Euklidov Postulat I Geometrija Lobacevskog PDF

Univerzitet u Ni
su
ki fakultet
Prirodno - matematic
Departman za matematiku
V Euklidov postulat i geometrija

Lobacevskog
Master rad
Mentor: Student:
Prof. dr Mica Stankovic Jasna Milicevic
Nis, Septembar 2013.

Sadr
zaj
1 Istorijski pregled razvoja geometrije 4

1.1 Razvoj geometrije do Euklida . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4
1.2 Euklid, matematicar stare Grcke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
1.3 Revolucija geometrije nakon Euklidovih Elemenata . . . . . . . . . . 12
2 Lezandrove teoreme 15

2.1 Zivot i rad Lezandra . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
2.2 Lezandrove teoreme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
3 V Euklidov postulat 25
3.1 Plejferova aksioma paralelnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
3.2 Ekvivalenti Plejferove aksiome paralelnosti . . . . . . . . . . . . . . . 30
3.3 Proklov argument . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37
3.4 Sakerijev i Lambertov pokusaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
3.5 Tiboov prividan dokaz . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
4 Geometrija Loba cevskog 46

4.1 Gausova teorija o V Euklidovom postulatu . . . . . . . . . . . . . . . 46
4.2 Doba Lobacevskog i Boljaja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48
4.3 Aksioma Lobacevskog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
4.4 Ugao paralelnosti. Funkcija Lobacevskog . . . . . . . . . . . . . . . . 55
4.5 Paralelne prave u ravni L2 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
4.6 Osobine hiperparalelnih pravih u L2 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
5 Appendix 75
6 Zaklju
cak 78
1
Uvod
Geometrija je praobrazac lepote sveta

Galileo Galilei (1564 - 1642)

Covek je oduvek bio graditelj. On je pisao, a i danas pise svoju istoriju. Njegova
dela od najjednostavnijeg do najsavrsenijeg, kao da upucuju izazov vremenu. To je,
u stvari, jedna jedinstveno duga i vekovima neprekidna prica. Ostvariti zamisao,
realizovati plodove uma - oduvek je ljudima predstavljalo pravi smisao postojanja.
Ali, svaka nasa ideja vredi samo onda kada je prihvate i drugi i daju svoj doprinos
da se ona pretvori u vidljivu i opipljivu stvarnost.
Upravo je Euklid stvorio takvo delo, delo koje je tesko nadmasiti. Vec vise od
dve hiljade godina Elementi sluze kao matematicka biblija, to je zaduzbina aksi-
omatskog metoda i izvor deduktivnog znanja. Euklidovo delo odlikuje se lepotom
ravnom onoj iz Biblije. Svojom knjigom Elementi, Euklid je otvorio prozor kroz koji
se otvorila priroda naseg sveta.
Sve vreme borbe protiv petog Euklidovog postulata ( sve do XIX veka ), u isto
vreme se verovalo u njegovu istinitost. Velika je ideja koja je Lobacevskog i Boljaju
dosla na um da mozda negde ne vazi Euklidov peti postulat. Reklo bi se kao da je
to pitanje vere, u koje tvrdenje verovati. Prihvatiti Euklidov peti postulat ili vero-
vati da on ipak ne vazi, bilo je pitanje na koje se dugo godina nije mogao pronaci
odgovor.
Danas Euklidov peti postulat stoji nepokolebljivo. Seciran vekovima, ostao je
kao pravi temelj jedne geometrije stvorene jos u anticko vreme. Zahvaljujuci Eu-
klidu vekovima su matematicari imali sta da rade i to sto su godine prolazile bivali
je sve veci izazov raditi na tako naizgled jednostavnoj stvari. Istorija Euklidovog
petog postulata je jos jedna potvrda toga da su sve velike misli nastale jednostavno.
Elementi zajedno sa drugim radovima, svrstavaju Euklida u naucnika sa bogatim
stvaralackim darom.
U ovom radu, opisacemo istorijiski razvoj geometrije od nastanka Euklidovog pe-
tog postulata, pa sve do stvaranja nove geometrije, tzv. geometrije Lobacevskog.
Dacemo detaljan opis rada mnogih matematicara na dokazu V postulata, kao i ideje
pojedinih da pomenuti postulat zamene tvrdenjem koji bi ga negirao.
Rad je tematski podeljen na 3 celine.
U prvoj glavi dacemo istorijski osvrt na nastanak i razvoj geometrije sve do vre-
mena Euklida. U nastavku istorijskog razvoja geometrije akcenat je stavljen na
2

SADRZAJ
Euklidove Elemente, kao i njegov cuveni V postulat. Nakon toga izlazu se ideje
upotpunjavanja Euklidovih Elemenata, pre svega rad Arhimeda, a zatim se uvodi
Hilbertov sistem aksioma. Boljaj i Lobacevski su radeci na V Euklidovom postulatu
dosli na ideju da ga zamene aksiomom koja bi ga negirala i na taj nacin uvode novu
geometriju. O tome je u ovoj glavi data samo uvodna rec.
U drugoj glavi, pored kratkog pregleda zivota i rada francuskog matematicara
Lezandra, dokazuju se znacajne Lezandrove teoreme, koje ce kasnije imati veliku
ulogu u dokazu teorema geometrije Lobacevskog.
Pored uvodenja Plejferove akisome paralelnosti, kao jednog od ekvivalenata petog
Euklidovog postulata, u trecem delu rada, navode se i dokazuju jos neki, znacajni
ekvivalenti. Prica o V postulatu se zatim nastavlja bezuspesnim pokusajima mno-
gih matematicara da ga dokazu. U radu je konkretno predstavljen rad Sakerija i
Lamberta, kao i rad Tiboa.
U cetvrtoj i poslednjoj glavi rec je o novouvedenoj geometriji, geometriji Lobace-
vskog. Najpre se zapocinje radom znamenitog matematicara Gausa. Zatim se izlaze
ideja Boljaja i Lobacevskog o zameni V postulata, tj. Plejferove aksiome paralelno-
sti tvrdenjem koje ce ga negirati. Nakon uvodenja aksiome Lobacevskog, obraduju
se neki osnovni pojmovi i tvrdenja hiperbolicke geometrije, pre svega uvodi se po-
jam ugla paralelnosti i funkcije Lobacevskog, a zatim se ispituju osobine paralelnih
i hiperparalelnih pravih u ravni Lobacevskog.
Posebno bih uputila zahvalnost svom mentoru, prof. dr Mici Stankovicu, koji mi
je svojim primedbama i sugestijama pomogao pri izradi ovog rada.
3
Glava 1
Istorijski pregled razvoja

geometrije
1.1 Razvoj geometrije do Euklida

Geometrijom su se ljudi poceli baviti jos u najranijoj istoriji. O tome svedoce raz-
novrsni tragovi iz dalekih vremena i drevnih civilizacija. Velike gradevine i piramide
starih Egipcana dokazuju da su oni morali dobro poznavati geometriju, jer je takve
gradevine nemoguce podici bez prethodnih merenja i geometrijskih izracunavanja.
Naziv geometrija (merenje zemljista) nacinjen je od grckih reci i potice od starih
Grka koji su znali da su egipatska geometrijska znanja nastala iz prakticnih potreba
premeravanja zemljista. Velika egipatska reka Nil nanosila je svake godine svojim po-
plavama velike kolicine mulja. Taj mulj je kao prirodno dubrivo blagotvorno uticao
na plodnost zemljista, a uz to je brisao mede izmedu pojedinih zemljisnih parcela.
Stoga je posle svake poplave trebalo ponovo premeravati zemljiste i pronalaziti mede
izmedu zemljisnih parcela.
U tom periodu geometrija se razvijala kao induktivna nauka. Egipcani su raz-
vili induktivan metod zakljucivanja - od pojedinacnog ka opstem. Kada su negde
u VI veku pre nove ere vodecu ulogu u nauci i kulturi preuzeli Grci, geometrija
pocinje da se razvija jednim potpuno novim putem koji ce vremenom da se odrazi i
u drugim naucnim oblastima. U to vreme nastaje u Grckoj privredni i kulturni pro-
cvat koji je postao znacajan za razvoj citavog antickog drustva. Znanja geometrije,
prihvacena iz egipatske zaostavstine, Grci dalje dopunjuju i prosiruju. No, njihovo
veliko znacenje, nije samo u tome. Vaznije je sto su grcki matematicari toga doba
otkrili novu metodu izgradnje geometrije, metodu koja se danas zove deduktivna ili
aksiomatska. Ona je sve do sada ostala znacajna metoda geometrijskih istrazivanja
i osnovna metoda naucne obrade rezultata tih istrazivanja.
Otkrice te metode smatra se jednom od najvecih tekovina matematicke misli.
Nije nastala odjednom, nego je rezultat predanog rada ucenjaka mnogih generacija.
Do tog nacela, kazu, prvi je dosao anticki filozof Tales1 . Tales je putovao u Egipat
i tamo od svestenika upoznao njihove geometrijske i astronomske zakljucke o zbiru
1
Tales (624-547 p.n.e.), poznat kao Tales iz Mileta, anticki matematicar
4
GLAVA 1. ISTORIJSKI PREGLED RAZVOJA GEOMETRIJE
uglova u trouglu, o upisanom krugu u trougao itd. Njegovi spisi, ukoliko su uopste
i postojali, do nas nisu dospeli, te se ne moze pouzdano reci koja je geometrijska
tvrdenja on uspeo da dokaze. Istoricar geometrije Eudem iz IV veka pre n.e. pripisi-
vao je Talesu dokaz drugog stava podudarnosti trouglova, stava o jednakosti uglova
na osnovici jednakokrakog trougla i njemu obratnog tvrdenja, stava o medusobnoj
podudarnosti pravih uglova, stava po kojem je periferijski ugao nad precnikom bilo
kojeg kruga prav ugao i stav po kojem svaki dijametar kruzne povrsi razlaze tu
povrs na dva podudarna dela. Koristeci slicnost jednakokrako pravouglih trouglova
odredio je, kazu, visinu Keopsove piramide, a pomocu podudarnosti trouglova uspeo
je da odredi udaljenost usidrenog broda od morske obale.
Nacelo dokazivanja geometrijskih tvrdenja u mnogo vecoj meri poceo je da spro-
vodi znameniti starogrcki filozof i matematicar Pitagora2 . Upoznavsi se vec u
mladim godinama sa ucenjem Talesa, Pitagora je niz godina proveo u Egiptu i
Vavilonu, gde je bio u mogucnosti ne samo da se upozna, vec i kriticki osvrne na
sve sto se do tada znalo u oblasti geometrije. Po povratku u domovinu on osniva
svoju skolu Polukrug, ne na rodnom Samosu, vec u gradu Krotonu, grckoj koloniji
u juznoj Italiji. U oblasti matematike Pitagora se posebno bavio geometrijom i
teorijom brojeva. Posebno je znacajna teorema o pravouglom trouglu koja danas
nosi njegovo ime. Pitagori ili nekom od njegovih ucenika, po svoj prilici Hipasu3 ,
treba pripisati i teoremu o egzistenciji nesamerljivih duzi koja ce podstaci razvoj
tzv. geometrijske algebre.
Obilje dokazanih geometrijskih tvrdenja vec je bilo dovoljno da se postavi pitanje
redosleda njihovog izlaganja. To je zahtevao i sam proces dokazivanja tvrdenja koji
se sastoji u logickom izvodenju zakljucaka iz ranije poznatih tvrdenja, tj. tvrdenja
koja su vec dokazana ili se pretpostavljaju. Taj redosled u dokazivanju geometrij-
skih tvrdenja znacio je jedno novo nacelo, tzv. nacelo sistematizacije. Prve korake u
sistematizaciji geometrije nacinio je Pitagorin sledbenik Hipokrat sa Hiosa4 u svom
delu Elementi geometrije pre dve i po hiljade godina. Smatra se da je u tom delu
bilo sabrano sve sto se do tada znalo u oblasti geometrije. Nazalost, ovo delo nije
sacuvano.
Prve nagovestaje aksiomatskog zasnivanja geometrije srecemo u atinskoj skoli zva-
noj Akademija istaknutog starogrckog filozofa Platona5 . Sam Platon eksplicitno nije
se bavio matematikom, ali su njegova rasudivanja u oblasti filozofije imala snaznog
odraza i u ovoj oblasti, posebno u poimanju brojeva i geometrijskih likova. Platon je
prvi poceo da geometrijska tela razmatra odvojeno od opazajnih i ukazao na razliku
koja postoji izmedu naucnog zakljucivanja i empirijskog saznanja. Geometrijske
objekte smatrao je idealnim, savrsenim, kakvi se ne mogu sresti u prirodi. Koji su
bili principi i kakav je po Platonovom misljenju bio pravi smisao aksioma i postulata
ne zna se pouzdano, ali u nekim sacuvanim delima Platona ima mesta iz kojih se
jasno naslucuje aksiomatska metoda u izgradnji bilo koje naucne teorije.
2
Pitagora (oko 580-oko 500 p.n.e.), starogrcki filozof i matematicar
3
Hipas (IV vek p.n.e.), matematicar iz Metaponta (Krotona)
4
Hipokrat sa Hiosa (V vek p.n.e.), matematicar
5
Platon iz Atene (427-347 p.n.e.), anticki grcki filozof i matematicar
5
Teorijske osnove deduktivne metode u najopstijoj formi razvio je najdarovitiji

Platonov ucenik, genijalni starogrcki filozof Aristotel6 . U vise svojih rasprava logi-
ckog karaktera, koje su negde sredinom I veka pre n.e. od strane istaknutog pe-
ripateticara Andronika sabrana u poseban kodeks pod nazivom Organon, kao i u
raspravi Metafizika Aristotel je pokusao da na svojevrstan nacin naucno razotkrije
opste zakonitosti deduktivnog zakljucivanja. Osnovne principe, tj. osnovna tvrdenja
na kojima se zasniva deduktivna teorija, Aristotel je takode razvrstavao na aksiome i
postulate. Po njegovom misljenju aksiome treba da budu osnovna tvrdenja opstijeg
karaktera, tj. tvrdenja koja se prihvataju bez dokazivanja, a koja vaze ne samo
u jednoj, vec u dvema ili vise naucnih teorija. Naprotiv, postulati treba da budu
osnovna tvrdenja specificnog karaktera, tj. tvrdenja koja se prihvataju bez dokazi-
vanja i koja vaze iskljucivo u toj naucnoj teoriji. Aristotel je smatrao da aksiome
i postulati moraju predstavljati tvrdenja koja su do te mere opstepriznata i iz sva-
kodnevne prakse poznata da ih ne samo nije moguce, vec i nije potrebno dokazivati.
U takvoj teoriji istinitost izvedenih tvrdenja tj. teorema nije mogla podleci nikakvoj
sumnji, pa se nije mogao ni nametati problem neprotivurecnosti deduktivne teorije
aristotelovskog tipa.
6
Aristotel iz Stagire (384-322 p.n.e.), grcki filozof
6
1.2 Euklid, matemati

car stare Gr
cke
U izgradivanju geometrije, posle mnostva dokazanih teorema, pojavila se potreba
za sistematizacijom, a kasnije i za uvodenjem aksioma. Jedan od prvih pokusaja ak-
siomatskog zasnivanja geometrije, i iz tog vremena jedini sacuvan, dao je starogrcki
matematicar Euklid7 iz Aleksandrije. Obrazovanje je, kazu, stekao u Atini kod Pla-
tonovih ucenika, a oko 300. godine pre n. e. presao u Aleksandriju da bi u tek
osnovanoj skoli predavao geometriju. Sakupivsi sve sto se do tada znalo iz oblasti
geometrije, Euklid je pristupio sistematizaciji te grade izlozivsi je na bazi osnovnih
formulacija - aksioma u svojim znamenitim knjigama Elementi.
Slika 1.1: Euklid, poznat i kao Euklid iz Aleksandrije
Euklidovi Elementi, po nekim procenama je knjiga koja je, osim Biblije, dozivela
najveci broj izdanja u celoj zapadnoj civilizaciji. Njeno prvo stampano izdanje
pojavilo se 1482. godine, a iza toga bilo je jos preko hiljadu izdanja. Sustinska
karakteristika koja ovu knjigu cini tako slavnom, je njen jednostavan i logican sled
teorema i problema. Logicka struktura ove knjige uticala je na naucnu misao citavih
2000 godina, vise nego bilo koje drugo naucno delo. Elementi se sastoje iz 13 knjiga.
Veliki deo geometrije koji se nalazi u danasnjim udzbenicima matematike, prakticno
je preuzet iz prvih sest knjiga Elemenata. To je, zapravo, najstarije naucno delo koje
je jos uvek u upotrebi.
Prvu knjigu Elemenata Euklid zapocinje nizom definicija kojima se objasnjavaju
prvi geometrijski pojmovi kao sto su tacka, prava, ravan, ugao, krug i dr. Na osnovu
prevoda Euklidovih Elemenata koji je uradio Anton Bilimovic, u nastavku cemo na-
vesti sve definicije iz ovog dela.
7
Euklid (grcki: E ), roden oko 300. godine p.n.e., poznat i kao Euklid iz Aleksandrije,
anticki matematicar
7
1. Tacka je ono sto nema delova.
2. Linija je duzina bez sirine.
3. Krajevi linije su tacke.
4. Prava je linija ona, koja za tacke na njoj podjednako lezi.
5. Povrsina je ono sto ima samo duzinu i sirinu.
6. Krajevi povrsine su linije.
7. Ravan je povrsina koja za prave na njoj podjednako lezi.
8. Ugao u ravni je uzajamni nagib dveju linija u ravni, koje se seku i koje ne leze
u istoj pravoj.
9. Ako su linije koje obrazuju ugao prave, ugao se zove pravolinijski.
10. Ako prava, koja stoji na drugoj pravoj, obrazuje sa ovom dva susedna jednaka
ugla, svaki od njih je prav, a podignuta prava zove se normala na onoj na kojoj
stoji.
11. Tup ugao je onaj, koji je veci od pravog.
12. Ostar je onaj, koji je manji od pravog.
13. Granica je ono sto je kraj ma cega.
14. Figura je ono sto je omedeno ili jednom ili sa vise granica.
15. Krug je ravna figura omedena takvom jedinom linijom (koja se zove periferija),
da su sve prave povucene od jedne tacke, koja se nalazi u samoj figuri, prema
toj liniji (prema periferiji kruga) medusobno jednake.
16. Ova tacka zove se srediste kruga.
17. Precnik kruga je svaka prava sto prolazi kroz srediste kruga, a ogranicena je
sa svake strane periferijom kruga; on polovi krug.
18. Polukrug je figura ogranicena precnikom i njime odvojenom periferijom kruga;

srediste polukruga je isto kao i srediste kruga.
19. Pravolinijske figure su one koje su ogranicene pravama; trostrane su ogranicene

sa tri, cetvorostrane sa cetiri, mnogostrane sa vise od cetiri prave.
20. Od trostranih figura jednakostrani trougao ima tri jednake strane, jednako-
kraki ima samo dve jednake strane, a raznostrani ima tri nejednake strane.
21. Dalje, od trostranih figura je pravougli trougao onaj koji ima prav ugao, tu-
pougli koji ima tup ugao, a ostrougli koji ima tri ostra ugla.
8
22. Od cetvorostranih figura kvadrat je jednakostran i sa pravim uglovima; pravou-

gaonik je sa pravim uglovima, no nije sa jednakim stranama; romb sa jednakim
stranama, no nije sa pravim uglovima; romboid sa jednakim naspramnim stra-
nama i jednakim naspramnim uglovima, no nije ni jednakostran ni sa pravim
uglovima. Ostale cetvorostrane figure neka se zovu trapezi.
23. Paralelne su one prave, koje se nalaze u istoj ravni i koje se, produzene u
beskrajnost na obe strane, ne seku jedna sa drugom.
Slika 1.2: Euklidovi Elementi

Kao sto se da primetiti ovo nisu stroge definicije, vec samo objasnjenja elementar-
nih geometrijskih pojmova data sa namerom da se u covecjoj svesti stvori intuitivna
predstava o datim pojmovima.
Polazna tvrdenja Euklid je podelio na aksiome i postulate od kojih su ovi drugi
cisto geometrijskog sadrzaja. U razlicitim prepisima Elemenata broj postulata i
aksioma nije isti, ali se obicno prihvata da je Euklid zasnovao geometriju na devet
aksioma i pet postulata. Neki od njih, doduse u izmenjenom obliku, zadrzali su se
i do danasnjih dana.
Navedimo postulate u obliku u kom ih je Euklid dao:
I Pretpostavlja se da je moguce od svake tacke do svake druge tacke konstruisati
pravu liniju.
II Pretpostavlja se da se svaka prava, prateci njen pravac, moze neograniceno

produzavati.
9
III Pretpostavlja se da se u nekoj ravni oko svake njene tacke moze opisati krug
bilo kojeg poluprecnika.
IV Pretpostavlja se da su svi pravi uglovi medu sobom podudarni.
Za dalji razvoj geometrije veoma veliki znacaj imao je peti Euklidov postulat koji
u svom originalu glasi:
V Ako neka prava presecajuci druge dve komplanarne prave obrazuje sa njima sa
iste strane dva unutrasnja ugla kojima je zbir manji od zbira dva prava ugla,
tada se te dve prave, neograniceno produzene seku sa one strane secice sa koje
je taj zbir uglova manji od zbira dva prava ugla.
Slika 1.3.
Po svojoj prirodi, postulati su strogo geometrijska tvrdenja. Oni su izrazeni u

vidu zahteva ili pretpostavki kojima kao da se zeli naglasiti njihov konstruktivan ka-
rakter. Prva tri postulata zaista su konstruktivnog karaktera i na njima je vekovima
zasnivana teorija geometrijskih konstrukcija. Za poslednja dva postulata ne moze se
reci da su konstruktivnog karaktera. Pomenimo da u savremenoj geometriji cetvrti
postulat predstavlja tvrdenje koje se dokazuje. Svojom slozenoscu istice se famozni
peti postulat. Time je izazvao paznju ostalih matematicara i nagonio ih je da ga
izvode iz ostalih aksioma geometrije.
Kao i postulati, u geometriji Euklida, i aksiome su predstavljale osnovna tvrdenja.
Aksiome se od tvrdenja razlikuju po karakteru koji nije striktno geometrijski. Ak-
siome, kako ih je Euklid navodio su:
1. Oni (objekti) koji su jednaki istom (objektu) jednaki su medusobno.
2. I ako se jednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti) celine su jednake.
3. I ako se od jednakih (objekata) oduzmu jednaki (objekti) ostaci su jednaki.
4. I ako se nejednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti) celine su nejednake.
10
5. I udvostruceni jednaki (objekti) jednaki su medusobno.
6. I polovine od jednakih (objekata) jednake su medusobno .
7. I oni (geometrijski objekti) koji se mogu poklopiti jednaki su medusobno.
8. I celina je veca od dela.
9. I dve prave ne ogranicavaju oblast.
Po svojoj prirodi vecina Euklidovih aksioma je opstijeg karaktera, to su tvrdenja

koja vaze i u drugim naucnim oblastima (sa izuzetkom aksioma 7. i 9. koje su izra-
zito geometrijskog karaktera).
11
1.3 Revolucija geometrije nakon Euklidovih Ele-

menata
Euklidov sistem osnovnih tvrdenja nije potpun, naime iz njegovih aksioma i
postulata ne moze se izvesti svako tvrdenje.
Tu nepotpunost prvi je primetio znameniti starogrcki matematicar Arhimed8 .
Spisak geometrijskih postulata on je delom prosirio. U svom delu O lopti i valjku,
radi zasnivanja metricke geometrije Arhimed je uveo sledecih pet postulata:
I Od svih linija koje imaju zajednicke krajeve prava je najkraca.
II A druge dve linije koje imaju zajednicke krajeve i leze u istoj ravni nisu jednake
ako su obe ispupcene i jedna od njih obuhvacena drugom krivim i pravom koja
spaja krajeve, a takode i ako krive imaju jedan zajednicki deo, dok se preostali
deo obuhvata; pritom je obuhvacena kriva manja od one koja je obuhvata.
III Isto tako, od svih povrsina koje imaju zajednicku ravnu periferiju ravan je
najmanja.
IV A druge dve povrsine koje imaju zajednicku ravnu periferiju nisu jednake ako
su obe ispupcene i jedna od njih (ili jedan njen deo) obuhvacena povrsinom i
ravni periferije; pritom je obuhvacena povrsina manja od one koja je obuhvata.
V Pored toga, od dveju nejednakih linija, dveju nejednakih povrsina ili dvaju
nejednakih tela, veca velicina bice manja od one velicine koja se dobija kad
manju umnozimo potreban broj puta.
Prva cetiri Arhimedova stava ne mogu se prihvatiti kao postulati za logicko zasni-
vanje metricke geometrije. Poslednje tvrdenje, koje se obicno naziva Arhimedovim
postulatom, neobicno je vazno. Ono se moze kratko iskazati u sledecem obliku:
Arhimedov stav: Za ma koja dva broja a i b, a < b, postoji takav ceo broj n,
da je na > b.
I nakon Arhimeda nastavljaju se pokusaji da se dopune osnove euklidske geome-

trije. No, svi ti pokusaji nisu pridoneli nista bitno sve do kraja XIX veka. Tada su se
formirali takvi pogledi na principe logickog zasnivanja geometrije koji su omogucili
da je prvi put pokazan potpun sistem aksioma iz kojih se sve teoreme izvode bez
ikakvog pozivanja na ociglednost nasih prostornih predstava.
Veoma mali broj geometara je uvideo neophodnost upotpunjavanja broja Euklido-
vih postulata. Naprotiv, veliki broj dela u vezi sa Euklidovim Elementima postavio
je sebi zadatak da smanji broj stavova geometrije koji se uzimaju bez dokaza. U
tome se izrazavala potpuno prirodna teznja da se razjasni pod kakvim se minimal-
nim uslovima materijal geometrije moze razviti logickim putem. Jedan rezultat u
tom pravcu bio je dobijen bez ikakvog truda. Naime, zapazilo se da je Euklidov
IV postulat izlisan, posto se jednakost dvaju pravih uglova moze dokazati isto tako
strogo kao i mnoga druga tvrdenja. Mnogi matematicari smatrali da zbog svoje
8
Arhimed (287 p.n.e.-212 p.n.e.), grcki matematicar, fizicar i astronom
12
slozenosti i neociglednosti V Euklidov postulat ne treba da bude na spisku osnov-

nih tvrdenja, vec ga treba kao teoremu dokazati. Zato su i mnogi matematicari
pokusali da, indirektnim postupkom, izvedu dokaz tog tvrdenja, mnogi od njih su
dovodili sebe u zabludu smatrajuci da su u tome uspeli ne primecujuci da su u svojim
razmatranjima na izvestan nacin iskoristili neki od ekvivalenata Euklidovog petog
postulata. Proucavanja posvecena V postulatu stara su koliko i Euklidovi Elementi.
Ona su se zavrsila tek krajem XIX veka i dovela su do veoma vaznih otkrica. U
delu Nikolaja Lobacevskog9 i Janosa Boljaja10 prvi put je izrazena misao da peti
postulat ne zavisi od ostalih aksioma geometrije te da se, stoga, ne moze izvesti iz
ostalih postulata. Time je prosireno shvatanje samog smisla geometrije i nacinjen
korak u jedan sasvim novi geometrijski svet.
Rezultati Lobacevskog i Boljaja postali su sasvim jasni tek krajem devetnaestog
veka kada je konacno formiran pogled na logicke principe zasnivanja geometrije i
kada je, prvi put, geometrija logicki korektno utemeljena. Sledeci napore trojice
geometara sa kraja devetnaestog veka: Peana11 , Pasa12 i Veroneza13 , David Hil-
bert14 je u svom delu Osnove geometrije, koje je izdato 1899. godine, geometriju
zasnovao na neprotivurecnosti, nezavisnom i potpunom sistemu aksioma.
Za razliku od Euklidovih Elemenata u Hilbertovim Osnovama geometrije nema
opisivanja osnovnih geometrijskih pojmova: tacke, prave, ravni itd. Hilbert na sa-
mom pocetku jednostavno kazuje:
Mi zamisljamo tri razlicita sistema stvari: stvari prvog sistema nazi-

vamo tackama i oznacavamo ih sa A, B, C,...; stvari drugog sistema na-
zivamo pravama i oznacavamo ih sa a, b, c,...; stvari treceg sistema nazi-
vamo ravnima i oznacavamo ih sa , , ...; tacke se nazivaju elementima
linearne geometrije, a tacke, prave i ravni se nazivaju elementima pro-
storne geometrije ili elementima prostora. Mi zamisljamo tacke, prave i
ravni u izvesnim medusobnim odnosima i oznacavamo ove odnose recima
lezati, izmedu, podudarno, paralelno, neprekidno; tacan i za ma-
tematicke svrhe potpun opis ovih odnosa postize se pomocu aksioma
geometrije.
Hilbert u Osnovama geometrije uvodi dvadeset aksioma koje razvrstava u pet

grupa na sledeci nacin:
I Aksiome veze, pripadanja ili incidencije (osam aksioma),
II Aksiome poretka (cetiri aksiome),
III Aksiome podudarnosti (pet aksioma),

9
Nikolaj Ivanovic Lobacevski (1793-1856), ruski matematicar
10
Janos Boljaj (1802-1870), madarski matematicar
11
Giuseppe Peano (1858 - 1932), italijanski matematicar i logicar
12
Moritz Pasch (1843-1930), nemacki matematicar
13
Giuseppe Veronese (1854 - 1917), italijanski matematicar
14
David Hilbert (1862-1943), nemacki matematicar
13
IV Aksiome neprekidnosti (dve aksiome),
V Aksioma paralelnosti (jedna aksioma).
Polazeci od izabranog skupa aksioma, Hilbert izvodi pojedine teoreme euklidske

geometrije, izgraduje taj geometrijski sistem i daje dokaz da je uzeti sistem aksioma
potpun, nezavisan i neprotivurecan.
U tom delu Hilbert je dao i resenje problema V Euklidovog postulata. On je
dokazao da taj postulat nije posledica preostalih cetiri grupa aksioma. To drugim
recima znaci da je ovde zaista rec o aksiomi, a ne o teoremi.
Postoji niz geometrijskih teorema koje se ne oslanjaju na aksiomu o paralelama,
nego samo na preostale cetiri grupe aksioma. Sve teoreme koje se mogu dokazati na
osnovu grupe aksioma veze, poretka, podudarnosti i neprekidnosti cine apsolutnu
geometriju. Ako se apsolutnoj geometriji dodaju V Euklidov postulat i sve teoreme
koje se pomocu njega dokazuju direktno ili indirektno, dobijamo euklidsku geome-
triju.
I danas, skoro sto godina nakon izlaska Osnova geometrije kojima su i pored
priznanja za njihov izvanvremensku valjanost u tom vremenu izrecene i mnoge za-
merke, geometrija pociva na principima koje je utemeljio Hilbert. Znacaj Hilber-
tovih Osnova geometrije ogleda se u tome sto je njihova formalisticka koncepcija
stvorila preduslov za istrazivanja koja se odnose na potpunost, neprotivurecnost i
nezavnisnost aksiomatskog sistema.
14
Glava 2
Le
zandrove teoreme
2.1
Zivot i rad Le
zandra
Adrijen Mari Lezandr1 dao je niz znacajnih radova iz teorije brojeva, teorije
eliptickih funkcija, teorije povrsi, teorije verovatnoce i napisao je savremeni geome-
trijski udzbenik koji se veoma dugo upotrebljavao po Evropi.
se tice geometrije sa kraja osamnestog i pocetka devetnaestog veka, tri dela
Sto
dobila su veliki znacaj: Bezuov2 Kurs geometrije, Osnove Lakrua3 i Elementi geo-
metrije Lezandra. Ta dela u razlicitom stepenu odrazavaju tendenciju Dalambera4
da otrgne predavanje geometrije od tradicionalnog teskog Euklidovog nacina. Sve
tri knjige su napisane od strane istaknutih matematicara i talentovanih pedagoga;
oni nisu umanjili ranija predavanja geometrije, vec su je ucinili mnogo dostupnijom.
Ta tri udzbenika geometrije dobili su neobicno siroku rasprostranjenost u svim kul-
turnim zemljama i obelezavaju novu epohu u daljem predavanju geometrije.
Lezandrovi Elementi geometrije su zaista zamenili Euklidova dela u skolskim
klupama. Istina, sledeci tendencije Dalambera u nameri da reorganizuje predavanja
geometrije, Lezandr se nije odnosio prema Euklidu potcenjivacki.
Osnovne ideje Lezandrove teorije paralelnih linija izlozene su u ovom odeljku.
One, kako cemo videti, nisu bile originalne buduci da su Lezandrovi rezultati u
kojima se, izmedu ostalog, istice ekvivalent petog Euklidovog postulata i tvrdenja,
da postoji trougao kome je zbir unutrasnjih uglova , ranije vec poznati. No, ove
osnovne cinjenice iz teorije paralelnih linija, u Lezandrovom delu bile su pregledno
i jasno izlozene i stoga su cesto citirane.
U nameri da iz prve cetiri grupe, koje se nazivaju i aksiomama apsolutne geo-
metrije, izvede peti Euklidov postulat Lezandr je u svom delu Elementi geometrije,
cije je prvo izdanje stampano 1794. godine, dokazao nekoliko vaznih teorema koje
se odnose na zbirove unutrasnjih uglova trougla i n-tougla.
1
Adrien-Marie Legendre (1753-1833), francuski matematicar
2
Etienne Bezout (1730-1783), francuski matematicar
3
Sylvestre Francois Lacroix (1765-1843), francuski matematicar
4
Jean-Baptiste le Rond dAlembert (1717-1783), francuski matematicar, fizicar i filozof
15

GLAVA 2. LEZANDROVE TEOREME
2.2 Le
zandrove teoreme
Teorema 2.2.1 (Prva Lezandrova teorema). U apsolutnoj geometriji zbir unu-
trasnjih uglova proizvoljnog trougla nije veci od zbira dva prava ugla.
Dokaz.
Slika 2.1.
Pretpostavimo suprotno, da postoji trougao ABB1 kome je zbir unutrasnjih

uglova veci od zbira dva prava ugla. Obelezimo sa B2 , B3 , . . . , Bn tacke poluprave
BB1 (Slika 2.1.), takve da je
= B2 B3
= B1 B2
B(B, B1 , B2 , . . . , Bn ) i BB1 = ...
= Bn1 Bn .
Sa iste strane prave BB1 sa koje je tacka A odredimo tacke A1 , A2 , . . . , An1 tako
da je
ABB1 = A1 B1 B2 = ...
= An1 Bn1 Bn .
Iz podudarnosti ovih trouglova sledi podudarnost odgovarajucih stranica i uglova.
Dakle:
AB = A1 B1 = ...
= An1 Bn1
AB1
= A1 B2
= ...
= An1 Bn
]ABB1 = ]A1 B1 B2 = . . . = ]An1 Bn1 Bn
]BB1 A = ]B1 B2 A1 = . . . = ]Bn1 Bn An1 .
Kako je ]BB1 A+]AB1 A1 +]A1 B1 B2 = 2R i ]AB1 B +]B1 AB +]ABB1 > 2R
sledi da je ]BAB1 > ]AB1 A1 .
Pored toga, kako je AB
= A1 B1 , AB1 AB1 i ]BAB1 > ]AB1 A1 , sledi da mora
biti BB1 > AA1 , sto se moze zakljuciti i koriscenjem neke izometrijske transforma-
cije i prevodenjem ugla ]AB1 A1 na ugao ]BAB1 .
Na osnovu prvog stava podudarnosti trouglova sledi da je AB1 A1 = A1 B2 A2
=

. . . = An2 Bn1 An 1, a odatle AA1 = A1 A2 = . . . = An2 An1 .
Posmatrajmo sada poligon BBn An1 An2 . . . A1 A. Za njega vazi
BBn < Bn An1 + An1 An2 + . . . + A1 A + AB (*)
16

Prethodna nejednakost induktivno vazi na osnovu nejednakosti za cetvorougao

ABCD (Slika 2.2.):
AB < AC + CB < (nejednakost trougla za ACD)AD + DC + CB
Slika 2.2.
Sada iz (*) sledi

n BB1 < An1 Bn + (n 1)AA1 + AB.
Pa, je odavde
n (BB1 AA1 ) < AB1 + AB AA1 .
U svakom trouglu je zbir dveju stranica veci od trece stranice, pa tako za trougao
ABB1 vazi sledeca relacija AB1 + AB > BB1 . Kako je BB1 > AA1 > 0, to je
AB1 + AB AA1 > BB1 AA1 .
U nasem slucaju nejednakost n (BB1 AA1 ) < AB1 + AB AA1 vazi za svaki
prirodan broj n, sto dovodi do kontradikcije sa Arhimedovim stavom koji kaze da
za ma koja dva broja a i b, a < b, postoji takav ceo broj n, da je na < b < (n + 1)a.
Dakle, polazna pretpostavka nije tacna, te mora biti zbir uglova u trouglu ABB1
manji ili jednak od zbira dva prava ugla.
Definicija 2.2.1. Neka je (ABC) zbir unutrasnjih uglova trougla ABC i R prav
ugao. Razliku
(ABC) = 2R (ABC)
nazivamo defektom trougla ABC.
Kako je u apsolutnoj geometriji na osnovu prve Lezandrove teoreme zbir unu-
trasnjih uglova u trouglu manji ili jednak od 2R, to je ocigledno (ABC) 0.
Lema 2.2.1. Ako je zbir unutrasnjih uglova nekog trougla jednak zbiru dva prava
ugla, tada je zbir unutrasnjih uglova svakog trougla, koji je od prvog odsecen nekom
pravom takode jednak zbiru dva prava ugla.
17

Dokaz. Mogu nastupiti dva slucaja:
(i) da presecna prava p sadrzi jedno teme trougla ABC
(ii) da prava p ne sadrzi nijedno teme.
Slika 2.3.
(i) Neka prava p sadrzi teme A trougla ABC. Oznacimo sa D presecnu tacku
prave p sa stranicom BC (Slika 2.3.). Tada je (ABC) = (ABD) + (ACD) 2R
i kako je (ABC) = 2R sledi da je (ABD) + (ACD) = 4R. S druge strane, zbir
unutrasnjih uglova u trouglu ne moze biti veci od zbira dva prava ugla, pa je zbir
unutrasnjih uglova svakog od trouglova ABD i ACD jednak 2R.
Slika 2.4.
(ii) Neka sada prava p ne sadrzi nijedno teme trougla ABC. Presecne tacke
prave p sa stranicama AB i BC trougla ABC oznacimo redom sa E i F (Slika
2.4.). Zbir unutrasnjih uglova trougla ABC jednak je zbiru dva prava ugla, pa je
na osnovu dokazanog dela (i) zbir unutrasnjih uglova trougla ABF , a samim tim
i trougla BEF jednak zbiru dva prava ugla.
18

Lema 2.2.2. Ako je zbir unutrasnjih uglova nekog pravouglog trougla jednak zbiru
dva prava ugla, tada je i zbir unutrasnjih uglova pravouglog trougla koji se od prvog
dobija udvostrucavanjem jedne katete, takode jednak zbiru dva prava ugla.
Dokaz. Neka je zbir unutrasnjih uglova pravouglog trougla ABC, sa pravim
Slika 2.5.
uglom kod temena C jednak zbiru dva prava ugla. U tacki A konstruisimo polupravu
AQ (Slika 2.5.) upravnu na pravu AC i to sa one strane prave AC sa koje je i tacka
B. Sa B1 oznacimo tacku poluprave AQ takvu da je AB1 = CB. Neka je D tacka
prave CB takva da je CB = BD i B(C, B, D). Kako je (ABC) = 2R i ]ACB = R
sledi da je ]CAB + ]ABC = R. S druge strane iz ]CAB + ]BAB1 = R i
]CAB + ]ABC = R sledi da je ]CBA = ]BAB1 . Za trouglove ABC i BAB1
vazi AB AB, CB = B1 A i ]CBA = ]B1 AB, pa su oni podudarni na osnovu
prvog stava o podudarnosti trouglova. Iz njihove podudarnosti sledi podudarnost
preostalih odgovarajucih elemenata ]AB1 B = ]C = R, ]CAB = ]B1 BA. Sada
imamo da je ]B1 BC = ]B1 BA + ]ABC = ]BAC + ]ABC = R, sto znaci da
je B1 BCD. Sada su trouglovi ABB1 i DB1 B podudarni na osnovu prvog
stava o podudarnosti trouglova, jer je ]AB1 B = ]DBB1 = R, AB1 = DB i
BB1 B1 B. Iz njihove podudarnosti sledi ]BAB1 = ]B1 DB i AB = DB1 .
Trouglovi ABD i DB1 A imaju sve odgovarajuce stranice podudarne, pa su oni
medu sobom podudarni na osnovu treceg stava o podudarnosti trouglova. Odatle
sledi da je ]BDA = ]B1 AD. Zbir unutrasnjih uglova trougla ACD je
(ACD) = ]ACD + ]CDA + ]DAC

= R + ]B1 AD + ]DAC = R + ]B1 AC = 2R
tj. (ACD) = 2R.
Lema 2.2.3. Ako je zbir unutrasnjih uglova jednog pravouglog trougla jednak zbiru
dva prava ugla, tada je zbir unutrasnjih uglova svakog pravouglog trougla jednak zbiru
dva prava ugla.
19

Dokaz. Neka je trougao ABC pravougli trougao sa pravim uglom kod temena
C ciji je zbir unutrasnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla i neka je A0 B 0 C 0
proizvoljan pravougli trougao sa pravim uglom kod temena C 0 . Pokazacemo da je
(A0 B 0 C 0 ) = 2R.
Slika 2.6.
(i) Ako su obe katete trougla ABC vece ili jednake od odgovarajucih kateta
trougla A0 B 0 C 0 tada na duzima CB i CA postoje redom tacke B1 i A1 takve da je
CB1 = C 0 B 0 i CA1 = C 0 A0 (Slika 2.6.). Pravougli trougao CB1 A1 nastao je odse-
canjem od pravouglog trougla CBA ciji je zbir unutrasnjih uglova jednak zbiru dva
prava ugla, pa je na osnovu Leme 2.2.1. i zbir unutrasnjih uglova pravouglog trougla
CB1 A1 jednak zbiru dva prava ugla. Kako su trouglovi A1 CB1 i A0 B 0 C 0 na
osnovu prvog stava podudarnosti trouglova podudarni, sledi da je i zbir unutrasnjih
uglova trougla A0 B 0 C 0 jednak zbiru dva prava ugla.
Slika 2.7.
(ii) Ako je kateta CA manja od katete C 0 A0 tada na polupravoj CA odredimo niz

tacaka A1 , A2 , . . . , An , . . . takav da je B(C, A, A1 , A2 , . . . , An , . . .) i CA
= AA1 , CA1
=
A1 A2 , . . . (Slika 2.7.). Tada postoji prirodan broj k takav da CAk < C 0 A0 < CAk+1 .
Prema Lemi 2.2.2. je zbir unutrasnjih uglova u svakom od pravouglih trouglova
An CB jednak 2R.
20

Ako je kateta CB manja od katete C 0 B 0 na polupravoj CB uocimo niz tacaka

B1 , B2 , . . . , Bn , . . . takav da je B(C, B, B1 , B2 , . . . , Bn , . . .) i CB = BB1 , CB1
=
0 0
B1 B2 , . . .. Tada postoji prirodan broj l takav da je CBl < C B < CBl+1 . Sada
je ponovo na osnovu Leme 2.2.2. zbir unutrasnjih uglova u svakom od trouglova
An CBm jednak 2R. Dakle, zbir unutrasnjih uglova u trouglu Ak+1 CBl+1 jednak
je 2R, pri cemu je CAk+1 > C 0 A0 i CBl+1 > C 0 B 0 , pa je prema dokazanom delu pod
(i) zbir unutrasnjih uglova trougla A0 B 0 C 0 jednak zbiru dva prava ugla.
Teorema 2.2.2 (Druga Lezandrova teorema). Ako je u jednom trouglu ABC zbir
unutrasnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla, tada je u svakom drugom trouglu
A0 B 0 C 0 zbir unutrasnjih uglova takode jednak zbiru dva prava ugla.
Dokaz.
Slika 2.8.
Kod trouglova ABC i A0 B 0 C 0 bar po jedna visina ima podnozje na naspramnoj

stranici. Neka su to podnozja D i D0 iz temena A i A0 redom (Slika 2.8.). Kako
je u trouglu ABC zbir unutrasnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla, to je na
osnovu Leme 2.2.1. i u pravouglim trouglovima ABD i ACD zbir unutrasnjih
uglova takode jednak zbiru dva prava ugla.
Trougao ABD je pravougli trougao kome je zbir unutrasnjih uglova jednak
2R, pa na osnovu Leme 2.2.3. sledi da su zbirovi unutrasnjih uglova u trouglovima
A0 B 0 D0 i A0 D0 C 0 jednaki po 2R. Sada zakljucujemo da je zbir unutrasnjih uglova
trougla A0 B 0 C 0 jednak zbiru dva prava ugla.
Teorema 2.2.3. Postoji trougao kome je zbir unutrasnjih uglova jednak zbiru dva
prava ugla ako i samo ako svaka prava upravna na jedan krak bilo kojeg ostrog ugla
sece i drugi krak tog ugla.
Dokaz. Neka je ]pOq proizvoljan ostar ugao i neka je P p proizvoljna tacka.

Oznacimo sa Q podnozje normale iz tacke P na polupravu q. Neka je R proizvoljna
tacka poluprave q i n normala na pravu q u tacki R.
Ako vazi B(O, R, Q) onda na osnovu Pasove aksiome direktno sledi da prava
21

n sece i polupravu p. Neka je B(O, Q, R) i Pn i Qn , n = 1, 2, . . . takve da je

B(O, P, P1 , P2 , . . . , Pn , . . .), B(O, Q, Q1 , Q2 , . . . , Qn , . . .), OPn = 2n OP i OQn =
2n OQ (Slika 2.9.). Ako postoji trougao kod koga je zbir unutrasnjih uglova jednak
zbiru dva prava ugla, onda je na osnovu druge Lezandrove teoreme zbir unutrasnjih
uglova svakog trougla jednak zbiru dva prava ugla. Dakle, zbir unutrasnjih uglova
trouglova OPn Qn je jednak zbiru dva prava ugla. Oznacimo sa S tacku prave s
upravne na pravu P Q tako da je P S = OQ.
Slika 2.9.
Tada je
OP Q = P P1 S = P Q1 S = Q1 P Q,
odakle sledi da je ]P Q1 Q = ]P OQ i ]P1 Q1 P = ]OP Q, a kako je jos ]P OQ +
]OP Q = R, to je ]OQ1 P1 prav. Rasudivanjem na isti nacin zakljucujemo da je
svaki od trouglova OPn Qn pravougli sa pravim uglom kod temena Qn . Na osnovu
Arhimedovog stava tacku Qn mozemo izabrati tako da je B(O, R, Qn ). Sada prava
n na osnovu Pasovog stava mora seci jos jednu od stranica trougla OPn Qn u
unutrasnjoj tacki. Ako bi n sekla stranicu Pn Qn u unutrasnjoj tacki, dobili bismo
trougao sa dva prava ugla, pa bi tada zbir unutrasnjih uglova tog trougla bio veci
od zbira dva prava ugla, a to je nemoguce. Odatle sledi da prava n mora seci duz
OPn , tj. pravu p. Ovim je ovaj deo dokaza zavrsen.
Obratno, neka svaka prava qn upravna u tacki Qn (definisane u prvom delu
dokaza) na krak q sece krak p ostrog ugla ]pOq u tacki Pn (Slika 2.10.). Tada za
defekt trougla OQn Pn vazi
(OQn Pn ) = (OQn1 Pn1 ) + (Pn1 Qn1 Qn ) + (Pn1 Qn Pn ),
tj.
(OQn Pn ) 2(OQn1 Pn1 ).
Nastavljajuci postupak nakon n koraka dobijamo
(OQn Pn ) 2n (OQP ).
22

Slika 2.10.
Ako bi bilo (OQP ) > 0, tada broj n mozemo izabrati dovoljno veliki da 2n (OQP )
bude vece od bilo kog unapred zadatog ugla, pa i od 2R. Tada bi bilo
(OQn Pn ) > 2R,
sto je nemoguce. Dakle, mora biti (OQP ) = 0, tj. (OQP ) = 2R.
Teorema 2.2.4 (Treca Lezandrova teorema). Postoji trougao kome je zbir ()

unutrasnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla ako i samo ako u ravni odredenoj
pravom p i tackom A van nje postoji samo jedna prava a koja sadrzi tacku A, a sa
pravom p nema zajednickih tacaka.
Dokaz. Neka je tacka B podnozje normale iz A na pravu p (Slika 2.11. a)), a prava
a koja sadrzi tacku A i normalna je na pravu AB. Pretpostavimo da postoji trou-
gao kome je zbir unutrasnjih uglova jednak zbiru dva prava ugla. Prava a ne moze
seci pravu p, jer bi smo tada dobili trougao sa dva prava ugla, a to je u apsolutnoj
geometriji nemoguce. Pokazacemo sada da je prava a jedina prava koja sadrzi tacku
A, a sa pravom p nema zajednickih tacaka. Pretpostavimo suprotno, da u ravni
postoji jos jedna prava b koja prolazi kroz tacku A i nema zajednickih tacaka sa
pravom p. Oznacimo sa b0 onu polupravu prave b koja sa polupravom AB u tacki
A gradi ostar ugao. Prava p je normalna na krak AB ostrog ugla, pa na osnovu
teoreme 2.2.3. ona sece drugi krak b0 tog ugla, odnosno pravu b. Dakle, prava a je
jedinstvena prava u ravni koja sadrzi tacku A, a sa pravom p nema zajednickih
tacaka.
Obratno, neka je u ravni data prava p, tacka A van nje i prava a jedin-
stvena prava koja prolazi kroz tacku A i sa pravom p nema zajednickih tacaka. Po-
kazacemo da postoji trougao ciji je zbir unutrasnjih uglova jednak zbiru dva prava
ugla. Oznacimo sa B podnozje normale iz tacke A na pravu p (Slika 2.11. b)), a sa
C proizvoljnu tacku prave p razlicitu od B. Neka je A0 tacka prave a razlicita od A
koja se nalazi sa one strane prave AB sa koje je i tacka C. Tada je zbir unutrasnjih
23

Slika 2.11.
uglova trougla ABC jednak zbiru dva prava ugla, sto cemo sada pokazati.
Na osnovu prve Lezandrove teoreme sledi da je (ABC) 2R, pa je ]BAC +
]ACB R. Odatle sledi da je ]ACB ]CAA0 . Ako bi bilo ]ACB < ]CAA0
onda bi u unutrasnjosti ugla ]CAA0 postojala poluprava b0 koja sa AC gradi ugao
podudaran uglu ]ACB. Prava p normalna je na krak AB ostrog ugla ]BAD,
pa na osnovu teoreme 2.2.3. sece i drugi krak tog ugla, odnosno polupravu b0 . Nji-
hov presek oznacimo sa D. Tada bi u trouglu ACD, spoljasnji ugao ]BCA kod
temena C bio jednak unutrasnjem nesusednom uglu ]CAD, a to je nemoguce. Po-
lazna pretpostavka je pogresna, dakle, mora biti ]BCA = ]CAA0 . Odavde sledi
da je (ABC) = 2R.
Lezandrov udzbenik Elementi geometrije doziveo je dvanaest izdanja (poslednje

je iz 1823. godine). To je prvo delo te vrste koje se bitno razlikuje od Euklidovih
Elemenata. Zahvaljujuci, pre svega, svojim metodickim odlikama, ovo Lezandrovo
delo veoma ja uticalo na potonje udzbenike geometrije. Sta vise, moglo bi se reci
da je ovaj udzbenik prvi poceo da istiskuje Euklidove Elemente iz kao nastavno
geometrijsko stivo. U kasnjim proucavanjima geometrije Lezandrove teoreme ce
biti vema znacajne za dokazivanje nekih stavova euklidske geometrije (geometrija u
kojoj vaze aksiome pripadanja, rasporeda, podudarnosti, neprekidnosti, i Plajferova
aksioma).
24
Glava 3
V Euklidov postulat
Danasnje materijalisticko shvatanje aksioma kao istina koje izviru iz iskustva, a

praksa treba da ih potvrduje, nastalo je sa razvojem nauke. U vreme Euklidovih
Elemenata, kao i dugo vremena posle njihove pojave, vladalo je drugo misljenje.
Aksiome su se smatrale istinitim, jer su neposredno jasne. Uz to se pod doka-
zom smatralo takvo razmisljanje koje treba da pokaze ociglednost nekog tvrdenja.
Ociglednost je nesto cisto subjektivno, i kao svaki osecaj, moze biti varljiv. Dugo
se smatralo ociglednim i to da se Sunce okrece oko Zemlje. Danas se ociglednost ne
smatra dovoljnom u otkrivanju naucnih istina.
Medutim, istorijska je istina da je spomenuto shvatanje o aksiomama vladalo
medu geometrima. Zato je posebnu paznju izazvala jedna od osnovnih Euklidovih
tvrdnji koja je u nekim rukopisima Elemenata uzeta kao 11. aksioma, a u drugima
kao V postulat. Euklid je tu aksiomu formulisao na sledeci nacin:
Peti Euklidov postulat. Ako dve prave a i b u preseku sa trecom pravom c
grade suprotne uglove ciji je zbir razlicit od zbira dva prava ugla, onda se prave a i
b seku i to sa one strane secice c sa koje je taj zbir manji od zbira dva prava ugla.
Slika 3.1.
Ova aksioma nije izgledala geometrima neposredno jasna, pa je jos od pocetka

nastalo misljenje da to ne moze biti aksioma, nego teorema. Zaista, ukoliko V po-
stulat uporedimo sa ostalim aksiomama i postulatima euklidske geometrije, zapaza
25
GLAVA 3. V EUKLIDOV POSTULAT
se da je od njih znatno komplikovaniji. Zbog toga se brzo ustalilo misljenje koje se

zadrzalo vise od dve hiljade godina, da je tu tvrdnju Euklid uvrstio medu aksiome ne
zato sto je osnovnog karaktera, pa je kao takvu ne mozemo dokazati, nego zato sto
je navodno Euklid nije mogao dokazati pomocu ostalih aksioma svoje geometrije.
Geometre je stalno podsticalo da traze dokaz za V postulat. Ideja koja je pri
tom vodila geometre ima ovaj smisao: Ako se uspe dokazati V postulat na osnovu
ostalih Euklidovih aksioma i postulata, onda se on ne moze smatrati aksiomom, jer
se aksiome ne mogu dokazati. Kada bi taj dokaz uspeo, onda bi V postulat trebalo
izbrisati iz spiska aksioma i uvrstiti medu teoreme.
Tokom vise od dve hiljade godina pokusavalo se pronaci dokaz Euklidovog V po-
stulata. U tome su ucestvovali mnogi matematicari svih zemalja u kojima su bili
poznati Euklidovi Elementi. Za to vreme pojavili su se mnogi dokazi V postulata.
Bilo je i vrlo ostroumnih pokusaja. Medutim, brizljivo izucavanje svih tih dokaza
uvek je pokazalo da je u toku dokazivanja nacinjena neka logicka greska. Obicno se
u dokaz usunjala, a da to autor dokaza nije primetio, neka tvrdnja ekvivalentna
V postulatu, tj. takvo tvrdenje koje tvrdi isto sto i taj postulat samo na drugaciji
nacin. Pravi dokaz Euklidovog postulata trebalo bi da se oslanja samo na ostale ak-
siome Euklidove geometrije. Ako takav dokaz ne postoji, onda je to zaista aksioma,
a ne teorema, jer je svaka teorema logicka posledica aksioma, te se moze dokazati.
26
3.1 Plejferova aksioma paralelnosti

Pre svega podsetimo se definicije paralelnih pravih.
Definicija 3.1.1. Dve prave su paralelne ukoliko pripadaju istoj ravni i pri tom
nemaju zajednickih tacaka.
Egzistenciju paralelnih pravih je lako dokazati i to koristeci samo prve tri grupe
aksioma. Taj zakljucak mozemo iskazati u obliku sledece teoreme.
Teorema 3.1.1. Kroz svaku tacku, koja ne pripada datoj pravoj, prolazi prava koja
joj je paralelna.
Dokaz.
Slika 3.2.
Neka je data prava AB (Slika 3.2.) i tacka P na njoj. Neka je p prava koja sadrzi
tacku P i neka su P 0 i P 00 tacke prave p, takve da vazi raspored tacaka B(P, P 0 , P 00 ).
Na osnovu aksioma podudarnosti uvek postoji prava A0 B 0 koja sadrzi tacku P 0 ,
takva da je
]P 00 P 0 B 0
= ]P 0 P B
U tom slucaju ne postoji tacka S, zajednicka tacka pravih AB i A0 B 0 , jer bi u trouglu
SP P 0 jedan spoljasnji ugao bio podudaran unutrasnjem nesusednom uglu, sto je
nemoguce.
Prethodnu teoremu mozemo formulisati i na sledeci nacin:
Teorema 3.1.2. Ako dve prave pri preseku sa trecom obrazuju podudarne nai-
zmenicne ili podudarne saglasne uglove, ili je pak zbir dva suprotna ugla jednak
zbiru dva prava ugla, te dve prave su paralelne.
Prve cetiri grupe aksioma pomocu kojih se izgraduje tzv. apsolutna geometrija
nisu dovoljne da se u potpunosti izgradi geometrija razmatranog prostora. Za iz-
gradnju te teorije neophodno je uvesti jednu grupu aksioma; to je po redu peta
27
grupa aksioma geometrije. Tu grupu cini samo jedna aksioma koju je 1797. go-
dine umesto Euklidovog petog postulata uveo engleski matematicar Dzon Plejfer1 .
Ona se odnosi na paralelne prave te je nazivamo Plejferovom aksiomom paralelno-
sti. Plejferova aksioma paralelnosti se po formulaciji razlikuje od Euklidovog petog
postulata i predstavlja njegov ekvivalent. Kako ovaj iskaz poseduje jednostavniju
formulaciju, Plejfer uzima ovaj stav za aksiomu, a peti postulat za teoremu.
Plejferova aksioma paralelnosti. Ako je p proizvoljna prava i A tacka van nje
tada u ravni odredenoj pravom p i tackom A postoji jedinstvena prava a koja sadrzi
tacku A i sa pravom p nema zajednickih tacaka.
Za tacku A i pravu p reci cemo da imaju Plejferovo svojstvo.
Slika 3.3.
Geometrija koja je zasnovana na aksiomama apsolutne geometrije i Plejferovoj

aksiomi paralelnosti naziva se euklidskom ili parabolickom geometrijom. Prostor
koji te aksiome zadovoljava, naziva se euklidskim prosotorom, a svaka njegova ravan
euklidskom ravni.
Kao sto smo rekli, Plejfer peti Euklidov postulat uzima za teoremu, koja se dobija
kao posledica Plejferove aksiome paralelnosti, te cemo sada navesti i taj dokaz.
Teorema 3.1.3 (Peti Euklidov postulat). Ako dve prave u preseku sa trecom pravom
grade suprotne uglove ciji je zbir razlicit od zbira dva prava ugla, onda se te dve prave
seku i to sa one strane secice sa koje je taj zbir manji od zbira dva prava ugla.
Dokaz. Zaista, neka su AB i A0 B 0 dve prave koje prava p sece u tackama P i P 0
respektivno (Slika 3.4.). Iz aksioma podudarnosti sledi da kroz tacku P 0 prolazi
jedna prava, A00 B 00 recimo, takva da je zbir suprotnih uglova, koje ona i prava AB
obrazuju sa pravom p, jednak zbiru dva prava ugla. S obzirom na napred izlozeno,
tj. na osnovu Teoreme 3.1.2., prava A00 B 00 je paralelna pravoj AB, a s obzirom na
aksiomu paralelnosti, to je i jedina prava koja prolazi kroz tacku P 0 , a paralelna je
pravoj AB.
Dakle, prava A0 B 0 mora seci pravu AB. Da se taj presek mora nalaziti sa one
strane prave p, sa koje je zbir suprotnih uglova manji od zbira dva prava ugla, sledi
1
John Playfair (1748-1819), skotski matematicar
28
Slika 3.4.
iz prve Lezandrove teoreme, prema kojoj zbir dva unutrasnja ugla trougla ne moze
biti veci od zbira dva prava ugla.
29
3.2 Ekvivalenti Plejferove aksiome paralelnosti

Pri pokusaju dokazivanja V Euklidovog postulata geometri su naisli na intere-
santne rezultate. Tako se medu ostalim, naislo na to da je V postulat ekvivalentan
Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Ekvivalentnost o kojoj cemo ovde govoriti ogleda se u ovome: Ako se pretpostavi
da vazi V Euklidov postulat, onda iz toga logicki proizilazi da kroz tacku A izvan
prave p prolazi samo jedna prava a koja sa pravom p nema zajednickih tacaka. Ako
se, pak, uzme da je istinita tvrdnja da kroz jednu tacku A izvan prave p prolazi
samo jedna prava koja sa pravom p nema zajednickih tacaka, onda iz te pretpo-
stavke logicki proizilazi Euklidov V postulat. Za sam dokaz ovoga potrebni su nam
neki drugi ekvivalenti Plejferove aksiome paralelnosti, te cemo taj dokaz ostaviti za
kasnije.
Uspostavilo se da postoji mnogo tvrdenja u matematickoj literaturi, spominje se
njih tridesetak, koji su ekvivalentni V Euklidovom postulatu, odnosno Plejferovoj
aksiomi paralelnosti. Ovde cemo spomenuti i dokazati samo znacajnije ekvivalente.
Teorema 3.2.1 (I ekvivalent). Tvrdenje: Zbir unutrasnjih uglova proizvoljnog tro-

ugla jednak je zbiru dva prava ugla, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti
Dokaz. Na osnovu trece Lezandrove teoreme sledi da je Plejferova aksioma para-

lelnosti ekvivalentna tvrdenju da postoji trougao kome je zbir unutrasnjih uglova
jednak zbiru dva prava ugla, odakle na osnovu druge Lezandrove teoreme sledi da
je tvrdenje da je zbir unutrasnjih uglova svakog trougla jednak zbiru dva prava ugla
ekvivalentan Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Teorema 3.2.2 (II ekvivalent). Tvrdenje: Postoji cetvorougao kome je zbir unu-
trasnjih uglova jednak zbiru cetiri prava ugla, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi
paralelnosti.
Teorema 3.2.3 (III ekvivalent). Tvrdenje: Zbir unutrasnjih uglova prostog rav-
nog n-tougla jednak je = 2(n 2)R, pri cemu je R prav ugao, ekvivalentno je
Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Dokaz. Dokaz se izvodi indukcijom po broju temena n-tougla i koriscenjem prvog

ekvivalenta Plejferove aksiome paralelnosti.
Posledica 3.2.1 (IV ekvivalent). Tvrdenje: Zbir spoljasnjih uglova kod svih te-
mena konveksnog prostog ravnog n-tougla jednak je 4R, ekvivalentno je Plejferovoj
aksiomi paralelnosti.

Definicija 3.2.1. Cetvorougao ABCD je Sakerijev ako vazi ]A = ]B = R i
AD = BC. Stranica AB je osnovica, CD protivosnovica, a AD i BC su visine
Sakerijevog cetvorougla (Slika 3.5.).
30
Slika 3.5.
U Euklidskoj geometriji Sakerijev cetvorougao je pravougaonik.
Teorema 3.2.4. U apsolutnoj geometriji uglovi nalegli na protivosnovici Sakerijevog

cetvorougla su jednaki.
Definicija 3.2.2. Srednja linija Sakerijevog cetvorougla je duz koja spaja sredista
osnovice i protivosnovice.
Teorema 3.2.5. U apsolutnoj geometriji srednja linija Sakerijevog cetvorougla je

zajednicka normala osnovice i protivosnovice.
Teorema 3.2.6 (V ekvivalent). Tvrdenje: Uglovi na protivosnovici Sakerijevog

cetvorougla su pravi, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti.

Definicija 3.2.3. Cetvorougao sa tri prava ugla u apsolutnoj geometriji naziva se
Lambertov (Slika 3.6.).
Slika 3.6.
Teorema 3.2.7 (VI ekvivalent). Tvrdenje: Svi uglovi Lambertovog cetvorougla su

pravi, ekvivalentno je Plejferovoj askiomi paralelnosti.
31
Teorema 3.2.8 (VII ekvivalent). Tvrdenje: Svaka prava u ravni ostrog ugla koja je
upravna na jedan krak tog ugla sece drugi krak, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi
paralelnosti.
Dokaz. Sledi direktno iz Teoreme 2.2.3. i trece Lezandrove teoreme.
Teorema 3.2.9 (VIII ekvivalent). Peti Euklidov postulat i Plejferova aksioma pa-
ralelnosti su ekvivalentna tvrdenja.
Dokaz.
Slika 3.7.
Pretpostavimo da vazi Plejferova aksioma paralelnosti i neka prava c sece prave

a i b redom u tackama A i B (Slika 3.7.). Neka su A0 i B 0 redom tacke pravih a i b
takve da je
]A0 AB + ]B 0 BA < 2R
gde je R prav ugao. Tada je bar jedan od uglova ]A0 AB ili ]B 0 BA ostar. Ne
umanjujuci opstost dokaza neka je to ugao ]B 0 BA.
Oznacimo sa C podnozje normale iz tacke A na pravu b. Tada se tacke C i B 0
nalaze na pravoj b sa iste strane tacke B, jer bi u suprotnom postojao trougao ciji
je zbir unutrasnjih uglova veci od zbira dva prava ugla, a to je u kontradikciji sa
prvom Lezandrovom teoremom. Kako vazi Plejferova aksioma paralelnosti to je zbir
unutrasnjih uglova u trouglu ABC jednak 2R, pa je:
]CAA0 = ]BAA0 ]BAC = ]BAA0 (R ]ABC)
= ]BAA0 R + ]ABC < 2R R = R
Prava b je upravna na krak AC ugla ]CAA0 , pa na osnovu VII ekvivalenta, prava
b mora seci i drugi krak tog ugla. Dakle, prave a i b se seku, tj. vazi peti Euklidov
postulat.
Obratno, pretpostavimo da vazi peti Euklidov postulat i neka su date prava a i
tacka B van nje (Slika 3.8.). Neka su A i A0 proizvoljne tacke prave a i neka je B 0
tacka ravni koju odreduju prava a i tacka B, takva da vazi sledece:
A0 , B 0 AB
i ]A0 AB + ]ABB 0 = 2R.
32
Slika 3.8.
Sada imamo da je prava b, odredena tackama B i B 0 jedina prava ravni (a, B)

koja sadrzi tacku B i sa pravom a nema zajednickih tacaka. Zaista, ako bi postojala
jos jedna prava sa istom osobinom, ona bi sa pravom AB gradila suprotne uglove
ciji je zbir razlicit od zbira dva prava ugla. A kako vazi peti Euklidov postulat,
ta prava bi morala seci pravu a. Iz ovoga zakljucujemo da vazi Plejferova aksioma
paralelnosti.
Teorema 3.2.10 (IX ekvivalent). Tvrdenje: Dve paralelne prave presecene trecom
grade jednake odgovarajuce uglove, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Teorema 3.2.11 (X ekvivalent). Tvrdenje: Kroz ma koje tri nekolinearne tacke
prolazi krug, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Dokaz. Neka vazi Plejferova aksioma paralelnosti i neka su A, B i C tri proizvoljne
nekolinearne tacke. Medijatrise stranica trougla ABC pripadaju istom pramenu
pravih. Nije tesko zakljuciti da te medijatrise pripadaju konkurentnom pramenu
pravih, tj. da presecna tacka O medijatrisa trougla ABC zapravo predstavlja
centar opisanog kruga oko trougla ABC.
Pokazimo i suprotan smer. Pretpostavimo da vaze aksiome apsolutne geometrije
i neka kroz ma koje tri nekolinearne tacke prolazi krug. Neka prave a i b seku neku
pravu p tako da je prava a upravna na p i b nije upravna na p (Slika 3.9.).
Oznacimo sa A i B presecne tacke prave p sa pravama a i b, redom. Neka je C
tacka prave p, takva da vazi raspored tacaka B(A, C, B). Neka je D tacka simetricna
u odnosu na pravu a tacki C, a q prava koja sadrzi tacku C i normalna je na pravu
b. Tacku simetricnu tacki C u odnosu na pravu b oznacimo sa Q. Tacke D, C i Q
su nekolinearne, jer bi u suprotnom vazilo b p. Na osnovu pretpostavke sledi da
postoji krug koji sadrzi ove tri tacke. Centar ovog kruga oznacimo sa O. Tacka O
je podjednako udaljena od temena D, C i Q trougla DCQ, tj. OD = OC = OQ.
Centar kruga O pripada pravoj a, jer a medijatrisa duzi DC. S druge strane, pripada
i pravoj b, jer je b medijatrisa duzi CQ. O je zajednicka tacka pravih a i b. Dakle,
33
Slika 3.9.
prave a i b se seku, sto na osnovu teoreme 2.2.3. i trece Lezandrove teoreme znaci
da vazi Plejferova aksioma paralelnosti.
Teorema 3.2.12 (XI ekvivalent). Tvrdenje: U ravni postoje tri kolinearne tacke
podjednako udaljene od date prave, ekvivalentno je Plejferovoj aksiomi paralelnosti.
Dokaz. Neka su A, B i C tri kolinearne tacke podjednako udaljene od date prave a.
Slika 3.10.
Pravu kojoj pripadaju tacke A, B i C oznacimo sa b. Neka su A0 , B 0 i C 0 podnozja

normala redom iz tacaka A, B i C na pravu a (Slika 3.10.).
Kako je AA0 = BB 0 i ]AA0 B 0 = ]BB 0 A0 = R, to je cetvorougao AA0 B 0 B
Sakerijev. Tada je srednja linija M N tog cetvorougla zajednicka normala osnovice
i protivosnovice, tj. M N a i M N b.
Isto tako je i cetvorougao BB 0 C 0 C Sakerijev, te je srednja linija P Q tog cetvorougla,
takode zajednicka normala pravih a i b. N i Q pripadaju pravoj b i ne pripadaju
34
pravoj a, odakle sledi da tacke M , P , Q i N obrazuju cetvorougao sa cetiri prava

ugla odakle na osnovu II ekvivalenta sledi da vazi Plejferova aksioma paralelnosti.
Pretpostavimo sada da vazi Pljeferova aksioma paralelnosti i pokazacemo da po-
stoje tri kolinearne tacke podjednako udaljenje od date prave. Neka su u ravni
date prava a i tacke A, B i C (Slika 3.11.) sa iste strane prave a tako da je
AA0 = BB 0 = CC 0 , gde su A0 , B 0 i C 0 podnozja normala na pravu a redom iz
tacaka A, B i C. Pokazacemo da su tacke A, B i C kolinearne.
Slika 3.11.

Cetvorougao AA0 B 0 B je pravougaonik, pa je AB k a. Isto tako je i cetvorougao
AA0 C 0 C pravougaonik, odakle je AC k a. Kako vazi Plejferova aksioma paralelno-
sti, a imamo da u tacki A postoje dve prave AB i AC u istoj ravni, koje su paralelne
pravoj a, to sledi da se te dve prave AB i AC moraju poklapati. Dakle, tacke A, B
i C su kolinearne.
Teorema 3.2.13 (XII ekvivalent). Tvrdenje: Postoje dva trougla kojima su odgo-
varajuci uglovi jednaki, a odgovarajuce stranice nejednake, ekvivalentno je Plejfe-
rovoj aksiomi paralelnosti.
Dokaz. Neka su dati trouglovi ABC i A0 B 0 C 0 takvi da je ]A = ]A0 , ]B = ]B 0
i ]C = ]C 0 , a odgovarajuce stranice im nisu jednake. Tada postoji tacka B1 6= B
na polupravoj AB takva da je AB1 = A0 B 0 i tacka C1 6= C na polupravoj AC takva
da je AC1 = A0 C 0 .
Tada trouglovi AB1 C1 i A0 B 0 C 0 imaju dva para podudarnih stranica i jednake

njima zahvacene uglove. Na osnovu prvog stava o podudarnosti trouglova sledi da
su ova dva trougla podudarna. Odatle sledi:
]AB1 C1
= ]A0 B 0 C 0 i ]AC1 B1
= ]A0 C 0 B 0 .
Posmatrajmo cetvorougao BCC1 B1 . Zbir unutrasnjih uglova tog cetvorougla je:
(BCC1 B1 ) = ]B + ]C + ]CC1 B1 + ]C1 B1 B
= ]B 0 + ]C 0 + (2R ]C 0 ) + (2R ]B 0 ) = 4R.
35
Slika 3.12.
Na osnovu II ekvivalenta zakljucujemo da vazi Plejferova akioma paralelnosti.
Slika 3.13.
Obratno, pretpostavimo da vazi Plejferova askioma paralelnosti. Neka je dat

trougao ABC i duz B 0 C 0 6= BC.
Neka su B 0 B1 i C 0 C1 poluprave takve da je
](B 0 B1 , B 0 C 0 ) = ]B, ](B 0 C 0 , C 0 C1 ) = ]C.
Uglovi ]B i ]C su uglovi trougla, pa mora biti ]B + ]C < 2R, odakle sledi da je

]B 0 + ]C 0 < 2R. Kako vazi Plejferova aksioma paralelnosti to sledi da vazi i peti
Euklidov postulat. Odatle zakljucujemo da se poluprave B 0 B1 i C 0 C1 ce se seci u
tacki A0 . Trouglovi ABC i A0 B 0 C 0 imaju sva tri odgovarajuca ugla jednaka, ali
im odgovarajuce stranice nisu jednake. Ovim je dokaz teoreme zavrsen.
Teorema 3.2.14 (XIII ekvivalent). Tvrdenje Kroz svaku unutrasnju tacku ostrog
ugla uvek se moze povuci prava koja sece oba kraka tog ugla je ekvivalentno Plejfe-
rovoh aksiomi paralelnosti.
36
3.3 Proklov argument

Prvi poznati pokusaj da se dokaze postulat o paralelama preuzeo je Ptolomej u
drugom veku nase ere. Njegovo zakljucivanje je bilo slozeno, ali je u osnovi njegov
dokaz bio jednostavan. On je pretpostavio alterantivni oblik postulata, a onda je
iz njega izveo izvorni oblik. Medutim, to je bio samo prividan dokaz, jer se is-
postavilo da su neke od najbanalnijih pretpostavki, tako ocigledne da cak nisu ni
formulisane, u stvari prerusen postulat o paralelama.
U nastavku cemo izloziti jedan zanimljiv pristup dokazu Euklidove aksiome o
paralelama. Naime, anticki mislilac Proklo2 preduzeo je jedan znameniti pokusaj
dokazivanja petog Euklidovog posulata.
Proklo je bio upravnik neoplatonovske skole u Atini. Pisao je komentare na dela
Euklida, Platona, Ptolomeja. Najvise je vremena provodio analizirajuci Euklidove
Elemente i pritom napisao komentar prve knjige Elemenata, koji predstavlja glavni
izvor naseg znanja o geometriji starih Grka.
Da bismo razumeli njegov dokaz, korisno je najpre uraditi tri stvari. Prvo, pri-
meniti alternativni vid postulata, odnosno njegov ekvivalent, Plejferovu aksiomu
paralelnosti. Drugo, uciniti Proklov argument malo manje tehnickim. I trece, pre-
vesti ga sa grckog.
Da bismo postavili Proklov dokaz u povoljnije okruzenje, zamislimo, na primer,
Petu aveniju u Njujorku. A zatim jos jednu aveniju, uporednu sa njom, koju cemo

nazvati Sesta avenija. Prema Euklidu, to znaci da se ove dve avenije ne seku.

Visoko povrh prodavaca kafe i virsli na Sestoj aveniji uzdize se velelepno zdanje u
kome svoje prostorije ima ugledni izdavac koji objavljuje samo najbolje knjige Fri
pres. Bez ikakve namere da mu se umanji ugled, Fri pres ce u ovom primeru igrati
ulogu spoljne tacke.
Shodno matematickoj tradiciji, treba imati na umu da je sve sto smo upravo
izlozili ujedno i sve sto se moze pretpostaviti o ovim ulicama. Iako za potrebe
konkretne ilustracije imamo u vidu dve odredjene avenije, te kao matematicari ne
smemo da koristimo nikakva druga svojstva ovih ulica u dokazu koji izvodimo osim
ovih koja smo eksplicitno naveli. Matematicki dokaz jeste vezbanje u kome se koriste
samo eksplicitno iznete cinjenice.
Sada smo spremni da izlozimo Plejferovu aksiomu u obliku prilagodenom nasem
kontekstu:

Ako su dati Peta avenija i izdavac Fri pres na Sestoj aveniji, ne moze biti drugih

ulica u kojima bi takode bio Fri pres, a koje bi poput Seste avenije, bile uporedne
sa Petom avenijom.
Da se primetiti da ovaj iskaz ne odgovara u potpunosti Plejferovoj aksiomi, zato

sto smo, poput Prokla, pretpostavili da postoji bar jedna prava, ili ulica, koja je
uporedna sa datom pravom, u nasem slucaju sa ulicom. To se naime tek mora do-
kazati, ali je Prokle protumacio da jedna Euklidova teorema to jemci. Prihvaticemo
2
Proklo Dijadoh (grc. oo), 5. vek n.e., grcki filozof
37
ovo za sada i videcemo da li na osnovu ovog argumenta mozemo da dokazemo aksi-

omu u obliku u kome je prethodno izlozen.
Da bismo postulat dokazali, odnosno da bismo ga pretvorili u teoremu, moramo
da pokazemo da se svaki put koji prolazi pored Fri presa, osim Seste avenije, sece
s Petom avenijom. Ovo izgeda ocigledno na osnovu naseg svakodnevnog iskustva.
Upravo zbog toga se takce ulice nazivaju poprecnim ulicama. Ono sto je neophodno
da uradimo jeste da dokazemo pretpostavku bez pomoci postulata o paralelama.
Pocecemo tako sto cemo zamisliti trecu ulicu, cija su jedina svojstva da ide pravo i
da prolazi pored Fri presa. Neka se ta ulica zove Brodvej.
Saglasno svom metodu dokazivanja, Prokle bi krenuo od Fri Presa i isao Bro-
dvejem na jug. Zamislite neku ulicu koja vodi od mesta gde se Prokle zatekao do
Seste avenije. Nazovimo tu ulicu Nikolajeva ulica. Situaciju imate prikazanu na

narednom crtezu.
Slika 3.14: Proklov dokaz
38

Nikolajeva ulica, Brodvej i Sesta avenija obrazuju pravougli trougao. Kako Prokle
nastavlja da se krece Brodvejem, pravougli trougao nastao na ovaj nacin postaje
sve veci. U krajnjoj liniji, strane trougla, ukljucujuci i Nikolajevu ulicu, mogu da
se povecaju koliko vam drago, te tako Nikolajeva ulica konacno postaje duza od

razmaka izmedu Pete i Seste avenije. Prema tome, rekao bi Proklo, Brodvej mora
da presece Petu aveniju, a upravo je to i trebalo dokazati.
Ovaj argument jeste jednostavan, ali pogresan. Pre svega, pojam sve veci na
izvestan nacin je zloupotrebljen. Nikolajeva ulica, naime, moze da postaje sve veca,
a da pri tom ostane manja od jednog bloka, slicno nizu brojeva 21 , 23 , 34 , 45 , 56 ... koji
takode postaju sve veci, ali nikada ne nadmasuju jedinicu. Ovaj nedostatak moze se
otkloniti. No kljucni nedostatak jeste to sto je Proklo, poput Ptolemeja, upotrebio
jednu neosnovanu pretpostavku. Primenio je jedno svojstvo uporednih puteva koje
intuitivno izgleda tacno, ali koje nije dokazao. Koja je ta pretpostavka?

Proklova greska odnosila se na razdaljinu izmedu Pete i Seste avenije. Pod-
setimo se kako je to mesto glasilo: Ako slucajno znate [...] da ih razdvaja tolika
i tolika razdaljina [...] zaboravite slobodno na sve to. Iako Prokle ne kaze tacno
kolika je ta razdaljina, on podrazumeva da je ona nepromenljiva. To nam kaze nase
iskustvo s uporednim pravim, odnosno s Petom i Sestom avenijom, ali se ne moze
matematicki dokazati bez primene postulata o paralelama: ne razlikuje se od samog
postulata.
Isti propust promakao je i velikom bagdadskom ucenjaku Tabitu ibn Kuri3 u
devetom veku. Da biste sebi predocili Tabitovu ideju, zamislite da se krecete pra-
volinijski Petom avenijom, drzeci neki kruti metar, dugacak jedan blok zgrada, pod
pravim uglom u odnosu na ulicu u kojoj se nalazite. Kako Tabit napreduje Petom
avenijom, kakvu putanju ispisuje tacka na suprotnom kraju njegovog metra? Tabit

je utvrdio da je posredi prava linija, recimo, Sesta avenija. Na temelju ove pretpo-
stavke on je potom dokazao postulat o paralelama. Linija koju opisuje dalji kraj
metra svakako je nekakva kriva, ali sta nam daje za pravo da tvrdimo da je posredi
prava linija? Ono sto nas ovlascuje u ovom smislu jedino moze da bude, pogodili
ste, postulat o paralelama. Jedino je u euklidskom prostoru skup tacaka na istoj
udaljenosti od neke prave takode prava. Tabit je ponovio Ptolemejevu gresku.
Krajem osamnaestog stoleca matematicari bi, da su nesto drugacije videli svoja
otkrica, zakljucili da neeuklidski prostori mozda postoje, a ako postoje, onda i
imaju neka veoma neobicna svojstva. No njih je, umesto toga, naprosto ozlojedivala
cinjenica sto nisu mogli da dokazu da ta neobicna svojstva vode do protivurecnosti,
te da je stoga prostor euklidski.
Narednih pola veka bile su godine tajne revolucije. Postepeno, u nekoliko zema-
lja, otkrivane su nove vrste prostora, ali zajednica matematicara nije ih bila svesna
ili ih nije uocavala. Tek kada su, sredinom devetnaestog stoleca, prouceni radovi
jednog nedugo pre toga preminulog starca iz Getingena u Nemackoj, obznanjene su
tajne neeuklidskog prostora. Tada je vecina onih koji su skinuli veo s ovih tajni vec
bila pokojna, bas kao i ovaj starac.
3
Thabit ibn Qurra (826 901), iraski matematicar, filozof i astronom
39
3.4 Sakerijev i Lambertov poku

saj
Buduci da nikako nije uspevalo direktno dokazivanje Euklidove aksiome o pa-
ralelama, dva su matematicara u XVIII veku, Sakeri4 i Lambert5 , nezavisno jedan
od drugog pokusali dati indirektan dokaz. Obojica su posla od cinjenice da je Eu-
klidova aksioma paralelnosti ekvivalentna tvrdenju da postoji cetvorougao sa cetiri
prava ugla.
Sakerijeva proucavanja bila su objavljena 1733. godine u Milanu pod naslovom
Euclides ob omni naevo vindicatus. U tom delu Sakeri pokusava da V postulat
dokaze indirektnim putem.
Slika 3.15.
Sakeri polazi od posmatranja cetvorougla ABB 0 A0 (Slika 3.15.) koji ima dva
prava ugla na osnovici AB i dve jednake bocne strane AA0 i BB 0 . Iz simetricnosti
slike u odnosu na normalu HH 0 sledi da su uglovi kod temena A0 i B 0 medusobno
jednaki. Ako se usvoji V postulat i, prema tome, Euklidova teorija paralelnih li-
nija, moze se odmah utvrditi da su uglovi kod temena A i B pravi, a cetvorougao
ABB 0 A0 - pravougaonik. Obrnuto po Sakeriju, kad bi bar u jednom cetvorouglu
ci
uglovi na gornjoj osnovici bili pravi, vazio bi Euklidov postulat o paralelama. Zele
da dokaze taj postulat, Sakeri je ucinio tri moguce pretpostavke; ili su uglovi ]A0 i
]B 0 pravi, ili tupi, ili ostri. Ove tri pretpostavke on je nazvao hipotezama pravog,
tupog i ostrog ugla. Posto je hipoteza pravog ugla ekvivalentna V postulatu, to,
da bi se taj postulat dokazao, treba odbaciti dve druge hipoteza. Potpuno tacnim
rasudivanjem Sakeri najpre dovodi do protivurecnosti hipotezu tupog ugla i to tako
sto je dokazao da zbir uglova na protivosnovici ne moze biti veci od opruzenog
ugla. Ukoliko bi to bilo moguce, tada bi prave u prostoru bile konacne, sto je u
kontradikciji sa II Euklidovim postulatom. Medutim, dokazati da zbir uglova na
protivosnovici ne moze biti manji od opruzenog ugla pokazalo se kao daleko veci
problem. Sakeri je uporno dokazivao nova tvrdenja trazeci u njima kontradikciju,
ali sve sto je iz njegovog rada proizaslo su zapravo brojne teoreme hiperbolicke geo-
4
Giovanni Girolamo Saccheri (1667 - 1733), italijanski matematicar
5
Johann Heinrich Lambert (1728 - 1777), svajcarski matematicar i fizicar
40
metrije.
Razvijajuci to ispitivanje Sakeri izgraduje slozen geometrijski sistem, cija su po-
jedina tvrdenja toliko protivurecna nasim predstavama o polozaju pravih u ravni, da
bi se mogla smatrati apsurdnim. Na primer, u geomerijskom sistemu koji odgovara
hipotezi ostrog ugla dve paralelne prave ili imaju samo jednu zajednicku normalu,
od koje se na obe strane neograniceno udaljavaju jedna od druge, ili nemaju nijednu
i, priblizavajuci se jedna drugoj asimptotski u jednom smeru, neograniceno se jedna
od druge udaljavaju u drugom smeru.
U samoj protivurecnosti sa uobicajenim prostornim predstavama Sakeri, ispravno,
ne vidi logicku nemogucnost tih stavova. Ali posle niza besprekorno tacnih ra-
sudivanja, Sakeri utvduje laznost hipoteze ostrog ugla. Smatrajuci da su na taj
nacin hipoteze tupog i ostrog ugla dovedene do protivurecnosti, Sakeri zakljucuje
da je jedino hipoteza pravog ugla istinita i da je na taj nacin dat dokaz V postulata.
Ocigledno, Sakeri pri tom i sam oseca da hipotezu ostrog ugla nije doveo do logicke
protivurecnosi i on se ponovo vraca na nju da bi dokazao da je ona protivurecna sa-
moj sebi. U tom cilju on izracunava na dva nacina duzinu neke linije i za nju dobija
dve razlicite vrednosti. Ta okolnost bi odista u sebi sadrzala protivurecnost, ali je
Sakeri dosao do nje ucinivsi gresku u racunanju. Iako Sakeri nije primetio gresku, on
je ipak, kako se vidi iz nekih njegovih primedaba, i svojim dopunskim rasudivanjem
bio nezadovoljan. Svoj rad na ovoj temi Sakeri zakljucuje recima:hipoteza ostrog
ugla je apsolutno netacna, jer je u suprotnosti sa prirodom pravih linija.
Slika 3.16.
Ideje koje je Lambert razvio u delu Teorija paralelnih linija iz 1766. godine bli-
ske su Sakerijevim shvatanjima. Lambert posmatra cetvorougao ABCD koji ima
tri prava ugla ]A, ]B i ]C (Slika 3.16.); za cetvrti ugao mogu se takode uciniti tri
pretpostavke; da je taj ugao ostar, prav ili tup. Na taj nacin, ovde se opet javljaju
tri hipoteze. Posto je utvrdio ekvivalentnost hipoteze pravog ugla sa V postulatom i
doveo do protivurecnosti hipotezu tupog ugla, Lambert je, slicno Sakeriju, primoran
da se najvise bavi hipotezom ostrog ugla. Hipoteza ostrog ugla dovodi Lamberta,
kao i Sakerija, do slozenog geometrijskog sistema. Zadatak da se dokaze V postulat
bio bi resen kad bi se u tom sistemu pronasla dva stava koji su logicki protivurecni
41
jedan drugom. Medutim, bez obzira na to sto je veoma razvio pomenuti sistem,
Lambert nije uspeo da u njemu naide na dva tvrdenja koja se logicki uzajamno
iskljucuju. Kao ni Sakeri, ni on nije zakljucke o laznosti hipoteze ostrog ugla izveo
samo na osnovu toga sto su te osobine protivurecne nasim ociglednim predstavama
o osobinama pravih. Ali za razliku od Sakerija, Lambert nije ucinio gresku usled
koje bi hipotezu ostrog ugla mogao smatrati odbacenom i, prema tome, V postulat
dokazanim. Lambert nigde u svom delu ne tvrdi da je dokazao V postulat i dolazi
do zakljucka da nijedan drugi pokusaj u tom pravcu nije doveo do cilja.
Dokazi Euklidovog postulata, pise Lambert, mogu se dovesti tako daleko, da,
ocigledno, preostaje neznatna sitnica. Ali, pri podrobnoj analizi ispostavlja se da
bas u toj prividnoj sitnici lezi sva sustina pitanja; ona obicno sadrzi ili stav koji
treba dokazati ili njemu ekvivalentan postulat.
Osim toga, razvijajuci sistem posledica hipoteze ostrog ugla, Lambert otkriva
analogiju toga sistema sa sfernom geometrijom i u tome vidi mogucnost njegovog
postojanja.
Sklon sam cak da poverujem da je treca hipoteza tacna na nekoj imaginarnoj
sferi. Mora postojati uzrok usled koga se ona u ravni ni izdaleka ne moze oboriti
onako lako kako se to moze uciniti sa drugom hipotezom.
Lambert je na neobican nacin predosetio pravo resenje pitanja V postulata i on
je dalje no iko pre njega isao pravilnim putem.
42
3.5 Tiboov prividan dokaz

Kad vec nisu uspeli dokazati Euklidovu aksiomu o paralelnosti, mnogi mate-
maticari su na razne nacine pokusavali da dokazu neki od njenih ekvivalenata. Uko-
liko bi takav dokaz uspeo, ne pozivajuci se na aksiomu o paralelnosti, zakljucili bismo
da V Euklidov postulat nije aksioma, nego teorema. Medutim, nijedan pokusaj nije
uspeo.
Slika 3.17. Tibo
Ovde cemo izneti jedan od tih prividnih dokaza koji je dao Tibo6 . On je zeleo
da dokaze teoremu koja kaze da je zbir unutrasnjih uglova u trouglu jednak zbiru
dva prava ugla. Kako je to tvrdenje ekvivalentno Plejferovoj aksiomi paralalenosti,
a samim tim i V Euklidovom postulatu, sledilo bi da je Tibo na indirektan nacin
dokazao aksiomu paralelnosti.
Podsetimo se, najpre, kako uobicajeno dokazujemo da je zbir uglova u nekom
trouglu jednak 2R. Posmatrajmo trougao ABC sa uglovima , i redom kod
temena A, B i C (Slika 3.18.). Produzimo stranicu BC ovog trougla preko temena
C. U tom istom temenu konstruisimo paralelu CD sa stranicom AB. Ta paralela
deli spoljasnji ugao kod temena C na uglove 0 i 0 . Kako su i 0 uglovi sa para-
lelnim kracima, oni su jednaki medu sobom, tj. = 0 . Iz istog razloga su i uglovi
i 0 jednaki. Sa slike vidimo da je 0 + 0 + = 2R, a na osnovu prethodnog je
+ + = 2R.
Time smo pokazali da je zbir uglova u trouglu jednak zbiru dva prava ugla.
Potrebno je istaknuti da smo u dokazu koristili aksiomu paralelnosti. Kao sto znamo,
dokaz je izveden uz pomoc prave CD paralelne stranici AB. No, da u tacki C
6
Bernhard Friedrich Thibaut (1775-1832), nemacki matematicar
43
Slika 3.18.
postoji prava, i to jedinstvena, koja je paralelna pravoj AB garantuje upravo aksioma

paralelnosti.
Slika 3.19.
Tibo je bio uveren da mu je uspelo dokazati da je zbir uglova u trouglu jednak

zbiru dva prava ugla bez pozivanja na aksiomu paralelnosti. Svoj dokaz izveo je
pomocu triju rotacija prave p u nekoj ravni. Posmatrajmo trougao ABC (Slika
3.19.). Prava p neka je odredena tackama A i B i orijentisana udesno. Rotirajmo
pravu p oko temena B u smeru kretanja kazaljke na casovniku dok se ne poklopi
sa stranicom BC. Prava p se pri tom rotirala za ugao . Zatim, rotirajmo pravu
p dok se ne poklopi sa stranicom CA u istom smeru. Tako je prava p rotirala za
ugao . Treca rotacija prave p neka bude oko temena A za ugao . Nakon trece
rotacije prava p ce se ponovo poklopiti sa stranicom AB. Prava p je u toku ovih triju
rotacija postepeno menjala svoj smer kako pokazuju strelice na slici i na kraju se
ponovo nasla u pocetni polozaj samo sa suprotnim smerom. Zbir uglova za koje je
44
prava p izvrsila sve tri rotacije iznosi + + , a to je upravo zbir uglova u trouglu.
S druge strane, prava p bi se mogla naci u istom polozaju, kao i kada je izvrsila tri
uzastopne rotacije redom oko temena B, C i A, ako bi nacinila jednu rotaciju oko
vrha A za ugao 2R. Odavde Tibo zakljucuje da je zbir uglova u trouglu:
+ + = 2R.
Izgleda da smo uspeli dokazati da zbir uglova u trouglu iznosi 2R, s tim da u
dokazu nismo uopste koristili aksiomu o paralelnosti. To znaci da teorema o zbiru
uglova u trouglu ne zavisi od aksiome paralelnosti. No, kako je teorema o zbiru
unutrasnjih uglova u trouglu ekvivalentna toj aksiomi, sledi da smo na posredan
nacin dokazali tu aksiomu. Cim se neka aksioma moze dokazati, ona odmah u
deduktivnom sistemu gubi polozaj aksiome i spada u teoreme. Tada na se na kraju
ovog razmatranja pricinjava da je Tibo uspeo da dokaze V Euklidov postulat.
Da je Tiboov dokaz pogresan ukazuje cinjenica da bi se na isti nacin mogalo
dokazati da je zbir uglova sfernog trougla jednak zbiru dva prava ugla (Slika 3.20.).
Dokaz se izvodi na slican nacin, samo sto cemo u ovom slucaju pravu p zameniti
glavnom kruznicom sfere kojoj pripada taj trougao. Ovde bismo uzeli da glavna
kruznica u pocetnom polozaju prolazi kroz tacke A i B, te bismo je redom rotirali
oko temena B, C i A. Na taj nacin dobili bismo isto sto i u dokazi Tiboa. Tako
bismo zakljucili da je zbir uglova sfernog trougla jednak 2R, sto nije istina, jer se u
sfernoj geometriji dokazuje da je taj zbir uvek veci od 2R.
Sada je logicno postaviti pitanje: Gde je Tibo pogresio? Greska je u tome sto
Slika 3.20.
su tri uzastopne rotacije prave p (ili glavne kruznice) oko triju razlicitih tacaka B,
C i A s uglovima , i ekvivalentne jednoj rotaciji oko tacke A za ugao + +
jedino ako je:
]BAD = ]ABC i ]DAE = ]BCA
sto je moguce samo ako u tacki A postoji jedina paralela AD sa CB, tj. ako vazi V
Euklidov postulat. Dakle, i Tibo se kao i mnogi drugi matematicari pokusavajuci
da dokaze aksiomu paralelnosti neprimetno u toku samog dokaza oslanjao na tu istu
aksiomu.
45
Glava 4
Geometrija Loba
cevskog
4.1 Gausova teorija o V Euklidovom postulatu

Sustinskih promena u geometriji nije bilo jos od vremena Euklida i Arhimeda
sve do prve polovine devetnaestog veka. Mnogi pokusaji da se razresi pitanje petog
Euklidovog postulata ostali su bezuspesni.
Karl Fridrih Gaus1 sa dvanaest godina poceo je da kritikuje Euklidove Elemente.
Usredsredio se, kao i drugi pre njega, na postulat o paralelama. Za razliku od svih
svojih prethodnika, Gaus nije pokusao da dode do nekog prihvatljivijeg vida ovog
postulata niti da ga ucini nepotrebnim time sto bi ga dokazao preko drugih postu-
lata. Umesto toga, doveo je u sumnju njegovu valjanost. Da li je moguce, zapitao
se Gaus, da je prostor zapravo zakrivljen?
Slika 4.1: Karl Fridrih Gaus
1
Johann Carl Friedrich Gau (1777-1855), nemacki matematicar i naucnik
46

GLAVA 4. GEOMETRIJA LOBACEVSKOG
Kada se Gaus 1795. upisao na Getingenski univerzitet, veoma se zainteresovao

za problem petog postulata. Jedan od njegovih profesora, Abraham Kestner, sa-
kupljao je iz hobija literaturu o istoriji petog postulata. Kestnerov student Georg
Kligel cak je, kao doktorsku disertaciju, preduzeo analizu dvadeset osam neuspelih
pokusaja da se postulat dokaze. No, ni Kestner niti bilo ko drugi nije bio pripravan
da prihvati ono sto je Gaus podozrevao: da je postulat mozda netacan. Kestner
je cak jednom prilikom primetio da bi samo ludak mogao da posumnja u valjanost
postulata. Gaus je zadrzao svoje misljenje za sebe.
Gaus je prvi dosao, nakon dugogodisnjeg razmisljanja, do uverenja da se moze
izgraditi geometrija, u sebi neprotivurecna, u kojoj bi se Euklidova aksioma o parale-
lama zamenila hipotezom o ostrom uglu. Takvu geometriju nazvao je neeuklidska.
Ta svoja shvatanja Gaus nije objavio.
Do 1824. godine Gaus je uspeo da razdradi citavu teoriju neeuklidske geometrije
i 6. novembra iste godine, advokatu Taurinusi, koji se isto tako bavio matemati-
kom, pise sledece: Pretpostavka da je zbir uglova u trouglu manji od 180 vodi do
posebne geometrije, razlicite od nase (euklidske), koja je sasvim celovita i koju sam
ja razradio na potpuno zadovoljavajuci nacin.... Mnoge od svojih dela Gaus nije
zeleo da objavi, strahujuci od reakcije koju bi izazvali novi pogledi na peti Euklidov
postulat, te je i Taurinusa zamolio da njegove zamisli u vezi neeuklidske geometrije
ne izlaze javnosti. Njegovi radovi su pronadeni tek posle njegove smrti.
47

4.2 Doba Loba

cevskog i Boljaja
Pored Gausa, teorijom paralela bavili su se i drugi istaknuti matematcari tog
vremena kao sto su Dalamber, Laplas2 i Lagranz3 . Ostalo je zabelezeno da je La-
granz u kasnim godinama svoga zivota pripremao jednu raspravu o paralelama i da
je na samom pocetku njenog izlaganja u Akademiji zastao i zavrsio recima: Moram
jos o tome da razmislim. Nije jos mnogo vremena proslo do konacnog rasvetljenja
ovog problema. Problem paralela je resen, ali u neskladu sa predrasudama koje su
vekovima vladale.
Pocetkom devetnaestog veka Nikolaj Lobacevski i Janos Boljaj su nezavisno je-
dan od drugoga dosli na ideju da peti Euklidov postulat zamene aksiomom koja bi
ga negirala. Nemajuci pred sobom ocigledne slike koje bi poduprle njihov pogled na
osnove geometrije, oni su umeli da izgrade teoriju koja je isto toliko logicki valjana
kao i euklidska geometrija. Oni su, kako mladi Janos Boljaj, istice u jednom pismu
svome ocu, ni iz cega stvorili jedan sasvim novi svet. Tako je po prvi put za-
snovana jedna teorija koja se nije zasnivala na ociglednosti. Iz geometrijskog sveta
u kojem se u potpunosti moglo osloniti na intuiciju zasnovanu na predstavama koja
ostvaruju cula, zakoracilo se u svet koji postoji izvan dohvata naseg iskustva.
Iste godine 1823., kada je i Janos Boljaj pisao svom ocu da je otkrio novu geome-
triju, u mestu Kazanj u Rusiji, Nikolaj Ivanovic Lobacevski istrazivao je posledice
narusavanja postulata o paralelama u jednom neobjavljenom udzbeniku geometrije.
Lobacevskom je mentor bio Johan Bartels, u to vreme profesor na univerzitetu u
Kazanju. Zajedno sa Bartelsom Volfgang Boljaj, otac Janosa Boljaja, se zanimao
za neeuklidsku geometriju i pri tom vodili rasprave o toj zamisli sa matematicarom
Gausom.
Slika 4.2: Nikolaj Lobacevski (levo) i Janos Boljaj (desno)

2
Pierre-Simon, Marquis de Laplace (1749 - 1827), francuski matematicar i astronom
3
Joseph-Louis, comte de Lagrange (1736 - 1813), francusko-italijanski matematicar
48

Rezultate svojih istrazivanja Lobacevski je saopstio u odeljenju fizicko - mate-

matickih nauka Kazanjskog univerziteta dana 23. februara 1826. godine, a rad
Sazeto izlaganje osnova geometrije sa strogim dokazom teorema o paralelama, koji
obelezava pocetak neeuklidske geometrije, publikovao je u Vesniku Kazanjskog
univerziteta 1829. godine. Madarski matematicar Janos Boljaj je rezultate svojih
istrazivanja objavio 1832. godine u vidu dodatka knjige Geometrija svojeg oca
Volfganga Boljaja. Stoga se taj rad u literaturi i srece pod naslovom Apendiks,
sto na latinskom jeziku znaci dodatak. Kako je Boljajev otac bio Gausov prijatelj,
rad je poslao Gausu s molbom da da misljenje o vrednosti rada njegovog sina. U
odgovoru Gaus mu pise da se rezultati do kojih je dosao mladi Boljaj podudaraju s
njegovim. U tom pismu Gaus napominje da nema nameru da publikuje ista od tih
svojih radova, jer smatra da vecina matematicara ne bi shvatila o cemu se u njima
radi. Janos se potpuno razocarao odgovorom Gausa. Nije mogao da veruje da je
Gaus i pre njega dosao do otkrica neeuklidske geometrije. Cak je pomisljao da je
njegov otac ranije otkrio ideje iznete u Apendiksu. Iako se kasnije uverio da je ta
sumnja neopravdana, nikada nije mogao da oprosti Gausu sto nije javno pohvalio
vrednost njegovog rada.
Nije iznenadujuce to sto zamisli Lobacevskog i Boljaja nisu za njihova zivota
dobile priznanje koje im pripada. Samo je Gaus razumeo dubinu i dalekoseznost
njihovih ideja, jer su se one podudarale sa njegovim zamislima. Zanimljivo je to sto
je Gaus znao za radove obojice matematicara, ali nije nijednog od njih upoznao sa
rezultatima drugog. Do Boljaja je dospela jedna rasprava Geometrijsko istrazivanje
teorije paralela na nemackom jeziku Nikolaja Lobacevskog, dok Lobacevski nikada
nije saznao za rad Janosa Boljaja. Boljaj se zacudio kako se mnoge postavke u
knjizi Lobacevskog podudaraju sa njegovim rezultatima u Apendiksu, te je poceo
sumnjati da je njegov rad nekako dosao u ruke Lobacevskog. Sumnjao je cak da se
pod imenom Lobacevskog ne krije sam Gaus.
Iako se Boljaju ne mogu osporiti zasluge za otkrice neeuklidske geometrije, ipak
ga ne mozemo po znacenju u tom poslu uporediti sa Lobacevskim. Boljaj nije u svom
resenju postigao onu celovitost, potpunost i zaokruzenost koju je dao Lobacevski.
Stoga se zasluge za otkrice neeuklidske geometrije danas pripisuju najvise Lobace-
vskom. Zbog toga novootkrivena geometrija dobija naziv po njegovom imenu - ne-
euklidska geometrija Lobacevskog ili hiperbolicka geometrija.
Dve decenije nakon otkrica hiperbolicke geometrije otkrivena je jos jedna nee-
uklidska geometrija, tj. elipticka ili Rimanova geometrija, do koje je dosao mate-
maticar Riman4 1854. godine u svom radu O hipotezama koje leze u osnovi geome-
trije, razmatrajuci tzv. polidimenzione povrsi. Elipticki prostor jeste prostor koji
se dobija ako se pretpostavi jedno drugo narusavanje postulata o paralelama: da
uopste nema paralelnih linija, tj. da se sve linije u ravni moraju seci. Ukoliko se
prisetimo izucavanja Sakerija i Lamberta vezana za dokaz V Euklidovog postulata,
mozemo reci da elipticka geometrija nastaje ukoliko se umesto V Euklidovog postu-
lata pretpostavi da vazi, tzv. hipoteza tupog ugla (Slika 4.3.).
4
Georg Friedrich Bernhard Riemann (1826 - 1866), nemacki matematicar
49


Slika 4.3: Cetvorougao u a) euklidskoj; b) hiperbolickoj i c) eliptickoj geometriji
50

4.3 Aksioma Loba

cevskog
U okviru apsolutne geometrije bili smo u mogucnosti da dokazemo tvrdenje
prema kojem u jednoj ravni kroz tacku A van prave a postoji prava koja s pravom a
nema zajednickih tacaka. Medutim, u apsolutnoj geometriji nije moguce ustanoviti
koliki je broj tih pravih. Uvodenjem aksiome prema kojoj kroz tacku A postoji samo
jedna prava koja sa pravom a nema zajednickih tacaka Plejfer je omogucio izgrad-
nju euklidske geometrije. Polazeci od aksioma apsolutne geometrije i pretpostavke
da postoje kroz tacku A dve prave koje s pravom a nemaju zajednickih tacaka,
Lobacevski je dosao do potpuno nove tzv. hiperbolicke geometrije. U ovom odeljku
samo cemo izloziti njenu aksiomatiku i ukazati na mogucnost njene realizacije.
Aksioma Loba cevskog. Postoje prava a i tacka A van nje tako da u njima
odredenoj ravni kroz tacku A prolaze dve prave a1 i a2 koje sa pravom a nemaju
zajednickih tacaka (Slika 4.4.).
Za tacku A i pravu a reci cemo da imaju svojstvo Lobacevskog.
Slika 4.4.
Teoriju zasnovanu na sistemu aksioma apsolutne geometrije i aksiomi Lobacevskog

nazivamo hiperbolickom geometrijom ili geometrijom Lobace-vskog. Ta geometrija
se ponekad naziva i geometrijom Boljaj-Lobacevskog ili geometrijom Gaus-Boljaj-
Lobacevskog. Ravan i prostor u kojima vaze aksiome te geometrije nazivamo re-
spektivno hiperbolickom ravni ili ravni Lobacevskog i hiperbolickim prostorom ili
prostorom Lobacevskog, a oznacavamo ih redom L2 i L3 .
Aksioma Lobacevskog omogucava da neposredno ustanovimo niz teorema koje
se odnose na zbirove unutrasnjih i spoljasnjih uglova prostih ravnih poligona. Sva
tvrdenja koja vaze u apsolutnoj geometriji prenose se, a dobija se i niz novih tvrdenja
koja su posledica aksiome Lobacevskog.
Teorema 4.3.1. Ako je () zbir unutrasnjih uglova trougla u ravni L2 i ako je R

prav ugao tada je () < 2R.
Dokaz. Na osnovu prve Lezandrove teoreme sledi da je () 2R. Ako bi bilo

() = 2R tada bi prema trecoj Lezandrovoj teoremi za svaku pravu p i svaku
tacku A van nje u njima odredenoj ravni postojala jedinstvena prava a koja sadrzi
51

tacku A i sa pravom p nema zajednickih tacaka. Ovo je u suprotnosti sa aksiomom

Lobacevskog, te mora da vazi da je () < 2R.
Teorema 4.3.2. Svaki spoljasnji ugao trougla u ravni L2 veci je od zbira dva unu-
trasnja nesusedna ugla tog trougla.
Dokaz.
Slika 4.5.
Neka su , i uglovi trougla ABC redom kod temena A, B i C (Slika 4.5.).

Ako oznacimo sa 1 spoljasnji ugao kod temena A i ako je R prav ugao, tada je
1 = 2R > + + = + ,
a ovo je trebalo pokazati.
Teorema 4.3.3. Ako je (A1 A2 . . . An ) zbir svih unutrasnjih uglova prostog n-tougla
A1 A2 . . . An u ravni L2 i R prav ugao tada je
(A1 A2 . . . An ) < (n 2) 2R
Dokaz. Teoremu cemo dokazati primenom matematicke indukcije po broju temena

n-tougla.
Za n=3 tvrdenje ocigledno vazi na osnovu Teoreme 4.3.1. Pretpostavimo da
tvrdenje vazi za prirodan broj n. Dokazacemo da isto vazi i za n + 1.
Na osnovu induktivne pretpostavke imamo sledece
(A1 A2 . . . An An+1 ) = (A1 A2 . . . An ) + (A1 An An+1 )

< (n 2)2R + 2R = ((n + 1) 2)2R.
Teorema 4.3.4. Ako su u hiperbolickoj ravni dati prava a i tacka A van nje tada u
njima odredenoj ravni postoji neograniceno mnogo pravih koje sadrze tacku A i ne
seku pravu a.
52

Slika 4.6.
Dokaz. Na osnovu aksiome Lobacevskog postoje dve prave a1 i a2 takve da sadrze

tacku A i sa pravom a nemaju zajednickih tacaka. Oznacimo sa A2 tacku prave
a2 (Slika 4.6.) koja se nalazi sa one strane prave a1 sa koje nije prava a, a sa B
proizvoljnu tacku prave a. Tada se tacke A2 i B nalaze sa raznih strana prave a1 ,
pa duz A2 B sece pravu a1 u tacki A1 .
Tada je tacka A1 izmedu tacaka A2 B, pa su prema tome A1 i A2 razlicite tacke.
Neka je P proizvoljna unutrasnja tacka duzi A1 A2 , a p prava odredena tackama
A i P . Tada prava p nema zajednickih tacaka sa pravom a. Zaista, ukoliko bi se
ove dve prave sekle u nekoj tacki S, tada bi vazio jedan od rasporeda B(A, P, S) ili
B(S, A, P ). Ako bi bilo B(A, P, S), onda bi prava a1 pripadala ravni trougla P BS.
Prava a1 tada ne bi sadrzala ni jedno teme trougla P BS, sekla bi stranicu P B
u tacki A1 i produzetak stranice P S u tacki A. Na osnovu Pasovog stava sledi da
prava a1 mora seci stranicu BS tog trougla, odnosno pravu a. Ovo je u kontradikciji
sa pretpostavkom, odakle sledi da prava p nema zajednickih tacaka sa pravom a.
Analogno se pokazuje da isto vazi i u slucaju kada je B(S, A, P ). S obzirom na
cinjenicu da na duzi A1 A2 postoji beskonacno mnogo unutrasnjih tacaka to postoji
i beskonacno mnogo pravih u ravni odredenoj tackom A i pravom a, koje prolaze
kroz tacku A i sa pravom a nemaju zajednickih tacaka.
Na osnovu prethodne teoreme zakljucujemo da se skup svih pravih koje sadrze

tacku A i koje se nalaze u ravni L2 moze razloziti na dva podskupa pravih M i N ,
pri cemu je M skup svih pravih koje sadrze tacku A i seku pravu a, a N skup svih
pravih koje sadrze tacku A i ne seku pravu a. Ovakvo razlaganje zadovoljava uslove
Dedekindovog5 preseka, odnosno Dedekindove aksiome neprekidnosti6 , te postoje
dve i samo dve prave koje razdvajaju skupove M i N . Indirektnim putem se moze
5
Julius Wilhem Richard Dedekind (1831-1916), nemacki matemticar
6
(Dedekindova aksioma neprekidnosti) Ako su M i N dva neprazna skupa tacaka orijentisane
prave p tako da za proizvoljnu tacku P skupa M i proizvoljnu tacku Q skupa N vazi da je tacka P
ispred tacke Q (P Q), tada na pravoj p postoji tacka X takva da je za svaku tacku P M\ {X}
i Q N \ {X} vazi relacija P X Q.
53

ustanoviti da granicne prave ova dva skupa pravih nemaju sa pravom a zajednickih
tacaka, tj. da pripadaju skupu N .
Definicija 4.3.1. Neka je u ravni Lobacevskog data prava a i tacka A izvan nje.
Granicne prave a1 i a2 koje razdvajaju pramen pravih ravni L2 koje sadrze tacku
A na podskupove pravih koje ne seku pravu a i pravih koje seku pravu a, nazivamo
pravama koje su paralelne sa pravom a u tacki A.
Smatracemo da je jedna od pravih a1 i a2 parlalelna pravoj a u jednom smeru,

a druga paralelna pravoj a u drugom smeru. Sve ostale prave u toj ravni koje
sadrze tacku A i sa pravom a nemaju zajednickih tacaka nazivamo hiperparalelnim
pravama sa pravom a. Za paralelnost koristimo uobicajenu oznaku p k a, a za
hiperparalelnost koristimo oznaku p k a. U hiperbolickoj geometriji paralelne prave
h
karakterisu neke osobine koje ih bitno razlikuju od euklidske geometrije.
54

4.4 Ugao paralelnosti. Funkcija Loba

cevskog
Jedna bitna karakteristika paralelnih pravih u geometriji Lobacevskog je ugao
paralelnosti. U ovom delu cemo definisati ugao paralelnosti dveju pravih, a zatim
uvesti funkciju Lobacevskog.
Definicija 4.4.1. Neka je tacka P izvan prave BB 0 i Q podnozje normale iz tacke
P na pravu BB 0 . Ako je AA0 prava koja sadrzi tacku P i paralelna je sa BB 0 , tada
ostar ugao = ]QP A0 nazivamo uglom paralelnosti prave AA0 u tacki P sa pravom
BB 0 , tj. uglom paralelnosti koji odgovara duzi P Q.
Slika 4.7.
Pokazacemo da je ugao paralelnosti potpuno odreden rastojanjem tacke, tj. da

vazi sledeca teorema:
Teorema 4.4.1. Jednakim duzima odgovaraju jednaki uglovi paralelnosti.
Dokaz. Neka su P i P 0 dve tacke koje se nalaze na jednakim rastojanjima redom
od pravih a i a0 (Slika 4.8.). Kroz tacku P postavimo pravu u paralelnu pravoj a,
a kroz tacku P 0 pravu u0 paralelnu pravoj a0 . Sa Q i Q0 oznacimo redom podnozja
normala iz tacaka P i P 0 na prave a i a0 , a sa i 0 uglove paralelnosti u tackama
P i P 0 redom u odnosu na prave a i a0 . Kako se tacke P i P 0 nalaze na jednakim
rastojanjima redom od pravih a i a0 , to je P Q = P 0 Q0 . Pokazacemo da je = 0 .
Pretpostavimo suprotno, da je 6= 0 . Neka je npr. < 0 . Kroz tacku P 0
postavimo pravu v 0 koja sa duzi P 0 Q0 u smeru paralelnosti pravih a0 i u0 zaklapa
ugao jednak uglu . Iz paralelnosti pravih u0 i a0 sledi da prava v 0 mora seci pravu
a0 u smeru paralelnosti pravih u0 i a0 od tacke Q0 . Oznacimo sa R0 njihovu presecnu
tacku. Neka je R tacka prave a u smeru paralelnosti pravih a i u takva da je
QR = Q0 R0 . Trouglovi P QR i P 0 Q0 R0 su podudarni na osnovu prvog stava
podudarnosti trouglova, jer je P Q = P 0 Q0 , ]Q = ]Q0 i QR = Q0 R0 , odakle sledi
da je ]QP R = . To znaci da se prave u i P R poklapaju, tj. da se paralelne prave
u i a seku u tacki R, a to je nemoguce. Dakle, ne moze biti < 0 . Analogno
se pokazuje da ne moze biti > 0 . To znaci da mora biti = 0 , cime je dokaz
zavrsen.
55

Slika 4.8.
Teorema 4.4.2. Ugao paralelnosti je uvek ostar.

Dokaz.
Slika 4.9.
U ovo je lako uveriti se, ukoliko u tacki A konstruisemo normalu AR na duz

AB (Slika 4.9.). Prave AR i CC 0 grade jednake suprotne uglove sa duzi AB, pa su
medusobno hiperparalelne7 i samim tim se ne seku. Neka je AP poluprava paralelna
pravoj CC 0 u smeru BC. Ocigledno je da poluprava AP ne moze biti iznad poluprave
AR, jer tada ne bi bila prva poluprava koja ne sece pravu CC 0 .
Teorema 4.4.3. Vecoj duzi odgovara manji ugao paralelnosti.

Dokaz. Neka je A proizvoljna tacka van prave a i neka je P podnozje normale
iz tacke A na pravu a (Slika 4.10.). Oznacimo sa b pravu koja sadrzi tacku A i
paralelna je pravoj a. Sa oznacimo ugao paralelnosti koji odgovara duzi AP .
Neka je A0 tacka prave AP takva da su A i A0 sa iste strane u odnosu na tacku P .
7
Teorema 4.6.4. Dve prave koje u preseku sa trecom pravom grade jednake suprotne uglove
su hiperparalelne. (Dokaz ove teoreme usledice nesto kasnije u radu)
56

Slika 4.10.
Pretpostavimo da je P A0 > P A. Konstruisimo pravu b0 koja prolazi kroz tacku A0 i

u smeru paralelnosti pravih a i b gradi ugao sa A0 P . Dve prave b i b0 grade jednake
suprotne uglove u preseku sa pravom A0 P , pa su prave b i b0 hiperparalelne8 . To znaci
da prava a0 koja sadrzi tacku A0 i paralelna je pravoj b gradi u smeru paralelnosti
ugao 0 za koji je 0 < . Iz a0 k b i b k a sledi da je a0 k a. Dakle, ugao paralelnosti
0 koji odgovara duzi A0 P je manji od ugla paralelnosti koji odgovara duzi AP .
Iz napred navedenog zakljucujemo da velicina ugla paralelnosti neke prave AA0

u tacki P sa pravom BB 0 u proizvoljnom sistemu merenja duzi predstavlja funkciju
odstojanja x tacke P od prave BB 0 . Ovu funkciju obelezavamo sa i nazivamo
funkcijom Lobacevskog. Sledeca teorema daje osnovne osobine funkcije Lobacevskog:
Teorema 4.4.4. Ako je funkcija Lobacevskog tada je:
1. dom() = (0, +),
2. codom() = (0, 2 ),
3. strogo opada i neprekidna je funkcija,
4. lim (x) = 2 , lim (x) = 0.
x0 x
Dokaz.
1. Trivijalno sledi iz definicije.
2. Neka je proizvoljan ostar ugao. Dokazacemo da je ono ugao paralelnosti neke
duzi x (Slika 4.11.). Neka je O teme, a a i b kraci ugla . Odatle sledi da postoji
jedinstvena prava a09 normalna na pravu b i paralelna sa pravom a. Oznacimo
sa M presek pravih a0 i b. Duz OM zadovoljava relaciju (OM ) = . Bice,
dakle, x = OM i ovim je dokaz zavrsen.
8
su hiperparalelne.
9
Teorema. 4.5.7. Ako je ostar ugao u ravni L2 tada postoji jedinstvena prava upravna na
jedan krak, a paralelna sa drugim krakom tog ugla. (Dokaz ove teoreme izlozicemo nesto kasnije u
ovom radu)
57

Slika 4.11.
3. Direktno sledi iz teoreme 4.4.3.
4. Sledi iz delova 2. i 3. ove teoreme.
Iz same cinjenice da (x) 2 , kad x 0 sledi da se u malim delovima prostora

geometrija Lobacevskog malo razlikuje od Euklidske geometrije i da se ta razlika
smanjuje sa smanjivanjem posmatranog dela prostora.
Veza izmedu uglova i linearnih velicina data funkcijom = (x) uslovljava ce-
lokupni karakter geometrije Lobacevskog. Na taj nacin u geometriji Lobacevskog
nema slicnih figura. To nije tesko zakljuciti, jer su uglovi i stranice trouglova pove-
zani medusobno jednacinama, pa zadavanjem uglova trouglova potpuno su odredene
i njegove stranice, pa dva trougla sa podudarnim uglovima imaju podudarne i od-
govarajuce stranice, tj. podudarni su medu sobom.
58

4.5 Paralelne prave u ravni L2

Definicijom 4.3.1. uvedena je relacija paralenosti dve prave u ravni L2 koja je
bila strogo vezana za paralelnost jedne prave prema drugoj pravoj u odnosu na
zadatu tacku. Pokazacemo da paralelnost ne zavisi od tacke u odnosu na koju smo
tu paralelnost definisali, tj. pokazacemo da je svojstvo paralelnosti transmisibilno,
odnosno prenosno.
Teorema 4.5.1. Relacija paralelnosti pravih u ravni L2 je transmisibilna.
Dokaz. Neka je prava AA0 paralelna pravoj BB 0 u nekoj tacki M . Pokazacemo
da je prava AA0 paralelna pravoj BB 0 u proizvoljnoj tacki N prave AA0 . Mogu
nastupiti dve mogucnosti:
(i) Tacka N se nalazi na pravoj AA0 od tacke M u smeru paralelnosti,
(ii) Tacka N se nalazi na pravoj AA0 od tacke M u smeru suprotnom od smera

paralelnosti.
Razmotrimo ponaosob svaki od ova dva slucaja.
Slika 4.12.
(i) Neka je K proizvoljna tacka prave BB 0 (Slika 4.12.). Da bismo pokazali da

je prava AA0 paralelna pravoj BB 0 u tacki N dovoljno je da pokazemo da je AA0
granicna prava u skupu pravih koje sadrze tacku N i ne seku pravu BB 0 , odnosno
dovoljno je pokazati da svaka prava koja sadrzi tacku N i proizvoljnu tacku P unutar
ugla ]KN A0 sece pravu BB 0 .
Ako bi se tacka P nalazila na pravoj BB 0 ili sa one strane prave BB 0 sa koje nije
tacka N , direktno bi sledilo da prava N P sece pravu BB 0 . Zato pretpostavimo da
se tacka P nalazi sa one strane prave BB 0 sa koje je i tacka N . Kako je prava AA0
paralelna pravoj BB 0 u tacki M , a tacka P se nalazi unutar ugla ]KM A0 , to prava
M P sece pravu BB 0 u nekoj tacki Q. Prava N P u uglu ]KN M nema tacaka, te
ne moze seci stranicu M K trougla M KQ. Pored toga, i s obzirom da se nalazi
u ravni trougla M KQ i ne sadrzi nijedno njegovo teme, prava N P sece stranicu
M Q tog trougla, pa na osnovu Pasovog stava ona mora seci stranicu KQ, te sece i
59

pravu BB 0 . To znaci da je u ovom slucaju prava AA0 paralelna pravoj BB 0 u tacki

N.
Slika 4.13.
(ii) Neka se sada tacka N nalazi na pravoj AA0 od tacke M u smeru suprotnom
od smera paralelnosti (Slika 4.13.). Neka je K proizvoljna tacka prave BB 0 . Da
bismo pokazali da je AA0 k BB 0 u tacki N dovoljno je pokazati da je AA0 granicna
prava u skupu pravih koje sadrze tacku N i ne seku pravu BB 0 , odnosno dovoljno
je pokazati da svaka prava koja sadrzi tacku N i neku tacku P unutar ugla ]KN A0
sece pravu BB 0 . Ukoliko se tacka P nalazi na pravoj BB 0 ili s one strane prave BB 0
sa koje nije tacka N , tada ocigledno prava N P sece pravu BB 0 . Zato pretpostavimo
da se tacka P nalazi sa one strane prave BB 0 sa koje je i tacka N . Neka je R
proizvoljna tacka prave N P iza tacke N u odnosu na tacku P . Prava RM sadrzi
tacku R koja se nalazi u naporednom uglu ugla ]KM A, te ona sadrzi i tacku koja
pripada drugom naporednom uglu ugla ]KM A. Prema tome, kako je AA0 k BB 0
u tacki M , to prava RM sece pravu BB 0 u nekoj tacki Q. Prava N P sadrzi teme
konveksnog ugla ]KN M i tacku P unutar tog ugla, te sece duz KM u nekoj tacki
S. Dakle, prava N P se nalazi u ravni trougla M KQ, ne sadrzi nijedno njegovo
teme, sece njegovu stranicu KM u tacki S i produzetak stranice M Q u tacki R,
pa prema Pasovom stavu mora seci trecu stranicu KQ tog trougla, tj. pravu BB 0 .
Ovim je pokazano da je AA0 k BB 0 u tacki N .
Na osnovu ove teoreme sledi da nije potrebno naglasavati u kojoj je tacki prava
AA paralelna pravoj BB 0 .
0
Teorema 4.5.2. Relacija paralelnosti definisana na skupu pravih u ravni L2 je re-

lacija ekvivalencije.
Dokaz.
REFLEKSIVNOST: Ako u definisanju paralelnosti pravih u ravni L2 dopu-
stimo da tacka A pripada pravoj a, tada u tacki A nece postojati hiperparalelne
prave, a prave a1 i a2 ce se poklapati i biti suprotnosmerne. Odatle neposredno sledi
da je relacija paralelnosti pravih u ravni L2 refleksivna.
60

Slika 4.14.

SIMETRICNOST: Neka je AA0 k BB 0 (Slika 4.14.), pokazacemo da je i BB 0 k
AA0 . Neka je M proizvoljna tacka prave AA0 , a N podnozje normale iz tacke M na
pravu BB 0 . Kako je AA0 k BB 0 to svaka prava koja sadrzi tacku M i neku tacku
unutar ugla ]N M A0 sece pravu BB 0 . Da bismo dokazali da je BB 0 k AA0 dovoljno
je pokazati da svaka prava koja sadrzi tacku N i neku tacku P unutar ugla ]M N B 0
sece pravu AA0 .
Oznacimo sa Q podnozje normale iz tacke M na pravu N P . Kako je ugao
]M N B 0 prav, a tacka P unutar tog ugla, to je ugao ]M N P ostar, pa se tacka
Q nalazi na polupravoj N P . Trougao N QM je pravougli sa pravim uglom kod
temena Q, pa je hipotenuza M N tog trougla veca od katete M Q, tj. M N > M Q.
To znaci da izmedu tacaka M i N postoji tacka K takva da je M Q = M K. Neka
je CC prava koja je u tacki K normalna na pravu M N . Neka je M L0 prava koja
0
je simetricna pravoj M Q u odnosu na simetralu ugla ]N M A0 . Kako prava M Q

sadrzi tacku Q koja se nalazi unutar ugla ]N M A0 , to ce i njoj simetricna prava
M L0 sadrzati tacku unutar ugla ]N M A0 . S obzirom da je prava AA0 paralelna
pravoj BB 0 to prava M L0 sece pravu BB 0 u nekoj tacki L. Tacke M i L se nalaze
sa raznih strana prave CC 0 , pa duz M L mora seci pravu CC 0 u nekoj tacki S. Na
pravoj AA0 oznacimo sa T tacku za koju vazi B(M, T, A0 ) i M T = M S. Trouglovi
M KS i M QT su podudarni na osnovu prvog stava podudarnosti trouglova, jer
vazi M K = M Q, M S = M T i ]KM S = ]QM T . Iz njihove podudarnosti sledi
podudarnost preostalih odgovarajucih elemenata, tj. ]SKM = ]T QM , a kako je
]SKM = R, to sledi da je i ]T QM = R, tj T QM Q. Kako u jednoj tacki neke
prave postoji samo jedna prava koja je u toj tacki upravna na datu pravu, to se
prave N P i QT moraju poklapati. To znaci da prava N P N Q sece pravu AA0 u
tacki T . Ovim smo pokazali da je BB 0 k AA0 u nekoj tacki N , pa je BB 0 paralelna
pravoj AA0 i u svakoj drugoj tacki. Dakle, vazi simetricnost relacije paralelnosti
pravih u L2 .
TRANZITIVNOST Pretpostavimo da je AA0 k BB 0 i BB 0 k CC 0 i pokazacemo
da je AA0 k CC 0 . Ovde se govori o paralelnosti u istom smeru, jer za razlicite sme-
rove tranzitivnost ne vazi.
Razmatracemo dva slucaja:
61

i) Prava BB 0 se nalazi izmedu pravih AA0 i CC 0 ,
ii) Jedna od pravih AA0 i CC 0 se nalazi izmedu druge dve.
Slika 4.15.
i) Neka se prava BB 0 nalazi izmedu pravih AA0 i CC 0 (Slika 4.15.). Sa P i R

oznacimo proizvoljne tacke redom pravih AA0 i CC 0 . Kako se prava BB 0 nalazi
izmedu pravih AA0 i CC 0 to duz P R sece pravu CC 0 u nekoj tacki Q. Da bismo
pokazali da je AA0 k CC 0 dovoljno je dokazati da svaka prava koja sadrzi tacku P i
neku tacku X unutar ugla ]RP A0 sece pravu CC 0 . Tacka X se nalazi u unutrasnjosti
ugla ]RP A0 , pa se ona nalazi i u unutrasnjosti ugla ]QP A0 , a kako je AA0 k BB 0
to prava P X sece pravu BB 0 u nekoj tacki Y . Neka je Z tacka prave P X iza tacke
Y u odnosu na tacku P . Prema tome, tacka Z se nalazi unutar ugla ]RY B 0 . Kako
je BB 0 k CC 0 to prava Y Z sece pravu CC 0 u tacki V , te i prava P X sece pravu
CC 0 . Time smo pokazali da u ovom slucaju vazi tranzitivnost relacije paralelnosti.
Slika 4.16.
ii) Neka je sada jedna od pravih AA0 i CC 0 izmedu druge dve prave (Slika 4.16.).
Neka je to prava CC 0 . Oznacimo sa P i Q proizvoljne tacke redom pravih AA0 i
BB 0 . Prema tome tacke P i Q su sa raznih strana prave CC 0 , pa duz P Q sece pravu
CC 0 u nekoj tacki R. Da bismo pokazali da je AA0 k CC 0 dovoljno je dokazati da
62

svaka prava koja sadrzi tacku P i neku tacku X unutar ugla ]RP A0 mora seci pravu
CC 0 .
Tacka X se nalazi u uglu ]RP A0 , pa se nalazi i u uglu ]QP A0 . Kako je AA0 k BB 0
sledi da P X sece BB 0 u tacki Y . Tacke P i Y se nalaze sa raznih strana prave CC 0 ,
pa duz P Y sece pravu CC 0 u tacki Z. Dakle, AA0 k CC 0 .
Teorema 4.5.3. Unutar svakog ugla manjeg od 2R postoji jedna i samo jedna prava
koja je paralelna sa kracima tog ugla u odredenim smerovima. Ta prava naziva se
granicna prava.
Dokaz.
Slika 4.17.
Neka je dat ugao ]AOB < 2R. Oznacimo sa OD simetralu ugla ]AOB (Slika
4.17.). Neka uglu paralelnosti ]AOD odgovara duz OC. Konstruisimo normalu P Q
u tacki C na pravu OD. Pri tom je CP k OA i CQ k OB. Ocigledno je prava P Q
trazena prava, tj. granicna prava ugla ]AOB.
Da bismo pokazali jedinstvenost te prave, pretpostavicemo suprotno. Neka po-
stoji jos jedna granicna prava P1 Q1 ili P2 Q2 kao na Slici 4.17. Kako je relacija pa-
ralelnosti pravih u L2 tranzitivna iz Q1 P1 k OA i QP k OA sledi da je Q1 P1 k QP .
Medutim, to je nemoguce, jer su prave Q1 P1 i QP normalne na pravu OD, tj. sa
njom grade jednake suprotne uglove10 . Kao takve ove dve prave su medusobno
hiperparalelne. Dakle, postoji jedinstvena granicna prava ugla ]AOB.
Iz upravo dokazane teoreme mozemo zakljuciti da se kroz tacku M unutar ugla

]AOB < 2R koja je od temena ugla O odvojena granicnom pravom ne moze povuci
10
Teorema. Dve prave koje u preseku sa trecom pravom grade jednake suprotne uglove su
hiperparalelne.
63

prava koja bi sekla oba kraka tog ugla.

Iz toga vidimo da teorema koja kaze da kroz svaku tacku unutar ugla manjeg
od 2R prolazi prava koja sece oba kraka tog ugla protivureci aksiomi Lobacevskog.
Ona vazi samo u euklidskoj geometriji, pa je ekvivalentna V postulatu.
Uz pomoc prethodne teoreme lako je pokazati sledecu:
Teorema 4.5.4. Postoji jedna i samo jedna prava koja je paralelna svakoj od dveju
pravih koje se razilaze (koje se udaljavaju jedna od druge).
Dokaz.
Slika 4.18.
Neka su date prave OA i O1 B1 koje se razilaze (Slika 4.18.). U tacki O kon-

struisimo pravu OB koja je paralelna sa pravom O1 B1 . Za ugao ]AOB na osnovu
prethodne teoreme postoji granicna prava P Q. Buduci da je ona paralelna sa OA i
OB u odgovarajucim smerovima, ona je paralelna i sa O1 B1 , jer je OB k O1 B1 .
Lako je dokazati na osnovu onoga sto vec znamo da je to jedina prava koja je
paralelna sa pravama OA i O1 B1 .
Poznato nam je iz euklidske geometrije da je rastojanje izmedu dve paralelne

prave konstantno. Osim toga za razlicite parove paralelnih pravih i to rastojanje
je razlicito. Zbog toga se parovi paralelnih pravih a, b i a0 , b0 ne mogu dovesti do
poklapanja.
Medutim, za paralelne prave u ravni Lobacevskog vazi sledece:
Teorema 4.5.5. Svaki par paralelnih pravih moze se dovesti do poklapanja s proi-
zvoljnim parom paralelnih pravih.
Drugim recima, svi su likovi koji se sastoje od dveju paralela medusobno podudarni.
Dokaz. Neka su data dva para paralelnih pravih AP k BQ i A1 P1 k B1 Q1 (Slika
4.19.). Na osnovu Teoreme 4.5.3, moze se prava AP smatrati granicnom pravom
64

Slika 4.19.
pravog ugla ]QSR, sto znaci da na pravoj BQ postoji neka odredena i to samo
jedna tacka S, tako da je poluprava SR koja je upravna na polupravu SQ, bude
paralelna sa pravom AP u smeru suprotnom od smera paralelnosti prave AP i SQ.
Drugim recima, svakako postoji takva tacka S na pravoj BQ da prava AP bude
paralelna sa polupravom SQ, ali da isto tako bude paralelna i sa polupravom SR, i
to sa svakom od njih u odredenom smeru.
Isto ce vaziti i za drugi par paralelnih pravih A1 P1 i B1 Q1 . Na pravoj B1 Q1
postojace tacka S1 tako da A1 P1 bude granicna prava ugla ]Q1 S1 R1 .
Poklopimo oba dobijena lika tako da se tacke S i S1 poklope, poluprava SR padne
na polupravu S1 R1 , a SQ na S1 Q1 . To je moguce, jer su uglovi ]QSR i ]Q1 S1 R1
pravi, tj. podudarni. No, tada ce se poklopiti i prave AP i A1 P1 , jer su to granicne
prave tih pravih uglova, a na osnovu Teoreme 4.5.3. unutar svakog ugla manjeg od
2R , pa prema tome i pravog, postoji jedna i samo jedna granicna prava.
Definicija 4.5.1. Skup svih pravih ravni L2 paralelnih medu sobom nazivamo para-
bolickim pramenom pravih.
Teorema 4.5.6. Odstojanje tacke koja se pomera po jednoj od dveju medusobno

paralelnih pravih od druge prave strogo i neograniceno opada kada se tacka pomera
u smeru paralelnosti, a strogo i neograniceno raste kada se tacka pomera u smeru
suprotnom od smera paralelnosti.
Dokaz. Neka su AA0 i BB 0 dve razne medusobno paralelne prave u ravni L2 .

Oznacimo sa P1 i P2 (Slika 4.20.) dve proizvoljne razlicite tacke prave AA0 , pri
cemu se tacka P2 nalazi na pravoj AA0 od tacke P1 u smeru paralelnosti prave AA0
prema pravoj BB 0 . Neka su Q1 i Q2 podnozja normala redom iz tacaka P1 i P2 na
pravu BB 0 . Neka je P10 tacka prave P1 Q1 takva da je Q1 P10
= Q2 P2 i iB(Q1 , P10 , P1 ).

Cetvorougao Q1 Q2 P2 P10 je Sakerijev jer ima dva susedna prava ugla ]P10 Q1 Q2 i
]P2 Q2 Q1 , kao i dve podudarne naspramne stranice P10 Q1 i P2 Q2 . Odatle sledi da
su mu uglovi ]Q1 P10 P2 i ]P10 P2 Q2 na protivosnovici P10 P2 podudarni i ostri. Ugao
]P1 P2 Q2 je tup, jer je njemu naporedan ugao ostar, kao ugao paralelnosti za duz
P2 Q2 . To znaci da tacka P10 pripada unutrasnjosti ugla ]P1 P2 Q2 , pa samim tim i
65

unutrasnjosti duzi P1 Q1 . Imamo da je Q2 P2

= Q1 P10 < Q1 P1 . Dakle, ukoliko se
neka tacka krece po pravoj AA0 u smeru paralelnosti prave AA0 prema pravoj BB 0 ,
rastojanje te tacke od prave BB 0 opada.
Slika 4.20.
Sada cemo pokazati da se to rastojanje smanjuje neograniceno. To cemo uciniti

tako sto cemo dokazati da za svaku unapred zadatu duz l postoji tacka prave AA0
cije je rastojanje od prave BB 0 manje od l. Neka je J proizvoljna tacka prave AA0
(Slika 4.21.) i K podnozje normale iz te tacke na pravu BB 0 . Oznacimo sa L tacku
poluprave KJ takvu da je KL = l. Ukoliko je J L ili ukoliko je L iza J u odnosu
na tacku K tada je dokaz zavrsen. Zato pretpostavimo da se tacka L nalazi izmedu
tacaka K i J. Tacka L se nalazi van prave BB 0 te postoje dve prave koje sadrze
tacku L, a paralelne su sa BB 0 i B 0 B.
Slika 4.21.
Neka je LL0 k BB 0 i LL00 k B 0 B. Kako je AA0 k BB 0 i BB 0 k LL0 , to na osnovu

tranzitivnosti relacije paralelnosti pravih u L2 sledi da je AA0 k LL0 . Prava LL00 ima
tacaka koje su u uglu ]JLL0 , pa ona sece pravu AA0 u tacki M . Oznacimo sa L1
66

tacku prave M A0 takvu da je M L = M L1 . Sa N i K1 oznacimo redom podnozja

normala redom iz tacaka M i L1 na pravu BB 0 . Kako su ]N M L i ]N M L1 uglovi
paralelnosti duzi M N to su oni jednaki, tj. ]N M L = ]N M L1 , a kako je pored
toga M N M N i M L = M L1 bice LM N = L1 M N . Iz podudarnosti ova dva

trougla sledi da je LN = L1 N i ]M N L = ]M N L1 , pa su i njima komplementni
uglovi medusobno jednaki, tj. ]KN L = ]K1 N L1 . Sada je KN L = K1 N L1
na osnovu petog stava podudarnosti trouglova11 , pa je LK = L1 K1 , a s obzirom da
je LK = l to je i L1 K1 = l. Na osnovu toga na pravoj AA0 postoji tacka L1 cije
je rastojanje od prave BB 0 jednako datoj duzi l. Odavde prema dokazanom delu
teoreme sledi da postoji tacka na pravoj AA0 cije je rastojanje od prave BB 0 manje
od unapred zadate duzi l. Prema tome, zakljucujemo da kada se tacka P krece po
pravoj AA0 u smeru paralelnosti sa pravom BB 0 tada se njeno rastojanje od BB 0
neograniceno smanjuje.
Slucaj kada se tacka P krece po pravoj AA0 u smeru suprotnom od smera para-
lelnosti prema pravoj BB 0 dokazuje se analogno.
Prema tome, na svakoj od dve medusobno paralelne prave postoji tacka cije je
rastojanje od druge prave podudarno unapred zadatoj duzi, a isto tako i tacka cije
je rastojanje od druge prave manje od unapred zadate duzi. Zbog toga kazemo
da se paralelne prave u smeru paralelnosti asimptotski priblizavaju, tj. da u smeru
paralelnosti imaju zajednicku beskrajno daleku tacku O . Kako za svaku tacku van
date prave u njima odredenoj ravni postoje dve prave koje su sa njom paralelne,
jedna u jednom, a druga u drugom smeru, hiperbolicka prava ima dve beskrajno
daleke tacke.
Teorema 4.5.7. Ako je ostar ugao u ravni L2 tada postoji jedinstvena prava
upravna na jedan krak, a paralelna sa drugim krakom tog ugla.
Dokaz. Neka su poluprave a i b kraci ostrog ugla . Pokazacemo da postoji jedin-

stvena prava koja je upravna na krak a i paralelna sa krakom b. Pokazimo najpre
da postoji prava koja je normalna na krak a koja sa krakom b nema zajednickih
tacaka, te cemo pokazati i jedinstvenost takve prave.
Pretpostavimo suprotno, da svaka prava koja je upravna na krak a ugla sece
drugi krak b tog ugla. Neka je A proizvoljna tacka poluprave a (Slika 4.22.) i
A1 , A2 , . . . , An , . . . tacke poluprave a takve da je:
B(A1 , A2 , . . . , An , . . .) i OA = AA1 , A1 A2 = OA1 , . . .
Sve normale na polupravu a u tackama A1 , A2 , . . . , An , . . . prema pretpostavci

moraju seci polupravu b u nekim tackama B1 , B2 , . . . , Bn , . . . redom. Kako je zbir
unutrasnjih uglova proizvoljnog trougla u L2 manji od 2R to je defekt () =
2R () veci od nule. Ako je neki trougao razlozen na neke trouglove i
11
Peti stav podudarnosti trouglova. Dva trougla su podudarna ako i samo ako su jedna
stranica, na njoj nalegli ugao i ugao naspram nje jednog trougla podudarni odgovarajucoj stranici
i uglovima drugog trougla.
67

Slika 4.22.
(i = 1, 2, . . . , n) tada je defekt tog trougla jednak:

n
X
() = (i ).
i=1
Posmatrajmo trouglove OA1 B1 , OA2 B2 , . . . , OAn Bn , . . .. Tada je:
(OA1 B1 ) = (OAB) + (A1 AB) + (BA1 B1 )

= 2(OAB) + (BA1 B1 )
(OA1 B1 ) > 2(OAB),
(OA2 B2 ) = (OA1 B1 ) + (A2 A1 B) + (B1 A2 B2 )
= 2(OA1 B1 ) + (B1 A2 B2 )
(OA2 B2 ) > 22 (OAB),
..
.
Nakon n koraka dobicemo (OAn Bn ) > 2n (OAB). Broj n mozemo izabrati

dovoljno veliki tako da ugao 2n (OAB) bude veci od bilo kog unapred zadatog ugla,
pa i od zbira dva prava ugla. Odatle bi sledilo da je (OAn Bn ) > 2R, a to je u
geometriji Lobacevskog nemoguce. Dakle, polazna pretpostavka je nemoguca, te
ne mogu sve prave upravne na polupravu a seci polupravu b. Prema tome, skup
tacaka poluprave a mozemo podeliti na dva podskupa M i N , gde je sa M oznacen
skup tacaka poluprave a u kojima normala na polupravu a sece polupravu b, a sa
N skup tacaka poluprave a u kojima normala na polupravu a ne sece polupravu
b. Ovako definisani skupovi M i N zadovoljavaju uslove Dedekindovog preseka, tj.
Dedekindove aksiome neprekidnosti, sto cemo sada i pokazati.
Treba pokazati da je:
68

(M M)(M 0 ) B(O, M 0 , M ) M 0 M
(N N )(N 0 ) B(O, N, N 0 ) N 0 N .
Ako je M M tada normala u tacki M na polupravu a sece polupravu b u

nekoj tacki K. Prava m0 normalna na polupravu a u nekoj tacki M 0 takvoj da je
B(O, M 0 , M ) pripada ravni trougla OM K ne sadrzi nijedno njegovo teme, sece
stranicu OM u tacki M 0 , ne sece stranicu M K, jer su prave m0 i M K upravne na
polupravu a, pa ukoliko bi se sekle dobili bismo trougao sa dva prava ugla, a to je
u geometriji Lobacevskog nemoguce. Na osnovu Pasovog stava sledi da prava m0
mora seci stranicu OK trougla OM K, pa samim tim i polupravu b u nekoj tacki
K 0 . Dakle, tacka M 0 pripada skupu M.
Ako je N N i N 0 tacka poluprave a takva da je B(O, N, N 0 ). Pokazacemo
da je N 0 N . Ukoliko bi tacka N 0 pripadala skupu M onda bi prema prethodno
dokazanom tacka N koja je izmedu tacaka O i N 0 pripadala skupu M. Dakle, mora
biti N 0 N .
Iz dokazanog sledi da skupovi M i N zadovoljavaju uslove Dedekindovog preseka,
pa postoji jedinstvena tacka P koja razdvaja ova dva skupa. Nije tesko ustanoviti
da tacka P pripada skupu N . Zaista, ukoliko bi P M tada bi normala u tacki P
na polupravu a sekla polupravu b u nekoj tacki Q. Ako bi Q0 bila proizvoljna tacka
poluprave b iza tacke Q u odnosu na O, tada bi podnozje normale iz tacke Q0 na
polupravu a, tacka P 0 bila iza tacke P u odnosu na O, sto je nemoguce, jer je tacka
P granicna tacka koja razdvaja skupove M i N . Dakle, P N i normala u P na
poluparvu a ne sece poluparvu b.
Slika 4.23.
Pokazimo sada da je normala P Q u tacki P na polupravu a paralelna pravoj b

(Slika 4.23.). To cemo pokazati tako sto cemo da ustanovimo da svaka prava koja
sadrzi tacku P i neku tacku X unutar ugla ]OP Q sece polupravu b. Kako je ]OP Q
prav ugao, a X unutar tog ugla to ce ]OP X biti ostar. Dakle, podnozje normale iz
tacke X na pravu OP pripada polupravoj P O. Ako bi tacka X bila sa one strane
prave b sa koje nije tacka P ili na pravoj b onda bi neposredno sledilo da poluprava
P X sece polupravu b. Ukoliko se tacka X nalazi sa one strane sa koje je i tacka P
69

tada je ugao ]XOP ostar, pa podnozje normale iz tacke X na polupravu OP sadrzi

tacku Y koja se nalazi izmedu tacka O i P . Kako se tacka Y nalazi izmedu tacaka
O i P to Y M, pa poluprava XY sece polupravu b u tacki Z.
Prava P X je u ravni trougla OY Z, ne sadrzi nijedno njegovo teme, sece stranicu
Y Z u tacki X, sece produzetak stranice OY u tacki P , pa prema Pasovom stavu
sledi da prava P X sece OZ, a samim tim i polupravu b u nekoj tacki V . Prema
tome P Q k OZ, tj. P Q k b. Time smo dokazali egzistenciju prave normalne na
pravu a i paralelne sa pravom b.
Slika 4.24.
Dokazimo sada jedinstvenost te prave. Pretpostavimo suprotno, da postoje dve

prave c i d upravne na krak a i paralelne sa b (Slika 4.24.). Iz tranzitivnosti relacije
paralelnosti pravih u ravni L2 sledi da je c k d, ali je c k d, jer prave c i d sa pravom
h
a grade jednake suprotne uglove12 . Dakle, postoji jedinstvena prava koja je upravna
na jedan krak ostrog ugla, a paralelna sa drugim krakom tog ugla.
Teorema 4.5.8. Odstojanje tacke koja se nalazi na jednom kraku ostrog ugla od
drugog kraka neograniceno raste pri neogranicenom udaljavanju te tacke od temena
tog ugla.
Dokaz. Neka je ]pOq dat ostar ugao (Slika 4.25.). Oznacimo sa Q1 i Q2 proizvoljne
tacke poluprave Oq takve da je B(O, Q1 , Q2 ), a sa P1 i P2 podnozja normala iz tacaka
Q1 i Q2 na polupravu Op. Kako je ]pOq ostar to tacke P1 i P2 pripradaju polupra-
voj Op. Ugao ]OQ1 P1 je ostar, jer ukoliko bi on bio veci ili jednak od R, tada bi
zbir uglova u trouglu OQ1 P1 bio veci od zbira dva prava ugla, a to je u geometriji
Lobacevskog nemoguce. S obzirom da je ugao ]OQ1 P1 ostar to je njegov naporedni
ugao ]Q2 Q1 P1 tup. Neka je Q02 tacka poluprave P2 Q2 takva da je P2 Q02 = P1 Q1 .
Cetvorougao P1 P2 Q02 Q1 je u tom slucaju Sakerijev, pa su uglovi na protivosnovici

Q1 Q02 jednaki i ostri. Tada se poluprava Q1 Q02 nalazi u uglu ]P1 Q1 Q2 , pa je tacka
12
su hiperparalelne.
70

Q02 unutrasnja tacka duzi P2 Q2 . Dakle, P1 Q1 = P2 Q02 < P2 Q2 .

Prema tome, kada se neka tacka krece po polupravoj Oq udaljavajuci se od te-
mena tog ugla, tacke O, njeno odstojanje od poluprave Op se povecava.
Slika 4.25.
Dokazimo sada da to odstojanje neograniceno raste. Na osnovu prethodne teo-

reme postoji jedinstvena prava XY upravna na poluparvu Op i paralelna sa polu-
pravom Oq. Da bismo dokazali da pomenuto rastojanje neograniceno raste treba da
ustanovimo da na kraku Oq postoji postoji tacka K kojoj je odstojanje od poluprave
Op vece od bilo koje unapred zadate duzi l. Neka je L tacka prave XY unutar ugla
]pOq takva da je XL = l pri cemu je B(X, L, Y ) i neka je LL0 prava upravna na
XY u tacki L, a L0 tacka te prave koja se nalazi sa one strane prave XY sa koje je i
tacka O. Dokazimo da poluprava LL0 sece polupravu Oq. Ugao ]OLX je ostra, jer
bi u suprotnom zbir unutrasnjih uglova u trouglu bio veci ili jednak od 2R, sto je
nemoguce. Sledi da je naporedni ugao ]OLY ugla ]OLX tup, pa se poluprava LL0
nalazi unutar ugla ]OLY . Kako je tacka L unutar ugla ]P OQ, tacka L0 unutar
ugla ]OLY i LY k Oq to svaka prava koja sadrzi tacku L i neku tacku L0 unutar
ugla ]OLY sece polupravu Oq u nekoj tacki K.
Oznacimo sa Z podnozje normale iz tacke K na polupravu Oq. Tacka Z ce
se nalaziti izmedu tacaka O i X, jer ukoliko bi vazio raspored B(O, X, Z) dobili
bismo trougao sa dva prava ugla, a to je u geometriji Lobacevskog nemoguce. U
cetvorouglu XLKZ tri ugla ]Z, ]X i ]L su prava, pa cetvrti ugao ]LKZ mora
biti ostar. Neka je K 0 tacka poluprave ZK takva da je ZK 0 = XL. U tom slucaju je
cetvorougao ZXLK 0 Sakerijev, pa su uglovi na protivosnovici K 0 L jednaki i ostri.
To znaci da se poluprava LK 0 nalazi u uglu ]KLX, a tacka K 0 na duzi ZK. To
znaci da je XL = ZK 0 < ZK. Prema tome, za bilo koju unapred zadatu duz l na
kraku Oq postoji tacka K cije je rastojanje od kraka Op vece od l. Dakle, rastojanje
pokretne tacke pri udaljavanju od temena ostrog ugla neograniceno se povecava.
71

4.6 Osobine hiperparalelnih pravih u L2

Teorema 4.6.1. Relacija hiperparalelnosti definisana na skupu pravih u L2 je trans-
misibilna, tj. ako je AA0 hiperparalelna sa BB 0 u nekoj tacki M tada je AA0 hiper-
paralelna sa BB 0 u svakoj drugoj tacki N .
Teorema 4.6.2. Relacija hiperparalelnosti definisana na skupu pravih u L2 je an-

tirefleksivna, simetricna i netranzitivna.
Teorema 4.6.3. Dve hiperparalelne prave u L2 imaju jedinstvenu zajednicku nor-

malu.
Dokaz. Neka su AA0 i BB 0 dve hiperparalelne prave (Slika 4.26.). Najpre cemo
dokazati egzistenciju zajednicke normale ovih pravih. Oznacimo sa P proizvoljnu
tacku prave AA0 , a sa Q podnozje normale iz tacke P na pravu BB 0 . Tacka Q
se nalazi van prave AA0 te postoje dve prave QA0 i QA takve da je QA0 k AA0 i
QA k A0 A. Pri tome poluprave QA0 i QA zaklapaju sa polupravama QB 0 i QB
ostre uglove ]AQB i ]A0 QB 0 . Uglovi ]AQB i ]A0 QB 0 su ostri, jer ukoliko bi bili
veci ili jednaki pravom uglu onda ne bi bile granicne prave u skupu pravih ravni
L2 koje prolaze kroz tacku Q i razdvajaju prave koje seku pravu AA0 i koje je ne
seku. Prema dokazanoj Teoremi 4.5.7. postoji jedinstvena prava upravna na QB 0 i
paralelna sa polupravom QA0 . Neka je to prava F A0 . Analogno, prava EA je jedina
prava u ravni pravih AA0 i BB 0 koja je upravna na polupravu QB i paralelna sa
polupravom QA.
Slika 4.26.
Neka je N srediste duzi EF i M podnozje normale iz tacke N na pravu AA0 .

Dokazacemo da je prava M N normalna i na pravu BB 0 . U tom cilju konstruisemo
prave N A0 i N A paralelne redom sa pravama AA0 i A0 A. Na osnovu tranzitivnosti
relacije paralelnosti pravih u ravni L2 zakljucujemo da su prave N A0 i N A paralelne
sa pravama F A0 i EA redom. Kako su uglovi ]M N A0 i ]M N A uglovi paralelnosti
72

koji odgovaraju duzi M N oni su medu sobom jednaki, tj. ]M N A0 = ]M N A .

No, kako je tacka N srediste duzi EF bice N E = N F . Podudarnim duzima od-
govaraju podudarni uglovi paralelnosti, pa je ]EN A = ]F N A0 . Kako je ]M N F =
]M N A0 + ]F N A0 i ]M N E = ]M N A + ]EN A to sledi da je ]M N F = ]M N E.
Kako su ti uglovi podudarni i naporedni, oni su i pravi, pa je prava M N normalna
na pravu BB 0 .
Dokazimo sada jedinstvenost zajednicke normale dveju hiperparalelnih pravih.
Pretpostavimo, suprotno, da postoji jos jedna prava M 0 N 0 koja je zajednicka nor-
mala pravih AA0 i BB 0 . Tada je zbir unutrasnjih uglova cetvorougla M N N 0 M 0
jednak zbiru cetiri prava ugla, sto je u geometriji Lobacevskog nemoguce. Dakle,
postoji jedinstvena normala dveju hiperparalelnih pravih.
Teorema 4.6.4. Dve prave koje u preseku sa trecom pravom grade jednake suprotne
uglove su hiperparalelne.
Dokaz.
Slika 4.27.
Neka su a i b dve prave, c njihova zajednicka secica (Slika 4.27.) i neka su jednaki
suprotni uglovi koje prava c gradi sa pravama a i b. Oznacimo sa A i B presecne tacke
prave c redom sa pravama a i b, a O srediste duzi AB. Oznacimo sa P i Q podnozja
normala iz tacke O redom na prave a i b. Pravougli trouglovi OAP i OBQ
su podudarni na osnovu petog stava podudarnosti trouglova, jer je OA = OB,
]P = ]Q i ]A = ]B. Iz njihove podudarnosti sledi da je ]AOP = ]BOQ. Kako
su tacke A, O i B kolinearne, bice kolinearne i tacke P , O i Q. Dakle, prava P Q je
zajednicka normala pravih a i b, odakle na osnovu teoreme 4.6.3 sledi da su prave a
i b hiperparalelne.
Teorema 4.6.5. Odstojanje tacke koja se pomera po jednoj od dveju medusobno

hiperparalelnih pravih od druge prave strogo i neograniceno raste kad se ta tacka
udaljava od zajednicke normale tih hiperparalelnih pravih.
Dokaz. Neka su AA0 i BB 0 dve hiperparalelne prave (Slika 4.28.). Prema Teoremi
4.6.3. postoji jedinstvena zajednicka normala ovih hiperparalelnih pravih. Neka
73

je to prava M N . Neka su P1 i P2 dve proizvoljne tacke prave AA0 takve da je

B(M, P1 , P2 ), a sa Q1 i Q2 oznacimo podnozja normala iz tacaka P1 i P2 na pravu

BB 0 . Cetvorougao M N Q1 P1 ima tri prava ugla ]M , ]N i ]Q1 te je on Lam-
bertov, a odatle sledi da cetvrti ugao tog cetvorougla mora biti ostar, te je njegov

naporedni ugao ]Q1 P1 P2 tup. Cetvorougao M N Q2 P2 je takode Lambertov, jer
su mu uglovi ]M , ]N i ]Q2 pravi, te je ugao ]P2 tog cetvorougla ostar. Neka je

P20 tacka poluprave Q2 P2 takva da je Q2 P20 = Q1 P1 . Cetvorougao Q1 Q2 P20 P1 je
tada Sakerijev, te su uglovi na protivosnovici P1 P20 tog cetvorougla jednaki i ostri.
Kako je ugao ]Q1 P1 P20 ostar i kao takav manji od tupog ugla ]Q1 P1 P2 , to se po-
luprava P1 P20 nalazi unutar ugla ]Q1 P1 P2 , a tacka P20 na duzi P2 Q2 . Odatle je
P1 Q1 = P20 Q2 < P2 Q2 . Dakle, duz P2 Q2 je veca od duzi P1 Q1 . Na taj nacin za
Slika 4.28.
tacke P1 i P2 za koje je B(M, P1 , P2 ) imamo da je tacka P2 na vecem rastojanju

od tacke P1 do prave BB 0 . Time je pokazano da to rastojanje raste udaljavanjem
od zajednicke normale. Dokazimo jos da ono neograniceno raste. U tom cilju kon-
struisacemo pravu CC 0 koja sadrzi tacku M i koja je paralelna sa pravom BB 0 .
Neka je zatim P proizvoljna tacka poluprave M A0 , a Q podnozje normale iz tacke
P na pravu CC 0 . Tada su tacke P i Q sa raznih strana prave CC 0 , pa duz P Q sece
pravu CC 0 u nekoj tacki S. Kako je trougao P RS pravougli to je P R < P S. Iz
B(P, S, Q) sledi da je P S < P Q. Na taj nacin ako se tacka P krece po polupravoj
M A0 ostrog ugla ]A0 M C 0 , udaljavajuci se od njegovog temena njeno rastojanje od
drugog kraka, tj. poluprave M C 0 neograniceno povecava. No, kako je to rastojanje
manje od rastojanja tacke P do prave BB 0 tim pre rastojanje tacke P od prave BB 0
neograniceno raste.
74
Glava 5
Appendix
Slika 5.1: Hiperbolicki Suncani sat podignut za 200-tu godisnjicu od rodenja

Janosa Boljaja. Nalazi se na trgu koji nosi naziv po ovom znamenitom
matematicaru, na Boljajevom trgu u gradu Turgu Mures u Rumuniji.
75
GLAVA 5. APPENDIX
Slika 5.2: Fizicki modeli hiperbolickih prostora mogu se predstaviti pletenjem.

Konkretno, na ovoj slici je nastrikan, pomalo grub, fizicki model hiperbolicke
ravni. Iduci od sredine ka ivici, obod postaje sve veci (mora sve vise da se strika),
kao da imamo sve vise i vise prostora.
Slika 5.3: Vrlo cesto se u prirodi moze naici na hiperbolicnu strukturu. Primer za
to je list zelene salate.
Slika 5.4: Struktura korala je takode jedan model hiperbolicke ravni.
76
GLAVA 5. APPENDIX

Slika 5.5: Ruski inzenjer i arhitekta Vladimir Suhov je otkrio i prvi poceo da
koristi hiperboloidnu strukturu u gradevinarstvu i arhitekturi. Na slici je

predstavljen Suhovljev vodo-toranj u Polibinu u Rusiji. Na zidovima ovog tornja
vaze svi zakoni geometrije Lobacevskog.
Slika 5.6: Kontrolni toranj na aerodromu u Barseloni.
77
Glava 6
Zaklju
cak
Ovaj rad je pokusaj da se na jednostavan i direktan nacin da izvestaj o jednom

od najvecih problema matematicara i geometara svih vremena, o problemu petog
Euklidovog postulata.
U prvoj glavi ovog rada smo se kroz istorijski pregled geometrije samo dotakli
petog Euklidovog postulata, dok je o tome mnogo vise reci bilo u trecoj glavi. Na-
ravno, napomenuli smo da je dokazivanje Euklidovog postulata trajalo vise od dve
hiljade godina, tako da je u tom razdoblju veliki broj matematicara i geometara dao
svoje dokaze. U ovom radu prezentovali smo samo pokusaje Sakerija, Lamberta i
Tiboa. Pored radova ovih matematicara znacajni su i radovi Prokla, zatim Omara
Hajama, al-Hajsama, Dzona Valisa i mnogih drugih. O njihovim idejama moze se
vise naci u [2] i [10]. Zatim smo u poslednjoj glavi predstavili novo razdoblje u
geometriji, doba kada su Lobacevski, Boljaj i Gaus otkrili hiperbolicku geometriju.
se tice tvrdenja ove geometrije, predstavili smo samo neke osnovne osobine pra-
Sto
vih u hiperbolickoj ravni da bi na neki nacin u covecjoj svesti stvorili predstavu o
hiperbolickoj geometriji.
Koliko god izgledalo cudno Lobacevski je pokazao da je novodobijena geometrija
moguca, te je izveo niz teorema koje vaze u toj geometriji. Neke od tih teorema
su obradene i u ovom radu. Koristeci matematicki aparat pokazao je da je moguce
koristeci samo matematicku logiku dokazati postojanje potpuno novog sveta iako
nismo u stanju da ga svojim culima spoznamo.
i nakon radova Lobacevskog, Gausa i Boljaja, ostalo je pitanje: Da li postoji
Cak
model ociglednog predstavljanja hiperbolicke geometrije? Na ovo pitanje odgovorio
je Eugenio Beltrami, 1868., koji je pokazao da povrsina nazvana pseudosfera ima
odgovarajucu zakrivljenost za jedan model delimicnog hiperbolickog prostora, a u
drugom clanku objavljenom iste godine, definisan je Klajnov model (Feliks Klajn),
Poenkareov disk model i Poenkareov poluravanski model (Anri Poenkare) koji cine
u potpunosti modele ociglednog predstavljanja hiperbolicke geometrije, a ujedno
pokazuju da su euklidska geometrija i hiperbolika geometrija ekvikonzistentne. Ovi
modeli definisu realan hiperbolicki prostor koji zadovoljava aksiome hiperbolicke
geometrije. Uprkos imenima koje su dobili, poluravanske modele je osmislio Bel-
trami, a ne Poenkare ili Klajn.
78
Znacenje geometrijskih generalizacija u cijim osnovima lezi veliko otkrice Lobace-
vskog posebno su dosle do izrazaja pocetkom XX veka. Nova shvatanja o geo-
metriji uticala su na revolucionarni preobrazaj slike fizickog sveta u nasoj sve-
sti. Rad Lobacevskog je siroko prihvacen kao znacajan tek kada je Ajnstajnova
opsta teorija relativnosti pokazala da je prostorno-vremenska geometrija neeuklid-
ska. Ajnstajnova teorija opisuje prostor kao generalno ravan (euklidski), ali i elipticki
zakrivljen (neeuklidski) u oblastima u blizini kojih je prisutna materija. S obzirom
da se vasiona siri, cak i prostor gde ne postoji materija moze se opisivati pomocu
hiperbolickog model.
Medutim, pitanje geometrijske strukture fizickog, realnog prostora, jos uvek nije
naslo potpuno zadovoljavajuce resenje. Odgovor na to pitanje nauka ce jednom
svakako dati. Time ce se odgovoriti i na pitanje koja geometrija, euklidska ili neeu-
klidska, moze adekvatnije opisati geometrijske odnose u kosmickom prostoru.
Istorijska je zasluga Lobacevskog sto je porusio bedem koji je vise od dve hi-
ljade godina sputavao razvoj geometrije. Zato se s pravom moze reci da je otkrice
Lobacevskog jedno od najvecih dostignuca ljudske misli.
79
Bibliografija
[1] M.Stankovic, Osnovi geometrije, Prirodno-matematicki fakultet u Nisu, Nis,

2006.
[2] Z.Lucic, Euklidska i hiperbolicna geometrija, Total design i Matematicki fakultet,

Beograd, 1997.

[3] S.Mintakovic, Neeuklidska geometrija Lobacevskog, Skolska knjiga, Zagreb, 1972.
[4] M.Prvanovic, Neeuklidske geometrije, Novi Sad, 1974.
[5] D.Hilbert, Osnove geometrije, Matematicki institut SANU, Beograd, 1957.
[6] V.Pasic, Visa geometrija, Prirodno-matematicki fakultet, Univerzitet u Tuzli,

2011.
[7] M.Radojcic, Opsta matematika - Matematika Egipta, Mesopotamije i stare

Grcke, Matematicki fakultet Beograd, 2005.
[8] D.Lopandic, Geometrija, Naucna knjiga, Beograd, 1979.

http://poincare.matf.bg.ac.rs/zlucic/LopandicGeometrija.pdf
[9] L.Mlodinov, Euklidov prozor, Laguna, Beograd, 2005.
[10] Rad jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, knjiga 169., Matematicko

prirodoslovni razred, Zagreb, 1907.
http://poincare.matf.bg.ac.rs/ zlucic/osnivaci neeuklidske
geometrije.pdf

[11] B.Cervar, G.Erceg, I.Lekic Osnove geometrije, Split, 2012.
http://mapmf.pmfst.hr/ gorerc/OG-materijali/OG-2012-13.pdf
[12] http://sr.wikipedia.org/sr/hiperbolicka-geometrija
[13] Euklid, Elementi, http://poincare.matf.bg.ac.rs/nastavno/zlucic
[14] http://mathbiv.wordpress.com/2013/05/20/matematicka-knjiga-sa
-najvecim-brojem-izdanja/
[15] http://sr.wikipedia.org/sr/Geometrija
80
Biografija
Jasna Milicevic je rodena 05.05.1989. godine u Boru. Osnovnu skolu IX

srpska udarna brigada (danas Dusan Radovic) zavrsila je u Boru kao nosilac
Vukove diplome i dak generacije. Gimnaziju Bora Stankovic u Boru, prirodno-
matematicki smer, zavrsila je, takode, kao nosilac Vukove diplome. Poslednje godine
srednjoskolskog obrazovanja postaje nosilac titule najuspesnijeg ucenika, koja se
svake godine dodeljuje, u okviru proslave skolske slave Sveti Sava, uceniku zavrsnog
razreda.
Prirodno-matematicki fakultet u Nisu, Odsek za matematiku i informatiku upi-
sala je skolske 2008/2009. godine, smer matematika. Osnovne akademske studije
zavrsila je u septembru 2011. godine sa prosecnom ocenom 8,56. Iste godine upisuje
diplomske akademske studije na smeru Matematika. Prosecna ocena na diplomskim
akademskim studijama je 9,33.
81

Euklidov Postulat I Geometrija Lobacevskog PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Euklidov Postulat I Geometrija Lobacevskog PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Univerzitet u Ni

V Euklidov postulat i geometrija

Nis, Septembar 2013.

1 Istorijski pregled razvoja geometrije 4

4 Geometrija Loba cevskog 46

Geometrija je praobrazac lepote sveta

Istorijski pregled razvoja

1.1 Razvoj geometrije do Euklida

Teorijske osnove deduktivne metode u najopstijoj formi razvio je najdarovitiji

1.2 Euklid, matemati

Slika 1.1: Euklid, poznat i kao Euklid iz Aleksandrije

1. Tacka je ono sto nema delova.

2. Linija je duzina bez sirine.

3. Krajevi linije su tacke.

4. Prava je linija ona, koja za tacke na njoj podjednako lezi.

5. Povrsina je ono sto ima samo duzinu i sirinu.

6. Krajevi povrsine su linije.

7. Ravan je povrsina koja za prave na njoj podjednako lezi.

9. Ako su linije koje obrazuju ugao prave, ugao se zove pravolinijski.

11. Tup ugao je onaj, koji je veci od pravog.

12. Ostar je onaj, koji je manji od pravog.

13. Granica je ono sto je kraj ma cega.

16. Ova tacka zove se srediste kruga.

18. Polukrug je figura ogranicena precnikom i njime odvojenom periferijom kruga;

19. Pravolinijske figure su one koje su ogranicene pravama; trostrane su ogranicene

22. Od cetvorostranih figura kvadrat je jednakostran i sa pravim uglovima; pravou-

Slika 1.2: Euklidovi Elementi

II Pretpostavlja se da se svaka prava, prateci njen pravac, moze neograniceno

IV Pretpostavlja se da su svi pravi uglovi medu sobom podudarni.

Po svojoj prirodi, postulati su strogo geometrijska tvrdenja. Oni su izrazeni u

1. Oni (objekti) koji su jednaki istom (objektu) jednaki su medusobno.

2. I ako se jednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti) celine su jednake.

3. I ako se od jednakih (objekata) oduzmu jednaki (objekti) ostaci su jednaki.

4. I ako se nejednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti) celine su nejednake.

5. I udvostruceni jednaki (objekti) jednaki su medusobno.

6. I polovine od jednakih (objekata) jednake su medusobno .

7. I oni (geometrijski objekti) koji se mogu poklopiti jednaki su medusobno.

8. I celina je veca od dela.

9. I dve prave ne ogranicavaju oblast.

Po svojoj prirodi vecina Euklidovih aksioma je opstijeg karaktera, to su tvrdenja

1.3 Revolucija geometrije nakon Euklidovih Ele-

I nakon Arhimeda nastavljaju se pokusaji da se dopune osnove euklidske geome-

slozenosti i neociglednosti V Euklidov postulat ne treba da bude na spisku osnov-

Mi zamisljamo tri razlicita sistema stvari: stvari prvog sistema nazi-

Hilbert u Osnovama geometrije uvodi dvadeset aksioma koje razvrstava u pet

I Aksiome veze, pripadanja ili incidencije (osam aksioma),

II Aksiome poretka (cetiri aksiome),

III Aksiome podudarnosti (pet aksioma),

IV Aksiome neprekidnosti (dve aksiome),

V Aksioma paralelnosti (jedna aksioma).

Polazeci od izabranog skupa aksioma, Hilbert izvodi pojedine teoreme euklidske

Pretpostavimo suprotno, da postoji trougao ABB1 kome je zbir unutrasnjih

BBn < Bn An1 + An1 An2 + . . . + A1 A + AB (*)

Prethodna nejednakost induktivno vazi na osnovu nejednakosti za cetvorougao

AB < AC + CB < (nejednakost trougla za ACD)AD + DC + CB

Sada iz (*) sledi

AB1 + AB AA1 > BB1 AA1 .

Dokaz. Mogu nastupiti dva slucaja:

(i) da presecna prava p sadrzi jedno teme trougla ABC

(ii) da prava p ne sadrzi nijedno teme.

Dokaz. Neka je zbir unutrasnjih uglova pravouglog trougla ABC, sa pravim

(ACD) = ]ACD + ]CDA + ]DAC

tj. (ACD) = 2R.