Pozorite

Petar Marjanovi

Pozorite u Srba ima tradiciju dugu vie od osam stolea iako teatarski ivot na
ovim prostorima nije tekao bez prekida. Srpska pozorina izvoenja u srednjem
veku imala su u osnovi svetovnu i zabavljaku funkciju (improvizacije bez pisanog
teksta prikazivane su na javnim mestima) i bila izvan okvira i uticaja Pravoslavne
crkve. Podaci u umetnikoj literaturi 13. veka pokazuju da su crkvene vlasti
zabranjivale vernicima da odlaze na skupove gde glumci igraju svoje predstave.
Teodosije (1264-1328), kaluer u srpskom manastiru Hilandaru na Svetoj Gori i
pisac, u delu Pohvale svetom Simeonu i Svetom Savi istie, nasuprot nebeskim
lepotama crkve, skomrahovo mrsko pozorite koje se prireuje na ulici, gde
bezumno okupljeni svet po svakojakom nevremenu do kraja gleda i slua tetne
avole pesme i nepristojne, rune rei. Tragovi vienih pozorinih scena i starih
sportskih sveanosti iveli su u srpskoj sredini i tokom 14. veka. Na fresci Ruganje
Hristu, slikanoj izmeu 1317. i 1318. godine u manastiru Staro Nagoriino,
zadubini kralja Milutina, u prvom planu vide se tri osobe s dugim rukavima i
nekolike s neobinim instrumentima kako ismejavaju Spasitelja. Vladari Srbije,
koji su imali dobrosusedske i diplomatske odnose s Dubrovnikom, slali su, za
svetkovine svetog Vlaha (zatitnika Dubrovnika), svoje muzike i zabavljake
druine, a artisti Dubrovnika gostuju u Srbiji (1412, 1413. i 1426). Programe ine
razne muzike, pantomimske i lakrdijake vetine i egzibicije. Poetkom 16. veka,
potureni velika Ali-beg Pavlovi, nesumnjivo srpskog porekla, poslao je u
Dubrovnik svoju pozorinu druinu kojom je upravljao Srbin Radoje Vukosali (iz
propratnog pisma upuenog Dubrovanima moe se zakljuiti da je Vukosali prvi
poznati srpski glumac - upravnik putujue pozorine druine). U Srba je Vlast
Turaka (druga polovina 15. - poetak 19. veka) zaustavila razvoj kulture pa se u to
doba samo povremeno javljaju predstave svetovnog karaktera. Izuzetak je
Vojvodina, u kojoj deo srpskog naroda, naroito od kraja 17. veka, iveo u
multietnikoj kulturi Habsburke monarhije, pa je pozorina aktivnost bila pod
srednjoevropskim uticajem.

Prva novovremena srpska predstava bila je tzv. kolska drama: u Sremskim

Karlovcima, 1734. izvedena je Traedokomedija Manuila Kozainskog (1699-1755),
kojom poinje i novija dramska knjievnost u Srba. Razdoblje kolskih predstava
traje do 1813, kada poinje amatersko predstavljanje. Prva predstava izvedena je
u Peti krajem avgusta 1813: bila je to Kretalica Joakima Vujia (1772-1847),
sainjena prema delu Augusta Kocebua. Glumce-ake iz predstava kolskog
pozorita ovde su zamenili odrasli glumci, meu kojima je bilo troje
profesionalnih. Poto je doao u Srbiju,. Vuji je osnovao Knjaesko-srbski teatar u
Kragujevcu (1835-1836), u kojem je bio direktor, dramaturg, reditelj, glavni
glumac, prevodilac i adapter dramskih dela. Zbog svoje teatarske aktivnosti,
Joakim Vuji zasluio je pomalo patetinu titulu "otac srpskog pozorita".

Prva profesionalna pozorina grupa u Srba nastala je 1838. godine u Novom

Sadu. Bilo je to Letee diletantsko pozorite, koje je do 1840. davalo predstave u
Novom Sadu, Zemunu i Panevu; zatim od juna 1840. do pred kraj 1841. u
Zagrebu (pod imenom Domorodno teatralno drutvo), da bi se februara 1842.
godine utopilo u Teatar na umruku u Beogradu inei ga profesionalnim. Ovo
pozorite ima najveih zasluga to e u sedmoj deceniji 19. veka biti stvoreni prvi
stalni profesionalni ansambli na junoslovenskom prostoru (Novi Sad, Zagreb,
Beograd).

Veliki dramski pisac u Srba bio je Jovan Sterija Popovi (1806-1856). Oslobodivi
se pseudoklasinih shema i nacionalne romantike, Popovi postaje prvi srpski
pisac s izrazitim obelejima realistikog pristupa knjievnoj i teatarskoj materiji i
osnovni oslonac repertoara srpskih pozorita od 1830. do 1870. godine.
Stvarajui likove po ivim uzorima i otkrivajui komino u njihovim naravima i
karakterima, dao je lucidne analize mentaliteta i duha svojih sugraana,
omoguivi istaknutim srpskim glumcima da daju niz uverljivih umetnikih
ostvarenja, od kojih su neka ula u legendu. Popovieve komedije i danas su
sauvale scensku vitalnost i satirinu aktuelnost. To dokazuju predstave posle
Drugog svetskog rata: Rodoljupci u reiji Mate Miloevia (1949), Pokondirena
tikva, enidba i udadba i Rodoljupci u reiji Dejana Mijaa (1973, 1975, 1986) te
Laa i paralaa i Tvrdica (Kir Janja) u reiji Egona Savina (1991, 1992). Popovieva
dela manje su prikazivana na sceni tokom druge polovine 19. veka, koja biva u
znaku prilagoavanja i srpskih pozorita i srpskih dramskih pisaca potrebama i
ukusu publike. Ako se ima na umu da su dva stalna srpska profesionalna
ansambla, Srpsko narodno pozorite (osnovano 1861. u Novom Sadu, na teritoriji
pod vlau Austrije - kasnije Austro-Ugarske) i Narodno pozorite (osnovano 1868.
u Beogradu, u slobodnoj Kneevini Srbiji) - imala preteno rodoljubivu funkciju i
stalne finansijske nevolje, bie jasnije njihova bezuslovna okrenutost duhovnom
vidiku gledalaca toga doba. Repertoarima srpskih pozorita zato, sve do kraja 19.
veka, kada je re o delima nacionalne dramaturgije, preovlauju dva osnovna
vida dramskih dela: istorije drame i tragedije poznog romantizma, kojima je
podsticano narodnosno oseanje i probuena istorijska svest Srba te vedri seoski
komadi iz narodnog ivota "s pevanjem".

ezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka Laza Kosti (1841-1910) i ura Jaki
(1832-1878) dali su srpskoj romantiarskoj drami i pozoritu nov pesniki jezik i
nov tip dramskog junaka, za kojeg je bila karakteristina psiholoka podvojenost.
Pozorini datumi bila su izvoenja Kostievih tragedija Maksim Crnojevi (1869), u
kojoj se ukrtaju svet srpske narodne epike i svet ekspirove tragedije, i Pera
Segedinac (1882), u kojoj se tragedija iz istorije srpskog naroda preplie s
goruim problemima Kostieva vremena. Izvoenje Jakievih drama Jelisaveta
kneginja crnogorska (1868) i Stanoje Glava (1878) potvrdila su njegovu
darovitost i vatren, buntovni temperament, ali i skromna dramaturka znanja.

Krajem 19. veka prestaje u pozoritima na srpskom teatarskom prostoru

dominantan uticaj nemakih uzora. Uticaj francuskog pozorita postaje sve jai
jer se vraaju, naroito u Beograd, novi ljudi kolovani u Francuskoj. Do Prvog
svetskog rata to nije bio uticaj novih pozorinih strujanja u Francuskoj nego uticaj
Francuske komedije (Comedie-Francaise) i pariskih bulevarskih pozorita: Noviji
stilovi evropske dramaturgije i pozorita (naturalizam, simbolizam,
ekspresionizam) i ne samo francuski - osetili su se tada i u srpskoj dramaturgiji i
teatru, dok je ve istroeni anr narodnih komada s pevanjem uneo novu
oseajnost i poetski ton u realistikom prosedeu Borisav Stankovi (1876-1927), s
delom Kotana (prvo izvoenje 1900), koje je po popularnosti i danas kultno delo
srpskih pozorita i publike.

Ceo 20. vek obeleio je, kao suvereni vladalac repertoara srpskih pozorita,
Branislav Nui (1864-1938). ivei u pozoritu ne samo kao pisac nego i kao
praktiar (upravnik, dramaturg, reditelj, a u mladosti i glumac), oslukivao je
raanje smeha publike i ta iskustva prenosio je u svoje komedije, u kojima se
nalazi zbir najraznovrsnijih postupaka i naina da se postigne smeh. Sauvavi
aktuelnost i scensku vitalnost i u naem vremenu, Nuieva dela omoguila su
nekolika vrhunska ostvarenja savremenog srpskog pozorita (Oaloena
porodica u reiji Mate Miloevia, Narodni poslanik u reiji Dejana Mijaa) ili
veoma uspele eksperimente s promenom anra (Sumnjivo lice u reiji Soje
Jovanovi, Mister Dolar u reiji Miroslava Belovia, Puina u reiji Dejana Mijaa).

Izmeu dva svetska rata pozorine ljude u Srbiji oaravala su gostovanja

Moskovskog hudoestvenog teatra (1920-1921. i 1924), koji postaje uzor. U praksi
se, meutim, javljaju razliita stilska opredeljenja: od ekspresionizma i
simbolistike stilizacije do naturalizma i psiholokog realizma. Valja naglasiti da
se uporedo s tragovima romantiarske dikcije u glumi (kao recidiva 19. veka), koji
su trajali i u prvoj poratnoj decenij, sve ee javljaju urbani prirodni govor i
savremeni senzibilitet u glumakom izrazu. U to vreme Beograd ima glumaki
ansambl visokog, srednjoevropskog umetnikog ranga.

Posle Drugog svetskog rata dolazi do bujnog razvoja pozorita u Srbiji. I pored
mnogih nepovoljnih efekata administrativnog upravljanja pozoritem, u
pozoritima Srbije oblikovan je samosvesniji i ozbiljniji odnos prema stvaralatvu,
a porasle su i umetnike ambicije. Istina, prve godine posle rata protiu u znaku
sovjetskog uticaja i dogmatski shvaenog Sistema Stanislavskog. Srpski imitatori
pomeali su estetiku Moskovskog hudoestvenog teatra - koja je pripadala
odreenom, konkretnom vremenu, i zato bila osuena na efemernost - i sutinu
Sistema, koji poiva na upitanosti, proveri i pozivu na nadgradnju veitih zakona
glumake egzistencije na sceni. Izuzetak je bilo jugoslovensko dramsko pozorite,
osnovano u Beogradu 1947, od istaknutih glumaca iz cele Jugoslavije. Ovaj teatar
je - zahvaljujui svom umetnikom voi Bojanu Stupici (1910-1970) i zajednikom
opredeljenju za usavravanje pozorinog znanja i profesionalnosti - u prvoj
deceniji rada izrastao u eminentno evropsko pozorite. To potvruje uspeh na
Teatru nacija u Parizu s predstavama Dundo Maroje Marina Dria 1954, Jegor
Buliov Maksima Gorkog 1955, Oaloena porodica Branislava Nuia i Otkrie
Dobrice osia 1964. To ilustruje i fragment prikaza an-aka Gotjea u listu "Le
Figaro: "Nain na koji je jugoslovensko dramsko pozorite iz Beograda izvelo
Jegora Buliova dostojan je najveih pohvala... Pred nama je jedan ansambl,
homogen... ispunjen duhom celine koji deluje s visokom sveu i odie
dostojanstvom." U to vreme Jugoslovensko dramsko pozorite igra domai i strani
repertoar i dela savremene dramaturgije ija je vrednost proverena. Realizam je
bio kredo srpske umetnosti tog vremena, ali je u predstavama ovog pozorita u
prvom planu bilo osvajanje anra i stila predstave i irenje realistikog prosedea.
U interpretaciji se teilo istinitosti i ustajalo protiv ablona, banalnosti i
vulgarizacije, o je dovelo do visokog artistikog profesionalizma ansambla. U
njemu je prizivan idolopokloniki odnos prema zadacima pozorita: "Glumac je
bio umetnik, scenograf artist, reditelj, hudoestvenik, proba je bila sveanost,
premijera - istorijski dogaaj."

Posle 1951. godine, kada je poelo otvaranje Jugoslavije prema Zapadu, nastala
je snoljivija i umetniki plodotvornija klima u umetnikom radu. U pozoritima
Srbije istie se, s novim repertoarskim profilom, Beogradsko dramsko pozorite,
koje od 1951. do 1956. godine prikazuje dela Artura Milera (Smrt trgovakog
putnika, Lov na vetice, Pogled s mosta), Tenesija Vilijamsa (Staklena menaerija,
Maka na usijanom limenom krovu), Dona Ozborna (Osvrni se u gnevu) i drugih
pisaca sa Zapada. Na temelju te dramaturgije javlja se nov tip glume, koja se
ogledala u deakademizaciji i privatizaciji u upotrebi izraajnih sredstava. Posle
zabranjene predstave Beketovog ekajui Godoa (Beogradsko dramsko pozorite,
1954), poinje novo pozorino razdoblje u Srbiji. Reditelj i glumci te predstave, sa
mladalakom upornou i sticajem srenih okolnosti, uspeli su da predstavu
prikau na sceni novoformiranog pozorita Ateljea 212 u Beogradu 1956. Bila je
probijena estetska barijera i vlast je bila prisiljena da se pomiri s odreenom
merom umetnike slobode, pod uslovom da se ne prelaze politike mee (bilo je
to prvo Beketovo dramsko delo izvedeno na scenama Istone Evrope). Od 1956.
do 1960. godine Atelje 212 prikazuje dela . P. Sartra (Iza zatvorenih vrata), E.
Joneska (Stolice), A. Kamija (Nesporazum), H. Pintera (Nastojnik), S. Mroeka
(Policajci) i druga dela savremene svetske dramaturgije i sa Zapada i sa Istoka.
Scena Ateljea 212 oslobaa se tenji k verizmu i postaje pozornica - ne krijui od
gledalaca nego im pokazujui da je to. Reprezentant tog stila glume bio je
popularni glumac Zoran Radmilovi (1933-1985). Posle osnivanja Beogradskog
internacionalnog teatarskog festivala (BITEF) 1967 - iji je spiritus movens bila
Mira Trailovi (1924-1989), upravnik, i Jovan irilov (1931) dramaturg Ateljea 212
- ovo pozorite se okree nacionalnom repertoaru (otkrivanju novih dramskih
pisaca ili dramatizaciji proze poznatih domaih pisaca), i to je upadljiva osobenost
njegove repertoarske politike do danas. Narodno pozorite, najstarije u Beogradu,
nastavilo je svoju ulogu teatra nacionalne kulture - i s tradicionalno dobrim
glumakim ansamblom tumailo je dela nacionalne i svetske klasike, prikazujui
povremeno i dela savremenog repertoara (dve reije dr Huga Klajna - uma A. N.
Ostrovskog, 1947, i Pobuna na Kejnu H. Vouka 1956, i Stupiina reija Krleine
drame U agoniji 1959, reprezentativne su predstave prvih posleratnih decenija).
Posebnu ulogu u pozorinom ivotu Srbije imalo je i Srpsko narodno pozorite iz
Novog Sada. Njegovo "zlatno doba" - od 1953. kada se u njemu okupila grupa
mladih reditelja s Dimitrijem urkoviem (1925) na elu, do 1974. godine, kada
se "rediteljski tim" definitivno raspao - zapameno je po traganju za novim
putevima scenskog izraza u okviru srpskog pozorinog prostora. To su bili:
ironijski lirski teatar, insistiranje na fizikom aspektu glumakog izraza,
repertoarska orijentacija upuena senzibilitetu mladog obrazovnog gledaoca,
geslo da su glumac i prostor igre temeljni znak pozorinog jezika, teatar koji tei
nekoj drutvenoj intervenciji i prikazivanje tamnih strana naeg vremena i
socijalistikog drutva. U poslednjoj deceniji valja pomenuti rad Narodnog
pozorita u Subotici, gde je formirano jezgro vienacionalnog ansambla koji e, po
miljenju njegovog umetnikog rukovodioca Ljubie Ristia (1947) - upravo zbog
meanja razliitih jezika, meusobnog preplitanja raznih kulturnih uticaja i
tradicija - presudno obezbediti karakter same pozorine produkcije.

U prvih pola stolea rada srpskih profesionalnih pozorita poslove reditelja

obavljale su dve osobe: upravnici pozorita (najee knjievnici po vokaciji) birali
su dela za repertoar, vrili dramaturku obradu teksta i analizu likova, odluivali o
podeli uloga (potujui tadanje konvencije pozorita Evrope o podeli ansambla
na glumake fahove) i brinuli o istoti jezika i pravilnom izgovoru na sceni, dok su
istaknuti iskusni glumci brinuli o tehniko-scenskom aspektu predstave. U Srbiji je
reija kao autohtoni umetniki in poela 1911. godine s angaovanjem prvih
profesionalnih reditelja Aleksandra Ivanovia Andrejeva (1875-1940), koji je u
Beograd doao s reputacijom uenika Stanislavskog i negdanjeg lana MHAT-a, i
Milutina olia (1882-1964), koji je bio ak nemakog reditelja Karla Hegemana i
Maksa Rajnharta.

Tri reditelja svim razliitih poetika obeleili su reiju na srpskim scenama izmeu
dva svetska rata; Mihailo Isailovi (1870-1938), Jurij Ljvovi Rakitin (1882-1952) i
tokom etvorogodinjeg gostovanja u Beogradu Branko Gavela (1885-1962).
Isailovi je bio nemaki ak - sledbenik majningenovaca i Maksa Rajnharta, i
njegova pozorina poetika zasnivala se na skrupuloznom sluenju dramskom
delu, dok je Rakitin, kao sledbenik ruskog avangardnog reditelja B. E. Mejerholjda,
bio sklon teatralizaciji i insistiranju na sonom glumakom izraz, "fizikoj radnji",
klovnijadama i, kad god je bilo prilike za to, anrovski se opredeljivao za grotesku
- sluei se razliitim i duhovitim rediteljskim domiljanima. Gavela je bio prvi
reditelj na junoslovenskom pozorinom prostoru koji je izgradio vlastitu poetiku,
koja je sjedinjavala pozorinog klasika i novatora, kult antike lepote i sklada i
moderni nemir fantazije i duha. etiri sezone koje je, u naponu stvaralake snage,
proveo u Beogradu (1926-1929) donele su nov duh srpskoj reiji, jer je Gavela od
proba stvarao prava "bogosluenja" umetnosti, fascinantan pozorini univerzitet,
na kojem su se, na najbolji nain, kolovali mnogi srpski glumci.

Posle Drugog svetskog rata istiu se Mata Miloevi (1901), Miroslav Belovi
(1927) i Dejan Mija (1934), a posebno valja upozoriti na rad reditelja Bojana
Stupice u pozoritima Beograda. Miloevieve predstave karakteriu studiozan
prilaz delu, usmeren na istraivanje istine o ivotu i oveku, odmerenost,
racionalnost i bogata i prefinjena scenska mata - lucidna i novatorska. Strpljiv i
iskusan u radu s glumcima, on je jedan od tvoraca prirodne i istinite glume i
tenje da se ostvari skupna igra visokog artistikog nivoa (za neke od njegovih
najboljih predstava karakteristian je pristup koji se moe nazvati stilizovanim
realizmom. Njegove najbolje predstave su: Jegor Buliov M. Gorkog, Kralj Lir V.
ekspira, Oaloena porodica B. Nuia i Na rubu pameti M. Krlee.

Miroslav Belovi je svoj prepoznatljiv rediteljski profil izgradio na temeljnom

obrazovanju i prestinim pozorinim kolama (Lenjingrad, Stratford na Ejvonu,
Beograd). Viestruko darovit (dramski pisac, pesnik, esejist, glumac, pedagog),
on je dramska dela tumaio trudei se da glumca stavi u prvi plan svojih
predstava. Najmarkantnija osobenost njegovih predstava jeste poetski realizam
(Plug i zvezde . O'Kejsija, Talac B. Biena, Nikad se ne zna D. B. oa, Dundo
Maroje M. Dria i Gospoda Glembajevi M. Krlee u Teatru Vahtangov u Moskvi).
Belovieva je zasluga to je spasao od zaborava niz zapostavljenih dela
jugoslovenske dramaturgije. Nov pristup nacionalnoj dramskoj batini (naroito u
tumaenju dela Jovana Sterije Popovia i Branislava Nuia) karakteristian je i za
Dejana Mijaa, danas vodeeg reditelja Srbije. Raznovrsnost izvora kojima se slui
u pripremnoj fazi predstave i studioznost kojom ih koristi obezbeuju mu autoritet
u glumakom ansamblu koji znalaki bira i sastavlja (i vie od toga: uprkos
nejednakim stvaralakim moima pojedinaca, ume dovesti glumce do svesti o
celini predstave i ostvariti sjajne pojedinane domete i visok umetniki nivo celog
ansambla). Ima izraen smisao za ritam predstave, dinamiku i kadencu govora
glumaca u gradiranju sukoba na sceni - esto i u dinamici mizanscena. U
globalnom deifrovanju njegova rediteljskog rukopisa valja poi od shvatanja
teatra po kojem je polazna taka autor, a zavrna gluma - pred gledalitem.
Njegove najbolje predstave ostvarene su na delima nacionalne dramaturgije
(Lani car epan Mali P. Petrovia Njegoa, Pokondirena tikva J. St. Popovia,
Puina B. Nuia, Mreenje arana A. Popovia, Putujue pozorite opalovi Lj.
Simovia), dok od predstava ostvarenih na svetskom repertoaru valja pomenuti
Troila i Kresidu V. ekspira, Vasu eljeznovu M. Gorkog, Dom Bernarde Albe G.
Lorke, Kola mudrosti dvoja ludosti A. N. Ostrovskog i Garderobera R. Harvuda.
Bojan Stupica bio je ne samo tvorac znaajnih i uzbudljivih predstava nego i
umetnik koji je teio da stvori svoje pozorite. To je ostvario u Jugoslovenskom
dramskom pozoritu u Beogradu, u kojem je od 1947. do 1955. godine reirao
znaajne predstave - Ribarske svae K. Goldonija, Talente i oboavaoce A. N.
Ostrovskog, Fuenteovehunju L. De Vege, Ledu M. Krlee i najblistavije ostvarenje
srpskog teatra Dundo Maroje Marina Dria (1508-1567), koju je videla publika u
Parizu, Moskvi, Lenjingradu, Beu, Budimpeti, Varavi, Veneciji i drugim
evropskim gradovima. Stupica je bio reditelj bujne scenske uobrazilje,
temperamentan i matovit, pa je svako delo koje je postavio na scenu imalo
umetniki otisak njegove linosti: i igra glumaca, i dekor, i osvetljenje, i scenska
muzika. Tano je zapaeno da je teatralizam za njega bio manifestacija ivotnih
principa, a ne apstraktnog umetnikog zakona.

ezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka (uz neophodnu podrku tampe i elite
srpske inteligencije, koja se oko Srpskog narodnog pozorita u Novom Sadu
okupila) glumci se nameu drutvu kao znaajni nosioci nacionalnih ideja i vaan
kulturni inilac. U romantiarskoj epohi srpske glume istiu se Toa Jovanovi
(1845-1883), glumac lepe muevne pojave i zvonkog glasa, tuma velikog
klasinog repertoara; Milka Grgurova (1840-1924), najbolja srpska glumica
traginog stil i, kao poslednji izdanak romantiarske glume, Dobrica Milutinovi
(1880-1956), najomiljeniji glumac u istoriji srpskog pozorita, umetnik izrazite
individualnosti, markantne i lepe pojave, s glasom zanosne lepote i
temperamentom kojem po silini ali i lirskoj emocionalnosti nije bilo premca.
Najvie umetnike domete ostvario je u likovima V. ekspira (Romeo, Marko
Antonije, Otelo, ajlok, Kralj Lir), P. Korneja (Sid), J. F. ilera (Don Karlos), F.
Dostojevskog (Raskoljnikov), L. Tolstoja (Fea Protasov), i, u nacionalnom
repertoaru, B. Stankovia (Mitke) i I. Vojnovia (Orsat Veliki).

Realistiku fazu u srpskoj glumi poinje Aleksa Bavanski (1832-1881), a

markantno je nastavlja plejada velikih glumaca narodnog pozorita u Beogradu:
Milorad Gavrilovi (1861-1931), Sava Todorovi (1862-1935), Ilija Stanojevi ia
(1859-1930) i Dimitrije Gini (1873-1934). Najznaajniji glumac ove epohe i
glumac najveeg umetnikog dometa u istoriji srpske glume bio je Pera
Dobrinovi (1853-1923). Dobrinovi je bio glumac raskonog talenta, iako nije
imao prirodnih predispozicija za uloge scenskih heroja: bio je mali rastom, debeo,
s fizionomijom u kojoj se malo ta moglo nazreti od talenta osim u ivim oima, a
glas mu nisu odlikovali ni prevelik volumen ni zavodljiva boja. Ali, zahvaljujui
prirodnoj inteligenciji, intuiciji, neiscrpnoj uobrazilji i izuzetnoj marljivosti, uspeo
je da u toku duge, i stalno blistave, glumake karijere ostvari u komikom,
karakternom i dramskom fahu nekoliko stotina razliitih i, u osnovnim crtama
izvrsno pogoenih likova te da i u beznaajnim i osrednjim delima ostvari uloge
koje se pamte i podiu vrednost dela i predstave. A u svim ulogama davao je -
kako je tano zapazio Milan Grol - ono to je najvee u glumakoj vetini -
duboku, oveansku sadrinu. Tumaio je uloge u delima V. ekspira (Riard III,
Jago, Luda u Kralju Liru), . B. P. Molijera (Orgon, eront), P. Kalderona, J. V. Getea,
J. F. ilera, V. Igoa, N. V. Gogolja (Gradonaelnik u Revizoru), A. P. ehova, O.
Miraboa (Isidor Le - Posao je posao), R. Braka (naslovna uloga - Don Pietro
Karuzo), u delima pisaca nacionalne dramaturgije J. St. Popovia, K. Trifkovia, L.
Kostia, B. Nuia i u mnogim delima "narodnih komada s pevanjem" i
operetama. Dobrinovi je prvi srpski glumac kojem je podignut javni spomenik (u
Novom Sadu, 1982).

Izmeu dva svetska rata dolazi do konane dominacije realistikog izraza u

srpskoj glumi. Pored plejade stare glumake generacije, koja je bila aktivna i u
prvoj deceniji meuratnog razdoblja, istiu se, velikom i optom popularnou kod
publike, najvedrija srpska glumica anka Stoki (1887-1947) i veliki glumac
modernog senzibiliteta Raa Plaovi (1899-1977). U svoju glumu anka Stoki
unosila je obilje ivotno autentinih detalja. Likovi njenih junakinja bili su
kompletna ljudska bia i uvek su imali i izraz njene umetnike individualnosti
(njeni najvei glumaki uspesi bili su uloge u komedijama B. Nuia, pre svega
nezaboravna ivka iz Gospoe ministarke). Prvi korak u osavremenjivanju srpske
glume na njenom putu k modernom evropskom izrazu uinie R. Plaovi, sa dva
najvea ostvarenja ovog razdoblja srpske glume (Hamlet u istoimenoj ekspirovoj
tragediji i Leone Glembaj u Krleinoj drami Gospoda Glembajevi). Inteligentan,
obrazovan, pronicljiv, emocionalan, stalno je teio da u glumu unese vie
stvaralakog duha i nerva, ne odriui se ivotnih sadraja.

Magistralnu liniju srpske glume, koju ine Toa Jovanovi - Milka Grgurova -
Dobrica Milutinovi - Pera Dobrinovi - Milorad Gavrilovi - anka Stoki - Raa
Plaovi, posle Drugog svetskog rata nastavljaju Milivoje ivanovi - Mira Stupica -
Branko Plea. Milivoje ivanovi (1900-1976) bio je jedan od poslednjih
predstavnika plejade glumaca barda, glumaca heroja i misionara. Imao je izrazit i
silan glumaki temperament, koji su dopunjavali markantna pojava i sugestivan
glas. Tumaei likove u svim anrovima, stvarao ih je iz jednog bloka, u gromadi,
s velikim nadahnuem i elementarnom silom u zamahu (naslovne uloge u Jegoru
Buliovu M. Gorkog i Kralju Liru V. ekspira, Gelah u Zatoenicima iz Altone . P.
Sartra, Agaton u Oaloenoj porodici B. Nuia). Prekretniki glumac posleratnog
srpskog pozorita bio je Branko Plea (1926), koji je glumu na ovim prostorima
uveo u moderne tokove evropskog scenskog izraza. Lepa pojava, besprekorna
dikcija - koja je podstakla njegov bri i moderniji ritam govora, dotad nevien na
srpskim scenama - temeljno obrazovanje, koje mu je omoguilo da se suvereno
kree kroz dela klasika i najmodernijih pisaca nae epohe, uinili su ga
jedinstvenim glumcem savremenog srpskog pozorita (Ivan u Brai
Karamazovima F. M. Dostojevskog, Markiz od Poze u Don Karlosu J. F. ilera, likovi
V. ekspira Edgar i Magdaf, antologijska uloga negativca u Na kraju puta Marijana
Matkovia i niz kominih i salonskih likova u delima svetskog repertoara). Po
mnogim osobenostima glume i vrednostima umetnikih dostignua, odmah uz
ivanovia i Pleu, trebalo bi istai Ljubiu Jovanovia (1908-1971) i Ljubu Tadia
(1929). Jovanovi je imao veliku mo transformacije, markantnu muevnu pojavu
i specifini senzibilitet koji mu je omoguio da se od svih glumaca meuratne
generacije najprirodnije prilagodi modernom svetskom repertoaru i novim
teatarskim tendencijama (Falstaf u Henriku IV V. ekspira, Nesrekovi u umi A.
N. Ostrovskog, Danton u Dantonovoj smrti G. Bihnera, Dek Bojl u Junoni i pauni
. O'Kejsija). Glumu Tadia odlikuje snani temperament, sugestivnost i
koncentracija u velikim protagonistikim ulogama. Njegovo ostvarenje Oderera u
Prljavim rukama . P. Sartra (u izvrsnoj reiji Bore Drakovia) u samoj je vrhu
najboljih ostvarenja srpske glume. U prve dve posleratne decenije najmarkantnija
glumica u Srbiji bila je Marija Crnobori (1919), tragetkinja klasinog repertoara
(Sofoklova Antigona, Rasinova Fedra, Geteova Ifigenija), dok je celo razdoblje
posle Drugog svetskog rata obeleila Mira Stupica (1923), glumica velikog talenta
i irokog kreativnog dijapazona. Raspolaui obiljem prirodnih darovitosti, ona je
iskrenom emocionalnou proela sva svoja ostvarenja na sceni (Petrunjela u
Dundu Maroju M. Dria, Saa Njegina u Talentima i oboavaocima A. N.
Ostrovskog, Danica u Ljubavi Milana okovia, Grua Vahandze u Kavkaskom
krugu kredom B. Brehta).

Izmeu dva svetska rata poinje u Beogradu formiranje kruga pozorinih

scenografa i kostimografa koji se oslobaaju uticaja evropske iluzionistike
scenografije. Meu njima se naroito istiu slikar Jovan Bijeli (1884-1964), koji je
u srpskoj scenografiji izvrio transmisiju izmeu umetnosti slikarstva i umetnosti
scenografije, i Vladimir Ivanovi edrinski (1899-1974), koji je uspeno povezao
realizam ruske scenografske kole s modernim tenjama k stilizaciji. Posle Drugog
svetskog rata scenografija i kostimografija pratile us sve promene kroz koje je
pozorite u Srbiji prolazilo. U prvoj deceniji istiu se scenograf realistike
orijentacije Milenko erban (1907-1979) i kostimograf Milica Babi-Jovanovi
(1909-1968), ije radove odlikuje istanano oseanje stila, mera u korienju
koloristikih efekata i autentinih folklornih elemenata i ornamenata. Novije
tendencije javljaju se u scenografijama Vladimira Marenia (1921), koje odlikuju
monumentalna ali funkcionalna reenja to sugestivno oivljavaju ambijent kao i
u radovima kostimografa Mire Glii (1918-1965), koje krase bogati kolorit i
lucidna invencija. Danas je najznaajniji scenograf Miodrag Tabaki (1947), koji
polazi od rediteljskih zamisli, ali im daje svoj podtekst i svoju osnovnu ideju. Prva
dama savremene srpske kostimografije, Boana Jovanovi (1932), manje je
obuzeta preciznou kroja ili detalja kostima, ali njeni slikarski valeri traju i
trepere zajedno sa scenskim govorom i ostvaruju u gledalitu estetski proienu
ali i anizantnu scensku atmosferu.

Najznaajnija pozorina institucija u Srbiji jeste Sterijino pozorje (osnovano 1956,

u Novom Sadu), u okviru kojeg se svake godine odravaju Jugoslovenske
pozorine igre - festival predstava ostvarenih na delima nacionalne dramaturgije.
Skoro etiri decenije predstave izvedene na ovom festivalu daju dragocen
doprinos afirmaciji srpskih i junoslovenskih pisaca. Tako je predstava Nebeski
odred (1956) dvojice debitanata, Aleksandra Obrenovia (1928) i ora Lebovia
(1928), bila prekretniko delo u posleratnoj srpskoj dramaturgiji. Re je o
potresnoj prii o sedmorici zatvorenika nacistikog logora Osvjenim (Auvic), koji
pristaju da ubijaju svoje sapatnike da bi ivot produili za tri meseca. Delo je
negiralo socijalistiki realizam, revitalizovalo realizam i hrabro otvorilo raspravu o
etinosti i prirodi ljudskoj. U sledeoj deceniji pozorita sve vie postavljaju dela
nacionalne dramaturgije, a likovi i situacije u njima postaju psiholoki sloeniji i
blii problemima savremenog drutva. Koriste se istorijske analogije i ezopovski
jezik da bi se objanjavali savremena drutvena situacija i aktuelni istorijski
procesi. Znaajni datumi ove decenije bile su predstave ostvarene prema
dramama Borislava Mihailovia (Banovi Strahinja), Velimira Lukia (Dugi ivot
kralja Osvalda) i Jovana Hristia (Savonarola i njegovi prijatelji). Novu prekretnicu
donosi u treoj poratnoj deceniji niz predstava ostvarenih prema delima
Aleksandra Popovia (1929), koji je radikalno doveo u pitanje osnovne normativne
pretpostavke aristotelovske dramaturgije (on u prvi plan stavlja jezike valere koji
nametljivo preuzimaju gotovo sve dramske izraaje pod svoju kontrolu). U
najuspelijim ranim inscenacijama Popovievih dela (Ljubinko i Desanka, arapa
od sto petlji, Krmei kas) reditelji su sledili taj piev stav, a jo uspelija teatarska
rediteljska ostvarenja Branka Plee i Dejana Mijaa realizovana su u Popovievim
delima u kojima se javlja kritiki sav prema drutvenoj stvarnosti (Razvojni put
Bore najdera, Mreenje arana, Kus petli, Bela kafa). Najugledniji savremeni
srpski dramski pisci, uz Popovia, danas su Ljubomir Simovi (1935) i Duan
Kovaevi (1947). Predstave najuspelijih Simovievih dela (Hasanaginica, udo u
arganu, Putujue pozorite opalovi) otkrile su njegovu moralnu senzibilnost,
melodioznost i bogatstvo jezika i izuzetnu darovitost za humornu imaginaciju.
Naslednik Branislava Nuia u popularnosti kod publike je Duan Kovaevi, iako
je re o piscu koji podrazumeva sve vrline svog naroda, ali njegove nedostatke,
zablude, nitkovluke i gluposti izlae nepotednom smehu (Maratonci tre poasni
krug, Sabirni centar, Balkanski pijun, Sveti Georgije ubija adahu). Aktivnost
Sterijinog pozorja doprinela je afirmaciji srpskih dramskih pisaca u svetu. Veliki
broj Nuievih dela izveden je u pozoritima Sovjetskog Saveza (najvei uspeh
imala je Gospoa ministarka, izvedena u pozoritima 27 gradova), eke, Poljske,
Maarske, Bugarske i drugih zemalja. Simovieva drama Putujue pozorite
opalovi postavljena je u Francuskoj (Pariz), Poljskoj, ekoj i Slovakoj.
Komedije Duana Kovaevia postavljene su u pozoritima u Nemakoj (Berlin,
Nirnberg, Potsdam), Poljskoj (Varava, Krakov), Maarskoj (Budimpeta), Velikoj
Britaniji (London), SAD (San Francisku), Ukrajini (Kijev), ekoj (Prag) i Slovakoj
(Bratislava).

Posebno valja pomenuti i Internacionalni jesenji teatarski festival BITEF,

zahvaljujui kojem je Beograd, kako je vie puta isticano, upisan u pozorinu
mapu Evrope i sveta, a gledaocima ovih prostora omogueno je da se
neposredno obavetavaju o mnogim znaajnim svetskim pozorinim
dostignuima. Ne bi trebalo preutati da su prvih godina pojedine predstave
BITEF-a zapanjivale gledaoce golotinjom, preobiljem erotskih scena i agresivnim
ponaanjem glumaca, ali je bila privilegija videti na beogradskim scenama
stvaraoce koji su obeleili noviju istoriju svetskog pozorita (Pitera Tadeua
Kantora, Petera tajna, Luku Ronkonija, Dulijana Beka, Judit Malinu, Roberta
Vilsona, Euenija Barbu, Pinu Bau i druge). Tokom sledeih godina BITEF postaje
vaan podsticaj za stvaranje svetske intelektualne i pozorine klime na naem
prostoru, a istaknuti pozorini stvaraoci Srbije prihvataju iskustva BITEF-a.
Predstave iz Srbije ee se javljaju na programu ovog festivala i neke od njih
dokazuju evropski i svetski nivo. (Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorita
Veseli dani ili Tarelkinova smrt Suhovo-Koblina u reiji Branka Plee podelila je
glavnu nagradu BITEF-a 1974. s predstavama Bergmana i Efrosa, a 1990.
predstava istog pozorita Pozorine iluzije Korneja u reiji Slobodana Unkovskog
podelila je glavnu nagradu s predstavom pozorita Ultima Vez iz Brisela).

U Srbiji danas radi 35 profesionalnih pozorita, tri visoke kole za pozorino

obrazovanje (Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Akademija umetnosti u
Novom Sadu i Fakultet umetnosti u Pritini), dva pozorina muzeja (Muzej
pozorine umetnosti Srbije u Beogradu i Pozorini muzej Vojvodine u Novom
Sadu), a njihov rad prati pet strunih pozorinih publikacija (asopis evropskog
ugleda "Scena", "Pozorite" i Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i
muziku u Novom Sadu, "Teatron" i "Ludus" u Beogradu).

Ogranieni prostorom, ovog puta izostavljamo analizu rada pozorita za decu,

lutkarskog pozorita, muzikog i igrakog pozorita, kao i analizu aktivnosti
kompozitora scenske muzike, pozorinih kritiara i teatrologa. Svi su oni
doprinosili, svako na svoj nain, razuenosti i vrednosti pozorinog ivota Srbije.

,
. ,
.
,
.
,

.
.

,
, ,
.
,
.
,
.

 .

(
) .
13.
.
(1264-1328),
, ,
,
,
, .

14. . ,
1317. 1318. ,
,
.
, ,
, ( ),
,
(1412, 1413. 1426). ,
. 16. ,
- , ,
(

-
). ( 15. - 19. )

. ,
, 17. ,
,
.

. :
, 1734.
(1699-1755),
. 1813,
. 1813:
(1772-1847),
. -
, .
,. -
(1835-1836), , , ,
, .
, "
".

1838.
 . , 1840.
, ; 1840.
1841. ( ),
1842.
.
19.
( , , ).