Bilo je to 1590. u zimu.

Austrija je bila daleko od sveta i u dubokom snu; jo je trajaio

srednji vek i izgledalo je da e tako zauvek ostati. Neki su je ak stavljali vekove i vekove
unazad i govorili da je u Austriji po umnom i duhovnom satu jo uvek doba Predanog
verovanja. Ali oni su to smatrali vrlinom, a ne uvredom, to je tako pcrimljeno i svi smo
bili na to gordi. Toga se dobro seam iako sam bio jo deak; a seam se i koldiko mi je
to piiinjavalo zadovoljstva.
Da, Austrija je bila daleko od sveta, u dubokom snu, a nae selo bilo je usred tog sna, jer
e nalazilo usred Austrije. Ono je spokojno dremalo u dubokoj povuenosti brdske i
umske samoe,. gde vesti iz sveta gotovo nikada nisu stizale da narue njegove snove, i
bilo je beskrajno zadovoljno. Pred njim je mirno tekla reka, po ijoj su povrini lelujale
siluete oblaka i promicale barke i dereglije za prevoz kamenja; iza njega dizale su se
umovite padine do podnoja vrleti; sa vrha te vrleti mrtio se jedan ogromaff zamak sa
dugim nizom tornjeva i bedema obraslih puzavicom; s one strane reke, koju milju ulevo,
pruala su se razbacana umovita brda ispresecana vijugavim klisurama u koje sunce
nikada nije dopiralo; udesno je bila vrlet koja se nadnela nad reku, a izmeu nje i onih
brda pruala se prostrana ravnica iarana kuicama koje su se ugnezdile meu
vonjacima i senovitim drveem.
Miljama unaokolo ceo ovaj kraj bio je nasledno imanje jednog princa, ije su sluge
3
uvek odravale zamak u savrenom redu iako ni princ ni njegova porodica nisu dolazili
u zamak ee do jednom u pet godina. Kada bi dolazili, izgledalo je kao da je stigao
gospodar celog sveta i da je sa sobom doneo sav sjaj svojih kraljevstava; a kada bi otili,
ostavljali bi za sobom neku tiinu koja je liila na duboki san posle orgijanja.
Za nas deake, Ezeldorf je bio raj. U koli nas nisu suvie gonili da bubamo. Uili su nas
uglavnom da budemo dobri hriani; da iznad svega potujemo Bogorodicu, crkvu i
svece. Ostalo nismo moralf ni da znamo; u stvari, to nam nije bilo ni doputeno. Znanje
nije bilo dobro za prost svet i moglo ga je navesti da bude nezadovoljan sudbinom koju
mu je bog dodelio, a bog ne bi otrpeo neije nezadovoljstvo njegovim ureenjem. Imali
srno dva svetenika. Jedan od njih, otac Adolf, bk> je veoma predan i radan svetenik,
koga su svi mnogo potovali.
Moda je u neemu bilo i boljih svetenika od oca Adolfa, ali pastva u naem kraju
nikada nije tako ozbiljno i mnogo potovala nekog rugog upnika. To je bilo zato to se
on uopte nije plaro neastivog. Od svih hriana koje sam poznavao on je jedini za
koga se to zaista moe rei. Ljudi su zbog toga mnogo strahovali od njega, poto su
verovali da u njemu ima neeg natprirodnog, inae ne bi bio tako smeo i samopouzdan.
Svi gorko oeuuju avola, ali to ine s nekim potovanjem, ne olako; ali, otac Adolf je
postupao sasvim drugaije; nazivao ga je svim moguim pogrdnim imenima koja bi mu
padala na pamet i svako ko bi ga 5uo, uzdrhtao bi; esto bi ak prezirao i potcenjujui
govorio o njemu; tada bi se ljudi krstili i brzo se udaljavali od njega bojei se da se ne
desi neto uasno.
4
U stvari, otac Adolf sfe nekoliko puta sreo lice u lice sa Satanom i izazivao ga. To je bilo
poznato. Otac Adolf je to i sam rekao. On to nikada nije krio, ak je o tome otvoreno
priao. A postojao je bar jedan dokaz da ie govorio istinu, poto se tom prilikom svaao
sa neprijateljem i odvano bacio bocu na njega; otuda je u njegovoj radnoj sobi ostala
rumena mrlja, tamo gde je boca tresnula i razbila se.
Ali onaj koga smo svi md najvie voleli i saaljevali bio je drugi svetenik, otac Peter.
Neki su ga optuivali da je okolo u razgovoru priao da je bog suta dobrota i da e nai
put da spase svu svoju ljudsku siroad. Bilo je strano rei takvu stvar, ali nije bilo
nikakvog sigurnog dokaza da je otac Peter to doista i kazao; nije bilo u njegovoj prirodi
da kae tako neto, poto je on uvek bio dobar, blag i istinoljubiv. Nisu ga optuivali da
je to govorio sa predikaonice kako bi sva pastva mogla da ga uje i da.o tome posvedoi,
nego samo van crkve, u razgovoru; a neprijateljima je vrlo lako da tako neto izmisle.
Otac Peter je imao .iednog veoma monog neprijatelja zvezdoaca koji je iveo u
staroj, tronoj kuli pri vrhu doline i koji je po celu no prouavao zvezde. Svi su znali da
je on u stanju da predskae ratove i glad, premda to niie bilo tako " teko, jer je rata ili
gladi uvek negde bilo. Ali on je znao pomou zvezda da proita u jednoj svojoj debeloj
knjizi ivot bilo koga oveka, a uz to je mogao da nae ono to bi neko izgubio, pa isu ga
svi u selu, osim oca Petera, gledali sa strahopotovanjem. ak je i otac Adolf, koji je
izazivao neastivog. ispoljavao mnogo potovanja prema zvezdoacu dok bi ovaj
prolazio kroz selo u visokoj, iljatoj kapi i dugakom, irokom i lepravom ogrtau
ukraenom zvezdama, nosei debelu knjigu i tap poznat po arobnoj moi. Govoiilo se
da je i

sam biskup ponekad sluao astrologa, jer je taj zvezdoatac, pored toga to je prouavao
zvezde i proricao, znao da se prikae veoma pobonim, |to je na biskupa, naravno,
ostavljalo snaan utisak.
Otac Peter uopte nije cenio astrologa. On ga j& otvareno igosao kao arlatana kao
varalicu bez ikakvog posebnog znanja ili moi, van onih koje ima svaki obian pa i
priglup ovek, a to je, dabome, nagnalo astrologa da omrzne oca Petera i da mu zaeli
propast. Svi smo mi verovali da je od astrologa potekla pria o stranim reima oca
Petera i da je on o tome obavestio biskupa. Prialo se da je otac Peter to kazao svojoj
neaki Marget, iako je Marget to poricala i preklinjala biskupa da joj veruje i da njenog
starog ujaka spase od siromatva i srarnote. Biskup se na to nije osvrtao. On je na
neodreeno vreme udaljio sa dunosti oca Petera, iako nije iao tako daleko da ga
iskljui iz crkve na osnovu dokaza jednog jedinog svedoka; tako otac Peter ve dve
godine nije vrio svoju dunost, a na drugi svetenik, otac Adolf, preuzeo je i njegove
vernike.
Za starog svetenika i Marget bile su to
teke godine. Do tada su oni meu nama bili
omiljeni, no to se, naravno, izmenilo kada se
na njih spustila senka biskupove srdbe. Mnoge
prijatelje su potpuno izgubili, a ostali su po
stali hladni i uzdrijivi. Kada ih je ta nesrea
zadesila, Marget je bila ljupka osamnaestogodi
nja devojka, a uz to je bila i najpametnija
glavica u selu. Davala je asove sviranja na
harfi i sopstvenom marljivou zaraivala je
za haljine i deparac. Ali sada uenici jedan
za drugim poee da je naputaju; seoska mla
de je vie nije pozivala na igranke i na za
bave; mladii su prestali da dolaze njenoj kui,
svi sem VHhelma Majdliaiga a nije moda
trebalo ni cn da ih poseuje; onaj i njen ujak
bili su tuni i usamljeni u svojoj zapostavljenosti i osramoenosti i iz njihovog ivota
iezlo je sunce. Tokom te dve godine sve im je ilo od zla na gore. Odea fm se pohabala
i bilo im je sve tee i tee da nau hleba. I sada je konano dolazio i sam kraj. Solomon
Isaks im je ve ispozajmljivao sav novac koji je hteo da im pozajmi uzimajui kao
pokrie njihovn kuu i obavestio ih je da e im sledeeg dana kua otii na dobo
ukoliko novac ne bude vraen.
2
Nas trojica deaka bili smo uvek zajedno i tako je bilo jo od kolevke, voleli smo se od
samog poetka, i ta liubav postajala je vremenom sve dublja. Nikolas Bauman bio je sin
glavnog sudije mesnog suda; Sepi Volmajer, sin gostioniara prve seoske krme Zlatni
jelen", koja je imala lep vrt sa senovitim drveem sve do obale reke i amce koji su se.
mogli unaimiti za vonju po reci; a trei sam bio ja Teodor Fier, sdn crkvenog
orguliaa, koji je uz to bio i voa seoskih sviraa. uitelj sviranja na violini, kompozitor,
optinski ubira poreza, crkvenjak i na druge naine koristan graanin, koga su svi
potovali. Brda i ume smo znali isto tako dobro kao to su ih i ptice znale, poto simo po
njima skitali ka go smo bili besposleni ili bar onda kada se nismo kupali, pecali,
vozili se u amcu ili kad smo se igrali na ledu ili se sankali niz bregove.
A bilo nam je dozvoljeno i ono to je malo kome bilo doputeno mogli smo da ulazimo
u vrt zamka. I to zato to nas je voleo najstariji sluga u zamku Feliks Brant; esto
smo odlazili nou tamo da nam on pria o starim vreraenima i udnim doivljajima, da
puimo
7
s njim (to nas je on riauio) i da pijemo kafu; jer on je bio u ratu i uestvovao u opsadi
Bea; kadasu pobedili i oterali Turite, meu zaplenjenom robom nali su i vree
kafe, a zarobljeni Turci su im objasnili ta je to kafa i kako se od nje pravi prijatan
napitak; otada je on uvek imao pri ruci kafe da je sam pije, a i zato da bi iznenadio one
koji nisu znali ta je to. Ako bi naila oluja, on bi nas zadrao svu no; dok bi napolju
grmelo i sevalo, priao bi nam o duhovima i o svim moguim strahotama, o bitkama i o
ubistvima, o mueniima i o slinim stvarima, pa nam je kod njega bilo ugodno i
prijatno; a on je uglavnom priao ono to je sam doiveo i iskusio. U svoje vreme on
je video mnogo duhova, vetica i arobnjaka; jenom je u pono, po stranoj oluii u
planinama zalutao i pri bljesku munje ugledao Divljeg lovca kako besno jezdi na vihoru,
a njegovi sablasni psi ga jure kroz uskovitlane oblake. Jedanput je video i vampira, a
nekoliko puta i velikog slepog mia koii sie krv te vrata ljudnna dok spavaju i laganim
mahanjem krila ih uspavljuje da se ne bi probudili sve dok ne umru.
On nas je hrabrio a se ne plaimo natprirodnih pojava kao to su sablasti i igovorio
nam je a one ne ine nikakva zla, da samo okolo lutaju zato to su usamljene i o&ajne
pa trae paniu i saoseanje; tako smo se mi vremenom oslobodili straha, pa smo ak
silazili s njim nou u ukletu odaju tamnica u porumima zamka. Duh se samo jedanput
pojavio i dok je prolazio jedva smo ga mogli videti; beumno je lebdeo kroz vazduh, pa
je onda iezao; Feliks nas je toliko bio nauio da se ne plaiftio da skoro nismo ni
zadrhtali. On je rekao da se duh ponekad uspne, nou, i gore, probudi ga dodirom svoje
ledene ruke po licu, ali ga ne ozledi; on samo trai saoseanja i
panje. AM od svega je bilo najudnije to to je on video anele prave anele sa neba
i razgovarao s njima. Nisu imali krila i bili su obueni, a izgledali su, razgovarali i
postupali kao i ma koji prirodni stvor i ne biste nikada saznali da su aneli da nije bilo
divnih udesa koja su inili a koja smrtoiik ne moe da ini, da nisu iznenada iezavali
dok s njima razgovarate, to je takoe neto to nijedan smrtnik ne bi mogao. I fekao je
da su oni prijatni i veseli, a ne tmurni i setni, kao duhovi.
Posle takvih prianja jedne majske noi, ujutro smo ustali, obilno dorukovali s njim, pa
smo onda poli, preli preko mosta.i krentili ulevo u brda do umovitog vrha breuljka,
naeg omiljenog mesta; tamo smo se ispruili na travu u hladovini da se odmorimo, da
puimo i da prepriavamo ta uda, koja nam nikako nisu izlazila iz glave i koja su na
nas ostavila tako snaan utisak. Ali nismo mogli da puimo jer smo u brzini zaboravili
kremen i kresivo.
Uskoro, iz umarka doeta do nas jedan mladi, sede i poe prijateljski da pria kao da
nas odavno poznaje. Mi nismo odgovarali, poto je on bio tuinac, a nismo bili navikli
na nepoznate ljude i stoga smo se ustezali pred njima. Na sebi je imao novo i dobro
ruho, i bio je lep, a imao je prijazno lice i prijatan glas; bio je jednostavan, mio i
neusiljen, a ne tunjav, nespretan i stidljiv kao ostali mladii. eleli smo da se s njim
sprijateljimo, ali nismo znali kako bismo to poeli. Pomislih na lulu, pitajui se da li e
on shvatiti kao panju ako mu ponudim da pripali. Ali prisetih se da neroamo vatre, i
stoga sam bio razoaran i raaloen. On me veselo i zadovoljno pogleda, pa ree:
Vatre? Oh, to je lako; ja u je stvoriti.
Bio sam toliko zaprepaen da saim zanemeo, jer mu do tada nisam rekao ni rei. On
uze lulu pa dunu u nju, duvan se zaari i krugovi plavog dimia se zalelujae. Mi
skoismo na noge, spremni da zadimo, to je bilo sasvim prirodmo; ak sano i otrali
nekoliko koraka, iako nas je on preklinjao da ostanemo, dajui nam tre da nam nee
naneti raikakvog zla i da on samo eli da se s nama sprijatelji, kako bi imao drutva. I
tako mi zastadosmo i stajali smo zaueni i radoznali, eleli da se vratimo, ali odve
uplaeni da se na to osmelimo. On nas je i dalje nagovarao blago i ubedljivo, pa kada
smo videli da se lula nije raznela i da se nita strano nije desilo, poverenje nam se
malopomalo vraalo, a naa radoznalost po stajala je jaa od straha, pa smo poli
natrag, ali polako, spremnd da strugneimo i na najmanji znak opasnosti.
On se mnogo trudio da nas umirj i bio je_ u tome veoma vet; nismo mogli vie da
sumnjamo i da se plaimo kada je neko tako iskren, jednOstavan i ljuibazan i kad tako
arobno govori, kao to je on to inio; zaista nismo, jer on nas je pridobiio za sebe i
ubrzo smo bili zadovoljni, i bezbrini, i razgovorni i sreni to smo nasli toga novog
prijatelja. Kada smo se potpuno oslobodili, uipitali smo ga kako je naueio da izvede ono
udo, a on je odgovorio a to uopte nije uio i da mu to dolazi samo od sebe kao i
neke iruge stvari dmge neobine stvari.
Koje?
Oh, mnogo toga. Ni sam ne znam koliko
ih je.
Hoe li da nam pokae kako to radi?
Hajde, molimo te! rekoe ostali.
Neete opet da beite?
Ne zaista neemo. Molimo te pokai nam. Hoe li?
10
Da, uiniu to veoma rado; ali, upamtite ne smete zaboraviti na svoje obeanje.
Rekli smo da to neemo smetnuti s uma, a zatim on ode do jedne barice i vrati se sa
vodom u kesici koju je napravio od lista, pa onda dunu u vodu i izvrnu, je; voda se bila
pretvorila u komad leda u obliku kesice od lista. Bili smo zaipanjeni i oarani, ali vie se
nismo plaili; veoma smo se radovali to smo tu i molili sino ga da nastavi i da nam jo
neto pokae. On je to i uinio. Rekao je da poelimo ma koje voe, bez obzira da li ga
ima u ovo godimje doba. Svi istovremeno graknusmo:
Pomorandu!
Jabuku!
Groa!
U depu vam je, odgovori on, i zaista je iako i bilo. To voe bilo je olino i pojeli smo
ga zaelevi da ga je vie iako niko od nas to ne ree.
Nai ete ih na istom mestu u kome ste i ono prvo pronali, ree on kao i sve ostalo
to vam se prijede; uostalom, ne morate ni da kaete ta ste zaeleli; dok sam ja s vama,
treba samo neto da poelite i to to elite odmah ete i nai.
I to to je rekao bilo je istinito. Nikada se nije desdlo neto tako arobno i zanimljivo.
Hleb, kolai, tslatkii, orasi to god je ko zaeleo to je i naao. On sarn nije nita jeo,
samo je sedeo i askao, izvodei udo za udom da bi nas zabavljao. Od ilovae je
napravio siunu vevericu koja ustra na drvo pa stade da se breca na nas. Onda
napravi psetance koje nije bilo mnogo vee od mia i koje zarea na vevericu gore na
drvetu; to kuence je obigravalo oko stabla lajui uzbueno, ivo, kao pravi, pravcati
pas. Gonilo je zastraenu vevericu sa drveta na drvo i pra
11
tilo je sve dok se oboje ne izgubie u umi. Od ilovae je pravio ptice i putao ih, a one su
odletale cvrkuui.
Ja se najzad odvaih i upitah ga da nam kae ko je on.
Aneo, ree on sasvim jednostavno, pa pusti jo jednu pticu, pljesnu rukama i ona
odlete.
Kada je on to kazao, nas obuze strahopotovanje, i sada smo se opet plaili; on ree da
ne treba da se uzrujavamo, poto nema razloga da se bojimo jednog anela, a on nas
ionako voli. Onda je nastavio da pria, jednostavno i spokojno kao i dotada; i dok je
govorio napravio je mnogo siunih mukaraca i ena, veliine prsta na ruci, koji su
smesta poeli vredno da rade, pa su u travi raistili i poravnali prostor od nekoliko
metara u kvadrat na kome su veto poeli da grade jedan vrlo lep maiuni zamak; ene
su meale malter i nosile su ga po skelarna \v vedrima na glavi, kako su to oduvek nae
radnice inile, a mukarci su zidali, stavljajui opeku za opekom pet stotina tih
siunih ljudi ivo su trkarali tamoamo, vredno radei i briui znoj s lica; sve su to
inili sasvim pTirodno kao pravi Ijudi. Obuzeti posmatranjem tih pet stotina
siunih stvorova kako malopomalo i korak za korakom podiu zamak i daju mu
oblik i izgled, ubrzo mo zaboravili svoj prvobitni oseaj i strahopotovanje i ponovo
smo se oseali veoma prijatno i spokojno. Upitali smo ga da li i mi moemo da
napravimo nekoliko ljudi, to nam on odobri i ree Sepiju da napravi nekoliko topova za
bedeme, Nikolasu da naini nekoliko ratnika sa helebardama, u oklopu i kacigama, a
meni a napravim konjanike sa konjima; odreujui nam te zadatke, oslovljavo nas je
po imenu, ne rekavi nam otkuda ih zna. Sepi ga tada upita kako
12
se an zove, a <m mirno odgovori Satana" i prihvati na iver jednu majunu enu
koja se bila omakla sa skele, vrati je na njeno mesto, pa ree: Ba je glupa to ne gleda
gde staje."
Njegovo itme nais zgromi, izruku nam poispada ono to smo pravili i sve se razbi u
paramparad top, ratnik sa helebardom i konj. Satama se zasoneja i upita nas ta
nam je. Ja promucah: ..fita, samo to je nekako udno ime za jednog anela." On upita
zato. Zato to je to to je pa, zna, to njegovo ime.
Da, tako je on je moj stric. On je to rekao mirno, ali mi za trenutak izgubismo dah,
a srca poee snano da nam lupaju. Izgledalo je kao da on to nije ni primetio; opravio
je naeg ratnika i ostalo ovla ih dodiruiui i anda nam ih predade gotove, pa ree: Zar
se ne seate? i on je jednom bio aneo.
Da to je istina, ree Sepi; toga se nisam setio.
Pre Pada i on je bio nevin. Da, ree Nikolas, bio je bez greha. Dobra smo mi
porodica, ree Satana; nema je bolje. On je jedini lan nae porodice koji je ikada
zgreio.
Niko ne bi bio u stanju da shvati koliko je sve to bilo uzbudljivo. Sigurno vam je
poznata ona jeza koja vas proima i od koje drhtite dok gledate neto tako udesno i
arobno i ddvno, da vas obuzima i strah i radost to ste ivi i to to moete da gledate; i
izvesno znate kako nepomino zurite u to, kako vam se usne sue i dah zastaje, ali ni za
ceo svet ne biste se makli sa tog mesta. Goreo sam od silne elje da mu postavim jedno
pitanje bilo mi je na vrh jezika i s tekom mukom sam se obuzdavao ali me je bilo
stid da
13
pitam; bilo bi to imoda grubo. Sataina spuisti na zemlju jednog vola koga je pravio,
osmehnu mi se, pa ree:
Ne bi to bilo grubo, a ja bih ti oprostio i kad bi bilo tako. Da li sam ga video?
Milionima puta. Jo od onog vremena kada sam ja bio dete od hiljadu godina bio sam
njegov drugi miljenik meu aneliima nae krvi i loze kako bi se to reklo jezikom
ljudi da, od toga doba pa sve do njegovotg Pada, osam hiljada godina, po vaem
raunanju vremena.
Osatn hiljada!
Da, tako je. Tada se on okrenu Sepiju i nastavi kao da odgovara na neto o emu je
Sepi razmiljao. Pa da, naravno, ja izgledam kao deak, jer to u stvari i jesam. Ono to
vi nazivate vremenom kod nas je ogromno; mnogo vremena protekne dok jedan aneo
dospe do zrelosti. U mojoj svesti uobliavalo se jedno pitanje, kad se on okrenu prema
meni i odgovori: Ja sam star esnaest hiljada godina raunajui po vaem vremenu.
Onda se okrenu Nikolaeu i reee: Ne, Pad nije pogodio mene, a ni ostalu moju rodbinu.
Samo je onaj, po kome sam ja dobio iime jeo plod one voke, a zatim je time prevario
mukarca i enu. Mi ostali jo ne poznajemo greh i nismo u stanju da ga inimo; mi smo
neporoni i takvi emo zauvek ostati. Mi > Dvojica siunih radnika sti se svaali, pa
su glasiima koji su zunzarali poput bumbarevog grdilii psovali jedan drugog; izbi tua i
krv; a onda se uhvatie ukotac na ivot i smrt. Satana isprui ruku, smrvi ivot obojice
meu svojim prstima i zatim ih odbaci; potom mdmo obrisa maramicom crvenilo sa
prstiju i produi tamo gde je prekinuo: Mi ne moemo da inimo zlo, niti smo skloni da
ga inimo, poto ne znamo ta je to.
udne su bile te rei, ba u tom asu; jedva smo ih i uli, toliko smo bili zgranuti i rastu
14
eni nemilosrdnim ubistvom jer, to je bilo ubistvo, pravo ubistvo, bez opravdanja i
razloga, poto mu ti ljudi nisu nita skrivili. Bili smo ojaeni zbog toga, jer smo ga ve
bili zavoleli i mislili da je tako plemenit, divan i mio i iskreno smo bili ubeeni da je
aneo;. a on je poinio to zversko nedelo oh, koliko ga je to srozalo u naim oima, a
mi smo se njime toliko gordili. Kao da se nita nije dogodilo on nastavi da pria o svojim
putovanjima i o zanimljivim stvarima koje je video u velikim svetovima naeg sunanog
sistema i drugih sunanih sistema, beskonano daleko u neizmernim daljinama vasione i
o obiajima besmrtnika koji tamo ive; tim nas je nekako zanosio, oduevljavao,
oaravao, uprkos jadnog prizora pred naim oima, jer su ene onih ubijenih patuljaka
nale njihova smrvljena i bezoblina tela i plakale su nad njima, jecale i naricale; tu je
kleao svetenik sa rukaina prekrtenim na grudima i molio se; oko njih se okupilo
mnotvo oaloenih pdjatelja, svi gologlavi, pobono pognutih glava, mnogima su se
suze kotrljale niz obraze a Satana nije obraao nikakvu panju na taj tuni prizor sve
dok mu pla i molitve nisu poele da smetaju; a tada isprui ruku, uze teku dasku sa
nae ljuljaku pa njom tresnu i ravni sa zemljom sve ove siiine mukarce i ene, kao
da su muve, i nastavi da pria kao i do tada. Aneo, a ubija stetenika! Aneo koji ne
zna da ini zla, a sada svirepo i hladnokrvno unitava stotine bespamonih bednih ljudi,
koji mu nikada nisu nita uinili naao. Smuilo nam se od toga groznog zverstva i od
pomisli da nijedno od tih jadnih stvorenja, osim svetenika, nije bilo spremno na smrt,
jer nijedno od njih nikada nije ulo misu niti je makar samo videlo crkvu. A rai smo bili
svedoci; videli smo ta ubistva i bila nam je du
15
nost da to kaemo, pa neka onda zakon uini
svoje.
Ali on je sve dalje nastavljao da pria i ponovo nas je oaravao kobnom lepotom svoga
glasa. Uspeo je da sve zaboravimo; mogji smo samo da ga sluamo, da ga volimo, da
budemo njegovi robovi i da ga pustimo da s nama ini ta hoe. Opio nas je radou to
smo s njim, to gledamo u nebo njegovih oiju i oseanjem ushienje koje bi prostrujalo
kroz nae ile od dodira njegove ruke.
Stranac je sve video, svugde bio, sve znao i nita nije zaboravljao. Ono to bi drugi
morao da prouava on bi shvatio jednim pogledom; za njega nije postojala tekoa. A
inio je da slikovito vidite sve ono o emu pria. On je video stvaranje sveta; video je
kad je Adam stvoren; video je kako je Samson jurnuo na stubove hrama i kako ga je
sruio na sebe; video je Cezarovu smrt; priao je o svako dnevnom ivotu, na nebu;
video je grenike kako se grozno gre u crvenim talasima paklenog ognja; a uinio je da
sve to vidimo, kao da smo i sami tamo bili i sve to posmatrali roenim oima. Sve to smo
i oseali, kao da sve proivljavamo, mada njemu, kako je izgledalo, to nije bilo nita
drugo do obina zabava. Te vizije pakla, ta jadna neja i ene, i devojice, i deaci i
mukarci koji vrite od bola i preklinju pa to smo mi jedva podnosili, a on je bio tako
spokojan kao da su oni izmiljeni pacovi u vetakoj vatri.
A uvek kad bi govorio o mukarcima i enama ovde na zemlji i o njihovim postupcima
ak i o najvelianstvenijim i naiuzvienijim
mi bismo se potajno stideli, jer je on svojim
16
dranjem pokazivao da vrlo malo ceni i njih i njihova dela, pa biste esto poraislili da
govori o muvama kad ne biste znali o kome je re. Jednom je ak i izriito kazao da smo
mi ljudi ovde dole na zemlji ipak dosta zanimljivi, iako smo tako glupi i ogranieni i
beznaajni i uobraeni, tako bolesni i nejaki, i sve u svemu tako jadna i bedna,
bezvredna gomila. Rekao je to sasvim prirodno i bez gorine, ba kao to bi ovek
govorio o opekama ili ubretu ili bilo emu drugom to nema nikakvog znaaja ni
oseanja. Video sam da nije imao nameru da vrea, ali sam u mislima doao do
zakljuka da je to prilino neutivo.
Neuitivo! ree on. Pa to je samo istina, a istina je utivost; inae je utivost
izmiljotina. Zamak je gotov. Da li vam se dopada?
Taj zamak bi svakome morao da se dopadne. Bio je veoma lep, skladan i divan i
vanredno veto ureen do najmanjih sitnica, sve do zastavica koje su leprale na
kulama. Satana nam ree da sada treba da stavimo na mesto artiljeriju, da postavimo
ratnike sa helebardama i da rasporedimo konjicu. Nai vojnici i konji bili su vrlo udni,
oni su tako malo liili na ono to je trebalo da budu, zato to smo ih mi, naravno,
napravili sasvim neveto. Satana nam je rekao da su to najgori mali ljudi koje je ikada
video, a kada ih on dodirnu
1 oive, bilo je upravo smeno kako su se kretali, poto njihove noge nisu bile iste
duine. Teturali su se i koprcali kao da su pijani, ugroavajui ivot svima oko sebe,
i najzad su popadali i bespomono su leali i bacakali se. Svi smo se smejali iako je bila
sramota gledati taj alosni prizor. Topove smo napunili zemljom, da opale pozdravni
plotun, ali svi do jednoga bili su tako iskrivljeni i tako ravo napravljeni da se
rasprsnue im grunue, pa neke tobdije poubijae, a druge teko ranie.
2 Tajanstven; stranap 17
Satana ree da e sada doi oluja i zemljotres, ako to elimo, ali da bismo morali malo da
se^ udaljimo zbog opasnosti. Mi smo hteli da upozorimo i. siune ljude da se i oni
udalje, ali om ree da ne brinemo o njima, da oni nisu nimalo vani i da moemo
mapraviti druge kad god hoemo i kad nam budu potrebni.
Jedan mali, crni olujni oblak poe da se sputa na zamak, minijaturne munje i gromovi
stadoe da sevaju i da besne, zemlja uzdrhta od grmliavine, vetar zazvida i zafijuka,
kia poe da pljuti i svi ljudi nagrnue u zamak da se zatite od nepogode. Sve crnji i
crnji oblak se sputao i tako se nadvio nad zamak da se on jedva kroz njega nazirao.
Munje su sevale jedna za drugom, aonda grom tresnu u zamak i zapali ga; kroz oblak
poee besno lizati crveni plameni jezici, a ljudi vritei povrvee napolje, ali ih Satana
gurmu natrag, nimalo se ne obazirui na nae molbe, pla i preklinjanje; usred
strahovitog zavijanja vetra i tutnja grmljavine eksplodira skladdte baruta, zemljotres
iroko razdera zemlju, i ruevine i ostaci zamka strovalie se u tu provaliju koja sve
prodera i zatvori se nad njom, sa svim tim nevinim svetom; nije se spaslo nijedno od
pet stotina tih jadnih stvorova. Srce nam je pucalo od tuge, nismo mogli da zadrimo
suze.
Ne plaite, ree Satana, nisu oni nita vredeli.
Ali otili su u pakao!
Oh, to nije ntmalo vano; mi moemo da uapravimo jo mnogo takvih ljudi.
Bilo je uzaludno da pokuavamo da ga ganemo; oevidno, on uopte nije imao oseanja
1 ne bi mogao da nas razume. Bio je razdragan i tako raspoloen kao da je to to se
dogodilo bilo neko venanje, a ne avolski pokolj. Zaeleo je da se i mi osetimo kao on, i,
naravno,
18
njegova arobmjaka mo ispuni mu elju. To mu nije bilo nimalo teko; s nama je inio
ta je hteo. I, za koji tren, mi.smo igrali na toj grobnici; on nam je svirao u neki udesan
i aroban instrument, koji je izvadio vl depa; a ti zvuci pa takvih zvukova nema,
osim moda ina nebu, a on ih je, kazao nam je, odande i doneo. Ti zvuci su izazivali u
nama oseanje mahnitog zadovoljstva. Nismo mogli da skinemo oiju s njega, a nai
pogledi su dolazili iz samih srca i nemo su govorili da ga oboavamo. On je s neba doneo
i tu igru u kojoj je bilo rajskog blaenstva.
Uskoro zatim Sataina ree da mora da ide zbog nekog posla. Mi nismo mogli da se
pomirimo s tim, pa smo se okupili uz njega i preklinjali ga da ostane; to mu je bilo milo,
kako nam je i sam rekao, pa je kazao da nee odmah otiei, da e jo malo saekati i da
sednemo i porazgovaramo jo koji minut; onda nam ispria da je Satana njegovo jedino
pravo ime, to emo samo mi znati, a da je on izabrao drugo ime kojim treba da ga
zovemo u prisustvu ostalih; neko sasvim obino, kao to imaju, ljudi Filip Traum.
To ime je zvualo tako udno i bedno za jedno takvo bie! Ali to je bila njegova odluka
te mi nita ne rekosnio; njegova odluka bila je dovoljna.
Toga dana videli smo svakojaka uda i ja poeh da razmiljam kako e biti veliko
zadovoljstvo kad po povratku kui budem o svemu tome priao, ali on primeti moje
misli pa ree:
Ne, sve je ovo tajna izmeu nas etvorice. Bie mi svejedno ako pokuate to da
ispriate, ba ako zaelite, ali u paziti na vae jezike tako da im nijedna tajna nee
izleteti.
To je bilo razoaranje za nas; ali tome nije bilo pomoi i nai samo nekoliko puta
uzdahnusmo. I dalje smo s uivanjem priali, a on je
2* 19
stalno itao nae misli i odgovarao na njih, to
je meni izgledalo najudnije od svega to je inio; ali on prekinu ta moja razmiljanja i
ree:
Ne, bilo. bi udno da to inite vi, a nije udno kad sam ja u pitanju. Ja nisam sputan
ogranienjima kao vi. Nisam podloan uslovima ljudskog ivota. Ja mogu da ocenim i da
razumem vaeljudske slabosti, jer sam ih prouavao; ali ja nemam ni jednu od njih.
Moje telo nije stvarno, premda bi vam pod rukom izgledalo vrsto; moje odelo nije
stvarno; ja sam duh. Nego, otac Peter dolazi. Mi pogledasmo unakolo, ali ne videsmo
nikoga. On se jo ne vidi, ali ete ga vi uskoro ugledati.
Poznaje li ti njega, Satana?
Ne poznajem ga.
Hoe li da razgovara s njim kad doe? On nije neuk i glup kao to smo mi, a sigurno
bi mnogo voleo da porazgovara s tobom. Hoe li?
Da, hou, ali drugi put, neu sada. Jo malo pa u morati da idem svojim poslom. Eno
ga; sada moete da ga vidite. Sedite mirno i nemojte nita govraiti.
Mi pogledasmo i videsmo oca Petera kako ide k nama kroz umu kestena. Nas trojica
smo sedeli na travi, a Satana je sedeo ispred nas na stazi. Otac Peter se pribliavao
polako, sputene glave, zamiljen, pa odjednom zastade na dvatri koraka od nas, skide
eir i izvadi svilenu maramicu; stajao je tako briui lice i izgledalo je kao da hoe neto
da nam kae, ali ne ree nita. Posle nekoliko trenutaka on prorrirmlja: Ne znam
ta me je to dovelo ovamo; izgleda mi kao da sam maloas bio u svojoj radnoj sobi
no, verovatno sam sanjario itav sat i tako preao i ne primeujui sav ovaj put; ja,
vaistinu, vie nisam pri sebi u ovim tekim danima. Zatim on poe, mrmljajui
20
neto sam sebi, pa proe pravo kroz Satanu, ba kao da mu se nita nije ispreilo. Kada
to videsmo, nama se presee dah. Hteli smo da uzviknemo, kao to to ovek skoro uvek
ini kada se desi neto to ga prenerazi, ali nas neto etidnovato zadra i mi ne izustismo
nita, samo smo ubrzano dahtali. Uskoro drvee zakloni oca Petera, i Satana ree:
Sada vidite da je onako kao to sam vam kazao ja sam samo duh.
Da, to smo sad uvideli, ree Nikolas, ali mi nismo duhovi. Jasno je da on tebe nije
video, ali da li smo i mi bili nevidljivi? On je pogledao prema nama, ali izgiedalo je
kao da nas ne vidi.
Ne, za njega niko od nas nije bio vidljiv, poto sam ja tako hteo.
Cinilo nam se da je to suvie lepo da bi bilo istinito, da mi uistinu gledamo sve te divne i
udnovate dogaaje i da to ndje samo san. A on je sedeo tu, izgledao je kao svaki drugi,
tako prirodan i jednostavan i mio, i stalno je priao i zaista nemam rei da vam
opiem kako srno se mi oseali. To je bilo ushienje. A ushienje je neto to se ne moe
sliti u rei; ono je kao muzika, a muziku ovek ne moe opisati tako da bi 7je neko drugi
osetio. On je ponovo priao o drevnim vremenima i oivljavao ih je pred naim oima.
On je toliko mnogo video, toliko mnogo! ilo je pravo udo da ga gledamo i da
pokuavamo da shvatimo kako to mora izgledati kada neko ima za sobom takvo
iskustvo.
Ako to nagna oveka da se oseti toliko tuno beznaajan, kao stvorenje iji ivot traje
samo jedan dan i to tako kratak i jadan dan. A on nije rekao nita da bi povratio na
klonuli ponos ne, nije izustio ni rei. O ljudima je stalno govorio onako isto
ravnoduno onako kako se govori o opekama i hrpama gnojiva
21
ili o slinim stvarima; videlo se da ljudl za njega ba nita ne znae, bilo u kom pogledu.
On nije imao nameru da nas vrea, to je bilo jasno; kao to ni mi nemamo naraeru da
vreamo apeku kada je omalovaavamo; oseanja neke opeke za nas ne znae ba nita,
nikada i ne pomislimo da li ih ona uopte ima ili nema.
Jednom kad je najslavnije kraljeve, i osvajae, i pesnike, i proroke, i gusare i prosjake
trpao na istu hrpu upravo kao opeke mene stid natera da ustanem u odbranu
oveka i stoga ga upitah zato pravi tako ogromnu razliku izmeu sebe i ljudi. On se
trenutak borio s tim i izgledalo je kao da ne shvata kako ja mogu uopte da pitam neto
tako udno. A onda ree:
Kakva je razlika izmeu oveka i mene? Razlika izmeu smrtnika i besmrtnika?
Izmeu oblaka i duha? On podie jednu bubu koja je milela po komadu kore i upita:
Kakva je razlika izmeu Cezara i ove bube?
Ja rekoh: Ne mogu se porediti pojmovi koji nisu za poreenje nd po svojoj prirodi, ni
po meusobnom rastojanju,.
Ti si sam odgovorio na svoje pitanje, ree on. Ja u malo proiriti tvoj ogovor.
ovek je stvoren od praine posmatrao sam kad je stvaran. Ja nisam sazdan od
praine. Covek je muzej boletina, leglo neistoe; danas se raa, a sutra iezava;
poinje kao praina, a odlazi kao gnusan smrad; a ja pripadam aristokratiji Venih. A
ovek ima i Oseanje morala. Razume li? On ima Oseanje morala. To je, samo po sebi,
ve dovoljna razlika izmeu nas.
Rekavi to, on zauta kao da je time sve objasnio. Meni je to bilo ao, poto sam u to
vreme imao tek neodreenu predstavu o Oseanju morala. Znao sam samo da smo
ponosni to ga imamo, a kad je on o tome govorio na ovaj nain, to me je vrealo i osetio
sam
22
se kao evojka koja misli da se njenim najdraim inuvama dive a onda sluajno uje
kako ih neki neznanci israejavaju. Neko vreme smo svi utali, a to se mene tie bio
sam utuen. Zatim je Satana opet poeo da aska i ubrzo je njegovo prianje toliko
vrcalo veseljem i ivou da se ja opet oraspoloih. Ispri5ao nam je nekoliko veoma
duhovitih zgoda, i mi smo se slatko smejali; a kada nam je priao kako je Samson svezao
lisicama buktinje na rep i pustio ih u kukuruzne njive Filistina, pa seo na ogradu i
pljeskao se po bedrima i smejao se da su mu sve suze tekle niz obraze, a onda izgubio
ravnoteu i tresnuo sa ograde, i sam Satana se zasmeja setivi se tog prizora, a mi smo se
veselili i uivali kao nikad. Najzad on ree:
E, pa sada idem da obavim svoj posao. Nemoj! povikasmo svi. Ne idi, ostani s
nama. Nee se ti vratiti.
Da, vratiu se. Dajem vam asnu re. Kada? Noas? Kai kada e se vratiti?
Uskoro. Videete da e biti tako. >Mi te volimo.
>I ja vas. Da bih vam to dokazao, pokazau vam neto lepo. Kada odlazim, ja obino
prosto nestanem; ali sada u iezavati polako i pu~ stiu vas da vidite kako to radim.
On ustade i sve to bilo je barzo gotovo. Iezavao je, iezavao, sve dok nije bio poput
mehura od sapunice, samo to je zadrao svoj oblik. Kao kroz mehur od sapunice, kroz
njega se jasno videlo bunje; po njemu su igrale i blistale nene dugine boje, zajedno sa
onim okvirom slinim prozorskom oknu koji se uvek vidi na klobuku. Zacelo ste videli
kako mehuri od sapunice padne na ilim i lagano odskoi dva ili tri puta pre nego to se
rasprsne. Tako je uinio i on. Skoknuo je dotaknuo travu odskok) lebdeo u
vazdtihu opet
23
dodirrmo tlo i tako alje, pa se ona uskoro rasprsnuo puf! i na mestu gde je
bio ostala je praznina.
Bilo je to udesno i divno. Ne progovorismo ni Te, samo smo zaueno sedeli, sanjarili i
mirkali; najzad, Sepi se tre iz zanosa, tuno uzdabnu i ree:
Pa, valjda se nita od toga nije stvarno ni dogodilo.
Nikolas uzahnu i ree neto slino.
Bio sam nesrean kad su to kazali, jer to je bila ona ista ledena ieza koja je i mene
obuzela. Tada ugledasmo sirotog starog oca Petera kako se vraa, pognute glave kao da
neto trai na tlu. Kada prie dosta blizu, on die pogled, opazi nasi upita: Od kada ste
vi ovde, deco?
Doli smo maloore. oe.
Ona znai da ste doli posle mog prolaska ovuda. pa ete moda moi da mi
pomognete. Da li ste doli stazom?
Da, oe. jesmo.
>E, to ie dobro. I ja sam doao tim puteljkom. Izgubio sam novanik. U njemu nije bilo
mnogo para, ali i to malo za mene znai mnogo, poto ie to sve to sam imao. Jeste li ga
moda negde opazili?
Ne oe, nismo, ali pomoi emo vam da ga traite.
To sam ba i hteo da vas zamolim. Hej, eno ga!
Mi ga nismo bili primetili iako je leao tu, upravo tamo gde je Satana stajao kada je
poeo da iezava ako je on uopte iezao i ako sve to nije bila samo opsena. Otac
Peter podie novanik i kao da se zaprepasti.
Ovo je moj novanik, ree on, ali ono to je unutra nije moie. Ovaj je ebeo, moj je
bio mrav; moj je bio lagan, a ovai je teak. On ga otvori; bio je do vrha pun zlatnika.
On nas je pustio da se nagledamo toga blaga, a mj smo se zaista zablenuli, jer nikada do
24
tada nismo odjednom videli toliko mnago 110vaca. Svi zaustismo da kaemo: To je
uinio Satana!, ali ne izustismo ni rei. Eto vidite, nismo mogli da kaemo ono to
Satana nije eleo da kaemo; to nam je on sam rekao.
Deco, jeste li vi ovo uinili?
Mi se zasmejasmo, a nasmejao se i on im je shvatio koliko je glupo to pitanje.
Ko je to bio ovde?
Mi opet zinusmo da mu odgovorimo, i tako nam usta ostadoe otvorena za trenutak, jer
nismo mogli da kaemo Niko, poto to nebi bilo istinito, a prava re nam nije padala
na pamet; tada se ia prisetih i rekoh:
Nijedno ljudsko bie.
Tako je, rekoe i ostali. pa zatvorie usta.
Nije tako, ree otac Peter i pogleda nas veoma strbgo. Ja sam maloas proao ovuda i
tu nije bilo nikoga, ali to nije vano; neko je bio ovde posle mene. Neu da kaem da ta
osoba nije prola pre nego toste vi doli ovamo; a neu da kaem ni to da ste je vi videli.
ali da je neko ovuda proao, to sigurno znam. Moete li mi dati asnu re da niste
nitkoga videli?
Nljedno ljudsko bie.
To je dovoljno; znam da govorite istirm.
On poe da broji novac na stazi, a mi smo
klekli i uzbueno pomagali da sloi zlatnike
na hrpice.
Pa tu je nekih hiljadu sto dukata! ree on. Oh, kad bi bar bili moji tako su mi
potrebni! u to ga glas izdade, a usne mu za
drhtae.
Pa, vai su gospodine! pov&aismo mi uiglas, svaki heler je va.
Ne, to nije moje. Moja su saroo etiri ,dukata, a ostalo... ! Jadni starac utonu u misli
milujui nekoliko zlatnika koje je drao u rukama; zaboravio je gde se nalazd i uao je,
25
star, gologlav i sed; bio je to alostan prizor. Ne, ree on trgnuvi se, nije to moje.
Nita ne shvatam. Bie da je neki neprijatelj .. . mora da je posredi neka zamka.
Oe Peter, ree Nikolas, sa izuzetkom zvezdoaca, vi u selu nemate nijednog stvarnog
neprijatelja kao ni Marget. A nema ni govora o tome da postoji neki neprijatelj koji
bi bio tako bogat da bi rizikovao hiljadu sto dukata samo zato da bi vam napakostio.
Pitam vas je li tako ilinije?
On nije bio u stanju da porekne taj zakljuak i to ga razveseli. Ali, vidite deco, to nije
moje to ni u kom sluajti nije moje.
Rekao je to nekako enjivo, kao ovek kome ne bi bilo ao, ve bi ga obradovalo, da mu
neko protivrei.
To je vae, ode Peter, mi srao svedoci da je tako. Zar ne, drugovi?
Da, da, jesmo, i pri tame emo i ostati. Tako mi Gospoda, deco, skoro ste me ubedili,
zaista jeste. Da mi je samo stotinak dukata od toga! Kua je zaduena za toliko, i ako
sutra ne isplatimo dug, ostaemo bez krova nad glavom. A ta etiri dukata su sve to mi
imamo na ovom ...
To je vae, svaki taj dukat, morate ih uzeti mi smo vana jemstvo da je sve u. redu.
Zar ne, Teodore? Zar ne, Sepi?
Nas dvojica potvrdismo da je tako, pa Nikolas ponovo utrpa novac u pohabani stari
novanik i natera sopstvenika da ga uzme. A onda on ree da e od toga upotrebiti dve
stotine, poto nra je kua dovoljan zalog za tu svotu, a da e ostalo uloiti uz kamate dok
pravi vlasnik ne doe po svoj novac; to se nas tie, rekao je da emo morati da
potpiemo potvrdu o tome kako ie doao do novca potvrdu koju e pokazati seljacima
kao dokaz da se iz svojih nevolja nije izbavio na nepoten nain.
26
r
Sutradan kada je otac Peter isplatio Sok>mona Isaka u zlatu i ostatak novca ostavio kod
njega uz kamatu, celo selo je brujalo o tonae To je dovelo i do jedne prijatne promene;
Hinogi pohrlie u njegovu kuu da mu estitaju, a nekoliko njegovih starih prijatelja
koji su bili ohladneli prema njemu opet postadoe ljubazni i srdani, a kao vrhunac
svega Marget pozvae na jednu zabavu.
U svemu tome nije bilo nikakve tajne; otac Peter je ispriao sve okolnosti pod kojiiina se
to odigralo, rekavi da to ne moe objasniti i da u tome vidi samo ruku provienja.
Neki su vrteli iglavom i u etiri oka govorkali da to vie lii na ruku Satane; to su ti
neprosveeni ljudi zaista udnovato dobro pogodili. Drugi prepredeno stadoe da se vrte
oko nas lukavo pokuavajui da nas nagovore da izaemo na videlo s istinom; obeavali
su da e utati o tome kao zaliveni i da ele da saznaju samo za sebe, zbog toga to im je
itava stvar tako udna. ak su nagovestili da bi kupili tu tajnu i da bi nam za nju dali
para; da smo bar mogli neto da izmislimo to bi odgovaralo ali to nismo uineli;
nismo bili dovoljno dovitljivi, pa smo morali propustiti tu priliku, to Je zaista bila teta.
Tu tajnu nosili smo u sebi bez ikakve muke, ali ona druga, ona velika, ona divna, pekla
nam je samu duu, kljuala je u nama, i mi smo goreli od elje da je otkrijemo i da
zaprepastimo svet. Ali morali smo da je zadrimo u sebi. U stvari, ona je sama ostala u
nama. Satana je rekao da e tako biti, tako je i bilo. Svakoga dana odlazismo u umu da
bismo bili sami i da bismo mogll da priamo o Satani; to je bilo jedino na ta smo mislili
i za ta smo marili; Lekivali smo ga danju i nou, nadali se da
27
e doi i vremenom smo postajali sve nestrpljiviji. Ostali deaci nas vie nisu zanimali i
nismo hteli da uestvujemo u njihovim igrama i poduhvatima. Oni su nam izgledali tako
do~ sadni, posle Satane, a sve to su inili tako beznaajno i obino posle njegovih
doivljaia u drevnoj prolosti i u vasioni, posle njegovih uda, i iezavanja, i
rasprskavanja i posle svega ostalog.
Prvog dana bili smo vrlo zabrinuti zbog jedne stvari, pa smo pod ovim ili onim
izgovorom stalno odlazili u kuu oca Petera da bismo videli ta je s njim. Brinuli su nas
oni zlatnici, boiali smo se da se ne raspadnu i pretvore u prainu, kao vilinski novac. Ako
se to ogodi ali nije se dogodilo. Kad se dosmiraja dana niko na to nije poalio,
ubedili smo se da je to pravo zlato, pa nam sa srca pae teret brige.
Zeleli smo da postavimo jedno pitanje ocu Peteru, pa srno nafza i otili k njemu
sledeeg ana pre vee, pomalo bojaljivo, a poto smo prethodno izvlaili slamice ko
e a pita; upitah ja kao sluaiiio, iako to nije zvualo ba tako sluaino kako sam ia
eleo a zvui, jer nisam znao kako to da uiniTn.
Gospodine, ta je to Oseanje morala?
On me iznenaeno pogleda preko svoiih ogromnih naoara i ree: Pa, to ie dar koji
nam omoguava da razlikujemo obro o zla.
Tai odgovor donekle razjasni ta je to, ali ne potpuno, pa sam bio razoaran i pomalo
zbunjen. On je oekivao da nastavim, i ja, ne znajui ta da kaem, upitah: Da li je to
neto vreno?
Vredno? Pobogu, de&ae, pa to je jedino to oveka uzdie iznad zveri iji se trag
zauvek zatre i to ga ini besmrtnim!
Kako na to nisam znao ta jo da kaem, ja izioh sa ostalim deacima; otili smo sa
onim neodreenim oseanjem koje ovek esto ima kad je nahranjen, ali nije i sit. Oni
su zahtevali da im objasnim njegove rei, ali ja sam bio umoran.
Proli smo kroz salon u kome je Marget pouavala Meri Luger da svira na klavsenu.
Dakle, jedna od uenica koje su je bile ostavile, vratila se; Meri je bila veoma. uticajna, i
druge e poi za njenim primerom. Marget skoi i hitro nam prie, pa nam ponovo
zahvali, sa suzama u oima to je bilo ve trei put to smo nju i njenoga ujaka
spasli da ih ne izbace na ulicu, a mi joj ponovo rekosmo da to nismo mi uradili, ali ona je
bila takva, nikada nije znala kako dovoljno da se zahvali nekome ko bi za nju neto
uinio; stoga smo je pustili da kae to je naumila. A kada smo prolazili kroz vrt, tamo je
sedeo i ekao Vilhelm Majdling; bliilo se vee, pa je nameravao da zamoli Marget da
proeta s njim pored reke kada bude zavrila as. On je bio mlad advokat kome je posao
iao prilino dobro i koji je malopomalo napredovao. Mnogo je voleo Marget, a i ona
njega. On ih nije naputao kao to su to drugi uinili, ve im je sve vreme ostao veran.
Marget i njen ujak cenili su njegovu vernost. On nije bio naroito obdaren, ali bio je
naoit i dobar, a i to samo po sebi je neka vrsta obdarenosti i pomae. Zapitao nas je
kako as napreduje i mi mu rekosmo da je pri kraju. Moda je tako i bilo; mi o tome
nismo nita znali, ali smo osetili da e mu to biti milo, kao to mu i jeste bilo, a nas to ba
nita nije kotalo.
etvrtog dana sie zvezdoatac iz svoje stare i trone kule u vrhu doline, gde je valjda i
uo novost. On je nasamo porazgovarao s nama; ispriali smo mu koliko smo mogli da
mu
29
kaemo, jer smo ga se mnogo plaili. Sedeo je izvesno vreme i diuboko razmiljao, pa
onda uipdta:
ta rekoste, koliko ono dukata bee? Hiljadu sto sedam, gospodine. Zatim on ree,
kao da razgovara sam sa sobom: To je veoma udno. Da... veoma udnovato.
Neverovatno se podudara. A onda poe da nam postavlja pitanja i ponovo nas ispita
sve od samog poetka, a mi smo mu odgovarali. Najzad je rekao: Hiljadu sto est
dukata. To je velika svota.
Sedam, ree Sepi ispravljajui ga. Oh, sedam, je l tako bee? Naravno, nije nimalo
vano da li je bio dukat manje ili vie, ali najpre ste kazali est.
Ne bi bilo mudro da smo mu rekli da je on pogreio, ali smo znali da je tako. Nikolas
odgovori: Oprostite pogreili smo, hteli smo da kaemo sedam.
>Oh, nita zato, mome, samo sam primetio tu razliku. Prolo je ve nekoliko dana, pa
ne moe se ni oekivati da se svega tano seate. Covek je sklon da pogrei kad nema
nikakve . pojedinosti zbog koje bi mu se broj utisnuo u seanje.
Ali bila je tu jedna takva pojedinost, gospodine, ree Sepi ivo.
>Sta je to bilo, sdne? upita astrolog nemarno.
Najpre smo svi prebrojali hrpice dukata, svaki posebno, i svi smo izbrojali isto
hlljau sto est. Ali kada je brojanje poeelo, ja sam jednog sakrio, ale radi, pa sam ga
posle vratio i rekao: .Mislim da smo pogreili, ima ih hiljadu sto sedam; hajde da
ponovo brojimo. To smo i uinili, i ja sam, naravno, bio u pravu Svi Su bili iznenaeni,
pa sam im onda ispriao ta sam bio uradio.
30
Astrolog uipita da li je ovo istina i mi to potvrdismo.
Eh, onda je ceo sluaj reen, refe on. Sada znam ko je lopov. Deco, novac je
ukraden.
Zatim on ode, ostavivi nas uznemirene i zabrinute; pitali smo se ta li je time hteo da
kae. To smo i saznali sat kasnije; do tada se ve celim selom bio proneo glas da je otac
Peter uhapen zato to je od astrologa ukrao veliku svotu novca. Svi jezici se razvezae i
stadoe brbljati. Mnogi su kazivali da to nije nalik na oca Petera i da je to zacelo greka;
ali ostali su vrteli glavama i govorili da beda i oskudica mogu oveka u nevolji da
nagnaju skoro na svata. ISIo, o jednoj pojedinosti nije bilo razlika u miljenjima svi
su se slagali da je pria oca Petera kako je doao do novca gotovo neverovatna tako je
to udno zvualo. Govorili su da bi novac moda tako mogao da dospe u ruke astrologa,
ali u ruke oca Petera ... nikada! Ubrzo su poela i naa stradanja; svata se prialo o
nama. Mi smo bili jedini svedoci oca Petera; koliko li nam je platio da pod<rimo
njegovu neverovatnu priu? To su nas sasvim slobodno i otvoreno pitali i podsmevali su
nam se dok smo ih molili da nam veruju kako smo zaista govorili sutu istinu. Ali nam je
najtee bilo sa roditeljima. Oevi su nas korili da sramotimo svoje porodice i naredili su
nam da se pokajemo i prestanemo da laemo i uasno su se ljutili kada smo im i dalje
tvrdili kako je ono to smo ispriali istina. Majke su plakale nad nama i prekliaijale nas
da vratimo mito i povratimo svoje poteno ime, da spasemo svoje porodice od sramote,
da izaemo s istinom na videlo i sve poteno priznamo. Najzad su nas toliko kinjili da
smo se mi duboko zabrinuli te &mo pokuali itavu stvar da objasnimo o Satani i
svemu ostalom ali nismo mogli ni rei da
31
izustimo. Stalno smo se enjivo nadali da e Satana doi i spasti nas nevolje, ali od
njega nije bilo ni traga. "
Sat posle naeg razgovora sa astrologom otac Peter je ve bio u zatvoru, a novac
zapeeaen i u rukama predstavnika vlasti. Novac je bio u kesi, a Solomon Isak je izjavio
da ga nije ni dirnuo otkako ga je izbrojao; zakleo se da je to onaj istinovac i da se tu
nalazi hiljadu sto sedam dukata. Otac Peter je traio da mu sudi duhovni sud, ali na
drugi svetenik, otac Adolf, rekao je kako duhovni sud nije nadlean da sudi sveteniku
koji je udaljen iz slube. Biskup ga je podrao. To je odluilo; reeno je da mu sudi
graanski sud. Sud nee zasedati jo dosta dugo vremena. Vilhelm Majdling e biti
branitelj oca Petera i svakako da e uiniti sve to bude mogao, ali nam je nasamo rekao
da e odbrana biti teka i da mu mo onih koji su protiv njegovog branjenika, kao i
predrasude ne ulivaju mnogo nade.
Tako se Margetina nova srea odjednom ugasi. Niko od prijatelja nije doao da je tei, a
nikoga nije ni oekivala. Jednim nepotpisa, nim pisamcetom povuen je raniji poziv na
zabavu. Nijedan uenik joj vie nee dolaziti na asove. Kako da se izdrava? Mogla je
da ostane u kui poto je du,g bio isplaen, mada je taj novac sada bio u rukama vlasti,
a ne u rukama jadnog Solomona Isaka. Stara Ursula, koja je ocu Peteru bila kuvarica,
sobarica, domaica, pralja i sve ostalo, a u ranijim godinama i Margetina dadilja, ree
da e se blagi Gospod bog za njih postarati. Ali oma je to rekla iz navike, poto je bila
dobra hrianka. Ona je zacelo mislila i sama da pomogne u tom staranju, da bi bilo
sigurnije, ukoliko za to nae naina.
Mi, deaci, eleli smo da odemo i posetimo Marget i da joj nekako pokaemo svioje prija
32
teljstvo, ali nai roditelji su se bojali da time ne uvredimo selo i nisu nam to dozvolili.
Astrolog je kruio po selu i raspaljivao ljude protiv oca Petera govorei da je on
besrainni lopov koji je od njega ukrao hiijadu sto sedam dukata. On je izjavljivao da
pouzdano zna da je sveienik lopov zbog toga to je otac Peter toboe naao ba tu
svotu koja je njemu nestala.
Cetvrtog dana posle tog kobnog dogaaja pojavi se, popodne, stara Ursula u naoj kui i
zamoli moju majku da joj da da neto opere, ali da o tome uti kako se ne bi povredio
Margetin ponos; Marget bi Ursulu spreila kad bi to doznala, iako nije imala ta da jede
i sve je vie slabila. I Ursula je slabila, to se videlo. Jeia je kao izgladnela ono to je bilo
izneto pred nju, ali nismo mogli da je nagovorimo da neto hrane ponese i kui, jer
Marget ne bi primila hranu ponuenu iz milosra. Ursula je odnela na potoi neto
rublja da opere, ali smo sa prozora videli da joj je onako iscrpenoj prakljaa preteka.
Pozvali smo je da se vrati i ponudili joj malo para, ali ona se plaila da ih primi kako ne
bi Marget neto posumnjala. Najzad ih je uzela, rekavi da e objasniti kako ih je nala
na putu. A da ne bi lagala i svoju duu tako oterala u pakao, ona je rekla da ja novac
bacim na put, dok ona posmatra; zatim je prola tuda, ugledala novac i kliknula od
iznenaenja i radosti, pa ga podigla i otila svojim putem. Kao i svi ostali u selu i ona je
brzo mogla da izmilja svakodnevne lai a da zbog njih ne preduzima nikakve mere
predostronosti da joj dua ne ode u pakao; ali ovo je bila neka nova vrsta lai i
izgledala joj je opasna poto nije imala nikakvog Lskustva s takvom vrstom neistine.
Ako bi se njome sluila nedelju dana, ta la joj ne bi vie zadavala nikakve muke. Tako
smo mi sazdani.
3 Tajanstveni stranac 0w
Brlnuo sam se, pitajui se od ega e Marget da ivi. Ursula nee moi da nae svakoga
dana neku paricu na putu, moda je uopte vie nee nikada ni nai. A i stideo sam se
to nisam bio uz Marget, kojoj su prijatelji bili toliko potrebni, ali to je bila krivica
mojih roditelja, a ne moja, i tu ja rnisam mogao nita da uinim.
Hodao sam stazom, veoma utuen, kad se u meni neto odjedanput ustalasa i kroz telo
mi prostruja neko izvanredno veselo i ohrabrujue oseanje; bio sam toliko radostan da
sam zanemeo po tome sam znao da je Satana negde u blizini. To oseanje sam bio ve
i ranije iskusio. Trenutakdva posle toga on se stvori pored mene i ja sam mu priao sve
svoje nevolje i ono to se desilo Margeti i njenom ujaku. U razgovoru skrenusmo
krivinom puteljka i ugledasmo staru Ursulu koja se odmarala u hladovini jednog drveta;
ona je u krilu drala neko zalutalo, mravo mae i milovala ga. Upitah Ursulu gde ga je
nala, a ona mi ree da je dolutalo iz ume i ilo za njom, ono verovatno nema ni majke
ni prijatelja, pa e ga ona odneti svojoj kui i brinuti se o njemu. Satana ree:
uo sam da ste veoma sirotmani. Zato elite da se opteretite jo jednim ustima koja
treba hraniti? Zato ga ne date nekome ko je imuan?
Ursula se na to uvreeno obrecnu: Da ne biste vi hteli da ga uzmete? Sigurno ste neki
bogata, jer izgledate otmeni i imate lepo ruho. Zatim ona frknu, pa dodade: Da ga
dam bogatau budalatina! Bogati se brinu samo o sebi; samo sirotinja saosea s&
sirotinjom i pomae joj. Sirotinja i Gospod. Gospod e se pobrinuti za ovo mae.
Otkuda to.znate?
34
Ursula gnevno sevnu oima. Zato to znam! odsee ona. Ni vrabac ne padne na
zemlju, a da On to ne vidi.
Ali vrabac svejedno padne. Sta vredi to ga neko gleda dok pada?
Stara Ursula zakrguta zubima ne mogavi za trenutak da izusti ni rei, toliko je bila
uasnuta. Kad se pribra, ona gravnu: Gubi se za svojim poslom, tene jedno, ili u te
odalamiti tapom!
Ja sam utao kao zaliven, toliko sam se bio skamenio od straha. Znao sam da bi Satana
sa svojim pojmovima o ljudskom rodu sasvim olako mogao da je smodi, jer ima jo
toliko drugih, ali mi se jezik zavezao i nisam bio u stanju da je opomenem. Ipak, nita
se ne dogodi; Satana ostade miran miran i ravnoduan. Verovatno je Ursula mogla
njega da uvredi isto koliko muva moe da uvredi kralja. Starica posle svojih rei skoi
ivahno na noge, kao devojica. Ve mnogo godina nije tako poskoila. To je bio
Satainin uticaj; gde god bi dolazio, on je za slabe i bolesne bio svei dah lahora. Njegovo
prisustvo je delovalo ak i na ono mravo maence, pa i ono skoknu na zemlju i poe da
jurca za nekim listiem. To iznenadi Ursulu i ona je stajala i blenula za maetom
odmahujui glavom u udu i sasvim smetnuvi s uma svoju ljutnju.
Bta mu bi? upita ona. Do maloas je jedva hodalo.
>Jo vi niste videli takvo made, ree Satana.
Ursuli nije bilo do prijateljstva sa podrugljivim strancem, pa ga samo odmeri, i odsee:
Volela bih da znam ko vas je zvao ovamo da me gnjavite? I ta mi vi pa znate ta sam
ja videla, a ta nisam?
Niste videli mae kome su resice na jeziku dkrenute napolje, zar ne?
>Nisam ali niste ni vi to videli. 3. 35
E, pa onda zagledajte malo bolje ovo mae i videete.
Ursula je postala veoma ivahna, ali mae je bilo jo ivahnije, pa nikako nije mogla da
ga uhvati i najzad je morala da digne muke od njega.
Dajte mu neko ime, pa e se moda odazvati.
Ursula pokua sa nekoliko imena, ali mae se i ne pomae s mesta.
Nazovite ga Agnes. Pokuajte s tim imenom. i
;
Na to ime mae se odazva i doskakuta do nje. Ursula mu paljivo poigleda u jeziak.
Uh, pobogu, pa to je istina! ree ona. Nikada nisam videla takvo mae. Je 1 vae?
Nije.
Pa kako mu onda znadoste ime?
Zato to se sve make te vrste zovu Agnes i ne bi se odazvale ni na kakvo dirugo ime;
Ursula je bila zadivljena. Pa, to je pravo udo! Onda joj serika brige prelete licem, jer
se u njoj probudi praznoverje, pa nerado spusti mae na zemlju rekavi: Verovatno bi
morala da ga pustim da ide; ne bojim se ja ne nije to strah, premda je svetenik
ma, ula sam da ljudi zaista, mnogi ljudi... A, osim toga, maencetu je sad sasvim
dobro pa moe i samo da se brine o sebi. Ona uzdahnu, pa se okrenu da poe i
promrmlja: A tako je zgodno i moglo bi nam praviti drutvo kua nam je tako tuna
i pusta u ove teke dane... Gospoica Marget je tako alosna i dola je kao senka, a
stari.gospodar je u tamnici.
Steta bd bilo da ga ne zadrite, ree Satana.
Ursula se hitro okrenu ba kao da je oekivala da je neko ohrabri.
A, zato? upita ona oenjivo.
Zato to ova rasa maaka donosi sreu. 36
Donosi sreu? Je 1 to istina? Mladiu, znate li sigurno da li je to istina? Kako to donese
sreu?
Pa, bar novac donese.
Ursula se razoarala. Novac? Maka da donosi novac? Priate kojeta! U ovom kraju
ne biste nikada mogli da je prodate; ovde ljudi ne kupuju make; ak nikome ne moete
ni da ih utrapite. Ona se okrenu da ode.
Nisam mislio na prodaju. Mislio sam da vam mae donosi prihod. Tu vrstu nazivaju
Srenom Makorn. Njihov gospodar svakoga jutra u svome depu nalazi etiri srebrna
groa.
Video sam kako stariino lice rumeni od gneva. Bila je uvreena. Ovaj deran tera s
njom egUj pomislila je. Ona ljutito gurnu ruke u depove i isprsi se da ga poteno
narui. Gorela je od besa. Otvorila je usta i izsgovorila je tri ljutite rei... pa se
najedanput utia, a izraz besa na njenom licu se promeni u iznenaenje, ili uenje, ili
strah, ili tako neto, i ona polako izvadi ruke iz depova, otvori ih i isprui dlanove. U
jednoj ruci bila je ona moia parica, a u drugoi etiri srebrna groa. Nekoliko trenutaka
je ukoeno zurila u aku, moda je mislila da e groevi ieznuti, pa onda arko i
usrdno uiskliknu:
Istina je istina je i ja se stidim i molim oprotaj, o dragi gosnodaru i
dobroinitelju. Zatim ona pritra Satani i, po austrijskom obi&aju, obasu mu ruku
poljupcima.
Ona je.u sebi moda verovala da je to aVolsko mae i sluga neastivog; ali to joj nije
smetalo, mae e moi tim wre da izvrava svoj zadatak i da porodici obezbedi troak za
ugodan ivot. jer su ak i nai najpoboniii seljaci u novanim pitanjima imali vie
poverenja u sporazum sa neastivim nego s tamo nekim arhaineloim* Ursula poe kui
nosei Agnes u
37
naruju, a ja izustih elju. da kao i mae vidim Marget.
Tada mi dah zastade, jer se tog trena stvorismo tamo. Bili smo u Margetinom salonu i
ona nas je zapanjeno gledala. Ona je bila slabana i bleda, ali sam znao da u Sataninam
prisustvu to stanje nee potrajati; tako je i bilo. Predstavio sam joj Satanu to jest
Filipa Trauma, pa smo onda seli i razgovarali. Niko se nije ustruavao. Ljudi u naem
selu su prostoduni, i ako je neki stranae prijatan, brzo se s njim sprijatelje. Marget se
udila kako smo uli a da nas ona nije ula. Traum ree da su vrata bila otvorena i da
smo nas dvojica uli i ekali da se ona okrene i da nas pozdravi. To nije bila istina;
nijedna vrata nisu bila otvorena; mi smo uli kroz zidove ili kroz krov, ili niz odak, ili
ve tako nekako; no, bilo je svejedno kako smo deli, jer to je Satana hteo da neko
veruje, taj je to zaista i verovao, te je i Marget bila sasvim zadovoljna tim objanjenjem.
A uz to ona je bila obuzeta mislima o Traumu; nije oka sa njega skidala, toliko je bio
lep. To mi je bilo veoma milo i bio sam gord. Nadao sam se da e da izvede neku
aroHju, ali on to ne uini. Kao da je samo eleo da ispolji prijateljstvo i da lae. Rekao
je da je siroe. Marget se saali na njega i u oima joj zablistae suze, On re5e da se
svoje majke uopte i ne sea, a je ona premirmla dok je on bio sasvim mali; da mu je
otac dugo i teko bolestan i da nema tako rei ni krova nad glavom u stvari na
ovom svetu ali da on ima ujaka koji radi u tropskim krajevima i koji je veoma bogat i
ima svoj monopol, te ga taj ujak izdrava. Samo njegovo spominjanje paljivog ujaka
bilo je dovoljno da se Marget seti svog ujaka, pa 303 suze opet navree na oi. Zatim ona
ree da bi elela da se njihova dva ujaka sretmi jedanput. Kad sam to uo, ja za
38
drhtah. Filip ree da bi i on to eleo, i ja ponovo zadrhtah.
Moda e se zaista jednom sresti, ree Marget. Putuje li va ujak mnogo?
Oh, da, putuje on na sve strane; svuda ima poslova.
Tako oni nastavie da askaju i jadna Marget je bar izvesno vreme zaboravila svoju
tugu. To je bio valjda jedini njen zaista vedar i veseo sat u poslednje vreme. Video sam
da joj se Filip svideo, a odmah sam znao da e tako biti. A kad 303 je on kazao da ui za
svetenika, primetio sam da joj se jo vie svia. A vrhunac svega bio je kad joj je
obeao da e urediti da joj dozvole da poseti ujaika u zatvoru. Kazao je da e
taminiarima dati neki mali poklon, i da ona uvek treba da ide tamo uvee, kada ovlada
mrak, i da nita ne govori; samo pokaite ovu ceduljicu i uite, pa je opet pokaite
kada budete izlazili ree on, pa navrlja neke udne znake na ceduljicu i dade 303i
ona je bila bezgranino zahvalna, i videlo se kako je grozniavo oekivala zalazak sunca,
jer u ta stara svirepa vremena zatvorenicima nisu dozvoljavali posete, a ponekad su oni
godinama tamnovali ne videi ni jedno prijateljsko lice. Zakljuio sam da su znakovi na
hartiji arobni i da tamniari nee znati ta rade, niti e se iega posle seati; tako je
stvarno i bilo. Tada Ursula promoli glavu kroz vrata i re&e:
Izvolite ria veeru, gospoice. Onda ugleda nas dvojicu i uplaeno me pozVa rukom;
3a joj ptioh, i ona me upita da li smo priali o Kiaki. Rekoh da nismo, i njoj bi lake,
pa me Zamoli da ne govorimo o tome, jer kada bi gospoica Marget doznala za to,
pomislila bi da je mae avolsko i pozvala bi svetenika koji bi mu isterao svu arobnu
mo, pa ne bi vie bilo prihoda. Ja 303 obeah da neemo nita priati i ona se primiri.
Onda stadoh da se
opratam od Marget, ali me Satana prekinu i ree veoma utivo pa, ne seam se ba
tano ta je rekao, no on je; u stvari, maltene pozvao sebe i mene na veeru. Marget je,
naravno, bila strano zbunjena, jer nije bilo razloga da pretpostavi da u kui ima vie
hrane nego to bi bilo dovoljno ak i kakvoj bolesnoj ptici. Ursula ga je ula, pa
namrgoena ue pravo u sobu. Najpre se iznenadi to je Marget tako svea i rumena, pa
to i ree; zatim progovori na svom maternjem jeziku, na ekom i kako sam docnije
saznao ree: Kaite mu da ide, gospoice Marget; nema dovoljno jela.
Pre no to je Marget stigla da kae bilo ta, Satana se umea i obrati se Ursuli na njenom
jeziku to iznenadi i nju i njenu gospodaricu. Videh li ja to maloas vas dole na
stazi?
Da, gospodine, tako je.
Ah, to mi je drago; vidim da me se seate. On joj se priblii i apnu: Rekao sam vam
da je to srena maka. Ne brinite se; ona e se ve za sve postarati.
To odagna sve Ursuline brige i u njenim oima sinu ogromna radost koristoljublja.
Vrednost maeta je porasla. Bilo je ve krajnje vreme da Marget odgovori Satani na to
to &e pozvao na veeru, i ona to i uini na najbolji nain, poteno, prirodno kako joj je
i pristajalo. Ona ree da ima malo ega da nam ponudi, ali da smo dobrodoli ako elimo
to da podelimo s njom.
Veerali smo u kuhdnji, a sluila nas je Ursula. U tavi je bila jedna ribica, re isprena i
primamljiva, i moglo se primetiti da Marget nije oekivala tako ukusno jelo. Ursula
donese na sto ribu, i Marget dade pola Satani, pola meni, odbivi da i sama uzme; ba je
poela da govori da joj se toga dana riba ne jede, ali ne stie da kae to do kraja. Naime,
primetila je
40
da se u tavi stvorila druga riba. Bila je iznenaena, ali nita nije rekla. Moda je
nameravala da docnije o tome ispita Ursulu. Bilo je i drugih iznenaenja: mesa i
divljai, vina i voa ega u ovoj kui u poslednje vreme nije bilo; ali Marget nije
nijednom uzviknula, ak nije izgledala ni iznenaena, to je, naravno, bio Satanin uticaj.
Satana je stalno priao i sve nas zabavljao, pa je vreme prolazilo veselo i pirijatno; iako
je ispriao sijaset lai, to nije bilo ravo od njega, poto je on bio samo aneo, i nije znao
nita bolje. Oni ne razlikuju dobro od zla; to sam znao zato to sam se setio ta mi je on
o tome kazao. I Ursuli se mnogo dopao. Hvalio ju je Margeti, u poverenju, no govorio je
dovoljno glasno da to i Ursula &uje. Rekao je da je ona izvrsna ena i da se nada a e
jenoga dana sastaviti nju i svoga ujaka. Ubrzo Ursula stade da se prenemae i
kikoe, kao da je curica; onda je nametala haljinu i epurila se kao kakva aava stara
koka i sve vreme se pretvarala da ne uje ta Satana pria. Ja sam se stideo, jer smo po
tome bili ba onakvi kakvim nas je Satana smatrao, budalasta i beznaaina rasa. Satana
ree da je kod njegovog ujaka uvek veoma mnogo gostiju i da bi niegov dom bio dva
puta privlaniji kada bi neka veta ena bila na elu lih veselja.
Ali, va ujak je gospodin, zar ne? upita Marget.
Da, odgovori Satana ravnodiino; neki ga ak iz potovanja nazivaju i princom, ali
nije on uskogrud; za njega je lina vrednost sve, a poloaj ne znai nita.
Ja sam bio opustio ruku pore stolice; Agnes doe i liznu je; time sam otkrio jednu
tajnu. Htedoh da kaem: Pa, pogreili ste, ovo je obina, najobinija maka; resice na
njenom jeziku nisu okrenute napolje, ve tunutra. Ali
41
nisam rekao nita, jer nisam mogao ni rei a izustim. Satana mi se osmehnu i ja
razumedoh. Kada se smrailo, Marget stavi hranu, vino I voe u kotaricu, pa pohita ka
tamnici, a Satana i ja poosmo prema mojoj kui. Pomislio sam da bih voleo da vidim
kako je u tamnici; Satana u tu moju misao i u isti as se stvorismo tamo. Satana ree da
se nalazimo u eliji za muenje. Tu je bio toak za istezanje i ostale sprave za muenja, a
na zidovima su visila dvatri aava fenjera koja su pojaavala uas te mrane prostorije.
Bilo je tu i ljudi i delata aii kako nas oni nisu ni primeivali, zakljuih da smo
nevidljivi. Neki mladi je leao vezan; Satana ree da je on osumnjien da je jeretik, te
da e delati sada poeti da ga ispituju. Zahtevali su da prizna krivicu za koju ga
optuuju, ali on odgovori da ne moe priznati jer to nije istina. Onda su poeli da mu
zabadaju trn za trnom pod nokte, a on je urlao od bola. Satani to nije nimalo smetalo,
ali ja nisam mogao da izdtrim, i morao je odmah da me izvede odatle. Muilo mi se i
hvatala me je nesvest, ali me sve vazduh povrati, i mi poosmo prema mojoj kui.
Rekoh da je to ivotinjsko postupanje.
Ne, to je ljudsko. Ne treba da vrea ivotinje zloupotrebom te rei; one to ne
zasluuju, ree on, pa produi. Takva je ta tvoja jadna rasa uvek lae, uvek
prisvaja vrline koje nema, uvek ih osporava viim ivotinjama, koje ih jedine poseduju.
Nijedna ivotinja nikada ne ini neto svirepo to je monopol onih sa Oseanjem
morala. Kaa neka ivotinja nanosi bol, ona to ini nevino; to niie zlo; ona i ne zna za
zlo. I, ona ne nanosi bol samo zato da bi uivala to ga nanosi to 5ini samo ovek.
Nadahnut tim svojim prljavim Oseanjem morala! Oseanjem iji je zadatak a razazna
dobro od zla, sa mogunou da bira
42
ta e od to voje da uini. Pa, kakvu prednost moe on iz toga da izvu&e? Stalno bira, i
u devet od deset sluajeva opredeljuje se za zlo. Zlo ne bi trebalo da postoji, i da nema
Oseanja morala, ono ne bi ni moglo da postoji. A ovek je ipak tako nerazumno
stvorenje da nije u stanju da shvati da ga Oseanje morala svrstava na samo dno lestvice
ivih bia, i da je to veoma sramotna osobina. Osea li se bolje? Doi.da ti neto
pokaem.
6
Za tren dka obresino se u nekom francuskom selu. Hodali smo kroz neku ogromnu
fabriku u kojoj su miikarci i ane i mala deca argatovali u vreloj i prljavoj prostoriji, u
oblacima praine; bili su u dronjcima, klonuli od tekog rada, jer su bili iscrpeni,
izgladneli, mravi i pospani. Satana ree:
Eto vam vaeg Oseanja morala. Vlasnici ove fabrike su bogati i veoma poboni ljudi;
nadnica koju plaaju ovoj svojoj siirotoj brai i sestrama dovoljna je tek toliko da oni ne
skapaju od gladi. Radno vreme je etrnaest asova dnevno, kako zimi tako i leti od
est ujutro do osam uvee, i za malu decu i za sve ostale. I oni svakoga dana prevaljuju
put od svinjaca, u kojima stanuju, do fabrika, a isto toliko i kad se vraaju < etiri
nailje tamo, etiri milje ovamo po blatu i lapavici, po kii, snegu, susneici i oluji, i to
tako iz godine u godinu. Oni spavaju samo etiri sata. Zive zajedno kao psi, po tri
porodice u jednoj sobi, u neopisivoj prljavtini i smradu; a kad naie bolest, onda umiru
kao muve. Jesu li ovi ibedni stvorovi uinili neki zloin? Nisu. Sta su uinili da ih tako
grozno kazne? Ba nita, sem to su se rodili u toj gluppj ljudskoj rasi. U tamnici si video
kako po
43
stupaju sa prestupnikom; sada vidi kako po stupaju sa nevinim i vrednim. Da li je vaa
rasa razumna? Da li je ovim smrdljivim nevinacima bolje nego onom jeretiku? Zacelo
da nije; njegova kazna je nitavna u poreenju sa njihovom. Oni muitelji su mu prebili
kimu na toku, raskomadali su. iga i od njega je ostala samo kaa posle naeg odlaska;
sada je on ve mrtav i oslobodio se vae divne rase; ali ovi jadni sunji ovde pa oni
ve godinama umiru, a neki se nee osloboditi ivota jo za mnogo godina. Oseanje
morala ui vlasnike fabrika da razlikuju dobro od zla pa eto, vidi, ta je ishod toga.
Oni smatraju da su bolji od pasa. Ah, kako ste vi nelogina i nerazumna rasa! I jadni
oh, neizrecivo ste jadni!
Zatim on prestade da govori ozbiljno, pa se silno napregnu da nas ismejava i da se ruga
naem ponosu na nae ratnieke podvige, nae velike junake, nae vene slave, nae
mone kraljeve, nae drevno plemstvo, nau duboko potovanu prolost i smejao se i
smejao toliko da oveka spopadne muka; najzad se malo smiri i ree: Ali, na kraju
krajeva, to sve i . nije smeno; tavie, u tome ima neeg setnog kad pomislim koliko je
va ivot kratak, a kako se detinjasto epurite i kakve ste senke!
U trenutku sve oko nas ieznu i ja sam znao ta to znai. Odmah zatim prolazili smo
naim selom, i dole, prema reci, ugledah treperave svetiljke Zlatnog jelena Tada iz
mraka zauh veseo uzvik:
Opet je doao!
To je bio Sepi Volmajer. On je osetio da mu je krv naglo zastrujala i da ga obuzima
radost na takav nain da je to moglo znaiti samo jedno Satana je blizu,, dako je bilo
suvie mrano da bi ga mogao videti. On nam se pridrui te produismo da hodamo
zajedno, a Sepi je sav blistao od zadovoljstva i oizbu
44
eno je govorio kao nekl zaljubljeni mladi koji je naao svoju izgubljenu draganu. Sepi
je bio bistar i ivahan deak, pun zanosa i zlatnih rei, bio je saisvim drukiji od
Nikolasa i od mene. Bio je pun novosti o tajanst\enom nestanku Hansa Operta, seoske
skitnice. Kazao je da se ljudi radoznalo pitaju ta je s njim. Nije rekao da su zabrinuti
radoznali, to je bio dobar izraz i sasvim dovoljan. Ve nekoliko dana niko nije video
Hansa.
Nije vien od trenutka kada se ocnako ivotinjski poneo, ree Sepi.
ta je to ivotinjsko uradio? upita Satana.
Pa, znate, on uvek besno udara svog psa, a to je dobar pas i njegov jedini prijatelj,
veran je i voli ga, i nikome ne ini zla; pre dva dana opet ga je prebio ba nizata iz
istog zadovoljstva da ga bije a pas je urlao i prosto ga preklinjao; a preklinjali smo
ga i Teodor i ja, ali nam on zapreti i ponovo udari psa iz sve snage, i izbi mu jedno oko,
pa nam ree: Eto, nadam se da ste sada zadovoljni; to ste mu vi uinili svojim
prokletim meanjem i tada se nasmejao, dvotinja jedna bezdiina! Sepijev glas je
drhtao od saaljenja i gneva. Nagaao sam ta e Satana da mu kae, i on ba to i ree.
Opet pogreno upotrebljavate tu re to bedno klevetanje. ivotinje se tako tne
ponaaju, ve samo ljudi.
Pa, u svakoim sluaju to je bilo neljudskl. Ne, Sepe, nije tako, to je bilo ljudski
sasvim jasno ljudski. Nije piijatno sluati kako vrea vie ivotinje pripisujui im
sklonosti koje one nemaju i kojih nema nigde osim u ljudskom srcu. Nijedna via
ivotinja nije zaraena boleu koja se zove Oseanje morala. Pazi kako se izraava,
Sepi, izbaci iz svog re1nika te lane fraze.
45
Govorio je prilino strogo prilino strogo za njega te mi je bilo ao to nisam
upozorio Sepija da bude paljiviji kad upotrebljava tu re. Znao sam kako se oseao. Ne
bi on nikako hteo da uvredi Satanu; rae bi uvredio sve svoje nego njega. Tada nastade
neugodan tajac, ali ubrzo doe spas, jer naie onaj siroti pas sa izbijenim okom koje mu
je visilo iz one duplje, pa ode pravo Satani i poe isprekidano da cvili i mrmlja, a
Satana stade da mu odgovara na isti nain, pa je bilo jasno da razgovaraju na pseem
jeziku. Sedosmo svi na travu, na meseini, jer su oblaci poeli da se cepaju, a Satana uze
glavu psa na krilo i, stavivi mu oko na mesto, izlei ga; pas stade da vrti repom i da lie
Sataninu ruku; bio je duboko zahvalan i to mu je i kazao. Znao sam da mu to govori
iako njegove rei nisaim razumeo. Zatim su njih dvojica jo malo porazgovarali, i onda
nam Satana ree:
On kae da mu je gospodar bio pijan.
Jeste, bio je pdjan, Tekosmo nas dvojica.
I sat kasnije pao je u onu provaliju tamo Lza vrletnog panjaka.
Znamo gde je to mesto; to je tri milje oavde.
A pas je nekoliko puta trao u selo i preklinjao ljude da odu tamo, ali oni su ga samo
gonili i nisu ga sluali.
Setili smo se toga, ali tada nismo razumeli ta je pas traio.
On je samo traio pomo za oveka koji ga je zlostavljao i samo je na to mislio i nije
nita ni jeo, niti je ta traio da jede. Dve noi bdeo je nad svojim gospodarom, pa ta
onda mislite o svome rodu? Je li raj ostavljen njemu, a ovaj pas ne moe ui tamo kao
to vam priaju vai roditelji. Moe li va rod bilo ta da doda moralu i plemenitosti
ovoga psa? Onda se on obrati psu, koji razdragan i srean
46
iivo poslcol, oSevidno gotov a slua tiareenja i nestrpljiv da ih izvri. Skupite
nekoliko ljudi, pa poite za psom on e vam pokazati gde je ta mrcina; povedite sa
sobom i popa da ga obezbedi, jer mu je smrt blizu.
Cim to ree Satana, na nau alost i razoarenje nestade. Skupili smo ljude, poveli i oca
Adolfa, a zatim smo videli kada je Hans umro. Niko ga nije alio sem psa; on je tugovao
za njim i zavijao, lizao njegovo mrtvo lice, i bio neutean. Na tom istom mestu ga i
sahranismo, bez mrtvakog kovega, jer on nije imao novaca i nijednog prijatelja sem
psa. Da smo stigli sat ranije, svetenik bi doao na vreme da tog bednika poalje u raj, a
ovako je otiao dole u onaj uasni oganj da celu venost gori u plamenu. Zaista je bilo
teta to se na svetu, u kome tolirko ljudi ne zna ta e s vremenom, nije mogao odvojiti
jedan jedini sat vremena za ovo jadno stvorenje, kome je bio toliko potreban i kome bi
taj sat pretvorio veni bol u venu radost. To je uasno pokazivalo vrednost jednoga
sata, pa pomislih kako nikad vie neu nijedan as protraiti a da ne osetim griu savesti
i strah. Sepi je bio potiten i tuan, pa ree da mora da je mnogo bolje biti pas i
ne.izlagati se tim strahovitim opasnostima. Poveli smo psa kui i uzeli smo ga pod svoje.
Dok smo hodali, Sepiju pade na pamet divna misao koja nas razveseli, pa srao se onda
mnogo bolje oseali. Rekao je da je pas oprostio oveku koji mu je uinio toliko zla, pa
e bog moda priznati to oprotenje grehova.
Zatim je prola jedna veoma dosadna nedelja poto Satana nije dolazio; nita naroito
se nije dogaalo, a mi deaci nismo se usuivali da obilazimo Marget, jer nou je blistala
meseina, pa bi roditelji mogli da nas uhvate ako bismo pokuali da odemo k njoj. Ali
smo dva puta sreli Ursulu na livadama preko reke,
47
gde je izvodila maku na ist vazduh, i od nje smo uli da je sve u redu. Na sebi je imala
lepe, nove haljine, i izgledala je srena. Ona etiri giroa stizala su redovno, svakog
dana, ali ih ona nije troila na hranu, vino i tome slino maka se o tome posebno
brinula.
Sve u svemu, Marget je prilieno dobro podnosila usamljenost to su je svi napustili, i
bila je vesela zahvaljujui pomoi Vilhelma Majdlinga. Svake noi odlazila je satdva u
zatvor kod ujaka i ugojila ga je onim to je maka stvarala. Ali ona je elela da dozna
neto vie
0 Filipu Traumu i nadala se da u ga opet dovesti. I Ursula je bila radoznala, i mnogo
se raspitivala o njegovom ujaku, Tome su se moji drugovi smejali, jer sam im ispriao
kakvim joj je glupostima Satana napunio glavu. Od nas nije nita mogla da sazna, jer
su nai jezici bili vezani.
Unsula nam ree jednu malu novost: poto su sada imali dovoljno novaca, uzeli su slugu
da pomae po kui i da bude spoljni momak. Trudila se da to rekne sasvim obinim
tonom, kao uzigred, ali je zbog toga bila tako ushiena
1 uobraena da joj se gordost prosto itala na licu. Uivali smo gledajui jedva
prikriveno naslaivanje sirote starice zbog toga divnog oseanja gospotine, ali kada
smo doznali ime tog sluge, pitali smo se da li je ipak dobro uinila; jer, iako smo bili
mladi i esto postupali lakomisleno, o nekim stvarima smo dobro rasuivali. Taj sluga
bio je Gotfrid Nar, jedno glupo, dobroduno stvorenje, u kome nije bilo ni trunke zla i
protiv koga nita nisrno imali; ali na njemu je ipak bila senka i tako je itrebalo da bude,
jer nije prolo ni est meseci otkako je njegovu porodicu okuila jedna drutvena boljka
baku su mu spalili kao veticu. Kad ta bolest okui krv, ona ne moe uvek da se istera
samo jednim spaljivanjem.
48
l teS sada Mje bio pagodan trenutak da Ursula i Marget imaju veze s nekim iz takve
porodice. poto je strah od vetica, prema prianju najstarijih ljudi u selu, tokom
poslednje godine porastao vie nego ikada ranije. I samo spominjanje vetice bilo je
dovoljno da nas strahovito prestrai. Bilo je to sasvim prirodno, jer je poslednjih godina
bilo vie vrsta vetica nego ranije; n^cada su vetice bile samo starice, ali odskora su one
svih uzrasta, ak i deca od oam i devet godina; dolo je dotle da je svako mogao
odjednom da se pretvori u prijatelja neastivog bez obzira na uzrast i pol. Mi smo, u
naoj maloj pokrajini, pokuali da istrebimo vetice, ali to siiio ih vie spaljivali, one su
sve vie nicale.
, Jednom su uitelji u nekom devojakom pansionatu, svega deset milja od naeg mesta,
otkrili da su lea neke devojice sva crvena i zapaljena, pa su se strano uplaili,
verujui da su to znaci neastivog. Devojica se prestraila i molila ih da je ne tue,
rekavi da su je to buve izujedale; ali, naravno, nije se na tome zavrilo. Pregledali su sve
devojice, i od njih pedeset, jedanaest su bile dobro iarane, a ostale manje. Odreena je
komisija da izvidi ovaj sluaj, ali tih jedanaest devojica su samo kroz pla zvale svoje
majke i nita nisu priznavale. Onda su ih zatvorili, svaku posebno, u mrane sobe, drali
su ih na crnom hlebu i vodi deset dana i deset noi; do tada su one ve bile izbezumljene
i podivljale, suze su im usahnule, vie nisu ni plakale; samo su sedele, neto mrmljale i
odbijale da jedu. A onda je jedna priznala i rekla da su one esto na metlama jahale
kroz vazduh do pononag skupa vetica i da su na jednom pustom mestu, visoko u
gorama igrale, pile i banile sa jo nekoliko stotina vetica i sa avolom i da su se sve
ponaale sablanjivo, grdile svetenlke
i Tajamstvenl steanac 49
i hulile na Gospoda. To je rekla ali nije to govorila kao to se kazuje pria, jer nije
mogla da se seti pojedinosti, sve dok je oni nisu podsetili na svaku od tih pojedinosti,
jednu za drugom; komisija je to ba i uinila poto je tano znala koja pitanja da
postavlja; to su bila sva ona pitanja koja su zapisana jo pre dva veka da bi ih
primerijivali lanovi komisija protiv vetica. Oni su pitali: Da li si ti radila to i to?, a
"ona bi uvek odigovorila da; videlo se da je izmuena, umorna i da je sve to nimalo ne
zanima. I, kada su ostalih deset devojaka ule da je ona priznala, priznale su i one
odgovarajui na pitanja sa da. Posle su ih sve zajedno spalili na lomai, to je bilo
pravedno i dobro; i svi su iz celog kraja pohrlili da to vide. I ja sam otiao, ali kad sam
spazio da je meu njima i jedna lepa i slatka devojica s kojom sam se nekada igrao, i
koja je, vezana lancima za lomau izgledala tako alosno, a majka nad njom narie,
obasipa je poljupcima i grli je, i rida O, Gospode! O, Gospode! sve to mi postade
odjednom tako uasno da pobegoh.
Kada su spaljivali Gotfridovu baku, bila je cia zima. U optubi je izneto da je ona
izleila jednog bolesnika od teke glavobolje trljajui mu prstima glavu i vrat kako je
to ona kazala ali da je to, u stvari, radila uz pomo avola, kako je svima bilo
poznato. Hteli su da je ispitaju, ali ih ona zaustavi i odmah priznade da njena mo
potie od avola. Onda oni odredie da je spale sledeeg jutra na naem trgu. Prvi je
stigao apsandija koji je trebalo da spremi lomau i koji je to i uinio. Zatim je stigla
ona doveli su je tamniari oni je ostavie pa odoe da dovedu jo jednu veticu.
Njena rodbina nije dola s njom. Ako se narod razjari, moigao bi rodbinu zasuti
psovkama, a raoda i kamenjem. Ja sam doao i dao sam joj
50
jabuku. Ona je ueala uz vatru, grejala se i ekala; smeurane usne i ruke pomodrele su
joj od mraza. Zatim naie neki stranac. Bio je to neki putnik, na prolazu; kazao joj je
.tiho dvetri rei i, kada je video da nema nikoga sem mene da ga uje, ree joj da je ali.
Zatim je upitao je li istina ono to je priznala, a ona odgovori da nije. On se iznenadi i bi
mu je jo vie ao, pa je upita:
Pa zato ste onda priznali?
Ja sam stara i veoma siromana, ree ona, i sama zaraujem svoj hleb. Druigog
izlaza nije bilo nego da priznam. Da nisam priznala, moda bi me i oslobodili. To bi me
upropastilo, jer niko ne bi zaboravio da sam bila osumnjiena kao vetica, ne bih nikad
vie nala posla i gde god bih otila ljudi bi napujdali pse na mene. Za kratko vreme bih
umrla od gladi. Lomaa ie bolja; sve se brzo svri. Bili ste dobri prema meni, vas dvojka,
i od srca vam hvala.
Ona se pribi blie uz vatru i isprui nake da ih ugreje, a snene pahuljice padale su tiho i
polako na njenu staraku sedu glavu i inile je sve beljom i beljom. Svetina poe da se
okuplja, neko baci jaje i pogodi je u oko; jaje se razbi i razli se niz stariino lice. Rulja se
nasmeja. Jednom sam ispriao Satani sve to se desilo sa onih jedanaest devoj5ica i sa
staricom, ali ga to nimalo nije ganulo. On mi samo ree da je to ljudski rod, a ono to
Ijudski rod ini nimalo nije vano. I ree da je video kada je taj rod stvaran i da nije
napravljen od ilovae nego od blata bar delom. Znao sam na ta on pri tom misli
na Oseanje morala. On opazi tu misao u mojoj glavi, to ga je zabavljalo i on se zasmeja.
Onda pozva jednog vola sa panjaka, pomilova ga, porazgovara s njim, pa ree: 4.
51
Vidi on ne bi morio decu glatu, stra hom i samoom, a onda ih spaljivao zato to
su priznala tue izmiljotine kcrje se nikada nisu ni dogodile. Niti bi slomio srca nevinih
jadnih starica i nagnao ih da pre pou u smrt nego da ostanu meu ljudima, niti bi ih
vreao na samrtnom asu. Jer on nije uprljan Oseanjem morala, nego ist kao aneli,
ne zna za zlo i nikada ga ne ini.
Onako divan, Satana je mogao svirepo da vrea kada je to hteo, a to je hteo uvek kada
bi se govorilo o ljudskom rodu. Uvek ga je gleao s omalovaavanjem i nikada nije rekao
ni jedne ljubazne rei za ljude.
Dakle, kao to sam rekao, mi deaci smo sumnjali da je ba sada zgodno da Ursula
zaposli kod njih jednog lana porodice Nar. Bili smo u pravu. Kada su to ljudi douli,
bili su, naravno, ozlojeeni. A, tavie, poto ni Marget ni Ursula nisu imale dovoljno da
jedu, odakle im para da hrane jo jedna usta? To su oni eleli da saznaju; i, da bi to
pronali, prestali su da izbegavaju Gotfrida; poeli su da trae njegovo drutvo i da
prijateljski razgovaraju s njim. Njemu je to bilo drago on u tome nije video nita
ravog, niti kakvu klopku te je naivno svata priao i nrje bio oprezniji od neke
krave.
Para! ree on, imaju ih oni ko blata. Pored stana i hrane plaaju mi dva groa
nedeljno. I mogu vam rei da ive u izobilju; ni trpeza samog princa nije bogatija od
njihove. Jedne nedelje ujutro kad se vraao sa mise, astrolog prenese tu neverovatnu
priu ocu Adolfu. Ovaj se veoma uzbudi pa ree:
To moramo da ispitamo.
Zatkn svetenik dodade da u osnovi toga moraju biti neke vradbine, pa onda
metanima ree da obnove veze sa Marget i Ursulom, ali na nenametljiv i neupadljiv
nain te da dobro otvore oi. Savetovao im je da se niim
52
neodaju i da nikako ne izazovu sumnju ukuana. Metani su se u poetku ustezali da
uu u tu uasnu kuu, ali im pop ree da e oni. dok se nalaze tamo, biti pod njegovom
zatitom, te da im se nita ravo ne moe dogoditi, naroito ako sa sobom ponesu malo
svete vodice i ako dre brojanice i krstove pri ruci. To ih umiri i u njima produbi elju
da pou tamo; a zloba i pakost podstakoe najgore metane da pohlepno krenu u tu
kuu.
I tako je jadna Marget ponovo stekla dorutvo i sijala je od sree zbog toga. Ona je bila
kao i drugi to su ljudsko bie sreno u dobru i sklono da se time malo i razmee; a
bila je i ljudski zahvalna to su je ljudi opet okruili toplotom i to su je prijatelji i ostali
metani pozdravljali s osmehom na licu; jer, od svih tegoba najtee je moda podnositi
kada vas susei napuste i okrenu vam lea, pa ostanete usamljeni i postieni.
Prepreke su nestale i sada smo svi mogli da odlazimo tamo, to smo i inili a ili su i
nai roditelji i svi ostali iz ana u dan. Ma5ka je poinjala da se napree. Stvarala je
za goste sve to je najbolje i svega je bilo u izobilju izmeu ostalog, mnoga jela i pia
koja oaii nikada ranije nisu ni okusili i o kojma su samo neto douli iz drttge ruke, od
prineve posluge. A i pribor za jelo na trpezi Ibio je daleko iznad obinog.
S vremena na vreme Marget bi se zabrirmla i ujporno bi progonila Ursulu pitanjima;
aK Ursula se nepokolebljivo drala svoga i tvrdila da je to delo pirovienja, ne govorei
ni rei o maki. Marget je znala da provienju nita nije nemogue, ali ona nije mogla
sasvim da poveruje da to zaista dolazi od njegia, iakd se bojala da to i kae, da ne bi
time izazvala kakvu nesreu. Pomislila je i na vradbine, ali tu pretpostavku je simesta
odbacila, jer se ovo do
53
gaalo i pre no to je Gotfrid poeo da radi kod njih, a znala je da je Ursula pobona i
da ogoreno mrzi vetice. Kada je Gotfrid doao kod njih, provienje ih je ve bilo
zasulo darovima, vrsto se ukopalo i dobijalo svu zahvalnost. Maka zbog toga nije
gunala, ve je, stiui iskustva, smireno nastavila da biva sve izdanija i raskonija.
Usvakoj zajednici, maloj ili velikoj, postoje uvek dobri ljudi koji po svojoj prirodi nisu
ni zlobni ni neljubazni, i koji ne eine nita neprijatno sem ako ih na to natera strah, ili
kada je njihov sopstveni interes u velikoj opasnosti ili neto tome slino. I u Ezeldorfu su
postojali takvi ljudi i obino se njihov dobar i blag uticaj oseao, ali ovo nisu bila obina
vremena zbog straha od vetica pa je izgledalo da u naem mestu nije ostalo
nijedno blago i saaljivo srce o kome bismo mogli govoriti. Svako se bojao neverovatnog
stanja u Margetinoj kui, nimalo ne summjajui da su u osnovi svega toga vradbine i
svi su se izbezumili od straha. Naravno da je nekolicina alila Marget i.Ursulu zbog
opasnosti koja se nad njih rtadvijala, ali oni to, naravno, nisu kazali; nisu se usuivali
da urade tako neto. Stoga su ostali inili ono to im je bilo volja i nije bilo nikoga da
posavetuje neuku devojku i budalastu enu i da ih upozori da se umere. Mi, deaci, eleli
smo da ih upozorimb, ali smo iz straha ustukntili kada je to doistinski trebalo uraditi.
Zakliuili smo da nismo ni dovol.iino odvani, ni dovoljno smeli da uinimo jedno
plemenito delo kad postoji mogunost da nas to delo dovede u nevolju,, Nijedan od nas
nije tu malodunost priznao ostalima, ve smo postupili kako bi postupio i svako drugi
preli smo preko toga i stali priati o neem drugom. A znao sam da smo svi oseali
koliki smo bednici dok smo, zajedno sa onim birima, jeli i pili ^a
54
Margetinom bogatom trpezom, hvalili je i laskali joj zajedno sa ostalima, posmatrali je
kako je budalasto srena, a istovremeno smo sebi prebacivali kako joj nikada ni reju
nismo nagovestili i upozorili je da* treba da se uva. I, zaista, ona je bila srena i gorda
kao kakva princeza i bila je silno zahvalna to je ponovo okraena prijateljima. A sve to
vreme ti ljudi su samo motrili i sve to su videli dostavljali su ocu Adolfu.
Ali onsve to nije mogao da uhvati ni za glavu ni za rep. Morao je tu negde, u Margetinoj
samoj kui da postoji neki arobnjak, ali ko li je to bio? Marget se ndje bavila nikakvom
magijom, a nd Unsula, pa ak ni Gotfrid; ipak sa trpeze nikad nije nestalo ni vina, ni
ukusnih jela i nije postojalo, to to gost ne bi dobio ako bi samo zatraio. Bilo je obino
da vetice i arobnjaci stvaraju takva *uda to ndje bilo nita novo; ali da to ine bez
ikakvog vraanja, pa ak i bez grmljavine, zemljotresa, munja i sablasti to je bilo
novo, neobino i neto sasvim neuobiajeno. U knjigama se nije spominjalo nita slino.
Zaarane stvari uvek su nestvarne. U nezaaramoj sredini zaarano zlato se pretvara u
prainu, a hrana se osui i iezne. Ali ta proba u ovom sluaju nije uspela. Zbiri
donesoe uzorke iz Margetine kue: otac Adolf se nad njima molio i gonio neastivog, ali
time nita nije postigao; jelo i pie je ostalo isto onakvo kakvo je i bilo; podlegalo je
samo prirodnom truljenju i to je trajalo uobiajeno vreme.
Otac Adolf bio je ne samo zbunjeri nego i ozlojeen; naime, ti dokazi su ga bezmalo
ubedili duboko u dui da u celom sluaju i nema nikakvih vradbina. Ali ti ddkazi
nisu ga potpuno ubedili, jer bi to mogla da bude neka nova vrsta vradbine. Uostalom, i
to se moe ustanoviti: ako to raskoiio obilje bxane
55
ne donose spolja nego se stvara na licu mesta, onda su tu sigurno posredi vradbine.
Marget majavi poselo i pozva etrdeset ljudi; to je trebalo da bude za sedam dana. Bila
je to sjajna prilika. Margetina kua nalazila se malo dalje od ostalih i lak se magla
motriti, Cele nedelje uoi posela budne oi posmatrale su njerrn kuu. Margetini
ukuani su izlazili i ulazili kao i obino, ali u ruikama nisu nita nosili, i ni oni, ni drugi
nita nisu donosili u kuu. Ta je injenica ustanovljena. Oevidmo je da u kuu hrana za
etrdeset osoba nije unesena. Ako pred njih budu izneli bilo kakvo posluenje, to e
morati da naprave u samoj kui. Tano je da je Marget svake veeri izlazila sa
kotaricom u ruci, ali biri su utvrdili da ju je uvek vraala praznu.
Gosti su doli u podne i napunili su kuu. Fosle rrjih stigao je otac Adolf, a ubrzo za
njim i astrolog, bez poziva. Zbiri su ga obavestili da ni na glavni ni na sporedni ulaz nisu
uneti nikakvi paketi. On je uao i video je kako svi naveliko jedu i piju i da se sve razviia
veselo i sveano. Pogledao je oko sebe i primetio da su miioge kuvane i peene akonije i
sve domae i strano voe lako pokvarljivo, a konstatovano je da je sve to svee i
savreno. Tu nije bilo ni prikaza, ni arolija, ni grmljavine. To je, dakle, sve tako. To su
vradbine. I ne samo to; tavie to je bila neka nova vrsta vradbine vradbine o
kakvoj se nikada nije ni sanjalo. To je Mla silna mo, velianstvena mo; on odlui da
otkrije u emu je tajna. Kad bude objavio tu tajnu, odjeknue po celom svetu, ue ee i
u najudaljenijim zemljama, svi e narodi zaiienaeti od iznenaenja i svuda .
56
e to nositi sobom i njegovo ime i on e zauvek postati slavan. Srea je to je ba on to
otkrio, silna sirea; i, snujui o blistavoj slavi, zamutilo mu se u glavi.
Svi u kui mu usluno mapravie mesta; Manget mu utivo ponudi da sedne; Ursula
naredi Gotfridu da za njega unese poseban sto. Oruda stavi arav na sto i postavi, pa
ga upita ta bi eleo.
Donesite mi to god hoete, odgovori on.
Dvoje sluin&adi iznesoe posluenje iz ostave, zajedno sa belim i crnim vinom pehar
belog, pehar ornog. Astrolog, fcoji veirovatnd nikaida ranije nije video ovakve
poslastice, nasu au crnog vina, ispi je, napuni jo jednu i omda poe slatko da jede.
Nisam oekivao Satanu, poto je prolo vie od nedelju dana kako sam ga vddeo ili uo o
njermi, ali on ue osetio sam to, iako su mraogi ljudi stajali preda mnoon i nisam
mogao da ga vidim, uo sam kako se izvinjava to je doao nepozvan; hteo je omah da
ode, ali ga Marget zamoli da ostane, i on joj se zahvali i ostade. Ona ga provede kroz
kuu i predstavi ga devojkama, Maidlingu i nekim starijim gostima; zau se amor
aputanja: To je taj mladi stranac o kome somo toliko sluali i koga nikako nismo
mogli a vidimo jer vrlo mnogo putuje. Vidi, draga moja, vidi, kako je lep kako li
se samo zove? Filip Traum. Ah, kako mu to odgovara! (Znate Traum na
nemakom jeziku znai san.) ta radi on? Priaju da studira za svetenika. Eh,
sa takvim divnim licem jednoga dana e postati kardinal. Odakle je? Kau da je
negde iz tropskih krajeva i da tamo ima nekog bogatog ujaka. I tafco dalje. On se
omah snaao; svi su eleli da se upoznaju i da porazgovaraju s njim. Svi su osetili kako
je vazduh odjedanput postao sve i pirijatan, pa su se zbog
57
toga uili, jer su videli da npolju sunce pee isto onako kao i ranije i da na nebu nema
nijednog oblaka, ali niko, naravno, nije pogodio zbog ega je to tako.
Astrolog je ispio drugu au, pa nasu i treu. Zatim spustd bocu i sluajno je prevrnu.
On je zadra, pre nego to se mnogo vina prosu i die je prema svetlosti, govorei:
Kakva teta ovo je kraljevsko vino. Onda mu se lice ozari radou. ili trijumfom ili
tako neim, pa ree: Brzo! Dajte kakvu posudu.
Donesoe jednu posudu od etiri kvarte. On uze bocu od dve pinte i pooe da sipa; sipao
je, sipao, a cmo vino je klokotalo i teklo u belu posudu i punilo je sve vie; svi su
zapanjeno blenuli, bez daha a posuda je uskoro bila do vrha puna.
Pogledajte bocru, ree on digavi je; jo je purna. Bacih pogled na Satanu, a on
toga asa nestade. Tada otac Adolf naglo ustade, zajapuren i uzrujan, pa se prekrsti i
stade da gcrmi svojim glasom: Ova kua je putna ini i prokleta! Gosti poee da
ridaju i da viu, pa nagrnue ka vratiraa. Pozivam ukuane fcoji su otkriveni da...
Tog trenutka on zaneme. Licemu pocrvend, pa pomodri, ali ni glaska nije mogao da
izusti;Tada uigledah Satanu; on se kao kakva izmaglica stapao u telo astrologa; astrolog
die ruku i oigledno sopstvenlm glasom ree: ekajte ostanite tu gde ste. Svi
stadoe kao ukopani. Donesite levak! Ursula, koja se tresla od uasa, donese levak, a
on ga stavi u bocu pa podie oou veliku posudu i poe da presipa vino natrag, dok siu svi
razrogaeno, netremice gledali, zapanjeni, poto su znali da je boca bila puna pre nego
to je on poeo da sipa u nju. On je sve vino iz posude presuo u flau, nasmeio se
svima u sobi i rekao nemarcio: Nita to nije to moe svako da
58
uradi. Sa mojom moi ja mogu da stvaram i mnogo vea uda.
Sa svih strana se razlee vrisak uplaenih: Oh, Gospode, neastivi je uao u njega! I
svi divlje pohrlie ka vratima, te tako iz kue nestadoe svi pni kojima tu nije ni bilo
mesto; ostali smo samo mi, deaci, i Majdling. MI smo 2nali u emu je tajna i kazali
bismo je da smo to mogli uiniti. Bili smo duboko zahvalni Satani to je u pravom
trenutku doao u pomo.
Marget je bila bleda d plakala je; Majdling je izgledao kao skamenjen, a i Ursula
takoe; ali najgore je bilo s Gotfridom on nije mogao estito ni da stoji, toliko je bio
slab i uplaen. Znate, on je bio iz porodice vetica i za njega bi bilo vrlo gadno da bude
osumnjien za tako neto. Agnes polako ue u sobu; izgledala je kao boji pTavednik
koji o svemu to se dogodilo nita ne zna, pa htede da se o&ee o Ursulu, da bi je oina
pomilovala, ali Ursula uplaeno ustuknu od nje pravei se kao da to ne 5ini zato to je
neutiva, jer je vrlo dobro znala da ne bi bilo dobro da pokvari odmose sa jednom
takvom makom. Ali mi smo uzeli Agnas u nairuje i sitali je milovati, jer se Satana ne
bi sprijateljio s tom makom da o njoj nije imao dobro mdljenje, a nama je to bila
dovoljna preporuka. Izigleda da je on imao poverenja u sve to nije imalo Oseanje
morala.
Napolju bu se gosti paniono razbeali na sve strane, svi su bili uasno uplaeni; zbog
metea koji su napravili svojim tranjem i kuknjavom, vritanjem i vikanjem celo selo
ubrzo pohrli iz kua da vidi ta se dogodilo: svetina zakri drum i uzbueno i zaplaeno
stade da se gurka; onda se pojavi otac Adolf i seliaci se razdvojie u dva bloka, kao to se
nekad, davno, razdvojilo Crveno more, i uskoro tom stazom proe astrolog krupn:m
koracima i mrmljajui, a gde je prolazio, staza bi se za
59
njim ponovo spajala u zbijenu masu, koja je utala kao zalivena, uplaena, ukoenih
pogleda; svima su se grudi brzo dizale i sp<utale, a tiekoliko ena pade u nesvest; i kad
je on proao, gomila se opet sabi, pa krenu za njim na izvesnom odstoianju; svi su
uzbueno uglas govorili, raspitujui se i obavetavajui 6 injenicama. Poto su se
obavestili o injenicama, oni su ih priali drugima doterujui ih doterali su ih tako da
posuda vina postade bava, ija je cela zadrina stala u jednu bocu, koja je ipak na
kraju ostala prazna.
Kada je astrolog stigao do trga, on ode pravonekom maioniaru, fantastino
obuenom, koji je bacao u vazduh tri mesingane kugl.e. uze ih od njega, okrenu se
svetini koja se piibliila i ree: Ovaj jadni komedija uopte ne poznaje svoj zanat.
Priite blie da vidite jedtnu majstorijiu.
Rekavi to, on hitnu kugle uvis, jednu za drugoin, i poe da ih okree u vazduhu u
vitkom i sjajnom ovalu, pa onda dodade jo jednu, zatim jo jedmu, pa jo jednu i
uskoro niko niije video odakle ih on to izvlai dodavao ih je, dodavao i dodavao,
oval se stalno irio, a njegove ruke vitlale su tako hitro da su izgledale upravo kao neka
mrea ili neika zamagljena povrina i uopte nisu liile na ruke; prema anima koji su
brojali, sada je u vazduhu bilo oko stotinu kuigli. Ovaj veliki oval koji se vrteo, podie se
dvadesetak stopa uvis; bio je to blistav, treperav i aroban prizor. Tada on prekrsti ruke
i naredi kuglama da nastave da se vrte bez njegcve pomoi i one su to i uinile. Posle
dva minuta oin ree: E, pa sad je dosta, i oval se rasprsim i tresnu na tlo, a kugle se
rasaie i otkotrljae na sve strane. I, gde god bi se neka od kugli dokotrljala, ljudi bi
ustuknuli od straha i niko se nije usuivao da ih dotakne. On se zbog toga grohotom sme
60
jao, podsmevao se ljudima i nazivao ih kutkavicama i babama. Tada se astrolog okrenu i
ugleda zategnutu icu, pa ree da budaline svakodnevno bacaju pare da bi gledale
nespretmu i nevetu hulju koja poniava tu lepu vetinu; sada treba da vide pravog
majstora. Tada on skoi uvis i vrsto stade nogama na icu. Zatim hitro odskakuta
celom duinom ice, s jednog kraja na drugi, i to na jednoj nozi, pokrivi oi rukama; a
potom poe da se prevre preko glave, napred i natrag, i prevrnu se dvadeset sedam
puta.
U masi se zau amor, poto je astrolog bio star i do tada je teko hodao, a katkad je i
hramao, a, gle, kako je sada okretan i kako izvodi vetinu za vetinom, i to neverovatno
ivo. Najzad on lako skoi na zemlju, pa poe drurnorn, zae za ugao i nestade. Onda ta
velika, bleda, zanemela i gusta masa duboko odahnu, i ljudi se zgledae, kao da se
pitaju: Da li se to stvarno odigralo? Je si li i ti to video, ili samo ja jesam li ja to
sairjao? Onda poee tiho da razgovaraju, pa u parovima krenue kuama; jo uvek su
agorili onako preplaeno, unosei se jedan drugom u lice, stavljajui ruke na tniice,
pravei i druge sline pokrete koje ljudi obino ine kada na njih neto ostavi dubok
utisak.
Mi, deaci, ili smo iza naih oeva i sluali, hvatajui sve to smo mogli od onoga to su
govorili; a kada su seli u naoj kui i produili razgovor, ostali smo i dalje s njima. Bili
su veoma neraspoloeni, jer 6e, kako su to oni govorili, neizbeno morati da doe do
propasti sela posle ove strane pojave vetica i avola. Onda se moj otac priseti kako je
otac Adolf zanemeo u trenutku kada je stao da grmi na avolove sluge.
Oni se do sada nisu tKuivali da stave ruku na jednog miropomazanog slugu Gk>spod
61
njeg, re5e moj otac, i ttopte ne mogu da shvatim kako su se usudili da to uine onda
kad je svetenik nosio svoje raspee. Zar nije tako?
Da, rekoe ostali, videli smo da ga je nosio.
To je ozbiljno, prijatelji moji, veoma ozbiljno. Ranije smo uvek imali zatitu. Ovog
puta to nije uspelo.
Ostali se stresoe, kao da im je zima, i proaptae to to je otac rekao: Ovog puta to nije
uspelo. Bog je digao ruke od nas.
Da, to je istina, ree otac Sepi Volmajera; vie nema niotkud pomoi.
Ljudi e to shvatiti, ree sudija, Nikolasov otac, i oajanje e ih liiti snage i
hrabrosti. Zaista su nam dola zla vremena.
U pravu ste, komija, ree moj otac; svi emo stradati svi emo izgubiti dobar glas
a mnogi i poloaje, imanja. Oh, blagi boe!
Sta je?
To moe da doe i da nas sasvim upropasti. . ,
Sta to za ime boje?
Iskljuenje iz crkve!
To ih oinu kao grom, bili su kao oamueni od uasa. Zatim im strah od te propasti uli.
snage, pa prestadoe da oajavaju i poee da smiljaju nain na koji bi se ta katastrofa
spreila. Spominjali su jedan, pa drugi, pa jojedan izlaz, i tako su razgovarali do
sutona, a onda priznadoe da za sada he mogu da nau put spasenja. I tako se rastadoe
tuni, potiteni i puni zlokobnih slutnji.
Dok su se oni opratali, ja kriom izioh i uputih se Margetinoj kui da vidim ta se
tamo dogaa. Sreo sam mnogo Ijudi, ali me niko ne pozdravi. To bi trebalo da izgleda
udno, ali nije bilo tako poto su svi bili ioliko uzrujani od straha i strepnji, i mislim da
nisu ni bili pri
62 .
sebi; svi su bili bledi i iscrpeni, hodali su kao u snu, otvorenih oiju nita ne opaajui;
usne su im se pokretale, ali nisu nita govorili i nesvesno su zabrinuto irili ruke.
Kod Marget je bilo kao na sahrani. Ona i Vilhelm sedeli su jedno pored drugog na sofi,
ali nita nisu govorili, ak se ni za ruke nisu drali. Oboje su bili strano sumorni, a
Margetine oi bile su crvene od silnog plaa. Ona ree:
Preklinjala sam ga da ode i vie nikada ne prekorai prag ove kue i da se tako spase.
Ne mogu da podnesem pomisao da ja budem njegov ubica. Na ovu kuu su baoene ini i
niko u njoj nee izbei lomau. Ali on nee da ode i izgubie glavu sa nama ostalima.
Vilhelm >ree da nee da ide; ako njoj preti opasnost, njemu je mesto uz nju i on e tu
ostati. Tada ona ponovo zaplaka, i sve to je bilo tako alosno da zaalih to sam uopte
dolazio. A onda neko zakuca i Satana ue isve, veseo, divan i sa sobom donese onu
svoju opojnu dra i sve se uas promenl. Ni jednom reju ne pomenu ono to se odigralo,
ni uasna strahovanja koja su ledila krv u ilama svakome u naem selu, nego poe da
pria i aska o svim moguim veselim i prijatnim stvarima; zatim je govoTio o muzici
to je bio majstorski potez kojim je rasprio ostatke Margetine potitenosti i sasvim je
razveselio te je ona s budnom panjom poela da ga slua. Ona nikada ranije nije ula
da neko tako dobro i znalaki govori o muzici, pa je to tako oara i ushiti da ono to je
oseala ozari njeno lice i iskaza se u njenim reima; i Vilhelm je to primetio, ali nije
izgledao onako zadovoljan koliko je trebalo da bude. Posle toga Satana stade da pria o
pesnitvu, pa je i recitovao neke pesme, i to veoma dobro, i Marget je ponovo bila
oarana; a Vilhelm je opet bio manje zadovoljan nego
63
Ito je trebalo da bude, ali ovog puta Marget to primeti i abuze je giria savesti.
Te rioi utonuo sam u san uz prijatnu muziku kia je rominjala po prozorskim
oknima i ulo se potmulo tutnjanje daleke grmljavine. U gluvo doba noi doe Satana,
probudi me i ree: Hajde sa mnom. Kuda eemo da se uputimo?
Bilo kuda, samo da sam pared tebe. A onda sunevi zraci estoko blesnue i on ree:
Ovio je Klna.
Bilo je to veliko iznenaenje, i osetih se skoro pijan od sujete i radosti to sam stigao
tako daleko toliko mnogo, mnogo dalje nego to je putovao bilo ko drugi u naem
selu, ukljuujui i Bartela Sperlinga, koji je bio tako gord na svoja putovanja. Leteli
smo nad tim carstvom vie od pola sata i celo smo ga videli. Prizori koje smo gledali bili
su izvanredni; neto je bilo lepo, a neto isuvie strano. Na primer nego, o tome u
prioati lcasnije, kaq i o razlagu zato je Satana izabrao Kinu za ovaj izlet, a ne neke
druge krajeve; kada bih
0 tome sada razvezao, to bi prekinulo nit moje prie. Najzad smo prestali da letimo i
spustili smo se na zemlju.
Sedosmo na planinu koja je bila iznad prostranog predela planinskih venaca i klisura,
dolina, ravnica i reka, sa gradovima i selima usnulim na suneu, a daleko, daleko na
horizontu bletalo je sinje more. Bio je to prizor tih
1 sanjalaki, prekrasan za oko, pun odmora za duu. Kad bismo samo mogli tako da se
vineimo kad god to zaelimo, bilo bi mnogo lake iveti na ovom svetu, jer oveku
promena okoline prebaci teke brige na drugo fame i odagna stari, ustajali zamor i iz
due i iz tela.
Razgovarali smo, i meni pade na pamet da pokuam da popravim Satanu i da ga
ubedim da vodi bolji ivot. Govorio sam mu o svemu oono
@4
me to je poinio i molio sam. ga da bude uviavniji i da prestane sa unesreavanjem
ljudi. Reboh mu da znam kako on to niije inio iz zlih poibuida, ali da treba da zastaine i
dobro razmisli o svim moguoim posledicama do kojih moe dovesti neto, ipre nego se u
to onako prenaglo i nasumice upiuti. Ako bi poBtuipao tako, onda ne bi stvarao toliko
nevolja. Nisam ga uvredio oviin svojim otvorenim reirna; to ga samo razveseli i
iznemadi, pa ree:
ta kae, postttpam nasumice? To ja sigurno nikad ne inim. Veli, treba da stanetm i
razmitslim o moguim posledicama? A zato? Ja uvek vrlo dobro znam posledice svojih
postupaka i znam ih umapred.
Oh, Satana, pa kako onda moe da ini takve stvari?
Dobro, ispriau ti zato je to tako, a ti mora da raziume, ukoliko to moe. Ti
pripada jednoj udinoj vrsti bia. Svaki ovek je istovremeno u neku ruku maina
patnje i maina sree. Te dve tnaine skladno deluju u njemu, jednom finom i osetljivom
tanou, i to ine sleujuii naelo ravnamernog smenjivanja. Za svaku sreu koju
proizvede prva mama u njemu, ona dtruga je spremina da to zbrie nekom tuigom ili
bolom a moda i dvanaestinom nesrea.
U veini slruajeva ivot oveka je otprilike podjednako podeljen na sreu i nesreu.
Ako nije tako, onda nesrea preovlauje i to uvefc, a nikada ono drugo. Katkad su
sklop i narav oveka takvi da je njegova maina bede u stanju da obavi skoro sav posao.
Takav ovek ivi bezmalo ne znajui ta je to srea. Sve to dodirne, sve to radi, donosi
imi nesreu. Jesi li kada sreo takve ljude? Takvdim ljudima ivot nije nikakvo blago, zar
ne? Njima je ivot samo ropac. Kaitkad za jedan sat sree ovekova maina nagoni ga
da to kasnije plaa tekim
5 Tajacnstveni stranac
65
godinama eimera. Zar ne zna to? To se stalno dogaa. Odmah ou ti ispriati nekoliko
takvih sluajeva, Eto, stamovmici tvoga sela za mene nita ne predstavljaju ti to zna,
zar ne?
Ne htedoh da budem suvie otvoren,, pa rekoh da sam tako neto nasluivao.
Eh, pa vidi, istina je da oni za mene ba nita ne predstavljaju. Nije mogue da oni
meni neto znae. Razlika izmeu njih. i mene je beskonana i neizmenna; Oni nemaju
razuma.
Nemaju razuma?
Nemaju oni nita to bi na to makar i liilo. Jednom u da ralanim to to ovek
naziva svojim razumom i izneu ti pojedinosti tog darmara, pa e onda i sam videti i
sve to shvatiti. Ljudi nemaju nieg zajednikog sa minom meu nama nema nikakve
dodime take; oni imaju svoje male benaste ioseaje i siune benaste tatine,
bezobrazluike i ambicije; njihov majuni benasti ivot je samo grcavi smeh, uzdah, pa
nestajanje u beskrajnam ponoru miraka i, oni, uostalom, uopte nemaju oseanja.
Imaju samo Oseanje morala. Objasniu ti ta mislim. Evo, vidi ovog crvenog paiika,
manjeg od vrka iode. Moe li ti zamisliti da se jedan slon interesuje za njega da se
brine je li on srean ili nije, je li bogat ili siromaan, da li mu dragana^ uzvraa ljubav
ili ne, da li mu je majka bolna ili zdrava, potuju li ga u dnutvu ili ne, hoe li ga
neprijatelji smoditi ili prijatelji ostaviti, da li e mu se niade izjaloviti ili e njegove
politike ambioije propasti, ili, da li e uimreti meu svojima ili e okonati naputein i
prezren u tuoj zemlji? Tako neto sloou ne moe nikada da bude vano; to za njega ba
nita ne znai; on ne moe da smanji svioja saoseanja na mikroskopski siune razmere
paujkovih problema. Za mene je ovek kao to je za slona crveni pauk. Slon nema nita
protiv pauka on ne moe da se spusti na tu neznaitnu visinu; ja neraain nita
66
protiv oiveka. Slon je ravnoduain; i ja sam ravnoduan. Slon ise ne bi gpjavio time da
paufeu nanese neko zlo; a ako bi miu to palo na pamet, mogao bi da inu uini kakvO
dobro, ukoliko miu tako neto diskrsne a da iga to nita ne kota. Ja sam ljiudima inio
dobra, a ne zla.
Slon ivi itav vek, a orveni pauk jedan dan; u pogledu snage, razuma i dostojatnistva
jedno od drugog je astronomski daleko. Pa, ipak, u tome, kao i u ostalom, ovek je
neiamemo nie ispod mene nego to je siuni paiuk ispod slona.
v
ovekov razium inespiretno, muho i naporno krpi sitne :beznaajnosti i dolazi do
nekog rezultata bilo kakav da je taj rezultat. Moj um stvara! Nasluuje li kakva je to
mo? Stvara, ta god zaeli i to za tren. oka. Stvara, a ne treba mu mikakav materijal
da bi stvarao. Stvara tenosti, vireta tela, boje bilo ta, stvara sve i ni iz ega,
onako iz vazduha, iz cnoga to je besteleisno, a to se zove Misao. ovek zamisli svilemu
nit, zamisli mainu da je isprede, zamisli sldku, i onda cnedeljama radi da bi na platnu
izvezao tu slitou tom niti. Ja saimo sve to zamislim i >u sledeem trenutku sve je tb pred
toboim stvoreno.
Ja zamislim pesmiu, melodiju, tok partije aha ma ta i to je tu. To je basmirtni
um nita nije van irjegovog domaaja. Nita ne moe da skui moje beskrajne
horizonte; meni isu stene prozime, a mrkla pomrina je za mene dan. Ja ne moram da
otvaram knjigu; jednim jedinim pogledom kroz koorice upijam celu njenu sadriiniu;
ona mi ostaje u glavi i ni za milon godina ne mogu da zaboravim nijedne rei iz nje, a ni
mesto bilo koje rei u toj knjizi. U lobanji oveka, ptice, ribe, ioosekta ili bilo kog drugog
bia, ne odvija se neto to se moe sakriti od mene. Jednim poigiledom ja prodirem u
mozak miuraca i sve one mudrosti koje on 5 67
stite tokom ezdeset godina moje su; on moe da zaboravi, on ih i zaboravlja, ali ja
ja sve pamtim, sve znam.
A sada, kad u tvojim mislima vidkn da me prilino dobrio raziume da nastavimo.
Okolnosti moigu biti takve da se paaak dopadne slonu pod pretpostavkom da jslon
uoipte moe da ga vidi ali on ga ne bi mogao voleti. Njegova ljulbav je za njegov rod
za njemu ravne. Ljubav jednog anela je velianstvena, divna, boanstvena, nju
ovek ne moe ni da shvati ta Ijuibav je beskotiaono dalefco od njega! Ali oma je
ograniena samo na njemu ravna boanska bia. Kada !bi ona makair tremutak ovla
dodirnula nekog iz tvog roda, ta ljufoav bi ga potpuno unitila i od njega bi ostao saono
pepeo. Ne, mi ne moemo da volimo ljude, ali prema njima moamoi da buidemo
bezopaisruo ravnoduni; katkad oini inogu da nam se sviaju. Ti i tvoji drugovi mi se
dopadate, svia mi se otac iPeter i radi vaeg dobra sve ovo inim" za vae selo.
Viideo je kako sam pomislio da se podsmeva, pa objasini svoje postupke:
Tvome selu inio sam dobra iaiko to ne izgleda tako. Tvoj rod nikad ne razaznaje sreu
od zla. Oni uvek brkaju jedno sa drugim. I to zato to ne rnogu da saiglediaju
touduniost. Ono to ja iniim za tvoje selo jednog dana e uroditi plodam; u izvesnim
sluajevima u tim plodovima tuivae oni sami, a u drugim jo neroena pokolenja.
Nikada niko nee na pojma imati da sam ja bio uzrok tome, ali to e ipak biti istiina. Vi,
deaci, imate jedaiiu igru: postavite red oipeka koje su po nekoliko ina udaljene jedna
od. drmge; onda gutrnete jednu opeku, ona srui onu pored sebe, a ova srui sledeu i
tako dalje, dok se ceo red ne porui. Takav je i ljudski ivot. Prvi pokret deteta srui
poetnu opeku, a tokom ivota ostale
68
e neminovno obarati jedna drugu. Kad bi ti mogao da vidi buduonost, kao to ja
mogu, video bi sve ono to e se tom stvorenju dogoditi; jeirnita ne moe da izmeni
rediosled njegovag iviota, poto ga je onaj prvi dogaaj usmerio. To jest, mita ga nee
izaneniti, jer svaki postupak neizostavtno prouizrokuje drugi postuipak, a taj
proiuzsrokuje trei i tako ide sve do kraja, a samo vidovinjak tmoe pogledom da
obuhvati itav taj red i tano da vidi kada neki postmpak treba da riaie, od kolevke do
groba. Da li bog odreuje tok ivota? Misli da li ga predodredi? Ne. Tok ivota
odrexj,joi ovekove okolnosti i okolina. Njegov prvi postupak odreuje drugi i sve one
to za tim slede. Pretpostavimo, primera radi, da ovek preskoi jedan od ovih
postupaka; neto na izgled beznaajiio; pretpostavimo da je bilo pisano da on odreenog
dana, u odreeni sat, i minut, i sekund i deli sekunde, treba da ode na vrelo, i da nije
otiao. Tok ivota toga oveka e se otada potpuino promendti; od tada pa sve do graba
bio bi potpuno drukiji nego tok ivtcta koji je za njega odredio njegov prvi postupak u
detinjstvu. Zaista, da je otiao na izvor, on bi moda doisipeo na carski presto, a
propustivi da to uini, njegov tok ivota moe ga stoga dovasti do prosj akog tapa, a
njegove kosti mogu se nai u sirotinjskom grobu. Na primer: da je u bilo kom trenutku,
recimo, kad je bio deak, Kolutmibo poreskoio ma i najbeznaajniju kariku u lanou
dojgaaja koje je njegoiv prvi postupiak u detioijstvu neizbeno odredio, to bi mu
promeinilio itav kasniji ivot i om bi postao isveitenik, uimiro bi nepozaiat u nefoom
italijanskorn selu, a Amerika ne bi bila otkrivena joi za dva stolea. Ja to znam. Da je
preskoen bilo koji od bilion poistupaka u lamou Kolumbovog ivota, njegova sudbina
sasvim bi se izmenila. Ispitao sam sav bilion
69
njegovih ivotnih puteva i samo u jednom od njih. pojavljuje se otkrie Amerike. Vi,
ljudi, uopte i ne nasluujete da su svi vai postupci jednako vani, ali to je istina; za
ovekovu. sudbinu isto je tako vano zamahnuti rukom na odreenu miuvu kao bilo koji
drugi odreeni postupak ...
Kao osvajanje nekog kontinenta, ma primer?
Da, tako je. No, vidi, nijedan ovek nikada ne preskoei nijedmu kariku to se nikada
nije dogodilo! Cak i onda kad pokujava da se rei hoe li neto da uini ili ne, ve samo
to je jena karika, jedan postuipak i ima svoje odreenio mesta u lanou njegove
suidbine; kad on konano odlui da neto preduizime, to je isto tako ono to je on
neophodno morao da uini. Sada vidd da ovek nikada nee mimoii neku kariku u
svome lanou. On to ne moe. Ako bi odluio da pokua, sama ta namera bila bi jedna
neiabena karika inisao koja je morala da iskrsne uipravo tog iBamenta i koja je
odreena prvim postupkom u njegovom najranijem detinjstvu.
To je zvualo tako zlokobno!
ovek je stuanj celog ivota, rekoh setno, i nikad ne moe da se oslobodi.
Ne, sam on ne moe da izibegne posledice svog pirvog postitipka u detinjstvu. Ali ja ga
mogu osloboditi.
Pogledah ga sujmorno.
Promenib sam tok ivota izvesnom broju seljaka u tvome mestu.
Pokuao sam da mu zahvalim, ali ini je bilo teko da to uinita, jpa odustah.
Jo ou neke soidibine izmeaiti. Ti zna onu malu Lizu Brant?
Pa, naraOTio, nju svi pozmaju. Moja majka kae da je ona tako slatka i divna da i ne
lii na ostalu decu. Majka kae da e ona kad od
70
raste biti ponos celog sela; i snjegov idol, upravo kao to je i sada.
Iameniu njenu bmdunost.
Nabolje? upitah.
Da. A izmeniu i Nikolasovu budunost.
Ovoiga puta se obradovah pa rekoh: Nije potrebnio da pitam za njeigiov slaiaj;
prerna njemu e sigusrno biti velikoduan.
To nameravain.
Odmah poeh u mati da zamiljam tu blistavu Nikijevu buiduonost i ve sam ga
unapredio u slavnog generala i u vrhovnog sudiju kad primetih da Satana eka da se
smirim i ponovo poonem da ga sluam. Bilo me je stid to sam mu pokazao svoja bedna
rnatanja i oekivao sam da e mi se podsmevati, ali to se ne ogodi. On nastavi svoju
priu.
Nikiju je odireeno ezdeset dve godine ivota.
To je di/vno! rekoh ja.
A Lizi trieset est, Ali, kao to sam ti kazao, izmeniu njibove sudfbine i duinu
njihovih ivota. Za dva minuta i petnaest sek^umdi od sada Nikolas e se probuditi iz
sna i videe da vetar nanosi kiu u sobu. U njegovoj sudbmi bilo je pisano da e se on
okrenuti na drugu stratnu i da e ponovo zaapati. Ali ja sain odredio da on treba aiajpre
da ustame i zatvori prozor. Ta sitnica potpumo e izineniti tok njegovog ivota. On e ise
probuditi ujutro dva minuta kasnije nego to je lariac njegove sudbine oidiredio. I zbog
toga, utodue se njemu nikada nee nita doigaati prema iredosledu starog lanca.
Rekavi to, Satana je.izvadio svoj sat i gledao je u njega nekoliko trenutaka, pa ree:
Nikolas je "ustao da zatvori prozor. Njegov ivot je izmenjen i njeigova nova sudbina
je poela. Sada nadlaze posledice.
Podioe me marci; to je bilo jezivo. 71
Da nije ove izmene, izvesni dogaaji desili bi se za dvanaest dana od danas. Na primer,
Nikolas bi spasao Lizu da se ne u,avi. On bi stigao na lice mesta uipravo. u pTavi as
&etiri minuita posle daset, taj trenutak je ve davno adreen voda bi bila plitka, i
Nikolas bi je lako i sigurno spasao. Ali on e sada istii nekoliko sekundi pirekasno; Liza
e dospeti u jo dublju vodu. On e dati sve od sebe, ali e se oboje udaviti.
Oh, Satano! Oh, dragi Satano! jeknuh sasuzama u oima, spasi ih! Ne daj da se to
doigodi. Ne mogu da podnesem da izgubim Nikolasa, om mi je najdrai drug u igri i
veliki prijatelj; a pomisli i na jadnu Lizinu majku.
Privio sam se uz njega, molio ga i preklinjao, ali ga to ne dirnu. Ree mi da moram
ponovo sesti i sasluati ga do kraja.
Ja sam izmenio Nikolasov ivot, a to je izmenilo Liziin. Da nisam to uinio, Nikolas bi
spasao Lizu, a onda bi se onako imokar pre. hladiO; zatioi bi preleao jedan od onih
uasnih arlaha koji pustoii tvoj irod; ta bolest bi ostaT vila teike posledice; etrdeset
est godina bio bi prikovan za piostelju, inepokretan kao trupac, gluv, nem, slep, dan i
no bi se molio da smrt doe i oslobodi ga patnji. Da li da mu vratim takvu sudbiiniu?
Oh, ne. Oh, neinoj ni za ceo svet. Milosra i saaljenja radi ostavi ga neka bude ikakav
je.
Tako je i najbolje. Da sam izmenio ma koju drugu kariiku ni njegavoin ivotu, ne bih
mu uinio tafca veliku uslujgiu. On je imao bilion moguih ivotnih subdma, ali
nijedna od njih nita ,ne vredi; sve su bile prepune jada i emera, Ali da se nisam ja
upleo, on bi za dvanaest dana izvrio svoj brabri podvigpodvig koji bi poeo i zavrio
se za ciglih est minuta i kao svu nagradu dobio bi onih etrdeset est godina alosti i
patnje o kojima sam ti
72
priao. To je jedan od onih sluajeva na koje sam mdslio kad sam maloas kazao da se
katkad neki postapak koji donese sat sree i zadovoljstva plaa ili Ikazni godinama
patnje.
Pitao sam se od ega li e prerana smirt spasti jadnu malu Lizu. On mi na to odgovori:
Od deset godina bola i lagainog oporavka od jedne mezgode, a zatim od devetnaest
igodina gnusobe, sramote, pokvarenosti, zloina to bi se zavrilo smru od delatove
xuke. Za dvanaest dana ona e umreti; kada bi mogla, njena majka bi joj spasla ivot.
Nisam li ja dobronamenniji od njene anajke?
Jesi oh, zaista jesi; i muidtriji si.
Ubrzo e biti suenje ocu Peteru. On e biti osloboen na osnovu nepobitnih dokaza o
njegovoj nevinosti.
Kaiko se to moe dogoditi, Satano? Zar zaista misli da e ta)ko biti?
Pa, naravno, ja to znaim. Njegovo ime e opet postati ugledno i ostatak mjegovoig
ivota bie srean.
To verugem. Viraanje ugleda njegovom imenu zaista e ga ojssreiti.
Njegova srea nee doi odatle. Toga dana izmeniu mu ivot za njegovo dobiro. Oin
nikada nee saznati da je uigled njegovog imena vraeoi.
Ja smemo pomislih kabo li e se to desiti, ali Satana nije obratio panju na moju
misao. Zatim se zapitah ta li je s astrologom i gde li se sad nalazi.
Na mesecu, ree Satana; uini mi se kao da se <m pri tom osmehnu. I to sam ga
poslao na ledenu stranu meseca. On ne zna gde se nalazi i nije mu nimalo prijatno; ipak,
tamo je za njega sasvim dobro, to je odlino mesto za proiu5avanje zvezda. Ubrzo e rai
toiti potreban i onda u ga vratiti, i opet u ui u
73
njega. On kna pred sobom dug, svirep i glrozam
ivot, ali ja u to izmeniti, jer protiv njega nemam nita i gotov sam da mu uinim kakvo
dobro delo. Mislim da u ga uputiti na lomau.
On je imao tako udne pojmove o dobroti! Ali takvi su aoeli, oni i ne znajiu bolje.
Njihovi ivoti nisu kao nai; a, pored toga, za njih ljudi ne znae nita; aneli smatraju
da su ljudi nakaze. Uini mi se udno to je oterao astrologa teko daleko; mogao je isto
tako da ga izbaci u Nemaku, gde bi bio pri mci.
Daleko? ree Satana. Meni nita nije daleko; za mene daljine ne postoje. Sunce je
odavde udaljeno neto manje od sto miliona milja, a svetlost koja nas obasjava stigne do
nas za osam minuta; a ja to rastojanje, ili bilo koju drugu daljinu mogiu da preem za
tako kratak deli vremena da se to asovnikom ne moe ni izmeiriti. Treba samo da
zamislim putovanje i istog treniiitika nalazim se tamo.
Ja pinuih ruku i rekoh: Na ruci mi je zrak svetlosti; pretvori ga u au vina, Satano.
On to uini. Ja ispih vino.
Razbij au, ree on.
Ja je razbih.
>^Eto vidii da je prava. Seljaci su mislili da su one mesingane kugle samo ini i da e
nestati kao dim. Plaili su se da ih dodirnu. Oudni ste vi vi Ijudi. Ali, hajde; imam
posla. Staviu te u postelju. Reeno i uinjeno. A onda ieznu; ali iz kie i pomrine
uh njegov glas: Da, kai Sepiju, i snikom, dirugom.
Bio je to odgovor na moju misao.
8
Nikako nisam mogao da zaspim. To nije bilo zbog toga to sain ise ponosio svojim pu
74
tovanjima i uzlbuivao^ isvojim letenjem oko sveta i tisme to sam. stiigao ak do
Kine, ili zato to sam bio pum. prezrenja prema Bartelu Sperlingu, putniikurkako se
on sam nazivao, i koji je sve nas gledao s visine zato to je bio jedini deak u Ezeldorfu
koji je jednom bio u Be6u i tamo video sva svetska uida. Nekom drugom prilikom zbog
toga ne bih mogao da zaspim, ali sada me to nije zammalo. Ne, naisli su mi bile obuzete
Nikolasoin i razmiljao sam samo o njemu i 0 lepim danima koje smo zajedno proveli u
nestalucima i vragolijama po. umama, u poljima i na reci, u duge letnje dane, a zimi
na klizanju i sankanju, dok su nai roditelji verovali da smo u koli. A sad taj rnladi
ivot se gasi; leta i zime e dolaziti i prolaziti, mi emo skitati i igrati se kao i pre, a
njegovo mesto bie pirazno; vie ga nikad neemo videti. Sutira on nita nee ni slutiti
nego e biti isti kao to je uvek bio, ja ou biti zaprepaen kad 5ujem njegov emeh i kad
ga budem gledao kako se bezbrino i veselo^ zabavlja, jer e on za mene biti le,
votanih ruku i mrtvih oiju, a oko njegovog lica videu pokrov; a on ni sledeeg dana
nita nee slutiti, a ni dan posle toga, i za to vretme e se brzo gasiti ono mdo njegovih
dana, a onaj uas e se primicati sve blie i blie i njegova zla kob e ga sve vre stezati
oko vrata, a to niko nee znati sem Sepija i mene. Dvanaest dana samio dvanaest
dana. Uasno je pomisliti na to. Primetih da ga u mislima nisam vie nazivao onim
dragim nadimcima, Nik i Niki, neigio njegovim puinim imenom i s potovanjem, kao to
se govari o mrtvima. Takoe. seajui se dogaaja za dogaajem iz naeg
drugovanja, videh da su to uiglavnom bili sluajevi kad sammu naneo kaikvu nepravdu
ili kad sam ga uvredio; to sain sebi ptrebacivao, korio sam samog sebe i srce mi se kidalo
od 75
kajanja, ba kao kad se seasmo kako nismo bili dofori preina prrjateljima fcoji su otili
na onaj svet pa bismo hteli da se vrate, makar samio i za trenutak kako bismo mogli da
kleknemo prad njima i da kaemo: Smilujte se i opirostite.
Jednom, kaid nam je bilo devet godina, on je iao daleko, skoro dve milje da bi neto
poshiao piljara, koji mu je kao nagradu dao divnu jabuku; Nikolas je prosto leteo kui
s njom, skoro van sebe od iznenaenja i radosti, a ja sam ga sreo i on mi je dao da
poigledam jabuku i ne pomislivi da bih ga mogao prevariti; ja sam pobegao s jabujkom
i pojeo sam je trei, a on je kaskao za ininom i molio me da mu je vratim; kad me je
pristigao, ponudio sam mu ogrizak, jer je to bilo sve to je ostalo od sone voke, i slatko
sam mu se smejao. On se okrenu i xee plaui da je jabuku hteo da daruje svojoj
sestrici. To me zabole, jer se ona polako oporavljala od neke bo lesti i on bi bio sav
ponoisan da je video njenu radost i iznenaenje i da ga je ona iz zahvalnosti poljubila.
Ali ja sam se stideo da priznam da se stidim, pa samo rekoh neto gruibo i pakosno da
bih se pretvarao kako mi sve to nije nimalo vano; on mi nita ne odgovori, ali kada je
krenuo prema sviojoj kui, na licu vcai je bio alostan izraz koji mi je kasnijih go>dina
noou meogo puta izlazio pred oi, i korio me i nagonio da se opet oseam postien.
Vremernom je ta uspomena izbledela, pa je onda sasvim nestala; ali seanje na taj
trenutak sada oive.
Jednom u koli, kada nam je bilo jedanaest godina, preturio sam svoju mastionicu i
uiprljao etiri sveske, pa ini je pretila opasnost stroge kazne; ali ja otorivih njega, te on
dobi batina od uitelja.
76
A koliko prole godine podvalio sam mu u trampi davi mu jedraiu veliiku naprelu
udicu za tri male dotore udice. Prva triba koju je upecao slomila mu je uidicu, ali on nije
znao da sam ja kriv i odbio je da primi natrag jednu od malih udica koju sam mu ja,
gonjen saveu, nudio, i rekao je: Trampa je trampa; udica je bila rava, ali to nije
tvoja krivica.
Ne, nisam ffnogao da spavam. Te sitne i bedne nepravde korile su me i pToganjale i to
mnogo bolnije od onih koje oveka mue kada nanese nepravdu nekome ivom. Nikolas
je jo iv, ali bez obzira na to, ja sain ga smatrao kao nekog ko je ve uimo. Vetar je jo
fijukao oko nastrenica, a kia je jo dobovala po oknima.
Ujutru potraih Sepija i sve mu ispriah. To je bilo dole, pored reke. S^pijeve usne su se
micale, ali nije kazao nita; izgledao je zgranut; gledao me je ukoeno, a lice miu jako
poblede. Stajao je tako nekoliko trenuitaka; suze su mu naviirale na oi, a onda se
okreinu; ja ga tilivatih pod ruku, pa poosmio razmiljaju i, ali ne govorei nita. Preli
smo preko mosta, pa smo ooida lutali livadaima, breuljcima i umama; najzad razgovor
poe i potee slobodno; piriali smo samo o Nikolasu seajui se dana koje smo zajedno
proiveli. A s vremena na vreme Sepi bi tiho rekao, kao da govori samome sebi:
Dvanaest dana ni pumih dvanaest dana.
Zarekosmo se da stalno moramo biti s njim; koliko god je to mogue moramo da
priamo, da drugujemo s njimostalo je tako malo dana! A, ipak, nismo ga traili. Bilo
bi to kao susret s pokojnikom, i zato smo se plaili. To nismo rekli jedan druigom, ali
smio to oseali. I stoga se ukoismo kad, zaokrenuvi stazom, iskrsnusmo pred samog
Nikolasa. On veselo uzviknu:
77
Hej! Sta je to s vaima? Da niste vddeli neku avet?
Nismo mogli ni re da izustimo, ali za to i ne bi prilike; on je bio voljan da govori za sve
nas, poto je upravo video Satanu i zbog toga je bio vanredno raspoloan. Satana rniu je
ispriao o naem putovanju u Kiinu i om ga je molio da i njegja povede na put, a Satana
mu je to i obeao. To bi trebalo da bude daleko putovanje, divno i bajmo; Nikolas ga je
molio da povede i nas, ali on je to odibio, rekavi da e mas povesti dirugi put, ali tada
nee. Satatna e doi po njega trinaestog, a Nikolas je ve brojao sate, tolilko je bio
nestrpljiv.
To je bio onaj kobni dan. I mi amo, takoe, ve brojali sate.
Lutali smo mnogo milja, i stalno smo ili stazama koje su nam bile najidrae jo iz
vremena kad smo bili mali i govorili smo samo o dobrim starim danima. Jeditno je
Nikolas bio veseo; mi nikako nismo mogli da se osiobodimo potiteruosti. S NikolasoTn
smo se ponaali tako udno, neno, i blago, i eljivo, da <m to primeti i bi Tnu drago;
stalaio smo mai sa putno panje i potovanja inili sitne usluge, a uz to smo govorili:
Stani, pusti da ja to uinirn za tebe, to mu je isto taiko bilo dirago. Poklonio sam mu
sedam udica sve to sam imao i naterao sam ga da ih primi; a Seipi mu je darovao
svoj inovi no i igru obojeniu crveno i uto kao snaknadu za podrvale kojima ga je
raindje nasamario, kako mi docnije ree, a ega se Nikolas verovatno vie nije ni seao.
To ga je ganulo, poto nije itnogao verovati da ga toliko volimo; njegov ponos i
zahvalnoBt na poklonima su nas zato duboko dimuli, jer ih. nismo niim zasluili. Kada
smo se inajzad rastali, iz njega je zraila isrea i rekao nam je da nikada nije doiveo
tako srean dan.
78
Dok smo se vraali ikui, Sepi ree: Mi smo ga uvek cenili, ali nikada toliko kao sada,
kada emo ga izgubiti.
Sledei dan kao i ostale dane sve nae slobodno vreme pirovodili smo sa Nikolasom, a uz
to i vireme koje smo (i on) brali od rada i otstalih dunosti, i to nas je svu trojicu stajalo
nekoliko otrih grdnji i pretnji kaznama. Svakoga jiu,tra nas dvojica bi se naglo
probudili, tresui :se i gbvorei, dok su dani leteli, ostalo je jo isamo deset dana;
astajo je jo samo devet dana; samo osam; samo. sedam. Preostajalo je sve manje
vreimena. Nikolais je neprestano bio radostan i srean, i lupao je glavu zato mi nismo
raspoloeni kao on. Stalno se iz petnih ila truidio da nae naina da nas razveseli, ali u
tome iskoro uopte nije uspevao; video je da se Sepi i ja ne radujemo od srca i da je na
krti smeh, ako bi se kad i zasmejali, nailazio na neku prepreku u naim grlima i da se
onda fomio i pretvarao <u tuzdah.. Pakuavao je da odgonetne ta je to s nama, ne bi li
mogao da nam pomogne i da nas izvue iz nevolje, ili da je olaka delei je s nama, te
smo tako morali da smiljamo sijaset lai kako bismo ga zarvarali i umirili.
Ali najtee od svega bilo je to to je on stalno krojio planove, a u njima se esto govorilo
i o danima posle trinaestog! Kad god bi se to dogodilo, mi bismo u sebi zajeali. Qn je
usredsredio sve svoje misli da nais nekafco razveseli; i najzad, kad miu je od ivota
preostalo jo tri dama, pade mu na pamet prava zamisao i zbog toga je likovao
predloio je da napravimo veliko veselje i igranku za deake i devojice u umi, tamo
gore na mestu na kome smo prvi put sreli Satanu, a to je trebalo da bude etrnaestog.
To je bilo uasno, jer je to dan njegovog pogreba. Nismo sfe tusuivali da se protivimo,
jer bi to imalo za posledicu jed
79
no pitanje, jedmo zato na koje ne bismo mogli a adgavorkno. On je eleo da mu
pomognemo oko pozivanija goBtijiu, to smo i uinili iprijatelju koji umire ovek ne
moe nita da odbije. Ali, to je bilo grozno, jer smo ih, u stvari, pozivali na njegovu
Bahranu.
Tih jedanaest dana bili su uasni; pa, ipak, pasle itavog ivota prohiujalog od onih
dama do danas to vreme mi je jo uvek pumo divnih uspomena. U stvari, to su bili daini
druenja sa jedtiim naim svetim pokojinikom i ja nisam znao za jo neko druienje koje
bi bilo tako prisno i tako dragoceno. Grevito smo igrabili svaki sat i rninut, birojei ih
kafeo nepovtratno prolaze, i rastajali smo se od mijih. s onim bolom i togom koju osea
tvirdica dok gleda kako mu razbojnici pljaokajiu blago, pasru po painu!, besooimoan
da ih sprei.
Kada se spustilo vee poslednjeg dana, ostali smo inapoljiu suivie dugo; za to smo bili
krivi Sepi i ja; nisino inogli da podnesemo rastanak s Nikolasom, tako da je bilo veoma
kasno kada smo se pred njegovom kuom rastali od njega. Ostali smo jo neko vreme
blizu njegove kue oslukujui; i dogodi se ono od ega smo strahovali. Otac ga je, kao
to mu je ve ranije pripretio, istokao, pa smo uli njegovu vriskui. Ali sluali smo samo
jedain trenutak, pa srao onda djmrili puni grie savesti zbog kazne koju amo mi
izazvali. Bilo nam je ao i oca, jer smo stalno mislili: Kad bi on samo zinao kad M
samo znao!
Ujutro Nikolas ne doe na uigovoreno mesto, pa mi poosm njegovoj kui da vidimo
ta je s njim. Njegova majka ree:
Otac mu je izgubio strpljenje zbog svih tih nestaliuka i nevaljalstava i hoe tome da
stane na kraj. Uvek kad nam je Nik potarebain ne moemo ga nai, a posle se ispostavi
da je skitarao s vaima dvojicom. Sino ga je otac dobro
80
istukao. To me je ranije uvek rastuiilo i mnogoputa sam za njega izmiolila oev
oprotaj i spasla sam ga od kaane,. ali ovog puta me je uzalud molio, jer je i meni samoj
bilo dozlogrdilo.
Voleo bih da ste ga ba ovaga puta spasli, rekoh glasom koji je podrhtavao; jednog
dana bi vam seanje na to olakalo bol u srcu.
Nikolasova majka je u tom trenutku peglala i bila je delimino okrenuta leima. Na
moje rei ona se okrenu i pogleda me zaueno, pa uipita: ta hoe da kae s ti|m?
Nisaim !bix> sjporeman da odgovoirim na to pitanje i nisam znao ta da kaem; bilo mi
je strano neprijatno poto je ona zorila u mene, ali u to Sepi hitro progovori:
Pa naravno da bi vam bilo prijatno da se setite toga, jer praivi razlog to smo tako
dugo ostali napolju je u ovome: Nikdlas je >po6eo da pria koliko ste vi dobiri prema
njemu i kako nikad ne dobije batina kad ste vi tu da |ga spasete; on nam je tako divno
priao o tome, a mi smo ga tako rado 811018311 da niiko od nas nije ni primetio koliko
je kasno.
Da li je on to zbilja kazao? Je li to istima? upita ona i keceljom poe da otire mze koje
su joj navrle na oi.
Moete da ipitate Teodora, on e vam to potvrditi.
Ba je moj Nik dobar i valjan deak, ree ona. Zao mi je to sam dozvolila da bude
istuen.To vie nikatda neu uiniti. Ko bi mislio da je on dok sam ja sino ovde
sedela i sekirala se i ljdtila se na njega, sve to vreme mene voleo i hvalio. Mili moji, rnili
moji, kad bi samo znali! Nikada ne bismo pogreili; ali mi smo jadne ivotinje koje
tapkaju u mraku i gree. Kaid god se budam setila prole noi, zabolee me srce.
6 Tajainstvenl stranac
81
Ona je bila kao i svi ostali; tih tefcih dana, kao da niko nije otvarao uista, a da ne kae
neto od ega bismo uzdtrhtali. Oni isu taptaali u mraku i ne slutei kaikve istine,
kakve tune istine govore sasvim slueajno.
Sepi upita da li Nikolas moe da izie sa nama.
ao mi je, odgovori ona, ali me omoe. Da bi ga jo vie kiamio, otac mu danas ne
dozvoIjava da izle napolje.
Pred nama se ukaza divna nada! Ugledah je u Sepijevim oima. U isti mah ismo
pomislili: Ako on ne moe da izie iz kue, onda ne moe ni da se udavi. Sepi upita, da
bi bio sasvim siguran:
Mora li da ostane u kui ceo dan, ili samo pre podne?
Ceo dan. Ba je to teta. Tafao je danas lep dan, a on nikako nije navikao da bude
zatvoresn u kui. AH je on ziaokupljen. pripremama za onu zabavu, pa mu je to moda
neka nadoknada to nije sa druigovima. Zaista se nadam da se ne osea suvie
uisamljen.
U njenim oima Sepi vide neto zbotg ega se uisudi dia je upita simemo li otii igore do
njega da biamo mu pomogli da mu vreme bre proe.
Samo izvolte, deco, ree ona srdano. Dakle, to je zibilja pravo prijateljstvio kad tako
neto hoete da uinite za svoga druga, umesto da se igraite po poijiina i umjama i da
se do mile volje naiuivate. Priznajem vam da ste doibri deaci, premida katkad
smetnete s uma da biste mogli biti jo bolji. Uzmite ove kolae to je za vas a ovaj
odnesite njemu od njegove majke.
Kada smo uli u Nikolasovu sobu, prva stvar koju smo ptrimetili bilo je weme
aisovnik je pokazivao etvrt do deset. Je li .to tano? Zar mu je preostalo samo jo tako
malo miinuta ivota! Osetih gr u srcu. Nikolas skoi i
82
veselo nas pozdravi. Bio je ushieai planovima za zabavu, pa ise tnije oseao usamljen.
Sedite, ree on, i gledajte ta sam sve ve uradio. A zavrio sam i zmaja; sigurno ete
i vi kazati da je veoma lep. Sui se u kuhinji, odmah ou ga doneti.
Nikolas je utroio svu svoju uteevinu na svakojake udne i arene sitnice koje e deliti
kao nagrade u igrama, pa ih je sada ukusno i veto naireao po stolu.
Razgledajte ih polako dok ja zamolim majku da mi malo osui zmarja pegloim, ako je
jo vlaan, rree on.
Zatim, odskakuta napolje, pa se zviduui i trupkajiui, spusti niz stepenice.
Nas dvojica i ne pogledasmo stvari na stolu; sem asovtaika nita nas drugo nije
zanknalo. Sedeli mo i nemo zurili u njega sluajui otfcucavanje i kad god bi skazaljka
prela minut, klimnuli bismo glavom kao da pokaemd kako smo to primetili jo
jedain minut manje u trci na ivot ili stmirt. Najzad Sepi duboko uzdahnu i ree:
Dva misniuita do deset. Jo sedam minuta pa e smrtni as ostati iza njega. Teodare, on
e se spasti! On e...
Pst! Sav sam na iglama. Gledaj asovnik i outi.
Jo pet minuta. Dahtali smo od napetosti i uzbuenja. Jo tri miiniuta, i sa stepenita se
zai^e koraci.
Spasen! Viktnusmo u iglas i skoismo, okrenuvi se prema vratkna.
Njegova stara imajka ue nosei zmaja. Zar nije divan? ree ona. Oh, boe moj,
koliko je nad njim ka,pao inislim da je poeo jo u svanuje, a zavnio iga je koji
trenutak pre vaeig dolasika. Ona prisloni zmaja uza zid, pa koraknu unazad da ga
bolje moe videti. Sam je nacrtao sve slike i ini mi se da * 83
su veoma dobre. Crkva nije ba sasvim dobro uspela,, moram da priznam, ali pogledajte
ovaj most svako bi odmah video da je to most. Zamolio me je da vam ga donesem
gore... Oh, Gospode boe! Ve je deset sati i sedam minuta, a ja ...
A gde je on?
On? Oh, brzo e doi, iziao je ina koji trenutak.
Iziao?
Da, da. Ba kad je siao, dola je majka male Lize i kazala je da je njeno dete negde
odlutalo, pa kako je bila malo uzneimirena, rekla sam Nikolasu da ode i potrai je bez
obzira <na oeviu zaibranu. Pobogu, zato ste vas dvojica tako prebledeli? Sigumo vam
je zlo. Sedite; doneu vam da popijete neki lek. Onaj kola vam je morao nakoditi.
Malo je premastan, ali isam mislila .. .
Ona nestade ne zavrivi reenicu^ a mi odmah jurnusmo na stranji prozor i
pogledasmo ka reci. Velika igomila sveta okupila se kod mosta na siiiprotnoj strani reke
a drugi ljudi su sa svih strana trali u toim pravcu.
Oh, goto^o je jadni Nikolas! Zato, oh, zato ga je pmstila da izie iz kue?
Hajdmo, ree Sepi skoro jecajui. Doi brzo ne smemo je doekati ovde; ve za
pet miinuta ona e saznati ta se desilo.
Ali nismo stigli da pobegnemo. Naila je na nas u dnu stepenica, sa nekom boicom u
ruci, pa nas je naterala da ponovo 01^611110 u isobu, sednemo i popijemo lek. Onda
nas je gledala, oekujui da vidi kako e lek dejstvovati i nije bila zadovoljna; stoga nas
je zadirala jo malo, stalno korei sebe to nam je dala tako mastan kola.
Uskoro se dogodi ono od ega smo strepeli. Spolja se zau bat koraka i struganje moigu,,
nekoliiko ozbiljnih i tunih ljudi otkirivene glave ue i poloi dvoje utopljenika tna
krevet.
84
Oh, boe moj! kriiknu sirota rftajka, pa pade na kolena, zagrli mirtvog sina i obasu
poljtupcima njegovo mokro lice. Jao rneni, ja sam ga poslala napolje, zbog mene je
umro. Da sam sluala i zadrala ga u kui, ovo se ne bi desilo. I zasluila sam kaznu;
sino sam bila svirepa pirema njemu, a on je tmene, svoju roenu majku, pireklinjao da
mu.bfudem prijatelj.
I tako je ona jecala i naricala, i sve ene su plakale, alile je i pokuavale da je utee, ali
ona nije mogla sebi da oprosti, niti da se utei, i stalno je ponavljala da ga je ona poslala
u srrtrt, jer da inu nije rekla da izie, on bi sada bio iv i zdrav.
To pokazuje koliko su ljudi nerazumni kad sebe optuujiu za bilo ta lto su uinili.
Satana, zna, on je rekao da se nita ne dogaa to na prvi postupak nije unapired
odiredia, da se dogodi i to uinio neizbenim; i tako ovek svojom voljom nikada ne
moe da izmeni sudibinu ili da uini neto t e prekinurti kariku u lancu njeigDvog
unapred odreenog ivotnog toka. Zatim zausmo vrisku i gospoa Brant, sva
raupana i neuTedna, izbezumljeno ulete i stade se probijati i guirati kroz mnotvo
okupljenih ljudi, pa se onda baci na svoje mrtvo dete; jecala je i ljubila ga, zvala ga i
tepala mu, i najzad je ustala jsva iscrpena izlivoon bola, pa ornda prema nebu podie
stisnutu peisnicu, a na njenotm suzama natopljenom Idcu pojavi se neki tvrd i srdit
izraz i ona ree:
Ve gotovo dve .nedelje sanjam meke nagovetaje i slutnje da e smrt pokositi ono to
mi je najdrae, iz dana u no, iz noi u dan bacala sam se niice u pirairuu pred bogom
1 preklinjala sam ga da se smiluje na moje nevino dete i da ga spase zla a evo
njegovog odgovora!
85
Ali, Oin |ga je spasao od. zla no to ona nije zinala.
Ona obrisa suze iz oiju i sa obraza, pa je onda neko vrame stajala i netremiee gledala u
dete; rcukama mu je miiovala lice i kosu; zatim opet progovori onim ogorenim glasom:
Ali u Njegovom tvrdom srcu nema saaljenja. Nikada se vie neou moliti bogu.
Ona privi svoje mrtvio dete na grodi i poe krupnim koracima; ljudi su joj se tuklanijali
s puta, zanemeli od uasnih rei koje su uli. Ah, ta sirota ena! Tano je Satana kazao
da mi iie vidimo razliku iztneu sree i nesree, i da ih uvek bnkamo. Otada sam mnogo
puta sluao kako se ljudi mole bogu da spasfe ivot kakvom bolesniku, ali ja to mikada
nisam inio.
Sutradan su obe sahrane istovrefmeno obavljene u naoj maloj ctrkvi. Svi su
prisustvovali, ukljiuoujuii i one koji su bili pozvani na zabavu. I Satana ie bio tu; a i
trebalo je da bude prifsutain, poto je zahvaljujui1 njegiovim naporima i dolo do
sahrana. Nikolas je s ovog sveta otiao bez oprotenja grehova, pa su u crikvi saktipliali
priloigie za inise koje e ga izbaviti iz istilita. Sakupili su isamo dve treine od svote
koju je trebalo sktnpiti, i roditelji su. hteli da pokuaju da pozajme ostatak, ali Satana
priloi taj novac. A nama je Satana nasamo reikao da oistilite uopte ne postoji, i da je
on dao taj novac da bi Nikolasove roditelje i njihove prijatelje potedeo od briga i
nevolja. Pomislili ismo kako je to lepo od njega, a on nam ree da njega novac nita ne
staje.
Na groblju, telo male Lize oduze tesar kome je njena majika dugovala pedeset groa za
posao obavljen jo pore godiniu dana. Ona nikada nije bila u stanju da plati to, pa ni
sada. Tesar odnese le swjoj kui, drao ga je etiri
86
dana u podriimru dofc je majka za sve vreme plakala oiko njegove feue i preklinjala ga
da joj vrati mirtvo edo; onda tesar pokopa le u oboru svoga brata, bez ikakvog
venskog obreda. Majka se na to izbezumi od bola i srama te die ruke od svog posla i
svakog dana je lutala po selu prokliinjui tetsara i hulei na canske i orlkvane zakone; to
je bio straan i alostan ptrizor. Sepi zamoli Satanu da joj pomogne, ali on ree da su
tesar i svi ostali samo lanovi ljadBkog roda i da postupaju, onako kako ta vrsta
ivotinja i treba da postupa. On bi se umeao kad bi vldeo da neki konj tako postujpa, i
treba da ga obavestimo afco sretnemo takvu vrstu konja koji se ponaa kao ovek da bi
on, Satana, mogao tame da stane na kraj. Znali smo da nam se podsmeva, jer, naravno,
takav konj i ne postoji.
Ali posle nekoliko dana uvidesmo da ne moemo vie podnositi bol te sirote ene, pa smo
zamolili Satanu da ispita nefkoliiko njenih moguih sudbina i da vidi ne bi li, za njeno
dobro, mogao sadanju Budlbinu da joj zameni nekom novom. On ree do mjoj, kako^
sada stvar stoji, njen najdtui ivotni put daje etrdeset dve godine ivota, a onaj
najkrai dvadeset dve, i da su oba prepuna tuge, glladi, siromatva i bola. Jedino to bi
mogao da pobolja bilo bi to to bi omoguio da tokom sledea tri mkmta preskoi jednu
izvesnu kariku njenog sadanjeg suidbinskog lanca, pa nas uipita da li to da uini. Bilo
je toliko malo vremena da o tome odluujemo, da smo se prosto izbezumili od
uzibuenja; dok smo doli k sebi i upitali ga za pojedinosti, Satana nam ree da e rok
istei za nekoliko sekundi, te mi graknusmo: Uini to!
Gotovo je, ree om; trebalo je da ona skirene u druigu uliou, ali sam je ja vratio i to
joj je izmenilo sudbinu.
87
ta e se sada desiti sa njoin, Satano? " To se ve deava. Ona se prepire s Fieroon,
onim tkaem.. U svom besu Fier e odmah uiniti ono to ne bi uinio da nije izbila ta
svaa. Fier je bio prisutan kada je ona nad telom svoga deteta hulila na boga.
ta e on uiniti?
On to upravo sada ini potkazuje je. Za tri dana oma e biti sjpaljena na lomai.
Nas dvojica zanemasmo; sledili smo se od uasa, jer da se nismo meali u njerm sudbinu,
ne bi je snala ta uasna smrt. Satatna primeti te nae misli i ree:
To to vi mislite potpuno je ljudlsko to jest gluipo. Za nj<u je ovako mnogo bolje.
Otii e u, raj bilo kad da umire. Ovam ranom smru ona dobija dvadeset devet godina
raja vie nego to joj je bilo odreeino i time izbegava dvadeset devet godina bede ovde,
na zemlji.
Trenutak p<re toga gorko smo se zaricali da od Satane vie neemo traiti usluge za
svoje prijatelje porho nam se inilo da on ne zna. drugi nain kako bi nekome uinio
dobro sem da ga lubije; ali sada je taj sluaj sasvim drukije izgledao, pa smo ,bili
zadovoljni onim to smo iuimili i, mislei na to, bili smo presreoni.
Malo posle toga zabrinuih" se za Fiera, pa bojaljivo upitah: Satano, da li ovaj
doigaaj menja Fierovu Eudbinu?
Da li je inenja? Pa, naravtno da je menja. I to iz osnova. Da maloas nije sreo gospou
Brant, on bi umiro sledee godine u trideset etvrtoj godini starosti. Ovako e dogurati
do devedesete i, po ljudjskim, merilima, proivee sasvim ugodan ivot. i bie imuian.
Bili smo veoma zadovoljmi i gordd ovim to smo uiinili za Fiera, pa sino oekivali da
e i Satana isto to osetiti; ali on tome uopte nije pridavao znaaja i nama bi nelagodno.
Oeki
vali smo da neto kae, ali on to ne uini; i s toga, da bismo ublaili svoju zabrinutost,
morali smo ga upitati da li e ta pomiiititi Fierovu sreu. Satana razmisli treniutak o
tom pitanju, pa onda oklevajui ree:
Pa, da vidite, odigovor Jia to pitaaije nije ba jednastavan. Prema nekoliko njegovih
ranijih moguih sudbina trebalo je da on dospe u raj.
Nas dvojica se zigranusmo. Oh, Satano! A prema ovom . ..
De, de, ne oajavajte. Vi ste iskireno pokuali da mu uinite dobrp; pa neika vam to
bude uteha.
Oh, Gospode boe, to nas ne moe uteiti. Trebalo je da nam kae ta inimo, pa ne
bismo tako postupili.
Nae jadanje ne ostavi na njega nikakav utisak. On nikada nije osetio ni bol ni tugu i
stoga nije imao prilike da uvidi kako je to strano. O njima je imao samo teorijsko
znanje to jest, znao ih je razumom. A to, naravno, nije nita. O tcnme se bez
iiskuistva ne moe iinati nita sem neodreenog i nepotpunog pojma. Mi gmo na sve
naine pokuali da inu objasniiruo uasnu nesreu do koje je dolo i kako smo i mi zibqg
toga u stranom poloaju, ali izgleda da on to nikako nije mogao shvatiti. Ree da
smatra kako uopte nije vano kuda e Fier dospeti; u raju nee nedostajati, jer ih je
tamo ionako mnogo. Pokuali smo da ga ubedimo kako i on treba da uvidi da je
potpuno promaio sutinu pitanja, te da je Fier i nifco drugi onaj koji treba da odliui
je li to vatno ili nije; ali isvi nai napori bili su uzaludni; ori ree da ne mari za Fiera
> ima jo mnogo drugih Fiera na orvome svetu.
Posle nekoliko trenutaka Fier proe s druge strane drufma i nama bi rnuika i pomuti
nam se u glavi kad ga ugledasmo; setili smo se u
89
asne Sudbine koja ga eka i da smo mi uzrofc svemu tome. A on nije ni slutio ta se s
njim dogaa! Po njegovom ivahnom karaku i krepkom dranju moglo se videti da je
veoma zadovoljan samim sobom to je naneo zlo jadnoj gospoi Brant. Stalno je
pogledao preko ramena, kao da neto eka. I, zaista, uskoro se u pratnji pandura pojavi
goispoa Brant, vezana u lance koji sui zveketali. Za njom je naila rulja koja je urlala i
vikala: Bogohuilnice i bezbonice!; u toj svetini bilo je njenih suseda i prijatelja iz
sremijih dana. Neki su pokuavali da je udare, a panduiri se nisu ba previe tradili da
ih u tome sprefie.
Oh, sprei ih, Satano! Taj vapaj aiam se ote iz grla pre nego to stmo se setili da on ne
bi mogao da ih prekine ni za trenutaik a da im sasvim ne izmeni ivotne sudMne. On
dunu malo na njih i rulja stade da se tetura, posre i da mlatara mkama; onda se rasu i
razbea na sve strane ttrlajui kao od nepodnoljivog bola. Tim dahom Satana je
svakome od njih slomiio po jedno rebro. Ne mogasmo a da ne uipitamo da li je to
izmenilo njihove sudbine.
Da, potpuno ih je dzmenilo. Neiji ivot se produio, a neiji opet skratio. Nekolicina e
ijsled te izmene imati koristi na razme naine, ali samo ta nekolicina.it
Nismo ga pitali da li smo koga od njih usreili kao jadnog Fiera. To nismso eleli da
znamo. Potpuno smo verovali u Satanmu elju da nam uini dobro, ali snao gubili veru
u njegovo shvatanje dobrog. U to vreme poela je da bledi i naa ogromina elja da
pogjeda nae sudbine i da nam predloi izmene koje bi nam osigurale bolje ivote;
umesto toga javie se nove elje.
Dandva celo selo je uabueno govorilo o sluaju gospoe Brant i o tajanstvenoj nesrei
koja je snala rulju, pa je sudnica na dan
90
njenog suenja bila prepuina. Da je hulila na boga, lako je dokazano poto je ponovila
sve one strane rei i kazala je kako nee da ih porekne. Kad su je upozorili da time svoj
ivot dovodi u opasnost, ona ree da slobodno mogu da joj ga uzmu, i da e ona zbog
toga biti zadovoljma poto ne eli da ivi, jer e radije iveti u venoim prokletstvu, u
paklu, sa pravim avolioma nego sa ovima u iselu koji su daleko gadniji. Optuili su je
da je vraanjem polomila ljudima rebra i upitali su je da li je vetica. Ona im>
podrugljivo odgovori:
Nisam. Kad bih imala tu mo, zar niislite da bi i jedan od vas, svetih licemera, iveo ma
ipet minuta? Znajte da ne bi; sye bih vas smodila. Objavite presudfu i pustite me da
idem; dosta mi je vaeg drutva.
I tako su je proglasili krivom, izoptili je iz crkve, oneimoguili joj da uiva u nebeskim
radostima i oBudili je na veni oganj pakla; bnda su je obukli u haljinu od gnuibe
tkanine i predali je svetovnim vlastima, pa su je od veli na tng, a za to vreme zvona su
tuno i i teko brujala. Videli smo kad su je lancima privezali za stub i kako se u vazdufa
die prvi pramen plaviastog dima. Tada se tvrd izraz na njenom liou omeka i ona
pogleda u zbijenu svetinu pred sotoom i blago ree:
Nekada simo se zajedno igrali, davno, daVino, dok smo jo bili nevina deica. Zbogi
toga vam pratam.
Tada smo otili i niisimo videli kako je plamen prodire, ali smo uli fkrike iafco smo
prstima zaepili ui. Kad se krici vie nisu iuli, znali sm da je u raju, upnkos tome to
je izoptena iz crkve; zato smo se radovali njenoj smirti i nisino alili to smo doveli do
toga.
Jednog dana, malo posle toga, Satana se opet pojavi. Uvek smo ga iekivali, jer ivot
nikada
91
nije bio sumoran kad bi on bio uz nas. Naao nas je u umi, na cmom istom mestu ma
kome smo ga prvi put sreli. Kao i svi ostali deaci i mi smo traili razonode, pa smo ga
zamolili da izvede neku predstavu za nas.
Dobro, ree on; da li biste eleli da vidite istoriju napretka ljuidskog roda i razvoj
anoga to ovek naziva civilizacijom?
Odgovorismo da elimo.
On samo pormisli i pretvori to mesto u Edensfci vrt i mi uigledaismo Avelja kako se moli
pired rtvenikom; malo zatim naie Kain kaji se uputi ka njemu sa batinom u ruei; on
nas, izgleda, uiopte nije primeivao, i stao bi mi na noigu da je nisam poomakao. Kain
se bbrati svome bratu na jezikur koji mi nismo razumeli; onda se trazbesni i stade da
ptreti, a mi, znajui ta e se dagoditi, okrenusmo za trenutak glavu; ali uli smo tresak
udaraca, i krike i jeaiije; zatim nastade tiina i onda videsmo Avelja, koji je leao u
lokvi krvi i izdisao, a Kain je stajao nad njim i gledao ga osvetoljubivo i ne kajui se.
Orcda nestade tog prizora i zatim videsmo dugi niz neznanih ratova, ubistava i pokolja.
iPosle smo videli Potop i Nojev koveg kako kao orahova ljuska poigrava na talasima
vodene stihije, a u daljini, iza kinog zastora, maglovito su se nazirale visoke gore.
Satana ree:
Napredak vaeg roda nije bio kakav j.e trebalo da bude. Evo jo jedne prilike da
okrene list.
Prizor se promeini i mi ugledasino Noja, saisvim pijanoig od vina.
Posle toga ugledasmo Sodomu i Gomoru i pokuaj da se tu pironau dvatri estita
ooveka, kao to Satana oibjasni. Zatim se pred nama ukazae Lot i njegove keri u
Peini.
92
Onda videsmo jevrejske ratove i pobednike kako kolju pireivele i mjihovu stoku, i kako
poteuju ivot mladim devojkama, a posle ih dele meu sobom.
Pofom se ukaza Jael; videsmo je kako se uunja u ator i zari bode u slepoonicu svom
uisniuloin gostu; tome smo bili toliko blizu da smo, kad je krv ikrrula i stala ouriti u
crvenoim potoiu ka naim nogama, mogli u nju zamoiti ruke samo da smo to hteli.
Videli smo i egipateke bojeve, grke bitke, rimske ratove, pa grozno natapanje tla
krvlju; pa smo gledali kako su Rimljani prevarili Kartaginjane i uaisni prizor pokolja
toga neustraivoig naroda. Videli smo Cezarov upad u Britaniju, ne zibog toga to su
mu.ti varvairi naneli neko zlo, nego zato to je udeo za njihovom zemljiom i eleo da
njihove udovice i siroad obdari blagoBlovima civilizacije, kako nam objasni Satana.
Potom se rodilo hrianstvo. Onda su pred nama, jedan za drugim, hurjali vekovi
Evrope i vieli smo ikako hrianstvo i civilizacija, ruku pod ruku, stupaju kroz ta
stolea ostavljajui za sobom glad, smirt, pusto i druge znake napretka ljiudske rase,
kao to primeti Satana.
I neprestano smo gledali ratove, jo ratova i jo vie ratova, po celoj Eviropi, po celom
svetu. Katkad ziboig linoig interesa kraljevskih porodica, ree Satana, a katkad da
bi se satro neki nemoan narod; nijedan napada nikada nije zapoeo kakav rat iz nekih
asnih i potenih pobuda ne, u istoriji vaeg roda takvog rata nije bilo.
Eto vam, ree Satana, videli ste svoj napredak do danainjeg dana i morate priznati
da je sjajan na svoj nain sjajan. A sada treba da vain prikaem budunost.
93
Onda nam pokaza pokolje u kojima su na jo daleko straniji nain i sa jo razornijim
ratnim mainama od onih koje smo videli unitavani ljudski ivoti.
Vidite, ree Satana, stalno ste napredovali. Kain je svoj zloin. izvrio batinom;
Jevreji su ubijald dilitima i maevima; Grci i Rimljani dodali su zatitne oklope i
vetine vojnikoig ustrojstva i taktike; hrianin je dodao puke, topove i barut, a
sledeah nekoliko vekova on e tako silno ucnaprediti smartonosno dejstvo svojih oruja
za ubijanje da e svi ljudi priznati da bi rat ,bez hrianske civilizacije do sudnjeg dana
ostao samo jedna bedna triarija.
Kazavi to, on stade bezduno da se smeje i da se ruiga ljiujdskom rodu, preimda je
znao da nas je ono to je rekao uiasno siramotilo i vrealo. Niko drugi osim jednog
ainela ne bi mogao tako da se ponaa; ali patnja njima nita ne znai; oni ne znajiu ta
je to, osim po ouvenju.
Sepi i ja smo vie puta smerno i bojaljivo pokuavali da preobratimo Satanu, ali kako
je on na to samo utao, to njegovoi utanje shvatali smo kao meku virstu ohrabirenja;
ali te njegove rei su pokazale da na <njqga nismo ostavili duibok utisak. Ta pomisao
nas je rastuila, pa smo hvatili kako misionar mora da se osea kad uvidi da su propale
sve nade koje je gajio. iSvoju tugu smo zadrali u sebi znajui da sad nije trenutak da
nastavimo svoje pokiuaje.
Satana najzad prestade oporo da se sineje, pa ree: To je izvamredan napredak.
Tokom petest hiljada godina nastalo je petest civilizacija koje isu cvetale i svojim
bljeskom ushiavale ljude, pa su onda izbledele i nestale; nijedna od njih, osim
poslednje, nikada nije izimislila neki pogodan i razorain nain za
94
ubijanje ljudi. Sve su se trudile, su mogle poto je ubijanje glavna ljudskog iroda i
najraniji dogaaj u istori; oveka ali samo hrianska civilizacija postigla je uspeh
kojim moe da se ponosi. Kroz dva do tri veka bie jasino da su sve sposobne iiibice ba
hriani; tada e se bezbonici kolovati kod hriana, ali ne zato da bi stekli njihovu
veru, ve njihovo oiruje. Turin i Kinez kuipovae toomje da njime ubija misionare i
svoje preobraene zemljake.
Sada je Satanino pozorite opet po&elo da radi i pred oima su nam se izmenjali narod
za narodom, u toku dvatri veka; bila je to silna povorka, beskrajna povorka koja je
mahnitala, borila se, valjala se u moru krvi, guila se u dimu bojeva fcroz koji su zastave
bliistale, a orveni mlazevi sevali iz topova; i stalno smo sluali (grmljavinu topova i jauke
onih koji su umirali.
I emiu sve to vodi? upita Satana zlobno se cerei. Ba niemiu. Time nita ne
dobijate; uvek stiete tamo odakle ste poli. Tokom milion godina ljudski rod se
jednolino razmnoavao i jednolino ponavljao tu otunu glupost zbog ega? To
nikakva rnudsrost ne moe da odgonetne! Ko od toga ima koristi? Niko, osim nekoiicine
bednih vladara i vlastele, koji otimaju vlast i koji vas preziru; koji bi se gnuali od vaeg
dodka; koji bi vam zalurpili vrata pred nosom kada biste hteli da ih posetite; kojima
robujete, za koje se borite, za koje umirete i ne stidite se toga, ve ste gordi; ije vam
postojanje stalno nanosi uvrede, a vi se plaite da se iisprotivite tome; koji su prosjaei i
ive od vae milostimie, a prema Vama se ipak ponaaju kao dobrotvori prema
prosjaku; koji vam se obraaju jezikom gospodara prema sunju, a kojima vi
odgovarate jezikom suinja prema gospodaru; koje na re
95
ima olboavate, dok u srcu ako ga imate sami sebe zibog toga prezirete. Prvi
ovek bio je licemer i kukavica, i te vrline jo nisu nestale u njegovim potomcima. To je
temelj na kome su izgraene sve civilizacije. Pijmo za mjihovo ovekoveenje. Pijimo
za njihovo uveavanje! Pijmo za ... Ctada on opazi na naim licima koliko smo teko
uvTeeni, pa ne doviri tu reeniou i prestade da se podsmeva, sasvim se promeni i
blago ree: Ne, piamo u <nae zdravlje i mainiuemo se civilizacrje. Vino koje je po
mojoj elji stiglo iz vasione u nae ruke zemaljsko je i dovoljno dobro za tu zdravicu; ali
bacite te ae; uz ovu zdravieu piemo vino kakvog na ovom svetu jo nikada tnije
<bilo. Mi posluasmo,, podigosmio ruke i pirihvatismo nove pehare koji sletee iz
vazduiia. To su bili divni vitki pehari, nainjeni od materijala koji nikad u ivotu nismo
videli. Izgledalo je kao da se ti pehairi lelujaju, kao da ive; a izvesno je da su se
boje na njkna lelujale. Te boje su bile blistave, presijavale su &e u svim tonovima i
nikako nisu mirovale, ve su klizile tamoamo u "buijinim talasima koji su se
sustizali, prelamali, pa se rasptrskavali u nenom i arobiiom vatrometu boja. Cini
mi se da je to najvie liilo na opale koje nose talasi i koji bljete svojim sjajnim
plamenom. Ali vino u tim peharima ni sa im se ne moe porediti. Pili smo ga i osetili
neko udno i arobno ushieraje, kao da nam je raj prostrujao telima, a Sepiju zasuzie
oi i on pobono ree:
Jednoga dana i mi emo stii tamo, a onda ...
On potajno pogleda u Satanu, i verujem da se nadao da e Satana kazati: Da, biete
tamo jednog dana, ali Satana je, izgleda, mislio na neto drugo i ine ree nita. Uasnuh
se zbog toga, jer sam znao da je on to uo;
96
nita, bilo to izgovoreno ili ne bilo, nikad njemu nije promaklo nezapaeno. Jadni Sepi
bio je zbunjen, pa^i ne zaviri ono to je hteo da kae. Pehari se digoe i vioue se u
nebo, kao tri blistava sunaca, i iezoe. Zato nisu ostali? Uini mi se da je to lo znak i
ja se rastuih. Da li u ikad vie videti svoj pehar? Da li e Sepi ikad vie videti svoj?
9
Divna je bila mo koju je Satama imao nad vremenom i nrostoroin za njega to dvoje
kao da nije ni postojalo. On ih je nazivao oveikovim izmiljotinama i govorio1 je da su
to izvetaenosti. Mi smo s njim esto odlazili u najudaljenije krajeve zemljine kugle i
tamo smo ostajali nedeljama i mesecima, premda smo, u stvari, skoro uvk bivali
odsutni samo deli sefeunde. asovmik je tako ipokazivao. Jednog dana se ljmdi u
naem selu uzbueno uiskomeae zato to se kolmisija za vetice bila uplaila da optui
astrolqga i domainstvo! oca Petera, ili uopte bilo koga sem sirotinje i naputenih ljudi,
te izgubie strpljenje i na svoju rufcu se dadoe u lov na vetice i poee da gone jedinu
plemenitu gospu koja je bila poznata po obiaju da lei ljude avoljim majstorijama. to
jest da ih okuipa, da ih opere, pa da ih neguje, umesto da im puta krv i da ih dobro
proisti uz pomo betrberina iscelitelja. Ona je beala niz dnum, inulja je za njom
uorlala i psovala; goispa je pokuavala da se skloni u neku kuu, ali su joj svi zatvarali
vrata pred noisom. Gonili su je vie od pola sata, a mi smo ih pratili da to vidimo i
najzad ona, iscrpena, pade i ruilja je uhvati. Odvukoe je do jednog drveta i prebacie
ue preko grane, pa stadoe da ptrave ornu; za to vreme
7 Taj ainstveoi stranac 97
nekolicina ju je drala, i ana je plakala i preklinjala, a njena imlada arka sve je
to.gledala jecajui, ali od straha nita nije smela ni da kae ni da uini.
Obesili su gospu, a i ja sam bacio kamen na nju iako sam je u sebi alio; ali svi su bacali
po koji katnen i isvako je motrio onoga pored sebe; da nisam postupio kao o&tali, to bi
bilo zapaeno i o tome bi posle igovorili. atana prasnu u smeh.
Svi koji su bili u blizini okrenue se ka njemu zgranuti i nimalo zadovoljni. Satana se
nasmejao u zao 5as, jer su ga zbog njegovog slobodnog i podiimgljivag ponaanja i
njegove natprirodne svirke svi u selu gledali s podozrenjem, a annogi su potajno bili
pTotiv njega. Tada mu se obrati krupni kova, podiui glas da bi ga svi mogli uti:
emu <se vi to amejete? Odgovarajte! Sem toga, molim vais da ovom skupiu,
objastnite zato niste bacili kamen nia ovu veticu?
Jeste li siguirni da nisam bacio kamen?
Jesain. Ne pokuiavajte da se izvuete, drao sam vas na ku.
I ja i ja sam video da miste to ninili! uzviknue jo dvojica,
Tri svedoka, ree Satana: {Miler, kova; Klajn, meearov momak; Fajfer, tkaev
kalfa. Tri najobinija laova. Hoe li jo ko da se javi?
Nije vaino kna li druigih koji su vas gledali ili nema, i nimalo oije vano ta vi o nama
mislite sasviim je dovoljno svedoenje nas trojice da bismo svrili s vama. Ili ete
dokazati da ste se bacili kamenom ili vam se loe pie.
Tako je! povika svetina, pa nagrnu prema Satani, koji je sada bio u sreditu panje.
A najpre mi odgpvorite na ono drugo pitanje, viknu kova uivajui u tome to
98
govori u, ime svih i to je jtmak dana. Zato ste se smejali?
Satana se osmehnu i ljubazno odgovori: Zato to sam gledao kako tri kufcavice
kamenuju gospu koja uimire, a i sami su tako blizu smrti.
Sujeverna isvetina zaprepaeino ustuknu i zastade joj dah. A kova, toboe odvano,
ree:
Hahaha. Sta vi zmate o tome?
Ja? Ja znam sve. Po zanimanju sam gatar, pa sam pogledao u dlanove vas trojice a i
u dlamove nekih drugih kada ste digli ruke da kamenujete ovu enu,. Jedan od vas e
umreti za ^iedelju dana od sutra; drugi e umreti noais, a trei e iveti jo samo pet
minuita < eno vam aBovnika, pa gledajte!
To izazva isenzaciju. Svetina preblede i smesta se okremu prema asovniku. Mesar i tka
kao da se izmenada razbolee, ali kova prikupi svu hraibrost i uzbueno ree:
Za prvo predskazanje nemamo dugo da ekamo. Ako se to ne dogodi, vi, gospodine
moj, neete iveti ni pun minut posle tog[a, ja vam to obeavam.
Niko nita ne ree; isvi su netrernice i nemo znrili u asoviniik. Kada prooe etiri i po
minuta, kova iznenada duiboko udahnu, pritisnu rukama sirce i jeknu: Vazduha!
Mesta! pa poe da pada. Svetina UBtukmu, ftiko ne prie da mu pomogne i on se kao
klada stropota mrtav na tlo. Ljudi su blenuli u njega, pa u Satainu, pa jedni u druge;
utsne su im se micale, ali niko ni re ne izusti. Onida Satana ree:
Trojica su videla da ja nisam bacio kamen. Moda ima jo nekog; samo neka se javi.
Rulju uhvati panika i nnnogi se, mada niko ne odgovori na to pitanje, besno okomie
jedan na drugoga viui: Ti si kazao da nije bacio. a na to su drugi odgovarali: to je
la i ja u te ,. 99
naterati da je polie! I tako se zaas estoko i buno potukoe! udarali su i mlatili
jedan drugoga, a usred te guve bila je jedna jedina ravnoduna osoba ona mrtva
gospa obeena na konopeu, osloboena svih tegoba, smirene due.
Mi tada odosmo odatle, a meni je bilo teko na sroui sam sarii sebi igovorio: On je
rekao da se smejao njima, ali to je la smejao se meni.
On se iia to jponovo nasmeja i ree: Da, smejao sam se tebi, jer si, strahujui ta e
drugi za tebe da kau, kamenovao <xm enu, premda si se u srou gnuao zbog svega
toga ali ja sam se ismejao i ostalima.
Zato?
Zato to je njihov sluaj isti.
Kako to misli?
Pa vidi, tamo je bilo ezdeset osam ljudi, a ezdeset dvojica nisu elela da bace kamen,
kao ni ti.
Satano!
Oh, to je celacelcata istina. Znam ja tvoj rod. Sainjavaju ga ovce. Njime vladaju
manjine, a Tetko* kad ili nikad veina. Ljudi potisku/ju, svoja oseanja i verovanja i
slede onu nekolicinu koji diu najveou buku. Katkad je ta buna nekolicina u pravu, a
katkad nije; ali gomila je uvek slua. Ogromna veina ljudi, divljih ili civilizovanih,
potajno su dobroduni i usteu ise da nanose bol svojoj sabrai, ali se ne uisuuju da to
pokau u prisustvu ove nasrtljive i nemilosrdne inanjine. Pomisli kako je to. Jedno
idoibroduno stvorenje uhodi drugo i pazi da ono odano pomae u nepravdama zboig
kojih se obojica uaisavaj.u. Govorei kao strunjak, znam da je devedeset devet odsto
tvoje sabrae bilo u sebi svim srcem protiv ubijanja vetica,, kada je aica pabonih
ludaka, jo u davnoj prolosti, prva poela da raspiruje tu glupoist. A znam da 5ak 100
\
i danas, posle tolikih vekova predrasuda koje su se prenosile s oca na sina i posle sveg
toga glupog uenja, tek svaki dvadeseti ovek zaista iz nekog ubeenja ujestvuje u
muenji; vetica, Pa, ipak, sudei po apoljanjem izgledu istvari, svi inrze vetice i ele
da ih ubijaju. Jedinoga dana ustae aica ljudi na rugoj strani i dii e jo veu bulku
moda e to ueiniti saimo jedan smeo ovek, iji e glas odluno zagimeti i za
nedelju dana sve ovice e se preokrenuti i poi e za njim, lov na vetice e se iznenada
zavriti.
Kraljevstva, plemstva i vere, sve to poiva na tome ogrommom nedostatku vae rase, na
nepoverenju svakoig pojedinca prema svome blinjem i na elji svakog oveka da, zbog
bezbedinosti ili udobnosti, drugl o njemu dobro misle. Te ustanove e uvdk postojati,
uvek e cvetati, uvek e vais ugnjetavati, vreati i poniavati, zato to ete vi uvek biti i
ostati robovi manjine. Nikada nije bilo zemlje u kojoj je veina naroda bila u dnu due
odana ma kojoj od ovih ustanova.
Nije mi bilo milo da sluam kako na rod naziva ovcama, pa rekoh da mislim kako nije
tako.
Ipak je to istina, jagnje moje, ree Satana, pogledajte sami sebe u ratu kakve ste
ovce i koliko ste smeni!
U ratu? Zato?
Nikad nije bilo pravednog rata, nikad kakvog oasnog od strane podstrekaa na rat.
Ja mogu da gledam unapred, i od tog pravila bie, tokom svih tih vekova, svega nekih
est izuzetaka. Buna a&ica po obiaju iz sveg glasa e traiti rata. Oni sa
postolja e se obazrivo i oprezaio usprotiviti u poetku; ogromna beslovesna veina
naroda protrljae sanjive oi i pokuae da razume zato treba da bude rata i rei e.
101
iskreno i uvreeno: Rat je nepiravedan. i neastan i nije nam potreban. Onda e ona
aica ljudi povikati jo glasnije. Nekoliko potenih ljoidi, na suiprotnoj strani,
dokazivae i iztnosie razloge protiv rata, reju i perom, i u poetku e ih sluati i
pljeskae im; ali to nee potrajati dugo; oni drugi e ih nadvikati i uiskoro skupovi
protiv rata bie sve manji i prestae da budu omiljeni. Nee proi dugo vremena i
videete ovo eudo: govornike e kam.enicaima oterati sa postolja, a slabodu govora
uguie rulje pomahnitalih ljudi, koji, potajino, u (sebi, miisle isto ono to i kamenovani
govorinici kao i ramije ali se ne usuuju, da kau kako su istoig miljenja. I tada
e celi narod oni sa postolja i svi ostali prihvatiti ratni pokli i urlae. dok ne
promuknu, i jurnue na svakoga potenog oveka koji se usudi da otvori uista; a uiskoro
e takva usta i prestati da se otvaraju. Zatim e dravnici izmisliti otrcatne lai, ofcrivie
napadnuti narod i svi e biti ushiesai tirh izmiljotinama, koje im umiruju neistu
savest, pa e ih vredno prouavati i odbijae da ispituju bilo kakvo opovrgavanje tih
lai; i tako e se, malopomalo, eovek ubediti da je rat pravedan i hvalie boga z;bog
zdravijeg sna poisle tog smenog i besinislenog samoobrnanjivanja.
10
Otada je prolo minogo dama a Satana se nikako ne pojavi. Bez njega je ibilo dosadno.
Ali astrolog, koji se vratio isa svoga izleta na mesec, hodao je po selu, izazivao javno
mnenje i s vremena na vreme, onda kad bi neki ogoreni pirotivnik vetica uigrabio
sigurnu priliku* da to neopaeno uini, pogaala bi ga pokoja kamenica.
102
U meuvremerm su dve stvari dobro uticale na Ma>rget. Poto je Satana, koji je prema
njoj bio sasvim ravnoiduain, posle dvetri posete prestao da joj dolazi u kuou i time
uvredio mjen ponos, imalo je za posledicu to to je ona sebi stavila u zadatak da ga
odagna \z svog srca. Zbog vesti o raspuisnom ivotu Vilhelma Majdlinga, koje joj je
povremeno donosila stara Ursula, igirizla ju je savest zato to je uzroik tome toila
oijegova ljojfbomora na Satanu; i tako su sada te dve stvari istovremeno delovale na niu,
pa su joj, tako udruene, dobro koristile njeno interesovanje za Satanu poBtepeno se
hladilo, a interesovanj e za Vilhelma se zajgrevalo. Da bi se ona potpmio preobrazila,
bilo je jo samo potrebno da Vilhekn digne tglavu i uini neto ime foi ponovo
stekaonaklonost metana i o emu bi se prialo po selu.
Ta prilika ufcaza se sada. Marget posla po njega i zamoli ga da brani njenog ujaka na
pjredstojeem isuenju; njemu to bi veoma drago, pa prestade da pije i poe marljivo
da se priprema. Preimida je wedno radio i pripremao se, on se nije mniogo nadao u
uspeh, poto je sluaj oca Petera bio prilino beanadean. Mnogo puta je razgovarao sa
Sepijem i sa mnoni u svojoj kamcelariji i vrlo paljivo je ispitivao nae iskaze trudei se
da u toj plevi nae neka dragocena zrna ali, naravno, nije naao gotovo nita.
Samo kad bi Satana doao! Stalno sam mislio na to. On bi moigiao da smisli neki nain
da se opovrgnu optube protiv oca Pfetera, jer on je i rekao da e se to desiti, pa je
zacelo siguTnoznao kako to treba da se postigne. Ali dani su polako prolazili, a on se nije
pojavljivao. Ja, naravno, uopte nisam sumnjao da e optube porotiv oca Peteira pasti
u vodu i da e on biti srean do kraja ivota, poto je Satana 103
tako rekao; ali ipak sam znao da bih bio mmogo ispokojiniji kad bd on doao i rekao
nam kako to da izvedemo. Bio je ve gotovo dvanaesti as da se ocu Peterm ukae neki
spasonosni put ka srei, jer po selu se prialo da je on sasvim iisorpen zatvorom i ljagom
koja ga je titala i svi su izgledi bili da e presvisnuti pod teretom nevolja ukoliko ubrzo
ne doe spas.
Najzad doe i dan suenja i svet pohrli sa svih strana da to vidi i uje; daputovali su i
mnogi stranci iz udaljenih krajeva. Da, svi su bili u sudnici, osim optuenog. On je i
suvie oslabio da bi moigao podneti taj inapor. Ali Marget je bila pcrisutna; oma se
madala i bodrila to je bolje inogila. I novac je bio tu. Istresli su ga iz kese ma sto, i oni
kojima je to bilo dovoljeno uzimali su ga u >ruke, zagledali i milovali.
Sudija pozva astrologa da svedoi. Za tu priliku on je stavio na glavu svoju najbolju
kapu a preko ramena prebacio je najbolii ogrta.
PITANJE: Vi tvrdite da je ovaj novac va?
ODGOVOR: Tvirdim.
P. Kako ste doli do tog novca?
O. Naao sam kesu zlatnika na drumu kad sam se vraao sa jednog puta.
P. Kad se to dogodilo?
O. Pre vie od dve goddne.
P. Sta ste uinili s novcem?
O. Odneo sam ga kui i sakrio u tajno skrovite u svojoj zvezdari; nameravao sam da
naem vlasnika ako mi to bude polo za rukom.
P. Da li ste pokuali da ga. naete?
O. Tokom nekoliko meseci marljivo sam ga traio, ali bez uispeha.
P. A onda?
104
O. Mislio sam da ne vredi da i dalje traim sopstvenika, pa sarn bio naumio da taj novac
upotrebim za dovrienje krila doma za nahoad pri mukom i enskom samostanu.
Stoga sam izvadio novac iz skrovita i prebrojao ga da vidim jesu li isvi dukati jo tu. i
onda... ^ P. Zato ste zastali? Priajte dalje.
O. Zao mi je to sam pcrinuen da ovo kaem, ali upravo kada sam zavirio
prebrojavanje i vjraao kesu u skrovite, digao sam pogled i za leima ani je stajao
otac Peter.
Nekoliko prisutnih. prornrmlja: To je gadno, ali drugi im odgovoTie: Ah, pa on je
takva laovina!
P. Jeste li se zabrinuli zbog toga?
O. Nisam; tada o tome uopte nisam razmiljao poto je otac Peter esto isvraao kod
mene iznenada da bi traio da mu pomognem u njegovim nevoljama.
Marget sva poervene kad u kako astrolog drsko i lano naibeuije njenog ujaka da je
prosio; pogotovu se uzrujala to je to rekao ovek koga je ujak uvek smatrao varalicom,
i zato htede neto da kae, ali ise blagovremeno obuzda i nita ne ree.
P. Produite.
O. Najzad, ipak sam se plaio da priloim novac domu za nahoad i reio sam da ekaim
jo godinu dana te da naistavim svoje traganje. Kada sam saznao kako je otac Peter
naao zlatnike, bilo mi je veoma drago i nita nisam posumnjao; ni dandva posle toga,
kada sam doao kui i otkrio da je moj novac nestao, jo nita nisam stffinnjao, sve dok
mi se ne uinie veoma udne tri okolnosti u vezi sa cmim to je otac Peter naao.
P. Molim vas da kaete koje su to okolnosti.
O. Otac Peter je naao novac na stazi ja sam ga naao na putu. Otac Peter je
na105
ao iskljuivo zlatne duikate kao i ja. Otac Peter je naao hiljadu sto sedam dukata
tano koliko sam i ja naao.
Tim reima astrolog zavri svoj iekaz, koji je to je bilo oevidno ostavio snaan
utisak na sve prisuitne.
Vilhelm Majdling mu postavi nekoliko pitanja, a potom pozva nas, deake, i mi
ispriasmo svoju priu. Svi u sudnici ^su se smejali, a nas je bilo stid. I bez toga smo bili
vrlo potiteni poto je Vilhelm izgubio svu nadu, to se na njemu jasno videlo. Taj jadni
mladi trudio se koliko god je mogao, ali rou nita nije ilo u prilog; naklonost prisutnih
sada jaisno nije bila na strani njegovog klijenta. Sudu i svim metanima koji su bili tu
moda je bilo teko da poveruju u> iskaz astrologa poto su dobro znali njegov karakter,
ali bilo je skoro nemague poverovati prii oca Petera. Mi smo ve bili veoma utueni,
ali kada je astrologov advokat rekao da neima nameru da nam postavlja bilo kakva
pitanja jer je naa pria aia staklenim nogama, te da bi bilo svirepo da nas
piroiganja, svi se zakikotae; to je bilo skoro nepodnoljivo. Onida on odra kratak
podrugljiv govor i tako ismeja nau priu da je ona izgledala toliko smena i detinjasta,
nemogua i budalasta u svakom pogledu da svima navree suze na oi od silnog smeha;
najzad Marget vie nije mogla da se obuzdava, ve popuisti i gorko zaplaka, pa mi je bi
veoma ao.,
Tada opazih neto to mi uli hrabrost. Satana je stajao uz Vilhema! Koliko se on
razlikovao od Vilhelma! Satana je bio tako siguaran u sebe, u oima i u izrazu lica bilo
mu je toliko ivosti, a Vilhelm je izgledao tafeo uituen i pun briga. Nama dvojici
odlaknu kad ga videsino, jer smo pomislili da e Satana svedoiti i ubediti sudiju i ostale
da je crno belo, 106
a belo crno, ili ma koje druge boje koja mu se prohte. Pogleasmo unaokolo da vidimo
kakav utisaik je ostavio na ljude koji su doli sa strane, jer on je, znate, bio lep u
stvari arobno lep ali rijega niko nije ni primeivao; po tome smo znali da je
nevidljiv.
Advokat je zavravao syoj govor; u. tom trenutku Satana poe da sestapa u Vilhelma.
Stopi se s njim i nestade ga; tada, kad Satanin duh poe da gleda iz Vilhelmovih oiju,
opaziismo veliku promeinu.
Astrologov advokat zavri vrlo ozbiljno i dostojainstveno. On pokaza na novac i ree:
Pohlepa za novcem je koren zvakog zla. Tu, pred vama je taj prastari zavbdniik
postien sraniotom svoje poslednje pobede obeaenjem jednog svetenika
Gospodnjeg i njegova dva sirota maloletna pomagaa u tom zloinu. Kad bi samo
mogao da pirogovori, nadajmo se da bi morao priznati da mu je od svih njegovih
pobeda ova bila najpodlija i najalosnija.
On sede. Vilhelm ustade i ree:
Prema izjavi tuioca razumeo isam da je on ovaj novac naao ma putu pre vie od dve
godine. Ispravite me, gospodine, ako vas nisam dobro razumeo.
Astrolog ree da ga je Vilhelm tano shvatio.
I novac koji je tada naao nije docnije nikad bio van njegovog poseda, sve do jednog
odreenog datuma do poslednjeg dana prole godime. Ispravite ine, gospodine, ako
greim.
Zvezdoatac mahnu glavom potvrujui da je to tano. Vilhelm se okrenu Prema sudiji i
ree:
Ako ja dokaeim da ovaj novac ovde nije novac koji je astrolog naao, onda to nije
njegovo zlato, je li tako?
107
Pa, naravno, da nije; ali taj postupalk nije u skladii sa sudskom procedurom. Afco ste
imali takvog svedoka, vaa dunost bila je da nas o tome obavestite redoynim putesm i
da ga dovedete ovamo da. .. sudija ne dovri ta je hteo da kae i poe da se savetuje sa
ostalim sudijama. U meuviremenu onaj drugi advokat uzbuerao uistade i poe da se
buni protiv privoenja novih svedoka sada kad je piroces skoro ve zavren.
Sudije oluie da je njegov prigovor opravdan i da se stoga usvoji.
Ali nije re o novom svedoku, ree Vilhem. On je ve delimino bio ispitan. Govorim
o ovom novcu.
O novcu? Sta novac moe da kae?
Moe da kae da nije onaj koji je zvezdoatac jedanput imao u svome posedu. Moe da
dokae da prolog decembra nije postojao. To moe da dokae godinom koja je na
njernu utisniita.
A tako je i bilo! U sudnici zavlada vrhunac uzbuenja dok su advokat i sudije uizimali
dukate, ispitivali ih i uzvikivali. I svi su se divili Vilhelmovoj otroumjnosti to se setio
tog neoborivog dokaza. Najzad sudija opomenu prisutne da treba da se stiaju, pa ree:
Na svim dukatima, sem na etiri, utisnuta je ova godina. Sud izraava svoje iskreno
sauee optuenom i svoje duboko aljenje to je on, nelsreinom grekom, potpuno
nevin, bio izloen nezaslunim ponienjima u zatvoru i to je izveden pred sud. Suenje
je zavreno.
Tako je, dakle, novac ipak mogao da govori, iako je astrologov advokat mislio da ne
moe. Sudije ustadoe; skoro svi prisutni se odmah sjatie oko Marget da bi se s njom
rukovali i da bi joj estitali, a zatim se svi rukovae sa Vilhelmom i stadoe ga hvaliti;
Satana je izaao iz Vilhelma i stajao je poired njega 108
posmatrajui taj prizor s puno panje, a svet je sa isvih strana ptrolazio kroz njega,
uopte ne znajui da je on tu. A Vilhelm nije mogao da oibjasni zato se godine
utisnu^te na dukatima setio tek u poslednjem trenutku, a ne ranije; rekao je. da :mu je
to iznenada palo na pamet, kao neko nadahnue, pa je bez ikakvog dvoumljenja odmah
to i izjavio, poto je, iako nije pregledao dukate, nekako znao da je to istina. To je bilo
poteno od njeigia i sasvim mu je priliilo; n^ko drugi bi se pretvarao da je to ve ranije
smislio, ali da nije govorio o tome kako bi iznenadio protivnike.
Sada je Vilhelm izgubio neto od svog sjaja, ne mmogo, ali se ipak moglo primetiti da
mu je nestao onaj blistavi izraz u oima koji je imao dok je Satana bio u njemu. Taj sjaj
mu se povrati doinekle za trenutak, kada mu Marget prie i pohvali ga, pa stade da rnu
se zahvaljuje, ne mogavi da sakrije koliko se ponosi njime. Astrolog ode, nezadovoljan i
proklinjui, a Solomon Isak pokupi zlatoike i odnese ih. Sada ^u ti dukati zauvek pripali
ocu Peteru.
Satana je nestao., Pomislio sam da se on verovatno preneo u tamnicu da bi zatoeniku
saoptio ta se dogodilo; to se toga tie bio sam u pravu, Marget i mi ostali razdragano
pojurismo tamo to snno bre mogli.
A evo ta je Satana uinio: pojavio se pred sirotim sunjem i uzviknuo: Suenje je
zavireno i vi ste zauvek igosan kao lopov odlukom suda!
Od tog udairca starac poremeti razumom. Kada smo ttni stigli posle deset minuta, on se
razmetljivo epurio goredole po eliji izdajui nareenja painduirima i taniniarima,
nazivajui jednog gjavnim dvoraninom, drugog princom od toga i toga, treeg
admiralom flote, etvrtog glavnokomandujuim feldmaralom, pri109
ao je svakojake kojetarije i bio je srean kao ptica. Zamiljao je da je car!
Margaret mu se baci na grudi i goriko zaplaka, a i nama ostalinaa srce se kidalo. On je
prepoznao Marget, ali nije moigao da shvati zato ona plae. Potapa je po ramemi, pa
ree:
Ne plai, draga imoja; vidi da nismo sami a to ne prilii jednoj prestolonasledinici.
Reci mi ta ti je, pa emo to urediti; nema toga to car ne moe da uredi. Onda pogleda
oko sebe, pa ugleda. staru Umsulu kako keceljosm brie oi. To ga zibuni, pa je upita:
A ta je to s tobom?
Jecajui, ona mu objasni da joj je teko to ga vidi takvog. On trenutak razmisli o
tome, pa promrmlja kao za sebe: udna stara, ova udova vojvotskinja
dobronameirna je, ali uvek cmizdri i nikada nije u stanju da kae zbog ega to ini. To
je zato to ni sama ne zna zato.
Tada on opazi Vilhelma. Prine od Indije, ree on, nasluujem da ste vi taj zbog
ikoga je prestolonaslednica uznemirena. Ona treba da prestaaie da plae poto vam~ja
vie neu stajati na pu,tu; ona e deliti va piresto s vama; a oboje ete naslediti moj.
Eto, mila moja, je li ti to po volji? Sad moe da se nasmei zar tne?
On je milovao Manget i ljubio ju je i bio je tako zadovoljan samim sobom i svkna nama
ostalima da nije znao kako bi nas uisreio, pa stade da deli kraljevstva i tome sliono levo
i desno, a najmanje to je bilo ko od nas dobio, bila je kneevina. I tako, najzad, poto
smo ga ubedili da krene kui, on poe dostojanstveno; kad su ljudi koji su stajali du
diruma videli koliko mu godi da mu kliu, ugaali su mu do mile volje, a on im se
iblagonaklono klanjao i ljubazno osamehivao i esto pruao ruku govarei: Bog te
blagoslovio, narode moj!
110
To je bio najtuniji prizor koji sam ikada video. A Marget i Ursula su celim putem
plakale.
Kad sam se vraao kui, sretoh Satanu i pfebacih mu to me je obmanuo i slagao da e
otac Peter biti srean. Njemu to uopte nije bilo neuigodno i ree sasvim jednostavno i
mimo:
E, vidi, grei kad tako misli; ja sam ti kazao sutu istinu. Rekao sam ti da e on biti
srean do kraja ivota, i bie srean, jer e uvek misliti da je car; do poslednjeg dana e
se radovati i ponositi time. On je sada, a to e i ostati, jedini potpuno srean ovek u
itavoj ovoj carevini.
Ali na kakav si na5in to uinio, Satana, na kakav nain! Zar to nisi mogao uiniti a da
ga ne lii razuma?
Satanu je bilo teko naljutiti, ali mu tada prekipe:
.Kalkav si ti magarac, ree om. Zar si tako tup da do sada nisi ishvatio da je
nemogue uskladiti razium i sreu? Nijedan razuman ovek ne moe biti srean, jer je u
njegovim oima ivot stvarnost, te uvia koliko je taj ivot straan. Samo ludak moe da
bude srean, a i meu njiima rninogi nisu sreni. Srena je samo aica ludaka koja sebe
zamilja kraljevima ili bogovima, a oistali nisu nimalo sreniji od razumnih. Naravno,
nijedan ovek nikad nije sasvim pri zdravoj pameti, ali ja sam govorio o krajnostima.
Ovom oveku sam. oduzeo onu budalatinu koju tvoj rod Maziva raziumom; njegov
mratni ivot pretvorio sam u sjajnu bajku; vidi ta se dogodilo a ipak mi
prebacuje! Rekao sam da u ga zauvek uiniti srenim, a to sarn i uitnio. Uinio sam
ga srenim na jedini naein na koji ljudi mogu biti sreoni i ti nisi zadovoljan! Rekavi
to, Satana dubotko uzdahnfu, pa dodade: ini mi se. da je tvom rodu zaista teko
ugoditi. 111
Eto, vidite u emu je stvar. Izgjleda da on nije nao drugi nain da nekom uini uslugu
osim da ga ubije ili da ga pretvori u ludaka. Izvinio sam mu se kako sam najbolje znao;
ali u sebi nisam ba dobro mislio o njegovim p.ostupckna u to vreme.
Satana je obino govorio da na ro ivi ivotom stalne i neprekidne samoobmane.
Ljudski rod se od kolevke do groba zavarava laima i iTuzijama koje smatra stvarnim,
pa mu je stoga ceo ivot samo jedna obmana. Od dvadesetak vrlina koje zamilja da ima
i na koje je veoma sujetan, ljudski rod u stvari jedva da ima i jednu. On sebe smatra
zlatom, a u stvari je samo tu5. Jedanput, kad je Satana bio u tom raspdloenju,
spamenu jednu pojedinost smisao za alu. Tada se ja obradovah i stadoh da priam o
tome. Rekao sam da smisla za alu svakako imamo.
Eto, iz tebe je progovoorio tvoj rod! ree an. ovek je uvek spreman da se pretvara
da ima ono to nema i da u aici tuane praine vidi tonu zlatnog praha. Vi imate samo
jednu predstavu o ali i to1 je sve; i takav je sluaj sa svima vama. Svi vidite aljivu
stramu mnogih podlih i bezvrednih sitnica uglavnom irolkih iprotivreonosti,
nakaznosti, gluposti i budalatina koje izazivaju prostaki smeh. Njihove tupe oi ne
mogu da vide deset hiljada prvorazrednih smejurija koje postoje na svetu. Da 11 e ikad
doi dan kad e Ijudiski rod otkriti koliko su simene te detinjarije i da im se onda smeje
i da ih tim anftehom uniti? Jer ljudski rod, u svoj svojoj bedi, ima nesumnjivo samo
jedno zaista jako omje smeh. Mo, novac, ubeivanje, pireklinjanje, proganjanje
sve to moe da se digne protiv kakve ogromne obmane da je rnalo uzdrma malo
podrije, ,vek za vekom, ali samo smeh moe odjedanput da je raznese u paramparad.
112
i
Nita se ne moe odrati pred navalom smeha. Vi uvek neto petljate 1 borite se vaim
drugim orujem. A da li ste ovo ikada upotrebili? Ne; ostavljate ga da ga ra nagriza.
Da li ga i kao rod ikada upotrebljavate? Ne; nemate za to ni mudrosti ni hrabrosti.
U to vreme smo putovali, pa smo se zaustavili u jednoj varoici u Indiji i stali da
posmatramo kako neki fakir prikazuje svoje vetine pred grupom domorodaca. Bile su
to udesne vetine, ali sam ja znao da Satana vrlo lako moe da ga nadmai, pa sam ga
zamolio da im malo pokae ta on moe. Satana pristade i pretvori se u domoroca sa
tuTibanom na glavi i pojasom oko bedara; istovremeno je uinio da ja privremeno
razumem jezik tih Indusa, to je bilo vrlo paljivo od njega.
Fakir pokaza jednu koticu, stavi je u malu saksiju i nabaca rnalo zemlje i onda pokri
saksijicu krpom; kad proe jedan minut, krpa poe da se die; za deset minuta krpa se
podigla za jednu stopu; onda on skide krpu i pred nama je bilo malo drvo, sa liem i
zrelim voem. Prdbali sroo voe > bilo je sono. Ali Satana ree:
Zato pokriva saksiju,? Zar ne moe to izvesti tako da drvo izraste na sunevoj
svetlosti?
Ne, odgovori fakir, to niko ne moe da uradi.
Ti si samo obian egrt i ne zna svoj posao. Daj meni jednu koticu. Ja u ti pokazati
kako se to radi. On uze koticu pa upita: ta bi eleo da iz nje izraste?
To je kotica od trenje; naravno da e iz nje izrasti treanja.
Kojeta, to svaki poetnik moe da izvede. Hoe li da iz nje izraste stablo narande?
Oh, da! ree fakir i prasnu u smeh.
8 Taganstveni stranao Ho
A kako bi bilo da na njemu izraste i drugo voe osim naramdi?
Ako da bog! podsrnehnu se fakir i svi unaokolo se nasimejae.
Satana stavi koticu na zemlju, zatrpa je akom praine, pa ree: Rasti!
Stabljika naglo izniknu i poe da raste; rala je tako brzo da je za ciglih pet minuta
postala veliko drvo i mi se naosmo u njegovoj senci. Ushiani gledaoci zaagorie, a kad
pogledae u vis, ugledae udan i divan prizor, jer su grane oteale od voa ramih vrsta i
boja bilo je tu narandi, groa, banana, bresaka, treanja, kajsija i tako dalje.
Gledaoci odjurie po koipe i poee da beru voe; a narod se iskupi oko Satane i stade da
mu ljubi ruku, da ga hvali i maziva kraljem svih fakira. Vest o ovome odimah saznade
cela varo i svi dotrae da vide to rievieaio oudo i niko ne zaboravi da ponese
korpu, ali to stablu nimalo nije smetalo; novo voe je izirastalo isto tako brzo kako su
ljuidi brali; desetine, stotine ljudi punili su korpe, koliina voa na drvetu uvek je bila
ista. Najzad se pojavi neki stranac u belom plataieinom ogrtau i sa kapom sa irokim
titom protiv siuica na glavi, pa gnevno dreknu:
Odlazite odavde! ;Mar, dukele; to stablo je na mome zemljitu i, prema tome, moje
je.
Damoroci ispustie korpe na zemlju i pokorno se poklonie. I Satana se pokorno pokloni,
ovla dodirnu elo rukoim, kao i svi ostali, pa ree:
O, gospodara moj, molim te dopusti im da uivaju jedan sat : satno toliko, ni
trenutak due. Posle toga moe da im zabrani; i tada e ti ostati vie voa nego to
moete ti i cela tvoja zemlja da potroite za godinu dana.
Kad to u, stranac se razbesni i ipovika: Ko si ti, skitnioo, da se usuuje da deli
savete 114
boljima od sebe ta mogu, a ta ne motgti da ine! Rekavi to, Btranac zviznu; Satanu
tapom, a onda uiini jo jednu greku pa ga udari nogom.
U tom trenutku voe na granama istrunoi, lie se sasui i opade. Stranac je blenuo u
gole grame, po izrazu lica videlo se koliko je neprijatno iznenaen. Satana ree:
Dobro pazi na avo stablo, poto su njegov i tvoj ivot povezani. Ono vie nikad nee
doneti ploda, ali ako ga dobro neguje, dugo e iveti. Zalivaj |g;a svake noi jedanput
svakog sata to mora da radi ti; u tome te niko ne sme odmeniti i to ne sme da radi
danju. Ako propusti to samo jednom, samo jedne noi, stablo e umreti, a i ti isto tako.
Nemoj se vie vraati u svoju zemlju tamo nee stii; ne zakazmj iposla niti trai
razonode koje od tebe trae da nou izie van svojih vratnica to sebi vie ne moe
dopustiti; nemoj da iznajmdi ili da proda ovo zemljite to bi te stalo ivota.,
Stranac je bio gord ovek i nije hteo da moli, ali meni se inilo da bi to rado uinio. Dok
je on netremice zmrio u Satanu, ini iezosmo i naosmo se na Cejlonu.
Bilo mi je ao onog oveka, ao to Satana oije postuipio po svome obiaju i uibio toga
jadnog oveka ili ga pretvorio u ludaka. To bi bilo milosrdno. Satana u tu moju misao,
pa ree:
Uinio bih to da nije njegove ene koja me nije uvredila. Ona e uiskoro doputovati k
njemu iz Portugalije, njiihove domovitne. Ona je zdrava, ali nee poivetd dugo; ona
ezne da ga vidi i ubedi da se idue godine vrati s njom u Portugaliju. Ona e iunireti ne
saznavi da on ne moe da napusti ovo rnesto.
Zar joj on to nee kazati? 115
On? Nee on mikome poveriti tu tajnu; strahovae da je neko drugi ne ispria u snu,
pa da to uje sluiga nekog od njegovih portugalaca kada mu doe u goste.
Zar niko od domarodaca nije raziuimeo ta si mu kazao?
Niko od njih to nije razumeo, ali e se an uvek bojati da neki jesu. Taj strah e ga
progoniti zato to.je oon kao gospodar postupao s njima veoma svirepo. Sanjae da oni
seku to stablo. To e mu zagorati dane, a to se tie njegovih noi za to sam se ve
pobrinuo.
Rastuio sam se, _mada ne naroito mnogo, to on tako zlurado uiva u nevoljama na
koje je osudio Joga stranca.
Veruje li on u to to si mu kazao, Satano?
MiBlio je da mi ne veruje, ali pokolebao se kad je video da smo iezli. Pokolebalo iga
je i ono stablo koje je niklo tamo gde stabla nije bilo. Pa ona neverovatna i tajanstvena
raznovrsnost voa ono naglo suenje stabla i sve to ga je pokolebalo. Ma.ta mislio,
ma kako rasuivao, jedno je sigurno on e zalivati to stablo. Ali od sada pa do noi on
e poeti isvoj novi ivotni put sa predostronou koja e se mjemu initi virlo
prirodna..
ta to znai?
On e dovesti svetenika da iz stabla istera neaistivog. Vi ste talko ismean rod a to
i ne slutite.
Da li e an kazati sveteniku ta se dogodilo?
Ne, nee. On e kazati da je to dxvo stvorio neki fakir iz Bombaja i da eli da svetenik
istera neastivog iz njega, kako bi ono napredovalo i opet donosilo plodove. Svetenikove
molitve nee pomoi; Portugalac e onda odustati od te svoje zamisli i spiremioe kantu
za zalivanje.
116
Ali svetenik e spaliti stablo>. Znam to sigturno, inee ga an ostaviti.
Da, da se to dogaa bilo gde u Evropi, on bi spalio i oveka. Ali narod u Indiji je
civilizovan i to se nee dogoditi. Taj ovek e oterati isvetenika i negovati drvo.
Zamislih se za trenutak, pa rekoh: Satano, ini mi se da si ga osudio na teak ivot.
Srazmerno moda jesam. To zacelo nee biti uivanje.
Lutali smo iz jednog mesta u drugo po celom svetu, kao i do tada, a Satana mi je
pokazivao stotine oida od kojih je veeina na neki nain odraavala slaiboist i
beznaajnoBt naega roda. Sada je to inio svakih nekoliko dana ne iz kakve zlobe
u to sam siguran nego zato to ga je to, izgleda, zabavljalo i zanimalo, upravo kao o
bi zbirka mrava zabavljala i zanimala nekog prirodnjaka.
11
Satana je nastavio da nas poseuje i to je inio jo otprilike igodinu dana; najzad je
poeo da dolazi sve ree i ree, a onda se veoma dugo nije pojavljivao. Uvek kad bih ga
se setio OiSeao sam se usamljen i setan. Oseao sam da ga na mali svet sve manje
privlai i da moe svakoga aisa potpUino prestati da nas poseuje. Kad se najzad
jednog dana pojavio kod mene, bio sam presrean, ali to je kratko trajalo. Doao je,
kako ree, poslednji put da se oprosti sa minoim. Kazao je da treba da krene u druge
svetove u svemiru, da tamo treba neto da istrauje i da obavi neke poslove, te da e ga
to zadrati due nego to bih ja mogao da ekain na njegov povrataik.
Dakle, ti odlazi i nikad se vie nee vratiti?
117
Da, <ree on. Duigo smo drugovali i bilo je prijatoo prijatno i tebi i meni; ali sada
moram da odem i vie se nikada neemo videti.
Na ovome svetu, Satano, ali na drugom? Sigurno emo se isresti na drugom svetu.?
Na to mi an, sasvim miirno i ozJbiljno, ovako udno odgovori: Ne postoji drugi svet.
Neki tanani, divoni oseaj iz njegove due prostruja kroz mene, nosei neko neodreeno,
maglovito, ali blaeno oseoanje puno nade da su te neverovatne rei moda istinite da
ak mora da isu istinite.
Zar ti to nikad inije palo na pamet, Teodore?
Nije. Kako bi moglo? Ali kada bi to samo moglo da bude istina ...
To je istiaia.
Vihor zahvalnosti uskovitla se u rneni, ali neka sumnja ga zadra pre nego to se izli u
red i ja pramucah: Ali... ali ... ini smo videli taj druigi svet... videli sino ga u svoj
njegovoj stvatrnosti, i stoga ...
To je bilo priviesnje taj svet ne posto
ji.
Dah mi zastade od naibujale nade. frivienje? ... Pri...
Zivot je samo privienje, san.
To je bio grom iz vedira ndba. Boe blagi! Hiljadu puta sam, u svojim razmiljanjima,
pomislio upravo to!
Nita ne postoji; sve je samo san. Bog ovek svet sunce, mesec, beskonana
zvezdana jata sve je to isaai, samo san; mita od toga ne postoji. Nita ne postoji ositn
praznog prostora i tebe!
Mene!
Ali ni ti nisi ti ti nema tela, ni krvi, ni kostiju, ti si samo misao. Ni ja ne postojim i
ja sam samo san tvoj san, tvoreviina tvoje 118
mate. Za koji trenutafc e to sbvatiti; onda e me odagnati iz svojih privianja i ja u
nestati u nitavilu iz koga si me stvorio ...
Ja ve nestajem guibim ~se odlazim. Sad e se nai sam u beskonanom prostoru
da veno luta u toj beskrajnpj Samoi bez druga i prijatelja jer ti e ostati misao,
jedina misao koja postoji i (koju tvoja priroda ini neuigasivom, neunitivoim. A ja, tvoj
jadni sluga, otkrio saim ti tebe samog i oslobodio sam te. Sanjaj druge i bolje snove!
udno! uno je da to nisi naslutio ve odavno, ve pre mnogo godina, vekova, eona,
venosti! Jer ti si postojao potpuno sam, tokom svih venosti. Zaista, udno je to nisi
naslutio da su1 tvoj svet i sve u njemu samo snovi, privienja, izmiljotine. udno je jer
je sve to tako jasno i mahmito ludo i kao svi snovi to su: bog, koji isto taiko lako
moe da stvara dobru decu kao i nevaljalu, vie je voleo da stvori nevaljalu; on, ^cogi je
mogao svako od njih da uini srenim, nije stvorio nijedno sreno dete; on, koji je uinio
da ljudi grevito cene svoj gorak ivot, a ipak ga je tako krto skratio; on, koji je venu
sreou dao anelima, koji je niim niisu zasluili, a sada trai od ostale svojedece da je
zaslue; on, koji je anelima ,dao ivot bez bola, a ostalu svoju decu zasuo kletvom crnog
emera i groznih bolesti uma i tela; koji pria o pravdi, a stvorio je pakao; pria o
inilasru, a stvorio je pakao; pria o zlatnim pravilima i pratanju, umnoenom sa
sedamdeset puta sedam a stvorio je pakao; koji drugima ptia o moralu, a sam ga
nimalo nema; koji osuuje zloine, a sve ih sam ini; koji je svojevoljno istvorio oveka,
a onda odgovornost ovekovih dela pokuava da svali na plea samqg ovelka, uineisto
da tu odgovornost asno preuzme na sebe, gde joj je i mesto; i, najzad, sa svom tom
boanstvenam tupogla119
vou poziva tog jadnog i prevarenog roiba da ga oboava!.. .
Ti sada shvata da je sve to nemogue, osim u snu. Shvata da su to potpuno detinjaste
besmislice, glupe tvorevine jedne udbrazilje koja nije svesna svojih udi to jest, da je
sve to samo jedan san, koji ti sam stvara. Svi zinaci sna su tu i trebalo je da ih ve
ranije uoei.
Ovo to sam ti otkrio, istina je; bog ne postoji, a nemami svemira, ni ljudskog roda, ni
zemaljskog ivota, ni neba, ni pakla. Sve je to samo san jedan emean i glup Ban.
Postoji samo ti. A ti si isamo misao lutajua misao, beskorisna misao, misao bez
utoita koja usamljeno luta po praznim veonostirna!
On nestade i ostavi me prastravljena; poto sam znao i shvatio da je sve ono to je kazao
bila suita istina.
120
O PISCU OVE NOVELE
Nije fruido to je Ernest Hemiingvej doao do zakljuka da celokupna amerika
Mteratura poinje sa Markoni Tvenoim. Njegovo bekstvo u poistoloviinu, u prolost, u
bumor koji proinaa ali i prevazilaBi stvamost, u prilinoj meri podsea na
Hemingvejevo bekstvo od miisli u prosta zadovoljstva viirua, ena i miuevruih podviga.
U jednostavnom deklarativnom stilu velikog amerikog romasnsijera i humoriste valja
traM prauzore stilova koje su kasmje izgraili, pored Hemingveia, jo i Vila Kater,
ervud Anderson, pa ak ai D. D. Selinder, A Tajanstveni stranac, objavljen 1916,
dbelodaniio je injenicu da su Tvenovom glavoin vrljala shvatanja veoma slina onitna
koja su nagnala u prolost Hsnrija Adamsa, adnosno naiterala na oajanje Izgubljenu
generaciju Hemiingveja i Ficderalda.
Covek koga je Hauelz niatzvao Linkolmom nae literature, rodio se 30. novembra
1835. godine u selu Floridii, drava Montana, kao trei sdn Dona Marala Kllemenisia i
Dejne Lempton. Ve u dvanaestoj godini, mali Samjiued (tabo se zvao pisac koji e
kaisnije usvojifci pgeuidoinim Mark Tven) bio je prinuen da napusti kolu i sarn
dioprinese iizdravainju porodiice, jer mu je 1847. iznenada trauro otac. Bilo je. to u
HanifoalU, priobalskom miisisiipskom gradiu, ija se ivopisna topograffija jasno
nazite i kroz povesffl. o pmstolOivinama Toma Sojera 1 Haklberija Ftoa.
Samauel Klemens je proveo nebo vreme kao slovoslagaki egrt, i u tom zanatu postigao
vie nej;o sjajan uspeh. Radeoi u tampariji, zainteresovao se za itanje; itanje ga je
navelo na pfeanje najpre za list kdji je izdavao i uirfeivaonjegovStarijibratOrion.
121
a ona i za mcmine u diruigiin gradovima. U to doba poinju i njegova putovanja. Iao
je za tampanskiin hlebom u Sent Luis, Njujork i Filaelfiju da bi na kraju stigao u
Kibkak (Ajova), gde se ponovo zaposlio kod brata, koji je u meuvretmeniu bio
napustio Haniibal. Gaddne 1856. plafniraia je da krane u Junu Ameriku i da se tamo
obogati na Amazanskota kafcaou. Na tom putu trebalo je da ga deMmino finainE&ra
ktokafci nedeljnik, ali TVen niije dospeo dalje od Sinsinattja. RedaikoiSi je paslao
svega tri dopisa u naBtavoima, koji su 0bja.vl.tend pod naslovam Buistolovimie
Tomasa Defersona Snodgrasa i koji predstavljaju samo bezvredian, uzarak
pravincijsfcog movinarsitva.
Sledee godine, plove6i! za Nju Orlienz, mJjaidi Klemens se obufiio renoj pilotaii,
posiu1 koji je kasmije voleo da naziva sviojim univerzitetam. U svakom slu6aju,
sarvladao je jo jednu vetinu skopiainu sa sasvim preciznilm znanjima. Klemenis se
tako susreo sa jednam svetom prepunirn bojia i iznenaenja, nepredvidljdvih udi i
sunavih zahteva, svetam kojii je raa izvestan nain bio epitom Sjedinjenih Ameriokilh
Drava toga vremena i kojd mui je pruio terau za iivot na Misisipiju.
Kada je sa izbijainjem graanskog rata obustavljen saobraaj nia Misisipiju, Klemens
je morao da promeni zaniimanje. Pri tora je otknio novi: svet puistolovine; pridruio se,
naSme, jednoj dabrovoljakoj eti mladih entuzijasta koji nisu bilM sasvini naSisto aa
koga da se opredcsle. Ali uskoro potam, sit vojnikog ivota, uposlio se u graanstvu kao
sdkretar svog brata Orrona, koji je i sam bio Bekretar... teiriltorijatoog guvemera
Nevade. Godine 1861. braea su. napuistMa Sent Luis i kreniila na Zapad, u Karson Siti.
Neto od dogodovtina iz tog vremena 5uvano je, u humoristikom obliku, u
Tvenovoj literaturi. Budiui pisac se prekono oduevio za kopanje zlata, aii posle
vapijueg neuspeha u tam uizbudljivioim poslu, akrenuo se reportersikoim pozivu,
adluivi da se potpisuj? pseudommom jednog opskurnog misiislipsikog pilota (Mark
Tven, ina6e, znali dva hvate dutoine).
122
Najzad je poela njegova prava. kairijera. U dobar as, svakako, jer je za sotoiom ima
iekuistva kalkvim se mailo ko od piisaca mogao pohvaliti. Poto rdje raspolagao mekim
poeebnim knjieviniim naelliina, Klemens se u prvo vreme prilagodao zahtevSlmia
graniarskog novdinarstva, piui mahiam burlaske prepume aluzija na . savremene
aktuetoe terae. Godiaie 1864. otiao je u Kalifarniju, gde je sreo Breta Harta, pod ijim
je, izgleda, uticajam napisao Glasovitu abu ifc Kalaverasa. Taij tekst je buikvalno
proaio kroz sve amerioke novtoe. Razum se dia je taj ugpeh grdoo polaskao
KaIMotrniji, koja je elela da dakae cmlizovaniijem delu SAD da i orua raspolae
sopstvenom literaturom. Toj okoilinoetl i treba zahvaliti to je jedan kaiiforndjski list
ubrzo posle objavljivanja pomenutog dela poslao Marka Tvena na Sendvika ostrva sa
liberalnim nalogom da otoda pie o svemu to ga bude zandrnaio. On je tafeo i postapfo,
a izvetaji sa tog putovanja podSgJi su njegov ugted o stepena o kome nije mogao ni
sanjati. Na vrhuiicu popiiilarnsosti, on se odluio za jo jedno nioviinarslko putovanje
oiko sveta, sad o troku drugog kaliifortiijskog lista, ali doavi do Njujorka,
predofflisBo se. Idikljala metaropola se osetno izmendla za tih Mtiaest godina kollko
je nije bio video. Ispunja,vaia ga je goevom sirotiinjska etvrt sa svojim zloinaki,
greno bednim ivliem, koji je tavorio sred smirada i neistoe kao rtva dotorih,
plemenitih, debeffih i niaismeeniilh suseda. Njegova amaterska socioloka istraiivanja
doivela sai kllitnakis onda kad je i sam dospeo u zatvor zbog nekog ispada i kad je
proveo neponnivliivu no u razgovoru sa protoisvetima, prostitutkaima i odbegliitn
voinioima. Izvesni knitiari smatraju da upnavo od tada i datiicra Tvenov peaimiizaim.
T u Njujlorku Tven je saekato izlaEaik svoje prve knjige GlaBovita afoa i
Kalaverasa i Druge crtice (1867), posle ega se otisnuo na puit, all ne oko kugle
zeraaljske, nego do Sredozemljia il Blitekog iistoka. Pisma koja je slao sa te plorvidlbe
uveniia su njegiove zemljake da oabe Starog sveta doista ne odgovaraju amerikim 123
standardima. Kaikvo je bdlo dejstvo lih tostova, da se zakljuiti ve i iz tojeniee da je
po povratku u zaviaj ovaj divlji mostang zapamiih prerija postao literarni lav za
kojiLm su gatovo u hoiru zavapili i listavt, i asiopisi, i arganiza/tord preavanja i
izdavai. Tvenova pisma sa Mediiteraina posluilia sai kao graa za knjiigu Bezazleni u
liinastranstvtt, koja se kritici, odmah posle njene pojave u knjiarsktaiizloEima (1869),
utoila sveom, reskom i isfcriiavom poput ae ampanjoa. Pisamia sa humorom
kakav se neguje na amarikom Zatpadu, ta satira je uzala na nian dekadenaiju
prekoatlantskih ustanova. No Tven nSje potedeo nl svoje zemljake, kojd smatraju da
je isvaki dragi jezik se!m njihovog strano smeatn, i koji nisoi svesni toga da sui i sami
na izvastan na6in varvari. Za mnoge itaoce Beizazleni u linostoanstvu predstav. Ijaju
drugu po vrenosti Tvenovu knjlgu, octanah iza Pustolovina BSaiklberija Flma. U
svojoj monoigraflji posveenoj Tvenu amerikl knjdevini istoriair Luis Liri kae da to
delo otkriva slaibostl i jedn i diruge stoane, tafeo da mu se miogu podjednako diviti I
koSmopoliti 1 oviniilsffi.
Bezazlenii u iinastranstvui su nainlili tVeria nacianalnioitn figurom. Donel su nrn i
slavu i novac, a posredno 1 enu., Za vreme putovanja po Sredozemnom moru i
zemljama Blfekog istoka, on se, naime, bio upoznao sa nekiim, mlaidiita ovekom,
Lengdonoim, koji je uza se nBiio miirfijaiturnu sliku swje sestre OMvije. Mark Tvan
se u tu iSliifcu bukvaln zaljuMo, a po povratku u SAD zaljubio se i u sam original,
posle ega se, 1867, Olivijom i oemio. O dejstvu tog braka na Tvenovo stvaralatvo
mnogo se raispravljalo. U svafcom sliuaju, brak je stavio taku rta njegove boetnske
dane, a izvesmo je i to da ga je doveo1 u kontakt sa krugom veoma konzervafflvnih
buruja. Tven je pifstajao na supremat svtjje supruige u avsmiu to se ttoalo njtegiavoig
privatoog lvota. Uostalbim, rtije mu , ni bfflo teko da se prdMdna1 udobnostimia
amerike civilizacije. .
124
Tven se nije ogluiio io zahtev puibltike da to vie uje kaifco o starom aimerikom
Jugu tako i o dinaminam Zapaidu. Obe te teme leale su ovom piscu na srcu. Gadime
1873. on je, u saipanjl sa arlsomDadMjem Vornerom, inapiisao Zlaoanio daba,
knjigu koja poiva na uspomenama o ivotu na granici, a neodoljivo asooira na pnizore
viene u Koldvelovom Duvansdsom putu. Jutnaai Zlaaimog oba opeesivno
snevaju o bogatstvui, a nemaju nii siniaige ni sposobnosti da te svoje snove pretvore u
javu. Ovaj roman, pored ostalog, ismevia poditioku korupciju u Vaiinigtoiiu i
Njujorku, ameriko suistvo, kao i maniju pekulisanja, ali u Uimetniiikom pogletdiu
ne spada meu Tvenova najbolja ostvarenja. Tri godtoe pio ofojavljivanju Zlaanog
ddba (1876), iz tampe je izila d knjiga Pustolovine Tomia Sojera.
Reka Misisipi je ponovo trijulmfoivaia u torn romanu, koji je Tvenovo ime jo jednom
oveo na elo bestselerskog spilsfea. Po svoj pinilici, ruijedina dxuga knjiga objarvljena
u SAD nlije uivala takvu1 popularnost u ndprekinutoin nizu gocMina* Pri prvom
itanju ona deluje nedovoljno zdenuto, aik pomalo i fiiilvolno, reklo tai se. Epizode
sraunate ma to da na prijatan rnaain padsete odrasle na onio to su i sami nekad bili,
dstaju u pameniu dlie od Baimiog zapleta, kojli je oigiedmo pravljen u nameni da
uzbudi matu mladih italaca. Zaniinljtiivo je kako su pojediinii kri#ari reagovali na
iinjeniou da je tom knjfi.g!Om Tven napmstio podruje saftire; loni su zaldjuiii da je
do tog preokreta dalo pod pritiskom pdieve korazervatiivistii.ki raspoloene
porodioe li njegovih slinio nastrojenih prijatelja. Neogpomo je, meutim, da je u
Pustolovinama Toma Sojera doao do ptunoig izraaja Tvenov istanani humor.
U stva0i, veiliko je pitaaije da li je Tven ikad i bio pravi sattiioar. Svojstva njegove
komike pdkazugu da je posredi pre neto to pripada klopu njegove prirode nego neto
to bi se maglo nazvatd orujem. Pa n!i Tvenov hiimor, u dvadesetogoftnjein rasponu
od BezaKlenih u iniosteanistvu do Jenkijia iz Konekt
125
kata na dvioru kraija Artura, nffije uvk bio na istom niivou. Kao ni veina znaajnih
pdisaca, ni om nije stvairao samo ddla predodireena na buiu klasika Godiine 1876, na
primer, otojavtiio je pamflet 160U, koji e bilii pretaimipavan li pretamipavan samo1
zato to, u vidu eretanja iz JeMsavetina doba^ sadrii izvestan kvantum nepriistojinih
lizraza.
Sasvini je izvesflo da je u tom periodu svog stvaralatva Tven dastligao vrhunac
romaniisma Zivot na MMsipiju i PustofovdneHaMberijaFiilMa. Oba tadela imala
su za fumkaionalnu pozadinu reku koja je tekla kroz piev ivot ba kao & kroz svoiu
sopstvenu doiinu. Zahvalnii^u gnau od Misisipija Tven doista nije mogao naii, jer je o
toj illi kucavicii aimerikog Juga znao vAe ino o bilo oemu drugom. U oba ta romana
on se posluio najboljdlm qd svojih darova darom za hunaoritsitfflmi
autobiograiiju. Ne zaboravljajui da aila na svoj raun wedi dvaput vie od one
uperene protiv drugih, ovaj pilsac se u svojoj prozi ponajvema aslanjao na zvuk u
uima. To je i priradnio ako se zna da je bio nenadmaan govornJk. Obraajui se
puibliicii, on je nauio da podeava idliikciju, brzinu govora i poivke prema onitnia1
koji su ga slUjaH. Ima se uittsak da se i u pisanju ruikovodlio tim naSetan. ,
Siino Bretu Hartu, koiga je Amorika primila kao kuriozitet sa amerliikog Zapada, i
Tven se soolio sa iskueinjem da beskrajno insistira ina temli koja se poikaaaila
pomonoin i lamiiljeniam. Sreoam, imao je dovoljino energije 1 uabramlje da ne paidine
u tu zamku. Tven niije pristao da se ograniii na cikliuis o Milsdisdpiju; o tome svedoe
knjige koje su se uakoino pcrtom poja^ Vile KraJjevi i1 prosjaik, Proibiisvet u
inostranstvu, Jeniki iz Konektikata na dvoru kralja Artura. U ovioj poslettijioi,
metod primenien u Bezsazienima u inostranstvu prairen je na iistraivsmje viteke
pnolostii.
PrevaJlivi pedasetu, Tven je poieo <5& gubi i od
svoje basnaslovniie liadrljivasti. Nema sumnje da je
prvih pet decenija ivota praveo u nadljudstoom na
poru, uprfeos tame to je voleo da sebe slika kao
126
preispoljinu lenttnu. Troiso je snagu neimilice piui, dreii preavanja, putujui,
eksperimentiui, sa pozortiitem, neguj.uii fantaistiian broj prijateljstava i
poznanstaiva. Stoga niije ni udo to u devedesetim goinama prolog stolea ispod
njegowg pera nije izilo onoiMko dela koliko se pojavilo za dve pretbodne deoeniije.
Izmeu 1875. i 1894. Saimjuei Klemens je bio bogat ovek i sreain pdsac, okruen
grupom literata u Hartlordu. AM po ilsteku tag perioda naglo je bankrotirao. Od
propaisti se jedva spasao tuirnejoni koja mu je donela jo vie pniznanja i uigleda, a,
preko knjdge Za ekvatorom, i dovdljno niovca da se razdui i obezbedi za starost.
Za vreme boravka u Evropi davrio je Dina seanja Jovanke Orleainke, delo koje j>e
zam&lio kao izraz iskrenog divljenja preina toj istoirijskoi Mifinosti, i koje stoga (iz
straha da mu oitalac unaipred ne prie sa raspotoeaijem za isimeh) niije hteo da dbjavi
pod pseudonimom.
U poslednjoj deoeniji ivota, Tven je, pored ostalog, napKsao i novelu Tajainistveni
stranac koja je objavljeina 1916, eist godlima po autororvioj simrti: neastM silazi
meu smrtne, kazuje svoje primedbe na raun onoga to su nalniflsi nesmotreni bogovti
i prorokuje bolja vreimeaa za ivpt kad ova^ bude pretoen u ndtavilo. Sa
Taiamtveriim stranoem isplutaia je na povrinu sva Tvenova gorina zbog emernih
iskustava kojdh se nafcupio u jedmom, koliko ciiviilizovanom toliko i nepravednom
svetu..
Posle 1900. Tven je napiisaio jo sarao dve knjige Hriiainsfcu nauku (1907),
anaillieu onoga to je abino nazivaio preteiiim norvtim kultom, i Je M Sekspir
umro? (1900), nevaan dopriraos raepravi ok Bekonai. Meuttai, intenzivno je drao
predavanja, a od 1906. naidalje kaziivao je u peiro srvoj ivotopis. PoaLe dva teka
guibitka enine i esrkine smrti i sam je ve biio na ivici snag. Jedva da ga je
neto razgaMla poaist koju mu je ukazao Oksiord 1907. dodelivi miu zvanje doktora
knjievnosti. Njegovu smrt, 21. aprila 1910, duibofao je oalio itav fcnjievni svet.
V. C. 127