INSTALACIJA I KONFIGURACIJA SLACKWARE LINUX OPERATIVNOG

SISTEMA
---------------------------------------------------------------

Uputstvo se odnosi na Slackware 14.1, mada bi uz minimalne izmene

moglo da se primeni i na starije verzije ovog sistema.

Uputstvo je napisano za studente II godine koji slusaju predmet

UOR. Pretpostavlja se da student ne zna apsolutno nista o Linux-u,
tako da je uputstvo prilicno elementarno napisano. Studenti koji vec
imaju nekog iskustva mogu slobodno da preskoce dosadne delove.

Uputstvo nije pisano preciznim tehnickim recnikom, jer nije bio cilj
da se napise potpuno precizna i tacna dokumentacija za Slackware Linux
-- ovakvih materijala ima puno na internet-u, tako da student moze
konsultovati dodatnu literaturu (npr. SlackBook) ako zeli preciznije
informacije. Cilj ovog uputstva je da se slobodnijim recnikom neko ko
nema nikakvog iskustva sa Linux-om uvede u svet Slackware-a. Mnogi
koraci nisu detaljno objasnjeni i treba ih prihvatiti zdravo za
gotovo. Cilj je da korisnik brzo i jednostavno instalira i podesi svoj
Slackware linux, nakon cega ce moci da ga kroz jednostavno i udobno
koriscenje sam upozna i nauci detalje o svom sistemu.

1) Izbor nacina instalacije:

----------------------------

a) Instalacija Slackware-a na stvarnom hard disku. Ovo je verovatno

najbolja opcija, jer cete imati instaliran stvarni sistem koji cete
podizati prilikom ukljucivanja racunara. Slackware moze biti jedini
sistem na disku, ali vrlo je verovatno da cete zeleti da zadrzite i
Vas predhodni operativni sistem (tipicno Windows) -- u tom slucaju
cete imati tzv. dual-boot, tj. dva operativna sistema na odvojenim
particijama ili hard diskovima, gde korisnik prilikom startovanja
racunara bira koji ce sistem da podigne. Da biste presli u drugi
operativni sistem, morate restartovati racunar, pa izabrati zeljeni
sistem.

Dobra strana ovog pristupa je to sto dobijate punu brzinu i snagu

Slackware Linux operativnog sistema koji se izvrsava direktno na Vasem
hardveru.

Medjutim, ovakav pristup je prilicno nezgodan za pocetnike u Linux-u.

Prilikom instalacije mozete, usled nedostatka iskustva, poremetiti
postojece particije na Vasem disku i samim tim obrisati Windows i
podatke na Windows particijama. Takodje, kasnije u toku rada sa
Linux-om cesto necete znati kako da uradite neke osnovne poslove na
koje ste navikli (potrebno je vreme da se naviknete na nacin na koji
se to radi pod Linux-om), tako da cete morati stalno da restartujete
racunar, kako biste se dokopali Windows-a.

Da biste pokrenuli instalaciju na stvarnom hard disku, najpre je

potrebno da iz Windows-a obezbedite da imate dovoljno praznog prostora
(min. 15G) na hard disku. Pri tom se ne misli na prazan prostor na
Windows NTFS particiji, vec prazan prostor na disku izvan svih
particija (sto retko ko ima). Ovo se moze obezbediti smanjivanjem
postojecih paricija pomocu programa tipa "Parition Magic" ili sl. mada
je diskutabilno koliko su ovi programi pouzdani i bezbedni za podatke
na disku. Drugi nacin je da sacuvate negde podatke sa particije koju
zelite da smanjite, obrisete tu particiju a zatim napravite i
formatirate manju, ostavljajuci prazan prostor. Nakon toga mozete
vratiti vase podatke na particiju.

Ako niste sigurni da znate sta radite, bolje nemojte sami da radite
ovako nesto!!

Nakon sto je prostor obezbedjen, potrebno je restartovati racunar,

ubaciti Slackware instalacioni DVD u racunar, nakon cega se pokrece
instalacija.

b) Instalacija Slackware-a kao virtuelne masine. Ovaj nacin je

pogodniji za pocetnike, jer mozete pokrenuti virtuelno Slackware, a da
istovremeno radite i u Vasem Windows-u, bez potrebe
restartovanja. Takodje, mozete imati i vise razlicitih verzija Linux-a
(virtuelnih masina), kako biste videli koja Vam najvise
odgovara. Najzad, pravljenje particija na virtuelnom hard disku je
sasvim bezbedno -- nemate sta da pokvarite!!

Svim pocetnicima preporucuje se ova druga varijanta. Kada ovladaju

svojim sistemom dovoljno, mogu ga instalirati ponovo kao stvarni
sistem.

Za virtuelnu instalaciju potreban Vam je softver za virtuelizaciju pod

Windows-om. Preporucujem VirtualBox koji se moze slobodno preuzeti sa
lokacije:

http://www.virtualbox.org/wiki/Downloads (preuzmite verziju za Windows :))

Instalacija VirtualBox-a pod Windows-om je prilicno pravolinijska.

Nakon instalacije treba pokrenuti VirtualBox aplikaciju i ubaciti

Slackware instalacioni DVD u racunar.
i) pritisnuti dugme New u prozoru VirtualBox-a

ii) u dijalogu koji se otvori ici na Next, a zatim uneti proizvoljno

ime za virtuelnu masinu (npr. Slackware), za tip operativnog sistema
odabrati Linux, a za verziju Other Linux.

iii) Na sledecem dijalogu birate kolicinu RAM memorije koju zelite da

"date" virtuelnom racunaru. Ne treba ici vise od polovine vaseg
fizickog RAM-a. Npr. ako imate 2GB RAM-a, stavite 1G, tj. 1024M za
virtuelni RAM.

iv) Na sledecem dijalogu treba odabrati opciju "Create new hard disk"
Prilikom konfiguracije novog virtuelnog hard diska, odabrati opciju
"Dynamically expanding storage", a za velicinu (na sledecem dijalogu)
staviti 15G (ako imate i vise, moze i 20G, ali 15G je minimum za punu
instalaciju i komforan rad u nastavku).

v) Nakon kreiranje virtuelne masine, u levom delu prozora VirtualBox-a

ce vam se pojaviti ikonica sa imenom vase virtuelne masine. Oznacite
je, a zatim idite na Start. Otvorice vam se "First Run
Wizard". Odaberite Vas DVD za uredjaj sa koga cete instalirati
Slackware-a. Nakon toga krece instalacija!!
NAPOMENA: ukoliko budete imali problem prilikom pokretanja instalacije
(nesto poput "Unable to boot -- please use a kernel appropriate for
your CPU") proverite da li su ukljucene PAE ekstenzije: kliknite na
ikonu kreirane virtuelne masine na levoj strani prozora i idite na
Settings. Izaberite stavku System, a zatim u desnom delu prozora
odaberite jezicak Processor. Ukljucite (ako nije ukljucena) opciju
"Enable PAE/NX". Idite na OK. Zatim ponovo pokrenite instalaciju.

2) Instalacija Slackware-a.

Nakon prvog pozdravnog ekrana treba pritisnuti ENTER, a zatim ponovo

ENTER kada bude postavio pitanje o izboru tipa tastature. Na kraju,
kada se pojavi "login:" takodje treba pritisnuti ENTER. Nakon ovoga
ste se dokopali shell-a -- UNIX-ovog tekstualnog korisnickog
interfejsa.

a) Pravljenje particija. Sve particije na vasem hard disku se dele na

primarne i logicke. Primarnih particija moze biti najvise 4 (s obzirom
da se informacije o njima nalaze u particionoj tabeli u prvom sektoru
vaseg diska, sto je prilicno mali prostor). Najvise jedna od primarnih
particija moze biti oznacena kao "Extended", u okviru koje se mogu
praviti logicke particije. Time se prevazilazi problem ogranicenog
broja primarnih particija. Pojedini operativni sistemi zahtevaju da
budu instalirani na primarnoj particiji. Linux, na srecu, nema takvo
ogranicenje.

Svaka particija ima svoj tip (oznacen heksadekadnim

kodom). Npr. Windows ima svoje particije, a Linux svoje i one su
razlicitog tipa.

Linux sistem zahteva bar dve particije. Prva particija je tipa Linux i
na njoj se instalira operativni sistem. Druga particija je tipa Linux
Swap, i koristi se za virtuelnu memoriju. Ova particija je obicno
mala, preporucena velicina je bar koliko i RAM (ako je moguce, dva
puta veca). Npr. ako imate 1G RAM, tada je minimum 1G swap-a, a
preporuceno je 2G.

Osim ove dve, moguce je imati i vise Linux particija, ukoliko zelite
da pojedine delove instalacije (npr. korisnicke direktorijume)
odvojite na posebnu particiju. Ovo moze biti korisno prilikom kasnijeg
upgrade-ovanja sistema, jer su korisnicki podaci odvojeni od samog
sistema koji se upgrade-uje.

Da biste pristupili kreiranju particija, pokrenite komandu:

fdisk /dev/sda

---------------------------------------------------------------------
NAPOMENA: Svi uredjaji se pod UNIX sistemima oznacavaju specijalnim
fajlovima. Ovi fajlovi ne postoje zaista na disku, vec predstavljaju
apstrakciju odgovarajuceg uredjaja -- pisanje u taj fajl predstavlja
slanje podataka nekom uredjaju, citanje iz tog fajla cita informacije
iz uredjaja. Ovo fajlovi se obicno nalaze u direktorijumu /dev/. Hard
diskovima pod Linux-om odgovaraju fajlovi sda, sdb, sdc, ... (ne samo
hard diskovi, vec i ostali uredjaji poput flash memorija). Prvi hard
disk je, dakle, /dev/sda, pa se taj fajl predaje kao argument komandne
linije fdisk programu, kako bi znao na kom hard disku hocemo da
pravimo particije (jeste da obicno imamo samo jedan, ali to ne mora
biti slucaj).

Optickim diskovima obicno odgovaraju fajlovi /dev/sr0, /dev/sr1. Cesto

postoje i precice ka ovim fajlovima: /dev/cdrom, /dev/dvd, itd.

Floppy disk je predstavljen fajlom /dev/fd0.

Mis je obicno predstavljen fajlom /dev/mouse.

----------------------------------------------------------------------

Nakon pokretanja programa fdisk, dobijate poruku sa informacijama o

vasem hard disku, a od vas se ocekuje da unesete komandu. Komanda je
jedno slovo, a spisak komandi se moze izlistati komandom
'm'. Najkorisnija komanda je komanda 'p' -- ovom komandom se
izlistavaju trenutne particije na hard disku. Komanda 'q' izlazi iz
programa bez cuvanja izmena.

Za kreiranje nove particije koristi se komanda 'n'. Nakon unosa ove

komande, od vas se ocekuje da izaberete da li zelite obicnu primarnu
particiju, ili extended particiju u okviru koje cete praviti logicke
particije. Ako instalirate Linux virtuelno, odaberite 'p' za primary.
Ako instalirate Linux na stvarnom hard disku, onda sve zavisi od
konfiguracije vaseg diska.

Nakon odabira primarne particije, odaberite i broj particije (1), a

zatim i pocetni i krajnji cilinder. Za pocetni stavite 1 (samo ENTER
ce odabrati tu podrazumevanu vrednost), a umesto krajnjeg stavite
velicinu particije u GB (stavite +13G ako ste napravili disk od 15G,
ili +18G ako ste napravili disk od 20G).

Zatim izlistajte particije komandom 'p'. Videcete kreiranu particiju.

Poslednja kolona u tabeli nosi naziv "System" i predstavlja tip
particije. Pretposlednja nosi naziv "Id" i sadrzi heksadeksni kod tipa
particije. Linux particije imaju kod 83, dok Linux swap particije
imaju kod 82.

Sada je potrebno napraviti i Swap particiju. Uneti opet 'n', 'p', '2'
i dva puta ENTER, kako bismo ceo preostali prostor na disku
iskoristili za Swap particiju. Nakon toga izlistati particije komandom
'p'. Vidimo da imamo jedan problem -- kreirana particija nema tip
'Linux swap' vec 'Linux' (sto je podrazumevani tip). Moramo promeniti
tip ove particije u 'Linux swap'. U tu svrhu koristimo komandu 't',
zatim unesemo particiju ciji tip menjamo ('2'), a zatim heksadekadni
kod tipa (82). Za detaljniju listi poznatih tipova moze se koristiti
komanda 'l'.

Nakon ovoga opet izlistamo particije komandom 'p' -- sada je sve u

redu, druga particija ima tip 'Linux Swap'.

Primetimo da Linux i pojedinacnim particijama u okviru hard diska

dodeljuje posebne fajlove kao uredjajima: tako za prvu primarnu
particiju na disku /dev/sda kreira se fajl /dev/sda1, za drugu
/dev/sda2 itd. Logickim particijama se dodeljuju fajlovi /dev/sda5 pa
navise. Treba zapamtiti brojeve particija koje su napravljene
(/dev/sda1 za instalaciju sistema, /dev/sda2 za swap), jer nam kasnije
moze trebati.
VAZNA NAPOMENA: U ovom trenutku particije jos nisu napravljene. One ce
biti napravljene tek kada odlucimo da ove promene zaista upisemo u
particionu tabelu. Ovo se radi komandom 'w'. Alternativa ovoj komandi
je komanda 'q' (quit without saving). Odabrati komandu 'w' i
pritisnuti ENTER. Ovim se izlazi iz fdisk programa i vracamo se u
komandni interfejs -- shell.

b) Pokretanje instalacije. Da bi se pokrenuo instalacioni program,

treba kucati komandu:

setup

Nakon pokretanja komande, tasterima sa strelicama gore/dole odabrati

opciju ADDSWAP i pritisnuti ENTER. Nakon toga Setup program prepoznaje
napravljenu Swap particiju (/dev/sda2) i predlaze je za aktivaciju.
Pritisnuti ENTER. Na pitanje "Check swap partition for bad blocks?"
odgovoriti sa NO (opcija je vec ponudjena, pritisnuti samo
ENTER). Nakon par sekundi se aktivira swap i izdaje se
obavestenje. Prisitnuti ENTER.

U nastavku sledi formatiranje particija. U ovom delu je neophodno

formatirati sve particije koje su novokreirane kao i eventualne
postojece particije ciji sadrzaj zelimo da obrisemo. U slucaju
virtuelne instalacije, imamo samo jednu particiju /dev/sda1. U slucaju
stvarne instalacije, korisnik ce se mozda odluciti i za vise
njih. Takodje, postoji mogucnost da, u slucaj stvarne instalacije,
setup program detektuje i postojece Windows particije. Njih naravno
necemo formatirati, ali mozemo odluciti da zelimo da ih koristimo iz
Linux-a.

--------------------------------------------------------------------------
NAPOMENA: Za razliku od Windows sistema gde postoji vise odvojenih
stabala direktorijuma (C:, D:, E:, ...) pri cemu svaki fajl sistem
(uredjaj, particija) ima svoje odvojeno stablo (oznaceno slovom --
"drive letter"), pod Unix sistemima postoji JEDINSTVENA HIJERARHIJA
DIREKTORIJUMA, sa jednim jedinim korenom koji se oznacava sa /. Sve
particije (uredjaji) se "montiraju" u nekom cvoru ovog jedinstvenog
stabla, tako da podstablo sa korenom u tom cvoru odgovara fajl sistemu
te particije (uredjaja). Po pravilu, jedna Linux particija se mora
"montirati" na koreni direktorijum (/) i na toj particiji se instalira
operativni sistem. Sve ostale particije su opcione i mogu se montirati
na bilo koji prazan direktorijum po zelji korisnika. Tipicno je da u
korenom direktorijum postoji poddirektorijum home u okviru koga se za
svakog korisnika kreira direktorijum sa njegovim korisnickim imenom, i
tu korisnici cuvaju svoje fajlove. Jedna dobra strategija je da se
npr. napravi posebna Linux particija (ili poseban hard disk) koja ce
da se montira na direktorijum /home, tako da ce svi korisnicki
direktorijumi da se kreiraju u toj particiji.

Putanje se pod Linux-om dele na apsolutne i relativne. Apsolutna

pocinje oznakom korenog direktorijuma (npr. /usr/local/bin, ili
/home/milan), dok relativne nemaju / na pocetku i racunaju se
relativno u odnosu na tekuci direktorijum
(npr. Documents/tutorials). Primetimo da se imena direktorijuma u
putanjama odvajaju simbolom / (za razliku od Windows-a gde se koristi
simbom '\').

Svaki uredjaj se mora montirati negde u fajl sistemu pre koriscenja.

Fiksni uredjaji (hard diskovi) se montiraju automatski prilikom
podizanja sistema, dok se ostali uredjaji (DVD diskovi, flash memorije
i sl.) moraju montirati prilikom ubacivanja u racunar. Nekada se to
radilo rucno -- komandom mount, danas se to uz adekvatno podesavanje
desava automatski. Takodje, pre uklanjanja uredjaja iz racunara, on
se morati demontirati. Nekada se to radilo rucno -- komandom umount,
dok se danas to takodje radi automatski (slicno kao Safely remove pod
Windowsom).

Iako se montiranje uredjaja moze izvrsiti na bilo kom praznom

direktorijumu, postoje tipicna mesta u fajl sistemu koja su namenjena
montiranju prenosivih uredjaja. Tako tradicionalno postoji
direktorijum /mnt/ u kome se kreiraju prazni direktorijumi cdrom, dvd,
floppy, itd. koji se koriste za montiranje odgovarajucih uredjaja. U
novije vreme postoji i direktorijum /media/ u kome se obicno dinamicki
kreiraju direktorijumi za montiranje raznih prenosivih uredjaja poput
flash memorija, eksternih hard diskova itd.
--------------------------------------------------------------------------

Najpre treba odabrati korenu particiju (onu koja se montira na '/'). U

nasem slucaju to je jedna jedina particija /dev/sda1. Pritisnuti
ENTER. Odabrati FORMAT, a zatim tip Fajl sistema.

--------------------------------------------------------------------------
NAPOMENA: Tip fajl sistema koji se tipicno koriste pod Windows-om su
FAT i NTFS. Linux, sa druge strane, ima svoje fajl sisteme -- ext
(verzija 2, 3 i 4). Najnovija verzija ovog sistema ext4 je od pre par
godina standardni fajl sistem za Linux, tako da je preporucljivo
odabrati ovu verziju (ona je i ponudjena podrazumevano od strane setup
programa).

Linux moze da koristi i Windows fajl sisteme. Naravno, ne moze da bude

instaliran na NTFS particiji, ali moze da cita podatke sa NTFS
particije. Od nedavno, Linux moze i da pise po NTFS particiji. Linux
takodje moze i da cita i da pise po FAT particijama. Ovo omogucava
Linux-u da potpuno komunicira sa Windows operativnim sistemom i
njegovim fajl sistemima (to ukljucuje i pisanje po Flash memorijama
koje su obicno formatirane kao FAT; slicno vazi iz Floppy diskete).
------------------------------------------------------------------------

Odabrati ext4 i pritisnuti ENTER. Nakon izvesnog vremena, formatiranje

je zavrseno i prikazuje se izvestaj. Pritisnuti ENTER.

Dalje, treba odabrati instalacioni disk -- odabrati DVD (prva opcija)

i pritisnuti ENTER. Zatim odabrati auto opciju za detektovanje
Slackware DVD-a i pritisnuti ENTER.

Sledi odabir paketa koje zelimo da instaliramo. Najbolje je odabrati

sve pakete. Podrazumevano, selektovane su sve grupe paketa osim KDEI
(International Language Support). Ovo mozete opciono ukljuciti tako
sto se spustite na tu upciju i pritisnete SPACE (ali nije neophodno,
bitno je da sve ostale grupe paketa ostanu ukljucene). Nakon toga
pritisnite ENTER. Odaberite FULL instalaciju (svi paketi u
selektovanim grupama) i pritisnite ENTER. Ovim zapocinje kopiranje
paketa, sto moze trajati neko vreme. Za svaki paket prikazace vam se
kratak info o njegovoj nameni, velicini itd.

Nakon zavrsetka kopiranja paketa, slede neka osnovna podesavanja

sistema.

Najpre Vas setup pita da li zelite da napravite USB FLASH BOOT (flash
disk koji ce se koristiti u slucaju problema sa boot-ovanjem sistema).
Odaberite opciju SKIP.

Nakon toga ide instalacija boot-loader-a.

-------------------------------------------------------------------------
NAPOMENA: boot-loader je mali program cija je osnovna uloga
pronalazenje operativnog sistema na disku i njegovo ucitavanje i
pokretanje. Problem je u tome sto BIOS ne moze da zna koji operativni
sistem mi imamo i gde se on tacno nalazi na disku. Zbog toga se u
BIOS-u moze podesiti samo fizicki uredjaj (CD, DVD, hard disk, i sl.)
sa koga se podize operativni sistem, ali ne i particija i fizicka
lokacija sistema na particiji. Ono sto BIOS podrazumevano radi je da
prilikom ukljucivanja racunara sa odabranog uredjaja (recimo vaseg
hard diska) ucitava prvi sektor (svaki hard disk se moze posmatrati
kao niz sektora velicine 512 bajtova). Ovaj prvi sektor se obicno zove
Master Boot Record (MBR) i trebalo bi da sadrzi informacije koje ce
biti korisne za dalji proces boot-ovanja. Ako to nije tako, BIOS
prikazuje poruku o gresci. U slucaju hard diskova, MBR sadrzi boot
loader program, kao i particionu tabelu (informacije o primarnim
particijama). Bios ucitava boot loader iz MBR-a i pokrece ga, a ovaj
na dalje preuzima odgovornost za podizanje sistema.

Svi operativni sistemi moraju da imaju odgovarajuci boot loader. Ima

ga i Windows, ali se to ne vidi (on ga instalira ne pitajuci korisnika
o tome). Prilikom instalacije Linux-a, setup program nas pita da li
zelimo da instaliramo boot-loader, kao i gde zelimo da ga instaliramo
(u MBR ili na neku drugu lokaciju). Postoje dva najcesce koriscena
tipa boot-loader-a pod linux-om: prvi je LILO (LInux LOader), a drugi
je GRUB. Slackware podrazumevano koristi LILO. Dobra osobina linux
boot-loader-a je to sto su oni kooperativni sa drugim operativnim
sistemima -- mozete ih podesiti tako da prilikom pokretanja racunara
nude izbor korisniku -- da li zeli da podigne linux ili neki drugi
postojeci sistem (npr. Windows).
------------------------------------------------------------------------

U okviru dialoga "INSTALL LILO" odabrati opciju SIMPLE. Na sledecem

ekranu spustiti se na skroz donju opciju (1024x768x64k) zbog bolje
rezolucije. Pritisnuti ENTER. Sledeci ekran vam nudi mogucnost da
unesete neke specificne LILO opcije. Za sada samo pritisnuti ENTER. Na
sledecem ekranu opet samo pritisnuti ENTER. Na kraju nas pita gde da
instaliramo LILO. Odabrati poslednju opciju -- MBR (Ovo je
podrazumevana opcija).

Sledi podesavanje misa, izaberite podrazumevanu opciju imps2. Na

sledecem ekranu pritisnuti ENTER, a zatim ponovo ENTER da bismo
pristupili konfiguraciji mreze.

Odabrati bilo sta za hostname (npr home), a na sledecem ekranu bilo

sta za domen (s obzirom da je privatni racunar, moze
npr. localdomain). Ove informacije nisu preterano znacajne za racunar
koji nije server, pa nema stalnu IP adresu i DNS ime. Ova podesavanja
su, sa druge strane, bitna ako instalirate linux na serverskoj masini
(kakve su alas i poincare), jer se tada moraju postaviti imena koja se
poklapaju sa onima koja su tim racunarima dodeljena od strane DNS
servera.

Sledi odabir nacina na koji se racunar kaci na internet. Prva opcija

"Static IP" se koristi kod racunara koji imaju fiksnu IP adresu
(serverske masine), sto za kucni racunar nije slucaj. Druga opcija
("DHCP") je zgodna ako imate kucni desktop racunar koji se uvek kaci
na isti nacin (preko kablovskog ili ADSL provajdera). Treca opcija
("loopback") je za racunar koji nije povezan na internet. Cetvrta
opcija ("NetworkManager") je zgodna za laptop-ove, a moze se koristiti
i za desktop kucne racunare.
Druga opcija nije pogodna za laptop racunare, zato sto se laptop
racunari najcesce kace na "wireless" mreze, koje mogu biti razlicite,
tako da je potreban fleksibilniji nacin za odabir i konfiguraciju
wireless-a po potrebi i na licu mesta. Zato je najbolje, ako
instalirate slackware na laptop-u odabrati NetworkManager. Takodje,
ovo je sasvim prihvatljivo resenje i za desktop racunare, kao i za
virtuelnu masinu, tako da je ovde generalni savet odabrati cetvrtu
opciju (NetworkManager).

Nakon ekrana sa obavestenjem i prihvatanjem konfiguracije, odabrati

servise koji ce se podizati automatski prilikom boot-ovanja. S obzirom
da instaliramo Slackware na desktop racunaru, servisi koje je potrebno
ukljuciti su: fuse, messagebus i syslog. Ostali servisi vam za sada
nisu potrebni (svi servisi se mogu i kasnije pokrenuti ako
zelite). Servisi se ukljucuju/iskljucuju tako sto se spustite na njih
i SPACE tasterom ukljucujete/iskljucujete. Nakon odabranih servisa
pritisnuti ENTER.

Na sledecem ekreanu izabrati NO. Nakon toga sledi konfiguracija

vremena. Setup vam nudi opciju da li se hardversko vreme (vreme koje
cuva sat na ploci vaseg racunara) smatra lokalnim vremenom ili UTC
vremenom (vreme na Grinicu). UNIX sistemi preferiraju UTC opciju, mada
mogu da uspesno rade i na sistemima gde hardverski sat cuva lokalno
vreme. Windows sistemi uvek rade sa lokalnim vremenom. Zbog toga,
ukoliko ce Linux biti jedini sistem na vasem racunaru tada je OK
odabrati UTC. U suprotnom, ako imate Dual Boot sa Windowsom, tada
odaberite local-time (i ovo se moze rekonfigurisati kasnije, nije
strasno ako pogresite). Slicno, ako instalirate virtuelno, takodje je
localtime bolja opcija.

Sledi odabir vremenske zone (treba odabrati Europe/Belgrade). Ovo je

dovoljno da Linux zna kako da od UTC vremena preracuna lokalno vreme i
obrnuto. Pritom, Linux sam vodi racuna o promeni vremena prilikom
prelaska na letnje racunanje vremena i obrnuto.

Nakon toga se bira podrazumevano graficko okruzenje. Odaberite prvu

opciju (KDE) i pritisnite ENTER.

Sledi podesavanje password-a za root korisnika.

----------------------------------------------------------------------------
NAPOMENA: Svi korisnici na UNIX sistemima se dele na "root" korisnika
(adminstratora) i ostale korisnike. root ima sve moguce privilegije i
moze da pristupi svakom fajlu ili uredjaju, pokrene bilo koji program,
itd. Ostali korisnici imaju ogranicena prava pristupa koja ne mogu
sami da promene tek tako. Zbog toga je sistem prilicno bezbedan iz
ugla obicnih korisnika -- oni tesko da mogu da mu naude, slucajno ili
namerno, jer prosto nemaju dovoljno privilegija da to urade. Sa druge
strane, root nalog je izuzetno mocan nalog -- pokretanjem programa pod
root nalogom moguce je uraditi bilo sta, pa i ostetiti sam sistem
(obrisati fajlove, ubaciti viruse, itd.). Zato se root nalog mora
veoma oprezno koristiti, iskljcivo za poslove za koje je to
neophodno. Na srecu, veoma mali broj poslova pod Linux-om zahteva root
privilegije: instalacija dodatnog softvera, sistemsko podesavanje,
pokretanje servisa i sl. Sve ostalo (ali bukvalno sve ostalo) mozete
raditi pod "obicnim" nalogom, bez bojazni da cete nesto slucajno
pokvariti, ili da ce neki zlonamerni program u vase ime ostetiti
sistem -- to jednostavno nije moguce. Sve sto mozete obrisati kao
obican korisnik su vasi licni fajlovi!! Zato je generalni savet pod
linux-om da se odmah nakon instalacije i osnovnih podesavanja napravi
obican nalog koji ce se koristiti u nastavku rada sa sistemom.
-----------------------------------------------------------------------------

Kada se pojavi dijalog sa pitanjem da li zelite da postavite root

password, odaberite YES i pritisnite ENTER. Uneti zeljeni password,
ponoviti ga u identicnom obliku. Ukoliko vam prijavi upozorenje "Weak
password", znaci da setup program smatra da je lozinka slaba -- tada
mozete uneti neku slozeniju, a mozete i insistirati na toj istoj, tako
sto je unesete ponovo!

Kada ste zavrsili sa unosom root password-a, setup program je zavrsio

svoj rad. Prisitnite ENTER da se vratite na pocetni meni setup
programa, a zatim odaberite EXIT i pritisnite ENTER. Ovim se vracate u
shell. Sada kucajte komandu:

reboot

i pritisnite ENTER.

Nakon ovoga ce se racunar (ili virtuelna masina) restartovati. U

slucaju stvarnog racunara, potrebno je da privremeno izvadite
instalacioni DVD, kako se ne bi ponovo prilikom boot-ovanja podigao
setup program. U slucaju virtuelne masine ovo verovatno nece biti
neophodno, ali ako se to desi, mozete ponoviti postupak (izbacite DVD
i restartujete virtuelnu masinu iz VirtualBox-a).

Pojavljuje se LILO boot-loader-ov pozdravni ekran na kome pise

"Slackware linux". U gornjem desnom uglu se nalazi spisak operativnih
sistema koje mozete odabrati. U slucaju dual-boot-a ovde cete imati i
Windows i Linux. U slucaju virtuelne masine, imacete samo Linux. Prvi
na listi sistema je podrazumevani i on ce se automatski podici nakon 2
minuta (vreme odbrojava dole u donjem desnom uglu). Odabirom sistema i
pritiskom na ENTER pokrecete ucitavanje sistema istog
trenutka. Pritisak na bilo koji drugi taster zaustavlja odbrojavanje.

Izaberite Linux i pritisnite ENTER. Ovim se ucitava Linux kernel --

jezgro operativnog sistema Linux, koje inicijalizuje hardver i zatim
pokrece korisnicke procese, podize Linux servise i priprema se za
korisnicki rad (login).

------------------------------------------------------------------------
NAPOMENA: Korisnicki interfejs pod UNIX sistemima nije deo operativnog
sistema u uzem smislu, vec je u pitanju aplikacija kao i svaka druga.
Postoji veliki broj razlicitih korisnickih interfejsa, a korisnik moze
odabrati onaj koji mu najvise odgovara. Svi korisnicki interfejsi nude
korisniku mogucnost da barata sa fajlovima i pokrece programe, kao i
da vrsi nadzor svog sistema.

Postoje dva tipa korisnickih interfejsa: tekstualni i

graficki. Tekstualni korisnicki interfejs (popularno nazvan shell --
"ljuska") se sastoji od odzivnog znaka -- prompt-a iza koga se ocekuje
da korisnik unese komandu. Komanda se unosi u odgovarajucoj sintaksi
koja varira od veoma jednostavne (npr. samo ime programa koji se
pokrece uz eventualne argumente komandne linije) do veoma slozenih
(koje ukljucuju razne vrste supstitucija). Svakom komandom se pokrece
jedan ili vise programa i/ili obavlja odgovarajuca operacija. Vecina
shell-ova podrzava i kontrolne strukture -- grananja i petlje. Postoji
vise tradicionalnih shell-ova sa veoma dugom (visedecenijskom)
tradicijom: Bourne shell (sh), Korn shell (ksh), C shell (csh),
itd. Pod Linux-om postoje svi ovi shell-ovi (ako su instalirani, a na
Slackware-u jesu). Medjutim, pod Linux-om je daleko najpopularniji
Bourne-Again Shell (bash). U pitanju je varijanta Bourne Shell-a
(sh-a) nastala u okviru GNU projekta. Shell-ovi se razlikuju u svojoj
sintaksi, ali to dolazi do izrazaja samo prilikom slozenijih komandi
(proste komande se svuda pozivaju na isti nacin).

Prve verzije UNIX-a imale su samo shell interfejse. Zbog toga,

tradicionalno, svakom korisniku se prilikom kreiranja naloga dodeljuje
njegov podrazumevani shell (pod Slackware-om, ako se ne kaze
drugacije, to ce biti bash). Kada se korisnik uloguje na sistem,
automatski se pokrece njegov shell u okviru koga on moze da radi.

Savremeni UNIX sistemi (npr. Linux) imaju i graficke korisnicke

interfejse (nalik Windows-u ili Mac-OS-u). Ako se sistem podesi tako
da koristi graficki interfejs, tada se prilikom logovanja korisnika ne
pokrece njegov shell, vec se pokrece graficko okruzenje koje korisnik
odabere. Svi graficki intefejsi na UNIX sistemima zasnivaju se na X
Window Server-u (skraceno X ili X11 zbog tekuce verzije). X11 je
graficki server koji omogucava iscrtavanje raznih grafickih objekata
po ekranu. Aplikacije koje zele da imaju graficki prikaz (npr Web
browser, ili Word procesor i sl.) moraju da se ponasaju kao X klijenti
-- da se obrate X serveru i da od njega zahtevaju isrctavanje
odgovarajucih oblika na ekranu. Zbog toga se svako graficko okruzenje
zapravo sastoji iz veceg broja aplikacija koje su zapravo X klijenti
-- X server sve vreme radi u pozadini odgovarajuci na njihove
zahteve. Tako jedno graficko okruzenje obicno ima taskbar (aplikacija
koja sadrzi listu programa koji se izvrsavaju), meni (aplikacija koja
sadrzi spisak raznih X klijenata koji se mogu pokrenuti), zatim
desktop (aplikacija koja omogucava prikaz ikonica na ekranu, pozadine
i sl.). Ove osnovne graficke aplikacije omogucavaju pokretanje i
pracenje ostalih GUI aplikacija (X klijenata).

Postoji veci broj grafickih okruzenja koja se koriste pod

Linux-om. Dva najpoznatija su KDE i GNOME. KDE je podrazumevano
okruzenje pod Slackware-om. Ubuntu koristi GNOME. Vece distribucije
Linux-a obicno imaju i jedno i drugo, pa korisnik moze da
odabere. Slackware vec duze vreme ne sadrzi GNOME, ali se moze
doinstalirati, ako neko bas insisitira da radi u GNOME-u.
------------------------------------------------------------------------

Nakon sto se pojavi login:, od vas se ocekuje da unesete korisnicko

ime (u ovom trenutku postoji samo root) i zatim password (onaj koji
ste postavili za root-a). Ovim ste pristupili svom sistemu kao root.
Podrazumevano Vam se pokrece bash shell.

3) POSTINSTALACIONA PODESAVANJA:

Podesavanja u nastavku koja su obelezena zvezdicom (*) NISU

OBAVEZNA. To su neke zgodne stvari koje sam ja iskustvom video da su
mi potrebne -- vise su stvar ukusa. Ostala podesavanja su OBAVEZNA.

1) (*) Podesavanje shell-a. Ukoliko cete raditi intenzivnije sa

shell-om, onda ga treba podesiti tako da Vam odgovara. Ovo su neka
podesavanja koja ja praktikujem.

-- fajl .bash_profile (komande iz ovog fajla se automatski pokrecu

prilikom logovanja i sluze za podesavanje bash shell-a). Otvorite ovaj
fajl komandom:

pico .bash_profile
Otvorice vam se pico editor sa praznim fajlom. Unesite sledeci sadrzaj:

alias cd..='cd ..'

alias ll='ls -l'
alias la='ll -a'
alias df='df -h'
alias du='du -h'

Zatim sacuvajte fajl (Ctrl-X, a zatim ENTER). Gornje komande uvode

alias-e (skracenice) za neke ceste komande. Npr. ls izlistava
direktorijum, a opcija -l je veoma korisna jer prikazuje detaljne
informacije o fajlovima. Da ne biste svaki put kucali ls -l, mozete
kucati ll, i time pokrecete ls -l.

-- fajl .bashrc (komande iz ovog fajla se pokrecu kada se shell

pokrene u nekom drugom kontekstu, a ne prilikom login-a. Npr. ako se
pokrene virtuelni terminal iz grafickog okruzenja). Sadrzaj ovog fajla
treba da sadrzi uglavnom slicne komande kao i .bash_profile. Zato cemo
prvo iskopirati ovaj fajl:

cp .bash_profile .bashrc

Komanda cp vrsi kopiranje fajlova (prvi fajl se kopira u drugi). Zatim

otvorimo novokreirani fajl .bashrc:

pico .bashrc

njegov sadrzaj je isti kao i malopre:

alias cd..='cd ..'

alias ll='ls -l'
alias la='ll -a'
alias df='df -h'
alias du='du -h'

Dodamo jos jednu liniju na pocetak:

. /etc/profile

alias cd..='cd ..'

alias ll='ls -l'
alias la='ll -a'
alias df='df -h'
alias du='du -h'
i sacuvamo fajl (Ctrl-X, ENTER).

Sada mozemo primeniti ova podesavanja na tekuci shell:

. .bash_profile

NAPOMENA: Fajlovi koji pocinju tackom (.) se pod UNIX-om smatraju

skrivenim fajlovima i ne prikazuju se prilikom ls komande. Ako zelimo
da vidimo i skrivene fajlove, potrebno je zadati opciju -a:

ls -a

S obzirom na alias koji smo uveli, mozemo kucati i:

la

Imacemo isti efekat.

-- fajl /etc/profile (direktorijum /etc sadrzi razna sistemska

podesavanja. Fajl /etc/profile sadrzi sistemska podesavanja bash
shell-a koja vaze za sve korisnike). Jedna zgodna promena u ovom fajlu
je da se promeni odzivni znak u terminalu, kako se ne bi prikazivala
cela putanja do tekuceg direktorijuma, vec samo ime direktorijuma (sto
daje kraci odzivni znak). Ovo se radi tako sto se promeni vrednost
varijable PS1. Otvorite fajl:

pico /etc/profile

A zatim se spustite na if-else-if blok koji pocinje komentarom "Set a

default shell prompt:". Skroz dole, u else grani, imate liniju:

PS1='\u@\h:\w\$ '

Sve sto treba da uradite je da malo w promenite u veliko W:

PS1='\u@\h"\W\$ '

Zatim sacuvajte fajl.

-- fajl /etc/profile.d/coreutils-dircolors.sh.

Otvorite ovaj fajl:

pico /etc/profile.d/coreutils-dircolors.sh.

i na samom pocetku liniju:

OPTIONS="-F -b -T 0"

promenite u:

OPTIONS="-h -F -b -T 0"

i sacuvajte fajl. Opcija -h cini da ls program prilikom izlistavanja

direktorijuma prikazuje velicine fajlova u Kb, Mb ili Gb, a ne u
bajtovima, sto je podrazumevano (i besmisleno) ponasanje.

Zatim sledi podesavanje okruzenja za obicne korisnike (.bash_profile i

.bashrc). Svaki korisnik ima svoje kopije ovih fajlova u svom home
direktorijumu, cime podesava svoje bash okruzenje. Korisnik moze da
podesava ove fajlove i sam, ali je zgodno da se prilikom kreiranja
naloga neke podrazumevane verzije ovih fajlova iskopiraju svakom
korisniku (on ih kasnije moze menjati). Svi fajlovi koje zelimo da se
korisniku podrazumevano instaliraju u home direktorijum prilikom
kreiranja naloga se smestaju u sistemski direktorijum
/etc/skel/. Iskopirajmo nase .bash_profile i .bashrc fajlove:

cp .bash_profile /etc/skel/
cp .bashrc /etc/skel/

A zatim ih blago modifikujmo:

pico /etc/skel/.bash_profile

dodajmo na kraj fajla liniju:

export PATH=$PATH:/sbin:/usr/sbin:/usr/local/sbin:$HOME/bin

i sacuvajmo fajl. Istu promenu uradimo i na fajlu /etc/skel/.bashrc

Ovom promenom se u putanju obicnih korisnika dodaju navedeni

direktorijumi. Ovi direktorijumi sadrze neke adminstratorske komande
koje obicni korisnici uglavnom ne koriste, ali mogu da zatrebaju.

Ovim su zavrsena podesavanja shell-a.

2) Podesavanje particija i montiranja uredjaja.

Kao sto je vec napomenuto, neki uredjaji se montiraju automatski

prilikom podizanja sistema, a neki ne. Ova podesavanja se nalaze u
fajlu:
/etc/fstab

Otvorimo ovaj fajl:

pico /etc/fstab

Videcemo nesto ovako:

/dev/sda2 swap swap defaults 0 0

/dev/sda1 / ext4 defaults 1 1
#/dev/cdrom /mnt/cdrom auto noauto,owner,ro 0 0
/dev/fd0 /mnt/floppy auto noauto,owner 0 0

i td.

Prvo sto treba uraditi je da se odkomentarise linija vezana za cdrom.

Treba ukloniti znak '#' sa pocetka linije. Takodje, treba modifikovati
istu liniju tako da izgleda ovako:

/dev/cdrom /mnt/cdrom auto noauto,user,ro 0 0

Ukoliko imate i floppy uredjaj, tada slicno treba uraditi i za floppy:

/dev/fd0 /mnt/floppy auto noauto,user 0 0

Ova promena omogucava da doticne uredjaje moze da "montira" bilo koji

korisnik, a ne samo root, sto je podrazumevano ponasanje na
Slackware-u.

3) Kreiranje novog korisnika.

Novi korisnik se kreira na sledeci nacin:

useradd milan -c 'Milan Bankovic' -d /home/milan -m -s /bin/bash -g users

Naravno, treba staviti svoje ime :)

Svaki korisnik ima svoje korisnicko ime (milan u ovom slucaju), i svoj
home direktorijum (/home/milan). Uobicajeno je da se home direktorijum
korisnika kreira u direktorijumu /home/ i da nosi isto ime kao i
korisnik (/home/milan), mada ne mora da bude tako. Savetujem da se
drzite ove konvencije. Opcija -s /bin/bash odredjuje podrazumevani
shell korisnika (bash), a opcija -g users odredjuje grupu korisnika
kojoj novi korisnik pripada (pod Slackware-om se uobicajeno koristi
users grupa za sve obicne korisnike).
Jedan korisnik pored ove podrazumevane grupe moze pripadati i dodatnim
grupama, cime moze dobiti dodatne privilegije. Ovo je jako bitno za
obicne korisnike pod Slackware-om jer ce im se time omoguciti da
obavljaju neke osnovne poslove (koriste CD, flash diskove, narezuju
diskove, slusaju muziku i sl, sve to im je zabranjeno po default-u :)
).

4) Promena password-a korisniku:

Da bi korisnik koji je kreiran mogao da se loguje, mora mu se

postaviti password. Ovo se radi sledecom komandom:

passwd milan

Nakon cega se unese dva puta zeljena lozinka. Korisnik kasnije moze po
zelji promeniti (samo svoj) password. Root moze da promeni password
svima!

5) Dodavanja korisnika u grupe:

pico /etc/group

U ovom fajlu se nalazi spisak grupa, kao i lista korisnika koji

pripadaju svakoj od grupa. Npr. jedna linija ovog fajla izgleda ovako:

adm:x:4:root,adm,daemon

adm je ime grupe, 4 je broj grupe, a zatim sledi lista korisnika

razdvojenih zarezima (root,adm,daemon). Treba dodati kreiranog
korisnika (milan) u sledece grupe: wheel, floppy, audio, video, cdrom,
games, tape, plugdev, power, netdev. Svaka od ovih grupa daje vazne
privilegije korisniku. Npr. dodavanje u grupu audio se svodi na
modifikaciju linije:

audio:x:17:

u liniju:

audio:x:17:milan

dok dodavanje u grupu wheel se svodi na promenu linije:

wheel:x:10:root

u liniju
wheel:x:10:root,milan

i slicno za ostale navedene grupe. Bitno je da ne zaboravite ni jednu

od navedenih grupa!!

6) Podesavanje grafickog okruzenja.

Pod Slackware-om je podrazumevano tekstualno okruzenje (shell). To

obicno nije ono sto desktop korisnik zeli. Da bi se prilikom podizanja
sistema automatski podizalo graficko okruzenje, potrebno je uraditi
sledece:

pico /etc/inittab

a zatim u tom fajlu promeniti liniju:

id:3:initdefault:

u liniju:

id:4:initdefault:

a zatim sacuvati fajl.

7) Podesavanje LILO boot-loader-a. Verovatno da je dva minuta predugo

vreme za cekanje da boot-loader automatski ucita Linux. Pretpostavljam
da bi vecina korisnika volela da skrati to vreme. Da biste ovo
uradili, pokrenite:

pico /etc/lilo.conf

A zatim u ovom fajlu promenite liniju:

timeout = 1200

u liniju:

timeout = 100

a zatim sacuvati fajl. U pitanju je vreme u desetinkama (100 desitinki je

10 sekundi).

Na pojedinim Laptop racunarima se desava da se Linux kernel veoma

sporo ucitava (i do par minuta). Ukoliko je to slucaj sa Vasim
racunarom, onda bi trebalo u lilo.conf negde na pocetku (npr iznad
timeout linije) dodati liniju

compact

I onda sacuvati fajl.

Nakon svake izmene lilo.conf fajla, potrebno je pokrenuti komandu:

lilo

kako bi se rekonfigurisani boot-loader upisao u MBR.

8) Omogucavanje ostalim korisnicima da iskljucuju i restartuju racunar

iz shell-a. Podrazumevano, programi halt i reboot redom iskljucuju,
odnosno restartuju racunar, ali ih moze pokrenuti samo root. Na
desktop racunarima ima smisla da se i obicnom korisniku (koji je
obicno isti covek kao i root :) ) omoguci ovako nesto. To je moguce
uraditi na sledeci nacin:

chown root:power /sbin/halt

chmod 4710 /sbin/halt

Ovim ce svi korisnici koji su clanovi grupe power (a to nas korisnik

jeste) moci da pozivaju halt i reboot.

9) Podesavanje sudoers-a.

Fajl /etc/sudoers sadrzi informacije o specijalnim privilegijama koje

se daju pojedinim korisnicima (npr. neke administrativne dozvole i
sl.). Sintaksa ovog fajla nije bas jednostavna, ali je ideja prosta:
ako se nekom korisniku (npr. milan) da neko pravo koje inace ima samo
root (npr. da pokrece i zaustavlja web server) tada on to pravo moze
ostvariti tako sto kuca 'sudo' ispred zeljene komande:

sudo /etc/rc.d/rc.httpd start

Komanda sudo pokrece navedenu komandu koja sledi pod root

privilegijama, ali prethodno proveri da li je tako nesto dozvoljeno
korisniku koji ovo pokrece, pri cemu zahteva od korisnika da unese
SVOJU SOPSTVENU sifru. (ovo je nesto kao "Run as Administrator" pod
Windows-om). Sa podesavanjima u sudoers fajlu treba biti jako
oprezan. Za desktop masinu, sasvim je zgodno obicnom korisniku dati
mogucnost da pokrene bilo koju komandu pod root privilegijama, ako mu
je to zaista neophodno. Zato je uobicajeno da se korisnici dodaju u
grupu 'wheel', a da se zatim svim clanovima te grupe dodeli mogucnost
da pokrecu sve komande (ALL). Pod slackware-om to nije tako podeseno
po default-u, ali se jednostavno moze popraviti:

pico /etc/sudoers

A zatim se u ovom fajlu promeni linija:

# %wheel ALL=(ALL) ALL

u liniju:

%wheel ALL=(ALL) ALL

i sacuva se fajl.

10) (*) Instalacija VirtualBox dodataka. Ovo vazi samo za korisnike

koji instaliraju Slackware virutelno. Dodaci VirtualBox-a omogucavaju
vecu rezoluciju i full-screen mod. Da biste ovo uradili, najpre odaberite
opciju VirtualBox-a Devices --> Install Guest Additions CD Image u
VirtualBox meniju. Nakon toga vam ovaj iso fajl igra ulogu DVD-a
na virtuelnom sistemu. Treba ga montirati:

cd
mount /mnt/cdrom
cp /mnt/cdrom/VBoxLinuxAdditions.run .
umount /mnt/cdrom

a zatim pokrenuti kopirani fajl:

./VBoxLinuxAdditions.run

i pratiti progres na ekranu.

Nakon ovoga RESTARTOVATI racunar (komandom reboot)!!

Kada se sistem ponovo podigne, imacete graficki login prozor :)

Ulogujte se kao obican korisnik. (Iako je moguce ulogovati se u
graficko okruzenje kao root, u velikoj vecini slucajeva za tim zaista
nema nikakve potrebe.)

Pokrenuce vam se KDE graficko okruzenje. Ako je sve proslo u redu, u

donjem desnom uglu imacete podesen sat kao i malu ikonicu sa monitorom
ili wireless simbolom -- ovo je NetworkManager klijent koji vam
omogucava podesavanje mreze. Ako ste za racunarom koji ima stalni
pristup internetu, trebalo bi da je automatski prepoznao mrezu i
prikacio se -- internet vam je dostupan. Ako ste na laptop-u, tada ce
vam se klikom na ovu ikonicu otvoriti prozor koji ce prikazati spisak
svih wireless-a u tom podrucju. Odaberite zeljeno i idite na
Connect. Ako je wireless zasticen password-om, potrebno je
konfigurisati da se koristi odgovarajuci password (sve se dosta
ocigledno i jednostavno radi).

U slucaju da ste instalirali Slackware virtuelno, potrebno je da ste

se preko svog host sistema (Windowsa) povezali na internet (da li
preko wireless-a ili preko kabla, nebitno). U tom slucaju, Slackware
ce prepoznati mrezu i automatski se povezati sa njom.

S obzirom da smo instalirali VBOX dodatke, trebalo bi da mozete da u

VirtualBox meniju Machine odaberete "Enter Fullscreen Mode", tako da
nakon nekoliko trenutaka imate preko celog ekrana vas Slackware linux.

U donjem levom uglu imate K-meni koji je ekvivalent Start meniju pod
Windows-om. Ovde imate brojne aplikacije dostupne pod Slackware-om
koje su razvrstane po kategorijama. Mozete ih prelistavati u okviru
taba Applications, a mozete prosto kucati u search-u (npr ako kucate
'web browser', dobicete listu web browser-a, a ako kucate 'fire'
dobicete Firefox :) ).

Jedna jako zgodna aplikacija koju cete cesto koristiti je virtuelni

terminal -- program 'Konsole'. Mozete ga lako naci u K-meniju
(Applications/System). Ovaj program otvara prozor u kome se otvara
korisnikov podrazumevani shell (uz inicijalizaciju okruzenja
.bash_profile skriptom tekuceg korisnika). Ako ste u grafickom
okruzenju, a pozelite da otkucate i po neku komandu, zahvaljujuci ovom
programu necete morati da prelazite u tekstualni rezim rada.

Druga jako zgodna aplikacija je System Settings. Ova aplikacija se

nalazi u K-meniju u Favorites tab-u. Ova aplikacija omogucava razna
podesavanja KDE okruzenja, njegovog izgleda i funkcionalnosti.

12) Neka osnovna korisnicka podesavanja ukljucuju sledece:

b) Podesavanje misa i tastature: otvorite iz menija program System

Settings, i izaberite opciju Keyboard & Mouse. Zgodna opcija je da se
ovde u okviru Mouse taba podesi "Double click to open...", ako vam je
takvo ponasanje zgodnije.

c) Podesavanje Layout-a tastature: Otvoriti System Settings/Reginal &

Language, pa zatim odabrati tab Keyboard Layout. Odabrati opciju
"Enable Keyboard layouts", a zatim iz donjeg spiska sa leve strane
prebaciti na desnu zeljene layout-e. Za srpski jezik, zgodno je
prebaciti dva puta Serbian, a zatim jednom od njih promeniti Layout
Variant (dole levo, padajuca lista) na "latin qwerty", a label (dole
desno) takodje promeniti po izboru (recimo staviti "rsl" ili tako
nesto). Nakon "Apply"-a pojavice se u desnom delu taskbar-a (pored
sata) ikonica na koju se kliktanjem menjaju layout-i. Prvi je
uobicajena engleska tastatura. Drugi je srpska cirilica, a treci
srpska latinica.

d) Podesavanje izgleda: System Settings\Appearance i System

Settings\Desktop sadrzi mnostvo korisnih opcija za
podesavanje. Podesiti po ukusu. Sto se tice promene pozadine, ovo
mozete uraditi desnim klikom na desktop, a zatim odabrati opciju
"Desktop Acitivity Settings".

e) Rezanje diskova: Da bi obicni korisnik mogao uspesno da narezuje

diskove, potrebno je podesiti neke privilegije. U tu svrhu, otvorite
System Settings, a zatim ici na tab Advanced, pa izabrati K3bSetup. U
okviru ovog programa izabrati opciju "Use burning group", a zatim u
tekstualnom polju promeniti "burning" u "cdrom". Nakon toga
check-irati sva tri programa (cdrecord, cdrdao, growisofs) u donjoj
listi programa cija se prava pristupa menjaju i ici na "Apply". Ovim
se menjaju prava na odgovarajuci nacin (uz prethodno unosenje "root"
sifre). Nakon ovoga se diskovi mogu jednostavno narezivati
(koriscenjem programa K3b).

f) Automatsko montiranje uredjaja: kako biste lako mogli da pristupate

vasim uredjajima (flash diskovima, DVD diskovima bez da kucate komandu
mount) mozete da otvorite File Menager iz K-menija, pa da iz njega
otvorite uredjaj po zelji (spisak uredjaja se nalazi sa leve strane
prozora, automatski se azurira kada ubacite neki novi
uredjaj). Prilikom otvaranja odgovarajuceg uredjaja isti se automatski
montira. Kada zelite da zavrsite rad sa nekim uredjajem, tada ga treba
"demontirati", tako sto se klikne desnim tasterom na uredjaj sa spiska
i odabere odgovarajuca opcija ("Eject" ili "Unmount" ili nesto slicno
sto igra ulogu "Safely remove"-a pod Windows-om).

Drugi nacin je Device Notifier widget. Widget-i su male aplikacije

koje se prikazuju u okviru taskbar-a. Aktiviraju se tako sto se klikne
na desni kraj taskbar-a (desno od sata), a onda se odabere opcija "Add
Widgets". Nakon toga u spisku pronaci Device Notifier i dodati ga u
taskbar (strelicama se moze pomerati levo desno kako bi se postavio na
zeljeno mesto). Ovaj widget automatski izbaci info kada se novi
uredjaj prikljuci, uz davanje mogucnosti montiranja, otvaranja prozora
File Menager-a i sl.
g) Trash bin (kantica za reciklazu). Imate je u K-meniju, tab
Computer. Mozete je izbaciti na desktop desnim klikom i izborom
opcije "Add to desktop".

h) Pokretanje privilegovanih komandi sa "obicnog" naloga: ako ste

ulogovani kao obican korisnik a zelite da iz nekog razloga pokrenete
neku komandu koja zahteva root privilegije (npr. neko sistemsko
podesavanje, instalacija dodatnog softvera), prvi nacin je da komandu
pokrenete sudo mehanizmom:

sudo komanda

nakon cega unesete SVOJ SOPSTVENI korisnicki password, ako vam bude
trazio.

Drugi nacin je da "postanete" root u toj sesiji tako sto kucate komandu:

su

a zatim kucate ROOT LOZINKU. Nakon ovoga postajete root i sve ostale
komande se izvrsavaju pod root privilegijama. Mozete se vratiti na
obican shell komandom exit. Ovaj nacin je nesto opasniji, jer se
mozete zaboraviti da ste u root rezimu rada -- savetujem da se drzite
sudo mehanizma.

Ovo je otprilike sve. Na dalje plivajte sami, a mozete pitati i mejlom :)

Pozdrav,
Milan