Merion Cimer Bredli

GOSPA OD AVALONA

Prevod: elmi Zvezdana

Bradley Marion Zimmer

LADY OF AVALON
1997
OSOBE U PRII

- istorijska linost
() - mrtav pre poetka prie

Prvi deo

Svetenici i svetenice Avalona

Kaileja - Vrhovna svetenica, dola iz umske Kue
(Eilan) - nekadanja Vrhovna svetenica umske Kue, Gavenova majka
Gaven - Eilanin sin sa Gajem Macelijem

Eiluned, Kea, Marged, Rianon - starije svetenice

Berijan, Braka, Dika, Lunet, Lisanda - mlae svetenice i devojke na obuci
Siana - ker Vilinske kraljice Bendeigid - nekadanji Vrhovni druid, Gavenov britanski deda
Branos - stari druid i bard Kunomaglos - Vrhovni svetenik Tuarim, Ambios - mladi druidi

Hrianski svetenici na Inis Vitrinu

*otac Josif od Arimateje - predvodnik hrianske zajednice otac

Pavle - njegov naslednik
Alanus, Bron - svetenici

Rimljani i ostali

Arije - Gavenov drug iz vojske

Gaj Macelije Severus stariji - Gavenov rimski deda
(Gaj Macelije Severus Silurikus) - Gavenov otac, rtvovan kao britanski Godinji kralj
Lucije Rufinije - centurion zaduen za regrute u Devetoj legiji
Salvije Bufo - zapovednik kohorte kojoj je dodeljen Gaven

Vodohoda - pripadnik naroda iz movare koji vozi barku za Avalon

Drugi deo

Svetenici i svetenice Avalona

Dierna - Vrhovna svetenica i Gospa od Avalona

(Beka - Diernina mlaa sestra)
Teleri - princeza Durotriga
Sigfola, Krida, Erdufila, Ildeg - starije svetenice
Adven, Breka, Lina - devojke na obuci u Avalaonu

Ceridahos - Vrhovni druid

Evein - mladi druid
Leval - Iscelitelj

Rimljani i Britanci

* Alektus - sin Duovira od Vente, kasnije pripadnik Karausijevog osoblja

* Dioklecijan Avgust - stariji imperator
Eidin Minok - princ Durotriga
Elije - trijarh (kapetan) 'Herkula'
Gaj Martinije - option iz Vindolanda
Gnej Klaudije Polio - magistrat
Durnovarije Vitruvija - njegova ena
* Konstantin Hlorus - rimski zapovednik, kasnije Cezar
Kvintije Julije Cerialis - duovir Vente Belgarum
* Maksimijan Avgust - mlai imperator
* Marko Aurelije Muzije Karausije - navarh (admiral) britanske flote, kasnije imperator
Britanije
Menekrat - zapovednik Karausijevog admiralskog broda, 'Oriona'
Trebelije - proizvoa bronzanih zaptivaka

Varvari

Edfrid, Tudibert - ratnici iz Karausijeve menapijske garde

Hlodovik - franaki poglavica iz klana Salija
Vulfher - poglavica Angla
Radbod - frigijski poglavica

Trei deo

Svetenici i svetenice Avalona

Ana - Vrhovna svetenica i Gospa od Avalona

(Anara i Idris - njena prva i druga ker)
Vivijan - njena trea ker
Igrena - etvrta ker
Morgoza - peta ker

Klaudija, Elena, Julija - starije svetenice

Elija, Fiana, Mandua, Nela, Rovan, Silvija - novakinje u Kui Devojaka, kasnije svetenice

Talesin - glavni bard

Nektan - Vrhovni druid
Talenos - mladi druid

Britanci

* Ambrozije Aurelijanus - 'car'

Betok - Vivijanina pomajka Enije
Klaudijanus - jedan od Vortimerovih zapovednika
Fortunatus - hrianski svetenik i sledbenik Pelagijev
* Biskup Germanije od Oksera - pobornik uskogrude vere
Heron - pripadnik naroda iz movare
* Kategirn - Vortigernov stariji sin
Neten - Vivijanin pooim
Uter - jedan od Ambrozijevih ratnika
* Vortigern - Vrhovni kralj Britanije
* Vortimer - njegov mlai sin

Saksonci

Hengest - predvodnik saksonskih useljenika

Horsa - njegov brat

Mitske i istorijske linosti

(Agrikola) guverner Britanije 78-84. n.e.

Arianrod - britanska boginja povezana sa morem i mesecom
* (Boudika) - kraljica Icenije, vodila Veliku Pobunu 61. godine n.e.
Briga/Briganta - boginja isceljenja, poezije i zanata, boanska babica, oblasna boginja
Britanije
Ceridven - britanska boginja tipa 'uasne majke', posednik pehara mudrosti
* (Kalgakus), britanski vo, poraen od Agrikole 81. godine n.e.
Kamulos - bog ratnika
* (Karaktakus) - predvodnik britanskog ustanka u prvom veku
Katubodva - boginja rata, nalik na Morigan (Gospa od Gavranova, Boginja Gavranova)
Lugos - mudri bog sa mnogo vetina
Maponus/Mabon - mladi bog, Sin Majke
Minerva - rimska boginja mudrosti i isceljenja, odgovara Atini, Sulis i Brigi
Modron - boginja Majka
Nehalena - oblasna boginja Nizozemske
Nemetona - boginja gaja
Nodens - bog oblaka, nezavisnosti, isceljenja, moda povezan sa Nuadom
*(Pelagije) - britanski verski voa iz etvrtog veka
Rigantona - Velika Kraljica, boginja ptica i konja
Rigizamus - gospodar gaja Rogati, bog ivotinja i tamne polovine godine
Sulis - boginja lekovitih izvora
Tanarus - bog grmljavine
Teutates - plemenski bog Vilinska kraljica

MESTA U PRII

Akve Sulis - Bat

Branodunum - Brankaster, Norfolk
Britanija - Velika Britanija
Cezarodunum - Tur, Francuska
Deva - ester
Dubris - Dover
Durnovarija - Dorester,
Dorset Durobriva - Roester
Durovernum Kantiakorum - Kenterberi
Eburakum - Jork
Galija - Francuska
Garianonum - Burg Kasl, Norfolk
Gezoriakum - Bulonj, Francuska
Glevum - Gloester
Inis Vitrin - Glastonberi, Samerset
Kantijum - Kent
Klauzentum - Bitern, na Iktisu, blizu Sautemptona
Korinijum - Kirenster, Gloster
Korstopcijum - Korbrid, Nortumbrija
Lindinis - Ilester, Samerset
Londinium - London
Mona - ostrvo Anglesi
Otona - Bradvel, Eseks
Portus Adurni - Portester (Portsmaut)
Portus Lemana - Limn, Kent
Rutupije - Riborou, Kent
Sabrina Fluvia - reka Severn i njeno ue
Segedunum - Volsend, Nortumbrija
Segotinum - Cernarvon, Vels
Sorviodunum - Old Sarum, kod Salsberija
Tamesis Fluvius - reka Temza
Tanatus Insula - ostrvo Tanet, Kent
Vektis Insula - ostrvo Vajt
Venta Belgarum - Vinester
Venta Icenorum - Kastor, Norfolk
Venta Silurum - Cervent, Vels
Vernemeton (najsvetiji gaj) - umska Kua
Verovikum - tvrava Hausted, Nortumbrija
Vindolanda - esterholm, kraj Korbrida
 VILINSKA KRALJICA GOVORI

U svetu ljudi, plime moi se okreu... Za mene, ljudsko doba proe u

trenutku, ali s vremena na vreme neka iskra privue moju panju.
Smrtnici kau da se u Vilinskoj zemlji nikada nita ne menja. Ali nije
tako. Postoje mesta gde svetovi lee blizu jedan drugog, kao nabori na ebetu.
Jedan takav most je mesto koje ljudi zovu Avalon. Kada su majke oveanstva
tek dole u ovu zemlju, moj narod, koji nikada nije imao telo, nainio je oblija
za nas po njihovom liku. Izgradile su kue na motkama, kraj jezera, i lovile su
po movarama, i mi smo hodali i igrali se zajedno, jer to je bilo u osvit sveta.
Vreme je proticalo, i gospodari drevnih znanja preli su preko mora,
beei od propasti Atlantide, njihovog svetog ostrva. Pokrenuli su ogromno
kamenje da oznae linije moi koje protiu zemljom. Oni su osigurali sveti
izvor kamenom i uklesali spiralni put oko Tora, oni koji su nali u obrisima
predela simbole svoje filozofije.
Bili su veliki umetnici magije, pevali su arolije kojima smrtnici mogu da
dosegnu druge svetove. A ipak su bili smrtni, i njihova rasa je s vremenom
izumrla, dok smo mi ostali. Za njima su doli drugi, svetle kose, nasmejana
deca sa otrim maevima. Ali dodir hladnog gvoa nismo mogli da izbegnemo,
i od tog vremena Vilinska Zemlja poela je da se odvaja od sveta ljudi. No,
drevni arobnjaci nauili su ljude mudrosti, i njihovi mudraci, druidi, bili su
privueni moima svetog ostrva. Kada su legije Rima marirale preko zemlje,
okivajui je kamenom poploanim putevima i ubijajui one koji bi se opirali,
ostrvo je postalo utoite za druide.
To je bilo jo koliko maloas, po mom raunu. Primila sam u svoju
postelju zlatokosog ratnika koji je zalutao u Vilinsku Zemlju. Kopnio je, pa
sam ga ponovo poslala nazad, ali podario mi je dete. Naa ker je plavokosa i
zlatna kao on to je bio, i zanima je njeno ljudsko poreklo.
A sada se plime okreu, i u svetu smrtnika jedna svetenica eli da pree
na Tor. Osetila sam mo u njoj jo koliko jue, kad sam je srela na drugoj
obali. Kako to da je tako naglo ostarila? A ovog puta vodila je sa sobom muko
dete iji sam duh takoe ranije poznavala.
Mnogo tokova sudbine sada hita da se susretnu. Ta ena i moja ker i
deak povezani su u drevnom simbolu. U dobru ili u zlu? Oseam da dolazi
vreme kada e meni zapasti da ih veem, telom i duom, za ovo mesto koje oni
nazivaju Avalon.
 Prvi deo: ENA-MUDRAC

1.

Bliio se zalazak sunca, i tihe vode u dolini Avalona bile su prelivene

zlatom. Ponegde su se nad mirnom vodom podizali smei i zeleni bokori trske,
nejasni zbog svetlucave izmaglice koja je, krajem jeseni, pokrivala movaru
ak i po vedrom vremenu. U sreditu Doline, jedan iljati vrh nadviavao je sve
ostale, okruen uspravljenim kamenjem.
Kaileja je gledala preko vode, dok je plavi ogrta starije svetenice visio
oko nje u nepokretnim naborima, i oseala je kako nepominost rastvara
zamor od pet dana putovanja. inilo joj se due. Za putovanje od pepela u
Vernemetonu do srca Letnje Zemlje svakako je potreban itav ivotni vek...
Moj vek... pomisli Kaileja. Vie neu napustiti Kuu Svetenica. Pre est
meseci dovela je svoju grupicu ena iz umske Kue, kako bi osnovale
sveteniki red na ovom ostrvu. Pre est nedelja se vratila, sama, suvie kasno
da spase umsku Kuu od unitenja. Ali barem je spasla deaka.
"Je li to ostrvo Avalon?"
Gavenov glas vrati je u sadanjost. mirkao je, kao da ga je svetlost
oamutila, i ona se nasmei.
"Jeste", odgovori mu, "a sad u pozvati barku koja e nas odvesti tamo."
"Ne jo, molim te..."
Deko se okrete ka njoj. Jo je rastao. Bio je visok za desetogodinjaka,
ali i dalje je izgledao kao nasumino sastavljen, kao da ostatak tela jo nije
uhvatio korak sa rastom aka i stopala. Sunce mu je osvetljavalo pramenje
smee kose, izbledelo preko leta.
"Obeala si da u, pre odlaska na Tor, dobiti odgovor na neka pitanja.
ta da kaem kada me pitaju ta traim tamo? ak nisam siguran ni kako se
zovem!"
Tog trenutka njegove krupne sive oi toliko su liile na majine da se
Kaileji stee srce. Tano, pomisli ona. Obeala je da e razgovarati sa njim, ali
tokom puta nije priala ni sa kim, obuzeta umorom i tugom.
"Ti si Gaven", blago mu ree ona. "Pod tim imenom je tvoja majka
upoznala tvog oca, i zato ga je dala i tebi."
"Ali, moj otac je bio Rimljanin!" Glas mu je zadrhtao, kao da ne zna treba
li da se ponosi ili stidi.
"To je tano, a poto nije imao drugog sina sem tebe, pretpostavljam da
bi po rimljanskim obiajima mogao da se zove Gaj Macelije Severus, kao i on i
njegov otac pre njega. To ime je meu Rimljanima potovano. O tvom dedi
uvek sam sluala da je dobar i astan ovek. No, tvoja baba bila je princeza
Silura i svog sina zvala je Gaven, i ne treba da se stidi to se i ti tako zove!"
Gaven je zurio u nju. "Pa, dobro. Ali na ovom druidskom ostrvu nee
aputati ime mog oca. Je li tano..." Progutao je knedlu i ponovo pokuao. "Pre
nego to sam otiao iz umske Kue, govorili su... je li istina da je ona - Gospa
od Vernemetona - bila moja majka?"
Kaileja ga paljivo pogleda, seajui se sa koliko je bola Eilan uvala tu
tajnu. "Tano je." On klimnu glavom, i deo napetosti nestade iz njega uz dug
uzdah. "Pitao sam se. Ponekad sam sanjario - sva deca u Vernemetonu hvalila
su se kako su njihove majke kraljice i oevi prinevi, koji e jednog dana doi
da ih odvedu. I ja sam priao takve prie, ali Gospa je uvek bila dobra prema
meni, i kad sam nou sanjao, majka koja je dolazila po mene uvek je bila
ona..."
"Volela te je", ree Kaileja jo tie. "Zato me onda nikada nije priznala?
Zato se moj otac nije oenio njome, ako je bio toliko cenjen i astan ovek?"
Kaileja uzdahnu. "On je bio Rimljanin, a svetenicama iz umske Kue
bilo je zabranjeno da se udaju ili raaju decu ak i sa mukarcima iz plemena.
Moda emo ovde to moi da izmenimo, ali u Vernemetonu... da je tvoje
postojanje obznanjeno, za nju bi to znailo smrt."
"Tako je i bilo", apnu on; iznenada je izgledao stariji. "Saznali su i ubili
je, zar ne? Umrla je zbog mene!"
"Oh, Gavene..." obuzeta saaljenjem, Kaileja prui ruke ka njemu, ali on
se izmae. "Bilo je mnogo razloga. Politika - i svata drugo - bolje e razumeti
kada odraste." Ugrizla se za usnu, bojei se da govori dalje, jer otkrie
postojanja ovog deteta zaista je predstavljalo iskru koja je zapalila plamen, i u
tom smislu on je ipak bio u pravu. "Eilan te je volela, Gavene. Kad si se rodio,
mogla te je dati na usvojenje, ali nije elela da se odvoji od tebe. Sukobila se sa
svojim dedom, Vrhovnim druidom, da bi mogla da te zadri, i on je pristao pod
uslovom da se ne sme saznati da si njeno dete."
"To nije pravino!"
"Pravino!" prasnu ona. "ivot je retko pravian! Imao si sree, Gavene.
Zahvali se bogovima i nemoj da kuka."
Njegovo lice pocrvene, pa preblede, ali nije joj odgovorio. Kaileja oseti da
njen bes jenjava naglo kao to je i doao.
"Sada vie nije vano, jer sve je gotovo, i sad si tu."
"Ali ti me ne eli", apnu on. "Niko me ne eli."
Ona se na trenutak zamisli. "Smatram da bi trebalo da zna - Macelije,
tvoj rimljanski deda, eleo je da te zadri u Devi i da te podigne kao svog."
"Zato me onda nisi ostavila sa njim?"
Kaileja se zagleda u njega bez osmeha. "Da li eli da bude Rimljanin?"
"Nikako! Zato bih?" uzviknu on, ljutito porumenevi, i Kaileja klimnu
glavom. Druidi koji su poduavali deake u umskoj Kui nauili su ih da
mrze Rim. "Ali trebalo je da mi kae! Trebalo je da pusti da ja odluim!"
"I jesam!" obrecnu se ona. "Odluio si da doe ovamo!"
Njegovog opiranja nestade kad se okrenuo da ponovo pogleda preko vode.
"Tano. Ali ne razumem zato si me primila..."
"Oh, Gavene", ree ona, a bes je iznenada napusti. "ak ni svetenica ne
razume uvek sile koje je pokreu. Delom zato to si ti sve to mi je ostalo od
Eilan, koju sam volela kao roeno dete." Grlo joj se stee od bola. Prolo je
nekoliko trenutaka dok nije mogla da mirno nastavi dalje. Potom je produila
glasom hladnim kao kamen: "A delom i zato to mi se inilo da tvoja sudbina
lei meu nama..."
Gaven je i dalje gledao pozlaenu vodu. Neko vreme ulo se samo tiho
pljuskanje talasia u trsci. Potom on podie pogled.
"Pa, dobro." Glas mu je bio promukao od napora da se savlada. "Hoe li
mi ti biti majka, tako da imam bar nekakvu porodicu?"
Kaileja je na trenutak bez rei zurila u njega. Treba da odbijem, inae e
mi jednog dana slomiti srce.
"Ja sam svetenica", odvrati ona. "Isto kao i tvoja majka. Vezuju nas
zaveti koje smo dale bogovima, ponekad i mimo nae volje..." Inae bih ostala
u umskoj Kui i mogla bih da zatitim Eilan, pomisli ona. "Da li razume,
Gavene? Da li razume da u, iako te volim, ponekad morati da ti svojim
delima nanesem bol?"
On brzo klimnu glavom, i ona ve oseti bol u srcu.
"Pomajko - ta e biti sa mom na ostrvu Avalon?"
Kaileja se malo zamisli. "Suvie si velilki da bi ostao sa enama.
Obitavae meu mladim svetenicima, novacima i bardovima. Tvoj deda bio
je znameniti peva, i moda si nasledio njegov dar. Da li bi voleo da ui za
barda?"
Gaven zatrepta kao da se uplaio. "Ne jo... molim te... ne znam..."
"Nije vano. U svakom sluaju, svetenicima e biti potrebno vremena da
te upoznaju. Jo si veoma mlad, i ne moramo sada odluiti o itavoj tvojoj
budunosti..." A kada doe vreme, nee Kunomaglos i njegovi druidi odluiti
ta e postati od njega, smrknuto pomisli ona. Nisam mogla da spasem Eilan,
ali barem mogu da uvam njeno dete dok ne bude mogao da sam odabere...
"Eto", ree ona. "eka me mnogo posla. Hajde da pozovem barku i da te
povedem na ostrvo. Veeras te ne eka nita, obeavam, sem veere i kreveta.
Jesi li zadovoljan?"
"Moram biti..." apnu on, gledajui je kao da sumnja i u nju i u sebe.
Sunce je zalo. Nebo na zapadu sve je vie tamnelo, ali magla nad vodom
postala je srebrna. Tor se gotovo nije video, kao da ga je, pomisli Kaileja, neka
magija odvojila od sveta. Pomisli na njegovo drugo ime, Inis Vitrin, Ostrvo
Stakla. To joj se odjednom dopalo. Rado e ostaviti za sobom svet u kome je
Eilan spaljena kraj svog rimljanskog ljubavnika na druidskom plamenu. Ona
se strese i izvadi kotanu zvidaljku iz torbice na boku. Njen zvuk bio je tanak
i drhtav. Nije delovao glasno, ali jasno se prenosio preko vode.
Gaven se tre, osvrui se, i Kaileja mu pokaza rukom. Otvorena voda
bila je okruena trakom i movarom, kroz koje su bile proseene stotine
krivudavih kanala. Plitak amac etvrtastog pramca upravo se promaljao iz
jednog od kanala, potiskujui trsku u stranu. Gaven se namrti, jer ovek koji
je veslao nije bio nita vii od njega. Tek kad se barka primae blie, video je
bore na ovekovom tamnom licu i srebrne vlasi u njegovoj crnoj kosi. Kada je
amdija ugledao Kaileju, pozdravio ju je, podigavi motku za veslanje tako da
je amac sam nalegao na obalu.
"Ovo je Vodohoda", tiho ree Kaileja. "Njegov narod bio je ovde pre
Rimljana, ak i pre nego to su Britanci doli na ova ostrva. Nismo ovde
dovoljno dugo da bi iko od nas nauio njihov jezik, ali on zna na i kae da je
to znaenje njegovog imena. Vrlo bedno ive u ovoj movari i zahvalni su nam
na svakom zalogaju hrane koji moemo da im damo, kao i na lekovima kad se
razbole."
Deak se i dalje mrtio dok se smetao kraj krme. Seo je, spustio jednu
ruku u vodu i zagledao se u talasie koji su promicali dok se amdija ponovo
otiskivao ka Toru. Kaileja uzdahnu, ali nije pokuala da izvlai deaka iz
mranog raspoloenja. Tokom proteklog meseca oboje su pretrpeli udare i
gubitke, i poto Gaven manje zna o znaenju svega to se desilo, utoliko e mu
biti tee da se oporavi. Kaileja jae prigrnu ogrta i okrete se ka Toru. Ne mogu
da mu pomognem. Morae da sam trpi tugu i zbunjenost... kao i ja, mrano
pomisli, kao i ja...
 Magle se kovitlala oko njih, a potom se razredi kad se Tor nadnese nad
njih. Odozgo odjeknu uplji zvuk roga. amdija poslednji put potisnu amac i
kobilica zagreba po obali. On iskoi i povue amac vie, i Kaileja se iskrca.
Desetak svetenica silazilo je stazom, sa kosom upletenom niz lea, u
nebojenim lanenim haljinama opervaenim zelenim. Poreale su se pred
Kailejom.
Marged, najstarija, pokloni se u znak potovanja. "Dobro nam dola,
Gospo od Avalona." Potom zastade, zagledana u Gavena. Na trenutak je
bukvalno ostala bez rei. Kaileja je gotovo videla pitanje na njenim usnama.
"Ovo je Gaven. ivee ovde. Hoe li da razgovara sa druidima i nae
mu mesto za veeras?"
"Rado, Gospo", apnu ona, ne skidajui pogled sa Gavena, koji je ljutito
pocrveneo. Kaileja uzdahnu; ako i obian pogled na muko dete - jer ak ni
sada nije mogla da smatra Gavena za mladia - ovako deluje na njene devojke,
bie potreban ogroman trud da prevazie predrasude donete iz umske Kue.
Njegovo prisustvo moda e koristiti devojkama.
Iza devojaka stajao je jo neko. Na trenutak je pomislila da je to neka od
starijih svetenica, moda Eiluned ili Rianon, takoe sila da je pozdravi. No,
pridolica je bila suvie sitna. Primetila je tamnu kosu; potom se prilika
primae. Kaileja zatrepta. Stranac, pomisli ona, a onda ponovo trepnu, jer
ena joj je istovremeno izgledala potpuno oputeno i potpuno poznato, kao da
je Kaileja poznaje od poetka sveta. No, i dalje nije mogla da se seti kada ju je,
i da li ju je ikada ranije videla, niti ko bi mogla da bude.
Pridolica uopte nije gledala Kaileju. Njene oi, tamne i bistre, bile su
uperene u Gavena. Kaileja se iznenada upita zato joj se uinilo da je
nepoznata niska, jer ona sama bila je visoka, a nepoznata je izgledala jo via
od nje. Njena kosa, crna i dugaka, bila je upletena isto kao kod svetenica, u
dugaku pletenicu na leima, ali bila je obuena u haljinu od jelenske koe, a
oko slepoonica je nosila uzan venac od crvenih bobica. Pogledala je Gavena i
duboko mu se poklonila.
"Sine Stotinu Kraljeva", ree ona, "budi dobro doao u Avalon..."
Gaven ju je zapanjeno gledao.
Kaileja se nakalja, traei rei. "Ko si ti i ta eli od mene?" upita otro.
"Od tebe nita, sada", ree ena, "i ne treba da zna moje ime. Ovde sam
zbog Gavena. Ali ti me odavno poznaje, Crna Ptico, iako se ne sea."
Crna ptica... "Lon-dubh" na jeziku Hibernije. Na zvuk imena kojim su je
zvali kao dete, na koje nije ni pomislila ve skoro etrdeset godina, Kaileja
naglo uuta.
Ponovo je osetila titanje modrica, bol izmeu butina, strano oseanje
prljavtine i stid. ovek koji ju je silovao zapretio je da e je ubiti ako ikome
kae ta je uinio. Tada joj se inilo da samo more moe da je ponovo oisti.
Probijala se kroz bunje na ivici litice, ne oseajui trnje koje joj je paralo
kou, spremna da se baci u talase koji su se penili oko stenja u dubini.
Senka izmeu bunja iznenada se pretvorila u enu, nita viu od nje, ali
mnogo snaniju, koja ju je zagrlila, mrmljajui neto sa nenou za koju
njena majka nikada nije imala snage, i pozvala ju je imenom iz detinjstva.
Mora da je na kraju zaspala, uljuljkana u Gospinom naruju. Kada se
probudila, telo joj je bilo oieno, najgore povrede postale su samo tupo
iganje, a seanje na uas bilo je daleko kao ruan san.
 "Gospo..." apnu ona. Mnogo godina kasnije, uei od druida, saznala je
ko je bilo bie koje ju je spaslo. No, vilinska ena sada je gledala Gavena.
"Gospodaru moj, poveu te ka tvojoj sudbini. ekaj me na ivici vode, i
jednog dana, uskoro, doi u po tebe." Ponovo se poklonila, sada ne toliko
duboko, i iznenada nestala, kao da je nije ni bilo.
Kaileja zatvori oi. Nagon koji ju je naveo da dovede Gavena u Avalon bio
je valjan. Ako ga je Gospa vilinskog naroda poastvovala svojim prisustvom,
znai da njegov dolazak ovamo ima svrhu. Eilan je jednom u vizijama srela
Merlina. ta joj je obeao? Iako je bio Rimljanin, otac ovog deaka umro je kao
Godinji kralj da bi spasao svoj narod. ta je to znailo? Na trenutak je gotovo
razumela Eilaninu rtvu.
Gavenovo zagrcnuto disanje vratilo ju je u sadanjost. Bio je beo kao
kreda. "Ko je ona? Zato mi se obratila?"
Marged je pogledala Kaileju, pa deaka, podigavi obrve, i Kaileja se upita
da li su ostali ita videli.
"To je Gospa Starog Naroda - onih koje zovu vile. Jednom mi je spasla
ivot, veoma davno. Sada pripadnici Starog Naroda ne dolaze esto meu ljude
- i sigurno nije dola bez razloga. Ali zato - to ne znam."
"Poklonila mi se." Gaven proguta knedlu, a potom upita priguenim
apatom. "Hoe li mi dozovliti da poem, pomajko?"
"Da ti dozvolim? Ne bih se usudila da te spreim. Kada doe po tebe,
mora biti spreman."
On pogleda navie u nju, a sjaj u njegovim bistrim, sivim oima iznenada
je podseti na Eilan. "Znai, nemam izbora. Ali neu poi sa njom dok mi ne
bude odgovorila!"
"Gospo, nikada ne dovodim u pitanje tvoje odluke", ree Eiluned, "ali ta
ti bi da dovede ovamo muko dete u tim godinama?"
Kaileja otpi gutljaj vode iz kotanog pehara i uz uzdah ga spusti na sto.
Za est meseci otkako su svetenice stigle na Avalon, ponekad joj se inilo da
su mlae ene neprekidno dovodile u pitanje svaku njenu odluku. Pitala se da
li Eiluned zavarava i samu sebe ovim izigravanjem poniznosti. Bilo joj je samo
trideset godina, ali izgledala je starija, mrava, namrtena i uvek zauzeta
tuim poslovima. Ipak, bila je razumna i postala je dobar zamenik.
Ostale ene, prepoznavi ton, brzo oborie pogled i usredsredie se na
jelo. Dugaka sala u podnoju Tora izgledala je pusto kad su im je druidi
izgradili poetkom leta. No, kako se vest o novoj Kui Devojaka irila, dolazilo
im je sve vie devojaka, i Kaileja je mislila da e pre kraja narednog leta morati
da proiruju salu.
"Druidi uzimaju na obuku i mlae deake", mirno ree ona. Vatra je
bacala odsjaje preko Gavenovog glatkog lica, uinivi ga starijim.
"Pa, onda neka ga uzmu! On ne spada ovamo..." Prostrelila je oima
deaka, koji pogledom potrai spas od Kaileje pre nego to je ponovo zagrabio
pasulj iz inije. Dika i Lisanda, najmlae od devojaka, kikotale su se toliko da
je Gaven pocrveneo i oborio oi.
"Za sada sam uredila sa Kunomaglosom da deko stanuje sa starim
Branosom, bardom. Jesi li sad zadovoljna?" upita otrovno Kaileja.
"Odlina ideja!" klimnu glavom Eiluned. "Starac se polako gubi. ivim u
strahu da e jednog dana pasti u sopstveno ognjite ili odlutati u jezero..."
To je bilo tano, mada je Marged odabrala njega zbog stareve
ljubaznosti, a ne zbog bolesti.
"Ko je to dete?" upita Rianon sa druge strane, tresui riim kovrdama.
"Zar on nije bio usvojenik u Vernemetonu? Po zemlji se ire najneverovatnija
govorkanja..."
Gledala je Vrhovnu svetenicu sa iekivanjem.
"On je siroe", uzdahnu Kaileja. "Ne znam ta ste ule, ali injenica je da
je Gospa od Vernemetona mrtva. Izbili su nemiri. Druidi sa severa su se
razbeali, a nekoliko starijih svetenica takoe je poginulo. Meu njima i
Dieda. Ne znam hoe li umska Kua opstati, a ako ne uspe, mi emo biti
jedine koje uvaju staro znanje i predaju ga dalje." Je li Eilan predosetila svoju
sudbinu, je li znala da e opstati samo nova zajednica na Avalonu?
Ostale svetenice spustie kaike i rairie oi. Ako pretpostavljaju da su
Eilan i ostale ubili Rimljani, utoliko bolje. Kaileja nije nimalo volela
Bendeigida, koji je sada postao Vrhovni druid, ali iako je lud, on je ipak jedan
od njihovih.
"Dieda je mrtva?" Kein mili glas se utanji, i ona zgrabi Rianon za ruku.
"Ali trebalo je da ove zime odem da dalje uim od nje! Kako u sada uiti
devojke svetim pesmama? To je straan gubitak!" Nepomino je sedela, a iz
ozbiljnih, sivih oiju tekle su joj suze.
Zaista veliki gubitak, mrano pomisli Kaileja, ne samo Diedinog znanja i
vetine, neo i svetenice kakva je mogla postati da nije izabrala mrnju umesto
ljubavi. To je bila lekcija i za nju, i setie je se svaki put kad zapreti da e je
obuzeti gorina.
"Ja u vas uiti", tiho ree ona. "Nikada nisam uila tajne bardova iz
Eriua, ali svete pesme i slube druidskih svetenica potiu iz Vernemetona, a
ja ih sve dobro znam."
"Oh, nisam mislila..." Kea uuta, pocrvenevi. "Znam da ume da peva i
svira na harfi. Sviraj nam, Kaileja, toliko je prolo otkako si nam svirala kraj
vatre!"
"Ovo je kreut, nije harfa..." automatski poe Kaileja. Potom uzdahnu. "Ne
veeras, dete moje. Suvie sam umorna. Bolje da nam ti peva i da nam
ublai tugu."
Naterala je sebe da se osmehne, i Kea sinu. Nije imala Diedinu sigurnu
vetinu, ali glas, mada tih, bio joj je iskren i umilan, i volela je stare pesme.
Rianon potapa prijateljicu po ramenu. "Veeras emo svi pevati Boginji,
i Ona e nas uteiti. Barem si nam se ti vratila. Bojale smo se da nee stii do
punog meseca."
"Sigurna sam da sam vas dovoljno uila!" uzviknu Kaileja. "Nisam vam
potrebna za obred."
"Moda i nisi", nasmei se Rianon. "Ali bez tebe ne bi bilo isto."

Kada su izile iz sale, bio je potpuno mrano i hladno, ali veernji vetar
razvejao je maglu. Iza crne mase Tora, nono nebo bilo je puno zvezda. Kaileja
pogleda ka istoku i primeti da se nebo osvetljava pred izlazak meseca, iako se
ovaj jo nije video.
"Da pourimo", ree ona ostalima, bolje opasujui topli ogrta. "Naa
Gospa ve pretrauje nebesa." Pola je uz stazu, a ostale se poreae iza nje;
dah im se maglio u hladnom vazduhu.
 Tek kad je stigla do prve krivine, Kaileja se osvrnula. Vrata sale ostala su
otvorena, i na njima se videla Gavenova tamna silueta. Iako je predstavljao
samo obris na pozadini osvetljene prostorije, bilo je neke bolne usamljenosti u
nainu na koji je stajao, gledajui ene kako odlaze. Kaileja na trenutak poele
da ga pozove da ih prati. No, tek to bi zgrozilo Eiluned. On je barem ovde, na
svetom ostrvu. Potom se vrata zatvorie i deak nestade. Kaileja duboko
uzdahnu i nastavi da se penje uz brdo.
Bila je odsutna itav mesec i izgubila je kondiciju. Kada je stigla do vrha,
zadihano je stajala dok su joj se ostale primicale, borei se da se ne uhvati za
neki od uspravljenih kamenova. Postepeno prestade da joj se vrti u glavi, i ona
zauze mesto kraj oltara. Svetenice su ulazile u krug, jedna po jedna, kreui
se oko oltara u pravcu sunca. Mala ogledala od uglaanog srebra koja su im
visila o pojasu svetlucala su dok su zauzimale mesta. Kea postavi srebrni Gral
na kamen, a Berijan, koja je tek na ovu dugodnevicu poloila zavet, napuni ga
vodom sa svetog kladenca.
Ovde nije bilo potrebe da se iscrta krug. Mesto je ve bilo sveto,
zabranjeno neposveenim oima, ali kada su ene obrazovale krug, vazduh u
njemu kao da je postao tei i potpuno miran. Nestalo je ak i vetra od koga je
do maloas drhtala.
"Pozdravljamo velianstvena nebesa, obasjana svetlom." Kaileja podie
ruke, a za njom i ostale ene. "Pozdravljamo svetu zemlju iz koje smo ponikli."
Pognula se i dodirnula travu posutu injem. "uvari etiri etvrti,
pozdravljamo vas." Zajedno se okrenue na sve etiri strane, gledajui dok
nisu naslutile kako pred njima svetlucaju Moi ija su imena i oblici skriveni u
srcima Mudrih.
Ona se opet okrete ka istoku. "Odajmo potovanje naim precima, koji su
davno otili odavde. uvajte svoju decu, sveti." Eilan, mila moja, uvaj me...
uvaj svoje dete. Ona zatvori oi, i na trenutak joj se uinilo da osea neto
nalik na blag dodir po kosi. Kaileja se okrete ka istoku, gde su zvezde bledele
u sjaju meseca. Vazduh oko nje postade napet od iekivanja dok su i ostale
ene inile isto, ekajui da se prva blistava ivica podigne iznad bregova. Pojavi
se treptaj; ona duboko uzdahnu kada se visoki bor na dalekom vrhu iznenada
pojavi kao tamni obris. Iznenada se pojavi mesec, ogroman i zlatan. Podizao se
svakog trenutka sve vie, i kako je ostavljao zemlju pod, sobom postajao je sve
blei i blistaviji, sve dok nije slobodno lebdeo u nepomuenoj istoti.
Svetenice, kao jedna, podigoe ruke.
Kaileja uloi napor da umiri glas, eljna da uroni u poznati ritam obreda.
"Na istoku se die naa Gospa od Meseca", zapeva ona.
"Dragulju mudrosti, dragulju noi", uzvrati joj hor.
"Neka se posveti sve na ta padne Tvoja svetlost..." Kako je Kailejin glas
jaao, jaao je i hor; njena energija se umnoavala energijom ostalih
svetenica, delujui tako i na njih.
"Dragulju mudrosti, dragulju noi..."
"Neka se posveti svako delo koje Tvoja svetlost obasja..." Svaki stih je
dolazio sve lake, mo je zraila iz odgovora drugih ena. Oseala je da joj je
sve toplije.
"Neka se posveti Tvoja svetlost na bregovima..." Sada je imala snage da
odri poslednji ton tokom odgovora, a hor je svojim poslednjim tonom
podravao njen glas u umilnom sazvuju.
 "Neka se posveti Tvoja svetlost nad njivama i umama..." Mesec je sad bio
iznad vrhova drvea. Gledala je pod sobom dolinu Avalona sa sedam svetih
ostrva, i inilo joj se da vidi sve dalje i dalje, sve dok pred sobom nije ugledala
itavu Britaniju.
"Neka se posveti Tvoja svetlost na svim putevima i nad svim putnicima..."
Kaileja rairi ruke u blagoslovu i zau Kein jasni sopran kako se naglo izvija
nad horom.
"Neka se posveti Tvoja svetlost nad talasima mora..." Vid joj je hitao
preko vode. Sada je gubila svest o svom telu.
"Neka se posveti Tvoja svetlost meu zvezdama na nebesima." Isunila ju
je mo meseine, obuzela ju je muzika. Lebdela je izmeu zemlje i neba,
svevidea, due otvorene u ekstazi blagoslova.
"Majko Svetlosti, bledi mesee noi..." Kaileja je oseala da joj se opaanje
suava, sve dok nije videla samo mesec.
"Doi nam, Gospo! Neka budemo Tvoje ogledalo!"
"Dragulju mudrosti, dragulju noi..."
Kaileja je odravala poslednji ton zajedno sa horom i posle njega, a hor je,
oseajui narastranje energije, zadrao svoje sazvuje. Ogromna struna
pulsirala je kad bi ene uzimale dah, ali se odravala.
Svetenice su lebdele na moi, osetivi bez ikakvog znaka trenutak kada
da podignu ogledala. Sada su, jo pevajui, prile blie, dok nisu obrazovale
polukrug, licem prema mesecu. Kaileja, jo istono od oltara, okrete se ka
njima. Muzika se pretvorila u tiho brujanje.
"Gospo, sii k nama! Gospo, budi sa nama! Gospo, doi nam sada!" Ona
spusti ruke. Dvanaest srebrnih ogledala blistalo je belim plamenom dok su ih
svetenice okretale da uhvate meseinu. Bledi meseci poigravali su po travi,
kreui se ka oltaru. Svetlost blesnu sa srebrne povrine inije, aljui blistave
odsjaje preko nepokretnih prilika svetenica i uspravljenog kamenja. Potom,
kad su sva ogledala bila usmerena, odrazi meseine susretoe se na povrini
vode u posudi. Dvanaest drhtavih meseia stopilo se kao kapi ive i postalo
jedno.
"Gospo, Ti koja nema ime, a ipak si zvana mnogim imenima", mrmljala
je Kaileja. "Ti, koja si bez oblika, a ipak ima mnoga lica; kao to su meseci iz
naih ogledala postali jedna slika, neka bude tako i sa Tvojim odrazom u
naim srcima. Gospo, pozivamo Te! Sii k nama, budi ovde sa nama!"
Ona duboko uzdahnu. Brujanje se pretopi u tiinu koja je pulsirala od
iekivanja. Vid, panja, itavo postojanje bilo je usmereno na sjaj u iniji.
Ona oseti poznato pomeranje svesti kad joj se trans produbio, kao da joj se
telo rastapa, i od svih ula joj ostade samo vid.
Sad se i vid zamagli, zaklanjajui meseev odraz u vodi unutar Grala. Ili
to moda i nije bila slika, nego zraenje koje se menjalo, jaalo, sve dok mesec
i njegova slika nisu postali povezani prugom svetlosti. estice svetla ketale su
se u zraku meseine, uobliivi se u priliku, blago sjajnu, koja ju je gledala
blistavim oima.
Gospo, pozva njeno srce, izgubila sam onu koju sam volela. Kako da
preivim sama? Ne ba sama - ima sestre i keri, zau se odgovor, i otar i
veseo. Ima sina... i ima Mene...
Kaileja je bila nejasno svesna da su je noge izdale i da sada klei. Nije
bilo vano. Njena dua pripadala je Boginji, koja joj se smeila, i u sledeem
trenutku ljubav koju joj je nudila potee ka njoj, toliko uveana da neko vreme
nije bila svesna nieg drugog. Kad se Kaileja pribrala, mesec je ve bio prevalio
najviu taku neba. Prisustvo koje ih je obasjalo sada je nestalo, i vazduh je
bio hladan. Ostale ene poee da se mekolje. Kaileja natera ukoene miie
da se pokrenu i ustade, drhtei. Delii vizije jo su joj blistali u seanju. Gospa
joj se obratila, rekla joj je ono to treba da zna, ali to je svakog trenutka sve
vie bledelo.
"Gospo, kao to si nas Ti blagosiljala, mi Ti se zahvaljujemo..." mrmljala
je. "Dopusti da ponesemo taj blagoslov u svet."
Zajedno izgovorie zahvalnicu uvarima. Kea prie da uzme srebrnu
iniju i da prospe vodu iz nje preko kamena. Potom, kreui se protivno
suncu, pooe oko oltara i krenue niz stazu. Samo je Kaileja ostala kraj
kamenog oltara.
"Kaileja, ide li? Ovde je postalo hladno!" Eiluned je, na kraju kolone,
stajala i ekala.
"Ne jo. Moram da razmiljam. Ostau ovde jo neko vreme. Ne brini,
imam topao ogrta", dodade ona, mada je ve drhtala. "Samo ti idi."
"Pa, dobro." Eiluned je zvuala sumnjiavo, ali u Kailejinom glasu osealo
se nareenje. Trenutak kasnije druga ena se okrete i nestade preko ivice
strmine.
Kada su svi otili, Kaileja klee kraj oltara i zagrli ga kao da e time
dodirnuti Boginju koja je tu stajala.
"Gospo, govori! Reci mi jasno ta eli da inim!" No, niko joj nije
odgovorio. U kamenu je postojala mo, nejasan drhtaj koji je oseala u
kostima, ali Gospa je otila, i kamen je bio hladan. Posle nekog vremena, ona
sede uz uzdah.
Kako se mesec kretao, u krug su ulazile senke uspravljenog kamenja.
Kaileja, panje jo usmerene unutra, primeivala je kamenje, ne videi ga. Tek
kada je ustala, shvatila je da joj je pogled prikovan za jedan veliki kamen.
Prsten na vrhu Tora bio je osrednje veliine, veina kamenja dopirala je
Kaileji do pojasa ili ramena. No, ovaj kamen postao je vii za glavu. Kad je to
primetila, kamen se pomae, i iz njega kao da izie tamna prilika.
"Ko..." poe svetenica, ali istog asa je znala, sa istom sigurnou kao
tog popodneva, ko to mora biti. ula je tiho talasanje smeha, i vilinska ena
potpuno izie na meseinu, odevena kao i ranije - u haljinu od jelenske koe i
sa vencem od bobica; izgledalo je da ne osea hladnou.
"Vilinska Gospo, pozdravljam te..." tiho ree Kaileja.
"Pozdrav, Crna Ptico", ree vilinska ena, ponovo se smejui.
"Ali ne, ti si postala labud, plovi jezerom okruena svojim labudiima."
"ta radi ovde?"
"Gde bih drugde bila, dete? Drugi Svet dodiruje tvoj na mnogim mestima,
mada ih sada vie nema tako mnogo kao ranije. Kameni krugovi su kapije,
ponekad, kao sve ivice zemlje - planinski vrhovi, peine, obale gde se susreu
more i kopno... Ali ima mesta koja uvek postoje u oba sveta, a od tih je Tor
jedno od najmonijih."
"Oseala sam to", tiho ree Kaileja. "Tako je ponekad bilo i na Brdu
Devojaka, blizu umske Kue."
Vilinska ena uzdahnu. "To brdo je sveto mesto, i sada je jo svetije, ali
krv koja je tamo prolivena zatvorila je kapiju."
 Kaileja se ugrize za usnu, opet ugledavi mrtav pepeo pod rasplakanim
nebom. Hoe li njen bol za Eilan ikada oslabiti?
"Dobro si uradila to si otila odande", ree vilinska ena. "I to si dovela
deaka."
"ta hoe od njega?" Glas joj postade otriji zbog straha za Gavena.
"Da ga pripremim za njegovu sudbinu... a ta ti hoe od njega,
svetenice, ume li da kae?"
Kaileja zatrepta, pokuavjaui da povrati kontrolu nad razgovorom.
"Kakva je njegova sudbina? Hoe li nas povesti protiv Rimljana i vratiti stare
obiaje?"
"To nije jedina vrsta pobede", odgovori Gospa. "ta misi, zato je Eilan
toliko rizikovala da rodi dete i sauva ga?"
"Ona mu je bila majka..." poe Kaileja, ali vilinska ena je prekide.
"Bila je Vrhovna svetenica, i to velika. I bila je ker one krvi koja je
donela na ove obale najveu mudrost. U ljudskim oima, ona nije uspela, i
njen rimljanski ljubavnik sramno je umro. Ali ti zna da nije tako."
Kaileja je piljila u nju, a oiljci od rana za koje je mislila da ih je
zaboravila sada joj probudie u seanju novi bol.
"Ja nisam roena u ovoj zemlji, niti potiem od plemenitog roda", kruto
ree ona.
"Da li mi govori da nemam prava da stojim ovde, niti da podiem
deaka?"
"Crna Ptico", odmahnu glavom vilinska ena, "sluaj ta ti govorim. Ono
to je Eilanino bilo po roenju, tvoje je po pravu obuke i truda i dara Gospe od
ivota. Eilan ti je sama poverila ovaj zadatak. Ali Gaven je poslednji naslednik
loze mudrih, a njegov otac bio je sin Zmaja po majinoj liniji, vezan krvlju za
zemlju."
"To si, znai, mislila kada si ga nazvala Sinom Stotinu Kraljeva..." apnu
Kaileja. "Ali od kakve je to sada koristi? Ovde vladaju Rimljani."
"Ne mogu rei. Dato mi je da znam samo toliko da njega treba pripremiti.
Ti i druidi pokazaete mu najvee mudrosti oveanstva. A ja, ako plati moju
cenu, mogu da mu pokaem misterije ove zmelje koju zovete Britanija."
"Tvoju cenu", napeto ponovi Kaileja.
"Vreme je da se grade mostovi", ree Kraljica. "Imam ker, Sianu, zaetu
sa ovekom tvoje rase. Ona je istih godina kao deak. elim da je primi u
svoju Kuu Devojaka, kao posvoje. Naui je svojim obiajima i svojoj
mudrosti, Gospo od Avalona, a ja u nauiti Gavena svojim..."

2.

"Znai, doao si da postane svetenik?" upita starac.

Gaven ga iznenaeno pogleda. Kada ga je svetenica Kea sino dovela
kod Branosa, inilo mu se da je prastari bard davno nadiveo ne samo svoju
muziku, nego i pamet. Kosa mu je bila potpuno seda, a ruke toliko izobliene
da vie nije mogao da bira prave strune na harfi; kad su mu predstavili
Gavena, jedino je pokazao gomilu ovijih koa gde je deak mogao da legne, a
onda je ponovo zaspao.
Bard nije mnogo obeavao kao uitelj na ovom stranom mestu, ali ovije
koe bile su tople i bez buva, a deak je bio veoma umoran. Pre nego to je i do
pola razmislio o svim udnim stvarima koje su mu se desile proteklog meseca,
obuzeo ga je san. No, Branos je ujutro bio sasvim drugaiji od sinonjeg
oamuenog stvorenja. Zamagljene oi bile su neobino otre, i Gaven oseti da
crveni pod tim sivim pogledom.
"Nisam siguran", oprezno odgovori on. "Moja pomajka nije mi rekla ta u
ovde raditi. Pitala je da li bih voleo da budem bard, ali ja sam nauio samo
najjednostavnije pesme, kakve ue sva deca usvojena u umskoj Kui. Volim
da pevam, ali za barda je svakako potrebno mnogo vie od toga..."
To nije bilo sasvim tano. Gaven je oboavao pevanje, ali Vrhovni druid,
Ardanos, koji je bio najbolji bard meu druidima svog vremena, nije voleo ni
da ga vidi i nikad mu nije dao da pokua. Sada, kad je znao da mu je Ardanos
pradeda, i da je hteo da ubije Eilan kada je saznao da ova eka dete, znao je i
zato, ali i dalje je oklevao da pokae zanimanje.
"Da sam pozvan tim putem", oprezno dodade on, "to bih do sada ve
znao, zar ne?"
Starac se zakalja i pljunu u vatru. "ta voli da radi?"
"U umskoj Kui pomagao sam oko koza i ponekad sam radio u bati.
Kad je bilo vremena, loptao sam se sa drugom decom."
"Voli da se muva napolju, a ne da ui?" Otar pogled ponovo je
poivao na njemu.
"Volim da radim stvari", polako ree Gaven, "ali volim i da uim stvari,
ako su zanimljive. Voleo sam prie o junacima koje su nam priali druidi."
Pitao se kakve prie Rimljani priaju svojoj deci, ali znao je da to ovde ne treba
da pita.
"Ako voli prie, znai da emo se lepo slagati", ree Branos, smeei se.
"eli li da ostane?" Gaven obori pogled.
"Mislim da je meu mojim precima bilo bardova. Moda me je zato Gospa
Kaileja poslala ba ovamo. Ako nemam dara za muziku, da li ete me i dalje
eleti?"
"Meni su, avaj, potrebne tvoje snane ruke i noge, a ne muzika." Starac
uzdahnu; potom mu se upave obrve namrtie. "Ti misli da je meu tvojim
precima bilo bardova? Zar ne zna? Ko su ti bili roditelji?"
Deak ga je oprezno gledao. Kaileja mu nije rekla da treba da krije svoje
poreklo, ali saznanje mu je bilo toliko novo da mu nije delovalo stvarno. Ali
moda je Branos toliko dugo iveo da mu ak ni ovo nee biti udno.
"Ne znam hoete li mi poverovati, ali do ovog meseca nisam znao ni
njihova imena. Sada su mrtvi, i pretpostavljam da im vie ne moe nakoditi
ako ljudi saznaju za mene..." Sa uenjem je primetio u svojim reima
gnuanje. "Kau da mi je majka bila Vrhovna svetenica Vernemetona, Gospa
Eilan." Setio se njenog umilnog glasa i mirisa koji se uvek oseao u njenim
velovima, i zamurio da savlada suze. "Ali moj otac bio je Rimljanin, i prema
tome sad znate da nikada nije ni trebalo da se rodim."
Prastari druid vie nije mogao da peva, ali sluh mu je bio odlian. uo je
uvreeni prizvuk u deakovom glasu i uzdahnuo.
"U ovoj kui nije vano ko su ti bili roditelji. Kunomaglos, koji predvodi
druide onako kako gospa Kaileja predvodi svetenice, potie iz lonarske
porodice u okolini Londiniuma. Niko na ovom svetu ne zna, osim po uvenju,
ko mu je bila majka, ili otac. Pred bogovima nije bitno nita sem onoga to
sam stvori."
To nije sasvim tano, pomisli Gaven. Kaileja je rekla da je prisustvovala
mom roenju; prema tome, ona zna ko mi je bila majka. Ali pretpostavljam da
je i to po uvenju, jer moram da joj verujem na re. Mogu li da joj verujem?
upita se on. Ili ovom starcu, ili bilo kome ovde? Zaudo, tog tenutka pomisli
na Vilinsku Kraljicu. Njoj je verovao, i to je bilo udno, jer ak nije bio siguran
ni postoji li ona.
"Meu druidima naeg reda", re starac, "roenje nije vano. Svi ljudi
stiu na ovaj svet bez iega, i bez obzira na to jesi li sin Vrhovnog druida ili
lutalice beskunika, svaki ovek poinje kao dreava gola beba - i ja i ti, sin
prosjaka ili kralja ili stotinu kraljeva - svi ljudi tako poinju, i svi isto
zavravaju, pod pogrebnim aravom."
Gaven je zurio u njega. Gospa od Vilinskog naroda upotrebila je isti izraz
- 'Sin Stotinu Kraljeva'. Od toga ga obuze istovremeno vruina i jeza. Obeala
je da e doi po njega. Moda e mu tada rei ta ta titula znai. Osetio je da
mu srce iznenada ubrzano bije i nije znao je li to od iekivanja ili od straha.

Kako je opadao mesec koji ju je pozdravio po povratku u Avalon, Kaileja

se sve vie uklapala u rutinu, kao da i nije bila odsutna. Ujutro, kad su se
druidi penjali na Tor da pozdrave zoru, svetenice su obavljale svoje obrede
kraj ognjita. Uvee, kada su daleke morske plime podizale nivo vode u
movari, okretale su se ka zapadu da pozdrave sunce na zalasku. Uvee je Tor
pripadao svetenicama; mladi mesec, puni mesec i svaka etvrt imali su svoje
obrede.
Neverovatno, razmiljala je dok je pratila Eiluned ka skladitu, kako brzo
nastaju tradicije. Zajednica svetenica na svetom ostrvu nije jo proslavila ni
svoju prvu godinjicu, ali Eiluned se ve ponaala kao da je sve to je Kaileja
bila predloila bilo posledica prirodnih zakona i stotinu godina tradicije.
"Sea se kako je Vodohoda, kad je prvi put doao, doneo vreu jema?
Ali ovog puta, kad je doao po lek, nije doneo ba nita." Eiluned poe prva niz
stazu ka skladitu, ne prekidajui priu. "Mora shvatiti, Gospo, da ovo
nikada nee uspeti. Imamo premalo obuenih svetenica da pomaemo i
onima koji mogu neim da nam uzvrate, a ako ti bude dovodila svako siroe
koje nae, nemam pojma kako emo ih prehraniti tokom visoke vode!"
Kaileja na trenutak ostade bez rei; potom pouri da je stigne.
"On nije bilo koje siroe - on je Eilanin sin!"
"Onda neka ga uzme Bendeigid! On joj je, na kraju krajeva, bio otac."
Kaileja odmahnu glavom, jer pamtila je poslednji razgovor sa njim.
Bendeigid je poludeo. Ako se ona ita pita, on nee nikada saznati da je Gaven
uopte iv. Eiluned povue rezu koja je drala vrata skladita. Kad se vrata
otvorie, neto malo i sivo istra u okolno bunje.
Eiluned ciknu i ustuknu, pravo u ruke Kaileji. "Proklete bile prljave zveri!
Proklete..."
"uti!" obrecnu se Kaileja i protrese je. "Nije na tebi da proklinje
stvorenje koje ima jednaka prava kao i mi da trai sebi hranu. Niti da odbije
pomo ikome ko doe da je trai, pogotovo Vodohodau, koji nas voza tamo i
ovamo preko jezera, a plaamo mu samo blagoslovom!"
Eiluned se okrete, zlokobno crvena u licu. "Ja samo radim posao koji si
mi dodelila!" uzviknu ona. "Kako moe tako da mi se obraa?"
Kaileja je pusti i uzdahnu. "Nisam htela da te uvredim, niti da kaem da
ne radi dobro. Mi smo ovde jo nove, jo uimo ta moemo da radimo i ta
nam je potrebno. Ali znam da nae prisustvo ovde nema nikakve svrhe ako pri
tom treba da postanemo grube i pohlepne kao Rimljani! Ovde smo da sluimo
Gospi. Zar ne moemo imati poverenja u Nju da e nam pomoi?"
Eiluned odmahnu glavom, ali u lice joj se vratila prirodna boja. "Hoemo
li sluiti Gospi gladujui? Pogledaj", ona povue kamenu plou sa trapa i
pokaza unutra, "trap je poluprazan, a kratkodnevica je tek za jedan mesec!"
Trap je dopola pun, poele Kaileja da odgovori, ali odredila je Eiluned da
se brine o skladitu upravo zbog njene sklonosti za ovakvom brigom.
"Imamo jo dva trapa, a oni su jo puni", mirno ree Kaileja, "ali dobro je
to si mi ukazala na ovo."
"U skladitima u Vernemetonu uvek je bilo dovoljno ita za nekoliko
zima, a sada imaju da hrane mnogo manje usta", ree Eiluned. "Da poaljemo
nekoga da nam donese viak?"
Kaileja zatvori oi i ponovo ugleda hrpu pepela na Brdu Devojaka. Zaista,
Eilani i mnogim drugima nee biti potrebna hrana ove zime, niti ikada vie.
Rekla je sebi da je to praktian predlog, da Eiluned nije elela da joj nanese
bol.
"Pitau." Naterala je sebe da smiri glas. "Ali ako e, kao to se govori,
zajednica ena u umskoj Kui biti rasputena, ne moemo oekivati da nas
hrane jo godinu dana. A svakako bi bilo mnogo bolje da nas u Devi potpuno
zaborave. Ardanos se upleo u poslove Rimljana i to nas je gotovo unitilo.
Mislim da treba da budemo to neupadljivije, a u tom sluaju moramo nai
naina da se same prehranimo."
"To je tvoj posao, Gospo. Moj je da se snaem sa onim to imamo", ree
Eiluned.
Gurnula je kamenu plou na mesto. Ne, to je Gospina dunost, pomisli
Kaileja dok su prebrojavale vree i burad. Mi smo ovde zbog Nje, i ne smemo
to da zaboravimo. Bila je injenica da mnoge starije ene nisu nikada imale
drugi dom sem svetenikog. No, pri tome su posedovale vetine koje bi im
otvorile vrata sale bilo kog britanskog poglavara. Bilo bi teko otii, ali nijedna
od njih nee gladovati. Dole su da slue Boginji jer ih je Ona pozvala, a ako
Boginja eli svetenice, pomisli Kaileja uz nagovetaj osmeha, na Njoj je da
nae naina da ih nahrani.
"A to ne mogu sama", ree Eiluned. Kaileja se tre kad je shvatila da ne
slua drugu enu. Sada upitno podie obrve. "Ne moe oekivati od mene da
pazim na svako zrno jema i rai. Neka neke devojke zaslue hranu tako to e
mi pomagati!"
Kaileja se namrti, i u njoj iznenada propupe ideja. Dar od Gospe,
pomisli ona, odgovor za mene. Devojke koje su uile kod njih bile su dobro
obuene, i lako bi nale mesto u svakom domainstvu. Zato ne bi primili
keri ambicioznih ljudi i poduavali ih neko vreme, dok ne odu da se udaju?
Rimljani ne mare mnogo ta ene rade - oni ne moraju ak ni znati za to.
"Dobie pomagae", ree ona Eilunedi. "Nauie ih kako da odravaju
domainstvo, Kea e ih uiti muzici, a ja u ih uiti starim priama naeg
naroda i znanju Druida. ta misli, kakve prie e priati svojoj deci? I kakve
pesme e pevati bebama koje e roditi?"
 "Nae, valjda, ali..."
"Nae", potvrdi Kaileja, "a oevi Rimljani koji vide svoju decu jednom
dnevno, za veerom, nee ni pomisliti da to pitaju. Rimljani veruju da nije
vano ono to kae jedna ena. Ali moemo im oteti itavo ovo ostrvo pomou
dece ena koje su uile na Avalonu!"
Eiluned slegnu ramenima i nasmei se, nejasno shvatajui. No, dok je
Kaileja sa njom zavravala proveru, ve je hitro razmiljala. Jedna od njihovih
devojaka, mala Alija, nije bila roena za ivot svetenice. Kada se bude vratila
svojoj kui, moi e da proiri vest meu enama, a druidi je mogu poslati
ljudima iz poglavarskih kua koji jo potuju stare obiaje.
Ni Rimljani sa svojom vojskom niti hriani sa svojim priama o
prokletstvu ne mogu nadvladati prve rei koje beba uje u majinom naruju.
Neka Rim vlada telima mukaraca, ali Avalon, mislila je u rastuem
uzbuenju, sveto ostrvo, bezbedno u movari, Avalon e uobliiti njihove due.

Gaven se probudio vrlo rano i leao je budan, suvie obuzet mislima da bi

ponovo zaspao, iako je komadi neba koji se video kroz pukotinu pod strehom
kolibe tek poeo da bledi pred najavom svitanja. Branos je jo tiho hrkao na
drugom krevetu, ali pod prozorom se ulo neije kaljanje i ukanje. Nebo u
visini jo je bilo tamno, ali na istoku, tamo gde e izii sunce, ve se video
nagovetaj ruiastog.
Tokom nedelju dana od dolaska u Avalon poeo je da ui njihove obiaje.
Mukarci su se okupljali pred druidskom salom, novaci u sivim, a stariji
svetenici u belim odorama, pripremajui se za slubu svitanja. Procesija je
bila potpuno nema; Gaven je znao da niko nee progovoriti sve dok se sunev
disk ne pokae, jasan i blistav, iznad bregova.
Dan e biti lep; proveo je itav ivot u druidskom hramu i poznavao je
vreme. Izvukao se iz kreveta, obukao se ne uznemirujui starog svetenika -
barem ga nisu dodelili Kui Devojaka, gde bi ga uvali kao devicu - i iziao iz
kolibe. Svetlost praskozorja bila je nejasna, ali vlani vazduh bio je pun sveeg
mirisa ranog jutra, i on duboko udahnu.
Kao na neki znak, procesija svitanja krete uz stazu. Gaven je ekao u
senci pod strehom dok druidi ne odoe, a potom tiho poe ka obali jezera.
Vilinska ena rekla mu je da tu eka. Svakog dana otkako je doao, dolazio je
na ivicu vode. Sada se pitao hoe li ona ikada doi po njega, ali ve je zavoleo
sporo svitanje dana nad movarama. Nebo je tek poinjalo da rudi. Iza njega
su se sada jasno videle zgrade skupljene pod padinom Tora. Video se visoki
vrh glavne sale, sagraene pravougaono, na rimljanski nain. Iza nje su
nejasno sijali trani krovovi ostalih zgrada - jedna vea za svetenice, manja
za devojke, i jo jedna mala, izdvojenija, za Vrhovnu svetenicu. Iza njih su
leale kuhinja, tkaonica i staja za koze. Mogao je samo da nazre od vremena
potamnele krovove druidskih zgrada na drugoj strani brda. Nie nizbrdo, znao
je, nalazi se sveti kladenac, a na drugoj strani panjaka bile su hrianske
kue, nalik na konice, okupljene oko trnovitog drveta koje je tamo niklo iz
palice oca Josifa.
No, tamo jo nije bio. Svetenice su, posle malo rasprave o tome koji
poslovi pristaju mukom detetu, odluile da se on stara o kozama koje su im
davale mleko. Da sam otiao kod svog rimljanskog dede, pomisli on, ne bih
morao da uvam koze. No, koze nisu bile loe drutvo. Pogledao je sve svetlije
nebo i zakljuio da e svetenice uskoro ustati i da treba da ode u salu na
jutarnji obrok. Tada e koze poeti da mekeu, jedva ekajui da iziu na
panjak. Ovo je bilo jedino vreme koje je imao za sebe. Opet je zauo u sebi
Gospine rei: 'Sine Stotinu Kraljeva.' ta joj je to znailo? Zato on? Nije
uspevao da se oslobodi takvih misli. Mnogo je dana prolo od tog udnog
pozdrava. Kada e doi po njega?
Dugo je sedeo na obali, gledajui preko sivog prostranstva vode, koje se
menjalo u srebrnasto, odraavajui boju jesenjeg neba. Vazduh je bio otar, ali
on je navikao na hladnou, a ovija koa koju mu je Branos dao kao ogrta
dobro ga je grejala. Bilo je tiho, ali ne potpuno; kad se jo vie umirio, uhvatio
je sebe kako oslukuje apat vetra u drveu i uzdahe talasia koji su ljubili
obalu.
Zatvorio je oi i zadrao dah, jer su svi ti tihi zvuci iz sveta oko njega na
trenutak postali muzika. Postao je svestan pesme - nije znao potie li spolja ili
to peva neto u njemu, ali melodija je bila sve umilnija. Ne otvarajui oi, on
izvue iz depa vrbovu sviralu koju je dobio od Branosa i poe da svira.
Prvi tonovi bili su toliko pitavi da je umalo bacio sviralu u vodu; ali
ubrzo su se proistili. Gaven duboko udahnu i pokua ponovo. Sada je opet
uo istu nit zvuka. Paljivo je premetao prste i poeo da izvlai melodiju.
Kako se oputao, disao je sve dublje, kontrolisano, i utonuo u zaetak pesme.
Zanet muzikom, u prvi mah nije ni primetio da se pojavila Gospa. Postepeno
se treperenje svetla nad jezerom izotrilo u senku, a senka se pretvorila u
oblije, kreui se kao magijom preko povrine vode, sve dok se nije dovoljno
primaklo da bi video nizak pramac amca na kome je stajala i vitku motku za
veslanje u njenoj ruci.
amac je odnekle liio na barku kojom ga je Vodohoda dovezao na
ostrvo, ali bio je ui, a Gospa je veslala dugim, spretnim pokretima. Gaven ju
je paljivo gledao. Kad su se ranije sreli, bio je suvie zbunjen da bi je zaista
pogledao. Njene vitke, miiave ruke bile su gole do ramena, uprkos hladnoi;
tamnu kosu vezala je iznad ela, visokog i bez bora, na kome su se isticale
jedino tamne, ravne obrve. I oi su joj bile tamne i sjajne. Pratila ju je mlada
devojka, vrsto graena, sa dubokim jamicama na ruiasto-belim obrazima
glatkim kao gusto mleko i lepom kosom, bakarno zlatnom, istom kakvu je
imala i gospa Eilan - njegova majka. Kosu je uplela, kao svetenice, u dugaku
pletenicu. Devojka mu se brzo osmehnu, i jamice postae dublje.
"Ovo je moja ker, Siana", ree Gospa, vrsto ga gledajui oima blistavim
i otrim kao u ptice.
"Kakvo ime ti je dato, gospodaru moj?"
"Moja majka me je zvala Gaven", ree on. "Zato ste..."
Gospine rei prekinue njegovo pitanje. "Zna li da vesla motkom,
Gavene?"
"Ne znam, Gospo. Nikada me nisu uili nita o vodi. Ali pre nego to
poemo..."
"Dobro. Znai, nita ne mora da zaboravi, i barem tome mogu da te
nauim." Opet ga je prekinula. "Ali za sada e biti dovoljno da ue u amac i
ne prevrne ga. Paljivo ui. U ovo doba godine voda je suvie hladna za
kupanje." Pruila je malu aku, vrstu kao kamen, i pomogla mu da ue u
amac. On sede, steui ivice kad se zaljuljao, ali vie ga je uznemirilo njeno
nareenje nego taj pokret.
Siana se zakikota, a Gospa se zagleda u nju onim tamnim oima. "Da
tebe niko nije nauio, ni ti ne bi nita znala. Je li lepo smejati se neznanju?"
A ta emo sa mojim neznanjem? upita se on. No, nije pokuavao da
ponovi pitanje. Moda e hteti da ga saslua kasnije, kada stignu tamo kuda
su krenuli.
"Samo sam zamislila neoekivano kupanje po ovakvom danu..."
promrmlja Siana. Pokuavala je da se uozbilji, ali opet se zakikotala, i Gospa
se popustljivo nasmei, gurajui motkom amac preko povrine Jezera.
Gaven pogleda devojku. Nije znao da li mu se Siana podsmeva, ali
dopadalo mu se to joj se oi iskose kad se nasmei i zakljuio je da mu ne
smeta njen smeh. Ona je bila neto najlepe u svom tom prostranstvu
srebrnaste vode i bledog neba; mogao bi da ugreje ruke u toj crvenoj kosi.
Neodluno joj se nasmeio. Kad mu je uzvratila, sjaj njenog osmeha probio je
oklop kojim je pokuao da obuzda svoja oseanja. Tek mnogo kasnije shvatio
je da se njegovo srce tog trenutka zauvek otvorilo pred njom.
No, sada je znao samo da mu je toplije, pa je olabavio pojas na svojoj
ovijoj koi. Barka je glatko klizila vodom kako se sunce pelo. Gaven je utke
sedeo, gledajui Sianu ispod trepavica. Gospa, izgleda, nije oseala potrebu da
govori, a Siana se ugledala na nju. Gaven se nije usuuvao da prekine tiinu,
pa je oslukivao ptiiji poj i tiho pljuskanje vode.
Voda je bila mirna, tek sa malenim talasima od blagog povetarca ili jaih
nabora za koje mu je Gospa rekla da oznaavaju skrivene sprudove i debla.
Jesen je bila kiovita, i voda je ostala visoka; Gaven je gledao ustalasanu
vodenu travu i zamiljao potopljene livade. Bregovi i brdaca provirivali su iz
vode, ponegde povezani tracima. Ve je prolo podne kada Gospa upravi
amac ka ljunanoj obali jednog ostrva koje - barem Gavenu - nije izgledalo
nita drugaije od ostalih. Izila je na suvo i dala znak deci da pou za njom.
"Ume li da zapali vatru?" upita ona.
"ao mi je, Gospo, ni to me nikada nisu nauili." Osetio je da crveni.
"Znam kako da odravam dobar plamen, ali druidi smatraju da je vatra sveta.
Pale je samo u naroitim prilikama, a i to ine jedino svetenici."
"Ba lii na mukarce da prave misteriju od neega to svaka seljanka
ume", ree Siana.
No, Gospa odmahnu glavom. "Vatra jeste misterija. Kao i svaka mo,
moe da bude opasnost, ili sluga, ili bog. Zavisno od toga kako se koristi."
"A kakav plamen emo ovde zapaliti?" upita on.
"Samo putniku vatru, da skuvamo sebi jelo. Siana, povedi ga sa sobom i
pokai mu kako se skuplja gorivo."
Siana prui ruku Gavenu, sklopivi male, tople prste oko njegovih.
"Hajde, treba da naemo suvu travu i lie; sve to e brzo goreti i lako se
zapaliti; granice i opalo granje - ovako." Pustila je njegovu ruku i podigla
aku granica. Zajedno su traili suvo drvo i gomilali lie i granice na hrpu u
udubljenju u mokrom tlu. Krupnije granje stavljali su na drugu hrpu. Oito su
one ranije ve bile ovde.
Kada je procenila da je hrpa dovoljno velika, Gospa mu pokaza kako se
pali vatra pomou elika i kremena koje je nosila u torbici o pojasu, i pojavi se
prvi plamen.
Gavenu je bilo udno to ga ona ui sluinskim poslovima poto ga je
pozdravila kao kralja. No, gledajui vatru, setio se ta je ona rekla o njoj, i
razumeo je. ak je i vatra za kuvanje sveta, a moda, u ova vremena kada
Rimljani vladaju spoljanjim svetom, ak i sveti kralj treba da slui tajno, u
sitnim stvarima.
Ubrzo je ve plamtela vesela vatrica, a Gospa joj je dodavala sve vee
grane. Kada se dobro razgorela, Gospa posee u barku i izvue iz vree
mlitavog, obezglavljenog zeca. Uz pomo malog kamenog noa brzo ga je odrala
i oistila, pa ga je namestila na zelene grane nad vatrom, koja se smirivala
poto se deo granja pretvorio u ar. Uskoro iz zeca poe u vatru da kaplje sok,
itei. Gavenu zakra stomak od nestrpljenja pred prijatnim mirisom, i on
postade bolno svestan da je propustio doruak.
Kada je meso bilo gotovo, Gospa ga isee noem i dade deci po porciju,
mada za sebe nije uzela nita. Gaven je gladno jeo. Kada su zavrili, Gospa im
pokaza gde da zakopaju kosti i krzno.
"Gospo", ree Gaven, briui ruke o tuniku, "hvala vam na jelu. Ali i dalje
ne znam ta smerate sa mnom. Sada kad smo jeli, hoete li mi odgovoriti?"
Ona se ispitivaki zagleda u njega.
"Misli da zna ko si, ali to uopte ne zna. Rekla sam ti da u te voditi.
Pomoi u ti da sazna za ta si stvoren." Ona se vrati do amca i dade im
znak da se ukrcaju.
A ta je sa stotinu kraljeva? eleo je da upita. No, nije se jo usuivao.
Ovog puta vila ih poveze preko otvorene vode, gde se u movaru ulivala
reka stvarajui kanal; sve dublje se saginjala da motkom dohvati dno. Ostrvo
ka kome se uputila bilo je prostrano, odvojeno od kopna samo uzanim
kanalom sa zapada.
"Tiho hodajte", ree ona im su pristali uz obalu. Povela ih je meu
drvee. ak i na poetku zime, kada je lie poelo da opada, provlaenje
izmeu stabala i ispod niih grana nije bilo lako, a suvo lie ukalo je pod
svakim neopreznim korakom. Gaven je neko vreme bio suvie zauzet
kretanjem da bi pitao kuda idu. Vila je hodala bez zvuka, a Siana je takoe
bila veoma tiha. Pored njih se oseao kao trapavi vo.
Sa olakanjem se zaustavio kad je ona podigla ruku. Polako je povukla u
stranu leskovu granu. Pred njima se nalazila mala livada gde su crveni jeleni
pasli bledu travu.
"Prouavaj jelene, Gavene, mora nauiti njihove navike", tiho ree ona.
"U leto ih ne bi naao ovde. Tada lee tokom vrelog dana i izlaze da pasu tek u
sumrak. Ali sada znaju da moraju jesti to vie mogu pre nego to doe zima.
Jedna od prvih dunosti lovca jeste da naui navike ivotinje koju sledi."
Gaven se usudi da poluglasno progovori. "Znai, treba da budem lovac,
Gospo?" Nije mu odmah odgovorila.
"Nije vano ta radi", odvrati mu jednako tiho. "Drugo je ta jesi. To
mora da naui."
Siana prui sitnu aku i povue ga u udubljenje u travi.
"Gledaemo jelene odavde", apnu ona. "Odavde se sve vidi."
Gaven je tiho leao kraj nje, toliko blizu da mu odjednom sinu da je
Siana devojka, i to njegovih godina. Dosad jedva da je viao, a kamoli
dodirivao mlade devojke; Eilan i Kaileja, koje je poznavao itavog ivota, za
njega uopte nisu bile ene. Sve to je itavog ivota sluao ne razumevajui
sada ga zapljusnu. Gotovo potpuno obuzet ovim novim saznanjem, oseti da
mu obrazi crvene. Bio je veoma svestan toga i brzo je sakrio lice u hladnu
travu. Mogao je da oseti sladak, vlaan miris Sianine kose, kao i jak miris
njene suknje od grubo utavljene koe. Posle nekog vremena Siana ga munu.
"Gledaj!" apnu ona. Preko trave paljivo je stupala kouta, lako
balansirajui na kopitama koja su izgledala premala za njenu teinu. Nekoliko
koraka iza nje ilo je poluodraslo lane, sa svetlim pegama upola zaklonjenim
upavim zimskim krznom. Pratilo je majku, ali u poreenju sa njenom
smirenom elegancijom njegov korak je naizmenino delovao trapavo i ljupko.
Kao ja... pomisli Gaven, smeei se.
Gledao ih je kako polako napreduju u paru, zastajui da onjue vetar.
Potom, moda uplaena od nekog tihog zvuka koji Gaven nije uo, kouta
podie glavu i ieze u skoku. Ostavljeno samo na maloj istini, lane se u prvi
mah ukoi; nekoliko sekundi nepomino je stajalo, a onda naglo jurnu za
njom.
Gaven ispusti vazduh. Sve do sada nije ni bio svestan da je zadravao
disanje. Eilan, moja majka, pomisli on, jo isprobavajui tu re, mada ne prvi
put, bila je kao ta kouta. Bila je toliko zauzeta poslom Vrhovne svetenice da
nije, zapravo, ni znala da sam tamo, a kamo li ko sam i ta sam.
No, sada se ve gotovo navikao na taj bol. Svest o Siani koja se protezala
kraj njega bila je mnogo stvarnija od seanja. Jo je oseao mesto na kome su
njeni mali, vlani prsti stezali njegove. Poe da se pokree, ali ona je
pokazivala ka ivici ume. On se ukoi, pokuavajui da ne die, a onda, na
ivici istine, ugleda senku. Jedva je uo Sianin nehotini uzdah kad
velianstveni jelen, sa irokim rogovljem, polako izie na otvoreno. Drao je
visoko podignutu glavu; kretao se sa ogromnim i prefinjenim dostojanstvom.
Gaven je nepokretno gledao kako jelen okree glavu, zastavi na trenutak kao
da moe da kroz lie vidi Gavena.
uo je Sianin apat kraj sebe. "Kralj Jelen! Mora da je doao da te
pozdravi! Ponekad sam gledala jelene nedeljama, a njega ne bih videla!"
Gaven ustade mimo svoje volje. Za tenutak se gledao u oi sa jelenom.
Potom ivotinja nauli ui i pripremi se za beg. Gaven se ugrize za usnu,
siguran da ga je on uplaio, ali sledeeg trenutka kroz vazduh prolete strela sa
crnim perjem i zari se u zemlju na mestu gde je stajao jelen. Za njom dolete
jo jedna. No, dotle su ve svi jeleni ponovo nestali u umi, i nije se videlo vie
nita sem zanjihanih grana.
Gaven pree pogledom sa mesta gde je nestao jelen ka mestu odakle su
dole strele. Izmeu drvea se pojavie dva oveka, zaklanjajui oi dlanom od
popodnevnog sunca.
"Stoj!" To su se pokrenule Gospine usne, ali glas kao da je dopirao
odasvud. Lovci stadoe kao ukopani, osvrui se. "Ovaj plen nije za vas!"
"Ko brani..." poe vii lovac, ali njegov drug ve je pravio znak protiv zla i
apatom ga uutkivao. "uma vam brani, i Boginja koja svemu daje ivot.
Druge jelene moete da lovite, jer sad je doba lova, ali ovog ne. Usudili ste se
da zapretite Kralju Jelenu. Idite i traite drugi trag."
Sada su obojica drhtala. Ne usudivi se ni da uzmu strele, okrenue se i
uz bunu lomljavu nestadoe u bunju iz koga su izili.
Gospa izie iz senke velikog hrasta i dade deci znak da ustanu. "Moramo
da se vratimo", ree ona. "Dan odmie. Drago mi je to smo videli Kralja
Jelena. To sam elela da vidi, Gavene - to je razlog to sam te dovela ovamo."
 Gaven zausti da pita, a onda se predomisli.
"ta je bilo?" upita Vilinska Krlajica. "Uvek sme da mi kae ta misli.
Moda neu uvek sve moi da ti kaem, ali uvek sme da pita, a ako je to
neto to ne mogu da uinim ili dozvolim, uvek u ti objasniti zato."
"Spreili ste one ljude da ulove jelena. Zato? I zato su vas posluali?"
"Oni su ljudi iz ovog kraja i znaju da treba da me sluaju. A to se tie
jelena, stariji narodi ga ni u kakvoj gladi nisu dirali. Kralja Jelena moe da
ubije samo kralj..."
"Ali mi nemamo kralja..." apnu on, svestan da se primie odgovoru, a ne
znajui da li eli da ga zna.
"Sada ne", sloi se ona. "Hodi." Pola je putem kojim su doli.
"Voleo bih da ne moram da se vratim", ozbiljno ree Gaven. "Ja sam samo
neeljeni teret ljudima na Toru."
Na njegovo veliko iznenaenje, Gospa nije pourila da ga ubeuje u dobre
nemere njegovih staratelja. Dosad je ve bio navikao da svi odrasli podravaju
ono to su drugi odrasli rekli. Umesto toga, Gospa je oklevala. Potom polako
progovori.
"I ja bih volela da ne mora da se vrati; ne elim da bude nesrean. Ali
svaka odrasla osoba mora, ranije ili kasnije u ivotu, da ini stvari za koje
nema sklonosti ni dara. I premda bih smatrala za ast da usvojim nekoga sa
takvim poreklom i mada sam oduvek elela sina da ga podiem zajedno sa
keri, neophodno je da ostane u hramu, koliko god je potrebno da se postane
druid. To uenje je neophodno i mojoj keri."
Gaven razmisli na trenutak. "Ali ja, zapravo, ne elim da postanem
druid."
"Nisam to ni rekla - samo da mora proi tu obuku da bi ispunio svoju
sudbinu."
"ta je moja sudbina?" uzviknu on, i primeti da je Siana prebledela. Nije
hteo da se pred njom svaa sa njenom majkom, ali morao je da zna. Vila je
dugo gledala u njega.
"Kada vidi oblake crvene i debele, zna da e tokom dana verovatno biti
oluje, zar ne? Ali ne moe znati kada e tano poeti kia niti koliko e je
pasti. Tako je i sa vremenom u unutranjim svetovima. Ja poznajem njihove
plime i cikluse. Poznajem znake i vidim njegove moi. Vidim mo u tebi, dete;
zvezdane plime se talasaju oko tebe kao to se voda razdvaja pred skrivenim
drvetom. Mada ti to sada nije uteha, znam da si ovde sa nekim ciljem. Ali ne
znam koji je to cilj, ne tano, a i da znam, ne bih smela da ti kaem; jer ljudi
esto, trudei se da ispune ili izbegnu neko proroanstvo, ine upravo ono to
ne bi smeli."
Gaven ju je sluao bez mnogo nade, ali ipak je postavio pitanje kad je
zavrila. "Hou li vas videti ponovo, Gospo?"
"Budi siguran da hoe. Zar nee moja roena ker iveti meu devicama
Avalona? Kada doem da je vidim, posetiu i tebe. Hoe li je uvati meu
druidima onako kako je ona tebe uvala u umi?"
Gaven je zapanjeno pogleda; Siana uopte nije liila na druidsku
svetenicu, koju je on uvek zamiljao kao Eilan, ili moda Kaileju. Znai, i
Siana je takva? I ona ima sudbinu?
 3.

Kako se primicala kratkodnevica, postajalo je tamnije, vlanije i hladnije.

ak i koze vie nisu elele da lunjaju. Gaven je sve ee zaticao sebe u blizini
koliba nalik na konice, tamo gde se panjak pruao daleko od Tora. U prvi
mah, kada je uo zvuk pesme kako dopire iz prostrane okrugle zgrade koju su
hriani drali za svoje svetilite, ostao je podalje, ali ono to je uo zadivilo ga
je. Svakog dana prilazio je sve blie. Govorio je sebi da je to samo zbog kie ili
zbog hladnog vetra, i da hoe da iz zaklona pazi na koze. Moda bi bilo
drugaije da je imao za drutvo nekoga svojih godina, ali Vilinska Kraljica jo
nije ispunila obeanje da e dovesti Sianu na Avalon, i on je bio usamljen. Krio
se kad bi monasi izlazili, ali dugo, sporo pulsiranje njihovih pesama
uznemiravalo ga je, mada drugaije, isto koliko i muzika druidskih bardova.
Jednog dana, neposredno pred kratkodnevicu, zaklon kraj zida izgledao je
posebno privlano, jer je te noi slabo spavao. Sanjao je svoju majku,
okruenu plamenom, kako zove sina da je spase. Gavenu se srce stezalo dok
ju je gledao, ali u snu nije znao da zove ba njega, i zato nije uinio nita.
Kada se probudio, setio se da je on njen sin. Dugo je plakao, jer je bilo
prekasno da je spase, pa ak i da joj kae da bi je voleo, da mu je samo dala
prirliku.
Seo je oslonjen o zid od pletera, vre se umotavajui u gunj. Danas je
muzika bila naroito lepa, puna radosti, inilo mu se, mada nije razumeo rei.
Razgonila je none strepnje kao to prvo sunce topi inje. Zagledao se u igru
duginih boja na ledenim kristalima; kapci mu postae teki, i on zaspa
neopazice. Nije ga probudio neki zvuk, nego upravo tiina. Pesma je prestala i
vrata su se otvarala. Izilo je dvanaest mukaraca, starih, ili su bar njemu
tako izgledali, odevenih u sive mantije. Oseajui da mu srce tue, Gaven se
uvue u svoj gunj, nepokretan kao mi kada vidi sovu u letu. Na samom kraju
kolone iao je maleni starac, pogrbljen od godina, potpuno sede kose. Zastao
je, osvrui se otrim pogledom, i skoro odmah ugledao uznemirenog Gavena.
Poao je par koraka prema njemu i klimnuo glavom.
"Tebe ne poznajem. Jesi li mladi druid?"
Poslednji monah u koloni ispred starca, visok, proelav i nezdrave koe,
okrete se da ih ljutito pogleda. No, starac podie ruku, u znak prekora ili
blagoslova, i taj drugi, jo namrten, okrete se i poe za ostalima ka svojoj
kolibi. Gaven ustade, umiren starevom utivou.
"Nisam, gospodaru. Ja sam siroe, i pomajka me je dovela ovamo jer
nemam nikog drugog na svetu. Ali moja majka bila je jedna od njih, pa u
verovatno i ja biti."
Starac ga je pomalo iznenaeno gledao. "Zaista je tako? Verovao sam da
su druidske svetenice pod zavetom devianstva, kao nae monahinje, i da se
ne udaju, niti raaju decu."
"Tako je", ree Gaven, setivi se nekih stvari koje je Eiluned govorila kad
je mislila da je on ne uje. "Ima ih koji govore da nije uopte trebalo da se
rodim. Ili da je trebalo ubiti i mene i moju majku."
Stari monah ga je dobroudno gledao. "Gospod, dok je obitavao meu
nama, imao je razumevanja ak i za ene uhvaene u preljubi. A govorio je da
e maloj deci pripasti carsko nebesko. Ali ne seam se da je On ikada pitao
kako je ko roen, zakonito ili ne." Gaven se namrti. Zar ak i njegova dua
ima vrednosti u oima ovog starog svetenika? Mada oklevajui, usudio se da
to upita.
"Svi ljudi imaju due jednako vredne u oima istinskog Boga, mali brate.
Tvoja kao i svaka druga."
"Istinskog boga?" upita Gaven. "Zar va bog, ko god da je, smatra da mu
pripada moja dua, i ako nisam njegov sledbenik?"
"Prva istina tvoje vere", blago ree svetenik, "kao i moje, jeste da su svi
bogovi jedno, ma kojim imenom ih zvali. Postoji samo jedan jedini izvor; a On
vlada i nad hrianima i nad druidima."
Starac se nasmei i kruto poe ka klupi kraj malog trnovitog drveta.
"Razgovaramo o besmrtnoj dui, a jo se nismo upoznali! Moja braa koja
predvode pevanje jesu Bron, koji je bio oenjen mojom sestrom, i Alanus. Brat
Pavle je najnoviji u naoj durini. Ja sam Josif, i obino me zovu 'oe'. Ako se
tvoj ovozemaljski otac ne bi protivio, voleo bih da me i ti tako zove."
Gaven je zurio u njega. "Nikada nisam video svog ovozemaljskog oca, a
sada je mrtav, pa nemam pojma ta bi rekao na to! A to se tie moje majke,
nju sam poznavao, ali nisam znao..." progutao je knedlu kad se setio sna, "da
mi je rod."
Stari svetenik posmatrao ga je nekoliko trenutaka. Potom uzdahnu.
"Rekao si da si siroe, ali nisi u pravu. Ima i Oca i Majku..."
"U Drugom Svetu..." poe Gaven, ali otac Josif ga prekide.
"Svuda oko tebe. Bog je tvoj otac i tvoja majka. Ali ima majku i na ovom
svetu, jer zar nisi usvojenik mlade svetenice Kaileje?"
"Kaileja? Mlada?" Gaven jedva suzdra smeh.
"Meni, koji sam zaista star, Kaileja izgleda kao dete", smireno odvrati otac
Josif.
"Znai, ona vam je priala o meni?" sumnjiavo upita Gaven. Ve je znao
da Eiluned i ostali priaju o njemu. Pobesnee ako sazna da su priali ak i
hrianima. No, starac se samo smeio.
"Tvoja pomajka i ja ponekad razgovaramo. U ime Gospoda koji je rekao
da su sva deca Boija, ja u ti biti otac."
Gaven odmahnu glavom, setivi se svega to je sluao o hrianima.
"Neete me hteti. Imam jo jednu pomajku, Gospu Vilinskog naroda. Da li je
znate?"
Starac odmahnu glavom. "ao mi je to nemam tu ast, ali siguran sam
da je ona plemenita osoba."
Gaven je sad lake disao, ali jo nije bio spreman da veruje starcu. "uo
sam da hriani kau kako su sve ene zle..."
"Ja ne kaem", ree otac Josif, "jer ak je i Gospod, kada je obitavao
meu nama, imao prijatelje meu enama: Mariju iz Betanije, koja bi mu bila
ena, da je poiveo dovoljno dugo; i drugu Mariju, iz grada Magdale, za koju je
rekao da joj je mnogo oproteno jer je mnogo volela. Prema tome, ene,
naravno, nisu zle. Tvoja pomajka, Kaileja, veoma je plemenita ena. Ne kaem
da su ene zle, nego da ih ponekad pogreno razumeju ili pogreno upuuju,
isto kao i mukarce. A ako neke od njih gree, ne znai da su sve ene takve."
"Znai, onda Vilinska Gospa nije zla, niti njena ker?" Starac je zvuao
kao da ne predstavlja pretnju, ali Gaven je morao da se uveri.
"Ne poznajem Gospu, pa ne znam. Ima mnogo pria o Vilinskom narodu.
Pria se da su oni nii aneli, koji se nisu borili ni za Boga ni za Zlog kada se
pobunio, i zato su osueni da zanavek ive ovde. Drugi kau da je Eva,
posramljena to ima tako mnogo dece, sakrila neke od njih, tako da im Bog
nije podario due. Moji uitelji govorili su da se vilinski narod sastoji samo od
duha, koji govori u ime svega u prirodi to nema svoj glas. Ali svakako ih je
stvorio Bog. I kao to ljudi koji odu u Vilinsku zemlju nikada ne umiru, oni iz
Vilinskog naroda koji se pridrue ljudima postaju smrtni, a ako ive dobro,
svemoni Bog e im podariti duu. to se tie njene keri, ona je samo dete. A
ako delom potie od smrtnika, onda svakako ve ima duu. Mogu li deca da
budu zla? Gospod je rekao da je njihovo carstvo nebesko."
Otac Josif pogleda Gavena i nasmei se. "esto si sluao nae pesme, je
li? Da li bi voleo da nas slua unutra?"
Gaven ga je sumnjiavo odmeravao. Starac ga je privlaio, ali ve se
umorio od odraslih koji stalno govore ta je on i ta treba da radi. "Ne mora",
dodade otac Josif, "ali tako zvui mnogo bolje..."
Govorio je sasvim ozbiljno, ali deak primeti iskru u njegovom oku i poe
da se smeje.
"Posle sveanosti kratkodnevice, kad bude imao vie vremena, mogao bi,
ako eli, i da ui pevanje..."
Gaven se ukoi. "Otkud ste znali? Otkud ste znali da bih to voleo vie od
svega? Ali hoe li mi Kaileja dopustiti?"
Otac Josif se na to osmehnu. "Kaileju prepusti meni."

Velika sala bila je puna mirisa borovih grana. Druidi su ili da ih naseku
sa drvea koje je raslo na sledeem brdu u nizu koji se pruao od Avalona. Niz
se pruao od Tora ka severoistoku, doseui sve do najdalje take na kojoj se
Britanija pruala u zapadno more. Druge linije moi stizale su do Tora sa
severozapada i severa, oznaene uspravljenim kamenjem, izvorima ili brdima,
od kojih je veina bila obrasla borovima.
Kaileja nije bila lino tamo, ali ih je videla putujui duhom. inilo joj se
da danas sve pulsira od moi. Prema druidskim proraunima, ova no doba je
najvee tame u godini. Sutra e sunce poeti povratak sa junog neba, i mada
je najgori deo zime tek bio pred njima, mogli su se nadati da e leto ponovo
doi. Ovo to inimo, ovde u ovom voru moi, pomisli Kaileja dok je upuivala
Lisandu da privrsti kraj venca na stub, poslae odjeke energije kroz itavu
zemlju.
A to je vailo za sve to ine, ne samo za veeranji obred. Postajalo joj je
sve jasnije da je ovo utoite u movari zapravo tajno sredite Britanije.
Rimljani mogu da vladaju njenom glavom u Londiniumu i da upravljaju svime
to se deava u spoljanjoj ravni. No, samim svojim prisustvom ovde,
svetenice Avalona vladae njenom duom.
Sa drugog kraja sale zau se cika, i Dika, sva crvena u licu, okomi se na
Gavena i poe da ga iba borovom granom. Eiluned, namrtena kao olujni
oblak, pohita ka njima, ali je Kaileja bila bra.
"Nisam te ni pipnuo!" uzviknu deak, krijui se iza Kaileje. Svetenica
krajikom oka ugleda Lisandu kako se povlai i brzo je zgrabi.
"Prva dunost svetenice jeste da govori istinu", strogo joj ree Kaileja.
"Ako mi ovde govorimo istinu, istina e vladati u zemlji." Devojka pogleda nju,
pa Gavena, i pocrvene.
 "Pomerila se..." promrmlja Lisanda. "Htela sam da gurnem njega."
Kaileja je znala da ne treba da pita zato. Deaci i devojice u tim
godinama su kao psi i make, dve razliite vrste bia, naizmenino
neprijateljske i zadivljene razlikama izmeu sebe.
"Niste ovde radi igre", blago ree ona. "Zar mislite da nametamo sve ove
grane samo zbog lepog mirisa? One su svete, predstavljaju obeanje nastavka
ivota i kad su sve ostale grane gole."
"Kao zelenika?" upita Dika; od radoznalosti je zaboravila na uvredu. "Da,
i kao imela, koja se raa iz munje, i ivi ne dodirujui zemlju. Sutra e druidi
ii da je seku zlatim srpovima, kako bi je koristili u svojoj magiji." Kaileja
zastade, osvrui se. "Ovde smo skoro gotovi. Idite da se ugrejete, jer e
uskoro zai sunce i ugasiemo sve vatre."
Dika, mrav devojurak i veita smrza, potra ka vatri koja je gorela, na
rimljanski nain, u gvozdenom mangalu nasred odaje, a Lisanda poe za
njom.
"Mora mi kazati ako te budu suvie gnjavile", ree Kaileja Gavenu.
"Mlade su, a ti si jedini deak njihovih godina ovde. Uivaj u njihovom drutvu
jo malo, jer kada budu postale ene nee vie moi slobodno da jurcaju
okolo." Pokajala se kad je videla koliko se zbunio. "Nije vano. Idi kod Rianon i
pitaj da li je pri peenju moda pokvarila neki od kolaa to ih sprema za
sveanost. Mi koje smo poloile zavete moramo da postimo, ali nema razloga
da vi mladi prerano upoznate glad."
Jo je bio dovoljno mali da od tog predloga sav sine, i Kaileja se smeila
za njim kad je odjurio.
Neosvetljena, sala svetenica izgledala je ogromna, kao duboka peina
ledene tame u kojoj bi se aica okupljenih ljudi lako izgubila. Gaven se
smestio blizu Kaileje, koja je sedela u sreditu grupe, posaena na svoju
veliku stolicu. Kroz odeu je oseao toplotu njenog tela, i to mu je prijalo.
"I tako je izgraen 'avolji ples'", ree Kea, na koju je doao red da pria
priu, "i nikakve sile zla nisu uspele to da spree."
Jo od zalaska sunca sedeli su u sali, i svetenice su priale prie o vetru
i drveu, o zemlji i suncu, o duhovima mrtvih i delima ivih, i o udnim biima
koja nisu ni jedno ni drugo, a obitavaju u praznini izmeu svetova. Kea je
priala o gradnji ogromnih kamenih kapija na vetrometini u sredinjoj ravnici,
istono od Letnje Zemlje. Gaven je uo za nju, ali nikada nije bio tamo. inilo
mu se da je svet pun udesa koja on nije video, i nikada ni nee ako ga Kaileja
zadri ovde.
No, ovog asa bio je zadovoljan to je tu. Zvuk vetra pod strehom aputao
je zajedno sa Keinim glasom, i povremeno mu se inilo kao da moe da
razabere poneku re. Svetenice su govorile da u ovo doba godine napolju
lutaju sile tame koje nimalo ne vole oveanstvo, i dok je sluao apat vetra,
bio je spreman da im poveruje.
"A ogari nisu uinili nita?" upita Lisanda.
"Ne ba nita", odgovori Kea, jedva suzdravajui smeh. "Najvei od njih,
ije ime neu da izgovorim u ovakvoj noi, zarekao se da e zakopati kameni
prsten u kome sluimo Majci - onaj to se nalazi severoistono odavde.
Povezuje nas jedna od podzemnih linija moi, i u ovoj noi tamonji itelji
palie vatru na sredinjem kamenu."
"Ali ta je ogar unio?" konano upita Gaven.
 "Oh, da - pa, priali su mi da je nakupio ogromnu gomilu zemlje i poneo
je ka krugu, ali Gospa je stala pred njega i zaustavila ga, i on je ispustio svu
tu zemlju na gomilu i pobegao. A ako mi ne verujete, moete otii i videti sami.
Nalazi se tik sa zapadne strane kamenog prstena. Na prolenu ravnodnevicu
aljemo tamo svetenika i svetenicu da vode obrede."
Zidovi zadrhtae od jaeg naleta vetra. Gaven poloi dlan na utabani
zemljani pod, na trenutak uveren da se sama zelja trese od neijeg prastarog,
ogromnog koraka. A ta sa Vilinskim narodom, pomisli on. ta je sa Sianom i
kraljicom? Da li one jau na vetru, ili i same odravaju sveanost na nekom
tajnom podzemnom mestu? esto je mislio na njih od onog dana na jezeru.
"Jesmo li ovde bezbedni?" Gavenu je bilo drago to je mala Dika to pitala.
"Ostrvo Avalon je sveto tlo", odgovori Kaileja. "Dok god sluimo bogovima,
nikakvo zlo ne moe da prodre ovamo." Nastupi tiina; Gaven je oslukivao
kako vetar zavija preko krova i polako jenjava.
"Koliko dugo?" apatom upita Dika. "Koliko e vremena proi dok se
svetlost vrati?"
"Onoliko dugo koliko je potrebno da se popne na vrh Tora i vrati se
dole", odgovori Rianon, koja je, kao i sve ostale svetenice, imala gotovo
neprirodnu sposobnost odreivanja protoka vremena.
"Onda su druidi, koji e doneti vatru, sada ve gore", ree Gaven,
seajui se ta mu je Branos priao. Odgovorila mu je Kaileja.
"Oni ekaju pono, odolevajui hladnoi i opasnostima tame. Budite sad
mirni, deco moja, i molite se Gospi da zapali vatru u vaoj tami, jer, mada
moda ne mislite tako, vaa je tama dublja i opasnija od ove noi koja obavija
svet."
Ona zauta. Dugo je izgledalo da se niko ne mie. Gaven poloi glavu na
Kailejino koleno. Nije se ulo nita sem tihog disanja; ak je i vetar stao, kao
da itav svet eka zajedno sa ljudskim duama koje su se ovde okupile. Trgao
se kad ga je neto dodirnulo, a onda je shvatio da je to Kailejina ruka i da mu
gladi kosu. Ukoio se u udu, i neto u njemu, dotle smrznuto kao zimski led,
poe da se topi. Kako se blago, pravilno milovanje nastavljalo, on zagnjuri lice
uz njenu butinu, zadovoljan to je suvie mrano da bi iko video suze na
njegovom licu.
Nije ga trgao zvuk, nego neka druga promena, moda u samom vazduhu.
Jo je bilo sasvim mrano, ali senke oko njih kao da su postale manje teke.
Neko se promekoljio; uli su se koraci kad je neko priao vratima.
"Sluajte!" Vrata se otvorie, otkrivajui pravougaonik modrog nonog
neba proaranog zvezdama, a odnekud izdaleka, kao da pevaju same zvezde,
do njih dopre nagovetaj pesme.
Iz tame dolazi svetlo;
Iz slepila dolazi vid;
Neka nestanu senke!
U ovom svetom asu Reena je re moi;
I noi vie nema...
Gaven se ukoi, trudei se da razabere rei. Neko dahnu, i on podie
pogled. Na vrhu Tora propupelo je svetlo, siuna, treperava taka plamena;
za njom usledi druga, pa trea. Devojke su mrmljale, pokazujui tamo, ali
Gaven je ekao nastavak pesme.
 Godina e tei dalje,
Zemlja je sada slobodna,
Sve izgubljeno neka se nae!
U ovom svetom asu
Reena je re moi;
I leda vie nema...
Svetlost se pretvori u prugu to je tekla nanie, spiralnim putem oko
Tora. Glasovi bi se utiali kada bi svetlo zalo na drugu stranu brda, a potom
bi se vratili, jai. Kao i kada je eznuo za hrianskom muzikom, Gaven
uzdrhta od harmonije. No, monaka liturgija bila je velianstvena potvrda
reda, a melodije druida slivale su se i razdvajale, izvijajui se i utiavajui se u
istovremeno slobodnoj i neizbenoj harmoniji nalik na ptiiju pesmu.
Kad gubitak postane dobit,
Kad radost zameni bol,
Neka tuga ostane zalud.
U ovom svetom asu
Reena je re moi;
i smrti vie nema...
Sada su bili dovoljno blizu da bi baklje osvetlile ljude koji su ih nosili;
kolona druida u belim odedama krivudala je niz brdo. Gaven se njihao u
mestu, elei da postane deo te muzike.
Dolaze svete plime,
Dolazi prolee iz zime,
Istinu pevamo sada.
U ovom svetom asu
Reena je re moi;
I straha vie nema...
Kolona pevaa, predvoena sedobradim Kunomaglosom, stigla je do sale.
ene se razdvojie da ih propuste unutra. Branos, starakog lica prosvetljenog
zanosom muzike, uhvati Gavenov zadivljeni pogled i nasmei se. Biu bard,
pomisli deak. Hou! Moliu Branosa da me ui.
Kad je uao u salu za ostalima, zamirkao je, zbunjen sjajem posle tako
duge tame. Desetak zapaljenih baklji bacalo je svetlost na nasmeena lica, ali
kada mu se vid prilagodio, Gaven se zagleda u jednu osobu. Njena plava kosa
lebdela je u oblaku oko lica, blistava kao dan; oi su joj sijale. U umu mu se,
vrlo polako, pojavi njeno ime - Siana - ali to nije bila ona sasvim ovozemaljska
devojka sa kojom je lutao jednog jesenjeg dana. Veeras je bila ker vile, od
glave do pete.
Neko mu dade kola, i on poe da jede, ne skidajui pogled sa devojke.
Postepeno mu se, dok je vakao, vratie ljudska ula. Sada je video da ona ima
pege na obrazima i da joj je suknja na ivici zamrljana. No, moda zbog sati
provedenih u tami, ona prva slika je zadrala snagu prosvetljenja.
Zapamti! ree on u sebi. ta god da se desi, ovo je njena istina! Zapamti!

Bez obzira na to u koliko kratkodnevica iekivala povratak svetlosti,

mislila je Kaileja, uvek doe trenutak kada se upita je li mogue da se ovog
puta to nee desiti, da se vatra nee upaliti, i da e tama zavladati svetom.
Noas, kao i uvek, njena prva reakcija na prvu iskru to se pojavila na vrhu
brda bilo je olakanje. Ove godine je, moda, imala vie razloga od veine
drugih da bude zahvalna. Posle toliko tragedija, obeanje obnove bilo joj je
posebno vano.
Drvo u mangalu na sredini sale bilo je potpaljeno; uz toplotu baklji,
temperatura je naglo rasla. Kaileja dozvoli da joj se ogrta otvori dok je gledala
oko sebe. Bila je okruena osmesima. ak je i Eiluned jednom dozvolila sebi
da bude zadovoljna. Otac Josif, koji je zavrio svoju pononu slubu, prihvatio
je njen poziv i doao sa jednim od svojih monaha, ne bratom Pavlom sa uvek
kiselim licem, nego sa mlaim mukarcem, Alanusom, koji ga je pratio.
U kojim drugim telima, u kojim drugim ivotima i zemljama smo zajedno
ekali da pozdravimo povratak svetlosti? upitala se. Susreti sa ocem Josifom
esto su je navodili na takve misli. Bilo je neobine utehe u pomisli da e,
uprkos zbrci i tuzi u ovom sadanjem ivotu, ipak preostati neto veito.
Ona proe kroz guvu da ga pozdravi.
"U ime svetlosti uzvraam ti blagoslov. Neka bi mir vladao unutar ovih
zidova", odvrati joj on.
"Moram da govorim sa tobom, Gospo, o obuci mladog Gavena."
Kaileja se okrete, traei deaka. Gaven je zurio preko vatre, rumen u
licu i oiju nalik na zvezde. Oseitla je da joj se srce gri. I Eilan je tako
izgledala posle ispita za svetenicu, kada je izila iz jezera. Potom Kaileja poe
za njegovim pogledom i ugleda plavokosu devojku, blistavu i rumenu kao da je
roena iz plamena, a iza nje, kao senku, Vilinsku Kraljicu.
Kaileja pogleda nezgrapnog deaka, pa blistavu devojicu, i oseti, onako
kako je ponekad dato onima to prou njenu obuku, da se uspostavlja sklop.
Posle one noi kada je razgovarala sa Vilinskom Kraljicom, Kaileja je mnogo
razmiljala o detetu koje je Kraljica rekla da e dovesti, i o njenoj moguoj
budunosti. Bilo je dovoljno teko uiti i devojice to dou iz sveta ljudi. Kako
e se snai sa detetom odraslim u Vilinskoj Zemlji? No, Siana nije dola, i
posle nekog vremena svakodnevne brige su potisnule to pitanje.
"Oe... rado u govoriti sa tobom o deaku, ali ovde je neko koga moram
da pozdravim", urno ree ona. On poe za njenim pogledom i rairi oi.
"Sasvim te razumem. Deak je govorio o njima, ali nisam mu sasvim
verovao. Zaista je ovaj svet jo pun udesa!" ree on.
Kad je Kaileja prila, vila izie iz senke da je doeka. Imala je dar da
privue panju kad tako eli, i razgovori zamree kad svi koji su je dotle jedva
primeivali videe da stoji pred njima.
"Dola sam, gospo od Avalona, da ispuni ono to si mi obeala." Gospin
glas odjekivao je salom. "Ovo je moja ker. Molim te da je ui kao svetenicu."
"Vidim je i pozdravljam je dobrodolicom", odvrati Kaileja, "No, za obuku
je potrebna volja deteta i nikoga drugog."
Vila promrmlja neto i Siana stade pred Kaileju, pognute glave. Plamsaji
vatre sijali su u njenoj plavoj kosi.
"Znam da si dola ovde uz pristanak svoje porodice. Ali jesi li dola meu
nas po svojoj slobodnoj volji, bez pretnji ili nagovaranja bilo koje vrste?" upita
Kaileja.
"Jesam, Gospo", zau se odgovor, tih, ali jasan, iako je svakako znala da
svi pilje u nju.
"Da li obeava da e iveti u miru sa svim enama iz ovog hrama i
ponaati se prema njima kao prema majci ili sestri sopstvene krvi?"
 Siana na trenutak podie pogled. Uglavnom je liila na svog neznanog
oca, ali imala je duboki pogled na majku. "Hou, tako mi Boginja pomogla!"
"Tokom obuke, devojke pripadaju Gospi i ne mogu se podati nijednom
mukarcu, osim ako Boginja to bude zahtevala. Hoe li se pokoravati tom
pravilu?"
"Hou." Siana se stidljivo nasmei i ponovo obori pogled.
"Onda, dobro dola meu nae device. Kada odraste, moe, ako te
Boginja pozove, da preuzme obaveze svetenice, ali za sada ovo e biti jedino
to te vezuje." Ona rairi ruke i zagrli dete, na trenutak oamuena slatkim
mirisom te svetle kose.
Potom zakorai unazad, i sve ostale ene prioe, jedna po jedna, da
pozdrave svoju novu sestru; sumnje i mrtenje su nestajali, ak i kod Eiluned,
im bi dodirnuli devojku. Kaileja pogleda njenu majku i primeti nagovetaj
osmeha u tamnim vilinskim oima.
Optoila je devojku sjajem da bismo je prihvatili, pomisli Kaileja. To se
mora okonati. Siana mora da zaslui svoje mesto ovde, ili joj neemo biti ni
od kakve koristi. No, devojku e ekati mnogo problema dok bude uila
disciplinu hrama i obiaje u svetu ljudi. Mala arolija za laki poetak svakako
ne moe mnogo koditi.
"Ovo je Dika, a ovo Lisanda", predstavila je Siani poslednje devojke u
koloni. "Vas tri deliete malu kolibu kraj kuhinje. Tamo te eka krevet, a one
e ti pokazati gde da ostavi svoje stvari." Zagledala se u Sianinu tuniku od
prirodne vune, izvezenu mnotvom lia i cvetova, i nasmeila se. "Sad idi da
pojede neto. Ujutro emo ti nai odeu kakvu nose i ostale devojke."
Bio je dovoljan samo nagovetaj pokreta i Lisanda, uvek odvanija, uhvati
Sianu za ruku. Tri devojke odoe. Kaileja u tihi Dikin glas i ubor Sianinog
smeha u odgovor. Budite dobri prema njoj, i ona e vam biti blagoslov. Danas
si stekla moju zahvalnost...
Tek kad se okrenula i videla da vilinske Kraljice vie nema, Kaileja je
shvatila da te rei nisu bile izgovorene naglas. Soba se ispunila razgovorom i
smehom, jer svi su postili itavog dana, a sad su navalili na pripremljenu
gozbu. Rimljanima bi se inila prilino skromna, ali za stanovnike hrama,
naviknute na najjednostavnije kuvane itarice, povre i sir, kolai zaslaeni
voem i medom, peeni zeevi i jelensko meso bili su ogromno izobilje.
"Znai, to je ker Gospe Vilinskog naroda, o kojoj mi je priao Gaven?"
upita otac Josif, prilazei joj.
"Jeste."
"Jesi li zadovoljna njenim dolaskom?"
"Da nisam, ne bih joj dopustila da ostane."
"Ona ne pripada tvom stadu..."
"Niti vaem, oe", polako ree Kaileja.
"Nemojte da se zabunite."
Uzela je jabuku iz kotarice i zagrizla je. Otac Josif klimnu glavom. "Zato
sam se i udio to vidim njenu majku. Ona pripada narodu koji je bio ovde pre
Britanaca - kau ak i pre ljudi uopte. Svakako su bili ovde kada je Narod
Mudrosti stigao iz Potopljenih Zemalja na ove obale."
"Ne znam zasigurno ko je ili ta je Gospa umskog Naroda", ree Kaileja.
"Ali jednom mi je pomogla kada mi je bilo veoma potrebno. Njen narod ima
mudrost koju smo mi izgubili. Volela bih da dovedem meu nas Vilinski
narod, sa svim njihovim znanjima. A obeala je da e pouavati mog usvojenog
sina, Gavena."
"O Gavenu sam i hteo da razgovaramo", ree otac Josif. "On je siroe, zar
ne?"
"Jeste", ree Kaileja.
"Onda, u ime Uitelja koji je rekao 'Neka mi dou mala deca', dozvoli da
tvoj posinak Gaven bude i moj sin. Molio me je da ga uim muzici. Ako i
devojka eli da ui, bie mi ker i Gavenova sestra po Hristu."
"Zar vam ne smeta to su se zakleli starim bogovima?" upita Kaileja.
Jedan druid doneo je harfu i spremao se da svira. Gaven je stajao kraj
njega, gledajui odsjaje na strunama.
"Ne smeta mi injenica da je dala zavet pred tobom", uzdahnu otac Josif.
"No, bratu Pavlu se to moda nee dopasti. On je nov meu nama i smatra da
ak i ovde, na kraju sveta, treba da preobratimo sve koje sretnemo."
"ula sma ga", ree Kaileja sa gorinom. "On, izgleda, veruje da e
izneveriti svoju dunost ako dozvoli ijednoj osobi na itavom svetu da ostane
pagan. Treba li da zabranim Gavenu da dolazi kod vas? Ne elim da postane
hrianin."
"Tako veruje Pavle", ree otac Josif. "Nisam rekao da delim njegovo
miljenje. ovek koji izda svoju veru jednom, verovatno e se odrei i druge
vere, a verujem da to vai i za ene." Vrlo ljubazno se nasmeio. "Veoma
potujem one koji propovedaju vau veru."
Kaileja uzdahnu i opusti se; znala je da bilo koje od svoje dece moe
mirno poveriti ocu Josifu.
"Ali zar nisam upravo uo kako trai od devojke da sama odlui? Na
kraju krajeva, deak e sam odluiti kojoj veri da se prikloni." Ona je na
trenutak zurila u njega, a onda odmahnu glavom i nasmei se.
"U pravu ste, naravno. Teko je setiti se da je odabiranje obostrano, i da
nije bitna ni moja volja, pa ak ni njegova, nego volja bogova..." Ona prui
ruku starcu. "Sada moram da poem i vidim kako se Siana smestila. Hvala
vam to ste ljubazni sa Gavenom; on nam je veoma vaan."
"Lako je biti ljubazan sa njim", odvrati otac Josif. "I ja moram da poem,
jer moramo ustati u zoru da pozdravimo svog Gospoda, a onda u morati da
objasnim svoju odluku bratu Pavlu, koji misli da sam ionako suvie popustljiv
prema paganima. No, Gospod nas je uio da je istina Boija vanija od
ljudskih rei, i da su, u osnovi, sve vere jedno."
Kaileja pogleda Josifa, i vid joj se zamagli kao da gleda kroz vatru. Na
trenutak ga je videla vieg i mlaeg, sa lepravom crnom bradom. Nosio je
belu odoru, ali oko vrata je imao drugaiji simbol, a ne krst. I ona je bila
mlaa, obavijena tamnim velovima.
"'A to je prva od velikih istina.'" Rei su joj dopirale iz neke velike dubine
seanja. "'Da su svi bogovi Jedno, i nema vere vee od Istine...'"
"Neka Istina prevlada", odvrati otac Josif. Dvoje posveenika u Misterije
osmehnue se jedno drugom.

4.
 Druge Gavenove zime na Avalonu izbio je poar. Niko nije sa sigurnou
znao kako je poeo. Eiluned je tvrdila da je sigurno neka devojka prethodne
veeri nepaljivo zapretala ugljevlje u velikoj sali. No, niko nije mogao da bude
siguran. Tamo niko nije spavao, a kada su se svetenice probudile od svetla,
zgrada je ve plamtela. Jak vetar povijao je plamen, nosei iskre kroz vazduh
pravo na trani krov Kue Devojaka. Odatle se poar irio ka kolibama
druida. Gaven se probudio od kaljanja starog Branosa. U prvi mah je
pomislio da se starac mui neto vie nego obino, ali kad se rasanio, osetio je
zadah dima, pa je i sam poeo da kalje. Iskoio je iz postelje i priao vratima.
Tamne prilike urno su se muvale naspram plamenog bleska, viui. Dah
vrelog vazduha podie mu kosu sa ela kad je vetar promenio pravac. Iskre su
itale u travi pokrivenoj injem.
"Branose!" povika on, okrenuvi se. "Ustani! Vatra!"
Gaven nije posedovao nita to bi mu nedostajalo, izuzev ovijeg gunja.
Jednom rukom navukao ga je preko glave, a drugom je vukao starca da
ustane. "Hajde... obuj se..."
Navukao je Branosu obuu i zgrabio ebe da ga omota oko njegovih
mravih ramena. Stari bard je stajao, klatei se, ali se odupro Gavenovom
pokuaju da ga povue ka vratima.
"Moja harfa..."
Deak je jedva razumeo njegovo mrmljanje. "Nikad ne svira na njoj..."
poe Gaven, a onda se zakalja. Vatra mora da je zahvatila njihov krov, jer
odaja je poela da se puni dimom.
"Idi", jeknu on, gurnuvi starca ka vratima. "Ja u ti je spasti!"
Na ulazu se pojavi lice; neko zgrabi Branosa i povue ga napolje, viui.
No, Gaven se ve okretao. Nad njim se iznenada pojavi plameni jezik, pojaan
promajom sa vrata. On poe ka uglu gde je stajao instrument, pod konom
navlakom, tre se kad se po podu rasula masa varnica, a onda se baci napred,
razgonei rukom delie zapaljene trske kao da su muve.
Harfa je bila velika gotovo koliko on, i teka, ali u tom trenutku stekao je
snagu da je povue kroz plamen i vrelinu koji su se sputali nanie, i bacio se
kroz vrata.
"Glupane mali!" dreknu Eiluned, raupane kose i umazanog lica. "Zar
nisi ni pomislio kako bi bilo Kaileji da si izgoreo?"
Gaven, nogu smrznutih od ledenog tla iako se jo znojio od vreline vatre,
zinu na nju, zapanjen tolikim besom. No, odmah vide uas u njenim oima i
shvati da, optuujui ga, ona krije sopstveni strah. Koliko li je od onoga to
ljudi ine, vreajui ga, samo nain odbrane, kao to se je sklupa kad se
uplai?
Zamiljau je kao jea, pomisli on, i kad me uvredi, setiu se da je ona,
zapravo, veoma plaljiva ivotinjica.
Nekoliko druida pokuavalo je da sauva preostale zgrade, polivajui
krovove vodom sa svetog kladenca, ali bilo je premalo kofa, i sada je veina
sveta samo stajala i gledala poar. Duga sala stajala je optoena vatrom, i
plamen je lizao ka nebu kroz krov Kue Devojaka. Druidska sala takoe je bila
zahvaena, kao i neke manje zgrade. ivotinje su putene iz staja i sada su
uznemireno blejale, ali te zgrade moda su bile dovoljno udaljene da bi izbegle
vatru.
 ene su jecale ili sedele u oamuenom utanju, gledajui plamen. "Kako
emo iveti?" aputale su. "Kuda emo poi?"
Branos je sedeo i plakao, grlei harfu vornovatim akama. Gaven se
upita zato je rizikovao ivot da je spase, a onda, osmotrivi veliinu
instrumenta, upita se kako je to uspeo. Kao u odgovor, dooe mu rei: Uvek
e nai snage za ono to mora da uini...
Branos podie pogled, oiju osvetljenih plamsajima. "Hodi", zakreta on.
Ne obraajui panju na Eiluned, deak ustade i prie mu. Stari bard ga uze
za ruku i postavi je na harfu. "Tvoja je... ti si je spasao. Sada je tvoja..."
Gaven proguta knedlu. Svetlost plamena zlatasto se prelivala po icama
usaenim u uglaano drvo i bronzanim strunama. Glasovi oko njega slie se u
tihu huku, nalik na zvuk poara. Oprezno je pruio ruku i dodirnuo strunu,
izazvavi samotan, mek ton. Nije hteo da bude glasan, ali ton kao da je ostao u
vazduhu. Okrenue se oni najblii, pa ostali, sledei njihov pokret. Gaven je
zurio u njih, prelazei pogledom sa lica na lice, uviajui da ih je umilni ton
na trenutak odvojio od panike ili oajanja. Meu tamnim prilikama naao je
Kaileju, umotanu u al. Njeno lice, pod svetlou vatre, bilo je naborano i
izoblieno od strepnje. Izgledala je stara. Jednom mu je priala o plamenu u
kome su izgoreli njegovi roditelji. Da li i sada misli na to? Oi ga zapekoe od
saaljenja nad sobom, jer nije znao ta je izgubio, i nad njom, jer ona je tako
dobro poznavala njegovu majku. A sada su oboje po drugi put gubili sve.
Zvuk harfe nestade. Kaileja pogleda Gavena pravo u oi. Na trenutak se
namrtila, kao da se pita otkuda on tu. Potom joj se lice izmeni. Kasnije, kad
se priseao toga, jedina re kojom je mogao da opie ono to je bilo u njenim
oima bila je 'udo'. Dok ju je gledao, ona se ispravi, oito ponovo zauzimajui
poloaj Gospe od Avalona.
"Gospo", Eiluned je govorila u ime svih, "ta e biti sa nama? Hoemo li
se sada vratiti u umsku Kuu?" Kaileja pogleda oko sebe. I druidi su je
gledali, ak i Kunomaglos, njihov poredvodnik, koji je doao na Tor tragajui
za ivotom mirne meditacije, i koji je bio sve nesreniji kako je zajednica rasla.
"Sve ste, kao i uvek, slobodne. ta elite da uradite?" Glas Vrhovne
svetenice bio je hladan.
Eilunedino lice se zgri, i Gaven prvi put oseti da i nju ali. "Reci nam!"
zajeca ona.
"Mogu da vam kaem samo ta u ja da radim", ree Kaileja neto blae.
Ponovo je pogledala vatru. "Dala sam zavet da u na ovom svetom brdu stvoriti
sredite drevne mudrosti. Vatra moe da uniti samo ono to je vidljivo
ljudskom oku, ono to je nainjeno ljudskim rukama. Avalon srca ostaje..."
Ona ponovo pogleda Gavena. "Kao to se duh pobedonosno die iz tela koje
sagoreva, tako se ni pravi Avalon ne nalazi u ljudskom svetu." Zastala je, kao
da je sopstvene rei ude koliko i one koji je sluaju. "Odluite po svom srcu.
Ja ostajem da sluim Boginji na ovom svetom brdu."
Gaven pogleda ostale i vide da ispravljaju lea, sa novom svetlou u
oima. Kaileja potrai njegov pogled i on ustade kao da ga je prozvala.
"Ja ostajem", ree.
"I ja", ree glas kraj njega.
Gaven poskoi i ugleda Sianu, koja je imala majin dar da se beumno
kree. Sada su progovarali i ostali, obeavajui da e sve obnoviti. On stee
Sianu za ruku.
 Zima nije najzgodnije doba za gradnju. Gaven dunu u ukoene prste da
ih ugreje, a potom prui ruku nanie sa krova nove Kue Devojaka da uzme
konopac od upredene slame koji mu je pruala Siana, pa poe da privezuje za
grede novi snop slame. Ona je drhtala; njeni obrazi, inae ruiasti, sada su
postali purpurni od zime. Priala mu je da u Vilinskoj zemlji vreme moe biti
hladno jesenje ili blago proleno. Sigurno se pita zato je uopte pristala da
obitava u zemlji smrtnika.
No, nije se alila, a nee ni on, ak ni ako je zbog svoje male teine
odreen da se penje na krov, izloen svakom naletu ledenog vetra. On joj se
nasmei dok je jedan druid podizao novi naramak slame. Potom lee na bok,
namesti slamu gde treba i uze od Siane novi slamni konopac da je zavee.
Barem nova zgrada ne mora da bude tako velika kao stara. Neke svetenice
nale su sklonite kod Vodohodaa i njegovog plemena, ali druge su se vratile
svojim porodicama. Stariji druidi i deaci iveli su u maloj crkvi oca Josifa. I
neki mukarci su otili. ak je i Kunomaglos, voa druida, otiao u planine,
traei samou. Jedna kua za mukarce i jedna za ene bie dovoljne do leta.
Barem su skladita i staje ostali neoteeni.

Pretpostavljvao je da je sada Kaileja glavna za sve. Barem nije doao niko

iz Vrenemetona da naredi drugaije. Ako se Vrhovna svetenica i razoarala
zbog onih to su otili, nije to pokazivala. Gavenu se inilo da ona na te
gubitke gleda kao na neophodno potkresivanje, posle koga e svi biti jo
snaniji. Isto je bilo i u svetu izvan doline Avalona, gde je Trajan pobedio u
graanskom ratu i polako ureivao svoje carstvo.
Vetar je jaao. On poe da drhti, pa prekrsti ruke, krijui sleene ake
pod pazuhom.
"Sii", ree Siana. "Pusti da malo ja radim. Jo sam laka od tebe."
Gaven odmahnu glavom. "Ja sam jai..." poe. No, ona ga prostreli
pogledom, jo vie porumenevi od besa.
"Neka ona radi", javi se novi glas. Gaven zamirka kad shvati da je kraj
njih Kaileja.
"Ne moe!" uzviknu on.
"Ovde je suvie hladno!"
"Odabrala je da ivi sa nama, i ja ne bih valjano obavljala svoju dunost
kad bih je tedela", strogo ree svetenica.
Siana pogleda jedno, pa drugo, naizgled neodluna da li joj se manje
dopada Gavenov zatitniki stav ili Kailejina grubost. Potom prui ruku,
uhvati ga za lanak i cimnu.
Gaven ciknu i poe da klizi, no sledeeg trneutka ve se nalazio na
pokrivenom delu krova i nije imao za ta da se uhvati. Stropotao se pravo
Kaileji pred noge.
Siana skoi i uzvera se na krov, brzo kao veverica. On ju je ljutito gledao,
ali nije mogao da odoli njenom smehu. On odmahnu glavom, ustade i poe da
priprema konopce, a Kaileja ode dalje, jo se mrtei.
Te noi, dok je sluao Branosa i oca Josifa kako rapsravljaju o teoriji
muzike, shvatio je da nikada nije bio toliko srean. Najzad zagrejan, stomaka
punog kae, skupio se pod pokrivaima. Nije razumeo itav njihov razgovor, ali
naizmenino otpevane teme i talasava pesma harfe hranili su mu duu.
 Prola je zima, i leto za njom. Izgorele zgrade zamenjene su novim, jo
boljim, i svetenice su poinjale da razmiljaju o graenju od kamena.
Gavenovi prvi nespretni pokuaji sa harfom pretvorili su se u poetke prave
vetine. Takoe je nastavio da peva i sa ocem Josifom i hiranima, i njegov
deaki sopran izvijao se nad njihovim dubljim glasovima.
Kako su se smenjivala godinja doba, shvatio je da je nestalo
nesigurnosti koju je uvek oseao kraj Kaileje. Prestao je da oekuje od nje da
mu postane majka i, zapravo, kako je rastao, vie to nije ni eleo. Nije bio
siguran ta ona misli o njemu, ali kako je zajednica na Avalonu postajala sve
sigurnija, mnogi su eleli da joj se pridrue, i ona je bila suvie zauzeta
pouavanjem pridolica da bi obraala mnogo panje na njega.
Kad bi poodrasli, mladii i devojke povereni druidima na Toru radi daljeg
obrazovanja provodili su dane odvojeno. No, za neke stvari opet su se
okupljali, kada je posredi bilo uenje onoga to im je jednako potrebno, i za
sveanosti. I tako je proteklo est godina.

"Sigurna sam da svi umete da nabrojite sedam ostrva Avalona, ali znate li
zato je svako od njih sveto?"
Trgnut upitnim Kailejinim glasom, Gaven mirnu i ispravi lea. Bila je
sredina leta, i zemlja je leala obavijena sanjivim mirom. U ovo doba godine
narod Avalona iveo je uglavnom izvan kua, i Gospa je okupila uenike ispod
hrastovog drveta blizu obale. Pitao se zato. To to je pitala svi su nauili jo
kao deca. Zato se Vrhovna svetenica sada vraa na to?
Posle trenutka iznenaenog utanja, ruku podie Dika. Od mravog
deteta otrog jezika izrasla je u vitku mladu enu, lica pomalo nalik na lisicu,
sa oblakom smee kose. I dalje je umela da bocne jezikom, ali sada je bilo
oito da pomno pazi na ponaanje.
"Prvo je Inis Vitrin, Stakleno ostrvo, na kome je sveti Tor", dostojanstveno
ree ona.
"A zato se tako zove?" uzvrait Kaileja.
"Zato to... kau da, kad se gleda na Drugom svetu, sija kao svetlost kroz
rimsko staklo." Je li to tano? Gaven je u uenju uznapredovao do
unutranjeg putovanja, nalik na hodanje u snu, ali jo mu nisu dozvolili da
putuje izvan svog tela i da gleda stvarni svet duhovnim oima.
"Vrlo dobro", ree Kaileja. "A sledee?"
Uperila je pogled u jednu od novijih devojaka, tamnokosu curicu iz
Dumonije po imenu Braka.
"Drugo je ostrvo Briga, koje je veliko u duhu iako je visinom malo. Tamo
nam Boginja dolazi kao Majka, nosei novoroeno sunce." Devoje je
pocrvenelo, ali odgovor je bio jasan.
Gaven proisti grlo. "Tree je ostrvo krilatog boga, blizu velikog sela
naroda iz movare. Njemu su posveene vodene ptice, i niko ne sme da ih
ubija u blizini njegovog svetilita. Za uzvrat, ptice iz zahvalnosti nikada ne
prljaju njegov krov."
Bio je tamo nekoliko puta sa Vilinskom Gospom i video je da je stvarno
tako. Kad je na to pomislio, osvrnuo se ka Siani, koja je sedela iza ostalih, kao
i obino kad bi ih pouavala Vrhovna svetenica. Kailejin pogled postade blai
dok je on govorio, ali kada je videla kuda gleda, namrtila se.
"A etvrto?" otro upita ona. Odgovorio je Tuarim, krupan, crnokos deak
koga su driudi primili na obuku prole godine i koji je, izgleda, odabrao
Gavena za uzor.
"etvrto je ostrvo u movari koje brani dolinu Avalon od svih zlih sila."
"Peto je ostrvo kraj mora, tamo gde se nalazi drugo selo naroda iz
movare." To je bio Ambios, star sedamnaest zima i spreman da postane pravi
druid. Veinu vremena drao se izdvojeno od mlaih, ali oito je odluio da je
vreme da pokae svoju nadmo. "Na tom ostrvu nalazi se sveti kladenac",
nastavi on, "pod monim hrastovim drvetom, i svake godine kaimo ponude na
njegove grane."
Gaven ponovo pogleda Sianu, pitajui se zato ona ne odgovara, kad je
sve to znala jo od najranijeg detinjstva. Moda zato i uti, pomisli on,
gledajui njene oborene oi i prste prepletene u krilu. Ne bi bilo poteno. Laki
povetarac zanjiha grane na hrastu i sunce se probi kroz lie, osvetlivi
Sianinu plavu kosu. Nisam video svetlost kako sija kroz ovo ostrvo, iznenada
pomisli on, ali vidim je kako sija u tebi... Tog trenutka Sianina lepota nije
imala znaenje. Jedva ju je i povezivao sa onom ljudskom devojicom sa kojom
se alio i igrao u godinama pre nego to je postala ena, pa joj je bilo
zabranjeno da bude nasamo sa mukarcem. To je bila injenica, dovoljna
samoj sebi, kao lepota aplje koja u zoru polee sa jezera. Jedva je i uo Diku
kako odgovara na sledee pitanje.
"esto ostrvo je dom divljeg boga iz planina, koga Rimljani zovu Pan. On
donosi ludilo ili ushienje, isto kao i plod puzavica zasaenih na tom mestu,
od koji se pravi snano vino."
"Sedmo je visoko brdo", ponovo se javi Ambios, "straarska kula i kapija
Avalona. Tamo je Vodohodaevo selo, a njegov narod je oduvek vozio barke za
svetenike sa Tora."
"To su bili dobri odgovori", ree Kaileja. "Vi koji ete uskoro poloiti
druidske zavete, treba da znate da druidi nisu bili prvi svetenici koji su
tragali za mudrou na Toru." Ona strogo pogleda Ambiosa, a potom Gavena,
koji joj mirno uzvrati pogled. Ostale su mu jo dve godine dok ne bude mogao
da postane druid, a njemu se nimalo nije dopadala pomisao da to odabere. Sve
vie je napredovao sa harfom, i bio je dovoljno dobar da bi mogao da dobije
slubu kod neke britanske prinevske porodice koja je postala saveznik Rima,
ali i dalje potuje stare obiaje. Ili bi mogao da ode kod dede - onog drugog - i
da zahteva da postane Rimljanin po krvi. Nikada nije ni video neki rimljanski
grad. uo je da su to prljava i buna mesta. Govorilo se da posle godina mira
plemena sa severa ponovo poinju da se komeaju. No, u danima kao to je
ovaj, kada je sanjivi mir Avalona toliko dubok da deluje kao da sve gui,
dopadala mu se ak i mogunost rata.
"Ostrvo Stakla, ostrvo Brignata, ostrvo Krila, ostrvo Movare, ostrvo
Hrasta, ostrvo Pan, i Brdo uvar. Drugi narodi zvali su ih drugim imenima, ali
to je njihova sr, i tome su nas nauili mudraci koji su doli preko mora, iz
Potopljene zemlje. A zato se svetim smatraju ba ta ostrva, a ne neka druga,
kad, kao to vidite, ova uote nisu najvia niti najupadljivija?"
Mladi su je nemo gledali. Nikada se nisu setili da to pitaju. Kaileja je ve
zaustila da nastavi, kad se ispod drveta zau Sianin glas.
"Ja znam..."
 Kaileja podie obrve, ali Siana, prilazei obali jezera, izgleda nije imala
pojma da je tu re o drevnim misterijama. Za nju, uostalom, to moda uopte
nisu bile misterije.
"Sasvim je lako, kad znate kako da gledate." Ona podie trouglasti kamen
i uspravi ga na mekom tlu. "Ovde je Inis Vitrin, a ovde", uzela je manji, obao
kamen i stavila ga ispod prvog, "ovde je ostrvo Boginje. Ostrvo Krila i ostrvo
Hrasta su ovde preko", stavila je jedan manji i jedan vei kamen malo
razmaknute, stvorivi malo rastegnuti pravougaonik sa ona prva dva, "a onda
imamo Panovo ostrvo i Ostrvo movare", malecki kamen i jedan iljati nali su
se levo i iznad ostrva Krila, "i Kapija..." jo dalje levo, jo vei kamen.
Zaboravivi Kaileju, mladii i devojke okupie se oko nje. Gaven se slagao
da to sve tako moda i izgleda iz vazduha, ali ta to znai?
"Zar ne vidite?" namrti se Siana. "Pomislite na noi kada nas stara Ris
tera da gledamo zvezde." Devojke na jednoj, a momci na drugoj strani brda,
seti se Gaven i iskezi se.
"To je Medved!" iznenada uskliknu Dika. "Ostrva su poreana isto kao
zvezde u Velikom Medvedu!" Ostali su klimali glavom, sad su i oni uvideli
slinost. Sada se, konano, okrenue ka Kaileji.
"Ali ta to znai?" upita Ambios.
"Znai, ipak elite mudrost?" sarkastino upita Vrhovna svetenica.
Siana pocrvene, jer osetila je prebacivanje iako ga nije razumela, i
Gavena zbog nje obuze kratak nalet besa.
"Rep Velikog Medveda pokazuje ka uvaru, najsjajnijoj zvezdi na
severnom nebu. Zvezda koja je na Tor u sreditu je neba. To su drevni
mudraci videli kada su gledali u nebo, i postavili su svetilita na zemlji tako da
ne zaboravimo da potujemo Mo koja titi ovaj svet."
Gaven je osetio njen pogled na sebi, ali je nastavio da gleda preko
movare. Odjednom mu je bilo hladno. Kada ih je Vrhovna svetenica
raspustila, on se zadrao u senci vrba, nadajui se da e progovoriti koju re
sa Sianom.
"Nemoj vie ni pomisliti da preuzme poduavanaje!" otro ree Kaileja, i
Gaven proviri kroz lie. Siana je zurila u svetenicu, a na licu joj se videlo
koliko je zapanjena.
"Ali, pitali ste nas..."
"Koristila sam pitanja da ih navedem da razmiljaju o misterijama
nebesa, a ne o deijim igrama!"
"Pitali ste, i ja sam odgovorila", promrmlja Siana, gledajui u zemlju.
"Zato ste me primili na obuku ako ne cenite ono to imam da dam?"
"Ti si poznavala vie drevne mudrosti kad si tek dola ovde nego oni koji
su spremni da poloe konane zavete. Mogla bi da bude toliko vie od njih..."
Kaileja prekide, kao da se plai da je rekla vie nego to je elela. "Moram te
uiti stvarima koje ne zna!" dodade na kraju, pa se okrete i ode.
Kad se svetenica udaljila, Gaven izie iz skrovita i zagrli devojku, koja
je neujno plakala. Oseao je bes i saaljenje, ali je ipak bio svestan i mekoe
njenog tela, i slatkog mirisa njene blistave kose.
"Zato?" uzviknu Siana kad je mogla ponovo da govori. "Zato me ne voli?
A ako me ne eli ovde, zato me ne pusti da odem?"
"Ja te elim ovde!" silovito promrmlja Gaven. "Pusti Kaileju - ona ima
mnogo briga, i ponekad je grublja nego to namerava. Pokuaj da je
izbegava."
"Pokuavam, ali ovo je malo mesto, i ne mogu stalno da joj se sklanjam
sa puta." Siana uzdahnu i potapa ga poruci. "Ali hvala ti. Da nije tvog
prijateljstva, pobegla bih, ma ta na to rekla moja majka!"
"Za godinu ili dve poloie zavet svetenice", vedro ree on. "Tada e
morati da te potuje kao odraslu."
"A ti e proi prvi stepen obuke za druida..."
Jo malo ga je drala za ruku. Njena je bila hladna kad ju je tek uhvatio,
ali sada je izmeu njih narastala toplota. On se iznenada seti ta se jo deava
pri prelasku u odrasle, a po njenom rumenilu znao je da i ona misli na to.
Naglo se povukla od njega.
No, te noi, dok je razmiljao o proteklom danu pre nego to zaspi, inilo
mu se da izmeu njih svakako postoji neto vie od prijateljstva, i da su
upravo obeali neto jedno drugom.

Prolo je godinu dana, a zatim jo jedna zima, toliko vlana da se itava

dolina Avalona pretvorila u blatnjavo more, i voda je zapljuskivala podove
sojenica ljudi iz movare. Gaven, koji se uputio da poseti oca Josifa, jedva se
uzdrao od psovke kad se okliznuo u blatu i umalo pao. Otkako je poeo da
mutira, nije vie esto pevao na njihovim sveanostima, ali otac Josif je u
mladosti nadaleko putovao, i nije poznavao samo jevrejsku muziku tradiciju
nego i teorije grkih filozofa, pa su i on i deak uivali uporeujui ih sa
druidskom muzikom.
No, kada je Gaven stigao do crkvice, otac Josif nije bio tamo.
"Moli se u svojoj kolibi", ree brat Pavle, a njegovo duguljasto lice jo se
vie izduilo od neodobravanja. "Bog mu je poslao groznicu da mu umrtvi telo,
ali uz molitve i post brzo e se proistiti."
"Smem li da ga vidim?" upita Gaven, a grlo ga je bolelo od zaetka brige.
"Ne treba njemu nita od nevernika", odvrati monah. "Doi mu kao sin po
Hristu i bie dobrodoao." Gaven odmahnu glavom. Ako sam otac Josif nije
zahtevao da on postane hrianin, teko da e ga brat Pavle ubediti u to.
"Pretpostavljam da mu ne biste preneli blagoslov jednog 'nevernika'",
kruto ree on, "ali nadam se da ete imati dovoljno samilosti da mu kaete da
mi je ao to je bolestan i da mu prenesete moju ljubav."

Posle tako teke zime, svi na Avalonu bili su mravi, ali samo bi potpuno
gladovanje moglo da deaka Gavenovih godina zaustavi u rastu, pomisli
Kaileja dok ga je gledala na sveanosti dolaska prolea. Sada mu je bilo
sedamnaest godina, bio je visok, na majin rod. No, njegova kosa, posle zime
bez sunca, potamnela je do rimljanski smee. Vilica mu je porasla, pa mu zubi
vie nisu bili neskladno veliki, a u snanom nosu i bradi oseao se nagovetaj
orla.
Gaven je telom bio mukarac, i to lep, mada to, izgleda, nije shvatao.
Svirao je harfu na sveanostima, a njegovi dugaki prsti prebirali su po
strunama sa uvebanom sigurnou. No, pogled mu je bio oprezan, kao da se
boji da e negde pogreiti. Je li to uobiajeno za taj uzrast, upita se svetenica,
ili sam mu ja neto uinila, moda oekujui suvie od jednog deteta?
 Kasnije ga je pozvala k sebi.
"Porastao si", rekla je, oseajui se neobino neprijatno dok ga je gledala
u oi. "Stekao si veliku vetinu na harfi. Da li i dalje ui muziku i sa ocem
Josifom?"
Gaven odmahnu glavom. "Razboleo se odmah posle kratkodnevice.
Odlazio sam tamo nekoliko puta, ali ne putaju me da ga vidim. Kau da vie
ni ne naputa postelju."
"Mene nee spreiti!" uzviknu ona. "Idem odmah, a ti e me pratiti."
"Zato mi nisi rekao da je otac Josif bolestan?" upita ona dok su silazili
niz brdo.
"Bila si tako zauzeta..." on zastade kad je video njen izraz lica. "Mislio
sam da svakako zna."
Kaileja uzdahnu. "Oprosti mi - nije poteno da se istresam na tebi. Niti
da te krivim to si mi rekao istinu... Ponekad mi se ini da svakog trenutka u
danu neko zahteva moju panju, ali nadam se da u uvek nai vremena za one
kojima sam zaista potrebna. Znam da dugo nisam razgovarala sa tobom, a
sada je skoro ve dolo vreme da poloi druidske zavete. Kako vreme leti!"
Proli su kraj okrugle kolibe sagraene za svetenice koje bdiju nad
Kladencem Krvi i kraj vonjaka koji su tu zasadili, i nastavili su stazom koja je
ila uzvisinom. Kapela koju su sagradili hriani, pokrivena slamom kao i
ostale zgrade, ali sa strehom u dva nivoa, tako da je izgledalo kao da ima
sprat, uala je kao kvoka meu piliima, okruena kolibama za monahe.
Jedan mlai monah istio je lie koje je vetar protekle noi naneo na stazu.
Podigao je pogled kad su mu prili.
"Donela sam sueno voe i kolae za oca Josifa." Kaileja malo podie
kotaricu. "Hoe li me povesti kod njega?"
"Ocu Pavlu moda se nee dopasti..." poe ovek, mrtei se, a onda
odmahnu glavom. "Nije vano. Moda e vae akonije uiniti ono to naa
jednostavna hrana vie ne moe. Ako ga ubedite da pojede neto, biemo vam
zahvalni, jer jo od sveanosti Hristovog roenja on ne jede ni koliko je
potrebno ptici."
Poveo ih je do jedne okrugle kolibe, nita vee od ostalih, stazom
oivienom belim ljunkom, i povukao u stranu kou koja je sluila umesto
vrata.
"Oe, dola je Gospa od Avalona da te vidi. Hoe li je primiti?"
Kaileja zamirka, trudei se da prilagodi vid senkama posle blistavog
prolenog dana.
Otac Josif leao je na postelji na podu, a kraj njega je treperilo kandilo.
Drugi monah podmetnu mu jastuke pod lea i donese mali tronoac za
Kaileju. Zaista lii na pticu, pomisli svetenica kada ga je uhvatila za ruku.
Mrave grudi jedva su mu se pomerale; sav ivot koji je ostao u njemu blistao
mu je u oima.
"Prijatelju moj stari!" tiho ree ona. "Kako si?"
Zau se neto nalik na smeh. "Gospo, svakako si dovoljno obuena da
vidi i sama!" Otac Josif vide po njenom pogledu da nee to rei, pa se
osmehnu. "Zar nije i pripadnicima vaeg reda dato da znaju svoj as? Moj e
uskoro doi, i zadovoljan sam. Ponovo u videti svoga Gospoda..." Neko vreme
je utao, zagledan unutra i smeei se neemu to je tamo video.
Potom uzdahnu i ponovo pogleda Kaileju. "Ali nedostajae mi nai
razgovori. Ako jedan starac na samrtnoj postelji ne uspe da te ubedi da
prihvati Hrista, sreemo se tek na kraju svih stvari."
"I meni e nedostajati razgovori sa tobom", ree Kaileja, suzdravajui
suze. "Moda u u nekom drugom ivotu moi da poem tvojom stazom. Ali u
ovom sam ve dala zavete."
"Istina je da niko ne zna svoj put sve dok ne stigne do samog kraja..."
apnu otac Josif. "Nisam bio mnogo mlai od tebe kada mi se ivot
preokrenuo... Prijalo bi mi kad bih ti ispriao tu priu, ako si voljna da
slua."
Kaileja se nasmei i prihvati njegovu pruenu ruku. Bila je tako krhka da
je izgledalo kao da svetlo prodire kroz nju. Eiluned i Rianon ekae je da
razgovaraju o devojkama koje su se prijavile za obuku, ali to moe da eka.
Uvek se moe neto nauiti kada ovek govori kako je pronaao Svetlost, a
otac Josif je imao jo vrlo malo vremena.
"Bio sam trgovac u Judeji, poreklom iz grada po imenu Arimateja, u
istonom delu Imperije. Moji brodovi putovali su na sve strane, ak i u
Dumoniju, da trguju olovom, i stekao sam ogromno bogatstvo." Glas mu je sve
vie jaao. "U to vreme nikad nisam mislio dalje od obrauna narednog dana, i
ako sam se u snovima nekada i seao zemlje koja je sada potopljena pod
talasima i eznuo za njenom mudrou, to sam zaboravljao u zoru. Dovodio
sam za svoj sto ljude vine mnogim vetinama, i kada se prouo novi uitelj iz
Galileje koga su ljudi zvali Jeua, pozvao sam i njega."
"Jesi li tada znao da je on jedan od Sinova Svetlosti?" upita Kaileja.
Bogovi su oduvek govorili, u drvetu i planini i u tiini ljudskog srca, ali u
svakom razdoblju, pisano je, alju jednog Prosvetljenog da govori svetu
ljudskim reima. No, u svakom dobu, takoe je pisano, vrlo su retki bili oni
koji su umeli da uju.
Otac Josif odmahnu glavom. "Sluao sam Uiteljeve rei i smatrao sam
da je On prijatan, ali nisam Ga dobro poznavao. Stara uenja jo su mi bila
skrivena. Ali video sam da On donosi nadu ljudima, i davao sam novac kad
god je bio potreban Njegovim sledbenicima, i dozvolio sam im da proslave
Pashu u kui koja mi je pripadala. Bio sam izvan Jerusalima kada je On
uhapen. Kada sam se vratio, On je ve bi na krstu. Otiao sam na brdo
smaknua, jer sam uo da je Njegova majka tamo, i eleo sam da joj ponudim
pomo."
Zastao je, priseajui se, i ona vide da mu se oi pune suzama. Tiinu je
prekinuo Gaven, koji je osetio teinu oseanja, mada nije razumeo razlog.
"Kakva je bila - njegova majka?"
Josif se zagleda u deaka. "Bila je kao vaa Boginja, kada plae za vreme
etve zbog smrti boga. Bila je mlada i stara, krhka i stamena kao kamen.
Video sam njene suze i poeo da se priseam svojih snova. A onda sam stao
pod krst i pogledao njenog Sina. Dotle je Njegova agonija saegla najvei deo
ljudskog lika. Uvianje njegove prave prirode dolazilo je i odlazilo - ponekad bi
jeknuo u oajanju, a ponekad bi govorio rei utehe onima koji su ekali pod
njim. Ali kada je pogledao mene, bio sam oamuen Njegovom Svetlou, i tog
trenutka sam se setio ko sam nekada bio, u davnim vremenima, i zaveta koje
sam poloio." Starac duboko uzdahnu. Videlo se da se umara, ali niko nije ni
pomislio da pokua da ga prekine.
"Rekli su da se zemlja zatresla kad je On umro. To ne znam, jer bio sam
potresen do sri. Kasnije, kada su Ga proboli kopljem da bi bili sigurni da je
mrtav, uhvatio sam malo Njegove krvi u boicu koju sam imao kod sebe. I
upotrebio sam svoje veze kod Rimljana da dobijem Njegovo telo, i poloio sam
ga u svoju porodinu grobnicu."
"Ali on nije ostao tamo..." ree Gaven. Kaileja ga pogleda i seti se da je
dugo uio muziku sa hrianima. Sigurno dobro poznaje i njihove legende.
"On nikada i nije bio tamo", ree otac Josif uz blag osmeh. "Samo telo
koje je nosio... Gospod ga je ponovo uzeo kako bi pokazao mo svoga duha
onima koji misle da postoji samo telesni ivot, ali ja nisam morao da Ga vidim.
Ja sam znao."
"Ali zato ste doli ovamo, u Britaniju?" upita tada Gaven.
Josifov pogled postade pun tuge; sada je govorio sporije. "Sledbenici koje
je Uitelj ostavio za sobom poeli su da se sukobljavaju oko toga ko e biti
predvodnik i ko e tumaiti znaenje Njegovih rei. Nisu hteli da me sluaju, i
ja sam odbio da budem uvuen u njihove svae... Tada sam se setio ove zelene
zemlje iza talasa, zemlje gde ima onih koji jo, na neki nain, slede drevnu
mudrost... I zato sam ovde potraio utoite, a vai druidi doekali su me
dobrodolicom kao ravnopravnog tragaoca za Istinom iza svih misteirja."
Zakaljao se i zatvorio oi, borei se za dah. Kaileja je umirujue
mrmljala, elei da prenese svoju energiju kroz ake spojene sa njegovim. "Ne
pokuavaj da govoir", ree ona kad on otvori usta i ponovo se zakalja.
"Moram... da ti... kaem." Naterao je sebe da dublje udahne, i postepeno
se smirio, iako je sada bio primetno slabiji. "Posuda sa svetom krvlju..."
"Zar se o njoj ne staraju tvoja braa?" upita Kaileja. On odmahnu glavom.
"Njegova majka mi je rekla... da mora da je uva ena. Privrstio sam je
za staru alku, u udubljenju... svetog kladenca."
Kaileja rairi oi. Voda bogata gvoem ostavljala je mrlje nalik na krv,
iako je bila ledeno hladna i ista. Mudraci iz davnih vremena izgradili su
svojim vetinama oko nje kuu, iseenu iz jednog jedinog ogromnog kamena.
To je svako mogao da vidi. Ali postojanje udubljenja u samom oknu kladenca,
visokog taman da primi oveka, bila je tajna koju su poznavali samo
posveeni. Prikladno mesto da se uva krv rtve, pomisli ona, i svakako je u
davna vremena ba za to i sluila.
"Razumem..." polako ree ona, "i dobro u je uvati..."
"Ah..." Otac Josif se spusti na jastuke. Njeno obeanje kao da mu je
donelo olakanje.
"A ti..." On pogleda Gavena. "Hoe li se pridruiti mome stadu i povezati
staru i novu mudrost?"
Deak se uspravi, rairivi oi kao uplaeni jelen. Na trenutak je
pogledao Kaileju - ne moleivo, kao to je oekivala, nego sa iekivanjem. Ona
zatrepta. Zar deak eli da se pridrui hrianima?
"Dete, dete", ree Josif, shvativi, "nisam hteo da te teram. Kada doe
vreme, odabrae..."
Kaileji se po glavi vrtelo stotinu odgovora, ali outala je. Nee raspravljati
o veri sa ovekom koji je tako blizu smrti, ali nije verovala da su bogovi
namenili prazno postojanje monaha ovom detetu, koje je sama Gospa od Vila
nazvala 'Sin Stotinu Kraljeva'!
Otac Josif zatvori oi. Kaileja oseti da starac tone u san i polako mu pusti
ruku. Kada su izili iz kolibe, ona potrai pogledom brata koji ih je doveo. No,
ekao ih je otac Pavle, i po gnevu u njegovim oima znala je da samo iz
potovanja prema samrtniku nije upao da ih izbaci. Pogled mu se donekle
ublaio kada je ugledao iza nje Gavena.
"Brat Alanus napisao je novu himnu. Hoe li doi sutra, kad je budemo
uili?"
Gaven klimnu glavom, i Pavle ode, a iskrzana ivica njegove sive mantije
utala je po kamenju.

U danima posle posete ocu Josifu, Gaven je sa strahom oekivao vest da

je starac umro. No, zaudo, vest nije stizala. Otac Josif se borio, i kako se
pribliavala sveanost Beltana, pripreme odvojie Gavena od te brige. On i jo
dvojica deaka pripremali su se za uvoenje u predveerje sveanosti, i on se
bojao.
Nije znao kako da pretoi svoja oseanja u rei. Niko ga nikada nije
stvarno pitao eli li da postane druid; naprosto su pretpostavljali da e, poto
je zavrio prvi nivo obuke, nastaviti dalje. Samo je otac Josif pomenuo da bi
mogao imati i neki drugi izbor, ali iako se Gaven divio istoti odanosti hriana
i nalazio mnogo dobrog u njihovom uenju, njihov ivot inio mu se jo ui od
ivota druida na Toru. Druidi barem nisu potpuno odseeni od ena.
Zajednica na Avalonu nasledila je tradicije umske Kue, ali Kaileja ih
nije terala da se dre onih pravila koja su im bila nametnuta kao odbrana od
rimljanskih predrasuda. Svetenice i svetenici na Toru uglavnom su iveli
edno, ali pravilo je bilo manje strogo na Beltan i na dugodnevicu, kada mo
stvorena izmeu mukarca i ene daje ivot zemlji. No, u tim obredima mogli
su da uestvuju samo oni koji su poloili zavete. Siana je prethodne jeseni
postala svetenica. Ovo e biti njen prvi Beltanski obred. Gaven je u snovima
viao njeno telo kako sija pod svetlou svetih vatri i budio se, jeei od
osujeenosti i svoje vrlo oite reakcije.
Ranije, pre nego to su ga zahtevi tela suvie zaokupili, eleo je mudrost
na kraju druidskog puta. Sada je jedva mogao da se seti te iste enje.
Hriani su govorili da je najcrnji greh lei sa enom. Hoe li ga bogovi ubiti
zbog greha ako poloi druidske zavete samo zbog elje za Sianom? Govorio je
sebi da ga ne vodi samo pouda. To to je oseao svakako je bila ljubav. No,
otkako je poloila zavete nikada nije bio nasamo sa njom. Je li njena
naklonost, koju mu je uvek pokazivala sa njene strane samo sestrinsko
oseanje, ili i ona osea isto to i on?
Tako uskovitlanih oseanja, zurio je preko movare ka dalekim
bregovima, kao to zarobljena ptica gleda kroz reetke kaveza. U rimljanskom
svetu svakako je lake postati mukarac. Kako bi iveo da ga je, umesto
Kaileje, usvojio deda Macelije? Ponekad mu se mir Avalona inio kao zatvor, i
toliko bi mu dojadilo to svakog dana via jedna te ista lica da bi najradije
poeo da vriti. A Rimljanin je graanin itavog sveta.
Da je otiao kod Macelija, svakako bi postao vojnik, kao otac. Vojnici
treba samo da sluaju nareenja, a ne da donose ovakve odluke. To mu se
ponekad inilo vrlo privlano. No, drugi put bi mu se inilo da svi koje poznaje
pokuavaju da mu nareuju, i to razliite stvari, i jedino je eleo da se
oslobodi.
Jednog jutra iziao je da se pridrui procesiji svitanja, i iz doline je uo
naricanje. Pourio je nizbrdo, ali znao je ta se desilo, ak i pre nego to je
video monahe kako stoje kao izgubljena deca.
"Avaj", ree brat Alanus, bledih obraza vlanih od suza, "na otac Josif
nas je napustio. Kada je Pavle jutros uao u njegovu kolibu, naao ga je
ukoenog i hladnog. Ne bi trebalo da plaem", nastavi on, "jer znam da je on
sada na nebu, sa naim Gospodom. Ali teko mi je to je morao da ode sam, u
mraku, bez utehe prisustva svojih sinova, a jo mi je tee to se nismo
oprostili. ak i dok je bio bolestan, bilo je dobro to je bio tu. On nam je bio
otac. Ne znam ta emo sada bez njega!"
Gaven klimnu glavom, a grlo mu se steglo kad se setio onog udnog
popodneva kada im je starac priao kako je dospeo na Avalon. On nije video
Svetlost o kojoj je govorio otac Josif, ali video je njen odraz u starevom
pogledu, i nije verovao da je starac umro sam.
"I meni je bio otac. Moram da odem gore i kaem ostalima." No, dok je
hitao uz stazu, mislio je samo na Kaileju.

Tog popodneva Gospa od Avalona sila je sa Tora da izrazi sauee

monasima, odabravi Gavena da je prati, kao i ranije. Jutronja zbrka je
prola. Iz okrugle crkve ula se pesma. Druidska kolona zaustavila se napolju,
a Gaven prie vratima. Starevo telo lealo je na odru pred oltarom, a oko
njega su gorele svetiljke. Sve je bilo ispunjeno gustim oblacima tamjana, koji
su zaklanjali monahe, ali Gavenu se na trenutak uinilo da razabire svetlea
oblija nad njima, kao da nad ocem Josifom bdiju aneli o kojima je tako esto
govorio. A onda, kao da je svestan prisustva paganskih oiju, prie im otac
Pavle.
Gaven se povue kada je hrianin iziao kroz vrata. Pavlove oi bile su
crvene od plaa, ali njegovo lice nije postalo nita blae od tuge. Sa
neodobravanjem se zagledao u Kaileju.
"ta radite ovde?"
"Doli smo da podelimo vau tugu", blago ree Vrhovna svetenica, "i da
odamo poast odlasku dobrog oveka, jer, zaista, Josif nam je svima bio kao
otac."
"Onda nije bio tako dobar ovek, niti dobar hrianin, ili biste se vi
nevernici radovali", grubo ree Pavle. "Ali od sada sam ja voa i nametnuu
svom stadu jau veru. Pre svega, zabraniu poseivanje izmeu naeg bratstva
i vaih prokletih svetenika. Odlazi, eno. Nije nam potrebno ni tvoje sauee
ni tvoje prisustvo."
Gaven nagonski istupi kao da hoe da se postavi izmeu njih. Neki druidi
su ljutito mrmljali, ali Kaileja je delovala istovremeno zapanjeno i veselo.
"Nismo potrebni? Pa, zar nismo mi dali dozvolu da ovde sagradite crkvu?"
"Tako je", gorko ree otac Pavle, "ali ovo je zemlja Boija, a ne vaa. Ne
dugujemo nita sledbenicima demona i lanih bogova."
Kaileja tuno odmahnu glavom. "Zar ete izdati oca Josifa i pre nego to
je sahranjen? On je rekao da prava vera mora da zabrani kaljanje bilo kog
imena kojim ljudi zovu svoje bogove, jer to su sve imena za istog, Jednog."
Otac Pavle se prekrsti. "Svetogre! Nikad nisam uo da je on rekao takvu
jeres! Odlazite, ili u pozvati brau da vas oteraju!" Lice mu strano pocrvene,
a u bradi mu se pojavie kapi pene.
 Kailejino lice ukoi se kao kamen. Dala je znak druidima da se udalje.
Kad se Gaven pokrenuo da poe za njima, Pavle prui ruku i zgrabi ga za
rukav.
"Sine moj, ne idi sa njima! Otac Josif te je voleo - ne preputaj svoju
duu oboavanju idola, niti svoje telo sramoti! Oni e pozvati Veliku Kurvu
koju zovu boginja u onaj kameni prsten. Ti si hrianin, po svemu sem po
imenu! Kleao si pred oltarom i podizao glas u svetim pesmama. Ostani,
Gavene, ostani!"
Gaven se na trenutak ukoio od iznenaenja. A onda ga obuze bes.
Otrgnuo se, gledajui Pavla, pa Kaileju, koja je pruila ruke kao da e ga
povui ka sebi.
"Ne!" jeknu on. "Neu da se otimate o mene kao psi za kost!"
"Hodi, onda", ree Kaileja, ali Gaven odmahnu glavom. Nije mogao da se
pridrui ocu Pavlu, ali sveteniine rei otkrile su da i druidi imaju sline
namere. Srce ga je bolelo za Sianom, ali kako sada da se usudi da je dodirne?
Sva njegova zbunjenst i nesigurnost iznenada se pretvorie u odluku. Nije bilo
naina da ostane ovde.
Korak po korak, poeo je da se povlai.
"Oboje elite da me posedujete, ali moja dua pripada samo meni! Borite
se oko Avalona ako hoete, ali ne oko mene! Odlazim", odluku je doneo tek
dok je to izgovarao, "da traim svoje pretke Rimljane!"

5.

Gaven se brzo kretao kroz movaru, koristei vetine kojima ga je nauila

Vilinska Gospa. Zapravo, ona je jedina mogla da ga zaustavi, i tokom prvog
dana putovanja bio je obuzet strahom da e je Kaileja poslati za njim. No, ili je
Gospa to odbila, ili se njegova pomajka nije setila da je moli za pomo, ili joj
moda, kao to je sada mislio, nije ni bilo vano, i zato je viao jedino barske
ptice, porodice vidri i ponekog opreznog jelena.
Sedam godina nije naputao dolinu Avalaona, ali njegovo obrazovanje
ukljuilo je i poznavanje granica teritorija britanskih plemena i poloaj
rimljanskih tvrava i gradova, kao i mapu mree linija kojima mo tee kroz
zemlju. Umeo je da pronae drum ka severu, a bio je dovoljno vian umskom
ivotu da ne gladuje uz put. Dve nedelje putovanja dovele su ga pred kapije
Deve.
Prva pomisao bila mu je da nikada nije video toliko ljudi na istom mestu,
kako rade razliite stvari. Ogromna volovska kola natovarena crvenim
pearom stenjala su uzbrdicom ka tvravi iza grada. Delovi zemljanih nasipa
sa palisadama bili su srueni, i umesto njih podizao se kameni zid. Nije bilo
oseanja hitnje - zemlja je bila potpuno mirna - ali bilo je jasno da Rimljani
nameravaju da tako i ostane.
Stresao se od toga. Druidi su se mrtili na rimljansku obuzetost
privremenom nadmoi. No, i ovde je bilo duha, a tvrava od crvenog peara
bila je njegovo svetilite. Sada vie nije bilo uzmaka. Gaven ispravi ramena,
pokuavajui da se seti onog latinskog za koji je mislio da ga nikada nee
upotrebiti, i poe za kolonom magaraca natovarenih kotaricama punim
grnarije, prema kapiji i u svet Rima.
 "Lii na oca - a ipak si stranac..." Macelije Severus pogleda Gavena, pa
odvrati pogled. Starac je to inio otkako je deko stigao pred njega, kao da ne
zna da li da se raduje ili ljuti to ipak ima unuka. Tako sam se i ja oseao,
pomisli Gaven, kada sam saznao ko su mi bili roditelji...
"Ne oekujem da me priznate", ree on naglas. "Imam neke vetine -
mogu da se sam probijem."
Macelije se ispravi, i Gaven prvi put vide da je on stvarno oficir Rima.
Iako krupno graen, sada je bio pogrbljen od starosti, i kosa mu je bila
proreena do svega nekoliko sedih pramenova, ali mora da je bio moan
ovek. Tuga mu je ostavila traga na licu, ali izgledao je sasvim sposoban za
rasuivanje, i Gavenu je bilo milo zbog toga.
"Da li se plai da e mi naneti sramotu?" Macelije odmahnu glavom.
"Suvie sam star da bi mi to smetalo, a sve tvoje polusestre udate su ili
obreene, pa to nee uticati na njihovu budunost. No, usvajanje bi bilo
najjednostavniji nain da ti dam svoje ime, ako to eli. Ali prvo mi mora rei
zato si doao, posle svih ovih godina."
Gaven se nae pod njegovim orlovskim pogledom od koga su nesumnjivo
drhtali mnogi regruti, pa se zagleda u svoje sklopljene ake.
"Gospa Kaileja je rekla da ste pitali za mene... Nije vas slagala", pouri da
doda. "Kada ste se sreli, ona jo nije znala gde sam."
"A gde si bio?" Pitanje je bilo vrlo tiho, i Gaven oseti nagovetaj opasnosti.
No, sve je to bilo prolost - ta bi starcu naudilo da sazna?
"Jedna od starijih devojaka, koja je u umskoj Kui pomagala oko dece,
sakrila me je kada je moj drugi deda, Vrhovni druid, zarobio mog oca i majku.
A onda - kad se sve zavrilo - Kaileja me je povela sa sobom u Avalon."
"Sada ih vie nema, nijednog druida iz umske Kue..." odsutno ree
Macelije. "Bendeigid, tvoj 'drugi deda', umro je prole godine - kau da je jo
brbljao o svetim kraljevima. Nisam znao da u junoj Britaniji jo ima druida...
Gde je taj Avalon?"
Pitanje je bilo tako iznenadno da je Gaven odgovorio pre nego to se i
upitao zato starac to eli da zna.
"To je sasvim malo mesto", zamuca on potom, "grupa ena i staraca, i
zajednica hriana u podnoju brega."
"Onda sasvim razumem zato je tako snaan i mlad ovek poeleo da
pobegne..."
Macelije ustade, i Gaven poe da se oputa. "Ume li da ita?"
"Mogu da itam i piem na latinskon, jednako dobro kao to ga govorim,
to nije ba neto naroito", odvrati Gaven. Nije bio trenutak da se razmee
ogromnim koliinama znanja koje je stekao kod druida. "Umem da sviram na
harfi. No, iskreno reeno", dodade, setivi se obuke koju je proao kod Vilinske
Gospe, "verovatno bi od najvee koristi bile moje vetine lova i umskog
ivota."
"Verovatno. To je dobro za poetak. Severusi su uvek bili u vojsci",
dodade Macelije, iznenada sumnjiavo. "eli li da bude vojnik?"
Primetivi nadu u starevim oima, Gaven pokua da se nasmei. Do pre
pola meseca, pomisli on, trebalo je da postanem druidski svetenik.
Pridruivanje vojsci znailo bi potpuno odbacivanje tog dela njegovog porekla.
 "Potraiu ti mesto", nastavi Macelije. "To je zanimljiv ivot, i inteligentan
ovek moe brzo da napreduje do poloaja koji donosi vlast. Naravno, nije lako
napredovati u mirnoj zemlji u kakvu se pretvorila Britanija, ali moda se, kad
stekne malo iskustva, moe okuati na nekoj granici. U meuvremenu,
postaraemo se da zvui vie nalik na Rimljanina."
Gaven klimnu glavom, i njegov deda se nasmei.
Sledei mesec proveo je s Macelijem, pratei starca po gradu preko dana,
i itajui mu uvee naglas Ciceronove govore ili Tacitove izvetaje o
Agrikolinim ratovima. Usvojenje je glatko prolo pred magistratom, a potom je
dobio prve lekcije o noenju toge, odee pred ijim su naborima druidski
ogrtai delovali kao olienje jednostavnosti.
Dok god je bio budan, rimljanski svet ga je potpuno drao. Samo u snu je
eznuo za Avalonom. U snovima je video Kaileju kako ui devojke. Na njenom
elu videle su se nove bore, i ponekad bi se zagledala ka severu. eleo je da joj
kae da mu je dobro, ali kad bi se probudio, znao je da nema naina da
poalje vest, a da time ne izloi Avalon opasnosti.
Na vee Beltana, zapao je u nemiran dreme u kome je video Tor obasjan
svetim vatrama. No, uopte nije video Sianu. Duh mu je lutao sve dalje,
njiui se i tragajui za njom. Nije bila na Toru, ali naao ju je na kamenoj
klupi, kraj svetog kladenca. "Bez tebe nisam elela da igram oko vatri. Zato si
me ostavio? Zar me ne voli?" alosno ga upita njena slika u snu.
"Volim te", odvrati on, "ali za Beltan svi slue gospodaru i Gospi..."
"Ne i devica koja uva kladenac", odvrati ona sa prizvukom mranog
ponosa.
"Hrianima sada upravlja otac Pavle i ne dozvoljava im nikakav dodir sa
Avalaonom. No, poto oni nemaju svoje svete ene, a ak ni on ne moe da
porekne ovu poslednju volju oca Josifa, reeno je da sveti kladenac uva
devica Avalona. Dok god vrim ovu dunost, mogu da ostanem devica i da te
ekam..." Ona mu se nasmei. "Ako se ne bude seao niega drugog iz
noanjeg sna, neka se tvoje srce sea moje ljubavi..." Kada se probudio,
obrazi su mu bili mokri od suza. eznuo je za Sianom, ali nita se nije
promenilo. Otrgao se od druida, a mogao je da joj se vrati samo kao svetenik.

Negde u vreme dugodnevice Rimljani su proslavljali sveanost Jupitera.

Macelije, kao magistrat, snosio je deo trokova sveanosti. Sedeo je sa ostalim
vienijim ljudima na platformi sa koje se videlo igralite, sa Gavenom kraj
sebe. Jednog dana, ponosno je rekao, izgradie pravu arenu, i onda e gradski
oci gledati igre iz loe, kao imperator u Rimu.
Gaven je klimao glavom. Njegov latinski sve se vie popravljao, i sada je
govorio gramatiki sasvim pravilno, mada se oseao britanski naglasak. No, i
dalje je morao da razmisli pre nego to ita kae, i ma koliko itao Tacita i
Cicerona, nije mogao da se pridrui vedrom askanju ostalih mladia, koji su
ovog dana pratili svoje oeve.
Veina ih je bila dosta mlaa od njega. Video je one koji ga nisu poznavali
kako se pitaju zato, u tim godinama, nije u vojsci, i one koji ga poznaju kako
objanjavaju ostalima da je to kopile, meanac, koga je Macelije neoekivano
usvojio. Smejali su se kad su mislili da ih niko ne uje, ali Gavenovo izvebano
lovako uho ulo je svaki zvuk.
 Ne bi on traio prijatelje meu njima, ak i da ga ne preziru. Uglavnom
nije razumeo njihove ale, a ono malo to je rauzmeo nije mu bilo smeno.
Odabrao je Rim, ali nije mogao da prezre britanski narod iz koga je potekao.
Gledao je gladijatore koji su se borili pred njim i alio zbog traenja ivota
jednako koliko se divio njihovoj vetini. Ne spadam ovamo..., alosno je mislio,
isto kao to nisam spadao i ni u Avalon. Eiluned je bila u pravu. Nije trebalo
ni da se rodim!
No, druidska obuka dala mu je dovoljno samokontrole da ne pokae
oajanje, i kada se sa Macelijem vraao kui, starac, zadovoljan uspehom
proslave, nije nita ni naslutio. Macelije se priseao dogaaja tog dana i sav je
sijao.
"Eto, mome, kako treba organizovati sveanost! Potrajae dok Junije
Varo ili neka druga naduvana vrea uspe da postigne neto slino." Prelistao je
gomilu poruka koje su ga ekale na random stolu, zastao nad jednom od njih i
razmotao je. "Drago mi je to si bio tu, mome, da vidi..."
Gaven, koji se dotle sa uzdahom olakanja oslobodio toge koja ga je
davila, podie pogled, osetivi promenu u njegovom glasu.
"ta je bilo?" upita on. "Dobre vesti, bar verujem da e se i ti sloiti -
naao sam ti mesto u vojsci. Poruka je svakako stigla dok smo bili na igrama.
Treba da se javi u Devetu legiju, Hispaniku, u Eburakumu."
Legija! Sad, kad je dolo do toga, Gaven nije znao da li da se raduje ili
plai. To e ga barem udaljiti od uobraene tenadi koja ga ovde gleda sa
nipodatavanjem, i moda e u vojsci biti suvie zauzet da bi eznuo za
Avalonom.
"Oh, mome, to je prava stvar za tebe - svi Severusi bili su vojnici - ali
samo bogovi znaju koliko e mi nedostajati!" Na Macelijevom licu jasno se
videlo da se i u njemu sukobljavaju oseanja. On mu prui obe ruke. Dok ga je
grlio, Gavenu se jedna misao jasno probi kroz zbrku - i njemu e nedostajati
ovaj starac.

Latisnka re za vojsku izvedena je iz izraza za vebanje, exercitio, i Gaven

je ve posle nekoliko dana slube ustanovio da se svi koji stupe u vojsku bave
iskljuivo time. Regruti su svi bili mladi, odabrani po spremnosti i inteligenciji,
ali za mar od dvadeset rimskih milja za pet sati pod punom opremom bila je
potrebna i te kakva snaga. Kad nisu marirali, vebali su borbu pod
dvosturkim optereenjem, sa maem ili kopljem, ili paradni korak, ili
podiznaje privremenih utvrenja.
Gaven je bio nejasno svestan da je predeo oko Eburakuma grublji od
njegovih bregova, ali osim tog saznanja, koje je poticalo koliko od gledanja
toliko i od bolnih tabana i butina, nije uopte obraao panju na okolinu.
Regruti su retko viali redovne trupe, osim kad bi se neki preplanuli veteran
iskezio na njihovu preznojenu kolonu u trku. Bilo je teko, ali nita udnije od
prvog susreta sa rimljanskim ivotom u Devi. Zaudo, upravo druidska obuka
dala mu je dovoljno samokontrole da izdri vojniku disciplinu, dok su deaci
iz dobrih rimljanskih porodica padali u nesvest i bivali poslati kui. Kako su
napredovali sa obukom, regruti bi povremeno dobijali slobodan dan, kada su
mogli da se odmore, poprave opremu, pa ak i da posete grad koji je rastao
izvan zidova tvrave. Za Gavena je bio ok da uje pevni britanski govor posle
mnogo nedelja vojnikog latinskog; to ga je podsetilo da je on jo Gaven, a da
se Gaj Macelije Severus zove samo zbog usvojenja. No, britanski trgovci i
gonii mazgi koji su tako slobodno priali pred njim nikad nisu ni pomislili da
je visoki mladi sa rimljanskim crtama lica i legionarskom tunikom u stanju
da razume svaku njihovu re.
Trnica u Eburakumu bila je puna glasina. Mesni farmeri slivali su se u
grad da prodaju svoje proizvode, a trgovci su donosili robu iz svih delova
carstva, ali bilo je neobino to su mladi Briganti, koji su se inae okupljali da
zijaju u vojnike, odjednom nestali. aputalo se o nemirima i nagaalo o
saveznitvu sa severnim plemenima. Gaven se oseao nelagodno, ali je utao,
jer su glasine unutar zidova tvrave bile jo neprijatnije od onoga to se ulo
napolju. Kvintije Makrinije Donatus, njihov legatus legionis, dugovao je svoj
poloaj pokroviteljstvu guvernera, koji mu je bio rod, a senatski tribun koji je
bio drugi po rangu bio je opte poznat kao razmaeno tene koje nije ni trebalo
da naputa Rim. To inae ne bi bilo vano, ali iako je Lucije Rufinije, centurion
zaduen za regrute, bio sasvim pristojan ovek, pronosili su se glasovi da e se
meu oficirima koji komanduju kohortom nai vie od uobiajenog broja
okrutnih i surovih ljudi. Gaven je podozrevao da je Rufinije upravo zbog svoje
pristojnosti dobio nezahvalan posao pretvaranja gomile seljakih suklata u
okosnicu imperije.
"Jo samo nedelju dana", ree Arije, dodajui kutlau Gavenu. Krajem
leta ak je i sever Britanije topao, a posle jutarnjeg mara voda iz bunara gde
su zastali imala je bolji ukus nego vino. Bunar se sastojao od svega nekoliko
kamenova poreanih oko izvora koji je izbijao iz rupe u padini. Nad njima je
put vijugao kroz vres koji se purpurno prelivao u suvoj travi. Ispod njih su se
nalazile njive i panjaci, obavijeni avgustovskom izmaglicom.
"Bie mi milo da konano poloim zakletvu", ree Arije. "Redovan oklop
bie kao letnja tunika u poreenju sa ovim, a i dosadilo mi je da sluam staru
vojsku kako nam dobacuje dok prolazimo kraj njih!"
Gaven obrisa usta i dodade kutlau sledeem oveku. Arije je bio iz
Londiniuma, ilav, brz i neizleivo drueljubiv. Za Gavena, nevinog sklapnju
prijateljstava, predstavljao je dar bogova.
"Pitam se hoemo li biti dodeljeni istoj kohorti." Kako se primicao kraj
obuke, Gaven je poinjao da brine o onome to dolazi potom. Ako su prie
starih vojnika po vinarijama istinite, a ne samo sraunate na to da ih uplae,
redovan vojniki ivot mogao bi biti i gori od obuke. Ali nije zato bio zabrinut.
Proveo je pola ivota pripremajui se za druida, a onda je pobegao. Kako
moe da se za jedno leto vee za zavet koji moda jeste manje svet, ali je
jednako obavezujui?
"Obeao sam crvenog petla Marsu ako me rasporede u petu, kod starog
Hanoa", odgovori Arije. "Za njega kau da je lukav matori lisac, i da uvek
izvue najbolje za svoje ljude!"
"I ja sam to uo", ree Gaven, ponovo pijui. On, koji je napustio svoje
bogove, nije se usuivao da se moli bogovima Rima.
Do bunara je stigao sledei odred. Gaven im predade kutlau i stade u
stroj. Dok su se ostali postrojavali, gledao je ka severu, gde je beli put vijugao
preko bregova. Delovao je vrlo krhko; ak je i tvrava koja se videla u daljini
izgledala jadno, kao deija igraka, usred zatalasanih bregova. No, taj put, sa
dubokim jarkom sa jedne strane, predstavljao je limes, granicu imperije. Bilo
je sanjalica meu vojnim graditlejima koji su tvrdili da to nije dovoljno, da
juna Britanija moe biti bezbedna tek kada se izgradi zid. No, za sada je
dejstvovao i ovako. To, zapravo, predstavlja pojam, kao i sama imperija,
iznenada pomisli Gaven, magina linija koju je divljim plemenima zabranjeno
da preu.
"Jedna strana ne izgleda mnogo drugaije od druge", ree Arije, pogodivi
mu misli. "ta li je tamo napolju?"
"Imamo tamo jo nekoliko osmatraanica, i ima i sela sa lokalnim
ivljem", ree neki drugi vojnik.
"Tako, znai", ree Arije.
"ta ti to znai?"
"Vidi onaj dim? Ljudi verovatno pale strnjiku po njivama."
"Bolje da ipak podnesemo izvetaj. Komandant e hteti da poalje
patrolu", ree Gaven. Centurion je ve izdavao nareenje za pokret. Rufinije je
svakako takoe video dim i znae ta treba da preduzme. Gaven podie ranac i
zauze mesto u koloni.

Te noi tvrava je brujala od pria. Dim je primeen i na drugim mestima

du granice, i govorilo se da je meu plemenima podignuta ratna strela. No,
legionarska komanda samo je poslala jednu kohortu da ojaa dobrovoljaka
utvrenja du limesa. Bili su zauzeti zabavljanjem kolega oficira iz Deve koji
su doli u lov. Granice su uvek pune glasina - nema smisla objavljivati optu
uzbunu zato to nekoliko seljaka spaljuje njive. Gaven, koji se seao Tacitovog
opisa Boudikine pobune, nije bio tako siguran. No, nije bilo skoranjih
incidenata koji bi pokrenuli plemena - osim, pomisli on, veitog trupkanja
potkovanih sandala po rimljanskim putevima.
Dve noi kasnije, kada su lovci ve odavno poli, u brdima iznad grada
iznenada procveta vatra. Ljudstvu u tvravi nareeno je da se spremi, ali i
komandant i njegov zamenik bili su u lovu, a logorski prefekt nije imao
ovlaenje da alje trupe na mar. Posle neprospavane noi, vojsci je reeno da
se pripravnost ukida, i da ostaju samo deurni koji e posmatrati perjanice
dima kako lebde preko neba.
Regruti u Gavenovoj kohorti nisu mogli da zaspe, ali ak ni veterani nisu
stigli da se naspavaju. Vratili su se prefektovi izviai, i novosti su bile loe.
'Pojam' granice ipak nije bio dovoljan. Novanti i Selgovi preli su granicu, i
njihovi roaci Briganti podigli su se da im se pridrue. Sunce je u podne ve
bilo krvavo crveno na zadimljenom nebu. Kvintije Makrinije Donatus stigao je
kasno nou, pokriven prainom i rumen od uzbuenja, ili moda od besa to
je propustio lov. ovek je svakako mnogo bolja divlja, pomisli Gaven, koji je
bio na strai kada je stigao zapovednik. No, s obzirom na broj divljih ratnika o
kome se govorilo, moda bi lovci uskoro postali lovina.
"E, sad e biti akcije", govorili su ljudi. "Ti plavo obojeni divljaci nee ni
znati ta ih je snalo. Legija e ih rasterati kao poplaene zeeve, sve do
njihovih planinskih jazbina!" No, itavog narednog dana nita se nije deavalo.
Zapovednik je ekao nove podatke, govoriilo se. ulo se i da eka nareenja iz
Londiniuma, ali u to je bilo teko poverovati. Ako Deveta ne treba da uva
granicu, zato je uopte smetena u Eburakumu?
Treeg dana posle probijanja granice, konano se oglasie legionarske
trube. Iako jo nisu poloili vojnu zakletvu, regrutska kohorta je raspodeljena
meu vojne veterane. Gaven, zbog svoje vinosti umskom ivotu, i Arije, iz ko
zna kakvih razloga znanih samo bogovima vojske, bili su odreeni za izviae
u kohortu Salvija Bufa. Ne bi se bunili ak ni da je bilo vremena za to. Bufo
nije bio ni najbolji ni najgori centurion, i mnogo godina je sluio u Germaniji.
Koliko god zatite moglo da im prui njegovo iskustvo, oni e je imati.
ulo se gunanje meu veteranima kada su im se pridruili regruti, ali
na Gavenovo olakanje, Bufovo nareenje da 'ostave to za neprijatelje' sve ih je
uutkalo. Do podneva su ve bili u pokretu, i Gaven je sa zahvalnou
pomislio na duge mareve za vreme obuke, koji su ga oeliili dovoljno da nosi
teinu svoje opreme brzim tempom po rimskom putu.
Te noi sagradili su utvreni logor na ivici movare. Posle tri meseca u
barakama, Gavenu je bilo neobino da spava napolju. Privremeni logor imao je
jarkove i ogradu, i spavalo se u konim atorima prepunim ljudi, ali i kroz
njihovo hrkanje uo je none zvuke, a promaja koja je vukla ispod atora
nosila je miris movare.
Moda je zato sanjao Avalon.
U snu je video druide, i svetenike i svetenice, kako se okupljaju unutar
kamenog kruga na vrhu Tora. izvan kruga su se na dugakim motkama
nalazile baklje; preko kamenja padale su crne senke. Na oltaru je gorela mala
vatra. Dok je gledao, Kaileja je bacila bilje u plamen. Dim suknu uvis, skreui
ka severu, i druidi podigoe ruke, pozdravljajui. Video je da im se usne kreu,
ali nije mogao da razabere rei. Dim je postajao sve gui, prelivajui se
crvenilom pod bakljama, i on se jo vie zaudi kada dim poprimi oblije ene
naoruane maem i kopljem. Lice i telo as su liili na veticu, a as na
boginju, ali dim koji je kuljao uvis uvek joj je bio kosa. Figura je brzo rasla;
svetenici podigoe ruke uz poslednji uzvik, i nalet vetra iznese je iz kruga i
ponese za severu, praenu jatom krilatih senki kako su baklje jo jednom
zaplamtele i zgasnule. Pri poslednjoj svetlosti Gaven ugleda Kailejino lice.
Pruila je ruke, i uinilo mu se da ga doziva po imenu.
Gaven se probudi drhtei. Oko ivice atorskog krila nazirala se bleda
svetlost. Ustao je, oprezno proao izmeu nogu svojih drugova i iziao napolje.
Magla je bila gusta nad movarom, ali nebo je bivalo sve svetlije. Sve je bilo
vrlo mirno. Straar se okrete i poide obrve, a Gaven pokaza ka nuniku. Bosa
stopala mu se ovlaie u travi dok je odlazio u tom pravcu.
Kad se vratio, tiinu zapara snano graktanje. Sledeeg trenutka maglu
zatamnee crna krila. Gavranovi - vie nego to ih je ikada video na jednom
mestu - pristizali su sa juga i kruili oko brda. Crne ptice tri puta obletee oko
rimljanskog logora; potom kretoe na zapad, ali uo je njihove krike i dugo
poto su nestali. Straar urno prstima naini znak koji rasteruje zlo, a Gaven
nije oseao potrebu da se izvinjava to drhti. Sada je znao ime Boginje
Gavrana kojoj su se molili svetenici Avalona, i nije mu bila potrebna druidska
obuka da bi protumaio znak. Danas e se suoiti sa plemenskim ratnicima
na bojnom polju.

Gaven se naglo okrete na otar zvuk slomljene grane. Srce mu je tuklo.

Arije podie pogled, crven u licu, i rairi ruke u znak izvinjenja. Gaven klimnu
glavom i, ponovo bez rei, pokua da mu pokae kako se beumno prolazi kroz
estar kleke i paprati. Sve do sada nije shvatao koliko je nauio od Vilinske
Gospe. Razum mu je govorio da nekoliko trenutaka objanjavanja nee mnogo
pomoi gradskom momku kao to je njegov drug, a ako su Brignati krenuli,
rimljanski izviai e ih uti pre nego to ovi uju njih. No, ipak se trzao svaki
put kad zauje Arijev pokret.
Za sada su pronali masu otisaka kopita u zadimljenim ruevinama
usamljene farme. Bilo je to dobrostojee mesto; u pepelu su nali ostatke
glinenog posua i slamarica. Bilo je i nekoliko leeva, od kojih jedan
obezglavljen. Kad su zali za ugao, trgli su se od staklastog zurenja glave, koja
je bila kosom okaena za bode zariven u vrata. Farmer je oito dobro
napredovao pod rimljanskom upravom, i stoga je smatran za neprijatelja. Arije
je malo pozeleneo, uznemiren koliko prizorom toliko Gavenovom sposobnou
da tako brzo protumai prizor. No, Briganti su otili dalje, pa su morali i oni.
Neprijatelj se prvo podigao blizu Luguvaliuma i kretao se du limesa ka
Eburakumu. Da su skrenuli na jug, uzbunu bi podigli izviai poslati u
drugim pravcima.
Bufova nareenja bila su jasna. Ako Gaven i Arije ne primete neprijatelja
do sredine popodneva, pretpostavie da su Briganti poli ka istoku, prirodnim
putem ka Eburakumu. Sada im je trebalo dobro mesto sa koga e ih videti da
odlaze, pa da upozore Rimljane koji zauzimaju odbrambene poloaje oko
grada. Gaven iskusnim pogledom odmeri teren i poe uzbrdo, ka mestu gde je
neki drevni pritisak izdigao tlo uvis. Stene su se probijale iz litice kao gole
kosti.
Kada su stigli do vornovatih borova na vrhu uke, obrisae oznojena
ela legionarskim maramama, jer dan je postao topao, i poee da skupljaju
drva za signalnu vatru. Travnata dolina iza njih bila je najprirodniji izbor za
svakoga ko traga za bogatim zemljama blizu mora. Bilo je vrlo tiho. Suvie
tiho, pomisli Gaven dok je gledao preko doline. Koa ga je svrbela. Bez obzira
na to da li e nastaviti pljaku ili e krenuti kui, pobunjenici moraju proi
ovuda. Moda i oni imaju izviae, pomisli on i povue se iza drveta. Moda se
ve smeju, planirajui kako da srede ove Rimljane koji su se tako glupo
udaljili iz bezbednosti svojih zidova.
Dalje na sever tlo se polako sputalo u dugakim talasima, prekriveno
izmaglicom. Gaven se setio kako je zemlja jo dalje odatle ponekad sakrivena
izmaglicom koja okruuje Avalon, kao da se ostrvo odvojilo od sveta. I granice
mogu da budu takve. Pola godine iveo je iskljuivo u oevom svetu, ali na
ovom mestu, koje nije sasvim pripadalo ni Britaniji ni Rimu, bio je neprijatno
svestan svog meovitog porekla i pitao se postoji li mesto gde moe sasvim da
pripada.
"Pitam se hoe li novi imperator ita uiniti zbog ove pobune", zau iza
sebe Arijev glas. "Taj panac, Hadrijan..."
"Nijedan imperator posle Klaudija nije nikada posetio Britaniju", odgovori
Gaven, jo zagledan preko predela. Je li ono oblak praine ili dim iz tek
ugaene vatre? Na trenutak je napola ustao, kiljei, a onda se ponovo
spustio.
"Briganti bi morali da naprave poveliku predstavu da bi privukli njegovu
panju..."
"Tano. Britanci nisu ba mnogo usklaeni - ak i kad imaju vou, kao u
bici na planini Graupius, opet izgube. To je bilo poslednje uporite plemena."
 "To je mislio i moj otac", ree Gaven, setivi se sa koliko mu je ponosa
deda priao o sinovljevoj vojnoj karijeri. "Bio je tamo."
"To mi nikad nisi rekao!" uzviknu Arije.
Gaven slee ramenima. Bilo mu je teko da misli o Gaju starijem kao o
svom ocu, iako je bilo dovoljno da uporedi portet koji je Macelije drao u
radnoj sobi sa sopstvenom slikom u bronzanom ogledalu. Njegov otac se na
planini Graupius odvano borio. Uprkos obuci koju je proao, sad kad je on
bio na ispitu, Gaven se pitao kako e se poneti.
"Ako nisu nali novog vou ravnog Kalgakusu, ne verujem da e dugo biti
opasni", ree on glasno.
Arije uzdahnu. "Svakako e biti gotovo im Deveta stigne Brigante.
Hadrijanu e poslati izvetaj o obinom pograninom sukobu, a moda ni to.
Bitka nee imati ni ime."
Najverovantije... pomisli Gaven. Za protekla tri meseca dobro je upoznao
disciplinu i snagu rimske vojske. Uprkos hrabrosti svakog pojedinca, bilo bi
udo kad bi plemena mogla da im se suprotstave. Na trenutak se setio sna o
Gospi od Gavranova, ali to je svakako ipak bio samo san. Gvozdena snaga
legija bila je stvarnost.
"A onda se vraamo u kasarne", nastavi Arije. "Pa, vebe... kakva
dosada!"
"Nainili su pustinju i nazvali je mir...", tiho navede Gaven. "Tako je Tacit
rekao za umirenje severa iza planine Graupius. Posle ovoga e nam moda biti
drago da se dosaujemo."
"Nervozan si zbog ekanja." Arije se iznenada iskezi. "Znam - i ja sam
nervozan."
Sigurno je zato. Njegove sumnje normalne su za oveka koji oekuje
bitku. Gaven uspe da se nasmeje, iznenada veoma zadovoljan to je Arije sa
njim, i ponovo se zagleda u bregove na severu. Arije je prvi primetio
neprijatelja. Vratio se trei iz gutare u koju se povukao da se olaka,
uzbueno maui rukama, i Gaven je, provirivi ispod borova, ugledao na
zapadu, gde se sunce ve sputalo ka brdima, oblak praine kako se polako
razdvaja u masu ljudi i konja.
Briganti su sporo napredovali zbog ukradenih volovskih kola prepunih
plena. Greka, pomisli Gaj. Jedna od najveih prednosti plemena upravo je
pokretljivost. No, bilo ih je vie nego to je oekivao - na hiljade. Pogledao je ka
jugu, gde bi trebalo da eka legija, proraunavajui vreme i razdaljinu.
"Saekaemo dok glavnina neprijatelja proe, pa emo onda upaliti
vatru."
"A zatim?" upita Arije. "Ako ostanemo odseeni od svojih, propustiemo
svu zabavu."
"Ako saekamo, bitka e stii do nas."
Gaven nije znao da li se tome nada ili se plai. Sada je znao da e
najopasniji biti trenuci izmeu potpaljivanja vatre i pojave rimske vojske - ako
je zauzela svoj poloaj, pa bude mogla da vidi signal.
Neprijatelj je sada bio gotovo ispod njih. Po opremi se videlo da su
Briganti, ali meu njima bilo je i pripadnika divljih plemena sa severa. Arije
uhvati njegov pogled, iskezi se i izvue kremen i elik. Iskru je dobio tek posle
nekoliko pokuaja, ali uskoro se sa nakupljenog granja podie pramen dima,
jaajui kako su dodavali drva, a onda se pretvori u snaan plamen. Dobro
proraunato dodavanje zelenog granja i lia pretvorilo je beli dim u sivi;
dimna perjanica se zanjihala, a onda se ispravila, stremei pravo u nebo.
Da li je Rimljani vide? Gaven postade napet, zurei. Iznenada ugleda
taku svetlosti na ivici dalekog brda. Prepoznao je srebrni odsjaj vrhova
kopalja, i jedan zlatni. Orao... Bez rei je pokazao ka simbolu legije, i Arije
klimnu glavom. Pod njima su se skupljale senke, sve dublje, a onda se slie
niz padinu, nezaustavljive kao plima. Umilne zbog daljine, zaue se trube, i
pokretna masa pretvori se u tri kolone; sredinja je usporavala, a dva krila se
odvojie preko uzviica.
I Briganti su ih videli. Na trenutak kao da su se pokolebali; potom se
zau neskladno brujanje njihovih rogova. Kroz masu ljudi pronese se talas
pokreta dok su skidali titove sa lea i isturali koplja. Gaven i Arije spustili su
se sa druge strane uke i zaustavili se kad se vika pojaala, virei iza kleka.
Rimljanska formacija napredovala je neumoljivom pravilnou ratne maine.
Blokovi ljudi kretali su se ranomernim korakom u pravoj liniji, a krila su
zaokretala da tite centre. Keltski juri plusirao je od divlje energije umskog
poara, tutnjei ka neprijatelju. Britanci su svakako videli kakav je rimljanski
plan, ali niko, ak ni voe, nije mogao biti siguran ta e Kelti uiniti. U
trenutku kada je izgledalo da e itava vojska Briganta biti opkoljena i
zdrobljena pod napredovanjem Rimljana, nekoliko grupa iz divljih plemena
iznenada se odvojie od njih.
"Bee!" uzviknu Arije, ali Gaven je utao.
Nisu delovali uspanieno, nego besno, i sledeeg trenutka bilo je jasno da
ne bee, nego zaokreu kako bi napali bok Rimljana. Iznenada je vii teren,
koji je omoguio Rimljanima da se nau iznad sredita neprijatelja, postao
nepovoljan, jer su keltski konjanici bili jo vie. Oni zaurlae i podbodoe svoje
konje nizbrdo.
Na takvom tlu nije im se mogla suprotstaviti niija peadija. Legionari se
razletee, gaeni pod kopitama ili gazei jedni druge dok su pokuavali da se
sklone. Kroz formaciju se irila zbrka. Odozgo se videlo kako se uredna
formacija raspada i kako se krila spajaju sa sreditem ba kad su prvi redovi
stigli do glavnine peadije Briganta. Dvojica izviaa su uasnuto i netremice
gledala uskovitlanu masu ljudi. Gaven se iznenada setio kako je jednom
oborio vevericu kamenom, a ona je pala u osinje gnezdo. Sirota ivotinjica je
istog asa nestala pod masom napadaa. Sada je gledao isto to. Trzao se od
svakog udarca. Je li stranije biti usred boja, upitao se, ili ovde, gde umire
hiljadama puta za svaku smrt koju vidi?
No, Rimljani, bolje oklopljeni i zatieni od neprijateljskih aoka, nisu bili
potpuno savladani. Mnogi su poginuli na mestu, ali oni koji su mogli bacie se
u trk. Zapovednik i njegovo osoblje postavili su se na maloj uzviici. Crveni
platovi poee da se kreu kada je prvi talas vojske u bekstvu stigao do njih.
Hoe li Donatus moi da ih sredi? Gaven nikada nije saznao je li zapovednik
makar pokuao. Video je crvene platove kako se povlae, video ih je
progutane u masi, i onda je video krvave maeve kada su ih Britanci stigli.
Legionarski orao njihao se jo nekoliko trenutaka nad optim meteom, a onda
pade i nestade.
"Jupiter Fides", apnu Arije; lice mu je bilo boje sira. Gaven, koji je video
jato vrana kako lete iznad bitke, znao je da ovde ne vlada rimljanski bog nego
Velika Kraljica, Gospa od Gavranova, Katubodva.
 "Hajde", apnu on. "Vie im ne moemo pomoi."
Arije se teturao dok su se sputali sa druge strane brda. Gaven, i sam
ozbiljno uzdrman, nije imao vremena za saoseanje. ula su mu bila
napregnuta do same granice, tragajui za opasnou, i kada je uo, kroz
tutnjavu bitke, zveckanje metala o kamen, gurnuo je druga u paprat kraj
potoka, apnuvi mu da se ne mie. Leali su kao progonjeni zeevi i
oslukivali sve glasnije zvuke. Gaven pomisli na odrubljenu glavu koju su
videli na onoj farmi. Pripadnici plemena ponekad uzimaju glave kao trofeje. Na
trenutak je mogao da zamisli svoju i Arijevu glavu kako se keze na motkama
pred vratima nekog severnjakog ratnika. eludac mu se podie i on brzo poe
da guta pljuvaku, bojei se da bi ih zvuk povraanja odao.
Sada je kroz paprat video gole cevanice i uo je pesmu. Ratnici su se
smejali, pevajui ratimovane odlomke koji e se pretvoriti u pobedniku
pesmu. Sluao je grleni govor severnjaka i pokuavao da razabere rei.
Trgao se od grevitog pokreta kraj sebe. Nad glavama divljih ratnika
njihao se legionarski orao. Osetio je kako Arije ustaje i pruio je ruku da ga
zaustavi, ali njegov drug ve je stajao i izvlaio ma. Blesak sunca na eliku
prekinuo je pesmu. Gaven brzo unu, pripremivi oruje, a Briganti poee
da se smeju. Uasnut, shvatio je da ih ima preko dvadeset.
"Dajte mi orla!" promuklo ree Arije.
"Daj ti nama ma!" ree najvii, natucajui latinski. "Moda emo te
pustiti da ivi."
"Kao rob meu enama..." ree neko drugi, crvenokosi din. "Oh, ostavi
ga neka ih zabavlja!"
"Dopae im se te kovrde - moda je ovo, zapravo, devojka, koja je pola
u rat za svojim momkom!"
Potom usledi niz prostakih nagaanja na britanskim jezicima o tome ta
e mu sve ene raditi. Gaven je na trenutak, ukljeten izmeu straha za druga
i narastajue panike koja je zahtevala da pobegne, ostao nepokretan. Onda
ipak ustade.
"Ovo je ludak", ree Gaven jezikom ratnika, hvatajui Arija za kraj tunike
da ga zaustavi. "Bogovi ga tite."
"Svi smo mi ludaci."
Poglavica Briganta ga je oprezno odmeravao, pokuvjaui da povee
britanski govor sa rimljanskom opremom. "A nama su bogovi podarili pobedu."
Sasvim tano, pomisli Gaven, a ja sam najlui od svih. Ipak, nije mogao da
gleda kako mu ubijaju druga. Od tog seanja svakako bi poludeo.
"Bogovi vaeg naroda bili su dobri", poe on da brblja, "i ne bi voleli da
vide kako vreate bogove poraenog neprijatelja. Ovaj ovde je njihov svetenik.
Dajte mu orla i pustite ga."
"A ko si ti da nam nareuje?" upita poglavica, smraivi se.
"Ja sam Sin Avalona", odvrati Gaven, "i video sam Katubodvu kako jae
na vetru!"
Meu ratnicima nastupi zbunjeno mrmljanje, i Gaven se na trenutak
ponadao da e uspeti da se izvue. A onda rii pljunu i podie koplje.
"Onda si izdajica i u drutvu sa budalom!" Od tog pokreta Arije uspe da
se otrgne. Gaven je zakasnio samo za trenutrak i nije uspeo da ga zaustavi
kada je jurnuo. Samo je video, sa uasnom jasnoom, luk koji je koplje
Briganta proseklo preko neba. Prsni oklop bi moda skrenuo udarac, ali
izviai su nosili samo teku konu tuniku. Arije se zatetura kada mu se
otrica zarila u grudi, i iznenaeno rairi oi. Jo dok mu je drug padao,
Gaven je znao da je rana smrtonosna. No, to je bila poslednja razumna misao
koju je pamtio. Pred njim se pojavi lice Katubodve, i on vrisnu i jurnu napred.
Osetio je udar kad je njegova otrica naila na meso. Ne razmiljajui, parirao
je udarac i provukao se ispod neprijatlejeve ruke. Kelti su stajali zbijeni i nisu
mogli da zamahuju dugakim maevima. Njegova otrica bila je kraa i on je
neprekidno zamahivao, zarivajui je u meso i struui kosti. Dugi sati
provedeni u vebanju maem usmeravali su udarce, ali druidske kletve koje je
uzvikivao bile su po njegove neprijatelje opasnje od maa.
Gaven oseti olakanje, a onda primeti da ga vie niko ne napada.
Zatreptao je, dahui kao premoren konj.
Primetio je poslednje Brigante kako nestaju iza vrha. Oko njega je ostalo
oprueno osam leeva. Pomalo se teturajui dok ga je duh koji ga je zaposeo
polako naputao, Gaven uspe da se vrati do Arija. Drug mu je nepomino
leao, zurei u nebo praznim oima. No, malo dalje, tamo gde su ga Briganti
bacili, leao je orao Devete.
Gaven nejasno pomisli da bi trebalo da sahrani druga. Trebalo bi da
poloi Arija u herojsku mogilu, okuenog neprijateljima i sa orlom umesto
spomenika. Ali znao je da nema tu snagu, i da je, zapravo, svejedno. Arije bi i
dalje bio mrtav, kao i svi ostali. Sada ak ni orao nije bio vaan, osim kao
povod da se ljudi ubijaju.
Ne spadam ovamo... oamueno pomisli on. Ma mu skliznu iz ruke.
Odrvenelim prstima petljao je oko kopi na konoj tunici. Bolje se oseao bez
nje, ali i dalje je zaudarao na krv. U tiini on iznenada zau ubor vode kako
ga priziva. Nesigurno je zaao u paprat i zaronio lice u ledeni potok koji je sebi
izdubio duboko korito; oprao je krv sa ruku i nogu i ponovo se napio. Zaudo,
vrlo malo krvi bilo je njegovo. Od vode se osetio bolje, ali mrlja od krvi, krvi
sopstvenog naroda, jo mu je leala na dui. Nisam poloio zavet imperatoru,
pomisli on. Ne moram da ostanem u vojsci i postanem kasapin! Da li bi ga
primili ako se vrati u Eburakum? To nije znao, ali je bio siguran da bi mu
deda umro od sramote. Bolje da starac misli da je poginuo, nego da veruje da
je pobegao od uasa bitke. Dok je gledao mrtvace oko sebe, Gaven je shvatio
da se, zapravo, boji ubijanja, a ne pogibije.
Konano je ustao. Meu telima su na zalazeem suncu blistala pozlaena
orlovska krila.
"Barem ti vie nikoga nee moi da ubije!" promrmlja on, podie orla i
ponese ga do potoka. Hladna voda se sklopi nad orlovim sjajem, kao to je
sakrivala i sjaj mnogih drugih dragocenosti koje je bogovima prinosio narod
njegove majke.
Sa druge strane grebena ljudi su se moda jo borili i umirali, ali ovde je
vladala tiina. Gaven je pokuavao da smisli ta da radi. Nije mogao da se
vrati u legije, ali rimljanske crte lica donee mu propast meu plemenima.
Zapravo je postojalo je samo jedno mesto gde niko nee pitati je li Rimljanin ili
Britanac, nego samo kakav je u dui. Iznenada je bolno i duboko poeleo da
ode kui, u Avalon.

6.
 Dolina Avalona bila je utonula u etveni mir. Zlatasta svetlost probijala
se kroz lie jabukovog drveta, blistajui na mirisnom dimu koji je izvirao iz
glinene posude, i bacajui blagu svetlost na velove svetenica i plavu kosu
devojke koja je sedela meu njima. U srebrnoj iniji pred njom voda se
zatalasala od dodira daha, a potom se umirila. Kaileja, dodirujui prstima
Sianina ramena, oseti kako iz njih nestaje napetost kad je devojka zapala u
dublji trans, i ona klimnu glavom. Dugo je ekala na ovaj dan."Opusti se, tako
je", mrmljala je ona. "Udahni... izdahni... i pogledaj povrinu vode." Osetila je
kako njena vizija poigrava na vodi dok je udisala dim maginog bilja. Brzo je
odvratila pogled, uvrujui svoju svest u sadanjosti.
Siana uzdahnu i nae se napred, a Kaileja je zaustavi. Bila je sigurna da
je devojka pogodna za Vid, ali nije imala prava da je upotrebi za to sve dok
Siana ne poloi zavet svetenice. Onda je Gaven pobegao, i devojka je patila i
toliko je smrala da joj je Kaileja zabranila bavljenje ma kojom vrstom magije.
Tek poslednjih meseci poela je da se oporavlja. Kaileji je to donelo ogromno
olakanje. Ker Vilinske Kraljice bila je najnadarenija od svih devojaka koje su
im dole na obuku - nikakvo udo, s obzirom na poreklo. Vrhovna svetenica
bila je prema njoj stroa nego prema ostalima, a Siana se nije slomila. Ona je
svakako bila u stanju da naui svu drevnu magjiu i da je koristi kada Kaileje
vie ne bude bilo.
"Voda je ogledalo", tiho ree Kaileja, "u kome moe videti stvari vrlo
daleke u prostoru i vremenu. Sada potrai vrh Tora i reci mi ta vidi..."
Siana poe dublje da die. Kaileja ju je pratila, postepeno poputajui
kontrolu kako bi podelila viziju, zadravajui pri tome vezu sa stvarnim
svetom.
"Vidim... krug kamenja kako blista na suncu... Dolina je duboko dole...
vidim are... blistave staze izmeu ostrva, blistavi put koji dolazi iz Dumonije i
udaljava se ka istonom moru..."
Kaileja je kroz poluzatvorene kapke takoe videla arene bregove, ume i
njive, a ispod njih blistave linije moi. Kao to se i nadala, Siana je mogla da
vidi unutranji svet kao i spoljanji.
"Dobro je, vrlo dobro..." poe ona, ali Siana je nastavila:
"Sledim blistavu stazu; ona vodi ka Albi na severu. Die se dim; granice
su natopljene krvlju. Bila je bitka, i gavranovi se goste leevima..."
"Rimljani", apnu Kaileja. Kada su uli vest o ustanku, druidi su se
sloili da ga pomognu svojim moima, a svetenice, zagrejane njihovim
oduevljenjem, bile su spremne da im se pridrue. Kaileja se setila prvog
naleta zadovoljstva zbog mogunosti da konano oteraju omraene Rimljane, a
potom i sumnje - je li to pravi nain za korienje moi Avalona?
"Vidim Rimljane i Britance, tela prepletenih na bojnom polju..." Sianin
glas je drhtao.
"Ko je pobedio?" upita Kaileja. Oni su otposlali svoju mo; uli su da je
bilo borbe. A potom nita. Ako su Rimljani i znali ta se desilo, nisu dozvoljavli
da se vesti daleko ire.
"Gavrani se goste i prijateljima i neprijateljima. Domovi lee u
ruevinama, a bande begunaca lutaju zemljom."
Vrhovna svetenica se ispravi, mrtei se. Da su pobunjenici lako
poraeni, Rim bi to smatrao za obian sukob. Da su plemena potpuno unitila
Rimljane, imperija bi moda odustala od Britanije. No, ova polovina propast
samo e ih razbesneti.
"Gavene, gde si?" apnu Siana, drhtei.
Kaileja se ukoi. I dalje je imala neke veze u Devi. Znala je da je deak
otiao kod svog dede i da je potom poslat u Devetu legiju u Eburakum. Od
tada je ivela u strahu da je Gaven poginuo u bici. Ali kako je devojka znala za
to? Nije htela da Siana traga za njim, ali znala je koliko su vezani, i nije se
oduprla mogunosti da sazna ono to je oajniki elela da zna.
"Proiri viziju", tiho ree ona. "Neka te srce vodi tamo kuda mora da
ide."
Siana se jo vie umiri, ako je to i bilo mogue, oiju uperenih u kovitlac
svetlosti i boja u iniji.
"On bei..." konano ree ona. "Pokuava da nae put kui. Ali zemlja je
puna neprijatelja. Gospo, zatiti ga svojom magijom!"
"Ne mogu", odgovori Kaileja. "Moja snaga moe da uva samo ovu dolinu.
Moramo se moliti bogovima."
"Ako ti ne moe da mu pomogne, onda, osim Boginje, samo jo ona to
moe."
Siana se uspravi uz drhtav uzdah, i povrina vode se naglo isprazni.
"Majko!" kriknu ona. "Tvoj posinak je u opasnosti! Majko - ja ga volim! Dovedi
Gavena kui!"

Gaven se tre i sede, oslukujui nagovetaj zvuka koji se proneo

vresitem. Postajao je glasniji. Osetio je na obrazu dodir ledenog vazduha i
ponovo seo. Samo vetar, jaa u sumrak, kao i uvek. Ovog puta je samo vetar.
Za tri dana, koliko je prolo od bitke, inilo mu se da se samo skrivao i beao.
Bande lutajuih Briganta i razbijene legionarske jedinice bile su jednako
opasne, a svaki pastir mogao je da ga izda. Mogao je da preivi hvatajui sitne
ivotinje u zamke i kradui iz farmerskih ostava, ali postajalo je sve hladnije.
Na severu, on je bio jedan od mnogih koji su izbegli bitku, u opasnosti od
obeju strana. No, kako se bude kretao ka jugu, postajae sve upadljiviji.
Tehniki, on nije bio dezerter, ali Rimljani e traiti rtvene jarce.
Stresao se i vre pritegao ogrta. Kuda da poe? Postoji li mesto, ak i
Avalon, gde se ovek meane krvi kao to je on moe oseati kod kue? Gledao
je kako svetlost zamire na zapadu i oseao kako mu nada umire u dui.
Te noi sanjao je Avalon. I tamo je bio mrak, i device su plesale na Toru,
prodevajui se izmeu kamenja. Bilo ih je vie nego to je on pamtio; potraio
je Sianinu blistavu kosu. Devojake prilike tkale su are kroz senke i
meseinu, i dok su se kretale, trava na Toru kao da je sijala u odgovor, kao da
je njihov ples probudio mo koja spava unutar brda. "Siana!" uzviknuo je u
snu, znajui da ga ona nee uti. A ipak, im je izgovorio to ime, jedna prilika
je zastala, okrenula se i pruila ruke. Bila je to Siana; prepoznao je njeno
gipko telo, nagnutu glavu, sjaj kose. A iza nje, kao senku, ugledao je priliku
njene majke, Vilinske Kraljice. Senka je na njegove oi rasla, sve dok se nije
pretvorila u vrata u tami. On se povukao, bojei se da e ga progutati, a neko
ulo mimo sluha uhvatilo je njene rei: "Put do svega to voli jeste kroz
Mene..."
Gaven se probudio u zoru, smrznut i ukoen, ali, zaudo, malo manje
obeshrabren. U jednu zamku se uhvatio mladi zec, ije mu je meso malo
ublailo glad. Oko podneva, kada se uputio nizbrdo da pije sa malog izvora,
srea mu je opet okrenula lea. Trebalo je da se udalji im je utolio e, ali
popodne je bilo toplo, a on veoma umoran. Sedei naslonjen leima o vrbu,
dozvolio je oima da se zatvore.
Naglo se probudio, svestan zvuka koji nije bio ni vetar u drveu ni ubor
potoka. uo je muke glasove i zvuk potkovanih sandala - sada ih je video
kroz lie - rimske vojnike, i to ne obeshrabrene lutalice kakve je dosad sretao.
Ovo je bio redovni vod pod komandom centuriona.
Prepoznae legionarsku tuniku, pomisli on, nagonski traei pogledom
zaklon. Iza njega je bilo brdo, pokriveno gustom umom. On poe puzei tuda,
pomerajui rukama vrbove grane. Bio je na donjem delu padine kad su ga
primetili.
"Stoj!"
Autoritet u tom glasu na trenutak ga je zaustavio. Potom je nastavio, i
jedno baeno koplje tresnu u grmlje kraj njega i zaegrta po kamenju. Gaven
ga zgrabi i nagonski baci nazad. Zau nekoga da psuje i nastavi dalje,
prekasno shvativi da e, ako dosad nisu nameravali da ga prate, sada to
svakako uiniti.
Ve je poverovao da e umai, kada se padina neoekivnao zavri na
mestu gde je neki davni gr zemje rascepio stenje. Zanjihao se na ivici ponora,
gledajui naizmenino otro stenje u dubini i oruje onih koji su ga gonili.
Bolje da poginem borei se, oajniki pomisli on, nego da me okovanog odvuku
na suenje za dezerterstvo.
Sada im je video lica, crvena od napora, ali uasno odluna. Izvukao je
dugaak bode, alei to im je vratio koplje. A onda ga neko pozva po imenu.
Ukoio se, ali legionari nisu imali daha za dovikivanje, ak i da su znali
ko je on. Mora da mu se priinjava od huanja krvi u uima. Ili je to vetar u
stenju.
"Gavene - hodi k meni!" Bio je to enski glas. On se nehotice okrete.
Ponor je sada zaklanjala senka, sve tamnija kako je gledao u nju. "Seti se, put
u bezbednost vodi kroz Mene..."
Poludeo sam od oajanja, pomisli on, ali sada mu se uini da vidi blistave
tamne oi na licu uokvirenom crnom kosom. Strah nestade iz njega uz kratak
uzdah. Kada je prvi legionar stigao do ispusta na kome je stajao, Gaven se
nasmei i zakorai u prazninu.

Rimljanima je izgledalo da je pao u tamu. Zahvatio ih je ledeni vetar,

nalik na dah zime u dui, i ak ni najhrabriji meu njima nije goreo od elje
da po ponoru trai telo oveka koga su gonili. Ako je bio neprijatelj, onda je
mrtav, a ako je bio prijatelj, onda je budala. Vratili su se nizbrdo, neobino
nevoljni da razgovaraju o onome to su videli, i do vremena kada su se
prikljuili glavnini odreda, dogaaj se povukao u onaj deo njihovih dua u
kome borave runi snovi. ak ni centurion se nije setio da to pomene u
izvetaju.
Svakako su imali druge, vanije brige. Ostaci razbijene Devete legije
polako su se vraali u Eburakum, gde ih je esta, premetena iz Deve,
doekivala sa jedva obuzdanim prezirom. Govorilo se da je novi imperator,
Hadrijan, besan i da e moda doi u Britaniju da lino sredi prilike. Preiveli
iz Devete bili su rasporeeni u druge jedinice, rasute po raznim delovima
imperije. Nikakvo udo to su na sva ispitivanja odgovarali samo mranim
utanjem.
Samo je centurion Rufinije, koji je zaista voleo svoje regrute, imao koju
re za postarijeg vojnika u penziji koji je takoe stigao iz Deve. Da, seao se
mladog Macelija. Deko je bio poslat kao izvia i moda je uspeo da izbegne
veliku bitku. No, otada ga niko nije video.
Potom je esta izila na dugi, brutalni zadatak umirivanja severa, i
Macelije se vratio kui u Devu, jo ne znajui ta se desilo sa deakom koga je
zavoleo za tih nekoliko kratkih meseci.

Zima je te godine bila teka i vlana. Severom su besnele oluje, a teke

kie pretvorile su dolinu Avalona u sivo more koje je bregove preobrazilo u
prava ostrva na kojima su ljudi uali i molili se da doe prolee.
Na dan ravnodnevice Kaileja se rano probudila, drhtei. Leala je
umotana u vunenu ebad, a njena slamarica bila je pokrivena ovijom koom,
ali vlana hladnoa zime prodrla je u sve, ukljuujui i njene kosti. Otkako je
izgubila mesenicu bila je zdrava i jaka, ali ovog jutra, seajui se koliko su je
tokom zime boleli zglobovi, oseala se prastara. Srce joj zakuca u iznenadnoj
panici. Ne sme da ostari! Avalon napreduje, ak i u ovakvim godinama, ali ima
premalo obuenih svetenica na koje moe da se osloni. Avalon nee opstati
bez nje!
Ona duboko udahnu, nareujui srcu da se umiri i miiima da se
opuste. Jesi li svetenica ili nisi? ta je bilo sa tvojom verom? Kaileja se
nasmei, svesna da grdi sebe kao neku od novih devojaka. Zar nema
poverenja u Boginju da e se starati o svojima? To ju je umirilo, ali po njenom
iskustvu Gospa je najee pomagala onima koji i sami sebi pokuavaju da
pomognu. I dalje joj je bila dunost da obui svoju naslednicu. Bez Gavena,
svete loze, za iji je nastavak Eilan rtvovala ivot, bile su prekinute, ali to je
bio samo razlog vie da Avalon, koji uva njen rad i uenje, istraje.
Siana...pomisli ona. Ona treba da me nasledi.
Devojka je poloila zavet svetenice, ali je za Beltan bila bolesna i nije bila
kod vatri. A onda je postala uvar kladenca. No, to moe da radi i neka od
mlaih devojaka. Nekim svetenicama, naviklim na prisilnu ednost umske
Kue, bilo je teko da shvate vanost dozvole svetenicima i svetenicama da
zajedno leu u obredu. Oni koji to ine, ne vode ljubav iz zadovoljstva, ili
barem ne potpuno, nego su predstavnici monih mukih i enskih sila koje
ljudi nazivaju bogovi. Budua Vrhovna svetenica Avalona mora uestvovati u
tome.
Ove godine neu prihvatiti nikakav izgovor. Ona mora dovriti obred i
predati se bogu. Neko joj je lupao na vrata, i ona sede, trgavi se od zime.
"Gospo!" Bio je to glas Lunet, zadihane od uzbuenja. "Vodohoda stie
na pristanite. Neko je sa njim. Lii na Gavena! Gospo, morate doi!"
No, Kaileja je ve bila u pokretu, brzo obuvajui krznene cipele i
navlaei topli plat. Kada je otvorila vrata, zamirkala je od blistavog dnevnog
svetla, a vazduh, koji joj je do maloas bio leden, sada ju je opio kao vino.
Sreli su se na stazi. Vodohoda je ve otisnuo amac od blatnjave obale.
Lunet i ostale svetenice probuene njenom vikom sabile su se iza nje, piljei
u Gavena kao da se vratio iz mrtvih.
Kad ga je bolje pogledala, Kaileja je rauzmela njihovu nesigurnost. Gaven
se promenio. Izgledao je vii i mraviji, ali bilo je mnogo vrstih miia na tim
dugakim kostima, a vrsto lice sa kojim se vratio svakako je bilo lice
mukarca. Ali pogled mu je bio pun uenja.
Ona odmahnu glavom i otera ostale. "Glupae male, nije ovo Samen,
kada se mrtvi vraaju, a on nije avet nego iv ovek. Idite i spremite mu neto
toplo da popije i suvu odeu, ako ne moete da smislite nita bolje - trk!"
Gaven zastade i osvrte se. Kaileja tiho izgovori njegovo ime.
"ta se desilo?" upita on, konano je primetivi.
"Ima tako mnogo vode, ali nisam video kiu, i kako to da grane pupe kad
tek to su izgubile lie?"
"Ravnodnevica je", ree ona, ne shvatajui. On klimnu glavom.
"Bitka je bila mesec dana pre toga, a onda sam neko vreme lutao..."
"Gavene", prekide ga ona, "velika bitka na severu bila je voena u vreme
etve, pre pola godine!"
On se zanjiha, i na trenutak je pomislila da e pasti. "Pre est meseci? Ali
prolo je samo est dana otkako me je Vilinska Gospa spasla!"
Kaileja ga uze za ruku, polako shvatajui. "Vreme u njihovom svetu tee
drugaije. Znali smo da si u opasnosti, ali ne i ta je bilo sa tobom. Vidim da
treba da zahvalimo Vilinskoj Gospi to te je sauvala. Nemoj da se ali, dete -
propustio si zimu, a bila je teka. Ali sada si kod kue, i moramo da odluimo
ta emo sa tobom!"
Gaven pomalo drhtavo uzdahnu, a onda uspe da se nasmei. "Kod
kue... Tek posle bitke sam shvatio da mi nije mesto ni u rimskim ni u
britanskim zemljama. Samo ovde, na ovom ostrvu koje ne pripada sasvim
svetu ljudi."
"Neu da ti nameem odluke", oprezno ree Kaileja, savlaujui
uzbuenje. Kakav bi voa druida on bio! "Ali ako nisi poloio neki drugi zavet,
odluka pred kojom si bio pre odlaska jo te eka."
"Za nedelju dana bih poloio zavet imperatoru, ali doli su Briganti i
poslali su nas bez toga", odvrati Gaven.
"Brat Pavle bie besan." On se iznenada osmehnu. "Sreo sam ga dok sam
se peo; preklinjao me je da se pridruim njegovom stadu. Odbio sam, a on je
povikao neto... ta se desilo sa hrianima otkako je umro otac Josif? Pavle
mi izgleda jo lui nego ranije!"
"On je sada otac Pavle", odgovori Kaileja. "Izabrali su ga sebi za vou, a
izgleda da je reen da i od ostalih naini fanatike sline sebi. To je teta, jer
smo mnoge godine mirno iveli jedni uz druge na ovom brdu, ali on vie nee
da ima nita sa zajednicom kojom vlada jedna ena. Ve mesecima ne
razgovaramo izmeu sebe. Ali nije on vaan", nastavi ona. "Ti mora da odlui
ta e sada."
Gaven klimnu glavom. "Izgleda da sam u vilinskom svetu proveo est
meseci u razmiljanju, iako mi se inilo da je mnogo krae. Spreman sam..."
on zastade, osvrui se po izbledelim kolibama, a potom pogledavi kamenom
krunisani Tor, "da se suoim sa sudbinom koju su mu bogovi spremili, kakva
god da je."
Kaileja zatrepta. Na trenutak ga je videla optoenog zlatom kao da je
kralj, ili je to bila vatra?
"Tvoja sudbina moda je vea nego to pretpostavlja..." ree ona glasom
koji nije bio njen.
A onda trenutak vizije proe. Pogledala je da vidi kako e on reagovati, ali
zurio je mimo nje, i sa njegovog lica nestao je sav umor. Kaileja nije morala da
se okrene kako bi znala da tamo stoji Siana.

Mladi mesec je zalazio. Gaven je kroz ulaz u nisku kolibu od granja, gde
su ga smestili, mogao da nazre njegov krhki srp tik nad ivicom brda. Siroti,
mali mesec uri na spavanje; uskoro e ga ostaviti u tami. Promekoljio se i
ponovo seo. Bila je no pred Beltan. Gaven je bio ovde od zalaska sunca, kada
je mladi mesec ve bio visoko. Rekli su mu da treba da meditira i priprema
duu. Njemu je sve to neprijatno liilo na one duge sate kada su on i Arije
ekali da pone bitka izmeu Rimljana i Briganta.
Ovde ga je drala samo sopstvena volja. Bilo bi sasvim lako umai kroz
tamu. Narod Avalona svakako ga ne bi prognao ako bi se predomislio - i ovako
su ga stalno pitali da li polae zavete svojom slobodnom voljom. No, ako bi
odbio, a ostao, uvek bi video razoaranje u Kailejinim oima, a Siana - uinio
bi i mnogo vie od ovoga to mu spremaju, samo da ima prava na njenu
ljubav.
Ponovo je pogledao napolje. Mesec je zaao. Kratak pogled na poloaj
zvezda odmah mu je rekao da se blii pono. Uskoro e doi po mene, a ja u
ekati. Zato? Da li ga zadrava samo elja za Sianom, ili neki dublji poriv
due? Gaven je pokuao da pobegne i otkrio je da ne moe da umakne od
svoje dvostruke prirode. Sada mu se inilo da je jedini nain da se zalei bio
da odabere neto emu e sluiti, neto emu e se potpuno posvetiti.
Napolju neto unu; on podie pogled i primeti da su se zvezde pomakle.
Napolju su se okupljali druidi, u belim odedama koje su avetinjski sijale pod
svetlou zvezda.
"Gavene, sine Eilanin, pozivam te sada, u satu vrhunca noi. Je li i dalje
tvoja elja da bude posveen u svete misterije?"
To je bio Branosov glas, i Gavenu laknu kad ga je uo. Starac je izgledao
prastar kao bregovi, prsti su mu sada bili toliko izoblieni u zglobovima da
vie uopte nije mogao da svira harfu, ali kad zatreba i dalje je mogao da
uestvuje u obredima sa punim svetenikim moima.
"Jeste." Glas mu je zazvuao promuklo.
"Onda, izii, i neka proba pone." Povedoe ga, jo u tami, do svetog
kladenca. U zvuku vode bilo je neeg drugaijeg. Kad je zavirio unutra, Gaven
utvrdi da je tok vode promenjen. Sada su se videle stepenice, koje su vodile u
okno kladenca, kao i nia u zidu.
"Da bi se ponovo rodio u duhu, prvo mora da se proisti", ree Branos.
"Sii u kladenac."
Drhtei, Gaven se svue i poe nanie. Tuarim, koji je poloio zavete
prole godine, poe za njim. Gaven se tre kada mladi klee i postavi mu oko
lanaka na nogama par gvozdenih okova. Rekli su mu da e to uraditi, i znao
je da bi lako mogao da ih se oslobodi ako ga izda hrabrost, ali hladna teina
metala na nogama ispunila ga je neoekivanim strahom. Ipak, nije rekao nita
nego je sluao ubor vode, koja je, osloboena, poela ponovo da ispunjava
kladenac.
Voda je brzo rasla. Bila je ledeno hladna, i Gaven neko vreme nije mogao
da misli ni na ta drugo. No, svaki od svetenika na koje je mislio sa gorinom
dok je uio za vojnika, svakako je proao kroz ovo; nee pobei od onoga to
su oni izdrali. Pokuao je da skrene misli, pitajui se da li sveta posudica o
kojoj je govorio otac Josif jo ovde ili ju je Kaileja prenela na neko bezbednije
mesto. Ako bi pokuao, verovatno bi osetio neto, odjek radosti kroz bol, ali
voda je rasla.
Kada mu je voda stigla do grudi, Gaven vie uopte nije oseao donji deo
tela. Pitao se da li bi ga miii dovoljno sluali da pobegne, ako rei da pokua.
Je li sve ovo moda samo trik da ode u smrt, ne pobunivi se? Seti se! ree on
u sebi. Seti se ta te je Kaileja uila! Prizovi unutranju vatru!
Hladna voda obgrli mu vrat; zubi su mu cvokotali. On oajniki posegnu
za seanjem na plamen - iskrom u tami uma koja je plamtela dok je udisao
vazduh, a onda eksplodirala kroz svaku venu. Svetlost! Odbio je da misli na
ma ta drugo sem na toplotu. Na trenutak mu se uini da vidi komeanje
senki rascepljeno usamljenom munjom koja je odelila svetlo od tame, i time,
lananom reakcijom, poslala u svet sistem, red i smisao. Povratila mu se svest
o sopstvenom telu, ali na sasvim drugom nivou. Utvrdio je da moe da vidi, jer
tama oko njega bila je osvetljena zraenjem koje je dopiralo iznutra. Vie mu
nije bilo hladno - jo malo, pomislio je, i njegova unutranja vrelina pretvorie
vodu u paru. Kada mu je dodirnula usne, nasmejao se.
Tog trenutka nivo vode poe ponovo da opada. Nije dugo trebalo da se
kladenac, sa zapreenim ulazom i otvorenim izlazima, dovoljno isprazni da bi
ga druidi izvukli. Gaven je to jedva primetio. Bio je svetlost! To novo saznanje
bilo je jedino na ta je sada mogao da misli.
Kraj kladenca bila je upaljena ogromna vatra; da nije uspeo, verovatno bi
ga tu grejali. Rekli su mu da mora proi kroz vatru da bi nastavio, i Gaven se
ponovo nasmeja. On je vatra - zato bi se plaio plamena? Onako nag, proao
je preko ugljevlja, i mada je vrelina osuila vodu sa njega, nije zadobio ni
najmanju opekotinu na stopalima.
Sa druge strane ekao ga je Branos.
"Proao si kroz vodu i vatru, dva od elemenata od kojih se, po uenjima
drevnih mudraca, sastoji svet. Ostaju jo zemlja i vazduh. Da bi dovrio svoju
probu, mora nai put do vrha Tora - ako moe..."
Dok je starac govorio, ostali su doneli zemljane upove u kojima se dimilo
bilje, i postavili ih oko njega. Dim je navirao uvis, sladak i zaguljiv; prepoznao
je kiselo-slatki miris bilja koje se koristi za izazivanje vizija, ali nikada ga nije
osetio u tolikoj koncentraciji. Nehotice je udahnuo, zakaljao se i prisilio sebe
da ponovo udahne, pripremajui se da se odupre talasu vrtoglavice koji e
uslediti.
Prihvati ga, dopusti da te ponese, ponovio je u sebi stari nauk. Dim moe
biti velika pomo pri odvajanju uma od tela, ali bez discipline duh bi se mogao
izgubiti u komarima. No, njemu, ve punom svetog plamena, nije trebala
pomo da prevazie uobiajenu svest. Sa svakim udisajem oseao je da ga dim
odvodi sve dalje od obine svesti; pogledao je druide, i video da su optoeni
oreolom svetlosti.
"Popni se uz svetu planinu i primi blagoslov bogova..." Branosov glas
odjekivao je kroz sve svetove.
 Gaven trepnu i pogleda u padinu nad sobom. To bi trebalo da bude
sasvim lako, ak i dok mu duh lebdi. Za proteklih sedam godina peo se na Tor
toliko esto da e mu noge svakako i same pronai put. Nainio je prvi korak i
osetio da mu stopala tonu u tlo. Jo jedan korak - kao da je iao kroz duboku
vodu. Pogledao je napred; ono to mu je do maloas delovalo kao odraz vatre u
prizemnoj izmaglici sada je izgledalo kao sjaj to dopire iz same zemlje, a
planina je bila svetlucavo prozirna kao rimsko staklo. Kamen koji je oznaavao
poetak staze sada je izgledao kao vatreni stub.
Bila je to ista svetlost kao ona to je video da izvire iz njegovog tela - kao
oreoli koje je video oko ostalih. To nisam samo ja! shvati on. Sve je nainjeno
od Svetla!
No, stvari ovako osvetljene nisu bile iste kao na svakodnevnoj svetlosti.
Sada je bilo jasno da spiralni put koji je tako dobro poznavao ne vodi oko Tora
nego u njega. Na trenutak je osetio strah - ta ako ga vizija napusti i on se
nae zarobljen pod zemljom? No, ovaj novi nain gledanja bio je toliko
zanimljiv da nije mogao da se odupre elji da sazna ta lei unutar svete
planine.
Gaven duboko udahnu, i ovog puta dim ga nije oamutio, nego mu je
izotrio viziju. Put je bio jasan. On odvano poe napred.
Put je, sa najzapadnije take Tora, vodio pravo u unutranjost planine.
Utvrdio je da se kree zakrivljenom putanjom, kroz neku prozirnu materiju
koja je pruala otpor kao voda i peckala kao vatra, ali nije bila ni jedno ni
drugo. Dok je izlazio iz krivine i ponovo skretao nazad, oseao se kao da mu je
telo postalo manje vrsto; lebdeo je kroz tlo, i samo poimanje svetlosti u
sopstvenom telu omoguavalo mu je da zadri svest o sebi. Sada se bliio
mestu ulaska, ali umesto da ga spiralno zaobie, put se gotovo presavi.
Ponovo je skrenuo oko brda. Ova krivina bila je dua; oseao je da se udaljava
od sredita usmesto da se pribliava. No, ista sila ponovo ga okrete, toliko
blizu povrine da je video spoljanji svet kao kroz kristalnu izmaglicu. Opet je
proao okolo i nazad, i sada je, konano, put vodio pravo u brdo.
Sad je bio veoma duboko. Mo je u sreditu brda pulsirala tolikom
snagom da je jedva mogao da stoji. Pokuao je da se probije kroz zid prolaza,
upinjui se da je dosegne, i osetio je poetak uzvienog rastakanja sopstvenog
bia kada je dodirnuo granicu. Put je zatvoren, zau se glas duboko iznutra;
nisi jo dovrio svoj preobraaj.
Gaven se povue. Video je da se moe samo napred, ali jedva je uspeo da
podnese bol od udaljavanja od sredita. No, ovaj deo lavirinta bio je tenji od
ostalih, i sada je naiao na otru krivinu i zateturao se kada ga je tok moi
koji tee kroz Tor zahvatio i poneo ga ka srcu planine.
Odnekud izvan krugova sveta zau se glas: "Pendragon prolazi Stazom
Zmajeva..."
Kao sunce kad se presijava na ledom optoenim granama drveta zimi;
kao zvuk fanfara, talasanje tonova sa svih harfi na svetu; sam sjaj i lepota. On
je bio Zmajeva Glava i lebdeo je na neugasivoj taki koja predstavlja sredite
sveta.
No, posle venosti izvan vremena, uini mu se da ga neko zove
ovozemaljskim imenom.
"Gavene..." Poziv je bio jedva ujan zbog udaljenosti, enski glas koji bi
trebalo da pozna. "Gavene, sine Eilanin, vrati nam se! Izii iz kristalne peine!"
 Zato da iziem, pomisli on, kada je ovde kraj svih elja?
A i mogu li, upita se potom, optoen sjajem lepote bez poetka i kraja.
No, glas je bio uporan, ponekad se razdvajajui na tri glasa, a potom se
ponovo stapajui u jedan. Nije mogao da ga ne slua. Dooe mu slike lepote
manje savrene, ali zato stvarnije. Setio se ukusa jabuke, savijanja miia u
trku, jednostavne ljudske slasti dodira devojake ruke.
A sa tim seanjem doe i lice. Siana...
Moram kod nje, pomisli on i posegnu u sjaj. No, nije mogao da ode kad
nije video put.
"Ovo je proba Vazduha", ponovo se seti on. "Mora izgovoriti Re Moi."
Ali nisu mu rekli koja je to re. U svesti su mu svetlucali odlomci drevnih
pria - pria koje mu je priao Branos, dela znanja bardova. Imena su
magina, setio se, ali pre nego to da ime neemu drugom, mora dati ime
samom sebi.
"Ja sam sin Eilan, keri Bendeigidove..." apnu on, a onda, oklevajui, "ja
sam sin Gaja Macelija Severusa." U prisustvu koje ga je optakalo raslo je
oseanje iekivanja. "Ja sam bard, ratnik i druid obuen u magiji. Ja sam
dete svetog ostrva." ta jo da kae? "Ja sam Britanac i Rimljanin, i..." Setio se
jo neega: "Ja sam Sin Stotinu Kraljeva..." To je ovde, izgleda, neto znailo,
jer se sjaj ustalasa, i na trenutak je naslutio put. Ali i dale nije mogao da se
pokrene. Zastenjao je, napinjui se da se seti jo nekog imena. Ko je on? Ko je
ovde?
"Ja sam Gaven", ree on, a onda se seti sile koja ga je ponela ka unutra.
"Pendragon..." Na tu re oseti da se podie, noen kroz tunel svetlosti nekom
nepojmljivom silom koja ga iznese na vrh Tora i baci ga, zadihanog, na vlano
busenje unutar kamenog kruga. Gaven je nekoliko trenutaka leao, dahui.
U uima mu je zvonilo; tek postepeno je postao svestan da negde u daljini
ptice poinju da se oglaavaju, kako bi pozdravile naredni dan. Trava pod njim
bila je vlana. Imao je prste... epao je travu, oseajui njenu snagu, udiui
bogati miris vlane zemlje. Uz nalet bola shvatio je da je ponovo samo obian
ovek.
Oko njega kao da se skupilo mnotvo sveta. S mukom je ustao, trljajui
oi, i ustanovio da se jo nije sve vratilo u normalno stanje, jer, mada sunce
jo nije izilo, svi oko njega bili su optoeni oreolom svetlosti. Najvei sjaj
poticao je od tri prilike pred njim - tri ene u svetenikoj odori i sa ukrasima
Boginje na grudima i elu.
"Gavene, sine Eilanin, pozvala sam te u ovaj sveti krug..."
Govorile su u glas, i on oseti da se jei. Uspeo je da ustane, samo se na
trenutak zbunivi kad je utvrdio da je jo nag. Pred njima - pred njom - bio bi
nag i da je nosio odeu.
"Gospo", promuklo ree on, "ovde sam."
"Proao si probu koju su ti pripremili druidi i izvrio si zadatke. Jesi li
spreman da poloi zavet Meni?"
Gaven uspe da ispusti nekakav zvuk pristanka, i jedna prilika mu prie
blie. Izgledala je via od ostalih i vitka, iako su jo maloas sve tri delovale
istovetno. Nad njenim belim velom nalazio se venac od belog gloga, nalik na
zvezdanu krunu.
"Ja sam Devojka, veita devica, sveta Nevesta..." Glas joj je bio blag i
umilan.
 Gaven se upinjao da razabere lice pod velom. Ovo je svakako bila Siana,
koju je voleo, ali ipak su joj se lice i telo menjali, i ljubav koju je oseao prema
njoj bila je na trenutak oinska, pa bratska, pa onakva kakva je verovatno
ljubav izmeu ljubavnika. Samo jedno mu je bilo jasno - ovu devojku voleo je
ve mnogo puta, na mnoge naine.
"Ja sam svaki poetak", nastavi ona. "Ja sam obnova due. Ja sam
Istina, koja se ne moe ukaljati niti izmeniti. Hoe li se zavetovati da e uvek
pomagati svemu dobrom iz Roenja? Gavene, hoe li mi se to zakleti?"
On duboko udahnu slatki jutarnji vazduh. "Kunem se."
Ona mu prie i podie veo. Video je Sianu dok se saginjao da joj poljubi
usne, Sianu i jo neto, neto iji je dodir bio kao beli plamen.
Potom se ona udalji od njega. On zadrhta i uspravi se kada ka njemu
poe srednja prilika. Nad purpurnim velom nosila je venac od klasova ita. Ko
li igra ovu ulogu u obredu? Ovako izdvojena, na trenutak je izgledala sitnija, a
na trenutak ogromna, divovska prilika kojoj je presto itav svet.
"Ja sam Majka, veito plodna, Gospa od Zemlje. Ja sam rast i snaga,
pomaem sve to ivi. Ja se menjam, ali nikad ne umirem. Hoe li sluiti
svemu u ivotu? Gavene, hoe li mi se zakleti?"
Taj glas svakako poznaje! Gaven pokua da pogleda kroz veo, i tre se od
bleska crnih oiju. Ali prepoznao je, nekim drugim ulom sem vida, Vilinsku
Gospu, koja ga je spasla.
"Ti si ulaz do svega to elim", tiho ree on. "Ne razumem te, ali sluiu
ti."
Ona se nasmeja. "Da li seme rauzme mo koja ga tera da izie iz tame na
svetlost, i da li dete razume silu koja ga gura iz sigurnosti materice? Zahtevam
samo da bude voljan..."
Ona rairi ruke, i on joj nespretno prie u zagrljaj. Kada je bila Vilinska
Gospa, izmeu njih je uvek postojalo odstojanje. No, u mekoi grudi na kojima
se naao bilo je toliko tople dobrodolice da se on rasplaka. Osetio se kao
sasvim malo dete, uljuljkano u meko naruje, umireno drevnom uspavankom.
Njegova prava majka tako ga je drala.
Seanje koje je suzbijao od najranijeg detinjstva sada mu pokaza njenu
belu kou i blistavu kosu, i prvi put u svesnom ivotu znao je da ga je volela...
A onda je stajao jo jednom, gledajui Boginju, i Njeno tree oblije
polako je prilazilo da se suoi sa njim. Njen venac je bio od kostiju.
"Ja sam Starica", otro ree ona. "Ja sam Drevna, Gospa od Mudrosti. Ja
sam videla sve i dala sam sve. Ja sam Smrt, Gavene, bez koje nita ne moe
da se izmeni. Hoe li mi poloiti zavet?"
Poznajem ja Smrt, pomisli Gaven, setivi se praznog, optuujueg
pogleda ljudi koje je pobio. Smrt kosi ljude kao to etelac srpom kosi letinu.
Moe li to da donese ita dobro? Ali jo dok je mislio na to, u umu mu se
pojavi slika snopova ita u njivi.
"Ako to ima nekog smisla", polako ree on, "sluiu ak i Smrt."
"Zagrli me", ree Smrt, a on je stajao i zurio u nju. Nije ga privlailo nita
u toj pogrbljenoj prilici. Ali poloio je zavet, i zato natera olovna stopala da ga
ponesu ka njoj, da stoje dok mu njeni crni velovi zaklanjaju vid, i dok se njene
koate ruke sklapaju oko njega.
A onda vie nije oseao nita, samo je lebdeo u tami u kojoj iznenada
primeti zvezde. Stajao je u bezdanu, a pred sobom je video enu, okruenu
lebdeim velovima, sa oima punim lepote izvan mladosti. Bila je to Kaileja, i
jo neko, koga je, u davna vremena, sluio i voleo. On joj se duboko pokloni.
A onda je, kao i pre, ponovo bio on sam, i drhtao je dok je gledao
svetenice, crnu, belu i crvenu. Nebo na istoku poinjalo je da bledi od prvog
nagovetaja zore.
"Zakleo si se, i tvoj zavet je prihvaen." Opet su govorile u glas. "Ostaje
jo samo jedno, da pozovemo duh Merlina, kako bi te on uinio svetenikom i
druidom, slugom Misterija."
Gaven klee i pognu glavu kada su poele da pevaju; ekao je. Muzika je
prvo bila bez rei, ton se nastavljao na ton sve dok nije osetio da mu telo bridi
od vibracija. Potom dooe rei, mada na njemu nepoznatom jeziku. No, poziv
i otvorenost bili su sasvim jasni.
Oh, Mudri, molio se on, doi k nama, ako eli, doi kroz mene. Veoma
nam je potrebna tvoja mudrost!
Prigueni uzvik nekoga u krugu natera ga da podigne glavu, mirkajui
od sjaja. U prvi mah pomislio je da je izilo sunce i da Gospodar mudrosti nije
doao. Ali to nije bilo sunce.
Stub sjaja talasao se u sreditu kruga. Gaven prizva sopstvenu svetlost
da ga zatiti, i izmenjenim vidom vide Duha koga su prizvali, drevnog, pa ipak
mladog, oslonjenog o svoje ezlo, sa belom bradom mudrosti rasutom preko
grudi i sa prstenom na elu sa koga je blistao dragulj.
"Gospodaru, poloio je zavet", uzviknu Branos. "Zar ga nee prihvatiti?"
Merlin pogleda po krugu. "Prihvatiu ga, ali jo nije vreme da doem
meu vas." On ponovo pogleda Gavena i osmehnu se. "Poloio si zavet i postao
si svetenik, a ipak nisi mag. U kristalnoj peini imenovao si sebe. Kai, sine
moj, kojim Reima si se oslobodio?"
Gaven je zurio u njega. Uvek su mu govorili da ono to se u tim
trenucima desi mora zauvek ostati tajna izmeu oveka i njegovih bogova. Ali
kada se setio ta je bio rekao, shvatio je zato ta imena, za razliku od svih
drugih, treba obznaniti.
"Ja sam Pendragon..." apnu on. "Ja sam Sin Stotinu Kraljeva..."
Krug se zatalasa od zauenog mrmljanja. Vazduh posta blistaviji. Nebo
na istoku plamtelo je od zlatnih traka, a suneva vatra oiviila je bregove. Ali
niko nije gledao to. Gaven oseti na svom elu blistavu teinu zlatne dijademe i
vide svoje telo zaogrnuto kraljevskim platom, izvezenim draguljima vetinom
koju nijedan umetnik na ovom svetu ne bi postigao.
"Pendragon! Pendragon!" povikae druidi, dajui mu titulu Svetog Kralja,
koji vlada duhom, a ne maem, ive veze izmeu ljudi i zemlje u kojoj
obitavaju. Gaven podie ruke u prihvatanju i pozdravu, i sunce izie pred
njim, i sjaj ispuni svet.

7.

Zmajevi tetovirani na podlakticama peckali su Gavena zbog toplote

popodnevnog sunca. Pogledao ih je sa uenjem koje ga nije naputalo jo od
kako se pojavio Merlin. Vijugave, zmijolike linije prekrivale su vrste miie.
Istetovirao ih mu je starac plemena iz movare, koristei trnje i plavu boju
vrbolike. Gaven je jo bio napola u transu kada je posao poeo, a kada je stao
da osea bol, ponovo je potisnuo svest. Tetovaa ga je isprva bolela, ali sada ga
je na nju podsealo samo povremeno peckanje. Rekli su mu da se odmara, ali
leanje na ovijim koama, mada je bio okupan i odeven u tuniku od vezenog
lana, jedva da mu je bilo stvarnije od probe koju je upravo izdrao. Nije mogao
da porie ta mu se desilo, ali nije jo ni poeo da shvata. Druidi su ga nazvali
Pendragon, pozdravivi ga kao svetenika-kralja, kakvi su vladali zemljom
sada odavno potopljenom pod morem. No, njemu se inilo da je dolina Avalon
veoma malo kraljevstvo. Hoe li i on, kao Hrist koga je otac Josif takoe zvao
kralj, imati kraljevstvo koje nije na ovom svetu?
Otpio je razblaeno vino iz pehara koji su mu ostavili kraj postelje. Moda
e kasnije, kada ova no proe, on i Siana vladati kao kralj i kraljica u
Vilinskoj Zemlji. Od toga mu je srce bre zakucalo. Nije je video jo od obreda
u praskozorje. No, veeras e i ona plesati oko Beltanske vatre. On e, kao
kralj, hodati meu plesaima i smee da odabere bilo koju enu koja mu se
dopadne. Ve je znao koju eli. Uprkos vremenu provedenom u vojsci, im je
ugledao Sianu znao je da za prvo iskustvo sa ljubavlju ene ne bi odabrao
nijednu drugu devojku.
Osetio je da se uzbudio im je i pomislio na nju. Da je sve bilo prema
planu, spojili bi se jo prole godine, ali on ju je napustio. Da li ga je ekala?
Sanjao je da jeste, ali znao je koliki se pritisak vri na svetenice da uestvuju
u obredima, i nije se usuivao da je pita. Nije ni bilo vano. U duhu, ona
pripada njemu. Preko povrine vode u movari uo se drhtavi zvuk bubnjeva.
Gaven oseti da i njegovo srce bije sa njima i nasmei se, iako su mu se oi
sklapale. Uskoro. Uskoro.

Sledee godine, pomisli Kaileja dok je gledala plesaice, morae da

premeste proslavu na livadu u podnoju Tora. Na otvorenom prostoru unutar
kamenog kruga jedva je bilo mesta za sve druide i mlade svetenice, a narod iz
movare jo je pristizao, paljivo ih gledajui sa ivice vatrom osvetljenog kruga.
Neverovatno koliko se brzo pronela vest, ali svakako im je rekao onaj stari
lovac koga su pozvali da Gavenu istetovira zmajeve. Svetenice su, naravno,
jo od jutros znale ta se desilo, jer su se druidi vratili niz Tor sa sjajem u
oima. inilo joj se da osea izvesno iekivanje, drugaije od uobiajenog
prazninog raspoloenja. Izgledalo joj je da su sve ene posebno udeavale
kosu i ukrase za sebe. Veeras e meu njima hoditi kralj. Koju li e odabrati?
Kaileja nije morala da gleda u srebrnu iniju sa vodom da bi znala
odgovor. ak i da nije od detinjstva voleo Sianu, to to ju je video kao Devicu
Nevestu tog jutra ispunie mu srce njenom lepotom i ljupkou. Svetenici i
svetenice na Avalonu ne venavaju se po obiajima ljudi, ali kada se spajaju
u Velikom Obredu, oni su sredstvo kojim se sjedinjuju Gospodar i Gospa.
Veeras e se ovde odigrati kraljevsko venanje, i Gavenovo spajanje sa
Sianom donee blagoslov zemlji.
Znala je da je Gaven roen za neku veliku sudbinu, ali ko je mogao i
pomisliti na ovo? Kaileja se nasmeila sopstvenom oduevljenju. I ona je, na
neki nain, bila opinjena kao i mlade svetenice, jer sanjala je o Gavenu i
Siani kao o svetom kralju i kraljici, koji e vladati duom Britanije sa Avalona,
a ona e biti iza njih.
Za sveanost su bila kupljena dva vola i ispeena na ranjevima u
podnoju brega. Meso su preneli do vrha u korpama, a narod iz movare
doneo je jelensko meso, barske ptice i suenu ribu. Vresovo pivo u konim
meinama i medovina u zemljanim aama takoe su bili njihov doprinos. A u
prostoru izmeu kamenog kruga i posmatraa poreanih u obliku polumeseca
plamtela je vatra. Kada bi pogledala na jugozapad, videla bi sjaj vatre koja je
gorela na Zmajevom ostrvu. Znala je da se sa tog mesta vidi druga vatra, a od
nje trea, sve do kraja sveta, ba kao to je put to vodi na severoistok, ka
ogromnom krugu od kamenja u podnoju svetog brda, noas oznaen vatrom.
Ove noi, zadovoljno pomisli ona, ove noi je itava Britanija protkana
svetlou koju mogu videti ak i jednom roeni, oni bez unutarnjeg duha!
Devojka iz naroda movare, sa gustom crnom kosom vezanom trakom od
puzavica divlje rue, klee pred svetenicu stidljivo i ljupko, nudei joj iz
korpice suve bobice u medu. Kaileja podie plavi veo sa lica i uze nekoliko,
smeei se. Devojka, ugledavi srebrni polumesec koji je blistao nad manjim
polumesecom tetoviranim na sveteniinom elu, naini gest dubokog
potovanja i brzo odvrati pogled. Kada je otila, Vrhovna svetenica ostavi lice
otkriveno. Ovo je no sveanosti, kada se otvaraju vrata izmeu svetova i
duhovi lebde, slobodni. Nema potrebe za tajanstvenou. Veo je ionako bio
samo simbol - Kaileja je znala kako da izazove opsenu senke preko svog lica
ukoliko joj ustreba. Devojke koje je pouavala bile su ubeene da i ona, kao
Vilinska Kraljica, moe da se pojavi niotkuda.
Zvuku bubnjeva, koji je pulsirao pod zvucima sveanosti kao otkucaji
srca, iznenada se pridrui talasavi zvuk harfe. Jedan mladi druid doneo je
svoju malu harfu na vrh Tora. Sada je sedeo prekrtenih nogu kraj malog,
tamnoputog bubnjara, nakrivljene plavokose glave, oslukujui ritam.
Sledeeg trenutka muzici se pridui gorkoslatki jauk roga, poskakujui oko
skladnih tonova harfe kao mlado tele na cvetnoj livadi. Devojka sa vencem od
divlje rue poe da se njie uz muziku, prepliui ruke, njiui kukovima ispod
haljine od jelenske koe. Prvo oklevajui, a onda sve slobodnije, pridruie joj
se Dika i Lisanda. Bubnjanje se ubrzavalo, i uskoro su im ela sijala od znoja,
a tanka plava tkanina tunike lepila im se za telo. Kako su lepe, pomisli Kaileja
dok ih je gledala. ak i ona se njihala uz muziku, a prole su mnoge godine
otkako je poslednji put plesala na sveanosti.
Primetila je promenu u ritmu plesa, nekakav talas pokreta nalik na
promenu toka kada ovek zagazi u potok. Igraice skliznue u stranu,
okreui se, i Kaileja ugleda Gavena. Nosio je beli kraljevski kilt, sa zlatnim
pojasom. Na grudima mu je leao kraljevski medaljon, delo nekog drevnog
majstora, a kao krunu je nosio zeleno hrastovo lie. Uz tetovirane zmije na
podlakticama, to su mu bili jedini ukrasi. Ali nije mu ni trebalo nita drugo.
Meseci rimljanske vojne obuke uobliili su mu telo i stvorili mu vrste miie
na rukama i nogama. Osim toga, sa lica su mu nestale i poslednje detinjaste
obline; sada su se jasno videle kosti, potpuno uravnoteene. Deak koga je
volela i za koga je strahovala sada je nestao. Ovo je bio mukarac.

I kralj, pomisli ona, svesna sjaja koji ga je okruivao. Da li ga eli? Kaileja

je znala da i dalje poseduje mo da se zaogrne sjajem od koga bi izbledela ak i
Sianina blistava mladost. Ali ako je, kao to je podozrevala, veza izmeu njih
dvoje iskovana u pradavna vremena, Gaven bi izabrao sebi pravog para ak i
kada bi izgledala kao vetica. U svakom sluaju, Siana je mlada i moe da rodi
Gavenovo dete, to Kaileja, bez obzira na svu svoju mudrost i svu magiju, sada
vie nikako ne bi mogla.
Nije on voljeni moje due, pomisli ona uz prizvuk tuge. Dua mukarca
koji bi bio moj par jo nije otelotvorena. Njeno zanimanje samo je prirodna
reakcija na muku privlanost kralja i na mo Beltanskih vatri. Ove noi
Gaven je svaiji voljeni - mukaraca i ena, mladih i starih.
Je li tako Eilan videla deakovog oca kada joj je priao kraj Beltanskih
vatri? Gaven je vii nego to je bio Gaj, i mada mu je profil pravi rimljanski,
njoj se inilo da su mu oi na Eilan. No, Gaven ovog trenutka zapravo uopte
nije liio na svoje roditelje, nego na nekoga drugog, koga je poznavala u
drugim, davnim ivotima.
'Godinji Kralj', pronese se apat dok je on prolazio izmeu igraica, i
Kaileja oseti ubod predvianja. Deakov otac postao je to neposredno pred
smrt. No, Gaven nosi svete zmajeve. On nije samo Godinji Kralj, koji tokom
etiri godinja doba uiva poasti, a potom, ako vremena tako zahtevaju, biva
rtvovan, nego je Pendragon, koji slui zemlji itavog ivota.
Devojke su se okupile oko njega i uvukle ga u ples. Videla ga je kako se
smeje, uhvativi jednu devojku za ruke i okrenuvi je u krug, a onda je
ostavivi zadihanu i nasmejanu da bi priao drugoj, zakratko je zagrlio i
poslao je u zagrljaj nekog mladia. Plesali su sve dok se svi sem Gavena, koji
je izgledao spreman da nastavi itave noi tako, nisu zadihali. Tada je
dopustio da ga odvedu do sedita, pokrivenog mekom jelenskom koom isto
kao Kailejino, sa druge strane vatre.
Doneli su mu hranu i pie. Bubnjanje prestade, i ostao je samo umilni
treptaj flaute, probijajui se kroz amor prie i smeha. Kaileja otpi malo
razvodnjenog vina i dobroudno se nasmei, razgledajui okupljene.
Okrenula se kad je ponovo zaula bubanj, tih i stalan kao otkucaji srca.
Bubnjar, ovek iz movare, mora da je znao ta nailazi, ali Kaileja se
namrtila, pitajui se ta Vodohoda i starci oko njega sada smeraju. Nita
neprijateljsko, svakako - bili su goloruki, osim uobiajenih noeva u kanijama
za pojasom - nego neto jo ozbiljnije, ili je moda samo neto drugaije od
vedrog oputanja na sveanosti. ta to nose? Ona ustade i tiho poe oko vatre,
kako bi bolje videla.
"Ti si kralj." U Vodohodaevom grlenom glasu jasno se osealo da to nije
pitanje, ve izjava. On okrznu pogledom zmajeve na Gavenovim podlakticama.
"Kao drevni koji su doli sa mora. Mi pamtimo." Starci su klimali glavom.
"Pamtimo stare prie."
"Tako je", ree Gaven, i Kaileja je znala da je tokom probe video svoje
ranije ivote i da mu je dozvoljeno da ih zapamti. "Ponovo sam doao."
"Onda ti dajemo ovo", ree starac. "Nai prvi kovai iskovali su ga od pale
zvezde - vrlo, vrlo davno. A kada se slomio, arobnjak vaeg naroda ga je
iscelio. U to vreme, gospodaru, koristio si ga da nas zatiti, i kada si umro, mi
smo ga sakrili." Pruio je zaveljaj koji je nosio, dugaak i umotan u arenu
kou.
Nastupi tiina dok ga je Gaven primao. Kaileja je ula kako joj srce bije,
teko i sporo. Unutar zaveljaja, kao to su joj sopstvena prastara seanja
govorila, nalazio se ma. Imao je crnu otricu, dugaku koliko i kod
rimljanskog konjikog maa, sa oblikom lista koji je viala na bronzanim
seivima kakva druidi koriste u obredima. Ali bronza nikada ne moe da sija
tako, kao ogledalo. Metal zvezde... Sluala je o takvim otricama, ali nikada
nijednu nije videla. Ko bi pomislio da narod iz movare uva takvu
dragocenost? Ma koliko ponizni, oni su zaista bili veoma staro pleme.

"Seam se..." tiho ree Gaven. Balak mu je pristajao u ruku kao da je

krojen za njegov dlan. Podigao je ma, i odsjaji plamena preletee preko lica
okupljenih.
"Onda ga uzmi, da nas brani", ree Vodohoda. "Zakuni se!"
Ma lako skliznu uvis. Nekadanji deak Gaven svakako bi ga ispustio.
Vet okret zgloba sada ga je lako pokrenuo kroz vazduh. Ba je udno, pomisli
Kaileja, da su ga upravo Rimljani nauili kako da postane zatitnik onih koje
sami teroriu.
"Zakleo sam se da sluim Gospi", tiho ree Gaven. "Sada se kunem i
vama, i zemlji." On okrete otricu i zasee sopstvenu nadlanicu. Nije morao da
pritisne - ma je bio otar kao zmijski zub - i sledeeg asa tamna krv mu
navre i poe da kaplje na zemlju. "U ovom ivotu, i ovom telu", nastavi on. "A
to se duha tie, obnavljam zakletvu koju sam ve dao..."
Kaileja uzdrhta. Kakva je to seanja ponovo stekao dok je bio u brdu? Uz
malo sree, vremenom e izbledeti. Bie mu teko da normalno ivi ako se
suvie dobro sea prolih ivota.
"Sluiemo te u ivotu i smrti, gospodaru." Vodohoda dodirnu prstom
krv na tlu, a zatim svoje elo, ostavljajui na sebi crveni trag. Drugi mladii
uinie isto, a onda se postrojie oko Gavena kao poasna straa, po dvojica
sa svake strane. Mladi druidi koji su to posmatrali izgledali su zapanjeno dok
su pokuavali da shvate ovaj preobraaj nekoga ko je do pre godinu dana bio
samo jedan od njih.
Kaileja pogleda uvis. Zvezde su se okretale ka ponoi, i vatra je jenjavala.
Zvezdane plime se okreu; bliilo se vreme za najdublju magiju.
"Gde je Siana?" tiho upita Gaven. Kaileja shvati da je on pretraivao skup
i pre nego tio su mu doneli ma.
"Ui u krug. Pozovi svoju nevestu, i ona e doi."
Oi mu iznenada blesnue svetlou koja nije poticala od vatre. Bez rei
je poao ka kamenom krugu. Pratnja poe za njim, ali kada je proao izmeu
dva kamena na ulazu, oni se tu zaustavie. Gaven na trenutak pogleda oltar, a
onda podie ma i ostavi ga pred kamen, kao ponudu. Praznih ruku se
okrenuo i pogledao put kojim je doao.
"Siana! Siana! Siana!" povika on, i enja u tom pozivu pronese ga kroz
sve svetove. Na trenutak je itav Tor nemo ekao.
A onda, izdaleka, zaue zvuk nalik na srebrna zvonca. Potom se zau
bubnjanje, brzo i toliko vedro da je od njega srce radosno poskakivalo u
grudima. Kaileja pogleda niz brdo i ugleda svetlost kako im se pribliava.
Uskoro je mogla da razabere lica - ostatak naroda movare, i druga, ne sasvim
ljudska, ali koja mogu da hode meu ljudima u ovoj noi, kada se otvaraju
kapije izmeu svetova.
Meu njima se kretao beli sjaj - dugaka, prozirna tkanina koju su drali
kao baldahin nad onom koju su pratili. Muzika postade snana, glasovi su se
izvijali u nevestinskoj pesmi, i kada je kolona stigla do ivice brega, pratnja se
povue i zaostade.
Kralj na krunisanju, mladoenja na svadbi, svetenik na posveenju - svi
oni imaju svoj trenutak boanskog sjaja. A Gaven, dok je gledao kako mu
dovode nevestu, bio je sve troje.
A Siana - ma koliko bila velika lepota Boga, lepota Boginje ga je
prevazila. Dok su podizali baldahin i dok je devojka prolazila izmeu stubova
njemu u susret, krunisana belim glogom, Kaileja je znala da ni sa svom
svojom magijom ne bi mogla da joj se priblii. Jer, dok je Gaven spavao, Siana
se vratila u majino kraljevstvo, i dragulji Drugog Sveta sada su krasili ker
Vilinske Kraljice.

Gavenu je itavo telo podrhtavalo od udara srca. Bilo mu je drago to je

spustio ma; ovako uzdrhtao, svakako bi se posekao. Ljudi sa bakljama koji
su dopratili Sianu sada su stajali oko kruga. Dok je Siana prolazila izmeu
kamenja i prilazila mu, svetlo kao da je postalo jae, a svet izvan kruga
nestade.
Tog trenutka ne bi umeo da kae je li ona lepa. To je bila ljudska re, a
on, iako je uio za barda, ne bi mogao reima da izrazi ono to je upravo
oseao. eleo je da joj se pokloni i da poljubi tlo po kome je hodala, ali oseao
je da se i u njemu budi neto jednako boansko i hita joj u susret. Video je u
njenim oima odraz toga.
"Pozvao si me, voljeni, i dola sam..." Glas joj je bio tih; u oima joj je
video sjaj koji ga je podsetio na ljudsku devojku sa kojom je nekada davno
traio ptiija gnezda. Sada mu je bilo lake da podnese boansku mo to je
pulsirala u njemu.
"Nae spajanje", s mukom ree on, "sluie zemlji i narodu. Ali pitam te,
Siana: ako sada legne sa mnom, hoe li to sluiti tebi?"
"A ta e raditi ako kaem ne?" U njenom osmehu bilo je blagog
izazivanja.
"Uzeo bih neku drugu - bilo koju - i pokuao da izvrim svoju dunost.
Ali tada bi to radilo samo moje telo, a ne srce niti dua. Ti si svetenica. elim
da zna da u razumeti ako..." Zurio je u nju, elei da ona shvati to to nije
mogao da glasno kae.
"Ali nisam", odgovori mu ona, "a nisi ni ti."
Siana mu prue blie i poloi mu dlanove na ramena, podigavi lice da
primi poljubac, a Gaven, ruku jo sputenih, sae se da primi ono to mu je
ponudila. Kad su im se usne dodirnule, on oseti da je Bog sada potpuno u
njemu.
Liilo je na vatru koja ga je ispunila prethodne noi, ali bilo je blae,
zlatnije. Znao je da je on Gaven, ali bio je svestan i onog Drugog koji je znao,
za razliku od Gavena, kako da odvee sloen vor nevestinskog vela i kako da
otkai broeve koji su joj pridravali haljinu. Uskoro je stajala naga pred njim,
a ljupke obline njenog tela bile su lepe i od dragulja koje je jo nosila.
Potom ona poe da mu otkopava pozlaeni pojas i vezice na kiltu sve
dok i on nije bio slobodan. Zadivljeno joj je dodirnuo grudi, a onda, istovetnim
pokretom kao da ele da postanu jedno bie, opet se poljubie.
"Gde emo lei, ljubavi moja?" apnu on kad je ponovo doao do daha.
Siana poe unazad i lee na kamen. Gaven je stajao nad njom, oseajui
ogromnu struju koja prolazi kroz Tor kako se die iz srca brda, kroz njegove
tabane, hitajui mu uz kimu dok nije sav uzdrhtao od moi. Polako, kao da bi
nagli pokret sve pokvario, on se nae nad nju i utonu meu njene otvorene
butine, spajajui svoje telo sa njenim. U trenutku spajanja osetio je prepreku
njenog devianstva i znao je da nije lagala, ali to vie nije bilo vano. Stigao je
kui, sa slau koju mukarac u njemu nije oekivao, i sa sigurnou koju je
bog u njemu sa radou prepoznao. U prvom trenutku oboje su nepokretno
leali, ali nisu mogli da poriu mo koja ih je oboje obuzela.
Dok ga je Siana grlila, Gaven poe da se kree u ritmu najstarijeg od svih
plesova, i znao je da on sam predstavlja samo kanal za mo koja je rasla u
njemu, koja ga je gonila da preda svu svoju snagu eni u ijem naruju je
leao. Oseao je njenu vatru pod sobom, oseao je kako mu se jo vie otvara,
i privijao se uz nju kao da bi i ovim ljudskim telom mogao da dosegne neto
jo vie.
U poslednjem trenutku, kada je mislio da je prevaziao svaku svesnu
misao, zauo je njen apat: "Ja sam oltar..."
"A ja sam rtva", odgovorio je, i s tim reima konano naao olakanje za
strast oveka i mo boga.
Moni tok energije, pojaan sjedinjenjem Boga i Boginje, slivao se sa
Tora. Suvie moan za glavno korito, probijao se kroz svaki raspoloivi prolaz,
pulsirajui kroz nie slojeve Tora da blagoslovi itavu zemlju. Kaileja, koja je
ekala izvan kruga, osetila je to i opustila se uz uzdah. Ostali, takoe osetivi
ta se desilo, skoie na noge, blistavih oiju. Bubnjevi, koji su nastavili stalni
ritam otkako se Siana u krugu spojila sa Gavenom, eksplodirae u tutnjavi
oduevljenja, i prvo jedan glas, pa drugi i trei prihvatie uzvik, sve dok itavo
brdo nije odjekivalo od radosti.
"Bog se spojio sa Boginjom", objavi Kaileja, "i Gospodar sa Zemljom!"
Bubnjari, posle prvog izliva radosti, preoe na ritam za ples. Svi su
poustajali, smejui se. ak i najstariji druidi osetili su poputanje napetosti.
Sa njom je otila i iznurenost, a izgleda i ustezanje. Oni koji su ranije samo
posmatrali ples sada poee da se njiu. Mlada devojka iz naroda movare
povue starog Branosa u prostor pred vatrom, a on stade da poskakuje i vrti
se mnogo vetije nego to je Kaileja mislila da je mogue. Iako je vatra bila
nia, delovala je vrelije nego ranije. Uskoro su plesai bili obliveni znojem. Na
Kailejino iznenaenje, upravo jedna od njenih svetenica, Lisanda, prva je
svukla tuniku, ali ostali su se brzo ugledali na nju. Mladi i devojka iz naroda
movare, osloboeni opasnosti da im se odea zapali, uhvatie se za ruke i
prekoie vatru, za sreu.
Dok ih je gledala, Kaileja pomisli da su prole godine otkako je videla
toliku radost na Beltan. Moda i nikada, jer su obredi u Vernemetonu uvek
bili optereeni strahom od Rimljana, a u Avalonu su tek poinjali da ue
navike zemlje. No, to je bilo viestruko nadoknaeno spajanjem sina druida sa
keri Vilinskog Naroda. Svi mogu da budu zadovoljni noanjom sveanou,
pomisli Kaileja dok je gledala uznjihane igrae. No, no, ma koliko radosna, ne
moe veito da traje. Dvoje po dvoje, mukarci i ene povlaili su se da slave
svoje obrede na padinama. Ostali su se umotali u ogrtae i polegali da spavaju
kraj vatre. Baklje onih koji su uvali krug odavno su zgasnule, ali kamenje je
bacalo sopstvene senke koje su dovoljno zaklanjale one to su leali unutar
kruga.
 Neto pre svitanja, deo mladih ode da odsee Beltansko drvo i da sakupi
zelenilo kojim e okititi zgrade u podnoju Tora. Ples oko drveta, tokom dana,
mada jednako radostan, bio je pre neka vrsta ukrasa nego to je liio na
nonu proslavu kraj vatri, i pruio je priliku i devicama i deci da uestvuju u
sveanosti.
Kaileja, koja je manje plesala i pila od ostalih, a bila je navikla na bdenje,
ispraala je no, jo sedei u svojoj velikoj stolici kraj vatre. Ali ak je i ona
zadremala kada je zora oterala none senke.

Dan je bio divan. Kroz svod od granja koji su im podigli da bi imali makar
malo samoe, Gaven se zagledao sa vrha Tora preko zemlje proarane vodom,
njivama i umama, koja kao da se irila pod Beltanskim suncem. Bio je
siguran da bi to pomislio i da nije toliko srean. Dodue, oseao je bol na
neobinim mestima, a nova tetovaa pekla ga je dok je povijao miie pod
njom, ali to su bili samo povrinski bolovi, jedva primetni u poreenju sa
velianstvenim oseanjem blagodeti koje mu je pevalo u ilama.
"Okreni se", ree Ambios, "da ti operem lea." Sipao je vodu na krpu. Sa
druge strane pregrade, gde su kupali Sianu, zau se umilni zvuk devojakog
smeha.
"Hvala", ree Gaven. Svakog novoposveenog pomalo maze, ali u
Ambiosovom uslunom ponaanju bilo je neobine poniznosti. Hoe li uvek
biti tako? Lepo je oseati se kao kralj u ekstazi obreda, ali pitao se koliko e
mu to prijati iz dana u dan. Peckanje u podlakticama natera ga da spusti
pogled na zmajeve. Neke stvari svakako su se zauvek promenile. Zmajevi nee
nestati. I Siana je njegova zauvek.
Zavrio je kupanje i obukao zelenu lanenu tuniku bez rukava koju su mu
doneli, bogato izvezenu zlatom. Nije ni pomiljao da druidi imaju u skladitima
tako divne stvari. Vezao je pojas, pa potom pripasao ma. Iako na otrici nije
bilo nikakvog znaka starosti, kone kanije bile su pranjave, a avovi kao da
su poeli da poputaju. Morae se postarati za nove, pomislio je dok je izlazio
ispod lisnatog zaklona.
Sve misli o mau smesta mu iezoe iz glave kad je video Sianu. Bila je
odevena, kao i on, u proleno-zelenu boju, i upravo je stavljala na elo novu
krunu od belog gloga. Kosa joj je na suncu sijala kao crveno zlato.
"Gospo..." Uhvatio je njenu pruenu ruku i poljubio je. Jesi li srena
koliko i ja? pitao je njegov dodir.
"Ljubavi moja..." Jo srenija, odgovorie mu njene oi. Jedva je ekao da
padne no, kada e ponovo moi da budu sami. Ona je sada bila samo ljudsko
bie, ali ni kao Boginja u noi nije mu bila lepa nego sada.
"Gavene... gospodaru..." zamuca Lisanda. "Evo hrane za vas."
"Bolje da jedemo", promrmlja Siana. "Gozba koju pripremaju u podnoju
nee biti gotova dok se ne zavri podnevni ples oko drveta."
"Ja sam se nahranio" ree Gaven, steui je za ruku, "ali uskoro u opet
biti gladan..."
Siana pocrvene, a onda se nasmeja i povue ga ka stolu na kome su
ekali hladno meso, hleb i pivo.
Taman su hteli da sednu, kada odozdo zaue viku.
"Zar ve treba da siemo?" upita Siana, ali u uzvicima je bilo hitnje koja
nije odgovarala sveanosti.
"Bei!" jasno su se ule rei. "Oni dolaze - mora da bei!"
"To je Tuarim!" uzviknu Lisanda, gledajui niz brdo. "ta li ne valja?"
Obuka za koju je Gaven mislio da ju je odavno zaboravio sada ga podie
na noge i natera da se uhvati za balak maa. Siana zausti da pita, a onda
srete njegov pogled, pa samo ustade i stade kraj njega.
"Reci mi." Gaven poe u susret mladom druidu koji se spoticao na
samom kraju uzbrdice.
"Otac Pavle i njegovi monasi", dahtao je Tuarim. "Nose uad i ekie. Kae
da e poruiti sveto kamenje na Toru!"
"To su samo starci", poe Gaven da ga umiruje. "Staemo izmeu njih i
kruga. Nee moi da pomere ni nas, a kamoli kamenje, ak i ako su poludeli."
Bilo mu je teko da poveruje kako su se mirni monasi sa kojima je pevao
pretvorili u takve fanatike, ak i posle godinu dana sluanja oca Pavla.
"Nije samo to..." Tuarim proguta knedlu. "Nego vojnici. Gavene, moramo
te skloniti odavde. Otac Pavle je poslao poruku u Devu i pozvao Rimljane!"
Gaven duboko udahnu, a srce mu je toliko tuklo da se nadao da to niko
nee primetiti. Znao je ta Rimljani rade sa dezerterima. Na trenutak je
ozbiljno pomislio na bekstvo. No, to je jednom ve uinio, i ako mu u utrobi jo
gori stid to je napustio rat koji nije bio njegov i vojsku kojoj se nije zakleo,
kako da ivi sa samim sobom ako napusti narod koji ga je pozdravio kao
Pendragona na Svetom Toru?
"Dobro!" On natera sebe da se osmehne. "Rimljani su razumni ljudi i
imaju nareenje da tite svaku veru. Objasnuu im kako stoje stvari, i oni e
spreiti hriane da otete kamenje."
Tuarimovo lice poe da se smiruje i Gaven ispusti vazduh, nadajui se da
je to to je rekao tano. A onda je postalo prekasno da se predomisli, jer na
zaravan na vrhu stigao je otac Pavle, ljubiast u licu od napora i besa.
"Gavene! Sine moj, sine moj, ta su ti to uinili?" Svetenik naini korak
ka njemu, krei prste, a iza njega su ila jo trojica. "Jesu li te naterali da se
klanja njihovim idolima? Je li te ova kurva navela na sramni greh?"
Gavena naglo obuze bes, i on stade izmeu Siane i starca.
"Ni na ta me nisu 'naterali', niti e! A ova ena je moja nevesta, pa bolje
pazi ta govori o njoj!" Sada su i ostali hriani stigli do vrha Tora, i zaista su
nosili maljeve i kone konopce. On dade znak Tuarimu da skloni Sianu.
"Ona je demon, otelotvorenje zmije koja je preko Eve predala sve ljude
grehu!" odvrati otac Pavle. "Ali jo nije kasno, sine. ak i blagosloveni Avgustin
mogao je da se pokaje, a on je itavu mladost proveo u grehu. Ako se pokaje,
ova jedna greka nee ti se raunati. Idi od nje, Gavene." On prui ruku. "Hodi
sada sa mnom!"
Gaven ga je zapanjeno gledao. "Otac Josif bio je sveti ovek, blagosloveni
duh koji je propovedao ljubav. Njega bih moda posluao, ali on nikada ne bi
govorio takvim reima. Ti, stare, ti si potpuno poludeo!" On prostreli
pogledom ostale, i u njegovom izrazu lica bilo je neeg to ih je nateralo da
ustuknu.
"Sada je na mene red da nareujem!" ree on i oseti kako ga optae
astralno prisustvo kraljevskog plata. "Doli ste nam kao molioci i mi smo vam
pruili utoite i pustili smo vas da sagradite svoju crkvu kraj naeg svetog
brega. Ali ovaj Tor pripada starim bogovima, koji tite ovu zemlju. Nemate
prava da budete ovde; vae stope kaljaju ovo sveto tlo. I zato vam velim:
odlazite, inae e vas mone sile koje zovete demoni na mestu zgromiti!"
Podigao je ruku, i iako je bila prazna, monasi uzmakoe kao da u njoj
dri ma. Gaven se mrano osmehnu. Sledeeg trenutka e se okrenuti i
pobei. A onda zau trupkanje potkovanih sandala po kamenu. Stigli su
Rimljani.
Bilo ih je desetorica, pod komandom oznojenog dekuriona, i svaki je imao
u ruci kratko koplje. Jedva zaduvani, jednako oprezno su odmeravali ljutite
hriane i uvreene druide.
Dekurion se zagleda u zlatni vez na Gavenovoj odei, oito zakljui da je
to oznaka poloaja, pa se obrati ba njemu. "Traim Gaja Macelija Severusa.
Ovi monasi su nam javili da ga moda krijete kod sebe."
Neko iza Gavena jeknu, pa se naglo umiri. On odmahnu glavom,
nadajui se da dekurion nije dovoljno dugo u Britaniji da bi video njegove
upadljivo rimljanske crte lica.
"Proslavljamo verski praznik", tiho ree on. "Nikoga ne uznemiravamo."
"A ko si ti da tako govori?" namrti se dekurion. "Zovem se Gaven, ja
sam sin Eilan..."
"Budalo!" dreknu otac Pavle. "Razgovara upravo sa Gajem!"
Rimljanin rairi oi. "Gospodine", poe on, "alje nas va deda..."
"Uhvatite ga!" ponovo ga prekide Pavle. "On je dezerter iz vae vojske!"
Kroz postrojene vojnike pronese se pokret, i dok su druidi gledali u njih,
otac Pavle gurnu jednog od svojih monaha prema kamenom krugu.
"Jesi li ti mladi Macelije?" nesigurno ga upita dekurion.
Gaven malo odahnu. Ako je njegov deda iz Deve spreman da govori za
njega, moda e ipak uspeti da se izvue.
"To je moje rimljansko ime, ali..."
"Jesi li bio u vojsci?" prekide ga Rimljanin.
Gaven se tre i okrete na zvuk udara ekia o kamen. Dvojica monaha
vezala su uad oko jednog kamena i sada su ga vukla, a trei monah ljuljao je
drugi kamen.
"Ispravi se, vojnie, i odgovaraj!"
Tri duga meseca Gaven je dresiran da reaguje na taj ton. Pre nego to je
mogao da razmisli, telo mu se samo namesti u stav 'mirno', koji moe da
proizvede samo legionarska obuka. Sledeeg trenutka pokuao je da se opusti,
ali teta je ve poinjena.
"Nikada nisam poloio zavet!" uzviknu on.
"To e drugi presuditi", ree dekurion. "Sada mora sa nama."
Iz kruga se zau jedno krak, a potom bolno stenjanje kamena po kome
udara eki. Jedna ena vrisnu, i Gaven se okrete na vreme da vidi kako se
jedan kamen lomi i pada na tlo.
"Zaustavite ih!" uzviknu on.
"Zabranjeno je unitavati hramove, a ovo je sveto tlo!"
"Ovo su druidi, vojnie!" prasnu na to hrianin. "Jesi li mislio da su ih
Paulinius i Agrikola sve istrebili? Rim ne tolerie one koji koriste magiju protiv
njega. Druidi i njihovi obredi su zabranjeni - tvoja je dunost da uniti svakog
koga nae!" On jurnu ka drugom kamenu, koji je vee poeo opasno da se
ljulja, i stade da ga gura. Monasi sa ekiima, ohrabreni uspehom, poee da
napadaju trei kamen.
 Gaven je piljio u njega, zaboravivi i Rim i opasnost po sebe u naletu
kraljevskog besa. Ne sluajui dekurionova nareenja, on poe ka krugu.
"Pavle, ovo mesto pripada mojim bogovima, a ne tvojim! Dalje od tog
kamena!"
Glas nije bio njegov; vibrirao je i kroz kamenje. Ostali monasi prebledee
i uzmakoe, ali Pavle prasnu u smeh.
"Demoni, ne plaim vas se! Satanas, retro me!"
On ponovo gurnu kamen. Gaven ga epa za mrava ramena; otrgao da
je od kamena i bacio na zemlju. Dok se ispravljao, uo je zvuk i smesta
prepoznao da neko izvlai ma iz kanija. Okrenuo se, traei rukom balak
svog maa.
Legionari su drali uperena koplja, ali Gaven je naterao svoje prste da se
rastave. Neu da prospem krv na ovom svetom mestu! Nisu me proglasili za
vojskovou, nego za svetog kralja.
"Gaje Macelije Severuse, uhapen si u ime Imperatora. Spusti ruke!"
Dekurionov glas odjekivao je izmeu njih dvojice dok je ovaj mahao
maem.
"Samo ako uhapsite i njih", pokaza Gaven monahe.
"Tvoja vera je zabranjena, i ti si pobunjenik", obrecnu se oficir. "Skini taj
ma ili u narediti vojnicima da te proburaze na licu mesta."
Ja sam kriv, tupo pomisli Gaven. Da nisam poeleo da budem Rimljanin,
oni nikada ne bi saznali za Avalon!
Ali sada znaju, odgovori mu neki buntovniki deo sopstvene due. Zato
da trai ivot za nekoliko kamenova?
Gaven pogleda kamenje. Gde je magija koja je plamtela od kamena do
kamena kada se pojavio Merlin? Sada je to bilo samo stenje, neobino golo pod
punim dnevnim svetlom, a on je bio budala to je zamiljao da je kralj. No, ma
ta da je istina, na tom oltaru mu je Siana poklonila svoju ljubav, i nije smeo
da dozvoli da ga ukaljaju neposveene ruke oca Pavla. Iza stroja vojnika video
je Sianu i pokuao da joj se nasmei, a onda, da ga ne bi obuzelo oajanje,
brzo odvrati pogled.
"Nikada nisam poloio zakletvu Imperatoru, ali zakleo sam se da u tititi
ovo sveto brdo!" tiho ree on, i drevni ma koji mu je poklonio narod movare -
jo sino - lako mu skliznu u dlan.
Dekurion dade znak. Pretei otar vrh koplja blesnu na suncu. A onda,
iznenada, baeni kamen tresnu o gvozdenu kacigu, i koplje, prerano puteno,
daleko ga promai.
Ostali druidi bili su nenaoruani, ali na vrhu Tora bilo je dovoljno stenja.
Legionare zasu pljusak kamenja. Oni odgovorie. Gaven vide kako koplje
pogaa i obara Tuarima. Ostale svetenice, hvala bogovima, odvlaile su
Sianu.
Trojica vojnika jurnue na njega, podignutih titova i maeva. Gaven se
spusti u odbrambeni poluuanj, odbi prvi udarac pariranjem koje mu je
usadio Rufinije, i nastavi pokret udarcem koji prosee bone trake na oklopu i
zabi se oveku u bok. Vojnik dreknu i pade na lea, a Gaven se okrete da
doeka sledeeg; sada je sjajni elik njegovog maa probio oklop. Izraz
iznenaenja na vojnikovom licu bio bi smean da je Gaven imao vremena da u
tome uiva, ali na njega se ve okomio trei. Gaven skoi ka njemu, i dok mu
je protivnikova otrica samo zagrebala lea, on zari svoju ispod ivice oklopa,
itavim putem do srca.
Telo u padu umalo da mu istrgne ma, ali Gaven uspe da ga iupa.
etvorica mladih druida leala su na zemlji. Priteklo im je u pomo nekoliko
ljudi iz naroda movare, ali njihove strelice bile su gotovo beskorisne pred
rimljanskim oklopima.
"Beite..." mahnu im on. Zato budale ne pobegnu dok jo ima vremena?
No, preostali druidi pokuavali su da stignu do njega, zovui ga po imenu.
Gavenov juri iznenadio je Rimljane. Jedan pade od prvog udarca; drugi
podie tit na vreme i uzvrati mu udarac. Otrica zasee Gavenu miicu, ali
nije osetio bol. Zateturao se od udarca u lea, ali sledeeg trenutka se
uspravio i narednim zamahom odsekao oveku ruku. Ostala su jo petorica,
kao i dekurion, i sada su postali oprezni. Moda e ipak uspeti. Divlje se
iskezivi, on napade sledeeg vojnika brzim udarcima koji su komadali oklop.
Plavi zmajevi na Gavenovim rukama sada su pocrveneli, i mada i dalje
nita nije oseao, dobar deo te krvi bio je njegov. Zamirkao je kad je preko
njega prola senka, a onda je skoio u stranu, moda malo sporije, da izbegne
sledei udarac. Nije od gubitka krvi, pomisli on, rizikujui da pogleda uvis, gde
se tamna magla brzo irila preko do maloas vedrog neba.
Kaileja i Siana, pomisli on. One e ih srediti. Ja samo treba da izdrim.
Ali i dalje je imao petoricu protivnika. Ma mu je plamteo dok je vitlao
njime. Legionar ispred njega odskoi, i Gaven se nasmeja. A onda, kao munja
iz nebesa, neto ga udari izmeu lopatica. Gaven odskoi napred i pade na
kolena, pitajui se ta ga to vue nanie, zato mu je odjednom tako teko da
die. A onda spusti pogled i ugleda opaki vrh koplja kako mu tri iz grudi.
Odmahnuo je glavom, jo ne verujui. Sada se brzo smraivalo, ali ne toliko
brzo da bi rimljanski maevi prestali da mu se zarivaju u lea, noge i ramena.
A onda vie nita nije mogao da vidi. Zvezdani ma mu iskliznu iz utrnule
ruke.
"Siana..." apnu on, i pade na sveto tlo Avalona, uzdahnuvi kao
prethodne noi, kada je izlio svoj ivot u njenom naruju.

8.

"Je li mrtav?"
Kaileja vrlo neno vrati Gavenovu ruku na grudi. Dok je traila ivotnu
silu unutranjim ulima, videla je samo iskru. Morala je da potrai puls kako
bi se uverila.
"iv je", glas joj se slomio, "mada samo bogovi znaju kako." Koliko je krvi
bilo! Sveto tlo Tora bilo je natopljeno njome. Koliko e godina kie biti
potrebno da je spere?
"Mo kralja ga dri u ivotu", ree Rianon.
"ak i kraljevska hrabrost ne moe da prevazie ovo", odvrati Ambios. I
on je bio ranjen, ali ne ozbiljno. Nekoliko druida je poginulo. No, poginuli su i
Rimljani, kada je arobnjaka tama dola i kada su samo obdareni duhom
mogli da razlikuju prijatelja od neprijatelja.
"Trebalo je da budem tu", apnu Kaileja.
"Ti si nas spasla. Ti si prizvala senku..." ree Rianon.
"Prekasno..." Kaileji zastade dah. Tame sada nije bilo. Ako ne vidi dobro,
to je zato to su joj oi pune suza. "Prekasno da njega spasem..." Bila je u
svojoj kui kad su stigli Rimljani, odmarala se kako bi bila spremna za
popodnevnu proslavu. U tome nije bilo nikakve krivice, svi su joj tako rekli.
Kako je mogla znati? Ali nikakvi izgovori nisu mogli da izmene injenicu
da je Eilan umrla jer Kaileja nije uspela na vreme da stigne u Vernemeton, pre
deset godina. A sada Eilanin sin, koga je nauila da voli, lei na samrti jer nije
bila uz njega kada mu je najvie trebala.
"Smemo li da ga pomerimo?" Upita Rianon.
"Moda", odvrati Marged, najvinija leenju. "Ali ne daleko. Bilo bi
najbolje da mu napravimo zaklon tu gde jeste. Ako odseemo drku koplja,
moemo ga poloiti na lea. Onda e mu biti lake."
"Ne moete da ga izvadite?" tiho upita Ambios. "Ako to uinimo, smesta
e umreti."
Brzo, ne znajui ta mu se desilo, pomisli Kaileja, umesto sporo, u
velikim bolovima. Znala je kako umiru ljudi ranjeni u plua. Bilo bi mnogo
bolje da mu odmah izvuku koplje. Ali, ma koliko kratko, Gaven je bio
Pendragon, a kraljevi, isto kao i Vrhovne svetenice, ne umiru kao drugi ljudi.
Moramo pustiti Sianu da se oprosti od njega, pomisli ona, ali u dubini
srca znala je da je donela odluku zbog svoje elje da se oprosti od svog
posvojeta.
"Podignite zaklon od granja koji ste mu jutros napravili i donesite ga
ovamo. Odsei emo drku koplja i negovaemo ga to bolje moemo."
Kaileja polako obie krug. Dok se Gaven borio protiv Rimljana,
hrianski monasi nastavili su unitavanje. Dva stuba bila su sruena, kao i
tri manja kamena, a na oltaru se videla velika pukotina. Kretala se u pravcu
sunca, iz navike, ali mo koja bi se inae budila pri takvom kretanju, glatko
tekui od kamena do kamena, sada je tekla mlitavo, bez snage i pravca. Kao i
Gaven, i Tor je bio ranjen, i njegova mo je krvarila kroz oteeno kamenje.
Kaileja uspori korak, kao da ni njeno srce vie nema snage da pumpa krv
kroz ile. Seala je kako joj treperi u grudima. Moda u i ja umreti. Tog
trenutka joj se inilo da bi bilo dobro tako.
Gaven je leao izvan kruga, umiven i previjen na improvizovanoj postelji,
a Siana je bila kraj njega. Zaustavili su krvarenje iz manjih rana, ali vrh koplja
jo mu je virio iz grudi, a duh mu je lutao granicom izmeu smrti i snova.
Kaileja je zabranila sebi da se okree i gleda ima li promene. Ako se probudi,
neko e je pozvati; nee oduzeti Siani ono malo utehe koju joj prua to to je
nasamo sa njim.
Poslednji zraci sunca optoili su zemlju zlatom, blistajui u magli koja je
poela da se skuplja oko niih brda. Kaileja nije videla nikakav pokret u trsci
niti na vodi. Nita se nije kretalo na vlanim livadama niti na umovitim
ostrvima. Kuda god bi pogledala, zemlja je bila mirna. To je privid, ree ona u
sebi. Zemlja bi na ovakav dan morala da bukti od plamena i oluje!
Iznenada je obuze gnev kada je pogledala kolibe uurene oko crkvice
oca Josifa. Pavle je unitio starev san o dve zajednice koje ive zajedno, idui
svaka svojim putem ka cilju koji je njoj i Josifu bio isti. Ali ak ni tamo se niko
nije video. Narod movare rekao je da su monasi pobegli kad je nastupila
tama, oajniki se molei za spas od demona koje su sami prizvali.
Iza crkve video se put na sever, ka Akve Sulis. Bio je beo i sada pust, ali
pitala se koliko e potrajati dok stari Macelije ne pone da se brine za svoje
vojnike, pa poalje novu etu da sazna ta im se desilo. Gaven je ubio
petoricu, a kada je pala tama, mali noevi naroda movare pronali su srca
ostalih. Potom su odvukli tela i bacili ih u movaru, kako ne bi zagadila Tor.
No, monasi su svakako ve poslali poruku Rimljanima da su vojnici stigli, i
odmazda e biti strana.
Doi e i zavrie ono to je poelo masakrom na ostrvu Mona, dok sam
bila dete. Druidi i sledbenici Boginje konano e biti istrebljeni... mrano je
mislila Kaileja. Tog trenutka nije joj ni bilo vano. Ostala je tu gde jeste,
zagledana preko zemlje dok je svetlo nestajalo sa lica sveta.

Ve se potpuno smrailo kada neko dodirnu Kaileju po ruci i vrati je

svesti. Vie se nije nadala, ali onako zamiljena uspela je da se malo smiri.
"ta je bilo? Je li Gaven..."
Rianon odmahnu glavom. "Jo spava. Potrebna si nama ostalima. Gospo,
ovde su svi druidi i sve zavetovane svetenice. Boje se; neki ele da pobegnu
pre nego to Rimljani ponovo dou, a drugi ele da ostanu i bore se. Govori sa
njima - reci nam ta treba da radimo!"
"Da vam kaem?" Kaileja odmahnu glavom. "Zar misli da je moja magija
toliko mona da treba samo da apnem re, pa da sve bude dobro? Nisam
mogla da spasem Gavena - zato misli da mogu da spasem vas?" I u
polumraku je videla bol na Rianoninom licu, pa je uutala.
"Ti si Gospa od Avlaona! Ne moe naprosto da se povue zato to si
izgubila nadu. Svi smo oajni koliko i ti, ali ti si nas uvek uila da ne smemo
dopustiti svojim oseanjima da nam odreuju delovanje, nego da treba da
traimo smirenost i da putamo veiti duh u nama da odlui..."
Kaileja uzdahnu. Oseala se kao da je duh u njoj umro kada je Pavle
oborio sveto kamenje, ali jo su je obavezivala dela ene kakva je nekada bila.
Istina je, pomisli ona, najjai su okovi koje sami sebi stavimo.
"Vrlo dobro", konano ree ona. "Ova odluka uticae na ivote svih nas.
Ne mogu da je donesem u vae ime, ali doi u i razgovaraemo o tome ta da
radimo."
Jedan po jedan, druidi uoe u narueni krug. Ambios donese Kailejinu
stolicu, i ona sede, tek sada shvativi koliko je dugo stajala. Nauila je da
zanemaruje zahteve tela, ali sada je oseala svih svojih ezdeset godina. Na tlu
se nae nekoliko svetiljki. Pod treperavim svetlom Kaileja vide na njihovim
licima odraz svojih strepnji i strahova.
"Ne moemo da ostanemo ovde. Ne znam mnogo o Rimljanima", ree
Ambios, "ali svi smo uli kako oni kanjavaju svaki napad na svoje vojnike.
Ako je rat, zarobljenike prodaju u roblje, ali ako se civili pobune i napadnu
svoje gospodare, raspinju ih na krst..."
"Mi Britanci ne smemo da nosimo oruje, ba da ga ne bismo podigli na
njih", ree neko drugi.
"Zar se udite?" upita Rianon sa gorkim ponosom. "Pogledajte ta je
Gaven uinio sam!" Svi se okrenue da vide prilike pod lisnatim zaklonom.
"Prema nama sigurno nee imati milosti", ree Eiluned. "ula sam ta su
uinili enama na ostrvu Mona. umska Kua je osnovana da bi zatitila
preostale. Nije trebalo da odlazimo odande."
"Vernemeton je u ruevinama", umorno ree Kaileja. "I ovoliko je trajao
sam zato to je stari Vrhovni druid, Ardanos, postao lini prijatelj sa nekoliko
uticajnih Rimljana. Mi smo dosad iveli u miru jedino zato to vlasti nisu znale
da smo tu."
"Ako ostanemo ovde, pobie nas, ili i neto gore od toga. Ali kuda da
odemo?" upita Marged.
"ak i planine Demetije ne bi nas sakrile. Da li da zamolimo narod
movare da nam sagradi amce, pa da zaplovimo ka ostrvima iza zapadnog
mora?"
"Avaj", ree Rianon, "siroti Gaven verovatno e stii do tih ostrva pre
nas."
"Mogli bismo da beimo na sever", ree Ambios. "Kaledonjani se ne
klanjaju Rimu."
"U Agrikolino vreme su se klanjali", odvrati Branos. "Otkud znate da neki
ambiciozni imperator nee pokuati da to povrati? A narod severa ima svoje
svetenike. Moda neemo biti dobrodoli."
"Onda je druidski red Britanije okonan", mirno ree Rianon. "Decu koju
smo primili na obuku moramo poslati njihovim porodicama, a mi treba da
beimo svako za sebe, pa ko uspe."
Branos odmahnu glavom. "Suvie sam star za tako neto. Ja ostajem
ovde. Rimljani mogu da se zabave mojim starim kostima kako god ele."
"Ostajem i ja", re Kaileja. "Gospa Eilan me je poslala da sluim Boginji
na ovom svetom brdu, i neu da izneverim zavet koji sam joj dala."
"Majko Kaileja!" poe Lisanda. "Ne moemo da odemo..." ali prekide je
neki zvuk.
Siana je napola ustala i dozivala ih je.
"Gaven je budan!" doviknu ona. "Morate ovamo!"
udno, pomisli Kaileja, kako umor nije nestao, nego je postao nevaan.
Ona je prva stigla do Gavena i klekla kraj njega, prelazei mu rukama iznad
tela da bi osetila ivotnu silu u njemu. Bila je vra nego to je oekivala, i
setila se da je on u cvetu mladosti i u sjajnoj kondiciji. Ovo telo nee tako lako
ispustiti duh to je u njemu.
"Rekla sam mu ta se desilo poto je uzgubio svest", tiho ree Siana kada
se svi okupie. "Ali jeste li odluili ta emo?"
"Ne moemo nai utoite kao zajednica", ree Ambios. Bacio je pogled na
Gavenovo bledo lice i brzo ga odvratio. "Moramo se rasuti u nadi da Rimljani
nee smatrati za shodno da nas gone jedno po jedno."
"Gavena ne smemo da pomeramo, a ja neu da ga ostavim!" uzviknu
Siana.
Kaileja primeti Gavenov greviti pokret i poloi ruku na njegovu.
"Budi miran! Mora tedeti snagu!"
"Za ta?" bezglasno upita Gaven. Zaudo, u njegovom oku sinu iskra
humora. Potom prenese pogled na Sianu. "Ona ne sme da rizikuje... zbog
mene..."
"Ti nisi napustio sveto kamenje", ree Kaileja.
On pokua da dublje udahne i tre se. "Tada je bilo ta da se brani. A ja
sam... gotov."
"A ta e me drati na ovom svetu ako tebe nema?" kriknu Siana,
naginjui se nad njim. Njena blistava kosa zakloni mu rane, a ramena su joj
se tresla od silovitog plaa.
 Gavenovo lice se zgri kad je shvatio da nema snage ni da podigne
nepovreenu ruku i utei je dodirom.
Kaileja, oseajui da je oi peku od suza, podie njegovu ruku i poloi je
na Sianino rame. Iznenada oseti da joj koa bridi. Podigla je pogled i ugledala
svetlucanje izmetenog vazduha, a unutar njega vitko oblije Vilinske Kraljice.
"Ako svetenice ne mogu da te tite, keri moja, onda se mora vratiti u
Vilinsku Zemlju, i tvoj ovek sa tobom. On nee umreti ako bude na mojoj
brizi u Drugom Svetu."
Siana sede uspravno, pogleda punog oajanja. "A hoe li se zaleiti?"
Viline crne oi pogledae Gavena, pune beskonanog saoseanja i
beskonane tuge. "Ne znam. Moda vremenom - vrlo dugim vremenom, ako se
rauna po ljudskim merilima."
"Oh, Gospo", apnu Gaven, "bila si dobra prema meni, ali ne razume ta
trai. Moe da mi ponudiu besmrtnost Starog Naroda, ali ta bi mi to
donelo? Beskrajne patnje zbog ranjenog tela, i patnju duha kad god pomislim
na narod Avalona i na obesveeno kamenje. Siana, mila moja, naa ljubav je
velika, ali to ne bih mogao da preivim. Hoe li traiti to od mene?" On se
zakalja, a crvena mrlja na zavojima oko grudi primetno poraste.
Siana zajeca i odmahnu glavom. "Uklonila bih ti ak i ta seanja", ponudi
njena majka.
Gaven prui ruku, oko koje se uvijao kraljevski zmaj, zapanjujue taman
na prebledeloj koi. "Moe li da ukloni i ovo?" upita on. "Onda bih bio mrtav,
jer to to bi ostalo ne bih vie bio ja. Ne prihvatam nikakvo izbavljenje koje ne
ukljuuje i druide i sveto kamenje."
Je li i njegov otac posedovao tu mudrost na kraju? upita se Kaileja. Ako
jeste, onda je video Eilan jasnije nego ja, i ja sam godinama verovala u
pogrenu procenu o njoj. Bilo je strano ironino to je tek sad dola do tog
saznanja.
Kraljica ih je oboje alosno gledala. "Otkako je visoki narod doao preko
mora, gledala sam i prouavala ljude. Ali i dalje vas ne razumem. Poslala sam
svoju ker da naui vau mudrost, a ona je uz to dobila i vae mane. Ali vidim
da si reen, i zato u ti rei kako svetenice i druidi Avalona mogu da se
spasu. Bie teko, ak i opasno, i ne mogu da obeam uspeh, jer sam sam
samo ula da je neto slino pokuano jednom ili dvaput za mog dugog
postojanja, a ni onda nije bilo uvek uspeno."
"Jo jedna nain za ta? Na ta misli, majko?"
Kaileja sede na pete, kiljei, jer inilo joj se da je u pitanju neto o emu
je i sama ula prie.
"Nain da se ovaj Avalon u kome boravite odvoji od ostatka sveta ljudi.
Rimljani e videti samo ostrvo Inis Vitrin, gde hriani imaju svoju crkvu. Ali
za vas e postojati drugi Avalon, izmeten taman toliko da njegovo vreme tee
drugim putem, niti sasvim u Vilinskoj Zemlji niti sasvim u ljudskom svetu. Za
smrtnike, opkoljavae ga magla moi, kroz koju e moi da prou samo oni
koji su obueni da uobliavaju mo." Njen tamni pogled pree na Kaileju. "Da
li razume, Gospo od Avalona? Jesi li spremna da pokua, za dobro onih koje
voli?"
"Jesam", promuklo ree Kaileja, "ak i ako me to utroi itavu. Usudila
bih se i na vie radi onoga emu sam poloila zavet."
"To se moe izvesti samo na vrhuncu plime moi. Ako budete ekali
dugodnevicu, neprijatelji e stii pre toga, a mislim da ni Gaven svakako ne bi
poiveo dotle."
"Ali plime Beltana tek poinju da jenjavaju, a obred koji je sino ovde
izveden proizveo je ogromnu mo", brzo ree Kaileja. "Uiniemo to sada."

Bilo je ve vrlo kasno kad su bili spremni da ponu. Nee moi da

prenesu itavu dolinu Avalona; ak i prenos sedam svetih ostrva predstavljae
gotovo nezamisliv zadatak. Kaileja je poslala parove, po jednog svetenika i
svetenicu, da oznae take vatrama od ugljevlja sa Beltanskog ognja. Ostali
su se okupili na Toru.
U trenutku kada su se zvezde zaustavile, oznaivi pono, Branos stade
na vrh Tora, podie rog do usana i dunu. Prsti su mu bili suvie nepokretni za
harfu, ali plua su mu bila odlina. Isprva tih, zvuk roga lebdeo je nad
zemljom u senci, jaajui kao da izvlai snagu iz same noi, ispunjavajui
tamu tako potpunim zvukom da joj se uinilo da joj uzvraaju i same zvezde.
Kaileja oseti da se jei od nadolazeeg transa, i da to to uje nije sasvim
fiziki, jer kako moe zvuk koji proizvede ovek da ispuni itav svet? I kakva
telesna ula bi to mogla da osete? To to je uo njen duh bilo je iskazivanje
obuene volje drevnih druida.
Pogledala je po krugu. Popravili su ga to su bolje mogli, podigavi
oboreno kamenje i spojivi odlomljene delove, ali noas je pravi krug bio
stvoren od ljudskih tela i ljudskog duha. Narod Avalona stajao je oko njih,
jedan krug unutra, a drugi spolja, kao ivi produetak taaka moi koje je
kamenje oznaavalo. Ples za koji nisu imali vremena po podne obavie se
sada. Kaileja dade znak Rianon da pone sa muzikom.
To to je svirala bilo je dostojanstveno i ivahno, kao kad aplja koraa
kroz trsku, muzika koja je bila stara i kada su druidi doli na ovo ostrvo. Dve
kolone plesaa poee da se kreu krugom u pravcu sunca, razdvajajui se da
zaobiu kamenje, prolazei izmeu njega, pa se razdvajajui kod narednog,
tako da je kamenje bilo optoeno trakama svetlosti. Unutra pa napolje, unutra
i napolje prodevali su se plesai, a melodija se ubrzavala sa svakim krugom.
Kaileja je oseala kako tok energije jaa, a vidljiva svetlost bila je samo
odraz energije koja je izvirala oko oboda kruga. Malo bi se zatalasala u dodiru
sa oteenim kamenjem, kao kada vodeni tok naie na prepreku. Ali voda je
bezumna, samo prati liniju manjeg otpora. Odlunost plesaa pronee ovaj tok
pravim putem.
Kako se ples ubrzavao, energija se irila sa oboda, bledei i zraei ka
spolja. Ali mo koja se usmeravala ka unutra opstajala je, noena svojim
ubrzanjem i svojim sporijim kovitlacem, malo nejednakim tamo gde je kamenje
bilo oteeno, ali ipak dovoljno jakim. Vrhovna svetenica posla pipak duha
nanie, ukotvivi se u zemlji Tora. Koliko god puta je to inila, uvek bi osetila
iznenaenje kada bi mo zaista potekla.
Vazduh unutar kruga se zgunjavao. Kaileja zatrepta; kamenje i plesai
bili su napola zaklonjeni talasavom, zlatnom izmaglicom. Kaileja podie ruke
kako bi prikupila svetlost. U dimenziji udaljenoj od ove samo za dah, ekala je
Vilinska Kraljica. Ako druidi uspeju da prikupe dovoljno moi, i ako Kaileja
bude dovoljno snana da je usmeri, vila e je upotrebiti da povue Avalon
izmeu svetova.
 Energija se dizala u vrtoglavim talasima, a kako je rasla, raslo je i
izoblienje kod oteenog kamenja. Kaileja se trudila da ouva ravnoteu,
seajui se dana kada se vratila na Tor preko vode, tokom oluje, a amac je
poskakivao pod njima dok se Vodohoda borio da je preveze. Pruene rurke
ekale su da ih privuku u zaklon, samo ako Kaileja uspe da dobaci ue do
obale. Ali zapravo ih je spaslo samo kratkotrajno jenjavanje vetra.
Sada je bilo isto tako. Zateturala se, zahvaena narastanjem energije, i
nije mogla da povrati ravnteu; mogla je da prikupi mo, ali nije mogla da je
usmeri od sebe.
"Dosta je!"
Kaileja nije znala je li glas dopro spolja ili iznutra. No, ionako ne bi mogla
jo mnogo da izdri. Kada je volja koja ju je podravala nestala, energija suknu
upolje i ona pade.
"ao mi je... nisam bila dovoljno snana..." Kaileja je znala da bunca.
Zamirkala je, ne znajui je li pri svesti ili je sve to samo san. Svet se
postepeno umirio. Sedela je oslonjena leima o kameni oltar, a bleda lica
nejasno su poigravala oko nje. "ao mi je", ponovi ona, neto glasnije. "Nisam
htela da vas uplaim. Pomozite mi da ustanem."
Barem je, pomisli ona mrano dok se osvrtala, sauvala dovoljno stare
discipline da usmeri viak moi kroz sebe, kako ne bi unitila krug. Ostali su
delovali potreseno, ali svi su bili na nogama. Ona se oseala kao da ju je
pregazilo krdo konja, ali bolno tutnjanje srca poinjalo je da se smiruje.
Njenu panju privue pokret izvan kruga. ta to rade? etvoro mlaih
prebacilo je Gavena na nosila i unelo ga unutar kamenog kruga.
"To je njegova elja, Gospo", ree Ambios, a ton njegovog glasa je dodao:
ak i na samrti, on je kralj... Doneli su klupe i poloili nosila preko njih.
Zgreni miii na Gavenovim obrazima opustie se kada je njihanje prestalo, i
on ubrzo otvori oi. Kaileja se zagleda u njega. "Zato..."
"Da ti pruim onoliko pomoi koliko mogu kada ponovo pokua..."
odvrati Gaven.
"Opet?" Kaileja odmahnu glavom. "Uinila sam sve to sam umela..."
"Moramo pokuati dugaije", ree Siana. "Zar nas nisi uila moi trijade
u ovakvim delima? Tri take uvek su mnogo bolje uravnoteene od jedne."
"Misli na mene, Gavena i tebe? Za njega je opasno ak i da ostane
unutar kruga. Kanalisanje tolike moi bi ga ubilo!"
"Ionako u umreti, bilo od rana, bilo kada dou Rimljani", tiho ree
Gaven. "uo sam da se pri smrti kralja pokree velika magija. Mislim da u,
umirui, imati vie moi nego dok sam, pre nedelju dana, bi u punoj snazi.
Vidi, sada se seam ko sam, i ko sam bio. Ono malo ivota to mi preostaje
mala je cena za takvu pobedu."
"Da li se Siana slae?" gorko upita Kaileja.
"Ovo je ovek koga volim..." Sianin glas jedva je primetno zadrhtao. "Kako
da mu se protivim? On je za mene oduvek bio kralj."
"Nai emo se ponovo." On pogleda nju, pa Kaileju. "Zar nas nisi uila da
ovaj ivot nije jedini?"
Kaileja izdra njegov pogled, oseajui se kao da e joj srce prepui. U
ovom trenutku nije jasno videla samo Gavena, nego i Sianu, i znala je da je
duh koji blista u njenom pogledu onaj koga je nekada volela, a nekada mu se
protivila, ranije.
 "Neka bude tako", ozbiljno ree ona. "Rizikovaemo zajedno, jer mislim da
smo sve troje vezani istim lancem." Ona se ispravi i pogleda ostale.
"Ako ste takoe reeni da pokuate ponovo, morate zauzeti mesta i stajati
oko kamenja, drei se za ruke. Ali ovog puta neemo plesati. Oteeno
kamenje ne moe da usidri energiju. Morate je poslati u pravcu sunca, kroz
spojene ruke, dok budemo pevali..."
Ponovo se na Tor spustila tiina. Kaileja duboko udahnu, putajui koren
u zemlju, i poe da izvija prvi ton u svetom sazvuju. Poelo je u prvi mah tiho,
pojaavajui se kako se prilivalo sve vie i vie glasova, sve dok Kaileja nije
videla vibracije u izmaglici. Poto je ton ustaljen, ona prestade da peva. Siana i
Gaven takoe su zautali, ali oseala je kako koriste zvuk da usmere energiju.
To je bilo ohrabrujue, ili je samo ona poela da klizi u dublje stanje
svesti, u kome je sve to se deava mogla da prati nepristrasnim pogledom.
Produbila je usmerenost i poela drugi ton sazvuja.
Kako se harmonija uslonjavala, magliasti sjaj postajao je sve jai. Ako
je energija prizvana plesom bila ivlja, ova svetlost delovala je stabilnije.
Iskusniji druidi zauzeli su mesta kraj oteenog kamenja, i njihova snaga
davala je ravnoteu ostalima.
Kaileja ponovo prikupi snagu i ispuni oteali vazduh treim tonom.
Svakako nam uspeva, pomislila je dok su se vii glasovi mladih ena
slivali u sazvuje, jer sada je u sjaju videla dugine boje koje su postepeno
poinjale da se kovitlaju u pravcu sunca. Ovu mo nije trebalo kontrolisati
nego pratiti, blago lebdei na njenom sve jaem toku. Sada ju je samo valjalo
usmeravati.
"Pevam sveto kamenje Avalona", poe ona etvrti ton, a hor ga prihvati.
"Pevam krug svetlosti i pesme", pridrui se Siana.
"Pevam duh koji lebdi mimo bola..." Gavenov glas bio je iznenaujue
snaan.
"Sveto je visoko mesto na kome smo..."
"Trava na njegovim padinama raste zelena..."
"Pupoljci lete na vetru..."
Glasovi su se slivali za njima, nastavljajui napev. Pod duginim svetlom
Kaileja ugleda slike Avalona: maglu u ruiastom sjaju praskozorja nad
jezerom, srebrno-blistavi blesak podnevnog sunca, pruge plamena u tracima
pred vee. Prizivali su lepotu Tora u prolee, okienog jabukovim pupoljcima,
u zelenoj snazi leta, i ogrnutog tihim, sivim maglama jeseni. Pesma se okrete
ka zelenim ostrvima, ka hrastovom drveu to posee ka nebu i ka slatkim
bobicama zatienim trnjem.
Vie nije bilo uzbuenja kao pri prvom pokuaju, samo rastua sigurnost
da ih muzika podie. Mo unutar kruga polako je rasla, postepeno zraei
napolje, ka obodu oblasti kojom su vladali druidi. No, osa itavog ogromnog
toka koji se polako okretao bila je trijada postavljena kraj kamenog oltara.
Kaileja je bila svesna Sianinog srca punog ljubavi i Gavenove odvane due,
kao i sebe, kako se kree izmeu muke i enske mudrosti, oboje i nijedno, jer
predavali su sredite jedno drugom kako su pevali. Postepeno joj se uini da
uje jo jedan glas, umilan u daljini, glas iz Drugog Sveta. I taj je pevao o
Avalonu, ali lepote u toj pesmi bile su prolazne i vene, i pripadale su Avalonu
srca, koji postoji izmeu svetova.
Nita smrtno ne bi moglo da se odupre tom pozivu. Kailejin duh treperio
je kao goludravi pti koji stremi ka nebesima. Zemlju potrese drhtaj; Kaileja
se zanjiha i pridra se za oltar. Tlo pod njenim nogama vie nije bilo stabilno,
nego je samo veza sa ostalim dvoma bila nit ivota za koju se drala dok su je
talasi vibracija nosili sve dalje i dalje od obine stvarnosti.
Vie nije videla ni kamen ni krug, ve samo ostalo dvoje, kako lebde u
zlatnoj magli.
Videla je da vie nisu u telu, jer Gaven je stajao blistavo itav, kao to je
bio prethodne noi, sa Sianom kraj sebe. Kaileja im prui ruke i oni je
uhvatie, i taj dodir posla trenutak bolnog sjaja moi, a potom ogromni mir.
"Postignuto je..." ree glas iznad njih. Oni podigoe pogled i videe
Vilinsku Kraljicu onakvu kakva je na drugoj strani, blistavu od
velianstvenosti za koju je lepota to je ponekad nosi meu ljudima samo
nagovetaj i maska.
"Dobro ste radili. Ostaje jo samo da prizovemo oblake koji e kriti ostrvo
Avalon od sveta. Vi, deco moja, treba da se vratite u svoja tela. Bie dovoljno
da Gospa od Avalona, koja je odavno naviknuta da boravi izvan svog tela,
ostane ovde i naui aroliju kojom se prolazi kroz maglu u spoljanji svet."
Kaileja se odvoji od ostalih. Siana se nasmei i poe da se okree, ali
Gaven odmahnu glavom.
"Nit koja me je vezivala za taj oblik prekinuta je." Siana rairi oi.
"Mrtav si?" Gaven se, zaudo, nasmeja. "Da li ti izgledam mrtav? Samo
moje telo nije izdralo. Sada sam slobodan."
I izgubljen za mene... pomisli Kaileja. Oh, dragi moj deko, sine moj!
Pruila je ruke ka njemu, a onda ih spustila. Sada je bio daleko od nje.
"Onda u ostati ovde, sa tobom!" Siana ga grevito uhvati.
"Ovo mesto je samo prag", ree njena majka. "Uskoro e nestati. Gaven
mora dalje, a ti se mora vratiti u svet ljudi."
"Avalon je bezbedan", uzviknu ona. "Zato sada da se vraam?"
"Ako ne mari za ivot koji jo nisi proivela, vrati se radi deteta koje
nosi..."
Siana rairi oi, i Kaileja oseti kako se u njenom duhu budi nada za koju
nije ni znala da se izgubila. Ali Gavenov sjaj je rastao, kao da su mu svakog
trenutka sve manje vani telesni oblici.
"ivi, voljena moja, ivi i podigni nae dete, tako da neto od mene ostane
u svetu."
"ivi, Siana", uzviknu Kaileja, "jer si mlada i snana, i ubrzo e mi veoma
trebati tvoja pomo."
Gaven je zagrli; sada je bio toliko blistav da se svetlost probijala i kroz
Sianu. "Nee ti izgledati tako dugo. A kada doe tvoje vreme, ponovo emo
hoditi zajedno!"
"Obeava li?"
Gaven se nasmeja. "Ovde se moe govoriti samo istina..." i sa tim reima
svetlost postade zaslepljujua.
Kaileja zatovri oi, ali ula ga je kako kae: "Volim te..." I mada su te rei
moda bile upuene Siani, ula ih je i njena dua, i znala je da su bile
upuene i njoj.
Kada je otvorila oi, stajala je na irokoj, blatnjavoj obali movare gde se
ue reke Sabrine vraalo unazad zbog plime. Kraj nje je stajala Vilinska
Kraljica, ponovo odevena u umsku odeu, mada je na njoj ostalo jo malo
velianstvenosti Drugog Sveta. No se primicala kraju, i vazduh je svakog asa
postajao sve svetliji. Galebovi su im leteli nad glavom, kretei, i vlani vazduh
bio je pun mirisa dalekog mora.
"Je li gotovo?" apnu Kaileja.
"Pogledaj iza sebe", zau se odgovor. Kaileja se okrete. Na trenutak joj se
uini da se nita nije promenilo. Potom vide da je kameni prsten na Toru itav
i kamenje celo, kao da nikada nije bilo obesveeno, a padina kraj svetog
kladenca na kojoj su bile kolibe bratstva oca Josifa bila je prazna i zelena.
"Magle e vas tititi - prizovi ih sada..." Kaileja ponovo pogleda ka
zapadu. Nejasna izmaglica dizala se nad vodom, produbljujui se pred njenim
pogledom sve dok se nije stopila u vrsti zid morske magle koja dolazi sa
zorom.
"Kojom arolijom da je prizovem?"
Gospa izvadi iza pojasa neto umotano u uto platno. Bila je to mala,
zlatna ploica izgravirana neobinim slovima, i pri pogledu na nju u Kaileji se
probudie daleka seanja; znala je da su to napisali ljudi koji su doli iz
monih zemalja to su sada potopljene pod morem. A kada ju je dodirnula,
iako nikada nije ula taj jezik ovim smrtnim uima, znala je koje rei mora da
kae.
Gusta magla u daljini kovitlala se i poinjla da se valja. Dok je nastavljala
prizivom magla se pribliavala, kotrljajui se preko drvea, trske i vode do
blatnjave zaravni obale, kovitlajui se oko nje u hladnom zagrljaju koji joj je
umirio poslednji bol. Ona mahnu rukom, aljui maglu na sve etiri strane.
Obgrli nas, okrui nas, odvedi nas dalje u maglu gde nikakav fanatik nee
moi da izvikuje kletve niti da baca svoje ini i gde e moi da nas nau samo
bogovi. Okrui Avalon maglom u kojoj emo biti zauvek i veito bezbedni!
Poela je da osea hladnou. Na ivici vizije magla je teko lebdela nad
vodom, i oseala je da iza nje vie ne lei poznati predeo kojim je nekada
doputovala iz Deve, nego neto strano, neto neprirodno i samo delimino
vidljivo smrtnom oku.
Je li provela tako minute ili sate? Bila je ukoena i utrnula, kao da je
dugo i daleko vukla na svojim leima i ramenima itav Avalon.
"Gotovo je." Glas Vilinske Kraljice bio je nesiguran. Izgledala je manja,
kao da je i ona iscrpljena noanjim radom. "Vae ostrvo lei izmeu sveta
ljudi i vilinskog. Ko god da sada potrai Avalon, nai e samo hriansko sveto
ostrvo, osim ako je upuen u drevnu magiju. Moe uputiti u aroliji nekoga iz
naroda movare, ako su dostojni toga, ali inae neka se prenosi samo vaim
posveenicima."
Kaileja klimnu glavom. Vlani vauzduh bio je sve i nov. Od sada e
obitavati u istoj zemlji, nee dugovati nita prinevima i imperatorima, i
vodie ih samo bogovi...

KAILEJA GOVORI

Od trenutka kada se oko nas sklopila vilinska magla, vreme Avalona

poelo je da tee drugaije nego u spoljanjem svetu. Od Beltana do Samena, i
od Samena do novog Beltana, godine su kruile, i od tog dana neposveena
noga nije stupila na Tor. Kad se osvrnem, to mi se ini tako skoro. Ali
Gavenova ker koju je Siana rodila sada je odrasla ena i poloila je zavet
Boginji. A Siana je Gospa od Avalona po svemu sem po tituli. Kako starim,
misli mi se sve vie okreu ka unutra. Devojke me brino neguju i pretvaraju
se da ne primeuju kada oslovim neku od njih imenom njene majke. Nemam
bolove, ali ostaje istina da su mi davni dogaaji esto jasniji nego ovi sadanji.
Kau da je Vrhovnim svetenicama dato da znaju kada im je as, i mislim da
neu jo dugo ostati u ovom telu.
Povremeno nam dolaze na obuku nove devojke; dovode ih ljudi iz
movare koji znaju aroliju, ili ih nalaze nae svetenice kada izlaze u svet.
Neke odlaze posle godinu ili dve, a neke ostaju i polau zavete svetenice. Ipak,
promene su ovde male u poreenju sa dogaajima izvan Doline. Tri godine
posle Gavenove smrti, u Britaniju je doao car Hadrijan lino i zaposlio vojsku
da gradi veliki zid preko severne zemlje. Ali hoe li to zadrati divlja plemena u
njihovim movarama i planinama zauvek? Pitam se. Zidovi su uvek onoliko
vrsti koliko i ljudi koji ih dre.
Naravno, to vai i za Avalon.
Po danu mislim na prolost, ali noas sam sanjala da vodim sveanost
punog meseca, na vrhu Tora. Pogledala sam u srebrnu iniju i videla sam u
njoj odraze budunosti. Videla sam cara po imenu Antonije kako marira na
sever od Hadrijanovog zida da sagradi jo jedan, u Albi. Ali Rimljani nisu mogli
da ga odre i samo nekoliko godina kasnije povukli su svoje snage, ispraznili
tvrave i odmarirali nazad. U budunosti kakvu sam videla u inji, vremena
mira smenjivala su se sa vremenima rata. Novi savez severnih plemena
pregazio je Zid, i drugi car, Severus, doao je u Britaniju da ih umiri i vratio se
u Eburakum da umre.
U mojim vizijama prolo je skoro dve stotine godina, i za sve to vreme
magle su uvale Avalon. U junoj Britaniji, Britanci i Rimljani postali su jedan
narod. Stigao je novi car, po imenu Dioklecijan, i krenuo da izlei imperiju od
poslednjih graanskih ratova. Izmeu sukoba sa Rimljanima viala sam svoje
svetenice, pokolenje za pokolenjem, kako oboavaju Boginju na Svetom Toru
ili odlaze da postanu ene prineva i odre malo stare mudrosti u spoljanjem
svetu. Uinilo mi se da poneka ima Gavenov lik, ili Eilaninu lepotu, ili da je
mala i tamnoputa kao Vilinska Kraljica.
Ali nisam videla sebe ponovo roenu u Avalonu. Prema druidskim
uenjima, poneko je toliko svet da kada ih smrt oslobodi tela on zauvek odlazi
izvan krugova sveta. Ne mislim da sam ja toliko blistava dua. Moda e
Boginja biti milostiva i dopustiti mom duhu da bdi nad mojom decom dok ne
bude potrebno da ponovo oivim u telu.
A kada se to desi, moda e Gaven i Siana takoe ponovo doi. Pitam se
hoemo li se prepoznati. Moda neemo, ali mislim da emo u te nove ivote
poneti makar seanje na nau nekadanju ljubav. Moda e sledei put na
Sianu biti red da bude uitelj, a na mene da uim. Ali Gaven e uvek biti Sveti
Kralj.
 Drugi deo: VRHOVNA SVETENICA

9.

Kia je padala od jutros, zapravo sipila je, uporno i dosadno, natapajui

ogrtae putnika i navlaei velove magle preko bregova. etvorica slobodnjaka
unajmljenih da prate Gospu od Avalona do Durnovarije jahali su pogrbljeni u
sedlima, a voda im je kapala sa velikih hrastovih mouga koje su nosili o
boku. ak i mlada svetenica i dvojica druida koji su je pratili navukli su
preko lica kapuljae upavih vunenih ogrtaa.
Dierna uzdahnu. elela je da i sama to uini, ali njena baka bezbroj puta
joj je govorila kako Vrhovna svetenica Avalona mora da daje primer, i zato je
jahala uspravljena u sedlu sve do sumraka. ak i kad bi poelela, Dierna nije
mogla da zaboravi disciplinu. Ponekad, pomislila je, to to moe da prati
svoje poreklo kroz sedam pokolenja, od kojih su veina bile svetenice, sve do
Gospe Siane, predstavlja nimalo potrebnu ast. Sada su izbili na vie tlo, i na
putu je bilo vie sveta. Bie u Durnovariji pre nego to padne no.
Konek, mlai od dvojice druida, pokaza joj rukom, i ona ugleda ljupku
liniju akvadukta kako se probija kroz drvee.
"Zaista je udo", sloi se ona, "pogotovo to narod Durnovarije sasvim
lepo moe da se snabdeva vodom iz gradskih bunara. Rimljanski velikai stiu
slavu podiui velianstvene graevine za svoje naseobine. Pretpostavljam da
su prinevi Durotriga eleli da ih oponaaju."
"Princ Eidin Minok vie je zainteresovan za odbranu", ree Leval, stariji
druid, zdepast i prosed, koji im je bio Iscelitelj i poao je sa njima da kupi bilje
koje na Avalonu nisu mogli da odgaje.
"Pa, to mu je i potrebno", dobaci jedan od slobodnjaka. "Gusari sa Kanala
svake godine nas sve ee napadaju."
"Za to bi trebalo da se pobrine mornarica", ree drugi. "Zato plaamo
Rimu porez svake godine?"
Mlada Erdufila potera svog konja blie Dierninom, kao da oekuje da e
gusarska banda iskoiti iza sledeeg drveta.
Kada su izbili na uzviicu, Dierna ugleda grad, postavljen na krenjaku
zaravan iznad reke. Ograda i jarak bili su isti kao to ih se seala, ali sada im
je bio dodat novi, kameni zid. Reka je nemo tekla ispod litice, oiviena crnim
blatom. Mora da je oseka, pomisli ona, kiljei kroz kiu prema tamnijem
zelenilu gde se nebo stapalo sa morem. Pozdravie ih galebovi, letei im iznad
glava. Druidi se ispravie, pa ak i konji, osetivi kraj putovanja, poee bre
da hodaju.
Dierna uzdahnu, tek sada priznavi samoj sebi da je strepela. Barem e
noas biti na toplom i bezbednom mestu, unutar zidova koje je podigao Eidin
Minok. Sada moe dozvoliti sebi da razmilja o devojci koja je bila razlog to su
se uputili kroz kiu.

"Telerti, da li me slua? Vrhovna svetenica e nam doi na veeru."

Glas Eidina Minoka tutnjao je kao daleka grmljavina.
Teleri zatrepta, s mukom odvajajui misli od sve blie budunosti u kojoj
su je svetenice ve vodile sa sobom u Avalon. Nalazila se u oevoj radnoj sobi
u Durnovariji, uvrui ivicu haljine kao nervozno dete.
"Da, oe", odvrati ona negovanim latinskim koji su sva prineva deca
morala da naue. "Gospa Dierna prela je veliki put da te vidi, keri. Da li si i
dalje reena da ide sa njom? Neu da ti nameem takvu odluku, ali kada je
jednom donese, vie nema predomiljanja."
"Da, oe", ponovi Teleri, a onda primeti da otac eli opirniji odgovor. "Da,
elim da idem."
Nikakvo udo to otac misli da je uplaena; stoji pred njim vezanog jezika
kao kuhinjska robinja. Princ je bio nean otac - veina devojaka njenih godina
ve je udata, a da ih niko nije pitao ta ili koga ele. No, svetenice se ne
udaju. Ako ele, uzimaju ljubavnika u svetim obredima i raaju decu, ali ne
zavise ni od jednog mukarca. Svetenice Avalona poseduju monu magiju.
Teleri nije utala od straha, nego od divlje radosti koja je izvirala u njoj od
same pomisli na sveto brdo.
Toliko je to elela - mogla bi da peva, vie, skakue po oevoj radnoj sobi
kao da je poludela, samo ako bi poela da mu govori kako se danas zaista
osea. Zato je drala oi oborene kao prava edna devojka i odgovarala
jednoslonim reima na oevo zabrinuto ispitivanje.
Stii e veeras! - pomisli ona kad ju je princ konano otpustio, pa je
mogla da se vrati u svoju sobu. Kua, graena u rimljanskom stilu, bila je
okrenuta ka unutranjem atrijumu, sa cveem u saksijama koje je blistalo od
kie. I ona je dosad tako ivela, pomislila je dok se oslanjala na jedan od
stubova u kolonadi: zatiena i negovana, ali zatvorena.
No, postojale su merdevine koje su vodile na krov. Otac ih je postavio
kako bi mogao da nadgleda izgradnju novog zida. Teleri prikupi suknju, pope
se, otvori podna vrata i okrete se ka vetru. Kia ju je bockala po obrazima;
kosa joj je ubrzo bila mokra, a voda joj je tekla niz vrat i natapala joj haljinu.
Nije se brinula. Oevi zidovi delovali su bledo na kii, ali nad njima su se videli
sivi, ustalasani bregovi.
"Uskoro u videti ta se nalazi iza vas", apnu ona. "A onda u biti
slobodna!" Gradska kua u kojoj je princ Durotriga boravio kada je bio u
plemenskom gradu bila je graena u rimskom stilu, a ukraavali su je lokalne
zanatlije, pokuavajui da svoju mitologiju predstave u rimljanskom stilu.
Nametena je bila sa nemarnim nepotovanjem stila i oseanjem za udobnost.
Kamene podne ploe pokrivali su debeli vuneni tepisi; preko lealjki stajali su
prostirai od lisijih koa. Dierna ih je eljno gledala, ali znala je da, ako
jednom uroni u tu mekou, vie nee moi da ustane.
Barem su prinevi robovi doneli toplu vodu za umivanje, i ona sa
olakanjem skide pantalone i tuniku u kojima je putovala i obue plavu
haljinu irokih rukava, odedu svetenica Avalona. Nije nosila nikakve ukrase,
ali odea joj je bila od fino tkane vune, obojene naroito bogatom plavom
bojom ija je proizvodnja jedna od tajni svetog ostrva.
Uzela je bronzano ogledalo i vratila jedan neposluni pramen u venac od
pletenica kojima je ukrotila svoju bujnu kosu, a onda prebaci preko glave veo,
nabravi jedan kraj preko grudi, a drugi ostavivi da visi preko lea. I odea i
frizura bili su joj strogi, ali meka vuna sama se oblikovala preko grudi i
kukova, a pod tamnoplavom bojom njena kosa, jo kovrdavija na vlanom
vazduhu, plamtela je kao vatra. Pogledala je Erdufilu, koja je jo pokuavala
da namesti svoj veo, i nasmeila se.
"Treba da poemo. Princ nee biti zadovoljan ako zbog nas bude morao
da kasni sa veerom..."
Mlaa svetenica uzdahnu. "Znam. Ali druge ene e nositi vezene tunike
i zlatne ogrlice, a ja se u ovoj odei oseam tako obino."
"Razumem te - kada sam prvi put pratila svoju baku na put izvan
Avalona, isto tako sam se oseala. Ona mi je rekla da im ne zavidim - njihovi
ukrasi samo znae da imaju mukarce koji im ugaaju. Ti si sama zaradila tu
svoju odeu. Kada ue meu njih, dri se ponosno, pa e se one oseati
preterano nakinurene i zavidee tebi."
Erdufila, sa uzanim licem i pepeljastom kosom, nikada nee biti lepa, ali
na Diernine rei se ispravila, i kada je Vrhovna svetenica pola ka vratima,
krenula je za njom lakim, lebdeim korakom koji je takoe bio tajna Avalona.
Gradska kua bila je prostrana, sa etiri krila oko dvorita. Princ i
njegovi gosti okupili su se u prostranoj odaji u krilu najudaljenijem od puta.
Jedan zid bio je oslikan prizorima venanja Mladog Boga sa Devicom Cvea na
narandastoj pozadini, a na podu se nalazio mozaik. No, na ostalim zidovima
bili su nameteni titovi i koplja, a stolica u kojoj je sedeo princ Eidin Minok
bila je prekrivena vuijom koom. Princ je bio srednjih godina, sa dosta sedih
vlasi u crnoj kosi i bradi. Nekadanji snani miii polako su mu se pretvarali
u salo, i tek bi povremeni sjaj u oku pokazivao mudrost koju je nasledio od
majke, koja je bila ker Avalona. Nijedna njegova sestra nije pokazala dar
vredan obuke, ali prema poruci od Eidina Minoka, njegova najmlaa ker,
mada prilino lepa, bila je 'toliko puna udnih elja i prohteva da bi sasvim
odgovarala Avalonu'.
Dierna se osvrte po odaji, prihvativi prinev pozdrav lakim, tano
odmerenim naklonom glave. I to ju je nauila baka. Gospa od Avalona je, u
svom domenu, po rangu ravna imperatoru. Ostali gosti - nekoliko matrona
odevenih u rimljanskom stilu, gojazan ovek u togi konjikog stalea i trojica
miiavih mladia, verovatno sinovi Eidina Minoka - gledali su je sa
meavinom potovanja i radoznalosti. Da li se devojka koju je dola da vidi jo
udeava ili je suvie stidljiva da bi dola u drutvo?
Jedna od ena vrlo je upadljivo izbegavala njen pogled. Kada je svetenica
primetila da ova oko vrata nosi srebrnu ribu na laniu, shvatila je da je to
svakako hrianka. Dierna je ula da ih ima mnogo u istonim delovima
imperije, ali iako je grupa monaha ivela na ostrvu Inis Vitrin, pandanu
Avalona koji je ostao u ovom svetu, u ostatku provincije bili su srazmerno
malobrojni. Izgledalo je da su se do te mere upustili u svae i rasprave da e
najverovatnije unititi sami sebe, bez ikakve pomoi imperatora.
"Vai zidovi brzo rastu, gospodaru", ree ovek u togi. "Otkako sam
poslednji put dolazio, ve su zahvatili polovinu oboda grada."
"Sledei put kad doete, bie zavreni", ponosno ree Eidin Minok. "Neka
oni morski vukovi arlauu negde drugde u potrazi za veerom, u zemljama
Durotriga nee dobiti nita."
"To je velianstven dar vaem narodu", nastavi ovek u togi, kao da ga
nije ni uo. Dierna se seti da su se jednom ve sreli - bio je to Gnej Klaudije
Polio, jedan od ovdanjih magistrata. "To je jedini dar koji nam Rimljani
dozvoljavaju da damo", promrmlja jedan od sinova. "Ne daju nam da
naoruamo narod, a trupe koje bi trebalo da nas tite alju preko Kanala, da
vode njihove ratove."
Njegov brat je ustro klimao glavom. "To je nepravedno, uzimaju nam
poreze, a ne daju nam nita. Pre dolaska Rimljana barem smo mogli sami da
se branimo!"
"Ako imperator Maksimijan nee da nam pomogne, treba da imamo svog
imperatora!" ree trei deak.
Nije govorio glasno, ali Polio se zagleda u njega sa prebacivanjem. "A koga
bi ti izabrao, petliu? Samog sebe?"
"Ma ne, ma ne", brzo se umea njegov otac, "ne govori on o izdaji. To je
samo krv njegovih predaka, koji su branili Durotrige jo pre nego to je Julije
Cezar doao preko Galije, to mu plamti u ilama. injenica je da, u vremenima
tekim po imperiju, ponekad izgleda da im je Britanija najmanje vana, ali i
dalje nam je bolje unutar nje nego da se gloimo izmeu sebe..."
"Trebalo bi da nas titi mornarica. ta Maksimijan i Konstantin rade sa
novcem koji im aljemo? Zaklinjali su se da e unititi gusare", mrmljao je
jedan od starijih ljudi, odmahujui glavom. "Zar nemaju admirala koji bi
mogao da povede flotu protiv obinih razbojnika?"
Dierna, koja je sa zanimanjem sluala, uvreeno se okrete kad ju je neko
povukao za rukav. Bila je to najbogatije odevena ena, Vitruvija, udata za
Polija.
"Gospo, kau mi da mnogo znate o travama i lekovima..." Glas joj se
spusti do apata kada je poela da opisuje nalete lupanja srca koji su je
uplaili. Dierna je, ispod kozmetike i nakita, prepoznala u eni istinsku
strepnju, pa je naterala sebe da slua.
"Jeste li primetili promene u mesenom pranju?" upita ona. Mukarci,
zadubljeni u razgovor o politici, nisu ni zapazili kad su se njih dve izdvojile.
"Jo sam plodna!" uzviknu Vitruvija, a ispod boje na obrazima probi se
pravo rumenilo.
"Za sada", blago ree Dierna, "ali vi sada prelazite iz vlasti Majke u vlast
Mudre. Proi e nekoliko godina dok se prelaz izvri u potpunosti. U
meuvremenu, svakako pripremite kapi majine duice. Uzmite nekoliko kapi
kad vas srce zabrine, i to e vam pomoi."
Iz susedne sobe dopirao je primamljiv miris peenja, i Dierna postade
svesna koliko je vremena prolo od doruka. Mislila je da e im se prineva
ker pridruiti za veerom, ali moda je Eidin Minok jedan od onih
staromodnih roditelja koji veruju da neudate devojke treba drati izdvojeno.
Na ulazu se pojavi rob i objavi da je veera spremna. Dok su prolazili
hodnikom, Dierna oseti neto, moda daak vazduha, kao da su negde dalje
niz hodnik otvorena spoljanja vrata, pa se okrete. U senci na drugom kraju
hodnika kretalo se neto bledo: primetila je ensku priliku, koja se pribliavala
brzim, lakim korakom, kao noena vetrom. Vrhovna svetenica zastade tako
naglo da Erdufila nalete na nju.
"ta se desilo?"
Dierna nije mogla da odgovori. Deo njenog uma prepoznao je u pridolici
vrlo mladu enu, tek izilu iz detinjstva, visoku i vitku kao alosna vrba, sa
bledom koom, crnom kosom i nagovetajem snanih kostiju Eidina Minoka u
obrisu ela i obraza. Ali zanemela je od sasvim drugog oseanja, koje bi mogla
da opie samo kao prepoznavanje.
Diernino srce lupalo je kao u sirote Vitruvije; zatreptala je i na trenutak
ugledala krhku devojku, sa sasvim svetlom kosom, odevenu kao svetenica, a
potom ponovo sitnu, sa kestenjastim prelivom u crnoj kosi i sa zlatnim
narukvicama nalik na zmije oko obe ruke.
Ko je ona? upita se Dierna, a potom, Ili ko je bila, i ko sam bila ja, kada
pozdravljam njen povratak sa toliko radosti? Za trneutak kao da je zaula ime
- Adsarta...
A onda se devojka nae pred njom i rairi crne oi kada ugleda plavu
odedu. Lako i ljuko se spustila na kolena, dohvatila kraj Dierninog vela i
poljubila ga. Vrhovna svetenica gledala je nanie u tu pognutu glavu,
nesposobna da se pokreene.
"Ah, evo je konano, moje drage keri!" zau iza sebe glas Eidina Minoka.
"Teleri, mila, ustani! ta e Gospa misliti o tebi?"
Znai, zove se Teleri... Ostala imena i lica nestadoe pred ivom
stvarnou devojke koju je gledala, i Dierna utvrdi da ponovo moe da die.
"Uinila si mi ast, keri moja", tiho ree ona, "ali ovo nije ni vreme ni
mesto da klei preda mnom."
"Znai, bie ga?" upita Teleri, prihvatajui Dierninu pruenu ruku i
ustajui. Na njenom licu divljenje je ve ustupalo mesto oduevljenom smehu.
"Da li to eli?" upita Dierna, jo je drei za ruku. Rei su joj navirale na
usne od neke moi suvie duboke da bi se nazvala navika. "Ponoviemo sve
ovo pred drugim svetenicama, ali pitam te i sada. Da li svojom slobodnom
voljom, bez prisiljavanja ili ubeivnja svog oca li bilo koga drugog, eli da se
pridrui svetom sestrinstvu koje obitava na Avalonu?"
Znala je da je Erdufila zapanjeno gleda, ali otkako je postala Vrhovna
svetenica teko da je uinila ita u ta bi bila ovoliko sigurna.
"Kunem se mesecom, zvezdama i zelenom zemljom", ustro odvrati Teleri.
"Onda, u ime dobrodolice kojom e te doekati moje sestre kada se
vratimo, pozdravljam te." Dierna obujmi Telerino lice dlanovima i poljubi je u
elo.

Teleri je te noi dugo leala budna. Kada je veera zavrena, Eidin Minok
je naglasio da su svetenice umorne od dugog puta, poeleo im je laku no i
poslao i ker u krevet. Teleri je znala da je bio u pravu, i da je i sama morala
da primeti njihov umor. Ponavljala je sebi da e imati vremena da razgovara sa
njima tokom puta za Avalon - imae pred sobom itav ivot da se narazgovara
sa svetenicama. Ali srce joj je uznemireno jealo to mora da ih ostavi. Teleri
je oekivala da e Gospa od Avalona ostaviti dubok utisak na nju. Svi su znali
za prie o vrhu Tora, skrivenom, kao i vilinska zemlja, u magli kroz koju mogu
da prou samo posveeni. Neki su mislili da je to legenda, jer kada bi
svetenice izlazile u svet obino su bivale preruene. No, u drevnim
kraljevskim porodicama znala se istina, jer mnoge njihove keri provodile su
godinu ili sve na svetom ostrvu, a ponekad, kada je to zahtevalo zdravlje
zemlje, jedna od svetenica bila bi poslata da sklopi Veliki Brak sa
poglavarom, kraj Beltanskih vatri. Ali nikako nije oekivala da e reagovati kao
da je Vrhovna svetenica neko koga je, veoma davno, veoma volela.
Sigurno me smatra za budalu! govorila je Teleri u sebi, opet se prevrui
u krevetu. Pretpostavljam da je tamo svi oboavaju. Gospa od Avlaona je u
svim priama bila zapanjujua linost, i to se pokazalo tano. Gospa Dierna
bila je kao svetionik pod pononim nebom. Kraj nje se Teleri oseala kao
senka. Moda je ona zaista duh nekoga ko je u nekom drugom ivotu ve
poznavao Diernu.
Na to ona poe da se smeje. Sad e jo uobraziti da je Boudika, ili rimski
imperator. Najverovatnije sam, pomisli ona, bila Diernina slukinja! I potom je,
smeei se, zaspala. Teleri bi najradije krenula ve narednog jutra, ali, kako
ree njen otac, bilo bi vrlo negostoljubivo otpraviti ljude sa Avalona bez ijednog
dana odmora, a pokazalo se da su i oni eleli da kupe neto na trnicama
Durnovarije. Teleri postade Diernina senka. Trenutak zapanjujue bliskosti
izmeu njih dve nije se ponovio, ali bilo joj je neobino lako da se sloi sa
starijom enom.
Teleri je tek postepeno shvatila da razlika u godinama izmeu njih dve
nije tako velika kao to je ona mislila. Njoj je bilo osamnaest, a Vrhovna
svetenica bila je samo deset godina starija. Razliku izmeu njih stvarali su
odgovornost i iskustvo. Erdufila joj je ispriala da je Diernino prvo dete, ker,
jo bila u materici kada je Dierna postala Vrhovna svetenica, sa dvadeset tri
godine; devojica je data na usvajanje pre nego to je napunila tri. Pri pomisli
na Dierninu decu Teleri se oseala kao da je i sama dete. I te noi zaspala je sa
pravim deijim nestrpljenjem, jedva ekajui polazak narednog jutra.
Izjahali su iz Durnovarije u vlano i kiovito svitanje, ostavljajui za
sobom grad jo utonuo u san. Vrhovna svetenica elela je da rano krenu, jer
e prvi deo putovanja biti dug. Slobodnjak koji im je otvorio kapiju jo je zevao
i trljao oi. Teleri se upitala hoe li on uopte zapamtiti putnike kojima je
otvorio. Umotane u tamne ogrtae, dve svetenice prole su kao senke, i ak i
mukarci koji su ih pratili kao da su primili deo njihove neprimetnosti.
Ona je bila potpuno budna; oduvek je volela da rano ustaje, a
nestreljenje ju je izvuklo iz postelje znatno pre nego to su poslali po nju. ak
je ni mrano nebo nije obeshrabrilo. vrsto je drala uzde svoje kobile i
oslukivala prve ptice koje su pozdravljale zoru.
Tek su poli nizbrdo ka reci kada je zaula ptiji zov koji joj nije bio
poznat. Bila je jesen, kada mnoge ptice prolaze letei na jug. Teleri se osvrte,
pitajui se je li to glas neke ptice koju dotad nije videla. Prialo se da su
movare oko Avalona raj za barske ptice. Tamo e svakako videti mnoge nove
vrste. Zov se ponovo zau, i njena kobila naulji ui. Teleri oseti drhtaj
nespokojstva i zbaci kapuljau da bolje vidi.
Pod vrbama se neto kretalo. Ona uspori kobilu i obrati se najbliem
slobodnjaku, koji se uspravi u sedlu, pripremi mougu i pogleda tamo gde mu
je pokazala. Istog asa zau se zviduk, vrbe zadrhtae, i put se ispuni
naoruanim ljudima.
"Pazi!" vrisnu mlai druid, koji je jahao na elu. Blesnu koplje; Teleri vide
promenu na njegovom licu, i njegov konj se prope, rui, dok je druid padao.
Njena kobila takoe pokua da se propne dok se Teleri trudila da je okrene;
shvatila da je Dierna nezatiena i nagonski je pola ka njoj.
Put je bio pun naoruanih ljudi. Vrhovi kopalja blistali su na jutarnjem
svetlu, i ona primeti i sjaj maa. Slobodnjaci su vitlali mougama, ali to je bilo
slabo oruje u poreenju sa otrim seivima. Jednog po jednog, povukoe ih
sa konja; vazduh je odjekivao od njihovih krikova. Telerina kobila prope se od
mirisa krvi. Jedno izoblieno lice iskezi se na nju i ona oseti uljevitu ruku
kako je stee za lanak. Ona zamahnu na oveka svojim jahaim biem i ovaj
pade.
Dierna je pustila uzde i podigla ruke, iscrtavjaui po vazduhu udne
simbole. Teleri oseti da joj u uima bruji kada Vrhovna svetenica poe da
peva; zbrka oko njih postepeno se smirivala. Utom se iza nje zau grleni uzvik.
Ona se okrete, ugleda teko koplje kako leti ka Dierni, i podbode kobilu da
pouri napred. Ali bila je predaleko. Erdufila, koja se nije usuivala da se
udalji od Dierne, grevito se izvi tako da postavi sopstveno telo izmeu koplja i
Vrhovne svetenice.
Teleri je videla strani vrh kako se zariva mladoj eni u grudi; ula je njen
vrisak dok je padala unazad, pravo Dierni u naruje. Njihovi preplaeni konji
se propee i one obe padoe. Teleri ponovo zamahnu biem; jedan ovek
opsova, i njena kobila stade kada ju je uhvatio za uzde. Kada je Teleri
pokuala da ih povue, ovaj joj uze uzde. Pipala je pod ogrtaem, traei mali
no, i uspela je da napadne prvog oveka koji je pruio ruke ka njoj, ali
sledeeg asa neko je zgrabi s lea i izvue je iz sedla.
Vrisnula je, jo se otimajui, ali udarac ju je oamutio. Kada je ponovo
mogla da misli, leala je u umi, vezanih ruku i nogu. Kroz drvee je videla
konje kako odlaze putem. Razbojnici koji su ih jahali navukli su ogrtae preko
glave. Pitala se hoe li straari na kapiji primetiti da su se jahai promenili.
No, dvojica koji su ostali da uvaju zarobljenike nisu morali da kriju plavu
kosu.
Gusari! mrano pomisli ona. Saksonci ili moda odmetnuti Frigijci iz
Belgike. Razgovori koji su joj za oevim stolom uvek bili dosadni, najednom
poprimie brutalno znaenje. Ona okrete lice u stranu, ubrzano trepui kako
bi savladala suze.
Kraj nje je leala Dierna. Teleri je u prvi mah pomislila da je Vrhovna
svetenica mrtva, a onda primeti da je vezana. Nema potrebe za vezivanjem
lea. No, Dierna je leala suvie mirno. Koa joj je bila bleda, i Teleri vide
veliku modricu na njenom elu. Ipak, na grlu joj se video puls, i iako polako,
grudi su joj se dizale i sputale.
Iza svetenice leala su tela, onako kako su ih bacili kad su ih sklonili sa
puta. Videla je mladog druida i slobodnjake, i srce joj zastade kad je ugledala i
Erdufilu. Rekla je u sebi da ne bi trebalo da se udi - onakvu ranu niko ne bi
mogao da preivi. Osim nje i Dierne, iz itave grupe preiveo je samo iscelitelj,
Leval.
Teleri apnu njegovo ime. Na trenutak je pomislila da je nije uo; onda on
ipak okrete glavu.
"Jesu li je udarili?" Ona pokaza glavom ka svetenici.
On odmahnu glavom. "Mislim da ju je konj ritnuo kad je pala, ali nisu mi
dali da je pregledam."
"Hoe li preiveti?" apnu Teleri jo tie.
Leval na trenutak zatvori oi. "Ako bogovi budu dobri. Kod udarca u
glavu moe samo da se eka. ak i da smo slobodni, ne bih niim mogao da joj
pomognem sem da je utoplim."
Teleri se strese. Nije padala kia, ali nebo je jo bilo sivo.
"Dokotrljaj se ovamo, a i ja u", tiho ree ona. "Moda e joj pomoi
toplota naih tela."
 "Trebalo je da se setim toga..." U njegovim oima pojavi se nagovetaj
svetlosti.
Paljivo, zastajui kad god bi neki straar pogledao prema njima, oni
poee da se migolje ka Dierni. Vreme je potom delovalo beskonano dugo, ali
zapravo su prola jedva dva sata dok nisu uli kako se vraa glavnina jahaa.
Teleri je znala da te zveri obino brzo napadaju i potom bee, odnosei koliko
god plena mogu, pre nego to njihove rtve sakupe dovoljno snage da im se
odupru.
Jedan ratnik podie Teleri na noge i opipa finu vunu njene haljine. Kada
je poeo da joj stee dojku, ona ga pljunu; on se nasmeja i pusti je, govorei
neto nerazumljivo. Druid iza njenih lea urno doviknu nekoliko rei na
istom grlenom jeziku.
"Rekao sam im da si bogata i da e im doneti veliki otkup. Nauio sam
poneto njihovog jezika da bih mogao da kupujem bilje", ree on Teleri.
Jedan gusar se nae nad Diernom, oito ne znajui kako da povee njene
bele ruke i grubu putniku odeu. Trenutak kasnije slegnuo je ramenima i
poeo da izvlai no.
"Ne!" vrisnu Teleri. "Ona je sacredos, opulenta. Svetenica! Veoma
bogata!" Mora da bar neko od njih razume latinski. Oajniki je pogledala
Levala.
"Gita! Rika!" ponovi on. Saksonac kao da nije verovao, ali je ipak vratio
no, podigao Diernino mlitavo telo i prebacio je preko ramena. Oni koji su
drali Teleri i Levala gurnue ih za njim, i uskoro su sve troje bili prebaeni
preko konjskih lea i vezani.
Kada su se konano zaustavili, Teleri je ve alila to nije u nesvesti, kao
svetenica. Pljakaki brodovi bili su usidreni u zaklonjenom zalivu, a na obali
su podigli privremeni logor. Grubi atori krili su najvredniji plen; ostalo je bilo
nagomilano oko vatri. Zarobljenike bacie kraj hrpe vrea sa itom i potom kao
da zaboravie na njih; razbojnici su se dali na podsticanje vatri i podelu otete
hrane, pogotovo vina.
"Ako budemo imali sree, zaboravie na nas", ree Leval kada se Teleri
poluglasno upitala hoe li i oni dobiti da jedu. "Barem do sutra, kada se
otrezne." On s mukom sede i poloi nadlanicu na Diernino elo. Svetenica je
zajeala dok su je skidali sa konja, ali, mada je moda bila neto blie svesti,
jo nije otvarala oi.
Padao je mrak. Logor kao da se malo smirio kad su svi posedali kraj
vatri. Meu plavokosim Saksoncima i Frigijcima bilo je poprilino crnih i
smeih glava, i odlomci primitivnog latinskog meali su se sa grlenim
glasovima germanskih jezika. Vojni dezerteri i odbegli robovi imali su mnogo
zajednikog sa varvarima. Izgleda da se za prijem u druinu traila samo
brutalnost i ruka dovoljno jaka za veslo i ma. Teleri poe voda na usta od
mirisa peene svinjetine; ona odvrati lice na drugu stranu i pokua da se moli.
Zapala je u nemiran dreme, kada je krckanje granica pod neijim
koracima tre i prepade. Ve je poela da se okree u tom pravcu kada je
udarac u rebra natera da poskoi, besno se okrenuvi. Gusar koji ju je utnuo
glasno se nasmeja. Nije bio nita istiji od ostalih, ali krznena jakna naikana
zlatom pokazivala je da im je to verovatno poglavica. On zgrabi Teleri za
ramena i okrete je ka sebi; kada je poela da se otima, jednom rukom ju je
grubo pritisnuo uz sebe, spreavajui je da pomeri vezane ruke. Drugom
rukom zgrabio ju je za kosu. Jo jednom se iskezio na nju, a onda pritisnu
usta na njena.
Kada se uspravio, neki gusari poee da se smeju, a ostali su se mrtili.
Teleri se borila za vazduh, naprosto ne verujui ta joj je upravo uinio. Onda
oseti njegovu uljevitu ruku kako joj se zavlai u izrez haljine, traei dojku, i
sada je shvatila ta on namerava.
"Molim vas..." nije mogla da se odmakne, ali barem je mogla da okrene
glavu, "ako mi naudite, neete dobiti otkup! Molim vas, recite mu da me
pusti!" Barem su neki razumeli njen latinski. Dvojica-trojica ustadoe, i jedan
ak naini i korak prema nasilniku. Nije rauzmela ta mu je rekao, ali oito je
u pitanju bio izazov, jer poglavica bez oklevanja izvue ma. Na trenutak se
niko nije micao. Teleri je gledala njegove plave oi kako polako prelaze sa
jednog na drugog, sve dok svi ne oborie pogled, i kada poglavica poe da se
smeje, znala je da joj je sudbina zapeaena. Otimala se i ritala dok ju je
podizao, ali on ju je samo vre stegao. Dok ju je nosio prema hrpi koa sa
druge strane vatre, ula je ostale kako se smeju.

Dierna je dugo lutala svetom magle i senki. Pitala se jesu li to movare

oko Avalona - uvek je mogla da se nae na granici izmeu zatiene oblasti
oko Svetog Tora i spoljanjeg sveta. Dok je jo razmiljala, prizor postade
jasniji. Nalazila se na jednom od mnogobrojnih ostrvaca na kome je nekoliko
vrba raslo na breuljku usred trske. Na blatnjavom tlu lealo je nekoliko pera;
klimnula je glavom, jer gnezdo divlje patke mora da je tu negde. Sada je videla
i svoja malena, bosa stopala i suknju natopljenu vodom. Ali trebalo je da se
seti jo neega. Sa strepnjom se osvrtala oko sebe.

"Di'na... ekaj me!"

Glas je dopirao iza nje. Brzo se okrenula, setivi se da je zabranila mlaoj
sestri da je prati kada ide da sakuplja ptiija jaja; mala je oito nije posluala.
"Beka! Dolazim - ne mii se!" Dierna je, sa jedanaest godina, dovoljno
poznavala movaru da je mogla sama da se kree kroz nju. Traila je svea jaja
za jednu od svetenica, koja se razbolela. Beki je bilo samo est, bila je
premalena da bi skakala sa busena na busen; Dierna nije htela da je dete
usporava. No, otkako im je prole godina umrla majka, devojica je pratila
Diernu kao senka. Kako li je uspela da sama stigne ovako daleko?
Dierna je gacala kroz tamnu vodu, osvrui se. U daljini se zau patka,
ali ovde se nita nije micalo.
"Beka, gde si? Pljuskaj po vodi, pa u pratiti zvuk!" uzviknu ona. A kada
odvede sestru na sigurno mesto, pomisli ona, ispraie joj tur to je nije
posuala. To nije poteno! Zar ne moe da ima makar nekoliko sati samo za
sebe, bez deteta na koje mora da pazi? Sa druge strane sledeeg brdaca ula
je pljuskanje i ukoila se, oslukujui, dok ga nije ponovo ula. Pokuala je da
pouri, pogreno procenila korak i jeknula kad joj je jedna noga potonula u
duboko blato i nastavila da tone. Divlje je zamahala rukama, doepala se
vrbove grane, stegla je, oduprla se nogom koja je ostala na vrstom tlu i polako
pomerala drugu napred i nazad dok se nije iupala iz blata.
Sada je bila mokra do pojasa. Drhtei, poela je da opet doziva sestru. Iza
drvea ponovo je doprlo pljuskanje.
 "Di'na, ne mogu da se maknem", zau se glas. "Pomozi mi!"
Dierna je mislila da se dosad plaila, ali sada joj uas potee kroz ile kao
led. Grabila je trsku, ne marei to joj see dlanove, i odmicala napred,
spoticala se preko korenja drvea, dozivala i probijala se kroz visoku travu. Na
tom mestu magla je bila gusta, i nita nije videla. Ali ula je Bekino jecanje;
ponovo je pola, pratei zvuk. Put joj je prepreila pala vrba. Dierna se
provue kroz granje, kliui se po truloj kori.
"Beka!" vikala je. "Gde si? Javi se!"
"U pomo!" ponovo se zau uzvik. Dierna je oseala da joj po sklopljenim
kapcima poigrava svetlost vatre, i zajea. Bila je u movari - otkuda tamo
vatra? Ali nije ni vano; sestra joj je u opasnosti, i mora to pre do nje. Ona s
mukom udahnu vazduh. Nije mogla da se kree! Je li i ona pala u blato?
Trzala se, trudei se da se seti sopstvenog tela, i oseti nalet bola kada joj se
seanje vratilo. Neko se smejao...
Dierna se ukoi. A onda njena sestra vrisnu.
Dierna sede, vrtelo joj se u glavi, i kada je pokuala da se smiri oseti da
su joj ruke vezane i opet pade. kiljei kroz trepavice ugledala je vatru,
iskeena lica i belo telo ene koja se otimala od mukarca u krznenom
ogrtau. Ovaj je spustio pantalone; miii na ruiastoj zadnjici grili su mu se
dok je pokuavao da pribije devojku na tlo. Svetenica je piljila u prizor. Nije
znala gde se nalazi, ali bilo joj je jasno ta se deava, i u tom trenutku sestra
je ponovo pozva u pomo. Zastenjavi od besa, ona prekide konopce i sede.
Razbojnici je nisu ni primetili. Gledali su borbu, kladei se koliko e
potrajati. Dierna duboko udahnu, ne traei mir ve kontrolu koja e joj
omoguiti da usmeri bes.
"Briga", apnu ona, "Velika Majko, daj mi svoju magiju da spasem ovo
dete!" ta da upotrebi? U blizini nije bilo oruja, ak i kad bi mogla da se bori
protiv tolikih neprijatelja, ali postojala je vatra. Jo jedan uzdah, i ona usmeri
volju u razigrani plamen. Vrelina joj opri duu, ali posle ledene vode u
seanju, to joj je prijalo. Ona prigrli bol, postade deo njega, podiui se sve dok
nije stajala, u punoj visini, usred vatre.
Za one koji su gledali, izgledalo je kao da je neki nevidljivi vetar razgoreo
vatru, i plamen je suknuo uvis sve dok svi nisu ugledali enu stvorenu od
vatre. Ona je na trenutak lebdela, sa iskrama koje su joj vrcale iz kose; potom
se pokrete. Sada su svi bili na nogama. Neki poee da se povlae, prepliui
prste u znaku koji rasteruje zlo. Jedan ovek baci bode; ovaj prolete kroz
plamenu priliku i zazveketa na tlu.
Samo mukarac koji je pokuavao da siluje Teleri nije nita primetio.
Sada je uspeo da uhvati devojku za noge i upravo joj je svlaio pantalone.
"eli plamen ljubavi? Primi moj zagrljaj i plani!" uzviknu boginja.
Plamene ruke se pruie; poglavica dreknu i odskoi od devojke. Kada je video
ta ga je opeklo, on ponovo dreknu i baci se u stranu. Vatra je lebdela nad
njim dok se spoticao o sopstvene sputene pantalone, pokuavjaui da
umakne. No, kad se dovoljno odmakao od svoje rtve, plamen se obrui na
njega, prikovavi ga za tlo isto kao to je on maloas prikovao devojku.
Sledeeg asa njegova jakna poe da se dimi, a kosu mu zahvati plamen. Tada
je poeo da vriti iz sveg glasa, ali njegovi krici bili su jo beskorisniji od
njenih, jer njegovi ljudi su beali lomei granje, spotiui se preko stvari i jedni
preko drugih, samo da bi to pre pobegli.
 Vatri je bilo svejedno. Dok god se micao, nastavljala je da gori, i tek kad
su prestali i poslednji trzaji plamen suknu navie i nestade u oblaku iskri.

"Dierna..." Svetenica jeknu i pade nazad u svoje telo. Oseala je kako je

odvezane ruke peku od povratka krvotoka, i ugrize se za usnu da savlada bol.
Leval je sekao konopce oko njenih nogu; sledeeg asa i oni spadoe, i ona se
strese kada oseti peckanje u stopalima.
"Dierna - pogledaj me!" Pred oima joj se pojavi jo jedno lice, bledo,
uokvireno zamrenom crnom kosom.
"Beka, iva si..." apnu ona, a onda zatrepta, jer ovo je bila odrasla ena,
sa pocepanom haljinom koja je visila sa jednog ramena, oiju jo tamnih od
seanja na uas, obraza mokrih od suza.
"Ja sam Teleri, Gospo - zar me se ne sea?"
Diernin pogled odluta do vatre i do spaljene stvari iza nje, a onda se vrati
na Telerino lice.
"Sada se seam. Uinilo mi se da si moja sestra..." Ona se strese, ponovo
ugledavi talasie na povrini tamne vode, i neto belo ispod njih. Dierna je
skoila u jezerce, uspela je da uhvati tkaninu, a potom i sestrinu ruku. Dah
joj se i sada ubrza kad se setila kako je vukla, ronila, izranjala, kako se
doepala neke klade i odgurala je do obale; sa tim osloncem mogla je jo
jednom da povue.
"Pala je u ivi pesak. ula sam je kako vriti, ali kada sam stigla donde
ve je bila potonula, a ja nisam bila dovoljno snana da je izvuem."
Dierna zatvori oi. Iako je znala da nema nikakve nade, ostala je tako,
drei jednom rukom kladu, a drugom Beku, sve dok nije stigla potraga sa
bakljama da joj pomogne.
"Gospo moja, nemoj plakati!" Teleri se nae nad nju. "Stigla si na vreme
da spase mene!"
"Da, i sada ti mora da bude moja sestra." Dierna je pogleda i uspe da
se nasmei. Pruila je ruke, i Teleri prie da je zagrli. To je, nekako, bilo ba
kako treba. Ovu u uvati, pomisli ona. Neu da je ponovo izgubim!
"Gospo, hoe li moi da jae? Moramo da se sklonimo pre nego to se
ove ivotinje vrate!" ree Leval. "Potraite hranu i meine sa vodom. Ja u
osedlati tri konja, a ostale u osloboditi."
"ivotinje..." ponovi Dierna dok joj je Teleri pomagala da ustane. "Nisu
nijedna ivotinja ne nanosi zlo sopstvenoj vrsti. Ovo zlo pripada samo
ljudima." Glava ju je bolela, ali odavno je znala kako da prigui telesne
potrebe. "Pomozite mi da se popnem na konja, i ostau na njemu", ree ona.
"Ali ta emo sa tobom, malena? Koliko ti je naudio?"
Teleri baci pogled na zgrenu hrpu sprenog mesa koja je nekada bila
ovek i proguta knedlu. "Imam modrice", apnu ona, "ali jo sam devica."
Telesno, pomisli Dierna, ali taj demon joj je silovao duu. Drei se za
Telerino rame, ona se ispravi i isprui ruku.
"Ovaj ovde nee vie silovati nijednu enu, ali on je samo jedan od
mnogih. Neka ih sve spri Gospina vatra! Proklinjem ih vatrom i vodom,
vetrovima nebeskim i svetom zemljom na kojoj stojimo. Neka se more podigne
na njih i neka im nijedna luka ne prui utoite. Ko to su iveli od maa,
neka nau neprijatelja od ijeg maa e umreti!" Dierna je oseala kako mo
tee iz nje dok se kletva udaljavala. Sa sigurnou koja ponekad ide uz
magiju, znala je da su se ove rei ule u Drugom svetu, i mada moda nikada
nee saznati ta se desilo sa razbojnicima, njihova sudbina bila je zapeaena.
Ako Boginja bude milostiva, moda e jednog dana sresti junaka koji ih je
kaznio i moi e da mu stegne ruku. Zanjihala se, i Teleri pohita da je pridri.
"Hodi, Gospo", ree Leval. "Pomoi u ti da uzjae, pa da krenemo."
Dierna klimnu glavom. "Idemo kui, u Avalon..."

10.

Teleri izvue novu pregrt vune iz kotarice i dodade je onome to je ostalo

na preslici koju je drala u levoj ruci. Desnom uze nit koja je izlazila iz nje,
podeavajui zategnutost; od brzog okreta vreteno poe da se okree, i njeni
prsti nastavie da izvlae preu. Sve jae sunce ranog prolea grejalo joj je
lea i ramena. Ovaj ugao jabuara bio je u zavetrini, i zato je zimi bio omiljeno
mesto za sedenje, ali sada je bio jo lepi, jer je sunce poelo da doziva prve
cvetove iz pupoljaka.
"Tvoja prea je tako ravnomerna", uzdahnu mala Lina, gledajui svoju
vornovatu nit, pa Telerinu glatku.
"Pa, imam za sobom mnogo vebe", ree Teleri, smeei joj se, "mada
nikada ne bih pomislila da e mi ta vetina biti potrebna i ovde. Ali
pretpostavljam da, poto i prinevima i svetenicama treba odea, neko mora
da prede za nju kao i mi sada. ene u sali mog oca umele su da razgovaraju
samo o mukarcima i bebama. Ono o emu mi razgovaramo dok predemo
barem ima vie smisla." Ona pogleda staru Sigfolu, koja im je upravo priala
kako je na Avalonu osnovana Kua Svetenica.
Lina je sumnjiavo pogleda. "Ali i svetenice imaju bebe. Sama Dierna ih
je rodila tri. Strano su slatke. Ba bih volela da imam jednu."
"Ja ne bih", odvrati Teleri. "Tamo gde sam ja odrasla ene umeju samo to
da rade. Moda je prirodno da se sanja o onome to nema."
"Ovde barem same odluujemo", ree neka druga devojka. "Kada su nae
svetenice, nekada davno, ivele u umskoj Kui, bilo im je zabranjeno da leu
sa mukarcima. Drago mi je to se taj obiaj promenio!" veselo ree ona, i sve
se nasmejae.
"Svetenice Avalona mogu da raaju decu, ali ne moraju. Nae bebe
dolaze voljom Boginje i naom voljom, a ne da bismo ugodile nekom
mukarcu!"
Onda ih ja neu raati, pomisli Teleri, uzevi novu pregrt vune.
Milou Boginje i Dierninom magijom, ona je jo bila devica i elela je da
tako i ostane. U svakom sluaju, poloila je zavet ednosti dok ne zavri
obuku i poloi poslednje zavete. Nekada je bila najmlaa u oevoj kui, a sada
je postala najstarija u Kui Devojaka na Avalonu. ak i kraljevske keri koje
dolaze ovamo da naue poneto pre braka obino stiu mlae nego to je ona.
Pitala se hoe li se ostale devojke podsmevati njenom neznanju - toliko
vremena je protraila, a toliko toga moe da se naui! Sreom, posle putovanja
sa Diernom, deo ari Vrhovne svetenice kao da je preao i na nju, i svi su se
ponaali kao da im je starija sestra. No, ona svakako nee jo dugo ostati sa
devojkama. Ve dve godine je bila ovde. Na leto e poloiti zavete i postae
najmlaa svetenica.
Jedino je alila to retko via Diernu. im su se vratili, doekale su je
obaveze i velianstvenost Vrhovne svetenice Avalona. Teleri je govorila sebi da
bi trebalo da je zahvalna i to je putovala u drutvu Gospe. Druge devojke su
joj zavidele to su putovale zajedno; nisu znale da se Teleri ak i sada, posle
toliko meseci, budi jecajui iz snova u kojima je napada saksonski poglavica.
Vreteno je postajalo teko od ispredene vune. Teleri ga spusti i osloni na
pljosnat kamen, pa produi nit izmeu preslice i vretena. Morae da premota
vunu u povesmo im isprede ovu pregrt do kraja.
Stara Sigfola, koja je uprkos ukoenim zglobovima mogla da nadmai u
predenju bilo koju devojku, izvlaila je finu nit od lana. Vuna koju su upredale
bila je od njihovih ovaca, ali lan je bio dobijen ili na poklon ili trgovinom. Deo
je, pomisli Teleri, moda poticao i iz skladita njenog oca, i bio je deo poklona
koje je poslao po njenom dolasku.
"Predemo vunu radi toplote i teki lan za odeu", ree Sigfola. "Ali ta
emo raditi sa ovakvom preom?" Vreteno se okretalo, a prea, tako tanka da
je bila gotovo nevidljiva, ponovo se produila.
"Utkaemo je u velove za svetenice, zato to je najsavrenija?" upita
Lina.
"Tako je, ali ne zato to je bolja - nego samo zato to je tkanina od nje
vrlo tanka. To ne znai da vae niti ne treba da budu to ravnomernije i tanje",
strogo dodade starica.
"Jabukovo drvo nije vie sveto nego hrast, i ito nije svetije od rai. Svako
ima svoju svrhu. Neke od vas e postati svetenice, a neke e se vratiti kui da
se udaju. U oima Boginje, svi putevi su jednako asni. Morate se truditi da
to bolje radite ono to vam odredi Boginja. ak i ako predete samo kudelju za
vezivanje snoplja, i dalje treba da je upredete to bolje umete. Da li razumete?"
Desetak parova oiju brzo obori pogled. "Mislite da smo vas doveli ovde
da predete samo da biste imale posla?" Sigfola odmahnu glavom. "Mogli bismo
da kupujemo odeu, kao to kupujemo druge stvari. Ali postoji posebna odlika
odee nainjene u Avalonu. Predenje je mona magija, zar niste znale? Kada
pri radu govorimo o svetim stvarima, u nit ne ulazi samo vuna ili lan.
Pogledajte svoju preu - vidite kako se niti prepliu. Svaka posebno bila bi
samo pramen na vetru, ali zajedno su snane. Jo su snanije ako pri
predenju pevate, ili ako u svaku nit proapuete aroliju."
"Kakvu aroliju, o Mudra, pevate u lan koji e biti veo Gospe od
Avlaona?" upita Teleri.
"U ovu nit upredeno je sve o emu smo govorile", uzvrati Sigfola. "Ciklusi
i godinja doba, okretanje i vraanje vretena. Druge stvari bie dodate tokom
tkanja - prolost i sadanjost, svet izvan magle i ovo sveto tlo, jer osnova i
potka prepliu se i daju tkanju novu gustinu."
"A bojenje?" upita Lina.
Sigfola se osmehnu. "To je ljubav Boginje, koja prodire i boji sve to mi
inimo..."
"Neka bi nas uvala ovde u bezbednosti", apnu Lina.
"Tako je", re starica. "Veim delom moga ivota Britanija je bila u miru
unutar ujedinjene imperije. A mi smo napredovali."
"Trnice su pune, ali ljudi nemaju dovoljno novaca da kupuju", usprotivi
se Teleri. "Moda vi to ne vidite, jer ivite ovde izdvojeni, ali ja sam provela
mnogo godina sluajui one koji su dolazili da mole mog oca, pa znam ta se
deava. Roba koju uvozimo iz drugih delova carstva sve je skuplja, i narod
zahteva vee nadnice kako bi mogli da ih kupuju, i onda i sami moramo da
diemo cene svojoj robi."
"Moj otac kae da je za sve to kriv Postumije, koji je pokuao da otcepi
zapadni deo imperije", ree Adven, koja e poloiti zavete zajedno sa Teleri.
"Ali, Postumije je poraen", pobuni se Lina.
"Moda, ali ponovno ujedinjenje carstva izgleda da nije mnogo pomoglo.
Cene i dalje rastu, a nai mladii odlaze da se bore na drugom kraju sveta,
dok niko ne dolazi da brani nae obale!" ustro je govorila Teleri.
"To je istina", potvrdie ostale. "Gusari postaju sve drskiji."
Sigfola dodade novu pregrt lana i ponovo pokrete vreteno. "Svet se
okree kao ovo vreteno... Jedino je sigurno da e posle zla uslediti dobro, a
posle dobra zlo. Da nema promena, nita ne bi raslo. Kada se ponavljaju stari
sistemi, to je uvek na novi nain - lice Gospe se menja, ali Njena mo traje;
Kralj koji daje ivot zemlji raa se ponovo da bi ponovo rtovao ivot. Ponekad
se i ja uplaim, ali videla sam toliko zima da sam sigurna da e prolee uvek
doi..." Ona podie lice ka sucu, i Teleri vide da je ispunjeno svetlou.
Kada je preklinjala oca da je pusti u Avalon, svakako nije ni pomiljala
da e se eljeni ivot slobode svesti na predenje sa drugim enama. Hou li
uvek eznuti za sreom koja je izvan mog domaaja? upita se ona. Ili u
vremenom nauiti da zadovoljno ivim unutar magle koja nas okruuje?

Kako je prolee odmicalo, postajlao je sve toplije. Trava je nicala, gusta i

zelena, na podvodnim livadama kako su se movare suile. U svetu izvan
Avalona suili su se i putevi, i trgovci i putnici poee da se kreu kroz zemlju,
natovareni robom i vestima. Ovog prolea kao da je bilo vie vesti, jer lepo
vreme oznaavalo je i poetak sezone plovidbe, a zajedno sa trgovakim
brodovima na more su izlazili i gusari koji su ih vrebali.
Iako Dierna nije odlazila sa Avalona, vesti su dopirale do nje. Stizale su
poruke od ena koje su uile na svetom ostrvu, ili od onih kojima je ostrvo u
neemu pomoglo, od lutajuih druida, od mree posmatraa u itavoj Britaniji.
Njeni glasnici nisu bili brzi kao rimljanski, ali bili su raznovrsniji, i zakljuci
do kojih je dolazila bili su bitno razliiti.
Kako je mesec rastao pred dugodnevicu, Vrhovna svetenica se povlaila
u izdvojenost na ostrvu Briga, kako bi meditirala. Tri dana je ostala tamo, ne
jedui nita, pijui samo vodu donetu sa Svetog kladenca. Sve podatke koje je
sakupila mora da razmotri i razume, i onda e je, moda, Gospa nauiti ta
treba da se ini.
Prvi dan uvek je bio najtei. Stalno je hvatala sebe kako se brine za sve
poslove, i sve ljude koje je ostavila za sobom. Stara Sigfola znala je bolje od nje
da upravlja poslovima na Avalonu, a Ildeg, jedva neto starija od nje, svakako
e umeti da odri red meu mladicama u Kui Devojaka. Dierna ih je mnogo
puta ostavljala da je zamenjuju, kada bi putovala izvan Avalona.
Svetenice su razumele zato to ini, ali deca? Kako da im objasni zato
ne smeju ni pokuati da je vide, iako znaju da nije daleko od njih? Videla je
pred sobom njihova lica: svoju prvu ker, vitku i tamnoputu, takvu su decu
zvali vilinskom, i ivahne, crvenokose bliznakinje. eznula je da oseti njihovu
teinu u naruju. Ponavljala je sebi da su njene keri roene, kao i ona, da
slue Avalonu, i da nije suvie rano da naue kakva je tome cena. Prva ker,
koju je zaeo jedan druid tokom obreda, ve je otila od nje, usvojila ju je
porodica poreklom sa Avalona, koja je izgradila sebi dom od rasutih ostataka
starog druidskog svetilita na ostrvu Mona. Bliznakinje, deca poglavice koji ju
je pozvao da mu pomogne da vrate plodnost njivama, uskoro e poi slinim
putem. Srce ju je bolelo zbog njih, ali barem e imati jedna drugu.
Dierna odmahnu glavom, svesna da su takve misli samo besmisleno
izvrdavanje kojim se njen um uvek sluio da izbegava pravi zadatak. Nije
vredelo potiskivati ih - svaka misao mora izbiti na povrinu, a potom neka ode
svojim putem. Ona ponovo uperi pogled u svetlucanje uljane svetiljke.
Kada se sledeeg jutra probudila, malena ena iz movare koja ju je
sluila ostavila je kotaricu sa nekoliko monih peuraka koje je njen narod
nalazio u movari. Dierna se nasmei. Poto ih je dobro oistila, ona isecka
gljive i ubaci ih u mali bakra sa raznim biljem koji je donela sa sobom.
Nagnula se nad bakra i poela da peva i mea ga. I sam postupak pripreme
predstavljao je aroliju, i ak i pre nego to je popila tenost, od kisele pene
koja se kovitlala sa tamne povrine, ula su ve poela da joj se menjaju.
Presula je sadraj bakraa u srebrni pehar i izila s njim napolje.
Koliba u kojoj je bdela bila je okruena trnovom ivicom. Mesec je ve za
etvrtinu iziao iznad istonog horizonta, sa blistavim ovalnim obrisom,
svetlim kao koljka, i ptice su se podizale i obruavale na zlatastom nebu.
Dierna podie pehar kao da nazdravlja.
"Tebi, Gospo ivota i Smrti, nudim ovaj pehar, ali ponuda sam ja sama.
Ako je potrebna moja smrt, u Tvojim sam rukama, ali ako je volja Tvoja,
podari mi blagoslov - viziju onoga to jeste i to mora biti, i mudrost da je
razumem..."
Uvek je oseala izvesnu nesigurnost, jer je razlika u koliini izmeu
delotvornog i smrtnosnog napitka bila mala i zavisna od stanja peuraka,
zdravlja onoga ko pije i, kao to su je uili, od volje bogova. Uz sasvim malo
oklevanje, ona prinese pehar usnama i ispi ga, krivei lice od gorine, a potom
spusti na tlo praznu posudu. Zatim se vre umota u svoj ogrta od blede,
nebojene vune i lee na dugaak, sivi kameni oltar. Dierna polako uzdahu i
izdahnu, brojei i oputajui ud po ud sve dok nije osetila da se stapa sa
hladnim kamenom. Nad njom je nebeski krug bledeo, od blistavo ljubiastog
do veernje sivog. Pogledala je uvis i spazila, izmeu dva treptaja oka,
treperenje prve zvezde.
U sledeem asu preko neba kao da pree talas svetlosti. Njoj zastade
dah; potom je naterala sebe da die dalje, jer provela je godine u obuci upravo
zato da ne bi nagonski pobegla ili pokuala da se bori. Videla je jednu mladu
svetenicu koja je poludela jer nije imala snagu volje da se prepusti kovitlanju
ula koje potresa telo dok se kroz njega iri duh iz peuraka, a da pri tome
sauva kontrolu due.
Sada je svetlost zvezda pulsirala u duginim bojama. Osetila je trenutak
vrtoglavice kad nebesa kao da su se okrenula na nalije, a onda je jo jednom
udahnula i usmerila svest ka unutra, ka taki svetlosti u sreditu sopstvene
lobanje. Vaseljena se spiralno okretala oko nje u vrtlozima raznobojne
svetlosti, ali 'ja' koje je to posmatralo nastavilo je da mirno pulsira u njoj.
udovini oblici nadvijali su se nad njom iz senki, ali ona ih je oterala kao to
je maloas oterala nepozvane misli.
Potom kovitlac poe da usporava, a vid joj se izotravao sve dok ponovo
nije bila svesna sebe kako lei na kamenu, zurei u nono nebo. Gledala je
nebesa sa suzdranom panjom, kakvu niko ne moe odrati u normalnom
stanju svesti.
Meseina na istonom nebu bila je sve jasnija, ali Dierna je gledala pravo
uvis, u zvezdani bezdan kroz koji bi mogla da pada, navie, zauvek. No, nije
bila tu radi svog zadovoljstva. Uz unutranji uzdah, ona poe da prati velika
sazvea ocrtana na nebu. Smrtni vid moe da razabere samo zvezde, rasute
naizgled zbrkano po itavom nebu. No, Diernin duh je, u transu, video i
utvarne oblike koji su sazveima dali imena. Visoko nad njom, Veliki Medved
se okretao oko pola. Kako no bude odmicala, Medved e kruiti ka zapadu, pa
e se ponovo spustiti ka horizontu. Medved je bio nebeska paralela ostrvima u
Dolini Avalona, a posmatrajui ostale zvezde sa kojima on deli nebo, Dierna e
saznati kakve moi vladaju budunou koja sada nastupa.
Pogled joj skrete ka jugu, ka sazveu nazvanom Orao - je li to, moda,
orao Rima?
Blistao je, ali ni blizu toliko kao Zmaj koji je vijugao posred neba. Blizu
njega sedela je Devica, u nedirnutoj velianstvenosti. Dierna okrete glavu,
traei jasni sjaj lutajuih zvezda, i blizu severne ivice zapadnog horizonta
ugleda vodnjikavi sjaj Gospe Ljubavi, sa crvenkastim sjajem planete boga rata
u neposrednoj blizini.
Preko nebesa prelete novi talas boje; Dierni zastade dah i ona natera sebe
da die dalje, znajui da je bilje vodi do nivoa na kome su slike i znaenje
jedno isto. Sjaj je plamteo iz te dve svetlosti, sve dok nije ugledala boga kako
progoni i boginju kako zrai predajom koja je takoe bila i pobeda.
Klju je u ljubavi, pomisli ona; ljubav e biti magija koja vezuje ratnika za
na cilj... Prela je pogledom ka jugu i nala planetu nebeskog kralja. Ali vlast
poiva na jugu... Ona zamirka, i pred njom se pojavie slike mermernih
stubova, pozlaenih vrhova, kolona i ljudi - vie ljudi nego to je ikada videla
okupljeno na jednom mestu. Je li to Rim? Vidno polje joj se irilo; videla je
zlatne orlove kako predvode legije ka belom hramu gde je sitna prilika,
ogrnuta purpurom, ekala da ih pozdravi.
Sve je to bilo velianstveno, ali tue. Kako takav narod moe da brine
brige jedne Britanije, daleko na ivici imperije?
Neka Orao brine svoje brige! Zmaj je taj koga moramo prizvati da uva
svoj narod, kao to je bilo i ranije... Jo nije ni zavrila misao, a zvezdani Zmaj
postade zmija u duginim bojama koja se razmotavala na sever, preko neba.
Taj blistavi prizor bio je prelep, i Dierna oseti kako je, uprkos disciplini,
zahvata vrtlog vizija; nije mogla da ih zaustavi, niti kontrolie. Boje postae
oblaci koji hitaju preko olujom zahvaenog mora. Vetar je urlao, toliko da je
sluh postao teak koliko i vid. Tokovi sile koji su vodili njen duh dok je
putovala zemljom nestadoe u ovoj zbrci energije; bila joj je potrebna sva
snaga da nadvlada uas od dubine, da natera sebe da se vie ne bori protiv
oluje, nego da potrai ritmove unutar svoje disonantne harmonije. Na povrini
mora ljuljali su se brodovi, jo ranjiviji pod gnevom elemenata, jer bili su
nainjeni od drvenih dasaka i kudeljnih konopaca, a na njima su se nalazila
bia od krvi i mesa. Njen duh hitao je na naletu vetra ka najveem brodu, na
kome su se videli ljudi kako upiru u vesla. Bili su do te mere zahvaeni olujom
da nisu znali gde da trae obalu i zaklon. Meu njima je samo jedan ovek
mirno stajao, rairenih nogu, njiui se na palubi koja se propinjala i padala.
Bio je srednje visine, okrugle glave i irokih grudi, sa plavom kosom sada
zalepljenom za glavu zbog kie. No, kao i ostali, i on je sa strepnjm gledao
talase.
Dierna natera svoj duh da se uspravi i rairi ula po oluji. Videla je penu
oko morskih litica, tamo gde su se talasi razbijali na nazubljeno kamenje. Ali
iza njih bila je mirna voda. Kroz kinu zavesu ugledala je bledu krivinu obale i
svetlucanje svetiljki du ivice vode.
U prvi mah pokrenuta samo saaljenjem, ona ponovo potrai
zapovednika. No, kako se primicala blie, oseala je snagu u njemu i duh koji
nikada nee pokleknuti. Je li on voa za kakvim je tragala? Poela je da izvlai
iz oluje sirovu energiju, gradei oblije duha kakvo ak i smrtnici mogu da
vide. Obmotana belim, prikaza je hodala po povrini mora. Jedan mornar
viknu; sledeeg trenutka svi su gledali u nju. Dierna podie avetinjsku ruku i
pokaza ka kopnu...

"Eno - zar ne vidite? Eno je, ide..." Vikao je osmatra sa svog mesta na
pramcu. "Bela gospa, hoda na talasima!"
Vetar je divovskom rukom valjao talase, nosei i njih i krhke brodove na
njima. Flota Dubrisa bila je razbijena. Marko Aurelije Muzije Karausije, njihov
admiral, drao se za ogradu 'Herkula' i brisao vodu iz oiju, pokuavajui da
vidi.
"uvaj se tamo", zau se glas Elija, kapetana 'Herkula'. "Gledaj stenje, a
ne morsku penu!"
Talas veliine kue die se sa desne strane, sa glatkom povrinom koja je
zablistala na svetlosti meseca to se na trenutak pojavio iza oblaka. Brodska
paluba otro se nagnu, dok su vesla mlatarala kao noge izvrnute bube, ali sa
leve strane zau se zlokobna lomljava prenapregnutog drveta kada su se vesla,
zarivena duboko u vodu, poela lomiti.
"Neptuna mi!" uzviknu kapetan kada brod, podrhtavajui, poe ponovo
da se ispravlja.
"Jo jedan ovakav i odosmo dole."
Karausije klimnu glavom. Nisu oekivali ovakvu oluju u ovo doba godine.
Isplovili su iz Gezoriakuma u zoru, oekujui da preu kanal na najuem
mestu i stignu u Dubris predvee. No, nisu raunali na ovu paklenu oluju. Bili
su daleko zapadno od mesta gde bi trebali da budu, i sada bi samo bogovi
mogli da ih bezbedno uvedu u luku. Bogovi, ili duh koji je video osmatra. On
zakilji ka moru. Je li to prilika u belom ili sjaj meseine na talasu?
"Ser." Tamna prilika teturala se palubom, i Karausije prepoznade
bubnjara; jo je stezao u ruci eki kojim je davao ritam veslaima. "Imamo
est slomljenih vesala i dvojicu ljudi sa slomljenom rukom; oni ne mogu da
veslaju." Mornari su mrmljali, a prizvuk panike izotravao im je glasove dok je
morska voda lila po klupama.
"Bogovi su nas napustili!"
"Ne, poslali su nam vodia!"
"Tiina!" Karausijev glas prekide amor. Pogledao je kapetana. On je bio
zapovednik flote, ukoliko ijedan brod preivi, ali 'Herkul' je pripadao Eliju.
"Kapetane", mirno ree Karausije, "vesla nisu ni od kakve koristi po ovakvom
moru, ali moramo biti uravnoteeni kada se oluja smiri." Elije zatrepta; ali
brzo je shvatio.
"Reci zapovedniku smene da prebaci ljude sa desnih klupa kako bi
izjednaio broj, i da uvue vesla."
Karausije ponovo pogleda more. Na trenutak je ugledao ono to je video
osmatra sa pramca, oblije ene u belom. Izgledala je izmueno, i to svakako
ne zbog nje same, jer stopala su joj jedva dodirivala talase. Oajniki usrdno,
gledala ga je pravo u oi i pokazala rukom ka zapadu. Potom jedan talas kao
da proe kroz nju, i prikaza nestade. Admiral je treptao. Ako ovo nije
privienje stvoreno od meseine, znai da je video duha, i to svakako ne zlog.
Ponekad naie trenutak, pomisli on, kada ovek sve mora da uloi u jedan
potez. "Reci krmanou da skrene ulevo, tako da budemo ispred vetra."
"Tako emo se nasukati", ree kapetan.
"Moda, ali mislim da smo otili suvie na zapad da bi nam pretila takva
opasnost. No, svakako je bolje nasukati se nego potonuti, a to nas sigurno
eka ako naiemo na jo jedan ovakav talas." Karausije je odrastao na
blatnjavim obalama na uu reke Rene. Obale Belgike delovale su prijateljski
u poreenju sa ovim razbesnelim morem. Brod se pod njima jo propinjao, ali
promena kursa izazvala je, do izvesne mere, predvidljivost pokreta. Sada su ih
talasi, noeni vetrom, gurali napred. Svaki put kad bi pramac skliznuo nanie,
pitao se hoe li potonuti, ali pre nego to bi se to desilo novi talas bi ponovo
ispravio brod, dok se more slivalo, kao vodopad, sa figure na pramcu i sa
uglaane bronze ratne grede ispod nje.
"Jo malo ulevo", ree on krmanou. Samo bogovi znaju gde bi mogli da
se nalaze, ali onaj jedan pogled na mesec pomogao mu je da se orijentie, a
ako prikaza nije lagala, nai e zaklon negde na britanskoj obali.
Propinjanje broda se smanjilo kada su poeli da seku talase, mada bi
povremeno neki zalutali talas, kreui se drugaije od ostalih, uspeo da se
prelije preko ograde. Polovina mornara bila je zauzeta izbacivnajem vode.
Brodu e biti potrebna snaga imenjaka da preivi do zore.
No, za udo, Karausije se vie nije bojao. Dok je bio dete, jedna stara
vraara iz njegovog naroda u delti Rene bacala je tapie za njega i objavila da
je predodreen da bude veliki ovek. Poloaj admirala flote izgledao je kao
dovoljno veliko dostignue za deaka iz Menapije, jednog od manjih
germanskih plemena. Ali ako ih ova vizija odvede u bezbednost, znaenje toga
ne sme se poricati. Do purpura su se dizali ljudi nita boljeg porekla od
njegovog, mada nikada preko poloaja pomorskog zapovednika. Admiral je
zurio preko talasa. Ko si ti? ta eli od mene? - pitao je njegov duh. No, bela
gospa je nestala. Video je samo vrhove talasa, najzad sve manje kako se oluja
odmicala od njih.

Dierna se vratila svesti neto pre zore. Mesec je zaao, a sa jugoistoka su

dolazili teki oblaci, zaklanjajui zvezde. Oluja! Znai, nije sanjala. Oluja je
bila stvarna i dolazila je da napadne zemlju. Vlani vetar mrsio joj je kosu, a
miii su je boleli od duge nepokretnosti. Dierna se strese, oseajui se veoma
usamljeno. No, pre nego to sa bilo kim razgovara, morae da izvue iz dubina
svoje vizije one slike koje e joj pomagati u odluivanju tokom narednih
meseci. Jasno se seala kretanja zvezda. Ali od poslednje vizije ostali su joj
samo odlomci - bio je neki brod, bacan po olujnom moru, i bio je neki ovek...
Ona se okrete ka nadolazeoj oluji i podie ruke.
"Boginjo, uvaj ga, ko god da je", sveano apnu ona.

Sunce je tek poelo da se probija kroz oblake nad kanalom, odbijajui se

od smeih barica na obali i sivih talasa na moru, kada je mladi ribar iz
Klauzentuma, tragajui za drvetom koje je izbacila oluja, ukoeno zastao i
zagledao se preko nejasnog obrisa ostrva Vektis, dalje ka moru.
"Jedro!" Njegov uzvik probudio je ostale. Narod se skupljao, pokazujui
preko talasa, gde je kvadrat platna natopljenog solju polako rastao. ak su i
na obali osetili snagu noanjeg vetra. Kako je ijedan brod mogao opstati na
takvom moru?
"Rimljanski", ree neko kad su videli po dva oveka za svakim veslom.
"A na njemu je i admiral!" uzviknu neko drugi kad videe admiralsku
zastavu kako lepra na jarbolu. "Tako mi Amfitritinih sisa, pa to je 'Herkul'!"
povika jedan trgovac, krupan ovek koji im nikada nije dozvoljavao da
zaborave kako je nekada bio u mornarici. "Sluio sam na njemu kao krmano
poslednje dve godine u Dubrisu, pre nego to mi je proao ugovorni rok. Mora
da je na njemu lino Karausije!"
"Onaj koji je pre mesec dana pobedio gusare?"
"Onaj koji uva na novac koliko i svoj! rtvovau jagnje onom bogu koji
ga je spasao", uzbuivao se trgovac. "Da je poginuo, to bismo svi osetili!"
Brod se polako okretao, skreui oko Vektisa, oito se uputivi u luku
Klauzentuma. Trgovci i ribari pohitae ka obali, a seljani, probueni vikom,
pourie za njima.
'Herkul' je ostao izvuen na obalu nedelju dana, dok su se oko njega rojili
tesari, leei mu rane. Klauzentum je bio zabaena luka; ako popravke i nisu
odgovarale merilima flote, zanatlije su ipak znale svoj zanat. Karausije je
iskoristio priliku da se sastane sa magistratom i svim trgovcima koji su se u to
vreme nali u luci, pokuavajui da otkrije sistem u gusarskim pohodima. No,
svi su primetili kako, kada nema drugog posla, provodi mnogo vremena
etajui sam po obali, i niko se nije usudio da ga upita zato se pri tome mrti.
Tik pred Dugodnevicu, Karausije i tek popravljeni 'Herkul' isplovie,
ponovo se uputivi ka Gezoriakumu.
More je ovog puta bilo mirno kao staklo.

U Avalonu su trajali drevni obredi Dugodnevice; ti obiaji bili su stari i

kada su druidi tek stigli u ove zemlje. U podnoju Tora mukala je stoka,
oseajui miris vatre koju su druidi zapalili da bi je blagoslovili. Teleri je bila
zadovoljna to je odreena da sa ostalim devicama peva oko druge vatre,
svetog plamena koji je zapaljen na vrhu Tora. Popravila je svoju belu haljinu,
divei se ljupkosti sa kojom je Dierna ubacila tamjan u vatru. Sve to je
Vrhovna svetenica inila, inila je sa takvom sigurnou - moda je zapravo
trebalo rei vlau - da je to svakako poticalo od dugogodinje vebe. Teleri je
tako kasno stigla u slubu Misterija da nije mogla ni da zamisli kako e ikada
uspeti da se kree na takav nain da sve to uini izgleda kao deo arolije.
 Stoka u dolini poela je da prolazi izmeu vatri, dok su ljudi pozivali
bogove da je blagoslove. Na vrhu je trajala sveanost u znak priznanja da sve
stvari, i tama i svetlo, moraju proi. Pun mesec opada i proguta ga no, a
potom se ponovo raa kao traka svetlosti. Sunevi ciklusi traju due, ali znala
je da ovaj trenutak, najdui dan u godini, oznaava poetak njegovog
opadanja. A ipak e se, usred tame kratkodnevice, sunce ponovo roditi.
ta jo sledi takav ciklus, upita se ona. Rimska imperija pokriva pola
sveta. Mnogo puta je bila u opasnosti, i uvek su joj orlovi vraali jo veu mo.
Hoe li nastupiti trenutak kada e Rim dosegnuti vrhunac svoje moi i potom
poeti da opada? I hoe li njegov narod prepoznati taj trenutak, kada doe?
Dierna se odmae od vatre, lako se naklonivi Ceridahosu, najstarijem
druidu i Vrhovnom druidu Britanije, u znak da pone obred. Bilo je podne
najdueg dana, kada je mo svetlosti najpotpunija, i ispravno je da ovu
sveanost vodi svetenik. Kada padne tama, bie red na svetenice. Starac
rairi ruke, leprajui rukavima.
"ta je postojalo u poetku? Pokuajte da zamislite - praznina, zjapee
nitavilo? Bujna materica, trudna, koja nosi budui svet? Ako moete da
zamislite neto, znai da je to ve postojalo, a ipak nije bilo ni nalik tome to
moete da zamislite, jer to je bila Sila, to je bio Ponor, to je Bilo, i Nije... veito,
nepromenljivo Jedinstvo..."
Zastao je, i Teleri sklopi oi, njiui se od pomisli na toliku neizmernost.
Druid nastavi da govori, a sada se u njegovom glasu oseao zaetak melodije.
"Ali onda je nastupila razlika - vibracija je uskomeala nepominost..."
Uvueni dah u nemom glasu,
Koji sadri plamen u spasu...
Boanska tama i svetlost e doi
Vreme i Prostor u punoj moi
Gospodar i Gospa, taj sveti par
sestre i brao, prizovimo dar!
"Njega zovemo Lugos!" uzviknue druidi. "Gospodar Svetlosti!" Mladii iza
njih poee da pevaju jedan glas.
"Nju zovemo Rigantona, Velika Kraljica!" odgovorie svetenice sa druge
strane kruga.
Teleri odgovori na to, pridruujui se mukim glasovima, tonom za
treinu viim od njihovog.
Sledila su nova imena. Teleri ih je oseala kao bleske svetlosti koji
oamuuju ula. Oseala je mo kako narasta oko svetenika koji je strajao sa
druge strane kamenog oltara, i kako se meu svetenicama raa odgovor
energije.
Opet istupi Dierna, podiui ruke. Dok je govorila, Teleri je oseala kako
rei vibriraju i u njenom grlu, i znala je da Vrhovna svetenica govori u ime
svih njih.
Ja sam More, Prostor i Prva No,
Materica tame i svetla mo;
Bezoblina struja, veiti tok,
Uzorak za poetak svega veitog;
Ja sam Kosmika Majka, Velika Dubina
Iz koje ivot dolazi i u kojoj sniva...
Ceridahos istupi i stade pred nju, sa druge stane kamenog oltara. Teleri
mirnu, jer je na starevom licu ugledala mladia i ratnika, oca i iscelitelja,
punog zraenja moi. A kada je odgovorio svetenici, unutar njegovov glasa
ula je mnotvo drugih.
Ja sam Dah Vremena, veiti Dan,
Ja sam ezlo ivota, i Put sam;
Ja sam Re Moi, iskra u svemu,
Tren paljenja i pokret u njemu;
Ja sam Kosmiki Otac, oslonac roga,
Izvor energije, seme Boga!
Dierna isprui ruke nad drvetom za potpalu koje je bilo naslagano na
kamenom oltaru.
"Iz moje materice..."
"Mojom voljom.." ree druid, pa i sam prui ruke, tako da su im se
dlanovi gotovo dodirivali. Teleri zatrepta, jer videla je svetlucanje u vazduhu
izmeu njihovih ruku.
"Svetlost ivota stie!" rekoe svetenik i svetenica u glas, i paljivo
poslagano granje iznenada planu.
"Evo Svete Vatre!" povika druid. "Ovo je pobeda svetlosti - ovog trenutka
preuzimamo njenu mo. Ujedinjenih snaga, odravaemo tu svetlost tokom
najtamnijih asova, i time emo stei pobedu!"
"Ova vatra bie svetionik, plamen koji razgoni tamu", ree Dierna. "Neka
nam njena svetlost prizove Branitelja, koji e doneti Britaniji mir i
bezbednost!" Ona podie iz vatre jednu zapaljenu granu.
"Neka tako bude!" odvrati svetenik. I on uze jednu granu i podie je da
plamti visoko. Jedno po jedno, druidi i svetenice su uzimali granje iz vatre,
rasporeujui se sa obe strane sve dok sredinji plamen nije postao okruen
krugom svetlosti, kao da je sunce sinulo nad njim, zaokrueno oreolom, i
poslalo svoje zrake na one koji su stajali pod njim.
Teleri, zagledana uvis, zakloni oi od svetlosti s neba. Potom ih je i
protrljala, jer preko plavetnila se kretala jedna crna taka. I ostali su je videli -
pokazivali su je, a onda zautae kad su prepoznali orla kako mirno leti sa
juga, sa mora. Prilazio je sve blie i blie, sve dok ga nisu jasno videli, kao da
ga je privlaio plamen.
Sada je bio nad njima. Orao se stuti nanie, obie tri puta oko oltara, a
potom se ponovo pope, spiralno kruei navie, ka nebesima, sve dok se nije
stopio sa svetlou. Zaslepljena, Teleri vrsto zamuri, ali i ispod kapaka joj je
slika velike ptice i dalje poigravala unutar sunevog sjaja. Orao je slobodno
leteo - zato joj je izgledalo da je izbegao snazi vatre samo da bi ga zarobilo
sunce? Mora da joj se samo priinjava, pomislila je dok je pratila ostale device
niz Tor, jer, ako je sloboda divljeg orla na nebesima samo privid, ta moe da
bude istinski slobodno?
Tog asa joj seanje iz preanjeg ivota ukaza na paradoks slobode koja
moe da postoji samo kao deo veeg sistema, ali um koji je sebe poznavao kao
Teleri to nije mogao da pojmi, pa, kao i orao, ova misao ubrzo nestade.

11.

"Drago mi je to te vidim - ve smo mislili da nam te je ona oluja otela."

Maksimijan Avgust podie pogled sa votanih tablica i nasmei se.
Karausije je stajao u stavu mirno, sa desnicom poloenom preko grudi u
znak pozdrava. Nije oekivao da e u Gezorakumu zatei mlaeg imperatora.
Maksimijan, zdepast, sed i sa prvim nagovetajem stomaia, nosio je na
pleima zapadni deo imperije. Posle dvadeset godina slube, Karausije je po
navici odgovorio kao da se pred njim nalazi sam Dioklecijan.
"Bogovi su me uvali", ree on. "Izgubio sam jedan brod, ali drugi je
uspeo da se vrati u Dubris. Oluja nas je odnela niz kanal i imali smo sree da
stignemo do Klauzentuma pre nego to smo se nasukali na stenje ili izili na
otvoreno more."
"Zaista si imao sree. No, bogovi vole oveka koji se bori ak i kada
izgleda da je svaka nada izgubljena. Ima sree, Karausije, a to je ree ak i od
vetine. Bilo bi nam ao da smo te izgubili."
Maksimijan mu dade znak da sedne, a na to se opusti i trea prisutna
osoba, ovek mlai od obojice. Jedan pogled otkrivao je da je vojnik - drao se
uspravno, kao da preko tunike nosi nevidljivi oklop. Bio je za pola glave vii od
Karausija, sa proreenom plavom kosom.
"Pretpostavljam da poznaje Konstantina Hlorusa", nastavi imperator.
"Samo po uvenju", odvrati Karausije.
Konstantin je bio omiljen dok je sluio u Britaniji. Govorkalo se da je
uzeo za stalnu ljubavnicu jednu lokalnu enu. Od tada je imao nekoliko
odlinih nametenja po granici Germanije. Karausije ga paljivije pogleda kad
se nasmeio; lice mu je na trenutak bilo otvoreno i neduno kao u deaka.
Potom je brzo povratio kontrolu. Idealista, pomisli Karausije, koji je nauio da
krije svoju duu. Takvi ljudi mogu da budu korisni prijatelji - ili opasni
neprijatelji.
A kako on njima izgleda? Sa kosom izbledelom od godina provedenih na
moru, i koe sada ve stalno smee od sunca i soli, verovatno je delovao kao
mnogi drugi morski vukovi, osim ako mu je u oima ostao neki odraz vizije
koju je video tokom oluje.
"Bie ti drago da uje, poiljka plena od onih gusara koje si zarobio
prolog meseca donela je lepu svotu", ree Maksimijan. "Stalno mi govori da
nam je potrebna jo jedna baza na junoj obali... jo nekoliko takvih pobeda, i
imae potrebna sredstva." U njegovom osmehu kao da je postojalo nekakvo
iekivanje. Karausije se namrti, svestan da je u tim reima bilo neeg
neobinog. Bogovi znaju koliko dugo se za to zalagao, ali nije se vie nadao da
e ga neko uti.
"Ko e zapovedati?" oprezno upita on.
"Koga bi ti preporuio?" odvrati imperator. "Izbor je na tebi, Karausije -
dajem ti britansku flotu i tvrave na saksonskoj obali."
Mora da je poeo da trepe, jer ak se i Konstantin iskezio. No, Karausije
ga je jedva primeivao; iznenada je pred sobom ponovo video prikazu ene u
belom, kako hoda po talasima.
"Naravno, moraemo da razradimo raspored tvojih obaveza na obe strane
kanala", dodade Maksimijan. "Koliko trupa ti treba, i sa kakvom opremom? Ne
obeavam da e dobiti sve to zatrai, ali..."
Karausije duboko uzdahnu, primoravajui sebe da usmeri panju na
oveka pred sobom.
"Pre svega, treba nam nova baza. Postoji dobra luka, lako bi mogla da se
utvrdi, na obali blizu Klauzentuma. Zaklanja je ostrvo Vektis, a moe se
snabdevati iz Vente Belgarum." Dok je govorio, slika ene izblede, ustupivi
mesto snovima koje je sanjao dok je koraao palubom jedrenjaka na dugim
putovanjima preko kanala.

Teleri nije elela da napusti Avalon. Kada je Dierna ubrzo posle

Dugodnevice odabrala i nju za pratnju na putovanju, bunila se. No, kada ih je
put doveo do Vente Belgarum, vie nije mogla da se pravi ravnoduna. Stara
prestonica Belge leala je u blagoj udolini sa zelenim, vlanim livadama i
ponosnim gajevima. Posle movara oko Tora, bogato tlo pod nogama delovalo
joj je vrsto i umirujue. Ovde je vladalo oseanje mirne sigurnosti, istrajnosti
sasvim drugaije od drevnih odjeka koje je oseala u Avalonu, kao da su se
stvari retko menjale. Iako je u gradu bio pazarni dan, Venta ju je umirivala.
Svetenicama je gostoprimstvo pruio Duovir, Kvintije Julije Cerialis,
najugledniji lokalni magistrat, koji je bio i potomak stare kraljevske kue. Ne
bi se to reklo na prvi pogled. Debeljuan i usporen, Cerialis je bio vei
Rimljanin od Rimljana. Savreno je govorio latinski, i Teleri, koja ga je od
detinjstva govorila jednako dobro kao i maternji jetik, esto je morala da
prevodi mlaoj od dveju svetenica koje su takoe bile u pratnji. ak je i
Dierna povremeno traila pomo, jer, iako Vrhovne svetenice dobro razumeju
jezik Rimljana, ona nije dovoljno vladala njegovim istananim nijansama za
ovu zaista zvaninu priliku.
No, ostali su uspevali da se snau i sami. Sve devojke prijavljene za
obuku dobro su govorile britanski. Teleri se stalno pitala zato je, ak i pre
nego to je poloila zavete, otrgnuta iz mira Avalona.
Vreme je ostajalo vedro i sunano. Ova godina donee dobru etvu sena i
ita, uprkos prolenim olujama. Oito su im, kao to je Cerialis voleo da
naglaava, bogovi i boginje bili naklonjeni. No, bregovi oko Vente zaustavljali
su vetrove, i kako je vreme odmicalo, Teleri je poinjala da ezne za
osveavajuim morskim vetrom Durnovarije. Obradovala se kada je Dierna
objavila da e otii na obalu radi osveenja temelja za novu pomorsku tvravu.
No, to nije bio samo prijatan izlet na obalu. Kada su neke ene upitale
zato Vrhovna svetenica eli da blagosilja rimljansku tvravu, Dierna ih je
podsetila na orla koji se pojavio na obredu Dugodnevice. "Nekada smo bili
neprijatelji, ali sada naa bezbednost zavisi od Rimljana", rekla im je, a Teleri,
koja se dobro seala Saksonaca, sloila se sa njom.
"Ah, evo povetarca!" uzviknu Cerialis. "To e vam osveiti te rumene
obraze, mile moje!"
Teleri uzdahnu. Uprkos eiru sa irokim obodom, Cerialisovo lice bilo je
crveno od vruine. Moda e vetar malo ohladiti i njega.
Na narednoj krivini ugledala je kroz drvee svetlucavu, plavu vodu. Put,
novoizgraen, iao je malo dalje od obale, od Klauzentuma, gde su proveli
prethodnu no. Dobar jaha stigao bi iz Vente za jedan dan, ali Cerialis je oito
smatrao da gospe treba maziti.
"Mislite li da e ova nova trvava obeshrabriti Saksonce?" Uprkos
njihanju nosiljke, ona se nae ka Cerialisu.
"Svakako, svakako!" On je ustro klimao glavom. "Svaki zid i svaki brod
su poruka tom morskom olou da se Britanija dri." Ispravio se u sedlu, i ona
na trenutak pomisli da e salutirati.
"Ne slaem se", ree njegov sin Alektus, prilazei blie na svojoj kobili.
"Najvaniji su vojnici i mornari koji e u njima biti, oe. Bez ljudi, brodovi su
samo drvo koje truli, a zidovi su samo gomila kamenja."
Sin je bio njenih godina ili moda malo mlai, procenila je Teleri, sav
koat i napet za razliku od debeljukastog i mlitavog oca. Imao je uzano lice i
prodorne crne oi. Delovao je kao da je dobar deo detinjstva bolovao, i moda
zato nije otiao u vojnike.
"Istina... naravno, to je istina..." Cerialis sa nelagodnou pogleda
mladia. Teleri jedva savlada osmeh. Duovir je bio dobar poslovan ovek, ali
govorkalo se da je njegov sin, iako telesno nean, pravi arobnjak sa
brojkama. Njegova mudrost unapredila je porodino bogatstvo do te mere da
su mogli da plaaju javne radove i zabave, kao to se oekuje od jednog
magistrata, i Cerialis je to znao. Alektus je predstavljao kukavicu u gnezdu
debelog goluba, ili moda neku plemenitiju pticu, moda sokola, pomisli ona
gledajui njegov otri profil. U svakom sluaju, bilo je jasno da otac uopte ne
rauzme svog sina.
"Pa, ovaj novi admiral je ubedio imperatore da nam pojaaju odbranu",
vedro ree ona.
"To je svakako znak da je taj ovek, u najmanju ruku, vredan naeg
poverenja."
"Tako je. Ako voe ne valjaju, ni najbolji ljudi nita ne vrede", mudro je
klimao glavom Cerialis.
U Alektusovom pogledu pojavi se prezir, toliko kratko da nije bila sasvim
sigurna je li dobro videla.
"Niti ene", suvo ree ona. Sumnjala je da rimljanska vojska, ma koliko
uvebana i disciplinovana, ima ita nalik na testiranje koje moraju da prou
svetenice Avalona. Ona potrai pogledom drugu nosiljku, u kojoj je putovala
Dierna sa malom Adven. Osetila je zavist i brzo ju je savladala. Moda e na
putu nazad Vrhovna svetenica pozvati nju da joj pravi drutvo.
Nosiljka se nagnula kada su poeli da silaze ka obali. Kada su izili ispod
drvea, Teleri se nagnula i poela da se osvre. Taj novi admiral svakako ima
dobro oko za okolinu. Zemljite raieno za tvravu lealo je u
severozapadnom uglu prilino velike prirodne luke, povezane sa morem preko
uzanog kanala. Ovo mesto prualo je zatitu i od oluja i od gusara, mada je po
ovako blistavom letnjem danu bilo teko zamisliti i jedno i drugo.
Tvrava e oito biti velika. Jarkovi za temelje zidova bili su iskopani u
obliku kvadrata duine po nekoliko akri, povremeno prekinutog kulama u
obliku slova U. Cerialis se potrudio da ih obavesti kako e ovo biti najvea od
svih obalskih tvrava, vea ak i od one u Rutupiji. Kako su se primicali, on
poe da sa vlasnikim ponosom odmerava radnike. Teleri je znala da ovakve
graevine obino podiu sami vojnici, ali videla je da je deo radnika drugaije
odeven.
"Mudro ste to primetili, veoma mudro", ree Cerialis, pratei njen pogled.
"To su robovi sa mojih imanja, poslati da pomau u izgradnji. Smatrao sam da
je tvrava koja e braniti Ventu mnogo korisniji doprinos gradu nego, recimo,
amfiteatar."
Alektusove tanke usne se izvie, ali to nije liilo na osmeh. Da li se protivi
ovom oevom gleditu? Ne, pomisli Teleri, setivi se ta je ranije govorio.
Mnogo verovatnije je upravo on dao ocu tu ideju.
"To je odlian plan, i sigurna sam da e novi zapovednik ceniti vau
pomo", ljubazno ree ona i odmah primeti izdajniko rumenilo na mladievim
upalim obrazima.
No, njegov pogled ostao je upravljen ka graditeljima. Nekolicina
mukaraca ila je tamo-amo, nadgledajui iskopavanje. Gde li je admiral,
upita se Teleri. Videla je kako se Dierna naglo uspravlja u nosiljci, zaklanjajui
rukom oi od sunca. Alektus je zaustavio konja, napet kao lovaki pas. Teleri
poe za njegovim pogledom. Jedan od oficira, u elegantnoj crvenoj tunici i sa
pojasom od bronzanih ploica, iao je prema njima, praen snanim
mukarcem u mornarskoj tunici bez rukava, izbledeloj od sunca i soli do te
mere da se vie nije raspoznavalo kakve je boje nekada bila.
Alektus sjaha da ih pozdravi. No, prvo je priao drugom oveku. Teleri
rairi oi. Je li to taj ovek, kose ukruene od znoja i visokog ela pocrvenelog
od sunca, o kome su uli tolike prie? Prilazio im je irokim korakom oveka
koji provodi mnogo vremena na moru, i kad im se primakao, primetila je kako
prelee pogledom preko vode, ume i pridolica, pa opet nazad, ak i dok se
smeio. To ju je, zaudo, podsetilo na nain na koji Dierna osmatra okupljene
svetenice pred poetak neke ceremonije.
Dierna je vrlo udno gledala Karausija, gotovo sa odobravanjem. Kada je
Rimljanin priao da stegne ruku Alektusu, on ponovo prelete pogledom preko
nosiljki, i kada je ugledao Vrhovnu svetenicu, Teleri ga vide kako iznenaeno
iri oi. Potom nastupi guva opteg upoznavanja. Kada je kasnije razmiljala
o tome, inilo joj se da je izgledao kao da je prepoznao svetenicu. No, to joj se
svakako inilo, jer sama Dierna je rekla da nije pre toga upoznala Karausija.
Sunce je zalazilo iza niskog rta koji je titio luku. Karausije je stajao sa
oficirima pred temeljima svoje tvrave, gledajui kako se svetenice
pripremaju za svoj obred. Legionari su bili okupljeni u formaciju na mestu gde
e jednog dana biti kapija, a sa obe strane stajali su lokalni radnici.
Pre mesec dana, kada su poeli kopanje, doao je svetenik iz
Jupiterovog hrama u Venti Belgarum i rtvovao vola, a prorok je itao iz
ivotinjskog droba. Proroanstvo je bilo ohrabrujue - ali Karausije zaista nije
mogao da se seti da je ikada, kad su planovi ve nainjeni i sredstva
prikupljena, neki prorok rekao ita nepovoljno na osnovu utrobe rtvovane
ivotinje.
"Hiljadu godina i dve hiljade stajae ovi temelji u slavu Rima u ovoj
zemlji..."
Odlino proroanstvo, pomisli Karausije. No, svetenik, punaak i
ivahan oveuljak iji je kuvar bio najbolji u celoj Venti, nije delovao naroito
ubedljivo. Dok je gledao svetenice u plavim odedama, Karausije je shvatio
zato mu se inilo da rimljanska ceremonija nije dovoljna, i zato je, kada je
uo da je Gospa od Avalona u blizini, zamolio da doe i ona. Tvrava Adurni
bie rimljanska, ali zemlja koju treba da zatiti je Britanija.
Tokom rimljanskog obreda stajao je i znojio se u svojoj togi pod
podnevnim suncem. Veeras je nosio lanenu tuniku obojenu u purpur,
izvezenu po ivicama, i laki vuneni ogrta sa zlatnom kopom. Takva odea
dovoljno je liila na nonju njegovog plemena u Germaniji da bi ga podsetila
na prolost koje se odrekao kada je poloio zakletvu Rimu. Narod njegovog oca
prinosio je ponude Nehaleniji. Kakvoj li se boginji ovde mole? Na zapadu se
pojavi sjaj. Admiral se okrenuo na vreme da vidi ivicu sunca kako proviruje na
trenutak iza brega, kao srp od rastopljenog metala. Dok je nestajalo, njegov
pogled privue slabiji sjaj. Jedna od ena palila je baklje. Podizala ih je, i na
trenutak ju je ugledao kako stoji, nalik na boginju, sa rukama punim svetlosti.
On trepnu i shvati da je to samo najmlaa svetenica, ker, kako su mu rekli,
nekog lokalnog kralja. Dosad mu se inilo da je hladna i odsutna, ali sada, sa
svetlou koja joj je blistala na crnoj kosi i bledoj koi, bila je divna.
Vrhovna svetenica, lica skrivenog iza vela, stade iza nje, a za njom ostale
dve; jedna je nosila granu oskorue, a druga tap jabukovog drveta okien
srebrnim praporcima.
"Ovo je as izmeu dana i noi, kada moemo da hodimo izmeu
svetova", zau se ispod vela glas Gospe Dierne. "Zidovi koje ete ovde izgraditi
bie od kamena, dovoljno snani da odbiju oruje ljudi. Ali mi emo, hodei,
stvoriti drugaiju prepreku, tit od duha koji e odbijati duh vaih neprijatelja.
Budite svedoci, vi to sluite Britaniji i Rimu!"
"Ja sam svedok", ree Karausije.
"I ja", zau se iza njega Alektusov neto vii glas.
"I ja", ozbiljno ree Cerialis.
Dierna prihvati njihove izjave lakim naklonom glave. Mora da tako carica
prihvata zakletvu, pomisli Karausije. Pretpostavljao je da je Vrhovna
svetenica Avalona ravna carici, u svom domenu. Je li to zaista ista ena iz
njegove vizije? Ako jeste, zna li to ona? udno se ponaala prema njemu; nije
mogao da odredi da li joj se dopada ili ga prihvata samo po dunosti.
No, svetenice su ve poele da krue, skreui udesno. Zvuk praporaca
bio je sve slabiji.
"Koliko treba da stojimo ovde?" upita Cerialis posle nekog vremena.
Svetenice su stigle do najblieg ugla i zastale da prinesu ponude duhovima
zemlje.
"Ne znam zato su joj bili potrebni svedoci. Nema nita da se vidi."
"Nita?" apnu Alektus drhtavim glasom. "Zar ne osea? One pevaju zid
moi. Zar ne vidi svetlucanje u vazduhu tamo gde su prole?"
Cerialis se nakalja, postieno gledajui admirala kao da bi da kae: On
je samo dete, svata mu se priinjava. No, Karausije je video Gospu od
Avalona kako hodi po talasima. Sada nije video nita, ali inilo mu se da neko
neobino ulo potvruje Alektusove rei.
ekali su dok su svetenice ile u pravcu sunca, do najudaljenijeg ugla, a
potom krenule ponovo ka njima. Trajao je dugi severni sumrak, i boje zalaska
sunca bledele su od zlatne do ruiaste, i od ruiaste do carske purpurne,
kao da je preko neba prevuen carski plat. Procesija se zaustavila na
narednom uglu, a potom krenula ka mestu gde e jednog dana biti glavna
kapija.
"Hodite, vi koji ete drati ovo mesto protiv naih neprijatelja!" uzviknu
Gospa. Karausije u prvi mah nije razumeo. No, shvatio je da pokazuje na
njega, pa je poao napred. Zaustavio se pred njom. Lice joj je bilo skriveno, ali
oseao je njen pogled na sebi.
"ta e dati, ovee sa mora, da bi uvao u bezbednosti narod ove
zemlje?" Glas joj je bio tih, ali u njemu je bilo znaenja ija ga je teina
uznemiravala.
"Dao sam zavet da u braniti imperiju", poe on, ali ona odmahnu
glavom.
"Ovo nije pitanje volje, nego srca", ree ona. "Hoe li proliti krv svoga
srca, ako zatreba, da bi sauvao ovu zemlju?"
Ovu zemlju... pomisli on. Otkako je dodeljen kanalskoj floti,
pretpostavljao je da je zavoleo Britaniju, kao to vojnik zavoli svako mesto na
kome je dugo rasporeen. Ali ona nije to traila od njega.
"Roen sam u zemlji preko mora, i na roenju sam dobio blagoslov
bogova..." tiho ree on.
"Ali preao si to more, i ivot ti je ponovo podarila Boginja kojoj sluim",
odvrati Dierna. "Da li se sea?"
On je zurio u nju, nazirui kroz veo onu koju je video u oluji. "Znai, jesi
bila ti!"
Ona ozbiljno klimnu glavom. "I sada traim da mi plati to sam te
spasla. Tvoja krv e te vezati za ovo tlo. Isprui ruku."
Glas joj je bio potpuno siguran, i on, koji je jednom reju mogao da
polalje itavu britansku flotu na more, smerno poslua.
Svetlost baklji poigravala je na malom srpu to ga je drala u ruci. Pre
nego to je stigao ita da pita, ona mu prevue otrim vrhom preko meke koe
na unutranjoj strani podlaktice. On se ugrize za usnu od bola i zagleda se u
tamnu krv koja je izvirala iz posekotine i kapala na zemlju.
"Hrani ovu zemlju kao to ona tebe hrani", apnu Gospa. "Krv krvlju,
dua duom. Kao to si se obavezao da uva, ona se obavezala da daje,
vezani ste slubom i sudbinom..." Iznenada ga je pogledala, i glas joj je
zadrhtao. "Zar se ne sea? Tvoje telo je odraslo u plemenu Menapi, koje
obitava preko mora, ali tvoja dua je mnogo starija. inio si ovo i ranije!"
Karausije se strese i obori pogled na tamne mrlje, tamo gde je njegova krv
nahranila zemlju. Svakako je to video i ranije... On duboko udahnu, iznenada
svestan kako se miris ume, osloboen hlaenjem vazduha, mea sa mirisom
mora. Trenutak vizije otkri mu visoko brdo sa krugom od kamenja na vrhu.
Neprijatleji su bili svuda oko njega, rimski vojnici. Krv iz njegovih rana prskala
je po zemlji dok je vitlao blistavim maem... A onda jedna baklja zapucketa i
vrati ga u sadanjost. No, sada je razumeo da ono to osea prema Britaniji
nije samo ljubav prema dunosti. Sada je nee braniti samo iz ambicije, nego i
iz ljubavi.
Dierna dade znak najmlaoj svetenici, onoj po imenu Teleri, koja
predade baklje ostalima. Obrisala mu je ruke krpicom koju je drala za
pojasom, ozbiljnog i paljivog lica, a onda je previ belom platnenom trakom.
Vrhovna svetenica iscrta simbol iznad mesta gde je zemlja upila
njegovu krv. "Onima koji dolaze u miru, ovaj put e biti uvek otvoren", sveano
ree ona. "A bie zatvoren pred onima koji dolaze u ratu!" Potom se okrete ka
istoku, podiui ruke, i kao u odgovor, mesec se die nad zalivom kao srebrni
tit.

Sutradan je Cerialis pozvao rimske oficire na gozbu na obali. Kad su gosti

stigli, Dierna je stajala pod hrastovim drvetom, gledajui kako njegove sluge
postavljaju stolove i klupe. Da bi ukazao ast domainu, Karausije je obukao
belu vojnu tuniku sa crvenim ivicama, a pojas i sandale bili su mu od crveno
obojene koe sa graviranim pozlaenim ploicama. Danas se odmah videlo da
je vojni zapovednik. No, sino, dok su blagosiljali temelje njegove tvrave,
izgledao je kao kralj...
ta li je njemu znaila ta svetkovina? Nije oekivao da e ga ona pozvati,
ali pokorio joj se. Dodue, ni ona nije planirala da ga obavezuje. No, kada u su
stigle do kapije, slika oveka na brodu i oveka koji ju je gledao sa brda stopile
su se u jednu, i znala je da zemlju nee zatititi kamen i malter, nego krv onih
koji se zakunu da e je braniti. A sada ga je zemlja poznavala, i bogovi, ali da li
on to razume?
Bilo je potrebno jo neto, neto zbog ega e on eleti da vri dunost
koja ga obavezuje. itave noi progonili su je snovi o svetim kraljevima i
kraljevskim venanjima. Iznenada je iz toga iznikla slika baklji pod nonim
nebom, i sa njom zamisao - Teleri se moda nee dopasti, pomisli ona, ali
posluie. Nije se ni setila da razmisli kako e se ona oseati dok bude gledala
devojku kao Karausijevu nevestu.
Jedan Cerialisov rob ponudi je kotaricom bobica, da zavara glad dok ne
pone gozba. Ona klimnu glavom, uze jednu i dodirnu deakov rukav.
"Ako treba jo da se eka, idem da proetam obalom. Idi kod rimskog
zapovednika i pitaj da li e me pratiti."
Dok je gledala momka kako prilazi Rimljanima, shvatila je da ni to nije
planirala. No, ideja svakako nije bila njena. Od one vizije pred Dugodnevicu,
vodili su je bogovi; ako je otvorila svoj duh da ih uje, mora verovati da je sve
to ini njihova volja, a ne njena. Admiralovo ponaanje bilo je besprekorno.
Utivo se drao na pravom rastojanju od nje dok su polako ili ka samoj vodi;
nije je dodirivao, ali bio je dovoljno blizu da je pridri ako bi se spotakla na
kamenju. No, pogled mu je bio pun opreza kao da ide pravo na neprijatelja.
"Pita se u ta si se to uvalio. I ne veruje mi", poe ona tiho. "esto je
tako u slinim prilikama. Kada uzbuenje mine, stie sumnja. Prvog jutra
posle svog posveenja, poelela sam da pobegnem iz Avalona. Ne plai se, nije
uinjeno nita to bi uticalo na tvoju ast."
On podie jednu obrvu, i duboke bore na njegovom licu na trenutak se
umekae. Ona je pratila tu promenu sa neobinim uzbuenjem. Volela bih da
ga vidim kako se smeje, pomisli.
"Zavisi od toga ta sam se tano zakleo da..."
"Da brani Britaniju, ak i po cenu smrti..." poe ona, ali on odmahnu
glavom.
"To mi je ionako dunost. Ovo je bilo neto vie. Jei li me zaarala?"
Preli su jo nekoliiko koraka dok je Dierna premiljala. Dobro je to je
on svestan moi obreda, ali to je znailo i da mora biti veoma oprezna pri
odluivanju ta e mu rei.
"Ja nisam vetica, nego svetenica Velike Boginje, i bilo bi protivno mojim
zavetima kada bih te prisiljavala na neto... Ali ipak verujem da si vezan.
Vezali su te sami bogovi", nastavi ona, "pre nego to smo se mi uopte sreli."
"Onda kad sam te video u oluji?" odvrati Karausije. Lice mu se ponovo
izmeni, ali ne vedrinom kao maloas nego neim dubljim, moda ak i uasom.
Dierna opet oseti onaj udan bol, sada otriji, kao da nosi otricu u srcu. U
obredu je preko njegovog lica videla drugo, mlae, sa rimljanskim crtama i
tamnom kosom. Znala je da je u tom ivotu on bio sveti kralj. Ali ko sam ja
bila, u tom drugom, tako davnom ivotu?
"Kako moe iva ena da hodi po talasima?"
 "Moje telo je lealo u trnasu - ti si video moj uoblieni duh, koji moe da
putuje vetinama koje su Misterija Avalona."
"Druidska znanja?" sumnjiavo upita on.
"Mudrost koju druidi uvaju jer su je nauili od onih koji su doli ranije,
iz Potopljenih Zemalja preko mora. Ono to je preostalo od tog znanja uva
moje sveto sestrinstvo. U Avalonu jo ima moi", nastavi ona, "moi koja ti
moe biti od velike pomoi dok bude branio ovu zemlju. Uz nau pomo,
odmah e znati kada dou razbojnici, i moi e da izjedri i presretne ih
dok se budu vraali kui."
"A odakle e doi ta pomo?" On iskrivi usne. "Moje dunosti e me voditi
uzdu i popreko ove obale i mora. Ne moe provoditi itavo vreme u obliku
duha, savetujui me!"
"Istina je da u svom svetu imam dunosti zahtevne koliko su i tvoje. Ali
ako bi neko od mog naroda bio sa tobom, ona bi mogla da ti pomogne u nekim
stvarima i da, kada je potreban veliki napor, razgovara u duhu sa mnom.
Predlaem ti savez, i da bih ga zapeatila, dau ti jednu od mojih svetenica."
Karausije odmahnu glavom. "Vojska ne dozvoljava da ena bude
slubeni..."
"Bie ti supruga", prekide ga Dierna. "Rekli su mi da nisi oenjen."
On zatrepta, i ona primeti da je pocrveneo. "Ja sam oficir..." ree on
nekako bespomono. "Koga si mi namenila?"
Dierna u sebi odahnu od olakanja. "Nisi vie navikao da prima
nareenja", nasmei se ona, "i misli da sam vrlo svojeglava, znam. Ali mislim
i na tvoje dobro i na slubu ovoj zemlji. Teleri je devica koju u ti dati; ona je
ker Eidina Minoka. Dovoljno je visokog porekla da bi ti bila dostojna ena, i
veoma je lepa."
"Ona koja je noas u obredu nosila baklje?" upita on. "Zaista je lepa, ali
jedva da sam razgovarao sa njom."
Dierna odmahnu glavom. "Neu je terati u brak protiv njene volje. Kada
pristane, razgovarau sa njenim ocem, i svi e misliti da je brak ugovoren
izmeu vas dvojice, kao to je uobiajeno."
Teleri e verovatno aliti to naputa Avalon, pomisli svetenica, ali
svakako e joj se dopasti da se uda za oveka sa toliko moi. Dierna se zagleda
u admiralova iroka ramena i snane i vete ruke; oseti da joj se puls ubrzava,
i na trenutak poele da je mogla da mu prie kod Beltanskih vatri.
No, Teleri je mlaa i lepa. Ona e vriti svoju dunost na Avalonu, a
Karausije e biti srean sa Teleri u naruju.

Na nebo su se navlaili oblaci. Teleri obrisa elo velom i duboko udahnu

lepljivi vazduh. Bilo joj je pomalo muka od njihanja nosiljke koja ju je vraala
neravnim putem ka Venti Belgarum, a vreme joj nimalo nije pomagalo. Znala
je da e biti sve gore dok god ne pone kia.
Barem se vraala zajedno sa Diernom. Pogledala je stariju svetenicu,
koja je sedela u smirenoj ranvotei, oiju sklopljenih kao da meditira. Kada su
krenuli iz luke Adurni, radovala se, jer su se vraali u Avalon. No, to je
Dierna due utala, Teleri je bivala sve napetija.
Na pola puta do Klauzentuma, zaobili su odred vojnika koji su
izravnavali put i polagali novo kamenje. Odatle je put bio pokriven ljunkom,
pa su putovali lake. Kao da ju je promena pokreta probudila, Vrhovna
svetenica se najzad pokrenu.
Teleri zausti da progovori, ali Dierna ju je pretekla.
"Provela si sa nama u Avalonu skoro tri godine. Uskoro e moi da
poloi zavete. Jesi li bila srena tamo?"
Teleri je zurila u nju. "Srena?" jedva uspe da izgovori. "Avalon je dom
moga srca. Mislim da nikada i nigde nisam bila srena dok nisam dola kod
vas!" Naravno, ponekad se bunila zbog discipline, ali ipak joj je bilo daleko
bolje nego zatvorenoj u oevoj kui.
Dierna klimnu glavom, ali u njenom pogledu bilo je neeg udnog.
"Uila sam to sam bolje mogla", ree Teleri. "Zar svetenice nisu
zadovoljne mnome?"
Svetenica je blae pogleda. "Zadovoljne su. Vrlo dobro ti je ilo." Potom
nastupi kratka pauza. "Kada smo blagosiljale tvravu, ta si videla?"
Teleri je opet zurila u nju. Jedva je primorala um da se vrati na polje
osvetljeno bakljama i zvezdama. "Mislim da smo podigle mo. Koa mi je
bridela..." Nesigurno je gledala svetenicu.
"A rimljanski zapovednik, Karausije - ta misli o njemu?"
"Izgleda snaan... sposoban... i verovatno i ljubazan", polako ree ona.
"Iznenadila sam se kad si mu uzela krv za blagoslov."
"I on se iznenadio." Dierna se osmehnu. "Pred Dugodnevicu, kada sam se
izdvojila traei vizije, videla sam ga." Teleri oseti da joj se oi ire dok joj je
svetenica priala dogaaj. "On je Orao koji e nas spasti, Odabrani Branitelj",
zakljui Dierna. "Ponudila sam mu savez sa Avalonom."
Teleri se namrti. Karausije joj nije izgledao kao heroj, a i svakako joj je
delovao star. Ali Dierna je govorila dalje.
"Boginja nam je pruila mogunost, a taj ovek, mada nije od nae krvi,
ima drevnu duu. Ali jedva da je budna u njemu. Potreban mu je saputnik da
ga podsea i da bude njegova veza sa Avalonom..."
Teleri oseti kako joj malopreanja munina iznenada stee utrobu.
Dierna je uhvati za ruku. "Bivalo je i ranije da devojka obuavana u Avalonu
bude data kralju ili vojskovoi, kako bi ga vezala za misterije. Kada sam ja bila
mala, Eilan, princeza Demeta koju su na jeziku Rimljana zvali Helena, bila je
data Konstantinu Hlorusu. Ali on je premetan izvan Britanije. Sada se
ponovo javlja potreba za takvim savezom."
Teleri proguta knedlu. "Zato to govori meni?" upita ona apatom.
"Zato to si ti najlepa i najnadarenija od naih devojaka koje jo nisu
poloile zavet, i visokog si porekla, to e Rimljani ceniti. Ti mora poi za
Karausija."
Teleri se otre; sama pomisao da legne sa mukarcem vratila ju je
seanje na Saksoneve grube ruke koje je dre. Tog asa je savlada munina, i
ona grevito zgrabi ivicu nosiljke, odgurnuvi zavese. ula je Diernu kako
dovikuje robovima da zaustave konje. eludac, ispranjen, poe da joj se
smiruje i svet joj se ponovo vrati u iu.
"Sii", zau ona mirni glas svetenice. "Eno potoka gde moe da se
umije i pije. Tada e ti biti bolje."
Teleri dopusti robovima da joj pomognu pri izlasku iz nosiljke, crvenei
od stida dok je oseala na sebi radoznale poglede ostalih svetenica, i
zabirnutost Alektusa, koji je predvodio pratnju.
 "Evo, sad e ti biti dobro", govorila je Dierna.
Teleri obrisa usta i sede. Voda ju je oivela, i zaista se oseala bolje na
vrstom tlu. Videla je oblake kako se skupljaju na nebu, i crvene biljke u travi,
i svetlucanje potoka, jasno kao i obino. Daak vetra pomeri joj vlanu kosu sa
ela.
"To to si rekla", apnu ona. "Ne mogu. Odabrala sam Avalon jer sam
elela da sluim Boginji. A zna bolje od bilo koga zato ne mogu da se podam
mukarcu." Dierna ne zna ta trai od nje u tom braku. ena je rob, a ona tog
oveka ak ni ne poznaje.
Dierna uzdahnu. "Kada su me odabrali za Vrhovnu svetenicu, pokuala
sam da pobegnem. Bila sam trudna sa prvim detetom, i znala sam da, ako mi
zapadne ta sudbina, neu moi nikada da mu budem majka - barem ne
uistinu - jer e prva briga uvek morati da mi bude dobro Avalona. itavu
jednu no leala sam u movari, plaui, dok se magla kovitlala oko mene.
Posle nekog vremena shvatila sam da postoje drugi ljudi koji e se starati o
mojoj deci, ali da tog asa zaista nema nikoga drugog ko bi mogao da preuzme
terete Gospe od Avalona. alila sam za jednostavnom sreom u kojoj neu
smeti da uivam, ali jo vie sam se plaila krivice, mnogo vee od one koju
sam oseala zato to neu moi da pruim svom detetu svu svoju ljubav,
krivice koja e me progoniti ako odbijem ovu dunost. Mislim da bi smrt bila
bolja od onoga to sam tada oseala.
Ali tik pred izlazak sunca, kada sam potroila sve suze, okruila me je
toplina, kao u majinom naruju. U tom asu sam znala da e moje dete imati
svu ljubav koja mu je potrebna, jer e Boginja bdeti nad njim, i da ne treba da
se bojim kako u izneveriti one koji zavise od mene, jer e Ona delovati kroz
mene.
Zato mogu da traim da uini ovo, Teleri, jer znam koliko e ti teko biti.
Kada polaemo zavet Avalonu, mi obeavamo da emo sluiti Gospu prema
Njenoj volji, a ne prema naoj. Zar misli da te ne bih radije zadrala kraj
sebe, da te gledam kao raste u lepoti kao mlado jabukovo drvo?" Dierna
ponovo prui ruke, i Teleri se ovog putna nije odmakla. "Znakovi su bili suvie
jasni da bismo ih poricali. Britaniji je ovaj ovek potreban, ali on je suvie
ukorenjen u ovaj ivot da bi se seao mudrosti svoje due. Ti mora biti za
njega Boginja, mila moja, i probuditi ga!"
Dierni zastade glas. Teleri ju je gledala, svesna koliko je starija ena voli.
"Gospa je okrutna to nas tako korisit!" uzviknu ona. Ali njeno srce
govorilo je drugaije. Zar me ne voli dovoljno da bi me zadrrala kraj sebe?
Zar ne vidi koliko elim da ostanem?
"Ona ini ono to mora, za dobro svih..." apnu svetenica, "i da bismo joj
sluile, moramo i mi tako."
Teleri prui ruke, dodirnu Dierninu blistavu kosu, a Dierna je vrsto
zagrli. Posle nekog vremena Teleri oseti vlagu na obrazima, i nije znala da li to
sama Gospa plae na nebesima, ili su to njene sopstvene suze.

12.

ito je bilo skupljeno u ambare, a seno u plastove. Zemlju je obuzeo

etveni mir. Njive izvan doline Avalona bile su proarane zlatom. To je dobar
znak, pomisli Dierna dok su se magle stapale iza njih. Brakovi se obino
sklapaju u prolee ili poetkom leta, ali za Karausija svakako je bolje da uzme
svoju nevestu kada poetak zime okona pljakaku sezonu, pa e imati
vremena da je upozna pre nego to bude ponovo morao da poe u borbu. A to
to se Dierna osea iznureno bilo je samo stoga to je poslednja dva meseca
urno pripremala Teleri za udaju.
Svakako je i Teleri zbog toga izgledala bleda. Dok su se penjale u
pokrivena kola koja je Eidin Minok poslao da ih odvezu u Durnovariju, Dierna
umirujue potapa devojku. Radila je naporno kao i sve druge, dovravajui
obuku i uei da vidi vizije u vodi. To je, naravno, bilo najlake u svetom
kladencu, ali bie sasvim dobra i srebrna inija, ukoliko ona koja Gleda
udahne dovoljno svetog dima i ako je voda blagoslovljena odgovarajuom
arolijom. Stvar i nije u vodi, nego u onome ko gleda u nju. Ona sama je
dovoljno uvebala tu vetinu da bi mogla da prizove vizije i u blatnjavoj barici,
uz samo nekoliko dubokih udaha i bez ikakve pomoi bilja. Ponekad joj se ak
deavalo da joj Vid doe nepozvan, a te vizije, prizvane potrebom, bile su
najvanije.
No, Teleri je jo verovala da svetost poiva u obliju stvari, i zato je,
izmeu svega ostalog, nosila sa sobom i srebrnu iniju proaranu lavirintom
spirala koje privlae pogled, kao i nekoliko vreva vode sa svetog kladenca.
Teleri je piljila kroz otvor izmeu konih zavesa kao da moe da vidi kroz
maglu to okruava Tor. No, mogla se videti jedino hrianska crkva i grupica
koliba u kojima su iveli tamonji monasi. Vie uz brdo, iznad svetog
kladenca, bile su kue svetog sestrinstva. Nad njima se video zaobljeni vrh
Tora, pust jo od vremena prve Vrhovne svetenice, kada su monasi poruili
sveto kamenje. Ponekad je, gledano spolja, bilo teko misliti da oni koji imaju
mo da pou kroz maglu na njenom kraju nalaze Veliku salu Avalona, Kuu
Devojaka, uspravljeno kamenje i Put Procesije koji do njega vodi. Pred njenim
duhovnim okom to je bilo mnogo stvarnije od prizora koji je videla. Mnogo ta
se izmenilo otkako je Gospa Kaileja prizvala magiju kojom je odvojila Avalon
od sveta. U Sianino vreme poeli su da grade od kamena. U vreme vladavine
Sianine keri, dizali su se zidovi Velike sale, dugaki koliko i kod neke rimske
bazilike, mada je bila pokrivena trskom, a ne crepom. Njena unuka posvetila
je prve stubove Puta Procesije. Diernina baka je izgradila novu Kuu Devojaka.
A ta u ja sagraditi? - upita se ona. Odmahnula je glavom, jer odgovor
na to leao je upravo na ovom putovanju. Njene pramajke gradile su u
kamenu, a ona, prva koja je posle mnogo godina obratila panju na spoljnji
svet, gradie na nevidljivim temeljima ljudskog srca. Ili srca samo jednog
oveka. No, ako temelj bude dobro postavljen, nainie na njemu zid od
brodova i ljudi koji e zadravati Saksonce mnogo uspenije od bilo koga
kamenog zida.
Dierna se zavali u meko sedite i spusti zavesu kad su kola krenula.
Teleri je ve zatvorila oi, ali ruke su joj bile suvie vrsto stegnute da bi
spavala. Svetenica se namrti, tek sada primetivi koliko su devojci smrale
ruke. Posle one prve pobune, Teleri se vie nije protivila braku. Naprotiv, inila
je sve to se od nje trailo, posluno kao svaka ker Avalona. Dierna je
pretpostavljala da se Teleri pomirila, ali sada se upitala nije li samo koristila
guvu priprema da izbegne dalje ispitivanje.
"Teleri", tiho pozva ona i vide da se devojini kapci trzaju. "Vetina
gledanja u vodi deluje u oba smera. Svake noi traie u vodi vizije onoga to
se deava u Britaniji - slike koje u ti ja slati, ili koje e vremenom poeti i
sama da prima. Ali voda se moe koristiti i za slanje poruka. Kada si u
transu, ako si se dobro pripremila i ima jaku volju, moe mi i poslati
poruku. Ako se desi neto - ako bude u nevolji - pozovi, i ja u doi."
Teleri odgovori, ne otvarajui oi. "Tri godine sam provela na Avalonu.
Oekivala sam da e se sada spremati moje posveenje, a ne venanje. To je
bio samo lepi san. Sada sam izbaena i oterana nazad u svet. Rekla si mi da
me daje dobrom oveku. Takva sudbina nije nita gora nego u drugih
devojaka plemenitog porekla. Najbolje da raskid bude potpun..."
Dierna uzdahnu. "Kao to kae, provela si tri godine meu
svetenicama. Avalon je ostavio traga na tebi, Teleri, iako ne nosi polumesec
na elu. Tvoj ivot nikada vie nee biti kao nekada, jer ti vie nisi ista. ak i
ako je sve dobro, bie mi lake ako mi se bude javljala." ekala je, ali
odgovora nije bilo. "Ljuta si na mene, i verovatno s razlogom. Ali nemoj nikada
zaboraviti da e Boginja biti tu da te tei ak i ako ne bude htela da se obrati
meni."
Na to se Teleri uspravi i pogleda je pravo u oi. "Ti si Gospa od Avalona..."
polako ree ona. "Meni si ti Boginja." Potom ponovo odvrati lice.
Gospo, ta sam to uinila? - pomisli Dierna, gledajui devojin profil, ist
i besprekoran kao na nekom rimljanskom bareljefu. Ali ve je bilo uinjeno,
gotovo sasvim, a potreba koja je izazvala ovu izdaju - ako je to zaista izdaja -
nije se izmenila. Ona i sama zatvori oi. Gospo, Ti poznaje sva srca. Ovo dete
ne moe razumeti da je ovo to si Ti traila od nas meni jednako teko kao i
njoj. Poalji joj utehu koju nee da primi od mene, Gospo, i ljubav...

Karausije povue slobodan kraj toge napred i pokua da se seti o emu

govori Polio. Taj ovek bio je veliki zemljoposednik na teritoriji Durotriga,
zainteresovan za trgovinu sa Rimom, sa mnogo veza i uticaja. No, gotovo svi
koje je princ Eidin Minok pozvao na venanje svoje keri bili su plemenitog
porekla, ili moni, ili oboje. Odeveni u toge i vezene lanene haljine, mogli su
predstavljati skup aristokratije ma gde u Imperiji. Samo svetenice u plavom,
koje su stajale na vratima, podseale su da Britanija ima svoje bogove i svoje
Misterije.
"Sjajan izbor", ponovi Polio. "Naravno, svima nam je laknulo kada smo
uli da je Maksimijan dodelio komandu vama, ali ova brana veza sa jednom
od naih najuglednijih porodica govori o vaem linom zanimanju za
Britaniju."
Iznenada mu je postalo lako da slua. Svetenica mu je ponudila ovaj
brak kao nain da se pobolja komunikacija. Postoji li i politiki smisao u
braku sa keri britanskog princa, smisao koji njemu nije ni pao na pamet?
Kleopatra je predala itav Egipat Antoniju, ali on je od Teleri eleo samo vezu
sa Avalonom. Mora nai naina da saopti princu Eidinu Minoku, i ostalima,
da ne ne smera nita vie od toga.
Polio uze kolai sa posluavnika koji je prineo jedan rob i nastavi. "Ja
sam bio u Rimu. I posle tri stolea, oni misle da smo mi na kraju sveta. Kada
vremena postanu teka i kada im odbrana bude ugroena, na nas e poslednje
misliti, pomaui prvo svima ostalima. Zar nismo to ve videli, kada su povukli
trupe sa nae granice kako bi se borile u ratu izmeu imperatora?"
"Ja sam poloio zakletvu imperatoru..." poe Karausije, ali Polio jo nije
zavrio.
"Ima mnogo naina da se slui. Moda neete toliko uriti da ispunjavate
svoje ambicije po Rimu ako vas ovde neko bude ekao, a? Vaa nevesta
svakako je dovoljno lepa da svaki mukarac najpre misli na kuu." Polio se
iskezi tako da se admiral naroguio.
"Seam je se dok je jo bila mravo detence; svakako je procvetala u
poslednjih godinu dana!"
Karausije pogleda preko sobe, ka Teleri koja je stajala kraj svog oca, pod
vencem od itnih klasova i suvog cvea. Bilo mu je teko da je zamisli kao
trapavu iparicu. Namirisana, okiena draguljima i zaklonjena velom od
purpurne svile, uvezene iz istonih krajeve Imperije, bila je ak jo lepa nego
kad ju je video kod tvrave. No, iako je bila odevena kao kraljevska ker, svi ti
ukrasi samo su naglaavali njenu lepotu, najvie zbog naina na koji ih je
nosila.
Kao da je svesna njegovog pogleda, ona se okrete, i na trenutak je kroz
ruiastu izmaglicu vela uspeo da joj nazre iste linije lica, nalik na kip
boginje na sveansti. On brzo odvrati pogled. On je imao normalne muke
elje, i kako je napredovao u slubi, sve lake je dobijao ene. Ali nikada, ak
ni dok je odlazio rimskim kurtizanama, nikada nije spavao sa enom
kraljevske krvi, niti sa nekom toliko lepom. Bilo bi lako oboavati je, pomisli
on. Nije bio siguran kako e se snai u ulozi mua.
"Nervozan si?" Elije, koji je ostavio 'Herkula' na popravci u Kaluzentumu i
doao da mu dri strah, stee ga za rame. "Nita udno! Ali kau da se sve
mladoenje tako oseaju! Ne brini - sve ene su iste kad se baklje ugase. Seti
se kako si vodio amac kroz deltu Rene i sve e biti u redu. Idi plako i stalno
meri dubinu!" On prsnu u smeh, a Karausije ga prostreli pogledom.
Osetio je olakanje kada mu neko dodirnu rame i prui mu izgovor da se
okrene. Doekao ga je vrst, taman pogled mravog mladia koji je stajao pred
njim, ali u prvi mah nije mogao da se seti njegovog imena.
"Gospodine, proveo sam mnogo... vremena razmiljajui... od prolog
leta", ree mladi. "Velika je stvar ovo to inite za Britaniju." Zastajkivao je u
govoru, kao da ne moe da obuzda duboka oseanja.
Alektus, tako je. Deko je prisustvovao osveenju temelja za tvravu u
Portus Adurni, zajedno sa ocem, i pratio je svetenice kui. Karausije klimnu
glavom, i mladi produi.
"Bio sam boleljiv u mladosti, pa nisam sluio vojsku. Ali za ostvarivanje
vaih ciljeva bie vam potreban novac. I to vie nego to mislim da e vam
Imperator dati. Ja se razumem u novac, gospodine. Ako biste me primili u
svoje osoblje, sluio bih vam svim srcem!"
Karausije se namrti, odmeravjaui mladia iskusnim oficirskim okom.
Alektus nikada nee biti neki naroiti ratnik, ali izgledao je zdrav, a ako su sve
prie o njemu tane, onda se ne razmee. Svakako je govorio istinu; admiral je
ve poeo da shvata kako e za zatitu kakvu od njega oekuje stanovnitvo
Britanije biti potrebna sredstva vea od onoga to je obeao Maksimijan. No,
samo zatitu e im i pruiti, pomisli on kad se seti pria o raznim oficirima koji
su se proglasili za imperatore.
"ta na to kae tvoj otac?" Alektusu sinue oi. "Voljan je. Mislim da e
ak biti i ponosan."
"Vrlo dobro. Moe se prikljuiti mom osoblju - nezvanino - i radie sa
nama ove zime. Ako se dokae, postaraemo se da to postane za stalno, kada
u prolee ponu pohodi."
"Gospodine!" Alektus naini nekakvu karikaturu salutiranja sa
oduevljenjem od koga je iznenada izgledao mnogo mlai. Nastupi trenutak
zbunjenosti dok Alektus nije savladao svoja oseanja.
Karausije se saali na njega. "A moje prvo nareenje jeste da ode i
sazna kada e ceremonija poeti!"
Alektus se ispravi i udalji se korakom za koji je oito nameravao da lii
na vojniki.
Karausije se upita je li ispravno postupio to ga je primio. Mladi Britanac
bio je meavina zrelosti i mladalake trapavosti, ali po svemu to se o njemu
ulo bio je i sposoban poslovni ovek, iako vrlo mlad. Vojsci su potrebni razni
ljudi. Ako se pokae da Alektus moe da izie na kraj sa fizikim zahtevima
vojne slube, i da podnosi vojnu disciplinu, mogao bi da bude od zaista velike
koristi.
Admiral je na trenutak stajao, namrten, postrojavajui sopstvene misli.
Planirali su venanje za kraj pomorske sezone, ali vreme je ostalo lepo mnogo
due nego to se oekivalo. To je bilo zgodno za one koji su morali da putuju
na svadbu, ali neki odvani Saksonac moda e iskoristiti priliku za jo jednu
pljaku pre nego to ponu oluje. A ako se to desi, on e biti ovde, umesto da
eka u nekoj od tvrava na Kanalu, a do vremena kada sazna za napad,
morski vukovi e ve odavno otii...
Neko ulo mnogo osetljivije od sluha pozva ga da se vrati u sadanjost.
Kada je podigao pogled, pred njim je stajala Dierna. On duboko uzdahnu i
pokaza rukom masu sveta u odaji.
"Dobro si radila, i svi smo izvrili tvoja nareenja. Jesi li zadovoljna?"
"A ti?" Ona ga pogleda pravo u oi.
"Ne svodim raune o boju dok ne padne mrak." Dierna podie jednu
obrvu.
"Da li se boji?"
"Otkako sam te sreo, nasluao sam se udnih pria o Avalonu. Kau da
je Rim pokorio druide, ali ne i njihove svetenice; da ste vi arobnice, kao one
to obitavaju na ostrvu Sena u Armorici, i da ste naslednice drevnih moi."
Spremno se suoavao sa ljudima koji su eleli da ga ubiju, ali bila mu je
potrebna ogromna snaga volje da bi gledao ovu enu u oi.
"Mi smo samo smrtne ene", blago ree svetenica, "mada je naa obuka
naporna, i moda je istina da uvamo izvesne Misterije koje su Rimljani
izgubili."
"Ja jesam graanin, ali nisam Rimljanin." On ponovo povue na mesto
slobodan kraj tunike. "Dok sam bio deak, ene-mudraci jo su obitavale u
movarama Germanije, tamo gde se Rena uliva u severno more. One su imale
nekakvu svoju mudrost, ali u tebi oseam neto duboko, i podsea me na
svetenike koje sam sretao tokom slube u Egiptu."
"Moda..." Ona ga zianteresovano pogleda. "Pria se da su oni to su
pobegli iz Potopljenih Zemalja nali utoite u mnogim lukama, kao i da su
Misterije Egipta sline naima. Da li se sea?"
Karausije zamirka, uznemiren neim u njenom glasu. Ve ga je pitala
neto slino u Portus Adurni.
"Da li se seam?" upita on, a ona odmahnu glavom i nasmei se.
"Nije vano. U svakom sluaju, danas treba da misli na svoju nevestu..."
Oboje se okrenue da pogledaju Teleri. "Veoma je lepa. Ali nisam oekivao da
emo se venati na pravoj rimljanskoj ceremoniji."
"Njen otac hteo je da bude siguran da e brak biti priznat", odvrati
Dierna. "Pre vie godina, jedna naa ena data je rimljanskom oficiru,
Kostantinu, prema naim obredima, a sada ujemo da je smatraju za njegovu
nalonicu."
"A kakvi su obredi Avalona?" upita on tiho.
"Mukarac i ena leu zajedno kao svetenik i svetenica Gospodara i
Gospe. On nosi mo Rogatog, koji daje ivot poljima i stadima, a ona ga prima
kao Velika Boginja, Majka i Nevesta."
Neto u njenom glasu ga je uznemirilo. Na trenutak kao da je poeo da se
prisea neeg odavno zaboravljenog, ali ivotno vanog. A onda zau spolja
blejanje rtvene ovce, i trenutak nestade.
"Ne bih odbio takav obred", tiho ree on. "Ali sad je vreme da se
priklanjamo obredima Rima. Daj nam svoj blagoslov, Gospo od Avalona, i
uiniemo najbolje to moemo."
Prorok je stajao na vratima, dajui im znak da iziu. Karausije se ispravi,
oseajui du miica ono poznato peckanje od uzbuenja koje bi uvek iskusio
kada je ekanje gotovo i poinje bitka. Ni ovo nije drugaije, pomisli on dok je
polazio, a zvanice za njim. Ovo jeste proslava, ali on se nalazi na nepoznatom
moru.

Izvan spavae sobe prijem je jo trajao. Princ, srean to ne samo da nije

izgubio ker zbog Avalona nego ju je i udao za uglednog oveka, naruio je
ogromnu koliinu galskog vina, a zvanice su se obilno koristile njime.
Karausije pogleda svoju nevestu i poele da je i on mogao tako. No, dobar
zapovednik ne pije na dunosti.
A ovo je bila dunost. ena koja ga je ekala u prostranom krevetu bila je
divna. Pretpostavljao je da je i dobroudna, kao i, poto je uila na Avalonu,
mudra. Ali bila mu je potpuno nepoznata.
Nije mu ni palo na pamet da bi to mogao da bude problem. Sa
kurtizanama i logorskim enama spavao je bez ikakve potrebe za
upoznavanjem. No, sada je shvatio da od ovog braka eli neto vie. Teleri je
leala pokrivena do brade, na oprezu kao srna. Karausije joj se nasmei u
pokuaju da je umiri dok je svlaio tuniku. Po rimljanskim zakonima bila mu
je ena, ali po britanskim obiajima, kao i obiajima njegovog naroda,
venanje je zavreno tek kada se svadbena gozba okona i nevesta razdevii.
"Hoe li da ugasim svetiljku?" upita on.
Ona utke klimnu glavom. Karausije na trenutak zaali - emu venanje
sa lepom enom ako ne moe da vidi njeno telo? No, previe lepote moglo bi
da zasmeta njegovoj mukosti, a u mraku su sve ene iste. On povue
pokriva i zau kripanje kreveta dok se sputao pored nje, ali Teleri je i dalje
utala. On uzdahnu i prui ruku da je pogladi po kosi. Koa joj je bila veoma
glatka. Bez ikakvog razmiljanja, prsti mu sami skliznue preko njenog obraza
do vrata, a odatle do vrste i okrugle dojke. Ona kratko dahnu i ukoi se,
drhtei pod njegovom rukom.
Da li da je umiri reima ljubavi? Njeno utanje ga je nerviralo, a nije
mogao da smisli ta bi rekao. No, iako mu je um bio nespreman, njegovo telo
ve je reagovalo na ono to je dodirivao. Karausije pokua da uspori, da
saeka dok i ona bude spremna, ali Teleri je nepomino leala, pasivno
prihvatajui dok joj je irio butine. A onda vie nije mogao da se uzdrava. On
zastenja i pritisnu je svojim telom, steui je za ramena. Ona iznenada zajeca i
poe da se otima, ali on je ve dospeo kuda je hteo.
Brzo je bilo gotovo. Potom se Teleri sklupa na svojoj strani kreveta,
okrenuvi mu lea. Karausije je dugo leao oslukujui njeno disanje,
pokuavajui da uje da li plae. No, nije od sebe davala ni zvuka. On
postepeno poe da se oputa. Ponavljao je u sebi da ovo i nije tako lo poetak,
i da e se stvari popravljati kako se oni budu privikavali.
Verovatno je preterano nadati se ljubavi, ali dok on i Teleri budu iveli
zajedno, svakako e meu njima rasti potovanje i oseanje pripadanja, a
veina parova nikad ni ne upozna neto vie od toga.
Karausije nije bio navikao da deli krevet s nekim, i zato dugo nije mogao
da zaspi. Nemomino je leao, premeui u mislima raspored trupa i zaliha i
alei to ne moe da upali svetiljku i radi. No, nije znao spava li njegova ena,
a ako spava, nije hteo da je probudi. Posle nekog vremena zapao je u nemiran
san u kome je stajao na zaljuljanoj palubi, u borbi proti neprijatelja bez lica.
Kada je zauo kucanje, u prvi mah je pomislio da je to zvuk grede koja
udara o bok njegovog broda. uli su se glasovi; postepeno je uspeo da
razabere rei.
"Gospo, trei je as. Pre zore ne moemo nita - za ime Junone, pa ovo je
admiralova prva brana no! Ne smemo ga sada uznemiravati!"
"Ako se naljuti, ja u preuzeti krivicu", odvrati enski glas.
"Hoe li ti da bude kriv to nije dobio vanu vest?"
"Vest?" upita straar.
"Nije dolazio nikakav glasnik..."
"Meni glasnici nisu potrebni." enski glas se promeni, i Karausije, koji je
ve ustao i poeo da se oblai, oseti jezu koja nije imala nikakve veze sa
sveim nonim vazduhom.
"Zar sumnja u moju re?"
Nesreni straar, uhvaen u klopku izmeu primljenih nareenja i
sveteniine moi, bio je spasen od odgovaranja na to kad je Karausije otvorio
vrata.
"ta nije u redu?"
Neto na Dierninom licu se opusti, i ona se nasmei. Prebacila je ogrta
preko spavaice, a kosa joj je, raspletena, padala preko ramena kao plamen. A
onda joj lice ponovo postade ozbiljno.
"Saksonci su ponovo doli."
"Otkuda zna..." poe on, ali ona se samo nasmeja.
"Odrao si svoj deo pogodbe. Zar si mislio da ja neu odrati svoj? Znala
sam koliko si se bojao da ostavi obalu nezatienu, i zato sam noas
pogledala u iniju Vida. Rekla sam ti - tome sam itave jeseni uila Teleri."
On duboko udahnu, potpuno se probudivi kada je shvatio znaaj njenih
rei. "I ta si videla?"
"Grad u plamenu - mislim da je bio Klauzentum - i dva jedrenjaka
izvuena na obalu. Pljakae natenane, ubeeni da niko nee doi u pomo.
Ako bude brz, moe da uhvati plimu u zoru i da ih eka iza ostrva Viktis
kada krenu kui."
Karausije klimnu glavom. Straar je stajao otvorenih usta, ali skoio je u
stav 'mirno' kad je admiral poeo da izdaje nareenja. Karausije savlada
osmeh; a onda svi obziri nestadoe pod plimom iekivanja bitke. Ovo je umeo
da radi.

Tu zimu proveli su u Dubrisu, rimljanskoj tvravi na jugoistonoj obali,

na teritoriji plemena Kanti. Teleri je mislila da e mrzeti to mesto, jer nee biti
Avalon. No, ako je vila nad belim liticama gde ju je Karausije smestio i bila
kavez, bila je barem udobna, a krupni, plavokosi Kantaci, mada drugaiji od
njenog ivahnog zapadnjakog naroda, bili su ljubazni i lepo su je doekali.
Mu joj je esto bio odsutan, poto je nadgledao izgradnju nove trvrave u
Portus Adurni, ili prepravke u Dubrisu.
Deo plena otetog od gusara koje je Karausije pobedio dan posle svadbe
vraen je vlasnicima. Zatraio je od Rima dozvolu da stvari kojima se nije
mogao utvrditi vlasnik proda, a sredstva usmeri u zatitu obale.
ak i kad je bio kod kue, Karausije je veinu vremena provodio sa
svojim oficirima, zadubljen u mape i rasprave o strategiji. Teleri je u prvi mah
prijalo to ga tako retko via. Plaila se da e dodir mukarca probuditi u njoj
seanja na onaj pokuaj silovanja, ali ono to je nauila na Avalonu zaista joj
je dobro posluilo.
Kad bi Karausije legao sa njom, bilo joj je dovoljno da odvoji um od tela i
nije oseala nita - ni bol ni strah. Nije ni pomislila da bi njen mu mogao to
da primeti, ali posle nekog vremena poela je da se pita da li je on namerno
izbegava.
Na kratkodnevicu, Rimljani su slavili Saturnalije. Admiral je svojim
ljudima dao odsustvo i vratio se u vilu, na odavno zaslueni odmor. Na samo
vee kratkodnevice priredili su gozbu. To je bilo vreme veselja i mukarci su
prilino pili. ak je i Teleri dozvolila sebi da popije vie slatkog galskog vina
nego to je bila naviknuta. U Avalonu se ta no proslavlja svetim obredima,
koji pomau novoroenom suncu da se vrati u svet. Ona ih je videla svega
jednom, ali i sada bi plakala kad se seti te lepote.
I tako je sada pila, a kada su konano ustali od stola, sa iznenaenjem je
utvrdila da joj kolena klecaju.
"Ne mogu da hodam!" zaprepaeno uzviknu ona. Mukarci poee da se
smeju, a onda i njoj postade smeno. No, smeh joj je pokvario ono malo
ranvotee. Kad se zateturala, Karausije je uhvati i podie, a lice mu je bilo
zbunjeno kao da se pitao otkuda se ona stvorila.
"Ja sam ti ena", ozbiljno klimnu glavom ona, "i tvoje je pravo da me
nosi..."
Svet joj se okretao ko glave dok ju je nosio niz hodnik, pa ga je vrsto
stegla oko vrata, i nije ga pustila ni kada ju je poloio na postelju.
"Da ti poaljem sluavku da te svue?" upita on, pokuavajui da
rasplete njene prste.
"Svuci me ti", promrmlja Teleri, "muu..." Pogledala ga je u lice i
nasmeila se. Znala je da ne osea poudu, samo usamljenost. Ali ako je on sa
njom, onda nee misliti na Avalon.
"Popila si previe vina", ree on, ali miii na rukama nisu mu vie bili
tvrdi kao kamen. Ona se iznenada zakikota. "I ti si!"
"Tako je", odvrati on tonom osobe koja je upravo dola do neoekivanog
otkria. Ona ga povue za tuniku i Karausije se srui na krevet kraj nje, a
onda je, prilino nespretno, poljubi. Ima neke utehe, pomisli ona dok joj je
svlaio odeu, kad si blizak sa nekom drugom osobom. Ovog puta je odluila
da uestvuje u svemu, ali kako je stvar napredovala, ona se i nehotice
udaljavala od dogaaja. Kada se on konano naao na njoj, ona nae utoite
u sluajnim slikama, i meu njima ugleda, neoekivano, Alektusovo lice.
Sledeeg jutra probudila se sa glavoboljom i zbrkanim seanjima. Bila je
sama u krevetu, ali Karausijev ogrta leao je na podu. Nije sanjala da je legla
sa njim. Barem ga se vie nije plaila, pomislila je dok ju je sluavka oblaila.
Kada su se sreli za dorukom, on kao da nije znao kako da je pozdravi, kao da
se pomalo stideo. Ili je moda i njega bolela glava.
No, iako im nije pogorao odnose, taj noni dogaaj ih nije ni produbio.
Kako su trajali mrani dani, Karausije je sve ee dovodio u vilu svoje oficire.
Teleri se esto nalazila u drutvu Alektusa, spremna da ga saslua kad bi ga
zahtevi vojnikog ivota doveli do granice izdrljivosti.
"Nain finansiranja nam je tako nedelotvoran!" uzviknu on dok su etali
du litica. "Porez se prikuplja u Britaniji, i sav se alje u Rim; potom, ako
imperator smatra za shodno, deli se polako vraa nazad. Tako nikakav
trgovac ne moe da napreduje! Zar ne bi bilo razumnije da se proceni koliko je
potrebno za odbranu Britanije, pa da se ta svota unapred odvoji, pre nego to
se porezi poalju dalje?"
Teleri je klimala glavom. Ovako objanjeno, svakako je imalo smisla.
Navikla na civilnu vladu, koja se uglavnom finansirala od priloga bogataa koji
su istovremeno bili i magistrati, nikada nije ni razmiljala o problemima
odbrane itave provincije.
"Zar ne bismo mogli da zatraimo priloge od ljudi koje Karausijeve
tvrave tite?"
"Moraemo, ako nam Maksimijan ne poalje neto vie." Alektus se
okrete, sa rukama na kukovima, i zagleda se preko mora. Teleri se inilo da
mu vojniki ivot prija. Onaj prodorni pogled ostao je isti, ali sati provedeni na
obuci dali su njegovoj koi bronzanu boju. Imao je i bolje dranje, a na
mravom telu sada su se videli i miii.
"Dao sam deo naeg novca pod ineteres, tako da nam ga vrate pred
poetak sezone plovidbe, i to e nam doneti izvesnu dobit. Ali za stvaranje
novca potreban je novac. Dobra je ideja da se zatrae prilozi od magistrata" -
pri tom joj se nasmeio onim osmehom koji mu je potpuno menjao lice - "ali
bie potrebno mnogo vie od vrste logike da bi se od naih ljudi iscedilo zlato.
Oni umeju da budu velikoduni kada e rezultat biti neto ime mogu da
ostave utisak na svoje susede. Ali da uvide korist od utvrenja koje e braniti
teritoriju nekog drugog plemena, to prevazilazi njihovu matu. Mora poi sa
mnom, Teleri, da svojim armom podstakne njihovu velikodunost! Tvom
osmehu svakako nee moi da se odupru..."
Ona nehotice porumene i pomisli kako, uprkos svim albama, njemu
vojska oito koristi, i fiziki i drutveno. Pre godinu dana ne bu imeo da joj da
takav kompliment.
 Vreme je postajalo sve toplije, mada su se i dalje javljale oluje. Karausije
je premestio tab u tvravu i poveo je i Teleri sa sobom. Savez sa princem
Eidinom Minokom i aura Avalona bili su sami po sebi od priline pomoi, ali to
nije bio glavni razlog to se oenio sa Teleri. Sada je bilo vreme da se vidi moe
li se ostvariti i drugi, tajni cilj njenog prisustva. Teleri poe da se rano povlai -
to uopte nije bilo teko, poto je Karausije ionako morao da provodi veeri sa
svojim osobljem. Niko nije znao da ona ustaje u mranim satima pred zoru i
sedi gledajui u srebrnu iniju punu vode, proiavajui um i ekajui
poruku sa Avalona.
U prvo vreme bilo joj je teko da se usredsredi, ali postepeno je poela
najvie da voli upravo to vreme usamljenosti. U tim tihim satima, dok je velika
tvrava oko nje spavala, mogla je gotovo da zamisli kako se vratila u Kuu
Devojaka. Trudila se da se priseti svega to je tamo uila, i zaudila se kad je
utvrdila koliko toga se sea, i koliko je njeno razumevanje toga napredovalo.
Jedne noi krajem meseca Marsa uhvatila je sebe kako razmilja o Dierni
sa tugom, a ne sa besom, kao toliko noi pre toga. I kao da je ta promena
raspoloenja delovala kao pomeranje kamena koje oslobaa masu vode
sabijenu iza brane, ona ugleda u vodi pred sobom lice Vrhovne svetenice.
Po tome kako je druga ena rairila oi, Teleri je znala da i Dierna vidi
nju, i iznenadila se kada je u njenom pogledu otkrila olakanje i ljubav.
Diernine usne se pokretoe. Teleri nije nita ula, ali osetila je pitanje i
umirujui se nasmeila, a onda pokretom upitala kako je u Avalonu. Dierna
na to sklopi oi i namrti se, a njena slika se zamagli. Teleri na trenutak
ugleda Avalon, kako mirno lei pod zvezdama. Videla je Kuu Devojaka i
zgradu za svetenice, tkanice, bojadinicu i kuhinje, kolibu u kojoj su suile i
meale bilje. Videla je jabuar, hrastovu umu i svetlucanje svetog kladenca, a
nad svim tim uzdizao se vrh Tora.
Teleri tada i sama sklopi oi, pokuavajui da zamisli tvravu Dubris i
luku u kojoj su se ratni brodovi njihali na talasima. Potom pomisli na
Karausija, zamiljenog, sa vie sedih u kosi nego pre godinu dana. Iznenada se
iza Karausijevog ramena pojavi Alektusovo lice, oiju blistavih od uzbuenja.
No, sledeeg trenutka izdade je volja, nenavikla na takve napore, i kada je
trepnula, u iniji je videla samo prazan sjaj vode, a na prozoru prvu svetlost
praskozorja.

Karausije se podie od mape obale, trgavi se od bola u leima. Koliko

dugo li se saginjao nad njom? Mapa je bila nainjena na koi, tako da se
mogla saviti i poneti, ili zakaiti za plou. Drvene ploice koje su predstavljale
brodove i zalihe bile su poslagane oko slika tvrava ili gradova, pa ih je bilo
lako prebrojati ili premestiti. Kad bi barem bilo jednako lako premetati
brodove i ljude. No, promenljivost vremena i varljivost ljudskog srca mogu da
poremete i najbolje planove.
Tvrava je leala u tiini sati izmeu ponoi i zore, kada svi spavaju sem
straara na zidinama. I njega i Alektusa. Mladi je upravo premestio jo tri
drvene 'vree ita' sa slike Dubrisa u Rutupiju i potom pogledao zapovednika.
"Mislim da e nam biti dovoljno." On neto zapisa na svojoj ploici.
"Neemo se ugojiti, ali svi e biti siti." Pokuao je da savlada zevanje.
"A svi moraju i da spavaju", ree Karausije, smeei se. "ak i ti i ja. Idi u
krevet, Alektuse, i lepo spavaj."
"Nisam umoran, zaista. Ostale tvrave..."
"Ostale tvrave mogu da ekaju do jutra. Za sada si uinio vie nego
dovoljno."
"Znai, zadovljni ste mojim radom?" upita Alektus. Karausije se namrti,
udei mu se to je uopte morao da pita.
"Jesenas ste me primili nezvanino", nastavi Alektus. "Ovdanji oficiri me
poznaju, ali kada idem na druga mesta imao bih vie ovlaenja da nosim
uniformu. Naravno", ree odjednom plaljivo, "ako to zasluujem..."
"Alektuse!" Karausije ga dograbi za rame, i mladi se ispravi, oiju
blistavih kao da jedva savlauje suze. Na trenutak je podsetio admirala na
Teleri - oboje su imali tanke kosti i tamnu put plemena iz zapadnih krajeva.
Moda su i u nekom dalekom srodstvu. "Zar sumnja u to, deko? Ne mogu ni
da zamislim kako sam se dosad snalazio bez tebe. Ali ako eli uniformu, onda
e je i dobiti."
Alektus se blistavo osmehnu, sae se i poljubi admiralu ruku. Karausije
mu pusti rame, pomalo iznenaen, ali i dirnut tim gestom.
"Hajde sad na spavanje", neno ree on. "Ne mora se iznurivati da bi mi
dokazao svoju odanost."
Kada je Alektus otiao, Karausije ostade da gleda za njim, jo se smeei.
Ako mi Teleri rodi sina, mogao bi da bude takav, iznenada pomisli on. Uzeo ju
je iz drugih razloga, ali bila mu je ena. Zato se ne bi nadao sinu, roenom u
ovoj zemlji, koji bi poao njegovim stopama?
Krenuo je hodnikom ka svojim odajama, ustrije nego inae. Teleri mu je
jasno stavljala do znanja da joj ne prijaju njegovi zagrljaji, ali veina ena eli
da raa decu. Moda bi tada osetila malo topline prema ocu svog deteta. No,
kada je stigao u sobu, krevet je bio prazan.
Karausije je na trenutak zurio u njega, zapanjen dubinom bola od
pomisli da je prevaren. No, brzo se javio i razum. ak i da je Teleri tip ene
koja bi potraila sebi ljubavnika, svakako je bila suvie pametna da bi to
uinila nou, kada se tano zna gde je ko i kada straari sve nadgledaju.
On tiho poe do vrata unutranje sobe. Na stolu je gorela svetiljka. Svetlo
se odbijalo od ivice srebrne posude i od Telerine bele odee. Plamen je
zatreperio kada je uao, ali ona se nije ni pomakla. Jedva se usuujui da
die, on klee kraj nje. Oi su joj bile uprte u tamnu povrinu vode, i usne joj
se pomerie.
"Dierna..." apnu ona, a onda se ukoi kao da oslukuje.
"Gospo", konano ree i Karausije glasom jedva neto jaim od njenog,
"neka tvoj vid pretrai obale Britanije. ta vidi?" Ni sam nije bio siguran kojoj
od njih dve se obraa, a kada se Teleri pomerila, opet nije bio siguran koja mu
odgovara.
"Tamne vode... vidim reku, niskih obala, i tamno drvee pod zvezdama."
Dah joj zastade i ona se zanjiha. "Snana struja... blistavi talasii... blistava
vesla se podiu iz vode..."
"Jesu li to ratni brodovi? Koliko ih je?" brzo upita Karausije. Ona se tre,
ali ipak je odgovorila.
"est... Idu uzvodno..."
 "Kuda?" Ovog puta pazio je da govori tiho, ali nije mogao da uti. "Kojom
rekom? U koji grad?"
"Vidim most... i crvene zidove od kamena", zau se odgovor. "Dierna
kae... to je Dubrovija! Idi! Mora brzo da ide!" Poslednje rei, mada ih je
izgovorila Teleri, toliko su liile na Diernin glas da je Karausije zamirkao.
Potom se ena zanjiha i pade mu pravo u naruje.
Srce mu je ubrzano udaralo dok je nosio Teleri u krevet. Mada je sav
ustreptao od elje za urbom, zadrao se dok je nije dobro pokrio. Nije se
probudila, ali disanje joj je ve postalo duboko, kao kod svakog spavaa. Njeno
smireno lice liilo je na lice vestalke, ili deteta, i tog asa nije mogao ni da
zamisli kako bi je poeleo.
"Hvala ti, Gospo." Karausije se sae i poljubi je u elo. Potom izie iz
sobe, zaboravivi je im je poeo da izdaje prva nareenja koja e ga ponovo
odvesti na more.

Sa vojne take gledanja, naredna sezona bila je veoma uspena. Diernin

Vid nije bio uvek taan, a Teleri nije mogla uvek da razume njene poruke. A
deavalo se i da Karausije ve bude na moru, pa da ne mogu da ga upozore.
No, kao to je Vrhovna svetenica i obeala, savez sa Avalonom pruio mu je
dodatnu prednost koja mu je omoguavala, ako ne ba da uniti neprijatelje,
onda barem da odri ravnoteu. Iako Rimljani nisu mogli uvek da stignu u
pomo pre nego to pljakai opustoe neko naselje, esto su stizali na vreme
da ga osvete. A trgovci koji su isplovljavali iz britanskih luka nosili su sve vie
plena to ga je Karausije slao u Rim.
Krajem leta, kada je seno ve bilo nagomilano u plastove po livadama, a
ovas se klanjao pred srpovima kosaca, Karausije sazva savet britanskh
poglavara iz svih delova Saksonske obale kako bi razgovarali o buduoj
odbrani Britanije. Uz Telerinu pomo, uinio je mnogo vie nego to je
Maksimijan oekivao od njega. No, ni to nije bilo dovoljno. Da bi zemlja bila
zaista bezbedna, morao je nekako ubediti one koji ive u unutranjosti da mu
pomognu. Okupili su se u prostranoj bazilici u Venti Belgarum, jedinom
mestu dovoljno velikom da ih sve primi.
Karausije ustade, po navici povlaei nabore toge tako da padaju onako
kako prilii Rimljaninu. Tokom protekle dve godine dovoljno esto je morao da
nosi togu, tako da se vie nije oseao zarobljen u njoj. No, dok je prebacivao
slobodan kraj preko jedne ruke i podizao drugu kako bi zatraio mir na skupu,
shvatio je da su dostojanstveni pokreti, nepohodni da bi se ta odea zadrala
na mestu, svakako dobrim delom uzrok rimljanskog shvatanja dostojanstva.
"Prijatelji, nemam govornikog dara kakav se ui u Rimu. Ja sam vojnik.
Da nisam zaduen za sprovoenje Dux Tractus Armoricani et Nervicani na
obalama s obe strane kanala, ne bih ni bio ovde, i zato mi oprostite to u
govoriti vojniki jednostavno." Karausije zastade, gledajui ljude koji su sedeli,
takoe u togama, na klupama pred njim. Ako je suditi po odei, mogao se
nalaziti i u rimskom Senatu, ali ponegde su se videli ljudi blede koe i rie
kose, oito iste keltske krvi, ili finog sklopa kostiju, to je govorilo o jo
starijem poreklu.
"Sazvao sam vas ovde", nastavi on, "da razgovaramo o odbrani zemalja
koje su vas rodile i koje su meni postale dom."
 "To je posao vojske", odvrati jedan ovek iz poslednjeg reda. "A vi ga
dobro obavljate. Kakve to veze ima sa mnom?"
"Ne onoliko dobro koliko bi trebalo." Drugi ovek se okrete ljutito ka
njemu, a potom se namrti na Karausija. "Nema ni dva meseca kako je taj olo
napao Vigniacis i unitio mi radionice. Gde ste tada bili?"
Karausije se namrti, a Alektus, koji je bio kraj njega, apnu: "Zove se
Trebelije i ima livnicu bronze. On nam isporuuje veliki broj zaptivaka za nae
brodove."
"Gonio sam razbojnika koji je potopio brod sa vaim tovarom, koliko se
seam", smesta odgovori admiral. "Va roba nam odlino slui, i molim se
bogovima da brzo obnovite proizvodnju. Svakako ne mislite da bih namerno
ugrozio radionicu koja proizvodi ono to mi je toliko neophodno." Nato se zau
amor odobravanja.
"Flota radi najbolje to moe, Trebelije. Nemoj da kuka", ree Polio, koji
je pomagao u organizaciji sastanka.
"Zaista radimo sve to moemo", ponovi Karausije, "ali ponekad, kako je
ukazao ovaj na prijatelj, to nije dovoljno. Imamo ogranien broj brodova, a oni
ne mogu svugde da budu. Ako bismo poboljali tvrave koje imamo, i izgradili
nove, i ako bismo imali brodove da ih opsluuju, ne biste morali da plaete
nad svojim poharanim kuama i spaljenim imanjima."
"Sve je to vrlo lepo", odvrati ovek iz Klauzentuma, "ali ta oekujete od
nas?"
Karausije potrai nadahnue na zidu sa freskom, koja je pokazivala
Jupitera, neobino nalik na Dioklecijana, kako prua venac Herkulu sa
Maksimijanovim licem.
"Da vrite svoju dunost, kao gradski oci i kao voe gradova. Navikli ste
da snosite trokove javnih radova i izgradnje javnih objekata. Traim samo da
deo tih sredstava uloite u zatitu. Pomozite mi da izgradim nove tvrave i
ishranim vojsku!"
"To ih je pogodilo u najosetljivije mesto", promrmlja Alektus kad u sali
izbi agor rasprave.
"Jedno je kad izgraujemo sopstvene gradove." Na kraju istupi Polio u
ime svih. "Od malena smo naueni da to inimo, a sredstva koja imamo su,
najee, jedva po meri toga. Ali odbrana je dunost Imperije. Zato ubiremo
toliki prez od naroda i aljemo novac u Rim? Ako plaamo za svoju odbranu,
hoe li imperator novac od naeg poreza poslati u neku Siriju, ili e ga baciti
na novu kampanju protiv Gota?"
"Ostavite ovde poreze koji se ovde prikupe, da pomognu lokalnoj vlasti, i
tada emo svi rado plaati za odbranu", ree princ Eidin Minok, "ali nije
pravedno da nam sve uzimate, a nita ne dajete za uzvrat."
Zidovi se zatresoe od provale odobravanja. Krausije pokua da im
objasni kako on moe samo da podnosi izvetaje i preporuke, a da nema
naina da privoli imperatora da ih i poslua, ali niko ga nije uo.
"Imperator mora da nam pomogne!" zau se uzvik. "Ako se obratite
Dioklecijanu za pomo, svi emo biti uz vas. Ali mora nam pomoi. Ko eli da
ima titulu imperatora Britanije, mora to i da zaslui!"
"ta ete uraditi?" upita Alektus. Karausije se tre, jer u njegovom
pogledu video je strepnju.
Cerialis je izneo trpezarijske leaje u batu. Rani jesenji sumrak bacao je
preko drvea zlatastu izmaglicu, kroz koju se ulo tiho pljuskanje reke u
tracima. Bilo je kao svetogre prekinuti ovaj san o miru razgvorom o ratu.
"Pisaemo Dioklecijanu", odgovori Karausije tiho, kao da se boji da e ga
neko uti, mada su u blizini bili samo Alektus i Elije. "To svakako moramo, ali
znam kolike ogromne trokove on ve ima, i ne nadam se da e nam Rim
pomoi."
On iskapi pehar, nadajui se da e mu vino ublaiti glavobolju, i prui ga
najbliem robu da ga ponovo napuni. "Ne razumem kako vi Britanci moete da
budte toliko kratkovidi! Ne vredi traiti novac od imperatora. On mora da pazi
na itavu Imperiju, a sa mesta gde se nalazi, moda vidi da su neka druga
mesta ugroenija nego Britanija."
"U tome je tekoa", ozbiljno ree Cerialis. "Dovoljno mi je teko da
navedem svoje sunarodnike da pogledaju preko zidova sopstvenog grada, a
kamoli dalje od naih obala. Oni smatraju da su platili za zatitu i da ne treba
da plaaju ponovo..."
Karausije zatvori oi; glava mu je pucala od bola, kao da neko pokuava
da je raspoluti. S jedne strane, sve emu su ga nauili tokom dvadeset godina
slube zgraavalo se nad ovim provincijalcima koji nisu shvatili kako svi delovi
Imperije zavise od snage celine. S druge strane, ono u njemu to se rodilo kad
je svetenica prolila na zemlju njegovu krv tvrdilo je da nita, ak ni zavet
Imperatoru, nije toliko vano kao bezbednost Britanije.
"Uinio sam sve to mogu da prikupim novac, ali ne mogu da postignem
vie nita sredstvima koja su mu na raspolaganju." Alektusov glas kao da je
dopirao iz velike deljine.
"Sredstvima na raspolaganju..." ponovi admiral, i iz unutranjeg
komeanja u njemu poe da se raa ideja. Ako ni imperator ni britanski
prinevi nee da popuste, onda mora da nae trei nain. Podigao se na jedan
lakat, zbiljno se zagledavi u ostale. "Bogovi znaju koliko sam pokuavao da
potujem pravila! Ali ako moja dunost zahteva da ih malo zaobiem, onda u
tako i morati da uinim. Kada zarobimo neki brod, ak i imperatorovi zakoni
mi dozvoljavaju udeo u plenu. Od sada e i Britanija dobijati svoj udeo. Tebi,
Alektuse, poveravam da sastavlja nae izvetaje tako da... prikriju ta se
deava."

13.

Visok i jasan, zviduk straara dopre preko movare. U podnoju Tora su

ga uli, i talasavi uzvik prenese poruku navie.
"Neko dolazi. Prizovite maglu i poaljite barku da ga dovede na Avalon!"
Dierna prebaci svoj dugaak veo preko glave i ramena. Srce poe da joj
kuca sa neobinim uzbuenjem; zastala je na trenutak, zauena time, a onda
je duboko uzdahnula i istupila iz svoje senovite kue na blistavi letnji dan.
Kritiki je odmerila svetenice koje su je oekivale.
Krida je to primetila i zabacila glavu. "Zar se boji da ti neemo sluiti na
ast? Zato si toliko paljiva? Pa, to je samo jedan Rimljanin."
"Ne sasvim", odvrati Vrhovna svetenica. "On je iz plemena koje se ne
ralzikuje mnogo od naih, a primoran je, kao i mnogi nai mladii, da se
uklopi u rimske kalupe. A tog oveka su oznaili bogovi..."
 Uutkana, Krida pokri lice velom. Dierna klimnu glavom i povede kolonu
krivudavom stazom. Kad su se pribliile obali, u susret im izie Ceridahos, u
punoj opremi Vrhovnog druida. Pratio ga je Leval, koji je ve video dananjeg
gosta.
Pitala se kako e Tor izgledati u admiralovim oima. Tokom godina, prve
zemljane kue zamenjene su kamenim, ali i dalje su uale na padini brda.
Samo veliki Put Procesije, sa svojim parovima stubova, imao je u sebi
velianstvenost nalik rimljanskoj, mada sasvim drugaije. A uspravno
kamenje na vrhu Tora bilo je drevno i kada je Rim bio tek aica koliba na
sedam breuljaka.
Velika barka Avalona stajala je izvuena na obalu, pod jabukovim
drveem. Bila je sagraena u vreme njene majke, dovoljno velika da nosi i
konje i ljude, a upravjalo se veslima - ne motkama, kao manji amac kojim se
stanovnici movare provlae kroz trake. Dierna ue i zauze mesto na
pramcu, i na njen znak veslai se otisnue i barka tiho zaplovi vodom. Pred
njima je na vodi svetlucala blistava izmaglica, optaui zlatom daleke bregove.
Kada su stigli na sredinu jezera, Dierna ustade, lako odravajui ravnoteu
zbog dugogodinjeg iskustva, mada je danas voda zaista bila glatka kao pod u
dvorani za ples.
Duboko je udahnula i podigla ruke, prepliui prstima kao da prede
nevidljivu nit. Veslai podigoe vesla dok je barka plutala, ekajui, na granici
izmeu svetova.
arolija koja priziva maglu tka se u umu, ali vidi se i u spoljanjem
svetu, vezujui ih meusobno u ovakvim trenucima. Njen dah dobijao je na
snazi; oseala je kako joj miii u grlu vibriraju, mada i dalje nije bilo nikakvog
zvuka. Dierna sklopi oi, prizivajui Boginju u sebi i prikupljajui svu svoju
snagu u jedinstven in volje.
Osetila je vrtoglavo pomeranje i oduprla se iskuenju da pogleda, svesna
da je trenutak izmeu vremena najopasniji. U godinama otkako je Gospa
Kaileja podigla prepreku od magle kako bi ih zatitila, mnoge svetenice
nauile su ovu aroliju. No, u svakom stoleu nale su se jedna ili dve koje su
poslate na probu i nestale kada su pokuale da razdvoje maglu i vrate se,
izgubljene izmeu svetova.
Iznenada se oko nje uskovitla vlaga. Dierna otvori oi i ugleda sivu vodu i
masu drvea - i, kako se magla razilazila, purpurni plat oveka koji ju je
ekao na obali. Teleri nije bila sa njim. Kada su razgovarale preko inije Vida,
imala je utisak da joj je Teleri oprostila. Sve do ovog trenutka Dierna se nadala
da e doi i ona.
Na trenutak joj misli poletee ka jugozapadu. Teleri, ja te jo volim. Zar
ne shvata? Neophodnost te je odvela sa Avalona, nisam te ja oterala!

A Teleri, koja je etala batom svoje vile u Dubrisu, zanjihala se, na

trenutak obuzeta vrtoglavicom kao da je pogledala u iniju Vida. Oteturala se
do kamene klupe i sela, a iza zatvorenih kapaka videla je Jezero Avalona.
Gotovo se razbolela od enje pred tim prizorom.
Karausije je upravo stigao tamo, pomisli ona. Sedee kraj Dierne, i ona e
mu moda dopustiti da se popne na sveti Tor. Je li pogreila to je odbila poziv
Vrhovne svetenice? Isto koliko je nekada elela da ode na Avalon, sada je
elela da se vrati. Ali nije htela da ode; ne zato to joj nije bilo stalo, nego zato
to joj je previe stalo.
elim im da se nauivaju jedno drugog! Grevito je preplela prste pod
naborima haljine. A to se mene tie, ako se ikada vratim na Avalon, iva ili
mrtva, nikada ga vie neu napustiti...

"Evo Doline Avalona", ree Dierna kada je barka ponovo prola kroz
maglu i poela da klizi vodom ka Toru. Karausije zatrepta i ispravi se, kao da
se budi iz sna. Ljudi iz pratnje, iako su se bunili, morali su da ostanu i ekaju
kod konja. Svetenica, naviknuta da ita sa lica, videla je u nihovim oima
olakanje i znala je da su i oni sluali prie o svetom ostrvu. ak i prinevima
iz britanskih kraljevskih kua retko je bilo dozvoljeno da etaju po ovom
svetom tlu. Kada je bilo potrebe, svetenice su odlazile kod njih da blagoslove
zemlju.
Dierna nije uinila ovaj izuzetak zbog Karusijevog poloaja ili njegove
moi u svetu Rimljana, nego zbog onog sna. Slutilo je na dobro, oseala je, to
je ak i u ovo doba godine, kada je najoptereeniji, admiral odgovorio na njen
poziv. No, i bila je injenica da su stvari odlino tekle otkako je Karausije,
krajem prethodnog leta, odluio da koristi prihode od otetog plena za
finansiranje svojih aktivnosti. Flota je imala izuzetno uspenu sezonu i
pokupila je mnogo plena, koji je opet ubrzavao opremanje brodova i dalju
zatitu obale. Moda je neprijatelj suvie iznuren da bi ih dalje gnjavio.
Pod jabukovim drveem stajale su svetenice u plavim odedama, a iza
njih druidi. Kada se barka primakla, oni poee da pevaju.
"ta kau?" upita Karausije, jer rei su bile na drevnom nareju
britanskog jezika.
"Pozdravljaju Branitelja, Sina Stotinu Kraljeva..."
On je delovao zbunjeno. "To je suvie velika ast, ako je meni namenjena.
Moj otac je upravljao barkom veoma nalik ovoj, po kanalima delte gde se Rena
uliva u severno more."
"Duh poseduje plemenitost koja prevazilazi krv. Ali o tome emo govoriti
drugi put", odvrati mu ona.
Barka pristade, i Krausije stupi na obalu. Prila mu je Krida sa peharom
dobrodolice, nainjenim od obine gline, ali punim bistre vode sa Svetog
kladenca, sa jakim ukusom gvoa. Dierni je bilo milo to Krida nosi veo, koji
je sakrivao moda neprijatan izraz lica.
Potom je predala gosta na staranje Levalu, kako bi ga nahranili i pokazali
mu zgrade skupljene u podnoju Tora, a svetenice je vratila na svakodnevne
poslove. Ponovo su se sreli tek posle veere.
"Druidi izvode svoje obrede na Toru po danjem svetlu", govorila je Dierna
dok je vodila Karausija ka Putu Procesije. "Ali po noi on pripada
svetenicama."
"Rimljani kau da Hekata vlada u satima tame, i da su vetice njene keri
koje koriste senke kako bi prikrile dela na koja se ne usuuju po danu",
odvrati on.
"Misli li da smo arobnice?" Pred njima su se nalazili kameni stubovi
koji uvaju Put. Ona zastade i zagleda se u njega, i u dranju glave i ramena
vide napetost koje ranije nije bilo. "Pa, postoje trenuci, kada to zahteva
dobrobit zemlje, kada moda i jesmo. Ali dajem ti re da ti neemo nauditi, niti
emo te vezati bilo kakvom magijom."
On poe za njom izmeu stubova, a onda naglo stade, trepui. "Moda
neete ni morati... Ovde ima dovoljno magije da zaara svakog oveka."
Dierna ga je gledala u oi. "Znai, ipak osea! Ti si hrabar ovek,
Karausije. Ako ostane pribran, Tor ti nee nauditi. Reu u ti samo ovoliko:
ako su moje vizije istinite, ve si hodio ovim putem..."
On je zapanjeno pogleda, ali ostatak puta preao je utke. Mesec, koji e
sutradan biti pun, dizao se iznad bregova i penjao istonim nebom. Prelazili su
iz tame na svetlost i ponovo u tamu, obilazei oko brda. Kada su stigli do vrha,
mesec je ve bio visoko na nebu; kamenje u krugu bacalo je otre, crne senke,
ali oltar u sreditu bio je potpuno osvetljen, a srebrni sud sa vodom na njemu
sijao je kao da je osvetljen iznutra.
"Gospo, zato si me dovela ovamo?" Rei su bile grube, ali glas mu je
drhtao, i znala je da pokuava da kontrolie upravo svest o onome to je
poricao.
"Budi miran, Karausije", tiho ree ona, obilazei na drugu stranu
kamenog oltara. "Kada stoji na palubi svog broda, zar ne oslukuje vetar i
zar se ne trudi da oseti raspoloenje mora? Budi miran i dozvoli da ti
kamenje govori. Video si Teleri kako gleda u srebrnu iniju i zna da ti to nee
nauditi. Sada je na tebe red."
"Teleri je uila za svetenicu", uzviknu on. "Ja sam vojnik, a ne svetenik.
Ne znam nita o duhovnim stvarima - sve to sam postigao, postigao sam
razumom i snagom."
"Zna ti vie nego to se sea!" uzvrati Dierna. "Ne lii na tebe da
odustane pre nego to si i pokuao. Pogledaj u iniju, gospodaru moj..." glas
joj postade tih, "i reci mi ta vidi..."
Stajali su, gledajui se u oi, dok se mesec penjao sve vie, i mada se
njemu to inilo vrlo dugo, Dierna, navikla na ovakva bdenja, bila je odvojena
od svih ovozemaljskih misli. Kako se tiina produbljivala, sve jae je oseala
da je, u nekom drugom vremenu i na nekom drugom mestu, ve gledala preko
oltara tog oveka.
Sada se on naglo zanjiha i zatetura napred, steui kamen dok se povijao
nad srebrnom inijom. Glava mu pade kao da je voda privlai. Dierna poloi
ruke na njegove, smirujui ga i uravnoteavajui mo koja je pulsirala kroz
njega. Pogledala je u iniju neusmerenim pogledom Vida, i kada poee da se
pojavljuju slike, znala je da ona i Karausije vide jedno isto.
Na vodi je blistala meseina; videla je ostrvo okrueno srebrnim morem.
Dierna ga nikada nije videla budna, ali prepoznala je naizmenine prstenove
kopna i vode, bogate njive blizu mora i brodove u unutranjoj luci, a u
sreditu ostrvo unutar ostrva, svo u stepenitima i terasama i krunisano
hramovima koji su bledo blistali na meseini. Ostrvo je bilo veliko koliko itava
dolina Avalona, ali po obrisima je bilo istovetno svetom Toru. Bila je to stara
zemlja, majka Misterija. Dierna je znala da vidi ostrvo sa koga su pobegli
uitelji druida, ostrvo sada potopljeno duboko pod morem.
Slika se irila; sada je gledala ostrvo sa terase sa mermernom
balustradom. Kraj nje je stajao mukarac. Na snanim rukama, kojima je
stezao ogradu, nosio je istetovirane zmajeve, a na elu mu je blistala
kraljevska dijadema sunca, sada bleda na meseini. Kosa mu je bila crna i lice
orlovsko, ali poznavala je duh u njegovim oima.
On se okrete ka njoj i rairi oi. "Srce Plamena!"
Iznenada i neoekivano, Dierna oseti kako se u njoj, u odgovor, javlja
elja. On posegnu ka njoj, a sliku iznenada zapljusnu ogroman talas morske
vode. Dierna je oseala kako joj srce tue dok je ulagala svu svoju disciplinu
da povrati staloenost. Kada je mogla ponovo da vidi, Karausije je kleao,
oslanjajui se na ruke i kolena, a iz prevrnute srebrne posude voda je curila
po kamenu. Ona pohita ka njemu.
"Duboko dii", apnu ona, drei ga za ramena dok drhtanje nije oslabilo.
"Reci mi - ta si video?"
"Ostrvo... na meseini..." On sede na pete, trljajui podlaktice, i konano
je pogleda. "I ti si bila tamo, ini mi se..." Potom odmahnu glavom. "A bilo je i
drugih slika. Bio sam ovde!" On se divlje osvrte. "Bila je borba, i neko je
pokuavao da uniti kamenje!" On se namrti i zagleda se u nju. "Sada je
prestalo. Ne mogu vie da se setim..."
Dierna uzdahnu, poelevi da ga zagrli kao to je zagrlila onog drugog,
tako davno. Ali nije bilo na njoj da mu kae za vezu izmeu njih, ako je ve
sam nije svestan. Zapravo, ni ona sama nije bila sigurna ta je vizija znaila;
pojmila je samo oseanja unutar nje. Volela je ovog mukarca u nekom
drugom ivotu - moda i u vie njih - a kad je razmislila o njihovom prvom
susretu, shvatila je da ga jo voli. Ona je svetenica, nauena da kontrolie i
srce i volju, i ak i prema ljudima koji su zaeli njenu decu nije oseala nita
drugo do potovanje i strast obreda. Kako je mogla da bude toliko slepa?
"Bio si kralj mora", tiho ree ona, "nekada davno, u zemlji koje vie nema.
Britanija je oduvek bila usmerena ka moru. A ovde opstaje deli te tradicije.
to se tie kamenja..." Ona proguta knedlu. "Nekada davno, mladi po imenu
Gaven umro je ovde, branei ga. I on je bio sveti kralj. Ne znam jesi li to bio ti,
ili si samo, kao ratnik, video prizor te borbe. Ali verujem da si ponovo roen
kako bi opet mogao da bude zatitnik Britanije."
"Zakleo sam se da u sluiti imperatora..." ree Karausije drhtavim
glasom. "Zato mi je ovo pokazano? Ja nisam kralj."
Dierna slee ramenima. "Titula nije bitna. Bitna je samo posveenost, a ti
si je ve primio kada si dao svoju krv za posveenje tvrave. Tvoja dua je
kraljevska, ti si gospodar mora i vezan si za Misterije. Mislim da e doi dan
kada e morati da odlui hoe li prihvatiti svoju sudbinu."
On ustade, i ona oseti kao im se volje sukobljavaju. U tom oveku
svakako je bilo snage, ma koliko neobuene. Uinila je ono to joj je naloila
Boginja. ta god on odlui, ona to mora da prihvati. Ona ga utke povede niz
brdo.
Ujutro im je stigla vest o hitnoj poruci za Karausija. Dierna naredi da
glasnika dovedu na ostrvo, vezanih oiju, i ostavi ga da eka dok je admiral
vadio svitak iz kone kutije.
"Razbojnici?" upita ona kad vide kako mu se lice menja. On odmahnu
glavom, pokazujui istovremeno oajanje i bes.
"Ne Saksonci - ovo je poruka od lopova u Rimu!" On ponovo pogleda
svitak, prevodei naglas.
"Optuen sam za udruivanje sa neprijateljima Rima i za protivljenje
imperatoru... Kau da sam namerno ekao da napadam gusare na putu kui,
kako bih mogao da im otmem plen! Budale - zar misle da mogu svuda da
budem ili da itam misli varvarima?"
Ona vrati pergament i bezvoljno se nasmeja. "Oito ba tako misle, jer me
optuuju za tajne dogovore sa pljakaima; navodno sam ih upuivao gde da
napadnu i posle s njima delio plen."
On odmahnu glavom. "Tu nee biti nikakvih tajni ako bih se ikada
okrenuo protiv Rima!"
"Ali ti si taj novac troio na Britaniju!"
"Tano, ali hoe li mi poverovati? Pozvan sam u Rim, da mi sudi sam
imperator. ak i ako me oslobode, svakako e me rasporediti na drugi kraj
imperije i nikada me vie nee pustiti da se vratim u Britaniju."
"Nemoj ii!" uzviknu ona. Karausije odmahnu glavom.
"Poloio sam zavet imperatoru..."
"Poloio si zavet i ovoj zemlji, i druge zavete pre toga, da e braniti
Misterije. Zar to moe iko drugi u Dioklecijanovoj vojsci?"
"Ako odbijem, postau pobunjenik. To e znaiti graanski rat." On je
mrano pogleda.
"Ko moe da te zaustavi? Maksimijan je zauzet Francima na Reni, a
Dioklecijan Gotima na Danuviusu. Nemaju snage da obuzdaju jednog
admirala koji je malo zastranio, a koji, ma ta mislili o njegovim metodama,
ipak titi imperiju. A ako i doe do rata, nee biti prvi put." Ona izdra njegov
pogled. "I sam Dioklecijan je sin robova, iju je slavu predskazala druidska
svetenica u Galiji. Moja re je po snazi jednaka njenoj."
On rairi oi. "Ne elim da budem imperator!" Dierna se iskezi.
"Vrati se svojoj floti, Krausije, i vidi hoe li te podrati. Moliu se
bogovima da te uvaju. Ako doe do borbe, moda i nee imati drugog izbora
do da prihvati plodove svoje pobede!"

Teleri je upuivala slukinju koje haljine da spakuje za putovanje iz

tvrave Dubris u vilu, kada se na vratima njenih odaja pojavi legionar.
"Gospo, stigao je glasnik. Moete li da doete?"
"Je li se neto desilo admiralu?" Njeno srce naglo ubrza, i na trenutak
nije znala je li to od nade ili straha. Karausije se pre godinu dana pobunio
protiv imperatora i ojaao flotu, i saksonski napadi su oslabili. Ove godine
nameravao je da uini jo vie.
Pre tri dana otisnuo se na more, da premesti rat u saksonske zemlje. Ako
bi uspeo da im spali sela, moda ne bi vie bili toliko voljni da pljakaju
Britaniju. No, u aru bitke moe da bude pogoen ak i zapovednik. Oseala
se kao izdajnik. Mu je bio dobar prema njoj i branio je njen narod. Zgrozila se
kad je shvatila koliko se gadi dunosti koja je primorava da ostane sa njim.
"Mislim da nije", ree legionar. "Mislim da je poruka za Karausija, a ne od
njega. Ali ovaj momak jedva govori latinski, a njegov britanski je nekakav
dijalekat koji niko od nas ne razume."
"U redu." Ona dovri uputstva slukinji i poe sa vojnikom do straare.
Glasnik, postariji ovek u izbledeloj ribarskoj tunici koji je zijao u
kamene zidove kao da se bojao da e pasti na njega, mirno je ekao. Kada ga
je pozdravila narejem Durnovarije, sav je sinuo.
"Iz Armorike je", promrmlja ona kada glasnik poe da govori. "Njihov
narod esto trguje sa naim, i govor im je prilino slian." Teleri se nae
napred, mrtei se. Glasnik je jo govorio kada je u odaju uao Alektus.
"Je li Maksimijan krenuo na nas?" upita Alektus na latinskom kada je
glasnik zavrio priu.
"Tako on kae", odvrati Teleri. "Ali zato bi imperatori krenuli ba sada?
Mislila sam da je Dioklecijan prihvatio Karausijevo pobijanje optubi i da mu
je oprostio to nije posluao nareenje za povratak."
"To je bilo prole godine", mrano ree Alektus, "kada su se imperatori
borili na Reni. Ali ovog prolea stigla je vest da je Maksimijan sklopio mir sa
Frnacima u Belgiki. Zar si zaista mislila da e Rim veito trpeti nae odbijanje
poslunosti? Verovatno ne treba da se zaudimo ako je mlai imperator
iskoristio zatije da izgradi flotu u Armorici." On stegnu usne. "Na kraju
krajeva, i mi smo ovde gradili flotu. Voleo bih samo da smo imali vie vremena
za pripreme!"
"Ali Karausije ne eli da se bori protiv Maksimijana! On je poloio zavet
imperatorima!" uzviknu Teleri.
"Zavet poloen krvlju u Portus Adurni vredi vie. Bila si tamo - ula si ga
kad se obavezao da e braniti ovu zemlju."
Teleri je zamiljeno gledala Alektusovo uspravno dranje, i nehotice
razmiljajui o tome koliko mu vojniki ivot prija. Karausije jeste veliki
ratnik, ali mladieve finansijske vetine omoguile su im da vode rat.
Zbunjenost zbog koje je ranije izgledao jo mlai nego to jeste sada se
pretvorila u ponos.
"Ti eli da se on pobuni", polako ree ona. "Ti eli da se on proglasi za
imperatora Britanije!"
"Da, elim. Hriani kau da ovek ne moe da slui dva gospodara, i
doao je trenutak da se Karausije odlui." Alektus prie otvorenoj kapiji i
zagleda se ka moru. "Kad trgovina oivljava, ne dobijaju samo trgovci. Ti to
moda ne moe da vidi, ali ja znam odakle potie novac i kuda odlazi. Sada
svima dobro ide. U hramovima se mole za Karausija, ako nisi znala, kao da je
ve imperator... Neka onda i postane gospodar kakav nam je potreban.
Maksimijan e ga naterati da se odlui!"
Alektus odmahnu glavom, izvue iz torbice za pojasom votane tablice i
okrete se ka ribaru. "Pitaj ga koliko je brodova video i koliko ljudi nose. Pitaj
ga kada su isplovili", otro ree on. "Ako ne mogu da stojim kraj svog
zapovednika sa maem u ruci, mogu da mu dam ono to je moda i vrednije -
informacije koje su mu potrebne za planiranje bitke i flotu spremnu da ga
prati! Brzo - brod sa ovom porukom mora da uhvati plimu!"
Rimljani se bore protiv Rimljana! Teleri se stresla i od same pomisli.
Boginjo, zatiti Krausija! poe ona da se moli, posramljena grozniavou u
Alektusovom pogledu, i oprosti mi to sam sumnjala! Noas u ponovo
pogledati u srebrnu iniju. Moda e i Dierna imati vesti za mene.
Ribar ih je naizmenino gledao, pokuavjaui da shvati. Teleri duboko
uzdahnu i poe da ga ispituje.

Karausije je stajao na zadnjoj palubi 'Oriona', blago se njiui dok se

trirema ljuljala na talasima, skupljenih jedara. Najnii red veslaa bio je
sasvim dovoljan da odrava poloaj, dok su se drugi odmarali. Ostali brodovi
pod njegovom komandom drali su formaciju u tri reda, osim jednog brzog
jedrenjaka koji je poslao u potragu za neprijateljem. Sa leve strane pramca
videla se zemlja, puna zelenih bregova i peanih ravnica, oiviena sa zapada
kamenitim liticama. Obala je delovala mirno, ali povremeno nabiranje vode
otkrivalo je postojanje skrivenih struja.
'Orion' je bio dovren preko zime, najvei njegov brod, ravan drevnim
triremama, a drvo mu se beliasto presijavalo na suncu. Na pramcu je bio
izdeljan lovac koji cilja u nevidljivi plen. Lik mu je bio rimljanski, ali ime broda
predloila je Dierna. Rekla je da u tom sazveu postoji mo koja e im doneti
pobedu.
No, na krmi se nalazilo svetilite sa boginjom, u punoj ratnoj opremi -
lem, tit i koplje. Rimljanski oficiri obraali su joj se kao Minervi, ali i nju je
predloila Vrhovna svetenica, rekavi Karausiju da je u molitvama pominje
kao Brigu, koja se potuje u Avalonu, na Devojakom ostrvu.
"Gospo, prizivam te teka srca", promrmlja Karausije. "Ne elim da se
borim protiv Maksimijana. Daj mi znak, kako bih video svoj put, a ako se
budemo borili, radi hrabrih ljudi koji me prate, budi milostiva prema njima i
podari nam pobedu."
On baci na oltar aku ita i poli ga vinom. Menekrat, koga je sam
odabrao za kapetana 'Oriona', uze malo tamjana i baci ga na ugljevlje. Miris
mora prijatno se pomeao sa mirisom tamjana.
No, ak i dok se molio, admiralov um je proraunavao, planirao,
pripremao se za sukob. Alektusova poruka nagnala je Karausija da se urno
vrati iz delte Rene, a kada je stigao u Dubris, odredi iz Rutupije i Adurnije ve
su ekali da mu se pridrue. Stigla je i nova poruka od Teleri - Maksimijanova
flota otisnula se na more i sada je napredovala uz kanal. Lino ih je Teleri
videla u viziji, tri odreda od po deset brodova, prepunih ljudi. Karausijeve
ukupne snage bile su vee, ali morao je da misli i na zatitu provincije, dok je
Maksimijan mogao da se obrui sa punom snagom na bilo koju tvravu koju
odabere. Teleri je pisala kako je Vrhovna svetenica obeala da e prizvati
vetrove koji e usporiti Maksimijana, ali kako nee moi predugo da odlae
susret. Sasvim dovoljno, pomisli Karausije, jer isti vetar je njih nosio niz
kanal, i sada su se ve promicali kraj Portus Adurni.
Snage su bile nejednake, ali Maksimijan mora da se snalazi sa robovima i
unajmljenim ribarima, uz po koga oficira povuenog iz patrola po Sredozemlju
i Reni. Imperator e se nadati da uhvati neprijatelja u klopku kraj obale i da
ga primora na borbu na palubama, gde e moi da iskoristi ukrcane legionare.
No, brodovi britanske flote mogli su da pokretljivou nadoknade
nedostatak ljudstva. Karausije je ponavljao u sebi da se uva preteranog
samopouzdanja. Saksonci, sa kojima je navikao da se bori, bili su dobri
mornari, ali u borbi su traili pojedinanu slavu, a ne zajedniku pobedu.
Karausijevi ljudi nikada se nisu borili protiv brodova sa rimljanskom
disciplinom. S druge strane, neprijatelj ne poznaje kanal, i moda e i samo to
danas biti dovoljna prednsot.
Shvativi da ga ljudi gledaju, on dovri molitvu i zatvori vrata oltara.
Menekrat uze lopaticu i baci ugljevlje u more. Karausije se osvrte i iskezi se.
Imao je dobar brod, od bronzane grede koja je sekla talase tik ispod povrine
vode, pa do tekih lanenih jedara. I imao je i dobre ljude - oficire koji su sem
potpune vojne obuke imali za sobom i dve godine borbe protiv gusara,
dvadeset iskusnih legionara, i sto ezdeset dvojicu slobodnih veslaa,
spremnih da brane Britaniju. A bogovi su im poslali vedar proleni dan, sa tek
ponekim oblakom i blagim vetrom u lea, taman dovoljnim da napravi
snenobelu penu na duboko modrim talasima; dan po kome se rado ide u
smrt ili u pobedu.
Nedostajao mu je Alektus, iji su mu otar um i sarkastini humor
razvedrili mnoge mrane asove. No, iako je mladi zaista zasluivao svoje
mesto u admiralovom tabu, nije imao stomak za more.
Galebovi su leteli oko katarke, a onda se uputie ka kopnu, pernati pirati
jo pohlepniji od Saksonaca. Budite strpljivi, pomisli admiral, uskoro ete
imati hrane. Sa pramca dopre uzvik osmatraa, i Karausije se ukoi,
zaklonivi oi jednom rukom dok je gledao more.
"Jedrenjak!" ponovo povika osmatra. "Pribliava se punim veslima..."
"Koji signal?" prodera se admiral, preskaui po dve stpenice do prolaza
izmeu klupa sa veslaima.
"Neprijatelj na vidiku!"
Sada je i Karausije video katarku i belu penu dok su veslai leteli preko
talasa. Brodi je sve vie rastao, sve dok nije urno priao, kao pae koje se
vraa pod majino okrilje. Karausiju se zgri eludac. Doao je trneutak
odluke.
"Kolike snage?" povika admiral, steui ogradu.
"Tri odreda - dolaze uz kanal, u formaciji krstarice, pod lakim jedrima."
Karausije oseti da ga dogaaji obuzimaju.
"Spremaju se za iskrcavanje u Portus Adurni, i hoe da prenoe dalje od
obale i da nas nou iznenade. Umesto toga, iznenadiemo mi njih, momci."
On se okrete ka posadi. "Podignite tit!" Dok je pozlaeni tit klizio
navie, u njemu blesnu sunce kao da je zvezda padalica. Sjaj je predstavljao
rizik, ali ak i ako neki otrooki neprijatelj i primeti blesak, ne bi znao kako da
ga protumai ukoliko ne vidi i jedra. Iza Karausija, platno koje je titilo veslae
smota se uz buno utanje. Ljudi su proveravali je li im oruje pri ruci, i
gornji i srednji red veslaa poseda na mesta.
Pljuskanje talasa o bok broda delovalo je preglasno u nagloj tiini. Preko
palube prelete senka; Karausije die pogled i ugleda jasan obris orla. Sunce je
bilo gotovo nad njim, pa se ptica ocrtavala na nebu kao crna silueta. Skliznula
je kraj njih, zaokrenula u blesku crnog i belog perja, pa nainila krug oko
broda, jednom, drugi i trei put. Potom uz krik odlete ka jugu, kao da vodi
Britance ka neprijatelju.
"Znak!" Karausije je jedva uo Menekratov uzvik od tutnjave u
sopstvenim uima. Bogovi su ga usliili; sve sumnje nestadoe.
"Gospodar Nebesa nam ih je predao. Napred! Orao nam je pokazao put!"
Paluba mu zadrhta pod nogama kad se stotinu osam vesala podie i
zaroni u more. 'Orion' jurnu napred, malo se nakrivi, a onda konano glatko
krenu kada su veslai uskladili ritam sa sve jaim ubrzanjem preko talasa. Iza
njih su ile tri vee trireme, tako postorjene da se ni po katarkama nije moglo
jasno videti koliko ih je. Sa obe strane imali su po kolonu lakih brodova; i oni
su, primeti admiral sa zadovoljstvom, savreno odravali formaciju.
Karausije zatrepta i zakloni oi rukom. Na horizontu se ponovo pojavi beli
blesak, i on se iskezi. "Hodite, mili moji, samo hodite - ne moete videti koliko
nas je - recite sebi da emo biti lak plen i hodite ovamo!"
 Neprijatelj kao da ga je uo. Kako se na vidiku pojavljivao ostatak
Maksimijanove flote, Karausije primeti kako se jedra na njima urno
skupljaju, i kako se oko bokova pojavljuje pena dok su prelazili na vesla.
Formacija klina u kojoj su plovili sada se sabi, ali nisu usporili. Karausije
dade znak trubau.
Menekrat izdade nareenje. Krmano 'Oriona' nasloni se na krmu svom
teinom, i paluba se nae dok je veliki brod zapoinjao otar zaokret nadesno.
Niz katarki za njima zadrhta dok su ih brodovi u koloni sledili u zaokretu.
'Orionovi' veslai nastavie sa zamasima, ali brodovi iza njih su ubrzavali, a
manji, bri brodovi u spoljanjim kolonama hitali su napred i skretali na obe
strane.
"Orione", apnu on, "evo idu tvoji lovaki psi! Neka im bogovi podare
dobar lov!" Rimljanski zapovednik pokuae da ih uhvati kukama i napadne
preko palube, na uobiajen nain, kako bi iskoristio brojanu prednost. Cilj
britanske flote mora biti da unite ili onesposobe to vie neprijateljskih
brodova pre nego to ih ovi uhvate kukama. Sve vie su se pribliavali.
Karausijev titonoa donese mu tit i kacigu. Na palubu donee koplja, i
'Orionovi' vojnici su ih gomilali na prednjoj i zadnjoj palubi, dok su prakai
pripremali kamenje. Sada je na najblioj triremi ve video sjaj neprijateljskih
oklopa. Poslednji put se osvrnuo. Admiral moe da planira strategiju, ali svaki
kapetan procenuje, u situaciji koja se menja iz asa u as, kako da sprovede u
delo primljena nareenja. Sada je kocka baena, pomisli Karausije sa
neobinim olakanjem, i on vie nije vaniji od bilo kod drugog vojnika.
'Orion' se nae u stranu, jer je Menekrat naredio da skrenu ka manjem
brodu koji je odabrao za prvi plen. Neprijatelj, uvidevi opasnost, poe takoe
da skree, i vie nisu bili u prilici da se sudare pramcima, ali britanska
trirema imala je dovoljnu brzinu i sudar je bio neizbean. Vesla sa leve strane
podigoe se visoko iz vode kad su se brodovi pribliili, i 'Orionova' tek
naotrena greda probi se kroz neprijateljska vesla i zadera bok drugog broda.
Ovaj nije bio uniten, ali je, barem zasad, bio izbaen iz stroja. Jedno koplje
pade na palubu i zazveketa; kao u odgovor, 'Orionovi' veslai dadoe se ponovo
na posao i povukoe ga izvan dometa, hitajui ka glavnini neprijatelja.
Uzvici i trube sa obe strane govorili su Karausiju da su bone kolone
poele da napadaju neprijateljski klin otpozadi; ak i laki brodovi mogu da
nanesu veliku tetu udarajui gredom po krmi.
Naredni protivnik, laa po imenu 'Herkul', prekasno je primetio opasnost
u kojoj se naao. Karausije skoi u prolaz i zgrabi jednu gredu, kako ne bi pao
kada 'Orion' zdrobi neprijatelja. Grede zakripae i nekoliko kopalja dolete
preko boka, ali Menekratovi ljudi su ve veslali unazad, odvajajui 'Oriona' pre
nego to bi neprijateljski brod mogao da se sredi i uzvrati. Jedan mornar pade
s kopljem u ramenu, ali ostali nisu posegnuli za orujem, znajui da e ga
uskoro osvetiti.
Nalet vike i sudar oruja oglasie da je neko sa drugog broda uspeo da
nabaci kuke i prikljui se borbi. No, 'Orion' je hitao dalje. Katarke su se
njihale na vodi kao kronje drvea na oluji. Iza njih je video stenovite litice na
obali, sada znatno blie.
Kraj glave mu zazuja kamenje iz praki, i osmatra pade. Istog asa jedan
mornar priskoi da ga podigne; ovaj je psovao, i videlo se kako mu lije krv iz
rupe na slepoonici. Brod sa koga su ih gaali sada je zaokretao ka njima, ali
ne dovoljno brzo. Jedan Menekratov uzvik posla 'Orion' u juri ka
nezatienom boku neprijatelja.
Zarili su se u njega, a slomljena vesla letela su na sve strane kao iverje.
Komad drveta zabi se jednom veslau u vrat kao strela, i ovaj pade. 'Orionov'
pramac sunu nanie dok je neprijateljski brod tonuo. Kroz vazduh zazvidae
kuke, ali mornari su uspeli da ih odbiju. Karausije je nekoliko trenutaka
strepeo da e ostati zaglavljeni zajedno, ali 'Orion' je opet uspeo da se otrgne.
Obala je bivala sve blia. Karausije pogleda u sunce i shvati da ih popodnevna
plima vue ka kopnu. On zgrabi trubaa za ruku i poe da mu vie na uvo.
Sledeeg trenutka nad zveketom umiruih brodova i ljudi pronese se
zvuk trube. 'Orion' poe unazad, i Rimljani pobedonosno zagalamie. No, oni
nisu poznavali ovu obalu i njene plime.
Dok su britanski brodovi poinjali da se povlae, Rimljani su pokuavali
da ih gone, ali neprijateljske trireme bile su tee i loije opremljene, pa su se
sporije kretale. Rimljani su pretei urlikali dok su se njihovi pokretljiviji
protivnici pregrupisali, ekajui da plima ojaa i povue neprijatelje prema
preteoj britanskoj obali. Rimljanski kapetani shvatili su opasnost i poeli da
skreu panju sa bitke na more. Nekolicina, ve suvie blizu obale da bi se
spasli, okrenue pramce ka kopnu, traei uvale da se nasuu. Ostali, dok su
im vesla lupala po zapenuanoj vodi, polako su se udaljavali od obale, hitajui
na otvoreno more.
Karausije je ekao, glave pune prorauna vremena i razdaljine, a 'Orion'
je gonio neprijatelje, spreman da im presee odstupnicu ukoliko se isuvie
udalje. Iza zapenuanih struja, obala se izvijala u plitak zaliv. Kad je to
primetio, admiral se ponovo obrati trubau.
Zvuk roga ponovo se pronese preko talasa - 'Orion' je pozivao svoje
lovake pse da opet napadnu. Karausije pokaza ka najveem od preostalih
neprijteljskih brodova, i paluba se nae kada je njihov brod poeo da se
okree. Vesla su sevala sve hitrije, u brzom ritmu koji se moe odravati samo
onoliko koliko je potrebno da se priblie drugom brodu za poslednjih nekoliko
duina.
Karausije je sada ve mogao da razabere lica. Primetio je centuriona sa
kojim je sluio na Reni, dok su obojica bili jo gotovo deaci, i podigao je ma
u znak pozdrava. Neprijateljski brod, uvidevi opasnost, pokua da skrene;
admiral primeti izdeljanu morsku nimfu na pramcu. No, brod je veslao protiv
plime, dok je 'Orion' imao snagu mora iza sebe. Sudarie se uz prodoran
tresak od koga se oba broda izdigoe, dok su ljudi padali sa paluba.
Karausije pade na kolena, zurei u naoruane ljude koji su se rojili oko
njega. Sudar ih je proneo gotovo do polovine drugog broda; nije bilo potrebe za
bacanjem kuka kako bi ostali povezani, a snaga vesala nikako ne bi mogla da
ih razdvoji. Veslai su ve poskakali sa klupa, grabei oruje. Jedan ma sinu
iznad njega; admiral se podie na noge, isturivi tit, i zaboravi na sve misli
sem na potrebu da se brani.
Protivnici su bili veterani iz hiljada ovakvih sudara. Brzo su se oporavili
od udara i poeli pregrupisavanje, probijajui se preko prednje palube 'Oriona'
smrtonosnom delotvornou. Karausije je primao njihove udarce titom i
gurao ga iz sve snage. Zateturao se od udarca po ivici kacige, ali sledeeg
trenutka neki mornar i vesla, u smrtonosnom zagrljaju, padoe preko
njegovog protivnika i bacie ga preko ograde. urno apnuvi molitvu
zahvlanicu, Karausije se podie na noge. Tela su padala u vodu ili leala na
veslima. Gde god je bilo mesta da se stoji, ljudi su se borili maevima i
kratkim kopljima. Borba se prenela i na drugi brod, ali nije mogao da vidi ko
pobeuje. On brzo udahnu kada vide liticu kako se nadnosi nad njih.
Senka litice pala je preko oba broda, i nekoliko ljudi podie pogled, ali
veina je bila suvie obuzeta borbom. Sledeeg asa bilo je prekasno.
Rimljanski brod udari bokom o stenje, otkliza uvis i porinu se uz bunu
lomljavu greda. 'Orionov' pramac, odglavljen od udarca, zakripa i poe da se
oslobaa.
Rimljanski brod bio je gotov, ali posada je i dalje ostala da se bori na
'Orionu'. Karausije zakripa zubima i prikupi poslednju snagu dok su novi
legionari skakali na njegovu palubu preko neprijateljske ograde to je tonula.
Mislio je da je boj dotad bio estok, ali sada je bio deset puta ei,
mnogo ogoreniji nego protiv saksonskih gusara. Karausije oseti da mu se
ruka sa maem umara; ruka sa titom ga je bolela od mnogih primljenih
udaraca. Krvario je iz desetak posekotina; uskoro e ga gubitak krvi usporiti.
Odvojili su se od rimljanske lae i sada su i sami bili na milost i nemilost
plime; nije bilo nikoga ko bi se prihvatio krme.
Leevi su leali svuda unaokolo, ali centurion i jo jedan ovek preskoie
mrtva tela i jurnue. Karausije rairi noge i pripremi se za odbranu. Moda je
trebalo da se zadovolji planiranjem bitke i da ostane na obali; Maksimijan je
svakako uinio upravo tako. Mladii nikada ne veruju da e poginuti, seti se
on dok mu se ma sputao na kacigu, pokidavi preicu i oborivi je; niti
starci, pomisli on dok je primoravao umornu ruku da se podigne i blokira
naredni udarac.
Okliznuo se na neiju krv i pao na jedno koleno. Pogledavi preko
ramena, shvatio je da ga je borba donela do Gospinog oltara. On brzo udahnu
i polako izdahnu, i oajanje ustupi mesto ogromnoj smirenosti. Gospo, moj
ivot pripada tebi, kriknu njegov duh. Nad njim se podie senka. Karausije
pokua da podigne tit, znajui da nee imati vremena. A onda oseti drhtaj u
daskama; paluba se prope, i udarac koji bi mu raspolutio lobanju ode u
stranu. On ugleda nezatieni vrat neprijatelja i zamahnu; krv iknu u
purpurnom mlazu dok je Rimljanin padao.
Karausije se trudio da se ispravi, oslanjajui se o ma. Oko njega nije bilo
nikoga ivog. On se podie na noge i shvati da se obala vie ne kree. Samo tlo
Britanije posegnulo je da ga spase; 'Orion' je bio nasukan.
Borba na palubi bila je zavrena. Preiveli su se ispravljali, i pod
slojevima krvi Karausije u njima prepoznade svoje ljude. Ostali brodovi jo su
plutali tik kraj obale, i veina ih je bila britanska.
iv sam! Zurio je oko sebe, obuzet ogromnim uenjem. Pobeda je naa...
Na licu kipa nad oltarom kao da se na trenutak video osmeh.

Te noi, vei britanski brodovi usidrili su se u pliacima uvale, dok su

manji namerno nasukani na pesak. Ljudi su podigli logor na oblinjoj livadi i
podelili sledovanja, a kako su se vesti irile itavim krajem, stizala su kola,
nosei hranu i pie za proslavu.
Zapovednika su posadili na hrpu drveta, pokrivenu platevima uzetim od
neprijatelja. Karausije je govorio u sebi kako bi trebalo da izdaje nareenja, da
pravi nove planove, ali vrtelo mu se u glavi od gubitka krvi i vina koje je neko
naao na jednom zarobljenom brodu. A i bio je suvie srean. Vee je bilo
divno, a ljudi, njegovi ljudi, bili su najbolji i najhrabriji ljudi koje je ikada imao
neki zapovednik. Sve ih je gledao sa licem blistavim kao sunce na zalasku, a
oni su mu uzvraali pohvalama, sve glasnijim kako je pristizalo vie vina.
"Nee nam se vie niko smejati kao provincijskim budalama!" povika
jedan vesla.
"Britanski brodovi su najbolji, kao i britanski mornari!"
"Nije ni trebalo primati nareenja od glupaka iz Rima", mrmljao je neko.
"Ove vode pripadaju Britaniji, i mi emo ih braniti!"
"Karausije e ih braniti!" Obala je odjekivala od njegovog imena.
"Karausija za imperatora!" povika Menekrat, izvlaei ma.
"Imperator, imperator..." Jedan po jedan, itava flota prihvati uzvik.
Karausije je bio zapljusnut njihovim osenajima. Jupiterov Orao poveo ga
je u bitku, a Gospa od Britanije spasla mu je ivot. Nije vie mogao da sumnja,
i kada su ga njegovi ljudi podigli na tit kako bi ga proglasili za imperatora, on
podie ruke, prihvatajui njihovu ljubav i njihovu zemlju.

14.

Ponekad, kad bi se vazduh nad bregovima zgusnuo, a magla skotrljala

preko movara, Teleri je gotovo mogla da zamisli kako je ponovo u Avalonu.
Uvek ju je udilo to joj ta pomisao nanosi toliki bol. Ovo nije Letnja Zemlja,
govorila je u sebi dok ju je konj nosio putem, nego movare u zemlji Briganta;
a ona nije vie svetenica Avalona, nego ena imperatora Britanije.
Jaha ispred nje zaustavio je konja i upitno je pogledao, kao da je uo
njen uzdah. Teleri nekako uspe da se nasmei. Za dve godine od kako je
Karausije proglaen za imperatora, Alektus joj je postao dobar prijatelj. On
nije imao izdrljivosti za duge mareve, i svakako nije bio za mornara, ali za
pisaim stolom bio je pravo udo, a imperatoru su, ak vie nego i
zapovedniku, takvi ljudi neophodni za opstanak. Ponekad ju je udilo to je
Karausije tako dugo zadrao svoj poloaj. Kada je prihvatio zahtev vojske i
proglasio se za imperatora, Teleri je oekivala da e se Rim obruiti na njih
ognjem i maem u roku od nekoliko meseci. No, izgleda da je gospodar
Britanije mogao da se pobuni sa vie izgleda na uspeh od generala iz bilo koje
druge provincije - barem ako vlada morima i uiva podrku Avalona. Ipak,
inilo joj se da se i Karausije iznenadio kada je Maksimijan, poto je izgubio
pomorsku bitku, na njegovo proglaenje reagovao krutim, zvaninim pismom
u kome ga je pozdravio kao bratskog imperatora. Rimljani su svakako imali
neke svoje razloge: Maksimijanov mir sa Francima nije bio dugog veka; jo je
pokuavao da ih sprei da pregaze Galiju, istvoremeno umirujui Alamane na
Reni, a Dioklecijan se na Danuviusu borio protiv Sarmata i Gota. Prialo se i o
borbama u Siriji. Rim nije imao koga da poalje u bitku na nekom treem
mestu. Dok god Britanija ne bude ugrozila neki drugi deo imperije,
imaperatori e smatrati da mogu da je prepuste samoj sebi. A i Karausije je
postepeno uio da vladanje Britanijom nije samo odbrana obala od Saksonaca.
Teleri baci pogled ka sivom kamenom zidu koji je vijugao preko bregova.
Sa druge strane zida bili su slobodni Pikti, a iako su poreklom Kelti kao i
Briganti sa ove strane zida, divlja plemena iz Albe sejala su uas meu svojim
romanizovanim roacima, jednak uasu koji su juni Britanci oseali pred
Saksoncima, a pri tom dugotrajniji. Teleri navue kapuljau dublje na lice.
Magla je postala gua, a to joj je pomoglo da misli samo na put pred sobom,
oivien sivilom. Pesak na putu bio je taman od vlage. Ako ovako nastavi,
morae da upale baklje, iako je bila tek sredina popodneva. Njihov vodi
zastade, podigavi ruku, i Teleri zaustavi svog konja, oslukujui. Bilo je teko
razlikovati zvuke po takvom vremenu, ali neto se pribliavalo...
Pratnja smesta stade oko nje, spremnih kopalja. Mogli su da se bore, ali
bilo bi glupo beati kada i put jedva mogu da vide. Ona nape sluh i razabra
ritmino trupkanje i zveckanje; svakako suvie pravilno za divlje piktske
konjanike. Postajalo je sve blie i glasnije. Alektus okrete konja da zaprei put
ispred nje. Teleri zau struganje metala dok je on izvlaio ma. Pitala se ume li
da ga valjano koristi. Znala je da veba sa jednim centurionom, ali obuku je
poeo tek pre dve godine. Ipak, prijala joj je njegova odlunost da se postavi
izmeu nje i opasnosti.
Na trenutak se nita nije micalo. Zatim se iz magle pojavie oblija, a
potom itav odred legionara stade tano pred njom.
"Gaj Martinije, option, garnizon Vindolanda; poslati smo da vas titimo,
gospo carice", zvanino pozdravi on.
"Ali, gospa Teleri ima pratnju..." poe Alektus.
"Mi smo tu kao pojaanje do Korstopituma", mrano ree option. "Noas
su se Pikti probili kod Verkovicijuma. Imperator je poao za njima, a nas je
poslao da vas u bezbednosti ispratimo do tvrave." oveku kao da je bilo
neprijatno to je postao obian uvar dok se njegovi drugari ludo provode.
Karausije je eleo da ona ostane u bezbednosti, u Eburakumu, i Teleri je
sada razumela i zato. Oduvek je smatrala Zid preprekom nepremostivom
koliko i magle oko Avalona, ali ta kamena traka sada je izgledala tako krhko u
prostranstvu movara. To je samo ljudsko delo, a ono to jedni ljudi sagrade
drugi mogu da porue.
Kada su stigli u Korstopitum, ve je padao mrak, a magla se pretvorila u
sitnu kiu. Grad je imao dobar poloaj, na severnoj obali reke, gde se vojni put
ukrtao sa starom putanjom za Albu. Ranijih godina stanovnitvo se
uveavalo, jer su dolazile zanatlije da rade za vojsku i ljudi zadueni za
upravljanje vojnim dobrima. No, dok je Teleri jahala glavnom ulicom ka
konaitu, sa kiom koja joj je kvasila vrat i butine, gradi je izgledao jadno.
Mnoge zgrade bile su naputene, a ostale su vapile za opravkama.
No, ve godinama je svaki imperator koji bi doao da obie Zid odsedao u
Korstopitumu, a slubeno konaite bilo je prostrano i udobno. Mada nije bilo
mozaika, drveni podovi bili su pokriveni debelim ilimima sa prugama u stilu
lokalnih plemena, i bilo je nekog primitivnog arma u prizorima iz lova koje je
neki dokoni vojnik nacrtao na zidu. Suva odea i topao mangal postepeno
odagnae jezu, i kad se pridruila Alektusu u velikoj trpezariji Teleri se
dovoljno oporavila da bi mogla da sa saoseanjem saslua njegove brige.
"Imperator je snaan ovek, i nai bogovi ga tite", odvrati ona kada se on
po trei put upitao gde e se Karausije skloniti od kie. "oveku koji je navikao
da se dri na palubi tokom najgorih oluja svakako nee biti teko da izdri
malo kie."
 Alektus se strese, a onda se nasmei; od toga nestadoe bore zabrinutosti
zbog kojih je inae izgledao stariji.
"Ume on da se brine o sebi", ponovi Teleri. "Tako mi je milo to si tu sa
mnom!"
"Nae udruivanje je dobro ispalo." On se uozbiljio, ali i dalje je zadrao
onaj deaki izraz lica koji joj se toliko dopadao. "On ima snagu i mo da
povede ljude za sobom. Ja umem da mislim, da proraunavam, pamtim i
predviam ono to ovek od dela nema vremena da primeuje. A ti, moja
gospo, ti si Sveta Kraljica. Tvoja ljubav sve ini vrednim!"
Ljubav? Teleri podie jednu obrvu, ali je outala, ne elei da mu kvari
veru. Volela je Diernu, i Avalon, a to joj je oduzeto. Karausije joj je dolaizo u
postelju znatno ee otkako je postao imperator, pa mu je trebao naslednik,
ali ona mu nije rodila dete. Moda bi ih beba zbliila; ovako je nauila da mua
posmatra sa potovanjem, pa ak i sa neto naklonosti, ali najvie ih je
vezivala dunost.
Da li voli Britaniju? ta to znai? Sviale su joj se zemlje Durotriga, gde
je roena, ali u ovim severnim movarama nije videla nita zbog ega bi ih
zavolela. Da je mogla da prouava Misterije dugo kao Dierna, moda bi nauila
i kako da voli jedan apstraktan pojam.
No, Diernina dunost bila je da brine za apstraktne stvari zbog kojih je
prognala Teleri. Teleri nije elela da bude carica, ni Britanije ni Rima. Njoj je
sve to bilo jednako nestvarno. ak vie nije ni sanjala slobodu. Iznenada se
upitala da li je uopte sposobna da ita vie iskreno voli ili eli.

Naredna poruka od Karausija stigla je jedva jedan sat pre samog

imperatora; leao je u nosiljci sa velikom ranom na butini. Jedan piktski
konjanik uspeo je da mu se dovoljno priblii.
"Umem dobro da se borim na palubi, ak i kada se brod propinje na
talasima", ree on, trzajui se dok mu je vojni lekar previjao ranu, "ali borba
na konjskim leima neto je sasvim drugo! Ali zaustavili smo ih, i jedva je njih
pet-est uspelo da pobegne i javi poglavicama kako e imperator Britanije
uvati svoju zemlju."
"Ali ne moe svuda da stigne, gospodaru, ak i kad bi jahao kao
Sarmat. Snaga zida je u ljudima, ali oni moraju imati neto to e braniti.
Poslednji imperator koji je popravljao Zid bio je Severus, a to je bilo pre dva
pokolenja. itavoj ovoj oblasti potrebna je obnova, a mi nemamo sredstava da
donosimo novo drvo i kamen."
"Tano", ree Karausije, "ali i stanovnitva je sada manje, i mnoge zgrade
su naputene. Ako ih poruimo, imaemo dovoljno grae. Grad e biti manji,
ali vri..."
On se ujede za usnu kada mu je lekar naneo melem na ranu. "Kao i
Britanija..." brzo dovri on, dok mu se sa ela slivao znoj.
Alektus nestrpljivo odmahnu glavom. "Je li gadno?" upita on kada je
lekar poeo da pakuje stvari. "Hoe li rana ostaviti trajne posledice?"
Lekar, Egipanin koji je i posle vie decenija provedenih daleko od sunca
svoje rodne zemlje iao uvek umotan u alove i ogrtae, slee ramenima i
nasmei se.
"On je vrlo snaan. Leio sam i mnogo gore rane od kojih su se ljudi
oporavljali dovoljno da sutradan krenu u boj."
"Ja u se starati o nezi", rele Teleri. "Kad carica naredi, ak i imperator
mora da poslua."
Lekar klimnu glavom. "Ako bude mirno leao i pustio da se telo samo
lei, sve e biti u redu; u suprotnom, ostae oiljak."
"Misli, jo jedan oiljak", ispravi ga Karausije.
"To ste i zasluili kada rizikujete u borbi koju bi svaki konjiki
zapovednik sa pet godina iskustva mogao isto tako dobro da vodi!" strogo ree
Alektus.
"Kad bismo imali takvog", odvrati imperator.
"U tome je problem. Sada kada porezi vie ne idu u Rim, Britanija
napreduje, ali tako samo postaje privlanija za razbojnike, i sa kopna i sa
mora. Ljudima iz junih plemena bilo je pokolenjima zabranjeno da nose
oruje, pa nisu ni od kakve koristi i veina ni ne eli da napusti svoj dom radi
vojske. Isto se deavalo, kau, i na poecima rimske imperije, u samom Rimu."
"Pa, kako su reili problem?" upita Teleri.
"Regrutovali su vojnike iz tek pokorenih varvarskih zemalja, iji sinovi
nisu zaboravili da su ratnici."
"Pa, ne verujem da bi ti Dioklecijan dozvolio da mu preotima regrute",
ree Alektus.
"Tano... ali morau negde da naem ljude..." Karausije zauta, i nije se
bunio kada je lekar naredio da svi iziu kako bi se ranjenik odmorio.
Kada prvi bol umine, bie veoma lo pacijent, pomisli Teleri. Izgledao je
neobino bespomoan, tako leei, i ona oseti neoekivano sauee prema
njegovom bolu.

Tokom zime, dok se rana zaceljivala, Karausije je mozgao o problemu

kako da uravnotei novac i ljude. Alektus se odlino starao o organizaciji, ali
novac nita ne vredi dok lei u riznici. Mora ga iskoristiti da kupi ljude. Divlja
plemena sa severa bila su stari neprijatelj, i rimljanska Britanija ne bi ih
prihvatila ak i kada bi ovi pristali da ih imperator unajmi. Znao je da mora da
trai negde drugde.
Karausije je sve ee sanjao peane ravnice i crvenkaste movare svoje
rodne zemlje, sa druge strane kanala, kao i plodne njive otete od mora. Ljudi
koji su stvorili te njive bili su smireni i pribrani, ali dobri borci, a za mlae
sinove nikada nije bilo dovoljno zemlje. Ako bi poslao poruku, pomisli on, neko
bi se sigurno javio.
A to se tie Saksonaca: njihova obala, istono od zemlje Juta, blizu
severnog mora, bila je jednako teka za ivot kao i menapijske zemlje. Oni
nisu ili u pljaku samo radi slave, nego i zato to e osvojenim plenom moi
da kupe hranu za gladna usta kod kue. Ako bi im priao kao zemljak, moda
bi ih naveo na pregovore, a ako bi uspeo da nekakvim prilogom obezbedi
njihovu saradnju, bio bi prvi imperator koji je ikada novcem od prikupljenog
poreza kupio bezbednost za svoju zemlju.
Uinie to kada se bude vratio u Londinium. To je bilo jedino reenje koje
je mogao da vidi.
 Na majske ide, pred jugoistonom obalom Britanije pojavie se tri jedra.
U proteklim godinama i najobiniji pastiri nauili su da prepoznaju kona
jedra saksonskih laa. Po selima odjeknue zvona, a zatim nasutpi tiina dok
su brodovi prolazili kraj njih. Izviai u Rutupiji, dobro pamtei nareenja,
mrano su gledali kako brodovi ulaze u ue Stoura i pod veslima napreduju
uz reku. Krajem dana stigli su do Durovernuma, plemenskog sedita Kanta,
sa novoizgraenim zidovima koji su se ruiasto presijavali pod zalazeim
suncem.
Karausije je stajao ispred bazilike i gledao germanske poglavare kako
mariraju uz glavnu ulicu, okrueni svojim ratnicima i rimskim legionarima
koji su nosili baklje, nelagodno svesni da e moda morati da brane vekovne
neprijatelje od mrnje gradskog ivlja. Ako su Saksonci i primetili napetost, to
niim nisu pokazali, ili su moda njihovi osmesi pokazivali da opasnost
smatraju neim u emu treba uivati.
No, Karausije je sroio poziv reima koje su oni dobro razumeli, a ako je i
zaboravio njihov jezik, imao je mlade ratnike iz Menapije, koje je doveo iz
Germanije Inferior da mu budu garda; oni e mu pomoi oko jezika. Da bi
potvrdio poslatu poruku, odabrao je za sebe odeu u germanskom stilu:
dugake pantalone, prikupljene na lancima, od fine, zlatno obojene vune, i
lanenu tuniku obojenu plavo i prekrivenu trakama grkog veza, sa zlatnim
ukrasima oko doruja i vrata. O pojasu, pokrivenom zlatnim medaljonima,
nosio je stari rimljanski konjiki ma, kako bi ih podsetio na to da je i on
ratnik. A preko svega toga stavio je purpurni plat imperatora, sa broem od
tekog zlata, kako bi ih podsetio da je car.
Evo, govorila je takva odea, ovo je veliki i moan poglavar, a ne lukavi
Rimljanin koji bi prodao svoju ast za malo zlata; ovo je kralj sa kojim
slobodni ratnici mogu slobodno da sklope savez. No, dok je gledao goste kako
se pribliavaju, nije mislio na znaenje svoje odee, nego na njenu
neverovatnu udobnost u poreenju sa rimljanskom.
U bazilici je bio pripremljen dugaak sto za gozbu. Karausije je seo u
elo, sa germanskim poglavarima sa obe strane. Njihovi ljudi posedali su za
klupe du stola, gde su ih robovi stalno snabdevali glaskim vinom. Britanci su
navikli da sve gusare smatraju Saksoncima, ali zapravo ih je bilo iz vie
plemena. Visoki ovek desno od imperatora bio je Hlodovik, primorski Franak,
pripadnik naroda koji je i sada zadavao Maksimijanu grdne nevolje. Kraj njega
je sedeo zdepast ovek sede brade, jedan od poslednjih Herula sa severa, koji
je pripojio svoje ratnike onima to su pratili vou Angla, Vulfhera. Poslednji je
bio mraan Frianin po imenu Radbod.
"Dobro ti je ovo vino", ree Vulfher, iskapivi pehar i pruivi ga robu da
ga ponovo napuni.
"U tvoje zdravlje", odvrati Karausije, podiui svoj pehar. Iz
predostronosti je dao da mu se pehar do polovine napuni rastopljenim
voskom. U mornarici je odavno nauio da mnogo pije, ali sposobnosti
germanskih ratnika prerasle su u legendu, a da bi stekao njihovo potovanje
morae je da dri korak sa njima.
"Rado emo piti tvoje vino, ali kod kue imamo jednako dobre amfore",
dobaci Hlodovik.
"Plaene krvlju", odvrati Karausije. "Bolje je da dobijete takvo vino kao
poklon, a da krv prolivate za plemenitije ciljeve."
 "Stvarno?" nasmeja se Hlodovik. "Zar ovo tvoje vino nije iz Galije? Zar ti
se zalihe nisu smanjile otkako si se posvaao sa Maksimijanom?"
"Tvoji roaci mu ve nekoliko godina zadaju posla u Belgici", nasmeja se i
Karausije.
"Nema on ni brodove ni ljude da spreava trgovinu sa Britanijom."
"Vino je dobro", sloi se Radbod, "ali zlato je bolje."
"Imam zlata... za prijatelje. I srebra iz rudnika Mendip." Karausije dade
znak, i robovi poee da unose korpe hleba i tanjire sa jajima, sirom i
ostrigama, a potom usledie butovi govedine i ovetine.
"A kakve darove oekuje zazvrat od svojih 'prijatelja'?" upita Hlodovik,
sekui poveliko pare sa buta pred sobom. Sedeli su za stolom kao varvari, ali
poglavice, koje su to cenile koliko i Riljani, jele su sa srebrnih tanjira i pili iz
staklenih pehara.
"Neka vai mladii trae slavu na nekim drugim obalama. Nagrada e biti
jo vea ako i vi sami krenete protiv neprijatelja koji nas napada preko mora."
"Ti si, gospodaru, dobar borac. Zato bi se liio takvog izazova?" upita
Vulfher, smejui se i ponovo iskapivi pehar.
"Istina je da se radije borim na moru. No, sada sam ovde vrhovni kralj i
moram da provodim mnogo vremena na severu, vodei rat protiv tamonjih
Obojenih Naroda."
"A za to vreme bi ostavio vukove da ti uvaju ovce?" Vulfher u neverici
odmahnu glavom.
"Ako su vukovi asne ivotinje, vie bih verovao njima nego psima",
odvrati Karausije. Prve koliine iznesenog mesa ve su nestale, i ratnici su se
sada bavili itavim peenim veprom, koji je iznet pred njih preliven medom i
okruen jabukama.
Vulfher prekide jelo da bi ga pogledao. "Ti nisi Rimljanin, a zovu te
imperator..."
Karausije se osmehnu. "Roen sam u movarama Menapije, ali sada
pripadam Britaniji."
"Mi vukovi smo gladni i imamo mnogo vuia koje treba hraniti", dobaci
Radbod. "Koliko bi dao?"
Posle mesa stigoe posude sa ukuvanim voem, slatki hlebovi i drugi
slatkii, a razgovor postade odreeniji. Amfore galskog vina praznile su se
jedna po jedna. Karausije je pio svaku au sa svojim gostima, nadajui se da
se se ujutro setiti svega to su rekli.
"Znai, imamo dogovor", konano ree Hlodovik. "A imam jo neto to
traim od tebe."
"ta to?" upita Karausije, oseajui kako mu vino peva u ilama, ili je to
moda bila pobeda. "Hou da nam ispria kako si pobedio flotu imperatora
Maksimijana..."

Karausije polako ustade, pridravjaui se za sto dok svet nije prestao da

se okree, a potom, paljivo stupajui korak po korak, poe lagano putovanje
do vrata. Uspeo je! U ime Jupitera Fidesa zakleo se da e platiti dogovorenu
svotu, a varvarske poglavice poloile su mu zavet, pozivajui se na Saksnota i
Inga, i na Vodana od Koplja. Sada su leali za stolom, poloivi glave na ruke,
a njihovi ratnici hrkali su na posteljama koje su im pripremljene tu, u sali. A
on - Karausije - on je bio pobednik, i u piu i u pregovorima, jer samo je on bio
u stanju da na sopstvenim nogama izie iz sale.
eleo je da ide u krevet. Ne - eleo je da ide u Telerin krevet. Sa ovog
bojnog polja otii e pravo njoj i ponudie joj ovu pobedu. Na vratima ga je
ekao Edfrid, najmlai iz njegove menapijske garde. Naslonio se deaku na
rame, smejui se to ne moe da govori. No, ipak je uspeo da mu objasni kuda
da ga vodi, kroz hodnike, pa preko puta do najblie kue, koja je pripadala
glavnom gradskom magistratu, i gde je bila smetena imperatorova pratnja.
"Treba li vam pomo, gospodaru?" upita Edfrid kad su se pribliili
spavaim odajama. "Da li da vam poaljem linog roba, ili..."
"Ne..." Karausije velikoduno odmahnu rukom. "Ja sam mornar, zn'? U
mornarici se smeju onom... ko ne trpi vino. Svui u s' sam..." On se spotae i
brzo se pridra za zid. "Moda e m' ena pomoi..." i tu se ponovo nasmeja.
Odmahujui glavom, mladi otvori vrata cariine spavaonice, podigavi
baklju kako bi osvetlio pod mimo Karausija.
"Teleri!" povika on. "Uspeo sam! Pobedio sam!" Teturao se ka krevetu, a
treperava baklja je bacala pred njim zanjihanu senku. "Morski vukovi pristli
su na savez!" itavo vee govorio je germanskim jezikom i nije ni shvatao da ga
govori i sada.
Pokrivai se pomerie; pod svetlom baklji on ugleda njeno belo lice i
rairene oi. Utom ona vrisnu. Karausije ustuknu i poe da pada. Poslednje
ega se seao, pre nego to ga je popijeno vino konano savladalo, bio je uas
u Telerinim oima.
Imperator se ujutro probudio sa groznom glavoboljom i odvratnim
ukusom u ustima. Iskrivio je lice, nadajui se da je germanskim poglavicama
jo gore. Da li je poeo da stari, kada se toliko razboleo od jedne noi
provedene u piu? Kad je otvorio oi, ustanovio je da se nalazi u Telerinom
krevetu. Sam.
Glasno je zastenjao, i vrata se otvorie. Tiho i taktino, njegov lini rob ga
izvue iz vinom zamrljane germanske odee, opra ga i obue mu istu tuniku.
Karausije je naao Teleri u manjoj trpezariji, gde su esto dorukovali.
Podigla je pogled kada je uao, i on stade kao ukopan, jer je na njenom licu,
kao i noas, ugledao isti strah.
"Izvinjavam se", kruto ree on, "to sam te uznemirio." Teleri je zurila u
tanjir i nije odgovarala. "eleo sam da ti kaem da sam pobedio. Sklopili smo
mir. Germanski poglavari poslae svoje ratnike."
"Saksonci..." zasikta ona, steui pesnice pod stolom.
"Friani, Franci i Heruli", ispravi je on, pitajui se ta joj je. Znala je ko
dolazi.
"Meni su svi oni smo saksonski vukovi! Mislila sam da mi nee smetati -
prolo je mnogo vrmena..." Teleri odmahnu glavom, i on vide da ona plae.
"Teleri!" uzviknu on i poe ka njoj.
"Ne dodiruj me!" kriknu ona, ustavi toliko brzo da je sruila klupu. "I ti
si od njihovih! Mislila sam da si Rimljanin, ali kada te pogledam, sada vidim
njegovo lice!"
"ije, Teleri?" upita Karausije. Glas mu je drhtao od napora da ne vie.
"Onog Saksonca..." odvrati ona, toliko tiho da ju je jedva uo.
"Saksonca koji je pokuao da me siluje kad mi je bilo osamnaest
godina..."
 Leto je proticalo, a sa njim i najmirnija godina koja se pamti u junim
krajevima. Saksonci, sa novim zavetom na usnama i sa vreama punim
britanskog zlata, odabrali su sebi neke druge obale. No, Irce nita nije
spreavalo. Poeli su da pljakaju zemlje Silura i Demeta, i imperator je sa
itavim domainstvom poao na zapad, da se bori protiv njih.
Teleri je zamolila da ostane kod oca, ali imperator, znajui koliko
zapadna plemena cene svoje kraljice, procenio je da bi trebalo da povede sa
sobom i enu i time pokae koliko je siguran u pobedu. Teleri se inilo kako se
on nada da e ponovo uspeti da je privue u postelju. Pokuavala je da obuzda
oseanja, ali od gozbe u Kantiakorumu vie nije mogla da podnosi njegov
dodir. ak i kada nije nosio germansku odeu, niti bio okruen menapijskom
gardom, kad god bi ga pogledala, videla je u njemu neprijatelja. Kao carica,
imala je sopstvenu poslugu. Putovala je u nosiljci, okruena svojim ljudima, i
ako nije delila muevljevu postelju, bilo je lako rei da je umorna od puta i da
mora da spava sama. Kada budu stigli u Ventu Silurum, od njih e se
oekivati da ive zajedno, i bie tee izgovarati se. I tako, kada su stigli do ua
Sabrine, ona izmoli dozvolu da ode u Akve Sulis i isproba tamonje lekovite
vode. Karausije je pristao, moda u nadi da e vreme zaleiti jaz izmeu njih.
No pre nego to e se dve grupe razdvojiti, zaustavili su se u
Korinijumu, staroj prestonici Dobuna. Grad je bio mali, ali bogat, poznat po
vetini pravljenja mozaika.
Konaite je bogato opremljeno, pomisli Teleri dok se sputala na
lealjku. Verovatno ni u Rimu ne bi mogli da naprave nita luksuznije. Zato se
utoliko vie iznenadila kada se na vratima pojavila Dierna.
Vrhovna svetenica je, kao i uvek, vladala itavom okolinom, koja je
iznenada delovala prekieno, ak i neukusno, u poreenju sa klasinom
jednostavnou njene plave odede. Teleri se prekasno setila da je ona sada
carica, via po poloaju od bilo koje svetenice, pa se uspravila i zatraila da
uje otkuda Dierna tu.
"Dunost - dola sam da razgovaram sa tvojim muem, i sa tobom."
Svetenica sede na klupu. Teleri je paljivo osmotri i primeti da su joj ruke
vrsto sklopljene u krilu, pokazujui da nije ba toliko smirena.
"Da li on zna da si tu?" Teleri se ponovo zavali, nametajui nabore
haljine da lepe padaju.
Nije bilo potrebe za odgovorom: vrata se opet otvorie i pojavi se lino
Karausije, sa Alektusom tik iza sebe. Iza njih su se videle visoke prilike
varvarskih gardista, i Teleri se i nehotice ukoi. Potom se vrata zatvorie.
Imperator stade kao ukopan. Potom se pribra i pozdravi Diernu.
"Gospo, ukazuje nam ast."
"Tano", odvrati ona. "Ukazujem ti ast, ali ti ne ukazuje ast nama tom
varvarskom odeom na sebi."
Teleri kratko uzdahnu. To se zove prei na stvar! Karausije pogleda svoje
germanske pantalone i porumene, ali kada je podigao pogled, u njegovim
oima nije bilo kolebanja.
"Roen sam kao varvarin", tiho ree on. "Ovo je odea moje mladosti, i
udobna je. A to je i odea mojih saveznika."
Diernine oi blesnue. "Znai, odbacuje bogove Britanije, koji su te tako
visoko podigli? Nije sramota da se svinja valja u blatu, ali ovek bi trebalo da
zna za bolje. Stajao si na Svetom Toru i uo si pesmu letnjih zvezda. Nosio si
na rukama zmajeve pre nego to je Atlantida potonula pod talasima. Hoe li
se odrei mudrosti steene u tolikim ivotima i vratiti se u blato u kome ive
jednom roeni? Ti vie ne pripada njima, nego Britaniji!"
"Tako je. Ali ta je Britanija? Drvo koje titi ljude, podie granje ka nebu",
polako odgovori Karausije, "ali mora imati koren u zemlji, inae e umreti.
Britanija je vie od Avalona. Putujui ovim ostrvom, video sam ljude iz svih
krajeva Imperije, iji sinovi smatraju ovu zemlju za svoju. titiu sve njih - sve
one koji su mi dati. Ne sme me kriviti to uzimam ono malo udobnosti to
mogu..." On potrai pogledom Teleri, ali bzro obori oi.
"Tebi podrku daju prinevi Britanije", uzviknu Alektus, "ljudi stare,
keltske krvi koji su te uinili imperatorom! Zar e njihove darove prepustiti
robovima?"
Karausije se ispravi, a lice mu je ponovo plamtelo. "Da li me i ti napada?
Mislio sam da mogu da raunam na tvoju odanost!"
"Onda bi moda trebalo da razmisli o svojoj", ogoreno ree Alektus.
"Ako si odluio da se vrati svojim korenima, ne sme se aliti to se ja seam
da su moji oevi bili kraljevi u Belgi!"
Karausije je na trenutak zurio u njega. Potom pogleda Diernu, pa Teleri, i
ovog puta ona odvrati pogled. Konano, on uzdahnu.
"Uini ta misli da mora. Ali grei. Vrlo dobro znam ko me je uinio
imperatorom - proglasili su me vojnici i ljudi iz flote, a ne britanski prinevi,
koji vie ne nose oruje. Britanija je nekada pripadala Keltima, ali vie nije
tako. U Moridunumu ima ljudi - iz mnogih naroda - koji prolivaju krv da bi vas
branili. Moje mesto je kraj njih. Vama preputam razgovore o filozofiji."

Carica Britanije putovala je u Akve Sulis da se okupa u lekovitoj vodi i

odnese darove tamonjoj Boginji. No, Teleri, ena, traila je u tim vodama leka
svojoj uznemirenoj dui. Pitala se hoe li ga nai. Dierna je odluila da poe sa
njom, i ak ni carica nije mogla da odbije Gospu od Avalona. No, dok se njena
nosiljka njihala preko mosta na Avonu, Teleri je gledala umovite bregove oko
grada i oseala poetak mira.
Hram je bio izgraen u grkom stilu, jo u vreme imperatora Hadrijana.
U njegovo vreme, pomisli Teleri dok je prilazila oltaru, bio je divan. No, godine
su izgladile kamenje i izbrisale freske. inilo joj se da je ovo mesto postalo
produetak Boginje, prijatno i udbno kao haljina koju nosi dok ne poprimi
obrise tvog tela.
U dvoritu je zastala pred oltarom preko puta izvora i bacila na ar
nekoliko zrna tamjana. Oseala je kraj sebe Diernu, koja je krila svoju mo
pod velom to ju je pokrivao kao senka. Svetenice Sulisa pozdravile su Gospu
od Avalona kao sebi ravnu, ali u ovom kultu ona nije imala nikakvu vlast, i to
saznanje je prualo Teleri izvesno zadovoljstvo.
Prele su preko dvorita i popele se stepenitem u hram, kraj Gorgonine
glave koja ih je gledala sa postolja, okruena nimfama. Unutra su svetiljke
blago osvetljavale kip Minerve Sulis u prirodnoj veliini, sa pozlaenim licem
koje je sijalo ispod brozanog lema. Uprkos ratnikoj opremi koju je nosila, lice
joj je bilo smireno i zamiljeno. Gospo, pomisli Teleri dok ju je gledala, moe li
me nauiti mudrosti? Moe li mi podariti mir? Nehotice se setila svetenica
kako pevaju na Svetom Toru, okupane u srebrnom sjaju meseine. Tada je
oseala prisustvo Boginje, koje ju je ispunjavalo svetlou. Ovde je oseala
samo odjek moi, i nije znala je li to zbog drugaije prirode hrama, ili zbog
njene due.
Drugog dana boravka kupala se u lekovitoj vodi. Svim ostalim
posetiocima bio je zabranjen ulaz, kako bi carica i njene gospe bile same. Kroz
kolonadu oko bazena videlo se dvorite i oltar na kome je bila prethodnog
dana. Svetlo se odbijalo od vode i poigravalo na drvenoj tavanici; izmaglica od
vlage sa zagrejanog bazena u susednoj odaji davala je svemu veo
tajanstvensoti. Voda je bila prijatna, a na miris sumpora brzo se navikla.
Teleri lee na lea, lebdei na vodi, i pokua da se opusti. No, nikako nije
mogla da zaboravi tugu u muevljevim oima kada ga je naputala, i bol,
jednake snage, mada drugaijeg uzroka, u Alektusovom pogledu. Srce joj se
kidalo to su se njih dvojica zavadili.
Svetenica Sulisa predloi im da preu u topli bazen, koji se, kao i ostali,
punio iz svetog izvora, ali se zagrevao odozdo. Teleri jeknu od vreline, ali
Dierna je ula u bazen mirno kao da je to jezero Avalona; Teleri se ugrize za
usnu i primora sebe da poe za njom. Neko vreme je mogla da misli samo na
reakciju svog tela. Oseala je kako joj srce ubrzano tue i kako joj se sa ela
sliva znoj.
Kad je ve mislila da e se onesvestiti, svetenica joj pomoe da izie i
otprati je do kaldarijuma, ija joj se ledena voda uopte nije inila hladna.
Potom, kad joj je svaki nerv brideo, a krv joj brujala u ilama, dozvolie joj da
se vrati u veliki bazen. Ralzika u temperaturi ju je i iznurila i podstakla. Ovog
puta bilo joj je lako da se opusti bez misli.
"Ovo je materica Boginje", tiho ree Dierna. "Rimljani je zovu Minerva, a
oni pre njih zvali su je Sulis. Za mene je ona Briga, Gospa ove zemlje. Kada
leim u ovoj vodi, vraam se svojim korenima i obnavljam se. Hvala ti to si mi
dopustila da te pratim."
Teleri se okrete ka njoj, podigavi obrve. No, ipak je smatrala da tako
utive rei zasluuju odgovor. "Nema na emu. Ne mogu da tvrdim da imam
tako uzviene misli, ali ovo mesto me smiruje."
"I u Avalonu ima mira. Sada mi je ao to sam te otpravila odande. Imala
sam valjan cilj, ali to je teka sudbina za onog ko je ne prihvata voljno. Trebalo
je da naem drugi nain." Dierna je leala u zelenoj vodi, lebdei, a dugaka
kosa irila joj se oko lica u bronzanim uvojcima; njene pune dojke, bradavica
potamnelih od raanja, probijale su povrinu vode.
Teleri se potpuno zaprepastila. rtvovala je tri godine ivota, a sada joj
saoptavaju da to uopte nije bilo potrebno? "Rekla si mi da sudbina Britanije
zavisi od moje spremnosti da se pokorim. Kakav drugi nain postoji?"
"Pogreila sam to sam te poslala u brak po rimljanskim pravilima."
Dierna ustade; iz kose joj se cedila voda. "Tada nisam znala da je Karausiju
predodreeno da postane kralj i da se mora spojiti sa svetom kraljicom, na
drevni nain."
"Pa, sad je to gotovo i ne moe se popraviti..." poe Teleri, ali sveetenica
odmahnu glavom.
"Nije tako. Sada je jo vanije prikloniti imperatora drevnim misterijama,
jer je u iskuenju da poe drugim putem. Mora ga dovesti na Avalon, Teleri, i
tamo sa njim izvesti Veliki Obred." Teleri ustade toliko brzo da se oko nje
podie veliki talas.
"Neu!" zasikta ona. "Kunem se Boginjom ovog svetog izvora! Izbacila si
me iz Avalona, i neu da dotrim nazad samo zato to si se ti predomislila.
Bavi se magijom oko Karausija koliko god eli, ali pre e se zatresti zemlja i
nebo pasti nego to u dopuzati nazad na tvoj mig!"
Ona pohita ka stepenicama na ivici bazena, gde su ekale robinje sa
pekirima. Oseala je na sebi Diernin pogled, ali nije se osvrnula.
Kada se Teleri sutradan probudila, rekli su joj da je Gospa od Avalona
otila. Na trenutak je osetila bol, a onda se setila ta se desilo izmeu njih, i
bilo joj je milo. Pre podnevnog obroka, trube objavie neiji dolazak. Bio je to
Alektus, i bilo joj je toliko drago to ga vidi da ga nije ni pitala zato nije sa
imperatorom. umoviti bregovi oko Akve Sulis pretvorili su se u zatvor.
Iznenada se uelela ustalasanih bregova oko Durnovarije i pogleda na more.
"Vodi me oevoj kui, Alektuse!" povika ona. "Vodi me kui!" Njegovo lice
pocrvene, pa preblede, i on se sae da joj poljubi ruku.

15.

Te zime je jedan general u Egiptu poao Karausijevim stopama i proglasio

se za imperatora. Na to su vladari Rima odabrali dvojicu svojih najmlaih
generala i dodelili im titulu i vlast cezara - Galerija da pomogne Dioklecijanu
na istoku, Konstantina Hlorusa na zapadu. Odluka je, izgleda, bila dobra, jer
ne samo da su se Egipani prisetili kome duguju pokornost, nego je, uz
Konstantinovu pomo, Maksimijan konano uspeo da savlada Franke i
Alemane na Reni. A kada se u ostatak imperije vratio mir, rimski imperatori
konano su mogli da iziu na kraj sa manjim smetnjama, kao to je bila
Britanija.
Kada su se mora smirila sa dolaskom nove godine, jedrenjak sa
Konstantinovom zastavom zaobiao je ostrvo Tanatus i poao uz ue
Tamesisa, ka Londiniumu. Svici koje je nosio sadrali su vrlo jednostavnu
poruku. Dioklecijan i Maksimijan Avgust zahtevali su od Karausija da se
odrekne uzurpacije britanske provincije i da se vrati pod okrilje Rima. Takoe
je pozvan da doe na suenje u Rim. Ukoliko odbije, neka se pripremi za
njihov gnev, iza koga e stajati itava imperija.
Imperator Britanije sedeo je u svojoj kancelariji, u guvernerskoj palati u
Londiniumu, i zurio, ne videi, u Dioklecijanovu poruku. Nije vie morao da je
ita - zapamtio ju je od rei do rei. U palati je vladala tiina, ali spolja je
dopiralo mrmljanje nalik na talase, koje se povremeno podizalo do oluje.
"Ljudi ekaju", ree Alektus, koji je sedeo blie prozoru. "Imaju pravo da
ih saslua. Mora im rei ta namerava da uini."
"ujem ih", odvrati Karausije. "Sluaj - njihovi glasovi lie na um mora.
Ali okean mogu da razumem. Stanovnici Londiniuma mnogo su nestalniji i
mnogo opasniji. Ako se ne povinujem ovom zahtevu, hoe li me podrati?
Radovali su se kada sam prisvojio purpur. Doneo sam im blagostanje. Ali
plaim se da e onog ko me pobedi doekati jednako oduevljeno."
"Moda", oprezno ree Alektus, "ali neodlunou ih nee pridobiti. Oni
ele da veruju kako ti zna ta radi; kako e njihovi ivoti i imanja biti
bezbedni. Reci im da e braniti Londinium, i bie zadovoljni."
"Ja elim vie od toga. elim da to bude istina." Karausije odgurnu
stolicu i poe da koraa po podnom mozaiku. "A ne verujem da se to moe
postii ako budem logorovao u Dubrisu i ekao da Konstantin doe."
"ta drugo moe? Londinium je srce Britanije, iz njega tee ivotna krv;
zato bi inae ovde smestio tab? Njega mora da titi."
Karausije se okrete ka njemu. "Moram da titim itavu zemlju, a premo
na moru za to je najbitnija. ak ni ojaavanje obalskih utvrenja nije dovoljno.
Moram odneti bitku prema neprijatelju. Ne smem im dozvoliti da iskrcaju na
ove obale ni jednog jedinog legionara."
"Ii e u Galiju?" upita Alektus. "Ljudi e misliti da si ih napustio."
"Pomorska baza Gesoriakum je u Galiji. Ako je Konstantin zauzme,
nemamo vie isturenu odbranu - a nemamo ni brodogradilita, niti puteve
snabdevanja koji nas povezuju sa imperijom."
"A ta ako izgubi?"
"Jednom sam ve pobedio..." Karausije je nepomino stajao, steui
pesnice.
"Tada ti je flota bila na vrhuncu delotvornosti, posle mnogih borbi sa
Saksoncima", primeti Alektus. "Sada ti je pola vojske na severu, da pomogne
garnizonima na Zidu. Hoe li pozvati svoje saveznike, varvare?"
"Ako budem morao..."
"Ne sme!" Sada i Alektus skoi sa stolice. "Ve si im suvie dao. Ako
pobedi uz njihovu pomo, oni e traiti jo. elim slobodu Britanije koliko i ti,
ali vie volim za vladara Rimljane nego saksonske vukove!"
"Sada ima za vladara jednog Menapa!" Karausije primeti da vie i
potrudi se da se savlada. "Guverneri Britanije dolazili su iz Galije, Dalmacije i
Hispanije; legije koje vas brane nose strana imena."
"Moda su se rodili kao varvari, ali sada su civilizovani. Oni priznaju da
je ovo zemlja Kelta. Saksonci ele samo da napune trbuhe. Njihova sorta
nikada nee pustiti koren na tlu Britanije."
Karausije uzdahnu, setivi se kako je svetenica njegovom krvlju
nahranila zemlju. "Idem na jug, gde se ljudi jo seaju da sam im spasao
domove, pa u prikupiti one koji e ploviti sa mnom za Gesoriakum. Ti
rauzme ove londiniumske trgovce, Alektuse. Ostani ovde i vladaj u moje ime
dok nisam tu."
Mladi iznenada pocrvene. Karausije se upita zato. Posle toliko vremena,
Alektus sigurno zna koliko mu imperator veruje. No, nije bilo vremena da se
brinu tue brige. On otvori vrata i pozva pisara, ve smiljajui kakva sve
nareenja mora da izda pre polaska.

Na Toru je poetak leta uvek bio odreen za bojenje povesma lana i vune
koja su istkana tokom duge zime. Takoe je bila tradicija da Gospa od Avalona
pomae u tom poslu. Zvanino obrazloenje bilo je da se prui primer
devojkama, ali Dierni se uvek inilo da je taj obiaj uveden stoga to, kada
neko postane Vrhovna svetenica, posao pripremanja boje i potapanja pree
postane prijatan odmor od drugih obaveza. Posao nije bio nimalo jednostavan
- pravilno meanje boja i odreivanje tanog vremena potapanja kako bi se
dobila prava nijansa plave zahtevali su iskustvo i dobro oko. Ildeg je bila
nadlena za bojenje, i Dierna je rado radila po njenim uputstvima.
Nekoliko povesma vune ve je visilo sa granja vrbe iza nje; kora drveta jo
je ponegde bila plaviasta, poto je i prole godine sluilo u iste svrhe. Dalje
niz obalu potoka puili su se drugi kazani. Ildeg je ila od jednog do drugog,
proveravajui je li sve uinjeno kako treba. Mala Lina, koja je pomagala Dierni,
donela je jo dva povesma i poloila ih na prostirku, a onda je dodala jo jedan
komad drveta u vatru. Bilo je vano da tenost u kazanu tiho struji, a da ne
prokljua.
Dierna zakai jedno povesmo za kuku i polako ga spusti u kazan. U
njemu je bila plava boja, pod dnevnim svetlom tamna kao talasi na otvorenom
moru. Samo jednom je otplovila tako daleko da ne vidi kopno, kada ju je
Karausije povezao na kanal u svom brodu. Smejao se njenom neznanju i rekao
da i ona mora razumeti vode koje tite njeno voljeno ostrvo. Sada je gledala u
kazan i ponovo videla more; kaika kojom je meala stvarala je u njemu struje
i belu penu na talasima.
Karausije je moda i sada na moru, pomisli ona, i vodi svoju bitku. Stigla
je vest da se uputio ka Gesoriakumu sa svim brodovima koje je mogao da
skupi. Ali nije poveo Teleri, a ako je svetenica ak i videla u vizijama neto to
bi moglo da bude od pomoi, bez druge obuene svetenice koja bi primila
poruku, ili bez obreda pripreme i svetog bilja kojim bi pojaala sopstvene moi,
nije bilo naina da prenese ono to je videla. Nije oekivala da e joj biti toliko
stalo da zna ta se deava.
"Izvuci odmah vunu, mila, inae e biti suvie tamna." Ildegin glas vrati
Diernu u stvanrost. Ona urno izvue povesmo i ponese ga, onako vrelog, ka
vrbi, dok je Lina otila da donese jo.
Dierna duboko udahnu pre nego to je potopila novu vunu, jer su kisela
isparenja iz kazana sa bojom mogla da oamute, a potom ga paljivo spusti u
tamnoplavo more... Jedan list pade i poe lenjo da se okree na povrini.
Svetenica prui ruku da ga izvadi, a onda tiho uzviknu i ispusti kaiku. To
nije bio list, nego brod, sa jo desetak drugih, i pojavljivao se i nestajao u
uskovitlanoj pari. Ona zgrabi ivicu kazana, nesvesna vreline koja joj je pekla
dlanove, i nae se blie, pokuavajui da vidi.
Videla je kao morska ptica, kruei iznad brodova koji su vodili bitku.
Prepoznala je 'Orion' i jo neke. ak i da ih nikada nije videla, poznala bi ih po
brzini i pokretljivosti. Ostali brodovi - vei, tei i trapaviji - svakako su
neprijateljski, rimljanski. Iza njih se video duaak peani al; bitka se vodila
u velikom zalivu, gde je pokretljivost britanskih brodova predstavljala sasvim
malu prednost. Kako je Karausije dozovlio da bude tako uhvaen u zamku? U
borbi protiv Maksimijanove flote pokazao je sjajnu pomorsku vetinu, ali kako
su rimljanski borodovi, jedan po jedan, uspevali da nabace kuke i preu na
palubu britanskih laa, postalo je jasno da ovu bitku nee odluiti vetina,
nego gruba sila.
Bei! kriknu njeno srce. Ovde ne moe pobediti, mora da pobegne!
Dierna se nae jo dublje; na trenutak je jasno videla Karausija, sa
okrvavljenim maem u ruci. On podie pogled. Da li ju je video? Da li ju je
uo? Potom se preko itave vizije preli crveni talas. More se pretvaralo u krv!
Mora da je vrisnula, jer sledeeg trenutka zau glasove kako je dozivaju po
imenu i oseti meke ruke kako je odvlae.
"Crveno..." aputala je. "Voda je puna krvi..."
 "Ne, Gospo", odvrati Lina, "boja u vodi je plava! Oh, gospo moja,
pogledajte svoje ruke!" Dierna jeknu od prvog talasa bola. Potom se i ostale
okupie oko nje, i u zbrci oko previjanja rana niko se nije setio da je pita ta je
videla.

Narednog jutra pozvala je Adven da joj spakuje stvari, i Levala i jo

jednog mladog druida da je prate, kao i ljude iz movare da ih provezu kroz
maglu u spoljanji svet. Njeno dranje bilo je takvo da nije dozvoljavalo
pogovor, ali ipak se ne bi ni usudila da govori o svojoj viziji, ako je to uopte i
bio Vid, a ne privienje roeno iz straha. Ako je Karausije zaista poraen, onda
e ili on ili vest o njegovoj smrti stii prvo u Portus Adurni, i zato i ona mora
da poe tamo. Ako je ostao iv, trebae mu njena pomo. Morala je da zna.
Tegobno putovanje trajalo je nedelju dana. Kada su stigli do Vente
Belgarum, Diernini dlanovi ve su zacelili, a umesto jedne strepnje javila se
druga. Loe vesti irile su se kao vetar, i itav zapadni kraj znao je za veliku
bitku kod Gesoriakuma. Dierna je tu no provela bez sna, suvie obuzeta
strepnjom da bi potraila Karausija ak i duhovnim okom, ne znajui je li
ostao u ivotu.
Ujutro su stigle nove vesti: zapovedniki brod stigao je u luku, zajedno sa
imperatorom, ali u pratnji je bilo veoma malo brodova. Flota koja je ulila strah
u saksonska srca vie nije postojala, kao ni ljudi koji su se u njoj borili, a
Konstantin Hlorus prikupljao je snage za invaziju na Britaniju. Svuda se ulo
mrmljanje. Ljudi koji su se obogatili za vreme pobunjenike vlade bojali su se
da e izgibiti imetak. Drugi su slegali ramenima, ne brinui se zbog eventualne
promene gospodara, ili su nagaali kakve bi nagrade mogli da dobiju oni koji
pomognu napadaima.
No, ma ta Konstantin uinio ostalima, ako pobedi, u Britaniji za
Karausija nee biti milosti. Diernin konj odmahnu glavom i pree u kas kad
ga je podbola.

Vazduh u Portus Adurni izgledao je teak, uprkos sveem vetru sa mora.

Dierna pomisli da bi osetila nevolje ak i da nije ula glasine. Atmosfera u
tvravi jo nije odgovarala porazu, ali naprosto je oseala strepnju. Primetila je
i da se deurni oficir nije bunio kada je zatraila da vidi imperatora. Ona je
bila civil i nije imala ta da trai u vojnoj postaji oko koje e se uskoro povesti
rat. No, videlo se da su snage koje je Karausije zadrao ovde toliko oajne da
bi rado prihvatile pomo, ma koliko besmislenu, ak i od neke lokalne vetice.
Karausije je stajao nagnut nad stolom na kome je bila rairena mapa
Britanije, premetajui komadie drveta tamo-amo, proraunavajui pokrete
trupa. Na obrazu je imao runu ranu, a na listu zavoj. Dierna je na trenutak
zastala na vratima, toliko obuzeta olakanjem to ga vidi da nije mogla ni da
se pomeri. A onda, iako nije nainila nikakav zvuk, on podie pogled.
"Teleri?" apnu on. Dierna istupi napred, tako da je svetlo palo na nju.
Karausije zatrepta, a nada koja mu je na trenutak oivela lice ustupi mesto
neem drugom, moda strahu.
Zato bih se udila? pomisli ona dok je ekala da joj srce prestane da
ubrzano bije. elela sam da je on voli. Nije trebalo da doem... Ali on je ve
iao ka njoj.
"Gospo", promuklo ree on, "jesi li dola da prorekne dobru sreu ili
oajanje?" Pogled mu se smirio, ali to je bila smirenost oveka spremnog da se
suoi sa konanom sudbinom. Je li mu ona to predstavljala? Ujela se za usnu,
svesna da mu je to jedino i dozvolila.
"Ni jedno ni drugo. Dola sam da ti pomognem, ako mogu." On se
namrti, brzo razmiljajui. "Ako dolazi iz Avalona, stigla si veoma brzo. Ili ti
je Teleri poslala..."
Dok je odmahivala glavom, ona primeti u njegovim oima brzo prikrivenu
tugu. "Zar ona nije ovde, sa tobom?"
"Otila je u Durnovariju, kod svog oca." Nastupi kratka tiina.
Sada se Dierna namrti. U Akve Sulis jasno je videla da je Teleri
nesrena. No, izgleda da je situacija mnogo gora nego to je mislila. Ona mene
krivi za to, shvati ona. Zato nije htela da govori sa mnom. No, sada nije mogla
da uini nita za Teleri. Suzbila je nelagodnost i prila da pogleda mapu.
"Gde misli da e se Konstantin iskrcati i koliko vojske e povesti tamo?"
"Prva briga bie mu da zauzme Londinium", ree Karausije. Videla je da
ga smiruje razgovor o konkretnom problemu. I to je bila nekakva akcija, a on
nije bio tip oveka koji e krotko prihvatiti svoju sudbinu, kao to su
hrianski svetenici preporuivali svojim sledbenicima.
"Moda e krenuti pravo tamo", nastavi on, "ali iskrcavanje bi bilo veoma
teko ukoliko je grad branjen. Moda e pokuati da se iskrca na Tanatus, pa
da marira preko Kantijuma; on zna da imam jaku podrku na jugoistoku. Da
sam na njegovom mestu, pokuao bih napad iz dva pravca, pa bih deo snaga
iskrcao na drugom mestu, moda negde izmeu Portus Adurni i Klauzentuma.
Ovde se nalazi Alektusov deo uprave, i bilo bi mudro unititi ga to pre."
Dok je govorio, premetao je po mapi obojene tapie, i Dierna na
trneutak vide, jasno kao da gleda u sveti kladenac, vojnike kako mariraju
zemljom. Ona odmahnu glavom da se oslobodi mate, pa se ponovo usmeri na
mapu.
"A ti priprema odbranu?"
"Alektus dri Londinium", odvrait on. "Ja sam garnizone na Zidu gotovo
ispraznio, i te snage sada mariraju na jug, da nam se pridue. Pojaau
odbranu ovde, i u Venti. Moramo posebno da branimo gradove. Osim u
pomorskim tvravama, na jugu gotovo da nema vojske. Borbe su se, jo od
Klaudijevog vremena, uvek vodile na obalama i na sevenroj granici, pa na jugu
vojska i nije bila potrebna. Mogla bi da mi pomogne, ako hoe, time to bi
otila u Durnovariju i pitala princa Eidina Minoka da li bi od svojih mladia
obrazovao jedan odred."
"Ali, Teleri..."
"Teleri me je napustila", mirno ree on, potvrdivi njene strahove. "Ne
traim utehu. Zna bolje od mene da je na brak bio samo simbolian. Ona me
nikada nije elela, a ja nikada nisam imao vremena da se potrudim i osvojim
je. Voleo bih da sam mogao da je usreim, ali neu je zadravati protiv njene
volje. Ipak, savez mi je jo potreban, a ne mogu nju zamoliti da me zastupa."
Lice mu je bilo potpuno bezoseajno, to je oito bila maska za duboki
bol. Dierna se ujede za usnu, znajui da ne treba da ga vrea saoseanjem.
Ona je udesila taj brak i mislila je da e svima odgovarati, ali jedini uinak bio
je da je povredila devojku koju je volela kao sestru i mukarca koga je...
potovala? Mogu li se njena sadanja oseanja nazvati potovanje? Ona
zakljui da njena oseanja uopte nisu bitna. Bilo je previe drugog posla.
"Poi u, naravno", polako ree ona, pitajui se hoe li Teleri sada hteti
da razgovara sa njom. "Ali bolje bih se oseala", dodade ona, "ako bi postavio
nekoga drugog da zapoveda u Londiniumu." Nije bila sasvim sigurna ta joj tu
smeta - da li neto to je Alektus rekao u Korinijumu?
"Iskusnijeg oficira?" upita Karausije. "Alektus dovoljno zna da bi mu u
vojnim pitanjima pomogao zapovednik garnizona. Re je o civilnom
stanovnitvu. Njihova podrka nam je neophodna, a Alektus je u izvrsnim
odnosima sa svim londiniumskim trgovcima. Ako iko moe da ih ubedi, onda
je to on. Verujem mu utoliko vie to on nije vojnik. Dugogodinji oficir,
suoen sa cezarskim legijama, mogao bi da se seti kako je prvi zavet poloio
Dioklecijanu. Ali za Alektusa sam siguran da nikada nee voljno predati
Britaniju nazad Rimljanima."
"U pravu si", ree Dierna, mislei na kraljevske loze, "ali da li je odan i
tebi kao to je odan zemlji?"
Karausije se ispravi i zagleda u nju, a ona se ukoi, svesna iznenadne
napetosti izmeu njih.
"Zato bi ti to bilo vano?" upita on.
Dierna je i dalje nemo stajala. "Nisi ti htela imperatora Britanije, htela si
svetog kralja", nastavi on. "Pozvala si me na ovo ostrvo svojom magijom i dala
si mi kraljevsku nevestu; ti si me ubedila da se odreknem svog zaveta i svoje
zemlje. Ali Alektus spada ovde. On te nikada nee uvrediti nosei varvarsku
odeu..."
Znai, i on se seao svae u Korinijumu. Srce ju je zabolelo od njegovo
alosnog osmeha, ali sledeeg trenutka ona vide u njegovim oima ne samo bol
nego i ponos.
"Ja jesam roen kao varvarin, Gospo, ali nisam glup. Zar misli da nisam
shvatio kako predstavljam samo tvoje orue u odbrani Britanije? Ali orue
moe da se slomi, a kada se to desi, majstor napravi drugo. Moe li da me
pogleda u oi i kae da e, ako ja padnem, odustati od pokuaja da
oslobodi ovu zemlju?"
Dierna oseti da joj se oi neoekivan pune suzama, ali nije odvratila
pogled. Njegovo strpljenje zahtevalo je odgovor.
"Ne..." konano apnu ona, "ali to je zato to oruem rukuje Boginja, a i
ja sam u Njenoj ruci..."
"Zato onda plae?" On naini korak ka njoj. "Dierna! Ako smo jednako
vezani, onda prestani, makar ovaj put, da pokuava svima da upravlja
prema svom oseanju dunosti, i reci mi istinu!"
Istinu... oajno pomisli ona. Da li je i ja znam? Ili dozovljavam sebi da
vidim samo dunost? "Plaem", konano ree ona, "jer te volim."
Karausije je na trenutak stajao potpuno nepomino. Ona vide kako ga
naputa napetost i kako saginje glavu.
"Ljubav..." apnu on kao da nikada ranije nije uo tu re.
A zato bi on voleo mene? - upita se ona.
"To nema nikakve veze", brzo ree Dierna. "Pitao si, i odgovorila sam."
"Ti si Vrhovna svetenica Avalona, sveta kao vestalke u Rimu." On je
pogleda u oi, i ona se tre od oseanja iznenada otkrivenih u tom pogledu.
Nije imala prava da oekuje od njega ljubav, ali znala je da ne bi mogla da
podnese njegovu mrnju. "Kad kae da tvoja oseanja ne znae nita,
uniava i sebe i mene." Karausije je i dalje zurio u nju, kao da je njeno lice
knjiga ispisana nekim nepoznatim jezikom koji pokuava da iita.
"Nisam govorila kao Vrhovna svetenica, nego kao ena..." apnu ona.
Oi joj se opet ispunie suzama.
"A njoj je odavno zabranjeno da ima oseanja?" upita on sa avetinjskim
humorom. "To isto bi mogao da kae i imperator Britanije."
Njegovo lice kao da se menjalo pod njenim zamagljenim pogledom. Videla
to drugo lice i ranije, kada su zajedno traili vizije u srebrnoj iniji na Toru.
Volela sam ovog oveka i ranije, pomisli ona sa iznenadnim uverenjem.
Karausije se ispravi. Polako mu se vratila aura moi zbog koje je uvek i u
svakoj prostoriji izgledao kao najkrupnija osoba. To nije bila aura moi
imperatora, nego Kralja. Ima pravo, pomisli ona, pogodio je ta elim za
Britaniju. No, Sveti Kralj koga je ona elela nije Alektus, nego on. On ode do
vrata i ree neto straaru koji je stajao napolju. Potom vrsto zatvori vrata i
okrete se ka njoj.
"Dierna..."
Njeno srce poe da udara, ali inilo joj se da vie nema snage za voljne
pokrete. Karausije je zgrabi za ramena i sae se da je poljubi kao to se edan
ovek saginje nad izvor vode. Ona uzdahnu, sklopi oi, a on je privue sebi
kao da je osetio njenu elju. Dierna uzdrhta, iznenada bolno svesna svega to
on osea, jer njegove elje bile su i njene. Tog trenutka bilo joj je svejedno je li
on kralj ili imperator ili obian ovek. Posle nekog vremena on je pusti i poe
da petlja oko kopi na njenoj haljini. Dierna se nije bunila; njeni prsti bili su
zaposleni njegovim telom koliko i njegovi njenim. Neto duboko u njoj, jo
poteeno strasti, podsmeljivo primeti da je trapava kao devica. I zaista, ona
nije upoznala mukarca osim u sveanim spajanjima na druidskim obredima,
nikada nije uzela ljubavnika samo zbog elje. Pitala se kako e izvesti spajanje
kada u prostoriji nije bilo kreveta.
Karausije je ponovo poljubi i ona se privi uz njega; kosti su joj se topile, i
tekla mu je u susret kao to reka tee ka moru. On je podie i spusti je na
mapu Britanije koja je stajala na stolu. Dierna se tiho nasmeja, svesna
simbolike, znajui da je Boginja blagoslovila ak i ovo urno spajanje, jer, bez
ikakvih priprema i cermonija, Vrhovna svetenica i imperator ipak su
proslavljali Veliki Obred.

Zidovi koje je Eidin Minok podigao oko svog grada bili su visoki i jaki.
Teleri je mogla, ako poeli, da hoda itavog dana, a da nikada ne ugleda more.
Otkako je stigla iz Akve Sulis, provodila je mnogo vremena u etnji, na
oajanje sluavki koje joj je otac dodelio. A od Diernine posete vie uopte nije
mogla da miruje.
Teleri se ponekad pitala ta je Vrhovna svetenica htela da joj kae.
Odbila je da je vidi, bojei se da e Dierna pokuati da je ubedi da se vrati
muu, ili u Avalon. No, sveetenica je provela mnogo vremena u razgovoru sa
princom, pa je moda Teleri i nije preterano zanimala. U svakom sluaju,
Dierna je sada otila, a Telerina braa i njihovi prijatelji zadovoljno su vebali
konjike manevre na svojim rasnim konjima, uei kako da lovake vetine
primene na bojitu. Uskoro e i oni otii, i onda vie nee biti niega to bi je
podsealo na Karausija i njegov rat.
Pred njom prolete galeb, kriei, i ona poskoi, smesta nainivi prstima
znak protiv zla.
"Oh, gospo moja, ne smete biti tako sujeverni", ree sluavka Julija, koja
je nedavno postala hrianka. "Nisu ptice zle, nego samo ljudi."
"Osim ako to nije bila prirodna ptica, nego privid Zlog", ree Bet, druga
slukinja, smejui se dok se Julija krstila.
Teleri odvrati pogled; njihovo bockanje bilo joj je jednako besmisleno kao
ptiiji krik. "Idemo na trnicu da vidimo tanjire i inije."
"Ali, gospo, ili smo tamo pre dva dana..." poe Julija.
"Rekli su da oekuju novu poiljku", odvrati Teleri i poe takvom brzinom
da devojka nije imala daha da se dalje buni.
Kada su se vratile u gradsku kuu njenog oca - devojke su nosile dva
tamnosmea upa sa prizorima lova u bareljefu - sunce je ve zalazilo.
Kupovina upova razvedrila je za neko vreme Teleri, ali oni su ve prestali da
je zanimaju, i kada su devojke upitale ta da rade se njima, ona slee
ramenima i ree da ih odnesu kuepazitelju ili u ubre, jer je njoj svejedno.
Teleri se uputi u svoje odaje i baci se na leaj, a potom ponovo ustade.
Bila je umorna, ali se plaila da spava, jer je esto imala komare. Tek to je
ponovo sela, na vratima se pojavi, klanjajui se, kuni rob.
"Gospo, va otac kae da treba da doete. Stigao je gospodar Alektus!"
Teleri ustade tako naglo da oseti vrtoglavicu, pa se urno pridra za
naslon lealjke. Je li Alektus doao u ime imperatora, ili iz nekog drugog
razloga? Iznenada zbunjena, ona skide ogrta koji je nosila na trnicu,
zamrljan prainom, i baci ga u stranu. "Kai da mi donesu vode za umivanje i
reci Juliji da mi izvadi tuniku od ruiaste svile i odgovarajui veo!"
Kada se Teleri pridurila ocu i gostu u trpezariji, bila je smirena barem
spolja. Kada je sela, razgovor se vratio na predstojeu invaziju.

"ta kau uhode, hoe li Rimljani brzo doi?" pitao je princ.

"Mislim da Konstantin nema dovljno brodova za svu vojsku koju mora da
dovede, pa e morati da ih gradi. Porazio je Karausija kod Gesoriakuma, ali
nai momci su ga ipak dobro ispraili."
Alektus otpi malo vina, pogledavi ispod oka Teleri. Porumeneo je kada je
ula, ali pozdravio ju je vrlo zvanino. Dobro izgleda, pomisli ona, preplanuo
od mnogo jahanja po suncu. A izgledao je i stariji - vie nije bilo deaki mekih
crta lica.
"A ovi nai momci", nastavi princ, "hoe li i oni, kao to si rekao, 'dobro
ispraiti' Rimljane?"
"Ako budemo jedinstveni", ree Alektus. "Ali dok sam putovao, uo sam
govorkanja. Na narod - ljudi keltske krvi - sada se budi. Lepo je izmai ispod
ape Rima, ali ima ih koji kau kako bi trebalo da idemo dalje i da izaberemo
kralja koji nee biti stranac." Teleri brzo pogleda oca, koji je nastavio da ljuti
jabuku.
"A kako bi odabrali takvog vrhovnog kralja?" upita princ. "Da su nai
narodi u stanju da se ujedine, Cezar - onaj prvi - nikada ne bi stekao ni
uporite na naim obalama. Naa tragedija jeste to to smo uvek spremniji da
se borimo meusobno nego protiv stranog neprijatelja."
 "Ali ako se sloe? Ako neki znak ukae na oveka koga su odabrali nai
bogovi?" tiho upita Alektus.
"Ima mnogo znakova i mnogo tumaenja. Kada doe vreme, svaki
poglavar sudie po onome to sam vidi..."
Teleri je zurila u njih, pitajui se da li sanjaju oni ili ona. A ta je sa
Karausijem? No, razgovor je ve postao uopteniji i okrenuo se obuci vojske i
nabavci hrane, pa putevima kojima e se kretati.
No je bila topla, i kada se veera zavrila, Alektus upita Teleri bi li se
proetala atrijumom sa njim. Neko vreme su utke koraali. Potom Alektus
iznenada zastade.
"Teleri - zato si napustila Karausija? Je li bio okrutan? Da li te je
tukao?"
Ona umorno odmahnu glavom. Oekivala je neto ovakvo. "Tukao? Ne -
nije mu bilo toliko stalo. Nije mi uinio nita naao, ali kad god bih ga
pogledala, videla bih Saksonca."
"Nikada ga nisi volela?"
Ona ga pogleda u oi. "Nikada. Ali ti jesi, Alektuse, ili si mu se barem
divio! ta eli da ti kaem?"
"Mislio sam da e on spasti Britaniju!" uzviknu Alektus. "Ali to je bila
samo promena gospodara. A ja sam uvek bio u njegovoj senci. A ti si pripadala
njemu..."
"Jesi li ozbiljno mislio ono to si rekao mom ocu, ili si ga samo
iskuavao?" upita Teleri.
On duboko uzdahnu. "Teleri, mogao bih da vodim ovu zemlju. Vlada
zavisi od novca, a novac kontroliem ja. Potiem od prineva Belge, i od
silurskih, po majinoj strani. Znam da to nije dovoljno. Ali ako bi ti mogla da
me voli - poli bi za mnom ako bi ti pristala da bude moja kraljica."
Ona je odsutno opipavala haljinu. "A da li me voli, ili samo eli da se
oeni mnome, kao on, zato to bi ti to pomoglo da stekne mo?" Ona podie
pogled i vide da Alektus drhti.
"Teleri", apnu on. "Zar ne zna ta oseam prema tebi? Progoni me u
snovima. Ali kad smo se sreli, ti si bila princeza sa Avalona, a potom,
odjednom, Karausijeva ena. Dao bih ti svoje srce na zlatnom tanjiru kada bi
to poelela, ali radije bih ti ponudio Britaniju. Daj mi svoju ljubav i bie ne
carica, nego Vrhovna kraljica."
"A ta e biti sa mojim muem?"
Njegov pogled, jo maloas blistav, postade surov. "Ubeivau ga dok se
ne sloi..." Ako i odustane od nje, Teleri nije mogla zamisliti Karausija kako
dobrovoljno preputa mo nekom drugom. No, Alektus je kleao pred njom, i
zato joj nita drugo nije bilo vano. On je uze za ruku i poljubi je, a onda je
blago okrete i poljubi joj i dlan. Kako nean dodir, pomisli ona. Alektus je ne bi
spreio ako bi sada ustala i udaljila se. No, dok je gledala njegovu pognutu
glavu, osetila je kako je obuzima zatitniko saaljenje, i prvi put je shvatila da
i ona poseduje mo. Karausiju je bila potrebna kao veza sa Britancima i sa
Avalonom. Ovom oveku potrebna je njena ljubav. Ona mu blago pogladi kosu,
i kada je podigao glavu, ona ga primi u naruje.

Glasnik koga je princ Eidin Minok poslao imperatoru javio je da e

prinevi ljudi krenuti iz Durnovarije na junske ide. Princ je preporuivao da im
se u susret, kod Sorviodunuma, poalje oficir; tamo se glavni put sa
jugoistoka ukrta sa putevima iz Akve Sulis i Glevuma.
Nekoliko dana pred Dugodnevicu, Karausije, iznuren itavom sedmicom
pregovora sa lokalnim senatorima u Venti, odluio je da im lino poe u
susret. Jo je za jahanje nosio germanske pantalone, ali savetnici su ga
ubedili da svoju menapijsku gardu obue u rimljansku opremu. Kad je
pogledao kolonu iza sebe, utvrdio je da izgledaju kao bilo koji drugi regruti
poslati da slue na drugom kraju imperije.
Kada su prispeli u Sorviodunum, Durotrigi jo nisu stigli, ali vreme je
bilo prijatno i sunano; po takvom danu ne treba sedeti u kui, nego izii na
sve vazduh. Dok je predvodio svoje ljude putem ka Durnovariji, Karausije je
razmiljao kako bi najvie voleo da se nalazi na palubi broda. Ovo bi bio divan
dan za plovidbu. No, morao se zadovoljiti njihanjem na konjskim leima, i
samo zamiljati da su bregovi oko njega, zapravo, morski talasi.
Ve se bliilo podne kada je jedan Menapijac uzviknuo; Karausije podie
pogled i ugleda na putu oblak praine. Poslednjih godina nauio je da
procenjuje brojnost konjice, i sada je znao da im se pribliava oko etrdeset
ljudi, gonei konje bre nego to bi iskusan zapovednik zahtevao, verovatno
pre u oduevljenju nego u urbi. On podbode svog vranca, a Menapijci preoe
za njim u kas, urei u susret Durotrizima.
Uz osmeh je prepoznao Telerinog najstarijeg brata, snanije graenog od
nje, ali sa istom crnom kosom. No, ionako je ve znao ko mu ide u susret.
Dobro izgledaju, pomislio je, osmotrivi ih - oprema koju su nosili, sva
nakiena ukrasima i medaljonima, vie je priliila paradi nego putu - ali
delovali su energino i odluno. A jahali su, naravno, odlino.
Samo je jedan konjanik jahao bez lakoe. Karausije zakloni oi jednom
rukom, mirkajui, i prepoznade Alektusa. Nije ga poznao odmah, jer ga jo
nikada nije video bez rimljanske odee, a sada je jahao u utoj tunici i
purpurnom platu, kao belgiki princ, to je, uostalaom, i bio.
Izgleda da Karausije nije bio jedini koji se setio svojih korena, sada kad
se bore protiv Rima. On se nasmei i mahnu im dok su se zaustavljali pred
njim u oblaku praine.
"Alektuse, mome, ta ti radi ovde? Mislio sam da si u Londiniumu."
"Ovo je moja zemlja i moj narod", odvrati Alektus. "Ovde mi je mesto."
Karausije oseti probod nesigurnosti, ali nastavio je da se smei. "Pa,
svakako si mi doveo odlian odred Durotriga." On se osvrte ka jahaima i oseti
jo jau nelagodnost, jer niko se nije smeio.
Telerin brat potera svog konja malo blie. "Zar si mislio da ste vi Rimljani
- ili bolje da kaem vi Germani - jedini koji umete da se borite? Keltski ratnici
su potresali zidine Rima dok je tvoj narod jo puzao po blatu." Teudibar, jedan
od njegovih Menapijaca, zarea neto, ali Karausije mu dade znak da bude
miran.
"Da nisam verovao u vau hrabrost", poe on, "ne bih traio od tvog oca
da vas poalje. Britaniji je potrebno da se za nju bore svi njeni sinovi - i oni iji
su se preci borili protiv Cezara, i deca legija, dovedenih iz Sarmatije i Hispanije
i svih krajeva imperije da puste koren u ovoj zemlji. Sada smo svi Britanci."
"Ti nisi", ree jedan od Durotriga. "Ti si roen preko mora."
"Dao sam svoju krv Britaniji", odvrati Karausije. "Lino je Gospa od
Avalona prihvatila moju rtvu." ak i sada mu srce poskoi od pomisli na
Diernu. U Portus Adurni dao je vie od svoje krvi; prolio je i svoje seme, sam
svoj ivot, te noi u njenom zagrljaju, i to ga je obnovilo.
"Gospa od Britona to odbija", ree Alektus. Ratnici mu oslobodie prilaz.
"Ker Eidina Minoka vie nije tvoja ena. Saveznitvo je okonano, i na zavet
povuen."
Karausije se ukoi od besa. Zar je taj mladi poludeo?
"Plemena daju hrabre ljude", ree on u poslednjem pokuaju da smiri
strasti, "ali tri stotine godina niste nosili oruje, osim lovako. Bez pomoi
britanskih legija, biete lak plen Konstantinu."
"Legije", prezrivo frknu Alektus. "One e poi za onim ko ih plaa. Zar nije
to istorija vae imperije? A vlast pripada meni. Bilo zbog novca ili iz ljubavi,
itava Britanija borie se protiv napadaa. Ali mora ih predvoditi ovek od
stare loze." Karausiju poe da pulsira vena na sleponici.
"Znai, ti..."
Alektus klimnu glavom. "Moda bi bilo drugaije da si imao sina sa
Teleri, ali ona je odbacila tvoje seme. Prenela je ovlaenje na mene."
Karausije je slepo piljio u njega. Znao je da nikada nije stekao Telerinu
ljubav, ali nije znao da ga ona mrzi. To ga je zabolelo, jer mu je jo bilo stalo
do nje, iako mu je Dierna pokazala ta zaista znai voleti. Deo njegovog uma,
jo sposoban za razlonost, govorio mu je da Alektus sve to govori da bi ga
povredio. Da mu se Dierna nije onako potpuno predala, Alektus bi moda i
uspeo. No, poto je seanje na njenu ljubav bilo u njemu kao iva voda,
nikakvo Alektusovo izazivanje nije moglo da mu uzdrma mukost. Ona, a ne
Teleri, daje mo vlasti.
No, Durotrizi su oito verovali Alektusu, a on nije mogao da izda Diernu i
kae im ta mu je podarila.
"Ovi ljudi nisu pod zavetom", polako ree on, "ali ti si, Alektuse, dao zavet
meni. Kako da ti veruju ako mene izda?"
Alektus slee ramenima. "Zakleo sam se bogovima Rima - istim bogovima
kojima si se ti zakleo da e sluiti Dioklecijana. Jedan pogaen zavet povlai
drugi - 'oko za oko', kako kau hriani."
Karausije potera svog konja jo blie, primoravi mladia da ga pogleda u
oi. "Izmeu nas dvojice, Alektuse, nije postojao samo zavet", tiho ree on.
"Mislio sam da imam tvoju ljubav."
Mladi odmahnu glavom. "Vie volim Teleri."
Teleri, pomisli Karausije, a ne Britaniju.
"Uzmi je slobodno, ima moj blagoslov", mrano ree on, "i neka ti prui
vie nego to je ikada pruila meni. Ali to se tie Britanije, verujem da su
legije dovoljno razumne da se ne pokoravaju neobuenom deaku, ak i kada
deli zlato akom i kapom. A moda druga plemena nee biti toliko voljna da se
pokoravaju Durotrizima, koji su ih pokorili pre dolaska Rimljana. Slobodno
pokuaj, Alektuse, ali ne verujem da e te narod ove zemlje slediti, a ja neu
da napustim one koji polau nadu u mene..."
On prezrivo okrete konja. Odmakao je moda za dve konjske duine kada
jedan Menapijac uzviknu upozorenje. Karausije poe da se okree, i zato ga
koplje koje je bacio Telerin brat nije pogodilo u lea, nego u bok.
U prvom trenutku osetio je samo udar. Potom koplje samo ispade od
sopstvene teine. Kad je palo na put, Karausije oseti vrelu krv kako mu tee
ispod rebara, a potom, konano, prvi plameni probod bola. uo je uzvike i
zveket maeva. Jedan konj zanjita. On zamirka, pokuavajui da usmeri
pogled, i ugleda jednog gardistu kako pada. Jo nisam mrtav, pomisli on, a
ljudi umiru zbog mene! Jedan duboki uzdah pomoe mu da se pribere, i on
izvue ma. Poterao je konja ka Alektusu, ali izmeu njih je bilo previe ljudi.
Jedna otrica sunu ka njemu; uspeo je da je odbije, zamahnuo je svojim
maem, osetio trzaj pri udaru, i video neprijatelja kako pada. ista srea,
pomisli on, ali ve ga je obuzimao brobeni gnev, i svakog trenutka je bio sve
snaniji. Njegovi Menapijci, videi ga kako se bori, ohrabrie se i napadoe
jednako estoko. Sve oko njega bilo je mutno. Iznenada pred njim vie nije bilo
neprijatelja. uo je topot kopita i video da se Durotrizi prestrojavaju oko
Alektusa i urno se povlae. Mahali su orujem kao da se svaaju.
"Gospodaru", povika jedan gardista. "Vi krvarite!"
Karausije uspe da vrati ma u korice i da pritisne ruku na bok. "Nije
ozbiljno", jeknu on. "Otcepi traku sa svog plata za zavoj. Bili su brojno jai od
nas, ali smo ih potukli. Ako se sada povuemo, dobro e razmisliti pre nego
to pou za nama.
"Nazad u Sorviodunum?" upita Edfrid.
Imperator odmahnu glavom. Alektusova izdaja uzdrmala je sva njegova
uverenja, i sve dok se ne izlei nee smeti da veruje ni u iju odanost.
Karausije se izvi da bi pogledao svoj bok. Krv je navirala iz rane, i bilo je teko
videti je, ali oseao je da je ozbiljna. Iako je govorio nemarno, izgleda da bi mu
mogli pomoi jedino londiniumski lekari. On se ispravi u sedlu i pogleda na
zapad, gde su se bregovi stapali sa plaviastom izmaglicom.
"Previj mi bok", ree on Teudibertu.
"Gospodaru, rana je vrlo duboka. Moramo da naemo pomo."
"Onamo", pokaza Karausije. "Jedini lek za ovu ranu nalazi se u Letnjoj
Zemlji. Poi emo kao da se vraamo u grad i skrenuemo im im ne budemo
pred oima. Izgubie vreme traei nas na putu. Hajde, brzo, i ne odugovlaite
zbog mene. Ako ne budem mogao da jaem, veite me za sedlo; ako ne budem
mogao da govorim, pitajte za put za Avalon."

16.

Dierna kriknu od proboda bola. Nit joj pue meu prstima i vreteno se
otkotrlja u travu.
"Gospo! ta se desilo?" uzviknu Lina, devojka koja ju je sluila ovog
meseca. "Je li vas ubola pela, ili ste povredili ruku?" Njene rei izgubie se u
zabrinutim uzvicima dok su im pritravale ostale ene.
Svetenica pritisnu ruku na bok i duboko udahnu, trudei se da
nadvlada bol. Nije poticao od srca; straan probod pulsirao je znatno nie,
ispod rebara, kao da je neto unutra slomljeno. A bol nije poticao ni sasvim
iznutra. Koa joj je, na paljiv dodir, bila preosetljiva; a ipak, kada su joj
raskopali tuniku, nije se videla nikakva rana.
Nikakva arolija niti urok nisu mogli da se probiju kroz Dierninu svesnu
zatitu. A postojala je samo jedna iva osoba kojoj se toliko potpuno otvorila
da bi mogla da oseti njegov bol. Shvatila je da je, dok su vodili ljubav,
Karausiju dala vie od svog tela - dala mu je i deo svoje due. Ona posla svoj
duh da poleti putem kuda je doao bol, i oseti njegovu enju za njom.
"Pogodila ju je magija", tuno ree stara Sigfola. "Paljivo je podignite,
keri. Moramo je odneti u postelju."
Dierna je jedva smogla snage da progovori. "Nije... to... moj bol. Moram
da se... odmorim, ali ti... Adven... idi do svetog kladenca. Neko... dolazi...
pokuaj da Vidi ko je to!"
Dierna je itavo popodne leala u hladnoj tami svoje kue, koristei sve
to je ikada nuila kako bi odrala trans koji e je potedeti bola. Fizika
patnja postepeno postade podnoljiva, ali u njoj je raslo oseanje potrebe.
Karausije ju je traio, ali hoe li je nai na vreme?

Bio je to dobar plan, pomisli Karausije, zaustavivi konja i isprekidano

diui, ali ipak je precenio svoju izdrljivost. Uprkos zavojima, svaki korak
nanosio mu je nepodnoljiv bol. Kada je trebalo da izabere hoe li se zaustaviti
ili izgubiti svest, procenio je da bi pauza zahtevala manje vremena. Ali morao
je da zastaje sve ee i ee, a prilikom poslednjeg zastanaka stigla je
galopom zatitnica, da javi kako su im Durotrizi na tragu.
"Hajde da ovde napravimo zasedu", ree Teudibert. Karausije odmahnu
glavom. uma je bila suvie gusta za manevrisanje, ali ne i dovoljno gusta da
prui zaklon. "Onda emo se podeliti", ree ratnik. "Deo e produiti niz
dolinu, gde je tlo meko, pa e se nai tragovi dobro videti. Vi skrenite preko
vresa. Uz malo sree, poi e za nama." Imperator klimnu glavm. Tako e se
spasti bar deo njegovih ljudi. Znao je da je to jedini nain da ih natera da ga
ostave. Alektus jeste izdajica, ali ovi mladii poloili su mu zavet i nee
dobrovoljno nadiveti svog zapovednika.
"Neka vas Hehalena uva." Prizvao je njihovu boginju da im pomogne dok
su urno odlazili.
"Hajde da poemo", ree Teudibert, "dok njihova buka jo zaklanja nau."
Teudibert je drao njegove uzde, jer se Karausije sada jedva drao u
sedlu; uspeo je da savlada bolni uzvik kada je od konjskog koraka opet osetio
talase bola.
Tokom naredna dva dana isti prizor ponovio se nekoliko puta. Menapijci
su bili izdrljivi i navikli na teka putovanja, ali Durotrizi su poznavali zemlju.
Varke su neko vreme uspevale, ali neprijatelj ih je stalno ponovo pronalazio.
Karausijeva jedina nada bila je da stigne na Avalon, gde e ga uvati
potovanje Britanaca prema svetom ostrvu. Po podne treega dana stigli su na
istoni kraj movara Letnje Zemlje. Sada je Karausije ve bio preslab da bi
sam sedeo na konju, pa je jahao privezan za Teudiberta. Menapijci su se
razumeli u movare, ali ne na konju. Poslali su dva oveka da idu dalje sa
ivotinjama. Preostala estorica zadrala su samo konja koji je nosio
Karausija, pa poee da obilaze jezero, traei selo naroda iz movare iji bi
itelji mogli da ih prebace u Avalon.
Nije im palo na pamet da su Britanci ve pogodili kuda su se uputili i da
su odjahali preko grebena Poldens da bi ih presreli. Karausije, koji bi to mogao
da predvidi, sada vie nije mogao da razmilja. Trgao se tek kada je Teudibert
naglo zaustavio konja, psujui. On se uspravi u sedlu i otvori oi.
Padalo je vee. Preko mirne vode videle su se sojenice naroda iz movare.
Pred njima se nalazio komadi vrstog tla, a na njemu se jasno videla grupa
konjanika.
"Sakriu vas u movari", rele Teudibert, odvezujui ue koje ih je dralo
zajedno i vezujui slobodan kraj svom gospodaru oko pojasa.
"Ne..." jeknu Karausije. "Radije u umreti u borbi. Ali poalji Edfrida u to
selo. Neka ih zamoli da pozovu Gospu od Avalona."
Jo pre nekoliko trenutaka nije mogao ni da se pomeri, ali sada,
ugledavi neprijatelja, uspeo je da sjae i isue ma.
"Ba dobro", ree Teudibert kad su jahai poli ka njima. "Umorio sam se
od beanja." On se nasmei, a Karausije je jedva smogao snage da mu uzvrati.
Na kraju se sve svede na uasno jednostavne stvari. Oseao je to i ranije
pred bitku, kada svi planovi i pripreme postaju nevani dok stoji licem u lice
sa neprijateljem. Ali ranije je bar poinjao borbu nepovreen. Ovog puta
mogao se nadati jedino da zada dva ili tri dobra udarca pre nego to ga obore.
U uima mu je odjekivao topot kopita. Jedan konj se okliznu i pade, ali
ostali su mu se pribliavali zastraujuom brzinom. Karausije se nae u
stranu i zamahnu maem na najblieg jahaa. Teudibertovo koplje blesnu i
Britanac pade. Drugi jaha ve je bio nad njima; imperator zakorai unazad u
blatnjavu vodu, trudei se da odri ravnoteu, ali konj iznenada zastade,
uplaen od nesigurnog tla. Jaha se okliznu i zgrabi grivu da se zadri;
Karausijev ma ga pogodi u bok.
Naredni trenuci protekoe kao niz nepovezanih slika. Stajao je lea u
lea sa Teudibertom, napola oslonjen o njega. Oseti je udar, i jo jedan, i znao
je da je pogoen, ali vie nije oseao bol. Zatreptao je, osvrui se, i upitao se
da li tako slabo vidi zbog tame ili zbog gubitka krvi. Stizalo je jo jahaa.
Teudibert iznenada jeknu, i Karausije se zatetura jer je naglo izgubio oslonac.
Poslednji trzaj gneva ponese ga da se okrene, zamahujui. Udarac je pogodio
Teudibertovog ubicu u vrat dok se saginjao da izvue koplje.
Karausije se zatetura, trudei se da podigne ma. No, nije vie bilo
protivnika. Oko njega je lealo desetak tela; neki su jeali, neki su ve bili
mrtvi. Sa druge strane grebena uli su se zvuci borbe, ali nita nije mogao da
vidi. Potom i to nestade. Moji odvani menapijski momci pruili su mi
poslednju priliku, pomisli on. Ne smem je protraiti.
S desne strane primetio je vrbe, gotovo srasle kraj same vode. Ako se
tamo sakrije, niko ga nee nai. Vrtelo mu se u glavi od gubitka krvi, ali
odnekud je smogao snage da stigne do zaklona meu drveem.

Tri dana i tri noi Dierna je bdela, dok je njen duh stremio ka oveku
koga voli. No, krajem drugog dana dodir je postao isprekidan, kao da on
povremeno gubi svest. Treeg dana ponovo se javio bol, a sa njim i strepnja
koju je jedva podnosila. Tek iza ponoi zapala je u nemiran san, pun komara
u kojima je beala kroz krvavo more, progonjena demonima bez lica.
Probudila se na prvi predznak svitanja u otvorenim vratima, i shvatila da
ju je trglo kucanje.
"Ui..." apnu ona. Sela je u krevetu i shvatila da prvi put za tri dana ne
osea bol. Je li Karausije mrtav? Nije verovala u to jer jo je oseala teret na
dui.
Pred sivim nebom stajala je Lina. "Gospo, doao je neko od naroda iz
movare. Kae da je bilo borbe na ivici jezera. Jedan ratnik stigao je do
njihovog sela, zahtevajui da oni nau njegovog gospodara i odvedu ga Gospi
od Avalona..."
Dierna ustade, iznenaena to je tako nesigurna na nogama, i uze svoj
plat. Lina je ve nosila kotaricu sa melemima i zavojima. Svetenica joj se
osloni o rame dok su silazile stazom, ali kada su stigle do barke, svei vazduh
ve ju je oiveo.
Prole su kroz maglu i stigle do sela naroda iz movare, sa kuama
podignutim na visokim motkama u trsci. Sitni, tamnoputi ljudi ve su bili na
nogama, a meu njima je stajao visok, plavokos momak koji je iao gore-dole
obalom, uznemireno se osvrui.
"Domina", pozdravi je on primitivim vojnikim latinskim. "Durotrizi su
nas napali - predvodio ih je Alektus. Gospodar Karausije je ranjen. Rekao je da
ga dovedemo ovamo. I tako mi svih bogova, uinili smo tako."
"Gde je on?" prekide ga Dierna. Mladi zatrese glavom. "Poslao me je u
selo po pomo. No, ljudi su videli borbu i bili su uplaeni. Koliko sam
razumeo", on se osvrte oko sebe, "oni meni izgledaju kao deca, ali znam da su
odrasli ljudi. Vratio sam se na bojite i naao samo mrtve. Ali moj gospodar
nije meu njima. Ovi mali nisu hteli ni da se maknu tokom noi, jer se plae
demona. Tragamo od prvog svitanja, ali Karausija nismo nali!"

Imperator Britanije leao je pola u jezeru, a pola na obali, gledajui kako

mu se krv mea sa jezerskom vodom, bojei je u crveno pod prvim zracima
sunca. Nikada nije ni pomislio da svitanje moe da bude toliko lepo. No je
bila puna uasa. Satima se trudio, puzao preko korenja drvea i zaobilazio
blato koje je pretilo da ga uhvati u svoj sluzavi zagrljaj. Neko vreme je svakako
bio u groznici, ali sada mu je bilo hladno - suvie hladno - toliko da nije mogao
da oseti noge. Nije oekivao da e tako skonati.
Belo oblije labuda izie iz magle koja je lebdela nad vodom i proe kraj
njega, ljupko kao u snu. Sa mesta gde je leao nije video bregove, pa je mogao
za zamisli kako se nalazi u svojim rodnim movarama, tamo gde se otac svih
reka grana u mnogo rukavaca, traei more. U njegovoj domovini, setio se,
ljudi se predaju bogovima trostrukom smru. Mrano je stegao usne kada je
shvatio da je on ve proao dve treine toga - bio je izboden na desetak mesta i
napola udavljen.
Ovo je dar, pomisli on. Povratio sam se, umesto da umrem u bunilu.
Najmanje to mogu jeste da dovrim posao... Mudrou odnekud izvan ovog
ivota setio se: Boginja nikada ne umire, ali Bog daje svoj ivot zemlji. Sada je
znao da je to ve radio, inom volje koji ga je pretvarao iz rtve besmislenog
nasilja u ponudu bogovima, uinjenu u nadi da e Boginja moi da je nekako
iskoristi.
Ue kojim je bio vezan za Teudiberta jo je stajalo oko njega. On
nespretno opusti vor i premesti petlju sebi oko vrata, a drugi kraj priveza za
koren drveta. Stajae uspravno koliko god bude mogao, jer jutro je veoma
lepo, ali znao je da nee dugo izdrati. Negde iza ove magle nalazi se carica
njegovog srca. Hoe li saznati koliko ju je voleo?
Ovo je dar za tebe, pomisli on, i za boginju kojoj slui. Roen sam preko
mora, ali moja smrt pripada Britaniji. Moda to nije ni vano. Dierna mu je
jednom rekla da su, iza lica koja nose, svi bogovi jedno. Jedino je alio to nije
jo jednom video more. Sunce se podizalo sve vie, blistavo poigravajui na
vodi. Odsjaji su gotovo isti kao na okeanu, pomisli on... a onda je to bio okean,
i brujanje u uima bila je pesma vetra u jedrima, a vrtoglavica je bila
propinjanje broda koji ga nosi preko mora. Sad mu je sinulo: kao to su bogovi
jedno tako su i vode jedno, sve potiu iz materice Boginje, sve su isto,
najdrevnije more.
Pred njim se iz okeana podie ostrvo, oivieno liticama od crvenog
kamena i zelenim poljima iza njih. U sreditu se nalazilo iljato brdo, s ijeg je
vrha sijao pozlaeni krov hrama.
Poznavao je to mesto, a poznao je i sebe, sa svetenikim oznakama na
elu i kraljevskim zmijama na podlakticama. Istupio je napred, podigavi ruke
u pozdrav, ne marei vie za telo koje je ostavio za sobom, beivotno i vezano.
Preko vode se uo glas ene koja e, iz ivota u ivot, uvek biti njegova
voljena. Dozivala ga je.

Dierna je koraala obalom jezera, dozivajui svog voljenog. Sada, kada je

Karausije toliko blizu, veza izmeu njih e je privui. Znala je da ostali idu iza
nje, ali drrala je oi zatvorene, pratei miris duha izmeu svetova. Kada je
uspela, znala je to po svesti na oba nivoa da je drugi deo njene due u blizini.
Dierna otvori oi i ugleda ljudsko telo, zapleteno u korenje drvea i
napola potopljeno, toliko prekriveno blatom i komadima trske da je izgledalo
kao da se ve stopilo sa tlom na kome je lealo. Edfrid je protrao kraj nje,
stao kao ukopan kad je ugledao konopac oko Karausijevog vrata i nainio
znak potovanja pre nego to je pruio ruke i drhtavim prstima oslobodio i
izvukao na obalu telo svog gospodara.
Ljudi iz movare uasnuto su aputali, ali Edfrid je moleivo pogleda.
"Ovo nije bila sramna smrt. Da li razumete?"
Ona klimnu glavom, stegnutog grla. Zar nisi mogao da saeka jo malo?
jecalo je njeno srce. Zar nisi mogao da ostane da se oprosti sa mnom?
"Odneu ga i prirediu mu pogreb dostojan heroja..." poe mladi, ali
Dierna odmahnu glavom.
"Karausija je naa Boginja odabrala da bude kralj. U ovom i u drugim
ivotima, on je vezan za ovu zemlju. A preko njega", dodade ona kad ju je
prosvetlilo novo saznanje, "preko njega je i va narod vezan za Britaniju, i
jednog dana e joj pripadati. Umotaj ga u moj plat i poloi ga u barku, i
nainiemo mu grobnicu u Avalonu."

Tokom itavog tog dana, najdueg u godini, Gospa od Avalona sedela je u

svetom gaju kraj kladenca, uvajui telo svog imperatora. Kad bi vetar
promenio pravac, ula je odlomke pesme druida sa vrha Tora. Ildeg je vrila
ulogu Vrhovne svetenice. Dierna je odavno nauila da suzbija oseanja kada
treba neto uraditi, ali takoe je nauila da ima trenutaka kada ak ni obuka
ne moe da nadvlada krik iz srca. Stvarno posveeni moraju da znaju kada
doe takvo vreme i da se povuku, kako magija ne bi pola naopako.
Da sam danas u krugu, svakako bih ga unitila, pomisli ona, gledajui
Karausijevo mirno lice. Jo sam u plodnim godinama, ali sada se oseam kao
Smrt...
 Oprali su Karausija vodom sa svetog kladenca i povezali mu strane
rane. Sada su mu pripremali grob kraj Gavena, sina Eilaninog, koji je, prema
predanju, i sam bio delom Rimljanin. Sahranie ga kao kralja Britanije, ali to
e ipak biti hladna postelja za oveka sa kojim je legla u radosti.
Kad bih se usudila, bacila bih se u grob sa njim i proslavila Veliki Obred
kao u davna vremena, kada je kraljica sledila svog kralja i na Drugi Svet... Ali
ona mu nije bila ena, i tuga zbog toga nanosila joj je jo vei bol nego gubitak,
i proklinjala je svoj ponos koji ju je zaslepio pred glasom sopstvenog srca. Jer
sve ovo bilo je njeno delo, sada je to videla - njene odluke naterale su
Karausija i Teleri u brak bez ljubavi i dovele su do Alektusove izdaje. Da se
nije uplela, Karausije bi jo plovio svojim voljenim morem, a Teleri bi bila
srena kao svetenica Avalona. Dierna se zanjiha, obgrlivi grudi rukama, i
zaplaka zbog svih njih.
Mnogo kasnije, kada su glasovi sveanosti zamrli i kada je dugi sumrak
dugodnevice zaklonio zemlju, kao da se i bol koji ju je obuzeo konano umirio.
Dierna sede, trepui, i osvrte se oko sebe. Oseala se ispranjeno, kao da su
joj suze sprale sva oseanja. No, ostala joj je jedna misao. Ona moe da plae,
ali noas druge ene lee u muevljevom naruju, a deca im mirno spavaju, jer
Karausije je odbranio Britaniju.
Izdaleka se zau tutnjava bubnja, spora kao otkucaji njenog srca. Dierna
ustade dok je sa Tora silazila kolona druida u belim odorama. Sklonila se u
stranu kako bi podigli koveg, i zauzela je mesto iza njega kada su ponovo
poeli da se kreu. Sili su do obale jezera, gde je barka obavijena crnim
ekala da ponese gospodara mora na poslednje putovanje.
Grob je bio iskopan na Straarskom brdu, najdaljem ostrvu koje je ostalo
unutar magle, Kapiji Avlona. Za one koji ne mogu da prou kroz maglu, na
ostrvu nije bilo nieg zanimljivog, osim siromanog sela naroda iz movare u
podnoju brega, isto ko to u tom svetu u podnoju Tora nije bilo nieg sem
par hrianskih koliba. No, nekada davno ovde je sahranjen drugi Branitelj
Avalona, kako bi njegov duh mogao i dalje da titi Dolinu. Kada je doao
ovamo, druidi su tom titulom pozdravili i Karausija. Bilo je sasvim prikladno
da njegovo telo poiva kraj tela onoga zbog koga je titula i smiljena. Kada su
stigli do Straarskog brda, pala je no. Grob su okruavale baklje; njihova
svetlost irila je prividnu toplotu preko lica oveka koji je tu leao, i odsijavala
se sa bele odee na druidima i plave na svetenicama. No, Dierna je bila
zaogrnuta crnim, i mada je svetlost poigravala i odbijala se od utkanih zlatnih
niti kao da su u tkaninu uhvaene zvezde, nije mogla da se probije kroz
senku, jer noas je ona bila Gospa od Tame.
"Sunce nas je napustilo..." tiho ree svetenica kada je pesma prestala.
"Ovaj dan je vladao, ali sada je pala no. Od ovog trenutka, mo svetlosti e se
smanjivati, sve dok zimska hladnoa ne okuje svet." Dok je govorila, kao da se
ak i sjaj baklji umanjio. Uenje Misterija pridaje veliku vanost ciklinim
promenama prirode; sada ih je razumela itavom duom.
"Duh ovog oveka nas je napustio..." Glas joj je jedva primetno zadrhtao.
"Vladao je u sjaju, kao sunce, i opao je, kao sunce. Kuda sunce odlazi kada
nas napusti? Kau da odlazi u june zemlje. Tako i njegov duh sada putuje u
Zemlju Leta. alimo to smo ga izgubili. Ali znamo da e se, u srcu zimske
tame, sunce ponovo roditi. I zato dajemo ovo telo zemlji od koje je stvoreno, u
nadi da e njegov blistavi duh jednom ponovo stei telo i doi meu nas, u
asu kad bude potreban Britaniji."
Dok su polagali telo u grob i poinjali da ga zatrpavaju, Dierna zau kako
neko plae, ali njene oi bile su suve. To to je rekla njoj nije probudilo nadu -
nije vie bila u stanju da se nada. Ali Karausije nije odustao od borbe kad se
sudbina okrenula protiv njega, i znala je da ni ona to nee uiniti.
"Karausije ima svoju pobedu. Ali ima je u svetu duha. U ovom svetu,
njegov ubica je jo iv i razmee se svojim delom. To je uinio Alektus -
Alektus, koga je on voleo - Alektus, koji mora da plati za svoju izdaju! U ovom
trenutku, kada se plime moi okreu ka propadanju i gaenju, poslau na
njega svoju kletvu."
Dierna duboko udahnu i podie ruke ka nebesima. "Moi Noi, prizivam
vas, ne magijom ve po drevnim zakonima Neophodnosti, da padnete na
ubicu. Neka mu nijedan dan ne bude sjajan, nijedna vatra topla, nijedna
ljubav iskrena, sve dok ne plati za svoj zloin!"
Ona se okrete i pokaza ka jezeru koje se blago talasalo.
"Moi Mora, materice iz koje smo svi roeni, monog okeana ije struje
nas sve nose, neka svi pravci koje izabere pou naopako! Podigni se i progutaj
ga, o More, i udavi ga u svojim mranim plimama!"
Ona klee kraj groba i zagnjuri prste u rastresitu zemlju.
"Moi Zemlje, kojoj sada predajemo njegovo telo, neka ovek koji ga je
ubio ne nae mira na tvojoj povrini! Neka sumnja u svaki svoj korak, i u
svakog oveka od koga zavisi, i u svaku enu koju voli, dok ponor ne zine pod
njim da ga proguta."
Dierna ustade, mrano se smeei zapanjenim licima oko sebe. "Ja sam
Gospa, i aljem na Alektusa, sina Cerialisovog, kletvu Avalona. Tako sam
rekla, i tako e biti!"

Godinji ciklus je tekao ka etvi, ali iako je vreme ostalo lepo, zemljom se
irila letnja oluja glasina. Imperator je nestao. Neki su govorili da je mrtav, da
ga je Alektus ubio. Ali drugi su to poricali, jer gde je onda telo? Krije se od
neprijatelja, verovali su. Trei su opet aputali da je pobegao preko mora, da
se pokori Rimu. Bilo je sigurno jedino to da se Alektus proglasio za vrhovnog
kralja, i da je poslao jahae irom Britanije da pozovu poglavice i zapovednike
na veliko polaganje zaveta u Londiniumu.
Narod Londiniuma se radovao. Teleri se tre od huke i vre pritegnu
kone zavese na nosiljci. Unutra je bilo tesno, ali nije mogla da podnese buku,
ili joj je moda smetala panja tolikih oiju, tolikih umova usmerenih ka njoj.
Bilo je durgaije kad je ranije dolazila ovamo, sa Karausijem. Kada mu se
pridruila ovde, on je ve bio prihvaen kao imperator. Razlika je u tome to je
sada i ona deo ceremonije. Trebalo bi da je ponosna i uzbuena. Zato se onda
osea kao zarobljenik u trijumfalnoj povorci nekog rimskog vojskovoe?
Bilo je neto bolje kada su stigli u baziliku, iako je i tu bilo previe sveta.
Stolovi su bili spremni za gozbu. Prinevi i magistrati koji su ve sedeli za
njima odmeravali su je sa manje radoznalosti i vie prorauna. Teleri je
pokuavala da dri glavu visoko, ali vrsto je stezala oca za ruku.
"ega se plai?" upita princ. "Ti si ve carica. Da sam samo pomislio,
dok si bila mravo devoje, da podiem Gospu od Britanije, mogao sam ti
kupiti grkog uitelja." Ona ga pogleda i vide sjaj u njegovom oku, pa pokua
da se nasmei.
Zbrka boja na dnu dugog prolaza pretvori se u ljudske prilike. Ona
ugleda Alektusa, ogrnutog purpurnim platom, nekako sitnog u poreenju sa
krupnim ljudima oko njega. Oi mu sinue kad ju je ugledao.
"Prine Eidine Minoe - budi dobrodoao", zvanino ree on. "Doveo si
svoju ker. Pitam te sada hoe li mi je dati za enu."
"Gospodaru, zato smo i doli..." Teleri pogleda jednog, pa drugog. Zar
niko nee pitati nju? No, moda je ona svoj pristanak dala ve one noi u
Durnovariji, a ostalo - ubistvo Karausija i sve to je usledilo - bilo je samo
posledica.
Ona istupi, i Alektus je uze za ruku.
Gozba koja je usledila kao da nije imala kraja. Teleri je brljala po tanjiru,
maloduno sluajui razgovore. Raspravljalo se o poklonu koji je Alektus
razdelio vojsci po svom proglaenju. To je bila tradicija, pogotovo kada je novi
imperator uzurpator, ali Alektusovi pokloni bili su velikoduni ak i po tom
merilu. Trgovci su se, s druge strane, nadali novim povlasticama. Samo su
poglavari starih keltskih loza obraali neto panje na nju, i sada je shvatila
da je njen otac u pravu, i da su doli delom i zbog nje. Do trenutka kad su se
mladenci uputili u krevet, Alektus je bio prilino pijan. Teleri ga je pridravala
dok se teturao, i sada je shvatila da ga je uvek viala samo potpuno prisebnog.
Zagrljaj njenog prvog mua bio je neto to treba otrpeti. Dok je pomagala
Alektusu da se svue, poela je da se pita hoe li njen drugi mu uopte moi
da obavi svoju branu dunost.
Uspela je da ubaci Alektusa u veliki krevet, pa je legla kraj njega. Sada,
kad su ostali nasamo, morala je da ga pita mnogo stvari - izmeu ostalih, i o
Karausijevoj smrti. Nije se iznenadila to je osetila krivicu kada je ula da je
ubijen; od trenutka kada je prihvatila Alektusovu ljubav, razumela je, donekle,
ta on namerava. Ali nije oekivala bol.
Kada se okrenula ka njemu, on je ve hrkao. Usred noi, Alektus se tre
iz sna, vritei da dolazi Konstantin sa ogormnom vojskom i krvavim kopljima.
Privio se uz nju, jecajui, i Teleri ga je teila kao da je dete. Bio je sreniji dok
je sluio Karausija. A ona, ako ne srena, barem je imala ast. Koje od njih
troje je krivo za ovu tragediju? Moda bi trebalo da okrivi Diernu, gorko
pomisli ona.
Posle nekog vremena Alektus poe da je ljubi, grlei je sve grevitije, sve
dok je nije uzeo sa oajnikom hitnjom. Na kraju je ponovo zaspao, ali Teleri je
dugo leala budna u mraku. Ona, koja je sanjala o slobodi, sama je odabrala
ovaj kavez. Ali sada je to uinjeno, i morae da trpi.
Kada je konano zapala u nemiran san, poela je da se moli Boginji kao
to nije od detinjstva, dok je jo sanjala da pobegne iz oeve kue.

U Avalonu je i Dierna trpela. Kletva protiv Alektusa je poslata; njeno

ispunjenje mora se prepustiti veim silama. Ali neko vreme inilo joj se da te
sile ne mare za nju. Prola je godinjica Karausijeve smrti, a svet se okretao
dalje. Svetenica je ekala, ali nije znala na ta.
Prola je jo jedna godina. Ako Britanija i nije bila srena pod
Alektusovom vlau, niko se nije usuivao da suvie glasno govori protiv
njega. No, on je i dalje plaao varvarima, i obale su bile mirne. to se tie
Konstantina, iako je njegova flota pobedila Karausijevu, pretrpela je velike
gubitke, i kao to je Karausije i predvideo, bie potrebno mnogo vremena i
novca dok se izgradi dovoljno brodova za napad na ostrvo.

Mesec je stajao visoko na nebu. Iako je poeo da opada, i dalje je bio

dovoljno blistav da okolne zvezde izblede. Krov Kue Devojaka je blistao, kao i
stubovi Puta Procesije. Dierna duboko udahnu hladni noni vazduh. Oko nje
je vladala tiina. Nemir koji ju je spreavao da zaspi mora da potie iznutra.
Neto se menja i oseaju se odjeci u unutranjim ravnima.
Prola je jo jedna godina otkako je Britanija odbacila gospodara koga je
odabrao Avalon, i za sve to vreme Vrhovna svetenica nije naputala svoje
ostrvo, ali povremeno su do njih stizale glasine. Konstantin je konano krenuo
u invaziju. Govorilo se da se iskrcao kod Londiniuma, i da su ga tamo
doekale snage Vrhovnog kralja. Druge glasine govorile su o iskrcavanju kod
Klauzentuma i maru na Kalevu. Da je Karausije ostao iv, koristila bi svu
magiju Avalona da mu pomogne. Ali sada se vie nikada nee uplitati u
dogaaje u spoljanjem svetu.
Ve je htela da se vrati u krevet, kada je ugledala nekoga kako tri uz
brdo. Bila je to Lina, kojoj je bilo odreeno da bdi kraj svetog kladenca.
Vrhovna svetenica se namrti i poe joj u susret.
"Pssst, tu sam." Ona zagrli devojku i povede je ka najblioj klupi.
"Uzdahni duboko, jo jednom. Sad je sve u redu..." Grlila je Linu sve dok nije
prestala da plae i drhti. "Kai mi, keri, ta te je uplailo?"
"Kladenac!" Lina drhtavo uzdahnu. "Meseina je blistala na vodi, blistala
je kao ogledalo. Pogledala sam u nju, i iznenada se oko mene pojavila magla i
ugledala sam ljude kako se bore maevima. Bilo je strano! Toliko krvi! Drago
mi je to nisam ula vriske."
"Jesu li to bili Rimljani? Jesi li videla Alektusa?"
"Mislim da jesu - rimljanski vojnici napadali su britanski logor. atori su
goreli. Sve se videlo od svetlosti meseca i poara. Rimljani su bili pod punim
orujem, ali nai su spavali. Neki su imali vremena da zgrabe titove, ali
veina je bila goloruka. Najea bitka bila je oko mravog, tamnokosog oveka
sa zlatnom trakom oko ela. Borio se odvano, ali ne naroito veto."
Alektus! pomisli Dierna. Moja kletva konano je stigla na cilj.
"Njegovi ljudi ginuli su jedan po jedan. Rimljani su pozvali kralja da se
preda, ali on nije hteo, i zato su ga proburazili kopljem, ponovo, i ponovo, i
ponovo, dok konano nije pao."
"Znai, mrtav je", glasno ree Dierna, "a Karausije je osveen. Budi
mirna, mila moja, i neka se smire oni koji su ga izdali. U nekom drugom
ivotu, moda emo se ponovo sresti."

Te jeseni, dok je Cezar Konstantin leao na lovorikama u prestonici koju

je vratio Rimu, zemlju zahvatie jake kie. U dolini Avalona, oblaci su
zaklanjali Tor i leali nisko nad vodom, kao da se stapaju sa maglama koje ga
tite. No, uprkos olovno sivom nebu, Dierna je oseala da joj je veliki teret pao
sa srca, a njene svetenice, primivi njeno raspoloenje, poele su da govore o
izgradnji novih zidova oko staja i o zameni krova na glavnoj sali.
 Jednog jutra, ubrzo posle ravnodnevice, devojka zaduena za ovce vratila
se plaui, jer je jedna ovca prola kroz privremenu ogradu i nestala. Poto su
se, posle mnogo nedelja nerekidne kie, oblaci najzad istanjili toliko da bi
moda propustili i koji zrak sunca, i poto je posle mnogo meseci mirovanja
poelela da se malo razmrda, Dierna dobrovoljno poe u potragu za njom.
Nije bilo lako. Nivo vode porastao je zbog kie, i neka mesta koja su inae
bila potpuno suva sada su se takoe pretvorila u movaru. Dierna je paljivo
birala put, pitajui se otkuda glupoj ivotinji pomisao da uopte odlazi sa
brda. No, u mekom tlu bilo je lako traiti tragove, i ona je ila za njima oko
brda, iznad svetog kladenca, pa kroz vonjake. Tragovi su se nastavljali, du
obale jezera, prema niskom bregu ostrva Briga, iji je oltar bio okruen
jabukovim drveem.
Dierna zastade, mrtei se, jer brdo, koje se samo u govoru raunalo za
ostrvo, sada je stvarno bilo okrueno vodom. Nad movarom je leala magla,
jo pregusta da bi se videlo nebo, ali proputala je odsjaje sunca. I pod tim
nejasnim svetlom inilo joj se da pod drveem vidi neto sivo. Znala je gde
mora da je staza, mada nije mogla da je vidi. Pokupivi tap sa zemlje, kako bi
mogla da opipava tlo pred sobom, ona poe da gaca kroz vodu.
Magla se kovitlala oko nje, pri prvom koraku kao veo, ali posle treeg
pretvorila se u zavesu koja je sakrila i mesto sa koga je pola i ono kuda je
pola. Ona zastade, obuzeta drevnom panikom, oseajui kako joj blatnjava
voda pljuska oko lanaka. Ovo je moja zemlja! pomisli ona. Poznajem ove staze
otkako sam prohodala - morala bih da naem put i vezanih oiju ili u snu!
Ona duboko uzdahnu, prizivajui disciplinu koju je vebala gotovo otkako ivi
na Avalonu. Dok joj je tutnjava u uima jenjavala, ona zau poziv.
"Di'na, pomozi mi!" Glas je bio slab, zbog udaljenosti ili iznurenosti, i jo
umrtvljen od magle. No, Dierna je napredovala.
"U pomo... zar me niko ne uje?"
Dierna jeknu, vida pomraenog od seanja. "Beka!" Glas joj se slomio.
"Nastavi da zove! Beka, dolazim!" Teturala se dalje, opipavajui put tapom.
"Oh, Boginjo, molim te - toliko sam se trudila da naem put..." Rei
nestadoe u nepovezanom mrmljnju, ali bilo je dovoljno. Dierna se okrete i
nae se u dubljoj vodi, posegnu ulima jaim od vida, kao kada je trila
Karausija, i konano ugleda obris drveta, a kraj samog njegovog korenja,
ensku priliku.
Videla je mokru crnu kosu, mlitavu kao morska trava, i tanku, blatnjavu
aku. Telo je, dok ga je vukla na vie tlo, bilo lako kao deije. Dierna privi enu
na grudi i zagleda se... pravo u Telerine oi.
"Mislila sam..." od zbunjenosti joj se vrtelo u glavi. "Mislila sam da si
moja sestra..."
uenje na Telerinom licu nestade, i ona zatvori i. "Izgubila sam se u
magli", apnu ona. "Mislim da sam bila izgubljena jo od kako si me oterala.
Pokuavala sam da se vratim na Avalon."
Dierna je bez rei zurila u nju. Kada je ula da se Teleri udala za
Alektusa, poelela je da prokune i nju, ali nije imala snage. Moglo se rei da je,
ak i bez kletve, Teleri bila kanjena istim onim moima koje su unitile
Karausijevog ubicu. Ali Teleri je jo bila iva. Magla je lebdela oko njih kao
lepljivi veo. Na itavom svetu nije videla nita ivo sem Teleri, i sebe, i
jabukovog drveta.
 "Prola si kroz maglu..." polako ree Dierna. "To moe samo svetenica, ili
ako se ide kroz Vilinsku Zemlju."
Misao se pojavljivala polako, kao iz duboke vode. Moe li da oprosti ovoj
eni, zbog ije se ljubavi Alektus okrenuo protiv svog kralja? Moe li da oprosti
samoj sebi, to je bila toliko uverena da zna volju Boginje da im je svima
nametnula ovakvu sudbinu? Dierna uzdahnu, oslobaajui se tereta za koji
nije ni znala da ga nosi.
"Nisi mene traila... Oprosti mi..."
"Misli? Obeavam da u se prema svakoj eni u ovom hramu ponaati
kao da mi je sestra, majka i ker, kao da mi je rod roeni..." Sveteniin glas
dobijao je na snazi dok je ponavljala zavet Avalona.
"Dierna..." Teleri podie pogled, a njene crne oi, jo tako lepe na tom
izmuenom licu, ispunie se suzama. Dierna pokua da se nasmei, ali sada je
i sama plakala i mogla je samo da zagrli drugu enu, njiui je kao dete.
Nije znala koliko je vremena prolo pre nego to su se smirile. Jo ih je
okruivao beli oblak, i bilo je hladno.
"Izgleda da emo biti zarobljene ovde, osim ako se magla ne razie", ree
ona sa lanom veselou. "Ali neemo gladovati, jer na drvetu ima jo jabuka."
Ona blago nasloni Teleri o stablo i ustade da ubere jednu. Pri tom primeti
pokret u vazduhu malo dalje od ostrva; a onda, kao da se zgusnula iz magle,
pojavi se enska prilika na malom splavu sa motkom, nalik na onakve kakve
koristi narod iz movare.
Dierna se ukoi, kiljei da bolje vidi. ena joj je izgledala poznata, a
ipak, dok se priseala ljudi iz sela u movari, nije mogla da joj se seti ni lica ni
imena. Uprkos hladnoi, nepoznata je bila bosonoga i obuena samo u haljinu
od jelenje koe, sa vencem od crvenih bobica na elu.
"Zdravo", jedva je uspela da progovori.
"Moe li tvoj splav da prenese na Tor dve izgubljene ene?"
"To jest, Gospu od Avalona, i buduu Gospu od Avalona... Zato sam i
ovde", dopre do nje odgovor.
Dierna zatrepta, a onda konano shvati ko je doao po njih i duboko se
pokloni. urno, kako Vilinska Kraljica ne bi nestala kao to se i pojavila,
Dierna podie Teleri na splav i pope se za njom. Sledeeg trenutka splav je ve
klizio ka oblaku. Magla je tu bila veoma gusta i sjajna, kao to ponekad
izgleda kad se prolazi kroz nju ka spoljanjem svetu.
Ali sjaj koji ih je doekao kada su izile bila je jasna svetlost Avalona

DIERNA GOVORI

Noas, kada je iziao prvi pun mesec posle prolene ravnodnevice, Teleri
se popela na proroko sedite. Odavno nije korien taj oblik Vida, jo od
vremena Gospe Kaileje, pre nego to su svetenice ivele na Avalonu, ali dugo
pamenje druida sauvalo je itav obred. Sada mi Vid retko dolazi, a bio nam
je veoma potreban, i vredelo je rizikovati jedan pokuaj.
Svetom sada vlada Konstantin, sin Konstantina Hlorusa, a hriani,
mada je neko vreme izgledalo da e se sami unititi meusobnim svaama,
ujedinili su se pod Dioklecijanovim progonima i sada vladaju kao miljenici
njegovog naslednika. Bogovi Rima bili su sasvim zadovoljni da dele naklonost
naroda Britanije sa naima, ali hrianski bog je ljubomoran gospodar.
Teleri se u Avalonu popela na visoko sedite, dok joj je crna kosa padala
kao veo, a svete biljke omoguile su joj viziju onoga to e biti.
Videla je Konstantina kako velianstveno vlada i kako ga nasleuju
nedostojni sinovi.
Drugi imperator, kasnije, trudio se da vrati stare bogove i umro je mlad u
dalekoj zmelji. U njegovo vreme, varvari su ponovo napali Britaniju, a posle
njih narod iz Eriua. Ali uprkos svemu, nae ostrvo je napredovalo kao nikada
ranije, osim hramova starih bogova, koje su unitili hriani; oni nau Boginju
zovu demon, a uniteni hramovi diu osmuene zidove ka nebu.

Posle nekog vremena, drugi britanski general ugledao se na Karausija,

proglasio se za imperatora i odjedrio sa svojim legijama put Galije. Ali bio je
poraen, a ljudi koje je poveo sa sobom ostali su u Armorici. Sada je u
imperiju poeo da se sliva talas za talasom varvara iz Germanije, i na kraju su
proli i kroz kapije Rima. Britanija, naputena od legija, konano je proglasila
nezavisnost.
Prolo je vie od stolea, i Obojeni Narodi poeli su da stiu sa severa,
unitavajui zemlju. Teleri je tu poela da govori o novom gospodaru, koga su
ljudi nazvali Vortigern, Vrhovni kralj. Poticao je od stare loze, kao i Alektus,
ali, kao i Karausije, doveo je preko mora saksonske ratnike da bi zatitio svoj
narod. Tu sam pokuala da zaustavim priliv vizija, da upitam kakvu ulogu, u
toj udnoj budunosti, moe da ima Avalon.
Ona je na to kriknula u odgovoru bez rei, opsednuta slikama suvie
haotinim da bi ih razumela. Pohitala sam da je vratim svesti, jer zaista je
putovala vrlo daleko.
Teleri sada spava. Moj mir je naruen, jer, i dok leim, slike koje je videla
ive u mom seanju, i bojim se, u zemlji koja odbacuje Boginju i sva Njena
dela i mudrost, za svetenice koje e doi posle nas na ovo sveto ostrvo.

Trei deo: KER AVALONA

17.

Neobino jak mraz drao je itavu Britaniju okovanu ledom. Iako je do

Samena ostalo jo deset dana, poslednja oluja isisala je svu boju iz zemlje i
ostavila ledenu ivicu na svakoj uzviici, a vetar je bio mrazno hladan. Bilo je
opasno kretati se ak i pravim rimljanskim putevima. Ostrvo Mona, odvojeno
od britanskog kopna uzanim kanalom, lealo je prekriveno ledenim mirom.
Narod sa ostrva ve danima nije viao strance. Vivijen je bila utoliko vie
iznenaena kada je pogledala kroz vrata tale i ugledala putnika kako skree
na stazu to je vodila ka farmi. Krupna, koata mula na kojoj je stranac
jahao bila je blatnjava sve to trbuha; stranac je, opet, bio toliko umotan u
ogrtae i alove da su mu se videla samo stopala. Zamirkala je, na trenutak
sigurna da ga poznaje. Ali to je, naravno, bilo nemogue. Ona se sae da
podigne teku kofu sa mlekom, a onda poe ka kui, drobei malim stopalima
led koji je pokrio barice po stazi.
"Tata, stie neki ovek, stranac..."
Glas joj je bio melodian, tipino za sever, iako je roena na mestu koje
se zavlo Letnja Zemlja. Njen usvojeni brat jednom joj je apnuo da ona potie
sa jo neverovatnijeg mesta, ostrva po imenu Avalon, koje, zapravo, uopte
nije deo ovoga sveta. Otac ga je brzo uutkao, i Vivijen, naravno, nije verovala
u to, dok je bila budna, jer kako mesto usred kopna moe da bude ostrvo? Ali
ponekad, u snu, gotovo da se seala i budila se sa udnim oseanjem
lienosti. Njena prava majka bila je tamonja Gospa, i jedino to je znala.
"Kakav stranac?" Njen otac, Neten, pojavi se iza ugla kue, sa punim
narujem drva.
"Izgleda kao gomila krpa, sav je umotan zbog zime, ali takvi smo i ti i ja."
Ona se nasmei.
"Ulazi unutra, curo", Neten mahnu na nju svim onim drvima, "pre nego
to se mleko smrzne."
Vivijen se nasmeja i proe kroz vrata, ali Neten je ostao napolju, gledajui
mulu kako polako napreduje stazom. Vivijen je spustila kofu i skinula ogrta,
a onda zau glasove i zastade da uje. Betok, njena usvojena mati, prestade da
mea po loncu, pa i sama oslunu.
"Talesine! Stvarno si ti", ule su Netena da govori. "Kakav te je zli vetar
oduvao ak ovamo?"
"Vetar iz Avalona, koji nije ekao da se vreme prolepa", stie odgovor
neobino prijatnog glasa, iako je bio promukao od hladnoe.
"Sve mi se ini da nisi preao toliki put samo da bi preneo Vivijeni
pozdrave od majke!" odvrati Neten. "Ulazi, ovee, pre nego to se sasvim
smrzne. Neu da se posle pria kako se najbolji bard Britanije smrznuo na
mom pragu. Ne, ulazi, ja u smestiti mulu kod mojih krava."
Vrata se otvorie, i u kuu ue visok i mrav mukarac. Vivijen ustuknu,
zurei u njega, kada je poeo da odmotava alove, rasipajui oko sebe parie
leda koji su se topili na dobro oribanom kamenom ognjitu. Ispod svih ogrtaa
nosio je belu vunenu odoru druida. Ono to je spolja kvarilo izgled jahaa bila
je kutija za harfu od fokine koe, koju je smaknuo sa ramena i paljivo spustio
na pod.
Potom se zadovoljno protegnuo. Vivijen je primetila da ima veoma lepe
ake i kosu proreenu na temenu, toliko svetlu da se nije moglo odrediti je li
plava ili seda. Zakljuila je da e isto tako izgledati i kada ostari; zapravo, njoj
je i ovako izgledao star.
On primeti Vivijenin pogled i rairi oi.
"Ali ti si samo dete!"
"Navrila sam etrnaestu, i dovoljno sam odrasla za udaju!" odvrati ona,
uspravljajui se, iznenaena toplinom njegovog osmeha.
"Pa, naravno - zaboravio sam koliko lii na svoju majku; ona mi dosee
samo do ramena, ali svi uvek smatraju da je vrlo visoka." On se nakloni njenoj
usvojenoj majci, ije se mrtenje polako pretvori u mrgodnu ljubaznost.
"Blagoslov ovoj kui i njenoj gospodarici", tiho ree on.
"I putniku koji je poastvovao nae ognjite", odvrati Betok, "mada ne
verujem da nam zaista donosi blagoslov."
"Ni ja", ree Neten, ulazei kroz vrata.
Dok je on skidao ogrta, Betok usu jabukovau u drvenu au i ponudi je
posetiocu. "Ali elim ti dobrodolicu", dodade ona. "Veera e brzo biti gotova."
Ona se okrete bakrau koji je visio nad vatrom, a Vivijen poe da postavlja
drvene inije na sto.
"Pa", ree Neten, "kakve su vesti?" Vivijen zastade da slua, sa inijom u
ruci.
Talesin uzdahnu. "Gospina ker, Anara, umrla je prolog meseca."
Moja sestra, pomisli Vivijen, pitajui se treba li da oseti tugu, poto se te
devojke uopte nije seala.
"Je li to ona to je bila udata za Vortigernovog sina?" poluglasno upita
Betok. Njen mu odmahnu glavom.
"To je Idris, ali i ona je umrla, na poroaju, koliko sam uo." On se obrati
Talesinu. "ao mi je to to ujem..."
ekao je, oito se pitajui zato je bard preao toliki put samo bi im to
rekao.
"Gospa Ana me je poslala da dovedem Vivijen na Avalon..." ree Talesin.
"Moj dom je ovde!" uzviknu Vivijen, gledajui naizmenino oca i barda.
Talesin se jo vie uozbilji. "Znam. Ali potrebna si Gospi Ani."
"Oe! Reci mu da me nee pustiti!" kriknu ona. Talesin iznenaeno
pogleda Netena.
"Nisi joj rekao?"
"ta mi nije rekao?" podie glas Vivijen. "ta ovo znai?" Neten porumene,
izbegavjaui njen pogled.
"Da nisam tvoj otac i da nemam nikakvog prava da te zadrim; ali nadao
sam se da to nikada nee morati da sazna."
"Pa, ija sam onda ker? Kae da nisi moj otac. Hoe li sada rei da
Gospa nije moja majka?"
"Oh, jeste ti ona majka", mrano ree Neten. "Betok i ja smo dobili od nje
ovu kuu kada smo te usvojili, i obeala je da e to biti uvek naa zemlja, a ti
uvek naa ker, osim ako nekim sluajem obe tvoje sestre umru ne
ostavljajui za sobom ensku decu. Najstariju je zadrala kraj sebe da ui za
svetenicu. Poto je sada mrtva, znai da si ti njena jedina naslednica."
Vivijen oseti da je prebledela. "I mene niko ni ne pita elim li da poem?"
"Potreba Avalona vanija je od naih linih elja", blago ree Talesin. "ao
mi je, Vivijen."
Ona se ponosno uspravi, savlaujui suze. "Onda te neu kriviti. Kada
moramo da poemo?"
"Najradije bih rekao odmah, ali moja sirota mula mora da se malo
odmori. Polazimo sutra u zoru."
"Tako brzo!" Ona odmahnu glavom. "Zato me nije upozorila?"
"Ni smrt nikoga nije upozorila, mila. Dovoljno si odrasla da pone
obuku, a uskoro e putovanje biti potpuno nemogue. Ako te ne odvedem
sada, ne bi mogla da stigne na Avalon sve do prolea."
Dok se penjala u potkrovlje da se spakuje, poee da joj teku suze.
Oseala se kao siroe. Bilo je jasno da je majka zove iz potrebe, a ne iz ljubavi.
Avalon je bio lep san, ali nije elela da ostavi ljude koji su joj bili porodica, niti
kamenito ostrvo koje je navikla da smatra svojim domom.

Talesin je sedeo kraj vatre, drei u ruci au tople jabukovae. Lepo se

naspavao, u toplom, prvi put za vie dana. U ovoj kui vladao je mir. Ana je
dobro izabrala kome e poveriti svoje dete. teta to nije mogla da je ostavi
ovde. I nehotice se setio Gospe kakvu ju je poslednji put video, sa novim
borama na visokom elu i stegnutim usnama nad isturenom bradom. Sitna i
runa ena, moda bi rekao neko, ali od dana kada je stigao meu druide, pre
dvadeset godina, ona je Talesinu bila Boginja.
Anu je obuila roena majka, a ovu tetka, tako mu mu rekli. Nije uvek
ker nasleivala majku, ali tokom stolea mnogo keri Avalona udalo se u
prinevske kue Britanije, i one su slale svoje keri na sveto ostrvo da i same
postanu svetenice. Anino dete vodi poreklo, posredno, jo od Siane, za koju
se prialo da je bila ker Vilinske Kraljice.
On oseti pokret i podie pogled. Sa potkrovlja se pojavi par nogu u
pantalonama i obojcima. Gledao je neobinu priliku, umotanu u iroku
tuniku, kako silazi niz lestvice i okree se ka njemu, neprijateljski se mrtei.
Talesin podie jednu obrvu, i mrtenje se pretvori u nagovetaj osmeha od
koga se itavo Vivijenino lice izmenilo.
"Je li to odea tvog usvojenog brata?"
"Nauila sam da jaem kao mukarac; zato se pri tom ne bih tako i
oblaila? Tebi se ne dopada - hoe li se moja majka ljutiti?" On brzo savlada
osmeh.
"Nee joj se dopasti." Sveta Boginjo, pomisli on, ista je kao Ana. Naredne
godine bie vrlo zanimljive.
"Ba dobro!" Vivijen sede kraj njega i nalakti se na kolena. "To i hou.
Ako se bude protivila, rei u joj da se ja protivim to me je odvela od kue!"
Talesin uzdahnu. "Ne mogu da te krivim zbog toga."
Ne valja to te je poslala dok si bila vrlo mala, a potom te pozvala nazad
bez ikakvog upozorenja, kao da si ti lutka na kanapu, pomisli on, ali Ana je
uvek radila po svome. A i ja sam osetio njenu ruku na svom kanapu...
On primeti da se Vivijen ukoila i shvati da mu je ula misli. On bez
razmiljanja naini jedva primetan pokret levom rukom; njeno iznenaenje
nestade, i ona posegnu za oljom. Morae dobro da pazi. Ova malena moda
ima dar jednak majinom, mada jo nije prola obuku. A od Gospe od Avalona
on nikada nita nije mogao da sakrije.

Kad su konano krenuli, ve je bilo prolo podne. Talesin je jahao mulu,

a Vivijen malog planinskog ponija. Voda izmeu ostrva i kopna bila je potpuno
zaleena, pa su mogli da je preu jaui. Proli su kroz selo nastalo kraj
legionarske tvrave u Segontiumu i uputili se putem koji su Rimljani izgradili
preko zemlje Deceangla, sve do Deve.
Vivijen nikada nije jahala izvan ostrva Mona, i brzo se umorila. No, ipak
je drala korak, ne pokazujui umor; druid, nauen da ne obraa panju na
telesne zahteve, nije ni pomislio da bi mladoj devojci moglo biti teko da jae
tolike sate. No, ma koliko Vivijen bila sitna, imala je vrstu grau tamnoputog
naroda iz movare od kojih je nasledila izgled. Nije videla majku od svoje pete
godine, ali vrsto je reila da pred njom ne pokae slabost. Stalno se pitala ko
bi joj mogao biti pravi otac, i da li i on ivi na Avalonu. Moda e je on voleti.
Jahala je dalje, sa smrznutim suzama na licu, i te noi legla je gotovo
previe umorna da zaspi jer ju je sve bolelo. Postepeno, kako su silazili na jug
kroz dolinu Vej, navikla se na napor, iako i dalje nije volela jahanje, niti ponija
koji joj je dodeljen. Ta ivotinja kao da je bila posednuta nekakvim demonom
nezavisnosti - uporno je pokuavala da ide kuda ona eli, a elje joj se nimalo
nisu slagale sa Vivijeninim.
Izmeu Deve i Glevuma gotovo da i nije bilo tragova Rimljana. Nou su
nalazili zaklon kod pastira, ili kod malih porodica koje su jedva opstajale u
brdima. Svi su potovali druida kao da im je u posetu doao lino bog, ali
Vivijen su doekivali kao da im je ravna. Kako su zalazili dublje na jug, putevi
su postajali sve bolji, mada je i dalje bilo veoma hladno, i ponegde bi primetili
vilu u rimljanskom stilu, okruenu prostranim njivama.
Malo severnije od Korinijuma, Talesin skrete na put ka jednoj takvoj vili,
naizgled vrlo udobnoj staroj kui sa dvoritem oivienim pomonim zgradama.
"Bila su vremena", ree druid dok su se primicali vili, "kada je svetenik
mog reda bio potovani gost u svakoj britanskoj kui, a Rimljani su ga
uvaavali kao pripadnika srodne vere. No, u poslednje vreme hriani su
zatrovali um tolikom broju ljudi - oni poklonike svih drugih vera nazivaju
demoni, ak i ako potuju dobre bogove - da putujem preruen u lutajueg
barda i otkrivam ko sam samo onima koji se dre starih obiaja."
"A kakvi su u ovoj kui?" upita Vivijen kada su se oglasili psi uvari, a na
vratima se pojavili ljudi da vide ko stie.
"Ovo su hriani, ali ne fanatini. Junije Priskus je dobar ovek, koji se
stara o zdravlju svojih ljudi isto koliko i o svojim ivotinjama, ali puta svakog
da se sam stara o svojoj dui, a neobino voli da slua harfu. Ovde e nas lepo
primiti."
U susret im je, okruen psima, iao snaan mukarac crvene kose.
Vivijenin poni ba je tad poeo da se propinje, i dok ga je umirila, Priskus im
je ve poeleo dobrodolicu. Veerali su u stilu starih Rimljana; mukarci su
leali, a ene sedele na klupama kraj ognjita. Domainova ker Priscila,
krupnooko dete od osam godina visoko gotovo koliko Vivijen, iskreno se divila
goi, pa je sela kraj njenih nogu, nudei joj jo hrane kad god bi Vivijen
ispraznila tanjir. To je bilo vrlo esto, jer su poslednjih dana odsedali kod
siromanih ljudi, i Vivijen se plaila da e im hrana kojom su ih nudili biti
neophodna tokom zime. Sada joj se inilo da je prolo itavo stolee od kako
se poteno najela i ugrejala. Jela je ne obraajui mnogo panje na razgovore,
ali kada se konano malo zasitila, primetila je da se pria o Vrhovnom kralju.
"Jesi li zaista siguran da je Vortigern toliko lo?" upita Talesin, sputajui
pehar za vino. "Zar se ne sea kako smo, kada je iz Rima stigao biskup
Germanije, bili toliko oajni da smo pozvali biskupa da predvodi trupe protiv
Pikta jer je pre stupanja u crkvu bio legionar? To je bilo iste godine kada se
rodilo ovo dete." On se osmehnu Vivijeni i ponovo se okrete ka domainu.
"Saksonci koje je Vortigern naselio na severu dre pod kontrolom Obojeni
Narod; preselio je Votadine u Demeciju, a Kornove u Dumoniju, ime je
smestio mona plemena tamo gde mogu da nas tite od Iraca; a onaj angliki
poglavica, Hengest, sa svojim ljudima uva Saksonsku obalu. Samo kada
vlada mir moemo da se svaamo meu sobom, ali ne ini mi se da Vortigerna
treba za uspehe kazniti graanskim ratom."
"Saksonaca je previe", ree Priskus. "Vortigern je Hengestu dao itav
Kantijum, ne pitajui za dozvolu njihovog kralja. Prihvatao sam Vortigerna dok
ga je podravalo Vee, ali Ambrozije Aurelijanus je na pravi car, kao i njegov
otac pre njega. Borio sam se za njega u Gulopumu. Da je neki od njih
nadmono pobedio, znali bismo na emu smo - a ovako e sirota Britanija
proi kao ono dete koje je car Solomon ponudio da podeli izmeu dve majke,
raskomadano da bi zadovoljilo njihov ponos."
Talesin odmahnu glaovm. "Pa, koliko se ja seam, njegova pretnja
opametila je posvaane ene, a moda e i sa naim voama biti isto." Njegov
domain uzdahnu.
"Prijatelju moj, za to e biti potrebno neto vie od pretnje. Bie potrebno
udo." Na trenutak se namrtio, a onda je ustao, nasmeivi se svojoj eni i
devojicama. "Ali ovo je turoban razgovor za ovako ledeno vee. Sad kad sam
te nahranio, Talesine, da li bi hteo da nas razvedri pesmom?"
U vili su ostali dve noi, i Vivijeni je bilo ao kad su poli dalje. No,
druidski svetenici umeju da predviaju vreme, i Talesin je rekao da, ako ne
krenu odmah, nee stii do Avalona pre snegova. Mala Priscila zagrlila je na
rastanku Vivijen, obeavajui da je nikada nee zaboraviti, a Vivijen se,
oseajui njeno dobro srce, upitala hoe li na Avalonu nai nekoga ko e joj se
toliko dopasti kao drug.
Tog i narednog dana su urili, odspavavi samo par sati u pastirskoj
kolibi kraj puta. Vivijen je uglavnom utala, ako se ne rauna povremena
poluglasna grdnja upuena poniju. Sledeu no proveli su u Akve Sulis.
Vivijen je zapamtila samo velianstvene zgrade koje su poele da propadaju, i
povremeni miris sumpora. Nije bilo vremena za razgledanje, i sledeeg jutra
poli su putem za Lindinis.

"Hoemo li veeras stii do Avalona?" upita Vivijen iza njega. Talesin se

okrete; put se uspinjao uz planinu Mendip, i ivotinje su usporile korak.
On se namrti. "Na dobrom konju svakako, ali ove ivotinje ii e svojim
tempom, ako uopte budu ile. Pokuaemo."
Sredinom popodneva osetio je vlagu na aci; kad je podigao glavu, video
je da se itavo nebo pretvorilo u neprekidni oblak, iz koga je poinjao da veje
prvi sneg. Zaudo, izgledalo je kao da je sa snegom otoplilo, ali bard je znao da
je to privid. Devojka se nije alila, ali kada je, ubrzo poto su proli put ka
rudnicima olova, poeo da pada mrak, on skrete stazom ka grupici zgrada
okruenih drveem.
"Ovde se preko leta prave krovne ploe", ree Talesin, "ali u ovo doba
godine sve je prazno. Niko se nee buniti ako tu prenoimo, pod uslovom da
ujutro sakupimo i unesemo vie drva nego to smo potroili. Radio sam to i
ranije."
Sve je bilo vlano i ledeno, do te mere da ni vatra nije pomagala. Vivijen je
sela tik do plamena, drhtei, dok je bard pristavljao vodu za kau. "Hvala",
ree ona kad je dobila iniju. "Istina je da nisam elela da poem na ovaj put,
ali hvala ti to se stara o meni. Moj otac - hou da kaem, usvojeni otac - ne
bi uinio vie."
Talesin je brzo pogleda, a onda poe da sipa kau u svoju iniju. Njena
tamna koa postala je bleda od zime, ali u crnim oima poigravao joj je
plamen.
"Jesi li ti moj otac?" iznenada upita Vivijen.
On se na trenutak ukoio od oka. No, brzo je mislio, jer se zaista i sam
to pitao tokom ovog dugog putovanja. Bio je tek postao svetenik pred
sveanost na kojoj je ona zaeta, i prvi put je uestvovao kraj Beltanskih vatri
kao mukarac. A Ana, iako je bila pet godina starija od njega i ve rodila dve
keri, nosila je lepotu Boginje kao krunu. Seao se kako ju je poljubio, seao
se ukusa meda na njenim usnama. Ali te noi svi su bili pijani, sastajui se i
rastajui u zanosu plesa. Povremeno bi se neki par dodirnuo, zagrlio i nestao
u senkama da izvede najstariji ples na svetu. Seao se ene koja mu je jeala u
naruju dok je izlivao u nju svoje seme i svoju duu. Ali tog prvog puta zanos
ga je potpuno obuzeo, i nije se seao njenog lica niti imena.
Devojka je jo ekala i zasluivala je da joj odgovori.
"Ne sme to da me pita." Uspeo je da se nasmei. "Nijedan poboan
mukarac ne sme tvrditi da je zaeo dete Gospi. ak i divlji Saksonci znaju za
to. Ti si ker kraljevske loze Avalona, i samo to smem da ti kaem, i ja i bilo
koji drugi mukarac."
"Zarekao si se Istini", ree ona, mrtei se. "Zar ne moe da mi kae
istinu?"
"Svaki ovek bio bi ponosan na takvu ker, Vivijen. Odlino si podnela
ovaj naporan put. Kada bude sama igrala kraj Beltanskih vatri, moda e
razumeti zato ne mogu da ti odgovorim. Rei u ti istinu, dete moje - mogue
je, ali naprosto ne znam."
Vivijen podie glavu i pogleda ga u oi takvim pogledom da nije mogao da
se otrgne, uprkos svoj dugoj obuci.
"Ako mi je oduzet jedan otac", konano ree ona, "moram da naem
drugog, a ne znam nikoga koga bih radije zvala ocem od tebe."
Talesin je piljio u nju, onako skupljenu kraj vatre kao mala, smea
ptiica, i prvi put otkako je postao bard ostao je bez rei. Ana e zaaliti to me
je poslala na ovaj put, pomisli on. Ova ker nije Anara, koja je pokorno ila i
po vodu i u smrt, kako god joj je Gospa naredila. Ali ja neu zaaliti - kakva bi
svetenica mogla da se naini od ove devojke!
Vivijen je jo ekala.
"Moda bi bilo najbolje da ne kaemo ovo tvojoj majci", konano ree on,
"ali obeavam ti - biu ti otac to bolje budem umeo."

Stigli su do jezera u sumrak. Vivijen je razgledala predeo bez mnogo

oduevljenja. Jueranji sneg pokrio je blato i trsku, a padao je i dalje. Barice
su bile zamrznute, a i u tamnoj vodi jezera svetlucale su ledene ploe na
poslednjem dnevnom svetlu. Dalje niz obalu videla je nekoliko koliba,
podignutih motkama iznad movanog blata. Sa druge strane vode nazirao se
breg, vrha okruenog oblacima. Dok je gledala, odande dopree prigueni
zvuci zvona.
"Da li onamo idemo?" Talesin se na trenutak nasmei. "Nadam se da ne -
mada, da nismo narod Avalona, Inis Vitrin bio bi jedino sveto ostrvo koje
bismo ikada videli."
On podie kravlji rog, itav izrezbaren spiralama, koji je visio na grani
jedne vrbe, i dunu. Zvuk je mono odjekivao u nepominom vazduhu. Vivijen
se pitala ta sad treba da se desi. Bard je gledao ka kolibama; ona poe
njegovim primerom i prva je primetila pokret u grmlju.
Bila je to neka strarica, umotana u koru drveta i nekakvo prastaro krzno.
Sudei po visini i tamnim oima, koje su se jedine mogle videti na licu,
svakako je pripadala narodu movare. Vivijen se upita zato Talesin taka
udno pilji u enu, kao da mu je zanimljiva i opasna, ba kao da je naiao na
zmiju.
"Milostivi gospodaru i mlada gospo, amac ne moe da izie po ovakvoj
zimi. Da li biste prihvatili da se odmorite u mojoj kui dok se vreme ne
pobolja?"
"Ne, ne bismo prihvatili", odluno ree Talesin. "Dao sam zavet da u
dovesti ovo dete u Avalon to bre mogu, i umorni smo od dugog puta. Zar
hoe da pogazim zavet?"
ena se tiho nasmeja, i Vivijen se najei od nejnog glasa... ili moda samo
od mraza.
"Jezero je zamrznuto. Moda biste mogli da ga preete peice." Ona
pogleda Vivijen.
"Ako si roena za svetenicu, svakako ima Vid i znae kuda je
bezbedno proi. Ima li hrabrosti da pokua?"
Devojka joj utke uzvrati pogled. Viala je razne stvari, u kratkim
blescima i odlomcima, jo otkako zna za sebe, ali je znala da, bez valjane
obuke, Vid moe da bude i opasan. Ali u ovom razgovoru takoe je osetila
prizvuk neega to nije razumela.
"Led je nesiguran - izgleda vrst, a onda pukne i ti potone", ree bard.
"Bila bi teta, poto sam doveo dete ak dovde, da se sad udavi..."
Rei kao da su lebdele u ledenom vazduhu, i Vivijen pomisli da se starica
trgla, ali to je svakako bio privid, jer se ova sledeeg trenutka okrete, pljesnu
dlanovima i uzviknu neto na devojci nepoznatom jeziku.
Istog asa niz lestvice provrvee sitni, tamnoputi ljudi ogrnuti krznima,
toliko brzo reagujui da su sigurno sve vreme gledali. Iz zaklona od trske
izvukli su barku, dovoljno dugaku i plitku da je mogla da primi ak i konje, a
oko pramca bila je prekrivena nekom crnom materijom. Led se lomio i praskao
dok su je vukli napred, i Vivijen je bilo milo to nije pokuala da se dokae. Da
li bi je starica pustila da pokua? Sigurno je znala koliko je led tanak.
U barci se nalazila i gomila krzna. Vivijen se urno zamota u njih, jer kad
su vozari potisnuli barku motkama i pokrenuli je dalje od obale, osetila je
ledeni dodir vetra. Zaudila se kad je ugledala staricu, za koju je mislila da
samo jo jedna seljanka, kako sedi na pramcu - potpuno uspravna, kao da ne
osea hladnou. Sada je izgledala drugaije, kao da joj je odnekud gotovo
poznata.
Stigoe na sredinu jezera. Vozari su se prihvatili vesala, a vetar je ojaao,
pa se barka njihala na talasima. Vivijen tek to je shvatila da se kroz sneg
nazire obala ostrva, sa okruglom crkvicom sagraenom od sivog kamena, kada
vozari naglo podigoe vesla iz vode.
"Gospo, ko e prizvait maglu?" upita jedan od njih na britanskom jeziku.
U jednom stranom trenutku, Vivijen pomisli da se obraa njoj, a onda,
zauena, ugleda staricu kako ustaje. Sada nije izgledala toliko mala, ni toliko
stara. Mora da joj se na licu videlo ta osea, jer je primetila lukavi Gospin
osmeh pre nego to se okrenula ka ostrvu. Vivijen nije videla svoju majku od
pete godine, i nije mogla da se seti njenog lica, ali sada ju je poznala.
Optuujui je pogledala Talesina - mogao je da je upozori! No, njen otac, ako je
to bio, gledao je Gospu, koja je iz asa u as postajala sve via i lepa dok je
podizala ruke. Na trenutak je stajala, tela izvijenog u prizivanju, a potom joj sa
usana potee niz slogova u jasnom uzviku, i ona spusti ruke.
Vivijen oseti drhtaj u kostima dok su se pomerali iz jedne stvarnosti u
drugu. ak i pre nego to je magla poela da svetluca, znala je ta se desilo, ali
i dalje je irila oi u udu dok se magla razdvajala, otkrivajui ostrvo Avalon
kako svetluca pod poslednjim zracima sunca koje vie nije sijalo u svetu to ga
je ona znala. Na kamenju u krugu na vrhu Tora nije bilo snega, ali zato je
pokrivao ovalu i leao na granama jabukovog drvea kao pupoljci, jer Avalon
nije, ak ni sada, bio potpuno odvojen od sveta ljudi. Vivijeni se tada uinio
kao vizija svetlosti, i u svim potonjim godinama svog ivota ona nikada nije
videla nita toliko lepo.
Vozari su, smejui se, zamahnuli veslima i brzo dovezli barku do
pristanita. Ve su bili primeeni - niz brdo su hitali druidi u belim ogrtaima
i devojke i ene u haljinama od vune, prirodne boje ili obojene plavo. Gospa od
Avalona zbaci ogrtae kojima se preruila, prva izie na obalu i okrete se da
uzme Vivijen za ruku.
"Keri moja, dobro dola na Avalon."

Vivijen ju je ve umalo uhvatila za ruku, ali sada zastade, a ono to se

tokom celog puta nakupljalo u njoj sada pokulja kroz rei.
"Ako sam tako dobro dola, zato ti je trebalo toliko dugo da poalje po
mene, a ako sam ti ker, zato si me otrgla, bez i jedne rei upozorenja, iz
jedinog doma za koji sam znala?"
"Nikada ne objanjavam ono to inim." Gospin glas iznenada postade
leden.
Vivijen se odjednom setila tog glasa iz najranijeg detinjstva; bila je eljna
maenja, a umesto toga doekala bi je hladnoa, stranija od udarca.
Gospa produi neto blae. "Keri moja, doi e vreme kada e i ti initi
isto tako. Ali za sada, tebe radi, mora se podvri istoj disciplini kao i svaka
seoska novakinja na ovom ostrvu. Da li razume?"
Vivijen je stajala bez rei, a Gospa - nije mogla da misli o njoj kao o majci
- dade znak jednoj devojci.
"Ravena, odvedi je u Kuu Devojaka i daj joj haljinu novakinje. Poloie
zavet pre veere, u velikoj sali."
Devojka je bila vitka, s plavom kosom ispod ala to ga je omotala oko
glave i ramena. Progovorila je im su se udaljile od Gospe.
"Nemoj se plaiti..."
"Ne plaim se. Besna sam!" zasikta Vivijen.
"Zato se onda toliko trese da mi jedva dri ruku?" Plavokosa devojka
se nasmeja. "Veruj mi, nema razloga za strah. Gospa ne ujeda. ak ni ne laje
mnogo, ako pazi da radi sve to ti kae. Doi e vreme, veruj mi, kada e ti
bili milo to si ovde."
Vivijen odmahnu glavom. Da je moja majka pokazala bes, moda bih
poverovala da me voli...
"I uvek nas puta da postavljamo pitanja. Ponekad je nestrpljiva, ali
nikad ne sme pokazati da je se plai - od toga se strano naljuti. I nikad ne
sme pustiti da te vidi kako plae."
Znai, dobro sam poela, pomisli Vivijen. Dok je na putu dovde
razmiljala o svojoj majci, nije ni pomiljala da e njihov susret ovako
izgledati.
"Jesi li je ikada ranije videla?"
"Ona mi je majka", ree Vivijen, na trenutak uivajui u devojinom
zaprepaenju. "Ali ti je sigurno zna bolje od mene - ja sam je poslednji put
videla dok sam bila vrlo mala."
"udim se da nam nije rekla!" uzviknu Ravena. "Ali moda je mislila da
bismo se tada drugaije ponaale prema tebi. Ili je to moda zato to smo sve
mi, u neku ruku, njena deca. Sada smo nas etiri novakinje", nastavi da pria
devojka, "ti, ja, Fiana i Nela. Spavaemo zajedno u Kui Devojaka."
Utom su stigle do zgrade. Ravena joj pomoe da svue odeu prljavu od
puta i da se umije. Vivijen je dotle ve izgubila svako zanimanje za
ovozemaljasku odeu. Rado bi obukla i dak, samo da bude suv i ist. No,
haljina koju joj je Ravena dodala bila je od gusto tkane sivkaste vune, a
vuneni ogrta, kad ga je prebacila preko ramena, bio je mek i topao.
Potom su pole u salu, gde su videle da se i Gospa presvukla. Sada na
njoj nije bilo ni traga od starice. Stajala je u tamnoplavoj hljini i velu, sa
vencem od jesenjih bobica na elu. Kad je pogledala njene tamne oi, Vivijen je
poznala - ne majku koje bi se setila, nego lice koje je viala kad god bi se
nagula nad umsko jezero.
"Device, zato si dola u Avalon?"
"Zato to si poslala po mene", ree devojka. Videla je kako je majin
pogled potamneo od gneva, ali setila se ta joj je Ravena rekla i mirno ju je
gledala u lice. Meu devojkama zau se nervozno smejuckanje, koje prestade
na jedan Gospin pogled.
"Da li po svojoj slobodnoj volji trai da bude primljena meu svetenice
Avalona?" strogo upita Gospa, gledajui je u oi. Ovo je vano, pomisli Vivijen.
Mogla je narediti Talesinu da ide ak do Mone po mene, ali on me ne moe
naterati da ostanem ovde; ne moe ak ni ona, ma koliko mona bila. Potrebna
sam joj, i ona to zna. Na trenutak je dola u iskuenje da odbije.
Na kraju je odluila da ostane, ne iz ljubavi prema majci, niti iz straha,
ak ni zbog pomisli na ledeni svet napolju, nego zato to su u njoj, dok je
putovala preko jezera, i ranije, sa Talesinom, poela da se bude ula uspavana
ivotom na farmi. Kada ih je njena majka izvela iz magle, Vivijen je osetila
magiju koja je pripadala i njoj, i elela je jo.
"Iz kog god ralzoga da sam dola, elim da ostanem ovde - po svojoj
slobodnoj volji", odluno ree ona.
"Onda te prihvatam u ime Boginje. Od sada si posveena Avalonu." Prvi
put otkako je stigla, majka zagrli Vivijen.
Ostatak veeri nije uspela ni da zapamti - upozorili su je da sve ene na
ostrvu treba da potuje kao roake, i predstavili su joj ih poimence; potom je
dala zavet da e ostati devica. Hrana je bila jednostavna, ali dobro
pripremljena; onako umorna i ugrejana kraj vatre, ve je gotovo zaspala pre
kraja veere. Ostale devojke su je, smejui se, povele sa sobom u Kuu
Devojaka, pokazale joj krevet i dale joj lanenu koulju koja je mirisala na
lavandu.
Ali nije odmah zaspala. Krevet joj je bio udan, kao i disanje ostalih
devojaka i kriputanje kue na vetru. Sve to se desilo otkako je Talesin
stigao, jaui, u kuu u kojoj je bila usvojena, sada joj je prolazilo kroz glavu
kao san.
U susednom krevetu Ravena se jo prevrtala. Tiho ju je pozvala. "ta je
bilo? Je li ti hladno?"
"Ne." Ne u telu, pomisli Vivijen. "Htela sam da te pitam - jer ti si ve neko
vreme ovde - ta se desilo sa Anarom? Kako je umrla moja sestra?"
Nastupila je duga tiina, a onda se zau uzdah.
"ule smo samo aputanja", ree Ravena. "Ne znam zasigurno, ali... ona
je zavrila obuku, pa su je poslali izvan magle da se sama vrati nazad. Vie od
toga verovatno ne zna ak ni Gospa. I ne sme rei da sam ti kazala - poto od
tada niko vie nije pomenuo Anarino ime. ula sam da su, kad se nije vratila,
poli u potragu i da su je nali u movari, udavljenu..."

18.

Gospa od Avalona prolazila je kroz vonjak iznad svetog kladenca. Na

granama su zelene jabuke poinjale da pokazuju prve nagovetaje boje. Kao i
devojke to sede oko Talesina, pomisli ona, male su i nezrele, ali porae. Sada
je ula njihove glasove, kao i bardov dok je odgovarao. Prizvala je oko sebe sjaj
koji e joj omoguiti da ostane neprimeena, pa je prila blie.
"etiri Blaga uvaju se na Avalonu otkako su Rimljani doli u ovu
zemlju", govorio je bard. "Znate li koja su to Blaga, i zato su sveta?"
etiri novakinje sedele su na travi, nagnuvi premu bardu oiane glave,
plavu, crvenu, crnu i smeu. Kosu su im odsekli zbog letnjih vruina, takav je
bio obiaj. Vivijen se bunila, jer je kosa bila njen najvei ponos, blistava i
gusta kao konjska griva. Ali ako je i plakala, inila je to samo dok je sama.
Plava devojka, Ravena, podie glavu. "Jedno je Ma Misterija, zar ne?
Nosio ga je Gaven, jedan od drevnih kraljeva?"
"Gaven ga je nosio, ali ma je mnogo stariji; iskovan je od vatre
nebeske..." Bardov glas postade jo melodiniji dok im je priao legendu.
Vivijen je sedela i paljivo sluala. Ana je u jedan mah pomislila da joj
kae kako ianje nije nikakva kazna. No, Gospa od Avalona ne objanjava
svoje odluke, a detetu nee nita koristiti ako je bude mazila. Zastade joj dah
kad se preko Vivijeninog lika pokaza Anarino bledo lice u vodi, kose upletene
u trsku. Opet je ponovila u sebi da je Anara umrla jer je bila slaba. Da se to ne
bi ponovilo, Vivijen mora podneti sve to je potrebno da bi postala snana.
"A koja su ostala Blaga?" pitao je Talesin.
"Postoji Koplje, mislim", ree Fiana, crvene kose pune sunca.
"I Tanjir", dodade Nela, visoka koliko i Vivijen, mada mlaa od nje, sa
ubom od smeih kovrda.
"I Pehar", apatom ree Vivijen, "za koji kau da je Pehar Ceridvenin, i
Gral koji je Arianrod drala u svom kristalnom zamku, sav optoen biserima."
"Pehar je sve to, jer sadri sve, jer on jeste i sadri svetu vodu kladenca.
Pa, ipak, ako ih pogledate bez pripreme, nee vam se initi nita drugaiji od
drugih slinih predmeta - a to je stoga da bismo znali kako ak i svakodnevni
predmeti mogu sadrati svetost. Ali ako biste ih dodirnule", on odmahnu
glavom, "to bi bilo sasvim drugaije, jer dodirnuti Misterije bez pripreme, to
donosi smrt. I zato ih drimo dobro skrivene."
"Gde?" upita Vivijen, napetog pogleda. Od ega, upita se njena majka - od
radoznalosti, ili potovanja, ili elje za moi?
"To je takoe Misterija", odvrati Talesin, "koju znaju samo oni koji e biti
njihovi uvari."
Vivijen se ispravi i nastavi da slua.
"Vama je dovoljno da znate koja su to Blaga i ta ona znae. Uili smo da
Simbol nije nita, a da je Stvarnost sve - a stvarnost koju sadre ti simboli
jesu etiri elementa od kojih je sve stvoreno - Zemlja, Voda, Vazduh i Vatra."
"Ali zar nisi ranije govorio da su simboli vani?" upita Vivijen. "Priamo o
elementima, ali ne moemo da ih zaista pojmimo. Simboli su ono to na um
koristi pri stvaranju magije..."
Talesin pogleda devojku sa toplim osmehom, i Ana oseti neoekivani bol.
Suvie je revnosna, pomisli ona, morae da ide na probu!
Videla je kako se Vivijen stresa i okree, i kako, uprkos sjaju, gleda pravo
u nju. Ana joj hladno uzvrati pogled, i Vivijen porumene i obori oi.
Gospa se okrete i brzo poe natrag kroz vonjak. Imam trideset est
godina, mislila je, i jo sam plodna. Mogu da rodim jo keri. Ali dotle, ta
devojka mi je jedino dete i jedina nada za Avalon.

Vivijen je sedela na petama, trljajui krsta. Iza nje se oribano kamenje na

stazi polako isparavalo; pred njom je ekalo suvo kamenje. Bolela su je i
kolena, a ruke su joj bile crvene i ispucane od stalnog dodira sa vodom. Kad se
osuilo, oribano kamenje je izgledalo isto kao i ono pred njom, to nije bilo
nikakvo udo, poto ga je prala ve trei put.
Prvi put je bilo sasvim logino, poto su krave odlutale sa panjaka i
isprljale stazu. I bilo je pravedno da Vivijen isti za njima, jer je u to vreme ona
bila zaduena za krave. Ali drugo i tree ribanje bili su potuno nepotrebni. Nije
se bojala tekog posla - navikla je to na imanju gde je bila usvojena - ali
kakvog duhovnog znaaja moe imati ponavljanje posla koji je paljivo i
valjano obavila? Ili od uvanja stoke, jer to je mogla da radi i kod kue? Valjda
da bi poverovala da joj je sada Avalon dom, pomisli ona nadureno dok je
kvasila etku i bezvoljno prelazila njome preko narednog kamena. Ali dom je
mesto gde te vole i gde pripada... Gospa joj je jasno stavila do znanja da je
nije vratila na Avalon iz ljubavi, nego iz nude. A Vivijen je zbog toga radila sve
to se od nje zahtevalo, ali bez radosti i durei se.
Moda bi bilo drugaije, razmiljala je, prelazei na naredni kamen, da je
uila magiju. Ali to je bilo za starije uenice. Novakinje su samo sluale prie
za decu i radile poslove posluge. A ne moe ak ni da pobegne! Ponekad bi
neka od starijih devojaka pratila Gospu na putovanju, ali mlae devojke
nikada nisu naputale Avalon. Ako bi Vivijen i pokuala da ode, samo bi se
izgubila u magli, pa bi lutala sve dok se ne udavi u movari, kao to se desilo
sa njenom sestrom.
Moda bi je Talesin odveo, ako bi ga preklinjala. Verovala je da je on voli.
No, on je pripadao Gospi - zar bi rizikovao njen gnev zbog keri koja moda i
nije njegova? Za skoro dve godine otkako je dola, Vivijen je samo jednom
videla svoju majku zaista besnu, kada je saznala da je Vrhovni kralj oterao
svoju enu, koja je uila na Avalonu, i uzeo drugu, ker Saksonca Hengesta.
Poto je istinski predmet besa bio na sigurnom rastojanju, u Londiniumu,
Gospa nije imala na kome da iskali bes zbog uvrede nanesene Avalonu, i
atmosfera na Avalonu bila je toliko napeta da se Vivijen udila kad god bi
pogledala nebo i videla da je jo plavo. Uitelji su svakako bili u pravu kada su
govorili o neophodnsti kontrole nad oseanjima.
Morau da budem strpljiva, razmiljala je dok je puzala napred. Imam
vremena. A kada stignem do posveenja i kada me poalju kroz maglu,
naprosto u otii odavde... Sunce je zalazilo, pozlativi oblake, i nastupila je
ona priguena tiina koja nastaje u svetu izmeu dana i noi. Vivijen shvati da
e morati da pouri kako bi zavrila pre veere. A voda joj je gotovo nestala.
Ona s naporom ustade i poe niz stazu, mlatarajui kofom, kako bi donela jo.
Oko bunara se nalazila drevna kamena zgradica, koja se otvarala samo
za pojedine sveanosti. Voda se izlivala kanalom do Jezera Ogledala, u koje su
svetenice gledale kada su elele da vide budunost, a odatle se izlivala
kanalom izmeu drvea, do korita odakle se mogla uzimati za pie i druge
svrhe, kao to je ribanje kamenja.
Kada je prola kraj Jezera Ogledala, ona uspori korak. Talesin ju je uio
da je vana Stvarnost, a ne simbol, a stvarnost je govorila da je voda u koritu
ista kao i voda u Jezeru. Ona se brzo osvrte. Vreme je odmicalo, a niko je nee
videti... Vivijen brzo skrete i sae se da zagnjuri kofu.
Jezero je bilo puno vatre.
Kofa joj iskliznu iz ruke i zazveketa po kamenju, ali Vivijen je kleala kraj
vode i zurila. Grevito je stezala ivicu Jezera, jecajui od slika koje je u njemu
videla, nesposobna da odvoji pogled.
Neki grad je goreo. Crveni plamen lizao je kue, pruajui uvis zlatne
jezike kad god bi zahvatio neto novo, a ogroman stub dima dizao se u nebo.
Oko njega su hitale sitne prilike, potpuno crne pred plamenom, iznosei stvari
iz zapaljenih kua. Na trenutak je pomislila da to ljudi pokuavaju da spasu
svoju imovinu; potom je ugledala blesak maa. Jedan ovek pade, dok mu je iz
vrata ikljala krv, a njegov ubica se nasmeja i baci kutiju koju mu je uzeo na
ebe ve puno otetih stvari.
Po ulicama su leali leevi; na gornjem prozoru primetila je lice, usta
otvorenih u nemom vrisku. No, plavokosi varvari bili su svuda, smejui se dok
su ubijali. Prizor se promeni, irei se da bi prikazao veu scenu; putevi koji
su vodili iz grada bili su puni begunaca. Neki su upregli ivotinje u taljige na
kojima su nosili svoju imovinu; drugi su taljige vukli sami, ili su teglili
zaveljaje, ili su, jo gore, besciljno teturali praznih ruku, a ak su im i oi bile
prazne od uasa koje su videli.
Na jednom prevrnutom kamenu videla je re 'Venta', ali predeo oko grada
bio je ravan i movaran; ovo nije bila Venta Silura. Ovo to je videla mora da je
daleko na istoku - prestonica starih zemalja Icena. Grevito se drala te
pomisli, pokuavajui da odvoji um od onoga to je gledala.
No, vizija je nije naputala. Videla je veliki grad Amulodunum, sa
kapijom u plamenu, i mnoge druge rimljanske gradove, razruene i spaljene.
Saksonci su gredama ruili kapije i zidove. Gavrani su skakutali u stranu pred
bandama pljakaa koji su lutali naputenim ulicama, a zatim se vraali da se
dalje goste nesahranjenim telima. Neki ugavi pas, pobedonosno iskeen,
pretrao je preko trga nosei otkinutu ljudsku ruku. U okolini gradova
unitenje nije bilo toliko potpuno, ali uas je zahvatio svojim crnim krilima
itavu zemlju. Videla je stanovnike izdvojenih vila kako zakopavaju svoje
srebro i upuuju se na zapad, gazei dozrelo ito. Kao da je itav svet beao
pred saksonskim vukovima.
Vatra i krv tekli su zajedno u purpurnim vrtlozima; jecala je, ali nije
mogla da odvrati pogled. Postepeno je postala svesna da joj neko govori, da joj
neko odavno govori.
"Duboko dii... Dobro je... To to vidi je daleko, ne moe ti nauditi...
Udahni, izdahni, smiri se i reci mi ta vidi..."
Vivijen grevito izdahnu vazduh, neto mirnije ponovo udahnu i zamirka
da se oslobodi suza. Vizija je i dalje bila tu, ali sad je vie liila na niz slika u
snu. Svest joj je lebdela negde izvan tela; bila je svesna, mada nije mnogo
marila, da joj neko postavlja pitanja i da njen glas odgovara na njih.

"Pretpostavljam da je devojka iskrena. Nema mogunosti da je histerina

ili da izmilja kako bi privukla panju?" upita stari Nektan, Vrhovni druid i
poglavar druida na Avalonu.
Ana se sarkastino nasmei. "Nemoj se teiti pomilju da titim svoju
ker. Svetenice e ti rei da je ni po emu nisam izdvajala i da bih je ubila
sopstvneim rukama da sam mislila da je ukaljala Misterije. Ali zato bi
izmislila itavu priu kad nije imala publiku? Vivijen je bila sama sve dok se
njena drugarica nije zaudila to nije dola na veeru i pola da je trai. Kad
su me pozvali, bila je u dubokom transu, a mislim da e se sloiti da umem
da razlikujem pravi trans od glumatanja."
"U dubokom transu", ponovi Talesin. "Ali ona jo nije ni poela obuku!"
"Tano. A meni je bilo potrebno sve to sam ikada znala da bih je
izvukla!"
"A potom ste nastavili da je ispitujete?" upita bard.
"Kada Boginja poalje viziju tako neoekivanu i snanu, moramo da je
prihvatimo. Nismo se usudili da odbijemo upozorenje", ree Gospa, suzbijajui
sopstvenu nelagodnost. "U svakom sluaju, teta je ve nainjena. Mogli smo
samo da saznamo to vie, i da se postaramo za devojku posle..."
"Hoe li joj biti dobro?" upita Talesin. Lice mu je bilo potpuno belo, i Ana
se namrti. Nije znala da on toliko voli devojku.
"Vivijen se odmara. Mislim da nema razloga za brigu - ona je dovoljno
ilava", suvo ree Ana. "Kada se probudi, sve e je boleti, ali ako se iega i
bude seala, inie joj se daleko kao san."
Nektan se nakalja. "Vrlo dobro. Ako je to bila prava vizija, ta treba da
uinimo?"
"Najvanije sam ve uinila, poslala sam glasnika Vortigernu. Sada je
sredina leta, a devojka je videla polja spremna za etvu. Ako je upozorenje
tano, on e imati neto malo vremena."
"Ako prihvati upozorenje", sumnjiavo ree Julija, jedna od starijih
svetenica. "Ta saksonska vetica vrti ga oko..." Ona primeti Anin izraz lica i
prekide.
"ak i ako Vortigern sakupi sve svoje snage i poe na Hengesta, malo ta
e moi da uini", urno ree Talesin. "Varvari su daleko brojniji. ta si ono
rekla da je Vivijen kriknula na kraju?"
"Orlovi su odleteli zauvek. Sada Beli Zmaj ustaje i prodire zemlju..."
apnu Ana, drhtei.
"To je katastrofa koje smo se plaili", ree Talenos, mlai druid, "sudbina
za koju smo se nadali da je neemo doiveti!"
"A ta predlae da uinimo, osim da cvilimo i busamo se u grudi kao
hriani?" ledeno upita Ana. Znala je da je druid potpuno u pravu, jer seala
se uasa u Vivijeninom glasu - a otkako ga je ula, nije mogla ni da jede ni da
spava. Ali ne sme im pokazati koliko se plai.
"ta moemo da uinimo?" upita Elena, najstarija svetenica. "Avalon je
izdvojen od sveta da bi bio pribeite; jo od Karausijevih vremena je tako.
Moramo ekati dok plamen sam zgasne oko nas. Barem emo biti bezbedni..."
Ostali je pogledae sa prebacivanjem i ona, zbunjena, zauta.
"Moramo se moliti Boginji da nam pomogne", ree Julija.
"To nije dovoljno." Talesin odmahnu glavom. "Ako kralj nije sposoban, ili
nije spreman da se rtvuje za narod, onda to treba da uini Merlin od
Britanije."
"Ali mi nemamo..." poe Nektan, naglo prebledevi, i Ana, uprkos
uznemirenosti to je pogodila na ta cilja Talesin, oseti gorak podsmeh to se
stari svetneik toliko prepao da e on morati da preuzme tu ulogu.
"Da, Merlin", ree Talesin. "Nijedan svetenik nije nosio tu titulu jo od
prve invazije Rima na Britaniju, kada je umro kako bi Karaktakus mogao da
se bori dalje."
"Merlin je jedan od Gospodara, blistava dua koja odbija da napusti svoju
sferu kako bi mogla da bdi nad nama", ree Nektan, vrpoljei se na klupi.
"Novo otelotvorenje bi ga ponizilo. Moemo mu se moliti za savet, ali ne smemo
traiti da ponovo hodi meu nama."
"ak i ako bi jedino to moglo da nas spase?" upita Talesin. "Ako je toliko
uzvien, onda e znati treba li da odbije. Ali svakako nee doi ako ga ne
budemo pozvali!"
Julija se nae ka njima. "U vreme Karaktakusa nije uspelo. Kralj za koga
je Merlin umro ipak je zarobljen, a Rimljani su pobili druide na Svetom
ostrvu."
Nektan klimnu glavom. "I mada je to bio straan poraz, mi upravo sada
alimo za istim tim Rimljanima koji su nam ga naneli! Je li mogue da emo
jednog dana iveti u miru i sa Saksoncima, kao to smo iveli i sa
Rimljanima?"
Ostali se zagledae u njega, i sada on zbunjeno zauta.
Rimljani su imali i civilizaciju, a ne samo vojsku, pomisli Ana. Saksonci
su jedva neto bolji od divljih planinskih vukova.
"ak i da se sutra rodi", glasno ree ona, "moda e biti prekasno dok
odraste."
"uo sam za jo jedan nain", tiho re Talesin. "Odrastao ovek moe da
otvori svoju duu kako bi Drugi uao..."
"Ne!" On gotovo krinu od straha. "Zabranjujem, u ime Boginje! Ne elim
Merlina - potreban si mi ti, ovde i sada!" Gledala ga je pravo u oi, prizivajui
sve svoje moi, i posle trenutka strane napetosti koji kao da je uasno dugo
trajao, junaki sjaj u njegovom oku polako zgasnu.
"Gospa od Avalona je govirla, i ja se pokoravam", promrmlja on. "Ali rei
u ti neto. "Opet ju je gledao u oi. "Na kraju e morati da doe do rtve."

Vivijen je leala u svom krevetu u Kui Devojaka, gledajui kako estice

praine poigravaju u poslednjem zraku sunca koji je prodirao kroz zavese na
vratima. Sve ju je bolelo, i iznutra i spolja. Starije svetenice rekle su joj da je
to stoga to nije bila pripremljena za viziju. Njeno telo reagovalo je otporom, i
miii su se opirali jedni drugima do te mere da je udo to nema slomljenih
kostiju. Um joj je bio odvuen u onu drugu stvarnost. Da njena majka nije
otvorila svoj um i posegnula za njenim, moda bi bila zauvek izgubljena.
Za Vivijen je to bilo najvee udo, to je njena majka bila spremna da
toliko rizikuje, i to je njen duh prihvatio majin dodir bez straha. Moda je
Gospa samo htela da uje viziju, govorio je onaj deo Vivijeninog uma koji je
uvek u sve sumnjao. Ipak, u Aninom umu oito je bilo neega to je um njene
keri prepoznao. Vivijen je podozrevala da su njih dve zapravo mnogo slinije
nego to bi ijedna elela da prizna. Moda im je zato i teko da se slau,
pomislila je, smeei se.
No, Gospa od Avalona bila je obuena za svetenicu. Vivijen moda ima
dara koliko i njena majka, ili i vie, ali dok ne naui da ga korsiti,
predstavljae opasnost i za sebe i za sve oko sebe.
Ovo iskustvo uozibiljilo ju je mnogo delotvornije od bilo kakve majine
kazne. Znala je da ga je zasluila. Istina, zima po njenom dolasku bila je
najgora koje se iko seao; led koji je na Samen bio samo privid sredinom zime
potpuno je okovao jezero, i narod iz movare donosio im je hranu na
saonicama. Neko vreme su svi bili suvie zauzeti preivljavanjem da bi mnogo
mislili na obuku. Ali od tada je Vivijen sve radila uglavnom mehaniki,
naprosto izazivajui majku da je natera da ui.
Zavesa na vratima se pomeri u stranu, i ona oseti miris od koga joj poe
voda na usta. Ravena proe izmeu kreveta i spusti na klupu pokriveni
posluavnik, smeei se.
"Spavala si itavu no i itav dan. Mora da si gladna!"
"Jesam", odvrati Vivijen, trgavi se kad se podigla na lakat. Ravena
podie platno, otkrivajui iniju gulaa, i Vivijen navali da jede. Unutra je bilo i
mesa, to ju je zaudilo, jer svetenice na obuci uglavnom su se hranile vrlo
lako, kako bi proistile telo i pojaale osetljivost. Svakako su starije svetenice
smatrale da joj je pojaana osetljivost sada najmanje potrebna.
No, ma koliko gladna bila, mogla je da pojede samo pola inije. Potom
ponovo lee, uz uzdah.
"Hoe li da spava?" upita Ravena. "Moram rei da izgleda kao
premlaena!"
"Tako se i oseam i elela bih da spavam, ali bojim se komara."
Ravena rairi oi i nae se tik do nje. "U sali su rekli samo da si videla
nekakvu nesreu. ta je to bilo? ta si videla?"
Vivijen je zurila u nju, drhtei, jer ak i tako obino pitanje opet je
prizvalo slike uasa. Utom se zaue glasovi pred vratima, i Ravena se brzo
ispravi. Vivijen odahnu od olakanja kad se zavesa opet pomeri i u sobu ue
Gospa od Avalona.
"Vidim da se lepo staraju o tebi", hladno ree Ana dok se Ravena brzo
klanjala i izlazila.
"Hvala... to si me vratila", ree Vivijen. Nastupi neprijatna tiina, ali
inilo joj se da na majinim obrazima vidi malo vie boje nego maloas.
"Ja nisam... materinski nastrojena", ree Ana s naporom, "to je
verovatno sasvim u redu, poto dunosti svetenice moraju da mi budu
vanije od roditeljskih. A kao svetenica, uinila bih to za svakoga. Ali drago
mi je to vidim da se oporavlja." Vivijen zatrepta.
Nije bilo reeno nita naroito - svakako nije bilo ni nalik na govor o
kome je sanjala dok je kao dete matala o majci. Ali Ana je sada bila ljubaznija
nego ikada za protekle dve godine. Da li da se usudi da zatri jo malo?
"Bolje mi je, ali bojim se da ponovo zaspim... Ako bi Talesin mogao da
svira na harfi, to bi mi pomoglo da sanjam neto lepe."
Majka je na trenutak izgledala ljuta. A onda kao da se setila neega, pa
klimnu glavom.
Kada je, kasnije te veeri, stigao bard da sedi kraj nje, i on je delovao
napet i pun strepnje. Vivijen je pitala ta ne valja, ali on se samo nasmeio i
rekao da joj je za taj dan bilo dovoljno nevolja i da nee da je optereuje svojim
problemima. U muzici koja je potekla sa blistavih struna njegove harfe nije
bilo nikakve tuge; kada ju je obuzeo san, bio je dubok i bez snova.

Tokom naredne godine pokazalo se da je Vivijen istinski prorok. To joj je

dalo izvestan ugled meu svetenicama, ali ona bi mnogo radije trpela njihove
preke poglede, jer vesti koje su poele da stiu pred etvu, iako ublaene
razdaljinom, bile su vrlo loe. Hengest Saksonac, tvrdei da Vortigern nije
poslao obeani novac, navalio je na britanske gradove ognjem i maem. Za
nekoliko kratkih meseci itav jug i istok bili su opustoeni, i reke izbeglica
slivale su se na zapad.
Ma koliko brojni bili, Saksonci nisu mogli da zauzmu itavo ostrvo.
Kantijum je bio u Hengestovim rukama; teritorije Trinovanta, severno od reke
Tamesis, postale su lovite Istonih Saksa; a zemlje Icena vrsto su drali
njihovi savreznici, Angli. Svuda drugde, pljakai su napadali i povlaili se.
No, Britanci koji bi jednom pobegli vie se nisu vraali svojim domovima, jer
kako da preive kada nema trnica na kojima bi prodavali svoje proizvode?
Pokorene zemlje bile su kao ir na telu Britanije, a okolna teritorija postajala
je neosetljiva pre nego to bi je zaraza zahvatila.
Dalje na zapadu, ivot se nastavljao manje-vie nepromenjeno, osim
straha. U Avalonu, odvojenom od sveta, svetenicama je bilo teko da uivaju
u bezbednosti. Povremeno bi mali narod iz movare naao ponekog izbeglicu.
Hriane su primali monasi na svom ostrvu, ali neki od ostalih doli su i na
Avalon.
Vrhovni kralj, uprkos svojoj eni Saksonki, nije dokono sedeo. Malo-
pomalo, poee da stiu glasovi kako Vortigern dri Londinium i kako njegovi
sinovi pokuavaju da prikupe ljude i povrate svoju zemlju, pozivajui
dobrovoljce i pomo iz nepokorenih delova Britanije.
U prolee naredne godine, kada je Vivijeni bilo sedamnaest, narod iz
movare doneo je kroz maglu drugaiju poruku. Sin Vrhovnog kralja doao je
da trai pomo Avalona.

U Kui Devojaka devojke su uale pokrivene svim ebadima, jer bilo je

rano prolee i jo je vladala hlandoa.
"Ali, jesi li ga videla?" aputala je mala Mandua, koja je dola prethodnog
leta. "Je li lep?"
 Devojka je bila vrlo mlada, ali i vrlo razvijena, i Vivijen je smatrala da
nee ostati dovoljno dugo da bi postala svetenica. No, i ona sama ipak je bila
smo novakinja, i mada nije bila najvia, bila je daleko najstarija meu njima.
Od devojaka koje su je doekale kada je stigla ovamo, u Kui Devojaka ostala
je samo njena prijateljica Ravena.
"Svi prinevi su lepi, kao i sve princeze", nasmeja se Ravena. "To je deo
njihovog posla."
"Zar nije ovaj bio oenjen tvojom sestrom?" upita Klaudija, izbeglica iz
dobre porodice iz Kantijuma, mada ih vie nikada nije pominjala.
Vivijen odmahnu glavom. "Moja sestra Idris bila je ena Kategirna,
Vortigernovog starijeg sina. Ovo je mlai sin, Vortimer." Uspela je da ga
nakratko pogleda kada je stigao. Bio je mrav, crnokos kao i ona, samo vii.
Ipak joj se inilo da je suvie mlad da bi nosio ma, sve dok mu nije videla oi.
Drvena zimska vrata na kraju sale se otvorie, i one se sve okretoe.
"Vivijen", zau se glas jedne starije svetenice, "tvoja majka te zove. Hodi i
obuci sveanu odedu."
Vivijen ustade, pitajui se ta bi to moglo da znai. Pet pari iskolaenih
oiju gledalo ju je dok je prebacivala ogrta preko ramena, ali niko se nije
usudio da progovori. Upitala se hoe li, kad se vrati, jo biti devica. ula je
prie o magiji koja zahteva i takvu rtvu. Stresla se od same pomisli, ali ako se
to i desi, barem e morati da je proglase za svetenicu.

Gospa je ekala sa ostalima u velikoj sali, ve odevena u purpur Majke,

dok je stara Elena, umotana u crno, oito bila odabrana za ulogu Smrti.
Nektan je takoe bio u crnom, a Talesin je imao skerletnu odedu. No, niko
drugi nije bio u belom. Znai, ekamo princa, shvati ona.
Iako Vivijen nita nije rekla, njena majka se okrete i ree joj da stavi veo.
Utom ue princ Vortimer, drhtei u beloj vunenoj tunici pozajmljenoj od
jednog mladog druida. Pogleda prikovanog za Gospu od Avalona, on se
nakloni.
Da li se boji? Trebalo bi. Vivijen se nasmei iza vela, dok ih je Gospa,
bez rei, predvodila pri izlasku. Ali kada su poli stazom uz Tor, shvatila je da
se i ona boji. Mesec je jo bio mlad, i tek to je poeo put ka zapadu dok je no
odmicala ka ponoi.
Lii na mene, pomisli Vivijen dok je gledala uvis. Ona se strese, jer baklje
postavljene sa obe strane oltara nisu davale toplotu nego samo nejasno svetlo.
Ona duboko udahnu, kao to su je uili, zahtevajui od tela da ne primeuje
ledeni vazduh.
"Vortimere, sine Vortigernov", Gospa je govorila tiho, ali njen glas ispunio
je krug, "zato si doao?"
Dva svetenika prioe blie, pratei princa, tako da je gledao u Gospu
preko kamenog oltara. Stojei kraj majinog ramena, Vivijen je videla kako
princ iri oi, i znala je da ne vidi sitnu tamnoputu enu koja joj je bila majka,
nego visoku i dostojanstvenu Vrhovnu svetenicu Avalona.
Vortimer proguta knedlu, ali uspeo je da mu glas bude miran.
"Doao sam zbog Britanije. Vukovi joj komadaju telo, a hrianski
svetenici ne ine nita, nego nam govore da to ispatamo za svoje grehe. Ali
nema greha u maloj deci koja iva gore u kuama, niti u bebama kojima su
glave zdrobljene o kamen. Video sam to, Gospo moja, i gorim od elje da ih
osvetim. Pozivam stare bogove, drevne zatitnike mog naroda, u pomo!"
"Dobro govori, ali njihovi darovi ne daju se tek tako", ree Vrhovna
svetenica. "Mi sluimo Velikoj Boginji, koja nema imena, a ipak je zovu
mnogima, i iako je bestelesna, ima mnogo lica. Ako si doao da posveti svoj
ivot Njoj, onda e moda Ona hteti da uje tvoj poziv."
"Moja majka je uila na ovom svetom ostrvu i vaspitala me je tako da
volim i cenim stare obiaje. Spreman sam da dam sve to se od mene bude
trailo."
"ak i ivot?" Elena istupi korak napred, i Vortimer proguta knedlu, ali
klimnu glavom. Starica se suvo nasmeja. "Moda u jednom zatraiti tvoju krv,
ali ne danas..."
Sada je bio red na Vivijen. "Ne traim od tebe tvoju krv", ree ona, "nego
tvoju duu." On se okrete ka njoj, piljei u nju kao da moe da vidi kroz veo.
"Ona pripada tebi..." On iznenada zamirka. "Oduvek ti je pripadala.
Seam se... Podnosio sam ovu rtvu i ranije."
"Moraju se dati i telo i duh", strogo ree Ana. "Ako si zaista voljan, onda
se ponudi na kamenom oltaru."
Vortimer svue svoju belu odeu i lee na lea, nag i drhtei, na ledeni
kamen. Misli da emo ga ubiti, pomisli Vivijen, uprkos mojim reima. Izgledao
je jo mlai dok je tako leao, i ona shvati da ne moe biti vie od godinu-dve
stariji od nje.
Elena i Nektan pooe na sever i jug, dok ona zauze mesto na istoku, a
Talesin na zapadu. Tiho mrmljajui, Vrhovna svetenica prie ivici kruga, pa
poe da plee izmeu kamenja, kreui se u pravcu sunca. Prola je krug
jednom, pa drugi i trei put, i pri svakom njenom prolasku Vivijen je oseala
da joj se svest menja, i izmenjenim vidom videla je nagovetaj svetla kako se
probija izmeu uspravljenog kamenja. Kada je zavrila, svetenica se vratila u
sredite.
Vivijen se ispravi do pune visine, vrsto se oslonivi stopalima dok je
posezala ka nebesima, i krug se ispuni mirisom jabukovih pupoljaka dok je
prizivala, drevnim i tajnim imenima, moi to uvaju Istonu Kapiju.
Glas stare Elene postade zvuan dok je krug ispunjavala toplota juga;
potom Talesin prizva zapad glasom punim muzike, i Vivijen oseti da je nosi
plima moi. Tek kad je Nektanov glas prizvao uvare severa, osetila je da
ponovo stoji na zemlji. No, krug u koji se vratila nije vie bio sasvim na ovom
svetu. ak je i Vortimer prestao da drhti; u krugu je sada bilo sasvim prijatno
toplo.
Ana je otvorila staklenu posudicu koju je nosila za pojasom, i vazduh se
ispuni mirisom ulja. Elena izli malo ulja na prste i sae se do Vortimerovih
stopala da ispie na njima simbol moi.
"Vezujem te za svetu zemlju", aputala je. "iv ili mrtav, pripada ovoj
zemlji."
Potom ulje uze Vrhovna svetenica i blago mu namaza penis, a Vortimer
pocrvene kada je reagovao na dodir. "Zahtevam seme ivota koje nosi, kako bi
sluio Gospi svim svojim moima."
Potom predade posudicu Vivijeni, koja prie Voritmeru i poe da mu
ispisuje na elu trei simbol. Pri tom je zatreptala, jer seanja izvan ovog ivota
pokazala su joj plavokosog mladia s oima plavim kao more, a potom jo
jednog, sa tek istetoviranim kraljevskim zmajevima na rukama.
"Sve tvoje snove i nadanja, sveti duh u tebi, sada posveujem Njoj..." tiho
ree ona i zaudi se kad joj se sopstveni glas uinio umilan. Pitala se da li ga
je volela u tim drugim ivotima. Ona podie veo, sae se i poljubi mu usne, i
na trenutak ugleda u njegovim oima odraz Boginje.
Potom prie majci i staroj Eleni kraj Vortimerovih nogu. Kad su se
uhvatile za ruke, ona oseti vrtoglavu promenu i trenutak panike kad njena
dotadanja linost nestade, i poe da drhti. Ranije je ovo gledala, ali ikada jo
nije uestvovala.
A onda njenu svest zameni Drugo, usmereno na tri prilike koje su stajale
u krugu, ali ne sadrano u njima, jer to Drugo obuhvatalo je svet. Bila je
svesna Svoje trostruke prirode, a ipak je bila Jedno; iako je govorila kroz troja
usta, ovek koji je leao pred njom uo je jedan glas.
"Ti koji trai Boginju i veruje da zna ta si traio - znaj da nikada neu
biti ono to oekuje, nego uvek neto drugo i neto vie..."
Vortimer se dotle uspravio, i sada je kleao na kamenu. Kako je mali
izgledao, i kako nean.
"Ti oekuje Moj glas, ali u tiini e Me uti; ti eli Moju ljubav, ali kada
je primi, upoznae strah; ti Me moli za pobedu, ali tek e u porazu
upoznati Moje moi. Sad kad to zna, da li mi se i dalje nudi? Hoe li Mi se
dati?"
"Ja ve potiem od Tebe..." Glas mu je zadrhtao, ali je nastavio. "Mogu
samo da Ti vratim ono to je ve Tvoje... Ne traim ovo zbog sebe, nego zbog
naroda Britanije."
Dok je Vortimer govorio, sjaj unutar kruga je rastao.
"Ja sam Velika Majka svega ivog", zau se Njen odgovor, "i imam mnogo
dece. Da li misli da bilo kojim ljudskim delom ova zemlja moe biti izgubljena
ili da moe biti odvojen od Mene?"
Vortimer pognu glavu.
"Ima veliko srce, dete moje, i zato e, neko vreme, tvoja elja biti
ispunjena. Prihvatam tvoju slubu, kao to sam je prihvatala i ranije. Bio si
Sveti kralj, i vladar. I opet e sauvati Britaniju. Sve to jedan ovek moe da
uini, ti e postii, ali jo nije vreme da Saksonci budu pokoreni. Drugo ime
e se pamtiti pokolenjima zbog tog dela. Tvoji napori u ovom ivotu utre mu
put... Hoe li biti zadovoljan time?"
"Morau. Gospo, prihvatam Tvoju volju..." tiho ree on.
"Poini onda, jer kao to si ti sluio Meni, tako u i Ja odrati re prema
tebi, i kada bude potreban Britaniji, vratie se..."
Njegovo lice sinu kad se Boginja sagla da ga zagrli, i kada se odvojila od
njega, ostao je da lei sklupan na kamenu, usnuo kao malo dete.

19.

Krajem leta, sunce je plamtelo na potpuno vedrom nebu i pretvaralo

travu u zlato. Druidi su du ivice jezera iskopali bazen, gde su se svetenice
kupale. Po tako toplom vremenu nije bilo potrebe za oblaenjem, i ene su
rairile svoje haljine po travi i suile se na suncu, ili su sedele, priajui, na
klupama u senci ogromnog hrastovog drveta. Vivijenina kosa donekle je izrasla
posle redovnog letnjeg ianja, ali i dalje je bilo dovoljno da zatrese glavom da
bi je osuila. Sada se ve navikla na kratku kosu, a po ovakvom danu i prijalo
joj je to ne nosi dodatnu teinu. Rairila je tuniku na travu i legla, putajui
da joj sunce podari smeu boju i drugde, a ne samo po rukama i nogama.
Njena majka sedela je na jednom panju, tako da joj je telo bilo u senci, ali
glavu je zabacila da uhvati sunce dok joj je Julija eljala kosu.
Gospa je obino nosila kosu upletenu oko glave i zakaenu ukosnicama,
ali kad bi je rasplela, padala joj je preko kukova. Dok je ealj podizao svaki
tamni pramen, kestenjasti prelivi hitali su niz njega kao plamen. Vivijen je
kroz poluzatvorene kapke gledala majku kako se protee od zadovljstva, kao
maka. Navikla je da smatra majku za malu i runu, veito namrtenu i
usukanu, osim, naravno, kad bi se u obredu zaogrnula lepotom Boginje. Ali
Ana sada nije bila runa.
Dok je ovako sedela, bila je Boginja u minijaturi, tela izdeljanog od stare
slonovae, sa glatkim trbuhom na kome su se videle beliaste pruge od
raanja, i sa dojkama visokim i vrstim. ak je izgledala i srena. Obuzeta
radoznalou, Vivijen pusti da joj pogled izie iz ie, kao to su je uili, da bi
videla Aninu auru. Plamtela je ruiastom svetlou, koja je bila najjaa oko
trbuha. Nikakvo udo da se ak i obinim vidom primeuje sjaj.
Odjednom najeena od iznenadne, besne sumnje, Vivijen sede. Vukui
tuniku za sobom, ona ode pravo do majke.
"Kosa ti je divna", mirno ree ona. Ana otvori oi, ali i dalje se smeila.
Neto se oito promenilo. "Ali imala si puno vremena da je puta. Postala si
svetenica sa petnaest godina, zar ne? A sledee godine si rodila prvo dete",
zamiljeno dodade ona. "Meni je sada devetnaest. Zar ne misli da je vreme da
poloim zavete, majko, kako bih i ja mogla da putam kosu?"
"Ne." Ana se nije ni pomerila, ali telo joj je postalo napeto.
"Zato? Ve sam najstarija u Kui Devojaka. Treba li da postanem
najstarija devica u istoriji Avalona?"
Ana se ispravi sedei, iako je jo ostala donekle raspoloena. "Ja sam
Gospa od Avalona i ja u rei kada si spremna!"
"Koju vetinu nisam nauila? U kome zadatku nisam uspela?" uzviknu
Vivijen.
"U poslunosti!" Anine crne oi blesnue, i Vivijen oseti majinu mo, kao
nalet vrelog vetra.
"Je li?" Ona posegnu za jedinim orujem koje joj je ostalo. "Ili samo eka
da postanem nepotrebna, kada bude rodila dete koje sada nosi?"
Videla je da je Ana pocrvenela, i znala je da je pogodila. Verovatno se to
desilo na Dugodnevicu. Upitala se ko li je otac, i da li to ak i zna.
"Trebalo bi da se stidi, u godinama kada bih ja trebala da ti raam
unuke, ti ponovo ostaje trudna!"
Nije htela da zvui optuujue, ali i sama je ula alostiv prizvuk u svom
glasu, i sada je ona pocrvenela. Kad je Ana poela da se smeje, Vivijen se
okrete, navlaei tuniku, a majin smeh pratio ju je kao kletva dok se trkom
udaljavala.

Posle leta provedenog u radu, Vivijen je bila snana i izdrljiva. Bilo joj je
svejedno kuda ide, ali noge su joj same izabrale bezbednu stazu oko ivice
jezera, sve dalje od Tora. Vruine su isuile veinu movara, i uskoro se nala
dalje od Avalona nego to je ikada bila od dolaska. Ali trala je i dalje.
Nije je zaustavio umor, nego magla, koja se iznenada podigla i zaklonila
svetlost. Vivijen uspori, dok joj je srce ubrzano tuklo. Rekla je sebi da je to
samo ovozemaljska magla, isparavanje vlanog tla pod vrelim letnjim suncem.
No, takva magla obino se pojavljuje predvee, a kad je poslednji put mogla da
vidi sunce tek je poinjalo popodne. Svetlost je sada bila srebrnasta, i kao da
je dopirala odasvud.
Vivijen stade i osvrte se. Prialo se da je Avalon premeten na mesto
izmeu ljudskog i vilinskog sveta. Oni koji znaju aroliju mogli su da prou
kroz maglu i stignu na ljudske obale. No, povrmeno bi neko pogreio, i tada bi
se izgubio u drugom svetu.
Majci bi bilo pametnije, pomisli ona dok joj se znoj suio na iznenada
lepljivoj koi, da me je pustila da uem u maglu sa ljudske strane.
Magla se proreivala; nainila je jo jedan korak, a onda stala, jer padina
pred kojom se nala bila je puna jedre trave i potuno nepoznatog cvea. Bila je
divna, ali nije spadala u njoj poznati svet.
Sa druge strane brega ula se pesma. Vivijen se namrti, jer glas, mada
vrlo prijatan, nikako nije uspevao da pogodi melodiju. Ona oprezno razdvoji
paprat i pogleda preko ivice brega.
Pevao je neki starac, sedei u cveu. Teme mu je bilo izbrijano kao kod
druida, ali nosio je bezoblinu tuniku od tamne vune, a na grudima mu je
visio drveni krst. Mora da je, onako iznenaena, ispustila neki glas, jer on je
ugleda i osmehnu se.
"Blagoslovena bila, mala vilo", tiho ree on, kao da se boji da e ona
nestati.
"ta radite ovde?" upita ona, sputjaui se niz brdo.
"Mogao bih i ja tebe isto da pitam", ree on, primetivi njene izgrebane
noge i oznojeno elo. "Jer, mada zaista lii na vilinski narod, vidim da si
smrtna devica."
"Moete da ih vidite?" uzviknu ona.
"Dat mi je taj dar, i mada me moja braa po veri upzoravaju da su ti
stvorovi demoni ili privid, ne mogu da poverujem kako neko tako lep moe biti
zao."
"Znai da ste veoma neobian monah, koliko ja znam o njima", ree
Vivijen, sedajui kraj njega.
"Bojim se da je tako, ali ipak mi se ini da je na Pelagije bio u pravu
kada je propovedao da ovek treba da ivi u miru sa svime pod kapom
nebeskom. Mene je za svetenika rukopoloio biskup Agrikola, i uzeo sam ime
Fortunatus. On je Avgustinovu doktrinu, po kojoj su svi roeni kao grenici i
mogu se nadati spasenju samo po milosti Bojoj, smatrao za jeres. Ali u Rimu
misle drugaije, i zato popreko gledaju na nas u Britaniji. Braa na Inis
Vitrinu primila su me i poslala da uvam kapelu na Ptijem ostrvu."
On se nasmei; potom mu pogled postade otar, i on pokaza iza nje. "
- eno je; ba je lepa, je li?"
Vivijen polako okrete glavu, ba na vreme da vidi kako se talasavi sjaj
ispod drveta zgunjava u vitku priliku sa vencem od belih pupoljaka, odevenu
u tanke, plavocrne velove.
"Pozdravljam te, dobra majko", promrmlja devojka pognuvi glavu, uz
drevni pokret ruku.
"Ovo je devojka od stare loze, sestrice - poelimo joj dobrodolicu!" Na te
rei, vazduh se ispuni blistavim stvorenjima, zaogrnutim stotinama boja.
Nekoliko trenutaka rojila su se oko nje; koa joj je bridela od dodira
nematerijalnih ruku. Potom, uz tihi kikot, svi nestadoe.
"Ah, sad razumem. Ti si sa onog drugog ostrva, sa Avalona." Otac
Fortunatus klimnu glavom. I ona klilmnu glavom.
"Zovem se Vivijen."
"Kau da je to vrlo blagosloveno ostrvo", mirno ree on. "Kako to da si
zalutala?"
Ona ga je na trenutak sumnjiavo gledala, a on joj je uzvratio toliko
nedunim pogledom da ju je potpuno razoruao. Osetila je da nikada nee
upotrebiti protiv nje ono to mu kae, niti protiv njene majke - pitao ju je samo
zato to se zabrinuo za nju.
"Bila sam ljuta. Moja majka je trudna - u njenim godinama - ali i dalje se
ponaa prema meni kao da sam dete!" Vivijen odmahnu glavom; sada joj je
bilo teko da se seti zato je onoliko pobesnela.
Otac Fortunatus rairi oi. "Nemam nikakvog prava da ti delim savete, jer
zaista znam vrlo malo o enama, ali novi ivot je svakako razlog za radost,
pogotovo to je svako roenje neka vrsta uda. Sigurno e joj biti potrebna
tvoja pomo oko bebe. Zar se ne bi radovala da dri to maleno u rukama?"
Sada se Vivijen zaudila; onako besna, nije ni pomislila na dete. Siroto
stovrenjce, koliko e moi da ostane kraj Gospe? Svakako e biti potrebna
bebi, ako ve nije potrebna Ani. Otac Fortunatus bio je udan stvor, ali
razgovor sa njim joj je pomogao. Ona podie pogled, pitajui se hoe li moi da
nae put kui, i shvati da je rasuta srebrnasta svetlost zgasnula do purpurnih
odsjaja.
"U pravu si - vreme je da se vratimo u svet", ree svetenik.
"Kako nalazite put?"
"Vidi li onaj kamen? Toliko je star da se nalazi i na Ptiijem ostrvu, i
kada stanem na njega mogu malo da zavirim u Vilinsku Zemlju. Ima mnogo
takvih mesta moi, izgleda, gde su velovi izmeu svetova vrlo tanki. Doao
sam poto sam odsluio nedeljnu misu, da zahvalim Bogu na Njegovom delu,
jer On je stvorio sve, i svakako je stvorio i ovo mesto, a ja ne znam ni za jedno
lepe od ovoga. Slobodno poi sa mnom, devojko. Na ostrvu Briga ima svetih
ena koje e ti rado pruiti utoite..."
Ovo je prilika za kojom sam eznula, pomisli Vivijen, da pobegnem i ivim
kako ja elim. No, ipak je odmahnula glavom.
"Moram da se vratim svojoj kui. Moda u uspeti da naem jo koje
mesto na kome su velovi tanki."
"U redu, ali zapamti ovaj kamen. Slobodno doi ako ti zatrebam."
Starac ustade i prui ruke u blagoslovu, a Vivijen sae glavu da ga primi,
kao da je pred njom druid.
Boginjo, vodi me, pomisli ona kad je starac nestao u tami. Odvano sam
govorila, ali nemam pojma kuda da poem.
Ustala je i zatvorila oi, oslikavajui u umu ostrvo Avalon, smireno u
purpurnom sumraku, sa poslednjnim ruiastim sjajem na zapadnom nebu i
na vodi pod njim. Dok je smirivala svoje misli, zaue se prvi tonovi muzike,
nalik na srebrnu kiu. Bili su gotovo nezemaljski lepi. No, muzika je
povremeno zastajala, i u tim trenucima ljudske nesavrenosti znala je da to
nije vilinska muzika, nego pesma gotovo nezemaljskog harfiste.
Nebo u Vilinskoj Zemlji nikada nije bilo sasvim vedro, ali ni sasvim
mrano. Mogla je da vidi put kroz purpurni sumrak i ona polako poe ka
muzici. Sada je bila glasnija i toliko alobna da je poelela da zaplae. Nije to
bilo samo zbog harmonije nego i zbog enje koja se oseala u njoj. Harfista je
svirao o tuzi, o enji, i preko brda i dolina dozivao je putnika da se vrati...
Zimski snegovi beli
Potpuno su nestali,
I prazan je svet celi.
Oh, moda e ponovo biti,
Ali nikad vie isti.
Vivijen poe za muzikom i konano se nae na livadi gde je veernja
magla tek poinjala da se die sa vlanog tla. U daljini se pod nebom jasno
video poznati obris Tora. No, njen pogled bio je uperen u neto blie, u
Talesina, koji je sedeo na upljikavoj sivoj steni, svirajui harfu.
Proleni cvetii beli
Potpuno su nestali,
I prazan je svet celi.
Oh, moda e ponovo biti,
Ali nikad vie isti.
Ponekad, kad bi svirao, slike o kojima je Talesin pevao toliko su se
stapale sa muzikom da je bio siguran kako bi mogao da ih dodirne, samo ako
bi podigao prste sa struna. Devojka koja je dolazila ka njemu, zgusnuvi se iz
vilinske magle, u prvi mah mu je izgledala kao vila, visoko podignute glave i
tako lakog koraka da nije bio siguran dodiruje li uopte tlo. No, ako je i bila
prikaza, bila je prikaza iz Avalona, jer taj klizei korak uile su samo
svetenice.
Letnje njive zlata pune...
Oaranao ju je gledao, iako su njegovi prsti nastavljali muziku. Poznavao
ju je, ali bila je stranac, jer njegovo srce je prizivalo dete koje je voleo, a ovo je
bila ena, i to divna.
Za hleb u hladne zimske dane.
Utom ga ona pozva po imenu, i to razbi aroliju. Imao je vremena samo
koliko da spusti harfu pre nego to mu se bacila u naruje, jecajui.
"Vivijen, mila moja..." Pogladio ju je po leima, svestan da ne dri u
zagrljaju dete. "Strepeo sam za tebe."
Ona se odmae da ga pogleda. "Bio si uasnut - ulo se po pesmi. A moja
majka? Je li i ona uasnuta? Pitala sam se je li ve poela potraga po
movari."
Talesin se zamisli. Gospa je malo govorila, ali video je u njenim oima
muan strah.
"Prepala se. Zato si pobegla?"
"Bila sam besna", ree Vivijen.
"Ne boj se, neu vie nikad... ak ni kada se dete rodi. Jesi li znao?"
iznenada upita ona.
Zasluuje istinu, pomisli on i klimnu glavom.
 "Desilo se kraj vatri, na Dugodnevicu." Video je da je shvatila i upitao se
zato ga je pomalo stid.
"Znai, ovog puta se sea", ree ona tiho. "A sada vie nisam potrebna ni
tebi ni njoj."
"Vivijen, nije istina!" Talesin je eleo da kae kako e joj uvek biti otac,
pogotovo sada, kada njena majka nosi njegovo dete, ali ovog trenutka, kada je
toliko liila na Anu kad je bila mlada, shvatio je da njegova oseanja nisu
potpuno oinska, i nije znao ta da joj kae.
"Ona nee da me proizvede u svetenicu! ta da radim?" Talesin je ipak
bio druid, i ma koliko mukarac u njemu bio zbunjen, svetenik je reagovao
na taj uzvik.
"Postoji jedna stvar koju moe da radi ba zato to si devica", ree on,
"neto za ta postoji velika potreba. Druidima su data na uvanje etiri Blaga.
Ma i Koplje mogu da uvaju nai svetenici, Tanjir uva ena, ali Pehar moe
da uva samo devica. Hoe li da se primi toga?"
"Hoe li mi majka dozvoliti?"
Video je kako se bol na njenom licu pretvara u uenje. "Mislim da je
volja Boginje da tako uini, Vivijen, a to je neto emu se ak ni Gospa od
Avalona ne moe protiviti."
Ona se nasmei, ali u Talesinovom srcu jo je bilo tuge, a u mislima je
jo imao novu strofu koja kao da je bila deo iste pesme...
Dete to je tu tralo,
Potpuno je nestalo
I mesto njega vidim enu.
Oh, moda e ponovo biti,
Ali nikad vie ista.

Svuda u Zapadnoj Zemlji, ljudi su hitali da prikupe letinu, jer i Saksonci

su je prikupljali, svojim krvavim maevima. Glasine su letele kao jata
gavranova. Jedna banda, pod Hengestom, spalila je Kalevu; druga, koju je
vodio njegov brat Horsa, nije uspela da zauzme Ventu Belgarum, ali je otila
da uniti Sorviodunum. Ako budu eleli da nastave, svakako e poi na sever,
ka bogatom plenu u Akve Sulis i Mendipu. Ali postojao je jo jedan put, manje
korien, koji je vodio pravo na zapad, ka Lindinisu. Mada Saksonci nisu bili
dovoljno brojni da nasele ovu zemlju, imali su dovoljno ratnika da je do te
mere obogalje da postane plen nekog kasnijeg napada. Prialo se da varvari ne
mare za gradove i radionice. Kada popiju svo oteto vino, vraaju se svom loem
pivu. Oni su hteli samo zemlju - plodnu zemlju, visoku zemlju, koju nee
progutati, kao u njihovoj domovini, slani morski talasi.
Narod Letnje Zemlje klimao je glavom i govorio da e oni u svojim
movarma ostati bezbedni, ali u ovako sunoj godini trava sa viih livada
mogla se kositi za seno, a mesta gotovo uvek sakrivena vodom sada su bila
pokrivena blistavo zelenim tepihom.
No, Vivijen nije obraala mnogo panje na to. ta god varvari mogli da
unite, na Avalon svakako nee doi. Nije se uznemirila ni kada je majina
trudnoa postala oigledna, jer Talesin je odrao re, i ona je konano imala
svoj cilj. Uila je o etiri Blaga zajedno sa ostalim novakinjama, ali sada je
shvatala da je to bio samo poetak, iako je ve bilo vie nego to je znala
veina drugih ljudi. Ono to joj je sada bilo potrebno nije bilo novo znanje - za
rukovanje svetim predmetima nije potrebna samo mudrost uma, nego i
mudrost srca. Da bi postala uvar Grala, morala je da se izmeni. Obuka je, na
neki nain, bila naporna koliko i obuka novakinja, ali daleko usmerenija.
Svakog dana se kupala u vodi svetog kladenca. Svetenice su uvek pile tu
vodu, ali ona se sada mnogo lake hranila, uglavnom voem i povrem uz tek
neto malo itarica, a izbegavala je i mleko i sir. Smrala je i ponekad joj se
vrtelo u glavi; kretala se kroz svet kao da koraa pod vodom, ali pod tim
nejasnom svetlom sve stvari postajale su joj prozirne, i mogla je mnogo jasnije
da vidi izmeu svetova.
Kako je napredovala sa obukom, poela je da shvata zato je bilo teko
nai devicu za tu dunost. Sasvim mlada devojka ne bi imala dovoljno snaan
um i snano telo, a obino bi, kada dospe u njene godine, ve postajala
svetenica i koristila pravo da prilazi Beltanskim vatrama. Nije joj nimalo
smetalo to je mlae devojke, koje su se dosad pitale ta je zgreila, pa da
nikako ne postaje svetenica, sada posmatraju sa nekom vrstom divljenja.
Dok je gledala kako majino telo bubri od trudnoe, Vivijen je ostajala
smirena i ljupka, uivajui u svom devianstvu. Bila je svesna da Gral, kao i
Boginja, ima mnogo oblija, ali inilo joj se jasno da je najvanije ono oblije u
kome ga uvaju druidi, kao blistavi sud besprekorne istote.
Vee pred jesenju ravnodnevicu, kada se godina nalazi na granici izmeu
sunca i senke, druidi su doli po nju. Obukli su je u haljinu jo besprekornije
belu od njihovih, i u nemoj procesiji poveli je ka podzemnoj odaji. Tu je leao
ma na kamenom oltaru, u kanijama ispucalim od starosti. Kraj zida je stajalo
oslonjeno koplje. Pored njega su se u zidu nalazile dve nie. U nioj je, na
belom platnu, poivao tanjir. U gornjoj - Vivijeni zastade dah kada je prvi put
ugledala Gral.
Nije znala kako bi izgledao neposveenom oku - moda kao glinena olja,
ili kao srebrni pehar, ili kao staklena inija sa mozaikom ukastog cvea.
Vivijen je videla sud toliko ist da kao da nije bio nainjen od kristala nego od
iste vode, koja je pristala da se uoblii u polukuglu. Bila je sigurna da e
njeni smrtni prsti naprosto proi kroz njega. Ali rekli su joj da mora da ga
uzme, i ona poe napred.
Pribliavajui se, osetila je prvo pritisak, a onda plimu protiv koje se
probijala kao da ide kroz potok. Ili je to moda vibracija, nejasno pomisli ona,
jer sada kao da je ula blago brujanje, ako joj to nije zvonilo u uima. Bilo je
tiho, ali brzo je nadjaalo sve ostale zvuke. Kad se jo primakla, upitala se
hoe li joj se kosti rastoiti.
Na tu pomisao Vivijen oseti drhtaj straha. Osvrnula se - druidi su je
posmatrali sa iekivanjem, jer oito su eleli da nastavi. Rekla je sebi da su
strahovi koji su je obuzeli potpuno iracionalni, ali i dalje ih je oseala.
ta ako su se Talesin i njena majka zaverili da je se ovako otarase? Bila
to istina ili ne, dobro je znala da bi joj donelo smrt ukoliko dodirne Gral dok je
uplaena. Rekla je sebi da ne mora to da uini. Moe da se okrene i ode, i da
ivi u sramoti. Ali ako moe da bira izmeu smrti i ivota kakav je dosada
vodila, nema ta da izgubi.
Ona ponovo pogleda Gral, i ovog puta ugleda posudu punu mora
prostora, punu zvezda. Iz te tame dopirao je glas, toliko tih da ga je jedva ula,
a ipak ga je oseala i u kostima.
"Ja sam ponitenje svega to je prolo; iz Mene potie sve to e doi.
Obujmi Me, i Moje tamne vode e te poneti, jer Ja sam Pehar rtve. Ali ja sam
i sud Roenja, i iz Mojih dubina moe se ponovo roditi. Keri, hoe li Mi prii
i izneti Moju mo u svet?"
Vivijen je oseala da joj niz obraze teku suze, jer u tom glasu nije ula
Anu, nego pravu Majku za kojom je oduvek eznula. Zastala je na taki
ravnotee izmeu Tame i Svetlosti, i uzela Gral.
Odaju zahvati talas zraenja, oboje i nijedno. Jedan druid kriknu i istra
napolje; drugi pade u nesvest. Ali ostala lica bila su otvorena i puna divljenja, i
kada je Devica, sada svesna da je neto vie nego samo Vivijen, podigla Gral,
ona sinue od radosti.
Prola je izmeu njih i popela se stepenitem, nosei izmeu dlanova
sveti sud.
Odmerenim korakom, pola je stazom koja je vodila ka svetom kladencu,
gde je voda neprekidno izvirala iz svojih tajnih izvorita, i tu je kleknula i
napunila posudu. Iz udubljenja u kuici oko kladenca javi se sjaj, sa mesta
gde je leala skrivena boica sa svetom krvlju koju je otac Josif prepustio na
staranje svetenicama. Voda je iz svetog izvora tekla bistra i ista, ali na
kamenu je ostavljala krvave mrlje. Dok ga je Vivijen podizala, Gral poe da sija
ruiastom svetlou.
Taj divni sjaj sijao je kao zora u pono dok je nastavljala nizbrdo, stazom
ka jezeru. Tu je ponovo podigla Gral i izlila njegov sadraj u blistavom mlazu,
pravo u vodeno prostranstvo. Pred njenim izmenjenim vidom, voda kladenca
nosila je u sebi sjaj koji se irio u blistavim esticama, sve dok nije zablistalo
itavo jezero. Sve to bi voda dodirnula, znala je, primie deli blagoslova, ne
samo u Avalonu, nego u svim svetovima. Vivijeni je ceremonija Grala donela
ogroman mir. No, u spoljanjem svetu jo su harali Saksonci.
Jedno vee, nekoliko sedmica kasnije, kada su dani poinjali da kraaju
sa dolaskom Samena, jedna od devojaka dotra sa jezera sa veu da stie
barka. Veslao je Heron, jedan od retkih iz naroda movare koji je znao aroliju
kojom se prolazi kroz magle Avalona, ali putnik je, sudei po odei, bio jedan
od svetenika sa ostrva Inis Vitrin. Pre nego to bi Vrhovna svetenica stigla
ita da kae, svi koji su to uli pohitae nih stazu. Barka se nasuka na blato;
ostavivi unutra monaha vezanih oiju, vozar izie na obalu, gacajui kroz
pliak.
"Otac Fortunatus!" uzviknu Vivijen, pourivi napred. Ana je zapanjeno
pogleda, ali nije bilo vremena za pitanja.
"Herone, zato si doveo ovog stranca bez moje dozvole?"
Na glas Vrhovne svetenice, vozar pade na kolena. Pognuo se dok nije
elom dodirnuo blato, a monah je okrenuo glavu kao da moe da je vidi uima.
Ruke mu nisu bile vezane, ali Vivijen je primetila da nije ni pokuao da ukloni
povez sa oiju.
"Gospo, doveo sam ga da govori za mene! Vuji narod..." On zatrese
glavom i uuta, drhtei.
"On misli na Saksonce", ree na to Fortunatus. "Opljakali su Lindinis i
doli dovde. Heronovo selo, koje lei na junoj obali jezera, ve je u plamenu.
Njegov narod naao je utoite u naoj opatiji, ali ako Saksonci stignu i tamo,
kao to e najverovatnije biti, mi se ne moemo boriti. Ne krivite ovog oveka,
jer bila je moja zamisao da doemo. Mi iz opatije spremni smo da postanemo
muenici vere, ali ini mi se bezduno da neduni mukarci, ene i deca umru
sa nama. Trudili smo se da ih pokrstimo, ali oni i dalje vie veruju u stare
bogove nego u nove. Meni nije poznata mo koja bi ih zatitila, osim moi
Avalona."
"Ti si vrlo udan monah ako tako veruje!" uzviknu Vrhovna svetenica.
"On moe da vidi vilinski narod i uiva njihovo potovanje", ree Vivijen.
On okrete glavu ka njoj i nasmei se. "Jesi li to ti, vilinska device? Drago
mi je to znam da si se bezbedno vratila kui."
"ula sam tvoju molbu, ali takvu odluku ne mogu smesta da donesem",
ree Ana. "Mora saekati dok se posavetujem sa ostalima. Jo bolje, neka te
Heron vrati na tvoje ostrvo. Ako odluimo da vam priteknemo u pomo, nee
nam biti potreban vodi!"

Rasrpava u valikoj sali trajala je sve do mraka.

"Avalon je tajno mesto jo od Karausijevih vremena", tvrdila je Elena. "Pre
toga, koliko sam ula, Vrhovne svetenice ponekad su se uplitale u poslove
sveta, i to je uvek ispadalo loe. Mislim da ne treba da menjamo politiku koja
nam je tako dobro sluila."
Jedan druid odluno je klimao glavom. "Tako je, i meni se ini da ovaj
napad, pogotovo tako straan, samo potvruje vrednost nae izolacije."
"Saksonci su pagani", ree Nektan. "Moda nam ine uslugu to
oslobaaju zemlju od hriana, koji nazivaju nau Boginju demonom i ubijaju
nas kao da smo sledbenici tog njihovog avola."
"Ali oni ne ubijaju samo hriane!" pobuni se Julija. "Ako pobiju narod iz
movare, ko e upravljati barkama koje nas prevoze jezerom kada moramo da
putujemo u Britaniju?"
"Bilo bi stramno da ih napustimo, njih koji su nam sluili tako dugo i
tako dobro", dobaci jedan od mlaih druida.
"A hriani u opatiji su drugaiji", stidljivo ree Mandua. "Zar se nije i
sama Majka Kaileja sprijateljila sa njihovim osnivaem?"
"Kada ete koristiti svoje moi, ako ne sada?" upita mladi druid. "Zato
uopte uite magiju ako je ne koristite onda kada je potrebna?"
"Moramo da ekamo Spasioca koga su obeali bogovi", ree Elena.
"On e uzeti Ma i oterati ovo zlo iz zemlje!"
"Neka samo to pre doe!" apnu Mandua.
Jo su raspravljali kada je Vivijen izila iz sale, jer vie nije mogla da ih
slua. Otac Fortunatus nije joj uputio samo lepe elje, jer nikako nije mogla da
ga zaboravi. Svakako nisu ba svi hriani fanatici, ako meu njima ima i
takvih ljudi. A znala je da jo postoji veza izmeu Avalona i Inis Vitrina.
Uprkos zatiti kojom su se svetenice toliko ponosile, stalno se pitala hoe li
unitenje Inis Vitrina ipak imati uticaja i na Avalon.
Kao to joj se esto deavalo u poslednje vreme, Vivijen vide da je i
nehotice pola ka svetilitu gde su uvana Blaga. Imala je pravo da ulazi i
izlazi kad god poeli, i druid koji je stajao na strai mirno joj se ukloni s puta.
Zato ih uva? - upita se ona, posmatrajui avetinjski sjaj moi to je
dopirao kroz platno kojim su predmeti bili pokriveni. Istina, ona je upotrebila
Gral da blagoslovi zemlju, ali Avalon je ionako ve bio sveto mesto. Zemlja
kojoj je blagoslov potreban lei u spoljanjem svetu. Jo od Gavena niko nije
koristio ma; nije ni znala kada su poslednji put upotrebljeni Tanjir i Koplje.
Za koga ih onda uvaju?
Kao da je osetio njene misli, Gral jae zasija. On eli ovo, pomisli Vivijen
u udu. On eli da deluje u svetu!
Ona se priseti proteklih nekoliko dana. Iako vie nije bila obavezna na
sva uzdravanja kao u sedmicama pred ravnodnevicu, ona se navikla na takvu
ishranu, a danas, zbog silnih uzbuenja, nije jela nita jo od podneva.
Umirena, ona duboko uzdahnu i poe ka Gralu.
"ta to radi?" Na vratima je stajao Talesin, oiju punih straha. "Nije bilo
priprema, nije bilo ceremonije..."
"Radim ono to treba. Svi ste suvie nesloni da biste preduzeli neto, ali
ja vidim samo potrebu i oseam da Gral eli da odgovori. Hoe li mi odrei to
pravo?"
"Ima pravo. Ti si uvar." Jedva je uspeo da joj odgovori. "Ali ako si
pogreno razumela njegove elje, Gral e te unititi..."
"Rizikujem samo svoj ivot i imam pravo i na to..." blago ree ona i vide
kako se njegovo lice menja, iz obinog ljudskog u neto vee, kao to je videla
da se povremeno deavalo tokom obreda.
"Kako e prei na drugo ostrvo?"
"Ako treba da budem tamo, onda Gral svakako ima mo da mi pokae
put."
On pognu glavu. "Tako je. Idi do kladenca i obii oko njega tri puta,
drei u umu mesto na koje eli da ode, i kada zavri trei krug, bie
tamo. Ne mogu da ti zabranim, ali pratiu te, ako pristaje, da te pazim..."
Vivijen klimnu glavom, a onda sjaj izbrisa sva ljudska ula dok je
podizala Gral.

Talesinu je bilo jasno da su Moi Avalona sauvale svoje tajne, jer Devica
koja je nosila Gral vie nije bila Vivijen. No, on je sauvao dovoljno svesti o
sebi da oseti i strah i divljenje dok su prolazili izmeu svetova. A onda slatku
tamu Avalona zameni miris dima, a nonu pesmu cvraka krici samrtnika.
Ljudi Belog Zmaja napadali su Inis Vitrin. Neke zgrade ve su bile u
plamenu. Tamnoputi narod iz movare pokuavao je da se brani, ali izgledali
su kao deca pred snanim Saksoncima. Borba se proirila od isposnica
skupljenih oko stare crkve, po itavom monakom vonjaku i oko pomonih
zgrada sagraenih oko kladenca. Devica stade pred njim, gledajui prizor.
Gral, jo zaklonjen velom, drala je prigrljen na grudi, i od njega joj je blistalo
itavo telo. U dubini kue oko kladenca, kao u odgovor, pojavi se crvenkasti
sjaj. Utom je neko ugleda i uzviknu. Narod movare zastade, ali Saksonci, koji
su uli re 'blago', potrae ka njoj, urlajui kao vukovi na tragu.
Saksonci su napadali vatrom. Pravo je, pomisli Talesin, da im se
suprotstavi mo Vode. Iako ga je njihovo urlikanje nerviralo, ostao je da stoji
odmah iza Device ka kojoj su hitali, a ona ih je posmatrala potpuno smireno.
A onda, kada je ve video odsjaj vatre na iskeenim zubima najblieg
Saksonca, onda podie platno sa Grala.
"Oh, ljudi krvi, gledajte krv svoje Majke!" uzviknu ona jasnim glasom, i
poe da izliva vodu koju je zagrabila sa kladenca u Avalonu. "Ljudi pohlepe,
primite blago koje ste eleli i hodite Meni!"
Talesinu se inilo da se ka njima izliva reka svetlosti, toliko blistava da je
jedva mogao da gleda u nju. No, Saksonci poee da se teturaju kao da su
oslepeli, urlajui neto o tami. A onda ih voda proguta, i oni se podavie.

U narednim danima uli su onoliko verzija itavog dogaaja koliko oiju

ga je videlo. Neki monasi zaklinjali su se da se pojavio lino sveti Josif, drei
u ruci usplamtelu boicu sa krvlju Hristovom, koju je on doneo u Britaniju.
Preiveli Saksonci zaklinjali su se da su videli veliku kraljicu Donjeg Sveta
lino, pre nego to je reka koja okruava svet nabujala da ih proguta. Ljudi iz
movare, tajanstveno se smeei, govorili su meu sobom o boginji kladenca
koja im je jo jednom pomogla u nevolji.
Moda je Talesin bio najblii istini kada je opisivao Vrhovnoj svetenici
ta se dogodilo, jer on je bio dovoljno mudar i znao je da ljudske rei mogu
samo da izopae stvarnost kada se izmeu svetova deava neto natprirodno.
Sama Vivijen nije umela nita da kae. Njoj je ostalo samo seanje na
sjaj, i ostao joj je poklon oca Fortunatusa, koji joj je poslao preko ljudi iz
movare: buketi vilinskog cvea.

20.

Zima je mirno odmicala. Prve hladnoe oterale su razbojnike natrag u

njihove jazbine na istoku, a rtve su previle svoje rane i dale se na posao da
obnove domove. Stigle su vesti da su Vortigernovi sinovi potisnuli Hengesta
natrag na ostrvo Tanatus i da ga tamo opsedaju. Svet je strpljivo ekao
prolee; a u Avalonu su svi iekivali roenje Gospinog deteta.
Posle napada, Vivijen je jo jednom zatraila da postane svetenica, ali
nije se iznenadila kada ju je majka ponovo odbila. Kao to je Ana rekla, morala
je nauiti da ne uzima stvari u svoje ruke. Jedino ju je opravdavalo to to je
uspela. Vee nikada ne bi odobrilo tako neto, ali neuspeh bi bio kazna sam
po sebi. Ono to je sam Gral odobrio, Vrhovna svetenica nije mogla da
zabranjuje. Ipak, nije morala ni da nagrauje nepromiljenost svoje keri.
No, Vivijen se ovoga puta nije alila. I ona i njena majka znale su da moe
da ode kad god poeli. Kada se rodi beba, odluka e svakako doi, jer svejedno
da li e biti deak ili devoica koja bi mogla da je nasledi, njeno roenje sve e
izmeniti. I tako je Vivijen, kao i Ana, ekala prolee sa sve veim
nestrpljenjem.
Prola je Brigina sveanost, i sa jabukovog drvea poee da opadaju
pupoljci. Kako je prolee odmicalo ka ravnodnevici, na livadama, jedro zelenim
posle zimskih poplava, poee da niu maslaci, male purpurne orhideje i prve
bele rade. U movari su se mogli nai konjski bosiljak i poneki barski ljuti; na
obalama je poela da se pojavljuje mleika, a prvi nezaboravci leali su u travi
kao delii palog neba. Vreme je ostalo promenljivo, u jednom trenutku ledeno
zimsko, a u narednom nasmejano obeanje leta. Bezbedno u majinoj
materici, Anino dete nastavljalo je da raste.
 Ana se podie sa klupe, oslanjajui se o tap, i nastavi da se penje. Sve
do sada nije ni pomislila da nazove penjanjem ono to su mlae svetenice
inile desetak puta dnevno, ali u ovakvom stanju, klupa postavljena na pola
puta od obale jezera, zbog starijih lanova zajednice, bila joj je vie nego
korisna. tap nije uzela za oslanjanje nego da odrava ravnoteu, kako ne bi
pala ako joj se noga oklizne na kamenu koji nije mogla da vidi.
Pogledala je svoj ogromni trbuh sa meavinom oajanja i ponosa. Mora
da izgleda kao konj kad gura taljige. Moda visoke ene mogu da izgledaju
dostojanstveno u poodmakloj trudnoi, ali ona je delovala smeno. Talesin
jeste mrav, ali je i visok, i izgleda da se ovo dete umetnulo na njega. Podsetila
je sebe da je prve dve keri rodila bez mnogo problema, a obe su bile krupne i
plave. Vivijen je posebno lako rodila, jer je i tada bila sitna.
Ali onda mi nije bilo etrdeset godina, mrano pomisli ona. Kad joj je bilo
esnaest, ak i na dan poroaja trala je uz i niz Tor, a da se nije ni zadihala.
Ovog puta, iako joj je oduevljenje zbog trudnoe uinilo prve dve treine
ekanja vrlo lakim, tokom poslednja tri meseca postalo joj je jasno da njeno
telo vie nema mladalaku izdrljivost. Ovo treba da mi bude poslednje dete...
Neko oseanje, mnogo istananije od sluha, navede je da zastane. Podigla
je pogled i ugledala ker kako je posmatra. Kao i uvek, pri pogledu na Vivijen
osetila je i bol i ponos. Devojine otre crte lica nisu pokazivale nikakva
oseanja, ali Ana je oseala u njoj istu onu meavinu zavisti i prezira kao i
kada je tek saznala za bebu. No, kako je Anin trbuh rastao, zavist kao da je
nestajala.
Sada poinje da shvata. Kad bi samo shvatila da sve ostalo - rad
svetenice, pogotovo uloga Gospe od Avalona - donosi isto toliko bola koliko i
radosti! Moram je nekako navesti da to uvidi!
Zadubljena u razmiljanje o keri, Ana je obraala manje panje na
stazu, i kada se okliznula o blatnjavu baricu ak ni tap joj nije pomogao.
Pokuala je da izvije telo u stranu dok je padala, i osetila je bol istegnutih
miia u ruci na koju se doekala. No, istureni trbuh neizbeno je primio
ostatak teine pri padu. Ona glasno jeknu pri udaru, i na trenutak izgubi
svest. Kada je mogla ponovo da gleda, kraj nje je kleala Vivijen.
"Jesi li dobro?" Ana se ugrize za usnu kada joj utrobu zahvatie sitni
drhtaji koje je povremeno oseala itave sedmice. No, ovog puta oni prerastoe
u vrst, bolan pritisak u materici. Ona polako ispusti vazduh. "Bie mi dobro",
ree apatom. "Pomozi mi da ustanem."
Uz pomo Vivijeninih snanih ruku, uspela je da se podigne na noge. Pri
tome oseti mlaz toplote na butinama; kad je spustila pogled, ugledala je prve
kapi vode iz materice kako nestaju u suvom tlu.
"ta je bilo?" povika Vivijen. "Da li krvari? Oh..."
Povezala je ono to vidi sa onim to su uile sve novakinje, pripremajui
se da budu i babice. Sada je gledala majku, neto blea nego do maloas.
Ana se nasmei devojinoj zbunjenosti. "Tako je. Poelo je."
Vivijen je zadivljeno gledala kako se trbuh njene majke gri pri novoj
kontrakciji. Ana je prestala da koraa i epala je ivicu stola, polako udiui
vazduh. Nije mogla da podnese dodir odee, pa su u njenoj kuici potpalili
vatru, kako joj ne bi bilo hladno.
Vivijen se znojila i u tankoj haljini, ali Juliji, koja je bila najiskusnija
babica meu njima, i staroj Eleni izgleda da je bilo sasvim prijatno dok su
priale kraj vatre.
Poslednjih sati, otkako je poroaj poeo, Vivijeni se vie puta uinilo da je
ovo vrlo udan nain da ljudska bia dou na svet. Bilo je gotovo lake
verovati u rimljanske prie o raanju iz labudovog jajeta i slinim udnim
poecima. Kao dete, na Netenovom imanju, gledala je kako se raaju ivotinje,
ali to je bilo veoma davno, i mada se seala mladunaca kako izlaze, mokri i
koprcavi, sam postupak nije joj bio uoljiv kao sada, kada je videla kako se
pod majinom golom koom gre miii.
Ana uzdahnu i ispravi se, isteui lea.
"Hoe li da te izmasiram?" upita Julija.
Ana klimnu glavom i osloni se o sto dok joj je babica gladila lea.
"Kako moe i dalje da hoda?" upita Vivijen. "Mislila sam da si se
umorila. Zar ti ne bi bilo lake da legne?" Ona pokaza ka krevetu, gde je
preko svee slame lealo isto platno.
"Da", odgovori joj majka, "jesam umorna, i ne", ona naglo zakripa
zubima i dade Juliji znak da prekine masau dok ne umine nova kontrakcija,
"nije lake leati, brem meni nije. Kada stojim, bebina teina joj pomae da
izie... moja devojica."
"Tako si uverena da e biti devojica!" uzviknu Vivijen. "ta ako nosi
deaka? Moda upravo raa Branitelja Britanije."
"U ovom trenutku", zastenja porodilja, "bilo bi mi milo da vidim i
hermafrodita."
Julija naini znak protiv zla, a Vivijen zamirka. Ova kontrakcija bila je
jaa i kada se zavrila, Anino lice bilo je vlano od znoja.
"Ali moda si u pravu. Mislim... da u sad malo lei." Pustila je sto, a
Vivijen joj je pomogla da legne. Jasno se videlo da su u tom poloaju
kontrakcije bolnije, ali u ovom trenutku bilo je veliko olakanje to vie ne
stoji.
"Postoji trenutak u svakom poroaju... kada bi ena najradije odustala od
svega..." Ana zatvori oi, paljivo diui za vreme sledee kontrakcije. "Devojke
vrite za majkom... ak i svetenice. esto sam to ula. I ja sam je zvala, prvi
put."
Vivijen prie blie, i pri sledeoj kontrakciji Ana je zgrabi za ruku. Po
snazi stiska bilo je jasno koliki napor ulae da ne vriti.
"Jesi li stigla dotle?"
Ana klimnu glavom. Vivijen je pogleda i ugrize se za usnu kada joj se
majini prsti ponovo zarie u aku. Prola je kroz ovo i da bi mene donela na
svet... To ju je uozbiljilo. Proteklih pet godina borila se bez ikakve grie savesti
protiv majke i jedino emu se mogla nadati bilo je da e umeti da izdri u
tome. Ali sada je Ana leala u rukama Boginje, nesposobna da sadri Njenu
mo. Devojka je od svega najmanje oekivala da e joj biti dozvoljeno da vidi
majku u ovakvim trenucima ranjivosti.
Kontrakcija uminu, i Ana je leala dahui. Vreme je promicalo, a
naredna kontrakcija nije dolazila. Moda i one nailaze u talasima, kao oblaci
noeni olujnim vetrom. Vivijen se nakalja. "Zato si me pozvala ovamo?"
"Tvoja obuka zahteva da vidi raanje deteta..."
"Tvog deteta? Mogla sam to videti i pomaui nekoj od ena iz movare..."
Ana odmahnu glavom. "Njima bebe same ispadaju, kao maii. I sa
mnom je tako bilo, prva tri puta. Kau da se docnija deca raaju sve bre, ali
mislim da je moja materica zaboravila kako se to radi..." Ona uzdahnu. "Htela
sam da vidi... da nekim stvarima ne moe da zapoveda ak ni Gospa od
Avalona."
"Nee ni da me poloi za svetenicu. Zato bi meni ovo bilo vano?"
Vivijenin glas postade otar. "Zar misli da nisam elela da te vidim
zavetovanu? Da, sad vidim, mogla si i tako da shvati. Pravi razlog..." ona
prekide, odmahujui glavom. "Teko je pomiriti elje majke i svetenice. Ovo
dete moda e biti deak, ili devojica bez i malo dara. Kao Vrhovnoj
svetenici, dunost mi je da pripremim naslednicu. Nisam smela da rizikujem
tvoj ivot dok ne saznam..." ona izgubi dah od novog bola.
A kao majka? Vivijen se ipak nije usudila da pita.
"Pomozi mi da ustanem", promuklo ree Ana. "Due e trajati ako i dalje
budem leala."
Ona pusti da je Vivijen povue za ruku, a onda joj se osloni o rame.
Vivijen je, zbog male visine, mogla da je pridrava zgodnije od ostalih. Ana je
uvek delovala tako zapovedniki da njena ker dosada nije ni shvatila koliko
su njih dve zapravo sline.
"Priaj mi..." ree Ana dok su ile tamo-amo po sobi, zastajui pri svakoj
kontrakciji. "Priaj mi... o... Moni.. i farmi."
Vivijen je iznenaeno pogleda. Ana je nikada ranije nije pitala o
detinjstvu. No, ena koja joj se oslanjala o rame, dahui, nije bila majka koju
je mrzela, a saaljenje joj otvori srce, pa uspomene same potekoe. Priala je o
zelenom, vetrovitom ostrvu sa drveem poreanim du obala prema kopnu, i o
goloj obali prema prostranom, sivom moru. Priala joj je o razubacanom
kamenju koje je nekada bilo druidski hram, i o obredima koje su tamo jo
izvodile porodice iji su preci preiveli pokolj pod Paulinusom. I priala je o
Netenovoj farmi i o teletu koje je spasla.
"Sad je to sigurno matora krava, s mnogo svoje teladi."
"Izgleda kao zdrav i srean ivot... Nadala sam se da e tako biti, kada
sam te dala Netenu." Kada je bol uminuo, ona se ispravi i nastavi da hoda, ali
sada sporije.
"Hoe li i ovo dete dati na usvojenje?" upita Vivijen.
"Trebalo bi... ak i ako bude bilo jasno da je roena za svetenicu", urno
ree Ana. "Ali u poslednje vreme pitam se postoji li mesto gde bi mogla da
bezbedno raste."
"Zato onda ne bi ostala? Svi su mi govorili da sam suvie velika za
poetak obuke."
"Ja mislim..." poe Ana. "Bolje da legnem." Niz nogu joj je klizio mlaz krvi.
Julija prie da je pregleda, pa objavi daj joj je materica otvorena za etiri
prsta, to su svi, izgleda, smatrali za dobar napredak, mada je Vivijeni sve i
dalje delovalo nestvarno.
"Najbolje je... da dete ima iskustva sa ivotom napolju. Anara je odrasla
ovde. Mislim da ju je to, na neki nain, uinilo slabijom." Njen pogled izie iz
ie i vilice se ukoie od naleta novog bola.
"ta joj se desilo?" upita Vivijen, nagnuvi se tik do nje. "Zato je umrla
moja sestra?"
U prvi mah pomislila je da joj majka nee odgovoriti. A onda primeti suzu
kako joj klizi ispod sputenih kapaka.
"Bila je tako lepa, moja Anara... nije bila kao mi", aputala je Ana. "Kosa
joj je bila sjajna kao itno polje pod suncem. Toliko je pokuavala da
udovolji..."
Stvarno nije bila kao mi! - smrknuto pomisli Vivijen, ali outala je.
"Rekla je da je spremna za probu, i ja sam elela da joj verujem... elela
sam da bude tako. I pustila sam je. Molim se, Vivijen", ona je stee za ruku,
"da nikada ne dri u naruju mrtvo telo roene keri!"
"Jesi li zato odlagala moje proglaenje?" zapanjeno upita Vivijen. "Zato
to si se bojala?"
"Za ostale mogu da procenim, ali ne i za tebe..." Ona tiho zacvile od
narednog bola, a onda se malo opusti. "Mislila sam da u znati kada je Anara
spremna... Mislila sam da u znati!"
"Gospo, mora da se opusti!" Julija se nae nad njom, ljutito pogledavi
Vivijen. "Pusti sada devojku, a ja u sedeti kraj tebe."
"Ne..." apnu Ana. "Mora i Vivijen da ostane."
Julija se namrti, ali nije se protivila, nego uze da masira Anin napeti
trbuh. U tiini to je usledila, Vivijen zau tiho talasanje muzike i postade
svesna da se to uje ve prilino dugo. Nijedan mukarac ne sme da ue u
sobu gde se raa, ali Talesin moda sedi tik pred vratima.
Volela bih da je i on ovde! ljutito pomisli Vivijen. Volela bih da svaki
mukarac vidi kroz ta ena prolazi da bi mu podarila dete. Kontrakcije su
postajale sve uestalije. Izgledalo je da Ana jedva ima vremena da udahne pre
nego to joj se telo ponovo zgri. Elena ju je drala za jednu ruku, a Vivijen za
drugu, dok joj se Julija ponovo premestila nie nogu da je pregleda.
"Hoe li jo dugo?" apnu devojka dok je porodilja jeala.
Julija slee ramenima. "Ne preterano. Ovo je razdoblje kada telo zavrava
otvaranje materice i priprema se da istisne dete. Budi mirna, Gospo moja",
ree ona Ani, nastavljajui da joj blago masira trbuh.
"Oh, Boginjo..." apnu Ana. "Boginjo, molim te!"
Ovo je nepodnoljivo, pomisli Vivijen. Ona se nae napred, mrmljajui ko
zna kakve rei, samo da je ohrabri i umiri. Majine oi, izbuljene od bola,
uperie se u njene, a onda iznenada kao da se izmenie. Na trenutak je
izgledala mlada; njena dugaka, znojem natopljena kosa postade kratka i
kovrava.
"Izarma!" apnu ona. "Pomozi mi, i detetu!"
A kao odjek zaue se rei: "Neka plod naih ivota bude vezan i
priklonjen Tebi, Majko, Veita eno, koja poseduje sr ivota Tvojih keri i
dri ga na dlanu i na srcu..." Dok je gledala bledo lice pod sobom, znala je da
je i ona ula isto. Tog trenutka nisu bile majka i ker, nego dve ene,
sestrinske due vezane jedna za drugu i za Veliku Majku iz ivota u ivot, jo
od kako su Mudri doli preko mora.
A sa tim seanjem dooe i druga znanja, nauena u nekom drugom
ivotu, u hramu ije su vetine poraanja daleko prevazilazile sve to je ikada
bilo poznato enama Avalona. Ona slobodnom rukom iscrta nad matericom
porodilje simbol Boginje. Ana lee uz dubok uzdah, a Vivijen, iznenada ponovo
pretvorena u sebe samu, oseti ogroman strah. A onda njena majka opet otvori
oi, sada odlune i mirne.
"Podig... nite... me!" zasikta ona. "Vreme je!"
Julija poe da izdaje uputstva. Pomogle su Ani da prebaci stopala preko
ivice kreveta, tako da je sada gotovo uala, dok su Elena i Vivijen kleale u
slami da bi je pridravale. Julija urno razastre novo, isto platno pod nju i
stade da eka dok je Ana stenjala i napinjala se. To je trajalo i trajalo; drati
je, delovalo je kao da pokuava da uhvati neku ogromnu silu prirode. No,
Julija ju je podsticala, govorei da ve vidi bebinu glavu - jo samo jedno, jako
napinanje i sasvim e izii.
Vivijen, oseajui drhtaje u itavom majinom telu, poe da priziva
Boginju u najgrozniavoj molitvi koju je ikad izgovorila. Ona naglo udahnu i
oseti kako u njoj izvire vrelina kao da je udahnula vatru. Svetlost joj suknu
kroz sve udove, sila suvie jaka da bi se zadrala u jednom ljudskom telu; ali
tog asa ona je bila Velika Majka i raala je svet.
Kada je izdahnula, mo pokulja iz nje, silinom munje, pravo u telo ene
koju je drala, a ova se zgri i nape svom snagom. Julija uzviknu da glava
izlazi, i Ana se nape ponovo, uz krik koji se svakako uo sve do Inis Vitrina, i
neto mokro, crveno i koprcavo skliznu pravo u babiine ispruene ruke.
Devojica... U iznenadnoj, vrtoglavoj tiini, svi su zurili u novi ivot koji
se upravo pojavio na svetu. Potom beba pokrete glavu i zau se slab, piskav
krik.
"A, ovo e biti fina cura", mrmljala je Julija, briui maleno lice mekom
krpom i podiui bebu kako bi krv izila iz pupanika. "Elena, pridri Gospu
dok mi Vivijen ovde pomogne."
Vivijeni su rekli ta treba da radi, ali ruke su joj drhtale dok je
podvezivala pupanik na dva mesta, a potom, kada se izmeu dva podveza
olabavio, uze no i presee ga.
"Dobro je. Sad dri malenu dok ja pomognem oko posteljice. Tamo na
stolu ima platno da je povije."
Vivijen se jedva usuivala da die kad joj je babica spustila u ruke
novoroene. Ispod slojeva poroajne krvi bebina koa bila je ruiasta, a
paperjasta kosa, kako se suila, obeavala je da e biti plava. Ovo nee biti
vilinsko dete, nego zlatno, od rase kraljeva. Elena je pitala kako e se beba
zvati.
"Igrena..." promrmlja Ana. "Ime joj je Igrena..."
Kao u odgovor, beba otvori oi, i Vivijenino srce bilo je izgubljeno. No, dok
je gledala u to lice, iznenada je zahvati Vid. Videla je lepu plavu enu, u koju
je znala da e izrasti to dete, i videla je da i ona ima svoju bebu. Ali to je bio
jedar deak, i u sledeem trenutku videla ga je odraslog, kako jae u boj sa
junakim sjajem u oima i sa Maem Avalona o boku.
"Ime joj je Igrena", sopstveni glas ula je kao iz velike daljine, "i iz njene
materice e potei Branitelj Britanije..."

Talesin je sedeo kraj ognjita u glavnoj sali, svirajui harfu. Ovog prolea
esto je svirao. Svetenici i svetenice smeili su se kada bi ga uli i govorili su
da njihov bard daje glas njihovoj radosti, ravan snazi radosti barskih ptica
koje su sa toplijim vremenom zaposele movare oko Avalona. Talesin bi se
samo nasmeio, klimnuo glavom i nastavio da svira, u nadi da niko nee
primetiti kako mu se oi ne smee.
Trebalo bi da bude srean. Iako nije mogao da je prizna, bio je otac lepe
keri, i Ana se lepo oporavljala.
Ali opravljala se sporo. Iako tokom poroaja nije vritala, kao neke ene,
on je sedeo dovoljno blizu njenih vrata da bi uo zvuke koje je proizvodila dok
je poroaj trajao i trajao. Tada je svirao i da ne bi uo, koliko i da bi razvedrio
one unutra. Kako to trpe ljudi koji zanu po jedno dete svake godine? Kako
mukarac da nosi svest da voljena ena rizikuje smrt kako bi istisnula iz
materice dete koje je on tamo usadio?
Moda oni ne vole svoje ene toliko koliko on voli Gospu od Avalona. Ili
moda oni nisu ukleti druidskim izotrenim ulima koja su omoguila
Talesinu da deli njenu agoniju. Vrhovi prstiju raskrvarili su mu se dok je
pokuavao da snagom svoje muzike stvori ogradu pred tolikim bolom.
A sada je imao novu tugu. Njegova seanja na Vivijenino roenje bila su
nejasna - tada je bio zauzet ubiajenim poslovima, a poroaj je protekao lake,
i nije znao da je to dete njegovo. Ali, ko god da ju je zaeo, Vivijen je sada bila
njegova ker. A Ana je konano dala dozvolu za njeno posveenje. Sada je
razumeo zato je Vrhovna svetenica tako dugo otezala. I on e iveti u strahu
sve dok se devojka ne vrati bezbedno iz magle. I zato je svirao, putajui veliku
harfu da narie za svime to prolazi i to, ako se ikada vrati, vie nikad nee
biti isto. A u takvoj muzici, njegov bol i strah pretvarali su se u harmoniju.

Vivijen je ila obalom jezera i gledala preko vode, ka otrom vrhu Tora,
prikupljajui hrabrost za probu koja e je pretvoriti u svetenicu Avalona. Ako
je ita moglo da je ubedi kako se vie ne nalazi u svetu u kome je provela
poslednjih pet godina, onda je to bilo ovo, jer umesto dobro poznatog kamenog
prstena, na vrhu je videla dopola izgraenu kulu. Bila je posveena bogu po
imenu Mihajlo, tako su joj rekli, mada su ga umesto bog zvali angelos. On je
bio Gospodar Svetlosti, koga hiriani prizivaju da se bori sa zmajskim
moima boginje zemlje koja je nekada obitavala u brdu.
I jo obitava, pomisli ona, mrtei se, u Avalonu. No, kakve god bile
namere graditelja, ta falusoidna kula izgledala je manje pretnja po zemlju, a
vie izazov nebesima, svetionik koji oznaava protok moi. I ti hriani su
mnogo nasledili od starijih religija, a tako malo razumeju njihovo pravo
znaenje. Pretpostavljala je da bi trebalo da joj bude milo to, ak i ovako
izobliene, Misterije delom ipak opstaju u svetu.
A to je bila jedina misterija koju e ikada vie videti ako ne bude uspela
da se vrati u Avalon. Proba i posveivanje bili su jedno isto, jer svetenica e
postati upravo inom pretvaranja stvarnosti Inis Vitrina, koji lei u ljudskom
svetu, u stvarnost Avalona. Vivijen se okrete da pogleda zemlju iza sebe, gde
se delta reke Bru irila kroz splet movara i livada, prema uu Sabrine. Ako
bi duboko udahnula, moda bi mogla da oseti nagovetaj slanog mirisa
dalekog mora.
Nastavila je da se kree, pa je videla bledu traku puta koji je vijugao
tamo-amo izmeu sivih grebena planine Mendip i, sa druge strane, naizgled
prijatnijih visina Poldensa. Negde iza njih lee Lindinis i rimski putevi. inilo
joj se da bi mogla da krene u ma kom pravcu i da nae sebi novi ivot. To je
ve jednom uradila. Ali sada bi mogla da odabere i da se vrati. Nije imala nita
sem koulje na sebi i malog, srpastog noa za pojasom, ali majka ju je
konano oslobodila.
Vivijen sede na neko staro deblo i zagleda se u vodomara kako leti
prostranstvom neba. Sunce je blistalo na vodi i odbijalo se od uglaanog
drveta male barke koju su joj ostavili - zapravo, vie splava pokretanog
motkom, kakvog koristi narod iz movare. Vazduh je jo zadrao podnevnu
toplotu, ali sa zapada je stizao laki povetarac, nosei sa sobom svei dah mora.
Za nju je bila pobeda ak i to moe da bira hoe li izii u spoljanji svet ili e
se vratiti u Avalon; ali ve je znala kakvu e odluku doneti.
Suvie esto je sanjala ovu probu, zamiljala svaki trenutak, smiljala ta
e uiniti. Bila bi teta da protrai toliko planiranje. Ali nije to uticalo na njenu
odluku. Vie joj nije bilo vano hoe li jednog dana ona ili mala Igrena postati
Vrhovna svetenica, niti je morala da dokazuje svojoj majci da u njoj tee
istinska drevna krv. Oduevljenje uspenim poroajem polako je bledelo, i
Vivijen je znala da e se ona i Ana i dalje svaati - bile su suvie sline. Ali
sada su se barem bolje razumele.
Iako se Vivijenin cilj nije izmenio, roenje male sestre izmenilo je njene
motive. Da bi odrala tu novu svest, morala je da se dokae kao svetenica. A
elela je da se vrati, da se prepire sa majkom, da gleda kako Igrena raste i da
slua Talesinovu muziku. to je sve divno i krasno, pomisli ona, ustajui da
ponovo poe du obale. Ali i dalje to tek treba da uini.
Magija, tako su je uili, predstavlja usmeravanje disciplinovane volje. Ali
ponekad se volja mora zanemariti. Tajna lei u svesti kada treba primeniti
kontrolu, a kada odustati. Nebo je sada bilo vedro, ali kako je morski vetar
jaao, neizbeno e doneti maglu, koja e stii kotrljajui se sa reke Sabrine u
vlanom talasu, neizbena kao plima.
Nije trebalo da promeni maglu, nego sebe.
"Gospo od ivota, pomozi mi, jer bez Tebe, ne mogu da preem na
Avalon. Pokai mi put... Pomozi mi da razumem", aputala je, a onda uz svest
da to nije razmena nego samo saoptavanje injenice, nastavi: "Ja sam rtva
za tebe..."
Vivijen se namesti udobnije na deblu i ukrsti lanke na nogama kako bi
imala bolju ravnoteu, spustivi ake na kolena, otvorenim dlanovima navie.
Prvi korak je da pronae svoje sredite. Ona udahnu, zadra dah, pa da
polako ispusti, a sa njime i sve uznemirujue misli koje bi joj sada smetale.
Udahni, izdahni, ponavljala je pokret, brojei, a svest se u njoj pomerala ka
unutra i dopirala u bezvremeni mir.
A onda joj je u umu ostala sam jedna misao. Vivijen ponovo udahnu i
spusti svoju svest nanie, duboko u tlo. Ovde, u movari, to je liilo na
traganje za vodom, a ne za vrstim temeljima kakvi se nalaze pod Torom; ovde
je morala da lebdi na varljivoj, tenoj podlozi. Vivijen ju je usisavala kroz
korenje, koje je njen duh irio, i uvlaila, navie, u peckavom talasu koji joj je
izvirao iz temena i ikljao u nebo.
U prvom oduevljenju, uinilo joj se da e njena dua napustiti telo; ali
sada ve nagonskom reakcijom, ona ponovo povue energiju nanie, du
kime, pa opet nazad u zemlju. Energija ponovo poe navie, i ovog puta
Vivijen ustade, podiui ruke dok je mo pulsirala kroz nju. Strujanje
postepeno postade vibracija, stub energije od zemlje do nebesa, a ona je bila
provodnik.
Potom spusti ruke i prui ih pred sebe, i tim pokretom njen duh se otvori
da primi sve u vodoravnoj ravni. Oseala je sve oko sebe, jezero, movare i
livade, skroz do bregova i do mora, kao senke svetlosti u viziji. Magla je bila
pokretni veo preko njenih ula, hladna na koi, ali peckava od moi. Jo
zatvorenih iju, ona se polako okrete ka njoj i usmeri svu svoju potrebu u
nemi poziv.
I magla stie kao ogromni sivi talas, zaklonivi livadu i movaru i samo
jezero, sve dok Vivijen nije ostala jedino ivo bie na svetu. Kada je i otvorila
oi, nije bilo neke razlike. Tlo je bilo samo tamnija senka oko njenih nogu, a
voda senka pokreta pred njom. Napipavala je put dok nije stigla do splava -
delovao je nekako krhko, kao da mu je magla isisala i sr, a ne samo boju.
Ali na dodir je bio sasvim vrst, ak i pred ovako izmenjenim ulima, i
kada je ula u njega i otisnula se, osetila je poznati trzaj kad se odsukao.
Tamna masa obale zaas ieze. Sada nije imala ni uporite na vrstom tlu, ni
odredite pred smrtnim oima. Imala je dve mogunosti - ili da sedi tu gde
jeste do svitanja, kada e kopneni vetar razduvati maglu, ili da pokua da
nae kroz maglu put do Avalona.
Iz dubine seanja ona poe da priziva aroliju. Rekli su joj da je arolija
pomalo drugaija za svakog ko je korsiti - ponekad je treba izmeniti pri svakoj
upotrebi. Nisu bile bitne same rei, nego stvarnosti na koje se odnose. A nije
bilo dovoljno samo izgovoriti aroliju - rei su samo pokreta, mnemoniki
podsetnik koji podstie promenu u duhu.
Vivijen pomisli na planinu koju je videla kako se, pod izvesnom
svetlou, pretvara u priliku usnule Boginje. Pomislila je na Gral, koji je sam
po sebi samo jednostavna posuda, sve dok ga ne pogleda duhovnim okom.
ta je magla kada nije magla? ta je, zapravo, prepreka izmeu svetova?
Nema prepreke... Ta pomisao naprosto joj se pojavila u svesti.
"ta je magla?" Nema ni magle... Postoji samo privid.
Vivijen razmisli o tome. Ako je magla privid, ta je onda sa zemljom koju
krije? Da li je Avalon fatamorgana ili, zapravo, hriansko ostrvo nije stvarno?
Moda nijedno od tog dvoga ne postoji izvan njenog uma, ali u tom sluaju, ta
je linost koja ih zamilja? Njene misli pratile su opsenu nanie, u
beskonanoj spirali neloginosti, i pri svakom okretu gubile su odreenost jer
su stalno nestajale granice kojima ljudi definiu postojanje.
Nema Linosti...
Pomisao koja je bila Vivijen zadrhta od dodira rastakanja. Iskra svesti
govorila joj je da je ovo tama u kojoj se utopila Anara. Je li to odgovor, da
uopte nita ne postoji?
Nita.... i Sve...
"Ko si Ti?" kriknu Vivijenin duh.
Tvoja Linost...
Njena Linost nije bila nita, svetlucava takica na ivici nestanka; a onda
- istog asa, ili pre, ili posle, jer tu nije bilo Vremena - postade Jedno, sjaj koji
ispunjava sve stvarnosti. U jednom beskonanom trenutku, uestvovala je u
toj ekstazi.
A onda, kao list koji ipak nije dovoljno lak da bi leteo na vetru, ona pade,
nanie, ka unutra, ponovo nastajui i stiui sve ono to je bila izgubila. Ali
Vivijen koja se vratila u svoje telo nije bila sasvim ista Vivijen koja ga je
napustila. I dok je preispitivala sebe, glas joj se vrati i ona zapeva talasave
slogove magije za prelazak, i njime povrati svet. Znala je ta je uinila, ak i
pre nego to su magle poele da se razdvajaju. To je bilo kao onaj trenutak
kada se jednom pojavila izmeu prepletenog drvea, sigurna da ide u
pogrenom pravcu, a onda, izmeu dva koraka, osetila je promenu u svesti i
znala je put.
Kasnije, kada se Vivijen pitala kako to da je uspela tamo gde Anara nije,
pomislila je da je to verovatno bilo ba zbog pet godina duge bitke kojom ju je
majka naterala da izgradi linost koja moe da podnese ak i dodir Ponora. Ali
umesto da pridaje sebi preveliku vanost, znala je da je bilo onih koje su se
izgubile tokom probe zato to su im due ve bile suvie blizu Jednog, pa su se
due stopile sa Njime bez razlike, kao to kap vode postaje jedno sa morem.
Ushienje tog spajanja jo joj je bilo dovoljno blisko, i dok je nestajalo,
Vivijen je brisala suze. Iznenada se setila koliko je plakala kada ju je majka
poslala sa Netenom. Sve do sada nije dozvoljavala sebi da se seti tog dana.
"Gospo... ne ostavljaj me samu!" aputala je, i kao odjek javi joj se
unutranja svest.
"Nikada te nisam ostavila; nikada te neu ostaviti. Dok ivot traje, i due,
Ja sam tu..."
Ali kako je unutranja svetlost bledela, magla se pretvarala u talasanje
sjaja i rastakala se, i sledeeg trenutka Vivijen je stajala, oamuena, pod
punim sunevim svetlom. Zamirkala je od bleska svetlosti na vodi i bledom
kamenu kua i zelenoj travi Tora, i znala je da na svim svetovima nema lepeg
prizora od tog. Neko povika; ona zakloni oi rukom i prepoznade Talesinovu
svetlu kosu. Pretraivala je pogledom padinu, traei majku, i ukoila se
oekujui stari bol. Talesin ju je ekao, verovatno jo od trenutka kada je
otila. Zar njenoj majci nije stalo, ak ni sada, hoe li Vivijen uspeti ili nee? A
onda joj srce poskoi; iznenada je znala da se njena majka krije jer ne moe da
prizna, ni sebi ni bilo kom drugom, koliko joj je stalo da njena najstarija iva
ker stigne bezbedno kui.

21.

"Dig'i! Vivi, dig'i me!" Igrena je poruala punake ruice, i Vivijen je,
smejui se, podie na ramena. Igrale su se po itavoj bati; dete bi prvo
poelelo da sie i istrauje, a onda da bude podignuto, pa da sve vidi.
"Auh - mislim da je vreme da te Vivi spusti, mila, dok jo imam lea!" Sa
etiri godine, Igrena je imala ve gotovo pola Vivijenine visine, i nesumnjivo je
bila Talesinova ker; iako je imala crvenkastiju kosu, oi su im oboma bile
istovetno, duboko plave. Igrena se veselo zakikota i otapka stazom, gonei
leptira.
Mila Boginjo, pomisli Vivijen dok je gledala odsjaje sunca u tim
kovrdama, kako e lepo biti to dete!
"Ne, mila", povika ona kada Igrena iznenada skrenu ka ivici, "to cvee ne
voli da ga bere!" Ali bilo je prekasno. Igrena je pokuala da dograbi cvee, i iz
ogrebotine na dlanu ve su joj izvirale crvene kapljice. Lice joj postade
purpurno i ve je uzimala vazduh za novi vrisak. Vivijen pohita da je podigne u
naruje.
"Mir, mir, lepa moja, je li te nevaljali cvet gricnuo? Vidi, mora da pazi.
Hajde, daj da poljubim, pa e proi!" Vriska poe da jenjava dok ju je Vivijen
njihala u rukama.
Na nesreu, devojica je imala plua jednako razvijena kao i sve ostalo, i
svi koji su je uli, a to je bio gotovo itav Avalon, ve su joj jurili u pomo.
 "Samo se ogrebala..." poe Vivijen, ali prva meu onima to su pristizali
bila je njena majka, i pred njom se osetila kao najmlaa novakinja, uprkos
plavom polumesecu na elu.

"Mislila sam da tebi mogu da je poverim!"

"Nije joj nita!" uzviknu Vivijen. "Neka se naui opreznosti na stvarima
koje joj ne mogu ozbiljno nauditi. Ne moe je zauvek drati pod staklenim
zvonom!"
Ana prui ruke, i Vivijen, oklevajui, pusti devojicu.
"Svoju decu podii onako kako ti eli, kad ih bude imala, ali nemoj
mene uiti kako da podiem svoju!" dobaci Ana preko ramena dok je odnosila
Igrenu.
Ako si stvarno tako mudra mati, kako to da su prve dve keri koje si
podizala sada mrtve, a da je u ivotu ostala sam ona koju si dala drugim
ljudima? Sva crvena od stida, jer okupila se prilina publika, Vivijen uspe da
se savlada i outi. Nije bila toliko besna da bi rekla jedinu stvar za koju je
znala da joj majka nikada ne bi oprostila, i to ba zato to je moda istina.
Otresla je prainu sa suknje i strogo se zagledala u Eliju i Silviju, dve
najmlae novakinje.
"Je li ona ovija koa koju ste strugale potpuno ista? Onda, hajde",
nastavi ona, proitavi odgovor u njihovim oborenim oima, "koa nee
mirisati nita lepe od dugog stajanja, i mora se to pre oistiti i usoliti."
Vivijen odluno poe ka tavionici, koja je bila postavljena niz vetar u
odnosu na ostale zgrade, a devojke za njom. U ovakvim trenucima pitala se
zato je uopte elela da bude svetenica. I dalje je radila iste stvari. Jedina
razlika bila je u tome to sada ima mnogo vie odgovornosti.
Kada su se pribliile jezeru, ona ugleda kako neko iz naroda movare
urno hita splavom ka njima.
"To je Heron!" uzviknu Elija. "ta li hoe? Izgleda da mu se uasno uri!"
Vivijen zastade kao ukopana, setivi se saksonskog napada. Ali sigurno
nije to - Vortimer je pre dve godine drugi put potisnuo Hengesta nazad na
Tanatus. Devojke su ve trale ka obali. Ona poe za njima, ali sporije.
"Gospo!" ak i u oajnikoj urbi, Heron ju je sveano pozdravio. Otkako
je donela Gral da ih spase, narod iz movare potovao ju je isto koliko i Gospu
od Avalona, a ona nikako nije mogla da ih ubedi da prestanu.
"ta se desilo, Herone? Je li neka nesrea? Jesu li doli Saksonci?"
"Nije opasnost po nas!" On se ispravi. "Odveli su dobrog svetenika - oca
Srenog - ljudi su doli i odveli ga!"
"Neko je odveo oca Fortunatusa?" Vivijen se namrti. "Ali, zato?"
"Kau da ima loe misli koje se njihovom bogu ne dopadaju." Heron
odmahnu glavom, oito nesposoban da razume u emu je problem.
Vivijen je bila jednako zbunjena, iako se seala kako je Fortunatus rekao
da neki hriani smatraju njegove ideje za jeres.
"Hodi, Gospo! Tebe e sluati!"
Vivijen je sumnjala u to. Njegova vera bila je dirljiva, ali izgledalo joj se
mnogo lake da poplai saksonsku bandu nego da se snae u svaama dve
hrianske sekte. inilo joj se da svedok sa Avalona nee ostaviti neki naroito
povoljan utisak na Fortunatusove nadreene.
"Pokuau da pomognem, Herone. Ti se vrati, a ja u govoriti sa Gospom
od Avalona. Samo to mogu da ti obeam..."

Vivijen je oekivala da njena majka odbaci Heronovu priu s utivim

aljenjem, ali, zaudo, izgledalo je da se ipak zabrinula.
"Mi jesmo odvojeni od Inis Vitrina, ali i dalje postoji veza izmeu nas",
govorila je Ana, mrtei se. "ujem da nas oni ponekad sanjaju, a kada kod
njih vladaju nevolje, i na posao trpi. Ako hrianski fanatici ispune ostrvo
mrnjom i strahom, posledice emo osetiti i mi u Avalonu."
"Ali ta moemo da uinimo?"
"Ve neko vreme se mislim da bi Avalon trebalo vie da zna o voama u
spoljanjem svetu i o njihovoj politici. U ranija vremena, Gospa od Avalona
esto je putovala i savetovala prineve. Otkako su doli Saksonci, to je postalo
nepreporuljivo. Ali zemlja je sada mnogo sigurnija nego proteklih godina."
"Hoe li ii, Gospo?" zaprepaeno upita Julilja. Ana odmahnu glavom.
"Mislila sam da poaljem Vivijen. A uz put e moi da se raspita za tog
Fortunatusa. Takvo iskustvo bie joj od koristi." Vivijen je piljila u nju.
"Ali ja ne znam nita o politici i prinevima..."
"Neu te poslati samu. Sa tobom e poi i Talesin. Rimljanima ete rei
da si njegova ker - to e moi da razumeju."
Vivijen brzo pogleda majku. Je li to bio odgovor na pitanje koje se ni ona
ni Talesin nikada nisu usudili da postave? Ili joj je Gospa govorila kako treba
da se ponaa? No, ma kakav razlog bio, razmiljala je devojka dok se spremala
za putovanje, odabrala joj je jedinog saputnika sa kojim bi Vivijen uopte
pristala da napusti Avalon.

Fortunatusov trag odveo ih je u Ventu Belgarum, iji su vrsti zidovi

nosili tragove varvarskih napada, ali su i dalje stajali. Rekli su im da je glavni
magistrat, ovek po imenu Elafije, trenutno domain biskupu koji im je doao
u posetu, istom onom Germaniju koji im je bio toliko koristan protiv Pikta, pre
deset godina. No, ovom prilikom njegova poseta bila je usmerena protiv
njegovih, hriana. Dvojica britanskih biskupa bila su smenjena, a jedan broj
svetenika zatvoren, dok ne uvide u emu su greili.
"Fortunatus je nesumnjivo meu njima", ree Talesin dok su jahali kroz
utvrenu kapiju. "Podigni al da pokrije kosu, mila. Ti si edna devica iz
dobre porodice, sea se?"
Vivijen ga pobunjeniki pogleda, ali ga je ipak posluala. Ve je izgubila
raspravu o putovanju u mukoj odei, ali zarekla se da e, ako ikada postane
Gospa od Avalona, uvek nositi odeu koja joj odgovara.
"Priaj mi o tom Germaniju", ree ona. "Verovatno nee hteti da razgovara
sa mnom, ali dobro je poznavati neprijatelja."
"On je sledbenik Martina, biskupa u Galiji, u Cezarodunumu, koga tamo
sada potuju kao sveca. Sveti Martin bio je imuan ovek koji je razdelio svu
svoju imovinu, i ak je i ogrta prepolovio da ga podeli sa nekim siromahom.
Germanije propoveda protiv nejednakosti u bogatstvu, i zato je omiljen u
narodu."
"To mi se ne ini tako loe", primeti Vivijen, priterujui svog ponija tik
kraj njegove mule. Posle Lindinisa i Durnovarije, poinjala je da se privikava
na gradove, ali Venta je bila daleko najvei grad koji je ikada videla. Njen poni
nervozno se trzao od mase sveta, ba kao i ona.
"Da, ali masu bre ponese strah nego logika. Zato im on govori da e
goreti u paklu ako ne budu imali dovoljno vere da bi im njihov bog oprostio, a,
naravno, samo svetenici rimske crkve imaju prava da odreuju ko je dovoljno
veran. On propoveda da je vandalska okupacija Rima, kao i nae nevolje sa
Saksoncima, samo kazna boija zbog grehova bogataa. U ovako nesigurnim
vremenima, takva filozofija veoma je privlana."
Vivijen klimnu glavom. "Da... svi elimo da okrivimo nekoga. A
pretpostavljam da se Pelagije, i njegovi sledbenici, ba ne slau s tim?"
Upravo su prolazili irokom ulicom to je vodila ka forumu. Straar na
kapiji rekao je da se jereticima sudi u bazilici.
"Sam Pelagije je mrtav ve mnogo godina. Njegovi sledbenici uglavnom su
ljudi iz stare rimljanske kulture, dobro obrazovani i navikli da misle svojom
glavom. Njima se ini loginije da e bog pre nagraditi dobronamernost i
pravedno delovanje nego slepu veru."
"Drugim reima, oni misle da je vanije ta ovek ini nego u ta veruje,
dok rimljanski svetenici misle obrnuto..." zakljui Vivijen, i Talesin joj se
nasmei sa odobravanjem.
Dvojica ljudi protrae kraj njih i poplaie joj ponija. Talesin prui ruku
da preuzme uzde, a onda pogleda napred, poto je zbog svoje i muline visine
mogao da vidi dalje.
"Nekakav nered - moda bi trebalo da ostanemo..."
"Ne", ree Vivijen, "elim da vidim."
Nastavili su, polako, dok nisu stigli do trga. Pred bazilikom se skupljala
masa sveta. ulo se mrmljanje nalik na prvo mumlanje grmljavine pred oluju.
Mnogi od okupljenih nosili su jednostavnu radniku odeu, ali ali videla se i
fino tkana nonja, mada sada iznoena i prljava. Najverovantije izbeglice,
kojima je takoe stalo da nau rtvenog jarca na kome e iskaliti sve svoje
jade. Talesin se sae sa mule da upita ta se deava.
"Jeretici!" Upitani ovek pljunu na kaldrmu. "Ali biskup Germanije e ih
srediti, svakako, i spae ovu grenu zemlju!"
"Izgleda da smo stigli na pravo mesto", mirno ree Talesin, ali lice mu je
bilo mrano.
U pogreno vreme... pomisli Vivijen, suvie zgroena da bi ita rekla.
Vrata bazilike se otvorie, i dva oveka u straarskim uniformama izioe
i postavie se sa obe strane. Mrmljanje u masi se pojaa. Ugledae blesak zlata
kada je iziao svetenik, nosei vezeni plat preko bele tunike. To je svakako
biskup lino, zakljui Vivijen, jer imao je nekakav udan eir i nosio je
ukraen i pozlaen tap nalik na pastirski.
"Narode Vente!" povika on, i amor se pretvori u prigueno mrmljanje.
"Bolno ste patili od paganskih maeva. Razbojnici su harali ovom zemljom ka
vukovi. Obraali ste se Bogu - na kolenima ste ga pitali zato vas kanjava."
Biskup mahnu tapom iznad glava i svi se pognue, cvilei. Germanije ih
na trenutak odmeri, a onda nastavi neto mirnije.
"Dobro ste pitali, deco moja, ali nije trebalo da molite Gospoda sa nebesa
za milost, jer On ini po Svojoj volji, i samo Njegovom milou moemo izbei
prokletstvo."
"Moli se za nas, Germanije!" povika neka ena.
 "Jo bolje - oistiu ovu zemlju. Svako od vas je roen u grehu, i samo
vera vas moe spasti. A to se tie Britanije, ovu poast doneli su vam grehovi
vaih vladara. Ali ko visoko leti, nisko pada. Pagani su bili srp u ruci Bojoj.
Oni koji su jeli za bogatom trpezom, sada prose za koricu hleba, a oni koji su
nosili svilene haljine, sada hode u ritama." On istupi, ponovo zamahnuvi
onim savijenim tapom.
"Tako je! Tano! Boe, smiluj nam se!" Ljudi su se busali u grudi,
bacajui se niice na kamen.
"Razmetali su se da e ih spasti njihova dela i govorili su da njihovo
bogatstvo dokazuje ljubav Boju. Gde im je sad ljubav Boja? Pogani Pelagijevi
jeretici su vas zaveli, ali milou naeg Oca Nebeskog mi emo ih proistiti!"
Izgleda kao da je upravo i sam uzeo sredstvo za ienje, pomisli Vivijen;
oi su mu bile iskoalene, i sa usana mu je prskala pljuvaka. Kako iko moe
da veruje u takve stvatri? No, ljudi su urlali u zanosu odobravanja. Njen poni
pribijao se uz Talesinovu mulu, kao da ak i on eli da ga neko zatiti.
Vika se pojaa kada su kroz vrata izili novi straari, gurajui pred
sobom tri oveka.
Vivijen se ukoi, ne elei da poveruje kako je jedan od tih okovanih
nesrenika Fortunatus. No, kao da je osetio njenu misao, prvi zatvorenik se
ispravi i pogleda masu uz alostan osmeh. Lice mu je bilo puno modrica i kosa
raupana, ali prepoznala je monaha sa kojim se sprijateljila. Potom straari
poee da ih guraju niz stepenice.
"Jeretici!" urlali su ljudi. "avoli! Vi ste navukli pagane na nas!"
Da bar jesu, pomisli Vivijen. Kad bi sada naila vojska pagana, mogla bi
da rasturi ovaj poludeli skup.
"Kamenujte ih!" povika neko, i sledeeg trenutka itav forum prihvati taj
uzvik. Ljudi su se saginjali da iupaju kamenje iz kaldrme. Vivijen je videla
kako ga bacaju; primetila je da je Fortunatusu glava okrvavljena; potom se
masa sklopi oko njega. Biskup je dugo stajao i gledao, sa izrazom zgroenog
zadovoljstva. Potom, kao da se prekasno setio kako bi hriani trebalo da
budu ljubitelji mira, on se obrati jednom straru, i vojnici upadoe u guvu,
zamahujui drkama koplja.
im je poela da prima udarce umesto da ih zadaje, masa poe da se
rastae, i ubrzo se pretvori u nekoliko nemirnih grupa pod kontrolom straara.
Kada je borba poela, svetenici su se povukli u baziliku. im je Vivijen mogla
da vidi ta se deava pred vratima, ona podbode svog ponija.
"Vivijen, ta to radi?" Talesinova mula odmah poe za njom. No, ona je
ve stigla do skljokanih prilika koje su ostale u srcu borbe. Neki su ve jeali i
pokuavali da ustanu, ali tri oveka leala su potpuno nepomino, okrueni
rasutim kamenjem.
Vivijen skoi sa konja i nae se nad Fortunatusom. Preko starih rana
sada mu je ponovo tekla krv. Jedno oko bilo mu je zatvoreno od otoka. Ona
uplaeno potrai puls, i im ga je dodirnula, drugo oko se otvori. Ona mu
blago okrete glavu tako da moe da je vidi.
"Ljupka gospo..." On zbunjeno zatrepta. "Ali ovo nije Vilinska zemlja."
"Oe Fortunatuse, kako se oseate?" On je jo trenutak piljio u nju, a
onda se nasmeio.
"Pa, to si ti... moja devica sa brega. Ali kosa ti je porasla... ta ti radi
ovde?"
 "Dola sam da vam pomognem. Da sam samo stigla ranije! Ali sada emo
vas odneti i ponegovaemo vas i sve e biti dobro!"
Fortunatus pokua da odmahne glavom, ali se tre i ostade da
nepomino lei. "Mogao sam da pobegnem od biskupovih ljudi", apnu on.
"Mislio sam da naprosto preem u Vilinsku zemlju. Ali dugujem mu
pokornost."
"Ne dam da se vratite, pa da ponovo pokuaju da vas ubiju!" povika
Vivijen.
U njegovom osmehu bilo je ogromnog mira. "Ne... sada mi je ostalo jo
samo malo da preem."
Ponekad je neki bolesnik koga bi narod iz movare doneo u Avalon i
umirao, i sada, ispod krvi, prepoznala je slino bledilo i modre prelive na nosu
i slepoonicama. Neko mlai moda bi i preiveo ove povrede, ali Fortunatusa
je upravo izdavalo srce.
"Hoe li se moliti za mene?"
Sada je Vivijen piljila u njega. "Ali ja sam paganka... svetenica!"
Pokazala je polumesec na elu.
"Bojim se da sam zapravo vei jeretik nego to Germanije ak i sluti",
apnu Fortunatus, "jer ne mislim da se Bog moe zatvoriti u kutijice u koje
ljudi pokuavaju da Ga smeste. Ako je On Otac, onda moe svakako da bude i
Majka, i ako je tako, zar nije Boginja kojoj slui samo jo jedno Njegovo
oblije?"
Vivijenina prva reakcija bila je gnev; onda se setila trenutka Jedinstva
kada se vratila kroz maglu u Avalon. Mo koju je tada osetila nije bila ni
muka ni enska.
"Moda je tako..." promrmlja ona. "Moliu se Jednom koje je iznad svih
razlika da te privede Svetlu." Primetila je gr bola na njegovom licu; potom
poe plie da die.
"esto sam mislio... da e smrt biti... kao kad pree meu vile. Korak ka
unutra i u stranu... izvan ovog sveta."
Vivijen su oi pekle od suza, ali klimnula je glavom i uhvatila ga za ruku.
Usne mu se pokretoe kao da pokuava da se nasmei. Potom osmeh poe da
bledi.
Vivijen je sedela kraj njega, oseajui kako ivot kaplje iz starca kao voda
iz napukle inije. inilo joj se vrlo dugo, ali kada je podigla pogled sa
ispranjenog tela, Talesin je tek zaustavljao mulu kraj nje. Ona odmahnu
glavom, pokuavajui da ne plae.
"Mrtav je, ali neu im dati njegovo telo. Pomozi mi da ga odnesem."
Bard se okrete u sedlu i naini prstima znak, mrmljajui aroliju zbrke.
Shvativi njegovu nameru, Vivijen mu se pridrui. "Vi nas ne vidite... Vi nas ne
ujete... Ovde nije bilo nikoga..." Neka hriani misle kako su Fortunatusa
odneli demoni, ako tako ele, samo neka ih ne vide.
Talesin podie starog svetenika sebi preko sedla i pomoe Vivijeni da
uzjae ponija, a potom rairi svoj ogrta preko tela, uze obe uzde i polako poe
preko trga. Opsena ih je titila dok nisu izili iz grada. Vivijen bi najradije
sahranila starca na njegovom svetom ostrvu, kraj kamena sa koga je prelazio
u Vilinsku zemlju, ali Talesin je znao za jednu hriansku kapelu, sada
naputenu, ali i dalje svetu. Tu su ga poloili, uz druidske obrede, a Vivijen,
setivi se onog trenutka u magli kada se sjedinila sa Svetlou i dokuila da
su sve istine Jedno, pomislila je da Fortunatusu to svakako ne bi smetalo.

Iako je prvi deo putovanja zavren promaajem, ostatak je bio mnogo

uspeniji, mada Vivijen uopte nije marila za to. Otputovali su u Londinium,
gde se Vrhovni kralj, sa svojim snanim sinovima, trudio da odri privid
vladavine. Vivijen je prepoznala Vortimera, onoga koji je doao u Avalon, iako
je sada izgledao stariji. U prvi mah pobrkao ju je sa Anom; nije mu rekla da je
ona bila svetenica koja je pod velovima predstavljala Devicu u njegovom
obredu. On je bio tiho ponosan na svoje uspehe protiv varvara, i ona nije
nimalo sumnjala u njegovu odanost Avalonu.
Njegov otac, Vortigern, bio je sasvim drugaiji: matori lisac, sada oenjen
riokosom Saksonkom. Dugo je vladao i mnogo preturio preko glave, i Vivijen
je procenila da bi rado prihvatio svaki savez koji bi mu pomogao da odri mo.
Ispriala mu je kako biskup Germanije svojim fanatizmom deli zemlju, iako se
nije mnogo nadala da Vrhovni kralj eli ili moe da preduzme neto protiv
njega. Ali poruku koju mu je donela od Gospe od Avalona, to je sasluao;
Britanije radi, bio je spreman da se susretne sa svojim starim suparnikom
Ambrozijem i da razgovara o saradnji, ukoliko se susret organizuje na
neutralnom tlu.
Potom ih je put vodio na zapad, ka uporitima u koja Saksonci jo nisu
stigli. U Glevumu je Ambrozije Aurelijanus, iji se otac proglasio za imperatora
i nadmetao se sa Vortigernom ko e dobiti suverenu vlast, prikupljao ljude. Sa
zanimanjem je sasluao Gospinu poruku, jer iako je bio hrianin, od one
razumne vrste, potovao je druide i filzofe, i ranije se ve sretao sa Talesinom.
Bio je to visok ovek etrdesetih godina, crnokos i sa orlovskim,
rimljanskim izgledom, ali veina njegovih ratnika bili su mladi. Jedan od njih,
mravi, plavokosi momak po imenu Uter, bio je gotovo njenih godina. Talesin
ju je bockao da je stekla oboavaoca, ali ona ih je bojicu ignorisala. U
poreenju sa princom Vortimerom, taj Uter je bio dete. Ambrozije je sasluao
njenu albu na Germanija sa neto saoseanja, jer i sam je poticao iz klase
koju je galski biskup tako rado napadao. No, Venta Belgarum nalazila se na
delu ostrva koje vie nije bilo saveznik ni njemu ni Vortigernu, a u svakom
sluaju, svetovni vladar nije imao nikakvu vlast nad crkvenim licima. Njegov
odgovor bio je mnogo utiviji od odgovora Vrhovnog kralja, ali Vivijen je
oseala da ni njegovo delanje u tom smislu nee biti nita korisnije.
Kada su ona i Talesin poli putem ka Avalonu, smrknuto je razmiljala
da li da prokune Fortunatusove ubice; zaustavilo ju je samo nejasno uverenje
da im je sam stari svetenik verovatno oprostio.

Ubedivi Vortigerna i Ambrozija da razmisle o savezu, Vivijen je posejala

seme jedinstva Britanije, ali prvi izdanci pojavili su se tek naredne godine.
Stigla je vest da Saksonci ponovo okupljaju snage istono od Kantijuma, i
Vortimer, reen da ih ovog puta uniti, obratio se Avalonu. I tako je ispalo da
je, tik pred Beltan, Gospa od Avalona otila sa svetog ostrva i otputovala na
istok, sa svojom starijom keri, svetenicama i bardom, kako bi se sastala sa
prinevima Britanije.
Za veanje je bio odreen Sorviodunum, gradi na obali reke, gde se put
sa severa ukrtao sa glavnim drumom iz Vente Belgarum. Raskrsnica je bila
prijatno mesto, u senci drvea, otvoreno prema prostranoj ravnici na severu.
Kada su putnici iz Avalona stigli, okolne livade bile su proarane atorima,
nalik na nekakvo neobino proleno cvee.
"Mi sa istoka prolivli smo krv za odbranu Britanije", rekao je Vortigern sa
svoje klupe pod hrastovim stablom. On nije bio krupan rastom, ali i dalje je
bio snaan, a u kosi je imao vie sedih nego to je Vivijen pamtila. "U
poslednjem pohodu, moj sin Kategirn kupio je svojim ivotom ivot
Hengestovog brata, na uu Ritergabela. Tela naih ljudi pretvorila su se u zid
koji je spreio Saksonce da stignu do vas." On pokaza krovove Sorviodunuma
koji su mirno poivali na suncu.
"I itava Britanija vam je zahvalna", mirno ree Ambrozije sa druge strane
kruga.
"Stvarno?" odvrati Vortimer. "Lako je govoriti, ali rei nee zaustaviti
Saksonce." I on je izgledao stariji, vie nije bio blistavi mladi koji se posvetio
Boginji, nego dokazani ratnik. No, lice mu je i dalje ostalo isto, sa istim divljim
ponosom sokola u zelenim oima.
Heroj, pomisli Vivijen dok ga je posmatrala, sedei kraj majke. Sada je on
Branitelj. Svi su znali da su ovaj sastanak udesile svetenice, ali nije bilo
politiki zgodno da se to javno prizna. Izaslanstvo Avalona bilo je smeteno u
senci ivice, dovoljno blizu da sve vide i uju.
"Moe li ita da ih zaustavi?" upita jedan stariji ovek. "Koliko god da ih
pobijemo, iz Germanije stiu novi i novi..."
"Moda, ali ako budemo snani, potraie sebi laki plen. Neka se obrue
na Galiju, kao to su uinili Franci. Moemo ih oterati! Dovoljan bi bio jo
samo jedan pohod. Mene vie brine kako da ih spreimo da ponovo dou."
"Tako je", ree Ambrozije. Izgledao je na oprezu, kao da traga za dubljim
znaenjem u Vortimerovim reima. Vortigern se glasno nasmeja. Prialo se da
je doao samo zato to ga je sin nagovorio, i da se ne nada da e ita postii.
"Dobro zna ta je za to potrebno", ree Vrhovni kralj. "Godinama sam se
oko toga gloio sa tvojim ocem. Svejedno da li e biti imperator ili kralj, mora
postojati jedan vladar kome e se pokravati itava Britanija. I Rim je tako
uspevao da stoleima zadrava varvare."
"A ti bi hteo da se pokoravamo tebi?" uzviknu jedan od Ambrozijevih
ljudi. "Da predamo ovce na uvanje onom ko je pozvao vukove?"
Vortigern se okrete ka njemu, i Vivijen je tog asa shvatila kako je uspeo
da tolike godine zadri mo.
"Poslao sam vukove da se bore protiv vukova, kao to su inili i Rimljani.
Ali pre nego to sam se nagodio sa Hengestom, izgubio sam glas preklinjui
svoje ljude da uzmu ma u svoje ruke i sami se brane - preklinjao sam ih, kao
to sada preklinjem vas!"
"Nismo mogli da isplatimo Hengesta, i zato se okrenuo protiv nas", ree
Vortimer, mnogo mirnije. "Od tada je ono malo to su njegove horde ostavile
bilo potroeno na borbu protiv njih. A ta ste vi uinili, tamo u vaim mirnim
planinama? Moramo da imamo ljude i sredstva za njih - ne samo za ovaj
pohod, nego svake godine, kako bismo zatitili ono to smo povratili."
"Nae zemlje su opustoene, ali kroz nekoliko godina mira mogle bi da se
iscele", preuze re Vortigern. "A onda bi nae snage, ujedinjene, bile dovoljno
jake da se probijemo kroz movare i ume, koje tite Angle, i da opet
zauzmemo zemlje Icena."
Ambrozije je utke sedeo, ali nije skidao pogled sa Vortimera. Po prirodi
stvari, mogao je oekivati da e nadiveti starca; ovaj mladi bie mu pravi
suparnik, ili saveznik.
"Odavno svi potujemo tvoju odvanost i pobede", polako ree on, "i
svakako ti je na tome zahvalna itava Britanija. Da nije bilo vas, vukovi bi
nam odavno skoili za grlo. Ali ljudi ele da uestvuju u odluivanju ko e
troiti njihov novac i koga e slediti. Tvoj narod ti duguje odanost. Ljudi sa
zapada ne."
"Ali tebe e pratiti!" uzviknu Vortimer. "Traim samo da se borite, ti i tvoj
narod, uz nas!"
"Moda ti trai samo to, ali tvoj otac, ini mi se, eli da ga priznamo za
vou", odvrati Ambrozije. Nastupi teka tiina. "Evo ta pristajem", nastavi on.
"Otvoriu svoja skladita i poslau vam sve to vam je potrebno za rat. Ali
neu jahati pod Vortigernovom zastavom."
Skup se rasturi u optoj raspravi. Vivijeni su oi bile pune suza
razoaranja, ali dok je mirkala da ih otera, shvatila je da je Vortimer gleda sa
nekakvom oajnikom nadom. Muka mudrost ga je izneverila. ta je ostalo
do da zatrai savet Avalona? Nije se zaudila kada je okrenuo lea ostalima i
poao ka njima.

Vivijen je itavog ivota sluala o Plesu Divova, ali nikada nije bila tamo.
Jaui du reke ka severu, eljno je iekivala da ugleda prvu mrlju tamnog
kamena u ravnici. No, prvi ju je video Talesin, ionako najvii od njih, i pokazao
je Vortimeru, a zatim Vivijen i Ani. Vivijeni je bilo milo to im je princ ovo
omoguio. Kada je zamolio Gospu od Avalona da predskae budunost, ona
mu je odvratila da se to najbolje moe uiniti tako to bi iskoristili mo iz
jednog oblinjeg drevnog mesta. Vivijen se pitala je li to bila istina, ili samo
Ana nije elela da se bavi magijom pred mnogim radoznalim oima.
Troasovno jahanje svakako je bilo dovoljno da obeshrabri dokone radoznalce.
Iako je popodnevno sunce bilo toplo, Vivijen uzdrhta. Ravnica se inila
beskonana, pod beskonanim nebom; oseala se neobino ranjivo, kao mrav
to gamie po kamenom putu. Ali tamne takice postepeno su rasle. Sada je
mogla da razabere pojedinano kamenje.
Dobro je poznavala kameni krug na vrhu Tora, ali ovaj je bio vei,
okruen velikim rovom, a kamenje je bilo tano uoblieno; veina onog koje je
jo stajalo imala je poprene kamene grede, tako da je sve zajedno odavalo
utisak pre zgrade nego svetog gaja. Neko kamenje je popadalo, ali to je tek
neznatno umanjilo njihovu mo. Mada je trava oko kruga bila zelena i gusta,
unutra je rasla tek poneka bledunjava vlat. ula je da unutar kruga sneg
nikada ne pada, niti se zadrava na kamenju.
Kad su se jo primakli, primetila je delie okolnog kamenja kako vire iz
tla. Unutar prstena nalazio se manji krug stubova, kao i etiri visoka, u
polukrugu oko kamena-oltara. Pitala se u kakve stvarnosti se moe proi kroz
te tamne kapije. Sjahali su i sapeli konje - u ravnici nije bilo drvea za koje bi
mogli da ih priveu. Vivijen, obuzeta radoznalou, obie oko spoljanjeg rova.
"Pa, ta misli?" upita je Talesin kada se vratila.
"udno, ali stalno mislim na Avalon - ili pre na Inis Vitrin, gde obitavaju
monasi. Teko da dva mesta mogu vie da se razlikuju, ali unutranji krug
gotovo je iste veliine kao krug koliba oko njihove crkve."
"Tako je", ree Talesin urno, gotovo sa strepnjom. Od prethodne veeri je
postio, kako bi se pripremi za svoj udeo u predstojeoj magiji. "Prema naim
predanjima, ovo mesto sagradili su mudraci koji su doli preko mora, iz
Atlantide, u pradavna vremena, a verujemo da je svetac koji je zasnovao
monaku zajednicu na Inis Vitrinu bio jedan od njih, ponovo roen. Svakako
je bio gospodar drevnog znanja i poznavao je naela razmera i broja. A postoji i
jo jedan razlog to se ovde osea prisustvo Avalona." On pokaza preko
ravnice, ka zapadu. "Jedna od linija moi prua se odavde pravo do svetog
kladenca."
Vivijen klimnu glavom i ponovo se okrete da razgleda okolni predeo. Na
istoku se video niz humki, koje su oznaavale grobove drevnih kraljeva, ali iza
toga jedva da je bilo ljudskog traga, i talasavo prostranstvo trave bilo je samo
ponegde prekinuto skupinicama kvrgavog drvea. Ovo je bilo pusto mesto, i
mada su se u drugim delovima Britanije ljudi pripremali za veselu proslavu
Beltana, ovde je bilo neke strogosti koja e uvek poricati vedrinu prolea.
A niko od nas nee otii odavde neizmenjen... Ona se ponovo strese.
Sunce je zalazilo, i kamenje je bacalo preko trave dugake senke. Vivijen
se nagonski odmae od njih, ali to ju je pribliilo usamljenom stubu koji je
stajao kao straar na severoistoku, uvajui prilaz kamenom krugu. Talesin je
preao preko rova, do dugakog kamena koji je leao pljotimice. Kleknuo je
kraj njega, drei u rukama rumeno prase koje su doneli sa sobom, vezano i
koprcavo, i dok ga je ona gledala, on izvue no i precizno ga ubode odmah
ispod vilice. Prase se tre, prodorno zaskiavi, a onda se zvuk pretvori u
krkljanje. Bard ga je drao, i videlo se kako pomera usne u molitvi dok je
crvena krv prskala upljikavu povrinu kamena.
"Prvo emo pokuati na druidski nain", tiho ree Ana Vortimeru. "On
sada hrani njihove duhove i duhove ove zemlje."
Kada je ivotinja iskrvarila, Talesin joj zguli traku koe i isee ispod nje
komadi mesa. Potom je ustao, ve odsutnog pogleda, drei u ruci crveno
tkivo, natopljeno i crvenom svetlou umirueg sunca.
"Hodi", tiho ree Ana kada je Talesin, hodajui kao u snu, poao ka
kamenom krugu.
Vivijen se trgla dok je prelazila preko rova i preko mesta gde je rtvovano
prase, jer se oseala, mada ne tako snano, isto kao kada je razdvojila maglu
da bi se vratila na Avalon.
Druid se ponovo zaustavio tik pred krugom. Stezao je i oputao vilice, i
sledeeg asa izvadio je iz usta komadi mesa i poloio ga u podnoje jednog
kamena, mrmljajui molitvu.
"Gospodaru moj, doli smo na mesto moi", ree Ana princu. "Mora
ponovo rei zato si nas doveo ovamo."
Vortimer proguta knedlu, ali odgovorio je sigurnim glasom. "Gospo, elim
da znam ko e vladati Britanijom i ko e povesti njene ratnike u pobedu."
"Druidu, uo si pitanje - moe li da odgovori?"
Talesinovo lice okrete se ka njima, ali oi ih nisu gledale. Istim pokretima
kao u snu, on poe ispod kamene grede i ue u krug. Sunce je bilo gotovo na
horizontu, i crni obrisi kamenja bili su oivieni plamenom. Dok je ila za njim,
Vivijen opet oseti trenutak vrtoglavice. Kada je ponovo mogla da usmeri svest,
inilo joj se da je vazduh pun plamsavih estica svetlosti. Druid podie ruke ka
zamiruem svetlu, okrete ih i promrmlja prema dlanovima nove rei prizivanja.
Potom duboko uzdahnu, a zatim se sklupa kraj pljosnatog kamena u
sreditu, pokrivi lice dlanovima.
"ta sada?" apnu Vortimer.
"Sad ekamo", odgovori Vrhovna svetenica. "Ovo je san transa, iz koga
e izii prorok."
ekali su dok je nebo tamnelo, ali iako je padao mrak, sve unutar kruga
ostajalo je nejasno vidljivo, kao da svetlost dopire odnekud iznutra. Blistave
zvezde poinjale su svoj nebeski put. No, vreme nije imalo znaaja. Vivijen nije
imala predstavu koliko je prolo dok Talesin nije poeo da mrmlja i mekolji
se.
"Spavau, probudi se; u ime One koja raa zvezde, pozivam te. Govori
jezikom ljudi i reci nam ta si video." Ana klee pred njega dok je pokuavao
da ustane, oslanjajui se o kamen.
"Tri kralja e biti, i borie se za mo; Lisac, koji vlada sada, a posle njega
Orao i Crveni Zmaj, koji e eleti da dri zemlju." Talesinov glas bio je dubok i
spor, kao da jo spava.
"Hoe li unititi Saksonce?" uipita Vortimer.
"Soko e poslati Belog Zmaja u beg, ali tek Crveni Zmaj e ostaviti za
sobom sina; njega e zvati pobednik Belog Zmaja."
"A taj Soko..." poe Vortimer, ali Talesin ga prekide:
"Soko u ivotu nee vladati; u smrti e uvati Britaniju zauvek..." Druidu
glava pade na grudi i glas mu se pretvori u apat. "Ne trai da zna vie..."
"Ne razumem." Vortimer sede na pete. "Ve sam se posvetio Boginji. ta
jo Ona eli od mene? Ovo je suvie znanja, ili nedovoljno. Pozovite Boginju, da
ujem Njenu volju."
Vivijen ga uznemireno pogleda, upozoravajui ga da pazi ta govori, jer
rei izgovorene na tom mestu, u toj noi, imale su posebnu mo.
Talesin je s mukom ustajao, otresajui glavom i mirkajui kao da izranja
iz duboke vode.
"Pozovi Boginju!" Vortimer je sada govorio kao princ, navikao da
nareuje, a druid je i dalje bio dovoljno blizu transa da se povinuje bez
pitanja.
Vivijen se tre itavim telom kada svetlucava energija unutar kruga
odgovori na poziv. No, usmerila se u njenu majku. Vortimer zapanjeno jeknu
kada se siuna prilika Vrhovne svetenice iznenada poveala do stasa veeg
od svakog smrtnog. Od kamenja odjeknu duboki smeh. Stajala je tako
nekoliko trenutaka, irei ruke i pokreui prste kao da ih isprobava; potom
se umirila, gledajui Vivijenino zapanjeno lice, pa Talesina, iji je izraz jasno
pokazivao da je tek sad shvatio ta je uinio, bez priprema i bez savetovanja sa
ostalima.
No, Vortimer, sa plamenom nade u oima, baci Joj se pred noge. "Gospo,
pomozi nam!" povika on.
"ta e Mi dati?" Njen glas bio je spor, i kao da se zabavljala.
"Svoj ivot..."
"To si Mi ve ponudio, i zaista, to u ti i traiti. Ali ne jo. Ovo to traim
ove noi..." Ona se osvrte i ponovo se nasmeja, "bie rtva device..."
Uasnuta tiina koja je usledila kao da je bila veoma duga. Talesin je
stezao drku noa kao da se boji da bi mogao da mu pobegne, i odmahivao je
glavom.
"Neka Ti bude dovoljna krv praseta, Gospo. Devojku Ti neemo dati."
Boginja se zagleda u njega. Dok Ju je gledala, Vivijen kao da je naslutila
oblija senki gavrana u letu, i shvatila je da im je noas dola kao Tamna
Majka od pehara.
"Zarekli ste se - svi vi - da ete Mi sluiti", strogo ree Ona, "a ipak mi ne
dajete ono to traim."
Vivijen poe da govori pre nego to je znala ta e rei. Samoj sebi je
zvuala drhtavo.
"Ako to dobije, emu e ti koristiti?"
"Meni nee uopte korititi. Ja ve imam sve." Kao da je ponovo poela da
se zabavlja. "Vi ete nauiti... da ivot moe doi samo kroz smrt i da ponekad
poraz donosi pobedu."
Ovo je proba, pomisli Vivijen, setivi se Glasa u magli. Ona otkopa svoj
ogrta i pusti ga da padne.
"Druidu, ko zareena svetenica Avalona nareujem ti, u ime moi
kojima smo se zakleli da sluimo. Vei me, jer je telo slabo, uini kako Boginja
nalae." Ona prie kamenu.
Dok je Talesin, drhtei, uzimao pojas koji mu je pruila i vezivao joj ruke
sa strane, Vortimer konano doe do glasa.
"Ne! Ne smete!"
"Prine, da li bi posluao da sam te molila da ne ide u rat? Ovo je moj
izbor i moja rtva." Vivijenin glas bio je jasan, ali inilo joj se da dopire
odnekud izdaleka. Mora da sam poludela, mislila je dok ju je Talesin podizao
na kamen. Zaveo me je mrani duh ovog mesta. Ali bar e isto umreti; videla
ga je kako to veto ini. ena koja joj je bila i nije bila majka mirno ih je
posmatrala iz podnoja kamena. Majko, ako je ovo zaista tvoje delo, biu
osveena, jer u biti slobodna, ali kada se vrati sebi, morae da nosi ovo
seanje.
Kamen joj je u prvi mah bio hladan; potom postade topao i prijatan.
Talesin je bio crni obris pod zvezdama. Izvukao je no; svetlo se odbijalo od
otrice, jer se njegovo drhtanje prenosilo na metal. Oe, nemoj me izneveriti...
pomisli ona i sklopi oi.
I u toj tami ona ponovo zau smeh Boginje.
"Druidu, skloni taj no. Ne zahtevam tu vrstu krvi, i princ je taj koji treba
da je pusti..." Vivijen u prvi mah nije imala pojma na ta Boginja misli. A onda
zau zveket noa isputenog na kamen. Otvorila je oi i videla Talesina
zgrenog kraj jednog od spoljanjih kamenova; plakao je. Vortimer je stajao
kao okamenjen.
"Uzmi je..." blago ree Boginja. "Zar si mislio da u ak i ja zahtevati rtvu
na vee Beltana? Njen zagrljaj e te uiniti kraljem." Ona polako prie princu i
poljubi ga u elo. Potom izie iz kruga, i ubrzo i Talesin ode za Njom.
Vivijen sede na kamen. "Moe da me odvee", ree Vortimeru koji se jo
nije micao. "Neu pobei od tebe."
On se drhtavo nasmeja i klee pred nju, petljajui oko vora. Vivijen
pogleda njegovu pognutu glavu s iznenadnom nenou, za koju je znala da je
poetak elje. Kada je pojas konano skliznuo sa nje, on joj poloi glavu u
krilo, grlei joj butine. Izmeu njih ona oseti vrelo pulsiranje; iznenada
zadihana, provlaila mu je prste kroz crnu kosu. "Hodi, voljeni moj, kralju
moj..." konano je apnula, i on je ustao i legao na kamen kraj nje.
Vortimerove ruke postajale su sve odvanije, sve dok nije osetila kako se
rastae. Potom oseti kako je njegova teina pritiska na kameni oltar, i njena
svest se rasu du linija moi koje su se razilazile od ovog kamenja. Ovo je
smrt... Nagovetaj pomisli brzo uminu. Ovo je ivot... Njegov tihi krik ponovo je
vrati. Te noi su umirali mnogo puta, i ponovo se raali u zagrljajima.

22.

Kada se princ Vortimer vratio na istok, Vivijen je pola sa njim. Ana je

sedela na svom poniju, kraj Talesina na muli, i gledala ih kako se udaljavaju.
"I posle toliko godina, jo me iznenauje", ree bard. "Nisi se ak ni
protivila kada je rekla da eli da ode."
"Izgubila sam pravo na to", promuklo ree Vrhovna svetenica. "Vivijeni je
bolje da ode nekuda gde e biti bezbedna od mene."
"Re je o Boginji, a ne o tebi..." poe Talesin, ali brzo uuta.
"Jesi li toliko siguran? Seam se..."
"ega se sea?"
On se okrete ka njoj i primeti na njenom licu nove bore. "ula sam sebe
da izgovaram te rei i osetila sam zadovoljstvo to te vidim kako stoji nad
njom sa onim noem, i to ste svi bili tako preplaeni. Sve ove godine bila sam
potpuno sigurna da vrim Gospinu volju, ali ta ako sam se zavaravala, i ta
ako je iz mene govorio samo moj sopstveni ponos?"
"Misli li da si i mene varala?" upita Talesin.
"Otkuda da znam?" uzviknu ona, stresavi se kao da sunce vie nema
snage da je zgreje.
"Pa..." polako poe on, "rei u ti isitnu. One noi nisam mogao da
prosuujem, zbog straha. Od svih nas, mislim da je samo Vivijen mogla jasno
da vidi, i na kraju se pokazalo da je bila u pravu to je ponudila rtvu."
"A na mene nisi mislio?" uzviknu Ana. "Zar misli da bih preivela
pomisao na to da je moja re osudila na smrt moje roeno dete?"
"A ja", vrlo tiho ree on, "da je umrla od moje ruke?"
Na trenutak su se gledali u oi, i Ana je shvatila pitanje u njegovom
pogledu. Opet je odbila da odgovori. Bolje je da veruje da je to njegova ker,
ak i sada.
On uzdahnu. "Svejedno je da li si to ti elela da je spase, ili se Boginja
predomislila; treba da nam bude milo to je Vivijen dobro i to e imati priliku
za sreu." Uspeo je ak i da se nasmei.
Ana se ujede za usnu, pitajui se ime je zasluila da je taj ovek toliko
voli. Vie nije bila mlada i nikada nije bila lepa. A sada su joj mesenice
postale toliko nepravilne da nije znala je li jo plodna.
"Moja ker je postala ena, a ja sam postala Smrt. Vodi me na Avalon,
Talesine. Vodi me kui..."

Durovernum je bio vreo i pretrpan, kao da je pola Kantijuma nalo

utoite unutar njegovih vrstih zidova. Saksonci su ga napadali nekoliko
puta - ali grad nikada nije pao. Danas, dok se probijala kroz masu sveta drei
Vortimera pod ruku, Vivijen je pomislila kako e se grad naprosto raspasti ako
u njega ue jo ljudi.
Prolaznici su se gurkali laktovima i pokazivali Vortimera. Po onome to je
od njih ula, znala je da vole to ga vide. Vivijen ga stee za ruku, i on je
pogleda uz osmeh. Kada ostanu sami, moi e da opusti zatitu i da zna ta on
osea prema njoj. No, u ovakvoj masi sveta morala je da podigne mentalni tit,
vrst koliko i zidine Durovernuma, ili bi od amora misli naprosto poludela;
zato je sada mogla da procenjuje samo po njegovom glasu i pogledu. Nikakvo
udo da se ljudi u spoljanjem svetu tako esto pogreno razumeju. Pitala se
hoe li ikada vie upoznati mir Avalona.
Kua u koju su se uputili leala je u junom delu grada, blizu pozorita.
Pripadala je Eniju Klaudijanusu, jednom od Vortimerovih zapovednika, koji je
prireivao prijem. Vivijeni je bilo udno to Vortimer i njegovi oficiri trae
vreme na zabavu, bukvalno vee pred bitku, ali on joj je objasnio kako je
vano pokazati pred svetom da su smireni i uvereni da se ivot nastavlja.
Padala je no, i pred njima su trali robovi s bakljama. Oblaci na nebu
plamteli su kao da gore. Vivijen pomisli da je ta blistava boja moda odraz
poara u daljini, jer Saksonci su napredovali ka Londinijumu, ali u svakom
sluaju izgledalo je fantastino. Setila se mnogih naputenih imanja kraj kojih
su proli na putu dovde; udilo ju je to u poljima ima iega to bi gorelo.
Zato je dola? Da li zaista voli Vortimera, ili ju je samo zaneo telesni
dodir? Da li ju je oteralo majino nepoverenje? Nije znala, ali kad su uli u
atrijum i kad je videla rimljanski elegantne ene oko sebe, Vivijen se osetila
kao dete koje je obuklo majinu haljinu. Ovi ljudi jesu poreklom Britanci, ali
su se oajniki drali sna o Imperiji. U bati su svirali flautisti, a u atrijumu
su akrobate skakale i prevrtale se u ritmu bubnjanja. Posluenje je, kako su
joj rekli, bilo oskudno u poreenju sa onim to bi bilo servirano u bolja
vremena, ali i ovo je bilo izvrsno pripremljeno. Ma koliko se trudila da umrtvi
unutranja ula, Vivijen poele da zaplae.
"ta je bilo?" Vortimerova ruka na ramenu tre je iz mranog
raspoloenja. "Je li ti loe?"
Vivijen podie pogled, osmehnu se i odmahnu glavom. Pitali su se je li
zatrudnela onomad, na kamenom oltaru, ali za dva meseca, koliko su ona i
princ bili zajedno, mesenice su joj bile redovne. Vortimer nije imao dete;
pretpostavljala je da je tu re o nagonu. ovek koji se sprema da se suoi sa
smru eli da ostavi za sobom neto. I ona se nadala detetu.
"Samo sam umorna. Nisam navikla na ovakvu vruinu."
"Moemo brzo da odemo", odvrati joj on, uz osmeh od koga srce poe bre
da joj udara.
On se osvrte oko sebe sa opreznim izrazom lica. Vivijen je primetila da je
itavog dana neto iekivao; kada ostanu nasamo, naterae ga da joj kae o
emu je re. Kada su prvi put vodili ljubav, unutar Plesa Divova, potpuno su
poznavali jedno drugo. Kasnije, kada bi legala sa njim na mestima koja nisu
bila tako zatiena, njena nagonska zatita spreavala ih je da se potpuno
spoje. Vortimer se nije alio; moda njemu, koji ipak ima vie iskustva, to ne
smeta; moda su odnosi izmeu mukaraca i ena obino takvi, pomisli ona
kao krivac; moda je njen prvi put bio neto posebno.
Iznenada obuzeta nestrpljenjem, ona mu poloi dlanove na miice i
svesno spusti barijeru. Prvo je osetila toplinu njegovih oseanja prema sebi,
meavinu strasti, ljubavi i pomalo uenja. Potom je zapljusnu sva svest koju
je dotle odbijala, i videla je... Vortimer je stajao pred njom kao utvara. Dlanovi
su joj govorili da je njegovo telo jo vrsto, da je to samo privid, ali pred njenim
Vidom on je nestajao. Ona jeknu i jedva uspe da odvrati pogled, ali ni to joj
nije mnogo koristilo. Od svih mukaraca koji su se nalazili u sobi tek poneki
se nije pretvorio u duha. Pogledala je ka gradu, i Videla je naputene ulice,
poruene kue, bate pune korova.
Nije mogla to da podnese, nije htela to da vidi! Poslednjim naporom, ona
sklopi oi i iskljui Vid. Kada je ponovo mogla da razmilja, nalazili su se
napolju i Vortimer ju je drao u zagrljaju.
"Rekao sam da ti je pozlilo i da u te odvesti kui..."
Vivijen klimnu glavom. Objanjenje je bilo sasvim u redu. Ne sme mu
dopustiti da nasluti ta je upravo Videla. Te noi leali su zagrljeni, kraj
otvorenih kapaka, tako da su mogli da gledaju mesec kako se penje nebom.
"Vivijen, Vivijen..." Vortimer ju je gladio po gustoj kosi. "Kad sam te prvi
put video, bila si Boginja, isto kao i kada si mi se prvi put podala. Kada sam te
zamolio da poe u Kantijum, jo sam bio oamuen, bio sam siguran da e
biti moja amajlija za pobedu. Ali sada volim u tebi smrtnu enu." Podigao joj je
pramen kose i poljubio je. "Udaj se za mene - elim da bude zatiena."
Vivijen se strese. On je bio osuen na smrt, ako ne u narednom boju,
onda u nekom drugom. "Ja sam svetenica." Posegnula je za starim
odgovorom, mada vie nije znala je li to istina. "Ne mogu da se udam za
mukarca, ve samo da se spojim sa njim u Velikom Obredu, pred licem
bogova."
"Ali u oima sveta..." poe on, ali ona mu poloi prst na usne.
"... ja sam ti ljubavnica. Znam ta govore. I drago mi je to se brine za
mene. Da bi me svi prihvatili, morali bismo da se venamo u crkvi, a ja
pripadam Gospi. Ne, ljubavi, dok god si iv, nije mi potrebna druga zatita do
Njena, i tvoja..."
On je neko vreme utao. Potom uzdahnu. "Jutros je stigla vest da je
Hengest krenuo na Londinium. Mislim da nee moi da ga zauzme, i u tom
sluaju povlaie se preko Kantijuma, a ja u ga ekati. To je ona velika bitka
za koju sam se spremao. Verujem da u odneti pobedu, ali ovek rizikuje ivot
kad god poe u rat."
Vivijeni stade dah. Znala je da mora biti jo bitaka, ali nije oekivala
jednu tako brzo! Ipak, uspela je da joj glas bude miran.
"Ako ikada padne u boju, zar misli da e me tvoje ime tititi? Ako te
izgubim, vratiu se u Avalon."
"Avalon..."
On duboko uzdahnu. "Seam ga se, ali sada mi se ini kao san." Njegov
dlan skliznu sa njene kose na obraz i elo, potom na glatku kou grla i najzad
nad srce. "Lii na tebe - kosti su ti kao u ptice, mogao bih da te zdrobim
jednom rukom, ali iznutra si snana. Oh, Vivijen, da li me imalo voli?"
Ona mu se bez rei okrete i poljubi ga; shvatila je da plae tek kad je on
uzeo da joj brie suze. Dotle je i njemu ponestalo rei, ali njihova tela umela
su reito da govore i bez toga.
Te noi sanjala je da se vratila na Avalon i da gleda svoju majku kako
tka. No, krov tkaonice sada je bio vii; preke razboja su se pruale u duboke
senke, nosei tkaninu tapiserije. Pogledala je uvis i ugledala vojsku u maru,
jezero i Tor i sebe, kao dete, na putu sa Talesinom, kroz kiu; ali kako je tkalja
radila dalje, dovreni delovi tapiserije nestajali su ispred njenog pogleda i
gubili se u tami zaboravljenih godina. Blie tlu, slike su bile jasnije. Videla je
Ples Divova i sebe sa Vortimerom, i vojske, uvek jo vojski, kako mariraju
preko zemlje u krvi i vatri.
"Majko!" uzviknu ona. "ta to ini?" ena se okrete i Vivijen vide da to
tka ona sama; tkala je i gledala.
"Bogovi su pripremili razboj, ali mi stvaramo slike", ree ta Druga. "Tkaj
mudro, tkaj dobro..."
Potom se zau tutnjava, i razboj poe da se raspada. Vivijen je
pokuavala da pohvata delove, ali klizili su joj iz prstiju. Neko ju je tresao.
Otvorila je oi i ugledala Vortimera, i ula da neko je udara o vrata.
"Saksonci... Saksonci su odbijeni od Londiniuma i sada se povlae!
Gospodaru, morate doi..."
Vivijen zatvori oi dok je Vortimer otvarao vrata. Znala je da je ekao tu
vest, i sada je oajniki poelela da vest nije stigla. U seanju je jo videla
tkalju i ula njeno upozorenje. Tkaj dobro...
ta je to znailo? Vortimer odlazi u rat i ona ne moe da ga sprei. ta
drugo da uradi?
Vortimer se ve oblaio. Ona ga zagrli i nasloni mu glavu na grudi; osetila
je da mu srce ubrzano bije kada je spustio tuniku i zagrlio je. Buka pred
vratima je rasla. Vortimer se tre, a ona ga jo vre zagrli. On uzdahnu i
poljubi je u kosu. Potom se, vrlo neno, izvue iz njenog zagrljaja.
"Vortimere..." Ponovo je pruila ruke ka njemu, i on je uze za ake. Kad je
pruio ruku da joj obrie suze, shvatila je da opet plae.
"Tako, znai..." glas mu je drhtao. "Ti me voli... kao to i ja volim tebe.
Zbogom, voljena!" On se odmae od nje, uze tuniku i pojas i poe ka vratima.
Vivijen je zurila za njim, ekajui sve dok nije ula zvuk reze. Potom se
srui na krevet koji je jo nosio otisak njihovih prepletenih tela, plaui kao da
mora da potroi sve suze za ceo ivot.
No, na kraju vie nije imala suza.
Dok je leala i oslukivala tiinu, shvatila je da je ipak i dalje svetenica.
Zato je provela silno vreme uei magiju ako ne moe da je iskoristi kako bi
zatitila oveka koga voli? Sunce jo nije odskoilo na nebu kada je pola na
put. Nije bilo nikakvih tekoa. Put kojim je prola vojska to marira u boj
jedno je od najsigurnijih mesta na svetu, ukoliko nosi dovoljno hrane. Osim
toga, iz opreznosti se obukla kao deak, u tuniku koju je dobila od jednog
batovana, i odsekla je kosu. Posle toliko godina privikla se na kratku kosu, a
ako kasnije bude bilo potrebe da izgleda dostojanstveno, uvek e moi da je
sakrije pod veo.
ak ni konj joj nije bio problem - uzela je runu i trapavu ivotinju koja
je bila prespora za ratovanje. No, kada ga je ubedila da se pokrene,
napredovao je, ma kako trapavo. Te noi je spavala na mestu odakle je videla
Vortimerove logorske vatre, a sutradan se, bez ikakvih problema, prikljuila
logorskim kuvarima kao kuhinjski potrko.
Treeg dana, britanska izvidnica naila je na grupu Saksonaca. Hengest
se vraao u staro uporite na Tanatusu. Vortimer se nadao da e mu presei
put i unititi ga pre nego to ovaj uspe da pree kanal prema ostrvu. Sada su
skrenuli na istok, kreui se punom brzinom.
Te noi su se ulogorili oklevajui, svesni da e neprijatelj moda nastaviti
mar. No, samo ljudi mogu da snagom volje savladaju umor i daljinu; konji se
moraju odmoriti ako Britanci ele da sauvaju prednost konjice. Vivijen je
drhtala na vlanom morskom vazduhu, jer put ih je vodio blizu ua
Tamesisa, i poelela je da se nae u Vortimerovom zagrljaju. No, bolje neka on
veruje kako je bezbedna u Durovernumu. Namestila je sebi leaj na maloj
uzviici, odakle je mogla da vidi njegov koni ator. Tu je, u tami, prizvala
stare bogove Britanije da uvaju njegovo telo i daju mu snagu. Britanci su
ustali u praskozorje, i kada je sunce izilo, ve su bili spremni, ostavljajui
komoru da ih prati to najbre ume. Sada je Vivijen proklinjala svog sporog
konja; njena veza sa Vortimerom postala je dovoljno snana, i tano je osetila
kada je on naiao na neprijatelje.
uli su bitku pre nego to su je videli. Konji su ulili ui kada je
promenljivi vetar donosio nalete buke, nalik na tutnjavu dalekog mora. No,
najblia voda bio je kanal koji je odvajao ostrvo Tanatus od ostatka Kantijuma,
a on je bio suvie plitak za mone talase. To to su uli bila je tutnjava bitke.
Vojske su se susrele na ravnici kraj kanala. Iza njih se podizala tvrava
Rutupije, leima okrenuta moru. U ovo doba godine slane livade bile su suve. I
vazduh je bio pun lake izmaglice od praine. Vrane su kruile nebom, grakui
u ushienju iekivanja. Kola se zaustavie. Vozai su zadivljeno posmatrali
bitku, pokazujuiu jedni drugima kad bi im se inilo da razumeju neki
manevar; glasovi su im bili prigueni i napeti. Vivijen je poterala konja malo
dalje, napinjui se da bolje vidi. Prvi juri izgleda da se razbio o zid saksonskih
titova, i bitka se pretvorila u klupka boraca. Povremeno bi se skupila grupa
konjanika da jurne na neprijateljske peake, ili bi se rasuti Saksonci udruili i
pokuali da ponovo stvore formaciju. U optoj zbrci bilo je nemogue ak i
nagaati koja strana nadvladava.
Toliko se unela u posmatranje da nije ni ula viku iza sebe; trgla se tek
kada je neka bradata prilika zgrabila uzde njenog konja; grupa Saksonaca
pobegla je iz glavne bitke i odluila da za besktvo iskoristi konje iz komore.
Spasla ju je tvrdoglavost njenog konja, i njegovi otri, uti zubi. Ratnik je
zakljuio da je konj opasniji od jahaa, pa se povukao. To je bila kobna
greka, jer mu je Vivijen, obuzeta besom, zarila bode u vrat. Dok je padao,
sopstvenom teinom je stvorio ogromnu ranu.
Ka njima je jurio jo neko. Vivijen zgrabi grivu dok se konj propinjao i
ritao. Ispustila je uzde, ali to nije ni bilo bitno, jer se slagala sa odlukom svog
konja da bei. Kada se konano zaustavio, zadihan i oznojen, dovoljno se
pribrala da ponovo razmisli. U ruci je jo drala okrvavljeni bode. Stresla se i
zamahnula da ga baci; ali onda se predomislila. Imala je krv, neto to pripada
neprijatelju, a bode joj je dao sam Vortimer, jer imao ga je od detinjstva. Ona
se osvrte ka sada dalekom boju, poloi krvavu otricu preko dlanova i poe da
peva aroliju.
Prizivala je otre maeve Britanaca, neka kao ovaj bode ubijaju
neprijatelje; prizivala je krv Saksonaca da se proliva kao to se prolila krv
njenog napadaa. Prizivala je duhove zemlje, da bi se trava zaplitala oko nogu
napadaa, da bi ih vazduh guio u grlu, da bi ih voda davila i da bi im plamen
u trbuhu zgasnuo, kako vie ne bi imali volje da se bore.
Nije znala ta peva, jer je zapala u trans, i duh joj je lebdeo ko gavran
nad bojnim poljem. Videla je Vortimera kako se probija ka krupnom Saksoncu
sa zlatnom trakom na elu i kosom upletenom u kike, koji je mahao
ogromnom ratnom sekirom kao da je igraka. Ona vrisnu, prelete preko
Vortimerove glave i obrui se na njegovog neprijatelja.
Taj mora da je bio osetljiviji od ostalih, ili je moda zaista projektovala
deo sebe u bitku, jer se trgao, promaio, a u njegovom pogledu krvoednost
ustupi mesto sumnji.
"Osuen si, poginue, bei!" kriknu ona. Tri puta mu je obletela oko
glave, a onda poe ka moru.
Vortimer se obrui na njega. Razmenjivali su udarce, ali veliki Saksonac
uglavnom se samo branio. Konjanik skrete, zamahnuvi maem. Sekira mu
polete u susret i doeka udarac, a potom skrete, dokai pancir na
Vortimerovoj nozi i zari se konju u bok. ivotinja strano znajita i zatetura se;
sledeeg trenutka pade, prikljetivi Vortimera u blatu, ali umesto da iskoristi
steenu prednost, varvarin povika neto na svom jeziku i poe da tri ka vodi.
Na obali je bilo nasukano desetak saksonskih laa. Kada videe vou da
se povlai, ostali ratnici pooe za njim. Jedan brod je brzo bio napunjen i
porinut; oni koji nisu stigli do njega na vreme bespomono su pljuskali po
vodi. Britanci se stutie na njih, urlajui kao vukovi, i voda postade crvena.
Drugi brod, gotovo pretovaren, poe polako da se odvaja od obale. Saksonski
voa stajao je pred treim, sam odbijajui napadae dok su njegovi ratnici
hitali kraj njega. Brod se pokrete, i vojnici zagrajae i povukoe vou na
palubu.
Samo su tri saksonska broda pobegla sa bojita, a aica vojnika uspela
je da prepliva kanal do druge obale. Meu onima koji su ostali, britanski
ratnici su njeli krvavu etvu. Vivijen je lebdela nad vodom, gledajui kako
skidaju konja sa tela svog zapovednika, i videla je Vortimera uspravljenog na
noge, kako mu se na licu iznurenost smenjuje sa oduevljenjem kada je
shvatio da je pobedio.

Kada se Vivijen pribrala, leala je na zemlji. Konj je mirno trpkao travu

kraj nje. Trgla se, jer sve ju je bolelo ba kao da se borila i telom, a ne samo
duhom; uspela je da ustane, zarije bode u zemlju kako bi obrisala krv, a
potom ga je vratila u kanije. Tiho mrmljajui umirenja, poto je konj poeo
sumnjiavo da je gleda, uspela je da uhvati uzde i da ponovo uzjae.
Meu malobrojnim stvarima koje je ponela iz Durovernuma bila je i
torbica sa isceliteljskom opremom, jer znala je da e joj posle bitke biti i te
kako potrebna. Vortimer je sigurno povreen kada je konj pao na njega. urei
da ga nae, ona potera konja niz brdo.
Kada ih je stigla, pobednici su ve uli u tvravu Rutupije. Vortimer je
bio toliko zauzet izdavanjem nareenja da nije uspevala da mu se priblii, i
zato je poela da pomae drugima, mnogo tee ranjenim od njega.
inilo joj se da je i sam vazduh pun oseanja istorije. Hengest nije tek
tako odabrao Tanatus za svoje uporite. To je bio ulaz u Britaniju. Sama
Rutupija bile je podignuta na temeljima male tvrave, sagraene kada se
Cezar tek iskrcao na ovim obalama. Neko vreme tu se nalazila glavna
britanska luka, i svetionik je bio podignut na ruevinama spomenika koji je
nekada davno podignut u tu ast. Ono malo trgovine to je jo opstajalo sada
je ilo preko Klauzentuma i Dubrisa, ali zidovi i opkopi Rutupije obnovljeni su
u prolom veku, kada su i sve ostale tvrave na Saksonskoj obali bile ojaane,
i jo su bili u odlinom stanju.
Ve je pala no kada se Vortimer konano smirio, pa je Vivijen mogla da
mu se priblii.
Skinuo je oklop, ali ranu nije ni pogledao. Neko je u tvravi naao vinski
podrum, i britanski zapovednici ve su poeli da nazdravljaju pobedi.
"Jeste li videli kako su beali? Plakali su kao ene, to i jesu, i davili su
se u pokuaju da se popnu u lae..."
"Da, ali ubili su previe naih valjanih momaka", ree neko drugi.
"Spevaemo im pesmu, eto ta emo, da se ovaj dan zapamti!"
Vivijen se namrti. Ve je saznala da je Vortimer izgubio dvanaest visokih
i jo vie niih oficira. Moda mu je zato lice, okrenuto vatri, bilo tako mrano.
Ipak, sam Hengest je pobegao i prepustio mu pobedu. To je bio znaajan
uspeh. Ona mu tiho prie i stade mu kraj ramena.
"Gospodar se postarao za sve ostale. Vreme je da se i njegova rana
previje."
"Ma, to je samo ogrebotina - ima mnogo teih ranjenika."
Nije se zaudila to je nije poznao, jer svetlo je bilo slabo, a sigurno nije
delovala upadljivo u batovanskoj tunici i pantalonama, prljava i poprskana
krvlju ranjenika.
"Oni su ve previjeni. Sada je red na zapovednika. Daj da vidim."
Kleknula je pred njega, pognuvi oianu glavu, i poloila mu ruku na
koleno. Moda je njegovo telo prepoznalo dodir, jer se ukoi, zbunjeno se
mrtei.
"Tako si mlad - ima li dovoljno iskustva da..." on prekide kada je podigla
lice i nasmeila mu se.
"Zar sumnja u moje iskustvo... gospodaru?"
"Blagi Boe! Vivijen!" Trgao se kada je poela da pregleda runu
zasekotinu na butini.
"Blaga Boginjo, svakako!" Ustala je i vie se nije smejala. "U Njeno ime ti
kaem: ako ne nae zasebnu sobu gde u moi na miru da ti obradim ranu,
skinuu ti pantalone ovde, pred svima."
"Ima drugih stvari koje bih radije radio s tobom u toj zasebnoj sobi... ali
neka bude po tvome", odvrati on poluglasno, kao to je i ona govorila. "Imam i
ja tebi poneto da kaem." Iskrivio je lice kada je ustao, jer rana se ohladila,
ali uspeo je da ne hramlje dok ju je vodio u odaje tribuna, koji je ostao meu
poginulima.
Vivijen je paljivo natopila tkaninu pantalona, kako bi se osuena krv
dovoljno rastvorila da bi ih svukla, a onda je poela da isti ranu. Vortimer je
leao na boku, trudei se da zaboravi bol od njenog staranja u velianstvenoj
analizi svih razloga zbog kojih nije smela da poe za njim. Da mu je vojnik,
pomislila je, morala bi da bude uasnuta. No, dovoljno dugo je ivela sa
majkom i razvila je odlinu odbranu od gunanja koje je, u njenom sluaju,
bilo toliko mentalno mono da je zasta moglo da uniti volju, dok same rei
nisu imale mnogo uticaja na nju. Pogotovo kada iza njih ne stoji bes, nego
ljubav.
"Zaista, da sam ti ena, mogao si mi narediti da ostanem kod kue",
konano ree ona. "Zar nije bolje ovako? Malo ko je u prilici da ga neguje
svetenica Avalona." Sama rana nije bila preterano ozbiljna, ali bilo je
nezgodno to je konj pao ba na tu stranu, i trebalo je izvaditi mnogo
prljavtine koja je pri tom dospela unutra. On je i dalje gunao.
"I odsekla si tu divnu kosu!" zavrio je kada je ona spustila platno za
pranje.
"Da sam je ostavila, ne bih mogla da proem kao deko", odvrati ona.
"Ti si Rimljanin; zar ti se ne sviam ovakva?"
"To su Grci voleli de..." on ljupko porumene. "Nadam se da sam ti ve
pokazao ta se meni dopada..."
Ona mu se nasmei i dodade mu komad koe. "Zagrizi ovo - sipau ti
vino na ranu." Trgao se od vrelog dodira alkohola, i elo mu orosie grake
znoja. "Grizi i dalje, dok budem ila ranu. Imae zanimljiv oiljak..."
Kada je zavrila, on je bio bled i drhtao je, ali nije dao ni glasa od sebe.
Ona mu obujmi lice dlanovima i poljubi ga, i nije ga pustila sve dok mu se
koa nije ugrejala. Potom ga je neno celog oprala i obukla mu istu tuniku.
Kada je Enije Klaudijanus doao da ga potrai, Vortimer je ve spavao, a ona
je meu stvarima poginulog tribuna nala tuniku dovoljno dugaku da joj
poslui kao haljina, i iskoristila je ostatak vode da se i sama upristoji do
stanja kada e svi moi da je poznaju i prihvate njeno nareenje da princa
niko ne sme da uznemirava.
Bitka kod Rutiupije skupo ih je kotala, ali nesumnjivo je predstavljala
pobedu. ak ni mrani posao brojanja mrtvih i njihovog sahranjivanja nije im
pokvario oduevljenje. Hengest je bio oteran - ne samo sa kopna, nego i iz
Britanije. Njegove tri lae pobegle su preko mora - u Germaniju ili u
germanski pakao, Britancima je bilo potpuno svejedno. Kuda god je otiao,
najverovatnije e tamo i ostati, jer posle takvog poraza, gde e nai ljude
dovoljno glupe da pou za njim?
"Znai, gotovo je? Pobedili smo?" Vivijen je u neverici odmahivala glavom.
Saksonci su tako dugo bili pretnja.
Vortimer je uzdahnuo i promekoljio se na klupi, jer noga ga je jo bolela.
"Pobedili smo Hengesta, a on nam je bio najopasniji protivnik. Ali u Germaniji
se varvari mnoe kao crvi na leini, i jo su gladni. Jednog dana e doi
ponovo, a ako i ne dou, jo imamo Pikte i Irce. Nije gotovo, malena, ali izborili
smo se za predah." On pokaza ka sveim grobovima. "Njihova krv dala nam je
vremena za obnovu. Na zapadu i jugu jo ima bogatstva. Sada e nam sigurno
pomoi!"
Ona ga radoznalo pogleda. "ta tano namerava?"
"Hou da poem kod Ambrozija. Tako mi svih bogova, spasao sam
Britaniju - sada e i on i moj otac morati da me sasluaju. Mogu da se mimo
obojice proglasim za cara, ali ne elim da jo vie podelim zemlju. Ipak, sada
imam na osnovu ega da pregovaram. Moj otac je star. Ako obeam Ambroziju
da u ga podrati kada otac umre, moda e me podrati sada."
Vivijen mu se osmehnu, uzbuena njegovom vizijom. inilo joj se da je
sve to se desilo posle nihovog spajanja u Plesu Divova bila sudbina, i
konano je razumela ta ju je navelo na to da poe sa njim. ula je da je
Karausije, prvi koji se proglasio vladarem Britanije, bio oenjen enom sa
Avalona. ta bi bilo prikladnije za Spasioca Britanije do da ima uz sebe
svetenicu, koja e ga savetovati i tititi?
 Vortimer joj je ponudio za putovanje drugog konja, ali Vivijen je zavolela
svojeglavu ragu i nije elela da se rastaje od nje. Uprkos neravnomernom
hodu, inilo joj se da jae udobnije na svom matorom konju nego on na svom
divnom sivom pastuvu. Zahtevala je da ostanu u Rutupiji dok mu se rana ne
zaceli, ali on je bio uveren da mora da se sastane sa Ambrozijem odmah, dok
jo itava Britanija odzvanja od vesti o njegovoj pobedi. Boravak u Londiniumu
pokvario im je duboki jaz to se pojavio izmeu Vortimera i njegovog oca, koji
je, poto se pripremio da pozdravi sina kao naslednika, bio razumljivo pogoen
kada je saznao za Vortimerovu nameru da, kako se otac izrazio, odbaci svoju
pobedu. Vivijeni se inilo da bi Vortigern i njena majka mogli lako da se ale
jedno drugom na neposlunu decu, ali nije mu to i rekla. Voritmer je jo vie
patio zato to je razumeo oevo gledite. esto je govorio koliko se Vortigern
trudio da popravi greku koju je poinio pozvavi Saksonce u Britaniju. Iako je
bio svestan oevih mana, duboko ga je potovao, i bolelo ga je to su se
sukobili. Kada su konano krenuli ka Kalevi, bio je bled i utljiv.
No, tek kad su stigli u srazmernu udobnost Kaleve, Vivijen je saznala da
ga ne mui samo duevni bol. Kada su se svukli za kupanje, videla je da mu je
tkivo oko rane pocrvenelo i oteklo. Tvrdio je da ga ne boli, a ona je tvrdila da
lae, i naterala ga je da pristane na leenje vrelim oblozima.
Te noi mu je, izgleda, bilo mnogo lake, i kada su poli u krevet, priao
joj je prvi put posle bitke.
"Ne bismo smeli", apnula je kada ju je je poljubio u grlo. "Bolee te..."
"Neu ni primetiti..." njegove usne joj dodirnue grudi, i ona tiho jeknu.
"Ne verujem ti", rekla je drhtavim glasom, zapanjena saznanjem koliko se
navikla na voenje ljubavi sa njim i koliko joj je to nedostajalo.
"Onda emo morati da se snalazimo..." On se podie na lakat, a potom se
prui na lea, ali i dalje ju je mazio jednom rukom. "Tako si siuna - ako si
mogla da jae onu kljusinu itavim putem, svakako e moi da jae i na
meni!"
Vivijen je osetila da crveni ak i u mraku, ali njegova ruka budila je u
njoj elju kojoj nije mogla da se odupre. Ubrzo je strast voenja ljubavi
prevazila njihovu kontrolu. Bilo je kao onaj prvi put, kada je njihovo spajanje
postalo kanal za moi daleko iznad ljudskih, i te noi je spavaa soba u Kalevi
takoe bila sveto tle.
"Oh, Vivijen..." apnu on kada se oreol raziao i kada su poeli da se
ponovo priseaju kako su ipak obini ljudi. "Tako te volim. Nemoj me ostaviti,
najdraa. Nemoj me pustiti da odem..."
"Nikada", silovito ree ona, poljubivi ga jo jednom. I tek se mnogo
kasnije upitala zato mu nije rekla da i ona njega voli.

Ujutro su krenuli ka Glevumu, ali oko podneva, drugog dana putovanja,

Vortimera uhvati groznica. Odbio je da se zaustave, i nije joj dao ni da mu
pogleda ranu. Kako je popodne odmicalo, i ljudi iz pratnje su poeli da se
brinu, a kada je naredila da skrenu ka Kunetiji umesto da pou severnim
ogrankom puta, niko se nije bunio.
Te noi njegova noga bila je vrela i veoma tvrda. Vivijeni je bilo jasno da
je, uprkos nezi, unutra svakako ostalo jo prljavtine; poto ju je dobro oprala,
rasekla je konce, i iz rane pokulja gnoj. Smetaj u Kunetiji bio je skroman, ali
uinila je sve to je mogla da Vortimeru bude to udobnije. Ipak, nemirno je
spavao, kao i ona, zabirnuta oko toga koliko e joj trajati zalihe trava i ta da
uini kada joj nestanu.
Jainu Vortimerovih bolova shvatila je tek kada nije odbio da ostanu jo
jedan dan. Iz rane se jo cedio gnoj, i mada se stanje nije poboljavalo, barem
se nije ni pogoravalo.
Sledeeg jutra ona sede kraj njegove postelje i uze ga za ruku.
"Ne moe da jae, a u takvom si stanju da ne moe stii do Glevuma",
ozbiljno ree ona. "A ovo nije dobro mesto za leenje. Ali nismo daleko od
Avalona. Oni imaju ogromne koliine lekovitog bilja, i mnogo su vetiji u
vidanju od mene. Ako bi pustio da napravimo konjsku nosiljku i prenesemo te
na Avalon, sigurna sam da bi te oni izleili."
On joj je dugo gledao u oi. "Kada smo otili u Ples Divova", konano je
rekao, "znao sam da e jedno od nas biti rtvovano. ini mi se da sam ranije
ve umirao za Britaniju." Nasmeio se na njeno uzbunjeno lice. "Neka bude po
tvome. Oduvek sam eleo da se vratim u Avalon..."

Posle dva dana putovanja stigli su u Sorviodunum. Vivijeni je bilo zlo od

pomisli koliko su blizu onog kruga od kamenja gde je poeo njen ivot sa
Vortimerom, ali poslednja tri dana ve je bila bolesna od straha. Znala je da
mu truckanje nosiljke svakako nanosi bol, ali sva njena vetina jedva je
uspevala da spreava napredovanje infekcije.
Voritmer je bio snaan ovek; ako stignu do Avalona, tamo e ga svakako
izleiti. I tako su nastavili dalje, i ubrzo po izlasku iz grada skrenuli su na
drevnu stazu koja je vodila na zapad, preko bregova. Druge noi ulogorili su se
na vrhu brda, nedaleko od puta. Brdo je bilo gusto obraslo ikarom, ali dok je
tragala za drvima za loenje, Vivijen je shvatila da je vrh nekada bio izravnat i
okruen jarcima i zemljanim zidovima, inei tvravu kakve su se gradile u
drevna vremena. Nije nita rekla - poznavala je ini kojima e umiriti ovdanje
duhove, i nije elela da uzbunjuje mukarce.
Ionako su bili uznemireni, jer dok nje nije bilo, Vortimer je zapao u
bunilo i mrmljao je neto o bitkama. Mislili su da se prisea bitke kod
Rutupije, gde je bio ranjen, ali kada je oslunula, ula je druga imena -
pominjao je Brigante, oca Pavla, Gesoriakum i Maksimijana.
Pod svetlou vatre videla je koliko je smrao za tih par dana, i kada mu
je otkrila butinu, zgrozila se od jasnih crnih pruga koje su se od rane irile ka
slabinama. Ali oistila ju je i previla kao i obino i nije niim pomenula svoj
strah.
Te noi dugo je ostala budna, hladei Vortimerovo vrelo telo sveom
izvorskom vodom. Da je voda bila iz svetog kladenca, moda bi ga izleila.
Nehotice je zaspala, jo drei krpu.
Probudio ju je Vortimerov krik. Sedeo je i buncao o kopljima i
neprijateljima na kapiji, ali ovog puta govorio je drevnim narejem koje koristi
narod iz movare. Uplaena, poela je da ga doziva, prvo tim jezikom, a onda
svojim. Tek tada mu se u pogled vratila svest, i sruio se nazad u ebad, teko
diui. Vivijen dodade nova drva na ar, i plamen se ponovo javi.
"Video sam ih..." aputao je on. "Obojene ljude sa zlatnim ogrlicama i
bronzanim kopljima. Liili su na tebe..."
"Da", tiho ree ona. "Ovo je mesto drevnih."
On je pogleda, obuzet strahom. "Kau da sa ovakvih mesta mogu da te
odnesu vile."
"Volela bih da mogu. Tako bismo mnogo bre stigli u Avalon."
Vortimer sklopi oi. "Mislim da neu stii donde. Vrati me u Kantijum,
Vivijen. Ako me sahrani na obali gde sam dobio bitku, moi u da je uvam, i
Saksonci se vie nikada nee tamo naseliti, ma koju drugu britansku luku
zauzeli. Hoe li mi to obeati, mila?" "Ali nee umreti, ne moe umreti!"
panino povika ona, steui ga za ruku. Ali ruka mu je bila vrela i toliko
mrava da je oseala sve kosti u njoj.
"Ti si Boginja... ali ni ti ne bi bila toliko okrutna da me dri u ivotu sa
tolikim bolom..."
Vivijen je zurila u njega, seajui se onog prvog obreda. Gospa mu je
podarila pobedu, a sada, kako je i obeala, prihvata njegovu rtvu. A Vivijen,
kao svetenica Boginje, bila je sredstvo kojim je to obeanje dato. elela je da
pomogne Vortimeru i da pobegne od magije za koju je roena; a jedino je
uspela da ga dovede do ove samotne smrti, u brdima koja pohode duhovi
drevnih ratnika.
"Izdala sam te..." apnu ona, "ali nisam tako htela..." Uhvatila ga je za
doruje i osetila kako mu se puls nepravilno menja.
Vortimer otvori oi, potamnele od bola. "Zar je onda sve bilo uzalud? Je li
svo ono ubijanje bilo besmisleno? Dri me, Vivijen, inae u ponovo poludeti.
Daj mi da makar umrem priseban!"
Smesta je shvatila da joj se obraa kao svetenici, i da e ga, ako sada ne
uspe, zaista izdati. Videla je kako ivot u njemu trne kao plamen. Iako je elela
da mu se baci na grudi, nariui, ona samo klimnu glavom i primora sebe da
se seti lekcija za koje se nadala da nikada nee biti zadovoljna to ih je
zapamtila.
Uzela ga je za ruke i zagledala mu se u oi, dok nisu poeli da diu kao
jedno. "Budi miran..." aputala je. "Sve e biti dobro. Kad god izdahne,
izdahnue bol..." Njegova energija se smirivala, ali bila je mala, tako mala.
Neko vreme su utke sedeli: potom on rairi oi.
"Nema bola... kraljice moja..." Uperio je pogled u nju, ali Vivijen je znala
da ne vidi nju. "Neka bogovi bdiju nad tobom... dok se ne sretnemo... ponovo."
Njene usne automatski poee da se kreu u melodiji koju je pevala
nekada, u Atlantidi, pri smrti kralja. Ovog puta sam barem tu da ti olakam
prelazak! govorila je u sebi, a onda se upitala iz koga prethodnog ivota joj je
dola ta misao. Osetila je da joj on stee prste. Potom ju je pustio i ispustio
poslednji uzdah, kao da je, poto se beskrajno dugo borio, konano, mimo
svake nade, doekao pobedu.

23.

"Jedan je za Boginju, koja je sve..." Igrenin osmeh blistao je kao sunce.

Prola je etva, i godina je tekla ka Samenu, ali ovde, na obali jezera, svetlo je
bilo zaslepljujue jako, jer odbijalo se od talasia i od njene blistave kose.
"Tako je, lepa moja", ree Talesin, gledajui je. "A ume li da mi kae ta
je dva?" Iza plavih voda, kopno je dozrevalo u svim bojama jeseni pod bledim
nebom.
"Dva je... neto, ono u ta se Ona pretvara, kao Gospodar i Gospa, ili
Svetlost i Tama."
"To je vrlo dobro, Igrena!" On je zagrli. Barem je ovo dete smeo da voli.
On potrai pogledom onu drugu ker, koja je hodala obalom, pognute
podiane glave, povremeno zastajui da pogleda ka Straarskom brdu gde su
sahranili Vortimera.
Prola su ve dva meseca otkako ju je narod movare naao sa njegovim
telom na staroj brdskoj tvravi i dovezao ih u Avalon, a ona je jo alila.
Preklinjala ih je da joj dozvole da ga vrati u Rutupiju, ali to je bilo suvie
opasno, poto su tom obalom jo lutali ostaci saksonskih bandi. Je li joj zato
lice toliko smralo? Zaudo, mravost se nije videla i na telu. Kada se
okrenula, njena prilika ocrta se na pozadini tamne vode, i on vide ljupki oblik
njenih grudi...
"A tri je kada Dvoje dobiju bebu!" pobedonosno uzviknu Igrena.
Talesin duboko uzdahnu. Vivijen, koja je oduvek imala grudi ravne
gotovo kao u deaka, sada je imala telo ene. Zato im nije rekla da nosi dete?
"Jesam dobro rekla?" Igrena ga je nestrpljivo cimala za rukav.
"Potpuno..." Sa pet godina, bila je bistirja od bilo kog drugog
petogodinjeg deteta koje je ikada video, ali u poslednje vreme izgledalo je da
su joj pohvale vanije nego ranije.
"Hoe li kazati mami, molim te? Hoe li ona biti zadovoljna?" Rei su se
jasno pronosile kroz vazduh bez vetra, i Vivijen se okrete. Pogled joj se sreo sa
Talesinovim, i video je kako se tuga u njenim oima pretvara u bes, kao da se
sea svog detinjstva. Potom joj pogled postade nean, i ona pohita da im prie
i zagrli dete.
"Ja sam zadovoljna, Igrena. Kada sam bila tolika kao ti, nisam znala ni
pola svega toga!"
To ba i nije istina, pomisli bard, ali kada je Vivijeni bilo est godina,
otila je kod Netena. Potom je poela da zaboravlja, i kada se vratila u Avalon,
sve je morala da ui iz poetka.
"Sad moe da tri po obali i skuplja kamenie." Talesin se sae da
poljubi dete. "Ali nemoj ii daleko i ne ulazi u vodu."
"Nikakvo udo to je Igrena zbunjena", ree Vivijen, gledajui za njom. U
ovo doba godine nije bilo mnogo opasnosti; nivo jezera je opao jer davno nije
bilo kie, pa se gotovo moglo prei i peice.
"Ana vie nema vremena za nju, zar ne? Seam se kako mi je bilo kada je
poela da mi okree lea..."
Talesin odmahnu glavom od gorine u njenom glasu. "Ali bila je tako
puna ljubavi dok je Igrena bila beba..."
"Kau da ima takvih ena. Uivaju u trudnoi i oboavaju decu dok su
mala, ali kao da ne znaju ta da rade sa njima kada ponu da misle svojom
glavom."
"Mudro reeno", odvrati on, prihvatajui njeno opaanje. "Siguran sam da
ti, sa svojim detetom, nee ponoviti takvu greku..."
Vivijen se naglo ispravi, i toliko je prebledela da se uplaio da e pasti.
"Moje dete?"
Ona nagonski posegnu rukom da zatiti trbuh.
 "Rodie ga, ini mi se, oko Beltana - mila moja, pa svakako si znala!" Ne,
nije znala. Talesin ju je gledao kako crveni i bledi, i to mu je bilo jasno. Brzo ju
je stegao za ruku.
"Hajde, pa to je razlog za radost! Pretpostavljam da je Vortimerovo?"
Vivijen klimnu glavom, ali sada je plakala - prvi put, shvati on, otkako je
donela kui mrtvo telo svog voljenog.

Na Samen, kada se mrtvi vraaju da se goste sa ivima i kada se zavrava

pola godine vladavine Boginje i njena vlast prenosi na Boga, narod Britanije
iao je u procesijama od sela do sela, pevajui i pleui u kostimima od slame.
Narod iz movare putovao je u amcima sa bakljama, ija se svetlost prostirala
preko vode kao teni plamen. Na hrianskom ostrvu, monasi su pevali da
odagnaju zle sile koje su hodile zemljom u toj noi, kada se otvaraju vrata
izmeu svetova. Povremeno bi neki bezazleni monah, hitajui izmeu crkve i
svoje elije, video svetlost na vodi, kako ulazi u maglu i nestaje. Oni koji bi to
videli nisu smeli o tome da govore. No, za narod iz movare to je bilo vreme
radosti: u ovoj noi, kao i na vee Beltana, oni su dovravali svoj ciklus na
ostrvu Avalon.

Gospa od Jezera je sedela na prestolu od prepletenih grana, pokrivenih

belom konjskom koom, zagledana u vatru koju su zapalili na velikoj livadi
ispod svetog kladenca. Uskoro e pono, i svi su plesali; zemlja je tutnjala od
udara bosih nogu i lupe bubnjeva. Imala je na grudima belu kobilu, a izmeu
obrva polumesec Boginje, i to je bilo sve od ukrasa. Ove noi ona je za sve bila
svetenica Velike Majke.
Nije jo bilo vreme za gozbu, ali vresovo pivo naveliko se toilo. U njemu
je bilo vrlo malo alkohola, mada bi se, od dovoljne koliine, pojavila prijatna
vrtoglavica; no, Ana je pila samo izvorsku vodu iz roga okovanog srebrom. Kao
i ukrasi na njoj, rog je bio veoma star. Moda ju je ritam bubnjanja golicao po
tabanima, pa je zato elela da se smeje. Dok je gledala svoju ker kako blista
lepotom rane trudnoe, oseala se prastara, ali noas je ponovo bila mlada.
Pogledala je ka vrhu Tora, gde su baklje treperile pod tamnim nebom kao
vilinska svetla. To su, u neku ruku, i bile, jer reeno je da duh onih koji niti su
izili izvan krugova sveta niti su ponovo roeni mogu neko vreme da obitavaju
u Vilinskoj zemlji. U ovoj noi svetenici i svetenice Avalona daju rtvu svojim
telom, putajui drevne duhove da ih ispune, kako bi mogli da se vesele sa
ivima, a oni koji bi se u bilo koje drugo vreme jednako plaili i duhova i
vilinskog naroda sada su ih rado primali.
Vivijen je takoe gledala Tor, toliko napeto da se njena majka uznemirila.
Zar misli da e joj se vratiti ljubavnik? Ana bi je lako razuverila - godinu i
jedan dan mrtvi ostaju u Letozemlji, da bi im se iscelila dua. ak i previe
tuge moe da im naudi, i stoga se ne smeju prizivati nazad dok ne protekne
odreeno vreme. Ali dua koja je u svetu ostavila nedovreni posao mogla bi
da lebdi u blizini. Da li Vivijen mui tuga, ili krivica to je neto ostalo
nedovreno?
Neko baci jo drva na vatru, i Ana poe pogledom za eksplozijom iskri,
sve dok se nisu izgubile meu hladnim svetlima na nebu. Bliila se pono, a
sa njom i njeno iekivanje. Utom sa kladenca dopre treperavi uzvik uvarke,
probivi se kroz vrevu plesa. Baklje su se kretale, vijugajui niz Put Procesije
oko Tora. Bubnjari podigoe ruke i rairi se tiina, nalik na aroliju.
Potom bubnjanje ponovo poe, sada vrlo tiho, nalik na uporne otkucaje
srca koji su treperili i u telu i u zemlji. Ljudi su se povlaili, unuvi kraj
hrane koju su doneli za gozbu, a avetinjska procesija se pribliavala. Lica
svetenika bila su obojena belo, a po telu su nosili iscrtane znake koji su bili
drevni i kada su svetenici Atlantide doli preko mora na ovo ostrvo, jer ovo je
bila veoma stara magija. Ana nije meu njima prepoznala Talesina, mada je
bilo teko da se sasvim uveri. Niko nije unapred znao ko e biti kockom
odabran za Rogatog, ali osetila je da joj se puls ubrzava od iekivanja. Preci
pooe oko vatre, u korak. Ljudi poee da uzvikuju imena, i pri svakom
imenu neko bezlino belo lice bi se izmenilo, preuzimajui linost. Sada jedna
starija ena radosno kriknu, a jedan od plesaa, hramljui i mrmljajui kao
starac, napusti kolonu i sede kraj nje. Devojka, moda njihova ker, klee pred
njega, gladei svoj trbuh kao da ga moli da se ponovo otelotvori u njenoj
materici.
Jedan po jedan, preci su se pridruivali gozbi. Vivijen, koja ih je
posmatrala sa oajnikom nadom u oima, okrete lice, plaui. Ana odmahnu
glavom. Moda e sledee godine, ako Vivijen to bude zaista elela, moi da
vidi Vortimera i da mu pokae njihovo dete.
Ana stee usne. Ona je svoju prvu bebu rodila mnogo mlaa, ali i dalje joj
se inilo da nije pravedno to joj je ker trudna. Kod Plesa Divova oseala se
prastara; mesenice su joj potpuno izostale nekoliko meseci i ve je bila
spremna da se proglasi za Smrt. No, potom su se vratile. Ana je sada smatrala
da su bile prestale zbog brige. Jo je bila plodna.
ena iz movare klee pred nju sa tanjirom, nudei joj komadie
govedine, jo zadimljene od vatre. Ani zakra stomak, jer je zbog obreda
postila, ali samo mahnu rukom da ih ne eli. Gozba je oko nje trajala i trajala.
Neki preci, zadovoljeni, napustili su tela koja su ih primila, i svetenici su se
povlaili da operu boju sa sebe i pojedu neto. Ana oseti kako joj koa bridi i
znala je da se zvezdane plime okreu. Uskoro e se otvoriti putevi izmeu
prolosti i budunosti, povezujui svetove.
Iz torbice o pojasu ona izvadi tri siune peurke, koje joj je donela ena-
mudrac iz Heronovog plemena. Jo su bile jedre i svee; usta joj se skupie od
gorkog ukusa, ali paljivo ih je vakala. Ve je polako zapadala u stanje
vrtoglavice kada joj prie Nektan, klanjajui se.
"Vreme je; kladenac eka. Hajde da vidimo kakvu nam sudbinu
pokazuje..."
Ana ustade i malo se zanjiha, smeei se zbog amora nestrpljenja i
radoznalosti koji se proneo kroz okupljene; stari druid brzo je pridra. Potom
pooe uz brdo. Jezero Ogledala bilo je potpuno mirno pod svetlou zvezda, i
u njemu se nalazila obrnuta slika Lovca Svetova, koji je kroio njegovim
dubinama isto kao i po nebu. Odrazi vatre vrtoglavo su poigravali po povrini.
Vrhovna svetenica mahnu da se baklje sklone, i ljudi nemo zauzee mesta
oko jezerca.
Vivijen prie da pogleda u vodu, kao i svakog Samena od one prve vizije u
jezercu, ali Ana je zgrabi za ruku.
"Glupao, ne moe da Vidi dok nosi dete!"
 To nije bilo sasvim tano - bilo je samo teko, jer je trudna ena mnogo
vre vezana za svoje telo nego inae, a kanalisana energija moe da bude
opasna po bebu. No, dok se gurala kraj keri, Ana je znala da je nije zato
spreila.
Zatreptala je, pustivi oi da jo trenutak normalno gledaju. Vreme je da
im svima pokae da je ona jo Vrhovna svetenica Avalona.
Na ivici jezerca bila je postavljena ovija koa. Nektan joj je pomogao da
klekne, i Ana vrlo polako, poto su sada peurke razvile punu snagu, dohvati
hladnu kamenu ivicu. Disciplina i dugo iskustvo smesta joj ukoie miie u
mestu. Dugaka kosa padala joj je sa obe strane lica, zaklanjajui boni vid.
Zurila je nanie, u tamu, i oi joj izioe iz ie. Jedan duboki udah ju je
umirio; pri sledeem se sva stresla; pri treem, njena svest, osloboena, poe
da lebdi.
Talasii u jezeru postadoe bregovi i doline. Izukrtani zraci svetlosti
osvetljavali su itavu zemlju. U ovoj noi zraci su pulsirali od duhova koji su
hitali ka treperavim vatrama Samena.
"Bela Kobilo, molim te, govori nam." Nektanov glas dopro je odnekud iz
sveta koji je ostavila za sobom. "Kai nam ta vidi."
"Zemlja je u miru i putevi su otvoreni; mrtvi se vraaju svojim kuama..."
"A naredna godina? Hoe li kie i sunce blagosloviti nae njive?" Ani se
oi ispunie sivilom i ona se zakalja kao da se davi.
"Napunite ambare i popravite kue, jer dolazi vlana zima, i poplave e
zahvatiti sve ravnice Britanije..."
Negde u onom drugom svetu ljudi su alosno mrmljali, ali Vid je hitao
dalje. "U prolee vidim oluje, i reke koje se izlivaju preko obala. Bie vam ovo
teka godina, i slaba etva..."
Potom nastupi pauza. Ana je lebdela na mestu izvan vremena, gledajui
are u duginim bojama kako nastaju i nestaju.
"Ali hoemo li imati mir?" Nektanov glas pozva je natrag u svet. "Hoe li
Britanija biti bezbedna od ljudi?"
Ona se zatrese od iznenadnog smeha. "Ljudi ive i u ovoj zemlji - kako
moe da bude bezbedna od njih?"
Utom se javi novi glas, glas njene keri. "Hoe li se Saksonci vratiti?"
Prizor se spiralno izvi, vrtoglavo, pokazavi joj sivo more i zemlje iza
njega, gde su se smee poplavne vode irile po njivama u ravnici. Ana pokrete
usne, ali, obuzeta vizijom, nije ula svoj glas. Videla je udavljene ljude i stoku,
i etvu jo goru od one koju je prorekla Britaniji. Prolazile su nove godine,
jednako vlane, mada ne i toliko hladne. Posle nekog vremena, ljudi poee da
rastavljaju svoje kue i da od te grae prave ratne brodove. Videla je
okupljanje vojski, videla je one tri lae na kojima je Hengest pobegao, stotinu
puta umnoene.
"Ne..." ula je sebe kako porie viziju, ali nije mogla da pobegne. "Ne
elim da..."
"ta vidi?" Vivijenin glas bio je neumoljiv. "Pet zima je prolo, i Saksonci
se okupljaju, hitajui preko mora kao divlje guske. A ima ih mnogo - nikada ih
nije bilo tako mnogo - i stiu, urlajui, na nae obale..."
Ona zajeca, elei da pobegne, da porekne znanje koje joj je nametnuto.
Morala je da zaustavi katastrofu! Dovoljno su propatili; uinie bilo ta, samo
da sprei da se ovo desi...
 "Ana, dovoljno je!" otro ree Nektan. "Neka vizija proe; neka je tama
odnese!" Zajecala je, a njegov glas postade blai, pozivajui je po imenu,
umirujui je, vodei je kui. Na kraju je otvorila oi i sruila se, drhtei, pravo
njemu u ruke.
"Nije trebalo da postavlja takvo pitanje", ree neko.
"Stvarno?" zau se Vivijenin odgovor. "To je manje nego to je ona uinila
za mene..."

Kada su ostali poli sa njenom majkom ka vatri, Vivijen je ostala kraj

Jezera Ogledala. Bila je u iskuenju da i sama pogleda u njega, ali Jezero je
retko davalo dve vizije uzastopno, a u svakom sluaju nije htela da izlae
opasnosti svoje dete. Vortimerovo dete. U kakvom li e se svetu ono roditi?
Preklinjao ju je da ga sahrani na Saksonskoj obali, ali nisu joj dozvolili da
ga odnese donde. A Vortimer ak ni u bunilu nije verovao da bi njegov duh
mogao da uva vie od delia Britanije. Na Staarskom brdu njegove moi
svakako su viestruko uveane, pa moda i moe da uva sve. Ali ako nije
tako, onda ga je izdala ak i pri sahrani. Pet godina... Ako je Ana tano videla,
Vortimerova velika pobeda dala im je samo toliko vremena da obnove
Britaniju. No, Vivijen vie nije imala snage za borbu; elela je samo da se
zavue na neko toplo mesto i saeka da rodi dete.
Kada se vratila do vatre, videla je da je Ana poela da se oporavlja od
transa i da ponovo sedi na prestolu. Trebalo bi da je u krevetu, smrknuto
pomisli Vivijen. Ana je delovala iznureno, ali narod movare motao se oko nje
kao roj pela, i svakog trenutka bilo joj je sve bolje. Zato joj je potrebno
dokazivanje? upita se Vivijen. Ona je matica ove konice ve vie od dvadeset
godina... Ali barem ja mogu da idem u krevet ako poelim.
Niko nee ni primetiti da me nema! Okrenula se da poe stazom kroz
vonjak i zastala kao ukopana. Neko, ili Neto, stajalo je meu drveem, na
samoj granici izmeu svetlosti i tame. To je senka, pomisli ona, ali promene
svetlosti nisu je menjale. To je drvo... Ali poznavala je svako drvo u vonjaku,
a tamo ne bi trebalo da bude nijedno. Srce joj je udaralo sve jae dok je
pruala ula svetenice ka tom mestu, i osetila je: Vatra... tama... pohlepa
grabljivca i uas njegove rtve...
Vivijen zacvile, i kao da ju je uo, Drugi se pomeri. Izmeu granja
pojavie se razgranati rogovi, okieni purpurnim jesenjim liem. Ispod
rogovlja, vatra je poigravala na odelu od komadia koe i na ukrasima od
bakra i kostiju, a potom na miiavim nogama, jer On je iziao iz senke meu
drveem. Rogata glava se okrete; iz duboko usaenih onih duplji zapljusnu je
crveni sjaj. Vivijen se ukoi, rairivi oi, i neko drevno znanje ree joj da ne
treba da bei.
Neko ju je primetio i pokazao ostalima. itav veliki skup opet utonu u
tiinu. Rogati poe napred, opasan i spretan, nosei koplje koje je poslednji
put videla oslonjeno o zid kraj Grala. Zastao je pred Vivijen, i Njegovi
svetlucavi ukrasi zvecnue i umirie se.
"Da li Me se plai?" Glas mu je bio grub i hladan. Taj glas nije pipadao
nikome poznatom.
"Da..." apnu ona. Vrh koplja polako poe od njenog grla ka materici.
"Nema potrebe da se plai... zasad." Koplje se spusti.
 On prestade da se zanima za nju i poe dalje. Vivijen oseti da je naputa
snaga, i klonu na tlo, drhtei. Rogati je prolazio izmeu ljudi, neke ni ne
gledajui, druge dodirujui kopljem. Videla je da i snani mukarci drhte;
jedna ena se onesvestila. No, neki bi se jo vie ispravili kad bi im se On
obratio, a u oima su imali borbeni sjaj.
Konano On stade pred Gospinim prestolom.
Dok je sunce sijalo visoko,
Zemlja, naa Majka, radila je mnogo;
Duom i telom neka je blaena,
Dolo je vreme da malo poiva.
"Gospo Leta", nastavi On, "doba Svetlosti se okonava. Predaj mi Svoju
vlast." Vatra je sada gotovo zgasla; njegova senka, udovino uveana zbog
malog ugla, dopirala je tano do Gospinog sedita.
Svetenica ga mirno pogleda, bleda i ponosna. "est meseci je sve to ivi
uivalo u mom sjaju; moja mo je donela plodove zemlji i stadima."
Leto vlada ponosito:
Ponjeveno sad je ito,
Voe zrelo sakupljeno,
Za zimu je sve spremljeno.
I ona je govorila obredne rei, ali govorila je kao svetenica, dok je Bie
ispod maske Rogatoga bilo neto vie. Njegov odgovor nije bio grub, nego samo
neumoljiv.
Otresli su lie jesenji vetrovi,
Njive i polja pusti su, jalovi.
Poslednje sunce nikoga ne vara,
Promenila si se i postala stara.
Sve na svetu sprema se da spava,
Livade i ume i jezera plava.
Kada gladni vetar poinje da duva,
Zemlju e neko drugi da uva."
"Letina je ponjevena, tvoja deca su odrasla. Vreme je da pobedi tama, i
da svetom vlada Zima."
"Neu ti ga dati..."
"Sam u ga uzeti..."
Ana je ustala, i ako i nije bila Boginja, ipak se zaogrnula velianstvenim
sjajem svetenice i izgledala je jednako visoka kao On.
"Tamni Love, hajde da se Ti i ja nagodimo..." Meu okupljenima se zau
iznenaeni amor. "Sada vlada mir, ali Videla sam da e Britaniju ponovo
napasti neprijatelji. Nudim Ti sebe, sada, u ovom svetom asu kada su nam
moi jednake, kako bismo napravili dete koje e spasti Britaniju..."
On ju je na trenutak odmeravao, a onda zabaci glavu i grohotom se
nasmeja.
"eno, Ja sam neizbean kao poslednje lie na granama i poslednji dah
samrtnika. Ne moe se pogaati sa Mnom. Uzeu ono to mi daje, ali ishod
toga je ve zapisan u zvezdama i ne moe se izmeniti." On prui koplje tik
ispred njenih grudi.
Kada se Rogati pokrenuo, svetlost vatre obasja Anino telo, i Vivijen sa
saaljenjem vide da su joj nekada pune dojke sada mlitave, i da joj je trbuh
proaran beliastim prugama od raanja.
"Majko", uspela je da progovori kroz stegnuto grlo, "zato to ini? Ovo
nije deo obreda..."
Ana je na trenutak pogleda, i Vivijen zau, kao u magli seanja, njen
glas: "Nikada ne objanjavam ono to inim..." Ana podsmeljivo izvi usne i
ponovo se okrete ka Rogatom Bogu.
"Prolee u Leto", ree ona i koraknu ka njemu. "Leto u Jesen - mojom
moi ivot je donesen..."
Koplje se zanjiha i zari se u zemlju. "Jesen u Zimu", odvrati on, i ljudi
oko njih poee lake da diu, prepoznavi uobiajene rei, "Zima u Prolee -
moja vlast odmor donee."
"Tvoj uspon je moje opadanje", nastavie oboje u glas, "sve to Ti izgubi
pripae meni. Uvek eljni, uvek se vraamo, u Velikom Plesu uvek smo
Jedno..." On prui ruke i zagrli je. Kada su se razdvojili, odea mu se pomerila
i videlo se da je ispod nje vrlo muevan.
Potom Rogati podie Gospu u obe ruke i odnese je, a noni vazduh je
podrhtavao od Njegovog dubokog smeha. Sledeeg trenutka tamo gde su
stajali ostalo je samo koplje, pobedonosno uspravno pred praznim prestolom.
Nektan pogleda zapanjena lica oko sebe i nakalja se, pokuavajui da
povrati ritam obreda.
Kraj je letnjeg zlatnog sjaja,
Sunce se polako sklanja;
Posle zimskog belog snega,
Vratie se snaga leta!
Sve se stvari obnavljaju,
Dok ciklusi sunca traju.
Promene su sveta mone,
Ona ini sve to hoe!
Da, ali ta je Ana htela? Vivijen se to uzalud pitala dok je gledala ka
senkama u kojima je par nestao. I ta tu moe da se uini?

Kako je godina tekla ka kratkodnevici, oseanje uasa koje je na Samen

obuzelo itav Avalon poelo je da jenjava, jer vreme je ostalo blago i vedro.
Ljudi su aputali da je Gospina rtva bila prihvaena i da su nesree koje je
prorekla odloene, jer uskoro je postalo jasno da je Ana trudna.
Meu svetenicima i svetenicama mnogo se nagaalo. Bilo je sasvim
uobiajeno da se deca raaju posle sparivanja na Beltan i na Dugodnevicu, ali
Samen, uprkos prizivanju predaka, nije bio sveanost plodnosti. Neki su se
smejali i govorili da nema obrednog razloga koji bi se tome protivio, nego je
samo u to doba godine potreban zaista dubok trans da paru ne bi smetalo
ledeno tlo na kome lee.
Samo je Vivijen jo brinula. Suvie jasno se seala koliko se Ana muila
raajui Igrenu, a to je bilo pre pet godina. Hoe li preiveti jo jedan proaj?
Otila je toliko daleko da je predloila majci da upotrebi bilje za koje su
svetenice znale da podstie pobaaj, ali kada ju je Ana optuila da eli svu
panju za sebe i svoje dete, posvaale su se ee nego ikada, i Vivijen je otada
utala.
Neto pre proslave Brige, kada bi svet trebalo da pokazuje prve znake
prolea, naile su prve oluje. Tri dana vetrovi su urlali oko krovova, gonei
pred sobom oblake kao vojsku, a kada su vetrovi uminuli, zemlja je ostala
bespomona pod kiom.
Kie su se nastavile tokom veeg dela meseca Brige, a potom i Marsa,
ponekad kao pljusak, a ponekad tek kapajui, ali retko su kada mogli da vide
sunce. Jezero je polako raslo iz dana u dan, sve dok nije doprlo do najviih
tragova vode, zaostalih od drevnih poplava.
Krovovi su bili natopljeni vodom, koja je nezadrivo kapala po podovima.
Bilo je nemogue sauvati suvu odeu. Vazduh je bio toliko vlaan da je
mahovina rasla na kamenju ak i unutar kamenog kruga. Oblaci su najee
bili toliko niski da nije mogla da se vidi ni druga obala jezera. Kada bi se
ponekad malo podigli, sa vrha Tora videli su samo blatnjavu vodu kako se
prua sve do ua Sabrine u more. Samo su sveta ostrva jo izvirivala iznad
vode, a u daljini su se nazirale udno smanjene planine Mendip. Na ostrvu
Inis Vitrin, monasi su se sigurno pitali je li njihov Bog odluio da poalje novi
Potop kako bi unitio oveanstvo. ak se i na Avalonu aputalo o tome. No,
dotle je prolo vreme kada je Gospa mogla da se lako oslobodi deteta, a
uostalom, iako su svi ostali bili bledi i mravi, Gospa od Avalona je cvetala,
kao da joj je ova trudnoa povratila mladost.
Vivijen je najvie patila tog vlanog i smrtonosnog prolea. Kao i uvek, na
ravnodnevicu su im ambari i skladita bili gotovo prazni, a ove godine bilo im
je jo gore, jer je deo hrane uniten visokom vodom. Jela je svoj deo hrane,
mislei na dete, ali iako joj je trbuh rastao, ruke i noge bili su joj mravi kao
tapovi, i veito joj je bilo hladno.
Govorilo se da e posle Beltana biti bolje. Vivijen je, preko svog ogromnog
trbuha, mogla samo da se od srca sloi sa time, jer izraunala je da e tog
meseca roditi dete. Ali pre nego to je nastupilo otopljenje dola je bolest,
uporna groznica sa muninom i bolovima u miiima, koji su se kod starih i
slabih - a takvih je bilo mnogo - lako pretvarali u zapaljenje plua i odnosili ih.
Umro je i Nektan, i druidi su na njegovo mesto izabrali Talesina. Otila je
i stara Elena, i to nije bilo neoekivano, ali svi su se potresli kada je posle nje
umrla i Julija. Mala Igrena takoe se razbolela i nije htela da je neguje niko
sem starije sestre, i tek to se izvukla iz opasnosti, kada je i Vivijen poela da
osea prve znake bolesti.

Sedela je kraj vatre koja kao da nije imala snage da je zagreje, pitajui se
koje bi biljne lekove mogla da uzme, a da ne ugrozi dete u sebi, kada se
otvorie vrata i ue njena majka, sa kapima kie na kosi i ogrtau. Sada je u
kosi imala mnogo sedih, ali na Ani su i one izgledale kao ukras, a ne kao znak
starosti. Stresla je vodu sa ogrtaa i okaila ga o kuku, i tek potom se
okrenula ka keri.
"Kako ti je, dete moje?"
"Boli me glava", mrano ree Vivijen, "a i da ima neke jestive hrane,
mislim da mi ne bi dugo ostala u stomaku."
Primetila je da joj majka izgleda dobro uhranjena. Omlitavele dojke
ponovo su joj narasle zbog trudnoe, i mada joj se trbuh zaoblio, jo nije
izgledala trapavo kao Vivijen, koja se oseala kao kazan na dve noge.
"Treba da vidimo kako da ti olakamo..." poe Ana, ali Vivijen odmahnu
glavom.
"Nisi imala vremena dok je Igrena bolovala. Zato bi se gnjavila oko
mene?"
Anino lice planu, ali glas joj je bio miran. "Traila je da je ti pazi, a ja
sam negovala Juliju. Boginja zna da je bilo dovoljno posla za sve, ovog
stranog prolea."
"Pa, ne moemo se poaliti da nismo upozoreni. Kako mora da je prijatno
znati da si pravi prorok..." Vivijen naglo prekide, zapanjena sopstvenom
gorinom, ali bolest ju je oslabila i nije mogla da se kontrolie.
"To je uasno oseanje", obrecnu se njena majka, "i ti bi to trebalo da
zna! Ali bolesna si i svakako ne zna ta govori."
"Ili sam moda samo suvie umorna da bih marila", odvrati Vivijen.
"Odlazi, majko, ili emo moda obe zaaliti."
Ana je na trenutak zurila u nju; potom sede. "Vivijen, ta ne valja izmeu
nas dve? Obe nosimo u sebi novi ivot - trebalo bi da se radujemo zajedno, a
ne da se upamo za kose."
Vivijen sede, trljajui lea. Znala je da se trudne ene lako iznerviraju, ali
samo je njena majka umela da je potpuno izvede iz takta.
"Zajedno? Ja sam ti ker, a ne sestra. Trebalo bi da oekuje dan kad e
postati baka, a ne da rodi sebi jo jednu bebu. Optuila si me da sam
ljubomorna, ali da nije moda obrnuto? im si saznala da sam trudna, smesta
si i ti zatrudnela, to si pre mogla!"
"Nisam zato..." poe Ana.
"Ne verujem ti!"
"Ja sam Gospa od Avalona, i niko ne sumnja u moju re! Oduvek si bila
neposluna i nije uopte trebalo da postane svetenica." Anine oi kao da su
potamnele i rairile se dok se preputala besu. "Zato misli da e biti valjana
majka? Pogledaj se samo! ak i u ovim godinma, ja sam u boljem stanju nego
ti. Kako oekuje da rodi zdravo dete?"
"Ne moe to da kae! Ne sme!" vrisnu Vivijen, jer upravo od toga je i
sama strepela. "Hoe li da me urekne, sad kad sam tako blizu poroaja? Ili
si to moda ve uinila. Zar ti nije dovoljno to ti svi posveuju svu svoju
snagu i brigu? Zar si izvukla snagu i iz mog deteta da bi mogla da rodi svoje?"
"Ti si luda! Kako bih..."
"Ti si Gospa od Avalona - ko zna kakve arolije zna! Ali od trenutka kada
si zaela, poela sam da slabim. Ti si se podala Lovcu. Kakve moi On daje
onoj koja nosi u materici Njegovo dete?"
"Optuuje me da sam pogazila svoje zavete?" Anino lice postade potpuno
belo. "Oh, sigurna sam da si to uinila u najplemenitije svrhe. rtvovae
svakoga ako zamisli da to odgovara bogovima! Ali ovo je moj zavet, majko.
Nee rtvovati mene i nee nauditi mom detetu!"
Od besa je zaboravila sve muke i bolove. Ana je neto odgovarala, ali nije
je ula. Drhtei od besa, Vivijen zgrabi ogrta i zalupi vrata za sobom.

Jednom je ve pobegla, ali sada je Avalon zaista bio ostrvo. Vivijen se

otisnula u prvom amcu na koji je naila i motkom ga je poterala kroz vodu.
Onako okrupnjala od trudnoe, zaudila se to joj je teko da odrava
ravnoteu i vesla, ali bila je uporna. Dovoljno esto je negovala bolesnike iz
Heronovog sela - sigurno e je sada primiti kod sebe.
Nije ba padala kia, ali magla je leala nisko nad movarom, a vetar je
bio vlaan i hladan. Znoj na elu kao da joj se ledio, jer zaista nije imala snage
za ovakve napore, i uskoro su je lea zabolela jae nego ikada ranije. Bes koji
ju je naterao na bekstvo postepeno je izbledeo, pretvorivi se prvo u
nestrpljenje da to pre stigne do druge obale, a onda u strah. Ve mesecima se
nije bavila nikakvom magijom. Hoe li se magla pokoriti njenom pozivu?
Paljivo je ustala, jer tu je voda bila preduboka za motku, pa je prela na
vesla i podigla je ruke. Bilo je teko napustiti linost koja se toliko trudila da
zadri dete, bilo je teko zaboraviti da je besna na majku, ali Vivijen je to zaas
postigla; spustila je ruke svom snagom i povikala Re Moi.
Osetila je kako se oko nje menja ranvotea svetova, i sledeeg asa pade.
amac se divlje ljuljao pod njom i ulo je i dosta vode, ali sreom se nije
prevrnuo. Vivijen je jasno oseala razliku - ovde je vazduh bio nekako tei, i u
vetru se oseao zadah blata i trulei. Pre nego to je sigla da ustane, osetila je
gr u trbuhu, kratak, ali snaan. Presamitila se, steui ivicu amca, i tako
saekala da proe. No, im je sela, naiao je novi. Nije oseala muninu, i to ju
je zaudilo, ali kada ju je zahvatio i trei gr, umesto iznenaenja osetila je
strepnju. Nemogue da je poroaj! Zar mesec dana pre roka?
Bebe se ne raaju as posla, a znala je da je posebno prvom detetu
potrebno due vreme. U daljini se naziralo nekoliko stabala; zastajkujui pri
svakoj kontrakciji, veslala je ka obali. Konano, pomislila je kad se amac
nasukao; barem se nee poroditi nasred jezera. No, bolovi su bili vrlo jaki, i tek
sad je pomislila da su bolovi u leima, za koje je mislila da su poetak bolesti,
zapravo bili prvi znak predstojeeg poroaja.
Sad se setila kako ene iz movare lako raaju svoje bebe, a znala je da
likom podsea na njih. Oajniki je poelela da se sada nalazi u njihovom selu.
Postala je svesna da je urekla sebe mnogo gore nego to je optuila majku da
ini, jer ova glupost bi je mogla kotati ivota, a i deteta.
Nikada, pomislila je, jeknuvi kad ju je zahvatila nova kontrakcija,
nikada vie neu pustiti da mi bes pomrai razum! Niz nogu joj je klizila topla
tenost; tek sad je shvatila da to traje ve neko vreme.
Uspela je da se ispentra preko blatnjave obale, mada nigde nije bilo ni
komadia suvog tla. Kada je stigla do drvea, znala je da nee moi dalje.
Sreom, usred grmlja nalazilo se donekle zaklonjeno mesto. Rairila je ogrta i
umotala se u njega.
I tu je, negde izmeu podneva i sumraka, rodila Vortimervo dete. Bila je
devjica, gotovo suvie krhka da preivi, ali siuna i savrena, sa kosom
crnom kao i njena, i tiho je zacvilela kada je osetila ledeni vetar. Vivijen je
podvezala pupanik trakom koju je otkinula od svoje haljine i presekla ga
malim srpastim noem koji svetenice uvek nose sa sobom. Imala je jo toliko
snage da stavi dete na grudi, paljivo ga smestivi pod haljinu, i da ih oboje
pokrije ogrtaem. Potom vie nije mogla nita.
Zapala je u iznureni san, zatiena starim drvetom. Tu ju je, kada je
sumrak poeo da zaogre movaru senkama, naao lovac iz Heronovog sela i
odneo je svojoj kui.

24.
 Vivijen je sedela na ostrvu Svetog Andrije, kraj sveeg groba pod leskovim
drveem. Zemlja je bila vlana, ali ne i natopljena. Posle sveanosti
kratkodnevice, oluje su postajale sve ree. To joj je prualo nekakvu utehu.
Nije volela da misli kako mala Eilanta mora da lei pod hladnom kiom.
Odavde je videla preko itave doline, sve do Inis Vitrina. Bila je sigurna
da je tano nala mesto, da je upravo to taka u stvarnom svetu koja odgovara
mestu na kome je sahranila Vortimera, na Straarskom brdu Avalona. Boginja
je rekla da e Veliki Obred proizvesti Vortimera u kralja - ali to kraljevstvo bilo
mu je dato tek na Drugom svetu. Moda e Eilanti otac moi tamo da prui
bezbednost, poto u ovom svetu njema majka u tome nije uspela. Samo tri
meseca je poivela Vivijenina kerkica, a na samom kraju nije bila nita
krupnija od Igrene na dan kad se rodila.
Vivijen je oseala prodoran bol u jo prepunim grudima, iz kojih je kapalo
mleko kao to su joj suze kapale iz oiju. Prekrstila je ruke, uzaludno zagrlivi
samu sebe. Nije se potrudila da nae bilje koje bi prekinulo priliv mleka.
Vremenom e se prekinuti sam, opet suvie brzo; dotle je rado doekivala bol.
Pitala se hoe li joj vremenom presuiti i suze.
Zaula je korake po stazi i podigla pogled, oekujui da vidi pustinjaka
koji je odravao kapelu na ovom brdu. Nije bio ni nalik na oca Fortunatusa, ali
nije spadao ni meu one koji misle kako su sve ene orue avolovo; prema
tome, bio je sasvim ljubazan prema njoj. Sunce je bilo iza njega, i u prvi mah
je razabrala samo visoku priliku okruenu svetlom. Neto u njenom dranju
podsetilo ju je na Rogatog, i ona se ukoi. Potom se prilika pomeri, i ona
prepozna Talesina.
Duboko je uzdahnula; nije ni znala da je zadravala dah.
"ao mi je to je nikada nisam video", tiho ree on. Vivijen pogleda
njegovo upalo lice i znala je da govori istinu, pa se na vreme uzdrala da ga ne
zapita zato bi mu to bilo vano.
"Kau da je bila vilinsko nahoe", ree ona umesto toga. "Kada je Eilanta
poela da kopni, jedna ena iz Heronovog sela rekla je da je to zato to je neka
vila zamenila moju bebu svojom, bolesnom, dok sam spavala posle poroaja."
"Misli li da je to tano?" blago upita on.
"Vilinski narod se retko mnoi. Ne verujem da imaju dovoljno dece, ni
zdrave ni bolesne, da zamene sve one koji umru u zemljama ljudi. Ali mogue
je. Vilinska Gospa je znala za moje dete - rekla je lovcu koji me je spasao gde
da nas potrai. Bila sam suvie izmorena da izgovorim i najsitniju aroliju
zatite, a bile smo sasvim same."
Sopstveni glas zvuao joj je uplje, a Talesin ju je udno gledao. Narod iz
movare plaio se da pominje njenu bebu, ali zato bi to bilo vano? Uostalom,
otkako je Eilanta umrla, vie joj nita nije bilo vano.
"Nemoj se muiti takvim mislima, Vivijen. U ovakvim godinama umiru i
mnoge bebe koje su roene u toploti kue."
"A ta je sa mojim novim bratom, Braniteljem Britanije?" gorko upita ona.
"Piju li na Avalonu u njegovo zdravlje? Ili se rodila nova devojica, da zameni
Igrenu?"
Talesin se tre, ali izraz lica mu je ostao isti. "Beba se jo nije rodila."
Vivijen se namrti, brzo raunajui unazad do Samena. Ako se njena beba i
rodila prerano, Anina je svakako kasnila. "Trebalo bi da bude uz nju, da je
dri za ruku. Meni niim ne moe pomoi..."
On se zagleda u nju. "Doao bih kod tebe, keri moja, ali Heron nam je
donosio poruke da eli da bude sama."
Ona slee ramenima, jer stvarno je bilo tako, mada joj je esto bio
potreban ba on; da su druidi stvarno toliko mudri koliko veruju, Talesin je to
trebalo da oseti. "Tvoja majka poslala je po tebe, Vivijen..."
"ta, opet?" Ona poe da se smeje. "Sada sam odrasla ena. Moe joj rei
da vie nikada neu igrati kako ona svira."
Talesin odmahnu glavom. "Loe sam se izrazio. To nije bilo nareenje,
nego molba da te dovedem. Vivijen" - on se iznenada slomi - "ona se poraa
ve puna dva dana!"
Tako joj i treba! pomisli Vivijen na to, ali sledeeg asa je obuze nalet
straha. Njena majka ne moe da umre. Ana je Gospa od Avalona, najmonija
ena u Britaniji; ona je kao sam Tor, vole je ili je mrze, ali ona je oslonac,
temelj na kome je Vivijen izgradila svoje oseanje linosti.
Tako je govorio onaj deo nje za koji je Vivijen mislila da je sahranjen u
malenom Eilantinom grobu. No, drugi deo nje, tako bolno nauen da misli kao
svetenica, govorio joj je da je to sasvim mogue. A jasno se videla da je
Talesin uplaen.
"Nisam mogla da odrim u ivotu ni svoju bebu", kruto ree ona. "ta
oekujete da uinim?"
"Samo da ode kod nje. Potrebna si joj. Meni si potrebna, Vivijen."
Prizvuk uasa u njegovom glasu dopre i do nje, i ona ga ponovo pogleda.
"Ti si bi Rogati, zar ne?" tiho upita ona. "Ona raa tvoje dete." Iznenada
se setila kako je On dodirnuo kopljem njen trbuh.
Talesin pokri lice rukama. "Ne seam se... ne bih nikada pristao, samo da
sam znao."
"Nijedan mukarac ne moe tvrditi da je zaeo dete u Gospi..." tiho ree
ona. "Nije to tvoje delo, Talesine. Videla sam Boga, i nisam znala da je uao u
tvoje telo. Hajde, ustani i vodi me kui."

"Oh, Vivijen, tako mi je milo to si dola!" Rovena urno izie iz Gospine

kuice i oajniki zagrli Vivijen. "Julija nije stigla da me obui do kraja, i ne
znam vie ta da radim!"
Vivijen odmahnu glavom i zagleda joj se u oi. "Draga moja, ja imam jo
manje obuke nego ti..."
"Ali bila si tu i proli put, i ti si joj ker..." Rovena ju je gledala sa gotovo
opipljivim iekivanjem, kao to su ljudi ponekada gledali Gospu od Avalona.
Vivijeni je od toga bilo neprijatno. "ula sam za tvoju bebu, Vivijen, Zaista mi
je ao", dodade Rovena sa zakanjenjem.
Vivijen oseti da joj lice postaje bezizraajno. Ona kruto klimnu glavom,
obie devojku i pohita kroz vrata.
U senovitoj sobi lebdeo je teak miris znoja i krvi. Ali jo ne i smrti -
Vivijen je suvie dobro poznavala zadah smrtnosti. Kad su joj se oi privikle na
polumrak, zastade joj dah, jer je ugledala majku kako lei na slami. Klaudija,
jedina od svetenica koja je rodila vie od jednog deteta, sedela je kraj nje.
"Zar ne hoda?"
"Hodala je prvog dana i vei deo drugog", odvrati Rovena apatom, "ali
sada vie ne moe. Kontrakcije su se usporile, a materica je otvorena manje
nego ranije...."
"Vivijen..." Ma koliko majin glas bio slab, i dalje je imao onaj veiti
prizvuk naredbe.
"Tu sam." Vivijen je uspela da zvui mirno, uprkos oku koji je osetila
pred majinim izmodenim licem i izoblienim telom. "ta eli od mene?"
Zaudo, umesto odgovora zau se tihi smeh. Potom Ana uzdahnu. "Za
poetak, moda da mi oprosti..."
Otkuda je samo znala kako se Vivijen zarekla da joj nikada nee
oprostiti? Kraj kreveta je stajala niska klupa; Vivijen sede, iznenada svesna
sopstvenog umora.
"Ja sam ponosna ena, keri moja. Mislim da si to nasledila od mene...
Sve ono to mi se kod mene nije svialo, pokuala sam da kod tebe izbriem.
Sa vrlo malo uspeha." Ana iskrivi usne. "Da sam se ja savladavala, verovatno
bi i ti. Nikako nisam elela da te oteram."
Oi joj izgubie usmerenost kad joj se trbuhom pronela nova kontrakcija,
ali Vivijen je videla da je sasvim slaba. Kada se Ana ponovo opusitla, Vivijen se
nae ka njoj.
"Majko, pitau te samo jednom. Da li si upotrebila magiju da oduzme
snagu meni ili mom detetu?" Ana je poglea u oi, i Vivijen se zapanji kada vide
da su pune suza.
"Kunem se Boginjom da nisam."
Vivijen klimnu glavom. Anin poroaj mora da je poeo ba u vreme kada
je njena mala Eilanta umrla, ali ako tu i postoji nekakva veza, svakako nije
nastala majinom voljom. A ovo nije bilo ni vreme ni mesto da okrivljuje
Boginju. Moda e jo moi da se nekako nagode sa njom.
"Onda ti opratam. Ako sam ti zaista toliko slina, moda e i meni
jednom trebati oprotaj." elela je da plae, da vriti, ali nije mogla da tako
trai snagu. Videla je da joj je majka suvie iznurena da bi podnela neka
snana oseanja.
Ana pokrenu usne, ali utom naie nova kontrakcija. Dobro ju je podnela,
ali kada se zavrila, bila je primetno umornija.
"Pita se kako moe da mi pomogne? Nema ti to znanje; sumnjam da
bi i Julija sada mogla da mi pomogne."
"Pre tri dana gledala sam svoju ker kako umire i nisam mogla nita da
uinim..." tiho ree Vivijen. "Neu te pustiti da ode bez borbe, Gospo od
Avalona!"
Nastupi tiina. "Spremna sam da sasluam svaki predlog", ree Ana sa
bledim osmehom. "Uvek sam bila stroga prema tebi, i red je da sada malo ti
vlada nada mnom. Ali ovde se nije re samo o mom ivotu. Ako nita drugo
ne uspe, morate me rasei i izvaditi dete."
"ula sam da Rimljani rade takve stvari, ali to znai smrt za majku!"
uzviknu Vivijen.
Ana slee ramenima. "Kau da Vrhovna svetenica zna kada joj doe
vreme, ali moda smo tu vetinu izgubili. Razum mi govori da emo i ja i dete
svakako umreti ako ne uspem da ga rodim. Jo je ivo - oseam pokrete u sebi
- ali nee opstati ako ovo bude dugo trajalo."
Vivijen bespomono odmahnu glavom. "Ovoga sam se plaila kad sam te
molila da se oslobodi de..."
 "Keri moja, zar jo ne razume? Znala sam ta rizikujem, kao to si
znala i ti kada si legla na oltar, u Plesu Divova. Da nisam bila svesna
opasnosti, to ne bi bila prava rtva."
Vivijen pognu glavu, setivi se ta joj je Vortimer rekao pre nego to je
poao u boj. Na trenutak je naslutila znaenje svih ovih muka. Potom je slika
ene koja je lela pred njom vrati u sadanjost. No, razmiljanje o Vortimeru
dalo joj je ideju. Ona obujmi Anino lice dlanovima i zagleda joj se u oi.
"U redu. Ali ako umre, umree borei se, uje li me?"
"Da... Gospo." Ana iskrivi lice kada joj se trbuh ponovo zgrio.
Vivijen ustade i prie vratima. "Hou da vrata budu otvorena, kao i
prozori, da nam ulazi vazduh. A ti", ona mahnu ka Talesinu, "donesi harfu i
reci ostalima da donesu bubnjeve. Videla sam kako muzika daje ljudima
snagu u boju. Videemo moe li da pomogne i ovde."
Borile su se itavo popodne, noene ritmom bubnjeva. Neto pre zalaska
sunca, porodilja izvi lea i nape se, i Vivijen vide kako se poroajni otvor iri
oko krivine bebinog temena. Klaudija je drala Anu koja se napinjala,
izoblienog lica, ponovo i ponovo.
"Glava je suvie velika!" Rovena ih je uplaeno gledala.
"Ne mogu vie." Ana klonu na krevet.
"Moe!" smrknuto ree Vivijen. "U ime Brige, ova beba e se roditi!" Ona
poloi dlan na napeti trbuh i oseti kako miii poinju da se pokreu. "Sad!"
Ana naglo udahnu i kada je poela da se napinje, Vivijen joj iscrta na
trbuhu drevni simbol, a potom ga pritisnu svom snagom. Mo joj je kuljala
kroz dlanove, a porodilja se uvijala pod njom. Osetila je da neto poputa, i
Ana vrisnu.
"Glava je izila!" povika Rovena. "Dri je!" Anin trbuh se opet zgri, sada
neto slabije, i Vivijen ga ponovo pritisnu. Krajikom oka videla je da izlazi
itavo dete, ali svu panju je obratila na Anu, koja je zastenjala i pala na lea.
"Gotovo je! Uspela si!" Pogledala je preko ramena. "Devojica!" Beba
besno dreknu.
"Nije... Branitelj", zastenja Ana. "Ali ipak e... igrati... svoju ulogu."
Potom naglo udahnu, sa izrazom iznenaenja. Rovena ispusti prigueni
uzvik koji natera Vivijen da se okrene. Jo drei bebu, devojka je zurila u
svetlu krv koja je kuljala iz Anine materice.
Vivijen opsova, dograbi krpu i gurnu je Ani meu noge. Sledeeg asa
krpa je bila potpuno natopljena. Beba je besno plakala dok su se trudile da
zaustave krvarenje, ali ena na krevetu nije davala ni zvuka od sebe.
Posle nekog vremena krvarenje se uspori. Vivijen se ispravi i pogleda
majino bledo lice. Anine oi jo su bile otvorene, ali nije vie nita videla.
Vivijen oseti da e zajecati.
"Majko..." apnula je i nije znala obraa li se Boginji ili eni koja je tako
nepomino leala pred njom. "Zato? Uspele smo!" Ali odgovora nije bilo, i
trenutak kasnije ona se sae da joj sklopi oi.
Beba je jo vritala. Kruto se kreui, Vivijen podveza pupanik i presee
ga. "Operi je i povij", ree Raveni. "Nju pokrij", dodade, pokazavi telo, a onda
naglo sede.
"Blaga Boginjo", mrmljala je Rovena, "kako emo je hraniti?"
Vivijen shvati da joj je prednji deo haljine mokar i da joj grudi pulsiraju,
kao da reaguju na bebin pla. Ona uzdahnu, otkopa haljinu i prui ruke.
 Beba se smesta privi uz njene grudi, zijajui, i Vivijen jeknu kada joj je
nala bradavicu i povukla mleko. Njena ker, ni sa puna tri meseca, nije tako
eljno sisala. Dete se zagrcnu, izgubi dojku i zinu da vrisne, ali Vivijen mu
brzo ponovo primae bradavicu.
"! Nisi ti kriva, malena", aputala je, iako se pitala kakva li je dua
odluila da se otelotvori na Samen. Novoroene je liilo na Igrenu, ali bilo je
mnogo krupnije, svakako preveliko da bi ga rodila ena sitnog stasa, ak i da
je bila mlada.
Zato bi ovo dete ivelo, a njeno umrlo? Ona nehotice stee ruke, i beba
zacvile, ali nije putala bradavicu. To je verovatno odgovor, pomisli Vivijen.
Naterala je sebe da opusti ruke. Ovo detence pohlepno je za ivotom i uvek e
biti takvo.
Poee da ulaze drugi. Ona je gotovo nesvesno odgovarala na pitanja i
izdavala nareenja. Neko umota Anino telo i iznese ga napolje. Vivijen je i dalje
sedela, drei u naruju usnulu bebu. Nije se ni pomerila dok nije uao
Talesin. Strano je ostario od jutros, odsutno pomisli Vivijen. Izgledao je kao
starac. No, pustila je da je izvede iz senovite sobe na blistavo dnevno svetlo.

"Ali Vivijen mora da se sloi", ree Klaudija. "Mogli smo izabrati Juliju za
Vrhovnu svetenicu, ali i ona je mrtva. Nikada nismo razgovarali o
nasleivanju. Ani nije bilo ni pedeset godina!"
"Moemo li da verujemo Vivijen? Jednom je pobegla..." ree jedan od
mlaih druida.
"Ali i vratila se", ozbiljno odvrati Talesin. Pitao se zato raspravlja, zato
pokuava da nametne svojoj keri, ako mu je uopte ker, ulogu koja je ubila
njenu majku. U uima mu je jo odzvanjao njen poslednji, uasnuti krik.
"Vivijen potie od kraljevske loze Avalona i obuena je za svetenicu",
ree Talesin. "Naravno da emo odabrati nju. Ona veoma lii na Anu, i ve joj
je dvadeset est godina. Dobro e sluiti Avalonu."
Blaga Boginjo, pa to je tano, pomisli Talesin, setivi se koliko je lepa bila
Ana kad je nosila Igrenu, i koliko je Vivijen liila na nju drei u naruju novu
bebu, kojoj su dali ime Morgoza. Barem je bila u stanju da se bori za majin
ivot, a on je mogao samo da sedi i eka. A Vivijen je smela i da pokae tugu.
On nije mogao aliti Anu ni kao voljenu ni kao ljubavnicu, nego samo kao
Vrhovnu svetenicu. Ana, kriknu on u srcu, zato si me tako brzo ostavila?
"Talesine", ree Rovena, i on podie pogled i pokua da se se osmehne.
Svima su se na licu videli ok i tuga; nisu samo Anine keri plakale to su
izgubile majku. "Mora rei Vivijen koliko nam je potrebna. Tebe e svakako
posluati."
Zato? upita se on. Zato da bi teret ubio i nju?
Naao je Vivijen u vonjaku, kako doji bebu. Pretpostavio je da joj nije bio
potreban Vid da bi znala ta ima da joj kae.
"Starau se o ovoj malenoj", umorno ree ona, "ali morate odabrati drugu
Vrhovnu svetenicu za Avalon."
"Zar misli da nisi dostojna? Meni taj razlog nije bio dovoljan kada su me
druidi odabrali..."
Ona ga pogleda i gotovo da se nasmejala. "Talesine, ti si najplemenitiji
ovek koga sam ikad znala, a ja sam samo nezrela devojka. Nisam spremna za
toliku odgovornost; nisam prikladna za to; ne elim to. Je li to dovoljno
razloga?" Beba je zadremala i pustila dojku, i Vivijen je brzo pokri velom.
"Nije... i ti to zna. Tvoja majka obuavala te je za ovo, iako nije ni
pomiljala da e tako brzo umreti. Ti veoma lii na svoju majku, Vivijen..."
"Ali ja nisam Ana... oe. Razmisli!" naglo ree ona. "ak i da nema
nijednog drugog razloga, obred kojim Vrhovni druid priznaje Vrhovnu
svetenicu ti i ja ne moemo da izvedemo..."
Talesin je piljio u nju, jer zaista je zaboravio. Ana mu nikada nije rekla je
li on zaeo Vivijen, ali u svakom drugom pogledu bio joj je otac jo od njene
etrnaeste godine. Mada se ovog trenutka nije tako oseao. Ona toliko lii na
majku - zato ne moe da bude njena majka, sada, kada mu je toliko
potrebna?
On nehotice zajea i ustade, drhtei. Konano je shvatio zato je Vivijen
onomad beala.
"Oe, ta ti je?"
On prui ruku kao da se brani od udarca i pri tom joj dodirnu meku
kosu. Potom poe, hitajui dugim koracima izmeu drvea.
"Oe, moram li i tebe da izgubim?" uo je njen krik, a i beba se probudila
i poela da plae.
Da, divlje pomisli on, a i ja moram da izgubim sebe, pre nego to nas sve
osramotim. Ana mi nije dozvolila da prepustim svoje telo Merlinu, ali sada
moram da ga pozovem. Nema drugog naina...

Talesin nikada nije uspeo da se priseti dogaaja u satima izmeu tog

trenutka i sumraka. Mora da je u nekom asu uao u svoju sobu i uzeo harfu,
jer, kada je posle dugog letnjeg sumraka nastupila no, naao se, sa kutijom
od fokine koe u ruci, u podnoju Tora.
Zurio je u taj otri vrh, naikan kamenim zubima, crn pod sjajem
izlazeeg meseca, i posvetio je svoj duh brizi bogova. Toliko puta se penjao na
njega da su mu noge same nalazile put. Kada bude stigao do vrha, ako bude
stigao, mesec e ve biti na nebu. A kad se bude vratio, ako se bude vratio,
nee biti isti. Kada je postajao svetenik, staza nije vodila na Tor nego unutar
njega, na ono mesto izvan ljudskog poimanja koje lei u srcu svih stvarnosti.
Tada mu je pomogao dim svetog bilja. Ali od tada je posvetio duu muzici. Ako
mu mo harfe ne bude pomogla da dospe na mesto koje trai, onda ni ne treba
tamo da dospe.
Talesin prui desnu ruku i izvue iz niih struna prve tonove, odabravi
harmoniju koja se koristi za najdrevniju magiju, akord koji, ako se produi,
ima mo da otvara puteve izmeu svetova. Potom je levom rukom poao ka
viim strunama, oslobaajui tonove u svetlucanju umilnog zvuka. Ponavljao
je to, opet i opet, polako se kreui napred, sve dok iznenada nije ugledao, kao
u odgovor, sjaj u travi.
Oseao je da mu je staza pod nogama vrsta, ali kada je pogledao nanie,
avetinjske vlati trave njihale su mu se oko listova, a potom oko kolena. Harfa
je odgovorila nizom pobedonosnih akorda dok je Talesin zalazio u Tor.
Sveto ostrvo postojalo je u stvarnosti koja je bila moda za jedan stepen
udaljena od ljudske. Oni koji ive na njemu skloni su da zaborave kako iza
Avalona postoje drugi stepeni, udniji nivoi. Talesin je hodio svetom putanjom
oko brega, okolo i ka unutra. I onog prvog puta je ovako hodio, i to ga je dovelo
do kristalne peine skrivene u srcu planine, ali sada je oseao da se staza
izdie. Srce mu ispuni nada, i prsti su mu leteli po harfi sve bre.
Utoliko se vie iznenadio kada je naiao na prepreku. Muzika mu zastade
kada je svetlo oko njega poelo da jaa. Prepreka je svetlucala; pred njom je
stajala jedna prilika. Talesin poe korak unazad, i isto uini i uvar; on poe
napred, i Drugi mu poe u susret; on pogleda priliku u oi i vide da to i jeste i
nije on sam.
Talesin je uinio isto ovo i jednom ranije, kada je proglaen za svetenika,
sa simbolima ogledala i plamena svee. Ovo je bila Stvarnost. Nepomino je
stajao, tragajui za smirenou.
"Zato si doao ovamo?"
"elim da znam kako mogu da sluim..."
"Zato? Time nee postati bolji od drugih ljudi. U ivotu za ivotom,
svaki mukarac i svaka ena na kraju stiu do savrenstva. Ne zavaravaj se da
e, napredujui, biti osloboen svojih problema. Ako preuzme teret znanja,
put e ti biti tei. Zar ne bi radije ekao prosvetljenje u vremenu, kao drugi
ljudi?" Je li to njegov Glas? Ove stvari svakako je ve znao. Ali sada je postao
svestan da ih ranije nije shvatao.
"Zakon je da onom ko iskreno eli ne sme da se odbije pristup
Misterijama... Nudim se Merlinu Britanije, kako bi preko mene moga da spase
ovu zemlju."
"Znaj da samo ti moe da otvori kapiju izmeu onoga to je napolju i
onoga to je unutra. Ali pre nego to se vee za Njega, mora da se suoi sa
Mnom..."
Talesin zamirka kada mu se nad glavom pojavi bledi plamen. Goreo je i
u ogledalu. Zurio je u ogledalo, zgroen onim to je u njemu video, jer lice pred
njim blistalo je uasnom lepotom, i sada je znao ta e izgubiti ako ostane pri
cilju koji ga je doveo ovamo.
"Pusti me da proem..."
"Tri puta si traio, i ne mogu da te odbijem... Jesi li spreman da pati
kako bi doneo svetu prosvetljenje?"
"Jesam..."
"Onda neka ti svetlost Duha pokae put..."
Talesin poe napred. Sjaj se iskrio i svetlucao oko njega kada se stopio sa
prilikom u ogledalu, i tada prepreke nestade.
Ali nije se iznenadio kada mu je, iza naredne krivine, put ponovo bio
prepreen. Ovog puta stajao je pred hrpom stena i zemlje, koja je drhtala kao
da e se svakog trenutka sruiti.
"Stoj..." Na taj siktav glas, neto malo zemlje poe da se osipa. "Ne moe
da proe. Moja zemlja pokrie tvoju vatru."
"Vatra gori u srcu zemlje; ona nee ugasiti moju svetlost."
"Onda proi, sa nedirnutom vatrom." Ono to je do maloas bilo vrsto
sada se pretvori u senku i nestade. Talesin duboko udahnu i poe dalje.
Obilazio je oko brda, ponovo i ponovo. Ledeni vetar koji je uvek duvao u
ovim hodnicima jaao je, sve dok se nije pretvorio u orkan kome se jedva
odupirao.
"Stoj! Vetar e ti ugasiti vatru!"
"Bez njega nijedan plamen ne moe da opstane; tvoj vetar samo podstie
moj plamen!"
I zaista, jo dok je govorio nad njime planu ogromna svetlost; potom se
ponovo smiri kada je vetar oslabio.
Nastavljao je dalje, drhtei, jer je vazduh postajao hladan i vlaan. Sada
je uo kako negde kaplje voda, istom onom veitom snagom koja je gotovo
potopila svet. U zimi to se tek zavrila nauio je da se plai kie. Vazduh je
postajao sve vlaniji, i njegov plamen poe da gasne.
"Stoj..." Glas je sada bio dubok i grgotav. "Voda e ti ugasiti plamen, kao
to e Veliko More Smrti progutati ivot kakav poznaje."
Talesin se trudio da die u vazduhu koji se oko njega pretvorio u maglu.
Sledeeg trenutka njegove svetlosti nestade.
"Neka bude tako", ree on, kaljui. "Voda gasi vatru, a smrt e svesti ovo
telo na njegove sastojke. Ali u vodi je skriven vazduh, i ti elementi se mogu
spojiti i stvoriti novi plamen..."
To je znao, ali bilo mu je teko da poveruje. S mukom je disao u tami,
voda ga je ispunila, i potonuo je u mrano more bez snova.

Nije oekivao da e biti tako.

Iskra svesti koja je nekada bila Talesin pitala se ta se desilo sa njegovom
harfom. Vie nije oseao ak ni svoje telo. Nije uspeo. Moda e ujutro neko
nai njegovo naputeno telo na Toru, pa e se svi pitati kako ovek moe da se
udavi na suvom. Pa, neka se pitaju. Razmiljao je o tome bez ikakvih oseanja.
Lebdeo je, i postepeno, na tom mestu koje je bez ikakvih oblija, on oseti da se
volja, seanja i sama linost rastvaraju, i tu je upoznao mir.
Mogao bi da ostane tako do kraja venosti, da nije bilo glasova.
"Sine zemlje i zvezdanog neba, ustani..."
"Zato uznemirava onoga ko je zavrio sa svetom i njegovim mukama?
Neka poiva, bezbedan u Mom peharu. On pripada Meni..."
inilo mu se da je takav razgovor jednom ve uo, ali tada je tamu doveo
muki glas.
"Zavetovao je sebe ivotu; preuzeo je da ponese sveti plamen u svet..."
I ovo je ve ranije uo. Ali o kome to razgovaraju?
"Talesine, Merlin od Britanije te poziva..." Glas je odzvnajao kao gong.
"Talesin je mrtav", odvrati na to enski glas. "Ja sam ga progutala.
"Njegovo telo je ivo, i potreban je svetu." Sluao je sa sve vie zanimanja,
jer sada se setio da je on bio Talesin, nekada davno.
"Nema ga", ree on. "Bilo im je potrebno vie nego to je mogao da im
prui. Uzmite telo koje je za sobom ostavio i upotrebite ga po svojoj volji."
Nastupila je duga tiina, a onda, zaudo, zau se muki smeh.
"I ti mora da se vrati, jer e Mi biti potrebna tvoja seanja. Pusti Me u
sebe, sine, i ne strahuj..."
Praznina oko njega poe da se ispunjava Prisustvom, ogromnim i zlatnim.
Talesin se udavio u Tami; sada je goreo u Svetlosti. Tama ga je optoila, ali
ovaj sjaj je polako ali sigurno prodirao do samog njegovog sredita. Iako se
bojao, shvatio je da se nudio upravo za ovo zaposedanje, i da je u konanom
inu samortvovanja otvorio vrata da Drugi ue.
Na trenutak je video Merlinovo lice, a onda Dvoje postae Jedno.
Prolaz oko njega blistao je od svetlosti. Merlin pogleda uvis i vide, nejasno
i razmazano kao da gleda kroz vodu, prvi sjaj praskozorja.
Tragali su jo od zalaska sunca, kada Talesin nije doao na obrok. Nije
nedostajao nijedan amac, prema tome svakako je bio na ostrvu, osim ako,
moda, pluta negde u jezeru. Vivijen, naizmenino plaui i proklinjui, sada
je shvatila kako se on oseao kada je ona pobegla. Da je imala imalo vetine
na harfi, pokuala bi da ga pesmom prizove kui, jer, ak i ako je tragao za
svojom smru, on svakako ne bi poeleo da i njegov instrument propadne.
Kada se vratila iz kue, gde je nahranila Morgozu, baklje tragaa jo su
se kretale kroz vonjak, bledo treperei pod prvim jutarnjim svetlom. Uskoro
e izii sunce, pomisli ona. Okrenula se ka Toru da pogleda istono nebo... i
stala kao ukopana.
Breg je postao proziran kao staklo, i svetlo koje je kroz njega sijalo nije
poticalo od sunca. Pred njenim zapanjenim pogledom svetlo je jaalo, diui se
sve dok nije zablistalo sa vrha Tora. Brdo pod njim postepeno je postalo manje
prozirno, i kako je jutarnje nebo dobijalo boju, tako se sjaj na vrhu Tora
menjao, pa je mogla da vidi; prvo samo obris prilike, a onda je to postala
Talesinova prilika. Ali sav je sijao...
Ona povika i potra ka Toru. Nije bilo vremena za dostojanstveno
kruenje Putem Procesije. Vivijen se verala navie, hvatajui se za busenje kad
bi joj se bose noge okliznule na vlanoj travi. Kada je stigla do vrha,
isprekidano je disala. A na vrhu se zaustavila, drei se za jedan od
uspravljenih kamenova.
ovek koga je videla stajao je u sreditu kruga, ruku podignutih u
pozdravu raanju sunca. Zurila mu je u lea, jedva se uzdravi da ne dovikne
pozdrav. Ovo nije bio ovek koga je zvala ocem. Odea i visina bili su
Talesinovi, ali dranje, pa ak i aura bili su drugaiji. Sjaj na istonom nebu je
rastao, irei ruiaste i zlatne pruge. Ona odvrati pogled, oamuena, kada je
novoroeno sunce provirilo preko ivice sveta.
Kada je Vivijen mogla ponovo da usmeri pogled, ovek se okrenuo ka
njoj. Zatreptala je, jer u prvi mah je videla samo siluetu ocrtanu plamenom.
Potom joj se oi privikoe i ona prvi put jasno vide ta je postao.
"Gde je Talesin?"
"Ovde..." I glas je bio dublji. "Dok se privikava na moje prisustvo i dok se
ja privikavam da ponovo budem zaogrnut telom, on e ee dominirati. Ali u
ovom asu Znaka, Ja moram da vladam."
"A za ta je ovaj as najbolji?" upita ona. "Za posveenje Gospe od
Avalona..."
"Ne." Vivijen odmahnu glavom i pusti kamen. "To sam ve odbila."
"Ali ja to zahtevam u ime bogova..."
"Ako su bogovi toliko moni, zato moja majka lei mrtva, i ovek koga
sam volela, i moje dete?"
"Mrtvi?" On podie jednu obrvu. "Oni vie nisu unutar tela, ali svakako
zna da e ih ponovo videti... kao to si ih poznavala i ranije. Zar se ne
sea... Izarma?"
itavo njeno krhko telo se strese kada je ula ime koje je Ana prizivala
dok je raala Igrenu. Istog asa je ugledala, kratko, ali jasno kao odlomak iz
sna, sve one ivote u kojima su bili povezani, svaki put se trudei da ponesu
Svetlo jo malo dalje...
"U ovom ivotu Talesin ti je bio otac, ali nije uvek bilo tako, Vivijen. No, to
nije vano. Sada nije najvanije jedinstvo tela, nego duha. I zato te ponovo
pitam - keri Avalona, hoe li dati smisao svoj patnji koju si videla, i
prihvatiti svoju sudbinu?"
Vivijen je zurila u njega, grozniavo razmiljajui. Nudio joj je mo veu
od moi kraljeva. Njena majka proivela je itav ivot na ovom ostrvu, i nikada
je nije zaista upotrebila. Ali Vivijen je videla neprijatelje. U svetu kojim je
vladao Rim, Avalon je mogao da bude tek neto vie od legende, mogao je da
uva drevnu mudrost, ali samo retko poseui da vodi poslove ljudi. Sada se
sve menja. Legije su otile, a Saksonci su unitili sav stari poredak. Iz ovog
haosa moe se pojaviti nova drava, i zato je ne bi predvodio Avalon?
"Ako pristanem", polako ree ona, "mora mi obeati da emo zajedno
utirati put Branitelju - Svetom Kralju koji e zgaziti Saksonce i zauvek vladati
iz Avalona!" Sad joj se inilo da joj je to oduvek bio zadatak, sa Vortimerom, i
pre njega, dok je bila Vrhovna svetenica Avalona u drugim ivotima, i kada je
duh Branitelja iveo u drugim mukarcima. "Tom cilju zariem ovaj ivot i
kunem se da u initi sve to je potrebno da to ispunim."
Merlin klimnu glavom, i u oima mu se videla drevna tuga i bezvremena
radost. "Kralj e doi", ree on, "i vladae zauvek iz Avalona..."
Vivijen duboko odahnu i prie mu. On je jedan trenutak stajao i gledao
nanie u nju, smeei se; potom klee pred nju i ona oseti kako joj usnama
dotie stopala.
"Blagoslovena bila stopala koja su te dovela ovamo - neka bi ostala
ukorenjena u ovom svetom tlu!" On joj poloi dlanove odozgo na stopala i
vrsto ih pritisnu, i Vivijen oseti kako njena dua posee nanie, kroz tabane,
pruajui se duboko u Tor. Kada je uspela da opet udahne, mo pokulja
ponovo navie, i ona se zanjiha kao drvo na vetru.
"Blagoslovena bila tvoja materica; Sveti Gral i posuda ivota", glas Mu je
drhtao, "iz koje se svi ponovo raamo. Neka bi prenela blagoslov dalje." Kada
joj je dodirnuo trbuh, ona oseti njegov poljubac kako gori, ak i kroz haljinu.
Pomislila je na Gral, i videla ga kako purpurno blista, kao krv koja je kuljala iz
materice njene majke, a onda je ona bila Gral, i iz nje se ivot izlivao, uvek
dalje, u bolu i zanosu.
Jo je drhtala kad joj je poljubio dojke, tvrde i vrele od mleka za dete.
"Blagoslovene bile tvoje grudi, koje e hraniti svu tvoju decu..." Kako je
mo navirala navie, grudi poee da joj pulsiraju od slatkog bola. Sada su
bile pune, za dete koje nije njeno, i znala je da, mada e ubudue moda
raati drugu decu, uvek e, u neku ruku, hraniti one koji joj nisu deca po
telu, ve po duhu.
Merlin je uze za ruke i poljubi joj oba dlana.
"Neka su blagoslovene tvoje ruke, kojima e Boginja initi Svoju volju..."
Vivijen pomisli na Vortimerov stisak, kako poputa u smrti. Za njega je
tada bila Boginja, ali elela je da daje ivot, a ne smrt. eznula je da dodirne
Igreninu blistavu kosu i Morgozinu svilastu kou. A ipak, kada je povila prste i
osetila njihovu snagu, znala je da, ta god bili pozvani da donose - ivot ili
smrt - moi e to da uine.
"Blagoslovene bile tvoje usne koje e govoriti Re Avalona svetu..." On je
vrlo neno poljubi. To nije bio poljubac ljubavnika, ali bio je pun plamena.
Ona se zanjiha, mada je bila suvie vrsto ukorenjena da bi pala. "Voljena
moja, ovim te proizvodim za Vrhovnu svetenicu i Gospu od Avalona, kako bi
tvoje odluke imale vlast i nad kraljevima." On joj obujmi glavu dlanovima i
poljubi tetovirani polumesec na njenom elu.
Na to joj je u lobanji eksplodirala svetlost, i otvorio joj se Vid; zajedno su
iveli hiljade ivota, u hiljadu svetova. Bila je Vivijen, i bila je Ana. Bila je
Kaileja, koja je prizvala magle da sakriju Avalon; bila je Dierna, koja je
sahranila Karausija na svetom brdu; bila je svaka Vrhovna svetenica koja je
ikada stupila nogom na ovaj Tor. Njihova seanja se probudie u njoj, i znala
je da od tog asa nikada vie nee biti potpuno sama. A onda se svest smiri
unutar njene lobanje. Vivijen je bila svesna svog tela, i otkrila je da ponovo
moe da pokree stopala. A ipak je oveka pred sobom videla dvostrukim
vidom, uspravljeno kamenje je blistalo, i svaka vlat trave iza njih izgledala je
oiviena svetlou. Sada je znala da se, kao i Talesin, zauvek izmenila.
Dotle se sunce ve podiglo iznad bregova na istoku. Vivijen je mogla da
pogleda jezero i sveta ostrva i da vidi, jo blie, narod Avalona, kako gleda uvis
sa uenjem u oima. Talesin prui ruku i ona je primi. Potom Merlin od
Britanije i Gospa od Avalona pooe niz Tor da ponu novi dan.

VILINSKA KRALJICA GOVORI

U Avalonu sada vlada ena-dete sa mojim licem. Trenutak ranije, bila je

to njena majka; trenutak kasnije, moda e biti ker Igrene, koja lii na moju
ker Sianu. Bilo je mnogo Vrhovnih svetenica otkako je umrla Gospa Kaileja i
moja ker preuzela oznake Gospe od Avalona. Neke od njih nasleivale su
pravo po krvi, a neke zato to se u njima ponovo rodio drevni duh.
Bila svetenica ili kraljica, bio svetenik ili mag, sistem se stalno
smenjuje i ponavlja. Oni misle da je vana krv, i sanjaju o dinastijama, ali ja
gledam razvoj duha koji prevazilazi smrtnost. U tome je razlika - iz ivota u
ivot i iz doba u doba, oni rastu i menjaju se, a ja sam zauvek ista.
Slino je i sa svetim ostrvom. Kako svetenici one nove vere, koji poriu
postojanje svih bogova sem jednog, steu ape oko Britanije, tako Avalon
svetenica odlazi sve dalje iz svesti oveanstva. A ipak ne mogu da se sasvim
razdvoje, to smo mi iz Vilinske Zemlje ve utvrdili. Duh zemlje prevazilazi sve
dimenzije, i tako je i sa Duhom koji stoji iza svih njihovih bogova.
Dolazi novo doba, kada e im se Avalon initi dalek kao sada Vilinska
Zemlja. Ova devojka to sada vlada na Toru upotrebie svoje moi kako bi
promenila svoju sudbinu, a ona koja dolazi za njom uinie isto to. Nee
uspeti - ak ni Branitelj, kada doe, vladae vrlo kratko. Kako bi i bilo
drugaije, kada su njihovi ivoti samo trenutak u ivotu sveta?
Preivee njihovi snovi, jer san je besmrtan - kao i ja. A mada e se svet
potpuno izmeniti, a ti dogaaji e imati odjeka i ovde, opstae mesta gde e
neto malo svetlosti Drugog sveta sijati i na svet ljudi. A ta svetlost nee biti
izgubljena za oveanstvo, dok god mukarci i ene budu traili utehu na
ovom svetom tlu po imenu Avalon.