Nikola Miloevi

Paradoksalna priroda negativnog knjievnog junaka

Najjednostavnija podela knjievnih junaka je ona na heroje i antiheroje. S

jedne strane bi bili pametni, duevno snani, moralni likovi, a sa druge strane one koji
doivljavaju intelektualno, psiholoki i moralni debakl. Zapravo, ovakvi (crno-beli)
heroji i antiheroji se nalaze samo u delima niskog umetnikog kvaliteta.
U pravim, vrednim ostvarenjima antiheroj ima osobine koje nam ne imponuju,
ali ima izvesna pozitivna intelektualna i psihika obeleja. Zato emo takvog junaka,
koji ima moralne nedostatke, ali intelektualno imponuje, zvati moralno negativan
knjievni junak, a skraeno negativan junak.
Dok bi neki postupak nedvosmisleno osudili u realnosti, prilikom itanja
knjievnog dela, deava se da isti postupak posmatramo drugaije, da oseamo
izvesno sauee prema junaku i strepnju za njegovu dalju sudbinu (nakon zloina
koji je izvrio, npr). Neto u prirodi junaka nas sputava, da ak i iz osnova menja nae
moralne stavove. Kao da iz takvih knjievnih likova zrai neka privlana mo, pred
kojom je etika nemona.
Privlana mo negativnih likova moe se tumaiti na mnogo naina.
1) Pisac, npr. moe za svog negativnog junaka nai neko moralno opravdanje.
Ima vie oblika moralnog pravdanja negativnih junaka.
a) Jedan od naina je da krivica knjievnog prestupnika ublai krivicom rtve.
Nemoralnost zloina moe iskupljivati nemoralnou rtve. Tako autor, pomou
etike kalkulacije, ublaava ili sasvim neutralie moralnu odbojnost svojih negativnih
junaka. Uz to, prestupnik se moe i kajati zbog svog postupka, a najbolje je kad se
kombinuje kajanje i moralno negativna rtva.
b) Pisac moe i skretati panju na uzroke koji su doveli do zloina. To mogu
biti loe materijalne prilike, porodine obaveze kojima je zloinac morao da udovolji,
bolesna ena ili gladna deca i sl. Knjievni junak se moe pravdati isticanjem da je
bio neporoan, ali su ga prilike navele na sukob sa zakonom. Autor tada preuzima
ulogu advokata, odnosno zauzima poziciju koju i advokati u realnosti zauzimaju na
sudu on brani, zastupa, opravdava postupak svog junaka.
Autor tako itaocu osvetljava ljudske, humane strane knjievnog prestupnika.
On to moe initi prikazom geneze samog zloina, kako je dolo do tog ina.
Ali, on moe zliin predoi i kao neto to se ve odigralo, ne uputajui se u
problem njegovog nastanka, porekla. Pisac moe izbei opisivanje momenata koji su
neposredno ili posredno prethodili zloinu. Meutim, tada e humani efekat biti manji
i itaocu e junak biti dalji, dok opis geneze zloina predstavlja znaajan humanistiki
instrument pomou koga pisac pridobija itaoca za svog negativnog junaka. Jer, tako
nam prestupnik i njegov prestup postaju razumljiviji i blii.
Spolja gledan, zloinac i u stvarnosti gubi humani oreol i mi ga doivljavamo
kao predmet, kao strano i daleko bie. Ali, kada je osvetljen iz unutranje perspektive,
i najvei zlikovac dobija izvestan ljudski lik, pa samim tim i na njegov prestup
gledamo drugaije.
italac moe uvideti da junak pati i da je moda ba iz te patnje proistekao in
zloina. Ve i sama injenica da knjievni junak pati predstavlja neto zbog ega smo
spremni da mu oprostimo, ili da barem blae gledamo na greh koji je poinio.
Takoe nije svejedno da li literarni prestupnik trijumfuje ili propada. Svakako
e negativni knjievni junak koji tragino zavrava svoju prestupniku karijeru, vie
pobuditi nae sauee i razumevanje.

1
 Protumaena sa humanistikih pozicija privlanost negativnih junaka zapravo
je samo vid sauea koje u nama izaziva pisac opisujui sudbinu svog junaka na
odreeni nain. Pod kategoriju sauea se mogu podvesti i svi drugi efekti geneza
zloina, opis tragine sudbine prestupnika ili njegova patnja osvetljena iznutra.
Oba ova tumaenja, i ono koje polazi sa moralistikih i ono koje polazi sa
humanistikih pozicija, imaju dodirnu taku - pisac apeluje na idealne strane
ovekovog bia. On opravdava junaka, nastojei da pokrene i oivi moralna i humana
stremljenja itaoca. Pravdajui negativnog knjievnog junaka ovek pokazuje ta je
dobro u njemu samom.
Ali, mogua je i dijametralno suprotna taka gledita.
2) Mogue je dokazivati i da nas negativni knjievni junak privlai iz razloga
koji nemaju nikakve veze sa etikom i humanizmom, ve su im ak i direktno suprotni.
a) Mogue je pretpostaviti da su u knjievnim prestupnicima prema kojima
smo popustljivi i puni razumevanja prisutne neke vrednosti, koje se nalaze s one
strane dobra i zla, s one strane sauestvovanja i saaljenja. Moda upravo zbog tih
vrednosti opratamo knjievnim junacima ono to inae nikom ne bi oprostili u
realnosti. Moda je u svakom negativnom knjievnom junaku prisutno neko
preimustvo, koje i stvarne prestupnike uzdie iznad obinih smrtnika, a pre svega
iznad njihove rtve. To ujedno znai da bi i lik rtve negativnog junaka trebalo liiti
izvesnih vrednosti.
Nije retko da se upravo knjievni prestupnici odlikuju izuzetnom duevnom
sloenou, bogatstvom i rafiniranou. Ako se tome doda duevno siromatvo rtve,
svakako emo se opredeliti za negativnog knjievnog junaka, koji e nam vie
imponovati.
Moralni kvaliteti svakako nisu jedini kvaliteti koji nam imponuju u ivotu. Tu
je i intelektualna superiornost ili vitalnost. Tako pisac negativnog junaka moe
podariti intelektualnom superiornou i vitalnou, njih uskratiti rtvi, i junak je ve u
ogromnoj prednosti.
Opratajui literarnom zloincu njegovo zlodelo, mi se stavljamo nasuprot
svih moralnih principa. Ljudi se u realnosti teko odluuju da priznaju da ba onaj ko
naruava izvesne moralne i zakonske norme predstavlja oveka vieg reda (Nie). A
upravo nam to priznanje izmamljuje negativni knjievni junak. Opratajui mu, mi
prihvatamo ono to u realnosti nismo u stanju da otvoreno prihvatimo.
Ali, stav prema negativnom junaku nas ne obavezuje ni priblino kao stav
prema realnom prestupniku. Knjievni ambijent omoguava itaocu da izrazi svoje
skriveno divljenje prestupnikovoj vitalnosti, sposobnosti da prekorai one granice
koje italac nikad nee prekoraiti. Posmatrano sa ove take, mi kao da intimno
odobravamo jednu viziju sveta koja protivrei moralnim naelima. Po ovom
shvatanju, privlanost negativnog junaka se ne objanjava ni njegovom sloenou, ni
pravdanjem njegovog postupka, ve iskljuivo njegovim vitalnim vrednostima.
b) Razumevanje koje pokazujemo za knjievnog prestupnika moda ima svoj
temelj u podsvesnim delovima naeg bia. Podsvesni, imoralni porivi koji postoje u
svima nama oivljavaju itanjem knjievnog dela. pisac u toku stvaranja biva
delimino osloboen pritiska cenzure, pa postaje sposoban da dozove neto od onih
dalekih i surovih nagona prvobitnih ljudi.
Tako i psihoanalitika teorija moe biti koriena u tumaenju paradoksa
negativnog knjievnog junaka. autor se stavlja na stranu junaka, a ne na stranu rtve,
zato to je lik prestupnika svojevrsni ventil za autorove podsvesne nagone i elje.
Autor prata junacima, jer osea da je i sam sposoban za ono to oni ine. Otuda i
takav odnos itaoca, koji takoe osea da negativni junak ostvaruje ono to je

2
skriveno u dubinama sopstvenog bia. Otuda privlanost takvih junaka, otuda i naa
popustljivost prema njima i nae razumevanje za njih.
I nieanska i forjdovska varijanta imoralistike interpretacije paradoksa
negativnog knjievnog junaka suprotne su etikoj i humanistikoj interpretaciji. Sa
moralistike i humanistike take, knjievni prestupnik nas osvaja time to podstie
naa via stremljenja; sa imoralistike take osvaja nas upravo onim to je suprotno
tim viim stremljenjima. Tako se i na ovom pitanju suprotstavljaju dva suprotna
pogleda na ljudsko bie stav da je ovek izvorno dobar i stav da je ovek po prirodi
zao.
3) Mogua su i tumaenja paradoksa negativnog knjievnog junaka koja
polaze od odreene koncepcije prirode knjievnog stvaralatva.
a) Tako se ovaj problem moe svesti na problem knjievne iluzije. Dok
itamo, mi smo svesni da se nalazimo u sferi fikcije. Ma koliko o fikciji pisali i
govorili kao da je realna injenica, mi smo ipak svesni iluzornog karaktera svakog
knjievnog ostvarenja. Time smo svesni da je i poinjeni zloin iluzija, fikcija, plod
mate, a da naneto zlo nije realno. Time naravno ni rtva nije realna. Popustljivi smo
jer smo svesni da heroj nije stvarno, realno bie.
Otvarajui stranice neke knjige mi automatski prihvatamo izvesna pravila koja
ne vae u realnom svetu. Ta pravila su podjednako udaljena i od moralistike i
humanistike logike, kao to su udaljena i od imoralnih tenji. Ulazei u svet
umetnike fikcije mi se oslobaamo i odvajamo od praktinih interesa i ciljeva, kako
optih, tako i individualnih. To je svet igre, mate, a negativni junak je samo plod
uobrazilje. Zato i nismo u stanju da ga osuujemo kao realnog prestupnika. Ne
moemo osuivati neto to doivljavamo kao puku igru stvaralake imaginacije.
Svaki predmet osude shvata se ozbiljno, dok je ovde re o neozbiljnoj duhovnoj
aktivnosti. Mi uivamo u umetnikoj igri, koja pretpostavlja injenicu umetnike
iluzije.
b) U umetnikom delu oblik, forma ima primat nad sadrinom. italac nije
toliko obuzet onim to mu se saoptava, koliko nainom na koji mu se to saoptava.
Prilikom itanja uivamo pre svega u lepoti forme, dok je ono to nam se iskazuje
manje-vie sporedno.
Moralna negativnost, koja spada u sadrinske karakteristike lika, ne moe
stoga imati presudan znaaj u sklopu naeg neposrednog doivljaja knjievnog dela.
mi obraamo panju na umetniki oblik u kome je pisac izloio odreene
karakteristike svog negativnog junaka, dok same karakteristike nisu presudne.
Negativnost junaka se javlja kao problem tek nakon itanja knjige, kada pomou
vetakog, analitikog postupka, izdvojimo moralno neprihvatljive sadrinske
karakteristike iz celine knjievnog lika. Tek tada poinjemo da se pitamo kako
pratamo ono to u realnosti nikada ne bi pratali, i time zapravo falsifikujemo na
neposredni literarni doivljaj. Tako postupak postaje ta nas gotovo realan, sa svim
moralnom i zakonskim implikacijama. Heroja poinjemo da tretiramo nezavisno do
celine u kojoj se javlja, a potom se suoavamo sa neposrednim utiskom koji smo imali
tokom itanja. Tako nastaje paradoks iju zagonetnost ne moemo da objasnimo.
Ali, ono to smatramo moralno negativnim u sklopu jedne knjievne strukture
nije isto sa moralno negativnim u sklopu jedne linosti. Razlika je bitna i sutinska.
Mi u celinu knjievnog dela projektujemo neto to smo uzeli iz celine realnog ivota.
Gnoseoloki razlog ovog projektovanja lei u formalnoj slinosti nekih umetnikih i
etikih karakteristika. Ali, formalna slinost nije isto to i realna.
Najdublji izvor nae popustljivost prema negativnim junacima lei u lepoti
njihovog umetnikog oblikovanja.

3
 c) Pisac je u poloaju da razliito rasporeuje pojedine likove u sklopu
umetnike celine. Postoji vie planova u kojima se likovi mogu nai. Knjievni heroj
je obino u prvom, glavnom planu. Otuda ga i nazivamo glavnim likom. Likovi koji
imaju usputnu ili epizodnu ulogu su sporedni i ne obeleavaju bitno knjievnu
strukturu. Nekada se u prvom planu moe nai i nekoliko likova.
Tako se i strukturnim specifinostima knjievnog dela moe objasniti
paradoksalna privlanost negativnih likova. Jer, nije svejedno u kom se planu nalazi
literarni heroj. Lik koji je u prvom planu nametnut nam je na neki nain. Sluei se
specifino strukturalnim pomeranjem pisac je u stanju da utie na nae opredeljenje.
Zavisno da li je u prvom, ili treem planu, junak se razliito namee itaoevoj panji.
Poseban znaaj, naravno, ima i poloaj koji zauzima lik rtve.
Privlanost negativnog knjievnog junaka mogla bi tako imati svoje najdublje
razloge u izvesnim strukturalnim kombinacijama pisca.
Zajednika pretpostavka ova tri objanjenja - tumaenja o umetnikoj iluziji,
tumaenja zasnovanog na primatu forme nad sadrinom i strukturalnog tumaenja
jeste da svet knjievnog dela ima svoje, samo njemu svojstvene zakonitosti koje se,
kao takve, razlikuju od zakonitosti realnog ivota. Moralistika, humanistika i
imoralistika teorija poriu, manje ili vie, autonomiju knjievnog stvaralatva.
Nasuprot tome, teorija umetnike iluzije, teorija forme i strukturalna teorija,
pretpostavljaju izvesnu autonomiju literarnog dela.
3) Problem autonomnosti knjievnog stvaralatva postavlja se i na jednom
drugom planu. Pristalice teorije imitacije (mimezis-a) smatraju da je knjievno delo
samo, ili pre svega, verna reprodukcija stvarnog sveta. Ako odbacimo naturalistiku
varijantu ove teorije, kao evidentno neprihvatljivu, knjievnost bi imala za cilj da
tano predstavi izvesna sutinska, opta obeleja realnog ivota. Uz pomo te
koncepcije se moe objasniti i paradoks negativno knjievnog junaka. negativan junak
je tako samo umetnika reprodukcija realnog prestupnika; a lik rtve je pandan
realnim rtvama.
Estetiari su odavno istakli da ono to u stvarnosti deluje odbojno ili
negativno, na slikarskom planu ili u knjievnom delu izaziva iz osnova drugaiji
utisak. Gnoseolozi su razlog traili u zadovoljstvu od prepoznavanja ili tanije
zadovoljstvu od saznavanja. Tu svoj udeo verovatno ima i divljenje umetnikoj
sposobnosti reprodukovanja. Tako se i privlana snaga negativnog junaka moe
objasniti vernim umetnikim reprodukovanjem stvarnosti i tenjom da se jednim
oblikom saznanja obuhvati izvestan aspekt realnosti u njegovoj celini.
Iz shvatanja da knjievnost ima prevashodno saznajni karakter, moe se
razumeti i privlana snaga negativnog junaka. ono to vai sa runou predmeta i
njegove umetnike reprodukciju, moe vaiti i za odnos moralno runih predmeta i
njihove umetnike, knjievne reprodukcije. Ista dijalektika koja preobraava fiziki
odbojan predmet u umetniki privlaan, preobraava i moralno odbojan predmet u
umetniki i gnoseoloki prihvatljiv. Nas zanosi saznajna, a ne humana snaga odnosa
prestupnika i rtve, jer u njoj vidimo pre svega uspelu umetniku sliku jedne
meuljudske relacije koja igra znaajnu ulogu u stvarnom ivotu.
Sa stanovita teorije imitacije, privlana snaga negativnog junaka poiva u
zadovoljstvu koje u nama izaziva, s jedne strane, pieva sposobnost da gotovo
egzaktno predstavi jednu znaajnu ivotnu relaciju, i, sa druge strane, zadovoljstvo od
samog ina prepoznavanja i saznavanja te iste relacije u njenom knjievnom vidu.
Odbojnost koju u nama izazivaju prestupnici u realnom ivotu mi naknadno
projektujemo na negativnog knjievnog junaka, a naknadno tome suprotstavljamo na
pravi i nefalsifikovani utisak koji imamo prilikom neposrednog suoavanja sa likom

4
knjievnog prestupnika. Tako nastaje problem privlanosti negativnog knjievnog
junaka. kod itaoca dolazi do pomeranja panje sa teme prestupa na injenicu
uspenog reprodukovanja stvarnosti u delu.
Osim toga, to je delo konkretnije, ono je uspelije, a i nae zadovoljstvo je
vee. Rezultat snage negativnih knjievnih junak je i u konkretnosti njihovog prikaza,
oblikovanja. Naravno, izabrani umetniki detalji moraju sugerisati neku optost i
imati dublju, gnoseoloku dimenziju. Mnotvo proizvoljnih i fotografskih detalja nee
nas impresionirati, kao to to nee postii ni deskriptivno nabrajanje.
Konkretnost knjievnog oblikovanja negativnog junaka mora nositi u sebi
izvesnu optost.
4) Teorija identifikacije:
a) Da bismo mogli doiveti jednog knjievnog heroja, moramo ga apsorbovati
na izvestan nain, odnosno projektovati se u izvesnom smislu u taj lik. To nije
izazvano naim imoralizmom, ve nemogunou da na drugi nain saznamo
knjievni lik. Mi ne oseamo razliku junaka i nas samih, jer se tokom itanja
uivljavamo u njega.
b) Slino je i kada identifikaciju shvatimo ne samo kao privremeni, ve kao
proces potpunog preobraavanja u lik. To je tzv. intuicionistiki prilaz, po kom se za
trenutak potpuno izjednaavamo sa objektom saznanja. Mi bivamo apsorbovani
objektom saznanja, a ne projektujemo se u njega. italac se privremeno izjednaava
sa njim; kao da sam postaje negativni junak. Zbog gubitka distance, italac nije u
stanju da zauzme kritiki stav prema junaku. To je osnovni razlog paradoksalne
privlanosti negativnog junaka. Tek nakon itanja dela javlja se distanca i kritiki stav
prema junaku.
c) Identifikacija moe biti i rezultat jednog monijeg psihikog mehanizma
kompenzacije. Tada je elja za izjednaavanjem podreena kompenzaciji.
Sa psiholoke take gledita italac sauestvuje sa negativnim herojem, i
reava na taj nain jedan svoj problem. On zapravo kompenzuje svoje oseanje nie
vrednosti. Pri tome i pisac pribegava mehanizmu kompenzacije. Tako italac makar
privremeno i prividno dobija ono za im u stvarnosti tei i tako delimino ublaava
svoje oseanje nie vrednosti.
Time se moe protumaiti i odbojnost prema pozitivnim junacima. Oni imaju
slabost koju i sami imamo, i sa kojom se ne identifikujemo, jer nam takva
identifikacija nije potrebna. Jer, tenja ka identifikaciji je drugostepena, a prvostepena
je kompenzacija.

***
Meutim, budui da nemaju svi negativni junaci istu privlanu snagu, a neki
nam uopte nisu privlani (Jago u ekspirovom Otelu, Popej u Foknerovom Svetilitu)
moramo odbaciti teoriju itaoeve svesti o umetnikoj iluziji.
Mora se odbaciti u shvatanje koje se zasniva na ideji o umetnosti kao istoj
igri, nepomuenom uivanju u lepoti umetnikog oblikovanja. Jer, ni ovo tumaenje
ne moe objasniti evidentnu razliku u naem doivljaju Riarda II, Jaga,
Raskoljnikova ili Popeja. Mi ne uivamo podjednako u ovim likovima, a neki od
njih nam ni najmanje nisu simpatini. italac moe uivati u lepoti njihovog
oblikovanja i zadrati svest o umetnikoj iluziji, a da mu negativni junak i dalje bude
odbojan.
Slino je i sa teorijom imitacije. I Popej i Jago izazivaju nae divljenje
sposobnosti Foknera i ekspira da ih prikau s izvanrednom ivotnom ubedljivou i
realnou, ali nas to ne spreava da nam ova dva lika budu izuzetno antipatina. Mi

5
svakako oseamo i zadovoljstvo koje nam priinjava in prepoznavanja, ali ih se ipak
gnuamo u velikoj meri. I saznajnu i reproduktivnu stranu mi doivljavamo
istovremeno sa privlanou, odnosno odbojnou negativnih junaka. ali, izmeu ovih
fenomena nema nune povezanosti. Zato se paradoksalna privlanost negativnih
junaka ne moe objasniti pomou analogije sa preobraajem koji doivljaju runi i
odvratni predmeti na slikarskim platnima.
Uostalom, umetnika vizija runog predmeta ne iskljuuje prirodnu
odvratnost koju taj predmet u realnosti izaziva. Tano je samo da je stepen odvratnosti
manji nego u prirodi i da oseamo izvesno zadovoljstvo koje izaziva reproduktivni i
saznajni vid umetnikog dela. Kad je re o umetnikom delu moe se govoriti samo o
smanjenju i ublaavanju prirodne odvratnosti runih objekata, ali odreeni stepen
odbojnost i dalje ostaje. Pri tome se doivljaj odvratnosti to ga izaziva neki runi
model ili ga proizvodi negativni junak, pojavljuje u nama bez implicitnog poreenja
sa doivljajem odvratnosti koji proizvodi takav predmet ili ovek u realnosti.
Poreenje dolazi tek kasnije, u sklopu raznih teorijskih razmiljanja. Mi ne pomislimo
prilikom itanja da su nam Jago ili Popej odvratni, ali manje nego to bi to bili realni
prestupnici te vrste.
Ako Popej i Jago pobuuju iskljuivo oseaj odvratnosti, onda nam ni teorija
psihike identifikacije ne moe biti od pomoi. Zato se privlana snaga nekih
negativnih junaka ne moe objasniti ni projektovanjem. Izmeu itaoca i nekih junaka
oigledno postoji nepremostiva distanca.
Iz slinih razloga ne zadovoljava ni intuicionistika verzija identifikacije. Ako
se izjednaavamo sa Jagom i Popejom, kako je mogue da su nam u toj meri odvratni,
kada u takvom izjednaavanju nema distance. Meutim, ta distanca u nekim
sluajevima svakako postoji, to ovaj pristup samim tim diskvalifikuje. Mehanizam
identifikacije nema, dakle, univerzalno znaenje.
Tako otpadaju i faktori imoralnog tipa. Privlanost negativnih junaka ne moe
se tumaiti nesvesnom sklonou da se izjednaimo sa prestupnikom zato to oni
pogoduju naim potisnutim nagonima. Ako je krenje moralnih normi, ono to nas
privlai, onda bi to moralo biti univerzalno i ne bi se smelo desiti da nas neki od
takvih junaka izrazito odbija.
Kada bi nieanska teorija bila tana, odbijali bi nas samo oni junaci koji nema
istinske nadmonosti. Meutim, Raskoljnikov u Zloinu i kazni nas npr. privlai,a li
ne svojom nadmonou i snagom. On e je izrazito inferioran, psihiki nestabilan.
Otuda otpada i adlerovski pristup, odnosno stav da kompenzujemo svoj oseaj nie
vrednosti. Da je tako, ne bismo mogli da se identifikujemo sa junacima poput oveka
iz podzemlja ili Raskoljnikova. Jer, oba junaka su graena na onim psihikim
mehanizmima koji poivaju na oseanju nie vrednosti. Pri tome je Jago olienje
vitalnosti, ali nas ona uopte ne privlai.
Problem privlanosti negativnih junaka se ne moe protumaiti ni
psiholokim, ni saznajnim razlozima. Predajui se privlanoj moi negativnih junaka,
italac ne reava ni svoje psiholoke, ni saznajne probleme.
Umetnika iluzija ipak ini izvesnu indirektnu pretpostavku ovog paradoksa.
Njeno indirektno delovanje je u oslobaanju od izvesnih usko praktinih pobuda
itaoca. Mi, naravno, ipak znamo da je to fikcija, proizvod mate, a ne realnost.
Pri tome nam je junak u nekim trenucima vie, a u nekim manje privlaan.
Nae simpatije su najmanje upravo na mestima gde on vri prestupe. Za njega
oseamo najmanje simpatije kada vri zloin; a najvie kada je na neki nain ugroen.
Humani faktor na itaoca deluje direktno kada junak strada. Autor time apeluje
na naa humana oseanja i ini da imamo vie razumevanja. Na izvestan nain pisac

6
suprotstavlja humane kriterijume moralnim. Tako italac ne eli da Raskoljnikov
padne u ruke vlastima. Mi elimo da se on izvue iz neprilike, bez obzira na neke
moralne principe. Ali, mi to inimo ne zato to opravdavamo njegov zloin, nego zato
to sauestvujemo sa njim. Tako se u strukturi dela humana i moralna merila
suprotstavljaju. Moe se rei da se moralna osuda negativnog heroja zapostavlja u ime
izvesnih humanih principa, a ne u ime nekih imoralistikih stavova.
Riard III nam je privlaan mada nema humanih kvaliteta. Ali, tome dobrim
delom doprinosi i to su njegove rtve zapostavljene u okviru dramske strukture. To,
opet, nije sluaj u Otelu, sa Jagom i Dezdemonom, mada je Jago beskrupulozan
koliko i Riard. Zapostavljajui humanu dimenziju lika rtve pisac indirektno stvara
povoljnu atmosferu za isticanje negativnog junaka.
Humana dimenzija je naglaenija od vrednovanja intelektualne ili moralne
snage.
ini se da humane vrednosti imaju najznaajniju ulogu kada je re o
negativnom junaku. S jedne strane, veina nama privlanih negativnih junaka ima
neki humani oreol, a sa druge stran, njihove rtve su toga dobrim delom liene.
Kada se u realnosti rukovodimo nekim moralnim pobudama, one ipak imaju i
neki praktini cilj. Moralna osuda prestupnika podrazumeva i neku sankciju (na polju
meuljudskih odnosa). Kada se rukovodimo humanim obzirima, nemamo u vidu
nikakvu moralnu sankciju. Saoseajui i pratajui nikome ne pretimo i ne
kanjavamo nikoga.
Naa humanost se javlja i zato to su u pitanju knjievne tvorevine, a ne realni
ljudi. Od nas se ne trai stvarno angaovanje; niti nama ili svetu oko nas preti realna
opasnost od knjievnih prestupnika. Otuda njima opratamo i ono to realnim ljudima
nikada ne bismo oprostili.
Naa literarna plemenitost ima dve strane pozitivnu i negativnu. Bolji smo
prema literarnim fikcijama nego prema svojim blinjima.
U oveku se sukobljavaju dve elje vrednosna i usko-praktina, a prva ima
prevagu samo u podruju literaturne fikcije.
Osim toga, nai humanistiki obziri prema likovima prestupnika posledica su
odsustva ili manjeg intenziteta humanih obzira prema njihovim rtvama. Tako i naa i
pieva humanost ima u sebi neto nehumano, pa ak i svirepo. ak i u idealnom
ambijentu knjievnog dela razumevanje za nekog, istovremeno znai nerazumevanje
za nekog drugog. To je kontradikcija svakog humanizma.
ak i kad je cilj pisca da izazove neke humane obzire, on to moe postii
samo ako se ujedno i odrekne tih obzira. Jer, humanizam na literarnom planu trebalo
bi da znai razumevanje ne samo zloinca, ve i rtve. Pisac mora da bude nehuman
polazei od humanih pobuda. Idealna humana ravnotea izmeu lika prestupnika i
rtve, ak i kad bi bila mogua, ipak bi izazvala izvestan jednostran efekat. italac bi
se u tom sluaju morao opredeliti za lik rtve, a ne zloinca. Kada su humani razlozi
relativno ravnomerno rasporeeni, onda moralni obziri igraju presudnu ulogu.
Otuda postoji traginost svakog humanistikog pristupa knjievnosti. U ovom
se ogleda i drama ljuske egzistencije. I u realnosti se ne moe preuzeti bilo kakva
humana akcija, a da ne bude jednostrana u humanom pogledu.
U relaciji izmeu lika prestupnika i lika rtve najpotpunije se izraava tragina
neminovnost izbora, koja znai i izvesnu jednostranost. (Otuda je svestranost
nemogua, iluzorna na bilo kom planu ljudskog delanja.)

Humana dimenzija najvie doprinosi da se opredelimo za ili protiv nekog

negativnog knjievnog junaka, a tek potom dolaze ostale vrednosne karakteristike

7
lika. Otuda se pre moe govoriti o sauestovanju sa takvim junacima, nego o njihovoj
privlanosti. Meutim, mi pri tome nemamo distancu koja inae postoji kada s nekim
sauestvujemo, ve se pre poistoveujemo sa junakom.
Samo ukoliko zanemarimo rtve i ukoliko je prestupnik humano uoblien,
odnosno predstavljen kao neko ko je ranjiv, ugroen i podloan stradanju moe nam
biti privlaan.
Ali, humani inioci se ne smeju stavljati u prvi plan, a zapostaviti strukturalni
inioci. Jer, upravo oni odluuju hoe li se italac opredeliti za nekog negativnog
junaka ili ne. To to on ima neka pozitivna svojstva, nije ni blizu dovoljno da se
italac za njega opredeli. Pozitivne karakteristike heroja moraju biti i vidno istaknute,
odnosno mora im biti dato dominantno u istaknuto mesto u sklopu dela. Presudna je,
dakle, uloga strukturnih inilaca, jer prosto prisustvo pozitivnih karakteristika nije
dovoljno za opredeljenje.
U odnosu vrednosnih i strukturalnih faktora posebno je vano mesto i raspored
vrednosnih karakteristika negativnog junaka u sklopu celine dela. Isticanje i
potenciranje pozitivnih karakteristika mora imati svoj efekat. Ono bitno utie na
opredeljenje itaoca.
Pri svemu tome, pisac pribegava i strukturnom diskvalifikovanju lika rtve. To
se moe postii uvoenjem veeg broja likova-rtava, pa se panja usmerena na rtve
rasipa. Time je stepen privlanosti rtvi znatno smanjen (Riard III). Osim toga, rtva
se moe predstavljati ne iz svoje, unutranje perspektive, ve iz perspektive
prestupnika (Zloin i kazna). rtva se moe pojaviti tek onda kada je lik prestupnika
ve zadobio itaoevu naklonost (Zloin i kazna). Samim tim je intenzitet
interesovanja za lik rtve oslabljen. rtva se na sceni moe zadrati i veoma kratko i
predstavljati samo beznaajnu epizodu. Time se opet priguuje humani i sentimentalni
efekat. Mogu biti i izostavljeni trenuci stradanja rtava. to je rtva apstraktnija i
anonimnija, to je beznaajnija.
Tako pisac paralelno strukturno istie vrednosti negativnog junaka, a
omalovaava rtvu.