lAnatolij i Boris Strugacki

Biblioteka Kentaur* Nauna fantastika

 Naslov originala
T P yflH O BbITb BOrOM

Slika na koricam a
Radom ir Dam njanovi-Dam njan:
Kabine na peanoj obali

Urednik
Ivan V. Lali
Oprema knjige
Dobrilo M. N ikoli
Tehniki urednik
Franjo Kom eriki
Korektor
Zvezdana uri

Izdava
Izdavaki zavod Jug osla vija"
Beograd, 1977.
Sva prava za Jugoslaviju zadrana
tam pa i povez
Beogradski izdavako-grafiki zavod
Beograd, Bulevar vojvode Miia 17
Tira: 5000 prim eraka
Anatolij i Boris Strugacki
Teko je biti bog
Preveo
Milan oli

JU G O S L A V IJA
Beograd

V
T o su bili dani, kada sam shvatio ta to znai:
patiti; ta to znai: stide ti se; ta to znai:
oajavati.
Pjer Abelar

Moram da vas upozorim na neto.

Izvravajui zadatak, vi ete biti, autoriteta
radi, naoruani. Ali, oruje ne smete
upotrebiti ni u kom sluaju. Ni-u-kom. Da li
ste me shvatili?
Emest Hemingvej
 Prolog

Leite Ankinog samostrela bilo je nainjeno od crne plasti

ke, a tetiva je bila od kromiranog elika i zatezala se jed
nim, jedinim pokretom ruice koja se neujno pokretala.
Anton, novotarije nije priznavao: on je imao dobro staro
borbeno oruje u stilu marala Toca, kralja Pica Prvog, oko
vano potamnelim bakrom sa tokiem, na k oji se namotava-
la tetiva od volujskih ila. to se tie Pake, on je poneo
pneumatski karabin. On je smatrao da su samostreli detinj-
stvo oveanstva, poto je bio lenj i nesposoban da bilo ta
sam naini.
Pristali su uz severnu obalu, gde je iz ute peane strmi
ne trcalo izukrtano korenje kao strela pravih jela. Anka je
bacila veslo i osvrnula se. Sunce se ve bilo diglo nad u
mom, i sve je bilo plavo, zeleno i uto-plaviasta izmaglica
nad jezerom, tamnozelene jele i uta obala na drugoj strani.
I nebo je nad svim tim bilo prozrano, beliasto-plavo.
Niega tamo nema, rekao je Paka.
Sedeli su, nagavi se preko ivice amca i gledali u vodu.
Ogromna tuka, sigurnim glasom rekao je Anton.
Sa ovolikim perajima? upitao je Paka.
Anton je outao. Anka je takoe bacila pogled u vodu,
ali je tamo ugledala samo sopstveni odraz.
Eh, kada bi smo mogli sada da se okupamo, re
kao je Paka, sputajui ruku do lakta u vodu. Hladna
je, rekao je.
Anton je preao na pramac i iskoio na obalu. amac je
poeo da se njie. Anton se uhvatio za ivicu amca i upitno
pogledao Paku. Tada je Paka ustao, stavivi veslo na vrat
kao obramicu, i izvijajui donji deo tela, poeo da peva:
Stari mornar Viclipucli!
Dragoviu, da nam nisi zaspo?
uvaj mi se, tebe jure
Jata prepeenih ajkula!
Anton je utke povukao amac.
E hej! povikao je Paka, hvatajui se za ivicu.
Zato to prepeenih? upitala je Anka.
Ne znam, odgovorio je Paka. Izali su iz amca.
A nije loe? Jata prepeenih ajkula!
8

Odvukli su amac na obalu. Noge su propadale u vlaan

pesak, koji je bio prekriven sasuenim jelovim iglicama i si-
arkama. amac je bio teak i klizav, ali su ipak uspeh da
ga izvuku iz vode do same krme i tada su stali, teko da-
ui. . _ ,
__ Nogu sam prignjeio, rekao je Paska i poeo da
popravlja crveni povez na glavi. Paljivo ga je nametao, ka
ko bi mu se vor naao tano nad desnim uvetom, kao u no-
satih irukanskih pirata. ivot nam se ne mili, o-haj!
izjavio je.
Anka je usredsredeno sisala prst.
Trn? upitao je Anton.
Ne, odrala sam ga. Neko od vas ima prave kande . . .
No, no, pokai?
Pokazala jc.
Da, rekao je Anton. Prava ozleda. No, ta da ra
dimo? Y. .
__ Ma ra-me i pored obale, predloio je Paska.
Pa onda nije trebalo ni da izlazimo iz amaca, rekao
je Anton. . . i, a
amcem i kokoka moe, objasnio je Paska. A
obalom: trska to ti je broj jedan, strmine dva, virovi
tri. Da. Puni mlai. Ima i somova.
Jata peenih somova, rekao je Anton.
A ti, jesi li ikada gnjurao u vir?
No, jesam. ..
__ Nisam video. Nekako nisam imao prilike da to vidim.
Ima puno toga to jo nisi video.
Anka je okrenula lea, digla samostrel i opalila u bor
udaljen od njih jedno dvadesetak koraaji. Kora je poela
da se osipa. . ...
__ N ije loe, rekao je Paka i tog istog asa opalio iz
karabina. Nianio je u Ankinu strelu,ali je promaio. N i
sam zaustavio disanje, objasnio je. .
__ A da si ga zaustavio? upitao je Anton. Gledao je
Anku. .
Anka je jakim pokretom povukla polugu tetive. Miice je
imala izuzetno razvijene. Anton je sa zadovoljstvom po-
smatrao kako se pod preplanulom koom pomenla vrsta
kugla bicepsa. . r . . n . ,
Paljivo je nanianil i opalila jo jednom. Druga strela se
sa treskom zabila u deblo neto malo ispod prve.
Badava to radimo, rekla je Anka, sputajui svoj
samostrel.
ta? upitao je Anton. ................
Drvee unitavamo, eto ta je. Jedan klinja je juce
pucao u drvo iz luka, a ja sam ga naterala da zubima iscupa
strelu.
 9

Paka, rekao je Anton, mogao bi da otri, zubi

su ti odlini.
A zubi su m i na razdeljak, odgovorio je Paka.
Neka bude, rekla je Anka, Hajde da neto ra
dimo.
Ne vere mi se neto po tim urvinama, rekao je
Anton.
N i meni. Idemo pravo.
Gde to? upitao je Paka.
Gde nas oi vode.
N o? rekao je Anton.
. Znai, u sajvu, rekao je Paka. Toka, hajdemo
na Zaboravljeni Bulevar. Sea li se?
Kako da ne!
Zna, Anjeka,. . poeo je Paka
Ja ti nisam nikakva tamo Anjeka, resko mu je
odgovorila Anka. N ije podnosila da jo j se obraaju drugai
je nego sa Anka.
Anton je to dobro zapamtio. Brzo je rekao:
Zaboravljeni Bulevar. Po njemu se niko vie ne vozi.
Nema ga ni na mapi. I gde vodi, to se uopte ne zna.
A jeste li bili tamo?-
Jesmo. A li nismo uspeli da ga istraimo.
Put iz niotkuda i u nikuda, izdeklamovao je Paka,
doavi sebi.
Odlino! rekla je Anka. O i su jo j postale nalik
na crne proreze. Idemo. Hoemo li stii do veeri?
ta ti je ! D o podneva emo biti tamo.
Krenuli su nagore urvinom. Na rubu urvine Paka se
osvrnuo. D ole se nalazilo plavo jezero sa ukastim pliaci
ma, amac na pesku i veliki krugovi k oji su se koncentrino
irili na vodi m irnoj kao ulje kraj obale to je verovatno
izletela iz vode ona tuka. Paka je osetio uobiajeno neo
dreeno oduevljenje, kao i uvek, kada su Toka i on beali
iz internata i kada se pred njima nalazio dan potpune nei-
zvesnosti na neistraenim mestima sa jagodama, vrelim liva
dama bez i jednog oveka, sivim guterima, ledenom vodom
i iznenadnim izvorima. I, kao i uvek, zaeleo je da zaurla i
visoko podskoi, i to je tog istog asa i uinio, i Anton ga
je, smejui se pogledao, i on je ugledao u oima Antona
potpuno razumevanje. Anka je stavila dva prsta u usta i ves
to zazvidala, i uli su u umu.
uma je bila etinarska i retka, noge su klizile po opalim
iglicama. Kosi sunevi zraci su padali izmeu pravih stabala,
i zemlja je bila sva pokrivena zlatnim mrljama. Mirisalo je
na smolu, jezero i jagode; negde u nebu cvrkutale su nevid
ljive ptice.
Anka je ila ispred svih, drei svoj samostrel pod mi
10

kom, i povremeno se naginjala da uzbere krvave, kao la

kom prekrivene jagode. Anton je iao za njom sa dobrim
starim orujem marala Toca o ramenu. Tobolac sa dobrim
borbenim strelama lupkao ga je po stranjici. Iao je i bacao
pogled na Ankin vrat preplanuo, skoro crn, sa prljenovi-
ma k oji su se jasno isticali. Ponekad se osvrtao traei Pa
ku, ali se Paka nije video, samo se povremeno, as desno,
as levo video na suncu njegov crveni povez. Anton je zami
slio kako Paka neujno klizi .medu jelama sa karabinom
na gotovs, ispruivi napred svoje grabljivo, mravo lice sa
nosem k oji se Ijutio. Paka se prikradao po sajvi, a sajva se
ne ali. Sajva prijatelju moe iznenada da ti postavi pitanje
i treba jo j odmah odgovoriti, pomislio je Anton i povio
se, ali se pred njim nalazila Anka i ona je mogla da se osvr
ne, ispalo bi glupo.
Anka se osvrnula i upitala:
A vi ste tiho kidnuli?
Anton je slegao ramenima.
A ko to kida buno?
A ja sam, ini mi se, ipak digla buku, zabrinuto je
rekla Anka. Ispustila sam lavor i najednom u hodniku
koraci. To je sigurno bila Deva Kaa ona je danas deur
na. Morala sam da skoim u rundelu sa cveem. ta misli,
Toka, kakvo to cvee raste u toj rundeli?
Anton je namrtio elo.
Pod tvojim prozorom? Ne znam. A zato?
Uporno neko cvee. N e savija ga vetar, ne obara bu
ra. U njega svi skau ve nekoliko godina, a njemu
nita.
Interesantno, rekao je Anton dubokomisaono. Se-
tio se da se pod njegovim prozorom takode nalazi rundela
sa cveem koje vetar ne savija i ne obara bura. A li on na
to nikada nije obraao panju.
Anka se zaustavila, saekala ga i pruila mu pregrt jago
da. Anton je paljivo uzeo tri ploda.
Uzmi jo, rekla je Anka.
Hvala, rekao je Anton. Volim da uzimam po
jednu. A Deva Kaa nije loa, zar ne?
Zavisi, rekla je Anka. Kada oveku svako vee
izjavljuju da su mu noge as blatnjave, a as opet pranjave . . .
Uutala je. Bilo je zadivljujue divno etati sa njom udvo
je po umi rame uz rame, dotiui je golim laktovima, i po-
smatrati je kako je lepa, veta i neobino dobra i kakve
su jo j divne sive oi sa crnim trepavicama.
Da, rekao je Anton, pruajui ruku da smakne
pauinu koja je zablistala na suncu. A n joj noge nisu ni
pranjave. Ako te kroz bare nose na rukama, onda se, razu-
me li me, nee; zapraiti. . .
 11

Ko je to nosi?
Henrih sa meteoroloke stanice. Zna, onaj ogroman,
sa skoro belom kosom.
Odista?
A zato da ne? ak i svako dete zna da su zaljubljeni.
Ponovo su uutali. Anton je bacio pogled na Anku. Anki-
ne oi su bile kao crni prorezi.
A kada je to bilo? upitala je
Jedne noi kada je bio pun mesec, odgovorio je
Anton preko volje. Samo pazi, ne priaj mnogo o tome.
Anka se osmehnula.
Niko te nije vukao za jezik, Toka, rekla je.
Hoe li jagode?
Anton je mahinalno smakao jagode sa prljavog dlana i
strpao ih u usta. Ne volim torokala, pomislio je. Ne podno
sim torokala. A li, najednom je pronaao argument.
I tebe e takode jednom nositi na rukama. I, hoe li ti
biti prijatno, ako o tome ponu da brbljaju?
Odakle ti samo ideja da u izbrbljati? rasejano ga
je upitala Anka. Ne podnosim torokala.
Sluaj, a ta si to smislila?
Nita naroito, Anka je slegla ramenima. Neto
kasnije je rekla u poverenju: Zna, dojadilo mi je da
svako boje vee dva puta perem noge.
Jadna Deva Kaa, pomislio je Anton. To ti nije sajva.
Izali su na stazu. Staza se sputala nizbrdo, i uma je p o
stajala sve mranija i mranija. Ovde su bujno rasli paprat i
visoka, vlana trava. Borova stabla su bila prekrivena maho
vinom i belom penom liaja.
A li, sajva se ne ali. Promukao glas, u kome nije bilo nieg
ljudskog, najednom je zaurlao:
Stoj! Bacaj oruje ti, blagorodni done, i ti, dona!
Kada sajva neto zahteva, treba umeti odgovoriti. Preciz
nim pokretom Anton je oborio Anku u paprat nalevo, a
sam je skoio u paprat udesno, pritajio se i sakrio iza trulog
panja. Promukao eho je jo odzvanjao meu borovim stabli
ma, a staza je ve bila pusta. Zavladala je tiina.
Anton, je, preturivi se na stranu, vrteo toki, zateui
tetivu. Odjeknuo je pucanj, na Antona je poelo da pada
nekakvo trunje. Promukao, neljudski glas je izvestio:
Don je pogoen u petu!
Anton je poeo da stenje i digao je nogu.
Ma ne u tu, ve u desnu ispravio ga je glas.
ulo se kako Paka puka od smeha. Anton je oprezno
promolio glavu iza panja, ali se u sumranoj zelenoj kai
nita nije videlo.
U tom momentu se zauo prodoran fijuk i um, kao da je
palo drvo.
12

J o j!. . prigueno je po vikao Paka. Potedite

me, molim vas! Potedite! Ne ubijajte me!
Anton je odmah skoio. U susret mu je iz paprati, povla
ei se unazad, izaao Paska. Ruke su mu bile dignute nad
glavom. Ankin glas je upitao:
Toka, vidi li ga?
Kao na dlanu, sa odobravanjem je odgovorio A n-
ton- Ne okrei se! podviknuo je Paki. Ruke na
glavu!
Paka je pokorno stavio ruke na glavu i izjavio:
Nita neu rei.
Toka ta da se uradi sa njim? upitala je Anka.
Sada e videti, rekao je Anton i smestio se to je
udobnije mogao na panj, stavivi samostrel na kolena. Im e!'
Dreknuo je glasom Hekse Irukanskog.
Paka je leima pokazao svoj prezir i nepokornost. Anton
je opalio. Teka strela se buno zabila u granu nad Paki-
nom glavom.
Oho! progovorio je Ankin glas.
Ja sam Bon Skakavac, preko volje je priznao Pa
ka. 1 ovde e on, prema svemu izdabnuti jedan od
onih to bejahu sa njim .
uveni siledija i ubica, objasnio je Anton. A li,
on nikada nita ne radi tek onako. K o te je poslao?
Poslao me je don Satarina Nepotedni, slagao je
Paka.
Anton je prezrivo rekao:
Ova ruka ovde je prekinula nit smrdljivog ivota dona
Satarine pre dve godine u Kanjonu Tekih Maeva.
Da opalim strelu u njega? upitala je Anka.
Potpuno sam zaboravio, brzo je rekao Paka, U
stvari, poslao me je Arata Lepi. Obeao m i je sto zlatnika
za vae glave. Anton se lupio po kolenima.
Kakav laljivac! povikao je. Pa zar e Arata da
se povezuje sa takvim nitavilom kao to si ti!
Kako bi bilo da ipak opalim strelu u njega? kr
voedno je upitala Anka.
Anton je poeo demonski da se smeje.
Uzgred budi reeno, rekao je Paka, pogodio
sam te u desnu petu. Vreme bi bilo da ti istee krv.
ipak usprotivio se Anton. Kao prvo, sve vre
me vaem koru belog drveta, a kao drugo, dve predivne
varvarke su ve previle moje rane.
Paprat je poela da se pomie, i Anka je izala na stazu.
Na obrazu jo j se videla ogrebotina, kolena su jo j bila izma-
zana zemljom i liem.
Vreme je da ga bacimo u blato, rekla je. Kada se
neprijatelj ne predaje, njega treba unititi.
 13

Paka je spustio ruke.

Sve u svemu, ne pridrava se pravila igre, rekao
je Antonu. Kod tebe stalno ispada da je Heksa dobar
ovek.
A mnogo mi pa ti zna! rekao je Anton i takode iza
ao na stazu. Sajva se ne ali, prljavi najamnice.
Anka je vratila Paki karabin.
A ta, je r vi uvek tako pucate jedan u drugoga?
upitala je sa zaviu.
Nego ta! zaudio se Paka. A ta je, je l bi
moda trebalo da viemo: ,,Pu! pu! ta li? U igri je
neophodan elemenat rizika.
Anton je nemarno rekao:
M i se na primer esto igramo Viljema Tela.
Naizmenino, prihvatio je Paka. Danas ja sto
jim sa jabukom na glavi, a sutradan on.
Anka ih je pogledala.
Tako znai? - rekla je lagano. Bilo bi interesant
no videti to.
Sa zadovoljstvom bismo ti pokazali sarkastino je
rekao Anton, ' ali nemamo jabuku.
Paka se smejuljio. Tada mu je Anka smakla sa glave po
vez i brzo smotavi ga napravila od njega loptu.
Jabuka to je uslovnost, rekla je. Evo odline
mete; da se igramo Viljema Tela.
Anton je uzeo crveni smotuljak i paljivo ga pregledao.
Pogledao je Anku oi su jo j bile kao uski prorezi, a Pa
ka se zabavljao bilo mu je veselo. Anton mu je pruio
smotuljak.
Na trideset koraaji neu promaiti kartu, rekao je
mirnim glasom, razume se, iz dobro mi poznatog pitolja.
Odista ? rekla je Anka i obratila se Paki: A ti,
dragi moj, da li e ti pogoditi kartu na trideset koraaji?
Paka je nametao smotuljak na glavi.
Jednom emo pokuati, rekao je, kezei zube.
Svojevremeno nisam loe pucao.
Anton se okrenuo i krenuo stazom, glasno odbrojavajui
korake:
Petnaest. . . esnaest. . . sedamnaest. . .
Paka je neto rekao Anton ga nije uo, i Anka se
glasno nasmejala. Nekako ak previe glasno.
Trideset, rekao je i okrenuo se.
Sa trideset koraaji razdaljine Paka je izgledao sasvim
mali. Crveni trougao smotuljka na glavi izgledao je kao ka
pa dvorske lude. Paka se smejuljio. On se jo uvek igrao.
Anton se sagao i poeo lagano da zatee tetivu.
Neka si blagosloven, oe m oj Viljeme! povikao je
Paka. I zahvaljujem ti se za sve, ma ta da se desilo.
 14

Anton je stavio strelu i ispravio se. Paka i Anka su ga

posmatrali. Stajali su blizu jedno drugoga. Staza je liila na
taman, vlaan hodnik meu visokim, zelenim zidovima. A n
ton je digao svoj samostrel Borbeno oruje marala Toca je
postalo nekako neobino teko. Ruke m i drhte, pomislio je
Anton. To je ve loe. I nepotrebno. Setio se kako su zimi
Paka i on itav jedan sat bacali grudve u metalnu iarku
na stubu ograde. Bacali su ih sa dvadeset koraaji razdalji
ne, sa petnaest i sa deset nikako nisu mogli da je pogo
de. A posle, kada im je sve to ve dojadilo i kada su se
spremali da krenu, Paka je nemarno, ne gledajui, bacio
poslednju grudvu i pogodio. Anton je svom snagom zabio
kundak u zgib ramena. Anka stoji suvie blizu, pomislio je.
Hteo je da jo j povie da se udalji, ali je shvatio da bi to bilo
glupo. Vie. Jo malo . . . Jo. . . Najednom je postao uve-
ren da e se strela, teka jednu funtu, ak ako im okrene i
ledja, zabiti tano u Pakinu prekonosicu, izmeu veselih,
zelenih oiju. Otvorio je oi i pogledao Paku. Paka se vie
nije smejuljio. Anka je lagano-lagano dizala ruke sa raire
nim prstima i lice jo j je postalo napeto i nekako previe
odraslo. Tada je Anton digao samostrel jo vie i povukao
oroz. N ije video gde je strela otila.
Promaio sam, rekao je glasno. Krenuo je stazom
nogama koje se nisu sa\ijale. Paka je obrisao crvenim smo
tuljkom lice, zatresao ga, rairio i poeo da povezuje glavu.
Anka se sagla i digla svoj samostrel. A ko me tom stvari
com lupne po glavi, pomislio je Anton, rei u jo j hvala. A li,
Anka ga nije ak ni pogledala.
Okrenula se Paki i upitala ga:
Idemo?
Odmah, rekao je Paka.
Pogledao je Antona i utke lupio samoga sebe savijenim
prstom po elu.
A ti si se ve preplaio, rekao je Anton.
Paka se jo jednom lupio prstom po elu i krenuo za
Ankom. Anton je iao za njima i trudio se da potisne sum
nje u sebi.
A ta sam ja to u stvari i uradio, potiteno je mislio. Za
to su se samo naduli! No, Paku razumem, preplaio se. Sa
mo se jo ne zna ko se vie preplaio Viljem-tata ili Tel-
-sin. Ali, ta je onda sa Ankom? Prema svemu, preplaila se
za Paku. A ta je pa trebalo da radim? Eto, vuem se za
njima, kao nepotrebni roak. Najbolje e biti da odem. Sa
da u skrenuti ulevo, tamo je jedna movara. Moda u jo i
sovu uspeti da ulovim. A li, on nije usporio ak ni korak. To
je znai zauvek, pomislio je. itao je da se to esto deava.
Na zabaeni put su stigli ak i ranije nego to su mislili.
Sunce je ve stajalo visoko, bilo je uasno vrue. Za oko-
 15

vratnikom su bockale jelove iglice. Put je bio od betona sa

stavljen od dva niza sivo-zardalih, ispucanih betonskih plo
a. Kroz pukotine meu spojevima probijala se gusta, suva
trava. Po ivici puta rastao je gust, pranjav korov. Nad pu
tem su brundali bumbari, i jedan je bezobrazno lupio A nto
na pravo u elo. Bilo je tiho i sparno.
Pogledajte! rekao je Paka.
Nad sredinom puta, na zaraloj ici, zategnutoj popreko,
visila je okrugla metalna ploa, prekrivena ispucalom bo
jom. Sudei po svemu, na disku je bio prikazan uti pravou-
gaonik na crvenoj pozadini.
ta je to? upitala je bez nekog posebnog intereso-
vanja Anka.
Automobilski znak, rekao je Paka. Ulaz za
branjen.
Cigla objasnio je Anton.
A ta ona znai? upitala je Anka.
Znai da tamo ne sme da se ide, rekao je Paka.
A ta e onda ovde put?
Paka je slegao ramenima:
To je jako stari put, rekao je.
Anizotropan put, izjavio je Anton. Anka mu je bi
la okrenuta leima. Kretanje samo u jednom pravcu.
Mudri su bili nai preci, zamiljeno je rekao Paka.
Vozi se tako jedno dve stotine kilometara, i najednom
eto ti na! cigla. N iti moe dalje da ide, niti ima
koga da priupita.
ta li moe da bude iza tog znaka! rekla je Anka.
Osvrnula se. Unaokolo, na mnogo kilometara nalazila se
potpuno pusta bez i jednog jedinog oveka uma, i nisu
imali uopte koga da upitaju ta bi moglo da bude iza tog
znak. A moda to uopte i nije cigla? rekla je.
Boja je sva otpala . . .
Tada je Anton paljivo nanianio i opalio. Bilo bi odista
fantastino, da je strela prekinula icu, i da je znak pao pred
same Ankine noge. A li, strela je pogodila gornji deo znaka,
probila zarali pleh, i na zemlju je poela da otpada samo
sasuena boja.
Budalo, rekla je Anka, ne okreui se.
To je bila prva re, sa kojom se obratila Antonu posle
igre Viljema Tela. Anton je poeo da se nekako natmureno
smeka.
And enterprises o f great pitch and moment, izgo
vorio je, With this regard their current turn way and lo
ose the name o f action. 1 -----

1 T a k o p o d u h va ti ve lik i, to uspeh o b ea va ju , p rop a d a ju

stalnih. ekspir, ( H a m le t ).
 16

Vemi Paka je najednom povikao.

Momci, ovuda su prola kola! I to posle nepogode!
Evo, ovde je trava izgaena! I ovde. . .
Ima sree Paka, pomislio je Anton. Poeo je da razgleda
tragove na putu i takoe je ugledao izgaenu travu i crni
trag guma na mestu, gde je automobil prikoio pred rupom
u betonu.
Aha! rekao je Paka. Proleteo je ispod znaka!
To je bilo jasno svakome, ali se Anton pobunio:
N i pomena, iao je sa one strane.
Paka ga je zapanjeno pogledao.
Zar si os/epeo, ta li?
Iao je sa one strane, bio je uporan Anton. Idemo
po tragu.
Lupeta budalatine! Lupeta! pobunio se Paka.
Kao prvo, ni jedan iole vaspitan voza ne bi krenuo
ispod cigle. Kao drugo, pogledaj: evo rupage, evo traga
koenja . . . No, odakle je onda iao?
ta me se tiu ti tvoji vaspitani! Vaspitan sam i
idem ispod znaka.
Paka je pozeleneo od besa.
Idi gde hoe! rekao je, lako mucajui. Nezreli
stvore. Sasvim si poludeo od sparine!
Anton se okrenuo i, gledajui pravo preda se, krenuo
ispod znaka. Hteo je samo jedno: da se ispred njega nae
nekakav most dignut u vazduh i da mora da se probija u
tom pravcu. ta me se tiu tvoji vaspitani! mislio je.
Neka idu, gde hoe . . . sa svojim Pakom. Setio se kako je
Anka odrezala Pavlu, kada jo j se ovaj obratio sa Anje-
ka, i osetio se neto lake. Osvrnuo se.
Paku je odmah ugledao: Bon Skakavac, sagavi se nad
samom zemljom, kretao se tragom tajanstvenih kola. Zarali
disk nad putem lagano se njihao i kroz rupu se naziralo mo
dro nebo. A na ivici puta je sedela Anka, oslonivi laktove
na gola kolena i stavivii bradu na stegnute pesnice.
. . . Vraali su se tek predvee. M om ci su veslali, a Anka
je sedela na krmi. Nad crnom umom dizao se purpurni me-
sec, nepodnoljivo su kreketale abe.
Kako je sve bilo divno smiljeno, rekla je tuno Anka.
Eh, vi! . . .
Deaci su outali. Tada je Paka poluglasno upitao:
Toka, ta je bilo tamo, pod znakom?
Most dignut u vazduh, odgovorio je Anton.
I skelet faiste, prikovan lancima za mitraljez. Zamislio
se jo malo i dodao: Mitraljez je bukvalno zarastao u
zem lju. . .
Da . . . rekao je Paka. Deava se. A ja sam ta
mo jednome pomogao da popravi kola
Kada je Ruftiata proao grob svetog Mike sedmi P redu
i noslednji na tom putu, ve se bilo sasvim smrailo. Mnogo
hvaljeni hamaharski drebac, koga je od don Tamea dobio
na kartama, bio je obino ubre. Bio se oznojio, podbio no
ge i kretao se loim, krivudavim kasom. Rumata mu je ste
zao bokove kolenima, ibao rukavicom izmeu usiju, ah je
ovaj samo premoreno odmahivao glavom, ne ubrzavajui
korak. Du puta se nalazilo bunje, koje je u predveerje li
ilo na oblake smrznutog dima. Nepodnoljivo su zujali ko
mari. U mutnom nebu treperele su retke, nejasne zvezde.
U naletima je duvao slab vetar, topao i hladan istovremeno,
kao i uvek ujesen u ovoj primorskoj zemlji sa zaguljivim,
pranjavim danima i ledenim veerima.
Rumata se vre zamotao u plat i pustio uzengije. Nije
imalo smisla da bilo kuda uri. Do ponoi je imao jos jedan
sat, a tucava uma se ve pojavila nad horizontom kao crn,
izgubljen greben. Po stfani su se pruala uzorana polja, pod
zvezdama su svetlucale movare, koje su zaudarale na mrtvu
ru, tamneli su se breuljci i istruleli plotovi iz doba osva
janja. Daleko sa leve strane se pojavljivao i gasio tmuran
odsjaj: prema svemu, gorelo je nekakvo selo, jedno od bez
brojnih jednolikih Mrtvoora. Obeenjaka, Pljakaa, koja
su nedavno, carskim ukazom promenila imena u eljena,
Blagodarna i Aneoska. Na stotine milja od obala Moreuza
i do sajve tucave ume prostirala se ta zemlje, prekrive
na oblacima komaraca, razdirana jarugama, puna movara,
poraena groznicama, pomorima i smrdljivom kijavicom.
K-raj same krivine puta od buna se odvojila tamna tigu-
ra. drebac se trgao, diui glavu u vis. Rumata je prihvatio
uzengije, naviknutim pokretom povukao na desnoj ruci ip
ku i stavio dlan na drku maa, zagledavi se ispred sebe.
ovek kraj puta je skinuo kapu.
__ Dobro vee, blagorodni done, tiho je rekao.
Izvinite, vas. . ...
__ U emu je stvar? upitao je Rumata, oslukujui.
Neujne zasede ne postoje. Razbojnike izdaje kripa teti
va, sivi jurinici nezadrivo tucaju i podriguju od loeg pi
va, baronske druine nezasito dahu i zvekeu gvozem, a
monasi lovci na robove buno se eu. Ovoga puta u
 18

bunju je vladala tiina. Prema svemu, ovaj ovek nije bio

njihov mamac. A on nije ni liio na mamac maleni, nabi
jeni graanin u bednoj kabanici.
Da li mi dozvoljavate da trim kraj vas? upitao je
klanjajui se.
Izvoli, rekao je Rumata, povukavi dizgine. M o
e da se uhvati za stremen.
Graanin je krenuo pored njega. Drao je kapu u ruci, i
na njegovom temenu se svetlucala velika ela. Nadzornik,
pomislio je Rumata. Obilazi barone i sakupljae soli, skuplja
lan ili kudelju. Hrabar nadzornik, mora se priznati. . . . A
moda i nije nadzornik. Moda je knjigoatac. Begunac.
Izrod. Sada ih ima mnogo na nonim putevima, vie nego
nadzornika . . . A moda je i pijun.
Ko si, i odakle si? upitao je Rumata.
Zovem se Kiun, tuno je rekao graanin. Idem iz
Arkanara.
Bei iz Arkanara, rekao je Rumata, sagavi se.
Beim, tuno se sloio graanin.
udak nekakav, pomislio je Rumata. Ili je moda ipak
pijun? Trebalo bi proveriti . . . A zato bi u stvari trebalo?
Kome je to potrebno? Ko sam ja, da bih ga proveravao? Pa
i ne elim uopte da ga proveravam! Zato mu jednostavno
ne bih poverovao! Eto, ide graanin, oigledno knjigoatac,
bei spasavajui svoj iv o t. . . Sam je, boji se, slab je, trai
zatitu . . . Naiao je na aristokratu. Aristrokrati se iz glupo
sti ili iz obesti u politiku ne razumeju, a maevi su im dugi, i
sive oni ne vole. Zato graanin Kiun ne bi iskoristio neko-
ristoljubivu zatitu glupog i ponosnog aristokrate? I to bi
bilo sve. Neu ga ja proveravati. Nemam zato. Porazgova-
raemo, prekratiti vreme, rastati se kao prijatelji . . .
Kiun . . . rekao je. Poznavao sam jednoga Kiu-
na. Bio je prodava hrane i alhemiar iz Metalne ulice. Jesi
Ii ti njegov roak?
Na alost, jesam, rekao je Kiun, istina, daleki
roak, ali za njih je to svejedno . . . Do dvanaestog kolena
unazad.
I gde sada bei, Kiune?
Bilo gde . . . to dalje. Mnogi bee u Irukan. Poku-
au i ja u Irukan.
Tako, tako, rekao je Rumata. I misli da e te
blagorodni don prevesti preko granice?
Kiun je outao.
Ili moda misli, da blagorodni don ne zna, ko je al
hemiar Kiun iz Metalne ulice?
Kiun je utao. Ne govorim ono to bi trebalo da govo
rim, pomislio je Rumata. Digao se na sedlu i povikao, imiti
rajui glasnika na Kraljevskom trgu:
 19

Optuuje se i kriv je za uasne, neoprostive zloine

protiv boga, krune i mira!
Kiun je utao.
__ A ta ako blagorodni don bezumno oboava dona Re-
bu? Ako je on svim srcem svojim odan sivima i sivoj ideji?
Ili moda smatra da je to nemogue?
Kiun je utao. Iz pomrine sa desne strane puta pojavila
se izlomljena senka veala. Pod prekom se belelo nago telo,
obeeno za noge. Ehe, svejedno od svega toga, pomislio je
Rumata. Zategao je uzde, dograbio Kiuna za rame i okre
nuo ga licem prema sebi.^
Ako te blagorodni "don ovoga istoga asa obesi po
red ove skitnice? rekao je, zagledavi se u belo lice sa
tamnim jamama oiju. Sam. Brzo i veto. Na vrstom ar-
kanarskom konopcu. U ime ideala. Zato uti, pismeni
Kiune?
Kiun je utao. Zubi su mu cvokotali, i on se Slabo grio
pod rukom Rumate, kao stegnuti guter. Najednom je neto
sa pljeskom palo u jarak kraj puta, i tog istog asa. kao
zbog toga da bi zagluio taj pljesak, on je oajniki povikao:
No, obesi me! Obesi, izdajnice.
Rumata je doao do daha i pustio je Kiuna.
Naalio sam se, rekao je. Ne boj se.
La, la . . . jecajui, mrmljao je Kiun. Svuda samo
la! . . .
Dobro, de, ne ljuti se, rekao je Rumata. Bolje
podigni ono to si tamo bacio moe da se navlai . . .

Kiun je postojao malo, zanosei se i jecajui, bez ikakvog

cilja se lupkajui dlanovima po kabanici i spustio se u jarak.
Rumata je ekao, umorno se pogurivi u sedlu. Znai, tako i
treba da bude, mislio je, znai da drugaije jednostavno i ne
moe . . . Kiun se izvukao iz jarka, stavljajui u koulju
sveanj.
Knjige, razume se, rekao je Rumata.
Kiun je odmahnuo glavotji.
Ne, rekao je promuklo. Samo jedna knjiga.
Moja knjiga.
O emu to pie?
Bojim se da vas to nee interesovati, blagorodni done.
Rumata jo uzdahnuo.
Uhvati se za stremen, rekao je. Naalio sam se.
Ne boj me se.
Divan svet, progovorio je Kiun. Veseo svet.
Svi se ale. I svi se ale na isti nain. Pa ak i blagorodni
Rumata.
Rumata se zapanjio.
Zna kako se zovem!
20

Znam, rekao je Kiun. Prepoznao sam vas po

obruu na elu. Odista sam se obradovao, kada sam vas
ugledao . . .
No, razume se, eto na ta je on mislio, kada me je nazvao
izdajnikom, pomislio je Rumata. I rekao j e :
Vidi, a ja sam mislio da si pijun. pijune uvek ubi
jam.
pijune . . . ponovio je Kiun. Da, razume se. U
nae doba je tako lako i dobro biti pijun. Obian cinkaro
u taverni Siva Radost . Kako je to divno, kako to samo
ljudi potuju! U est sati uvee ulazim u pivnicu i sedam za
svoj stoi. Vlasnik hita ka meni, sa mojom prvom kriglom
piva. Mogu da pijem koliko hou, pivo plaa don Reba
ili tanije, niko ga i ne plaa. Sedim, pijuckam svoje pivo i
sluam. Ponekad se pravim da beleim ta ko razgovara, i
preplaeni ljudi hitaju ka meni nudei mi prijateljstvo, svoje
novanike. U njihovim oima vidim samo ono to elim:
pseu odanost, strahopotovanje i stiskam ene na oigled
njihovih mueva, ogromnih ljudeskara, a oni e se samo
usluno kikotati. . . Kakvo predivno rasuivanje, blagorodni
done, zar ne? uo sam to od petnaestogodinjeg deaia,
studenta Patriotske kole . . .
I ta si mu rekao? radoznalo ga je upitao Rumata.
A ta sam pa mogao da mu kaem? On to ne bi shva
tio. I ispriao sam mu, da ljudi Vage Toka, kada uhvate
cinkaroa, otvaraju ovome eludac noem i sipaju biber u
njega . . . A pijani vojnici trpaju cinkaroa u vreu i bacaju
ga u nunik. I to je suta istina, ali on u nju nije poverovao.
Rekao mi je da to u koli nisu uili. Tada sam izvukao papir
i zabeleio ceo na razgovor. T o mi je bilo potrebno za mo
ju knjigu, a on je jadnik, zakljuio da je to potrebno zbog
prijave, i umokrio se od straha . . .
Pred njima, su kroz bunje promakle svetlosti krme Ske
leta Bako. Kiun se spotakao i uutao.
ta se desilo? upitao je Rumata.
Tamo je siva patrola, promrmljao je Kiun.
No, pa ta? rekao je Rumata. Sluaj bolje jo
jedno rasuivanje, dragi moj Kiune. Mi volimo i cenimo te
jednostavne, grube momke, nau sivu, borbenu stoku. Oni
su nam potrebni. Od sada obian ovek mora da dri jezik
za zubima, ako ne eli da ga okae na veala! zacerekao
se, jer je to rekao odista odlino u najboljim tradicijama
sivih kasarni.
Kiun se skupio i uvukao glavu u ramena.
Jezik obinog oveka mora da zna gde mu je mesto
Bog je dao obinom oveku jezik ne da bi brbljao, ve da bi
lizao izme svog gospodara, a takav gospodar je odreen
obinom oveku od vajkada . . .
 21

Kraj stuba za vezivanje konja ispred krme trupkali su

osedlani konji sive patrole. Kroz otvoreni prozor ule su se
promukle psovke. ula se lupa domina. U vratima,^ prepre-
avajui prolaz ogromnom stomainom, stajao je lino Ske
let Bako u iscepanoj konoj jakni, zasukanih rukava. U ko-
smatoj api je drao tesak prema svemu, upravo je sekao
pseto za orbu, oznojio se i izaao da doe malo do da
ha. Na stepenicama je sedeo, skupivi se, sivi jurinik, sta
vivi borbenu sekiru meu kolena. Drka sekire mu je iskri
vila lice na stranu. Videlo se samo da mu je muka od pia.
Primetivi konjanika, progutao je pljuvaku i promuklo
zaurlao:
S-toj! Kako se ono zva . . . Ti, blagorodni! . .
Rumata je, isturivi bradu, proao pored njega ne udosto-
jivi ga ak ni pogledom.
___ _ . A ako jezik obinog oveka lie pogrenu izmu,
__ glasno je govorio, onda taj jezik treba udaljiti, jer je
reeno: Jezik tvoj neprijatelj je moj
Kiun se kretao iza konja irokim koracima. Rumata je
ivicom oka video kako mu se od znoja presijava ela.
Stoj, kada ti se kae! zaurlao je jurinik.
ulo se kako, lupkajui sekirom, tri niz stepenike, spo
minjui istovremeno boga, avola i svu tu blagorodnu stoku
istovremeno.
Jedno petorica, pomislio je Rumata, savijajui manete.
Pijani mesari. Gluposti.
Proli su pored krme i skrenuli ka umi.
__ Mogao sam da idem i bre, ako je potrebno, rekao je
Kiun neprirodno vrstim glasom.
__ Gluposti! rekao je Rumata, zauzdavajui drebca.
Bilo bi dosadno proi toliko milja i ni jednom se ne po
tui. Zar nikada ne eli da se potue, Kiune? Stalno prie,
prie . . . v ,
__ N e , ___ rekao je Kiun, Nikada nisam pozeleo da se
tuem.
U tome i jeste nesrea, promrmljao je Rumata,
okreui drebca i lagano navlaei rukavice.
Iza zaokreta su se pojavila dva konjanika i, ugledavi ga,
najednom su se zaustavili.
Ehej, ti, blagorodni done! povikao je jedan.
Isprave pokai!
__ Fukaro, progovorio je staklasto-zvonkim glasom
Rumata. Nepismeni ste, ta e vam isprave?
Gurnuo je drepca kolenom i kasom krenuo u susret ju
rinicima. Plae se, pomislio je. Prave se . No, barem par
amara! Ne . . . Nita od svega nee ispasti. Toliko elim da
iskalim mrnju, koja se u meni nakupila za ovaj jedan dan,
ali, ini se, nita od svega toga nee ispasti. Ostaemo hu
22

mani, sve emo oprostiti i biemo mirni, kao bogovi. Neka

oni kolju i skrnave, mi emo ostati mirni, kao bogovi. Bogo
vi nikuda ne moraju da ure, pred njima je venost. . .
Sasvim im se pribliio. Jurinici su nesigurno digli sekire i
povukli se unazad.
No? rekao je Rumata.
ta znai to no ? zbunjeno je rekao prvi jurinik.
Pa to je, znai, blagorodni don Rumata?
Drugi jurinik je odmah okrenuo konja i u galopu odju
rio. Prvi se povukao, spustivi sekiru.
Molimo za oprotaj, blagorodni done, brzo je po
eo da govori, Nismo vas prepoznali. U pitanju je mala
greka. Stvar je dravna, greke su uvek mogue. Momci su
malo popili, gore od elje . . . Poeo je da ga zaobilazi
postrance. I sami shvatate, vremena su teka . . . Lovimo
pobegle uene ljude. Ne elimo da se alite, blagorodni
done . . .
Rumata mu je okrenuo lea.
Blagorodnom donu elimo srean put! sa olak
anjem u glasu povikao je za njim jurinik.
Kada se on udaljio, Rumata je tiho pozvao:
Kiune!
Niko mu se nije odazvao.
Ehej, Kiune!
I ponovo se niko nije odazvao. Oslunuvi malo, Rumata
je kroz zujanje komaraca zauo utanje bunja. Kiun se
brzo probijao preko polja na zapad, tamo gde se, udaljena
dvadeset milja nalazila irukanska granica. To je sve, pomi
slio je Rumata. Eto ti celog razgovora. Uvek jedno te isto.
Provera, oprezna razmena dvosmislenih b ajk i. . . itave ne-
delje troi duu na nevane razgovore sa raznim oloem, a
kada konano susretne pravog oveka, onda nema vreme
na da sa njim porazgovara kako treba; treba ga prikriti,
spasti, poslati, na sigurno i bezbedno mesto, i on odlazi, ta
ko i ne shvativi da li je imao posla sa prijateljem ili kapri
cioznim izrodom. Pa i sam nita nee saznati o njemu. ta
on hoe, ta moe, zato i vi . . .
Setio se jueranjeg Arkanara. vrste kamene kue na
glavnim ulicama, gostoprimljivi fenjer nad ulazom u tavernu,
dobroudni, siti trgovci pijuckaju pivo za istim stolovima i
diskutuju o tome da svet uopte nije lo, da cene itu pada
ju, da cene odei rastu, da se zavere otkrivaju na vreme, da
vraeve i sumnjive knjigoatce nabijaju na kolac, da je kralj,
po obiaju, velianstven i svetao, a don Reba bezgranino
pametan i uvek na oprezi. Izmislie kako da ne! . . Svet je
okrugao! . . , O d pismenosti, od pismenosti sve dolazi,
brao! Nije u novcu srea, seljak je navodno takoe ovek,
a to dalje to vie, uvredljivi stihovi, a onda i pobuna . . .
 23

Sve ih treba na kolac, brao! . . A ta bih ja radio? Ja bih

jednostavno pitao: pismen si? Na kolac! Stihove pie? Na
kolac! Tablice zna? Na kolac, suvie mnogo zna! , Bina,
srce, jo tri krigle piva i porciju dimljene zeetine. A po uli
ci poploanoj kamenjem grum, grum, grum lupaju
potkovanim izmama nabijeni, rumenog lica momci u sivim
kouljama, sa tekim sekirama o desnom ramenu. Brao!
Evo ih, to su zatitnici! Zar e oni dozvoliti? Ni u kom slu
aju! A moj, moj . . . Na desnom krilu! Jo koliko jue sam
ga makljao! Da, brao, to vam vie nije ono nemirno doba!
Stabilnost prestola, srea, nepokolebljivi mir i pravinost!
Ura, sive ete! Ura, don Reba! Neka je slava naem kralju!
Eh, brao, kako je divan sada ivot! . .
A po tamnoj ravnici kraljevine Arkanarske, osvetljenoj
vatrama poara i iskrama baklji, po putevima i stazama, izu-
jedani komarcima, sa podbijenim do krvi nogama, pokriveni
znojem i prainom, izmueni, preplaeni, utueni oajem, ali
vrsti kao elik u svom ubeenju, bee, idu, lutaju, zaobila
zei mrtve strae stotine nesrenika, stavljenih van zakona
samo zbog toga, to umeju i ele da lee i ue svoj iznuren
boletinama i ogrezao u neznanju narod; zbog toga to, kao
bogovi, stvaraju od gline i kamena drugu prirodu za ukraa
vanje ivota naroda koji ne zna ta je to lepota; zbog toga
to prodiru u tajne prirode, nadajui se da e uspeti da stave
te tajne u slubu svom nevetom, preplaenom starim vra-
dbinama narodu . . . Nezatieni, dobri nepraktini, koji su
daleko prevazili svoje doba . . .
Rumata je smakao rukavicu i zamahnuvi njom, tresnuo
drepca meu ui.
No, mrcino! rekao je ruski.
Bila je pono, kada je uao u umu.

*
* *

Sada niko ne moe tano da kae odakle je doao taj ud

novati naziv tucava uma. Postojalo je zvanino pre-
danje o tome, da su pre tri stotine godina gvozdene ete
carskog marala Toca koji je kasnije postao prvi Arkanarski
kralj, probijajui se kroz sajvu, proganjajui horde varvara
bakarne boje koe koje su se povlaile, ovde, na odmoritu
kuvale od kore belog drvea napitak, koji je izazivao neza
drivo tucanje. Prema predanju, maral Toc je, obilazei
jednog jutra logor, izgovorio, mrtei svoj aristokratski nos:
Odista, to je nepodnoljivo! Cela uma tuca i smrdi na
pie , Odatle je navodno i potekao udnovati naziv.
Bilo kako bilo, to ni u kom sluaju nije bila obina uma.
U njoj je raslo ogromno drvee sa tvrdim belim stablima,
kakva se nisu ouvala ni na jednom drugom mestu u Impe
riji ni u vojvodstvu Irukanskom? a jo manje u trgova
koj republici Soan, koja je odavno posekla sve svoje ume i
upotrebila ih za izgradnju brodova. Prialo se da takvih u
ma ima mnogo iza Crvenog Sevemog grebena u zemlji var-
vara, ali zar se malo toga pria o zemlji varvara . . .
Kroz umu je prolazio put, koji je bio proseen pre dva
stolea. Taj put je vodio u rudnike srebra, i po naslednom
pravu je pripadao baronima Pampa, potomcima jednog od
saboraca marala Toca. Nasledno pravo barona Pampa je
stajalo arkanarske kraljeve dvanaest pudova istog srebra
godinje, jer je svaki kralj, stupivi na presto, kretao sa ar
mijom da osvoji zamak Bau, u kome su iveli baroni. Zidovi
zamka su bili vrsti, baroni hrabri, svaki pohod je kraljeve
stajao trideset pudova srebra, a posle povratka potuene ar
mije arkanarski kraljevi su iznova potvrivali nasledno pra
vo barona Pampa zajedno sa drugim privilegij ama, kao na-
primer: da akaju nos za kraljevskom trpezom, da love
zapadno od Arkanara i obraaju se prinevima direktno
po imenu, bez titula i zvanja.
tucava uma je bila puna najmranijih tajni. Danju su se
putem na jug kretale koije sa obogaenom rudaom, a
nou je put bio pust, jer bi se retko naao hrabar ovek koji
bi se usudio da krene njime pri svetlosti zvezda. Govorilo se
da nou sa Oca-drveta vie ptica Siu, koju niko nikada nije
video i koju je nemogue i videti, jer to nije obina ptica.
Govorilo se da ogromni, kosmati pauci skau sa grana na
vratove konja i u jednom trenu presecaju konjima ile, da-
vei se u krvi. Govorilo se da po umi luta ogromna, drevna
ivotinja Peh, prekrivena krljutima, koja raa potomstvo jeda-
red u dvanaest godina i vue za sobom dvanaest repova, ko
ji se znoje otrovnim znojem. A neko je video kako je u sred
belog dana preko puta prelazio, mrmljajui svoje albe, goli
veparY , koga je prokleo sveti Mika svirepa ivotinja,
kojoj gvoe nije moglo nita, ali koju je zato kao mogla da
proburazi kost.
Tu je mogao da se susretne i odbegao rob sa igom od
smole meu lopaticama utljiv i nepotedan, kao dlakavi
pauk-krvopija. I zgrbljeni arobnjak, koji je sakupljao tajne
peurke za svoje arobne napitke, pomou kojih ovek
moe da postane nevidljiv, moe da se pretvara u razne i
votinje ili dobije drugu senku. Pokraj puta su se etkale i
none junaine groznog Vage Toka, i begunci iz srebrnih
rudnika sa crnim dlanovima i belim, prozranim licima. Vra
evi su se ovde skupljali na svoja nona bdenja, a razulareni
lovouvari barona Pampe su pekli na retkim poljanama
ukradene bikove na ranju.
Takorei u najguoj umi, na jednu milju od puta, pod
 25

ogromnim drvetom, sasuenim od starosti, u zemlju je bila

urasla naherena koliba od ogromnih brvana, opkoljena pocr-
nelom tarabom. Na tom mestu se ona nalazila od vajkada,
vrata su joj uvek bila zatvorena, a kraj poluistrulelog doksa-
ta videli su se iskoeni idoli, istesani od jednog komada dr-
veta. Ta izba je bila najopasnije mesto u Stucavoj umi. G o
vorilo se da upravo ovamo dolazi jedared u dvanaest godina
drevni Pah, da bi tu okotio potomka i da tu, zavukavi se
ispod izbe, umire, tako da je ceo pod u izbi prekriven crnim
otrovom, a kada otrov potee napolje tada e svemu doci
kraj. Govorilo se da u noi nepogoda idoli sami poinju da
se izvlae iz zemlje, primiu se putu i daju znakove. I govo
rilo se jo, da se ponekad u mrtvim prozorima pali neljudska
svetlost, da se uju razni zvuci i da se dim iz dimnjaka vije u
stubu sve do samoga neba.
Ne tako davno je seoska budala to nikada ne pije, Irma
ipak iz sela Blagorastvorenije (a po narodski Smrdljiv-
ci), iz gluposti svoje jedne veeri navratio do izbe i zavirio
kroz prozor. Kui se vratio sasvim poblesaveo, a doavi
malo sebi, ispriao je da je u izbi gorela jarka svetlost, i da
je za obinim stolom sedeo na klupi ovek i pio neto iz
bave, koju je drao jednom rukom. Lice oveka je bilo
oputeno skoro do pojasa, i bilo je sve u nekakvim mrljama.
Bio je to, oigledno, sam sveti Mika jo pre nego to je pri
ao veri, mnogoenac, pijanica i razvratnik. Covek je mogao
da ga posmatra, savladavi samo prethodno strah. Iz prozora
je mirisalo na neto sladunjavo-opojno, i po drvetima oko
izbe kretale su se senke. Iz cele okoline su dolazili ljudi da
.sluaju priu budaline. A stvar se zavrila time, to su stigli
jurinici i, zavivi mu laktove na lopatice, oterali ga u grad
Arkanar. O kolibi ni sada ipak ne prestaju da priaju, i ne
nazivaju je drugaije, do Pijani Brlog .. .

Probivi se kroz bunje gigantske paprati, Rumata je siao

sa konja pred doksatom Pijanog Brloga i obmotao povodac
oko jednog idola. U izbi je gorela svetlost, vrata su bila
otvorena i visila na jednoj arki. U sobi je jako zaudaralo
na alkohol, a na stolu, meu oglodanim kostima i komadima
kuvane repe, uzdizala se ogromna glinena krigla.
Dobro vee, oe Kabani, rekao je Rumata, preko
raivi prag.
Pozdravljam vas, odazvao se otac Kabani promu
klim, kao borbena truba glasom.
Rumata je, zveckajui mamuzama, priao stolu, bacio na
klupu rukavice i ponovo pogledao oca Kabanija. Otac Ka
bani je sedeo nepokretno, naslonivi oputeno lice na dlano
ve. upave, polusede vee su mu visile na obrazima, kao
suva trava nad provalijom. Iz nozdrva njegovog ogromnog
26

nosa, sa svakim izdahom sa zvidukom je izletao vazduh, za

sien alkoholom.
Sam sam ga izmislio! progovorio je najednom, sa
naporom podigavi desnu obrvu, i bacivi na Rumatu pogled
zamuenog oka. Sam! A zato? . . Oslobodio je ispod
obraza desnu ruku i poeo da mae maljavim prstom. A
ipak, ja sa svim tim nemam nikakve veze! . . Ja sam ga
izmislio . . . a ja sa svim tim nemam nikakve veze, a? Tano
nikak-ve . . . I sve u svemu, mi ne izmiljamo, ve radimo
avo e ga znati ta! . .
Rumata je skinuo opasa i prebacio preko glave kaieve
sa maevima.
No, no, rekao je.
Sanduk! dreknuo je otac Kabani i za due vreme
zautao pravei udnovate pokrete obrazima.
Rumata je, ne sputajui pogleda sa njega, prebacio pre
ko klupe noge u prekrivenim prainom, visokim izmama i
seo, stavivi maeve pokraj sebe.
Sanduk . . . ponovio je otac Kabani potitenim gla
som. To mi govorimo, kao da izmiljamo. U stvari, sve je
ve odavno izmiljeno. Neko je odavno-odavno sve izmislio,
strpao sve u sanduk, provrteo na poklopcu rupu i otiao . . .
Otiao da spava . . . A ta se tada desilo? Doao je otac Ka
bani, zatvorio oi, zavukao ruku u rupu. Otac Kabani je
pogledao svoju ruku. Dograbio, izmislio! Ja sam, kae,
upravo ovo i izmislio! . . A ko ne veruje, taj je budala . . .
Trpam ruku unutra jedan! ta? ica sa bodljama. Zato?
Staja od vukova da se zatiti. Junaina! Trpam ruku
dva! ta? Pametna stvar vodenica za meso. Zato?
Neno, mleveno meso . . . Junaina! Trpam ruku tri!
ta? Voda koja g o ri. . . Kako i zato? Da se vlana drva za
pale . . . A?!
Otac Kabani je uutao i poeo da se naginje napred, kao
da ga je neko savijao, stegavi ga za vrat. Rumata je uzeo
kriglu, zavirio u nju, posle izlio nekoliko kapi na spoljnu
stranu dlana. Kaplje su bile plavkaste i mirisale na alkohol.
Rumata je ipkastom maramicom paljivo obrisao ruku. Na
maramici su ostale masne mrlje. Neoeljana glava oca Ka-
banija je dodirnula sto i istog asa se trgla.
Ko je stavio sve to u sanduk on je znao za ta je
sve to izmiljeno . . . Bodlje protiv vukova? To sam ja, buda
la, od vukova. . . Rudnike, rudnike ograivati tim
icama . . . Da ne bee iz rudnika dravni zloinci. A ja ne
elim! . . I ja sam dravni zloinac! A da li su me pitali? Pi
tali su me! Bodljikava ica, kau? Bodljikava ica. Protiv vu
kova, kae? Protiv vukova . . . Odlino, kau junaina!
Opleemo rudnike . . . Lino ih je don Reba i opojasao. I
vodenicu moju za meso je uzeo. Junaina, kae! Ima glavu,
 27

kae! . . I sada, znai, u Veseloj Kuli neno mleveno meso

pravi. . . Jako, kau, pomae . . .
Znam, mislio je Rumata. Sve znam. I kako si ti vikao kod
don Rebe u kabinetu, kako si mu puzao pred nogama, mo
lio: Daj, ne treba! Bilo je prekasno. Poela je da se vrti
tvoja vodenica za meso . . .
Otac Kabani je dograbio kriglu i prineo je maljavim usti
ma. Gutajui otrovnu smesu, urlao je kao vepar ,,Y , posle
je bacio kriglu na sto i poeo da vae komad rotkve. Po
obrazima su mu tekle suze.
Voda koja gori! rekao je konano, stegnutim gla
som. Za paljenje vatri i izvoenja veselih ala. A kakva je
to voda koja gori, ako ona moe da se pije? Ako se u pivo
sipa pivo je onda odista dobro! Ne dam! Sam u to
popiti . . . I pijem. Danju pijem. Nou. Sav sam otekao. Pa
dam stalno. Danas sam, don Rumata, da mi ne veruje ogle
dalu priao preplaio sam se . . . Gledam pomogao mi
gospod! gde je to otac Kabani?! Morska zver oktopod
sav sam u raznobojnim flekama. as sam crven. as opet
modar. Izmislio sam, kako se to kae, vodu za razne
arolije . ..
Otac Kabani je pljunuo na sto i poeo da trlja nogom pod
ispod klupe, briui ga, a onda je najednom upitao:
Koji je danas dan?
Dan uoi Kate Pravednog, rekao je Rumata.
A zato nema sunca?
Zato to je no.
Ponovo no . . . tuno je rekao otac Kabani i sruio
se licem u ogriske.
Jedno vreme ga je Rumata, zviduui kroz zube, posma-
trao. Posle se izvukao iza stola i otiao u ostavu. U ostavi se
meu gomilama repe i brdom opiljaka presijavao staklenim
cevima nezgrapan agregat oca Kabanija za proizvodnju al
kohola zauujue delo uroenog inenjera, instinktivnog
hemiara i majstora-staklara. Rumata je dva puta obiao
paklenu mainu , posle je u pomrini napipao gvozdenu
ipku i nekoliko puta nasumice udario, nikuda specijalno ne
nianei. U ostavi je poelo da odzvanja, klokoe. Odvratan
zadah prokisle komine udario mu je u nos.
Dok mu je staklo krkalo pod potpeticama, Rumata se
zavukao u udaljeni ugao i ukljuio elektrinu lampicu. Tamo
se, pod gomilom raznoraznog ubreta, u jakom silikatnom
sefu nalazio mali poljski sintezator Midas . Rumata je raz
bacao ubre, okrenuo na toku kombinaciju cifara i podi
gao poklopac sefa. ak je i obasjan belom elektrinom svet-
lou sintezator izgledao udnovato meu razbacanim u
bretom. Rumata je ubacio u otvor nekoliko lopata opiljaka,
i sintezator je tiho poeo da pevui, automatski ukljuivi in
28

dikator svetlosti. Rumata je vrhom svoje visoke izme pri

makao izlaznom otvoru zaralu kofu. I tog istog asa
zvek, zvek, zvek! na ulubljeno metalno dno su poeli da
padaju zlatni kruii sa aristokratskim profilom Pica estog,
kralja Arkanarskog.

*
* *

Rumata je preneo oca Kabanija na kriputave palae, sma-

kao mu cipele, okrenuo na desni bok i prekrio koom neke
odavno izumrle ivotinje. Pri tome se otac Kabani za tren
probudio. On nije mogao da se pokree, a isto tako ni da
razmilja. Ograniio se na to, to je otpevao nekoliko stiho
va iz zabranjene svetovne romanse Ja sam kao cveti crveni
na dlanu tvom malenom , posle ega je odmah poeo grom
ko da hre. Rumata je rasklonio sve sa stola, pomeo pod i
obrisao staklo jednog prozora, koje je bilo pocmelo od
prljavtine i hemijskih eksperimenata, to je otac Kabani
izvodio na ragastovu. Iza ruinirane pei naao je bure sa al
koholom i sadrinu izlio u pacovsku rupu. Posle je napojio
hamaharskog drepca, sipao mu ovsa iz mree ispod sedla,
umio se i seo da eka, posmatrajui plamiak ika. Ve pu
nih est godina je iveo tim udnovatim, dvostrukim ivotom
i, inilo se da se ve sasvim navikao na njega; ali mu je po
vremeno, kao na primer sada, najednom padalo napamet da
u stvari nema nikakvog organizovanog zverstva i sivila koje
nadire, ve da se odigrava udnovata pozorina predstava sa
njim, Rumatom, u glavnoj ulozi. Da e eto sada, posle po
sebno uspene replike, odjeknuti aplauzi i da e potovaoci
iz Instituta eksperimentalne istorije ushieno povikati iz
loa: Odlino, Antone! Odlino! Junaina, si, Toka! ak
se i osvrnuo, ali nije bilo prepunjene sale, postojali su samo
pocmeli, mahovinom prekriveni zidovi od golih brvana, pre
krivenih slojevima ai.
U dvoritu je tiho zarzao i poeo da lupka kopitama ha-
maharski drebac. Zaulo se nisko, ujednaeno brundanje,
do suza poznato i potpuno neverovatno ovde. Rumata je
oslukivao, otvorivi usta. Brundanje se smirilo, jeziak pla
mena nad ikom je poeo da se njie i zasjao je jo jae. |
Rumata je poeo da ustaje i tog istog asa iz ponone tmine
u sobu je uao don Kondor, generalni sudija i uvar velikih
dravnih peata trgovake republike Soan, potpredsednik
Konferencije dvanaest negocijanata i kavaljer carskog Orde
na Desnice Milosrdne.
Rumata je skoio, umalo ne preturivi klupu. Bio je spre
man da se baci, da ga poljubi u oba obraza, ali noge su mu
se, pridravajui se etikecije same od sebe podvile u koleni-
ma, mamuze su sveano zveknule, desna ruka mu je opisala
iroki polukrug od srca u stranu, a glava se povila tako, da
je brada nestala u penasto-ipkastim okovratnicima. Don
Kondor je smakao somotsku beretku sa obinim, putnim pe
rom, brzo je njom, kao da tera komarce mahnuo u stranu
Rumate, a posle je, bacivi je na sto, obema rukama raskop
ao kraj vrata kope svoje kabanice. Kabanica je jo uvek
lagano padala za njegovim leima, a on je ve sedeo na klu
pi, rairivi noge, oslonivi levu ruku na kuk, a desnom se
oslanjajui na drku pozlaenog maa, zabijenog u trule da
ske poda. Bio je mali, mrav, sa ogromnim, malo iskolae
nim oima na uzanom, bledom licu. Njegova crna kosa je bi
la obuhvaena istim kao i u Rumate, masivnim zlatnim
obruem sa ogromnim zelenim kamenom nad prekonosni-
com.
Jeste li sami, don Rumata? odseno je upitao.
Jesam, blagorodni done, tuno je odgovorio Ru
mata.
Otac Kabani je najednom glasno i potpuno trezno rekao:
Blagorodni don Reba! . . V i ste obina hulja i nita vie ,
Don Kondor se nije ni pokrenuo.
Doleteo sam, rekao je.
Nadajmo se, rekao je Rumata, da vas nisu vi-
deli.
Legenda vie ili manje ljutito je rekao don Kon
dor. Nemam vremena za jahanje. ta se desilo sa Buda-
hom? Gde je nestao? Pa sedite, don Rumata, molim vas!
Boli me vrat.
Rumata se posluno spustio na klupu.
Budah je nestao, rekao je. ekao samgau
Praumi Tekih Maeva. Ali, doao je samo jednooki odrpa-
nac, izgovorio lozinku i predao mi vreu sa knjigama. ekao
sam ga jo dva dana, a posle sam se povezao sa donom Hu
gom, i don Hugo me je obavestio da je ispratio Budaha do
same granice i da Budaha prati neki blagorodni don, kome
se moe verovati jer je ovaj prokockao sve na kartama i
prodao se don Hugu i telom i duom. A to znai, da je Bu
dah nestao negde ovde, u Arkanaru. To je sve to sam
uspeo da saznam.
Nije ba mnogo, rekao je don Kondor.
Stvar nije u Budahu, pobunio se Rumata. Ako
je on iv, pronai u ga i izvui. To umem. Ali, nisam o to
me hteo da govorim sa vama. eleo bih jo jednom da
obratim vau panju na to, da situacija u Arkanaru prevazi-
lazi granice bazne teorije . . . Lice don Kondora je po
stalo kiselkasto. Ne, sasluajte me paljivo, vrstim gla
som je rekao Rumata. Oseam da se radio-vezom sa va
ma nikada neu objasniti. A u Arkanaru se sve izmealo!
30

Pojavio se nekakav novi faktor, koji sistematski deluje. I ispa

da, kao da don Reba potpuno svesno napujdava na nauni
ke svo sivilo u kraljevini. Sve, to se i najmanje uzdie iznad
prosenou sivila, u opasnosti je. Sluajte, don Kondore, to
nisu emocije, to su injenice! Ako si pametan, obrazovan,
ako sumnja, govori neuobiajene stvari ako jednostav
no barem ne pije vino! u opasnosti si. Bilo koji trgovi
ima prava da te, ako to samo hoe, ubije. Stotine i hiljade
ljudi su stavljene van zakona. Njih love jurinici i veaju du
puteva. Gole, za noge . . . Jue su u mojoj ulici izmama
ubili starca, saznavi da je pismen. Gazili su ga, priaju, dva
sata, tupoglavci, sa skoro ivotinjskim njukama . . . Ru-
mata se uzdrao i zavrio je mirno: Jednom reju, u Ar-
kanaru takorei da vie nema ni jednog jedinog pismenog
oveka. Kao i u Oblasti Svetog Ordena posle Barkanskog
pokolja.
Don Kondor ga je paljivo posmatrao, stegavi usne.
Ne dopada mi se, Antone, rekao je ruski.
Meni se takoe mnogo to-ta ne dopada, Aleksandre
Vasiljeviu, rekao je Rumata. Ne dopada mi se to
smo vezali sami sebi i ruke i noge samom postavkom pro
blema. Ne dopada mi se to se taj problem naziva Problem
Beskrvnog Delovanja. Zato to u mojim uslovima ta nauno
zasnovana neaktivnost. . . Znam ta ete mi sve rei protiv
toga! I ja znam teoriju. Ali, ovde nema nikakvih teorija, ov-
de je tipino faistika praksa, ovde zveri svakog trena ubi
jaju ljude! Ovde je sve potpuno beskorisno. Znanja nema
dovoljno, a zlato gubi vrednost, jer kasni.
Antone, rekao je don Kondor. Ne padaj u va
tru. Verujem, da je situacija u Arkanaru odista izuzetna, ali
sam isto tako ubeen, da nema ni jedan jedini konstrukti
van predlog.
Da, sloio se Rumata, konstruktivnih predloga
odista nemam. Ali mi je jako teko da se uzdravam.
Antone, rekao je don Kondor, Na ovoj planeti
nas ima dve stotine i pedeset. Svi se uzdravaju, i svima je
to jako teko. Najiskusniji ive ovde ve pune dvadeset i
dve godine. Oni su ovamo doleteli kao obini posmatrai.
Njima je bilo zabranjeno da bilo ta uopte preduzimaju.
Zamisli to za tren: za-bra-nje-no u potpunosti. Oni ne bi
imali prava ak ni da spasu Budaha. Cak ako bi Budaha ga
zili nogama pred njihovim oima.
Ne treba govoriti sa mnom kao sa detetom, rekao
je Rumata.
Nestrpljivi ste kao dete, rekao je don Kondor,
A potrebno je da budete jako strpljivi.
Rumata se tuno osmehnuo.
A dok budemo ekali, rekao je, odmeravali i
 31

oklevali, zveri e svakog trenutka unitavati ljude.

__ Antone, rekao je don Kondor, u vasioni ima
hiljade planeta, na koje jo nismo stigli i na kojima istorija
tee svojim tokom.
A li mi smo ipak ovamo stigli.
__ Da, stigli smo. A li zato, da bismo pomogli ovom o-
veanstvu, a ne zbog toga da bismo utoljavali svoj pravini
gnjev. Ako si slab idi. Vrati se kui. Na kraju krajeva, ti
odista nisi dete i znao si na ta ovde dolazi.
Rumata je utao. Don Kondor, nekako oputen i najed
nom ostareo, vukui ma za drku, kao tap, proetao se po
red stola, tuno klimajui nosem.
__ Shvatam sve, rekao je. I sam sam sve to prei-
veo. Bilo je doba to oseanje nemoi i sopstvene podlosti
mi se inilo najstranijim. Neki, slabiji, ludeli su od toga,
njih su slali na Zemlju i sada ih lee. Petnaest godina mi je
bilo potrebno, dragi moj, da bih shvatio ta je to najstrani
je. Strano je izgubiti ljudski lik, Antone. Uprljati duu, po-
besneti. Mi smo ovde bogovi, Antone, i moramo biti pamet
niji od bogova iz legendi, koje ovdanji narod stvara nekako
po svom liku i podoblju. A kreemo se po ivici movare.
Ako pogreimo i padnemo u blato, itavog ivota se
neemo oprati. Goran Irukanski je u Istoriji Dolaska pi
sao: Kada je bog, spustivi se sa neba, doao narodu iz Pi-
tanskih movara, noge su mu bile blatnjave .
A za to su Gorana i spalili, mrano je rekao Ru
mata.
Da, spalili su ga. A to je reeno o nama. Ja sam ovde
petnaest godina. Ja sam, golupiu moj, prestao ak i da
sanjam Zemlju. Nekako sam, preturajui nekakve papire,
pronaao fotografiju jedne ene i dugo nisam mogao da se
setim ko je ona. Ponekad sa strahom postajem svestan toga
da ve odavno nisam saradnik Instituta, da sam eksponat
muzeja tog Instituta, generalni sudija trgovake feudalne re
publike, i da u muzeju postoji sala, u koju me treba smesti-
ti. Eto to je ono najstranije udubiti se u ulogu. U sva
kom od nas se blagorodni nitkov bori sa komunarom. I sve
unaokolo pomae nitkovu, a komunar je sam samcat Zem
lja je udaljena hiljadu godina i hiljadu parseka. Don
Kondor je zautao, gladei kolena. Tako je to, Antone,
rekao je glasom, koji je postojao sve odluniji. Da
ostanemo komunari.
On to ne shvata. A kako bi i mogao da shvati? On je
imao sree, on ne zna ta je to sivi teror, ta je to don Re-
ba. Sve, emu je on bio svedok za petnaest godina rada na
ovoj planeti, na ovaj i}i onaj nain se uklapa u okvire bazne
teorije. I kada mu govorim o faizmu, o sivim jurinicima, o
aktivizaciji malograantine, on to prihvata kao emocije.
32

N e alite se sa terminologijom, Antone! Terminoloka

zbrka moe da ima opasne posledice. On nikako ne moe
da shvati, da je normalni nivo srednjovekovnog zverstva
srean jueranji dan Arkanara. Don Reba je za njega
neto nalik na vojvodu Rieljea, pametan i dalekovidi politi
ar, koji brani apsolutizam od feudalizma. Jedino ja na celoj
planeti vidim stranu senku, koja se nadnosi nad zemljom,
ali upravo ja i ne mogu da shvatim ija je to senka i
zato . . . I kako da ga ubedim, kada e me on, po oima
mu se to vidi, poslati na Zemlju da se leim.
Kako ivi potovanja dostojni Sinda? upitao je.
Don Kondor je prestao da ga burgija pogledom i progun-
ao je: Dobro, zahvaljujem vam se . Posle toga je rekao:
Potrebno je, na kraju, da shvati da ni ti, ni ja, i niko
od nas nee videti opipljive plodove svoga rada. Mi nismo
fiziari, mi smo istoriari. Naa jedinica vremena nije sekun
da, ve stolee, a dela naa to ak nije ni setva, mi tek
pripremamo teren za setvu. A dolaze eto ponekad sa
Zemlje . . . entuzijasti, avo ih odneo . . . Sprinteri kratko
ga daha . . .
Rumata se sarkastino osmehnuo i bez neke posebne po
trebe poeo da navlai izme. Sprinteri. Da, sprinteri su
odista postojali.
Pre deset godina je Stefan Orlovski, on je istovremeno i
don Kapada, komandir ete samostrelaca njegovog impera-
torskog velianstva, za vreme javnog pogubljenja osamnaest
estorskih vetica naredio svojim vojnicima da otvore paljbu
po delatima, ubio je carskog sudiju i dva sudska pristava i
dvorska straa ga je digla na koplja. Grei se u samrtnim
mukama, vikao je: Pa vi ste ljudi! Udrite ih, udrite ali
ga je malo ko uo zbog urlanja mase: Vatre! Jo vatre! .
Otprilike u to isto doba, na drugoj hemisferi je Karl Ro-
zenblum, jedan od najistaknutijih znalaca seljakih ratova u
Nemakoj i Francuskoj, a on je istovremeno bio i trgovac
vunom Pani-Pa, digao ustanak murijskih seljaka, na juri je
zauzeo dva grada i bio ubijen strelom u potiljak, pokuava
jui da onemogui pljake. On je bio jo uvek iv, kada su
po njega doleteli helikopterom, ali nije mogao da govori i
samo je gledao oko sebe, sa izrazom krivca i nita ne shva-
tajui, svojim ogromnim plavim oima, iz kojih su neprekid
no tekle suze . . .
A kratko vreme pre dolaska Rumate je odlino zamaski
ran prijatelj-konfident kajsanskog tiranina (Deremi Tariat,
strunjak za istoriju zemljinih reformi), najednom iz ista
mira izvrio dvorski prevrat, uzurpirao vlast, tokom puna
dva meseca pokuao da nametne Zlatni Vek, uporno ne od
govarajui na besna pitanja suseda i Zemlje, stekavi na taj
nain slavu luaka, sreno izbegao osam atentata, a na kraju
 33

ga je uhvatila hitna sluba saradnika Instituta i podmorni

com prebacila na ostrvsku bazu kraj samog Junog pola . . .
Pomisli samo! progunao je Rumata. Zemlja
jo uobraava, da se najsloenijim problemima bavi nulta
fizika . . .
Don Kondor je digao glavu.
O, konano! rekao je poluglasno.
Poela su da topu kopita, besno i prodorno je zanjitao
humaharski drebac, zaula se energina psovka sa jakim
irukanskim akcentom. U vratima se pojavio don Hugo, sta
riji krevetnik njegove svetlosti vojvode Irukanskog, debeo,
rumen, sa kicoki ufitiljenim u vis brkovima, osmejkom do
uiju, malim, veselim oicama pod kovrdama kestenjaste
perike. I ponovo je Rumata nainio pokret da pojuri,. i
zagrli ga, jer je to bio Paka, ali se don Hugo najednom
uprepodobio, na njegovoj zadrigloj fizionomiji pojavio se
sladunjav osmejak, lako se povio u pojasu, prineo kapu
grudima i istegao usne napred. Rumata je bacio kratak po
gled na Aleksandra Vasiljevia. Ali, Aleksandra Vasiljevi-
a nije bilo. Na klupi je sedeo Generalni sudija i uvar veli
kih peata rairivi noge, oslonivi levu ruku o bok, a de
snom se drei za drku svog pozlaenog maa.
Jako ste zakasnili, don Hugo, rekao je neprijat
nim glasom.
Izvinjavam se hiljadu puta! povikao je don Hugo,
elegantno se pribliavajui stolu. Kunem se rahitisom
moga vojvode, odista potpuno nepredviene okolnosti!
etiri puta me je zaustavljala patrola njegovog velianstva
kralja Arkanarskog, i dva puta sam morao da se tuem sa
nekim probisvetima. Kicoki je digao levu ruku, obavijenu
okrvavljenom krpom. Uzgred budi reeno, blagorodni
donovi, iji se to helikopter nalazi iza kolibe?
To je moj helikopter, svadljivo je rekao don Kon
dor. Nemam vremena za tue na putevima.
Don Hugo se prijatno osmehnuo i, uzjahavi klupu kao
konja, rekao:
I tako, blagorodni donovi, prinueni smo da konstatu-
jemo da je visokoueni doktor Budah na tajanstveni nain
nestao negde izmeu irukanske granice i Praume Tekih
Maeva . . .
Otac Kabani je najednom poeo da se mekolji na svom
leaju,.
Don Reba, rekao je prozuklim basom, ne budei
se.
Ostavite Budaha meni, oajniki je rekao Rumata,
i ipak pokuajte da me shvatite . . .
 2

Rumata se trgao i otvorio oi. Bio je ve dan. Pod prozori

ma na ulici ula se larma. Neko je, prema svemu vojnik, ur
lao: ,,Sto-ko! Olizae to blato jezikom! (D obro jutro!
pomislio je Rumata.) u-ta-ti!. . . Kunem se leima svetog
Mike, izvee me iz koe! Drugi glas, grub i promukao,
bubnjao je, da na toj ulici treba gledati sebi pod noge.
Pred jutro je pala kiica, a znate i sami kada je ulica
poploavana . . . On e mi jo nareivati gde da gledam!
Bolje me pustite, blagorodni done, ne drite me za ko
ulju . On e mi jo nareivati! . . Zauo se zvonki
tresak. Prema svemu, to je bio ve drugi amar prvi je
probudio Rumatu. Bolje me ne tucite, blagorodni done...
bubnjalo je odozdo.
Poznati glas ali ko bi to ipak mogao da bude? ini se da
je to don Tameo. Morau danas da mu na kartama na svaki
nain vratim njegovo hamaharsko kljuse. Odista interesant
no, da li u ikada poeti da se razumem u konje? Istini za
volju treba priznati da se mi, Rumate Estorske, nikada ni
smo razumevali u konje. Mi odlino poznajemo borbene ka
mile. Dobro je to u Arkanaru skoro uopte nema kamila.
Rumata se protegao tako da je sve poelo da pucketa, napi
pao kraj uzglavlja upleteni svileni nur i cimnuo ga nekoliko
puta. U unutranjosti kue zaulo se zvono. Deak sigurno
posmatra svao, pomislio je Rumata. Mogao bi da ustane i
obue se i sam, ali to bi izazvalo potpuno nepotrebne glasi
ne. Poeo je da oslukuje psovke pod prozorima. Kako je to
samo jak jezik! Entropija je neverovatna. Da ga samo don
Tameo ne ubije . . . U poslednje vreme u gradu su se poja
vile junaine, koje su proglasile da za blagorodnu borbu
imaju samo jedan ma, dok drugi upotrebljavaju specijalno
za ulinu pogan a te pogani se, zahvaljujui brigama do
na Rebe, namnoilo neto mnogo u slavnom Arkanaru. U o
stalom, don Tameo nije od takvih. Kukavica je na don Ta
meo, a i politiar je uz sve to poznat . . .
Odvratno je kada dan poinje od don Tamea . . . Rumata
je seo, obuhvativi kolena rukama pod raskonim, pohaba
nim ebetom. Pojavljuje se nekakvo oseanje olovne nepro
bojnosti, ovek prosto eli da se skupi i razmilja o tome,
kako smo slabi i nitavni pred okolnostima oko nas.......Na
 35

Zemlji nam to takorei i napamet ne pada. Tamo smo svi mi

zdravi, samouvereni momci, koji su proli kroz psiholoki
trening i koji su spremni na sve. Imamo odline nerve: ume-
mo da ne okreemo glave kada tuku i ubijaju. Fantastino
smo izdrljivi: u stanju smo da podnesemo logoreje odista
neuvenih kretena. Zaboravili smo ta je to gadljivost, odgo
vara nam ak i posue, koje se obino daje psima da ga liu
i posle toga ga tek, da bi bilo lepe, briu prljavom ke-
celjom. Mi smo veliki impersonatori, ak i u snu ne govori
mo jezicima Zemlje. Imamo oruje koje nikada ne moe da
zataji baznu teoriju feudalizma, koja je razraena u tiini
kabineta i laboratorija, na pranjavim iskopinama, u solid
nim diskusijama . . .
teta samo, to don Reba pojma nema o toj teoriji. teta
je samo to psiholoka priprema spada sa nas kao mastilo,
mi se bacamo u krajnosti, prinueni smo da se bavimo ne
prekidnim vebama: Stegni zube i imaj na umu da si zama
skirani bog, da oni ne znaju ta rade i da skoro niko od njih
nije ni za ta kriv i zato ti mora da bude strpljiv i sve
podnosi . . . Ispostavlja se da se bunari humanizma u na
im duama, za koje nam se na Zemlji inilo kao da su bez
dna, prazne odista zastraujuom brzinom. Sveti Mika, pa
mi smo pravi humanisti tamo, na Zemlji, humanizam je bio
skelet nae prirode, u klanjanju oveku, u naoj ljubavi pre
ma oveku mi smo stizali do antropocentrizma, a ovde na
jednom hvatamo sami sebe na misli, da smo voleli ne ove-
ka, ve samo komunara, Zemljanina jednakog nama . . . Sve
ee i ee lovimo sami sebe na pomisli: Pa da li su to
uopte ljudi? Zar su oni u stanju da sa vremenom postanu
ljudi? I tada se priseamo takvih kao to su Kira, Budah,
Arata Grbavi, seamo se izuzetnog barona Pampe i najed
nom se stidimo, a to je neuobiajeno i neprijatno, i to je
najvanije, ne pomae . . .
Ne treba misliti na to, pomislio je Rumata. Samo ne izju
tra. Da bog da nestao, taj don Tameo! . . U dui se nakupilo
dosta besa, a ovek nema gde da ga izlije u takvoj usamlje
nosti. Da, upravo u usamljenosti! Mi, zdravi, samouvereni,
da li smo ikada mislili da emo se ovde nai u potpunoj
usamljenosti? Pa u to jednostavno niko ne bi ni poverovao!
Antone, drugarino, ta ti je sad najednom? Zapadno od te
be, na tri sata leta odatle ivi Aleksandar Vasiljevi, dobrii
na, pametan ovek, a istono Paka, sedam godina ste
proveli u istoj klupi, veran, veseli prijatelj. ta ti je, ta si se
raskiselio, Toka? teta je, razume se, mislili smo da si vr
i, ali kome se to ne deava? Posao je vraki, shvatamo to.
Vrati se ti na Zemlju, odmori se, pozabavi se malo teorijom,
a posle emo ve videti . . .
A Aleksandar Vasiljevi je, uzgred budi reeno, najobi
36

niji dogmatiar. Ako bazna teorija ne predvia postojanje

sivih (Ja, dragoviu moj, za petnaest godina rada takva od
stupanja od teorije neto nisam zapazio . . . ), to znai da mi
se sivi samo priviaju. A ako mi se ve priviaju, onda su
mi znai ivci popustili i moram da odem na odmor. ,,No
dobro, obeavam, pogledau i sam, i izvestiu vas o svom
miljenju. A li za sada, don Rumata, molim vas, nikakvih
ispada . . . " A Pavel, prijatelj iz detinjstva, erudita, vidite li,
znalac, pravi izvor informacija, poeo je da prouava para
lelno istoriju dve planete i lako je dokazao da je sivi pokret
u stvari samo obian nastup graana protiv barona. Uosta
lom, ovih dana u navratiti do tebe, pogledati. Na asnu re,
nekako mi je nezgodno zbog Budaha . . . Hvala i na tome!
I dosta! Pozabaviu se Budahom, kada niko drugi za to
nije sposoban.
Visokoueni doktor Budah. Pravi Irukanac, veliki lekar,
kome vojvoda Irukanski umalo nije podario plemstvo, ali se
predomislio i odluio da ga strpa u kazamat. Najvei u Car
stvu strunjak za leenje otrovima. Autor uvenog traktata
,,o travama i drugim biljkama, tajanstveno sposobnim da
slue kao uzronik tuge, radosti i smirenja, a isto tako o ba
lama i sokovima zmija, pauka i golog^ vepra ,,Y , koji ista ta
i mnoga druga svojstva poseduju . Covek, u to nema sum
nje predivan i pravi intelektualac, ubeeni humanista i sre-
bromrzac: celokupna njegova imovina to je vrea sa knji
gama. Pa kome si onda mogao da bude potreban, doktore
Budah, u sumranoj neprosveenoj zemlji koja je ogrezla u
krvavom tresetitu zavera i koristoljublja!
Smatrajmo da si iv i da se nalazi u Arkanaru. Nije
iskljueno, razume se, da su te uhvatili i napadai varva-
ri, koji su se spustili sa padina Crvenog Severnog grebena.
U tom sluaju don Kondor ima nameru da se povee sa na
im prijateljem utuletidovodusom, specijalistom za istoriju
prvobitnih kultura, koji sada radi kao vra epileptiar
kod voe sa imenom koje se sastoji od etrdeset i pet slogo
va. Ali, ako si ipak u Arkanaru, onda su najpre mogli da te
dograbe noni banditi Vage Toka. I ak ne da te dograbe,
ve da te prihvate, jer bi za njih glavni dobitak bio tvoj pra
tilac, blagorodni don koji je sve proerdao na kartama. Ali,
bilo kako bilo, oni te nee ubiti: Vaga Toak je suvie veli
ka cicija da bi uradio tako neto.
Mogla je da te zarobi i nekakva budala baron. Bez ikakve
zle namere, jednostavno da gozbuje sa blagorodnim sabe-
sednikom, postavio je strau na putu i dovukao u svoj za-
mak tvog pratioca. I ti e sedeti u smrdljivoj odaji sa poslu
gom, sve dok se donovi ne napiju do besvesti i ne rastanu
se. U tom sluaju ti takoe nita ne preti.
.A li, postoje jo negde u Trulojaruzi ostaci potuene ne
 37

davno seljake armije dona Ksija i Perti Kimenjaka, koje

sada tajno potpomae sam orao na don Reba za sluaj da
doe do moguih komplikacija sa baronima. E, oni za po
tedu ne znaju, i bolje je za njih i ne misliti. Postoji jo i
don Satarina, carski nasledni aristokrata, sto dve godine
star, koji je potpuno izlapeo. On je u plemenskom neprija
teljstvu sa vojvodama Irukanskim i povremeno, postavi ak
tivan, poinje da hvata sve, koji prelaze irukansku granicu.
On je jako opasan, jer kada dobije napade holecistitisa
moe da izdaje takva nareenja, da njegove sluge ne uspe-
vaju ni da iznesu sve leeve iz njegovih tamnica.
I, na kraju, ono najvanije. Ne najvanije zbog toga, to
je to najopasnije, ve zbog toga, to je to istovremeno i naj-
verovatnije. Sive patrole dona Rebe. Jurinici na velikim pu-
tevima. Mogao si da dospe u njihove ape sluajno, i tada
treba raunati na proraunatost i hladnokrvnost pratioca.
A li ta da se radi ako se don Reba zainteresuje za tebe?
Don Reba ima odista neoekivane interese . . . Njegovi pi
juni su mogli da ti poalju patrolu pod komandom sivog ofi
cira, plemikog izroda sitnog posednika, i ti sada ami u
kamenoj vrei pod Veselom Kulom . . .
Rumata je ponovo nestrpljivo povukao nur. Vrata spavae
sobe su se otvorila sa odvratnom kripom, uao je deak-
sluga, mrav i natmuren. Zvao se Uno, i njegova sudbina bi
mogla da poslui kao tema za baladu. Poklonio se kraj pra
ga, vukui po podu poluraspadnute cipele, priao postelji i
stavio na stoi posluavnik sa pismima, kafom i komadom
aromatine kore za vakanje, koja slui za jaanje zuba i
njihovo ienje. Rumata ga je Ijutito pogledao.
Reci mi, molim te, da li e ikada podmazati ta vrata?
Deak je outao, gledajui u pod. Rumata je zbacio ebe,
spustio gole noge sa postelje i pruio ruku ka posluavniku.
Jesi li se danas umio? upitao je.
Deak se prebacio sa jedne noge na drugu i, nita ne od
govorivi, krenuo po sobi, sakupljajui razbacanu odeu.
ini mi se da sam te upitao, da li si se danas umio ili
nisi? rekao je Rumata, otvarajui prvo pismo.
Vodom grehe nee oprati, progunao je deak.
Jesam li moda blagorodan, da se umivam, ta li?
A ta sam ti ja govorio o mikrobima? rekao je Ru
mata.

Deak je stavio zelene pantalone na naslon fotelje i za

mahnuo palcem, terajui neastivog.
Tri puta sam se nou molio, rekao je. ta jo
treba da radim?
Budalo, rekao je Rumata i poeo da ita pismo.
Pisala je dona Okana, dvorska dama, nova favoritkinja
38

dona Rebe. Predlagala mu je da je te veeri poseti jer ne-

no tuguje . U postskriptumu je obinim recima bilo napisa
no, ta u stvari oekuje od tog susreta. Rumata nije izdrao
pocrveneo je. Bacivi kao lopov pogled na deaka, pro
mrmljao je: N o, odista . . . O tome je trebalo razmisliti.
Bilo mu je odvratno da ide, a ne ii je bilo glupo dona
Okana je znala mnoge stvari. Na duak je ispio kafu i strpao
u usta koru za vakanje.
Sledei koverat je bio od vrstog papira, ig od peatnog
voska je bio izmrljan; videlo se da je pismo otvarano. Pisao
je don Ripat, odluni karijerista, porunik sive ete galante-
rijaca. Raspitivao se za njegovo zdravlje, izraavao svoju
uverenost u pobedu sive stvari i molio da mu odloi plaanje
duga, pozivajui se pri tome na nevane okolnosti. Dobro,
dobro . . promrmljao je Rumata, odloio pismo, pono
vo uzeo koverat i poeo da ga razgleda sa interesovanjem.
Da, poeli su stvarno prefinjenije da rade. I to mnogo pre-
finjenije.
U treem pismu mu je nuen dvoboj maevima zbog do
na Pife, ali je autor pisma pristajao da se odrekne izazova,
ako don Rumata bude tako dobar i prui mu dokaze, da on,
blagorodni Rumata sa donom Pifom nema nikakve veze niti
ih je ikada imao. Pismo je bilo standardno: osnovni tekst je
pisao kaligraf, a u ostavljenim prazninama su bila loim ru
kopisom ispisana imena i rokovi.
Rumata je bacio pismo i poeo da ee izujedanu komar
cima levu ruku.
No, daj da se umijem! naredio je
Deak je nestao iz sobe i ubrzo se, ulazei u sobu unatra-
ke, vratio, vukui po podu drveni abar sa vodom. Posle je
nestao jo jedared i dovukao prazan lavor i bokal.
Rumata je skoio na pod, smakao preko glave istrulelu,
sa finim runim vezom spavaicu i buno izvukao iz kanija
maeve koji su mu visili kraj uzglavlja. Deak je za svaki
sluaj stao iza fotelje. Vebavi desetak minuta napad i od-
branu, Rumata je bacio maeve u zid, nagao se nad prazan
lavor i naredio: Sipaj! Bez sapuna je ilo teko, ali se Ru
mata na to ve bio navikao. Deak mu je sipao bokal za bo
kalom na lea, na glavu i gunao pri tome: K od svih je ka
ko treba, normalno, kao kod ostalih ljudi, samo se kod nas
izvode razne kerefeke. Gde to moe da se vidi da se o-
vek u dva suda umiva. U zabitom uglu nekakvu posudu
smislili . . . Svaki dan treba im dati isti pekir . . . A sami,
vidite li, i ne pomolivi se, potpuno goli sa maevima
skau .
Briui se pekirom, Rumata je rekao pouno:
Ja sam pri dvoru, nisam ja tamo neki valjivi baron.
Dvoranin mora da bude ist i lepo mirie.
 39

Njegovo velianstvo nema druga posla do vas da miri

e, pobunio se deak. Svi znaju da se njegovo velian
stvo danonono moli za nas, grene. A don Reba, on se
uopte nikada i ne umiva. Sam sam uo, njegov lakej je pri
ao.
Dobro de, ne gunaj, rekao je Rumata, navlaei
najlonsku majicu.
Deak je posmatrao tu majicu ne odobravajui je. O njoj
se ve odavno govorkalo meu arakanskom poslugom. Ali,
tu Rumata nita nije mogao da uradi iz potpuno prirodne
ljudske gadljivosti. Kada je oblaio gaice, deak je okrenuo
glavu na stranu i nainio pokret usnama kao da je pljuvao
na neastivog.
Dobro bi bilo ipak uneti u modu donji ve, pomislio je
Rumata. Ali, na prirodan nain to je moglo da se uradi sa
mo preko ena, a Rumata se u tome odlikovao nedozvolji-
vom za izviaa razboritou. Kavaljer i vrtirep, koji je znao
kakvo ponaanje dolikuje u prestonici i koji je bio proteran
u provinciju zbog dvoboja iz ljubavi, trebalo je da ima u
najmanju ruku jedno dvadeset ljubavnica. Rumata je inio
odista herojske napore da odri svoj renome. Polovina nje
gove agenture, umesto da se bavi pravim poslom, irila je o
njemu odvratne glasine, koje su pobuivale zavisti i oduev
ljenje kod arkaranske gardijske omladine. Desetine razoa
ranih dama, kod kojih se Rumata specijalno zadravao itajui
im stihove do duboko u no (trea straa, bratski polju
bac u obraz i skok sa balkona u zagrljaj komandira none
patrole, poznatog oficira), prekidajui jedna drugu priale su
o pravom prestonikom stilu kavaljera iz metropole. Rumata
se drao samo zahvaljujui astoljubivosti tih glupavih i do
odvratnosti razvratnih ena, ali problem donjeg vea je osta
jao otvoren. Neto malo jednostavnije je bilo sa maramica
ma! Na prvom balu Rumata je izvukao iz manete raskonu
maramicu od ipke i njom obrisao usne. Na sledeem balu
ponosni gardisti su ve brisali oznojena lica velikim i malim
raznobojnim komadima platna sa vezom i monogramima. A
kroz mesec dana su se ve pojavili kicoi, koji su na savije
nim rukama nosili itave arave, iji su se krajevi elegantno
vukli po podu.
Rumata je navukao zelene pantalone i belu koulju od
batista sa ispranim okovratnikom.
eka li me neko? upitao je.
Berberin eka odgovorio je deak. I jo dva
dona u salonu sede, don Tameo sa donom Sera. Naredili su
da im donesu vino i sada igraju domine. ekaju vas na do-
ruak.
Idi, pozovi brijaa. Blagorodnim donovima reci da u
uskoro stii. I ne budi grub, razgovaraj uljudno . . .
40

Doruak nije bio preobilan i posle njega je ostajalo dosta

mesta za skori ruak. Poslueno je peeno meso, pripremlje
no sa raznim travama, i ukiseljene psee ui. Pili su penua-
vo irukansko, gusto crno estorsko, belo soansko vino. Veto
tranirajui sa dva noa oviju nogu, don Tameo se alio na
drskost najniih klasa. Imam nameru da podnesem zvani-
nu beleku na najvie ime izjavio je. Plemstvo zahte-
va da seljacima i bitangama zanatlijama bude zabranjeno da
se pojavljuju na javnim mestima i ulicama. Neka prolaze
kroz dvorita i iza kua. A u sluajevima, kada je pojava
seljaka na ulici neizbena, na primer kada donese hleb, meso
i vino u blagorodne domove, neka za to dobiju specijalnu
dozvolu ministarstva odbrane krune Blistava glava!
ushieno je rekao don Sera, pijuckajui na sve strane sok
od mesa. A jue, na dvoru . . . I ispriao je poslednju
novost. Pasija dona Rebe, gospoica Okana, neoprezno je
stala kralju na bolesnu nogu. Njegovo velianstvo se raesti-
lo i, obrativi se donu Rebi, naredi mu da primerno kazni
prestupnicu. Na to je don Reba, i ne trepnuvi, odgovorio:
Bie izvreno, vae velianstvo. Jo ove noi! Tako sam
se kikotao, rekao je don Sera, odmahujui glavom, da
su mi na prsluku odskoile dve kope . .
Protoplazma, pomislio je Rumata. Obina prodrljiva
protoplazma koja se mnoi.
Da, blagorodni donovi, rekao je. Don Reba je
pametan ovek . . .
Oho-ho, rekao je don Sera. I te kako! Blistava
odista glava!
Istaknuti politiar, rekao je don Tameo znaajno i
sa oseanjem u glavi.
Sada mi je ak udno da se setim, nastavio je Ru
mata, smekajui se prijateljski, ta se sve govorilo o nje
mu pre nepunih godinu dana. Seate li se, don Tameo, kako
ste se otroumno podsmevali njegovim krivim nogama?
Don Tameo se zagrcnuo i iskapio punu au irukanskog
vina.
Ne seam se, promrmljao je. Pa i kakav od me
ne moe da bude podsmeljivac . . .
Moe, moe, rekao je don Sera, prekorno odma
hujui glavom:
I odista! uzviknuo je Rumata. Pa vi ste prisus
tvovali tom razgovoru, don Sera! Seam se da ste se tako
kikotali otroumnim poreenjima don Tamea, da vam je u
toaletu ak neto i otpalo.
Don Sera je pocrveneo i'poeo dugo i zamuckujui da se
 41

opravdava, pri emu je stalno lagao. Natuteni don Tameo

je navalio na jako estorsko vino, i poto on, po njegovim
sopstvenim recima kako je poeo od prekjue izjutra, tako
do dana dananjeg ne moe da se zaustavi , njega su, kada
su izali iz kue, morali da pridravaju sa obe strane.
Dan je bio sunan, jasan. Obian narod se muvao meu
kuama, traei ta bi mogao da posmatra, pitala su i lar
mala deca, bacala blato, kroz prozore su gledale lepukasfe
graanke u nonim kapicama, brze sluavke su snebivljivo
treptale vlanim oicama i raspoloenje je lagano poelo da
se popravlja. Don Sera je veto oborio sa nogu nekog selja
ka i samo to nije umro od smeha, posmatrajui kako se
seljak batrga u bari. Don Tameo je najednom konstatovao
da je naopako stavio maeve, povikao je: Stanite! i
poeo je da se vrti na mestu, pokuavajui da se okrene
unutar kaieva. Don Seri je ponovo neto otpalo sa prsluka.
Rumata je uhvatio za ruiasto uvo neku sluavku koja je
tuda trala i zamolio je da pomogne don Tameu da se ba
rem malo sredi. Oko blagorodnih donova se odmah okupila
masa badavadija, koji su sluavci poeli da daju savete, od
kojih je ova pocrvenela kao bulka, a sa prsluka don Sere
poele su da otpadaju kope, dugmad i preice. Kada su na
kraju krenuli dalje, don Tameo je poeo na sav glas da sas
tavlja dopunu svojoj beleki, u kojoj je ukazivao na neop
hodnost nesvrstavanja lepukastih osoba enskog pola u
seljake i obian narod . Don Sera je.obnaio oba maa i iz
javio da blagorodnim donovima ne prilii da obilaze razne
upove, i da e on sebi probiti put kroz ove koije. Ali,
dok je on nianio, pokuavajui da shvati gde se zavrava
zid kue i poinju upovi i lonci, Rumata je uhvatio tokove
i okrenuo koije, oslobodivi na taj nain put. Badavadije,
koje su oduevljeno posmatrale ta se deava, povikali su
Rumati trostruko ura . Blagorodni donovi su ve krenuli
dalje, ali se tada iz prozora na treem spratu pojavio debeli
sivi trgovac i poeo da toroe neto o nemoralu dvorana, sa
kojima e se orao na don Reba uskoro obraunati . M o
rali su da se zaustave i upute u taj prozor ceo teret nonih
posuda iz taljiga. U poslednji nokir Rumata je ubacio dva
zlatnika sa profilom Pica estog i uruio ga zapanjenom vla
sniku taljiga.
Koliko ste mu dali? upitao ga je don Tameo, kada
su krenuli dalje.
Sitnicu, nemarno je odgovorio Rumata. Dva
zlatnika.
Tako mi lea svetog Mike! uzviknuo je don Ta
meo. bogati ste! Hoete li da vam prodam svog hama-
harskog drepca?
Dobiu ga od vas na kocki, rekao je Rumata.
42

Pa dabome! povikao je don Sera i zaustavio se.

Zato ne bi smo odigrali partiju barbuta?
Sada, ovde? upitao je Rumata.
A zato da ne? upitao je don Sera. Ne vidim
zato blagorodni donovi ne bi mogli da se kockaju tamo gde
im to padne napamet!
Tada je don Tameo najednom pao. Don Sera se spopleo
o njegove noge i takoe pao.
Sasvim sam zaboravio, rekao je. Vreme je da
poemo na strau.
Rumata ih je digao i poveo, drei ih za laktove. Zausta
vio se pred ogromnom, mranom zgradom dona Satarine.
A kako bi bilo da navratimo kod starog dona? upi
tao je.
- Ne vidim razloga zato tri blagorodna dona ne bi na
vratila kod starog don Satarine, rekao je don Sera.
Don Tameo je otvorio oi.
Poto smo u slubi kralja, izjavio je, mi smo
duni da stalno gledamo u budunost. Don Satarina to je
ve proena etapa. Napred, blagorodni donovi. Moram da
stignem na svoje straarsko mesto . . .
Napred, sloio se Rumata.

Don Tameo je ponovo spustio glavu na grudi i vie se ni

je budio. Don Sera je, savijajui prste, priao o svojim lju
bavnim pobedama. Tako su stigli i do dvora. U straari je
Rumata sa olakenjem poloio don Tamea na klupu, a don
Sera je seo za sto, nemarno odmakao od sebe gomilu nalo
ga, koje je potpisao kralj i izjavio da je konano dolo vre
me da popiju malo hladnog irukanskog vina. Neka domain
dokotrlja bure, naredio je, a devojke (pri tome je pokazao
na gardiste-straare, koji su se kartali za drugim stolom),
neka dou ovamo. Doao je komandant strae, porunik e
te gardista. Dugo je razgledao don Tamea i bacao pogled na
don Seru; kada je don Sera upitao Zato su uvenuli svi
cvetovi u tajanstvenom vrtu ljubavi , zakljuio je da nema
svrhe da ih alje na strau. Neka za sada ostanu tu gde su.
Rumata je izgubio jedan zlatnik kartajui se sa poruni
kom, i porazgovarao sa njim malo o novim povezima i o nai
nima otrenja maeva. Primetio je, kao uzgred, da ima nameru
da ode kod don Satarine, koji ima oruje stare proizvod
nje, i bio je jako ogoren, kada je saznao da je poto
vanja dostojan velmoa konano sasvim poludeo: jo pre
mesec dana je pustio na slobodu svoje zarobljenike, raspu
stio svoju druinu, a bogatu zbirku sredstava za muenje je
poklonio dravnoj blagajni. Starac od sto i dve godine star,
je izjavio da ima nameru da ostatak ivota posveti dobrim
delima, i sada sigurno vie nee dugo iveti.
 Oprostivi se od porunika, Rumata je izaao iz dvora i
krenuo u luku. Iao je, zaobilazei bare i preskaui rupa-
ge, pune prljave vode, bezobzirno gurajui obine ljude koji
su buljili u njega, namigujui devojkama, na koje je njegova
spoljanost prema svemu ostavljala jak utisak, klanjao se da
mama, koje su promicale u nosiljkama, prijateljski se zdra-
vio sa poznatim dvoranima i namerno nije zapaao sive ju
rinike.
Usput je navratio u Patriotsku kolu.. Ta kola je bila
osnovana na insistiranje dona Rebe pre dve godine, a za
pripremanje vojnih i administrativnih kadrova od sinova sit
nih posednika i trgovaca. Kua je bila od kamena, savreme-
no graena, bez stubova i bareljefa, debelih zidova, sa
uskim, nalik na pukarnice prozorima, i poluovalnim kulama
po strani od glavnog ulaza. U sluaju potrebe, u kui je mo
gla da se organizuje odbrana.
Uskim stepenicama Rumata se popeo na drugi sprat i,
zveckajui mamuzama po kamenom podu, krenuo pored
uionica u kabinet prokuratora kole. Iz uionica se ulo
brundanje glasova, povici u horu. ,,Ko je kralj? Svetio veli
anstvo. Ko su ministri? Verni ljudi, koji ne izazivaju nikak
ve sumnje . . . 1 bog na tvorac, rekao je: Prokleu I
prokleo je . . . A ako se truba tri puta zauje, rasuti se po
dvoje u lanac, spustivi pri tome koplja . . . . . Kada op
tueni padne u nesvest, sasluanje treba odmah, ne padajui
u vatru, prekinuti. . .
kola, pomislio je Rumata. Gnezdo mudrosti. Oslonac
kulture . . .
On je, kucajui, gurnuo niska, zasvoena vrata i uao
u kabinet, mraan i leden kao podrum. U susret mu je iza
ogromnog stola, pretrpanog papirima i prutevima za kanja
vanje, skoio dugajlija, sav nekako uglast, elav, sa oima
koje su upale duboko u duplje, utegnut u uzan sivi mundir
sa naivcima ministarstva odbrane krune. To je i bio proku-
ror Patriotske kole, visokoueni otac Kin sadista ubi-
ca, koji je otiao u monahe, autor Traktata o dostavama ,
koji je privukao panju don Rebe.
Nemarno klimnuvi glavom u odgovor na uvijeni pozdrav,
Rumata je seo u fotelju i prebacio nogu preko noge. Otac
Kin je ostao da stoji, povijen u stavu uitive panje.
No, kako stoje stvari! upitao je Rumata blagona-

V
klono.
Jedne uene unitavamo, a druge obuavamo?

!
Otac Kin se iskezio.
Ueni nisu neprijatelji kralja, rekao je. Neprija
telj kralja je ueni matalac, ueni ovek koji je poeo da
, sumnja, ueni ovek koji ne veruje! A mi ovde . . .
Dobro, dobro, rekao je Rumata. Verujem ti.
44

ta to pie? itao sam tvoj traktat korisna je to knjiga,

ali glupa. Kako si to mogao? Nije to dobro. Prokurator! . . .
Nisam se trudio da zapanjim umom, dostojanstve
no je odgovorio otac Kin. Jedino, to sam hteo da po
stignem, to je da budem dravi koristan. Pametni nam nisu
potrebni. Potrebni su nam verni. 1 mi . . .
Dobro, dobro, rekao je Rumata. Verujem ti.
No, pie li neto novo ili ne?
Spremam se da podnesem na razmatranje ministru traktat
o novoj dravi, primer za koju treba da bude Oblast Svetog
Ordena.
ta ti je? zaudi se Rumata. Sve hoe u kalu-
ere da nas strpa? . . .
Otac Kin je stegao ruke i nagao se napred
Dozvolite da vam objasnim, blagorodni done, va
treno je poeo, olizavi usne. Sutina je u neem sasvim
drugom. Sutina se sastoji u osnovnim postavkama nove
drave. Te postavke su jednostavne, i ima ih samo tri: slepo
verovanje u nepogreivost zakona, bezuslovno povinovanje
tim zakonima a takoe stalna prismotra nad svima.
Hm, rekao je Rumata. A zato?
ta to zato ?
Ipak si glup, rekao je Rumata. No, dobro, neka
bude, verujem ti. ta sam ono hteo? . . Ah, da! Sutra e
primiti dva nova nastavnika. Zovu se: otac Tara, potovanja
dostojan starac, bavi se onom . . . kosmografijom, i brat Na-
nin, takoe veran ovek, jak je u istoriji. To su moji ljudi, i
primi ih sa dostojnim potovanjem. Evo ti predujma. Ba
cio je na sto vreicu koja je zazveala. Tvoj deo je
pet zlatnika . . . Jesi li shvatio?
Da, blagorodni done, rekao je otac Kin.
Rumata je zevnuo i osvrnuo se oko sebe.
I odlino je to si shvatio, rekao je. Moj otac je
zbog neega jako voleo te ljude i zavetao mi je da sredim
njihov ivot. No, objasni mi, ueni ovee, odakle u blago
rodnom donu moe da postoji takva privrenost uenim lju
dima?
Moda su u pitanju nekakve posebne zasluge? po
eo je da pretpostavlja otac Kin.
O emu ti to? sumnjiavo je upitao Rumata.
Uostalom zato da ne? Da . . . erka tamo neka zgodna ili
sestra . . . Vina kod tebe, razume se, nema?
Otac Kin je sa izrazom krivca rairio ruke. Rumata je
uzeo sa stola jedan od listia papira i jedno vreme ga drao
pred oima.
Prounapreivanje . . . proitao je. Mudraci!
Ispustio je list na pod i ustao. Pazi, da ih ovde
neka tvoja uena banda ne vrea. Ja u ih jedared po-
 45

setiti, i ako sluajno saznam . . . Prineo je pod nos ocu

Kinu pesnicu. No, dobro, dobro, ne boj se, neu . . .
Otac Kin se zakikotao sa potovanjem, Rumata mu je klim
nuo glavom i krenuo prema vratima, parajui pod mamu-
zama.
Na ulici Premnogoblagodarnosti navratio je u radnju sa
orujem, kupio nove obrue za kanije, isprobao par noeva
(bacao ih je u zid, odmerio na dlanu nisu mu se dopali) a
onda je sednuvi na tezgu, porazgovarao malo sa vlasnikom,
ocem Gaukom. Otac Gauk je imao tune dobre oi i male,
blede ruke prekrivene neopranim crnim mrljama. Rumata je
malo porazgovarao sa njim o vrednostima stihova Gurena,
sasluao interesantan komentar uz stihove Kako list uvenu
li pada na duu . . . , zamolio ga da mu proita neto novo i,
poalivi malo zajedno sa autorom zbog izrazito tunih stro
fa, izdeklamovao pred odlazak Biti ili ne biti? u svom
prevodu na irukanski jezik.
Sveti Kika! povikao je zapanjeni otac Gauk, iji
su to stihovi?
Moji, rekao je Rumata i izaao.

Navratio je u Sivu radost , popio au arkanarske kiseli

ce, potapao vlasnicu po obrazu, prevrnuo, veto maem
stoi dravnog dounika, koji je buljio u njega, posle toga
otiao u udaljeni ugao i pronaao tamo bradatog oveka sa
mastionicom oko vrata i u ritama.
Zdravo brate Nanine, rekao je. Koliko si molbi
danas napisao?
Brat Nanin se zbunjeno osmehnuo, pokazavi pri tome
sitne, pokvarene zube.
Sada se molbe malo piu, blagorodni done, rekao
je. Jedni smatraju da nema svrhe moliti, a drugi smatraju
da e u najblie vreme moi da uzmu i sami bez ikakve
molbe.
Rumata se nagao uz njegovo uvo i ispriao da je .stvar sa
Patriotskom kolom sreena. Evo ti dva zlatnika, re
kao je na kraju. Obuci se, upristoji se. I budi
oprezniji. . . barem prvih dana. Otac Kin je opasan ovek.
Proitau mu svoj Traktat o glasinama , veselo je
rekao brat Nanin. Hvala, blagorodni done.
ta sve ovek nee uraditi u znak seanja na svog oca!
rekao je Rumata. A sada mi kai, gde bih mogao da
pronaem oca Tara?
Brat Nanin je prestao da se smeka i zbunjeno je poeo
da trepe.
Jue je ovde dolo do tunjave, rekao je. A
otac Tara je malo vie popio. I, uz sve to, on je ri . . . Slo
mili su mu rebro.
46

Rumata je podrignuo od besa.

__ To je nesrea! rekao je. I zato tako mnogo pi-
ie te ?
__ Ponekad je teko uzdrati se, tuno je rekao brat
Nanin.
To je tano, rekao je Rumata. No pa sta, evo ti
jo dva zlatnika, uvaj ga.
Brat Nanin se sagao, lovei mu ruku. Rumata se povukao
za jedan korak. .
__ No, no, rekao je. To nije najbolja od tvojih sa
la, brate Nanine. Da si mi zdravo.
*
* *

U luci je zaudaralo kao nigde u Arkanaru. Zaudaralo je na

slanu vodu, slatkie, smolu, dim, ueglu slaninu, iz taverni je
dopirao miris ai, peene ribe, kiselog vina. U zaguljivom
vazduhu ule su se psovke. Na molu, u tesnim prolazima
izmeu magacina, oko taverni muvale su se hiljade ljudi naj
udnovatijeg izgleda: nemarni mornari, naduveni trgovci,
tuni ribar, trgovci robovima, trgovci enama, nafrakane de-
vojke, pijani vojnici, nekakve nejasne naoruane linosti,
fantastini odrpanci sa zlatnim brazletama na prljavim apa
ma. Svi su bili uzbueni i ljutiti. Po nareenju don Rebe,
ve trei dan ni jedan brod, ni jedan amac nije mogao da
napusti luku. Kraj dokova su se poigravali zaralim mesar
skim satarama sivi jurinici pijuckali su, bezobrazno i zlu
rado posmatrajui gomilu ljudi. Na blokiranim brodovima, u
grupama po pet-est, uali su razvijeni, bakarne boje koe
ljudi u krznu i sa bakarnim kalpacima na glavi to su bih
najamnici-varvari, koji nisu umeli da se bore izbliza, ali koji
su bili strani ovako, posmatrani iz daljine, sa svojim duga
kim cevima, iz kojih su izduvavali otrovne trnove. A iza
prave ume jarbola, na otvorenom moru, crnele su se zamrle
borbene galere kraljevske flote. One su povremeno isputale
ognjene struje dima, koje su ozarivale more palili su naf
tu da bi preplaili najamnike.
Rumata je proao pored carinske kancelarije, gde su se
pred zatvorenim vratima okupili natuteni morski vukovi,
koji su uzaludno oekivali dozvolu da krenu, probio se kroz
gomilu koja je urlala, koja je trgovala ime god je stigla (od
robinja i crnog bisera, pa sve do narkotika i dresiranih pau
ka), stigao do dokova, bacio pogled na poredane u nizu, da
bi ih svi videli, natekle na suncu leeve u mornarskim jakna
ma, i napravivi dobar krug po ubretom prekrivenoj ledim,
uao u smrdljive ulice luke periferije. Tu je ve bilo mnogo
tie. U vratima siromanih uderica dremale su polunage de-
 47

vojke, na raskrsnici je leao razbijene njuke pijani vojnik

sa izvrnutim depovima, pored zidova su promicale sumnjive
figure bledih, nonih fizionomija.
Danju je ovde Rumata bio po prvi put i u prvi mah se za
udio to ne privlai niiju panju: prolaznici su pijanim oi
ma gledali ili negde pored njega, ili kao kroz njega, iako su
se pomerali ustranu, pravei mu put. Ali, kada je skretao iza
ugla, sasvim se sluajno okrenuo i uspeo da primeti kako se
petnaestak raznokalibarskih glava, mukih i enskih, kudra-
vih i elavih, momentalno uvuklo u vrata, prozore, prolaze.
Tada je osetio udnovatu atmosferu ovog odvratnog mesta,
atmosferu moda ne ba neprijateljstva ili opasnosti, ve ne
kakvog loeg, koristoljubivog interesovanja.
Gurnuvi ramenom vrata, uao je u jednu jazbinu, u ko
joj je u polumranoj sali dremao za ankom dugonosi starac
sa licem mumije. Stolovi su bili pusti. Rumata je^neujno-
priao anku i ve hteo da starcu opali vrgu, u ogroman
nos, kada je najednom zapazio da zaspali starac uopte ne
spava, ve da ga kroz poluotvorene kapke paljivo posma-
tra. Rumata je bacio na ank srebrni novi, i oi starca su se
tog istog asa irom otvorile.
ta eli blagorodni don? poslovno je poeo da se
raspituje. Travu? Praak za mrkanje? Devojku?
Ne pretvaraj se, rekao je Rumata. Dobro zna
zato sam doao ovamo.
Ehe, pa to je, prema svemu, don Rumata, sa neo
binim uenjem povikao je starac. A ja gledam, neto
mi je poznato . . .
Rekavi to, ponovo je spustio kapke. Sve je bilo jasno.
Rumata je obiao ank i provukao se kroz uska vrata u su-
sednu sobicu. Tamo je bilo tesno, mrano i zaudaralo je na
neto zaguljivo i kiselkasto. Na sredini, za visokim pultom
je stajao, sagavi se nad papirima, zbrkani stariji ovek sa
pljosnatom crnom kapicom na glavi. Na pultu je aio iak,
i u polumraku su se videla samo lica ljudi, koji su nepokretno
stajali kraj zidova. Rumata je, pridravajui maeve, napi
pao stoliicu kraj zida i seo. Ovde su vladali svoji zakoni i
svoja etikecija. Na pridolicu niko nije obratio ni najmanju
panju: kada je doao ovek, znai da tako treba da bude, a
ako ne treba, onda e biti dovoljan jedan mig i ovek e ne
stati. Trai ga posle uzalud po elom svetu . . . Zbrkani sta
rac je priljeno kriputao perom; ljudi kraj zidova su bili ne
pomini. Povremeno je as jedan, as drugi od njih otegnuto
uzdisao. Po zidovima, su, lupkajui nevidljivo jurcali guteri
muholovci.
Nepokretni ljudi kraj zidova su bile voe bandi neke
od njih je Rumata ve odavno lino poznavao. Same po se-
bi, te tupe ivotinje nisu mnogo vredele. Njihova psihologija
48

nije bila nita sloenija od psihologije srednjeg trgovca. To

su bile neznalice, nepoteni ljudi koji su dobro vladali noe
vima i kratkim maljevima. A ovek za pultom . . .
Zvao se Vaga Toak, i on je bio svemogu, poglavar koji
nije znao za konkurenciju meu svim zloinakim snagama
Moreuza od Pitanskih blatita na zapadu Irukana, do po
morskih granica trgovake republike Soan. Njega su proklele
sve tri zvanine crkve Imperije zbog neumerenog ponosa,
jer je sebe nazivao mlaim bratom vladara. On je bio ko
mandant none armije od deset hiljada ljudi, posedovao je
bogatstvo od nekoliko stotina hiljada zlatnika, a njegova
agentura je znala i najbriljivije uvane tajne dravnog
aparata. Poslednjih dvadeset godina etiri puta je pogublji-
van, svaki put pred velikim brojem prisutnih; po zvani-
noj verziji, on se u tom trenutku nalazio istovremeno u tri
najmranije tamnice Imperije, a don Reba je ne jednom iz
davao nareenja ,,koja su se odnosila na to da dravni zlo
inci i drugi zlomiljenici ire legende o takozvanom Vagi
Toku, koji u stvari ne postoji, a to znai da je legendaran .
Taj isti don Reba je pozivao kod sebe, po glasinama koje su
se irile, nekoliko barona, koji su imali jake druine i pred
lagao im nagradu: pet stotina zlatnika za mrtvog i sedam
hiljada zlatnika za ivog Vagu. Sam Rumata je svojevreme
no morao da utroi dosta snage i zlata, da bi uspostavio
kontakte sa tim ovekom. Vaga je izazivao u njemu najvee
mogue gaenje, ali ponekad je bio i jako koristan, bukval
no nezamenljiv. Osim toga, Vaga je jako interesovao Ruma-
tu kao naunika. To je bio odista interesantan primerak u
njegovoj kolekciji srednjovekovnih monstruma, linosti koja
je prema svemu, bila bez apsolutno ikakve prolosti . . .
Vaga je ostavio pero, ispravio se i rekao promuklo:
Eto tako, deco moja. Dve i po hiljade zlatnika za tri
dana. A rashodi su bili hiljadu devet stotina devedeset i est.
Pet stotina etiri mala, okrugla zlatnika za tri dana. Nije lo
e, deco moja, nije loe . . .
Niko se nije ni pomerio. Vaga se udaljio od pulta, seo u
ugao i poeo da trlja suve dlanove.
Imam ime da vas obraujem, deco moja, rekao
je. Vremena nastupaju dobra, bogata . . . . Ali, morae-
mo da zapnemo. I to kako samo! Moj stariji brat, kralj Ar-
kanarski, odluio je da uniti sve uene ljude u njegovoj i
mojoj kraljevini. No pa ta, on bolje zna ta radi. Pa i ko
smo mi, da bi smo diskutovali o njegovim visokim odluka
ma? Ali, korist od te njegove odluke moemo i moramo da
izvuemo. I, poto smo mi njegovi verni noni podanici, mi
svoj mali udeo neemo ispustiti. On to nee primetiti, i nee
se ljutiti na nas. ta?
Niko se nije ni pomerio.
 49

__ Uinilo mi se da je Piga uzdahnuo. Da li je to tano

Piga, sine moj?
U pomrini su ljudi poeli da se mekolje i kaljucaju.
Nisam uzdisao. Vaga, rekao je grubi glas. Kako
bih i mc.'gao . . .
Ne sme, Piga, ne sme? Pravilno! Svi sada treba da
me sluate, pa ak i da prestanete i da diete. Svi ete se vi
razii odavde i prihvatiti se tekog posla, i nee biti nikog ko
bi mogao da vas posavetuje. Moj stariji brat, njegovo veli
anstvo, ustima ministra svoga dona Rebe je obeao za gla
ve nekih uenih ljudi koji su izbegli i sada se skrivaju, veliki
novac. Mi moramo da mu dostavimo te glave i da ga, starca,
obraujemo. A sa druge strane, neki ueni ljudi ele da se
sakriju od gnjeva mog starijeg brata i nee poaliti za to no
vac. U ime milosra i da bih olakao duu mog starijeg bra
ta od bremena nepotrebnih zloina, mi emo pomoi tim
ljudima. Uostalom, kasnije, ako njegovom velianstvu budu
potrebne i te glave, on e ih dobiti. Jeftino, jako jeftino . . .
Vaga je uutao i opustio glavu. Niz njegove obraze su
najednom potekle starake spore suze.
A ja starim, deco moja, rekao je, zajecavi. Ru
ke mi drhte, noge mi klecaju, a pamenje poinje da me iz
daje. Zaboravio sam, sasvim sam zaboravio, da se meu na
ma u ovoj zaguljivoj, tesnoj gajbi mui blagorodni don, ko
ga se uopte ne tiu nai rauni. Otii u ja. Otii u pokoj.
A sada, deco moja, da se izvinimo blagorodnom donu . . .
Ustao je i, teko diui se poklonio. Ostali su takoe
ustali i takoe se poklonili, ali sa oiglednom neodlunou
pa ak i strahom. Rumata je bukvalno uo kako pucketaju
njihovi tupi, primitivni mozgovi u uzaludnom naporu da
shvate smisao rei i postupaka tog zgrbljenog starca.
Stvar je, razume se, bila jasna: razbojnik je iskoristio jo
jednu ansu, da obavesti don Rebu da e nona armija u
predstojeem programu raditi zajedno sa svima. A sada,
kada je nastupilo vreme a se daju konkretni zadaci,da se
navode imena i rokovi operacija, prisustvo blagorodnog
dona je postajalo, blago reeno, neprijatno, i njemu, blago
rodnom donu, predlagano je da brzo izloi svoje poslove i
gubi se napolje. Mraan starac. Straan. I zato li je samo u,
gradu? Jer, Vaga nikako ne podnosi gradove.
U pravu si, potovani Vago, rekao je Rumata.
Nemam vremena. Ali, ja sam taj koji mora da se izvini, jer
ja tebe uznemiravam zbog jedne sitnice. Nastavio je da
sedi, a svi su ga sluali stojei. Desilo se, eto, da mi je
potreban tvoj savet . . . Moe da sedne.
Vaga se jo jednom poklonio i seo.
Evo u emu je stvar, nastavio je Rumata. Pre
tri dana je trebalo da se u Kanjonu Tekih Maeva sastanem
50

sa svojim prijateljem, blagorodnim donom iz Irukana. Ali,

sastanak nije odran. On je nestao. Znam sigurno da je iru-
kansku granicu preao sreno. Da li moda zna neto o nje
govoj daljnjoj sudbini?
Vaga dugo nije odgovarao. Banditi su aptali i uzdisali.
Posle se Vaga nakaljao.
Ne, blagorodni done, rekao je. Mi nita ne znamo
o svemu tom.
Rumata je odmah ustao.
Zahvaljujem ti se, potovani, rekao je. Iskoraio je
na sredinu prostorije i stavio na pult vreicu sa deset zlatni
ka. Ostavljam ti ovo sa molbom: ako kojim sluajem saz
na neto, oba vesti me. Dodirnuo je kapu. Da si mi
zdravo.
Kraj samih vrata se zaustavio i nemarno prebacio preko
ramena:
Govorio si maloas neto o uenim ljudima. Pala mi
je napamet jedna misao. Oseam, da naporom kralja u Ar-
kanaru kroz mesec dana nee moi ni sveom da se pronae
ni jedan jedini iole pismeniji ovek. A ja u metropoli mo
ram da osnujem univerzitet, jer sam dao takav zavet, ako se
izleim od crne kuge. Budi dobar, kada ulovi te knjigoatce,
obavesti prvo mene, a tek posle toga don Rebu. Moe se
desiti da u odabrati par od njih za univerzitet.
To nee biti jeftino, upozorio ga je sladunjavim
glasom Vaga. Roba je retka, ne ostaje dugo u rafovima.
A ast je jo skuplja, visokomerno je rekao Ruma
ta i izaao.
 3

Tog Vagu bi bilo, mislio je Rumata, jako interesantno ulovi

ti i odvesti na Zemlju. Tehniki to ne bi bilo komplikovano
izvesti. To bi moglo da se uradi i sada, ovog asa. ta bi on
radio na Zemlji? Rumata je pokuao da zamisli, ta bi Vaga
radio na Zemlji. U svetlu sobu sa zidovima od ogledala i er-
-kondinom, u kojoj se osea miris etinara ili mora, ubaen
je ogroman, maljavi pauk. Pauk se skupio uz svetao pod, gr
evito poeo da baca poglede oko sebe i ta drugo da ra
di? postrance je krenuo u najtamniji kut, skupio se, pre
tei iskezivi otrovne eljusti. Razume se, Vaga bi pre svega
poeo da trai uvreene. I, razume se, najgluplji uvreeni
ovek bi mu se uinio suvie ist i nekoristan. Ojadio bi se
starac. Pa bi ak moda i umro. A uostalom, ko to zna! U
tome i jeste stvar, to je psihologija tih monstruma pot
puno nepoznata uma. Sveti Mika! Pa snai se u njoj je
mnogo tee, nego u psihologiji nehumanoidnih civilizacija.
Svi njihovi postupci se mogu objasniti, ali je vraki teko te
postupke predvideti. Da, moda bi i umro od tuge. A moda
bi se snaao, prilagodio, shvatio ta je ta, i poeo da radi
kao umar u nekom umskom gazdinstvu. Jer, nemogue je
da on nema neku sitnu, neupadljivu strast, koja mu ovde sa
mo smeta, a koja bi tamo mogla da postane sutina njego
vog ivota. ini se da voli make. U njegovom brlogu, pria
se, ima ih itav opor, i specijalni ovek se brine za njih. I
on tom oveku za to ak i plaa, iako je velika cicija i mada
bi mogao jednostavno da ga natera da to radi. Ali, ta bi on
na Zemlji radio sa svojim udovinim astoljubljem sam
bog to moe da zna!
Rumata se zaustavio pred tavernom i hteo da ue, ali je
konstatovao da mu je nestao emer. Stajao je pred ulazom
potpuno zbunjen (nikako nije mogao da se navikne na takve
stvari, iako mu se to nije jedared desilo) i dugo je preturao
depove. Imao je ukupno tri vreice sa novcem, po deset
zlatnika u svakoj. Jednu je dobio prokuror, otac Kin, drugu
je dao Vagi. Trea je nestala. Depovi su mu bili prazni, sa
leve nogavice su pedantno bile odrezane sve zlatne alke, a
sa opasaa mu je nestao no.
Tada je zapazio da su se u blizini zaustavila dva jurinika,
da bulje u njega i keze zube. Saradnik instituta bi trebalo da
pijucka na tako neto, ali blagorodni don Rumata Estorski
se raestio. Za sekundu je izgubio kontrolu nad samim so
bom. Zakoraio je prema jurinicima, ruka mu se i nehotice
digla, steui se u pesnicu. Prema svemu, lice mu se jezivo
izmenilo, jer su ga podsmeljivci odmah trgli i sa skamenje
nim, kao u paraliticara osmesima na licima, uleteli u ta
vernu. < v . i i -
Tada se preplaio. Osetio je takav uasan strah, kakav je
do tada osetio samo jedan jedini put u ivotu, kada je u
to doba jo uvek pilot svemirske letilice osetio prvi na
pad malarije. Ne zna se odakle je dola ta bolest, ali kroz
dva sata su ga, alei se i smejui se izleili, ali je on zauvek
zapamtio potres, koji je doiveo, potpuno zdrav, on koji ni
kada nije bio bolestan pri samoj pomisli da se u njemu ne
to pokvarilo, da je postao ranjiv i da je izgubio vlast nad
sopstvenim telom.
Pa ja to nisam hteo, pomislio je. U mojim mislima nije
bilo nita nalik na to. Oni nisu nita posebno radili no,
stajali su, kezili se . . . Veoma su se glupavo kezili, ali sam
sigurno uasno glupavo izgledao, kada sam preturao sop-
stvene depove. Jer, umalo ih nisam ubio, shvatio je najed
nom. Da nisu umakli, ubio bih ih. Setio se kako je sasvim
nedavno, za opkladu, jednim udarcem maa rasekao odozgo
do dole lutku, obuenu u dvostruki soanski oklop, osetio
kako mu po leima prelaze marci . . . Sada bi oni leali ov-
de, kao svinjska trupla, a ja bih stajao sa maem u ruci i ne
bih znao ta da radim . . . Eto ti i boga! Razbesneo se
potpuno. . . ..........
Najednom je osetio da ga bole svi miii, kao posle nekog
tekog rada. No-no, tiho je rekao samome sebi. Nije to nita
strano. Sve je prolo. Jednostavno razbesneo si se. M o
mentalna eksplozija besa, i sada je ve sve prolo. Ja sam
ipak ovek, i nita ivotinjsko nije mi tue . . . To su jedno
stavno ivci. ivci i napetost poslednjih dana . . . A najva
nije to je oseanje senke koja se nadnosi nad tebe. Ne
zna se ija je, ne zna se odakle dolazi, ali ona se primie i
nemilosrdno nadnosi nad tebe . . .
Ta neminovnost se oseala u svemu. I u tome, to su se
sada jurinici, koji su se do nedavno skupljali uz kasarne,
sada sa sekirama slobodno epurili sredinom ulica, gde su
ranije smeli da se kreu samo blagorodni donovi. I u tome,
to su iz grada nestali ulini pevai, pripovedai, igrai,
akrobate. I u tome, to su graani prestali da pevaju pesme
politike sadrine, to su se jako uozbiljili i to su potpuno
tano znali, ta je neophodno initi za korist drave. I u tome, to
je iznenada potpuno neoekivano bila zatvorena luka. I u tome
to je pobunjeni narod unitio i spalio sve radnjice, koje
su prodavale raritete a to su bila jedina mesta u kraljevi
 53

ni, gde su mogle da se kupe ili pozajme knjige i rukopisi na

svim jezicima Imperije pa ak i na drevnim, sada mrtvim,
jezicima starosedelaca Moreuza. I u tome to je ukras grada,
svetlucava kula astroloke opservatorije sada trcala u pla
vom nebu kao crni, istruleli zub, spaljena sluajnim poa
rom . I u tome, to se potronja alkohola za dve poslednje
godine poveala etiri puta u Arkanaru, koji je od vajka-
da bio poznat po nezadrivom pijanstvu! I u tome, to su se
ve naviknuto zaboravljeni, potlaeni seljaci konano zako
pali pod zemlju u svojim Blagodarnim, Rajskim vrtovima i
Vazdunim Poljupcima, ne usuujui se da izau iz zemuni
ca ak ni da bi obavili najneophodnije poljske radove. I, na
kraju, i u tome, to se stari strvoder Vaga Toak preselio u
grad, oseajui da moe da se obogati . . . Negde u nedrima
dvora, u raskonim odajama, gde se kralj koji je patio od
podagre, koji dvadeset godina nije video sunce bojei se
svega na ovome svetu, sin sopstvenog pradede, slaboumno
kikotao, potpisujui jednu za drugom surove naredbe, koje
su osuivale na munu smrt i najestitije i najnekoristoljubi-
vije ljude, negde tamo je sazrevao udovini ir koji e ako
ne danas, a ono sutra sigurno pui . .
Rumata se okliznuo na koru od dinje i digao glavu. Nala
zio se u ulici Premnogo blagodarnosti, u carstvu solidnih tr
govaca, menjanica i majstora-juvelira. Po stranama su se
nalazile solidne i starinske zgrade sa trgovinama i magaza-
ma, trotoari su ovde bili iroki, a kolovoz poploan granit
nim ploama. Obino su ovde mogli da se susretnu blago
rodni i oni bogatiji, ali se sada u susret Rumati kretala samo
gusta gomila uzbuenog obinog naroda. Rumatu su oprez
no zaobilazili, ulagivaki ga posmatrajui, mnogi su mu se za
svaki sluaj i sklanjali. U prozorima gornjih spratova promi
cala su debela lica, radoznalo uzbuena. Negde napred se
ulo zapovedniki: ,,No, prolazi bre! . . Razii se! . . No,
bre! . . A u gomili su razgovarali:
U njima i jeste najvee zlo, njih se najvie i boj. Na
prvi pogled su mirni, dobroudni, potovani, a ako malo
bolje pogleda trgovac, trgovac, a u njemu otrov
gorki! . .
Kako su ga samo, avola . . . Ja sam se na to barem
ve navikao, ali, veruj mi, i meni se smuilo kada sam
video . . .
A ta je njima. . . To su momci! Srce oveku da za
igra! Takvi nee izdati.
A moda ne bi trebalo ba tako? Ipak je ovek, ivo
bie . . . No, ako je grean kazni ga, poui, a zato sve
ovo?
Okani se ti toga! . . Ti bi mogao i malo tie: kao prvo,
ljudi su oko nas . . .
54

Domaine, domaine! Sukno nije loe, dae ga, nee

se cenkati, ako pritisnete . . . Samo bre treba, jer e inae
ponovo Pakinove poslovoe sve dograbiti . . .
A ti sine, to je najvanije, ne sumnjaj. Poveruj, to je
ono najvanije. Ako vlasti tako postupaju onda znai da
znaju ta rade . . .
Ponovo su nekog ubili, pomislio je Rumata. Poeleo je da
skrene i obie mesto, odakle je dolazila gomila, i odakle su
dopirali povici da ljudi prolaze i raziu se. Ali, nije skrenuo.
Samo je preao rukom po kosi, da pramen, koji mu je pao
na elo, ne prekrije kamen na zlatnom obruu. Kamen u
stvari nije bio kamen, ve objektiv predajnika, a obru nije
bio obru, ve radio-stanica. Istoriari na zemlji su videli i
uli, sve, to je videlo i ulo dve stotine i pedeset izviaa
na devet kontinenata planete. I zato su izviai bili obavezni
da gledaju i sluaju.
Podigavi glavu i rairivi u stranu maeve, da bi kaio to
vie ljudi, krenuo je pravo na ljude sredinom kolovoza, i lju
di koji su mu dolazili u susret brzo su se sklanjali, pravei
mu prolaz. etiri nabijena nosaa sa nafrakanim licima prenela
su kroz ulicu srebrnastu nosiljku. Iza zavese se promolilo
lepo, ledeno lice sa iscrtanim trepavicama. Rumata je ski
nuo kapu, poklonio se. To je bila dona Okana, sadanja lju
bavnica orla naega, dona Rebe. Ugledavi zgodnog kavalje-
ra, ona mu se matalaki i znaajno osmehnula. Covek bi
mogao, ne razmiljajui se mnogo, da navede imena naj
manje dvadesetak blagorodnih donova, koji bi, doivevi
takav osmejak, potrali kod ena i ljubavnica sa radosnom ve-
u: Sada neka me se svi uvaju, sve u sada kupiti i pro
dati, na sve u ih podsetiti! . . Takvi osmejci su stvar ret
ka i pokatkad neprocenjivo vredna. Rumata se zaustavio,
pratei pogledom nosiljku. Treba se odluiti, pomislio je.
Treba se konano odluiti . . . Najeio se pri pomisli na to
koliko e ga to stajati. Ali, potrebno je! Potrebno . . . Odlu
eno je, pomislio je, svejedno drugog puta nema. Veeras.
Doao je do radnje sa orujem, u koju je navraao tog jutra
da bi pogledao noeve i sasluao stihove, i ponovo se zau
stavio. Znai u tome je . . . Znai, ti si doao na red, dobri
oe Gaue . . .
Gomila se ve bila razila. Vrata radnje bila su odvaljena
sa arki, prozori razbijeni. U vratima je stajao, oslonivi se
nogom o ragastov, ogroman jurinik u sivoj koulji. Drugi
jurinik, neto nii rastom, uao je kraj zida. Vetar je
valjao po ulici izguvane, ispisane listove papira.
Ogroman jurinik strpao je prst u usta, olizao ga, posle ga
izvukao i paljivo pogledao. Prst je bio krvav. Jurinik je
ulovio Rumatin pogled i dobroudno prodahtao:
Ujeda, strvina, kao hrak . . .
 Drugi jurinik se brzo nasmejao. To je bio nekako bezbo
jan, bled momak, nesiguran, bubuljiavog lica, odmah se vi-
delo: novajlija, gad, tene . . .
ta se ovde desilo? upitao je Rumata.
Skrivenog knjigoatca smo ukebali, nervozno je
progovorilo tene.
Ljudeskara je ponovo poeo da sisa prst, ne menjajui
pozu.
Mirno! tiho je naredio Rumata.
tene je brzo skoilo i dograbilo sekiru. Ljudeskara se
prvo zamislio, ali je konano ipak spustio nogu i uspravio
se.
Kakvog to knjigoatca? upitao je Rumata.
Ne znam, reklo je tene. Po nareenju oca
Cupika . .
No, i ta? Jeste li ga uhvatili?
Upravo tako! Jesmo!
To je dobro, rekao je Rumata.
To odista uopte nije bilo loe. Vremena je jo imao. Ne
ma nieg vrednijeg od vremena, pomislio je. Jedan sat vredi
ivota, a itav dan je neprocenjiv.
I gde ste ga strpali? U kulu?
A? zbunjeno je upitalo tene.
Pitam, je li sada u Kuli?
Na bubuljiavom licu se razlio nesiguran osmejak. Ljude
skara je poeo da re. Rumata se brzo okrenuo. Tamo, na
drugoj strani ulice, kao vrea od krpa, na preki je visio le
oca Gauka. Nekoliko klinaca u ritama ga je, rairenih ustiju
posmatralo iz dvorita.
Sada ne stie ba svako u Kulu, dobroudno je
prosiktao iza lea ljudeskara. Sada se kod nas to radi
brzo. Dograbi ga za uvo i povede u etnju . . .

tene je ponovo poelo da re. Rumata ga je slepo pogle

dao i lagano preao preko ulice. Lice tunog pesnika je bilo
crno i nepoznato. Rumata je spustio pogled. Samo su mu
ruke bile poznate, dugakih, tankih prstiju, izbrijanih
mastilom . . .

Sada ne odlaze iz ivota,

Sada iz ivota odvode,
I ak ako i neko

Zaeli, da drugaije bude.

Nemoan i nevet,
Opustie slabe ruke.
Ne znajui gde je srce hobotnice,
I ima Ii hobotnica srce. . .
56

Rumata se okrenuo i krenuo dalje. Dobar, slabi Gauk . . .

Hobotnica ima srce. I mi znamo gde se ono nalazi. I to je
najstranije od svega, moj mirni, bespomoni drue. Mi zna
mo gde se ono nalazi, ali mi ne moemo da ga raseemo, ne
prolivajui pri tome krv hiljade preplaenih, omamljenih, za-
slepljenih ljudi, koji ne znaju ta je to sumnja. A njih je ta
ko mnogo, jako mnogo, neupuenih, razjedinjenih, razbe-
snelih od veitog, nezahvalnog rada, ponienih, nesposobnih
da se uzdignu iznad pomisli na jedan gro vie u depu . . . 1
njih je jo uvek nemogue nauiti, ujediniti, usmeriti, spasti
od samih sebe. Rano se, prerano, na itava stolea prerano
digla u Arkanaru siva gomila, ona nee naii na otpor, i
preostaje samo jedno jedino: spasti one malobrojne, koje
mogu da spasu. Budaha, Taru, Nanina, no, jo jedno dese
tak, pa moda i dvadesetak. . .
A li ve i sama pomisao na to, da je na hiljade drugih,
moda i manje talentovanih, ali isto tako potenih, odista
blagorodnih ljudi osueno na pogibiju izazivala je u grudima
ledenu hladnou i oseanje sopstvene podlosti. Povremeno
je to oseanje postajalo tako otro, da se svest mutila, i Ru
mata je kao na javi video lea sive stoke, ozarene ljubia
stim odsjajima pucnjeva, i unakaenu ivotinjskim uasom
neprimetnu, bledu fizionomiju don Rebe i Veselu Kulu, ko
ja se ruila u samu sebe . . . Da, to bi bilo odista divno. To
bi bio pravi posao. Pravo makroskopsko delovanje. Ali
posle . . . Da, oni u Institutu su u pravu. Posle bi nastupilo
ono neizbeno. Krvavi haos u zemlji. Nona armija Gave,
koja izlazi na povrinu, deset hiljada glavosea nasilnika,
ubica, razvratnika koje su odbacile sve crkve; horde varvara
bakarne boje koe, koje se sputaju sa planina i unitavaju
sve ivo, od beba do staraca: ogromne mase oslepelih od
uasa seljaka i graana, koje jure u ume, u planine, u pu
stinje; i tvoje pristalice veseli ljudi, smeli ljudi! koji
paraju jedan drugom stomake u surovoj borbi za vlast i za
pravo da vladaju mitraljezom posle tvoje, neizbeno nasilne,
smrti . . . I ta odvratna smrt dolazi iz ae vina, koju ti
daje najbolji prijatelj, ili od strele iz samostrela, koja je za-
zvidala iza tvojih lea, iza neke teke zavese. I skamenjeno
lice onoga, ko e biti poslat sa Zemlje da te zameni i koji e
zatei ovu zemlju, obezljuenu, zalivenu krvlju, kako dogo-
reva u poarima, u kojoj e sve, sve morati iznova da se
stvara . ..
Kada je Rumata gurnuo nogom vrata svoje kue i uao u
velelepan, zaputeni hol, bio je mraan kao oblak. Muga,
zgrbljeni sluga sa etrdesetogodinjim lakejskim staom,
sedi, najeio se kada ga je ugledao i samo je posmatrao,
uvukavi glavu u ramena, kako mladi gazda skida sa sebe
kapu, kabanicu i rukavice, baca na klupu opasae sa maevi-
 57

ma i penje se u svoje odaje. U salonu je Rumata ekao de-

ak Uno. v
Naredi da donesu ruak, zareao je Rumata, U
kabinet.
Deak se nije ni pomerio sa mesta.
Tamo vas ekaju, turobno ga je izvestio.
Ko to?
Nekakva devojka. A moda je i dona. Po ponaanju
kao da je devojka ljubazna je, a odevena je blago
rodno . . . Lepa je.
Kira, pomislio je Rumata neno i sa olakanjem. Oh, ka
ko je to divno! Kako je samo osetila, draga moja . . . Postojalo
je malo zatvorenih oiju, usredsreujui misli.
Da je oteram, ta li? poslovno je upitao deak.
Budala si, rekao je Rumata. Dau ti ja
oterati . Gde je?
Pa u kabinetu, rekao je deak, neveto se osmehu-
jui.
Rumata je brzim korakom krenuo u kabinet.
: Naredi da donesu ruak za dvoje naredio je usput.
I pazi, ne putaj nikoga! Neka doe i sam kralj, ili avo,
pa makar to bio i sam don Reba . . .
Bila je u kabinetu, sedela je sa nogama podvijenim pod
sebe u fotelji, oslonjena o pesnicu, i rasejano prelistavala
Traktat o glasinama . Kada je uao, trgla se, ali joj nije
dao da ustane, pritrao je, zagrlio i zabio nos u njenu ra
skonu, miriljavu kosu, mrmljajui: N a vreme si dola,
Kira . . . Na vreme!
U njoj nije bilo nieg posebnog. Devojka kao sve devoj-
ke, osamnaest godina stara, prastog nosa; otac pomo
nik pisara u sudu, brat narednik kod jurinika. A niko
nije hteo da se oeni njome, jer je bila riokosa, a riokose
u Arkanaru niko nije voleo. Zato je bila zauujue tiha i
stidljiva, nieg u njoj nije bilo od linih, raskonih malogra-
anki, koje su bile na ceni u svim klasama. Nije liila ni na
dvorske lepotice, koje su suvie rano i za ceo ivot saznavale
u emu je smisao enske sudbine. Ali, umela je da voli, kao
to sada vole na Zemlji mirno i ne obazirui se ni na
ta . . .
Zato si plakala?
A zato si ti tako ljut?
Ne, reci ti meni, zato si plakala?
Posle u ti ve ispriati. A tvoje oi su sasvim
premorene. . . ta se to desilo?
Posle. Ko te je uvredio?
Niko me nije uvredio. Odvedi me odavde.
Svakako.
Kada emo otii?
58

Ne znam, draga moja. Ali, obavezno emo otii.

Daleko?
Daleko, jako daleko.
U metropolu?
Da. . . u metropolu. Kod mene.
Je li tamo lepo?
Fantastino lepo. Tamo niko i nikada ne plae.
To se ne deava.
Da, razume se. To se ne deava. A li ti tamo nikada
nee plakati.
A kakvi su tamo ljudi?
Kao ja.
Svi su takvi?
Nisu svi. Ima i boljih.
To se ne deava.
Upravo se to i deava!
Zato mi je tako lako da ti verujem? Otac nikome ne
veruje. Brat govori da su svi svinje, samo su jedni prljavi, a
drugi nisu. Ali, ja im ne verujem, a tebi uvek verujem. . .
Volim te. . .
Priekaj. . . Rumata. .. Skini obru. . . Govorio si mi
da je to greno. . .
Rumata se zbunjeno nasmejao, smakao sa glave obru,
stavio ga na sto i prekrio knjigom.
To je boje oko, rekao je. Neka se zatvori. . .
Digao je na ruke. To je jako greno, alikada sam sato
bom, nije mi potreban bog. Zar ne?
Istina je, rekla je tiho.

*
* *

Kada su seli za sto, peenje se ve bilo ohladilo, a vino se,

koje je bilo doneto sa leda, ugrejalo. Doao je deak Uno, i
neujno koraajui, kako ga je uio stari Muga, krenuo po
red zidova, palei svenjake, iako je jo uvek bilo svetio.
To je tvoj rob? upitala je Kira.
Ne, on je slobodan deak. On je divan deak, samo je
velika ciija.
Novac treba brojati, primetio je Uno, ne okreui se.
Tako i nisi kupio nove arave? upitao ga je Ru
mata.
A ta e, rekao je deak. I stari su jo uvek
dobri. . .
Sluaj, Uno, rekao je Rumata, Ne mogu itavih
mesec dana da spavam na istim aravima.
He, rekao je deak. Njegovo velianstvo po pola
godine spava, i ne ali se. . . .
 59

A ulje, rekao je Rumata, namigujui Kiri, ulje u

lampama? Zar je ono besplatno, ta li?
Uno se za tren zaustavio.
Pa goste imate, rekao je na kraju odlunim glasom.
Vidi kakav je! rekao je Rumata.
Dobar je, ozbiljno je rekla Kira. Voli te. Daj da
ga povedemo sa sobom.
Videemo, rekao je Rumata.
Deak ga je sumnjiavo upitao:
A gde to? Nikuda ja neu krenuti.
Otii emo tamo, rekla je Kira, gde su svi lju^ii
kao don Rumata.
Deak se zamislio i prezrivo rekao: ,,U raj, ta li za
blagorodne? . . . Posle se podsmeljivo nasmejao i izaao iz
kabineta, vukui po podu iscepane papue. Kira ga je po-
smatrala.
Divan deak, rekla je. Mrgodan je kao neko
mee. Dobrog ima prijatelja.
Svi moji drugovi su dobri.
A baron Pampa?
Odakle ga zna? zaudio se Rumata.
A ti ni o kome drugome nita i ne pria. Od tebe
stalno ujem jedno te isto baron Pampa pa baron
Pampa.
Baron Pampa je odlian drug.
Kako to: baron a drug?
Hou da kaem da je dobar ovek. Jako dobar i ve
seo. I mnogo voli svoju enu.
Hou da se upoznam sa njim. . . Ili me se stidi?
Ne, ne stidim se. Samo, iako je dobar ovek, ipak je
baron.
A. . . rekla je.
Ramata je odmakao tanjir.
A ti mi ipak reci zatp si plakala. I zato si dotrala
sama. Zar je to pametno trati sama po ulicama?
Nisam vie mogla da ostanem kod kue. Vie se tamo
nikada neu vratiti. Mogu li da budem sluavka kod tebe?
Badava.
Rumata se nasmejao kroz knedlu koja mu se stegla u
grlu.
Otac svaki dan prepisuje dostave, nastavila je sa
mirnim oajem u glasu. A papiri, sa kojih ih prepisuje,
svi su krvavi. Dobija ih u Veseloj Kuli. I zato si me samo
nauio da itam? Svako vee, svako vee. . . prepie jedan
zapisnik sa muenja i pije. . . Kako je to samo strano,
strano! . . . Evo, kae, Kira na sused-kaligraf je
uio ljude da piu. ta misli, ko je on? Pod muenjem je
priznao da je vetac i irukanski pijun. I kome sada ovek.
60

__ kae on, moe da veruje? Ja sam, kae, i sam

od njega pismenost uio . A kada brat doe iz patrole -
pijan kao tresak, ruke mu sve u sasuenoj krvi. . . Sve e
mo, kae poklati do dvanaestog pretka unazad. . .
Oca sasluava, zato si, kae, pismen . j . Danas je sa prija
teljima dovukao u kuu nekog oveka. . . Tukli su ga, sve su
krvlju isprljali. A on je ve prestao i da kuka. Ne mogu vie
tako, neu da se vratim bolje me ubij! . . .
Rumata je stajao kraj nje, milujui je po kosi. Gledala je
u jednu taku blistavim, suvim oima. Sta je mogao da joj
kae? Digao je na ruke, odneo na otoman, seo pored nje i
poeo da joj pria o kristalnim hramovima, o veselim vrtovi
ma koji se prostiru na mnogo milja bez trulei, komaraca i
ubreta, o aravu-oruju, o leteim tepisima-avionima, o
arobnom gradu Lenjingradu, o svojim prijateljima ljudi
ma ponositim, veselim i dobrim, o divnoj zemlji za sedam
mora, iza sedam gora, koja se udnovato zove Zemlja. . .
Sluala ga je tiho i paljivo i samo se sve vre pribijala uz
njega, kada je pod prozorima na ulici grrum, grrrum,
grrum odjekivao bat vojnikih izama.
Imala je ona udesnu osobinu: sveto je i nekoristoljubivo
verovala u dobro. Ispriaj takvu bajku seljaku-robu on
e se sumnjiavo nasmejati, obrisae rukavom usta i otii
bez i jedne jedine rei, bacajui samo povremeno poglede
na dobrog, treznog, ali eh, kakve li nesree! bleska-
stog blagorodnog dona. Ako bi poeo da pria tako neto
don Tameu ili don Seriju ne bi ga ni sasluali do kraja,
jedan bi zaspao, a drugi bi, podrignuvi, rekao: T o je,
rei e, jako bla-go-rodno, a kako je tamo to se tie
ena? . . . A don Reba bi ga sasluao do kraja paljivo, a
kada bi ga sasluao, dao bi mig jurinicima, koji bi brzo do
grabili blagorodnog dona za laktove i izvrnuvi ih na lea,
saznali bi tano, od koga se to blagorodni don takvih bajki
nasluao i kome je ve uspeo da ih sve ispria. . .
Kada je zaspala, smirivi se, poljubio je u mirno, usnulo
lice, prekrio zimskim kaputom sa krznenim okovratnikom i
na prstima izaao, pritvorivi za sobom vrata koja su odvrat
no zakripala. Proavi kroz mraan dom, siao je u sobu za
poslugu i rekao, gledajui nekuda povrh glava koje su se
po vile pred njim: -v
Uzeo sam upraviteljicu. Zove se Kira. Zivee gore,
kod mene. Sobu, koja se nalazi do kabineta, sutra paljivo
srediti. I upraviteljicu sluati kao mene. Preao je pogle
dom po slugama: da se moda neko ne ceri. Niko se nije ce
rio, sluali su ga sa dunim potovanjem. A ako neko
pone da brblja na ulici, jezik u mu iupati!
Zavrivi svoj govor, postojao je jo neko vreme da bi bio
uverljiviji, a onda se okrenuo i ponovo popeo u svoje odaje.
 61

U salonu, po ijim je zidovima visilo zaralo oruje, u kome

se nalazio udnovat, izgrien crvima nametaj, stao je kraj
prozora i, gledajui napolje, naslonio se elom na hladno,
mrano staklo. Zauli su se udarci prve strae. U prozorima
preko puta palile su svetiljke i zatvarali kapke, da ne bi pri
vlaili panju bandita i zlih duhova. Bilo je tiho, samo je
jednom, negde tamo dole, uasnim glasom zaurlao pijanac
__ ili su ga svlaili, ili je pokuavao da provali u tua vrata.
Najstranije od svega su bile te veeri, mune, jednoline,
bez i jednog zraka svetlosti. Mislili smo da e to biti veita
borba, jeziva i pobedonosna. Smatrali smo da emo uvek
moi da sauvamo jasne predstave o dobru i zlu, o neprija
telju i prijatelju. I mislili smo sve u svemu pravilno, samo
mnoge stvari ipak nismo uzeli u ozbir. Na primer, ovakve
veeri nismo mogli ni da zamislimo, iako smo tano znali da
e postojati. . .
Negde dole zauo se zveket metala poele su da se po
kreu reze, pripremajui se za no. Kuvarica se molila sve
tom Miki, da joj poalje bilo kakvog mua, samo da bude
ovek samostalan i sa razumevanjem. Stari Muga je zevao,
maui oko sebe palcem. Sluge u kuhinji su ispijale veernje
pivo i ogovarale, a Uno im je, dok su mu se presijavale oi,
pune jeda, govorio kao odrastao: Dokle ete jezike da e-
ete, pastuvi jedni. . .
Rumata se udaljio od prozora i poeo da se etka po salo
nu. To je beznadeno, pomislio je. Nema takve snage, koja
bi mogla da ih istrgne iz uobiajenog kruga briga i predsta
va. Moe im se dati sve. ovek bi mogao da ih preseli u
najsavremenije zgrade od stakla i obui ih jonskim procedu
rama, i ipak e se oni uvee okupljati u kuhinji, igrati karte i
podsmevati se susedu, koga tue ena. I za njih nee posto
jati bolji provod. to se toga tie don Kondor je u pravu:
Reba je glupost, sitnica u poreenju sa ogromnim tradi
cijama, pravilima postojanja koja ozaruju stolea, koja su
dostupna i najglupljem meu najglupljima, a koja osloba
aju od potrebe da ovek misli i interesuje se za bilo ta.
A dona Rebe nee biti, sigurno, ak ni u kolskom progra
mu. Sitan avanturista u doba jaanja apsolutizma .
Don Reba, don Reba! Nije visok, ali nije ba ni mali ra
stom, nije debeo, a nije ni suvie mrav. Kosa mu nije ni su
vie gusta, a nije ni elav. I pokreti mu nisu nagli, ali nije ni
spor, lice mu je neupadljivo, lii na hiljade lica istovreme
no. Utiv je, galantan prema damama, paljiv sagovornik, a
uz sve to i ne blista nekim posebnim mislima. . .
Pre tri godine izronio je iz nekakvih ubualih podruma
dvorske kancelarije, sitan, neprimetan inovnii, koji je e-
leo svakome da ugodi, bled, ak nekako sivkast. Posle je ta
danji prvi ministar najednom bio uhapen i pogubljen, pod
62

muenjem je podleglo nekoliko poludelih od uasa stanovni

ka koji nita nisu shvatali, i kao da je na njihovim leevima
izrastao kao ogromna bleda peurka taj vrst, nepotedan
genije osrednjosti. On nije niko. On je bez porekla. To nije
snaan um pri slabom gospodaru, koji daje ceo svoj ivot
ideji borbe za ujedinjenje zemlje, a u ime autokratije. To ni
je srebroljubac-privremeni ovek, koji misli samo na zlato i
ene, koji ubija i desno i levo od sebe vlasti radi i koji vlada
da bi ubijao. apue se takoe da on i nije nikakav don Re-
ba, da je don Reba sasvim drugi ovek, a da je ovaj bog
zna ko, vukodlak, dvojnik, podmetnuta linost. . .
Ma ta preduzimao, sve je propadalo. Napujdao je jedan
na drugi dva uticajna roda u kraljevstvu, da bi ih oslabio i
da bi otpoeo iroki napad na plemstvo. Ali, rodovi su se
pomirili, uz zveckanje aa proglaen je veiti savez i od
kralja je otet ogroman komad zemlje, koji je oduvek pripa
dao Tocovima Arkanarskim. Objavio je rat Irukanu, salTi je
poveo armiju prema granici, utopio je u movarama i izgu
bio po umama, prepustio je sve sudbini i pobegao nazad, u
Arkanar. Zahvaljujui naporima don Huga, za ije posto
janje nije ni znao, uspeo je da izvojuje od vojvode Irukan-
skog mir cenom dva granina grada, a posle je kralj mo
rao da isprazni do dna ve ionako praznu blagajnu, da bi se
borio protiv seljakih ustanaka koji su obuzeli celu zemlju.
Za takve neuspehe bi bilo koji drugi ministar bio obeen za
noge na vrhu Vesele Kule, ali je don Reba na neki nain
ostao na vlasti. Ukinuo je ministarstva obrazovanja i blago
stanja, uveo ministarstvo odbrane krune, uklonio je sa vla-
dajuih poloaja plemstvo i malobrojne naunike, konano
unitio privredu, napisao traktat O ivotinjskoj sutini
seljaka , i, na kraju, pre godinu dana organizovao odbram-
benu gardu Sive ete . Iza Hitlera su se nalazili mono
poli. Iza dona Rebe nije stajao niko, i bilo je oigledno da
e ga jurinici na kraju krajeva pojesti kao muvu. Ali, on je
nastavio da okree i vrti, da ini jednu glupost za drugom,
izvlaio se kao da se trudio da prevari samoga sebe, kao da
nije znao ni zata drugo do za paranoini Zadatak da
uniti kulturu. Kao i Vaga Toak, on je bio bez ikakve pro
losti. Pre dve godine je svaki plemi sa prezirom govorio o
nitavnom gradu, koji je prevario gospodara , ali zato sa
da, ma kog aristokratu upitao, svako e se proglasiti roa
kom ministra odbrane krune po majinoj liniji.
A sada mu je zbog neega bio potreban Budah. Ponovo
glupost. Ponovo nekakva podvala. Budah je knjigoatac.
Knjigoatce na kolac. Buno, sa pompom, da svi znaju. Ali,
nema ni buke ni pompe. Znai, potreban mu je ivi Budah.
A zato? Nije Reba valjda ba toliko glup, da bi se nadao
da e uspeti da natera Budaha da radi za njega? A moda je
 63

ipak i glup? A moda je don Reba jednostavno glupav i

srean intrigant, koji u stvari ni sam ne zna ta hoe, i koji
lukavog izraza lica ini glupost za glupou na oigled svih?
Smeno, tri godine ga posmatram i do sada jo nisam uspeo
da shvatim ta je on u sutini. Uostalom, ako bi on posma-
trao mene, on takoe nita ne bi shvatio. Jer sve moe da
bude po sredi, to je ono najinteresantnije! Bazna teorija
konkretizuje samo osnovne oblike psiholoke usmerenosti, a
u samoj stvari tih oblika ima isto koliko i ljudi, na vlasti se
moe nai bilo ko! Na primer, oveuljak, koji se celog ivo
ta bavio time kako da ponizi i povredi svoje susede. Pljuvao
je u tue lonce sa orbom, podmetao sru u tue seno. Nje
ga e, razume se, smai, ali e on uspeti da se dovoljno na-
pljuje, napakosti, naraduje. . . A njega se ne tie, to u isto-
riji o njemu nee ostati ni traga, i to e njegovi daljni
potomci lupati glavom, pokuavajui da uvrste njegovo
ponaanje pod razvijenu teoriju i istorijske doslednosti.
Sada mi nije do teorije, pomislio je Rumata. Znam samo
jedno: ovek je objektivni nosilac razuma; sve, to smeta
oveku da razvija razum je zlo, i to zlo se mora ukloniti
u najkraem moguem roku i na bilo koji nain. Bilo koji?
Da li ba na bilo koji? . . . Ne, sigurno ipak ne ba na bilo
koji. Ili ipak na bilo koji? utokljunac! pomislio je o se
bi. Treba se odluiti. Ranije ili kasnije morae da se od
lui.
Najednom se setio done Okane. Eto i odlui se, sada, po
mislio je. Poni upravo od toga. Ako se bog prihvata toga
da isti nunik neka onda ne misli da e mu prsti ostati
isti. . . Osetio je gaenje pri pimisli na ono to ga oekuje.
Ali, to je ipak bolje nego ubijati. ubre je bolje od krvi. Na
prstima je, da ne probudi Kiru, uao u kabinet i tamo se
presvukao. Poeo je da vrti u rukama obru sa otpremni
kom, i odluno ga strpao u fioku svoga stola. Posle je zata
kao u kosu iza desnog uveta belo pero simbol strastvene
ljubavi, opasao maeve i prebacio preko ramena najbolju
kabanicu. Ve dole, pomerajui reze, pomislio je: a ako saz
na don Reba, bie to kraj done Okane. Ali, bilo je ve
kasno da se vrati.
 4

Gosti su se ve bili skupili, ali dona Okana se jo nije pojav

ljivala. Kraj pozlaenog stoia sa zakuskama su pijuckali,
savijajui lea i istiui svoje debele stranjice, kraljevski
gardisti, proslavljeni dvobojima i seksualnim uspesima. Kraj
kamina su se kikotale mrave damice u godinama, koje su
bile neupadljive i koje je upravo zbog toga uzela dona Oka
na za svoje dounice. One su sedele u blizini, na niskim sto- j .
iama, a pred njima su se muvala tri starca na tankim no
gama koje su se neprekidno pokretale to su bili uveni
kicoi iz doba prolog regenstva, poslednji znalci ve odavno
zaboravljenih anegdota. Svi su znali da bez tih staraca ni je- ,
dan salon nije u stvari salon. Na sredini sale je stajao, rai
rivi noge u dubokim cipelama na niranje don Ripat, veran
i dosta pametan agent Rumate, porunik sive ete trgovaca,
sa ogromnim brcima i bez bilo kakvih principa. Zabivi
ogromne crvene ruke za opasa, sluao je don Tamea, koji
je nejasno izlagao novi projekat umirenja seljaka u korist tr- j
govake kaste, i povremeno pokretao brk u stranu dona Se
re, koji je lutao od zida do zida, oigledno traei vrata. U
uglu, bacajui oko sebe poglede upozorenja, dva uvena
slikara-portretista jela su usoljenog krokodila, a pored njih
je u prozorskoj nii sedela starija ena u crnini to je bila
dadilja, koju je don Reba postavio uz dona Okanu. Ona je
gledala pravo ispred sebe strogim pogledom, povremeno se
naginjui celim telom napred. Po strani od ostalih kockali su
se jedna linost kraljevske krvi i sekretar soanskog poslan
stva. Linost kraljevske krvi je preterivala, sekretar se str
pljivo smekao. To je u salonu bio jedini ovek koji se bavio
nekakvim poslom: prikupljao je materijal za sledei izvetaj
poslanstva. .
Gardisti kraj stoia su pozdravili Rumatu bodrim povici
ma. Rumata im je prijateljski namignuo i obiao goste. Po
klonio se starcima-kicoima, podelio nekoliko komplimenata
dounicama koje su se odmah zagledale u belo pero za nje- i
govim uvetom, potapao linost kraljevske krvi po debelim
leima i krenuo prema don Ripatu i don Tameu. Kada je
prolazio pored prozorske nie, dadilja je ponovo nainila
pokret kao da e da padne, i zapahnuo ga je miris vma.
Kada je ugledao Rumatu, don Ripat je izvukao ruke iza
 65

opasaa, lupio potpeticama, a don Tameo je povikao polu

glasno:
Jeste li to vi, dragi moj prijatelju? Kako je to divno
to ste doli jer sam ve izgubio svaku nadu. . . K ao labud
sa prostreljanim krilom to tuno die glavu prema
zvezdi. . . Koliko sam se samo dosaivao. . . Da nije bilo
dragog don Ripata, umro bih od dosade!
Osealo se da se don Tameo otreznio za ruak, ali ipak
nije uspeo da se zaustavi.
Tako znai? zaudio se Rumata, citiramo bun
tovnika Curena?
Don Ripat se odmah skupio i besno pogledao don Ta-
mea.
- Ehe... izgovorio je don Tameo, zbunivi se.
Curena? A zato, u stvari?... Pa da, ja to u ironinom smi
slu, uveravam vas, blagorodni donovi! Jer, ko je to Curen?
Nizak, nezahvalni demagog. I hteo sam samo da podvu
em ...
Da ovde nema, done Okane prihvatio je Rumata,
i da vam je dosadno bez nje.
Upravo sam to i hteo da podvuem.
Uzgred budi reeno, gde je ona?
ekamo je svakog asa, rekao je don Ripat, i
udaljio se, poklonivi se.
Dounice su, na isti nain otvorivi usta, ne odvajajui
pogleda posmatrale belo pero. Starci kicoi su se tiho ce
rekali. Don Tameo je na kraju takoe primetio pero i poeo
a trepe.
Moj prijatelju! zaaptao je. ta e vam to? Jer,
svakog asa moe da doe don Reba... Istina, danas ga ov
de ne oekuju, ali ipak...
Neemo o tome, rekao je Rumata, nestrpljivo se
osvrui. Hteo je da se sve to to pre zavri.
Gardisti su se ve pribliili sa aama.
Tako ste bledi... aptao je don Tameo. Shva-
tam vas, ljubav, strast... Ali, sveti Mika! Drava iznad sve
ga... I to je opasno, na kraju... Uvreda oseanja...
Na njegovom licu se neto promenilo, i on je poeo da se
povlai, udaljava, neprekidno se klanjajui. Rumatu su op
kolili gardisti. Neko mu je pruio punu au.
Za ast i kralja! rekao je jedan gardista.
I za ljubav, dodao je drugi.
Pokaite joj ta je to garda, blagorodni Rumata,
rekao je trei.
Rumata je uzeo au i najednom je ugledao dona Okanu.
Stajala je u vratima, hladei se lepezom, i neno njiui ra
menima. Da, bila je odista privlana! Sa razdaljine gledana
bila je ak i lepukasta. Uopte nije odgovarala ukusima Ru-
mate, ali je ona, u to nije bilo sumnje, bila jako zgodna, ta
lupa, pohotijiva kokoka. Ogromne plave oci bez i trunke
misli i topline, nene, vie nego iskusne usne, raskosno, ve-
to i paljivo obnaeno telo... Gardista za Rumatimm lei
ma oigledno ne mogavi da se uzdri, glasno je cmoknuo
ustima. Rumata mu je, ne gledajui ga, strpao u ruke asu i
dugakim koracima krenuo prema dona Okani. U salonu su
prestali da ih posmatraju i poeli su da govore o sitnicama.
__ Oaravajui ste, promrmljao je Rumata, duboko se
klanjajui i zveckajui maevima. Dozvolite mi da budem
kraj vaih nogu... Da kao lovaki pas legnem kraj nogu na
ge i ravnodune lepotice... v . ,
Dona Okana je prekrila lice lepezom i lukavo poela da
kilji oima. .
__ Vi ste odista jako smeli, blagorodni done, - progo
vorila je. Mi, bedne provincijalke, nismo u stanju da se
usprotivimo takvom pritisku... Imala je dubok, malo
promukao glas. Na alost, preostaje mi samo da otvorim
vrata tvrave i pustim pobednika... . . .
Rumata se, zakripavi zubima od stida i besa, poklonio
jo dublje. Dona Okana je spustila lepezu i povikala:
__ Blagorodni donovi, zabavljajte se! Don Rumata i ja
emo se odmah vratiti! Obeala sam da u mu pokazati svo
je nove irukanske tepihe... . .
__ Na naputajte nas na dugo, arobmce! problejao je
jedan od staraca.
Lepotice! sladunjavim glasom je progovorio drugi
stciric __ Vilo!
Gardisti su poeli da zveckaju maevima. Odista, usta
mu nisu glupa... razumljivo je progovorila kraljevska
linost. Dona Okana je uzela Rumatu za rukav i povukla ga
za sobom. Ve u hodniku, Rumata je uo kako je don Sera
uvreenim glasom rekao: N e vidim zato blagorodni don
ne bi pogledao irukanske tepihe...
Na kraju hodnika dona Okana se iznenada zaustavila, za
grlila Rumatu oko vrata i promuklo stenjui, to je trebalo
da oznaava nezadrivu strast, upila mu se u usne. Rumata
je prestao da die. Vila je otro mirisala pomeamm mirisi
ma neopranog tela i estorskih parfema. Usne su joj bile vre
le mokre i lepljive od slatkia. Sa velikim naporom je poku
ao da joj odgovori na poljubac, i to mu je prema svemu i
uspelo da uini, poto je dona Okana ponovo poela da
stenje i obisnula mu se na rukama zatvorenih oiju lo je
trajalo itavu venost. No, sada u ti pokazati, ulicarko, po
mislio je Rumata i stegao je u zagrljaju. Neto je puklo, ili
korset ili rebra, lepotica je alostivo zapistala, zapanjeno
otvorila oi i poela da se otima, trudei se da se oslobodi.
Rumata je brzo pustio ruke.
 67

Gade... teko daui, rekla je oduevljeno. Sa

mo to me nisi polomio...
Gorim od ljubavi, rekao je sa izrazom krivca.
I ja koliko sam te samo ekala! Hajdemo to pre.
Povukla ga je za sobom kroz nekakve ledene, mrane
prostorije. Rumata je izvukao maramicu i kriom izbrisao
usta. Sada mu je sve ovo izgledalo glupavo. Potrebno je, po
mislio je. A zar je malo toga potrebno?.. Ovde se nee
izvui samo razgovorima. Sveti Mika, zato se oni na dvoru
nikada ne kupaju? No, to je odista temperament. Kada bi
barem don Reba banuo... Vukla ga je utke, u jednom da
hu, kao to mrav vue za sobom mrtvu gusenicu. Oseajui
se kao poslednji idiot, Rumata je poeo da lupeta neto o
brzim noicama i purpurnim usnama dona Okana se sa
mo cerila. Ugurala ga je u jako zagrejani budoar, koji je
odista ceo bio prekriven tepisima, bacila se na ogroman kre
vet i, zabacivi se na jastucima, poela da ga posmatra vla
nim, hiperasteninim oima. Rumata je stajao kao stub. Bu
doar je smrdeo na stenice.
Predivan si, proaptala je. Doi ovamo. Kako
sam te samo dugo akala!..
Rumata je zatvorio oi, osetio muninu. Po licu su mu,
golicajui, ga, tekle kapljice znoja. Ne mogu, pomislio je. U
vraju mater sva ta informacija... Lisica . . . Majmune . . .
To je protivprirodno, prljavo... ubre je bolje od krvi, ali
ovo je gore od ubreta!
Zato gnjavite, blagorodni done? piskavim glasom
povikala je dona Okana. Doite ovamo, ekam vas!
Do a-vo-la... promuklo je rekao Rumata.
Skoila je i prtrala mu.
ta je sa tobom? Pijan si?
Ne znam, uspeo je da iscedi iz sebe. Zaguljivo
mi je.
Da naredim da donesu lavore?
Kakvo lavore?
No, nita, nita... Proi e sve to... Prstima koji
su se tresli, poela je da raskopava prsluk. Predivan
si... mrmljala je ubrzano diui. Ali, neodluan si kao
neki novajlija. Nikada ne bih ni pomislila__ To je prediv-
no: kunem se svetom Barom!..
Morao je da je dograbi za ruke. Posmatrao je odozgo na-
dole i video njenu neurednu kosu koja se presijavala od la
ka, ovalna gola napuderisana ramena malene, ljubiaste ui.
Loe je, pomislio je. Nita nee ispasti od svega ovoga. A
teta, ona bi morala neto da zna... don Reba govori u
snu... On je vodi na sasluanja, ona mnogo voli saslu
anja... Ne mogu...
No? rekla je ljutito.
68

Vai tepisi su predivni, rekao je glasno. Ali,

vreme je da krenem.
U prvi mah ga nije shvatila, a posle joj se lice iskrivilo od
besa.
Kako se samo usuuje, prosiktala je, ali je on ve
leima napipao vrata, iskoio u hodnik i brzo poeo da se
udaljava. Od sutra prestajem da se umivam, pomislio je.
Ovde ovek mora da bude brav, a ne bog!
Merin! vikala je za njim. ena! Na kolac te
treba...
Rumata je otvorio neki prozor i iskoio u vrt. Jedno vre
me je stajao pod drvetom, udiui hladan vazduh. Posle se
setio blesavog belog pera, istrgao ga, besno zguvao i bacio.
Paki takoe nita ne bi polo za rukom, pomislio je. Niko
me ne bi nita uspelo. D a li si siguran? Da, siguran
sam. Onda ne vredite ni prebijene pare! ali, muka
mi je od svega toga! Eksperimenta se ne tiu tvoja
preivljavanja. Ako ne moe ne prihvataj se toga .
Ja nisam ivotinja! ako Eksperiment zahteva, onda
treba postati i ivotinja . Eksperiment to ne moe da
zahteva . K ao to vidi, moe . A onda!. . . ta
onda? O nda... Onda... Dobro, smatraemo da sam lo
istoriar. Slegao je ramenima. Potrudiemo se da po
stanemo bolji. Nauiemo da se pretvaramo u svinje...
Bila je skoro pono, kada se vratio kui. Ne skidajui se,
samo opustivi preice, sruio se na otoman u salonu i za
spao kao mrtav.
Probudili su ga negodujui povici Una i dobroudno ur
lanje u basu:
Gubi se, gubi vuiu, jer u ti inae uvo otkinuti!..
Pa spavaju, kada vam kaem!..
ic odavde, ne motaj mi se pod nogama!..
Zabranjeno je, kada vam se kae!
Vrata su se otvorila, i u salon je uleteo ogroman, kao i
votinja Peh, baron Pampa don Bau, crvenih obraza, belih
zubiju, sa briima ufitiljeni napred, u plianoj beretki nahe
renoj na stranu i raskonoj ljubiastoj kabanici, ispod koje
se nejasno svetlucao oklop. Za njim se vukao Uno, koji se
uhvatio baronu za desnu nogavicu.
Barone! povikao je Rumata, sputajui noge sa
otomana Odakle vi u gradu, prijatelju stari? Uno, ostavi
barona na miru!
Odista, retko dosadan deak, gunao je baron, pri
bliavajui se rairenih ruku. Bie neto od njega. Koliko
traite za njega? Uostalom, o tom potom... Dajte da vas
prvo zagrlim!
Zagrlili su se. Baron je ukusno mirisao na pranjavi put,
konjski znoj i smeni miris raznih vina.
 Vidim da ste takorei potpuno trezni, dragi moj prija
telju, ogoreno je rekao. Pa uostalom, vi ste uvek i
trezni. Srenik!
Sedite, dragi moj, rekao je Rumata, Uno! do
nesi nam malo vie estorskog vina!
Baron je digao ogroman dlan.
Ni jednu jedinu kap!
Ni kapljice estorskog? Uno, ne treba estorsko, donosi
irukansko!
Ne treba uopte vino! turobno je rekao baron.
Ne pijem.
Rumata je seo.
ta se to desilo? uznemireno je upitao. Da se
niste kojim sluajem razboleli?
Zdrav sam kao bik. Ali te proklete porodine scene...
Krae reeno, posvaao sam se sa baroncsom i tako sam
sada ovde.
Posvaali sa baronesom! Vi! Dosta, barone, kakve su
to sada ale?
Zamislite samo! 1 sam kao da sam u nekoj magli. Sto
dvadeset milja sam preao na konju kao u magli!
Moj dragi, rekao je Rumata, Odmah emo uz
jahati konje i krenuti u Bau.
Ali moj konj se jo nije odmorio! usprotivio se ba
ro11- I, uz sve to, hou da je kaznim!
Koga to?
Baronesu, avo je odneo! Jesam li ja ili nisam, kona
no, mukarac? Ona je, vidite li, nezadovoljna pijanim Pam-
pom, neka onda vidi kakav je on kada je trezan! Pre u ov
de da istrulim od vode, nego to u se vratiti u zamak...
Uno je natmureno rekao:
Recite mu da mi ne upa ui...
Gu-bi se, vuiu! dobroudno je zagrmeo baron.
1 donesi pivo! Oznojio sam se i moram da nadoknadim
gubitak tenosti.
Baron je nadoknaivao gubitak tenosti itavih sat i po, i
malo se nacvrckao. U pauzama izmeu gutljaja, pripovedao
je Rumati svoje neprijatnosti. Nekoliko puta je proklinjao
te pijanice susede, koji su se navadili da dolaze u zamak.
Dolaze od ranog jutra, navodno u lov, a posle ne uspe ni
da jekne a ve su svi pijani i unitavaju nametaj. Ponu
da se muvaju po elom zamku, sve prljaju, vreaju poslugu,
ubijaju pse i pruaju lo primer mladom baronetu. Posle od
laze svojim kuama, a ti, pijan kao trupac, ostaje nasamo
sa baronesom...
Na kraju svog pripovedanja baron se potpuno iznervirao i
ak je zatraio da mu donesu estorsko vino, ali se trgao i re
kao:
70

Rumata, prijatelju moj, idemo odavde. Imate suvie

bogate podrume!.. Hajdemote!
Ali gde?
Zar to nije sve jedno gde? No, ako nita drugo, a
ono u Sivu Radost ...
H m ... rekao je Rumata. A ta emo da radimo
u Sivoj Radosti ?
Jedno vreme je baron utao, besno se cupkajui za brk.
No, kako to ta? rekao je konano. ak je i
udnovato... Jednostavno emo posedeti, porazgovarati...
U Sivoj Radosti ? upitao je Rumata sa sumnjom
u glasu.
Da. Shvatam vas, rekao je baron. To je ua
sno... Ali ipak, hajdemo. Ovde stalno oseam elju da pi
jem estorsko vino!
Dajte mi konja, naredio je Rumata i otiao u kabinet
da uzme predajnik.
Kroz nekoliko minuta su rame uz rame jahali uskom uli
com, pogruenom u najguu tminu. Baron je, ivnuvi ma- '
lo, naglas priao kako su prekjue ubili vepra, govorio o za
divljujuim osobinama mladog baroneta, o udu u manastiru
svetog Tike, gde je otac iguman rodio iz bedra deaka est
palaca velikog... Pri tome nije zaboravljao da se zabavlja.
Povremeno je urlao kao vuk, kokodakao i lupao kamdijom
u zatvorene kapke.
Kad su stigli do Sive Radosti , baron je zaustavio konja
i duboko se zamislio. Rumata je ekao. Jarko su bili obasja
ni prljavi prozori krme, toptali su nogama privezani konji,
lenjo su se meusobno psovale nafrakane devojke, koje su
sedele na klupi pod prozorima, dve sluge su jedva dokotrlja
le kroz vrata ogromno bure, pokriveno mrljama alitre.
Baron je turobno rekao:
Sam... Strano je i da pomislim da se cela no nalazi
preda mnom i da sam sam!.. 1 ona je tamo sama...
Ne budite ogoreni moj prijatelju, rekao je Ruma
ta. Jer, sa njom je baronet, a sa vama sam ja.
To je neto sasvim drugo, rekao je baron. Vi
nita ne shvatate, dragi moj. Suvie ste mladi i lakomisle
ni... Za vas je sigurno zadovoljstvo da posmatrate ove uli-
arke...
A zato i ne bi? usprotivio se Rumata, radoznalo
posmatrajui barona. Po mome miljenju, prijatne de
vojke.
Baron je odmahnuo glavom i sarkastino se osmehnuo.
Eno, onoj to stoji, rekao je glasno, stranjica
visi. A ona to se sada elja, uopte i nema stranjicu... to
su krave, u najboljem sluaju krave. Setite se samo baronese!
Kakve ruke, kakva gracija! . . Kakav hod, dragi moj! . .
 71

Da, sloio se Rumata. Baronesa je odista pre-

divna. Hajdemo odavde.
A gde? tuno je rekao baron. I zato? Na li
cu mu se odjedared pojavila odlunost. Ne, dragi moj,
nikuda neu krenuti odavde. A vi kako hoete. Poeo je
da silazi sa konja. Iako bi mi bilo krivo, ako bi ste me
ovde ostavili samoga.
Razume se da u ostati sa vama, rekao je Rumata.
A li...
Nikakvih ali , prekinuo ga je baron.
Dobacili su povodce slugi koji im je pritrao gordo, proli
pored devojaka i uli u salu. Ovde ovek nije mogao ni da
die. Plamici svetiljki su se jedva probijali kroz maglu ispa
renja, kao u ogromnom i jako prljavom amamu. Na klupa
ma za dugakim stolovima su pili, jeli, zaklinjali se, smejali,
plakali, ljubili se, pevali nepristojne pesme oznojeni vojnici
u raskopanim mundirima, pomorske skitinice u arenim pr
slucima na golom telu, ene sa jedva pokrivenim grudima,
sivi jurinici sa sekirama meu nogama, zanatlije u nagore-
lim ritama. Sa leve strane se u magli nazirao ank, gde je
vlasnik, sedei na posebnom uzvienju meu ogromnim bu-
radima, upravljao itavim rojem vetih slugu lopova, a sa
desne strane se kao jarki pravougaonik svetleo ulaz u istu
polovinu za blagorodne donove, potovane trgovce i sive
oficire.
Na kraju krajeva, zato ne bismo neto i popili?
Ijutito je upitao baron Pampa, dograbio Rumatu za rukav i
krenuo prema anku, u uzan prolaz meu stolovima, .udara
jui posetioce iljcima na svom oklopu. Kraj anka je dogra
bio iz ruku vlasnika ogroman bokal, kojim je ovaj razlivao
vino u krigle, utke ga osuio do dna i izjavio da je sada sve
propalo, da mu preostaje samo jedna jedina stvar da se
proveseli kako treba. Posle se okrenuo prema gazdi i glasno
ga upitao da li u toj njegovoj ustanovi postoji mesto, gde bi
blagorodni ljudi mogli pristojno i skromno da provedu vre-
me. Vlasnik je poeo da ga uverava da upravo u njegovoj
ustanovi takvo mesto postoji.
Odlino! velianstveno je rekao baron i dobacio
gazdi nekoliko zlatnika. Donesite za mene i ovog dona
ovde sve najbolje to imate, i neka nas slui ne nekakva ba
lava vrtirepka, ve potovanja dostojna ena u godinama!
Gazda je sam ispratio blagorodne donove u istu polovi
nu. Tu je ljudi bilo malo. U uglu se mrano veselilo drutvo
sivih oficira etiri porunika u tesnim mundirima i dva
kapetana u kratkim kabanicama sa naivcima ministarstva
odbrane krune. Kraj prozora se za uskogrlim bokalom dosa
ivalo nekoliko aristokrata sa licima kiselim od razoarenja.
U njihovoj blizini se smestilo drutvance osiromaenih u
72

iskrzanim odelima i zakrpljenim kabanicama. Oni su malim

gutljajevima pili pivo i svaki as se osvrtali oko sebe.
Baron se sruio za slobodni sto, bacio pogled na sive ofi
cire i progunao: ,,ah, ni ovde ovek da se otarasi gado
v a ... Ali, tada je jedna ena u godinama i sa keceljom do-
nela prvo jelo. Baron je podrignuo, izvukao iza pojasa no i
poeo da se veseli. utke je prodirao ogromne komade pe
ene srnetine, gomile mariniranih koljki, brda morskih ra
kova, itave zdele salata i majoneza, zalivajui sve to ita
vim jezerima vina, piva, rakije i vina pomeanog sa pivom i
rakijom. Siromani donovi su po jedan i po dvoje poeli da
se sele za njegov sto, i baron ih je doekivao junakim poz
dravom ruke i brundanjem odnekud iz eluca.
Najednom je prestao da jede, zablenuo se u Rumatu
izbuljenih oiju i zagrmeo umskim glasom:
Odavno nisam bio u Arkanaru, blagorodni prijatelji!
I, moram vam poteno rei, ovde mi se neto ne dopada.
A ta to, barone? sa interesovanjem je upitao Ru-
mata, glodajui pilee krilo.
Na licima osiromaenih donova bez novca videla se
panja puna potovanja.
Recite mi, prijatelji! progovorio je baron, briui
zamaene ruke o krajeve kabanice. Recite mi, blagorod
ni donovi! Od kada je to u prestonici njegovog velianstva
kralja takav poredak, da potomci najdrvenijiji rodova Impe
rije ne mogu ni korak da naine, a da ne nalete na razne ta
mo trgovce i mesare?
Donovi bez novca su se zagledali i poeli da se odmiu.
Rumata je bacio pogled u ugao, gde su sedeli sivi. Tamo su
svi prestali da piju i poeli da posmatraju barona.
Moram vam rei u emu je stvar, blagorodni donovi,
nastavio je baron Pampa. To je sve zbog toga, to ste
se vi ovde preplaili. Vi ih podnosite zbog toga, to ih se bo
jite. Eto, ti se na primer, boji! zaurlao je, zagledavi se
u najblieg siromanog dona bez novca. Ovaj se udaljio ble-
dog i kiselkastog izraza lica. Kukavice! dreknuo je ba
ron. Brkovi su mu se nakostreili.
Ali, od siromanih donova koristi nije bilo nikakve. Oni
oigledno nisu hteli da se tuku, oni su jednostavno hteli da
se napiju i najedu.
Tada je baron prebacio nogu preko klupe, stegao pesni
com desni brk i, uperivi pogled u ugao, gde su sedeli sivi
oficiri izjavio:
A ja se, eto ni avola ne bojim! Ja tuem sivi olo
gde god naletim na njega!
ta to tamo lupeta ona pivska bava? glasno je
upitao sivi kapetan izduenog lica.
Baron se zadovoljno osmehnuo. Buno je ustao od stola i
 73

popeo se na klupu. Rumata je digavi vee, uzeo drugo kri

lo i poeo da ga gloe.
Ehej, vi tamo, sivi podlaci! Zaurlao je baron derui
se, kao da su oficiri bili udaljeni od njega itavu vrstu.
Znajte da sam pre tri dana ja, baron Pampa don Bau, zadao
vaima mnogo prpe! Shvatate li, dragi moj, obratio se
Rumati odnekud ispod tavanice, pili smo otac Kabani i
ja jedne veeri u mom zamku. Najednom je dotrao moj
konjuar i izvestio me da je banda sivih poela da demolira
krmu Zlatna Potkovica . Moju krmu, na mojoj rodnoj
zemlji! Naredio sam: N a konje! .. i pravac tamo. Ku
nem se mamuzama, bila ih je tamo itava banda, jedno dva
desetak! Uhvatili su neku trojicu, napili se kao svinje... A ti
trgovii ne umeju ni da piju... i poeli su sve da razbi
jaju i lome. Uhvatio sam jednog od njih za noge i poelo je!
Terao sam ih sve do Tekih Maeva... Krvi je bilo, neete
poverovati dragi moj do kolena, a koliko je sekira ostalo . . .
Na tome je pria barona bila prekinuta. Kapetan izdue
nog lica je zamahnuo rukom, i teak no za bacanje je lupio
o baronov oklop.
Odavno je trebalo tako! rekao je baron i izvukao
iz kanija ogroman ma dvoruka.
Sa neoekivanom za njega lakoom skoio je na pod, ma
je kao svetla traka zafijukao kroz vazduh i presekao krovnu
gredu. Baron je opsovao. Tavanica se naherila, na glave je
poela da se osipa praina.
Sada su svi bili na nogama. Siromani donovi bez novca
su se zalepili uz zidove. Mladi aristokrati su se popeli na
stolove, da bi bolje videli. A sivi su se, isturivi ispred sebe
koplja, postrojili u polukrug i malim, sitnim koracima kre
nuli na barona. Samo je Rumata ostao da sedi, razmiljajui
sa koje bi strane baronove mogao da stane, a da ne dospe
pod udarac njegovog maa.
iroko seivo je zloslutno fijuknulo, opisujui svetlucave
krugove nad baronovom glavom. On je neim podseao na
teretni helikopter sa rotorom koji se okretao na zemlji.
Opkolivi ga sa tri strane, svi su bili prinueni da se zau
stave. Jedan od njih je ne razmiljajui stajao leima okre
nut Rumati i Rumata ga je, sagavi se preko stola, dohvatio
za okovratnik, bacio na lea u tanjire sa ogriscima i lupio
ivicom dlana ispod uveta. Ovaj je samo zatvorio oi i smirio
se. Baron je povikao.
Prekoljite ga, blagorodni Rumata, a ja u dokrajiti
ostale.
Sve e ih poubijati, nezadovoljno je pomislio Rumata.
7 Sluajte, obratio se svima. Neemo da kvarimo
jedni drugima veselu no. Neete moi da se odrite protiv
nas. Bacite oruje i gubite se odavde.
74

Eto ti na, ljutito se usprotivio baron A ja elim

da se tuem! Neka se tuku i oni! Tucite se, avo vas odneo!
Sa tim recima krenuo je na sive, ubrzavajui stalno okre
tanje maa. Sivi su se povlaili, sve bleih i bleih lica. Oni
oigledno nikada u ivotu nisu videli teretni helikopter.
Rumata je preskoio sto.
Priekajte, prijatelju, rekao je. Nemamo zato
da se svaamo sa tim ljudima. Ne dopada vam se to su oni
ovde?
Bez oruja neemo otii, -1 natmureno je progovorio
jedan od porunika. Dobiemo preko nosa. Ja sam u pa
troli.
avo vas odneo, gubite se onda sa orujem, do
zvolio je Rumata. Seiva u kanije, ruke na glave, prolazi
ti jedan po jedan! I nikakvih podlosti! jer u vam inae
kosti polomiti!
A kako da odemo? besno je upitao kapetan iz
duenog lica. Ovaj don nam prepreuje put!
I nadalje u to initi! uporno je rekao baron.
Mladi aristokrati su se uvredljivo nasmejali.
No, dobro, rekao je Rumata. Ja u drati baro-
na, a vi protrite, ali to bre dugo neu moi da ga za
drim! Ehej, tamo, na vratima, oslobodite prolaz! . . Barone,
rekao je grlei Pampu za iroki struk. ini mi se, dra
gi moj, da ste zaboravili na jednu veoma vanu okolnost.
Jer, taj va slavan ma su upotrebljavali vai preci samo za
blagorodnu borbu, jer, reeno je: N e potri ga po taver
nama.
Na licu barona, koji je nastavio da vrti maem, pojavio se
izraz zabrinutosti.
Ali ja nemam drugi ma, rekao je neodluno.
Tim pre! . . znaajno je rekao Rumata.
Mislite? Baron se jo uvek kolebao.
Pa vi to znate bolje od mene.
Da, rekao je baron. U pravu ste. Pogledao
je nagore, na svoju aku, koja se vrtela kao poludela.
Neete mi verovati, dragi moj Rumata, ali ja mogu ovako i j
po tri-etiri sata bez prekida i uopte se neu
zamoriti . . . Ah, zato me ona ne vidi sada!?
Ispriau joj, obeao je Rumata.
Baron je uzdahnuo i spustio ma. Sivi su, sagavi se, pro
jurili pored njega. Baron ih je ispratio pogledom.
Ne znam, ne znam . . . neodluno je rekao. ta
mislite, da li sam pravilno uradio, to ih nisam ispratio udar- '
cima noge u stranjicu?
Potpuno pravilno, poeo je da ga uverava Rumata.
No, pa ta onda, rekao je baron, uvlaei ma u
kanije. Kada nam nije polo za rukom da se potuemo,
 75

onda sada imamo prava da malo popijemo i zaloimo se.

Svukao je sa stola, za noge, sivog porunika, koji je jo
uvek leao u nesvesti, a zatim je dosta prodornim glasom
dreknuo:
Ehej, domaice! Vina i hrane!
Prili su nam mladi aristokrati i uljudno mu estitali na
pobedi.
Sitnice, sitnice, dobroudno je rekao baron.
est arenih junaina, plaljivih kao i svi trgovci. U Zlatnoj
Potkovici sam ih porasturao dvadesetak . . . Kako je to do
bro, obratio se Rumati, to tada sa sobom nisam imao
svoj borbeni ma! Koliko sam zaboravan, mogao sam i da
ga izvuem. I, mada Zlatna Potkovica nije taverna, ve
obina krma . . .
Neki govore i tako rekao je Rumata. N e po-
tri ga po krmama .
Domaica je donela nove tanjire sa mesom i nove bokale
sa vinom. Baron je zasukao rukave i prionuo na posao.
Uzgred budi reeno, rekao je Rumata. Ko su
bila ona tri zarobljenika, koje ste oslobodili u Zlatnoj Pot
kovici ?
Oslobodio? Baron je prestao da vae i zablenuo
se u Rumatu. Ali, blagorodni moj prijatelju, ja se vero-
vatno nisam dovoljno precizno izrazio! Nikoga nisam oslo
baao. Jer, oni su bili uhapeni, to je ve dravni posao . . .
I zato bi ih oslobaao? Nekakav don, prema svemu velika
kukavica, starac knjigoatac i sluga . . . slegao je rame
nima.
Da, razume se, tuno je rekao Rumata.
Baronovo lice se najednom nalilo krvlju i on je jezivo
iskolaio oi.
ta? Ponovo?! zaurlao je.
Rumata se osvrnuo. U vratima je stajao don Ripat. Baron
je poeo da se okree, obarajui klupe i tanjire. on Ripat
je znaajno pogledao Rumatu u oi i izaao.
Izvinite molim vas, barone, rekao je Rumata, usta-
jui. Kraljeva sluba . . .
A . . . razoarano je progovorio baron.
Sauee . . . Ni za ta na svetu ne bih sada poao na slubu!
Don Ripat ga je ekao ispred vrata.
ta je? upitao je Rumata.
Pre dva sata, poslovno ga je izvestio don Ripat,
po nareenju ministra odbrane krune don Rebe uhapsio sam
i odveo u Veselu Kulu dona Okanu.
Tako, rekao je Rumata.
Pre jedan sat dona Okana je umrla, ne izdravi mu
enje vatrom.
Tako, rekao je Rumata.
76

Zvanino je optuena za pijunau. Ali . . . Don

Ripat se zbunio i spustio pogled. Mislim. . . ini mi se. . .
Shvatam, rekao je Rumata.
Don Ripat je digao na njega oi krivca.
To nas se ne tie, - promuklo je rekao Rumata.
Oi don Ripata ponovo su postale kao nalivene olovom
Rumata mu je klimnuo glavom i vratio se za sto. Baron je
upravo zavravao peene prepelice.
Estorsko vino! naredio je Rumata. I neka do
nesu jo! Zakaljao se. Veseliemo se. Sada emo se,
avo ga odneo, veseliti. . .

*
* *

. . . Kada je Rumata doao sebi, konstatovao je da se nalazi

na sred ogromne ledine. Otpoinjalo je sivo svitanje, u dalji
ni su prozuklim glasovima kukurikali petlovi. Graktale su
vrane, koje su gustim jatima letele nad nekakvom nejasnom
gomilom u blizini, oseala se vlaga i miris trulei. Magla u
glavi je poela brzo da se razilazi, pojavljivalo se dobro poz
nato stanje izuzetne jasnoe i preciznosti opaanja, jezik je
palio mentol. Prsti desne ruke bili su mu utrnuli. Rumata je
prineo oima stegnutu pesnicu. Koa na zglobovima mu je
bila odrana, a u pesnici mu je bila stegnuta ampula od kas-
paramida, jakog sredstva protiv trovanja alkoholom, kojim
je Zemlja redovno snabdevala svoje izviae na ostalim pla
netarna. Prema svemu je on ve ovde, na ledini, pre nego
to e se konano pretvoriti u svinju, nesvesno, takorei in
stinktivno sasuo u usta sadraj ampule.
Ovo mesto je dobro poznavao tano ispred njega crne-
la se kula spaljene opservatorije, a neto malo ulevo nazirale
su se u sumraku tanke, kao minareti, kule kraljevskog dvo
ra. Rumata je duboko udahnuo, ledeni vazduh i krenuo kui.
Baron Pampa se te noi dobro veselio. U pratnji gomile
siromanih donova, koji su brzo gubili ljudski lik, nainio je
gigantsku turneju po arkanarskim krmama, propivi pri to
me sve, pa ak i raskoni opasa, unitivi neverOvatnu koli
inu alkohola i jela, potukavi se usput najmanje osam puta.
U svakom sluaju, Rumata se jasno seao osam tua, u koje
se nije meao, trudei se da razdvoji borce i ne dozvoli da
doe do ubistva. Dalje njegove uspomene su se gubile u ma
gli.^ Iz te magle su se pojavljivale as grabljive njuke sa
noevima u zubima, as besmisleno gorko lice poslednjeg si
romanog dona bez novca, koga je baron Pampa pokuao da
proda kao roba u luci, as opet pobesneli, nosati Irukanac,
koji je zlobno zahtevao da mu blagorodni donovi predaju
njegove konje . . .
 77

U prvo vreme je jo uvek bio izvia. Pio je barabar sa

baronom: irukansko, estorsko, soansko, arkanarsko, ali je
pred svaku promenu vina kriom stavljao pod jezik tabletu
kasparamida. Jo uvek je uspeo da sauva loginost i jasno
je zapaao gomile sivih patrola na raskrsnicama i kraj mo
stova, zasedu varvara konjanika na soanskom putu, gde
bi barona sigurno ubili, da Rumata nije znao dijalekt varva
ra. Jasno se seao kako ga je zapanjila pomisao na to, da su
nepokretni nizovi neobinih vojnika u dugakim crnim ka
banicama sa kapuljaama koji su bili postrojeni pred Pa
triotskom kolom u stvari manastirska druina. Kakve
veze sa svim tim ima crkva? pomislio je tada. Od kada se
to crkva u Arkanaru mea u svetovne stvari?
U pijanstvo je padao lagano, ali se ipak na kraju napio,
nekako najednom, kao da je u to uskoio; i kada je u tre
nutku kada mu se razbistrila svest ugledao pred sobom rase-
eni hrastov sto u potpuno mu nepoznatoj prostoriji, ob
naeni ma u svojoj ruci i siromane donove koji su mu
aplaudirali, onda je pomislio da je vreme da krene kui. Ali,
bilo je ve kasno. Talas besa i odvratne, nedoline radosti
oslobaanja od svega ljudskog ve ga je bio oduzeo. On je
jo uvek bio Zemljanin, izvia, naslednik ljudi ognja i gvo-
a, koji se nisu tedeli i koji nikoga nisu tedeli u ime veli
kog cilja. On nije mogao da postane Rumata Estorski, put
puti dvanaest pokoljenja ratnikih predaka, proslavljenih
pljakama i pijanstvom. Ali, on vie nije bio ni komunar.
On vie nije imao obaveza pred Eksperimentom. Njega su
sada brinule samo obaveze pred samim sobom. On vie nije
sumnjao nita. Bilo mu je jasno sve, apsolutno sve. Tano
je znao ko je kriv za sve, i tano je znao ta hoe: da see
maem, predaje vatri, baca sa dvorskog stepenita na koplja
i vile gomile koja urla . . .
Rumata se trgao i izvukao iz kanija maeve. Seivo je bio
izubljeno, ali isto. Seao se da se tukao sa nekim, ali sa kim
to? I kako se sve to zavrilo? . .
. . . Konje su propili. Siromani donovi su nekuda nestali.
Rumata je toga se takoe seao, odvukao barona kod
sebe kui. Pampa don Bau je bio dobar, potpuno trezan i
spreman da nastavi da se veseli on jednostavno vie nije
mogao da stoji na nogama. Pored toga, on je zbog neega
smatrao da se upravo maloas oprostio od divne baronese i
da se sada nalazi na borbenom pohodu protiv svog iskon
skog neprijatelja, barona Kaskua, koji se jako izbezobrazio.
(Pomislite i sami, dragi moj, to nitavilo je rodilo iz bedra
deka dugog est palaca i dalo mu ime Pampa. . . ) Sunce
zalazi, izjavio je, posmatrajui goblen, koji je prikazivao
izlazak sunca. Mogli bismo da se proveselimo ove noi,
blagorodni donovi, ali ratni podvizi zahtevaju i trae san. Ni
kapi vina u pohodu. A i baronesa je bila nezadovoljna .
ta? Krevet? Kakvi kreveti u istom polju? Na krevet
to je konjska haa! Sa tim recima je smakao sa zida nesreni
goblen, umotao se u njega preko glave i sruio u ugao sa
svetiljkom. Rumata je naredio deaku Unu da pored barona
postavi kofu rasola i iniju sa marinadom. Deak je imao
ljutito, sanjivo lice. A la ste se udesili, gunao je. Oi
vam u raznim pravcima gledaju . . uti, budalo .
rekao je tada Rumata i . . . Neto se posle toga desilo. Neto
jako loe, to ga je poteralo preko celog grada na ledinu.
Neto jako, jako loe, neoprostivo, sramno . . .
Setio se toga kada je ve prilazio kui, i, setivi se, zau
stavio se.
. . . Odgurnuvi Una, popeo se uz stepenice na sprat,
otvorio vrata i upao kod nje kao gazda, i pri svetlosti none
lampe ugledao belo lice, ogromne oi ispunjene uasom i
gaenjem, i u tim oima samoga sebe, kako se zanosi
oputene donje usne sa koje se slivala pljuvaka, oguljenih
pesnica, u isprljanoj odei, odvratnog i podlog gada plave
krvi, i taj pogled ga je odbacio nazad, na stepenite, nadole,
kroz vrata, na mranu ulicu i jo dalje, dalje, dalje to je
mogue dalje . . .
Stegavi zube i oseajui da mu se unutar njega sve
smrzlo i sledilo, tiho je otvorio vrata i na prstima uao u hol.
U uglu, kao gigantsko morsko udovite sisar, soptao je u
mirnom snu baron. ,,Ko je to? povikao je Uno, koji je
dremao na klupi sa samostrelom na kolenima. Tiho,
proaptao je Rumata. Hajdemo u kuhinju. Kofu vode, sir-
eta, novo odelo, bre ovamo!
Dugo se, besno, sa uivanjem polivao vodom i brisao sir-
etom, skidajui sa sebe nonu prljavtinu. Uno, suprotno
svom obiaju utljiv, muvao se oko njega. I tek posle, po
maui donu da zakopa idiotske ljubiaste pantalone sa
preicama pozadi, obavestio ga je natmureno:
Noas, kada su odjurili, Kira je sila dole i pitala da li
se don vraao lii nije; zakljuila je, prema svemu da je
neto prisnila. Rekao sam joj, da se niste vraali od kako ste
jue otili na strau . . .
Rumata je duboko uzdahnuo, okrenuvi se na drugu stra
nu. Ali, od toga mu nije bilo nita lake. Bilo mu je samo
gore.
. . . A ja sam probdeo celu no sa samostrelom nad
baronom bojao sam se da e onako pijan krenuti gore.
Hvala ti, mali, jedva je uspeo da iscedi iz sebe Ru
mata.
Navukao je cipele, uao u hol, postojao malo pred tamnim,
metalnim ogledalom. Kaspiramid je delovao bespre-
korno. Iz ogledala ga je posmatrao kicoki obuen, blago-
 rodni don sa licem istina malo izmorenim posle tekog no
nog deurstva, ali pristojnim u najveoj moguoj meri. Vla
na kosa, obuhvaena zlatnim obruem, meko je i lepravo
padala po licu. Rumata je mahinalno popravio objektiv nad
prekonosnicom. Dobre su scene mogli da posmatraju danas
na Zemlji, pomislio je mrano.
U meuvremenu je svanulo. U pranjave prozore je poe
lo da zaviruje sunce. Kapci su poeli da lupaju. Na ulici su
se dovikivali zaspali glasovi. Kako ste spavali, brate Kiri-
su? Neka je hvala gospodu, mirno, brate Tiko. No je
prola, i neka je hvala bogu . ,,A kod nas je neko poku
avao da kroz prozor upadne. Blagorodni don Rumata je,
J priaju, noas lumpovao . Pria se da ima gosta .
,,Pa zar se sada lumpuje? Pri mladom kralju, seam se, lum-
povali su nisu ni zapaali, kako su pri tome pola grada
spaljivali . ta da vam kaem, brate Tiko. Neka je hvala
bogu, to za suseda imamo takvog dona. Jedared godinje
lumpuje, pa i to je mnogo . . .
Rumata se popeo gore, i zakucavi na vrata, uao u kabi
net. Kira je sedela u fotelji, kao i jue. Digla je oi i sa
zebnjom i uznemirenou mu se zagledala u lice.
Dobro jutro, mala moja, rekao je i priao, poljubio
joj ruke i seo u fotelju preko puta.
Stalno ga je ispitivaki posmatrala, a onda ga je upitala.
Jesi li umoran?
Da, malo. I moram opet da idem.
Da ti pripremim neto?
Ne treba, hvala. Uno e mi sve pripremiti. Jedino
moda ako bi mi okovratnik namirisala. . .
Rumata je osetio kako se meu njima pojavljuje zid lai.
Isprva tanak, a posle sve deblji i vri. Za ceo ivot, gor
ko je pomislio. Sedeo je, pritvorivi oi, dok je ona oprezno
mirisala raznim parfemima njegov raskoni okovratnik,
obraze, elo, kosu. Posle toga je rekla:
ak me i ne pita kako sam spavala.
Kako, mila?
Usnila sam san. Shvata li, straan, jeziv san.
Zid je postao debeo, kao bedemi tvrave.
Na novom mestu je uvek tako, rekao je Rumata
lanim glasom. A i baron je, sigurno, dole bio jako bu
an.
Da naredim da donesu doruak? upitala ga je.
Naredi.
A kako vino voli izjutra?
Rumata je otvorio oi.
Naredi da donesu vode, rekao je. Izjutra ne pi
jem nita drugo.
Izila je i uo je kako je mirnim i zvonkim glasom razgo
80

varala sa Unom. Posle se vratila, sela na naslon njegove fo

telje i poela da mu pria svoj san< a on je sluao, diui ve-
de i oseajui kako zid sa svakim trenutkom postaje sve de
blji i vri i kako ga on zauvek odvaja od jedinog odista
bliskog oveka u ovom odvratnom svetu. I tada je iz zaleta
udario po zidu celim telom.
Kira, rekao je. To nije bio san.
I nita se naroito nije desilo.
Jadni moj, rekla je Kira. Priekaj, sada u da ti
donesem rasola . . .
 5

Do nedavno je dvor arkanarskih kraljeva bio jedan od naj-

prosveenijih u Imperiji. Na dvoru je bilo naunika; u veli
koj veini su to, (razume se) bili arlatani, ali je meu njima
bilo i takvih, kao to su Bagir Kisenski, koji je otkrio sferi-
nost planete; glavni lekar Tata, koji je iskazao genijalnu mi
sao o nastanku epidemija od malih, neprimetnih obinom
oku, crvia koje raznose vetar i voda; alhemiar Sinda, koji
je, kao i svi alhemiari, traio nain za pretvaranje gline u
zlato, a koji je pronaao zakon ouvanja materije. Na Ar-
kanarskom dvoru bilo je i pesnika, uglavnom nitavila i la-
skavaca, ali su se meu njima nalazili i takvi, kao to je bio
Pepin Slavnik, autor istorijske tragedije Pohod na sever ;
Curen Pravedni, koji je napisao preko pet stotina balada i
soneta, koji su posluili u narodu kao osnova za narodne
pesme; tu je bio i Gur Literata, koji je stvorio prvi u istoriji
Imperije svetski roman tunu istoriju princa, koji se
zaljubio u predivnu varvarku. Na dvoru je bilo i odlinih
glumaca, igraa, pevaa. Odlini slikari su pokrivali zidove
freskama koje nisu gubile sveinu svojih boja. uveni vajari
su ukraavali svojim delima dvorske parkove. Ne moe se
rei da su Arkanarski kraljevi bili mecene prosveivanja ili
poznavaoci umetnosti. Jednostavno se to smatralo za neto
normalno, kao to su to bili ceremonija jutarnjeg oblaenja,
ili raskoni gardisti kraj glavnog ulaza. Aristokratska trpelji
vost je ponekad dolazila i do toga, da su neki naunici i pes
nici postajali zapaeni rafii dravnog aparata. Tako je pre
samo pola stolea, visokoueni alhemiar Botsa, koji je zau
zimao sada ukinut kao nepotreban poloaj ministra ruda,
osnovao nekoliko rudnika i proslavio Arkanar zadivljujuim
legurama, ija je tajna bila izgubljena posle njegove smrti. A
Pepin Slavni je sve do nedavno rukovodio dravnom presve
tom, sve dok ministarstvo istorije i pismenosti, na ijem se
elu nalazio, nije bilo proglaeno za tetno jer je navodno
razvraalo umove obinih ljudi.
Deavalo se, razume se i ranije, da su umetnika ili nau
nika, koji nije odgovarao kraljevskoj ljubavnici, tupoj i sla
dostrasnoj osobi, prodavali u inostranstvo ili trovali arseni-
kom, ali se tek don Reba prihvatio ozbiljno tog posla. Za
vreme svog boravka na poloaju svemonog ministra odbra
ne krune, on je u svetu arkanarske kulture izvrio takva pu- i
stoenja, da je izazvao nezadovoljstvo ak i nekih blagorod
nih velmoa, koji su izjavili da je dvor postao dosadan i da
se za vreme balova ne moe uti nita drugo, do glupe
spletke.
Bagir Kisenski optuen za ludilo koje se navodno granii
lo sa dravnim zloinom, bio je baen u tamnicu i Rumata
ga je na jedvite jade uspeo da oslobodi i prebaci u metropo
lu. Njegova opservatorija je izgorela, a uenici, koji su ostali
meu ivima razbeali su se. Neoekivano se ispostavilo da
je glavni dvorski lekar Tata, zajedno sa jo pet drugih dvor
skih lekara bio trova, koji je po nalogu vojvode irukanskog
radio protiv linosti kralja za vreme muenja sve je priz
nao i bio obeen na Kraljevskom trgu. Pokuavajui da ga j
spase, Rumata je razdelio trideset kilograma zlata, izgubio
etiri agenta (blagorodne donove, koji nisu znali ta u stvari
rade), umalo i sam nije bio uhvaen, bio je ranjen za vreme
pokuaja otmice, ali mu sve jedno nita nije polo za rukom.
To je bio njegov prvi poraz, posle koga je konano shvatio
da don Reba nije sluajna figura. Saznavi nedelju dana ka
snije da e alhemiar Sinda biti optuen za prikrivanje tajne
filosofskog kamena od dravne blagajne, Rumata je, besan
zbog poraza, priredio kod kue alhemiara zasedu, i safn je,
obavivi lice crnom maramom, razoruao jurinike, koji su
doli po alhemiara, pobacao ih, uvezane, u podrum i te iste
noi ispratio Sindu, koji nita nije ni shvatio, u Soan, gde je
ovaj slegavi ramenima nastavio da traga za filosofskim ka
menom, pod prismotrom dona Kondora. Pesnik, Pepin Slav
ni se najednom postrigao i otiao u monahe, u usamljeni
manastir. Curen Pravednik, raskrinkan zbog svoje zloina
ke dvosmislenosti i aminovanja ukusima najniih slojeva, bio
je lien asti i imanja pokuao je da se buni, i sada je u
krmama itao otvoreno neprijateljske balade, dva puta su
ga do smrti pretukle patriotske linosti i tek je tada prihva
tio predloge svog velikog prijatelja i potovaoca don Ruma- |
te i otputovao u metropolu. Rumata ga je zauvek zapamtio,
plaviasto-bledog od pijanstva, kako stoji, uhvativi se tan
kim rukama za konopce, na palubi broda koji se udaljavao i (
kako svojim zvonkim, mladim glasom ita svoj oprotajni
sonet Kako list uvenuli pada na duu . to se tie Gura L i
terate, on je posie razgovora u kabinetu don Rebe shvatio
da Arkanarski princ nije mogao da zavoli neprijateljske
izrode, sam je bacio na Kraljevskom trgu svoje knjige na lo
mau i sada je, povijen, mrtvakog lica, stajao za vreme
kraljevskih izlazaka u gomili dvorana i po jedva primetnom
pokretu ruke don Rebe istupao napred i itao stihove ultra-
patriotskog sadraja, koji su izazvali tugu i zevanje. Glumci
su sada prikazivali stalno jedan te isti komad Pogibija
 83

varvara, ili maral Toc, kralj Pic Prvi Arkanarski . A pevai

su najvie od svega voleli uglavnom koncerte za glas sa or
kestrom. Oni slikari, koji su ostali ivi, sada su crtali firme.
Uostalom, dva ili tri slikara su uspela da ostanu pri dvoru i
sada su crtali portrete kralja sa don Rebom, koji ga je sa
potovanjem pridravao za lakat (raznovrsnost nije prihvata-
na: Kralj je prikazivan kao dvadesetogodinji lepotan u rat
nikom odelu, a don Reba kao zreo ovek sa znaajnim
izrazom lica).
Da, arkanarski dvor je bio dosadan. Ali i pored svega to
ga su velmoe, besposleni blagorodni donovi, gardijski ofici
ri i lakomislene lepotice done jedni iz astoljublja, drugi
iz navike, trei iz straha i nadalje svako jutro ispunjavali
dvorske sale. Govorei poteno, mnogi od njih nisu ni zapa
zili nikakve promene. U koncertima i takmienjima pesnika
prolosti oni su najvie od svega cenili pauze, za vreme ko
jih su blagorodni donovi diskutovali o osobinama svojih pa
sa, priali viceve. Oni su jo bili sposobni da izdre krau dis
kusiju o svojstvima sutina sveta sa one strane pakla, ali su
smatrali pitanja o formi planete i o uzronicima epidemija
za jednostavno nepristojna. Izvesnu nelagodnost je kod gar
dijskih oficira izazvao nestanak nekih slikara, meu kojima
su bili i majstori za prikazivanje obnaenih lepotica . . .
Rumata je stigao u dvorac sa malim zakanjenjem. Jutar
nji prijem je ve bio otpoeo. Po salama su se muvali ljudi,
uo se ljutiti glas kralja i melodine komande ministra ce
remonija, koji je rukovodio oblaenjem njegovog velianstva.
Dvorani su u glavnom diskutovali o noanjem dogaaju.
Neki zloinac sa licem Irukanca je prodro te noi u dvo
rac, naoruan tiletom, ubio straara i upao u spavaonicu
njegovog velianstva, gde ga je navodno uhvatio i razoruao
lino don Reba, a na putu u Veselu Kulu ga je gomila oda
nih patriota rastrgla na komade. To je bio ve esti atentat
tog meseca i zato sama injenica atentata nije izazvala tako
rei nikakvo interesovanje. Diskutovalo se samo o detaljima.
Rumata je saznao da se njegovo velianstvo, kada je ugleda
lo ubicu, pridiglo na krevetu, zaklonivi svojim telom donu
Midaru i izgovorilo istorijske rei: ,,Gub se napolje, stoko!
Veina je verovala u istorijske rei, smatrajui da je kralj u
ubici video lakeja. I, svi su se slagali u miljenju da je don
Reba, kao i uvek, bio spreman i neuporediv ni sa kim u bor
bi iz blizine. Rumata se u prijatnim izrazima sloio sa tim
miljenjem i kao odgovor ispriao istoriju koju je izmislio
tog asa o tome, kako je don Rebu napalo dvanaest razboj
nika, od kojih je on trojicu ubio na mestu, dok je ostale
naterao u bekstvo. Ta pria je bila sasluana sa velikim in-
teresovanjem i odobravanjem, posle ega je Rumata kao
sluajno primetio da mu je tu priu ispriao don Sera. In-
84

teresovanje je odmah nestalo sa lica prisutnih, jer je svako

znao da je don Sera uvena budala i laljivac. Dona
Okanu niko nije ni spominjao. O tome ili jo niko nita
nije znao, ili su se svi pravili da nita ne znaju.
Delei komplimente i steui ruke damama, Rumata se
lagano kretao napred u prve redove doterane, namirisane
gomile koja se obilato znojila. Blagorodno plemstvo je polu
glasno razgovaralo. Da, da, upravo ta kobila. Posekla se,
ali neka budem proklet, ako je nisam izgubio na kocki te
iste veeri don Keu. . A to se tie bedara, blagorodni
done, ona su odista neobinog oblika. Kako je to re
kao Curen . . . Hm-m-m . . . Brda prohladne pene . . .
hm-m-m . . . ne, breuljci prohladne pene . . . Sve u svemu,
fantastina bedra . ,,A tada ja lagano otvaram prozor, uzi
mam kamu u zube i, zamislite samo, oseam, dragi moj,
kako se reetka poda mnom ugiba . . . Lupio sam ga po zu
bima drkom maa, tako da se to sivo pseto dva puta pretu-
rilo preko glave. Moete da ga pogledate, eno ga, stoji tamo
sa takvim izrazom lica kao da na to ima pravo . . . . . . A
don Tameo se ispovraao na pod, okliznuo i uleteo glavom
pravo u kamin . . . A tada joj monah kae: ispriaj mi,
lepotice, tvoj san . . . Ha-ha-ha!
Uasno Uvredljivo, pomislio je Rumata. Ako me sada
ubiju, ova gomila prostaina e biti poslednje to u videti u
svom ivotu. Samo iznenadnost. Spae me iznenadnost.
Mene i Budaha. Uloviti trenutak i iznenada napasti. Iznena
diti, ne dati mu da otvori usta, ne dati mu da me ubije, jer
ja odista nemam zata da umrem.
Probio se do vrata spavaonice i, pridravajui obema ru
kama maeve, lako savivi po etiketi noge u kolenima, pri
bliio se kraljevoj postelji. Kralj je navlaio arape. Ministar
ceremonijala je, pritajivi disanje, paljivo pratio pokrete
vetih ruku dva sobara. Sa desne strane od razbacane po
stelje don Reba je neujno razgovarao sa visokim, koatim
ovekom u vojnoj uniformi od sivog somota. To je bio otac
Cupik, jedan od voa arkanarskih jurinika, pukovnik dvor
ske strae. Don Reba je bio iskusan dvoranin. Sudei po
njegovom licu, razgovarali su o nekakvim kobilama ili o do
broinstvima kraljeve roake. A otac Cupik, kao vojnik i
bivi bakalin, nije umeo da vlada svojim licem. Bio je natu-
ten, grickao je usne, njegovi prsti na drci maa su se sku
pljali i irili; Na kraju krajeva je najednom trgao obrazom,
naglo se okrenuo i, krei sva pravila etikecije, krenuo iz
spavaonice pravo na gomilu zapanjenih, od takvog nevaspi-
tanja, dvorana. Don Reba je, smekajui se sa izrazom
izvinjavanjabacio pogled na ovoga, a Rumata je, isprativi
pogledom sivu figuru, pomislio: E vo jo jednog pokojni
ka. Znao je za trvenja izmeu don Rebe i sivog rukovod
 85

stva. Istorija mrkog kapetana Ernesta Rema mogla je uskoro

da se ponovi.
arape su bile navuene. Sobari su se, povinujui se melo
dinim nareenjima ministra ceremonija, sa strahopoto
vanjem, na vrhovima prstiju, prihvatali kraljevih cipela. Ta
da se kralj, odgurnuvi sobare nogama, tako naglo okrenuo
prema don Rebi, da mu se stomak, nalik na dobro nabijenu
vreu, premestio sa jednog na drugo koleno.
Dojadili su mi ve vai atentati! histerino je po
eo da vie. Atentati! Atentati! Atentati!. . . Nou hou
da spavam, a ne da se borim protiv ubica! Zato ne moete
da uradite da atentate pokuavaju danju? Lo ste vi mini
star, Reba! Jo samo jedna takva no, i narediu da vas za
dave! (Don Reba se poklonio stavljajui ruku na srce). Po
sle atentata me boli glava!
Iznenada je zautao i tupo se zagledao u svoj stomak.
Momenat je bio odgovarajui. Sobari su se zbunili. Trebalo
je pre svega obratiti panju na sebe. Rumata je oteo sobaru
iz ruke desnu cipelu, spustio se pred kraljem na koleno i po
eo sa potovanjem da navlai cipelu na debelu, svilom oba-
vijenu nogu. To je bila jedna od najdrevnijih privilegija Ru-
mate da sopstvenim rukama obuva desnu nogu krunisa
nih linosti Imperije. Kralj ga je posmatrao znaajnim
pogledom. U oima mu se pojavila iskra interesovanja.
A, Rumata! rekao je. Jo ste ivi? A Reba mi
je obeao da e vas zadaviti! Poeo je da se kikoe.
On je lo ministar, taj Reba. Jedino to radi, to je da obea
va. Obeao mi je da e unititi otpor, a otpora je sve vie.
Nekakve sive idiote je dovukao u dvorac . . . Bolestan sam,
a on je sve glavne lekare poveao.
Rumata je zavrio sa navlaenjem cipele i, poklonivi se,
povukao se dva koraka unazad. Uhvatio je na sebi paljivi
pogled don Rebe i pohitao je da licu da visokomeran izraz.
Jako sam bolestan, nastavio je kralj, sve me bo
li. Hou da se povuem. Odavno bih se ve povukao, ali bi
ste svi vi propali bez mene, o vn ovi. . .
Navukli su mu i drugu cipelu. Ustao je i odmah jeknuo,
iskrivivi se i uhvativi se za koleno.
Gde su lekari? poeo je tuno da cmizdri. Gde
je moj dobri Tata! Obesili ste ga, budalo! A meni je od sa
mog njegovog glasa bilo lake! utite, i sam znam da je bio
trova! I pijuckao sam na to! ta sa tim, ako je trova? On
je bio le-kar! Shvatate li to, ubico? Lekar jednoga otruje, a
drugoga izlei! A vi samo trujete! Najbolje bi bilo kada bi
ste se i sami obesili! (Don Reba se poklonio, stavljajui ru
ku na srce i ostao u tom poloaju.) Jer, sve ste poveali!
Ostali su samo vai arlatani! I popovi, koji me napajaju
svetom vodicom umesto lekovima . . . Ko e biti taj koji e
86

mi napraviti miksturu? Ko e meni istrljati nogu mau?

Gospodaru! glasno je progovorio Rumata, i uinilo
mu se da je u dvorcu sve zanemelo. Dovoljno je da nare
dite, i najbolji lekar Imperije e biti u dvoru za pola sata!
Kralj je zapanjeno poeo da ga posmatra. To je bio ua
san rizik. Bilo bi dovoljno da don Reba da jedan mig . . .
Rumata je fiziki osetio, koliko ga pari oiju posmatra pre
ko vrhova svojih strela znao je on, zato se pod tavani
com spavaonice nalaze nizovi okruglih otvora. Don Reba ga
je takoe posmatrao sa izrazom utive, ali isto tako i do
broudne radoznalosti.
ta to znai? gadljivo je upitao ktalj. No nare
ujem, no, gde je taj va lekar?
Rumata se sav napeo. Uinilo mu se da mu vrhovi strela
ve probijaju lopatice.
Gospodaru, brzo je rekao, naredite don Rebi
da vam predstavi uvenog lekara Budaha!
Prema svemu, don Reba se ipak zbunio. Glavno je bilo
reeno, a Rumata je ostao iv. Kralj je prebacio pogled mut
nih oiju na ministra odbrane krune.
Gospodaru, nastavio je Rumata, sada se vie niku
da ne urei i ponaajui se na odgovarajui nain. Zna
jui za vae odista nepodnoljive patnje i seajui se duga
moga roda pred vladarima, pozvao sam iz Irukana uvenog,
visokouenog lekara doktora Budaha. Na alost, put dokto
ra Budaha je bio prekinut. Sivi vojnici potovanog don Rebe
su ga uhvatili prole nedelje i za njegovu daljnju sudbinu zna
samo don Reba. Smatram da se lekar nalazi negde u blizini,
najverovatnije u Veseloj Kuli, i nadam se da se udnovata
mrnja don Rebe prema lekarima jo nije na najsudbonosni
ji nain odrazila na sudbinu doktora Budaha.
Rumata je uutao, prestavi da die. ini se da se sve
sreno zavrilo. Dri se, don Reba! Pogledao je ministra
i sledio se. Ministar odbrane krune uopte nije bio zbunjen.
On je klimnuo Rumati glavom sa lakim, roditeljskim preko-
rom. To Rumata nikako nije oekivao. Pa on je oduevljen,
zapanjeno je pomislio Rumata. Zato se kralj ponaao upra
vo onako, kako je on i oekivao.
Varalico! zaurlao je. Zadaviu te! Gde je dok
tor? Gde je doktor, pitam vas! utati! Pitam vas, gde je dok-
tor?
Don Reba je iskoraio napred, ljubazno se smekajui.
Vae velianstvo, rekao je, vi ste odista srean
vladar, jer imate tako mnogo vernih podanika, da oni ak
ponekad smetaju jedan drugome u tenji da vam budu na
usluzi. (Kralj ga je tupo posmatrao). Neu da sakrijem; kao
i sve, to se deava u vaoj zemlji, znao sam i za blagorodnu
zamisao ustroga don Rumate. Neu da krijem da sam po
 87

slao u susret doktoru Budahu nae sive vojnike jedino

zbog toga, da bih sauvao potovanja dostojnog oveka u
godinama od sluajnosti dalekoga puta. Neu da krijem ni
to, da nisam hitao da predstavim Budaha irukanskog, vaem
velianstvu . . .
Kako ste se usudili? prekorno ga je upitao kralj.
Vae velianstvo, don Rumata je mlad i isto tako ne
iskusan u politici, koliko je iskusan u blagorodnim porivima.
On i ne zna na kakve je sve niskosti sposoban vojvoda iru-
kanski u svojoj besnoj zlobi protiv vaeg velianstva. Ali, vi i
ja to znamo, gospodaru, zar ne? (Kralj je klimao glavom). I
zbog toga sam smatrao za neophodno da prvo izvrim krat
ku istragu. Ja ne bih nikuda urio, ali ako vi, vae velian
stvo (nizak poklon kralju), i don Rumata (pokret glavom
prema Rumati) insistirate, onda e se jo danas posle ruka
doktor Budah, vae velianstvo pojaviti pred vama, da ot
pone sa leenjem.
A vi niste glupi, don Reba, rekao je kralj, poraz
mislivi malo. Istraga to nije loa stvar. To nikada ne
moe da smeta. Prokleti Irukanac . . . Zastenjao je i po
novo se uhvatio za koleno. Prokleta noga! No, znai po
sle ruka? ekaemo, ekaemo.
I kralj je, oslanjajui se na rame ministra ceremonija, la
gano krenuo u prestonu dvoranu pored zapanjenog Rumate.
Kada je nestao u gomili dorana koji su se sklanjali pred
njim, don Reba se prijateljski osmehnuo Rumati i upitao ga:
Vi, ako ne greim, noas deurate kod spavae sobe
princa?
Rumata se utke poklonio.

*
* *

Rumata je bez ikakvog cilja lutao po beskonanim hodnicima

i prelazima dvora, mranim, vlanim, koji su zaudarali na
vlagu i amonijak, pored raskonih, tepisima ukraenih soba,
pored pranjavih kabineta sa uskim prozorima na kojima su
se nalazile reetke, pored magacina prepunih raznih nepo
trebnih stvari sa pozlatom koja je otpadala. Ovde ljudi sko
ro da nije ni bilo. Retko je koji dvoranin rizikovao da poseti
ovaj lavirint u zadnjem delu dvora, gde su kraljevski apart
mani neprimetno prelazili u kancelarije ministarstva odbrane
krune. Ovde je bilo lako zalutati. Svi su se seali sluaja,
kada je patrola garde, obilazei dvorac, bila preplaena su
manutim povicima oveka, koji je kroz reetke pruao
ispruene ruke. Spasite me! vikao je ovek. Ja sam
dobar! Ne znam kako da se odavde izvuem! Dva dana nita
nisam jeo! Oslobodite me odavde! (Deset dana je izmeu
88

ministra finansija i ministra dvora voena iva prepiska, po

sle ega je doneta odluka da se reetka isee, i tokom tih
deset dana nesreni sobar je hranjen mesom i hlebom, koji
su mu doturani na vrhu koplja). Osim toga, ovde je bilo do
sta opasno. U tesnim hodnicima su se sudarali pripiti gardi
sti koji su uvali kralja i podnapiti jurinici, koji su uvali
ministarstvo. Tukli su se oajniki, a kada bi tua bila zavr
ena, razilazili su se, odnosei ranjenike. Konano, ovde je
bilo i puno leeva. Za dva stolea, ovde ih se nakupilo po
prilino.
Iz duboke nie u zidu pojavio se jurinik-straar sa hale-
bardom na gotovs.
Zabranjeno je, mrano je rekao.
ta se ti u to razume, budalo! nemarno je rekao
Rumata, uklanjajui ga rukom.
uo je kako jurinik neodluno trupka nogama iza njega,
i najednom je uhvatio samoga sebe u tome kako uvredljive
rei i nemarni pokreti ispadaju kod njega nekako refleksno,
da se on ak i ne trudi da glumi nadmenog gospodina, ve
da je to u velikoj meri odista i postao. Zamislio je sebe tak
voga na Zemlji, i najednom je osetio gaenje i stid. Zato?
ta se to desilo sa mnom? Gde je nestalo vaspitano i gajeno
od detinjstva potovanje i poverenje prema sebi slinima,
prema oveku, prema divnom biu, koje se zove ovek ?
A meni vie nita ne moe da pomogne, pomislio je sa ua-
savanjem. Jer, ja ih odista mrzim i prezirem . . . Ne saalje-
vam ih, ne mrzim ih i prezirem. Mogu koliko hou da
pravdam tupost i zverstvo ovoga momka, pored koga sam
upravo proao, socijalne uslove, strogo vaspitanje, sve ta
hou, ali ja sada jasno vidim da je to moj neprijatelj, nepri
jatelj svega to volim, neprijatelj mojih prijatelja, neprijatelj
onoga, to ja smatram za najsvetije. I ne mrzim ga teoret
ski, ne mrzim kao, kao tipinog predstavnika , ve ga
mrzim lino, kao linost. Mrzim njegovo balavo lice, smrad
njegovog neopranog tela, njegovu lepu vezu, njegovu zlobu
prema svemu to prelazi granice polnih odnosa i pijanenja.
Evo, on sada trupka, ta stoka, koju je jo pre samo pola go
dine njegov debeli otac tukao, pokuavajui da ga privoli da
trguje ubualim branom i ueerenim demom, sope. bu
kovo drvo, pokuavajui da se priseti paragrafa loe nabuba
nih pravila, i nikako ne moe da se snae da li treba da na
padne blagorodnog dona halebardom, vie straa! ili jed
nostavno da odmahne rukom jer, svejedno niko nikada
nee saznati da je on ovuda proao. I on e mahnuti na sve
rukom, vratie se u svoju niu, gumue u usta komad kore
za vakanje i mljaskae, putajui pljuvaku i cmokui. I on
ne eli da zna nita na svetu, i ne eli ni o emu da misli.
Misliti! A ime je pa bolji orao na, don Reba? Da, razume
 <S9

se, njegova psihologija.je komplikovanija i refleksi su mu

sloeniji, ali misli su mu nalik na ove pune amonijaka i zlo
ina hodnike dvora, i on je isto tako nezadrivo odvratan
jezivi zloinac i pauk bez srama i stida. Doao sam ovamo
da volim ljude, da im pomognem da se isprave, da vide ne
bo. Ne, lo sam ja izvia, pomislio je kajui se. Ja sam isto-
riar koji nizata nije. I kada sam to samo uspeo da upad
nem u movaru, o kojoj je govorio don Kondor? Zar bog ima
pravo na neko drugo oseanje, osim na saaljenje?
Iza njega se zaulo uurbano trupkanje izama po hodni
ku. Rumata se okrenuo i spustio ruke na drke maeva. Ka
njemu je trao don Ripat, drei u ruci komad papira.
Don Rumata! . . . Don Rumata! . . . poeo je da vi
e jo iz daljine promuklim apatom.
Rumata je ostavio maeve. Pritravi mu, don Ripat se
osvrnuo i proaptao mu jedva ujno na uvo:
Traim vas ve itav jedan sat. U dvoru je Vaga T o
ak! Razgovara sa don Rebom u ljubiastim odajama.
Rumata je ak za tren i zamurio. Posle je, udaljivi se
malo, rekao sa utivim uenjem:
Mislite na uvenog razbojnika? Ali, on je ili pogub
ljen, ili je ak i sasvim izmiljen.
Porunik je olizao suve usne.
On postoji. U dvoru je. . . Mislio sam da e vas to in-
teresovati.
Najdrai moj don Ripate, podvlaei rei, rekao je
Rumata, mene interesuju glasine. Spletke, Vicevi. . . i
vot je tako dosadan. . . Vi me, oigledno, pogreno
shvatate. . . (Porunik ga je pogledao izbezumljenim oima).
Razmislite i sami ta se mene tiu prljave veze don Rebe,
koga ja, uostalom, i suvie potujem, da bih ga osuivao? I
onda, izvinite me, ali u urbi sam. . . eka me jedna dama.
Don Ripat je ponovo olizao usne, neveto se poklonio i
postrance poeo da se udaljava. Rumati je najednom pala
napamet srena misao.
Uzgred budi reeno, dragi moj, pozvao ga je
kako vam se dopala sitna intriga, koju smo izveli jutros sa
don Rebom?
Don Ripat se spremno zaustavio.
Jako smo zadovoljni, rekao je.
Zar ne, bilo je to divno?
To je bilo fantastino! Sivi oficiri su obradovani, to
ste konano otvoreno preli na nau stranu. Tako pametan
ovek kao to ste vi, don Rumata, a muva se sa baronima,
sa blagorodnim izrodima. . .
Dragi moj Ripate! visokoparno je rekao Rumata,
okreui se da krene. Vi zaboravljate, da sa visine mog
porekla nema razlike ak ni izmeu kralja i vas. Do vienja.
90

Krenuo je irokim korakom po hodnicima, samouvereno

skreui u poprene prolaze i utke uklanjajui sa puta
straare. On jo nije shvatao ta e da uradi, ali je shvatao
da je to odista zauujui, redak sluaj. On mora da uje
razgovor izmeu dva pauka. Nije tek onako don Reba
obeavao za ivog Vagu etrdeset puta vie, nego za
mrtvoga. . .
Iza ljubiastih zavesa u susret su mu krenula dva poruni
ka sa isukanim maevima u rukama.
Dobar dan, prijatelji, rekao je don Rumata, zaustav
ljajui se meu njima. Ministar je u svom kabinetu?
Ministar je zauzet, don Rumata, rekao je jedan od
porunika.
Saekau rekao je Rumata i proao kroz zavesu.
Ovde je vladala uasna pomrina. Rumata se pipajui oko
sebe probijao izmeu fotelja, stolova i metalnih svetiljki.
Nekoliko puta je jasno uo neije soptanje nad uvetom, i ta
da je oseao kako ga je zapahnuo miris belog luka i piva.
Posle je ugledao slabu traku svetlosti, zauo poznati, unjkavi
tenor potovanog Vage i zaustavio se. Tog istog sekunda
otrica koplja mu se oprezno zabila izmeu lopatica. Tie,
budalo, rekao je besno, ali tiho. To sam ja, don Ru
mata . Koplje se udaljilo. Rumata je privukao fotelju traci
svetlosti, seo, ispruivi noge i zevnuo tako, da se to dobro
uje. A onda je poeo da posmatra.
Pauci su se susreli, Don Reba je sedeo napeto, nalaktivi
se na sto isprepletenih prstiju. Sa desne strane mu je na go
mili papira leao teak no za bacanje sa drvenom drkom.
Lice ministra je bilo ozareno prijatnim, mada i malo sle-
enim osmejkom. Dostojan potovanja Vaga je sedeo na
sofi, leima okrenut Rumati. Liio je na nekog starog uda-
ka-velmou, koji je poslednjih trideset godina proveo u
svom dvoru van grada, a da ni jednom nije izaao iz njega.
Moramo se ofrkestiti, govorio je, i peglom im
laarno raskantati fajercage. Za to tumamo dvadeset dobrih
tergajna. Bilo bi gotivno zigaraknuti baljuke. Ali, fergajni
ukar dikljaju. Na tome i da tomujemo atroviranje. To je
nae komisovanje.
Don Reba je protrljao neobrijani podbradak.
Puki, rekao je zamiljeno.
Vaga je slegao ramenima.
To mi dikljamo. Ne tomujemo vam da se egebedeite
sa nama. Knjii li?
Knjii, odluno je rekao ministar odbrane krune.
Gilta, rekao je Vaga, diui se.
Sluajui zapanjeno taj galimatijas, Rumata je otkrio na
licu Vage raskone brkove i picastu sedu bradicu. Pravi ple
mi iz doba prethodne vladavine.
 91

Bilo mi je neobino prijatno to smo ovako lepo po

razgovarali, rekao je Vaga.
Don Reba je takoe ustao.
Razgovor sa vama je bio odista izuzetno prijatan,
rekao je. Po prvi put vidim tako smelog oveka, kao to
ste vi, potovani. . .
I ja takoe, glasom u kome se oseala dosada, re
kao je Vaga. Takoe sam zapanjen i ponosim se smelo-
u prvog ministra nae kraljevine.
Okrenuo je don Rebi lea i krenuo prema izlazu, oslanja
jui se na svoj tap ezlo. Don Reba je, ne sputajui sa
njega zamiljeni pogled, rasejano stavio prste na drku noa.
Tog istog asa iza lea Rumate je neko poeo ubrzano da
die, i dugaka mrka cev za izduvavanje strelica se pojavila
pored njegovog uveta, uperena prema prorezu izmeu zave-
sa. Jedan tren je don Reba stajao, kao da je neto osluki
vao, a onda je seo, izvukao iz fijoke svog pisaeg stola go
milu raznih papira i udubio se u itanje. Iza Rumatinih lea
neko je pljunuo, cev je nestala. Sve je bilo jasno. Pauci su
se dogovorili. Rumata je ustao i, gazei neije noge, poeo
da se probija ka izlazu iz ljubiastih odaja.

*
* *

Kralj je ruao u ogromnoj sali iz dva dela. Sto, trideset me

tara dugaak, bio je postavljen za sto osoba; tu su bili sam
kralj, don Reba, osobe kraljevske krvi (dvadesetak punokrvnih
linosti, prodrljivaca i pijanaca), ministri dvora i cere
monija, grupa aristokrata koji su po tradiciji pozivani (izme
u ostalih tu je bio i Rumata), tuce barona sa blesavim
baronetima, i na samom kraju stola razna aristokratska
sitnurija, koja je na razne mogue naine dola do pozivnica
za kraljevski ruak. Ti poslednji su, kada su im uruivane
pozivnice i brojevi za fotelje, upozoravani: Sedite nepo
kretno, kralj ne voli kada se gosti mnogo vrpolje. Ruke dri
te na stolu, on ne voli kada se ruke kriju ispod stola. Ne
osvrite se jer kralj ne voli kada mu se zvanice osvru . Za
i svakim takvim obedom prodirana je ogromna koliina pre-
finjene hrane, ispijana su itava jezera starih vina, razbijana
i unitena gomila posua od uvenog estorskog porculana.
Ministar finansija se u jednom svom izvetaju kralju hvalio
da jedan jedini obed njegovog velianstva staje isto koliko i
polugodinje izdravanje Soanske Akademije nauka.

Oekivajui kada e ministar ceremonija pod zvuke truba

tri puta izgovoriti: Z a sto! Rumata je stajao u gomili
dvorana i po deseti put sluao priu don Tamea o kraljev-
92

skom ruku, kome je on, don Tameo, imao tu ast da prisu

stvuje prvih pola godine.
. . . Nalazim svoju fotelju, stojimo, ulazi kralj, seda,
sedamo i mi. Ruak tee svojim tokom. I najednom, zami
slite samo dragi moji donovi, oseam da je poda mnom
mokro. . . Mokro! Niti da se okrenem, niti da se prome
koljim, niti rukom da opipam ispod sebe ne usuujem
se. Ali, ipak sam iskoristio jedan trenutak, spustio sam ruku
pod sebe i ta mislite? Odista mokro. ! Omirisao sam
prste ne, ne mirie ni na ta posebno. ta je sada to? U
meuvremenu je ruak bio zavren, svi ustaju, a ja se, zami
slite samo, dragi moji blagorodni donovi, ne usuujem da
ustanem. . . Vidim da ka meni ide kralj kralj! ali na
stavljam i dalje da sedim na mestu, kao neki tamo baron-
-tupoglavac, koji ne zna za etikeciju. Njegovo velianstvo mi
prilazi, milostivo se smeka i stavlja mi ruku na rame. D ra
gi moj don Tameo, govori mi, mi smo ve ustali i ide
mo da gledamo balet, a vi jo uvek sedite. ta vam je, da
vam nije kojim sluajem pozlilo? Vae velianstvo,
govorim ja, odsecite mi glavu, ali poda mnom je
mokro. . . Njegovo velianstvo se izvolelo nasmejati i nare
dilo mi je da ustanem. Ustao sam i ta mislite? Unaokolo
su svi poeli da se kikou. Blagorodni donovi, ja sanrceo ru
ak presedeo na torti od ruma! Njegovo velianstvo se izvo
lelo smejati Reba, Reba, rekao je na kraju, to su sve
vae ale! Izvolite oistiti blagorodnog dona, isprljali ste mu
pevalo! Don Reba je, puckajui od smeha, izvukao kamu i
poeo da isti tortu sa mojih pantalona. Moete li da zami
slite kako sam se oseao, dragi blagorodni donovi? Neu da
krijem, tresao sam se od straha pri pomisli da e mi se don
Reba, ponien pred svima, ipak osvetiti. Na sreu, sve se
dobro zavrilo. Uveravam vas, blagorodni donovi, to je bio
najsreniji trenutak u mom ivotu! Kako se samo smejao
kralj! Kako je bilo zadovoljno njegovo velianstvo!
Dvorani su se kikotali. Uostalom, takve ale su bile nor
malne za kraljevim stolom. Zvanice su putane a sednu u
patete, na fotelje sa podrezanim noicama, na guija jaja.
Sedali su ponekad i na otrovane igle. Kralj je voleo da se
zabavlja. Rumata je najednom pomislio: zanimljivo, a kako
bih se ja ponaao na mestu tog idiota? Bojim se da bi kralj
onda morao da trai drugog ministra odbrane, a Institut bi u
tom sluaju morao da poalje u Arkanar drugog oveka. I,
sve u svemu, treba biti na oprezi. Kada na orao, don
Reba. . .
Zagrmele su trube, melodino je zapevao ministar cere
monijala, uao je ramljajui kralj, i svi su poeli da sedaju. Po
uglovima sale, oslonivi se na maeve dvorukae, nepokret
no su stajali gardisti na strai. Rumata je imao utljive suse-
 93

de. Sa desne strane je fotelju ispunjavala meina natmure

nog prodrljivca don Pife, supruga uvene lepotice, a sa leve
strane je besmisleno u prazan tanjir zurio Gur Literata. Go
sti su zamrli, posmatrajui kralja. Kralj je gurnuo za oko-
vratnik sivu salvetu, bacio pogled na jela i dohvatio kokoju
nogu. Samo to ju je zagrizao zubima, a stotinak noeva se
zvekeui spustilo u tanjire i stotinak ruku se isrpuilo pre
ma tanjirima. Sala se ispunila mljaskanjem i zvucima sisanja,
poelo je da klokoe vino. Gardistima, koji su nepomino
stajali oslonjeni na maeve dvorukae, poeli su halapljivo
da se pomiu brci. Svojevremeno je Rumata na tim rukovi-
ma oseao muninu. Sada se ve bio navikao.
Seui kamom ovnujsku lopaticu, bacio je pogled udesno
i odmah se okrenuo: don Pifa se bio nadneo nad ispeenog
jarca i radio kao neki automat za kopanje zemlje. Na tanjiru
nisu ostajale ak ni kosti. Rumata je zaustavio dah i na du
ak iskapio au irukanskog vina. Posle je bacio pogled ule-
vo. Gur Literata je neto muvao viljukom u tanjiriu sa sa
latom.
ta novo piete, oe Gur? upitao je Rumata polu
glasno.
Gur se trgao.
Piem? . . . Ja? . . . Ne znam. . . Mnogo toga.
Stihovi?
Da. . . stihovi. . .
Stihovi su vam odvratni, oe Gur. (Gur ga je udnova
to pogledao). Da, da, vi niste pesnik.
Nisam pesnik. . . Ponekad mislim ko sam ja? I ega
se bojim? Ne znam.
Gledajte u tanjir i nastavite da jedete. Rei u vam
ko ste vi. Vi ste genijalni prozaik, osniva novog i najplodo
tvornijeg puta u literaturi (Na Gurovim obrazima se pojavi
lo rumenilo). Kroz jedno stotinak, godina, a moda i pre,
vaim stopama e krenuti desetine literata.
Neka im je bog u pomoi! otelo seGuru.
A sada u vam rei ega se bojite.
Bojim se tame.
Neznanja?
Neznanja takoe. U neznanju smo u vlasti aveti. Ali,
najvie od svega se bojim tame, jer je u tami sve podjedna
ko sivo.
Odlino reeno, oe Gur. Uzgred budi reeno, da li
jo moe da se dobije vae poslednje delo?
Ne znam. . . A neu ni da znam.
Za svakisluaj da znate; jedan primerak se nalazi u
metropoli, u biblioteci imperatora. Drugi se uva u Muzeju
rariteta u Soani. A trei je kod mene.
Gur je drhtavom rukom sipao u svoj tanjir kaiku elea.
94

Ja. . . ne znam. . . tuno je pogledao Rumatu, ogro

mnim, upalim oima. Hteo bih da itam. . . proitam. . .
Sa zadovoljstvom u vam pozajmiti. . .
I onda? . . .
I onda ete mi vratiti.
I posle u vam vratiti! resko je rekao Gur.
Rumata je odmahnuo glavom.
Don Reba vas je jako naplaio, oe Gur.
Preplaio. . . Da li ste ikada morali da spaljujete sop-
stvenu decu? ta vi znate o strahu, blagorodni done? . . .
Savijam glavu pred onim to ste morali da preivite,
oe Gur. Ali vas iz dubine due osuujem zbog toga to ste
se predali.
Gur Literata je najednom poeo da apue tako tiho, da
ga je Rumata jedva uo kroz mljackanje i buku glasova:
A emu sve to? . . . ta je to istina? . . . Princ Haar je
odista voleo prelepu Jainevnioru bakarne boje koe. . .
Imali su i decu. . . Znam njihovog unuka. . . Ona je odista
otrovana. . . Ali, objasnili su mi da je sve to la. . . Objasnili
su mi da je istina ono, to je u korist kralja. . . Sve ostalo
je la i zloin. Celog ivota sam pisao samo lai-. . . I tek sa
da piem istinu. . .
Najednom je ustao i glasno, zapevajui, povikao:
Velik je i slavan, kao venost
Kralj sa imenom Blagorodstvo!
I povukla se sada beskonanost.
Ustupivi svoje prvo mesto!
Kralj je prestao da vae i tupo se zagledao u njega. Gosti
su uvukli glave u ramena. Samo se don Reba smekao i nekoli
ko puta je neujno lupio dlanom o dlan. Kralj je ispljunuo
kosti iz usta na arav i rekao:
Beskonanost! . . . Tano je. I odista, ustupila je
mesto. . . Pohvalno. Moe da jede.
Mljaskanje i razgovori su se nastavili. Gur je seo.
Lako je i slatko govoriti istinu u lice kralju, rekao je
sipljivim glasom.
Rumata je outao.
Dau vam primerak vae knjige, oe Gur, rekao je.
Ali, pod jednim uslovom. Odmah ete poeti da piete
sledeu knjigu.
Ne, rekao je Gur. Kasno je. Neka Kiun pie.
Otrovan sam. I, sve u svemu, mene to vie ne interesuje.
Sada hou samo jedno da nauim da pijem. A ne
mogu. . . eludac me boli. . .
Jo jedan poraz, pomislio je Rumata. Zakasnio je.
Sluajte, Reba, najednom je progovorio kralj. A
gde je lekar? Obeali ste mi posle ruka lekara.
 95

Ovde, je, vae velianstvo, rekao je don Reba. Na

reujete li da ga dovedu?
Nareujem li? Nego ta! Kada bi vas toliko bolelo ko-
leno, urlali biste kao svinja! . . . Dajte ga ovamo to pre!
Rumata se zavalio na naslon fotelje i pripremio da gleda.
Don Reba je digao ruku nad glavu i lupio prstom o prst.
Vrata su se otvorila, i u salu je, neprekidno se klanjajui,
uao pogureni ovek u godinama, dugoj mantiji, ukraenoj
slikama srebrnih pauka, zvezda i zmija. Pod rukom je nosio
pljosnatu, izduenu torbu. Rumata je bio zapanjen: zami
ljao je Budaha sasvim drugaijim. Nije mogao mudrac i hu
manista, autor sveobuhvatnog Traktata o otrovima da ima
tako nemirne, izbledele oice, usne koje su drhtale od stra
ha, jedan, moleivi osmejak na licu. Ali, setio se Gura Lite
rate. Verovatno je istraga nad osumnjienim irukanskim pi
junom voena u duhu literarnog razgovora u kabinetu don
Rebe. Uzeti i povui Rebu za uvo, pomislio je slatko. D o
vui ga u muilite. Rei delatima: Evo, ovo je irukanski
pijun, koji se preobukao u naeg slavnog ministra, a kralj
je naredio da se od njega izvue gde se nalazi pravi ministar.
Otponite svoj posao, i teko vama, ako izdahne ranije nego
za nedelju dana. . Cak se prikrio rukom, da mu niko ne
vidi lice. Odista, udovina je stvar mrnja. . .
No, no, prii ovamo, doktore, rekao je kralj.
Ala si mi ti glavonja. No, no, uni, uni, kada ti se kae!
Nesreni Budah je poeo da se sputa. Lice mu se iskri
vilo od uasa.
Jo, jo, podsmevao se kralj. Jo jedared! Jo!
Kolena te ne bole, izleio si svoja kolena. A zube, pokai mi
zube! Eh, kada bih ja takve imao. . . I ruke su ti jake,
vrste. Zdrav si, zdrav, iako si glavonja. . . No, hajde, golu
piu, lei, zato stoji. . .
Va-vae velianstvo. . . iz-izvolite mi pokazati nogu.
Nogu. . . zauo je Rumata. Digao je oi.
Lekar je uao pred kraljem i oprezno mu stezao nogu.
Ehe. . . Ehe! rekao je kralj. ta ti je sada? Ne
hvataj je! Ako si se prihvatio da je lei, onda je i lei!
Sve mi je jasno, vae velianstvo, promrmljao je le
kar i poeo brzo da pretura po svojoj torbi.
Gosti su prestali da vau. Aristokraii na drugom kraju
stola su se ak pridigli i ispruili vratove, gorei od radozna
losti.
Budah je izvukao iz torbe nekoliko kamenih flaica, otvo
rio ih i prinosei nosu jednu po jednu, poredao ih u nizu po
stolu. Posle je uzeo kraljev pehar i nalio ga do polovine vi
nom. Pravei pokrete obema rukama nad peharom i proap-
tavi nekakve kletve, brzo je sasuo u vino sadrinu svih svo
jih flaica. Po sali je poeo da se iri miris amonijaka. Kralj
96

je stegao usne, zavirio u pehar i iskrivivi nos, pogledao don

Rebu. Ministar se osmehnuo. Dvorani su prestali da diu.
ta on to radi, zaueno je pomislio Rumata, pa starac
pati od podagre! ta je on to tamo izmeao? U traktatu je
jasno reeno: trljati otekle zglobove travaricom sa trodnev
nim otrovom bele zmije Ku. Moda je to za trljanje?
Jeli ovo za trljanje? upitao je kralj, sa strahom po-
smatrajui pehar.
Ne, vae velianstvo, rekao je Budah, koji je ve
malo doao sebi. T o je lek koji treba popiti.
Po-piti? kralj se naduo i zabacio u fotelju. Ne
elim da pijem. Trljaj.
Kako hoete, vae velianstvo, pokorno je rekao
Budah. Ali, usuujem se da vam kaem, da od trljanja
nee biti nikakve koristi.
Zbog neega svi trljaju, sa gaenjem je rekao kralj.
A ti hoe da u meni sipa ovu gadost.
Vae velianstvo, rekao je Budah, gordo se uspra
vivi. Ovaj lek znam samo ja! Izleio sam njim strica voj
vode Irukanskog. to se tie trljanja, lekari koji su vas tako
leili nisu vas izleili. . .
Kralj je pogledao don Rebu. Reba se smekao.
Ti si bitanga, rekao je kralj lekaru neprijatnim gla
som. Seljaina. Glavonja odvratni. Uzeo je pehar. . .
Kada te odalamim ovim peharom po zubima. . . Zavi
rio je u pehar. A ako mi bude muka?
Morae da se ponovi, vae velianstvo, tuno je re
kao Budah.
No, dobro, bog neka je sa nama rekao je kralj i
ve prineo pehar ustima, kada ga je najednom odmakao, ta
ko da se malo tenosti prosulo na arav na stolu. No,
popij prvo sam! Znam ja vas, Irukance, vi ste i svetog Miku
Varvarima predali! Pij, kada ti se kae!
Budah je sa uvreenim izrazom lica uzeo pehar i otpio
nekoliko gutljaja.
No, kako je? upitao je kralj.
Gorko, vae velianstvo, priguenim glasom je izgovo
rio Budah. Ali moraete da popijete.
Mora-ti, mo-ra-ti. . . poeo je da guna kralj. 1
sam znam ta moram da radim. Daj to ovamo. No, eto, pola
pehara je popio, dograbio je. . .
U jednom dahu je ispraznio pehar. Du stola su se zauli
povici sauea i najednom se sve smirilo. Kralj kao da
se skamenio otvorenih ustiju. Iz oiju su poele da mu liju
suze. Pocrveneo je, a zatim poplaveo. Ispruio je nad stolom
ruku, grozniavo neto hvatajui prstima. Don Reba mu je
brzo strpao u ruku kiseli krastavac. Kralj je utke bacio kra
stavac u lice don Rebi i ponovo ispruio ruku.
 97

Vina. . . prodahtao je.

Neko je pojurio, dodao bokal. Kralj je, besno okreui
oi, glasno klokotao. Crvene struje su mu se slivale na belu
koulju. Kada je bokal bio prazan, kralj ga je bacio u Buda-
ha, ali ga je promaio.
Strvino! rekao je neoekivanim basom. Zato si
me ubio? Malo su vas veali! Crkao, da bog da!
Zautao je i poeo da pipa koleno.
Boli! poeo je da cmizdri preanjim glasom. I
ipak boli!
Vae velianstvo, rekao je Budah. Da bi se bo
lest izleila, potrebno je piti ovu miksturu svakodnevno naj
manje nedelju dana. . .
U kraljevom grlu je neto zapitalo.
Napolje! zaurlao je.- Svi napolje!
Dvorani su, obarajui fotelje, u gomili potrali ka vra
tima.
Na-po-lje!. . . urlao je besno kralj. Obarajui po
sue sa stola.
Istravi iz sale, Rumata je uleteo iza neke teke draperije
i poeo da se kliberi. Iza susedne draperije takoe se uo
kikot neko se smejao tucajui, gubei dah, pitei.
 6

Deurstvo kraj spavaonice princa otpoinjalo je u pono, i

Rumata je odluio da ode kui, da vidi da li je tamo sve u
redu i da se presvue. Ulice su bile pogruene u arobnu ti
inu, krme su bile zatvorene. Na raskrsnicama su stajale,
zveckajui gvoem, grupe jurinika sa fenjerima u rukama.
Jurinici su utali i kao da su neto oekivali. Nekoliko puta
su prilazili Rumati, zagledali se u njega i, prepoznavi ga,
isto mu tako utke ustupali put. Kada je do kue preostajalo
jo jedno pedesetak koraaji, za njim je krenula grupa ne
kakvih sumnjivih linosti. Rumata se zaustavio, poeo da
larma kanijama i maevima, i ovi su zaostali, ali se tog istog
asa u pomrini zaulo kako je zakripala tetiva samostrela.
Rumata je brzo krenuo dalje, drei se zidova, okrenuo
klju u bravi, stalno oseajui da su mu lea nezatiena i sa
olakanjem uleteo u hol.
U holu su se okupile sve sluge, naoruane ime je ko mo
gao. Ispostavilo se da je neko ve u vie mahova pokuavao
da prodre kroz vrata. Rumati se to nije dopalo. ,,A kako bi
bilo da ne idem? pomislio je. avo neka ga nosi, tog
princa.
Gde je baron Pampa? upitao je.
Uno, uzbuen do krajnosti, sa samostrelom o ramenu,
odgovorio mu je da se baron probudio jo u podne, popio
sav raso koji je bio u kui i ponovo otiao da se veseli . Po
sle je, snizivi glas, izvestio da je Kira jako uznemirena i da
je ne jednom pitala za gazdu.
Dobro, rekao je Rumata i naredio slugama da se
postroje.
Slugu je bilo est, ne raunajui kuvaricu to su sve bili
ljudi koji su proli kroz sito i reeto, koji su umeli da se tu
ku po ulicama. Sa sivima se oni, razume se, nee sukoblja
vati, preplaie se gnjeva svemonog ministra, ali protiv
odrpanaca none armije mogu da se izbore, tim pre to e
razbojnici te noi traiti lak plen. Dva samostrela, etiri
halebarde, teki mesarski noevi, metalne kape, vrata po
obiaju okovana gvoem. . . Ili da moda ipak ne ide?
Rumata se popeo gore i na prstima uao u Kirinu sobu.
Kira je spavala obuena, skupivi se kao mae na neraspre-
mljenom krevetu. Rumata je postojao nad njom sa svetilj-
 99

kom u ruci. Da ide ili ne? Uasno bi eleo da ode. Pokrio je

pledom, poljubio u obraz i vratio se u kabinet. Mora da ide.
Ma ta se deavalo, izvia mora da bude u centru dogaa
ja. I istoriari e od toga imati koristi. Osmehnuo se, skinuo
sa glave obru, paljivo izbrisao jelenskom koicom objektiv
i ponovo ga stavio na glavu. Posle je pozvao Una i naredio
mu da mu donese vojnu uniformu i oieni metalni lem.
Ispod koulje, direktno na majicu je navukao, jeei se od
hladnoe, metalnoplastinu koulju, napravljenu u obliku
metalne oklopne koulje (ovdanje metalne koulje su dobro
branile od maa i od noa, ali ih je strela samostrela probi
jala kao od ale). Zateui opasa sa metalnim ukrasima, re
kao je Unu:
Sluaj me, mali. Tebi verujem vie nego svima ostali
ma. Ma ta se ovde desilo, Kira mora ostati iva i neozlee-
na. Neka izgori kua, neka sav novac opljakaju, ali Kiru mi
uvaj. Odvedi je ako treba po krovovima, po podrumima,
kako god hoe, ali je sauvaj. Jesi li me shvatio?
Shvatio sam, rekao je Uno. Ne bi trebalo danas
da idete. . .
Sluaj me. Ako se ne vratim kroz tri dana, povedi Ki
ru i odvedi je u sajvu, u tucavu umu. Zna li gde je to?
No, eto, u tucavoj umi e pronai Pijani Brlog, ta koliba
se nalazi u blizini samoga puta. Koga god upita poka-
zae ti. Samo pazi koga pita. Tamo e nai jednog oveka,
zove se otac Kabani. Ispriae mu sve. Jasno?
Jasno. Samo, bilo bi bolje da nikuda ne idete. . .
I ja bi to najvie voleo. Ali ne mogu: sluba. . . No,
pazi.
Lupio je deaku vrgu u nos i osmehnuo se na njegov ne-
veti osmejak. Dole je odrao govor slugama, izaao kroz
vrata i ponovo se naao u pomrini. Iza njegovih lea zagr-
mele su reze.
Prineve odaje su se u sva doba loe uvale. Lako je mo
gue da upravo zbog toga nikada niko nije ni pokuavao da
napadne arkanarske prineve. A posebno se niko nije inte-
i resovao za sadanjeg princa. Nikome na svetu nije bio po-
I treban ovaj jedan plavooki deak, koji je liio na bilo koga,
samo ne na svoga oca. Deak se dopao Rumati. Vaspitavan
je jako loe, i zbog toga je bio snalaljiv, nije bio surov, nije
podnosio prema svemu instinktivno don Rebu, voleo
je na glas da peva raznovrsne pesmice na rei Gurena i da
se igra sa brodovima. Rumata je poruivao za njega iz me
tropole knjige sa slikama, priao mu o zvezdanom nebu i
jednom za svagda osvojio deaka priom o leteim brodovi
ma. Za Rumatu, koji je retko kada imao veze sa decom, de
setogodinji princ je predstavljao suprotnost svim slojevima
ove divlje zemlje. Upravo iz takvih obinih, plavookih dea-
100

ia, jednakih u svim slojevima, izrastali su kasnije i zver-

stva, i neznanje, i pokornost, a u njima, u toj deci, nije bilo
nikakvih ni tragova, ni zaetaka svih tih gadosti. Ponekad je
mislio kako bi to bilo divno, kada bi sa planete nestali svi
ljudi stariji od deset godina.
Princ je ve spavao. Rumata je primio deurstvo po
stojao je malo sa gardistom koji se smenjivao kraj deaka
koji je spavao, izvravajui sloene pokrete obnaenim ma
em koje je zahtevala etikecija, po tradiciji proverio da li su
svi prozori zatvoreni, da li su dadilje na svojim mestima, da
li u svim odajama gore svetiljke, vratio se u predsoblje, odi
grao sa gardistom partiju domina i zainteresovao se ta misli
blagorodni don o onome to se odigrava u gradu. Blagorod
ni don, veoma pametan ovek, duboko se zamislio i rekao
da mu se ini da se obian narod priprema za praznovanje
dana svetog Mike.
Kada je ostao sam, Rumata je primakao fotelju prozoru,
smestio se udobnije i poeo da posmatra grad. Prineve
odaje su se nalazile na bregu, i danju se odavde grad video
kao na dlanu sve do samoga mora. Ali, sada je sve nestajalo
u pomrini, samo su se videle ratrkane svetlosti tamo
gde su na raskrsnicama stajali i ekali signal jurinici sa buk
tinjama. Grad je spavao, ili se pretvarao da spava. Bilo bi
interesantno saznati da li su stanovnici grada oseali da im
se primie neto odista uasno? Ili su, kao blagorodni, pa
metni don, smatrali da se neko priprema za praznovanje da
na svetog Mike? Dve stotine hiljada mukaraca i ena. Dve
stotine hiljada kovaa, majstora za izradu oruja, mesara,
bakalina, juvelira, domaica, prostitutki, monaha, menjaa,
vojnika, skitnica, preivelih knjigoataca se sada vrtelo u za
guljivim, smrdljivim od stenica posteljama: spavali su, ljubili
se, prebrojavali u glavama dobitke, plakali, kripali zubima
od besa ili uvrede. . . Dve stotine hiljada ljudi! bilo je u nji
ma neto zajedniko za doljaka sa Zemlje. Sigurno je to bi
lo to, to svi oni jo nisu bili u pravom smislu te rei ljudi,
ve zameci, komadi iz kojih e tek krvava stolea istorije is-
klesati jedared pravog, ponositog i slobodnog oveka. Oni
su bili pasivni, nezasiti i neverovatno, fantastino egoistini.
Psiholoki su svi bili jo uvek robovi robovi vere, robovi
sebi slinima, robovi strasti, robovi koristoljublja. I, ako se
voljom sudbine neko od njih raao ili postajao gospodin, on
nije znao ta da radi sa svojom slobodom. On je ponovo hi
tao da to pre postane rob rob bogatstva, rob neprirod
nih vikova, rob raspusnih prijatelja, rob svojih robova.
Ogromna veina njih nije bila ni za ta kriva. Oni su bili su
vie pasivni a istovremeno i suvie velike neznalice. Njihovo
ropstvo se zasnivalo na pasivnosti i neznanju, a pasivnost i
neznanje su ponovo i ponovo raali ropstvo. Kada bi svi bili
 101

jednaki, ruke hi se oveku opustile i on ne bi imao na ta da

se nada. Ali, oni su ipak bili ljudi, nosioci iskre razuma. I
stalno su se as ovde, as tamo pojavljivale i raspaljivale u
njima vatrice uasno daleke i neizbene budunosti. Palile su
se, bez obzira na sve. Bez obzira na njihovo navodno nita-
vilo. Bez obzira na ugnjetavanje. Bez obzira na to, to su
gaeni izmama. Bez obzira na to, to nisu bili potrebni ni
kome na svetu i to su svi na svetu bili protiv njih. Bez obzi
ra na to, to su u najboljem sluaju mogli da raunaju na
prezrivo, nerazumljivo saaljenje. . .
Oni nisu znali da budunost radi za njih, da je budunost
bez njih nemogua. Oni nisu znali da u ovom stranom svetu
jezivih aveti prolosti oni predstavljaju jedinu realnost bu
dunosti, da su oni ferment, vitamin u organizmu dru
tva. Ako se uniti taj vitamin, drutvo e poeti da truli,
otpoee socijalni skorbut, miii e oslabiti, oi e prestati
jasno da vide, zubi e poeti da ispadaju. Ni jedna drava
ne moe da se razvija bez nauke unitie je susedi. Bez
umetnosti i opte kulture drava gubi sposobnost za samo-
kritinost, poinje da pomae pogrene tendencije, poinje
svakog asa da raa licemere i podlace, razvija u graanima
potroaki duh i samouverenost i na kraju krajeva ipak po
staje rtva pametnijih suseda. Mogu se koliko god ovek
hoe proganjati knjigoatci, zabranjivati nauke, unitavati
umetnosti, ali ranije ili kasnije ljudi se moraju trgnuti i uz
kripu zuba otvarati put svemu, to je tako omrznuto vla-
stoljubivim glupacima i neznalicama. I, ma koliko da prezi
rali znanje ti sivi ljudi, to se nalaze na vlasti, oni nita ne
mogu da urade protiv istorijske objektivnosti, oni mogu sa
mo da je koe, ali ne i da je zaustave. Prezirui i bojei se
znanja, oni ipak neizbeno poinju da potpomau to znanje
da bi ostali na vlasti. Ranije ili kasnije oni moraju da dozvo
le otvaranje univerziteta, naunih udruenja, moraju da
stvaraju istraivake centre, opservatorije, laboratorije, mo
raju da stvaraju kadrove ljudi misli i znanja, ljudi koje oni
vie nisu u stanju da kontroliu, ljudi potpuno drugaije psi
hologije, potpuno drugaijih potreba, a ti ljudi ne mogu da
postoje i tim pre da funkcioniu u preanjoj atmosferi nis
kog koristoljublja, iardijskih sitnih interesa, tupog samo
zadovoljstva i isto telesnih potreba. Njima je potrebna nova
atmosfera atmosfera sveopteg i sveobuhvatnog znanja,
koja e biti ispunjena stvaralakom napetou; njima su po
trebni pisci, umetnici, kompozitori, i sivi ljudi, koji se nalaze
na vlasti, prinueni su da ine i takve ustupke. Oni, koji se
protive, bie uniteni od strane lukavijih i vetijih suparnika
u borbi za vlast, ali onaj, ko ini te ustupke, neizbeno i pa
radoksalno, protiv svoje volje rije na taj nain sam sebi
grob. Jer pogibeljan je za neprosveene egoiste i fanatike
102

porast kulture naroda u elom dijapazonu od prirodno-

naunih istraivanja do sposobnosti oveka da se divi
muzici. . . A posle toga dolazi epoha gigantskih socijalnih
potresa, praenih nevienim dotle razvojem nauke i poveza
nim sa tim najirim procesom intelektualizacije drutva;
epoha kada sivilo bije poslednju bitku, koja po surovosti
vraa oveanstvo u srednji vek, i sivilo gubi tu bitku i u
drutvu, slobodnom od klasnog ugnjetavanja, nestaje kao
realna snaga, zauvek.
Rumata je posmatrao zamrli u pomrini grad. Negde ta
mo, u smrdljivom sobiku, skupivi se na jednom leaju, go-
reo je u groznici unakaeni otac Tara, a brat Nanin je sedeo
kraj njega za naherenim stoiem, pijan, veseo i besan, i za
vravao svoj Traktat o glasinama , sa uivanjem maskira
jui birokratskim pasusima svoj podsmeh nad sivim ivotom.
Negde tamo je slepo lutao u pustim raskonim odajama Gur
Literata, sa uasom oseajui kako bez obzira na sve, iz du
bine njegove rastrzane, izgaene due nastaju pod pritiskom
neeg nepoznatog i probijaju se u svest jarki svetovi, puni
predivnih ljudi i potresnih oseanja. I negde tamo je bog zna
kako prekraivao no potuen, oboren na kolena doktor
Budah, proganjan, ali ipak iv. . . Brao moja, pomislio je
Rumata. Va sam, mi smo put vae puti! Najednom je sna
no osetio, da on nije nikakav bog, to u dlanovima uva
iskrice razuma, ve brat, koji pomae bratu, sin koji spasava
oca. Ubiu don Rebu. Zato? On ubija moju
brau. On ne zna ta radi . On ubija budunost.
On nije kriv, on je dete svoga doba . T o jest, hoe
da kae da ne zna da je kriv? Ali zar je malo stvari koje on
ne zna? Ja, ja znam a je on kriv . ,,A ta e uraditi sa
ocem Cupikom? Otac Cupik bi dao mnogo to ta, kada bi
neko ubio don Rebu. uti? Mnoge bi tada morao da ubi-
je, zar ne? N e znam, moda i mnoge. Jednog za dru
gim. Sve one, koji dignu ruku na budunost . T o se ve
deavalo. Trovali su otrovom, bacali bombe koje su sami
pravili. 1 nita se nije menjalo . N e, ipak se menjalo.
Na taj nain je stvarana strategija revolucije . T i ne
mora da stvara strategiju revolucije. Ti jednostavno hoe
da ubije . Da, hou . ,,A ume li to? Jue
sam ubio dona Okanu. Znao sam da je ubijam jo onda, ka
da sam krenuo kod nje sa perom za uvetom. I alim samo
to sam je ubio a da od toga nema nikakve koristi. Tako da
su me takorei ve nauili da ubijam . ,,A to je loe. To je
opasno. Sea li se Sergeja Koina? A Dorda Lenija? A
Sabine Kriger? Rumata je preao dlanom po oznojenom
elu. Eto tako, misli, misli, razmilja i na kraju izmi
lja barut. . .
Skoio je i irom otvorio prozor. Skupine plamiaka u
 103

mranom gradu su poele da se pokreu, rasule se i krenule

u lancu, pojavljujui se i nestajui meu nevidljivim zgrada
ma. Nekakav zvuk se pojavio nad gradom udaljeno, vie-
glasno urlanje. Planula su dva poara i ozarila susedne kro
vove. Neto je poelo da plamti u luci. Dogaaji su poeli
da se odvijaju. Kroz nekoliko asova bie jasno ta oznaa
va savez sivih i nonih armija, neprirodan savez trgovaca i
bandita sa velikog puta, bie jasno ta to eli don Reba i
kakvu je novu provokaciju smislio. Ili, govorei jednostavni
je: saznae se koga to danas kolju. Najverovatnije je da je
otpoela no dugih noeva, pokolj sivog rukovodstva ko
je je suvie diglo nos, barona koji se nalaze u gradu a tako-
e i najnezgodnijih aristokrata. ta li sada radi Pampa,
pomislio je. Samo da ne spava odbranie se ve, on ne
kako. . .
Nije uspeo da dovri misao. O vrata su sa pomamnim po
vicima: Otvorite! Deurni, otvorite! poeli da lupaju
pesnicama. Rumata je otvorio rezu. U prostoriju je uleteo
poluobueni, modar od straha ovek, uhvatio Rumatu za
okovratnik koulje i poeo da vue, drhtei:
Gde je princ? Budah je otrovao kralja! Irukanski pi
juni su digli ustanak u gradu! Spaavajte princa!
To je bio ministar dvora, ovek glup i krajnje odan. Od-
gurnuvi Rumatu, on je pojurio u prinevu spavau sobu.
Poele su da cie ene. A kroz vrata su ve nadirali, isturivi
napred zarale halabarde, jurinici u sivim kouljama, ozno
jenih njuki. Rumata je izvukao maeve.
Nazad! rekao je hladno.
Iza njegovih lea, iz spavae sobe, zauo se kratak, prigu
eni vapaj. Loe stoje stvari, pomislio je Rumata. Nita ne
shvatam. Odskoio je u ugao i zagradio se stolom. Jurinici
su, teko daui, ispunili sobu. Nakupilo ih se jedno pet
naestak. Napred se progurao porunik u sivoj, tesnoj unifor
mi, sa maem u ruci.
Don Rumata? upitao je, gubei dah. Uhapeni
ste. Predajte mi svoje maeve.
Rumata se uvreeno nasmejao.
Uzmite ih, rekao je, bacajui pogled na prozor.
Uhvatiti ga! dreknuo je oficir.
Petnaest uhranjenih trutova sa sekirama to i nije ba
previe za oveka koji vlada vetinama borbe, pogotovu jo
ako se uzme u obzir da e se za njih ovde znati tek za tri
stolea. Gomila je naletela i odbila se nazad. Na podu je
ostalo nekoliko sekira, dva jrinika su se zgrila i, oprezno
pritiskajui na eluce uganute ruke, povukli se u zadnje re
dove. Rumata je u potpunosti vladao krunom odbranom,
kada se pred napadaima kao svetlucava zavesa poeo da
vrti elik i kada se inilo da je nemogue probiti se kroz tu
1(14

zavesu. Jurinici su se, teko daui, neodluno zgledali.

Zaudarali su na pivo i beli luk.
Rumata je odmakao sto i oprezno priao prozoru. Neko
iz zadnjih redova je bacio no, ali je promaio. Rumata se
ponovo nasmejao, stavio nogu na ragastov i rekao:
Ako pokuate jo jednom ruke u poeti da vam
seem. Poznajete me dobro. . .
Poznavali su ga. Jako su ga dobro poznavali, i ni jedan od
njih se nije ni pomerio sa mesta, bez obzira na psovke i na
redbe oficira, koji se, uzgred budi reeno, takoe drao jako
oprezno. Rumata je stao na ragastov, nastavljajui i dalje da
preti maevima, i tog istog asa ga je iz pomrine, iz dvori
ta, udarilo u lea teko kolje. Udarac je bio straan. On ni
je probio metalnoplastinu koulju, ali je oborio Rumatu sa
ragastova i bacio ga na pod. Maeve Rumata nije ispustio,
ali koristi od njih vie nije bilo. Gomila se odmah sruila na
njega. Svi zajedno su bili teki sigurno vie od jedne tone,
ali su smetali jedan drugome i njemu je ipak polo za rukom
da stane na noge. Udario je pesnicom neije mokre usne,
neko je kao zec poeo da mu piti pod rukom, a on je uda
rao i udarao laktovima, pesnicama, ramenima (odavno se ni
je oseao tako slobodno), ali nije mogao da ih smakne sa
sebe. Na jedvite je jade, vukui za sobom gomilu tela, pri
ao je vratima, usput se saginjui i odbacujui jurinike
koji su se hvatali za njega. Posle je osetio jak udarac u rame
i pao je na lea, dok su se pod njim koprcali prignjeeni,
ponovo je ustao, nanosei kratke, ali jake udarce, od kojih
su jurinici, razmahujui rukama i nogama, teko udarali o
zidove, ve se videlo pred njim unakaeno od straha lice po
runika, koji je ispred sebe ispruio ispranjeni samostrel,
ali su se upravo tog asa vrata otvorila, i u susret su mu kre
nule nove oznojene njuke. Nabacili su mreu na njega, ste-
gli konopce na nogama i oborili ga na pod.
Odmah je prestao da se brani, uvajui snagu. Jedno vre-
me su ga udarali izmama usredsreeno, utke, uivajui
pri tome. Posle su ga dograbili za noge i povukli. Dok su ga
vukli pored otvorenih vrata spavae sobe, uspeo je da vidi
ministra dvora, prikovanog za zid kopljem, i gomilu okrvav
ljenih arava na postelji. Pa ovo je prevrat! pomislio je.
Jadno dete. . . Povukli su ga niz stepenice, i tada je iz
gubio svest.
 7

Leao je na breuljku prekrivenim travom i posmatrao obla

ke, koji su plovili po dubokom, plavom nebu. Oseao se
divno i mirno, ali na susednom breuljku se nalazio jezivi
bol. On je bio van njega a istovremeno i u njemu, naroito
u desnom boku i potiljku. Neko je dreknuo: Jeli crkao, ta
li? Glave u vam poskidati! I tada se sa neba sruila masa
ledene vode. Odista je leao na leima i gledao u nebo, sa
mo ne na breuljku ve u bari i nebo nije bilo sivo, vec
olovno crno, obasjano neim crvenim. Nita, rekao je
drugi glas. iv je, oima koluta. To sam ja iv pomi
slio je. To oni o meni. To ja kolutam oima. Ali, zato se to
podsmevaju? Jesu li to moda odluili da govore ljudski?
Pored njega je neko poeo da se mekolji teko poeo da
ljapka po vodi. Na nebu se pojavila silueta glave u picastoj
kapi.
No, blagorodni done, hoete li sami krenuti, ili da vas
vuemo?
Odveite mi noge, ljutito je rekao Rumata, osea-
jui otar bol u razbijenim usnama. Preao je jezikom po
njima. No, i to su mi usne. Valjuke, a ne usne.
Neko je poeo da se muva oko njegovih nogu, bezobzirno
ih vukui i cimajui. Oko njega su poluglasno voeni razgo
vori.
Dobro ste ga udesili. . .
Nego ta, samo to nije kidnuo .. . Zaaran je, strele
se od njega odbijaju . . .
Znao sam jednog takvog, moe i sekirom da ga tu-
e, nita mu nije.
To je sigurno bila nekakva seljaina . . .
No, seljaina . . .
U tome i jeste stvar. A ovaj je blagorodne krvi.
Majka te ubila! . . . Ala ste vorove zavezali, ne
moe da se snae . . . Dajte svetlost ovamo.
A ti to noem.
Joj, brao, ne odvezujte ga. Ako ponovo pone da za-
mahuje na nas . . . Umalo mi glavu nije razmrskao.
Dobro, nee valjda poeti. . .
Vi, brao, kako hoete, a ja sam ga kopljem tukao
odista. Pa tako sam i oklope probijao.
106

Zapovedniki glas iz pomrine je dreknuo:

Hoete li ve jednom?
Rumata je osetio da su mu noge slobodne, napeo se i seo.
Nekoliko nabijenih, niskog rasta jurinika ga je utke posma-
tralo kako se pretura po bari. Rumata je stegao vilice od sti
da i ponienja. Poeo je da pomera lopaticama. Ruke su mu
bile vezane za leima, i to tako, da ak nije shvatao gde su
mu laktovi, a gde ake. Sakupio je svu snagu, trzajem ustao
na noge i takorei odmah izgubio svest od jezivog bola u
boku. Jurinici su poeli da se smeju.
Ovaj sigurno nee pobei, rekao je jedan.
Da, nee, majka ga ubila . . .
ta je done, nije slatko? a?
Dosta lupetanja, progovorio je iz pomrine zapo
vedniki glas. Doite ovamo, don Rumata.
Rumata je krenuo prema glasu, oseajui kako se zanosi.
Odnekud se pojavio ovek sa bakljom, krenuo ispred njega.
Rumata je prepoznao mesto: to je bilo jedno od mnogo
brojnih dvorita ministarstva odbrane krune, negde kraj
kraljevskih konjunica. Brzo je shvatio ako ga povedu
nadesno, onda ga znai vode u Kulu, u muilite. Ako ga
povedu nalevo onda ga znai vode u kancelariju. Pretre
sao je glavom. Nita, pomislio je. Kada sam iv, onda emo
se jo znai boriti,. Skrenuli su ulevo. Nee znai odmah,
pomislio je Rumata. Bie prvo istraga. Jeziva stvar. Ako je
ve stvar stigla i do istrage, za ta onda mogu da me optue?
ini mi se da je jasno. Pozivanje trovaa Budaha, trovanje
kralja, zavera protiv krune . . . Lako je mogue ak i ubistvo
princa. I, razume se, pijunaa u korist Irukana, Soana, var-
vara, barona, Svetog Ordena i tako dalje i tako dalje. . . Odi
sta je udno kako sam uopte i iv. Znai, jo je neto smi
slila ona bela gljiva.
Ovamo, rekao je ovek zapovednikim glasom.
Otvorio je niska vrata, i Rumata je, povivi se, uao u
ogromnu prostoriju osvetljenu tucetom baklji. Na sredini, na
izlizanom tepihu su sedeli i leali uvezani okrvavljeni ljudi.
Neki od njih su bili ve ili mrtvi, ili bez svesti. Skoro svi su
bili bosi, u iscepanim spavaicama. Du zidova, nemarno se
oslanjajui na sekire i halebarde, stajali su jurinici crvenih
lica, svirepi i samozadovoljni pobednici. Pred njima se
etkao sa rukama na leima oficir sa maem, u sivoj
uniformi jako umaenog okovratnika. Rumatin saputnik,
ovek u crnoj kabanici, priao je oficiru i neto mu apnuo
na uvo. Oficir je klimnuo glavom, sa interesovanjem pogle
dao Rumatu i nestao iza cvetastih zavesa na suprotnom kra
ju prostorije.
Jurinici su takoe sa interesovanjem posmatrali Rumatu.
Jedan od njih, zrikav je rekao:
 107

A ovaj don ima dobar kamiak.

Odlian kamen, nema ta, sloio se drugi. Za
kralja bi mogao da bude. I obru je od eenog zlata.
Sada smo mi sami kraljevi.
Da mu ga smaknemo?
Pre-ki-nuti! tiho je rekao ovek u crnoj kabanici.
Jurinici su ga, nita ne shvatajui, pogledali.
Ko nam se to jo sada sruio na glavu? rekao je
zrikavi jurinik.
ovek sa kabanicom mu je, ne odgovarajui, okrenuo le
a, priao Rumati i stao pored njega. Jurinici su ga neprija
teljski odmeravali od glave do nogu.
; Pa da to nije kojim sluajem pop? rekao je juri
nik sa okom. Ehej, pope, hoe li u elo?
Jurinici su poeli da se klibere. Zrikavi jurinik je plju
nuo na dlan, prebacujui sekiru iz ruke u ruku i krenuo pre
ma Rumati. Oh, ala u mu dati sada, pomislio je Rumata,
lagano povlaei unazad desnu nogu.
Koga sam uvek mlatio, nastavio je jurinik, zaustav
ljajui se pred njim i razgledajui oveka u crnom, to su
bili neki popovi, razni tamo knjigoatci i majstori. Deavalo
se recimo. . .
ovek u kabanici je digao ruku dlanom nagore. Neto je
zazvidalo pod tavanicom. --! Zrikavi jurinik je ispu
stio sekiru i preturio se na lea. Iz sredine ela mu je virila
kratka strela sa gustim perima iz samostrela. Zavladala je ti
ina. Jurinici su se povukli, bacajui poglede prema tavani
ci. ovek u kabanici je spustio ruku i naredio:
Skloniti crkotinu, brzo!
Nekoliko jurinika je potralo, dograbilo ubijenog za no
ge i povuklo ga odatle. Iza zavese se pojavio oficir mahnuo
im rukom da priu.
Hajdemo, don Rumata, rekao je ovek u kabanici.
Rumata je krenuo prema zavesi, zaobilazei gomilu zaro
bljenika. Nita ne shvatam, razmiljao je. Iza zavese, u po
mrini neko ga je dohvatio, pretresao, smako sa opasaa
prazne kanije i gurnuo na svetlost.
Rumata je odmah shvatio gde se naao. To je bio dobro
mu poznati kabinet don Rebe u ljubiatim odajama, Don
Reba je sedeo na istom mestu i u istovetnoj pozi, napeto se
ispravivi, stavivi laktove na sto i prepliui prste. A starac
pati od uljeva, najednom je sa saaljenjem pomislio Ruma
ta. Sa desne strane od don Rebe sedeo je otac Cupik, vaan,
usredsreen, stegnutih usana, a sa leve dobroudno na-
smejan debeljko sa naivcima kapetana na sivom mundiru.
U kabinetu nije bilo vie nikoga. Kada je Rumata uao, don
Reba je tiho i neno rekao:
A evo, prijatelji, i blagorodnog don Rumate.
108

Otac Cupik se sa podcenjivanjem iscerio, a debeljko je

dobroudno klimnuo glavom.
Na stari, i veoma principijelan neprijatelj, rekao
je don Reba.
Kada je neprijatelj obesite ga, promuklo je re
kao otac Cupik.
A kakvo je vae miljenje, brate Aba? upitao je
don Reba, blagonaklono se okrenuvi debeljku.
Znate l i . . . Ja ak nekako. . . Brat Aba se
zbunjeno nekako deaki osmehnuo, rairivi kratke ruice.
Nekako mi je, znate li, svejedno. Ali, moda ga ipak ne
treba veati? . . Moda ga treba spaliti, ta mislite don
Reba?
Da, u pravu ste, zamiljeno je rekao don Reba.
Shvatate li, nastavio je brat Aba, ljubazno se sme-
kajui Rumati, vea se ljam, sitna riba . . . A mi kod
naroda moramo da sauvamo potovanje prema klasama.
Ipak ste vi potomak drevnog roda, istaknuti irukanski
pijun . . . Irukanski, ini mi se, i ne greim valjda? Uzeo
je sa stola list papira i blizoruko se zagledao u njega. Ah,
uz to jo i soanski. . . Tim pre!
Ako treba da se spali, onda neka se spali, sloio se
otac Cupik.
Dobro, rekao je don Reba. Dogovorili smo se.
Spaliti.
Uostalom, ini mi se da bi don Rumata mogao da
olaka svoju sudbinu. Da li me shvatate, don Reba?
Ne ba sasvim moram da priznam . . .
Imovina! Moj blagorodni done, imovina! Rumata
to je fantastino bogat rod! . .
U pravu ste, kao i uvek, rekao je don Reba.
Otac Cupik je zevnuo, prikrivajui usta rukom, i bacio
kriom pogled na teke draperije sa desne strane od stola.
Pa ta, da ponemo onda po svim propisima, sa uz
dahom je rekao don Reba.
Otac Cupik je jo uvek gledao prema draperijama. Bilo
je oigledno da je neto ekao i videlo se da se uopte nije
interesovao za sasluanje. U emu li je sutina ove komedi
je? razmiljao je Rumata. ta sve ovo znai?
No, dragi moj blagorodni done, rekao je don Re
ba, obraajui se Rumati, bilo bi odista jako interesantno
uti vae odgovore ne neka pitanja koja nas jako interesuju.
Odveite mi ruke, rekao je Rumata.
Otac Cupik se trgao i sumnjiavo poeo da vae neto
praznim ustima. Brat Aba je brzo odmahnuo glavom.
A? rekao je don Reba i pogledao prvo brata Abu,
a posle oca Cupika. Shvatam vas, dragi moji. Ali, uzima
jui u obzir odreene okolnosti, koje don Rumata verovatno
 109

shvata. . . Bacio je pogled na itav niz otvora pod ta

vanicom. Odveite mu ruke, rekao je, ne diui glas.
Neko je neujno priao sa lea. Rumata je osetio kako su
mu neiji, udnovati meki, veti prsti dotakli ruke, zaula
se kripa presecanih konopaca. Brat Aba je sa neoekiva
nom, za njegovu korpulenciju, spretnou izvukao ispod sto
la ogroman borbeni samostrel i stavio ga ispred sebe na pa
pire. Ruke Rumate su se, kao bievi, sruile kraj tela. Skoro
da ih nije ni oseao.
No, da ponemo, bodro je rekao don Reba.
Vae ime, rod, zvanje?
Rumata, iz roda Rumata Estorskih. Blagorodni ple
mi od dvadeset i drugog kolena unazad.
Rumata se osvrnuo, seo na sofu i poeo da masira zglav-
kove aka. Brat Aba ga je, uzbueno sopui. uzeo na nian
svojim samostrelom.
Va otac?
Moj blagorodni otac je bio imperatorski savetnik,
odani sluga i lini prijatelj imperatora.
Da li je iv?
Umro je.
Odavno?
Pre jedanaest godina.
Koliko vam je godina?
Rumata nije uspeo da odgovori. Iza ljubiaste draperije je
zauo nekakav um, brat Aba se nezadovoljno osvrnuo. Otac
Cupik, je, zloslutno se smekajui, lagano ustao.
No, to je sve, dragi moji! . . rekao je veselo i zlu
rado istovremeno.
Iza draperija su iskoila tri oveka, koje Rumata nikako
nije oekivao ovde da vidi. Otac Cupik prema svemu, tako-
e. To su bili grdosije-monasi u crnim mantijama sa ka
puljaama navuenim na oi. Oni su brzo i neujno pritrali
ocu Cupiku i uzeli ga za laktove.
A . . . na . . . promrmljao je otac Cupik. Lice mu je
na mah prekrilo samrtno bledilo. Nema sumnje, oekivao je
neto sasvim drugo.
ta vi mislite, brate Aba? mimo je upitao don Re
ba, naginjui se prema debeljku.
No, razume se! odluno je odgovorio ovaj. Ra
zume se!
Don Reba je nainio slab pokret rukom. Monasi su digli
oca Cupika, i, isto tako neujno koraajui, odneli ga kroz
draperije. Rumata se gadljiyo namrtio. Brat Aba je pro-
trljao meke ake i bodro rekao:
Sve se odlino zavrilo, ta vi mislite, don Reba?
Da, nije loe, sloio se don Reba. Ali, da nasta
vimo. No, koliko vam je godina, don Rumata?
1 10

Trideset i pet.
Kada ste stigli u Arkanar?
Pre pet godina.
Odakle?
Pre toga sam iveo u Estoru, u svom zamku.
A kakav je bio cilj tog vaeg dolaska?
Okolnosti su me naterale da napustim Estor. Traio
sam prestonicu, koja bi po svom sjaju mogla da se uporedi
sa prestonicom metropole.
Osetio je kako su ruke konano poele da mu gore. Ru-
mata je strpljivo i uporno nastavio da masira otekle zglav-
kove.
A , kakve su to bile okolnosti? upitao je don Reba.
Ubio sam na dvoboju lana carske porodice.
Tako znai? A koga to
Mladog vojvodu Ekinu.
Zato ste se tukli?
ena, kratko je odgovorio Rumata.
Stekao je utisak da sva ta pitanja apsolutno nita ne zna
e. Da je to ista takva igra, kao i diskusija o nainu pogu
bljenja. Sva trojica neto oekuju. Ja ekam da mi se ruke
povrate. Brat Aba budala eka kada e mu se na ko-
lena sruiti zlato iz blagajne dona Rumate. Don Reba takoe
neto eka . . . A li monasi, monasi! Odakle u dvoru manasi?
Pa uz sve to jo tako veti, borbeni momci?
Ime ene?
No, i to su mi pitanja, pomislio je Rumata. Gluplja je
odista nemogue i smisliti. Pokuau da ih malo razdr
mam . . .
Dona Rita, odgovorio je.
Nisam oekivao da ete odgovoriti. Zahvaljujem vam
se.
Na usluzi.
Don Reba se poklonio.
Da li ste imali prilike da budete u Irukanu?
Ne.
Jeste li sigurni u to?
I vi takoe.
Mi hoemo istinu! pouno je rekao don Reba.
Brat Aba je klimnuo glavom. Istinu i samo istinu!
Aha, rekao je Rumata. A meni se uinilo . . .
Zautao je.
ta vam se to uinilo?
Uinilo mi se da hoete da prigrabite moju naslednu
imovinu. Odista, ne mogu da zamislim, don Reba, na koji to
nain imate nameru da doete do nje?
A poklon? A poklon? povikao je brat Aba.
Rumata se nasmejao to je mogao drskije.
 111

Ti si budala, brate Aba, ili kako se ve ono zvae . . .

Odmah se vidi da si trgovac. Zar ne zna da majorat ne
moe biti predat u tue ruke?
Videlo se da se brat Aba uasno razbesneo, ali se ipak
uzdravao.
Ne bi ste smeli da razgovarate takvim tonom, me
ko je rekao don Reba.
Hoete istinu? pobunio se Rumata. Evo vam
istine, najistije istine i samo istine: brat Aba je budala i
trgovac.
Ali, brat Aba je uspeo da se savlada.
ini mi se da smo se udaljili od predmeta naeg raz
govora, rekao je smekajui se. ta vi mislite, don
Reba?
U pravu ste, kao i uvek, rekao je don Reba.
Blagorodni done, a da li ste ikada bili u Soanu?
Bio sam u Soanu.
Zato?
Da posetim Akademiju nauka.
udnovati ciij za mladog oveka vaeg poloaja.
To je moj kapric.
A da li poznajete generalnog sudiju Soana, don Kon
dora?
Rumata je postao oprezan.
To je stari prijatelj nae porodice.
Blagorodan ovek, zar ne?
Linost dostojna potovanja.
A da li znate da je don Kondor uesnik zavere protiv
njegovog velianstva?
Rumata je digao glavu.
Zapamtite jednom za uvek, don Reba, rekao je vi-
sokomerno. Za nas, staro plemstvo metropole, svi ti Soa-
ni i Irukani, pa i Arkanar, bili su, a uvek e i ostati vazali
imperatorske krune. Prebacio je nogu preko noge i okre
nuo se.
Don Reba ga je zamiljeno posmatrao.
Bogati ste?
Mogao bi da kupim ceo Arkanar, ali me pomijare ne
interesuju . . .
Don Reba je uzdahnuo.
Srce e mi prepui od tuge, rekao je. Presei
tako slavno stablo tako uvenoga roda! . . Bio bi to pravi
zloin da ga ne diktiraju dravne potrebe.
Manje mislite na dravu, rekao je Rumata, a
vie na sopstvenu kou.
U pravu ste, rekao je don Reba i lupio prstom o
prst.
Rumata je brzo napeo i ponovo opustio miie. Prema
 SVifM te- mu P^e* radi. Iza draperija su ponovo
iskoila tri monaha. Sa istom neulovljivom brzinom i veti-
nom, koji su svedoili o ogromnom iskustvu, oni su opkolili
brata Abu, koji se jo uvek umilno smekao, dograbili ea i
zavrnuli mu ruke za lea.
, Jj-jej-jej-jej! . . . poeo je da urla brat Aba. De
belo lice mu se iskrivilo od bola.
Reba * ** *' " e gnj avite! ~ sa gaenjem je rekao don
Debeljko se besno opirao, dok su ga vukli iza draperija.
ulo se kako urla i piti, a posle je najednom zaurlao jezi
vim glasom koji je bilo nemogue prepoznati, i odmah se
smirio. Don Reba je ustao i oprezno ispraznio samostrel.
Kumata ga je zapanjeno posmatrao.
Don Reba se etkao po prostoriji, zamiljeno ekajui le
a strelom iz samostrela. Dobro, dobro, mrmljao je
skoro neno. Odlino! . . . Kao da je bio zaboravio na
Kumatu. Koraci su mu postajali sve bri, usput je mahao .
strelom, kao dirigentskom palicom. Posle se najednom naglo
zaustavio ispred stola, odbacio strelu, oprezno seo i rekao
smekajui se itavim licem:
Kako sam ih samo, a? . . . Niko nije ni ,,a rekao1 I
Kod vas, ini mi se, ne bi mogli ba tako
Rumata je utao.
.v ^ a"a otegao je don Reba oduevljeno. Od-
lcno. No pa ta, sada bismo mogli da porazgovaramo, don
Rumata . . . A moda vi i niste don Rumata? A moda ak
niste ni don? A ? . . .
Rumata je outao, posmatrajui ga sa interesovanjem.
Bled, sa crvenim ilicama na nosu, drhti od uzbuenja, eli,
i to uasno eli da povie, lupkajui dlanom o dlan: A ja
znam! A ja znam! A nita ti u stvari ne zna, kukin sine.
A ako jednom i sazna, jednostavno nee poverovati No
govori, govori, sluam te.
Sluam vas, rekao je.
Vi niste don Rumata, rekao je don Reba. Vi ste
samozvanac. Strogo je posmatrao Rumatu. Rumata
Estorski je umro pre pet godina i sahranjen je u porodinoj
grobnici svoga roda. I sveci su ve odavno smirili njegovu
buntovnu, i da budemo otvoreni, ne ba previe istu duu.
No, kako emo, hoete li sami da priznate, ili da vam po- '
mognem? 1
Sam u priznati, rekao je Rumata. Zovem se
Rumata Estorski i nisam navikao da se sumnja u moje rei.
Da pokuam da te malo razljutim, pomislio je. Bok me
boli, a inae bih te dobro povukao za nos.
Vidim da emo morati da nastavimo razgovor na dru
gom mestu, zloslutno je rekao don Reba.
 Sa licem su mu se deavale najudnovatije promene. N e
stao je prijatan osmejak, usne su mu se stegle u pravu liniju.
udnovato i jezivo je poelo da mu se pomera koa na elu.
Da, pomislio je Rumata, takvog oveka odista moe i da se
preplai.
Vi odista patite od uljeva? upitao ga je sa sau-
eem u glasu.
U oima don Rebe je promaklo neto, ali izraz lica mu se
nije promenio. Napravio se kao da pitanje nije uo.
Loe ste iskoristili Budaha, rekao je Rumata.
On je odlian strunjak. Bio je . . . dodao je znaajno.
U bezbrojnim oima je ponovo neto promaklo. Aha,
pomislio je Rumata, a Budah je znai jo uvek iv. . . Sme-
stio se udobnije i obuhvatio rukama koleno.
Znai, odbijate da priznate? rekao je don Reba.
A ta to?
To da ste samozvanac.
Potovani Reba, rekao je Rumata pouno, tak
ve se stvari dokazuju. Jer, vi me vreate!
Lice don Rebe je postalo sladunjavo.
Dragi moj don Rumata, rekao je. Izvinite, za
sada u jo uvek da vas nazivam tim imenom. No, eto, ja
obino nikada i nita ne dokazujem. Dokazuju tamo, u V e
seloj Kuli. I za to imam iskusne, dobro plaene strunjake,
koji pomou vodenice za meso svetoga Mike, cipela gospoda
boga, rukavica^ velikomuenice Pate ili recimo stolice . . .
ehe, izvinite, fotelje Toca-Osvajaa, mogu da dokau ta
god ele. Da bog postoji, i da boga nema. Da ljudi koraaju
rukama i da ljudi stoje na boku. Da li me shvatate? Vi to
moda i ne znate, ali postoji itava nauka o dobijanju doka
za. Prosudite i sami: zato da vam dokazujem ono, to i sam
znam? I, uz sve to, nita vam se nee desiti ako priznate . . .
Meni ne, rekao je Rumata. A li vama moe da
se desi.
Don Reba je jedno vreme razmiljao.
Dobro, rekao je. Oigledno je da u ipak mo
rati da otponem ja. Dajte da pogledamo gde je sve i u e
mu je bio zapaen don Rumata Astorski za pet godina svog
zagrobnog igota u Arkanarskoj kraljevini. A posle ete mi
objasniti smisao svega toga. Slaete li se?
Ne bih eleo da dajem obeanja koja ne mogu da
ispunim rekao je Rumata, ali vas sluam sa intereso-
vanjem.
Don Reba je, poevi da pretura po svom pisaem stolu,
izvukao odatle list punijeg papira i, podigavi vee, bacio
pogled na njega.
Neka vam je znano, poeo je on, prijateljski se
smekajui, neka vam je znano, da sam ja, ministar od-
 1 14

brane arkanarske krune, preduzeo akcije protiv takozvanih

knjigocataca, uenih i drugih nekorisnih i tetnih po dravu
ljudi. Te moje akcije su naile na udnovatu kontraakciju.
dok mi je sav narod koji je listom, jednim porivom, kralju,
a takoe i arkanarskim tradicijama odan, pomogao: preda
vao one koji su se prikrili, sam presuivao, ukazivao na sum
njive, koji su umakli mojoj panji u to isto doba je ne
ko nepoznati, ali veoma energian pri tome, krao ispred na
eg nosa i prebacivao van granica nae kraljevine, najtee,
najopasnije i najodvratnije zloince. Tako su nam umakli:
bezboni astrolog Bagir Kisenski; zloinac-alhemiar Sinda,
koji je povezan, kako je to dokazano, sa neistom silom i
lrukanskim vlastima; odvratan pamfletista Curen koji remeti
mir, kao i niz drugih, niih rangom od njega, zloinaca. Ne-
gde je nestao poludeli arobnjak i mehaniar Kabani Neko
je utroio itavu gomilu zlata, da bi onemoguio gnjev na
rodni u odnosu na bogomrske pijune i trovae, bive glavne
lekare njegovog velianstva. Neko je, pri odista fantastinim
okolnostima, koje nas teraju da se ponovo prisetimo nepri
jatelja roda ljudskog, oslobodio iz zatvora udovinog raz- ]
vratnika i trovaa narodnih dua, atamana seljake pobune |
Aratu Grbatog . . . Don Reba se zaustavio i, pokreui
kozu na celu, znaajno pogledao Rumata. Rumata se, podi- !
gavsi glavu prema tavanici, matalaki osmehnuo. Aratu Gr
batog je oteo on, doletevi po njega helikopterom. Na uva
re je to ostavilo fantastian utisak. Na Aratu, uzgred budi
reeno takoe. A ipak sam junaina, pomislio je. Dobro
sam radio.
Da znate i to, nastavio je don Reba, da se spo
menuti ataman Arata sada nalazi na elu pobunjenika u
istonim oblastima metropole, obilno pri tome prolivajui
blagorodnu krv i ne oseajui nestaicu ni u novcu ni u
oruju.
~ Verujem, rekao je Rumata. Odmah mi se uini
lo da je odluan ovek.
Znai, priznajete? istog asa ga je upitao don
Reba.
ta to? zaudio se Rumata.
Jedno vreme su gledali jedan drugome u oi.
Nastavljam, rekao je don Reba. Za spasavanje
tih razvratnika vi ste, don Rumata, po mojim skromnim i ne- |
potpunim proraunima, potroili najmanje tri puda zlata. Ne
govorim o tome, da ste se pri tome zanavek oskrnavili
druzei se sa neistom silom. Ne govorim takoe ni o tome,
da za sve vreme vaeg boravka u granicama Arkanarske
drave niste dobili iz svojih estorskih poseda ni jednu baka-
rusu, a i zato bi? Zato snabdevati novcem pokojnika, pa
makar i najroenijeg? Ali, to vae zlato!
 115

Otvorio je kutiju, koja se nalazila pod papirima na stolu i

izvukao iz nje pregrt zlatnika koji su bili sa profilom Paca
estog.
Ve bi i samo ovo zlato bilo dovoljno da vas spalimo
na lomai! zavapio je. To je avolsko zlato! Ljudske
ruke nisu u stanju da proizvedu metal takve istoe!
Buio je Rumatu pogledom. Da, velikoduno je pomislio
Rumata, tu je on odista jak. Na to odista nismo ni mislili. I,
mora se priznati, to je on prvi primetio. To treba uzeti u
obzir . . . Reba se najednom ponovo pokunjio. U njegovom
glasu su se ule oinske note pune sauea:
I sve u svemu, vi se ponaate dosta neoprezno, don
Rumata. Stalno sam se brinuo za vas . . . Kakav ste samo
duelant, kakav kavgadija! Sto dvadeset i est dvoboja za
pet godina! I ni jedan mrtav . . . Na kraju krajeva, iz toga su
mogli da se izvuku barem neki zakljuci. Ja sam ih, barem
izvukao. I ne samo ja. Ove noi na primer, brat Aba o
pokojnicima ne valja govoriti loe, ali to je bio odista jako
surov ovek, jedva sam ga podnosio, moram to da
priznam . . . No, eto, brat Aba je izdvojio za vae hapenje
ne najvetije borce, ve one najdeblje i najjae. I bio je u
pravu. Nekoliko iaenih ruku, nekoliko prignjeenih vrato
va, izbijene zube, da ne raunamo . . . i vi ste ovde! A niste
mogli da ne znate da se borite za svoj ivot. Vi ste majstor.
Vi ste, vie nego sigurno najbolji ma imperije. Vi ste, u to
nema sumnje, prodali duu avolu, jer ovek samo u paklu
moe da naui te neverovatne, kao iz bajke, naine borbe.
Ja sam ak spreman da dozvolim, da vam je ta vetina bila
data sa tim, da ne ubijate nikoga. Iako je teko pretpostaviti
zato bi avolu bio potreban takav uslov. Ali, neka se u to
me snalaze nai skolastici. . .
Prekinulo ga je skianje praseta. Nezadovoljno je bacio
pogled prema ljubiastim draperijama. Iza draperija su se
tukli. uli su se tupi udarci, pitanje: Pustite! Pustite! i
jo nekakvi promukli glasovi, psovke, povici na nepoznatom
nareju. Posle se draperija sa treskom prekinula i pala. U
kabinet je uleteo i pao na kolena nekakav ovek, elav, okr
vavljene brade, divlje iskolaenih oiju. Iza draperije su se
pojavile ogromne ape, dograbile oveka za noge i povukle
ga nazad. Rumata ga je prepoznao: to je bio Raduh. Divlje
je urlao:
Prevarili su me! . . . Prevarili su me! . . . Pa to je bio
otrov! I zato samo? . . .
Odvukli su ga u pomrinu. Neko u crnom je brzo prihva
tio i nanovo zakaio draperiju. U tiini koja je zavladala iza
draperije zauli su se odvratni zvuci neko je povraao.
Rumata je shvatio.
Gde je Budah? upitao je resko.
 116

Kao to vidite, desila mu se nezgoda, odgovorio je

don Reba, ali se videlo da je zbunjen.
Ne varajte me, rekao je Rumata. Gde je Budah!
Ah, don Rumata, rekao je don Reba, odmahujui
glavom. Odmah se oporavio. ta e vam Budah? Da nije
kojim sluajem va roak? Jer, vi ga nikada niste ak ni vi-
deli!
Sluajte me Reba, rekao je Rumata besno. Ne
alim se! Ako se Budahu bilo ta desi, criete kao pas. Za-
daviu vas.
Neete uspeti, brzo je rekao don Reba. Bio je
bled.
Budala ste, Reba. Vet ste intrigant, ali jo nita ne
shvatate. Nikada u ivotu se jo niste prihvatili tako opasne
igre kao to je ova. ak i ne znate koliko je opasna.
Don Reba se skupio za stolom, oi su mu gorele kao
ugljevlje. Karte su otvarane. Sada je odluivano ko e biti
gazda u igri. Rumata se napeo, spreman na skok. Nikakvo
oruje ni koplje, ni strela ne ubija momentalno. Ta
misao se jasno videla na fizionomiji don Rebe. Starac koji
je patio od uljeva hteo je da ivi.
No, ta vam je, odista, rekao je plaljivim glasom.
Posedeli smo, porazgovarali. . . Pa iv je va Budah,
smirite se, iv je i zdrav. On e jo i da me lei. Ne treba
padati u vatru.
Gde je Budah?
U Veseloj Kuli.
Potreban mi je.
Meni je takoe potreban, don Rumata.
Sluajte Reba, rekao je Rumata, ne ljutite me.
I prestanite da se pretvarate. Vi me se bojite. I pravilno ra
dite. Budah pripada meni, da li vam je jasno? Meni!
Sada su obojica stajali. Reba je bio straan. Posiveo je,
usne su mu se grevito tresle, neto je mrmljao, pljujui oko
sebe.
Balavce! prosiktao je. Ja se nikoga ne bojim! Ja
sam taj, koji mogu da te zgazim kao pijavicu!
Najednom se okrenuo-i trgao goblen, koji mu je visio iza
lea. Pojavio se iroki prozor.
Gledaj!
R"mata je priao prozoru. On je gledao na trg pred dvo
rom. Ve je poinjalo da svie. U sivo nebo se dizao dim
poara. Na trgu su leali leevi. A u centru trga se cmeo ne
pokretan kvadrat. Rumata se zagledao. To su bili konjanici,
koji su stajali u nestvarno preciznom poretku, u dugakim
crnim kabanicama, u crnim kapuljaama, koje su im skrivale
oi, sa crnim trouglastim titovima na levoj ruci i sa duga
kim kopljima u desnicama.
 117

Mo-lim! rekao je don Reba glasom koji je od

zvanjao. Tresao se. Smirena deca gospoda naega, konjica
Svetog Ordena. Iskrcala se noas u Arkanarskoj luci da bi
uguila varvarsku pobunu nonih bandita Vage Toka koji
su se udruili sa trgovcima, koji su zaboravili ta su! Usta
nak je uguen. Sveti Orden vlada gradom i zemljom, od
sada Arkanarskom oblau Ordena . . .
Rumata se nervozno poeao po potiljku. To je ve neto
pomislio je. Eto za koga su, znai, poploavali put nesreni
trgovci. To je odista prava provokacija! Don Reba je svea
no iskezio zube.
Mi se jo ne poznajemo, nastavio je tim istim ula-
givakim glasom. Dozvolite da vam se predstavim; name-
snik Svetog Ordena u Arkanarskoj oblasti, episkop i borbe
ni magistar rab boji Reba!
A mogao sam da se setim, pomislio je Rumata. Tamo,
gde vlada sivilo, na vlast uvek dolaze crni. Eh, istoriari, re
pom vas treba po glavi . . . Stavio je ruke na lea i poeo da
se njie sa prstiju na petu.
Sada sam premoren, rekao je gadljivo. Hou da
spavam. Da se okupam u vreloj vodi i sperem sa sebe krv i
bale vaih glavosea. Sutra . . . ili tanije, danas . . . recimo
jedan sat posle izlaska sunca, doi u u vau kancelariju.
Nareenje za osloboenje Budaha mora da me ve eka.
Ima ih dvadeset hiljada! povikao je don Reba, po
kazujui prstom kroz prozor.
Rumata se namrgodio.
Malo tie, molim vas, rekao je. I zapamtite,
Reba: odlino znam da vi niste nikakav episkop. Vidim vas
skroz. Obian ste izdajnik i neveti, jeftini intrigant. . . Don
Reba je olizao usne, oi su mu postale nekako staklaste.
Rumata je nastavio: Nemilosrdan sam. Za svaku podlost
u odnosu na mene ili moje prijatelje odgovaraete mi gla
vom. Uzmite u obzir da vas mrzim. Podnosiu vas, ali ete
morati da nauite da mi se na vreme sklanjate sa puta. Jeste
li me shvatili?
Don Reba je rekao brzo, sa osmehom i izrazom krivca:
elim samo jedno elim da budete uz mene, don
Rumata. Ne mogu da vas ubijem. Ne znam zato, ali ne
mogu.
Bojite me se, rekao je Rumata.
Da, bojim vas se, sloio se don Reba. Moda
ste ak i satana. Moda ste i sin boga. Ko to zna? A moda
ste ovek iz monih prekomorskih zemalja: pria se da takve
postoje.'. . ak i ne pokuavam da bacim pogled u bezdan,
koji vas je izbacio na povrinu. Vrti mi se u glavi, i oseam
da padam u jeres. Ali, i ja mogu vas da ubijem. U bilo kom
trenutku. Sada. Sutra. Jue Shvatate li to?
 1 18

To me ne interesuje, rekao je Rumata.

A sta onda? Sta vas interesuje?
Nita me ne interesuje, rekao je Rumata. Jed
n i n o se zabavljam. Nisam ni avo, a nisam ni bog, ja
Hjer T ata Estorski ko)' Je optereen kapricima i
predrasudama i koji je naviknut na slobodu u svakom smi
slu. Da li ste zapamtili?
Don Reba se ve bio osvestio. Obrisao je znoj marami
com i prijatno se osmehnuo.
Cenim vau upornost, rekao je. Na kraju kraje
va, vi takoe teite nekim idealima. I ja potujem te ideale,
iako ih ne shvatam. Drago mi je to smo se objasnili. Lako
Je m g uce da ete mi jednom izloiti svoje poglede, i nije
iskljueno da ete me naterati da revidiram svoje stavove.
Ljudi su skloni da prave greke. Moda greim i teim po
grenom cilju, radi koga ne bi vredelo raditi tako usrdno i
nekonstoljubivo, kao to to ja radim. Ja sam ovek irokih
pogleda, i lako mogu da zamislim, da u jednom raditi rame
uz rame sa vama . . .
NI Videemo, rekao je Rumata i krenuo ka vratima
No, pravi gmizavac! pomislio je. I to mi je neki saradnik
Kame uz rame . . .

*
* *

Grad je obuzeo neopisivi uas. Crvenkasto jutarnje sunce je

osvetljavalo puste ulice, ruevine koje su se jo uvek dimile,
odvaljene kapke, provaljena vrata. U praini su se krvavo
presijavali komadii stakla. Nebrojena jata vrana su se spu
stila na grad, kao na isto polje. Na trgovima i raskrsnicama
n Ir p H ''03 1 V|OJlca sfaJal1 su konjanici u crnom i lagano su
Se,dhma tela' gedajui kroz proreze u nabijenim
na celo kapuljaama. Sa stubova zabijenih u zemlju na brzu
ruku, visila su na lancima ugljenisana tela nad ugaenim lo
maama. Crnilo se da u gradu nije ostalo nita itavo__ sa
tno vrane koje su graktale i zaposlene ubice u crnom,
ota puta je Rumata preao zatvorenih oiju. Gubio ie
ga ]- 1)01610 Pretueno telo. Jesu li to ili to nisu
judi> Sta je u njima uopte ljudsko? Jedne kolju direktno na
ulicama, drugi sede po svojim domovima i pokorno ekaju
da i om dou na red. I svaki misli: bilo koga drugoga samo
ne mene. Hladnokrvno zverstvo onih koji koljuH h la d n o ?
krvna pokornost onih koji su klani. Hladnokrvnost__ to ie
b r n ! a,-Si aSniJe' P eset J1 1' premrevi od uasa, i po-
kolie n r a - PnlaZ1, odabira rtvu > hladnokrvno je
S e k iv ^ fih J J PUne SU P dlosti j svaki as pokornog
iekivanja ih zagauje sve vise i vie. Evo, sada se u tim
pritajenim domovima nevidljivo raaju podlaci, dounici,
ubice, hiljade ljudi, obuzetih strahom za ceo i v o t , ^ P ^ d -
no e uiti strahu svoju decu i decu svoje dece. Ne mogu
e ponavljao je Rumata samome sebi. Jos malo, pa cu po-
ludeti i postati isti takav, jo malo, i prestau sasvim da
shvatam zato sam uopte i doao ovamo . . . Potrebno j
odleati, okrenuti se od svega toga, smiriti se
...Krajem godine vode ta i ta godina po novom ka
lendaru centrifugalni procesi u drevnoj Imperiji su posta
li jai. Iskoristivi to, Sveti Orden, koji je u sustim pred
stavljao interese najreakcionarnijih grupa feudalnog drutva,
koje su ne birajui sredstva teile da zaustave disipaciju . ..
A kako su zaudarali leevi koji su goreli na stubovima, zna
te li to? A da li ste ikada videli golu enu sa rasparanim e
lucem, kako lei u ulinoj praini? A da li ste videli g a d o
ve, u kojima ljudi ute i u kojima grakcu samo vrane Vi,
deaci i devojice, koji se jo niste m rodili, Pred skolskim
sterovizorom u kolama Arkanarske Komunistike Repu-

^ U d a rio je grudima u neto tvrdo i otro. Pred njim se na

lazio crni konjanik. Dugako koplje sa irokim, pedantno
zaotrenim vrhom se upiralo u Rumatine grudi. ^ " ' 8
ie utke gledao crnim prorezima u kapuljai. Ispod kapulja
e su se videla samo usta sa tankim usnicama i malim pod-
bradkom. Neto treba uraditi, pomislio je Rumata. Samo,
ta? Oboriti ga sa konja? Ne, konjanik je u meuvremenu
lagano poeo da zamahuje kopljem da bi naneo udarac.
Ah da!. . . Rumata je mlitavo digao levu ruku i zavrnuo
na njoj rukav, pokazujui gvozdenu brazletu, koju je dobio
kada je izlazio iz dvora. Konjanik se zagledao digao koplje i
odjahao. ,,U ime gospoda , - rekao je muklo, sa slanim
akcentom. ,,U ime njegovo , promrmljao je Rumata i
krenuo dalje pored drugog konjanika, koji je pokuavao d
dohvati kopljem veto izrezbarenu drvenu figuru veselog da
volia, koja se videla pod samim krovom zgrade. Iza polu-
odvaljenih kapaka na drugom spratu pomolilo s e polumrtvo
od uasa debelo lice prema svemu, jednog od trgovaca,
koji su pre samo tri dana za kriglon piva oduevljeno urlali.
Ura don Reba! sa uivanjem sluajui bat potkovanih
izama po ulicama. Eh, sivilo, sivilo . . . Rumata se okrenuo
na drugu stranu. .
A kako li je kod mene kui? setio se najednom i ubr
zao korak. Poslednji blok zgrada pred kuom je pretrcao.Kuca
ie bila itava. Na stepenicama su sedela dva monaha, sa
smaknutim kapuljaama izloivi suncu svoje lose g r ija n e
glave. Ugledavi ga, ustali su. ,,U ime gospoda rekli su
u horu. ,,U ime njegovo odazvao se Rumata. Ma
vam je potrebno? Monasi su se poklonili, sklopivsi ruke na
 120

^HUnirha'c -iOSl StE ' m Sada odIazimo rekao je jedan

od njih. Sish su sa stepenica i lagano krenuli odatle, pogu-
nvsi se i zabivsi ruke u rukave. Rumata je gledao za njima i
seda Je hiljadama puta video na ulicama te smirene fi
gure u dugakim crnim mantijama. Samo se ranije za njima
po praim nisu vukle kanije tekih maeva. Propustili su ih
a - r T i SU t1 Samo ProPust*l'! pomislio je. Kakva je to
odista bila zabava za blagorodne donove prikaiti se za
nekog usamljenog monaha i priati jedan drugome, preko
njegove glave pikantne priice. A ja sam, budala, pretvara
jui se da sam pijan, iao za njima, smejao se to sam jae
mogao i tako se radovao to Imperija nije obuzeta ako niim
drugim, a ono religioznim fanatizmom . . . A ta je tu moglo
da se uradi. Da, sta je tu odista moglo da se uradi?
Ko je to? upitao je drhtavi glas.
Otvori Muga, ja sam, rekao je Rumata tiho
Zagrmele su reze, vrata su se odkrinula, i Rumata se pro
vukao u hol. Ovde je sve bilo kao i obino, i Rumat ie
odahnuo sa olakanjem. Stari, sedi Muga je, odmahujui
glavom, sa uobiajenim potovanjem pruio ruke da prihvati
slem i maeve.
Kako je Kira? upitao je Rumata.
Kira je gore.
Odlino, rekao je Rumata, oslobaajui se opasaa
sa maevima. A gde je Uno? Zato me nije doekao?
Mugo je prihvatio ma.
Uno je ubijen, rekao je mirno. Lei u sobi za
poslugu.
Rumata je zatvorio o i. . .
Uno je ubijen . . . ponovio je. Koga je ubio?
Nc sacekavsi odgovor, otiao je u prostoriju za poslugu.
Uno je leao na stolu, pokriven do pojasa aravom, ruke
su mu bile sloene na grudima, oi irom otvorene, usta zgr
ena. Potitene sluge su stajale oko stola i sluale kako mo
nah u uglu neto mrmlja. Kuvarica je jecala. Rumata je, ne
a^m ie' prsluk^ ^ ^ deaka Poeo neposlunim prstima

ga d ^ vifadOVi ~ rekao Je' ~ Kakvi su to samo

Zanjihao se, priao stolu, zagledao u mrtve oi, digao ar-
sav i odmah ga ponovo spustio.
Da, prekasno je, rekao je. Prekasno . .
Beznadezno . . . Ah, gadovi! Ko ga je ubio? Monasi?
Okrenuo se prema monahu, jednim trzajem ga digao i
nadneo mu se nad lice.
Ko ga je ubio? rekao je. Vai? Govori!
w U m0easl ~7 til? Je za njegovim leima progovo
rio Muga. Sivi vojn ici. . .
 Rumata je jo neko vreme gledao u mravo lice monaha,
u njegove enice, koje su se lagano irile. ,,U ime
gospoda . . . prodahtao je monah. Rumata ga je pustio,
seo na klupu kraj Unovih nogu i zaplakao. Plakao je, pre
krivi lice dlanovima i sluao monotoni glas Muge. Muga je
priao kako su posle druge strae poeli da lupaju na vrata
u ime kralja i kako je Uno vikao da ih niko ne otvara, ali su
ipak morali da ih otvore, jer su sivi pretili da e potpaliti
kuu. Upali su u hol, pretukli i vezali sluge, a posle su poe
li da se penju gore. Uno, koji je stajao kraj vrata koja su
vodila u odaje, poeo je da puca iz samostrela. Imao ih je
dva, i uspeo je da opali dva puta, ali je jednom promaio.
Sivi su poeli da bacaju noeve, i Uno je pao. Povukli su ga
nadole i poeli da gaze nogama i tuku sekirama, ali su tada
u kuu uli crni monasi. Ubili su dva siva, a ostale su razo
ruali, stavili im ome oko vrata i odvukli na ulicu.
Glas Muge je umukao, ali je Rumata jo dugo sedeo,
oslonivi se laktovima na sto kraj Unovih nogu. Posle je te
ko ustao, obrisao rukavom suze koje su mu se zadrale u
bradi koja je narasla za dva dana, poljubio deaka u ledeno
elo, i, jedva pokreui nogama, poeo da se penje uz ste
penice.
Bio je polumrtav od umora i potresa. jedvite jade sa
vladavi stepenice, proao je kroz salon, stigao do postelje i
stenjui sruio se na jastuke. Dotrala je Kira. Bio je tako
izmuen, da nije mogao ak ni da joj pomogne da ga svue.
Svukla mu je sa nogu visoke cipele, a onda je, plaui nad
njegovim oteklim licem, smakla sa njega pocepani mundir,
metaloplastinu koulju i jo malo poplakala nad njegovim
pretuenim telom. Tek tada je osetio da je premoren. Kira
ga je brisala sunerom zamoenim u sire, a on je, ne otva
rajui oi, itao kroz stegnute usne i mrmljao: ,,A mogao
sam da ga smaknem . . . Pored njega sam stajao. Sa dva
prsta sam mogao da ga prignjeim . . . zar je to ivot, Kira?
Da otputujemo odavde . . . T o je Eksperiment nada mnom,
a ne nad njima . Nije ak ni zapaao da govori ruski. Kira
ga je preplaeno posmatrala staklastim od suza oima i samo
ga je utke ljubila u obraze. Posle ga je pokrila pohabanim
ebiima Uno tako nije ni uspeo da kupi nova i potrala
dole, da pripremi kuvano vino, a on je skliznuo sa kreveta
i stenjui od bola koji ga je lomio, krenuo bosim nogama u
kabinet, otvorio u stolu tajnu fijoku, poeo da pretura po
apoteci, pronaao nekolilo tableta sporamina. Kada se Kira
vratila sa posudom koja se dimila na tekom srebrnom poslu-
avniku, leao je na leima i oseao kako bol prolazi, kako
se buka u glavi smiruje i kako mu se telo ispunjava novom
snagom i bodrou, Ispraznivi kotli, poeo je da se osea
dobro, pozvao je Mugu i naredio mu da mu pripremi odelo.
122

Ne idi, Rumata, rekla je Kira. Ne idi. Ostani

kod kue.
Moram, mala moja.
Bojim se, ostani. . . Ubie te.
ta ti je? I zato bi me ubili? Oni me se boje.
Ponovo je poela da plae. Plakala je tiho, bojaljiva, kao
da se bojala da e se naljutiti. Rumata je posadio sebi na
kolena i poeo da joj miluje kosu.
Najstranije je ve prolo, rekao je. A uz sve to,
spremali smo se da odemo odavde . . .
Smirila se, priljubivi se uz njega. Muga je, odmahujui
glavom ravnoduno stajao kraj njih, drei spremne gazdine
pantalone sa zlatnim praporcima.
Ali, prethodno ovde treba uraditi jo mnogo stvari,
nastavio je Rumata. Noas su mnogi ubeeni. Potrebno je
saznati ko je ostao iv, a ko je ubijen. I moram pomoi da
se spasu oni, koje se oni spremaju da ubiju.
A koji e tebi pomoi?
Srean je onaj, ko misli na druge . . . A uz sve to, tebi
i meni pomau moni ljudi.
Ne mogu da mislim na druge, rekla je. Vratio si
se jedva iv. Vidim: tukli su te. Una su ubili. ta su radili
tvoji moni prijatelji? Zato ih nisu omeli da ubijaju? Ne
verujem . . . Ne verujem . . .
Pokuala je da se oslobodi, ali je on vrsto drao.
ta da se radi, rekao je. Ovoga puta su malo
zakasnili. Ali, sada nas oni ponovo posmatraju i bde nad na
ma. Zato mi danas ne veruje? Jer, uvek si mi verovala. I
sama si videla: vratio sam se jedva iv, a pogledaj me samo
sada! . . .
Neu da te gledam, rekla je, krijui lice. Ne e
lim ponovo da plaem.
Ipak, pogledaj me! Nekoliko ogrebotina! Sitnice . .
Najstranije je za nama. Barem za tebe i mene. Ali, postoje
divni, dobri ljudi, za koje ovaj uas jo nije zavren. I ja
moram da im pomognem.
Duboko je uzdahnula, poljubila ga u vrat i tiho se oslobo
dila iz njegovog zagrljaja.
Doi veeras, zamolila je. Hoe li doi?
Svakako! vrelo je obeao. Doi u i ranije i si
gurno neu biti sam. ekaj me na ruak.
Udaljila se, sela u fotelju i stavivi ruke na kolena, posma-
trala kako se oblai. Rumata je, mrmljajui ruske rei navu
kao pantalone sa praporcima (Mugo je odmah unuo
pokraj njega i poeo da kopa mnogobrojne preice i
dugmad), ponovo je preko iste majice navukao blagoslo-
venu oklopnu koulju i, na kraju rekao sa vidnim oajanjem
u glasu:
 123

Mala, shvati ve jednom, shvati molim te, da moram

da idem ta da radim? Ne mogu da ne idem!
Najednom je rekla zamiljeno:
Ponekad ne mogu da shvatim zato me ne tue.
Rumata, koji je upravo zakopavao koulju sa raskonom
ipkom, najednom kao da se skamenio.
To jest, kako to zato te ne tuem? zbunjeno je
upitao. Zar tebe ovek moe da tue?
Ti nisi jednostavno dobar, divan ovek, nastavila
je ne sluajui ga. Ti si uz sve to jo i udnovat. Kao da
si pravi arhanel . . . Kada si sa mnom, postajem hrabra. Sa
da sam, eto smela . . . Jednom u te obavezno upitati za jed
nu stvar. Hoe li mi, ne sada, ve kasnije, kada sve pro
e da li e mi ispriati sve o sebi?
Rumata je dugo utao. Muga mu je pruio narandasti
dugaki prsluk, sa crvenim trakama. Rumata ga je sa ga
enjem navukao i vrsto se opojasao.
Da, rekao je konano. Jednom u ti ispriati
sve o sebi, mala moja.
ekau te, rekla je ozbiljno. A sada idi, ne
obraaj vie na mene panju.
Rumata joj je priao, vrsto poljubio u usta svojim ispu
canim nateklim usnama, a posle je smakao sa ruke gvozde
nu brazletu i pruio joj je.
Stavi je na levu ruku, rekao je. Danas u nau
kuu vie ne bi trebalo da dolaze, ali ako dou pokai im
ovo.
Gledala je za njim dok je odlazio i tano je znao ta mi
sli: Znam, moda si avo, a moda sin boga, ili ovek iz
prekomorskih zemalja iz bajki, ali bio ko bio ako se ne
vrati, umreu . I zbog toga to je utala, bio joj je beskraj
no zahvalan poto mu je bilo jako teko da ode, inilo mu
se kao da se sa smaragdne sunane obale bacao glavom u
smrdljivu, ustajalu baru.
 8

Do kancelarije episkopa arkanarskog Rumata je krenuo

kroz dvorita. Prolazio je prikradajui se kroz tesne avlije
probijajui se kroz ve koji se suio, provlaio se kroz rupe
u tarabama, ostavljajui na zaralim ekserima raskone tra
ke i komade dragocenih soanskih ipki, etvoronoke je pre
lazio preko krompirita. Ipak mu nije uspelo da umakne
budnom oku crne vojske. Kada je promakao u krivu uliicu,
koja je vodila ka gradskom ubritu, sudario se sa dva
mrana, podnapita monaha.
Rumata je pokuao da ih zaobie monasi su izvukli ma
eve i prepreili mu put. Rumata se prihvatio drki maeva
monasi su zazvidali u prste, pozivajui pomo. Rumata
je poeo da se povlai prema prolazu, iz koga se maloas
izvukao, ali mu je u susret najednom iskoio maleni, hitar
oveuljak neupadljivog lica. Zadevi Rumatu ramenom,
pritrao je monasima i neto im rekao, posle ega su mona
si, podvivi mantije nad debelim nogama u ljubiastim ara
pama poeli da bee i nestali su iza kua. Mali oveuljak
je, ne osvrui se, krenuo za njima.
Jasno, pomislio je Rumata. Agent telohranitelj. ak se i ne
krije. Episkop arkanarski misli na sve. Interesantno, ega se
on vie boji mene, ili se vie boji za mene? Isprativi po
gledom agenta krenuo je prema ubritu. ubrite je izlazi
lo na dvorite kancelarije biveg ministarstva odbrane krune,
i kako se on nadao, tu kontrole nije bilo.'
Uliica je bila pusta. Ali, ve su tiho kriputali kapci, lup
kala vrata, uo se pla bebe, neko se doaptavao. Iza nahe
rene tarabe oprezno se pomolilo izmueno, mravo, pocme-
lo od gari lice. Rumatu su posmatrale preplaene, upale u
duplje oi.
Oprostite blagorodni done, i izvinite to vas uznemira-
vam. Da li bi blagorodni don mogao da mi kae ta se dea
va u gradu? Ja sam kova Kiku, po nadimku Hromi, trebalo
bi da odem u kovanicu, ali se bojim . . .
Ne idi, posavetovao ga je Rumata. Monasi se
ne ale. Kralja vie nema, vlada don Reba, episkop Svetog
Ordena. Tako da e ti biti bolje da sedi sa mirom.
Posle svake njegove rei kova je brzo klimao glavom, oi
su mu se punile tugom i oajanjem.
 125

__ Orden, znai. . . mrmljao je. A h , avo ga

odneo . . . Izvinite, blagorodni done. Orden, znai. . . Jesu li
to sivi, ta li?
__ Ne, rekao je Rumata, posmatrajui ga sa mtereso-
vanjem. Sivi su potueni. To su monasi.
__ Gle, molim te! rekao je kova. I sive su, znai
takoe . . . Alal vera neka je Ordenu! Sive su pobili to je
ve samo po sebi dobro. Ali, eto, to se tie nas, blagorodni
done, ta e sa nama biti, ta mislite? Hoemo li se snai?
Pod Ordenom?
__ A zato da ne? rekao je Rumata. Orden takoe
mora da jede i pije. Snai ete se ve nekako.
Kova je ivnuo. . .
I ja smatram da emo se snai. Sada je najvanije
barem ja tako mislim ne diraj, pa niko nee ni tebe dira
ti, zar ne?
Rumata je odmahnuo glavom.
__ Ne, rekao je. One koji su mirni, njih najpre i
kolju. ..
__ I to je takocL tano, uzdahnuo je kova. Ali,
gde ovek da se dene. . . Sam sam kao prst, i osam balavaca
mi se za akire dri. Eh, majko moja mila, kada bi barem
mog majstora preklali! On je sivi, bio je njihov oficir. Sta
mislite, blagorodni done, da li su mogli da ga prekolju?
Duan sam mu pet zlatnika.
Ne znam, rekao je don Rumata. Lako je mo_
gue da su ga i pre klali. Bolje e biti, kovau, da razmisli o
neem drugom. Sam si kao prst, a takvih usamljenih prstiju
kao to si ti u gradu ima jedno desetak hiljada.
Pa? upitao je kova.
No, razmiljaj, ljutito je rekao Rumata i krenuo
dalje. .
avola e on bilo ta smisliti. Rano je za njega jos dami
sli. A na prvi pogled bi se oveku uinilo da nema nieg
jednostavnijeg od toga: deset hiljada takvih kovaa, a uz to
jo i razjarenih, mogli bi koga hoe da smlave. Ali, stvar je
upravo u tome to nisu razjareni. Samo su prestraeni. Sva
k o je za sebe, samo je bog za sve.
Zbunje na ivici poljane je najednom poelo da se pomera,
u uliici se stvorio don Tameo. Ugledavi Rumatu, radosno
je povikao, poskoio i zanosei se krenuo mu u susret,
pruajui ruke izmazane blatom.
Moj blagorodni done! puvikao je. Kako se sa
mo radujem! Vidim, i vi ste takoe krenuli u kancelariju?
Razume se, moj blagorodni done, odgovorio je
Rumata veto izbegavi zagrljaj.
Smem li da vam se pridruim, blagorodni done.
Smatrau za posebnu ast, blagorodni done.
 126

Poklonili su se jedan drugome. Bilo je vie nego oigled

no da don Tameo nije bio u stanju da se zaustavi, kako je
poeo da pije od jueranjeg dana. Izvukao je iz irokih u
tih akira predivnu staklenu uturicu.
Hoete li, blagorodni done? ljubazno je ponudio.
Zahvaljujem vam se, rekao je Rumata.
" ^ um- izjavio je don Tameo, Pravi rum iz metro
pole. Dao sam za njega itav zlatnik.
Spustili su se do ubrita, i stegavi prstima noseve, poeli
da zaobilaze gomile ubreta, leeve pasa i smrdljive bare, po
kojima su gamizali ogromni beli crvi. U jutarnjem vazduhu
jasno se ulo neprekidno brujanje milijardi smaragdnih zun-
zara.
udnovato, rekao je don Tameo, zatvarajui utu-
ncu- Nikada ranije nisam bio ovde.
Rumata je outao.
Don Reba me je uvek oduevljavao, rekao je don
Tameo. Bio sam ubeen da e na kraju uspeti da svrgne
bednog monarha, pokazati nam nove puteve i otvoriti pred
nama blistave perspektive. Sa tim recima je, isprskavi se
jako, uleteo nogom u uto-zelenu baru i uhvatio se za Ru-
matu da ne bi pao. Da! nastavio je, kada su obojica
stigli na vrsto tlo. Mi, mlada aristokratija, uvek emo
biti sa don Rebom! Dolo je, konano, do poputanja. Raz
mislite i sami, don Rumata, ve itav jedan sat hodam po
ulicicama i vrtovima, a da nisam sreo jo ni jednog jedinog
sivog. Zbrisali smo sivo ubre sa lica zemlje, kako se samo
sada slatko i slobodno die, u preporoenom Arakanaru!
Umesto grubih trgovaca, tih odvratnih gadova i seljaina,
ulice su ispunjene slugama gospodnjim. Video sam: neki
plemii se ve otvoreno etaju pred svojim kuama. Sada ne
moraju da se boje, da e ih nekakva tamo protuva u kecelji
isprljati ubretom koje prenosi svojim taljigama. I vie nee
mo morati da pravimo sebi put izmeu jueranjih mesara i
bakalina. Ozareni blagoslovom velikog Svetog Ordena,
prema kome sam uvek gajio najvee potovanje, i to neu
da krijem, koji me je oduvek oduevljavao, postii emo
nevieni napredak, kada se ni jedan seljak nee usuditi da
digne pogled na plemia bez dozvole koju e mu potpisati
okruni inspektor Ordena. Upravo zbog toga nosim slube
nu beleku.
Odvratni zadah rekao je Rumata.
Da, uasan, sloio se don Tameo, zatvarajui utu
ricu. A li zato, kako se sada slobodno die u preporoe
nom Arkanaru! I cene vina su pale . . .
Na kraju je don Tameo osuio uturicu do dna, bacio je i
postao jako uzbuen. Dva puta je pao, a drugi put je odbio
da se isti, izjavivi da je grean, prljav od prirode i da eli
 127

da se upravo takav pojavi u kancelariji. Svaki as je otpo-

injao da na sav glas citira svoju slubenu beleku. Jako
reeno! uzvikivao je. Uzmite na primer, ovo mesto,
blagorodni donovi: da smrdljive seljaine .. . Kako je a.
Kakva misao! Kada su stigli do stranjeg dvorita kancelari
je bacio se na prvog monaha i, obliven suzama, poeo da ga
moli da mu oprosti grehe. Poluzadavljeni monah se besno
branio, pokuavao da zove u pomo, ali ga je don Tameo
uhvatio za mantiju, i obojica su se sruili u gomilu otpada
ka. Rumata ih je ostavio i udaljavajui se, jo je dugo cuo
isprekidano zvidanje i povike: D a smrdljive seljaine . . .
Bla-goslov! . . . Svim srcem! . . . Nenost sam oseao, shva-
ta li ti to, seljaka njuko?
Na trgu pred ulazom, u senci kvadratne Vesele Kule, na
lazio se odred monaha-peaka, naoruanih zastraujuim vor-
novatim mougama. Leevi su bili uklonjeni. Jutarnji vetar
na trgu je dizao ute stubove praine. Pod irokim kupastim
krovom kule, graktale su i svaale se kao i uvek vrane
tamo su sa balvana visili leevi glavama okrenutim nadole.
Kulu je pre dve stotine godina sagradio predak pokojnog
kralja iskljuivo u vojne svrhe. Kula je bila sagraena na
vrstom trospratnom temelju, gde su se za sluaj opsade u
vale zalihe hrane. Kasnije je kula bila pretvorena u tamnicu.
Ali, zemljotres je poruio sve unutranje prolaze, i tamnica
je morala da bude premetena u podzemlje. Svojevremeno
se jedna arkanarska kraljica potuila svom gospodaru, da ne
moe da se veseli zbog kuknjave zatvorenika koji su tamo
mueni. Njen suprug je tada naredio da u kuli od jutra do
veeri svira vojni orkestar. Tako je kula i dobila svoje ime.
Odavno je ve liila na pust i prazan kameni skelet, odavno
su ve elije za sasluanje bile preseljene u nanovo otvorene,
najdonje spratove temelja, odavno ve nije svirao nikakav
orkestar, a graani su je jo uvek zvali Veselom kulom.
Obino je oko Vesele Kule bilo pusto. Ali, danas je ovdc
sve ivnulo. U kulu su vodili, vukli po zemlji jurinike u i s -
cepanim sivim uniformama, valjive skitnice u ritama, poluo-
buene, prestraene graane, devojure koje su jezivo pista-
le, u grupama su terali u kulu natmurene protuve iz none
armije, koji su se stalno osvrtali oko sebe. I istovremeno su
iz nekih skrivenih otvora izvlaili leeve, trpali ih na taljige i
odvozili negde van grada. Red plemia i bogatih graana,
koji je otpoinjao kraj vrata kancelarije, posmatrao je sa
strahom i zebnjom tu jezivu gungulu.
U kancelariju su putani svi, a neki su cak i strazamo pri
voeni. Rumata je uspeo da se ugura unutra. Zaudaralo je
kao na smetlitu. Za irokim stolom, opkoljen raznim spi
skovima, sedeo je inovnik uto-belog lica, sa velikim gusci-
jim perom zadenutim za klempavo uvo. Sledei po redu,
 blagorodni don Keu, naduveno se epurei brkovima, rekao
je svoje ime.
Skinite kapu, bezbojnim glasom je rekao inovnik,
ne diui pogled sa papira.
Rod Keu ima privilegiju da nosi eir ak i u prisustvu
samoga kralja, naduveno je izjavio don Keu.
Pred Ordenom niko nema nikakve privilegije,
istim bezbojnim glasom rekao je inovnik.
Lice don Kea se nalilo krvlju, ali je kapu ipak skinuo. i
novnik je prevlaio po spisku dugakim utim noktom.
Don Keu . . . don Keu . . . mrmljao je. don
Keu . . . Kraljevska ulica, zgrada dvanaest?
Da, dubokim i ljutim glasom rekao je don Keu.
Broj etiri stotine osamdeset i pet, brat Tibak.
Brat Tibak, koji je sedeo za susednim stolom debeo, sav
modar u licu, potraio je neto u papirima, obrisao sa ela
znoj i monotonim glasom proitao, pridigavi se malo:
Broj etiri stotine osamdeset i pet, don Keu,
Kraljevska ulica, zgrada dvanaest, jer se podsmevao imenu
njegovog preosvetenstva, episkopa arkanarskog don Rebe,
na dvorskom balu pretprole godine, treba da dobije tri tu
ceta batina po golim stranjim delovima tela sa ljubljenjem
cipele njegovog preosvetenstva .
Brat Tibar je seo.
Idite onim hodnikom, rekao je inovnik bezbojnim
glasom, batine su desno, cipela levo. Sledei . . .
Na najvee Rumatino uenje, don Keu nije protestvo-
vao. Prema svemu, on se ve nagledao svega dok je ekao u
redu. Samo je podrignuo, dostojanstveno ufitiljio brkove i
otiao u hodnik. Sledei, gigantski don Pifa, koji se tresao
od sala, ve je stajao bez kape na glavi.
Don Pifa . . . poeo je da ponavlja inovnik, pre-
vlaei prstom po spisku. Mlena ulica, zgrada dva?
Don Pifa je ispustio iz sebe nekakav grleni zvuk.
Broj pet stotina i etiri, brat Tibak.
Brat Tibak je ponovo obrisao znoj i ponovo se pridigao.
Broj pet stotina i etiri, don Pifa, Mlena, dva nita
nije skrivio pred njegovim preosvetenstvom a to znai
da je ist.
Don Pifa, rekao je inovnik, primite znak i
enja. Sagao se, izvukao iz sanduka koji se nalazio kraj
njegove fotelje gvozdenu brazletu i pruio je blagorodnom
Pifi. Nositi na levoj ruci, pokazati na prvi zahtev vojnika
Ordena. Sledei. . .
Don Pifa je ispustio grleni zvuk i udaljio se, razgledajui
brazletu. inovnik je ve ponavljao sledee ime. Rumata je
bacio pogled na red. Tu je bilo mnogo poznatih lica. Neki
su bili odeveni uobiajeno kicoki, drugi su se namemo obu-
 129

kli to su mogli skromnije, ali su svi do jednoga bili lzmaza-

ni blatom. Negde u sredini reda je glasno, tako da ga svi cu-
iu, don Sera ve trei put za poslednjih pet minuta proglaa
vao: N e vidim, zato ak i blagorodni don ne bi primio par
batina od njegovog preosvetenstva! ...
Rumata je saekao da sledeeg upute u hodnik (to je bio
poznati trgovac ribom, on je dobio pet batina bez ljubljenja
cipele zbog ravnodunosti), a onda se probio do stola i be
zobzirno stavio dlan na papire pred inovnika.
__ Izvinite, molim vas, rekao je. Potrebno mi je
nareenje za osloboenje doktora Budaha. Ja sam don Ru
mata. v ,
__ Don Rumata . . . don Rumata . . . poeo je da mr
mlja ovaj i, odgurnuvi ruku Rumate, poeo je da prevlaci
noktom po spisku. .
__ ta to radi, stara mastiljaro! podviknuo je don
Rumata. Potrebno mi je nareenje za osloboenje.
__ Don Rumata . . . don Rumata . . . Izgledalo je da
je bilo nemogue zaustaviti taj automat. Ulica Kotlova,
zgrada osam. Broj esnaest, brat Tibak.
Rumata je osetio da su za njegovim leima svi pritajili di
sanje. Pa i on se sam, iskreno reeno, nije oseao bas najla
godnije. Oznojen i ljubiastog lica, brat Tibar je ustao.
__ Broj esnaest, don Rumata, ulica Kotlova osam za
specijalne zasluge pred Ordenom dobija posebnu blagodar-
nost njegovog preosvetenstva i izvoljeva dobiti nareenje o
oslobaanju doktora Budaha, sa kojim Budahom moe da
radi ta hoe veza akt est sedamnaest jedanaest.
inovnik je odmah izvukao taj list ispred spiskova i
pruio ga Rumati. .
__ Kroz uta vrata, drugi sprat, soba sest, pravo hodni
kom desno pa levo, rekao je. Sledei. . .
Rumata je bacio pogled na list. To nije bilo nareenje za
oslobaanje doktora Budaha. To je bila dozvola za dobijanje
propusnice za peto specijalno odeljenje kancelarije, gde je
trebalo da podigne nareenje za sekretarijat tajnih poslova.
__ ta si mi to dao, bukvo jedna? upitao je Rumata.
Gde je nareenje? v
__ Kroz uta vrata, drugi sprat, soba sest, pravo hodni
kom, desno pa onda levo, ponovio je inovnik.
__ Pitam, gde je nareenje? zaurlao je Rumata.
Ne znam . . . ne znam . . . Sledei!
Nad samim uvetom Rumata je zauo nekakvo soptanje, i
neto meko i vrelo mu se navalilo na lea. Sklonio se malo
ustranu. Ka stolu se ponovo probijao don Pifa.
__ Ne ide, rekao je plaljivim glasom.
inovnik ga je pogledao mutnim pogledom.
Ime? Zvanje? upitao je.
130

Ne ide, ponovio je don Pifa, cimajui brazletu, ko

ja jedva da je mogla da mu stane na tri debela prsta.
Ne ide . . . ne ide . . . promrmljao je inovnik i na
jednom je privukao debelu knjigu, koja je leala na desnom
kraju stola. Knjiga je delovala zloslutno u crnom zamae-
nom povezu. Nekoliko sekundi je don Pifa zapanjeno po-
smatrao knjigu, a posle se najednom trgao i, ne progovorivi
ni jednu jedinu re, pojurio ka izlazu. U redu su poeli da
galame: N e zadravajte se, bre! Rumata se takoe
udaljio od stola. Ovo je odista uas, pomislio je. No, ja
u vam . . . inovnik je poeo da ita u prostranstvo: A k o
navedeni znak ienja ne moe da stane na levi zglavak ru
ke oienog, ili ako oieni nema levi zglavak kao ta
kav. . . Rumata je obiao sto, spustio obe ruke u sanduk
sa brazlatama, zagrabio koliko je mogao i krenuo napolje.
Ehej, ehej, bezizraajno mu se obratio inovnik.
A na osnovu ega?
U ime gospoda! znaajno je rekao Rumata, bacivi
pogled preko ramena. inovnik i brat Tibak su u isti mah
ustali i u jedan glas odgovorili: ,,u ime njegovo , Ljudi u re
du su gledali za Rumatom sa zaviu i divljenjem.
Izaavi iz kancelarije, Rumata je lagano krenuo prema
Veseloj Kuli, stavljajui usput brazlete na levu ruku. Imao
ih je ukupno devet, a na levu ruku je mogao da ih stavi sa
mo pet. Ostale etiri Rumata je stavio na desnu ruku. Na
prepad je hteo da me uhvati episkop arkanarski, mislio je.
Nee od svega toga nita ispasti. Brazlete su zveckale na
svakom koraku, Rumata je u ruci drao na prvi pogled veo
ma vaan papir akt est-sedamnaest-jedanaest, ukraen
raznobojnim peatima. Monasi, na koje je usput nailazio,
bilo da su ili peice ili jahali brzo su mu ustupali put. U
gomili se na pristojnoj razdaljini as pojavljivao, as opet
nestajao neprimetni agent telohranitelj. Rumata je nemi
losrdno mlatarajui kanijama maeva, uspeo da se na kraju
probije do vrata, besno se izdrao na straara koji je krenuo
na njega, i, proavi kroz dvorite, poeo da se sputa niz
stepenice, izlizane i okrunjene, u tminu ozarenu bakljama
koje su se dimile. Ovde su se nalazile najuvenije tajne biv
eg ministarstva odbrane krune kraljevska tamnica i
istrane elije.
U zasvoenim hodnicima, na svakih deset koraaji, iz zar
alog metalnog prstena u zidu virila je smrdljiva baklja. Pod
svakom bakljom su se u nii, nalik na peinu, crnela vrata,
sa reetkama na prozoretu. To su bili ulazi u tamnike pro
storije, koji su spolja bili zatvoreni tekim metalnim rezama.
Hodnici su bili puni. Gurali su se, trali, vikali,
nareivali . . . Zveketale su reze, lupala vrata, nekoga su tu
kli i taj neko je urlao, nekoga su vukli i taj se otimao, neko
 131

ga su gurali u eliju koja je i bez toga bila prepunjena, ne

koga su opet pokuavali da izvuku iz elije i nisu mogli, a
on je uralo: Nisam ja, nisam ja! i hvatao se za susede.
Lica monaha na koje je nailazio bila su do krajnosti poslov
na. Svi su nekuda hitali, svako je obavljao posao od izuzet
nog znaaja. Rumata je, pokuavajui da se snae gde se ta
nalazi, lagano prolazio hodnik za hodnikom, sputajui se
sve nie i nie u donjim spratovima bilo je ve mirnije. Ov-
de su, sudei po razgovorima, polagali ispite apsolventi. Pa
triotske kole. Polugoli momci u konim pregaama u gomi
lama su stajali pred vratima elija za muenje, prelistavali
umaena uputstva i povremeno odlazili da piju vodu iz veli
ke bave sa lonetom na lancu. Iz elija su dopirali uasni
jauci, zvuci udaraca, zaudaralo je na pale. I razgovori,
razgovori! . ..
Kostolom ima jedan veliki raf gore, i on se eto slo
mio. A zar sam ja kriv? Pretukao me je. Bukovo drvo,
kae mi, evo ti, kae pet po stranjici i doi
ponovo! .. .
A ne bi bilo loe saznati ko tue, moda na brat stu
dent i tue. I dogovoriti se unapred, skupiti pet groapo
glavi i strpati mu u dep . . .
Kada je masti mnogo, zubac ne vredi usijavati, on e
se svejedno u salu ohladiti. Ti maice uzmi i salo malo
ukloni. . .
Pa izme gospoda boga su za noge, one su iroke i na
klinovima su, a rukavice velikomuenici su na rafovi-
ma, to je specijalno za ruke, da li si me shvatio?
Da precrkne od smeha, brao! Ulazim, gledam i
ta mislite, ko je u lancima? Fika Rii, mesar iz nae ulice, za
ui me je stalno, kada je bio pijan, vukao. No, dri se, mi
slim, sada u se ja malo zabaviti. . .
A Pekora Guba, kako su ga monasi jutros odvukli,
jo uvek se nije vratio. Nije ak ni na ispit doao.
Eh, trebalo je vodenicu za meso da primenim, a ja,
blesan, udario ga ipkom po boku, i rebro mu slomio.
Tada me je otac Kin dograbio za slepoonicu, izmom me
dokaio pod rebra, i to tako tano, brao, da vam moram
rei svetlost vie nisam video, i sada me jo boli. ta mi,
kae materijal kvari?
Pazite, pazite, prijatelji moji, mislio je Rumata, lagano
okreui glavu na sve strane. To nije teorija. To jo niko od
ljudi nije video. Pazite, sluajte, snimajte . . . i cenite, i voli
te, avo vas sve odneo, svoje doba i klanjajte se senima
onih, koji su proli kroz sve to! Gledajte paljivo te njuke,
mlade tupe, ravnodune, koji su se navikle na sva mogua
sredstva, i ne okreite nos, vai sopstveni preci nisu bili nita
bolji . . .
 Zapazili su ga. Desetak pari oiju koje su odista svata vi-
dele, poele su da zure u njega.
Eno ga, don stoji. U licu je ubledeo.
He . . . Pa zna se, blagorodni nisu na to navikli. . .
Vodu, kau, treba u takvom sluaju dati, ali je lanac
kratak, ne moe da stigne . . .
Nita, nita, doi e ve sebi. . .
Meni bi takvoga . . . Takvog ma ta da pita, odmah
sve odgovara. . .
Vi brao tie, jer ako nas grune . . . Koliko samo bra-
zleta ima . . . I papir uz to jo.
Kako nas samo posmatra . . . Da se udaljimo brao,
to dalje od greha . . .
U grupi su krenuli sa mesta, otili u senku i odatle poeli
da bljete opreznim oima pauka. No, dosta je od mene, po
mislio je Rumata. Ve je hteo da uhvati za mantiju monaha
koji je tada prolazio, ali je odmah primetio trojicu, koji nisu
nikuda jurili, koji su radili stojei na mestu. Oni su palicama
tukli delata: prema svemu zato to je loe radio.
U ime gospoda, tiho je rekao, zveknuvi svojim
brazletama.
Monasi su spustili palice, pogledali ga.
U ime njegovo, rekao je najvii.
No, oevi, rekao je Rumata, odvedite me do
nadzornika hodnika.
Monasi su se zgledali Delat je brzo otpuzao i sakrio se
iza bave sa vodom.
A ta e ti on? upitao je najvii monah.
Rumata mu je utke prineo papir licu, podrao ga malo i
spustio.
Aha, rekao je monah. No, danas sam ja nad
zornik hodnika.
Odlino, rekao je Rumata i savio papir u trubu.
Ja sam don Rumata. Njegovo preosvetenstvo mi je pokloni
lo doktora Budaha. Idi i dovedi mi ga.
Monah je strpao ruku pod kapuljau i poeo da se ee.
Budah? rekao je razmiljajui,. K oji je taj Bu-
dah? Razvratnik, ta li?
Ne, rekao je drugi monah. Razvratnik je
Rudah. Njega su noas oslobodili. Sam otac Kin ga je otko-
vao i napolje izveo. A ja . . .
Gluposti, gluposti! nestrpljivo je rekao Rumata,
lupkajui se papirom po kuku. Budah. Kraljevski
trova . . .
A-a . . . rekao je nadzornik. Znam. On je ve
sigurno na kolcu . . . Brate Paka, otidi-der do dvanaeste, po
gledaj. A ti, hoe li da ga izvede? obratio se on Ru-
mati.
 133

Razume se, rekao je Rumata. Moj je.

__ Onda papir izvoli dati ovamo. Papir e u predmet da
ide, Rumata mu je dao papir.
Nadzornik je poeo da vrti papir u rukama, razgledajui
peate, a onda je rekao oduevljeno:
__ No, i piu ljudi! Ti, don, stani malo u stranu, prie kaj,
sada smo zauzeti. . . Ehej, a gde li je onaj nestao?
Monasi su poeli da se osvru, traei delata koji je po-
greio. Rumata se udaljio. Delata su izvukli iza bave, po
novo poloili na pod i poeli poslovno, bez suvie surovosti
da tuku. Kroz pet minuta se iza zaokreta pojavio monah,
vukui za sobom na konopcu mravog, potpuno sedog starca
u tamnoj odei.
Evo ga, to je Budah! radosno je povikao monah
jo iz daljine. I uopte nije na kolcu, iv je Budah, zdrav!
Malo je, istina, onemoao, odavno ve, prema svemu, gla
dan sedi. . . .
Rumata im je krenuo u susret, oteo konopac iz ruku mo
naha i smakao omu sa starevog vrata.
Vi ste Budah Irukanski? upitao je.
Da, rekao je starac, gledajui ga iskosa.
Ja sam Rumata, poite za mnom i ne zaostajte.
Rumata se okrenuo prema monasima. U ime gospoda,
__ rekao je.
Nadzornik je ispravio lea i, spustivi motku, odgovorio
izgubivi dah: ,,U ime njegovo .
Rumata je pogledao Budaha i konstatovao je da se starac
dri za zid i da jedva stoji na nogama.
Loe mi je, rekao je, boleljivo se smekajui.
Izvinite, blagorodni done.
Rumata ga je uzeo pod ruku i poveo. Kada su monasi ne
stala sa vidika, zaustavio se, izvukao iz fiole tabletu sporami-
na i pruio je Budahu. Budah ga je upitno pogledao.
Progutajte ovo, rekao mu je Rumata. Odmah
e vam biti lake.
Budah je, oslanjajui se jo uvek na zid uzeo tabletu, po
gledao je, pomirisao, digao kosmate vee, posle je oprezno
stavio na jezik, i poeo da cmoke usnama.
__ Gutajte, gutajte, sa osmejkom na licu rekao je Ru
mata.
Budah je progutao.
Hm-m-m, progovorio je. Smatrao sam da znam
sve o lekovima. Zautao je, oslukujui samoga sebe.
Hm-m-m-m! rekao je. Interesantno! Suena slezina
vepra ,,Y ? Iako nije, ukus nije na trule.
Hajdemo, rekao je Rumata.
Krenuli su hodnikom, popeli se stepenicama, proli jos je
dan hodnik i popeli se uz jedno stepenite. I tada se Rumata
134

zaustavio kao ukopan. Najednom je dobro mu poznat urlik

odjeknuo pod tamnikim svodovima. Negde u nedrima ove
tamnice je urlao svom snagom, prosipajui oko sebe naju-
dovinije psovke i prokletstva, psujui boga, svece, pakao,
Sveti Orden, don Rebu i jo mnogo to-ta drugo, najblii
mu prijatelj, baron Pampa don Bau-no Suruga-no-Gata-no-
-Arkanarski. Ipak je uleteo baron, pomislio je Rumata, ka
jui se. Sasvim sam zaboravio na njega. A on na mene ne bi
zaboravio . . . Rumata je brzo smakao sa ruke dve brazlete,
nabacio ih na mrave ruke doktora Budaha i rekao:
Penjite se gore, ali napolje ne izlazite. ekajte me ne
gde po strani. Ako ponu da vam dosauju, pokaite brazle
te i ponaajte se to drskije moete.
Baron Pampa je urlao, kao atomski ledolomac u polarnoj
magli. Eho je odjekivao pod svodovima. Ljudi u hodnicima
su se smirili, prislukujui otvorenih ustiju. Mnogi su odma
hivali od sebe palcem, terajui od sebe neastivog. Rumata
se skotrljao niz dva stepenita, obarajui sa nogu monahe na
koje je nailazio, pravei sebi put kanijama maeva kroz go
milu apsolvenata i jednim udarcem noge otvorio vrata elije,
iz koje se ulo urlanje. U svetlosti baklje, ugledao je svog
prijatelja Pampu: moan baron je bio potpuno nag razapet
na zidu glavom okrenutom nadole. Lice mu je bilo pocmelo
od krvi koja je navrela u njega. Za malenim stoiem je se-
deo, zaepivi prstima ui, pogureni inovnik, a sav oznojeni
delat, nalik na zubara, premetao je po metalnom lavoru
nekakve instrumente koji su zveckali.
Rumata je paljivo zatvorio vrata za sobom, priao dela-
tu sa lea i lupio ga drkom maa po potiljku. Delat se tr
gao, uhvatio za glavu i seo u lavor. Rumata je izvukao iz
kanije ma i presekao sto sa papirima, za kojim je sedeo i
novnik. Sve je bilo u najboljem moguem redu. Delat je se
deo u lavoru, jeei, a inovnik je brzo etvoronoke pobe-
gao u ugao i tamo legao. Rumata je priao baronu, koji ga
je radoznalo-radosno posmatrao odozdo nagore, uhvatio la
nac, koji je drao baronove noge, i sa dva poteza rukama ga
iupao iz zida. Posle je oprezno postavio barona na noge.
Baron je utao, skamenivi se u udnovatoj pozi, a onda se
trgao i oslobodio ruke.
Mogu li da poverujem, ponovo je poeo da grmi,
kolutajui svojim zakrvavljenim oima, da ste to vi, moj
blagorodni prijatelju? Konano sam vas naao!
Da, to sam ja, rekao je Rumata. Hajdemo to
pre odavde, dragi moj, ovde vam nije mesto.
Piva! rekao je baron. Ovde negde je bilo pivo.
Proetao se po eliji, vukui za sobom ostatke lanca i ne
prestajui da larma. Pola noi sam jurcao po gradu! a
vo ga odneo, rekli su mi da ste uhapeni, i pobio sam gomi
 135

lu ljudi! Bio sam vie nego siguran da u vas nai u ovoj

tamnici! A, evo ga!
Priao je delatu i odgurnuo ga, kao prainu, zajedno sa
lavorom. Pod lavorom se nalazilo burence. Baron je pesni
com izbio dance, digao bure i prevrnuvi ga nad sobom, di
gao glavu. Struja piva je poela da mu se sliva u njegova
usta. Kakva je ovo lepota, razmiljao je Rumata, neno
posmatrajui barona. ovek bi jo mogao da pomisli da je
to bik, glupavi bik bez mozga, ali on je traio, hteo je da me
spase, i doao je, sigurno ovamo, u tamnicu sam po
mene . . . Ne, ima ljudi i u ovom svetu, neka je proklet. . .
Kako je sve dobro ispalo!
Baron je ispraznio bure i bacio ga u ugao, gde je od stra
ha drhtao inovnik. U uglu je neto zapitalo.
__ No, eto, rekao je baron, briui bradu nadlani-
com. Sada mogu da krenem sa vama. ini mi se da nije va
no to sam go?
Rumata se osvrnuo, priao delatu i smakao sa njega pre
gau.
Za sada uzmite ovo, rekao je.
__ U pravu ste, rekao je baron, vezujui pregau oko
pojasa. Bilo bi odista nezgodno da doem kod baronese
potpuno g o . . . *
Izali su iz elije. Niko se nije usuivao da ih zaustavi,
hodnik je postajao pust na dvadeset koraaja ispred njih.
Sve u ih razneti u komade, urlao je baron. Za-
poseli su moj zamak! I posadili tamo nekakvog oca Arimu!
Ne znam kakav je on otac, ali njegova deca e, kunem se
gospodom, uskoro e postati siroii. avo ga odneo, dragi
moj, zar ne nalazite da je ovde tavanica zauujue niska?
Svu sam glavu izubijao . . .
Izali su iz kule. Promakao im je ispred oiju i nestao u
gomili agent-telohranitelj. Rumata je dao znak Budahu da
krene za njim. Gomila kraj vrata se razmakla, kao da je ne
ko presekao maem. ulo se kako jedni viu da je pobegao
vaan dravni zloinac, a drugi, da ,,eto ide Goli avo, u
veni estorski delat-ubica .
Baron je izaao na sred trga i tamo se zaustavio, mrtei se
od jake sunane svetlosti. Trebalo je pouriti. Rumata se
brzo osvrnuo.
Negde ovde je bio moj konj, rekao je baron.
Ehej, konja ovamo! ..
Kraj stuba za vezivanje konja, gde su trupkali konji Orde
na, svi su se uzmuvali.
__ Ne toga! dreknuo je baron. Eno onoga tamo

__ U ime gospoda! sa zakanjenjem je povikao Ru

mata i povukao preko glave opasa sa desnim maem.
136

Preplaeni monah u izmaenoj rizi je priveo baronu

konja.
Dajte mu neto, don Rumata, rekao je baron, te
ko uskaui u sedlo.
Stoj, stoj! po vikali su kod kule.
Preko trga, zamahujui mougama, trali su monasi. Ru
mata je gurnuo u ruku barona, ma.
Pohitajte, barone, rekao je.
Da, rekao je Pampa. Treba pohitati. Onaj Ari-
ma e mi isprazniti podrum. ekam vas kod sebe sutra ili
prekosutra, dragi moj. ta da prenesem baronesi?
Poljubite joj ruku, rekao je Rumata. Monasi su bi
li ve sasvim blizu. Bre, bre, barone! . . .
Ali, da li ste vi barem u bezbednosti? uznemireno
ga je upitao baron.
Jesam, avo ga odneo, jesam! Napred!
Baron je poterao konja galopom, pravo na gomilu mona
ha. Neko je pao na zemlju, neko je poeo da urla, digla se
praina, poela su da topu kopita po kamenim ploama i
baron je nestao. Rumata je gledao u uliicu, gde su sede-
li, nita ne shvatajui monasi oboreni sa nogu, kada mu je
jedan ulagivaki glas proaptao nad samim uvetom:
Dragi, moj blagorodni done, zar vam se ne ini, da ste
sebi dozvolili malo previe?
Rumata se osvrnuo. U lice mu je sa napetim osmejkom i
oima gledao don Reba.
Previe? ponovio je Rumata. Ja ne znam tu re
previe . Najednom se setio don Sere. I sve u svemu
ne vidim, zato jedan blagorodni don ne bi pomogao drugo
me, koji se naao u nezgodi.
Pored njih su, podigavi koplja, teko prokaskali konjanici
krenuli su u poteru. Lice don Rebe se najednom nekako
promenilo.
No, dobro, rekao je. Neemo vie o tom . . . O,
vidim ovde visokouenog doktora Budaha . . . Odlino izgle
date, doktore. Morau da napravim reviziju u svojoj tamni
ci. Dravni zloinci, ak i kada su puteni na slobodu, ne
smeju da izlaze iz tamnice njih moraju da iznose iz nje.
Doktor Budah je, kao slep, krenuo pravo na njega. Ru
mata je brzo stao izmeu njih.
Uzgred budi reeno, don Reba, rekao je, kakav
je va odnos prema ocu Arimi?
Prema ocu Arimi? Don Reba je visoko digao ve-
e. Odlini oficir. Zauzima istaknuti poloaj u mojoj epi-
skopiji. A u emu je stvar?
Kao verni sluga veeg preosvetenstva, klanjajui
se zlurado je rekao Rumata, hitam da vas obavestim da
moete smatrati da je taj istaknuti poloaj sada upranjen.
 137

Ali, zato? . v
Rumata je bacio pogled prema uliici, gde se jos nije smi
rila ukasta praina. Don Reba je takoe bacio pogled u
tom pravcu. Lice mu je postalo zabrinuto.
*
* *

Bilo je ve prolo podne, kada je Kira pozvala blagorodnog

gospodina i njegovog visokouenog prijatelja za sto. Doktor
Budah je, umivi se, presvukavi se u isto, pedantno izbri
jan, ostavljao odista izvanredan utisak. Pokreti su mu bili
spori i dostojanstveni, umne sive oi su gledale oko sebe
blagonaklono, pa ak nekako i snishodljivo. On se pre svega
izvinuo Rumati za svoju naglost na trgu. A li, morate me
shvatiti, rekao je. To je straan ovek. To je pravi vu
kodlak, koji je doao na svet samo zahvaljujui boijoj gre
ci. Lekar sam, ali me nije stid da priznam da bih ga, kada bi
mi se zato pruila prilika, sa zadovoljstvom ubio. Cuo sam
da je kralj otrovan. I sada mi je jasno ime je otrovan (Ru
mata se trgao). Taj Reba je doao kod mene u eliju i za
traio da mu nainim otrov, koji bi delovao kroz nekoliko
asova. Razume se, odbio sam da to uinim. On mi je onda
pripretio muenjima a ja sam mu se nasmejao u lice. Ta
da je to nitavilo pozvalo delate, i oni su mu doveli sa ulice
desetak deaka i devojica starih oko deset godina. Postavio
ih je ispred mene, otvorio moju torbu sa travama i objavio
da e na toj deci isprobati jedan po jedan moje lekove, sve
dok ne pronae ono to mu je porebno. Eto, tako je bio
otrovan kralj, don Rumata. . . Usne Budaha su poele da
se tresu, ali je uspeo da se smiri. Rumata je, delikatno se
okrenuvi na drugu stranu, klimnuo glavom. Jasno, razmiljao
je. Sve je jasno. Iz ruku svog ministra kralj ne bi uzeo ak
ni krastavac. I nitavilo je podmetnulo kralju nekakvog ar
latana, kome je obeana titula glavnog lekara ako izlei
kralja. I jasno je, zato je don Reba poeo da likuje, kada
sam ga raskrinkao u kraljevskoj spavaonici: teko je odista
bilo smisliti zgodniji nain da se kralju podmetne lani Bu
dah. Sva odgovornost je padala na Rumatu Estorskog, lru-
kanskog pijuna i zaverenika. Mi smo obina tenad, pomislio
je. U Institutu treba uvesti specijalan kurs feudalnog splet
karenja. I uspeh treba meriti u rebama. ak moda najbolje
u decirebama. Uostalom, to i nije vano . . .
Prema svemu, doktor Budah je bio jako gladan. Ali, on
je odluno odbio hranu ivotinjskog porekla i svoju panju
je usredsredio na salate i piroke sa slatkim. Ispio je asu
estorskog vina, oi su mu se zacaklile, na obrazima mu se
pojavilo zdravo rumenilo. Rumata nije mogao da jede. rred
138

oima su mu pucketale i aile se purpurne baklje, odasvud

je zaudaralo na spaljeno meso, a u grlu mu je stajala knedla
veliine pesnice. I zato, ekajui da se gost najede, on je
stajao kraj prozora, vodei utivi razgovor, lagan i miran, da
ne smeta gostu da jede.
Grad je lagano poinjao da dolazi sebi. Na ulici su se po
javili ljudi, glasovi su postajali sve glasniji, ulo se lupkanje
ekia i zvuk drveta koje se epa sa krovova i zidova su
smicane mnogoboake figure. Debeli, elavi trgovac je pro
ao sa buretom piva da ga prodaje po dva groa za kriglu
na trgu. Graani su se snalazili. U kapiji preko puta, epr
kajui prstom po nosu, brbljao je sa debelom gazdaricom
mali agent telohranitelj. Pod prozorom su neto kasnije
prole taljige, natovarene ak do prvog sprata. Rumata u
prvi mah nije shvatio kakve su to taljige, a posle je ugledao
sive i crne ruke i noge koje su virile ispod asura, i brzo je
priao stolu.
Sutina oveka, lagano vaui govorio je Budah,
sastoji se u njegovoj zadivljujuoj sposobnosti da se pri
vikava na sve. Nema u prirodi niega, na ta ovek ne bi
mogao da se privikne. Ni konj, ni pas, ni mi ne poseduju tu
osobinu. Verovatno je bog, stvarajui oveka, bio svestan
toga na kakve ga muke osuuje i upravo mu je zato dao ta
ko ogromnu snagu i strpljenje. Teko je rei da li je to dobro
ili loe. Ali, kada ovek ne bi posedovao takvo strpljenje i
izdrljivost, svi dobri ljudi bi ve odavno poginuli i na svetu
bi ostali samo zli i bezduni. Sa druge strane, navika da trpi
i da se snalazi pretvara ljude u beslovesne ivotinje, koje se
niim, osim anatomijom, ne razlikuju od ivotinja, pa ih ak
i prevazilaze u svojoj nezatienosti. I svaki novi dan raa
novi uas zla i nasilja . . .
Rumata je bacio pogled na Kiru. Sedela je preko puta
Budaha i sluala ga netremice, poduprevi obraz pesnicom.
Oi su joj bile tune: prema svemu, saaljevala je ljude.
Verovatno ste u pravu, potovani Budahu, rekao je
Rumata. A li uzmite na primer mene. Evo, ja sam
obian blagorodni don (Budahu je visoko elo poelo da se
mrti, oi su mu zapanjeno i veselo poele da postaju okru
gle), i jako volim uene ljude, to je plemstvo duha. I nikako
ne mogu da shvatim zato vi, uvari i jedini posednici najvi
eg znanja, zato ste vi tako beznadeno pasivni? Zato bez
ikakvog roptanja dozvoljavate da vas preziru, bacaju u tam
nice, spaljujui na lomaama? Zato odvajate smisao svog
ivota sticanje znanja od praktinih potreba ivota
borbe protiv zla?
Budah je odmakao od sebe prazan tanjir od piroaka.
Postavljate mi udnovata pitanja, don Rumata, re
kao je. Interesantno je da mi je ta ista pitanja postavljao
 139

i blagorodni don Hugo, uvar kreveta naeg vojvode^ Poz

najete li ga? Tako sam i mislio. . . Borba protiv zla. No, sta
ie to zlo? Svako moe da ga poima na svoj nain. Za nas,
uene ljude, zlo se sastoji u neznanju, ali crkva uci da je
neznanje bogatstvo, a da sve zlo dolazi od znanja. Za seljaka
;e zio __ porez i sua, za trgovca hlebom je susa odlina
stvar. Za robove je zlo pijan i surovi gazda, za zanatliju
zelena. Pa ta je onda zlo, protiv koga se treba bonti,
don Rumata? tuno je bacio pogled na slusaoce. lo
ie nemogue unititi. Ni jedan ovek nije u stanju da smanji
njegovu koliinu u svetu. On moe malo da pobolja svoju
sopstvenu sudbinu, ali uvek na raun pogoranja sudbine
drugih. I uvek e postojati kraljevi, manje ili vise surovi, ba-
roni, manje ili vie divlji, i uvek e postojati neprosvecem
narod, koji se divi svojim ugnjetaima i mrzi svoje oslobo
dioce. I sve to samo zbog toga, to rob mnogo bolje shvata
svog gospodara, pa makar on bio i najsuroviji, nego svog
oslobodioca, jer svaki rob moe odlino da zamisli samoga
sebe na mestu svog gospodara, ali malo ko moze da zamisli
samoga sebe na mestu nekonstoljubivog oslobodioca, lakvi
su ljudi, don Rumata, i takav je na svet.
__Svet se stalno menja, doktore Budah, rekao je Ku-
mata. Mi znamo za doba, kada kraljevi nisu ni
postojali^. ^ mQe veitQ da se menj at _ usprotivio se Bu
dah jer nita nije veito, pa ak ni promene. . . Mi ne
znamo zakone savrenstva, ali se savrenstvo ranije ili kasni
je ipak postie. Pogledajte, na primer, kako je ureeno nase
drutvo. Kako raduje oko taj jasan, geometrijski pravilan sis
tem! Dole se nalaze seljaci i zanatlije, nad njima je plem
stvo, posle svetenstvo, i na kraju dolazi kralj. Kako je
sve to samo smiljeno, kakva je to stabilnost kakav harmo
nijski poredak! ta treba jo da se menja u tom slifovanom
kristalu, koji je izaao iz ruku nebeskog juvelira? Ne postoje
zgrade stabilnije i jae od piramidalnih, to e vam reci svaki
arhitekta. Digao je pouno prst. ito, koje^se Pros*Pa
iz vree, ne pada na zemlju u ravnom sloju, vec stvara tako
zvanu koninu piramidu. Svako zrno se hvata za drugo, tru
dei se da se ne otkotrlja dole. Isto tako i ovecanstvo Ako
ono hoe da bude celina, ljudi moraju da se hvataju jedni za
druge, neizbeno stvarajui pri tome piramidu.
__ Zar vi odista smatrate da je ovaj svet savrsen. za
udio se Rumata. Posle susreta sa don Rebom, posle
t a. ni ni ce.
Razume se moj mladi prijatelju. Mnoge stvari mi se ne
dopadaju u ovom svetu, mnoge stvari bih hteo da vidim
promenjene. . . Ali, ta da radim? U oima visih sila savr-
enstvo izgleda sasvim drugaije nego u mojim. Kakvog smi
 140

sla ima da se drvo ali to ne moe da se kree, pa makar

ono i elelo da pobegne od sekire drvosee?
A ta ako bismo mogli da promenimo najvie zamisli?
Za to su sposobne samo najvie sile. . .
A li ipak, zamislite da ste bog. . .
Budah se nasmejao.
Kada bih mogao da zamislim da sam bog, onda bih to
i bio!
No, a kada bi ste imali mogunost da posavetujete
boga?
Imate bogatu matu, sa zadovoljstvom je rekao Bu
dah. To je dobro. Pismeni ste? Odlino! Sa zadovolj
stvom bih vas obuavao. . .
Laskate mi. . . No, ta bi ste mi odista posavetovali?
Sta bi, prema vama, trebalo da uradi svemogui, da bi ste vi
rekli: sada je svet dobar i nita ne treba menjati?
Budah se, sa odobravanjem smekajui se, zavalio na na
slon fotelje i skrstio ruke na stomaku. Kira ga je posmatrala
sa nestrpljenjem.
Pa ta, rekao je, izvolite. Rekao bih svemo
guem: Stvaraoe, ne znam tvoje planove, ali ti moda i ne
eli da ljudi budu dobri i sreni. Zaeli to onda! To je tako
jednostavno postii. Daj ljudima dovoljno hleba, mesa i vi-
na, daj im krovove nad glavom i odeu. Neka nestanu glad i
nematina, a istovremeno i sve to razjedinjuje ljude .
I to bi bilo sve? upitao je Rumata.
Cini vam se da je to malo?
Rumata je odmahnuo glavom.
Bo8 . bi vam odgovorio: Nee to biti u korist ljudi.
Jer, najjai iz sveta vaeg bi oteli slabima ono to sam im ja
dao, i slabi bi i nadalje ostali siromasi .
Zamolio bih boga da zatiti slabe: Urazumi surove
vladare rekao bih.
Surovost je sila. Izgubivi surovost, vladari bi jedno
stavno izgubili silu, i tako bi ih zamenili drugi surovi ljudi.
Budah je prestao da se smeka.
Kazni surove, rekao je vrstim glasom, da jaki ne
mogu da budu surovi prema slabima.
ovek se raa slab. Jak postaje onda, kada oko njega
nema nikog ko bi bio jai od njega. Kada budu kanjeni svi
surovi meu jakima, njihovo mesto e zauzeti najjai meu
slabima. Takoe surovi. Tako e morati da se kanjavaju
svi, a ja to ne elim.
Ti bolje zna od mene, svemogui. Uini onda, da ljudi
dobiju sve i ne otimaju jedan drugome ono to si im ti dao.
Ni to nee biti dobro za ljude, uzdahnuo je Ruma
ta, kada dobiju sve zabadava, bez napora, iz ruku mojih,
onda e zaboraviti rad, prestae da shvataju ivot i pretvo-
 141

rie se u moje domae ivotinje, koje u morati da hranim i

veito ode vam.
Ne daj im sve najednom, ustro je rekao Budah.
Daj im pomalo, postepeno!
Postepeno e ljudi i sami uzeti sve to im je potrebno.
Budah se nasmejao.
Da, vidim da to nije ba tako jednostavno, rekao je.
Nikako nisam ranije mislio na sve to. . . Nagao se na-
pred. Uostalom, postoji jo jedna mogunost, Uini
da ljudi najvie od svega vole rad i znanje, da rad i znanje
postanu jedini smisao njihovog ivota!
Da, i to smo takoe imali nameru da pokuamo, pomi
slio je Rumata. Masovna hipnoindukcija, pozitivna remorali-
zacija. Hipnoaparati na tri ekvatorijalna sputnjika. . .
Mogao bih da uradim i to, rekao je. Ali, zar
treba liavati oveanstvo njegove istorije? Zar treba jedno
oveanstvo zamenjivati drugim? Nee li to biti isto, to i
unititi oveanstvo, brisati ga sa lica zemlje i stvoriti na nje
govom mestu novo?
Budah je, namrtivi elo, razmiljajui utao. Rumata je
ekao. Ispred prozora su ponovo poele da kripe taljige.
Budah je tiho progovorio;
Onda nas, gospode, zbrii sa lica zemlje i stvori nano
vo, savrenije. . . ili jo bolje, ostavi nas, i pusti nas da ide
mo svojim putem.
Moje srce je puno saaljenja, lagano je rekao Ru
mata. To ne mogu da uinim.
Tada je ugledao Kirine oi. Kira ga je posmatrala sa ua-
savanjem i nadom u oima.
 9

Pustivi Budaha da se odmori pred daleki put, Rumata je

otiao u svoj kabinet. Delovanje sporamina se zavravalo,
ponovo je poeo da se osea umornim, pretuenim, ponovo
su poele da ga bole modrice i poeli su da mu otiu una-
kaeni konopcima zglobovi. Treba se ispavati, pomislio je,
treba se obavezno ispavati, i treba se povezati sa don Kon
dorom. Treba se povezati sa don Kondorom. Treba se pove
zati sa patrolnim diriablom, neka izveste o svemu Bazu. I
treba smisliti ta sada da radimo, i moemo li uopte neto
da uradimo, i ta da radimo, ako vie nita ne moemo da
uradimo.
U kabinetu je za njegovim stolom sedeo, zgrbivi se u fo
telji, stavivi ruke na visoke naslone za ruke, crni monah u
nabijenoj na oi kapuljai. Veto, pomislio je Rumata.
Ko si ti? umorno ga je upitao. Ko te je pustio?
Dobar dan, blagorodni don Rumata, progovorio je
monah smiui kapuljau.
Rumata je odmahnuo glavom.
Veto, odista! rekao je. Dobar dan, slavni Ara-
ta. Zato ste doli? ta se desilo?
Sve je kao i obino, rekao je Arata. Armija se
ratrkala, svi dele zemlju, niko nee da ide na jug. Vojvoda
skuplja nedotuene i uskoro e obesiti moje ljude nogama
uvis du Estorskog druma. Sve je kao i obino, ponovio
je.
Jasno, rekao je Rumata.
Sruio se na otoman, stavio ruke iznad glave i poeo da
posmatra Aratu. Pre dvadeset godina, kada je Anton pravio
modele i igrao se Viljema Tela, tog oveka su zvali Arata
Lepi, i on je, najverovatnije, bio drugaiji nego sada.
Nije tada Arata Lepi imao na svom divnom elu ovaj na
kazni ljubiasti ig on se pojavio na njegovom elu posle
pobune soanskih mornara, kada je tri hiljade golih robova-
-zanatlija, silom doteranih u soanska brodogradilita iz svih
krajeva imperije i izmuenih do te mere, da su izgubili ak i
instinkt samoodranja, jedne burne noi izletelo iz luke, kao
talas prelo preko Soana, ostavljajui za sobom leeve i
poare, i kada ih je na granici doekala okovana u oklope
carska peadija. . .
 143

I tada je, razume se, Arata Lepi imao itava oba oka.
Desno oko je izletelo iz svoje duplje posle udarca topuza
jednoga barona, kada je seljaka armija od dvadeset hiljada,
proganjajui po metropoli baronske druine, sukobivi se na
otvorenom polju sa pet hiljada carskih gardista, bila momen
talno rascepkana opkoljena i izgaena iljastim potkovicama
borbenih kamila. . .
I bio je, sigurno, Arata Lepi prav kao topola. Grbu i novi
nadimak je dobio posle vilanskog rata u vojvodstvu Uban-
skom koje se nalazi na dva mora odavde, kada je posle se
dam godina pomora i sua etiri stotine hiljada ivih skeleta
vilama i batinama pobilo dvorane i opkolilo vojvodu Uban-
skog u njegovoj rezidenciji, i kada je vojvoda, ije se sla-
boumlje najednom izotrilo od uasa, proglasio je da poda
nicima daje oprotaj, snizivi cene piu i obeavi razne slo
bode; i Arata je, videi da je sve gotovo, molio, zahtevao,
preklinjao svoje ljude da se ne varaju tada su ga uhvatili
atamani, koji su smatrali da se preko hleba pogaa ne trai,
pretukli ga metalnim ipkama i bacili u jamu da tamo
izdahne.
A ovaj masivan metalni prsten na desnom zglavku je,
prema svemu, imao jo onda, kada se zvao Lepi. Prsten je
bio prikovan lancem za veslo piratske galije, i Arata je pre
kinuo lanac, udario tim prstenom u elo kapetana Egu Lju
baznog, zaposeo brod a posle i itavu piratsku armadu i po
kuao da stvori slobodnu republiku na vodi. . . A zavrilo se
sve to pijanim svinjarijama, jer je Arata tada jo bio mlad,
nije umeo da mrzi i smatrao je da je sloboda dovoljna, da bi
se rob izjednaio sa bogom.
To je bio profesionalni pobunjenik, osvetnik boijom mi-
lou, u srednjem veku figura vie nego retka. Takve tuke
ponekad raa istorijska evolucija i puta ih u socijalne viro
ve, da ne bi dremali debeli karai, to prodiru plankton na
dnu. . . Arata je ovde bio jedini ovek, koga Rumata nije ni
mrzeo niti saaljevao, i u svojim snovima Zemljanina, koji
je proiveo pet godina u krvi i smradu, esto je video sebe
kao Aratu, koji je proao kroz sve krugove pakla vasione i
koji je za to dobio visoko pravo da ubija ubice, mui delate
i izdaje izdajnike. . .
Ponekad mi se ini, rekao je Arata, da smo ne
moni. Veiti sam poglavar svih pobunjenih, i znam da se
moja snaga nalazi u izuzetnoj mojoj ilavosti. Ali, ta snaga
ne pomae mojoj nemoi. M oje pobede se kao nekom aro
lijom pretvaraju u poraze. Borbeni drugovi mi postaju ne
prijatelji, najhrabriji bee, najverniji izdaju ili umiru. I ne
mam nita, osim golih ruku, a golim rukama ne mozes da
dohvati pozlaene idole, koji su se sakrili iza bedema
tvrava. . .
 144

Kako ste doli u Arkanar? upitao je Rumata.

Brodom, sa monasima.
Poludeli ste. Mogli su lako da vas prepoznaju. . .
A li ne < u gomili monaha. Polovina oficira Ordena su
jurodivi i nakaze, kao i ja. Nakaze su ugodne bogu.
Osmehnuo se, gledajui Rumatu pravo u oi.
I kakve su vam sada namere? upitao je Rumata,
sputajui pogled.
Iste kakve i do sada. Znam ta je Sveti Orden: nee
proi ni godinu dana, a arkanarski narod e krenuti iz svojih
jazbina sa sekirama da se tue na ulicama. I poveu ih,
da tuku one, koje treba tui, da se ne tuku meusobno ili da
tuku koga stignu.
Da li vam je potreban novac? upitao je Rumata.
Da, kao i obino. I oruje. . . Zautao je, a onda
je dodao u poverenju: Don Rumata, da li se seate
kako sam bio ogoren, kada sam saznao ko ste? Mrzim po
pove, i teko mi pada to su njihove laljive bajke bile isti
na. Ali, bedni pobunjenik mora da izvlai korist iz svega.
Popovi govore da bogovi vladaju munjama. . . Don Rumata,
potrebne su mi, jako su mi potrebne munje, da unitavam be
deme tvrava.
Rumata je duboko uzdahnuo. Posle udesnog spasenja
helikopterom Arata je traio objanjenje. Rumata je po
kuao da mu ispria neto o sebi, ak mu je pokazao u no
nom nebu Sunce siunu, jedva vidljivu zvezdicu. Ali,
pobunjenik je shvatio samo jedno: prokleti popovi su govo
rili istinu, iza nebeske vrste ploe odista ive bogovi, sve
mogui i svemoni. I od tada se svaki razgovor sa Rumatom
svodio na jedno: boe, ako ve postoji, daj mi onda svoju
snagu, jer je to najbolje to bi mogao da uradi.
I svaki put je Rumata prelazio utke preko toga iliskre
tao razgovor na neto drugo.
Don Rumata, rekao je pobunjenik, zato ne e
lite da nam pomognete?
Samo trenutak, rekao je Rumata. Izvinite, ali
hteo bih da znam, kako ste uli u kuu?
To nije vano. Niko, osim mene, ne zna taj put. Ne
skreite razgovor, don Rumata. Zato ne elite da nam date
vau mo?
Neemo da govorimo o tome.
Ne, govoriemo o tome. Ja vas nisam zvao. Nikada se
nikome nisam molio. Sami ste doli. Ili ste moda hteli da se
malo pozabavite?
Teko je biti bog, pomislio je Rumata. Rekao je strpljivo:
Ne shVatate me. Dvadeset puta sam pokuavao da
vam objasnim da nisam bog a vi nikako da mi verujete. I vi
neete shvatiti zato ne mogu da vam pomognem orujem.
 145

Imate li munje?
Ne mogu da vam dam munje.
uo sam to dvadesetak puta, rekao je Arata.
Sada hou da znam; a zato?
Ponavljam vam, niste u stanju da to shvatite.
A vi pokuajte.
ta ete da radite sa munjama?
__ Zapaliu pozlaene bitange kao stenice, sve do posled-
njeg, ceo njihov prokleti rod do dvanaestog kolena unazad.
Zbrisau sa lica zemlje njihove tvrave. Spaliu njihove ar
mije i sve, ko ih bude titio i pomagao. Moete da se ne uz-
nemiravate vae munje e sluiti samo dobru, i kada
na zemlji ostanu samo osloboeni robovi i kada zavlada mir,
vratiu vam vae munje i nikada ih vie neu zatraiti od
vas. . . . . ,
Arata je zautao, ubrzano diui. Lice mu je potamnelo
od krvi koja je navrla u njega. Sigurno je ve video obuh
vaena plamenom vojvodstva i kraljevine, i gomil^ spaljenih
leeva meu ruevinama i ogromne armije pobedilaca, koje
oduevljeno urlaju: Sloboda! Sloboda!
__ Ne, rekao je Rumata. Neu vam dati munje. To
bi bila uasna greka. Potrudite se da mi poverujete, jer ja
vidim dalje od vas. . . (Arata je sluao, spustivi glavu na
grudi) Rumata je stegao prste. Naveu vam samo je
dan jedini razlog. On je nitavan u poreenju sa glavnim,
ali ete me zato shvatiti. ilavi ste dragi moj Arata, ali ste
takoe i smrtni: i ako vi poginete, ako munje dospeju u tu
e ruke, koje nee biti tako iste kao vae, tada se ak bo
jim i da pomislim, ime bi sve to moglo da se zavri. . .
Dugo su utali. Posle je Rumata izvukao iz ormana bokal
estorskog vina i jelo i stavio to sve pred gosta. Arata je, ne
diui pogled, poeo da lomi hleb i zapija ga vinom. Rumata
je osetio udnovato oseanje bolesne razdvojenosti. Znao je
da je u pravu, i ipak, to ga je na udnovati nain poniavalo
pred Aratom. Arata ga je oigledno prevazilazio u neemu,
i ne samo njega ve i sve, koji su nezvani doli na ovu
planetu, i pun tog nemonog saaljenja, posmatrao je kako
kipti ivot na toj planeti sa razreene visine nepristrasnih hi
poteza potpuno stranog morala. I po prvi put je Rumata po
mislio: nita se ne moe dobiti, niti postii, ako se neto ne
izgubi jai smo od Arate u naem carstvu dobra, i besko
nano slabiji od Arate u njegovom carstvu zla. . .
__ Nije trebalo da se sputate sa neba, rekao je najed
nom Arata. Vratite se u svoje krajeve. V i nam samo na
nosite tetu. . . TT
__ To nije tako, meko se usprotivio Rumata. u
svakom sluaju, mi barem nikome ne tetimo.
__ Ne, vi tetite. V i pruate nerealne nade. . .
146

Kome?
Meni. Oslabili ste mi volju, don Rumata. Ranije sam
se uzdao samo u sebe, a sada ste uinili da oseam snagu iza
svojih lea. Ranije sam se borio tako, kao da je to moja po-
slednja bitka. A sada sam primetio da uvam samoga sebe
za druge bitke, koje e biti odlune, jer ete vi uestvovati u
njima. . . Odlazite odavde, don Rumata, vratite se na svoje
nebo i ne vraajte se vie nikada. Ili nam dajte vae munje,
ili barem vau metalnu pticu, ili ako nita drugo, a ono ob
naite svoje maeve i stanite na nae elo.
Arata je zautao i pruio ruku da uzme hleb. Rumata je
posmatrao njegove prste bez noktiju. Nokte mu je specijal
nim alatom pre dve godine iupao lino don Reba. Ti jo i
ne zna sve, pomislio je Rumata. Ti tei sebe milju da si
na poraz osuen samo ti. Ti jo i ne zna kako je bezna-
dean sam tvoj poduhvat. Ti jo ne zna, da se neprijatelj
nalazi ne toliko van tvojih boraca, koliko u njima. Ti e
moda i uspeti da potue Orden, i talas seljakih nemira e
te baciti na arkanarski presto, ti e sravniti sa zemljom ple
mike zamkove, podavie barone u Moreuzu, i narod koji
se digao na ustanak pruie ti sve poasti kao velikom oslo
boditelju, i ti e biti dobar i mudar jedini dobar i mudar
ovek u tvojoj kraljevini. I po dobroti svojoj, ti e poeti
da deli zemlju svojim saborcima, a ta saborci da rade sa
zemljom bez robova? I poee da se okree toak u suprot
nom pravcu. I bie jo dobro, ako uspe da umre mirnom
smru, i ne vidi pojavu novih grofova i barona koji e na
stati od tvojih dojueranjih najvemijih saboraca. To se ve
deavalo, dragi moj Arata, i na Zemlji, i na ovoj tvojoj
planeti.
utite? rekao je Arata. Odmakao je od sebe tanjir
i smakao rukavom mantije trunice sa stola. Nekada
davno sam imao prijatelja, rekao je. Sigurno ste uli
za njega Vaga Toak. Poeli smo zajedno. Posle je on
postao bandit, kralj tmine. Nisam mu oprostio izdaju, i on je
to znao. On mi je mnogo pomogao iz straha i iz kori
stoljublja ali tako nikada nije ni poeleo da mi se vrati.
On je imao svoje ciljeve. Pre dve godine njegovi ljudi su me
izdali don R e b i. . . Pogledao je svoje prste i stegao ih u
pesnicu. A jutros sam ga sustigao u Arkanarskoj luci . . .
U naoj stvari ne mogu postojati polovini prijatelji. Polo
vini prijatelji to su uvek i polovini neprijatelji. '
Ustao je i namakao kapuljau na glavu. Zlato je na sta
rom mestu don Rumata?
Da, rekao je Rumata lagano, na starom.
Onda idem. Zahvaljujem vam se, don Rumata.
Neujno je krenuo po kabinetu i nestao iza vrata. Dole, u
holu slabo je zveknula reza.
 10

U Pijanom Brlogu je bilo relativno isto, pod je bio paljivo

pometen, sto do utila izriban, u uglovima su, da bi lepe
mirisalo, leali svenjevi umskih trava i paprati. Otac Kaba-
ni je samosvesno sedeo u uglu na klupi, trezan i miran,
sloivi oribane ruke na kolenima. ekajui da Budah zaspi,
razgovarali su o nevanim stvarima. Budah, koji je sedeo za
stolom pored Rumate, blagonaklono je sluao lakomisleno
brbljanje blagorodnih donova i povremeno se trzao, pada
jui u dreme. Njegovi upali obrazi su goreli od konjske do
ze tetraluminala, koji su mu neprimetno ubacili u pie. Sta
rac je bio jako uzbuen i teko je padao u san. Nestrpljivi
don Hugo je savijao i ispravljao pod stolom kamilju potko
vicu, sauvavi pri tome na licu izraz veselosti. Rumata je
mrvio hleb i sa zamorom na licu posmatrao kako don Kon
dor lagano poinje da besni: uvar velikih peata je bio
nervozan, poto je kasnio na vanredno nono zasedanje Kon
ferencije dvanaest negocijanata, koja je bila posveena pre
vratu u Arkanaru, a toj konferenciji je on trebalo da pred-
sedava.
Blagorodni moji prijatelji! zvuno je rekao kona
no doktor Budah, ustao i sruio se na Rumatu.
Rumata ga je paljivo zagrlio.
Je li gotov? upitao ]e don Kondor.
Do jutra se nee probuditi, rekao je Rumata, di
gao Budaha i odneo ga na leaj oca Kabanija.
Otac Kabani je sa zaviu govorio:
Doktor, znai, sme da pije, a otac Kabani, ispada da
ne sme, teti mu. Nije to na svom mestu.
Imam etvrt asa, rekao je don Kondor na ru
skom.
Dosta mi je i pet minuta, odgovorio je Rumata,
jedva se uzdravajui da ne plane. I onako sam vam
mnogo govorio o svemu tome ranije, tako da je sada dovolj
na i jedna jedina minuta. U potpunoj saglasnosti sa baznom
teorijom feudalizma, besno je pogledao pravo u oci don
Kondoru, to je najobiniji ustanak graana protiv baro-
na, preneo je pogled na don Huga, koji se pretvorio u
provokacionu intrigu Svetog Ordena i doveo do pretvaranja
Arkanara u bazu feudalno-faistike agresije. Mi o'vde lupa
 148

mo glave, uzaludno pokuavajui da ubacimo sloenu, proti-

vurenu, zagonetnu figuru orla naeg, don Rebe u isti niz sa
Rieljeom, Nekerom, Tokugavom Iejasu, Monkom, a on je
obian bandit i budala! Prodao je i izdao sve to je mo
gao, zapetljao se u sopstvenim idejama, preplaio i pohitao
da trai spas u Svetom Ordenu. Kroz pola godine e ga
preklati, a Orden e ostati. Kakve e posledice svega toga
biti za ovu oblast oko Moreuza, a isto tako i za celu Imperi
ju bojim se ak i da zamislim. U svakom sluaju, ceo
dvadesetogodinji rad u granicama Imperije je bio uzaludan.
Pod Svetim Ordenom je nemogue proiriti delatnost. Vero-
vatno je Budah poslednji ovek, koga spasavam. Vie
neemo imati koga da spasavamo. Zavrio sam.
Don Hugo je konano slomio potkovicu i bacio obe polo
vine u ugao.
Da, nismo bili dovoljno budni, rekao je. A moda
to, Antone, i nije ipak ba tako strano?
Rumata ga je samo pogledao.
Trebalo je da makne don Rebu, rekao je najed
nom don Kondor.
Tojest, kako to da ga maknem?
Na licu don Kondora su se pojavile crvene mrlje.
Fiziki! resko je rekao.
Rumata je seo.
Drugim recima da ga ubijem?
Da, Da! Da!!! Ubiti! Oteti! Smeniti! Zatvoriti! Treba
lo je delati. Ne savetovati se sa dve budale, koje pojma o
pojmu nisu imale o onome ta se deavalo.
Ni ja takoe nita nisam shvatao.
Ti si barem oseao.
Svi su uutali.
Neto kao Barkanski pokolj? poluglasno je upitao
don Kondor, gledajui negde u stranu.
Da, tako neto. Ali, mnogo organizovanije.
Don Kondor je poeo da gricka usnu.
Sada je kasno da ga smaknemo? upitao je.
Besmisleno je, rekao je Rumata. Kao prvo,
smai e ga i bez nas, a kao drugo, to uopte nije ni potreb
no. On je u mojim rukama.
Na koji to nain?
Boji me se. On nagaa da se iza mojih lea nalazi si
la. ak mi je nudio i saradnju.
Odista? progunao je don Kondor. Onda nema
smisla Don Hugo je progovorio, jedva malo mucajui:
Drugovi, ta je to, da li je sve to uopte ozbiljno?
ta to? upitao je don Kondor.
No, sve to? . . . Ubiti, fiziki ukloniti. . . ta vam je,
jeste li poludeli, ta li?
 149

Don Kondor je lagano odgovorio:

Kad su u pitanju izuzetne okolnosti, onda su adekvat
ne samo izuzetne mere.
Don Hugo je, pomiui bezvuno usne, prenosio pogled
sa jednoga na drugoga.
V - v i. . . Znate li do ega ete tako stii? progovo
rio je. D-da li sh-shvatate, dokle ete tako stii?
Smiri se, molim te, rekao je don Kondor. Nita
se nee desiti. I sada dosta o tome. ta emo da radimo sa
Ordenom? Predlaem blokadu Arkanarske oblasti. Kako je
vae miljenje, drugovi? I pourite malo, urim se.
Ja jo nemam nikakvo odreeno miljenje, usproti
vio se Rumata. A Paka tim pre. Treba se posavetovati
sa Bazom. Treba porazmisliti. A kroz nedelju dana emo se
sastati i odluiti.
Slaem se, rekao je don Kondor i ustao. Hajde
mo. Rumata je prebacio Budaha preko ramena i izaao iz
izbe. Don Kondor mu je osvetljavao put baterijskom lam
pom. Prili su helikopteru i Rumata je strpao Budaha na za
dnje sedite. Don Kondor se, zveckajui maevima i za
pliui se o kabanicu, smestio na seditu vozaa.
Hoete li me prebaciti do kue? upitao je Rumata.
elim da se konano ve jednom ispavam.
Prebaciu vas, brecnuo se don Kondor. Samo
pourite, molim vas.
Odmah u se vratiti, rekao je Rumata i potrao u
kolibu.
Don Hugo je jo uvek sedeo za stolom i, zagledavi se
negde ispred sebe, trljao bradu. Otac Kabani je stajao pored
njega i govorio:
Tako to uvek i ispada, drugarino moja. Mui se, da
ispadne to bolje, a ispada sve gore i gore . . .
Rumata je dograbio maeve i opasae.
Sreno, Paka, rekao je. Ne oajavaj, jedno
stavno smo svi premoreni i razdraeni.
Don Hugo je odmahnuo glavom.
Pazi, Antone, progovorio je. Oh, pazi sa
mo!. . . O ika Sai i ne govorim, on je ovde ve odavno,
neemo valjda mi da ga uimo. A ti, eto . . .
Hou da spavam, eto u emu je stvar, rekao je
Rumata. Oe Kabani, budite tako dobri, uzmite moje konje
i odvedite ih baronu Pampi. Navratiu do njega ovih dana,
Napolju su meko poele da hue elise. Rumata je mah
nuo rukom i istrao iz kolibe. U jakoj svetlosti farova heli
koptera, bunje gigantske paprati i bela stabla drveta su iz
gledala sablasno i strano. Rumata se uspentrao u kabinu i
zalupio vrata za sobom.
U kabini je mirisalo na ozon, organski tapet i kolonjsku
 150

vodu. Don Kondor je digao helikopter u vis i uvereno ga

poveo nad Arkanarskim putem. Ja sada ne bih mogao tako,
sa lakom zaviu je pomislio Rumata. Iza njega je Budah u
snu mirno cmoktao ustima.
Antone, rekao je don Kondor, ja bih . . . e-
-he . . . ne bih hteo da budem netaktian, i nemoj da misli da
ja . . . e-he . . . da se meam u tvoje line stvari.
Sluam vas, rekao je Rumata. Odmah je shvatio o
emu e biti rei.
Svi smo mi izviai, rekao je don Kondor. I sve
to nam je drago mora biti daleko odavde, na Zemlji, ili ne-
gde u nama duboko. Da ne moe nita da nam se oduzme i
zarobi kao talac.
Govorite o Kiri? upitao je Rumata.
Da, deae moj. Ako je sve, to znam o don R e b i__
istina, onda uopte nije laka, niti bezopasna stvar drati ga u
rukama. Shvata ta hou da kaem . . .
Da, shvatam, rekao je Rumata. Potrudiu se da
neto smislim.

*
* *

Leali su u pomrini, drei se za ruke. U gradu je vladala

tiina, i samo su ponekad negde u blizini zlobno njitali i ri
tali se konji. Rumata je povremeno padao u san i odmah se
budio, jer je Kira prestajala da die u snu joj je jako ste
zao ruku.
Ti sigurno hoe da spava, rekla je Kira apatom.
Spavaj.
Ne-ne, priaj, sluam te.
Ti stalno pada u san.
I ipak te sluam. Istina, jako sam umoran, ali sam te
se jako ueleo. ao mi je da spavam. Priaj mi, to me inte-
resuje.
Zahvalno je protrljala nos o njegovo rame, poljubila ga u
obraz, i ponovo poela da pria, kako je te veeri doao je
dan susedov deak, koga je poslao njen otac. Otac lei u po
stelji. Najurili su ga iz kancelarije a uz sve to jo i pretukli
motkama. U poslednje vreme nita ne jede, samo pije __
sav je pomodreo, drhti. Deak je jo rekao da joj je doao i
brat ranjen je, ali veseo i pijan, u novoj uniformi. Dao je
ocu novac, popio malo sa njim i ponovo poeo da preti, da
e oni sve izgaziti. On je sada porunik u nekakvom poseb
nom odredu, zakleo se na vernost Ordenu i sprema se da se
zamonai. Otac je molio Kiru da za sada ni u kom sluaju
ne dolazi kui. Brat je pretio da e se obraunati sa njom,
jer se spetljala sa blagorodnim, ria strvina.
 151

Da, pomislio je Rumata, kui svakako ne. I ovde takoe

ni u kom sluaju ne srne da je ostavi. Ako joj se neto
d esi. . . Zamislio je da joj se desilo neto loe, od te misli se
skamenio.
Spava? upitala ga je Kira.
Osvestio se i opustio dlan.
Ne-ne . . . A ta si jo radila?
Jo sam sredila tvoje odaje. Kod tebe je uasan ne
red. Nala sam jednu knjigu, delo oca Gura. O tome, kako
je blagorodni princ zavoleo predivnu, ali divlju devojku iz
planina. Bila je sasvim divlja i mislila je da je on bog, i ipak
ga je jako zavolela. Posle su ih razdvojili, i ona je umrla od
tuge.
To je divna knjiga, rekao je Rumata.
__ ak sam i plakala. Stalno mi se inilo da je to o nama.
__ Da, to je o nama. I sve u svemu, o svim ljudima koji
se vole. Samo, nas nee razdvojiti. . . . .
Najbezbednije bi bilo na Zemlji, pomislio je. Ali, kako
e ti tamo bez mene? I kako u ja ovde da budem sam ?
Mogao bih da zamolim Anku da se sprijatelji sa tobom. Ali,
kako u ja ovde bez tebe? Ne, na Zemlju emo ipak poleteti
zajedno. Sam u upravljati brodom, a ti e sedeti pored
mene, i ja u ti sve objanjavati. Da se niega ne boji. Da
odmah zavoli Zemlju. Da nikada ne zaali za svojom jezi
vom domovinom. Jer to i nije tvoja domovina. Jer, ta tvoja
domovina te je odbacila. Zato to si se rodila na hiljadu go
dina pre svog vremena. Dobra, verna, samoportvovana,
nekoristoljubiva . . . Takve, kao to si ti, raale su se u svim
epohama krvave istorije naih planeta. Jasne, iste due, ko
je ne znaju ta je to mrnja, koje ne prihvataju surovost.
rtve. Nepotrebne rtve. Mnogo nepotrebnije od Gura Lite
rate ili Galileja. Jer takve, kao to si ti, nisu ak ni borci.
Da bi ovek bio borac, on mora da ume da mrzi, a vi upra
vo to ne umete. Isto kao ni mi sada . . .
Rumata je ponovo zadremao i tada je ugledao Kiru,
kako stoji na ivici pljosnatog krova Saveta sa degravitatorom
na pojasu, i vesela, podsmeljiva Anka je nestrpljivo gurka
ka provaliji dubokoj kilometar i po.
Rumata, progovorila je Kira. Bojim se.
ega to, mala moja?
Stalno uti i samo uti. Bojim se . . .
Rumata je privukao sebi.
Dobro, rekao je. Sada u da govorim, a time
paljivo sluaj. Daleko daleko iza sajve nalazi se jeziv,
nepristupaan zamak. U njemu ivi veseli, dobar i smesan
baron Pampa, najbolji baron u Arkanaru. On ima enu, le-
pu, nenu enu, koja ga mnogo voli kada je trezan, i ne
moe da ga vidi oima, kada je pijan .. .
 152

Zautao je, oslukujui. Zauo je toptanje kopita, mno

tva kopita na ulici i umno disanje mnogih ljudi i konja.
Ovde, ta li? upitao je grubi glas pod prozorom. K ao
da je ovde . . . ,,Sto-oj! Po stepenitu su se zauli ko
raci, i tog istog asa se nekoliko pesnica sruilo na vrata. Ki-
ra se, ustreptavi, priljubila uz Rumatu.
Priekaj, mala rekao je, smiui ebe.
To su doli po mene, rekla je Kira apatom.
Znala sam!
Rumata se jedva oslobdio iz Kirinih ruku i pritrao pro
zoru. ,,U ime gospoda! urlali su dole. Otvaraj! Ako
provalimo bie mnogo gore! Rumata je digao zavesu, i
u sobu se probila poznata, drhtava svetlost baklji. Dole se
muvalo mnotvo konjanika mranih, crnih ljudi u iljas
tim kapuljaama. Rumata je nekoliko sekundi gledao dole,
a onda je pogledao pirozorski ram. Po obiaju, ram je bio
vrsto zaglavljen u zid. U vrata su udarali neim tekim. Ru
mata je napipao u pomrini ma i udario drkom po staklu.
Sa zveketom su poleteli komadi stakla.
Ehej, vi! dreknuo je. ta je, ne ivi vam se, ta li?
Udarci o vrata su se smirili.
I uvek neto zabrljaju, tiho je rekao neko dole.
Domain je kod kue . . .
A ta nas se to tie?
A stvar je u tome, to je on prvi maevalac sveta.
A jo su govorili da je otiao, i da se nee vratiti do
jutra. Preplaili ste se?
Nismo se mi preplaili, samo nam nita nije nareeno
to se njega tie. Da se ne desi da moramo da ga
ubijemo . . .
Svezaemo ga! Unakaziemo ga i svezati! Ehej, ko je
to tamo sa samostrelima?
Samo da ne unakazi on nas . . .
Nita, nee. Svi znaju: dao je takav zavet da nee
ubijati.
Pobiu vas kao pse, rekao je Rumata stranim gla
som.
Iza njega se uz njega pribila Kira. Oseao je kako joj ja
ko lupa srce. Dole su izdali nareenje kriputavim glasom:
Provaljuj, brao! U ime gospoda! Rumata se okrenuo i
pogledao Kiru u lice. Posmatrala ga je kao maloas, sa ua
som i nadom. U njenim suvim oima video se odbljesak ba
klji.
No, ta ti je, mala moja, rekao je neno. Jesi li
se preplaila? Idi, obuci se. Ovde nemamo ta vie da
radimo. . . Brzo je navukao svoju metalnoplastinu
oklopnu koulju. Sada u ih oterati i otii emo. Idemo
kod Pampe.
 153

Stajala je kraj prozora, gledajui nadle. Crveni odsjaj

joj se video na licu. Dole je sve pucketalo i tretalo. Ruma-
tino srce se steglo od saaljenja i nenosti. Poterau ih kao
pse, pomislio je. Nagao se, traei drugi ma, a kada se po
novo ispravio Kira vie nije stajala kraj prozora. Lagano je
padala na pod, hvatajui se za zavesu.
Kira! povikao je.
Jedna strela joj je probola grlo, druga joj je virila iz grudi.
Uzeo je na ruke i preneo na postelju. Kira . . . pozvao
je. Zajeala je i ispravila se Kira . . . rekao je. Nije mu
odgovorila. Postajao je malo nad njom, a onda dograbio ma
eve, lagano se spustio niz stepenice u hol i poeo da eka
da padnu vrata . . .
 Epilog

A posle? upitala je Anka.

Paka je skrenuo pogled, nekoliko puta se lupio dlanom
po kolenu, nagao i ispruio ruku da dohvati jagodu pod no
gama. Anka je ekala.
Posle . . . promrmljao je. I, sve u svemu niko ne
zna ta je bilo posle, Anka. Predajnik je ostavio kod kue, i
kada se kua zapalila, na patrolnom diriablu su shvatili da
stvari stoje loe, i odmah su krenuli u Arkanar. Za svaki
sluaj su na grad bacili bombe sa gasom za uspavljivanje.
Kua je ve dogorevala. Prvo su se zbunili, je r nisu znali
gde da ga trae, ali su ga posle ugledali. . . Zbunio se.
Jednom reju, videlo se gde je iao.
Paka uuta i poe da ubacuje jagode jednu po jednu u
usta.
N o? tiho je rekla Anka.
D oli su u dvor. . . Tamo su ga i pronali.
Kako?
No, spavao je. I svi oko njega . . . takode . . . leali su.
Neki su spavali, a n eki. . . tako . . . Don Rebu su takode ta
mo pronali. . . Paka je bacio brzi pogled na Anku i po
novo skrenuo pogled. Uhvatili su ga, to jest Antona i
prebacili na Bazu. . . Shvata li Anka, on nita ne pria. I,
sve u svemu, on sada jako malo govori.
Anka je sedela bleda i uspravljena i gledala preko Paki-
ne glave prema livadi ispred kuice. utale su, lagano se
naginjui jele, po plavom nebu su lagano plovili punaki
oblaci.
A ta je bilo sa devojkom? upitala je.
Ne znam, surovo je odgovorio Paka.
Sluaj, Paa, rekla je Anka. Moda nije trebalo
da dolazim ovamo?
Ne, ta ti je ! Mislim da e ti se obradovati. . .
A meni se ini da se on krije negde u bunju i eka
da ja odem.
Paka se osmehnuo.
Ne, rekao je. Anton nee sedeti u bunju. Je
dnostavno on i ne zna da si ti ovde. Peca negde, kao i obino,
ribu.
A kako se ponaa prema tebi?
 155

Nikako. Podnosi me. A li, ti si ipak neto drugo. . .

Zautali su.
Anka, rekao je Paka. Da li se sea anizotrop-
nog druma?
Anka je namrtila elo.
Kakvog to druma?
Anizotropnog. Tamo je visila cigla. Sea li se kako
smo utroje bili tamo?. . .
Seam se. To je Anton rekao da je taj put anizotro-
pan.
Anton se tada podvukao ispod cigle, a kada se vra
tio, rekao je da je tamo navodno pronaao most dignut u
vazduh i skelet faiste, prikovan za mitraljez.
Ne seam se, rekla je Anka. I ta onda?
Sada se esto seam tog puta, rekao je Paka. Kao
da postoji nekakva veza . . . Put je bio anizotropan, kao i
istorija. Nazad se ne moe ii. A on je krenuo. I naleteo je
na prikovani skelet.
Ne shvatam te. Kakve veze sa svim ovim ima prikova
ni skelet?
Ne znam, priznao je Paka. Samo mi se ini.
Anka je rekla:
Ne doputaj mu da mnogo razmilja. Priaj sa njim
stalno o neemu. Gluposti nekakve. Da ne moe da disku-
tuje.
Paka je uzdahnuo.
To znam i ja. Samo, ta e mu moje gluposti?. . . Slu
a me, slua, osmehne se i kae: Ti, Paa, posedi ovde ma
lo, a ja odoh da se malo proetam. I ode. A ja sedim . . . U
prvo vreme sam, kao budala, neprimetno iao za njim, a sa
da jednostavno sedim i ekam. Eh, kad b i .. .
Anka je najednom ustala. Paka se osvrnuo i takode
ustao. Anka je, prestavi da die posmatrala, kako preko
poljane prema njima koraa Anton ogroman, irokih ra
mena, svetlog, nepreplanulog lica. Nita se u njemu nije
promenilo, uvek je bio malo natmuren.
Krenula mu je u susret.
Anka, rekao je neno. Anka, stari drue . . .
Pruio je prema njoj ogromne ruke. Nesmelo se pruila
ka njemu i odmah odskoila. Na njegovim prstima. . . A li,
to nije bila krv to je jednostavno, bio samo sok od ja
goda.

K RAJ
 Braa A n ato lij i Boris Strugacki,
iji je roman TAHMASIB
objavljen u okviru ove kolekcije,
svakako m ogu da predstavljaju
sam vrh savrem ene sovjetske naune
fantastike. Dobar deo kritia ra sklon
je da roman TEKO JE BITI BOG
posm atra kao njih ovo do sada najbolje
delo. Radnja rom ana odvija se na
nekoj dalekoj planeti, na kojoj se glavni
junak obreo kao m askirani posm atra^,
poslan sa Zemlje. Kom ponovan od niSa
epizoda-avantura, u najboljoj tra d ic ijr
pikaresknog romana, ovaj tekst istie
kao osnovnu temu problem sam osvojnosti
odreenog istorijskog razvitka i
etike aspekte uplitanja sa strane u
takav razvitak. Drama glavnog junaka
za nim ljivo je utkana u ovakvu osnovu.