Bob o, DVORAC VE NOSTI

Preveli Zoran ivkovi i Jovan Mirkovi

Prvi deo
LJUDI

1.
Iako se Tavernor svesrdno upinjao, ipak mu nije polo za rukom da ostane u
radionici kada je dolo vreme da se nebo zapali.
Skoro itave ve eri ose ao je kako mu vlastita napetost grize stomak, a
popravljanje brodske turbine bivalo mu je sve tee i tee iako je znao da to, u
stvari, njegova usredsre enost na posao sve vie slabi. Najzad spusti pitolj za
zavarivanje i ugasi svetla iznad radnog stola.
U istom trenutku nastade uznemireno lepetanje me u kookrilcima zatvorenim
u kavez u suprotnom uglu duga ke prostorije. Ti tamni stvorovi, nalik na slepe
mieve, mrzeli su svaku naglu promenu svetla. Tavernor pri e kavezu i umiri ga,
obuhvativi ga rukama, ose aju i kako mu ice trepere pod prstima poput struna
na harfi. Priblii lice kavezu i progutavi hladni vazduh koji mu je mahanje
krila uteralo u grlo, upravi svoje misli prema cvrkutavim srebrnookim sisarima.
Smirite se, mali prijatelji. Sve je u redu. Sve je u redu...
Komeanje u kavezu smesta prestade i kookrilci se vratie na svoje
pre age, a o ice im zasvetlucae prema njemu, poput kapljica ive, pogledom koji
im je, zapravo, najvie davao inteligentni izgled.
"Sad je ve bolje", proaputa Tavernor, svestan da su ivotinjice svojim
telepatskim sposobnostima uhvatile blaga strujanja njegove vlastite
uznemirenosti.
On zaklju a vrata radionice za sobom, pro e kroz dnevnu sobu i izi e iz
prizemne zgrade u toplu oktobarsku no . Na Mnemozini godina je imala gotovo pet
stotina dana, i godinjih doba tako re i nije bilo; ali ovek je, krenuvi u
svemir, poneo sa sobom i svoj kalendar. Tamo daleko, na Zemljinoj severnoj
polulopti, drve e se upravo preobraavalo u bakar i zlato - dakle, bio je
oktobar na Mnemozini, kao i na stotinama drugih svetova koje su ljudi naselili.
Tavernor proveri vreme na svom asovniku. Nije ostalo ni punih pet minuta.
Izvadivi lulu iz depa, on je napuni vlanim trakama duvana i zapali.
Vrhovi sjajnih, zapaljenih niti stadoe se uvijati navie i Tavernor ih pritisnu
vrhom prsta, otvrdlim od rada, smiruju i se i sam kroz ove obrede strpljivosti.
Naslonivi se le ima na zid mra ne ku e, dok je dim polako nosio poruku smirenog
razuma kroz no ni vazduh, Tavernor pokua da predstavi sebi kako se taj miris
zavla i u gnezda i jazbine okolne ume, i zapita se kako e ga protuma iti
njihovi krzneni stanovnici. Imali su svega stotinak godina da se naviknu na
prisustvo oveka, i - izuzev kookrilaca - ostali su povu eni i na oprezu.
Na dva minuta pre nultog asa Tavernor obrati panju na no no nebo. Svod
iznad Mnemozine bio je druk iji nego nad ma kojom planetom koju je obiao. Pre
mnogo geolokih razdoblja tu su kruila dva meseca, pribliavaju i se sve vie i
vie jedan drugom, sve dok se nisu sudarili. Tragovi ovog svemirskog sudara
mogli su se na i svuda unaokolo, pre svega po kraterima, ali najvie ih je bilo
na nebu.
itava tu a mese evih komadi a - od kojih su mnogi bili dovoljno veliki da
bi se videli golim okom - neprestano se, lebde i, ocrtavala naspram manje
sjajnih zvezda, stvaraju i zastor koji se protezao od jednog do drugog pola
planete. Blistave are u kojima su se komeali nikad se nisu ponavljale, a itav
taj prizor bio je tim raskoniji to je zastor bio dovoljno gust tako da su se
na njemu stalno javljala pomra enja. Dok je senka Mnemozine prelazila preko
neba, pojedine skupine tih malih meseca menjale su boju, od bele, pa kroz sve
tonove spektra i nestajale u tami, ponovo se pojavljivale da bi opet, u
suprotnom smeru, prole kroz ceo spektar pomra enja. Ja ina svetlosti koju su
svi zajedno bacali odgovarala je otprilike svetlosti obi nog meseca - osim to,
poto je bila rasuta, dolaze i sa svih delova nebeskog svoda istovremeno, nije
bilo senki ve samo blago, srebrnasto svetlo svuda unaokolo.
Na takvom nebu bilo je teko uo iti ak i zvezdu prvog reda, ali Tavernor
je ta no znao gde treba da gleda. Pogled mu se zaustavi na jednoj jedinoj,
treperavoj mrlji svetlosti. Nilsonovoj zvezdi. Bila je udaljena gotovo sedam
svetlosnih godina i potpuno neupadljiva na kaleidoskopskom no nom nebu
Mnemozine, ali ta neupadljivost je uskoro trebalo da pripadne prolosti.
Dok su otkucavali poslednji sekundi napetost u Tavernorovoj utrobi se
pove a, sve dok je ne oseti u stomaku kao tvrdu kuglu strepnje. Zaista
preterujem, re e on samom sebi. Na kraju krajeva - to se odigralo jo pre sedam
godina. To je bio onaj trenutak kad je Zemljin zvezdani inenjerijski korpus
(ogromna uobraenost ovog naziva uvek je iznova smetala Tavernoru, kad god bi ga
uo) izabrao Nilsonovu zvezdu, isti u i sa zadovoljstvom da pripada ba onoj
vrsti koja im je bila potrebna. Dvojna zvezda vrstog sastava, navodili su
izvetaji za iroku publiku. Osnovna komponenta u dinovskoj sekvenci Hercpung-
Raselovog dijagrama; sekundarna komponenta: mala i vrsta; planeta: nema.
Izgledi za modifikaciju: odli ni.
I tada su se ogromni, leptirasti brodovi Korpusa, sa svojim magnetskim
krilima, sjatili oko osu enog dina, riju i mu po povrini aokom svojih lasera,
ulivaju i u njega energiju u frekvenciji gama-zraka, sve dok taj priliv energije
nije dostigao nepodnoljivu ja inu, sve dok...
Tavernor stee zubima kami svoje lule u trenutku kada se - iznenada, kao
da je neko okrenuo prekida sobne lampe - ku a, uma oko nje, udaljeni planinski
venci, vasceli nebeski svod, oblie otrom, belom svetlo u. Izvor mu je bila
Nilsonova zvezda, koja se sad pretvorila u blete u ta ku iji su otri zraci
bili tako estoki da je morao brzo da skrene pogled sa nje. ak i na razdaljini
od sedam svetlosnih godina ta prvobitna razjarenost nove mogla mu je oteti
zenice. Oprosti nam, pomisli on, molim te, oprosti nam.
uma je bila kao skamenjena u jednom trenutku nedoumice, kao da ju je nova
tresnula nevidljivim eki em i omamila, a onda se sva odjedanput razgoropadi,
negoduju i protiv ovako vrhunski neprirodnog doga aja. Milioni krila zalepetae
kroz vazduh, poput neke bezobli ne eksplozije. Bujica svetlosti koja je kuljala
sa preobraenog neba postade tamnija u trenutku kada se sve ono to je moglo da
leti podie naglo u vazduh, polete ukrug i sunu nanie, u bezbednost. Ovako
masovna i nagla pobeda nad silom tee u ini da Tavernor za tren oseti kao da i
sam tone; a tada do njega dopre zvuk. Krici, kretanje, zviduci, cvilenje,
urlici, kokodakanje, itanje, zajedno sa lepetanjem krila, utanjem suvog
li a, topotom nogu mimo njega...
Mukla tiina.
uma je motrila i ekala.
Tavernor oseti kako je i sam okovan tom avetinjskom nepomi no u, sveden
na jedno od Mnemozinih umskih stvorenja, potpuno lienih razuma; pa ipak je u
tom trenutku svim svojim bi em postao svestan duboke veze izme u ivota i
prostorno-vremenskog kontinuuma, onako kako to ljudsko bi e nije bilo u stanju
da spozna. Ogromni i providni initelji ve ite zagonetke kao da su defilovali na
povrini jednog sveuobli avaju eg duha iji je deo u svakom trenutku mogao da
postane i on sam. ivot. Smrt. Ve nost. Boanstvo. Panspermija. Tavernor oseti
strahoviti priliv uzbu enja. Panspermija - pojam sveprisutnosti ivota. Potvrda
ovekovog verovanja da je svaki duh koji tog asa postoji u vezi sa svakim
drugim koji je ikada postojao? Ako je to ta no onda su te nove i supernove veoma
dobro razumeli svi oni drhtavi stanovnici jazbina i skrovitih gnezda oko njega.
Koliko li je puta, i to samo u ovoj galaksiji, neka zvezda pomahnitala? Milion
puta? A u ve nosti svih galaksija? Koliko li je samo civilizacija, koliko
nebrojenih milijardi ivota eksplodiralo u nita kada bi neka zvezda umrla? I da
li je tada svako ivo bi e, inteligentno ili ne, u tom poslednjem, munjevitom
sekundu poslalo istu poruku u panspermijski sveduh, u inivi je tako dostupnom
svakom svesnom stvorenju koje e ikada postojati u mra noj beskona nosti
kontinuuma? Upamti dobro, mali brate, bilo da hoda, puzi, pliva, rije pod
zemljom ili leti - kada se nebo iznenada oblije svetlo u, spremi se za mir,
spremi se za mir...
Tavernor oseti kako uzbu enje u njemu raste - bio je na pragu da shvati
neto veoma vano - i tada, zato to je to ose anje bilo proizvod njegove
vlastite jedinke, veza sa svemirom i eznu, i on enjivo, ali sve bre, stade
da klizi ka normali. Za trenutak je bio razo aran, ali i to uskoro izblede u
neto jo slabije od se anja. On ponovo zapali lulu i pokua da se privikne na
promene u svojoj okolini. Prema obavetenjima Biroa za ratne informacije, tokom
slede e dve nedelje Nilsonova zvezda posta e oko milion puta svetlija nego
ranije, ali e, ipak, i dalje biti gotovo deset hiljada puta tamnija od
Mnemozininog vlastitog sunca. Tavernor shvati da e to otprilike li iti na
svetlost punog Meseca posmatranog sa Zemlje. U stvari, ova svetlost bila je
jeziva samo zato to je dola iznenada i zato to je on znao kakve se ubila ke
namere valjaju iza nje.
Zvuk vozila na vazdunom jastuku koje se pribliavalo iz pravca u kome se
nalazio Centar prenu Tavernora iz sanjarenja. Oslukuju i zvuk motora on
prepoznade glatko, luksuzno brujanje li nih kola Lise Grenobl jo pre nego to
je ugledao kako njeni farovi pruaju svoje topazne prste izme u drve a. Srce
po e da mu udara vrsto i ujedna eno. Ipak, on ostade nepomi an sve dok vozilo
tako re i nije stiglo pred ku u, i tada postade svestan da se to trudi da
prikae svoje osobine kojima se ona najvie divila - vrstinu, samodovoljnost,
staloenu fizi ku snagu. Nema ve e budale od sredove nog blesana, pomisli, ipak,
u trenutku kada je odvajao ramena od zida.
On prihvati kvaku na suvoza evin vratima i pridra mainu dok se polako
sputala na tlo. Lisa izi e s druge strane, blistavo se smee i. Kao i uvek pri
pogledu na nju, utroba mu se pretvori u vulkan, koji je po injao negde izme u
bedara. Na Lisinom licu, uokvirenom crnom kosom do ramena, isticala su se
velika, izdana usta i ogromne sive o i. Nos joj je bio pomalo pr ast i pomalo
preirok za klasi nu lepotu. To lice je bilo gotovo karikatura tople
enstvenosti i savreno se slagalo sa telom ije su grudi i kukovi bili neto
ve i nego to je odgovaralo poslednjoj modi.
"Motor jo dobro zvu i", primeti on, ne nalaze i nita bolje da kae.
Lisa Genobl bila je k i Hauarda Grenobla, Upravitelja planete, ali se
Tavernor upoznao s njom onako kako je obi no upoznavao sav ostali svet na
Mnemozini - pozvali su ga da popravi jednu mainu. Na planeti prakti no nisu
postojale naslage ruda metala, a nijedan leptirasti svemirski brod nije mogao da
se provu e koz onaj karte mese evih komadi a da bi doneo takav teret sa Zemlje
ili iz nekog blieg fabri kog centra. Tako je ak i prva porodica na Mnemozini,
koja je tako e bila i najbogatija, vie volela da pla a popravke starog vozila
nego da se izloi ogromnim trokovima uvoza novog modela - pomo u leptirastog
broda, orbitalne stanice i raketnog broda koji bi ga sa stanice preneo na
planetu.
"Naravno da dobro zvu i", veselo odgovori Lisa. "Popravio si ga, zar ne,
tako da je bolji nego nov?"
" itala si moje preporuke." I protiv svoje volje, Tavernor se oseti
polaskanim.
Lisa zaobi e vozilo, uhvati ga za ruku i namerno se nasloni na njega. On
je poljubi, napajaju i se njenim neverovatnim prisustvom onako kao to oedneli
ovek guta svoj prvi gutljaj vode. Jezik joj je bio vreo, vreliji nego to bi
ljudski jezik trebalo da bude.
"Hej!" On se odma e od nje. "Ve eras si neto rano po ela."
"ta ho e da kae, Mak?" Lisa je prekrasno prela.
"Iskrin. Pila si iskrin."
"Ne budi lud. Zar miriem na iskrin?"
Tavernor sumnji avo omirisa vazduh, okrenuvi glavu u stranu dok je ona,
ale i se, pokuavala da ga gricne za vrh nosa. Nije se mogla osetiti slaba
aroma rascvetalih livada, miris iskrina, ali on ipak nije bio sasvim zadovoljan.
On sam nikada nije pio taj opojni napitak, vie je voleo viski - i to ga jo
jednom podseti da Lisa ima samo devetnaest godina, a da je on od nje ta no
trideset godina stariji. Na ljudima se vie nisu toliko mnogo prime ivale godine
kao nekada, tako da izme u njih nije bilo fizi kih prepreka; ali, svejedno, u
mislima je ipak ose ao da su prisutne.
"U imo", re e on, "da se sklonimo od ove jezive svetlosti."
"Jezive? Meni ba izgleda romanti na."
Tavernor se namrti. Ovoga puta Lisa je ba preterala. "Romanti na! Zna
li ti ta ona uopte zna i?" On baci pogled navie na bletavu ta ku, sada ve
veoma upadljivu na nebu, koja je nekada bila Nilsonova zvezda.
"Naravno da znam! Otvaraju ekspresnu trgova ku liniju do Mnemozine."
 "Nije tako." Trevernor oseti kako opet postaje napet. "Rat po inje da
skre e u ovom pravcu."
"Sad pa ti preteruje."
Lisa ga povu e za ruku i oni u oe u ku u. Tavernor posegnu za prekida em
ali ona mu zaustavi ruku, ponovo se priljubivi uz njega. On joj instinktivno
odgovori, ali tada onaj deo njegovog mozga koji je stalno bio na oprezu, proturi
jednu malu, podsmeljivu opasku kroz svu onu buru ose anja. Ovo je, pomisli on,
najnespretniji pokuaj zavo enja koji sam u ivotu video.
Ose aju i se pomalo kao prevarant, Tavernor pokua da odvoji misli od
sadanjosti, tek koliko da u njima jo jednom proveri svoje odnose sa Melisom
Grenobl - od kada su se ono sreli, pre tri meseca, pa do ovog trenutka. Iako su
oboje i odmah osetili snanu uzajamnu privla nost, njihovo druenje bilo je
ispunjeno prili nom nelagodno u, uglavnom zato to su se nalazili na razli itim
poloajima u strogoj drutvenoj hijerarhiji Mnemozine. Hauard Grenobl je moda
zauzimao najmanje politi an poloaj me u sebi ravnima u Federaciji -
zahvaljuju i mnogobrojnim izuzetnim osobinama same planete - ali on je ipak imao
rang Administratora, i nije bilo zgodno da se njegova k i mea sa...
"Zamisli samo, Mak", aputala je Lisa. " itavih deset dana na junom
primorju. Samo ti i ja."
Tavernor pokua da se usredsredi na njene re i. "Tvoj tata e biti
oduevljen."
"Ne e ni znati. U isto vreme se na jugu otvara jedna izloba slika i ja
sam mu rekla da idem tamo. Kris elbi organizuje to putovanje, a ti zna da on
ume da uti kao grob..."
"Ho e da kae - nije ti teko da ga potkupi."
"Kakve to veze ima s nama?" U Lisinom glasu jedva se ose ala otrica
nestrpljivosti.
"Zato to radi?" Namerno se pravio tupav, da bi je razbesneo. "Zato ba
sada?"
Oklevala je za trenutak, a potom progovori tako mirno i trezveno da on
postade udno uznemiren. "elim te, Mak. elim te i postoji granica do koje mogu
da ekam. Je li ba tako teko da se to shvati?"
Stoje i pored nje uukan u tamu, grudi uz grudi, bedro uz bedro, Tavernor
oseti kako hladnokrvnost po inje da mu se osipa. "A zato da ne?" Kuckala ga je
po glavi misao crvena, poput krvi. A zato da ne? Osetivi da je poloio oruje,
Lisa mu kradom obavi ruke oko vrata i zadovoljno uzdahnu dok se njegovo lice
sputalo k njenom. On se za as uko i u mestu, a onda je naglo odgurnu, ispunjen
iznenadnim, slepim besom.
U njenim otvorenim ustima, samo zahvaljuju i potpunom mraku u sobi,
ugledao je kako se kovitlaju zlataste iskrice.
"Nije trebalo da me spre i da upalim svetlost", primeti Tavernor nekoliko
trenutaka kasnije dok su se vozili ka Centru, dre i se svetlucave niti umskog
potoka.
"Mak, pa ho e li mi napokon objasniti ta je posredi?"
"Miris iskrina je lako ukloniti - ali ne i varnice."
"Ja..."
"Zato tako, Lisa?"
"Ve sam ti rekla." Glas joj je zvu ao umorno.
"Dabome, znam. Nai divni, prirodni odnosi. Ali si ipak najpre morala da
potegne malo iskrina."
"Uopte ne vidim da se neto izmenilo time to sam popila jedno pi e."
"Lisa", re e on nestrpljivo. "Ako ne moemo da budemo iskreni jedno s
drugim, hajde da ne razgovaramo." uj ti samo mene, pomisli. Matori Tavernor.
utali su dugo, i za to vreme on se usredsredio na to da zadri brzo
vozilo iznad sredine vodenog toka. Vrhovi kronji drve a na obali, sa obe
strane, kupali su se u srebrnom prelivu sa Nilsonove zvezde, a pri dnu u pozlati
od mo nih farova njihove maine, tako da su izgledali kao iz bajke. Nagizdano
drve e koje oivi ava vilinski drum. Tavernor gurnu ru icu za gas napred i
paljivo natelovana maina odmah odgovori.
Brzinom od blizu sto milja na as vozilo protutnja kroz poslednju i sve
iru okuku re ice i kao tane izlete na otvoreno more, odsecaju i talasima kreste
i pretvaraju i ih u jedan jedini, valoviti mlaz bele pene koji se gubio i stapao
s morem daleko iza krme. Ogromni crni okean leao je pred njima i Tavernor
iznenada oseti elju da pobegne od rata, za koji je znao da predstoji, na taj
na in to e ru icu za gas pritisnuti do daske i nepomi no drati volan u
rukama, voze i pravo, urezuju i svetlu liniju u mra ne vode, sve dok turbine ne
unite same sebe, i njega, i ogromno skladite njegovih grehova...
"Zanimljivo", re e Lisa, glasom onoga ko vodi neobavezan laki razgovor,
"lampica na brzinometru je potpuno pocrvenela. Ja nikada nisam uspela da stignem
dalje od narandastog sektora."
"E, to", odvrati Tavernor, zahvalan to mu je pomogla da se pribere, "to
ti se doga alo pre nego to sam ti elije za energetski pogon popravio tako da
su sad bolje nego nove. Se a se?" On uspori vozilo na pristojniju brzinu i
napravi iroki zaokret, i svetlosti Centra stadoe da klize preko vetrobrana.
"Hvala ti, Lisa."
"Na emu?"
"Nita naro ito. No svejedno, hvala ti. Kuda emo?"
"Pa, ne znam." Lisa zastade, a Tavernor oseti kako ulji ui i za udi se
vlastitoj sumnji avosti. "Ah, znam. Ila bih u Damai.
Pa, ne znam ba, mila." Tavernor se instinktivno usprotivi. " ini mi se da
no as nisam ba mnogo raspoloen da se gledam u onim odvratnim, treperavim
ogledalima."
"Hajde, ne budi matori kea. Ja bih u Damai."
Tavernor uhvati jedva primetan naglasak na re i 'matori' i smesta shvati
da u estvuje u nevidljivom dvoboju nevidljivim ma evima. Lisa je pokuavala - na
na in koji je o igledno smatrala veoma prepredenim - da ga na neto natera. Prvo
je bio onaj amaterski pokuaj zavo enja, sada je pokuavala da ga navede da odu
u jedan odre eni bar.
"Pa, dobro - hajd'mo u Damai."
Tavernor se pitao zato je tako lako popustio. Iz radoznalosti? Ili je
pokuavao da okaje injenicu da je zaista trideset godina stariji od nje, da je
suvie star i iskusan za njene pokuaje da manipulie njime i da ju je, prema
tome, u izvesnom smislu obmanjivao, to ona nije mogla da shvati?
Mrgodno je nastavio da uti sve dok vozilo nije skliznulo u jednu od
prilaznih rampi Centra i ugnezdilo se na parkingu, tik uz samu obalu. Lisa ga
uze za ruku kada su izili, pokuavaju i da se, pripijena uz njega, zakloni od
stalnog vetra, sve dok ne izbie na jarko osvetljeni bulevar koji je oivi avao
zaliv. Izlozi velikih robnih ku a izlivali su svoj sjaj u okean koji je li io na
ivo bi e, prave i se da ne zna da je ovek na ovom svetu samo pridolica.
Lisa je pri hodu eljno pokazivala prstom na komade ode e i nakita koji su
joj se dopadali, prave i se kao i obi no da nije od onih koji mogu sebi da kupe
sve to poele.
Tavernor je, tako re i, nije ni sluao. Lisino udno ponaanje navelo ga
je da se u potaji ose a nelagodno, a to je, opet, u inilo da mu se izotri svest
o onome to ga je trenutno okruivalo. Ve eras je na ulicama bilo mnogo vie
uniformi nego obi no. Mnemozina je bila udaljena od fronta onoliko koliko je to
najvie bilo mogu e, a da se ipak ostane u okvirima Federacije, ali sukob sa
Pitskanima je besneo ve skoro pola veka i nije vie bilo planete bez vojnika.
Negde su se samo odmarali ili oporavljali, negde su, pak, bili zaposleni u
slubama ne-bora kih grana armije, koje se onako obilato mnoe u tehnolokom
ratu. Ipak, razmiljao je Tavernor, ne se am se da sam ranije vi ao toliko
uniformi. Ima li to neke veze sa pove anjem Nilsonove zvezde? Tako brzo?
Kad stigoe u Damai, Lisa u e prva. Tavernor u e za njom u duga ku,
crveno osvetljenu prostoriju i baci pogled unaokolo, prikrivaju i opreznost, dok
se Lisa pozdravljala sa prijateljima pore anim oko bara. Svetlucali su i
treperili kao ive skulpture, odiu i veselim samozadovoljstvom intelektualaca
koji su 'izili' da se provedu u gradu. Svuda unaokolo ogledala su izranjala i
tonula u pod.
"Draga moja! Kako mi je milo to te vidim!" Kris elbi razmota svoj
visoki, savreni stas iza bara, uzdiu i se nekako talasavo, pokretima koji
podsetie Tavernora na zmijasto uvijanje svilenog konopca.
 "Zdravo, Kris." Lisa se nasmei i, ne isputaju i Tavernorovu ruku, povede
ga do mesta koje su za njih ispraznili kod bara.
"Zdravo, Mak." elbi se pravio kao da je tek sada ugledao Tavernora. On se
nasmei stisnutih usana. "A kako je ve eras moj veseli majstor?"
"Ne znam - nikad me nisu mnogo zanimali tvoji mom i i." Tavernor je
bezizrazno uzvra ao pogled visokom oveku, ose aju i zadovoljstvo to vidi kako
osmeha nestaje. elbi je bio bogat, zaista nadaren za slikarstvo i glavna zvezda
u umetni kim krugovima koji su obuhvatali prili no veliki broj stalno naseljenog
stanovnitva Mnemozine. Prema vlastitoj proceni, sve to mu je davalo prirodno
pravo na Lisu i nije nikada uspeo potpuno da sakrije svoje nezadovoljstvo kada
je ona uvela Tavernora u njihov krug.
"Na ta to cilja, Mak?" elbi odjednom postade dostojanstven, isti u i
razliku u njihovom drutvenom poloaju.
"Ni na ta", ozbiljno odgovori Tavernor. "Pitao si me kako je tvoj veseli
majstor, a ja sam odgovorio da tog gospodine ne poznajem. Hteo sam da kaem da
bi moda bolje bilo da ga sam zapita. Moda, ako telefonira u svoj stan..."
elbi zauze stav oveka koji se dosa uje. "Ti ba ume da pretera."
"Oprosti. Nisam mislio da u pogoditi u neku tvoju slabu ta ku", odvrati
Tavernor tvrdoglavo, a jedna devojka u pozadini se zakikota, na ta joj elbi
uputi ledeni pogled.
"Ja bih neto da popijem", hitro se ubaci Lisa.
"Dozvoli." elbi pozva barmena izveta enim pokretom baroknog kavaljera.
"ta bi htela, Lisa?"
"Iskrin."
"Neku posebnu vrstu?"
"Ne - obi ni relaksar."
"Ja u burbon", usko i Tavernor, bez pitanja, svestan da je dozvolio da ga
neprijateljstvo koje je ose ao prema Lisinim drugovima gurne tako daleko da
namerno izigrava vrhunskog prostaka. Kad stie pi e, on u jednom gutljaju
proguta polovinu, stavi au na ank i nalakti se obema rukama levo i desno od
nje. Buljio je u svoju sliku dok se ona razlivala i krivila u jednom od ogledala
kojima su zidovi bili potpuno prekriveni. Ogledala su bila elasti na i menjala
su oblik onako kako su solenoidi iza njih vrili pritisak, nasumce, zavisno od
toplotnih talasa koje su zra ila sama tela posetilaca, cigarete, pi e. Onih no i
kada je pazar u Damaiju bio dobar zidovi bi se raspomamili, skupljaju i se i
ire i poput pulsiraju ih komora nekakvog dinovskog srca.
Tavernor je iz dna due mrzeo to mesto. Naslonjen na bar, pitao se ta li
to Lisa zamilja da ima zajedni ko sa elbijem i njegovim rojem kulturnih osica.
Prema njima, rat jednostavno ne postoji, pomisli on - i zagolica ga nerazumnost
ovakvog stava. On sam doao je na Mnemozinu da bi zaboravio na rat i na sve zlo
to mu je taj rat naneo, a ipak su ga ljutili oni kojima je polo za rukom da
ostanu netaknuti dok su ogromni leptirasti brodovi Federacije jedrili po jonskim
vetrovima svemira...
Bio je toliko utonuo u vlastite misli da je postao svestan sva e tek kada
je ona ve uzela maha.
Ri i din u uniformi od svetlosivih gajtana Me uzvezdane lete e divizije
mrko je pio pivo na drugom kraju duga kog anka. Tavernor je uo io tog oveka
jo kada je uao, ali mu je promakao dolazak drugog vojnika, koji je zauzeo
mesto za ankom preko puta prvog, kraj samih vrata. Ovaj potonji bio je obu en u
tamnosivu uniformu Takti ke rezerve. Bio je isto toliko visok kako i onaj prvi,
ali mraviji, a lice mu je bilo belo i o ajni ko.
"Posrani rezervisti", pijano je reao ri okosi u trenutku kad je Tavernor
po eo da oslukuje sva u. "Ne rade nita, samo jedu, piju i jebu ene pravih
vojnika."
Rezervista podie pogled sa svoje ae. "Zar opet ti, Malane? Kako to da
uvek naletim na tebe u svakom baru u koji u em?"
Malan ponovi svoju primedbu, re po re .
"Nikada mi ne bi palo na pamet da bi se neka ena mogla udati za tebe",
jetko primeti rezervista.
"... ta si rek'o?" Na Malanovu grlenu riku itava prostorija se naglo
utia.
 Rezervista je o igledno jo posedovao neto malo duha. "Rekao sam da bi
ona ena koja se uda za tebe mogla mirno da spava u eliji punoj siledija."
"ta si to rek'o?"
"Rek'o sam... Ma idi bestraga." Mravi ovek napravi prezriv pokret i
vrati se svom pi u.
"Ponovi to."
Rezervista samo zakoluta o ima prema tavanici ali ne re e nita. Tavernor
ugleda kraji kom oka kako beli barmenov aket nestaje u telefonskoj kabini na
drugoj strani sobe. Ri okosi ispusti jedan nerazgovetni urlik besa i stade da
ra i ava sebi put du bara. inio je to tako to bi jednom ogromnom akom,
obraslom ri im maljama, zgrabio za prsa prvog oveka do sebe, snano ga odgurnuo
unazad i epao slede eg. Kada je odgurnuo sa svog puta etvoricu stalnih
posetilaca Damaija, ostali shvatie ta se zbiva i tada nastade guranje da se
odmaknu od anka. Nikome ni na pamet ne pade da se pobuni.
Skupina koja se okupila oko Lise i elbija smesta se odmakla sa linije
fronta, lepraju i od uzbu enja, uz veseli kikot blistavih, treperavih devojaka.
Ne, ovo nije stvarnost, pomisli Tavernor, ovo je samo loe reiran film. On
pokupi svoju au i upravo se spremao da se pridrui Lisi, kada uhvati
pobedonosan pogled u elbijevim o ima.
"Ima pravo, Mak", umiruju i je preo elbi. "Pre i ovamo k nama. Tu e
biti bezbedan."
Posluno, opsovavi u sebi, Tavernor vrati au na ank.
"Ne luduj, Mak". Lisin glas je bio sav napet od uzbu enja. "Ne vredi."
"Tako je, Mak - ne vredi", podraavao ju je elbi.
"Prestani", zamalo dreknu Lisa.
Tavernor im okrenu le a i nalakti se na bar, zure i u svoj viski, dok je
ljutito u mislima prebacivao samom sebi. Pa, dobro, ta mi fali? Zato ne mogu
da dozvolim da me ljudi poput elbija...
aka nalik na kran dizalice sklopi se na njegovom levom ramenu i odgurnu
ga unazad. On nape sve mii e, gr evito se uhvativi za glatko drvo anka, i
aka kliznu s njega. Ri okosi ispusti groktaj, pun neverice, i ponovo uhvati
Tavernora za rame. Tokom prvog dodira Tavernor je osmotrio dina, ocenio da je
uspean, iako ne naro ito talentovan borac prsa u prsa; stoga, ve je odlu io
kako e se boriti s njim da bi ga onesposobio brzo, ali bez nekih trajnijih
povreda. On pusti da ga ovaj odgurne u stranu, a onda njegova desna pesnica sunu
navie u isprekidanom luku koji se zavrio ta no na izbo ini ispod rebara
njegovog protivnika. Ri okosi je bio suvie velik i teak da bi ga tek tako
mogao odbaciti unazad. On utonu pravolinijski, kao da ga sputaju u podrum, a
tada mu se iznenada o i ponovo zasvetlee i on posegnu za Tavernorovim grlom.
Tavernor se pognu ispod zamahnute pesnice, i upravo je prebacivao
ravnoteu da zada jo jedan udarac kada se iza njega za u poznati, sva ala ki
pisak paralizatora. Imao je samo toliko vremena da shvati da je na njega pucao
bledoliki rezervista.
A onda sav Damai utonu u tamu.
Po svim pravilima Tavernor bi trebalo da smesta izgubi svest - ali on je
ve mnogo puta u svom ivotu uspevao da zaustavi paralizator i njegov nervni
sistem se gotovo privikao na to da ublaava brutalni udar. Gotovo - ali ne
sasvim. Ipak je proao kroz razdoblje bez svesti, kada svetlost nije bila
upravljena ni u jednom posebnom pravcu, ve se kovitlala iznad njega, poput
zvuka; glasovi, svi zvuci oko bara, iznenada se razdvojie, postadoe
besmisleni, zrakasti tokovi treperenja.
Tek posle vie dana dopree do njega odlomci svesti. Nalazio se napolju,
na ulici, tamo gde je no ni povetarac bio zasi en slanom vodom, a ne ije grube
ruke smetale su ga u nekakvo vozilo. Unutranjost je mirisala onako kako je on
dobro upamtio - praina, mainsko ulje, konoplja. Vojno vozilo? Na Mnemozini?
"Je li sve u redu s njim?" Bio je to enski glas.
"Sve je u redu. A sad, daj pare."
"Evo. Jesi li siguran da mu nita ne fali?"
"A-ha. Ali, nisam siguran za Malana. Nisi ni zucnula o tome da je ovaj
dasa gladijator."
"Ma, pusti Malana", re e ena. "Obojica ste dobro pla eni."
 Tavernor zaje a. Prepoznao je Lisin glas - i ba zbog izdaje ostade uz
njega dok je padao u mra ni, odzvanjaju i bunar no i.

2.
elija je imala osam kvadratnih stopa, bila je bez prozora i tako
neo ekivano nova i ista da je Tavernoru ak polo za rukom da prona e male
navojke svetlog, istog metala u uglu iza klozeta. Mirisali su na suvo gro e i
na plastiku i izgledalo je kao da ih niko nije koristio pre njega.
Ovo poslednje ga je pomalo zbunilo - nije bilo na ina da se sazna gde je
to zatvoren. Ovo svakako nije bio blok elija u Policijskoj zgradi Centra, a ni
u kompleksu Federacije, juno od grada. Tavernor je upoznao obe zgrade dok je
radio po ugovoru o odravanju i se ao se da su tamo elije bile ve e, starije, i
da su imale prozore. Sem toga, ni policajci, ni federalci ga ne bi ovoliko dugo
ostavili na miru. Sat je pokazivao da je prolo skoro pet asova otkako mu se
povratila svest; leao je potpuno obu en na obloj, mekoj, zelenoj plastici koja
je predstavljala svojevrsnu postelju.
On napokon ustade i utnu vrata. Neupadljivi beli metal upi u sebe udarac,
uz zvuk koji je ukazivao na debljinu i vrstinu. Tavernor grubo opsova i ponovo
se oprui po postelji, zure i u svetlu povrinu tavanice.
Jeste, to je bio Lisin glas. Lisa je bila ta koja je platila rezervisti da
izazove Tavernora na borbu i da ga potom onesvesti. itava ta melodramati na
scena u Damaiju bila je nametena - ali zato? Zato bi Lisa pola po njega,
poto je prethodno prikupila hrabrost ispivi aicu iskrina, pokuala da ga
zavede i, kad joj je to propalo, nagnala ga da u e u bar gde mu je ve bila
postavila zamku? Pri svemu tome, da li je to bila samo ala? Znao je da je
elbijeva druina umela i da pretera kad joj se inilo da je to 'ba dobra
caka', ali Lisa nikako ne bi duvala u istu tikvu sa njima. Ili, moda bi?
Tavernor iznenada shvati da ne zna, i to podosta toga, o Melisi Grenobl. A u
ovom asu ne bi ak mogao da kae ni da li je dan ili no ... Bes ponovo stade da
klju a u njemu. On sko i s postelje i zalete se ka vratima, opazivi da se na
njima otvorilo okance. Dva tvrda, siva oka buljila su u njega kroz otvor.
"Otvaraj." Tavernor progovori otro da bi prikrio iznena enje. "Pusti me
napolje."
O i su ga trenutak netremice posmatrale, a potom se okance zalupi. Posle
nekoliko trenutaka vrata se naglo otvorie. U dovratku su stajala tri oveka u
tamnozelenim peadijskim uniformama. Jedan od njih bio je krupni narednik glatko
izbrijane, a ipak crne vilice, niz koju se sputao oiljak od lasera, poput
neobrisanih ostataka kae. Druga dvojica su mu li ila na iskusne momke koji su
nosili puke tako nemarno da je svima bilo jasno ko su. Sva trojica delovala su
neprijateljski i o ito su bili spremni na bilo kakvu guvu koju bi Tavernor
zapo eo.
"Pa ta se to, kog avola, ovde doga a?" dreknu Tavernor namerno
upotrebivi argon koji je izvebanom uhu trebalo smesta da otkrije da je i on
nekada imao visoki in u vojsci.
Sive narednikove o i smesta postadoe jo tvr e. "Poru nik Kle e te sada
primiti. Kre i."
Tavernor se za trenutak kolebao da li da i dalje pravi probleme; no, bilo
mu je jasno da ne e ostaviti eljeni utisak na narednika, a da e, u svakom
slu aju, poru nik Kle najverovatnije mo i da ga o svemu najbolje obavesti.
Pravac kojim je trebalo da krene bio mu je pokazan samim tim to se tri oveka
pore ae tako da su mu zatvorili prolaz u hodnik nalevo. On slegnu ramenima i
krenu. Hodnik je vodio pedesetak koraka od vrata elije u kojoj je doao svesti.
Na kraju se nalazio lift kojim je upravljao jedan do zuba naoruan peadinac.
Nije bilo potrebno da mu narednik daje bilo kakva uputstva; lift zazuja navie,
i to veoma kratko, gotovo istog asa kada su se vrata zatvorila.
Kada se lift zaustavio izi oe u drugi hodnik, ali du njega su bile
pore ane kancelarije sa staklenim zidovima; nagnute prizme jutarnjeg sunca
presecale su hodnik itavom duinom. Uniformisani inovnici kretali su se u
svojim zastakljenim kockama, a stubi i duvanskog dima prelivali su se u vazduhu
kao nestvarna stabla drve a. Obilje dnevne svetlosti izazva kod Tavernora bolove
u gornjem delu o nih jabu ica i on shvati da je jo slab i da se tetura.
Trenutak potom, me utim, u e za narednikom u postor za prijem, gde se nalazio
visoki sto okruen jo ve im brojem uniformisanih ljudi. Sve je u toj zgradi
izgledalo i mirisalo kao potpuno novo. Pogledavi kroz ulazna vrata on uhvati
pastelne geometrijske oblike Centra kako skre u na jug, prate i liniju zaliva.
Ali time to je uspeo da utvrdi gde se nalazi, Tavernorova zbunjenost nije
se nimalo smanjila - bio je siguran da pre dva do tri dana na ovome mestu nije
bilo nikakve velike zgrade. Me utim, znao je da bi na svakoj planeti vojni
gra evinci bili u stanju da za nekoliko asova podignu pove u zgradu, ukoliko bi
se za tim ukazala hitna potreba. Znao je, tako e, da bi im bila potrebna veoma
glomazna oprema, kao i da bi se ona mogla preneti na Mnemozinu isklju ivo
staromodnim viestepenim reaktivnim teretnim brodovima ije je gorivo neko veoma
ta no opisao kao novac u te nom stanju. Tavernor je mogao sebi da predstavi bilo
ta na Mnemozini to bi opravdalo ak i umereno troenje od strane oruanih
snaga Federacije. Pa ipak, seti se s nelagodno u, rasturili su Nilsonovu
zvezdu...
Poru nik Kle izi e iz jedne kancelarije iza velikog stola. To je bio
mladi kotunjavih ramena, sa crnom, etkasto podianom kosom koja je od silnog
pranja izgledala gusta i meka poput krzna.
"Poru ni e", smesta zapo e Tavernor. "Nadam se da niste vi onaj ko treba
da objasni sve ovo."
Prave i se da nije uo pitanje, Kle baci pogled na ceduljicu. "Vi ste Mak
H. Tavernor?"
"Jesam, ali..."
"Odlu io sam da vas dalje pravno ne gonim. Moete i i."
"Odlu ili ste - ta?"
"Putam vas na slobodu, Tavernore. Ali imajte na umu da to inim samo zato
to je vojna uprava proglaena neposredno pre nego to se va ispad dogodio, te
da postoji verovatno a da za to proglaenje niste znali."
"Vojna uprava?" Tavernorov mozak kao da je sasvim obamro.
"Tako sam rekao. Od sada pa nadalje zaobilazite uniforme. Izbegavajte
kavgu."
"Ko je traio kavgu?" Tavernor je bio alosno svestan da njegove re i
zvu e kao da je re o nekom sitnom gangsteru koga su dovukli u policijsku
stanicu. "Ja sam samo gledao svoja..."
"Vojnik koji vas je onesposobio izjavio je da ste vi zadali jedini udarac.
Ostali svedoci su to potvrdili."
"To na njih i li i", promumla Tavernor nesuvislo. U glavi mu je bubnjalo,
usta su mu bila suva i ose ao je potrebu za jakom kafom, uz neto hrane. "Vojna
uprava, rekoste? A zato to?"
"Ne moemo vam re i."
"Morate mi to nekako obrazloiti."
Kleova usta se zlurado iskrivie. "Vodi se rat. Je li to dovoljno?" Jedan
od momaka zakikota se s odobravanjem, ali ga narednik u utka pokretom ruke.
Kle ponovo baci pogled na cedulju, potom zamiljeno podie o i ka
Tavernorovom licu. "Gospo ica Grenobl e sti i u deset nula nula da vas povede.
To je za desetak minuta."
"Ne e me na i. Recite joj da..."
"Da, ta?" Kleov glas je zvu ao zainteresovano.
"Nita." Tavernor izi e dok mu je mozak klju ao od besa i neodgovorenih
pitanja. Osetivi da u onom delu ulice koji je mogao da vidi kroz vrata ima
ne eg neobi nog, on na to bolje obrati panju. Prolaznici su izgledali kao i
obi no, a saobra aj se kretao gore-dole kao i uvek; ali i taj mu se prizor u ini
udno nestvarnim. Moda je bilo neto neprimetno izmenjeno u kvalitetu
svetlosti, kao da je sav svet osvetljen reflektorima koji ne uspevaju da ba
sasvim do araju sun ev sjaj. On malo protrese glavom i gurnu vrata.
"Hej, Tavernore." Kleov glas je zvu ao nezainteresovano.
Tavernor stade."Da?"
"Zamalo da zaboravim. Svratite do naeg oficira za obete enja gra ana -
druga vrata odavde, u istom bloku. Treba neto da vam isplati."
"Recite mu da moe da se..." Tavernor napree mozak da izmisli neku novu
kombinaciju prosta kih re i, ali morade da se zadovolji samo gadljivim
odmahivanjem ruke. Iziavi iz senke koju je bacala nadstrenica nad ulaznim
vratima, on pouri kroz ariju. Gledano ovako spolja, zgrada iz koje je upravo
iziao neprijatno je odudarala izgledom ne eg novog, kao da je dola pravo iz
neke kutije. Ogromna staklasta kocka kao da je cela, odjednom, bila sputena na
to mesto, mrve i pod sobom sve to se tu moda ve nalazilo. Oko nje su se
kretale grupice vojnih gra evinaca, iste i i ure uju i ivice iskopanih gomila
zemlje, nabijaju i sirovu glinu i pretvaraju i je u nasipe od ugla anog mermera
pomo u maslinastozelenih maina. Ozonirani vazduh bio je ispunjen strahovitim
varni nim pranjenjima energije i povremeno bi sve to nadja alo jedno glasno
puf, u trenutku kada bi molekularna struktura stene, stara milijardama godina,
odbijala da se preda.
Ljudi na trotoarima radoznalo su bacali poglede na ovo to se deavalo,
ali niko nije zastao. Tavernor pokua da se seti ta se ranije nalazilo na ovom
mestu, ali je imao samo neki nejasni utisak zbijenih ku ica, koje su mogle biti
i radnjice. Ve ranije je primetio da, bez obzira na to koliko mu je neka ulica
ili raskrsnica bila poznata, im bi ugledao kako se menja i dobija nove obrise,
prvobitna slika bi mu smesta i ezla iz se anja. Toliko se ni ega nije se ao,
re e sam sebi - potpuno van svake logike - da bi ovo moglo da bude i neko od
njegovih omiljenih mesta pre nego to ga je vojska upropastila. Negodovanje mu
naraste preko svake mere.
Stigavi do ugla, on skrenu ka okeanu i nastavi jo nekoliko minuta dok ne
nai e na automat sa hranom. Upravo je pritiskao dugme za kafu, kada mu pogled
pade na vlastito obraslo lice, odslikano na sjajnoj povrini maine kao u
ogledalu. Opipavi bradu oseti da je znatno dua nego to je o ekivao i u njemu
se javi jedna neprijatna sumnja.
"Koji je danas dan", upita jednog postarijeg oveka koji je sedeo u
najblioj kabini.
" etvrtak." ovekove sede obrve zadrhtae i podigoe se od iznena enja.
"Hvala." Tavernor odnese svoju kafu do slede e prazne kabine i sede na
klupu. Ono to je sumnjao bilo je ta no. Bio je u nesvesti dva dana. Obi ni
vojni ki paralizator mogao se podesiti na blagi naboj koji e oveka
onesposobiti na desetak minuta, ali njega je pogodio naboj pune ja ine, koji je
prouzrokovao tako velike sinapti ke praznine da je nedostajalo samo nekoliko
mikrona do trajnog invaliditeta. Seti se lica rezerviste koji je pucao na njega
i smesti ga na jedno specijalno mesto u svom pam enju. Bila to vojna uprava ili
ne, rezervista mu je ostao duan.
Poto mu je kafa zagrejala stomak, on odlu i da odloi obed sve dok se ne
vrati ku i, uredi se i pobrine za kookrilce. Bi e gladni i nervozni, jer ga
nisu videli puna dva dana. Za trenutak je razmiljao da li da telefonira po
taksi, a onda zaklju i da e za isto toliko vremena mo i da zaustavi i neki na
ulici. Iziavi iz kabine po prvi put otkako je bio puten na slobodu skrenu
pogled u pravcu ume.
ume vie nije bilo.
U izvesnom smislu, ok koji je u tom trenutku doiveo Tavernorov nervni
sistem, bio je isto tako estok kao i ok od paralizatora. Stajao je kao ukopan,
dok su ga prolaznici nestrpljivo mimoilazili, zure i netremice u neobi no
ogolelu liniju obzorja. Centar se protezao du obale zaliva u duini od osam
milja, ali u proseku nije bio irok ni jednu punu milju, tako da se uma uvek
mogla videti na kraju ulica koje su presecale grad s kraja na kraj. Bezbrojne
nijanse zelenila i priguenog plavetnila pokrivale su ravnicu iroku pet milja,
a potom se uzdizale navie u talasima rastinja koji su se povla ili tek kad bi
stigli do golih stena kontinentalne visoravni. Kad je bila vru ina, umarci
irokolisnih gimnospermija zvanih tiethe isputali su stubove vodene pare visoko
u nebo, a no u bi cvetovi mesecokreta irili sladunjavi, opojni miris koji se
kovitlao niz tihe ulice pod razbijenim Mnemozininim mesecima kao pod baldahinom
posutim draguljima.
Ali, sada, izme u zapadnih ivica grada i sivih bedema visoravni nije vie
ni ega bilo. Zaboravivi na taksi Tavernor se uputi pravo prema nestaloj umi,
dok se negodovanje koje je sve vreme klju alo u njemu pretvori u ogromnu, bolnu
prazninu.
 Zna i, to je bio uzrok onom udnom kvalitetu dnevnog svetla koji je
malopre opazio - zeleni odsjaj na koji se bio navikao vie nije postojao. Dok je
polako naputao trgova ki i poslovni deo Centra i po eo da zalazi me u stambene
etvrti, ugleda pred sobom jedan netaknuti park koji je delovao umiruju e
obi no. Vazduna vozila gra ana lebdela su kroz njega ili leala poput sjajnih
latica na travi, dok su porodice u blizini jele svoju izletni ku uinu.
Ose aju i se kao da tumara po nekom snu, Tavernor nastavi da kora a i malo-
pomalo stie do niskog nasipa sa koga je imao bolji pogled na ravnicu.
Dve ograde protezale su se du ravnice, po inju i sasvim blizu ispred
njega. Ona blia bila je veoma visoka i na vrhu se povijala prema spoljanoj
strani, da bi se spre ilo penjanje; na drugoj su bili crveno-beli treperavi
stubovi, to je zna ilo da je kroz nju sprovedena struja ili neto jo gore. Iza
tih ograda - tamo gde bi trebalo da bude uma - nalazila se svetlucava ravnica,
glatka kao staklo. Boje meda, proarana srebrnim i bledozelenim nitima, bila je
pretvorena u zale eno, za arano more, u pod balske dvorane namenjene orgijama
kraljeva iz bajki.
Tavernora, koji je ovakav prizor i ranije vi ao, izdadoe kolena.
"Zveri", promrmlja. "Prljave, zlo ina ke ubice!"

3.
"Hajde, hajde - di' se", uzviknu prodavac sladoleda.
Tu odmah u susedstvu, u jednom drugom svemiru, neka ena je pani no
jecala. Na nebu se rascvetae pukotine i Mak pomisli na zvezdolike krhotine kako
se stropotavaju na uredno odravane vrtove.
"Presporo, presporo", re e prodavac sladoleda. On isprui ogromne ruke,
trae i pod sobom. Prsti su mu bili okamenjene ledene sve e i one mu se zabie
me u rebra, kroz pidamu.
"Ne u ledoliz", vrisnu Mak. "Predomislio sam se."
"Oprosti, sine." Lice prodavca sladoleda stade da se razliva i iznenada se
pretvori u Makovog oca. On podie Maka u vazduh i prebaci ga sebi preko ramena.
Mak udari licem u neto tvrdo i od bola potpuno otvori o i. To je bila cev o eve
lova ke puke, koja mu je visila o ramenu. Mak naglo prestade da ose a toplu
sanjivost svoje postelje. Pod navalom uzbu enja oseti u sebi prvo komeanje
straha.
"Spremna sam", re e njegova mati. Nosila je ku nu haljinu kojom se na
brzinu ogrnula. Crte lica su joj bile nekako poluizbrisane, istopljene od
straha. Mak zaele da je zatiti, ali se razo arano seti da je pokidao uzicu
svog luka i pogubio najve i deo strela.
"Pa, tr i onda, zaboga." Otac slete niz stepenice u tri ogromna skoka.
Iskusivi snagu odraslog, Mak se oseti sigurnim i ponosnim. Pitsikani e
zaaliti to su ikad prili Masoniji. Otac je bio odli an borac, najbolji
strelac u celom agprodu. Za tren oka vrata se otvorie i oni se na oe napolju,
na sveem no nom vazduhu, tr e i ka krugu za parkiranje helikoptera. Zavijaju e
urlanje sirene - koga je u ku i jedva i bio svestan - sada je Maku paralo ui. I
druge porodice iz agproda tr ale su ka svojim vozilima. Povremeni bleskovi i
pucnjevi malokalibarskog oruja kona no prizvae svesti onaj deo Makovog mozga
kojim je sluao povike, vrisku i jedan neobi ni, otri, cvile i zvuk koji kao da
je dopirao iz umarka, severno od sela.
"Dejv!" Bio je to maj in glas, ali se jedva mogao prepoznati. "Eno ih
tamo! Ve su stigli do helikoptera!"
Mak je vie osetio nego uo kako je otac tiho jeknuo. Oseti kako ga
sputaju na tle, a potom kako ga vuku za sobom, bre nego to je mogao da tr i.
Otac slobodnom rukom otka i puku s ramena i stade da puca u neto. Poznata,
isprekidana grmljavina oruja umiri Maka - vi ao je kako probija rupe u eli noj
plo i debeloj pola in a - ali njegov otac stade estoko da psuje izme u dva
pucnja. Ovoga puta, Mak se zaista prepade.
Pred njim, blizu helikoptera, neki vretenasti oblici nezemaljske visine
kretali su se u tami. Iz njihovih udova povremeno bi se video zelenkasti blesak,
a tle se komealo i podrhtavalo. Neko zacvile, tik uz Maka. U uznemirenim,
isprekidanim odblescima svetla on zaista ugleda Pitsikane i pokua da pokrije
o i. Kao nekim udom, ogromni helikopter iskrsnu pred njim. On sko i da dohvati
ru icu na vratima i zgrabi je, ali prsti mu se okliznue na oroenom metalu.
Otac pristie za njim i sa nekoliko snanih trzaja otvori vrata i ubaci Maka
unutra.
"Pokreni ga, sine - onako kako sam te u io." O ev glas bio je promukao.
"Ume ti to."
Mak se baci na komande, pipaju i dlanom po prekida ima, i starter se
upali, stade da okre e turbinu, oiveo je. Helikopter se zatrese, kao da je
nestrpljiv.
"Upadaj, tata!" Makov glasi zamre kad spazi da je otac sam. "Gde je mama?
Gde je?"
"Osta u uz nju - jedino jo tako mogu da joj pomognem. Ti bei odavde."
Otac se naglo okrenu i uputi prema vretenastim obli jima, dok mu je pidama
leprala od vetra iz rotora, a puka beznadeno sevala u ruci. Mak se upola
podie sa sedia, ali jedna izduena prilika pojavi se na otvorenim vratima,
mau u i i cok u i. U priguenom svetlu od instrumenata Mak vide da je delimi no
li ila na golu kost, delimi no na sluz, a delimi no na prosuta creva koja su
blistala kao plavi asti saten. Kabina se istog asa ispuni njenim zaguljivim
smradom.
Mak vie nije vladao onim to se zatim dogodilo - instinkti i impulsi
preuzee vlast nad njim. Divlja ki otvorivi dovod goriva, on tre ru icu i
helikopter uzlete ka nebu. Nezemaljski ratnik ispade napolje i potonu.
Za samo nekoliko sekundi osmogodinji Mak Tavernor ostavio je bitku - i
svoje detinjstvo - daleko za sobom.
Ta no etrdeset godina kasnije Tavernor je ponovo posetio svoju rodnu
planetu, Masoniju.
Kao jedini preiveli posle mu kog prepada Pitsikana na masonijski agprod
br. 82 on je pao - iako je u to vreme bio jo mali da to shvati - kao poklon s
neba Odeljenju za propagandu Ratnog biroa. Retko se doga alo da neko preivi
napad, jer izgleda da je jedini cilj Pitsikana bio da ubijaju ljudska bi a.
Nikada nisu ni pokuavali da neki materijal osvoje ili unite. Jo udnije je
bilo to to se esto deavalo da brodovi Federacije u redovnom saobra aju
dopadnu ruku Pitsikanima i da uvek budu ostavljeni u istom stanju u kome su ih
zatekli: netaknuti - to je iz perspektive Federacije bilo jo vanije - bez
ikakvih tragova pokuaja da se pronikne u tehni ke tajne.
Pitsikani, nazvani tako po planeti gde su prvi put bili prona eni, imali
su psihologiju u koju nikako nisu uspevali da proniknu zemaljski ksenolozi; ali
moda najve a njihova tajna bila je upravo to to nisu nita pokuavali da
saznaju o leptirastim brodovima. Poznavali su tehniku - granu fizike koja je
bila kao slika u ogledalu Ajntajnove fizike i bavila se esticama koje nisu
mogle da se kre u sporije od svetlosti. Ovladali su ak i jo teim 'tahionskim
kretanjem' - na inom stvaranja mikrokontinuuma u kojima je svemirski brod od
normalnog materijala mogao da stekne izvesne osobine tahiona i na taj na in da
putuje brzinama daleko ve im od svetlosne. Ali - a u po etku Federacija prosto
nije mogla da poveruje da ima toliku sre u - Pitsikani nikada nisu preduzimali
slede i logi ki korak u me uzvezdanim putovanjima.
Taj korak je bio izgradnja leptirastog broda, poznatog na Zemlji kao
Basardov me uzvezdani potisni mlaznjak. Leptirasti brod je ponekad teio samo
stotinak tona, a ime je dobio po ogromnim magnetnim poljima kojima je prikupljao
me uzvezdane jone da ih iskoristi kao reaktivnu masu prilikom letova dalekog
dometa. Rairena do svog punog obima od nekoliko stotina milja, ova magnetna
krila omogu avala su lakom brodu da veoma efikasno postigne ubrzanje iznad BC, u
kome je tahionsko kretanje postajalo izvodljivo. Leptirasti brod bio je brz,
ekonomi an za gradnju i upotrebu, i njime se veoma lako moglo manevrisati - pa
ipak, Pitsikani su i dalje nastavljali da koriste ogromne, glomazne letelice
koje su nosile svoju vlastitu reaktivnu masu. ak i uz pomo tahionske fizike i
efikasnog pretvaranja mase u pogonsku energiju, pitsikanski brod je na po etku
leta teio preko milion tona. Teko i sporo se kre u i kroz svemir, po kursu
koji se prakti no nije mogao menjati, i samo zbog sre ne okolnosti da je
raspolagao kineti kom energijom koja se mogla rasipati, takav brod bi polako jeo
sam sebe, deo po deo, sve dok ne iscrpi svoju reaktivnu masu - a tada je ve
trebalo da stigne u blizinu stovarita za gorivo, jer u protivnom bi se
pretvarao u beskorisnu gromadu.
Rat je ve zaao u drugu godinu, kada su Tavernorovi roditelji izginuli
zajedno sa ostalim naseljenicima Masonije. I tada je postalo jasno COMSAC-u,
Glavnom operativnom tabu Federacije, da e, uprkos tome to su Pitsikani imali
loije brodove, biti veoma dugotrajno i skupo osloboditi se tih nezemljana.
Veoma nepovoljna injenica bilo je to to su se planete koje su napadali
Pitsikani nalazile na spoljnim granicama prostiranja Federacije, dok su novac i
sredstva za vo enje rata bili vezani za unutarnje sisteme.
I tu se Tavernor - osmogodinji de ak koji je video kako mu roditelje
ubijaju Pitsikani - pojavio na sceni. Njegovo lice i glas bili su prikazani na
svakom tahioni kom sredstvu masovne komunikacije, u propagandnoj kompanji u
kojoj je bio upotrebljen svaki i najmanji trik za koji su stru njaci znali. Da
bi se to bolje pothranila mata iroke publike, njegovo bekstvo helikopterom
bilo je predstavljeno kao njegov prvi let, iako mu je otac nekoliko puta pre
toga bio dozvolio da pridri kontrolnu ru icu. Kasnije su ga vodili da i li no
poseti svaki od doma ih sistema. Pre nego to je napunio petnaest godina sve
mogu nosti da se Tavernor iskoristi u propagandne svrhe bile su u potpunosti
iscrpljene, ali u tom trenutku to vie i nije imalo zna enja - Pitsikani su ve
otpo eli da napadaju sve dublje i dublje u onom delu kosmosa koji je bio u
vlasti Federacije.
Tavernor je, tako re i automatski, postao vojnik. U godinama koje je
proveo kao pitomac vojne kole i kao oficir nieg ranga elja da ubija Pitsikane
- uz uro enu inteligenciju i izvesnu bespotednu efikasnost - potpuno je
preovladala u njegovoj li nosti i u svim njegovim slubenim karakteristikama.
Sastavio je punih deset godina u takozvanim 'podru jima maksimalnih susreta s
nezemljanima', i dospeo do majorskog ina u podru jima gde je bilo potrebno
imati instinktivnu genijalnost da bi ovek uopte uspeo da ostane iv. I tada se
rodio MACRON.
Taj novi elektronski mozak - veli ine satelita - pa ipak toliko sloen
koliko je to optoelektronika uopte bila u stanju da postigne - jedva da je
nedelju dana koordinirao ratne operacije Federacije, a Tavernor je ve bio
prekomandovan na Zemlju. Saznao je da su njegove karakteristike i testovi, koji
su se godinama povla ili po nekim zaba enim kancelarijama barem desetak raznih
svetova, prikupljeni, upore eni jedni s drugim i procenjeni od strane MACRON-a.
Pokazalo se da Tavernor ima izuzetno visoke ocene u kategorijama kao to su
sklonost ka tehnici, divergentnom planiranju (tehni ke struke), konvergentnom
planiranju (tehni ke struke) i ka teoretskom oruarstvu. MACRON je, dakle,
odlu io da e on najbolje sluiti Federaciji u njenom odeljenju za projektovanje
i isprobavanje oruja, uprkos tome to su podaci o njemu kao aktivnom borcu bili
zadivljuju i.
Posle kratkog kursa prilago avanja na Zemlji, preba en je u Sekciju za
laka oruja Odeljenja na Mak Arturu. Za vreme tog kratkog putovanja Tavernor je,
jo uvek zbunjen i nekako ose aju i da mu tu nije mesto, razmiljao ime bi on
to mogao doprineti na specijalisti kom polju. Idu eg jutra probudio se na svom
drvenom leaju, istovremeno se znoje i i drhte i od jeze. Jedna stara no na mora
mu se vratila, jo ja a nego pre. Opet je bio dete, tr ao je kroz paklenu tminu,
spoti u i se i posr u i dok ga je otac jednom rukom vukao za sobom. Visoki,
vretenasti oblici kretali su se pred njima. O eva puka je neprestano
opaljivala, ali je stalno promaivala, promaivala. Spasi mamu, ne ujno je
vritalo to dete - Tavernor - ne ekaj na mene. Ali otac je psovao alosno i
gorko, a pucnji su grmeli i dalje, glas jednog boga lienog mukosti,
impotentnog, beskorisnog...
Tavernor je dugo ostao lee i pod aravima, o iju vrsto prikovanih za
ukrtenu konstrukciju leaja nad sobom, sav obuzet samo jednom milju, obamro od
silnog uzbu enja koje prati svako nadahnu e.
Proveo je punu godinu dana prave i nacrte i vre i ispitivanja u
laboratoriji pre nego to se usudio da obelodani tu svoju ideju. Gotovo da se
iznenadio kada je uo da je povoljno primljena. Bio je nekako mra no ube en,
nakon to je utihnulo ono prvobitno oduevljenje, da je Sekcija suvie zauzeta
razmatranjem hiljada boljih i bolje prikazanih projekata nego to je bilo
njegovo amatersko razmiljanje. Ali ef sekcije je sasluao njegovo stidljivo
izlaganje, odrani su zatim sastanci na razli itim nivoima, i pre nego to je
uopte postao svestan ta se doga a, Tavernor je bio unapre en u vo u jedinice,
i na raspolaganju je imao ne samo izvanredno opremljenu radionicu, ve i usluge
grupe specijalista koji su bili spremni da njegovu prvobitnu, nejasnu viziju
pretvore u korisnu metalnu robu.
Ta metalna roba bilo je zatupasto i neverovatno runo oruje koje je
izgledalo kao proizvod ukrtanja izme u baca a plamena i mitraljeza. Razlikovalo
se od drugih puaka po tome to su samo kundak, okida i debela obloga spolja
bili u neposrednom dodiru sa korisnikom. Ostali delovi - cev, zatvara , magazin
i nian - lebdeli su u vrsto nabijenom magnetnom polju koje je priguivalo
svaku vibraciju. Ostali sastavni delovi kojih nije bilo kod obi ne puke bili su
iro-stabilizaciona elija i analogni ra unar, koji je analizirao u estalost i
ja inu vibracija u sistemu i prema tome podeavao magnetno polje. iro-
stabilizacija se nije koristila neprestano, ve se uklju ivala pritiskom na
dugme u trenutku kad se odredi cilj. Kao posebni dodaci, u neke modele su se
ugra ivali jo i digitalni ra unar i inerciona memorija da bi, ukoliko strelac
pravi velike i nagle pokrete, podeavali ta nost nianjenja. Iako se ovo
usavravanje pokazalo korisnim, u vie prilika, ipak su ga u Odeljenju
prihvatili samo kao svojevrsno Tavernorovo preterivanje, jer niko nije ba
sasvim mogao da shvati koliko je vano proizvesti puku kojom bi ovek mogao da
pogodi cilj jednom rukom, dok drugom, tr e i istovremeno, vu e za sobom dete...
Oruje je dobilo zvani an naziv Tavernorova kompenzatorna puka (TKP) -
ba takav naziv koji je kod Tavernora izazivao izvesno cini no zadovoljstvo.
Niko sem njega nije mogao da shvati ta to ta puka kompenzira; pa ak ni on sam
nije sasvim mogao da shvati kako su godine provedene u radu na njoj uspele da mu
olakaju ono ose anje krivice kojim je bio opsednut, ube enje da mu je majka
poginula zato to je otac mogao da spase samo jedno od njih troje. Znao je
jedino da prvi put u ivotu moe da ivi, da razgovara i da se smeje kao sva
druga ljudska bi a. Opet je mogao da die i da mu nozdrve ne budu sve vreme
ispunjenje smradom pitsikanskog ratnika.
Poto je obezbedio proizvodnu fazu TKP modela Mk. 1, Tavernor se okrenuo
drugim projektima, ali ona izumiteljska varnica kao da se utrnula i sada ga je
taj rad zamarao i bio mu dosadan. Jo tri godine borio se sam sam sobom i tada
po e da pie molbe da ga prebace u aktivnu borbenu slubu. U to vreme, ak i
pored toga to je stanje bilo ratno, on je mogao da se penzionie, ako bi hteo -
nije se oskudevalo u ljudstvu - ali njemu je bilo teko da zamisli svoj ivot
izvan vojske.
I, kona no, u starosnom dobu od etrdeset dve godine, pukovnik Mak H.
Tavernor vra en je u aktivnu slubu - ali ne vie u 'podru ja maksimalnih
susreta' gde je svojevremeno izu io zanat. Otkrio je, i to na svoje iznena enje,
da se Federacija ne bori vie samo na jednom frontu, ve na vie mesta. Rat s
Pitsikanima vukao se ve etiri decenije, dovoljno dugo da se pretvori u stalnu
pozadinu politi kog ivota, i unutranji problemi Federacije ponovo su po eli da
izbijaju na povrinu. Pojedini sistemi - naro ito oni koji su bili daleko od
ljudsko-pitsikanske grani ne linije - po eli su da se bune i da odbijaju
pla anje rata koji je bio toliko daleko. Politika smanjenja poreza smesta je
ispoljila svoju vekovnu sposobnost da privu e i podri politi are svih boja i
nazora, i Federacija se nala u situaciji da mora spovesti itav niz skupih
policijskih operacija.
Tavernor je etiri godine izdrao da gleda kako se iz njegove TPK puca u
ljude, ali prelomni trenutak nastupio je na Masoniji, njegovom rodnom svetu.
Granica se na tom sektoru jedno tri puta s mukom i polako pomerala gore-dole. I
svaki put planeta je bivala pogo ena - ne ba preterano ozbiljno, jer u tom
slu aju ne bi vie bilo koga da stvara politi ke probleme, ali dovoljno snano
da stanovnitvo po ne da sti e uverenje da je bilo nerazumno dozvoliti da se
njihov svet upotrebi kao poligon za isprobavanje ratnog materijala. Jedan
politi ko-verski vo a, po imenu ejmers, uspevao je da se nametne svojom
teorijom, koja je sama po sebi bila apsurdna, ali se zato o ajnom stanovnitvu
inila veoma privla nom - da su, naime, Pitsikani bi boji samo za grenike.
Potkrepljivao je svoje parole o uzajamnom izmirenju dobro prora unatim izjavama
da pravednici - u onom smislu kakav im je on pridavao - ne e vie morati da
pla aju ratne poreze.
Pre nego to je Zemlja mogla da to na bilo koji na in spre i, ejmers je
osvojio vlast i naredio da se sa Masonije ukloni sav ratni materijal. Tokom
policijske akcije koja je zatim usledila, stanovnitvo koje su povremeni napadi
Pitsikana sasvim slomili, odbilo je da se povinuje zahtevima Carice Zemlje.
Tavernor, koji je u to vreme bio na drugoj strani, saznao je o doga ajima
samo u najoptijim crtama: da je Zemlja ponovo osvojila planetu, uz maksimalnu
brzinu i minimalno prolivanje krvi. Nalazio se ba u tom sektoru kad se pojavila
mogu nost da dobije nedelju dana odsustva, i on odlu i da iskoristi priliku i da
provede nekoliko dana na mestu gde je proveo svoje detinjstvo, u Agprodu 82.
ume su jo postojale - ali u potpuno druk ijem obliku. One su bile dobar
zaklon za masonijanske gerilce i zato se, kona no, re user morao okrenuti na
njih. Tavernor je proveo ceo dan hodaju i preko zelenkasto-srebrnastog jezera
celuloze, i tek je predve e uspeo da prona e jedno podru je na kome je mlaz
ostao providan.
Ispod ilibarske povrine, mrtvo ensko lice gledalo je u njega.
Kleknuo je sa strahopotovanjem na staklastu povrinu i ostao tako, zure i
nanie u bledi, potopljeni oval njenoga lica. Crne kovrde bile su joj
zamrznute, sa uvane, ve ne - kao i ono ose anje krivice za koje je, pun
samozavaravanja, poverovao da ga je bio nadja ao.
Te no i, iskoristivi pravo koje mu je davao tridesetogodinji sta, on
podnese ostavku u vojsci i krenu da na e sebi neko mesto gde bi mogao da se
sakrije.

4.
Tavernor je lagano kora ao ka severu, slede i liniju ograde.
Kad se spotakao o busenje trave, on zakloni rukom o i i pokua da se
razabere, uprkos odsjaju sa povrine ravnice. Jaka svetlost samo mu jo vie
poja a glavobolju, no, i pored toga, uspeo je da otkrije znake aktivnosti.
Daleko pred njim, na celuloznom jezeru, prelivale su se slike, poput
fatamorgane. Iza i oko njih, upravo su se gradile velike zgrade. Radkopteri,
ili, bolje re i, njihovi oblici u vidu vilinog konjica - ogromni ak i na tom
rastojanju - leteli su kroz vazduh, podiu i itave zidove i smetaju i ih na
pravo mesto, a izduvni gasovi iz njihovih rotora slagali su se u slike, bacaju i
svetlost i boje na nebo.
Orijentiu i se prema ve im zgradama u Centru, Tavernor je izra unao da se
aktivnost uglavnom odvija na mestu na kojem je pre dva dana stajala njegova
ku a. Kasnije e ustanoviti da li je bila razloena u nevezane polsharidne lance
i slobodne pektine, zajedno sa svom ostalom umom. Ili je, moda, bila podignuta
i preneta u bezbednu zonu. Sama ku a ga nije interesovala - ali milioni malih,
nemutih ivotinja mora da su pri tom izginuli. Misli mu se vratie ka eni koju
je naao na Masoniji, onako kako ga je gledala iz svog ilibarskog zatvora. Na
alost, rekli su oni, ali mi smoupozorili sve ejmersove pripadnike gerile da
izi u iz tog podru ja.
Posle desetak minuta Tavernor je pronaao veliki otvor u ogradi. Na njemu
se ve nalazio sav pomo ni vojni arsenal pregrada, straarskih ku ica za proveru
namernika i naoruanih straara. Novonapravljeni put, koji je vodio od ravnice,
prelazio je podru je parkova i gotovo neosetno se spajao sa jednom od glavnih
linija koje su presecale Centar. Dvosmerni protok vozila na to kovima i vozila
na vazdunom jastuku ve je zapo eo. Koli ina opreme potpuno je obeznanila
Tavernora - samo njeno prebacivanje sa translunarnih orbitalnih stanica, kroz
zastor od mese evih krhotina, mora da je stajalo milione. ta god da se doga alo
na Mnemozini, bilo je neto veliko. Neto to se planiralo od ko zna kada.
Moda je bio u pravu kad je naga ao da se rat iri u ovom pravcu.
Rasprskavanje Nilsonove zvezde preplavilo je itavo ovo podru je svemira
esticama pod nabojem, stvaraju i tako odre eni prostor u kome su veliki brodovi
mogli sada da postiu maksimalne brzine. Ta neverovatno skupa operacija -
razaranje zvezde - sprovedena je pre sedam godina, tako da su ovi doga aji, iji
je on sada bio svedok, u stvari samo ishod ne ega to je Operativni tab
Federacije planirao i sprovodio ve sedam godina. Ali zato bi tab bio
zainteresovan za Mnemozinu? Zato bi armija zauzela neki ovakav mali svet, tri
dana iza bestraga i dobrih tri stotine svetlosnih godina udaljen od najblie
linije fronta?
Tavernor izbi na put i priblii se ulazu.
"Ej, ti tamo!" Mladi straar izi e iz najblie straarske ku ice. Smekao
se uverljivo-pokroviteljski ispod ivice lema. "Treba li ti togod?"
"Obavetenje", re e Tavernor. "ta se to, do avola, ovde doga a?"
Smeak na licu straara se izgubi. "Tornjaj se."
"Zna i, nema obavetenja?"
" uo si me."
"Onda u morati da u em - moja ku a je tamo u onom pravcu." Tavernor
pokaza prstom preko ravnice, krenuvi istovremeno napred. Pokretom ramena
straar prebaci puku u ruku - ali, u inio je to suvie sporo. Tavernor epa
puku i uvrnu je, tako da se remen na kojem je visili obmota oveku oko lanka
na ruci. Straar pokua da zgrabi Tavernora drugom rukom, ali Tavernor povu e
cev puke k sebi nanie, prebacivi teite na miicu.
"Polako", re e tiho. "Ili zaista eli da ti lakat pretvorim u univerzalni
kugli ni zglob?"
Straarevo lice poblede. "Plati e za ovo."
"Ti ovo radi za platu?" Tavernor unese prizvuk u enja u svoje re i, ali
iznenadna plima odvratnosti prema samom sebi naraste u njemu poput gor ine u i.
Po eo je da uiva u tome da poniava ljude - a to je bila slaba nadoknada i time
je tek jadno pokuavao da zameni klanje Pitsikana. "Ja sam i sam vojnik, sa
tridesetogodinjim staom. Specijalista za oruje. I etiri Elektrum zvezde."
Straar nije odavao nikakav utisak da je ove re i shvatio kao oblik
izvinjenja. "ta elite, gospodine?" Tavernor pusti puku iz ruke. "Ho u da
razgovaram sa onim ko komanduje ovde."
"Tornjaj se", re e straar. On ponovo zavitla pukom, dre i je za remen.
Tavernor rukom odbi udarac, ali pri tom povredi levu uku. Desnim ramenom on se
zari straaru pod miku, podigavi ga u vazduh kao perce i odbacivi ga tako da
se ovaj prostre po praini. Straar se prevrnu na bok, usmerivi pu anu cev u
njegovom pravcu. Tavernor je bio u stanju da je nogom, kao od ale, izbije
oveku van domaaja, ali umesto da to u ini ostao je savreno nepomi an. Hajde,
pucaj, pomisli on u sebi.
"ta se tu doga a?" Narednik i jo dva oveka ispadoe iz straarske
ku ice na svetlost dana. Narednikov lem je stajao nakrivo; lepo se videlo da ga
je upravo tog asa, na brzinu, stavio na glavu. Bio je malo prestareo za svoj
in, stoma i je ve po eo da mu se ocrtava, a crvenkaste malje koje nije mogao
dobro da obrije tr ale su mu iz rupice na bradi.
"Ja sam vlasnik jedne parcele tamo iza ograde", re e brzo Tavernor. "I
ho u da mi se omogu i pristup do nje."
Narednik mu pri e sasvim blizu. "Jesi li ti Tener?"
"Tavernor."
"Pa lepo, Tener. Imam novosti za tebe. Ti si bio vlasnik jedne parcele
tamo iza ograde. Nju je rekvirirala 73- a Armija Federacije."
"A moja ku a? Jeste li je preselili?"
"Nismo imali vremena. Momci su sve redukovali." Izgledalo je da se
narednik zabavlja. Straar iza njega ustade na noge, ali narednik mu mahnu rukom
da se skloni. Ovo e biti primer za ugled kako treba postupati sa civilima koji
misle da su neko i neto.
"Dobro, a ono to je bilo u ku i?"
"I to. Napravi spisak stvari i odnesi ga naem oficiru za obete enje,
dole u gradu. On e ti platiti onoliko koliko su te trice vredele."
Tavernor izabra mesto u koje e grunuti pesnicom. Brada sa rupicom ga je
dovodila u iskuenje, ali je znao da e onaj deo oko etvrtog dugmeta na koulji
- ono to je primalo na sebe najvie potisaka od stomaka iza sebe imati najve i
u inak.
"Jeste li i vi bili ovde, naredni e? Kada su uli u ku u?"
"A-ha. Motao sam se neto ovuda."
"Znate li, da li se neko setio da pusti na slobodu moje kookrilce, pre
nego to ste sve redukovali?"
 "Misli na one bezvezne zver ice to li e na slepe mieve?"
Ovo je narednika, izgleda, zaista zbunilo. "Ako su ti ba potrebne, moe
da ih iskopa iz celuloze kada vojska ode. Jo su tamo, na licu mesta." Drugi
straari se iroko nasmeja.
Tavernorovo srce stade snano da bije usled porasta adrenalina.
Kookrilcima se - mislio je dok je oko njega stala da se uzdie crvena izmaglica
- nikada nije dopadalo to to su zatvoreni - da budu zatvoreni u kavez. Tri, pa
i etiri puta na dan morao je da do e i sedne kraj kaveza, alju i im ose anja
topline i bezbednosti, sve dok se nervozno lepetanje krila ne umiri. Kako je
ovek mogao da objasni tim budnim, srebrnastim o icama da su telepatske
sposobnosti veoma retke i da se zato moraju prou avati? A kako li su reagovali
kada su vojnici doli u njihovu blizinu, gledaju i ih sa odvratno u, okrueni
oreolom smrti? Kookrilci su sigurno osetili ta ih eka, a moda su bili u
stanju da svoje saznanje prenesu na milione drugih, nemutih krznenih
ivotinjica, koje su izginule u umi.
Onaj jedan jedini udarac bio je samo izraz Tavernorovog bola - u tom
trenutku on bi bio tresnuo pesnicom i o kameni zid da se naao pred njim - ali
narednik se pru i kao mrtvac. Za u se pisak zvidaljke u blizini, i ostali
straari se svi sjatie oko Tavernora: lica su im imala iznena en, napet izraz;
ali Tavernor je vodio samo ritualnu borbu. Prekora ivi oborenog oveka, oseti
se poput kipa skamenjenih udova, izlivenim od gvo a, neosetljiv na udarce
pesnicama, izmama ili kundacima. Gledao je i sluao kako na njegovo vlastito
meso padaju udarci, no nije ose ao nikakav bol. Ose ao je samo kako se obamrlost
u njemu poja ava, kako se nekakva tama u njemu zgunjava, dok joj po ivicama
krue nekakva lica, kao dvodimenzionalne maske, neprijateljska ali bezna ajna.
"Mak?"
Glas dopre do njega, kroz strujanje utog sun evog sjaja. Lisino uplaeno
lice preklinjalo ga je da se odazove, protureno kroz otvorena vrata njenog
purpurnog lebde eg auta koji se iznenada tu stvorio, ljuljukaju i se i tonu i
blago tik uz njega; drumska krma je bacala unaokolo prainu i ljunak opisuju i
otri zaokret. Njene o i trgnue ga i dozvae opet ne emu to se bar donekle
pribliavalo zdravom razumu.
On utonu u tapacirano sedite, turbine zavritae i malo vozilo skaku u i
i u trzajima krenu preko parka.

Stoje i kraj prozora Tavernor je mogao da vidi preko zaliva i da posmatra

kako predgorje za predgorjem polako, talasaju i se nestaje na dalekom jugu.
Umiru e sunce ublaivalo je strme prizore crvenozlatnim sjajem koji ga podseti
na bogate, stare, uljane slike. Mese eva praina, koja je poput oklopa od gaze
obavijala planetu, bila je isuvie sitna i fina da bi se videla na dnevnoj
svetlosti, ali neki ve i komadi ve su se mogli uo iti na sve dubljim i tamnijim
plavim svodovima no nog neba. Tavernor, u odgovor na gotovo opipljivo gusti mir
koji je vladao oko njega, napuni lulu i zapali je. Pomalo se mrtio na svaki
pokret svojih izubijanih ruku, ali mirni trezveni miris duvana kao da mu je
blaio bolove i on je zadovoljno vukao dimove sve dok se vrata u mermernom zidu
ogromne sobe ne otvorie iza njegovih le a.
Lisa i njen otac u oe u sobu. Hauard Grenobl je bio samo deset godina
stariji od Tavernora ali izgleda da je pripadao onom svetu na kome hranljive
injekcije ne ostavljaju mnogo toga. Kosa mu je bila proarana sedim nitima -
veoma dekorativno - a koa na duga kom, otmenom licu bila mu je duboko izborana.
Mladost mu se jo jedino ogledala na usnama, koje su bile rumene, izraajne,
gotovo kao u ene. Ovako suvonjav i bersprekorno odeven predstavljao je savrenu
sliku dravnika u godinama, i Tavernor se u jednom trenutku zapita da Grenobl
moda namerno ne izbegava da koristi hranljive injekcije.
Obu ena u plamenonarandastu haljinu Lisa je izgledala kao detence pored
svog oca. Na licu joj se smesta ukaza zabrinutost to vidi Tavernora na nogama,
umesto u postelji gde ga je bila ostavila.
"Pa, uspeo sam da sredim stvari, mladi u." Grenoblove usne se za gtrenutak
podsmeljivo napu ie, ba kao Lisine. "No, ne bez teko a, ao mi je to to
moram re i."
 "Hvala vam, gospodine." Tavernor je zaista bio zahvalan pri pomisli da
ne e morati da se vrati u klini ki zatvor. "Zbog mene ste imali mnogo
neprilika."
"I jesam." Grenoblove o i zasvetlucae. "Niste mi rekli da ste nekada bili
aktivni pukovnik, mladi u."
Tavernor baci pogled na Lisu. O i su joj bile razroga ene. "Kad sam se
penzionisao, penzionisao sam se istinski."
"Zna i, ono vae popravljanje motora je samo hobi."
"Manje-vie. Volim da radim sa mainama." Tavernor mu naravno nije rekao
da je svu svoju penziju pretvorio u gotovinu koju je spiskao za vreme
dvogodinjih me uzvezdanih orgija, koje su se zavrile tek kada je uo pri e o
Mnemozini, pesni koj planeti. Ose ao se nekako nelagodno. Nekako nelagodno je
ose ao sebe u ulozi prosica koga ispituje budu i tast.
"Zanimljivo. Pretpostavljam da ete jednog dana proiriti posao i
zaposliti nekoliko radnika."
"Ho u", re e posluno Tavernor.
Grenobl klimnu. "Pa, sada vas moram napustiti. Pozvan sam na zvani nu
ve eru u ku i Federacije sa novim glavnokomanduju im, generalom Martinezom.
Apsolutno morate ostati kod nas dok ne na ete novi smetaj - moj sekretar upravo
organizuje pripremanje nove sobe za vas."
Tavernor pokua da se usprotivi, ali Grenobl je ve i ezao kroz vrata,
digavi ruku u vazduh i okrenuvi je dlanom k njemu, da ga u utka. Iz tiine
koja je potom usledila, Tavernor zaklju i da je ipak trebalo da ostane na sofi.
On odhrama preko sobe i lee, iznenada se setivi jedne stare lekcije koju je
esto ponavljao u prolosti - da je umornome odmor vaniji od hrane, pi a,
ljubavi ili slobode. Lisa sede pored njega i navu e mu ebe do brade. Tavernor
pogleda u prelepo lice punih usana, i sada mu vie nije izgledala kao devoj ica.
"Oh, Mak", proapta ona. "Zamalo pa da ipak uspe."
"Uspem, u emu?"
"Da te ubiju - a ja sam se, sve vreme, toliko trudila da te sklonim."
"Ti si unapred znala o vojnoj upravi i o svemu to se sprema?" Tavernor je
po injao da ose a sanjivost.
"Jesam. Tata mi je rekao."
"Zato si me, dakle, pozvala da otputujemo na jug."
"Da, ali sam pretpostavljala da e odjednom po eti da mi ita bukvice o
moralu, i zato sam morala da udesim neto drugo."
"Nije bilo ba neno, ta veli?"
Lisine sive o i postadoe zabrinute. "Nisam znala ta da radim, Mak...
ali, na kraju krajeva, ipak si ostao iv. Da li bi ikada mirno i bez sva e
napustio svoju ku u kada bi ti inenjerci rekli da tako uradi?"
"Sumnjam." On oseti kako mu nova varnica gneva remeti pokuaj da utone u
san. "Ali ne bi me ubili."
"To ti misli. Ubili su Jirija Vejvodu."
"ta?"
"Jiri je odbio da napusti svoj atelje - zna da je tu ve dve godine
radio na velikoj zidnoj slici. Ne znam ta no ta se dogodilo - ula sam da im je
pretio nekakvim prepotopskim pitoljem - no, on je mrtav. Sve je to tako
grozno." Suze joj navree na o i.
Tavernor se podie na lakat. "Ali oni ne smeju to da ine! Vojska se ne
sme tako ponaati me u svojima. I i e na vojni sud."
"Tata kae da ne e. Ovaj projekat ima deset poena u hitnosti i vanosti."
"Deset! To je..."
"Znam - to je maksimum. " Lisa je pazila da ne pogrei dok je recitovala
ono to je nau ila. "Tata kae da kada neki projekat ima deset poena u hitnosti
i vanosti, svakoga ko makar i za minut zadrava njegovo sprovo enje imaju pravo
da ubiju." Ona se sagnu i prisloni lice uz njegovo. Tavernor oseti pritisak
njenih dojki na sebi, ali iznenada ga razbesne njena enska sposobnost da
oplakuje nesre u, prosipa suze nad mrtvima, a istovremeno ne izgubi nimalo od
svoje sigurnosti, od svoje svemirske funkcije koja se sastojala u tome da nosi u
sebi matericu.
"Da li ti je otac kazao i kakav je to projekat?"
 Lisa zatrese glavom. "Predsednik jo nita nije poslao diplomatskom
potom, a tata je bio toliko zauzet sre uju i slubene poslove u novim uslovima
da nije stigao da postavlja pitanja. Moda e mu general Martinez re i neto za
ve erom."
Tavernor zaje a i lee na le a. Slubeni poslovi. Ve ere. Lisa je
nasledila od svog oca vie nego samo nekoliko izraza lica. Hauard Grenobl se
igrao, nazivaju i tahionski komunikator 'diplomatskom potom', obla e i se
sve ano, nose i sedu kosu i oslovljavaju i Tavernora sa 'mladi u', iako su
pripadali istoj generaciji. Lisa je igrala sli ne igre. Mora da njenoj li nosti
neto nedostaje, ako ne moe da gospodari svojim bogatstvom druk ije nego da se
samo pravi siromanom, i ako ve nije u stanju da baci pogled preko mermernih
zidova Upravnikove rezidencije i sagleda kako se blii kraj sveta koji je
poznavala.
"Rat nailazi ovim putem, Lisa", re e on umorno. "Zar ni tebi ni tvome ocu
nije palo na pamet da se raspitate - zbog ega? Da li e Mnemozina zavriti s
treskom ili sa cviljenjem"
"Pokuaj da zaspi", umirivala ga je Lisa. "Sav si napet, i to ni zbog
ega."
"Oh, Gospode", bespomo no izgovori Tavernor dok se soba udaljavala, teko
se njiu i.

U inilo mu se da nije prolo ni nekoliko minuta, a ve ga je probudilo

neko udno ose anje u stopalima.
Tavernor je, nakon to je otvorio o i, jo trenutak ostao da lei
nepomi no, pitaju i se da li sanja. Bio je u postelji, imao na sebi tamnozelenu
pidamu umesto svog aketa i pantalona natopljenih krvlju. Onaj deo spava e sobe
koji je ovako lee i mogao da obuhvati pogledom bio je sav preplavljen jutarnjom
svetlo u boje limuna, a on se ose ao odmornim i ispavanim. Ali u nogama je i
dalje imao ono udno ose anje, i bile su mu pritisnute ne im toplim.
On podie gornji deo tela i otkri da su mu mii i, koji su prethodnog dana
pulsirali od bola, sada ukru eni kao odrana koa osuena na suncu. Tavernor
ponovo pade na le a, a onda jo jednom pokua, opreznije ovog puta, i uspe da
podigne glavu tako da mu o i do oe iznad nivoa grudnog koa.
"Zdravo", re e devoj ica.
"Zdravo." Tavernor se polako vrati na jastuk. "Ti mora da si Betija." Lisa
je retko spominjala Betiju, ali on je znao da su one sestre od tetke, i da dete
ivi sa Hauardom Grenoblom otkako su joj roditelji poginuli u jednoj nesre i.
"Otkud zna?" Betija je bila razo arana.
"Skini mi se s nogu i re i u ti. " On sa eka dok se Betija ne otkotrlja u
stranu, stoi ki podnose i bolove u svojim nagnje enim i izubijanim nogama.
"Dakle?"
"Lisa mi je rekla. Znam sve o tebi, Betija. Ti si Lisina sestra od tetke,
ivi ovde i ima tri godine."
"Tri i po", pobedonosno izjavi Betija. "Eto, vidi koliko zna."
"Stvarno ima pune tri i po! Kako je samo Lisa mogla onako da pogrei?"
"Lisa mnogo grei. Brinem se za nju."
Na in na koji je ovo izrekla, kao i same re i, zaprepastie Tavernora. ak
je i boja glasa bila druk ija od onoga to bi mogao da o ekuje od jedne
trogodinje devoj ice; razlika je bila neznatna ali nepogreivo prisutna, ba
kao to odjeci u pozoritu, odzvanjaju druk ije nego u katedrali. On zaklju i da
treba malo bolje da pogleda tu Betiju i s mukom se podie u sede i poloaj,
stenju i kad proradie jo neki mii i.
"Boli te."
"Boli", sloi se Tavernor, radoznalo posmatraju i dete ispod oka. Bila je
mrava, ali se drala pravo sa svom lako om zdravog deteta i koa joj je bila
mutnosjajna, poput bisera. Ogromne sive o i, nalik Lisinim, uzvra ale su mu
pogled sa okruglog lica na kome su se ve mogli uo iti tragovi uzbu uju eg
savrenstva koje e kasnije ste i. Kosa joj je bila boje ugla ane hrastovine,
koja se jo bolje isticala na jednostavnoj tunici, bledozelene boje.
 "Pusti da opipam taj bol." Betija skliznu sa ivice postelje, pri e
Tavernoru i stavi svoje si une prsti e na njegovu levu miicu. O i joj se
razroga ie i zaokruglie od zabrinutosti.
"Bol se ne ose a tako", nasmeja se Tavernor. "Ja mogu da ga osetim, ali ti
ne moe."
"To i Lisa kae - ali, nije u pravu. Boli te ovde, tu i ovde..." Betijini
hitri prsti i stadoe da se kre u niz njegov trup, pa ispod arava ka bolnim,
nagnje enim preponama.
"Hej! On je uhvati za lanak na rukama. "Pristojne male devoj ice ne
ponaaju se ovako sa nepoznatim muarcima." Deli em mozga on zabelei da je,
iako su mu modrice bile ispod pidame, svaki dodir njenog prsti a pao ba na
glavni centar bola.
"Pa, dobro, sam ga onda isklju i." Betija se namrgodi na njega s detinjom
estinom i sko i sa kreveta.
"Vrati se, Betija."
Ona mu okrenu lice, ali ostade na drugoj strani sobe.
Gledaju i taj majuni tra ak ljudskosti - taj krhki no ipak neukrotivi
brodi , i dalje se ne uzbu uju i usled bezmernosti vremensko-prostornog okeana
preko koga je tek zapo eo svoj prelazak - on oseti neobi nu udnju za svojim
detetom. Sada je ve kasno, podseti se. Sada, kada je ve tako o igledno da
dolaze Pitsikani.
Tavernor, pun nade, prikaza svoj najlepi osmeh. "Lisa mi nije kazala da
se ti ovako lako da razljutiti."
"Lisa sve ivo pogreno shvata." Betija mrknu onoliko glasno koliko je to
bio u stanju njen nosi , ne ve i od nosi a na lutki.
"ta misli, da li bi se njoj dopalo da te sad uje?"
"Ne moe me uti."
"Ono to ja ho u da kaem to je da ti ne bi trebalo tako da govori."
" ak i ako je istina?"
"Ne sme tako da govori, jer to nije istina." On oseti kako se sam sve
vie zaglibljuje. "Lisa je ena, a ti si jo dete."
Betijina donja vilica se opusti, a o i joj se izbuljie pod navalom
optube. "Ti", zaski a ona. "Ti si isti kao i oni." Ona izlete iz sobe, za
trenutak je izgledalo da ima sto nogu, i ostavi Tavernora sa poraznim ose anjem
nemo i.
E, ovo si zajebao, pomisli prosta ki, izvla e i se iz kreveta. Istrauju i
sobu, otkri vlastitu ode u gde visi u plakaru. Donji ve i odelo od izdrljivog
permakorda bili su o i eni i ispeglani. Druga vrata vodila su u prostrano tu-
kupatilo. Tavernor uklju i toplu vodu, isproba je, izvu e se iz pidame i sa
olakanjem stupi u kupku na injenu od mlazi a tople vode. Bio se ve sav
nasapunjao kada primeti da ga leva ruka, koja je prethodnog dana pretrpela vie
nego drugi delovi tela, vie ne boli. Crne modrice su jo bile na svom mestu,
ali bol je i ezao, a isto se to dogodilo i na runom, tamnom otoku, tamo gde ga
je kundak pogodio u levu stranu grudnog koa. Ali ostatak tela jo je bio
prekriven bolnim mestima.
"E proklet bio ako...", re e glasno.
"Proklet i jesi", pobedonosno zacvrkuta Batijin glasi sa ulaznih vrata.
Na okruglom licu blistalo je avolasto veselje kad je provirila u tu-kupatilo -
majuno telo, spremno da smesta utekne.
"Nemoj beati", re e Tavernor, vrsto reen da ovoga puta ne napravi
pogrean korak. "Jesi li ti ovo uradila?" On izi e ispod tua, zadovoljno
savijaju i svoju levu ruku.
"Pa, dabome."
"Ali to je pravo udo. Betija, ti si vidarica." Ona je izgledala
zadovoljno i pri e mu malo blie. "Kako to izvodi?"
"Kako?" Betija je izgledala zbunjena. "Nema tu kako. Prosto uradi i
gotovo. Ovako."
Ona mu opet pri e, sve anih o iju. Tavernor kleknu i pusti da mu njene
ru ice pre u preko celog, oroenog tela, ne zbunivi se ak ni kad su prsti i
nalik na lutkine za trenutak uhvatili genitalije. Kada se uspravio, u njegovom
telu vie nije bilo ni traga bola, a duh mu je bio o i en druk ije nego ikada
ranije. Betija mu se nasmei, a on se, iznenada, gotovo uplai od nje. Obrisa se
to je bre mogao, u e u spava u sobu i obu e. Betija ga je pratila u stopu,
paljivo ga posmatraju i.
"Mak?"
"Zna i, zna kako se zovem?"
"Dabome da znam. Jesi li ti vojnik?"
"Nisam."
"Ali, borio si se."
"Ako nema nita protiv, Betija, ja bih radije razgovarao o ne em drugom."
"Nemam nita protiv. Mak?"
"Da." On se usredsredi na etkanje kose.
"Da li e Pitsikani ikada do i ovamo?"
"Nikada." Barem, pomisli on, ne pre nego to ti sasvim ne odraste.
"Sigurno?"
"Betija - pa oni ni ne znaju gde se ovo mesto nalazi. Siguran sam."
"Zna i, to objanjava celu stvar."
"Objanjava ta?" Tavernor spusti pogled na sjajne zelene o i i oseti
nekakvu udnu stepnju, ali Betija zavrte glavom i odma e se od njega. Njene o i,
blistave do pre jednog trenutka, sada se zamaglie i pretvorie u tamne olovne
krui e. Ona se okrenu i izi e iz sobe, polako, lebde i kao beli asta i kova
vunica u jutarnjem vazduhu.
Tavernor je pozva, ali ona ga, izgleda, nije ula. On rei da se za vreme
doru ka raspita i sazna to vie o detetu. Ali, obed tek to je zapo eo, kad mu
Lisa saopti neverovatni razlog za hitno doseljavanje vojske. Mnemozina -
planeta pesnika - trebalo je da postane operativni i planski centar u ratu
protiv Pitsikana.

5.
Tanana slovca lebdela su u vazduhu, nekoliko stopa iznad poda. Prelivaju i
se kao rubin i topaz, ispisivala su jednostavnu poruku: Jiri Vejvoda nije
mrtav.
"Sada da ih malo pove amo." Jorg Bin, jedan od najboljih svetlosnih vajara
u Centru, okrenu dugmad na svom portabl projektoru. Materijalizovana slika
iznenada se pove a i uzdie jo vie, blistaju i du tavanice, ispunjavaju i
duga ku i usku prostoriju Damaijevog bara dre e om svetlo u. Zidna ogledala
umnoie sliku u svim pravcima, rasteu i i uvijaju i slova dok su skriveni
solenoidi izazivali ono proizvoljno treperenje. Soba se ispuni neobi no jakim
sjajem.
"Kako vam se ini?" Bin zabrinuto baci pogled ka svojoj grupi.
"Ta no ono to smo hteli, i nita nam drugo i ne treba", odgovori Kris
elbi. "To treba da bude poruka - ne umetni ko delo."
Govorio je sa uzdranom napeto u, to iznenadi Tavernora koji je upravo
uao u Damai. Tavernor se smesti na barsku stolicu i uze da posmatra grupu od
dvadesetak umetnika. Izgledalo je kao da su se organizovali za neki protestni
mar, i bili su obu eni u radni ka odela od permakorda. Panju mu privu e
komeanje u dnu sobe. Stari gazda Damai li no - ogroman, debeo, obilno se
znoje i u odelu od zlata - pojavio se glavom i bradom, to je bila velika
retkost.
"Svetlo", vrisnu on. "Isklju ite svetla!" Zatim se stuti niz ank,
odgurnuvi u stranu barmena u belom aketu koji mu se naao na putu.
elbi se okrenu prema njemu. "U emu je problem, msje?"
"Gospodine elbi", dahtao je Damai. "Vi ste nam stari i cenjeni
prijatelj, ali moje muterije ne vole da ih osvetljavaju reflektori dok piju...
a ja ne elim nikakve proteste u svom baru."
"Rasteruje muterije, msje?"
"Na alost, gospodine elbi, mnogi od nas moraju da rade da bi zaradili za
ivot."
"Naravno. Oprostite - ovo nije vaa bitka." elbi u ini jedan od onih
svojih izveta enih, baroknih pokreta rukom. Bin isklju i projektor. Zdepasta
slova potamnee i vratie se u mainu, gr e i se i skupljaju i i smanjuju i kroz
neke udne perspektive. Pri pomenu bitke Tavernor napravi jedan gotovo nesvestan
podsmeljivi groktaj, i time privu e elbijevu panju. im se Damai, i dalje
gun aju i, povu e u svoje obitavalite iza ogledala, elbi se okrete ka
Tavernoru. Dugo, aristrokratsko lice bilo mu je ovla zajapureno od uzbu enja.
"Zna i, vratio si se, Mak?"
Tavernor klimnu, progutavi zajedljivu primedbu koja mu se spontano
nametala.
" uj, ao mi je to su se stvari onako okrenule one no i. Niko od nas nije
uo da je objavljena vojna uprava, i nije nam bilo jasno da je onaj momak, u
stvari, bio lud... Ho u da kaem, svima nam je ao to ti se ono dogodilo."
"To je uglavnom bila moja greka." Tavernor je bio iznena en to mu se
elbi o igledno veoma iskreno izvinjava.
"I mene su bacili na pod, zna." elbi dota e prstom modricu na svojoj
donjoj vilici i bolno se nasmei.
"I tebe! Ne, to nisam znao."
"Jeste. Pokuao sam da nateram onoga to si ga lupio da mi da svoje ime i
broj. Nisam ni video kad me je tresnulo."
Tavernor je buljio u elbija, gledaju i ga u novoj svetlosti. "Da
popijemo?"
"Ja sam ve naru io. Tamo mi je pi e. Da uzmemo jedan viski i za tebe?"
"Mislim da u za promenu uzeti jedan iskrin." Vest o tome da se Glavni
operativni tab seli na Mnemozinu kao da je uko ila Tavernorovo varenje, i obrok
koji je pojeo s Lisom stajao mu je kao kamen u stomaku. Mislio je da e iskrin,
sa njegovim negativnim kalori nim vrednostima, bolje mo i da podnese nego
alkohol. elbi dade znak barmenu, koji napuni vitku au bledozelenom te no u i
dodade jednu jedinu kap glukoze. Kad se ugljeni hidrati razlie po te nosti,
zlataste varnice se uskovitlae u ai. Tavernor gucnu i oseti kako mu pi e,
hladno kao led, klizi u stomak. Taj napitak snova uvek je u ustima ostavljao
ose aj kao da je rashla en.
" arobno pi e", primeti elbi. "Da njega nema, verovatno bih ve bio debeo
kao svinja."
"Ja vie volim da utroim svoj viak teine na rad."
elbi podie ruku prekrivenu prstenjem. "Mora li ba uvek da bude tako
pravoveran? Nadao sam se da bismo za izvesno vreme mogli da odloimo borbu
klasa."
"Oprosti." Tavernor uze jo jedan gutljaj. "U stvari, ja to samo lu im iz
sebe svoju staru odbojenost."
"Zar to nije svojstveno svima nama? Ali, pitanje je slede e - ta e
u initi s ovim najnovijim otporom koji svi ose amo u sebi?"
"Nita."
"Nita! Zar nisi uo da Federacija ima u planu da glavni tab ratnih
operacija preseli na Mnemozinu?"
"Za njih ovo nije Mnemozina. Armija upotrebljava zvani ni kartografski
naziv."
"Bilo kako bilo, za nas je ona Majka svih Muza."
"Za vas", naglasi Tavernor. "Ja nisam ni slikar ni pisac."
"Ali, pridrui e se, valjda, naim demostrancijama?" elbijeva ljubaznost
kao da je po ela da se tanji. "Pobogu, ove e, pa oni su ti unitili ku u."
"Ja sam ve sproveo svoje privatne demonstracije u vezi sa tim i pun sam
voruga kojima to dokazujem. Posluaj me, Kris - neka se tvoje protestno
drutvance dri malo podalje od tog polja."
"Ne e to ba biti malo drutvance. Ovo to vidi je samo jedna grupa; ima
ih mnogo vie."
Tavernorovo strpljenje tako e po e da se tanji. "Kris! Prestani da se
igra demokratije. Spusti se u stvarnost, u ovaj svet, gde se vodi rat. Glavni
tab je odlu io da se preseli ovamo - ne znam zato - ali ve su oduvali jednu
celu zvezdu da bi to izveli. Zar misli da su izmenili itavo jedno par e
svemira samo zato da bi se spakovali i pobegli im ti mahne na njih sa nekoliko
zastavica?"
elbi ga je sada prezrivo gledao. "Zna i, ti namerava da ostane tako
oboren, lee i na le ima?"
 "I ti e, prijatelju." Tavernor iskapi au i spusti je na sto. "U
bolnici."

Tek poto je uzeo sobu u malom hotelu na junoj strani, Tavernor shvati da
ima veoma malo novaca pri sebi. U stvari, sve to je imao, do poslednje pare,
bilo je ugra eno u ku u i radionicu. Izvesno vreme se borio sa vlastitim
ponosom, a zatim dozva taksi i odveze se do novog vojnog bloka. Radovi na
ure ivanju ivica i okoline zgrade bili su ve zavreni i iznad glavnog ulaza
stajao je jednostavni natpis: SEDAMDESET TRE A ARMIJA.
On u e kroz vrata sa strane na kojima je pisalo: OFICIR ZA CIVILNA
OBAVETENJA, predstavi se i posle desetak minuta se opet na e ulici, naoruan
ekom za Prvu Intersistematsku Banku u Centru, koji je glasio na gotovo trideset
hiljada stelara. Nije bilo nikakvog poga anja, jer Tavernor je unapred procenio
da njegova imovina vredi dvadeset hiljada - a bio bi pristao i na petnaest.
Dive i se pri pomisli na ta je sve birokratija spremna kad se uri, on uze
drugi taksi i odveze se do svoje banke, gde uloi ek i uze hiljadarku u
gotovini. Sa novcem u zakop anom depu oseti kako ga obuzima detinjasto
zadovoljstvo i shvati da je ona jedna aa iskrina po ela da ga hvata.
Razmiljaju i o svojim ose anjima, on zaklju i da se ose a ba kao i u svojim
kadetskim danima, kada se vra ao u logor nakon nekog velikog krosa ispod
plamenih kronji drve a - a ekali su ga topli tu, ve era i izlaz subotom i
nedeljom. U svem tom ogromnom svemiru nita ga nije moglo oneraspoloiti. On
zaklju i da mu se iskrin ipak dopada, ali onaj drugi Tavernor - onaj koji ga je
neprestano motrio sa jednog vieg nivoa svesti - hladno mu naredi da nikada vie
ni ne lizne to pi e snova.
Setivi se da Lisa jo ne zna da se on sprema da se iseli iz njene ku e,
Tavernor zaustavi drugi taksi i naloi oferu da ga odveze u Upravnikovu
rezidenciju. Motor zabruja u pravcu severa, na onom svom jedinom to ku, ali
posle dve raskrsnice morao je da sa eka, jer se na tre oj nagomilao saobra aj i
prolaznici ve po eli da se okupljali. Izviruju i pored voza eve glave, Tavernor
ugleda kako se neka povorka polako kre e preko raskrsnice ka zapadu, u pravcu
novog vojnog poligona. U vazduhu, iznad glava tih ljudi, poigravale su parole
ispisane materijalizovanim projekcijama. Ve ina svetlosnih vajara zadovoljila se
obi nim porukama, sa manje ili vie upe atljivim tekstom, ali jedan od njih
napravio je veoma realisti nu masku Jirija Vejvode, zajedno sa poto i em krvi
koji je tekao iz jednog ugla usta. Blistava glava, dvadesetak stopa u pre niku i
pomalo providna pod popodnevnim suncem, njihala se pijano, u velikim zamasima,
kao balon, poja avana pokretima projektora u ruci umetnika.
"Pogledajte", re e voza taksija sa odvratno u. "Zar ovi momci ne
shvataju da na ulicama ima ena koje su s decom izile u kupovinu? ta li e
detetu pasti na pamet kada bude videlo neto ovako?"
"Pojma nemam." Tavernor je jo bio smiren.
"Zar biste dozvolili da vaa deca gledaju tako neto?"
"Mislim da ne bih."
"Eto vidite - ali ovi momci i ne haju za to. Utrpavaju se i ispre uju na
putu ratnih napora, a onda po nu da ski e ako se neko od njih slu ajno povredi.
Posrani umetnici!" Naborani voza ev vrat stade se oblivati besnim crvenilom.
"Nadam se da e im nai momci dobro potpraiti tur, tamo na poligonu."
Nai momci, Tavernor to iznenada ponovi u sebi, a onda se seti kako je,
istog tog dana, samo neto ranije, gazda Damai tako e veoma neuobi ajeno
estoko reagovao. Pade mu na pamet neto to je njegovom mozgu onako punom
iskrina, izgledalo kao neobi no otrouman zaklju ak.
"Kako je ilo na poslu poslednjih nekoliko dana?" upita on. "Dobro?"
"Odli no. Ovi momci iz vojske se razbacuju novcem kao..."
Voza se okrenu da pogleda Tavernora u lice i odjednom se sumnji avo
smrknu. "Na ta vi to ciljate, gospodine?"
"Ni na ta", pomirljivo odgovori Tavernor. "Ali zato me ne povezete
dalje?"
Iznenadilo ga je otkri e da je, iako je sebe smatrao 'prakti nim' ovekom,
koga ne interesuje nijedna grana umetnosti, u svojoj svesti sagledavao Mnemozinu
isklju ivo kao koloniju slikara, pisaca, pesnika, muzi ara i vajara. U legendama
koje su se mogle uti na stotinama svetova, pod uslovom da ovek slua na pravom
mestu, zvali su je Planetom pesnika. Tako re i slu ajno, Tavernoru se dogodilo
da oslune na pravim mestima tokom svojih dvogodinjih pijanki irom Federacije.
Prva uspomena na Mnemozinu u treznom stanju poticala je iz ravnog, crnog grada
Paradora, u kome je prvi put isprobao ono to se zove gledanje u 'sliku'
izazvanu stimulacijom korteksa. Jastuk sa udubljenjima za glavu unosio je
sisteme svetloti i boja kroz njegov potiljak pravo na centar za vid u modanoj
kori i na taj mu na in omogu avao da vidi nekakvu nerazgovetnu predstavu o
no nom nebu iznad Mnemozine; a uz te vizuelne impulse bio je programiran i
dvostih uz elijeve Himne intelektualnoj lepoti.

"Iznenada senka pade na mene kosa,

Vrisnuh i sklopih ruke od zanosa."

Umetnica, ena eli nosede kose i sa jednim okom preko koga se bila
prevukla mrena mle ne boje, objasnila mu je viziju dok su ispijali flau uvoznog
burbona. Svaki trenutni spoj mese evih estica na izlomljenom nebu predstavlja
jedno novo, besmrtno umetni ko delo... poslednje uto ite iz koga kula-svetilja
ovekovog genija alje svoje zrake kroz sve mra niju galaksiju... svet koji se
bakari u dugom, dugom letu, u punoj zrelosti inspiracije... Vide i
nepodnoljivu elju u eninom zdravom oku, Tavernor joj u nastupu velikodunosti
ponudi da joj plati kartu do Mnemozine. Me utim, ona ga jednostavno napusti i
ode od njega bez re i, kao da ju je oamario, i tek mnogo kasnije shvatio je da
se bojala da e on otkriti da nema nita da ponudi, da e Mnemozinin kriti ki
svet dragulje njene due pretvoriti u bezvrednu prainu.
Ali drugi su doli na hodo a e, spremni da se izgube, da nestanu u svetu
kome je bilo su eno da ostane u zape ku jer leptirasti brodovi, koji su
raznosili plodni polenov prah trgovine i poslovnih aktivnosti Federacije, nisu
mogli tamo da se spuste. Neto zbog blizine, a neto i zbog prete e senke
pitsikanskog ratnika koja je rasla sve vie i vie, imena mnogih od tih
hodo asnika ostala su u se anju ljudi. itav sistem bi, kroz svetlosne godine, a
s vremena na vreme saznavao vesti o njima. ak je i Tavernor znao za pesnike
Stemflija i Hangerforda - za Delgada, koji je bez i ije pomo i zamislio i prvi
po eo da pravi svetlosne skulpture; za Gejnora, iji je nametaj predstavljao
vrhunski spoj lepote i funkcionalnosti, i za mnoge druge. Upravo tragovima tih
ljudi zamiljao je - ne znaju i ni sam zato - da leti u trenucima kad se
pribliavao Mnemozini. I u izvesnom smislu gotovo da mu i nije doprlo do svesti
da je planeta imala i svoju politiku, svoje poslovne kvartove, svoju laku
industriju i stanovnitvo koje e se radovati ako vojska probije oklop od
mese evih krhotina zato to e to zna iti ve u zaradu...
"Evo nas, najzad kre emo", doviknu mu voza preko ramena. "Idu i put, ako
vidim ove bezveznike ispred sebe, jednostavno u produiti da vozim."

Najmladolikiji i najelegantniji potpukovnik koga je Tavernor u ivotu

video upravo je izlazio iz vojnog vozila kada je taksi stigao pred Upravnikovu
rezidenciju. Dok je Tavernor pla ao svog taksistu, mladi oficir naredi svome
voza u da sa eka, a zatim polako krenu uz iroko stepenite, zabacivi glavu da
razgleda lice zgrade od zelenobelog mermera, kao da se sprema da je kupi. Na
vrhu stepenita okrenuo se i odmerio vidik, klimaju i glavom s odobravanjem pri
pogledu na terasaste travnjake i treperavu, plavu vodu zaliva. Bio je visok i
vitak, i li io je na latinskog ljubavnika, to je nekako inila jo naglaenijim
prevremena prore enost njegove crne kose. Neto na njegovom licu - moda za
milimetar ve e beonja e, sa vie beline nego obi no koja je blistala oko
njegovih kestenjastih o iju - ostavi na Tavernora utisak da se pred njim nalazi
udljiv, nestabilan, a moda i opasan ovek. Sem toga, lice mu je odnekud bilo
poznato. Setivi se odjednom da je trebalo da kupi novo odelo umesto ovog starog
i iznoenog permakorda, Tavernor se pope uz stepenice i iznenadi se kad vide da
mu je i etkana, siva uniforma prepre ila put.
"Da niste, moda", obrati mu se oficir, "pogreili ulaz?"
"Ne, nisam, hvala vam." Tavernor pokua da ga zaobi e, setivi se svoje
odluke da se ubudu e ponaa kao odrastao ovek kad se sretne sa strancima.
 "Ne uri toliko." Oficir se neznatno poma e u stranu, i dalje mu
prepre avaju i put. Pogled njegovih belinom oivi enih o iju bio je napet,
ljutit.
"Sluaj, malia", odvrati Tavernor mirno. "Osramotio si tu lepu vratarsku
uniformu koju nosi." On jo jednom pokua da pro e, ali oficir ga zgrabi za
miicu snagom i brzinom zmije, tako da je to ve li ilo na udarac. Staraju i se
da izbegne kokanje na stepenitu ku e Grenoblovih, Tavernor savi ruku -
ukljetivi napada eve prste u procep izme u miice i podlaktice - i pritisnu.
Oficirovo lice po e da bledi od bola ili besa, ili i od jednog i od drugog. Dva
oveka su tako stajala, pri vr ena jedan za drugog nekoliko ledenih, arkti kih
sekundi, kada se glavni ulaz iza njihovih le a otvori i Hauard Grenobl izroni na
svetlost dana, okruen sekretaricama i slubenicima. Tavernor opusti ruku.
"Ba se radujem to te opet vidim, Dervise!" brzo re e Grenobl, pruaju i
ruku.
"I ja se radujem, gospodine", odgovori oficir, okre u i le a Tavernoru
poto mu je uputio jedan zna ajan pogled. "Ali, pre..."
"Dozvolite mi da vas predstavim jedan drugom", prekide ga Grenobl.
"Potpukovnik Dervis Farel - pukovnik Mak Tavernor. Mak je prijatelj moje
k eri i u gostima je kod nas nekoliko dana." Ako je Grenobla zbunilo Tavernorovo
prisustvo, ili ono to je video, na njemu se to nije opaalo.
Farel nijke umeo da prikrije svoje iznena enje. O ima prelete preko
Tavernorovog veoma nevojni kog odela, pre nego to progovori. "Oprostite ako
sam..."
"Vie nisam pukovnik", brzo re e Tavernor. "Penzionisao sam se pre
nekoliko godina."
"Tako je. Mak ima jedno tehni ko preduze e ba ovde, u Centru". Grenobl se
prijateljski nasmei uz izvesno povijanje obrva koje Tavernor protuma i kao: "Pa
ne mogu vas valjda predstaviti kao ku nog majstora." Klimnuvi jedva primetno,
da bi mu stavio do znanja da je razumeo, Tavernor se izvini i provu e se pored
tih ljudi. Dok je prolazio kroz predvorje za prijeme, u pravcu stepenita koje
je vodilo u privatni deo za stanovanje, on u kako Grenobl zapo inje razgovor s
Farelom uz veoma naglaenu toplinu.
"Pa, Dervise, kako ti je ujak otkako sam ga poslednji put video? Kao da
je ve nost prola od kada smo..."
Tavernor pro e ispod ulaznog luka i ve je bio na pola puta uz stepenice
kad mu je spori mozak, pokrenut re ju 'ujak' koju je upotrebio Grenobl, kazao ko
je, u stvari, taj Farel, i on gotovo posrnu u asu kad je dizao nogu da
zakora i. Taj neverovatno mladi potpukovnik, koga zamalo da nije bacio niz
stepenice, bio je ne ak Berklija H. Goga, Vrhovnog predsednika cele Federacije.
Tavernor mu je vi ao slike po vojnim asopisima i na ponekom televizijskom
dnevniku, ali nikada nije mnogo obra ao panju jer je od detinjstva, onakvog
kakvo je on imao, razvio odvratnost prema svemu to je makar i malo mirisalo na
propagandu. Farelovo poreklo moglo je da objasni taj njegov gotovo vlasni ki
stav prema Upravnikovoj rezidenciji - iako su ga, zapravo, isklju ivo vlastite
mane navele da zastane i da se pravi vaan tako re i jo pre nego to je stigao.
Nita na njemu nije se dopalo Tavernoru.
Naao je Lisu na irokoj verandi sa koje su se videle tirkizne vode
bazena. Stajala je sagnuta nad velikim trononim elektronskim dogledom irokog
vidnog polja, podeavaju i ga da bude okrenut na jugozapad, ka bletavom
srebrnom jezeru novog vojnog poligona, koji se mogao videti kroz jedan red
drve a. On dopusti sebi da za trenutak guta o ima nesvesno razbludnu pozu u
kojoj je stajala, dok su joj se mrka koa i crna kosa presijavale na popodnevnom
svetlu i odudarale od lelujave beline jednostavne haljine koju je nosila.
" ik pogodi ta mi se zamalo dogodilo."
"Oh, Mak!" Trgnuvi se, ona podie pogled i nasmei se. Naspram preplanule
koe, zubi kao da su joj svetleli iznutra. Tavernor oseti dobro poznato
komeanje u samoj sri svoga bi a i potisnu ga, usredsredivi svu panju na to
da njegova etrdesetdevetogodinja usta izgovore re i namenjene njenim
devetnaestogodinjim uima. On opisa dogodovtinu na stepenitu.
"Dervis Farel", zamisli se ona. "Ne se am se da sam ga upoznala, sem ako
to nije bilo tako davno da sam zaboravila. Tata ho e da nam bude u gostima."
 "U gostima?" Tavernora gotovo naljuti silina ljubomore koja prostruja kroz
njega. "Je li to ba neophodno?"
"Neophodno? Nije, ali izgleda veoma zgodno." Lisa je govorila ne
razmiljaju i, nametaju i tronoac dogleda, i on se zapita da nije moda
osetila ljubomoru kod njega i sada ga tera da plati zato to je uporno odbijao
njen veliki poklon. Ve posle samo nekoliko meseci dovoljno je poznavao Lisu da
bi shvatio da e utoliko ve e biti njeno negodovanje ukoliko uzvieniji budu
razlozi iz kojih je izbegavao da legne s njom. Paljivo joj je prou avao lice
dok ju je obavetavao da je pronaao drugo mesto na kome e stanovati i da se
seli.
"Jutros sam razgovarala s Krisom telefonom", re e ona, naizgled potpuno
nesvesna injenice da on govori. "Molila sam ga da ne nastavi s tim protestnim
marem, ali nije hteo da me slua."
"Zar ti je toliko stalo do toga?"
Lisa podie na njega pogled zabrinutih o iju toliko nalik o evoma. "Pa, to
sve menja. Tata je predstavnik Vrhovnog predsednika, ovde, na Ceruleji." Ovo je
bilo prvi put da je uje kako Mnemozinu naziva zvani nim, kartografskim imenom.
"I onda?"
"I onda, ja ga nikada ne u izdati na taj na in to u se uklju iti u neki
pokret protiv Federacije. udno, Mak, mogla sam se zakleti da e od tebe ispasti
daleko portvovaniji buntovnik nego od Krisa."
"Ja sam se mnogo puta u ivotu rtvovao za mnogo raznih parola, ali nikada
za neto to je tako o igledno neta no kao - 'Jiri Vejvoda je iv'."
"To nije smeno." Lisa se opet okrenu elektronskom dogledu i uklju i
ekran. Kronje dalekog drve a procvetae na staklu - uveli ano, treperavo srebro
na blagom povetarcu.
"Hteo bih da se pozdravim sa Betijom." Tavernor je ose ao kako ga je ba
dobro obrisala.
"Ona spava posle ru ka. Potrai je u njenoj sobi."
"Dobro." Povre en ravnoduno u u Lisinom glasu, on si e sa verande i
stade tumarati kroz priguenu svetlost sun evih zraka sve dok ne prona e
Betijinu sobu. Bila je velika i nametena kao i ostale sobe, bez ikakvog de jeg
nemetaja i bez ijedne igra ke. Njena sitna prilika leala je opruena i
nepomi na posred velikog kreveta, staloena i pribrana, pa ipak usamljena. On
opet oseti aljenje to nije njegovo dete. Uavi u mutni polumkrak rasutog
svetla, on stade pokraj postelje, zure i nanie u zajapureno, nebranjeno lice,
pokuavaju i da pomiri taj izgled obi nog deteta sa onim to je odisalo
neobi no u i isceliteljskim dodirom sveca iz Biblije. Betijine o i bile su
zatvorene, ali on iznenada, sasvim jasno, oseti da ona ne spava. On apatom
izgovori njeno ime. Nije bilo odgvora, i on se unatrake udalji od kreveta, sa
nekim ose anjem jeze i krivice, kao da je izvrio neko veliko bogohuljenje.
Vra aju i se na verandu, za u Lisin glas protkan nepoznatim mukim smehom.
Izaavi kroz zavese od sun evih zraka, on zate e Dervisa Farela kako stoji
pored dogleda, sasvim uz Lisu.
"Evo ga", s oduevljenjem viknu Farel. Tamno lice mu je bilo preobraeno
od uzbu enja. "Gde ste to bili, Mak? Hauard me je upravo predstavio svojoj
prekrasnoj k eri i ja sam joj pri ao kako vas zamalo nisam izbacio iz ku e."
Tavernor zatrepta. " udno - a ja sam joj ispri ao kako zamalo nisam ja vas
izbacio."
"Odli no!" Farel se oduevljeno smejao kao da je Tavernor odvalio vic
godine, sve vreme pilje i u Lisino lice i pozivaju i je da mu se pridrui.
Tavernor je bio iznena en kada se Lisa odazva, prodornim i veselim kikotanjem,
ali jo vie ga je zbunjivalo Farelovo ponaanje, toliko druk ije od upornog
neprijateljstva koje je video u njegovim o ima nakon to se Grenobl umeao na
stepenitu.
"Upravo sam se opratao", re e Tavernor. On pogleda u Lisu. "Hvala na
gostoprimstvu. Moda..."
"Ali, to je smeno", prekide ga Farel. "Ose am se kao da sam vas ja,
uselivi se, naterao da se iselite."
"to se toga ti e, moete biti potpuno mirni", odgovori Tavernor.
 "Evo ga opet." Farelu je zadovoljstvo zbog pobede virilo iz o iju. "A
sada, sasvim ozbiljno, upravo sam stigao na Ceruleju posle dve nedelje provedene
u kosmosu i zaista bih voleo neko dobro drutvo. I imam ga! Vas dvoje morate
ve eras biti moji gosti na sve anom otvaranju nove oficirske kantine. To e biti
nezaboravna no , jam im vam za to."
"Na alost - ja ba nisam persona grata kod vas u bazi, a imam i jedan
sastanak."
"teta." Farelovo mirenje sa sudbinom bilo je trenutno. On se okrenu Lisi
sa de a kim osmehom. "Ali vi ete do i, ho ete li? Drugi momci e biti..."
On zastade u pola re i, shvativi da je Lisinu panju privukla scena na
ekranu dogleda. Odigravala se na oko dve milje od glavnog ulaza u bazu, ali na
slici koju su davala so iva od est in a na objektivu dogleda, i jo obra ena
kroz visoko preciznu CRT jedinicu, videli su se i tako sitni detalji kao,
recimo, dugmad na uniformama straara. Ekran je bio ispunjen runim, uskomeanim
kretanjem ljudske mase u uli nim neredima. Koliko je Tavernor uspeo da protuma i
situaciju, kolona demonstranata bila je stigla do straarskog pojasa i upravo
pokuavala da se probije u zagra eni prostor. Vojna vozila i peaci su se
sjatili oko mrkog talasa ljudskih bi a, nagomilanih pred kapijom, iznad kojih su
se luda ki njihale parole izvajane od svetlosti, araju i vazduh plamenovima
obojene vatre.
Dok je Tavernor posmatrao, talas se povu e. Ljudi koji su bili najdalje od
kapije, osetivi promenu pravca, okrenue se i potr ae, nesputani onima oko
sebe i tako izbie ispred drugih koji su imali manje sre e. Oni koji su zaostali
skupie se u bespomo ni roj u koji se punom brzinom zalete ruila ka sila
ogromnog vozila na vazdunom jastuku, kotrljaju i i preturaju i ljude kao
unjeve, gutaju i ih pod svojim uskovitlanim vazdunim zastorom. Iza vozila
nastupali su postrojeni vojnici, nalik na robote, bojne maine pred kojima se
nije ispre io nikakav stvarni protivnik - gurni pred sebe puku obema rukama,
zamahni kundakom dijagonalno i navie, gurni, zamahni, gurni, zamahni...
"Pa, to je napad!" Farelov glas bio je pun neverice i gotovo radostan.
"Odakle je dola ta gomila?"
"Ta gomila je jedan deo uvene umetni ke kolonije ove planete", tupo
odgovori Lisa, ustiju pokrivenih akama, o iju uprtih u ekran.
"Ali cela ova oblast je pod vojnom upravom - te jadne budale bi mogle
izginuti."
"Pa, u tome i jeste stvar", objasni mu Lisa. "Jedan od njih - ovek koga
smo svi potovali - ve je poginuo. Odbio je da napusti svoju ku u pre nego to
su umu pretvorili u te nost i stvrdnuli."
Farelov pogled pre e preko Lisinog lica, ispituju i koliko ose anja ona
unosi u sve ovo. "Poznavali ste ga?" Glas mu postade saose ajan i on joj stavi
ruku na miicu. "ao mi je. Znam da je kasno da pomognem poginulome, ali
naredi u da se stvar ispita. I ako je neko tu pogreio, plati e."
"Bravo", dobaci ironi no Tavernor dok je odlazio. Video je kako Farelove
o i prosto gutaju one daleke scene nasilja, a one beonja e poput sun evih
korona, koje su blistale od uzbu enja, rekoe mu da je Mnemozinino dugo toplo
leto na izmaku.

6.
Jedna jedina sedmica donela je sa sobom velike promene.
Na kopnu iza Centra, tamo gde se nekada nalazila uma, gradio se novi grad
fantasti nom brzinom. Ogromni verkopteri (radni helikopteri) stalno su kruili
na rotorima koji su se sporo okretali, sastavljaju i za nekoliko asova
dvadesetospratne solitere, dok su drugi leteli gore-dole izme u gradilita i
vojnog poligona, donose i unapred montirane delove. Nebo na junoj strani od
poligona, koje je nekada uznemiravalo samo skromno svetle i mlaz brodi a na
redovnoj liniji jednom nedeljno, sada kao da se pretvorilo u predvorje pakla.
Neprestano su ga razdirale i mu ile nuklearne plamene lopte transportnih brodova
koji su se danju takmi ile sa sun evom svetlo u, a no u slikale po oblacima
panorame paklenih gradova, zasenjuju i zastor od rasutih dragulja koje su
rasprsnuti komadi i Mnemozininog meseca prostirali preko neba.
 im bi neka nova zgrada bila zavrena, dolazio bi vojni i civilni personal
da je napuni. Put koji je povezivao bazu sa Centrom vrvio je od saobra aja, dok
su radnje, bifei i barovi beleili nezapam en obrt.
U po etku Tavernor se ose ao kao da ivi u vazdunom prostoru. Mesta na
koja je nekada rado svra ao postala su mu strana; prisvojili su ih stranci koji
su galamili iz sveg glasa. Televizijske i radio-stanice nastavile su svoje
programe kao i pre, uopte ne pominju i invaziju. Tavernor se kasno priseti da
novac koji je dobio za svoju imovinu nije sav pripadao njemu - u radionici se
nalazilo i nekoliko narudbina za popravke, uklju uju i i prili no skupu turbinu
jednog broda. Utroio je itav dan pronalaze i vlasnike i pla aju i im odtete,
a tada se opet obreo bez para.
Ono nekoliko ljudi koje je prepoznao i znao da su preivelil protestni
mar nekako su udno izbegavali da odgovaraju na pitanja o tome, ali na kraju je
ipak uspeo da iz njih izvu e izvesne injenice - od kojih ga je najvie
iznenadila ta da je jedan od straara na ulaznoj kapiji u bazu bio ubijen u onom
sudaru. Niko nije znao kako se to dogodilo, ali naj e e se mogla uti pri a da
je Pit Trojanos - kerami ar koji je bio gra en kao japanski sumo-rva - prosto
zakovrnuo vojniku vrat, kao piletu. Niti je iko znao koliko je bilo povre enih i
mrtvih me u demonstrantima, jer su svi oni koji nisu uspeli da se urno udalje
iz blizine mesta okraja bili odvu eni iza ograde u bazu. Ostalo je samo da se
naga a da li se nalaze u zatvoru, u bolnici ili u mrtva nici.
U to vreme Tavernor primeti i grupice crvenih lemova kako namrgo eno
obavljaju svoj posao u Centru, proveravaju i identitet gra ana, i iznenada
shvati zato su se demonstranti tako nerado uputali u razgovor s njim. Neki od
njih - moda i prili no veliki broj - bili su u bekstvu.

Kao u potvrdu njegovih slutnji, kanali za emitovanje u Centru tada prvi

put spomenue promenjenu situaciju. Bilo je to u obliku vie puta ponovljenih
objava da e jedno vano saoptenje uskoro dati oficir zaduen za spoljanju
bezbednost 'Vojne baze br. 1 na Ceruleji'. Podeavaju i kanal za prijem,
Tavernora je tek upola iznenadilo kada se ukazae davin ijevske crte lica
potpukovnika Farela - jedva neto svetlije od njegove mrke poljske uniforme -
kako daje to saoptenje.
"Gra ani Ceruleje", po e Farel, "kao to vam je poznato, Federacija je
uspostavila jednu vanu vojnu bazu nadomak glavnog grada ove planete, Centra.
Nije nikakva tajna da je ta baza uspostavljena kao glavni planski i operativni
centar za vo enje rata protiv jedne vrste nezemljana koja se, na osnovu
informacija kojima raspolaemo, potpuno posvetila tome da do kraja iskoreni
svaki ljudski ivot u svemiru."
Farel zastade da bi ostavio dublji utisak, i Tavernor primeti da vie nema
onog prizvuka samopouzdanja i optimizma koji su pre toga uvek pratili sve javne
izjave o ratu. Tako e mu je bilo poznato, na osnovu iskustva iz prve ruke, da
visoko sposobni semanti ari prora unato postavljaju na odre ena mesta sve
prizvuke i zna enja, svaku zapetu u zvani nim obavetenjima. Zaklju ak je bio da
se ratna situacija pogorava. Tavernorov mozak se vrati na zamrenu zagonetku
koja je leala iza svega to se odigralo u poslednjih nekoliko dana - zato,
zato bi Glavni tab preneo svoj operativni centar na najnezgodniju, najskuplju
i najmanje pogodnu lokaciju u itavoj Federaciji?
"...ko ne bude spreman na potpunu saradnju kao izdajnika - i to ne samo
politike i nacionalnih ideala - ve izdajnika svakog oveka, ene i deteta
ljudske rase. alosna mi je dunost da vas obavestim da je mladi vojnik
Sedamdeset tre e armije Federacije poginuo, ne na bojnom polju protiv Pitskina,
ve upravo ovde, na Ceruleji - od ruke onih istih izdajnika o kojima sam vam
govorio, svojih blinjih ije ivote je predano titio.
Mnogi od onih koji su odgovorni za ovu strahotu ve su iskusili zasluenu
kaznu, ali jedna grupica jo nije uhva ena. Znam da vam je stalo koliko i meni
da pravda pobedi, ali ne bih ispunio svoju dunost prema vama ako vam jednu ne
bih potpuno i izri ito spomenuo. Sa svakim ko bude otkriven da je na bilo koji
na in pomogao ovoj grupici otpadnika, postupi e se kao da je i sam jedan od njih
i kriv za iste zlo ine."
 Saoptenje se tu naglo prekinu, na ovom tonu upozorenja, i
trodimenzionalna slika Farelove glave i ramena izblede iz projekcione ie
prijemnika. Tavernoru se u ini da i dalje vidi belo oivi eni pogled kako visi u
vazduhu i poto je lice ve i ezlo, i to ga podseti na poznatu de ju pri u,
osmeh eirske ma ke iz Alise u Zemlji uda.
Tavernor zamiljeno zapali lulu. Ta grupa ljudi, za kojima su bile
raspisane poternice, sigurno ne e ostati u Centru, sem ako nisu mnogo naivniji u
ovom poslu nego to je to on o ekivao. Ta je injenica nedvosmisleno ukazivala
na umu, iji je jo jedan pojas preostao izme u vojne baze i gotovo okomitih
grebena visoravni. Severno od Centra, kamenita ravnica irila se jo nekih
tridesetak milja pre nego to su se okean i visoravan ponovo sastajali. Ta
trouglasta oblast bila je obrasla gustom umom i popre no ispresecana desetinama
vododerina, to je sve skupa predstavljalo odli no skrovite za grupu ljudi koja
bi htela da umakne dobro opremljenoj vojnoj sili. Da je Tavernor bio na njihovom
mestu, on bi krenuo na sever. Sre om - podseti se - ovo nije njegova bitka. No,
ipak, kada je te ve eri legao u postelju, nozdrve mu zagolica poznati smrad
Pitsikana.
Slede eg jutra, smrad ga je jo uvek pratio, a radoznalost ga natera da
provede sat-dva osmatraju i da li se na severnoj strani moe opaziti nekakva
vojna aktivnost. Na kraju krajeva, razmiljao je, ionako nemam nita drugo da
radim. Rano je doru kovao, zatim pozvao preduze e za iznajmljivanje kola i
naru io da mu se jedno vozilo na vazdunom jastuku isporu i pred hotel. Pre nego
to je krenuo na put kupio je poljski dogled, sendvi e i pivo. Trebalo mu je
due nego obi no da izi e drumom iz Centra, jer su ulice bile zakr ene;
zaklju io je, me utim, da e biti isuvie upadljiv ako bude putovao iznad
otvorenog mora. Ako su ti odmetnici-amateri zaista bili tamo gde je on zaklju io
da e biti, lako je mogu e da se sav saobra aj koji ide na sever kontrolie.
Iziavi iz grada, on uvu e putno kormilo i krenu niz drum pored obale najve om
brzinom koju je staro vozilo moglo da razvije.
Bilo je to jedno od onih jutara jasnih kao kristal, kakva su se esto
mogla doiveti na Mnemozini. Tiha uma s leve strane i ogromna plava okeanska
praznina sa desne, u inie da se s lako om opusti i malo dublje razmisli o
pravcu kojim je tekao njegov ivot. Prvih osam godina bile su mu savrene, ali
nekako se nisu uklapale. Kao da su pripadale ne ijim tu im se anjima. Pa, ta se
to onda pokvarilo u preostaloj etrdeset i jednoj godini? I drugima se doga alo
da izgube roditelje, u isto onako traumati nim okolnostima, pa su ipak uspevali
da to prebrode i da postignu uobi ajeni stepen ljudske sre e u ivotu. Je li to
bilo zato to je samog sebe krivio? On je jedini preiveo napad Pitsikana, ali
samo zahvaljuju i naporima svoga oca - naporima koji bi moda, da nije bilo
Tavernora, u inili da i otac i majka izbegnu smrt. Da li je mogu e da on to
okajava sve vreme od tada? Sluba u vojsci, ubijanje Pitsikana, u po etku su mu
pomagali - ali, da nije on ak i tada nesvesno nastojao da pogine na isti na in
kao njegov otac i majka? Elektrum zvezde su bila odlikovanja koja su se
dodeljivala samo onima koji su rizikovali ivot u situacijama gde su anse bile
upravo samoubila ke, u podru jima maksimalnih uzajamnih susreta. I stekao ih je
etiri - dva puta vie nego ma koji drugi ratnik, iv ili mrtav, za koga je
znao.
A kada mu je ta ratni ka karijera polako bila skrenuta u drugom pravcu,
tako tiho, tako neprimetno da ni sam nije toga bio svestan, skrenuta i usmerena
na unitavanje ljudskih bi a, da li je tada u njemu opet uzavrelo ono ose anje
krivice, dvostruko ja e nego ranije? Izgleda, po svemu sude i, da se ova
pretpostavka poklapala sa stvarno u, budu i da je posle toga situacija po ela
da biva sve gora. Namerno rasipanje i traenje armijske penzije koja bi mu
obezbedila sredstva do kraja ivota bio je postupak koji apsolutno ni emu nije
koristio. Zavla enje glave u cerulejanski pesak tako e nije moglo da mu pomogne,
jer, evo gde se on sada - ledena lopta osve enja polako mu se komeala po
stomaku - sprema da pristupi najbeznadenijoj pobuni u istoriji ove anstva.
Tavernor uklju i mlazeve u suprotnom pravcu i vozilo se ukopa u mestu, dok
su krma i ko nice za slu aj opasnosti opisivali tamne linije po drumskoj
podlozi.
"A, ne e", promrmlja. "Ima i lakih na ina da se po ini samoubistvo."
 On zaokrenu u nameri da se vrati u Centar, voze i oputenije i smanjenom
brzinom, ali neto crno i ogromno pojavi mu se iznad glave, sa zastrauju om
iznenadno u, a misli mu se rasprie pod naletom prejakog zvuka. Vazduh se
ispuni oblacima uskovitlane praine i smradom sagorelog motornog goriva. Dok je
ponovo nalegao svom teinom na ko nice za slu aj opasnosti, njegova obamrla ula
obavestie ga da se to na njega obruio patrolni helikopter - silaze i sa svoje
osmatra ke visine brzinom koja je, u stvari, bila slobodni pad i tek na
poslednjih nekoliko jardi zaustavljena eksplozijom retro-raketa. Ovaj postupak
bio je uobi ajen u borbenim operacijama helikoptera, ali teko da bi se mogao
opravdati u sadanjim okolnostima. On spusti svoj prozor dok je helikopter
sletao na drum ispred njega, njiu i se gore-dole na svojim debelo podmazanim
amortizerima, a potpukovnik u punoj ratnoj opremi isko i na zemlju sa spremnim
revolverom u ruci.
"Ba ti je prijalo, a?" progovori Taverner.
"A kuda ste se vi to uputili?" Potpukovnikov pogled nije bio nimalo
prijateljski.
"Sve dok mi zamalo niste zbacili kola sa puta, vozio sam u pravcu grada."
"A pre toga ste vozili u pravcu severa. I to veoma brzo. Potom ste se
okrenuli i vratili."
"Nisam pokuavao da emigriram, znate", odvrati Tavernor sa podsmeljivom
ozbiljno u. "Zaustaviti se i vratiti se, to je, znate, mali trik koji sam
pronaao da pali kad god elim da se vratim ku i."
Potpukovnikovi o ni kapci se suzie. "Da li ste se vratili zato to ste
videli nau patrolu?"
Tavernor zavrte glavom. Upravo se spremao da izmisli jo jedan sarkazam,
kad mu se o i zaustavie na vojnicima koji su stajali kraj otvorenih vrata
helikoptera. Oruje koje su drali u rukama bilo je specijalne izrade, da bi se
moglo upotrebljavati u pokretu. U trenutku kada je prepoznao debele, zatupaste
cevi TKP-a nozdrve mu se rairie od sinteti kog zadaha pitsikanskog ratnika,
zadaha njegovog vlastitog greha. Taj teret krivice - a ova misao nosila je u
sebi krto zadovoljstvo, koje dolazi samo u trenutku donoenja kona nih sudova -
skinu e sa svojih ple a samo kada ga vie ne bude bilo me u ivima.

7.
Miris Lisinog tela jo je lebdeo oko njega kada je za sobom ostavio
parkove i zaao me u prvo umsko ipraje.
Samo nekoliko stotina jardi iza njega, pruaju i se na zapad ka crnim
zidinama visoravni, nalazila se severna granica vojne baze. Povremeni mlazevi
rumenkaste svetlosti sa unutranje ograde dopirali su do njega kroz tamu, ali
kako je sve dublje zalazio u umu redovi drve a ga potpuno okruie i poslednji,
slabi tragovi civilizacije potpuno i eznue. Nastavio je paljivo da se kre e,
koriste i samo prirodnu svetlost Mnemozininog mese evog omota a i, sada sve
slabiji, sjaj Nilsonove zvezde. Najverovatnije su prislune stanice bile
postavljene oko cele baze i nije ba eleo da neko krene za njim sa pukama za
no no ga anje, treptavim priguenim svetlom infracrvenih lampi.
Bilo je opasno i i u umu tako blizu vojnog poligona, ali on se odlu io da
izabere ovaj put da ga ne bi opet videli kako grabi na sever primorskim drumom.
Potpukovnik koji se tog jutra bio obruio na njega helikopterom veoma ga je
nerado pustio da ode, i to tek nakon iscrpne pretrage po kolima u kojima nije
otkriveno nita sumnjivo. Mora da su ve skupili pozamaan dosije o meni,
pomisli on. Uskoro e biti jo deblji. Odbacuju i, ipak, svako razmiljanje o
bliskoj budu nosti, misli mu se vratie na ona tri asa koja je proveo sa
Lisom...
Tavernorova jedina svesna elja bila je da se oprosti od nje.
Lisin glas je preko telefona zvu ao iznena eno i pomalo odsutno kada ju je
pozvao na ku u, ali nije prolo vie od magnovenja pre nego to je pristala da
se sastanu. Dovezla se po njega u hotel, i oni zatim upravie prednji branik
njenog vazdunog auta na istok, tamo gde je senka Mnemozine zajedno sa svojom
svitom mese evih dragulja po injala svoje lagano putovanje preko neba. Nije joj
rekao kuda e - samo da odlazi iz Centra - ali je osetila da je potiten i
izgleda da mu je, nagonski, raspoloenje ta no protuma ila. Njene suze ga
iznenadie. On prebaci vozilo na automatski upravlja , zagrli je i pokua da
na e prave re i kojima e zavriti ljubav koju nikada nije ni zapo injao. Sve
to je inio nekako je uvek samo potvr ivalo da ona postoji, nezavisna i
neizreciva.
Kasnije, dok su nespretnim prstima pokuavali da pomognu jedno drugom da
se obuku, Lisa je opet proplakala, ali ovog puta suze su joj tekle slobodno i
bez gor ine...
Zora je ve po injala da boji svojom svetlo u manje sjajne mese eve
krhotine, kada se Tavernor zaustavi da jede i da se odmori. On otvori kamperski
ruksak koji je kupio prethodnog popodneva, izvu e sendvi e i termos pun kafe, i
sede na mahovinom prekriveni kreon. Prevalio je, u najboljem slu aju, samo pet
milja, ali to je za ovakav teren bila sasvim pristojna razdaljina. Zelene i
plavozelene kronje iznad njegove glave savreno su ga krile od letelica;
nijedno vozilo do tada izmiljeno nije bilo u stanju da se probije kroz ovakvu
barikadu umskih stabala. Posle jela on pokua da zaspi, ali iako je bio umoran,
ipak mu je i sama pomisao na to izgledala smena. Stoga nastavi da hoda i posle
jednog asa stie do prve od mnogobrojnih isuenih vododerina koje su presecale
ravnicu, pitaju i se da li da krene na zapad, du njenog korita, ili da ga pre e
i nastavi jo nekoliko milja na sever.
Se ao se sa prethodnih izleta u ovu oblast da jednom od tih prastarih reka
te e ista voda, sputaju i se niz visoravan. Bila je dobro poznata me u
slikarima, jer je na poslednjem delu svog silaznog puta sa visoravni pravila
vodopad visok dve stotine stopa i obruavala se u ulegnu e u obliku svetlucavih
perjanica to su se menjale pri svakoj promeni vetra. Taj potok je bio najbolji
izvor pija e vode u itavom trouglu od tridesetak milja, i Tavernor je bio
siguran da e odmetnike prona i negde du njegovog korita. Kada Dervis Farel
bude upoznat sa geografskim pojedinostima terena i on e bez sumnje do i do
istog zaklju ka i zato se Tavernoru urilo da to pre na e begunce.
Nije se moglo unapred znati koliko bi se daleko mogli povu i u kopno, tako
da se on rei da po e na sever i prese e potok to blie moru. Izabravi mesto
gde nije bilo kopljastog korova na koji bi se mogao nata i kao na kolac, on
sko i u isueno korito, pre e ga i izi e na suprotnoj strani. Vrelina dugog
Mnemozininog dana se poja avala, ak i ovde, u senci drve a, i vazduh je
treperio od krila bezbrojnih insekata. Na Mnemozini je bilo izuzetno malo
otrovnih stvorenja, ali neki ve i insekti su se neprestano zaletali Tavernoru u
lice, s izvesnom vrstom prijateljske nemarnosti koja mu se napokon ipak u ini
mnogo neprijatnijom od napada umskih osica.
Dok se, znoje i se, probijao preko neravnog umskog tla, ponovo je spoznao
istinu koju je nekada, u prolosti, otkrivao hiljadama puta: da jedna planeta
ne e postati druga Zemlja samo zato to je ucrtana na karte, izmerena i
naseljena ljudima. ak i na ovako prijateljskoj kugli kao to je bila Mnemozina,
gde je ovek mogao da ivi u gradu poput zemaljskog, da razvija drutvo nalik na
zemaljsko, da gaji hranu nalik na zemaljsku - dovoljno je bilo samo da se
nekoliko koraka udalji od svoje vlastite kapije, da okrene kamen i pogleda ono
to e ispod njega ispuzati - i gle, istoga asa Zemlja je bila unedogled
daleko. Trepataj nerazumnog, neobuzdanog straha govorio mu je da je svemir
isuvie ogroman i da se on nalazi mnogo svetlosnih godina daleko od svoje ku e,
suo avaju i se s ne im to nijedan njegov predak nikada nije video. ak i na
Zemlji, pogled na tako obi nu ivotinjicu kao to je pauk moe neke ljude da
ispuni panikom, koja je toliko snana da name e zaklju ak da su zglavkari i
njima srodna stvorenja poreklom odnekuda van Zemlje. A kako bi se ti isti ljudi
ose ali kada bi znali da e, ako prevrnu kamen, otkriti neto moda jo vie
nezemaljsko? Vojuju i na mnogim primitivnim svetovima Tavernor je prili no
o vrsnuo na udljive igre majke prirode; ali, jednom se bio probudio iz sna i
ugledao beli, debeli, kao naduveni pipak kako mu puzi uz grudni ko ostavljaju i
za sobom sluzavi trag. A taj pipak, ipak, nije bio nimalo opasniji nego, recimo,
ona buba promenljivog oblika koja je namirisala pljuva ku u njegovim ustima i
dola da se napije. Insekti koji su sada udarali o njegovo lice dok je hodao
zujali su poput bumbara, ali ako bude ta no saznao u kom pogledu se od njih
razlikuju moda vie ne e mo i da podnese ak ni te trenutne dodire s njima.
 Bilo je ve skoro podne kada je stigao do potoka i skrenuo na zapad, du
obrasle ivice useka kojim je ovaj tekao. Kada je sunce stiglo do zenita toplota
postade jo dosadnija i uma se primiri, jer su njeni mali stanovnici po injali
da tonu u podnevni mir. Tu i tamo po koji beli stub vodene pare uzdizao se iznad
drve a, onako kako je njihovo iroko, tamno li e isputalo vlagu koje se napilo
u toku no i. Hodanje je u meduvremenu postalo besmisleno, beskona no mu enje.
Pokuavao je da se zabavi zamiljaju i kako e ga primiti kada se - ako se -
ikada susretne s beguncima. A ta ako se njima ve sve smu ilo, i ako su ve
krenuli da se predaju? ta ako su reili da krenu na jug, ili uz...?
Razmiljanja mu prekide sanjivo, klak-klak-klak lepetanje elise krstare eg
helikoptera. Tavernor se naglo okrenu i samo za tren ugleda mainu, uokvirenu
obruenim ivicama re nog korita kako se die sa morske obale. On brzo izvu e
poljski dogled iz svog prtljaga i upravi ga ka nazubljenoj liniji obzorja.
Maina mu opet prelete preko vidnog polja, dok su joj se rotori lenjo okretali,
i uveli ana slika potvrdi njegove strepnje. Sa obe strane tr ale su, poput
paukovih nogu, ipke tele-termalnih elija. Vojni model tog ure aja - Tavernoru
je to bilo dobro poznato - mogao je da otkrije toplotu ljudskog tela na tri
stotine stopa udaljenosti, zavisno od uslova. Tako e, mogao je da poslui i kao
sistem za kontrolu vatre iz bilo ega, po ev od pregrti mainskih puaka pa do
baterije minobaca a.
Helikopter je sada bio jedva milju daleko - to je zna ilo da mu je
preostalo jo tridesetak sekundi pre nego to ga nadleti. elo mu se orosi
ledenim znojem dok je pogledom prelazio preko useka, trae i neku izbo inu ispod
koje bi mogao da se sakrije. Ali padine useka su bile glatke dokle god mu je
pogled dopirao, a voda je bila duboka svega nekoliko in a, isklju uju i tako
svaku mogu nost da zaroni. Bezbrini zvuk helikoptera poja a se u treutku kada
ponovo, po dijagonali, stade preletati preko klanca.
Tavernorov pogled se zaustavi na nepomi nim stubovima bele vodene pare
koji su se dizali sa tiethe stabla na nekih pedesetak jardi od njega. On potr a
ka njemu, besomu no evrdaju i izme u drugog drve a, i probivi se kroz jedan
zid od isprepletanih puzavica prosto onako, iz zaleta.
Zvuk helikoptera pretvorio se u ritmi nu grmljavinu u trenutku kada on
stie do podnoja tiethe. Tavernor se baci iza stabla i u nu, kilje i navie
kroz ogromni plavozeleni kiobran od mrmore eg li a. Grane se zatresoe kada
letelica prelete tik iznad njih, naizgled se o eavi o vrh drveta, i Tavernor
zaustavi dah. Ra unao je na rashla uju a svojstva isparenja. Ra unao je da e
rashla uju a svojstva vodene pare u initi da drvo bude registrovano kao hladna
ta ka na tele-termalnim ekranima i tako sakriti zra enje njegovog vlastitog tela
- sem ako...?
Zvuk helikoptera iznenada se promeni, pokazuju i da su rotori promenili
brzinu okretanja zbog manevrisanja. Tavernor otpuza do suprotne strane stabla.
Tlo se ponovo zatrese i on je znao da se letelica vra a istim putem. Iznenada se
bubnjanje rotora i motora izgubi u tektavom besu vie mainskih puaka. On se
ukruti, ekaju i da ga zaspe pljusak zemljinih grudvica, tamo gde meci udare o
zemlju.
Kao nekim udom, pucnjava prestade pre nego to mu helikopter uspori iznad
glave, bore i se da se ponovo uzdigne. Njegovom obamrlom mozgu bilo je teko da
prihvati zaklju ak da je helikopter pucao na neto drugo, a ne na njega. On se
osovi na noge i pokua da vidi ta se nalazi dalje niz klisuru, tamo gde se
inilo da je helikopter ciljao. Vidik mu je bio zaklonjen, ali postojao je samo
jedan odgovor. Iza njega helikopter se popeo do najvie ta ke svoje uobi ajene
osmice i potom skrenuo da se obrui nanie. Bacivi torbu s le a on polete
izme u drve a u nizu divljih, ogromnih skokova, rizikuju i da izgubi oko onako
iban sitnim gran icama. Pretr avi preko plitke uvale, on stie do istine u
istom trenutku kad i helikopter. Za samo jednu sekundu helikopter pre e preko
komada plavog neba koji se video sa istine, ali je i to bilo dovoljno da
njegovi mitraljezi preoru umsko tle i pretvore ga u neto nalik na klju alu
te nost, kroz koju su neke prilike besciljno tr ale gore-dole, u samrtnom
strahu. Zvuk letelice se povu e i zameni ga pucketanje i utanje ise enih grana
koje su se polako i sistematski, gotovo neno, probijale ka zemlji.
"Ovuda", povika Tavernor. "Idite ka tiethe drve u."
 I dalje je vikao kada je utr ao na proplanak, mau i rukama, pokuavaju i
da okupi izbezumljene begunce i da ih odvede u bezbednost. Neki su posluali
njegova uputstva - drugi su samo zurili u njega o ima otupelim od oka.
"Pourite! Svi!" viknu jedan drugi glas. "U inite kako vam kae!"
Tavernor se okrenu i ugleda Krisa elbija. ak i u krajnjoj opasnosti
njegovo dugo telo, nalik na svileni konopac, zadralo je neto od svoje
smiljene otmenosti, ali leva mu je ruka mlitavo visila i mlazevi krvi probijali
su se izme u prstiju.
"Prestani da se dere i potr i." Taverner uhvati elbija za zdravu ruku i
povde ga prema najbliem tiethe drvetu.
"Ti si budala, Mak." elbi se iskezi od bola kada su stali da tr e. "Pa,
ti ak ni ne pripada Mnemozini."
"Jednog dana u pripadati." Tavernor istovremeno baci pogled kroz
nadsvo eno drve e, tamo gde helikopter nakratko zablista na popodnevnom suncu, u
asu kad se okretao i pripremao za jo jedno proletanje iznad proplanka. Ali
Tavernor nije bio u stanju da smisli nikakav izlaz iz stupice koja se oko njega
zatvorila jo u trenutku kada se rodio.

8.
Kookrilac sa strepnjom zacvile kad Tavernor otvori njegov kavez od kolja.
On mu, me utim, odasla poruku smirenja, i tamno talace se opusti, dok su
srebrne o i mutno blistale u njegovom pravcu u priguenom svetlu pe ine. Tako,
tako, mali prijatelju, pomisli on, opusti se. Zatim prenese kookrilca do
naramka osuene trave koja mu je sluila kao postelja. Na podu pored postelje
nalazila se strela duga ka est stopa. Strela je bila debljine jednog in a i
bila je napravljena od jedne vrste kopljastog korova, jakog kao elik, koji je
obilato rastao u mnogim jarcima. Osim veli ine, jo udniji na streli bio je
vrh, neobi no velik, ispup en i izrezbaren od drveta sa veoma gustim vlaknima.
Na vrhu se nalazila i jedna delimi no izdubjena nia, u koju je Tavernor mogao
potpuno da smesti telo kookrilca. On to i u ini, veoma neno, a potom proveri
da mu glavica ne udara o svod nie i da li sjajna krilaca mogu slobodno da se
kre u. Zadovoljan, on odnese ivotinjicu natrag u kavez i zatvori je.
"ta misli, kada e do i da nas potrae, Mak?" elbi se jedva video na
ulazu u pe inu - tamna mrlja u srebrnoj svetlosti mese evog zastora oko planete
gde nije bilo senki.
"Sutra, i to sigurno."
"Valjda ne misli da e se izloiti opasnosti da napadnu no u? Ho u da
kaem, oni imaju infracrvena odela a mi ih nemamo."
"Ne verujem", re e Tavernor krajnje odlu no. "Celoga dana nismo videli taj
Farelov helikopter sa plavim zvezdicama, a oni ne e krenuti u napad ako njega
nema."
"Izgleda veoma ube en u to to kae."
"I jesam. Vidi, za Farela je ovo lov. Koliko dugo nas ve obaraju
pukama?"
"Dva meseca."
"I koliko ljudi smo do sada izgubili?"
"Osam."
"Vidi? Da je Farelu zaista stalo, izginuli bismo za nekoliko minuta.
Mogao je da zaprai celo ovo podru je, ili da spali umu, ili da nas sve zajedno
istopi. Mogao je da stavi takti ko atomsko oruje u helikopter, i u tom slu aju
jo prvoga dana svi zajedno otili bismo bogu na istinu."
"Ali to bi ostavilo lo utisak na javnost, zar ne, mon ami? Ljudi iz baze
vole da budu komotni u gradu."
"Lo utisak i u privatnom ivotu." Tavernor se seti Lise, i na ina na koji
je Farel krenuo da je osvaja od prvog trenutka kada su se sreli. Znaju i njen
stav prema umetni koj koloniji, Farel e u initi sve to moe da spre i da Lisa
sazna ta se zapravo doga a u ovom poumljenom trouglu.
Naglas, me utim, on samo re e: "Delovalo bi veoma loe na toj blistavoj
vojnoj karakteristici - ovek koji je morao da upotrebi atomsku bombu da bi
zgnje io nekoliko buntovnih buvica. No, i pored toga, i dalje verujem da on sve
ovo shvata kao lov, kao igru. Ovo je Farelov privatni park sa jelenima, i
odstrel ima da bude pri jasnoj dnevnoj svetlosti, dok on oglaava svaki
pogodak."
"Prema tvome opisu, reklo bi se da je zaista o aravaju a li nost." elbi
se vrati u pe inu. "Ho emo po pi e, Mak?"
"Ne, hvala." Tavernor postavi svoju strelu uspravno, u nizu sa pet drugih.
"Koliko si toga poneo sa sobom?"
elbi se zakikota. "Samo jednu flau - ali uvao sam je, i sada mi se
ini, ako je ne popijem no as, moe se desiti da je ne popijem nikada."
"Ljudi su se izvla ili i iz ve ih kripaca nego to je ovaj."
"Moda - ali i ako uspemo da se probijemo kroz onu liniju, ne emo ba
imati bog zna kakav ivot tamo na arhipelagu. Sve mi ovo izgleda pomalo
besmisleno."
Tavernor je dobro znao ta elbi ho e da kae. Pe ina se nalazila u dnu
okomite vrleti na zapadnoj ivici ume, skrivena duboko u procepu to ga je
izlokala davno presahla voda. Armija jo nije znala gde se pe ina ta no nalazi;
me utim, oblast ispitivanja ve je bila suena na svega dve milje stenovitog
terena i itavo to podru je bilo je ogra eno konopcima. Tavernorov plan je bio
da se probiju kroz taj obru i da poure na sever, u bespu e, u nenaseljeni deo
kontinenta. U sebi se nadao da e, kada se jednom budu izvukli vojsci iz
dvorita, biti napokon zaboravljeni; me utim, mogao je da shvati i da je za
oveka elbijevog kova taj plan samo zna io da e brza smrt biti zamenjena
laganom.
"Seti se Geogena", re e on.
"Geogena?" elbi sede na postelju. "Oh, jasno mi je ta eli da kae.
Ali to nije to. Ja mogu da ivim bez slikanja. Ono mi, dodue, ide od ruke, ali
to je sve - ide mi od ruke, i nita vie. U stvari, pravo je olakanje priznati
istinu i prestati da se trudi."
elbijev glas imao je neki udan prizvuk koji podseti Tavernora na enu sa
jednim zamu enim okom koja se nije usudila da do e na Mnemozinu. "ta ho e time
da kae?" Osetio je pravo olakanje pri pomisli da nikada nije pokazivao
sklonost da bude umetnik.
"Ho u da kaem da... da vie nita, to god budemo u inili, nema mnogo
smisla. Za koliko vremena e Pitsikani sti i do nas, Mak?"
"Moda ne e nikada sti i do nas."
"Ne zavitlavaj me. Rat je po eo mnogo pre nego to smo se ti i ja rodili,
i oni stalno pobe uju."
"Misli?"
"Znam. Uprkos stidljivoj uzdranosti Biroa za ratne informacije, kad god
se ova tema pomene. Zna, Mak, Mnemozina ti je jedan udan svet. Nijedna ljudska
kolonija, bilo gde, nema toliko slikara, pesnika i muzi ara. Niko ne ume da sa
sigurno u objasni zbog ega su se naselili ba ovde - prosto su doli, kao
leminzi. A zna li ta su doneli sa sobom?"
"Nastavi, sluam te." Tavernor se mai za svoju lulu i krpu u kojoj su
bili umotani poslednji ostaci duvana.
"Doneli su duu ove anstva. Bolje re i, ono to je od nje preostalo. Da
li ti ovo zvu i blesavo?"
"Ne, ni najmanje", umiri ga Tavernor, skrivaju i koliko se udi na inu na
koji radi umetni ki mozak.
"Ovoga puta zaista preteruje u trezvenosti, mon ami." elbi odvrnu
zapua boce. "Za poslednja tri meseca sam te zavoleo, Mak - ali ti zaista jesi
zanatlija, i nita vie. Stvari o kojima ti govorim su isto onoliko istinite i
ta ne koliko i tvoj veleuvaeni drugi zakon termodinamike - ali na jednoj drugoj
razini stvarnosti. Da li ti to smeta? Ho e li me opet optuiti da sam
homoseksualac?"
Tavernor mrknu. "Ne. U svakom slu aju, otkako sam te uo tamo u dnu
pe ine sa Doanom M'vabi."
"U opasnostima ivotni nagoni postaju ja i - to je zakon prirode."
"Skoro svake no i to zvu i vie nalik na bespotedni me u rvanju."
elbi zakevta od oduevljenja. "On to i jeste - ta no to. A ja sam ipak
uspeo da zabeleim vie obaranja na le a nego ma koji drugi mukarac u ovoj
druini. Ali razgovarali smo o drugim stvarima. Umetnost, sloio se ti sa tim
ili ne, odraava duu ove anstva. Umetnik bez nadahnu a nije nita, ali i kada
mu ono do e on je i dalje samo oru e - i zato je umetnost tako vredna. Istinska
umetni ka dela kau ti sutinu stvari, pod uslovom da ume da ih posmatra.
Jedno izuzetno inteligentno bi e koje bi posmatralo, recimo, Vejvodinu zidnu
sliku, moglo bi u njoj da pro ita sveukupnost ljudskog iskustva, iako sam Jiri
- budu i da je bio samo oru e, samo instrument - ne bi mogao, sam, da na taj
na in protuma i svoje delo."
"Kakve svrhe ima slikarstvo ako ne moe da se shvati?" Tavernorovo
interesovanje po elo je da se budi. elbijeve re i nailazile su na neke jedva
ujne, srebrnaste odjeke, tamo negde duboko u njegovom duhu, dodiruju i
poluuobli enu predstavu o svemo i ivota koja je doprla do njega tokom one
avetinjske tiine odmah po preobraaju Nilsonove zvezde.
"Ali moe se bar delimi no shvatiti - i jedini osmiljeni pravac kojim
ovekov ivot moe da krene, to je onaj koji vodi razumevanju. Klasi no
apstraktno delo, kao to je, recimo, Kako da se izlije bezbolna svetlost, sadri
potpuno iste informacije, beskona no umnoene, kao i fon Hernerova tabela
proizvoljnih vrednosti za ivotni vek i unitenje tehni kih civilizacija."
"A da li bi Vejvodina zidna slika sadravala najdetaljniji izvetaj o
vojnoj situaciji?"
"Verovao ili ne - da. Ona bi ti kazala da je ovek gotovo izgubio duu, da
je njegov genije zaslepljen, da gubi rat sa Pitsikanima zato to se odrekao
svoga prava da ga dobije."
"Ta no si me ocenio", re e Tavernor. "Ja jesam zanatlija."
"Ti si ljudsko bi e kao i svi mi, ali boca iskrina moe ivot da ti u ini
mnogo snoljivijim." elbi izvadi komadi e era iz depa i spusti ga u flau.
Zelena te nost se smesta zakovitla zajedno s talasima zlataste svetlosti - itav
jedan mikrokosmos u trenutku stvaranja. Nekoliko iskrica izlete u vazduh kroz
grli boce, ali elbi ih uhvati u usta i udahnu.
"Olimpijci su hiljadu godina ekali na ovo, ali nikada nisu do ekali",
proapta on, takore i samome sebi. "Napitak od zelenog leda, opojni miris
lotosa, sun eva svetlost i snovi... Ne u ti ponuditi jo jedanput."
"Draa u se ovoga." Tavernor zapali lulu. "Imamo jo posla."

Podru je opasano ogradom bilo je u obliku grubog polukruga duga ko oko tri
milje. Sastojalo se od est laserskih ograda, koje su bile jedna s drugom
povezane u razmacima od po pola milje. Svaka ograda bila je, u stvari, snop
laserskih zraka, koji se reflektovao izme u dve projekcione stanice, a poto su
zraci bili s niskim nabojem bili su nevidljivi, ak i no u. Ali ako bi neko,
zakora ivi, i nehotice presekao neki od zrakova, automatski bi izazvao snaan
priliv naboja u projektoru i slepe otrice laserskih ma eva smesta bi udarile.
Nivo pove ane energije mogao se jednostavno proceniti na osnovu injenice da
prilikom izgradnje projekcionih stanica nije bilo potrebno oboriti nijedno drvo
da bi se dobila direktna vidna linija da ih povee. Sve to je bilo potrebno
bilo je da tehni ar u jedan projektor ubaci priliv energije. Svako drvo koje se
nalazilo neposredno na liniji vazdunog kordona imalo je otro oivi ene okrugle
rupe, koje su skroz prolazile kroz deblo.
Tavernor je iz iskustva znao da su jedine slabe ta ke u ovakvoj ogradi
projekcione stanice u kojima su dve laserske jedinice stajale jedna drugoj le a
u le a. Uobi ajeni postupak bio je ili da se postavi fizi ka ograda izme u tih
jedinica, ili da se ostavi primamljiva 'kapija' i po jedan vod sa svake strane
sa naredbom da otvori baranu vatru na sve ono to bi pokualo da pro e. I tu su
se, po Tavernorovoj proceni, Farel i njegovi ljudi pokazali pomalo nemarnim.
Ostavili su dve takve 'kapije', svaku pod straom od etiri oveka i dva
mitraljeza - pretposavivi da nenaoruani begunci ne e uspeti da se probiju.
Tavernor ustade i istrese lulu, lupkaju i njome o zid pe ine. Popuio je
svoju poslednju, zlatastu lopticu duvana koju je uvao - kao elbi svoj iskrin -
za preostalih nekoliko asova koje e provesti u pe ini. Bilo je suvie mra no
da bi se ita moglo razaznati, ali uo je komeanje puno o ekivanja izme u
dvadeset tri mukarca i etiri ene sa kojima je iveo tokom poslednja dva
meseca.
"Govor!" viknu neko ironi no. On prepoznade debeli glas Pita Trojanosa.
 Tavernor je oklevao, iskaljavaju i se. Hteo je da im kae mnogo vanih
stvari - koliko je po eo da se divi njihovoj hrabrosti i prilagodljivosti, kako
gorko ali za onima koji su izginuli, koliko saose a u njihovim nemo nom gnevu,
jer budu i da nisu imali oruje, nisu mogli postati pravi gerilci, koliko im je
zahvalan to su svojim prijateljstvom u inili da opet oseti toplinu i bogatstvo
obi nih ljudskih odnosa, on koji je sebe smatrao nesposobnim za to. Ali znao je
da nije vi an re ima.
"Sada nije vreme da se dre govori", re e on. "Svi ta no znate ta treba
da uradite - pa, onda, do avola, hajde da se gubimo to pre odavde." Re i su
bile do ekane muklom tiinom, u kojoj on oseti da su razo arani; jasno mu je
bilo da e morati da im u ini po volji, da e morati da plati svoj deo zato to
je, makar i ovako kasno, postao lan ljudske rase.
"I jo neto..." On o ajni ki zatrepta put tmine, bore i se protiv ledene,
besplodne plime svoje prolosti. "Pazite i uvajte se, jer...jer..."
"Hvala ti na ovome, Mak", mirno mu odvrati neki muki glas. "Spremni smo
da odmah krenemo."
Izili su jedan po jedan iz pe ine u hladni no ni vazduh. Zastor mese evih
komadi a nepomi no je lebdeo iznad njihovih glava - zamrznuti potok izlomljenih
dijamanata, prese en na jednom mestu senkom planete, oko koje su se sjatili
koncentri ni prstenovi od ametista, smaragda, topaza i rubina. Zvezde su blago
svetlucale iza tog iskri avog zastora, to je nebesima davalo neslu ene dubine,
kakve se nisu mogle videti na drugim svetovima. Tavernor duboko udahnu, nagnavi
sebe da se opusti, kada ostali po ee da se kre u ka irokom pojasu ipraja
koje je, u pravom smislu te re i, delilo umu od strmih litica.
Otprilike na milju daleko od njih, pravo kroz estar, nalazila se
centralna stanica ove ograde, ona kod koje e pokuati proboj. Prva etapa
njihovog plana sastojala se u tome da grupa pri e na otprilike etiri stotine
jardi do stanice i tu sa eka i na Tavernorov znak da krene napred. On bi voleo
kad bi mogli da pri u jo blie, ali opasnost da e ih otkriti prisluni ure aji
bila bi suvie velika. Kada poslednja nema prilika i eznu u estaru, Tavernor i
elbi pokupie est ogromnih strela i est kaveza od pru a. Ili su neko vreme
za glavnom grupom, a zatim skrenue malo na jug, upravljaju i se prema maloj,
potpunoj goloj istini koju je Tavernor prethodno izabrao.
Dok je hodao mogao je da oseti nervozno lepetanje kookrilaca u kavezima,
i pade mu na pamet da oni to ose aju kako im se smrt blii i da su nesre ni zbog
toga. On oseti kako ga preplavljuje silna naklonost prema tim otpornim malim
sisarima, iji je instinktivni ose aj za moralno daleko prevazilazio i
najbombastije eti ke konstrukcije ove anstva. Kookrilci su umeli da ubijaju,
ali su sa ekolokog stola uzimali samo onoliko koliko im je zaista pripadalo; to
je ustanovio kada je pokuao da ih obu i da ubijaju sitnu divlja . I upravo mu
je njihov na in da se oslobode plena dao ideju kako da ih upotrebi u novoj vrsti
oruja.
Prvi put kada je gledao kookrilca u akciji mislio je da, zapravo,
posmatra neko spektakularno samoubistvo. Sleteo je, ne pomeraju i krila, pravo
iz crvenog sutona i kao ule uleteo u koloniju guterolikih stvorenja koja su se
sun ala na jednom izbo enom komadu stene. Surovi sudar dva tela mogao se uti na
stotinu jardi unaokolo. Tavernor, ija je radoznalost ovim silno pobu ena, stade
da se pentra ka stenovitoj izbo ini, i stie taman na vreme da vidi kookrilca
kako se lepe u i krilima ponovo die ka nebu, nose i mrtvog gmizava u kandama.
Izgleda da sila usporavanja od barem stotinak gravitacionih jedinica nije na
njemu na inila ni ogrebotinu.
Tavernor je prou avao kookrilce nekoliko meseci pre nego to je otkrio da
je jedna od njegovih osnovnih pretpostavki o njima bila pogrena. Njihove navike
da lete no u i izgled koji je podse ao na slepog mia prevarili su ga, te je
pomislio da koriste neku vrstu sonara da bi se orijentisali u mraku, ba kao
obi ni zemaljski slepi mievi; me utim, istina je bila da su imali u izvesnoj
meri razvijenu telepatiju. Grabljivci koji su umeli da prona u svoj plen slede i
njegova modana zra enja, nisu bili nepoznati u raznorodnim oblastima nad kojima
se prostirala vlast Federacije; me utim, Tavernoru se ipak inilo da kookrilci
imaju tu sposobnost razvijenu do neobi no visokog stupnja. Sproveo je opite koji
su dokazali da su umeli i vie, a ne samo da otkriju modana zra enja! Jedan od
opita sastojao se u tome to bi Tavernor usredsredio svoje misli na jedan, ili
na neku grupu predmeta, a potom iz sve snage hitnuo jednog kookrilca u njihovom
pravcu. im je nau io kako da u glavi projektuje sliku tako da bude sasvim
jasna, broj neposrednih pogodaka u izabrani objekat pove ao se na sto odsto.
Ideja o bioloki vo enoj streli pala mu je na pamet ubrzo potom, uz isti
onaj omamljuju i ose aj otkrovenja koji je poslednji put doiveo na brodu kojim
se vozio na Mak Artur. Radio je na ovoj ideji s velikim prekidima - postojala su
duga razdoblja ovratnosti prema zanatu koji su njegove ruke, izgleda, obavljale
same od sebe - ali rad je imao i jednu svetlu ta ku, utoliko to je ta no
pokazivao ta su sve kookrilci u stanju da urade. Prvi opiti su pokazali da se
kookrilac moe nau iti da pristane da se provoza na vrku strele, da upravlja
njome ukoliko je masa projektila u srazmeri s njegovim rasponom krila, i da se
oslobodi upravo u trenutku kada strela udari. Tavernor je upravo po eo da radi
na konstruisanju odgovaraju eg samostrela, montiranog na postolje, kada mu je
vojska ku u, radionicu i okolnu umu redukovala na hemijske elemente od kojih su
se sastojali...
Sa vrha zaravni mogao je da vidi prigueno svetlo koje je dolazilo iz
projekcione stanice.
"Oni nam olakavaju posao", prezrivo re e elbi.
"Svetlo ne smeta." Tavernor spusti svoj tovar na zemlju. "Danas sam
namestio lukove, pri dnevnoj svetlosti. Jedino se bojim da ne u uspeti da
ispalim dva ta no u metu usmerena projektila - to postavlja odve velike zahteve
pred ove nae male prijatelje bez perja."
"Ja se ne brinem. Video sam te ve kako ispaljuje ove stvar ice."
"Da, ali po dnevnoj svetlosti. Lukovi kao to su ovi, od drveta i konopca,
menjaju svoje osobine prema promenama temperature i vlanosti. A postoji i
granica disperzije hica do koje kookrilci mogu da funkcioniu."
"Moj duh je u tom pogledu potpuno spokojan, mon ami."
"Je li? Pa, da ga onda ne im zaposlimo. Ti proveri strelohvat dok ja
zapinjen lukove."
"Da proverim - ta?"
"Strelohvat je razdaljina izme u mesta na koje se naslanja strela i
tetive. To je najprakti niji na in da se proveri zategnutost." Tavernor dade
elbiju tap na ijem je jednom kraju bio napravljen rez. "Stavi ovaj kraj na
oslonac za strele, a tetiva treba da se prese e sa tapom ta no na rezu. Ako ne
stie do reza, zna i da je luk labav i da moramo malo upresti tetivu da bismo ga
zategli."
"I sve je to ba neophodno?"
"Ja sam zanatlija, se a li se? Moe mi verovati na re ."
Tavernor stade da zapinje est ogromnih lukova, ljutito stenju i od napora
koji je ulagao da nadvlada njihov nesavitljivi otpor. Dva strelohvata se
pokazae malim i te su lukove morali ponovo da zapnu, poto su im prthodno
skratili tetive. Kad je zavrio, Tavernor se sav kupao u znoju i srce mu je
neprijatno udaralo, podse aju i ga da e za svega nekoliko nedelja sti i do svog
pedesetog ro endana. On u vrsti lukove na njihovim postoljima nalik na kose
ravni, a potom do e na red jo tei deo posla: trebalo je zategnuti svaki luk -
na taj na in to bi se opruio po rampi, uhvatio se obema rukama za drvo luka i
nogama gurao tetivu unazad do okida a. Kada je i esti luk bio zategnut, on lee
na zemlju ravnomerno diu i sve dok mu lupanje u grudima ne prestade.
"Voleo bih da ti mogu pomo i", re e elbi. On gadljivo pljesnu rukom po
svojoj levoj miici koja se nikada nije oporavila, jo otkada joj je zrno
raznelo triceps.
" uvaj snagu za tr anje."
Tavernor ustade, proveri da li su kose ravni na kojima su leali lukovi
usmerene ta no na ciljeve koje je jo ranije odredio, a onda postavi strele na
lukove. Potom pootvara kaveze, jedan po jedan, i stavi kookrilce u njihove
nie, skrojene ta no prema njima, miluju i i ljube i topla, vrsta telaca i
okrugle glavice, apatom ih umiruju i. Srebrne o ice su blistale u njegovom
pravcu kroz tamu, alju i mu poruke koje bi moda i razumeo da nije bio
zarobljen u ljusci ovekovog tela. On kleknu pored prvog luka i usredsredi misli
na metu, uobli avaju i i ra i avaju i u mozgu duhovnu sliku, ta no onako kako
je radio kada je bacao kookrilce ka odre enim predmetima. Dok je u duhu
predstavljao sebi slike etiri vojnika bez lica, ije ivote e morati da uzme,
on pokua da pojednostavi svoj duh toliko da bi se makar na kratko spojio sa
onima koji nikada nisu spoznali zlo ili krivicu, pokuavaju i da im prenese
pojam o unitavanju ivota zato da bi se ivot sa uvao, uprkos tome to je bio
nekako tupo ube en da se ne e mo i sporazumeti s njima na tom nivou.
"Je li sve u redu, mon ami?" zabrinuto proapta elbi.
" uti."
Tavernor povu e okida i velika strela se vinu navie ka no nom nebu,
ibaju i svojim repom od perja, da bi obezbedila to precizniji let, svedo e i o
injenici da joj je odnos duine i vrstine dobro uskla en sa snagom luka. Ne
gube i ni aska Tavernor produi du svih pore anih lukova, alju i velike
strele na let od pet stotina jardi. Bilo je neophodno da se brzo kre e kako bi
spre io da vojnici podignu uzbunu kada budu videli da su napadnuti. Kada su i
peta i esta, rezervne, strele bile odapete, on se upilji u slabo svetlucanje
projekcione stanice. Ova je i dalje svetlela bez promene, ne daju i nikakav znak
po kome bi se dalo zaklju iti da osvetljava ivot ili smrt.
"Daj znak", re e Tavernor. "Kocka je pala." elbi kratko zazvida u svoju
zvidaljku od trske i obojica potr ae. Kretati se kroz ikaru bilo kojom
brzinom izuzev laganog hoda bilo je opasno samo po sebi, ali Tavernora je
proganjala slika komandne konzole kako vri uobi ajenu proveru laserskih stanica
i otkriva da s jednom neto nije u redu. Tr ao je odlu no, tik ispred elbija,
koriste i svoju teinu da probije ovome put kroz bunje i isprepleteno iblje.
Pucketanje i lomljenje gran ica severno od njega kaza mu da je sustigao glavnu
grupu i da tr i uporedo s njom. Tavernor pusti korak. Ako su strele promaile,
neka on bude prvi koji e iskusiti posledice. Svetlost stanice ukaza se pred
njim i on oceni da je udaljena oko dve stotine jardi.
Izenenada, nebo buknu od alarmnih raketa.
Tavernor se ukopa u mestu, i elbi nalete s le a na njega. U prvom
trenutku on nagonski krenu da da znak za povla enje u pe inu, ali tada primeti
da su signalne svetlosti ispaljene juno i severno od njih, ali ne i pravo pred
njima. Izgleda da su strele obavile svoj posao u ovoj stanici. Nije bilo vremena
za gubljenje i lupanje glave kako je posada u drugim stanicama dobila znak za
uzbunu.
"Tr i", vikao je, teraju i elbija dalje. "Nastavi da tr i."
"Da tr im? Ja ve letim!" elbi sustie Tavernora i oni nastavie da
probijaju sebi put kroz tminu, mii a napetih od straha kao strune. Malo dua
eksplozija i mlazevi narandaste vatre koji su se peli sve vie kazae Tavernoru
da su dva helikoptera uzletela uz pomo mlaznih motora. On pokua da tr i jo
bre, ali ve je preao granice onoga to je njegovo temeljno gra eno telo moglo
da postigne. Blistave varnice poletee u luku preko neba - posade helikoptera su
pucale.
Tavernor stie do stanice tek malo pre nego vo a glavne grupe. On prolete
kroz uzani prolaz izme u projekcionih jedinica i pretr a iz sve snage poslednjih
pedesetak jardi do svetla koje je mirno sijalo i za koje se pokaza da je poljska
lampa obeena na ulazu u bo ni ator. Iz nagnutog zida atora, koji mu je bio
blii, virili su krajevi dvaju strela. Tavernor kleknu, pogleda unutra i ugleda
dve opruene ljudske prilike, od kojih je jedna, izgleda, puzala prema ulazu u
trenutku kad joj je doao kraj. Tamo gde bi trebalo da su im glave nalazile su
se dve krvave mase.
On sko i na noge i pogleda oko sebe. Ostali lanovi druine su jedan po
jedan prolazili kroz 'kapiju' i posrtali mimo njega ka umi. elbi je stajao
pored prolaza, provla e i ljude kroz njega da bi ih zatim, gurnuvi ih u le a,
poslao dalje. Zvuk helikoptera ispuni vazduh i blesak novih hitaca podie se k
nebu, poput tinjavo-crvenih klatana iz kojih je prskala zlokobna svetlost.
Tavernor pogleda ka drve u i ugleda mutni sjaj mitraljeske cevi. On smesta
potr a ka njoj. Jedno telo lealo je prikovano za zemlju pored mitraljeza; kraj
njegove ispruene ruke leao je poljski odailja , na kome je crveno svetlo to
ozna ava emitovanje jo treptalo. On stupi iza mitraljeza i zaokrenu ga u pravcu
juga. Niz tr e ih prilika bio je ve prestao, ali elbi je i dalje stajao pored
prolaza.
 "Gubi se, do avola, odavde, Krise!" povika Tavernor. "Tek to se nisu
obruili na nas helikopterima!"
elbi zavrte glavom. "Jo ne - neki nisu jo proli."
"Koliko?"
" etvoro."
"Mora e sami da se brinu o sebi. isti se."
"Doana je me u njima. Sa eka u."
"Za ime gospoda! Pa ona je samo... Tavernorov glas se izgubi u strahovitom
urlanju helikoptera koji je zavravao svoje poniranje ta no iznad atora. ator
se srui u vihoru praine i li a, a reflektor zaigra preko tla. Tavernor podie
mitraljez, vrsto pritiskaju i palcem okida . Upravljaju i orujem po istom
nagonu, on izbui niz rupa na goru em mlaznom motoru koji se nalazio na jednoj
strani trupa letelice. Narandasti plamen suknu uvis oko njega. Potisak iz
drugog mlaznog motora, s druge strane, izbaci helikopter iz ravnotee i nagnu ga
u stranu. On se stropota na zemlju, smrvi pod sobom svoj stajni trap i sru i se
pred elbija, koji je kao op injen stajao na prolazu. Laserska ograda smesta
udari ma evima iskovanim u srcu nove, reu i pali helikopter u krike i
izazivaju i eksplozije u njegovim rezervoarima za gorivo. Tavernor oseti kako se
zemlja ljulja poput la e na moru u trenutku kada se letelica raspade u hiljade
uzletelih, uskovitlanih, isprevrtanih komadi a, od kojih neki padoe na zemlju
malo dalje uz ogradu da bi jo jednom bili ise eni laserskim zracima.
Pri odsjaju od eksplozija videlo se da elbi vie nije na nogama.
Tavernor potr a k njemu, a onda stade i pokri o i rukom. elbija je
pogodilo par e metala i bilo je o igledno, ak i sa pedeset koraka, da je mrtav.
Tavernor pogleda ka uzanom otvoru izme u oklopljenih laserskih jedinica. Treba
jo etvoro da pro e, rekao je elbi. Oklevao je za tren - a tada zemlja oko
njega stade da se uzdie prema nebu dok je drugi helikopter tutnjao iznad
njegove glave i dok su mu mitraljezi sipali vatru iz trbuha. Zemlja ponovo
polegnu, ostavljaju i ga samim udom nepovre enog, izuzev uredno probuene,
okrugle rupe na prednjem delu njegove izme. On se okrenu i tr e i se vrati do
mitraljeza. Leao je prevaljen na bok, a zatvara i mehanizam za napajanje bili
su mu razneti u komade.
Drugi helikopter slete i ovoga puta Tavernor jasno ugleda plave zvezde
urezane na njegovim bokovima. Stigao je upravo u asu kada su se Doana M'vabi i
tri druga pa enika pojavila na 'kapiji'. Sve puke na toj strani helikoptera
otvorie vatru istovremeno i njihova vatra, usmerena laserskim jedinicima koje
meci nisu mogli da probiju - prosto kao da odnese ljude pred sobom, otpirivi ih
kao oluja suvo li e.
Kre u i se polako i paljivo, kao pravi starac, Tavernor se okrete i uputi
u umsku tamu.

9.
Pribliivi se drumu pored obale, Tavernor oseti neobi nu iscrpljenost i
vrtoglavicu. U po etku je to pripisivao nervnom oku - mnogo je godina prolo
otkako se vebao u izdrljivosti na liniji fronta s Pitsikanima, a ovo to se
no as dogodilo bilo bi dovoljno da uzdrma bilo koga. Ali kada kolena stadoe da
mu se povijaju, uprkos tome to se svesno trudio da vlada njima, napokon mu se
u ini da ona rupa u njegovoj levoj izmi predstavlja neto vie od obi ne
nezgode.
On sede na zemlju i povu e izmu. Ona mu si e s noge uz neprijatan,
mljackav zvuk, i u svetlosti praskozorja vide da mu celo stopalo blista od tamne
krvi. Zajedno sa arapom, skinuo je i noni prst do palca.
Zaprepa en, prekorno je zurio u svoju ranjenu nogu. Iz otvora na mestu
gde bi trebalo da mu se nalazi prst krv je curila u debelom mlazu. Zna i,
ostavljao je za sobom krvav trag itavim putem kroz umu. Svest o tome da je
ranjen kao da mu oslobodi blokirane nerve i bol ga prostreli kroz stopalo i
gornji deo noge, a zajedno s njim nastupi i strah zbog saznanja da je rana bila
sve drugo samo ne ista. Za ona dva meseca skrivanja, vode jedva da je bilo za
pi e, a kamoli za pranje. Pored njegove vlastite prljavtine koja se nakupila,
sva mogu a prirodna zaga enja mogla su da mu prodru u izmu dok je hodao.
 On podie odvratno otealu arapu i zavitla je me u drve e, a potom
pretrai depove da na e relativno isto par e tkanine u kome je uvao umotan
duvan. S tom krpicom, naguranom u prostor izme u dva nona prsta, on navu e
izmu i nastavi da hoda. Trebalo je da se ostali, po planu, upute na sever, sve
dok ne izi u iz ume, a potom da nastave da idu no u sve dok ne pre u granice
dometa civilizacije; me utim, Tavernor proceni da mu je preostao samo jo
otprilike jedan as pre nego to bude morao da legne i da se oporavi od gubitka
krvi.
Ve i sama pomisao na san ispuni ga enjom, ali uma nije bila mesto za
odmor - sem ako nije eleo da se izloi opasnosti da za ve ita vremena bude
sahranjen u celulozi. Se anja na uvojke crne kose, smrznute u svom lepranju.
Gubitak dvanaestak ili vie ljudi i jednog od poslednjih modela helikoptera
mora e da, u o ima vojske, iz temelja promeni prirodu operacija. Od Farela su
napravili budalu, i on e to pre bude mogao nastojati da ispravi svoju
karakteristiku. Tavernor potr a, bolno poskakuju i.
Sunce se dizalo kroz maglu kada je napokon ostavio za sobom drve e. Ispred
njega, zemljite se polako i blago sputalo nekoliko stotina stopa od druma koji
je povezivao Centar sa malim zaseocima du morske obale. Iza puta nalazio se
iroki pojas travom obraslog zemljita, koje se iznenada, to je bilo tipi no za
planetu bez meseca, dakle i bez plime - naglo i okomito zavravalo okeanom.
Mnemozina je bila prepuna satelita, ali poto su bili ravnomerno raspore eni u
njenom oribitalnom oklopu, uzajamno su ponitavali svoje gravitacione delovanje
na planetu. Razasute du tog pojasa izme u druma i okeana nalazile su se
bogatake ku e razli itih veli ina i stilova gradnje. Tavernor je sa prili no
sigurnosti pretpostavljao da e na tom par etu zemlje uspeti da prona e nekog
lekara, samo ako uspe da neprime en pre e preko druma. Ovako rano nije bilo
saobra aja, ali podrhtavanje na nebu iznad ume, koje je gotovo odavalo utisak
otkucaja srca nekog ivog bi a, nagovetavalo je vazdune patrole - a svako ko
bude prelazio iz ume preko bele trake druma bo e im o i, kao pauk u kadi.
On pre e kratak deo puta ka jugu, dre i se sve vreme bunja i visoke
trave, i stie do najblieg odvodnog kanala. Nekoliko puta, dok je puzao kroz
taj tunel, ispod povrine druma, nevidljiva stvorenja su se budila pod njegovim
rukama i beala pred njim ili mu se uplitala u noge. Na Ceruleji tako re i ne
postoje otrovni oblici ivota, stalno je sebe podse ao, ali ga to nije mnogo
umirilo. Debela bubetina nalik na ljudsku aku koju je otkrio kako mu mili uz
grudi bila je neotrovno, ak prijateljsko bi e.
Kada se ponovo uspravio, na onoj strani druma koja je bila okrenuta moru,
bio je prekriven prljavtinom, a u nozi mu je toplo i ujedna eno pulsiralo.
Kretao se du mladog drvoreda koji je zaklanjao sporedni put od glavnog druma.
Sanjive ku e su se blistale na jutarnjem suncu, pastelnih boja, iste, obi ne, -
i nekako udno nestvarne, bar u Tavernorovim o ima. Ili je, moda, on sam bio
nestvaran? U stvari on nije pripadao ni ovom ni bilo kom drugom drutvu; bio je
ledena avet oveka koji je bio lien gotovo svih toplih i prijateljskih
ose anja, bio je negacija ove nosti, okrenut krivici onako kako su drugi ljudi
teili sre i, mrnji, onako kako su oni bili okrenuti ljubavi. Trenuci dodira sa
drugim ljudima kao Lisa, elbi, ak i mala Betija, samo bi ga podsetili na
njegove vlastite nedostatke: jer, oni su davali, a on je umeo samo da uzima,
uzima nesvesnim prstima deteta koje krade jaja iz pti jeg gnezda...
Njihanje obeene plo e privu e mu panju jo dok je bio nekoliko stotina
jardi daleko od nje. On joj se priblii, ugleda doktorovo ime na njoj i naglo
oseti zahvalnost prema nostalgiji za zemaljskom tradicijom koja je redovno
nagonila ljude u mirnim zaseocima na nezemaljskim svetovima da stavljaju
sandu i e za potu na ulazna vrata i zelene kapke na prozore. Ovaj ovek - dr
Norman R. Parsons - verovatno je imao ordinaciju presvu enu somotom u Zgradi
medicinskih nauka u Centru, ali je ipak zakucao svoju firmu da visi na motki
iznad njegovih ulaznih vrata. Tavernor se nadao da doktora Parsonsa njegova
sentimentalnost ne e suvie skupo kotati.
Ulaz u tu omanju prizemnu ku u bio je duboko uvu en pod dovratak. On
zaklju i da e mo i da napravi dovoljno galame da probudi doktora, a da pri tom
ipak ne e morati da bude izloen pogledima suseda. Zvono na ulaznim vratima
odsvira umilnu melodiju jo jedan oblik nostalgije - kad on jednom rukom
pritisnu na dugme a drugom izvu e no. Prolo je itavih pet minuta bez ikakvog
odgovora, dok najzad ne po e da prihvata injenicu da ima sre e. Dr Parsons je
moda mrtav, mrtav pijan, ili nije kod ku e. On hitro odepa oko ku e i zaviri u
garau. Bila je prazna.
Tavernor prikupi svu preostalu snagu, koja je naglo oticala, i mole i boga
da ne bude osiguravaju ih ure aja protiv provalnika, pritisnu ramenom zadnja
vrata na ku i. Dovratak popusti i on u kako osigura na bravi pada i kotrlja se
po podu unutra. Zatvorivi vrata za sobom, on hitro pro e kroz sve sobe da se
uveri da je zaista sam u ku i. Nije bilo nikoga, ali li ne stvari jednog
mukarca i ene mogle su se videti na sve strane, to je ukazivalo da vlasnici
ne e biti dugo odsutni.
Jedna od soba bila je nametena kao radna soba - ordinacija. Tavernor
otvori belo obojeni orman u toj sobi i izvu e zavoje, tubu balzama za zatitu
rane i vie antibiotika. U spava oj sobi prona e niz odela koja su mu, istina,
bila malo preuzana u ramenima i sa malo preduga kim pantalonama, ali koja e
biti daleko pristojnija od njegove vlastite ode e, pretvorene u rite. U komodi
se ukazae koulje, donje rublje i arape; potom, pronaao je i cipele, koje su
mu samo mal ice bile velike.
Prikupivi sve to svoje blago on u e u kupatilo, skide sve sa sebe i
o isti povre eno stopalo. Prst je bio glatko prese en u zglobu, ali uklanjanje
prljavtine sa mesa i proveravanje da u rani nisu zaostali komadi i kosti bio je
posao od koga ga je spopala muka, uprkos tome to je bio izveban da dobro
podnosi bol. Uspeo je tako to je zamiljao da neke druge ruke, ne njegove, rade
taj posao. To je ovaj prst, doktore Parsons. Ne znam ba kako se stru no zove,
ali to je onaj to deci kae 'hajde, hajde'. Priznajem da ne zvu i ba umesno u
ovom trenutku. Za ime Boga, doktore Parsons, prestanite s tim histeri nim
kikotanjem i pazite ta radite...
Kada je ranu o istio, posuo antibioticima, prevukao zatitnim slojem
balzama i obavio zavojima koji ne proputaju vlagu, on otvori kabinu za
tuiranje i gotovo naglas zaje a od zadovoljstva kad vide da se u njoj nalazi i
pove a, u pod ugra ena kada. On napuni kadu toplom vodom, polako u e, istrlja se
dobro po celom telu, pa potom promeni vodu. Druga partija vode bila je jo
toplija nego prva. On namesti termostat da odrava istu temperaturu vode i
dozvoli sebi da se opusti, da lebdi u vodi, da se odmara. Tanuni, dandrljivi
glasi upozorio ga je da e biti opasno ako se bude previe opustio, ali ta
pomisao mu je izgledala besmislena.
San je sve, pomisli. I hrana bi dobro dola, ali to moe da pri eka. San
je sve. San je. San.
Iznenada se probudi, tre, uz rastresitu svetlost popodneva.
Izgubljen, dezorijentisan, pljuskao je po vodi dok su mu se se anja i
svest o tome ko je polako vra ali. San, ta smrt u malom, zaista ga je zarobio,
pomisli on s ose anjem krivice. On izi e iz kade, istrlja se pekirom i obu e
to je bre mogao. O igledno da se vlasnici ku e jo nisu vratili - ali to je
bila puka slu ajnost, a u vojni kom i gra evinskom zanatu samo budale su se
pouzdavale u sre u. Budale, ili neko ko je podsvesno eleo da propadne.
On pokupi svoju staru ode u i izvu e no, staru, oljubljenu lulu i debeli
sveanj nov anica koje su sa spoljne strane bile potpuno crne od prljavtine i
masno e. Ruke i noge su mu podrhtavale od malaksalosti koju je izazvao gubitak
krvi i dugotrajno potapanje u toploj vodi. Sada mu je pre svega bila potrebna
hrana. On odnese staro odelo do otvora za otpatke i baci ga u vatru - moglo bi
nekome da poslui kao dokazni materijal. U friideru prona e bifteke, riblje
filete i sintjaja - sinteti ka jaja - a sve to je zahtevalo pripremanje na
tednjaku. Kolebao se, ose aju i slatko, sramotno zadovoljstvo koje nastaje kad
ovek zanemari samoodranje - a onda izvadi dva bifteka i est sintjaja u
plasti nim ljuskama.
Bifteci su divno mirisali na vatri. Dok je ekao da lepo porumene, on ispi
dva tetrapaka mleka. To mleko, dobijeno veta kim putem od doma e trave, imalo
je jak miris kvasca, ali on ga udno proguta. Kada su bifteci i jaja bili
gotovi, Tavernor protra i jo dragocenog vremena da ih prebaci na tanjir i sedne
za to s noem i viljukom. Lepo je tr ati nizbrdo, re e mu jedan topli glas, jer
koraci su ti duga ki i laki, a netropija je onaj vetar koji te prati, koji te
ubrzava u pravcu nestajanja, a to je opet samo odmor, ali nazvan druk ije.
Na kuhinjskom stolu nalazio se radio. Tavernor ga uklju i i dok je jeo
sluao je muziku, koja je stvarala atmosferu tople bezbednosti vlastitog doma.
Zatim ustade, izvu e nov anicu od sto stelara iz svoga svenja i stavi je na
sto. Odmoran, obu en u isto i punog stomaka, iznenada se oseti sposobnim da
preduzme to putovanje na sever i da se sastane sa ostalima koji su urili da se
okupe na obalama dalekog jezera Brus. Verovati u svoju sre nu zvezdu ipak nije
bilo tako loe - da je nastavio sada bi bio izmoden, gladan i malaksao. A
ovako, sve to je preostalo da uradi bilo je da pogodi put i ide.
Dok je pruao ruku da dohvati kvaku, radio oglasi ta no vreme i spiker
objavi emisiju vesti. Tavernor zastade, misle i da e moda neto uti o
reagovanju vojske na no anje doga aje.
"Vest dana jeste novost da e ven anje godine uskoro biti odrano ovde u
Centru - ven a e se Melisa Grenobl, k i Upravnika nae planete i potpukovnik
Dervis Farel, sada na slubi u Bazi 1. na Ceruleji, koji je, naravno, ne ak
naeg Vrhovnog predsednika Berklija H. Goga." Profesionalno oduevljni glas
zastade da uzme dah.
"Veridbu je danas pre podne li no oglasio Upravnik Grenobl, rekavi da je
ve primljen telegram sa estitkama od Predsednika Goga. Detaljnije o tome emo
vas izvestiti kasnije iz..."
Tavernor isklju i radio, odmahuju i glavom snano, blesavo. Zar Lisa i
Dervis Farel! Nemogu e. Misli mu se vratie Lisi, onako kako ju je gledao
poslednje no i koju su proveli u njenom vazdunom autu. Bila je njegova. Sada
treba da pripadne Farelu. Ta misao je odzvanjala Tavernoru u glavi, ali nikako
nije mogao da se pomiri s njom. On izi e, zatvorivi vrata za sobom i zastade za
trenutak, zure i u ravnoduni plavi okean koji se video kroz drve e. Ne mogu joj
zameriti - pokua da bude razuman. Zar je to bio neki izbor? S jedne strane
stajao je Farel - mlad, lep, bogat, slavan, drutveno u ravnopravnom poloaju s
njom, jedna od najboljih prilika za udaju u itavoj Federaciji. A s druge strane
bio je Tavernor - sredove ni begunac, ila punih ledene vode i due koja je bila
sva skvr ena od mrnje i samosaaljenja.
"Ne mogu joj zameriti", ponovi naglas, a zatim zatvori o i i klonu na
ispucali dovratak u trenutku kada ga bol ophrva. A s bolom, pojavi se i novi
uvid u stvari. Njegovi esti nastupi samoanalize u kojima je uivao - i to je
bila varka, veto podizanje jo jedno zaklona oko pravoga Tavernora. Jer, istina
je glasila da jeste zamerao Lisi. Naravno da je bio prestar za nju, naravno da o
braku nije moglo biti ni re i - ali on je eleo da ona ostatak ivota provede
samotno oplakuju i njegov nestanak, kao princeza zato ena u visokoj kuli, van
domaaja bilo kog mukarca. Bila je to suluda slika, kao iz romana o kralju
Arturu, ali upravo to je naduveni, drhtavi Mak Tavernorov ego zahtevao. On se
polako udalji od ku e.
Tek mnogo kasnije shvatio je da hoda u pogrenom pravcu - iao je na jug u
Centar, ka Lisi Grenobl - ali nije bio u stanju da promeni pravac.

10.
Upravnikova rezidencija bila je prostrana, otmena, estougaona zgrada sa
fasadom izgra enom od lokalnog mermera i koja je, podignuta na vrhu zaobljenog
breuljka, izgledala kao lag na torti. Tavernoru se nije dopalo kako ona
izgleda danju, budu i da je po mnogo emu li ila na rezidenciju nekadanjih
zemaljskih guvernera na kolonijalnim planetama; no u je, me utim, izgledala
mnogo bolje.
Sko io je sa zida koji je okruivao breuljak, namrtio se zbog bola u
stopalu i uputio se uzbrdo kroz iblje koje je odisalo mirisom no i. Zgrada
rezidencije, osvetljena spolja i iznutra - to se moglo videti po velikom broju
bletavih prozora - kao da je lebdela u mraku iznad njega. Izgledala je
nestvarno i dvodimenzionalno; nekako - otu eno. Pitaju se da li to, moda,
Hauard Grenobl i ove no i prire uje jednu od svojih omiljenih zabava, Tavernor
skrenu i po e ka zadnjem delu ku e. Reka dragulja na no nom nebu Mnemozine
beumno je tekla iznad njega.
 Pokuao je, jo jednom, da dokona ta e re i Lisi, pod uslovom da do e do
nje pre nego to ga uhvate. Da zna, intuitivno, da Farel nije pravi ovek za nju
- iako je mlad, bogat, zgodan i slavan? Da je on, Tavernor, velikoduno
preispitao svoju raniju odluku, tako da ona sada moe da bude s njim kao ena
oveka koji bei od sigurne smrtne kazne? Ili e to, ipak, biti samo najobi nije
zbogom...? Bilo ta da odlu i, ose ao je da svoju odluku mora i da joj saopti.
Stranji deo zgrade, u kojem je Upravnik stanovao, bio je sav u mraku -
izuzev bledih snopova svetlosti koji su prodirali iz drugih, osvetljenih delova
zgrade. Tavernor obi e bazen za kupanje, i pro e kroz vrt i poplo ani deo
dvorita ispred ku e. Potom proveri sva vrata i druge izlaze i, poto se uverio
da su zaklju ana, koriste i se stubom od livenog gvo a uspe se na balkon. Jedna
od spava ih soba u tom delu zgrade bila je Lisina, ali on, spolja, nije mogao da
pogodi koja. Uostalom, malo je bilo verovatno da se ona nalazi u spava oj sobi u
vreme kad se u ku i prire uje zabava. Moda bi najbolje bilo da se negde sakrije
sve do kraja zabave, kad e svi oti i na spavanje, i tek onda da u e u ku u i
potrai Lisinu sobu. On se osvrnu po balkonu. Nekoliko stolica i saksija sa
stabljikama mesokreta koje su se blago povijale bilo je pore ano uz ukrasnu
ogradu balkona. Nisu mu izgledali kao dovoljno sigurno skrovite.
"Niko nikada ne ulazi u moju sobu", uo je poznati de ji glas. "to se ne
bi tamo sakrio"?
"Betija"! Tavernor prikri svoje iznena enje i okrenu se. "A zato bih se
skrivao?"
Uspravna, majuna prilika u spava ici do lanaka gledala ga je s kraja
balkona i, u tom trenutku, on oseti u sebi bes zbog okolnosti koje su dovele do
toga da dete mora da raste tako usamljeno.
"Ovuda", pozva ga Betija.
Tavernoru ne proma e kako je ona prela preko njegovog pitanja i nasmei
se. Za jedno trogodinje dete, seti se odjednom, nije bilo ni ega udnog u tome
to neko, nekada, poeli da se sakrije. Smee i se, on krenu za njom. Ila je
tik ispred njega, u papu ama koje su kloparale; poto je proverila da li ima
nekoga u hodniku, jednim zavereni kim pokretom pozva ga da je sledi.
Njena soba bila je prva s desne strane. Bila je osvetljena samo jednom
svetiljkom pored kreveta, i njemu ponovo pade u o i da ni jedan jedini predmet u
sobi ne pokazuje da je u pitanju de ja soba.
"Gde dri svoje igra ke, Betija"?
"U ormanu, naravno." Kao da je bila iznena ena pitanjem.
"A zato neku ne stavi na krevet? Neku lutku, ili tako neto?"
"Soba ne bi bila uredna."
"Ali pravila bi ti drutvo."
Betija glasno mrknu, a zatim akom pokri nos. "Lutka da mi pravi
drutvo!" Dre i i dalje rukom nos, tresla se od bezglasnog smeha, i Tavernor
oseti kako ga obuzima neko ose anje koje nije mogao da prepozna. Ljubav, moda,
ali proeta ne im - traio je re - potovanjem. Ova si una trunka ove anstva
uspela je, za tri kratke godine, da razvije inteligenciju, mudrost, humor,
samodovoljnost. Sposobnost da stvara decu kao to je Betija, oseti on iznenada,
jeste ono to oveku daje najvie prava da opkora i svemir, da se uzdigne iznad
Patsikana. I to bi tako i bilo da ovek nije negde u ne emu pogreio i - jedna
misao koju je uvek potiskivao javi mu se u svesti - u svakom satu koji prolazi,
stotine krhkih, nenih Betija umire pod nogama pitskikanskih ratnika dok se
granice Federacije polako suavaju.
Tavernor oseti kako ga podilazi hladna jeza, dok mu je sinteti ki smrad
punio nozdrve. Koliko jo godina preostaje ovoj ovde Betiji pre nego to
nezemljani stignu do Mnemozine? Dvadeset? Moda i manje. Izme u ljudi i
Pitsikana nije bilo nikakvog komuniciranja; ni jedna jedina ideja, ni jedna
jedina re nije nikada izmenjena; ali prebacivanje glavnog operativnog taba
Federacije na Mnemozinu moglo je lako da bude prime eno - zbog ega bi, uskoro,
mogla postati glavna meta napada nezemljana.
"Jesi li doao da odvede Lizu?"
"Ne. Hteo sam, ali je to sad nemogu e. Ho u samo da razgovaram sa njom."
"Zato je ne odvede?"
 "Ne mogu." Tavernor je oklevao. "Uostalom, zar se ne udaje za potpukovnika
Farela?"
"Ali.."
"ta - ali?"
"On je mra an ovek."
"Mra an?" Tavernor oseti da je tu re izgovorila s nekim neobi nim
naglaskom, te namah odlu i da sazna neto vie o njoj. "I Lisa je mra na, zar
ne?"
Na Betijinom licu, za trenutak, pojavio se izraz koji kao da je izraavao
razo aranje. "On je mra an ovek", ponovi tiho, "a ti i Lisa imate jednu
svetlost. To je tako udno."
"ta ho e time da kae, Betija?"
"Idem u krevet", odgovori ona odlu no, svla e i spava icu. Pomogao joj je
da legne i pokrio njeno malo, isprueno telo. Leala je posred velikog kreveta,
s rukama uz telo, s izrazom mirne usredsre enosti na licu.
"Laku no , mila", re e Tavernor, ali nije dobio odgovor. Gledao je
minijaturne, sedefaste crte njenog lica dok je u njemu raslo ose anje tuge, a
zatim ugasi svetlost. Besciljnost njegovog sopstvenog ivota, ivota svih ljudi
na Zemlji, kao da je izbijala iz zidova i guila ga. On ode do prozora i pogleda
kroz debele zavese. Delovi Meseca odslikavali su se u bazenu, trepere i i
spajaju i se. Iza drve a, svetlost iz Centra i jo dre avija svetlost novog
grada ukazivale su na ovekovo pisustvo u ovom delu galaksije - ali koliko jo
dugo? ak i bez opasnosti koju su predstavljali Pitsikani, koliko bi dugo
ljudski karavan mogao da se probija putem kroz bletave riznice svemira? Koliko
vekova? Duh je zahtevao da odgovor sadri beskona an broj, jer nita drugo ne bi
bilo zadovoljavaju e, ali je um znao da nije tako. udno je to kako je jedan
bezna ajan doga aj, kao to je bilo otkri e jedne elementarne nuklearne estice,
u jednoj maloj laboratoriji na Zemlji, po etkom dvadeset prvog stole a, mogao da
ugrozi ovekove nade za kolektivnu besmrtnost.
Tahion, koji nije mogao da postoji pri brzinama manjim od brzine
svetlosti, pove avao je brzinu dok je gubio energiju, ubrzavaju i sve dotle dok
najzad nije bio u stanju da galakti ki to ak pre e u deli u sekunde. On je
ove anstvu omogu io da ovlada prostorom i, istovremeno, zatvorio vrata
budu nosti - jer beskrajni prostor je bio nem. Pomo u tahionskog komunikatora
jedna civilizacija je mogla govoriti s drugom civilizacijom na udaljenostima
koje su se merile hiljadama svetlosnih godina. Jedino ograni enje bilo je
smanjivanje, s pove anjem brzine, energije estice. Ali umesto da etar bruji od
glasova inteligentnih bi a, tahionske antene ule su samo jedno nita.
Rasprostranjenost vremena bila je suvie velika. Civilizacije su mogle da se
razviju, da cvetaju i da budu unitene a da se onaj kratki trenutak galakti kog
vremena u kojem se jedna civilizacija nalazi na svom tehnolokom vrhuncu ne
poklopi s istim trenutkom u razvoju neke druge, susedne civilizacije.
Samo pregrt pulsara - veta kim putem stvorenih svetionika - koji su
slali signale pomo u svetlosti to je strpljivo milela kroz prostor, aputalo je
o civilizacijama koje su doivele svoj kratki vrhunac i zatim nestale u
nezamislivo dubokoj prolosti. A nove koli ine informacija ukazivale su na to da
vrednosti iz fon Hernerove zastrauju e tabele za izra unavanje duina trajanja
i verovatno a unitenja tehni kih civilizacija treba drasti no smanjiti.
Civilizacija Zemlje ulazila je u fazu ozna enu kao Tip II - to zna i da je bila
u stanju da koristi i usmerava celokupnu radijacionu energiju svoga sunca - u
kojoj je, prema prvobitnim vrednostima fon Hernerove tabele, mogla o ekivati da
traje jo est i po hiljada godina.
Me utim, posttahionska revizija je smanjila ovu brojku na samo dve hiljade
godina. Sa svoje strane, neslana kosmi ka ala koja je ovekovu i pitsikansku
civilizaciju postavila tako blizu jednu drugoj u vremenu i prostoru izgleda da
je smanjila i ovu alosnu brojku gotovo na nulu...
Brojke, ra unice krajnjeg o ajanja, kovitlale su se u Tavernerovoj glavi
kao mrtvo li e u vrtlogu oluje, kad s one strane prozora za u glas Dervisa
Farela.
On pogleda udesno, kroz pomaknute zavese, i vide da se kraj balkona nalazi
samo nekoliko stopa od prozora Batijine sobe. Farel je bio naslonjen na ogradu,
o iju uprtih u novoizgra eni grad. Bio je obu en u belu, sve anu uniformu, s
tankom cigarom u ustima.
"...da priznam da si mi priredio veliko iznena enje mladi u." Glas Hauarda
Grenobla bio je razgovetan, iako se ovaj nalazio izvan Tavernorovog vidnog
polja. "Teko mi je da sve to prihvatim."
"Zaista?" Farelov glas zvu ao je hladno. "Nisam navikao da se u moju re
ne veruje."
"Ma ne, nisam tako mislio... Samo... Samo, nisam znao da Glavni operativni
tab poklanja takvo poverenje odlukama MACRON-a."
"MACRON je logi na maina kojoj stoji na raspolaganju celokupno znanje
ove anstva. I ona ne donosi odluke. Ona je samo pouzdani instrument za
procenjivanje vrednosti verovatno e; ali nikada ne donosi odluke." U Farelovom
glasu ose ala se ljutnja. "Jesam li se dovoljno jasno izrazio?"
"Sasvim jasno, hvala lepo." Grenobl je govorio odmereno. "Ali zato ba
ovde, na Ceruleji? Na osnovu ega je MACRON doao do svoje... preporuke"?
Farel povu e jo jedan dim iz svoje cigare. "Samo est ljudi u Federaciji
zna odgovor na to pitanje."
"Tako, zna i."
"Vama je jasno zato je to tako."
"Da, da - to je neto o emu samo mali broj ljudi treba da zna. Izvini to
sam pitao." Grenoblu kao da je bilo muka. "Oduvek je izgledalo da je rat tako
daleko od Ceruleje, a sada se ceo Glavni operativni tab sru io na nas..."
"Govorite o nama kao da smo skakavci."
"Ne, nikako. Po a en sam. Sve moje osoblje se ose a po a enim. Samo,
izgleda je MACRON..."
Farel se nasmeja, glasno, sarkasti no. "MACRON vam je zastao u grlu, zar
ne, Hauarde? Pa, re i u vam ta vama, u itavoj ovoj stvari, smeta. To je
injenica da odluka o tome da se Glavni operativni tab smesti ovde nije
donesena tako to bi vam moj stric rekao neto kao: 'Znam za jednu planetu koja
je idealna za to, gospodo. Bi e vam prijatno na Ceruleji - stari Hauard Grenobl
ima izvrsnu kuhinju i prvoklasni podrum'."
"Preterujete, Dervise."
"Samo pokuavam da vas upoznam s realno u. Mi u vojsci vodimo rat protiv
nezamislivo mo nog i opasnog neprijatelja..."
"Da, tako je", urno se saglasi Grenobl. " uo sam da vam je sino oboren
jedan helikopter".
U tiini koja je nastala Tavernor se smeio odobravaju i i dive i se
vetini s kojom je Grenobl koristio re i kao oruje. Mora da je znao da e ve
sam nagovetaj injenice da Farel naje im borbama nikada nije priao blie od
deset svetlosnih godina ovoga ozbiljno povrediti.
"Va prijatelj Tavernor je kriv zbog toga", odbrusi mu Farel. "Nemam
dozvolu za kori enje tekog naoruanja, ali sam se ipak pobrinuo da nas petoro
njegovih bandita vie ne uznemirava; a i druge u uskoro uhvatiti."
"Uhvati e i druge? ini mi se da je general Martinez rekao da si
prekomandovan na drugu dunost."
"Mi emo uhvatiti ostale - uostalom, to nije ni vano." Farelova cigara
naglo zasja u tmini, odaju i da smirenost u njegovom glasu nije ba bila prava.
Tavernor uzdahnu s olakanjem. Petoro 'bandita' koje je Farel pomenuo mora
da su bili elbi i etvoro njegovih prijatelja, uklju uju i i Doan M'vabi, koji
su razneseni prilikom pokuaja da pro u kroz kapiju. Se anje na njihovu smrt
bilo je bolno, ali sada je barem znao da niko drugi nije bio uhva en. Dva meseca
intenzivnih vebi kojima ih je Tavernor podvrgnuo s ciljem da ih nau i kako da
preive, o igledno su im dobro posluili. Do sada su sigurno ve prevalili dobar
deo puta do jezera Brus, a kad jednom pre u i njega, mo i e lako da se izgube u
severnom arhipelagu. Nije ih vie morao nositi na savesti.
"Mislim da nam je dosta sveeg vazduha za ve eras", zaklju i Ferel.
"Zar ne emo da govorimo o pripremama za svadbu? Malo je vremena ostalo.
Sve se dogodilo tako brzo."
"To preputam vama, Hauarde." Farel ispi svoju au. "To su stvari u
kojima se odli no snalazite. Nai gosti se verovatno ve pitaju gde smo se
izgubili..."
 Dva oveka napustie balkon. Tavernor ostade jo nekoliko minuta stoje i
pored prozora, a zatim povu e zavese. Verovatno e tek kroz nekoliko sati imati
priliku da neprime en u e u Lisinu sobu, a mala nesigurnost u nogama upozoravala
ga je da njegov organizam jo nije uspeo da nadoknadi veliki gubitak krvi... On
pri e krevetu i oslunu Betijino disanje. Poto se uverio da spava, lee na pod
pored kreveta, ostavljaju i ga izme u sebe i vrata, i pokua da se opusti.

Probudio se, odjednom, trgnuvi se, i ustanovio da u ku i vlada savrena

tiina. Njegov sat je pokazivao da su od pono i prola dva neznatno dua
mnemozinska sata. On ustade, sav uko en, pri e vratima i odkrinu ih. No ne
svetiljke u hodniku bile su upaljene, ali imaju i u vidu potpunu tiinu, pomisli
da moe slobodno da izi e iz svog skrovita. Poto je jo jednom bacio pogled na
usamljenu Betijinu priliku u krevetu, on zatvori vrata sobe i krenu prema
stepenicama. Lisina soba je bila na istom spratu, ali u drugom krilu zgrade,
tako da je, da bi doao do nje, morao da obi e tri strane prostranog
estougaonog stepenita. Na kraju hodnika, pri stepenitu, na as zastade,
psuju i jarko osvetljenje u kojem se hodnik kupao. Neko je zaboravio da ugasi
svetiljku na plafonu i on, moda i zbog agorafobije koju je tako briljivo
negovao u protekla dva meseca, pomisli kako jarko osvetljeni stepenini prolaz
ne predstavlja nimalo sigurno mesto.
Tek to se zaustavio, primeti par prekida a na zidu, nekoliko centimetara
od ugla. Onaj sa unutranje strane mora da je bio za svetiljke u hodniku, ali da
li je onaj drugi bio prekida za stepenite? Nadaju i se da gaenje svetiljke
ne e privu i ve u panju nego to bi to u inio njegov prelazak preko osvetljenog
prostora, on pritisnu prekida sa spoljanje strane. Svetlost na stepenitu
zatrepta, ali se ne ugasi.
Tavernor je u udu posmatrao prekida , pokuavaju i da zamisli elektri nu
shemu koja bi u inila da svetlost zatreperi, kao da e se ugasiti, a da ipak
ostane upaljena. Moda ovaj prekida , na neki na in, stavlja u pokret neki
ure aj koji, u trenutku kada se uklju i, dovodi do pada napona - u kom slu aju
bi bolje bilo da ga uopte nije dotakao. Stoga odlu i da prekida stavi u
prvobitni poloaj. Ovoga puta svetiljka na balkonu ostade ugaena itav sekund
pre nego to se ponovo uklju i.
uo je uzbunu u svojoj podsvesti. Ovo je smeno, pomislio je, neki kratki
spoj u...
Iznenada shvati o emu je re .
Postoji jedna krajnje obi na elektri na shema, koja je u potpunosti
objanjavala ono to se dogodilo. U pitanju su bila dva prekida a povezana istim
svetlosnim izvorom, i trebalo je samo da neko, na drugom kraju, pritisne svoj
prekida tek deli sekunde poto on, na svom kraju, pritisne svoj prekida . I
taj neko mora da je sada stajao u hodniku na drugoj strani, iza ugla, udaljen
samo nekoliko metara, zati en zidom od Tavernorovog pogleda.
"Ko je tamo?" za u jasan muki glas.
Tavernor se okrenu i tiho potr a du hodnika, pored Betijine sobe i
zatvorenih vrata koja su vodila na balkon, sve dok ne za e za jo jedan od
mnogih tupih uglova u ku i. Tu se priljubi uza zid i stade da eka. Nekoliko
sekundi kasnije uo je tihi um koraka koji su se pribliavali po debelom
tepihu. On potr a du hodnika, otvori vrata na njegovom kraju, iskora i na
ispust iznad glavnog stepenita u ku i - i na e se licem u lice s jednim
naoruanim straarom. Straaru je puka visila o ramenu, jer je u rukama nosio
dve olje kafe koje su se puile.
"Na svoje mesto, vojni e." Tavernor se potrudi, to je ubedljivije mogao,
da mu glas zvu i zapovedni ki. "Sre a za tebe to je pukovnik zaspao."
Zatim po e pored straara i uputi se prema gornjem kraju stepenita,
smiljaju i grozni avom brzinom ta mu valja initi. Naoruani straari u
Upravnikovoj rezidenciji? Gosti koje je Farel pomenuo mora da su bili neke vane
li nosti, vojne ili neke druge - ba je dobro izabrao no da poseti Lisu! On
stie do stepenica i po e da silazi ka glavnom ulazu i tamonjem predvorju, koje
je izgledalo kao naputeno. Straar na ispustu i dalje je gledao za njim,
ispunjen nesigurno u. Tavernor se o ajni ki borio protiv nagona koji ga je
snano terao da potr i. Jo se nalazio na gornjem kraju stepenita kad se vrata
na hodniku otvorie i jedan nabijeni narednik iznenada se pojavi na ispustu. Bio
je to onaj isti matorac koga je Tavernor paralizovao na ulazu u vojni ku bazu.
"Zaustavite tog oveka", dreknu narednik.
Tavernor se, me utim, baci niz stepenite dobro kontroliu i svoj skok,
dodirnu jednom stepenice negde na sredini i, jo jednom, blizu kraja. U jednom
skoku dospeo je do sredine predvorja - ba u trenutku kada drugi straar istr a
iz prijavnice. Sudar je bio neizbean i zamah odbaci Tavernora pravo na mermerni
stub. On se vrati jedan korak unazad, kao da mu se nita nije dogodilo - a onda
se sru i kao pose eno drvo.

Prijavnica je bila duga ka i uska. Svetlost u njoj dopirala je od jedne

jedine hladne, luminiscentne svetiljke, koja je svoj odvratni sjaj bacala na tek
nekoliko komada nametaja. Tavernor je sedeo na jednoj tvrdoj stolici s rukama
na le ima vezanim lisicama, pokuavaju i da savlada bol koji ga je preplavljivao
pri svakom udisaju. Rebra, pomisli on, nekako odsutno. Polomio sam rebra. Tek sa
velikom teko om uspeo je da usredsredi pogled. Ri okosi narednik je stajao
pored ulaza s izvu enim pitoljem. Skrenuvi pogled, Tavernor vide Dervisa
Farela koji je sedeo na ivici stola. Farelova kosa bila je razbaruena, a
njegova tamna, gusto obrasla prsa videla su se ispod nezakop ane sve ane
uniforme. O i su mu sijale od uzbu enja.
"U redu, naredni e", re e on. "Moe da nas ostavi nasamo. Mislim da ne e
biti neprilika."
"Razumem, gospodine." Narednik hitro krenu prema vratima.
"Naredni e!"
"Da, gospodine."
"Vrati se im kutija stigne."
"Razumem, gospodine." Narednik nestade.
"Ne podnosim te, Tavernore", obrati mu se Farel kada su ostali sami. "A
zna li zato te ne podnosim?"
Tavernor je s mukom uspeo da se uzdri da ne povra a. "Moda zbog toga to
si po eo da gubi kosu, a ja je jo uvek imam."
"Vrlo dobro, pukovni e - smisao za humor do samoga kraja." Farel je
nemarno mahao nogama. "Razlog zbog kojeg te ne podnosim - pored toga to si, ako
smem da se tako izrazim, seljak i prostak - jeste taj to mi se stalno
ispre uje na putu."
"Ho e li ponovo da me baci niz stepenice?"
"Samo tako nastavi, pukovni e. Kao to rekoh, stalno mi se ispre uje na
putu, a ja ne mogu da dozvolim da mi ljudi podme u nogu zato to je put kojim
ide jedan Predsednikov ro ak - koji eli da napravi vojni ku karijeru
zahvaljuju i samo svojim zaslugama - ionako ve posut kamenjem."
Tavernor pokua da, ironi no, izrazi svoje saose enje s Farelovim
problemom, ali neto zaklokota u njegovom grlu. Pretpostavljao je da je to mogla
biti samo krv.
"Ona mala nezgoda s helikopterom prole no i iskori ena je kao polazite
za odre ene radnje protiv mene. General Martinez ju je iskoristio kao izgovor da
me prebaci na druge poslove."
"Nezgodno". Tavernoru jedva po e za rukom i toliko da kae.
"Tako neto loe bi izgledalo u mojoj biografiji. Me utim, poto si bio
tako uvi avan i sam doao do mene, biografija e izgledati sasvim druga ije."
"Ho e li?"
"Ho e, zato to e mi re i gde mogu da pohvatam tvoje prijatelje, sve
zajedno, i to bez ikakvih problema."
"Na alost - ne znam gde su." Tavernoru odjednom postade lako da zaboravi
na bol u grudima. Dolazak u Lisin dom, pod datim okolnostima, bilo je ludo,
nedopustivo poigravanje ivotom - ali bilo je i neoprostivo sebi no. Ta no je
znao gde e se njegovi prijatelji sastati. A davno je bilo prolo vreme kada je
odlu an ovek mogao da odoli inkvizitorima i sa uva tajnu.
"Ne zna gde su?" Farel je govorio mirno, vade i cigaru iz depa na
prsima. "Onda nema ega da se boji - bar to se toga ti e." Zapalio je cigaru
i ostao da sedi isputaju i oblake dima u vazduh. Njegov tamni ten i raskalana
lepota, i nezakop ana bela bluza, podse ali su Tavernora na li nost iz klasi ne
opere i njegov um je, bee i u bespredmetnost, pokuavao da do e do naslova
opere.
ulo se kucanje na vratima i ona se otvorie, daju i Tavernoru priliku da
vidi gomilu uniformisanih ljudi u predvorju. Narednik u e u sobu s malom crnom
kutijom u ruci, brzo zatvorivi vrata za sobom.
"Pa, naredni e?" Farel ugasi svoju cigaru. "Da li je vojna policija ve
stigla?"
"Nije jo, gospodine. Ali na putu su."
"Odli no - ovo ionako ne e dugo trajati. Zna kako da da injekciju?"
"Ne, gospodine." Naredniku kao da je bilo neprijatno.
"To je bar lako. Samo je zabodi u njegov vrat i pritisni. Daj mi to."
Farel pokaza narednikov pitolj, nervozno savijaju i prste sve dok ga narednik
ne izvu e iz futrole i stavi mu ga u ruku. "Sad mu daj injekciju."
Narednik otvori crnu kutiju i nespretno izvadi pric. Njegove o i, uprte u
Tavernorove, kao da su molile za izvinjenje. Tavernorovo srce je tuklo
ravnomerno. Nije bio siguran ta se nalazi u injekciji, ali je znao da e, samo
nekoliko sekundi poto njena sadrina stigne u njegov krvotok, izblebetati sve
to je Farel eleo da zna. Borio se s lisicama dok mu je u svesti odzavanjala
nepodnoljiva poruka o ajanja: O e, Majko, bledo lice i crna kosa koja vijori,
oprostite mi, oprostite mi, oprostite mi... Bezglasni, prodorni vrisak utihnu
kad je pronaao jedini mogu i izlaz - otvorena usta milostive no i bez zvezda.
Pustio je da mu glava padne tako da je narednik mogao da zabode iglu u
njegov vrat. Nije bilo boli; samo ose aj topline i marci. ekao je da narednik
izvu e iglu i da opusti ruku, a onda se baci sa stolice svom snagom.
Ferel, koji je jo sedeo na ivici stola, bio je isuvie iznena en da bi
imao vremena da se izmakne. Tavernor ga je oborio na le a i, pre nego to je
Farel mogao da ga zbaci sa sebe, on mu zari zube u grlo.
Dok je stezao zube za u Farelov preplaeni jecaj, i oseti cev pitolja na
svojim rebrima. Pitolj opali jednom, dva puta. Dok su meci velikog kalibra
kr ili svoj put kroz njegove grudi, smrt se pred Tavernorovim o ima rascvetavala
kao crna rua koja otvara latice no i.
Survao se u tu no , sa zahvalno u, oprataju i se od ivota koji nikada i
nije bio njegov.

11.
Melisa Grenobl nije imala predstavu o tome koliko dugo ve stoji pored
visokog prozora, ela pritisnutog na hladno staklo.
Zora je ve ocrtavala tmurne i sablasne sive lukove na nebu kada je videla
kako iznose metalni kov eg u kojem je lealo telo Maka Tavernora. I tek kada je
vojni ki kamion po eo da se udaljava, brzo, bezobzirno, tresu i se, suze po ee
da joj teku. Od tada, od tog trenutka, ponovo je proivela svaki svoj trenutak s
njim, preivljavaju i svaki po nekoliko puta, podnose i eone bola - a ipak, svet
je ostao nepromenjen. Jo je bilo jutro. Blistava, srebrnasta magla pokrivala je
svet, iskrivljavaju i perpektivu, tako da su zgrade u Centru li ile na
bezobli ne siluete pore ane u dva reda - jedan red negde na sredini i drugi,
ble i, odmah iza prvog.
Izgledalo je da prozorsko staklo upija svu toplotu iz njenog tela, ali ona
nije bila u stanju da se odvoji od njega. Jedna jedina re odzvanjala je u
ledenoj hladno i njenoga uma - zato, zato, zato? ta je bila svrha celokupnog
ivota Maka Tavernora?
Pored alosti, ose ala je i neku neobjanjivu zbunjenost, neko u enje.
Kad je prvi put upoznala Maka, zadivila ju je njegova fizi ka snaga i njegova
smirena samodovoljnost, iako je ose ala, kao i veliki broj drugih ljudi koji su
ga poznavali, i neku odbojnost zbog njegovog preteranog uzdravanja da se za
nekog emocionalno vee, zbog njegove o igledne namere da o sebi stvori lo
utisak kod svih koji su ga poznavali. Ali ona je osetila da duboko u njemu
postoji jedan drugi Mak Tavernor - jedan sasvim druga iji ovek, koji je na sve
vidove ivota gledao s bezmernim saose anjem. Borila se svom snagom da izvu e
tog drugog oveka, s ose anjem zadovoljstva koje ju je sve vie ispunjavalo, sa
sve ve im izgledima na uspeh u tom najviem obliku stvarala ke umetnosti. Sve je
to potvrdila i njihova poslednja, zajedni ka no .
 Sada, u ovoj sivoj bezvremenoj zori, od nje se trailo da prihvati pomisao
da je onaj Mak Tavernor, koji je eleo smrt, ipak pobedio; da je iziao iz ume
kao pobesneli vuk da bi, kao ivotinja, ubijao i da i sam, kao ivotinja, bude
ubijen. Dervis joj je pokazao ranu na svom grlu; pa ipak, dok ju je gledala
setila se Makovih mirnih, izmu enih o iju, tako da je samo zatresla glavom,
insitnktivno bee i od svega toga.
Na intelektualnom nivou, me utim, postojala je jo jedna injenica - ona
je dobro poznavala Makove fantasti ne sposobnosti. Da je te no i doao kao
ubica, on bi svoj naum i ostvario - brzo, tiho i efikasno. Ali ta je drugo
moglo da bude posredi? Odgovor je dolazio, gotovo ne ujan, iz dubine njenog bi a
- uzdrhtao, uzbu uju i, tuan, uverljiv. Da li je vest o njenoj veridbi s
Dervisom doprla i do njega, te je odlu io da odbaci sve instinkte za
samoodranjem? Da li je to Mak izgubio ivot zbog ljubavi prema njoj? Ako je
tako, zaista se ne e udati za Dervisa, niti za bilo koga drugoga, nikada...
"Lisa", za u tanuni glas iza sebe. "Lisa."
Ona se okrenu i ugleda Betijine, u nju uprte, sive, ogromne o i pune suza,
i seti se da je izme u nje i Maka postojala neka udna privla nost.
"ta je, Betija?" Ona kle e tako da se to ozbiljno, apsurdno savreno lice
sada nalazilo u visini njenog, i odjednom, njih dve bacie se jedna drugoj u
zagrljaj.
"Nemoj da pla e, Lisa. Ose am da pla e. Nemoj."
"Ne mogu a da ne pla em, draga. Ne mogu. Ne razume ti to." Lisa oseti
kako gubi samokontrolu i kako se emocionalni pritisak u njoj pove ava. Betija,
udna mala Betija, bila je jedino bi e na svetu kome je mogla da se poveri.
"Mislim da je Mak doao da mene vidi. Mislim da je zbog mene... Oh, Betija, ne
mogu vie da ostanem ovde."
"Ali... kuda da ode?"
"Ne znam - moda na Zemlju. Samo, moram da idem."
"Da li to zna i da se ne e udati za pukovnika Dervisa?"
"Da, ja..." Lisa oseti kako se Betijino vitko telo uko ilo pre nego to se
dete odma e od nje.
"Mak je bio u mojoj sobi prole no i. Razgovarala sam s njim." Betijino
lice se uozbiljilo i na njemu se pojavio neobi an nadmen izraz, kao izraz na
licu devoj ice-carice.
"U tvojoj sobi!" Lisa oseti kako joj bezimeni strah stee grlo. "Ali
zato?"
"Krio se tamo. Imao je no. Zapretio je da e me udariti ako progovorim i
jednu jedinu re ."
"Ja ne..."
"Istina je." Betija kao da je odjednom porasla. Njene o i nisu nita
videle, njen glas je bio nemilosrdan, nije mu se moglo odupreti. "Imao je no.
Rekao mi je da mora da ubije pukovnika Farela."

Drugi deo
EGONI

12.
Bol. Koji brzo dostie vrhunac, i koji se brzo izgubi.
Lebdenje u praznini. Izranjanje. Bu enje.
Zvezde se mogu okusiti. I uti. Zvezde se mogu i videti, na na in koji se
ne moe odmah razumeti.
Prostor nije crn. On se kre e, drhti i preliva u hiljadu boja, od kojih su
one u vidljivom spektru tek jedan si uni deo. U ovom prostoru najupadljiviji su
nestalni, divni, pulsiraju i cvetovi to nastaju u sudaru tekih estica
stvorenih eksplozijom nove i svuda prisutnog vodonika me uzvezdanog prostora. A
kako se sti e svest o tome? Pa, to jedva da je mogu e tek tako pojmiti...
U blizini, blagotvorno sunce plovi polako, veli anstveno, obezbe uju i
hranu za sve. Jo blie, planeta gori naro itom, bianskom neuronskom vatrom
nastanjenog sveta. A materinska masa lebdi svuda unaokolo, ogromna,
strahopotovana, ve na...
 Mislim, zna i iv sam. Ovo neverovatno saznanje nije pra eno okom - nema
lezda koje e ga prouzrokovati, nema krvotoka, nema organske pumpe - pa ipak,
Tavernorova svest se iznenada gr i, skuplja, kao duica u oku, pred onim to ga
okruuje.
Jedan srebrnastoplavi oblak se pribliava. Jajolik je, proziran,
sastavljen od svetlucavog gasa, ali - zbog novih ula kojim je obdaren - njemu
izgleda kao ljudsko lice. Izgleda i kao mii av mladi u ratni koj opremi, kao
pogureni starac, kao nasmejano dete, kao sklup ani fetus - razli ite prikaze
jedne jedine jedinke.

Dobro doao u ivot

Ne boj se
Ja sam Labijenus

To bi e preporu uje mu tri ideje istvremeno.

Ne razumem. Tavernor je svestan svoje misli koja lako premo uje prostor.
On ose a toplinu tog bi a, i njegovo ohrabrenje - ali, biti iv? Jo jedan
jajoliki oblak se pribliava. On jo jednom podeava svoja ula i njegova svest
se nanovo pomera. Sav prostor ispunjen je blistavim licima, likovima,
li nostima, kojih je nebrojeno mnogo miliona.

Pomo i u ti
Privikavanje je brzo
Prepusti se meni

Labijenus se pribliava.

Tavernor ima vremena da zaklju i da je i on sam jedan od tih blistavih

jajolikih oblaka, a onda se neki drugi um spoji s njegovim. Ve u prvom trenutku
proimanja on upoznaje Labijenusa bolje nego to je ikoga poznavao u itavom
svom ivotu; doivljava njegovo detinjstvo na severu Francuske u vreme Avgusta
Cezara, bori se zajedno sa sedmom legijom u Galiji, Britaniji i Africi, povla i
se iz vojske kad je imao in centuriona, i nastanjuje na malom imanju u severnom
delu Francuske, gaji etiri sina u poznom dobu svoga ivota, umire pod vedrim
nebom jedne tople letnje ve eri ispod hrastovog drveta, ba u trenutku kada se
prva zvezda pojavljuje na kobaltnoplavom zastoru neba...
Tavernor se povla i, neprijatno mu je.

Opusti se
Veruj
Daj

kae Labijenus.

Tavernor dozvoljava da se veza ponovo uspostavi, i ovoga puta nema

ose anja udnovatog; jer Labijenus i on su dva brata koji su zajedno preiveli
ro enje, ivot i smrt. Shvata, nejasno i sa zahvalno u, da je Labijenus
prihvatio njegov sopstveni, uvrnuti ivotni put, i da se nije zgrozio. Oni se
spajaju pri svetlosti cvetova koji se ra aju i umiru u sudaru estica u
me uzvezdanom prostoru, boje i postor bezimenim bojama energije, dok tvrde
zvezde pucketaju a meke apu u, dok ivotodavna energija iklja iz sunca i
Mnemozina gori vatrom ivota, a materinska masa iri svoje eteri ne ruke na sve
strane...
Znanje, bezli no i nemuto, preplavljuje Tavernora.
Najosnovnije i najoptije jedinice ivota su egoni, saoptava mu
Labijenus. Oni su organizovani oblaci energije koja ivi u me uzvezdanom
prostoru, hrane i se bezmerno malom koli inom energije iz zvezdane svetlosti.
Oni se stalno ra aju - zato to egon u svom prvobitnom stanju ne moe a da ne
ostavi svoj otisak na prapo etne tokove energije, stvaraju i na taj na in druge
egone svoje vrste.
 Ti si egon? Tavernorov um stvara zaklju ke na osnovu dobijenih
informacija.
da.
A ja...
Da.
Energetska shema koja samu sebe odrava. Intuitivno, Tavernor poga a ta
sledi. Da li to zna i...?
Da - ti si besmrtan.
Besmrtan. Galaksije kao da se zaustavljaju u svom letu. Ali ako sam se
rodio u prostoru... ovakav... zato sam iveo kao ljudsko bi e?
U prvobitnom stanju egon ne poseduje svest o identitetu, nastavlja
Labijenus. Ali budu i da je sutina ivota, egon poseduje protiventropijski
nagon samoostvarivanja u viim oblicima organizacija.
Taj nagon egon ostvaruje uspostavljaju i odnos na novostvorenim bi em koje
postoji na nekom fizi kom nivou. To bi e moe biti ovek, ivotinja, riba, ptica
- svako bi e koje, po svojoj prirodi, poseduje nervni sistem odre ene sloenosti
i koje je u stanju da se razvija. U kontinuumu prostor-vremena ima nas toliko da
svako razumno ili polurazumno bi e, koje je ikada postojalo, ima svoj sopstveni
egon.
I dalje ne shvatam.
Budu i da je deo svoje sopstvene okolilne, u savrenom skladu s
me uzvedanim tkanjem, egon nije primoran da se razvija. Kao takav, zauvek bi
ostao bezli na monada panspermijskog sveduha, ali ga potreba za dosezanjem
stanja bivstvovanja nagoni da se vezuje s bi em ro enim u tu inskoj sredini i
koje, upravo stoga, da bi se uopte odralo, mora stalno da razvija svoje
sposobnosti.
Zna i, egon je samo otisak?
Kako se bi e s kojim se egon spaja razvija i sazreva, tako se i njegov
centralni nervni sistem uslonjava kroz me udejstvo njegovog fizi kog tela i
sredine. Egon, spojen s tim bi em, i sam se razvija, prate i njegov razvoj u
svim pojedinostima.
Ali, kada to bi e umre, egon se - umesto da i sam umre - osloba a svog
dobrovoljnog ropstva. Sa novoste enim identitetom ova, sada izrazito sloena
energetska shema, koja samu sebe odrava, ponovo se ra a da bi nasledila svoj
ve ni ivot.
Sledstveno tome, sa stanovita fizi kog bi a, smrt je samo ulaz u ovaj
novi ivot - jer, ono je egon.
Tavernor ose a kako ga preplavljuje bujica saznanja i ponovo se udaljava
od Labijenusa, prekidaju i direktni mentalni kontakt. Svemir se ponovo zgunjava
oko njega, u milijardama boja energije, prepun kretanja i ivota.
Previe, to je previe, kae on.
Nemoj biti obeshrabren. Priviknu e se. Ima vremena.
Misli koje mu Labijenus alje nisu, u stvari, istovremene. Tavernor to
shvata, ose aju i kako mu se mentalni procesi ubrzavaju, da bi sledili
Labijenusove. Neka jo bojaljiva ushi enost budi se u njemu dok po inje da
shvata istinu o svemu to se prepoznaje pod ivotom.
Moram ovo da razumem, govori on sebi samom. Mak Tavernor, moje fizi ko
telo mrtvo je - pa ipak, ja i dalje ivim.
Da. Jedan primerak knjige je izgoreo - drugi je ostao nedirnut.
I nikada ne e umreti?
Nikad. Jedna senka minu preko Labijenusa. Ne, bar, prirodnom smr u...
to zna i... Tavernorov um hita dalje... da su moji roditelji ivi.
Stani! Pauza. Da, tvoji roditelji su ivi.
Mogu li da govorim s njima?
Jednoga dana - oni su deo pod-mase.
Tavernorova ushi enost se pove ava. Ona je poput udnovatog hladnog plana
i to ga uznemirava; ipak, njegov duh nastavlja da se uspinje put ve nosti kroz
bleskove nervne energije to izvire iz spajanja dva velika toka ljudske misli,
spiritualizma i materijalizma. Klasi ne zemaljske religije, utemeljenja
ovekovih prastarih verovanja, nale su svoju potvrdu u tkanjima istih sila
ro enih me u zvezdama. ivot je ve an, spojen s puti u po etku, a ipak nezavisan
od nje. Skruenost i strah iznenada obuzimaju Tavernorovo bi e - ve nost,
beskraj...
Nisi sam, kae mu Labijenus ljubazno, i u njegovim mislima Tavernor ose a
prisustvo pojmova mnogo dubljih od onih koji mu ve odzvanjaju u svesti.
Materinska masa! Tavernor gleda u blistavi oblak oko Mnemozine i enja,
koja je oduvek bila sastavni deo njegovog ivota, u tolikoj meri da je nije bio
svestan, iznenada dobija svoje ispunjenje. Umesto enje tu je sada ose aj
ispunjenja i potpunosti, pomean s ose anjima koja prevazilaze sva druga,
dostupna oveku. Kai mi, moli on.
Nije potrebno da ti se kae, prijatelju. Sve ono u ta si eleo da veruje
je istina. Labijenus se sprema da ide. Po i sa ivotom.
Do i e sa mnom?
Kasnije. Neko mora poeleti dobrodolicu i drugima koji dolaze.
Tavernor ose a kako ga neto vu e prema materinskoj masi, s po etka
polako, a potom sve bre i bre. Prostor izme u njega i nje prepun je egona. On
prolazi kroz njih, i oni kroz njega. Pri svakom dodiru izmenjuje se ivot,
Tavernorova svest raste sa se anjima hiljada postojanja, a tek je na rubovima
materinske mase. Saznanje o vlastitoj sudbini buja u njemu, sasvim spontano...
Egoni su drutvena bi a, spojena me usobno vezama iji se broj pribliava
beskona nosti - vezama nastalim me udejstvima njihovih pojedina nosti. Oni
nikada ne naputaju ivotne vrste na planeti na kojoj se ponovo ra aju, sve dok
vasceli ivot na njoj sasvim ne izumre. Na tom stupnju, kada se pri a ivota
zavrava na jo jednoj planeti, nedoku ivo veliko zajedni ko bi e - sastavljeno
od svih razumnih bi a to su ikada na njoj ivela - kre e na put.
Sledi beskona no hoda a e kroz ve nost, u susret intelektualnim
doivljajima koji su daleko izvan mogu nosti razumevanja bilo koje jedinke; da
se, moda, uzdigne do drugih kontinuuma, dok onaj iz koga poti e umire u ognju;
da oplodi neki novi svemir, da udahne ivot milijardama milijardi novih planeta;
da se, moda, ujedini sa svesve u nekog drugog sveta, i jo jednog, i jo
jednog, tee i ka Kona nom.
Tavernorova udnja za spajanjem sa materinskom masom sve vie raste, a s
njom i brzina kojom se kre e. Svetlucavi oblaci egona rastavljaju se pred njim,
obuhvataju i ga, sklapaju i se nad njim. A onda, odjednom, dolazi bol. Tavernor
je zaustavljen.
ivote, uzvikuje u poniznom strahu, da li sam to odbijen?
Odgovor stie u istom trenutku, sa svih strana. Ne, prijatelju, nisi
odbijen - pogledaj u sebe sama.
Tavernor usmerava svoju svest ka unutranjosti svog bi a. Bol nestaje
negde duboko u njemu, a ipak, kao da dolazi sa strane. Ne odnekud spolja, ne
odande gde odbleskuju cvetne boje energije, ve kao s neke druge strane, na
kojoj se nalazilo ograni eno i puno enje postojanje koje je jednom poznavao,
jednom pre... pre... On okleva, ose a se nelagodno, ali je psihi ki pritisak
suvie jak i on biva primoran da se seti... Pre nego to je Dervis Farel
povukao okida . Farel ga je ubio, ali se s tim nije sve zavrilo; bilo je tu jo
ne ega - ne ega to se inilo vanim u to vreme. Tavernorova ozloje enost se
pove ava dok mo nepoznate sile nad njim raste, zadravaju i ga u igri senki u
kojoj je nekada u estvovao. eleo je... da, to je... prinudio je Farela da ga
ubije zato to... zato to je znao da e ga on primorati da oda neto to bi
prouzrokovalo smrt drugih.
Se anje se vra a iako se on bori protiv toga - preseljavanje Glavnog
operativnog taba na Mnemozinu, rat protiv Pitsikana, vizija lepog enskog lica,
nekako zamagljenog. Lisa!
Tavernor je prepoznaje s ose anjem u enja. Lisa. Ona ga dri - kako? I
zato? Da li je mogu e da je ljubav koje se jedva se a mogla da stvori vezu
toliko snanu da ne e mo i da je prekine? Hladan gnev ga sveg proima. Pusti me,
preklinje. Moram da ivim. Zahtevam svoj ivot. Ne elim vie da budem spojen s
mrakom.
Imaj strpljenja, apatom mu odgovaraju egoni iz blizine. Ve nost je tvoja.
Kako mogu da ekam, sada, kad znam za ivot?
Mora ekati. Misli izraavaju saose anja. Dok se veza ne prekine.
Ali ja ne...
 Tavernorova misao se gubi u haosu to eksplodira u svemiru oko njega.
Egoni jure kroz njega u iznenadnom begu, strah iklja kao krv iz prese ene
arterije, boje prostora se pomeraju, prete i, materinska masa se gr i i zavija
milionima nemutih glasova, dok dva kao smrt crna krila kr e surovo svoj put
kroz bujicu.
Krila se ire, iznenada. I nestaju.
Za njima dolazi utanje i ose aj neizdrivog bola i tuge. Uspostavljaju i
s njom vezu, Tavernor ose a tugu kako pulsira u njemu i kroz njega, a s njom
dolazi i strano saznanje da su mnogi egoni poumirali. Egoni, naslednici
ve nosti, pose eni su crnim krilima, a bol koju njihovi prijatelji zbog toga
ose aju beskona no je ve a od bola koju ljudsko bi e moe da oseti ak i uz
samrtni ku postelju voljene osobe. Tuga obavija Tavernora, briu i sve misli iz
njegove svesti.
Posle neodredljivo dugo vremena on se vra a, o i en, u prostore svesti.
Video sam dva crna krila, kae. Da li postoji... neprijatelj?
Nema neprijatelja.
Ne razumem. U pauzi koja sledi Tavernor ose a da e saznati neto mnogo
gore od postojanja neumoljivog neprijatelja.
Jedina bi a koja mogu unititi egone su ljudi - i oni to ine i ne znaju i
da mi postojimo.
A krila...
To su, moj prijatelju, bila krila svemirskih brodova Federacije koji stiu
na Mnemozinu. Krila brodova-leptira.

13.
Na neki na in, koji Tavernor nije bio u stanju da ta no odredi, dolazak
smrti oja ao je njegovu psihi ku vezu s Lisom.
Nepromenjivi inioci njegovog karaktera, podstaknuti gorkom sudbinom
egona, ini se da u njemu, ponovo, izazivaju emocije to ih budi igra senki. U
toj vezi bez vrstih oblika on oseti jak bol, to ga podseti na to da je i
ove anstvo izloeno opasnosti, jednakoj opasnosti koju crna krila predstavljaju
za egone - goroj od pitsikanskih ratnika. Najve a razlika, me utim, bee u tome
to ove anstvo nije shvatilo psihologiju Pitsikana, njihovu kulturu, razloge
zbog kojih su se usredsredili na unitenje ove anstva - dok je egonima vrlo
dobro poznata priroda njihovog unititelja.
Basarov me uzvezdani mlazni brod, tako nazvan po fizi aru dvadesetog veka
koji ga je izmislio, koristi se - u me uzvezdanom prostoru - principima mlaznog
aviona; to jest, zavisi od okoline u kojoj se nalazi. Dva snana magnetna polja
prostiru se stotinama milja oko broda, skupljaju i jonizovanu materiju koja se
upotrebljava i kao pogonska te nost, za dobijanje reakcione mase, i kao izvor
energije za brodski termonuklearni reaktor. Superprovodljive pumpe koje stvaraju
ova polja konstruisane su tako da odbijaju energijom nabijene estice i tite
delove broda u kojima se nalaze putnici i posada, kao i druge, osetljive, delove
na njemu.
Prema originalnim Basarovim nacrtima bilo je predvi eno da brod nosi
dodatnu opremu koja bi jonizovala prostor ispred broda, ali je razvoj laserske
tehnike omogu io druga iju konstrukciju. Ubacivanjem energije na talasnim
duinama gama-zraka u odgovaraju a sunca moe se posti i da sunce eksplodira kao
nova, plave i, na taj na in, hiljade kubnih svetlosnih godina prostora esticama
nabijenim energijom. Trgova ki putevi Federacije bili su posuti ostacima
unitenih zvezda; sama priroda galaksije menjala se da bi odgovorila zahtevima
ovekove trgovine. U tim neprirodno aktivnim podru jima svemirski brodovi mogli
su da dostignu estinu brzine svetlosti, pri kojoj je bilo mogu e pre i na
tahionski pogon - i zbog toga niko, izuzev a ice filozofa i pesnika, nije digao
svoj glas protiv ovekovog nehata kojim je menjao svemir prema svojim potrebama.
Magnetna polja, koja su svojim oblikom podse ala na krila, bila su razlog
zbog kojeg su ovi brodovi bili nazvani brodovima-leptirima. Lepo, hirovito ime,
pomisli Tavernor, za najve u tragediju koja je ikada zadesila ljudski rod.
Dok se njegova veza s egonima na rubovima mase u vr ivala i postajala
mnogostranija, on po e da shvata tragediju koja raste u njemu - ne putem misli
ili predstava, ve putem istih pojmova. Plutaju i du neobi nih vidokruga
lepote i novih dimenzija boja, on stade da ispituje te nove pojmove. Klju se
okre e u njegovoj svesti, neka se vrata otvaraju i neka gruba svetlost, dolaze i
iz nekog nepoznatog pravca, preplavljuje njegov proli ivot, sve prizore
celokupne ljudske istorije...
Jo u vreme prvog pojavljivanja razumnog ivota na Zemlji masa egona se
stvarala oko nje, usredsre ena ne toliko na samu planetu koliko na njenu
biosferu, roje i se razli itim a ipak srodnim oblicima ivota. Masa egona
sadrala je sve svesti svih bi a koja su ikada postojala na Zemlji. Genija,
budale, majmuna koji se ceri, psa koji spava, ubice, sveca, divljaka, fizi ara -
svi su oni tu. Uzbu uju e lepi egoni dece koja su umirala pre ro enja zajedno su
tu s egonima cezara, daju i isto onoliko koliko i primaju, u estvuju i u
stvaranju mase egona jer, da bi postigao ispunjenje, sveduh Zemlje mora da u
sebe upije svaki deli ivota na njoj.
Ovo ogromno skladite svesti nije mogu e neposredno dota i jer je ovekov
nervni sistem neugla an - niti je mogu e da ovaj eteri ni i tanani oblak
energije do e u dodir sa fizi ki ivim bi ima. Pa ipak, neka vrsta dodira
postoji - na nivou podsvesti. Na primer, prastara pojava nadahnu a. Umetnici,
pisci, inenjeri, nau nici - svi oni, da bi reili problem koji ih je mu io,
predavali su se nadahnu u svim svojim bi em i ponekad - ako su imali sre e -
prednji deo mozga bi se aktivirao, vinuo se u visine, do mase egona i od nje
uzimao ono to mu je potrebno. Istorija ljudske misli puna je primera takvog
kori enja sakupljenog znanja i mudrosti itave ovekove vrste. Mnogi ljudi, u
trenutku nadahnu a osetili su postojanje neke ogromne, spoljanje sile koja ih
daruje, esto u snu, potpunim reenjem problema kojim su se bavili. Ti nadahnuti
ljudi, ne retko, ukazivali su na injenicu da im je reenje do kojeg su doli
bilo poklonjeno. Muzi ari i pesnici esto su govorili o tome kako im kompozicija
dolazi, potpuna, do najsitnije pojedinosti, u jednom trenutku, bez ikakvog
svesnog u e a s njihove strane - a sav njihov stvarala ki rad sastojao se u
tome da to to pre zabelee, pre nego to i ezne.
Tako je ovek, ive i u utrobi genija svoga roda, mogao da se vine do
zvezda, da ih uzme - sve dok se nisu pojavili brodovi-leptiri.
Svetlucava magnetna krila koja su se protezala miljama kroz prostor
presecala su masu egona, ubijaju i milione, unitavaju i ovekovog sveduha,
njegovu genijalnost, svoje nasle e besmrtnosti, sve...
Tavernor odjednom shvati zato ovek gubi rat protiv Pitsikana. Prvi put u
svojoj istoriji ljudi su primorani da se neprijatelju suprotstave sami - i bez
genija svoga roda to suprotstavljanje je bezuspeno. Avetinjski obrisi jo
groznije istine se za trenutak pomolie na obzorju Tavernorove svesti; ali tok
njegovih misli i dalje ga nosi pravo ka legendi o Mnemozini, planeti pesnika,
poslednjoj reduti ovekovog duha...
Jedina planeta Federacije u ijoj blizini brodovi-leptiri ne mogu da se
kre u!
Ote ena masa egona sa Zemlje, kao i drugih planeta Federacije, preselila
se na Mnemozinu, i samo je tu jedan mali broj ljudi mogao da misli i stvara i
da, kao nekada, trai nadahnu e na nebesima. Tavernorov um stade plamteti, dok
se obnovljeno se anje spajalo s novoste enim saznanjem.
MACRON! Ra unar veli ine Meseca koji upravlja vo enjem rata odlu io je da
se Glavni operativni tab prebaci na Mnemozinu. Da li je to on, na osnovu
sveukupnih podataka koji su mu stajali na raspolaganju, moda po eo, mada tek
nejasno, da shvata istinu? Da li je njegova pseudo-svest, sastavljena od metala
i kerami kih plo ica, uopte u stanju da dopre do istine na kojoj su utemeljeni
svi oblici ivota? Na empirijskoj osnovi - moda. Bio je u stanju da Tavernora
sa fronta prebaci u odelenje za konstrukciju oruja - morao bi, zna i, da
primeti i neobi no visok postotak inventivnosti na Mnemozini. Ali da li e biti
u stanju da uporedi taj procenat s astronomskom injenicom, zbog koje brodovi-
leptiri nisu mogli da se kre u oko ove planete?
Da li je imao razloga, kao i autoriteta, da izda samo jednu komandu koja
bi moda spasla ove anstvo od unitenja?
Tavernor oseti agoniju koja zastruja kroz njega dok je poimao da vreme
ove anstva - Lisino i Betijino vreme - isti e, da e se ovek morati da odrekne
svojih izvanrednih, ali i smrtonosnih brodova, i da e biti prinu en da se bori
drugim orujem sve dok mu se genije rase ne vrati, vaskrsnut. Ako, misao po e da
mu tutnji u svesti, ve nije prekasno.
Odjednom se na e izdvojen od egona koji ga okruuju. To su oni prekinuli
kontakt. Sada ih je gledao kroz promenljive boje stvorene spajanjem mekih X-
zrakova sa sinhrotonom radijacijom mlazeva protona to su se kretali u spirali
du magnetnog polja brzinom bliskom brzini svetlosti. Ali njihovu lepotu vie
nije prime ivao. A onda, njegova misao premosti prostor do najblieg egona,
Kajstra-Gurla, mrtvog ve hiljadu osam stotina godina, pripadnika kratkotrajne
severnoafri ke civilizacije ije postojanje arheolozi nikada nisu otkrili,
kova a ma eva koji je umro sredove an, od zapaljenja slepog creva.
ta da radim?
Da radi? Kajstra-Gurl je zra io smirenim saose anjem. Ose am tvoj bol,
Tavernore, ali ti ne mogu pomo i. Budi strpljiv - veza e se prekinuti kroz
izvesno vreme.
Ali vremena vie nema. Ne brinem se za sebe.
Tvoj bol poti e od te veze. Kad ga se jednom oslobodi, presta e da
gleda kroz tamnu koprenu fizi kog bi a. Shvati e da bi bilo bolje da itavo
ove anstvo bude uniteno u ovom trenutku - pre nego to krilati brodovi unite
ovekov sveduh.
Ne mogu tako da mislim, pobuni se Tavernor.
To je zbog veze. Shvati da si jo iv, zato to je tvoj egon imao sre u da
izbegne unitenje. Svaki put kad brod pro e kroz nas, mnogo egona - oni koji ne
mogu da se sakriju iza ostataka meseca - umiru stvarnom smr u. I oni ljudi koji
jo ive na Mnemozini, i oni su osu eni na stvarnu smrt - jer, kad se uniti
egon ve razvijenog bi a, suvie je kasno da se novi egon spoji s tim bi em.
Moramo se razvijati, postepeno, zajedno s fizi kim bi em.
Znam. Znam da ne treba stavljati proto-ivot iznad pravog ivota, ali...
Kakva je to veza? Da li ima i drugih koji su tako vezani?
Kajstra-Gurlove misli odjednom se obojie britkim humorom. Deavalo se i
drugima pre tebe, ali u poslednje vreme, sve re e, otkad je nauka potisnula
romantizam.
Seni! Zar je... Tavernor prekide tok svojih misli. Zato se povla i? On
ugleda kako se prostor izme u njega i egona oko njega pove ava, i shvati da se
nalazi u sreditu blistave, misaone sfere.
Neto se doga a.
Kajstra-Gurlove misli sve su vie bledele. U njegovoj svesti Tavernor,
ipak, stie da zapazi strahopotovanje. ini mi se da te zovu, Tavernore.
Materinska masa te zove.
Ne! Tavernora obuzima iznenadan strah, dok se sfera oko njega izduuje,
postaje jajolika, zatim kruna, da bi se, potom, otvorila kao tunel koji krivuda
nadole kroz masu egona, nadole kroz ostatke Meseca, duboko dole u sredite
sveduha. On se bori da se zadri, ali ga nezadriva sila vu e nadole kroz taj
blistavi tunel, bre, sve bre, dok hiljadu miliona likova prolazi kroz njega -
vizije tela, lica, vizije svesti, ljudi, ena, dece, ptica delfina, ivotinja
svih vrsta i oblika, spajaju i se u jednu jedinu zajedni ku li nost. Sa
isklju ivim obelejem Zemlje, podanika nezamislivo ogromne zajednice to
nastanjuje itavu ve nost.
Nisam spreman, stade da grca Tavernor, ose aju i kako se brzina njegovog
silaenja usporava.
A onda se zaustavi.
Sada ga obasipa zaslepljuju e zra enje, potiskuju i njegovu svest o svemu
izuzev o savrenoj sferi koja lebdi u sreditu. Njegova ula se prilago uju i on
je u stanju da opazi da jedinka koja bleti kao sunce nije jedan jedini egon,
ve mnogo njih - moda vie hiljada njih - koji, u savrenom skladu, tvore jedan
sloeni um. Vizije pojedina nih likova se spajaju i razdvajaju, i ponovo
spajaju. I dok ista psihi ka sila plavi njegovu mo rasu ivanja, on stade da
razaznaje delove jedinke - to su Da Vin i, Hrist, Aristotel...
Tavernorova pretovarena svest po e se gr iti.
Misli super-egona su kristalno jasne, dijamantno otre.
Ovaj ovek je povezan s glavnim instrumentom?
Povezan je.
 Da li je veza dovoljno vrsta da obezbedi sporazumevanje u oba pravca?
Nije. Kao to smo i predvideli.
Spreman je da se vrati?
Spreman je.
Fizi ki uslovi su zadovoljavaju i?
Jesu.
Odgovara genetskom tipu strukture broj dva?
Da.
Onda, nastavite. Vilijem Ladlam e govoriti za nas.
Tavernor odjednom oseti kako poputaju intelektualne stege koje su ga do
tada drale. Jedan egon mu se priblii, uspostavi vezu s njim i on upi u sebe
li nost Vilijema Ladlama - mrtvog ve etiri stotine godina, ro enog u Londonu
1888, u siromanoj porodici, prodatog nekom oda aru kada mu je bilo tek est
godina, i umrlog tri godine kasnije, od guenja u iskrivljenom odaku ku e nekog
bankara u Kensingtonu. Saaljenje po e da se ra a u Tavernoru, ali ga on brzo
svlada. U dodiru je, o ito, s intelektom smirene, neograni ene snage, koji bi,
da je ro en u drugim okolnostima, obeleio dvadeseti vek i izmenio mu istoriju;
kao egon, on se uzdizao do visina ispunjenja o kojima obi ni um nije mogao ni
sanjati.
Mak Tavernore, do e do njega Ladlamova misao, ti verovatno zna zato se
nisi spojio s materinskom masom?
Da, ja...
Ne plai se. Kao i ti, i mi se stalno brinemo za sudbinu ove anstva.
Iznena en prividnom protivre no u u odnosu na sve ono to je saznao od
drugih egona, Tavernor pokua da uspostavi dublju vezu s Ladlamovim umom; ali
nai e samo na bletavu, neprolaznu prepreku.
Moram ti re i, nastavi Ladlam, da - pod izvesnim uslovima - postoji
mogu nost da se razvijeni egon vrati na nivo fizi kog ivota.
Ali, kako?
Ako odlu imo da te vratimo u fzi ko bivstvovanje na Mnemozini - tako da bi
mogao da ispravi fatalnu greku koja se ogleda u ovekovom kori enju
svemirskog broda na mlazni pogon - da li bi pristao da po e?
Znate da bih. Pomisao da bi, u tom slu aju, morao da se odrekne svoga
postojanja kao egona mrska mu je, ali onda ugleda lice neke ene, tajanstveno i
nejasno, i ponovo oseti njen bol. Moram da idem.
Bez obzira na sve to e se od tebe zahtevati? Rekao sam ti, ve , da se
povratak moe ostvariti samo pod datim uslovima.
I i u pod bilo kojim uslovima.
Dobro. Neo ekivano, Ladlamove misli po ee da zra e saose anjem. Fizi ki
uslovi za povratak su slede i: razvijeni egon moe se vratiti na fizi ki nivo u
slu aju kada genetska struktura drugog fizi kog bi a s kojim se spaja odgovara
genetskoj strukturi prvog fizi kog bi a. Drugim re ima, ovi uslovi smatraju se
ispunjenim samo kad je drugo bi e neposredni potomak prvog.
Razo aranje obuze Tavernora. Zna i, ipak je nemogu e. Ja nemam... Misao mu
se iznenada prekide, dok mu neko predose anje skamenjuje um. Ho e da kae da
je Lisa...?
Sin, potvrdi blago Ladlam. Embrion je ve dva meseca star.
Nisam znao. Nisam uopte pomiljao...
Samo ona zna. Izuzetno snano razvijeno ose anje za potovanje drutvenih
normi u njenom drutvenom krugu, njena briga za karijeru njenog oca i za njegov
psihi ki mir primorali su je da krije svoju trudno u.
Farel! To saznanje pogodi Tavernora kao udarac malja. Zbog toga se udaje
za Farela.
Ta no. Kai - da li ostaje pri svojoj odluci?
Ja... Tavernoru se u ini da nije u stanju da sastavi ni jednu jedinu
suvislu misao. Ali time bih oduzeo ivot svom sopstvenom sinu.
To je samo proto-ivot. Njegov egon e biti opozvan. Obezbedi emo mu mesto
u blizini samog sredita materinske mase.
Tavernor oklevae trenutak, na granici ve nosti, a onda ponovo ugleda lice
jedne ene - udnovato, velom pokriveno. Prihvatam.
 Ogromni intelekt mase egona ga zahvati i njegova li nost bi usmerena ka
pupoljku mozga zaspalog fetusa u utrobi Melise Grenobl.

Tre i deo
PITSIKANI

14.
Neto je probudilo Dervisa Farela, ali on nije znao ta je to bilo.
Leao je na boku, gledaju i pospano prema visokim prozorima iza kojih se
okean, tamnoplav u jutarnjoj sveini, lomio presecan belim vrhovima talasa.
Izme u njega i svetlosti, na bledozelenom tepihu spava e sobe, otisci stopala
izgledali su kao jedva vidljive srebrnaste are. U sobi je vladala tiina - pa,
ta ga je to, onda, probudilo? Ose ao se oputenim; zna i, nije bilo komara pri
kojima je pitolj skakutao u njegovoj ruci, u kojima ga je mrtvo telo
pritiskivalo, oblivaju i ga krvlju, ostavljaju i tragove na njemu.
Farelove misli presko ie uasne trenutke iz portirnice i usredsredie se
na vedre scene njegovog ven anja, pre pet dana. teta to je Melisa bila tako
nestrpljiva - put do Zemlje i zvani na ceremonija u zgradi vlade u Zapadnom
Berlinu bili bi neto ega bi se rado se ao itavog ivota. Ipak, injenica da
se oenio, tako re i, u stroju, i da ak nije ni uzeo odsustvo za medeni mesec,
ostavili su dobar utisak na pravom mestu. A Melisino nestrpljenje bilo je, samo
po sebi, kompliment, iako je njeno ponaanje posle toga bilo razo aravaju e.
O igledno je bilo da e biti potrebno uloiti dosta briljivog truda da bi
se iz tog veli anstvenog tela izvuklo sve to je ono moglo da prui. Pomisao na
njene tople, meke i teke grudi koje ispunjavaju njegove ake i probijaju se
kroz prste, u ini da odjednom oseti udnju u itavom svom telu. On se okrenu na
le a i istog asa otkri ta ga je to probudilo. Melisa nije bila u krevetu.
Zurio je u plafon, zamiljeno. Ovo je bilo ve tre i put, u pet dana
koliko su bili zajedno, da se probudi sam u krevetu; to je, zaista, po injalo da
biva udno. On tiho ustade, pri e vratima Melisine sobe i otvori ih. Soba je
bila prazna. On pro e dalje kroz sobu i otvori vrata kupatila. Melisa je bila
nagnuta preko labavoa, povra aju i, s tragovima suza na licu.
"Draga"! uzviknu on, pritr avi joj. "ta je to s tobom?"
"Nita." Melisa se uspravi i nasmei mu se.
Njeno ponaanje se Farelu odjednom u ini krajnje neprirodnim, i neto
udovino pojavi se istog asa u dubini njegove svesti. "Nije ti dobro - ta je
to s tobom?"
"Nita." Melisa je nastavljala da se smei, ali nekako, o ajni ki. "Moda,
ivci. Sada je sve u redu."
"Ali to ti se doga a svakog jutra", primeti on.
"Nemoj da si lud." Melisa pokua da pro e pored njegovog nagog tela, ali
je on jednom rukom uhvati za rame, dok joj drugom, naglim trzajem, povu e
prozirnu spava icu do pojasa. Vene na njenim grudima ocrtavale su se, plave na
jutarnjoj svetlosti, dok su isturene bradavice imale sme u boju.
Pod njegovim nogama pod kao da stade da se ljulja i njegove ruke po ee da
udaraju po njoj, pakosno, otvorenom akom, dok mu svest osta zagluena grubim
zvukovima koje su njegova plu a proizvodila kao mehovi na nekoj starinskoj
maini.
Kada mu se razum povrati, on odvede Melisu u krevet, pomoe joj da legne
i, s ledenom ljubazno u, povu e pokriva preko njenog tela da bi sakrio tragove
svojih aka. Zatim uze cigaru sa sto i a pored kreveta i zapali je prstima koji
su podrhtavali. Melisa je jecala bez prestanka i bez napora, to ga navede da
pomisli da je ona ose ala olakanje zbog svega to se desilo.
"Ko je otac?" Trudio se da mu glas bude miran.
"Sve se to dogodilo u prolosti. elim da mu zaboravim ime."
"Tako, zna i." Farel je posmatrao pepeo na svojoj cigari. "Otarasi ga se."
"Nikada!" Melisa se nasmeja, jecaju i, i u tom trenutku, on oseti strah od
nje.
"Nema izbora."
"Zar?"
 Ferel pomisli na reagovanje svoje porodice, svoje uzviene, nemilosrdne
porodice i na prepreke koje su ve bile postavljene na njegovom dugom,
usamljenom putu koji je, to je samo on znao, vodio do poloaja vrhovnog
predsednika.
"U redu", sloi se kona no. "Zadri kopile. Ali re i u ti neto - u inila
bi mi veliku uslugu ako bi ga se ve sada otarasila."

Halbert Farel se rodio u jednoj vojni koj bolnici na Ceruleji u prvim

asovima jednog mirsnog septembarskog dana. Poro aj je bio lak i jednostavan, i
posle dva dana Melisa je mogla da napusti bolnicu i da se preseli u belu vilu
svoga mua koju je ovaj podigao na stenovitoj obali junog od Centra.
Dervis Farel pozdravio je dolazak sina sa naglaenim oduevljenjem po
kojem je, ina e, bio poznat u vojsci. S vremena na vreme, kada je to bilo
neophodno, objanjavao je svojim prijateljima, oficirima, da je dete dolo
ranije na svet zato to je stanovao pod istim krovom s Melisom dva meseca pre
ven anja. Gordo je pozirao pred kamerama propagandnog odeljenja armije, dre i
dete visoko iznad glave ili iznad ograde balkona u svojoj ku i.
Nijednom se nije desilo da ispusti dete, ali ga je Melisa ipak stalno
drala pod prismotrom, s brigom u o ima. Kad je de ko napunio prvu godinu
ivota, Melisa poprimi mu eni ki, odsutni izraz lica ene koja se u potpunosti
odrekla ivota.

15.
Moda e ga prisustvo njegove u iteljice spasti. Hal Farel nije bio
siguran, ali se nadao, arko, onoliko koliko je to, uopte, bio u stanju jedan
estogodinji de ak.
Na putu do dnevne sobe morao je da pro e pored otvorenih vrata svoje
spava e sobe. Oklevao je pre nego to je doao do njih, dok mu se grlo suilo
pri pogledu na mra ni otvor koji se nadnosio nad njega. A onda mu padoe na
pamet novi, rimovani stihovi koje je tog dana u koli kupio od Bilija Sefora.
Uprkos garanciji koju mu Bili bee dao dok su pregovarali za cenu, re i kao da
su u me uvremenu izgubile svoju magi nu mo . Ali one su bile jedino to je imao
i on ih je aputao s potovanjem.

Je'n, dva, tri,

Je'n, dva, tri,
Ne diraj me ti,
Mene titi Dej Si,
Ne diraj me ti!

U trenutku kad je izgovorio poslednju re on sko i pored otvorenih vrata i

sjuri se niz stepenite, dok su mu noge u papu ama jedva dodirivale stepenice.
Pred vratima dnevne sobe se zaustavi da bi smirio disanje, tak da je uo jasan,
melodi ni glas gospo ice Palgrejv.
"Poznato mi je da je Hal vrlo nervozan, pukovni e Farel", govorila je,
"ali u tome i jeste stvar. Sigurna sam da bi njegovo u estvovanje u de joj
dramskoj grupi imalo blagotvorno dejstvo na njega, da bi se opustio. Na kraju
krajeva, utvr eno je da je gluma odli na terapija za..."
"Terapija!" Njegov otac se smejao s ogor enjem. "Moj sin nije poreme eno
dete."
"Ne mislim da kaem da jeste, pukovni e. Znate i sami da je obdaren za
u enje jezika, i to bi bila dobra prilika da se pokae. A i njegove ocene
verbalnog razumevanja i itanja su daleko iznad..."
"Hal moe da do mile volje govori i da ita i kod ku e."
"Ali dobro bi mu inilo da malo vie vremena provodi napolju", umea se
Halova majka i njegovo srce posko i od uzbu enja. Moda e mu ipak dozvoliti da
ode u taj kolski centar.
"Cenimo Vae interesovanje, gospo ice Palgrejv", nastavljao je njegov
otac, ne obaziru i se, "ali isto tako, mislimo da posebno probleme naeg sina
poznajemo bolje od - uz svo duno potovanje - od nekog ko ga vi a samo na jedan
sat svakog dana."
 Ose aju i po glasu da je njegov otac ve odlu io ta e uraditi, Hal
shvati da mora odmah da u e ukoliko eli da poeli laku no pre nego to
gospo ica Palgrejv ode. On otvori vrata. Troje odraslih sedelo je za okruglim
ajnim sto i em. Gospo ica Palgrejv okrenu glavu uokvirenu sme om, ravnom i
zategnutom kosom, smee i se; bilo je neobi no videti je izvan u inioce.
"Ja... idem na spavanje", re e Hal, stoje i na pragu.
"Rano ti je." Njegov otac podigao je pogled sa olje za kafu koju je meao
kai icom, dok mu se majka uko i sa rukom pruenom ka par etu torte, s brinim
izrazom na svom bledom, puna kom licu. "Jesi li umoran?"
"Pa, jesam... Laku no ."
"Polako, mom ino." Njegov otac se nasmeja, dok su mu se o i belele na
tamnom licu. "A gde nam je poljubac za laku no ?"
Hal odmah shvati da mu je plan propao. On najpre pri e majci, koja ga
nakratko privi na svoje masivne grudi; mogao je da oseti ritmi no kretanje njene
vilice, vakanje koje kako da nikada nije prestajalo, iz dana u dan, iz no i u
no . Usne su joj bile lepljive i slatke kad ga je poljubila. Zatim se okrenu
ocu, koji ga zagrli s naglaenom, prisnom grubno u, i protrlja svoju neobrijanu
bradu o Halov odraz dok je aputao re i od kojih se Halu krv ledila u ilama.
"Oni su tamo gore, ekaju te - video sam ih."
Hal pogleda prema majci, preklinju i je pogledom, nadaju i se da je ula
isto to i on; ali ona je svoju panju poklonila izboru novog par eta torte,
namrtena od usredsre enosti. Nekada, davno, se ao se, inilo se kao da mu
veruje kad bi joj ispri ao ta mu je otac govorio - posle ega je bilo stranih
sva a - ali, sada, njena je panja uvek bila usmerena na neto drugo i on je
postepeno prestao da se trudi da je uveri.
"Laku no , Hale". Gospo ica Palgrejv mu uputi osmeh, i on poele da ga ona
nekuda odvede sa sobom. "Odmori se, do ponedeljka ujutro."
Hal polako izi e i pope se stepenicama do svoje sobe. Bila je u mraku,
izuzev slabog, odbijenog svetla sa ispusta. On izgovori svoje nove rimovane
stihove jo jednom, a onda potr a do kreveta i zavu e se pod pokriva . Soba je
izgledala sasvim udobno i prijatno, okupana narandastom svetlo u, ali on
na ulji ui i nekoliko sekundi kasnije u dobro poznati zvuk odozdo - kako
njegov otac otvara vrata dnevne sobe i prelazi u hol do prekida a za svetlo.
Svetlost na ispustu se ugasi i soba se ispuni mrakom. Hal nije davao glasa od
sebe, niti je pokuao da upali svetlo u sobi - bilo mu je odve dobro poznato
kakva kazna o ekuje de aka koji se boji mraka.
On povu e pokriva preko glave i odmah za u nejasne, ite e i krkljave
zvuke na osnovu kojih je znao da stoje pored njegovog kreveta - bezglavi ljudi i
ene koji izlaze iz zidova.
Bili su pravi, Hal je to dobro znao. Stajali su svuda oko njega, ogrta a
natopljenih krvlju, krkljaju i kroz prerezane dunike na vratovima. Kad su prvi
put izili iz zidova mislio je da je to bio samo ruan san, i poverio se ocu,
o ekuju i ohrabrenje. Lice njegovog oca je tada postalo ozbiljno, optuuju e.
De aci koji su ro eni u grehu, rekao je, svake no i stoje opkoljeni bezglavnim
ljudima, za kaznu zato to su zli. Od tog dana, Hal je mogao da ih uje, ak i
kada je bio potpuno budan, shvativi, kona no, da mora da je, zaista, bio vrlo
zao.
Jednog popodneva, kad su vesti iz rata bile naro ito loe - jedna robot-
bomba Pitsikana je prvi put uspela da probije odbrambeno polje Federacije i da
razori jednu planetu - njegov je otac bio mnogo pijan, i poljubio je Hala,
rekavi mu, grubim, gr evitim glasom, da su ti bezglavi ljudi i ene samo ruan
san. Ali do tog vremena, Hal je ve znao pravu istinu...
Uvijen u klupko ispod pokriva a ose ao je kako se grozne prilike ponovo
skupljaju oko njegovog kreveta - ponovo je preiveo strah prizivaju i svog
zatitnika.
U Halovoj shemi postojanja Mak je zauzimao udnovato mesto. Bio je isto
onoliko stvaran koliko i ti bezglavi ljudi, a ipak nestvaran zato to ga je Hal
mogao prizvati i oterati po volji; Mak je iveo svoj posebni ivot, ali ponekad,
on i Hal bili su jedno. Mak je imao crnu kosu, bio je ozbiljan, strano snaan,
s rukama koje su bile debele koliko i Halovo telo i nije se bojao ni ega u
 itavom svemiru, ak ni Pitsikana, pa ak ni no nih posetilaca, bezglavih ljudi
i ena koji su dolazili iz zidova.
Bezglavi ljudi su mogli da u u u sobu i to je bilo sve to su mogli da
urade, zato to je Hal/Mak imao neku udnu puku s debelom cevi koja nikada nije
promaivala svoj cilj, ak ni onda kada bi tr ao, pucaju i samo jednom rukom,
dok bi drugom vodio Hala na bezbedno mesto.
Uspevi da se smiri, onoliko koliko mu je to uopte bilo mogu e, Hal zaspa
nemirnim snom.

Probudio se od dodira hladnih prstiju, koji su ga podigli iz toplog

kreveta.
"Predomislio sam se", uzviknu Hal, pokuavaju i da se otme. "Ne u,
uopte."
"ta ne e?"
"Slado..." Hal prestade da govori, im je prepoznao glas svoje majke.
Ose aju i na neki nejasan na in da je za dlaku izbegao neku stranu opasnost,
dozvolio je da mu navu e njegove posebno napravljene ga e i ostale delove ode e,
nastoje i istovremeno da se probudi, zevaju i i trep u i. "Sam u vezati cipele
- ti ih uvek ostavlja labave."
"U redu sine, ali pouri."
Osetivi napor u glasu svoje majke, on zadra pogled na njoj. Njeno
puna ko lice bilo je ble e no ikada, a o i crvene. Mozak mu se odjednom
razbistri i on, pogledavi na sat, vide da je tek est.
"Lisa?"
"Da, sine?"
"ta se desilo?"
"Nita. Ja... Tvoja tetka Betija nam dolazi u goste na neko vreme. Zar to
nije divno?"
"Moda", odgovori Hal nesigurno. Betija je bila samo etiri godine starija
od njega, i njemu se nije dopadalo da ona ima pravo da je zove njegovom tetkom -
bilo je to neto to je pripadalo samo odraslima. Vi ali su se otprilike jednom
godinje, i on nije ose ao neku naro itu elju da je ponovo vidi. Njegovo
predose anje da se neto r avo desilo nije ga naputalo. "Da li e i deda
Grenobl do i?"
"Ne e." Re je bila izgovorena kroz jecaj, i on napokon shvati ta se
desilo.
"Je l' umro?"
"Da."
Hal je mislio na daleku, nedoku ivu osobu koja je bila njegov deda. "Ko ga
je ubio?"
"Hale!" Majka mu prodrma ruku. "Ljudi mogu da umru a da ih niko ne ubije!"
"Mogu li?" Hal je za trenutak razmiljao i o toj mogu nosti, a onda je
prihvati kao jo jednu od onih o iglednih lai na kojima je bilo zasnovano
itavo zdanje sveta odraslih. Znao je da je ivot beskona an, i da se moe
prekinuti samo pod dejstvom neke sile. Neke mra ne sile... Dozvolio je da ga
odvedu niz stepenice i da mu daju toplo mleko i iniju proteinskih pahuljica.
Nije bilo znakova koji bi ukazivali na to da mu je otac negde u blizini. Posle
izvesnog vremena dola je vojna limuzina, kojom je upravljao vojnik pospanih
o iju. Hal s majkom u e u zadnji deo limuzine, i ova odmah krenu a da voza u
nisu ni rekli kuda da ih vozi; Hal na osnovu toga zaklju i da je nezgrapna,
besmislena mainerija odraslih bila ponovo stavljena u pokret. On se privi uz
majku, posmatraju i kako ostaci meseca blede na jutarnjem nebu dok je vozilo
klizilo po vazdunom jastuku na sever, prema Centru, izme u mora i zemlje.
Odjednom, sada je to Mak bio s njim, ili je on bio Mak (Hal nikada nije
znao ta no); ponovo oseti iznena enje zbog toga, budu i da se nije nalazio ni u
kakvoj neposrednoj opasnosti. Onda se seti da je Mak u poslednje vreme esto
dolazio i da je uvek ose ao potrebu da neto hitno uradi - da postoji neto to
ne moe da eka. Od Maka je i nau io da svoju majku zove Lisa - tako je mislio o
njoj kad je bio Hal/Mak - ali je to inio retko, jer se inilo da nju to nekako
zbunjuje i uzbu uje.
 Ovoga puta Makovo prisustvo bilo je ja e no ikada ranije, i Hal u ini ono
to mu je dr Sorter savetovao prilikom njegove poslednje posete klinici. Pokuao
je da se priblii Maku, da se potpuno spoji s njegovim mislima, sve dok ne bude
u stanju da ih prepoznaje kao da su njegove sopstvene. Prva stvar koju je otkrio
bila je da Mak vidi njegovu majku na druga iji na in. Bila je, u Makovim o ima,
mnogo mravija nego u stvarnosti, i njene o i su bile pune ivota, i umela je da
se smeje. Bilo je tu i nagovetaja ljubavi, strastvene, strastvenije nego to je
Hal mogao da razume.
Fasciniran, Hal dozvoli da Makove misli jo vie potisnu njegove
sopstvene. Gotovo istog asa oseti kako Makova mentalna snaga struji njegovim
ilama. Mentalna obzorja za tren zadrhtae i povukoe za sobom sveukupnost tajni
i uda od kojih je svemir bio sa injen. Hal/Mak je ubrzano disao, sav uzbu en,
trude i se da ih dosegne i zadri. Video je svemirske brodove kako lete na crnim
krilima, ljude koji se bore, a zatim nai oe se anja na bol i Hal se povu e,
gr e i se...
Dobro poznati ose aj posle mokra e koja mu plavi bedra vrati ga u
stvarnost. Borio se neko vreme protiv toga, a onda se prepusti sudbini,
zadrhtavi, ose aju i kako napetost isti e iz njegovog tela.
"Oh, Hale!" Glas njegove majke bio je nestrpljiv. "Jesi li se opet
uneredio?"
"Pusti me - nije mi nita." Znao je da e se otkriti istina kad bude
pregledala njegov ve, ali sve je bilo bolje od jo jedne beznadene rasprave.
Njegova majka je sve probleme reavala par etom kola a ili komadom slatkia. Hal
se gotovo naceri kad oseti kako se ona rukom maa za dep svoga kaputa.
"Evo, sine. Pojedi ovaj komad okolade. Ionako nisi imao vremena da
doru kuje."
"Hvala." Uzeo je ponu enu okoladu gotovo mehani ki.
"Tvoj deda je, Hale, bio star i bolestan. Ne bih elela da se zbog toga
mnogo uzbu uje..."
"Ne uzbu ujem se." Halov glas bio je estok. "Ba me briga, uostalom!"
"Hale! Ne sme tako da govori!"
"Ali to je istina. Ako je ve bio star i bolestan, onda je bolje to je
..."
"Dosta!"
Hal slee ramenima kad oseti da mu je okolada istrgnuta iz ruke, i
nekoliko sekundi kasnije za u utanje koje mu je kazivalo da je njegova majka
odmotala okoladu. On se jo dublje zavali u meko sedite limuzine i zatvori
o i.

Voza ih, bez zadravanja, odveze do zadnjih vrata velike estougaone

zgrade i parkira se ispred ulaza u privatni deo zgrade. Mnogo svetiljki je bilo
upaljeno i u ku i se ose alo komeanje, bez obzira na to to je bilo rano. Hal
izi e iz vozila i zastade, drhte i na prohladnom vetru, dok je njegova majka
tihim glasom razgovarala s voza em, ine i neke tajanstvene pripreme. Hal nije
podnosio da bude u Upravnikovoj rezidenciji i, kad god je mogao, pokuavao je da
izbegne da u e u nju.
"Gospo o Farel." Jedan od ljudi koji su radili za njegovog dedu pojavio se
na vratima. "Pre svega, dozvolite da vam izrazim svoje sau e e, u svoje li no
ime i u ime ostalog osoblja."
"Hvala vam. Moj mu mi je rekao da..."
"Da. Bilo je brzo, neo ekivano. Umro je u snu. Nije se mu io. Poslao sam
telegram predsedniku Gou i o ekujemo..."
Hal se trudio da ne slua taj razgovor. Uao je u ku u za odraslima,
dozvolio da ga smeste u veliku naslonja u i da ga veliki broj bezimenih ljudi
posmatra s razli itim stepenom ljubaznosti, dok je njegova majka otila negde s
drugim nekim ljudima. Niko mu nije zatraio da skine kaput i on zaklju i da e
ova poseta velikoj ku i biti kratka. Majka mu se ubrzo vrati i kle e pored
njegove naslonja e, gledaju i ga umornim o ima.
"Otac je naao nekoga ko e s tobom i s Betijom biti kod ku e i zato e te
sad vratiti ku i."
 On klimanjem potvrdi da je uo i ustade iz naslonja e i po e ka vratima
kroz koja je uao; me utim, majka ga okrenu u suprotnom pravcu, prema glavnom
ulazu, i on se veoma iznenadi primetivi da mu je sve to nekako veoma poznato.
Poznato, a zastrauju e. Dok je posmatrao mermerne stubove, u njemu se za
trenutak javi neodre eno, ali snano predose anje zla.
Jedna vrata na zadnjem delu predvorja otvorie se i njegova tetka Betija
u e s malim koferom u rukama. Za jedno desetogodinje dete Halu je izgledala
suvie visoka, i suvie samopouzdana. Kosa joj je bila zalizana i zategnuta,
tako da je izgledala glatka kao led.
Prila mu je dok su joj o i svetlele nekim gladnim sjajem, i on smesta
odlu i da ne eli da bude s njom.
"Zdravo, Betija." Hal je, sa zaprepa enjem, sluao re i koje su dolazile
iz njegovih sopstvenih usana - to je Mak govorio. On se odma e od Betije,
izbegavaju i svoju majku. Iza njega, jedna vrata se otvorie i njegov otac u e;
svojom visokom figurom ispunjavao je cela vrata. Nije se videlo nita u sobi iz
koje je njegov otac doao, izuzev jednog stola na ijim je krajevima bilo
tragova to su ih ostavile upaljene cigarete. Hal oseti kako mu beika ponovo
poputa. On zacvile i pojuri kroz velika glavna vrata, napolje u sivo jutro, i
ugleda uta kola svoga oca pri dnu stepenita. Doletevi do njih, skoro
onesve en, on u e i, zalupivi vrata za sobom, sklup a se na zadnjem seditu.
Delovi vizija leteli su kroz njegovu svest dok je sluao kako se otac uko eno
izvinjava grupi bezimenih ljudi. Posle jednog minuta, njegov otac otvori vrata
na kolima, pomoe Betiji da u e, a zatim i sam u e i smesti se na prednje
sedite.
"Lepo si to izveo", procedi otac dok je pokretao motor. O i su mu bledo
odbleskivale u retrovizoru. "Kakva predstava! ta ti je to trebalo, glisto
jedna?"
Hal je utao dok mu se beika bolno gr ila i skupljala. On kriom,
postrance, pogleda Betiju, o ekuju i da i ona doprinese njegovom ponienju;
me utim, njeno je lice izraavalo samo saose anje.
"Ne e da govori, je l'?" Otac je govorio gotovo ne mi u i usne. "Vide mo
ta e biti poto jedan dan provede u krevetu."
On pokua da se usprotivi, da bude ironi an, ali ga porazi i sama pomisao
na dan i no u mra noj sobi, s bezglavim prilikama koje krkljaju i s kojih se
cedi krv. Pokrivi lice rukama, u trenutku kada oseti kako se Betijina ruka
uvla i pod njegov kaput, vie nije mogao da suzdri jecaj. A onda se, odjednom,
sav uko i, osetivi kako mu osetljivi prsti podiu koulju, kako ga pipaju po
stomaku, i kako se, zatim, sputaju sve nie, ispod natopljenih, plastikom
obavijenih ga a.
Osetio je za trenutak pritisak, i Betijina se ruka potom povu e,
ostavljaju i za sobom ose aj snage i sigurnosti. Hal se okrenu na seditu i bez
re i se zagleda u savreni profil lica koje kao da je usnulo.
Zaspao je pre nego to su stigli ku i.

16.
ekaju i doru ak, Hal izvu e bilten s vestima iz faksmaine. Papir je bio
toliko vlaan da mu se lepio za prste. Bio je pritisnuo dugme sa znakom
ODRAVANJE pre nego to se setio da je radio-veza, kojom je to dugme bilo
spojeno sa servisom za odravanje u kvaru, i da je poslednjih dana bilo gotovo
nemogu e dobiti makar kakvu uslugu. Paljivo nose i vlani list papira on se
vrati u kuhinju, stavi ga na sto i sede da ga pro ita.
Izgledalo je da gotovo cela strana sadri samo vesti o ratu i u vezi rata.
Halu se inilo da su tokom svih osamnaest godina njegovog ivota vesti bile sve
gore i gore, ali u poslednje vreme, pojavio se i neki novi pesimizam. Kada god
bi iao u Centar na as veronauke ose ao je kako o ajanje duva ulicom kao neki
crni vetar.
Nije se moglo sakriti da se pribliava kraj ezdesetogodinjem sukobu, i
da je taj kraj trebalo da zna i unitenje ove anstva. Propagandna maina
Federacije jo je funkcionisala - dabome, u negativnom smeru - tako da niko vie
nije znao koliko je jo kolonija preostalo od nekadanjih stotinu; najzad, ta an
broj ionako vie nije bio vaan. Obi ni ljudi su mogli da pro itaju svoju
sudbinu u znacima koji su bili stari i dobro poznat jo u doba Homera - bilo je
manje hrane i bila je skupa, delova za opravku maina je bilo malo ili ih uopte
nije bilo, ekstremisti svih vrsta su preko no i postajali popularni i sticali
veliki broj istomiljenka. Kako su se izgledi za dug ivot smanjivali, natalitet
je naglo rastao.
Hal nije voleo da prati ratne vesti. Zbog njih je njegovo ose anje da
treba neto hitno u initi dobijalo nepodnoljive razmera; pa ipak, stalno je
itao biltene i gledao televizijske vesti. Imena nepoznatih planeta inila bi da
u njegovoj svesti eksplodiraju svetlucavi komadi i se anja. Ponekad, ti komadi i
bi se slegli, da prikau potpunu sliku nepoznatih predela - i uvek bi njegov
ose aj sve ve e urbe rastao sve dok mu se ne bi u inilo da e mu lobanja
prsnuti od pritiska. Uprkos svemu, sutina onoga to se od njega o ekivalo da
uradi ostajala je skrivena. Ose ao je da ga neto poti e da ode u rat, ali je
bio odbijen iz mnogo razloga, izme u ostalog i stoga to nije dobro video i to
nije imao dovoljnu teinu za svoju visinu od preko sto osamdeset centimetara.
U po etku, izgledalo je kao da je naao ono to je traio na asovima
veronauke, naro ito kad je otkrio da se ispod naglaene, spoljanje sigurnosti
njegovih u itelja kriju sumnje i strah. Hal je znao da je njegova dua besmrtna,
ali nije bio u stanju da stvori teologiju koja bi potvr ivala njegovu veru, tako
da je, najzad, i odsustvo straha od smrti u njemu - bilo kao apstraktnog pojma,
bilo kao stvarne injenice, uopte ili posebne - dovelo do toga da su i drugi
studenti i u itelji na asu veronauke po eli da ga izbegavaju. ("Ti si
emocionalni bogalj", rekao mu je jednom jedan flegmati ni svetenik rumenih
obraza, dok su mu se o i ledile od ga enja. "Razlog zbog kojeg se ne boji smrti
u tome je to nikada nisi ni bio iv.")
Sre uju i svoje lutaju e misli, Hal se usredsredi na novi broj biltena.
Glavna vest bila je o tome da je jo jedan grad uniten - ve tre i za godinu
dana. Kako su se granice Federacije pomerale i smanjivale, smatralo se da je
dovoljno samo poja ati polje neutronske plazme, kroz koju nijedan nuklearni
ure aj nije mogao da pro e a da ne do e do spontane eksplozije. Ali bilo je
o igledno da su Pitsikani ipak dokonali kako da probiju odbranu - prema jednoj
teoriji, njihovi poslednji modeli bombi-robota bili su, u stvari, svemirske
fabrike koje su same prera ivale rudu, stvaraju i prve zalihe fisionog
materijala upravo u trenutku kada su stizale do cilja. Federacija je zbog toga
morala da pristupi fizi kom presretanju - njena flota bila je vi na tome - ali
jo nedovoljno efikasna da bi spre ila neprijateljske brodove da pre unitenja
ispale itave rojeve raketa ogromne udarne snage.
Druga vest govorila je o tome da je general Malan bio na pre ac smenjen s
poloaja glavnog rukovodioca Projekta Razgovor, na kojem je radilo pola miliona
ljudi i iji se godinji budet izraavao milijardama. Malan je bio poslednji od
velikog broja ljudi koji su radili na jednom od najneproduktivnijih projekata u
vezi s ratom - na projektu kojem je bio cilj da se bar jedna jedina misao
razmeni sa Pitsikanima. Tahionske emisije nezemljana bile su stalno pra ene i
njihov jezik je ve davno bio deifrovan i prou en. Du granica Federacije bilo
je postavljeno bezbroj odailja a, koji su slali poruke duboko u teritoriju
nezemljana, ali nikakav odgovor, bilo koje vrste, nikada nije stigao. U ovoj
zavrnoj fazi rata, smatralo se, uspostavljanje bilo kakvog kontakta bilo bi
vrlo zna ajno - ali neprijatelj je ostao zagonetan i nem.
Ispitivanje zarobljenika bilo je nemogu e zato to Pitiskani, dre i se
svoje krvoedne etike zbog koje su unitavali zarobljene ljude, uklju uju i i
decu u kolevci, nisu dozvoljavali da budu ivi zarobljeni. Veliki deo budeta
Projekta Razgovor bio je utroen na pronalaenje na ina da se uhvate ivi
Pitsikani, ali nijedan od oprobanih postupaka nije dao nikakve razultate.
Nekoliko nezemljana, na kojima nije bilo nikakvih tragova povrede, bilo je
uhva eno - ali su oni bili isto onoliko mrtvi koliko i svi drugi - o igledno,
njihov izvanredno razvijeni nervni sistem omogu avao im je da umru po elji. Kao
da im njihov mentalitet nije dozvoljavao ni da razmotre ideju o tome da bi ovek
i Pitsikan mogli iveti jedan pored drugog. Kada god bi se pripadnici dveju
kultura sreli, jedni ili drugi umirali bi u roku od nekoliko sekundi.
Hal je upravo okretao novu stranicu biltena, kada ga neugodna praznina u
stomaku podseti da je doru ak kasnio vie nego obi no. On pri e friideru i
pogleda ta ima u njemu - nije bilo ni ega to bi se moglo jesti bez
pripremanja. ale i za vremenom kada je bilo mogu e imati poslugu u ku i, i
poelevi da je barem Betija na raspustu, izvesno je vreme tumarao po kuhinji.
Jednom ili dva puta pade mu na pamet da bi mogao i sam da spremi neto, ali
njegova duboko usa ena odvratnost prema svim oblicima rada natera ga da tako
neto odmah zaboravi.
Na kraju, otiao je do stepenita i pozvao majku. Nije bilo odgovora.
Pogledavi s mrtenjem na svoj sat, vide da je jutro ve odavno minulo, i,
trenutak potom, ustr a uz stepenice. Njegove duga ke noge na nesigurnim
zglobovima stupale su tek na svaki etvrti stepenik. Otvorivi vrata njene
zamra ene sobe zadra se na pragu i sumnji avo omirisa vazduh, dok mu se jedna
neverovatna pomisao lagano probijala u svest. Poto mu se o i privikoe na
polumrak, on opazi ruke svoje majke, bele na tamnoj pozadini prekriva a.
Priavi krevetu, on ugleda plasti nu bo icu sa sedativima na podu. On je
podie, pogodivi, po teini, da je prazna.
"Majko?" Upalio je svetlost i klekao pored kreveta. "Lisa?"
"Hale..." Njen glas kao da je dolazio iz daljine. "Pusti me da spavam,
Hale."
"Ne mogu te pustiti da umre."
Njene o i se okrenue prema njemu, ali bile su to beivotne o i, napojene
drogom. "Da umrem? Zato ne bi neto u inio za... Bar jednom u svom... Ona naglo
prestade da se bori i zatvori o i.
Hal kona no ustade. "Pozva u oca."
"Tvoj otac je..." Njeno bezizrazno, nekada lepo a sada u salo utopljeno
lice kao da je poprimilo neki emocionalni izraz. "Tvoj otac nije..."
"Kai mi, Lisa."
ekao je, pritiskaju i svoju zgr enu aku na usta, ali ona ga je ve
napustila. On dodirnu njeno elo. Bilo je oroeno znojem i hladno. Podigavi za
trenutak slualicu telefona, on zastade, a onda je ponovo spusti i izi e iz
sobe. U svojoj spava oj sobi ponovo uze slualicu i okrenu o ev broj u bazi, ali
je spusti pre nego to veza bi uspostavljena. Da je pusti da umre? Po njenoj
sopstvenkoj elji? Ne bi vie bilo beskona nih sva a izme u nje i oca; ne bi
vie bilo uzajamnog unitavanja, kao dva reptila, obavijena jedan oko drugog,
koji razdiru jedan drugog, zagledani jedno u drugo udnim, bezizraznim o ima; ne
bi vie bilo popodneva provedenah u samounakaavaju oj prodrljivosti iza
zatvorenih prozora, gorkih no i u kojima njegov otac apu e, govore i joj da bi
trebalo da mu bude zahvalna to nije jurio za drugim enama...
Hal sede za svoj radni sto, otvori fasciklu i zagleda se u kartice
ispunjene njegovim unazad iskoenim rukopisom. U fascikli su bile beleke za
knjigu koju je po eo da pie pre nekoliko meseci, poto je prekinuo studije na
univerzitetu. UDO NADAHNU A - bio je to njen radni naslov - imala je dvostruku
ulogu u njegovom ivotu. Piu i je, ose ao je da se, u najve oj mogu oj meri,
pribliio bolno neuhvatljivoj misiji koja mu je bila poverena - a njena prodaja
bi mu omogu ila da stekne finansijsku nezavisnost bez koje nije mogao da pobegne
od svog oca.
U potpunoj tiini ku e, gotovo neprimetno strujanje vazduha delovalo je
kao fijuk vetra u njegovim uima; kao udarci talasa o obalu, a re i na karticama
bile su kao nezemaljski simboli, bez ikakvog zna enja. On duboko, drhtavo
uzdahnu i usredsredi se na kartice, potiskuju i se anje na njenu crnu kosu koja
je vijorila na vetru. U njegovim rukama kartice su se brzo pomerale, menjaju i
mesta.

Vilijam Blejk, 1757-1827, engleski pesnik i umetnik. Jedna od njegovih

poslednjih re enica - dok je leao na samrti - bila je da njegova poezija bee
dar s one strane; ak je i u svojim poslednjim trenucima posezao za papirom i
pisaljkom - a kada je njegova ena po ko zna koji put nare ivala da se odmori,
on joj je uzvra ao, uzvikuju i: "Ali, to nije moje, to nije moje."

Don Kits, 1795-1821, engleski liri ar - priznao je da je do svog opisa

Apolona u tre oj knjizi Hiperiona doao slu ajno, kao posredstvom neke magije -
"kao da mi je bio poklonjen" - i da nije ni sam bio u stanju da shvati lepotu
tog izraza sve dok ga nije video napisanog na papiru - i da je i sam bio
iznena en, budu i da mu je taj opis izgledao kao delo neke sasvim druge osobe.

Viktor Elkan, 2142-2238, pisac i matemati ar s Marsa - izjavio je o svom

tahionskom na inu transformacija: "Matemati ki deo nije moj. Ne pripada nijednom
drugom oveku, ali ipak, ne mogu da kaem ni da je moj. Brojevi su se,
jednostavno, pojavili ispred mojih o nih kapaka i ja sam ih u urbi zapisao. Kad
sam zavrio, bio sam umoran i obliven znojem - ali ne od stvarnog kreativnog
rada, ve od straha da e se ti simboli izgubiti pre nego to budem u stanju da
ih zapiem."

Za dalji istraiva ki rad: Robert Luis Stivenson i njegovi 'patuljci';

tvrdio je da su oni stvarali za njega... Mocart: "U svojoj svesti ne znam koji
deo sledi prethodnim, ali ih sve ujem, tako re i, odjednom... Delgadovo
trenutno poimanje skulpture svetlosti.

itav sat pro e pre nego to Hal odloi kartice i uvu e list papira u
pisa u mainu. Velika istina do koje je o ekivao da e do i na osnovu svog
istraivanja izgledala mu je blia nego ikad. Mogao je da oseti njenu blizinu,
njenu veli inu - kao veliki izvor svetlosti koji e se svakog asa pojaviti.
Njegovi prsti su lebdeli nad tasterima pisa e maine dok je ogromna,
preorgazmi ka napetost rasla u njemu, dok je njegovo disanje postojalo sve bre
i pli e, a srce po elo neravnomerno da bije. Posmatrao je, fasciniran, kako mu
se prsti sputaju na tastere.
"Melisa?" Glas njegovog oca eksplodirao je kao granata.
Hal ak nije ni uo kada je njegov otac uao u ku u. On sko i na noge,
obamro od aljenja, dok se njegova unutranja ozarenost polako gasila. uo je
kako iza njega jedna stolica pada i nekoliko trenutaka docnije, kako se vrata
spava e sobe otvaraju. Dervis Farel u e: njegovo tamnoputo lice bilo je gotovo
sasvim crno na mestima na kojima ni najbriljivije brijanje nije moglo da ukloni
ostatke otre brade. Njegov se pogled za trenutak zadra na Halu, a zatim skrenu
na drugu stranu.
"Gde ti je majka?"
"U krevetu", odvrati Hal uko eno. On pokua da doda jo neto, ali ne uspe
da na e prave re i; i pre nego to ita re e, njegov je otac ve otiao,
zgr enih usana na kojima se mogla videti nema psovka. Malo potom, vrata se
ponovo otvorie, ali ovoga puta, uavi u sobu, njegov otac odmah pri e radnom
stolu. Hal je s u enjem primetio da su beonja e njegovih o iju, zbog suza
nakupljenih u njima, postale skoro prozirne.
"Mrtva je. Tvoja majka je mrtva."
"Tata, ja..." Hal se trudio da izusti re i koje je eleo da kae, ali
njegovo grlo nije htelo da sara uje. Kao i uvek kad se zbog li nog kontakta s
nekim ose ao ugroenim, potpuna zbrka potisnu njegovu mo razmiljanja; a onda
organski ventili popustie i koa na njegovom licu po e da se zagreva. Pokuavao
je da suzbije toplu plimu koja je nadolazila, ali je njegovo lice za samo
nekoliko sekundi bilo u plamenu, pulsiraju i bolno.
"ta do...?" Otac mu se sasvim priblii. "Ti zna?"
"Tata, ja sam hteo... ja..."
"Zato nisi preduzeo neto? Zato me nisi pozvao? Mene, ili bilo koga
drugoga? Bilo koga?" Farel po e brzo ka vratima, ali se naglo zaustavi i okrenu.
"Ti, beskorisno kopile", dobaci mu, gledaju i ga, s ga enjem, pravo u o i, i
izi e zatvaraju i vrata za sobom.
"Ona je elela da umre", viknu Hal za njim, potresen detinjastim zvukom
svog sopstvenog glasa, ali nemo an da ga kontrolie, dok su mu se re i otkidale
sa usana. "elela je da pobegne od tebe."
Usledio je dug period tiine i Hal pomisli da je njegov otac siao niz
stepenice. A onda, odjednom primeti da se vrata ponovo otvaraju, centimetar po
centimetar, i instinktivno se povu e. Lice Dervisa Farela se pojavi u otvoru;
mii i oko njegovih usana bili su beli od napetosti - kao kod pilota kome se,
kad pravi zaokret pod pritiskom od nekoliko zemljinih tea, lice izdui u grozan
samrtni ki izraz.
 "Ti si to znao", re i su se otkidale kao metalne ipke koje se lome pod
pritiskom, "i pre nego to je umrla."
Otac mu je prilazio udrvenjenim koracima, ispruenih ruku, s prstima
povijenim poput kandi. Hal se osvrnu oko sebe, trae i spas, ali ga nije
nalazio - bio je sateran u ugao. Skupivi se za asak on se, u o ajanju,
stenju i, baci na priliku koja mu se pribliavala, mau i duga kim rukama.
Njegov otac nije ni trepnuo, pod udarcima kojima ga Hal zasu. Jednom rukom on
dohvati revere Halovog kaputa, dok drugom zamahnu ka njegovom licu, zapo inju i
niz odmerenih, gotovo ritualnih udaraca, kojima kao da je nastojao da opere svoj
greh i da se oslobodi krivice.
inilo se da je itava ve nost prola pre nego to je Hal bio u stanju da
pobegne - da se onesvesti.

17.
Do prvog direktnog napada na Mnemozinu dolo je godinu dana posle Lisine
smrti.
Brod od milion tona pojavio se iz dubine svemira s neverovatnom brzinom
koja je bila trideset hiljada puta ve a od brzine svetlosti - dva puta ve om
brzinom od one koju su brodovi Federacije ikada uspeli da dostignu. Tahionski
radari na planeti uspeli su da ga otkriju kada je od planete bio udaljen tek
punih deset svetlosnih godina. U normalnim uslovima to bi bilo dovoljno, ali
strahovita, zastrauju a brzina neprijateljskog broda zna ila je da e u orbitu
planete sti i za samo dvadeset i osam minuta.
Brod je predstavljao novinu u strategiji Pitsikana - ali ipak, ljudi koji
su rukovodili translunarnim sistemom odbrane bili su u stanju da odmah izvedu
nekoliko zaklju aka. Njegov pravac leta - stotinu osamdeset stepeni u odnosu na
poloaj Pitsike - pokazivao je da je Federacija ve sasvim okruena; njegova
za u uju a brzina, koju je bilo mogu e posti i samo pod uslovom da je brod
krenuo sa daljine od nekoliko stotina svetlosnih godina, pokazivala je i da je
energetsko polje u kojem se brod nalazio neto sasvim novo u tehnologiji gradnje
svemirskih brodova. Tolika brzina je, istovremeno, pokazivala da je brod ili na
automatski pogon ili da mu je posada sastavljena od samoubica - masa koja
dostigne brzinu trideset hiljada puta ve u od brzine svetlosti ne moe dovoljno
da uspori da bi postigla galakti ku brzinu koja bi joj omogu ila sputanje u
bazu.
Na kraju, brzina od gotovo tri svetlosne godine u minutu pokazivala je i
to da Pitsikani ne e biti u stanju da se koriste nijednim poznatim orujem - to
je moralo zna iti da je sam brod bio oruje. Provera na ra unaru potvrdila je da
e neprijateljski brod prese i orbitu Ceruleje ba u trenutku kada se i sama
planeta na e na tom mestu - nikakvo drugo oruje ne e biti potrebno. Sudar
izme u milion tona materije i planete, ili samo jednog dela meseca, ili pak, i
sam prolazak kroz atmosferu brzinom trideset hiljada puta ve om od brzine
svetlosti, bili bi dovoljni da se znatna koli ina mase broda pretvori u energiju
- sasvim dovoljno za unitenje svih est planeta Cerulejinog sistema.
Samo je nekoliko svetova u Federaciji imalo mogu nosti da preivi jedan
ovakav napad. Ceruleja je preivela zato to je, u kratkom vremenskom razdoblju
koji joj je stajao na raspolaganju, bila u stanju da na putanju neprijateljskog
broda postavi vie od osam hiljada nuklearnih bombi, stvorivi na taj na in
gasovitu barijeru mnogo gu u od me uzvezdanog prostora kroz koji je brod iao.
Taru i se i gore i, neprijateljski brod je nastavio da juri jo itave dve
svetlosne godine, pre nego to su mu pogonski motori otkazali. Pokuaj da iz
tahionske pre e u relativisti ku brzinu zavrio se njegovim nestajanjem u
dalekoj prolosti galaksije.
Na samoj Ceruleji, civilno stanovnitvo nije imalo pojma ta se doga a -
lenjoj svetlosti bi e potrebno vie od dve godine da na nebu obelei put smrti
nezemaljskog broda - iako je u vojnoj bazi u gradu bilo mnogo grozni ave
aktivnosti dok su razni stru njaci prou avali implikacije svega to se desilo.
Postojale su dve mogu nosti, od kojih nijedna nije bila prijatna za
razmiljanje. Ili su Pitsikani otkrili da je Ceruleja postala centar sa kojeg se
upravljalo vo enjem rata, ili je, pak, Ceruleja bila slu ajno izabrana - kao
najgora mogu nost, sa stanovita ove anstva - da se na njoj isproba najnovije
oruje. Druga mogu nost nije bila nita manje zastrauju a od prve, jer sama
injenica da je preivela jasno je svedo ila da je Ceruleja bala od vitalnog
zna aja za Federaciju.

Hal je prvi put shvatio da se neto strano deava kada je uo svog oca
kako se usred no i die i odlazi u bazu. Pridigavi se na lakat, upalio je
svetlo i prineo budilnik sasvim blizu o iju, kako bi mogao da vidi koliko je
sati. Bilo je tek neto posle tri. On se spusti na le a, potpuno budan,
oslukuju i ravnomerno udaranje mora o litice ispod vile. Nao are su mu bile na
sto i u na drugom kraju sobe, i poto nije bilo ni ega to bi poeleo da ita,
on nastavi da luta u mislima. U samom Centru, kao i u mnogim zaseocima du
obale, ljudi, ene i deca spavali su, putaju i da brodovi njihovih snova plove
po staklastoj, tamnoj plimi no i, ne obra aju i panju na talase to su
odmeravali duinu njihovih ivota. Bio je svestan velike zagonetke - kako to da
kratko a ljudskog ivota ne primorava oveka na neprestano, grozni avo delanje.
Spremnost ovekova da se rado prepusti snu - smrti svakodnevnog ivota - bila je
jedan od najboljih pokazatelja besmrtnosti koju je Hal mogao da zamisli. Ali ako
je ovekov duh bio besmrtan, emu to kratkotrajno svetlucanje fizi kog
bivstvovanja?
Stotinu godina ivota, deset godina, jedna godina - u pore enju s ve no u
koja sledi, nije predstavljalo nikakvu razliku; a ipak, ose ao je bol pri samoj
pomisli da se pitsikanski ratnici pribliavaju Mnemozini, seju i smrt me u
mukarcima, enama, me u decom. Da li, moda, neki vid fizi kog ivota
prevazilazi sve ostalo? Moda evolucija? Protiventropijski nagon ka sve viim i
viim oblicima organizacije koji vodi ka... vodi ka... Halovo disanje se ubrza,
srce mu stade potmulo udarati dok mu je um pokuavao da shvati pojmove koji e
na neki na in opravdati sav njegov ivot.
Hal Farel zatvori o i.

Predivni energetski pupoljci rasvetavaju se i ire dok se, u pozadini, sam

svemir okre e, drhti i vrti u hiljadama boja od kojih tek jedan puni deli
pripada vidljivom spektru. A materinska masa lebdi svuda unaokolo, ogromna,
zastrauju a, ve na...
U sreditu je jedinka koja blista kao sunce, super-egon u kome se hiljadu
lica neprestano spaja i razdvaja. Misli, kristalno jasne i dijamantno otre, kao
blesak munje, pojavljuju se na povrini sloenog uma.
Moe se desiti da izgubimo glavni instrument.
To se ne sme dozvoliti.
Tavernor ovoga trena mora biti preba en na nivo vie svesti.
Prerano je - jo pet godina je potrebno da bi se obezbedila odgovaraju a
fizi ka kompatibilnost.
Nemamo dovoljno vremena. Moramo da delamo sada.
Slaemo se. Odmah.
Energetski cvetovi nastavljaju da svetlucaju, da se otvaraju i da blede, a
mlazevi protona, kolaju i kroz elektromagnetske talase galaksije, boje prostor
oko sebe milionima bezimenih boja.
I Mak Tavernor otvori o i.

18.
Tavernor odbaci arave i ustade iz kreveta.
Uzevi nao are sa sto i a i stavivi ih, Tavernor se priblii velikom
ogledalu u sobi. Znao je ta no kako izgleda - Halovo se anje bilo je istovremeno
i njegovo se anje - a ipak je ose ao potrebu da proceni telo u kojem se naao i
da, moda, usaglasi telo i duh. Ogledalo je pokazivalo visoku figuru uskih
ramena, retke kose i izduenog, nervoznog lica. Prsa su mu bila neznatno
uvu ena, a udovi s vrlo malo mii avog tkiva; laktovi i kolena su li ili na
vorove na konopcu.
Kako je odraz u ogledalu mirkao i pokretao ruke, kao odgovor na njegove
sopstvene radnje, Tavernor se oseti bezna ajnim i neodraslim. ta bi ovog asa
mogao da uradi?
 Dvadeset je godina prolo od njegove 'smrti', Dvadeset godina! Toliko je
vremena prolo, a bilo je toliko toga to je trebalo uraditi. On shvati, iako sa
zakanjenjem, da nije u potpunosti razumeo sutinu naloga super-egona. Mislio je
da e njegova celokupna li nost, na neki na in, biti u trenu premetena - ako ne
u mozak novoro enog deteta, a ono, bar, u mozak Hala kad je ovaj bio dete.
Ali moda je bilo potrebno sa ekati da se mozak razvije, dok centralni i
periferni nervni sistem ne postanu dovoljno sloeni? Uostalom, ionako nije bilo
ni ega to bi jedno dete moglo u initi. Kad je ve kod toga - ta bi i mladi od
devetnaest godina mogao u initi? Kako da ubedi prezauzete generale Glavnog
operativnog taba da je njihova jedina, iako gotovo beznadena nada da ipak
pobede Pitsikane, bila u tome da se odreknu brodova-leptira? Kako da ih ubedi da
gotovo nestvarne eljusti me uzvezdanih brodova za svoje pogonsko gorivo troe
besmrtne due ove anstva?
On odjednom oseti kako mu kolena klecaju i sede na krevet nastoje i da
umiri drhtanje svojih udova. Kao egon, on je pojmove i doivljaje na nivou egona
prihvatio s intelektualnim, hladnim divljenjem; ali u telu nedoraslog de aka to
znanje gotovo da je prevazilazilo njegove mogu nosti poimanja. Sve je to bilo
tako... ogromno. On isprui ruke i snagom volje pokua da primora svoje prste da
se smire. Me utim, nervozno drhtanje se nastavljalo, i on polako po e da shvata
da e ovladavanje ovim nervoznim, krhkim i nepouzdanim telom biti vrlo teak, a
moda i nemogu zadatak.
U svom ranijem ivotu je ponekad, dodue vrlo retko, razmiljao o tome
kako je imao sre e da poseduje snano, zdravo telo sa ivcima na koje se mogao
osloniti; sada je, me utim, shvatao da nikad nije dovoljno uvaavao teko e
ljudi koji nisu bili obdareni kao to je on bio. Ali da li je i ova
nekontrolisana uzmahanost bila normalna? On posee za Halovim detinjstvom,
pre e, kao reflektorom, preko niza groznih scena i napokon do e do odgovora.
Uasni haos u njegovom nervnom sistemu se sve vie razbuktavao dok je posmatrao,
u ogledalu Halovih uspomena, li nosti koje su uobli avale njegov karakter.
Dervis Farel - hladna, zastrauju a figura oca koji svoj bes iskaljuje precizno
odmerenim dozama. Lisa, koja je drugome prepustila kontrolu nad samom sobom,
koja se unitavala jelom, koja je prepustila da se njen plamen ugui i ugasi.
Betija, stara dvadeset i...
Pomisao na Betiju u ini da po ne da se smiruje. Halovo se anje mu je reklo
da ona ivi na univerzitetu u Ceruliji, rade i na postdiplomskom istraivanju iz
psihologije. Izrasla je u visoku, savrenu lepoticu s o ima koje su gledale
pravo i ispitiva ki, i koje su Hala uvek inile nervoznim. Ponekad je, ipak,
pokazivala znakove one Betije iz detinjstva - male princeze iz bajke, iji su
prsti imali magi nu mo isceljenja i ije su o i bile upravljene put dalekih
obzorja - i u tim trenucima Hal je prema njoj ose ao stidljivu i beznadenu
ljubav. Tavernorove sopstvene uspomene u kojima je video Betiju dok je bila jo
mla a poja avale su Halov utisak da je re o osobi za koju nisu vaili
uobi ajeni zakoni ljudske prirode i ljudskog ponaanja. Ako je ikome smeo da se
poveri, to je bila upravo Betija.
Postepeno, Tavernoru po e za rukom da svoje ivce stavi pod kontrolu.
Ugasivi svetlo, lee na krevet i stade posmatrati nisku dragulja na no nom nebu
Mnemozine sve dok ga san ne savlada.

Otvorivi o i pri jutarnjoj svetlosti, Tavernor doive jedan uasan

trenutak potpune pometenosti. Nejasne pojedinosti na tavanici podsetie ga da su
mu sada potrebne nao are - i stavivi ih, sve odjednom do e na svoje mesto. On
odmah ustade i ode u kupatilo. Izgledalo je da osim njega nema nikoga u ku i -
o igledno je bilo da je neto vrlo zna ajno zadralo Farela u bazi itave no i.
Dok se umivao, ponovo je s interesovanjem posmatrao sebe u ogledalu,
fasciniran kontrastom izme u tela koje je sada posedovao i onoga u kojem je bio
pre samo nekoliko asova - dakako, po subjektivnom vremenu. Doivljaji na nivou
egona izgledali su mu vanvremenski, to je moglo zna iti da su se odigrali u
mikrosekundama, i da je njegovih devetnaest godina provedenih u Halovoj
podsvesti prolo kao san. On ispravi ramena i po e s kontrolisanim joga
disanjem, koje je trebalo da mu pove a kapacitet plu a i, vremenom, dovede do
regulacije nerava.
 Dok se obla io, jedan napad slabosti u ini da gotovo izgubi svest; to ga
je dralo u uzbu enju sve dok nije shvatio da je njegovo novo telo gladno.
Siavi u kuhinju, stavi nekoliko sintjaja i kvaskavica u tiganj; i dok su se
ovi prili, on ode do faksmaine da bi uzeo najnoviji bilten s vestima. Papir je
opet bio vlaan i lepljiv. On ga zguva i baci, a onda otvori mainu i posle
kratkotrajnog prou avanja podesi koli inu pare za razvijanje. Minut kasnije,
ponovo okrenu broj za bilten. Papir je ovog puta bio ist i suv, i on ga odnese
u kuhinju ba u trenutku kada se lampica na kontrolnoj tablici tiganja upali,
pokazuju i da je hrana spremna.
Tavernoru je bilo teko da guta visokoproteinsku hranu, ak i uz obilate
koli ine mleka - Hal je iveo uglavnom od cerealija - ali, ipak, nije odustajao.
Privevi doru ak kraju oseti mu ninu u stomaku, i jedva mu po e za rukom da je
otkloni pomo u nekoliko minuta pranajame, podeavaju i disanje prema
neodgovaraju em respiratornom sistemu koji je nasledio od Hala. Ovo telo ne e
nikada biti onako snano i otporno kakvo je bilo ono drugo, ali on ipak odlu i
da mu poklanja isto onoliko panje koliko i svakoj drugoj neefikasnoj maini.
Upravo je stavljao upotrebljeni tanjir i olju u aparat za odstranjivanje,
kad neka kola pro oe pored kuhinjskog prozora. Nekoliko minuta kasnije Dervis
Farel u e u kuhinju. O i su mu bile naduvene, a brada crna i neobrijana.
Tavernor ga je posmatrao s interesovanjem, ude i se samom sebi zbog odsustva
mrnje ili ma kakve druge emocije prema njemu. Jedan jedini pogled na ve nost
mnogo ta je izmenio u njemu.
"Skuvaj mi malo kafe." Ferelov pogled letimi no prelete preko Tavernora.
"Svakako." Tavernor uklju i mainu za kafu, a Farel sede za sto. "Teka
no ?"
Farel je posmatrao bilten. "Zar je faksmaina opravljena?"
"Pa... jeste."
"Isuse! Eto vidi." Govorio je s ogor enjem. "Sad vre popravke!"
"A zato sada ne bi vrili popravke?" Tavernor je ose ao neku nelagodnost.
"Pouri s tom kafom."
"ta ima novo na frontu?"
Farel podie o i, iznena en pitanjem i, na neki udan na in, zahvalan.
"Najzad si se probudio, da vidi da je rat svuda oko tebe, zar ne?
Pretpostavljam da planira da napadne Pitsikane Starim i Novim Zavetom."
"Zna i da su doli u ovaj deo svemira?"
Farel za trenutak oklevae, a onda slee ramenima. "Situacija vam je,
generale, takva da izgleda da smo opkoljeni."
"Izgleda?" Tavernorovo telo po e nekontrolisano da se trese, pri pomisli
da je, moda, ipak zakasnio.
"To je, dodue, vojna tajna, ali... Prole nedelje su pokuali da nas
pogode jednim od onih njihovih velikih brodova. Iao je brzinom trideset hiljada
puta ve om od brzine svetlosti, tako da smo upotrebili gotovo sve zalihe
translunarnog naoruanja da ga zaustavimo." Farel se zavali u stolici i ironi no
nasmeja.
"A kako vi vidite situaciju, generale?"
Tavernor je bio suvie okiran, da bi uo io sarkazam.
"Znali su da je na Glavni operativni tab ovde - a ako i nisu, mi smo im
to upravo oglasili."
"Vrlo dobro." Farel pogleda Tavernora pogledom koji gotovo da je bio
prijateljski, ali u enje u njegovim o ima postade za jo jednu nijansu
izraenije. "A koji je slede i potez?"
"Evakuacija. Svih i svakoga. Povla enje na mati ne zvezde."
"To zahteva mnogo vremena, a postoji i jedan faktor koji komplikuje stvar.
Pitsikani su postigli veliki napredak u prikupljanju tahionskih emisija, mada
smo, ipak, uspeli da otkrijemo njihovo prisustvo svuda oko Mnemozine. Te estice
su ve utroile najve i deo svoje energije, tako da im se brzina pribliava
beskona nosti, zbog ega i nismo sasvim sigurni; ali, ipak, vrlo je verovatno da
se pitsikanski brodovi nalaze svuda oko nas. Nae tri flote krenule su s fronta
u ovom pravcu, ali bi e im potrebno bar est dana da stignu i zato, ako su
Pitsikani ve ovde..." Farel je odjednom izgledao premoren; kao da je ve bio
izgubio elju da se igra oca i sina.
 "A zato mi ne bismo krenuli, odavde, da ih potraimo?" Tavernor je sipao
kafu u olju i stavio je na sto.
"Ne znamo gde da ih traimo. Na toliko velikim razdaljinama jedini na in
gledanja koji ima smisla jeste uz pomo tahiona; a ako su Pitsikani nau ili kako
da skrivaju emisije tahiona, ili ako su u stanju da neutraliu tahione koje
emituju nai tahionski radari..."
Tavernor je bio zaprepa en, kako onim to je Farel govorio, tako i onim
to su njegove re i podrazumevale. " ini mi se", re e on polako, "da je Glavni
operativni tab umoran - i preplaen."
"To ti tako misli, juna ino." Farel skrnu kau i odgurnu olju sa
ga enjem.
Tavernor htede da odgovori, ali oseti kako mu obrazi plamte - nasledstvo
od Hala koji ga je, nekom uvrnutom biolokom logikom, stavljao u neravnopravan
poloaj. A kada je pokuao da kontrolie priliv krvi u lice, stanje se jo vie
pogora.
On istr a iz kuhinje pra en Farelovim smehom, i pohita do telefona u
svojoj spava oj sobi. Halovo se anje sadralo je i broj telefona Univerziteta
Ceruleje i on ga brzo okrenu, dok mu se lice hladilo. Poto je veza bila
nekoliko puta prebacivana, neki enski glas iz Odeljenja za psihoistoriju ga
obavesti da dr Betija Grenobl nije na Univerzitetu i da je moe potraiti u
biblioteci u Centru. Tavernor nije znao broj biblioteke, i kada ga je napokon
naao ve je uspeo i da se smiri.
"Betija Grenobl na telefonu." Glas joj je zvu ao hladno i pomalo
nestrpljivo.
"Halo, Betija." Za trenutak Tavernor nije znao ta da kae, jer se setio
da je glas odrasle osobe s druge strane ice glas devoj ice koja je spavala u
krevetu u sobi u kojoj je i on, po vlastitoj ra unici, bio jo koliko ju e.
"Halo, ovde je... Hal."
"Oh, Hale." Nestrpljenje u njenom glasu se poja a. "ta si hteo?"
"Moram da govorim s tobom. Vano je."
Duga pauza. "Ne moe da eka do sutra?"
"Ne."
"Dobro. O emu?"
"Ne preko telefona." Tavernor se trudio da mu glas zvu i smireno."eleo
bih da te vidim."
Betija glasno uzdahnu. "U redu, Hale. Vra am se na Univerzitet posle
ru ka. Do i u bublioteku u dva, tako da moemo da razgovaramo u kolima na putu
do Univerziteta. Vai?"
"Odli no."
Veza se prekinu pre nego to je imao vremena da bilo ta drugo kae.
Siavi niz stepenice, zate e Farela izduenog u fotelji u dnevnoj sobi,
poluzaspalog, s bocom dina na sto i u pored stolice.
Tavernor se nakalja. "Ho e li ti biti potrebna kola danas posle podne?"
"Zato pita?"
"Hteo bih da ih koristim."
"Samo izvoli", sloi se Farel nemarno. "Ako ti je volja, moe i da ih
pretvori u olupinu." Njegove o i su imale teki, nostalgi ni izraz, kao da
gledaju u prolost, ili u budu nost koje ne e biti.

Dan je bio svetao, ali nekako turoban. Predmeti i zgrade kao da su se

presijavali nekom svojom unutranjom svetlo u, dok je vazduh bio uznemiren,
bacakaju i se as tamo, as amo. Beli tragovi oblaka na nebu ukazivali su da na
velikim visinama duvaju snani i brzi vetrovi.
Tavernor je vozio paljivo, sa sputenim krovom, dozvolivi svojim ulima
da upijaju sve to mogu. Uprkos injenici da su njegove nove o i bile slabije,
video je Mnemozinu na na in na koji je nikada ranije nije video. ula njegovog
novog tela bila su manje-vie ista kao i ona ranije, ali je, ipak, postojala
mogu nost da njihove signale tuma i na neznatno druga iji na in. Naro ito
primetna bila je razlika u tome kako odre ene boje - zelena boja trave ili
ledenoplava boja neba odslikanog u prozoru - izazivaju na prvi pogled nepovezane
emocije i slike iz se anja. Razlika je bila u tome, shvatio je, to su te
signale tuma ili mehani ar i pesnik.
Pribliavaju i se Centru, primetio je da se stari deo grada, za proteklih
dvadeset godina, gotovo ni o emu nije izmenio, dok se vojna baza proirila na
sve strane. Njena dvostruka ograda bila je vidljiva na nekoliko mesta pored
obalskog puta, mnogo pre nego to je stigao do grada. Bezimene zgrade iza ograde
odbleskivale su elektrostati kom svetlo u novog - dok su, istovremeno, imale
izgled starih i oronulih zgrada. Tavernor pretpostavi da je i za taj uvid imao
da zahvali svojim novim ulima.
Stigao je do biblioteke ta no u dva, ba kada je Betija silazila niz
stepenice, i dovezao kola do ivi njaka. Pogledala ga je sa jedva primetnim
smekom, u kojem mu na asak po e za rukom da je vidi onakvu kakva je bila kao
dete. Obratila mu se sigurnim, melodi nim glasom.
"Pazi, Hale, pa ti si stvarno stigao na vreme? ta je to s tobom, da nisi
moda bolestan?"
Tavernor odmahnu glavom. Po eo je da otkriva da posedovati celokupna
Halova se anja nije isto to i znati sve o njemu. U se anjima, na primer, nije
bilo saznanja o Halovoj uobi ajenoj neta nosti, dok je iz Betijinog stava bilo
jasno da ona misli da je nepouzdan - to mu, opet, nije mnogo pomoglo. Dok je
razmiljao o tome, Betija obi e kola, pri e njegovoj strani, otvori vrata i
rukom mu pokaza da se pomeri. On podie pogled prema njoj, iznena en.
"ta eka, pomeri se", re e ona nestrpljivo.
"Ja u voziti", odgovori on, ose aju i olakanje to mu glas nije odavao
nikakve znake nervoze.
Betija, me utim, samo slee ramenima. "U redu, ako ba eli da od kola
napravi olupinu. Ja u, u tom slu aju, sesti na zadnje sedite. Tamo je
sigurnije." Ona zaista otvori vrata i u e u kola, iza njega.
Tavernor za trenutak poele da se nasmeje. I Farel ga je zadirkivao i
govorio o tome da e otetiti vozilo, ali Halova slika o samom sebi nije
pokazivala nita na osnovu ega bi se moglo zaklju iti da je lo voza . Bilo je
nekih se anja na sudare - ali su ona pokazivala da je krivica uvek bila na
strani drugih. Kola koja je vozio imala su turbo-motor i to kove i Tavernor ih
je voleo vie od onih koja su se kretala po vazdunom jastuku, zato to su se
mogla bolje kontrolisati. On se, hitro i sigurno, ubaci u kolonu vozila na putu,
podeavaju i brzinu bez napora; malo potom skrenu na jug prema glavnom bulevaru
pored zaliva i ubrza, kontroliu i ogromno vozilo sa sigurno u koju moe da ima
samo voza koji poznaje rad i osobine svakog pojedinog dela.
Ovom predstavom Tavernor je eleo da postigne dva cilja: da pobolja
Betijino miljenje o njemu, i da dobije na vremenu kako bi se privikao na
preobraaj koji je od si une devoj ice na inio enu koja ga je uzbu ivala. Kako
e ikada, ikoga, mo i ubediti da je pri a koju je nameravao da ispri a istinita?
Gledaju i unaokolo dok je vozio, Tavernor je jednim delom svoga uma mislio na
prostor izme u povrine Mnemozine i ostataka Meseca koji su kruili oko nje i na
bezbroj egona, bestelesnih jedinki sa sve u o pripadnosti vrsti koje se u tom
prostoru nalaze, dok je druga polovina njegovog uma odbijala da prihvati
saznanje o svemu tome kao suvie bizarno i neverovatno. Ali on jeste boravio
me u njima - izuzev ako sve to nije bilo puko samozavaravanje. S naporom je
prestao da razmilja o tome boje i se da ne poludi.
"U redu, Hale", progovori napokon Betija iza njegovih le a.
"Impresionirana sam. Mora da si uzimao asove vonje od nekog ko vozi trka ka
kola?"
"Nisam."
"Tako izgleda, ali ako ne uspori sti i emo do Univerziteta pre nego to
obavimo na mali razgovor."
"Svakako." Tavernor smesta oduze gas. Bili su ve proli Centar i pred
njima se protezao juni autoput - od stenovitih obala prema kopnu. On ugleda
jedan sporedni put koji se spajao s autoputem s leve strane i izi e na njega;
vozio je jo malo i zatim parkira kola na utoj zemlji pored puta, tako da je
prednji deo kola bio okrenut ka okeanu.
"Nismo se tako pogodili", dobaci mu Betija urno. "Imam jo posla danas
popodne."
 Na sebi je imala jednostavnu, kao limun zelenu tuniku; podsetila bi ga,
bez sumnje, na onu koju je nosila kao trogodinje dete, da ova nije bila
zategnuta preko tela zrele ene koje je zra ilo i enstveno u i zdravljem. Kosa
joj je bila kao ugla ana hrastovina, s pramenovima boje starog zlata i kestena,
a njene su ga o i posmatrale s prijateljskom snishodljivo u koja ga je
razoruavala. Nije znao da li je njegovo ustezanje u celini bilo prouzrokovano
bojazno u da ne e mo i da je uveri u istinitost onoga to je hteo da joj kae,
ali je, moda, barem delilmi no, bilo proizvod njegovog ranjenog ponosa.
"Sasluaj ovo to u ti re i - za as emo sti i na Univerzitet."
"Da ujem."
"Betija." On se okrenu na seditu, pokuavaju i da dri njenu panju samo
istom snagom svoje koncentracije. "Se a li se oveka koji se zvao Mak
Tavernor?"
Odmah je skrenula pogled. "Zato si me doveo ovamo?"
"Da li ga se se a?"
"Da."
"Pa, upravo je to ono o emu elim da razgovaramo." Tavernor je bio gotovo
sasvim siguran da e mu se nasmejati u lice. "Vidi, ja..." On zastade, videvi
da Betijine o i, fascinirane, gledaju neto iza njega, neto tamo nad morem,
tamo gde ne bi trebalo da bude ni ega sem praznog neba. Nevoljno, on okrenu
glavu.
Pokrivaju i nebo, od obzorja do samog zenita... osvetljena metalnom
svetlo u dnevnog meseca... daleko na nebu, a ipak tako nezamislivo velika da se
prema njoj ocrtavaju brojni slojevi oblaka... lebdela je vornovata,
zastrauju a silueta pitsikanskog ratnog broda.

19.
Prolo je nekoliko sekundi tokom kojih je Tavernor mislio da e
presvisnuti.
Srce kao da je prestalo da mu kuca, dok je ok obuzimao nervni sistem
nasle enog tela a itavo obzorje po elo da poigrava kao u pijanstvu; ogromnim
naporom volje po e mu nekako za rukom da ponovo uspostavi kontrolu nad sobom.
Sedeo je nepomi no, diu i duboko i ravnomerno dok se privi enje kretalo polako
po nebu, skrivaju i sunce, da bi se potom izgubilo iza visoravni na Zapadu.
"Gospode", izustila je Betija. "ta je to bilo?"
"Pitsikanski ratni brod." Tavernor je jedva micao usnama dok mu je njegov
vlastiti um postavljao hiljadu pitanja. Kako je to bilo mogu e? Gde su
odbrambene snage planete? Neprijateljski brod je ve na razdaljini od jedne
svetlosne godine trebalo da bude pretvoren u prah i pepeo, a kamoli onaj koji
uspe da se probije u atmosferu planete. Ma koliko da je ratna situacija bila
loa, ipak je sve do ovog asa bio spreman da se kladi u vlastiti ivot da
nijedan neprijateljski brod ne moe da pro e pored pojasa mese evih ostataka -
izuzev u slu aju da do e do dugotrajne borbe u kojoj bi itave flote bile
unitene. A ipak, jedan neprijateljski brod plovio je kroz gornje slojeve
atmosfere, mirno, kao na nekoj od svojih rodnih planeta.
"ta e se desiti?"
"To bih i ja eleo da znam." On pogleda put severa, prema Centru i vojnoj
bazi oko njega. Priljubljene jedna uz drugu, zgrade su odbleskivale na
popodnevnom suncu; nije bilo znakova nikakve neuobi ajene aktivnosti. Nikakvih
znakova, odjednom mu pade na um, nikakvog kretanja, ak ni na preoptere enim
putevima. On isprui ruku i uklju i starter. Okretao se normalno, ali se motor
nije upalio. Nijedan od brojnih instrumenata na komandnoj tabli tako e nije
radio. U trenutku pomisli da bi trebalo da proveri neki od akumulatora u kolima,
spajaju i krajeve elektroda, ali mu neko grozno predose anje odmah dade na
znanje da to ne bi imalo nikakvog smisla.
"Hale, pogledaj!" Betija kao da je bila vie zbunjena nego uplaena. "Tamo
gore! Ima ih jo."
Podigavi pogled, on ugleda nekoliko svetlih mrlja na nebu: inilo se da
su na orbitalnoj visini, a onda mu pogled pade na neto to se doga alo u donjim
slojevima atmosfere. Izukrtani tragovi pare pojavljivali su se naspram
bledoplavog neba koje se moglo videti izme u procepina u oblacima. Te tragove
ostavljale su za sobom jedva vidljive tamne mrlje, to je zna ilo da su ratni
brodovi koji su preletali preko obzorja ve zasejali nebo letelicama za
prizemljivanje. Invazija, pomisli on istog asa; ali zar je to sada bilo vano?
Ovo nije bio iznenadni upad, kao onaj u kojem su njegovi prvi roditelji
poginuli; zato ni onda Pitsikani nisu jednostavno bombardovali planetu, zato
je nisu razneli u prah, zato nisu preduzeli takve i druge jednostavne mere koje
bi brzo unitile svaki oblik ivota na planeti?
"Izi i iz kola", re e on. "Mora emo da pea imo."
"Da pea imo? Zato da pea imo?"
"Motor ne radi. Kola se vie ne mogu kretati." On izi e i otvori zadnja
vrata, da bi i ona izala. "Pogledaj autoput - nijedno vozilo se ne kre e."
On joj pokaza na put na kojem su se videla etiri automobila. Poklopci
motora tri automobila bili su podignuti, i ljudi su gledali u motore. Pored
jednog automobila dva deteta su uzbu eno skakutala, pokazuju i na nebo, i
Tavernor istog asa oseti kako ga probada silno o ajanje. Njihova smrt, znao je
sada, bi e tek po etak njihovog pravog ivota, ali e ipak vritati od uasa i
bola pre nego to im se vrata tog ivota otvore; i on za trenutak oseti
beskorisnu elju da na e neki na in da ih toga potedi. Mrnja prema
Pitsikanima, koja je bila glavni pokreta njegovog ranijeg ivota, ponovo je
eksplodirala u njemu.
"Ne razumem." Betija je bila nagnuta preko prednjeg sedita, pokuavaju i
da dohvati klju startera.
"Hajde." On je dohvati za ruku i njegovo nerazvijeno telo odnekud smognu
snage da je izvu e iz vozila. Ona se saplete, zanevi se kada ju je gurnuo prema
putu.
"Hale! ta to radi?"
"Ne pri aj uzalud." On je uze za ruku i povede je brzim korakom. "ta
misli, kako su Pitsikani uspeli da do u dovde? O igledno su izmislili neku novu
igra ku... neto... moda neko polje koje zaustavlja kretanje elektrona u
metalu. Mitraljez je najve e oruje koje imamo, koje se moe koristiti bez
upotrebe elektriciteta."
"Zar je mogu e da...?"
"Mora biti da je mogu e - oni su to o igledno uradili, zar ne? Nekad,
davno, moda smo mi mogli da to uradimo pre njih..." Tavernor nije bio u stanju
da dovri svoju misao, da kae ta je ove anstvo zapravo u inilo kad je
izmislilo brodove-leptire. Poto stigoe do vozila pored kojeg su se igrala
deca, on se obrati roditeljima i posavetova ih da ostave kola, da krenu prema
umi pored vojne baze na visoravni i da nastave ka jugu. Otac porodice pomoli
lice koje je bilo skriveno ispod podignutog poklopca motora, pogleda ga
bezizrazno i vrati se motoru. Tavernor okrenu glavu da ne vidi znatielju na
licima dece i produi. Nije bilo vremena da se zadrava i da ih ube uje.
"Sluaj ti, kako to da sve ovo zna?" upita ga Betija. "Kuda misli da
idemo?"
"Nazad u vilu. Samo dve milje odavde, a Farel... moj otac, ima nekoliko
puaka."
"A od kakve nam one pomo i mogu biti?" Bila je zajapurena i ogor ena,
nesposobna da shvati zna aj svega to se doga alo. Tavernoru je malo nedostajalo
da se naljuti na nju, a onda se seti da nijedan civil u njenom poloaju ne bi
mogao ni da zamisli kako izgleda pitsikanski ratnik u borbi. Ona nikada nije
bila na ulicama nekog grada koji su Pitsikani unitili.
"Puke e nam omogu iti da do emo do hrane, ukoliko nam po e za rukom da
se probijemo na jug." U sebi se, pak, ponovo zapita zbog ega Pitsikani ve nisu
unitili sve ivo u ovom kraju... a u me uvremenu mu se Betija otre, lica
pobledelog od besa.
"Ne u da idem s tobom, ni u kakvu umu, Hale Farele. Ako misli da..." Ona
prestade da govori, zapanjena zbog toga to ju je udario po miici i gurnuo
ispred sebe. A onda, okrenuvi se oko sebe, ona se baci na njega. U trenutku
kada su se njihova tela nala jedno uz drugo, on shvati da je ona ja a od njega;
ali ratno iskustvo koje je stekao u drugom ivotu vodilo je i dalje njegove
pokrete. On je uhvati za zglobove, izvrnu joj ruke u zahvat koji nije
dozvoljavao opiranje, i gurnu je ispred sebe.
 "ao mi je zbog ovoga, Betija, ali veruj mi da znam ta radim."
Ona ga utke pogleda, nemom mrnjom, i on za trenutak oseti neku vrstu
perverznog zadovoljstva. Napredovao je: vie nije bio predmet prezira, ve neko
ko zasluuje mrnju. Dok su tako hodali vazduh je po eo da bruji od dalekih
zvu nih udara. On se osvrnu unazad i ugleda crne, komara ke obrise pitsikanskih
letelica za prizemljivanje kako presecaju vazduh iznad Centra. I grad i vojna
baza leali su bespomo no ispod letelica, koje mora da su bile tako konstruisane
da su se mogle kretati i unutar zatitnog polja. Neke od njih kao da su traile
aerodrome izvan grada. Ne osvr u i se na bol u grudima, Tavernor stade
pourivati Betiju.
Kada su napokon stigli do bele vile smetene izme u puta i stena na obali,
bio je sav obliven znojem i jedva se drao na nogama. Preklinju i svoju fizi ku
slabost, on gurnu Betiju na verandu i s mukom otvori vrata. Farel ih presrete u
predvorju, sa sportskom pukom u ruci. Njegovo tamno lice bilo je neobi no
mirno.
"Uze u jednu puku i neto hrane", dobaci mu Tavernor odse nim glasom.
"Samo izvoli", odgovori Farel nerazgovetnim glasom, nita ih dalje ne
pitaju i. Prolaze i pokraj njega, Tavernor oseti jak miris dina. Uavi u
dnevnu sobu, on dohvati puku i etiri kutije municije iz ve otvorenog ormana u
kojem su stajale puke i vrati se u predvorje...
"...kao da je poludeo", govorila je Betija. Gledala je izaziva ki u
Tavernora. "Ja bih radije ostala ovde, dok ne vidimo kako e se stvari
razvijati."
"Zato da ne - ionako nema nikakve svrhe beati", odgovori Farel.
"Mi beimo", oglasi se Tavernor. "To nam je jedina ansa."
"Ja ostajem." Betija se priblii Farelu.
"Veruj mi, Betija, moramo da odemo odavde", obrati joj se Tavernor urno.
"Ti nema pojma kakva su to udovita. Pretrai e svaku zgradu, od poda do
krova."
Farel se nasmeja. "Sluaj staroga borca! ta ti uopte zna o svemu tome,
mom e?"
"Znam da bi bolje bilo da uzme neku drugu puku, ukoliko ve namerava da
puca. Ta koju dri izbacuje metke koji se aktiviraju elektri nim punjenjem - a
elektricitet je, to se nas ovde sada ti e, stvar koja je odavno prevazi ena."
Farel podie puku jednom rukom, upravi je prema prednjim vratima i povu e
obara . ulo se samo slabo koljcanje okida a. On za u eno pogleda Tavernora i
pro e pored njega ka dnevnoj sobi.
"Uze emo hranu na nekom drugom mestu. Hajde, idemo, Betija."Tavernor
otvori vrata i pozva je, pokretom, da krene. Ona, me utim, odre no zatrese
glavom, na ta je on uhvati za ruku i gurnu ispred sebe, preko verande, ka stazi
koja je vodila do ulaza u ku u. Iza svojih le a uo je dobro poznati metalni
zvuk - ubacivanje metka u cev puke. On se lagano okrenu.
"A ta kae na ovu, generale? Ho e li ova da puca?" Farel je drao drugu
puku, upravljenu prema Tavernorovom licu.
"Nemoj da si smean", odvrati Tavernor smireno i odgurnu Betiju od sebe.
"Nije ti potrebna puka da mene zaustavi, zar ne o e?" Naglasio je, posebno,
poslednju re , iako je znao ta ona zna i za Farela. U Farelovim o ima se pojavi
beli blesak neverice... On s preteranom panjom postavi puku uza zid i pri e
Tavernoru, dok su mu se ake skupljale. Tavernor i sam pusti da mu puka padne
iz ruku, i instinktivno zauze borbeni stav koji je predstavljao sintezu svih
tradicionalnih borbenih vetina golim rukama koje su ikada postojale na Zemlji.
Lica uko enog od radosti, Farel nalete, ne trude i se da zauzme odbrambeni
stav. Tavernor ga, istog asa, zaustavi udarcima u predeo srca i po grlu. Zbog
nedovoljne koordinacije pokreta Halovog tela, nijedan udarac nije pao tamo gde
je trebalo, ali su ipak bili dovoljni da Farela obore na kolena.
Farel je u neverici tresao glavom, ne podiu i pogled s poda. "ta... ta
ti misli... misli da si...?" On ustade, masiraju i grlo, o igledno s namerom
da se okoristi svojom ve om snagom. Potom stade obilaziti oko Tavernora,
gledaju i ga optuiva kim pogledom, a onda se odjednom baci napred. Tavernor
prihvati teinu napada, sae se, a onda brzo podie, tako da preko sebe prebaci
Farela i ovaj udari o tle izgubivi dah. Jednim skokom Tavernor se namesti iznad
Farela. Njegovi prsti prona oe glavne krvne sudove na Farelovom grlu, dok mu je
svest pulsirala slikama mrnje - bezglave prilike oko kreveta preplaenog
deteta, visoki Kris elbi i drugi kako ginu u umi, automatski pitolj koji
probija ogromne rupe kroz njegove sopstvene grudi, Lisa, zgnje ena kao no ni
leptir...
"ta je ovo?" Promrmlja Farel, kao pospan, dok su leali licem u lice,
sklup ani u borbi. "Hale? Hale?"
"Ja nisam Hal", proapta Tavernor divlje. "Moje ime je Mak Tavernor."
Farelove o i, koje su po ele da dobijaju staklasti izraz, raire se u
uasu.
"Prestani, Hale!" Betijin glas je bio prodoran. "Ubi e ga."
Tavernor je sasvim zaboravio na nju. Podigavi pogled, on vide paniku na
njenom licu i, zaprepa en, popusti stisak na Farelovom grlu. Ustade, potom, i
podie Farela u samom trenutku kada zagluuju a huka ispuni vazduh.
Tle je podrhtavalo i nebo se zamra ilo od pitsikanske letelice koja se
iznenada stvorila iznad puta ispred ku e, zaustavljaju i se naglo, dok je
ko ioni mlaz dizao oblake zemlje i kamenja koje je padalo oko grupice ljudi na
stazi.
Tavernor dograbi svoju puku dok su sve troje, trkom, hitali prema ku i.
Uzevi i Farelovu puku sa verande, on snano zalupi vrata za sobom. Buka
odjednom prestade i ku a se ispuni za u uju om tiinom, koju su remetili samo
zvuci stakla to se lomilo pod udarcima kamenja koje je letelo na sve strane.
Kre u i se kao u nekom snu, kao da pokuava da tr i kroz gusti sirup, Tavernor
pri e visokim prozorima u predvorju i iskosa pogleda napolje. Praina je ve
po ela da se slee, i on je sada mogao da vidi nezemaljske visoke prilike kako
iska u kroz otvorena vrata letelice.
Tavernor se lagano vrati u predvorje, gde ga je Farel posmatrao tupim i
za u enim pogledom. Betija kao da ni ega nije bila svesna. Stajala je potpuno
mirno, poluotvorenih usta, razroga enih o iju. ok, pomislio je Tavernor,
zahvalan to e bar to u initi da slede ih nekoliko minuta lake preivi. On
uvu e Farela u dnevnu sobu i stavi mu puku u ruke.
A onda uo i neki pokret ispod samog prozora.
Okrenuvi se brzo, ugleda izduenu priliku Pitsikana kako viri kroz
prozor. Para koja mu je izbijala iz nosnice postavljene iznad modane kutije za
as zamagli prozor, ali Tavernor, po prvi put posle mnogo godina, dospe da vidi
iroko rastavljene o i, dva para usana za disanje koja su podrhtavala na
ramenima i okomito postavljena usta za ishranu u sredinjem delu trbuha. On
opali iz pasa i prozor se pretvori u cvet s uglastim laticama, u ijem je
sreditu bila glava Patsikana. Nezemljanin pade nauznak, ali mu ipak po e za
rukom da u ku u ubaci neki metalni predmet.
Tavernor pohita prema predmetu koji je ljutito itao, s namerom da ga
izbaci napolje pre nego to eksplodira, ali ne uspe da do e do njega.
itava se soba okrenu oko njega, a onda oseti kako lei na podu s licem uz
tepih, nesposoban da se pokrene. U blizini, uo je kako Betija i Farel tako e
padaju. On pokua da okrene glavu, ali namah ustanovi da je nesposoban ak i za
taj neznatni pokret. Gas iz granate ga je potpuno paralilzovao - bila je to,
verovatno, predigra smrti. Dok mu je gorko saznanje o neuspehu preplavljivalo
svest, Tavernor pokua da zatvori o i - ali mu o ni kapci ostadoe otvoreni. I
on po e, pribrano, da eka smrt.
Posle nekoliko sekundi ugleda senke kako promi u delom poda koji mu je bio
u vidnom polju, i malo potom za u kako se visoki prozori lome i otvaraju. U
njegovo vidno polje dopree stopala sa etiri prsta i mreastom koicom izme u
spljotenih kostiju, i on oseti kako ga neko podie i stavlja na noge. Dva
Pitsikana su ga drala uspravno, dok su drugi vukli Betiju i Farela kroz vrata.
Para iz nosnica spojenih s rezervoarima pri vr enim na le ima obavijala je sve
u sobi, ispunjavaju i je smradom i vlagom, pretvaraju i se u vodu i podmazuju i
otkrivena plu a i druge organe nezemljana. Mjaukavi i mljackavi zvuci dopirali
su iz njihovih ramenih usana, dok su radili uz metalno zvezckanje svog oruja i
druge opreme.
Tavernor je posmatrao Betijino lice dok su Farela i nju postavljali pored
drugog zida, pitaju i se ta se u tom trenutku doga a iza tog lepog uko enog
lica. On je barem imao prilike da vidi kako Patsikani izgledaju izbliza, iako
nikada iz ovakve blizine kao sada kada je njihova odvratna neljudskost bila do
to mere izraena. Svi su bili vii od dva metra i, u optim crtama, sli ni
ljudima, izuzev to su imali jo jedan par ruku na sredini tela. Te ruke su bile
u velikoj meri zakrljale, i obi no su bile sklopljene preko sramotnog
vertikalnog procepa ustiju za ishranu. Bilo je na njima tek malo mii nog tkiva,
i ono se uglavnom nalazilo na tro lanim radnim rukama i na nogama. Njihovi
vitalni organi nalazili su se spolja, pri vr eni za sredinji deo ki menog
stuba - crne i plavkaste gumaste kese koje su se nalazile i presijavale u pari
kojom su pokuavali da stvore uslove koji bi odgovarali uslovima to su vladali
na njihovoj planeti. I zaudarali su - bilo je ba otuno - ogavni zadah koji
Tavernor nije mogao da zaboravi.
U prostoriju u oe jo tri Pitsikana, i Tavernor jednim delom svoje svesti
primeti da nisu bili naoruani. Mjaukavi glasovi nezemljana se najpre poja ae,
a potom utihnue. Stoje i usred sobe, tri pridolice su posmatrali ljude vlanim
o ima koje su se pokretale nezavisno jedno od drugog, na ina e glatkoj modanoj
kutiji. Na donjem delu nezemljanina koji je stajao u sredini jedna od kesa
iznenada se glasno otvori, poprskavi drugu dvojicu sivobelim izmetom koji je
polako klizio niz njihova vlana tela, a onda ponovo zavlada tiina. S tiinom
do e do prestanka svakog kretanja. itav minut inilo se da su seplu a i ramena
usta Pitsikana zaledila, pretvaraju i ih u crne monolite isklesane neumornom
kiom.
Na kraju, jedan od nezemljana pokaza na Farela crnom, mreastom rukom, i
ratnik koji ga je drao uspravno izma e se, i Farel pade licem ka zemlji. Jedan
od ratnika otka i no s ravnim se ivom sa svog opasa a, prisloni njegov vrh na
potiljak ni ice ispruenog oveka i pritisnu ga nadole, presecaju i vratne
prljenove. Obojica se onda udaljie, gotovo nemarno, ostavljaju i za sobom
lokve krvi gde im behu stopala.
Tavernor je nemo besneo i proklinjao Pitsikane zbog takvog ritualnog ina
ubijanja. On shvati, mada prekasno, da je trebalo da bolje upotrebi onaj jedini
metak koji je uspeo da ispali. ao mi je, Betija, mislio je dok je gledao kako
jedan od nenaoruanih Pitsikana pokazuje rukom na nju.
A onda se desi neto neverovatno.
Neno, svakim pokretom pokazuju i da ne ele da je povrede, dva ratnika
podigoe Betiju i iznesoe je kroz razbijeni prozor do svoje letelice. Tavernor
pokua da vikne, ali iz njegovog paralizovanog grla ne dopre ni najmanji zvuk.
Gledaju i kako se Betija gubi iz njegovog vidnog polja, bio je toliko za u en da
gotovo nije bio svestan ni ta se s njim doga a, sve dok i njega nisu podigli i
izneli iz sobe.
Posle sedamdeset godina rata, u kojem su pobili vie od dve milijarde
ljudi, Pitsikani su uzimali svoje prve zarobljenike.

20.
Tavernor je ponekad posmatrao Betijino nago telo sa eljom koja nije bila
plod seksualnosti, ve usamljenosti.
Budio bi se iz nemirnog sna da bi se naao u svetu nerazumljivih, nejasnih
senki, mraka i utanja kie. Ponekad bi, u daljini, video i uti kvadrat
svetlosti. I Betija bi se kretala u tom prostoru polako i zamiljeno, a
savrenstvo njene nagote bi bilo pretvoreno u nejasne mrlje svetlosti i senki
zamagljenih staklom to ih je odvajalo jedno od drugog. Umanjena, u perspektivi,
mogla je isto tako biti u neki tromi stanovnik akvarijuma, ili, ak, neka
apstraktna ara, pokretna, kao odsjaj plamena sve e u kristalnoj ai.
Tada bi Tavernor palio svetlo u svojoj eliji, ali jedino to bi time
uspeo bilo je da naglasi svoju usamljenost - jer Betija, kako se inilo, nikada
nije gledala u njegovom pravcu.

Pitsikanski brod je jo imao gotovo celu masu.

to je putovanje due trajalo, to je vie materijala s prednjeg dela broda
skidano, se eno u komade i ubacivano u konvertor mase u zadnjem delu broda.
Brzina kojom je brod unitavao samog sebe bila je ve a kad je brod iao
nepravilnom putanjom, budu i da je ova zahtevala usporavanje ispod kriti ne
brzine od estog dela brzine svetlosti. S ukupnom masom od vie od milion tona,
pri letu transsvetlosnim brzinama, ak i najmanja izmena pravca leta zahtevala
je ogromne koli ine dragocene reakcione mase. Zbog toga su pitsikanski
astrogatori obi no planirali ogromne loksodromi ne putanje. U slu ajevima kada
su morali da modifikuju rombi ne putanje, koristili su se, gde god je to bilo
mogu e, gravitacionim poljima zvezda, prolaze i, ponekad, pored ledom pokrivenih
planeta na najudaljenijim orbitama, a ponekad bi se, opet, pribliavali paklenom
zvezdanom ognju na samo nekoliko miliona milja.
U prvim danima svog zato enitva Tavernor je bio prinu en da se stalno
podse a ovih injenica, budu i da mu ula nisu bila u stanju da otkriju nikakav
znak kretanja. Koliko je mogao da vidi, deo broda u kome se nalazio bio je neka
kruna prostorija pre nika od oko dve stotine jardi, a visoka oko pedeset.
Veta ka kia je skoro stalno sipila iz otvora na gornjem zidu prostorije i
skupljala se, verovatno zato da bi ponovo bila upotrebljena, u udubljenjima na
podu. Kroz zastore vlage mogao je da vidi vretenaste figure Pitsikana koje su
ponekad bile grozni avo uurbane a ponekad nestvarno nepomi ne - poput no nih
mora isklesanih od crnog vulkanskog kamena.
Staklena kocka u kojoj je iveo bila je iroka otprilike dvadeset stopa.
Bila je zagrevana i u njoj su se nalazili krevet, sto, stolica i ure aj za
odravanje higijene. Svi ovi predmeti bili su napravljeni za ljudsku upotrebu,
iako su ih izradili nezemljani. U kocki se nalazio jo jedan predmet -
mikrobiblioteka, koja je, kako mu se inilo, bila proizvod ljudi, iako nije bio
u stanju da prona e marku proizvo a a. Biblioteka je imala kasete s dovoljno
materijala za itanje - neprijatan zaklju ak - za itav ljudski vek.
Betija je ivela u identi noj staklenoj kocki, nekih stotinak jardi dalje.
Postojanje ovih kocki okiralo je Tavernora gotovo isto onoliko koliko i
injenica da su Pitsikani njega i Betiju uzeli ive. Na putu od vile do mati nog
broda bio je ube en da je u pitanju bila samo njihova trenutna nastranost, koja
je samo odlagala smrtni udarac. Ali staklene elije su o igledno bile
pripremljene unapred. Nezemljani su znali da e uhvatiti dva zarobljenika,
znatno pre nego to su napali Mnemozinu. Pitsikanski brod ih je sada nosio ka
cilju koji je mogao biti samo neka planeta u delu svemira koji su oni
kontrolisali. Ali zato?
To pitanje je odzvanjalo u Tavernorovoj svesti dok je leao na neukraenom
plasti nom pravougaoniku kreveta, ekaju i da mu donesu obrok o kojem je mislio
kao o ru ku. Zajedno sa ode om bili su mu uzeli i sat; u kocki, istina, nije
bilo sata, ali ovaj obrok je bio drugi po redu od tri obroka koje su mu redovno
donosili kad god je u tom delu broda upaljena svetlost ozna avala 'dan'. Zvuk na
ulazu u kocku ozna i da je hrana stigla. On ustade i priblii se unutranjim
vratima. Spoljanja su se upravo bila otvorila, i u uskom prostoru izme u njih
nalazio se jedan Pitsikan koji je stavljao posluavnik s hranom na pod. Istureni
delovi neobi nog tela nezemljanina pokretali su se polako, kao prosuto ulje, dok
su mu usta za disanje na ramenima podrhtavala.
Tavernor ga paljivo osmotri kroz stakleni zid koji ih je delio i sa
zadovoljstvom zaklju i da je to bio isti onaj Pitsikan koji mu je i ranije
donosio hranu. Nezemljanin postoja gledaju i ga nekoliko sekundi; njegove
zamagljene o i na ravnoj povrini modane kutije bile su uprte u Tavernorove i,
kao i ranije, Tavernor oseti strahopotovanje. Ovaj dvonoac sa mutnim,
bezizraznim o ima bio je pripadnik vrste koja se pokazala superiornijom od
ovekove, i to u ne emu u ta se ovek ponajbolje razumeo - u mo i tehnologije
oruja. Ali samim tim ta vrsta se pokazala i inferiornijom, zato to ovek - bez
obzira na prohujalu istoriju - pod istim uslovima ne bi istrebio jedinu drugu
inteligentnu rasu koju mu je krti kontinuum prostor-vremena dodelio. O ajanje
na koje je ukazivala modifikovana fon Hernerova tabela bilo je tako
sveobuhvatno, da bi ovek zacelo prihvatio Pitsikane i zaista se potrudio da
uspostavi vezu izme u dveju kultura. Cilj Projekta Razgovor bio je da se
me usobno razmeni makar jedna jedina misao, i Tavernor tek sada, iznenada,
shvati zna aj te o ajni ke potrebe. Kad bi, samo, Pitsikan s druge strane
staklenog zida hteo da mu da neki znak, da u ini neki gest koji bi pokazao da
prihvata postojanje Tavernora kao saputnika kroz prostor-vreme, u tom slu aju...
 Nezemljanin se okrenu i izi e udnim, kamiljim koracima, zahvaljuju i
neobi noj, tro lanoj strukturi svojih udova. Posmatraju i ga iz blizine,
Tavernor je ugledao povijeni oiljak na zadnjoj strani njegove leve radne ruke,
znaju i, na osnovu toga, sa sigurno u, da je u pitanju bio onaj isti od ranije.
On sam sebi klimnu zadovoljno glavom. Nijedan drugi ovek pre njega nije imao
priliku da prou ava ivog Pitsikana. Iako skromni rezultati njegovog prou avanja
ne e nikada biti dostupni Zemlji, ovakva mentalna aktivnost mu je pomogala da
sa uva zdrav razum.
Poto se unutranja vrata otvorie, on uze posluavnik i odnese ga do
stola; tu povu e drke na poklopcima koje su aktivirale proces pomo u kojeg su
se konzerve s hranom zagrevale. Nije bilo nikakvih etiketa na konzervama, ali je
Tavernor bio siguran da su ih ljudi napravili i pripremili i da sadre paljivo
uravnoteen obrok. Izgledalo je da su Pitsikani dobro poznavali potrebe ljudi za
hranom, i kakve li ironije! - telo koje je nasledio od Hala bilo je u boljoj
fizi koj kondiciji nego ikada ranije. Stalne vebe disanja razvile su mu grudni
ko i pove ale kapacitet plu a; odgovaraju a koli ina proteina u hrani i stalne
fizi ke vebe po eli su da ja aju njegove mii e, iako se na njima jo nije
mogla primetiti velika promena.
Dok su se konzerve zagrevale, on se okrenu i pogleda du kiom ovlaenog
poda u pravcu Betijine elije. I njen obrok je stigao, ali je procedura tamo
bila druga ija. Kao i obi no, tri Pitsikana su bila u njenoj eliji, oko njenog
kreveta. Kada se to prvi put dogodilo, Tavernor je gotovo raskrvavio prste
pokuavaju i da otvori vrata i potr i joj upomo . Vremenom, shvatio je istinu -
Pitsikani su je primoravali da jede. Zbog razdaljine, me utim, nije mogao da
vidi da li je ona odbijala hranu ili, pak, nije ose ala potrebu za njom.
Gledao je, sada, sasvim mirno, dok se udnovata pantomima ponavljala jo
jednom. Betija se nije pribrala jo od trenutka kada su se Pitsikani pojavili na
Mnemozini, i kada je, o igledno, doivela ok. To je bila manje-vie normalna
reakcija osetljive ene; uprkos tome, ona ga je snano podse ala na trogodinju
Betiju - neobi no, nadareno dete koje je tako esto zapadalo u stanja sli na
transu, u kojima je lebdela, kao pau ina na vetru, s o ima koje ne bi bile
zaslepljene od svetlosti. Poto je detaljno pretraio Halovu memoriju, video je
da odrasla Betija nije imala takve napade, iz ega je zaklju io da se ona
verovatno povla i u sebe i unazad, kroz vreme. Ta je teorija bila jedini
zaklju ak do kojeg je Tavernor na osnovu svojih oskudnih znanja iz psihologije
mogao da do e, ali mu se ona, ipak, zbog ne ega, nije dopadala. Betija, na
osnovu onoga to je znao o njoj, nije bila osoba ija bi mentalna snaga tako
lako popustila; pored toga, bilo je jo ne ega u tom misti nom uznoenju, ne ega
na ta nije mogao da stavi prst, ne ega to ga je uznemiravalo...
Poklopac konzerve se otvori, to je zna ilo da je hrana bila spremna za
jelo. Tavernor skrenu pogled sa nejasnog prizora u Betijinoj eliji i po e da
jede. Dok je jeo, prou avao je svoju sopstvenu kocku, verovatno po stoti put.
Tehnologija njene izrade bila je prili no sloena. Jedan kabl za napajanje
energijom bio je pri vr en ispod donje ivice jedne strane kocke, odakle je
drugi, tanji izvod vodio do krova na kojem s nalazio neki ure aj koji je li io
na kutiju. Taj ure aj izgleda da je smanjivao vlanost a pove avao koli inu
kiseonika u pitsikanskoj atmosferi, koju je zatim, tako izmenjenu, ubacivao u
eliju kroz otvore na krovu. I spoljanja i unutranja vrata otvarala su se
automatski, pomo u kontrolnih ure aja koji su se nalazili negde napolju.
Tavernor ih je dobro prou io jo prvog dana svoga zato enitva, ali nije uspeo
da utvrdi kakva ih je to sila drala; u svakom slu aju, bila su dovoljno vrsta
tako da nije mogao da ih silom otvori ili razbije.
Kad je zavrio s jelom, on odnese posluavnik i etiri prazne konzerve do
ulaza i stavi ga na pod. Pore ao je konzerve jednu do druge, a onu na vrhu
postavi na samu ivicu donjeg reda, tako da je i pri najmanjem dodiru mogla da
padne, a zatim se vrati i sede na jedinu stolicu u eliji. Posle nekoliko minuta
unutranja vrata se zatvorie, spoljanja otvorie, i Pitsikan se ponovo pojavi,
kao da dolazi iz magle. On se sae da dohvati posluavnik, i dok ga je podizao
ona konzerva na vrhu pade na pod. Nezemljanin spusti posluavnik, podie
konzervu, i izi e ne osvrnuvi se.
 Tavernor se zamiljeno ekao po bradi. Nije imao pojma kakvi su drugi
Pitsikani, ali ovaj koji mu je donosio hranu - prema standardima ljudi - nije
ba bio mnogo bistar: nasedao je na Tavernorov trik ve pet puta uzastopce.
Pitsikani, o igledno, nisu merili inteligenciju na isti na in kao ljudi, ali
sposobnost da se u i na osnovu iskustva, po Tavernorovom miljenju, trebalo bi
da bude jedno od osnovnih merila inteligencije. Razmiljao je i o tome da
njegovi neprijatelji, moda, i sami mere njegovu inteligenciju, uzimaju i u
obzir i glupost s konzervama, i pitao se ta li oni misle o njemu. To je bio
stari problem prvog kontakta izme u dve razli ite kulture - bilo na koji predmet
da pokae prstom, istraiva je uvek rizikovao da kao odgovor dobije re koja
ozna ava prst.
S druge strane, prose ni Pitsikan bi mogao da bude i moron - jer, ljudi
nisu nita znali o njima. Moda nije ni bilo neophodno da svaki pripadnik
njihove rase bude manje-vie istog nivoa inteligencije, kao to je to bio slu aj
kod ljudi; neke kulture moda najbolje funkcioniu pod uslovom da su sastavljene
od bezumnih slugu i malog broja briljantnih demagoga. Moda su i Pitsikani bili
takvi - fino podeeno ubojito oruje za unitavanje svih drugih oblika ivota.
Moda je to bio klju za razumevanje njihovog ponaanja? Moda se oni nisu
okomili samo na ljude, moda su odlu ili da unite sva razumna bi a u svemiru?
Manijatvo na kosmi kom nivou?
Tavernor se nemirno okretao na krevetu. Ako mu je ova pretpostavka bila
ta na - da li je ovek zaista bio toliko druga iji od Pitsikana, kada su u
pitanju bili krajnja ambicija i krajnji cilj? Kosmobiolozi, ili bar oni
kosmobiolozi koji su bili optimisti po pitanju izgleda da zemaljska civiizacija
preivi - izra unali su da jedna jedina civilizacija moe da obujmi itav Mle ni
put u razdoblju koje je bilo kra e od toka ivota same galaksije, ostavljaju i
za sobom kolonije i kolonije svojih kolonija, kao to se to doga alo na obalama
Mediterana u anti kim vremenima. Ma koliko da se trudio, Tavernor u svemu tome
nije mogao da bude potpuno objektivan, jer, ako je ve neka razumna vrsta
trebalo da osvoji galaksiju, on bi, dakako, najvie voleo da to bude ovek. A
svaki Pitsikan bi, naravno, voleo da to bude Pitsikan. Ko je, onda, bio
manijakalan? Sve to jedno inteligentno bi e moe da uradi jeste da svim silama
podrava svoju sopstvenu vrstu, protiv svih pridolica, s dubokom verom u svoju
sopstvenu sudbinu.
S mrnjom prema Pitsikanima, Tavernor se izvu e iz ugla u koji je svojom
logikom samog sebe saterao u nastojanju da zaspi. Bez pokriva a, spavanje nije
bilo lako, i ose aj samo e mu se vrati. U takvim trenucima se ao se svog kratkog
boravka me u egonima. Njegovi roditelji, i Lisa, i elbi bili su tamo, ivi, ali
on nije pokuao da ih na e - tada to nije izgledalo vano hladnom, bezli nom
duhu egona. Ne e biti ven anja, mislio je pospano, jer ne e biti osoba koje se
ven avaju.
Ogromni brod je aterirao, ili uao u orbitu, dvadeset tri dana nakon
poletanja. Dva dana pre toga Tavernor je osetio trenutnu nelagodnost u trenutku
kada je brod, naputaju i tahionski na in putovanja, sa simuliranog usporavanja,
koje je stvaralo ose aj tee, bio preba en na pravo usporavanje. Paljivo je
posmatrao sve to se doga a da bi, na osnovu promena u uobi ajenom sledu stvari,
mogao da zaklju i da li se brod pribliava kona nom cilju. Prvi znak takve
promene primetio je kad je jedna skupina nezemljana opkolila njegovu kocku i sa
njene jedne strane, na uglovima, postavila neke veze. Potom su tim vezama
pri vrstili kocku za pod prostorije u kojoj se nalazila, i posle otprilike sat
vremena brod se na e u slobodnom padu.
Nalazili su se u orbiti pitsikanske planete - ova je pomisao Tavernoru
pri injavala neko alosno zadovoljstvo. Bez obzira na to ta e nezemljani
uraditi s njim, to e ipak zna iti kraj dosadnom i usamljenom ivotu u eliji -
smatraju i da na taj na in kvari nekakve planove koje su Pitsikani imali s njim
- ali je ubrzo otkrio da nije u stanju da izdri nestvarni ose aj u enja i
panike koji ga je polako obuzimao. Po eo je da ita preko reda, bez
udubljivanja, koriste i se re ima kao sredstvima da izbegne razmiljanje.
Sivkaste, polumra ne prostorije broda koje je mogao da vidi, po kojima su se
kretale crne vretenaste figure nezemljana, mogle su isto tako biti i dno nekog
toplog i blagog mora. Fizi ke vebe kojima je polako razvijao svoje nezdravo
telo ispunjavale su svrhovito u po nekoliko sati dnevno, ali na kraju je ipak
morao da se poslui bibliotekom.
Sada se ve pribliavao kraj dugog ekanja. Lebdeo je u slobodnom padu s
jednog na drugi kraj kocke, mau i Betiji kad god bi mu se u inilo da gleda ka
njemu. Ona je ostala da sedi za stolom koji je bio pri vr en za pod, ne
odgovaraju i mu. Tavernorova briga zbog nje sve se vie pove avala. Razdaljina i
stalno vlani stakleni zidovi onemogu avali su da bude siguran, ali je ipak
izgledalo da je tokom puta izgubila u teini. Retko se kretala, a i kad bi
proetala elijom, jasno je mogao uo iti neki nemir i u samom njenom hodu.
Posle nekoliko minuta provedenih u slobodnom padu nezemljani se vratie,
veto se odravaju i u besteinskom stanju, i pri vrstie nekakvu icu za
Tavernorovu kocku. Dovukli su, potom, izolovane energetske kablove, pri vr ene
na jednom kraju za neto to je izgledalo kao pokretni generator, prikop ali ih
za Tavernorovu eliju umesto energetskog kabla koji je ranije dovodio energiju
do ure aja za kontrolu atmosfere. Tom prilikom Tavernor primeti da su se vrata
na njegovoj eliji mal ice pokrenula, kao da e se otvoriti; me utim, gotovo
istog asa su se vratila u prvobitni poloaj.
Labavi kabl koji su Pitsikani pri vrstili za kocku odjednom se zatee, i
ova po e da se pomera prema nekom treperavom izvoru svetlosti u daljini.
Betijina elija se pomerala u istom pravcu, okruena siluetama koje su lebdele
pored nje. Svetlost prema kojoj su se pomerali postade ja a i Taverner kona no
shvati da je u pitanju bio izlaz. Njegova kocka, povu ena ispred Betijine, pro e
kroz metalni luk i zaustavi se u uskoj prostoriji koja je verovatno bila
magacinski prostor nekog atla. On dolebde to je blie mogao do otvora, ne
osvr u i se na proteste svog nenaviknutog stomaka, i pogleda napolje.
Pitsikanski svet bila je bezobli na kugla zaslepljuju e beline, potpuno
prekrivena oblacima. Odmah mu je bilo jasno da je sa povrine ove skrivene
planete bilo potpuno nemogu e videti zvezde. Razliku izme u dana i no i na njoj
mora da je predstavljalo puko smenjivanje opteg stanja osvetljenosti vodene
pare koja je obavijala planetu mrakom u kojem nije bilo ni traga blistavim
zvezdama - onim istim zvezdama koje su, nekad davno, potakle pra oveka da svoj
pogled podigne prema nebu i sa divljenjem i sa strahopotovanjem. Tavernor oseti
tupo o ajanje, shvativi kako se gubi i poslednji ostatak njegovog verovanja da
je ovek, ipak, moda, superirorniji od Pitsikana. S odsko ne daske kakvu je
predstavljala Zemlja bilo je lako vinuti se put zvezda. Zemlja kao da je bila
napravljena upravo za tako neto - s prozirnom atmosferom koja je prosto mamila
svim onim to je ekalo da bude otkriveno, s velikim mesecom, velikim gotovo kao
planeta, koji je, tako re i, bio na astronomskom dohvatu ruke, s drugim
planetama za koje je bilo potrebno samo izmisliti teleskop, i koje su i same
aputale o svetovima i tminama no nog neba.
Pitsikani nisu raspolagali nijednom od tih olakavaju ih okolnosti. Njih
mora da je gonio samo slepi nagon, ili prora unata odlu nost da se proveri neka
filozofska misao prema kojoj je - u skladu sa zakonima vrovatno e - morao da
postoji i neki drugi svet izuzev njihovog. Pod istim uslovima - Tavernor je u to
bio sasvim siguran - ovek bi jo bio prikovan za planetu na kojoj se rodio. On
skrenu pogled s otvora i vide da je Betijina kocka bila uneta i postavljena samo
nekoliko stopa od njegove. I dalje je bila za stolom, pridravaju i se izme u
njega i stolice. Telo joj je izgledalo mravo. Tavernor se smesta baci prema toj
strani svoje elije, to u ini da Betija podigne pogled. Tavernoru se inilo kao
da gleda u bledo, umorno lice nekog stranca. Posmatrala ga je bezirazno nekoliko
trenutaka, a onda spusti pogled, dok joj je kosa boje hrastovine lebdela oko
ramena.
"Betija", uzvikivao je, trae i prave re i. "Mi moramo da ivimo!"
Re i su se odbijale od staklenih zidova njegovog zatvora i Lisina slika se
odjednom pojavi u njegovoj svesti. On pokua da udara rukama o zid, ali to samo
doprinese da odlebdi unazad upravo u trenutku kada se atl pokrenuo i odvojio od
mati nog broda. Usporavanje je po elo gotovo istog trenutka, i on pade na pod,
svestan da ga je Betija namerno uklonila iz svoje svesti. Ne preostavi mu nita
drugo on lee na krevet, posmatraju i kako se jarka, odbijena svetlost na otvoru
menja dok je atl traio svoj kurs. Video je i zvezde, a odmah zatim oseti
neznatne vibracije kroz pod elije, kao posledicu ko enja. atl je polako ulazio
u atmosferu i, odjednom, otvor se na njemu zamra i. Ljuljao se polako dok je
silazio sve dublje koz guste slojeve oblaka.
Tavernor umalo da nije ni primetio poslednji trzaj na osnovu kojeg je bilo
mogu e zaklju iti da su se spustili. Upravo je shvatio zato ga je Betijino
stanje sli no transu ispunjavalo takvim ose anjem nelagodnosti.
Podse alo ga je na sli na stanja u koja su njegovi neprijatelji s vremena
na vreme zapadali, dok su im mutne o i bile uprte negde daleko, ka nekom drugom
obzorju.

21.
Na putu kroz atmosferu svetlost to je dopirala iz jednog jedinog otvora
na atlu postajala je sve slabija, tako da on zaklju i da na povrini planete
vidljivosti uopte ne e biti. Ali kada se vrata magacinskog prostora na atlu
napokon otvorie, on vide da se omota od oblaka nalazi nekoliko stopa iznad
povrine planete i da je, uprkos pravim zavesama od kie, bilo mogu e videti u
krugu od dve-tri milje. Betonska plo a na kosmodromu prostirala se svuda
unaokolo, a izme u uspravno postavljenih svemirskih brodova mogao je da vidi
brojna vozila koja su se kretala tamo-amo, to je bio prizor iznena uju e sli an
stotinama drugih na mnogim kosmodromima Federacije.
Sasvim blizu atla nalazilo se jedno terensko vozilo, pokriveno, i
nekoliko Pitsikana oko njega, od kojih su neki bili u ratni koj opremi a neki
potpuno goli. I samo to vozilo podse alo je na sli na vozila Federacije.
Tavernor je bio preokupiran brigom za Betiju, ali njegov prakti ni duh nije
mogao a da istovremeno ne prou ava razli ita vozila i njihovu opremu, zapaaju i
kako su njihovi konstruktori reavali opte probleme na isti na in kao i
konstruktori sveta kojem je Tavernor pripadao. Teretno vozilo ga je naro ito
zanimalo.
Na njegovom zadnjem delu primetio je dva etvrtasta udubljenja, pored
kojih su se nalazili i neki ure aji za pri vr ivanje - to je, po svemu sude i,
zna ilo da je vozilo bilo izgra eno za prevoz kocki sa atla. Taj podatak
Tavernor zapamti i odloi ga u se anje zajedno s podacima o konstrukciji
staklenih elija.
Kablovi pomo u kojih su Pitsikani izvukli kocke iz mati nog broda bili su
sada spojeni s vitlom na teretnom vozilu. Posle toga, energetske kablove s
pokretnog generatora prikop ali su na generator u teretnom vozilu. Tavernorovo
u enje se sve vie pove avalo dok je sve to posmatrao. Analaza pitsikanske
atmosfere, do ijih su uzoraka nau nici Federacije ponekad dolazili na osvojenim
neprijateljskim brodovima, pokazale su da nije bila ista kao i ona u kojoj su
ljudi iveli; me utim, mogla se udisati ak i vie od nedelju dana pre nego to
bi se pojavili neeljeni simpotomi. Pitsikanima je taj podatak morao biti poznat
- jer, najzad, i sami su mogli da se bez posebne opreme kre u na planetama
Federacije; pa ipak, nastavili su da se za svoje zarobljenike brinu s tako
izraenom panjom, da to kod Travernora izazva neko nejasno, ali uznemiruju e
predose anje.
Kada sve pripreme behu obavljene, kocke su bile podignute i utovarene u
vozilo dok je okupljena skupina Pitsikana ispoljavala vie nego ivo zanimanje.
Betija je sedela nagnuta preko stola, a Tavernor je ozbiljna lica posmatrao crne
prilike. Kada su bili uzbu eni, Pitsikani nisu izgledali tako strano - drugi
par ruku bi se rasklopio, otkrivaju i vertikalne procepe usta za ishranu, i
mahao slabano dok bi sivobeli izmet prskao iz donjeg dela njihovog tela.
Tavernora skoro da ispuni zadovoljstvo to debeli zidovi njegove elije nisu
omogu avali da im uje i glasove koje su pritom isputali. Ali u isto vreme bio
je nelagodno svestan injenice da je on bio 'nezemljanin' na ovom kiom
zasipanom svetu. Zurio je u Pitsikane sve dok se zadnja vrata na vozilu nisu
zatvorila.
Vozilo krenu i vonja, bez ikakvih potresa, potraja desetak minuta. Bilo
je malo slobodnog prostora izme u dve kocke i zidova vozila na kojima nije bilo
prozora, tako da u tom delu vozila nije bilo nezemljana. Tavernor odmah shvati
da je to moda bilo prvi put, otkako su ih uhvatili, da ih niko nije posmatrao.
On pokua da otvori vrata kocke, ali su ona bila vrsto zamandaljena i
nepokretna kao i uvek; ne uspevi u tome, on svojski prionu na to da, nekako,
privu e Betijinu panju.
Posle nekoliko minuta udaranja o zid Betija se napokon die i pri e zidu
svoje elije, licem okrenuta prema njemu iza oroenog stakla, dok je svetlost na
isturenim delovima njenog tela, na ramenima i grudima, i tamnom trouglu njene
enstvenosti inila da poprimi magloviti oblik arhetipske polnosti. On joj stade
ivo izmahivati rukama, ali se ona okrenu i, nesigurno, ode do kreveta; bilo mu
je savreno jasno da ga nije ni primetila. Njegova zabrinutost za njeno stanje
se jo vie pove a, a s njom i ose aj odgvornosti - on je bio taj koji ju je
primorao da pobegnu u vilu, ta no tamo gde su Pitsikani nameravali da slete da
bi uhvatili zarobljenike. Da to nije uradio ona bi sada bila mrtva, kao to su,
verovatno, mrtvi bili i svi ostali stanovnici Mnemozine; ali njena smrt bi bila
samo seoba u stanje egona, to bi bilo mnogo bolje od ivota kojim je sada
ivela. Kao i Lisa, i Betija je, po svemu sude i, imala neki nedostatak u
karakteru koji se odraavao u odsustvu volje za ivotom. Moglo se videti kako
vene pod pritiskom, a Pitsikani jo ni izdaleka nisu obelodanili svoje planove o
tome ta e se njima dvoma desiti bilo u neposrednoj, bilo u daljoj budu nosti.
Tavernor je bespomo no stiskao pesnice i etao elijom sve dok vozilo nije
zadrhtalo, kada mu se motor ugasio. I tek kada se vrata otvorie, on vide da se
nalaze na ve oj nadmorskoj visini nego tamo, na kosmodromu. Oblaci su bili tik
iznad njih, a vidljivost je bila ograni ena na samo nekoliko stotina jardi.
Nalazili su se na padini jednog breuljka, ispred neke zgrade bez prozora,
podignute na strmim liticama koje su se gubile u vlanoj atmosferi. Oja ani
zidovi zgrade bili su izgra eni od nekog arenog, plavi astog kamena, a itavo
zdanje kao da je bilo deo breuljka. Na uzdignutoj strani, ispred koje se vozilo
zaustavilo, zgrada je imala samo jedan sprat; me utim, kroz etvrtasti otvor na
jednom zidu moglo se videti da se unutranjost zgrade protee nekoliko spratova
u dubinu. Gra evina je bila strogo funkcionalnog oblika, ili se bar tako inilo
Tavernoru; me utim, nije bio u stanju da razabere kakva bi mogla biti njena
funkcija. Mogla je, podjednako, biti i zatvor i centar za istraivanje i
ispitivanje nepoznatih oblika ivota - naravno, u pitsikanskom stilu.
Zadnja, sputena vrata vozila inila su platformu koja je bila na istom
nivou s donjom ivicom etvrtastog otvora na zidu. Iz unutranjosti zgrade
pojavie se neki Pitsikani, u oe u vozilo i pri vrstie jo neke ice i kablove
na donjim stranama elija. Najpre su izvukli Tavernorovu kocku i on oseti kako
mu srce uzbu eno lupa dok ga je kocka nosila u mrak zagonetne zgrade.
Kad mu se o i privikoe na mrak, on ugleda da se kocka kre e po ravnom,
praznom podu. Ispod njega se nalazila neka prostorija, okomito izdeljena
ogromnim metalnim stubovima. Visoka, mreasta ograda ila je ivicom, izme u
stubova, dok su se na podu mogli videti etvrtasti tragovi, pokazuju i da su se
tu do pre kratkog vremena nalazile neke maine. Tavernor se upita nije li ova
zgrada, zapravo, bila nekakva radionica koja je, potom, prepravkama, dobila neku
novu svrhu. Ali kakvu? Da li samo stoga to Pitsikani, koji do sada nisu uzimali
zarobljenike, nisu imali ni...?
Njegov lutaju i pogled odjednom otkri dva etvrtasta udubljenja na podu
ispred elija - udubljenja oko kojih su se nalazile sada ve dobro poznate alke
pomo u kojih su kocke pri vr ene za tlo. Izme u njih nalazio se niski zid sa
koga su visili energetski kablovi, i Tavernor odjednom shvati barem deo planova
Pitsikana.
On i Betija trebalo je da u ovoj veta kim putem stvorenoj pe ini ostanu
due vreme - moda, do kraja ivota.
Nije se, u tom trenutku, mogao setiti nijednog dugog razloga zbog kojeg bi
se nezemljani toliko trudili da im obezbede odgovaraju e uslove za ivot koji su
- to je, bar, bilo o igledno - bili planirali za dui rok. Njegov um odmah po e,
sam od sebe, da na osnovu poznatih injenica, stvara teorije. ta ako Pitsikani
nameravaju da sa uvaju jedan par pripadnika pobe ene rase, prosto onako, za
istoriju? Kao ive muzejske eksponate? ta ako ele da podrobnije prou e ljudsko
ponaanje, i u tom cilju stvore ljudsku koloniju? On se okrenu da pogleda
Betijinu kocku. Leala je na krevetu, nepomi no, kao da ne prime uje crne
spodobe oko sebe.
 Dok je tako posmatrao ta se oko njega zbiva, njegova kocka bi sputena u
leite, a Betijina povu ena iza zida koji ih je delio. Dva nezemljanina stadoe
da pri vr uju krajeve kocki pre nego to Tavernor dospe da shvati da je zid
izme u njih postavljen namerno, kako bi im uskratio i to bedno zadovoljstvo da
mogu da vide jedno drugo. ivot mu je, do ovog trenutka, trebalo da bude
sastavljen od danono ne samo e u staklenoj kutiji, od konzervi s hranom i
zurenja, kroz vlane staklene zidove, u zloslutne spodobe koje se kre u u
polumraku, bez mogu nosti da sazna da li je Betija, s druge strane zida, iva
ili mrtva...
Besomu na mrnja stade se javljati u Tavernoru, gr e i mu mii e,
primoravaju i ga da preduzme neku akciju - iako mesta za akciju nije bilo. On
ipak sunu prema kle e oj figuri Pitsikana i prstima, lome i nokte, stade grebati
po staklu koje ih je razdvajalo. A onda, gotovo istog asa, primeti da se
nezemljani spremaju da njegovu kocku poveu s energetskim kablovima koji su
visili sa zida; poslednji put kada su to u inili, sinu mu kroz glavu, vrata su,
makar za tren, zadrhtala.
On smesta otr a do sredine kocke, okrenu se upravo u trenutku kada su
unutranja vrata gotovo neprimetno zadrhtala, i baci se na njih svom snagom koju
mu je njegovo mravo telo dozvoljavalo. Oseti, za trenutak, otar bol u ramenu,
udar grudi o spoljanja vrata, ali se, asak potom, na e me u mjaukavim, visokim
i vretenastim prilikama Pitsikana.
U polumraku odjednom nastade mete, dok su mu se plu a punila hladnim,
vlanim vazduhom. Jedan nezemljanin obavi se oko njega, i on zamahnu i obema
rukama udari po naduvenim plu ima. Nezemljanin tiho skliznu niz njegovo telo, i
Tavernor shvati da nije u pitanju bio ratnik, budu i da bi, ina e, i njegova
plu a bila zati ena opremom. On se potom okrenu, upravo u trenuku kada mu se
jedan ratnik priblii; Tavernor pokua udarac nogom u organe na donjem delu
njegovog tela, promai i izgubi ravnoteu, a onda zastade, nemo no o ekuju i da
nezemljanin iskoristi priliku i da ga ili raznese svojim orujem ili sase e
noem. Umesto toga, ovaj pokua da ga uhvati za ruke, daju i Tavernoru vremena
da ga dohvati za noge, povu e i obori. Tavernor brzo dohvati ratnikov no,
izma e prstima koji su pokuavali da dohvate njegovu ruku, zahvati ga zadnjom
stranom ake po licu i uma e.
Jo jedan Pitsikan po e prema njemu, rairenih ruku, ali se nata e na no
koji je Tavernor drao ispred sebe. Drugi par njegovih ruku bezuspeno je udarao
po Tavernorovom zglobu, dok je Pitsikan padao. Tavernor ga prekora i, probi se
izme u druge dvojice nezemljana, stie do druge kocke i jednim udarcem noa
prese e energetske kablove. Udar struje koji oseti kada no dota e provodnike
kao da ga odbaci pravo u Betijinu eliju. On se okrenu, teko diu i, spreman da
brani ulaz - a onda ustanovi da ga niko ne prati. U isto vreme shvati i da je
njegovo napredovanje kroz redove Pitsikana bilo suvie lako - nijedan od njih
ga, zapravo, nije udario. Kao da im je bilo stalo da ga ne povrede...
"Mak!" Betijino lice je bilo bledo dok se uspravljala oslanjaju i se na
lakat.
Tavernor joj pritr a. "Ovo nam je moda poslednja prilika, Betija, kad
moemo da razgovaramo, i nema mnogo vremena." Govorio je nestrpljivo dok se
sputao na kolena pored njenog kreveta, dre i je za ruku. "Ja... mora da
ivi. Zbog sebe i zbog mene. Mislim da Pitsikani nameravaju da nas ostave u
ivotu. U ivotu, Betija, i ja elim da mi obe a da e..." On zastade setivi
se imena kojim ga je oslovila. "ta si mi to rekla?"
"Ti si Mak Tavernor, zar ne?"
"Kako... kako zna?"
" ula sam ta si rekao svom ocu... i otada... stari snovi koji se, mislila
sam, ne e nikada vratiti... Je l' sve to istina, Mak?" Njene o i bile su
odjednom pune ivota, kao nikada ranije. Bila je to Betija, devoj ica.
On potvrdno klimnu i pritisnu njene njene hladne ake na svoja usta. "Ali
bio sam mrtav, Betija, veruj mi."
"I postoji jedno blistavo sunce? Sunce koje govori?"
"Postoji. Jednoga dana oboje emo biti njegov sastavni deo."
"Mak!" Betija se sasvim uspravila na krevetu i njeni prsti stisnue
njegove iznena uju om snagom. "Izvedi me odavde. Moram da izi em odavde."
 Tavernor skrenu pogled prema poluprovidnom zidu. Neki Pitsikani su stajali
uko eno, dok su drugi jurcali kroz polumrak koji ih je okruavao.
"Ne znam, Betija, kakve izglede imamo ako pobegnemo odavde. Mi smo na
planeti Pitsikana..." On prestade da govori, gotovo omamljen njenim irokim,
toplim osmehom.
"Jednom si me pozvao da s tobom beim u umu, Mak", re e ona uzdrhtalim
glasom, dok su joj o i blistale ne im to je li ilo na saose anje. "Ovde, u
blizini, nalazi se jedna druga uma - pokuajmo da iskoristimo novu priliku. Ma
koliko mala bila.
Tavernor se odjednom priseti kako je posmatrao Betiju dok je bila dete i
kako je mislio da je ovekova sposobnost da ra a decu poput nje jedina stvar
koja opravdava njegovo postojanje - celokupno njegovo postojanje. To ose anje mu
se sada vrati - bilo je uzvieno; i u tom trenutku on shvati ta zna i izdi i se
iznad svih obzira prema ivotu ili smrti pojedinaca.
"U redu", odvrati joj on zahvalno. "Hajdemo."
Poto pomoe Betiji da stane na noge, njih dvoje zajedno potr ae ka
vratima. Jo vie Pitsikana se u me uvremenu okupilo oko staklene kocke, ali mu
ponovo do e na um misao da se oni, zapravo, uzdravaju da ga povrede. A izvan
zgrade, video je, magla je bila gu a - ako uspeju da se probiju do vozila,
moda e mo i da stignu i do ume. vrsto steu i pitsikanski no u rukama, on
jurnu kroz vrata pravo u gomilu crnih telesa. Sklanjali su mu se s puta i tra ak
nade mu se javi pred o ima - a onda oseti da je Betija izvukla svoju ruku iz
njegove.
"ao mi je, Mak", re e ona, gotovo pla u i, i njeno belo telo polete u
suprotnom pravcu, uvijaju i se, gube i ravoteu i ponovo je nalaze i, kroz
bezbroj crnih ruku koje su pokuavale da je uhvate, kao dim na vetru.
"Betija!" Videvi kuda se uputila Tavernor pozva njeno ime glasom koji se
guio, ali ona je ve po ela da se natprirodnom brzinom penje na visoku mreastu
ogradu. Zastala je samo za tren na vrhu, kao blistavi krst, i otisnula se u
dubinu.
Tavernor pokri lice rukama u trenutku kada je uo tup zvuk - kada je njeno
telo dodirnulo betonsku polo u negde u dubini, daleko u dubini.
udnovato, ali Tavernor je bio prvi koji se osvestio. Potmuli udarac kao
da je paralizovao Pitsikane - ak su i vlane zenice njihovih velikih o iju za
trenutak prestale da se kre u. Tavernor se probi kroz njih i pritr a ogradi.
i ana mrea usecala mu se u stopala dok se peo, ali on na to nije obra ao
panju. Kona no, dospevi do vrha, nagnu se preko gornje ivice ograde. Betijino
telo je lealo, kao zguvana maramica, najmanje pedeset stopa ispod ograde, u
senci nekih crnih maina.
Tavernor se uspravi na vrhu ograde i krenu njome prema jednom od stubova,
upravo u trenutku kada jedan Pitsikan stie do ograde. On obuhvati vlani
metalni stub i krenu da se sputa tek nekoliko centimetara udaljen od svog
progonitelja, ali s druge strane ograde. Stigavi do mesta na kojem je pod
prostorije u kojoj su se nalazili Pitsikani bio spojen sa stubom, umalo da nije
izgubio oslonac i pao; spasao se, me utim, tako to je pustio stub a rukama se
uhvatio za donju ivicu ograde, dok je nogama pokuavao da na e nastavak stuba
ispod platforme. Prsti Pitsikana pokuavali su da kroz mreu dopru do njegovih
dok su njihova ramena usta nekontrolisano mjaukala.
On se pusti ogradu i skliznu niz stub ne obra aju i panju na otre ivice
koje su mu se zasecale u meso. Stigavi do betonskog poda on pritr a do Betije i
baci se pored njenog izlomljenog tela. Lice joj je bilo oputeno, spremno za dug
san. Tavernor zaroni glavu u ruke, dok mu je gorki jecaj cepao grlo.
"Mak?" De ji glas ga je dozivao sa okrvavljenih usana.
"Ovde sam, Betija."
"Ostani sa mnom, Mak. Ne daj im da... da do u do mene dok vie ne bude...
da ne mogu da me povrate u ivot."
"Ali zato, Betija? Zato si to uradila"?
Njene o i se otvorie s velikim naporom, i njene se usne stadoe polako
pokretati. On prisloni uho na njene usne i u kako se njen poslednji dah
uobli ava u jednu jedinu, neverovatnu re enicu. Kad su Pitsikani doli do njega,
on je jo leao pored Betije. No mu je ostao negde u gornjoj prostoriji, ali je
Betijino beivotno telo branio golim rukama sve dok jedna gasna granata nije
eksplodirala pored njegovih nogu. I dok je gubio svest, Betijine poslednje re i
tukle su po njegovoj svesti kao okeani na njenoj rodnoj Mnemozini:
"Ja sam nova vrsta ljudskog bi a, Mak, i Pitsikanima je bilo jasno da
moraju da me odre u ivotu."

22.
Mnogo asova kasnije, Tavernorovo uiveno i previjeno telo pomaklo se na
jednostavnom plasti nom krevetu u njegovoj staklenoj eliji. Zacvileo je jedva
ujno, dok je njegova svest prelazila iz dubokog mira prouzrovakovanog
sedativima u normalnu ose ajnost sna. Nestvarni prizori nemogu ih boja i oblika
svetlucali su, okretali se i smenjivali svuda oko njega.
Zaslepljuju e belo sunce napokon progovori glasom Vilijema Ladlama.
"Dobro si obavio zadatak, Tavernore", re e glas.
"Molim vas", uzviknuo je. "Nita ne razumem."
"Razume e."
Jedno lice se pojavi u samom sreditu sunca, lepo, i de je i ensko
istovremeno. Betija.
"Prijatno ti spavanje, Mak", re e lice. "Odmori se. Jo te mnogo poslova
o ekuje."
Tavernor poele da joj se priblii, kao to to egoni ine, ali ga je
njegovo fizi ko telo vrsto dralo. "Betija", upita je on, preklinju i, "zato
si me ostavila samog?"
"Jadni Mak, morala sam. I drugi pre mene su se rodili da bi umrli, ali svi
oni su doli prerano. Put nije mogao da bude otvoren."
"Put?"
"Da, Mak - ja sam Put." Sjaj i slava materinske mase plamteli su oko nje.
"I dalje ne razumem."
" ovek je bio nepotpun. Ali sada je na putu ispunjenja - sada kad svaki
pojedini um sa fizi kog plana moe kroz mene da do e u dodir s materinskom
masom."
"Kroz tebe?" Tavernor se odjednom seti nejasnog lica ene koje je nazreo
za vreme svog kratkog ivota kao egon. "Ti si me zvala sa Mnemozine, a ne Lisa."
"Tako je."
"Ali ako si bila u stanju..."
"Moja sposobnost je bila samo latenta. Moj ivot na Mnemozini nije bio
nita drugo nego me ustanje; njegov jedini cilj bio je da zapo ne evoluciju nove
vrste egona. Ja sam bila prvo ljudsko bi e koje je u sebi nosilo mogu nost da
razvije egon koji e mo i da se sporazumeva s ljudima koji ive na fizi kom
planu. Ja sam Put."
Betija kao da se smeila dok se Tavernorov um, ispo etka polako, a zatim
sve bre, uzdizao do novih visina razumevanja.
"Evolucija", re e on. "Ti si, zna i... druga ija."
"I moje je telo bilo druga ije. Super-egon, iji sam ja sada deo, gledao
je napred, u budu nost, i predvideo potrebu da pripremi ove ansto za krajnji
ispit. Egoni, kao to zna, imaju i fizi ko postojanje, ali je ono tako slabano
da je celokupna energija materinske mase jedva uspela da izmeni strukturu jednog
jedinog gena. Njihov poslednji pokuaj da izmene tok ovekovog razvoja izveden
je kada je moj deda bio za et. Kao rezultat svega toga, ja sam se rodila - malo
ranije nego to bi se to desilo u normalnom toku evolucije - s nervnim sistemom
koji je jednak, ili, moda, ak i bolji, od nervnog sistema Pitsikana."
"Ho e da kae da su Pitsikani u stanju da..." Tavernor nije bio u stanju
da govori, jer je razumevanje o pravoj sutini rata s Pitsikanima po elo da
plavi njegovu svest.
"Da. Pitsikani su bili potpuni hiljadama godina; mogli su se neposredno
sporazumevati sa svojom materinskom masom. Struktura njihovog uma ne dozvoljava
im da prihvate ovek, i oni bi se borili sa ove anstvom do istrebljenja - ak i
da nije bilo opasnosti od brodova-leptira."
"Opet ti brodovi", uzdahnu Tavernor.
"Da. Ti ima razloga, Mak, da mrzi Pitsikane, ali zamisli kako su oni nas
videli. U njihovim o ima mi smo uasni, bledokoni izaziva i prave smrti.
Njihova materinska masa ih je upozorila da ovek poseduje instinkt da se iri,
da zavlada celokupnim prostorom svemira, ispunjavaju i ga crnim krilima koja bi
jednoga dana unitila sav ivot u Vaseljeni, uklju uju i i besmrtne due
Pitsikana.
Odlu ili su da to spre e po svaku cenu, i njihova materinska masa ih je
vodila od samog po etka - dok je ovek unitavao svoju sopstvenu materinsku
masu, liavaju i se na taj na in ak i slu ajnog dodira s njom, koji je ak i u
ovom trenutku razvoja bio mogu . Iako sam se ja rodila pre nego to je trebalo
da se rodim, prema zakonima evolucije ja sam ipak zakasnila. I to mnogo."
"I", upade Tavernor, "Pitsikani su znali za tebe."
"Jesu, preko svojih egona. Zbog toga su napali Mnemozinu i zbog toga su
hteli da me odvoje od svih drugih. Bojali su se da kojim slu ajem ne poginem -
eleli su da me dre u ivotu, ne za slede ih sedamdeset ili osamdeset godina,
kao to si se ti bojao, ve sve dok i poslednje ljudsko bi e ne bi bilo
uniteno.
To se sada vie ne moe desiti - a naoruani znanjem o svojoj pravoj
prirodi, ljudi mogu da odnesu pobedu u ratu s Pitsikanima. Nikada nije bilo
mogu e da se neki brod probije kroz njihova odbrambena polja, ali je ovek svoje
najstranije oruje upotrebljavao protiv samog sebe. Sve to je potrebno jeste
da sa jednim nenaoruanim brodom-leptirom do e do rodne planete Pitsikana i da
sam tim brodom pro e kroz njihovu masu egona zbog ega bi oni morali da se
oslone samo na svoju inteligenciju..."
Tavernor je bio zgranut. "Ali toliko mnogo smrti - prave smrti. Zar bi
ti...?"
"Ne e biti potrebno", odgovori Betija neno. "Rat je, u stvari, zavren.
Njihova materinska masa ih je ve pripremila i za to. Napustili su zauvek ovaj
deo svemira. Vrlo je malo verovatno da e se ovek i Pitsikan ikada ponovo
sresti - na fizi kom planu."
Ushi enje se poput eksplozije javi u Tavernorovom umu - ali se odmah
povu e. "Ali kako emo ubediti Glavni operativni tab u sve ovo? Ko e im to
re i?"
"Mak, ti jo ne zna celu istinu." Betija se, usred zaslepljuju eg sjaja,
ponovo nasmei. " ovek je preao sudbonosnu granicu. Ja sam ve prenela sve te
podatke hiljadama najodgovornijih mozgova u Federaciji. Sve je to ve
prihva eno, i na tome se ve radi. Od sada, svako ljudsko bi e mo i e da se
koristi celokupnim znanjem svesti svoje rase.
Mak, pred nama su divna i uzbu uju a vremena. ovek e se, dakako, suo iti
sa drugim borbama i drugim problemima, ali, najverovatnije, nikada vie ne e
nai i na problem koji ne e biti u stanju da rei."
Nesposoban da ita kae, Tavernor se borio da shvati veli inu prostora i
vremena. Tada, odjednom, prevazilaze i sve drugo dubinom svoga bola, pristie
se anje na Betijino belo, izlomljeno telo i na ljudski odnos koji se nikada ne e
mo i ostvariti. Znao je da su njegove misli i njene.
" eka u", stade se zaklinjati. "Ja... ja nikada ne u voleti nikoga
drugog."
"Mene ne moe voleti, Mak." Betijin glas je bio nean. "Ja sam Put."
"Ali..."
"Ali, ta misli, zato Pitsikani nisu ubili i tebe kao Dervisa Farela?
Moj deda je imao dva sina - jedan od njih je bio Hauard Grenobl. Genetska crta
je bila recesivna i u Hauardu i u Lisi - tvojoj majci. Kod tebe je samo
delimi no recesivna - Pitsikani su znali za to - i ona e postati dominantna kod
tvoje dece ili kod njihove dece.
ove anstvu su potrebni tvoji geni, Mak, da mu pomognu da se popne na
slede u stepenicu evolucije - a to je dunost koju ne sme zapostaviti. Seti se
da e tvoje k eri i sinovi biti tako e i moja deca..."
Tavernor se naglo probudi, drhte i od hladno e u hladnom i vlanom vazduhu
pitsikanskog sveta. On ustade sa ose anjem bola i osvrnu se oko sebe.
Unutranjost kocke bila je zamagljena i prisustvo atmosfere nezemljana u njoj
kazivalo mu je da je dovod energije do ure aja za podeavanje vazduha bio
prekinut.
 On stupi do vrata i ona se irom otvorie i on kro i napolje. Pod njegovim
nogama pod je bio hladan, a polumra na unutranjost zgrade delovala je kao da je
naputena. Znao je da su Pitsikani otili.
On obi e zid izme u dve elije i pogleda u Betijinu kocku. Njena naputena
povr belasala se iza zamagljenih staklenih zidova. Tavernor se obazre oko sebe.
Izvan zgrade, svet je bio miran, izuzev jedva primetnog kretanja oblaka. On
ponovo zadrhta i shvati da gotovo istog trena mora da prione na rad. Mora e da
prona e zalihe hrane i na in kako da zagreva svoju eliju dok ne stigne brod
Federacije - a to je moglo da potraje prili no dugo. Brodovi-leptiri e sigurno
biti odba eni, a za izgradnju brodova koji se kre u pomo u reakcione mase bi e
potrebno dosta vremena. Tako e, mora e i da iskopa grob za Betiju.
Nije mogao da zamisli da e ikada mo i da zaboravi bol zbog njenog
gubitka, ali budu nost je leala pred njim, do u beskona nost.
A to e biti budu nost o kojoj ovek nije mogao ni da sanja.