.
Na drugom konkursu bilo je onih koji su se dotakli teme sata, ali ni oni
nisu mrdnuli od uobiajene etvorougaone zgrade. Gotovo svi projekti su
predlagali dodatne spoljanje ukrase u vidu zidnih i stonih satova, ili usku
osnovu s mnotvom spratova. Neki behu otili jo dalje, dajui oblik
velikog brojanika drugom i treem spratu graevine s prednje strane. U
tom sluaju su prozori uglavnom bili smeteni u veliki kruni okvir. Ni ovo
se nije dopalo Halitu Nepogreivom. Nekima je govorio:
Ovo je neto to se moe napraviti na svakoj zgradi. ta je ovde
moderno? A gde je tu sat?
Drugima se suprotstavljao:

277
 A ta kada se, prilikom popravke, ukloni okvir brojanika; prozori e,
normalno, ocrtavati spratove! Gde je onda sat?
Naravno, s druge strane je stizao odgovor i na ovo pitanje. Jedna zgrada
nikada ne bi mogla postati sat. Sat ima drugaiji oblik i strukturu. Na sve
to, Halit Nepogreivi bi im pokazao uslove konkursa, iji je jedan primerak,
ispisan velikim slovima, bio postavljen ispod stakla na stolu, ili bi nianio
rta rei spolja i iznutra, koje je dao da se napiu i okaio na zid preko
puta.
Jedan od uesnika na ovom konkursu otiao je jo dalje, obezbedivi
svetlost na drugom i treem spratu ne prozorima ve kroz prazninu u
obliku brojanika sata. Uz to, on bee postavio zgradu na etiri iroka
stuba. Ali, Halit Nepogreivi je i to odbio:
Teko! Prozor je prozor. Ovo nije prozor... Kad bih obrisao znakove po
ivicama, dobio bih ruu na vitraima neke gotske crkve. Mi hoemo neto
drugo. Nama treba graevina koja u samoj svojoj strukturi sadri sat. Da se
s njom stopi! Neemo spojeve i dodatke. elimo da u samoj zgradi vidimo
svoj program i ciljeve.
Priznajem da mi je ova njegova reenica otvorila oi. Mislio sam: Ako
graevina svojom strukturom podraava ideju sata, ona onda prestaje da
bude graevina. I saaljivo sam se osmehnuo mom sirotom prijatelju.
Sledeeg jutra, spontano mi se javila ideja: Ako zgrada napusti svoje
okvire i ne ispotuje zakonitosti koje je ine zgradom, onda zasigurno
moe probuditi u oveku ideju sata! Ovu zamisao sam saoptio prvom
arhitekti na koga sam naleteo, ali nikako nisam uspevao da mu je objasnim
na odgovarajui nain, nisam bio struan. Uprkos tome, posle ovog
razgovora u glavi mi se zadrao pojam masa. Kada bih razbio tu
ogromnu masu tako da dobije oblik sata, to bi bilo to!, mislio sam.
Desilo se da se jedne od tih veeri u kui zadesio Ahmet, koji je dolazio
samo za praznike i preutno protestovao zbog Instituta za podeavanje
satova. Popriao sam s njim o ovom pitanju. I on je delio miljenje
arhitekte: Svaka graevina je, pre svega, masa. Sledeeg dana, rasklopio
sam jedan sat, a zatim ga ponovo sklopio. Nije pomoglo. To sam moda
mogao da iskoristim za unutranji raspored, ali opet mi je preostao samo
brojanik, a Halitu Nepogreivom se ne bee dopalo da prednja strana ima
izgled brojanika. U tom sluaju, trebalo je tragati za neim drugaijim.
Cesto sam priao s Halitom, molei ga da potedi i sebe i instituciju
muka, jer e bilo koja graevina posluiti svrsi. Ali, bio je neumoljiv.
Institut za podeavanje vremena je do sada ispunjavao sva svoja
obeanja. Istina, ni gradski, ni privatni satovi jo uvek ne funkcioniu
besprekorno, kako bi trebalo. Ali, ljudi su se navikli da svaki as gledaju na

278
sat i da mere vreme. U naim selima smo uveli, ako ne sat, onda oseaj za
vreme. U ovom trenutku, milion seoske dece nosi satove igrake koje smo
im mi prodali! To znai da e, zahvaljujui pogodnostima nae
asovniarske banke, svako od njih kada poraste s lakoom postati vlasnik
pravog sata. to e rei, imae neku malo vredniju imovinu, koju, ako im ni
za ta drugo ne bude korisna, mogu prodati ili zaloiti kada se nau u
kripcu. Izmislili smo sat u vidu ukrasne narukvice, za ene. Generalno,
izmislili smo satove u obliku svake vrste nakita. Izumeli smo haltere sa
satovima, za kojima je nastala pomama u celom svetu. Vi ste se bili snano
opirali ovoj ideji. Govorili ste da se mogu koristiti samo u mjuziklima.
Meutim, u Istanbulu ima na hiljade ena koje nose ove haltere. U prolazu,
one najelegantnijim pokretom podiu suknje da pogledaju u sat. Otilo se
jo dalje; na Meunarodnom kongresu ljubitelja satova prihvaen je moj
predlog da ordenje nekih drava bude u obliku sata. S tim u vezi, otpoete
su propagandne aktivnosti. Zbog ovoga, a i zbog objanjenja koje ste dali
na poslednjem kongresu, Mahmud II, koji je, za sve to je cenio i voleo
poklanjao zlatan sat, privukao je panju celog sveta. Jedna za drugom,
reale su se knjige s tom temom. Kako da odustanem od svojih rei sada
kada su postignuti toliki uspesi? Istina, jo uvek nismo poeli s
proizvodnjom satova. Ali, zbog nas su ak usvojene i neke olakice koje se
tiu uvoza satova! Osnovali smo najbolje prodavnice satova u zemlji! Kako
i s kojim pravom da jedna ovako uspena institucija porekne sebe? I kako
da prihvatim ono to su drugi uradili? ak i da sve ovo zanemarite, zato
bih ja sebe predstavio kao nekoga ko je pogreio i predaje se? Pa ja nisam
pogreio! Ja traim da se ispuni jedan uslov. Ko moe, neka to uini!
Lepo, gospodine, ba lepo! Samo, vidite, oni to ne rade. Teko je to
sprovesti...
Mora se sprovesti!
Ne sluajui ga, nastavio sam:
Meutim, to nije vaa krivica! Ja sam to spolja i iznutra stavio tamo!
Sitna dua, naljutio sam se na vas, smatrajui vae insistiranje
nepotrebnim. Tako da se ovo ne rauna kao va poraz!
Oseao sam kako crvenim. Pognute glave, ekao sam odgovor. Halit
Nepogreivi se blago osmehnuo, tanije, dok je priao, njegov glas je
zvuao nasmejano:
Znam, ree, sve znam. Nevezano za to, hvala vam za otvorenost. Ali,
jo jednom u vam se zahvaliti! I to zato to ste upotrebili ovaj izraz, makar
on bio rezultat vaih loih misli ili naopake naravi. Zahvaljujui njemu, mi
emo postati vlasnici jedne originalne zgrade! Ja sam ovek dela, a ne
namera! Dobro je to ste ga upotrebili! To e nas sada ovrsnuti. Ne

279
zaboravite da se kroz dve godine, u aprilu, kod nas odrava meunarodni
kongres. elim da to bude u naoj novoj zgradi. Uzeli su nam ideju i
prestigli nas. Hajde da makar naom originalnom zgradom opravdamo
vodee mesto u ovom poslu!
Datum roenja Ahmeta Zamanija bee prihvaen kao meunarodni
praznik satova. Kongresi se uvek odravaju na taj dan.
Dobro, ali, kako emo to izvesti? Kako da se sat smesti u strukturu,
hou rei, u strukturu zgrade?
Uhvatio se za glavu.
Ne znam, rekao je, ni ja to ne znam. To je posao arhitekata. Oni neka
misle. U stvari, to je va posao. Budui da ste postavili uslov, sada
razmiljajte!
Ustao je. Gledajui me pravo u oi, najstroim glasom je izgovorio
poslednje rei:
Vi ete napraviti ovu zgradu, Hajri-bee, jeste li razumeli? Apsolutno to
od vas oekujem. Ovo mi vi lino dugujete!
I, bilo je kao to je rekao, ali samo ja znam s kolikom mukom. Razlog
tome bio je to se moja misao od samog poetka zaustavila na depnom
satu. Zar nisu uglavnom sve potekoe s kojima se sreemo u ivotu
posledica nae nemoi da se otrgnemo i odbacimo ideju koja nam je prva
pala na pamet? Iako sam ceo ivot proveo okruen satovima svih moguih
vrsta i oblika, ja sam sve vreme razmiljao samo o depnom satu, tragajui
za misterijom nae zgrade iskljuivo u njemu. Najpre sam zamislio zgradu
okruglu ba kao takav sat. Oko hola je trebalo poreati ukrug dvanaest
paviljona, koji predstavljaju dvanaest sati u toku dana. Meutim, kada sam
pokuao da sve to prenesem na papir, uvideo sam da je neizvodljivo. Onda
sam poeo da razmiljam drei sat uspravno. Preko etiri jaka stuba, koja
u sebi sadre stepenite, trebalo je izbiti u jednu veliku, nabreklu, masivnu
zgradu u obliku sata. Zgrada bi, naravno, spreda i otpozadi imala oblik
sata, dok bi je bono, celom duinom, krasili prozori. Tako bi se, na
prednjem i zadnjem delu postavile ogromne oznake svih dvanaest sati, dok
bi se u sreditu glavne strane, tamo gde bi zapravo doao brojanik,
nalazila velika vrata, do kojih bi se stizalo stepenitem.
Ali, i od ovoga sam bio primoran da odustanem. Pakizi se ova poslednja
ideja bila ba dopala. Priznajem, Pakizin ukus bee postao neka vrsta
merila za mene. Poeo sam da se plaim svega to se njoj svialo i to ju je
oduevljavalo. Uprkos svemu, ideja mi je, u osnovi, ipak dola od Pakize.
Kada sam joj ispriao svoj prvi projekat, rekla je, s dobro poznatim
osmehom zadovoljstva:
Ja sam ionako znala, sino sam prinela rtvu Blagoslovenom. Njegov

280
duh je pritekao u pomo.
Najpre sam se zaudio:
Kakav Blagosloveni?, upitao sam. Otkud sada to?
Dragi muu, rekla je mirno, Blagosloveni, na sat svetac. Zna, onaj
to se sada nalazi kod tetke! E, taj nam je pomogao!
U prvom momentu hteo sam od besa da je zadavim. A onda sam,
iznenada, zagrlio svoju enu. Podsetila me bila da zgrada ne mora nuno
biti okrugla ve da moe biti etvorougaona, kao i svaka normalna zgrada,
poto na svetu, pored mog depnog, postoje i druge vrste satova.
Najdraa moja, rekao sam, ja, u stvari, sve uspehe u ivotu dugujem
tebi. Vidi, Blagosloveni nam je pomogao uz tvoju pomo. Do neba ti
hvala.
Podariti izgled sata jednom dugakom pravougaoniku zapravo i nije bilo
tako komplikovano. Ostalo je samo da se izmeu etiri take sitnim
ispupenjima oznai dvanaest sati u toku dana. Tako i hol koji dolazi
izmeu ne bi vie bio tako zapanjujue i nepregledno veliki kao to sam
prvobitno zamislio. S prednje strane bi bila okrugla zgrada, koja
predstavlja broj dvanaest na satu. Odatle bi, s obe strane, etiri manja
bloka vodila ka zadnjem delu, koji smo odredili da predstavlja est sati.
Zgrada bi imala tri sprata. Visee stepenite s uskim lejama kumina bilo je
prilino lako smestiti izmeu blokova. Sredinji hol bi bio u staklu. Na
prednjoj strani svakog bloka, ba kao na satu, ukrug sleva nadesno, bile bi
ispisane rimske cifre do dvanaest. Jedino sam krak koji oznaava dvanaest i
nalazi se na prednjem delu ostavio da bude neto iri i bez brojeva. Da bih
u potpunosti predstavio ideju sata, ulaznim vratima sam dao izgled
brojanika. Prilino sam se namuio dok sam uklopio brojanik s vratima
visokim est metara. Nikako mi nije polazilo za rukom da smislim kako da
po ivicima ma kakvog etvorougla postavim cifre. Bilo je potrebno smisliti
neto drugo. Obiao sam i Konju i Bursu, i istanbulske damije, video sve
mogue tipove vrata, ali nita nije bilo od koristi za moj posao. Tanije, sva
su bila remek-dela u obliku pravougaonika, kvalitetne izrade, ali nisu
odgovarala onome to sam traio. Na kraju, jedne noi, ideju mi je dao
prizor raskriljene zavese na nekoj maloj damiji u Istanbulu. Mogao bih da
se posluim zavesom koju bi inile mala i velika kazaljka. Sada je jo ostalo
pitanje na kojim e ciframa biti otvor za vrata. Poto sam pronaao
mehanizam vrata ija se zavesa razmie na dve strane, ostalo je bilo
jednostavno.
Bilo je leto. Ahmet je, po obiaju, hteo da provede raspust u koli. Ali,
ovoga puta, poklekao je pred mojim preklinjanjima i pristao da ostane kod
kue da bi mi pomogao. Znao je da imam problem. Usput, prijalo mu je da

281
se zanima ovakvim stvarima. im vidi kako provodim sate radei posao iji
smisao on nikako nije mogao da dokui, ne bi me ostavljao na miru. Po
prvi put otkako je Emina umrla spoznao sam istinsku sreu. Moj sin ne
samo da mi je oprostio; on mi je i pomagao. Svaki put kada ga vidim kako
tu pored mene sav ozbiljan analizira sva mogua reenja za probleme
neprimerene njegovom uzrastu, koji ga zanimaju samo zato to ih je teko
reiti, bio sam presrean. To je bila lepa strana onoga to zovemo posao.
Posao ini da se ovek proisti, prolepa, izgradi sebe i uspostavi gomilu
kontakata s okolinom. Ali, istovremeno, posao baca oveka u ropstvo.
ovek koji prihvati i preuzme odgovornost za neki posao, ma koliko on bio
glup i besmislen, nesvesno se zarobljava u kancelariju, postajui njen
zatoenik. Ovde lei velika tajna istorije i ljudske sudbine.
Jo u prvom razgovoru, otac i sin su odluili da brojanik i mala kazaljka
ne budu na istoj visini, jer to bi bila isuvie jednostavna i uobiajena
simetrija. U skladu s tim, da bi regulisali do kog nivoa e se sputati dva
kraka zavese koju formiraju mala i velika kazaljka, otac i sin su, svaki sa
asovnikom u ruci, satima podeavali razliito vreme, traei najpodesniji
poloaj za otvor. Oblik ovog otvora trebalo je da bude neupadljiv na prvi
pogled, a da, kada se opazi, izgleda neuobiajeno. Trebalo je da navede
oveka da se nakratko zamisli; ak bi i prolaznik koji tuda uurbano proe,
setivi se njegove neobinosti morao da se vrati i jo jednom osmotri
ogromne bronzane cifre kojima su optoene ivice vrata od belog mermera.
U najmanju ruku, trebalo je da za sebe prokomentarie: Zaboga, moram
ovo bolje osmotriti kada budem izlazio! Na kraju smo se dogovorili da
njegov poloaj bude na etiri sata i etrdeset dva minuta posle ponoi.
Tako bi se, tano na metar i po ispod kamene grede est metara visokih
vrata pruala dva kraka kamene zavese, koji bi, stavljeni u jedva primetan
asimetrini poloaj, formirali otvor vrata. Na taj nain bi se otvor na desnoj
strani nalazio malo iznad otvora na levoj, a obe strane bi se, ak i na
samom kraju zavese na mermernim vratima, zavravale na visini neto
veoj od ovekove. Izmeu nabranih krajeva kamene zavese nalazili bi se
uspravno postavljeni tapovi koji predstavljaju malu i veliku kazaljku,
izraeni od obraenog, moda i izrezbarenog bakra, ili moda izliveni od
legure bakra i elika. Iznad toga, u ravni sa spojem dva kraka zavese,
nalazilo bi se klatno izraeno od istog materijala, s vrhom izvijenim uvis,
koje bi se kretalo levo-desno oko svoje debele ose, personifikujui ideju
podeavanja. Senka strehe koju emo postaviti iznad vrata uinila bi da
boje zelenog i belog mermera i mrke bronze dou do izraaja. Tako je
barem Ahmet mislio.
Dok smo sve ovo odluili, ve je bila pono. Bojaljivo sam upitao sina:

282
 Je li ti poznata ifra?
Ne, ta je u pitanju?
To je sat tvog roenja...
Odjednom se zacrveneo i osmehnuo. Bilo je oigledno da mu je drago;
onda se, podigavi obrve, zagledao ispred sebe. Shvatio sam da se
suzdrava da me ne bi povredio svojim reima. Na kraju, nije mogao da
izdri:
Oe! ree. Uzalud trai moju slabu taku. Mi, mislim na sve nas, jo
uvek nismo doli dotle da napustimo jedni druge zbog onoga to mislimo.
Ali, meni je trenutno vrlo prijatno.
Moda sam, dok sam se sekirao zbog izgovorenih rei, odjednom otkrio
manjkavost posla koji smo odradili. ta uraditi s holom od 720 kvadratnih
metara? Tu no sam proveo razmiljajui o ovome. Naposletku, pred zoru
sam smislio da ogradom slinom onoj s groblja damije Kahvedibaija,
koja se sada nalazila u mojoj kui, podelim prostor na dva dela, i tako ga
vizuelno suzim bar za onoga ko ga vidi prvi put. Ali, to nije bilo dovoljno,
trebalo je jo neim razbiti prazninu. Inspiraciju mi je dalo nekoliko slika
iz zbornika arhitekture koje je Ahmet naao i doneo iz kole i od nekih
drugara. Odluio sam da tano po sredini ograde postavim etiri velika
stuba, od kojih bi svaki pokazivao razliit pravac, i koji bi izgledali kao
dimnjaci brodova koji prevoze mazut.
Meutim, takvi stubovi nisu odgovarali staklenom podu u holu. Upravo
u tom trenutku javila mi se genijalna ideja. Budui da su stubovi bili
potrebni, iznad hola bi se mogao podii sprat. Tako bi jedan gornji sprat
bio pandan samom Institutu za podeavanje satova. Kao to smo osnovali
Institut da bismo sebi nali posao, tako smo, pravei ovaj sprat, nali posao
za etiri stuba koje je veliina hola uinila nunim. Rad na ideji koja se
odnosila na hol trajao je do ranih jutarnjih sati. etiri stuba bi bila
poreana jedan do drugog, dok bi se unutar njih prolazilo. Da bi se s desne
prelo na levu stranu hola, moralo se ui kroz vrata na stubu Jutro, zatim bi
se prolo kroz stub Podne, a potom se stepenitem stuba Vee, uspinjalo do
stuba No, odakle bi se sputalo na drugu stranu hola. Nasuprot tome,
posetilac koji eli da ide zdesna nalevo, preavi preko stuba No, kroz
stubove Vee i Podne, izbio bi na vrata stuba Jutro.
Poto sam tokom doruka malo popriao s Ahmetom, i ova zamisao je
dobila konaan oblik. Podsetio me je na damije s tri minareta. Kao to je
poznato, u ovakvim damijama mujezini izlaze na razliite minarete, a da
ne vide jedan drugog. Kod naih stubova bi bilo upravo suprotno.
Kroz velika prozorska stakla s ramom od kovanog bakra videli bi se svi
koji silaze niz oba stepenita ili se njima uspinju. Da u potpunosti razbijem

283
monotoniju etiri stuba to su se poput deteline irila iz istog centra,
shvatio sam da je bolje postaviti ih dijagonalno, po sredini hola. Naravno,
da bi se obezbedio prolaz onima koji se penju ili sputaju, malo iznad
svojih osnova stubovi bi bili meusobno povezani malim premoenjima.
Do sada je sve ilo kako treba. Meutim, salon na gornjem spratu mi je
zadavao brige. Ostali su nereeni i stubovi i ograda, taj problem se sada
prebacio na sprat iznad. Ovde mi je u pomo pritekla moja prolost,
tanije, stvar koju sam nauio iz novina koje sam morao da itam u
kafedinici u vreme kada sam ostao bez posla. Umesto salona, bilo je bolje
napraviti batu, poput onih na krovovima oblakodera. Odluivi to, smislio
sam mogunost da se u hol propusti svetlost kroz dva masivna, dugaka
stakla, koja bi se postavila s dve strane, izmeu ova etiri stuba. Mi nismo
imali batu, a bate na oblakoderima su bile na tridesetom, trideset petom
spratu. Ovo je bio jedini nain da nae kolege okrenu glavu i ugledaju malo
cvea, i da barem do njihovih prozora koji gledaju na dvorite na drugom
spratu dopre malo svetlosti. Smislio sam da i ova bata, kao i ona ispred
ulaznih vrata, ili ispred paviljona broj est, bude u obliku sata. Jedino to bi
ovde u centru bila postavljena bista Ahmeta Zamanija. Tako bi na hol
ujedinio u sebi klasinu i savremenu arhitekturu. Na kraju, ovaj hol je, u
sutini, bio mera naeg uspeha.
Odluio sam da samo etiri paviljona imaju vie od jednog sprata. Pored
paviljona koji pokazuje dvanaest sati i koji se nalazi na prednjoj strani, gde
su smetena velika ulazna vrata, po dva sprata bi imali i paviljoni 1 i 11, koji
se nalaze bono. Razmiljao sam o tome da paviljon koji oznaava est sati
i nalazi se na suprotnoj strani zgrade, ima tri sprata. Prvi sprat ovog
paviljona namenio sam za salon, koji nije podeljen na kancelarije ve je s
dve strane osvetljen velikim prozorima. Sprat iznad podesio sam tako da
ga ine dva okrugla salona, koja su meusobno povezana. Trei sprat je,
kao i svi ostali paviljoni, bio izdeljen na kancelarije. Jedino to sam izveo
da stepenite za oba sprata ne dolazi iz unutranjosti zgrade, ve da
stepenite iz paviljona 5 vodi na drugi, a iz broja 7, na trei sprat. Tako je
paviljon broj est bio povezan sa susednim paviljonima sa dva stepenita
koja su bila u staklu i prolazila s dve strane kroz prazninu: jedno, relativno
kratko, i drugo, due i spiralno. Donji sprat je bio direktno vezan za hol.
Sve bespotrebne novotarije koje arhitektura uopte nije zahtevala, a
koje sam konstruisao samo da bih oiveo uspomenu na doktora Musaka, i
delimino, s namerom da ih izgledom pribliim kui koju je moj dragi
prijatelj doktor Ramiz stvarao u vreme mog leenja psihoanalizom, dok je
priao o ljudskom mozgu i svesti kao i stubovi u holu, bile su prihvaene
i, zahvaljujui njima, kao to sam ve rekao, postao sam poasni lan

284
meunarodnog udruenja arhitekata i od nekoliko udruenja dobio
medalju, a od dve strane drave orden.
Izlino je rei da bi prvi sprat paviljona est bila naa sala za sastanke.
Dva salona u obliku dva mala koncentrina kruga na spratu iznad, sluila
bi za manje sastanke. to se tie poslednjeg sprata, on bi se ustupio Sabrije-
hanumi, zbog problematinosti njenih odnosa s okolinom. U stvari, nije
bilo mogue drugaije odbraniti se od ambicije nae prijateljice da ui,
sazna i istrauje.
Nije neophodno pomenuti da su sale na drugom spratu bile u obliku dva
koncentrina kruga, jer su predstavljale zupanike i toak sata. Na kraju
sam i okrugli salon u etvrtom paviljonu uredio tako da asocira na
brojanik koji meri sekunde. Tako sam, izmislivi gomilu gluposti, platio za
pravilo o podseanju na sat i spolja i iznutra koje sam sam, da bih prkosio
Halitu Nepogreivom i doveo ga u nezgodnu situaciju, ubacio u uslove
konkursa.
Jedini dobitak od celog posla bilo je moje vreme provedeno s Ahmetom.
Istinski sam eznuo za sinom. Zbog toga mi je zavretak posla teko pao.
ta vredi, kada nam je bilo sueno da se rastanemo. Ahmet me je voleo, ali
nije mogao da podnese moj ivot i moj posao. Poslednju no smo proveli
pored udne makete koju smo napravili od stotinu kutija za ibice, opet u
znak seanja na doktora Musaka. Uradili smo poslednje izmene.
Moj sin je izneo mnotvo ideja o stubovima, zgradi, stepenitima,
zbijajui ale na moj raun. Posmatrao sam mu lice, na kome su tek izbili
brkovi, lagano mu menjajui opis, njegove tanke usne i oi, zagasite poput
crnog groa. Razmiljao sam o ovom malom oveku koji mi se nikada nije
otvorio i koji mi je ukazao prijateljstvo i pomogao, prevazilazei svoje
miljenje o meni. Razmiljao sam o ovom delu mene, o biu koje
funkcionie toliko razliito od mene.
Nisam se nimalo ljutio to ne lii na mene i to me svom snagom misli
negira. To me nije vrealo. Znao sam da je jedini nain da se spasi bio da
ne lii na mene, i s tim sam se pomirio. Bilo mi je ak i drago zbog toga.
Meutim, ono to me je posebno zanimalo bilo je: odakle je izvirala ova
snaga? Koju je misao sledio poslednji naslednik Takribi Ahmet-efendije pa
je do ovoga stigao? Ono to me je zaista udilo bilo je to to pri ovom poslu
nije bilo gaenja i besa, iako ovo nije bio posao koji donosi spokoj. Znai
da se moj sin nije zaustavio samo na tome da u sebi prevazie porodine
veze i odoli lagodnostima koje bi mu donelo moje bogatstvo; njegova borba
bila je jo ea. On bee pobedio sebe.
Iznenada sam se setio kako su me svake veeri u godinama posle
Eminine smrti on i Zehra, uureni u zagrljaju jedno uz drugo, neprekidno

285
plaui, doekivali na kunom pragu. Oi su mi zasuzile. Da sam imao
imalo obraza, sve bih rekao, molio za oprotaj. Ali, Ahmet se toliko
uozbiljio i, otkako se posao zavrio, toliko udaljio od svake borbe i postao
samo uenik zavrne godine gimnazije, da je bilo nemogue naeti ovakvu
temu. U jednom trenutku, upitao sam:
Kako se slae sa sestrom?
Oi su mu zablistale lepim sjajem.
Mnogo volim Zehru, rekao je.
Zatim je, stavivi ruku na grudi, pokazao novi demper: Ovo mi je ona
isplela...
Opet smo utonuli u istu tiinu. Mislio sam: Moj sin, preko puta mene...
Ali nam se misli ponovo udaljavaju. im se okonao na zajedniki posao,
izmeu nas se otvorila stara provalija. Na kraju sam opet postao ovek
koga e doi da vidi samo o nekim vanim datumima ili kada primi vest da
sam bolestan.
Ovo je bila okrutna misao. Gde god da se okrenem, nisam video izlaz.
Moda je nuno da me zaboravi da bi postao svoj! Meutim, ja sam
samo uz njegovu pomo mogao postati makar malo svoj. On ovo, moda,
nikada nee razumeti. On zna da je moja sudbina zapeaena, i u pravu je!
Ali ja nad njegovom sudbinom drhtim u neznanju.
Ova provalija bi mogla ostati zauvek. Mogli bismo ponekad ispruiti
ruke jedan prema drugom, a onda se vratiti svako u svoj svet, ja razoaran,
on ispunjen nadom. Znao sam da ove misli postoje samo te noi. Sutra
ujutru, kada budem potrpao ove kutije od ibica u jednu korpu i krenuo u
Institut, ja u postati drugi ovek. Ve sledeeg dana mogla bi me preplaviti
bujica aplauza. Halit Nepogreivi bi mi velikoduno platio zadovoljstvo
koje je sam sebi uinio, nateravi me da dovuem psa koga sam ubio.
Je li to sve? Sutradan je bilo Selmino vee. Uz nju bih jo jednom
zaboravio na sve. A mogao bih, kroz nedelju-dve, lei s devojkom koju sam
ve tri meseca pokuavao da udomim u Institutu, i koju mi je ve
nedeljama, isto iz inata Pakizi i Selmi, nabacivala Sabrije-hanuma. Ovo bi
bila drugaija vrsta promene i zaborava. Jue po podne, Seher-hanuma me
je znaajno gledala dok smo razgovarali. Znao sam da, posle ovoga, tu enu
vie neu zanemarivati. Ukratko, ja bih, davei se bez prestanka u
sopstvenoj abokreini, uvek zaboravljao. Ali, ovaj sat i ova tri meseca
uivanja nikada neu zaboraviti.
Sve ove stvari u mom ivotu iznedrio je jedan jedini dogaaj. Da Emina
nije umrla, nita od ovoga se ne bi moglo desiti. Kao da mi je prozreo misli,
moj sin se polako ustao: Ne boj se, ree, od sada u ee dolaziti.
Konano sam dovoljno jak!

286
 I po prvi put od srca me poljubi. Nauio je da me prihvati onakvog kakav
sam. Dok je izlazio iz sobe, gledao sam za njim. Razmiljao sam o devojci
koju voli, koju e sutra moda zavoleti. Svako dete se u ovom uzrastu
odvaja od oca. Moje se od mene odvojilo dvaput. Te noi, dok sam leao u
krevetu, neprestano me je proganjala naa stara, siromana kua. Sve do
jutra pred oima mi je bila slika cveta koji je mali Ahmet gajio u saksiji
naprslih ivica, na simsu prozora s razvaljenim reetkama. Svaki as sam se
trzao, radujui se to u ga ujutru jo jednom videti za dorukom.

287
 2

Halit Nepogreivi je s velikim uzbuenjem doekao projekat, tanije,

plan koji je moj sin amaterski iscrtao i udesnu maketu koju sam napravio
od praznih kutija ibica. Dok je sluao moje objanjenje, njegovo
zadovoljstvo je raslo. Poto sam mu sve ispriao, ustao je i ozbiljno mi
estitao. Da bih ga podsetio, vie puta sam mu ponovio:
Ne urite! Ima tu jo dosta nedostataka i propusta. ta emo s preostalih
dvanaest sala i oko etrdeset prostorija? Uopte me nije sluao.
Dragi moj!, rekao je, ne trudite se uzalud da omalovaite ono to ste
uradili. Uradili ste fantastian posao i, po svemu sudei, reili ste stvarno
veliki problem. Ve dva meseca se i sam muim s centralnim holom.
Reenje koje ste vi ovde naveli je najbolje!
Ali, ja vam nisam priao o tome...
Shvatite ve jednom, mi se razumemo i bez razgovora, suvino je da
jedan drugome otkrivamo misli!, odgovorio je. Obojica smo pogreili zato
to smo u poetku uvrteli sebi u glavu depni sat. Ali, u nekom momentu, i
vi i ja smo, umesto o depnom, poeli da razmiljamo o Blagoslovenom, i
situacija se promenila. Samo, vi ste me preiali. to se tie prostorija i sala,
to nek vas nimalo ne brine! Imamo gomilu roaka, ljudi s preporukama,
kao i onih iz ekipa za podeavanje koji su zreli za unapreenje. Hou da
kaem, im neka sluba odredi sebi funkciju, upranjena prostorija ili sala
u institutu kakav je na dobie svrhu. Mesto koje ste nali za Sabrije-
hanumu fantastian je izbor. Zbilja u se obradovati kada budem video da
je naa draga prijateljica kao orao svila gnezdo na vrhu zgrade. Ali, ovo su
stvari o kojima emo kasnije razmiljati! Moramo odmah sazvati
konferenciju za novinare, na kojoj emo upoznati javnost s naim
uspehom... Veina italaca e se sigurno setiti naih fotografija pored
montano-demontane makete, koju sam sklepao od kutija za ibice i koja
je nesumnjivo bila to da ne priznam sada, kada je sve gotovo smeno i
jadno udo. Suvino je rei da sam, dok su s jedne strane gromko
aplaudirali i maketi i projektu zgrade, s druge bio podjednako gromko
kritikovan. Sudbina je i ovde htela da istovremeno budem i ingeniozni
amater, i prevarant i arlatan. Ali ja sam se konano navikao na to. Zbog
etiri stuba u holu koja su bila glavni ukras i otkrie i toliko originalan
nain povezivanja paviljona est s oba sprata razliitim stepenitem
pobornici novina su pali na teme od oduevljenja i radosti. Jedan moj
prijatelj je ushieno pisao u dnevnim novinama: Nova od temelja do

288
krova, nova toliko da se ne moe pojmiti! ivela novina!, klicao je on.
Jedan drugi je govorio da smo sreni to smo se oslobodili bezvrednih
klasinih oblika. Trei je pak posle silnih pohvala na raun
ekstravagantnog stepenita i dva mala mosta koji su ga s razlogom
povezivali sa zgradom jer, paviljon tri sam ostavio otvoren samo zbog
ovih mostia rekao: Eto, u doba zaetka nove turske sintakse, on je
ostvario napredak na polju arhitekture. Da vidimo ta e protivnici
obrnute sintakse rei za uspeh Hajrija Irdala? Kritika etvrtog bila je jo
blistavija. Prema njegovim reima, ja nisam samo napravio zgradu koja
odgovara obrnutoj sintaksi, ja sam, u isto vreme, stvorio apstraktnu
arhitekturu. to se makete od praznih kutija za ibice tie, ona je prilino
uticala na trite. Uprava monopola je bila nesposobna da obezbedi
dovoljno sirovine potrebne za nove arhitektonske poduhvate. Naa
svakodnevna saoptenja za medije dodatno su razbuktavala rasprave koje
su se vodile. Kada sam rekao da e svaki paviljon biti okreen razliitom
bojom, ponovo je buknula rasprava.
Nasuprot tome, kolovane arhitekte nikako nisu prihvatale moje delo,
tako da smo jedva nali kadar koji bi nadzirao izgradnju i uradio proraun
utroka armature.
Ve sam ranije rekao koliko dugujem doktoru Musaku, to za stepenice,
to za maketu. Ovde bih vas jo jednom podsetio na svog prijatelja i
istomiljenika, za koga je teta to se nije rodio u nae vreme. On bi mi
nesumnjivo estitao na ovoj zgradi. Ali, ono to bi ga istinski obradovalo
bila bi moja osveta, u njegovo ime, mentalitetu koji tako surovo kanjava
obinu zaboravnost. Svaki aplauz koji sam primio bio je, u stvari, neka
vrsta izvinjenja upuenog njemu. vrsto sam reio da zbog svega ovoga s
njim podelim premiju koju sam dobio iz budeta Instituta, ili onu od
asovniarske banke.
udno, ali uprkos mom blistavom uspehu, kada smo se prihvatili
izgradnje Kue satova, svi prijatelji koji su mi toliko aplaudirali
momentalno odbie predlog Halita Nepogreivog da ja osmislim projekat
za itavo naselje. Pobunili su se i moji najblii prijatelji, koji su mesecima
isticali originalnost Instituta i, ako ne svaki dan* onda barem dvaput
nedeljno dolazili da prate radove na izgradnji, u povratku se gurajui na
vratima moje kancelarije da bi mi estitali. Najpoteniji meu njima su
govorili:
Ovo su privatne kue. Posle nas, ostae naoj deci! Nema potrebe da
budu previe originalne. Dovoljno je da budu kvalitetne, jeftine i
bezbedne.
Drugi su, pak, ili jo dalje:

289
 Neemo da izvodimo eksperimente s novcem do koga smo tolikom
mukom doli. Mi hoemo kuu, a ne delo genija!, uzvikivali su.
ak je i doktor Ramiz, za koga sam mislio da me dobro poznaje, bio istog
miljenja.
Nee ii, dragi moj! I sam vidi da si stepenite naopako postavio! Moe
li to?
Pokuavao sam da biranim reima objasnim doktoru Ramizu da je i on
delimino odgovoran za priu o spratu bez stepenita, i da sam ja, u stvari,
inspiraciju crpeo iz njegove prie o ovekovoj svesti. Svaki put, njegov
odgovor bi bio:
Nemoj da mea pojmove, dragi moj! Jedno je kua, a drugo su nauka i
ljudska svest!
Jedino se Pospani Asaf-beg nije izjanjavao. S hvataljkom za muve u ruci
bio je kraj leta i na prijatelj bee otkrio novi hobi tokom tri sastanka
on je, bez imalo razumevanja, sluao rasprave, da bi mi se posle etvrtog
diskretno pribliio i rekao:
Hajrijice, odustani od ove ponude! Od oca mi je ostala kua koju
nameravam da sreujem. Ako hoe, mogu je dati tebi! Zadovolji svoju
radoznalost!
Moja ena je mislila isto. Pakize, koja se trideset pet puta slikala pored
makete, upala je u histeriju uvi za mogunost da ja gradim nau kuu. Po
prvi put sam video da moja ena, erka i zet dele isto miljenje. Moja ena
je neprestano ponavljala:
Ne daj boe! Moe li se iveti u kui koju ti napravi?
to se tie Zehre, ona nije tedela svoj arm da bi me odgovorila od ove
zamisli.
Iskreno govorei, ni ja nisam eleo da pravim Kue satova. Strast i
zadovoljstvo su mi bili da upoznam ljudsku duu. Da li su svi kao ja, ili su
moda drugaiji? Nastojao sam to da otkrijem. Ne, nisu bili kao ja, bili su
jo gori. Nema sumnje, bili su sebini. Ljudi koji su bili tako velikoduni
kada su se troile dravne pare, i svim srcem, bezuslovno podravali
novine i diili se mojim delom, sada su se, kada je u pitanju bio njihov
interes, izmakli. Nisu sluali ak ni Halita Nepogreivog. Srce moje, ne
moe se tako igrati s ljudima!..., bile su rei koje im nisu silazile s usana.
Ukratko, svi su pokazali svoje pravo lice. I zbog toga su svi liili jedni na
druge. Nesrean zbog svega toga, Halit Nepogreivi je bio zateen; svakog
asa je dolazio da mi se jada.
Kako je to mogue? Kako ljudi koji rade okrueni tolikim novinama, u
modernim uslovima i u najmodernijoj instituciji, ne mogu da shvate ovu
stvar? Ako je tako, ta oni rade u Institutu? Zato su aplaudirali novoj

290
zgradi? Zato su vam estitali? Znai da lau!...
Trudio sam se da Halitu Nepogreivom objasnim situaciju:
Ne, ne lau. Oni su bili iskreni u oba sluaja. Vole novine, pod uslovom
da ih nimalo ne dotiu. I jedino tako ih vole. Ali, najvie vole da se oseaju
sigurno i namireno u svojim ivotima.
Je li to mogue? Da jedan ovek razmilja na dva naina. Da u njegovoj
glavi postoje dve logike.
Halit Nepogreivi je bio istinski oajan.
Naravno da postoje. Tanije, s promenom interesa, menja se i logika.
Ja to stvarno ne razumem!... Moje delo je uniteno. Ova ustanova vie
nije moja!
Znoj mu se slivao sa slepoonica. Nikada ga nisam takvog video. Umeo je
da ovlada masom veom i opasnijom od ove. Sada ga je zbunila aka ljudi
koje je sam odgajio. Osvrtao se oko sebe kao u snu.
Zar nikada niste bili na boks-meu? U poetku odbijamo ak i da
gledamo! Zatim nas, odjednom, uhvati uzbuenje, navijamo za nekoga.
Ubrzo se iznerviramo zato to je nedovoljno jak, urlamo. Hajde! Jae!
ee to malo! Bodrimo ga, i ako ne bude tako, mi smo tuni. Ali, ko bi od
nas poeleo da se u tom trenutku nae na mestu tog oveka? Niko, zar ne?
E, tako i oni... Posmatraju nas kako se borimo. Aplaudiraju nam. Tada su
vrlo iskreni. Ali sada, poto im vi kaete: Izvolite u ring!, stvar se menja.
Sada su tu njihovi interesi, njihova sigurnost!
Ako je tako, ti ljudi ne veruju u mene! Uzalud smo se ovde okupili!
Uzalud se trudimo!
Ne... Ponovo e vam verovati. Ali pod uslovom da ne dirate njihove
interese... Ne znam zato elite da vam veruju, ne razumem, zaista...
Ali posao, posao!...
Tako je duga i ustra rasprava o Kuama satovima potpuno slomila
Halita Nepogreivog, a da toga niko nije bio svestan.
etvrti skup je bio najei. Halit Nepogreivi je doao dotle da je poeo
da preti. Ali, avaj! ivci mu behu sasvim popustili. Naspram njega, oni su se
osetili jakim. Njegove rei se nisu mogle uti. Kue satovi e biti kao sve
ostale kue. Veina je to elela. Napustio je svoje mesto i salu za sastanke
pre svih, preputajui sve meni. Po prvi put sam na zasedanju lanova
Instituta zatraio da se glasa i, priznavi pravo veine, napustio prostoriju.
Uavi u sobu, zatekao sam potpuno drugaijeg Halita Nepogreivog.
Nogu podignutih na sto, u fotelji u koju je svojevremeno posadio moju
tetku, razmiljao je. Videvi me, upitao je: Negde sam pogreio... Gde? U
emu sam se to prevario? Bilo bi mi dovoljno da to otkrijem...
Ne znam, odgovorio sam. Najbolje da vie ne razmiljate o tome! Na

291
kraju krajeva, to su njihove kue... Neka ih prave kako god hoe. Daleko im
lepa kua.
Gledajui me u lice, tvrdoglavo je insistirao:
Kako me ne razumete? Negde sam se prevario...11
Teio sam ga alom.
Moda s mojim graditeljskim genijem!, rekao sam. Priznajte da se ja
ne razumem u ovaj posao, niti u se ikada razumeti...
Slegnuo je ramenima:
Kao da je to vano?!
Dosta smo se poigravali s okolinom... Slaete se, zar ne?
Ponovo me je pogledao u lice.
Ne, nismo se igrali. Uopte se nismo igrali. Oni su nas prevarili. Suvie
smo im verovali...
Zatim ustade i poe da eta po sobi.
Ovo vie nije moja ustanova! Posle ovoga, ja sam kao i svi ostali ovde...
Izleteo je, ne uzevi ak ni eir.
Ovo je bio prvi put da je Halita Nepogreivog obuzeo oaj. Bez potrebe i
razloga bee preuveliao celu stvar. Ipak, na tome se zaustavio. Kada je u
novoj zgradi otvoren Meunarodni kongres za podeavanje satova, svi su
ponovo sreli starog Halita Nepogreivog. Nasmejan, dostojanstven,
uzvien, pravi dentlmen, zasenio je celi kongres. Na sveanom zatvaranju
kongresa dva sata je govorio. Jedan za drugim, usledili su gromoglasni
aplauzi.
Uprkos tome, kao njegov najblii saradnik, dobro sam znao da Halit
Nepogreivi nije vie onaj stari. Nesumnjivo je da ovakvo stanje njegovog
duha bee u velikoj meri doprinelo tako munjevitom i iznenadnom gaenju
Instituta. U stvari, da su njegov elan i strast ostali kao nekad, tuan kraj
nas ne bi doekao tako nespremne.
Poto je uvek znao kako da se postavi u raznim situacijama, sve bi bilo
drugaije da se on naao u Institutu onog dana kada se zbio dogaaj koji je
uzrokovao njegovo gaenje.
Ali nije. Mesecima nije dolazio. Kada je dola strana delegacija, bio sam
jedini u Institutu. teta to, i pored tolikog iskustva, nisam mogao da
procenim vanost ove delegacije. Meutim, kao i ranije, nisam imao
nikakve sumnje u pogledu ustanove. S vremenom sam, ohrabren od strane
Halita Nepogreivog, poverovao da je ustanova jedna zaista moderna
organizacija, koja se bavi zaista korisnim stvarima. Okolina nas bee toliko
volela, to zbog zgrade, to zbog drugih stvari, i toliko nas obasipala
aplauzima, da mi nikakva sumnja nije bila ni na kraj pameti. Zbog toga

292
sam delegaciji dozvolio da uzdu i popreko obie nau svima omiljenu
ustanovu. Takoe, dao sam im sva potrebna objanjenja u vezi s naim
aktivnostima.
teta to delegacija koja je dola nije bila kao druge. Nita njih nije
zaprepastilo, ni simbolini sat na ulazu, ni udesno visee stepenite po
spratovima, ni to kako sedamdeset daktilografkinja u velikoj sali
sinhronizovano ispisuje natpise u istom ritmu, pritiskajui dirke po
naredbi koju im je znakom palice, kao dirigent orkestra, izdavao ef
pisarnice. Tako da je obilazak koji smo prijateljski zapoeli okonan u
skoro potpunoj ravnodunosti.
Po povratku u kancelariju, predsednik komisije je, umesto da prihvati
pie koje sam mu nudio, otrao pravo na telefon i, okrenuvi 0135, upitao
za vreme. Poto je dobio odgovor, pogleda najpre u sat na zidu, a potom u
mene.
Kakva je svrha ove ustanove ako postoji jedna ovakva olakica?
To je bilo manje-vie isto ono pitanje koje sam u vreme osnivanja
Instituta ja postavio Halitu Nepogreivom. On bi mi svaki put davao
logian, ozbiljan odgovor, kojim bi me, ako ne ba u potpunosti ubedio,
onda bar uutkao. teta to ja nisam bio Halit Nepogreivi. Niti sam
posedovao njegovu reitost i otroumnost, niti ovaj ovek preko puta mene
bee postavio pitanje zato to je eleo da bude ubeen. Zato nijedan moj
odgovor nije ak ni sasluao do kraja. Kako zaustim neto da kaem, on bi
me pitao:
Koja je svrha ove institucije?
Na kraju sam mu rekao da u celom svetu postoje sline institucije, i
ponovio mu priu o neprikosnovenim i strunim kadrovima, onako kako
sam nauio od Halita Nepogreivog. Kada sam zavrio, on je izleteo, ne
rekavi ni dovienja.
Uprkos tome, nisam ni posumnjao da e ova poseta imati takav ishod.
Ipak sam, za svaki sluaj, potraio Halita Nepogreivog. Nije bio kod kue.
Raspitivao sam se na sve strane; nigde nisam uspeo da ga naem. Tri dana
kasnije, stigla je naredba o gaenju. Ovo na prvi pogled i nije bio veliki
udarac za mene. Ve due vreme sam verovao da ovaj posao treba da se
okona. Naroito sam se ohladio posle posete Amerikanca. Institut za
podeavanje vremena bee, izgleda, odradio svoje.
Ali, ta god da je bio, on bee uao u moj ivot. Mnogo smo truda uloili
u njega. Vezao sam se za sve za kancelariju u zgradi iji sam projekat
iscrtao, za prostoriju pored nje, koja je sluila za odmor i u kojoj sam
ponekad provodio noi, za moj mali ameriki bar, za kupatilo, nametaj,
slike na zidovima. Ludeo sam za batom koju sam svojim rukama i po svom

293
ukusu uredio. Vie nisam mogao da gledam kako raste drvee koje sam
posadio.
im sam primio naredbu, ponovo sam potraio Halita Nepogreivog.
Oekivali su da se pojavi kod kue kroz pola sata. Sedei sam za radnim
stolom, sa slualicom u jednoj ruci, razmiljao sam. Moda bi, jednog dana,
ova ustanova mogla koristiti za neki posao. Halit-beg je govorio: Sama e
sebi osmisliti funkciju! Bilo mi je ao to joj nije pruena ansa. Bilo je tu
blizu trista radnika, koji nisu, kao mi, imali neki posao sa strane.
Bio sam zabrinut za njihovu budunost. ta e biti sa ivotima ovih ljudi?
Kako da im naemo posao? ta bismo mogli da uradimo? Posao je posao,
ma koliko da je glup. Ja mogu da napiem memoare, ali, ta bi oni mogli da
rade?
Pola sata kasnije, naao sam Halita Nepogreivog. Kada sam mu izloio
situaciju, ree:
Verovatno vam je mnogo ao..., podsmevao mi se. Vama nije ao?
Ne, ree. Vi znate da je moja nekadanja veza s Institutom prekinuta.
On je mene otpisao.
Da ste bili ovde, moda biste predvideli celu stvar...
Ali nisam, ree on. Zar to to nisam ne pokazuje da su moje stare veze
prekinute?
Ali, rekoh, ovo nije samo na problem! Toliko ima prijatelja, radnika...
Blizu trista ljudi...
Na trenutak, kao da je razmiljao.
Da, i oni su tu!..., rekao je.
Mogu li da se vidim s vama veeras?
Mislim da ne!, odgovorio je i prekinuo vezu.
Ovo nije bio odgovor. U meni je ponovo narastao stari bes. Nadao sam se
da e doi do veeri. Pa opet, nije ga bilo. Sledeeg dana svratio sam
njegovoj kui. Rekoe mi da je rano otputovao. Tu nedelju sam proveo u
poslovima vezanim za zatvaranje kancelarije.
Krajem nedelje, u mojoj kui se odravao veliki skup koji je bio ranije
zakazan. Nameravao sam da ga zbog nemilog dogaaja otkaem, ali moja
ena bee nepokolebljiva.
Poslednje okupljanje u Vili Sat nije imalo nimalo sjajan poetak. Ovi
ljudi od kojih je vie od polovine bilo u meusobnom srodstvu, a oni koji
nisu bili, vezali su se jedni za druge tek sklopljenim brakovima est
meseci nakon to su poeli da ive u istom naselju, postali su neprijatelji
samo zato to su danonono bili zajedno. Kao da su ulagali napor da dou
na ovakve skupove ili da idu u meusobne posete samo da bi jedni druge
jo vie kritikovali, zlostavljali sitnim podbadanjima i primeivali mane i

294
sramotu. Ako ne bi to izgovarali oveku u lice a veini su to nakupljeni
bes i vaspitanje dozvoljavali onda bi barem nalazili nain da ga ogovaraju
iza lea.
Iz tog razloga ve dugo nisam eleo ovakvu vrstu okupljanja, izbegavao
sam pozive i, koliko god je bilo mogue, nikoga nisam pozivao u posetu.
Meutim, od pre tri godine sam bio uveo obiaj da povodom roendana
moje erkice Halide pravim veliko slavlje. Pakize nikako nije htela da se
odrekne ovog obiaja u novoj kui.
Treba rei da, za razliku od mene, moja ena nije stvorila naviku da se
kloni ovakvih skupova. Nije marila za neprijateljski obru oko sebe,
tavie, gazila je po njemu. Koja bi to ena sebi uskratila priliku da, uz
diskretan osmeh ili prigueno kikotanje, vrati nekom milo za drago? Iz
nekog razloga, ene su u ovom pitanju hrabrije i vre od mukaraca. Nije
bilo govora da sada, tek to smo kupili garnituru i kada ona ima novu
haljinu, saivenu specijalno za to vee, Pakize odustane od ove neumesne
proslave. Ona je bila sebi uvrtela u glavu da e pomou naeg bogatstva,
svoje lepote i mladosti, i ovaj put smrskati sve koji se tog dana namerae na
nas.
Meutim, Pakize uopte nije uzela u obzir stanje duha pobueno
rasputanjem Instituta. Ona je jo uvek mislila da e, kao i uvek, naii na
sitna peckanja tokom ueerenih askanja. Ali, nije bilo tako. Zvanice su
dole u kuu spakovane u dak mrnje. im sam im spazio lica, shvatio
sam ta emo sve morati da podnesemo tokom veeri. Nije mnogo vremena
prolo, kada bes, sakupljana mrnja i ljubomora pohrlie napolje. udno,
ali suprotno mojim slutnjama, nismo samo mi bili na meti ovog amalgama
ljudskih emocija. Bezmalo je svako svakom postao neprijatelj. Zene protiv
mueva, verenici jedni protiv drugih, svi poneseni istim oseanjima. Sve
sramote, svi nedostaci, bili su tu. Saznalo se kolika je ija plata. Ukratko,
niko nikome nije pratao gaenje Instituta. Ipak, Halit-beg i ja smo, po
prirodi stvari, bili najvei krivci, budui da smo mi bili odgovorni za
ustanovu. Kako se poveavao broj popijenih aa, pojaavali su se bes i
neprijateljstvo. Ljudi koje smo na insistiranje Halita Nepogreivog izvukli
iz nitavila i okupili oko sebe, sada se nisu zadovoljavali time da im
podnesemo raune ve su nas otvoreno optuivali.
Pakize je zadobila prvi udarac. Nae zvanice ne samo da joj nisu
pohvalile novu haljinu, one su zaboravile i osnovna pravila ponaanja.
Mladi slubenici kojima je sve do tada glavna dunost bila da mojoj eni
udele kompliment, ovog puta joj se nisu ak ni pribliili. ene naih
najbliskijih prijatelja su joj na moje oi raunale godine. Pitale su je za boju
kose. Onda je polako poelo da se raspravlja o veliini nae kue, o naem

295
neukusnom nametaju, o tome kojim parama smo isplatili toliki troak.
Dok sam prilazio jednoj trolanoj grupi, zauvi re lasica, znao sam da
priaju o meni.
Pa ipak, kao to sam rekao, bes nije bio usmeren samo ka nama. S
gaenjem Instituta, gomila planova bee nestala, mnogi prijatelji behu
odleprali. Zato je na sve strane, u svakoj grupi bila prisutna atmosfera
podjednake rezervisanosti, napetosti, svae.
Iako sam oko deset ve pola sata ekao ispred irom otvorenih vrata
trpezarije, nikako nisam uspevao da prekinem rasprave i privolim zvanice
da uu unutra. Pakize, koja je u poetku prkosila okolini, smestila se
izmeu svojih sestara, kao da eli da se sakrije. Jedino je moja tetka
istrajavala. Kao i uvek, estokim erupcijama stizala je da odgovori svima
oko sebe. Ba u tom trenutku, s putnom torbom u ruci i kapom na glavi,
pojavio se Halit Nepogreivi. Ne obazirui se ni na koga, uputio se pravo ka
meni. Kada se pojavio, mete se prekinuo na sekund, da bi se potom
razgoreo jo jae, kao dobro naloena pe. Ali, Halit Nepogreivi se nije
obazirao. Stiskajui mi ruku, izvinio se:
Oprostite. Tek sada sam mogao da doem. Dao sam da se odluka
koriguje. Tanije, odluka o gaenju ostaje, ali, da bi se likvidacija obavila u
potpunosti, formirana je stalna komisija. Svi nai prijatelji imaju svoja
zaduenja u okviru nje.
Poto je to izgovorio, poljubio je ruku moje ene i uao u salon za
ruavanje.
Gomila nas je odjednom okruila. Svi su bili prijatelji kao i pre, ak i
vei. Preda mnom su se, ljubei se, mirili muevi i ene koji su se poslednja
dva sata nalazili u potpuno razliitim grupama i za koje sam dan-dva ranije
uo da se razvode. Video sam kako se, odmah tu, obnavljaju dve raskinute
veridbe. Ponovo se formirala grupa od troje. Ukratko, svi su posedali za
trpezu u slavljenikom raspoloenju. Ovi ljudi su bili iskreni i otvoreni i u
radosti, i u neprijateljstvu i mrnji.
Dok smo sedeli za stolom, tiho sam upitao Halita Nepogreivog:
Dobro, a drugi? Mlai?
Odjednom se namraio:
Pa, za njih sam ovo i uradio... Samo, nita ne moemo da uradimo za
zaposlene u stanicama za podeavanje! Uradite vi neto za njih!
A vi, ta ete vi da radite?
Pogledao me je zaueno:
Ja sam shvatio gde sam pogreio...
I s apetitom se prepusti jelu.
U pono, kada se rasula guva, ponovo smo se nali u mojoj radnoj sobi.

296
Ali, bili smo u udnom stanju. ak ni kada sam ga prvi put sreo, u kafani na
ehzadebaiju, nije mi bio toliko stran. Odigrali smo partiju begemona.
Kada se igra zavrila, rekao je dovienja i otiao. Posle te noi jo samo
jedanput video sam Halita Nepogreivog, u kui, u njegovom krevetu, u
koji su ga prebacili posle stravine saobraajne nesree.

297
 AHMET HAMDI TANPINAR

Molim Boga da me ludilom izlei,

Jer se prokletim razumom ne umedoh spasiti.

Ovim reima poinje jedan od najznaajnijih romana napisan na

turskom jeziku u XX veku, i ove rei objanjavaju poetiku pisca koji u
sudaru svetova veto ispisuje stranice ije znaenje razotkriva bitisanje
oveka, u vremenu i prostoru u kom se nalazi.
Ahmet Hamdi Tanpinar roen je u Istanbulu 1901. godine, gde 1962.
umire od sranog udara.
Poto mu je otac bio sudija u vreme jo uvek postojee Otomanske
imperije, rano detinjstvo provodi po raznim gradovima Anadolije. Vrativi
se u Istanbul, 1918, upisuje veterinarski fakultet, ali se uskoro okree
studijama knjievnosti, istorije i filozofije. Mogunost da ima uvid u dela
koja predstavljaju i istonu i zapadnu knjievnost vrhunskog dometa, na
njega ostavlja neizbrisiv trag.
Posle zavrenih studija, predaje knjievnost, istoriju umetnosti i estetiku.
Od 1942 do 1946. je poslanik u turskom parlamentu, da bi se vratio na
istanbulski univerzitet, gde predaje da svoje prerane smrti.
U knjievnosti se pojavio kao pesnik, veoma popularnom poemom
Musulove veeri, i kao pripadnik poznatog pravca Sledbenici pet slogova.
U svojim romanima i esejima, kao vrsnog pripovedaa, zanima ga
promiljanje o ovekovoj svesti, a kao izuzetnog mislioca zanima ga odnos
Istoka i Zapada, razliiti naini ivota i shvatanja.
Svestan okolnosti u kojima se nalazi njegova zemlja, zalae se, ne za
slepo imitiranje drugih, ve za stvaranje boljeg i humanijeg drutva
prvenstveno oslanjanjem na vlastite vrednosti. Njegov misaoni stav je da
Turska mora zatititi sopstvene odlike koje je razlikuju od drugih zemalja.
Najznaajnija dela su:
Poezija i Kompletna poezija;
Romani: Spokoj, Institut za podeavanje vremena, Oni koji se ne vide,
Mahurova melodija i ena u ogledalu;
Zbirke pripovedaka: Snovi Abdulah-efendije, Letnja kia i Pripovetke;

298
 Eseji: Pet gradova, O knjievnosti i Kako sam iveo.
Scenario: Na raskru pronaen je posthumno meu njegovim delima.

Na Tanpinarovom grobu se nalaze njegovi najpoznatiji stihovi:

Nita sam izvan vremena, ali nikada izvan njega.

Institut za podeavanje vremena je delo u kome se ovaj pisac, bavi temom

koja ga je celog ivota intrigirala odnosom izmeu individue i drutva, i
koliko drutvo moe da kontrolie njegov ivot. S druge strane, vreme koje
upravlja naim ivotom kao peani sat ukazuje na nau prolaznost.
Nostalgija za nestalim vrednostima neprestano izbija iz svake stranice ,
upozorenje da neke promene esto budu mnogo gore nego to na poetku
izgledaju.
Tanpinarovi romani se moraju posmatrati kroz vreme i zemlju u kojoj
odrasta, koluje se i stvara svoju sliku sveta.
Doba njegove mladosti obeleeno je promenama koje utiu na milione
ljudi. Vrednosti i pravila vekovne imperije podvrgnute su pitanjima i
sumnjama koje su do tada bile potpuno nezamislive.
Pad velikog carstva, izgradnja republike doveli su do lomova u
tradicionalnom turskom drutvu i omoguili stvaranje novih klasa i
drugaijih odnosa.
Od 1922. godine, pod vostvom Mustafe Kemal-pae Ataturka, Turska se
pretvara u sekularnu i evropski orijentisanu dravu. Velike promene
deavaju se u svim segmentima drutva i stvara se pogodna sredina za
preispitivanje prolih i modernih vremena. Bez obzira to istorijski
trenutak neophodno kreira drugaiji pogled na drutvo, ostala je potreba
za ouvanjem nacionalnog i kulturnog identiteta

Ja sam Hajri Irdal, iskljuivi pristalica nepomuene istine.

Roman sadri etiri poglavlja: Velika oekivanja, Trunka istine, Pred

svitanje, Svakom godinjem dobu doe kraj. Na prvi pogled nepovezana,
ona hronoloki prate lomove i sudbine ljudi koji su ubaeni u vremenski
vrtlog koji ih okruuje.
U prvom poglavlju upoznajemo Hajrija Irdala, koji nas pomou svojih
neobinih memoara uvodi u glavni tok cele knjige. Odrastao u okruenju
koje mu omoguava zadovoljavajuu poziciju u drutvu, nesnalazi se u
trenutnim okolnostima i dolazi na rub oaja i egzistencije. Neobini likovi,
u neprestanom sukobu sa sobom, i ljudima iz svoje okoline, obuzimaju

299
itaoevu panju i teraju ga na smeh, kao i na razmiljanje o gorini
sudbine u svojevrsnom teatru apsurda.
Tanpinar, vodi svoje junake kroz etiri bitna istorijska perioda moderne
Turske: propast otomanske imperije, uspostavljanje republike, uvrivanje
vlasti i doba njene stabilizacije.
Pria o institutu za podeavanje vremena, o instituciji koja menja ivote
ljudi, savrena je alegorija ivota modernog doba. Zahvaljujui idejnom
tvorcu, Halitu Nepogreivom, koji, uspeno rui sve barijere, i veto tka
svoju priu unosei promene u svet koji ga okruuje. Stanice za
podeavanje satova omoguuju da sistem vrednosti bude izmenjen, a ljude
tera da vreme u kome ive vrednuju iz drugaijeg ugla.

Podesiti vreme znai epati sekundu.

Institut za podeavanje vremena je knjiga ija je osnovna alegorijska

funkcija kritika drutva pomou humora. Ismeva se drutvo podeljeno
izmeu Istoka i Zapada, sa novim pravilima, a uticaj vremena na oveka i
promene koje zbog toga nastaju pod stalnim su preispitivanjem.
Knjiga je esto posmatrana samo kao pokuaj ruenja birokratskog
ustrojstva, zajedno sa svim implikacijama na koje bi se to odnosilo. S druge
strane, postoje razliite perspektive iz kojih je mogue itati ovaj
jedinstven roman.
U pitanju je i vrhunska psiholoka analiza oveka koji pati to ne moe
da se adaptira na vreme u kome ivi i da se izbori sa izazovima koje mu
ono postavlja. Sumnja u sistem, koji dovodi do buenja negativnih
promena u ljudima, rastrzanih modernim dostignuima, a duboko
povezanih sa tradicijom.
I sa jedne i sa druge strane, Vreme je inilac koje presudno utie na nae
ivote, daje im dublji smisao, i nemogue ga je zanemariti.
Ta ideja proima sve Tanpinarove romane Vreme je i filozofski i
estetski subjekat, literarni nain da se opie svet oko nas. Autor, i njegovi
junaci, stalno ude za vremenom koje nepovratno prolazi.

Budunost je obeleena prolou.

Institut za podeavanje vremena objavljen je 1962, iste godine kada je

Tanpinar preminuo. Potrebno je vie od etrdeset godina da bi ponovo
otkrili vrednosti ovog pisca.
Orhan Pamuk istie veliki uticaj koji je Tanpinar imao na veinu

300
savremenih turskih pisaca. Danas najznaajniji knjievni festival u
Istanbulu nosi njegovo ime, a njegove knjige se prevode irom sveta.

301
1 Persijski prevod staroindijske zbirke pria iz XII veka, pod nazivom
Sedamdeset papagajevih pria, Abu Ali Sine (981-1037), persijskog
naunika, lekara, filozofa, u Evropi poznatog kao Avicena. - Prim. prev.
2 Zaman (tur.) - vreme, period.
3 Muvakkit - osoba u damiji koja na osnovu sunanog sata odreuje
vreme za molitve
4 Vrsta popularne pozorine igre, u kojoj se pomou svetlosti na zastoru
emituju slike lutaka kojima se oponaaju ivi ljudi.
5 Ime koje se davalo siroadi kada su uzimana za poslugu; u prevodu
znai s onog sveta.
6 Stvar poverena nekom na uvanje.
7 Raskoni dvorac, rezidencija sultana, sagraena u Istanbulu u periodu
1843-1856. godine, po nalogu Abdulmedida I, 31. sultana Otomanske
dinastije.
8 Teatar na otvorenom, u kome se uz muziku pratnju izvode komini
komadi.
9 Ksem (tur.) - ovan
10 Taflan - lovor.
11 Vrsta narodnog plesa.
12 Vrsta pesme i narodnog plesa tipinih za egejsku oblast.

302