NASLOV ORIGINALA: Tomas Mor

Thomas Morus
Utopia
Herausgegeben von Victor Michels
und Theobald Ziegler, Berlin 1895. Utopija
preveo
Franjo Barii

predgovor
Milo Mili

UTOPIJA
Beograd 2002.
Copvright za ovo izdanje Utopija
 PREDGOVOR

Tomas Mor, sin Dona Mora, istaknutog londonskog

advokata i sudije, roenje 1478. godine u Londonu. Po za
vretku osnovnog obrazovanja postao je pa kanterberijskog
nadbiskupa Dona Mortona. Tu je imao priliku da se upozna
sa opasnostima i intrigama u politici, to je ostavilo veliki
uticaj na njegov ivot - nikada nije mogao u potpunosti da
se posveti samo politikom delovanju i esto je razmiljao o
povlaenju u manastir. Pod Mortonovim pokroviteljstvom i
uz oevo odobrenje, Mor je na Oksfordu studirao grku i la
tinsku knjievnost. Meutim, toliko se posvetio studijama
daje to izazvalo zabrinutost njegovog oca, koji je smatrao
daje za Tomasa neophodno da naui i neto korisno, pa je
primorao svog sina da se vrati u London i da studira prava.
Iako su studije prava bile veoma teke i zahtevne, Mor je na
stavio sa izuavanjem grkog i latinskog jezika, filozofije,
knjievnosti i teologije uz poznate uitelje, kao i uz pobone
i uene kartezijance. Kasnije je upoznao i Erazma Roter-
damskog, s kojim se brzo sprijateljio i koji mu je ak posve
tio svoje delo Pohvala ludosti.
Posle zavrenih studija prava, Mor je zapoeo uspenu
advokatsku karijeru. I dalje se dvoumio izmeu javnog ivo-
 6 7

ta advokata (ili eventualno politiara) i privatnog, meditativ Na poloaju vrhovnog sudije Mor je proveo samo 31
nog i povuenog ivota u manastiru. Iako se odluio za kari mesec. Primoravanjem parlamenta da crkvi ukine slobodu
jeru u javnoj slubi, neprestano gaje privlaio kontemplativ koja joj je bila zagarantovana jo u Magna Carta-\, Henri
ni ivot pa je, izmeu ostalog, nosio koulju od kostreti ispod VIII i Kromvel doveli su u pitanje ne samo opstanak crkve,
odela. Posle petnaest godina uzornog graanskog ivota, ve i samu sutinu zakona i dravnog zakonodavnog auto
Mor je bio pozvan na dvor, na poloaj koji nije eleo. Bio je riteta. Kada se Henri, otvoreno odbacujui autoritet Rimske
dobro upoznat s opasnostima politikog ivota, voleo je svo crkve, razveo od Katarine i oenio Anom Bolejn (Anne Bo-
leyn), Mor je, kao odluku savesti, podneo ostavku na funk
ju nezavisnost a znao je i da e ga naputanje uvaene i uno
ciju kancelara, ali je kralj nije prihvatio. Dalji pritisak koji
sne advokatske prakse zarad javne graanske slube stajati
je kralj vrio nije uticao na poziciju koju je Mor imao u
znatan deo bogatstva. Ipak, smatrao je daje dunost svakog
dravi, mada je oprezni Mor pazio da ne izjavi neto to bi
dobrog oveka" da sluenjem dravi doprinese drutvu.
moglo da se smatra izdajom.
Mor je za raun kralja Henrija pisao napade na Lutera,
ijih je Devedeset pet teza i zapoelo protestantsku refor- Meutim, 1534. godine nita nije moglo da zatiti Mo
maciju. U to vreme, Henri je jo uvek bio vezan za Kato ra od kraljevog besa. Odbio je da prihvati dekret po kojem
liku crkvu i ak gaje papa Lav X 1521. godine, proglasio bi svako Anino dete bilo punopravni naslednik trona, kao i
braniteljem vere". Meutim, kada je kralj zatraio razvod da prizna Henrija za vrhovnog svetovnog i duhovnog vla
dara. Uhapen je i zatvoren u zloglasni londonski Tauer
od svoje prve ene, Katarine od Aragona, uz izgovor da mu
(The Tower of London), gde je bio izloen neprestanom pri
nije obezbedila mukog naslednika, dolo je do razlaza s
tisku porodice i prijatelja da potpie dekret kojim bi prihva
Rimom. Vrhovni sudija, Kardinal Volsi (Wolsey), nije imao
tio Henrija VIII kao vrhovnog poglavara Engleske crkve.
uspeha u ubeivanju pape da prizna razvod. Sam Mor nije
Mor je to uporno odbijao, ali nije zamerao onima koji su od
podravao kraljeve poteze, ali javno nije dovodio u pitanje
njega traili da popusti. Tokom zatoenitva, napisao je mno
njegove odluke i suverenitet, tako daje ubrzo postavljen na
ge pobone tekstove i tumaenja Svetog pisma. Pogubljen
Volsijevo mesto.
je 6. jula 1535. godine, a etiri stotine godina kasnije, 19.
Kao kancelar, Mor je bio usredsreen na dva osnovna
maja 1935, Katolika crkva gaje proglasila svecem.
zadatka: 1) oblikovanje i unapreivanje sudskog sistema, 2)
otkrivanje i sankcionisanje postupaka koje je smatrao opa
snim, kako po dravu, tako i po crkvu. Kako tvrdi Don Gaj
(John Guy), istoriar perioda Tjudora, Mor je reformisao
pravni sistem mnogo vie nego stoje to reformama 1530-ih
godina postigao Kromvel (Cromwell).
 8 9
Prvobitna akumulacija kapitala
i ..krvavo zakonodavstvo"
Kmetstvo je u Engleskoj iezlo krajem XIV veka, i
najvei deo stanovnitva predstavljali su slobodni seljaci sa
svojim samostalnim posedima. Meutim, razvoj flamanske
vunarske manufakture izazvao je porast cene vune, to je u
novom ostrvskom plemstvu rodilo nezasitu pohlepu za la
kim sticanjem novca. Poinje pretvaranje oranica u panja
ke, slobodni seljaci se nasilno proteruju sa svojih gazdinsta
va, ak su i pojedina sela bila razruena da bi se oslobodilo
to vie zemljita za ispau ovaca. U veoma kratkom vre Ona ak deluje kontraproduktivno, jer izaziva revolt kod sta
menskom periodu, i Engleska i Evropa bile su preplavljene
prosjacima, razbojnicima i skitnicama. Veinu tih skitnica
predstavljali su seljaci eksproprisani od zemlje i pripadnici
rasputenih feudalnih pratnji. Krvavo zakonodavstvo" sa
kraja XV veka na ove skitnice gledalo je kao na dobrovoljne
zloince, smatrajui da je neprihvatanje novih drutvenih
uslova koje je prouzrokovala prvobitna akumulacija kapita
la stvar linog izbora i morala. Zakoni Henrija VII i Henrija
VIII teili su da surovou iskorene ove probleme, ili da na-
teraju obespravljene seljake na rad. Tako je tokom vladavi
ne Henrija VIII izvravano 120 pogubljenja meseno!
Mor, koji je tokom svoje sudske karijere nastojao da ot
kloni greke u zakonima i pravosuu, posvetio je veliku
panju stanju u Engleskoj svoga doba. Razlono analizira
jui prvobitnu akumulaciju kapitala, koju ipak nije mogao
potpuno da sagleda usled nedovoljne razvijenosti novih pro
izvodnih odnosa, on je uvideo odnos izmeu eksproprijacije
seljaka od njihove zemlje i rastueg talasa razbojnitva i pro-
sjaenja, osiromaenja stanovnitva i ekonomske nejedna
kosti. Taj uzrono-posledini odnos Mor naglaava u prvoj
knjizi Utopije, slikovito predstavljajui stanje u Engleskoj
recima ovce prodiru ljude". Za Mora drutvena situacija
nije bila tako jednostavna kako ju je predstavljalo tadanje
pravosue. Smrtna kazna za prestupe koji se kvalitativno
razlikuju, ne doprinosi iskorenjivanju razbojnitva. Ona po
tie iz povrnog ili ak nikakvog uvida u ekonomsku i soci
jalnu situaciju: smrtna kazna ne reava probleme koji nasta
ju prvobitnom akumulacijom kapitala, a koji su pravi uzrok
razbojnitva i sveopteg osiromaenja seljaka i najamnika.
novnitva koje je, s jedne strane, izgubivi svoje posede i
mogunost da proda svoju radnu snagu, dovedeno do ruba
egzistencije, a sa druge strane prestrogo sankcionisano za
stanje u kome se nalazi. Kratkovidost i ogranienost pravo
sua, kao i stvaranje novih proizvodnih odnosa, kapitalisti
kih, predstavljaju stvarnu pozadinu neefikasnosti smrtne
kazne u Engleskoj s kraja XV i poetka XVI veka.
Sledei pojedine Platonove misli, bogato lino iskustvo
i nadovezujui se na izvorne hrianske ideale, Mor uzrok
drutvenih problema nalazi u postojanju privatne svojine. U
svetu u kojem ivi, vidi samo neku zaveru bogatih, koji se,
tobo za raun i u ime dravnih interesa, bore jedino za svo
je line interese". Feudalni sistem, koji je izrodio plemstvo
Morovog doba, omoguavao je sticanje bogatstva eksploa
tacijom kmetova, kao i ratnim pljakanjem. Nasleivanje
tako steenog bogatstva sve vie je produbljivalo razlike
izmeu siromanih i bogatih. Bogatstvo se gomilalo u ruka
ma plemstva, porodica sa dugom tradicijom pljakanja to
 10
lokalnih kmetova, to suseda tokom raznih sukoba u borbi
za presti. Meutim, upravo su takvi ljudi upravljali dra
vom, i Mor je na dvoru imao priliku da se lino uveri koli
ko je to licemeran i sebian stale, koliko vrsto i beskom
promisno dri stege drutva u svojim rukama, koristei
dravu za zatitu svojih interesa. Uviajui daje drava in
strument koji jedan stale koristi da bi sebi osigurao privi-
legovan poloaj u drutvu, Mor je shvatio da nije dovoljno
samo promeniti drutvene odnose, ve daje potrebno i sa
mu dravu organizovati na nain koji nikome nee pruiti
priliku daje koristi u line svrhe.
Problem ostvarivanja
savrenog drutva
Rani teoretiari politike filozofije uglavnom su se vie
bavili oslikavanjem idealnog drutva, njegovih institucija i
zakona, nego konkretnim predlozima kako da se takvo
drutvo i ostvari. Od vremena Platona i grke politike mi
sli preovladavaju dva naina promiljanja problema prakse,
tj. naina ostvarivanja promene. Oba naina su u sutini
idealistika, poto se od konkretnih datosti isuvie apstra-
huje i zakljuuje bez dubljih analiza i uvianja materijalnih
odnosa u drutvu. Jedan od ova dva pristupa je uoblien u
hrianskoj eshatologiji i teologiji, mada je karakteristian i
za mnoge druge religije i ezoterino-mistika uenja. Osno
va ovih pristupa je pronalaenje ili istrajavanje na putu in
dividualnog osloboenja, oienja i afirmacije pred viim zastupa stav po kojem drutvene promene mogu da sprovo
silama" ili idealima. Metodi okretanja drugog obraza",
ivota u skladu s prirodom" ili zapoinjanja od sebe sa-
11
mih" predstavljaju smernice za individuu u njenom naporu
da se promeni i time sprovede unutranju" revoluciju.
Ovakav pristup problemu promene u drutvu postavlja ne
zavisnog pojedinca za njen poetak i kraj i nema potrebu da
drutvene odnose posmatra kao osnovu za razvoj i afirma
ciju pojedinca, jer je njegov pogled upravljen iskljuivo na
pojedinca, apstrahovanog od svog okruenja, pretpostavlja
jui da su individua i materijalno okruenje dva odvojena
sveta koja, dodue, imaju veze i meusobnog uticaja, ali ko
ji nisu od presudnog znaaja za odreenje pojedinca. Uni
verzalna unutranja" revolucija treba da vodi do promene
u svakom pojedincu, ime e i njihovi meusobni odnosi da
se promene i na taj nain da ostvare idealno drutvo.
Ono to ovakav pristup problemu promene u drutvu
previa ili potcenjuje je uticaj materijalnog okruenja na
oveka. ivotna sredina, ekonomski odnosi, kulturno na-
slee i tradicija, nisu proizvodi nesputanog samoodreenja
i slobodne volje pojedinca, ve spleta prirodnih zakona,
istorijske uzronosti i nunosti materijalne proizvodnje.
Bez uvianja tih veza i uzronosti, pojedinani akt izbora
drugaijeg ivota dovodi pojedinca u sukob s okruenjem,
a esto se zavrava monakim ili pustinjakim ivotom iz
van zajednice koju eli da promeni, ili stvara od njega eks
centrinog idealistu, oveka nesposobnog za saradnju na pi
tanjima konkretne materijalne promene. Pored unutranje"
revolucije, princip dravnog zakonodavstva predstavlja
najire prihvaen oblik promene drutva. Platon u Dravi
de samo filozofi-kraljevi koji su sposobni da drutvene od
nose urede u skladu sa apsolutnim vrednostima. Ideje o pro-
 12
sveenim vladarima naputene su posle buroaskih revolu
cija XVIII i XIX veka, kada je nada u prosveenje apsolu
tistike monarhije zamenjena novom, naizgled drugaijom
idejom - idejom demokratske republike. Jaanje graan
skog drutva, preko razvijanja buroaske samosvesti, dove
lo je do velike promene u ureenju drutvenog ivota: raz
dvajanja graanskog drutva od drave, tj. politike. Samo-
svesna buroaska individua postavlja se kao odvojen totali
tet u odnosu na zajednicu, dok se pripadnost zajednici iska
zuje kroz uestvovanje u sferi politikog angamana, pre
svega u zakonodavnoj vlasti. Rascepkanost drutvenog i
vota spaja se u celinu tek u vlasti, ime najvanije pitanje
politikog sistema postaje nain izbora zakonodavne vlasti.
Meutim, dravna vlast u sebi uvek objedinjuje interese sa
mo odreene klase ljudi. Zakonodavna elita sprovodi inte
rese vladajue klase, ime je njena tolerantnost prema indi
vidualnim revolucijama bitno odreena. Tanije, zakonoda
vna elita, kao produetak ekonomske elite, tolerie samo
promene koje nisu revolucionarne, koje ne tee menjanju
postojeeg drutva, ve omoguuju njegovo neprekidno re-
produkovanje i afirmisanje. Zbog toga moe da se primeti
da dokle god dravni aparat tolerie unutranju" revoluci
ju, ona slui njegovom opravdavanju.
U Utopiji nije izloen nain na koji treba da se izvre
konkretne promene i ostvari idealno drutvo. Meutim,
Mor za Utopa, prvog kralja ostrva, kae daje od sirove i
divljake gomile stvorio narod koji danas svojom kulturom
i civilizacijom prevazilazi gotovo sve ostale'". Dakle, apso-
1
Tomas Mor, Utopija, (Utopija, Beograd. 2002), str. 92.
13
lutni prosveeni vladar upravlja drutvom imajui u vidu
ono to je najbolje za elu zajednicu. U ovom smislu, Mor
ima isti pristup problemu promene kao i Platon. Ono to,
meutim, naruava ovakvu sliku, stavovi su koji su uobli
eni u raspravi s Rafaelom oko pitanja uestvovanja u drav
nim poslovima.
Ovaj problem je muio Mora kada gaje Henri VIII po
zvao na dvor za svog savetnika. Bio je zadovoljan poslom
uspenog advokata i mirnim graanskim ivotom uglednog
dobrostojeeg oveka. Hrianski vaspitan, nije teio slavi i
moi, pa je kraljeva ponuda u njemu izazvala veliku dilemu.
Ulazei u politiku, on je oseao razdvajanje dve sfere ivo
ta - graanskog (linog) i politikog (javnog, zajednikog).
To razdvajanje e na nivou celog drutva da se ostvari tek
posle buroaskih revolucija, nekoliko vekova kasnije. Po
trebno je rei daje Morov pogled na drutvo, tj. svest o raz
dvajanju materijalne proizvodnje ivota i politike moi i
angamana, vie bio proizvod njegovih hrianskih ideala,
nego uvida u konkretno stanje u srednjovekovnoj Engleskoj.
U svakom sluaju, svoj unutranji sukob oko prihvatanja po
ziva kralja Henrija VIII jasno je predstavio u razgovoru s
Rafaelom u prvoj knjizi Utopije. Moe se rei daje posluni
hrianin i ugledni graanin Mor, oseao potrebu da prihva
ti poziv, pa je i govorio Rafaelu da ...e postii bar toliko
da neko zlo umanji, ako ve nisi u stanju da ga preokrene
na dobro" 2 . Neosporno je, meutim, daje duboko sumnjao u
to, jer Rafaelu dozvoljava da odgovori: kad bih ja postu
pio... na nain koji mi ti predlae, zadesilo bi me samo jed-
2
Tomas Mor, Utopija, str. 81.
 14
no: leei ludilo drugih s njima bih i sam poludeo", i neto
dalje: ,,...U optenju s ovim izopaenim ljudima ili e se i
sam izopaiti ili e kao nevin i poten sluiti kao zaklon
tuoj zloi i gluposti. Nema, dakle, nikakve mogunosti da
onim zaobilaznim putem neto popravi".3
Kritiari najvie zameraju Moru da nije posvetio do
voljno panje pitanju promene u drutvu, uslovima za izgrad
nju Utopije. Zbog toga je Utopija i itana vie kao idealistiki
i romantiarski san oveka koji je mnogo znao, ali smeo i
mogao vrlo malo da uradi. Meutim, ne srne da se zaboravi
daje Mor bio uzoran hrianin, katolik. Tome je, zaista, po
sveena znatna panja, ali uglavnom od strane katolike isto-
riografije, dok je socijalistika kritika to ak uzimala kao pre
preku konkretnosti Utopije. Nesumnjivo je da su hrianski
ideali savrene zajednice prisutni u Utopiji toliko daje Mora
moda ispravnije zvati hrianskim socijalistom, nego utopij
skim. Moda Mor i nije imao konkretnu viziju kako bi do
promene moglo da doe, pa je preskoio tu najhitniju etapu
razvoja drutva. U svakom sluaju, revolucionarnost njego
vog pristupa mogue je pronai u odreenim detaljima na ko
je se manje obraa panja. Na primer, sam naslov dela dovo
di u pitanje ideju o savrenom drutvu; da li je Utopija vie
dobro mesto" nego nepostojee mesto", ili je ta njena sa
vrenost ostavljena na onoj strani, nedostinoj? Zanimljivo je
i to se prvi vladar zove Utop ...po ijem se imenu ostrvo i
4
nazvalo..." , to moe da u znatnoj meri utie na promenu pri
stupa problematici naslova dela, kao i ideje autora.
3
Tomas Mor, Utopija, str. 83.
4
Tomas Mor, Utopija, str. 92.
15
Nije ostrvo Abraksa, kako se zvalo pre Utopovog osva
janja, ono to nosi sumnju nedostinosti, ve je to vladar
koji preureuje drutvene odnose!
Mor ovim ne tvrdi daje takvo drutvo najbolje i ujed
no nepostojee, ve to govori za njegovog prvog zakono
davca, oveka koji je zasluan za promenu. Ako, dakle, ima
neeg to Mor smatra nemoguim, onda to nije savreno
drutvo, ve savreni zakonodavac! Ovakvo tumaenje, ko
je etatistiki orijentisani kritiari ne komentariu, ili smatra
ju nebitnim, moda najbolje ocrtava ideju promene u
drutvu koju je Mor imao u vidu. Naravno, Mor pre svega
oekuje da se ovek menja ,,u sebi", po svim hrianskim
merilima vrline, kao to kae Rafaelu: ...Jer nemogue je
da sve bude dobro ako svi ljudi nisu dobri, a ja oekujem da
svi ljudi budu dobri tek kroz dugi niz godina"5, i time zastu
pa miljenje da do konkretne promene nee doi preko noi,
niti u neko odreeno vreme. Zaista, Mor nema viziju revo
lucije kao naina menjanja drutvenih odnosa, ali takoe ne
ma ni iluziju da e neki savreni zakonodavac sprovesti re
forme i izbaviti drutvo iz stanja u kojem se nalazi. U ovom
smislu, Mor je vie prethodnik Tolstojevog hrianskog
anarhizma, nego Sen-Simonovog socijalizma, iako ga esto
svrstavaju meu takve a ne anti-etatistike socijaliste.
Kao lord-kancelar, Mor je imao najbolje uslove da se
upozna s funkcionisanjem dravnog aparata. Dobro je znao
kakvi problemi mogu da se nau na putu reformatoru dru
tva - esto je morao da bude vrlo paljiv, ak i u izboru
reci kojima je kritikovao pojedine kraljeve odluke, i pone-
5
Tomas Mor, Utopija, str. 81.
>
 16
kad je i dolazio u sukob s njim, to gaje, konano, i stajalo
ivota. ovek takvog politikog iskustva i znanja, sigurno
nije izneo proizvoljnu pretpostavku nazvavi Utopom sav
renog vladara i reformatora. Mor je, kako u Utopiji esto
naglaava, uviao da drutvene promene podrazumevaju
ukidanje privatne svojine, ali je bio svestan da bi svaki ko
rak u tom pravcu izazvao otpor vladajue klase koja bi sme-
log zakonodavca odmah uklonila sa funkcije.
Sumnjajui u mogunost pojave prosveenog vladara i
zakonodavca i zahtevajui ukidanje institucije privatne svo
jine, Mor je prethodnik revolucionarnih socijalista, a ne
utopista. Utopisti, u marksistikim analizama, predstavljaju
ljude zagledane u budunost, romantiarske humaniste ija
se utopija ili nikad ne ostvaruje, ili zahteva donacije boga
tih da bi zaivela. Meutim, autoru Utopije se ne moe za-
meriti to se ne poziva na revoluciju. On je bio hrianin,
vaspitavan u duhu koji nije mogao da pozove na nasilje ra
di ukidanja nasilja. Takoe, Mor je bio ugledan graanin na
odgovornim i visokim funkcijama u dravi, a njegovo pro
tivljenje kralju najbolje pokazuje sa koliko razboritosti i
opreza je pokuavao da utie na njegove odluke. Ipak, daje
smatrao da ne moe nita da uini, verovatno ne bi ni napi moe da se odnosi i na engleske veleposednike koji su ve
sao Utopiju.
Tano je daje Mor utopista, meutim on u svom delu i
analizira, a ne samo zamilja. Najznaajnijim uzrokom dru
tvenih problema smatra postojanje privatne svojine, na ko
joj se zasniva svaka pojedinana nepravda i podela. Takoe
i sumnja u mogunost pojavljivanja nekog prosveenog za
konodavca koji bi stvorio drutvo pravde i jednakosti. A
ideja po kojoj najbolje drutvo nastaje osvajanjem, pobe-
17
dom nad prethodnim sistemom, pokazuje koliko je Mor da
leko od naivnog utopizma. Da je Mor smatrao da takav na
silni preokret nije etiki dopustiv i konkretno izvodiv, lako
bi zaobiao daleku istoriju Utopije. Da se podsetimo, Mor
je jasno ukazao na nastanak najboljeg drutvenog ureenja:
prosveeni vladar nasilno osvaja teritoriju i radikalno menja
zateene drutvene odnose.
Osvajanja su bila svakodnevnica srednjovekovnih ap
solutistikih monarhija, i sasvim je mogue da Mor nije
mogao da zamisli drugaiji nain ostvarivanja drutvenih
promena. Takoe, otkrie Novog sveta je stvorilo nadu u
stvaranje novog drutva zaposedanjem tue teritorije na
nain na koji je i u Utopiji objanjeno irenje najbolje dra
ve. Za Mora nije bilo nimalo problematino ono to je na
zivao opravdanim ratovanjem": zaposedanje teritorije ko
ju starosedeoci ne koriste. Interesantno je i da starosedeoci,
neprijatelji u opravdanom ratu, ne dozvoljavaju drugome
narodu, koji po prirodnoj nudi mora da ivi od tog zem
6
ljita, da ga zaposedne i koristi" . Ovo se verovatno odnosi
na amerika indijanska plemena koja su nastojala da
sauvaju svoju teritoriju od panskih osvajaa, ali isto tako
like obradive povrine pretvorili u panjake, oduzimajui
seljacima zemljite od kojeg su ovi po prirodnoj nudi"
iveli. Tako bi seljaci s punim pravom mogli da upotrebe
nasilje da bi povratili ono to e njima vie koristiti nego
bespravnom posedniku, plemiu. Ova kratka Morova pri-
medba o opravdanosti nasilja istovremeno je i kritika stanja
6
Tomas Mor, Utopija, str. 112.
 18
u Engleskoj, u kojoj su ovce pojele ljude": izriit je u sta
vu da se krivica ne svaljuje na eksproprisane seljake, ve na
veleposednike. Naravno, Morova namera nije bila da ak ni
izmeu redova pozove na ustanak seljaka, ali je injenica da
nije apstrahovao pojam nasilja, ve da gaje shvatao u kon
kretnim odnosima i situacijama, tako da je mogao odreena
njegova ispoljavanja da smatra opravdanim, a neka druga
nedopustivim. U tom smislu on je mnogo manje naivan od
nekih kasnijih socijalista-utopista.
Meutim, ostaje pitanje koliko je Mor uopte verovao da
je drutvene promene realno oekivati. Sumnjao je u mo
gunost pojave prosveenog vladara, a i sam koncept osva
janja radi preureivanja odnosa ne izgleda kao realna nada.
Verovatnije je da je Mor nadu polagao u postepeno menjanje
pojedinaca, unutranju" revoluciju, ali da je oekivao da e
mnotvo izmenjenih" pojedinaca sruiti stari sistem neprav
de. Taj narodni pokret, na osnovama zajednikih interesa, so
lidarnosti i razvijene svesti o nepravednosti sistema, pokre
nuo bi manje-vie nasilnu promenu, jer postojee strukture
vlasti, kao to Mor naglaava u prvoj knjizi, ne bi dopustile
institucionalizovane drutvene reforme. Poverenje koje je
Mor imao u osveivanje irokih slojeva drutva verovatno je
bilo rezultat izvetaja iz Novog sveta koji su govorili o
drutvenim ureenjima razliitim od evropskih.
Prvi izvetaji moreplovaca i osvajaa poetkom XVI
veka opisivali su amerike Indijance kao divljake", bez ve
re, zakona i kralja. Mnoga plemena nisu poznavala privatnu
svojinu, dok su neka priznavala svojinu nad predmetima od
posebne vanosti za individuu, ali ne i nad zemljitem, oru
em ili kuama. Znaajna karakteristika tih divljih" pleme-
19
na bila je nepromenljivost drutvenih odnosa, kao to su ne-
promenljivi i u Utopiji. Primitivno" drutvo ne doputa
uspon bilo kakve individualne, centralne i separatne vlasti.
Sva kretanja i promene u njemu odvijaju se u odreenim
granicama, po odavno ustanovljenim pravilima, pa i uloga
poglavice. Po mnogo emu amerike poglavice XVI veka
nalikuju na vladare Utopije. Poglavica nema vlast, to je in
stitucija liena svoje sutine - autoriteta. Ne postoji nijedno
sredstvo prinude kojim moe da se poslui, nema policije,
vojske, nema posebnog sloja ili stalea u plemenu na koji bi
mogao da se osloni ukoliko bi mu saplemenici uskratili po
verenje. ak ni u sporovima meu saplemenicima nema ne
ku presudnu funkciju; njegova uloga je savetodavna, on po
ziva na razum, na dobru volju suprotstavljenih strana, pozi
va se na drevnu tradiciju dobrih odnosa koju su nasledili od
predaka. To je govor drutva o sebi samom, govor kojim ono
potvruje sebe kao jednu nedeljivu zajednicu i objavljuje
volju da sauva svoje nepodeljeno bie.
Ko je poglavica" u Utopiji? Mor je i ovde napravio od
luan iskorak u odnosu na sistem u kojem je iveo. Umesto
autoritarne, neprikosnovene vladavine jednog, kralja ili pa
pe, Mor ne samo da nije predlagao klasian primer posred
ne demokratije, ve je pozivao na mnogo iru vladavinu na
roda. Cesto se nailazi na tvrdnju da je kao dravno ureenje
predlagao izbornu republiku. Meutim, ini se da je potreb
no ponovno promiljanje ovog problema.
Paljiva analiza Morovog dela pokazuje da je on bio na
klonjen onome to se danas naziva federalnim" ureenjem
drave i drutva. Utopljanski gradovi, manje zavisni i auto-
nomniji od svojih uzora, antikih i srednjovekovnih grao-
 20
va, povezani su u sistem organizacije i raspodele dobara ko
ji svakom od njih ostavlja dovoljno prostora za samoupravu.
Samoupravne gradske optine", tj. grad sa oblinjim nase
obinama zemljoradnika, predstavljaju suprotnost tendenciji
koja je postojala u Morovo doba, i koja se potom sve vie
razvijala. To je tenja da se svaka sfera drutvenog ivota
stavi pod patronat dravne uprave. Tako poetak stvaranja
graanskog drutva i razvijanja kapitalistikih odnosa pred
stavlja i snaenje dravne kontrole i moi, preko obaveznog
oporezivanja, meanja u organizovanje ivota unutar grado
va putem postavljanja narodnih" predstavnika ili crkvenih
poglavara u regiji, kao i putem upravljanja privredom u skla
du s makroekonomskom politikom. Mor je protiv svake in
tervencije spolja''. Organizovanju drutvenog ivota unutar
utopljanskih gradova on ak daje toliki znaaj da nigde i ne
objanjava bilo kakvu instituciju vlasti viu od gradske upra
ve. Jedini izbori koje opisuje tiu se samoupravne gradske
optine. Naime, u svakom gradu ivi est hiljada porodica,
od kojih po trideset biraju sebi filarha, predstavnika, dok de
set filarha bira protofilarhe, kojih stoga u gradu ima dvade
set. Iznad njih postavlja se vladar kojeg predlae narod (sva
ka etvrtina grada predlae po jednog kandidata), a biraju fi-
larsi. Meutim, via vlast od toga se ne pominje. Dodue,
Mor kae da svake godine tri iskusna graanina (to znai da Filarsi, opet, biraju izmeu predloenih kandidata jednog za
to ne moraju da budu filarsi ili protofilarsi) iz svakog grada
dolaze u Amaurot, grad koji je glavni grad samo zbog toga
to je, s obzirom da se nalazi u sreditu ostrva, najbolji za
okupljanje delegata. Oni na tom skupu raspravljaju o pitan
jima koja se ne tiu lokalne uprave - ureuju preraspodelu
vika proizvedenog u skladu s potrebama svakog pojedinog
21
grada, svodei makroekonomiju samo na dve sfere: spoljnu
trgovinu i unutranju razmenu. Taj dravni" senat, dakle, i
nema mo nad gradovima, ve jedino slui njihovoj me
usobnoj koordinaciji. Utopljansko dravno" ureenje je
tako federacija nezavisnih gradskih optina. Drava Utopija
je, za razliku od realnih drava, u slubi graana - ona ne
postoji kao posebna struktura institucionalizovane kontrole i
prinude, ona nema posebne predstavnike, posebna ovlae-
nja kojima raspolae nezavisno od odluka sastavnih jedini
ca, gradskih optina. Sa druge strane, to ne znai da su uto-
pljanski gradovi ekonomski samostalni. Oni imaju politiku
nezavisnost i suverenitet, ali ih ekonomski uslovi vezuju u
zajednicu u kojoj je razmena proizvoda nuna. Pored eko
nomskih uslova, gradove vezuje, naravno, i isto drutveno
ureenje zasnovano na kolektivnom vlasnitvu.
Naravno, neposredna demokratija ne postoji ni u Utopi
ji, ona je i u njoj posredovana posebnim telima koja nisu za
visna od baze koja ih je birala. Tako filarsi, demokratski iza
brani, odreuju protofilarhe, tj. predstavnike graana u grad
skoj skuptini. Ti predstavnici su posebno telo za ije je po
stojanje teko pronai neko opravdanje u utopljanskom
drutvenom ureenju. Protofilarsi se biraju svake godine, ali
uvek isti, osim ako postoji poseban razlog da ne bude tako.
vladara grada, pa tako oni predstavljaju telo koje u raspode-
li vlasti" donosi najvanije odluke. Mor istie da filarsi
imaju funkciju uvara" drutvenog ureenja, i da im je go
tovo jedina dunost da se staraju da niko ne sedi besposlen
ali i da se niko ne zamara bez potrebe. Za razliku od njih,
protofilarsima je Mor posvetio mnogo manje prostora. Nji-
 22
hova dunost je da svakog treeg dana, a ponekad i ee, s
vladarom raspravljaju dravna" pitanja i reavaju eventual
ne sporove meu graanima. Dakle, funkciju filarha mogue
je svesti na sprovoenje izvrne, a protofilarha na spro-
voenje zakonodavne i sudske vlasti. Zakonodavna vlast, sa
druge strane, u Utopiji praktino ne postoji ili je bar mini
malna, jer je drutvo zamiljeno kao nepromenljivo uz ma
lobrojne i jednostavne zakone. Tako se zakonodavna vlast
protofilarha i vladara svodi na povremene odluke koje ima
ju samo trenutni znaaj. Utopljanski drutveni sistem je uho
dano bie kojem je promena praktino nepoznata, kao u pri
mitivnim" drutvima Indijanaca. Sudije, kao i poglavice u
plemenskim zajednicama, mogu da se pozivaju samo na ve
ustanovljena pravila, uobliena u malobrojnim zakonima, ali
pre svega na tradiciju dobrih odnosa u nepromenljivom
drutvu. Protofilarsima i vladaru u sudskoj praksi" najvie
pomae religija i nepisani zakoni meuljudskih odnosa, ali i
ti zakoni su, kao i pisani, potpuno transparentni i poznati sva
kom graaninu. Zato je gradska skuptina telo koje nema ni
kakvu odreenu vanost i funkciju koju ne moe da sprovo
di skuptina filarha. Ona je rezultat drutveno-istorijskog na-
slea u okviru kojeg se kree Morova politika misao.
Izvetaji o Novom svetu i drutvenim odnosima koji su
postojali meu tamonjim plemenima, pojaali su Morovo
uverenje da je ravnopravnije drutvo ipak mogue. Utopija
je tako predstavljala ono to je on smatrao najboljim u or-
ganizovanju i odlikama drutvenog ivota u nezavisnim an
tikim i srednjovekovnim gradovima, plemenskim zajedni
cama, kao i ono to je bilo u skladu sa osnovnim naelima
izvornog hrianstva.
23
Crkva i etika u Utopiji
Tomas Mor je bio uzorni katolik, lojalan pre svega cr
kvi, pa tek onda dravi, to je i bio jedan od razloga zbog ko
jih je pogubljen. Ipak, lojalnost crkvi ne treba shvatati kao
puku odanost i slepo poverenje u njen autoritet. Autoritet cr
kve za Mora nije nepogreiv, jer lojalnost i poslunost i nisu
prvi zahtev koji pisac Utopije postavlja pred nas, ve je to
ideal reda i stabilnosti drutvenih odnosa. Verska naela ko
jima se Mor rukovodio, kao i ona koja je uspostavio u sa
vrenom drutvu, jesu hrianska, ali se i razlikuju od naela
koja je zastupala zvanina crkva. Na vie mesta u Utopiji
mogu da se pronau pojedine ideje koje su u suprotnosti s
ureenjem hrianskih crkava. Srednji vek je bio vreme naj
izraenije verske netolerancije, ak mrnje, i zato se huma
nista Mor u Utopiji zalae za neophodnu toleranciju: irei
svoju veru niko ne srne da drugoga od njegove odvraa, da
tue versko ubeenje vrea, niti da se slui ikakvom prime-
nom sile. Ko pokae netrpeljivost u verskim raspravama,
7
kanjava se progonstvom ili ropstvom". Zakoni protiv ver
ske netolerancije i mrnje u Utopiji treba da obezbede red u
meuljudskim odnosima. Mor o tome kae: Utop je ovim
merama teio da odri mir, jer je iz iskustva znao da ga stal
ne verske borbe i verska netrpeljivost potpuno onemo
8
guuju" . Malo dalje, objanjavajui zato u Utopiji nije do
zvoljeno verovanje da dua propada i da svetom upravlja
sluaj: Takvog oveka oni izbacuju i iz reda svojih graana
7
Tomas Mor, Utopija, str. 174.
8
Tomas Mor, Utopija, str. 174.

24
poto smatraju da bi on, samo kad bi smeo, potpuno nipo-
datavao njihov poredak i moral".9 Takoe, ivot po od
reenim verskim naelima ne garantuje samo nagradu posle
smrti, ve pre svega odrava poredak, pa zato i decu treba
vaspitavati na osnovu tih naela: To veoma mnogo doprino
si odranju i jaanju drutvenog poretka poto se ovaj, inae,
raspada jedino pod uticajem ljudskih poroka, a ti se raaju iz
izopaenog naina miljenja"10. Polazei od ideje daje vera
u postojanje Boga pre svega vera u Boga kao Tvorca, Mor
proglaava potpunu slobodu individue da svoje religiozne
stavove sa te osnove razvija na nain koji eli. Meutim, to
nije samo pitanje verske tolerancije, ve ijedan od osnovnih
mehanizama odravanja drutva: Bog Tvorac je najvii za
konodavac i sudija, njegovi zakoni su nepromenljivi. Stoga
je, u cilju da se zaslui naklonost i milost boanstva, jedan
od najhitnijih zahteva koje Mor postavlja pred stanovnike
Utopije potovanje poretka. Kakva je onda veza izmeu ze
maljskog, ljudskog poretka u Utopiji, i kosmikog, prirod
nog poretka koji je Bog ustanovio stvaranjem sveta?
Mor Utopljane svrstava meu pristalice stranke ovoze
11
maljskog uivanja" . Razvijajui ideju o ivotu u skladu s
prirodom, neophodnosti pomaganja drugima i potrebi da se
zaslui nagrada od Boga, on kae: Utopljani, stoga, smatra
ju daje nuno uvati ne samo ugovore koje su meusobno
sklopili pojedinci, ve da treba potovati i dravne zakone
koji obezbeuju ravnomernu upotrebu ivotnih dobara, to
9 Tomas Mor, Utopija, str. 175.
10 Tomas Mor, Utopija, str. 180.
11 Tomas Mor, Utopija, str. 128.
25
jest sve ono to sainjava ljudsko zadovoljstvo...",12 u osnovi
ovog zakljuka nalazi se ideja da utopljansko drutveno ure
enje zaista i zadovoljava sve potrebe stanovnitva i da bi
svaka promena takvog poretka samo nanela tetu zajednici.
Nalazei i metafiziko opravdanje za poredak koji sma
tra savrenim, Mor religiji odreuje posebno mesto u poret
ku: ona treba da odrava drutvene odnose. To se postie na
dva naina. Jedan nain je vaspitavanje dece na osnovu ver-
skih naela koja ne uznemiravaju strasti i ne vode menjanju
sistema, a drugi je postavljanje svetenstva na posebno me
sto u tom sistemu. Svetenici nemaju vlast, nemaju nepo
srednu politiku mo, ali je njihov uticaj veoma veliki u sva
kodnevnom ivotu Utopije. Oni vaspitavaju decu, a njihova
osuda neijeg neasnog ponaanja moe da dovede u pita
nje slobodu tog pojedinca, jer senat moe da ga osudi zbog
neasnog ivota. Dalje, svetenici ne podleu javnom sudu,
ve samo bojem". Ipak, pored ovih karakteristika koje ih
izdvajaju iz zajednice obinih" stanovnika, utopljanski
svetenici se ipak biraju na demokratski nain. Njih ne po
stavlja samo svetenstvo ili senat, ve sami graani biraju
najasnije sugraane i zbog toga imaju potpuno poverenje u
njih. Interesantno je da graani imaju vei uticaj na izbor
svetenstva nego svetovnog vladara njega biraju direktno,
dok za vladara predlau kandidate izmeu kojih filarsi bira
ju najboljeg. Dakle, i pored injenice da na drutvo imaju
vei uticaj od vladara, utopljanski svetenici su blii narodu.
Tomas Mor je potovao rimskog papu i crkvene kanone
i zasluio je da ga Katolika crkva proglasi muenikom, ali
12 Tomas Mor, Utopija, str. 131.
 26
prema njoj nije imao drugaiji stav nego prema kraljevskoj
vlasti: i jednoj i drugoj vlasti povinovao se vie nudom ne
go voljom. Iskrena pobonost i hrianski moral vie su ga
pribliili crkvi nego kralju. To nije znailo da je Mor crkvu
video kao olienje tog morala, ali je kralja u svakom sluaju
smatrao manje moralnim. Naizgled protivurean Morov od
nos prema realnoj funkciji crkve i onome to razotkriva u
Utopiji mogue je sagledati ukazivanjem na njegov odnos
prema autoritarnosti. Kao stoje u savrenom drutvu napao
autoritarnost i odvojenost institucija vlasti od naroda, tako je
i religiju oduzeo" crkvi i vratio" je narodu. Uobiajena cr
kvena hijerarhija ne postoji u Utopiji, ba kao to ne postoji
ni dravna struktura na kakvu smo navikli. Mor ipak nije iz
veo doslednu kritiku opravdanja koje instiutucionalizovane
religije imaju za sistem nepravde, mada je bio na tragu da u
potpunosti razotkrije spregu svih autoritarnih institucija za
snovanih na strogoj hijerarhiji i dogmama. Utopljani svoju
dravu i crkvu ureuju po istom principu: i jedna i druga tre
ba da objedine ono zajedniko u interesima stanovnika ostr-
va. Vernici razliitih religijskih ubeenja okupljaju se u
istim hramovima, izgovaraju iste molitve i izvode iste ritua
le koji se svode na ono stoje zajedniko u pojedinanim ve-
rovanjima. Sve izvan toga, svaki poseban ritual koji zahte-
vaju verska naela, a koji se razlikuje od opteg interesa, iz
vodi se u krugu porodice, tj. u okruenju istomiljenika. Po
novo je potrebno istai i da su utopljanski svetenici zastup
nici optih uverenja, a ne pojedinanih religija - njihova
sluba je podreena optim interesima, i vie deluju kao
uitelji i uvari morala" nego kao propovednici svetih taj
ni. Tako Mor, govorei o religioznim ritualima, eksplicitno
27
kae: Znaju oni vrlo dobro da sve to, kao uostalom i same
ljudske molitve, na boansku prirodu uopte ne utie...".13
Funkcija svetenstva u savrenom drutvu nije uspostavlja
nje nekog posebnog kontakta sa boanstvom ili tumaenje
svetih spisa, ve jedino staranje o onome to drutvo ve pri
hvata kao najvie vrednosti, i to pomae odravanju i una
preivanju oseaja zajednitva.
Vraajui se antici, kao i svi humanisti renesanse, i Mor
pokuava da oivi antike ideale ivota ,,u skladu s priro
dom", mada ih povezuje s hedonistikim principima. Spoj
epikurejstva i stoicizma, naizgled protivurean, opravdanje
verovanjem da razum i osnovna hrianska naela ogra
niavaju hedonizam individue i tako ga stavljaju u funkciju
odravanja zajednitva i uzajamne pomoi. Mor odbacuje
asketizam jer smatra da je ljudska srea u razumnim uiva
njima i umerenosti, a ne u odricanjima i udaljavanju od
drutvenog ivota. Mor kae za Utopljane da smatraju daje
ivotna radost odnosno uivanje od same prirode odreeno
kao cilj svih naih delovanja, i iveti prema toj odredbi... je
vrlina".14 On takoe smatra da politiki sistem Utopljana
omoguuje postizanje te ivotne radosti, to pokazuje da pi
tanja politike filozofije ne odvaja ni od pitanja znaajnih za
privatni ivot individue, niti od metafiziko-religijskih vero-
vanja. U tom smislu ak se moe govoriti i o Morovom filo
zofskom sistemu, iako je oigledno da bi takav sistem izgle
dao prilino oskudno i u velikoj meri nedoreeno.
13
Tomas Mor, Utopija, str. 184.
14
Tomas Mor, Utopija, str. 131.
 28
Znaaj Morovog utopizma
Morov ideal najbolje drave danas nije ostvarljiviji ne
go stoje bio pre skoro pet stotina godina, iako su postojali
razni pokuaji ureivanja samostalnih malih zajednica po
njegovim idejama. Poto su ostale zavisne od donacija bo
gatih ili zavrile u drugaijem svetu, nezainteresovane za
realne probleme ostatka sveta, takve samostalne" zajedni
ce opravdavaju marksistiku kritiku. Morova Utopija je
moda ak i manje ostvariva danas nego u njegovo vreme,
jer je radikalizovanje kapitalistikih proizvodnih odnosa
dodatno uvrstilo klasne razlike, vodei jaanju institucija
drave u tenji da se ouva postojei sistem. Produbljivanje
klasnih razlika i jaanje antagonizma vodi sve veoj opa
snosti za dravu i kapitalizam, jer sve jasnija postaje funk
cija prvog u ouvanju drugog. Marksistika oekivanja da
e se kapitalizam nuno sam uruiti i da e nova drava,
proleterska, obezbediti blagostanje i prelazak u komuni
zam, pokazala su se pogrenim. Kapitalizam se uspeno pri-
lagoava, a proleterske drave su uguile ideale revolucija
iz kojih su nastale. Sasvim je opravdano pitati kakve pouke
moemo da izvuemo iz Utopije, kad ni njeni naslednici",
marksisti, nisu uspeli da ostvare ideje naunog socijalizma
za koji su tvrdili da ima korene u Morovom delu.
Nauni socijalizam bi za Mora predstavljao obian re
formizam. Marksisti nisu naslednici utopijskog socijalizma,
naroito ne Morovog, jer su instituciju vlasti, tj. dravnu stru
kturu, shvatili kao neophodnost u socijalistikom drutvu.
Daleko od Morovog ideala iroke narodne demokratije i re-
dukovanja funkcija dravne strukture na najobiniji savez
29
nezavisnih gradskih optina, marksisti zadravaju postojeu
autoritarnu dravnu strukturu i oekuju daje mogue da se
na taj nain ostvare socijalistiki ideali. Moda to i nije na
putanje osnovnih ideja socijalizma, ali je, u svakom slu
aju, u sukobu s Morovim idejama. Utopiju je potrebno ita
ti na nov nain, imajui u vidu istorijska deavanja XIX i XX
veka. Potrebno je da se obrati panja na detalje kojima delo
obiluje, kao i na tok socijalistike misli i pokuaje njenog
ostvarivanja od esnaestog veka do danas. Teina Morove
kritike drutvenog ureenja kao sprege dravne vlasti i kla
se eksploatatora premeta se na usku kritiku proizvodnih od
nosa. Etatistiki socijalisti zbog toga i nisu nastavljai Mo-
rovih ideja, oni su jednostavno zanemarili problematiku dr
avne sile koju su odvojili od njene osnovne funkcije: obez-
beivanja privilegija vladajuoj klasi.
Mor je ukazao na neto to uvek treba da se ima u vi
du: stoje dravna vlast jaa i sigurnija u sebe, to su pravda
i sloboda dalji. Drutvo organizovano odozgo na dole, pre
ko diktata i autoriteta, ma koliko kompetentni" ti autorite
ti bili, daleko je od Morovog ideala. Mor poruuje da samo
ukidanje privatnog vlasnitva, bez pratee reforme sistema
nepravde, nije dovoljno. Drutvo je potrebno urediti tako da
se potuju vrednosti koje dele svi, a da njegove institucije
sprovode volju graana. Sve drugo nije dostojno oveka.
Milo Milit
O najboljem ureenju drave
i o novom ostrvu
UTOPIJI

DOISTA ZLATNA KNJIICA,

KOLIKO KORISNA TOLIKO I ZABAVNA

napisana od
Tomasa Mora

uglednog graanina i vikonta

slavnog grada Londona
 TOMAS MOR ALJE POZDRAV
PETRU EGIDIJU

Mene je malo stid, dragi Petre Egidije1, to ti aljem ovu

knjiicu utopljanskoj dravi2 gotovo posle godinu dana. Ti
si je oekivao, pouzdano znam, ve posle est meseci, tim
pre to si znao da ja pri izradi ovog dela ne moram da gubim
vreme na prikupljanje grae niti da razmiljam kompozi
ciji dela, ve samo treba da napiem ono to smo nas dvoji
ca zajedno sluali od Rafaela. Iz istog razloga nije bilo po
trebe da se brinem ni lepoti izraza, jer jezik samog pripo-
vedaa nije mogao biti doteran, zato stoje, prvo, on govorio
iznenada i bez ikakve pripreme, a drugo, on je ovek koji,
kao to zna, latinski jezik ne poznaje tako kao grki. I uko
liko moje pripovedanje bude blie nemarnoj jednostavnosti
njegove prie, utoliko e biti blie istini, a njoj jedino tre
ba ovde da se brinem, kao to se stvarno i brinem.
1
Petrus Aegidius ili Cillius. engleski Peter Gilles (14861533), hu
manist, drug Mora i Erazma Roterdamskog.
2
Utopljanska drava ili Utopija. Re sastavljena od grkog ov (ne)
(mesto), i prema tome znai: nepostojee mesto odnosno zemlja. U
jednom pismu, upuenom Erazmu. Mor Utopija prevodi sa Nusquama (nu-
squam nigde). Inae, Mor predstavlja daje ostrvo Utopija nazvano po
svom osnivau koji se zvao Utop.
 34
Priznajem, dragi Petre, daje ovaj ve spremljeni mate
rijal mene gotovo sasvim oslobodio truda. Inae, izmiljanje
kao i sastavljanje ovakvog dela zahtevalo bi mnogo vreme
na i truda i za onoga koji nije bez ikakvog talenta i koji ima
izvesno obrazovanje. A kad bi se jo trailo da se stvar pri
kae ne samo verno ve i stilski doterano, onda ja ne bih bio
u stanju da to ostvarim, ma koliko se trudio i ma koliko vre
mena utroio. Meutim, sada kada sam osloboen takvih
briga koje bi mi zadale mnogo truda, meni preostaje samo to
da jednostavno napiem to sam uo, a to mi uopte nije
teko. Pa ipak, i ovako lak posao nisam stigao da brzo oba
vim, jer zbog drugih mojih poslova nisam uopte imao slo
bodnog vremena. Stalno sam zaokupljen sudskim poslovima,
i jedne parnice ja vodim, druge sluam, tree okonavam
kao posrednik, etvrte reavam kao presuditelj. Pa onda mo
je posete, od kojih jedne obavljam po dunosti, a druge po
nekom poslu. I tako gotovo ceo dan provodim van doma, a
ono vremena to ostane posveujem svojim blinjima, tako
da meni samome, to jest knjizi, ne preostaje nita. Svake
veeri, po povratku kui, treba popriati sa enom, treba
avrljati s decom, treba prozboriti koju sa slugom, a sve te
stvari ja ubrajam u poslove, jer se neizostavno moraju oba
viti. A sve to mora da bude, sem ako ne eli da bude stra
nac u svojoj kui. I uopte, treba se starati da prema onima
koje ti je kao pratioce u ivotu dodelila priroda ili sluaj, ili
si ih ti sam odabrao, bude to ljubazniji, samo se pri tome
treba uvati da ih svojom blagou ne pokvari ili da svojom
popustljivou ne napravi od slugu gospodare. Eto, u tim
poslovima to ih nabrajah prolaze mi dani, meseci i godine.
I kad onda da piem? A snu, meutim, ne rekoh nita, kao
35
ni jelu koje mnogima oduzima isto toliko vremena koliko
i sam san, koji nam, inae, oduzima blizu polovine ivota. A
to se mene tie, slobodnog vremena imam samo toliko ko
liko ukradem od sna i odjela. Malo je to, ali ipak neto zna
i, pa sam stoga radio polako i najzad sam uspeo da zavrim
Utopiju. I aljem ti je, dragi Petre, daje proita i da me pod-
seti ako sam togod propustio. Istina, u tom pogledu ja
imam prilino samopouzdanja, i kamo sree da mi je um to
liko snaan i da sam toliko uen koliko me slui pamenje.
Pa ipak, nisam toliko samouveren da mislim da nisam mo
gao nita zaboraviti. U veliku me je zabunu doveo i moj pi-
tomac Don Klemens3, koji je, kao to zna, zajedno s nama
prisustvovao i kome se uopte ja staram da prisustvuje
svakom razgovoru gde e se bar neto okoristiti, jer se na
dam da e on jednog dana pobrati odline plodove od ove
trave koja je poela da se zeleni iz njegovog interesovanja za
latinsku i grku knjievnost. Evo u emu je stvar. Koliko se
ja seam, Hitlodej je priao da je onaj amaurotski most koji
je postavljen preko reke Anider dugaak pet stotina koraka,
dok moj Don tvrdi da je za dve stotine krai, jer irina reke
na tom mestu, kae on, ne prelazi tri stotine koraka. Molim
te, podseti se i ti toga. Jer ako si i ti njegovog miljenja, on
da sam saglasan i ja, i priznajem svoju omaku. Ako li ne
moe da se seti onda ostavljam kako sam napisao, jer mi
se ini da se ja tano seam. Naroitu panju obraam na to
da u knjizi ne bude nieg lanog, sem ako sam u nekoj nedo-
3
Joannes Clemens, odrastao je u kui Mora. Radio je najpre na Oks-
fordskom univerzitetu pri katedri za grki jezik, a potom je bio lekar u
Londonu. Umro 1572. godine.
 34
Priznajem, dragi Petre, daje ovaj ve spremljeni mate
rijal mene gotovo sasvim oslobodio truda. Inae, izmiljanje
kao i sastavljanje ovakvog dela zahtevalo bi mnogo vreme
na i truda i za onoga koji nije bez ikakvog talenta i koji ima
izvesno obrazovanje. A kad bi se jo trailo da se stvar pri
kae ne samo verno ve i stilski doterano, onda ja ne bih bio
u stanju da to ostvarim, ma koliko se trudio i ma koliko vre
mena utroio. Meutim, sada kada sam osloboen takvih
briga koje bi mi zadale mnogo truda, meni preostaje samo to
da jednostavno napiem to sam uo, a to mi uopte nije
teko. Pa ipak, i ovako lak posao nisam stigao da brzo oba
vim, jer zbog drugih mojih poslova nisam uopte imao slo
bodnog vremena. Stalno sam zaokupljen sudskim poslovima,
i jedne parnice ja vodim, druge sluam, tree okonavam
kao posrednik, etvrte reavam kao presuditelj. Pa onda mo
je posete, od kojih jedne obavljam po dunosti, a druge po
nekom poslu. I tako gotovo ceo dan provodim van doma, a
ono vremena to ostane posveujem svojim blinjima, tako
da meni samome, to jest knjizi, ne preostaje nita. Svake
veeri, po povratku kui, treba popriati sa enom, treba
avrljati s decom, treba prozboriti koju sa slugom, a sve te
stvari ja ubrajam u poslove, jer se neizostavno moraju oba
viti. A sve to mora da bude, sem ako ne eli da bude stra
nac u svojoj kui. I uopte, treba se starati da prema onima
koje ti je kao pratioce u ivotu dodelila priroda ili sluaj, ili
si ih ti sam odabrao, bude to ljubazniji, samo se pri tome
treba uvati da ih svojom blagou ne pokvari ili da svojom
popustljivou ne napravi od slugu gospodare. Eto, u tim
poslovima to ih nabrojah prolaze mi dani, meseci i godine.
I kad onda da piem? A snu, meutim, ne rekoh nita, kao
35
ni jelu koje mnogima oduzima isto toliko vremena koliko
i sam san, koji nam, inae, oduzima blizu polovine ivota. A
to se mene tie, slobodnog vremena imam samo toliko ko
liko ukradem od sna i odjela. Malo je to, ali ipak neto zna
i, pa sam stoga radio polako i najzad sam uspeo da zavrim
Utopiju. I aljem ti je, dragi Petre, daje proita i da me pod-
seti ako sam togod propustio. Istina, u tom pogledu ja
imam prilino samopouzdanja, i kamo sree da mi je um to
liko snaan i da sam toliko uen koliko me slui pamenje.
Pa ipak, nisam toliko samouveren da mislim da nisam mo
gao nita zaboraviti. U veliku me je zabunu doveo i moj pi-
tomac Don Klemens3, koji je, kao to zna, zajedno s nama
prisustvovao i kome se uopte ja staram da prisustvuje
svakom razgovoru gde e se bar neto okoristiti, jer se na
dam da e on jednog dana pobrati odline plodove od ove
trave koja je poela da se zeleni iz njegovog interesovanja za
latinsku i grku knjievnost. Evo u emu je stvar. Koliko se
ja seam, Hitlodej je priao da je onaj amaurotski most koji
je postavljen preko reke Anider dugaak pet stotina koraka,
dok moj Don tvrdi da je za dve stotine krai, jer irina reke
na tom mestu, kae on, ne prelazi tri stotine koraka. Molim
te, podseti se i ti toga. Jer ako si i ti njegovog miljenja, on
da sam saglasan i ja, i priznajem svoju omaku. Ako li ne
moe da se seti onda ostavljam kako sam napisao, jer mi
se ini da se ja tano seam. Naroitu panju obraam na to
da u knjizi ne bude nieg lanog, sem ako sam u nekoj nedo-
3
Joannes Clemens, odrastao je u kui Mora. Radio je najpre na Oks-
fordskom univerzitetu pri katedri za grki jezik, a potom je bio Iekar u
Londonu. Umro 1572. godine.
 36
4
umici, a onda u radije kazati netano no to u slagati , jer
vie volim da budem dobar nego mudar. Uostalom, ova bolj
ka lako bi se dala izleiti ako bi ti pitao samog Rafaela, bilo
lino bilo pismeno. A potrebno je da to uini i povodom jed
nog drugog propusta koji mi se potkrade, i to ne znam da li
vie krivicom mojom, tvojom ili samoga Rafaela.
Ja se, naime, ne seam da smo ga pitali niti da nam je
on kazao u kojem se kraju onog novog sveta nalazi Utopija.
Bio bih spreman da poloim prilinu sumu novaca da se ni
je potkrao taj propust, jer, prvo, mene je pomalo stid to ne
znam u kojem se moru nalazi ostrvo kome toliko mnogo
priam, i drugo, kod nas ima nekoliko ljudi, a medu njima
naroito jedan veoma estiti bogoslov, koji prosto izgara od
elje da poseti Utopiju, i to ne iz neke prazne elje i Ijubo-
pitljivosti za novim svetom, ve da neguje i iri nau veru,
koja je tamo dobar koren uhvatila. I da bi sve ispalo po pro
pisu, on se zaloio da ga sam papa poalje, pa ak da bude
naimenovan i za utopljanskog episkopa. Pri tome njemu nita
ne smeta to za ovaj crkveni in mora da moljaka. Oigled
no, on smatra svetom onu ambiciju koja je potekla ne iz e
lje za slavom ili bogatstvom, ve iz pobonih pobuda.
Stoga te molim, dragi Petre, obrati se Hitlodeju lino, a
ako je to nemogue onda pismeno, i preduzmi sve mere da
se u ovo moje delo ne uvue kakva netanost ili kakav ne
dostatak istine. Prosto nisam pametan da li bi bilo bolje da
mu pokaem samu knjigu. Jer niko kao on nije u stanju da
4
potius mendacium dicam quam mentiar, izraeno u duhu skola
stike. Aul Gelije (II vek n. e) u Alikim noima (XI, 11) pie: ,. lae
(mentitur). sam se ne vara ve pokuava da drugog prevari: ko govori la
(mendacium dicit), taj sam sebe obmanjuje".
37
ispravi mogue greke, a, s druge strane, ni on sam to ne
moe uiniti ako moj napis sam ne proita. Sem toga, na
ovaj nain doznae da li mu je drago ili mu je, naprotiv,
krivo to sam ja ovo delo napisao. Ako je on moda odluio
da sam opie svoja putovanja, onda mu verovatno nee biti
pravo to ja, objavljujui izvetaj utopljanskoj dravi, od
uzimam dra i miris novine njegovom putopisu. Svakako,
ni ja sam ne bih bio rad da to uinim. Uostalom, pravo da
kaem, ni sam nisam jo dovoljno naisto da li u uopte iz
dati knjigu. Ukusi ljudi su toliko razliiti, nastrojenja nekih
toliko udljiva, prirode toliko nezahvalne, rasuivanja toli
ko nemogua da s takvim kudikamo bolje, ini mi se, pro
laze oni koji prijatno i veselo ive predajui se uivanjima,
nego oni koji rastru sebe brigama kako e poneto objavi
ti to bi moglo doprineti neku korist ili uivanje raznim lju
dima, koji e, u stvari, to primiti s odvratnou i nezahval-
nou. Ogromna veina ne poznaje literaturu, a mnogi je
ak preziru; neznalica odbacuje kao dosadu sve to nije sa
svim neznalako; nedoueni preziru kao banalnost sve to
ne kipti staromodnim izrazima; nekima se dopada samo sta
ro, a ogromnoj veini samo njihovo sopstveno. Jedan je to
liko natmuren da ne podnosi alu, a drugi toliko ogranien
da ne trpi dosetku; neki su toliko ustajali da se i najmanje
novosti boje kao to se vode plai onaj koga je ugrizao be
san pas: drugi su opet toliko nepostojani da jedno odobra
vaju sedei, a drugo stojei. Neki sede u gostionici i pri ai
vina donose sudove talentima pisaca i s velikim autorite
tom odriu sve to im se prohte, cupkajui dlaice po deli-
ma svakog pisca, a oni sami, meutim, nalaze se u potpunoj
sigurnosti i van dometa strele, kako kae grka poslovica. I
 38

stvarno, oni su toliko glatki i sa svih strana izbrijani da ne

maju ni dlaice estitosti za koju bi se mogli uhvatiti. Sem
toga, ima ljudi toliko nezahvalnih da prema piscu, iako su u
njegovom delu silno uivali, ne oseaju nikakve naroite
naklonosti. Oni podseaju na nepristojne goste koji, iako le-
po primljeni i obilato poaeni, odlaze siti kuama bez
ijedne rei zahvalnosti domainu. Hajde sada i spremaj go
zbu svom troku ljudima tako istananog ukusa, tako raz
novrsnih prohteva, a pored toga i ljudima koji tako pamte i KNJIGA PRVA
koji su tako zahvalni! Pa ipak, dragi Petre, uredi sa Hitlode-
jem onako kako ti rekoh, a posle u ja ve imati punu slo
bodu da ovoj stvari ponovo razmislim. Ja tek sada posta- beseda
doh pametan kada sam zavrio rad na pisanju. Ako Hitlodej izvrsnog Rafaela Hitlodeja
bude saglasan sa ovim delom, onda u u pogledu na sve ono
to je preostalo oko izdavanja knjige posluati savet prija NAJBOLJEM UREENJU DRAVE
telja, a pre svega tvoj.
Mili moj Petre Egidije, ostajte mi zbogom, ti i tvoja
ena. elim da me voli kao i dosada, a ti si meni jo drai
nego pre.
 Engleski kralj Henri, osmi istog imena, ukraen svim
osobinama izvrsnog vladara, nedavno je imao s presvetlim
vladarem Kastilije Karlom razmirice5 zbog nekih vanih
poslova. U cilju raspravljanja i sreivanja ovih stvari mene
kao delegata otpremi u Flandriju, i to kao pratioca i druga
neuporedivom muu Kutbertu Tunstalu6, kome je nedavno,
uz sveopte odobravanje, poverio upravu dravne arhive.
Ovde neu nita da iznosim u njegovu pohvalu, ne stoga
to se pribojavam da prijatelju kao svedoku ne treba mno
go verovati, nego zato to njegova vrlina i njegovo znanje
premauju moje pohvale i to je on svuda ve toliko ugle
dan i poznat daje nepotrebno tome govoriti, osim ako ne

Spor izmeu engleskog kralja Henrija VIII (15091547) i pan-

5

skog princa Karla (docnijeg ncmakog kralja) bio je izazvan time to je

Karlo uzeo za enu neku drugu devojku, iako je bio veren sa Henrijevom
sestrom. Kad je 1515. godine Karlo dobio na upravu Holandiju, Henri je
zabranio izvoz vune u tu zemlju.
6
Cuthbertus Tunstallus (14741559). ugledna linost. Bio je prija
telj Erazma i Mora, ali se s njima konano raziao zbog njihovog pretera-
nog liberalizma.
 42
bih hteo da budem onaj to, kako se kae, sveti ljkom poka
zuje sunce.7
U Briu se s nama naoe (tako je bilo ugovoreno) oni
koje je na pregovore uputio Karlo, sve istaknuti ljudi: gra
donaelnik Bria, ugledan ovek, bio je voda i glava dele
gacije, a usta i grudi predstavljao je Georgije Temzicij8, sta-
reina suda u Mont-Kaselu, uen i prirodom obdaren go
vornik, a pored toga veoma spreman pravnik i veliki vetak
u voenju poslova, koji ima da za to zahvali koliko linim
sposobnostima toliko i svom dugogodinjem iskustvu. Ka
ko se i posle dva odrana sastanka ne sloismo u svim stva
rima, panski izaslanici se oprostie od nas i odoe u Brisel
da saekaju vladarevu odluku. U meuvremenu ja otputu
jem poslom u Anvers.
Za vreme boravka u ovom gradu mnogi me posetie a
najdrai posetilac bio mi je Petar Egidije, rodom iz Anver-
sa. On je meu svojim sugraanima uivao veliki ugled i
zauzimao je lep poloaj, a bio je dostojan i kudikamo
lepeg, jer prosto ne umem da kaem da li je ovaj mladi
ovek vie obrazovan ili vie plemenit, postoje i neobino
dobar i neobino uen. Njegova dua je svakome otvorena,
a prema svojim prijateljima pokazuje toliko naklonosti,
7
solem lucerna ostendere. U Utopiji ima mnogo poslovica koje je
Mor, kako se obino tumai, uzeo najvie iz velikog zbornika izreka {Ada-
gia), koji je sastavio i izdao 1500. godine njegov prijatelj Erazmo.
8
Georgius Tomsicius, obino se identifikuje sa Georg van Temsecke,
belgijskim piscem i velikodostojnikom (umro 1530. godine). njemu Mor
kae daje Cassiletanus praepositus i stoga se uzima daje to grad Cassel u
severnoj Francuskoj, gde je Georgije vrio vane crkvene funkcije.
43
ljubavi, vernosti i iskrene odanosti, da bi teko igde naao
oveka kojem bi mislio da se kao prijatelj s njim u sve
mu moe uporediti. On je neobino skroman, daleko od
svakog pretvaranja, izuzetno trezven i jednostavan. U raz
govoru toliko zabavan i toliko duhovit bez trunke zajedlji-
vosti, da mi je svojom ljupkom prisnou i svojim veoma
ugodnim prianjem u velikoj meri ublaio enju za do
movinom, kuom, enom i decom kojih sam se bio silno
zaeleo poto sam tada bio vie od etiri meseca odsutan
od kue.
Jednog dana bio sam na misi u crkvi Bogorodice Mari
je. Crkva je divno graena i uvek je prepuna sveta. Dok sam
se, po zavrenoj svetoj slubi, spremao da poem natrag u
gostionicu, ugledam sluajno Petra kako razgovara s nekim
strancem, ovekom ve poodmaklog doba, preplanulog li
ca, duge brade, s kabanicom nemarno prebaenom preko
ramena. I po izrazu lica i po njegovom dranju meni se ui
nilo da je to neki brodovlasnik. Ali Petar, im me spazi, pri
e mi, pozdravi me i, dok sam ja pokuavao da otpozdravim,
odvede me malo u stranu i, pokazajui na oveka s kojim je
pre toga bio u razgovoru ree:
Vidi li onoga? Ba sam se spremao da ga odavde
vodim upravo tebi.
Zbog tebe dobro bi mi doao, rekoh ja.
Samo kad bi ti oveka poznavao, dobro bi on doao
i sam sobom. Jer ne postoji danas ovek koji bi ti mogao
bolje i sa vie pojedinosti opisati nepoznate zemlje i ljude,
a znam da te silno interesuju takve stvari.
Dakle, nisam ravo nagaao, rekoh. Jer na prvi po-
led osetih da je onaj ovek neki brodovlasnik.
 44
Ali se grdno prevari, ree. On doista putuje brodom,
ali ne kao Palinur9, nego kao Odisej, tavie, kao Platon. Jer
onaj Rafael, to mu je ime, a preziva se Hitlodej13, dobro po
znaje i latinski i potpuno vlada grkim jezikom, koji je vie
prouavao no latinski zato to se sav bio posvetio proua
vanju filozofije, od koje na latinskom jeziku nije naao
nieg to bi predstavljalo izvesnu vrednost, izuzevi neka
Senekina i Ciceronova dela. Svoj deo naslea to gaje imao
kod kue (on je Portugalac) ustupio je brai i, gonjen eljom
da posmatra svet, prikljui se Amerigu Vespuiju" i od nje
gova etiri putovanja, koliko ih je bilo i kojima se ve
svuda pie, Rafael ga je na trima poslednjim pratio stalno, s
jedinim izuzetkom to se s poslednjeg nije s njim zajedno
vratio. eleo je i konano je od Ameriga iznudio odobrenje
da i on bude jedan od one dvadeset etvorice", koji su na
kraju poslednjeg putovanja ostali u Novoj Kastiliji. I tako je
ostao da bi udovoljio svojoj dui, zainteresovanoj vie za
putovanja no za grobnicu. Stalno su mu na jeziku izreke:
9
Palinurus, kormilar na Enejinom brodu koji je plovio od Troje do
Lacijuma, kako kazuje Vergilije u Eneidi. Kako se on na tom putu nije po
kazao nimalo vest ni sposoban (gledajui u zvezde pao je u vodu i tako se
udavio), njegovo ime oznaava sinonim za obinog mornara koji ne ume
da zapaa.
10
Hvthlodaeus znai: naklapalo, brbljivac. Tako je nazvan jer pria
zemlji koja ne postoji, gradu koji se ne vidi, reci koja je bez vode itd.
Ime izvedeno od grke imenice (trice, besposlice) i (uim).
Dakle, ime bi znailo: ueni brbljivac.
11
Amerigo Vespui (14511512), florentinski moreplovac, koji je
etiri puta posetio Novi svet. i tome napisao svoj Putopis. Po njegovom
imenu nazvana je Amerika.
45
12
.,Ko nema urne, nebo ga pokriva i: Odasvud su isti pu-
tevi do bogova"13. Takva priroda mogla mu je biti kobna da
ga provienje nije titilo. Poto je, po Vespuijevom odla
sku, u drutvu petorice Novokastilijanaca prokrstario mno
ge zemlje, nekim srenim sluajem dospe u Taprobanu14, a
otuda stie u N. Kalikut. Tu lako pronae portugalske lae
i najzad se, mimo oekivanja, povrati u domovinu.
im je to Petar ispriao, ja mu se zahvalih to je bio
prema meni toliko paljiv pa se tako dobro pobrinuo da mi
priredi uivanje razgovorom sa meni, kako se i on nadao,
zanimljivim ovekom. Posle toga priem Rafaelu i, poto
se uzajamno pozdravismo i izgovorismo ono to se obino
govori pri prvom susretu, odemo odatle u moj stan. Sedei
u vrtu na klupi prekrivenoj zelenim busenjem vodili smo
razgovor.
Rafael nam najpre ispria kako su, posle Vespuijevog
odlaska, on i njegovi drugovi koji su bili ostali u Novoj Ka
stiliji zapoeli da se susretima i umiljatim ophoenjem ma-
lo-pomalo pribliuju uroenicima i kako su se uskoro meu
njima kretali ne samo bez opasnosti nego i kao prijatelji i
kako su najzad postali veoma dragi nekom plemenskom po
glavici, ije sam ime i zemlju zaboravio. Ovaj dareljivi
ovek, priao je Rafael, pribavi njemu i petorici njegovih
drugova dovoljno hrane i putne spreme i veoma pouzdanog
vodia s nalogom da ih vodi do ostalih poglavica. njima
12
Stih rimskog pesnika Lukana iz I veka n. e. (Pharsalia 7, 818).
Slina izreka pripisivana je grkom filozofu Anaksagori (V vek prc
13
n.e) kako pie Ciceron u Tusculanae 1, 43, 104.
14
Taprobana, ostrvo jugoistono od Indije.
 46
su ili nosei sa sobom dobre preporuke. Po vodi su puto
vali amcima, a po kopnu kolima. Priao je da su posle pu
tovanja od mnogo dana otkrili naselja i gradove, pa i drave
sa mnogo stanovnika, kojima se dobro upravljalo. U pojasu
ekvatora, zatim i sa jedne i sa druge strane polutara u irini
koju otprilike zahvata Suneva putanja, lee prostrane pu
stinje koje veito sagorevaju pod uarenim nebom. Na sve
strane beda i alost, prizor strahote i divljine. Jedini su sta
novnici divlje zveri, zmije i, najzad, ljudi koji su isto tako
divlji i opasni kao i zveri. Sto se vie udaljava od ekvato
ra, malo-pomalo sve postaje pitomije: Sunce manje pee,
zemlja je nasmejana u zelenilu, ivotinje su pitomije. Naj
zad, pojavljuju se narodi, gradovi, naselja i u njima iva tr
govina, i to ne samo izmeu njih i njihovih suseda no i sa
jako udaljenim plemenima, na suvom i na moru. Otuda im
se pruila mogunost da posete mnoge zemlje, s ove i one
strane, jer se nije spremala na plovidbu nijedna laa u koju
Rafael i njegovi drugovi ne bi bili rado primljeni. Prvi bro
dovi to su ih ugledali imali su, po njegovom prianju, rav
no dno, a na njima razapeta jedra bila su saivena od papi-
rusovih listova ili vrbovog prua, a ponegde su bila od
koe. Kasnije su videli lae sa strmim dnom, jedra od ko
noplje i, naposletku, sve slino naemu. Brodari su dobro
poznavali more i nebo. Ali Rafael je, kako nam je priao,
zadobio veliku naklonost kad ih je nauio da se slue mag
netskom iglom, kojoj dotle nisu uopte nita znali. I sto
ga su se dotle bojaljivo druili s morem i nisu mu inae la
ko verovali osim preko leta. Sada, uzdajui se u busolu, pr
kose zimi, vie bezbrini no to su stvarno zatieni, tako da ih naziva populivoros (koji deru narode) verovatno da bi se narugao pre-
postoji opasnost da im onaj predmet, kojem se mislilo da
47
e im mnogo koristiti, ne postane zbog njihove neoprezno
sti izvor velikih nesrea.
Bilo bi suvie dugako, a to nije ni cilj ovog dela, izno
siti sve to je Rafael, po svom prianju, video na raznim
stranama sveta. Moda u njegova prianja izneti u poseb
noj knjizi, gde u pre svega izloiti ono stoje korisno da se
zna, a to se u prvom redu odnosi na pravine i mudre zakon
ske odredbe koje je on zapazio kod raznih, bar donekle ci-
vilizovanih naroda. Jer i mi smo ga ovim stvarima najvie
zapitkivali, a i on je najradije ba tome priao. Izostavili
smo svako raspitivanje udovitima koja ne predstavljaju
nikakvu novost. Svuda se susreu grabeljive Skile i Cele-
ni15, ljudoderi Lestrigonci16 i druga slina udovita, ali
graani vaspitani po zdravim i razumnim pravilima ne mo
gu se svuda nai. Uostalom, kao stoje on kod tih novih na
roda primetio mnogo tota ravog, tako je video i dosta
stvari koje bi mogle posluiti kao podesni obrasci za odstra
njivanje zabluda iz naih gradova, naroda, plemena i dr
ava. Kao to rekoh, tome u govoriti na drugom mestu.
Ovde mislim da iznesem samo ono to nam je priao obi
ajima i ustanovama Utopljana, izloivi prethodno razgo
vor koji nas je doveo do pominjanja ove drave.
Rafael je veoma otroumno zapaao kako nae tako i
njihove zablude (a ima ih na obe strane jako mnogo), isto
tako i one stvari koje su kod nas kao i one koje su kod njih
15
Celaeni, mitska udovita sa licem devojke i telom neke grabljive
ptice sa ogromnim kandama. Upor. Vergilijevu Eneidu 3. 211.
16
Laestrigonae. neko mitsko divlje i ljudodersko pleme u Italiji. Mor
teranostima koje se nalaze u priama njemu savremenih putopisaca.
 48
postavljene mudrije. On je tako dobro pamtio obiaje i usta
nove svakog pojedinog naroda da se inilo kao daje proveo
ceo ivot u mestima kroz koja je samo proao. Petar je bio
zadivljen time, pa mu ree:
Dragi moj Rafaele, zaista se udim zato ti ne stu
pi u slubu nekog kralja, jer sam potpuno siguran da bi te
svaki od njih veoma rado primio. Svaki kralj bio bi ne sa
mo oaran tolikim tvojim znanjem i tolikim poznavanjem
zemalja i ljudi, ve bi ti svakoga od njih mogao na raznim
primerima i da pouava i da mu pomae savetom. Na ovaj
nain ti bi istovremeno i sebe dobro obezbedio, i mnogo do-
prineo srei svoje rodbine.
Sto se tie mojih roaka, odgovori Rafael, to me
mnogo ne uzbuuje, jer smatram da sam prema njima iz
vrio dunost kako treba. Drugi ljudi naputaju svoju imo
vinu tek kad ostare i obole, pa i onda teka srca iako vie ni
su u stanju daje dre. A ja sam svoju imovinu razdelio rod
bini i prijateljima jo dok sam bio ne samo zdrav i u snazi
ve i mlad. Stoga smatram da oni treba da budu zadovoljni
ovom mojom velikodunou i da izvan toga ne trae i ne
oekuju da njih radi postanem kraljevski sluga.
Sasvim tano, odgovori Petar, ali ja nisam mislio da
slui (servias), no samo da poslui (inservias) nekom
kralju.
Kad se kae ,.poslui", onda je to samo jedan slog
vie no kod slui", odgovori Rafael.
Bez obzira kojim e imenom stvar nazvati, ja osta
jem pri svom miljenju daje to jedini put kojim bi ti mogao
da koristi ne samo drugima, bilo kao pojedincima bilo kao
drutvu, ve i svoj poloaj da pobolja.
49
Da poboljam svoj lini poloaj putem nad kojim se
zgraa moja dua? upita Rafael. Sada ivim onako kako ja
hou, a sumnjam da je to zapalo ijednom to nosi purpur!
Uostalom, ima dovoljno onih to revnosno trae prijatelj
stvo sa ljudima na vlasti, pa stoga nemoj misliti da e ovi
mnogo izgubiti ako ostanu bez mene ili meni slinih.
Tada uzeh i ja re:
Jasno je, dragi moj Rafaele, da ti ne eli ni bogatstvo
ni vlast, i oveka takvog kova ja ne potujem manje i manje
ga ne cenim nego ma koga od onih to imaju i najveu mo.
Pa ipak, ini mi se da bi bilo dostojno jednog plemenitog i fi
lozofskog duha kao to je tvoj kad bi se ti odluio da svoje
sposobnosti i svoj rad posveti dravnim poslovima, makar i
po cenu izvesnog rtvovanja line ugodnosti. A to bi sa naj
vie uspeha mogao ostvariti ako bi postao savetnik nekog ve
likog vladara i davao mu, u ta sam ubeen, mudre i potene
savete. Jer od vladara kao iz nekog nepresunog izvora izliva
se po elom narodu bujica svake sree i zla. A kod tebe je to
liko savrene uenosti da bi ti i bez velikog ivotnog iskustva,
a toliko opet ivotnog iskustva ima da bi i bez ikakve ueno
sti, za svakog vladara predstavljao izvrsnog savetnika.
On odgovori:
Dvostruko se vara, dragi moj More, prvo u pogledu
mene, a onda u pogledu same stvari. Pre svega, nemam ja
one sposobnosti koju mi ti pripisuje, ali kad bih je i imao u
najveem stepenu, pa ak kad bih i svoju dokolicu sasvim
rtvovao poslu, nita time ne bih unapredio dravu. Na pr
vom mestu stoga to se vladari radije bave vetinom ratova
nja (koju ne poznajem niti elim daje upoznam) nego blago
tvornim vetinama mira. Oni sa kudikamo vie revnosti na-
 50
stoje da bilo kojim sredstvima, dozvoljenim ili neasnim, do
biju nova carstva, nego da dobro upravljaju zemljom koju su
stekli. Pored toga, izmeu svih onih koji se nalaze u kraljev
skim savetima nema nijednog koji nije ili doista toliko pame
tan da mu je nepotrebno tue miljenje, ili sam sebi izgleda
toliko pametan da nije raspoloen da prihvati tua miljenja.
Ali postoji i izuzetak. Ovi isti ljudi ulaguju se i povlauju i
najbesmislenijim recima onih koji kod vladara uivaju veli
ko poverenje i koje zbog toga ele da za sebe pridobiju. I do
ista, po samoj prirodi je tako ureeno da se svakome dopada
ono stoje njegovo. Tako se i avki svia njen goludravac, a
majmunici je milo njeno majmune. I zbog svega toga, ako
neko pred takvim skupom ljudi koji ili tue iz zavisti zapo
stavljaju ili svoje precenjuju iznese neto stoje proitao ne-
gde u istoriji ili video u nekoj zemlji, onda njegovi sluaoci
postupaju upravo onako kao daje ceo njihov ugled kao mu
drih ljudi doao u pravu opasnost i kao da e odjednom biti
smatrani za budale, samo ako ne budu pronali neku zamer-
ku tuim predlozima. Kad im drugo nita ne pomae, onda
pribegnu ovakvoj izjavi: Nai su preci tako radili, a kamo
sree da smo im u mudrosti ravni!" I rekavi ovo oni sedaju
kao posle izvrsno zavrenog govora. Kao da e nastati velika
opasnost ako se neko ma u kom pogledu pokae pametniji od
svojih predaka prema ijim se mi inae preporukama odnosi
mo utoliko ravnodunije ukoliko su one korisnije; ali im se
ukae mogunost da u nekoj stvari postupamo mudrije no
nai stari, odmah se grevito hvatamo za njih. Tako sam se i
ja u raznim zemljama vie puta spotakao ova ohola, besmi
slena i mrana miljenja, a jednom ak i u Engleskoj.
ta kae, rekoh, ti si bio kod nas?
51
Bio sam, odgovori, i tamo sam proveo nekoliko me-
seci, neto malo posle one nesrene bitke kojom se zavrila
pobuna17 graana zapadne Engleske protiv kralja, uz uasni
pokolj pobunjenika. Tada me je mnogo zaduio preuzvieni
otac Don Morton18, kanterberijski arhiepiskop i kardinal, a
tadanji i lord kancelar Engleske. To je ovek, moj Petre (ovo
je Moru sve poznato), koji je isto toliko cenjen zbog svoje
mudrosti i vrline koliko i zbog svog visokog dostojanstva.
Bese srednjeg rasta i dobro se drao, iako ie bio u poodma-
klim godinama. Izraz njegovog lica ulivao je potovanje, a ne
strah. U ophoenju pristupaan, pa ipak ozbiljan i dostojan
stven. Voleo je da na jedan stroi nain, ali bez vreanja,
iskuava sposobnost kao i prisebnost onih koji su ga neto
molili. I oni koji su je pokazivali, ali pod uslovom da ne pre
laze u drskost, njemu su se dopadali, jer je prisebnost bila nje
gova uroena osobina. Takve ljude on bi rado uzimao u razne
slube. Njegov je govor bio uglaen i ubedljiv. Posedovao je
duboko poznavanje pravne nauke, neuporedivo snaan um i
pamenje koje je bilo pravo udo. Uenjem i uvebavanjem
on je svoje retke sposobnosti jo i usavrio. Dok sam tamo bo
ravio izgledalo mi je da kralj najvie polae na njegovo
miljenje i da dravna uprava dobrim delom na njemu poiva.
Jer on je stupio na dvor iz kolske klupe, jo kao sasvim mlad.
Zaokupljen najvanijim dravnim poslovima tokom celog
ivota i stalno bacan prevrtljivim strujama sree, on je kroz
mnoge ozbiljne opasnosti stekao ivotno iskustvo, koje se ni
kad ne gubi kad se jednom na taj nain steklo.
17
Ova se pobuna desila 1491. godine.
18
Joanes Morton (14201500) bio je kancelar Henrija VII.
 52
Kad sam jednog dana bio za njegovim stolom, tu se
srenim sluajem naao i neki svetovnjak, dobar poznava
lac vaih zakona. Taj ovek, ne znam kojim povodom stade
da hvali naveliko onu strogost pravosua koja se tada tamo
primenjivala prema kradljivcima. On je priao da ih u raz
nim krajevima esto po dvadeset podiu na ista veala. I go
vorio je kako ga veoma udi ta zlokobna pojava da lupei
jo uvek, i to u velikom broju i svuda, vre krae iako ma
lo koji od njih izbegne smrtnoj kazni. Tada se umeah u raz
govor i ja, jer sam pred kardinalom mogao da se izraavam
sasvim slobodno. Ja rekoh:
Nemoj da se udi, jer takav nain kanjavanja kra-
dljivaca prelazi granice pravde i ne koristi optem dobru.
Kao odmazda za samu krau takva je kazna suvie svire
pa, pa ipak nedovoljna da je suzbije. Jer niti je obina
kraa tako strahovit prekraj da bi ga trebalo plaati gla
vom, niti je opet ikakva kazna sama po sebi u stanju da od
vrati od vrenja krae one koji ne raspolau drugim sred
stvom za odravanje ivota. Stoga mi se ini da vi u ovoj
stvari, ali ne samo vi ve i dobar deo ovog naeg sveta,
podraavate onim ravim uiteljima koji uenike radije
ibaju no ue. Kradljivcu se odmeravaju teke i strane ka
zne, dok bi mnogo korisnije bilo raditi na tome da se obez-
bede izvesna sredstva za ivot, tako da niko ne zapadne u
prokletu nudu da mora da otpone sa kraom, a zavri na
gubilitu.
Ta su sredstva dovoljno obezbeena, odgovori
pravnik. Postoje razni zanati, postoji zemljoradnja. Od njih
bi mogao svako da ivi, samo kad ne bi bilo onih koji po
svojoj prirodi vie vole da budu zlikovci.
53
nee mi tako izbei, rekoh mu ja. Eto da ostavimo
po strani one koji se esto, bilo iz spoljnih bilo iz graanskih
ratova, vraaju kuama kao invalidi, kao oni to su se kod vas
nedavno vratili iz kornvolskog19 rata i neto ranije iz onog u
Francuskoj2". Oni su tamo gubili noge i ruke bilo za kralja bi
lo za dravu, a sada niti im sakatost doputa da se prihvate
svog starog posla niti im godine pruaju mogunost da naue
novi. ovakvim, rekoh, ne govorimo, poto se ratovi javlja
ju u manje-vie dugim vremenskim razmacima. Pogledajmo
ono to se deava svakog dana. Postoji veliki broj plemia i
ne samo da oni lino kao lenji trutovi ive od rada svojih ko
lona koje stalno deru do koe zbog poveanja prihoda sa
zemlje (tu su jedino tedljivi ti ljudi, koje inae njihova rasip
nost dovodi do prosjakog tapa), ve oni sa sobom vuku i
bezbrojnu gomilu besposlenih pratilaca, koji ne znaju nika
kav zanat od koga bi mogli iveti. Ovakve izbacuju napolje
im im gospodar umre ili oni sami obole. Tome je razlog to
plemii radije hrane besposlene no bolesne pratioce, a s dru
ge strane, esto se deava da naslednik umrlog plemia nije
u stanju da nadalje izdrava oevu pratnju. 1 tada oni hrabro
gladuju, ukoliko hrabro ne kradu. ta drugo i da rade, jer obi
jajui pragove ubrzo upropaste i odeu i zdravlje, a ljude ta
ko izobliene od bolesti i odevene u rite vlastela se ne udo-
stojava da primi, a seljaci se opet ne usuuju, jer znaju da onaj
ko je vaspitan u razneenosti i navikao na nerad i uivanje,
ko je jedino nosio kratki ma i tit, ko je za celu svoju okoli-
19
Cornubiensi praelio. Ovaj rat je bio 1497. za vlade Henrija VII.
20
e Gallico (se. praelio). Ovaj rat je trajao od 1512. do 1514. godine,
za vlade Henrija VIII.
 54
nu imao smueni izraz potcenjivanja i prezira prema svima,
da takav nikad nee biti sposoban da verao slui siromahu s
budakom i motikom u ruci, uz malu nadnicu i postan zalogaj.
Na ovo pravnik ree:
Ljudima ove vrste treba pokloniti posebnu panju.
U njih je vie uzvienosti duha i vie hrabrosti no kod zana
tlija i seljaka, i stoga oni predstavljaju snagu i mo vojske
kad zatreba da se vodi rat.
Doista, odgovorih ja, mogao si sa isto toliko osnova
da kae kako treba zbog ratovanja pokloniti panju lu
peima, kojih e kod vas bez sumnje biti na pretek sve dotle
dok budete imali onih bivih pratilaca. Uostalom, niti su lu
pei slabi vojnici, niti su vojnici najbezazleniji lupei oba
se zanata dobro slau. Meutim, ovaj porok, ma koliko kod
vas rairen, nije jedino va. On je zajedniki gotovo svim na
rodima. Francusku, pored ovoga, pustoi jo mnogo strasnija
kuga. Tamo ak i u miru (ako je to mir) celu zemlju preplav
ljuje i opseda plaena vojska, koju su stvorili iz istog onog
razloga zbog kojeg vi mislite da ovde treba izdravati bespo
slene sluge. Tako je to kad nadrimudraci misle da se bezbed-
nost zemlje postie time to e se u pripravnosti drati mno
gobrojni i jaki garnizoni sastavljeni najveim delom od sta
rih boraca. U vojsku koja nije prola kroz borbu oni se nima
lo ne uzda ju, tako da bi trebalo da vode rat ako ni zbog ega
drugog a ono radi toga da ne dre neiskusne vojnike; isto ta
ko trebalo bi da se ljudi bez povoda kolju da im ne bi, kako
duhovito ree Salustije, ruke iii duh od nerada poeli da mli
tave.21 Ali, kako je opasno izdravati ovu vrstu zveri Francu-
21
Ovo Salustije (I vek pre n. e) kae u svome Bellum Catilinae, 16.
55
ska zna po sopstvenom zlu, a to jasno pokazuju i primeri
Rimljana, Kartaginjana, Asiraca i tolikih drugih naroda.
Svim ovim narodima njihove sopstvene stajae vojske upro-
pastie, ovom ili onom prilikom, ne samo dravu nego i po
lja, pa ak i gradove. A da nije ba tako potrebno drati voj
sku, jasno se vidi ak i po tome to se ni Francuzi, iako na
viknuti na oruje jo od mladih nogu, ne mogu pohvaliti da
su iz borbe s vaim novajlijama izlazili tako esto kao pobed-
nici. Navodim to samo da se prisutnima ne bi uinilo da vam
se umiljavam. Ali ne verujem da se ba mnogo pribojavaju
dokonih plemikih pratilaca ni one vae zanatlije iz gradova
kao ni snani i sirovi seljaci, izuzevi jedino one kojima je te-
lesna slabost oduzela snagu i smelost ili one kojima je kraj
nje siromatvo slomilo snagu duha. Prema tome, ne postoji
nikakva opasnost da e ljudi ija zdrava i snana tela (a do
stojanstvo plemia zahteva da kvare jedino odabrane) sada
od nerada mlitave ili se razneuju gotovo enskim poslovi
ma, da e ti isti ljudi postati mekuci ako se budu osposoblja
vali za ivot korisnim zanatima i ovravali tekim poslovi
ma. Uostalom, bilo kako bilo, meni nikako ne ide u glavu da
je za dravu korisno kada za sluaj rata, koji imate samo on
da kad ga elite, hrani bezbrojnu gomilu one eljadi to kui
mir, kojem bi inae trebalo da se vodi vie rauna no ratu.
Ono to rekoh nije jedini razlog koji nuno stvara lu
pee. Postoji i jedan jo vei koji, po mom miljenju, vai
posebno za vau zemlju.
Koji je to? upita kardinal.
Vae ovce, odgovorih ja. One, koje su toliko blage
i koje toliko malo jedu, sada su, kako ujem, poele da bi
vaju toliko prodrljive i divlje da prodiru ljude, ogoljuju
 56
njive, pustoe kue i naselja. Zaista, u svim krajevima vae
kraljevine, gde se dobija tanja, pa stoga i skuplja vuna, vla
stela i plemii, pa ak i pojedini svetenici, sveti ljudi, ne
zadovoljavaju se vie onim godinjim prihodima i proizvo
dima koje su njihovi preci imali obiaj da pobiru sa svojih
batina. I nije im dosta to, ivei u neradu i raskoi, ne do
prinose nikakvu korist drutvu, ve mu jo i tetu nanose,
jer ne putaju da se obrauje nijedan komad zemlje, sve
ograuju za panjake, obaraju kue, rue sela ostavljajui
itavu jedino crkvu, pa i nju samo zbog toga da bi im poslu
ila kao tor za ovce. I ti dobri ljudi pretvaraju u pustinju
sva naselja i svaki deli zemlje koji se obraivao, kao da
kod vas ume i lovita ne oduzimaju ve dovoljno zem
ljita. Tako, dakle, da bi neki rasipnik, nezasita prokleta
kuga svojoj zemlji, mogao da po nekoliko hiljada lanaca
zemlje zagradi jednom ogradom, neki se seljaci naprosto
izbacuju sa svojih imanja; drugi gube svoje imanje, bilo na
prevaru bilo pod pritiskom sile, a neki su opet prisiljeni da
prodaju svoju zemlju jer ih je zamorila nepravda. I tako, na
ovaj ili onaj nain, odlaze sa sela ovi nesrenici, muko,
ensko, oenjeni ljudi, udate ene, siroad, udovice, rodi
telji sa nejakom decom i porodicom, koja je vie mnogo
brojna no bogata, jer seoski posao trai mnogo ruku; odla
ze, kaem, sa svojih ognjita na koja su navikli i ne nalaze
mesta gde bi se sklonili." Sve svoje stvari, koje oni ne bi
mogli prodati skupo ak i kad bi bili u mogunosti da eka-
22
Ovo mesto bedi seljaka, koji su prisiljeni da naputaju svoju zem
lju podsea na govor Tiberija Graha koji je, opet. pisao pod uticajem stoi
kih kosmopolita.
57
ju na kupca, prodaju u bescenje, jer su prinueni da ih se
oslobode. I kako taj novac ubrzo u lutanju potroe, ta im
drugo preostaje nego da kradu i stignu na veala, dabome
po pravednom zakonu, ili da lutaju i prose, iako ih ak i ta
da kao skitnice bacaju u tamnicu poto lunjaju bez posla, a
u stvari im niko ne daje zaposlenje, premda se oni nude s
najveom gotovou? Jer od ratarskih poslova, na koje su
navikli, nema nita da se radi tamo gde se nita ne seje, jer
je jedan ovar ili kravar dovoljan da napasa stoku na zem
ljitu koje je, dok se sejalo i obraivalo, zahtevalo mnogo
ruku. I otuda pojave da ivot u mnogim mestima postaje
sve skuplji. Stavie, cena je skoila ak i vuni toliko da sit
ne zanatlije, koji od nje kod vas izrauju tkanine, nisu vie
u stanju da je kupuju, i na taj nain mnogi moraju da na
putaju svoje zanate i ostanu bez posla. Kad su se, naime,
poveali panjaci, neka stona zaraza potamanila je
ogromnu silu ovaca kao da je tim putanjem kuge na ovce
Bog hteo da kazni gramzivost vlasnika, dok bi bilo pra
vinije da se kuga sruila na njihove sopstvene glave. Ali
ak i kad bi broj ovaca porastao do veoma velikih razme-
ra, ipak se cena vuni ne bi smanjila, budui da je prodaja
vune, ako se jo i ne moe zvati monopolom jer je ne pro
daje samo jedan vlasnik, oigledno u rukama malog broja
trgovaca (oligopolium). Ovce su, naime, gotovo sasvim za
pale u ruke nekolicine, i to gazda koje nikakva nuda ne te-
ra da prodaju pre no im se hoe, a njima se hoe tek onda
kad mogu da prodaju poto ele.
Iz istog razloga su poskupile i ostale vrste stoke, i to jo
u veoj srazmeri, jer, posle ruenja sela i upropaenja zem
ljoradnje, nema vie onih koji e ih gajiti. Oni bogatai ne
 58
staraju se prirataju krupne stoke toliko koliko ovcama;
oni kupuju mravu stoku od drugog jevtino, pa je docnije,
poto se na njihovim panjacima utovila, skupo preprodaju.
Ali jo se ne oseaju sve, tako bar ja mislim, loe posledice
ovakvog rada, i to stoga to odgajivai stvaraju visoke cene
stoci samo u onim krajevima u kojima je prodaju. Meutim,
kad oni jednom budu poeli da iz onih krajeva gde kupuju
izvode vie stoke no to se tamo priploava, onda e nuno
i tamo nastupiti oskudica. Na taj nain ona ista vuna koja je,
kako se inilo, najvie doprinosila blagostanju vaeg ostrva,
sada za nj postaje opasnost, i to zbog nezajaljive gramzi
vosti nekolicine ljudi. Skup ivotje uzrok to svako otputa
sve vei broj posluge. I ta onda, molim vas, ostaje drugo
ovim ljudima nego da prose ili da kradu, na ta se lake da
ju navesti oni koji imaju izvesnog ponosa?
ta da se kae onoj besnoj elji za luksuzom koja je
pratilac dananje bede i nevolje? Sluge plemia, zanatlije,
pa gotovo i sami seljaci, i najzad svi drutveni redovi poka
zuju prekomernu rasko u svom odevanju, preteranu rasip
nost u jelu i piu. Pa onda mehane, noni podrumi, bordeli,
krme sa vinom, pivnice. I najzad toliko tetnih igara: koc
kanje, kartanje, hazardiranje, kuglanje, loptanje, bacanje di
ska. Zar ove igre ne guraju svoje strasne oboavaoce na put
krade, poto im brzo isprazne depove?
Oistite ostrvo od ovih kunih nesrea! Donesite zakon
da oni koji su razruili sela i palanke moraju ponovo da ih
izgrade sami ili ustupe onima koji ele da ih obnavljaju i
grade! Suzbijte one kupovine bogataa kao i onu slobodu
gotovo monopolskog poslovanja! Neka se smanji broj onih
koji jedu a nita ne rade; neka se oivi zemljoradnja; neka
59
ponovo prorade radionice za vunu da bi se na taj nain stvo
rilo asno zanimanje kojim e se moi korisno baviti ona
gomila ljudi, kako oni koji su od nevolje ve postali lupei
tako i oni koji su sada beskunici ili besposlene sluge, bu
dui kradljivci i jedni i drugi! I doista, ako vi ne budete
leili ova zla, uzalud se hvalite strogim zakonom koji se
primenjuje za krau, jer takvo kanjavanje predstavlja vie
paradan prizor nego pravednu ili korisnu meru. Vi dozvolja
vate da se deca loe vaspitavaju i da malo-pomalo stiu
loe navike jo od najranijeg detinjstva, a kad kao odrasli
ljudi pokau takve prestupnike osobine, smatrate da ih tek
tada treba kanjavati, iako su oni te osobine pokazivali jo
od detinjstva. Na taj nain vi sami kriminalce i stvarate i
kanjavate! Molim, zar nije tako?
Dok sam ja ovo izlagao, onaj pravnik se pripremao da
govori. Odluio je da se poslui uobiajenom vetinom onih
diskutanata koji vie ponavljaju no to odgovaraju i koji sto
ga dobar deo svog ugleda duguju svome pamenju.
Lepo si govorio doista, ree pravnik, dabome kao
stranac, koji je mogao ovim stvarima pre poneto da na
uje no da se sa neim neposredno upozna. Pokazau ukrat
ko emu je zapravo re. Najpre u redom ponoviti ono to
si ti kazao, zatim u pokazati u emu si se prevario samo
zbog nepoznavanja naih prilika. Najzad, pobiu tvoje doka
ze, pretvoriu ih u prah i pepeo. Da otponem, dakle, od pr
vog kako sam obeao. Ti, ini mi se, razlikuje etiri...
uti, ree kardinal. im ti tako poinje, vidi se da
e biti opiran. Stoga te oslobaamo napora da odgovara
u ovom trenutku i ostavljamo taj zadatak u celosti za idui
sastanak i predlaem da to bude jo sutra, ukoliko niste ti ili
 60
Rafael spreeni. A dotle, dragi Rafaele, rado bih uo tvoje
razloge protiv primene smrtne kazne za krau, kao i tvoj
predlog za drugu vrstu kazne koja bi vie odgovarala jav
nom interesu, jer sigurno ni ti ne misli da krau treba trpe-
ti. Ali ako se danas srlja u krau i pored smrtne kazne, ta
bi onda zloince moglo odvratiti ako znaju da im ivot nije
u opasnosti? Zar oni ovo ublaenje kazne ne bi protumaili
kao neku nagradu koja ih podstie na zlo?
Ja stvarno mislim, predobri oe, daje velika neprav
da oduzeti ivot oveku zato stoje uzeo novac, jer smatram
da ak ni sva dobra ovog sveta ne vrede koliko jedan ljud
ski ivot. Ako mi neko kae da se pogubljenjem naplauju
povreda pravde i prekraj zakona, a ne ukradeni novac, on
da zato da tu najveu pravdu s pravom ne nazovemo naj
veom nepravdom?23 Ne moe se primiti ni ta manlijevska2"1
strogost vaih zakona da se odmah potee ma im neko
malo pogrei, kao ni to stoiko naelo25 koje sve prekraje
ocenjuje jednako, tako da ne vidi razliku izmeu sluaja
kad neko ubije oveka ili sluaja kad mu ukrade novac, dok
23
Summum ius (saepe) summa iniuria (Najvea pravda esto je naj
vea nepravda). Izreka je toliko stara daje ve Ciceron (De officiis I, 10,
33) naziva otrcanom.
24
Marcus Manlius Torqatus (I vek pre n. e), rimski konzul i vojsko
voa odnosno diktator. Pria se da je ubio svog roenog sina zbog naru
avanja borbene discipline (upor. Livius IV, 19, 6; VIII, 7, 22).
25
Jedno od naela stoike etike prema Ciceronu (Pro Murena, 29) gla
si: Svi su gresi medu sobom jednaki, svi su oni nedopustivi prestupi. Jed
nako je kriv onaj ko bez potrebe zadavi pevca kao i onaj ko zadavi oca."
Malo nie govori se Mojsijevom kanjavanju kradljivaca. tome
postoji podatak u starozavetnoj knjizi Exodus, 22.
61
u stvari meu njima, ukoliko uopte ima pravinosti, nema
nikakve slinosti ni srodnosti. Bog je zabranio da se ubija,
a mi zar tako lako da ubijamo zbog nekoliko ukradenih
novia? Ako neko tumai da se onom bojom zapoveu
zabranjuje svako ubijanje osim onog koje se vri na osnovu
ljudskog zakona, onda ta bi moglo spreiti ljude da spora
zumno ne donesu zakone dozvoljenom silovanju i prelju
bi i krivokletstvu? Ako i pored toga to nam je Bog odu-
zeo pravo na ivote ne samo naih blinjih no i nas samih,
sporazum ljudi uzajamnom ubijanju u izvesnim ugovore
nim sluajevima toliko vredi da svoje pristalice oslobaa
obaveze prema onoj boanskoj zapovesti, da im, suprotno
boanskoj nauci, doputa ubijanje svih onih koje je ljudski
zakon osudio na smrt zar onda ona boja zapovest nee
biti smatrana zakonom samo utoliko ukoliko to doputaju
ljudski zakoni? I najzad e doi do toga da ljudi u svim st
varima odluuju dokle i u kojoj ih meri obavezuju boanske
zapovesti! Uostalom, ak i Mojsijev zakon, iako nemilosr
dan i surov, jer je donesen za robove, i to tvrdoglave, ipak
krau nije kanjavao smru, no samo globom. Ne mislimo
da je Bog u svom novom zakonu, obeleenom blagou oca
koji nareuje svojim sinovima, mogao da nam dopusti vie
slobode da se uzajamno unitavamo!
Evo zbog ega je to, po mom miljenju, nedopustivo.
Smatram da svako uvia koliko je ne samo besmisleno nego
za dravu i opasno kad se na isti nain kanjavaju ubica i
kradljivac. Kad lupe zna da za njega postoji ista opasnost bi
lo da ga optue samo za krau bilo da ga pored toga okrive i
za ubistvo, onda samo to saznanje njega podstie i da ubije
onog oveka koga je inae hteo samo da pokrade. Jer ako ga
 62
uhvate, isto mu je, a pored toga ubistvo mu donosi veu si
gurnost i veu verovatnou da ne bude otkriven ako ukloni
svedoka svoje krae. I tako, dok mi suvie otrim kaznama
elimo da kradljivce zastraimo, u stvari ih podstiemo da za
nas postaju sve vea opasnost. I kad se ve postavlja ono
obino pitanje: Koja bi vrsta kazne mogla biti korisnija?",
onda ja odgovaram da bi, po mom miljenju, bilo kudikamo
tee pronai neku goru od ove koju danas primenjujemo. Uo
stalom, zato sumnjamo u celishodnost onog naina kanja
vanja zloinaca to su ga nekada kroz vekove primenjivali
Rimljani, koji su bili veoma vesti u upravljanju dravom?
Oni su teke zloince osuivali na veitu robiju s prinudnim
radom u kamenolomu ili rudniku. Sto se tie ovog pitanja, ja
lino smatram daje ono najbolje od svih naroda reeno kod
onih kako ih zovu Polilerita26 u Persiji. To sam zapazio dok
sam putovao kroz tamonje krajeve. To je jedan prilino ve
lik narod i njihov sistem uprave mudro je sklopljen. Izuzev
godinjeg danka to ga plaaju persijskom caru oni su u sve
mu ostalom nezavisni i upravljaju se po svojim zakonima.
Uostalom, kako su daleko od mora i gotovo sa svih strana
okrueni planinama i kako im proizvodi njihove zemlje pod
miruju sve potrebe, oni se ne meaju esto s drugima niti nji
ma drugi dolaze. Iz vernosti prema svojim tradicijama ovaj
narod ne nastoji ak ni da svoje granice proiri. Njihova br
da, kao i danak koji isplauju vrhovnom gospodaru, tite ih
26 Polyleritae, to bi u slobodnom prevodu znailo: narod od mnogih
trica i kuina. Inae, sklopljeno od grkih reci (mnogi), (br
bljarija, budalatina, besposlica). Opet, dakle narod koji zapravo i ne posto
ji, poto svaka pria njemu nije nita drugo ve mnogostruka budalatina.
63
od svake najezde. Osloboeni od svake vojne slube, provo
de ivot ne toliko u sjaju koliko u ivotnoj bezbednosti i vie
u srei no u visokom dostojanstvu i slavi, poto ih ostali svet
ne poznaje ak ni po imenu, izuzev njihovih suseda. Kod
ovih, dakle, Polilerita kad se neko uhvati u krai, onda mora
ukradenu stvar da vrati njenom sopstveniku, a ne vladaru,
kao to je obiaj u drugim zemljama, jer oni smatraju da na
nju vladar nema prava isto kao ni kradljivac. Ako je ukrade
ni predmet propao, onda se izvri procena kradljiveve imo
vine i isplati se odatle naknada, a preostala njegova imovina
preputa se njegovoj eni i deci, dok samog lupea osuuju
na prisilan rad. Kradljivci, ukoliko nisu poinili neku krupnu
krau, ne zatvaraju se u logore niti nose okove, ve slobod
no i bez ogranienja rade na javnom radilitu. Ako se izmiu
od posla ili rade suvie sporo, onda ih vie podstiu batinom
no to ih kanjavaju okovima. Oni koji rade kako treba nisu
niim uznemiravani. Jedino nou, posle veernje prozivke,
zakljuani spavaju u barakama. Ovi kanjenici, izuzev stal
nog rada, ne trpe nikakvu nelagodnost u svom ivotu. Jer hra
na im nije tako rava, i kako rade za optu stvar, dobijaju je
od drave, i to na ovaj ili onaj nain. Ponegde, naime, kanje-
nike izdravaju sredstvima koja su prikupljena od dobrovolj
nih priloga. Ovaj nain, iako izgleda nesiguran, ipak je naj
bolji, jer je tamonji narod milostiva srca. Na drugom, opet,
mestu za ovu svrhu se odreuje izvestan deo javnih rashoda.
Ima krajeva u kojima svaki stanovnik plaa za ovu svrhu iz
vestan porez. U nekim mestima osuenici ne obavljaju ak ni
javne radove, nego kako koji privatnik zatreba nadniara ta
ko ih i unajmljuje. Visina nadnice je utvrena, plaa se od
reenom dravnom nadletvu i neto je manja od nadnice
 64
slobodnog oveka. Osim toga, privatnik ima pravo da nad
niara kanjenika i bije ako je lenj. Na ovaj nain se postie
da osuenici nisu nikad bez posla i da svaki od njih svakoga
dana, pored toga to sebe ishrani, doprinese poneto i drav
noj blagajni. Svi osuenici nose odela iste boje. Svi oni, i to
jedino oni, imaju neoianu kosu, ve samo malo potianu
iznad uiju, od kojih je jedno malo zaseeno.27 Svakome je
dozvoljeno da prima od svojih prijatelja hranu, pie kao i
odelo propisane boje. Poklon u novcu povlai smrtnu kaznu
kako za onog koji je dao tako i za onoga koji je primio. Ista
kazna stie i slobodnog oveka koji pod ma kojim izgovorom
primi novac od osuenika. Isto tako i roba (tako nazivaju
osuenike) koji se latio oruja. Svaki kraj raspoznaje svoje
osuenike po svom naroitom znaku obeleavanja. Njima je
pod smrtnom kaznom zabranjeno da ovaj znak skidaju ili da
se vide izvan svojih granica ili da stupaju u bilo kakav razgo
vor sa nekim robom iz drugog kraja. A pripremanje bekstva
isto je toliko opasno koliko i samo bekstvo. Stavie, ako se
otkrije neko ko je samo znao za neije pripremanje bekstva,
eka ga smrt ako je rob, a ropstvo ako je slobodan ovek. Na
protiv, onaj ko to prijavi dobija nagradu, i to slobodan ovek
nagradu u novcu, a rob slobodu. U tom sluaju, dakle, saue-
snitvo se prata ijednom i drugom i ne povlai za sobom ni
kakvu kaznu, i to zato da ne bi ljudima ispalo sigurnije da iz
vre zlu nameru nego da se na vreme pokaju.
Eto takvo je zakonodavstvo i takav postupak kod ovog
naroda u sluajevima krae. Lako je uvideti da je tu o-
27 Za vreme Henrija VIII skitnicama su, pored batina, odsecaii i polo
vinu uha.
65
venost zdruena s brigom za opte dobro, jer kod njih za
kon kanjava tako kako bi, ouvavi ljude, iskorenio njiho
ve mane i s njima postupa tako da nuno postaju dobri i to
kom preostalog ivota popravljaju onu tetu to su je ranije
poinili. Ne postoji nikakva bojazan da se ovi osuenici vra
te svojim starim navikama, tako da ih ak i sami putnici ra
do uzimaju za vodie pri svom prolasku kroz pojedine kra
jeve, menjajui ih na granici svake oblasti. Uostalom, ovi
osuenici nemaju ni mogunosti da nekog putnika opljaka
ju, zato to su bez oruja i zato to svaki novac zateen kod
njih otkriva zloin, za kojim dolazi kazna kao i gubitak sva
ke nade da vie ikad pobegnu. Kako da umakne i zametne
trag beanju ovek koji nijednim deliem svoje odee ne lii
na druge, sem ako ne bi beao nag? Kad bi ak i tako beao,
odalo bi ga uho. Postoji li bar neka mogunost da ovi osu
enici sklope zaveru protiv drave? To je sigurno prava opa
snost! Taman posla! Takvom nadom ne bi se mogli poneti
robovi ni jedne pojedine pokrajine ukoliko ne bi prethodno
pridobili i uzbunili robove i mnogih susednih pokrajina, a
njima je u stvari u tolikoj meri oduzeta svaka mogunost
sklapanja zavere, da im je zabranjeno ak i da se meusob
no sastaju, razgovaraju ili pozdravljaju. Kako onda da veru-
jemo da bi oni smeli poveravati svojim drugovima takav taj
ni plan kad znaju daje opasno ako se takve stvari skrivaju,
a veoma korisno ako se prijavljuju? Naprotiv, svaki od njih
oekuje da e, ako bude posluan, izdrljiv28 i ako svojim
vladanjem bude davao nadu u poteniji budui ivot, da e
28 izdrljiv, tako smo preveli re praeferendo, smatrajui da treba
da stoji perferendo.
 66
na taj nain jednoga dana ponovo zadobiti slobodu. I zaista,
ne proe ni jedna godina da se robovi ne oslobaaju u ime
nagrade za svoju poslunost.
Posle ovog izlaganja dodao sam odmah da ne vidim
zato se i u Engleskoj ne bi primenio ovaj reim, i to sa mno
go boljim posledicama no to ih postie onaj zakon koji je
toliko hvalio pravnik. Posle toga uze re taj pravni strunjak:
Nikada se takav sistem u Engleskoj ne bi mogao za
vesti bez najvee opasnosti po dravu.
Govorei to odmahnu glavom, iskrivi usne i tako uuta.
I svi prisutni odobrie njegovo miljenje.
Tada e kardinal:
Nije lako unapred kazati da li bi stvar (tj. ukidanje
smrtne kazne) uspela ili ne, jer u tom pogledu jo nije ui
njen nikakav pokuaj. Meutim, ako bi vladar po izricanju
smrtne presude zadrao njeno izvrenje, moglo bi se po
kuati s ovim sistemom pod uslovom da se prethodno uki
nu povlastice mestima koja slue kao utoita. Ako bi se
stvar tada pokazala uspenom, bilo bi mudro da se usvoji.
U suprotnom, ostalo bi samo da se izvri smrtna kazna nad
onima koji su pre bili osueni, a to ne bi bilo ni manje ko
risno pojavni interes ni manje pravedno od neposrednog iz
vrenja presude, niti bi odatle mogla nastati ikakva nova
opasnost. ini mi se ak da bi se isti postupak mogao zgod
no primeniti i na beskunike kojima smo do danas izdali
tako mnogo zakona, ali uvek bez ikakvog uspeha.
im kardinal ovo ree, stadoe svi da se nadmeu u po
vlaivanju onom istom miljenju koje su prethodno, dok
sam ga ja zastupao, s prezrenjem bili odbili, a naroito su
hvalili ono beskunicima, jer je to on sam dodao. Ne
67
znam da li bi moda bilo bolje prei utke preko daljeg raz
govora, koji je bio smean. Ispriau to ipak jer nije bilo
ravo, a donekle je i u vezi sa naim predmetom.
Sluajno se tu naao neki parazit koji je hteo da izigra
va ludu, ali je tako glumio daje ispao pravi luak i izazivao
je smeh tako loim alama da su se ee smejali njemu ne
go njegovim reima. Pa ipak, katkad bi mu se omakla i po
neka pametna, i tako je potvrdio onu izreku da se estim ba
canjem kocke pogodi ponekad i Venera25. Kad je neko od
gostiju primetio da je mojim govorom povoljno reeno pi
tanje staranja kradljivcima, a da se kardinal pobrinuo
beskunicima, i da posle toga preostaje jo da se resi pita
nje javnog staranja onima kojima su bolest ili starost do-
neli oskudicu i uinili ih nesposobnim za privreivanje, on
da luda dobaci:
Pusti mene, ja u se postarati da se i to resi kako tre
ba. iva mi je elja da mi se ta beda od ljudi ve jednom gu
bi ispred oiju. Tako su me esto strano gnjavili kad su
onim svojim plaljivim jadikovanjem prosili novac, a ipak
nisu nikad uspeli da udare u pravu icu i da mi izvuku bar
neki gro. Uvek se nekako desilo: ili mi se para na daje ili
prosto ne mogu jer nemam ta da dam. Stoga su sad i oni
poeli da se opameuju: kad vide da prolazim, putaju me
bez reci da se ne bi uzalud trudili. Od mene vie nita ne oe
kuju, vere mi, kao da sam pop. Ali ja na osnovu donetog za
kona nareujem da se svi oni prosjaci razdele i razmeste po
29
crebro iactu iaci aliquando Venerem. Stari Rimljani Venerom
nazivaju glavni pogodak, kada od etiri baene kocke svaka pokazuje dru
gi broj, a psom (canis) kada sve kocke ispadnu pod brojem jedan.
 68
benediktinskim manastirima, i da postanu, kako se to kae,
laika braa. Nareujem da prosjakinje budu kaluerice.
Kardinal se nasmeja i odobri mu iz ale, a ostali odmah
i ozbiljno. Ova ala na raun popova i kaluera toliko ras-
poloi jednog manastirskog brata da zapoe alu i sam on,
koji je inae do namrtenosti ozbiljan ovek.
Ne otarasi se ti prosjaka, dobaci kaluer, ni na taj
nain, sve dok se ne pobrine i nama brai.
Pitanje je ve ureeno, odgovori parazit. Za vas se
ve kardinal pobrinuo, kad je predvideo zatvor i prinudni
rad za beskunike, jer ste i vi pravi beskunici.
Na ove reci svi bacie pogled na kardinala i kad videe
da on nita ne primeuje, onda i oni svi, izuzev manastirskog
brata, poee da odobravaju, i to s uivanjem. Kaluer, dirnut
ovim otrim peckanjem3" (a to mije i razumljivo), toliko se ra-
srdi i raspali, da se nije mogao uzdrati od vreanja, pa ove-
ka nazva huljom, klevetnikom, brbljivcem i prokletnikom,
meajui te izraze sa najstranijim prokletstvima iz Biblije.
Tada luda stade jo jae da tera egu i tu je doista bio u
svom zanatu:
Ne srdi se, dobri brate! Pisano je: U svom strpljenju
31
imae duu svoju.
Na to e kaluer (naveu njegove reci):
Ne srdim seja, ugursuze. Ili bar ne toliko da greim,
jer psalmist kae: Srdite se, ali ne greite! 32
3,0
tali perfusus aceto (doslovno: poliven takvim siretom). Po-
reenje uzeto od Horacija (Satirae I, 7, 32).
31
Luka 21, 19.
32
Psalm 4, 5.
69
Posle toga, blago opomenut od kardinala da malo obu
zda svoje uzbuenje, kaluer odgovori:
Monsinjore, ja govorim samo u pobonom aru, ka
ko mi je i dunost. Jer sveci su bili puni svetog ara. Stoga
se u Bibliji kae: Sveti ar tvoje kue me prodire! 33 A u cr
kvi se peva:
Oni koji su se rugali Jelisiju3*
dok se penjao u hram Gospodnji,
osetie sveti gnev elavog ...
kao to e ga verovatno osetiti i ovaj podrugljivac, lakrdi
ja, bludnik.
Kardinal odgovori:
Ti istupa sigurno iz estite pobude, ali meni se ini
da e tvoje dranje ispasti moda ne toliko pobono, ali si
gurno mnogo mudrije, ako se ne bude uputao u smenu
raspravu s ludim i smenim ovekom.
Presvetli, to ne bi bilo mudrije, odvrati kaluer. Jer
sam premudri Solomon kae: Odgovori ludi prema njegovoj
ludosti. Tako i ja sada postupam i pokazujem ovom luaku
bezdan u koji e upasti ako se ne bude uvao. Jer ako su po-
drugljivci, kojih je bilo mnogo, osetili sveti gnev jednog je
dinog elavog Jelisija, kako tek ovaj koji se ruga mnogobroj
noj bratiji, meu kojom je mnogo elavih, da ne oseti njihov
sveti gnev! Osim toga, mi imamo i papsku bulu po kojoj su
svi koji nas ismejavaju iskljueni iz crkvene zajednice.
33
Psalm 68, 9.
34
Jelisiju, starojevrejskom proroku pria se u Knjizi kraljeva (II,
2) kako je molitvama domamio iz ume medveda, koji je rastrgao decu ko
ja su se Jelisiju rugala zbog njegove ele. Ova pesma njemu potie iz
srednjeg veka.

70
Kardinal, videi da se stvar nikako ne zavrava, otpusti
znakom parazita i skrenu oprezno razgovor na drugu stra
nu. Uskoro zatim die se od stola, pozdravi se s nama i ode
da prima stranke.
Eto, dragi moj More, zamorili te dugom priom. Bilo bi
mi jako neugodno to sam bio tako opiran, da ti sam nisi
to traio, a da mi nije izgledalo da si ti slualac koji ne eli
da se ita propusti. Trebalo je da budem krai, ali mi je bi
lo stalo da sve ispriam zbog samog naina kojim su prisut
ni izraavali svoje miljenje. Kad bih ja izvesnoj stvari iz-
neo svoje miljenje oni bi ga s prezrenjem odbili, ali im bi
opazili da se sa takvim njihovim stavom ne slae kardinal,
odmah bi ga i oni usvojili. Oni su bili toliko povodljivi da
bi pronali laskavu re ak i za sve ludine primedbe, koje
kardinal ne bi odbio samo zato to su ala. ak su ih uzima
li i kao neto ozbiljno. Iz svega ovoga sada ti je lako da uvi-
di koliko bi dvorski ljudi cenili mene i moje savete.
Ja odgovorih:
Zaista, dragi moj Rafaele, priredio si mi veliko za
dovoljstvo. Sve to si kazao bilo je mudro, a ujedno i zabav
no. Sem toga, sluajui te, meni se uinilo da sam ne samo
u svojoj zemlji ve i da se, pri ponovnom seanju na onog
kardinala, ponovo vraam u svoje detinjstvo, koje sam pro
veo na njegovom dvoru. Bio si mi veoma drag, Rafaele, a
ne moe zamisliti koliko si mi sada jo drai, sad kad si sa
toliko potovanja govorio oveku ije ime za mene mno
go znai.
Pa ipak, ostajem pri svom miljenju u pogledu tebe. Jo
uvek smatram da bi ti svojim savetima mnogo doprineo
optoj koristi, samo kad bi u sebi potisnuo to neraspoloe-
71
nje prema vladarskom dvoru. Kao dobrom graaninu ova ti
dunost najvie odgovara. Poto tvoj Platon smatra da e
drave tek onda biti srene kada u njima ili filozofi budu
vladali ili vladari postanu filozofi35, zar onda neemo jo
dugo ekati na tu sreu, ako se danas filozofi ne udostoja-
vaju da kraljevima podele bar svoje savete?
Nisu filozofi toliko ravi, ree Rafael, da to ne bi ra
do uinili; tavie, oni su to ve i uradili u svojim mnogo
brojnim izdatim spisima, samo kad bi gospodari sveta bili
spremni da slede njihove savete. Ali Platon je bez sumnje
dobro uoio da kraljevi nee nikada, ukoliko sami nisu filo
zofi, usvajati savete mudraca, jer su oni jo od svog de-
tinjstva duboko proeti i zaraeni naopakim miljenjima, a
to je na svojoj koi iskusio i sam Platon kad je bio na dvo
ru tiranina Dionisija36. Zar ti moda misli da ne bi mene,
im bih bilo kojem kralju predloio zdrave mere i pokuao
da iz njega iupam opasno korenje zla, odmah ili izbacio
sa dvora ili me zadrao samo kao predmet za podsmeh?
Hajde zamisli da sam kod francuskog kralja37 i da se-
dim u njegovom savetu. Dri se tajna sednica, kojoj predse-
dava sam kralj. U krugu veoma mudrih glava raspravlja se
znaajnim pitanjima: kojim sredstvima i kakvim spletka
ma da se ouva Milano; kako da se ponovo zadobije prija-
35
Mor ovde ne prenosi tano Platonovu misao koja glasi: Ako vla
dari ne postanu filozofi ili ako filozofi ne postanu vladari, nema kraja zlu
(u ljudskom drutvu)". (Drava V, 18, 473)
36
Dionisije Mladi, tiranin Sirakuze na Siciliji (357354. pre n. e).
On je pozvao Platona na svoj dvor da ga ui vetini vladanja, ali Platon je
uskoro morao da bei, ne nailazei na razumevanje.
37
Tada je u Francuskoj vladao Luj XII (14981515).
 72
38
teljstvo Napulja, koji stalno izmie ; kako, zatim, da se
uniti Mletaka republika39 i pokori ela Italija4"; kako da se,
najzad, pripoje kruni Flandrija, Brabant i ela Burgonja kao
i zemlje drugih naroda ijem se potinjavanju ve odavno
razmilja. Na sednici jedan predlae da se s Mlecima za
kljui ugovor koji bi trajao samo dotle dok bude celishod-
no, da im se saopti plan, da se istima preda ak i izvestan
deo plena koji bi se od njih, po zavretku operacija, natrag
uzeo. Drugi savetuje da se privuku Nemci, trei, opet, da se
novcem pridobije naklonost vajcaraca, etvrti da se zla
tom kao rtvom umilostivi neraspoloenje carskog velian
stva41. Jednome se ini da bi trebalo sklopiti sporazum sa
aragonskim kraljem i ustupiti mu kao zalogu za mir tuu
kraljevinu Navaru, dok drugi, meutim, smatra da bi treba
lo kakvim obeanim oroavanjem uloviti kneza Kastilije42,
a neke od njegovih dvorskih ljudi privui na svoju stranu
pomou izvesnih nagrada. Dok to tako raspravljaju, pojav
ljuje se najtei vor: ta da se radi s Engleskom? Na kraju
ipak odluuju da se s njom sklopi mirovni ugovor (i da se
najtenjim vezama uvrsti ovo prijateljstvo koje nikad nije
38
Napulj je u to vreme uspeo da se otme iz osvajakog zagrljaja Luja XII.
39
Po ugovoru iz 1508. godine Mletaku republiku su podelili francuski
kralj Luj XII. Ferdinand panski. Maksimilijan I austrijski i papa Julije II.
40
U Morovo vreme u Italiji je postojalo pet nezavisnih republika: Mila
no. Firenca. Rim, Mleci i Napulj.
41
Misli se na cara Svete rimske imperije Maksimilijana I austrijskog
14931519).
42
Castelliae principem, a docnijeg kralja Karla V. Ugovorom u Noajo-
<u (Noyon) 1516. godine utanaeno je da e Karlo uzeti za enu neku roaku
ancuskog kralja, a za uzvrat Francuska se odrie Napulja.
73
vrsto), da Engleze oni nazivaju prijateljima, ali da se bude
na oprezu kao pred neprijateljima; zbog toga treba drati u
pripremi kote, spremne za svaku priliku, i im se u Engle
skoj pojavi kakvo komeanje, odmah ih spremiti da upad
nu; pored toga, treba potajno podravati i kojeg izgnanog
plemia (jer sklopljeni ugovor spreava da se to radi otvo
reno) koji pretenduje na engleski presto i da se tako preko
njega sumnjivi vladar Engleske dri u ahu. Zamisli, dakle,
u trenutku kad se raspravljaju tolika i tako vana pitanja,
kad se toliko najodabranijih ljudi prosto takmii u iznoe
nju svojih predloga za voenje rata, zamisli da tada ustanem
ja, obini oveuljak, i kaem:
Okrenimo jedra dravnom brodu! Mislim da Italiju
treba ostaviti na miru! Smatram da treba da ostanemo kod
kue! Kraljevina Francuska ve je suvie velika da bi njo
me mogao upravljati kako treba samo jedan ovek, pa sto
ga nije potrebno da kralj razmilja kako e sebi potiniti i
druge kraljevine! Navodim vam kao primer odluku to su je
43
doneli Ahorijevci , narod koji ivi prema jugozapadu od
ostrva Utopije. Oni su jednom ratovali da bi neku zemlju
osvojili za svoga kralja, koji je na naslee njenog prestola
polagao pravo na osnovu nekog enidbenog srodstva iz
davnine. Najzad su je osvojili. Docnije, meutim, uvidee
da im vladanje ovom zemljom zadaje isto toliko tekoa ko
liko su ih pretrpeli dok su je osvojili. Tamo je stalno besne-
la borba, bilo da su sami potinjeni dizali bune bilo da je ne
ko spolja upadao u njihovu zemlju, i tako su Ahorijevci bi-
43
Achorii, naziv skrojen prema grkom pridevu (onaj koji
nema svoje zemlje), dakle, narod bez zemlje.

74
li prisiljeni da neprekidno vode rat ili za svoje podanike ili
protiv njih. Zbog toga su morali stalno da dre vojsku na
okupu, da svoje graane sve vie osiromauju nametima, da
novac iznose iz svoje zemlje, da svoju krv prolivaju za tuu
slavicu, pa ipak zemlja time nije postajala bezbednija. Ra
tom se iskvario moral ljudi, mnogi su dobili volju za
pljakanjem kao i veu slobodu za vrenje ubistava. Ljudi
su prezreli zakone. Sve je to dolazilo otuda to kralj, zauzet
brigom dvema zemljama, nije stizao da se brine kako tre
ba ni jednoj od njih. Kad su Ahorijevci stoga videli da
ovim golemim nevoljama nema kraja, sazvae skuptinu i
utivo predloie svome kralju da od dve kraljevine izabe
re jednu koju eli da zadri, poto je nemogue da vlada
obema, jer je njih i suvie mnogo da bi njima mogao uprav
ljati prepolovljeni kralj isto onako kao to to ne bi niko ra
do dozvolio da sa nekim drugim ima zajednikog mazgara.
1 tako onaj estiti vladar bese prinuen da se zadovolji svo
jom starom kraljevinom, a da novu prepusti jednom svom
prijatelju, koji je, uostalom, i sam ubrzo izgubio presto. Po
red ovog primera, ja kralju ukazujem na injenicu da e svi
ovi njegovi ratni planovi, koji samo zbog njega donose ne
sreu tolikim narodima, njegovu blagajnu iscrpsti, njegov
narod upropastiti, pa ipak na koncu zavriti potpunim kra
hom. Stoga neka kralj uva zemlju svojih otaca, neka je ko
liko god vie moe unapreuje, neka se stara da ona posta
ne to bogatija, neka voli svoje podanike i neka nastoji da
od njih bude voljen, neka ivi zajedno s njima i neka njima
upravlja blago, a druge drave neka ostavi na miru, jer mu
je ve i ova kojom upravlja dovoljno prostrana, pa ak i pre
ko toga.
75
ta misli, moj More, kako bi prisutni primili ovakav
moj govor? upita Rafael.
Sigurno ne ba tako blagonaklono, odgovorih ja.
Idimo dalje, nastavi Rafael. Evo ta se dogaa kad
neki kralj sa svojim savetnicima dri sednicu i raspravlja
poveanju svoje blagajne. Jedan predlae da kralj povea
nominalnu vrednost novca im sam bude morao vriti ispla
te iz svoje blagajne, i obratno, daje obori ispod prave vred-
nosti kad bude novac prikupljao.44 Na ovaj nain on e sa
malo novca izvriti velike isplate i za te male izdatke pri
mie mnogo. Drugi mu savetuje da izmisli ratnu opasnost,
i kad pod tim izgovorom bude prikupio dovoljno novca, on
da u jednom odreenom trenutku neka uz veliko versko
slavlje objavi mir. Time e u oima prostoga sveta stei
ugled dobrog vladara koji ali da se proliva ljudska krv.45
Trei podsea kralja na neke stare i crvima nagrizene zako
ne, davno ve izile iz upotrebe; kako se niko vie i ne sea
ovih zakona, sigurno je da su se ve svi graani njih
ogreili; stoga neka kralj izda naredbu da se za svaki pre
kraj ovih zakona naplauju novane kazne; to e istovre
meno biti i najbogatiji izvor prihoda i najasniji, jer se vri
pod maskom pravde.46 etvrti predlae da kralj izda niz za
brana pod pretnjom velikih novanih kazni, i to najvie ta
kvih koje su od koristi po narod. Kad docnije za novac oslo-
44
Ovakve operacije s novcem izvodili su u Engleskoj Edvard IV
(14611483) i Henri VII (14811509).
45
Slino je postupio engleski kralj Henri VII kada je 1492. godine
sklopio sa Francuskom mir i ne ulazei prethodno u rat.
46
Opet aluzija na doba vlade Henrija VII.
 76
bodi one s ijim se interesima sukobljava izvesna zabrana,
onda e i postati popularan kod naroda i postii dvostruki
izvor prihoda, jer e, prvo, naplaivati globe od onih koje je
elja za zaradom namamila u zamku, drugo, izdavae dru
gima privilegije, utoliko skuplje ukoliko je bolji vladar. Jer
dobar vladar teko doputa da neki pojedinac radi neto
protiv interesa naroda, pa je stoga nuno da privilegije izda
je samo uz veliku cenu.47 Peti savetnik preporuuje kralju
da pridobije sudije koji e u svakoj stvari podravati kralje
vo pravo, sem toga da ih pozove u dvor i da u njegovom pri
sustvu raspravljaju predmetima koji se njega tiu. Na taj
nain nijedna stvar nee biti toliko oigledno nepravina da
ne bi mogao neko u njoj nai pukotinu bilo iz elje da pro-
tivrei ili od stida da ne bi ponavljao ono stoje ve drugi re
kao, bilo iz nastojanja da stekne naklonost kraljevu. I tako,
dok sudije iznose razliita miljenja jednoj stvari, koja je
inae po sebi sasvim jasna, i time dovode istinu u pitanje,
kralj dobija priliku da zakon protumai u svoju korist. Ka
ko e ostali prihvatiti njegovo reenje, bilo iz straha bilo iz
stida, presuda e biti izreena na sasvim zakonit nain. Po
stoje uvek razlozi da se presuda donese u kraljevu korist.
Dovoljno je daje na njegovoj strani ili pravinost ili slovo
zakona ili izvesno tumaenje nejasnog teksta ili, to je u
oima savesnih sudija vanije od svih zakona, vladarska
neosporna prerogativa.48
47
Ovakve manipulacije u Morovo vreme izvodile su se u Engleskoj
sa prodajom soli.
48
Aluzija na tadanje pravno naelo u Engleskoj: ..the king does no
wrong" (..kralj ne ini zlo" ili ..kralj ne grei").
77
Svi se, dakle, savetnici slau i pristaju uz onu Krasovu
maksimu49 da kralj, koji izdrava vojsku, nikada nema do
voljno novaca; dalje, da kralj ne moe poiniti nepravdu,
ak ni onda kad bi to hteo, jer njemu pripada celokupna
imovina svih njegovih podanika, pa ak i sami ljudi, jer
svakom graaninu pripada toliko poseda koliko mu daje
kraljeva dobra volja; da je za kralja sve bolje to njegovi
podanici imaju sve manje, jer njegova sigurnost ba u tome
i lei ako mu narod ne pliva u bogatstvu i slobodi, jer kad
ljudi uivaju bogatstvo i slobodu, oni nisu raspoloeni da
podnose grubu i nepravednu vlast, dok, naprotiv, beda i si
romatvo omekavaju karaktere ljudi, ine ih pokornim i
kod potinjenih uguuju svaku elju za pobunom.
Zamisli, produi Rafael, da seja tada ponovo dignem i
stanem da pobijam: Ja smatram da su svi ovi saveti to ih
dadoste kralju i opasni i neasni, jer kako njegova ast tako
i njegova sigurnost vie lee u bogatstvu naroda no u njego
vom sopstvenom. Podseam vas, dalje, da ljudi biraju kra
lja sebe radi, a ne njega radi, jer ele da im on svojim radom
i svojim nepristrasnim nastojanjem omogui ivot miran i
osiguran od svake nepravde. Vladareva je, dakle, dunost
da se vie brine napretku svog naroda no svojoj linoj
srei, isto onako kao stoje vanija dunost pastira da napa-
5
se svoje ovce no da nahrani sebe. " Sto se tie onih koji sma
traju da je siromatvo naroda zatita vladara, oni se grdno
49
Marko Kras, bogati Rimljanin, lan prvog trijumvirata (Kras, Ce
zar, Pompej, 60. godina pre n. e). Plinije njemu kae (Historia naturalis
33, 10) daje priznavao za bogatog samo onoga ko svojim godinjim pri-
hodom moe da izdrava legiju vojnika (tj. oko 56000 ljudi).
50
Upor. Platon. Drava I, 343.
 78
varaju, a da je to tano, pokazuja sama stvarnost. Gde je
vie svae nego meu prosjacima? Ko najvie eli da srui
drutveni poredak? Zar ne onaj koga ivotne prilike najvie
pritiskaju? Ili, zar nije najodvaniji buntovnik onaj koji se
nada da e u optem meteu bar neto stei, poto sam nita
nema to bi mogao da izgubi? Stoga je bolje da svaki kralj,
koji je od svojih toliko prezren ili omraen da nije vie u
stanju da ih dri u pokornosti nikakvim drugim sredstvima,
ve mu kao jedino preostaje da ih zlostavlja uvredama,
pljakom i nasiljem i tako ih dovede na prosjaki tap, sto
ga je bolje da se svaki takav kralj odrekne prestola nego da
se slui takvim sredstvima kojima, istina, on uspeno za
drava svoje kraljevsko ime, ali zato sigurno gubi svako
kraljevsko dostojanstvo. S kraljevskim dostojanstvom pre
se slae da on vlada nad bogatim i srenim ljudima nego
nad prosjacima. Ba na to je mislio ponosni i umni Fabrici-
je kad je jednom prilikom odgovorio da vie voli da vlada
bogatima nego da sam bude bogat.51 1 zaista, ako jedan je
dini ovek ivi u zadovoljstvu i raskoi dok svi drugi oko
njega kukaju i plau, onda to znai daje on uvar ne jedne
kraljevine ve jedne tamnice. Najzad, kao stoje najloiji le-
kar onaj koji jednu bolest leci stvaranjem druge, tako isto i
onaj ko ne ume drugaije da popravlja ivot svojih graana
no liavajui ih ivotne ugodnosti treba lepo da prizna da
nije sposoban da vlada slobodnim ljudima. Ili jo bolje, ne
ka on prestane da lenstvuje ili neka se odrekne svoje oholo-
51
Fabricije, rimski konzul i vojskovoa (II vek pre n. e). Valerije
Maksim. pisac iz I veka n. e, pripisuje ovu izreku vojskovoi Marku Kuri
ju Dentatu ((.' Maxim\ 4, 5).
79
sti. Ne postupi li tako, te e mu mane ubrzo kod naroda
stvoriti prezrenje ili mrnju. Neka poteno ivi od svoje
imovine, neka svoje rashode prilagoava svojim prihodima,
neka suzbije zloupotrebe i neka svojom potenom upravom
prvenstveno predupreuje umesto da daje povoda da se
proiruje sve ono to posle mora da kanjava. Neka bez po
trebe ne oivljava zakone koji su odavno zaboravljeni i ko
ji vie ne odgovaraju potrebama. Neka pod izgovorom ka
zne za zloin ne utvruje nikakvu vrstu novane naknade
koju sudija ne bi dosudio nijednom privatnom licu, poto bi
bila nepravedna i podla.
Upozoravam vas na jedan zakon kod Makarijevaca52,
koji se takoe nalaze u blizini Utopije. Njihov kralj na sam
dan stupanja na presto prinosi veliku rtvu i pod zakletvom
se obavezuje da u svojoj blagajni nee nikada imati vie od
hiljadu funti zlata niti srebra ija bi vrednost prevazilazila
tu koliinu zlata.53 Kod njih se pria da je ovaj zakon doneo
neki njihov veoma estiti vladar, koji je vie vodio rauna
blagostanju otadbine no svom bogatstvu. On je time hteo
da sprei preterano nagomilavanje novca na dvoru, jer bi to
izazvalo nestaicu novca u narodu. Predviao je da bi po-
menuti iznos bio dovoljan kako kralju za sluaj uguivanja
kakve pobune tako i celoj dravi za sluaj odbijanja strane
najezde, a istovremeno da bi taj iznos bio i suvie mali da
otvori apetit za osvajanjem tuih zemalja. To je glavni raz-
52
Macarienses blaeni, prema grkom pridevu istog znaenja
. Gotovo isto ime nosi ijedan antiki legendarni narod koji ivi
na nekom dalekom ..ostrvu blaenih".
53
Henri VII ostavio je za sobom 1800000 funti sterlinga u zlatu.
 80
log koji gaje naveo da donese ovaj zakon. Potom, rukovo
dio se i nastojanjem da ne umanji potrebnu koliinu novca
koji je u opticaju pri svakodnevnoj razmeni dobara meu
graanima. A kako je potrebno da kralj iz svoje blagajne iz
da sav novac koji premauje zakonom dozvoljenu svotu,
stoga nee, kako je mislio, nikada doi u priliku da stvara
nepravdu. Ovakvog kralja mogu se ravi samo bojati, a do
bri ga mogu samo voleti.
Zamisli, dakle, da sam ja ove i ovima sline stvari iz-
neo pred ljude koji su skloni da te stvari postavljaju na
upravo suprotan nain! Kakva pria gluvima!
I to nesumnjivo sasvim gluvima, primetih ja. Tome
se i ne udim, i pravo da kaem, ini mi se da ne treba ni
drati takve govore ni davati takve savete za koje si siguran
da nee nikad biti primljeni. Kako bi tako neobian govor
mogao da koristi ili da utie na one ije je duhove obuzelo
i duboko proelo suprotno ubeenje? Takva skolastika fi
lozofija zanimljiva je u prisnom razgovoru meu sitnim pri
jateljima, ali takvim stvarima nema mesta u savetima vlada
ra, gde krupni autoriteti raspravljaju krupne stvari.
Eto ba zato sam i rekao, odgovori Rafael, da filo
zofiji nije mesto na dvorovima vladara.
I te kako, odgovorili ja, ali ne ovoj skolastikoj, ko
ja smatra da sve svuda pristaje. Ali postoji druga filozofija,
jo pitomija, koja je dobro upoznala svoju pozornicu pa joj
se prilagoava te svoju ulogu u svakom komadu, koji se da
je, odigrava prikladno i na zadivljujui nain. Ovakvom fi
lozofijom ti treba da se slui. Jer ako ti, dok se prikazuje
neka Plautova komedija u kojoj robovi izmeu sebe zbijaju
ale, izie na scenu u filozofskom odelu i stane da recitu-
81
54
je ono mesto iz Oktavije gde Seneka raspravlja sa Nero-
nom, zar onda ne bi bilo bolje da si igrao nemog statistu ne
go to si, recitujui ono to ne pristaje, stvorio tragikominu
situaciju? Pokvarie i upropastie svaki komad im u nj
unese neto bez ikakve veze, pa makar to to daje bilo po
sebi i mnogo bolje. Ma kakav bio komad to se prikazuje, u
njemu igraj, i to to bolje moe i ne kvari mu celinu samo
zato to si se ti prisetio nekog drugog koji je bolji! Tako je
isto i u dravi, kao i na savetovanjima kod vladara. Ako se
pogrena miljenja ne mogu iz korena iupati i ako ti nisi
u stanju da po svojoj volji lei greke koje su se u ivotu
ustalile, onda zbog toga ipak ne treba odustajati od drav
nih poslova, kao to ne treba ni brod ostaviti u buri pod iz
govorom da ne moe savladati vetrove. Uostalom, izvesno
neuobiajeno i sasvim neobino miljenje ne treba ni izno
siti, jer zna da nee paliti kod ljudi koji tome sasvim su
protno misle, ve treba da pokua okolinim putem i da na
stoji da svemu, ukoliko to od tebe zavisi, raspravlja na
jedan pristupaan nain. Na taj nain ti e postii bar toli
ko da neko zlo umanji, ako ve nisi u stanju da ga preokre-
ne na dobro. Jer nemogue je da sve bude dobro ako svi
ljudi nisu dobri, a ja oekujem da svi ljudi budu dobri tek
kroz dugi niz godina.
Kad bih ja postupio, odgovori Rafael, na nain koji
mi ti predlae, zadesilo bi me samo jedno: leei ludilo
drugih s njima bih i sam poludeo. Jer ako hou da govorim
istinu, onda je nuno da govorim onako. I drugo, da li pri-
54
Octavia. tragedija koja se pripisivala rimskom filozofu Seneki, vas-
pitau cara Nerona.
 82
lii filozofu da govori lai, ja ne znam, ali meni sigurno ne.
Uostalom, ja ne vidim zato bi one moje rei, iako moda
za njih nezgodne i neprijatne, morale da izgledaju udno
besmislene. Da sam ja njima govorio ono to Platon za
milja u svojoj Dravi ili ono to rade Utopljani, onda bi te
stvari, iako su, kao to sigurno i jesu, bolje, ipak mogle iz
gledati sasvim nastrane, jer u naem drutvu pojedinci ima
ju svoje privatno vlasnitvo, dok je tamo re drutvu u ko
me je sve zajedniko. Izuzev okolnosti stoje onima koji su
odluili da se s opasnog puta bace u provaliju neprijatan
svako ko ih od toga odvraa ili ih upozorava na opasnost,
staje u sebi sadravao onaj moj govor to ne bi priliilo ili
ne bi trebalo da se kae na svakom mestu? Doista, ako kao
gluposti i besmislice treba preutati sve one stvari koje su
ljudi u tolikoj meri izvitoperili da danas mogu izgledati kao
neto sasvim nastrano, onda skrijmo ispred hrianskih
oiju veinu onoga to je uio Hristos, i to on koji je bio to
liki protivnik svakog skrivanja daje svojim uenicima na
reivao da javno propovedaju ak i ono to im je anuo 55 na
uho! Preteniji deo tih uenja stoji na kudikamo veoj uda
ljenosti od dananje stvarnosti no stoje bio onaj moj govor.
Razlika je jedino u tome to propovednici, kao okretni lju
di koji postupaju ba prema onom tvom savetu, Hristovu
nauku kao neku olovnu polugu podeavaju prema ljudskom
moralu, im opaze da ljudi teko usklauju svoj nain ivo
ta sa Hristovim naelima. Propovednici ele da se to dvoje
bar na neki nain uskladi. U stvari, time postiu jedino to
to obezbeuju veu slobodu ravim.
55
Luka 12, 3.
83
Tako, sigurno, ni ja sam u vladarskom savetu ne bih nita
postigao. Jer ili bih zastupao neko sasvim suprotno miljenje
pa bi ispalo kao da nisam nita ni kazao, ili bih bio nekog
slinog miljenja pa bih onda, kako to kae Terencijev Mi-
cio56, postao sauesnik njihove ludosti. Jer ne vidim kuda vo
di onaj tvoj zaobilazni put kojim, kae, treba poi da bi se
bar korisno raspravila i do najmanje mogue mere umanjila
izvesna zla, kad je ve nemogue da se sva preokrenu na do
bro. Tu nema mesta za neko prikrivanje niti je dozvoljeno da
se pred neim oi zatvaraju. Moraju se otvoreno odobravati i
najgori saveti i treba dati svoj potpis i na najodvratniju odlu
ku. Inae, vai kao pijun pa gotovo i kao izdajnik svako onaj
ko se samo uzdrano izrazi nekoj ravoj odluci. Prema to
me, nikad se ne prua prilika da moe neto korisno dopri-
neti im si u drutvu onakvih ljudi koji e i najboljeg oveka
pokvariti pre no to bi se sami popravili. U optenju sa ovim
izopaenim ljudima ili e se i sam izopaiti ili e kao nevin
i poten sluiti za zaklon tuoj zloi i gluposti. Nema, dakle,
nikakve mogunosti da onim zaobilaznim putem neto popra
vi. Zbog toga Platon jednim divnim poreenjem57 objanja
va zato se s pravom filozofi odriu uea u dravnikim po
slovima. Oni gledaju kako narod rasut po ulicama, stalno ki
ne na jakoj kii i, znajui da izlaskom na ulicu i nagovara
njem ljudi da se sklanjaju ne bi nita drugo postigli ve bi je
dino i sami pokisli, ostaju u svojim kuama zadovoljni to su
bar sami sklonjeni kad ne mogu da izlee glupost ostalih.
56
Micio. jedno lice iz komedije Braa rimskog komediografa Teren-
ija (oko 190159. pre n. e).
57
Upor. Platon. Drava VI, 10, 496.
 84
I za mene je isto tako izvesno, dragi moj More (da
kaem iskreno ta mislim), da tamo, gde postoji privatno
vlasnitvo, gde svi sve mere novcem, jedva moe ikada bi
ti da u dravi vlada bilo pravda bilo napredak, sem ako ne
misli da se pravino radi onde gde sve stoje najbolje do
lazi u ruke najgorih, ili da vlada blagostanje onde gde aka
ljudi dri sve, pa se ni ovi ne oseaju sasvim prijatno dok su
svi ostali u najveoj bedi. Zbog toga, kad pomislim na veo
ma mudro i pravino ureenje Utopljana kod kojih se sa ta
ko malo zakona tako mudro upravlja dravom da se svaija
zasluga dovoljno nagrauje, a svako ipak ivi u blagostanju
zahvaljujui jednakoj podeli dobara; kad, s druge strane,
uporedim nain ivota njihovih ljudi sa onim kod tolikih
ostalih naroda koji se uvek sreuju, a nikad nijedan nije do
voljno sreen, naroda kod kojih svaki pojedinac naziva svo
jim vlasnitvom ono to mu je palo u ruke, naroda kod ko
jih svakodnevno sve mnogobrojniji zakoni nisu dovoljni da
urede ni sticanje privatne svojine ni njeno odravanje ni
tano razlikovanje jedne svojine od druge u sluaju nasta-
log spora, to jasno pokazuju oni bezbrojni graanski spo
rovi koji stalno niu i kojima nema kraja; kad, dakle, sve
mu tome dobro promislim, onda postajem praviniji prema
Platonu i manje mu se udim stoje odbio 58 da stvara ikakve
zakone ljudima koji su odbacili one zakone prema kojima
svi podjednako uestvuju u svim dobrima. Ovaj veliki mu
drac jasno je uoio da je jedan i jedini put koji vodi optem
spasu zavoenje imovne jednakosti, a sumnjam da se ta ika
da moe nai tamo gde vlada privatna svojina. Jer kad svako,
58 Upor. D. Laertii Vitae philosophorum II, 17.
85
pozivajui se na izvesne povlastice, grabi za sebe koliko
god vie moe, onda itavo bogatstvo zemlje, ma koliko
ono bilo, izmeu sebe podeli nekolicina ljudi, a ostale osta
vi u siromatvu. I obino se dogaa da su oni prvi bili za
sluili sudbinu drugih i obratno, poto su oni bogati gram
zivi, nepoteni i nekorisni ljudi, a ovi drugi, naprotiv,
skromni, prirodni i svojim svakodnevnim radom korisniji
drutvu no sebi samima. Stoga je moje vrsto ubeenje da
je ukidanje privatne svojine jedino sredstvo za ravnomernu
i pravinu raspodelu dobara, kao i za opte blagostanje. Sve
dok ona bude postojala, dotle e ba onaj najvei i najbolji
deo ljudi patiti pod neizbenim i tegobnim teretom brige i
bede. Priznajem dodue da bi se ovo drutveno zlo moglo
donekle ublaiti i pod uslovima vladavine privatne svojine,
ali isto tako tvrdim da ga je nemogue sasvim odstraniti.
Mogla bi se, na primer, doneti zakonska uredba da niko ne
moe preko izvesne odreene povrine posedovati zem
ljita, i da niko ne moe imati ni novca iznad zakonom do
putenog iznosa; moglo bi se zakonom obezbediti da ni po
glavar drave ne bude suvie moan a istovremeno ni narod
preterano neumeren; da se do inovnikih zvanja ne dolazi
putem zakulisnog moljakanja, da se ona ne prodaju, ni da su
pri njihovom vrenju potrebni trokovi, jer se na taj nain
nosioci ovih zvanja stavljaju u priliku da nabavljaju novac
putem pronevere ili pljake, a, s druge strane, postaje nuno
da se na visoke dunosti postavljaju bogati, umesto da ih
vre sposobni. Ovakvim, dakle, zakonskim uredbama mo
gle bi se drutvene nevolje smanjiti i ublaiti, isto onako ka
ko se bolesno telo odrava u ivotu stalnom upotrebom le-
kova. Ali da bi se drutvo sasvim izleilo i povratilo u zdra-
 86
vo stanje, za to nema nikakve nade sve dotle dok u njemu
vlada privatna svojina. Jer leei jednu ranu, povreuje
drugu. Ozdravljenje jednog izaziva bolest drugog zbog to
ga to nita ne moe jednom dodati, ako to isto prethodno
nisi od drugog oduzeo.
Naprotiv, ja verujem, rekoh, da srenog ivota nika
da ne bi moglo biti tamo gde je sve zajedniko. Jer kako bi
moglo da bude dovoljno potrebnih stvari za ivot onde gde
se svako izvlai od posla poto ga, sjedne strane, na posao
ne podstie elja da sebi zaradi, a, s druge, uzdanje u tuu
radinost ini ga lenjim? Ali kad bi oskudica i naterala ljude
da rade, zar ne bi meu njima vladali razdor i stalna ubistva,
jer niko ne bi mogao da nekim zakonom za sebe ouva ono
to je zaradio? A prosto ne mogu ni da zamislim drutvo u
kome predstavnici vlasti ne bi uivali nikakav ugled ni
potovanje, a jedino tako bi moglo da bude kod ljudi meu
kojima ne postoje nikakve razlike.
Ne udi me, odgovori Rafael, to tako misli, poto
ti ovoj stvari nema uopte jasne predstave ili ima po
grenu. Ali da si ti sa mnom bio u Utopiji i da si upoznao nji
hov nain ivota i njihove ustanove, kao to sam to uinio ja
koji sam tamo proiveo vie od pet godina i odakle ne bih
nikada ni doao da me nije obuzela elja za irenjem vesti
ovom novom svetu, onda bi ti bez daljnjeg priznao da si je
dino tamo video narod kojim se dobro upravlja.
Teko ti mene moe ubediti, primeti Petar Egidije,
da se u tom novom svetu narodom upravlja bolje no to se
moe nai u naem poznatom svetu. Mislim da tamo nema
veih duhova no kod nas, a kod nas su drave sigurno stari
je no tamo, pa je stoga u njima dugim iskustvom stvoren i
87
mnogo ugodniji ivot, a da i ne pominjem izvesna sluajna
otkria kod nas koja ne bi bio kadar da izmisli nikakav um.
to se tie starosti drava, odvrati Rafael, tome bi
ti mogao sa vie tanosti da sudi tek onda kad bi proitao
hronike onoga sveta. A ako je njima verovati, kod Utoplja-
na su postojali gradovi pre no to su kod nas postali ljudi.
to se tie svega onoga stoje kod nas dosad ili duh izumeo
ili sluaj otkrio, sve se to moglo desiti i tamo kao i kod nas.
Uostalom, ja znam samo jedno: recimo da smo mi od njih
darovitiji, ali nas oni ipak svojom istrajnou u radu kao i
svojom marljivou ostavljaju daleko za sobom. Prema nji
hovim analima, sve dok mi nismo tamo doplovili, oni nika
da nita odreenije nisu uli naim zemljama, koje oni na
zivaju prekoravnodnevnike", izuzev prilikom jednog dav
nanjeg sluaja kada je, pre vie od hiljadu dvesta godina,
jedan brod nastradao u blizini ostrva Utopije, gde gaje bu
ra bacila. Tada su talasi izbacili na obalu nekoliko Rimlja
na i Egipana, koji posle odatle vie nisu ni otili. Pazi sa
da kako je njihova marljivost iskoristila ovaj jedan jedini
sluaj! Oni su od brodolomnika delom sasvim nauili de-
lom samo poneto doznali, pa onda svojim pronalascima
dopunili sve korisne zanate koji su bili poznati u Rimskom
carstvu. Eto toliko je njima bio koristan jedan jedini dola
zak nekolicine ljudi iz naeg sveta! Da li je neki slian
sluaj ikada bacio na nae obale nekoga od njih, to se nig-
de ne pominje, kao to e nai potomci moda zaboraviti i
to da sam ja jednom tamo bio. I kao to su Utopljani, kori-
stivi samo jedan sluaj upoznavanja s ljudima iz naega
sveta, odmah prisvojili sve nae korisne izume, tako e, mi
slim, proi dugo vremena pre nego to mi budemo primili
 88
ijednu njihovu ustanovu, koja je pametnije postavljena no
kod nas. I mislim da ba ta njihova sposobnost usavrava
nja predstavlja glavni razlog to oni svojom dravom, iako
mi za njima ne zaostajemo ni u pogledu umnih sposobnosti
ni u pogledu drutvenog bogatstva, ipak i mudrije upravlja
ju i sigurnije je unapreuju no mi nau.
upravo stoga, dragi moj Rafaele, molim te i pre-
klinjem, rekoh, opisi nam to ostrvo, i to ne ukratko, ve po
tanko i po redu sve polja, reke, gradove, ljude, obiaje, us
tanove, zakone i, najzad sve to smatra da bismo eleli da
saznamo, a takvim smatraj sve stvari koje jo nismo saznali.
KNJIGA DRUGA
Vrlo rado, odgovori Rafael, to ba i elim. Samo ta
pria trai malo vie vremena.
Poimo unutra na ruak, pa emo posle imati vre
beseda Rafaela Hitlodeja
mena koliko hoemo, rekoh ja.
Neka bude tako, ree Rafael. NAJBOLJOJ DRAVI
Uavi u kuu, ruasmo. Po ruku se vratismo na isto
mesto, sedosmo na istu klupu i naredismo posluzi da nikog
ne prima. Ja i Petar Egidije zamolismo Rafaela da ispuni
obeanje. Videvi da smo mi spremni i eljni da sluamo,
on posede malo u utanju i premiljanju, pa zapoe ovako.
 Ostrvo Utopija zahvata po svojoj sredini (tu je najire)
dve stotine hiljada koraka. Ova irina ostaje uglavnom ne-
promenjena du celog ostrva, sve do krajeva gde se poste
peno suava. Krajevi ostrva, kao povueni estarom, svija
ju se polukruno i elom ostrvu daju oblik polumeseca, iji
je opseg pet stotina hiljada a udaljenost rogova oko jedana
est hiljada koraka. Izmeu njih lei ogroman zaliv, zatvoren
sa svih strana i zatien od vetrova, i stoga je u njemu voda
mirna kao u nekom jezeru. Gotovo ela obala prima brodo
ve, jer je ceo zaliv kao jedna ogromna luka.
Ulaz u luku opasan je zbog mnogobrojnih pliaka i
grebena. Otprilike na sredini uzdie se jedna stena, koja ni
je opasna. Na njoj je podignuta kula, koju uva posada.
Ostale stene i grebeni ne vide se, pa su zato i opasni. Prola
ze izmeu njih poznaju jedino stanovnici ostrva, i nije lako
nekom stranom brodu da ue u zaliv, sem ako ga ne vodi
neki Utopljanin. ak i oni sami ne bi bili sigurni da im iz-
vesni znaci s obale ne pokazuju pravi put. I dovoljno bi bi
lo da se samo ovi znaci pomere pa da se i najvea neprija
teljska flota izloi propasti.
 92
I sa spoljne strane ostrva pristanita nisu retka, ali sva
mesta za iskrcavanje tako su prirodno ili vetaki utvrena
da bi aka branilaca mogla da suzbije neobino mnogobroj
nu vojsku.
Postoji predanje da zemljite sadanjeg ostrva nekad u
davnini nije bilo sa svih strana okrueno morem, to done
kle potvruje i sam oblik njegove povrine. Osvaja Utop,
po ijem se imenu ostrvo i nazvalo (preanji naziv glasi
Abraksa1), onaj isti koji je od sirove i divljake gomile stvo
rio narod koji danas svojom kulturom i civilizacijom preva-
zilazi gotovo sve ostale, naredio je odmah po svom pobedo-
nosnom iskrcavanju i zauzimanju tadanjeg poluostrva da
se presee veza s kopnom. To je bio zemljouz od petnaest
hiljada koraka. I tako je od poluostrva stvorio ostrvo okru
eno morem. Pri izvoenju ovoga dela on je iskoristio ne
samo sve uroenike, ve im je, da ne bi smatrali rad po
nienjem, pridruio i celokupnu svoju vojsku. Razdelivi
poslove na toliko veliki broj ljudi, delo je zavrio nevero-
vatnom brzinom, ime je svoje susede, koji su se u poetku
samo rugali i podsmevali, ispunio divljenjem i strahopoto
vanjem.
1 Engleskoj i Velsu iznosio upravo 54. Oni isto tako i Morov opis ostrva
Abraxas. Tano znaenje ove reci nije se moglo ranije utvrditi. Neki
su je doveli u vezu sa koptskom reci abraksas (sveto ime). Danas se kao po
uzdano zna daje abraksas () igra sa mistikom brojeva, jer zbir gr
kih slova sa brojnim znaenjem, koja tu re sastavljaju, daju kao zbir broj
365. tj. broj dana sunane godine. Naime, = 1, = 2. = 100. = 200,
= 60. Noena je amajlija sa ovim imenom da bi dotinom licu svaki dan u
godini bio srean.
93
2
Ostrvo Utopija broji pedeset i etiri prostrana i veli
anstvena grada u kojima su jezik, obiaji, ustanove i zako
ni potpuno istovetni, imaju slian i poloaj i spoljni izgled,
ukoliko je to dozvoljavalo samo tlo. Najkraa razdaljina
izmeu dva grada iznosi dvadeset i etiri hiljade koraka, dok
nijedan od njih nije toliko usamljen da se do njega iz naj
blieg grada ne bi moglo stii za jedan dan hoda.
Iz svakog grada po tri stara i iskusna graanina odlaze
svake godine u Amaurot na veanje zajednikim poslovi
ma celog ostrva. Grad Amaurot je prvi i glavni grad, jer se
nalazi u sreditu ostrva i jer je kao takav najpogodniji za
prikupljanje delegata sa raznih strana.
Svaki pojedini grad ima svoje zemljite, koje je tako
zgodno odmereno da gradski zemljini atar sa svake strane
iznosi najmanje dvanaest hiljada koraka, a onde gde je vea
udaljenost od susednog grada, on je i vei. Nijedan grad ne
eli da poveava svoj atar, poto se stanovnici smatraju vie
obraivaima no vlasnicima tog zemljita. Na podesnim me-
stima po poljima nalaze se kue snabdevene svim poljopri
vrednim alatom. U njima stanuju graani koji se useljavaju
3
na smenu. Svaka seoska zadruga broji najmanje etrdeset
2
Neki komentatori primeuju da je u Morovo vreme broj gradova u
Utopije dovode u vezu sa Tacitovim (Agricola. 10) opisom ostrva Britani
je. Iz ovog izlazi da je Morova Utopija kao literarni oblik samo maska za
kritiku savremene Engleske, iako je ta kritika protkana utopistiko-refor-
mistikim predlozima.
3
Sa zadruga prevodimo Morovo familia, poto nam izgleda da Mo
rov izraz ne moe da ima obino znaenje porodica, ve kuna zajednica,
zadruga, neto slino starorimskoj familia.
 94
to mukih to enskih lanova, a uz to joj se dodeljuju i po
dva roba. Na elu zadruge stoje domain i domaica, ozbilj
na i iskusna lica, a svakih trideset zadruga ima svog filarha.4
Svake godine dvadeset lanova iz svake zadruge vraaju se
u grad, poto su proveli na selu po dve godine. Na njihovo
mesto dolazi isto toliki broj iz grada, koje u seoske poslove
upuuju stari lanovi, koji su proveli na selu ve godinu da
na i koji su, prema tome, ve bolje upueni. Naredne godine
ovi isto tako pouavaju nove pridolice. Na ovaj nain se po
stie da se odjednom u zadruzi ne nau svi novi i u zemljo
radnju neupueni ljudi i da zbog njihove neupuenosti ne tr
pi etveni prinos. Iako se ovo stalno smenjivanje poljopri
vrednika vri radi toga da ne bi niko bio prinuen da due
vremena radi teke seoske poslove, ipak se daje dozvola
mnogima koji oseaju prirodnu naklonost za seoske poslove
da ostanu na selu i po vie godina.
Poljoprivrednici obrauju zemlju, gaje stoku, seku dr
va i sve te proizvode dovoze u grad, suvim ili morem, kako
im je zgodnije. Selo proizvodi strahovito mnogo pilia, i to
na jedan udan nain. Na jajima ne lee kvoke, ve mno
5
tvo jaja stavljaju na vetaku i ujednaenu toplotu i tako
se pilii sami izlegu. I im iziu iz ljuske, pilii idu za lju
dima kao za kvokama. Konja imaju veoma malo, i to sa-
4
phvlarchus. grki poglavar flle () tj. plemena.
filama upor. Engels. Poreklo porodice. ..Kultura". Beograd 1950. gl. V. str.
255256.
Vetako izvoenje pilia bilo je poznato pre nae ere u Egiptu, a
5
pria se. i u Kini i Indiji. U Egiptu se to radilo pomou zemljanih pei ko
je su se zagrejavale balegom od kamila i konja. Poetkom XVIII veka u
Evropi su ti opiti obnovljeni, a prvi inkubator sagraen je 1777. godine.
95
mo onih ljutih i vatrenih koji slue jedino za vebanje omla
dine u jahanju, jer im volovi slue za sve poslove oko ora
nja i vue. Po njihovom miljenju, volovi su istina sporiji
od konja, ali su zato izdrljiviji i prema bolesti otporniji, a
sem toga hrane se s manje truda i troka i, najzad, kad nisu
vie za rad, meso im valja za hranu.
ito upotrebljavaju jedino za spravljanje hleba. Piju vi
no od groa, jabuke ili kruke, a najee istu vodu, esto
meanu i s medom kao i kuvanim sokom od glikirize, slat
kog drveta to ga imaju u izobilju, lako tano znaju koliko
ivotnih namirnica troi grad i njegova okolina, ipak oni i
ita zaseju i stoke odgaje mnogo vie no to zahtevaju te
potrebe, s namerom da viak podele susednim gradovima.
Sav potreban nametaj i posue to se ne moe dobiti na se
lu trai se od grada i dobij a se od gradskih vlasti bez ika
kvih tekoa i bez ikakve trampe. U gradu6 se, naime, mno
gi seljaci skupljaju svakog meseca radi praznika.
Kada se priblii vreme za etvu, onda filarsi zadruga
javljaju gradskim inovnicima koliko im pomoi treba po
slati. U odreeni dan stie na selo velika masa etelaca, pa
ako se desi da dan bude sunan, ito se poanje bezmalo za
jedan dan.
6
U gradu. U tekstu stoji illi (oni), ali mi smatramo da treba da stoji
illic (tamo. tj. u gradu), jer inae teko bi bilo nai neki drugi smisao ovoj
reenici.
 GRADOVIMA UTOPIJE
A POSEBNO GRADU AMAUROTU

Ko bi upoznao jedan grad upoznao bi i sve ostale, jer

su svi isti, ukoliko to priroda mesta dozvoljava. Opisau
vam stoga jedan od njih, nije vano koji. Ali zar nije najbo
lje da izaberem grad Amaurof koji to najvie zasluuje, jer
su svi ostali gradovi njemu ukazali ast da bude sedite se
nata, a sem toga ovaj grad najvie i poznajem, jer sam u nje
mu iveo neprekidno punih pet godina.
Grad Amaurot prua se na blagoj padini jednog brda.
Oblikom je gotovo etvorougaonik. Svojom irinom poi
nje neto ispod vrha brda i prostire se na dve hiljade kora
ka do reke Anidra, a svojom duinom uz obalu ove reke
8
neto je vei. Reka Anider izvire na osamdeset milja iznad
Amaurota. Na poetku je mala, ali se u svome toku po
veava pritokama, meu kojima su i dve srednje veliine, te
na ulazu u grad meri pet stotina koraka u irinu. Uskoro po
staje jo ira i pretekavi jo ezdeset milja uliva se u more.
7
Amaurotus. znai Slepi grad, Grad u tami, Grad koji niko ne vidi. jer
grki pridev znai: taman, lep, nevidljiv. Mor je prvobitno ovaj
grad nazvao Mentirum (lat. mentiri lagati), to bi se prevelo sa izmiljeni.
8
Anvdrus flumen, Suva reka, tj. reka bez vode, to znai grki pridev
(bezvodan).
 98
Na celom prostoru izmeu grada i mora, a nekoliko milja i
uzvodno od grada, plima koja traje punih est asova, a za
tim oseka, menjaju brzinu reke. U vreme morske plime sla
na voda puni na duini od trideset milja elo korito reke
Anider, potiskujui uzvodno slatku vodu, koju ak i neto
dalje zainjava solju. Kad nastupi oseka, reka postepeno
gubi slanou, postaje ista, i tako protie kroz grad, a doc-
nije ista i slatkovodna stie gotovo i do samog ua. Grad
je vezan za suprotnu obalu reke mostom', koji nije nainjen
od obinih dasaka i drvenih stubova, ve je sazidan na div
nim kamenim lukovima. Podignut je na onom mestu obale
koje je najvie udaljeno od mora i na taj nain brodovi mo
gu prolaziti bez prepreke elom duinom grada.
Pored ove reke, grad ima i jedan mali potok ija je vo
da veoma prijatna i zdrava. Izvire iz istog brda na ijim je
padinama smeten Amaurot, protie sredinom grada i uliva
se u Anider. Izvor ovog potoka, poto je nedaleko od grada,
Amaurotanci su okruili utvrenjima koja se vezuju za zi
dine to opasuju grad. I tako, u sluaju neprijateljskog na
pada, potok ne moe biti prekinut, odvraen ili zatrovan.
Od izvora polaze glinene cevi i razvode vodu po svim delo-
vima grada, koji svi lee nie. Kad zemljite ne dozvoljava
ovakvo snabdevanje vodom, ljudi piju kinicu prikupljenu
u prostranim cisternama.
Grad je opasan visokim i debelim bedemom, sa mnogo
tvrava i kula. Gradski bedem sa tri strane okruuje anac
9
Obino se tumai da i ovom slikom mosta u gradu Amaurotu Mor
ima pred oima londonski most. na kojem je, docnije, bila izloena i nje
gova glava.
99
koji nema vode, ali je zato dubok, irok i pun prepreka od
trnja. Sa etvrte strane grad, umesto anca, titi reka. Ulice
su povuene tako da olakavaju saobraaj i tite od vetra.
Kue su savreno iste i nanizane su s obe strane ulice, ta
ko da im lica gledaju jedno u drugo. Izmeu njih ulica je i
roka trideset stopa. Iza ovih kua nalazi se bata, iroka
onoliko koliko je duga ulica i zatvorena sa svih strana uli
nim zgradama.
Svaka kua ima vrata sa ulice i izlaz u batu. Vrata su
dvokrilna, otvaraju se prostim pritiskom ruke i sama se od
sebe zatvaraju, tako da moe svako da ue.10 I tako, dakle,
ne postoji privatna svojina ni u jednoj stvari, jer se kod njih
ak i kue menjaju svake desete godine izvlaenjem kocke.
Graani mnogo polau na svoju batu. U njoj gaje lozu,
voe, povre i cvee, i to sa toliko ukusa i briljivog rada da
nikad nisam video ni boljeg roda ni lepeg izgleda. Njihov
radni elan na ovom poslu ne podrava samo privlanost sa
mog rada, nego ga zagrejava i uzajamno takmienje pojedi
nih ulinih blokova, ko e bolje obraditi svoju batu. I doi
sta, teko je u celom gradu nai ma ta drugo to bi graani
ma vie koristilo ili im prireivalo vie zadovoljstva, pa sto
ga izgleda daje osniva grada najvie od svega vodio brigu
ba ovim batama.
Pria se, naime, da je plan ovog grada pri njegovom
osnivanju obeleio sam Utop, a svojim naslednicima osta
vio brigu da ga dalje proiruju i ulepavaju, postoje uvideo
da jedan ljudski vek nije dovoljan za sve te poslove. Njiho
vi anali obuhvataju hiljadu sedam stotina i ezdeset godina
10
Slino govori i Platon (Drava III, 416).
 100
istorije, koja poinje od samog osvajanja ostrva. Paljivo
prepisane, oni ih briljivo uvaju. Slino predanju, i u ovim
analima stoji zabeleeno da su gradske kue u prvo vreme
bile niske prizemnice i kolibe, sklopljene na brzinu od bilo
kakvog drveta i oblepljene blatom. Strmi i visoki krovovi
bili su pokriveni slamom. A danas, svaka je kua trosprat-
na. Spoljni su zidovi graeni od granita ili tvrdog kamena
ili od peene cigle, sa naroito nabacanim malterom. Kro
vovi su ravni i pokriveni su nekim biljnim proizvodom, ko
ji je jeftin, ali je zbog svog sastava nezapaljiv i otporniji za
nepogodu od olova. Od vetrova ih uvaju prozori od stakla,"
koje se kod njih jako mnogo upotrebljava, a ponekad i pro
zori od finog platna, natopljenog providnim uljem ili smo
lom, ime postiu dvostruku korist, jer ovo platno proputa
vie svetla i bolje titi od vetra.
" Stakleni prozori u Morovo vreme postojali su samo na kuama bo
gatijih ljudi.
MAGISTRATIMA
Svaka grupa od trideset porodica bira sebi svake godi
ne stareinu, koji se na staroutopljanskom jeziku zove sifo-
grant12, a na novoutopljanskom filarh. Na elu deset sifogra-
nata i njihovih porodica stoji, kako se ranije nazivao, trani-
bor13, a sada se zove protofilahr. Najzad, svi sifogranti, ko
jih ima dve stotine, poto prethodno poloe zakletvu da e
izabrati onoga koga smatraju najboljim, tajnim glasanjem
biraju za vladara14 jednog od etvorice kandidata koje je
predloio narod. Svaka, naime, etvrtina grada bira i sena
tu preporuuje po jednog kandidata. Vladarska vlast traje
doivotno, izuzev sluaja kad je vladar osumnjien da tei
tiraniji. Tranibore biraju svake godine, ali ih bez razloga ne
menjaju. Svi ostali magistrati obnavljaju se svake godine.
12
Svphograntus. naziv skovan moda od grkog ' (starac) i lat.
grandis (veliki), dakle veliki starac'". 32. znaenju filarh vidi str. 94, nap. 4.
13
Traniborus, re nejasnog porekla. Protophvlarchus znai: prvi
meu filarsima, najstariji filarh.
14 principem. Moda bi bilo bolje Morovo princeps prevesti sa
knez ili predsednik. poto je utopljanska drava izborna republika. Inae,
ovo poglavlje magistratima mnogo podsea na Tacitov opis ureenja sta
rih Germana (upor. Tacit, Germania XIXII).
 102
Tranibori svakog treeg dana, a kad se ukae potreba i
ee, odlaze na sednice sa vladarem, raspravljaju drav
nim poslovima i neposredno reavaju privatne nesporazu
me, ukoliko se ovi pojave, stoje vrlo retko. Sednicama se
nata prisustvuju uvek po dva sifogranta, ali svaki put drugi.
Vai kao zakon da nijedna odluka koja se tie dravnih po
slova ne moe biti doneta ako se njoj u senatu nije rasprav
ljalo tri dana pre no to je izglasana. Svako raspravljanje
dravnih poslova izvan senata ili narodnih skuptina ka
njava se smru. Ovo su, kae, uveli radi toga da vladar ne bi
sporazumno s traniborima mogao lako da nametne tiraniju
i tako izmeni dravni poredak. I zato se svako pitanje, koje
se smatra vanim, alje pred skuptinu sifogranata. Upoz
navi prethodno sa ovim pitanjem svoje porodice, sifogran-
ti njemu posle sami raspravljaju i svoje miljenje dostav
ljaju senatu. Ponekad se izvesno pitanje iznosi na diskusiju
svih stanovnika ostrva.
U senatu, sem toga, vlada obiaj da se ni jednom
predlogu ne raspravlja onog dana kada je prvi put pokrenut,
ve se diskusija odlae za iduu sednicu. Na taj nain niko
ne dolazi u opasnost da najpre lakomisleno bubne to mu
prvo padne na pamet, pa da posle vie misli kako e to svo
je miljenje odbraniti, nego kako e neto nai to je od
stvarne koristi po dravu, da vie voli da drava propadne
nego da on izgubi neto od svog ugleda, i to sve zbog ne
kog glupog i naopakog stida. Svestan, naime, da mu pre do
likuje da govori promiljeno no brzo, on se posle neke svo
je brzoplete reci trudi da dokae daje ona bila dobro pro
miljena.
O ZANIMANJIMA
Zemljoradnja je zanimanje kojim se bave svi bez razli
ke, i mukarci i ene, i od toga niko nije osloboen. U po
ljoprivredne poslove upuuju se svi jo u detinjstvu, i to de-
lom uei teoriju u koli, a delom i na kolskim izletima ka
da izvode decu u okolinu grada. Tada deca ne posmatraju
samo poljske radove, ve se u njima i praktino vebaju,
koristei to kao priliku za jaanje tela. Sem poljoprivrede,
koja je, kao to rekoh, zajednika svima, svaki pojedinac
ui jo po jedan poseban zanat. Jedni se upuuju u poslove
oko prerade vune i lana, drugi postaju zidari, kovai ili dr-
vodelje. Neki drugi zanati, kojima bi vredelo da se govo
ri, tamo ne postoje. Svaka, naime, porodica izrauje za se
be odeu koja se pravi na isti nain na elom ostrvu i za sva
ki uzrast i doba. Jedino se razlikuju polovi kao i neenje i
devojke od oenjenih i udatih. Ovo odelo nije bez eleganci
je i dozvoljava slobodu kretanja. Isto tako, dobro titi kako
od zime tako i od vruine. Ali od onih raznih zanata svako
ui po jedan, ne samo mukarci no i ene, koje, kao slabije,
ue i rade lake poslove. One uglavnom rade na poslovima
oko vune i lana, dok su ostali, tei zanati, ostavljeni mu
karcima. Svako obino prihvata zanat svog oca, jer tome
 104
naginje veina ljudi po svojoj prirodi. Ali ako nekog pri
vlai neki drugi zanat, onda usvajanjem prelazi u neku dru
gu porodicu, a otac i drava brinu se da to bude neki poten
i estit domain. tavie, ako je neko izuio jedan zanat, pa
hoe da naui jo jedan, to mu se omoguava na isti nain.
Kad je oba izuio, obavlja onaj koji hoe, sem u sluaju kad
je gradu jedan od tih zanata potrebniji.
Glavna, gotovo jedina dunost sifogranata jeste da se
brinu i da paze da niko ne sedi bez posla, ve da svako sa-
vesno vri svoj zanat, ne zamarajui se ipak kao stoka koja
tegli od ranog jutra do mrkle noi. To je vei teret od rop
stva. Pa ipak, ba takav ivot provode oni koji rade gotovo
svuda izvan Utopije. Kod njih se dan, raunajui i no, de-
li na dvadeset i etiri asa, od kojih je za rad odreeno sa
mo est, i to: tri asa pre podne, pa se onda ide na ruak; po
sle ruka provedu dva asa u popodnevnom odmoru, pa on
da ponovo odlaze na troasovni rad, posle kojeg dolazi
veera. Kako oni sate raunaju od podneva, izlazi da odla
ze na spavanje u osam uvee. U spavanju provode osam
asova. Svakome je preputeno da slobodne asove van po
sla, sna i jela provodi po svojoj volji, ali ne u uivanjima i
lenarenju, nego u bavljenju nekim prijatnim poslom van
svog zanimanja. Svoje slobodno vreme veina posveuje
knjizi. Obiaj je da se u jutarnjim asovima dre javna pre
davanja, koja obavezno poseuju samo oni koji su poimen
ce izabrani za nauku. Pa ipak, ogromno mnotvo ljudi svih
zanimanja, kako mukaraca tako i ena, odlazi na razna pre
davanja, svako prema svom interesovanju. Ali niko ne spre
ava ni one koji vie vole da svoje slobodno vreme prove
du u svom zanatu, jer ima ih mnogo koji nemaju intereso-
105
vanja ni za jednu nauku. Naprotiv, ovakvi se ak i pohvalju
ju, jer time koriste zajednici. Posle veere, po jedan as pro
vode u zabavi, leti u vrtu, zimi u onim zajednikim dvora
nama u kojima obeduju. Tu svira muzika ili se ljudi odma
raju u razgovoru. Kocku i njoj sline i tetne igre oni i ne
poznaju, ali imaju dve igre koje su sline naoj igri na tabli
sa kameniima.15 Prva je borba brojeva, gde jedan broj od
nosi pobedu nad drugim, dok se u drugoj igri vodi borba
izmeu poroka i vrlina16. U ovoj igri jasno se pokazuje raz
dor koji vlada meu porocima kao i njihova slonost u bor
bi protiv vrlina, zatim kako se pojedini poroci suprotstavlja
ju pojedinim vrlinama, kako oni ratuju sa vrlinama na otvo
renom polju, kao i njihova ratna lukavstva kad napadaju s
boka, pa onda nain kojim se vrline brane od napada poro
ka kao i sredstva kojima one izigraju manevre poroka i, naj
zad, nain kojim bilo koji tabor odnosi pobedu.
Sada je doao trenutak da se jedno pitanje podrobnije
objasni da bi se izbegla svaka zabuna. Moda ete pomisli
ti da samo est asova dnevnog rada mora nuno izazvati
oskudicu. Meutim, daleko od toga! estoasovni rad ne
samo da zadovoljava sve ivotne potrebe kao i zahteve
udobnosti nego omoguava ak i vie od toga. Ovo e vam
postati jasno ako uzmete u obzir onaj golemi deo stanov
nitva koji kod drugih naroda provodi ivot u neradu. Na
prvom mestu, u te spadaju gotovo sve ene, a to znai po
lovina stanovnitva, a onde gde ene rade, muevi umesto
15
latrunculorum ludo. Neki ovaj izraz prevode sa: igra aha, a dru
gi sa: igra dama.
16 Upor. Platon, Zakoni I, 643.
 106
njih gotovo uvek ru. Dodajte ovome onu dokonu gomilu
svetenika kao i takozvanih bogomoljaca17. Uraunajte i sve
bogatae, a naroito vlasnike velikih imanja, koje obino
nazivaju plemiima i vlastelom. Ovome pribrojte i njihovu
poslugu, elu onu gadnu meavinu vetrogonja koji nose la
ke titove. Najzad, ovamo ubrojte one snane i zdrave pro
sjake koji se prave bolesni da bi sakrili svoju lenost. Posle
svega toga jasno ete videti daje broj onih koji svojim ra
dom zadovoljavaju sve potrebe ljudi daleko manji no to ste
zamiljali.
Pogledajte kako je mali broj zaposlen na doista potreb
nom poslu i od ovih malobrojnih koji rade. Prirodno, gde se
sve meri novcem, tamo je nuno da se upranjavaju i mno
gi nekorisni i sasvim izlini zanati, koji jedino slue raskoi
i sladostrasti. A ako bi se ovaj broj zanatlija koji danas rade
raspodelio samo na onoliko zanata koliko ih je potrebno za
zadovoljavanje prirodnih potreba, onda bi u onom izobilju
proizvoda koje bi nuno dolo cene tih proizvoda bile su
vie niske da obezbede zanatliji ivotni opstanak. Ali kad bi
se svi oni koji se danas bave beskorisnim zanatima kao i sva
ona gomila to dangubi u neradu i dosadi, a iz koje svaki
pojedinac potroi proizvoda koje drugi stvaraju svojim ra
dom dvostruko vie no sam njihov proizvoa, kad bi se svi
oni ukljuili u neki zajedniki koristan posao, onda bi sva
ki pojedinac, kao to se lako uvia, trebalo samo malo da
radi da bi se proizvelo sve stoje nuno za opstanak i udob
nost, pa ak i zadovoljstva, mislim, naravno, na prava i pri
rodna zadovoljstva.
17
religiosorum turba. Mor misli na kaludere.
107
Tanost ovoga dokazuje sama stvarnost koja vlada u
Utopiji. Tamo u svakom gradu i njegovoj okolini postoji od
celokupnog broja mukaraca i ena, sposobnih za rad, jedva
pet stotina lica koja su osloboena rada. Meu ovima su si-
fogranti, ali oni, i pored toga to su ih zakoni oslobodili ra
da, ipak dobrovoljno rade, da bi svojim primerom dali pod-
streka drugima. Istu povlasticu uivaju i oni koje narod, da
bi se mogli posvetiti naukama, za stalno oslobaa rada, i to
na predlog svetenika, a putem tajnog glasanja sifogranata.
Ako neko od ovih izneveri oekivane nade, vraa se ponovo
na rad. 1 obratno, nije retko videti da neki fiziki radnik sve
one svoje slobodne asove tako korisno upotrebi za nauku i
svojim trudom ini takav napredak da ga oslobaaju njego
vog zanata i unapreuju u red naunika. Iz ovog reda obra
zovanih biraju se poslanici na strani, svetenici, tranibori pa
ak i sam vladar, koga oni svojim starim jezikom nazivaju
barzan18, a novijim adem". Kako sav preostali svet uvek ra
di, i to samo na korisnim zanatima, lako je proraunati kako
se kod njih sa malo radnih asova moe mnogo proizvesti.
Pored ovoga to sam pomenuo Utopljani imaju jo jed
nu prednost koja im omoguava da vei deo nunih radova
svravaju s manje truda nego drugi narodi. Pre svega, iz
gradnja ili opravka zgrada zahteva svuda napor velikog bro-
'" barzanem. Lino ime Barzan nosio je jedan persijski satrap iz
vremena Aleksandra Velikog. Poznat je i Ario Barzan. Ovo ime, kako se
misli, znai: visoki (na iranskom). Vossius ovo ime izvodi iz arab. bar (sin)
i (Jupiter). Prema tome. barzanes bi znailo: sin Jupiterov.
" Ademus, Morova kovanica koja znai: onaj koji nema svog naro
da, postoje grki bez) i (narod).
 108
ja ljudi, i to stoga to bezbrini naslednik puta da se ma-
lo-pomalo pretvara u ruevine sve ono stoje otac sagradio.
I tako se deava da onu istu zgradu, koju je prvi naslednik
mogao da odrava u dobrom stanju sa malo troka, drugi
naslednik mora iz temelja da prepravlja uz ogroman troak.
esto ak neka kua, koju je jedan sagradio uz ogromne
trokove, dopadne drugom koji se, kao ovek prefinjenog
duha, uopte i ne udostojava da se njoj brine. Zbog tog ne
mara kua mu se ubrzo upropasti, pa on onda sebi gradi na
drugom mestu drugu uz iste trokove. Kod Utopljana, me
utim, postoje sve usklaeno i drava ureena kako treba,
veoma retko se deava da se trai novo mesto za izgradnju
kue. Ne samo da svaki nastali kvar brzo popravljaju, nego
predupreuju i one koji mogu da nastupe. I tako kod njih sa
veoma malo truda zgrade veoma dugo traju, i stoga gra
evinski radnici retko imaju posla. Jedino ponekad dobija-
ju nareenja da kod kue izrade drvenu grau, isteu kame
nje i sve to pripreme da bi u sluaju potrebe opravka mogla
biti izvrena to bre.
Sada uj kako oni malo rada troe i na odelo. Pre sve
ga, dok su na poslu, obueni su u priprosta kona odela, ko
ja im traju do sedam godina. Kad izlaze u drutvo, prebacu
ju ogrta koji im pokriva ono grublje odelo. Boja ovih ogr
taa je na elom ostrvu ista, i to prirodna boja vune. Stoga
se kod njih upotrebljava manje vunenog sukna no igde na
svetu, a i ono, koje imaju, jevtinije je. Ali oko lanenih tka
nina manje je truda i stoga ih vie i upotrebljavaju. Kod la
nenih tkanina polau jedino na belinu, a kod vunenih na i
stou, dok na finou tkiva uopte ne obraaju panju. Zato
se kod njih svako zadovoljava samo jednim odelom, koje
109
mu obino traje dve godine, dok se u ostalim zemljama po
jedinac zadovoljava jedva s etiri ili pet vunenih i raznoboj
nih toga, i sa isto toliko svilenih tunika, a malo otmenijem
nije dovoljno ni deset. Utopljanin nema ni razloga da trai
vie odela, jer kad bi ih i dobio, ne bi se bolje zatitio od
hladnoe niti bi zbog toga i za dlaku izgledao u drutvu ot-
meniji. Kako u ovoj zemlji vlada blagostanje u svemu, po
to svi upranjavaju samo korisne zanate i na njih troe re
lativno malo vremena i truda, to ponekad izvode ogromnu
masu naroda na popravku drumova, ako je potrebno, a ve
oma esto objavljuju i smanjenje radnih asova, jer esto ne
postoji potreba ni za takvim javnim radovima kao to je op
ravka drumova. Magistrati ne prisiljavaju graane na pre
kovremeni rad protiv njihove volje, jer ustav ove drave
ima pred sobom samo jedan cilj: da omogui svim graani
ma, koliko god to dozvoljavaju potrebe zajednice, da to vi
e vremena koje se troi na zadovoljavanje materijalnih po
treba troe na uzdizanje i negu duha. Utopljani smatraju da
se ba u tome i sastoji ivotna srea.
 ^

UZAJAMNIM ODNOSIMA

Na redu je da opiem kakvi su meusobni odnosi gra

ana, kako se u narodu trguje i kako se vri podela dobara.
Kako se grad sastoji od porodica, ove najee sainjavaju
srodnici. Kad devojke postanu zrele, udaju se i odlaze da
ive kod svojih mueva, dok sinovi i unuci ostaju u porodi
ci i duguju poslunost najstarijem lanu, ukoliko ovome us-
led starosti nije popustio um. Ako se to desi, smenjuje ga
najstariji lan porodice posle njega. U cilju spreavanja pre-
komernog opadanja kao i prekomernog prirataja gradskog
stanovnitva vode brigu da svaka porodica, a njih svaki grad
ima po est hiljada izuzevi privremeno nastanjene, ima naj
manje desetoro, a najvie esnaestoro odraslih, dok se za
neodraslu decu ne propisuju nikakva ogranienja. Ova mera
se odrava na taj nain to se vikovi mnogobrojnih porodi
ca dodeljuju porodicama s nedovoljnim brojem lanova.
Ako se stanovnitvo u jednom gradu namnoilo preko
odreene granice, onda se njegovim vikom popunjava sla
ba naseljenost ostalih gradova. Ako sluajno elo ostrvo po
stane prenaseljeno, onda se iz svakog grada odreuju gra
ani koji odlaze i osnivaju naselja na najbliem kopnu, tamo
gde uroenici raspolau sa mnogo zemlje koju ne obrauju.
 112
Nova naseobina zadrava staro ureenje sa ostrva, a prima i
uroenike, ukoliko su ovi voljni da ive u njenoj zajednici.
Zdrueni tako dobrovoljno, oni, usled istog naina ivota i
istih obiaja, ubrzo postaju jedan narod, i to na obostranu ko
rist. Jer zahvaljujui ureenju svoje zajednice oni ubrzo po
stiu da zemljite, koje su do jue uroenici smatrali siro
manim i neplodnim, ubrzo postane izvor blagostanja i za
jedne i za druge. Ukoliko uroenici odbiju da s njima ive
po njihovim zakonima, onda ih doseljenici sa ostrva isteraju
sa onog zemljita koje su za sebe odredili. Ako se uroenici
tome opiru, onda ih prisile ratom. Jer oni smatraju daje sa
svim opravdano ratovati da bi se dobilo izvesno zemljite
koje neki narod ne koristi, ve ga samo poseduje kao ne
obraenu i praznu povrinu, a ipak ne dozvoljava drugom
narodu, koji po prirodnoj nudi mora da ivi od tog zemlji
ta, da ga zaposedne i koristi.
Ako se, opet, kadgod desi da se u nekim gradovima sta
novnitvo toliko smanji da se ono ne moe popuniti iz dru
gih gradova, sem da i ovi sami ne smanje stanovnitvo ispod
uobiajenog broja, onda se ovi gradovi popunjavaju povrat
nicima iz naseobina van ostrva. Pria se da se ovakav sluaj
u toku njihove istorije desio u dva maha, kada je na ostrvu
besnela kuga. Oni, dakle, vie vole da nestanu neke njihove
naseobine, nego da im se ijedan grad na ostrvu umanji.
Ali vratimo se na meusobne odnose graana. Na elu
porodice, kao to rekoh, stoji njen najstariji lan. ene slu
aju svoje mueve, deca svoje roditelje i uopte mlai stari
je. Ceo grad deli se na etiri jednaka rejona. U centru sva
kog rejona nalazi se trite za svu robu. Tamo, u odreene
magacine, svaka porodica donosi svoje proizvode, koji se
113
rasporeuju prema svojoj vrsti u posebna skladita. Iz ovih
skladita svaki domain trai sve to je njemu i njegovoj
porodici potrebno i nosi sve bez ikakvog plaanja ili ma ka
kve druge naknade. A zato bi i odbili da mu neto daju, kad
ima svega u izobilju i kad ne postoji bojazan da e neko
neto traiti to mu nije potrebno? Jer kako da se pretposta
vi da e traiti neto suvino onaj ko je siguran da nikada
nee ni u emu oskudevati? Pohlepu i gramzivost stvara
strah od oskudice, i to kod svih ivih stvorova, a jedino kod
oveka tu pohlepu izaziva jo i ona bolesna tenja za veli
inom, zbog koje se ovek osea gordim ako druge nadvi
suje suvinim bogatstvima. U drutvenom ureenju Utopi
je nema mesta ovom ljudskom poroku.
Uz skladita, koja sam pomenuo, nalaze se i stovarita
za ivotne namirnice, gde se dovoze ne samo povre, voe i
hleb, ve isto tako i ribe, zaklana ivina i meso od etvoro-
nonih ivotinja, koje robovi u klanicama izvan grada kolju,
u vodi peru i iste. Oni ne dozvoljavaju da im se graani na
vikavaju na klanje ivotinja, jer kasapski posao, po njiho
vom miljenju, u oveku postepeno unitava milosre, naj
plemenitije oseanje nae prirode, a sem toga ne doputaju
da se u grad unosi i ita prljavo i neoieno to bi se moglo
pokvariti i tako zagaditi vazduh i izazvati bolesti.
Svaka ulica ima po nekoliko prostranih domova, iz
graenih na podjednakoj razdaljini jedan od drugog; svaki
dom ima svoje ime. U njima stanuju sifogranti. Svakom do
mu pripada trideset porodica, po petnaest sa svake strane
ulice, koje se u njemu hrane. Upravnici pojedinih domova
skupljaju se u odreenom asu na rejonskom trgu i tu sle-
duju hranu srazmerno broju svojih lanova.
 114
Najvea briga vodi se bolesnicima, koji se lee u dr
avnim bolnicama. Svaki grad ima po etiri bolnice, koje su
smetene oko grada, neto malo izvan gradskih zidina i ko
je su toliko prostrane da bi se mogle uporediti sa malim se
lima. One su tako velike radi toga da bi mogle primiti i
pruiti ugodan smetaj i najveem moguem broju bolesni
ka, a smetene su izvan grada zato da bi se to vie izdvoji
li od zdravih oni koji su oboleli od neke zarazne bolesti.
Ove bolnice su tako dobro ureene i snabdevene svim stoje
potrebno bolesnicima, u njima je posluga tako nena i puna
panje, sem toga i najiskusniji lekari uvek pri ruci, da bi se
teko u elom gradu naao ijedan bolesnik koji bi vie vo-
leo da boluje kod kue no u bolnici, u koju se, inae, niko
ne upuuje silom.
Kad na rejonskom trgu upravnici bolnica dobiju sve to
su lekari prepisali od namirnica, onda se najbolji proizvodi
dele na domove, pravino prema broju lanova svakog od
njih. Pri toj podeli posebna se panja ukazuje jedino vlada
ru, prvosveteniku, traniborima, a takoe stranim poslanici
ma i svim strancima, ukoliko ih ima. Strancima kad dou, a
dolaze retko i u malom broju, dodeljuju se posebne i dobro
ureene zgrade.
Svi lanovi sifograntije na znak trube odlaze u svoj
dom na zajedniki ruak i veeru, izuzev onih koji lee bo
lesni u bolnici ili u kuama. Inae, nikome nije zabranjeno
da, poto se podmire domovi, za svoju kuu nosi namirnice
sa trga, jer znaju da to nee niko bez potrebe initi. Iako se,
naime, nikome ne brani da obeduje kod svoje kue, ipak ni
ko to rado ne ini, jer se tako izdvajanje smatra neasnim, a
s druge strane, svakoje svestan da bi bilo ludo da gubi vre-
115
me oko pripremanja osrednjeg obeda, kada ima obilat i od
lian obed u domu koji je u neposrednoj blizini. U domu
sve prljavije i tee poslove vre robovi. Meutim, poslove
oko kuvanja i spravljanja jela kao i postavljanja stolova
obavljaju ene, i to na smenu iz svake porodice.
Pri obedu sedi se za tri ili vie stolova, ve prema bro
ju lanova. Mukarci sede do zida, a ene sa unutranje
strane. Ako ponekoj eni iznenada pozli, to se kod breme
nitih ena ponekad i deava, onda ona moe bez uznemira-
vanja drugih da se digne od stola i da ode u odeljenje za do
jilje. Ove sede odvojeno sa svojom odojadi u posebnoj, za
njih odreenoj, trpezariji, u kojoj stalno imaju pri ruci va
tru, istu vodu, pa ak i kolevke, da bi u njih mogle staviti
bebe da spavaju ili po elji da ih kraj vatre razviju i puste
da se u slobodi zabavljaju. Svaka majka doji svoje odoje2",
a ako se desi da majka umre, ili oboli, onda ene sifograna-
ta brzo trae neku dojkinju. To ne predstavlja neku tekou,
jer sve ene koje su u stanju da prue tu uslugu odmah se
odazivaju, i to tim pre to tako plemenit postupak svakoj
donosi opte priznanje, a dete koje othrani smatra je docni-
je svojom pomajkom.
Sva deca do napunjene pete godine ive u odeljenju za
dojilje. Ostala nedozrela deca, a takvom smatraju deake i
devojice sve dok nisu dozreli za enidbu i udaju, slue za
stolom ili, ako su jo nejaki, utei stoje kraj stolova za ko
jima odrasli sede i jedu samo ono to im ovi prue, a nekog
drugog, posebnog obeda nemaju. Za prvim stolom na sredi
ni, na poasnom mestu sa koga se ima pregled celog skupa
20
Upor. Platon, Drava V. 460 i Tacit. Germama, XX.
 116 117
(jer ovaj stoje postavljen popreno na dnu trpezarije), sedi odmor, koji je, po njihovom miljenju, najpogodniji za do
sifogrant sa enom. S njima za istim stolom sede dvojica bro varenje. Nijedna veera ne prolazi bez muzike, a uz
najstarijih lanova. Za svakim stolom, naime,' sede po obilje jela dolaze i razne poslastice. Pale se mirisi i posipa
etvoro. Ali ako se u krugu neke sifograntije nalazi hram, ju miriljava ulja. Nita se ne tedi za udobnost lanova. Za
onda za poasnim stolom uza sifogranta sedi svetenik sa ovu vrstu uivanja oni pokazuju vie sklonosti i smatraju da
svojom enom. Desno i levo od ovog stola niu se stolovi nijedno zadovoljstvo bez loih posledica nije zabranjeno.
za kojima sede mlai, pa onda stariji, i na taj nain u celoj Na ovaj, dakle, zajedniki nain ljudi se hrane po gra
trpezariji vrnjaci sede zajedno, a istovremeno su izmeani. dovima. Po selima, meutim, gde su ljudi meusobno od
Ovo su uveli, kau, zbog toga da bi prisutnost ozbiljnih sta vojeni, svako jede kod svoje kue. Svaka seoska porodica
raca, kojima se duguje potovanje, spreila omladince da ima svega u izobilju, poto su ba oni ti koji hrane gradsko
govore kojekakve rune reci i da se nedolino ponaaju, jer stanovnitvo.
se u trpezariji ne moe nita uiniti ni rei to bi moglo
ostati nezapaeno od onih za susednim stolovima.
Jelo se ne deli od prvog mesta pa onda redom po stolo
vima, ve se najpre najbolje komade podeli svim starijim,
ija se mesta bez obzira gde sede smatraju poasnim, pa se
ondajelom slue ostali lanovi, i to podjednako. Stariji opet
od onih svojih jela kojih nije bilo toliko da se zadovolji e
la trpezarija po svojoj volji dele sa svojim mlaim susedi-
ma. Na taj su nain stariji ljudi poastvovani kako valja, a
isto tako od toga poneku korist izvuku i svi ostali.
Svaki ruak i veera poinju itanjem nekog moralnog
tiva, ali kratkog, da ne bi zamaralo. Posle toga stariji zapo-
devaju neki pristojan razgovor, ali ne suvie ozbiljan i bez
duha. Ali svojim prianjem ne ispunjuju oni sve vreme obe-
da. Naprotiv, rado sluaju i omladinu, a ponekad je ak i na-
merno izazivaju da bi na taj nain upoznali i sposobnost i
karakter mlaih ljudi koji se u slobodnom razgovoru za sto
lom lako otkrivaju. Ruak se zavrava brzo, a veera traje
due, jer posle ruka dolazi rad, a posle veere san i noni
 PUTOVANJIMA UTOPLJANA

Ako neko eli da poseti nekog svog prijatelja koji sta

nuje u drugom gradu, ili da prosto vidi neko mesto, sifogrant
i tranibor rado mu daju dozvolu, sem ako nema neke na
roite prepreke. Putnici odlaze u grupama, snabdeveni pi
smom od vladara, u kome se nalazi dozvola za odlazak i
utvreni rok za povratak.21 Daju im se kola i jedan javni rob,
koji pree volove i brine se njima. Uostalom, putnici, ako
ne vode ene sa sobom, ostavljaju kola kao teret i smetnju.
Sa sobom nita ne nose, a celim putem imaju sve, jer su
svuda kod svoje kue. Ako u nekom mestu ostanu vie od
jednog dana, oni rade svoj zanat, i zanatlije istog zanimanja
svesrdno ih primaju. Onaj koji samovoljno pree granice
svoje oblasti, pa ga uhvate bez vladareve dozvole i vrate,
smatra se beguncem i najstroe kanjava. U sluaju povra
ta osuuje se na ropstvo.
Ako nekog obuzme elja da proskita poljima koja ok
ruuju grad, moe to da uini pod uslovom da ima dozvolu

21
Ovo mesto podsea na Likurgove propise koji su ograniavali pu
tovanja graanima Sparte (upor. Plutarh. ivot Likurga, 27). Slina ogra
nienja slobode kretanja sadri i Platonova Drava.
 120
domaina porodice, kao i pristanak svog branog druga.
Ali, ma u koje selo da ode, ruak ili veeru dobija tek onda
kad prethodno odradi propisan broj asova, bilo to pre ili
posle podne. Pod ovim uslovom moe da ide kud mu je vo
lja u okolinu grada, jer e biti i tamo koristan isto kao i da
je u gradu.
Na ovaj nain niko ne moe da ivi u neradu i lenstvo-
vanju. Nigde se ne vidi krma, nigde javna kua, nigde ne
ko skrovite za nedozvoljene sastanke", nigde prilika za
razvrat i porok. Svakoje izloen pogledima svih, i stoga je
prisiljen ili da se bavi svojim poslom ili da provodi vreme
u nekoj pristojnoj zabavi. Ovakav ivot donosi neophodno
blagostanje. I kako se dobra podjednako dele izmeu njih,
tamo su siromasi i prosjaci nepoznati.
Na skuptinskom zasedanju u Amaurotu na koje, kao
to rekoh, svake godine iz svakog grada odlaze po trojica,
odmah po otvaranju zasedanja poinje se razmatranjem u
kojim je oblastima bila proizvodnja obilna, a u kojima je
opet bila slabija. Oblast koja se nalazi u izobilju pomae
odmah onoj koja je u oskudici, ne traei i ne primajui ni
ta u zamenu, a zato opet prima ono to joj nedostaje od ne
ke druge oblasti koja ima toga u obilju, iako joj nije uinila
nikakvu uslugu. I tako elo ostrvo ivi kao jedna porodica.
Kad stanovnici Utopije imaju dovoljno za sebe same, a
to raunaju za dve godine unapred, poto se ne zna ta se
moe desiti idue godine, oni izvoze u druge zemlje veliku
koliinu vikova ita, meda, vune, lana, drveta, purpura i
22 Re conciliabulum ovde znai: mesto za nezakonita sastajanja lo
pova, jeretika. razbojnika itd.
121
purpurnih boja, krzna, voska, loja, koa i stoke. Od svake iz
vezene koliine sedmi deo poklanjaju siromanima zemlje u
koju uvoze, a ostalo prodaju po umerenoj ceni. Ovom trgo
vinom uvoze oni ne samo sirovine koje im nedostaju, kao
stoje uglavnom gvoe, ve i velike koliine zlata i srebra.
Trgujui ovako ve od pradavnih vremena nagomilali su ne-
verovatna bogatstva. Zbog toga im sada nije vano da li e
prodati za gotovo ili na isplatu roku. U svakom sluaju, oni
ne primaju hartije sa potpisom samo pojedinaca, ve trae i
jemstvo grada, koji roku zahteva isplate od pojedinih du
nika, ostavlja primljene iznose u svoju blagajnu i koristi se
njima sve dok ih utopljanski poverioci ne zatrae. Ovi obi
no najvei deo svog novca uopte ne povlae, jer smatraju
da nije pravo da podignu ono to drugima donosi koristi, a
oni sami ne upotrebljavaju. Ali ako to prilike zahtevaju, oni
trae isplatu, na primer, ako hoe jedan deo da pozajme ne
kom drugom narodu ili hoe da ratuju. Jedino u ovu svrhu
uvaju blago to ga imaju da bi mogli da izbegnu ozbiljne i
nepredviene opasnosti. Ovim novcem plaaju odline na
grade stranim najamnicima, koje vie vole da poalju u boj
nego svoje graane. A znaju dobro da se zlatom mogu kupi
ti i sami neprijatelji, koji u tom sluaju jedan drugoga ili iz
daju ili ak otvoreno meusobno zarate.
Za ovakve, dakle, prilike oni uvaju ogromno blago, ali
ga ipak ne smatraju blagom. Zbilja se ustruavam da i dalje
priam ovoj stvari, jer se bojim da mojim reima nee ni
ko poverovati. Bojim se utoliko vie ukoliko sam vie sve-
stan da bih i ja sam u ovakve stvari, kad ih ne bih svojim
oima video, veoma teko mogao da poverujem iz tuih
prianja. Prirodno je, uostalom, da e nam izgledati malo
 122
verovatno sve ono stoje suprotno naim obiajima, ali ipak,
ako se dobro razmisli, onda se niko nee uditi to oni, ko
ji se u ostalom nainu ivota toliko od nas razlikuju, takoe
zlato i srebro koriste na svoj, a ne na na nain.
Sami se nikad ne slue novcem, ve ga uvaju za sluaj
nekog dogaaja koji bi se mogao javiti, ali koji ne mora ni
kad nastupiti. Zlato i srebro, od kojih postaje novac, u nji
hovoj zemlji nemaju vee vrednosti no to im daje sama
priroda. A svako vidi da su oni daleko manje vredni no
gvoe, jer dok ljudi ne mogu bez gvozda isto tako, boga
mi, kao ni bez vatre i vode, dotle nam zlato i srebro ne za
dovoljavaju nijednu vaniju prirodnu potrebu. Samo im
ljudska glupost pridaje vrednost, jedino zbog retkosti. Iz
vanredna majka priroda nam je stavila na slobodno raspola
ganje vazduh, vodu i zemlju, a zakopala duboko beznaaj
ne i nekorisne predmete.
Ove metale ne zatvaraju u kule, jer bi glupa mata pro
stoga sveta mogla da posumnja kako vladar i senat ele da
prevare narod i obogate se nekom podvalom. Od zlata i sre
bra ne prave ni pehare niti druge raskone predmete, jer im
je jasno da bi ljudi, u sluaju potrebe da se ovi predmeti po
novo pretope i upotrebe za isplatu vojnika, svakako teko
podnosili da ih se liavaju poto su jednom ve poeli da u
njima uivaju.
Da bi ovo izbegli, oni su izmislili upotrebu zlata sasvim
u duhu ostalih svojih ustanova, ali, naravno, potpuno suprot
no od naih obiaja i jedva verovatno za onoga koji se nije
sam osvedoio, jer se kod nas ono jako ceni i briljivo krije.
Oni jedu i piju iz sudova i pehara od zemlje ili stakla, katka
da vrlo lepog oblika, ali bez ikakve vrednosti, a od zlata i
123
srebra, naprotiv, prave lonce i razne sudove za najobiniju
upotrebu23, i to ne samo pojavnim domovima no i po privat
nim kuama. Dalje, od ovih istih metala izrauju razne lan
ce kao i debele okove u koje bacaju robove. Najzad, svi oni
koji su zbog nekog zloina osueni na gubitak asti na ui
ma nose zlatne alkice, na prstima zlatno prstenje, oko vrata
zlatnu ogrlicu i, najzad, oko glave zlatan venac.
Na ovaj su nain preduzeli sve predostronosti da se
kod njih zlato i srebro smatra velikom sramotom. Dok kod
drugih ljudi gubitak ovih kovina predstavlja bolno liavanje
kao da im vade utrobu, dotle se njima moe odjednom u
sluaju potrebe oduzeti sva kovina pa da niko i ne pomisli
da je i za paru postao siromaniji.
Osim toga, du morske obale oni skupljaju bisere, a iz
nekih stena vade dijamante i drago kamenje, ali ih oni ne
trae, ve samo sluajno naene glaaju za ukras maloj de-
ci, koja se prvih godina detinjstva ponose ovim ukrasima, a
im odrastu, primeuju da se samo maliani zabavljaju
ovim tricama. Oni tada i ne ekaju da im neko neto kae,
ve ih sami ostavljaju, jer ih je sramota da ih nose, kao to
mala deca u naim zemljama, kad ponu da rastu, bacaju
piljke, loptu i lutke.
Ovakvi obiaji, koji su sasvim suprotni onima to vla
daju kod drugih naroda, mogu samo stvoriti sasvim dru
gaije duhovno raspoloenje. To sam najbolje video prili
kom posete anemolijskog izaslanstva. Tri izaslanika ove
zemlje stigla su u Amaurot, upravo onda kada sam i ja bio
23
Slian stav prema zlatu imao je i Platon (Upor. Drava III, 417 i
Zakoni V, 742).
 124
tamo. Kako su dolazili da raspravljaju vanim poslovima,
po tri graanina iz svakog grada bila su poslana da ih
doekaju pri dolasku. Svi izaslanici susednih naroda, koji
su ranije dolazili u Utopiju, poznavali su dobro obiaje i
znali da se kod njih ne polae nimalo na rasko odee, da se
prezire svila i daje zlato obeleje neasnosti. Zbog toga su
oni dolazili u najskromnijoj opremi.
Ali Anemolijevci24, narod udaljen od ostrva Utopije, bi
li su u reem dodiru sa ovom zemljom. Kako su bili uli da
svi Utopljani nose jednako, i to jo grubo odelo, i ubeeni da
Utopljani uopte i nemaju ono to ne upotrebljavaju, bili su
vie sujetni nego mudri, pa su odluili da se pokau u sjaj
noj opremi kao neka boanstva i da zasene oi ovih jadnih
ljudi sjajem svoje opreme. Tri izaslanika se, dakle, pojavie
sa stotinu pratilaca, obuenih u odela razne boje, a najvie u
svilena. Sto se tie samih izaslanika, koji su inae u svojoj
zemlji bili plemii, svaki je od njih na sebi imao zlatom ve
zeni ogrta, velike ogrlice i naunice od zlata, pa onda na ru
kama zlatno prstenje i zlatne lanie zakaene kape koje
su svetlucale od biserja i dragog kamenja. Jednom reci, bili
su ukraeni svim onim ime se u Utopiji kanjavaju robovi,
obeleavaju osuenici ili zabavljaju deca. Vredelo je, zbilja,
videti ove izaslanike kako uzdignute glave uporeuju svoju
rasko s odelom ostrvljana, koji su se okupili po ulicama. A
s druge strane, pravo je uivanje bilo videti kako su bili pre
vareni u svojoj nadi i oekivanju i kako su bili daleko od to
ga da izazovu ono divljenje koje su raunali da e postii.
24 Anemolii, Vetrenjaci ili Nepostojei, u prenosnom znaenju. Grki
pridev (vetrenjast. uzaludan, prazan).
125
Izuzev malog broja Utopljana koji su imali prilike da
posete druge zemlje, ostali su u celoj ovoj tako sjajnoj pa
radi videli samo sramnu povorku. Pozdravljajui utivo naj
nie sluge umesto gospodara, oni su same gospodare propu
stili bez ikakvog pozdrava, jer su ih zbog njihovih zlatnih
lanaca smatrali robovima. Da si samo video deake kako
bacaju svoje bisere i drago kamenje im bi ih ugledali na
kapama izaslanika i kako dozivaju i gurkaju svoje majke:
Gle, mama, onog matorog ugursuza to jo nosi bisere i
kamenie kao daje sasvim mali!" A majka bi ozbiljno od
govarala: Mir, dete moje, ono mora da je neka luda iza
slanstva." Neki su, opet, negodovali gledajui zlatne lance:
Ne slue niemu, jer su suvie tanki. Rob bi mogao u sva
kom trenutku da ih pokida i pobegne."
Posle tri dana izaslanici su uvideli da Utopljani preziru
zlato isto onoliko koliko ga njihovi sugraani cene i da tr
paju vie zlata i srebra na lance i okove nekog begunca ko
ji je osuen na ropstvo nego to iznosi oprema sve trojice
njih. Odmah su prestali da se kaipere i posramljeni to su
tako oholo isticali svoje ukrase, brzo su ih poskidali, na
roito poto su slobodnije razgovarali s Utopljanima i shva
tili njihove obiaje.
Utopljani se ude kako ljudi mogu da uivaju u gleda
nju bledog sjaja nekog bisera ili dragog kamena, kad se do
mile volje mogu posmatrati zvezde i Sunce. Smatraju luda-
a one ljude koji veruju da im finoa neke tkanine moe
dati plemenitost, jer ma kako bila fina tkanina, ona je iza
tkana od vune, a vunu je nosila ovca, pa je opet ostala ov
ca. ude se takoe to zlato, samo po sebi tako malo kori
sno, sada u elom ostalom svetu ima toliku vrednost da se
 126
ak i sam ovek, od koga i za koga je i dobilo vrednost, ku
dikamo manje ceni nego to isto zlato, tako da neko lice, glu
po kao cepanica a isto toliko i nepoteno, moe da dri u za
visnosti veliki broj dobrih i umnih ljudi samo zato to ima
veliku gomilu zlata. A ako bi igrom sudbine ili nekom za
konskom odredbom, koja isto tako kao i sama sudbina one
sa vrhova baca dole i one odozdo uzdie gore, ova hrpa zla
ta prela iz ruku ovog slavnog gospodara najgorem meu
njegovim slugama, ovek ne bi bio iznenaen da vidi kako
ovaj plemi stupa u slubu svoga sluge zajedno sa svojim
blagom. Ali oni jo vie mrze i kod njih izaziva uenje to
bogatima odaju gotovo boanske poasti ljudi koji nisu ni
njihovi dunici niti su im obavezni niti ih inae potuju, ve
to ine samo zato to su ovi bogati, pa ak i onda kad pot
puno sigurno znaju da su ti isti bogatai toliki gadovi i tvr-
dice da od njihovog nagomilanog bogatstva nee nikada do
biti ni prebijene pare za celog svog ivota.
Ova i ovakva miljenja Utopljani su stekli delom vaspi-
tanjem to su ga dobili u svojoj zemlji, ije su ustanove ve
oma daleko od gluposti ove vrste, a delom uenjem iz knji
ga. Jer iako je mali broj onih koji su po pojedinim gradovi
ma osloboeni fizikih poslova da bi se iskljuivo posveti
li naukama (a tamo dolaze samo oni koji su izmalena poka
zali sjajne sposobnosti, neobinu obdarenost i elju za viim
znanjima), ipak svu decu upuuju u knjievnost, a isto tako
i dobar deo stanovnitva, ene jednako kao i mukarci, to
kom celog svog ivota one svoje slobodne asove, koje smo
pomenuli, provode u bavljenju knjigom.
Sve predmete u koli ue na svom jeziku. Njihov je je
zik bogat, prijatan za uho i izraava misao vernije od svih
127
ostalih jezika. Rairen je gotovo na elom delu tamonjeg
sveta, negde manje a negde vie iskvaren, ali nigde tako ist
kao na samom ostrvu.
Od svih filozofa, ija su imena u naem svetu tako slav
na, oni tamo ni jednom nisu ni uli pre naeg dolaska. Pa
ipak, u muzici, dijalektici25, aritmetici i geometriji pronali su
gotovo sve to i oni nai stari filozofi. Ali kao to su bezmalo
u svemu stigli antike metode, tako opet daleko izostaju za ot
kriima naih gotovo savremenih dijalektiara. Utopljani, na
ime, ne pronaoe nijedno od onih tako otroumno izmilje
nih pravila suenim, proirenim i pretpostavljenim pojmo
vima i sudovima, koja ue naa deca iz onih Malih logika.26 A
to se tie onih logikih operacija vieg reda, Utopljani su da
leko da ih uopte i istrauju, tako da niko od njih ne bi bio u
stanju ni da vidi onog oveka po sebi, oveka uopte'" (po
jam oveka), kako se obino zove, onog kolosa koji je vei od
ma kojeg diva a na koga mi gotovo prstom ukazujemo.
Ali zato oni veoma dobro poznaju putanje zvezda i kre
tanja nebeskih tela. tavie, vesto su izmislili i razne instru
mente pomou kojih mogu da prate s najveom tanou
pomeranja i poloaje sunca, Meseca i ostalih zvezda to ih
vide na svom nebu. A to se tie prijateljstva i razdora pla
neta, kao i celog onog podvaljivanja pri gatanju iz zvezda,
25
Dialectica (se. ars), ovde ima znaenje: vetina raspravljanja, koja
se sticala uenjem formalne logike.
26
regulas... de restrictionibus, amplificationibus ac suppositionibus
acutissime excogitatis in parvis logicalibus ... Pod Malim logikama Mor
podrazumeva udbenik logike koji je u XIII veku sastavio Petrus Hispanen-
sis. Mala" je nazvana zbog malog formata. Mor u jednom pismu uvijeno
govori da ova Mala logika sadri malo logike.
 128
oni o tome i ne sanjaju. Kiu, vetar i ostale vremenske pro-
mene znaju da predskau prema izvesnim znacima sa koji-
ma su se upoznali dugim iskustvom. Ali uzrocima ovih
prirodnih pojava, pa onda plimi i oseci mora, slanoi
morske vode i uopte postanku i prirodi neba i sveta oni
imaju po nekim takama isto miljenje kao i nai stari filo
zofi, a po drugim se razilaze, kao to su se i nai filozofi
meusobno razilazili. Uvodei u objanjavanje pojava nove
uzroke, oni se u miljenjima razlikuju od svih onih filozo
fa, ali se pri tome ipak meusobno ne slau u svemu.
U onom delu filozofije koji obrauje problem dobra i zla
raspravljaju27 istim pitanjima kao i mi: duhovnom, tele-
snom i spoljnom dobru, pa onda da li pojam dobroga obuhva
ta sva ova dobra ili se odnosi samo na duhovne sposobnosti;
raspravljaju, dalje, vrlini i zadovoljstvu; meutim, glavno i
osnovno pitanje koje pretresaju jeste: u emu se sastoji ljud
ska srea, da li u jednoj ili vie stvari? U ovom pogledu iz
gleda da su oni vie nego to bi trebalo pristalice stranke ovo
zemaljskog uivanja28, jer smatraju da se u njemu nalazi ili
iskljuivo ili bar najvei deo ljudske sree. I to je jo udni
je, oni za takvu filozofiju uivanja trae jo i zatitu religije,
koja je inae ozbiljna, stroga i obino turobna i kruta.29 Kad
27
Ceo ovaj traktat problemu dobra i zla raen je prema Cicerono-
vom delu Defmibus bonorum et malorum (O najviem dobru i zlu).
28
Mor ima u vidu etiko uenje grkog filozofa Epikura (oko 340
271. pre n. e). Vespui u svom putopisu opisuje novootkrivena amerika ple
mena kao ljude koji ivot shvataju ..epikurovski", tj. utilitaristiki i hedoni
stiki. Otuda verovatno epikurejska etika u Utopiji. Potrebno je napomenuti
da Epikurovo shvatanje u stvari nije bilo ni utilitaristiko ni hedonistiko.
29
Ovim recima Mor karakterie sve religije, a ne samo utopljansku.
129
god, naime, raspravljaju srei, oni uvek s filozofijom, koja
se slui naelima razuma, povezuju i izvesna isto verska
naela, jer smatraju daje bez ovih razum sam po sebi nedo
voljan i nejak da pronae pravu ljudsku sreu.
Ta verska naela otprilike su ova: dua je besmrtna i
bojom dobrotom ona je roena da bude srena; posle ovog
ivota naim vrlinama i dobrim delima odreena je nagra
da, a naim ravim postupcima ispatanje u mukama. Iako
ovo spada u religiju, oni ipak misle da i sam razum navodi
da se u to veruje i da se prihvati. Jer ako bi se ova verska
naela izbacila iz ljudskog drutva, onda niko ne bi bio to
liko lud, kako to Utopljani otvoreno izjavljuju, da ne trai
uivanja za sebe svim sredstvima, dobrim ili ravim, i sva
ko bi pri tome vodio rauna jedino tome da zbog nekog
manjeg zadovoljstva ne bude lien veeg ili da ne trai ono
koje e ispatati bolom. Jer, po njihovom miljenju, bilo bi
potpuno glupo da ivi prema strogoj i tekoj vrlini i da se
ne samo odrie slasti ivota ve da strpljivo snosi i svaki
bol, ako za sve to ne oekuje nagradu. A zar je mogue da
bude istinski nagraen ako posle smrti nita ne dobije, ia
ko si sav svoj vek proveo u neprijatnosti, to jest u bedi?
Ali, po njihovom miljenju, nije srea u svakom ui
vanju, ve samo u razumnom i asnom. Takvoj srei kao
najviem dobru nau prirodu vue ona ista vrlina u kojoj se,
prema miljenju suprotnog uenja3", jedino nalazi srea. Jer
30
Misli na uenje grkih stoika, protivnika Epikurove etike. Stoiki
princip sutine et abstine (podnesi i uzdri se) odveo je docnije u hrian-
ski asketizam. Humanisti su bili izraziti protivnici hrianske askeze i mi
sticizma, to se razabire i iz redova Utopije.

130
vrlinom oni smatraju: iveti prema prirodi3', poto nas je za
takav ivot stvorio sam Bog. A prema prirodi ivi svako
onaj ko, u traenju prijatnog i izbegavanju neprijatnog, slu
a razum. Sam razum, pre svega, u srcima ljudi raspaljuje
ljubav i pobonu odanost prema bojem velianstvu, kome
dugujemo to uopte postojimo i to moemo da budemo
sreni; zatim, opominje nas i podstie da ivot provodimo
sa to manje trzavica i sa to vie radosti, a isto tako da i
svima ostalima, s kojima smo po prirodi vezani, pomaemo
da i oni to isto postignu. Jo nikada nije iveo nijedan tako
zagrieni i kruti pristalica vrline i protivnik uivanja koji bi
propovedao da ivi u stalnom radu, bdenju i oskudici, a da
ti istovremeno ne bi preporuio da u granicama svojih mo
gunosti nastoji da olaka i tuu bedu i nevolju. Naprotiv,
svaki je od njih mislio daje u ime ovenosti za najveu po
hvalu ako ovek oveka spaava i tei. Ako je, dakle, u naj
veem stepenu znak ovekoljublja (a to je vrlina najvie
svojstvena ba oveku) ublaiti drugome nevolju i, oslobo
di vi ga alosti, povratiti mu ivotnu radost, to jest uiva
nje, zato onda priroda da ne podstie i svakoga od nas da
isto ini i sebi samome? Jer ako je prijatan ivot odnosno
ivot uivanja neto zlo, onda ne samo da ne bi trebalo da
potpomaemo drugoga da tako ivi, ve bi trebalo da takav
ivot kao neto tetno i za sve smrtonosno oduzimamo i
drugome koliko god moemo. Ali, kako je ne samo dozvo
ljeno nego ak i dunost da takav ivot kao neto dobro
omoguujemo drugome, zato onda ne bi bilo dozvoljeno
31
Ovu definiciju vrline Mor uzima od stoika, ija maksima glasi: ,.Vr-
lina je iveti u skladu sa prirodom". Meutim, Mor ovo tumai na svoj nain.
131
da to ovek u prvom redu prui sam sebi, poto dolikuje da
ovek prema samom sebi ima isto toliko samilosti kao i pre
ma drugima? Nemogue je da te priroda najpre opominje da
prema drugome bude dobar, pa onda ponovo ta ista priro
da da ti nareuje da prema samome sebi bude grub i neo-
setljiv.
Utopljani, dakle, smatraju da je ivotna radost odnosno
uivanje od same prirode odreeno kao cilj svih naih delo-
vanja, i iveti prema toj odredbi za njih je vrlina. Kako ta
ko sama priroda poziva ljude da se uzajamno pomau da bi
im ivot bio radosniji (stoje, uostalom, sasvim razumljivo,
jer nema takvog pojedinca koji bi bio toliko iznad sudbine
ostalog ljudskog roda da bi se priroda samo njemu stara
la, ona koja inae podjednako voli sva bia iste vrste), ista
ta priroda svakome od nas nareuje da se stalno uva kako
ne bi pri ostvarivanju svoje koristi nanosio drugome tetu.
Utopljani, stoga, smatraju da je nuno uvati ne samo ugo
vore koje su meusobno sklopili pojedinci, ve da treba
potovati i dravne zakone koji obezbeuju ravnomernu
upotrebu ivotnih dobara, to jest sve ono to sainjava ljud
sko zadovoljstvo, bilo da je ove zakone iz opravdanih raz
loga doneo neki vladar bilo da ih je sam narod jednoduno
usvojio, ali bez ikakvog pritiska i bez ikakve prevare. Ako,
ne krei ove zakone, radi za svoju korist, onda postupa
mudro, a radi li za optu korist onda, sem mudrosti, doka
zuje i estitost. Meutim, ako linog zadovoljstva radi ra
zara sreu drugoga, onda postupa nepravedno. Naprotiv,
ako se ega odrekne u korist drugoga, onda postupa o-
veno i plemenito i u takvim sluajevima samoodricanje ni
kad ne oduzme toliko zadovoljstva koliko ga donese. Jer ne
 132 133
samo to ti se uinjeno dobroinstvo nadoknauje uzvra ri nema nieg prijatnog, tavie, mnoge od njih sadre go
enim dobroinstvima, nego i sama svest da si neto dobro tovo samu gorinu.
uinio, kao i zahvalnost i blagonaklonost onih koje si za U ovu vrstu lanih uivanja Utopljani ubrajaju tatinu
duio vie ti daju duevnog zadovoljstva no to su bila ona onih kojima sam ve govorio i koji uobraavaju da utoli
telesna kojih si se odrekao. Najzad, iskreno pobonog ove- ko vie vrede ukoliko su bolje obueni. I tako oni u jednoj
ka sama vera lako ubeuje da Bog nagrauje ogromnom i stvari padaju u dvostruku zabludu. Varaju se, naime, u tome
venom radou rtvovanje kratkog i neznatnog uivanja. kad misle da imaju bolje odelo kao i u tome kad misle da su
Eto zato Utopljani misle, samo ako se stvari paljivo raz oni neto bolje. Jer po emu je odelo od finije tkanine s gle
motre i odmere, da sve nae radnje, pa meu njima ak i dita njegove upotrebe bolje od onoga od grublje tkanine?
nae vrline, u krajnjoj liniji tee zadovoljstvu i srei kao Pa ipak, oni visoko izdiu glavu kao da se od drugih razli
svom poslednjem cilju. kuju svojim prirodnim odlikama, a ne svojom glupou. Ve-
Zadovoljstvom oni nazivaju svaki pokret i stanje tela ruju ak da im je otuda uveliko porasla i cena, pa stoga zah-
ili due u kojem se oseamo ugodno pod vodstvom prirode. tevaju, i to kao s nekim pravom, da im se zbog finije odee
Ne dodaju oni bez razloga ovo daje re samo prirodnoj odaju poasti, koje inae ne bi smeli oekivati samo kad bi
tenji. Jer u prirodna zadovoljstva spadaju sva ona kojima bili prostije obueni. I stoga se oni ljute kad im se pri pro
teimo putem pravde; ona, kojih radi ne gubimo vea zado lazu ne obraa dovoljno panje. Uostalom, zar nije znak
voljstva; ona, koja nam ne donose kao posledicu stradanje; istog bezumlja kad se toliko polae na prazno i beskorisno
ona, koja trae ne samo naa ula no i na zdrav razum. to odavanje poasti? Jer kakvo se istinsko i pravo zadovolj
se tie onih stvari koje su neprirodne ali ih ljudi ipak, kao stvo moe nai u tome to vam neko pri susretu skine kapu
po nekom besmislenom dogovoru, zamiljaju prijatnim ili povije kolena? Da li e time izleiti tvoju kostobolju? Ili
(poto ljudi zaboravljaju da nisu u mogunosti da menjaju e olakati bolove u tvojoj glavi? U ovakvoj istoj lanoj ob
same stvari onako lako kako menjaju njihova imena), Utop mani sree ive i oni koji se ponose i samodopadno uiva
ljani smatraju da takve uopte ne donose sreu. tavie, oni ju u tome to su sluajno potekli od roditelja32 iji su jo
misle da takve stvari donose najee tetu, i to zbog toga davnanji preci smatrani bogatim posednicima imanja. Up
to one lanim izgledom sree sasvim obuzmu duhove onih ravo takvi ljudi sainjavaju dananje plemstvo. Potomci ta-
koji im se predaju i tako ih spreavaju da uivaju u pravim
32
i istinskim radostima. I doista, ima jako mnogo stvari koje Misao da lina vrednost jednog oveka ne stoji u uzronoj vezi sa
su naim ravim strastima neodoljivo privlane pa se stoga poreklom izrazio je ve stoiki pesnik Arat (315239. pre n. e), koji svo
je astronomsko delo Fenomeni poinje tvrenjem da su svi ljudi bez razli
smatraju ne samo najveim zadovoljstvima ve se ubrajaju
ke jednog te istog porekla. Slinu misao izraava i rimski pesnik Juvenal
i u najvee ivotne vrednosti, iako u samoj prirodi tih stva- (oko 65128. n. e) u svojoj 8. satiri.
 134
kvih kolenovia uobraavaju da ni za dlaku nisu manje ple
meniti, ak ni onda ako im njihovi preci nisu ostavili nika
kvo bogatstvo kao ni onda ako su oni svoje naslee sasvim
proerdali. Utopljani, dalje, ovamo ubrajaju i one koji se,
kako rekoh, hvataju na bisere i drago kamenje i koji zami
ljaju da su postali neke vrste bogovi onog trenutka kad su
stekli neki izvrstan primerak33, naroito ako je one vrste ko
ja se u njihovoj sredini najvie ceni. Jer iste vrste dragog ka
menja i bisera nisu na istoj ceni kod svih ljudi i u svim vre
menima. Pri kupovanju dragog kamenja trae samo zlatom
neoptoene i iste primerke, pa ipak kupuju tek onda kad
prodava prui garanciju i kad se zakune daje re pravom
dragom kamenu ili biseru. Toliko se boje da im neki lani
primerak ne prevari oi! Kad eli da gleda drago kamenje,
zato ti posmatranje lanog kamenja donosi manje zado
voljstva kad tvoje oko nije u stanju da ga razlikuje od pra
vog? I jedan i drugi primerak za tebe stvarno vrede, boga
mi, isto toliko koliko i za slepca! A ta da se kae onima
koji nagomilavaju nepotrebno blago tako da uopte ne ui
vaju u korienju, ve se jedino naslauju u njegovom po-
smatranju? Da li ovakvi ljudi istinski uivaju ili se, napro
tiv, obmanjuju lanim zadovoljstvom? Ili ta da se kae
onima koji boluju od toga da zlato, kojim se nee nikad ko
ristiti a moda ak ni videti vie, zakopavaju i tako ga, bri
nui se da ga ne izgube, u stvari gube? Jer ta si drugo ura
dio ako ne izgubio blago im si ga sakrio u zemlju i tako ga
ostavio neiskorieno ne samo za sebe ve moda i za sve
ostale ljude? Moda e se rei da ti uiva u onoj sigurno- ju ivotinje nego ih i ubijaju samo kad zatreba. Lovac, na
33
Aluzija na Henrija VIII i njegov dvor.
135
sti koju osea kad si blago zakopao. Da, ali ako ti ga neko
ukrade pa ti, i ne znajui za tu krau, umre, recimo, deset
godina posle tog sluaja, onda staje tebi zapravo koristilo u
toku punih tih deset godina koje si proveo od dana krae:
da li to to je blago bilo ukradeno ili to je bilo sigurno
sklonjeno? Bilo jedno bilo drugo, tebi je bila ista korist.
U ova uobraena zadovoljstva oni raunaju i kocku
(inae tu ludost ne poznaju iz iskustva, ve samo po uve-
nju), sem toga lov na divlja, kao i lov na ptice. I doista,
kau Utopljani, kakvo zadovoljstvo moe ovek da nae u
tome to baca na sto kocke? Pretpostavljajui ak da u toj
igri ima izvesne drai, ipak je nuno da usled estog ponav
ljanja nastupi zasienost. Dalje, zar ne postaje oveku pre
dosadno no da mu priinjava neko zadovoljstvo kad slua
lave i zavijanje pasa? Ili, po emu je vee uivanje gleda
ti kako pas goni zeca nego kako pas goni drugog psa?
U oba sluaja posmatra isto: ako ti godi trka, gleda je
bilo da je prvo bilo drugo; a ako tvoju panju privlai nada
da vidi pokolj ili iekivanje da vidi razdiranje ivotinje,
onda je nuno da u tebi gledanje kako pas razdire zeia,
jai slabijega, divlji bojaljivog i plaljivog, krvoloni nevi
nog izazove pre samilost no uivanje. Zato su Utopljani sve
vrste lova, kao poslove nedostojne slobodnog oveka, pre
pustili mesarima, a taj zanat, kako rekosmo, obavljaju samo
robovi. Stavie, kod njih se lov smatra poslednjim kasap-
skim poslom, dok se ostali mesarski poslovi smatraju asni
jim i korisnijim, poto mesari kad kolju ne samo bolje uva
protiv, u klanju i razdiranju bedne ivotinjice trai samo
svoje lino zadovoljstvo. Po miljenju Utopljana, ovo lova-
 136
ko uivanje u prizorima ubijanja, makar samo i ivotinja,
potie od krvolone prirode ili se stalnim ponavljanjem tog
zverskog uivanja pretvara u krvolonost.
Dok drugi narodi ove i ovima sline zabave, a ima ih
bezbroj, smatraju ljudskim zadovoljstvima, dotle Utopljani,
naprotiv, odluno tvrde da one nemaju nieg zajednikog sa
istinskim uivanjem, jer u samoj prirodi tih zabava nema
nieg prijatnog. Sto ovakve zabave obino stvaraju oseanje
prijatnosti, a upravo to je kako izgleda svrha uivanja, to ni
najmanje ne zbunjuje Utopljane niti ih pobuuje da prome-
ne svoje gledite. Oseanje prijatnosti, naime, ne dolazi iz
same prirode tih zabava, ve je posledica rave navike lju
di, koji, usled te izopaenosti nalaze daje slatko ono stoje
u stvari gorko. To je isto kao kad bremenite ene izgube
ukus, pa smatraju smolu i loj slaim od meda. Kao to bo
leu ili navikom iskvareno miljenje nekog oveka izve-
snim stvarima ne moe da promeni prirodu ni jedne od njih,
tako isto ne moe da promeni ni prirodu zadovoljstva.
Zadovoljstva koja, po miljenju Utopljana, spadaju u
prava, dele se u dve vrste: duhovna i telesna. U duhovna bro
je razumevanje kao i onu prijatnost koja se javlja sagleda-
njem istine. Ovamo dodaju i prijatnost seanja na dobro pro
ivljen ivot, kao i pouzdanu nadu u budue blaenstvo.
Telesna zadovoljstva dele u dve vrste. U prvu dolaze
ona koja oigledno stvaraju ulnu slast, a ta nastaje bilo pri
obnavljanju unutranjom toplotom iscrpenih delova organi
zma, na primer kad jedemo ili pijemo, bilo pri oslobaanju
od svega onoga to je prekomerno u organizmu, na primer
kad izbacujemo izmet, vrimo polni snoaj ili kad nam trlja
nje ili eanje ublauje neki neprijatan svrab. Istina, ponekad
137
zadovoljstvo nastaje ne iz toga to na organizam poneto
prima to mu nedostaje, niti iz toga to se oslobaa nepotreb
nog suvika, ve otuda to naa ula snano nadrauje neka
skrivena sila34, stvara u nama oseanje zadovoljstva i najzad
prestane, kao to se deava, na primer, pri sluanju muzike.
Drugom vrstom telesnog zadovoljstva smatraju ono koje na
staje iz nepomuenog i uravnoteenog stanja tela, iz potpu
nog zdravlja. Kad smo zdravi i kad nas nita ne boli, onda ta
kvo stanje samo po sebi donosi prijatnost, ak ako nam i ne
dolazi spolja neki prijatan nadraaj. Ovo uivanje u zdravlju,
iako se manje istie i naa ula manjom prijatnou uzbuuje
no ona gruba uivanja pri jelu i piu, ipak mnogi Utopljani
smatraju najveim uivanjom, a gotovo svi dre daje temelj
i osnova svakog blaenstva. Jer jedino zdravlje ini ivot pri
jatnim i dragim i ako ga izgubimo, onda smo izgubili i sva
ku mogunost da u bilo emu uivamo. Ako nas, naime,
nita ne boli, a ipak nismo zdravi, onda se takvo stanje kod
Utopljana naziva neosetljivou, a ne uivanjem. Kod Uto
pljana je ve odavno odbaeno miljenje onih koji su doka
zali da sigurno i nepomueno zdravlje ne treba smatrati za
dovoljstvom. tom pitanju kod njih se ivo raspravljalo. Ne
ki su zastupali miljenje da zdravlje ne spada u zadovoljstva
zbog toga to mi postajemo svesni svog zdravlja tek onda
kad nas neto spolja nadrai. Meutim, danas gotovo svi jed
noduno misle da je zdravlje zadovoljstvo prvog reda. Jer
poto se, dokazuju oni, u bolesti nalazi bol koji je nepomir
ljivi neprijatelj zadovoljstva isto onako kao i bolest zdravlja,
zato onda da ne bude i obratno, da zadovoljstvo ne bude u
34
Neto slino i kod Platona, Drava III, 401.
 138
nepomuenom zdravlju? Ni od kakve vanosti nije pitanje
da li se bolest sastoji u bolu ili je bol pratilac bolesti, posle-
dica je u oba sluaja ista. Takoe je svejedno da li je zdra
vlje samo po sebi zadovoljstvo ili se iz njega samo raa za
dovoljstvo kao to vatra daje toplotu, jer, u oba sluaja, onaj
koji je dobrog zdravlja nikad ne ostaje bez zadovoljstva.
Sem toga kad jedemo, kau oni dalje, zar to nije zdravlje ko
je se, poevi da slabi, sada bori protiv gladi u savezu sa je
lom? U toj borbi onaj koji se hrani malopomalo jaa i, za-
dobivi svoju preanju snagu, oseti ono zadovoljstvo koje
nas na taj nain krepi.35 Zar je, dakle, mogue da se zdravlje,
koje rado zamee borbu, ne raduje kad dobije bitku i da ta
da, pred onom ranijom snagom koju je povratilo borbom, tu
po stoji ne prepoznajui u njoj svoje dobro i ne nalazei u
njoj svoje zadovoljstvo? Jer, po miljenju Utopljana, grdno
se varaju oni koji tvrde da je zdravlje neto to se ne osea.
Zar postoji, kau, ijedan ovek koji pri budnoj svesti ne
osea daje zdrav, sem ako to stvarno nije? I koje u tolikoj
meri postao neosetljiv i tup da ne prizna da mu je zdravlje
neto ugodno i radosno? A ta je radost drugo nego zado
voljstvo, samo pod drugim imenom.
Oni, dakle, naroito cene duhovna zadovoljstva, jer
smatraju da su prva i najhitnija i misle da se najvei broj
takvih zadovoljstava raa iz estitog rada kao i iz svesti da
ivimo poteno, dok od svih uivanja koja nam donosi telo
na prvo mesto stavljaju zdravlje. Jer uivanje u jelu i piu,
35
krepi"'. U originalu pie: illam, qua si creficimur, voluptatem.
Preveli smo kao da stoji qua sic reficimur, jer smatramo da jedino tako tre
ba da stoji.
139
kao i sva slina uivanja, treba traiti ali samo utoliko uko
liko nam slue odravanju zdravlja. Uivanja te vrste nisu
prijatna sama po sebi, ve samo u onoj meri ukoliko nas
obezbeuju od trajnih napada bolesti. I kao to mudar ovek
vie voli da bolest sprei no daje leci, da bol izbegne nego
da ga utehom ublauje, on isto tako uvia da je bolje ne
liavati se uivanja i ove vrste no kasnije utoljavati one ne
volje koje bi posle takvih liavanja nuno nastupile. A uko
liko neko smatra da mu uivanja ove vrste donose blaen
stvo, onda je potrebno da prizna da bi tek onda bio istinski
srean kad bi mu ceo ivot proticao samo u gladi i jelu, u
ei i piu, u trljanju i eanju. Ali ko ne vidi da bi takav
ivot bio ne samo tuan ve i bedan? Prema tome, zadovolj
stva ove vrste, kao najmanje ista, stoje na poslednjem me-
stu, jer svako od njih dolazi samo kao posledica izvesnog
neprijatnog i njemu suprotnog oseanja. Tako, na primer, sa
uivanjem u jelu stoji u vezi oseaj gladi, koji je obino jo
i srazmerno jai. A neprijatnosti koje prate ovu vrstu uiva
nja ne samo da su jae od tih uivanja ve su od njih i due,
jer svaki oseaj neprijatnosti nastaje pre svog odgovarajueg
uivanja a, s druge strane, gasi se tek onda kad s njim pone
da umire i samo uivanje. Stoga Utopljani smatraju da ovu
vrstu uivanja treba ceniti samo utoliko ukoliko ih namee
nuda. Pa ipak, oni se predaju i ovim uivanjima i zahvalni
su majci prirodi koja svoju decu ak i primamljivim zado
voljstvima podstie da vre ono to bi, inae, trebalo da stal
no rade po zakonu nude. Kako bi na ivot, naime, bio do
sadan kad bismo morali da svakodnevno glad i e gonimo
gorkim stvarima i lekovima, isto onako kao to gonimo i os
tale bolesti koje nas napadaju tek s vremena na vreme!
 140
A to se tie lepote, snage i okretnosti tela, oni se to
me brino staraju kao prijatnim darovima koje je oveku
dala priroda. Stavie, oni sebi kao neke prijatne zaine ivo
ta rado pribavljaju i ona zadovoljstva koja nam se daju pre
ko oiju, uiju i nozdrva. Priroda je jedino oveku dala tu
sposobnost, jer nijedno drugo ivo bie ne osea zado
voljstvo u posmatranju oblika i lepote sveta, a ulom mirisa
slui se svako bie jedino da bi razlikovalo vrstu hrane, dok
svojim uhom uopte ne razlikuje sklad od nesklada tonova.
Meutim, za sva ova zadovoljstva vai opte pravilo: manje
zadovoljstvo ne srne spreiti vee niti ijedno zadovoljstvo
srne izazvati kao posledicu bol. Ovo se nuno, kako misle,
pojavljuje onda ako je re nekom neasnom zadovoljstvu.
Ali, prezirati lepotutela, umanjivati njegovu snagu, njegovu
okretnost preobraati u tromost, telo postom iscrpljivati,
nepravdu initi svom zdravlju i prezirati sve ostale darove
prirode ili sam sebe muiti a da od toga niko nema nikakve
koristi, bilo to radi neke uobraene vrline bilo radi toga da bi
se lake podnosile nevolje koje moda nee nikada ni doi
sve to za njih predstavlja najveu glupost i pokazuje oveka
koji je i prema sebi svirep i prema prirodi veoma nezahva
lan, jer se odrie svih njenih darova, kao da za njega dugo
vanje prirodi znai neku sramotu. Jedinim opravdanim izu
zetkom smatraju sluaj kad neko ova lina dobra zanemaru
je samo zato da bi se sa to vie ara posvetio srei drugih ili
optem dobru, poto od Boga oekuje kao nagradu kudika
mo vea uivanja od onih kojih se odrekao.
Takvo je njihovo miljenje vrlini i zadovoljstvu. Oni
su ubedeni da ljudski um nije u stanju da pronae neko dru
go gledite koje bi bilo istinitije od njihovog, sem ako ne bi
141
otkrovenje s neba dalo ljudima neto svetije. Da li je ovo
njihovo miljenje ispravno ili ne, vreme ne dozvoljava da
ispitujemo, a nije ni nuno, poto smo se latili samo da
opiemo njihov nain ivota, a ne da ga i branimo. Uosta
lom, ma kako stvari stojale u pogledu ovih miljenja, ja sam
ujedno vrsto ubeen, a to je da nigde na svetu nemani na
roda znaajnijeg ni drave srenije.
Utopljani su ljudi ilava i snana tela, i to vie no to bi
se moglo zakljuiti prema njihovom uzrastu, koji inae ne
spada u mali. Njihovo zemljite nije svuda jednake plodno
sti, niti je klima u svakom kraju podjednako zdrava, ali oni
se od ravog vazduha brane umerenim nainom ivota, a
svojom marljivou toliko savlauju neplodnost zemljita
da nigde na svetu nema boljeg roda ni veeg priploda, ni
vie ljudi snanih tela kao ni manje onih koji boluju. I sto
ga se tamo moe videti kako ne samo dobro izvode sve ono
to obino rade zemljoradnici da bi radom i vetinom po
veali plodnost svog zemljita, ve se tamo moe videti ka
ko se rukama naroda itave ume na jednom mestu sasvim
iskruju, a na drugom nove sade. Oni to izvode ne zbog
plodnosti ve zbog olakanja prevoza, poto ele da im
ume budu to blie ili moru ili rekama ili samim gradovi
ma. Jer s manje se muke iz daljine kopnenim putem prevo
ze poljski plodovi no drva.
Njihovi ljudi su u ophoenju ljubazni i spremni na do-
setku, radini, ali vole i odmor. Kad ustreba, dovoljno su iz
drljivi da podnesu napor. Uvek su spremni za duhovni rad,
poto inae nisu ba mnogo zaokupljeni nekom drugom vr
stom razonode. Kad su oni od nas uli za knjievnost i nau
ku starih Grka, bilo je pravo udo videti kako arko ele da
 142
im ih tumaimo da bi to vie nauili. Od Latina nije bilo
nita, izuzev istorije i pesnika, to je izgledalo da bi ih mo
glo mnogo odueviti. Poesmo im, dakle, itati, i to iz poet
ka, vie zbog toga da ne bi izgledalo da im elju odbijamo
no to smo se nadali nekom uspehu. Meutim, produujui,
brzo opazismo da na napor, zahvaljujui njihovom trudu,
nije uzaludan. Stali su s takvom lakoom da piu slova, da
rei izgovaraju tako brzo i tako brzo pamte i tako tano da
prevode, da smo se mi upravo zadivili. Istina, to su veinom
bili studenti koji su, pored sopstvene elje za uenjem, dobi
li i od senata nareenje da ue grki, i kao takvi bili su iz
broja najodabranijih i ve u zrelim godinama. Za nepune tri
godine nije bilo vie nijednog dobrog grkog pisca, a samo
takve su i traili, koga oni ne bi mogli proitati bez zapinja
nja, izuzev kad je to bilo nemogue zbog oteenosti samog
teksta. Oni su ovaj jezik, bar tako ja mislim, lako savladali i
zbog toga to im nije bio sasvim stran. Meni se, naime, ini
da Utopljani vode poreklo od starih Grka, jer njihov jezik,
iako blizak persijskom, uva mnoge ostatke grkog jezika u
imenima gradova i nazivima magistrata. Prilikom etvrtog
mog putovanja umesto robe poneo sam na lai izvesnu go
milu knjiga, jer sam bio vrsto odluio da se radije ne vra
tim nikad no uskoro. Na ovaj nain imali su od mene veinu
36
Platonovih dela, prilian broj Aristotelovih, Teofrastov spis
biljkama, ali naalost, na vie mesta oteen. Za vreme pu-
36
Teofrast (oko 372287. pre n. e), glavni uenik Aristotelov i nje
gov naslednik u rukovodstvu peripatetike kole. Glavna su mu dela iz
oblasti botanike, a kao najpoznatije vai Karakteri. Njegova dela su tam
pana prvi put u Mlecima, 1497. godine.
143
tovanja ovu knjigu nisam bio dobro spremio i nekakav maj
mun na nju naie i igrajui se iscepa nekoliko listova. Od
gramatiara imaju samo Laskarisa37, jer sa sobom nisam bio
poneo Teodora38, a od renika Sam imao samo Hesihijev3' i
Dioskoridov4". Veoma rado itaju Plutarhove spise, a u Lu-
kijanovoj4' duhovitosti i njegovom stilu prosto uivaju. Od
pesnika imaju Aristofana42, Homera i Euripida, pa onda i So-
foklova43 dela, tampana kurzivnim slovima kod Alda44. Od
istoriara: Tukidida45, Herodota i Herodijana46. Stavie, moj
37
Laskaris Konstantin, vizantijski gramatiar XV veka. Njegova grka
gramatika izdana je u Milanu 1476, i to je bila prva grka tampana knjiga.
38
Teodor iz Gaze (13981478), vizantijski gramatiar. Njegova gr
ka gramatika tampana je u Mlecima 1495. godine.
39
' Hesihije, grki leksikograf (V vek n. e). Njegov grki renik tam
pan je u Mlecima 1514. godine.
40
Dioskorid (I vek n. e). Dela mu tampana u Mlecima 1499. Najbo
lji rukopis njegovog glavnog dela (De materia medica), koji je sada u
Beu, potie iz jedne srpske srednjovekovne bolnice.
41
Lukijan iz Samosate (II vek n. e), grki pisac. njemu se kae da
je antiki Volter". Prevoen je i na na jezik.
42
Aristofanove (VIV vek pre n. e) komedije tampane su prvi put
u Mlecima. 1498. godine.
43
Euripidove (V vek pre n. e) i Sofoklove (V vek pre n. e) tragedije
tampane su prvi put u Mlecima 1502. i 1503. godine.
44
Aldus Manutius (oko 14501515), uveni mletaki tipograf. On je
pronalaza tampanog kurziva, koji se zbog toga i danas, na primer u fran
cuskom jeziku, zove italique. U njegovoj tampariji prvi put je tampano
mnogo klasinih pisaca (inkunabula).
45
Tukididovu (460. do oko 398. pre n. e) htoriju Peloponeskog rata
tampao je Aid 1502. u Mlecima.
46
Herodijan (170240. n. e). Grk koji je pisao rimskim carevima.
 144
47
dragi Tripije Apinat poneo je sa sobom i nekoliko dela iz
medicine, i to nekoliko manjih spisa Hipokratovih48 i Gale-
nov19 Mali prirunik. Ove knjige oni smatraju veoma drago-
cenim, jer se nigde toliko kao kod njih ne ceni medicina, ia
ko je njima manje potrebna nego ijednom drugom narodu.
Tome je razlog to oni poznavanje medicine smatraju naj-
lepim i najkorisnijim ogrankom filozofije. Ispitujui po
mou ove filozofije tajne prirode, oni uviaju kako pri tome
postiu ne samo divno zadovoljstvo nego zadobijaju i veli
ku naklonost tvorca i graditelja prirode. Oni veruju, naime,
da je tvorac svoju tvorevinu, ovaj svet, kao neki zemaljski
majstor, izloio pred oveka da je posmatra, jer je jedino
njega stvorio sposobnim da to ini. I zato je tvorcu svaki ra
doznali i oduevljeni posmatra njegovog dela drai no onaj
koji tolike i tako divne prizore gleda tupo i ravnoduno, kao
neka nerazumna ivotinja.
Na ovaj nain priviknuti na nauku, Utopljani pokazuju
velike pronalazake sposobnosti za praktine izume koji po
veavaju ivotnu udobnost. Pa ipak, nama duguju dva prona
laska: tampu i pravljenje hartije, ali ipak ne iskljuivo nama,
ve dobrim delom i svojoj sposobnosti. Dok smo im, naime,
pokazivali knjige tampane kod Alda i dok smo im pri tome
vie priali no objanjavali kako se izrauje hartija i kako se
knjige tampaju, oni su odmah otroumno pogodili u emu je
47
Tricius Apinatus. drug Hitlodejev. Njegovo ime znai gotovo isto
to Hitlodejevo, jer lat. tricae, arum (trice, besposlice), apinae. aaim (glu
posti, budalatine).
48
Hipokrat (V vek pre n. e), ..otac medicine"'. Dela su mu tampana
u Mlecima, 1526. godine.
49
Galen (131201. n. e). grki lekar.
145
stvar. Jer nijedan od nas nije do tanina poznavao ove veti-
ne. Odmah posle toga pokuae da izrade hartiju i na njoj
tampaju slova, jer su pre toga pisali na koama, korama i pa
pirusu. Prvi pokuaji nisu odmah ispali dobro, ali vrei upor
no stalne probe, ubrzo ovladae i jednom i drugom vetinom,
i to u tolikoj meri da bi oni danas imali natampane sve grke
knjige samo da su pri ruci imali rukopise. Stoga danas imaju
samo ona dela to sam ih gore nabrojao, ali su ona tampana
i rasturena u hiljadama primeraka.
Kad u njihovu zemlju doe neki stranac u nameri daje
upozna, oni ga srdano prime, naroito ako se odlikuje ne
kom umnom sposobnou ili poznavanjem mnogih zemalja
to ga je stekao dugim putovanjem. Zbog toga im je bio i
na dolazak veoma prijatan, jer vole da uju to se deava u
svetu. Inae, tamo lae ne pristaju suvie esto radi trgo
vanja. Uostalom, sem gvozda, ta ima to bi se tamo moglo
uvoziti, poto zlata i srebra imaju toliko da bi pre trebalo da
se otud izvozi? A to se tie robe koju izvoze, smatraju mu
drijim daje izvoze oni sami no da to ustupaju drugima, jer
oni nastoje pre svega da to bolje upoznaju ostale narode, a
zatim i da svoje pomorstvo odre i usavre.
 ROBOVIMA

Utopljani ne smatraju robovima ni ratne zarobljenike,

sem u sluaju da ovi podignu pobunu, ni decu robova niti,
najzad, ijedno lice koje bi mogli da kupe kao tueg roba.
Kod njih postaje robom ili graanin koji je zbog poinjenog
zloina osuen na robiju ili oni koji su u nekoj tuoj zemlji
osueni na smrt zbog zloina. Na ovaj drugi nain najee
dolaze do robova, poto ih uz malu cenu, i jo ee sasvim
besplatno, uvoze u velikom broju. Robovi ove vrste moraju
ne samo da stalno rade, ve i lance da nose. Sa svojim lju
dima jo stroe postupaju, jer smatraju da su oni vei kriv
ci i da zasluuju teu kaznu jer se nisu mogli da uzdre od
zloina, iako su tako izvrsnim vaspitanjem bili upueni i
stekli uslove da ive poteno.
Postoji jo jedna vrsta robova koju sainjavaju radni i
siromani nadniari koji iz drugih zemalja dobrovoljno do
laze da slue u Utopiji. Sa njima postupaju lepo i gotovo
isto tako blago kao i sa graanima, samo to im se daje
neto vie posla jer su naviknuti na teke radove. Ako od
ovih poneki hoe da ode, a to se retko deava, onda ga pre
ko njegove volje ne zadravaju niti ga otputaju bez ot
premnine.
 148
bolesnicima, kao to rekoh, veoma se brino staraju
i nita ne proputaju to bi moglo da doprinese ozdravlje
nju, bilo da je re snabdevanju lekovima bilo hranom.
ak i onima koji boluju od neizleive bolesti nastoje da ub
lae sudbinu sedei kraj njih, razgovarajui s njima i pred-
uzimajui sve to umeju i znaju. Ali ako je bolest ne samo
neizleiva ve bolesniku zadaje stalne i uasne muke, on
da svetenici i magistrati savetuju jadnika otprilike ovako:
Za tebe je u ivotu sve izgubljeno! Drugima si teak, a se
bi si nesnosan poto samo nadivljuje svoju smrt. Odlui
se da ne hrani vie tu neizleivu kugu! ivot je tvoj samo
muenje i zato da okleva? Pun nade to e se oslobodi
ti svoje tamnice, muilitva svog, svog emernog ivota,
odlui se i oslobodi se sam, ili daj odobrenje da te drugi
oslobode! Samo e patnje tvoje a ne sreu tvoju prekinuti
smrt, i stoga je mudro ako je ubrza. To ti savetuju svete
nici, tumai volje boje! Posluaj ih, uinie pobono i
sveto delo!"
Oni, koji usvoje ovakav savet, odriu se ivota5" ili do
brovoljnim gladovanjem ili ih oslobaaju muka u snu da ne
osete trenutak smrti. Onaj koji ne pristaje puta se da ivi i
prema njemu se postupa i nadalje sa istom nenou kao i
pre. Oni ljudi koji se u ovakvim prilikama odlue na smrt,
ostavljaju kod Utopljana za sobom svetlu uspomenu.
Meutim, svako onaj ko sebi oduzme ivot iz nekog, po
miljenju svetenika i senata neopravdanog razloga, smatra
se nedostojnim i zemlje i vatre i stoga njegovo telo bacaju
u movaru. Ovo je kod njih neasna sahrana.
50
Samoubistvo u slinim sluajevima preporuivali su stoici.
149
Devojke se ne udaju pre osamnaeste a momci se ne
ene pre napunjene dvadeset druge godine. Ako se neki
mukarac ili neka ena uhvate u tajnom optenju pre stu
panja u brak, onda se on odnosno ona strogo kanjavaju i
brak im se zabranjuje za ceo ivot, sem ako ih sam vladar
ne pomiluje. Ali i oca i majku te porodice, u kojoj se tako
gadno delo dogodilo, drutvo smatra osramoenim, jer nisu
dovoljno uvali svoje dete. Ovo delo kanjavaju tako stro
go samo zato to unapred znaju da bi ih veoma malo bilo
koji bi, znajui da u braku treba ceo vek proiveti sa jednim
biem i podneti povrh toga i sve nevolje koje on donosi,
uopte i stupali u brane veze kad slobodna ljubav ne bi bi
la strogo kanjiva. Pri izboru branog druga oni se ozbiljno
i strogo pridravaju jednog obiaja koji se nama uinio ja
ko nezgodan, a iz poetka ak i smean. Jedna ozbiljna i
uglednija gospoa devojku ili udovicu sasvim nagu pokae
proscu, kao to, obratno, neki ugledniji ovek devojci po
kae nagog prasca.51 Mi smo se ovom obiaju kao neem
nezgodnom smejali i nismo ga odobravali. Oni nam odgo-
vorie da se isto tako i oni ude golemoj gluposti drugih na
roda. Kod vas, rekoe nam, pri kupovini nekog drebeta,
dakle u prilici gde je re malo novca, ljudi se ustruavaju
da kupe drebe, iako je gotovo sasvim golo, i to sve dotle
dok se sa njega ne skine sva oprema, jer se svako boji da
ono nema neku ranu ispod onih pokrivaa. Naprotiv, pri iz-
51
Plutarh u svojoj biografiji Likurga (gl. 14) pria daje neto slino
zakonom bilo doputeno i u staroj Sparti. Verovatno je to mesto iz Plutar-
ha posluilo Moru kao obrazac. Sline odredbe braku daje i Platon {Za
koni VIII, 841 i XI, 930).
 150
151
boru branog druga, koji moe da donese sreu ili nesreu prava bolest. Ali ponekad se deava da se suprunici po svo
za ceo ivot, vi postupate tako lakomisleno da ocenjujete joj naravi ne slau. U tom sluaju, kad svaki od njih nae
enu prema jednom pedlju lica koje joj se vidi, poto joj je nekog drugog s kojim se nada da e bolje iveti, onda se
sve ostalo telo sasvim pokriveno odeom. Ocenivi je tako sporazumno rastavljaju i sklapaju nove brakove, ali ipak tek
vi je uzimate za enu uz veliku opasnost da proete ravo po odobrenju senata, koji dozvoljava razvod tek onda kad
ako docnije na njoj togod neprijatno otkrijete. Jer nisu svi stvar podrobno ispita u svom delokrugu i preko svojih ena.
ljudi mudraci da bi kod ene cenili samo moralnu lepotu, pa Pa ni u tom sluaju ne daju lako razvod, jer znaju daje za
ak i za mudrace, kad se oene, pored osobina due veliku odranje brane sloge veoma tetno ako postoji mogunost
vanost ima i privlanost tela. I doista, pod onom silnom
da se na lak nain promeni brak.
odeom kod vaih devojaka moe da se krije neki telesni
Oni koji izvre brano neverstvo kanjavaju se naj
nedostatak takve prirode da je u stanju da oveka sasvim
teim ropstvom. Ako je oboje preljubnika bilo u braku on
duevno otui od ene, i to onda kad mu vie nije dopute
da njihovi suprunici, samo ako hoe, imaju pravo da dobi
no da se od nje odvoji i telesno. Ako se, dakle, ovakav ne
ju razvod i da sklope novi brak, bilo njih dvoje sami bilo sa
dostatak sluajno otkrije posle venanja, onda je nuno da
drugim licima. Ali ako jedan suprunik, kome je ovako na-
svako podnosi svoju sudbinu.
neta uvreda, i dalje voli svog nedostojnog druga, onda moe
Stoga je u Utopiji zakonom osigurano da niko ne padne da poe za svojim drugom u ropstvo, jer po zakonu na to
u klopku. I da su oni taj svoj obiaj sasvim dosledno spro- ima pravo. 1 tako se ponekad deava da pokajanje jednog i
vodili, vidi se i po tome to se od svih stanovnika tamonjih
topla odanost drugog suprunika izazovu samilost vladara
obala jedino oni zadovoljavaju sa po jednom enom i to se
koji im onda vraa slobodu. Ali brano neverstvo u povra
kod njih brak raskida obino tek smru, sem sluajeva pre
tu kanjava se smru.
ljube ili potpunog neslaganja naravi. U oba sluaja senat do
Za ostala dela zakon ne predvia odreene kazne, ve
zvoljava nevinom supruniku da stupi u novi brak, dok se
senat odreuje kaznu prema svojoj oceni da lije krivica tee
onaj koji je kriv smatra neasnim i ne srne ponovo da skla
ili lake prirode. Muevi kanjavaju ene, roditelji decu,
pa brak. Inae, oterati enu mimo njene volje zato stoje bez
sem ako je krivica toliko teka da je potrebna javna kazna.
svoje krivice i nesrenim sluajem dobila neku telesnu ma
Obino i najvee zloine kanjavaju ropstvom, jer smatraju
nu, kod njih nije dozvoljeno. Jer napustiti branog druga
daje ova kazna za krivce isto tako teka kao i neposredno
ba onda kad mu je pomo najpotrebnija u njihovim oima
pogubljenje i trenutno unitenje, a za dravu je mnogo kori
predstavlja svirepost, a sem toga ako bi to bilo dozvoljeno,
snija, jer osuenik vie koristi svojim radom no svojom
onda bi ljudi sa nepoverenjem i neizvesnou ekali svoju
smru i, sem toga, ispatajui na robiji, slui due vremena
starost, koja donosi mnoge bolesti i koja je sama po sebi
kao primer koji odvraa druge od slinog zloina. Ako se
 152
ovakvi robovi pobune ili otkazu poslunost, tek onda ih ubi
jaju, poto su kao divlje zveri koje ni lanci i reetke ne mo
gu da ukrote. Ali, ako osuenici na ropstvo strpljivo podno
se svoju kaznu, ne oduzima im se svaka nada. Ukoliko, na
ime, tokom svog tegobnog ivota pokau kajanje i dokau
da im je njihova krivica sada mra no i sama kazna, onda
im se ropstvo moe ublaiti pa i sasvim oprostiti, bilo voljom
vladara bilo glasanjem naroda.
Pokuaj silovanja povlai istu kaznu kao da je i izvr
eno. Uopte, u svakom sluaju krivinog dela odgovornost
je ista za jasan i promiljen pokuaj kao i za samo izvreno
delo. Jer oni misle da prepreke, zbog kojih delo nije izvr
eno, ne treba da predstavljaju olakicu za okrivljenog, ko
ji bi delo svakako i izvrio daje samo od njega zavisilo.
U ludama mnogo uivaju. Vreati luaka vai kao veli
ka sramota, ali je zato doputeno izvlaiti zadovoljstvo iz nje
govih budalatina, jer smatraju da takve zabave gode i samim
ludama. I stoga se onome, koje uvek ozbiljan i namrten i ne
zna da se nasmeje ni neijem postupku ni recima, nikad i ne
poverava luda iz bojazni da s njom ne postupa grubo. Ovak
vom oveku luda niti koristi niti mu svojim zabavnjakim
darom, a to je jedino to ima, donosi razonodu.
Podsmevati se nekoj runoj osobi ili nekom bogalju
smatra se runim i gadnim, i to ne za onoga koje predmet
izrugivanja, ve za onoga koji se podsmeva. Jer u ovom
sluaju on se kao mani blesavo ruga neem to onaj nije mo
gao da izbegne.
Ne starati se prirodnoj lepoti svoga tela kod njih vai
kao nemarnost i lenjost, a pribegavati mazanju i doterivanju
kod njih se smatra bestidnom drskou. Iz iskustva znaju da
153
nikakav spoljni izgled enu ne preporuuje mukarcu toliko
koliko njena skromnost i potenje. Spoljnim izgledom ena
moe mnoge da osvoji, ali samo svojom estitou i oda-
nou moe nekog za sebe da vee.
Utopljani ne samo da zloine spreavaju kaznama ne
go poastima i nagradama oni podstiu ljude i na velika de
la. Stoga na javnim trgovima diu spomenike slavnim lju
dima kao i onima koji su zasluni za domovinu da bi na taj
nain ovekoveili njihovu uspomenu a istovremeno da bi
njihova slava sluila potomcima kao podstrek da i oni ine
velika dela. Ko se svim silama upinje da dobije neki po
loaj, taj ostaje bez nade da dobije ikakav.
U svakidanjem ivotu ovek se s ovekom ophodi lju
bazno. Kod njih ak ni inovnik nije ni drzak ni straan.
Stoga ih nazivaju oima, a oni se tako i ponaaju. Svakoje
slobodan da im odaje poasti po dostojanstvu, a ko nee,
oni ga ne prisiljavaju. ak se ni sam vladar ne razlikuje od
ostalog naroda svojim odelom ni krunom, ve jedino po to
me to se pred njim nosi rukovet klasja, kao to se raspo
znaje i prvosvetenik po tome to pred njim nose svecu.
Kod njih je veoma malo zakona jer je njihovo drutve
no ureenje takvo52 da im je i tih nekoliko sasvim dovoljno.
Inae, ostalim narodima naroito zameraju upravo to to
imaju itave knjiurine zakona i mnotvo njihovih tumaa,
pa im opet nije dosta. Oni smatraju da je najvea nepravda
obavezivati bilo koje ljude takvim zakonima kojih ili ima
52 Ovo Mor preuzima od Tacita koji kae: corruptissima re publica
plurimae leges (u najgoroj dravi najvie zakona). (Taciti. Annales III. 27)
Neto slino govori i Platon {Zakoni IX. 861).
 154
toliko mnogo da ih je nemogue proitati, ili su opet toliko
nejasni da ih niko ne moe razumeti. Zato kod njih uopte
nema ni advokata53 koji parnice vode vesto i zakone tumae
lukavo. Oni smatraju daje najbolje ako svako zastupa svo
ju stvar i ako neposredno izloi sudiji sve ono to bi inae
govorio svom advokatu. Na ovaj nain smanjuju se razna
zaobilaenja i lake se dolazi do istine. Jer kad govore st
ranke, koje nijedan advokat nije nauio na smicalice, onda
vrednost njihovih iskaza sudija brzo procenjuje i priskae u
pomo onima koji su naivniji protiv podmetanja onih koji
su lukaviji. Ostalim narodima, kod kojih ima ela gomila
veoma zamrenih zakona, bilo bi jako teko da zavedu ova
kvu pravdu. Ali u Utopiji svaki graanin poznaje zakone,
jer ih ima, kako rekoh, veoma malo, a drugo, ukoliko je tu
maenje nekog zakona prostije, utoliko ga oni smatraju to
nijim. Jer zakoni se, kau oni, izdaju samo zato da svako
zna ta treba da ini. Svako finije tumaenje pristupano je
samo malom broju koji je u stanju da ga shvati, dok je, na
protiv, jednostavniji i pristupaniji smisao zakona svima ra
zumljiv. Inae, to se tie irokih slojeva naroda kojima su
zakoni najvie i namenjeni, isto je kao da zakon uopte nisi
ni izdao ako ga izdaje sa takvim tumaenjima kojima se
smisao moe uhvatiti tek posle velikog udubljivanja i du
gog raspravljanja. Obian ovek iz naroda, koji priprosto
rasuuje, nije u stanju da se uputa u takva istraivanja, a to
mu ne dozvoljava ni njegov ivot koji je stalno zauzet bri
gom za nasuni hleb.
53
1 Morov prijatelj Erazmo veliki je protivnik advokata (upor. njego
vu Pohvalu ludosti, gl. 51).
155
Susedi Utopljana dive se njihovom drutvenom uree
nju. To su slobodni narodi i oni dobrovoljno (mnoge od njih
su sami Utopljani u davnini oslobodili tiranije) dolaze u Uto
piju i trae da im se poalju inovnici, na jednu ili na pet go
dina. Kad inovnicima proe rok dunosti, vraaju se sa naj
veim poastima, a susedi onda odvode druge. Narodi koji
ine ovako pokazuju najvee staranje svojoj dravi, jer na
predak ili propast svake drave zavisi od morala onih koji
njome upravljaju; a zar su mogli uiniti bolji izbor od ljudi
koji se ne mogu nikakvim blagom odvratiti od asnog puta,
tim pre to im je to blago i nepotrebno poto moraju posle
kratkog vremena da se vrate u Utopiju? Sem toga, kao nepo
znati graanima oni ni prema kome ne pokazuju ni neoprav
danu ljubav ni mrnju. A ba ta dva zla, koristoljublje i pri-
strasnost, im zasednu na sudijska mesta, ubijaju pravdu, ko
ja je ila-kucavica svake drave. One narode kojima daju
svoje inovnike Utopljani nazivaju saveznicima, a ostale, ko
je su pomogli nekim dobroinstvom, zovu prijateljima.
Oni ni s jednim narodom ne sklapaju ugovore koje os
tali narodi meusobno tako esto zakljuuju, raskidaju i po
novo zakljuuju. emu ugovori, pitaju se oni, kad sama pri
roda oveka s ovekom dovoljno ujedinjuje? Zar e onaj
koji ne potuje ovu prirodnu vezu moi da ceni onu vezu
koja poiva na recima? U ovom miljenju najvie ih uvr
uje to to se u tim novim krajevima ugovori izmeu vla
dara veoma slabo uvaju. Meutim, u Evropi, a naroito u
hrianskim zemljama, neprikosnovenost ugovora je svuda
sveta i nepovrediva, delom zbog dobrote i pravinosti vla
dara, a delom iz strahopotovanja pred rimskim papama. Jer
kao to se pape najstroe sami pridravaju svega onoga na
 156
ta su se obavezali, tako isto oni zahtevaju i od svih ostalih
vladara da odravaju svoje obaveze, i stoga one koji se ko
lebaju prisiljavaju svojom pastirskom strogou i kaznom. I
pape s pravom smatraju da je veoma runo ako su svojim
potpisima neverni ba oni koji se po prevashodstvu naziva
ju vernicima. Ali u onom novom svetu, koji je od ovog
naeg sveta udaljen ne toliko dalekim ekvatorom koliko
razlikom svog ivota i svojih obiaja, u ugovore nemaju ni
kakvog poverenja. Ukoliko je neki ugovor sklopljen sa
veim i sveanijim ceremonijalom utoliko se bre kida,
poto se uvek lako pronae u pojedinim njegovim odredba
ma poneka zakoljica, tim pre to je namerno svaki ugovor
tako stilizovan da nikada ne obavezuje u tolikoj meri i tako
strogo da se na neki nain ne bi moglo vrdnuti i tako izigra
ti istovremeno kako sam ugovor tako i njegovo uvanje. A
kad bi u nekom ugovoru, sklopljenom izmeu obinih gra
ana, naili na ovakvo nadmudrivanje, ili bolje la i preva-
ru, onda bi mrtei se uzviknuli kako je takav postupak sve
togre koje zasluuje veala, a tako bi vikali upravo oni lju
di koji se ponose to su sline savete davali svome vladaru.
Otuda izlazi jedno od dvoga: ili je pravda neka prostaka
vrlina to puzi po narodu duboko dole ispod kraljevskog
prestola ili postoje dve vrste pravde jedna, koja vai za
prosti svet i koja stoga hoda teko i vue se po zemlji i ni
kada ne moe da preskoi ogradu jer je stegnuta u lance, i
druga, vladarska, koja ima utoliko veu slobodu kretanja
ukoliko ona narodna ima manju i kojoj nije dozvoljeno sa
mo ono to joj se ne prohte.
Ovakve udi vladara koji tamo, kao to rekoh, tako sla
bo potuju ugovore glavni su, mislim, uzrok to Utopljani
157
ne sklapaju nikakve ugovore, a oni bi to svoje miljenje
moda promenili samo da ive u Evropi. Pa ipak, njima iz
gleda da bi bilo uopte tetno zavoditi obiaj sklapanja ugo
vora ak i onda kad bi se oni odravali. I to zbog toga to
ovi ugovori imaju tu posledicu da se dva naroda toliko za
mrze da se smatraju naslednim neprijateljima kao da izmeu
njih nema nikakve prirodne veze, dok ih u stvari rastavlja
samo neki breuljak ili potok. I stoga, ako nisu vezani ugo
vorom, smatraju daje opravdano da rade jedan drugome
glavi. Ali njihovo prijateljstvo ne postaje jae ni onda kad
sklope ugovor, jer pravo na uzajamno pljakanje ostaje i
dalje na snazi samo ako pri sastavljanju ugovora nekom
omakom nije bilo izriito predvieno da je ovakav postu
pak zabranjen. Utopljani, naprotiv, misle da nikoga ne treba
smatrati neprijateljem ko nam nije naneo nikakvu neprav
du. Zajednica stvorena prirodom za njih je istinski savez i
misle da se ljudi meusobno vre i uspenije povezuju
dobrom voljom no ugovorima, srcem vie no recima.
 VOJNOJ VETINI

Utopljani preziru rat kao neto zversko, iako mu ljudi

pribegavaju kudikamo vie no ijedna vrsta zverova. Slavu
steenu na bojnom polju oni smatraju, protivno gotovo
svim drugim narodima, neim to je najmanje slavno od
svega na svetu. Stoga oni ne ratuju bez nekog vrlo ozbilj
nog razloga, iako se u odreenim danima stalno vebaju u
vojnoj vetini, i to ne samo mukarci no i ene, kako bi bi
li spremni u sluaju potrebe. Ratuju samo onda kad treba da
brane svoje granice, ili da suzbiju neprijatelja koji je prova
lio u zemlju nekog njima prijateljskog naroda ili, najzad,
kad odlue, iz ovekoljublja prema nekom narodu koji ste-
nje pod jarmom tiranije, da upotrebe silu i oslobode ga nje
govog tiranina. Svojim prijateljima pritiu u pomo ne sa
mo onda kad treba da se brane ve ponekad i onda kad ovi
treba da osvete i kazne nepravdu koja im je priinjena. Me
utim, oni ovako rade samo ako su pitani za savet jo pre
poetka neprijateljstva i ako se, posle svestranog ispitivanja,
protivnik mora da oceni kao zaetnik rata, poto je poinio
tetu, a nee daje nadoknadi. Ovakve odluke ne donose sa
mo u sluaju neprijateljskog pljakanja njima prijateljske
zemlje ve i onda, i to mnogo odlunije, kada neki narod,
 160
toboe pozivom na svoje zakone, zlostavlja trgovce Utopi
ji prijateljskog naroda, pa bilo da to radi pod izgovorom
svojih ravih zakona bilo usled naopake primene svojih
inae dobrih zakona. Tako su Utopljani ne tako dugo pre
naeg vremena vodili ba ovakav rat protiv Alaopolita54, a
na strani Nefelogeta55. Mislei da se mogu pozvati na neki
svoj zakon Alaopoliti su zlostavljali trgovce Nefelogeta. Bi
lo da su Alaopoliti postupili tada po svom zakonu ili mimo
njega, njihov je postupak kanjen orujem. Taj rat je bio
strahovit poto su se snagama i mrnji ovih dvaju naroda
pridruili prijateljstva i vojne snage okolnih naroda. Cveta-
jue drave bile su podrivene, druge opet unitene. Ovaj niz
nesrea zavrio se potpunim porazom i predajom Alaopoli
ta. Utopljani, koji se nisu borili za sebe, prepustili su sasvim
vlast nad alaopolitskom zemljom Nefelogetima, iako je dra
va Alaopolita pre toga bila nesravnjivo jaa od nefeloget-
ske. Takvom odlunou Utopljani podupiru stvar svojih
prijatelja, pa makar re bila samo novanoj teti, dok, na
protiv, kad su u pitanju njihovi graani, ne rade tako. Ako
je njihov graanin u nekoj zemlji na prevaru opljakan, a
nije pri tome bio i zlostavljan, onda se tom narodu Utoplja
ni svete jedino prekidanjem svih trgovinskih odnosa sve do-
54
Alaopolitae, moglo bi se prevesti: Graani iz naroda koji ne stanu
ju nigde, jer je re sklopljena od grkog (bez), (narod) i
(graanin). Meutim, neki ovo ime rastavljaju na grke reci
(lep) i (graanin), to nama izgleda kao manje verovatno. U
ovom sluaju prevelo bi se sa: oravci.
55
Nephelogetae znai: Orai oblaka ili Oblakodelci. jer je sastavljeno
od grkih rei (oblak) i (seljak-zemljoradnik). Vossiusje ovo
ime itao kao (iz oblaka roeni), to izgleda nategnuto.
161
tle dok ne plati odtetu. Ovako oni postupaju ne zato to se
manje brinu svojim graanima nego graanima svojih
saveznika. Novanu tetu svojih saveznika tee podnose no
svoju jedino zbog toga to trgovci njihovih saveznika, poto
trguju svojom privatnom robom, svaki gubitak oseaju kao
teku ranu, dok, naprotiv, trgovcima Utopije lino ne propa
da nita izuzev ugleda njihove drave. Sem toga, ovakav gu
bitak pogaa samo onu robu koje u Utopiji ima u izobilju i
koja, tako rei, predstavlja samo viak, jer se inae ne bi ni
izvozila. Iz svih tih razloga tetu ove vrste u Utopiji niko i
ne oseti. Stoga oni smatraju da bi bilo veoma svirepo kad bi
se za gubitak neega, to se ne tie ni ivota ni opstanka nji
hovih graana, osveivali smru mnogih ljudi. Ali ako je
negde njihov graanin nepravedno ranjen ili ubijen, pa bilo
to krivicom dravne vlasti ili nekog privatnika, onda Uto
pljani preko svojih izaslanika trae da im se krivci bezu-
slovno izrue, inae odmah objavljuju rat. Ako im krivci bu
du izrueni, kanjavaju ih smru ili ropstvom.
Ako su postigli krvavu pobedu, onda im je ne samo ne
prijatno ve se i stide, jer smatraju da je velika ludost odvie
skupo plaati robu, pa ma kako bila dragocena. Naprotiv, ja
ko se ponose ako su neprijatelja pobedili ratnom vetinom ili
lukavstvom. Tada pobedu slave velikim i javnim slavljem i,
kao seanje na tako uspean rat, podiu spomenik. Jer oni se
hvale da su rat vodili muki i hrabro tek onda kad su ga dobi
li onako kako nije u stanju da pobedi nijedna ivotinja, to jest
snagom svoga duha. Medvedi, lavovi, veprovi, vukovi, psi i
ostale ivotinje bore se samo snagom svoga tela. Najvei broj
ovih ivotinja prevazilazi nas svojom izdrljivou i snagom,
ali ipak ih mi sve pobeujemo svojom pameu i umom.
 162
Oni u ratu imaju za cilj jedino to da dobiju zadovolje
nje, jer ne bi ni stupili u rat da su ga bili dobili ranije. Kada
je zadovoljenje nemogue, oni se onda svete krivcima toli
ko strano koliko je potrebno da se zastrae da ubudue ne
ponove isto. Kad se odlue na ovaj cilj, onda nastoje da ga
postignu odluno i brzo, ali ipak tako da se vie brinu da iz-
begnu opasnost no da postignu hvalu i slavu. 1 stoga, im se
rat objavi, oni kriom istiu mnoge objave sa dravnim pe
atom na vidnim mestima u neprijateljskoj zemlji56 i obe
avaju ogromnu nagradu onome ko ubije neprijateljskog
vladara. Isto tako obeavaju manje ali znaajne nagrade i za
glave onih ija su imena ispisana na tim istim objavama. To
su imena ljudi koji su, po njihovom miljenju, posle vlada
ra najvie odgovorni za stvaranje neprijateljstva. I ma koli
ka nagrada bila za onoga ko ubije, oni dvostruku nude ono
me ko im ivog dovede nekog od onih koji su na listi. A isto
tako poziva se protiv svojih drugova i svaki od onih koji su
ucenjeni i obeava mu se ne samo oprotaj ve i ista nagra
da. Na ovaj nain postie se da oni koji su ucenjeni uskoro
posumnjaju u ceo svet i da ive u najveem strahu i pravoj
opasnosti, poto strahuju i gube poverenje ak i oni sami
meusobno. I esto se dogaalo da su svoje drugove, a pre
svega samog vladara, izdavali ba oni u koje se polagalo
najvie poverenja. Tako lako novac navodi ljude na svaki
zloin. A Utopljani ga nimalo ne tede u ovakvim prilika
ma, ve se trude da veliinom nagrade nadoknade veliinu
opasnosti, jer su svesni kakvom se riziku izlau oni kojima
56
Aluzija na slian postupak Henrija VIII protiv kotlandana 1515.
godine, dakle u vreme kad je Mor pisao.
163
se obraaju. I stoga oni pored velikih koliina zlata obea
vaju na trajno uivanje i zemljine posede s velikim priho
dom koji se nalaze u zemlji nekog njihovog saveznika i na
potpuno sigurnom mestu. Ova obeanja verno odravaju.
Ovakav obiaj ucenjivanja i trgovanja neprijateljskim
glavama kod ostalih naroda ocenjuje se kao nepoteno i svi
repo delo, svojstveno niskim duama, dok se Utopljani, na
protiv, ovim ponose i smatraju sebe mudrim to na taj nain
dobijaju i najvee ratove bez ikakve borbe. Smatraju ak da
postupaju oveno i u duhu ljudskog milosra, jer smru
nekolicine krivaca iskupljuju ivot ogromnog broja nevinih
koji bi u borbi pali, i to kako sa njihove tako i sa strane ne
prijatelja. Oni neprijateljski narod ale jednako kao i svoj,
jer znaju da taj narod ne polazi u rat po svojoj volji, ve po
nareenju svojih vladara.
Ako im nabrojana sredstva ne donesu uspeh, onda seju
razdor i odravaju ga pridobijajui i dajui kraljevom bratu
ili nekoj drugoj uglednoj linosti nadu da e se doepati
prestola. Ako u neprijateljskoj zemlji unutranja trvenja
prestanu, onda protiv nje uvlae neku susednu zemlju, isko
pavajui u tu svrhu neki zastareli povod, koji inae vladari
ma uvek stoje na raspoloenju.
Ako su nekome obeali ratnu pomo, onda mu daju no
vac u izobilju, ali vojnike veoma tedljivo, jer oni svoje
graane toliko izuzetno vole i toliko se uopte izmeu sebe
uzajamno cene da nisu spremni ni najobinijeg svog graa
nina da zamene ak ni neprijateljskim vladarem. Ali zato
srebro i zlato veoma lako daju, poto im to blago jedino i
slui za takve ciljeve i poto su svesni da bi iveli u blago
stanju ak i onda kad bi svoje riznice sasvim ispraznili. Uo-
 164
talom, pored blaga koje imaju na svom ostrvu oni raspo
lau jo i ogromnim zlatom koje im, kao to sam rekao, du
guju mnogi narodi. Na taj nain, oni na svog neprijatelja
alju plaeniku vojsku koju su prikupili sa svih strana, a
naroito od Zapoleta.57
Narod Zapoleta ivi 500 milja istono od Utopije. To
su ljudi zaostali, sirovi, divlji i najee stanuju po umama
i teko pristupanim planinama na koje su navikli. Izdrlji
vi su i lako podnose egu, zimu i teke radove. Ne znaju ni
za kakvu ivotnu udobnost, niti se bave zemljoradnjom.
Njihove kue i njihova odea pruaju sliku zaostalosti. Ba
ve se jedino stoarstvom, a velikim delom ive i od lova i
pljake. Roeni ratnici, oni trae svaku priliku za rat i ne
proputaju je kad je jednom nau. U gomilama silaze s pla
nina i nude se za vrlo malu cenu svakom ko trai vojsku. Od
svih zanata ivota poznaju jedino ovaj kojim se trai smrt.
Kad nekome slue, onda se za nj biju hrabro i verno. Ali pri
stupanju u slubu ne primaju nikakav odreen rok, ve stu
paju pod takvim uslovom da mogu ve sutradan prei u
slubu drugome, pa ak i neprijatelju, samo ako im ponudi
veu platu. U stanju su da se ve prekosutra ponovo vrate,
samo ako im se najamnina povisi. Retko se vodi rat u ko
jem oni nisu u velikom broju zastupljeni i u jednoj i u dru
goj protivnikoj vojsci. I zato se esto deava da isti Zapo-
leti danas, dok se bore u istoj vojsci, ive meusobno u naj-
57
Zapoletae u prevodu bi znailo: Rasprodavai ili Oni koji sve pro
daju, sastavljeno od grkih reci (skroz, sasvim, veoma) i
(prodavai). Obino se uzima da Mor, govorei niskosti Zapoleta, aludira
prvenstveno na vajcarce, koji su u njegovo vreme davali najvie najamnih
vojnika.
165
veoj slozi poto su iste krvi, a kad se ve sutra razdvoje u
dve protivnike vojske, tuku se estoko i dumanski jedni
protiv drugih. Zaboravljajui da su iste krvi, zaboravljajui
prijateljstvo, oni se uzajamno kolju bez milosra, ubijaju
bez obzira, i to jedino stoga to im dva razna vladara pla
aju sitnu novanu nagradu, koju oni toliko cene da neodo
ljivo prelaze iz jedne vojske u drugu zbog poveanja dnev
nice za cigli marja. Na taj nain njima ubrzo ovlada stra
hovita gramzivost, koja im ipak ne donosi nikakvu korist.
Jer sve to zarade svojom krvlju ubrzo potroe na provod, i
to onaj najnie vrste.
Ovi Zapoleti ratuju za raun Utopljana u svakoj prilici
i protiv svakog, poto im ovi plaaju toliko koliko nijedna
druga zemlja. Kao to Utopljani trae estite i sposobne lju
de da ih na poten nain koriste, tako isto oni trae i ove ve
oma rave ljude da ih bezobzirno iskoriste. Kad nastupi po
treba, oni velikim obeanjima privuku Zapolete i izlau ih
na najopasnija borbena mesta, odakle se malo njih vraa da
trai to im se duguje. A oni koji ostanu ivi, dobijaju tano
to im je obeano, da bi im to sluilo kao podstrek da i ubu
due pokau istu hrabrost. Utopljani se ne brinu uopte ko
liko e ovih najamnika izginuti, jer smatraju da e uveliko
zaduiti ljudski rod ako im poe za rukom da sav olo tog
gadnog i razbojnikog plemena oiste sa lica zemlje.
U toku rata Utopljani posle zapoletskih odreda koriste
vojsku onih za koje su se i latili oruja, a zatim pomone
ete ostalih saveznika. Tek na poslednjem mestu uvode i
svoje graane, od kojih jednog oveka osvedoene hrabro
sti biraju i za vrhovnog zapovednika svekolike vojske. Nje
mu se dodeljuju i dva zamenika, koji nemaju nikakve vlasti
 166
dok je vojskovoa iv, ali ako ovaj padne u ropstvo ili po
gine, dolazi na njegovo mesto prvi koga opet u potrebnom
sluaju smenjuje onaj drugi.5" Na ovaj nain kako je u ratu
svaiji ivot izloen opasnosti, obezbeuje se vojska od ra
sula u sluaju da vojskovoa pogine.
Vojsku prikupljaju iz svakog grada, i to samo od onih
koji se dobrovoljno jave. Nikoga ne prisiljavaju da stupi u
vojsku koja ratuje van njihove granice, jer znaju da vojnik
plaljive prirode ne samo to se lino ne bori nikad hrabro
ve svoj strah prenosi i na druge. Ali ako nastupi otadbin
ski rat, onda plaljivce, ukoliko su telesno jaki, stavljaju na
lae zajedno sa hrabrijim ili ih razmetaju po bedemu oda
kle je nemogue pobei. I na taj nain stid od svojih drugo
va, blizina neprijatelja kao i iskljuenost svake nade u bek-
stvo uguuju strah i esto u krajnjoj opasnosti njihov kuka
viluk pree u hrabrost.
Kao to nijedan graanin nije prisiljen da mimo svoje
volje poe u rat koji se vodi izvan granice, tako se isto i ena
ma ne brani da dobrovoljno prate svoje mueve kad pou na
vojnu. Stavie, na to se ene i podstiu, i one koje se odlue
59
mnogo se pohvaljuju. Od onih koje su pole svaka u borbu
stupa zajedno sa svojim muem i svaki je borac okruen svo
jom decom, roacima i prijateljima, da bi se tako izbliza po
magali oni koje sama priroda podstie da se uzajamno po-
58
Slian obiaj u ratu primenjivali su stari Spartanci (upor. Tukidid
IV, 38).
59
Neto slino Cezar govori enama Gala (De bello gallico VII, 51)
i Tacit enama Germana (Germama. 8 i 18). 1 Platon u Dravi (VIII, 457)
govori ueu ena u ratu.
167
mau. Najveom sramotom smatra se ako je mu doao bez
ene ili ako se sin povratio bez oca. Stoga se Utopljani, ako
je borba dola do njih a neprijatelji jo pruaju otpor, bore u
dugom i krvavom okraju do poslednjeg daha. Istina, oni ko
riste sva sredstva samo da sami ne bi morali voditi borbe, ve
da bi zavrili rat pomou plaenih snaga. Ali kad je njihovo
stupanje u boj neizbeno, onda ga primaju s toliko odluno
sti s koliko su opreznosti prethodno radili da do toga ne doe.
U prvom napadu ne pokazuju oni sav ar i borbenost, ali to
kom bitke postepeno se zagrevaju i toliko postaju odvani da
e pre izginuti no odstupiti. Kako znaju da je u njihovoj zem
lji svakome ivot obezbeen i kako ih stoga ne mori nikakva
briga njihovim porodicama (a upravo ovakve brige lome
hrabrost i onih najodvanijih), oni pokazuju visok borbeni
moral koji ih ini nepobedivim. Sem toga, njihova vera u po-
bedu zasniva se i na savrenom poznavanju ratne vetine. I
najzad, njihovu hrabrost poveava i pravilno vaspitanje to
su ga jo od ranog detinjstva primali, kako od kole tako i od
dobrog drutvenog ureenja. Svako je nauen da ne potcenju-
je svoj ivot i da ga ne gubi glupo, ali isto tako i da ga ne pre-
cenjuje pa da se za nj grevito dri i sramotno uva ak i on
da kad ast zahteva da se poloi. Kad se u nekoj borbi bitka
sasvim rasplamsala, onda odred odabranih mladia koji su se
zakleli da e se rtvovati za svoj zadatak neustraivo trai ne
prijateljskog vojskovou: napada ga otvoreno ili na njega na
sre iz zasede; nasre izbliza ili se do njega probija izdaleka
pomou borbenog dugakog klina koji se stalno popunjava
novim borcima. I tako se retko deava da neprijateljski voj
skovoa ne pogine ili ne padne iv u ruke svojih protivnika,
sem ako ne potrai spas u bekstvu.
 168
Kad jednom pobede, Utopljani ne vre pokolj jer vie vo
le da ivog neprijatelja uhvate nego da ga u bekstvu ubijaju.
Kad god gone neprijatelja, uvek za sobom imaju jedan odred
vojske pod zastavom i u punom borbenom poretku. A ako se
desi da su pobedu izvojevali tek poslednjim borbenim odre
dom, poto su im prednji odredi pretrpeli poraz, onda vie vo
le da puste neprijatelja da pobegne nego da navikavaju svoju
vojsku da goni neprijatelja sa potpuno rasturenim borbenim
redovima. Jer oni ne zaboravljaju staje ba njima samima ne
koliko puta polo za rukom. Neprijatelj je pobedio i porazio
glavninu vojske i, ponesen tom pobedom, dao bi se na go
njenje grupica koje su tamo-amo beale. U tom trenutku je
dan mali odred utopljanske vojske, koji je ostao u rezervi i
ekao priliku, iznenada bi napao rasturenog neprijatelja, koji
se nije brinuo svojoj sigurnosti, i time bi izmenio ishod e
le bitke. I tako bi, iupavi neprijatelju iz ruku ve sigurnu i
nesumnjivu pobedu, pobeeni pobedili svog pobednika.
Teko je rei da li su oni lukaviji u postavljanju ili ve-
tiji u izbegavanju zaseda. Kad pomisli da se spremaju za
bekstvo, oni onda u stvari najmanje tome misle. Naprotiv,
ako su zaista odluili da bee, onda ti izgleda da uopte i ne
pomiljaju na to. Ako oseaju da su u odvie nepovoljnom
poloaju, bilo zbog nezgodne pozicije bilo zbog svoje ma
lobrojnosti, onda se nou u najveoj tiini povlae ili izbeg-
nu svoj slabiji poloaj nekim lukavim potezom. Ponekad se
povlae neotkriveno po danu i pri tome uvaju svoj bojni
poredak tako da ih je pri odstupanju opasno napasti isto kao
i pri nastupanju.
Svoj logor utvruju briljivo dubokim i irokim rovom,
a iskopanu zemlju bacaju unutra. Za ovaj posao ne upotreb-
169
Ijavaju najamne radnike, ve ga vre sami vojnici, i to svi iz
uzev onih to straare ispred logora za sluaj iznenadnog na
pada. I radei s tolikom radnom snagom, oni zavravaju ve
lika i prostrana utvrenja bre no to bi se moglo verovati.
Oruje koje ih titi od neprijateljskog udara jako je, la
ko se nosi i ne smeta slobodnom kretanju, tako da pod njim
mogu bez tekoa i da plivaju. Jer navika plivanja pod
orujem spada u prve zadatke njihove vojne nastave. Za
borbu na daljini kao oruje slue im strele koje odapinju ve
oma brzo i okretno, i to ne samo kao peaci nego i kao ko
njanici. Za borbu izbliza ne upotrebljavaju maeve ve se-
kire koje su smrtonosne svojom otricom isto kao i tei
nom, bez obzira kojom se stranom udari. U pronalaenju
ratnih sprava oni pokazuju neobinu obdarenost, i kad tako
neku izgrade, uvaju je u krajnjoj tajnosti, jer ako za spra
vu saznaju drugi pre vremena kada treba da se upotrebi, on
da ona moe da donese vie sramote no koristi. Pri izradi
ovih sprava pre svega gledaju da se mogu lako prevoziti i
da budu to pokretnije.
Kad sa protivnikom sklope primirje, onda taj ugovor
uvaju kao svetinju, tako da ga ne povreuju ak ni onda
kad su izazvani. Zauzetu neprijateljsku zemlju ne pustoe
niti pale sazrele useve. Oni paze da zasejane njive, koliko je
mogue, ne ugaze ak ni vojskom i konjima, jer unapred vi
de da ito koje raste moe njima samima biti od koristi. Ni
kog bez oruja ne zlostavljaju, sem ako nije pijun. Grado
ve koji se predaju poteuju. Ne rue ak ni one koje su za
uzeli najuri, ve jedino ubijaju ljude koji su spreavali da
doe do predaje, a ostale branioce odvode u ropstvo. Nebo-
rako stanovnitvo uopte ne diraju. Ako saznaju za one ko-
 170
ji su savetovali predaju, onda im daju jedan deo imovine
onih koji su osueni. Preostalu imovinu dele svojim savez
nicima, jer od njih niko nita ne eli od plena.
Po zavretku rata trokove ne snose njihovi saveznici
za koje su ratovali, ve pobeeni. Na ime ratne tete po
trauju izvestan deo u novcu, koji uvaju za sline sluaje
ve rata, a drugi deo u posedima sa kojih trajno dobijaju ve
like prihode.
Prihode ove vrste oni ubiru od mnogih naroda. Sticali
su ih postepeno i na razne naine i sada ti prihodi prelaze
sumu od 700000 dukata godinje. Na ove posede alju kao
kvestore neke od svojih graana da tamo bogato ive i da
predstavljaju plemie. Preostali deo prihoda, koji jo uvek
iznosi mnogo, unosi se u dravnu blagajnu, sem u sluaju
kad Utopljani taj novac ne pozajme zemlji u kojoj se nala
ze njihovi posedi. A oni to rado ine i novac ne potrauju
sve do trenutka dok njima samima ne bude potreban. Ipak,
veoma se retko dogaa da trae povraaj celog duga. Neka
imanja ove vrste Utopljani dodeljuju ljudima koji su se na
njihov podstrek izlagali nekoj od opasnosti kojima sam
prethodno govorio.
im neki vladar, stupivi u rat protiv Utopljana, ot
pone sa pripremama da napadne njihovu zemlju, oni mu
odmah izlaze u susret, ogromnom vojskom koju izvode van
svojih granica, jer samo u krajnjem sluaju vode rat na svo
me zemljitu i nema te nude koja ih moe naterati da po
zovu u pomo na svoje ostrvo stranu vojsku.
O VERAMA U UTOPIJI
Postoje razne veroispovesti ne samo po pojedinim kraje
vima ostrva ve i u svakom gradu. Jedni oboavaju Sunce,
drugi Mesec, neki ovu, a neki onu planetu. Ima ih opet koji
oboavaju po nekog oveka koji se nekad istakao svojim
ivotom ili proslavio svojim junatvom, i to ne samo kao Bo
ga ve i kao vrhovno boanstvo. Ali kudikamo najvei deo
pametnog sveta odbacuje sva ova verovanja i priznaje samo
jedno, nedokuivo, neobjanjivo, veno i beskrajno boan
stvo, koje na jedan oveku neshvatljiv nain ispunjava ceo
ovaj svet, i to ne svojom veliinom ve svojom svemoi. Ovo
boanstvo nazivaju ocem. Njemu jedinom pripisuju posta
nak, rast, razvitak, promene i kraj svih stvari i samo njemu
odaju boanske poasti. ak i oni ostali koji veruju u razne
bogove sa ovima se slau u tome jer i oni veruju da postoji
jedan vrhovni Bog, koji je tvorac i upravlja sveta. Ovo bo
anstvo Utopljani zajedniki na svom jeziku zovu Mitrom ",
6
60
Mythra. I ovaj detalj, kao i izrazi barzan i dr. ukazuje na vezu sa Ira
nom, u koji su pobegli poslednji lanovi Platonove Akademije posle njenog
zatvaranja poetkom VI veka n. e. Mitra je glavno iransko boanstvo koje se
pominje prvi put u XIV veku pre n. e. i oznaava posrednika izmeu neba =>
 172
ali se meusobno ne slau u tome to je Mitra za jedne ovo,
a za druge ono. Meutim, ma koliko pojedinci razliito shva-
tali ovo boanstvo, ipak su svi saglasni u tome da ono ima
onu istu prirodu ijoj volji i velianstvu i svi ostali narodi sa-
glasno pripisuju vrhovnu vlast nad svim to postoji.
Utopljani, meutim, malo-pomalo naputaju ovu ra
znovrsnost verovanja i sve vie se pribliavaju onoj jedin
stvenoj veri koja sve ostale, kako izgleda, natkriljuje svojom
razumnou. I nema sumnje da bi sva ostala verovanja ve
davno iezla da nepredvieni sluajevi nisu usporavali nji
hovo nestajanje. Kad se, naime, neki pojedinac sprema da
napusti svoju veru, pa mu se u meuvremenu dogodi kakva
nesrea, onda on to u svom sujevernom strahu ne tumai kao
sluajan dogaaj, ve kao srdbu onog boanstva koje mu se
sveti za njegovu bezbonu nameru. Ali im su od nas sazna
li za Hristovo ime, njegovu nauku, ivot i uda, kao i zadiv
ljujuu postojanost tolikih muenika ija je dobrovoljno pro
livena krv privukla hrianskoj veri toliko naroda iz najuda
ljenijih krajeva, ne moe zamisliti kako su i oni spremno
prihvatili ovo uenje, bilo tajnom bojom milou bilo to
im se Hristovo uenje uinilo veoma blisko onoj jeresi koja
je kod njih bila najrairenija. Ja, opet, mislim daje od veli
kog uticaja bilo i to to su oni uli da je Hristos voleo zajed
niki ivot, slian onome koji vlada kod njih, i da se takav
$ i zemlje. Mitra je ..Nepobedivo sunce'". Njegov je kult rimska vojska
proirila po celoj imperiji. U Jugoslaviji su utvrena etiri mitreja (Mitrino
svetilite), i to u Cavtatu, Konjicu. Jajcu i Ptuju. Hrianstvo je potislo
mitraizam tek u V veku n. e. preuzevi njegov glavni praznik Roendan
Nepobedivog Sunca" , tj. Boi, slavljen 25. decembra.
173
ivot jo uvek vodi u najistijim hrianskim zajednicama.6'
Ali bez obzira staje najvie doprinelo, mnogi od njih pristu-
pie naoj veri i primie sveto krtenje. Ali od nas etvorice
to ostadosmo u ivotu posle smrti dvojice drugova nijedan,
naalost, nije bio svetenik, pa stoga Utopljanima, iako su
primili neke svete tajne, ipak jo uvek nedostaju one koje
kod nas podeljuju samo svetenici. Pa ipak, oni ove tajne sa
svim razumeju i prosto izgaraju od elje da ih prime. Sta-
vie, oni u svom krugu ivo raspravljaju da li bi sami mogli
izabrati jednog izmeu sebe koji e vriti obrede svetenika,
ne ekajui da im ga poalje poglavar hrianske crkve.
Stvarno je izgledalo da e takvom izboru i pristupiti, ali za
moga boravka tamo jo nisu bili nikoga izabrali.
U Utopiji ak ni oni koji sami odbacuju hriansko
uenje ipak nikoga ne odvraaju od ove vere niti proganja
ju one koji su se pokrstili. Jedini takav sluaj desio se ba u
mome prisustvu kada je zatvoren jedan iz nae sredine. Ne
davno pokrten, taj ovek stao je da javno propoveda Hri-
stovu veru sa vie ara no mudrosti, iako smo mu mi save-
tovali ba obratno. On se toliko zagrejao da je poeo ne sa
mo nau veru da uznosi iznad ostalih, ve sve druge i da
osuuje, nazivajui ih poganskim, a njihove pristalice ne
astivim bezbonicima koje treba kazniti venim ognjem.
Postoje tako dugo propovedao, bi lien slobode, sudski op
tuen i osuen na progonstvo, ne to je vreao veru, ve to
je u narodu stvarao nered. Jedan od najstarijih njihovih za
kona propisuje da niko ne srne biti uznemiren zbog svog
61
Christianorum conventus. Ironina aluzija na manastire kao ,,-
teitija"'.
 174
verskog ubeenja. Utop je, naime, dobro znao da su se sta
novnici pre njegovog dolaska stalno meusobno gloili
zbog verskih razmirica i uvideo je daje ba to to su poje
dine sekte bile neslone u pogledu zajednikog interesa i
to se stoga svaka pojedinano borila za zemlju, njemu i
pruilo mogunost da ih pokori sve. Stoga je on, neposred
no posle pobede i jo pri samom osnivanju svoje drave,
doneo zakon da svako moe ispovedati veru koju hoe, da
moe i druge u svoju veru prevoditi, ali se pri tome mora
truditi da svoju veru propoveda blago i umereno i da razlo
zima ubeuje, a ne da tue vere otrim pogrdama unizuje.
irei svoju veru niko ne srne da drugoga od njegove od
vraa, da tue versko ubeenje vrea, niti da se slui ika
kvom primenom sile. Ko pokae netrpeljivost u verskim ra
spravama, kanjava se progonstvom ili ropstvom.
Utop je ovim merama teio da odri mir, jer je iz isku
stva znao kako ga stalne verske borbe i verska netrpeljivost
potpuno onemoguuju. Ali ne samo to. On je takoe sma
trao da njegova zakonska odredba ide u korist ljudskog ve-
rovanja uopte pa stoga, ini se, nije smeo da olako zauzme
ikakav odreen stav, jer je bio nesiguran da li moda sam
Bog ne zahteva raznovrsnost ljudskog oboavanja i zato na
dahnjuje jednoga ovim, drugoga onim verskim ubeenjem.
U svakom sluaju, Utop je smatrao besmislenom drskou
upotrebljavati nasilje i pretnju u cilju da i druge prisili da
prihvate kao istinu ono isto to ti dri da je istina. A ako,
opet, postoji samo jedna istinska i prava vera, a sve ostale
su lane, onda je opet Utop dobro uradio, jer ako izmeu
pojedinih vera postoji razuman i umeren odnos, onda e
prava vera jednog dana potisnuti sve ostale i izdii se iznad
175
njih, jer e ih nadvladati snagom svoje istine. Ako se, na
protiv, vere meusobno bore orujem i ako izmeu njih vla
da stalan nemir, onda e u toj borbi pobediti najilaviji, a to
su istovremeno i najgori ljudi, i oni e najbolju i najsvetiju
veru zaguiti svojim besmislenim sujeverjem kao to trnje i
korov uguuju useve. Iz svih ovih razloga Utop je celo pi
tanje vere ostavio otvoreno i dao je slobodu da svako veru-
je u ta hoe. Jedino je zabranio uenje da dua propada za
jedno sa telom i da svetom upravlja sluaj, a ne boansko
provienje. To je uinio zbog toga da bi osujetio da ijedan
ovek do te mere upropasti svoje ljudsko dostojanstvo. To
je razlog to Utopljani veruju da posle ovozemaljskog ivo
ta postoje muke kao kazne za zla, a uivanje kao nagrada za
dobra dela u ovom ivotu. Onaj ko ovo ne veruje, kod njih
se uopte ne ubraja meu ljude, jer takav ovek uzvienu
prirodu svoje due srozava na prezrenja dostojni stepen
ivotinjskog tela. Takvog oveka oni izbacuju i iz reda svo
jih graana poto smatraju da bi on, samo kad bi smeo, pot
puno nipodatavao njihov poredak i moral. Jer kako se
uopte moe i sumnjati da takav ovek ne bi ili podmuklom
vetinom izigrao ili silom poruio sve zakone svoje zemlje
samo da bi svoje line strasti zadovoljio, zato stoje strah od
zakona jedini koji on osea i zato to se on posle ovoze
maljskog ivota nikakvom dobru vie ne nada? oveku
ovakvih shvatanja ne odaju nikakve znake uvaavanja, ne
poveravaju nikakvo poasno zvanje niti mu uopte dozvo
ljavaju ikakvu javnu slubu. Prosto-naprosto smatraju ga
nekorisnim i nedostojnim biem. Pa ipak, prema ovakvom
oveku ne primenjuju nikakve kazne, jer su potpuno naisto
s tim da nijedan ovek nije iskljuivi gospodar svojih ose-
 176
anja i misli. Oni ga ak ni pretnjama ne prisiljavaju da sa
krije svoje ubeenje niti uopte doputaju pretvaranje i la,
koje neverovatno mrze kao neto to je veoma blisko pre
vari. Jedino mu zabranjuju da svoja shvatanja dalje iri, i to
samo na javnim mestima. Inae, dozvoljeno mu je, ak mu
se i preporuuje, da raspravlja u etiri oka sa svetenicima
kao i ozbiljnim ljudima, jer se gaji nada da e on na taj
nain svoju zabludu napustiti i poi putem razuma.
Ima jo jedna, i to prilino brojna, sekta ljudi kojoj se
uopte ne zabranjuje uenje, budui da se smatra da njene
pristalice nisu sasvim izgubili pamet i da sami po sebi nisu
ravi ljudi. Ovi ljudi, otiavi u sasvim suprotnu krajnost,
veruju da i ivotinje imaju besmrtnu duu, koja se, istina, ne
moe uporediti sa ovejom niti je stvorena za isto blaen zama uzajamne ljubavi. Pravednici, u stvari, prema zaklju
stvo. Jer bez malo svi Utopljani tako vrsto i nepokolebljivo
veruju u budue beskrajno blaenstvo da plau samo nad bo
lesnicima, a nikada za umrlima sem ako vide da se neko ra
stavlja od ivota sa strahom i protiv svoje volje. Takav sluaj
smatraju najgorim znamenjem, jer pretpostavljaju da se ona
dua oajno plai smrti koja zbog svoje neiste savesti potaj
no sluti skoru kaznu. Sem toga, oni misle da Bog nerado pri
ma one koji se na njegov poziv ne odazivaju veselo, nego se
vuku preko volje i na silu. Oni, dakle, koji vide ovakvo umi
ranje uasavaju se i zato iznose mrtvaca u najveoj tiini i
bolu i, pomolivi se skrueno Bogu da mu milostivo oprosti
njegovu slabost, sahranjuju telo u zemlju. Naprotiv, onoga
ko umre veselo i pun nade niko ne oplakuje, ve ga ispraaju
sa pesmom i, toplo preporuujui njegovu duu Bogu, naj
zad mu telo spaljuju, izraavajui pri tome vie potovanja
no bola. Na mestu spaljivanja podiu stub na kojem su ure-
177
zanim slovima ispisane zasluge umrlog. Kad se vrate kui,
razgovaraju njegovom ivotu i delima, a od svega najvie
i najradije se spominje njegova spokojna smrt.
Ovakav nain odavanja poasti uspomeni nekog valja
nog oveka predstavlja, po njihovom miljenju, ivima naj
bolji podstrek da ive kako valja, a mrtvima najdrai nain
odavanja pote, jer i mrtvi, po miljenju Utopljana, prisu
stvuju razgovorima koji se njima vode, iako ih kratkovi-
de nae oi ne vide. Jer ne bi ni priliilo srei pravednika
kad oni ne bi mogli da se slobodno kreu kud im je volja, a
sem toga bio bi znak nezahvalnosti s njihove strane kad bi
odbacili svaku elju da posete svoje prijatelje sa kojima su
bili, dok ivljahu na ovom svetu, povezani najprisnijim ve
ivanju Utopljana, sva ova plemenita oseanja poseduju na
onom svetu jo u veoj meri isto onako kao to su im osta
le radosti poveane, a ne umanjene. Veruju, dakle, da se mr
tvi kreu medu ivima kao posmatrai njihovih reci i dela.
I stoga Utopljani, uzdajui se u pomo ovakvih svojih za
titnika, smelije pristupaju ostvarenju svojih zadataka, dok
ih, s druge strane, verovanje u prisustvo mrtvih predaka od
vraa da potajno vre neasna dela.
Utopljani sasvim preziru i ismejavaju vraanje po letu
ptica kao i ostala na sujeverju zasnovana gatanja, koja se
inae u velikoj meri primenjuju kod drugih naroda. Ali
udesa koja se deavaju bez ikakvog uea prirode, potu
ju kao delo i svedoanstvo prisutnog boanstva. Tvrde da se
ona esto deavaju i u njihovoj zemlji. Ponekad, u trenuci
ma velike i teke opasnosti, zajednikim molitvama i tvr
dom verom oni ih izmole i doive.
 178
Posmatranje i divljenje prirodi smatraju Bogu prijat
nim nainom oboavanja. Pa ipak, ima ih i kod njih, i to u
velikom broju, koji, poneti verom, zanemaruju nauku, ne
trude se da steknu ma kakvo znanje niti se ikad predaju
ugodnom odmaranju, jer veruju da e jedino napornim
ivotom i dobrim delima prema svojim blinjima postii za
grobnu sreu. Stoga se neki od njih posveuju negovanju
bolesnika, drugi opet opravljaju puteve, iste kanale, po
pravljaju mostove, kopaju zemlju, pesak ili vade kamen, ra
de na sei ume i izradi drvene grae, prevoze kolima u gra
dove drvo, etvu i ostale stvari. Rade ne samo za javne po
trebe, ve i za pojedince, kojima slue pre kao robovi nego
kao sluge. Jer gde god se pojavi kakav gadan, teak i prljav
posao koji veina ljudi nerado vri, oni ga od sveg srca pri
maju i veselo zavravaju. Drugima pruaju priliku za doko
licu, a sami neprekidno rade na najteim poslovima; pa ipak
oni tome ne vode rauna niti ikada drugima prigovaraju
zbog njihovog naina ivota niti opet svoj izdiu. Ovakvi
ljudi, ukoliko se vie spuste na poloaj roba, utoliko vee
potovanje uivaju u celom narodu. Ova vrsta ljudi deli se,
ipak, u dva reda. Jedni su neenje, koji ne samo da se uz
dravaju od svakog polnog odnosa celog svog veka, ve ne
jedu ni meso, a neki ak nita to potie od ivotinja. Oni se
odriu svih ovozemaljskih uivanja, jer ih smatraju opa
snim za budue blaenstvo, koje eljno iekuju provodei
ivot u bdenju i napornom radu. Nada da e uskoro uspeti
ini ih veselim i ilavim. Drugi provode ivot u isto tako
predanom radu, ali stupaju u brak jer ne preziru zado
voljstva koja se u njemu nalaze i jer smatraju da treba ive-
ti po zakonima prirode i da svojoj domovini duguju decu.
179
Nijedno zadovoljstvo, koje ne ide na tetu rada, oni ne od
bacuju. Biraju prvenstveno meso od etvorononih ivotin
ja, jer misle da e ih takva hrana uiniti snanijim i otpor
nijim za svaki posao. Ovaj red Utopljani smatraju mudrijim
ljudima, a onaj prvi pobonijim. Jer Utopljani bi se smejali
onim prvim kad bi oni razumom pravdali svoje odricanje od
braka kao i svoje pretpostavljanje napornog ivota ugod
nom. Ali kako oni ispovedaju da ih jedino vera rukovodi, u
Utopiji se potuju i cene tim pre to se Utopljani neobino
mnogo uvaju da se olako ne izjanjavaju ni jednoj veri.
Tako, dakle, ive oni koji se na njihovom jeziku nazivaju
butreski"", to bi na naem odgovaralo monasi".
Utopljanski svetenici odlikuju se izvanrednom po-
bonou i stoga ih je vrlo malo. U svakom gradu ima ih tri
naest prema istom tolikom broju hramova. U vreme rata
sedmorica njih odlaze sa vojskom, a na njihova mesta po
stavljaju se drugi. Ali svaki od onih koji su otili po povrat
ku ponovo dobija svoje mesto. Prekobrojni po stareinstvu
nasleuju one koji umiru. U meuvremenu slue kao prati
oci prvosvetenika, koji je stareina nad svima. Svetenike,
kao i ostale magistrate, bira narod tajnim glasanjem da bi se
izbegla pristrasnost. Izabrane rukopolae kolegijum svete-
nika. Svetenici inodejstvuju, neguju veru i vre ulogu nad
zornika nad javnim moralom. Velika je sramota biti od njih
pozvan ili ukoren zbog svog nevaljalog ivota. Ali, iako im
pripada pravo da savetuju i ukore, jedino vladar i drugi ma-
62
buthresca. Nije sasvim jasno poreklo ove rei. Obino se tumai
daje sklopljena od grkog (veoma) (kult boanstva, pobo-
nost). Ime bi, dakle, oznaavalo pobonog oveka.
 180
gistrati imaju pravo da zatvaraju i krivino gone. Svetenici,
opet, imaju pravo da zabrane pristup svetoj slubi svima
onima koje smatraju da su ogrezli u zlu. A ovo je kazna od
koje se ljudi gotovo najvie plae, jer ona za iskljuenog
predstavlja ogromnu sramotu i grize ga potajno verskim stra
hom. tavie, ako iskljueni ubrzo ne izjavi pred svetenici-
ma svoje kajanje, onda mu i sloboda dolazi u pitanje, jer ga
senat zatvara i osuuje zbog neasnog ivota.
Svetenici vaspitavaju decu i omladinu i vie se brinu da
kod njih razviju moral i dobre navike no znanje. Naroito se
staraju da deacimajo izmalena, dok su im due jo nene i
povodljive, usade zdrave i po odranje njihovog drutva ko
risne misli. I kad ovakve zdrave misli upiju jo kao deca, on
da ih one prate i kao odrasle ljude kroz ceo ivot. To veoma
mnogo doprinosi odranju i jaanju drutvenog poretka poto
se ovaj, inae, raspada jedino pod uticajem ljudskih poroka,
a ti se raaju iz izopaenog naina miljenja.
Svetenici uzimaju sebi za ene najodabranije devojke
meu stanovnitvom. Inae, ni ene nisu iskljuene iz sve-
tenikog poziva, ali one se rede biraju, i to samo starije
udovice. Sveteniki poziv meu Utopljanima potuje se
vie od svih ostalih, tako da svetenik, ako je poinio kakvo
neasno delo, ne podlee nikakvom javnom sudu. Takav se
preputa Bogu i svojoj savesti. Oni smatraju daje greh dii
ruku na svetenika, bez obzira kakvo je nedelo poinio,
poto je on na poseban nain posveen Bogu kao neka obe
ana rtva. Ovaj obiaj oni utoliko lake odravaju to je
kod njih svetenika veoma malo i to se oni sa najveom
panjom biraju. Jer ne deava se tako lako da padne u porok
ovek koji je kao najbolji meu dobrima i jedino zbog svo-
181
je line vrednosti uzdignut do tako visokog dostojanstva. A
ako se takav sluaj zbog nestalnosti ljudske prirode i desi, ne
treba se ipak bojati da bi to moglo imati posledica opasnih
po drutvo prosto iz razloga to su svetenici zastupljeni u
malom broju i to oni, sem potovanja, u rukama ne dre ni
kakvu vlast. Upravo zbog toga oni i imaju tako mali broj
svetenika, i to samo na potrebnim mestima, da se dostojan
stvo svetenikog reda, koji je danas okruen tolikim poto
vanjem, ne bi umanjilo ako bi se taj poziv proirio na mno
ge ljude. Tim pre to bi, po njihovom miljenju, bilo veoma
teko nai vei broj ljudi dostojnih da vre sveteniki poziv,
koji izuskuje moralnu vrednost iznad prosene. Utopljanski
svetenici potuju se i kod ostalih naroda jednako kao i na
samom ostrvu. Da je tako, lako se razabire iz ovoga to sle
di, a otuda je, mislim, i poteklo. Za vreme odlune bitke
meu vojskama njihovi svetenici nalaze se postrance, neda
leko od svoje vojske i u sveanim odedama; kleei na
zemlji i ispruivi ruke prema nebu oni mole najpre za mir
meu svima, pa tek onda za pobedu svoje zemlje, i to pobe-
du koja ne bi bila krvava ni za jednu stranu; kad stanu njiho
vi da pobeuju, oni tre na bojite i spreavaju da se vri po
kolj nad pobeenim. im je neki neprijateljski vojnik samo
ugledao svetenika i neposredno ga pozvao u pomo, njegov
je ivot ve spaen; onaj, opet, koji dodirne svetenikovu
iroku odedu taj je zatitio i svoju imovinu od svake ratne
nedae. Time su oni kod svih okolnih naroda stekli toliko
potovanje i toliki ugled da su esto svoje graane isto tako
uspeno odbranili od neprijatelja, kao i neprijatelje od svo
jih graana. Ponekad se deavalo da utopljanska vojska po
pusti i, poto zapadne u beznadean poloaj, otpone da
 182
bei, a neprijatelj da nasre u pokolj i pljaku. Istupanjem
svetenika pokolj bi bio spreen, vojske razdvojene i mir za
kljuen pod pravinim uslovima. I nikada se nije desilo daje
neki narod bio toliko divlji, surov i varvarski da linost uto-
pljanskog svetenika nije smatrao neprikosnovenom i nepo
vredivom."
Kao praznike slave prvi i poslednji dan svakog meseca,
a isto tako i svake godine. Godinu dele na mesece, koji se
zavravaju menama nebeskog Meseca, dok godinu raunaju
prema zavrenoj putanji Sunca. Svi prvi dani na njihovom
jeziku zovu se kinemerni, a poslednji trapemerni64, to bi se
moglo prevesti sa prvi praznici" i zavrni praznici"'.
Njihovi hramovi zadivljuju. Ne samo da su graeni s
velikom vetinom ve su i jako prostrani, to je i potrebno
s obzirom na njihov mali broj. U svima vlada polumrak. To
nije posledica nesposobnosti neimara, ve odgovara poseb
nim eljama svetenika, koji smatraju da suvina svetlost
rastrojava panju, dok sumrak pomae pribiranju i verskom
" elo Morovo izlaganje svetenicima u Utopiji podsea na Ce
zarovo prianje galskim druidima (De bello gallico VI, 13). S druge stra
ne, ovaj Morov prikaz utopljanskog klera predstavlja satiru na hriansko
svetenstvo njegovog vremena.
"Cvnememi et trapemerni. Oba ova naziva teko je objasniti. Prvi kao
daje sloen od grkih reci (gen. psa) i (dnevni), to bi se kolena pred svojim muevima kao i deca pred svojim rodi
onda moglo shvatiti kao ..Praznici za vreme pasjih dana", tj. u vreme letnjih
ega odn. letnjeg solsticija, kada je poinjala atika godina. Druga re bi,
analogno tome, bila sloena od (zimski obrt, solsticij) i
(dnevni), dakle Praznici za vreme zimskog solsticija". Istina,
ovakvo tumaenje nije u skladu sa atikim kalendarom po kojem i kraj godine
pada u leto, ali Mor je, oigledno, sloio leovanicu, prilagodivi je naem
shvatanju zavravanja godine zimi, a ne atikoj godini.
183
razmiljanju. Iako svi ne pripadaju istoj veri, ipak svi njiho
vi verski obredi u celokupnoj svojoj mnogostranoj raznoli
kosti tee raznim putevima istom cilju oboavanju bo
anske prirode. Zato se u ovim hramovima ne moe ni uti
ni videti nita to nije zajedniko svim verama. Ako neka
verska sekta ima neke svoje posebne obrede, onda svaki
njen pristalica vri ove obrede kod svoje kue. Javno bogo-
sluenje vri se na nain koji ne vrea versko shvatanje ni
jedne sekte. Stoga se u hramovima ne postavljaju ikone bo
gova, da bi tako svako bio slobodan da zamilja Boga ona
ko kako odgovara njegovom verskom shvatanju. Boga pri
zivaju jedino zajednikim imenom Mitra. Pod tim imenom
podrazumevaju, svi bez razlike, jedino sutinu boanskog
velianstva, pa ma kakva ona po sebi bila. Sve su molitve
tako sastavljene da ih svako moe izgovarati bez ikakve po
vrede svog verskog ubeenja.
U dane kad se slavi Zavrni praznik skupljaju se uvee
pre veere u hram da bi se zahvalili Bogu to su godina ili
mesec, iji kraj slave, sreno protekli. Idueg jutra, na dan
Poetnog praznika, zorom se prikupljaju u hramovima da bi
molili za sreu i uspeh u narednoj godini ili mesecu iji
poetak obeleavaju slavljenjem. Ali na dan Zavrnog pra
znika, pre no to polaze u hram, po kuama ene padaju na
teljima i ispovedaju kako svoje pogreke tako i propuste,
molei pri tome za oprotaj. I tako se razbijaju oblaci mo
gue domae oluje jo u poetku i svako odlazi na slubu
boju iste i spokojne due. Prisustvovati nemirne savesti
smatra se grehom. I stoga, ko god osea da gaje zahvatila
mrnja ili gnev prema nekom, ne ide u hram pre no to se
 184
izmiri i ponovo povrati u duevni mir, jer se plai da mu se
boanstvo ubrzo teko ne osveti.
Kad ulaze u hram mukarci se odvajaju na desnu, a e
ne na levu stranu. Razmetaju se tako da iz svake porodice
muka eljad sedi ispred domaina, a enska ispred do
maice. Na taj nain se postie da su mlai pod stalnim nad
zorom onih koje i kod kue moraju da sluaju. Paze ak i na
to da mladi stoje kraj starijih da ne bi deca, ostavljena sama
sebi, provodila u detinjarijama ono vreme u kojem ona tre
ba da stiu prema viim silama strahopotovanje, koje pred
stavlja najvei i gotovo jedini podsticaj moralnosti. Pri ver-
skim obredima ne prinose nikakvu krvnu rtvu, niti uopte
veruju da se boanska milost raduje smrti i krvi ivotinja,
poto je boanstvo iva bia stvorilo jedino zato da ive.
Pale tamjan, a isto tako i druge mirise, a veoma esto i sve
ce od voska. Znaju oni vrlo dobro da sve to, kao uostalom i
same ljudske molitve, na boansku prirodu uopte ne utie,
ali im se ipak dopada ovaj bezazleni nain oboavanja. Sem
toga, ovi prijatni mirisi, svetlost sveca kao i ostali obredi na
neki neobjanjiv nain razvijaju u ljudima oseanje vee i
usrdnije odanosti prema boanstvu. U hram dolazi narod u
belom odelu. Odede svetenika su u bojama, divno raene
i lepog oblika, ali od materijala ne ba tako skupocenog. Ni
su protkane zlatom ni ukraene dragim kamenjem, ve su
izraene od raznog ptijeg perja tako znalaki i s toliko
vetine i ukusa da vrednost te izrade prevazilazi i najskupo-
cenije tkanine. Pored toga, Utopljani kau da se u onom
ptijem perju, perima kao i u odreenom njihovom raspore
du kojim se razmetaju na svetenikoj odedi, krije neki
tajni smisao. Tumaenje ovih simbola, koje stalno vre sve-
185
tenici, opominje ljude na boja dobroinstva kao i na po
bonu zahvalnost koju mu duguju, a isto tako i na uzajam
ne obaveze koje jedan drugome duguju.
im se tako obuen svetenik pojavi u svetitu odmah
svi padaju na zemlju niice u tako dubokoj tiini da sam
ovaj prizor uliva neko strahopotovanje kao da se samo bo
anstvo pojavilo. Ostavi nekoliko trenutaka na zemlji, ver-
nici ustaju na znak koji im svetenik da. Onda poju hvale
Bogu uz povremenu pratnju muzikih instrumenata, koji
mahom imaju drugaije oblike no nai. Veina njihovih in
strumenata prijatnou svog tona prevazilazi one koje mi
upotrebljavamo, dok, s druge strane, ima izvesnih koji se s
naim uopte ne bi mogli ni uporediti. Ali u jednoj stvari
Utopljani nas svakako uveliko nadmauju. Sva njihova mu
zika, kako ona koja se svira na instrumentima tako i ona ko
ju izvode ljudski glasovi, podraava i izraava prirodna ljud
ska oseanja. Zvuk je potpuno usklaen sa sadrajem65, bi
lo da taj govori recima molitve ili radosti, utehe, mira, tuge
ili gneva. Melodija tako verno izraava oseanje koje slika
da due slualaca na udesan nain uzbuuje, u njihova sr
ca prodire i zapaljuje ih. Na kraju slube svetenik i narod
zajedniki izgovaraju sveanu molitvu. Njeni su izrazi tako
izabrani da svako moe primeniti na sebe eno to se zajed
niki moli. U ovoj molitvi svako priznaje Boga tvorcem i
upravljaem sveta i zaetnikom svih dobara; zahvaljuje bo
gu na svim njegovim dobroinstvima, a naroito na tome
to je njegovom milou roen u zemlji koja je najsrenija,
65
Ovo muzici verovatno je pisano pod uticajem Aristotela (upor.
Politika VIII, 5. 8).
 186
to je pripadnik one vere koja njemu izgleda najistinitija;
ako se on u tome vara ili ako postoji neko drugo drutvo
bolje ili neka vera Bogu milija, onda ga svako, kako se da
lje u molitvi govori, moli da mu se smiluje u svojoj boan
skoj dobroti i da mu to otkrije; svako izraava spremnost da
pode za Bogom kuda god ga bude vodio; a ako je njegova
zemlja najbolje ureena i njegova vera najispravnija, onda
se svako moli da Bog podeli njemu istrajnost, a sve ostale na
rode da navede na isti nain ivota i privede u istu veru, sem
ako nije njegova nedokuiva volja da i dalje ostane razno
vrsnost vera; najzad, svako se moli da lako umre i da bude
od Boga primljen; ne usuuje se da trai da umre ranije ili
docnije, ali svako priznaje, molei pri tome Boga da se u
svom velianstvu ne vreda, da mu je milije Bogu poi, ma
kar i kroz teku smrt, nego bez njega dugo ostati, pa makar
provodio ovozemaljski ivot u najveem blagostanju.
Izgovorivi ovu molitvu, ponovo padaju niice na zem
lju i, ostavi tako nekoliko trenutaka, diu se i odlaze na
veeru. Ostatak dana provedu u igrama i vitekim vebama.
Opisao sam vam to sam mogao vernije oblik one
drave koju ja stvarno smatram ne samo najboljom ve i je
dinom koja se s pravom moe nazvati istinskom dravnom
zajednicom. Svuda se, inae, govori optem dobru, a u st-
vari svako misli samo na svoju privatnu korist. U ovoj zem-
lji, gde nema nikakvog privatnog vlasnitva, ljudi se sasvim
ozbiljno staraju interesima zajednice. I jedni i drugi ima
ju razloga to tako rade. U drugim zemljama svaki pojedi
nac zna dobro da e umreti od gladi ako se sam sebi ne
brine, pa ma kakvo blagostanje vladalo u njegovoj dravi.
Ima li igde zemlje gde nije tako!? Same prilike izazivaju
187
kod svakog pojedinca misao da prvenstveno treba da se bri-
ne samom sebi, pa tek onda narodu odnosno svojim
blinjima. Onamo, naprotiv, gde sve pripada svima, niko se
ne plai da e mu neto nedostajati, samo ako se stara da za
jednike itnice budu pune. Tamo ne postoji nepravedna
podela dobara niti uopte ima sirotinje i prosjaka. Svi su bo
gati, iako niko nema nieg svoga. Zar ima, zbilja, veeg bo
gatstva od radosnog i mirnog ivota bez briga, kad ovek ne
mora da drhti za svoj nasuni hleb, kad se ne mora da za
mara stalnim zahtevanjima i albama svoje supruge, kad ne
mora da strahuje da e sin patiti od siromatva, a ujedno ne
mora da se mui kako e erki miraz spremiti, ve moe da
provodi dane slobodan, bez briga opstanku i blagostanju
kako svome lino tako i svih svojih: ene, dece, unuka, pra
unuka, prapraunuka i tako dugog niza svojih potomaka
kakvom samo plemii mogu da sanjaju? A ta da se kae
tome to su onamo na isti nain obezbeeni oni koji su ne
kada radili a sad su nesposobni za privreivanje kao i oni
koji sada privreuju? Neka se sada neko usudi da sa ova
kvom pravinou uporeuje pravdu koja vlada kod drugih
naroda! Neka me avo nosi ako ja kod njih zapaam i naj
manji trag pravde i pravinosti! Kakva je to pravda kad ne
ki plemi ili zlatar"' ili zelena ili najzad bilo koji od onih
koji ili nita ne rade ili rade neto to nije od stvarne koristi
po drutvo, kad, dakle, takav ovek vodi divan i sjajan i
vot, iako nita ne radi ili radi suvian posao, dok na drugoj
strani nadniar, taljiga, zanatlija ivi u takvoj oskudici i
vodi tako bedan ivot da poloaj teglee stoke izgleda ku-
66
U vreme Mora i zlatari su ubrajani u bankare.
 188
dikamo bolji, jer njen rad nije neprekidan, njena hrana nije
mnogo gora, a sem toga njoj je mnogo prijatnije, i, najzad,
marva ne brine budunosti? Ovi ljudi, meutim, rade to
liko vane poslove da bez njih ne bi mogla izdrati nijedna
dravna zajednica ni ciglu godinu dana. Pa ipak, sadanjica
ih iscrpljuje radom koji je za njih besplodan i nekoristan, a
pomisao na bednu starost moralno ih ubija, poto im je ve
sama nadnica toliko bedna da od nje ne mogu podmiriti ni
potrebe radnog dana. Kako je daleko od njih mogunost da
svakog dana bar neto odvoje na stranu za svoje stare dane!
Zar nije nepravedno i nezahvalno ovo drutvo koje to
liko rasipa na one to ih nazivaju plamenitima, na zlatare i
ostale ljude iste vrste, na ljude to potpuno besposlice ili
ive od ulagivanja ili izrauju predmete za prazna uivanja,
dok se, s druge strane, uopte ne brine zemljoradnicima,
ugljarima, nadniarima, taljigaima i zanatlijama, ljudi
ma bez kojih nijedno drutvo ne bi moglo opstati? Dok su
ovi ljudi mladi, drutvo njihov rad iskoriava, a kad ostare
ili obole, ostavlja ih u krajnjoj bedi i, ne seajui se vie nji
hovih zasluga i zaboravljajui njihove tolike usluge, kao
krajnji nezahvalnik preputa ih da umru najbednijom smru.
A ta da se kae tek tome to bogatai svakoga dana po
malo zakidaju nadnice siromanih radnika, i to ne samo iz
sopstvene tenje za prevarom ve i na osnovu dravnog za
konodavstva? 67 Na taj nain ono ravo nagraivanje za za
jednicu najzaslunijih koje je prethodno izgledalo nepra
vedno, sada se zakonskim putem jo i pogorava i progla-
67
Mor ima pred oima zakon radnicima iz 1496. godine i njegovo
obnavljanje 1514. godine.
189
ava pravednim. I zato ja, dok u mislima posmatram i raz-
miljam dravama koje danas u svetu postoje, svuda vi
dim, tako mi boga, samo neku zaveru bogatih, koji se, to-
bo za raun i u ime dravnih interesa, bore jedino za svo
je line interese. Smiljaju i izmiljaju sva mogua sredstva
kako e, najpre, bez opasnosti sauvati sva dobra to su ih
na nepoten nain stekli, a zatim, kako e uz to niu cenu
unajmiti i iskoristiti rad i trud sirotinje. im bogatai done
su odluku da ovakve smicalice treba primeniti u interesu za
jednice, pa prema tome i u ime siromaha, one odmah posta
ju zakoni. Pa ipak ovi nevaljalci, koji su u svojoj nezajalji
voj gramzivosti meusobno podelili sva dobra, koja bi ina
e bila dovoljna za potrebe sveg stanovnitva, kako su oni
ipak daleko od onog blagostanja koje uivaju Utopljani! Ta
mo je novac sasvim izbaen iz upotrebe, a time su odstra
njeni i uslovi za pojavu gramzivosti za zlatom. Koliko je
nevolja time osujeeno, koliko je zloina time iskorenjeno!
Kome nisu poznate prevare, krae, pljake, svae, pobune,
metei, obraunavanja, ubistva, izdaje, trovanja, sve zloini
koji se svakodnevno raznim kaznama vie osveuju nego
suzbijaju, a koji bi nestali im bi novac bio ukinut! Pored
toga, odstranjivanjem novca nestali bi istog trenutka i stra
hovanja, strepnje, brige, zamor i nesanica. tavie, kad bi se
novac sasvim ukinuo, odmah bi i siromatvo iezlo, jer ono
najvie, izgleda, dolazi od oskudice u novcu. Da bi ovo bi
lo razumljivije, zamisli neplodnu jalovu godinu u kojoj na
hiljade ljudi umire od gladi. Ako bi se na kraju takve godi
ne otvorile itnice bogataa, onda bi se, ja to kao sigurno
tvrdim, pronalo toliko ita koliko bi bilo dovoljno da nije
dan od onih nesrenika koji su od iscrpenosti i gladi pomr-
 190
li ne bi uopte ni osetio nemilost neba i zemlje, samo daje
to ito bilo razdeljeno meu njih. Tako lako bi mogao biti
zajemen ivot svakome samo kad nam ne bi zatvarao put
do opteg blagostanja onaj blaeni novac, inae sjajan pro
nalazak, koji je trebalo da nam ba otvori vrata opteg bla
gostanja. I sami bogatai, bez sumnje, znaju to dobro, jer im
je poznato kako je bolje ne oskudevati u onom stoje nuno
nego imati u izobilju ono stoje suvino, kako je bolje biti
osloboen od mnogih nevolja nego biti okruen ogromnim
bogatstvom. Ve davno bi ceo svet, u to sam tvrdo ubeen,
usvojio zakone ove drave, pa bilo da bi to ljudi radili iz
uvianja svoje koristi ili iz poslunosti prema Hristu spasi
telju, koji je u onolikoj svojoj mudrosti svakako znao staje
najbolje i koji je u svojoj dobroti mogao savetovati samo
ono stoje znao kao najbolje, samo kad se ne bi opiralojed
no udovite, car i otac svih nevolja nadmenost.68 Ona ne
meri blagostanje po svojoj srei, ve po tuoj nesrei. Ona
ne bi htela ni boginjom postati kad ne bi vie ostalo bedni-
ka koje bi mogla da tlai i da im zapoveda, da prema njiho
voj bedi bleti njena srea i da njihovu sirotinju razdrauje
i raspaljuje svojim razmetanjem u bogatstvu. Ova paklena
zmija puzi po grudima ljudi i kao ona neman ustuknica69
zadrava ih i spreava da zaplove i krenu putem koji vodi u
68
nadmenost. Tako smo preveli re superbia. koja kod Mora znai
ono to psiholog Adler u svojoj Individualnoj psihologiji opisuje kao elju
pojedinca za afirmacijom u drutvu.
69
ustuknica (prema Vuku). U originalu stoji: velut remora retrahit
ac remoratur (se. mortales). Po verovanju starih morska neman remora
pripija se uz amce i spreava ih da plove (Upor. Plinii, Historia naturalis
9, 91 i 32. 1).
191
bolji ivot. Ona se i suvie duboko zarila u ljude da bi je oni
tako lako mogli iupati. Stoga se ja radujem to su bar
Utopljani dobili takvo drutveno ureenje kakvo bih ja ra
do poeleo i svim ostalim narodima. Ureenjem koje su uve
li oni su postavili ne samo najsreniji temelj drave ve i ta
kav koji e, koliko je oveku mogue da predvia, trajati
veno. Kako su kod njih, pored ostalih poroka, iskorenjene
i sve klice astoljublja i stranarstva ne preti im nikakva
opasnost od izbijanja graanskih razdora zbog kojih su pro
padali mnogi gradovi sa svojim divno zatienim bogatstvi
ma. A kako je unutranja sloga vrsta i drutveni poredak
zdrav, njihovu dravu nisu u stanju da potresu ni pokoleba
ju susedni vladari, koji su to pokuali ve davno i ne jedan
put, ali su uvek bili suzbijeni.
Kad je sve ovo Rafael ispriao, pade mi na pamet mno
go stvari koje su mi se uinile besmislene u obiajima i ure
enju Utopljana, kao to su njihov nain ratovanja, obredi
pri bogosluenju, vera i jo mnoge njihove ustanove, a na
roito ona, koja predstavlja osnovu njihovog drutvenog
ureenja, zajednica ivota i dobara bez ikakve upotrebe nov
ca. Ta jedna jedina potpuno unitava svaku otmenost, dosto
janstvenost, sjaj i gospodstvenost koji, po optem miljenju,
predstavljaju istinsku slavu i diku drave. Ali ja sam znao
da je Rafael ve zamoren prianjem, a sem toga nisam bio
potpuno siguran da li on moe podneti da mu neko proti-
vrei, tim pre to sam se dobro seao kako je on u slinoj
prilici nekima u brk kazao kako se oni boje da bi ispali ne
dovoljno pametni kad ne bi u miljenju drugih bar neto i
eprkali to e kritikovati. Zbog toga ja pohvalih i njihovo
ureenje i njegovo prianje i, uzevi ga za ruku, odvedoh ga
 192
na veeru, rekavi mu prethodno jedino to da emo imati
vremena da tom predmetu dublje razmiljamo i s njim po
drobnije pretresamo drugom prilikom. Kamo sree da i to
bude! A dotle, iako ne mogu da odobrim sve to je izloio
Rafael, inae ovek neosporno veoma uen, koji istovreme
no raspolae i ogromnim iskustvom, ja ipak bez ustruava
nja tvrdim da u utopljanskoj dravi ima vrlo mnogo stvari
koje ja i naim dravama vie elim nego to ih oekujem.
Kraj poslepodnevne besede Rafaela Hitlodeja zako
nima i obiajima ostrva Utopije, dosada veoma malom bro
ju ljudi poznate, i zapisane od slavnog i uenog mua g. To-
masa Mora, londonskog graanina i vikonta.
NAPOMENA PREVODIOCA
Na prevod raen je po kritikom izdanju latinskog ori
ginala Utopije, koje su 1895. godine priredili Viktor Mihels
i Teobald Cigler.* Na dva-tri mesta izvrili smo emendaci-
ju teksta (razloge za to dali smo u komentaru). Pri pre
voenju koristili smo se predratnim prevodom Utopije na
na jezik.** Poneka mesta iz tog prevoda, koja smo ocenili
kao dobro pogoena i tano prevedena, prosto smo preuze
li, unevi, po potrebi, neznatnije izmene. Pojedine tee izra
ze, iji nam smisao nije sasvim jasan, naveli smo u komen
taru. U komentar smo pored toga uneli sve ono to smo
smatrali za potrebno da se kae, kako bismo itaocu omo
guili puno razumevanje teksta. Radei komentar u mno
gom smo koristili materijal iz komentara drugih izdanja.
F. B.
* Thomas Morus. IJtopia. Herausgegeben von Victor Michels und
Theobald Ziegler. Berlin 1895, Weidmannische Buchhandlung. Lateinische
Litteraturdenkmaler des XV und XVI Jahrhunderts.
** Tomas Mor. Utopija ili najbolja drava. Preveo s latinskog origi
nala dr B. Damjanovi, ,,EOS" . Beograd 1938.
 SADRAJ

Predgovor
Tomas Mor alje pozdrav Petru Egidiju
najboljem ureenju drave
najboljoj dravi
gradovima Utopije;
a posebno gradu Amaurotu
magistratima
zanimanjima
uzajamnim odnosima
putovanjima Utopljana
robovima
vojnoj vetini
verama u Utopiji
Napomena prevodioca
Sadraj