Prof. dr Milan I.

Miljevi

METODOLOGIJA NAUNOG
RADA

PALE, 2007.

1
2
UNIVERZITET U ISTONOM SARAJEVU
FILOZOFSKI FAKULTET

Prof. dr Milan I. Miljevi

SKRIPTA IZ

METODOLOGIJE NAUNOG
RADA

PALE, 2007.

3
METODOLOGIJA NAUNOG RADA

Autor:
Prof. dr Milan I. Miljevi

Recenzenti:
Prof. dr Ivan Radosavljevi
Prof. dr Lazo Risti

Izdava:
Filozofski fakultet
Univerzitet u Istonom Sarajevu
Pale

Za izdavaa:
Prof. dr Milenko Pikula

Godina izdanja:
2007.

4
 SADRAJ:

PREDGOVOR .......................................................................................................... 7
Prvi deo
ODREENJE NAUKE............................................................................................ 9
1. Prolegomena........................................................................................................ 10
2. Elementi nauke..................................................................................................... 16
3. Kategorijalno-pojmovni aparat nauke................................................................. 19
4. Postulati nauke..................................................................................................... 30
5. Klasifikacija nauka............................................................................................... 33
6. Odnos nauke i drugih sistema ideja, verovanja i prakse..................................... 36

Drugi deo
POJAM I PREDMET METODOLOGIJE NAUNOG RADA............................. 57
1. Prethodno odreenje metodologije naunog rada.............................................. 58
2. Sastavni delovi metodologije naunog rada....................................................... 59
3. Logike osnove metodologije naunog rada....................................................... 61
4. Posebnost metodologije naunog rada............................................................... 65
5. Naune metode.................................................................................................... 67
6. Izvori metodolokih saznanja.............................................................................. 75

Trei deo
NAUNA ISTINA I PRAVILA ISTINITOG MILJENJA.................................. 77
1. Prethodna odreenja.......................................................................................... 78
2. Pravila istinitog miljenja.................................................................................. 89
3. Zakoni istinitog zamiljanja predmeta............................................................... 97
4. Logike vrednosti (valencije)............................................................................ 110

etvrti deo
METODE NAUNOG RADA I ISTRAIVANJA.............................................. 115
1. Uvodne napomene............................................................................................ 116
2. Logiki deo metoda.......................................................................................... 116
2.1. Zajednika svojstva osnovnih metoda....................................................... 118
2.2. Analitike osnovne metode........................................................................ 120
2.2.1. Metod analize...................................................................................... 120
2.2.2. Metoda apstrakcije.............................................................................. 123
2.2.3. Metoda specijalizacije......................................................................... 125
2.2.4. Dedukcija kao osnovna metoda........................................................... 128
2.3. Sintetike osnovne metode......................................................................... 133
2.3.1. Sinteza kao osnovna metoda................................................................ 133
2.3.2. Konkretizacija kao osnovna metoda.................................................... 135
2.3.3. Generalizacija kao osnovna metoda.................................................... 136
2.3.4. Indukcija kao osnovna metoda............................................................. 137

3. Teorijsko-epistemoloki deo naunog metoda................................................... 146

5
 3.1. Prethodna najava..................................................................................... 146
3.2. Osnovni teorijsko-metodoloki pravci...................................................... 147
3.3. Optenaune metode ................................................................................ 159
3.3.1. Hipotetiko-deduktivna metoda.......................................................... 160
3.3.2. Statistika optenauna metoda.......................................................... 165
3.3.3. Metoda modelovanja........................................................................... 172
3.3.4. Aksiomatska metoda........................................................................... 186
3.3.5. Komparativna metoda........................................................................ 188
4. Metode i tehnike prikupljanja podataka............................................................. 190
4.1. Izvori i osnovni kriterijumi klasifikacije podataka...................................... 191
4.2. Dokumenti kao izvori podataka................................................................... 194
4.3. Odreenja metoda i tehnika prikupljanja podataka.................................... 198
4.3.1. Ispitivanje................................................................................................ 199
4.3.2. Posmatranje............................................................................................ 222
4.3.3. Eksperiment............................................................................................ 228
4.3.4. Studija sluaja........................................................................................ 230
4.3.5. Analiza sadraja dokumenata ili posmatranje dokumenata................... 235
4.3.6. Biografska metoda.................................................................................. 248
4.4. Ocena i analiza podataka............................................................................. 250
5. Pravila izrade instrumenata i tehnika istraivanja............................................. 258

Peti deo
NAUNO PROJEKTOVANJE I FAZE ISTRAIVANJA................................... 265
1. Opti postupak u naunom istraivanju............................................................. 266
2. Faze naunog projektovanja i istraivanja........................................................ 272
3. Organizovanje procesa realizacije istraivanja................................................. 306
4. Dokazivanje i opovrgavanje............................................................................... 311
4.1. Vrste dokaza................................................................................................ 314
4.2. Pogreke u dokazivanju............................................................................... 315
4.3. Opovrgavanje.............................................................................................. 316
4.4. Proverljivost vrednosnih sudova................................................................. 317
5. Merila, norme ili kriterijumi nalaza................................................................... 318

SELEKTIVNA LITERATURA............................................................................... 325

6
 PREDGOVOR

Metodologija naunog rada, koju italac ima u rukama, nastoji da da presek

metodoloke teorijske misli i pouka i poruka konkretnih teorijsko-empirijskih
iskustava. Nastojali smo da obradimo, u meri u kojoj su namena i obim ove skripte to
dozvoljavali, savremene metodoloke pravce i njihove sugestije, kao i istraivake
kontraverze. Naa promiljanja, objanjenja i razumevanja Metodologije naunog
rada rezultat su apstraktno-logikog i konkretno-istorijskog nivoa analize. Na
teorijskom, odnosno apstraktno-logikom nivou nastojali smo da prezentiramo
savremena teorijska promiljanja filosofa nauke, logiara i metodologa, a rezultate
konkretnih istraivanja, posebno prof. dr Slavomira Milosavljevia, prof. dr Mihaila
Peia, kao i vlastita, smo prilagoavali sadraju predmeta Metodologiji naunog
rada.
Skripta sadri pet konceptualno i metodoloki povezanih delova. U prvom
delu prezentira su odreenja nauke; u drugom su dati pojam i predmet metodologije
naunog rada; u treem je analizirana nauna istina i pravila istinitog miljenja; u
etvrtom su analizirane metode naunog rada i istraivanja, a u petom nauno
projektovanje i faze istraivanja.
Osim sadraja skripte, potrebama studenata prilagoen je i nain obrade i
prezentacije materije. Nastojali smo, drugo je pitanje da li smo i koliko u tome uspeli,
da sloenu problematiku, bolje kazano, sutinu nauke izloimo na to jednostavniji i
komunikativniji nain, i da time olakamo njeno razumevanje i savladavanje.
Ova skripta namenjena je u prvom redu studentima dodiplomskih i
poslediplomskih studija Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istonom Sarajevu.
Autor veruje da ona moe da poslui i studentima drugih fakulteta i viih kola na
kojima se izuava ova nauna disciplina.
Autor eli da izrazi veliku zahvalnost recenzentima, prof. dr Ivanu
Radosavljeviu i prof. dr Lazi Ristiu, za pomo koju su mu pruili u oblikovanju
ovog dela i njegovoj pozitivnoj naunoj valorizaciji, kao i prof. dr Slavomiru
Milosavljeviu i prof. dr Mihailu Peiu na nesebinoj pomoi i dragocenim strunim
savetima. Posebnu zahvalnost autor duguje izdavaima prof. dr Milenku Pikuli i prof.
dr Milanki Babi uz iju je dozvolu ova skripta publikovana. Autor je neizmerno
zahvalan mr Ranku Renovici, odnosno Jahorina osiguranju A.D. Pale uz iju je
materijalnu pomo ova skripta tampana.
Predajui ovu skriptu studentima, svesni njene manjkavosti i propusta, sa
iskrenom zahvalnou oekujemo dobronamerne naune, strune i pedagoke
primedbe i predloge koji e nai mesto u definitivnom uobliavanju udbenika iz
Metodologije naunog rada.

Pale, jun 2007. godine AUTOR

7
8
 PRVI DEO

ODREENJA NAUKE

9
 1. PROLEGOMENA

Naivno gledanje na nauku suprostavlja

se svakom miljenju o nauci koje dolazi
izvan nauke. Neko moe da se bavi
naukom a da se nikada ne pita ta je
nauka, koja je njena struktura, po emu
se ona razlikuje od drugih oblika
saznajnog i duhovnog propitivanja, na
kakvim se temeljima ona gradi, ta je
nauna revolucija, ta je istina i koja su
merila istine u nauci, postoji li napredak
u naunom saznanju, koje su mogunosti
i granice nauke u objanjenju i
razumevanju stvarnosti, ta je njen
krajnji smisao ...
uro unji

Ono sa ime valja otpoeti objanjenje i razumevanje Metodologije naunog

rada jeste pitanje ta je to nauka? Prema savremenim teorijskim nalazima nauka je
relativno nezavisan, zatvoren i iskljuiv sistem ideja, verovanja i prakse.1 Iz ovog
proizlazi da je nauni rad, odnosno nauno miljenje samo jedan, specifian, nain
razmiljanja i promiljanja, a cilj mu je da bude istinito istinoidno. Naime, bitnost i
aktuelnost ovog pitanja proizlazi iz prisutnog ( a zato ne i kazati: dosta proirenog
u dilemi smo da li i vladajueg?) naivnog i predkritikog gledanja na nauku i nauni
rad, prevashodno onih koji su u nauci ili se bave naukom. Oni rade, ali ne mare za
pretpostavke svoga rada; oni odreuju pojmove, ali se ne pitaju ta je pojam i istog ne
promiljaju na poetku kao prethodni pojam i odredbu, dok se pojam u smislu
punijeg znanja moe dobiti tek kroz proces analize i na kraju, kao njen rezultat; oni
postavljaju i proveravaju hipoteze, ali se ne pitaju ta je to hipoteza i koje je njeno
mesto u strukturi naunog saznanja; oni otkrivaju zakone, ali se ne pitaju za njihove
opte osobine i klasifikaciju; oni stvaraju teorije, ali izbegavaju da kau ta je teorija i
kakva je njena uloga u procesu naunog, odnosno istraivanja; oni ispituju odreeni
predme, ali ne pitaju o prirodi stvarnosti i mogunostima njene spoznaje; oni koriste
razliite tehnike, ali o prirodi naune metode izuzetno retko govore; oni dolaze do
istinitih saznanja, ali pitanje ta je istina i koja su merila istine za njih nije nauno
pitanje; oni valjano rade svoj posao, ali ta je zadatak nauke uopte, to ne smatraju
svojim problemom; bave se naunim radom, ali krajnji smisao svoga rada oni ne vide,
jer je smisao rada izvan rada. Otuda je . unji u pravu, u punom smislu rei, kada
na osnovu prethodnih nalaza zbori: ovek iz nauke ne pita ta je nauka, on misli da
se to ve zna; to pitanje preputa drugima!2 Preputati odgovor na to pitanje drugima,
ne imati ga u vidu svakodnevno u svim fazama procesa naunog rada u sutini
znai: otvaranje puta, i hod po njemu, prema naunom besmislu, prema apologetici
svega i svaega, a to je u sutini jedno te isto.

1
. unji: Nauka kao sistem, Argumenti, 3-4/1982., Rijeka, str. 64-88.
2
. unji: Metodologija: kritika nauke, igoja, Beograd, 1999., str. 139.

10
 Meutim, da bi se promislila bit oveka, prirode i drutva i time ostvario
stvarni pogled na oveka, prirodu i drutvo valja ukljuiti, uvaavati i vrednovati i
druge sisteme ideja, verovanja i prakse zdrav razum, religiju, ideologiju, umetnost
itd. Jedino je time mogue izbei i prekoraiti dosada dosta prisutni neobini ugao
posmatranja i promiljanja prirode, oveka. i drutva. Ovo valja imati na umu zbog
sledee injenice: "U odnosu na druge sisteme ideja, verovanja i prakse - zdrav
razum, religiju, ideologiju, umetnost i td. - nauka se razlikuje s obzirom na: viziju
sveta ( tzv. nauni pogled na svet), pretpostavke od kojih polazi, metode koje koristi,
istine do kojih dolazi, merila koja primenjuje, jezik kojim govori, norme kojih se
pridrava, racionalnost koju brani, funkcije koje vri, vrednosti koje afirmira, kulturu
koju stvara".3
Znai: miljenje jeste iri pojam od naunog miljenja. Naime, miljenje o
prirodi, oveku i drutvu moe biti i istinito i lano, a nauno miljenje jeste
specifina vrsta miljenja miljenje koje smera da bude istinito. Zbog toga se nauka
esto i definie kao skup sistematskih i istinitih saznanja. Meutim, ovo i ovakva
odreenja su nedovoljno precizna, jer i registar privrednih organizacija, popis
neprivrednih organizacija i institucija, registar, jeste skup istinitih podataka koje ne
smemo krstiti naukom. U nameri da se priblii do preciznije definicije za nauku se
veli da je to suma znanja o objektivnoj stvarnosti do koje se pristiglo upotrebom
odreenih metoda istraivanja. U ovom sluaju, iako se pod metodama istraivanja
podrazumevaju razliite stvari, misli se na metode koje su vezane za verifikaciju.
Tada bi nauka bila suma znanja o objektivnoj stvarnosti, ili delu objektivne stvarnosti,
iju istinitost moemo proveriti. Meutim, moemo proveriti i istinitost podataka u
registru privrednih organizacija, pa ni tada ne moemo kazati da je to nauni rad. Jer,
kada bi svakom predmetu, pojavi, procesu, odnosu u stvarnosti odgovarao podatak u
nauci tada bi to znailo samo jedno, a to je: nepreglednom broju pojavnosti u
objektivnoj stvarnosti odgovara (saglasan je) nepregledan broj podataka u nauci. Isto
tako treba ukazati da se definicija pojma "nauke" razlikuje od autora do autora, pa ak
i u vie iskaza istih autora. Primera radi, B. ei nauku definie iskazom
"...teorijsko-saznajna i praktina, organizovana i planska istraivaka drutvena
delatnost saznanja odreenih oblasti prirodnih, biolokih, drutvenih, kao i duhovno-
kulturnih pojava" koja ..."u svojoj strukturi pored predmeta ... sadri i odreenu
metodu" ... Kao sistematsko saznanje i saznavanje ... predstavlja jedinstvo teorije i
prakse i jedinstvo teorije i metoda". Postoje i mnogo krae, ak ekscesno kratke
definicije. Tako dr. N. Miloevi kae: "Nauka je svrsishodna ljudska delatnost kojom
se saznaje istina o datom predmetu (pojavi, objektu)". Sve definicije su korisne, u
odreenoj meri tane i upotrebljive. Mi, na osnovu teorijskih spoznaja i empirijskih
verifikacija, nauku definiemo kao: misaono sreivanje objektivne stvarnosti koja ide
dalje od podataka o toj stvarnosti.
Nauka se ne zaustavlja na pojedinanom, ve smera ka objanjavanju velikog
broja pojedinanih sluajeva. Naime, nauka logiki objanjava predmet koji prouava.
A nauna misao preko i pomou pojmova prodire iza pojavnosti - misao na
kvalitativno drugaiji nain odraava stavrnost u svesti od neposrednih ula. Ova
razlika jeste u tome to miljenje uopteno odraava stvarnost. Miljenje je
"reflektirana stvarnost" u koju ne ulazi ni jedan atom prirode, ali je zasnovana na
"ulnoj gruboj predmetnosti". (Marx)
Znai: nae uoptavanje stvarnosti prirode, oveka i drutva na osnovu i
pomou nauke nije deo te stvarnosti. Ono pretstavlja i jeste misaona stvarnost. I to

3
. unji: Nauka kao sistem, navedeno izdanje.

11
miljenjem postiemo veu optost to smo sve dalje od objektivne stvarnosti. Time se
poveava opasnost da misao izgubi vezu sa objektivnom stvarnou. Jer, iako je
miljenje - "reflektirana stvarnost" - zasnovana na ulnoj predmetnosti, misaona
stvarnost nije ograniena ulnom predmetnou. Naime, kao to ide iza pojavnosti
misao moe da ide i mimo te i takve pojavnosti i da na taj nain neadekvatno
objanjava onaj deo objektivne stvarnosti o kojem misli. Zbog toga nauno misao, na
osnovu, uz pomo, uz primenu naunih metoda proverava istinitost svoga miljenja.
Pojam znanja i pojam istine impliciraju (= istinitost jednog ukljuuje u sebe,
odnosno uslovljava istinitost drugog) objekat na koji se odnose i koji je saznat iz
odreene ljudske perspektive. To znai da svaka nauka ima svoj predmet istraivanja
koji je deo objektivne stvarnosti. Ova dva pojma impliciraju i odreeni nain
saznanja, tj. subjektivnu praksu preko i pomou koje se dolazi do svesti o objektu. To
znai da svaka nauka ima svoj metod. Ono to u bitnom odreuje nauku jeste da su
predmet i metod nerazdvojno povezani i da se jedno bez drugog ne moe konstituisati.
Prema tome, iako se metode dolaenja do novih saznanja s punim pravom smatraju
konstitutivnim delom svake nauke, ipak se svaka nauka deli na predmet i metode.
Meutim, ova i ovakva podela pridonosi odvajanju (da li i razdvajanju?) metoda od
predmeta istraivanja. Tu podelu, kako govore empirijska iskustva, u bitnom
uslovljava i pomae daleko vea usmerenost ljudi na rezultate nauke nego na naine
istraivanja, bez obzira to se za izdvajanje neke nauke iz krila filosofije postavljaju
dva kriterijuma stvarno se zadovoljavalo i zadovoljava samo jednom. Naime,
definisao bi se i definie samo predmet nove nauke, a metode bi i dalje ostale briga
filosofije.
Iz istorije nauke proizlazi da onda kada se filosofi bave metodama re je o
metodologiji. Prema tome, predmet istraivanja metodologije naunog rada su
naune metode, a predmet istraivanja naunih metoda su deo objektivne stvarnosti
koji je nauka definisala i osmislila kao svoj predmet. .
Iz metodoloke literature, iz tradicionalne i nove istraivake paradigme,
proizlazi vie poimanja metodologije i naunih metoda. Valja ukazati na neke od
njih, posebno na osnovna. Tako se pod metodologijom jednom poima sveukupnost
metodskih postupaka koje primenjuje odreena nauka ili grupa srodnih nauka sa
ciljem da dou do novih saznanja, a drugi put se tako naziva skup metodskih
postupaka koje je neki istraiva primenio u jednom istraivanju. Prema tome,
metodologija je termin sa vie znaenja. O tome se mora voditi rauna, jer, ukoliko se
to ne ini neminovno dolazi do nesporazuma koji uslovljavaju gubljenje osnovnih
obeleja i bitnih svojstava nauke. Prema naim nalazima, nauno je opravdano
upotrebljavati ovaj termin u prvom znaenju koji proizlazi iz samog naziva.
Metodologija je nauka o metodama, dio logike koji se bavi prouavanjem saznajnih
metoda.
I pod naunim metodama ne misli se uvek isto. Jednom se naunim metodama
oznaavaju logike forme miljenja, to dovodi do izjednaavanja naunih metoda sa
logikom. Drugi put se ovim terminom oznaavaju opte teorije nauke, pa se zbori o
funkcionalnoj metodi, dijalektiko-materijalistikoj metodi, o strukturalistikoj
metodi i slino. Trei put se naunom metodm oznaavaju metode za prikupljanje
podataka kao to su: posmatranje, anketa, analiza sadraja, ... .
Osnovno obeleje i bitno svojstvo nauke jeste da smera saznaju naune istine
kao predradnje za spoznaju objektivne istine o prirodi, oveku i drutvu. Da bi to
ostvarila nauka, ukoliko to jeste, raspolae pouzdanim kriterijumima na osnovu kojih
ili pomou kojih moe da proceni i oceni da li je jedan rezultat istraivanja objektivno
istinit ili ne.

12
 Iz klasine i savremene literature o filosofskim osnovama nauke proizlazi da je
pojam nauke teko precizno odrediti ukoliko se ne poznaju opte karakteristike
naunog metoda, kao i da emo se tom odreenju najlake pribliiti preko i pomou
analize istine.
Savremena metodoloka misao promilja metode naunih istraivanja sa dva
aspekta: sa stajalita metodologije i sa stajalita predmeta istraivanja nauke.
Metodologija, kao nauka o metodama, kao deo logike koji se bavi
prouavanjem saznajnih metoda, ima za cilj, ne samo da opisuje naunu praksu, nego
i da propisuje logika, tehnika, organizacijska i strategijska (heuristka) pravila ili
norme o tome kako treba da se radi u nauci da bi njeni rezultati bili valjani.
Metodologija je nuno i normativna nauka. Istovremeno je metodlogija i kritika nauke
i naunog metoda. Kao svestrana kritika analiza logiko-epistemolokih osnova
celokupne naune istraivake prakse metodologija naunog rada ne prouava samo
puteve i sredstva kojima nauka, oslanjajui se na ve dostignuto znanje, nastoji da ide
dalje. Meodologija naunog rada prouava i nauni sistem, tj. nain na koji su sreena
utvrena nauna znanja i nauno znaajne pretpostavke. Izvor mnogih slabosti i
tekoa koje mogu da usporavaju i koe dalji razvoj nauke moe da se nalazi u
njenom sistemu; njegovim nedoslednostima i protivurenostima koje ne odgovaraju
nekim realnim protivurenostima u drutvu i stvarnosti uopte, nego proistiu iz
nedostataka u uoptavanju i meusobnom povezivanju onoga to se ve zna o
stvarnosti; ili iz dogmatskog prihvatanja raznih nedovoljno proverenih stavova, ak i
takvih ija je netanost dokazana. A, zatim, metodologija naunog rada analizira i sve
konkretne istraivake postupke i razna tehnika sredstva koja nauka upotrebljava u
svojim raznovrsnim istraivanjima. Znai, pored opte metodologije, koju uopte nije
mogue izdvojiti iz logike, koja prouava saznajne metode primenjive na svim
podrujima, postoje posebne metodologije koje prouavaju metode odreene nauke ili
grupe nauka (= metodologija prirodnih nauka, metodologija drutvenih nauka,
metodologija ...). Prema tome, postoji bitna razlika izmeu metodologije i metoda -
razlika koja, ukoliko se ne uzima u obzir i ukoliko se prema istoj ne odnosi sa dunom
panjom, neminovno dovodi do raznih nesporazuma.
Metod ( lat. - methodus) oznaava nain istraivanja ( nain, put, postupak koji
upotrebljavamo da bismo doli do saznanja, da bismo otkrili ili izloili naunu istinu)
koji se primenjuje u nekoj nauci. Tako metod oznaava i jeste nain ispitivanja, nain
rada i nain miljenja. U teorijskoj riznici postoji mnogo razliitih metoda. Autori
ove metode razvrstavaju na razliite naine. Primera radi, mogu se sresti ove
distinkcije: opte metode - one koje se primenjuju na svim podrujima; specijalne
metode - one koje se mogu primeniti samo na nekim podrujima; filosofske metode -
one koje se primenjuju samo u filosofiji (= dijalektika, transcendentalna,
fenomenoloka, itd.); naune metode - one koje se primenjuju u nauci
(=prirodnonaune, linginistike, ekonomske, socioloke, psiholoke, bioloke, itd.);
metode naunog istraivanja - one koje se upotrebljavaju u procesu naunog
istraivanja (=analiza, sinteza; indukcija, dedukcija; posmatranje, eksperiment;
brojenje, merenje; analogija, hipoteza, i td.); metode naunog izlaganja ili metode
gotovog saznanja - one koje slue za izlaganje i obrazloenje ve steenog znanja (=
definicija, divizija, klasifikacija, dokaz, itd.); pedagoke metode - one koje slue za
prilagoavanje izlaganja naunih saznanja u obrazovnom procesu (=akromatska,
erotematska, deiktika, i td.) ; ... U literaturi se esto susreu i shvaanja da su metode
neto posve izvan i, na taj nain, strano onom to se pomou njih prouava, otkriva ili
izlae. Hegel je, nasuprot navedenom shvaanju, insistirao na tome da metoda mora
da odgovara predmetu istraivanja - predmetu na koji se primenjuje. Drugim reima,

13
Hegel je smatrao da je metoda samo unutranja organizacija ili struktura svog
sadraja. Bogdan ei metode deli na: 1) posebne naune metode i naune postupke,
a to su: a) analitiko-sintetika metoda, b) metode apstrakcije i konkretizacije, c)
metode generalizacije i specijalizacije, d) metode klasifikacije, e) metode indukcije, f)
dedukcija kao metoda saznanja i g) dijalektiko jedinstvo indukcije i dedukcije; 2)
opte naune metode: a) statistika metoda, b) metoda modelovanja i c) analitiko-
deduktivna metoda, i 3) osnovne opte metode drutvenih nauka meu koje ubraja: a)
pozitivistike metode, b) metodu razumevanja. c) komparativnu metodu, d) metodu
idealnih tipova, e) metodoloki strukturalizam i funkcionalizam i f) dijalektike
metode.
Metode istraivanja otkrivaju objektivnu stvarnost prirode, oveka i drutva.
Ovo njihovo bitno svojstvo proizlazi iz prethodnog opteg odreenja nauke kao
objektivnog, kritiki, metodski izvedenog znanja iji je cilj utvrivanje naune istine
o stvarnosti. Znai, metod je nain istraivanja koji se primenjuje u nekoj nauci - on je
sastavni deo njene istraivake delatnosti. Da bi postigla taj cilj, nauka se slui
odreenim drutveno prihvaenim postupcima istraivanja i odgovarajuim
kriterijumima ocenjivanja da li odreeni rezultat istraivanja treba prihvatiti kao
objektivno istinit ili ne. Da bi to vaistinu bio metod istraivanja mora da zadovolji
logike, tehnike, organizacijske i strategijske aspekte.
Logiki aspekti se odnose na logika pravila koja istraiva mora da
upranjava prilikom definisanja pojmova, pri stvaranju definicija, klasifikacija, pri
donoenju sudova, zakljuaka i dokaza. U logike aspekte naunog metoda ubrajamo
isto tako i sve one probleme vezane za ispitivanje uloge hipoteza i naunih teorija u
istraivanju kao i probleme u vezi sa ispitivanjem logike strukture naunih zakona i
njihova povezivanja u logiki neprotivurean sistem.
Pod tehnikim aspektom naunog metoda podrazumevaju se sva ona tehnika
sredstva pomou kojih nauka, u zavisnosti od svojih ciljeva i svoje razvijenosti,
nastoji doi do novih saznanja. Tako u oblasti drutvenih nauka najee koristimo
ove tehnike za prikupljanje, klasifikaciju i analizu injenica: posmatranje, intervju i
anketa, istoriografska metoda, analiza sadraja, eksperiment, statistike metode,
uporedna metoda, tehnike skaliranja itd.
Pod organizacijskim aspektima naunog metoda podrazumevama optimalne
organizacione forme naunog rada, optimalne forme komunikacije meu naunicima,
optimalne forme za vaspitanje mlaeg naunog kadra, individualnu i kolektivnu
produktivnost naunika itd..
Pod strategijskim aspektima naunog metoda podrazumeva se postavljanje i
ostvarivanje dugoronih teorijskih ciljeva i zadovoljavanje praktinih potreba ako se
rei neki znaajan teorijski problem u nauci.
Nauno projektovanje i faze naunog istraivanja organizacija, kao i nauni
rad uopte, moraju biti zasnovani na principima logike moraju se zasnivati na
naunoj teoriji i moraju ukljuivati postupke iskustvenog proveravanja. Zbog toga
nauno projektovanje i faze naunog istraivanja moraju ukljuivati i logiki
povezivati tri nivoa naunog miljenja u jedinstvenoj nauno-istraivakoj aktivnosti:
a) najoptiji nivo naunog miljenja - Svaka nauka / (gr. episteme, lat.
scientia, nem. Wissenschaft, eng. science) ima ire i ue znaenje. Po
irem znaenju nauka je skup svih metodiki steenih i sistematski
sreenih saznanja, takoe: delatnost kojom stiemo takva saznanja, a po
uem znaenju ona jeste: metodiki steena i sistematski sreena saznanja o
odreenom podruju ili aspektu stvarnosti; takoe: delatnost kojom
stiemo takva saznanja. Sve nauke u uem znaenju ine nauku u irem

14
 smislu. A, nauka u oba smisla, u oba znaenja, ima razliite aspekte ili
strane. Tako je nauka jedinstvo istraivanja i izlaganja, otkria i dokaza,
metode i sistema - jeste traenje logike unutar predmeta koji istrauje, a na
ta nas upozorava i samo ime nauke. Primera radi, ekonomija traga za
logikom unutar ekonomskih procesa, sociologija za logikom drutvenih
procesa, organizaciologija za logikom unutar organizacionih procesa -
unutar procesa i odnosa upravljanja, itd. Zato njihove spoznaje izraene
pojmovima, zakonima i teorijama moraju da budu logiki sreene. To
znai da su pojmovi pravilno definisani, zakoni pravilno klasifikovani,
obrazloeni, neprotivureni i dokazani. Ovi principi imaju istu vredenost
za svaku nauku;
b) nivo teorijske orijentacije - O tom se nivou obino govori kao o nivu opte
teorijske orijentacije. Tu se razrauju osnovne naune teorije i njihova
upotreba u objanjavanju predmeta istraivanja odreene nauke kao to
su: dijalektike, bihevioristike, funkcionalistike, neofunkcionalistike,
psiholoko-spiritualistike, kritike, strukturalistike, fenomenoloke,
teorije o industrijskom i postindustrijskom drutvu. Meutim, nauni rad
se mora zasnivati na celokupnoj teoriji neke nauke, a ne samo na optim
teorijama, jer je nauna teorija od izuzetnog znaaja u dolaenju do
novih saznanja. Nauna teorija je i cilj i sredstvo u naunom istraivanju,
odnosno u naunom radu. Preko i pomou naune teorije jedino se moe
doi do novih otkria - do novih spoznaja i saznanja. Meutim, filosofija
nauke jasno zbori da nauna misao ne ostaje samo na ideji otkria, ve
ide i u njenu verifikaciju. Nauna teorija je specifina za svaku nauku, pa se
ovaj nivo razlikuje od nauke do nauke;
c) nivo empirijsko-metodskih postupaka - Proces izbora i razrade metoda za
prikupljanje podataka zavisi od obeleja pojave, procesa i odnosa koji se
istrauju. Zbog toga se nauna misao na ovom nivou zasniva na
teorijskom poznavanju predmeta i problema koji se istrauje kao i na
poznavanju empirijskih metoda i postupaka. Primena naunih metoda
osigurava naunoj misli intersubjektivnu proverljivost.4
Zbog toga (1) sve to se u nauci tvrdi mora da bude jasno, precizno i drutveno
razumljivo, (2) nauni sudovi moraju biti obrazloeni i koherentni tako da se jedni
sudovi mogu logiki izvesti iz drugih i (3) nauna misao, odnosno nauna saznanja
moraju da budu praktino proverena.

2. ELEMENTI NAUKE

4
Videti ire: M. Vujevi:Uvoenje u znanstveni rad, Informator, Zagreb, 1983.; V. Mili: Socioloki metod, Prosveta, Beograd,
1978.; E. Nejgel: Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974.; F.S.C. Nortrop: Logika prirodnih i drutvenih nauka, Obod, Cetinje,
1968.; B. Sei: Metodologija drutvenih nauka, Nauna knjiga, Beograd, 1974.; B. ei: Opla metodologija, Nauna knjiga,
Bcograd. 1971.; . unji: Metodologija: kritika nauke, Cigoja, Beograd, 1999.; S. Milosavljevi, I. Radosavljevi: Osnovi
metodologije politikih nauka, Slubeni glasnik, Beograd, 2000.; M. Pei: Socioloke teorije, Institut za politike studije,
Beograd, 1994.; M. Pei, J. Bazi: Sociologija, Singidunum, Beograd, 2004.

15
 Prema rezultatima istraivanja filosofije nauke sve ono to smera da bude
nauka, mora sadravati bar neke od sledeih elemenata:
(a) Jezik, tj. sistem simbola kojim se jedna nauka slui da bi oznaila kako
objekte prouavanja tako i same operacije istraivanja.
(b) Iskustvene injenice s jednog podruja, tj. iskaze intersubjektivnog
karaktera koji su dobijeni viestrukim posmatranjem, eksperimentisanjem i merenjem
pojedinanih objektivnih pojava.
(c) Stavove kojima se utvruju izvesne opte strukture i relacije (tu spadaju i
nauni zakoni, formule, idealne sheme i tipovi).
(d) Metodoloka pravila koja reguliu i usmeravju proces istraivanja (tu
spadaju i najoptiji konstitutivni principi naunog saznanja i posebna pravila analize,
proverarava itd., i konkretna tehnika uputstva).
(e) Iskazi koji formuliu norme praktine delatnosti na jednom odreenom
podruju (takvi su, na primer, moralni iskazi koje nalazimo u normativnoj etici, ili
norme umetnike delatnosti koje sadri estetika, ili mnogi iskazi tehnikih i
medicinskih nauka koji propisuju nain terapije oboljenja ili nain konstrukcije
tehnikih objekata).
(f) Filozofske pretpostavke jedne odreene koncepcije nauke: koncepcije
njenog predmeta, metoda, svrhe i mesta u sistemu nauka i ljudskog ivota uopte,
merila za selekciju aktuelnih problema, itd. Ove pretpostavke su trojake: to su, najpre,
ontoloke pretpostavke, kojima se odreuje podruje objekta za koje se smatra da
realno postoje, zatim epistemolokepretpostavke, kojima se ocenjuje uloga i znaaj
pojedinih vrsta instrumenata saznanja i odreuje jedna odreena koncepcija istine, i
najzad aksioloke pretpostavke, kojima se vri jedan odreeni izbor hijerarhije
vrednosti. To su ne samo saznajne vrednosti kao objektivnost, plodnost, praktina
primenjljivost, preciznost, egzaktnost, itd. nego i opte humane vrednosti od kojih
zavisi ocena vrednosti nauke uopte i ocena praktinih implikacija jedne posebne
nauke.
(g) Odreen nain organizacije injenica, hipoteza, zakona, normi. Ta
organizacija moe biti vrlo labava i ograniiti se samo na klasifikovanje injeninog
materijala i teorija u nekoliko slabo povezanih podruja, ili moe biti stroga do te
mere da celokupno znanje s jednog podruja bude sistematizovano u okviru jednog
aksiomatskog sistema.
(h) Najzad, svaka nauka nosi u sebi i svoju sopstvenu istoriju. Makar i ne bila
eksplicitno izloena, ona je tu, jer nauka ima kumulativni karakter: uspeh istraivanja
zavisi od toga u kojoj meri su uzeti u obzir ne samo svi ve postignuti rezultati ve i
negativna iskustva proteklog razvoja.5
Od toga do kog stepena kao i od toga koju vrstu od svih ovih elemenata je
jedna nauka ukljuila u sebe, zavisi, kojoj vrsti nauka ona pripada, kao i u kojoj meri
je ona konstituisana. Naime, poeci nauke javaljaju se istovremeno sa poecima
pismenosti. Meutim, snaniji razvoj nauke poinje tek u staroj Grkoj. Tada su
nauka i filozofija inile jednu celinu celinu koja se nazivala ljubav prema mudrosti.
Ve u to vreme poele su se osamostaljivati matematika, astronomija i mehanika. U
novom veku od filosofije su se odvojile i konstituisale u samostalna podruja i druge
grane fizike, kao i hemija, bilogija, sociologija, psihologija. Sa procesom odvajanja

5
M. Markovi: Filozofski osnovi nauke, BIGZ, Genes-s tampa, Prosveta, SKZ, Beograd, 1994.,
str.16-17.

16
nauke od filosofije i sa podelom nauka na brojne grane i podgrane, postavlja se pitanje
njihovog konstituisanja.
Pre odgovora na pitanje da li je jedna nauka konstituisana, a ako jeste u kojoj
meri, valja prethodno odgovoriti ta se podrazumeva pod rei konstituisanjem. Iz
nalaza filosofije nauke proizlazi da treba razlikovati tri razliita smisla rei
konstituisati, odnosno tri razliita nivoa konstituisanja jedne nauke.
Prvi je kada je ona zadovoljila izvestan broj formalnih uslova bez obzira na to
da li se mi lino, s naom odreenom filosofijom, slaemo s njenim fundamentalnim
pretpostavkama, s nainom na koji su kljuni problemi reeni, pa i s funkcijom koja
joj u sistemu nauka i ljudskom ivotu pripada.
Drugi je kad je ona i sadrinski konstituisana u skladu s naim osnovnim
filozofskim pretpostavkama.
Trei je kad je jedna nauka potpuno razvila svoju kritiku svest o samoj sebi, o
svojim teorijskim osnovama i metodama, o zakonitostima svog razvoja. Ovaj trei
smisao konstituisanja oevidno pretpostavlja mnogo jae, odnoso stroe uslove koje
jedna nauka treba da zadovolji. Pa koji su to onda nuni i dovoljni uslovi da bi se
moglo zboriti o konstituisanju jedne nauke?
Za prvi nivo konstituisanja ti nuni i dovoljni uslovi bi bili sledei:
Potrebno je da bude utvreno podruje stvarnosti na koje se odnose iskazi
date nauke. Time su odreeni, prvo, vrsta iskustvenih injenica koje su
relevantne u datoj nauci i, drugo, podruje primene njenih rezultata.
Treba da bude izgraen jezik, komunikabilan za sve ljude koji u datoj nauci
rade. Taj jezik e, pored izraza obinog jezika i pored filozofskih, logikih i
matematikih termina zajednikih za sve nauke, sadrati i izvestan broj
specijalnih tehnikih termina ije je znaenje precizno utvreno eksplicitnim
definicijama. Taj jezik e takoe odrati (makar implicitno) kriterijume smisla
i besmisla svojih stavova.
Izvestan broj hipoteza koje su od kljunog znaaja za datu nauku i koje mogu
posluiti kao premise u cilju teorijskog zasnivanja rezultata kasnijih
istraivanja moraju biti proverene do te mere da ih moemo smatrati
zakonima. (Time je implicirano da je ve prikupljen i klasifikovan znatan broj
verodostojnih iskustvenih injenica).
Da bi se mogla smatrati konstituisanom, jedna nauka treba da ve
raspolaemetodama i tehnikama istraivanja koje su adekvatne za reavanje
njenih problema i koje su opteprihvaene od naunika koji u njoj rade.
Znai: na ovom, prvom, nivou konstitusanja: (1) mnogi pojmovi nisu jo precizno
definisani, bez obzira na to to se ve upotrebljavaju u jednom odreenom smislu; (2)
organizacija injenikog materijala je dosta nesavrena; (3) uenje o metodu date
nauke ne mora da bude razvijeno u svom teorijskom obliku, bez obzira to se taj i
takav metod moe u praksi da uveliko primenjuje; (4) istorija date nauke moe da
bude jo uvek potpuno neprouena, i (5) filosofski temelji mogu da budu u neredu, a
to znai da moe da se dogodi da se u dvama razliitim podrujima iste nauke polazi
od dva meusobno nespojiva filosofska principa.
Na drugom nivou konstituisanja celokupno znanje datog podruja bie
organizovano i sistematizovano polazei od jedne jedinstvene filozofske osnove. Tada
emo rei da je jedna nauka konstituisana kao marksistika, pozitivistika,
fenomenoloka, strukturalistika ili mehanicistika, itd. Na primer, politika
ekonomija je u Kapitalu konstituisana kao marksistika nauka, mikrofizika je
radovima Bora, Hajzenberga, redingera i drugih konstituisana kao pozitivistika
nauka, psihologija je radovima getalista konstituisana kao fenomenoloka nauka, itd.

17
 Na ovom nivou izvesni metodoloki i drugi principi su primenjeni, ali nisu nuno i
eksplicitno formulisani.
Trei nivo konstituisanja nauke znai da je izgraena njena kritika samosvest.
"Naime, sada su, pored ranijih, zadovoljeni i sledei dopunski uslovi:
Filozofske pretpostavke su eksplicitno formulisane, sistematizovane i
objanjene.
Izgraen je meta-jezik date nauke, u kome su kljuni termini objekt-jezika
definisani i meusobno povezani.
Razvijena je sistematska teorija o metodama i tehnikama date nauke.
Prouena je njena istorija, utvrene tendencije njenog razvoja, prikupljena
iskustva prolih generacija istraivaa.
Data nauka dobila je svoje odreeno mesto u sistemu nauke. Njeni rezultati su
dovedeni u sklad s rezultatima drugih nauka, ukoliko su sve zasnovane na
jednoj istoj odreenoj filozofiji. 6
Navedena promiljanja elemenata i nivoa konstituisanja jedne nauke omoguavaju
odgovor na pitanje kako se reava njen predmet. Filozofija nauke kae da se pitanje
predmeta jedne nauke reava na sledei nain:
Od gotovo svake nauke oekujemo da nam prui znanje o pojavama s nekog
odreenog podruja stvarnosti. Meutim, tome treba dodati, prvo, da tu nije u
pitanju stvarnost po sebi ve stvarnost praksom transformisana i naim
pojmovnim aparatom shvaena; drugo, vie nauka mogu prouavati pojave s
istog podruja sa raznih strana i na razne naine; i tree, neke nauke nam ne
pruaju znanje o stvarnosti ve orua za sticanje znanja ili obavetenja o
onome to je nekad bila stvarnost, ili uputstva za uspenu delatnost.
Stvarni predmet ispitivanja jedne nauke, u datom vremenskom periodu, jeste
odreeni skup problema. Podruje realnih objekata i procesa o kojem treba da
steknemo adekvatna, objektivna znanja, osnovni je inilac koji odreuje
karakter ovih problema, i ini ih jednom posebnom grupom. Svaki ovakav
problem nastaje bilo zato to neka iskustva o ovim objektima ne uspevamo da
neposredno sebi objasnimo, bilo zato to nas neka iskustva zbunjuju jer
protivuree naim ranijim verovanjima. U ovim sluajevima nova neobjanjiva
iskustva jesu inilac koji dovodi do otvaranja problema.
Ali, ima i drugih inilaca. Jedan deo problema svake nauke nastaje iz potrebe
da se razvije i usavri jezik (odnosno pojmovni aparat) kojim se sluimo u
procesu istraivanja. Fiziar ne moe odrediti predmet svoje nauke dok ne
precizira pojmove mikroestice, talasa, sile, gravitacije, prostor-vremena. Kad
ne bi znao ta tano znae ove i sline rei, on ne bi znao ni ta mu je predmet
istraivanja.
Neki kljuni problemi svake nauke su metodoloke prirode. Koliko predmet
jedne nauke zavisi od metoda, najlepe se moe pratiti u istoriji psihologije za
poslednjih sto godina. Ako je eksperimentalni metod conditio sine qua non
ove nauke, ona e teite staviti na fiziologiju i psihologiju oseta u prvom
redu. Ako su dozvoljene sve metode koje ukljuuju mogunost
intersubjektivnog posmatranja, onda imamo biheviorizam psihologiju
ponaanja, pri emu ostaju van predmeta psihologije sve one psihike pojave
koje bi se mogle prouavati introspektivnim metodom. Kada se i ovaj metod
ukljui, predmet psihologije se toliko proiruje da obuhvata ak i dinamiku
nesvesnih procesa. Dalje proirenje dobijamo ako ukljuimo i moderne
6
M. Markovi: navedeno delo, str. 20-21.

18
 metode merenja i matematike analize. Koliko koncepcija o metodu - toliko
odreenja predmeta.
Do otvaranja znaajnih novih problema i, na taj nain, do modifikacije
predmeta jedne nauke dolazi kad se prie ispitivanju njenih temelja. Pokuaj
da se matematika logiki zasnuje dovelo je do identifikacije predmeta
matematike i formalne logike. Ispitivanje kljunog pojma klasine fizike
etra, dovelo je do preispitivanja pojmova prostora, vremena, duine i mase, i
stvaranja teorije relativnosti.
U svim normativnim i primenjenim naukama, predmet istraivanja nesumnjivo
konstituiu problemi u vezi s nalaenjem najefikasnijih, najcelishodnijih
uputstava za praktinu delatnost.
Najzad, katkad vrlo znaajni problemi nastaju iz potrebe da se naa znanja
organizuju i sistematiu. Reavanje tih problema moe dovesti do otkria dotle
nepoznatih objekata stvarnosti, o kojima nismo imali nikakvog prethodnog
iskustva.
Bez obzira to ovim sigurno nisu iscrpljene sve vrste problema koji se nastoje
reiti naunim istraivanjem, ipak ima osnova da se zakljui sledee:
Predmet ma koje nauke jeste kompleks novih, aktuelnih, meusobno srodnih
problema koji nastaju u procesu praktine interakcije oveka i objektivnog sveta. U
svakoj pojedinoj nauci odredba njenog predmeta je funkcija praktinog iskustva o
jednom odreenom podruju stvarnosti, jezika, metodolokih i filozofskih
pretpostavki, normi za praktinu delatnost, i specifinih naina organizacije
podataka.7

3. KATEGORIJALNO-POJMOVNI
APARAT NAUKE
Nauka na osnovu teorijsko-empirijskih istraivanja zasniva svoje miljenje o
svom predmetu na injenicama stvarnosti. Otuda pitanje: ta su to injenice?
injenice su ulni doivljaji o predmetu istraivanja pomou i preko kojih
odreujemo objektivno, realno postojanje izvesne stvari, pojave procesa, dogaanja,
osobine ili odnosa. injenica jeste iskustveno utvreni ili utvrdljivi objektivno
postojei odnos meu predmetima, predmet ili podatak. Pojam injenice se javlja u
vie srodnih znaenja, pa posebno znai:
ono to je zbiljsko (za razliku od fiktivnog),
ono to je aktuelno (za razliku od samo mogueg),
ono to jest ali ne mora da bude (nasuprot onomo to je nuno),
ono to jest tako kako jest, bez obzira na to saznajemo li mi to (nasuprot
onom to zavisi o aktu saznanja),
ono to je vrednosno neutralno (nasuprot onome to je dobro ili loe),
ono to je objektivan korelat suda (nasuprot predmetu kao objektivnom
korelatu pojma).
Objektivna stvarnost organizacije materije i materijalne organizacije nudi
obilje raznih injenica. Meutim, za proveravanje jedne hipoteze (njeno prihvatanje ili
odbacivanje) potreban je odreen broj i odreene vrste injenica. Zbog toga valja biti
izuzetno oprezan u procesu izbora vrste i broja injenica. Metodolozi upozoravaju: da
7
Isto, str. 23-25.

19
bi se dolo do istinitih saznjanja o objektivnoj stvarnosti organizacija materije i
materijalne organizacije nauno miljenje mora da bude zasnovano na
reprezentativnom uzorku empirijskih doivljaja te stvarnosti. Metodologija dalje
insistira, da bi istraivanje bilo nauno, da se vri registracija injenica. A
registrovana injenica koje se odnosi na predmet istraivanja jeste podatak. Obraeni
podaci su informacije. To su podaci koji imaju odreeno znaenje. Na osnovu
podataka i informacija svaka nauka gradi svoju naunu aparaturu, svoj pojmovni
aparat, svoja orua za proizvodnju.
Pojmovni aparat nauke, promiljen sa logikog aspekta se sastoji od naunih
sudova i stavova, specifikovanih u pojmove, a domiljen sa sadrinske strane izraava
se u konkretnim vrstama pojmova kao to su: kategorije, aksiomi, postulati, teoreme i
principi.
Stavovi su, prema metodolokoj lektiri, osnova aparata nauke specifian
skup njenih radnih orua. Stav je reeniki iskaz, kombinacija simbola, odnosno
simboliko-reenikog je karaktera. On je uvek tvrdnja o stvarnosti prirode, oveka i
drutva, ali se ne moe svesti na iste, ve na predstavu o njima. U njemu se uoava
postojanje subjekta, koji u stavu izraava tvrdnju o prirodi, oveku, drutvu, odnosno
o onome o emu se formira tvrdnja. Ona moe biti istinita ili lana, ali ona nikad ne
dovodi u pitanje ni subjekt ni objekt. Zajedno oni ine termin stava koji ima svoj obim
i sadraj.
Obim termina stava ili denotacija odnosi se na objekt ili njegovu klasu.
Sadraj termina stava ili konotacija izraava skup atributa ili obeleja objekta
ili njegove klase. Ti atributi mogu biti: zbir svih obeleja objekata, skup sutinskih
odlika objekta i celina zajednikih crta objekta ili njenjegove klase.
Nauni sudovi jesu specifini stavovi u kojima se tvrdnje uvek izraavaju
pojmovima. U svom optem znaenju pojam je termin koji oznaava misao o bitnim
svojstvima neke pojave, procesa, odnosa, odnosno analizom pojave, procesa, odnosa
dobijen element logikog suda.
Operacionalnom analizom znaenja termina formira se pojam, odnosno donosi
sud, tvrdnja o objektu.8 Naime, nauka na osnovu injenica, podataka i informacija i uz
pomo miljenja odvaja relevantne od irelevantnih elemenata pojava, procesa i
odnosa. Irelevantne elemente zanemaruje, apstrahira, a relevantne uoptava,
generalizira i na taj nain dolazi do biti pojava, procesa, odnosa. Bit je ono po emu
se pojave, procesi, odnosi razlikuju od drugih pojava, procesa, odnosa. Znai, bit je
ono to ini postojanu prirodu pojave, procesa i odnosa, temelj njihove odreenosti i
stalni izvor njihovih bitnih svojstava. Bit obeleava ta je pojava, proces, odnos,
njihovu unutranju jezgru po kojoj pojava, proces, odnos, opstoje, ono opte i nuno
to nadilazi sve pojedinano, iako nema zasebnog opstanka izvan pojedinanih bia.
Nosilac biti jeste pojam. Pojam je misao o biti pojave, procesa, odnosa, do kojeg se
dolazi naunim miljenjem na osnovu empirijskih doivljavanja pojave, procesa,
odnosa. Pojam je rezultat a i osnova miljenja.
Kod pojma valja razlikovati: sadraj, obim i podruje primene. Sadraj pojma
neki metodolozi odreuju kao skup njegovih oznaka, a neki, ije miljenje i mi
delimo, kao skup bitnih oznaka. Obim pojma je skup svih niih pojmova koje on
obuhvata. Podruje primene je skup svih pojedinanih predmeta na koje se pojam
odnosi. Sadraj i obim pojma su obrnuto proporcionalni: to je sadraj pojma vei za
toliko je njegov obim manji, a to je sadraj manji, to je obim vei.

8
Videti ire u M. Peujli, V. Mili: Metodologija drutvenih nauka, DB Grafika, 1995.

20
 Logiki postupak kojim se odreuje odnosno utvruje sadraj nekog pojma
jeste definicija, a postupak kojim se utvruje njegov obim jeste divizija. Logiari
pojam iji se sadraj definicijom odreuje nazivaju definiendum, a pojmove pomou
kojih se odreuje definiens, u iji sastav ulazi najblii vii rodni pojama i differentia
specifica (= vrsna razlika). Otuda i osnovno pravila za definiciju i glasi: definicija
valja da bude izvedena pomou njablieg vieg rodnog pojma i vrsne razlike. A da bi
definicija (= jeziki izraz kojim se ustanovljava skup osnovnih atributa sadraja
objekta) bila valja neophodno je udovoljiti odreenim zahtevim a koji se formuliu u
obliku pravila:
Definicija ne sme biti ni preiroka ni preuska. Znai, ona treba da bude
adekvatna. Definicija je adekvatna samo onda kada su jednaki obim
definiensa i obim definienduma;
Definicija ne sme da bude preobimna. Znai, ona treba da bude brljiva,
tana, uredna, ispravna. Jednom reju, ona treba da bude akuratna;
Definicija ne sme se kretati u krug. To zahteva da pojam koji elimo
definisati ne smemo definisati pomou pojma koji je sam definisan uz
pomo onog prvog;
Definicija pozitivnog pojma ne sme biti negativna;
Definicija ne sme biti slikovita;
Definicija mora biti jasna.
Nauka mnoge pojmove, a to su oni najspecijalniji - njeni osobeni, ne moe da
definie u skladu sa navedenim pravilima, jer u tim sluajevima ne moemo da
pronaemo vrsnu razliku. Zbog toga se u nauci, pored ostenzivnih, genetikih i
implicitnih definicija, upotrebljavaju pomoni postupci definicije odnosno postupci
koji zamenju definiciju, a to su: opis ili deskripcija i razlikovanje ili distinkcija. To
znai da se u okviru nauke kod opisa nabraju oznake pojma i pritom se ne odreuje
njihov meusobni rang, a kod razlikovanja upuuje samo na one oznake pojma po
kojima se on razlikuje od nekog srodnog pojma.
U nauci upotrebljavaju se sledee definicije:
realne - one kojima se rasvetljava bit stvari;
konceptualne - one kojima se odreuje sadraj pojma;
nominalne - one kojima se objanjava znaenje rei;
verbalne - one koje su izraene samo reima, odnosno one kojima se jedna
re zamenjuje drugom, poznatijom;
preskriptivne (propisujue), legislativne (zakonodavne) ili stipulativne -
one kojima se odreuje sa kojim sadrajem valja misliti neki pojam,
odnosno u kom znaenju treba upotrebiti i upotrebljavati neku re;
deskriptivne, istorijske ili leksike - one kojima se utvruje sadraj s kojim
se neki pojam faktiki misli, odnosno znaenje ili znaenja u kojima se
neka re faktino upotrebljava;
ostenzivne (pokazne) - one koje ukljuuju i pokazivanje predmeta;
eksplicitne - one kojima se izriito navodi sadraj pojma;
implicitne - one kojima se sadraj pojma razjanjava njegovom upotrebom
u sudu ili u nizu sudova.
Logiki postupak kojim se odreuje obim pojma njegovim ralanjivanjem na
podreene (vrsne) pojmove jeste divizija. Svaka divizija nuno sadri pojmovnu
deobenu celinu koja se prema odabranom deobenom principu deli na odreene
deobene lanove. Deobeni princip jeste najznaajnija karakteristika divizije. On moe
da bude bitna ili manje bitna oznaka sadraja pojma koji se podvrgava diviziji, pa se

21
prema tome o istom pojmu mogu praviti razliite divizije (paralelne ili kodivizije). A
s obzirom na prirodnost deobenog polazita neke divizije su prirodnije a neke vie
vetake.
U nauci upotrebljavaju se sledee divizije:
dvolane ili dihotomne;
trolane ili trihotomne;
etvorolane ili tetratomne, i
vielane odnosno politomne.
One su jedno od znaajnih logiko-saznajnih sredstava. Naime, nauku
obeleava tenja za sistematinou znanja. To veoma esto zahteva da se ne samo
odreene pojmovne celine ralane sa razliitih aspekata i stajalita u odgovarajuim
paralelnim divizijama, nego i da se pojedini deobeni lanovi dalje ralanjuju u
podreenim divizijama - subdivizijama i td., a to sve skupa sa poetnom glavnom
divizijom ini klasifikaciju.
Klasifikacija u logikom smislu pretstavlja postepeno sprovedenu diviziju
nekog vieg pojma kroz sve lestvice niih pojmova do potpunog sistematskog
pregleda pojmova. Bitno je da klasifikacija bude postepeno sprovedena bez
preskakanja bilo koje subdivizije, kao i da se izbegnu greke u procesu stvaranja
divizija. To znai da divizija ne sme da bude konfuzna, ve treba da bude dosledno
sprovedena prema jednom te istom deobenom principu, tako da se deobeni lanovi
meusobno iskljuuju. I dalje: diobeni lanovi treba da potpuno iscrpe deobenu celinu
- da ih ne bude ni premalo ni previe.
Nauka sadri sledee pojmove:
jednostavne - imaju u svom sadraju samo jednu oznaku,
sloene - u svom sadraju imaju vie oznaka,
pozitivne - sadre prisustvo nekih svojstava, stanja, procesa ili odnosa,
negativne - ukazuju na odsustvo nekih stanja, svojstava, procesa ili odnosa,
individualne - odnose se na pojedinanost, specifini su za vrstu,
generike - odnose se na sve, specifini su za rod,
univerzalne ukljuuju sve egzemplare nekog roda ili vrste,
partikularne ukljuuje samo neke egzemplare roda ili vrste,
konkretne - pojmove o stvari, misli se itav implicitni sadraj, ukljuujui i
sadraje svih niih pojmova,
apstraktne - pojmove o sutini, misle se samo bitne oznake,
jasne - kojima je tano poznat obim,
razgovetne - kojima je tano poznat sadraj, homologike - one koji su deo
svog vlastitog obima,
heterologike - one koji nisu deo svog vlastitog obima,
ekvipolentne - oni koji su sa razliitim sadrajem a istim obimom,
superordinirane - nadreene u odnosu na nie pojmove koji su njima
obuhvaeni,
subordinirane - podreene u odnosu na vie pojomove koji ih obuhvataju,
interferirajue (ukrtene) - koji imaju delimino isti obim,
koordinirane (supodreene) - koji su subordinirani istom viem pojmu, a
nemaju ni delimino zajedniki obim, i
disparativne (neuporedive) - koji nemaju nijednu zajedniku oznaku na
osnovu koje bi se mogli uporeivati, a obimi im se ne nadopunjavaju tako
da bi zajedniki omogli obuhvatiti skup svih moguih pojmova.

22
 Iz kazanoga moe se izvesti zakljuak: kao to se iskustveno doivljavanje
kvalitativno razlikuje od objektivne stvarnosti pojava, procesa, odnosa, tako se i
pojam (= miljenje) razlikuje od iskustvenog doivljavanja pojava, procesa, odnosa.
Naime, miljenje (= pojam) uopteno odraava objektivnu stvarnost pojava, procesa,
odnosa, i time ono prodire iza pojavnog. Zbog toga je neophodno da se materijalizira
u govoru, u jeziku, koji je deo kulturne stvarnosti, i koji omoguava komunikaciju i
nadiskustvene veze. Ove i ovakve veze proizvode nove odnose izmeu pojmova. A
vaspostavljanje novih odnosa izmeu pojmova jeste miljenje. Tom i takvom
miljenju nedostaje empirijska verifikacija pa nas ono samo ne moe odvesti dalje od
hipoteze. Da bi takvo miljenje dobilo obeleja naunog saznanja neophodno je da se
proveri na injenicama objektivne stvarnosti o kojoj se misli. Prema tome, hipoteze su
samo misaono objanjenje objektivne stvarnosti koje jo nije provereno injenicama
te iste stvarnosti. A bitna specifinost nauno pojma sastoji se u tome to on stav o
stvarnosti zasniva na podacima tako da su njegova iskustvena i logiko-teorijska
strana ravnopravne.
Kategorije su, u svom elementarnom znaenju koje je filosofskog karaktera,
najoptiji pojmovi bez kojih nema znanja. Hegel pod kategorijom podrazumeva sam
pojam stvari, to je u stvari objektivni stav, a Kant tvrdi da su kategorije kao osnovni
pojmovi saznanja apriorne, poto odluuju o suenju neke stvari. Naime, Kant je
smatrao da postoje sledea etiri kategorijalna pojma: kvalitet, kvantitet, relacija i
modalitet. Aristotel, i da ne navodimo dalje, je izneo tvrdnju da postoji deset osnovnih
pojmova kategorija stvarnosti, a to su: supstancija, koliko, kakav, odnos prema, gde,
kada, poloaj, stanje, delati i trpeti.
Kategorije u naunom smislu oznaavaju najuoptenije pojmove koji
integralno objanjavaju objekte i stvarnost u celini. Takve kategorije su, primera radi,
stvarnost, priroda, drutvo, organizacija. Zbog svoje uoptenosti ovakve
kategorije su veza izmeu naunog i filosofskog znanja u onom smislu u kojem
postoji relacija izmeu svih oblika racionalnog saznanja, a i miljenja. U tom smislu
naune kategorije sadre pojmove koje imaju zajednike osobine svih predmeta i
pojava objektivne stvarnosti.
Aksiomi (gr. aksioma = zahtev, elja, ugled, autoritet sam od sebe) su
pojmovni stavovi izvornog karaktera. Izvorne tvrdnje stoga predstavljaju polazite
koje se ne dovodi u pitanje pretpostavlja se tanost suda. Kao takvi aksiomi slue
kao princip ili premisa deduktivnog dokazivanja. Prema tradicionalnom poimanju,
ije korene nalazimo kod Aristotela, aksiomima nije ni potreban nikakav dokaz
njihova istinitost je neposredno oigledna. Kant e, prihvatajui ovakvo poimanje,
pod aksiomima podrazumevati neposredno izvesne sintetike principe a priori. U
simbolikoj logici se smatra da nijedan princip (sud, stav, iskaz) nije sam po sebi
aksiom, ve da to moe postati samo unutar nekog aksiomatskog (deduktivnog)
sistema. Znai, aksiom, ukoliko se poima na ovakav nain, razlikuje od drugih
principa ili sudova istog sistema samo po tome to nije dokazan i ne moe se dokazati,
a slui kao osnova dokazivanja. Aksiomi potiu iz oiglednih istina, uoptene ljudske
prakse, dedukcije, aksiolokog znanja i iz uverenja. Osnovna funkcija aksioma i jeste
da putem deduktivnih pravila izvodi nizove tvrdnji opteg, vieg i nieg reda.
Postulati su pojmovni sudovi koji se uzimaju kao sadrajno i logiki istiniti, ali
se kao i kod aksioma njihova istinitost ne dokazuje. Postulat je znai slian aksiomu,
ali za razliku od njega, on ne mora da bude oigledan, ve je najee rezultat
dedukcije, uverenja ili vrednosti. Istovremeno, izmeu postulata i aksioma ne postoji
razlika u sloenosti stavova tako da se oni uzimaju kao sinonimi.

23
 Principi su opet pojmovni stavovi koji kao aksiomi i postulati predstavljaju
ishodine sudove. Sam termin vodi poreklo od latinske rei principium koja oznaava
osnovu iz koje sve potie ( u ontolokom smislu). Pored slinosti aksioma s
postulatima, kod postulata je naroito naglaena vrednosna dimenzija to je kriterijum
za procenjivanje. Otuda postulati slue za vrednovanje svih stavova koji su iz njega
izvedeni kao dobri ili loi. Pored vrednovanja kod principa je istaknut momenat
logike deduktivnosti i ispravnosti stavova nieg reda, pa i kriterijumi prema kojima
se javljaju i prilagoavaju drugi stavovi.
Kako aksiomi i postulati, tako su i principi metodoloki kriterijumi
(interpretativni i eksplikativni) koji uvode red u istraivanje i nauno-revizijsko
objanjenje. esto se od njih mora polaziti u prikupljanju podataka, ali istovremeno i
u iznoenju i zakljuivanju rezultata.
Kao pojmovni stavovi postoje, najzad, i teoreme koje su izdvojene iz aksioma,
postulata i principa. One predstavljaju sloene stavove izdvojene iz osnovnih stavova
i njihova osobenost jeste da se dokazuju.9 Naime, teorema jeste rezultat misaonog
promiljanja i domiljanja, postavka, pravilo, tvrdnja koja je zakljuivanjem izvedena
i dokazana na osnovu principa neke nauke. Teorema jedne nauke ukoliko je preuzeta
od druge nauke i prihvata se da je tamo dokazana jeste lema. Dopunska teorema koja
neposredno uverljivo proizlazi iz prethodne teoreme jeste korolar. Znai, izvoenje
teorema se moe vriti ili direktno iz osnovnih navedenih stavova ili iz drugih srodnih
teorema korolara. Napomene za objanjenje neke teoreme jesu sholije.
Istinito saznanje, kao sadraj nauke iskazuje se u osobenom vidu kao iskazi o
injenicama, nauni zakoni i naune teorije.
Nauno spoznaja, ukoliko jeste nauna, vrsto je utemeljena u iskustvenim
injenicama o pojavama, procesima, odnosima koje se mogu ulno, iskustveno
proveriti. Iz ovog proizlazi da se nauka bavi onim to jeste to postoji.
Onog trenutka kada hipoteze proverimo injenicama stvarnosti, kada se te
misaone pretpostavke empirijski verifikuju tada one postaju zakon. Zakon oznaava
trajnu, nunu i bitnu vezu izmeu pojava, procesa i odnosa. Utemeljen na injenicama
nauni zakon see iznad pukog opisa injenica. On tei utvrivanju veza izmeu
pojava, procesa, odnosa. Nauni zakoni kao takvi imaju sledee karakteristike:
optost - veze koje oni otkrivaju vae za sve ili za veinu pojava, procesa,
odnosa, jedne vrste;
pravilnost - veze izmeu pojava, procesa, odnosa, nisu sluajne, nisu
sporadine one se pojavljuju sa izrazitom pravilnou;
veze koje nauni zakoni utvruju su sutinske, bitne odlike pojava,
procesa, odnosa;
predvidljivost otkrivajui opte, stalne i sutinske veze izmeu pojava,
procesa, odnosa, nauni zakoni pruaju mogunosti za predvianja, i
znanje koje nauni zakoni pruaju odgovara na temeljno, na presudno
pitanje ivota: zato nastaju pojave, zato nastaju procesi i odnosi, koji su
predmet naeg interesovanja, nae istraivake radoznalosti, naeg nauno
projektovanja i istraivanja?
Prema tome, osnovni cilj nauke jeste dolaenje do empirijske grae neophodne
za otkrivanje povezanosti izmeu delova stvarnosti izmeu pojava, procesa i
odnosa -, odnosno za donoenje naunih zakona.
Nauni zakon jeste stav, ali stav koji je daleko sloeniji od pojmova: s jedne
strane, on ukljuuje pojmove, ali s druge podrazumeva iskustveni sadraj. Za razliku

9
Videti ire u M. Peujli, V. Mili: navedeno delo.

24
od drugih pojmova, nauni zakon jeste prvenstveno iskustveni, pa onda logiki stav,
dok su svi ostali pojmovni stavovi u najveoj meri logikog, pa tek onda iskustvenog
karaktera. Iskustvenost naunog zakona pretpostavlja da stvarnost postoji, te se ne
dokazuje, a takoe se ne dovodi u pitanje deterministika struktura, odnosno uzrona
povezanost delova stvarnosti. Prema tome, nauni zakon je dvostruko sloen stav koji
je sastavljen iz jezika i pojmovnog aparata nauke i iz iskustvenog sadraja
deterministike strukture. U izrazu nomos, to je grka re, se izraava da je on sud o
procesu stvari, pravilnosti zbivanja i delovanja. Svaki zakon u tom smislu je odnos
pojmova koji se odnose na stvarnost, ali i na realan odnos u okviru deterministike
strukture stvarnosti.
Uloga naunih zakona je trostruka. Prva njihova funkcija se odnosi na
primenu zakona u praktinim ljudskim delatnostima. Utvrivanje veza izmeu pojava
nije samo sebi cilj, ve se na osnovu tog otkria usmerava razvoj stvarnosti u
eljenom pravcu. Druga uloga naunih zakona odnosi se na sreivanje empirijskog
materijala. U zakonima injenice nalaze mesto u optenaunom saznanju: oni su
stoeri iskustva, sito kroz koje prolaze injenice i postaju deo naunog materijala
dobivajui svoj nauni smisao. Interpretacija znanja je trea funkcija naunih zakona.
Nauni zakon ini jezgro, znanje vieg stepena koje se izraava u teoriji. Zakoni se
izmeu sebe povezuju tako da grade teoriju sistem povezanih zakona. Takav
karakter zakona je od kapitalnog znaaja za nauku, jer se izgradnjom teorije stvara
mogunost da se izvri istraivanje, odnosno da se nanovo proire znanja. Nije,
meutim, re samo o tome: stvaranjem teorije omogueno je i nauno objanjenje,
odnosno tumaenje stvarnosti koje trai sistem povezanih naunih zakona. 10
Teorija jeste vii zakon koji objanjava vei obroj trajnih, nunih i bitnih veza
izmeu pojava, procesa i odnosa objektivne stvarnosti organizacija materije i
materijalne organizacije. Naime, ako je autentini cilj nauke da se poveu nauni
zakoni sa pojmovnim aparatom i jezikom u vre celine, to proizlazi iz prirode
nauke kao posebne aktivnosti, tada je otkrie meusobnih veza pojava, procesa,
odnosa, kljuna taka saznanja koja dobija svoj smisao tek u sklopu ire
deterministike strukture. Stvaranje tih celina u okviru sveopte jedinstvene
stvarnosti i ini naunu teoriju, koja se odnosi na neku predmetnu stvarnost, vrstu
pojava. Teorija obuhvata vie vrsta pojava, odnosno zakona koji se na nju odnose.
Osnovna tenja nauke je da u saznajnom procesu integrie sve teorije u jedinstven
sistem znanja. Teorija (gr. theorija = razmatranje, rasprava o sutini neke stvari) u
naunom smislu, predstavlja debatu o prirodi pojava, koje se zasnivaju na
utvrenim zakonitostima. Svakako da samo logikom i praksom potvrene zakonitosti
ulaze u njen sastav, te ona predstavlja uopteno iskustvo, ali u jo istijem vidu, nego
to su to zakoni. Teite teorije je na objanjavanju pojava, za razliku od zakona koji
se vie bave vezama izmeu pojava. Zakoni objanjavaju pojave, ali ne u potpunosti,
jer se odnose na manji broj veza. Tek kada se sagledaju mnogobrojne veze zakoni,
tada se moe rei ta je neka pojava. Unutranja svojstva pojave su u direktnom
odnosu s celinom stvarnosti u kojoj, kao u kolevci, nastaje njihova sutina. Otuda
pitanje i glasi: ta je nauna teorija?, kakva je njena struktura, odnosno sastav?
Nauna teorija, prema savremenoj metodolokoj literaturi, jeste skup
sistematskih, povezanih, iskustvenih stavova, najee zakona, koji objanjavaju
sutinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti (vrste pojava). Iz
strukture, odnosno sastava naune teorije jasno se vidi da su zakoni njen najvaniji ali
ne i jedini deo. Po sastavu nauna teorija je dvostrukog karaktera: ima logiki i

10
Isto.

25
predmetni sadraj. Logiki sadraj ine formalizovani, a predmetni, kvalitativni
elementi.
Logiki sastav podrazumeva: jezik i konotaciju pojmova i stavova. Jezik
teorije ili takozvani renik je simbolina formula koja samo oznaava predmet, ali ga i
ne otkriva. Simbolini izrazi teorije moraju da budu krajnje precizni, jer samo takva
teorija ima teorijski smisao. Uz to jezik mora da bude ekonomian i da sa to manje
simbola povee i izrazi zakone. Samo razvijen jezik teorije nudi preciznost i
ekonominost i stoga se stvaranju leksikog fonda teorije u nauci pristupa na
najozbiljniji nain. Naime, nauni jezik jeste:
nauno sredstvo za izraavanje naunog sadraja;
specifian sistem znakova za iznoenje osnovnih sudova o stvarnosti;
orue misli koja je formirana logikim putem;
posebnog simbolikog znaenja ukljuuje sledee odlike naunog
znanja: optost, objektivnost, sistematinost, proverljivost, preciznost, organizovanost,
istinitost.
Izlaui navedene odlike naunog znanja na jasan i konkretan nain, nauni
jezik omoguava ostvarivanje komunikativnosti koja je neophodna za nauni rad.
Samo takav jezik jeste produktivan. Komunikativnost i produktivnost naunog jezika
omoguavaju njegove imenske (terminoloke) i znaenjske strane.
Metodoloka literatura ukazuje da imensku stranu jezika (od latinske rei:
terminus naziv, izraz) ine rei kao njegove osnovne jedinice. Re je, znai, oznaka
za neki nauni predmetni sadraj. Povezivanjem rei u reenike sklopove, a ovih u
stavove, grade se ire jezike celine. U nauci su termini specifinog karaktera i odnose
se na takozvane tehnike termine (terminus technicus). Izraz tehniki termin ( u
znaenju tehne vetina), oznaava sposobnost da se jasno izrazi neka sutina
naunog predmeta. Tenja nauke je da definie odreeni pojam uz pomo jezikih
operacija sa to manje rei, sa ciljem da to bude, ako je mogue, i samo jedna re.
Termini u nauci terba da budu ustaljenog karaktera, jasnog sadraja i
prepoznatljivi u svim jezicima koji se upotrebljavaju u obinoj komunikaciji, to
omoguuje uvoenje tehnikih termina. Zanimljivo je da je jezik znak stvaranja
novog znanja, jer nove paradigme uvek donose i nove termine. ...
Ono bitno to omoguavaju terminoloka svojstva naunog jezika jeste
sreivanje naunog znanja. Naime, bez tehnikih termina i bez sreivanja naunog
znanja bilo bi nemogue formiranje pojmovnog aparata nauke, teorija i sistema, jer
oni jednostavno ne bi mogli da se izraze. Pored ovog, termini se koriste i za nauna
objanjenja. Ako se ima u vidu da je razumevanje stvarnosti konani zadatak nauke,
korienje termina je od nezamenjljivog znaaja. Utvrivanje zakonitosti i njihovo
povezivanje u celinu teorija i sistema, vri se na osnovu terminologije.
Znaenjska strana jezika je esto vanija od imenske, jer je direktni odraz
predmetnog sadraja, prava supstanca nauke. Znaenje naunog jezika upuuje na
neku relaciju u predmetu koja se izraava simbolima. Znaenje termina predstavlja
njegovu dublju eksplikaciju, odnosno vezu na koju se odnosi. Znaenje jezika je u jo
veoj meri povezano s pojedinim oznakama nauke, ali i s naunim ciljem, odnosno sa
utvrivanjem veza izmeu pojava. One moraju biti definisane jasno i konkretno, a
traju onoliko koliko i traje u praksi potvrena teorija o vezi prouavanih pojava.
Znaenje jezika, takoe, omoguava da se utvrdi i detaljna strana saznajnog procesa,
jer se ona odnosi na sadraj komunikacije i objanjenja. U tom smislu znaenje jezika
se ogleda u preispitivanju objekata (stvarnosti) kojeg subjekt (naunik) otkriva i
definie putem pojmovnog aparata, zakona teorija i sistema.

26
 Znaenje naunog jezika moe biti razliito, ali je uglavnom: predmetno i
konceptualno. Predmetno znaenje se odnosi na sadraj stvarnosti, pojava i injenica
u njima, a konceptualno znaenje na logika pravila miljenja kojima se formiraju
stavovi nauke. Pomou stavova se misli, izraava sadraj, komunicira, objanjava.
Konceptualno znaenje je prava podloga sreivanja znanja; njime se stvara pojmovni
okvir nauke, pa i itav aparat, zakoni, teorije, sistemi.
Od stepena razvijenosti teorije zavisi konotacija pojmova i stavova. U istom
vidu teorije se sastoje od: postulata, aksioma, principa, kategorija, teorema i zakona.
Osnovni elementi (od postulata do kategorija) grade teoreme, a ove se povezuju u
teoriju zajedno sa zakonima. Tako se dobijaju nizovi teorija koje izraavaju
konotaciju stavova. Ona se razlikuju od iskaza koje predstavljaju pojmovi, te stvarni
stav teorije ini skup teorema i zakona. Povezivanjem s drugim zakonima, zakoni u
teoriji doivljavaju svoju transformaciju.
Predmetni sastav teorije se odnosi na stvarnost i na iskustvo, odnosno ima dva
svoja vida. U prvom se pokazuje da struktura teorije mora da odgovara strukturi
stvarnosti, odnosno skupu pojava. U stvari, da bi se zakoni u teoriji mogli povezivati
ovakva predstava je nuna; ona, meutim, nije puki odraz stvarnosti. Ona ne moe,
pre svega, da obuhvati sve veze, a ako bi to i htela, bila bi samo mehaniki zbir
pojedinanih iskustvenosti. Nasuprot tome, ona je vizija stvarnosti u kojoj se on
predstavlja u svojim sutinskim karakteristikama i vezama tako da se otkriva sutina
pojave, procesa i odnosa.
Drugi vid strukture teorije se ispoljava u iskustvenosti, odnosno, kao i svako
nauno znanje, i ona je upuena indirektno i direktno na iskustvo. Indirektna
usmerenost se vri preko pojmova, od postulata do teorema i zakona u kojima je
sublimirano iskustvo, a direktna samim istraivanjem. Izmeu mnogih optih stavova,
a najee zakona, postoji iskustvena praznina, te je utoliko neophodnija njihova
dopuna neposrednim istraivakim iskustvom, koje se moe javiti i kao skup injenica
koje nauka nije stigla da uopti i kao skup hipoteza, nedokazanih stavova zasnovanih
na podacima. Kako je nauka deo ive aktivnosti oveka, u telu teorije je sadrano i
nepreraeno iskustvo (injenice i hipoteze), ali i preraeno iskustvo zakoni. esto je
prvo iskustvo opta baza nauke i zbog nje dolazi do nesporazuma, jer laici od naune
teorije oekuju samo istine, a re je o tome da je ona uvek u fazi svoje izgradnje i da
ima vie baznog nego finalnog znanja. Za teoriju je bitno da bazna i finalna znanja
nemaju haotian odnos, ve da su ureena, sistematizovana i povezana, to im daje
osobenosti nauno znanja. Na osnovu svega toga se moe formirati zakljuak da je
teorija sistematski ureen sklop logiko-predmetnih elemenata poev od postulata, do
zakona i da ukljuuje i injeniki i hipotetiki sadraj 11. A ako je teorija to, a videli
smo iz metodoloke lektire da jeste, tada ono ima sldee funkcije: logiku, iskustvenu,
heuristiku i utilitarnu.
Ako se u sklopu elementarne logike prouavaju: pojam, sud, zakljuak,
osnovni principi misli, a u okviru metodologije: definicija, divizija, indukacija,
dedukcija, analiza, sinteza, dokaz, hipoteza, ... teorija, tada je logika funkcija teorije
da povezuje nauni aparat i zakone u celinu da komentarie, povezuje i tumai
zakone. To znai da rasprava podrazumeva primenu zakona na konkretne uslove,
integracija ukljuuje utvrivanje redosleda zavisnosti, a povezivanje se odnosi na
objanjavanje samih zakona. Po svojoj logikoj funkciji teorija u stvari predstavlja ne
samo sistematizaciju nego i doprinos istinitosti naunih zakona.

11
Isto.

27
 Iskustvena funkcija teorije ukljuuje proveru naunih zakona takozvanom
injenikom interpretacijom, ali ona i doprinosi pojanjavanju iskustva u odnosu na
potvreno znanje.
Heuristika funkcija teorije se odnosi na dobijanje novih zakona. Bez
postavljanja teorije ne bi bilo mogue oekivati da e se dalje sticati nauno znanje,
odnosno nauna teorija predstavlja i klju i za dalja istraivanja.
Na kraju, utilitarna funkcija teorije oznaava njenu korisnu primenu u praksi.
Teorija ne zavisi neposredno od ostalih ljudskih aktivnosti, ali one zavise od nje, i to
iz razloga koji lei u samoj prirodi teorije. Ukoliko je, sreeno, istinito saznanje, ona i
jedino moe da pomogne ivotu. Teorija se bavi sutinom pojava na posredan nain
(neposredno to ine zakoni), povezujui zakone u celinu. Tako je ona u stvari u
mogunosti da misaono proizvede pojavu u svim njenim sastojcima, odnosno da je
predvia. Predvianje pojava je mogue samo na osnovu teorije, jer je pojava (njen
proces i odnos) objanjena samo ako je otkrivena njena sveukupna zavisnost, odnosno
povezanost s celinom stvarnosti. Predvianje je od kapitalnog znaaja za ljudsku
praksu, jer se na osnovu njega mogu preduprediti negativne, a stvoriti pozitivne
posledice javljanja i dogaanja pojava u organizaciji materije i materijalnoj
organizaciji.
Nauna teorija nije poslednja karika u lancu naunog znanja. Tenja da se
znanja i dalje povezuju, grupiu, zasnovana je na samoj prirodi nauke koja nastoji da
obuhvati celokupnu stvarnost. Kao rezultat toga htenja u nauci se naune teorije i
same povezuju i to ne samo prema srodnosti pojava ve i prema njihovim odnosima.
Poznato je da fizike pojave, na primer, stoje u odreenim relacijama s hemijskim,
ove s biolokim, one s psihikim, a psihike s drutvenim pojavama, one s
ekonomskim i td. Takve ue ili ire povezanosti u naunim disciplinama ili nauci
uopte, nazivaju se naunim sistemom ili naunim uenjem i doktrinom.
Stvaranje naunih sistema zapoinje u pojedinanim disciplinama gde se
zdruuju teorije po jedinstvenoj predmetnoj osnovi pa se proces povezivanja i dalje
nastavlja. Znanja tee da se integriu i izvan disciplinarnih oblasti: formiraju se
jedinsteni sistemi, doktrine, koje se odnose na prirodu ili na drutvo. Na kraju, sva
saznanja bi trebalo da postanu deo jedinstvenog naunog sistema.
Meutim, valja upozoriti na nalaze Roberta Mertona po kojima jo uvek
postoje sledee tri vrste teorija: teorije dalekog dometa, teorije srednjeg dometa i
teorije kratgog dometa.
Da zakljuimo: nauka se sastoji od definicije predmeta, metode, podataka,
pojmova, jezika, hipoteza, zakona i teorija. Ove elemente svoje strukture ona
objedinjava u logiki sistem odreujui im mesto i ulogu. Prema tome, na osnovu
definicije predmeta istraivanja uz pomo odgovarajuih metoda dolazi se do
odreenih podataka, a na osnovu podataka i informacija izgrauju se pojmovi, jezik,
hipoteze, zakoni i teorije. Logika nauke je u objanjavanju njenog predmeta tako da
podatke objanjava pojmom, pojmove zakonom, zakone teorijom, teorije sistemom. A
filosofija jeste ta koja objanjava nauku odreujui njeno mesto u celokupnom
sistemu nauka.
Iz ovako definisane strukture nauke proizlazi da je ona adaptivni
proces oveka koji omoguava:
a) da se ovek menja na osnovu naunih saznanja, i
b) da ovek na osnovu naunih otkria i primene tih otkria menja prirodu i
drutvo u skladu sa vlastitim potrebama, eljama i interesima.
Da bi u tome uspeo ovekovo saznanje mora da objedini teorijsku misao i
praktinu delatnost, jer nauna istina jeste u usklaivanju miljenja i praktine

28
delatnosti, a njena konana provera jeste u uspenosti ljudske prakse u organizaciji
materije i materijalnoj organizaciji. Ali, postojalo je i postoji, kao to je napred
kazano, razliitih shvatanja istine koje obeleavaju jednostranosti. Naime, istina se
najee odvaja od stvarnosti ili se u istu utapa, pa se na osnovu toga posmatrao i
promiljao i saznajni proces: umesto da se pojmi kao jedinstvo teorijske misli i
praktine delatnosti u istoriji nauke su se ova dva aspekta ne samo razdvajala nego su
se i otro suprostavljala, a to je prisutno i danas kroz sukob teoretiara i
empiriara. Saznajni proces se, ukoliko to jeste, mora da sastoji i od teorijskog
miljenja i od empirijskog doivljavanja, jer nema otkria bez odgovarajue veze
izmeu teorijskog miljenja i empirijskog doivljavanja. Ovo proizlazi, na to smo
ve ukazali, iz odreenja nauke kao pojmovne interpretacije objektivne stvarnosti.
Pojmovi kao nosioci biti pojava, procesa i odnosa transcendiraju i uopteno
odraavaju objektivnu stvarnost postaju misaona stvarnost. A misaona stvarnost
prua nesagledive mogunosti vaspostavljanja razliitih meusobnih odnosa izmeu
pojava i procesa u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji, tako da miljenjem
moemo anticipirati odnose u stvarnosti organizacija koje jo uvek nismo empirijski
doiveli. Znai: stvaralaka mogunost miljenja nuno ne vodi do anticipacije
odnosa u objektivnoj stvarnosti koji stvarno postoje. Prema tome, miljenje moe da
bude i netano, pa je nuna empirijska verifikacija da bismo ga mogli prihvatiti kao
nauno miljenje. Prema tome, nema otkria, nema nauke bez empirijskih podataka.
Meutim, sami empirijski podaci nisu dovoljni da bi se dolo do otkria, jer nije
dovoljno da u saznajnom procesu imamo misaonu i iskustvenu delatnost. Ono to je
potrebno jeste meusobna usklaenost misaone i iskustvene delatnosti da se odnose
na isto u objektivnoj stvarnosti. Meutim, valja imati na umu da se logos i praxis
obino podudaraju, a kada to nije sluaj u konkretnom primeru, tada emo daleko
manje pogreiti ako se odluimo, odnosno opredelimo za praxis. Ovaj raskorak
izmeu empirijske i misaone delatnosti rezultat je formalnologikog miljenja. Naime,
formalnologiko miljenje (valjano izvoenje jednih misli iz drugih) nije pogodno za
objanjavanje promena i razvoja, pa je u svim takvim sluajevima potrebno
obrazloenje i objanjenje zasnovano na dijalektikoj, a ne na formalnoj logici. M.
Markovi lepo kae: Dijalektika logika se od formalne razlikuje najpre po svojim
filozofskim pretpostavkama ona polazi od osnovnih principa materijalistike
dijalektike. Cilj logike nije egzaktnost miljenja sama po sebi poto i igra simbola,
bez veze sa stvarnou, moe biti besprekorno egzaktna. Cilj logike je takvo miljenje
koje omoguuje oveku saznanje objektivne istine i uspeno menjanje stvarnosti.
Usled toga se logika ne bavi istim formama (tj. apstraktnim najoptijim shemama
miljenja) ve sadrinskim formama onima koje su nastale iz prethodne
istraivake prakse i koje se mogu efikasno upotrebiti u reavanju realnih teorijskih i
praktinih problema. Otud zahtev da se u procesu miljenja, pored najoptijih pravila,
stalno uzimaju u obzir i specifinosti podruja primene: njegova posebna struktura,
odstupanje od optih zakonitosti, promene, zavisnost od datih uslova, itd. Ovo
unoenje sadraja u logiku najbolje se moe obaviti izgradnjom specijalnih logika
za pojedine odreene oblasti. Poto se u dijalektikoj logici ostvaruje jedinstvo
logike teorije i praktine primene, gubi se razlika izmeu logike i teorije saznanja, s
jedne strane, i logike i metodologije istraivanja, s druge.
Kako je predmet dijalektike logike utvrivanje uslova saznanja objektivne
istine, ona se deli na onoliko posebnih delova koliko ima osnovnih grupa ovih uslova.
Prema tome, ona sadri:
(1) teoriju znaenja, koja odreuje znaenje osnovnih kategorija i utvruje
pravila za graenje smisaonih stavova i zakljuaka,

29
 (2) teoriju dokazivanja, koja treba da odredi pravila pomou kojih se iz
istinitih premisa mogu dobiti istiniti zakljuci, i
(3) teoriju verifikacije, koja utvruje uslove koji treba da budu zadovoljeni da
bi jedan stav bio prihvaen kao (intersubjektivno) proveren12.

4. POSTULATI NAUKE

Iz opte odredbe nauke da se pod njom podrazumeva ljudsko saznanje o

prirodi, oveku i drutvu koje relativno odgovara objektivnoj stvarnosti proizlaze
njene sledee tri osnovne karakteristike:
da je ona ovekovo delo, rezultat njegove misaone i praktike delatnosti;
da je to saznanje objektivno, jer korespondira s objektivnom stvarnou, i
da je nauno saznanje relativno, jer ta korespondencija nikada nije potpuna,
ve je uvek delimina i aproksimativna.
A iz ovih osnovnih karakteristika proizlaze temelji naunog saznanja. Naime,
prema nalazima filosofije nauke, odnosno nauke o naunom saznanju sistem naunog
saznanja o prirodi, oveku i drutvu zasniva se na sledea etiri osnovna konstitutivna
metodoloka principa ili postulata:
Objektivnosti,
Pouzdanosti,
Optosti,
Sistematinosti.
Meutim, valja imati na umu da ovi konstitutivni principi, odnosno
metodoloki postulati naune delatnosti na kojima poiva nauno saznanje nisu
univerzalni i optevaei kao to su to, na primer, logika pravila koja vae bez obzira
na vreme i mesto. Njihov sadraj i vaenje umnogome zavise od specifinih okolnosti
istorijskog razvoja pojedinih nauka. Meutim, oni se isto tako ne mogu proizvoljno
menjati, jer propisuju koje je znanje nauno a koje nije. Svaka njihova promena uvek
znai i promenu u shvatanju nauke i njenih granica prema drugim oblicima ljudske
delatnosti i ljudskog saznanja.

4.1. OBJEKTIVNOST NAUNOG SAZNANJA

Svako ono ljudsko saznanje koje pretenduje da bude nauno treba da bude
objektivno. A da bi bilo objektivno, da bi zadovoljilo kriterijume objektivnosti, ono
mora da bude:
Nepristrasno lieno linih sukoba, emocija, predrasuda, pojedinanih i
grupnih interesa;
Intersubjektivno proverljivo svih naunih iskaza, hipoteza i teorija.
Drugim reima, svako ono saznanje koje pretenduje da bude nauno mora
pruiti mogunost da ga provere nezavisni i za to kompetentni pojedinci.
A, da bi se ostvarila ova proverljivost neophodno je:
a) da svi nauni iskazi, da svi nauni nalazi, odnosno nauno saznanje
bude iskazano jasno i precizno tako da jeziki termini i simboli
budu razumljivi lanovima naune zajednice;

12
M. Markovi: Filozofski osnovi nauke, navedeno izdanje, str. 356.

30
 b) obezbediti javnost saznanja javnost svih faza istraivanja;
c) da nauno saznanje po svom karakteru bude hipotetiko, relativno.
Ovo zbog toga to u nauci nema konanih reenja i istina.
Znai: poto nauno saznanje mora biti intersubjektivno poverljivo, delatnost sticanja
takvog saznanja je oito proces kome nema kraja. "Svako nauno otkrie je
privremeno, neizvesno i problematino, jer uvek moe biti obesnaeno, prevazieno i
zamenjeno nekim novim reenjem". Nauka kao posebna vrsta duhovne aktivnosti
oveka, zahvaljujui upravo metodolokom postulatu objektivnosti, stalno sama sebe
ispravlja i time se sve potpunije pribliava istini o stvarnosti.

4.2. POUZDANOST NAUNOG SAZNANJA

Svako ono saznanje koje pretenduje da bude nauno, pored objektivnosti,

mora biti pouzdano. To znai da ono u svojoj osnovanosti mora da ima odgovarajue
empirijske dokaze. Meutim, to ne znai da svi nauni iskazi, hipoteze i teorije
moraju striktno da se temelje na empirijskim injenicama. Nauna delatnost ne trpi:
nikakvo proizvoljno i neosnovano domiljanje i izmiljanje, i
ona ne gaji ni kult slepe privrenosti injenicama.
Napomena: prisutni zahtevi striktnih objektivista, koji osporavaju naunu pouzdanost
svakog naunog iskaza, hipoteze ili teorije koji se ne temelje na izvornim podacima
koje ne mogu posmatrati nezavisni posmatrai, kao i na pojmovima iji se sadraj ne
moe ulno opaati, objektivno sputavaju razvoj nauke. Takvi zahtevi onemoguavaju
smelost i originalnost u nauci, bez kojih je nauna delatnost isto tako nezamisliva kao
i bez pouzdanosti svojih rezultata. Razume se, zalaganje za smelost i originalnost u
nauci ne treba shvatiti kao zalaganje da se pouzdanost naunog saznanja zameni
nekakvim intuitivnim oseanjem izvesnosti. Ubeenje u osnovanost nekog iskaza ili
hipoteze, ma koliko bilo intenzivno, nije u stanju da bilo ta dokae.

4.3. OPTOST NAUNOG SAZNANJA

Nauka je usmerena na otkrivanje optih veza i odnosa meu pojavama,

procesima i predmetima u objektivnoj stvarnosti. Za razliku od zdravorazumskog
saznanja koje se svodi na otkrivanje spoljanjih karakteristika i veza i odnosa meu
pojavama, nauka tei da dokui unutranju, skrivenu sutinu pojava koje ispituje i da
utvrdi opte i relativno stalne odnose i veze koje se meu njima uspostavljaju. Da bi
to postigla, ona se slui:
apstrakcijom,
analizom, i
sintezom.
Znai, nauka bogatu i beskonano sloenu stvarnost najpre rastavlja i
ralanjuje na njene prostije elemente, da bi, potom, prouavajui te elemente
odvojeno, dola do onog to je u njima zajedniko, trajno i relativno nepromenljivo.
A stepen optosti naunog saznanja razliit je kod pojedinih naunih
disciplina. Optost naunog saznanja izraava se otkrivanjem:
naunih zakona,
izgradnjom naunih modela, i
izgradnjom idealnih tipova.

31
 Nauni zakoni izraavaju relativno konstantne, opte i nune odnose meu
pojavama, procesima i odnosima. Zavisno od karaktera i vrsta, odnosa koje
izraavaju, zakoni mogu biti:
deskriptivni,
kauzalni (uzroni),
funkcionalni,
strukturalni i
zakoni razvoja ili evolucije.
Prema stepenu egzaktnosti nauni zakoni se dele na strogo egzaktne, koji
postoje uglavnom u prirodnim naukama, i zakone verovatnoe i tendencijskih
pravilnosti.
Nauni modeli predstavljaju idealne znakovne sistema pomou kojih se
matematikim proraunima, eksperimentom ili logikom analizom otkrivaju
unutranji skriveni odnosi pojave koje se istrauju. Kao i nauni zakoni i modeli,
zavisno od osobine koja se uzima kao osnov za analizu dele se na:
opisne i teorijske,
induktivne i deduktivne,
deterministike i epohastike itd.
Konstituisanju naunih modela uglavnom tee prirodne i matematike nauke,
dok drutvene nauke to ree ine. Naime, umesto formalizovanih naunih modela,
drutvene i humanistike nauke, koje polaze od istorizma kao metodoloke osnove,
nauno razumevanje unutranje sutine drutvenih i kulturnih pojava objanjavaju
pomou idealnih tipova. To su apstraktni teorijski modeli koji se grade idealizacijom,
tj. preuveliavanjem i prenaglaavanjem bitnih konstitutivnih osobina odreene vrste
pojava. Idealni tipovi, po miljenju M. Vebera, njihovog teorijskog utemeljivaa,
imaju istu funkciju u nainom objanjenju kao i nauni zakoni, jer su zakoni koje je
postavila socioloka i ekonomska teorija najbolji primeri za idealne tipove.

4.4. SISTEMATINOST NAUNOG SAZNANJA

Sistematinost je bitno svojstvo svake nauke, nezavisno od stepena razvoja

koji je dostigla. Ona se izraava u koherentnosti i konzistentnosti unutranjeg
predmetnog, sadrajnog, logikog i metodolokog poretka konstitutivnih delova
nauke, naunih teorija, naunih zakona, naunoteorijskih pojmova i slinog.
Sistematinost naunih saznanja postie se:
uspostavljanjem teorijskopojmovnog poretka koji nalae da svi osnovni
pojmovi kojima se neposredno korespondira sa stvarnou budu to
konkretniji i to adekvatniji stvarnosti na koju se odnose;
da se iz tih osnovnih pojmova mogu predmetnom, sadrinskom i loginom
doslednou izvesti sloeniji, obuhvatniji, optiji i apstraktniji pojmovi;
ustanovljavanjem kriterijuma klasifikacije koji po sutinskim osobenostima
grupiu srodne inioce predmeta nauke dosledno iskazujui njihovu
srodnost, slinosti, razlike, suprotnosti, itd., i
izgraivanjem naunog sistema u kome vlada unutranja saglasnost
izmeu njegovih osnovnih principa, odnosno postulata, i iskustvenih
saznanja konstituisanih u naunim iskazima, zakonima i teorijama.
Napomena: Krajnji ideal nauke, na planu njene sistematinosti, jeste da stvori
sveobuhvatan i celovit sistem koji e se zasnivati na jednom najoptijem naunom

32
principu saglasnom sa iskustvenim saznanjima konstituisanim u relativno
samostalnim naunim sistemima i podsistemima. Treba istai da je ovaj ideal nauke
praktino neostvarljiv zbog same prirode naune delatnosti. 13

5. KLASIFIKACIJA NAUKA

Iz istorije nauke proizlazi da je sa procesom odvajanja nauke od filosofije i sa

podelom nauka na brojne grane i podgrane, nastao je i problem klasifikacije nauka.
Pod klasifikacijom, u logikom smislu, podrazumevamo postepenu sprovedenu
diviziju nekog vieg pojma kroz sve lestvice niih pojmova do potpunog sistematskog
pregleda pojmovnog materijala. Prema tome, divizija je logiki postupak pomou
koga se odreuje obim pojma njegovim ralanjivanjem na podreene (vrsne)
pojmove. Valja se podsetiti na ve kayano da svaka divizija sadri: pojmovnu deobenu
celinu (totum divisionis) koja se prema odabranom deobenom principu (principium
divisionis) deli na odreene deobene lanove (membra divisionis). Deobeni princip
kao najznaajnije svojstvo divizije moe da bude vie ili manje bitna oznaka iz
sadraja pojma koji se podvrgava diviziji. To znai da se o istom pojmu mogu sainiti
razliite divizije paralelne ili kodivizije. S obzirom na prirodnostdeobenog
principa, neke divizije su prirodnije, a druge izvetaene. A s obzirom na broj
deobenih lanova divizija moe da bude: dvolana ili dihotomija, trolana ili
trihotomija, etverolana ili tetratomija, odnosno vielana ili politomija. Divizija ne
sme da bude konfuzna. Ona treba da bude u sebi dosledno sprovedena prema jednom
te istom deobenom principu, tako da se deobeni lanovi meusobno iskljuuju. A
deobeni lanovi treba potpuno da iscrpe deobenu celinu ne sme da ih bude ni
premalo ni previe. Tenja za sistematinou znanja vema esto zahteva ne samo da
se odreene pojmovne celine ralane sa razliitih stajalita u odgovarajuim
paralelnim divizijama nego i da se pojedini deobeni lanovi dalje ralanjuju u
podreenim divizijama to sve skupa sa poetnom glanom divizijom sainjava
klasifikaciju. Ono to je bitno jeste da klasifikacija bude postepeno sprovedena bez
preskakivanja bilo koje subdivizije.
Na osnovu kazanog nauke se najee klasifikuju ili po predmetu koji
prouavaju ili po metodama kojima se slue ili po cilju kojem se usmeravaju.
Najee se susreu ove distinkcije: formalne nauke nauke koje prouavaju samo
formalnu stranu realnih stvari i zbivanja (matematike nauke i sibolika logika),
realne nauke nauke koje prouavaju realne predmete i zbivanja (sve ostale nauke);
prirodne nauke - nauke koje prouavaju prirodne pojave (fizika, hemija, biologija
itd.); drutvene (ili duhovne) nauke nauke koje prouavaju drutvene pojave
(sociologija, istorija, ekonomija itd.; neki tu ukljuuju i psihologiju, a neki je stavljaju
kao treu, posebnu, grupu, na sredini izmeu prirodnih i drutvenih nauka); teorijske
nauke nauke iji je cilj otkrivanje istine na jednom podruju istraivanja;
primenjene ili praktine nauke nauke iji je cilj primena jedne ili vie teorijskih
nauka radi postizanja neke praktine koristi; genetike nauke nauke koje izuavaju
nastanak i razvoj predmeta i pojava odreene vrste; sistematske nauke nauke koje
izuavaju i nastoje da sistematski zaokrue saznanja o jednom podruju, ... . Ima
mislilaca koji u nauku ukljuuju i filosofiji pa tada prave razliku izmeu opte nauke

13
M. Pei, J. Bazi: navedeno delo, str. 4-8.

33
(filosofije) i posebnih nauka (sve ostale nauke). Pored ove, postoje i druge distinkcije
izmeu nauka, a dosta je prisutna ona izmeu: fundamentalnih i primenjenih nauka,
optih i specijalnih, faktikih i normativnih, teorijskih i istorijskih, i deskriptivnih,
eksplikativnih i instrumentalnih nauka. Poto se pitanje predmeta i metoda postavlja
razliito za navedene grupe nauka valja objsniti postojee distinkcije izmeu istih.
Ono to je bitna karakteristika fundamentalnih nauka jeste da njihovi rezultati
slue kao polazne premise za izvoenje osnovnih stavova primenjenih nauka, odnosno
kao aparat kojim se sluimo da bismo uspeno obavili funkciju saznanja i praktine
kontrole objekata primenjenih nauka. Takve nauke su logika, matematika, teorijska
fizika, opta hemija, opta biologija, itd. Njihovi stavovi su visokog stupnja optosti i
apstraktnosti i odnose se na veoma iroko polje iskustvenih injenica; u sluaju opte
logike i matematike - ak na svako mogue iskustvo, odnosno celokupnu stvarnost.
Jezik je esto strogo formalizovan, a stepen organizacije vrlo visok; na ovom podruju
susreemo se s vrlo egzaktnim naunim sistemima.
Primenjene nauke se, za razliku od fundamentalnih, direktno bave praktinim
problemima i sadre ne samo objanjenja neposrednih iskustvenih pojava ve i
uputstava za kontrolu i praktino ovladavanje njima. Veinu izraza njihovog jezika
ine izrazi deskriptivni, konkretni, pojedinani ili niskog stepena optosti;
metodoloki, teite je na tehnikom prikupljanju i klasifikovanju podataka.
Iako se odnos opteg i specijalnog u izvesnom smislu poklapa sa odnosom
fundamentalnog i primenjljivog, ipak postoje izvesne razlike. Naime, pojmovi opte-
posebno su relativni. Otud se i fundamentalne i primenjene nauke mogu dalje deliti na
opte i specijalne. Na primer, logika je specijalno filozofska, teorija znaenja je
posebno logika disciplina, teorija informacija je posebna disciplina matematike, itd.
S druge strane, i primenjene nauke se mogu deliti na opte i specijalne; tako, na
primer, razlikujemo optu pedagogiju od raznih specijalnih pedagokih disciplina
(didaktika, metodika, itd.).
I pored toga to protivstav faktiko normativno insistira na razlici izmeu
znanja o tome kakva stvarnost jeste i znanja o tome kakva bi trebala da bude, ili kako
bi trebalo da delujemo da bismo postigli neki odreeni cilj u pojedinim nauka
nalazimo prisustvo elemenata i jednog i drugog. Ipak se mogu jasno razlikovati
normativne nauke i naune discipline od faktikih nauka i naunih diciplina.
Ono po emu se razlikuju teorijske i istorijske nauke jeste: (1) svrha teorijskih
nauka je saznanje strukture onoga to je dato: polazna taka je neposredno iskustvo o
objektima, a cilj je utvrivanje zakona, tj. optih i konstantnih nunih odnosa, a
istorijske nauke imaju prvenstveno za cilj rekonstrukciju pojedinanih pojava u
njihovoj maksimalnoj konkretnosti; (2) prve tragaju za uzrocima koji na svakom
mestu i u svakom vremenu pod odreenim uslovima dovode do odreenih efekata,
druge tee da otkriju konkretne inioce koji su na jednom odreenom mestu i u
odreenom vremenu doveli do izvesnog istorijskog dogaaja. Ovde se o pojavama
koje teimo da saznamo vie ne moe imati nikakvo direktno iskustvo - one se ne
mogu posmatrati, sa njima se ne moe eksperimentisati. One zapravo vie i ne spadaju
u stvarnost, i ako bi njihov predmet i bio neki deo stvarnosti one bi bile bez
predmeta. Ono to je u stvarnosti dato, njihove su manje ili vie daleke posledice. A
zatim, to su njihovi materijalni ostaci fosili, stene, dokumenta, knjige, zgrade, razni
drugi predmeti. Potpuno specifinim metodskim postupcima mi na osnovu ovih
predmeta izvodimo zakljuke o odavno isezlim pojavama i dogaajima.
U porodici nauka veina njih ima za cilj da opie i objasni pojave s
odreenog podruja stvarnosti. Verovatno bi se mogla praviti i distinkcija izmeu
nauka i naunih disciplina iji je cilj prvenstveno deskripcija (geografija, etnografija,

34
istoriografija) i onih kojima je opis pojedinanih objekata samo sredstvo da bi se
dolo do adekvatnog objanjenja cele klase objekata kojoj opisani pojedinani
sluajevi pripadaju. Ove druge su svakako razvijenije i vre znaajniju funkciju u
sistemu nauka. Ipak, ova razlika nije toliko znaajna koliko jedna druga. Postoje
nauke koje imaju iskljuivo instrumentalni karakter. One se ne bave ni opisivanjem ni
objanjavanjem iskustvenih injenica ve izgraivanjem instrumenata saznanja
kojima se sve druge nauke mogu sluiti u ostvarivanju svojih ciljeva. U ove nauke
spadaju logika i matematika pre svega. Svako logiko pravilo jeste jedan od
instrumenata saznanja istine i jedan od uslova njenog prihvatanja. Matematike
strukture simbola su mone egzaktne strukture miljenja o objektima. Kad god nau
svoju interpretaciju i primenu, one postaju vie ili manje plodni i znaajni instrumenti
saznanja.
Pitanje predmeta ovakvih nauka se nesumljivo postavlja na vrlo specifian
nain ve samim tim to se one ne bave nijednim odreenim delom, stranom ili
aspektom realnog sveta.
Meutim, valja imati na umu da je svaka podela nauka na vrste, odnosno
njihova klasifikacija, vetaka i uslovna. Ovo zbog toga to je svet u svojoj osnovi
jedinstven - sve pojave u njemu su meusobno povezane i utiu jedna na drugu. Zato
je svako izdvajanje pojedinih delova sveta, pojedinih vrsta pojava koje sainjavaju
predmet pojedinanih nauka, uvek vetako i krajnje uslovno. Podeli nauka se
pribegava iz isto praktinih razloga - da bi se omoguila vea specijalizacija i dublje
sagledavanje pojedinih segmenata beskonano sloene i kompleksne stvarnosti.
Prema nalazima M. Peia, celokupan sistem nauka najee se deli na pet
velikih kompleksa:
filozofske - podrazumevaju one nauke koje utvruju najoptija saznanja o
prirodi, drutvu i ljudskom miljenju, kao jedinstvenim delovima
univerzuma;
matematike nauke su instrumentalne nauke - one se ne bave ni
opisivanjem ni objanjenjem iskustvenih injenica, ve izgraivanjem
instrumenata saznanja kojima se druge nauke mogu sluiti u ostvarivanju
svojih ciljeva;
prirodne - prouavaju prirodu u uem smislu, odnosno neorganske i
organske pojave, ukljuujui i oveka kao prirodno bie;
psiholoke - prouavaju psihiki ivot oveka koji je delom prirodna, a
delom drutvena pojava, i
drutvene nauke prouavaju drutvo sa svim svojim manifestacijama,
ukljuujui i oveka kao drutveno bie.
U svakom od navedenih kompleksa nauka, na osnovu takozvanih
klasifikacijskih analogona, izdvajaju se posebne nauke, koje su sline po karakteru i
strukturi svojih predmeta. Na osnovu predmetnih klasifikacijskih analogona, u
svakom od ovih kompleksa razlikuju se:
opte - izuavaju opta i zajednika svojstva pojava koje ine odreeni
kompleks stvarnosti;
posebne nauke - izuavaju pojedine delove, odnosno segmente stvarnosti u
okviru tih kompleksa;
empirijske - koje za svoj predmet prouavanja imaju stvari i injenice koje
su dostupne ulima i iskustvu, i
egzaktne - one koje ispituju strukture, odnose i zakone koji mogu biti
matematiki izraeni.

35
 Nauke se, osim po predmetu, dele i po metodu. Na osnovu metodskih
klasifikacijskih analogona one se obino dele na:
deskriptivne su one nauke koje opisuju pojave, procese, odnose, i
eksplikativne nauke - su one koje objanjavaju pojave, procese i
odnose.
Napomena: I ova podela je relativna, jer je deskripcija kao nuna faza u
postupku naunog istraivanja zastupljena u svim naukama. Bez temeljnog,
svestranog i preciznog opisa bilo kojih pojava nemogue je njihovo nauno
objanjenje. Ipak, eksplikacija i deskripcija nisu u svim naukama zastupljene u istoj
srazmeri i zato se mogu uslovno izdvojiti nauke koje imaju preteno deskriptivni
karakter (geografija, anatomija itd.) od onih koje imaju preteno eksplikativni
karakter (fizika, hemija, sociologija, ekonomija i dr.).
Pored podele na osnovu predmetnih i metodskih klasifikacijskih analogona,
nauke se jo dele i po ljudskoj svrsi. Tu se pre svega razlikuju:
indikativne nauke iji su objekti istraivanja nezavisni od oveka i
njegovih elja, stavova i vrednosti. (Tu se najee svrstavaju
kompleksi prirodnih, matematikih i psiholokih nauka);
normativne nauke koje prouavaju drutvene pojave, procese i odnose i
u ijoj osnovi lee ljudske elje, interesi i tenje;
fundamentalne nauke koje istrauju svoj predmet bez obzira na
neposrednu primenu svojih rezultata u praksi. (Njihova otkria slue
kao polazna premisa za izvoenje osnovnih stavova primenjenih
nauka. Takve nauke su, na primer, teorijska fizika, opta biologija,
opta sociologija i dr.), i
primenjene nauke - istrauju svoj predmet prvenstveno sa ciljem da
njihovi rezultati slue praksi, odnosno reenju odreenih praktinih
problema. Tu spadaju razne tehnike, zatim medicinske discipline, i
td..
Napomena: I ova razlika, kao i sve druge, jeste uslovna i zato njeno
prenaglaavanje teti kako nauci tako i praksi. Nema teorijskog otkria koje pre ili
kasnije ne slui praksi, kao to nema ni epohalnih teorijskih otkria bez oslonca na
praksu i primenjene nauke.

6. ODNOS NAUKE I DRUGIH SISTEMA IDEJA,

VEROVANJA I PRAKSE

Iz istorije filosofije proizlazi da su ve Heraklit i Parmenid, a jo vie Platon i

Aristotel isticali da filosofsko miljenje otpoinje divljenjem onome to se drugima
ini razumljivim samo po sebi i beznaajnim, divljenjem da stvari uopte jesu, a ne da
nisu. Stvari jesu, i istovremeno se menjaju, nastaju i nestaju, pa otuda i pitanje: ta
je u tom procesu menjanja postojano? Delovanje oveka takoe ne moe da bude, isto
tako, bez vrstog oslonca, merila za sva delanja i radnje koje odluuju ta je ispravno
a ta neipravno, ta je pravedno a ta nepravedno. Obuzetost tim divljenjem je stalni
patos filosofije. Pitanje o poreklu svih stvari obavezno vodi razlikovanju celine i
delova u svemu. Razotkriva se da se celina ne da izvesti iz pojedinanog, da se istina
ne vaspostavlja naprosto u saznavanju, pravednost ne nastaje neposrednim

36
delovanjem, nego svemu tome u temeljima lei Jedno to sve utemeljuje. Osnovno
iskustvo filosofije jeste obuzetost tim temeljem svega, izvorom i poreklom rei, ina i
delanja. Nadalje se ukazuje i pokazuje kako to Jedno jedino u svemu, uopte, bitno i
temeljno stoji u dodiru s biti oveka: bitak sam, bie i bit oveka neraskidivo su
povezani. Svako iskazivanje da neto jest ili pitanje ta je neto ukazuje na to
podrazumevanje bitka kao temelja. Osnovno pitanje filosofije poinje i zavrava sa:
ta je to biti? Bez razumevanja toga biti nema istinitog miljenja niti pravednog
delovanja. Meutim, oveku se bitak ne iskazuje samo u vremenu ve je sam tu kao
istorija, i zato svako istorijsko iskustvo bia se pokazuje kao drugi lik i drugaije
artikulira. Filosofska misao kae da je bitak za predsokratovske Grke priroda kao
iskon odakle sve nie, raste i na kraju se tamo vraa. Dok Heraklit poima u logosu
slogu sam razlog svih stvari dotle Parmenid shvata u Jednom istinu svega. Za Platona
bitak je ideja ono stalno iza vidljivog sveta, i dobro emu tei svaka radnja. Aristotel
razumeva celinu bia iz najviih naela i uzroka, artikuliui ga kategorijama
najviim rodovima, i poimajui ga u stalnom kretanju, prelazu iz mogueg u zbiljsko.
Time se bavi prva filosofija metafizika.
Srednjevekovna misao slui teologiji kao orue za objanjenje bia Bog ga
je stvorio iz niega. Novovekovna filozofija otpoinje da shvata sve to jest kao
mogui odbjekt misaonog subjekta. Tako Dekart kae: mislim, dakle jesam. Kant
prtedmete poima kao proizvode apriorne spoznaje. Bitak je za Hegela apsolutno
miljenje, a za Marksa proizvodnja.
Sa vremenom se filosofija grana, u skladu sa razliitim pojmovima, u razliite
discipline, od kojih svaka postavlja osnovno filosofsko pitanje u odnosu na posebni
oblik ovekovog susreta sa svetom. U okrilju srednjovekovne metafizike razvile su se:
ontologija pita o biu kao takvom, racionalna teologija razmatra najvie bie,
racionalna kosmologija promilja bie u celini, i racionalna psihologija zahvata
duu kao mesto gde se ta celina ogleda. Iz njih su se razvile novovekovne nauke u
skladu sa osnovnom premisom novog veka da je bie predmet misaopnog subjekta.
Tako da vremenom nastaje nova filosofska disciplina gnoseologija, a razvoj posebnih
nauka nametnuo je potrebu za epistemologijom filosofskom refleksijom o naukama
kao takvim. Nain na koji miljenje moe izgovoriti bie razmatra logika, norme
pravilnog i moralnog delovanja etika, a pravila umetnikog proizvoenja estetika.
Ukoliko se postavi pitanje koji je pojam filosofije istinit, odnosno koja je
filosofska disciplina osnovna tada nema jednoglasnog odgovora. Ovo zbog toga to
se filosofija istorijski menja, a sa njom i filosofska pitanja i odgovori. Dok se posebne
nauke neprestano razvijaju, posmatrano sa aspekta predmeta i netoda istraivanja, to
uslovljava stalno irenje znanja, sa filosofijom to nije sluaj. Naime, kao misao iskona
nijedna izvorna filosofija vremenom ne zastareva, niti se moe kasnije prevladati, zato
to se uvek vraa istim problemima koje oveku namee njegov opstanak u svetu.
Zbog toga i jeste najstarija filosofija savremena koliko i dananja, a pitanja o smislu,
istini, razlogu, ... ostaju vena pitanja za sve generacije. Upravo u tome lei sutina
poruke cele istorije filosofije kao uspomene na misaono razraunavanje oveka sa
svetom i sa samim sobom.
I pored toga to i nauka i filosofija tee istom cilju istinitoj spoznaji, one se,
kao to smo pokazali, meusobno dosta razlikuju. Pre svega razlikuju se u predmetu
istraivanja. Naime, filosofija tei za istinitom spoznajmom totaliteta. Ona traga za
odgovorima na najoptija pitanja o bitku, o karakteru znanja, o mogunostima znanja i
slino. Poto totalitet nije mogue zahvatiti ulno, filosofija se u svom istraivanju
slui samo racionalnim metodama. Iz ovog proizlazi da filosofska misao podlee

37
samo logikoj verifikaciji. ulno doivljavanje je uvek ogranieno na jedan deo
totaliteta, pa svaka empirijska verifikacija izlazi iz okvira filosofije.
Poto se saznanja kreu prema potpunoj verifikaciji, nuno se iz okrilja
filosofije izdvajaju posebne nauke. A da bi se neka nauka izdvojila iz krila filosofije
trebalo je:
definisati vlastiti predmet istraivanja, i
razviti vlastite metode istraivanja.
Nove nauke, koje su se izdvojile iz krila filosofije, daleko su uspenije u
definisanju vlastitog predmeta istraivanja nego to su to u odreivanju svojih metoda
istraivanja. Otuda u njima i dominira racionalni pristup. Ova jednostarnost proizvodi
drugu tako da u drutvenim naukama, dolazi do polarizacije naunih radnika u dve
grupe. Na jednoj strani su teoretiari, obino poreklom filosofi, koji neguju iskljuivo
racionalan pristup, a na drugoj strani su empiriari koji taj i takav pristup zanemaruju.
Meutim, i jedni i drugi grubo gree jer nauni rad, u izvornom smislu rei,
objedinjava i sabira logiko razmiljanje o predmetu koji se istrauje i empirijsku
verifikaciju tog i takvog razmiljanja.
Uticaj filosofije na nauku evidentan je i u interperatciji rezultata istraivanja -
saznanja o jednom predmetu nastoje se protegnuti i izvan njega. To znai da se
kompleksni drutveni procesi i odnosi nastoje objasniti, razjasniti i razabrati pomou
zakona jedne nauke, pa se zbog toga u nauci i javljaju biologizmi, psihologizmi,
sociologizmi i td., umesto da se, na primer, drutvene i politike pojave, procesi i
odnosi objanjavaju interdisciplinarno. Jer, pojedinanim saznanjima objanjava se
predmet nauke, a on je uvek samo jedan deo objektivne stvarnosti. Znai, objektivnu
stvarnost, totalitet, nije mogue objasniti bez povezivanja pojedinanih saznanja - bez
povezivanja rezultata istraivanja svih nauka. ovekova praksa je ta koja je
nametnula potrebu za dubljim i specifinim saznanjima o svetu koji nas okruuje. A,
da bi se do tih i takvih znanja pristiglo bilo je nuno da se totalitet razloi u logike
celine - predmete pojedinih nauka. To ne znai da je totalitet nejedinstven, ve
naprotiv. Zato filosofija i treba da objanjava totalitet objedinjavanjem znanja
posebnih nauka. Pa kao to teorija i empirija ine organsko jedinstvo saznajnog
procesa, tako isto i filosofija i posebne nauke, valja da ine dijalektiko jedinstvo u
procesu objanjavanja i razumevanja totaliteta. Da bi se to ostvarilo nuno je prevazii
sukobe izmeu filosofije i nauke i unutar njih samih. Naime, ne samo da se
suprostavlja filosofija nauci i nauka filosofije, ve su evidentni sukobi i unutar
filosofije i unutar nauke. Unutar filosofije sukobljavaju se filosofija idealizma i
filosofija materijalizma, a unutar nauke stara i nova paradigma, "teoretiari" i
"empiriari".
Nauna istina jeste vrednost u dvostrukom smislu: ona zadovoljava znatielju -
jednu od osnovnih ovekovih potreba, i ima instrumentalnu vrednost, jer se moe
primeniti pri obavljanju mnogih praktinih delatnosti i aktivnosti. Nauka otkrivanjem
zadovoljava znatielju - samo jednu ljudsku potrebu, a tehnika koristei se takvim
otkriem moe da zadovolji veliki broj ljudskih elja. Naime, nauka je zasnovana na
otkriu - otkriva zakonitosti koje postoje u objektivnoj stvarnosti, a tehnika se bazira
na izumu - ona izmilja naine primene tih otkria kako bi poveala efikasnost
ovekovog delovanja. Nauka objanjava objektivnu stvarnost, a tehnikom je ovek
ovladava. Naime, u najirem smislu rei tehnika jeste skup odreenih postupaka i
primena sredstava za ostvarivanje nekih korisnih ciljeva. Ovo antropoloko-
instrumentalno razumevanje pojma tehnike moe da ima trostruko znaenje:

38
 (1) tehnika je, nasuprot prirodi, svaka aktivna delatnost preobraenja,
oblikovanja i iskoriavanja prirodnih stvari i sila radi zadovoljenja ljudskih potreba,
elja, ciljeva i ideja uopte, odnosno podruje ove delatnosti i njenih proizvoda;
(2) za razliku od ove delatnosti same, formalna strana tog oblikovanja, nain
postupaka, zbir sredstava i pravila za izvoenje nekih tehnikih ili drugih ciljeva;
(3) za razliku od stvaralatva umetnosti i umea, tehnika je danas u prvom
redu mainsko i infomatiarsko iskoriavanje prirode na osnovu saznanja
novovekovne matematiko-fizike prirodne nauke.
Izkazana znaenja ne prelaze okvir instrumentalnog poimanja tehnike.
Meutim, planetarna tenika XX veka, u svom univerzalnom domenu i dometu, ne
moe se tumaiti antropoloki - kao sredstvo za ostvarivanje tehnikih i vantehnikih
ciljeva - ak uz ogranienje da ona slui zadovoljavanju onih materijalnih potreba
koje jo ne ulaze u humanu sferu. Otuda i sledi da ukoliko tehnika (izum) nije
zasnovana na istinitim znanjima o objektivnoj stvarnosti ona, kao takva, nee
funkcionisati i doprinosti efikasnosti, racionalnosti i ekonominosti ljudske prakse.
Prema tome, nauka omoguava oveku da povea efikasnost svog delovanja
ukazujui na potrebna sredstava, instrumente i umenosti i vetine. Tehnika,
promiljena i domiljena sa ovog aspekta, moe da bude objektivna (= tehniki
instrumenti) i subjektivna (= umenost pojedinaca).
I u naunom radu se primenjuju tehnike u oba smisla u objektivnom i u
subjektivnom smilu. Danas je nauni rad nezamisliv bez tehnike u objektivnom
smislu kao to su kompjuteri, mikroskopi, teleskopi i sl. Meutim, tehnika u
subjektivnom slislu (umenost naunog istraivanja) ima jo vee znaenje, iako se
ponekad ini suprotno. Efikasnost i efektivnost naunog rada mogu se najvie
poveati i poveavaju se poznavanjem i korienjem zakona miljenja (logike),
poznavanjem i korienjem znanja o predmetu koji se istrauje (teorije) i
poznavanjem i korienjem empirijskih postupaka pou kojih se istrauje (praktina
provera). Prema tome, poboljavanje tehnike naunog rada u subjektivnom smislu
zahteva povezivanje znanja logike, teorije i znanja o empirijskim postupcima.
Nauni rad u okviru jedne nauke zavrava otkriem, a tehnika delatnost
otkriem otpoinje i na njemu se temelji. Izume je proizvod ljudskog uma. Taj novi
produkt, koji u kombinaciji sa znanjem ini dijalektiko jedinstvo, moe poveati i
poveava ljudsku delatnost u raznim podrujima stvarnosti. Prema tome, moe se
zakljuiti: nauka objanjava objektivnu stvarnost, a tehnika je ovladava primenjujui
znanja nauke; ovladavanje objektivne stvarnosti ne moe da bude uspeno ukoliko se
ne zasniva na istinitim saznanjima o njoj, pa tehnika znai konanu praktinu proveru
istinitosti naunih saznanja; nauka rezultat svoje aktivnosti odreuje istinitou, a
tehnika svoj efikasnou. Zbog toga su istraivanja u tehnici preteno eksperimentalna
istraivanja. Nauku treba razlikovati od tehnike. Meutim, te razlike nisu tolike da se
nauka i tehnika iskljuuju. Naprotiv, nauka i tehnika su meusobno neposredno
povezane.
Bez obzira to nauka polazi od: ontoloke pretpostavke da svet postoji,
gnoseoloke pretpostavke svet se moe saznati, aksioloke pretpostavke da je to
saznanje od neke vrednosti, i to uvodi pretpostavke ueg obima: o determiniranosti
sveta, o kontinuiranosti procesa, o merljivosti pojava (kvantitativno naelo) i o
bezlinom karakteru saznanja , njena vizija omoguava nam da upoznajemo svet na
jedan nain, ali nas u isto vreme spreava da doivimo svet u itavom registru
njegovih osobina i mogunosti. Nain na koji nauka vidi svet u isto vreme je i nain
na koji ga ne vidi u svom bogatstvu njegovih dimenzija. Nauna vizija sveta je
ograniena vizija i zbog toga pored nauke ravnopravno nude svoju viziju i drugi

39
sistemi ideja, verovanja i prakse. Ve to da i oni postoje, govori o tome da nauka ne
moe da opie, objasni, razume ili osmisli sve slojeve naeg sveta i naeg iskustva
steenog u odnosima prema tome svetu.
Ali i svet se ne moe posmatrati drugaije nego sa nekog stanovita, jer ovek
jo nije pronaao takvo ogledalo u kome bi se odrazio itav svet, bez ostatka.
Ideologija, pored lanih i pristrasnih stavova sadri i istinite iskaze o drutvenoj
stvarnosti i istie kako se svet moe tumaiti i menjati u skladu sa interesom neke
grupe ili klase; politika pokazuje ta je u svetu kadra da uini volja za mo i odlunost
da se donesu i sprovedu vane odluke; pravo propisuje kako bi svet bio ureen da se
potuju njegove norme; etika upozorava kakav bi svet trebao da bude kada bi se
pridravao vrline; religija otkriva svet prema svetoj zamisli njegova tvorca; filosofija
zamilja svet akakv bi izgledao da je njegov tvorac bio filozof; umetnost nas tei da
svet nije tako crn, jer ona stvara lepi i slobodniji; tehnika nam stvara mogunosti da
svet iznova stvaramo i razaramo ako njime nismo zadovoljni.
Pogled na svet koji nam nudi nauka tei da potisne i zameni sve druge i
drugaije vizije sveta. To znai da se nauka ne zadovoljava time da prikuplja
injenice, da ih opisuje, sistematizuje, klasifikuje, meri, definie, uoptava, dokazuje,
objanjava, predvia, kontrolie i td., ve i da se namee kao: nain orijentacije
oveka u svetu, nain njegove adaptacije na promenljive uslove prirodne, drutvene i
kulturne sredine, nain transformacije sveta, metoda kontrole spoljanih sila, tehnika
dominacije nad silama koje su u oveku, umenost mobilizacije masa radi
ostvarivanja velikih drutvenih zadataka, vetina integracije ljudi, stvari i ideja (veliki
sistemi), put za identifikaciju oveka u svetu drugih bia, nain komunikacije sa
prirodnim i drutvenim univerzumom.
Kakvu viziju sveta nudi zdrav razum? No, pre odgovora na ovo pitanje valja
se zapitati i propitati ta je to zdrav razum? Zdrav razum jeste sposobnost suenja i
rasuivanja koju, po miljenju nekih filosofa, poseduje od prirode svaki normalan
ovek. I dalje: zdrav razum jeste skup opteprihvaenih istina koje su navedenom
sposobnou otkrivene. Meutim, ima filosofa koji smatraju da zdrav razum treba da
bude vrhovni sudija u filosofiji, ili dobra filosofija ne sme protivureiti zdravom
razumu. Druga grupa filosofa misli da filosofija mora esto ili bar ponekad negirati
zdrav razum, a u svakom sluaju mora ii dalje od njega, jer je zdrav razum skup
predrasuda jedne epohe ili, u najboljem sluaju, okamenjeni deo nauke i filosofije
skup nespornih trivijalnih istina.
Oko razgraniavanja naune vizije sveta i zdravorazumskog znanja postoje jo
uvek znatne tekoe. O tome reito zbore sledei nalazi: Svi mi odmalena primamo
od odraslih veliki broj saznanja o svetu, nagomilanih iskustvom mnogih generacija.
Ta znanja mi dalje proirujemo sticanjem iskustva i razmiljanjem o sve novim i dotle
nepoznatim predmetima i procesima. ime se ovo zdravorazumsko znanje razlikuje
od nauke? U oba sluaja re ej o znanjima o materijalnom svetu koja se temelje na
iskustvu i slue nam kao rukovodstvo u praktinoj delatnosti. Pa ipak, razlika je
oevidna. Da bi je to jasnije pokazao na jednom oevidnom primeru, poznati fiziar
Edington imao je obiaj da uporeuje zdravorazumsko i nauno objanjenje stola. U
prvom sluaju immo posla s neim vrlo jednostavnim - vrstim masivnim predmetom
koji miruje i koji je neprobojan, tako da se drugi predmeti, i pored zakona gravitacije,
mogu osloniti i zadrati na njemu. U drugom sluaju, slika stola je sasvim razliita:
imamo posla s jednim vrlo kompleksnim objektom koji se najveim delom sastoji iz
praznog prostora u kome vibriraju itava sazvea estica sastavljenih od siunih
nevidljivih korpuskula to se kreu ogromnim brzinama, na velikim meusobnim
udaljenostima. Pitanje se postavlja: kako mogu i nauka i obino zdravorazumsko

40
saznanje polaziti od iskustva a dolaziti do potpuno razliitih rezultata? ta je to to
dovodi do ove razlike?
Pada odmah u oi da u naunoj slici stola potpuno iezavaju konkretni
pojmovi komada drveta i drugih predmeta koji se mogu neposredno opaati. Mesto
njih pojavljuju se apstraktni pojmovi molekula, atoma, elektrona, nuklearnih sila,
elektrinih naboja, itd. Sve su to simboli koji oznaavaju objekte koje golim okom ne
moemo videti. Pa ipak, kad uzmemo siuno parence drveta i izvedemo izvesne
eksperimente s njim, doiveemo niz iskustava koja su u raznim knjigama iz fizike i
hemije opisana a zdrav razum o njima ni pojma nema. Otkrivamo tako da nas ove
apstrakcije, mada govore o odnosima koji su golim okom nevidljivi, obavetavaju o
svetu tanije i dublje nego nai uobiajeni makroskopski pojmovi. One, dakle, imaju
svoju iskustvenu osnovu i mogu da objasne i ona iskustva pred kojima zdrav razum
ostaje nenmoan i zapanje.
Od ega polazi zdravorazumsko miljenje? Iz prethodno kazanog oigledno je
da je osnovna pretpostavka ovog oblika miljenja sledea: ljudska svest jeste neka
vrsta ogledala u kome se odslikavaju predmeti spoljanjeg sveta. To znai da je ovo i
ovakvo gledite nekritino ne uspeva da objasni ulne iluzije, zablude, kao ni
postojanje predstava i pojmova koji nemaju svoj korelat u stvarnosti sveta rada i sveta
ivota. Meutim, zdrav razum je daleko od toga da bude ime za celokupnost ljudskih
iluzija i naivnih, neosnovanih verovanja. On je i neophodna osnova svakog istinskog
saznanja. Nauka i filosofija ne polaze od nekih potpuno razliitih pretpostavki nego
to su zdravorazumske; naprotiv, one su i pored sve svoje kritinosti u njima
ukorenjene i revidiraju ih uglavnom onda kada za to postoje stvarni razlozi, odnosno
kada se moe pokazati da nas zdravorazumska shvatanja vode da proglaavamo
istinitim neke stavove koji su nepobitno i provereno lani, i obratno. 14
Termin ideologija je jedan od onih kojim se, jo uvek, iskazuju razliite stvari.
Prethodni pojam ideologije jeste da je to nauka o idejama. Ovim terminom, koji se
prvi put pojavljuje u Francuskoj krajem XVIII veka, empirijski usmereni filosofi
imenuju svoju nauku o osetima, senzacijama iji je cilj iznalaenje praktinih pravila
za vaspitanje, moral pravo, dravu, politiko delovanje i sl. Oni, zapravo, vre kritiku
metafizike i dotadanjih rezultata duhovnih nauka. Van njihovih kritikih opservacija
nisu izostali ni Napolenovi rezultati na vojnom i politikom planu. Odgovarajui na
ove kritike Napoleon ih naziva zanesenjakim politikim idealistima, ivotu stranim
teoretiarima, mislei pritom kako oni nemaju nikakve veze s politikom i
drutvenom stvarnou. Otuda se i ideologijom naziva miljenje koje nema veze sa
pravom stvarnou. U teoriji se pojam ideologije javlja kao: celokupni misaoni,
duhovni ivot jedne epohe; tzv. duhovna nadgradnja nad drutveno-ekonomskom
osnovom jednog sistema; politika doktrina; svesno ili nesvesno idealiziranje ili
prikrivanje vlastitih interesa (grupe, sloja, politike stranke, pokreta i td.); tzv. lana,
kriva, izopaena, fetiizirana svest i saznanja koja proizlaze iz drutveno-istorijske
odreenosti i ogranienosti njihovih realnih nosilaca; odreenje ideja kao pokretaa
istorijskog razvoja.
U emu je bitna razlika izmeu ideoloke i naune vizije sveta? Ta razlika nije
samo u tome to je prva neistinita (ili samo parcijalno istinita), dok je druga istinita.
Ima i naunih stavova za koje se, u vreme kad su bili izreeni, verovalo da su istiniti,
pa se posle pokazalo da nisu. Bitna razlika je u tome to se do naunih stavova dolazi
odreenim objektivnim i potpuno racionalnim postupkom: polazi se od drutveno
prihvaenog znanja i od utvrenih iskustvenih injenica, pa se iz njih zakljuci izvode

14
M. Markovi: navedeno delo, str. 218 i dalje.

41
sasvim nepristrasno, na osnovu pravila logike koja su jednaka za sve ljude i sve
drutvene klase i politike teorije. Pri tom se tei iskljuivanju emocija, elja, interesa.
Kod ideolokih stavova, uoptavanja se ne vre logikim putem ve na nain kojim se
najuspenije mogu zadovoljiti interesi odreene drutvene grupacije klase, kaste,
naroda. Oni dakle nemaju objektivni, racionalni, ve subjektivni, afektivni karakter. U
izvesnim sluajevima, u njihovu stvarnu istinu ne veruje ni onaj koji ih utvruje: on
prosto eli da stimulie druge na takvu aktivnost koja e doprineti realizovanju
njihovih ciljeva. Ipak, esto nije re o svesnoj obmani radi ostvarivanja odreenih
ciljeva ve o prividu istine, prividu da se ini neto to je sasvim korektno, to je
moda ak i od koristi za oveanstvo i njegov progres. Reeno jezikom moderne
psihologije, ovde je posredi jedna posebna forma racionalizacije nesvesnih
psiholokih motiva koji u ovom sluaju imaju korene u materijalnim uslovima
ivota date drutvene grupe.15
Svojom ideologijom odluujua drutvena grupa nastoji da prikriva istinu.
Zbog toga ona i ne trpi kritiko miljenje niti eli verifikaciju. Bazirana na verovanju i
suzbijanju kreativnosti ideologija odluujue drutvene grupe zahteva poslunost.
Prema tome ono to ideologija prikriva nauka otkriva. Naime, dok, primera radi,
nauka o drutvu tei za istinitom spoznajom drutva, dotle ideologija eli da neko
konkretno drutvo proglasi istinskim. Nauka je objektivna, jer njeno miljenje zavisi o
onome o emu misli, a ideologija je subjektivna, jer njena misao zavisi o onome ko
misli. Iz ovog proizlazi neminovan sukob izmeu ideologije i nauke.
Razlika izmeu ideologije i nauke je i u njihovim snagama. Vladajua
ideologija svoju snagu temelji na politikoj moi i propagandi, a nauka na istinskoj
potrebi oveka da istinito objasni svet oko sebe svet rada i svet ivota. Meutim, i
pored pritiska politike moi i propagande nauka se stalno razvija, jer se istina ne
moe unititi. A dok se nauka kontinuirano razvija, ideologije se menjaju, nestaju,
dolaze druge.
Uticaj vladajue ideologije na nauke se konkretno iskazuje kroz nastojanja da:
sebe proglasi naukom;
suzbije nastanak i razvoj pojedinih nauka;
iskrivi nauna saznanja;
usmerava nauku prema istraivanjima koja njoj odgovaraju.
Da bi ovaj i ovaka uticaj neprestano poveavala vladajua ideologija nastoji da
se oblikuje u formi naunog miljenja. Ali, ona tada odbacuje empirijsku verifikaciju
proglaavajui je banalnom, a privid istinitosti nastoji da postigne koherentnou
misli. Meutim, i neistinita miljenja mogu meusobno da budu koherentna. Za
poveanje svog uticaja na nauku ideologija esto istie kao argument svoje ispravnosti
da je ona internacionalna. To je tano: ideologije, kako pokazuju savremena iskustva
mogu biti internacionalne, to se vidi iz velikog broja drava svrstanih u blokove na
ideolokim principima. Meutim, ispravnost, na koju se poziva, ideologije vredi
samo, i iskljuivo samo, unutar ideolokih blokova. Ideoloka misao nikad ne moe
da bude interblokovska, interpartikularna, opteoveanska kao to je sluaj sa
naukom nauka je univerzalno ljudska; ona je sveopti duhovni proizvod drutvenog
razvoja.
Ideoloki pritisak na nauku se manifestuje i unutar same nauke. Naime, ak i
istaknuti nauni radnici nisu uvek uspevali, ili nisu mogli da se ree ideolokog
prtljaga, pa su se zbog toga u svom radu koristili jednostranim pristupom,
apsolutizirali samo pojedine naune teorije, cepali jedinstven saznanji proces i

15
Isto.

42
opredeljivali se za teoriju ili empiriju u zavisnosti od toga ta vie odgovara njihovim
ideolokim orijentacijama i percepcijama.
Zajedniko obeleje i nauke i umetnosti jeste spoznaja. Meutim, umetnost i
umetnika saznanja se razlikuju od nauke i naunih saznanja. U emu se ogleda ta
razlika? Saznajni proces u nauci poinje odvajanjem irelevantnih od relevantnih
obeleja pojava, procesa i odnosa. Irelevantna obeleja apstrahujemo, a relevantna
uoptavamo. Na taj nain pristiemo do biti istovetnih pojava, procesa i odnosa koju
iskazujemo pojmom. Nauno saznanje uz pomo logikog miljenja transcendira
pojavno i zavrava u apstraktnom miljenju. Meutim, umetnost se temelji i zadrava
na ulnom doivljavanju. Poto naa ula (pet ula drutvenog oveka koje je stvarala
celokupna dosadanja svetska istorija i koja se neprestano stvaraju) pruaju
nepregledne mogunosti razliitih doivljaja, saznanja u umetnosti ne bi bila mogua
da se ulno ne moe uoptavati. Prema tome: dok nauka miljenjem utvruje opte i
izraava ga pojmom, umetnost intuicijom (lat. intuor = gledam u) u konkretnom
pronalazi opte i izraava ga tipom. Znai: ono to je miljenje i pojam u nauci to je
intuicija i tip u umetnosti. Umetnost je intuicija za onoliko za koliko pretstavlja oblik
saznanja, ne apstraktnog nego konkretnog, i u onoj meri koliko ona koristi stvarnost
bez da je menja ili falsifikuje. Njena snaga je u tome to je tako gola i ista. U naem
duhu umetnost neprekidno obnavlja one aspekte stvari koje su misli predale refleksiji,
a intelekt apstrakciji. Umetnost je koren celokupnog ovekovog teoretskog ivota.
Njena funkcija je da bude koren, a ne cvet ili plod. Nauka saznaje na teoretskom, a
umetnost na estetskom kontinuumu. Lepe kazano: u kontinuumu saznanja umetnost
se javlja prva; umetnika spoznaja je ulna, konkretna, sugestivna, a nauna spoznaja
je apstraktna, misaona, logina. Nauka istinu zahvata misaono, a umetnost je ulno
doivljava. Misaono izvoenje smisla iz umetnikog doivljaja nije umetnost, ali ne
mora da bude ni nauka. U nauci se istinitost miljenja logiki i empirijski proverava, a
u umetnosti istinski doivljaj se javlja ili ne javlja. Intuicija u umetnosti vodi do
umetnike istine, a u nauci samo do hipoteze. Meutim, poto samo dobre hipoteza
vode u nauci spoznaja istine, intuicija ima izuzetnu vanost i u nauci. Ali ona nije
dovoljna sama po sebi da se otkrije istina.
Nauka se u otkrivanju svojih saznanja slui simbolima, a umetnost znakovima.
Postoji razlika izmeu simbola i znakova. Simbole stvara ovek i on im odreuje i
daje znaenja. Znakovi su delovi stvarnosti koji sami neto znae. Zbog toga i jesu
neverbalne umetnosti svugde razumljive. Umetnost preko i pomou vrednih
umetnikih dela otkriva mnogo dublje istine o ivotu, svetu i nama samima nego to
to ini nauka. Meutim, umetnost kao i nauku ideologija eli pretvoriti u svoje
sredstvo. Ali valja imati na umu da je umetnost kao i nauka internacionalna,
opteoveanska, a onog trenutka kada postane sredstvo ideologije, kao i nauka,
prestaje da bude ono to jeste.
Religija, ukoliko se promisli i domisli u razvijenom obliku, jeste posebni
sistem simbola, praen posebnim (religioznim) doivljajem, koji se najee iskazuje
kao doivljaj svetog. Religija kao sistem simbola ukljuuje: misaoni nivo i predstave,
nivo ponaanja i materijalizovanu simboliku. Po tome se ona i razlikuje od nauke.
Misaoni nivo i predstave sadri predstave i poglede o svetu i oveku u povezanopsti s
posebnom viom, ili osnovnom, natprirodnom, transcedentnom, sasvim
drugom stvarnou. Ono to ini bit religije jeste da su te predstave i ti pogledi
formulisani u mitovima i mitologijama, a iskazani u svetim knjigama i kodifikovani
u dogmama. Kao takvi oni su neprikosnovene i neobori, a istovremeno se pokuavaju
protumaiti racionalno-pojmovnim putem. Za objanjenje ovog pogleda na svet jedino
je merodavna crkva i njeni autoriteti. Religijske predstave i pogledi snagu svoje

43
argumentacije crpe iz autoriteta onih koji ih iznose, tvrde i zastupaju. U tom smislu
dogma je suprotna metodikoj skepsi, kritikom ispitivanju, filosofskom i naunom
istraivanju i stvaralakom otkrivanju istine koja nigde i nikada nije unapred data ili
(prirodno odnosnonatprirodno) objavljena i utvrena. Obredno, moralno i
svako drugo ponaanje se u religijskom pogledu na svet shvata kao priprema, kao
uslov ili kao izraz povezanosti oveka i natprirodne stvarnosti. Materijalizovana
simbolika svete stvari bez kojih ne mogu da postoje niti religiozni nazori niti
religiozno ponaanje sadri od svete rei u zvunom ili pisanom obliku do
razliitih prirodnih predmeta i ljudskih proizvoda. Ovakvi sistemi simbola su uvek
povezani sa odreenom drutvenom zajednicom i njenom strukturom.
U fenomenologiji religije religiozni doivljaj, odnosno doivljaj svetog se
odreuje kao doivljaj susreta s radiklano drugaijom, tajanstvenom stvarnou, koja
prevazilazi ljudsku mo, a koja je ipak na poseban nain okrenuta oveku. Za religiju
je specifina povezanost odreenog sistema simbola s doivljajem svetog. Pri tome
neke predstave i neki pojmovi dobivaju religiozni karakter neke transcendentne,
poslednje stvarnosti samo onda kada ih prate posebno religiozno ponaanje i
doivljaji. Bez toga oni ostaju samo (pseudo)filosofski pojmovi ili predstave
svakodnevnog miljenja.
Za onoliko za koliko se razlikuju nauka i tehnika najamanje za toliko se
razlikuje nauni i struni rad. Nauka i nauni rad dovode do saznanja, a tehnika i
struni rad se na tom i takvom znanju zasnivaju. To znai da nauni rad otkriem
zakonitosti promilja i objanjava veliki broj pojava, procesa i odnosa, a struni rad
na osnovu otkria promilja i objanjava pojedinano pojedinanu pojavu,
pojedinani proces, ili pojedinani odnos. Zbog toga nauni rad i obeleava
generalizacija, a struni rad konkretizacija.
Istorija sveta i svetska istorija su pokazale i dokazale da nema promena,
razvoja i modernizacije bez dijalektikog jedinstva generalizacija i konkretizacija.
Naime, svet se ne moe menjati, razvijati i modernizovati samo na osnovu otkrivanja
istinitih saznanja. Ono to je potrebno jeste i akcija utemeljena na tim i takvim
saznanjima. A akcija zasnovana na istinitim saznanjima jeste struna aktivnost jeste
struni rad. I pored toga to mogu da slue istom cilju nauni i struni rad nisu
identini. Naime, na jednom otkriu, kako pokazuje istorija nauke i razvoj, promene i
modernizacija sveta, mogu da se zasniva veliki broj praktinih aktivnosti. Zbog toga
nauni rad i ima veliku potencijalnu korist koja se samo strunim radom transformie
i vaspostavlja kao stvarna korist. Znai: istinita saznanja su opte dobro, blago
oveanstva koje se strunim radom pretvara u blago pojednica. Kale e kazati da su
oveku nauna saznanja poput nekog organa, sposobnost koja mu omoguuje
prilagoavanje, opstanak, ali neuporediv sa bilo kojim organom ili sposobnou u
drugih ivih bia, jer je tom sposobnou omoguena jedna nova zbilja putem koje se
ljudski rod prilagoava i odrava. Prema tome, nauni rad poveava potencijalne
sposobnosti vrste i, kao takav, svojim otkriima obogauju (da li i oplemenjuje?)
kulturnu stvarnost. Struni rad jeste proces ostvarivanja tih i takvih sposobnosti kod
individuma.
Pojedinac je taj koji otkriva naune spoznaje. Te spoznaje vrede za sve ljude
planete. Da bi zaista vredele one moraju da budu saznate nauene. Nema potrebe da
se otkriva ve otkriveno, ali ima potrebe da se otkriveno naui. ovek ui bitno
drugaije od drugih ivih bia ui uz pomo simbola bez prisustva pojava, procesa i
odnosa koje izuava. To je ono to omoguava oveku da brzo i vie ui. Meutim,
odsustvo ulnih doivljaja pri uenju pogoduje sticanju apstraktnih znanja - znanja
koja se ne mogu povezati sa pojavama, procesima i odnosima na koje se odnose ili se

44
pak pogreno povezuju, pa se onda na takvim verbalnim znanjima ne moe zasnivati
struni rad. Pa i onda kada nema verbalizma u teorijskom obrazovanju ono nije
dovoljno za uspean struni rad. Ono to je potrebno za uspean struni rad su struna
istraivanja. Cilj takvih istraivanja jeste upoznavanje sa konkretnim. Cilj naunih
istraivanja jeste uoptavanje. Prema tome, razlika izmeu naunog i strunog rada
jeste identina razlici izmeu apstraktnog i konkretnog. Iz ovog, dalje, proizlazi da su
nauni i struni rad dve razliite, ali i istovremeno meusobno usko povezane
aktivnosti. Jer, primena saznanja u praksi je njihova konana verifikacija. Ukoliko u
to i takvoj verifikaciji nastaju problemi tada to nije nita drugo do otvaranje problema
za nova nauna istraivanja kako bi se na osnovu njihovih rezultata dolo do novih, za
praksu upotrebljivih, saznanja. esto su struna istraivanja izuzetno bliska naunim
istraivanjima. To je posebno karakteristino za istraivanja drutvenih i politikih
pojava, pocesa i odnosa. Ono po emu se razlikuju ova istraivanja drutvenih i
politikih pojava, procesa i odnosa jeste najee u uzorku. Naime, uzorak na kome se
vre nauna istraivanja mora da bude reprezentativan za vei drutveni prostor, a
uzorak strunih istraivanja mora da bude reprezentativan za jednu odreenu grupu
pojava, procesa ili odnosa. Iz ovog proizlazi da vei broj strunih istraivanja moe da
bude validna osnova za nauna uoptavanja.
Prethodno je kazano da otkrie poveava potencijalne sposobnosti vrste, a da
je primena otkria uvek konkretna i ograniena. Naime, nauni rad bez otkria, bez
novi saznanja jeste bezvredan jeste neproduktivan. Meutim, istinita saznanja nikad
ne mogu da budu bezvredna, jer u sebi nose stvarne ili potencijalne mogunosti. Ono
to moe da bude neplodno jeste praksa koja se tim i takvim znanjima ne koristi. Ako
se neke spoznaje ne koriste to ne znai da one nemaju praktinu vrednost. Praktina
vrednost i praktina korist se ostvaruje primenom naunih saznanja. Time se otvra set
pitanja humanizma i vrednosti i korpus moralnih dilema.
Meutim, pre odgovora na ova pitanja valja ukazati na razliku izmeu
drutvenih i prirodnih pojava. Bitna razlika izmeu prirodnih i drutvenih pojava
jeste: struktura drutvenih pojava, procesa, odnosa je znatno sloenija od strukture
prirodnih pojava, procesa, odnosa. Nije nam namera da poreknemo sloenost
prirodnih pojava (procesa, odnosa) ve da ukaemo na razliku u stepenu sloenosti.
Naime, dok su prirodne pojave (procesi, odnosi) uslovljeni prirodnim faktorima
drutvene pojave (procesi, odnosi) su uzrokovani istovremeno i prirodnim i
drutvenim faktorima. Prema nalazima metodologa proizlazi da ono to razlikuje
najprostiju drutvenu pojavu od najsloenije prirodne pojave sastoji se u tome to je
prva uslovljena velikim brojem raznovrsnih inilaca: fizikim, biolokim,
geografskim, ekonomskim, pravnim, moralnim, ideolokim, politikim, istorijskim i
individualnim, dok je druga uslovljena uglavnom prirodnim iniocima. Ova sloenost
drutvenih pojava bila je vie u radikalnom odbacivanju pojmova uzronosti i
zakonitosti drutvenih pojava. Otuda sloenost drutvenih pojava upuuje samo na
tekoe u njihovom objanjenju, ali nam nita ne govori o apsolutnoj nemogunosti
utvrivanja zakonitosti veza meu njima.
Ukoliko posmatrano sa aspekta stepena sloenosti, odnosno ukoliko
promiljamo tu sloenost pomou kriterija broja varijabli koje uestvuju u strukturi
objanjenja neke prirodne i drutvene pojava, onda se moe zapaziti mnogo vei broj
varijabli kad je u pitanju drutvena pojava. Moemo ak rei da se broj varijabli
nunih za objanjenje poveava ukoliko se kreemo od prirodnih prema drutvenim
pojavama. Zakoni mehanike i fizike dadu se izraziti u relativno jednostavnim i lakim
formulama, dok se zakoni drutvenih nauka teko mogu izraziti na tako jednostavan
nain. Odnosi koji se pomou zakona prirodnih nauka utvruju relativno su prosti,

45
broj varijabli je obino minimalan, uzajamno delovanje nije mnogostruko, mogunost
iznenadne interferencije nekih nepredvienih faktora nije velika. Zakoni drutvenih
nauka odnose se na veoma sloene sisteme uzajamnih dejstava sa velikim brojem
faktora koji ih odreuju. Svi su ovi mnogobrojni faktori tesno isprepleteni i u stalnom
su menjanju. Ovde se, dakle, naputaju problemi sa dve-tri promenljive (varijable) i
pokuavaju se objasniti i razumeti pojave koje su odreene spletom razliitih inilaca,
gde se svakom od njih nastoji izmeriti specifina teina. Ako nauna teorija i zakoni
treba da budu adekvatni tako sloenoj objektivnoj stvarnosti, kako se onda moe
oekivati da teorije i zakoni budu uvek prosti, jasni i oigledni? Ovim se ne eli
kazati da nije mogua jednostavna teorija o izuzetno sloenim pojavama, procesima,
odnosima, kao i da nije mogua sloena teorija o jednostavnim pojavama, procesima,
odnosima. Ono na ta elimo upozoriti jeste da se dosadanja rasprava o dijalektikom
miljenju, saznavanju i razumevanju konkretno-istorijskog totatliteta usredsredila se
na jednu polovinu formule. Ona se usredsredila na problem totatliteta, teorijskog
miljenja koje bi bilo duhovna reprodukcija celine, koje stvarnost ne bi suzilo samo na
neku od njenih dimenzija. Pogled se sada mora okrenuti na drugu polovinu formule,
ka konkretno-istorijskom.
No, na tom putu duhovnog osvajanja celine krije se jedan veliki izazov. Kako
dopreti do slike celine a da ona istovremeno bude utemeljena na iskustvenoj grai, na
gustim empirijskim injenicama, da ne bude prazna spekulacija. Jer ako su injenice
bez slepe, teorija bez injenica je prazna ljutura. Ahilova peta pozitivizma upravo je
ta kobna pocepanost izmeu apstraktne, suve teorije na jednoj strani ponora i
komadia empirije koji veoma malo govore o drutvu, na drugoj strani.
Ali kako premostiti taj jaz. Jer dobro znamo da iskustvenim (empirijskim)
putem ne moemo zahvatiti drutvo u njegovoj ukupnosti. Ljudski duh nikada ne
moe obuhvatiti celinu u smislu iskustvenog istraivanja svih crta stvarnosti.
Istraivanje konkretnog totatliteta nije metoda koja naivno pretenduje da upozna sve
aspekte stvarnosti bez ostatka i da prui totalnu sliku stvarnosti u beskrajnosti svih
njenih momenata i osobina. Istraivanje drutvene celine nije poziv na nemogue. Ali
mi nismo osueni ni na drugu krajnost, na mrvice ivota. Nismo osueni na opisivanje
beznaajnih, malih i izolovanih iseaka koji nisu povezani sa celinom drutva, koji o
njoj veoma malo ili nita ne govore. To je lana dilema.
Sr tekoa je dakle kako uspostaviti vezu koja je izgubljena, kako uspostaviti
povezanost izmeu malih, ogranienih istraivakih problema i drutvene celine
(strukture i razvojnih tendencija).
Reenje lei u preokretanju naeg odnosa, u naputanju ta dva pola izolacije.
Mi ne prouavamo ni jedno ni drugo samo za sebe, kao dve linije koje se dodiruju,
ve istraujemo jedno pomou drugoga. Misaono osvajanje sveta kako to dobro
opisuje Kosik u svojoj Dijalektici konkretnog je proces konkretizacije koji
neprekidno kree od celine ka delovima i od delova ka celini, od sutine ka pojavi i od
pojave ka sutini. U tom napredovanju slinom spirali apstraktno razmiljanje i
vraanje injenicama stalno se izmenjuju. Uzajamno se osvetljavaju odabrani delii
svakidanjice i celina drutvenih zbivanja (injenice i teorija). Nebrojni delii
stvarnosti stalno se uobliavaju u teorijsku celinu, da bi teorijsko miljenje zatim
ponovo izlazilo u svet koji oekuje njegov odlazak i sabiralo novu grau. Ponavljam
formulaciju uzajamno osvetljavanje. To je klju koji otvara ona vrata koja nas vode
u smisleno istraivanje stvarnosti, od bleska koji otkriva samo krajiak jedne sliek do
velikih otkria. Pri tome ni jedna od ove dve faze (radnje) nije superiorna ili
inferiorna, primarna ili parazitska, ve se u povratnom toku dopunjavaju; slede
neizbean ritam misli.

46
 Ta formula na prvi pogled izgleda kao logiki, duhovni princip. Meutim, ona
je izvedena iz same stvarnosti, to je alatka dobro prilagoena svom predmetu obrade.
Jer ta zapravo znai upoznati stvarnost, koji nas put tome vodi? Stvarnost, i to je
pravi misaoni rez prema pozitivizmu, stvarnost nije mehaniki zbir injenica.
Upoznati realnost ne svodi se na beskonano pridodavanje injenica. Jer ako je
stvarnost samo mehaniki zbir velikog broja injenica i ni iz ega drugog izvodljivih
elemenata, tada je ona u svojoj konkretnosti za nas principjelno nesaznatljiva. Jer
svakoj pojavi se mogu pridodavati nove strane i aspekti, proputene ili dosda
nepronaene injenice. Tom beskrajnom prikljuivanju nema kraja. Istraivanje
podsea na oveka koji uzaludno gasi e stalno pijui slanu morsku vodu. Osnovno
pitanje nije u potpunosti injenica; skupiti "sve injenice jo ne znai upoznati pravu
stvarnost. Saznanje nije samo ogledalo stvarnosti, ve reflektor koji je obasjava, koji
see mrak. Drutvena celina nije haotina, nije beskraj nepovezanih injenica.
Totalitet je stvarnost, celina koja je strukurisana, koja ima logiku po kojoj se stvara,
odrava ili menja, - logiku strukture, socijalnog sistema, razvojnih tendencija.
Upoznati pravi karakter tog totaliteta to znai razumeti stvarnost u njenim unutranjim
zakonitostima, unutranjoj povezanosti koja se otkriva ispod povrnih i sluajnih
pojava, u dijalektici delova i celine, unutranje sutine i pojavnih strana. Ovakvo
shvatanje konkretno-istorijskog je u suprotnosti sa sirovim empirizmom koji prianja
samo uz sluajne pojavne oblike i koji ne moe da prodre do unutranjeg jezgra
(strukture), do razvojnih procesa koji odluuju o sudbini jednog drutva. Sve oblasti
stvarnosti u stvari su kompleksi sastojaka koji utiu jedni na druge.
Pravi problem istraivanja lei u dobrom izboru reprezentativnih iseaka,
nizova kljunih, privilegovanih injenica koje cepaju zavesu i otkrivaju strukturu i
razvojne tendencije, koje bacaju svetlo na celinu, na ukupan tok. Empirijski istraivati
to znai tragati za reprezentativnim celinama koje moemo neposredno (iskustveno)
posmatrati i koje usebi sadre jake karakteristike drutvene celine, koje otkrivaju
njenu prirodu. injenice odraavaju odreene komplekse. Zato je mogue da jedan
niz injenica iskazuje vie a drugi manje, ili da ista injenica baca vie ili manje svetla
zavisno od toga kako istraiva ume da im postavlja pitanja, da shvati njihovo
znaenje. Da bi se dobili znaajni i zanimljivi odgovori i pitanja upuena stvarnosti
(injenicama) moraju biti takva. Dijalektika drutvene celine, njeno razumevanje,
uvek je na krajni cilj, krajnji predmet istraivanja. Ali do nje na alost ili na sreu
nema direktnog puta. Do nje se moe stii samo preko istraivanja ueg predmeta koji
predstavlja na neposredni i ui istraivaki zadatak. Teorijski okvir sa svoje strane
odnosi se na osobenosti celine, to je taj veliki posrednik koji upravo i spaja velike sa
malim, svakodnevnim problemima. Teorijski okvir je dakle, po prirodi stvari, uvek
iri od neposrednog empirijskog zahvata, ne zavisi iskljuivo od toga ta e se moi
neposredno proveriti. Na kraju krajeva ni ne postoji mehanika, gvozdena,
stopostotna neposredna empirijska proverljivost (verifikacija) jednog teorijskog
koncepta. Poslednja verifikacija je sama istorija, istorijska evidencija, sam ivot.
I najzad da pomenem i poslednju taku: vano je da imamo na umu i obrnut
smer. Reprezentativne injenice bacaju svetlo na celinu drutvenog stanja. Ali isto
tako i pojedinane injenice postaju shvatljive samo u kontekstu celine, pomou
celine se mogu razumeti i objasniti. injenica otkriva "drugo"(totalitet) ali se
pomou tog drugog i definie. Izolovane injenice su istrgnuti momenti i tek
uklapanjem u odgovarajuu celinu dobijaju objanjenje, i vie od toga istinitost.
injenice su ifre stvarnosti, one se deifruju pomou celine kojoj pripadaju.
Saznanje jednog zbira injenica postaje potpuno kada saznamo njihovo mesto u
ukupnosti date stvarnosti. I najzad, ak i samo shvatanje neke injenice je uslovljeno i

47
celokupnom koncepcijom stvarnosti. Prema tome, veliki broj uzroka drutvenih
pojava, procesa, odnosa - celina drutvenih zbivanja, celina drutvene zbiljnosti, se
oblikuje i iskazuje u uzronom kompleksu koji je u svom delovanjuuo uvek neto vie
i kvalitativno drugaije od prostog zbira njihova. To e opredeliti trovrstan
metodoloki pristup u promiljanju i objanjavanju sloenih drutvenig pojava.
1. Teoretski, odreena drutvena pojava moe se posmatrati u sistemu
sveopte uslovljenosti drugim pojavama. Rei da je "sve slovljeno svim" nij
neistina, ali to nam jo nita ne kazuje. Premda to znamo, mi smo nezadovoljni i
odluni da tragamo za specifinim uzrocima. Jer stanje uzajamnog usklovljavanja je
suvie iroko i ne prua mogunosti da vidimo kako to da su jedne pojave
neposrednije i vre vezane jedna za drugu, dok su druge povezane posrednije i
labavije. Zakon (teorija) sveopte povezanosti nita nam ne govori o intenzitetu
delovanja jednih pojava na druge, odnosu mere, indeksu delovanja, ne pita se o
smeru tog delovanja, ne sadri ideje o razvoju pojava, ne objanjava kvalitativne
promene pojave, ne prua nikakve kriterijume za razlikovanje bitnog od nevanog,
nunog od sluajnog, opteg od pojedinanog.
2. Objanjenje odreene drutvene pojave nije u tome da se kae da je ona
uslovljena svim i svaim, ve da se iz obilja tih veza izdvoje dovoljni i nuni uslovi
za njeno objanjenje, a da se svi ostali zanemare. Praktino je, dakle, broj uslova koji
odreuju pojavu ogranien i mnogo ui od sveopte uslovljenosti. Prema tome, proces
uzronog istraivanja je proces utvrivanja granica, tj. proces odbacivanja nebitnih
elemenata iz situacije koja i njih obuhvata. Radi se, dakle, o seriji sukcesivnih
diskriminacija.
3. Do koje nas mere u objanjenju pojave interesuju veze te pojave sa drugim
pojavama u konkretnoj situaciji nije samo stvar teorije, ve i praktinog cilja
istraivanja. Sasvim je logino pretpostaviti da se neka pojava dade objasniti
uzimanjem u obzir jednog jedinog uslova, ali to je u naoj oblasti rei sluaj. Kada bi
svaka posledica bila izazvana uvek samo jednim uzrokom, onda bi utvrivanje
drutvenih zakona bilo lako i prosto. Ali ovu pretpostavku odmah obaraju sluajevi: a)
gde jedna posledica nastaje usled delovanja mnotva uslova, b) gde posledice
razliitih uzroka mogu da budu sline ili istovetne, c) gde jedan uslov izaziva niz
posledica.
Prirodne pojave imaju stalnu a drutvene pojave, drutvena dogaanja,
drutveni procesi, drutveni odnosi, dinamiku strukturu. U prirodnim naukama:
hemiji, fizici, biologiji, ..., prema nalazima J. K. Galbraith-a promene su povezane s
otkriem, odnosno s napretkom znanja. Predmet koji se prouava ne menja se. A u
drutvenim naukama ne samo da se menja domet znanja nego i predmet prouavanja.
Iz dinaminosti strukture drutvene pojave proizlazi da je potpuna deskripcija i
objanjenje samo ideal. Zbog toga su metodolozi u drutvenim naukama i skloni da
izmeu razliitih inilaca koji tvore drutvenu pojavu izaberu jedan i da njega
proglase odluujuim, temeljnim, prvobitnim, u krajnjoj instanci, presudnim,
dominantnim. Jednom to mogu da budu prosti fiziko -materijalni uslovi, drugi put
psiholoki ili bioloki elementi (tenje, motivi, nagoni), trei put ustanove i drutveni
oblici svesti, etvrti put istorijske injenice, a sledei put geografske, demografske,
pravne, moralne ili pak neke druge. Meutim, im se odabire jedan inilac i pomou
njega nastoji da se objasni sve ostale, onda selekcija inilaca implicira odreeno
stajalite, tj. odreenu teoriju i vrednosnu poziciju. Pri tome se mora imati na umu da
pitanje mere delovanja ili relativne snage uticaja pojedinih inilaca mora dovesti u
vezu sa stepenom razvitka drutva, pri emu e se pokazati da od stepena razvijenosti
drutva zavisi i to koji e inilac u sklopu drugih inilaca imati pretean uticaj. To

48
znai da odnosi izmeu razliitih inilaca i njihova kauzalna teina ostaju empirijski
otvorena pitanja i mi ih treba da rdimo otvorenim da bismo mogli objasniti svaku
istorijsku epohu u pojmovima te epohe i njenih dominantnih oblika socijalne
promene.
Saznanje mere delovanja pojedinih socijalnih inilaca nije od znaaja
iskljuivo za drutvenu praksu i praktinu politiku, ve pre svega za drutvenu nauku.
Drutvena nauka dolazi do saznanja o znaajnosti pojedinih inilaca u drutvu
uglavnom na tri naina: a) samom orijentacijom prema socijalnim iniocima
(opadanje uticaja prirodnih uslova na drutvenu organizaciju i odnose), b) putem
snane pojmovno-logike analize, i c) na osnovu brojnih empirijskih istraivanja.
Ovom valja dodati i imati na umu sledee: poto se drutvena pojava, proces, odnos,
menjaju u toku vremena, mi ne moemo, na osnovu poznavanja njenih osobina u
jednom trenutku, donositi sigurne zakljuke o njenim osobinama u budunosti. ak
naa saznanja o datoj pojavi mogu da utiu na ponaanje te pojave, tako da e se ona
moda ponaati drugaije nego to mi predviamo na osnovu saznanja koja smo ve
stekli o njoj.
Prema tome: drutvene pojave, procese, odnose, je daleko tee egzaktno meriti
nego prirodne. Ali potrebna egzaktnost u drutvenim naukama je znatno manja nego u
prirodnim. U prirodnim naukama kobna greka moe da bude manja od 1, a za
drutvenu praksu i pogreka od 20% to ne mora da bude.
Drutvene pojave, procesi, odnosi, imaju istorijsku dimenziju istorija
(tradicija) jeste osobena dimenzija drtvenog ivota da su pod uticajem prolih
zbivanja. Ako je to tako tada ni jedno drutvo nije ist oblik. Naime, u svakom
drutvu postoje elementi razliitih epoha kroz koje je ono u svom istorijskom razvoju,
u svojim promenama, prolo, a naziv dobiva po dominantnim obelejima. Uvaavanje
istorije, odnosno ukljuivanje istorijskih dimenzija u naunom projektovanju i fazama
istraivanja ima metodoloki i antropoloki znaaj.
Metodoloki znaaj proizlazi iz dubine objanjavanja drutvenih pojava,
procesa, odnosa. Svako dublje objanjenje drutvenih pojava i procesa mora voditi
rauna o njihovoj istorijskoj dimenziji, tj. o istorijskim uticajima ije saznanje pomae
potpunijem razumevanju savremenog drutvenog zbivnja kao i mogueg drutvenog
kretanja. Mi, dakle, znamo da se naa ljudska drama odvija unutar tri dimenzije:
prolosti, sadanjosti i budunosti. Mi ne moemo potpunije razumeti nita to je
ljudsko ako stalno ne vodimo rauna o a) prolom iskustvu pojedinaca i grupa, b)
savremenim uslovima drame egzistencije, i c) buduim aspiracijama (ciljevima,
svrhama, vrednostima) pojedinca i drutvenih grupa. Potreba za kombinacijom
istorijskog, strukturalno funkcionalnog i antropolokog pristupa u izuavanju
drutvenih pojava pokazuje se u svojoj neodlonosti. Ovakav pristup, kako vidimo,
prosto namee sama priroda drutvenih pojava.
Mi znamo da naa sadanjost, a i budunost, nisu bez veze sa prolou. Ali
bilo bi pogreno zakljuiti da se priroda drutvenih pojava moe najpotpunije nai u
njihovoj istoriji. Misao da za objanjenje savremenih dogaaja moramo traiti i
uzroke prolosti, ne znai da su proli uzroci uvek najodluniji za objanjenje. Dirkem
upozorava: Ako su, naprotiv, svi glavni uzroci drutvenih dogaaja u prolosti, svaki
narod bi bio samo produetak onog koji mu je prethodio i razna drutva izgubila bi
svoju individualnost da bi jedino postala razni trenuci jednog i istog razvoja.
Impresionirani dugom istorijom koja lei iza njih, istoriari su esto uvereni da se
svaki savremeni dogaaj moe objasniti jedino njegovom istorijom. Istoriju treba
uvaavati, ali ne i oboavati. ...

49
 Kasniji pisci su esto upozoravali da postoji jedna neotuiva i neiskorenjiva
struktura shvatanja koja nije naa vlastita tvorevina, ve nam je data i nametnuta od
strane drutva - itav jedan anapart pojmova i kategorija u ijem okviru je
individualno miljenje, koliko god da je smelo i orginalno, primorano da se kree. U
tom smislu je Dirkem bio u pravu kada je govorio o prinudi koju na individualnu
svest vre drutvene ustanove (institucije). Kolektivna svest u ovom kontekstu znai
samo to da u samim individualnim svestima postoji cela oblast predstava, tenji,
motiva i miljenja koja se ne objanjavaju psihologijom pojedinca, ve samom
injenicom drutvenog ivota u koga pojedinac ulazi i ne znajui esto da se samo
ukljuuje u ve oformljenu strukturu proizvodnje, razmene, potronje, u odreenu
strukturu miljenja, shvatanja, jezika ...
I ovih nekoliko metodolokih napomena sasvim je dovoljno da ukau na
specifinost drutvenih pojava i na jo jedan elemenat (faktor tradicije) koji se mora
uzeti u obzir, i, koji sigurno ulazi u sloenu strukturu naunog objanjenja. Jer, kako
kae F. Flora, nijedno doba nije tako novo da se u njemu ne bi nala sva vremena.
Tradicija je ivi duh, istorijsko pamenje to povezuje ive i mrtve, pobeda nad
smru. Samo primitivna drutva nemaju istoriju (prolost) ili ona drutva koja su
zaboravila svoju istoriju... Istorija je, naime, sve ono to se desilo (prolost). Tradicija
je sve ono to smo mi izabrali iz te prolosti kao vrednost. Tradicija je, prema tome,
ono to smo oistili od istorije, jer je svako nekritiko identifikovanje sa celom
istorijom osueno na ponavljanje istorije (prolosti) i svih onih iracionalnosti na koje
nas podsea istorijsko pamenje. Svakako da se izbor iz prolosti mora obuhvatiti na
osnovu najracionalnijih i najhumanijih kriterijuma. Ono to iz istorije usvojimo s
bzirom na te kriterijume predlaem da nazivamo tradicija ili kritika (nauna) svest o
istoriji. Ova kritika (nauna) svest o istoriji ne treba se brkati sa istorijskom sveu
(masa), jer je ova poslednja optereena predrasudama, legendama, nacionalnim
mitovima, itd. I ba iz ovih razloga istorijska svest (masa) se pokazuje delotvornija i
snanija u odnosu na kritiku (naunu) svest o istoriji. Jer mase ne prihvataju ideje
zbog toga to su istinite, ve zbog toga to su funkcionalne.
Ako je re o potpunom raskidu sa prolou, onda to mora da znai i
priznavanje da u prolosti nema nita to bismo zadrali kao vrednost. Ako nije re o
potpunom raskidanju sa prolou, onda to opet, mora da znai da prolost sadri u
sebi neku vrednost ili mogunost koju valja osloboditi i za koju se vredi zaloiti.
Moramo, dakle, priznati, da smo tim selekcionisanjem iz prolosti (zdrava
tradicija) ouvali istorijski kontinuitet, to znai i mogunost da iz istorije neto
nauimo. Jer, kako ree pesnik F. iler, nema nijednog meu vama svima kome
istorija ne bi imala neto vano da kae.
Interesovanje za istoriju u procesu projektovanja istraivanja nema samo
metodoloku vrednost ve je ono od ireg antropolokog znaaja. Naime, ono to
danas znamo jeste da razliita drutva (ili razliiti tipovi drutvenih struktura)
pruaju i razliite mogunosti za razvitak linosti i kulture. Sigurno je da pojedinac u
demokratskom drutvu moe svestranije razviti svoje intelektualne, voljne i
emocionalne sposobnosti nego to to moe u jednom totalitarnom drutvu (drutvu u
kome je njegov intelektualni, voljni i emocionalni ivot strogo kontrolisan i
manipulisan). Kada ne bismo verovali i u iskustvu potvrdili da postoje i drugi oblici
drutvene organizacije, koji oveku omoguuju iri razmah njegovih ljudskih
sposobnosti i dispozicija, razliiti od onih u kojima se ve ivelo ili sada ivi, onda bi
bila besmislena svaka borba za smislenu izmenu postojee drutvene strukture.
injenica je, prema tome, da je i postojea struktura samo jedna od mogunosti koja
se realizovala i da su isto tako postojale i druge mogunosti. Cela istorija lei iza nas

50
kao gigantska laboratorija u kojoj su svi mogui eksperimenti bili izvreni da bi se
nala formula drutvenog ivota koja bi odgovarala vrsti ovek.
Mi ne moemo menjati prolost, ali moemo budunost, jer ona tek treba da se
dogodi. Nae interesovanje za istoriju nije rezultat uverenja da je budunost
neizbena, da je budunost determinisana prolou. To to su ljudi u prolosti iveli u
drutvu odreenih vrsti ne postavlja precizne a ni apsolutne limite u odnosu na vrstu
drutva koje bi oni eventualno bili u mogunosti da stvore u budunosti. Mi istoriju
prouavamo da bismo razumeli alternative u ijim su okvirima ljudski razum i ljudska
sloboda sada u stanju da stvaraju istoriju. Mi prouvamo istorijsku socijalnu strukturu
da bismo, ukratko reeno, kroz nju iznali naine kako da se na nju utie, odnosno na
koje se naine moe uticati. Jer, jedino emo tako biti u stanju da saznamo dokle
ljudska sloboda moe da ide i kakav je njen stvarni smisao.
Jedno pitanje treba uvek i ponovo pitati: ako je to sve ve bilo tako u istoriji,
da li je tako i moralo biti? Marksistika teza o istorijskim mogunostima odbija strogi
deterministiki odgovor. Istorija je zbir svega onoga to je moglo da bude izbegnuto.
Budimo mudriji da bismo bili manje bedni (Marks).
Konano, ako nismo zadovoljni istorijom koju smo propatili, onda joj jedino
moemo uputiti onaj isti prigovor koji je Sen Simon prebacio Francuskoj revoluciji:
Ja joj zameram ne za ono to je bila, nego za ono to nije bila, a to je mogla da
bude.
A mi znamo ta je istorija uglavnom bila. itajui istorijske opise pojedinih
dogaaja ne moemo se oteti utisku da je istorija jedno ogromno groblje. Istorija
ovjeanstva pisana je krvlju i suzama, a meu hiljadu okrvavljenih statua u prolosti
rijetko bi sinula jedna, prekrivena srebrom dobrote. Demagozi, varalice, oceubice, i
ubice prijatelja, silom opijeni egoisti, fanatini proroci koji su ljubav propovijedali
maem; bilo je uvijek isto, i uvijek su bili trpeljivi narodi, gonjeni jedni na druge u
besmislenom ubijanju za cara, kraljeve, religiju i ludake bez kraja (Remark).
I na kraju ovog naeg razmiljanja o antropolokom znaaju izuavanja
istorije valja se zapitati: zato je uvek nanovo potrebno i vredno razmiljati o istoriji i
istorijskim dogaajima? Drugim reima, zato se istorija uvek iznova pie? Zato
svaka generacija nanovo pie istoriju? Zato je uopte potrebno da se reinterpretiraju
istorijski dogaaji?
Potreba za stalnom rekonstrukcijom istorije i istorijskih dogaaja pokazuje se
dvostruko uslovljena: teorijski i praktino. Naime, jedan istorijski dogaaj moe se
nanovo tumaiti s obzirom na neku novu teoriju o istorijskom dogaanju, u kom se
sluaju itav dogaaj javlja u jednom novom svetlu i novim dimenzijama koje nisu
mogle da budu zapaene primenom stare teorije. Isto tako istorijski dogaaj se moe
nanovo rekonstruisati u skladu s novootkrivenom evidencijom, u kom sluaju se
popunjava mozaik istorijskog objanjenja onim podacima koji su do tada ostali u tami
i bili neotkriveni i nepoznati. Njihovim otkrivanjem baca se novo svetlo na istorijski
dogaaj i on za nas postaje neto drugo nego to je bio u interpretacijama koje nisu
uzimale u obzir te podatke (dokumente).
Nije redak sluaj da se itava istorija ili pojedini istorijski dogaaji
reinterpretiraju s vremena na vreme u skladu sa praktinim interesima neke drutvene
grupe (obino grupe na vlsti). To je ideoloka interpretacija istorije i istorijskih
dogaaja. Mi zanamo da je ideologija jedan specifian nain interpretacije drutvene
stvarnosti u odnosu na grupni interes. Istina se definie kao sve ono to ne
protivurei interesima grupe. Neistina je sve ono to se kosi sa grupnim (klasnim)
interesima. Ideologija se tako pokazuje kao koristan nain pogrenog shvatanja
drutvene stvarnosti.

51
 Bilo je pokuaja da se itava istorija ponovo pie u skladu sa neikm ljudskim
idealom ili vrednou. Poznat je pokuaj Hegelove filozofije istorije gde je Hegel
nastojao da oceni istoriju i istorijske dogaaje s obzirom na to koliko su oni doprineli
ljudskom oslobaanju. Sloboda se javlja kao osnovni kriterijum razumnosti
istorijskog dogaanja. Narodi koji nisu doprineli idealu slobode nemaju istoriju. Za
Hegela je itava istorija napredovanje u svesti o slobodi.
Interesantno i instruktivno bilo bi ponovno pisanje istorije s obzirom na jedan
osnovni kriterijum: mogunosti koje su mogle da se ostvare a nisu se ostvarile u
istoriji. U istoriji su se ee ostvarivale one negativne mogunosti koje su se mogle
izbei uz vie dobre volje i samosvesti istorijskih subjekata. Takav nain pisanja
istorije ostaje kao istorijski zadatak.
Praktine i teorijske potrebe za stalnom rekonstrukcijom istorije dovode nas
do nezaobilaznog pitanja: Da li je istorija ono to se doista dogodilo, ukoliko smo
mi, uopte, u stanju da saznamo ta se doista dogodilo, ili je istorija ono to su ljudi
zapamtili, izmislili ili prepravili prema svome ukusu? Nije li nacionalna svest po
nekom svom tipu jedan vid religiozne svesti koju nikkvi empirijski dokazi i racionalni
argumenti ne mogu da pokolebaju, izvedu iz ravnotee, pomute i uine drugaijom?
Ako je tako, a ma koliko elili da ne bude tako, primeri iz istorije gotovo svakog
naroda su tu da nas uvere u to da je legendarna istorija kao faktor formiranja
drutvene svesti nesumnjivo jaa od one naune i kritike, onda emu, zapravo, ta
nauna i kritika istorija koja samo moe da povredi, ponekad, nacionalna oseanja,
da poremeti, privremeno, harmoniju i sklad koji svaka tradicija oliava, ali neto, bar
ono bitno, u istorijskoj svesti ne moe da izmeni.
Ako nauka zadovoljava jednu od osnovnih ljudskih potreba i ako ona svojim
otkriem obogauje oveanstvo tada je nauka vrednost, a nauna istina jedna od
fundamentalnih vrednosti. Ovo mnogi filosofi, ak i specijalisti u teoriji vrednosti, ne
uviaju: kod njih emo se esto sresti s tendencijom da se problematika vrednosti
razmatra samo u okviru etike, kao sinonim dobra. Drugi oblik nerazumevanja istine
kao vrednosti nalazimo kod svih savremenih realista, koji istinu projektuju u sferu
bia van oveka, ili tvrde da su istina i injenice jedno isto. Istina je vrednost u
istom smislu u kojem je vrednost moralno dobro ili umetniko delo jer je predikat
koji ocenjujemo; tamo ocenjujemo ljudske postupke ili umetnika dela, ovde ljudske
tvrdnje. Rei da je jedan stav istinit, znai (izmeu ostalog) rei da vredi, da se na
njega moemo osloniti, da on zadovoljava nae intelektualne, ieventualno praktine
potrebe. Naravno, kada bismo, kao Karl Poper ( imnogi savremeni realisti), smatrali
da samo bog zna istinu dok ljudi za svoje teorije mogu da kau samo to da dosad nisu
pobijene, ne bismo mogli da insistiramo na vrednosnom karakteru istine iz prostog
razloga to je u jednoj humanistikoj filozofiji pojam vrednosti za koju samo bog zna,
uopte svaki transcendentalni pojam vrednosti, besmislica. oveku dostupna,
relativna istina jeste objektivna ali ipak ljudska vrednost.
U okvirima jedne koherentne humanistike filosofije, razlike izmeu saznajnih
i vrednosnih stavova, pa ak i izmeu stvari i vrednosti, ne mogu biti tako otre kao
to neki filosofi (naroito pozitivisti) misle. Gotovo svaki objekat koji je ovek
praksom preobrazio, zadovoljava izvesnu ljudsku potrebu i utoliko predstavlja
vrednost. Upravo utoliko praksa i jeste svrhovit delatnost svrha je stvaranje
predmeta koji zadovoljavaju materijalne, kulturne i druge potrebe ljudi.
Naravno, praksa nije samo materijalna proizvodnja ve i delatnost
posmatranja, interpretacije ulnih podataka, zakljuivanja, raunanja, stvaranja
modela. Mi saznajemo mnoge objekte koji trenutno ne zadovoljavaju nae potrebe.

52
Meutim, sve su to bar potencijalne vrednosti - ovek neprestano otkriva sve nove i
nove naine da koristi stvari koje su nekad izgledale totalno vezvredne .
Ukoliko u datom trenutku i postoje isti bezvredni objekti, oni su
kontinuiranim prelazom vezani s oiglednim vrednostima kao to su vazduh, hrana,
odea, materijali od kojih pravimo svoje instrumente, zgrade, slike, knjige. Ako,
zahvaljujui izvesnim matematikim formulama, uspevamo da u nuklearnom reaktoru
menjamo unutranju strukturu hemijskih elemenata i proizvodimo izotope, i ako,
zahvaljujui unoenju malih koliina izotopa u ljudski organizam, uspevamo da
ostvarimo kontrolu nad razliitim fiziolokim procesima i da u nekim sluajevima
postignemo izleenje od izvesnih bolesti, onda ceo lanac uzajamno povezanih
objekata od matematikih simbola do izotopa treba tretirati kao vrednost. Ako
jedan objekat postane znak za drugi objekat, koji je sa svoje strane znak za neki trei
to zadovoljava neku nau potrebu onda je ceo ovakav sistem znakova u stvari
sistem vrednosti.
Ako je tako, filosof humanistike orijentacije se nalazi suoen s nizom
problema, poev od definicije pojmova vrednosti do razmatranja raliitih oblika, vrsta
i kriterijuma za ocenu vrednosti u raznim podrujima. Sve su to preteno teorijski
problemi; reavajui ih, ostajemo ogranieni okvirima saznajne delatnosti
konstatujemo, objanjavamo, analiziramo.16 A, stvarni istraivaki problemi,
posebno u oblasti drutvenih nauka su: kako biti objektivan?, da li nauna
objektivnost zahteva vrednosno neutralna nauna istraivanja, odnosno da li istraiva
u oblastima drutvenih nauka moe da iskazuje vrednosne sudove a da ipak ostane
objektivan? Ovi problemu su i bitni i aktuelni zbog sledeeg:
Istraiva drutvenih pojava, procesa i odnosa je i sam deo tih pojava,
procesa i odnosa posmatra i uesnika.
Istraiva drutvenih pojava, procesa i odnosa ima line interese i
vrednosti. Ono to nazivamo neposrdnim posmatranjem jeste ista iluzija,
ako mislimo da je ono to takvim posmatranjem dobijemo neposredno,
nepatvoreno, isto iskustvo. Mi nemamo neposredan (objektivan) dodir sa
injenicama u tom smislu da ih moemo posmatrati nezavisno od naih
iskustava, pojmova i teorija, naeg jezika, naih linih interesa i
vrednosnih orijenatacija. Ovo su apriorni elementi percepcije. Psiholoka
je injenica da ispitivai obino posmatraju ono to su izvebani da
posmatraju i da istraiva koji stalno vri posmatranje ne gleda samo u
pojedinsot koju posmatra, nego je i trai. Neko je dobro primetio da nain
na koji mi vidimo stvari i dogaaje jeste u isto vreme i na in na koji ne
uspevamo da vidimo druge, upravo zbog navedenih apriornih elemenata te
nae percepcije. To je sigurno istina da istorijsko i kulturno iskustvo, kao i
celokupna struktura linosti, moe leati iza naunikove hipoteze i
uslovljavati njegovu percepciju dogaaja. I tako se obino deava da,
objanjavajui neku pojavu, unosimo u objanjenjenae line interese i
vrednosti. Tako postaje razumljivo zato se ista pojava opaa i interpetira
od grupe posmatraa razliito, to zavisi od heterogenosti njihovih linih
iskustava i vrednosti, kao i od drugih faktora.
Na istraivaa drutvenih pojava, procesa i odnosa deluje njegov poloaj u
drutvenoj strukturi. Istraiva obino i sam pripada nekoj drutvenoj
grupi (klasi) i teko se moe osloboditi dominantnih predrasuda i vrednosti
svoje drutvene sredine (grupe, klase). Normativne ideje karakteristine za

16
M. Markovi: navedeno delo, str. 159 i dalje.

53
 njegovu drutvenu i kulturnu grupu (kalsu) po pravilu utiu na njegovo
istraivanje opoev od izbora i formulacije problema, pristupa,
sakupljanja, klasifikacije, sistematizacije, interpretacije i publikovanja
podataka i nalaza. U veini sluajeva istraiva ak nije ni svestan uticaja
to ga njegova drutvena grupa ima na njega i njegov nauni rad.
Istraiva drutvenih pojava, procesa i odnosa nailazi na snaan otpor to
ga razne drutvene grupe, organizacije i institucije pruaju naunom, tj.
objektivnom i javnom ispitivanju. Proces naunog istraivanja, pored
ostalog, obeleava sukob nauni i vannaunih interesa i vrednosti pa se
istina veoma esto odreuje kao slaganje naunih ideja sa grupnim
interesima.
Vrednosni stav u istraivanju drutvenih pojava, procesa, odnosa, nije
mogue izbei u:
o izboru podruja istraivanja (svaki izbor zahteva vrednovanje),
o odabiranju problema,
o identifikovanju injenica,
o organizaciji materije,
o formulaciji hipoteza,
o proceni evidencije, odreivanju sadraja zakljuaka.
Da bi nauka bila vrednost, u punom znaenju te rei, neophodno je svesti
pristrasnost istraivaa drutvenih pojava, procesa, odnosa, na najmanju moguu
meru. Iz rezultata metodolokih istraivanja i promiljanja proizlazi da je za ovo
svoene neophodno:
Da istraiva sasvim jasno, razgovetno i eksplicitno iznese vrednosne
pretpostavke svoga istraivanja. Te pretpostavke ne slue samo kao vrednosni
okvir za analizu pojava, ve i kao kriteriji za ocenjivanje tih pojava.Ono to
istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, treba i moe da uradi sastoji se
u jasnom i preciznom ograniavanju problema istraivanja, postavljanju
najverovatnijih hipoteza, isticanju principa za selekciju podataka i definisanju
kljunih pojmova. Pri tome su od posebnog znaaja one definicije kljunih
pojmova koje omoguavaju uspenu operacionalizaciju, to znai da se svi
elementi pomou kojih se definie pojam mogu empirijski izmeriti. Prelaz sa
isto pojmovnog na operacionalni nivo omoguuje proveravanje
teorije.Uspena operacionalizacija je uvek aktuelna jer, teorijski sistem bez
empirijske provere ne moe da sainjava teoriju o iskustvenim pojavama,
procesima, odnosima.
Da istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, tano i precizno prikuplja
podatke. Pri tome on ne treba da iskljuivo prikuplja samo one podatke koji
potvruju njegovu hipotezu, ve i one podatke koji se ne slau sa njegovom
hipotezom, poto e ga paljiva analiza ba tih podataka mogue odvesti do
naputanja prvobitne hipoteze i do postavljanja nove, koja e se bolje slagati
sa injenicama. Ako istraiva ima dovoljno sredstava, vremena i snage, dobro
je da podatke prikuplja razliitim tehnikama i da ih uvek uporeuje, to e
svakako doprineti vrednosti njegove kasnije analize.
Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, treba da uporeuje alternativne
hipoteze. On ne treba da eka da neko drugi postavi drugaiju hipotezu, ve
da sam po mogunosti to ee proverava svoju polaznu hipotezu.
Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, mora da bude uvek spreman,
sposoban i hrabar da napusti tradicionalno cenjene ideje ukoliko nova
evidencija to dozvoljava.

54
 Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, treba da poseduje sposobnost
da vidi i upranjava alternativne mogunosti interpretacije. Istraiva se ne
treba vezati za jedno jedino tumaenje prikupljenih podataka, ve treba da
mati pusti krila, da postane svestan moguih tumaenja.
Istraiva drutvenih pojava, procesa i odnosa, treba stalno i na briljiv nain
da dovodi u vezu njegove zakljuke sa pretpostavkama od kojih je poao.
esto se neiskusan i neobrazovan istraiva i ne pita u kakvom odnosu stoje
njegovi zakljuci prema pretpostavkama. On ne osea potrebu za logikom
proverom svojih zakljuaka.
Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, treba da bude spreman da sledi
odreenu ideju sve do njenog logikog zakljuka. Istraiva je duan da na
osnovu prikupljene evidencije i logike argumentacije izvede sve logiki
mogue zakljuke. On ne treba da prav skokove i da namerno isputa one
zakljuke koji moda obaraju njegovu hipotezu, ili se ne slau sa njegovim
linim interesima i vrednosnom orijentacijom, ili pak zadiru u interese nekih
monih drutvenih grupa.
Da bi ubrao nauno validne plodove istraiva drutvenih pojava, procesa,
odnosa, mora da omogui i ostvari proveravanje rezultata i zakljuaka od
strane drugih istraivaa. I ba ova injenica da i drugi istraivai, koristei
iste hipoteze i iste metode, mogu da provere bilo ije istraivanje, govori o
tome da naunik ne moe nita falsifikovati u nauci, da je on po pravilu poten
zato to mora, a ne zato to eli ili to je moralniji od drugih.
Istraiva drutvenih pojava, procesa, odnosa, mora da bude spreman i da
upranjava odgovornu i stalnu kritiku ideja i teorija, i za razmenu iskustava
kako sa istraivaima koji se bave slinim ili istim problemima tako i sa
logiarima i filosofima nauke. Logiari i filosofi nauke su u boljem poloaju
da uoe nedostatke u istraivakom radu upravo zbog toga to sami nisu
ukljueni u istraivanje i to su profesionalno upueni na kritiku nauke. Kako
znamo, ta kritika nauke jeste nauka o nauci."Istraiva drutvenih pojava,
procesa, odnosa, u procesu istraivanja, a posebno u njegovoj zavrnoj fazi
izrie vrednosni sudov. Ono to je sada bitno jeste: sa kog vrednosnog
stanovita istraiva to radi izrie vrednosni sudov? Ako on izrie
vrednosni sud u skladu sa nekim svojim linim interesom ili interesom neke
socijalne grupe kojoj po raznim merilima pripada, onda je gotovo sigurno da je
on pristrasan i neobjektivan. Ali ako on izrie svoj vrednosni sud sa nekog
univerzalnog stanovita koje je dovoljno racionalno i dovoljno humano da ga
mogu prihvatiti svi lanovi drutva, onda njegovo vrednosno rasuivanje nije
u suprotnosti sa normama njegovog naunog rada. Prema tome, nauna
objektivnost ne zahteva nuno vrednosno neutralnu nauku. Naunik u ovom
sluaju moe da izrie vrednosni sud, a da to ne ide na utrb njegove
objektivnosti. (uro unji).
Proirujui ovekove vidike nauka jeste moralni in. Posmatrano i promiljeno sa
ovog apsketa, a na osnovu prethodno kazanog, dolazimo do nalaza da u naunom
istraivanju ne postoje moralne dileme. One nastaju i opstaju nakon otkria izvan
naunog rada. Naime, primena saznanja jeste proces konkretizacije otkria. To znai,
da u zavisnosti od toga u kakvoj se aktivnosti konkretizuju, otkria mogu da
doprinose efikasnosti moralnih i nemoralnih dela i delanja. Znai, u primeni u
tehnici nameu se etika pitanja i dileme da li je primena etiki pozitivna,
neutralna ili negativna? Zbog toga istraiva u procesu otkrivanja mora da ima na

55
umu moguu upotrebu svog otkria, jer spoznaja u podeljenom svetu nije jedino opte
dobro koje moe da se koristi i koristi se za ostvarenje posebnih interesa.

56
 DRUGI DEO

POJAM I PREDMET METODOLOGIJE

NAUNOG RADA

57
 1. PRETHODNO ODREENJE METODOLOGIJE
NAUNOG RADA

Bitan i aktelan deo nauke jeste njena metod. Iz istorije i filosofije nauke
proizlazi da su i predmet nauke i njen metod predmet naunog saznanja odnosno
predmet naunog istraivanja. Nauka koja se posebno bavi naunim istraivanjima
metoda (naina) kojima se istrauje - koja stie nauno saznanje o metodama naziva
se metodologija. Dakle, metodologija je nauka o metodima sticanja naunog saznanja
odnosno o metodima naunog istraivanja.17
Razvoj naune misli i miljenja obeleava pitanje da li je metodologija kao
posebna nauka uopte mogua i, ako jeste, koja je i kakva nauka? Ovo pitanje nalazi
svoje osnove u rasprostranjenim shvatanjima da je metodologija logika disciplina ili
da je metodologija disciplina epistemologije ili gnoseologoije, pa se smatra da:
nauna disciplina druge nauke (u ovom sluaju logike) ne moe da bude
posebna nauka, i
metod i predmet su bitni i nerazdvojni inioci svake nauke i naune
discipline, pa su nauna saznanja i nauna istraivanja metode odreene
nauke odnosno naune discipline, sastavni delovi te nauke, odnosno
naune discipline.
Oba su polazita na prvi pogled prihvatljiva. Meutim, u njima se previa da
se radi o specifinom predmetu metodologije - metodu, odnosno nainu (nainima)
naunog saznanja i naunog istraivanja predmeta nauke odnosno naune discipline.
Naime, nain sticanja naunog saznanja odnosno naunog istraivanja nije inilac
predmeta nauke - naune discipline, ve meu njima postoji funkcionalni i
normativno-instrumentalni odnos u kome metod ima polivalentnu ulogu.
Meuzavisnost predmeta i metoda manifestuje se kao zavisnost i obima i naunog
saznanja o predmetu nauke od razvijenosti metode, dakle od naunih saznanja o
prodornim i produktivnim nainima naunog istraivanja i naunog saznanja
predmeta nauke. S druge strane, obim i stepen naunog saznanja o predmetu nauke
omoguava, odnosno ograniava nauno saznanje i mogunosti naunog istraivanja
metoda, tj. naina sticanja naunog saznanja. Meuzavisnost predmeta i metoda nauke
je neposredna, ali ona ne onemoguava ve zahteva posebno sistematsko nauno
istraivanje i nauno saznanje o metodu (metodama). Neosporivo je da se u
istraivanju raznih predmeta koriste iste metode u istim ili slinim varijantama i da se
ak kod raznih metoda javljaju isti inioci. Takoe, jasno je da raznovrsna istraivanja
koriste iste metode u raznim modalitetima, ali da za sva nauna istraivanja postoje
neka ista osnovna pravila. Nauno saznanje o optim, posebnim i specifikovanim
pravilima u sprovoenju naunog istraivanja i sticanju naunog saznanja o
predmetima nauke i naunih saznanja upravo zahteva postojanje posebne nauke
kakva je metodologija.
Iz sutine saznanja proizlazi da je svako istinito i smisleno saznanje logino, tj.
da je u skladu sa normama logikog miljenja. Ovo pogotovu vai za nauno saznanje
i nauno istraivanje. Zato se i metodologija definie kao logika disciplina. Meutim,
metodologija se ne sastoji samo od logikih pravila. Takoe, uprkos univerzalnosti

17
Preuzimamo, operacionalizujemo i prilagoavamo nalaze S. Milosavljevia: Istraivanje politikih pojava, Institut za politike
studije, Beograd, 1980., i S. Milosavljevi, I. Radosavljevi: Osnovi metodologije politikih nauka, Slubeni glasnik, Beograd,
2000.

58
nekih od postavki logike, ne postoji samo jedan logiki sistem niti samo jedan logiki
pravac. Logika pravila su bitan sastavni deo metodologije, koji je u primeni povezan
i uslovljen drugim delovima metodologije i drugim metodologijama i mogunostima
formiranja raznih sprega logikih pravila i inilaca drugih delova metodologije. To je
jo izrazitije kod metoda. Osim toga neophodno je, ako izloeni stav treba dokazati,
prethodno tano razgraniiti naunu disciplinu od nauka i nauku od nauke.
Metodologija se definie kao normativna nauka. ta znai ovakvo odreenje
metodologije? Ono kazuje da se metodologija zasniva na saznanju da su njen predmet
upravo proverena nauna istraivaka iskustva i pravila o sticanju naunog saznanja
i o naunom istraivanju. Znai, predmet istraivanja u metodologiji su nauna
saznanja o nauno-istraivakoj praksi i norme koje propisuju odreene aktivnosti i
ponaanja u procesima naunog istraivanja i sticanja naunog saznanja.
Metodologija na osnovu svog naunog saznanja utvruje interpretaciju i primenu ve
postojeih i uvoenje novih pravila. Po tome metodologija zaista jeste normativna
nauka. Meutim, svaka nauka koja otkriva naune zakone, zakonitosti i pravilnosti
koje slue za izgraivanje odreenih sistema i primenjivanje pravila, takoe bi se
mogla smatrati normativnom. Gotovo sve nauke bi se, po tako primenjenom
kriterijumu, mogle ubrajati u normativne.
Pri definisanju metodologije ne moe se izbei pitanje: da li je ona
prevashodno teorijska ili empirijska nauka? U traenju odgovora na ovo pitanje valja
imati u vidu da se u svim nauka proimaju teorijsko i empirijsko. Samo je u nekim
naukama vea upuenost na empirijske izvore saznanja. Saznanja nekih nauka su vie
i neposrednije usmerena na primenu u stvarnosti svakodnevnog ivota. Imajui u vidu
ulogu empirijskih saznanja i primenu rezultata istraivanja odnosno naunih saznanja
metodologije, ona se moe smatrati empirijsko-teorijskom naukom.

2. SASTAVNI DELOVI METODOLOGIJE

NAUNOG RADA

Iz odeenja metodologije kao empirijsko-teorijske nauka proizlazi da u njen

sastav ulaze saznanja mnogih empirijskih i teorijskih istraivanja koja su se odnosila
na predmete nauka, odnosno na predmet odreene nauke, zatim rezultati empirijskih
metodolokih istraivanja, teorijska istraivanja metoda, teorijska istraivanja
predmeta nauka (nauke) i, posebno, logika istraivanja. U tom smislu, sadraj
saznanja koja ulaze u sastav metodologije mogla bi se svrstati u sledee tri
funkcionalne celine, odnosno u tri posebna dela:
1. nauna saznanja o pravilima logike i odnosima pravila logike sa
metodama i predmetom istraivanja. Taj deo bismo nazvali logikim
delom. Njime se vaspostavlja odnos izmeu metodologije i logike. U
ovom delu razreavaju se pitanja primene odreenih logikih postulata i
pravila u okvirima utvrenih paradigmi nauke, sistema logike,
metodolokih pravaca i metode istraivanja u istraivanjima predmeta
nauke i u istraivanjima metoda;
2. epistemoloki ili saznajni. U ovom delu razreavaju se problemi odnosa
izmeu naunog saznanja o predmetu i naunog saznanja o metodu, kao i
odnosi naunog saznanja primenom odreenih metoda u istraivanju
predmeta nauka i posebno u istraivanju metoda. Odnosi izmeu raznih

59
 vrsta i tipova istraivanja i odnosi raznih metoda takoe su inioci ovog
dela, i
3. nauno-strategijski. Nesporno je da je bitno svojstvo svake nauke
razvojnost. Dakle, nauno saznanje se razvija pa se time razvija i nauka. U
ovom delu se artikulie i razreava pitanje odnosa meuzavisnosti razvoja
saznanja o predmetu i o metodu nauke. Naime, razvoj saznanja o predmetu
nauke moe biti usporen ili limitiran razvoj saznanja o metodama
istraivanja zaostajanjem razvoja saznanja o predmetu nauke. Za ovaj deo
metodologije mogu se vezati i sadraji koji se odnose na takozuvane
naune revolucije. Naime, pitanja odnosa naunog saznanja o predmetu i
metodu na odreenom stepenu razvoja otvara pitanje i formulie, ili bar
ukazuje na mogunost odgovora o valjanosti naunih paradigmi ili
njihovih delova.
Iz dosadanje istorije nauke proizlazi da svaka radikalna promena u sistemu
naunih saznanja o predmetu zahteva duboku promenu u naunom saznanju o metodu
nauke; da svaka radikalna promena naunog saznanja o metodu nauke vodi radikalnoj
promeni u naunom saznanju o predmetu nauke. Skup velikih promena u naunom
saznanju o predmetu i metodu nauke, naroito ako se promene odnose na postulativna
i aksiomatska saznanja, vodi promenama u uspostavljenom sistemu naunog saznanja,
u njegovom poretku. Tako se ostvaruje tok ulaska u takozvanu naunu revoluciju
odnosno u promenu naune paradigme.
Veoma esto se, i opravdano, postavlja pitanje da li postoji samo jedna ili ima
vie metodologija - da li postoji samo jedna nauka o metodama naunog istraivanja
ili ih je vie? U odgovoru na ovo pitanje valja poi od toga kako se metodologija
shvata. Ako metodologiju shvatamo kao nauku o metodama sticanja naunog saznanja
i naunog istraivanja ureenu u jedinstven sistem sa strogo naunom
sistematizacijom i nauno utvrenim strukturama, funkcijama i odnosima, osnovano
je govoriti o jednoj sloenoj nauci koju ini vie delova - celina! Ima osnova i za
suprotno shvatanje koje tvrdi da postoji vie metodologija koje se meusobno znatno
razlikuju.
Prema kriterijumu odredaba predmeta i odnosa metoda prema njemu najee
se razlikuju:
Opta metodologija izuava opta pravila naunog istraivanja, tj. ona
koja vae za istraivanja svih vrsta i u svim naukama;
Metodologija prirodnih nauka istrauje odnosno obrauje metode
naunog saznanja i istraivanja koja se koriste u prirodnim naukama;
Metodologija drutvenih nauka bavi se metodama koje se upotrebljavaju
u drutvenim naukama;
Metodologija pojedinih nauka (specijalne metodologije, kao npr
metodologija pravnih nauka) nauno izuavaju metode koje se
primenjuju u istraivanjima odnosno sticanju naunih saznanja u
pojedinim naukama odnosno naunim disciplinama.
Ova klasifikacija, bez obzira koliko izgledala uverljiva i koliko bila korisna, ne
opovrgava stanovite da je metodologija jedna nauka, jedan koherentan nauni sistem
i poredak, u kome je samo predmet metodologije klasifikovan po optosti. Naime,
nema dokaza za eventualne tvrdnje da se posebne metodologije bave samo metodama
koje se iskljuivo primenjuju u jednoj grupi nauka ili samo jednoj nauci. Posebne
metodologije se, naprotiv, bave naunim izuavanjima svih metoda koje se koriste u
istraivanjima - sticanju naunog saznanja o posebnoj grupi srodnih nauka odnosno u
jednoj nauci ili jednoj naunoj disciplini. Osnovni razlog za ovo je to se skoro sve

60
metode koriste ili se mogu primenjivati u istraivanjima predmeta svake grupe
srodnih nauka, ili svake nauke odnosno naune discipline, a samo se modaliteti
primene manje ili vie meusobno razlikuju.
U metodolokoj literaturi za razlikovanje i klasifikaciju metodologije koristiti
se i kriterijum paradigmi, odnosno metodolokog pravca. Meutim, ni taj kriterijum
ne opovrgava jedinstvenost metodologije kao nauke. On samo uvaava razlike u
pristupima, postulatima i aksiomima pojedinih metodolokih pravaca ili tanije
njihove konceptualne razlike. Ali ni te konceptualne razlike, ma koliko bile velike, ne
iskljuuju odnos opteg, posebnog i pojedinanog ak i kada se razlikuju u stavovima
o mogunostima istraivanja odreenih predmeta nauke i valjanosti i primenljivosti
odreenih metoda. Komparacija izmeu stavova, na primer pozitivistikih i
aksiolokih metodolokih pravaca, odnosno koncepcija, ilustruje to veoma jasno.
Prema tome, metodologija je sloena nauka iji sistem i poredak ine mnogi
meuzavisni i meusobno uslovljeni i proeti delovi koji se samo uslovno mogu
odvajati i tretirati kao posebni.

3. LOGIKE OSNOVE METODOLOGIJE

NAUNOG RADA

Ono to ini bitnu, logiku osnovu metodologije naunog rada jesu delovi
logike koji se najneposrednije odnose na procese istinitog miljenja. Ovi delovi logike
sadre bitna pravila i uputstva o istinitom miljenju. Kako je nauno miljenje po
svojoj osnovnoj usmerenosti i tenjama u funkciji sticanja istinitog saznanja,
neophodno je poznavanje i primena logikih normi istinitog miljenja. Iz ovog, kao i
metodoloke literature, proizlazi da logike osnove metodologije naunog rada ine:
definicije miljenja, principi i zakoni istinitog miljenja i pitanja
imenovanja, oznaavanja, znaenja i jezika kao sredstva i predmeta
miljenja;
oblici miljenja - uenje o pojmu, stavu, sudu i zakljuku odnosno
iskazivanje, suenje, zakljuivanje ukljuujui dokazivanje i opovrgavanje;
osnovne metode i njihovi postupci (analiza - sinteza, apstrakcija -
konkretizacija, specifikacija - generalizacija, dedukcija - indukcija i
analogija odnosno komparacija).
U naunoj zajednici miljenje se definie kao sloen proces u kome su
sadrane psihike, mentalne, fizike i drutvene (= organizacijske) komponente. U
procesu naunog rada ono je uvek predmetno (uvek se misli o neemu), a odigrava se
kroz sledee faze: opaanje - predstavljanje - poimanje (formiranje pojma) i
promiljanje.
Istinitost miljenja u procesu naunog rada moe se na razne naine odrediti,
ali za nae svrhe dovoljno je rei da istinito miljenje istinski saznaje predmet koji se
istrauje. Ono saoptava tane tvrdnje o predmetu miljenja. Meutim, predmeti
nauke su veoma sloeni, pa se istinito miljenje ne mora odnositi na celu pojavu ili
proces koji je predmet miljenja, ve samo na neke njegove delove, svojstva, aspekte,
momente, odnose. S obzirom da je miljenje proces, kao i da su mnogi predmeti
miljenja procesualni (promenljivi i razvojni), te da predmet miljenja nisu samo
manifestacioni oblici pojava i samo aktuelna dogaanja, i samo miljenje je, kao

61
saznanje, razvojno. U tom smislu se moe govoriti o razliitim stepenima istinitosti
odnosno pogrenosti miljenja.
Jedan od logikih sistema valencije miljenja razlikuje:
a) moguu istinitost,
b) verovatnu,
v) izvesnu, i
g) nunu istinitost.
Isto tako razlikuje:
a) moguu pgrenost,
b) verovatnu,
v) izvesnu, i
g) nunu pogrenost.
Izmeu njih stavlja neodreenost koja ih deli. Logika poznaje i druge sisteme
valencije kao to su dvovalentni (istina i pogreka), trovalentni i polivalentni.
Nuno je istai da se u logici javljaju i razlike u principima pri emu se
suprotstavljaju principi formalne, elementarne logike principima dijalektike logike.
Kao principi formalne logike navodi se:
a) prost identitet;
b) prosta neprotivurenost;
v) iskljuenje treeg i
g) princip dovoljnog razloga.
Nasuprot tome principi dijalektikog miljenja bili bi:
a) princip sloenosti;
b) princip konkretnog dijalektikog identiteta;
v) jedinstvo suprotnosti;
g) jedinstvo protivurenosti.
S obzirom da se miljenje u nauci kree od razlikovanja, preko shvatanja
odnosa, poreenja do sjedinjavanja razliitog, mogu se evidentirati i mogui zakoni
istinitog miljenja. Tu se mogu zapaziti dve grupe zakona. Prvu moemo nazvati
zakonima osnovnih odluka istinitog miljenja, a drugu zakonima isitinitog zamiljanja
predmeta.
U prvu grupu, meu zakone osnovnih odlika istinitog miljenja moemo
uvrstiti sledee zakone:
predmetnosti - to znai da je neophodno da se miljenje odnosi na
neki predmet miljenja;
sadrajnosti - zahtev da miljenje bude ispunjeno odreenim
sadrajem;
odreenosti - zahtev da miljenje o predmetu nauke bude odreeno;
osnovanosti - zahtev da miljenje bude zasnovano, a ne proizvoljno;
logike povezanosti - zahtev za logikom konzistentnou i
smislenou i
stalnosti i razvojnosti.
Drugu grupu, u koje smo uvrstili zakone istinitog zamiljanja predmeta, ine
dve podgrupe, tanije jedan opti zakon objektivnog zamiljanja predmeta i jedna
podgrupa koja obuhvata posebne zakone jedinstva, identiteta, raznovrsnosti,
suprotnosti, protivurenosti odnosno neprotivurenosti i stalnosti i razvojnosti
zamiljanja predmeta.
Opti zakon objektivnog zamiljanja predmeta zahteva, kao to je ve reeno,
istinito zamiljanje predmeta predmeta - onakvog kakav on zaista jeste. Ovaj zakon
ima univerzalno vaenje. Predmet nauke se moe, uopte uzev, i nauno saznati samo

62
ako je zamiljen tako da odgovara realitetu na koji se odnosi. Valja rei, da se on
veoma teko realizuje kada su predmeti zamiljanja izvesne duhovne tvorevine koje se
tiu budunosti, umetniki i drugi sadraji, znaenje i smisao odreenih poruka itd.
Posebni zakoni su znatno jasniji i primenljiviji u procesu naunog rada. Prema
rezultatima metodolokih istraivanja oni su:
zakon istinitog zamiljanja jedinstva raznovrsnog - to podrazumeva
shvatanja povezanosti raznih inilaca kao istorodnih inilaca;
zakon identiteta, to podrazumeva shvatanje sloenih, ali relativno
izdvojenih i relativno konstantnih pojava kao jednih. Ovaj zakon se
odnosi i na procese, deavanja, odnose;
zakon razliitosti. On se moe tretirati kao opti tj. posredstvom njega
se identifikuju razliiti inioci u okvirima i sastavu jednog i kao zakon
proste razliitosti koji konstatuje razliku izmeu odreenog predmeta u
odnosu na sve druge predmete;
zakon suprotnosti koji se takoe moe posmatrati kao zakon opte i
kao zakon proste suprotnosti. Opta suprotnost se konstatuje kada u
jednoj pojavi imamo odredbe koje su meusobno suprotne, meusobno
se uslovljavaju i prelaze jedna na drugu. Na primer: opte - posebno;
apstraktno - konkretno, itd. Prosto su suprotni inioci ili pojave kada su
kvalitativno ili kvantitativno bitno ili maksimalno raziliti odnosno
suprotni.
zakon protivurenosti i neprotivurenosti koji se takoe moe shvatiti
kao opti i kao prost. Uopte uzev, svaki razvojan predmet sadri
meusobno povezane, uslovljene i prelazne protivurene inioce koji
su neophodni nukleus razvoja, i
zakon razvojnosti i stalnosti. Ovaj zakon je usmeren na shvatanje
procesualnosti odnosno razvojnosti svakog predmeta. Takoe, i
miljenje o tom predmetu je razvojno. Relativna stalnost je takoe
svojstvo svakog predmeta zamiljanja i ona se ispoljava kroz identitet i
jedinstvo predmeta koji su relativno nepromenjivi, odnosno predmet je
relativno identino jedan - stalan.
esto se smatra da je osnovni, opti predmet miljenja stvarnost tj. sve
komponente stvarnosti. Ova odreenje dozvoljava razne definicije stvarnosti. Iz njih
proizlazi da je opti predmet miljenja i saznanja ukupnost pojava, procesa i odnosa
dogaanja i stvari u prolosti, sadanjosti i budunosti. Ue odreen, konkretizovan
predmet miljenja i saznanja su svi inioci pojava, procesa i odnosa i bitni inioci
okruenja u kojima se oni odigravaju. Mogli bismo konstatovati da bi to bili vreme,
prostor i materija u kojoj se ostvaruju, zatim inioci strukture stvarnosti i sastava
njenih procesa i pojava, inioci funkcija i inioci odnosa i veza u prolosti,
sadanjosti i budunosti.
Mogui su razni kriterijumi za klasifikaciju predmeta miljenja i saznanja u
procesu naunog rada. Meu njima su:
stepen i oblik razvoja predmeta. Unutar njega se razlikuju: prirodne
pojave; psihike pojave i drutvene (organizacione) pojave i procesi. U
okviru ovog kriterijuma razlikuju se i stvari (odreeni materijalni
sadraj u odreenoj formi, relativno konstantne strukture i relativno
samostalnog postojanja) i proces i kao promena i razvoj ije su
komponente dogaaji koji se javljaju kao momenti procesa koji je
predmet naunog rada. Po istom kriterijumu konstatujemo i pojavu
koja je sloenija i ima vii stupanj razvojnosti i udaljenosti od

63
 primarnog, ali zadrava svojstva neposrednog manifestovanja odnosno
odreenih opazivih demonstracija;
odnos prema subjektu. Po njemu razlikuju se:
a) predmeti nezavisni od oveka;
b) opaeni predmeti i opaaji;
v) predstave i neulne slike i
g) misli, a tome bismo mogli dodati i zamisli, ukoliko se
ne uvruju u neulne slike. Razumljivo je da se
ovde uvrste i ljudske tvorevine jer one nisu
nezavisne ili samo opaane;
oblik predmeta. Po tom kriteirjumu razlikuju se:
a) jednosni predmeti pod kojim se podrazumevaju
jednosne celine i
b) opti predmeti shvaeni kao:
(ba) jedno u mnogome i
(bb) opte celine jednovrsnog (mnogo jednog);
sloenost predmeta. Najjednostavnija je podela na proste i sloene
predmete. Meutim, u stvarnosti nema prostih ve su svi predmeti
sloeni, samo je stepen sloenosti nejednak. Sloeni predmeti se ne
razlikuju samo po stepenima sloenosti, koja se moe meriti brojem
komponenata, brojem odnosa, slojevitou itd. ve i po
karakteristikama unutranje povezanosti inilaca. Najnii oblik
sloenog predmeta je skup. Veza izmeu raznovrnih inilaca skupa je
sluajna i preteno spoljanja. Meutim, insistiranje na raznovrsnosti
inilaca skupa, ovaj najnii oblik sloenog predmeta ini teko
prihvatljivim za nauku. Skupovi inae mogu da budu:
a) konani,
b) beskonani,
v) kontinuirani,
g) diskretni.
Mnotvo je jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku zajedniku
kvalitativnu osobinu ili bitni odnos. Mnotvo bi moglo biti jednovrsno
dakle, mnogo jednog i istovremeno jedno mnogoga, ili raznovrsno -
jedno mnogoga. Ono moe biti i sreeno i nesreeno, itd. Objektivno
gledano razlike izmeu skupa i mnotva teko je utvrditi na osnovu
odredaba ponuenih definicija. Pojam mnotva u sebi sadri pojam
mnogo, a ta je to mnogo zavisi od okolnosti. Agregat je mnoina u
kojoj su tano odreeni odnosi lanova jednih prema drugima, ali
unutar njih nije uspostavljen hijerarhijski red, tj. odnos viih i niih
lanova. Agregati mogu biti razni, pa i organizacioni. Organizacioni
agregati su mnoine koje nemaju uspostavljen unutranji vrst poredak,
dinamine su i s pokretakom potencijom. Grupa je mnoina ma po
emu jednovrsnih ili srodnih lanova organizacije. Vezu izmeu
lanova grupe mogu initi bitne ili nebitne osobine odnosno svojstva.
Ove veze mogu da budu prostorne, funkcionalne i td., a mogu u jednu
celinu da povezuju razliite predmete. Takve celine se nazivaju blok.
Klasa, razred i rod su mnotva jednovrsnih lanova - inilaca koji ine
celinu na osnovu nekih zajednikih osobina odnosno svojstava. Ova
svojstva su bitna, a mogu da budu vee ili manje sloenosti odnosno
elementarnosti. Niz i red imaju zajedniku osobinu da lanovi koji ih

64
 ine slede jedan drugog po nekom svojstvu. Posebna karakteristika
reda je da u sebi sadri hijerarhijsku odredbu zasnovanu na odreenom
svojstvu. Za kolektiv je karakteristina unutranja povezanost visokog
stepena i intenzivni odnosi, a prvenstveno se odnosi na ljude i njihove
ureene mnoine. To je sloen predmet a ine ga objedinjeni lanovi
raznih uloga i funkcija. lanovi, i ako ine delotvornu celinu, mogu da
budu raznovrsni i samostalni u drugim funkcijama i osobinama.
Osnovi uspostavljanja kolektiva su razliiti, ali prvenstveno su
funkcionalni ili ciljni i svrsishodni! Iz okvira kolektiva ne moe se
iskljuiti ni pojam zajednica, mada se on koristi u raznim znaenjima.
Sistem je u savremenim naunim istraivanjima bitan pojam, koji se
definie se na razne naine. Za miljenje o sistemu bitne su odredbe:
a) to je celina,
b) u kojoj su uspostavljeni preteno saglasni i funkcionalni
odnosi relativno stalnih inilaca strukture,
v) u kome se vre odreene meusobno povezane funkcije,
g) koji kao celina vri odreene funkcije u okruenju,
d) tei odranju ravnotee,
) prema okruenju odnosi se kao posebnost.

4. POSEBNOST METODOLOGIJE NAUNOG

RADA

Iz odreenja da je metodologija jedinstvena nauka, celovita, sa izgraenim

unutranjim sistemom i poretkom, proizlazi upitanje da li je mogua metodologija
naunog rada? Da bi se na validan nain odgovorilo na ovo pitanje nuno je
prethodno odgovoriti na sledea bar tri potpitanja:
da li se uopte moe govoriti o jednoj metodologiji - dakle o jednoj
metodologiji vie istovrsnih, srodnih nauka;
da li je ta metodologija posebna nauka i kakav je njen odnos prema
drugim naukama; i
kakav je njen odnos prema metodologiji kao nauci i ta nju ini
posebnom?
U traenju odgovora moramo poi od definicije nauke i ponoviti da je nauka
preteno koherentan, sloen i razvojan sistem i poredak aksioma naunih zakona,
naunih zakonitosti i pravilnosti, naunih teorija, teorema i hipoteza i naunog
dokazivanja i opovrgavanja. Nauka ima svoj utvreni predmet i svoj metod, odnosno
svoje metode. Prihvatimo li ovu definiciju kao valjanu, moramo da konstatujemo da
jedan pravilno odreen predmet logino podrazumeva jednu nauku.
Drugi zahtev za konstituisanje nauke je da svaka od njih treba da ima svoj
metod sticanja naunog saznanja odnosno naunog istraivanja. Da li je re o jednom
metodu, ili se, kada se govori o metodu nauke podrazumeva sistematizovan korpus
metoda i koncepcija istraivanja predmeta nauke? Sve analize dela koja se tim
pitanjem bave upuuju na zakljuak da termin "metod nauke" ima svojstvo
kumulativnog termina kome odgovara sadrina pojma "sistematizovan korpus
koncepcija i metoda istraivanja predmeta nauka". Izmeu specifinosti predmeta

65
nauke, odnosno naune discipline i naina istraivanja tog predmeta postoje znatne
meuzavisnosti. One se manifestuju, bar u tri vida:
Prvo, kao koncepcija naina istraivanja predmeta koja mora da bude razliita
od drugih koncepcija bar onoliko koliko im je predmet razliit od drugih i u onome u
emu se predmet razlikuje od drugih;
Drugo, u specifinosti primene metoda u istraivanju predmeta, tako da budu
primerene njegovim specifinostima.
Tree, u tehnikama, postupcima i naroito instrumentima, obradi, interpretaciji
podataka i zakljuivanju.
Ako bismo sledili sastavne delove metodologije uopte, mogli bismo da
utvrdimo sledee sadraje sastavnih delova metodologije naunog rada:
Prvi, logiki deo ima isti osnovni sadraj kao i u svim metodologijama
drutvenih nauka u okviru istih logikih sistema.
Drugi, epistemoloki deo, baziran je na saznanjima o pojavama, procesima i
metodima njihovih istraivanja.
Trei deo sadri saznanje o odnosima meuzavisnosti razvoja naunog
saznanja o procesima i pojavama, s jedne, i metodologije odnosno metoda naunog
rada s druge strane.
Metodologija naunog rada istovremeno je deo - grana metodologije nauka i
nauna disciplina. Njeni zadaci proizilaze iz dve osnovne potrebe. Prvo, to su
praktine potrebe i zahtevi. Drugo, to su potrebe i zahtevi nauke, naunog saznanja i
naunog istraivanja, iji su predmet pojave, procesi i odnosi. Iz toga proistiu dva
zahteva upuena metodologiji:
da obezbedi metode sticanja valjanog naunog saznanja o pojavama i
procesima koje se moe primeniti i u praktikovanju, i
da iznae metode o sticanju saznanja i o nainima uspenog
osposobljavanja za primenu naunih saznanja u praksi.
Iz konkretnih praksi proizlazi da se ova dva zahteva ne smeju
pojednostavljivati i vulgarizovati, jer bi to vodilo ukidanju autonomije naunog rada i
njegovoj gruboj politikoj i drugoj instrumentalizaciji to bi dovelo do gubljenja
naunosti. Ta ista praksa govori o drugoj izvornoj potrebi, koja, takoe, ima dva
osnovna dela. Prvi je zahtev za naunim saznanjima o valjanim metodama istraivanja
o predmetu nauke. To podrazumeva da metodologija evidentira, prouava, vrednuje i
proverava metode koriene u sticanju naunog saznanja, usavrava ih i rekonstruie
i otkriva nove metode ime otklanja metodoloka i metodska ogranienja u razvoju
nauke. Drugi zahtev je prouzrokovan prvim. Istraivanje i razvoj metoda istraivanja
predmeta nauke zahteva razvoj teorije metodologije i metoda istraivanja valjanosti
metoda istraivanja predmeta nauke.
Zadaci metodologije, pojednostavljeno kazano, su da:
otkrije, razvija i omogui korienje metoda za sticanje naunog saznanja
o pojavama, procesima i metodama praktikovanja tog saznanja;
otkriva, razvija i omogui razvoj metoda osposobljavanja za korienje
naunog saznanja i metoda sticanja naunog saznanja;
otkriva, razvija i omoguava metode naunog saznanja i naunog
istraivanja pojava, procesa i odnosa kao predmeta naukee i metode
izgraivanja i provere teorije o stvarnosti kao predmeta nauke;
otkriva, razvija, proverava i verifikuje metode istraivanja i da o tome
razvija teoriju.

66
 5. NAUNE METODE
5.1. Pojam naunog metoda

U dosadanjem delu naeg izlaganja upotrebljavali smo veoma esto

pojmove: nauno saznanje, nauno istraivanje i metod naunog saznanja odnosno
metod naunog istraivanja. Upotreba pomenutih termina i pojmova u istim iskazima
ukazuje na razlike u njihovom znaenju, ali i na njihovu pojmovnu i funkcionalnu
povezanost. Svi ovi termini i pojmovi sadrani su i uslovljeni odredbama pojma nauke
odnosno naunog.
Nauka je ljudska-drutvena, u sutini intelektualna, dakle racionalna delatnost.
Istovremeno ona je i rezultat naune delatnosti. Jer, neosporivo je da deo nauke ine
ve steena, proverena, nauna saznanja, a deo smislena, ciljna, svrsishodna aktivnost
sticanja naunog saznanja. Iz toga moe da se izvede zakljuak da je nauka
istovremeno sloen proces sticanja naunog saznanja, razvojna struktura ve steenih,
kontinuisanih, proverenih i projiciranih i osnovano pretpostavljenih naunih saznanja
o predmetu nauke i metodu sticanja naunog saznanja o predmetu i o metodu nauke.
Strukturu nauke, kao to je ve kazano, ine: aksiomi, principi (naela), nauni
zakoni, naune teorije, naune teoreme, postulati, hipoteze, argumenti i kategorijalno
pojmovni aparat o predmetu nauke - po pravilu konstituisani kao sistem u okviru
vaee paradigme. Sastavni deo te strukture - tog sistema su procedure istraivanja,
dokazivanja i opovrgavanja i procedure konstituisanja naunih i saznajnih injenica.
Jednom reju, nauni metod shvata se kao sistematska celina koncepcija i naina
istraivanja dotinog predmeta nauke. To nam omoguuje da konstatujemo da je
nauka elastian i razvojan, ali konzistentan sistem kojeg ine dva meuzavisna i
meusobno proeta, sloena podsistema. Ovom bi se moglo dodati da u svakom od
pomenuta dva podsistema otkrivamo teorijsku, duhovnu, intelektualnu komponentu i s
njom povezanu praktinu komponentu. Takoe, vidimo komponente saznanja i
komponente primene saznanja.
Komponente primene saznanja odnose se kako na primenu saznanja o
predmetu za delovanje i uspostavljanje odnosa prema predmetu nauke u
svakodnevnom praktikovanju ivljenja, tako i na metode sticanja naunog i
praktikovanog saznanja.
U osnovi nauke nalazi se proces sticanja, demonstracije i primene naunog
saznanja. Pokuamo li da definiemo pojam naunog saznanja, naii emo na sledee
najee stavove: prvo, da je nauno saznanje ono koje se tie predmeta nauke i do
koga se dolazi naunim istraivanjima i primenom naunih metoda; drugo, da je
nauno saznanje istinito ili bar verovatno tj. najblie istini o predmetu nauke. Ova
dva najee izraena shvatanja sadre bitne injenice valjane definicije. Ona jasno
pokazuju da je nauno saznanje deo ukupnog ljudskog saznanja. U sastav naunog
saznanja ulaze mnogi inioci ljudskog saznanja kao to su odnos subjekt - objekt
saznanja, opaanje, predstavljanje, miljenje, povezanost i meuzavisnost ulnosti i
intelektualnosti, fizikog i psihikog, itd. Kao i za svako drugo saznanje ljudi i za
nauno saznanje vae zahtevi da ono bude predmetno, logino - dakle smisleno, da
bude osnovano i pouzdano. Ipak, postoje znatne i znaajne razlike izmeu ljudskog
saznanja uopte i naunog saznanja. Za nauno saznanje bitne odredbe su:

67
 odreenost predmeta saznanja koja je dovoljna da se ono razlikuje od svih
drugih predmeta saznanja;
nauno saznanje je saznanje koje se stie verifikovanim procedurama;
ono je sistematsko i sistematizovano;
ono je preteno usmereno i plansko;
nauno saznanje je provereno i podlono stalnoj proveri, te je istovremeno
pouzdanije od drugih, kritiko je i razvojno.
Posebno je vana odlika naunog saznanja da se ono, u savremenim uslovima,
prvenstveno, stie naunim istraivanjima. A nauna istraivanja su ona koja se
izvode u okviru prepoznatljive paradigme, odnose se na predmet odnosno definisane
predmete definisanih nauka ili naunih disciplina i primenjuju odgovarajue metode
naunog istraivanja.
Ovakva definicija naunog istraivanja otvara bar dva pitanja: (1) da li pojam
naunog istraivanja podrazumeva (ukljuuje u sebe) i naune rezultate koje tim
istraivanjem (istraivanjima) treba ostvariti?, i (2) da li su mogua nauna
istraivanja o predmetima koji jo nisu obuhvaeni odreenim naukama - koji se jo
nisu konstituisali kao nauni jer se jo nije konstituisala nauka o njima, pa se shodno
tome, nije konstituisao ni njihov nauni metod?
Odgovor na prvo pitanje je oigledan: nauno saznanje je, u delu u kojem ga
ine konstituisana nauna saznanja, rezultat naunog istraivanja. Razlog za izvoenje
naunog istraivanja je sticanje naunog saznanja a zavrna faza naunog istraivanja
je utvrivanje rezultata naunog istraivanja - ostvarenog naunog saznanja
istraivanjem.
Drugo pitanje je, u sutini, pitanje o razvojnosti nauke i naunog metoda. Dva
su osnovna naina umnoavanja nauka i naunih disciplina odnosno njihovih
predmeta kao oblika razvoja nauke. Prvi je izdvajanje nauka i naunih disciplina i
njihovih predmeta iz drugih nauka. U tom smislu istraivanja su nauna jer se
odigravaju u okviru ve postojeih nauka i naunih disciplina. Drugi sluaj je
nastanak potpuno novih, do tada nauno neistraivanih pojava i procesa, koje zato
nisu bile predmet ni jedne nauke. Na sadanjem nivou razvoja ovo je malo verovatna
mogunost, ali i u tom sluaju se istraivanja mogu zasnovati na analogijama,
iskustvima i naunim saznanjima srodnih nauka korienjem njihovih metoda.
Prilikom definisanja metodologije kao nauke o metodu tvrdili smo da je metod
nain dolaenja do istinitog naunog saznanja. Termin metod vodi poreklo od grke
rei "metodos" ije je znaenje put, traenje. I naa re "nain" i grka "metodos", ma
koliko izgledale jasne na prvi pogled, ostaju nedovoljno precizne bez blieg odreenja
njihovog sadraja. Nain, u najirem znaenju podrazumeva ukupnost preduzetih
radnji i upotrebu sredstava svih vrsta da bi se dolo do istinitog saznanja. Postupci i
sredstva sticanja istinitog saznanja veoma su rasprostranjeni u svakodnevnom ivotu i
u funkciji su raznih vrsta istraivanja i ciljeva. Osim toga, ako se nain - metod
definie kao ukupnost radnji i sredstava kojim se stie istinito saznanje, ne ostaje nita
izvan metoda tj. naina. Mogli bismo rei da je ovakva definicija preiroka, ali je nju
ipak teko ograniiti. Mogli bismo da pokuamo da ograniimo sadraj pojma
povezujui nameru da se stekne saznanje o unapred odreenom predmetu, objektu
saznanja, ali bi time sluajno, stihijno i uzgred nastalo saznanje bilo izvan i odvojeno
od naina. Ono bi se, u tom sluaju, sticalo bez ikakvog naina, to bi bila potpuno
neosnovana tvrdnja. Zato definicija pojma "nain saznanja" kao opteg, mora da
ostane vrlo elastina i da omogui intuitivno razlikovanje radnji i sredstava u funkciji
sticanja saznanja od ukupnosti procesa saznanja o odreenom predmetu (o objektu
saznanja).

68
 Definisanje pojma naunog metoda tj. metoda naunog saznanja neto je
olakano postojanjem definicija nauke i predmeta nauke, kao i definicije naunog
saznanja. Najoptije reeno, metod naunog saznanja je smisleno i svrsishodno,
racionalno konstituisan sistem ideja, koncepcija, radnji (postupaka) i sredstava
odabran po naunim kriterijumima i nauno proveren u cilju sticanja naunog
saznanja, odnosno naunog istraivanja o predmetu ili metodu nauke. Osnove ove
definicije izvodimo iz sledeih postulata:
Nauna delatnost, aktivnost na sticanju naunog saznanja, namerna je,
racionalna, usmerena na ostvarivanje naunih ciljeva i u tom smislu
planska. Prema tome, ona nije stihijna, sluajna, nesistematska i
proizvoljna. To su bitne razlike u odnosu na sticanje saznanja uopte;
Sticanje naunog saznanja usmereno je na nauno definisan predmet
(nauno-definisane predmete) odreen kao predmet i metod nauke;
Postupci, sredstva, koncepcije i opredeljenja biraju se po utvrenim
naunim pravilima i kriterijumima iz reda ve proverenih (proveravanih);
Primena koncepcije, pravila, kriterijuma, postupaka i sredstava u
procesima sticanja naunog saznanja u prvom redu naunim
istraivanjima strogo je kontrolisana i kritiki proveravana. Naroito se
panja usmerava na odnos primenjenog naina i dobijenog rezultata u
naunom saznanju.
Prema tome, bitna obeleja metode naunog saznanja - istraivanja odnosno
naunog metoda su: naunost, racionalnost, ciljnost, sistematinost, kontrolisanost i
kritiko vrednovanje namerno odabranih koncepcija, postupaka i sredstava u
okvirima odreene nauke. Time dolazimo do sledeih stavova:
pojednostavljeno gledano, najoptiji nain sticanja naunog saznanja je
nauno istraivanje;
postoje razlike izmeu naunog metoda istraivanja tj. metoda odreene
nauke (nauka) i metoda sticanja naunog saznanja. Nauni metod
iskljuuje sve naine koji nemaju obeleja naunosti i naune osnovanosti,
a metoda sticanja naunog saznanja obuhvata sve metode, sve naine
kojima moe, namerno ili sluajno, racionalno ili intuitivno da se doe do
saznanja koje moe da dobije status naunog. Ovo shvatanje omoguava
nam da razlikujemo racionalno preduzete radnje i izabrana sredstva radi
sticanja naunog saznanja o definisanom predmetu od podsvesnih,
nadsvesnih, intuitivnih i drugih procesa koji se odigravaju nekontrolisani
umom i voljom naunika - istraivaa a mogu dovesti do saznanja, i
naune metode u naunom istraivanju zahtevaju kvalifikovane subjekte
naunog saznanja.

5.2. Sastavni delovi naunog metoda

Iz definicije da je metod nauke: nauno osnovan i verifikovan sistem
koncepcija, kriterijuma, pravila, postupaka i sredstava primerenih potrebama
efikasnog naunog istraivanja definisanog predmeta i metoda odreene nauke,
proizlaze dve vane konstatacije. Prvo, nauni metod nauke je u stvari sloena
celovitost skup racionalno i funkcionalno meusobno povezanih metoda u
odgovarajui poredak. Drugo, svaki od metoda ukljuenih u poredak koji nazivamo

69
metod nauke, ima istu osnovnu strukturu. Sve ovo odnosi se i na metod revizije. A,
ovaj metod, kao i nauni metod nauke, ima tri osnovna sastavna dela:
1. logiki deo,
2. epistemoloki, i
3. operativno-tehniki deo.
Logiki deo sadri, odnosno obrauje logike osnove, logika pravila metoda.
Mada se ne moe poricati stav da su logika pravila jednog sistema u sutini ista i da
ona ne zavise od metoda, ipak se u okviru raznih metoda logika pravila razliito
primenjuju i interpretiraju. To se moda najbolje vidi kada se uporede razni
metodoloki pravci, metode sakupljanja podataka, obrada podataka i zakljuivanje na
osnovu njih. Meusobna poreenja poznatih shvatanja o odnosu teorije i prakse, o
teorijskim i empirijskim istraivanjima takoe ukazuju da logika pravila moraju da
budu posebno odreena u okviru svakog metoda saglasno svojstvima predmeta
istraivanja i svojstvima metoda. Ovo se naroito odnosi na delove koji se odnose na
logike funkcije, valencije, suenja i zakljuivanja.
Epistemoloki deo obrauje odnos teorije i drugih delova nauke o predmetu
nauke sa realitetima stvarnosti i metoda istraivanja. U taj deo spada i kategorijalno-
pojmovni sistem. Ovaj deo metoda veoma je vaan zato to na osnovu naunog
saznanja o predmetu kao realitetu i moguem realitetu otkriva ta je to to je potrebno
i mogue istraivati odreenim vrstama istraivanja, kakve su mogunosti primene
dotine metode, kako ublaiti i otkloniti mogue tekoe i prepreke, a kako stimulisati
prednosti te metode. Ovaj deo uspostavlja kriterijume izbora izmeu vie moguih
koncepcija i metoda istraivanja. U okviru ovog dela uspostavljaju se odnosi i izmeu
kategorijalno-pojmovnog aparata kojim se obrauje predmet nauke i metodologije.
Prilikom konkretne primene, ovaj deo metode omoguuje potrebne operacionalizacije
i sistematizacije kategorija, pojmova i termina u projektima istraivanja utvrujui
pravila o obrazovanju njihovih poredaka.
Operativno-tehniki deo obrauje odnos izmeu prethodnih delova metoda i
njihovih tehnika, zatim pravila konstruisanja i primene tehnika istraivanja.
U naim svakodnevnim komunikacijama esto se susreemo sa pogrenom
upotrebom pojmova metodologije, metoda i postupka, tako da se metodologija esto
pogreno poistoveuje sa metodom i postupkom. Zato je potrebno jasno odrediti
njihova pojmovna znaenja. A ta su: metodologija je nauka o metodima; metod je
nain (nauni) sticanja (naunog) saznanja. Oigledno je da se nauka ne moe
poistovetiti i svesti na svoj predmet. Takoe, ni metodologija ni metod se ne mogu
svesti na postupak. U logici je mogue proces miljenja odrediti i kao misaoni
postupak u promiljanju odnosno u miljenju odreenog predmeta. Takoe, nesporno
je da svako, a naroito racionalno saznanje ne moe da bude ostvareno bez miljenja.
Prema tome, uslovno reeno, miljenje u najraznovrsnijim oblicima, moe se smatrati
optim nainom racionalnog, a time i naunog saznanja.
Iz teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi da jedna metoda istraivanja
moe imati vie tehnika istraivanja. To je naroito oigledno kod metoda
prikupljanja podataka. Tako na primer, ispitivanje kao metoda prikupljanja podataka
ima vie svojih tipova i vie svojih tehnika. Njene su tehnike nauni intervju, nauna
anketa itd., koje se javljaju u praksi istraivanja u vie tipskih i praktinih modaliteta.
Ali svaka od ovih tehnika istraivanja sastoji se od postupaka i instrumenata
istraivanja. Tako je, na primer, instrument za prikupljanje podataka anketom -
anketni upitnik. Postupak bi u ovom sluaju bio sistem operacija i ponaanja u
rukovanju upitnikom, tj. u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom, postavljanju
pitanja, evidentiranju odgovora itd. U tom smislu, opravdano je konstatovati:

70
 metodi istraivanja mogu da imaju vie modaliteta, a u njihovom sastavu
moe da bude vie tehnika istraivanja;
pod tehnikama istraivanja podrazumevamo sloene, neposredno
primenjene operativne oblike metoda. Svaku tehniku ine, njeni nauni
sastavni delovi, instrumenti i postupci;
pod instrumentima podrazumevamo sva sredstva, sve stvari koje koristimo
prilikom primene metoda u istraivanju;
postupci su, u ovom sluaju, izvravanje odreenih radnji u skladu sa
pravilima metoda i istraivake tehnike i saglasno uputstvu u okviru
konkretnog projekta istraivanja.
Iz metodoloke grae i istraivanja proizalzi da u okviru svih metoda
istraivanja deo koji se tie tehnike istraivanja nije podjednako obraen. Naprotiv,
to je metoda optija ovaj deo je manje obraen. Takoe, to je metoda osnovnija i
optija instrumenti su manje, a postupci vie obraeni. Razlog tome je to se osnovne
i opte metode konkretizuju bilo kroz metode sakupljanja i obrade podataka, bilo kroz
druge delove istraivanja. Stepen razrade i konkretizacije tehnike - instrumenata i
postupaka u procesu istraivanja zavisi u velikoj meri od vrste istraivanja. Po pravilu
vei je stepen razrade i konkretizacije instrumenata i postupaka u empirijskim
istraivanjima. Isto tako, ima metoda koje nemaju svoje tehnike istraivanja ili
nemaju svoje instrumente, ve su iskljuivo misaoni postupak.

5.3. Klasifikacija naunih metoda

U metodologiji postoji vie kriterijuma klasifikacije metod. Najei
kriterijumi su optost metoda - njegova upotrebljivost i predmet koji se metodom
istrauje. U literaturi se najee susreu sledee klasifikacije:
Osnovne metode u koje spadaju analiza, sinteza, apstrahovanje,
konkretizacija, specijalizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija. Osim
pomenutih u ove metode bi se mogla ubrojati i analogija odnosno
komparacija koja je integrisana sa svim napred pomenutim. Osnovne
metode nazivaju se i osnovnim posebnim ili samo posebnim. Ove metode
su osnovi svih drugih metoda, te ih to kvalifikuje kao osnovne;
Optenaune metode su one koje se primenjuju ili se mogu primenjivati u
svim naukama. U te metode se po pravilu ubrajaju: statistika metoda
modelovanja, aksiomatska, analitiko-deduktivna i hipotetiko-deduktivna.
Nije jasno zato u ove metode nije uvrena i istorijsko-komparativna
metoda iako istraivaka i nauna praksa demonstriraju njenu estu
upotrebu;
Posebne metode pojedinih grupa nauka (na primer drutvenih) pri emu se
poistoveuju pojedini metodoloki pravci sa posebnim metodama. Ovome
se moe prigovoriti nedovoljna korektnost u koncipiranju, definisanju i
primeni kriterijuma klasifikacije. Naime, svaka od znaajnih metodolokih
orijentacija sadri u svojoj odredbi i sopstvene metode, a neke od ovih
orijentacija, mada su izvorno bile koncipirane za odreene nauke, mogu se
primeniti i u istraivanjima drugih nauka. Tako se u posebne metode
drutvenih nauka ubrajaju strukturalizam, aksiologizam, dijalektiki metod
itd. Ako paljivo analiziramo pomenute koncepte, videemo da se njihove
bitne postavke mogu primeniti u istraivanju bilo kog predmeta bilo koje

71
 nauke. Izuzetak ini aksiologizam ije se postavke u prirodnim naukama
uopte ne mogu primeniti. Suprotnost njemu je dijalektiki koncept ije
odredbe imaju univerzalne mogunosti primene;
Metode prikupljanja podataka su, kako im samo ime kae, one metode
kojima se koristimo u prikupljanju podataka. Meutim, prikupljanje
podataka podrazumeva i sreivanje i obradu podataka i zakljuivanje na
osnovu njih. U tom pogledu postoji izvesna povezanost i meuzavisnost
izmeu metoda prikupljanja i metoda obrade podataka. Svojstva podataka
su ono to te metode povezuje. U metode prikupljanja podataka najee
se ubrajaju: metode ispitivanja, metode posmatranja i metode
eksperimenta. Metoda analize dokumenta i metoda studije sluaja se
takoe mogu svrstati u metode prikupljanja podataka, ali su one po svojim
svojstvima specifine pa ih jo nazivamo i operativnim metodama.
Mogue je oformiti kao posebnu grupu metoda metode obrade podataka.
Meutim, istraivaka praksa kazuje da se one najee javljaju kao delovi optih
metoda istraivanja, kao modaliteti njihove primene ili kao njihovi produeci. Na
primer, razne vrste analize podataka, bez ega nema istraivanja, samo su varijante
analize kao osnovne metode. Isto je i sa metodama zakljuivanja. Zato se pre moe
govoriti o postupcima ili modalitetima primene ve pominjanih metoda.
U metodologije je uobiajena klasifikacija metoda zasnovana na kriterijumima
pripadnosti predmeta istraivanja odreenim naukama. Tako se pominju metodi
prirodnih i metodi drutvenih nauka. Ne retko susreemo se i sa podelom na
kvantitativne i kvalitativne metode. Ova podela nam se ini nedovoljno osnovanom.
Naime, nema "praznih kvantiteta" - nema malo ili mnogo niega, ve je uvek u
pitanju koliina, veliina neega - nekog kvaliteta. Takoe, svim metodama se nastoji
da se postigne izvesna kvalitativna i kvantitativna odreenost izvesne pojave. Istina je
da su neke metode vie koncipirane i usmerene ka utvrivanju kvantiteta, pa preko
njega i kvaliteta (na primer statistika metoda) ali je, sa izuzetkom matematike, svuda
na poetku utvrivanje kvaliteta i njegovih jedinica.

5.4. Odnos naune teorije i naunog metoda

Odgovor na pitanje odnosa naune teorije i naunog metoda smo, na

prethodnim stranicama, zapoeli. Sada to pitanje razdvojamo na sledea dva: na
pitanje odnosa naune teorije o predmetu nauke i metoda i na pitanje naune teorije o
metodu i metoda naunog istraivanja. U odgovorima na ista ponavljamo ve
poznato: izmeu naune teorije i naunog metoda (naunih metoda nauke) postoji
odnos interakcije i meuzavisnosti. Ali da bi se takav odgovor objasnio i
argumentovao treba prvo jasno odrediti ta je teorija odnosno nauna teorija o
predmetu nauke, a ta teorija odnosno nauna teorija o metodu.
Samo uslovno kazano, svako ljudsko saznanje je preteno neposredno
iskustveno i steeno neposrednim dodirom ula i stvarnosti ili je preteno teorijsko do
koga se dolo promiljanjem. Ove dve vrste saznanja nikada nisu potpuno odvojene.
Stavrnost, drutvena (organizaciona) praksa, stalni je predmet teorije i njen
stalni verifikator. Teorija je sistematizovano misaono saznanje o praksi - saznanje do
koga se dolazi miljenjem. U metodolokoj literaturi se operie uglavnom sa tri
osnovna znaenja termina odnosno pojma teorija:
teorija je svako, dakle i nenauno, misaono saznanje o nekoj vrsti pojava i
procesa. Uslov je da ove pojave i procesi budu srodni (treba da ine

72
 odreenu vrstu) kako bi mogli da budu predmet teorije. Pojam teorije
podrazumeva odreen stepen optosti teorijskog;
teorija znai i objanjenje odreene vrste pojava i procesa. Teorijsko
objanjenje u ovom sluaju podrazumeva osnovanost na naunim
principima, zakonima i hipotezama;
u najdirektnijem i najuem znaenju nauna teorija znai proveren
hipotetiki stav zakona ili hipotezu primenjenu na itavu oblast ili vrstu
pojava u cilju njihovog saznanja.
A, osnovni sastavni delovi teorije su:
predmet - vrste pojava i procesa na koje se teorija odnosi;
osnovni pojmovi (kategorije) kojima se teorija slui;
osnovni principi, postulati i stavovi teorije;
nauni zakoni koji se odnose na predmet naune teorije;
izvestan broj hipoteza;
teoreme kao izvedene i proverene naune postavke.
Nauna teorija je sistem naunih postavki - stavova i sudova o odreenoj vrsti
pojava. Nju ine opti i posebni nauni stavovi, a mogu se otkriti i izvesni
individualni stavovi preko kojih teorija ostvaruje vezu sa konkretnim realitetima na
koje se odnosi. Nauna teorija se moe smatrati najviim oblikom i krajnjim
rezultatom svih saznajnih procesa.
U nauci je postojalo i postoji (to direktno zavisi od stepena njene razvijenosti
i razumevanja uloge teorije) vie poimanja izraza teorije od kojih su najea i
najznaajnija sledea:
nauna hipoteza koja jo uvek nije proverena;
viestruko proverena hipoteza, i
niz empirijskih generalizacija.
Radi teorijsko-metodoloke discipline, a samim tim i izbegavanja
nesporazuma, pod izrazom teorija u nauci valja podrazumevati niz empirijskih
generalizacija koje su meusobno povezane u jedan logiki neprotivurean sistem na
ijem vrhu stoji neko objedinjavajue naelo ili pretpostavka. U tom smislu sama re
teorija (theos bog ) sadri u sebi boanski pogled na svet, pogled odozgo, sa visine,
odakle se sve pojave organizacije, pojave u organizaciji, organizacioni procesi i
organizacioni odnosi vide u okviru celine, a ne odvojene jedna od druge, kao u
obinom iskustvu.
Iz kazanog nemonovno se namee pitanje u kakvom su odnosu teorije i
injenice o pojavi, o procesima, o odnosima stvarnosti? Aktuelizaciju ovog pitanja
zadaju i, pored ostalog, metodoloki nalazi po kojima je jasno da unapreenje
naunog rada i promene u nauci esto dolaze od naunih teorija, a retko od strane
iskustvenog posmatranja stvarnosti. Naime do otkria retko se dolazi pukim
gledanjem ili opaanjem: injenica se upravo zapazi ako se trai, ako postoji vodi u
traganju za njom hipoteza ili teorija. Konkretno: istraiva posmatra, analizira i
promilja injenice kroz ve stvorene pojmove i teorije. U tom smislu se moe i kazati
da opservacija injenica ukljuuje interpretaciju. Istu injenicu ( odnosno isti skup
injenica ili podataka mogue je tumaiti, objasniti i razumeti pomou razliitih
teorija. Kada bi injenice odreivale ta emo misliti o njima, to jeste kako emo ih
objasniti i razumeti, onda ne bi bilo mogue imati vie teorija o istim injenicama (ili
istoj injenici). Ako je istu injenicu (ili isti skup injenica) mogue tumaiti
razliitim teorijama, onda je jasno da injenice zadravaju svoju vrednost: one vae
nezavisno od teorije! injenice se ne mogu odbaciti ili osporiti, ve samo na teorijski

73
stav prema njima. injenice (odnosno podaci kao iskazi o injenicama) ostaju iste, ali
se zauzima drugaiji stav prema njima: isti podaci se mogu uvrstiti sad u ovaj okvir
tumaenja. Jer, istraiva pojava, procesa, odnosa, ne moe znati da li su
prikupljeni podaci znaajni, ako ih ne protumai u okviru odreene teorije.
Isti skup injenica ili podataka moe se objasniti ili razumeti pomou razliitih
teorija. Kada se kae da nije vana injenica koliko njeno tumaenje, onda se i
nesvesno prizna da je teorija, u ijem se svetlu tumai injenica, ono bitno, a ne sama
injenica. Teorija otvara injenice da govore o sebi. injenice postoje, ali je to nemo
postojanje u odvojenosti: tek u okviru neke teorije one progovaraju i neto znae.
Naime, mogu se, a to se i dogaa, svi istraivai sloiti o injenicama, ali ne i u
tumaenju injenica: ovde se pojavljuju razlike! To zanai da iako teorije daju
znaenja iskustvenim injenicama - one ih objanjavaju i razumevaju - one se ne stiu
putem neposrednog iskustva, jer nisu nita iskustveno, kao to nisu, na primer, ni
brojevi. Brojevi su proizvod istog miljenja, nastali bez veze sa spoljanjom
stvarnou: oni se iz nje ne mogu izvesti i razumeti, iako je mogu sreivati i
objanjavati. Svi nai najoptiji pojmovi, klasifikacije i tipologije ne potiu iz
spoljanje stvarnosti, nego se unose u nju, da bismo je opisali i sredili. Ovo je
potrebno naglasiti, jer u empirijskoj nauci vlada predrasuda da se teorije mogu na neki
nain izvesti iz iskustvenih injenica.
Odnos teorije i injenica opisao je francuski matematiar i filozof Anri
Poenkare na sledei nain: Nauka je izgraena od injenica, kao to je kua
sagraena od opeke; ali gomila injenica nije nauka, kao to ni hrpa opeka nije kua.
Pogreno je poistovetiti nauni metod sa empirijskim metodom, jer je nauni metod u
istoj meri i teorijski. Teorije predstavljaju pojmovne mree kojima su ljudi iz nauke
prekrili stvarnost.
Ako je nauka relativno zatvoren sistem ideja, verovanja i prakse, tada se njena
istina ne poklapa sa onim to samo opaamo u i o stvarnosti, nego u istinu o stvarnosti
spada i ono to se naim ulima ne moe zapaziti, evidentirati. Primera radi,
ponaanje pojedinaca i grupa (formalnih ili neformalnih) u organizaciji jeste ono to
se moe opaziti jer je pojavno, a motivi i razlozi takvog ponaanja su ono sutinsko
(to se ne moe opaziti). Prema tome, istraiva istovremeno i opaa i tumai pojave,
procese, odnose. U tom smislu nauka i jeste nauka o znaenjima. Naime, svaki opis
neke injenice jeste i njeno tumaenje (=njeno znaenje). Iz ovog proizlazi pitanje
koje su to funkcije teorije u istraivanju? Prema nalazima . unjia te funkcije su
sledee:
orijentie istraivaa kako ne bi zalutao meu injenicama pojava,
procesa, odnosa;
povezuje inae rasute empirijske generalizacije u sistem i tako ove
dobivaju sistematski ili nuni karakter (logika nunost);
preko objanjenja zakona, ona objanjava i injenice o stvarnosti
njihove procese i odnose;
povezujui zakone u teorijski sistem ona omoguava njihovo
proveravanje i slaganje sa ostalim saznanjima o organizacijama, o
stvarnosti;
dobar zakon omoguava predvianje pojava, procesa, odnosa, a dobra
teorija predvianje zakona;
moda je za istraivaa najprivlanija ona teorija koja ga inspirie na
postavljanje moguih hipoteza i njihovo iskustveno proveravanje;

74
 jasno definie pojmove, kako apstraktne tako i opisne.18
Iz metodolokih istraivanja proizlazi da je nauna teorija najvia sinteza
saznanja steenih o metodu kroz razne oblike miljenja, dokazivanja i opovrgavanja i
teorijsku i praktinu proveru. Time je odnos teorije o metodu i metoda odreen.
Meutim, ostaje pitanje odnosa teorije o predmetu nauke i metoda. Ovde se moe
govoriti o najmanje dva sloja odnosa. Prvi sloj odnosa proizilazi iz injenice da
naune teorije nisu date, kao i da u sastavu jedne nauke nije samo jedna teorija i da su
obim, predmet i mesto svake od teorija drugaiji u poretku teorija odnosno u
globalnoj, generalnoj teoriji o predmetu nauke. Drugi sloj je da svaka teorija nastaje
na neki nain odnosno na neke naine, te da se uvek moe posmatrati povratna sprega
izmeu osnova i naina nastanka teorije i same teorije. O prvom sloju pitanja moemo
da formuliemo, na osnovu dosadanjih metodlokih iskustava, pouzdan odgovor:
svojstva predmeta teorije i svojstva teorije zahtevaju odreen nain izvoenja teorije
tj. primena adekvatnog naina izvoenja teorije bitan je uslov obezbeivanja
odreenih svojstava teorije. U vezi sa drugim slojem pitanja moe se tvrditi da
saznanja teorije i saznanja o teoriji jesu bitan uslov saznanja i o metodu i o njegovim
razvoju. Ovo se tie koliko metoda istraivanja predmeta nauke, toliko i metoda
istraivanja teorije. Naime, nauka i nauna teorija mogu da budu predmet istraivanja,
to podrazumeva odgovarajue metode odnosno odgovarajuu primenu metoda.
Sastavni deo ovog pitanja je i odnos izmeu metoda istraivanja i naina nastajanja
teorije o metodama istraivanja metoda. To su u stvari metode istraivanja i metode
izvoenja metodolokih teorija. U sutini, sve to vai za odnos metoda i teorije,
tanije naunog metoda i naune teorije vai, shodno tome, i za pitanje odnosa
metodolokih teorija i metoda njihovog istraivanja.

6. IZVORI METODOLOKIH SAZNANJA

Metodologija, odnosno metodologija naunog rada je zasnovana na mnogim,

mnogo puta na raznim mestima, od mnogih istraivaa sticanim, proveravanim,
sistematizovanim i promiljanim, iskustvenim i teorijskim saznanjima. Nije bilo
empirijskog ili teorijskog istraivanja a da ono nije vreno na neki nain, da nije
koriena neka koncepcija o istraivanju, da na neke naine nisu prikupljeni podaci,
da oni nisu obraivani i da na osnovu njih nisu formirani nekakvi nauni zakljuci.
Svaka ljudska i prirodna tvorevina nastala je na neki nain i istraivanjem te tvorevine
mogue je doi do odgovora kako je ona nastala. A, sutinska odredba predmeta
metodologije upravo je nastojanje da se meritorno odgovori na pitanje kako nauno
saznati istinu. Pitanje da li je mogue saznanje istine i da li je istina uopte mogua,
ime se filosofija (posebno gnoseologija) veoma dugo bavi, metodologija uopte ne
postavlja. Ona polazi sa stanovita da im postoji smisleno pitanje verovatno je da
postoji i istinit odgovor na njega, im postoje manifestacije pojava i procesa, direktne
ili indirektne, moguno je i istinito saznanje o njima, samo treba nai pravi nain da se
doe do njega. To stanovite opredeljuje i izvore metodologije.
Prvi opti izvor metodolokih saznanja je filosofija kao sistematizovano opte
promiljanje celokupnog iskustva i predvianja razvoja oveka, prirode i ljudskog
drutva. O ljudskom drutvu, o procesima i odnosima u njemu, uvek se mislilo
polazei od nekih premisa i u okvirima nekih postavki i nekih sistema miljenja, dakle

18
Videti ire u . unji: Metodologija: kritika nauke, navedeno izdanje, str. 92-105.

75
na neki nain. Iskazivana miljenja su uvek dokazivana ili pobijana nekakvim
argumentima, a stanje i situacije su opisivani, uporeivani, klasifikovani i
objanjavani odreenim procedurama. Upravo ta injenica ini filosofiju
nezamenjivim izvorom metodolokih saznanja, a posebno njenu disciplinu
epistemologiju.
Drugi neizbean izvor metodolokih saznanja je logika, koja sadri znatne
komponente osnova metodologije. Pravila i kriterijumi istinitog miljenja sadrani i
izgraeni u logici su nezaobilazni strukturni inioci metodolokih saznanja.
Trei izvor metodolokih saznanja je sociologija saznanja koja se bavi
meuzavisnostima izmeu svojstava drutva, svojstava organizacija i drutvenih
saznanja ukljuujui i nauno saznanje o organizaciji i upravljanju.
etvrti izvor su postojea nauna saznanja o raznim predmetima nauke i o
metodama saznanja u okvirima raznih nauka. Za nauni rad posebno su vana nauna
saznanja u drutvenim naukama.
Peti izvor su sistematizovana i nesistematizovana istraivaka iskustva,
odnosno evidentirana praksa istraivanja sadrana i iskazana u mnogim realizovanim
istraivakim projektima sa raznim predmetima i metodama istraivanja u okviru
raznih nauka.
esti izvor su specijalna metodoloka istraivanja. Predmet ovih istraivanja
su procesi, tj. procedure konceptualizacije izrade projekata istraivanja i struktura i
forme tih projekata, tokovi realizacije istraivanja, karakteristike, mogunosti i
praktikovanje odreenih metodolokih koncepata i metode istraivanja, itd.
Svi ovi izvori se koriste istovremeno u razvoju metodologije naunog rada i
metoda nauke, ali se mogu korisititi i u raznim spregama i pojedinano. U nas su
veoma zapostavljena metodoloka istraivanja mada su ona najprodornija i po svojim
svojstvima su sintetika. Ona nuno u sebe ukljuuju metodoloka saznanja iz svih
oblasti i izvora.
U pitanje odnosa metodologije naunog rada i drutvenih nauka spada,
nesumnjivo i pitanje njene samostalnosti. Pored dosada kazanog nuno je jo jednom
ukazati: metodologija je srodna filosofiji (epistemologiji) i logici, ali se ne moe
smatrati njihovim disciplinama.

76
 TREI DEO

NAUNA ISTINA I PRAVILA ISTINITOG

MILJENJA

77
 1. PRETHODNA ODREENJA

Osnovni smisao naunog rada jeste utvrivanje istine o relacijama, o

odnosima: ideja/teorije organizacija norme organizaciona akcija
(=organizacioni procesi) rezultat. Empirijska iskustva zbore da su mnoge pojave,
procesi i odnosi u drutvu u krizi ili su deformisani zbog neadekvatnosti navedenih
odnosa. Naime, pod pretpostavkom da su mnoge ili da su neke ideje/teorije o
navedenim odnosima savremeni (humani), to samo po sebi nije dovoljno da se one
kao takve realizuju da se doe do eljenih rezultata. I najbolje ideje se realizuju tako
to se kvare, ali njihovo kvarenje ne nastaje toliko u organizacionoj socijalnoj akciji
koliko u prethodnim fazama u fazama organizacionog oblikovanja ideja o
organizaciji materije i materijalnoj organizaciji19, zatim u fazi normativnog
ureenja odnosa. Na pomenutim relacijama nastaju sledei problemi:
Tekoe transformacije ideje o pojavama, procesima i odnosima
(prirodnim, drutvenim, ovekovim) na nivo organizacije nastaju tako to
ni najadekvatnija, pa ni najbolja organizacija materije i materijalna
organizacija ne moe da izrazi svo bogatstvo ideje, pa nastaju redukcije
organizacije reduciraju mnoge sadraje ideja;
Jo vee su tekoe ako se za odreene ideje ponude i oblikuju
neadekvatne organizacije materije ili materijalna organizacija koje
vulgarizuju sadraj procesa i odnosa;
Tekoe nastaju i tada kada se organizacije od sredstva, od alatke za
realizaciju ideja pretvore u ciljeve, kada dobije primat organizacija nad
idejom, kad na mesto cilja (na mesto ideje) doe sredstvo (organizacija),
to je est sluaj u praksi kada pobeuje organizacija umesto ideje;
Pod pretpostavkom da su usklaeni odnosi izmeu ideje i organizacije
materije i materijalne organizacije, tekoe u realizaciji ideje mogu nastati
na relaciji ideja norma, to jeste kada preterani i neadekvatni
normativizam prigui ideju i organizaciju, kada se nepotrebno normira
svaki detalj umesto da se ostavi dovoljno prostora za slobodno delanje za
slobodniju i spontaniju socijalnu akciju, i
Neadekvatna organizaciona akcija (=organizacioni procesi) moe
komprovitovati ideju i u sluajevima kada nema problema na relaciji ideja
organizacija norma, s jedne, a moe doi do zaguenja organizacione
akcije i kada prethodni odnosi nisu adekvatno konstituisani, s druge strane.
Sve to je kazano upuuje na potrebu suptilnijeg i produbljenijeg promiljanja
relacije: ideja organizacija norma organizaciona akcija (=organizacioni proces i
odnos) rezultat, tim pre jer se radi ne o jednoj vrsti odnosa nego o korpusu skoro
sveukupnih odnosa. Gree oni istraivai koji istrauju samo relaciju ideje i

19
Organizacija materije je stvaralaki proces i odnos na osnovu koga ljudi stvaraju sva orua i sve medije, ili tehne, materijalna
organizacija je stvaralaki princip na osnovu koga se stvaraju znanje, institucije, oblici grupisanja, preduzea itd, ili kultura.

78
realizacije, a preskau tako vane meufaze kao to su organizacije norme
organizacione akcije (=organizacioni procesi i odnosi): ne moe svaka organizacija
materije, odnosno materijalna organizacija, niti svaka norma da prihvati i da realizuje
odreenu ideju niti se moe izvesti realizacija=organizacioni proces u neadekvatnoj
organizaciji i pomou neadekvatnih normi, naroito ne moe pomou onih normi i
organizacija koje priguuju socijanu akciju, inicijativu i samoinicijativu. Pored
strukture i funkcija normi bitno je promisliti i istinito domisliti i socijalni zamor i
premor iscrpljenost organizacionog i normativnog sistema, jer takav sistem ne
moe da osveava, inovira i modernizuje procese i odnose, kao niti da kroz iscrpljene
odnose proputa odgovarajue procese.
Ako je cilj nauke utvrivanje naune istine o materijalnoj organizaciji i
organizaciji materije (o prirodi, drutvu i oveku, o organizacionim procesima i
odnosima, o navedenim relacijama, koja je od svestranog znaaja) tada se postavlja
pitanje ta je to istina (gr. aletheia, lat. veritas)? U procesu saznanja istine o
organizaciji materije i materijalnoj organizaciji i njenim procesima i odnosima, kao
vrednosti kao retke vrednosti, polazimo od pretpostavke da ona, kao takva, postoji i
da se moe spoznati. Osnovna svojstva istine su da se skriva, zbog toga se i veoma
teko moe saznati, i da ne gubi na svojoj vrednosti onda kada se deli sa drugim
ljudima. To je jedan od temeljnih pojmova filosofije i jedna od osnova empirijskog
ivljenja kljuna kategorija svekolike naune delatnosti. To znai da filosofija i
nauke nisu mogue ako je istina stvar pojedinca. Osnovni zadatak logiara i
epistemologa jeste utvrivanje optih uslova koje jedan saznajni proces treba da
zadovolji da bi se njegov rezultat mogao smatrati naunom istinom.
Istorija filosofije, kao i istorija nauke prebogata je sporovima oko pitanja ta je
istina. To bogatstvo ilustruju mnoge teorije: kao misaono-spoznajne aktivnosti,
ukoliko se teorija zamilja kao ista, tj. kao pronalaenje, sazrevanje i povezivanje
smislenih likova bez obzira na njihovu primenu, na njihovo iskoriavanje pri
ostvarivanju odreenih ciljeva; kao podruje recepcije i unutranje (noetike)
elaboracije racionalnih sadraja (= teorija se po pravilu suprostavlja praksi kao
podruju vidljive, vanjske delatnosti, iako ova dva podruja stoje u odnosu uzajamne i
dijalektike povezanosti); kao opta postavka ili koherentna grupa optih postavki na
osnovu kojih se objanjava neko podruje pojava, injenica, podataka (= teorija je
verifikovano objanjenje poznatih injenica i podataka) i kao deo nauke ili struke,
vetine, umetnosti koji se odnosi na njene principe i metode i tako se razlikuje od
njene primene (teorija knjievnosti, teorija slikarstva, ...). Sve teorije istine, koje su
meusobno razliite (svaki znaajniji filosofski pravac ima svoju vlastitu koncepciju,
svaki od njih prilazi problemu istine s obzirom na jedan odreeni aspekt ignoriui
pritom druge aspekte ), manje ili vie su jednostrane zbog ega i postiu potpunu
koncentraciju u analizi jedne jedine strane problema, mogu se podeliti u dve osnovne
grupe - u objektivistike i subjektivistike teorije istine.
Po objektivistikim teorijama istina postoji u objektivnoj stvarnosti - stvarnosti
koja je nezavisna i od oveka i od oveanstva. Prema ovoj teorijskoj koncepciji
samim inom otkria zakona ljudi su samo postali svesni neega to je, nezavisno od
njih, vailo po sebi. Na prvi pogled, ovo gledite koje su zastupali mnogi filozofi -
Platon, Hegel, Huserl - zvui ubedljivo. Meutim, ono je bilo ubedljivo kritikovano
sledeim protivargumentima:
Materijalne stvari i procesi mogu da postoje nezavisno od neije svesti o
njima. Da bi neto vailo kao istinito, treba da bude data neka svest za koju
ta istina vai, koja je te istine svesna. Ako to nije ljudska svest, morala bi

79
 biti neka natprirodna boanska svest: dakle, ova objektivistika koncepcija
vue u mistiku.
Mi, u jednom trenutku, u istoriji naunog saznanja verujemo da su neki
stavovi istiniti; kasnija iskustva, injenice koje otkrivamo daljim razvitkom
nauke, esto pokau da su ti stavovi bili samo parcijalno istiniti, ili
direktno lani. Prema tome, naune istine su otvorene za dalju korekciju i
reviziju. Da je istina nezavisna od naeg saznanja, data po sebi, to
oigledno ne bi bilo mogue - ono to je istinito bilo bi dato jednom za
svagda. Prema tome, objektivistiki pojam istine po sebi ne moe biti
usklaen s neospornom injenicom razvitka nauke.
Sem toga, pojam naune istine sadri u sebi momenat relativnosti i u
jednom drugom smislu. Mogue je da u jednom istom istorijskom trenutku
postoje dve suprotne teorije o istom predmetu, i da svaka bude potvrena
nekim injenicama, iako se njih dve iskljuuju - npr. Kopernikova i
Ptolomejeva teorija o kretanjima nebeskih tela, Njutnova i Hajgensova
teorija svetlosti. Mi ne moemo u takvom sluaju, rei ni da su obe tane
ni da je samo jedna od njih apsolutno istinita, a druga apsolutno lana.
Takvu situaciju moemo adekvatno opisati jedino ako kaemo da su obe
relativno istinite u odnosu prema datoj sumi iskustvenih injenica. Dalje
prikupljanje injenica dalo bi prednsot jednoj ili drugoj, ili bi pokazalo da
svaka od njih opisuje samo jedan vid date pojave. Takve situacije esto
nastaju u nauci, i one se ne mogu adekvatno objasniti polazei od
objektivistike koncepcije istine kao neeg apsolutnog, po sebi datog.
Da bi premostili ove tekoe koje sa sobom nose objektivistike teorije istine
mnogi mislioci su otili u drugu krajnost - u subjektivizam. Naime, oni su svoju
istraivaku radoznalost usmerili ka iznalaenju nekog merila po kome bi svaki
pojedinac sam za sebe mogao da utvrdi ta jeste a ta nije istina. U tom smislu su
jedni preferirali kriterijum neposredne jasnosti, oevidnosti, oseanje neizvesnosti i
nude; drugi su doli do zakljuka da je istina sve ono to se u praksi pokazuje kao
korisno, a trei da je istina svako ono saznanje koje je izvedeno u saglasnosti s
odreenim pravilima miljenja koje smo sami propisali, ili koje je usklaeno s drugim
naim verovanjima (= teorija koherentnosti).
Meu teorijama istine najpoznatija je teorija adekvacije (= teorija
korespodentnosti - klasina teorija istine) po kojoj je istina svojstvo suda, a sastoji se
u slaganju miljenja sa stvarnou (adaequtio intellectus et rei), u saglasnosti suda sa
onim o emu sudimo, bez obzira to je ono onakvo kakvo jeste i bez obzira na to kako
mi o tome sudimo. Po ovoj teoriji istina nije neko interno svojstvo suda, ve je
svojstvo koje on poseduje u odnosu prema realnosti, prema stvarima, prema
predmetima, prema biima, prema objektivnom stanju - prema onome to jest. Po
Platonu je istinit onaj stav koji istie bie o onome to jest. Ovu teoriju zastupa i
Aristotel po kome: istina je rei o onom to jeste da jeste, a neistina je rei o onom
to nije da jeste.
Teoriju korespodentnosti prihvaa i veina srednjovekovnih i novovekovnih
filosofa sve do polovine 19 veka, a svoje pristalice ima i danas. Veliki skolastiari:
Albert Veliki, Toma Akvinski, Suarec i drugi najee su definisali istinu kao
adekvatnost intelekta sa stvarima. Za Loka, u pravom smislu rei, istina ne oznaava
nita drugo do spajanje ili razdvanje znakova prema tome da li se stvari koje su
znakovima oznaene meusobno slau ili ne slau. Lajbnic definie istinu kao
korespodentnost naih stavova sa stvarima, i ova koncepcija se odrala do dananjeg
dana. U modifikovanom obliku, kao teoriju odraza, prihvatili su je i marksisti F.

80
Engels, G.V. Plehanov, V.I. Lenjin, T.Pavlov i drugi. U neomarksistikoj filozofiji 20
veka teoriju korespodentnosti zastupaju Bertrand Rasl, Dord Edvard Mur, logiki
pozitivisti i drugi realistiki i empiristiki orijentisani filozofi. Primera radi, Mur je
smatrao da nije pravi problem tradicionalno epistemoloko pitanje: Kako moemo
izai izvan kruga naih ideja ili oseta? Jer, po njemu imati jedan oset ve znai biti
izvan kruga, to znai znati neto to zaista nije deo mog iskustva.
Teorija korespodentnosti, prema suptilnim analizama i dijagnozama filosofa,
boluje od dogmatizma sadranog u tvrenju da nai stavovi, stavovi za koje smatramo
da su istiniti, odgovaraju stavrnosti. Kritiari ove teorije, prema nalazima Mihaila
Markovia, spravom ukazuju na to da ma koliko verovali u objektivno postojanje
stvarnosti, sve ono to mi znamo o njoj uvek nosi u sebi i subjektivne elemente. Mi
nismo u stanju da te subjektivne elemente izdvojimo i da doemo do saznanja o
stvarnosti tano onakvoj kakva ona objektivno jeste. Postavlja se onda pitanje: kako
emo uporeivati stavove naeg miljenja s objektivnim predmetima da bismo videli
da li postoji slaganje prvih sa drugima? Uporeivanje je mogue samo izmeu naih
stavova i onoga to o stvarnosti znamo, a to su opet neki stavovi - usled ega se pri
aktu uporeivanja nikad ne moe izii izvan granica miljenja. Ako se pak kae da
uporeivanje nije mogue i da ono nije ni potrebno, ostalo bi da se u slaganju
miljenja sa stvarnou samo veruje. Takvo dogmatiko reenje bilo je, naravno,
neprihvatljivo za mnoge filosofe.
Druga tekoa teorije korespodentnosti sastoji se u njenoj nepripremljenosti na
sve one apstraktne stavove koji nisu neposredno uopteni iz iskustva, ve su izvedeni
iz drugih stavova na osnovu izvesnih opteusvojenih pravila (na primer, u logici i
matematici ), i koji moda vrlo efikasno slue kao rukovodstvo za praktinu delatnost,
ali je nemogue rei kakvom injenikom stanju odgovaraju. To u prvom redu vai za
mnoge matematike formule. Lajbnic je prvi uvideo da postoji razlika izmeu onih
istinitih stavova koji se neposredno odnose na injenice ( kao, na primer, Karlo veliki
je bio krunisan u Axenu) i onih kod kojih je odnos prema injenicama toliko
posredan da se o njemu ne moe nita rei ... Prve je on nazvao injenikim istinama,
a druge razumskim istinama.
Da bi prevazili navedene tekoe teorije korespodentnosti veliki broj filosofa,
naroito od Kanta pa naovamo, svoja kritika promiljanja su usmerili na utvrivanje
preciznijeg sadraja pojma istine. Pritom su nastojali da izbegnu protivstav miljenja i
bia / (gr. to on, lat. ens ) = to to jest, sve ono o emu se moe izrei da na neki
nain jest, ma to ono bilo: kamen ili kua, biljka ili ivotinja, ovek, umetniko
delo, istorijski dogaaj, maina, pojam ili broj /. Ovi pokuaji su operacionalizovani
kao dva krajnje suprostavljena koncepta, kao dve suprotne doktrine - subjektivizam i
objektivizam. Tenja da se istina odredi van odnosa prema objektivnom svetu, traei
iskljuivo u saznanju neke odlike koje su bile za taj svet karakteristine kad je ono
istinito, navodila je do raznih oblika subjektivizma. Istina je onda izjednaavana s
linim uverenjem, samooevidnou, uspenou u individualnoj praktinoj
delatnosti, koherentnou miljenja, itd. Subjektivistika proizvoljnost i relativizam
ovakvih koncepcija nisu mogli da zadovolje sve one filosofe koji su sasvim prirodno
oseali da u svakoj istini ima neeg objektivno vaeeg i postojanog. Njih je njihov
opravdan revolt obino odvodio u drugu krajnost - u objektivizam i apsolutizovanje
istine. Istini je onda pripisivano veito, vanvremensko vaenje, nezavisno od ljudskog
iskustva i uopte od saznanja oveka i oveanstva.
U najnovije vreme sve vie dolazi do izraaja semantika teorija, iji je tvorac
Alfred Tarski, koja predstavlja novu varijantu teorije korespondentnosti - pokuaj
njenog ponovnog oivljavanja na osnovu veih ili manjih modifikacija. Po ovoj

81
teoriji, u jeziku sa specifinom strukturom reenica je istinita ako je zadovoljavaju svi
objekti, a neistinita inae. Naime, poznati poljski logiar A. Tarski je u delu O
pojmu istine u formalizovanim deduktivnim naukama i u drugim raspravama dao
najbolji postojei primer uspene primene semantikog metoda u reavanju nekog
filozofskog metoda, kao i najegzaktniji rezultat u dosadanjim naporima da se na
zadovoljavajui nain odredi pojam istine. Tarski je sebi postavio zadatak da nae
takve definicije istine koja e zadovoljiti dva fundamentalna uslova:
1. da budu u skladu s duhom upotrebe termina istina u obinom govoru,
odnosno da se slae sa znaenjem koje svi mi terminu istina intuitivno pridajemo;
2. da postigne maksimalnu preciznost i egzaktnost koristei sve tekovine
savremene formalne logike.
U procesu tog nalaenja Tarski iz klasine teorije korespodentnosti uzima za
osnovu ono to ona na najadekvatniji nain izraava, a to je znaenje koje u obinom
ivotu ima termin istina. Polazei od te i takve osnove Tarski ide korak dalje
nastojei da izbegne neodreenost i nepreciznost ove teorije koja jedan nejasan pojam
(=istina) definie pomou drugog isto tako nejasnog pojma - stvarnosti. Rezultat do
koga je on doao jeste vrlo prosta opta definicija istine koja glasi:Jedna reenica je
istinita onda i samo onda ako je zadovoljavaju svi odgovarajui objekti, lana je ako
je nezadovoljava nijedan.
Teorija istine Tarskog, zbog svoje preciznosti i jasnoe, bila je i jeste premet
svestranog promiljanja. Rezultati tih promiljanja su otvaranje sledeih pitanja: da li
je to to je Tarski definisao zaista pravi pojam istine; da li je semantika teorija
potpuno korektna; da li je ona potpuna; da li je ona izlina; da li ona vodi naivnom i
nekritikom realizmu; da li uvodi u logiku elemente metafizike, i da li je ona zaista
toliko jalova da teko moe raunati na primenu u naunom istra`ivanju? Ovakva
pitanja su esto nepravedno postavljana. Pravi prigovor semantikoj teoriji Tarskog
jeste njena preterana irina i tolerantnost prema metafizici i nenaunim teorijama, kao
i u tome to pojam istine ne dovodi ni u kakav odnos prema iskustvu, prema praksi.
To, u sutini, znai da Tarski nije dao jednu zavrnu, opteprihvatljivu teoriju istine,
ali je obavio izvanredno znaajan preliminarni posao. On je pokazao da se pri
izgradnji teorije istine mora poi od analize jezika. Pri tom je ukazao na opasnosti
paradoksa koji vrebaju u pokuajima da se termin istina definie u obinom jeziku.
Da bi se ti paradoksi izbegli, predloeno je pravljenje razlike izmeu razliitih nivoa
jezika, koja je od fundamentalnog znaaja. Istina je okarakterisana kao predikat
reenica objekt-jezika. Sve ovo je prihvatljivo. Meutim, dva kljuna pojma objekt
i zadovoljavanje ostali su neodreeni. Reenje Tarskog je u stvari samo shema za
izgradnju opte definicije istine, a ne sama ta definicija istine. Zato nam semantika
teorija i ne daje kriterijum za razlikovanje istinitih stavova od lanih; ona ne uspeva
da oredi obim pojma istine.
Dalji napredak u reavanju ovog problema moe se napraviti jedino
preciziranjem pojma objekta, razgraniavanjem realnih i nerealnih (imaginarnih,
idealnih i drugih) objekata, utvrivanjem uslova koje jedna reenica treba da
zadovolji da bismo je mogli smatrati iskazom o realnim objektima.
U teorijskom opusu nekih predstavnika teorije korespodencije nalazimo ve i
zaetke drugih teorija istine. Primera radi, to je prisutno kod Aristotela, Dekarta,
Spinoze, a posebno kod Kanta i Hegela koji od klasine teorije korespodencije kreu
u sasvim suprotnim smerovima. Za Kanta istina ne moe biti slaganje s nesaznatljivim
stvarima o sebi, ve samo s predmetima mogueg iskustva, a ti nisu nita drugo do
fenomeni ljudske svesti, i slaganje sa njima svodi se u krajnjoj instanci na slaganje
misli jednih sa drugima i sa zakonima miljenja. Istinit je sud koji je optevaei. Iz

82
sasvim drugih razloga teorija korespodencije ne zadovoljava Hegela po kome
slaganje predodbe sa predmetom je mogue, ali je to samo tanost ili istina u
subjektivnom smislu. Istina u objektivnom smislu nije slaganje predodbe sa
predmetom, ve slaganje predmeta sa samim sobom. Pa je istinit onaj predmet koji je
zbiljski - ije se realno postojanje slae sa njegovim pojmom.
Savremena teorijska promiljanja obeleavaju koncepcije koje u potpunosti
odbacuju teoriju korespodencije. Iako se slau u kritici teorije korespodencije
predstavnici ovih koncepcija se razlikuju po pozitivnim doktrinama koje joj
suprostavljaju.
Teorija evidencije (lat. evidens = o~evidnost) prihvata tradicionalno miljenje
da je istina u sudu, ali smatraju da ona nije u slaganju suda sa stvarnou, nego u
jednom internom svojstvu suda - u neposrednom uvianju, samooevidnosti =
evidenciji. Ova teorija, koja po svojoj sutini pripada subjektivistikim teorijama
istine, ima svoje izvorite jo kod sofista. Primera radi, Protagora je tvrdio da je istina
sve ono to se tvrdi kako se pojedincu pojavljuje, a Teofrast da je istina u neposrednoj
izvesnosti onoga o emu se misli. Znatan broj filozofa XIX veka na elu sa
openhauerom tvrdio je da je istina u slaganju suda s neposrednim opaanjem - i to
tzv. materijalna istina, za razliku od formalne istine.
U grupu subjektivistikih i relativistikih teorija spada i takozvana imanentna
(lat. immanens = koji ostaje unutar odereenog podruja, koji je u neemu sadran)
teorija istine. Njeni zastupnici Kristof Zigvart, Rudolf Herman Loce i drugi ukazuju
da jedan stav treba smatrati istinitim samo onda kada smo neposredno svesni da je on
logiki nuno proistekao iz izvesnih premisa. To znai da nije bitno da se stav moe
stvarno izvesti i dokazati, ve je bitno samo ovo nae neposredno uverenje. Ovome se,
prema Mihailu Markoviu, moe prigovoriti da takvo oseanje uverenosti
doivljavaju na vrlo razliit, suprotan nain razliiti ljudi, vaspitani u razliitim
drutvenim sredinama, razliitog stupnja obrazovanja, ideoloke usmerenosti, itd.
Istorija je bila veoma surova prema svim tim istinama koje se nisu zasnivale ni na
emu drugom sem na uverenju ljudi da je u pitanju neto to je samo po sebi
oevidno. Vremenom se pokazalo da je najvei broj ovakvih stavova pogrean, ma
koliko ljudi jedne odreene epohe bili uvereni u njihovu nunost. ... Prema tome,
mada je uverenje o izvesnosti esto pratilac stvarnog otkria istine, ono je isto tako i
pratilac ogromnog broja zabluda: zato nam ono samo po sebi o istini ne kazuje nita,
isto kao to subjektivna sumnja u vrednost jednog stava ne znai sama sobom da je on
objektivno istinit. Stajalite da se istina logikih i matematikih stavova moe svesti
na samooevidnost je uglavnom naputeno u savremenoj filozofiji. Istina, od ovog
odstupaju mnogi pozitivisti koji smatraju da je ovo identifikovanje u oblasti ulnog
saznanja dozvoljeno. Tano je to da su stavovi koji se odnose na direktno opaanje
injenica najee istiniti i da su oni gotovo uvek praeni oseanjem izvesnosti i
samooevidnosti. Meutim, da se ak i ovi najprostiji i najverodostojniji stavovi ne
mogu smatrati istinitim samim tim to su oevidni, vidi se ve iz toga to nas nae
subjektivno uverenje ak i ovde moe prevariti. Ako i ostavimo po strani pojavu
iluzija i halucinacija, stoji injenica da se sudovima neposrednog opaanja nikada ne
vri samo fotografsko registrovanje izvesnih datih sadraja ulnog saznanja, ve se
vri i njihovo tumaenje, podvoenje pod izvesne opte kategorije.
Teorija koherentnosti (Imanuel Kant, Brand Blenar, Rudolf Karnap,...)
zastupa stajalite da je istina interno svojstvo misli, ali istovremeno pocrtavaju da to
svojstvo ne moe pripadati pojedinim sudovima uzetim izolovano, nego samo jednom
misaonoj celini. Pa je istina sistematska koherentnost koja je karakteristina za takvu
celinu, a pojedini sud moe biti relativno istinit samo kao deo koherentnog sistema.

83
Znai, istina se svodi na unutranji sklad miljenja - na slaganje jednih misli i stavova
s drugima, na neophodnoj povezanosti jednog stava sa svim drugim elementima
celokupnog skupa znanja. Iz ovog proizlazio da su zastupnici ove teorije eleli da
istinu odrede nezavisno od odnosa prema objektivnoj stvarnosti. Istovremeno, njima
se nije sviao otvoreni subjektivizam svoenja istine na neposredno uverenje ili
oseanje samooevidnosti. Zbog toga su i pribegavali teoriji koherentnosti. Osnovna
zasluga teorije koherentnosti jeste u ukazivanju da se nita ne moe znati niti sa
smislom kazati o istini jednog pojedinanog stava koji bi bio posmatran izolovano od
svih drugih naih znanja i iskustava - istina uvek predstavlja izvestan kontekst u
kojem se dati stav posmatra. Po Mihailu Markoviu teorija koherentnosti ukoliko ima
izvesne pozitivne elemente ima i ogromne nedostatke:
(a) Pre svega, nijedan predstavnik ove teorije nije uspeo da odredi precizno,
nedvosmisleno i pri tom na dovoljno obuhvatan nain ta znai termin koherentnost
i u kakvim odnosima jedan stav treba da stoji prema drugim stavovima da bi bio
smatran istinom.
(b) Svaki dosadanji pokuaj odreivanja vodio je ili prekoraivanju okvira
teorije ili paradoksalnim posledicama. Predpostavimo da se pod koherentnou misli
na odnos u kome stoji jedan opti stav prema konkretnim iskustvenim stavovima koji
ga potvruju, tj. iz kojih je on izveden na induktivan nain, ili koji su njegove
empirijske konsekvence kad se on shvati kao hipoteza. U svim ovakvim sluajevima
konkretni stavovi mogu potvrivati apstraktne jedino ako su oni sami ve istiniti, jer
ako su lani - i stavovi koji se na njima zasnivaju bie lani. ... Znai, koherentnost u
ovom smislu, da bi imali znaaja za problem istine, mora ve unapred pretpostaviti
istinitost stavova neposrednog opaanja. Prema tome, cela teorija je ili apsurdna ili
predstavlja obrtanje u lanom krugu: jedna stvar se objanjava drugom, a ta druga u
sebi nuno pretpostavlja prvu.
(c) Ako koherentnost shvatimo kao mogunost deduktivnog izvoenja jednog
stava iz drugih, opet se postavlja pitanje istinitosti tih drugih stavova. Mogue su dve
alternative.
Jedna je: ti drugi stavovi, kao i pravila na osnovu kojih se dedukcija vri, ve
su pretpostavljeni kao istiniti u nekom drugom smislu, kao samooevidni. U tom
sluaju, kao i u prethodnoj analizi, teorija koherentnosti se pokazuje nedovoljnom i
postaje oevidno da joj je potrebna dopuna.
Druga je alternativa: polazni stavovi i pravila dedukcije nisu pretpostavljeni
kao istiniti ve su proizvoljno izabrani ili usvojeni kao konvencije. Ovaj vid je dobila
teorija koherencije u delima neopozitivista tridesetih godina ovog veka. Tako je
Karnap postavio svoj uveni princip tolerancije, po kome je svako slobodan da izgradi
svoj sopstveni sistem logike, to jest da proizvoljno odabere polazne principe i pravila,
pod uslovom da ih eksplicitno formulie i da ih se zatim dosledno pridrava.
Kada se proanaliziraju neopozitivistike koncepcije istine onda se dolazi do
sledeih zakljuaka:
(a) Neopozitivisti su uspeli da do maksimuma podignu egzaktnost u
odreivanju formalnih uslova koje jedan sistem stavova mora da zadovoljava da bi se
mogao oznaiti koherentnim.
(b) Oni su istovremeno i pokazali i dokazali do kakavih apsurdnih posledica
vodi teorija koja hoe da se iskae samodovoljnom i nezavisnom od elemenata drugih
teorija. Ako je svako slobodan da proizvoljno odabere polazne principe i pravila
dedukovanja sa kojima su njegovi stavovi koherentni (proizvoljno izabrane
konvencije) i ako taj isti pojedinac moe da gradi svoju sopstvenu logiku, tada on
postie korentnost samo svog miljenja - koherentnost izolovanog miljenja i na taj

84
nain nestaje koherentnost izmeu miljenja tog pojedinca i miljenja svih drugih
pojedinaca. Rezultat toga jeste da svako ima svoju vlastitu istinu i da je nemogue
nauno definisanje istine od neistine.
(c) U neopozitivistikom kazivanju teorija koherentnosti jeste bitno
jednostrana. Ova jednostranost sastoji se pre svega u tome to je sva panja
orijentisana na obezbeivanje doslednosti u miljenju pojedinca, a isputeno je iz vida
da istina ima drutveni karakter i da ona pretpostavlja i slaganje u miljenju razliitih
pojedinaca i drutvenih grupa. Sem toga, fundamentalna jednostranost je ve samo
svoenje istine na koherentnost. U stvari, polazni principi i pravila dedukovanja u
jednom sistemu miljenja nisu samo konvencije i proizvoljno izabrani aparat. Oni
moraju zadovoljiti izvesne sadrinske uslove - ali nam o njima teorija koherentnosti
ne kae nita. Sve ono pozitivno to ova teorija ima da nam saopti, dobija svoju
vrednost tek kad se, kao jedan od elemenata, ukljui u neku iru sintetiku
koncepciju.
Pragmatika ( gr. pragma = delo, delovanje, radnja, in, uspeh) teorija istine
i njoj bliski teoretiari poimaju istinu ne u meusobnom slaganju ideja niti u njihovom
slaganju sa stvarnou, ve u njihovom slaganju sa ovekovim potrebama - u njihovoj
praktinoj korisnosti. Da li je ideja istinita ili nestinita jedino se moe videti i utvrditi
po njenim posledicama. Istina je, prema tome, ideja koja donosi praktinu korist.
Pragmatizam kao filozofski pravac, koji snano dolazi do izraaja poetkom XX veka,
obuhvata, u uem smislu, koncepciju Viljema Demsa, a u irem smislu:
pragmaticizam arls Sanders Persa, humanizam Ferdinand Kaning Skot ilera,
eksperimentalizam ili instrumentalizam Don Djuia.
Pers, u poetku svoju filosofiju naziva pragmatizmom, a kasnije, da bi se
razlikovao od Viljema Demsa, preimenuje je u pragmaticizam, pod pragmatizmom
je podrazumevao teoriju znaenja iji je osnovni princip da je znaenje suda skup
praktinih konsekvencija koje nuno slede ako se pretpostavi da je sud istinit. Viljem
Dems poima pragmatizam kao metodu i kao teoriju istine. Pragmatizam kao metoda
slui za reavanje naizgled nereivih metafizikih sporova, a sastoji se u tome da se
pita u emu bi bila praktina razlika kada bi ova a ne ona sporna koncepcija bila
istinita. Ako nema praktinih razlika izmeu alternativa onda su obje podjednako
dobre, a ako su njihove praktine posledice razliite tada valja prihvatiti onu koja nam
je korisnija. Pragmatizam kao teorija istine polazi od tradicionalnog shvatanja istine
kao slaganja ideje sa stvarnou. Meutim, slagati se sa stvarnou znai snalaziti se u
istoj, umeti upravljati njom, uspeno je iskoriavati. To znai da su istinite samo one
ideje koje su nam korisne u ivotu. Viljem Dems kae: Jedna ideja je istinita utoliko
ukoliko se veruje da je korisna za nae ivote. Ovu korisnost Dems ponekad poima
iroko kao socijalnu korisnost, esto kao korisnost s aspekta razvoja ljudske spoznaje,
ali je ponekad shvaa i vrlo usko, kao korisnost za pojedinca. U skladu sa ovim
poslednjim aspektom poimanja Dems ponekad gotovo potpuno subjektivizira i
relativizira istinu, pa, na primer, tvrdi da su religiozna verovanja istinita za onoga
kome su potrebna a neistinita za onoga kome ne trebaju. Ovakvom subjektivistikom
poimanju veoma je blizak iler, a odbacuje ga Pers i Djui. Znai, neki od pragmatista
poimaju korisnost veoma iroko, kao sve ono to koristi ljudskom rodu i proiruje i
produbljuje njegova saznanja, a drugi veoma usko, kao ono to samo materijalno
koristi pojedincu. Ovom uskom pragmatistikom shvatanju blisko je poimanje F.
Niea po kome je istinito, u pravom smislu te rei, samo ono to je bioloki korisno -
to slui ivotnim ciljevima i potrebama, to odrava i unapreuje ivot pojedinca i
vrste.

85
 U pragmatikoj teoriji ima jedna neosporno tana i pri tom neobino vana
injenica: ona naa saznanja koja su istinita slue kao efikasni instrumenti u naem
naporu stvaralakog menjanja prirodne i drutvene sredine. U tom smislu istina je,
uopte uzev, za jedan dovoljno veliki vremenski period - praktino uspena, i samim
tim bioloki korisna.
Na alost, obrnuto nije tano: svako bioloki korisno gledite nije samim tim
istinito. Uopte, uspenost u praksi ne stoji u obaveznoj funkcionalnoj vezi s istinom.
...
Najzad, pragmatika teorija istine je neodriva i iz pragmatikih razloga: vodi
sveoptoj konfuziji u pogledu toga ta je istinito a ta nije. Jasno je da dva meusobno
protivrena stava mogu oba biti praktino uspena i korisna ukoliko
zadovoljavaju razliite interese. Iz toga sledi mogunost veeg broja istina kada je re
o istom pitanju - pluralizam istina. Meutim, moe se lako dokazati da svaka teorija
koja dozvoljava pluralizam istina kao svoju konsekvencu, nosi u sebi jednu
nerazreivu protivurenost. Postavlja se pitanje ta treba jedan pragmatist da misli o
nekom stavu koji je tetan za njega ali koristan za nekog drugog oveka koji ima
suprotne interese. On treba da takav stav smatra lanim, ali u isto vreme, ukoliko je
pragmatist i ukoliko veruje u pluralitet istina, on mora priznati i da je istinit. Sve
postaje i istina i neistina u isti mah. Sam pojam istine postao bi toliko konfuzan i
viesmislen da bi ga trebalo izbaciti iz upotrebe.
Za teoriju koja dovodi do ovakve zbrke teko se moe rei da dobro radi i da
je uspena u praksi, pa se samim tim, po njenom sopstvenom kriterijumu, ne moe
rei ni da je istinita.
Za razliku od subjektivistikih teorija, koje nastoje definisati istinu bez
pomoi pojma o stvarnosti nezavisnoj od oveka, i kao takvo dosledno sprovedeno
stanovite se ne moe oformiti u teoriju a da se pritom izbegnu apsurdne
konsekvence, objektivistike teorije pokuavaju odrediti istinu kao neto to je
potpuno nezavisno od oveka i od njegovog miljenja. U ovu grupu teorija spadaju:
(a) objektivno-idealistika,
(b) aprioristika teorija Kanta i novokantovaca i
(c) eidetska ili logicistika teorija istine, teorija istine po sebi karakteristina
za B. Bolcana i za rane radove E. Huserla. Istina o sebi ( die Wahrheit
an sich), koja je to da neto jest i da je tako i tako odreeno, predstavlja
nuan korelat bitka o sebi, i postoji veno, tanije: izvan vremena, bez
obzira na to saznaje li je ko ili ne. Blisko ovakvom shvatanju je i ono
aksioloko neokantovaca aksiologa Badenske kole prema kome je istina
vrednost, pa kao takva ne postoji ni u stvarnosti ni u miljenju, ve zajedno
sa ostalim vrednostima ini posebno tree carstvo idealnog vaenja.
Objektivni idealisti polaze od pretpostavke apsolutnog identiteta izmeu bia i
istinitog miljenja. Za njih je saznanje istinito svako ono koje posredno ili neposredno
izrie apsolutnu identinost objektivnog i subjektivnog (eling). Sledea razlika
izmeu klasine teorije korespodentnosti i objektivno-idealistike teorije istine jeste
u tome to objektivni idealisti hipostaziraju pojam istine. Hipostazirati znai pretvoriti
u samostalnost, u supstancijalnost, tj. u neto to ne postoji materijalno, na primer
pojmove o predmetima. Pa istina po njima ne treba da znai slaganje ljudskog
miljenja s objektivnim materijalnim predmetima. Istina je slaganje stvari s idejama i
pojmovima koji predstavljaju njihove sutine, i koji postoje na objektivan nain van
njih a isto tako i van ovekovog miljenja. Hegel, klasian predstavnik ovog
miljenja, razlikuje istinu u subjektivnom i objektivnom smislu. Istina u subjektivnom
smislu jeste slaganje predstave s predmetom. Istina u objektivnom smislu je slaganje

86
objekta, stvari sa sobom samom, tako da je stvarnost odmerena prema svom pojmu.
Pojam je tako istinita Ideja, boanska ideja o svetu, koja je jedina stvarna. Tako je
jedino bog istina. Iz Hegelovog odreena istine proizlazi da je ona van i vremena i
prostora. Jer je, po njemu, ono to je istinito sadrano samo u mislima, nije istinito
samo danas i sutra, ve izvan svakog vremena; a ukoliko je to u vremenu, istinito je
uvek i za svako vreme.
Blisko objektivnim idealistima je, prema rezultatima analize Mihaila
Markovia, jedna struja realizma ( mogli bismo je nazvati nekritikim, za razliku
od tzv. kritikog realizma) koja se u stilu srednjovekovnih skolastiara-realista
zalae za objektivno, vanvremensko i vanprostorno postojanje optih pojmova
(univerzalija) i koja dozvoljava mogunost apsolutno vernog reflektovanja bia u
miljenju - naroito u logici i matematici.... Sve teorije ovog tipa, koje dozvoljavaju
mogunost apsolutne istovetnosti izmeu miljenja i bia, pripisuju savrenu
statinost nauci i ljudskom saznanju uopte. Svako zna, meutim, da smo mi stalno
prinueni da korigujemo i upotpunjavamo, pa i temeljito revidiramo naa znanja.
Kako objasniti ovu injenicu sa stanovita objektivnog idealizma?
Prva je mogunost dozvoliti da smo bili u zabludi kad smo u prolosti mislili
da je ovaj ili onaj stav istinit, ali ostati pri tome da su svi oni stavovi koje danas
smatramo istinitim - apsolutno adekvatni stvarnosti i prema tome bezuslovno i
vanvremenski istiniti. Nedoslednost ovakvog stava pada odmah u oi. Ako nas
iskustvo istorije nauka ui da smo morali da unosimo korekcije ak i u sluajevima
naunih zakona koji su nam izgledali apsolutno sigurno utvreni i provereni ...,
kakvog bismo osnova imali da pretpostavimo da je jednog odreenog dana i sata
evolucija naeg saznanja prestala?
Druga je mogunost pretpostaviti da je svaka promena u naim znanjima
uslovljena promenama u samoj stvarnosti. Neki sluajevi se neosporno mogu objasniti
na ovaj nain. ... Meutim, esto mi dobro znamo da se nija sama stvarnost promenila
ve da je naa prvobitna slika o njoj bila nepotpuna i samo aproksimativno tana.
Najzad, trea mogunost: potpuno promeniti uobiajeni sadraj pojma istine i
o istini govoriti na nain koji se ne moe nikakvim injenicama ni potvrditi ni
opovrgnuti. Takav je sluaj kada se istina odreuje kao slaganje stvari s idejama koje
objektivno postoje, nezavisno od ljudskog miljenja. Ovakvo filosofiranje se ne moe
pobiti injenicama, ali to je zato to se ono i ne odnosi ni na kakve injenice; ideje o
kojima je ovde re mogu biti samo predmet verovanja. U svakom sluaju, ako
definicije istine ove vrste uopte imaju nekog smisla, on je razliit od smisla koji se
terminu istina pridaje u nauci i obinom ivotu...
Aprioristika teorija jeste jedna od varijanti teorije koherentnosti. Sigurne
oznake apriornog znanja za Kanta su nunost i stroga sveoptost, a za Oto Libmana
ono to je za nas i za svaku drugu homogenu inteligenciju strogo opte i nuno, ono
to se drugaije ne moe misliti. Prema tome, ova teorijska struja nastoji da izbegne
relativizam kome neizbeno vodi zahtev koherentnosti sam po sebi, kad nije
dopunjen nikakvim daljim i stroim uslovima. Novokantovci, koji zastupaju
aprioristiku teoriju, razlikuju se od logikih pozitivista (koji stoje na
konvencionalistikom gleditu) utoliko to, po njima, principi s kojima miljenje treba
da je saglasno da bi vodilo istini nisu proizvoljno odabrane ljudske konvencije ve
izvesne transcendentalne norme koje vae objektivno i nuno, nezavisno od
iskustva, i imaju optu vrednost za sve ljude.
Relativno noviju ontoloku varijantu objektivistike teorije istine nalazimo
kod filosofa egzistenzije. Za egzistencijaliste istina je bivstvovanje u svojoj
nesakrivenosti. Grka re aletheia izvorno znai neskrivenost, a Hajdeger e je

87
prevesti, a mi pogreno tumaiti, kao istina. Za Grke bivstvujue je ba kao
bivstvujue istinito. Hajdeger se sa tim slae kada kae da istina kao neskrivenost nije
nikakav dodatak bivstvovanju. Istina pripada biti bivstvovanja. Blisko ovom
objektivistikom poimanju je i jedno shvaanje koje je prisutno meu savremenim
marksistima po kome teoriju korespodencije ne moe spasiti ni usavravanje pojma
korespodencije ni uvoenje prakse kao kriterija istine. Po njima praksa nije kriterij
istine, ve istina sama. Istina je, prema tome, praksa ili, to je isto, ovek.
Iako se teoretiari teorije korespodencije u bitnom razlikuju u pozitivnim
definicijama istine, oni se u velikoj meri slau u nainu na koji kritikuju tradicionalnu
definiciju istine kao slaganja suda i stvarnosti. Oni pogrenost ove definicije dokazuju
uglavnom na dva naina: odreenje istine kao korespodencije suda i stvarnosti je
neodrivo, jer je ili unutranje protivureno ili praktino neupotrebljivo, s jedne
strane, priznaje se da to odreenje moe biti prikladno za neke vrste sudova, ali ne za
sve, jer kod nekih vrsta sudova ( kod istinitih negativnih egzistencijalnih sudova) je i
praktino i logiki nemogue zamisliti stvar s kojom bi se slagao istinit sud te vrste, s
druge strane. Meutim, treba ukazati da neki filosofi nastoje pomiriti razliite teorije
istine na taj nain to razlikuju: metafiziku ili ontoloku, gnoseoloku, formalno-
logiku, aksioloku, antropoloku, psiholoku i druge vrste istine, i pokuavaju da
odrede meusobni odnos tih razliitih istina.
Pored pitanja ta je istina otvorena su i pitanja da li postoji jedna ili vie istina,
da li je istina objektivna ili subjektivna, apsolutna ili relativna, apstraktna ili
konkretna, vena ili prolazna itd., kao i pitanja da li je, ako jeste u kojoj meri i kako
mogua spoznaja istine, postoji li i u emu je kriterij istine itd.
U naunim promiljanjima pod subjektivnom istinom se obino misli istina
kojoj ne odgovara nita objektivno i koja vredi samo za jednog ili samo za neke
subjekte, dok se pod objektivnom istinom misli istina koja odgovara nekim
objektivnim odnosima i koja jednako vredi za sve ljude. Meu filosofima postoje oni
koji smatraju da je svaka istina subjektivna, tj. da svaki ovek ima svoju istinu, i da
su te razliite istine meusobno ravnopravne i podjednako vredne. Druga grupa
filosofa smatra da samo objektivna, za sve jednaka, optevaea istina jedina
zasluuje da se naziva istinom. Trei trae neko srednje reenje, ili sintetiko
reenje, tvrdei da je svaka istina subjektivna po formi, a objektivna po sadraju.
Apsolutna ili bezuslovna istina bila bi potpuna, sveobuhvatna i iscrpna istina,
kojoj se ne moe, kao takvoj, nita dodati i koja je zbog toga nepromenjljiva i vena.
A, relativna ili uslovna istina bila bi ona koja je nepotpuna, delimina istina, koja
sadri i elemente neistine, pa zbog toga moe biti korigovana, dopunjena i usavrena.
Neki od filozofa smatraju da je samo aspolutna istina prava, a da, prema tome,
relativna istina nije nikakva istina; drugi misle da je, pak, mogua samo relativna
istina, a da je apsolutna istina idealistiko-metafizika iluzija. Trei od njih smatraju
da se apsolutna i relativna istina ne iskljuuju, ve da svaka relativna istina sadri
deli apsolutne istine ili predstavlja put ka apsolutnoj istini, kojoj se u beskonanom
progresu ljudskog saznanja asimptotski sve vie pribliavamo da je nikada ne
dostignemo.
Prema dijalektiko-humanistikoj teoriji istine istina je: pojam ljudskog sveta,
odnos i to odnos dva objekta ( prema jednom smo u neposrednom a prema drugom u
posrednom odnosu), osnovna ljudska vrednost iji pojam obuhvata dva razliita
vrednosna atributa: istinski i istinit, relativna ali istovremeno i objektivna i istina je
istorijska kategorija. A da bi jedan iskaz mogao da bude prihvaen kao nauno
istinit moraju se ispuniti sledei prethodni uslovi:

88
 on mora da bude informativan njime se mora neto tvrditi; on mora
obavljati informativnu, a ne ekspresivnu ili preskriptivnu funkciju;
da bude drutveno smisaon drutveno komunikatibilan, i
da je obrazloen. Onda kada jedan iskaza zadovoljava sve ove prethodne
uslove tek tada on se moe ozbiljno uzeti u razmatranje kao hipoteza ija
je nauna istina mogua.20

2. PRAVILA ISTINITOG MILJENJA

Iz dijalektiko-humanistikog pojma istine proizlaze pravila istinitog

miljenja. Ta pravila posebnu vrednost imaju u procesu naunog rada. Radna
definicija istine, promiljenja i domiljena sa aspekta metodologije naunog rada
glasi:
Istina je ljudsko saznanje o predmetima miljenja i naunog
istraivanja koje objektivno shvata i razume te predmete kakvi oni
zaista jesu.
Ovoj definiciji mogu se staviti razni prigovori i u vezi sa njom se mogu
postaviti mnoga pitanja, ali nju, prema nalazima S. Milosavljevia, ipak opravdavaju
bar sledei argumenti:
ljudsko saznanje, miljenje i nauno istraivanje su sastavni deo ljudske
prakse;
istina je sadraj i kvalitet svesti ljudi i ona postoji samo za njih i njihov je
proizvod;
istina je objektivna, dakle intersubjektivna;
do nje se dolazi iskustvom i miljenjem, odnosno praksom;
istinitost miljenja i saznanja moe se na razne naine proveravati.
Navedeni (i drugi, ovde nenavedeni) argumenti upuuju nas na stanovite da je
na osnovu dosadanjeg naunog saznanja, znanja logike i metodologije, mogue
postaviti odreena pravila o procedurama miljenja koja ljude vode saznanju istine. U
ovom sluaju mi prvenstveno imamo u vidu naunu istinu. A, logika je u tom smislu
formulisala osnovne zakone istinitog miljenja, shvatajui ih kao objektivni
kategorijalni odnos koji ini sutinu odreene grupe predmeta, procesa ili pojava
(njihova nastajanja, deavanja, postojanja, razvitak); opti nuan stav koji je
objektivan u odnosu na odreenu oblast predmeta, procesa ili pojava, tj. stav koji vai
za svaki predmet, odnosno pojavu te oblasti. Svaki zakon je misaoni izraz, u obliku
stava, odreenog objektivno kategorijalnog odnosa.
Zakoni istinitog miljenja su, sa objektivne strane, objektivni kategorijalni
odnosi koji ine sutinu logikih procesa i oblika miljenja kao istinitog shvatanja
predmeta, procesa ili pojave, a sa subjektivno saznajne strane, zakoni miljenja su
osnovni opti stavovi koji su objektivni u odnosu na celokupnu oblast istinitog
miljenja. Dve su osnovne vrste zakona istinitog miljenja:
1. zakoni osnovnih odlika istinitog miljenja, koji su optiji, i
2. zakoni istinitog zamiljanja predmeta, koji su posebniji.21

20
M. Markovi: navedeno delo, str. 93-159.
21
Preuzimamo, operacionalizujemo i prilagoavamo nalaze B. eia: Osnovi logike, Nauna knjiga,
Beograd, 1983.

89
 Zakoni osnovnih odlika istinitog miljenja, koji se bave njegovim svojstvima
su:
zakon predmetnosti,
zakon sadrajnosti,
zakon odreenosti,
zakon logike zasnovanosti,
zakon logike povezanosti, i
zakon relativne stalnosti i razvojnosti.
Prvi uslov koji stvarno ispunjava i mora da ispuni istinito nauno miljenje o
pojavavama, procesima i odnosima jeste predmetnost miljenja. Svaki istinit pojam,
sud, stav i zakljuak, kao i svaka istinita teorija, pre svega su upravljeni na predmet i
oni shvataju objektivno svoj predmet, tj. oni su predmetni u ovom dvostrukom smislu.
Upravo ovo je smisao zakona o predmetnosti istinitog miljenja koji se moe izraziti
stavom:
Istinito miljenje je predmetno u dvostrukom smislu: prvo, to je upravljeno na
predmet (=organizaciju, organizacioni proces) o kome se misli i, drugo, to
taj predmet (=organizaciju, organizacioni proces) objektivno zamilja
onakvim kakav on stvarno jeste.
Univerzalna tanost ovog zakona dokazuje se, najpre, ukazivanjem na
predmetnu upravljenost svakog istinitog miljenja i na nepostojanje apsolutno
bespredmetnog miljenja. Svaki stav, bilo o predmetima opaanja ili o nepostojeem
uvek je predmetan u tom smislu to se odnosi na izvestan predmet, to se njime
zamilja izvestan predmet, to cilja na odreeni predmet. Ukoliko izvesno miljenje
nije objektivno u smislu tanog, objektivnog shvatanja predmeta ono je pogreno. Ali,
apsolutno neobjektivno, uopte bespredmetno miljenje ne postoji. Tobonji pojam
takvog miljenja predstavlja contradictio in adjecto. Stvarno on je uopte nemogu,
jer je nemogue misliti o neem a ne zamiljati nita.
Zakon objektivnosti miljenja je osnovni zakon istinitog miljenja, ali taj
zakon je veoma opteg karaktera. Sledea dva zakona miljenja, a to su zakon
sadrajnosti i zakon odreenosti miljenja, konkretizuju opti zakon objektivnosti
isitinitog miljenja.
Da bi miljenje bilo istinito ono mora, ne samo uopte biti predmetno nego i
shvatiti predmet onakvim kakav on jeste, to e biti sluaj samo ukoliko logiki
sadraj pojma, suda i zakljuka odgovara svome predmetu. Miljenje, da bi bilo
istinito mora biti ne samo sadrajno uopte nego mora biti sadrajno u viem smislu,
naime u smislu adekvatnosti logikog sadraja miljenja sadraju predmeta. Upravo
ovo je smisao zakona sadrajnosti miljenja koji se moe izraziti stavom:
Istinito miljenje je sadrajno u tom smislu to je sadraj istinitog miljenja
sadrajno adekvatan sadraju predmeta (=organizacije materije i materijalne
organizacije, njihovih procesa i odnosa) miljenja u dvostrukom smislu: prvo,
to svako miljenje mora imati ma kakav sadraj, tj. ono ne moe biti isto
formalno i, drugo, to je sadraj istinitog miljenja adekvatnost sadraju
predmeta miljenja. Samo ovo sadrajno adekvatnost znai konkretnost i
svestranost miljenja i to tako da ukoliko je sadraj miljenja adekvatniji
sadraju predmeta utoliko je miljenje istinitije.
Da su konkretnost i svestranost odlike sadrajne adekvatnosti miljenja
predmetu jasno je otud to su prazna apstraktnost i jednostranost odlike upravo
logikog formalizma. Tako je jednostrano, elementarno logiko zamiljanje svih
predmeta kao prosto jednih ili kao sloenih iz jednog, kao neprotivrenih i statikih, u
stvari jednostrano i formalno, dok je dijalektiko svestrano miljenje konkretno i

90
sadrajno adekvatnije predmetima pojavama, procesima, odnosima. Ali, i
dijalektiko miljenje, tj. ono koje shvata sve pojave organizacije materija i
materijalne organizacije i sve pojave u organizaciji materija i materijalnoj organizaciji
u meusobnoj povezanosti i kao unutranje protivrene i razvojne, i kada je u pitanju
saznanje najprostijih predmeta u celini jo uvek ostaje, po svom sadraju, manje ili
vie neadekvatno predmetu, to dolazi od njegove mnogostranosti, ak neiscrpnosti.
Na ovaj nain se pokazuje da se zakon sadrajne adekvatnosti miljenja predmetu
ostvaruje u potpunosti samo u odnosu na pojedine inioce i strane predmeta, ali ne i u
odnosu na saznanje celine predmeta - celine organizacije materije i materijalne
organizacije, celine njihovih procesa i odnosa -, saznanje koje uvek nuno ostaje
manje ili vie formalno.
Svako miljenje u procesu naunog rada, ak i pojam, sud, zakljuak i stav
uopte, po svom logikom sadraju je odreen u tom smislu to znai odreeni
predmet ili neku njegovu stranu, kao i odreeno njegovo shvatanje. Meutim, iako je
tano da je odreenost miljenja kod raznih stavova razliita i da nije svuda potpuno
egzaktna, ipak ostaje injenica da je svako miljenje po svome sadraju i po
predmetnom znaenju bar u izvesnoj meri odreeno. Potpuno neodreeno miljenje,
na primer, pojam ili stav koji ne bi znaio nita odreeno, bio bi ne samo teorijski i
praktino bezvredan nego uopte ne bi predstavljao pravi pojam i pravi stav, jer ovi
uvek predstavljaju zamisao odreenih predmeta pa i sami moraju biti odreeni po
svom logikom sadraju.
Meutim, istinito miljenje je odreeno i u jednom drugom smislu, naime u
smislu stepena izvesnosti saznanja ili logiko saznajnog modaliteta sudova, zakona i
stavova uopte. Taj modalitet se kree od manje ili vee mogunosti ili verovatnoe,
preko izvesnosti i stvarnosti do apodiktinosti i nunosti. Problematinost,
verovatnoa, asertorinost i apodiktinost su kategorije i stepeni odreenosti
subjektivno saznajne izvesnosti objektivne istinitosti saznanja. Zakon odreenosti
istinitog miljenja izraava upravo ovu odreenost miljenja u dvostrukom smislu i
ona se moe formulisati stavom:
Istinito miljenje je odreeno u dvostrukom smislu: prvo, po svom sadrajno
predmetnom znaenju i drugo, po stepenu svoje saznajne izvesnosti i objektivne
istinitosti.
Objektivnu osnovu zakona odreenosti miljenja ini odreenost same
objektivne stvarnosti organizacije materije i materijalne organizacije (prirode, oveka
i drutva) kao osnovnog predmeta miljenja. Odreenost logikog sadraja miljenja
uslovljena je, bar u njenoj poslednjoj ontolokoj osnovi, odreenou samih predmeta
miljenja.
U vezi sa zakonom odreenosti istinitog miljenja javljaju se izvesni problemi,
naroito s obzirom na savremene kvantno-fizikalne teorije i semantike analize
govora. Pre svega injenica je da su izvesni termini kao i govorni izrazi mnogih
stavova nedovoljno precizni, ak i neodreeni po svome znaenju. Tako je, na primer,
ak i znaenje termina "stvarnost", "uzronost", "sadraj", "forma", "istina" itd. u
savremenoj filosofiji sporna a esto i neprecizno odreena. Izvesni nauni stavovi, ak
i oni aksiomatski, nisu po svome smislu potpuno odreeni. Tako ni principi identiteta,
neprotivrenosti, dovoljnog razloga, kauzaliteta itd. nisu potpuno precizno odreeni,
kao to je to na primer sluaj sa matematikim stavovima. Aksiomi i stavovi
verovatnoe takoe sadre izvestan stepen neodreenosti kao i svi iskazi u kojima se
javljaju izrazi "otprilike", "oko", "nekoliko", "u izvesnoj meri", "do izvesnog stepena"
itd.

91
 injenica je isto tako da u atomskim, a i u drutvenim, ekonomskim i
psihikim deavanjima, usled njihove velike sloenosti i bre promenljivosti, nema
mesta mehanicistikom determinizmu. O nekoj potpunoj odreenosti celokupnog
kretanja inicijalnim faktorima, pozicije i brzine tu ne moe biti govora. Isto tako ovde
nema mesta ni apsolutnom deterministikom, kontinuiranom, tzv. "kompletnom
kauzalitetu". Meutim, postavlja se pitanje, znai li to da su atomski procesi uopte,
dakle apsolutno neodreeni? Znai li to da zakon odreenosti istinitog miljenja u
odnosu na saznanje navedenih pojava ne vai, da on tu nije istinit? Analiza upravo
primera "neodreenog miljenja" pokazuje sledee:
1. Nijedno miljenje, nijedan pojam, nijedan stav, ma koliko neprecizan i
ak neodreen njegov sadraj bio, nije apsolutno neodreen. Sudovi
"Neizvesno je kada e gospodin K. diplomirati", " "Stanje zdravlja XY
je neizvesno", "Zbir unutranjih uglova trougla u prostoru
Lobaevskog je manji od 180 0", itd., nemaju potpuno preciznu
odnosno jednosmislenu odreenost. Ali su ti stavovi po svome smislu
ipak sasvim odreeni, jer svaki od njih ipak znai sasvim odreeno
tvrenje makar i nekih neodreenih ili jo potpuno neodreenih
kvaliteta, odnosa, stanja i slino. Uopte nijedan stav istinitog
miljenja nije apsolutno neodreen.
2. ak i pojmovi i stavovi neodreenog znaenja ipak imaju izvestan
smisao, tj. i njihov sadraj je, makar u kom smislu i u kom stepenu
odreen. Tako se za opte stavove, za opte brojeve i formule ne moe
rei da su potpuno, apsolutno neodreeni. tavie direktno tvrenje
neodreenosti izvesnog predmeta ili pojave uvek ukljuuje u sebi
tvrenje upravo takve prirode, dakle, takve odreenosti te pojave, toga
stanja ili procesa, da je on, u izvesnom pogledu, odreen. Znai, kod
istinitog miljenja nije mogue izbei ma kakav vid i stepen
odreenosti. Sam "princip neodreenosti" miljenja involvira makar
kakvu odreenost miljenja, naime, da je "to i to neodreeno". U tome
se sastoji ono to bismo nazvali paradoks principa neodreenosti
miljenja.
3. Ako uporedimo stav "Ova trenja je crvena" sa stavom "Ova voda je
mutna (ili zelenoplava)" vidimo da je odreenost prvog stava
jednosmislena, a odreenost drugog stava je sloena ili kompleksna. Za
drugi stav se moe rei da je neodreen samo u poreenju sa prvom
vrstom odreenosti, tj. sa prosto identinom, jednosmislenom
odreenou. U istom smislu su neodreeni i iskazi verovatnoe, ija
istinitost nije prosta, nije samo i prosto istina nego je izvestan stepen
istinitosti. Samo sa stanovita proste, elementarne dvovalentne logike
istina je samo apsolutna istina a la je apsolutna la. Prosto reeno,
polivalentna logika odreenost samo sa stanovita dvovalentne
odreenosti izgleda kao neodreenost dok ustvari i ona predstavlja,
razume se, svojevrsnu odreenost.
U istom smislu dijalektika odreenost, izraena zakonima sveopte
povezanosti, unutranje protivrenosti i razvojnosti, izgleda neodreena sa stanovita
elementarno-logike odreenosti izraene zakonima proste identinosti,
neprotivrenosti i statinosti. Znai da postoji samo relativna neodreenost istinitog
miljenja, tj. neodreenost jednog sistema odreenosti u odnosu na drugi sistem
odreenosti. Ta neodreenost je posredna i samo relativna, dok se posredno, bar
delimice, svaki sistem odreenosti moe odrediti u odnosu na drugi sistem

92
odreenosti. Ovo je smisao principa koji moemo nazvati principom relativne
neodreenosti istinitog miljenja. Tim principom se niukoliko ne naruava
univerzalno vaenje zakona odreenosti istinitog miljenja.
Istinito miljenje jeste odreeno, to je najkraa formulacija zakona odreenosti
istinitog miljenja. Ta formulacija je toliko opta da doputa i obuhvata ma kakvu
odreenost, poev od krajnje kompleksne i dijalektike do proste i statike,
elementarno-logike odreenosti.
Na osnovu zakona odreenosti istinitog miljenja nuno sledi princip
nesaznatljivosti, odnosno princip nezamislivosti potpuno neodreenih predmeta.
Zakon univerzalne odreenosti svega neeg (svih stvari, svih kvaliteta, svih procesa,
svih stanja, da su nekakva i da se na neki nain deavaju) nuno znai nemogunost i
samog postojanja apsolutno neodreenih predmeta.
Izvesno miljenje moe biti sadrajno i odreeno pa da ipak ne bude istinito.
Da bi izvesno miljenje, pojam, sud, stav, bili istiniti i da bi bili prihvaeni i priznati
kao istiniti u naunom istraivanju, oni moraju biti osnovani. Biti osnovan znai pre
svega za jedan stav ili teoriju ili uenje biti zasnovan na izvesnim razlozima a ne samo
proizvoljno donet i iznet. Razlozi koji slue kao osnova istinitosti miljenja su bilo
injenice neposrednog iskustva, bilo injenice utvrene praksom i naunim metodama
ili naunom tehnikom ili praksom naunog rada, i, najzad, istinite osnovne postavke,
saznanja, aksiomi, kao i dokazane istinite teorije i uenja.
Tanost stavova i teorija drutvenih nauka dokazuje se praksom i zbivanjima
u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji.
Sutina zasnivanja, obrazlaganja i dokazivanja istinitosti miljenja sastoji se u
praktino-saznajnom postupku kojim se jasno uvia sadrajna adekvatnost miljenja
predmetu odnosno objektivnoj stvarnosti organizacije materije i materijalnoj
organizaciji kao predmetu saznanja. U stvari, postoje tri osnovna oblika i stupnja
zasnivanja istinitog miljenja, a to su:
Obrazlaganje, koje se sastoji u navoenju izvesnih razloga za tanost
odreenog miljenja. Obrazloenost je prvi stupanj zasnovanosti miljenja.
Svako miljenje da bi bilo priznato za istinito mora biti obrazloeno. Ovaj
stav, u obliku principa dovoljnog razloga istinitog miljenja, uveo je u
logiku Lajbnic. Taj se stav moe izraziti sledeom fomulacijom: "Svako
miljenje da bi bilo priznato za istinito mora biti obrazloeno, to jest ono
mora biti zasnovano na razlozima injenica ili istinitih teorijskih postavki".
Sami razlozi mogu biti razni po broju, po svojoj vrednosti, obrazlaganju,
po odreenosti miljenja itd. Razlozi mogu biti jaki i slabi, odgovarajui i
neodgovarajui, dovoljni i nedovoljni, strogi, nauni i proizvoljni,
objektivni i subjektivni itd.
Drugi, vii stepen zasnovanosti miljenja jeste dokazanost mijenja koja se
sastoji u strogom, nauno-metodskom obrazloenju odreenog miljenja,
na primer, metodama indukcije, dedukcije, hipotetike dedukcije itd.
Principu razloga klasine logike mora se dodati princip ovog, vieg oblika
zasnovanosti istinitog miljenja, a to je princip dokazanosti istinitog
miljenja. Taj princip se moe izraziti stavom: "Istinito miljenje mora biti
dokazano i dokazivo odgovarajuim naunim metodama izvoenja istinitih
stavova na osnovu prethodnih saznanja". Samo nauno saznanje, same
nauke, veim delom se sastoji od dokazivanja istinitosti svojih postavki,
teorija i uenja, a drugim delom od izlaganja rezultata tih dokazivanja.
Meutim, teorijsko dokazivanje nije najvii oblik dokazivanja istinitosti
miljenja. Najvii oblik zasnivanja istinitosti miljenja jeste onaj oblik koji

93
 nae saznanje, nae miljenje, neposredno vezuje sa njegovim predmetom,
tj. sa objektivnom stvarnou. To je ljudska praksa kao "praktina ulna
delatnost", kao proizvodna delatnost, kao delatnost naunih eksperimenata
i kao drutvena delatnost uopte. Praksa ima najviu saznajnu vrednost po
tome to ona "ima dostojanstvo stvarnosti" (Lenjin), nasuprot istoj teoriji
koja nije neposredno vezana za stvarnost svoje predmetne oblasti.
Praktina delatnost u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji i
posredstvom istih, meutim, upravo zato to je neposredno vezana za
stvarnost, jeste osnovni izvor istinitog saznanja, najvii kriterijum
istinitosti saznanja i najvii oblik zasnivanja i proveravanja istinitog
miljenja. Proverenost i proverljivost u praksi kao praktinoj
organizacionoj delatnosti je najsigurniji nain zasnivanja istinitosti
miljenja.
Samo obrazloenje miljenja moe ali i ne mora biti tano, dokazano i u praksi
provereno miljenje, meutim, kao "stvarnost saznanja" ima najvii mogui stepen
istinitosti. U stvari samo praksom, u najirem smislu rei, ukljuujui pored
drutvene, fizike, matematike konstrukcije i modele i druge oblike, kao i celokupnu
praktinu delatnost ljudi, od najprostijeg ulnog opaanja do najsloenije prakse
stvaranja istorije, mogue je dokazati adekvatnost sadraja miljenja samim
predmetima odnosno objektivnoj stvarnosti, tj. mogue je dokazati objektivnu
istinitost miljenja.
Na osnovu svega reenog sam zakon zasnovanosti istinitog miljenja moemo
formulisati sledeim optim stavom:
Istinito miljenje jeste i mora biti obrazloeno, dokazano i u praksi
organizacija provereno.
Ovako shvaen zakon zasnovanosti istinitog miljenja sadri u sebi principe
obrazloenosti i dokazanosti istinitosti miljenja kao delove integralnog zakona
zasnovanosti istinitog miljenja.
Logika povezanost istinitog miljenja ispoljava se u tri osnovna oblika:
prvo, kao prosta povezanost misli, kao povezanost pojmova i sudova
jednih sa drugima;
drugo, kao logika doslednost ili logiki skladna povezanost misli
jednih sa drugima i,
tree, kao sistematisnost miljenja, tj. kao saznajna potpuna, sreena i
logiki dosledna misaona slika ili sistem stavova o odreenoj oblasti
predmeta saznanja.
Lako je pokazati da je svaki pojam i svaki sud neposredno povezan sa vie
drugih pojmova odnosno sudova, a posredno i sa svima pojmovima i sudovima
odnosne oblasti saznanja a, u krajnjoj liniji, i sa celokupnim ljudskim saznanjima.
Tako je pojam "broj" povezan sa pojmovima "kvantitet", "veliina", "klasa", "nula" i
"sledovanje". tavie i pojmovi i sudovi o najprostijim predmetima, na primer, o
prostim kvalitetima oseta, povezani su sa drugim pojmovima i sudovima koji se tiu
fizike i druge osnove ili geneze oseta. Razlog povezanosti misli jednih sa drugima
krije se u povezanosti samih injenica i strana jednog predmeta kao i povezanosti
jednog predmeta sa drugim predmetima.
Prema tome, osnovu logikog zakona povezanosti misli ini osnovni
dijalektiki zakon opte povezanosti i meusobne uslovljenosti svih pojava u
objektivnoj stvarnosti.
Vii oblik logike povezanosti istinitog miljenja jeste logika doslednost, koja
se ne sastoji u prostoj vezi jednih misli sa drugim mislima, nego u slaganju jedne

94
misli, pojma ili stava, sa drugim postavkama u okviru iste teorije ili istog uenja, ak i
jedne nauke u celini. Doslednost miljenja u irem smislu rei znai sklad ili
koherentnost pojmova, sudova i postavki uopte u okviru jedne celovite teorije ili
uenja.
U uem smislu logika doslednost znai slaganje svih posebnih i sporednih
postavki sa osnovnim principima odreenog uenja, ili, u krajnjoj liniji sa osnovnim
prinicpima izvesnog logikog sistema, na primer, sa principima elementarne logike,
posebno sa principom proste neprotivrenosti. Upravo ovako je shvaena logika
doslednost miljenja u tradicionalnoj logici: miljenje je dosledno onda ako nije
prosto protivreno, tj. ako ne sadri prosto protivrene pojmove ili stavove. A, stvarna
dijalektika logika shvata logiku doslednost mjiljenja, tj. kao vernost miljenja
samim predmetima miljenja i, u uem smislu, kao sklad pojmova, sudova, postavki
teorija i uenja sa osnovnim zakonima dijalektikog miljenja. Sa ovog stanovita
shvatanje objektivne stvarnosti, stvari-procesa, kao i samih pojmova, u njihovom
razvoju, kao protivrenih, logikih stvarno je dosledno, dok je njihovo shvatanje kao
statikih i uopte neprotivrenih, realno nedosledno. Sa ovog stanovita i sama
elementarna logika, i njene aksiome, su logiki nedosledne objektivnoj stvarnosti i
stvarnom saznanju na njegovom savremenom stupnju razvoja.
Stvarna, via logika doslednost miljenja sastoji se u skladu miljenja sa
samim predmetima miljenja, pa i sa promenom miljenja u vezi sa promenom
predmeta miljenja.
Najvii oblik logike povezanosti miljenja jeste sistematinost miljenja, koju
ini logika povezanost i doslednost svih pojmova i postavki jednog obimnijeg
uenja. Odlika sistematinosti jeste sreenost, podela i klasifikacija principa, postavki,
teorija i uenja u skladu sa osnovnim koncepcijama i principima saznanja odreene
oblasti predmeta. Treba posebno istai da sama sistematinost jo nikako ne garantuje
objektivnu istinitost miljenja. Najbolji dokaz za ovo tvrenje su mnogobrojni sistemi
idealistike filozofije i metafizike uopte. ak i sistem dijalektike filosofije
stvarnosti i logike moe biti u osnovi pogrean ako je spekulativan, kakav je sluaj sa
Hegelovom Naukom o logici.
Da bi sistematinost bila odlika istinitog miljenja ta sistematinost mora
odgovarati odreenosti samih predmeta one oblasti na koju se to miljenje odnosi, bez
obzira na subjektivno misaone metodoloke faktore, koji u svakoj sistematizaciji
saznanja igraju znatnu ulogu.
U vezi sa problemom sistematinosti naunog saznanja nuno je posebno
istai sledee:
Nesistematsko, haotino i nesreeno saznanje, naroito ukoliko je to
saznanje i realno nedosledno, svakako sadri i jednostrane i pogrene
postavke.
Istinito miljenje i nauno saznanje, naroito u relativno definitivnoj formi,
uvek je sistematino. Jer je takva realno objektivna sistematinost
subjektivno misaoni odraz realne objektivne odreenosti samih predmeta
odreene oblasti, iako nikad nije identina sa njom, jer misaona
sistematinost uvek ima relativno apstraktan karakter u poreenju sa
potpunom konkretnou samih predmeta miljenja (bez obzira bili ti
predmeti objektivno realni ili samo zamiljeno realni).
Sistematinost svakog istinitog miljenja mora, upravo zbog svoje
relativne jednostranosti i apstraktnosti, biti elastina i otvorena.
Ljudsko saznanje, ak i u apstraktnim naukama, kakve su logika, teorijska
matematika i teorijska fizika, stalno se razvija, te se svi sistemi naunog saznanja

95
moraju smatrati samo za relativno potpune i relativno konane sisteme. A, sam zakon
logike povezanosti istinitog miljenja moe se izraziti stavom: Istinito miljenje je
logiki povezano, objektivno dosledno i sistematsko. Isticanjem objektivne doslednosti
i objektu odgovarajue sistematinosti izbegava se pogreka spekulativne doslednosti
i spekulativne matematinosti idealistikih uenja.
Najjednostavnija analiza naeg saznanja, naih pojmova, postavki, teorija i
uenja, s obzirom na njihovu stalnost i promenljivost, otkriva nam da postoje
relativno trajna i nepromenljiva saznanja, kakvi su matematiki stavovi. Nasuprot
ovoj nepromenljivosti injenica je da se i matematika saznanja, ak i ona osnovna, na
primer, pojmovi broja i funkcije, kao i pojmovi prostora, menjaju i danas i da se i
dalje razvijaju. I same logike teorije, ne samo teorije pojma, suda i zakljuka, nego i
teorije logikih aksioma, menjale su se od Aristotela do danas, pa e se i dalje
menjati. Uopte uzev i logika se pokazala, kao to Engels utvruje, kao istorijska i
razvojna nauka, a ne kao sistem veitih istina. Zakon identiteta u starom metafizikom
smislu, kao apstraktna identinost, ve ne odgovara savremenom naunom saznanju
koje je dijalektiko. Aksiome elementarne logike - princip proste identinosti,
neprotivrenosti i zakon iskljuenja treeg, u savremenoj logici moraju biti
prevazieni i nai svoje mesto - uz novu interpretaciju - u novom, irem i dubljem
uenju o logikim zakonima miljenja.
U pogledu razvojnosti prirodno naunih pojmova i uenja, nju ne treba
posebno isticati. Meutim, i u ovim naukama, ukoliko se radi o razvoju a ne o
radikalnoj izmeni saznanja, stari pojmovi i uenja se ne odbacuju potpuno, nego se
proiruju i produbljuju. Oni se pretvaraju u nove, vie sadrajnije i racionalnije teorije
u kojima je sauvana racionalnost starih pojmova i uenja. Tako je pojam atoma u
savremenoj fizici bitno izmenjen - jo se stalno razvija ali i u kvantnoj fizici pored
pojma atoma, kao sistema pokretnih estica, sauvan je i prvobitni pojam atoma kao
diskretno materijalne estice.
Iz osnove nova saznanja javljaju se u svim naukama, ukoliko se otkrivaju nove
oblasti predmeta ili dublje sutine ve poznatih pojava. Nova saznanja naroito se
javljaju u drutvenim naukama u vezi sa razvojem samog drutva.
Uopte uzev ljudsko saznanje se menja, prvo, zato to se jednostrana
ograniena i povrnija saznanja proiruju i produbljuju i, drugo, zato to se i ukoliko
se menjaju sami predmeti saznanja, to je naroito sluaj kod drutvenih nauka (jer se
drutvo i sam ovek stalno razvijaju).
Ukoliko se predmeti izvesnih nauka ne menjaju, njihova saznanja su relativno
stalnija, jer se ona menjaju samo iz prvog od navedenih uzroka. injenica
jednostranosti i nepotpunosti svih naih pojmova, teorija i uenja, razume se u
razliitoj meri kod raznih nauka i potreba njihovog stalnog upotpunjavanja i
produbljivanja ukazuje na samo relativnu konstantnost i stalnu razvojnost ljudskog
saznanja i ljudskog miljenja.
Sam zakon stalnosti i razvojnosti istinitog miljenja moe se izraziti stavom:
Istinito miljenje je relativno stalno i stalno razvojno. Ono je relativno stalno
ukoliko je njegov predmet konstantan i ukoliko samo miljenje, sam pojam,
postavka, teorija, za izvesno vreme, ostaje nepromenjena. Ono je razvojno,
prvo, ukoliko se samo miljenje razvija i, drugo, ukoliko se sami predmeti
miljenja razvijaju.
Razumljivo je da miljenje o predmetima koji se menjaju, na primer o oveku,
o ljudskom drutvu i o samom ljudskom miljenju, da bi bilo istinito mora i samo da
se menja, isto onako kao to i istinito miljenje o konstruktivnim predmetima, na
primer, o odnosima konanih brojeva, mora biti i jeste stalno. Na ovaj nain

96
objektivna predmetna odreenost saodreuje i prirodu samog miljenja, to se
ispoljava i u navedenim zakonima o osnovnim osobinama istinitog miljenja.

3. ZAKONI ISTINITOG ZAMILJANJA

PREDMETA

Sam naziv kazuje: ovde su u pitanju zakoni, ne direktno posebnih osobina

istinitog miljenja, nego naina i oblika istinitog zamiljanja predmeta. To nisu, po
svojoj odreenosti i prirodi niti isto ontoloki niti isto gnoseoloki zakoni, nego su
to gnoseoloki zakoni objektivno predmetnog zamiljanja predmeta zasnovani na
zakonima samih objektivnih stvari-procesa.
Da su u pitanju specifini zakoni miljenja, ali ne isto subjektivnog miljenja,
nego miljenja kao shvatanja objektivnih stvari, smisaono i terminoloki istiemo time
to ove zakone shvatamo kao zakone istinitog zamiljanja predmeta, zamiljajui pod
predmetom ne samo objektivne stvari i procese u organizaciji materije i materijalnoj
organizaciji, nezavisne od miljenja, nego upravo zamiljene delove objektivne
stvarnosti organizacije, organizacionog procesa tj. same posebne stvari-procese
onakve kakvim ih istinito miljenje zamilja. Specifian misaoni, a ne ontoloki
karakter ovih zakona ispoljava se i u upotrebi specifino misaonih kategorija kakve su
nejedinstvo, neidentitet, neprotivrenost itd., koje se kao negativne odredbe javljaju
samo u miljenju te imaju samo indirektivno-predmetno znaenje. Meutim, u teoriji
zakona istinitog zamiljanja predmeta ove kategorije su neophodne, jer one izraavaju
izvesne specifino-misaone, ali sutinske odredbe subjektivno-misaonog shvatanja,
objektivnih stvari.
Opti zakoni stvarnosti, kakvi su dijalektiki zakoni sveopte povezanosti,
promene i razvoja svih pojava na osnovu unutranjih protivrenosti i kroz jedinstvo i
borbu suprotnosti i ovde, u zakonitosti miljenja, dolaze do izraza, ali - naglaavamo -
do svog specifino misaonog izraza.
Pre nego to pristupimo izlaganju samih zakona istinitog zamiljanja predmeta
neophodno je naglasiti da je ovde uinjen pokuaj novog, sistematskog, dijalektiki
jedinstvenog shvatanja svih zakona istinitog miljenja, nasuprot svoj dosadanjoj
razdvojenosti elementarno logikih i opte dijalektikih zakona, kao i nasuprot
njihovom eklektikom spajanju. U ovom pokuaju su prvi put, na izvestan nain i u
izvesnom obliku, stari elementarno-logiki principi proste identinosti, proste
protivrenosti i neprotivrenosti uzdignuti na vii stepen dijalektike zakonitosti u
kojoj su oni dobili mesto koje odgovara njihovoj racionalnosti, dok su njihove
neracionalne strane i pretenzije, koje su im davane u tradicionalnoj logici, negirane.
Treba istai i to da je uenje o logikoj zakonitosti miljenja, koje se ovde
izlae, jo uvek relativno ispod sve sloenosti savremenog naunog saznanja. Tako da
u njemu deluje jo kompleksnija zakonitost miljenja. Otkrie i formulacija ove
zakonitosti predstavlja dalji, vii zadatak logike za ije ostvarenje su ovde date samo
polazne postavke.

97
 3.1. Opti zakon istinitog zamiljanja predmeta

Pored posebnih zakona istinitog miljenja, kakvi su zakon identiteta, zakon

protivrenosti itd., u isitnitom miljenju svakako deluje i jedan opti zakon istinitog
zamiljanja predmeta, koji se moe formulisati stavom: Istinito miljenje zamilja
predmete onakvim kakvi oni objektivno jesu ili, krae, istinito miljenje je objektivno.
Izmeu objektivnosti i istinitosti postoji upravna srazmera to se moe izraziti
principom: Ukoliko je miljenje objektivnije utoliko je ono istinitije i obrnuto - to je
razumljivo, jer je objektivnost bitna odlika istinitog miljenja.
Zamisliti organizacije materije i materijalne organizacije onakvim kakve one
jesu, pripisati im osobine koje ona objektivno poseduje, ili procesu naine kako se on
stvarno odvija, to znai istinito misliti. Jo je Aristotel tano tvrdio da istinito
zamiljati stvari znai tvrditi za ono to je spojeno da je spojeno a za ono to je
razdvojeno da je razdvojeno, to, pored svih drugih vrsta odreenosti, istie opti
zakon istinitog zamiljanja predmeta.
Univerzalno vaenje opteg zakona istinitog zamiljanja predmeta oigledno
je kod svakog pojma i kod svake postavke. Tvrditi da se atom vodonika sastoji od
jednog protona i jednog elektrona, da jezgro helijuma ine dva protona i dva neutrona,
da se dijagonale romba meusobno polove i seku pod pravim uglom, da su glavni
inioci ljudskog drutva proizvodne snage i produkcioni odnosi, da se drutvo razvija
na osnovu protivrenosti tih inilaca i sl., to znai zamiljati predmete onakvim kakvi
oni objektivno jesu. Zamiljati ih ma kako drukijim, na primer, da se dijagonale
romba seku pod otrim uglom, da je atom vodonika prost, da se ljudsko drutvo ne
menja i sl., to znai ogreiti se o opti zakon istinitog miljenja ili pogreno misliti.

3.2. Posebni zakoni istinitog zamiljanja predmeta

Pitanje koji su osnovni posebni zakoni istinitog zamiljanja predmeta, kao i

pitanje njihovog broja i sistema, danas je u logici potpuno otvoreno. Polazei od
osnovnosti predmetnih kategorijalnih odnosa smatramo da su ti zakoni sledei:
I Zakoni jedinstva,
II Zakoni identiteta,
III Zakoni raznovrsnosti,
IV Zakoni suprotnosti,
V Zakoni protivrenosti i neprotivrenosti,
VI Zakoni stalnosti i razvojnosti predmeta miljenja.
Valja posebno naglasti da svi navedeni zakoni tiu se istinitog zamiljanja
organizacija materije i materijalnih organizacija, tj. oni definiu predmete istinitog
miljenja, a tek time i same oblike i naine istinitog miljenja.

I Zakoni jedinstva

S obzirom na injenicu da su razlikovanje i sjedinjavanje, praktino-misaona

analiza i sinteza, dve osnovne radnje ljudske prakse i ljudskoga miljenja, te da
polaznu taku u naem saznanju ini shvatanje razliitosti i jedinstva pojava
objektivne stvarnosti, zakon jedinstva raznovrsnog je osnovni zakon istinitog
zamiljanja organizacije materije i materijalne organizacije. Da bi uopte jedna
sloena pojava, proces ili odnos mogla biti predmet miljenja, ona se mora shvatiti

98
kao jedinstvo raznovrsnih inilaca ili strana, razume se, u istinitom miljenju na
osnovu shvatanja objektivne povezanosti tih inilaca u samom predmetu, a ne
iskljuivo na osnovu jedinstva same svesti, kao to je to Kant pogreno shvatio. U
stvari, jedinstvo svesti i povezanosti misli misaoni je odraz objektivno predmetnog
jedinstva i objektivne povezanosti inilaca samih predmeta koji se zamiljaju. Tako je
povezanost pojmova "jezgro", "ljuska", "proton", "neutron", "elektron", itd. u pojmu
"atom" odraz stvarne povezanosti i stvarnog objektivnog jedinstva ovih inilaca u
samim atomima. Isto su tako i zakoni jedinstva raznovrsnog u istinitom miljenju
specifian odraz i izraz opteg zakona sveopte povezanosti i jedinstva raznovrsnosti i
suprotnosti u objektivnoj stvarnosti organizacija materije i materijalnih organizacija.
A, s obzirom na vrstu veza inilaca njihovog jedinstva u predmetu, naime da li
je u pitanju sloena dijalektika veza raznovrsnih inilaca ili samo veza istih
elemenata, razlikujemo opte dijalektiko jedinstvo raznovrsnih inilaca i njegov
krajnje uproeni vid u sluaj, tj. prosto jedinstvo.
Opti zakon jedinstva predmeta izraava kompleksno jedinstvo raznovrsnih
inilaca predmeta i on se moe izraziti stavom:
Svaki realan sloen predmet jeste jedinstvo ili kompleks raznovrsnih i
suprotnih, a u toku svoga menjanja i protivrenih inilaca odnosno evidencija
razvoja ili procesa.
Jedinstvo ovde znai kompleksnost sloenih predmeta i pojava, tj. dijalektiko
a ne samo relativno statiko nego i promenljivo i razvojno funkcionalno jedinstvo
raznih faktora i odlika predmeta. Takva jedinstva predstavljaju ne samo ova kutija
ibica i ova aa i ova kua nego i molekuli i atomi njihovi, kao i ova biljka i ovaj ivi
organizam, koji su iva jedinstva u razvoju. Takva misaona jedinstva predstavljaju svi
sloeni i razvojni pojmovi, a i sudovi i zakljuci u kojima pojmovi nisu statiki. Na
primer, pojmovi "organizam", "drutvo", i stavovi "Svaki organizam je ivo
funkcionalno jedinstvo mnogih organa, raznovrsnih njihovih inilaca i funkcija" i
"Drutvo se stalno menja" i sl.
Veoma uproeni oblik jedinstva raznovrsnih predmetnih inilaca jeste onaj
oblik u kome se jedinstvo tih inilaca svodi na prostu mehaniku, spoljanju vezu bilo
raznovrsnih bilo istovrsnih relativno statikih elemenata. Sam princip prostog
jedinstva moe se izraziti stavom:
Svaki predmet sloen od relativno statikih i meusobno nezavisnih inilaca
ini prosto jedinstvo.
Takva prosta jedinstva predstavljaju svi pravi konglomerati, na primer, gomila
kamenja, sluajan skup ljudi, skup brojeva (2, 5, 7, itd.), ili drugih koliina bez
meusobne veze lanova, itd.

II Zakoni identiteta

Jedna od fundamentalnih injenica naeg saznanja, naime, da mi beskrajno

sloenu objektivnu stvarnost organizacije materije i materijalne organizacije ne
moemo drukije saznavati do shvatanjem u njoj pojedinih relativno izdvojenih i
relativno konstantnih pojava, kao "jednih", dovela je jo kod Parmenida elejskog do
jasne koncepcije kategorije i principa proste identinosti izraene stavovima "Bie je
jedno" i "Bie je (samo) bie", kao i u stavu "Samo bie jeste a nebia nema". Ovaj
princip uzdigli su elejski metafiziari do apsolutnog ontolokog principa celokupne
stvarnosti i apsolutnog gnoseolokog principa celokupnog istinitog miljenja. Ovo je,
razume se, pogreno i to predstavlja jednu od osnovnih ontolokih i logikih iluzija
ljudskog saznanja.

99
 Sam Aristotel smatrao je kategoriju i aksiom prostog identiteta, koji on nije
eksplicite definisao, za osnovnu istinu o biu tvrdei "da je sve jedno ili iz jednih
sastavljeno".
Okolnosti da su se, bez obzira na izvesne pokuaje potcenjivanja i odbacivanja
kao nitavnih kategorije principi identiteta odrali u logici do danas, dokazuje da se u
njima krije izvesno racionalno jezgro, koje sadri elemenat objektivne istine o svetu i
o saznanju.
S druge strane, za dijalektiko miljenje je uvek bila jasna jednostranost i
ogranienost kategorije proste identinosti, izraene formulom A = A ili stavom
"Svaka stvar je identina samoj sebi". Savremeni stepen razvoja dijalektikog
miljenja zahtevao je jo u Engelsovo doba kritiko prevazilaenje identiteta u starom
metafizikom smislu, iju neobjektivnost u odnosu na prirodne, anorganske i
organske predmete je Engels uspeno dokazao. Meutim, nov, vii, dijalektiki
princip identiteta nije do danas eksplicite postavljen, mada je on u praksi saznanja
odavno u upotrebi.
Osnovne tekoe u koncepciji pojma i zakona toga vieg identiteta sastoje se:
1. u krutom pridravanju elementarno-logikog pojma identiteta kao prostog jednog i
istog, to je neminovno spreavalo adekvatno shvatanje dijalektiki sloenih i
razvojnih predmeta, i 2. u uverenju da naputanje elementarno logikog pojma
identiteta ("prosto jedno") nuno znai odbacivanje kategorije i zakona identinosti
uopte, dakle i onog nesumnjivo racionalnog u njima. Naime, na pitanje: ta je to
identino u stvarima koje se menjaju i razvijaju, na primer, ta je identino u
organizmu koji se stalno menja ili ma u kojoj od pojava koje predstavljaju proces? -
ne nalazimo zadovoljavajui odgovor u logikim teorijama. I upravo zato upadamo u
sledee dve pogreke: 1. to u pojavi - procesu uzalud nastojimo da otkrijemo prostu
identinost, prosto "jedno i isto", ili to, ne nalazei takvu identinost u stvarima koje
se menjaju, 2. ove stvari shvatamo kao apsolutno neidentine, tj. da u njima, nema
niega istog, niega identinog. Logika refleksija se ovde iz metafizikog shvatanja
identiteta, odnosno iz kategorije metafiziki proste identinosti neposredno strovaljuje
u metafiziko shvatatnje iste, apsolutne neidentine promenljivosti i na taj nain
preskae upravo kategoriju konkretno dijalektikog identiteta. U stvari, svaka
relativno izdvojena, svaka posebna stvar-proces predstavlja onaj vii identitet koji
ogranieno i jednostrano elementarno logiko miljenje potpuno negira. Taj vii
dijalektiki identitet nije nita drugo do svaka posebna stvar - proces kao kompleksna
jednost razliitih, suprotnih pa i protivrenih inilaca, ukoliko se ta stvar menja i
razvija. Takvu identinost predstavlja svaki poseban, individualan atom, svaka
individualna elija, svaki individualan organizam, individualan ivot XY-a, ovaj
odreeni proces sagorevanja jedne ibice, ova odreena atomska eksplozija itd., bez
obzira na broj inilaca, njihovu kompleksnu odreenost, kao i na brzinu menjanja toga
predmeta.
ivot jednog oveka, ivot njegove organizacije nijednog trenutka nije jedan i
isti u smislu metafizike proste identinosti shodno formuli A = A ili bolje A, jer se
ivot stalno obogauje novim doivljajima. Ali u smislu vieg, sloenijeg, identiteta
kao individualnost, kao odreeni individualan celostan ivotni proces, taj ivot jeste
identian. Zato se opravdano i s punim smislom moe govoriti i misliti ne samo o
prostom i statikom identitetu nepromenljive stvari (npr. broja 2) nego i o
kompleksnom dinamikom identitetu procesa, deavanja i dogaanja.
U stvari, postoje dve osnovne kategorije i dva zakona identiteta, nerazdvojno
meusobno povezana, a to su: kategorija i zakon opteg identiteta i kategorija i zakon
posebnog identiteta.

100
 Prethodno izloena shvatanja vie kategorije identiteta moraju se utvrditi u
obliku zakona opteg identiteta, koji se moe izraziti stavovima:
Svaki sloen jedinstven i individualan predmet jeste jedno razliitih,
suprotnih, a u fazi promene predmeta, i protivrenih njegovih inilaca;
U svojoj potpunosti i celini svaki individualan, ma koliko kompleksan
predmet, jeste kompleksno identian i jedan u smislu jednosti mnogog,
raznovrsnog i promenljivog.
Takvu identinost predstavlja svaka individualna stvar-proces, svaki
individualan "kompleks procesa od koga se sastoji svet" (Engels).
Ukoliko su kompleksnost, proetost i promenljivost raznih inilaca ovakvog
identiteta manji, ovaj kompleks dinamikih identiteta se pretvara u ono to bismo
nazvali mehanikim ili prosto sloenim identitetom, tj. u individualnu stvar relativno
konstantnih inilaca, na primer, u pojedine maine u mirovanju. U uproenom
sluaju krajnje prostote predmet, sveden na jedan jedini prost inilac ili jednu prostu
odredbu, predstavlja prostu identinost, prosto jedno i istu stvar, to i izraava formula
prostog identiteta A = A.
Princip prostog identiteta se odnosi upravo na navedenu prostu identinu
kategorijalnu predmetnu odredbu i on se moe izraziti stavom:
U krajnje uproenom vidu svaki individualan predmet jeste prosto jedno.
Izrazom "u krajnje uproenom vidu" ukazujemo na to da je prosto identian
samo celosni aspekt inae sloenog predmeta. U stvari, u objektivnoj stvarnosti ne
postoje apsoplutno proste stvari. Meutim, u praktinoj delatnosti i u saznanju od
bitne vanosti je upravo celosni aspekt prosto jednog predmeta.
Jednostranost i pogrenost ovog prostog identiteta, u primeni na sloene i
razvojne predmete ogleda se u injenici predvianja sloenosti i razvojnosti takvih
predmeta - procesa. I upravo po tome prost identitet (prosto jedno) predstavlja
apstraktnu identinost.
Odnos izmeu opteg, konkretno-dijalektikog identiteta i prostog,
elementarno-logikog identiteta jeste odnos izmeu opteg, potpunog kategorijalnog
predmetnog odnosa i njegovog posebnog graninog vida.
Konkretizacijom apstraktnog pojma proste identinosti dobija se (u miljenju)
opta konkretna identinost, a apstrakcijom same kategorije jednosti iz konkretne
identinosti dobija se prosta identinost.

III Zakoni razliitosti

Nasuprot kategorijalnom nizu jedinstva i identinosti stoji kategorijalni niz

razliitosti, suprotnosti i protivrenosti.22 Ove kategorije su predmet odgovarajuih
zakona istinitog zamiljanja predmeta. Zakoni razliitosti predmeta odnose se na
predmetne kategorijalne odnose razliitosti jedinstvenih i identinih predmeta.

22
Uenje o zakonima miljenja, koje ovde izlaemo, kree se upravo po ovim kategorijalnim pravcima.
Ne iz nekih isto teorijskih ve iz praktino metodolokih razloga preglednsoti, jasnoe izlaganja, kao i
iz razloga izbegavanja takve originalnosti koja bi se tee shvatila i tee prihvatila sa gledita
dosadanjih logikih teorija aksioma, koje su, bez obzira na svoju jednostranost i ogranienost, duboko
usaene u svest ljudi. Razume se da ova jednostranost koncepcije i izlaganja zakona miljenja nipoto
ne znai da su ove koncepcije nedijalektike. Naprotiv, kategorije jedinstva i identinosti su shvaene
kao jedinstva i identinosti razliitog, suprotnog i protivrenog, a kategorije razliitosti, suprotnosti i
protivrenosti su shvaene u nerazlunoj vezi sa svojim dijalektikim protivtipovima, naime sa
jedinstvom i identinou, iz ega je oigledan dijalektiki karakter izloenog shvatanja zakona
miljenja.

101
 Optim zakon razliitosti se utvruje injenica razliitosti svih jedinstvenih i
identinih sloenih predmeta, i on se moe izraziti stavom:
Svaki jedinstven i opte identian predmet sadri razliite inioce.
Ovaj zakon je suprotan zakonima jedinstva i identinosti, jer nasuprot
jedinstvu i identinosti razliitog, on utvruje razliitost jedinstvenog i identinog.
Zakon razliitosti bilo jedinstvenog bilo identinog jeste polazni stav
dijalektike analize, nasuprot naelima jedinstva i identiteta, koji predstavljaju
principe dijalektike sinteze. Njime se rukovodimo u saznanju sastava svih sloenih
predmeta.
Princip proste razliitosti izraava spoljanju prostu razliitost predmeta i
predmetnih odredaba. On se moe izraziti stavom:
Svaki prost predmet i prosta odredba, kao i sloen individualan predmet,
razlikuje se na prost nain od svakog drugog takvog predmeta ili odredbe.

IV Zakoni suprotnosti

Ovi zakoni se odnose na predmetne kategorijalne relacije suprotnosti bilo

jedinstvenih bilo identinih predmeta. Direktno nasuprot elementarno logikom
miljenju ovde se utvruje da u jedinstvenim pa ak i u identinim predmetima,
postoje suprotne odredbe. Objektivno ontoloku osnovu ovih zakona ine opti
dijalektiki zakoni jedinstva i borbe suprotnosti.
Kako relacije suprotnosti mogu biti uglavnom opte dijalektike i proste, tj.
granino posebne, te se ovo izraava i u odgovarajuim zakonima suprotnosti. Opti
zakon suprotnosti moe se formulisati sledeim stavom:
Svaki jedinstven i opte identian razvojan predmet sadri suprotne odredbe
koje se meusobno uslovljavaju i prelaze jedne u druge.
Takve suprotnosti se nalaze u svim stvarima-procesima, ukljuujui i oblike i
preocese stvarnog miljenja. To su, na primer, suprotnosti opte-posebno, atrakcija-
repulsija, nasleivanje-prilagoavanje, apstraktno-konkretno i sl. Specijalan, granian
sluaj opte suprotnosti predstavlja prosta suprotnost. Ta suprotnost je predmet
principa proste suprotnosti.
Princip proste suprotnosti moe se izraziti stavom:
Svake dve proste, kvalitativno ili kvantitativno bitno ili maksimalno razliite
odredbe, su prosto suprotne, simboliki a...b = a b.
Takve odredbe su, na primer, crno-belo, gore-dole, meko-tvrdo, muko-ensko,
dobro-zlo, veliko-malo, plus-minus, i sl. Proste suprotnosti su (van jednog predmeta),
kao i odredbe proste afirmacije i proste negacije, postojanja i nepostojanja, deljivosti i
nedeljivosti, uspeha i neuspeha na ispitu (poloio-pao) i sl.

V Zakoni protivurenosti i neprotivurenosti

U istoriji i teoriji logike princip protivrenosti (principium contradictions)

u smislu apsolutnog iskljuivanja postojanja i nepostojanja jednog i istog, kao i
tvrenja i odricanja jednog i istog, u istom smislu i u isti mah, stalno je istican i jo
uvek se istie kao osnovni zakon istinitog miljenja.
Nemogue je da je jedno isto biti i ne biti.
Iskljueno je da jedan isti predikat jednovremeno i u istom smislu pripada
a i ne pripada jednom istom subjektu.

102
 Nemogue je da jedan ovek smatra da jedno isto u isti mah jeste a i da
nije.
Nasuprot principu neprotivrenosti u istoriji i u teoriji logike do danas, a danas
vie nego ikada ranije istican je s pravom kao osnovni zakon celokupne stvarnosti i
miljenja upravo zakon protivrenosti. Hegel je ovaj zakon shvatio upravo kao
osnovni zakon istinitog dijalektikog miljenja.
Zakon protivrenosti u hegelovskim formulacijama "Sve su stvari protivrene"
i "A = A i ne A" oigledno predstavlja pravu suprotnost i protivrenost navedenom
zakonu neprotivrenosti.
U sukobu ova dva zakona se i sastoji osnovni, najdublji problem logike,
specijalno teorije logikih aksioma: za ili protiv logike neprotivrenosti, za ili protiv
logike protivrenosti, za klasinu aristotelovsku logiku neprotivrenosti a protiv
dijalektike logike ili obrnuto? - tako se, na nepravilan metafiziki nain, postavljao
ovaj problem. Za usvajanje principa neprotivrenosti istie se kao glavni razlog
injenica da nepridravanje ovog principa vodi neodreenosti, konfuziji i zabludi u
miljenju. Kao glavni razlog za usvajanje zakona protivrenosti istiu se sledee
injenice: prvo, da je principi neprotivrenosti jednostran i da onemoguava saznanje
promenljivih i razvojnih stvari i, drugo, da je upravo zakon protivrenosti onaj zakon
na osnovu koga se moe shvatiti promenljiva i razvojna stvarnost i isto tako istinito
saznanje.
Nasuprot (1) jednostranom usvajanju samo principa neprotivrenosti i
odbacivanju zakona protivrenosti, to ini elementarno-logika teorija, (2) nasuprot
usvajanju samo zakona protivrenosti to ini dijalektika teorija, kao i (3) nasuprot
eklaktikom pokuaju proste kombinacije oba ova zakona ovde je uinjen pokuaj
konkretnog dijalektikog njihovog shvatanja sa jednog vieg stanovita u teoriji
logike aksiomatike kao i logike uopte.
Sutina ovog novog shvatanja sastoji se u sledeem:
u tanoj odredbi predmetnog znaenja elementarne logike protivrenosti
i neprotivrenosti;
u prihvatanju racionalnog dela principa neprotivrenosti i u negaciji
njegovog karaktera kao sveopteg zakona stvarnosti i miljenja;
u konkretizaciji Hegelovog zakona apstraktno dijalektike protivrenosti,
ime se taj zakon oslobaa svoje iracionalne strane, i
u razlikovanju opteg i posebnog zakona protivrenosti kao i opteg i
posebnog zakona neprotivrenosti.
U potpunom skladu sa koncepcijom ostalih zakona istinitog zamiljanja
predmeta ovde je ostvareno jedno novo i istinitije shvatanje zakona protivrenosti i
neprotivrenosti miljenja - u okviru jedinstvene logike koncepcije i odgovarajue
logike teorije.
Sutina ove koncepcije se sastoji u utvrivanju opteg zakona protivrenosti i
opteg zakona neprotivrenosti i u shvatanju elementarnog logikog principa
protivrenosti kao posebnog oblika opteg zakona protivrenosti, a principa
neprotivrenosti kao posebnog oblika opteg zakona neprotivrenosti.

1. Zakon protivrenosti

Predmet ovih zakona su kategorijalne odredbe koje u osnovi mogu biti

dvojake, opte i posebne ili proste relacije protivrenosti.
Opti zakon protivrenosti odnosi se na opti oblik protivrenosti dveju
predmetnih odredaba, tj. takav njihov odnos u kome se te odredbe, u okviru jedne

103
pojave, meusobno ne samo iskljuuju nego i usvajaju, ak i dijalektiki identifikuju i
prelaze jedna u drugu. Zakon opte protivrenosti moe se izraziti stavom:
Svaki razvojan predmet, svaka stvar-proces, ukljuujui i procese i oblike
miljenja, sadri meusobno povezane, uslovljene i prelazne protivrene
inioce.
Jedino ovaj zakon objanjava na racionalan nain promenu i razvoj kako
stvarnosti van miljenja tako i samog miljenja i saznanja uopte.
Optu protivrenost, kao unutranju sutinu kretanja, procesa i razvoja,
nalazimo u svima stvarima-procesima, u svima razvojnim predmetima.
Zakon proste protivrenosti poseban je oblik zakona opte protivrenosti. To
je onaj oblik toga zakona koji se odnosi samo na prosto meusobno iskljuivanje
dveju prostih odredaba u okviru jednog predmeta (na primer, meusobno iskljuivanje
bia i nebia, postojanja i nepostojanja, afirmacije i negacije i sl. - u okviru jednog
predmeta). Ovo je elementarno-logika i prosta protivrenost. Sam princip proste
protivrenosti moe se formulisati stavom:
Svake dve proste, razliite ili suprotne, odredbe u okviru jednog identinog predmeta
ili identine odredbe su prosto protivrene, tj. one se meusobno prosto iskljuuju.
Nuno je istai opti karakter ovog posebnog principa, naime da se dve proste
odredbe potpuno iskljuuju ne samo u okviru jedne proste odredbe nego i u okviru
opte ili dijalektiki jedinstvene kao i opte identinog predmeta. Tim pre se dve
proste odredbe moraju iskljuivati u okviru jednog prostog predmeta ili proste
odredbe, to izraava princip proste protivrenosti u uem smislu. Taj princip moe se
izraziti stavom:
Svake dve proste odredbe su u okviru jednog prostog predmeta ili proste
odredbe, prosto protivrene.
Tako su osobine deljivosti i nedeljivosti, prostote i sloenosti, racionalnog i
iracionalnog korena kod jednog istog broja, prosto protivreni. U odnosu na jedan
broj, recimo broj n(5), navedene osobine se prosto iskljuuju: broj 5 je prost, a nije
sloen, sa brojem 2 je samo nedeljiv, a nije deljiv (bez ostatka), kvadratni koren iz
njega je samo iracionalan broj, a nije racionalan broj i sl. Isto su tako u prostom stavu,
afirmacija i negacija, prosto "jeste" i prosto "nije", prosto "da" i prosto "ne", prosto
"jednog" i "nejednog" - prosto protivrene odredbe. Isto su tako postojanje i
nepostojanje, bie i nebie, kao prosta pozicija i prosta negacija prosto protivreni, tj.
oni se apsolutno meusobno iskljuuju.
Kao to se iz navedenih primera vidi prostu protivrenost ine ne samo
apstrktne elementarno-logike odredbe, na primer, jedno-nejedno, jeste-nije itd., nego
i parovi konkretnih razliitih odredaba kakve su prosto-sloeno, poloio-pao, crn-beo,
itd. Uopte uzev, svake dve proste, nekompleksne, prosto identine, prosto jedne i
statike odredbe su prosto protivrene u okviru jedinstvenog, a tim pre u okviru
identinog predmeta. Tako su prosto protivrene i sledee odredbe: iv-mrtav, toplo-
hladno, svetlo-tamno, i slino, ukoliko se te odredbe svhate kao proste, konane i
statike, kao to to jeste sluaj u realnom miljenju.

2. Zakon neprotivrenosti

Zakonima protivrenosti odgovaraju i nerazdvojno su sa njima povezani

zakoni neprotivrenosti. Predmet ovih zakona su kategorijalne relacije
neprotivrenosti i to opte neprotivrenosti i proste neprotivrenosti.
Zakon opte neprotivrenosti. Ovim zakonom se utvruje opta
neprotivrenost svih relativno statikih realnih i misaonih jedinstava i identiteta.

104
Opte neprotivrenosti su oni predmeti koji ne sadre optu (dijalektiku)
protivrenost, tj. oni u kojima nema inilaca koji se meusobno ne samo iskljuuju
nego koji i prelaze jedan u drugi. Sam zakon opte neprotivrenosti moe se izraziti
stavom:
Nijedan relativno statian jedinstven i identian predmet nije opte
protivrean.
Razume se da su i prosto jedinstveni i prosto identini predmeti opte
neprotivreni, jer u njima nema nikakvih protivrenih odredaba. Opte neprotivreni
su relativno konstantni pojmovi, teorije i uenja, bez obzira na njihovu sloenost, kao
to su opte neprotivrene odredbe prostog jednog, na primer, prostog pozitivnog,
prostog negativnog itd.
Princip proste neprotivrenosti. Ovaj princip je elementarna logika shvatala
na razne naine i proglaavala ga ne samo za osnovni logiki nego i za osnovni
ontoloki zakon celokupne stvarnosti. Predmet ovog zakona jeste prosta
neprotivrenost svih realnih i istinitih misaonih jedinstava i identiteta. Princip proste
neprotivrenosti moe se izraziti stavom:
Nijedan jedinstven niti identian predmet ili predmetna odredba ne sadri
prostu protivrenost.
Osnovu ovog stava ini istina da proste protivrene odredbe tj. takve odredbe
koje se meusobno samo iskljuuju, ne mogu initi nekakav jedinstven niti identian
predmet.
Prosta protivrenost ne postoji ni u jednom ni opte ni posebno jedinstvenom
predmetu, a jo manje u prosto jedinstvenom i prosto identinom predmetu ili takvoj
odredbi. Upravo ovaj poslednji smisao, tj. prosto neprotivrenost jednog i istog ima
aristotelski princip neprotivrenosti koja se moe izraziti stavovima:
Ono to je jedinstveno ne moe biti prosto protivreno.
Ono to je jedno i isto ne moe biti prosto protivreno.
Ali ako je tako, tj. ako proste protivrenosti (A je ne A) nema niti u sloenoj,
dijalektikoj niti u prostoj, elementarno-logikoj trenutnoj odreenosti, onda se
opravdano moe pitati gde joj jo ima mesta, koja je to njena predmetna oblast ili koji
su to predmeti prosto protivreni? Jedini mogui, jedini taan odgovor, u isti mah
potpuno skladan dijalektikoj zakonitosti miljenja, jeste tvrenje da prosta
protivrenost postoji samo u pogrenom miljenju. Ni stvarno elementarno-logiko,
niti stvarno dijalektiko miljenje ne doputaju prostu protivrenost. Svako konkretno
miljenje - ne samo elementarno nego i dijalektiko - smatra prostu protivrenost za
realni i logiki apsurd. Ovo je neposredno shvatljivo i logiki oigledno. Jer prosta
protivrenost predstavlja metafiziku identifikaciju dveju prostih odredba koje se
apsolutno meusobno iskljuuju u okviru jednog predmeta. Prosto A ne moe biti
identino sa ne A. Do njihove identifikacije dolazi jedino u apstraktnom elementarno-
logikom i apstraktno-dijalektikom miljenju (jedino u kome ta identifikacija
predstavlja privid stvarne dijalektike protivrenosti). Prema tome, zakon proste
neprotivrenosti ne samo to ne protivrei dijalektikom miljenju nego je to
univerzalni zakon istinitog zamiljanja predmeta i to zakon koji je u potpunom skaldu
upravo sa dijalektikim miljenjem jer je smisao toga zakona antimetaforiki upravo
po tome to on metaforiku identifikaciju prostih odredaba (jednog i nejednog)
oglaava za realnu nemogunost i za misaonu pogreku ili zabludu.

105
 3. Zakon iskljuenja treeg

Zakon iskljuenja treeg ili srednjeg je direktna posledica principa

elementarno logike protivrenosti i neprotivrenosti, jer zakon iskljuenja treeg
predstavlja vaenje principa proste protivrenosti dveju prostih odredaba u okviru
jedne proste odredbe, koja je prosto identina. Tako jedna stvar jeste A ili ne-A samo
ako su A i ne-A prosto protivreni tj. ako se prosto iskljuuju. Drugim reima zakon
iskljuenja treeg vai samo za elementarno logiku, prostu identinost, prosto
protivrenu i prosto neprotivrenu dvojnu predmetnu odreenost. Naime, sam zakon
iskljuenja treeg odnosi se na dvojnu mogunost predmetne odredbe iz ega sledi
iskljuenje mogunosti tree odredbe. U stvarnosti meutim i zakon iskljuenja treeg
predstavlja prosto identinu jednu odredbu predmeta ili jednost realne odredbe. Tako,
ako je "postojanje" prosta odredba i ako toj odredbi "nepostojanje" prosto protivrei,
onda vai stav iskljuenja treeg, naime: "Svaka stvar ili postoji ili ne postoji, tree ili
srednje je iskljueno".
Zakon iskljuenja treeg se moe formulisati u njegovoj konkretnoj
elementarno-logikoj formulaciji ili u apstraktnoj elementarno logikoj formi, kao i u
odnosu na pojmove ili u odnosu na stavove.
Konkretan elementarno logiki zakon iskljuenja treeg moe se izraziti
stavom:
Svaka stvar, odnosno predmet ili predmetna odredba jeste jedna ili druga,
tree je iskljueno.
Tako svaki ceo broj jeste ili prost ili sloen, labud je ili beo ili crn, Hitler je iv
ili mrtav i sl. U svakom sluaju u konkretnom elementarno-logikom iskljuenju
treeg radi se o prostoj protivrenosti izmeu dve mogue proste odredbe od kojih se
samo jedna priznaje kao realna.
Nasuprot ovome princip apstraktnog elementarnog logikog iskljuenja treeg
tie se apstraktne proste protivrenosti izmeu jedne odredbe i njene apstraktne
negacije na primer: postojanje-nepostojanje, bie-nebie, jeste-nije, da-ne. Ovaj
princip moe se izraziti stavom:
Svaka stvar odnosno predmet ili predmetna odredba jeste jedno ili nejedno,
tree je iskljueno, ili simboliki X je A ili ne A, tree je iskljueno.
U odnosu na sudove princip iskljuenja treeg moe se formulisati stavom:
Od dva prosto protivrena suda mogue je da prvi bude istinit a drugi laan ili
da prvi bude laan a drugi istinit, tree je iskljueno (tj. iskljueno je da oba
budu istinita ili da oba budu lana).
Tako od dva suda "n je prost broj" i "n nije prost broj", i sl. postoje samo dve
mogunosti: prvo, da je prvi sud istinit a onda je drugi laan ili drugo, da je prvi laan
a drugi je istinit, svaka trea mogunost je ovde iskljuena. Meutim, zakon
iskljuenja treeg ba zato to vai samo za dvojnu elementarno-logiku predmetnu
odreenost nikako ne moe biti opti zakon miljenja kao to je to Aristotel verovao.
Naprotiv, objektivno vaenje ovog zakona ogranieno je na sluajeve elementarno
logike, to e rei prosto identine i prosto neprotivrene predmetne odreenosti.
Zato se nasuprot zakonu iskljuenja treeg, kao zakonu krajnje uproene proste
dvojne predmetne odreenosti, mora postulirati i jedan iri dijalektiki zakon
neiskljuenja treeg.

106
 4. Zakon neiskljuenja treeg

Predmet ovog zakona jeste svaka dijalektika, kompleksna, protivrena i

razvojna predmetna odreenost. Naime, postoji itav niz matematikih, fizikih i
logikih injenica koje protivree principu iskljuenja treeg. Takvi su svi oni stavovi
za koje je neodredivo da li su samo jedno ili drugo, da li su istiniti ili lani. Ali ne
samo u teorijsko-naunom miljenju nego i u praksi svakodnevnog miljenja mi
doputamo, pored sigurne mogunosti da e se neki dogaaj desiti ili se nee desiti, i
treu mogunost da e se on eventualno desiti samo u izvesnom stepenu.
U svim iskazima na osnovu ovakvih logikih sistema pricnipijelno je mogue i
tree pored istintiosti i lanosti, a to je verovatnoa ili mogunost ili vea ili manja
istinitost ili lanost, a ak i potpuna besmilesnost ili nereivost pitanja o saznajnoj
vrednosti ili smislu stava. Shodno ovome logiki precizni odgovori na sva pitanja koja
se odnose na predmete kompleksne i razvojne odreenosti bie upravno protivni
principi iskljuenja treeg. Tako se na pitanje "da li se telo koje se kree u svakom
trenutku nalazi ili se ne nalazi na jednom mestu" ne moe odgovoriti samo "ono se
nalazi" ili samo "ono se ne nalazi", nego upravo ono tree, tj. "ono se i nalazi i ne
nalazi na jednom mestu" (shodno apstraktnoj dijalektici) ili "ono prolazi kroz izvesno
mesto". Ali ne samo logistiki niti sporadino za ovaj ili onaj poseban sluaj, nego i
principijelno, mora se tvrditi da za sve predmete dijalektiki sloene, meusobno
proete odredbe, prelazne i razvojne, makar bila u pitanju samo bipolarna dijalektika
odreenost, princip iskljuenja treeg ne vai. Zato se, za dijalektiki pandan, zakonu
iskljuenja treeg mora postaviti zakon neiskljuenja treeg, koji se moe formulisati
stavom:
Nijedna kompleksna stvar - proces ili takva odredba nije samo jedno ili drugo
nego je i jedno i drugo.
Iz navedenog stava nuno sledi da je svaka kompleksna stvar ili kompleksna
odredba u isti mah, pored jednog ili drugog, i tree i etvrto itd. ve prema stepenu
sloenosti konkretnog predmeta. Lako je uvideti da zakon ukljuenja treeg, u osnovi,
nije nita drugo do jedan od izraza dijalektikog zakona jedinstva razliitog ili
suprotnog ili protivrenog. Meutim, zakon ukljuenja treeg ne odnosi se samo na
kompleksnu nego i na polivalentnu elementarno logiku predmetnu odreenost.
Takvu odreenost predstavlja, na primer, skup raznih potpuno razliitih, meusobno
odvojenih, mogunosti ishoda jednog ispita: "poloio", "odustao", "odloio ispit",
"pao", kojima se moe odgovoriti na pitanje "Kakav e biti ishod ispita", nasuprot
emi zakona iskljuenja treeg (ili poloio, ili pao, tree je iskljueno), koja je
svakako u ovom sluaju pogrena.

VI Zakoni razvojnosti i stalnosti

Ovi zakoni, kao logiki zakoni, imaju svoju ontoloku osnovu u optim
dijalektikim zakonima apsolutne razvojnosti i relativne stalnosti svih pojava
objektivne stvarnosti. Kao zakoni istinitog zamiljanja predmeta ovi zakoni se odnose
na predmetne kategorijalne odredbe promenljivosti i stvarnosti predmeta miljenja.
Naime, samo istinito miljenje odlikuje se promenljivou i relativnom stalnou, kao
to je to utvreeno jednim od zakona o osnovnim osobinama istinitog miljenja. Pored

107
ovog zakona, meutim, postoje i zakoni istinitog zamiljanja razvojnosti i stalnosti
samih predmeta miljenja.
U skladu sa ranije utvrenim pojmovima predmeta i sa zakonima njihovog
istinitog zamiljanja razlikujemo jedan osnovni opti i jedan posebni oblik
promenljivosti predmeta kao i jedna opti i posebni oblik stalnosti predmeta, kao i
odgovarajue opte i posebne zakone promenljivosti i stalnosti predmeta istinitog
miljenja.

1. Zakon razvojnosti predmeta

Ovi zakoni se odnose na osnovne predmetne odredbe promenljivosti i

razvojnosti. Polazei do principa da se predmeti mogu menjati samo na osnovu
protivrenosti a da postoji opta dijalektika i posebna, prosta ili elementarno logika
protivrenost razlikujemo opti zakon razvojnosti i zakon proste promenljivosti
predmeta miljenja.
Optim zakon razvojnosti predmeta utvruje se dijalektika razvojnost svih
predmeta koji predstavljaju zamisli stvari-procesa. Svaki takav predmet kao
kompleksno jedinstvo i kompleksni identitet razvija se na osnovu unutranjih
protivrenosti u drugi predmet vee ili manje sloenosti. A, sam opti zakon
razvojnosti moe se izraziti stavom:
Svaki razvojan predmet, kao zamisao stvari-procesa, razvija se na osnovu
unutranjih protivrenih inilaca u drugi razvojni predmet, ovaj u trei itd.
Pod razvojem se ovde razume kvalitativni skok ili dijalektiki prelaz iz jedne u
drugu predmetnu odreenost ili, tanije iz jedne sloene predmtne odredbe u drugu
predmetnu odredbu. Ovakav razvoj vri se u svima realnim stvarima-procesima
prirodne, organizacione i misaone stvarnosti.
Razvoj predmeta ivog, konkretnog miljenja neposredno vezanih za
objektivnu stvarnost organizacije materije i materijalne organizacije i praktinu
delatnost vri se shodno optem zakonu razvojnosti, tj. na osnovu unutranjih
protivrenosti koje se u vezi sa novom praksom - sa ulnim iskustvima uopte, sa
naunim eksperimentima i sa drutvenom delatnou svih vrsta javljaju u starim
pojmovima, teorijama i uenjima. Upravo na ovaj nain razvijeni su novi pojmovi
materije, mase, energije, kao i njihovih oblika kretanja.
U oblasti apstraktnog miljenja vre se promene predmeta miljenja i na prost
nain, tj. prostom negacijom izvesnih odredaba predmeta i zamiljanjem drugih ili
drukijih predmeta. Sutinu ove promene ini prosta protivrenost, to i utvruje
zakon proste promene koji se moe izraziti stavom:
Svaki prost predmet ili prosta predmetna odredba menja se u drugu na osnovu
proste protivrenosti.
Tako se na osnovu proste negacije i svakog pozitivnog pojma prostog
predmeta ili proste odredbe, prostom negacijom njihova sadraja dobijaju njima
odgovarajui negativni pojmovi. Tako se negacijom pojmova "prosto jedno", "prosto
bie", "prosta pozicija", "isto dobro", "prosto ovo", "prosto belo", itd. dobijaju
negativni pojmovi "nejedno", "nebie", "negacija", "ne dobro", "ne ovo", "nebelo" itd.
Ali i sloeni pojmovi se mogu menjati prostom negacijom izvesnih njegovih
odredaba. Tako se odredba "celina" kao pojma "ceo broj" prosto negira te se dobija
pojam "razlomka". Za ovkave promene predmeta miljenja treba rei da se u njihovoj
osnovi krije i odreena praktina delatnost i da se u takvim promenama radi i o
sloenim, dijalektikim promenama predmeta miljenja. Da se ovde ne radi samo o
praznoj igri apstraktnog miljenja najbolji je dokaz vrlo vana uloga koju igraju

108
negativni pojmovi, ne samo u obinom nego i u naunom miljenju i saznanju.
Pojmovi neidentiteta, neprotivrenosti, nepromenljivosti itd. su neophodni u logici,
naroito u uenju o logikim zakonima miljenja. Razume se da se u predmetnom
sadrajnom miljenju negativnim pojmovima uvek zamiljaju odreene, realno
razliite ili suprotne odredbe od onih koje se zamiljaju pozitivnim pojmovima. Tako
se pod "neidentitetom" zamilja konkretna razliitost, pod "nejednim" zamilja se
realno drugo, pod "nebelim" zamiljaju se razni drugi brojni kvaliteti - plavo, zeleno,
uto, crno itd. Meutim, negativni pojmovi negativne predmetne odredbe stalno se
upotrebljavaju i duboko su ukorenjeni u ljudskom miljenju. Uzrok tome se krije ne
samo u prostoj praktinosti ovog naina miljenja nego u zasnovanosti ovog naina
miljenja u heterolokom principu miljenja po kategorijalnoj relaciji "da" - "ne",
"jeste" - "nije", koji je duboko usaen u nain ljudskog ne samo miljenja nego i
delanja.

2. Zakon stalnosti predmeta

injenica je da postoji makar samo relativna stalnost svih odreenih stvari i

predmeta ukljuujui procese i oblike a naroito i predmete miljenja. Ta stalnost je
jedna od bitnih osobina stalnosti uopte, pored promene i razvojnosti. Ta stalnost je
predmet zakona konstantnosti predmeta miljenja. Kao i razvojnost tako i stalnost
moe, u osnovi, biti dvojaka: opta stalnost tj. stalnost kompleksa stvari-procesa i
stalnost prostih predmeta i prostih predmetnih odredaba.
Optim zakonom stalnosti utvruje se opti sloeni oblik stalnosti svih
kompleksnih stvari-procesa. Taj se zakon moe izraziti stavom:
Svaka odreena stvar-proces je po svom identitetu i jedinstvu relativno
nepromenljiva.
Ovim zakonom se utvruje injenica da ne samo prosti nego i dijalektini
kompleksni i razvojni identitet predstavlja samo relativnu promeljivost. Tako je
svaka, individualna i opta identina stvar-proces relativno stalan. Relativno stalni su
ne samo ovaj kamen, ovaj sto, ova stolica, ova zgrada, itd. nego su relativno stalne i
mnogo promenljive stvari-procesi, kakve su svaki individualni atom, svaki
individualni organizam, ovaj ovek, ovaj cvet itd. Sa ovog stanovita su relativno
stalni i sami procesi, ukoliko se obavljaju u istim oblicima. Tako su ak i vrlo sloene
radnje ljudi i funkcionisanje maina, na primer, rad motora, stalnim odreenim
osobinama, po snazi, brzini kretanja itd. Razume se da je stepen stalnosti stvari-
procesa, po svom trajanju kod raznih predmeta veoma razliit. Trajnost jednog
kamena jedne kue dui su od trajnosti organizma, koja je takoe razliita. Stalnost
procesa ogleda se i u vremenskom trajanju zraenja pojedinih elemenata. Karakter
stalnosti mnogo je izrazitiji i uoljiviji kod prostih predmeta i prostih odredaba, na
primer, kod matematikih pojmova koliina, izvesnih relacija itd.
Zakon proste stalnosti se odnosi na stalnost prosto identinih, tj. prosto jednih
predmeta i odredaba i on se moe izraziti stavom:
Svaki prost predmet ili prosta odredba je, kao identino jedno, stalan.
Ovakva stalnost postoji kod samo izvesnih predmeta miljenja i ona je kod
apstraktnih prosto identinih predmeta ravna nepromenljivosti. Tako su pojmovi
"prosto jedno", "prosto bie", "prosto da", "prosto ne" i sl. po svom prosto identinom
znaenju nepromenljivi. Najzad, u odnosu na sve izloene zakone istinitog miljenja
nuno je rei sledee:

109
 Ti zakoni, bez obzira na njihovu znatnu diferenciranost u izloenom
uenju, ipak predstavljaju samo najoptije logike generalizacije
celokupnog ljudskog saznanja;
Iako takvi ovi zakoni nisu formalni u starom smislu rei nego su to
najoptiji i najosnovniji zakoni predmetnog sadrajnog istinitog miljenja;
Ovi zakoni su, u stvari, osnovne istine celokupnog ljudskog saznanja koje,
kao sutinske kategorije, proimaju celokupno istinsko saznanje, i
Samo poznavanje ovih zakona jo ne obezbeuje saznanje posebnih
konkretnih istina, ali ogreenje o ove osvnovne zakone nuno predstavlja
pogreku ili zabludu.
Na kraju napominjemo da je zakone miljenja, koje smo izloili pravilnije
nazivati principima, tj. osnovnim stavovima saznajno vrednog miljenja, umesto
uobiajenog termina "zakon".

4. LOGIKE VREDNOSTI (VALENCIJE)

U nauci postoji vie usmerenja i sistema logike. Jedan od bitnih osnova podele
su modaliteti istine, (kao oblici postojanja) i valencije istine koje izraavaju sutinu
logike time to sadre izvesne bitne osobine logikih aksioma i logike aksiomatike
kao sutine logikog sistema. Na osnovu logikih valencija (koje definiemo kao
saznajne vrednosti stavova i sudova saznanja), razlikujemo dvovalentnu, trovalentnu
i polivalentne logike.
Klasina logika, kada je u pitanju istinitost saznanja, razlikuje samo dve
saznajne vrednosti stavova - istinu i pogreku - izmeu kojih i izvan kojih ne postoji
nikakva trea vrednost saznanja. Ova sutinska osobenost klasine dvovalentne logike
proste istine ili proste pogreke (zablude) izraena je i u elementarno logikim
zakonima miljenja. Prema njoj svaki stav je ili samo istinit ili samo laan, a na svako
pitanje se mora odgovoriti ili apsolutnim "da" ili apsolutnim "ne". Meutim, ve i
najjednostavniji primeri praktinog miljenja pokazuju da saznajna vrednost mnogih
stavova o sloenoj i promenljivoj predmetnoj odreenosti ne moe da se tretira ni kao
nekakva iskljuivo prosta istina, niti kao prosta pogreka, tj. zabluda (na primer,
ovek nije prosto "zdrav" ili prosto "bolestan", vreme nije prosto samo "lepo" ili samo
"runo", a takva situacija je jo oitija kada su u pitanju sudovi o procesima,
odnosima, buduim dogaajima i pojavama u nastojanju, itd.).
Nesumnjivo je, dakle da ako se prihvati stanovite da saznajna vrednost
stavova ne mora biti ista istina ili ista pogreka, ve da ima stavova ija je saznajna
vrednost neodreena ili neizvesna, odnosno ija saznajna vrednost moe biti
delimina istina ili delimina zabluda (u razliitim stepenima), klasina dvovalentna
logika, kao jednostrana i ograniena mora biti zamenjena nekom drugom logikom
koja doputa vei broj saznajnih vrednosti. Stoga su u logiku uvedeni najpre
trovalentni, a potom i polivalentni vrednosni sistemi.
Za nauku posebno je zanaajna multivalentna logika verovatnoe, shvaena
kao osnova logika, po kojoj je osnovna logika vlaencija saznanja upravo
verovatnoa. Svi stavovi o empirijskoj stvarnosti organizacija materije i materijalne
organizacije, po ovom shvatanju, samo u manjem ili veem stepenu verovatni, ali
nikada potpuno verovatni, odnosno istiniti. Osnovni razlog za ovakav pristup jeste

110
shvatanje da postoje iskazi za koje se ne moe tvrditi ni da su istiniti ni da su lani.
Naravno, postavlja se pitanje kakva je njihova saznajna vrednost, koja je njihova
valencija? Po probabilistikom shvatanju odgovor na to pitanje je u tome to ovakve
iskaze ne moemo smatrati sudovima ili tvrenjima (koji bi morali biti istiniti ili
lani), ve ih treba tretirati kao verovatne postavke, odnosno kao tzv. "pozite". Termin
"pozit" ima znaenje opklade na odreeni ishod nekakvog deavanja, koji nikada nije
izvestan, ve samo u odreenoj meri verovatan. Samim tim ni iskaz o tom ishodu ne
moe biti ni istinit ni laan, nego samo verovatan. A sama kategorija verovatnoe ima
"fiktivno znaenje", jer ona je relativna uestalost niza ili serije dogaaja i stavova u
ovoj seriji, a ne individualnog dogaanja.
Izgradnja ovakve multivalentne logike verovatnoe predstavlja pokuaj
konstituisanja kontinuirane vrednosne skale, umesto klasinog shvatanja postojanja
samo dve valencije (istine i zablude). Vrednost stavova o predmetima saznanja
(dogaajima, pojavama, procesima) koji se odnose na nepoznatu prolost, na ono to
se jo nije dogodilo ili, uopte, na ono to je jo nesaznato, uvek se izraava samo
razliitim stepenima verovatnoe. Prema ovom shvatanju klasina dvovalentna logika
je samo poseban, idealizovan sluaj logike verovatnoe, izvesnost i istina su samo
specijalan sluaj verovatnoe (maksimalna verovatnoa), dok se pogreka i zabluda
identifikuju sa minimalnom verovatnoom.
Ne osporavajui doprinos koji logika verovatnoe prua u odnosu na
dvovalentnu logiku, nuno se namee jedno sutinsko pitanje, koje ima i teorijsko-
logiki i praktini znaaj: da li je ovakvo shvatanje vrednosti saznanja, koje istinu
svodi na idealizovani i nerealni sluaj verovatnoe, zaista i opravdano? Odgovor na to
pitanje je vieslojan i moe se formulisati kroz sledee stavove:
Nesporno je da ima saznanja za koja ne moemo tvrditi da su potpuno
izvesna, odnosno potpuno istinita, nego su samo u odreenom stepenu
verovatna (kakav je sluaj, na primer, sa statistikim saznanjima).
Meutim, isto tako je injenica da nisu sva saznanja takva, ve da postoje i
stavovi ija je tanost nesumnjiva (recimo, neki principi elementarne
logike u odnosu na izvesne predmetne odredbe, odreeni matematiki
stavovi, osnovni dijalektiki principi, neki stavoi u fizici, itd.). Dakle,
postoje kako izvesni, tako i verovatni stavovi.
Iz prethodnog sledi i odgovor na pitanje: da li usvajanje verovatnoe, kao
osnovne valencije saznanja negira postojanje izvesnosti i istine? U traenju
odgovora na to pitanje mora se, najpre, konstatovati da apsolutizacija
logike verovatnoe polazi od jedne u sutini pogrene pretpostavke da se
celokupno deavanje u stvarnosti odvija po modelu bacanja kocke - to je
serija singularnih sluajeva, bez ikakve meusobne povezanosti. Ukoliko
bi to zaista bilo tano, onda ne bi bili mogui ne samo istiniti stavoti o
individualnom dogaanju, ve bi i verovatnoa individualnog sluaja bila
samo fiktivna, bila bi to "ista" verovatnoa "liena objektivnog znaenja"
(Rajhenbah). Oito je da se poistoveivanje celokupnog deavanja u
stvarnosti sa skupom istih sluajnosti, sa tvrdnjom da se itav svet sastoji,
zapravo, od haosa oseta ili skupova isto singularnih dogaaja bez ikakve
meusobne povezanosti i delovanja nekih optih pravilnosti i zakonitosti,
moe smatrati proizvoljnim i neosnovanim, a u sutini i protivrenim
injenicama prakse ljudskog saznanja (ne moe se smatrati da je kretanje
planeta u sunevom sistemu sluajnost i skup haotinih pojedinanih
dogaanja, ili da su odreena bioloka stanja, hemijske reakcije, deavanja

111
 u prirodi i drutvu samo pojedinani, sluajni i meusobno nepovezani
sluajevi).
Isto tako, polazna premisa logike verovatnoe, po kojoj se istina tretira
apstraktno i elementarno logiki kao prosta i ista izvesnost, kao apsolutna
tanost saznanja, kao ista i apsolutna istina i kao jedini kvalitet istinitosti,
u sutini je pogrena. A upravo na takvom shvatanju, uz injenicu da
saznanja o stvarnosti i naroito o dogaajima-pojavama-procesima u
nastajanju i o buduim dogaajima zaista nisu i ne mogu da budu nikakve
apsolutne istine, zastupnici probabilistike logike grade svoj stav kojim se
negira istina kao realna gnoseoloka valencija i ona se u potpunosti
pokuava zameniti kategorijom verovatnoe.
Najzad, ako se prihvati ovakvo stanovite, po kome se istina shvata kao
prosta, ista i apsolutna izvesnost, a verovatnoa kao ista i prosta
verovatnoa, onda nije mogue povezati istinu i verovatnou.
Uoavajui i kritiki ocenjujui prednosti i nedostatke navedenih
shvatanja odnosa verovatnoe i izvesnosti i traei reenje problema vrste i broja
valencije B. ei postavlja nekoliko veoma znaajnih pitanja: Da li verovatnoa
moe biti valencija saznanja ista kao i istina, pa ak i iznad nje? U kakvom su odnosu
razni modaliteti logike? Da li se i ti modaliteti mogu ili moraju smatrati za posebne
valencije? Nastojei da odgovori na ova i brojna druga pitanja koja iz njih proistiu on
najpre odreuje pojmove i termine "valencija" i "modalitet", pa pod valencijom
podrazumeva osnovne vrednosti saznanja i broj tih vrednosti od ega zavisi i
valentnost date logike (tako logika koja priznaje samo dve valencije - istinu i
pogreku - jeste dvovalentna, ona koja pored njih uvodi i treu vrednost - "moguno",
"nezavisno" ili "verovatno" je trovalentna, a ona koja usvaja n-valencija je n-
valentna), a pod modalitetom se razume osnovni oblik istinitosti ili lanosti saznanja
(tj. onaj oblik u kome "postoji" jedan stav ili svi oblici u kojima se javljaju istinitost i
pogreno saznanje). Osnovni metodski princip kojim se B ei rukovodi u traganju
za stvarnim odnosom izmeu valentnosti logike i modaliteta saznanja iju istinitost ta
logika pretresa, jeste polaenje od konkretnog materijala saznanja (tj. od stavova i
sudova) i njihove analize s obzirom na saznajnu vrednost i na modalitet istinitosti i
pogrenosti. Tako on dolazi do sledeih osnovnih stavova:
Nesumnjivo je da postoje stavovi koji su po svojoj saznajnoj vrednsoti
neodreeni (za koje nismo u stanju da navedemo odgovarajue argumente
za ili protiv njih, pa nije mogue ni odluiti se da li su oni vie ili pre
istiniti ili lani). Njihova neodreenost potie, pre svega, otud to oni jo
uvek nemaju svoje odreene predmete, a potom drugi razlog njihove
neodreenosti je subjektivne prirode i krije se u naem nepoznavanju
odreenosti predmeta ili u nepoznavanju razloga izvesne postavke.
Postoje stavovi za koje se mogu navesti izvesni razlozi, ali koji nisu
dovoljni da potvrde, ali ni da negiraju njihovu istinitost ili pogrenost.
Saznajna vrednost takvih stavova je mogua istinitost ili mogua
pogrenost. Ovakav karakter mogunosti mogu imati sva saznanja za koja
ne postoje dovoljni razlozi da se tvrdi njihova istinitost ili pogrenost, a ne
samo hipotetika saznanja o buduim dogaanjima (ukljuujui i buduu
ljudsku delatnost i budua saznanja).
Oni stavovi za koje se moe navesti vie i "jaih" razloga "za" nego
"protiv", tj. kod kojih je mogunost vea od nemogunosti su verovatni.
Prema ovakvoj odredbi ini se da bi verovatnoa uvek morala biti vea od
1/2 i da se ne moe govoriti o manjim stepenima verovatnoe, ali ei

112
 tvrdi da to nije tano i da se time ne odriu opte usvojene kvantitativne
mere verovatnoe izmeu 0 i 1. On smatra da su sva statistika saznanja
samo vie ili manje tana, pa time i samo vie ili manje verovatna, da se to
naroito odnosi na verovatnou pojedinanog sluaja koja nije samo
fiktivna, nego je i realna, ali nikada nije apsolutna.
Jo veu saznajnu vrednost imaju ona saznanja za koja imamo toliko
odgovarajuih razloga (argumenata) da ih moemo smatrati izvesnim.
Takva su sva injenina saznanja (saznanja zasnovana na injenikim
sudovima vaeim u odreeno vreme i na odreenom prostoru.. Naravno,
to ne odrie mogunost postojanja niza saznanja koja su na sadanjem
stupnju svog razvoja samo verovatna.
Najzad postoje i saznanja ija je istinitost neizmenljiva i nuna u smislu da
ona neminovno proizilaze iz datih pretpostavki (na primer, stavovi kakvi
su: "Prava je najkrae rastojanje izmeu dve take u ravni", "Svaka
konana celina je vea od svakog svog dela", itd.).
Na osnovu svega ovoga B. ei izvodi opti zakljuak da postoji jedna
neodreena ili neutralna odredba vrednosti saznanja i etiri odreene pozitivne
valencije saznanja (moguno, verovatno, izvesno i nuno saznanje). Ove etiri
kategorije pozitivne vrednosti saznanja su, zapravo etiri osnovna oblika (modusa)
istinitog saznanja. "Mogunost, verovatnoa, izvesnost i nunost, kao odredbe
vrednosti saznanja", tvrdi B. ei, "ne mogu biti nita drugo do odredbe istine:
moguno saznanje znai moguno istinito saznanje, verovatno saznanje znai
verovatno istinito saznanje, izvesno saznanje znai izvesno istinito saznanje i nuno
saznanje znai nuni istinito saznanje. Da je to zaista tako, nuno izlazi otuda to ne
moe biti pravog saznanja bez njegovog bitnog karaktera, a to je istinitost". Na taj
nain su, prema eiu, reeni kljuni problemi, odnosno tekoe uenja o
valencijama logike i modaliteta istine: izbegnuta je greka odvajanja posebnih
kategorija valancije saznanja van kategorija istinitosti i lanosti, odreen je stvarni
odnos izmeu mogunosti, verovatnoe, izvesnosti i nunosti istinitog saznanja, a
izbegnuta je i greka konstituisanja posebnih logika van logike istine. Meutim, tu se
postavlja i pitanje da li su navedena etiri oblika istinitog saznanja i jedini modaliteti
saznanja? eiev odgovor je da su to samo osnovne vrednosti stvarnog pozitivnog
saznanja, a da se u stvarnosti ljudi stalno bore za pozitivna saznanja bavei se i
mnogim stavovima i hipotezama koje su samo, manje ili vie, pogrene postavke, to
znai da stavovi mogune istinitosti u sebe ukljuuju i mogunu pogrenost. A
ukoliko se u toku provere utvrdi da ima vie i jaih argumenata "protiv" neke
postavke nego "za" nju, onda ona sadri verovatnu pogrenost ili zabludu. Ako u
prilog istinitosti neke postavke ne moemo da navedemo nikakve argumente, jer
injenice govore protiv njene pretpostavljene istinitosti onda takva postavka
predstavlja izvesnu zabludu, tj. izvesnu pogreku. I najzad, postoje i takve postavke
koje su prosta negacija nunih istina i takvi stavovi su nune pogreke i zablude. Na
osnovu svega izloenog B. ei smatra da u stvarnom saznanju postoji sledea skala
gnoseolokih vrednosti: mogua istinitost, verovatna istinitost, izvesna istinitost,
nuna istinitost, mogua pogrenost, verovatna pogrenost, izvesna pogrenost i
nuna pogrenost, a ako se njima doda i kategorija neodreenosti, onda se dobija
devetovalentna logika kao logika stvarnog saznanja. Ova logika sve vrednosne
kategorije (valencije) shvata kao meusobno povezane i prelazne jedna u drugu, pri
emu se taj prelaz vri u dva osnovna pravca - od moguih u verovatne, izvesne i
nune istine (to se ostvaruje izgradnjom aksiomatskih deduktivnih sistema) i od

113
izvesnih i stvarnih zabluda i pogreaka ka manjim (verovatnim ili samo moguim)
pogrekama.
Imajui u vidu sve iznete stavove B. ei smatra da je otvoreno pitanje da li u
jednoj nauci postoji sistem potpunih osnovnih i nunih istina (jer nije lako i
jednostavno utvrditi koji su principi ili zakoni osnovni, a koji izvesni, koji su principi
opti, a koji posebni, koji su nezavisni, a koji zavisni), a "dijalektika logika je jo
uvek pred otvorenim problemom osnovanosti i ranga principa i zakona, kao i pred
problemom njihove potpunosti".
Sa stanovita pojava i procesa i naunog saznanja o njima problem
verovatnoe se veoma izraeno javlja i kao problem odnosa verovatnoe prolog, kao
problem verovatnoe ponovljenog prolog, pa i kao problem verovatnoe nastanka
novog. Tu i jeste osnovna dodirna taka problema verovatnoe sa problemom
prognostike (predvianja) pojava, procesa i odnosa.
Najvee probleme i u verovatnoi i u prognostici stvaraju vrednosti,
interpretacije vrednosti, sistemi vrednosti i njihove orijentaciono-usmeravajue uloge.
Naime, same vrednosti i norme, koje su pravi predmet vrednosnih i normativnih
stavova i sudova, nisu objektivne injenice, ve su izrazi subjektivnih shvatanja,
naklonosti, elja i ukusa. Vrednosti postoje samo u relaciji subjekt-objekt, tj. u
odnosima ljudskih drutvenih bia i prirodne i drutvene realnosti, a njihovi nosioci
nisu ni sami isti objekti, ni sami isti subjekti, nego jedinstvo realnih stvari-pojava-
procesa i ljudskih subjekata u njihovom doivljavanju i izgradnji ljudske stvarnosti.
Sa stanovita istraivanja pojava, procesa i odnosa moemo konstatovati da
postoji jedan standardni i realtivno ogranien broj termina kojima se iskazuju
odreene vrednosti, ali se njihova stvarna znaenja menjaju pa, u skladu sa time, i one
menjaju mesta u hijerarhiji vrednosti. Te promene je veoma teko meriti, posebno
egzaktnim i konvencionalnim merilima, pa se nuno mora pribegavati tzv.
intuitivnom merenju (ocenama i procenama) i upravo zato to postoje veoma razuene
i veoma posredovane forme ovakve korespondencije. Hipotetiko-deduktivna metoda
u konstituisanju odgovarajuih osnova za takva merenja ima posebnu ulogu.

114
 ETVRTI DEO

METODE NAUNOG RADA

I ISTRAIVANJA

115
 1. UVODNE NAPOMENE

Ve je kazano da u najoptijem smislu, pod metodom se uglavnom

podrazumeva nain na koji se dolazi do saznanja o predmetu koji odreena nauka
prouava. Metodologija zasnovana na dijalektici pod naunim metod podrazumeva
dijalektiko jedinstvo:
logikih naela i pravila,
teorijskih saznanja o stvarnosti, i
praktinih radnji i tehnikih sredstava koja se primenjuju u istraivakoj
delatnosti.
Prvi, logiki deo, obuhvata logika pravila i na njima zasnovane misaone
radnje koje se koriste u postupku naunog saznanja. Ovaj deo metoda je univerzalan,
jer se postupak naunog saznanja u svim naukama vri po ustaljenim fazama i
logikim pravilima.
Drugi, teorijsko-epistemoloki deo, koji se esto naziva optim teorijsko-
metodolokim pristupom, obuhvata prethodna teorijska saznanja (teorijske
paradigme) o predmetu koji se istrauje, kao i osnovna saznajna naela koja slue kao
orijentir i opti putokaz u istraivanju. To nisu konana, ve prethodna saznanja koja
pomau da se doe do novih, egzaktnijih i plodonosnijih saznanja. Pored ovog, ovaj
deo sadri i optenaune metode. Po svemu ovome on je specifian i poseban za
svaku nauku, jer zavisi od predmeta koji odreena nauka prouava. tavie, u mnogim
drutvenim naukama, usled razliitog shvatanja sutine drutvenih pojava i njihove
epistemoloke prirode, primenjuju se razliiti teorijsko-metodoloki pristupi.
Trei deo naunog metoda, koji se esto naziva tehnikom istraivanja ine
metode i tehnike koje se koriste u istraivakoj praksi. Tu spadaju, u prvom redu,
metode, postupci i instrumenti kojima se vri prikupljanje iskustvene grae, njeno
sreivanje, uporeivanje, a delom i eksplikacija. Neki od tih metoda i postupaka su
univerzalni, primenjuju se u svim naukama, dok su drugi specifini, saobraeni
specifinosti pojava koje se istrauju. Drutvene nauke u svojoj istraivakoj praksi
esto koriste naune metode koje se primenjuju i u prirodnim naukama, kao to su, na
primer, posmatranje, eksperimentisanje, merenje, i dr.

2. LOGIKI DEO METODA

Prema savremenim teorijsko-empirijskim iskustvima u procesu istraivanja

koriste se raznovrsne metode. Metode naunog rada se mogu klasifikovati i
klasifikuju se primenom raznih kriterijuma. Jedan od kriterijuma je njihovo mesto i
uloga u saznavanju pouzdanosti informacija o stvarnosti, odnosno njihova osnovnost i
optost.
Prema kriterijumu osnovnosti i optosti postoje osnovne metode koje se
istovremeno i opte.

116
 Osnovne metode su sastavni deo svakog logikog miljenja i u osnovi su svih
metoda naunog rada. Njihova osnovnost ini ih optim. Samim tim to su osnovne
metode u osnovi svakog logikog miljenja, svakog oblika smislenog miljenja i
saznanja, ukljuujui i nauno, one su i opte metode naunog rada.
Iz metodoloke lektire proizlazi da se u osnovne metode ubrajaju: analiza i
sinteza; apstracija (apstrahovanje) i konkretizacija; specijalizacija i generalizacija;
dedukcija i indukcija. A, neki autori u ove metode ubrajaju i dokazivanje i
opovrgavanje.
Valja ukazati da su u metodolokoj literaturi prisutne nedoslednosti u
pripisivanju svojstava i naziva ovim metodama. Jo uvek, ak kod istih autora, one se
as nazivaju osnovnim posebnim metodama, as metodskim postupcima, as oblicima
miljenja. Ni odnosi meu njima nisu do kraja raspravljeni. Tako se jednom govori o
svakoj metodi kao o posebnoj, drugi put o jednoj (analitiko - sintetikoj) metodi koja
ima vie metodskih postupaka (pomenute druge osnovne metode), trei put o vie
metoda koje ine polarizovani metodski postupci (na primer analitiko - sintetika
metoda; metoda apstrakcije - konkretizacije; deduktivno - induktivne metode itd.).
Prema preovlaujuem miljenju naziv osnovne metode nauno je osnovan,
logiki konzistentan i odgovara istinskom poloaju i ulozi ovih metoda u saznanju
uopte, naunom saznanju i saznanjima nauke. Dodatak "posebne", koji bi mogao
izraavati njihovu posebnost u odnosu na druge metode i na metodske postupke, kao i
u meusobnom odnosu, u ovom sluaju, u suprotnosti je sa njihovom bitnom
odredbom da su, time to su osnovne, nuno i opte.
Iz teorijsko-empirijskih nalaza proizlazi da se osnovne metode ne mogu i ne
smiju odreivati samo kao "metodski postupci". Ovo zbog toga to one imaju sve
bitne inioce i bitna svojstva metoda. Naime, osnovne metode imaju svoju logiku i
naunu osnovu, strukturu, predmet, norme i proceduru. Postupak je samo deo jednog
(metodskog - tehnikog) dela metoda i prvenstveno se odnosi na izvravanje
odreenih radnji u toku istraivanja. A, do iskaza da se radi o metodskim postupcima
dovodi nepreciznost u izraavanju, kao i razlike u konceptualnom pristupu i shvatanju
ovih metoda. Ilustracije radi, ako se sve ove metode smatraju jednom celovitom
osnovnom metodom, npr. analitiko - sintetikom, onda se sve osnovne metode,
posebno uzete, mogu posmatrati kao njeni metodski postupci. Osnov za to su
meusobni odnosi i karakteristike osnovnih metoda. Naime, jasno se razlikuju
osnovne metode koje su svojim postupcima bliske analizi (apstrakcija, specifikacija,
dedukcija) i one koje su bliske sintezi (konkretizacija, generalizacija, indukcija).
Istovremeno izrazita je njihova uzajamna proetost i meusobna uslovljenost. U
prilog tome idu i shvatanja da su neke od pomenutih metoda u stvari "podmetode" ili
metodski postupci drugih. Tipian primer za to je stav da je indukcija postupak
generalizacije. Ne ulazei dublje u raspravu o odnosu indukcije i generalizacije,
ukazujemo da je indukcija u metodolokom smislu poetna, polazna, pa, prema tome,
najosnovnija metoda saznanja, koja omoguuje induktivnu generalizaciju. Budui da
se za generalizaciju, ali i za proces miljenja vezuje i poimanje koje se ne kvalifikuje
kao metoda, odnosi izmeu pojedinih osnovnih metoda su znaajni za njihovo
odreivanje.
Ono to zadaje dodatne tekoe u shvatanju osnovnih metoda jeste i injenica
da se stav, sud i zakljuak odnosno obrazovanje pojmova, sudova i zakljuivanje
poimaju kao osnovni oblici miljenja. Kako je definisanje u naunom obrazovanju
pojmova bitan postupak, ak nauna procedura kojom se formira sistem sudova o
bitnim odredbama predmeta pojma i da su osnovne vrste zakljuivanja induktivno i
deduktivno zakljuivanje, stalno se obnavlja pitanje razlikovanja indukcije i dedukcije

117
kao oblika miljenja odnosno procedura zakljuivanja, s jedne strane, od indukcije i
dedukcije kao metoda saznanja i naunog saznanja.
Dokazivanje (i opovrgavanje) ne smatramo metodom saznanja. Naime,
nesumnjiva je posebnost dokazivanja - opovrgavanja kao procedure otkrivanja
istinitosti stavova, sudova i zakljuaka, ali se ne moe prevideti da se do stavova,
sudova i zakljuaka dolazi procesom miljenja, odnosno osnovnim metodama kao to
su analiza itd.
Dokazivanje i opovrgavanje bave se istinitou stavova, sudova, zakljuaka
(predmetnih itd.), ali ne i pojmova, dok se osnovne metode bave kao svojim
predmetima i stvarima, pojmovima, stavovima i zakljucima. To je bitan razlog da
dokazivanje i opovrgavanje ne uvrstimo u red osnovnih metoda naroito ne naunih
metoda, ve da ih tretiramo kao naroito znaajan metodski postupak. Osnovano je
stanovite da je dokazivanje (i opovrgavanje) procedura koja proima sve pa i
osnovne metode.
U osnovne metode saznanja, odnosno u osnovne metode naunog rada nisu
uvrtene analogija (koja se smatra isto toliko osnovnom kao i analiza) i komparacija.
Ovo zbog toga to analogija i komparacija realne stvari pojma, suda ili zakljuka,
podrazumevaju ve u nekom stepenu oformljene pojmove, stavove, zakljuke koji se
mogu stavljati u meusobni odnos. Meutim, mi smatramo, na osnovu empirijskih
verifikacija, da se analogija i komparacija javljaju ve u momentu opaanja predmeta
i miljenja, a to znai i utvrivanjem identinosti (istosti), slinosti i razlika opaenog
predmeta miljenja i poznatih predmeta miljenja. A, istine radi, valja kazati da su to
samo poetni, najprostiji i najnii nivoi analogije i komparacije koji se ne odnose na
pojmove, stavove i zakljuke. Komparacija e zbog svoje vanosti biti posebno
obraena kroz komparativnu metodu.
Na osnovu kazanog u osnovne metode naunog saznanja i naunog
istraivanja ubrajamo:
o analizu,
o sintezu,
o apstrakciju (apstrahovanje),
o konkretizaciju,
o specifikaciju,
o generalizaciju,
o dedukciju,
o indukciju.

2.1. ZAJEDNIKA SVOJSTVA OSNOVNIH METODA

Osnovne metode, prema teorijsko-metodolokim nalazima, imaju neka

zajednika svojstva i inioce, meu kojima su najvaniji:
predmet koji se ovim metodama istrauje je sloena celina odnosno ine ga
odnosi izmeu delova i celina, opteg i posebnog;
ove metode su u osnovi svih metoda naunog saznanja i po tome su
osnovne i najoptije;
one se nalaze u meuzavisnosti i proetosti visokog stepena;
njihovom upotrebom se stie nauno saznanje o injenicama stvarnosti,
njihovim odlikama, kao i o pojmovima, stavovima, sudovima i zakljucima;

118
 svaki od ovih metoda ima svoje norme i regulisane procedure. One
omoguavaju primenu ovih metoda u teorijskim i empirijskim
istraivanjima, u istraivanjima prirode i drutva;
priroda i svojstva predmeta istraivanja zahtevaju specifinu primenu ovih
metoda, a one pokazuju visoki stepen adaptabilnosti odnosno
upotrebljivosti;
sve ove metode nemaju isti status u procesu istraivanja. Neke se ee
javljaju kao poetne, neke kao zavrne. U drutvenim naukama, retko kada
se primenjuje samo jedna od osnovnih metoda, a najee se koriste sve
metode. Gotovo da nema sluaja u nauci u kojima se u istom istraivanju
ne upotrebljavaju analiza, sinteza, apstrakcija, specijalizacija, dedukcija,
indukcija i generalizacija. U metodolokim istraivanjima sve osnovne
metode se upotrebljavaju u jednom istom istraivanju;
sve ove metode imaju veliki gnoseoloki znaaj. Meutim, sve one ne
omoguavaju isti stepen istinitosti saznanja. Neke od njih (indukcija)
preteno omoguavaju sticanje verovatnog saznanja, a neke (dedukcija)
preteno izvesnog ili nunog saznanja.
Gnoseoloka funkcija osnovnih metoda ostvaruje se u svim fazama naunog
rada i u svim vrstama naunog istraivanja.
Osnovne metode mogu se odrediti prema raznim kriterijumima. Iz
metodoloke lektire proizlazi da su uobiajeni kriterijumi:
svojstva predmeta istraivanja,
svojstva primene u istraivanjima, i
pripadnost metodolokim odnosno logikim pravcima.
Prema svojstvima predmeta istraivanja razlikujemo:
eksperimentalne predmete, i
neeksperimentalne predmete (odnosno eksperimentalne i
neeksperimentalne metode).
Eksperimentalne metode su one koje se mogu upotrebiti u istraivanju
predmeta koji su podobni za istraivanje eksperimenta. U njih svakako spadaju
metode kojima se moe ostvariti neposredan fiziki kontakt sa predmetom - realnom
stvari. To su analiza i sinteza, apstrakcija i konkretizacija i indukcija, pa u
odreenom smislu i specijalizacija, ali ne dedukcija i generalizacija koje bi smo mogli
smatrati neeksperimentalnim metodama.
Prema svojstvima primene u istraivanju moe se govoriti o analitikim i
neanalitikim sintetikim metodama.
U analitike spadaju metode u ijoj je osnovi analiza. To su, uz analizu, jo i
apstrahovanje (apstrakcija), specifikacija i dedukcija. A, neanalitike sintetike
metode metodoloko - teorijskog saznanja su konkretizacija, generalizacija i
indukcija u ijoj osnovi je sinteza.
Shvatanje indukcije kao nabrajanja stavova i kao ureenog poretka i za
nepotpunu indukciju ustanovljava odreena pravila za ostvarivanje - postizanje
neophodne osnovanosti. Prema tim pravilima induktivno saznanje odnosno induktivni
zakljuak je utoliko osnovaniji i pouzdaniji ukoliko:
se zasniva na vie podataka raznih kvaliteta, kvantiteta vremenskih i
prostornih odredaba pojave i procesa;
da se premise (izvorni stavovi indukcije o pojedinanom) odnose na bitna
svojstva predmeta;

119
 zakljuak je samo verovatan, ma koliko lanova skupa obuhvatamo (osim
ako ne obuhvati sve lanove).
Ova pravila se ne odnose u potpunosti na tzv. kauzalnu indukciju. Njihovom
primenom u procesu naunog rada indukcija daje osnovu za predvianja veoma
sloenih dogaaja sa saznajnom vrednou potpune (ili gotovo potpune) istinitosti
odnosno veoma visokog stpena verovatnoe.
Statistikom indukcijom i indukcijom uopte mogu se saznavati samo optosti
i odredbe dogaanja, svojstava, tendencija, ali se ne mogu saznavati blie i detaljnije
odredbe i perspektive pojedinanog u sadanjosti i budunosti procesa koji su predmet
naunog rada.
Po pripadnosti logikim i metodolokim pravcima u nas je bilo uobiajeno
razlikovanje formalno-logikih i dijalektikih metoda. Savremena metodologija, ne
zapostavljajui razlike koje proizilaze iz pripadnosti odreenim logikim sistemima i
metodolokim pravcima, mora da uvai stvarna kretanja u ovoj oblasti. Naime,
savremena logika i metodologija se orijentiu na istraivanja u kojima predmetnost,
odreenost, razlika, promene, razvoj itd. nisu osporene, a neki se sporovi oko
praosnove (duh ili materija) prevazilaze u konkretnim istraivanjima.
Na kraju, nuno je upozoriti da su predloene klasifikacije osnovnih metoda,
zbog svojstava predmeta klasifikovanja, samo uslovne.

2.2. ANALITIKE OSNOVNE METODE

2.2.1. METODA ANALIZE

Po svoj sutini analiza je rastavljanje predmeta istraivanja na njegove

sastavne delove, odnosno na inioce strukture, funkcija, veza i odnosa na odreenom
prostoru u odreenom vremenu. Rastavljanje moe da bude fiziko, duhovno
misaono, i kombinovano. U smislu naunog istraivanja nema isto fizikih
rastavljanja (deoba) predmeta istraivanja, ve je to uvek istovremeno i misaono
rastavljanje.
Opti predmet analize je uvek sloena celina. Ta celina ne moe imati manje
od dva dela koja su meusobno povezana i nalaze se u meusobnim odnosima. Celina
i delovi imaju svoju prostornu i vremensku odredbu, svoje kvalitativne i kvantitativne
odredbe i svojstva, svoj sastav, svoje spoljanje i unutranje odnose i veze, kretanja,
promene, svoj razvoj itd. Sloenost opteg predmeta analize ("sloena celina")
omoguava da se predmet istrauje kao celina ili da se istrauje samo jedno njegovo
svojstvo, jedan njegov deo, jedan ili skup odnosa, u jednom momentu (odreenom
odseku vremena) ili u vie vremenskih jedinica, na samo jednom odreenom
prostoru ili na svim prostorima na kojima se javlja itd.
Prema predmetu istraivanja, tanije prema obuhvatu predmeta istraivanja,
moe se govoriti o:
o potpunoj ili totalnoj, i
o o parcijalnoj odnosno sekvencijalnoj analizi.
Potpuna ili totalna analiza podrazumeva svestranu analizu svih inilaca
predmeta, njegovih svojstava, internih i eksternih odnosa i funkcija u ukupnom
vremenu trajanja i ukupnoj rasprostranjenosti tog predmeta. Po pravilu takvi su

120
predmeti veoma retki i relativno ih je teko drediti. Naroito ih je teko vremenski i
prostorno odrediti i jo tee obuhvatiti analizom. Predmeti potpune (totalne) analize
uglavnom su delovi prirodne, drutvene, odnosno politike stvarnosti. Potpuna analiza
jednog pojma, jednog stava, suda ili zakljuka, takoe, bi teko bila mogua, jer je
veoma teko obuhvatiti vremenske i prostorne odredbe. Zbog toga se u praksi, kao i u
naunim istraivanjima, vremenske i prostorne odredbe utvruju po odreenim
kriterijumima koji dozvoljavaju da se u tako utvrenim vremenskim i prostornim
odredbama moe predmet shvatiti kao celina. Pitanje utvrivanja i shvatanja odnosno
definisanja celine i sada je otvoreno zbog optosti pojma. Ako se celina shvata kao
"svako sloeno jedno" onda se u okviru svake nauke i naune discipline konvencijom
utvruju kriterijumi za odreivanje celine i na osnovu njih ono to se smatra celinama.
Tako jedna vremenska celina moe da bude jedan period omeen odreenim
svojstvima kalendarskom godinom; u prostornom smislu celina moe da bude
organizacija ili njen segment, deo, itd. Ovo se odnosi na sve organizacione injenice,
na ukupnu organizacionu realnost, kao predmeta istraivanja. Sve to vai uglavnom i
za pojam, stav, sud i zakljuak kao predmet analize.
Parcijalna ili sekvencijalna analiza obuhvata samo deo, aspekt, svojstvo,
odredbu, vremensku ili prostornu jedinicu neke celine koja se sama moe posmatrati
kao ua i nesamostalna celina.
Uopte uzev, mogue su sledee parcijalne analize po kriterijumu predmeta
istraivanja:
Analiza sadraja, kojom se nauno saznaje sadrina dokumenta kao
predmeta. Ova analiza se moe shvatiti, ako joj se da ire odreenje, i kao
potpuna jer se njome moe dopreti do sutinskih odredaba predmeta
istraivanja. Meutim, ma kolika irina i mogua dubina saznanja se
pridavala ovoj analizi, ostaje injenica da ona ne obuhvata formu
predmeta, a istinska odredba sutine nije mogua bez saznanja forme;
Strukturalna analiza ili analiza sastava predmeta kojom nauno
saznajemo inioce sastava predmeta.
Iz metodloke literature proizlazi da izmeu analize strukture i analize
sastava ima razlika koje proizilaze iz shvatanja strukture. U svakodnevnom
laikom jeziku struktura se izjednaava sa sastavom predmeta. To je
pogreno. Struktura je relativno stabilna i ona obezbeuje postojanje i
trajanje jednog predmeta u odreenom vremenskom periodu pri emu
ouvava njegove bitne odredbe i svojstva koji ga ine upravo tim
predmetom. Dakle, strukturu ine bitni inioci bez kojih taj predmet nije
onaj koji je, ve neki drugi. Sastav je iri pojam i obuhvata sve inioce
predmeta od kojih su neki nebitni, nekarakteristini, pa ponekad i sluajni i
suvini;
Funkcionalna analiza kojom se saznaje aktivnost, odnosi (veze i
meuzavisnost) unutar predmeta istraivanja. Mogue je koncipirati
analizu tako da obuhvata i odnose predmeta i okruenja, "funkcije" i
"disfunkcije";
Komparativna analiza kojom se saznaju odreene slinosti i razlike
inilaca predmeta istraivanja (ili izmeu dva i vie predmeta), slinost i
razlike aktivnosti, funkcija, veza i odnosa, kretanja, promena i razvoja u
organizaciji materije i materijalnoj organizaciji. U komparativnoj analizi
moe se zapaziti specifinost procedure u njenom ostvarivanju, koja je
vezana za otkrivanje i definisanje komparabila. Ima sluajeva u kojima su
komparabile formulisane ve prilikom odreenja predmeta, ali se javljaju i

121
 sluajevi u kojima se tokom analize otkrivaju potrebne komparabile i
potom blie definiu. Valja, istine radi, napomenuti da komparativna
analiza moe da obuhvati samo kvalitativne ili samo kvantitativne odredbe
predmeta ili i jedne i druge, kao i da komparativna analiza moe u sebi da
sadri ili da sledi prethodne rezultate ve izvrenih analiza drugih;
Genetika analiza kojom se saznaje nastanak i razvoj predmeta
istraivanja, to podrazumeva kretanje i promene njegovog kvantiteta i
kvaliteta u vremenu i prostoru;
Kauzalna analiza kojom se saznaju odreene pravilnosti i zakonitosti
odnosno zakoni postojanja odreenog predmeta istraivanja. Ima shvatanja
da je kauzalna analiza samo specijalan sluaj strukturalno - funkcionalne
analize;
Strukturalno - funkcionalna analiza se ak smatra najpotpunijom analizom
koja moe da zameni sve ostale analize. Njome se otkrivaju struktura i
funkcije predmeta i odnosi izmeu njih, to je dovoljno saznanje.
Meutim, ovo stanovite se teko moe braniti kao metodoloki ispravno.
Naime, prilikom istraivanja predmet istraivanja definie se to je
mogue preciznije i potpunije. Ako predmet izriito ne zahteva obuhvat
kretanja i promene ili slinosti i razlike, one ne moraju i po pravilu nee
biti obuhvaene analizom;
Faktorska analiza za predmet saznanja ima bitne delujue, determinirajue
inioce. Moglo bi se kazati da se faktorska analiza moe smatrati
specijalnim sluajem uzrono - posledine odnosno kauzalne analize.
Po kriterijumu predmeta moe se lista analiza proiriti (na primer relaciona
analiza, itd.), ali za tim nema potrebe jer su sve najvanije vrste analize ve pomenute.
Analiza po svojim bitnim svojstvima moe da bude deskriptivna ili
eksplikativna.
Deskriptivna analiza opisuje predmet time to nabraja inioce, svojstva, itd. o
kojima je steeno saznanje u toku procesa naunog rada. Ona je reproduktivna, jer
daje saznanje o ve postojeem uspostavljanjem odgovarajue evidencije. Bitno
obeleje deskriptivne analize je neshvatanje unutranje meuzavisnosti i uslovljenosti
i nedovoljnosti saznanja da se predmet istraivanja objasni.
Eksplikativna analiza doprinosi dubljem shvatanju predmeta, njegovom
objanjenju i saznanju pravilnosti i zakonitosti. Za razliku od deskriptivne analize, kao
poetnog graninog sluaja eksplikativne analize, ova je produktivna zahvaljujui
subjektivnoj aktivnosti stvaralakog miljenja istraivaa u kome je postojee
konstatovano samo kao osnov za stvaralatvo, za saznanje drugog i drukijeg
mogueg u celini koja je predmet istraivanja. U naunim analizama, uz konstatacije
o svojstvima postojeeg i njegovoj povezanosti, po pravilu se kreativnim miljenjem
otkrivaju i drugi mogui inioci, drugi kvaliteti i kvantiteti, kao i odnosi koji iz toga
mogu da proisteknu.
Procedura primene analize u ulozi osnovne metode zahteva:
optu i operacionalnu identifikaciju sloene celine kao predmeta
istraivanja. Ovo se podrazumeva, ali se na pravo znaenje toga u procesu
naunog rada valja stalno priseati. Naime, u drutvenim naukama
predmeti koji se podvrgavaju analizi esto su injenice drutvene
stvarnosti (kao to su ponaanja, stavovi, delovi, itd.). Nije dovoljno rei
da e se analizirati to i to, ve je neophodno to i to kao predmet
istraivanja definisati i posebno odrediti o emu e se ba tom konkretnom
analizom sticati saznanja sticati pouzdane informacije;

122
 izbor radnji i sredstava kojima e se analiza ostvariti u skladu sa izborom
konceptualnih polazita;
misaono i (ili) fiziko rastavljanje predmeta analize;
konstatovanje inilaca predmeta analize (inilaca strukture i sastava,
funkcija, veza i odnosa u vremenu i prostoru);
konstatovanje odnosa izmeu inilaca;
kvalifikaciju i evidentiranje saznatog i konstituisanje saznanja o
pozdansoti informacija na osnovu prethodnog.
Sloenost, razvojnost, identinost i protivrenost, primenom navedene
procedure, ne samo to nisu vie prepreka ve su dostupni produktivni osnovi
naunog saznanja analizom osnovi saznanja o pouzdanosti informacija na osnovu
analize.

2.2.2. METODA APSTRAKCIJE

U metodolokoj literaturi postoje znatne razlike u poimanju, objanjenju i

prihvatanju apstrakcije. Te razlike se ispoljavajuu:
shvatanju apstrakcije kao saznajnog procesa;
shvatanju njenog odnosa prvenstveno sa konkretizacijom, ali i sa drugim
osnovnim metodama, i
shvatanju osnova i postupaka apstrahovanja.
Shvatanja o apstrakciji kao saznajnom procesu u naunom radu otvaraju
sledee dileme: da li je apstrakcija samo jedan od mnotva procesa saznanja meu
kojima neki nisu ni dovoljno odreeni ili je to metoda, metodski postupak ili jedan od
oblika miljenja. Naime, metodoloka prouavanja apstrakcija vode sledeim
zakljucima: apstrakcija je jedan od osnovnih metoda naunog saznanja u sistemu tih
metoda. Njen opti predmet je jasno odreen:
Opte u posebnom dovoljne odreenosti da se moe izdvojiti i istraiti kao
izdvojena celina i posebno u optem, opet kao mogua izdvojena celina.
U stvarnosti, pa i u drutvenim naukama u celini, situacije pogodne za
apstrakciju (apstrahovanje) este su. Zaista je ne samo mogue ve i neophodno
apstrahovanje opteg iz posebnih stanovita, optih uverenja i opredeljenja iz
posebnih, optih svojstava ponaanja iz posebnih.
Meutim, stanovite o izdvajanju pojedinanog iz opteg i opteg iz
pojedinanog mora se primiti s kritikom rezervom. Naime, konkretno pojedinano,
realno, ne moe se dobiti izdvajanjem, mada se, recimo, u hemiji izvesnim
postupcima faktiki hemijsko - fizikim apstrahovanjem mogu dobiti i pojedini
sastojci jedinjenja. Meutim, u ovom sluaju se pre radi o analizi, o deljenju jedne
celine na sastojke (delove) nego o apstrakciji. I situacija sa izdvajanjem opteg iz
pojedinanog otvara pitanje o granici izmeu indukcije, poimanja i generalizacije s
jedne strane i apstrakcije (apstrahovanje opteg ili posebnog iz pojedinanog).
Predmet apstrakcije (istraivanja metodom apstrakcije - apstrahovanjem) su
pojmovi, stavovi, sudovi, zakljuci i drugi celovitiji i iri sistemi iskaza
miljenja u kojima se po pravilu primenjuje misaona apstrakcija (misaono
apstrahovanje).
Osnovna nauna metoda apstrakcije ima utvreni metodski postupak -
apstrahovanje. U procesu naunog rada postupak apstrahovanja je misaoni postupak,

123
koji je usmeren na predmet (opte i posebno) i koji se odvija po odreenim pravilima.
Ovaj postupak sledi analizu predmeta i otkriva u analizom dobijenim delovima
predmeta odredbe, svojstva, sadraje, oblike, momente itd. odreenog stepena
optosti odnosno posebnosti. Naravno, ove optosti ne moraju da budu ni univerzalne,
ni apsolutne ve se mogu ograniavati na grupu procesa i (ili) na odreene prostorne i
vremenske jedinice.
Kako je ve kazano, metode, po definiciji, imaju tehniki deo, tj. svoje
instrumente i postupke. Mada je apstrakcija misaoni postupak, on uopte ne mora "a
priori" da iskljuuje i odreena pomagala - instrumente raznih oblika poev od
jednostavnog evidencionog listia do sloenijih tehnikih sredstava - kompjutera. Iz
teorijsko-empirijskih istraivanja su poznate i neke metode koje nemaju svoje
instrumente, a ipak su metode. To je, na primer, metoda studije sluaja, koja se smatra
operativnom metodom, a metoda je samo po koncepciji i normama postupanja u
njenoj primeni. Saglasno tome, apstrakcija se opravdano moe smatrati osnovnom
metodom koja je sastavni deo sistema osnovnih metoda i podsistema analitikih
osnovnih metoda.
U procesu naunog rada analitinost apstrakcije proizilazi iz njene
zasnovanosti na analizi koja joj prethodi i na postupku apstrahovanja - izdvajanja iz
(uslovne) celina. Izdvajanje u biti sadri podelu na ono to se izdvaja i ono iz ega,
odnosno od ega se izdvaja. A, osnovnost apstrakcije u metodolokom smislu
sadrana je u nainu nastajanja pojmova, stavova, sudova i zakljuaka. Naime, svi
pojmovi su, a naroito kategorijalni, apstrakcije u nunoj meri. Ako su sudovi relacije
pojmova, a zakljuci relacije stavova odnosno sudova, onda se ne moe osporavati
metodska osnovnost apstrakcije u naunom miljenju. U toj osnovnosti je i njena
optost.
Valja istai da se apstrakcija u logici i metodologiji po pravilu razmatra
povezano (u paru), sa konkretizacijom, pri emu, u metodolokoj literaturi istiu
tvrdnje:
da apstrakcija i konkretizacija ine jednu osnovnu metodu (apstraktno -
konkretizujuu), sa dva suprotna metodska postupka: apstrakcijom i
konkretizacijom, i
da se apstrakcija i konkretizacija proimaju i pretpostavljaju. Ova tvrdnja
je vie implicitno nego eksplicitno iskazana.
Nema sumnje da su apstrakcija i konkretizacija povezane i da se mogu
posmatrati u paru. Meutim, nije nuno da se apstrakcija ne posmatra odvojeno kao
jedna a konkretizacija kao druga metoda. Ona je dovoljno celovita: predmet, cilj i
postupak joj se jasno razlikuju od predmeta, cilja i postupka konkretizacije, a
konkretizacija joj ne prethodi nuno, niti joj nuno sledi.
Meutim, moe se postaviti pitanje nije li u apstrakciji (apstrahovanju) opteg
iz vie posebnih predmeta, pojmova itd. sadrana izvesna generalizacija, odnosno nije
li sadrana i izvesna konkretizacija u apstrahovanju posebnog iz opteg? Naime, ne
moe se porei da apstrakcija (apstrahovanje) kao izdvajanje opteg od posebnog (uz
zanemarivanje posebnog) nesumnjivo jeste analitiki postupak. Ali je teko osporavati
da se pri tom mogu zapaziti i izvesne odlike sintetiziranja prilikom utvrivanja tog
opteg - apstraktnog. U tom smislu se moe otvoriti i pitanje da li se apstrakcija i
konkretizacija proimaju i pretpostavljaju? Ako se neto konkretizuje, opravdana je
pretpostavka da mu je apstrakcija prethodila. Ali, apstrahovanje ne mora da prethodi
konkretizaciji upravo zato to se stvarnost sastoji iz mnogo pojedinanog konkretnog i
pojmovi, sudovi i zakljuci se prvo formiraju o tom pojedinanom - konkretnom, pa
se apstrahovanjem pretvaraju u opte pojmove i stavove (kategorijalne pojmove i

124
aksiomatske stavove). Tek docnije, u procesima sloenijeg miljenja u zavrnoj fazi
procesa naunog istraivanja jae se izraava meusobna povezanost apstrakcije i
konkretizacije. Meutim, ta povezanost ne ukida njihove posebnosti.
Apstrakcija kao metoda, time to izdvaja opta ili posebna svojstva, stvara
osnovne uslove za obrazovanje pojmova, za generalizaciju i zasnivanje i primenu
optenaune metode modelovanja.

2.2.3. METODA SPECIJALIZACIJE

U osnovi specijalizacije, kao analitike osnovne metode, su, prema rezultatima

savremenih metodolokih istraivanja, postupci analize odnosno saznavanja
posebnog i pojedinanog u optem pri emu je opte shvaeno kao celina sastavljena
od delova koji su svi meusobno povezani izvesnim zajednikim svojstvima, ali su
meu njima zadrane evidentne razlike na osnovu kojih se moe identifikovati njihova
posebnost u odreenom poretku. Znai, u osnovi specijalizacije nalazi se metoda
apstrakcije. Najoptiji pojam ili stav koji je predmet ralanjivanja je apstraktan, tj. do
njega se dolo apstrahovanjem; lanovi su takoe apstrakcije posebnog od (iz) opteg.
Meu metodolozima ima shvatanja da je specijalizacija zasnovana na
analitiko - sintetikoj i apstraktno - konkretizacionoj metodi. Ako je to tako onda to
podrazumeva:
konkretizaciju opteg u posebno;
apstrakciju posebnog iz opteg;
analizu stvarno opteg.
Iz istraivakih generalizacija procesa proizlazi da je specijalizacija shvatanje
posebnog u optem preko posebnog, a kao oblici specijalizacije navode se
klasifikacija i dihotomija.
Nauno-istraivaka praksa upuuje nas na zakljuak da specifikacija zaista
jeste zasnovana na postupcima rastavljanja, razdvajanja, deobe jedne celine (jednog
opteg) na njegove delove i da je to saznanje delova posredstvom celine, ali i saznanje
celine pomou delova. Kao i kod analize i u specijalizaciji lanovi se saznaju preko
celine deobom na lanove, a celina i lanovi (uzev pojedinano) preko svih, odnosno
ostalih lanova. Bitna razlika specijalizacije prema analizi i apstrakciji jeste
svrstavanje - razvrstavanje lanova prema odreenom principu u osnovan poredak.
Razvrstavanje-svrstavanje u odreeni poredak, kao specifinost specifikacije,
ne dozvoljava nam da u specifikaciju uvrstimo, pored klasifikacije (i dihotoimije) i
dedukciju, mada i ona spada u osnovne analitike metode. Dedukcija nije podela na
razvrstavanje ve je njen bitan postupak mnogo sloeniji: to je izvoenje novog suda
ili zakljuaka iz premisa, ve postojeih sudova ili zakljuaka. U nauci dedukcija jeste
izvoenje novog suda iz teorija i ve postojeih sudava.
Prema metodolokoj literaturi predmet specijalizacije su pojmovi, stavovi,
sudovi, zakljuci i druge misaone tvorevine, ali u odreenim sluajevima predmeti
specijalizacije mogu biti i fiziki predmeti, stvari i ljudi. I u tom sluaju misaona
specifikacija ima dominantnu ulogu i mesto.
Klasifikacija i dihotomija su dva oblika specijalizacija, i oba ona, prema
metodolokim nalazima, imaju strogo razraena pravila misaone procedure kao
postupaka i instrumenata u raznim oblicima, ukljuujui i fizike.
Prema rezultatima teorijsko-empirijskih istraivanja specifikacija je veoma
esto primenjivana metoda u naunim istraivanjima u svim njegovim fazama. Ona je

125
veoma esto primenjivana ne samo u drutvenim naukama ve i u praktikovanju
drutvenog i organizacionog ivota. Moglo bi se ak kazati da se celokupni procesi
odvijaju uz stalno razvrstavanje i svrstavanje po raznim osnovama. Otuda njen znaaj
u procesu naunog rada u svim njegovim fazama.

2.2.3.1.Klasifikacija

Klasifikacija je specijalizacija predmeta pojma ili stava tako to se klasa ili

jedan opti pojam ili stav (tanije: pojam, stav, sud, zakljuak ili neki proces)
ralanjava i razvrstava po odreenom kriterijumu. Saglasno tome klasifikacija je
sistematska dosledna i potpuna podela po optosti i sloenosti predmeta klasifikacije.
U istraivakoj praksi ima situacija u kojima se klasifikacija ne vri samo podelom
opteg ve toliko saznatog da se na osnovu postojeeg saznanja moe utvrditi
kriterijum - princip podele i vriti ralanjavanje, nego se klasifikacija vri
saimanjem odnosno na osnovu saznanja pojedinih lanova od njih se formira
poredak, tj. klasifikacija.
Bez obzira na prisutne rasprave izmeu logiara-dijalektike provenijencije sa
onima formalno-logike orijentacije o klasifikaciji, moemo da utvrdimo da svaka
klasifikacija mora da udovolji izvesnim zahtevima da bi uopte mogla da bude
prihvaena kao klasifikacija i da bi bila upotrebljiva, nauno i praktino. To su:
svaka klasifikacija je predmetna. Predmetnost se ne odnosi samo na celinu,
optost, koja se ralanjuje (ili se kroz klasifikaciju formira), ve i na svaki
lan klasifikacije. "Nita" nije mogue pozitivno zamisliti, pa ga nije
mogue ni ralaniti. "Nita" takoe nema lanove koji bi se mogli svrstati
u odreeni poredak, pa se klasifikacija ne moe oformiti na saimanjem -
meusobnim povezivanjem lanova. Dakle, predmetnost (predmet
klasifikacije sa svojim svojstvima) uslov je za formiranje primenljivog
principa - kriterijuma klasifikacije;
svaka klasifikacija je sistematska, izvrena (vrena) po valjano utvrenom
kriterijumu - principu koji omoguava da svi lanovi klasifikacije ine
jedan smisleni funkcionalni poredak;
svaka klasifikacija je vielana (ima vie od dva lana). U protivnom ona
je samo dihotomija. Istina, dihotomija se shvata i kao dvolana
klasifikacija, ali se dihotomijom ne mogu neposredno izraziti svi potrebni
prelazi i odnosi izmeu lanova ve samo njihove polarnosti;
svi lanovi klasifikacije moraju imati jedno zajedniko svojstvo ili odredbu
po kojoj ulaze u obim i sadraj pojma koji ima ulogu opteg klasnog
pojma, stava itd. Meutim, u drutvenim naukama to zajedniko svojstvo
moe da bude "blie" i "dalje", tj. stepen neposrednosti ne mora da bude
isti;
Klasifikacija mora da izrazi prelaze lanova iz jednih u druge i njihove
meusobne udaljenosti i udaljenosti od opteg pojma, iako su obuhvaeni
njegovim obimom i sadrajem. Ovo je zahtev kome je esto veoma teko
udovoljiti zbog velike sloenosti i raznovrsnosti drutvenih pojava.
Klasifikacija se moe odnositi na sutinu, sadraj, formu, kvalitet, kvantitet,
prostor, vreme, odnose ili na vie odredaba odjednom. To nas upuuje na zakljuak
da se moe govoriti o jednostavnim i sloenim klasifikacijama, jednoslojnim i
vieslojnim, jednostepenim i viestepenim klasifikacijama koje se javljaju u
istraivakoj praksi. Klasifikacija, naroito kvantitativna, moe se smatrati jednim od
poetnih oblika merenja.

126
 S obzirom na veoma veliki gnoseoloki znaaj klasifikacije (koji je u osnovi
tipologije, a javlja se ponekad i kao nauni cilj), ona se mora vriti po odreenim
pravilima.
inioci tih pravila sadrani su ve u zahtevima prema klasifikaciji, pa se ova
pravila mogu smatrati nauno i praktino osnovanim.
Bitna pravila klasifikacije su:
predmetnost i odreenost predmeta klasifikacije po kriterijumima oblika i
sadraja pojma i dodatnim kriterijumima zavisnim od svojstava predmeta;
jedinstvenost klasifikacije, to znai da su svi lanovi klasifikacije
identifikovani po istom kriterijumu (principu) i po istom postupku, da svi
sadre isto osnovno bitno obeleje koje je bitna odredba osnovnog pojma,
odnosno skupine koja se razvrstava;
relativna posebnost svakog lana klasifikacije s tim da posebnosti budu
istog reda i iste vrste, tj. da te posebnosti lanu klasifikacije ne oduzimaju
osnovna svojstva koja su karakteristina za sve lanove;
kriterijum klasifikacije i njena primena moraju da obezbede potpunost
podele odnosno obuhvat svih lanova - delova koji ine celinu na koju se
klasifikacija primenjuje;
izmeu lanova izraavanjem njihovih razlika treba da bude obezbeena
to priblinija (ako nije mogue ista) udaljenost od opteg pojma (celine) i
meusobno.
Iz prakse naunog rada, a posebno naunih istraivanja proizlazi da dva
poslednja pravila (4 i 5) je veoma teko ispuniti u potpunosti. Zbog toga se ona shvata
i primenjuje kao tenja, nastojanje itd. zavisno od faktikih mogunosti.
Na kraju, opravdano je upitati se ponovo o tome da li klasifikacija daje novo
saznanje, da li je eksplikativna ili je samo ponavljanje i prikazivanje ve postojeeg
saznanja, samo deskriptivna metoda (oblik i postupak specijalizacije); i drugo pitanje,
ima li klasifikacija svoju posebnu proceduru?
Ako se klasifikacija shvati kao jednostavna deoba pojma po odreenom,
unapred poznatom principu, ona se moe smatrati reproduktivnom. Meutim, ako se
klasifikacija realizuje po navedenim pravilima i u skladu sa izloenim zahtevima, ak i
kada se radi o poznatom pojmu ili pojavi, produktivna je u proceu saznanju istinosti
informacija o predmetu. Njome se saznaju odnosi lanova meusobno i sa celinom,
distance i redosledi odnosno poeci, a otkrivaju se principi, odnosno mogui valjani
kriterijumi za razdeobe ili saimanje.
Razdeobe i saimanje, pravila, principi i njihova primena ukazuju na
posebnost procedure klasifikacije kao metode.

2.2.3.2. Dihotomija

U procesu naunog rada poseban oblik specijalizacije i istovremeno

klasifikacije jeste dihotomija. To je veoma rairen metodski oblik u svakodnevnom
govoru i predmet-jeziku u kome pozitivne odredbe u iskazima veoma esto bivaju
suprotstavljene negativnim odredbama. Meutim, pogreno je shvatanje da je
dihotomija jednostavno dvolana klasifikacija, tj. da je jedina razlika izmeu
klasifikacije i dihotomije u broju lanova. Previa se da je, po definiciji, klasifikacija
deoba, ralanjavanje jednog u kome svaki lan ima i neto bitno po emu je lan tog
jednog.

127
 Klasina, formalno - logika dihotomija to ne zahteva. tavie, ona se sastoji
iz jednog pozitivno odreenog lana kojim se tvrdi da neto jeste, i jednog lana koji
sadri negativnu odredbu. Ovoga, prema pravilima klasifikacije, ni u jednoj
klasifikaciji ne bi moglo da bude ako se dosledno sprovede jedan princip podele ili
saimanja.
Logiari, pa i metodolozi dijalektike metodoloke orijentacije uoili su
nedostatke i tekoe koji proizilaze iz lana dihotomije koji sadri negativnu odredbu.
Iskaz da neto nije ne govori o tome to jeste, pa je u mnogo emu manjkav. Otuda
kritika formalno - logike dihotomije i zahtev da oba lana budu iskljuivo
formulisana pozitivnim odredbama.
U istraivakoj praksi i praktikovanom jeziku i govoru zahtev za dihotomijom
od dva lana sa pozitivnim odredbama pokazao se kao nepraktian, neekonomian, a
u izvesnim sluajevima i nemogu. Naime, ako se prihvati dihotomija u kojoj su oba
lana pozitivno odreena, dospeva se u jednu od dve sledee situacije: prva,
dihotomija je nedovoljna i trai da pree u klasifikaciju; i druga, ne moe se iskazati
bitna odredba, sutina odnosa u predmetu dihotomije.
Odnosi izmeu klasifikacije i dihotomije u istraivakoj praksi razreavani su
pragmatino formiranjem dveju osnovnih vrsta klasifikacija:
divizije, koja udovoljava svim standardnim zahtevima i pravilima
klasifikacije, i
participacije, koja sadri i lan sa negativnom odredbom.
Meutim, ni istraivaka, ni konkretna praksa se nisu odrekle upotrebe
dihotomije sa jednim pozitivno odreenim lanom, kao ni dihotomija sa dva pozitivna
odreena lana.

2.2.4. DEDUKCIJA KAO OSNOVNA METODA

Iz naune literature koja promilja, analizira, objanjava i razumeva pitanja

logike proizalzi da je dedukcija shvatana i razmatrana kao oblik zakljuivanja,
prvenstveno silogistikog. Dedukcijom se analitiki misaono - logiki iz premisa - ve
formiranih zakljuaka po utvrenoj proceduri izvode novi zakljuci. Jedino su ovako
izvedeni zakljuci apsolutno (nuno) istiniti jer su analitiki. Bitan uslov njihove
istinitosti je strogi postupak u skladu sa pravilima, dok istinitost premisa nije bitan
uslov istinitosti zakljuka. Vremenom, sa razvojem dijalektike logike, formiralo se
stanovite da je istinitost premisa bitan uslov istinitosti zakljuaka, kao to je to i
strogo pridravanje procedure zakljuivanja.
U tom smislu, za razliku od indukcije, kao sintetikog i generalizatorskog
metodolokog postupka sticanja optih saznanja iz i na osnovu posebnih i
pojedinanih saznanja, dedukcija je analitiki i specijalizatorski metodski postupak,
kojim se iz i na osnovu opteg zakonskog saznanja stiu posebna saznanja i to sa
neuporedivo veim stepenom izvesnosti i pouzdanosti.
U metodolokoj literaturi postoji izuzetno veliki broj razliitih definicija,
shvatanja i tumaenja dedukcije. Sva se ona mogu, uz neophodna saimanja i
pojednostavljenja, svrstati u dve osnovne grupe. Prvu od njih ine formalno-
elementarno logika, a drugu dijalektika shvatanja dedukcije.
Sa stanovita klasine formalne logike, koja uzima u obzir samo logiku formu
miljenja, a ne i njegov predmetni smisao i znaenje, dedukcija se poistoveuje sa

128
deduktivnim oblikom zakljuivanja. Dakle, prema ovom shvatanju, isto smisaonim -
logikim putem se, iz optih zakonskih stavova (sudova, premisa) izvode novi, manje
opti - posebni i pojedinani stavovi (zakljuci). Ve u ovoj svojoj odredbi dedukcije
formalna logika iskazuje svoje jednostranosti i protivrei ak i svojim osnovnim
logikim principima. Naime, (a) i pored toga to dedukciju ona definie samo kao
formu miljenja, u svakom pojedinanom sluaju ona se poziva na realne, konkretne
sadrinske odredbe, tj. na realne predmete i (b) ona, shvatajui deduktivno
zakljuivanje kao izvoenje posebnog i pojedinanog stava iz opteg, htela to ili ne,
mora da prizna, ili bar da pretpostavi, postojanje dijalektike povezanosti opteg,
posebnog i pojedinanog.
Nasuprot tome, a imajui u vidu injenicu da je logiku formu miljenja
mogue kao metodu odrediti samo na osnovu shvatanja predmeta, stvarna dijalektika
logika prevazilazi jednostranosti i pogreke formalnog pristupa i deduktivnu metodu
definie kao nain saznavanja posebnog i pojedinanog predmeta (inioca, dimenzije,
aspekta, odredbe) na osnovu znanja (poznavanja) o optem predmetu (tj. o optim
svojstvima odreene klase ili vrste predmeta, odnosno, u logikom smislu, kao
analitiko izvoenje novog stava ili suda iz jednog, ili vie datih sudova kao premisa
deduktivnog zakljuka, uz shvatanje realno - objektivno i smisaono - logiki nune
veze (jedinstva, razlike, suprotnosti) opteg sa posebnim i pojedinanim.
U savremenoj nauci je prihvaeno dijalektiko poimanje saznanja, koje polazi
od istine kao opteg cilja saznanja i neraskidive veze predmeta i metoda analize kao
konstitutivnih inilaca. Iz ovoga proizlazi da je put dolaenja do istine ovim metodom
predmetan, a da se ispravnost metode pokazuje i dokazuje samo u traenju i nalaenju
istine o predmetu - dakle, u njegovoj primeni na konkretne predmete, a ne samo u
utvrivanju i praktikovanju "gole" forme.
Meutim, u zavisnosti od toga da li se shvata neposredna ili posredna veza
izmeu opteg (predmeta, svojstva, odredbe) i posebnog - pojedinanog i sama
dedukcija u moe biti dvojaka:
neposredna, iji predmet ine jedinstva razliitih, suprotnih i protivrenih
odredaba ili veza, data jednim sudom iz koga se neposredno moe izvesti
drugi sud, i
posredna, iji predmet ini jedinstvo tri ili vie predmeta - predmetnih
odredaba, od kojih je odnos dvaju predmeta - predmetnih odredaba, kao
poznat, dat u premisama, dok se trei odnos zakljuuje posredstvom prva
dva.
Iz kazanog moe se izvesti zakljuak da je dedukcija, zapravo, analiza i
specijalizacija ve shvaenog opteg u shvatanje posebnog i pojedinanog, ili, pak,
izvoenje posebnih i pojedinanih istina na osnovu znanja o optim istinama
zakonima.
A, u pogledu saznajnih mogunosti deduktivne metode i njene primenljivosti u
nauci miljenja su veoma podeljena, pa i protivrena. Sa jedne strane, dedukcija se
smatra jedinom, pouzdanom metodom saznanja, a u prilog tome se najee navode
sledei argumenti: da ako se zna opta istina ili zakon nekih predmeta (pojava,
procesa) onda je mogue, na osnovu istinskog zakljuivanja sa apsolutnom sigurnou
saznati i posebnu ili pojedinanu istinu (tzv. mo celine nad njenim delovima,
odnosno opteg nad posebnim i pojedinanim); zatim ona, kao specijalizacija optih
stavova u posebne i pojedinane stavove, omoguava strogu sistematinost i
klasifikaciju saznanja. S druge strane, dedukciji se odrie bilo kakva saznajna
mogunost, smatra se da ona, poto je analitiko izvoenje jednog stava iz drugog
stava, ne daje nikakvo pravo saznanje, da se njome ne saznaje nita novo sem onog

129
to ve sadri opti stav, da je ona izlina i sterilna kao metoda saznanja, da
predstavlja samo kretanje u krugu i ponavljanje onoga to smo ve ranije znali itd.
Odgovori na prigovore koji se stavljaju deduktivnoj metodi sadrani su u
dijalektikim stanovita o odnosima na relacijama opte - posebno - pojedinano i
mogu se, na najjednostavniji nain sistematizovati u nekoliko sledeih stavova:
Istina je da opte (predmet, pojam, stav) u sebi sadri posebno (inilac
predmeta, poseban pojam, poseban stav), ali je, isto tako tano, da to opte
ne sadri to posebno (ili pojedinano) u potpunosti, u celini, bez ostataka.
Dakle, svako posebno ili pojedinano samo nekim delom, samo nekom
svojom stranom, aspektom, dimenzijom, ulazi u sastav opteg, dok drugim
delom izlazi van tog opteg. Zbog toga je i opravdano upitati da li to
posebno ili pojedinano, zaista, spada u odreeno opte. Dedukcija nam
odgovara na to pitanje, jer uspeva, bar delimino da utvrdi odreenu novu
istinu o tom posebnom ili pojedinanom;
Prisutno je nastojanje, posebno u savremenoj logici, da se razlikovanje
izmeu indukcije i dedukcije zasnuje na odnosu izmeu premisa i
zakljuaka: ako se iz istinitih premisa izvodi istinit zakljuak, ili ako se iz
verovatnih premisa izvode zakljuci istog stepena verovatnoe na kome su
i premise - onda je zakljuivanje deduktivno, veza izmeu premisa i
zakljuaka naziva se implikacijom i ona je logika nunost. Meutim, ako
se iz istinitih premisa izvode samo verovatni zakljudi, odnosno, ako se iz
verovatnih premisa izvode zakljuci nieg stepena verovatnoe od onoga
na kome su premise, onda je zakljuivanje induktivno, a veze premise i
zakljuaka su relacije verovatnoe. Pored ovakvih tumaenja odnosa
izmeu indukcije i dedukcije jedan broj logiara ukazuje na veliku bliskost
ovih metodskih postupaka. Tako Koen i Nejgel istiu da se savrena
(potpuna) indukcija ne suprotstavlja dedukciji, da je ona "primer
deduktivne argumentacije", da ni u "jednom znaenju u kome moe da se
shvati indukcija nije nain rasuivanja koji je suprotan dedukciji", te da
prava suprotnost nije izmeu induktivnog i deduktivnog zakljuivanja ve
"izmeu procesa zakljuivanja koji vode nunim zakljucima i procesima
zakljuivanja koji vode verovatnim zakljucima". Djui takoe smatra da
nije mogue praviti neku otru razliku i "podvojenost izmeu "indukcije",
kao skupa operacija pomou kojih se stvaraju "egzistencijalna uoptenja" i
dedukcije, kao operacija koje se odnose na relacije univerzalnih
propozicija u rasuivanju;
Realni, konkretno - dijalektiki pristup shvatanju i tumaenju odnosa
izmeu indukcije i dedukcije kao svoja osnovna polazita ima:
dijalektiko jedinstvo opteg, posebnog i
pojedinanog - koje je i osnovni predmet oba ova
metoda, i
dijalektiko jedinstvo celovitog nauno - saznajnog
procesa, u kome se svi posebni metodi - metodski
postupci javljaju kao dijalektiki inioci i momenti.
Sa tog stanovita se indukcija i dedukcija sutinski
shvataju kao meusobno nuno povezani metodski
principi, koji se uzajamno prepliu, dopunjavaju i
uslovljavaju i ine, zapravo, svojevrsno dijalektiko
jedinstvo - jedinstvenu induktivno - deduktivnu,
osnovnu posebnu metodu saznanja.

130
 Da indukcija i dedukcija ine sloeno jedinstvo reito govore sledei
argumenti:
Indukcija i dedukcija imaju isti - zajedniki osnovni predmet saznanja, a to
je dijalektiko jedinstvo opteg, posebnog i pojedinanog: ne moe se
indukcijom saznati neto (predmet - pojava - dogaaj - proces) kao isto
opte iz posebnog i pojedinanog, niti se dedukcijom moe saznati neto
isto posebno - pojedinano, nezavisno od opteg. Naprotiv, obema ovim
metodama, tj. metodskim postupcima saznaju se strukture, inioci, delovi
aspekti, dimenzije, svojstva, funkcije i sl., kao i veze i odnosi opteg,
posebnog i pojedinanog, odnosno njihovo dijalektiko jedinstvo;
Indukcija i dedukcija se meusobno razlikuju po svojim posebnim
predmetima i posebnim ciljevima: poseban predmet indukcije je saznanje
opteg (ili, bar, optijeg) na osnovu znanja posebnog i pojedinanog, dok
je poseban predmet i cilj dedukcije saznanja posebnog i pojedinanog na
osnovu znanja opteg;
Indukcija je, po pravilu, poetni, dok je dedukcija zavrni proces u
saznanju odreenog predmeta: saznanje zapoinje saznanjem
(sagledavanjem, opaanjem, konstatovanjem) pojedinanog, ak i
sluajnog, kao i posebnog, a zavrava se deduktivnim saznanjem
(objanjavanjem, dokazivanje, razumeva-njem, prognoziranjem) posebnog
i pojedinanog na osnovu saznanja opteg (principskog, zakonitog);
Kretanje miljenja kod indukcije i dedukcije je na istom pravcu, ali u
suprotnim smerovima: misaoni proces kod indukcije kree se od
pojedinanog, preko posebnog, ka optem, dok se proces saznanja kod
dedukcije kree smerom od opteg prema posebnom i pojedinanom;
Indukcija i dedukcija su nemogue jedna bez druge jer njihov predmet ine
razna i razliita jedinstva pojedinanih, posebnih i optih svojstava -
odredaba predmeta (stvari - pojava - procesa): opte u njegovim posebnim
i pojedinanim iniocima i momentima je predmet indukcije, dok je
posebno - pojedinano opte - predmet dedukcije;
Indukcija i dedukcija su meusobno povezane i uslovljene i time to u toku
nauno - saznajnog procesa, kao i procesa revizije, neprekidno prelaze
jedna u drugu: ljudsko saznanje-znanje stalno prelazi iz pojedinanih i
posebnih saznanja-znanja u opta, kao i obrnuto - iz optih u posebna i
pojedinana saznanja. U tom dijalektikom procesu induktivni zakljuci
slue kao premise deduktivnog zakljuivanja, a deduktivno saznanje - kao
premisa indukcije;
Induktivno-deduktivna metoda u sebi sadri dijalektiki-polarizovane
metode postupke indukcije i dedukcije: indukcija je sinteza i generalizacija
pojedinanog i posebnog, a dedukcija je analiza i specijalizacija opteg, i
Najzad, indukcija i dedukcija nalaze se u osnovi odreenih opte naunih
metoda i njihova primenljivost se iskazuje upravo kroz to.
Dijalektiko jedinstvo indukcije i dedukcije postoji jo jasnije u primeni
osnovnih principa konkretne dijalektike metode i dijalektikih metoda u procesu
konstituisanja osnove hipotetiko - deduktivne metode.
U procesu naunih istraivanja i celine naunog rada veoma esto dolazi do
meanja dedukcije kao metoda i dedukcije kao oblika miljanja. Zbog toga, da bi se
napravila nuna razlika izmeu dedukcije kao metode i dedukcije kao oblika
miljenja, valja prethodno odgovoriti na sledea pitanja:

131
 Da li se dedukcija moe moe smatrati osnovnom metodom iako postoje
razvijena teorija i odgovarajua argumentacija o dedukciji kao obliku
zakljuivanja u okviru shvatanja zakljuivanja kao oblika miljenja?;
Ako dedukcija nije iskljuivo oblik zakljuivanja, da li je ona metodski
postupak ili je metoda?;
Da li se o dedukciji moe govoriti kao o posebnoj osnovnoj metodi ili se
mora smatrati oblikom specijalizacije?, i
Kakvo su mesto i uloga dedukcije kao osnovne metode (ako je ona to) u
istraivanjima i kako se ona primenjuje u praksi naunih istraivanja?
Validni odgovori na prethodna pitanja uslov su za nauno zasnovan odgovor
na pitanje o dedukciji kao osnovnoj naunoj metodi u sistemu osnovnih metoda
sticanja saznanja.
Iz dosadanjih metodolokih istraivanja proizlazi da ono to se ne moe
osporavati jeste da se dedukcijom (dedukovanjem) stie (nauno) saznanje o
predmetu istraivanja. Nesporno je da se to saznanje ne stie o premisi odnosno
premisama, ve na osnovu njih. Moe da bude bilo koji predmet u vezi sa kojim
postoji dovoljno valjano saznanje da se mogu oformiti premise. Premisama mora da
bude sadrano odgovarajue (po obliku i sadraju) saznanje direktno i indirektno, tako
da premise mogu da budu valjan osnov za izvoenje novog stava - zakljuka, dakle
novog saznanja (naunog) o predmetu.
Nauno saznanje o predmetu, odnosno istinoidno saznanje o predmetu stie se
posredstvom (kroz) dva oblika dedukcije - kroz neposrednu i posrednu dedukciju. Za
oba oblika, tj. za dedukciju u celini, jedinstven je postupak izvoenja mada su osnovi i
tok izvoenja razliiti. U direktnoj dedukciji stav - premisa mora da bude opti i
nauno i logiki osnovaniji (na primer, aksiomatizovan, zakonski stav itd.) od stava
koji se izvodi, pa je izvoenje analitinije. U posrednoj indukciji pri izvoenju stava
iz dveju premisa, imamo osim analitike (analize) i izvesne momente i aktivnosti
dogaanja u vezi i meusobne odnose tri stava, to se moe smatrati i sintetikim
odlikama.
Dedukcija, prema izloenom, ima svoj predmet, svoje oblike, svoju
konceptualnu odreenost i normalan postupak, pa imamo dovoljno osnova da je
smatramo metodom. injenica da je dedukcija i oblik miljenja ne iskljuuju svojstva
metoda upravo zato to metoda u sebe - u svoj misaoni postupak nuno ukljuuje
miljenje u nekom obliku. Prema tome, dedukcija se ne moe tretirati samo kao
metodski postupak. Ona sama, kao to smo videli, i ima svoje metodske prvenstveno
misaone postupke koji se meusobno razlikuju i koji se razlikuju od svih postupaka
svojstvenih drugim pominjanim analitikim osnovnim metodama, tj. metodama koje
su zasnovane na analizi.
Ono na ta posebno valja ukazati jeste da se dedukcijom ne specijalizuju ve
dati, oformljeni stavovi odnosno zakljuci, mada neposredna dedukcija navodi na ovu
pomisao. Naime, dedukovanje ne podrazumeva jednostavno dalju obradu ve datog
stava (stavova) utvrenjem njihove specijalnosti - posebnih odlika po kojima se
meusobno razlikuju i po kojima se razlikuju od opteg predmeta, ve se izvodi novi
stav - novi zakljuak koji sadri nova saznanja o predmetu istraivanja koja mogu da
budu samo implicirana premisama. U zakljuivanju dedukcijom dolazimo u situaciju
da arbitriramo o odnosu premisa i novog stava - zakljuka i da je, kada je re o
deduktivnom zakljuivanju, opte stanovite da "analitiki zakljuak nuno sledi".
Ali, ono nuno sledi samo na osnovu misaone arbitrae da upravo taj stav - zakljuak
zaista nuno sledi - i da, na osnovu dovoljnih i nunih razloga - ba taj i takav stav -
zakljuak ima svojstva istinitog miljenja o predmetu istraivanja. Ovo su dovoljni

132
razlozi da se dedukcija smatra osnovnom analitikom metodom, ali istovremeno
prelazom od analitikih ka sintetikim metodama.
Da je to tako proizalzi iz odredaba dedukcije i indukcije i njihovih
mogunosti. Svaki strogi analitiki zakljuak je dedukovan, te je:
strogo impliciran svojim premisama (mada po tablicama istine istinit
zakljuak je mogu iako jedna premisa nije istinita);
da se zakljuak odnosi na sluajeve obuhvaene premisama (to otvara
pitanje o sluajevima obuhvaenim lanim premisama) predmetom;
strogo sledi iz svojih premisa, i
nuno istinit.
Iz generalizacija naunih istraivanja proizlazi da je valjana samo ona
dedukcija koja omoguuje istinit zakljuak istinitou premisa (to podrazumeva da se
one odnose na predmet i da su zaista istinite) i valjanou procedure i njene premise.
Tu bi svakako spadali svi stavovi koji se izvode iz zakonskih stavova, silogistiki i
analitiki stavovi u aksiomatizovanim teorijama izvedeni iz aksioma i postulata. (I
analitiki zakljuci neposrednom logikom implikacijom bi se mogli uvrstiti u
prethodnu grupu).
Prema metodolokim nalazima na dedukciji se zasniva aksiomatizacija kojom
se konstituie relativno malo optih osnovnih stavova aksioma i postulata iz kojih se,
kao osnovnih, izvode svi stavovi naune teorije.
Ono to je posebno znaajno jeste da dedukcija omoguava strogo teorijsko
izvoenje svakog stava teorije ukljuujui i teoreme i hipoteze teorije. Stanovite da
dedukcija vodi samo stavovima ija je istinitost nuna ne bi dozvoljavalo izvoenje
hipoteze. Ako je istinitost hipoteze nuna, onda to nije vie hipoteza ve istinito
saznanje. U istraivakoj praksi poznato je vie vrsta dedukovanih hipoteza, a
hipoteze su i sastavni deo naune teorije. Zbog toga je tvrdnju o "nunoj" istinitosti
potrebno relativizovati. Mogunosti teorijske i logike proverljivosti stavova teorije u
okviru paradigme teorije, same teorije ili u meta-teoriji, kao i sistematinost saznanja
koje je zasnovano aksiomatski, takoe obezbeuje dedukcija. Ipak, treba biti oprezan
prema apsolutizacijama.

2.3. SINTETIKE OSNOVNE METODE

Na samom poetku razmatranja osnovnih naunih metoda ukazali smo da

je mogue razmatrati grupu analitikih i grupu sintetikih osnovnih naunih metoda.
Pod sintetikim (sintetizujuim) osnovnim metodama podrazumevamo i razumevamo
one koje se zasnivaju na sintezi, te iji su metodski postupci razni oblici primene
sinteze odnosno postupaka spajanja, pripajanja, povezivanja, objedinjavanja itd.

2.3.1. SINTEZA KAO OSNOVNA METODA

Sinteza, po definiciji, jeste spajanje vie inilaca u jednu celinu. Kao osnovna
metoda naunih saznanja sinteza je shvatanje - saznanje sloenih celina preko
njihovih pojedinanih i posebnih delova, njihovim spajanjem, tj. njihovim stavljanjem
u razne mogue odnose i veze. Dve su tipine situacije:

133
 Prva, kada konstatujemo mnogo raznog pojedinanog, pri emu ovo
pojedinano, razno, koje moe da bude i suprotno i protivreno, spajamo u novu
celinu. Tako, na osnovu saznanja o pojedinanom, o njihovim funkcijama, odnosima i
vezama, o njihovim kvalitetima i kvantitetima, obrazujemo novu, do tada nepostojeu
celinu i o njoj stiemo nauna saznanja.
Druga, kada je jedna celina podvrgnuta analizi kojom su saznati njeni delovi,
odnosi i veze izmeu njih. Ove delove je mogue ponovo spojiti u celinu koja je
prethodno postojala, a mogue je, na osnovu saznanja o delovima, te delove staviti u
drugaije odnose i veze, neka njihova svojstva unekoliko izmeniti ili uneti i nove
inioce i tako dobiti izmenjenu ili potpuno novu celinu. U ovoj (drugoj) situaciji
analiza predmeta istraivanja prethodi sintezi.
U oba sluaja predmet istraivanja shvata se - saznaje kao sloeno jedinstvo
koje ima sopstvene odredbe. Naravno, stepen tog jedinstva je razliit a sinteza se
ostvaruje raznim postupcima kojima se u veoj ili manjoj meri ouvavaju ili ukidaju
posebnosti delova odnosno izraavanja njihovih posebnosti.
Prema tome, sinteza moe da bude produktivna, to je jasno iz opisa prve
situacije i reproduktivna, to se vidi iz opisa druge situacije.
Produktivna sinteza je istovremeno i eksplikativna i genetska, jer pokazuje
nastanak odreene celine i omoguava saznanje o pravilnosti i zakonitosti u
nastojanju i postojanju te celine.
Reproduktivna sinteza je, po pravilu, deskriptivna odnosno preteno
deskriptivna. I kada se ponovo sastavlja celina koja je prethodno rastavljena analizom
na delove, stie se i novo saznanje o mogunostima potpuno iste ili izmenjene
reprodukcije predmetne celine.
Predmet sinteze mogu biti pojmovi, stavovi, sudovi, zakljuci, drutveni i
prirodni realiteti, ali ne u istoj meri i na isti nain. Uopte uzev, da bi se neki inioci
mogli spojiti u odreene celine, neophodno je da imaju odgovarajua svojstva. Ne
moe svako pojedinano da postane neposredno deo bilo koje sloenije i optije
celine, ve samo odreene, odgovarajue.
Sinteza moe da bude misaona i fizika. U tom smislu ona ima svojstva
eksperimentalne metode, jer se njome proizvode misaone i fizike tvorevine, ime su
faktiki domontirane mogunosti sinteze.
U naunom radu sinteza se preteno koristi u misaonom obliku, ali se u
odreenim sluajevima moe koristiti i kao misaono - fizika sinteza (prilikom
formiranja odreenih eksperimentalnih oblika, procedura izvravanja radnji,
komunikacija itd.).
Prema nalazima metodologa izmeu sinteze i analize postoje izrazite veze, ali
ih ne treba prenaglaavati. Sintezi i analizi zajedniki je opti predmet: to su sloeni
statiki i dinamiki predmeti misaonog i fizikog sveta. Zasnovana na drutvenoj
praksi, odnosno na praktinoj ulnoj delatnosti i miljenju sinteza je ciljno usmerena
na saznanje sloenih celina preko njihovih delova.
U metodolokoj literaturi ima shvatanja da se analiza i sinteza uzajamno
pretpostavljaju. Meutim, veoma teko su prihvatljive tvrdnje da se analiza i sinteza
uzajamno pretpostavljau, prelaze jedna u drugu i da su jedna u drugoj sadrane. Ove
tvrdnje opstaju samo onda ako se pretpostavi da je sve to se sintezom obrazuje u
jednu sloenu celinu prethodno rastavljeno nekom analizom, odnosno da je sve to se
moe podvri analizi prethodno nastalo nekom sintezom. Kada je re o miljenju i
tvorevinama duhovne prirode, pa i drutvenih realiteta, ovo bi se moglo prihvatiti za
period prapoetka. Meutim, ako se sinteza i analiza shvate kao osnovne metode o

134
kojima postoji nauna svest, koje su oformljene i koje se svesno primenjuju u
naunom saznanju, prethodni stavovi su bar prenaglaeni.
Meutim, ono to je evidentno iz prakse naunih istraivanja jeste da su
sinteza i analiza suprotne po kretanju miljenja i postupcima (spajanje prema
razdvajanju) kao i prema sadraju saznanja (sinteza otkriva jedinstvo, celine, analize
raznovrsnosti veza, odnosa i delova).

2.3.2. KONKRETIZACIJA KAO OSNOVNA METODA

Iz istorije metodologije proizlazi da klasina formalna logika ne poznaje

konkretizaciju kao metodu. Tek savremena logika i metodologija pokreu i razmatraju
svojstva, mesto i ulogu konkretizacije u procesu naunog saznanja. Po njihovim
nalazima predmet konkretizacije, generalno uzev, jeste odnos opteg, posebnog i
pojedinanog polazei od optijeg. Istovremeno njome se saznaju i odnosi
apstraktnog i konkretnog.
Nauni postupak konkretizacije se sastoji u konstatovanju apstraktnog pojma,
pa potom dodavanjima jedne ili vie oznaka, pribliavanje tog apstraktnog
konkretnom, dakle, pojmu koji je blii ili najblii pojmu koji najneposrednije oznaava
konkretni realitet. Zbog toga je opravdano postaviti pitanje da li je konkretizacija
samo misaona i da li se ona iskljuivo bavi pojmovima? Osnova ovog pitanja
sadrana je u injenici da se svi predmeti stvarnosti javljaju u konkretnom vidu i kao
pojedinani, a da su samo pojmovi, sudovi, zakljuci - uopte uzev tvorevine ljudskog
duha - apstraktni. Dakle, stvarno apstraktno nije mogue, te ako je bitna odredba
konkretizacije dodavanje oznaka apstraktnom, ona je misaona. Meutim, ovom se
pitanju moe pristupiti i drugaije uvaavajui iskustva istraivake prakse.
Istraivaka praksa i metodologija mogu postaviti pitanje do koje granice moe da ide
konkretizacija? Moe li neki realan drutveni predmet, koji se javlja kao pojedinaan i
konkretan, biti i dalje konkretizovan? Ovakvo pitanje dobija u smislu kada se imaju u
vidu apstraktne zamisli pojedinih procesa i predmeta koji se pretvaraju u realne
prototipove i koji se dalje usavravaju dobijajui tokom vremena svoj konaan realan
oblik, kvalitet, kvantitet itd. S obzirom da se konkretizacija shvata kao proces ija
vremenska ogranienja nisu utvrena, o njoj je, u smislu prethodnog stava, mogue
misliti i kao o eksperimentalnoj metodi. U drutvenim naukama esto se susreu
apstraktne zamisli koje se odreenom procedurom konkretizuju u drutvene i
organizacione realnosti. Razne zamisli drutvenih odnosa, institucija, ponaanja itd.
dobar su primer za kretanje od apstraktne i esto nedovoljno odreene i nejasne
zamisli preko koncepcije, modela, do primene modela u stvarnosti i delovanja na
stvarnost da se usaglasi sa modelom. Razni programski, planski i normativni akti i
njihova primena evidentne su injenice drutvene i organizacijske stvarnosti.
Iz empirijskih iskustava proizlaze pitanja: da li konkretizacija podrazumeva i
menjanje oznaka, naputanje jednih i njihovu zamenu drugim?, i gde u izloenom
procesu poinje i prestaje proces sticanje znanja, a odakle poinje organizaciona
praksa? A, na osnovu tih i takvih iskustava mogui su sledei odgovori:
Konkretizacija je postupak dodavanja, menjanje datog, jer je ve samo
pribliavanje apstraktnog konkretnom menjanje obima i sadraja pojma.
Saglasno tome moe se prihvatiti stav da konkretizacija dozvoljava
menjanje oznaka u meri u kojoj ono doprinosi adekvatnijem pribliavanju
apstraktnog konkretnom.

135
 Eksperimentalno istraivanje, naroito ako je u primeni pravi eksperiment,
podrazumeva praktino (i fiziko) delovanje na predmet istraivanja, na
model, prototip, ili, u drutvenim naukama primenu odreenih normi
preduzimanjem raznih mera. Drutvena praksa je istovremeno i predmet, i
izvor, i primena, i provera ukupnog, pa i naunog saznanja. U tom smislu
razgranienja su uslovna, pa se moe smatrati da granicu postavljamo
preduzimanjem naunog istraivanja.
Ovi argumenti govore u prilog dosadanjem shvatanju konkretizacije i njenom
prihvatanju kao osnovne naune metode ijim se postupkom dodavanja adekvatnih
oznaka apstraktno konkretizuje, pri emu konkretizacija tee kao misaona (do
odreenog nivoa - stepena) i kao fizika procedura. Ona se time shvata i kao metoda
koja ima i svojstva eksperimentalne.
Meutim, bez obzira na iznete argumente koji idu u prilog shvatanju
konkretizacije kao osnovne naune i eksperimentalne metode, pitanje konkretizacije i
dalje je otvoreno. Bie potrebno izvriti odgovarajua metodoloka i logika
istraivanja da bi se prethodni stavovi potvrdili ili opovrgli kako bi se dolo do
pouzdanog saznanja o konkretizaciji kao naunoj metodi.

2.3.3. GENERALIZACIJA KAO OSNOVNA METODA

Generalizacija je sintetika osnovna nauna metoda, sintetika osnovna

metoda kojom se saznaje opte na osnovu pojedinanog. Poreenjem metoda
konkretizacije i generalizacije moemo konstatovati da se istovremenim postupkom
(sistematikim) mogu zasnovati razni predmeti. Dok se konkretizacijom saznaje
posebno, pojedinano i konkretno, generalizacijom se, na osnovu pojedinanog i
konkretnog, saznaje opte. U metodolokoj literaturi se nailazi na shvatanje da se
generalizacijom formiraju opti stavovi na osnovu pojedinanih, tj. da se
generalizacija ostvaruje uoptavanjem stavova. Otuda i stanovita da je generalizacija
misaoni prelaz od saznanja pojedinanih i posebnih svojstava odreene grupe
predmeta ka saznanju njihovih optih odredaba. Opte odredbe predmeta, mada su
sadrane u svakom pojedinanom lanu grupe predmeta, nisu sadrane isto - u istoj
meri, sa identinim svojstvima, itd. Njihova faktika svojstva ne mogu se "uoptiti",
ne moe se od njih formirati jedinstveno svojstvo iste kvalitativno - kvantitativne
odredbe, ali se moe saznati njihovo postojanje u svakom ili u odreenom broju
sluajeva i to saznanje se moe generalisati, tj. uoptiti kao saznanje koje se odnosi na
celu grupu.
Prema metodolokoj literaturi postupak generalizacije je misaono uoptavanje,
a ne i fiziko objedinjavanje. To je bitna razlika izmeu generalizacije kao osnovne
metode i prethodno odreenih sintetikih (sintetizirajuih) osnovnih metoda.
Generalizacija se ne moe smatrati eksperimentalnom metodom. Ona je teorijska
metoda - njome se saznaju opti pojmovi.
Dve su metodske osnove generalizacije:
a) poimanje, i
b) indukcija.
Poimanjem se iz posebnih odredaba predmeta izvodi pojam predmeta. U
razmatranju dedukcije konstatovano je da je njen metodski postupak izvoenje iz
opteg stava odnosno stavova novog stava. Razlike u misaonom postupku mogu se
utvrditi u njihovoj analitinosti (za dedukciju) i njihovoj sintetinosti. Poimanje u
generalizaciji prilikom izvoenja pojma vri svojevrsnu sintezu - spajanje,

136
povezivanje i stavljanje u odreene odnose raznih odredaba jednog odreenog
predmeta koji se pojmom zamilja i terminom iskazuje. Dublje sagledavanje
poimanja, naroito kada se iz posebnih pojmova formiraju opti odnosno optiji
pojmovi, otvara pitanja odnosa apstrakcije i generalizacije u procesu naunog rada. S
obzirom da svaki pojam mora da bude i apstraktan, pravilo je da se, sa rastom optosti
pojma, ovaj udaljava od realiteta na koji se odnosi. Meutim, opti pojam ne mora da
prekine (i ne kida) svaku vezu sa realitetom, ve sa konkretnim neposredno pojavnim
realitetom.
Ono to je bitno jeste da je u generalizaciji sadrana i apstrakcija, ali ona nije
dominantna, jer poimanje nije zasnovano prvenstveno i neposredno na analizi ve na
sintezi.
A generalizacija, na osnovu indukcije, podrazumeva izvoenje optih stavova
iz posebnih i pojedinanih u procesu naunog rada. Zbog toga se u procesu naunih
istraivanja, posebno u zavrnoj fazi, postavljaju pitanja:
da li je re o stavovima, i
da li je re o zakljuivanju?
Nuno je upozoriti da nauna istraivanja, po pravilu, ne vode formiranju
stavova shvaenih kao iskaza neodreenih logikih vrednosti. Proveravanje hipoteza
vodi obrazovanju sudova (koji imaju odreenu, logiku vrednost) ili zakljuaka
odreenog sadraja i saznajne vrednosti. Neki od ovih zakljuaka su induktivni, a neki
deduktivni. Dakle, po definiciji, ne radi se o stavovima ve o sudovima i zakljucima
koji se samo uslovno, iz razloga ekonomisanja, mogu oznaiti kao stavovi.
Generalizacija u procesu naunog rada je po postupku i smeru kretanja
miljenja suprotna specijalizaciji. Njihova povezanost je u polarnosti procesa
miljenja specijalizacije u odnosu na generalizaciju, ali se one nuno ne
pretpostavljaju i kao metode, ne prethode jedna drugoj i ne proimaju se osim ako se
shvate kao delovi celovitog sistema analitiko-sintetikog metoda kao osnovnog
metoda.
Prema metodolokim nalazima generalizacija, kao i prethodno obraene
metode ima predmet, postupke, pa i odgovarajue instrumente (obrasce koji se mogu
upotrebiti u istraivanju). Sve to daje osnova da se prihvati kao metoda koja ima svoje
posebnosti. Generalizacija je, po rasprostranjenosti primene u naunoistraivakom
radu najoptija metoda i istovremeno je, zajedno sa indukcijom, osnova i bitan
strukturni inilac optenaune statistike metode.

2.3.4. INDUKCIJA KAO OSNOVNA METODA

Meu metodolozima postoje mnoge nesaglasnosti i nedoumice o svojstvima,

nauno saznajnim mogunostima i znaaju indukcije. Naime, jedni pod indukcijom
podrazumevaju oblik zakljuivanja, drugi metodski postupak, trei oblik osnovne
generalizacije, etvrti metod analize, itd. Pridavana joj je uloga najosnovnije i
najoptije metode odnosno saznajnog postupka koji je u osnovi celokupnog saznanja,
a odricana joj je i svaka pouzdanost saznanja.
Istraivaka praksa ukazuje na sledee injenice:
Indukcija je osnovna metoda koja jedina omoguava neposredno saznanje
o empirijskom, realno-konkretnom i raznovrsnom, konstituisanom u
pojedinane celine. Uvidom u odredbe pojedinanih celina, esto
elementarnih, ona omoguava obrazovanje pojmova, stavova, sudova o
njima;

137
 Izvorni stavovi indukcije u okvirima datih poredaka, osnov su za izvoenje
generalizacije odnosno optih i najoptijih stavova;
Stavovi indukcije zasnovani na neposrednom ulnom iskustvu, odnosno na
saznajnom iskustvu i nauno istraivake prakse, omoguavaju pouzdano
saznanje koje moe biti kako partikularno tako i univerzalno, kako
verovatne tako i nune istinitosti odnosno apsolutne pouzdanosti o
odreenoj pojavi, predmetu, procesu, odnosu u odreenom vremenu i
prostoru;
Indukcija je prelazna metoda od analitikih ka sintetikim metodama. U
formiranju stavova indukcije o pojedinanom sadrani su i analitiki i
sintetiki momenti miljenja. Kao prelazna preteno sintetika metoda ona
je uslov i prethodi dedukciji i omoguava, svojom analitinou i
sistematinou, saznanja koja nije mogue stei drugim metodama;
Indukcija ima obeleje eksperimentalne metode zahvaljujui svojim
empirijski zasnovanim kvantitativnim numerikim datama koje je, kao i
generalizaciju, ine osnovom opte naune statistike i hipotetiko -
deduktivne metode;
Mada ima stavova da je generalizacija najoptija metoda, najee
primenjivana u naunom saznanju i u saznanju uopte, mirno se moe
tvrditi da indukcija nije nita ree koriena. tavie, u svim poetnim
fazama miljenja imamo indukciju. Potpuno odvajanje poimanja od
indukcije je vetako i gubi iz vida osnovne odredbe miljenja i formiranja
stavova, suda i zakljuaka;
I u teorijskom miljenju indukcija ima veoma znaajnu ulogu. Stavovi
teorije se prilikom istraivanja prvo moraju konstatovati odnosno
evidentirati. Konstatovani, oni indukuju stavove o sebi, o svojoj formi,
sadraju, predmetu koji obrauju, na osnovu ega se dalje vre selekcija,
klasifikacija ili uoptavanje apstrakcijom ili generalizacijom, odnosno
ukljuuje se u dalji postupak.
Metodoloka misao je prebogata definicijama indukcije, definicijama koje u
prvi plan, uglavnom jednostrano, istiu pojedine njene karakteristike, dimenzije,
strane, inioce i svojstva. Za nauni rad su znaajna i aktuelna dva njena
najrasprostranjenija znaenja formalno-logiko i dijalektiko.
Prema formalno-logikom shvatanju indukcija se svodi na njenu formalno-
misaonu stranu i odreuje se kao izvoenje opteg stava iz vie posebnih stavova.
Dakle, prema ovom tumaenju, indukcija je, u najboljem sluaju, samo vrsta ili oblik
miljenja - zakljuivanja, odnosno samo misaono-logiki sadraj zakljuivanja od
pojedinanog i posebnog na opte.
Meutim, sa stanovita stvarne dijalektike logike, u prethodnoj odredbi
indukcije ostaje otvoreno jedno izuzetno znaajno, moe se rei i kljuno pitanje: s
obzirom na injenicu da saznanje mora biti predmetno, ta ini predmetnu osnovu
indukcije? U traganju za odgovorom na ovo pitanje konkretna dijalektika logika
indukciju odreuje i kao oblik predmetnog miljenja i kao metodski postupak
saznanja objektivne stvarnosti (realnog sveta), ije je osnovno obeleje shvatanje
opteg, jedinstvenog ili nekog zajednikog svojstva kod vie predmeta ili pojava (ili
kod vie odredaba, momenata, aspekata ili strana unutar jednog sloenog predmeta -
pojave - procesa), u nizu njihovih posebnih momenata, izraenih pojedinanim ili
posebnim stavovima iz kojih se izvodi odreeni opti (ili optiji) stav - sud - zakljuak
o predmetu saznanja. Kada otkrijemo vie pojedinanih ili posebnih momenata ili
svojstava, karakteristinih za predmet, vrstu ili klasu predmeta, onda indukcijom

138
izvodimo opti sud (odnosno zakljuujemo) o celom predmetu, ili o gotovo ili
potpuno celoj vrsti ili klasi predmeta. Dakle, induktivnim putem saznajemo predmet,
vrstu predmeta ili klasu predmeta u celini.
Pojava u celini, odnosno procesi i odnosi sastoje se od mnotva raznog
(raznovrsnog i razliitog) pojedinanog. Zbog toga odreivanje mesta i uloge
indukcije u procesu formiranja iskustvene osnove hipotetiko - deduktivne metode
saznanja, koja svoju znaajnu primenu ima i upravo u naunom istraivanju
predstavlja vaan zadatak, koji podrazumeva prethodno razmatranje metodoloke
funkcije indukcije uopte. Odgovore na brojna pitanja u tom pogledu moramo
potraiti najpre u samoj logici i metodologiji, kao posebnoj logikoj disciplini (u meri
u kojoj ona to, naravno, jeste) iji je zadatak da prouava i razvija logike okvire
naunog saznanja i istraivake naine, sredstva i postupke koje odreena nauka
primenjuje i koristi u svojim istraivanjima i pomou kojih nastoji da doe do novih
saznanja. Sa tog stanovita neophodno je najpre, razmotriti tzv. logiki problem
indukcije, od ijeg pravilnog razumevanja zavisi i shvatanje prirode induktivne
metode, njene uloge, znaenja i znaaja u procesu sticanja saznanja i saznajne
vrednosti indukcije uopte.
Logiki problem indukcije, u svojoj osnovi, predstavlja, najpre, traganje za
odgovorom (ili, bolje reeno, odgovorima) na pitanje tzv. opravdanja indukcije. U
savremenoj logici i metodologiji postoje veoma razliita shvatanja o problemu
opravdanja indukcije, koja, uz sve opasnosti koje jedna ovakva, u velikoj meri
pojednostavljena klasifikacija sa sobom nosi, moemo svrstati u sledee etiri grupe:
Opravdanje indukcije je mogue i vri se bilo iskustvenim
generalizacijama, bilo deduktivnim naelima, intuitivnim ili pragmatinim
principima i postulatima itd.;
Opravdanje indukcije nije mogue zato to se nikakvom logikom ili
racionalnom metodom ne moe opravdati zakljuivanje o nepoznatim
dogaajima na osnovu poznatih dogaaja;
Problem indukcije je "pseudoproblem" koji nastaje iz pojmovne konfuzije
u kojoj nije jasno ni ta je indukcija, ta je njena priroda, niti ta je smisao i
priroda opravdanja indukcije - opravdanje indukcije nije ni potrebno, poto
se moe otkloniti razreenjem same pojmovne zbrke;
Problem indukcije je vie psiholoke nego li logike prirode, pa zato za
njega treba traiti, pre svega, psiholoka, a ne logika objanjenja.
Oigledno da je na uveno Hjumovo pitanje o mogunosti verodostojnog
induktivnog zakljuka ("ta je priroda one evolucije koja nam potvruje izvesno
realno postojanje i materijalnu injenicu izvan prisutnog svedoanstva naih ula ili
van podataka naeg pamenja?"), odgovor traen na veoma razliite, ak i meusobno
iskljuujue, naine, ali da je problem induktivnog saznanja (odnosno, kako je i na
osnovu ega moguno znanjem sadanjih i datih podataka doneti zakljuak o onome
to nije dato) izazivao i izaziva nesumnjivu panju velikog broja naunika razliitih
orijentacija, a njegovo zadovoljavajue reenje u savremenoj logici i metodologiji se
jo uvek trai. Ne uputajui se u detaljnu analizu svih ovih stanovita (kojima je
inae, u najveem broju sluajeva, zajedniko da se bave prvenstveno indukcijom
samo kao oblikom miljenja i zakljuivanja), to inae i nije na zadatak, smatramo za
korisno da istaknemo nekoliko pokuaja opravdanja indukcije.
Prvu grupu ine pokuaji opravdanja indukcije generalizacijama iz iskustva i
sastoje se u tome da se induktivnim putem dolazi do optih principa na osnovu kojih
se izvode sve kasnije indukcije. Na ovaj nain se, zapravo, indukcija induktivno
zasniva, a opti principi utvruju uniformnost pojava, koja nam omoguava da na

139
osnovu ogranienog broja sluajeva zakljuujemo o celini, jer, s obzirom na to da je
princip univerzalan, nepoznati delovi moraju imati iste osobine kao i poznati. Osnovni
prigovor takvom shvatanju opravdanja indukcije jeste njena tzv. cirkularnost (opti
principi, dobijeni induktivno, moraju pretpostaviti neki jo optiji princip indukcije,
na osnovu koga su dobijeni), dok pristalice induktivnog opravdanja indukcije
insistiraju na tome da privid cirkularnosti nastaje samo iz brzoplete primene
kriterijuma primenjivih na dedukciju.
Drugu grupu ine pokuaji tzv. apriorne odbrane indukcije i zasnivaju se na
tenji da se opravdanje za indukciju prui rekonstrukcijom induktivnih zakljuaka,
tako da se oni uine deduktivno valjanim. Dakle, radi se o svojevrsnom deduktivnom
opravdanju indukcije koje se vri, uglavnom, na dva naina. Prema prvom, indukcija i
dedukcija se uzajamno opravdavaju: indukcija vri "skok", postavlja jedan "opti
stav" (koji nije rezultat induktivnog zakljuivanja, pa se ne mora opravdavati nekim
drugim induktivnim principom), a onda se on deduktivno dokazuje u svim
pojedinanim sluajevima. Drugi nain podrazumeva uvoenje (postavljanje)
vrhovnih, temeljnih induktivnih principa ili postulata, ije je dokazivanje i opravdanje
nepotrebno, a sve indukcije izvedene na osnovu takvog temeljnog principa su valjane.
Kao najei "kandidati" za ulogu tih postulata su: princip da je budunost slina
prolosti (Hjum), opti principi uzronosti (D. S. Mil), princip prostorno -
vremenske homogenosti (takoe Mil) i princip ograniene nezavisne raznolikosti, koji
obezbeuje da se atributi pojedinanosti skupljaju u konaan broj grupa (D. M.
Kejns). Prigovori ovim nainima opravdanja indukcije su brojni i izuzetno ozbiljni.
Najpre, ako bi se induktivni zakljuci zasnivali na nekom "vrhovnom induktivnom
principu", nae saznanje bi bilo ogranieno samo na neposrednu datost, a zakljuci bi
nam govorili samo ono to, zapravo, ve znamo. A potom, pomou "temeljnog
apriornog principa" ne moe se nita pouzdano rei o tzv. empirijskim injenicama -
poto se iz formalnog principa ne moe dobiti sadrajni. I najzad, problem je kako se
uopte moe saznati da su ti najvii postulati istiniti. S obzirom na to da je pozivanje
na indukciju (zbog cirkularnosti) iskljueno i kako principi sami ne mogu biti
analitiki - ako treba da poslue eljenoj svrsi - izgleda da uopte nema izlaza.
Treu grupu ine pokuaji tzv. intuitivnog opravdanja indukcije i oni se
zasnivaju na nedostacima induktivnog i deduktivnog opravdavanja i traenju jednog
novog naina, koji bi zamenio i indukciju i dedukciju, a to je intuicija. I ovaj pokuaj
opravdavanja indukcije ispoljava se, uglavnom, u dva oblika. Prema prvom, princip
indukcije se proglaava intuitivnom tvrdnjom, a prema drugom se svaki pojedinani
sluaj induktivnog zakljuivanja objanjava kao intuitivni akt.
etvrtu grupu ine pokuaji da se indukcija opravdava psiholoki - kao navika
kojom su ljudi obdareni i koja ini osnovu verovanja da e se dogaaji u budunosti
deavati na isti nain kao i ve poznati dogaaji iz prolosti. Dakle, nema potrebe da
se traga za principima koji bi omoguili induktivno zakljuivanje, ve je dovoljno
ponaanje po navici i verovanje u rezultate takvog ponaanja.
Petu grupu pokuaja opravdanja indukcije ine tzv. pragmatine odbrane. One
se zasnivaju na stavu da je uspena primena indukcije u praksi (kako u svakodnevnom
ivotu, tako i u naunom saznanju) dovoljan argument da bi se ona i opravdala.
Opravdanje indukcije sastoji se u tome to ona, zapravo, predstavlja najbolje
sredstvo, najbolje orue delanja za koje znamo.
Oigledno je da nijedna od ponuenih varijanti odgovora na pitanje
opravdanja indukcije nije uspela da se, adekvatnom argumentacijom i ubedljivou,
nametne kao valjano i opteprihvaeno reenje tzv. logikog problema indukcije.
Meutim, ova konstatacija ne bi smela da nas odvue na pozicije krajnjeg

140
skepticizma, zaetog Hjumovim pitanjem i argumentacijom, a najotrije izraenog
Kacovom tvrdnjom o "pravom traenju vremena". Naprotiv, na osnovni pristup
problematici saznanja kao dijalektikog sloenog procesa u kome svaki od njegovih
inilaca (delova, aspekata, dimenzija, momenata) ima odreenu ulogu, funkcije,
znaenja i znaaj, namee nam obavezu traenja novih i novih puteva u daljem
razmatranju problema indukcije. Ovo utoliko pre to je neosporno da je uoptavanje
nuna potreba i praksa kako "svakodnevnog" (obinog, zdravorazumskog), tako i
naunog saznanja, a da je indukcija neophodan, pa esto i jedini mogui put
saznavanja - uvek kada znamo ili moemo znati samo pojedine inioce, strane,
aspekte, dimenzije ili odredbe pojave, odnosno kada moramo poi od delova, od
posebnih inilaca ili od pojedinanih momenata nekog opteg ili sloenog predmeta
saznanja.
Zbog toga, u daljem razmatranju problema indukcije i njenih saznajnih
mogunosti, treba poi, pre svega, od njene prirode kao metode, odnosno metodskog
postupka saznanja. Naime, najjednostavnije reeno, indukcija je saznavanje opteg
posredstvom niza posebnih i pojedinanih inilaca, delova, aspekata i odredaba tog
opteg. Ona je sinteza posebnih i (ili) pojedinanih stavova u jedan opti stav.
Kazano nas upuuje da u osnovnim crtama ukaemo na stvarnu dijalektiku
vezu na relacijama pojedinano - posebno - opte. To je, za nae potrebe,
najpogodnije uiniti preko sagledavanja i analize razvrstavanja predmeta saznanja
prema njihovom obimu. Naime, prema ovom kriterijumu postoje dve vrste predmeta:
pojedinani i opti (u razliitom stepenu).
Pojedinaan (individualni) predmet je onaj koji predstavlja jednosnu celinu, a
nije dat u vie pojedinanih (individualnih) egzemplara. To su, zapravo, individualni
predmeti svake vrste - svaka pojedinana stvar, pojava, stanje, proces, odnos, kvalitet,
kvantitet itd. - koji se moe izraziti kategorijalnom odredbom "ovo", ili pojedinanim,
linim individualnim odnosom ili stavom.
Opti predmet je onaj ije su odredbe - sadraj, oblik, zapremina, kvalitet itd. -
zajednike kod vie individualnih predmeta - pojava, ali ne u formalno-logikom
smislu prostog identiteta (kao nekakva apsolutna, posebna optost, van i nezavisna od
pojedinanih stvari), ve opte kao jedno kod mnogoga kao zajednika - jednosna
osobina - odredba kod veeg broja - mnoine - mnotva pojedinanih predmeta.
Naravno, takvo "opte" sadri se u posebnom i pojedinanom, koji su, u stvari,
sadrajno bogatiji od opteg, a samo odreeni njihov deo ini ono to je opte. Ova
tvrdnja zahteva da se razmotre dva osnovna, meusobno suprotna, pa i protivrena
stanovita o odnosu opte - posebno - pojedinano. Naime, prema klasinom
elementarno-formalno-logikom shvatanju opte je celina u kojoj se sadre posebno i
pojedinano, kao njeni delovi. To formalno-logiko "opte" je zamisao mnotva
jednovrsnih predmeta na osnovu bitnih optih oznaka, koje se shvataju kao isto
opte. S druge strane, prema dijalektikom shvatanju, opte je samo deo koji se sadri
u posebnom i pojedinanom.
Reenje ove protivrenosti zahteva prethodno razlikovanje dve vrste opteg:
Opte kao jedno u mnogom, kao istovrsno, zajednika odredba mnotva
pojedinanih predmeta. Ovo i ovakvo "opte" sadri se u posebnom i
pojedinanom. Ono:
1) ne postoji kao poseban predmet u stvarnosti, ve samo kao inilac
mnotva pojedinanog;
2) ne sadri u sebi posebno i pojedinano, ve se to opte sadri u
mnogim pojedinanim predmetima, i

141
 3) samo priblino i delimino obuhvata pojedinane predmete, samo
njihove opte oznake;
Opte kao jedno mnogoga, kao celina jednovrsnih predmeta, data u
pojmovima roda ili klase shvaenih kao skup ili jedinstvo realnih
predmeta. U ovom i ovakvom "optem" sadri se mnotvo pojedinanog -
to je stvarna dijalektika celina mnogih pojedinanih predmeta, koja
obuhvata sve pojedine predmete odreene vrste - roda - klase i "ovaplouje
u sebi bogatstvo posebnog, individualnog, izdvojenog".
Iz kazanoga sledi da opte kao deo i opte kao celina nisu meusobno potpuno
odvojeni i suprotstavljeni. Naprotiv, opte kao celina mogue je samo u vezi sa optim
kao delom. Ili, kako to B. ei tvrdi: "Odnos izmeu dve navedene kategorije oteg
isti je kao i odnos izmeu celine i dela: celina je uvek celina svojih delova, a deo je
uvek deo celine".
Vratimo se sada mogunostima primene metodskog postupka indukcije u
naunom (posebno drutveno - naunom) saznanju, kao i u procesu naunih
istraivanja. Nesporno je da subjektivnu osnovu saznanja mnotva pojedinanih
predmeta u stvarnosti ini nunost njihovog shvatanja kao jedinstvenog sloenog
predmeta i njegovog odreivanja jedinstvenim optim pojmom, odnosno optim
zakonom. A, ako poemo od principa sveopte odreenosti celokupne materijalne
stvarnosti i deavanja u njoj, dolazimo do stava da nae shvatanje mnotva
pojedinanih predmeta kao dijalektiki sloenog jedinstva zaista mora imati svoju
objektivnu osnovu.
Svaki sloeni predmet saznanja predstavlja jedinstvo raznovrsnosti, raznih
inilaca, strana, aspekata, dimenzija, delova, momenata. A da bi raznovrsni predmeti,
odnosno njihovi inioci, mogli imati neko jedinstvo oni moraju biti u nekakvoj vezi i
moraju imati neke zajednike odlike - koje, zapravo, ini odnos opte - deo. Ranije
smo istakli da stvarni dijalektiki odnos pojedinano posebno - opte i veza celina -
deo ine osnovu dijalektiki sloenog saznajnog procesa u kome indukcija predstavlja
jedan od bitnih momenata. Ako je tano da opte postoji samo u posebnom i kroz
njega, kao i da je svako posebno uvek (ovako ili onako) opte, onda se ini nespornim
da je moguno i saznanje opteg posredstvom posebnog i pojedinanog, saznanje
celine posredstvom delova - dakle, induktivnim putem. Meutim, analiza naunih
saznanja nam kazuje da, za razliku od dedukcije (koja, ukoliko su njeni osnovni
principi i pravila tano primenjeni daje pouzdane rezultate), indukcija, pored vie ili
manje verovatnih zakljuaka, daje esto i sasvim pogrene rezultate. Gde su uzroci
ovakve pojave? Otkuda izviru ovakve tekoe indukcije? Prema postojeim
saznanjima oni se kriju kako u opisanom realno postojeem jedinstvu pojedinanot,
posebnog i opteg, tako u subjektivnim iniocima ljudskog saznanja i mogu se svesti
na sledee:
prvo, i pored toga to posebno u sebi sadri opte, u njemu postoji samo
deo (strana, momenat, aspekt) opteg, a ne njegova celina; otuda ni
zakljuivanje koje polazi od delova nikad ne moe u potpunosti obuhvatiti
celinu;
drugo, nastojanje indukcije da, na osnovu pojedinanog i posebnog shvati
opte, na osnovu delova - celinu, sa sobom uvek, pored inilaca
dijalektikog, nosi i potencijalnu opasnost formalno-logikog
elementarizma i mehanicizma. Naime, indukcija, nuno, deo i
pojedinano-posebno uvek posmatra i tretira kao elemente, kao poslednje,
dalje nerastavljive delove pojave, iako su oni i sami, zapravo, uvek sloene
i unutranje protivrene celine. Ako se iz i na osnovu takvih, uproeno

142
 shvaenih, elemenata pokua shvatiti opte i celina, pogotovu ukoliko je
opte - ije je saznanje cilj indukcije - sloenije i raznovrsnije, utoliko je
vea opasnost da saznanje induktivnim putem bude neizvesnije, manje
tano i manje pouzdano.
Zbog toga se najee smatra da je indukcija kao metoda saznanja, pouzdana
samo ili preteno za saznanje konanog opteg, odnosno onih optih predmeta koji se
sastoje iz odreenog konanog broja inilaca ili takvog opteg inioca koji pripada
odreenom konanom broju raznovrsnih predmeta. A, s obzirom na to da je stepen
izvesnosti i pouzdanosti induktivnog zakljuivanja, pa time i saznajna vrednost
itavog metodskog postupka indukcije, razliit kod raznih vrsta indukcije, neophodno
je da se, bar u osnovnim naznakama, upoznamo sa svakom od njih.
Potpuna indukcija je metodski postupak kojim se stie saznanje o predmetu
koji ima ogranien i konaan broj osobina (dimenzija, svojstava, aspekata, delova,
inilaca) ili o grupi (klasi, rodu, nizu) predmeta koja se sastoji od konanog broja
lanova - pri emu su sve osobine predmeta ili svi lanovi grupe predmeta poznati i
pojedinano upoznati. Na taj nain imamo mogunost da saznamo veliinu jedne
grupe perdmeta, da izrazimo veliki broj pojedinanih podataka o osobinama -
manifestacijama predmeta na skraen nain, a zakljuak izveden induktivnim putem o
takvom predmtu, ili grupi predmeta, je potpuno izvestan. Dakle, potpunom
indukcijom iz svih konanih saznatih podataka o osobinama jednog predmeta ili o
konanom broju lanova grupe predmeta dolazi se do "nesumnjivo objektivne istine".
Nepotpuna indukcija podrazumeva situaciju da se saznanje o predmetu stie
na osnovu poznavanja samo izvesnog, manjeg ili veeg, broja osobina predmeta, ili
samo izvesnog broja lanova, ili sluajeva mnogobrojne serije (niza, klase) predmeta
(pojava, procesa). Osnovni pojmovi ove indukcije su "opta klasa" - predmeta, pojava,
dogaaja, procesa (ili tzv. "populacija") i "posebna egzemplarna klasa" (koja se
odlikuje samo odreenim svojstvom), a njen opti predmet su tzv. "masovne pojave"
(tj. pojave iji je broj pojedinanih manifestacija veoma veliki, koje su ire
rasprostranjene u prostoru i vremenu, itd.) razliitih vrsta. Nepotpuna indukcija se uz
izvesne korekcije Karnapove teorije o vrstama indukcije moe podeliti na:
Direktnu (neposrednu) nepotpunu indukciju, kod koje se zakljuivanje
vri od izvesnog broja pojedinanih sluajeva - egzemplara na celinu
klase - populacije i koja daje relativno opti verovatan zakljuak;
Predikativnu ili tipinu nepotpunu indukciju, kod koje se zakljuuje od
jednog poznatog dela klase, na drugi, nepoznati deo predmeta ili
pojava neke klase, ili od jednog poznatog dela populacije, na drugi,
nepoznati deo iste populacije;
Induktivno zakljuivanje po analogiji, kod koga se opti ili optiji
zakljuak o predmetu izvodi na osnovu slinosti koja postoji izmeu
lanova jedne klase pojava ili meu delovima te klase;
Univerzlanu nepotpunu indukciju, koja se izvodi od izvesnog
(nepotpunog) broja pojedinanih sluajeva, iz nepotpunog broja
premisa o lanovima neke neograniene ili univerzalne klase,
formiranjem univerzalnog hipotetikog zakljuka - hipoteze o svim
lanovima te klase, celoj klasi ili celoj populaciji.
Za razliku od pouzdanosti zakljuivanja kod potpune indukcije, karakteristika
nepotpune indukcije, a naroito tzv. indukcije prostog nabrajanja, jeste nesigurnost
njenog univerzalnog zakljuka. ak i onda kada je broj poznatih sluajeva (predmeta
ili odredaba predmeta) izuzetno veliki, induktivni zakljuak nije dovoljno pouzdan:
otkrivanje jednog jedinog negativnog sluaja (egzemplara), nezavisno od broja

143
pozitivnih sluajeva, izaziva obaranje induktivnog zakljuka, a stepen izvesnosti i
pouzdanosti zakljuka se smanjuje kada se zakljuuje na osnovu manjeg broja
sluajeva, koji se prosto nabrajaju. Meutim, iako je nesporno da nepotpuna indukcija
ne omoguava siguran i pouzdan univerzalni zakljuak, to ne mora znaiti da pomou
nje ne moemo dobiti relativno opti, pouzdan i istinit (u odreenom stepenu)
zakljuak. Naprotiv, uopte uzev, za postizanje odreenog stepena pouzdanosti
metodskog postupka nepotpune indukcije vae sledea osnovna pravila:
ukoliko je vei broj podataka na kojima se zasniva nepotpuna indukcija
i ukoliko su oni raznovrsniji po vremenskim, prostornim i drugim
odredbama, utoliko je zakljuak nepotpune indukcije osnovaniji i
pouzdaniji;
ukoliko se indukcija vie oslanja na bitne odlike predmeta, ili na bitne
sluajeve dogaanja, ukoliko se premise indukcije tiu bitnijih
svojstava predmeta koji se saznaju, utoliko je tanije i sigurnije
saznanje koje se stie nepotpunom indukcijom;
ukoliko se meu mnotvom pozitivnih sluajeva, pozitivnih premisa
indukcije pojavi samo jedan negativan sluaj, samo jedna tzv.
"negativna instanca", ona obara i ponitava istinitost univerzalnog
zakljuka;
bez obzira na to koliki je broj pojedinanih sluajeva, pojedinanih
premisa koje se koriste za induktivno zakljuivanje, zakljuak
nepotpune indukcije nikada ne moe biti potpuno pouzdan i istinit, ve
je uvek u odreenom stepenu verovatan.
Metode induktivnog istraivanja uzroka predstavljaju poseban oblik indukcije
koji je uspeno formulisao jo D. S. Mil, a sa stanovita savremene logike i
metodologije mogu se svesti na etiri osnovna modela induktivnog istraivanja
uzronosti:
Metoda slaganja sastoji se u tome da se vie kompleksa pojava slau
prisustvom dveju pojava, koje slede jedna drugi, pa se onda, na osnovu
toga, moe zakljuiti da je prva pojava uzork, a druga pojava posledica ili
efekat dejstva. Ovaj, inae veoma sloen, metodski postupak istraivanja
sastoji se u tome da se:
a) analizira grupa sloenih pojava s obzirom na njihove iste i
razliite lanove;
b) odbace svi oni parovi meu kojima nema odreene stalne veze;
c) izvodi induktivni zakljuak o uzronoj vezi izmeu onih pojava
koje se javljaju povezane u vie kompleksa pojava koji se slau
jedino prisustvom ovog para pojava.
Valjanost rezultata dobivenih ovakvim zakljuivanjem zavisi od toga u
kojoj su meri savladane tekoe i jednostranosti samog metodskog
postupka meu kojima se posebno istiu sledee:
sa jedne strane neophodno je, a sa druge je neosnovano, pa
esto i nemogue, iskljuiti sve ostale inioce kompleksa
pojava osim "eljenog" para pojava;
veoma je teko iz kompleksa pojava izdvojiti jednu pojavu
("uzrok") i njen suprotni uzroni pol ("posledicu", odnosno
"efekat");
teko je, takoe, razlikovati "uzrok" pojave od "uslova"
pojave, pa esto dolazi do zamene u kojoj se uslov smatra
uzrokom;

144
 najvea tekoa je u tome to se metodom slaganja
neosporno, kao injenica, utvruje samo vremensko
sledovanje i koegzistencija para pojava, a da se uzrono -
posledini odnos moe samo, manje ili vie opravdano i
verovatno, pretpostaviti;
najzad, ogranienost i tekoa ove metode je i sama njena
induktivnost: podatak da se u vie sluajeva javlja povezanost
odreenog para pojava jo uvek ne znai i da je ta veza opta,
nuna i uzrona;
Metoda slaganja i razlike sastoji se u utvrivanju injenice da se vie
grupa sloenih pojava slau prisustvom i odsustvom parova jednih te istih
pojava, pa se iz toga zakljuuje da su te pojave, koje se zajedno javljaju i
zajedno odsustvuju u raznim grupama pojava, uzajamno uzrono
povezane;
Metoda korelativnih varijacija je, zapravo, posebna vrsta metoda slaganja i
sastoji se u utvrivanju da se vie grupa pojava slau prisustvom jedne
podgrupe pojava u razliitim, meusobno odgovarajuim varijacijama obe
pojave te podgrupe. Dakle, ova metoda utvruje jo i zavisne izmene onih
pojava ijim se prisustvom slae vie grupa sloenih pojava;
Metoda ostatka polazi od toga da ako se kod sluajeva iste kompleksne
pojave znaju uzroci svih njenih inilaca, osim kod jednog para inilaca,
odnosno pojava, onda je prethodni od ovih inilaca, odnosno prethodna
pojava uzrok upravo ovog poslednjeg preostalog inioca, odnosno pojave.
Ne ulazei u sve objektivne i subjektivno - saznajne tekoe i ogranienja u
korienju navedenih modela induktivnog istraivanja uzronosti, moemo, kao
nesumnjivo, istai da se oni nalaze u osnovi savremenih logiko - saznajnih procesa
istraivanja viestruke uzornosti, odnosno dijalektike multivarijantne analize
pojava, procesa i odnosa bez ije primene nije mogue prodreti u sutinu - u sloene
veze slaganja, suprotnosti i protivrenosti dejstva inilaca pojave, procesa, odnosa.
Imajui u vidu sve prethodno izneto o sutini, vrstama, prednostima i
nedostacima induktivnog metodskog postupka saznanja, njegovim ogranienjima i
mogunostima postizanja istinitog saznanja ovim putem, u strunoj literaturi moe se
nai, u osnovi tana, tvrdnja da je induktivni zakljuak o optem na osnovu saznanja
posebnih i pojedinanih podataka mogu pod sledeim osnovnim uslovima:
Ako je izvesno opte osobina konanog i potpuno poznatog broja predmeta
ili odredaba predmeta;
Induktivno saznanje neogranienog opteg mogue je ako to opte ine
malo razliiti inioci ili ako se, bez obzira na razlike, mogu obuhvatiti
jednim principom;
Induktivni zakljuak o neogranienom optem mogu je i onda kada
izvestan broj posebnih strana izraava u sutini to opte, odnosno kada su
one odredbe na kojima se zasniva induktivni zakljuak sutinske odredbe
predmeta ili klase predmeta.
Meutim, ne umanjujui znaaj navedenih tvrdnji, moramo konstatovati da
svoenje saznajnih mogunosti indukcije samo u navedene okvire, nedovoljno ima u
vidu bar sledee:
pojedinano i konkretno jeste bitna odredba sveta, odnosno celokupne
stvarnosti;

145
 postupnost i razvojnost saznanja upravo podrazumevaju kretanje od
pojedinanog ka posebnom i optem;
sve novo se, na odreeni nain, nalazi u starom i sve to je istorijsko jeste i
vremenski i prostorno ogranieno - dakle, u tom smislu uvek se radi o
konanim veliinama;
i same definicije nastaju tako to se nepoznato - nedovoljno poznato
odreuje pozantim ( odnosno poznatijim).
Stoga moemo slobodno rei da se indukcija nalazi u osnovi svakog ljudskog
saznanja iz prostog razloga to je predmegt saznanja praksa, a i samo saznanje je
svojevrsna praksa. A, statistika indukcija je najvanija vrsta sa stanovita naunog
istraivanja. Mada je definisana kao podvrsta neposredne nepotpune indukcije njena
uloga u naunom saznanju i posebnosti njenih svojstava zahtevaju da se ona razmatra
kao vrsta indukcije.
Statistikom indukcijom stie se saznanje o kvantitativnim odredbama
odreenih kvaliteta preko numerikih data. To joj poveava preciznost i jaa saznajnu
mo i prodornost. Numerike date kao izrazi kvantitativnih odredaba upuuju na
ureene poretke izvornih induktivnih stavova koji iskazuju veorvatnu uestalost i
rasprostranjenost nekog svojstva, odredbe ili odnosa u nekom skupu, klasi ili
populaciji. Time je omogueno otkrivanje verovatnoe prosene optosti koja
izraava izvesne (statistike) pravilnosti i zakone deavanja; stepen verovatnoe tih
deavanja i njihovog odstupanja od pravilnosti i zakonitosti. Na osnovu principa
relativne uniformnosti i jednoobraznosti statistika indukcija ima znaajnu
prognostiku mo. Iako veina induktivnih zakljuaka nije apsolutno pouzdana,
empirijskom indukcijom steeno saznanje, potvreno praksom i (ili) naunim
eksperimentom moe da bude i najee jeste u visokom stepenu verovatno, gotovo
izvesno.
Prosena statistika optost - verovatnoa prosene optosti - koja je
svojevrsna sinteza empirijskog, logikog, matematikog, ali i metodoloko - teorijskog
saznanja, dovoljno je opravdanje indukcije kao osnovne naune metode.

3. TEORIJSKO-EPISTEMOLOKI DEO NAUNOG

METODA

3.1. PRETHODNA NAJAVA

Ovaj deo naunog metoda, odnosno teorijsko-metodoloki pristup sadri

osnovne teorijsko- metodoloke pravce i optenaune metode.
Iz rezultata teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi da u nauci, posebno
drutvenim naukama ne postoji jedinstven metodoloki pristup koji bi bio
opteprihvaen. To je posledica razliitog shvatanja sutine drutvenih pojava,
procesa i odnosa, kao i njihove epistemoloke (saznajne) prirode.
Prema metodolokim sugestijama u osnovne metodoloke pravce
ubrajaju se: pozitivizam, istorizam i dijalektika. U okvirima i na osnovu
pozitivizma konstituisani su: strukturalizam, funkcionalizam i biheviorizam.

146
 Prema metodolokoj i iroj naunoj lektiri pod optenaunim metodama se
smatraju one metode koje se, kao celine, koriste ili se mogu koristiti za sticanje
naunog saznanja u svim naukama i svim naunim disciplinama. To su:
1. hipotetiko-deduktivna metoda,
2. statistika metoda,
3. metoda modelovanja,
4. aksiomatska metoda,
5. analitiko-deduktivna metoda,i
6. komparativna metoda.
Iz ove lektire, dalje, prozlazi da se ne mogu sve ove optenaune metode
podjednako upotrebiti, kao i da se ne upotrebljavaju u svim istraivanjima, da se neke
mogu primeniti sasvim samostalno, a da se druge meusobno povezuju i
podrazumevaju istovremenost upotrebe, da se neke u nekim naukama mogu koristiti
samo izuzetno i uz velike tekoe itd. Isto tako, ako se ima u vidu celina procesa
istraivanja, ukljuujui sve faze od izbora i artikulisanja problema i predmeta
istraivanja pa do zakljuivanja na osnovu rezultata istraivanja i praktikovanja
saznanja steenog istraivanjem, sve optenaune metode mogu se primeniti, ali ne
podjednako u svim fazama. Najvea su odstupanja u fazi prikupljanja podataka. Zbog
toga se metode prikupljanja podataka, mada se neke od njih mogu koristiti u bilo kom
istraivanju za prikupljanje podataka, ne smatraju optenaunim.

3.2. OSNOVNI TEORIJSKO-METODOLOKI PRAVCI

Pozitivizam je najuticajniji metodoloki pravac koji se zasniva na dva osnovna

naela:
naelu o epistemolokom jedinstvu prirodnih i drutvenih nauka, tj.
Da drutvene i prirodne nauke treba na istovetan nain da istrauju
pojave koje prouavaju, i
naelu o integrativnoj funkciji nauke u drutvu.
Ono to u bitnom obeleava ovaj pravac jeste izuzetno pozitivno vrednovanje i
prevrednovanje nauke i naunog metoda. Time se raskida sa skolastikom i omoguava
da se misao o ljudskom drutvu, o organizacijama sveta rada i sveta ivota, i
njegovom, odnosno njihovim istraivanjima oslobode dogmi, kao i da se
objanjavaju i razumevaju razvojno. Pored ovog trajno vredan doprinos pozitivizma
jeste:
ukazivanje na neophodnost istraivanja stvarnosti to zahteva empirijska
istraivanja povezana;
isticanje znaaja ulno-iskustvenog saznanja i njegove uloge u sticanju i
proveravanju naunog saznanja;
u insistiranju na ureenim, kontrolisanim istraivanjima koja se izvode
adekvatnim metodama i omoguavaju otkrivanje uzroka, strukture i
funkcija pojave, procesa i odnosa;
ukazivanje na nunost izgraivanja kategorijalno-pojmovnog sistema i na
neke postupke u tome.
Meutim, ono to je neprihvatljivo u ovom metodolokom pravcu jeste
fetiiziranje uloge empirijskih injenica i time neopravdano redukovanje predmeta
istraivanja nauke i uproavanje saznajnog procesa. To u sutini ini
pozitivizam, posebno neopozitivizam. "injenice su osnova saznajnog procesa, ali se

147
on ne temelji samo na njima. Razumne apstrakcije su ne manje vana komponenta
saznajnog procesa, jer je njihova upotreba esto uslov za otkrie naunih zakona,
posebno u drutvenim naukama.
Sa teorijsko-epistemolokog stanovita posebno je neprihvatljiv i pogrean
pozitivistiki zahtev da se drutvene pojave istrauju kao prirodne, da se posmatraju u
njima samima, nezavisno od subjekata i njihovih vrednosti i doivljaja. Ovaj zahtev
gubi iz vida specifinost drutvenih pojava: injenicu da su one proizvod ljudske
delatnosti, i da sadre ljudske svrhe, vrednosti, tenje i doivljaje bez kojih nauno
saznanje nuno ostaje jednostrano, spoljanje i povrno." I pored toga to je
prihvatljivo njegovo zalaganje za praktinu primenu rezultata nauke, jer svaka nauka,
pored isto teorijske, mora imati i praktinu funkciju u drutvu, odnosno
organizacijama sveta ivota i sveta rada, ako ne na neposredan, ono barem na
posredan nain, ono se "ne moe i ne sme svesti na pozitivistiki zahtev da se nauka
integrie u postojei poredak i da slui kao efikasno sredstvo za usavravanje,
jaanje i stabilizaciju tog poretka. Takav zahtev zanemaruje kritiko-preobraavajuu
ulogu nauke i vodi je na apologiju postojeeg poretka, na ideoloko orue drutvene
prakse vladajue klase."23
Istorizam - metod razumevanja (Verstehen) u bitnom osporava pozitivistiki
metod - njegov pristup u izuavanja drutva i drutvenih pojava, kao i naelo o
epistemolokom jedinstvu prirodnih i drutvenih nauka i sumnja u mogunost i
celishodnost otkrivanja naunih zakona o drutvu. Naime, "pozitivistikom zahtevu za
naunim objanjenjem drutvenih pojava, istorizam suprotstavlja zahtev za njihovim
razumevanjem i opisom."
U okviru ovog metodolokog pravca postoje dva pristupa razumevanju
drutvenih pojava: snbjektivistiko i intuicionalistiko poimanje24 i shvatanje
razumevanja kao metoda naunog objanjenja.

23
M. Pei. J. Bazi: navedeno delo, str 39.
24
Zastupnici ovog s hvatanja su V. D iltaj i H. Rikert koji razlik uju prirodne i drutvene pojave. Naime,
prirodne pojave "s u oveku date na spoljanji nain, ovek nikako ne moe da prodre u unutr anj u bit t ih
poj ava, da ih shvati i razume, on moe da dokui s amo njihovu pojavnu, s pol ja nju s tranu i da ih obj as ni
ut vr i vanjem zakona koji vladaju njima. Duhovne, odnos no dru tvene pojave su, s matra Diltaj, delo
oveka. One s e ne zasnivaju na mchanikoj uzronosti, ve na slobodnoj volji oveka i nj egovoj delat nosti
rukovoenoj odreeni m vrednos tima i cilj evi ma. P ot o su dr utvene pojave proizvod oveka, one s e
mogu nepos reno os etit i i doiveli i zato dru tvene nauke, za razliku od prirodni h koje obja njavaj u
pojave pomou zakona, tee razumevanju pojava, odnos no utvrivanju znaaja i s misl a dru tveni h
dogaaja na bazi individualnog doivlj aj a i njegovog izraza.Nauno saznanje drutvenih pojava, odnosno
dru tvenog ivota ljudi, po Diltaju, odvija se kroz trijadu: doivljaj, izraz i razumevanje... Razum evanje je
zavrni in u naunom saznavanju drutvenog ivot a. Ono, s jedne strane, treba da otkrije stvarni odnos
izmeu nekog izraza i onog to j e u nje mu izraeno, jer pojedini izrazi mogu biti nedovoljno adekvat ni
svom ivotnom s adraju, a neki ak i potpuno lani. S druge strane, razu mevanje treba da ut vrdi
znaenje pojedinani h izraza i doivljaja njihovi m povezivanjem i ire s misaone celine, kao to s u ivot
pojedi nca, drutvene grupe i l i kulturnoistorijske epohe. Saznanje o drutvu koje se zasniva na razumevanju
mogueje samo u obliku konkr etne istorije. "H. Rikert je poku ao da izgradi jedinstven teorijsko-
metodoloki pristup za izuavanj e druStvenih, odnosno kulturnih pojava, kako ih on naziva. Drutvene
nauke tee da "r azu me ju dru tv en e poj av e, da utvrde njih ovu vez u s a odr ee ni m vr ed nos ti ma koj e s u
bi le p okret a nj ih ov og nas ta nk a. Obja njenje pomou zakona i teorija, s matra Rikert, nema gotovo
nikakvu vrednost u drutvenim naukama, jer se ono odnosi na najoptije karakteristike pojava i samim
tim zanemaruje individualne razlike. A upravo je osnovni cilj drutvenih nauka da otkriju istorijsku
osobenost dogaaja, a ne njegove opte karakteristike. Ta istorijska osobenost drutvenili pojava
moe se dokuiti samo razumevanjem njihovog smisla i vrednosti koja im se pridaje, a nikako
utvrivanjem uzroka njihovog nastanka.
Poto se vrednosti u razliitim drutvima razliito shvataju, Rikert se, radi obezbeivanja
obiektivnosti saznanja u drutvenim naukama, zalae za izgradnju celovitog i univerzalnog sislema
vrednosti koji bi sluio kao osnova za jedinstveno tumaenje drutvenih pojava. Do tog

148
 Za razumevanje drutva je aktuelan ovaj drugi pristup - pristup koga prvi
uvodi i celovito razvija Maks Veber. Prema njegovim nalazima u osnovi svih
drutvenih pojava "lei ljudsko delanje, odnosno ponaanje. Poto je svako
drutveno delanje vezano sa subjektivnim znaenjem koje mu pridaje onaj ili oni
koji deluju, zadatak drutvenih nauka je da razumevanjem tog znaenja objasne
sutinu delanja odnosno ponaanja. Za razumevanje znaenja bitno je, s jedne
strane, shvatiti unutranji smisao kojim se u raznim oblicima svoga delanja rukovode
pojedinci, tj. kako oni subjektivno povezuju ciljeve i sredstva pomou kojih te ciljeve
ostvaruju i, s druge strane, dokuiti pobude odnosno motive kojima se pojedinci
rukovode u svom delovanju.
Razumevanje znaenja i smisla racionalnih oblika ljudskog delovanja je za
Vebera isto intelektualni proces, ali kada su u pitanju afektivni oblici delovanja,
razumevanje je preteno emocionalni proces.
Saznanje drutvenih pojava pomou razumevanja, da bi imalo nauni karakter,
mora, smatra Veber, da ispuni dva uslova: da bude smisaono adekvatno i uzrono
adekvatno. ...
Prema Veberovim nalazima nauno razumevanje bilo kog oblika ljudskog
delanja mogue je samo u spoju smisaone i uzrone adekvatnosti ponaanja. Ako u
razumevanju odnosno tumaenju nekog oblika ljudskog ponaanja ne postoji
smisaona adekvatnost, tada i najevidentnija uzronost, najvea pravilnost redosleda i
toka ponaanja, koja se moe ak i brojano pokazati, ostaje nerazumljiva statistika
verovatnoa."25
Iz kazanog proizlazi da zastupnici istorizma jednostrano objanjavaju i
razumevaju drutvene pojave. Naime, oni drutvene pojave "svode na psihiku
delatnost pojedinaca, zanemarujui njihovu praktinu i drutvenu dimenziju.
Isputajui iz vida praktinu i drutvenu stranu ljudske delatnosti, oni su
neopravdano osporili mogunost uzronog objanjenja drutvene stvarnosti, a time
i mogunost otkrivanja naunih zakona, to je krajnji cilj svake nauke."26
Dijalektika metoda predstavlja i jeste odreeni nain istraivanja i
objanjavanja pojava, koji se zasniva na spoznaji dijalektike stvarnosti. Naime,
ovaj metodoloki pravac sve pojave posmatra, objanjava i razumeva u totatlitetu, u
procesu, u povezanosti sa drugim pojavama, u uzajamnoj uslovljenosti i
determiniranosti uopte. Primenom dijalektike metode u pojavama otkrivaju se
njihove imanentne suprotnosti i protivurenosti, uzajamna negiranja odreenih
stanja i nastajanje novih kvaliteta. Time se ova metoda razlikuje od svih drugih
jer:
a) tei da obuhvati celinu kojoj pripada drutvena pojava;

jedinstvenog vrednosnog sistema ne moe se, smatra Riker, doi spekulativnim ptitem, nego
uporednim prouavanjem vladajuih kultumih vrednosti u razliitim Ijudskim drutvima." - Isto, str.
40-41.
25
Prema Veberovim nalazima, razumevanje drutvenih pojava javlja se, u tri osnovna oblika:
prvo, kao aktuelno razumevanje konkretnih individualnih i grupnih akcija u istorijskom
prilazu - primenjuje se uglavnom u istorijskoj nauci "koja tei kauzalnoj analizi i objanjenju
individualnih radnji, tvorevina linosti koje su od znaaja za kulturu";
drugo, priblino ili proseno razumevanje aktuelnog znaenja drutvenih masovnih pojava;
tree, idealno-tipsko razumevanje drutvenih pojava kao optih pojava odreene vrste.
Sociologija "koja trai opta pravila zbivanja" koristi drugi, a osobito trei, idealno-tipski oblik
razumevanja, odnosno lumaenja drutvenih pojava. Da bi otkrila opta pravila zbivanja, sociologija,
smatra Veber, mora da obrazuje tipske pojmove, idealne tipove, koji e joj sluiti kao instrument
naunog saznanja i objanjenja pojave." - Isto, str. 43.
26
Isto, str. 44.

149
 b) za razliku od statikog, prevashodno strukturalnog pristupa, dijalektika
naglaava dinamiku, dijahroniku, istorijsku dimenziju drutvenih
pojava, i time dozvoljava ispitivanje njihove geneze na osnovu koje je
mogue shvatanje ne samo njihove sadanje logike strukture, ve i
njihove budunosti i time doprinosi razumevanju mogunosti naknadne
promene - promene koja polazi od oveka i zavrava sa humanom
organizaciom sveta ivota i sveta rada;
c) za razliku od drugih metoda koji nas usmeravaju da drutvene pojave
objanjavamo i razumevamo prvenstveno ili iskljuivo spoljanjim,
objektivnim heteronomnim iniocima, dijalektiko objanjenje
mehanizama menjanja drutvenih pojava tei da naglasi bitni znaaj
autonomnosti, samokretanja, samodeterminacije - samoodreenja;
d) za razliku od pozitivizma i iz njega izalih metoda koji naglaavaju i
preglaavaju pozitivno znanje, postizanje pouzdanog uvida u datu
stvarnost dijalektika je metod kritikog miljenja, ona ukazuje na bitne
ogranienosti onog to je "dato" i na mogunost prevazilaenja
humanijim, ljudskijim oblicima i sadrajima. Pokretake sile takvog
preobraenja su unutranje protivurenosti koje izviru iz ogranienosti
svakog postojeeg oblika organizacijama sveta ivota i sveta rada.
Postoje dva oblika dijalektike metode - Hegelov27 i Marksov.
Hegel je u okviru svoje gnoseologije i logike formulisao pet kljunih principa
za razumevanje i objanjenje dijalektikog kretanja Apsolutne ideje: princip totaliteta,
razvojnosti, jedinstva i borbe suprotnosti, prelaz kvantiteta u kvalitet, i
prevazilaenje - negacija negacije.
Marx i Engels nastavljaju, u materijalistikom smislu, Hegelovu koncepciju,
poimajui pod dijalektikom "nauku o optim zakonima kretanja kako vanjskog sveta,
tako i ljudskog miljenja". U tom smislu se u marksizmu pod dijalektikom shavata i
objektivni proces koji se odvija po dijalektikim zakonima i subjektivni dijalektiki
metodski postupak kojim mi prilazimo istraivanju pojava, procesa i odnosa, a koji je
zapravo rezultat spoznaje dijalektinosti same stvarnosti. Marks i Engels "su u svom
pristupu prouavanja ljudskog drutva i istorije odbacili Hegelovo idealistiko
shvatanja sutine sveta, ali su prihvatili njegove dijalektike principe kao putokaze za
razumevanje i nauno objanjenje oveka, drutva i istorije."28 Dijalektiki principi
miljenja i istraivanja su:

27
Hegel dijalektiku shvata kao put samorazvoja apsololutne ideje, prema tome stvarnosti uopte.
Naime, bitna odlika takvog shvatanja je da svaki pojam imanentno sadri svoju suprotnost (antitezu),
pa se u sintezi dijalektiki prevladavaju. Otuda je dijalektika razvoj i kretanje u suprotnostima -
dijalektika je sadraj svega postojeeg. Hegel nastanak i razvoj celokupnog univerzuma, ukljuujui
oveka i drutvo, tumai dijalektikim kretanjem Apsolutnog duha.
28
"Nauno saznanje, kao sloen dijalektiki proces interakcije izmeu subjekta i objekta, kako u
prirodnim tako i drutvenim naukama, ne zasniva se, kako to tvrde empiristi, odnosno pozitivisti, samo
na empirijskim injenicama, koje su rezultat ulnog iskustva, ni ti, pak, samo na razumu i
imaginaciji, to zagovaraju racionalisti. Ono je, po miljenju klasika marksizma, dijalektiko
jedinstvo opaanja i miljenja, ulnih utisaka o stvarnosti i razumskih apstrakcija koje se izvode iz tih
utisaka. Svako dijalektiko saznanje, kree se od neposrednog posmatranja ka apstraktnom miljenju i
od ovog natrag, ka praksi. Praksa, za klasike marksizma, nije samo osnova naunog saznanja, nego je
i glavni kriterijum njegove istinitosti. . . . Otuda, stvarnost koja nas okruuje, koju mi svojom
delatnou stvaramo i menjamo, za klasike marksizma je, dakle, dostupna naunom saznanju. To
jednako vai, kako za prirodu i prirodne pojave, lako i za drutvo i dmtveno-istorijske pojave i
procese. Meutim, sva naa saznanja su nuno ograniena i relativno istinita, jer je ljudska praksa iz
koje ona izviru i koja ih verifikuje istorijski ograniena i promenljiva. Praksa prethodnog veka
apsolutno je potvrivala saznanja klasine Galilej-Njutnove fizike, meutim, praksa naega veka ne

150
 1. princip totaliteta koji kae da drutvena stvarnost ne predstavlja
kompleks izolovanih procesa, nego celinu iji su delovi meusobno povezani i
uslovljeni. U drutvu, u organizacijam sveta ivota i sveta rada "svi odnosi
postoje istovremeno i oslanjaju se jedan na drugi". "Stoga se u saznavanju bilo koje
drutvene pojave ili procesa mora teiti da se oni shvate kao element ire
drutvene celine - konkretnog istorijskog totaliteta. Marksovo stanovite
totaliteta, koje je suprotno svakom atomistikom i partikularistikom pristupu, ne
hipostazira celinu na raun delova, nego trai da se analizom utvrde delovi celine i
odnos izmeu delova i celine. "Istraivanje, pie Marks u Kapitalu, ima do tanina da
ovlada materijom, da analizira njene razliite oblike razvitka i da iznae njihov
unutranji spoj. Tek kad je ovaj posao gotov, moi e se stvarno kretanje
izloiti na odgovarajui nain." Dakle, istraivanje sloenih celina za Marksa nije
mogue bez njihovog ralanjavanja, bez prikupljanja mnotva injenica o
pojedinim oblicima ispoljavanja te celine i bez razlaganja njene strukture";
2. princip razvojnosti odnosno istorinosti znai da drutvema
stvarnost "jeste dinamina celina, kompleks procesa, a ne gotovih stvari. Sve to
u stvarnosti postoji nastaje, menja se, i nestaje. To vai kako za prirodu, tako i
za drutvo i drutvene pojave. Zato dijalektiki prii istraivanju drutvenih
pojava ne znai saznati samo njihovu dijalektiku povezanost i uslovljenost, nego i
njihov nastanak, razvoj i istorijsku perspektivu. Isti pristup vai i u istraivanju
drutva kao celine, kao totaliteta". To znai da dijalektiko istraivanje drutva
podrazumeva saznanje njegove prolosti, sadanjosti i budunosti. To je nuno
jer su ove tri dimenzije drutva "meusobno dijalektiki povezane i utiu jedna
na drugu. Sadanji oblici drutvenog ivota, "za Marksa su, dakle, kristalizacija
prolih oblika ljudske delatnosti, i zato njihovo saznanje i razumevanje zahteva
obraanje riznici prolosti. S druge strane, tana ocena znaajnosti i relevantnosti
prolosti za istorijski razvitak drutva nemogua je ako se zanemari i apstrahuje
sadanjost. Samo sa stanovita vie faze do koje je razvitak dospeo, moe se oceniti
ta je bilo novo i revolucionarno u prolosti. U slinom dijalektikom odnosu nalaze
se, smatra Marks, budunost i sadanjost. Svaka postojea forma drutvenog ivota
ljudi nosi u sebi komleks moguih budunosti. Saznavanje i projektovanje
budunosti nemogue je bez poznavanja aktuelnih ekonomskih i politikih
odnosa i ljudskih sposobnosti i kvaliteta. Meutim, u ljudskoj istoriji ne utie samo
sadanjost na budunost, ve i obrnuto, budunost deluje na sadanjost. Vizija
budunosti u koje su utkane ljudske tenje, ciljevi i ideali vri esto odluujui uticaj
na sadanjost. Zato u istraivanju i saznavanju sadanjosti, pored injenica iz
riznice prolosti, treba uzeti u obzir i injenice sadrane u vizijama budunosti,
injenice koje se tiu ljudskih potreba, elja i ideala";
3. princip jedinstva i borbe suprotnosti pokazuje da svaka drutvena
pojava, proces ili stupanj u razvitku drutva, da svaka pojava, procesi i odnosi
"kao manje ili vie sloeno dijalektiko jedinstvo suprotnih inilaca, sadri, po

samo da relativizira, nego i porie mnoga saznanja te fizike. Nauna saznanja o drutvu su jo relativnija
i ogranienija, jer, kao toje ve reeno, u osnovi svili drutvenih pojava i procesa je ovekova
svrhovita delatnost. To drutvene pojave ini manje uniformnim, deterministiki odreenim i
predvidljivim u odnosu na prirodu. Meutim, to nikako ne znai da je drutvena stvarnost sfera
proizvoljnosti i voluntarizma, u kojoj subjektivne pobude i htenja ljudi iskljuuju postojanje bilo
kakve nunosti i objektivnih zakonitosti."- M. Pei, J. Bazi, navedeno delo, str. 45-46., videti i M.
Markovi: Filozofski osnovi nauke, navedno izdanje, str. 306-373., S. Milosavljevi, I. Radosavljevi,
navedeno delo, str. 361-383.

151
miljenju klasika marksizma, dva momenta - moment identiteta (jedinstva) i moment
diferencijacije (razlika).
Prvi moment je relativan, a drugi je apsolutan. Poto su razlike apsolutni
moment, one se razvijaju u polarne suprotnosti, a ove u nepomirljive suprotnosti,
ijom se borbom, konfliktom, ukida staro i uspostavlja novo stanje" - novi oblici i
sadraji materijalne organizacije i organizacije materije. "Razvijanje protivurenosti
jednog istorijskog oblika proizvodnje, istie Marks, jedini je istorijski put njegovog
raspadanja i preobliavanja. ... Protivurenosti se razreavaju time to se stari
proizvodni odnosi ukidaju i na njihovo mesto stupaju novi, koji oslobaaju prostor za
razvitak naraslih proizvodnih snaga.
Izvor drutvenog kretanja i razvoja, smatraju klasici marksizma ne treba traiti
samo u suprotnosti izmeu proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, nego ga trae i u
drugim oblicima suprotnosti;
4. princip prelaska kvantiteta u kvalitet ukazuje na izvore drutvenog
kretanja - na kretanje u oblasti organizovanja i upravljanja drutvom. Naime,
"princip prelaska kvantiteta u kvalitet pokazuje kako se vri kretanje, odnosno
kako treba istraivati unutranju sadrinu drutveno-istorijskih promena. Po
miljenju klasika marksizma, kao i Hegela, na kretanje u prirodi i u drutvu ne
treba gledati kao na postepeni evolutivni proces niti kao na naglu, skokovitu
promenu, jer se u svakom obliku kretanja ove dve vrste procesa meusobno
proimaju i ine nerazdvojivo dijalektiko jedinstvo. Drutveno-istorijsko
kretanje odvija se tako to postepeno kvantitativne promene (evolucija) na
odreenom stupnju dovode do nagle promene kvaliteta, revolucije. Sa promenom
kvaliteta zapoinje iznova evolutivni proces u okviru novog kvaliteta. ...
U istraivanju drutvenog kretanja, smatraju klasici marksizma, nije dovoljno
uoiti samo povezanost i sukcesivni sled izmeu evolutivne i revolucionarne faze
kretanja. Po njihovom miljenju, treba sagledati i unutranje dijalektiko proimanje
kantitaivnih i kvalitativnih promena, jer su u stvarnosti skokovi sami po sebi
sastavljeni iz niza postepenih promena; i obrnuto, postepeni prelasci su obino samo
globalni rezultati niza sitnih skokova";
5. princip prevazilaenja - negacija negacije jeste "konkretizacija prethodnih,
jer obezbeuje objanjenje unutranje dijalektike sadrine promene, odnosno sam
mehanizam razreenja protivurenosti. Svaka drutveno-istorijska promena, kao
stvaralako razreenje protivrenosti, za klasike marksizma je negacija, ali shvaena
ne kao jednostavno ukidanje, destrukcija neeg. Dijalektika negacija, kao stvaralako
razreenje protivrenosti, sadri, po Marksu i Engelsu, dva momenta: ukidanja
negativnog i odranje i dalji razvoj pozitivnog.
Prvi moment, moment ukidanja negativnog, znai negaciju, destrukciju
negativnih svojstava i sastojaka neke pojave ili drutveno-istorijskog oblika koji
onemoguavaju dalji razvoj.
Drugi moment promene je revolucionarni, stvaralaki in, kojim se oblikuje
novi kvalitet pojava"- novi kvalitet upravljanja. Taj novi kvalitet izrasta iz negacije
negativnih svojstava upravljanja i ouvanja i daljeg razvijanja pozitivnih inilaca i
svojstava.
U istraivanja drutveno-istorijskih promena koje predstavljaju kontinuirani
proces prevazilaenja starog i negativnog novim i progresivnim, treba, po miljenju
klasika marksizma, uvek imati na umu objektivnu i subjektivnu komponentu
promena. Objektivnu komponentu ine nuni, zakoniti procesi, koji se odvijaju

152
nezavisno od nae volje, a subjektivnu naa delatnost rukovoena potrebama,
ciljevima i idealima".29
Prema tome, primena dijalektikog metoda, odnosno dijalektikih princip
istraivanja kao metodolokih putokaza za istraivanje, a ne kao dogme iz kojih se
dedukuje stvarnost, i shvatanje naunog saznanja kao dijalektikog odnosa
subjekta i objekta omoguava prevazilaenje epistemolokih slabosti, kako
pozitivizama, tako i istorizma. Time se omoguava da se nauka razvija kao
apologija postojeeg, ve kao duhovna snaga usmerena ka istraivanju novih,
humanijih oblika materijalne organizacije i organizacije materije.
Strukturalizam, ije je osnovno teorijsko polazite da sva drutva i kulture,
poseduju zajedniku i nepromenljivu strukturu, smera utvrivanju i specifikaciji
nepromenljive strukture odnosa koje se svi ljudi nesvesno i prereflektivno
pridravaju. Poto se struktura u podjednakoj meri ispoljava u svim aspektima
drutva ili kulture, ona je bitna determinanta upravljanja.
Savremeni strukturalizam porie znaaj istorije (u strukturi kao logikoj celini
uvek vlada harmonija i jedinstvo, pa u njoj kao takvoj nema mesta istoriji u smislu
kontinuiteta) i istie znaaj sistema. On u bitnom umanjuje individualnost i
humanizam naglaavajui i prenaglaavajui strukturu. Naime, strukturalizam smatra
da su razlike meu drutvima samo prividne, i naglaava njihovu identinost - nema
razlika izmeu organizacija sveta ivota i sveta rada razliitih drutava, pa upravljanje
ovim i ovakvim organizacijama treba da bude uniformno. Da bi to ostvarili
strukturalisti umanjuju znaaj prostora (kulturnog, ekonomskog, politikog i ukupnog
drutvenog) i vremena, i dijahroniju ("sukcesivno pojavljivanje u vremenu")
zamenjuju sinhronijom ("zajedniko pojavljivanje u vremenu"). Naime, istraiva
drutvenih pojava nastoji da identifikuje njihov realni sadraj, procese i odnose i da
iste smesti u sistem i time ih objanjava. Pri objanjavanju organizacione strukture
treba da se sagledaju, na jednoj strani, odnosi sihronije i dijahronije, na drugoj strani
odnosi opozicije i korelacije. Odnosi sihronije su fundamentalni odnosi jer oni
izraavaju raspored elemenata u strukturi - unutranji poredak strukture.

29
"Sastavni deo metodolokog pristupa u istraivanju drutva i ljudske istorije predstavlja i marksistiko
vienje uloge nauke i naunih saznanja. Za razliku od pozitivista, koji nauku shvataju kao delatnost
analize i objanjenja postojeeg stanja, Marks ju je tretirao kao kritiko-revolucionamu snagu. "Filozofi
su, pie on u Tezama o Foerbahu, svet razliito tumaili, ali radi se o tome da se on izmeni." Za
Marksa nauka nije samo delatnost koja analizira i objaniava postojee stanje i prua pozitivno znanje
o njemu, nego jc istovremeno i kritiko-revolucionarna delatnost koja kritikom analizom postojeeg
stanja otkriva unutranje tendencije njegovog menjanja i prevazilaenja.
Ovo naglaavanje kritiko-revolucionarne uloge nauke mnogi Marksovi kritiari, a isto tako i
sledbenici, pogreno tumae i tvrde da je on u nauci prevashodno video orue politike prakse.
Meutim, dublji uvid u Marksovo nauno stvaralatvo pokazuje da on "nikada nije gubio iz vida
izrazito saznajnu prirodu nauke. On je dobro znao da nauka, ako se zapostavi njena osnovna saznajna
funkcija, prestaje da bude nauka u pravom smislu rei, i da pretvara se u vulgamu apologetiku. Cilj
nauke, po Marksu, moe da bude samo istina, sve potpunije i dublje saznanje stvarnosti. Ta saznajna
uioga ne moe se niemu podrediti, i u traganju za istinom nauka mora da bude i bezobzirna i
dosledna." Osnovna dunost naunika, po Marksu, jeste da pokae i dokae istinu. Svaki naunik je
obavezan da izvede sve logike konsekvencije iz pretpostavki od kojih polazi, nezavisno od toga da li
su one u skladu sa njegovim linim i grupnim interesima. Meutim, i pored insistiranja na naunoj
nepristrasnosti i doslednosti, klasici marksizma nisu zagovarali pozitivistiko stanovite o vrednosnoj
neutralnosti nauke. Naprotiv, za njih nauka ne sme biti vrednosno neutralna, ona treba da se bori za
opteljudske vrednosti i interese. Kritikom analizom postojee istorijske situacije nauka ne treba
samo da otkriva zakone njenog prevazilaenja i verovatne tokove budunosti, ona mora da ukazuje koji
se od tih tokova najvie podudaraju sa osnovnom ovekovim potrebama i univerzalnim Ijudskom
vrednostima i interesima."- M. Pei, J. Bazi: navedeno delo, str. 46-51.

153
Dijahronini odnosi su sluajni i predstavljaju posledicu nesavrenosti sistema koje
valja eleminisati "usavravanjem" delovanjem anonimnog i bezlinog miljenja, ili
"univerzalnog", "objektivnog" i bezlinog duha. Time strukturalizam, kao teorija,
metod i ideologija, postaje i jeste mona alatka savremenog globalizma.
Valja napomenuti da se strukturalizam, u metodolokom smislu, javio kao
pokuaj negacije elementarizma. Naime, elementarizam je takoe operisao sa pojmom
strukture, a objanjenje je vezivao za otkrivanje mesta elemenata u strukturi kao
celini. Osnovni pojmovi elementaristikog metodolokog shvatanja su struktura,
element i poloaj i mesto elementa u strukturi. Elementi su smatrani
najjednostavnijim, najosnovnijim dalje nedeljivim delovima celine.
Osnovna postavka elementarizma je da svaka celina ima svoju strukturu i da
se celina moe saznati strukuralnom analizom odnosno analizom stmkture i njenih
delova. Ovo je koncept atomizacije" pojave koji dovoljno ne razlikuje posebni
kvalitet celine od kvaliteta delova, posebnog i pojedinanog u celini pojave.
Strukturalizam je osporio atomizirajui" postupak karakteristian za pozitivistiki
empirizam i suprotstavljao mu postavke o strukturi kao osnovi i celini, ali je time
negirao svaku ulogu subjekta u konkretno-istorijskim zbivanjima, jer iste objanjava
i razumeva delovanjem bezlinog principa nadreenosti.
Osnovna vrednost strukturalizma je u otvaranju pitanja odnosa prirodnog,
nesvesnog, objektivnog i subjektivnog i podseanje na injenice uzajamne
povezanosti i uslovljenosti. Meutim, strukturalistiki zahtevi za otkrivanjem
nesvesnog i tumaenjem svesnog nesvesnim nisu u nauci prihvaeni kao produktivni.
Naime, drutvene pojava (proces, odnos), uprkos svemu, ne moe se istraivati na
isti nain kao mit ili kao lingvistika, semantika ili semiotika - ne moe se istraivati
bez vrednosnog, bez pojavnog i bez vremenskog odreenja. Subjekt - individualni,
grupni i organizacioni u raznim oblicima, raznih sadrina i u raznim istovremenim
odnosima i interakcijama, sa raznim ciljevima i nastojanjima ne moe se iskljuiti iz
istraivanja i shvatanja.
U strukturalizmu su ve sadrane osnovne ideje funkcionalizma (struktura,
sistem, funkcija, odnos itd.), te se moe smatrati da je on karika u relacijama
pozitivizam-funkcionalizam. To je jedan od razloga to se strukturalizam utapa
u funkcionalizam.
Funkcionalizam, koji je potekao iz pozitivizma, tei da na osnovu
relativno malo principa, postulata i kategorija izgradi teoriju i metod kojima e
saznavati istinu o drutvu i objasniti drutvo. Po optoj orijentaciji, osnovnim
kategorijama (funkcija, odranje ravnotee, sistem itd.), predmetu istraivanja i
ciljevima funkcionalizam se pokazao prihvatljiv kao postupak izrazito sintetikog
karaktera.
U metodolokoj lektiri ima stavova da funkcionalna analiza prua znanja ija
je praktina vrednost relativno lako uoljiva. U tom smislu znaajna su i shvatanja
da funkcionalizam, posredstvom funkcionalne analize, omoguava nauno znanje o
mogunostima poboljanja funkcionisanja drutvenih sistema ili njihovih delova,
iznalaenje adekvatnih i drutveno jeftinijih funkcionalnih zamena, kao i saznanja
o nainu otklanjanja disfunkcionalnih pojava i odnosa i predstavlja vrsto integrisani
skup pouzdanih informacija koje mogu biti zanimljive vrlo irokom krugu razliitih
interesovanja".
Zagovornicima strukturalnog funkcionalizam, koji je postao dominantan u
savremenoj sociologiji, iako se meusobno razlikuju, zajedniko je to "da u
objanjavanju drutvenih pojava i procesa ne polaze od individualnih ili kolektivnih
ponaanja ljudi ili izdvojenih oblika drutvenih odnosa, ve od drutva kao celine.

154
Pritom, oni drutvo shvataju kao organizovan i samodovoljan sistem koji ima manje-
vie trajnu strukturu i u kome svi njegovi delovi imaju odreene funkcije koje su u
slubi odravanja drutvenog sistema, kao celine."30
U strukturalnom funkcionalizmu aktuelni su: makrofunkcionalizam,
mikrofunkcionalizam i sistemski pristup, posebno humanistika verzija sistemske
koncepcije.
Osnovno stanovite makrofunkcionalizma jeste da drutvo kao makrostruktura
determinie poloaj i uloge grupa i pojedinaca ija je bitna odredba samoregulacija i
akcije na odranju sistema. U tom smislu valja promiljati pojam drutvene akcije.
Naime, prema ovom stanovitu drutvena akcija je motivisano ponaanje ciljno
usmereno prema kriterijumu pogodnosti (povoljnosti, korisnosti) po subjekta koji bira
izmeu mogunosti - ili prema oekivanjima da odreeni cilj bude izabran. Akciona
orijentacija moe da bude kognitivna i katetika (saznajna i vrednosna). Uloge,
koje se vre na oekivan nain, povezuju se u mreu veeg ili manjeg
doprinosa odravanju sistema i ine sistem. Interesi aktera su meusobno povezani
u optu saglasnost preko moralnih normi i kulturnih vrednosti, to je jezgro
drutvenog sistema.
Ravnotea drutvenog sistema odrava se funkcionisanjem dva mehanizma:
prvo, mehanizmom drutvene kontrole (propisa i sankcija); drugo, ostvarivanjem
socijalizacije (vaspitavanje). A, socijalni (drutveni) sistem je funkcionalno
jedinstvo u kome svaki subjekt - akter vri pozitivnu funkciju koja je doprinos
odranju postojee strukture sistema. Ponaanje u neskladu s ovim je deformacija,
devijacija ili patoloki izuzetak.
Prema tome, promene drutva se ne tretiraju ve se razmatraju poremeaji
unutar socijalnog sistema koji se razreavaju adaptacijom i usavravanjem postojeih
oblika organizacije. Sistem se odrava tako to uspostavlja apsolutni prioritet potreba
sistema nad pojedincem, i konsenzus zasnovanom na zajednikom sistemu vrednosti i
normativnom poretku.
Uviajui, s punim pravom, zapostavljenost mikrogrupa i pojedinaca u
koncepciji makrofunkcionalizma, mikrofunkcionalizam pripisuje determinirajuu
ulogu mikrogrupama. Ova koncepcija mikrogrupe shvata kao dvostruki sistem: kao
spoljni koji ostvaruje meudejstva izmeu mikrogrupe i sredine u kojoj se mikrogrupa
nalazi; drugo, kao unutranji, tj. sistem uzajamnih dejstava izmeu inilaca
mikrogrupe. Unutar mikrogrupe, shvaene kao samoregulativni sistem bitni su
inioci: aktivnosti, oseanja, uzajamna delovanja, norme delanja i vrednosti.
Prema tome, bitna razlika izmeu ova dva shvatanja je u shvatanju drutvenog
sistsma i odnosa sa podsistemima, tj. u shvatanju struktura sistema i autonomija
unutar sistema.
U okvirima opte funkcionalistike koncepcije nastala je sistemska teorijsko-
metodoloka koncepcija koja je u osnovi holistika orijentacija. Nuno je razlikovati
humanistiku verziju sistemskog pristupa od verzije tehnokratskog koncepta drutva.
"Za humanistiku verziju sistemske koncepcije, osim jasnog deklarisanja protiv
zloupotrebe sistema i organizacije za podreivanje i iskoriavanje oveka i za
njegovo obezvreivanje kao pojedinane, stvaralake i samosvojne linosti,
karakteristini su sledei principi:
Posmatranje sistema kao celine i kao interakcije izmeu delova i celine
i delova i delova. Celina se ne moe shvatiti samo izolovanim

30
M. Pei, J. Bazi: nevedeno delo, str. 143.

155
 istraivanjem izolovanih delova, kao to se ni delovi ne mogu shvatiti bez
celine i odnosa sa drugim delovima. Celina je vie nego zbir delova, a
sistem je, prema N. Vineru, celina koja se sastoji iz niza povezanih
elemenata (delova) koji se nalaze u stalnom meusobnom uticaju
(interakciji). Svaki deo je uslovljen drugim delovima i celinom, a i on utie
na celinu i druge delove. Sistem je, tvrdi Bertalanti kompleksnost
elemenata koji se nalaze u interakciji". Sistem se nalazi u stalnoj
interakciji da bi prilagoavanjem okruenju opstao. Bioloke i drutvene
sisteme karakterie svrhovitost. Dinamika ravnotea, tj. promene u
sistemu imaju za svrhu preivljavanje sistema.
Bitna karakteristika sistema je organizovana sloenost" i to je
fundamentalan istraivaki problem. Organizovana sloenost
podrazumeva odreeni poredak, a svet se shvata kao organizacija.
Koncepti koji se zasnivaju na shvatanjima organizacije, celine,
direktivnosti, diferencijacije nesaglasni su sa stanovitima dotadanje
nauke.
Otvorenost sistema je princip koji dovodi u sumnju postojanje zatvorenih
sistema, ali ipak razlikuje otvorene od zatvorenih sistema. Otvorenim
smatra sve one koji primaju i emituju informacije, energiju i materiju,
a zatvoreni su oni koji to nemaju. Drutvo, drutvene organizacije,
institucije, ustanove itd. shvata kao otvorene sisteme koji su u interakciji
unutar sebe i sa svojom sredinom sa kojom komuniciraju, u emu bitnu
ulogu imaju informacije - informacioni procesi i povratna sprega. U
tom procesu, dramatinoj igri", prema Vineru, saveznik ljudi je maina
koja, zahvaljujui svojoj sposobnosti da sabere podatke i da donosi
odluke, moe da stvara lokalne zone organizacije u svetu koji, kao
celina, tei da se degradira".
Princip dinamike ravnotee podrazumeva promene unutar sistsma i
sistema koji osposobljavaju da se prilagodi okruenju. Bitni su, a i
vaan predmet izuavanja, mehanizmi: prilagoavanja, kao dinamiki i
odranja, koji je ekvifinalitet. Sistem i njegov opstanak su i u ovom,
kibernetskom pristupu primarni odnosno bnajvaniji kao i u klasinoj
funkcionalistikoj postavci.
Princip centralizacije i hijerarhije podrazumeva da se odnosi izmeu
delova uspostavljaju i odravaju kao odnosi hijerarhijskog poretka,
centralizacije, dominacije i kontrole - jer su takvi i prirodni poreci.
Princip uniformnosti tvrdi: Stvarnost se prema modernoj koncepciji
pojavljuje kao dinovski hijsrarhijski poredak organizovanih celina -
entiteta, i sastoji se u nadreenosti niza nivoa od fizikih, hemijskih do
biolokih i sociolokih sistema. To ne znai da se jedinstvo nauke sastoji
u svoenju svih nauka na fiziku i hemiju, ve u tome da su osnovni
principi opti, uniformni i da vae za sva podruja realnosti... kada
podvlaimo opte strukturalne izomorfizme koji vae za sve nivoe i
podruja, mi istovremeno podvlaimo i njihovu autonomiju, posedovanje
specifinih zakona." Na osnovu izloenog, stanovite je da se sve
tvorevine mogu posmatrati kao sistemi - kao kompleksi elementa u
izvesnom smislu, koji su u izvesnoj interakciji, kao i da postoje opti
zakoni sistema koji se primenjuju na bilo koji sistem.

156
 Opta sistemska teorija je opta nauka o celini koja inklinira konstituisanju u
logiko-matematiku disciplinu isto formalnu, ali primenljivu na razliite
empirijske nauke."31
Ukoliko se promisli u celini ova teorijsko-metodoloka koncepcija, i pritom
imajui posebno u vidu njihovo prenaglaavanje statinosti drutva, odnosno da ona
nije uspela da otkrije dublju vezu izemu drutvenih sukoba i radikalnih strukturalnih
promena, tada dolazimo do nalaza da: funkcionalizam nije opta drutvena teorija
jer ne ispunjava potrebne uslove; on ne omoguava otkrivanje drutvenih zakona
i valjano nauno objanjenje; statian je i konzervativan; nehuman je; ne omoguava
shvatanje i objanjenje drutvenog razvoja odnosno drutvenih promena;
paradigma i kategorijalni sistem su mu pozajmljeni iz biologije (fiziologije); nije
originalan ve je eklektian itd.32
Biheviorizam jeste teorijsko-metodoloki pristup koji e se u nauci
uobliiti kao neoklasina kola upravljanja - kao kola meuljudskih odnosa.
Bihevioristika metoda nastala je kao metoda psihologije da bi se razvila u socioloku
i u metodu upravljanja.
Za metodsku koncepciju biheviorizma ono to je bitno jeste da se zasniva na
odnosu drai i reakcije iz koga proistie ponaanje.33 Naime, predmet i istovremeno
osnovna kategorija bihevioristike metode je ljudsko, drutveno i organizaciono
ponaanje. Njen postulat je u stanovitu da je drutveno ponaanje oveka u osnovi
reagovanje pojedinca i grupa na stimulanse koji dolaze iz drutvene, organizacione i
prirodne sredine. Znaaj ovog stanovita je u sledeem:
ono odbacuje determinaciju biologizma i svaku drugu determinisanost
ponaanja. Naime, stimulans ponaanja nalazi se u prirodnom i
drutvenom okruenju oveka; dakle moe da bude i prirodan i drutveni
i istovremeno, prirodno-drutven;
stimulans izaziva reagovanje, ali to nije automatsko, iskljuivo nagonsko
ili intuitivno, ve ljudsko reagovanje zasnovano na iskustvu, saznanju,
miljenju o sopstvenoj poziciji;
ni reagovanja ni podsticaji nisu tipizirani, unikvitetni. Na isti podsticaj
mogui su razni odgovori, a isti odgovor moe da izazove isti ili ista
grupa podsticaja. Dakle, postoji izbor reakcije;
odgovor je proizvod socijalizacije i svesti oveka, koja se razvila kroz
interakcije sa drugim ljudima kroz koje se oformio u drutveno bie.
Biheviorizam je razvio i stanovite o akciji i reakciji kao o pluralistikoj borbi
za opstanak u kojoj ljudi prilagoavaju sredinu do odreenog stepena sebi, a
potom sebe prilagoavaju sredini u kojoj ive i delaju.34 Pored ovog, u teorijsku riznicu

31
S. Milosavljevi, I. Radosavljevi: navedeno delo, str. 336-337.
32
E. Nejgel: Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1977., str. 462-475.
33
Dra se definie kao spoljanja objektivno postojea energija nezavisna od nae svesti i naeg
opaanja". Kontrolisanjcm drai moe se kontrolisati ponaanje. Unutar biheviorizma razlikuje se
geografska sredina, tj. objektivno deflnisana spoljanja sredina, od bihevioralne sredine u kojoj se
ponaanje odvija, a kojaje odreena opaanjem geografske sredine.
34
"Za razvoj metodologije jo su znaajnija stanovita i posebno istraivaki rad Isaka Tomasa i
Florijana Znanjeckog. Oni su poli od stanovita da je drutveno ponaanje ljudi proizvod interakcija
individue i drutva, stavova pojedinaca i drutvenih vrednosti. Time js naglaen princip da se
objektivno drutveno ponaanje ne moe valjano saznati bez njegove subjektivne komponente. Ljudi
imaju etiri osnovne elje: (1) elju za novim iskustvom; (2) elju za saoseanjem; (3) elju za
priznanjem i (4) elju za siguniou. Svoje elje Ijudi zadovoljavaju definisanjem situacije", tj.
svesnom aktivnou usmerenom na zadovoljavanje elja. U tom procesu ovek kao svesno bie
modifikuje i kontrolie svoje pnmarne elje, formira pravila akcije i usmerava pravce interesa

157
su uneeni pojam motivacije i uloge. Drutvene uloge su, po tom shvatanju, osnovni
inioci drutvene strukture. Kroz njih se ostvaruje motivacija kao uravnoteenje u
oveku na fiziolokom, emotivnom, organizacionom i drutvenom planu. U osnovi su
ponaanja koja se, po pravilu, ponavljaju i usmerena su na ponaanja drugih ljudi. A,
osim uloga, inioci drutvene strukture su institucije, kao skupovi vie uloga i
institucionalni poreci, kao skupovi srodnih institucija koje izazivaju iste posledice.
etvrta komponenta strukture globalnog drutva su sfere drutvenog delanja". U
svim institucionalnim porecima postoje etiri osnovne sfere drutvsnog delanja: sfera
simbola; sfera tehnologije; statusna sfera; i vaspitna sfera. Statusna sfera ima posebnu
vanost jer ona preseca sve ostale sfere.
"Istiui drutvenost, mogunost izbora, svest, interakciju, motivaciju, ulogu,
institucije i institucionalni poredak, sfere drutvenog delanja, socijalnu akciju,
stimulans i reakciju i utvrdujui inioce procesa nastajanja slinosti ljudskih reakcija,
svesti vrste", strukture i vrste stimulansa koji potiu iz okruenja oveka,
mehanizama reagovanja, konstitutivnih inilaca socijalne akcije itd. bihevioristi su
razvili upotrebljivu pojmovnu osnovu za sistematino shvatanje i nauno istraivanje
drutva"35 i upravljanja u i organizacijama. Njihovi metodoloki postulati, zasnovani
na stvarnosti i saznanju o njoj, su osnova razvoju metoda prikupljanja podataka,
posebno ispitivanja, analize dokumenata, kvazieksperimenata i studije sluaja, kao i
komparativne metode. Naime, bihevioristi su isticali i istiu neophodnost empirijskih
istraivanja. Oni njih smatraju bitnim izvorima naunog saznanja, osnovom teorije i
kriterijumom provere valjanosti teorije. Njihov najvei doprinos je u razvijanju tzv.
survey metoda (metoda istraivanja ponaanja) kojima se pridaju karakteristike
egzaktnosti. "Ove metode podrazumevaju nastojanja da se doe do to istinitijih i
preciznijih podataka primenom svih operacija kojima se mogu pribaviti podaci o
stanovnitvu i njegovom ponaanju. Razvijena su pravila konstruisanja uzoraka i
istraivanja na osnovu uzoraka, to je doprinos razvoju statistike metode.
Pravila intervjua, tj. razgovora lice, u lice (face to face) ureuju sadraj, formu
i proceduru prikupljanja iskustvenih podataka ispitivanjem, a razvijaju se i pravila za
oblike telefonskih intervjua i anketa i potanskih anketa. Osnove za razgovor i anketni
upitnici kao instrumenti prikupljanja podataka i instrumenti analize dokumenata
predmet su panje iz ega proizilaze uputstva o njihovoj konceptualizaciji, strategiji,
sistematizaciji, standardizaciji, nainu komuniciranja pri njihovoj upotrebi, nainu
evidentiranja odgovora i pretvaranja nenumerikih iskaza u numerike, kao i
uputstva za sreivanje, obradu i analizu tih podataka, to je podrazumevalo i razradu
pravila kodiranja i dekodiranja, ifriranja itd.
Kako su se naunoistraivaka saznanja bazirala na iskazima ispitanika,
morao se reavati problem kompetentnosti i istinitosti iskaza. Kompetentnost se
reavala konstruisanjem adekvatnih uzoraka, a istinitost i verodostojnost iskaza
sadrajem, oblikom i procedurom ispitivanja i kontrolnim pitanjima u raznim
varijantama. Kvantitet je shvaen kao sloeniji pojam od kvaliteta. Zahtevi
biheviorista su veoma veliki i u fazi projektovanja istraivanja. Insistiranje da se u

pojedinaca i grupa prema odreenim vrsdnostima, a uz zapostavljanje drugih. Dva su bitna

metodoloka doprinosa Znanjeckog. Prvo, to je kroz teoriju socijalne akcije definisao socijalnu akciju
kao najelementamiju analitiku jedinicu drutvene strukture i drutvenih zbivanja. Drugo, to je,
zajedno sa Tomasom, postavio osnove biografske metode koja istovremeno sadri znaajan princip da
se preko iskaza subjekata moe saznavati objektivna istina, uz istovremeno odstupanje od metodsko-
tehnikog principa strogosti postupka bihevioristikog istraivanja." - S. Milosavljevi, I.
Radosavljevi: navedeno delo, str. 341-342.
35
Isto, str. 343.

158
svakoj etapi istraivanja javno saopti ta se i na koji nain istrailo u sutini je
zahtev da istraivanje bude plansko i sistemsko, kao i da bude intersubjektivno
proverljivo."36
Bihevioristi su zahtevali i zahtevaju kvantitativna istraivanja i stroge
kvantifikacije postupaka gde je to mogue, ali su afirmisali i kvalitativna istraivanja i
kvalitativne podatke. Drugim reima, oni insistiraju na sistematskoj analizi koja treba
da zameni deskriptivne - koje se mogu testirati po uputstvima teorije. Time se otvara
pitanje predmet istraivanja koji treba da budu fenomeni koji se mogu neposredno
posmatrati. U tome je ovaj metodoloki pristup blizak sa pozitivistikim
opredeljenjima. Meutim, shvatanje pojava koje se mogu neposredno opaati" je
sloeno kada se ima u vidu ponaanje kao osnovni pojam kojim se one defmiu, te je
svako jednostrano pojednostavljenje, neretko, pogreno. Istovremeno prenaglaavanje
bihevioristike orijentacija na primenjena istraivanja, iji rezultati treba da
doprinose, posredno ili neposredno, razvoju odreene organizacione prakse (prakse
upravljanja u i organizacijama), direktno vodi u instrumentalizaciju i nauni
prakticizam. Ako se ovome doda da vrednosti ne mogu biti istinski predmet
istraivanja ovom metodom, da se ne mogu nauno dokazivati valjanost i
pravilnost vrednosti i njihova pogrenost, i njihovo insistiranje da se u istraivanjima,
naroito prilikom izrade kriterijuma klasifikovanja i analiza uzdre od ocenjivanja na
osnovu vrednosti, proizlazi zahtev da se odustane od globalnih pitanja i ostane na
disciplinarnim istraivanjima. Time je jasna upotrebna vrednost ove metode, njeno
neprijateljstvo prema dijalektikim pravcima, prema generalnim pitanjima i teorijama,
istorijsko - normativnom i institucionalnom pristupu, prema aksiolokom pravcu itd.
Oni su ugraeni u preutnu pretpostavku o kulturi i visokoj saglasnosti izmeu
verbalnog ponaanja i delanja.
Meutim, uprkos ovim slabostima, nedostacima i tekoama primene
bihevioristiki pravac je nesumnjivo dao sledea tri trajna krupna doprinosa nauci:
prvo, razvio je tehnike i pravila empirijskih istraivanja pojava koje u
mnogome eliminiu proizvoljnost u formiranju naunog saznanja;
drugo, razvio je valjanu metodoloku osnovu za izgradnju teorija tzv.
srednjeg dometa, odnosno teorija izvedenih iz empirijskih istraivanja;
tree, razvojem svojih pravila i tehnika omoguio je povezivanje i proimanje
raznih metodolokih pravaca, ak i onih koje je deklarativno odbacivao i negirao.

3.3. OPTENAUNE METODE

Ve je kazano da optenaune metode ine drugi deo naunog metoda kao i da

po metodolokoj i iroj naunoj lektiri pod istim se smatraju one metode koje se, kao
celine, koriste ili se mogu koristiti za sticanje naunog saznanja u svim naukama i
svim naunim disciplinama. To su:
1. hipotetiko-deduktivna metoda,
2. statistika metoda,
3. metoda modelovanja,
4. aksiomatska metoda,

36
Isto, str. 344-345.

159
 5. analitiko-deduktivna metoda, i
6. komparativna metoda.
Iz ove lektire, dalje, prozlazi da se ne mogu sve ove optenaune metode
podjednako upotrebiti, kao i da se ne upotrebljavaju u svim istraivanjima, da se neke
mogu primeniti sasvim samostalno, a da se druge meusobno povezuju i
podrazumevaju istovremenost upotrebe, da se neke u nekim naukama mogu koristiti
samo izuzetno i uz velike tekoe itd. Isto tako, ako se ima u vidu celina procesa
istraivanja, ukljuujui sve faze od izbora i artikulisanja problema i predmeta
istraivanja pa do zakljuivanja na osnovu rezultata istraivanja i praktikovanja
saznanja steenog istraivanjem, sve optenaune metode mogu se primeniti, ali ne
podjednako u svim fazama. Najvea su odstupanja u fazi prikupljanja podataka. Zbog
toga se metode prikupljanja podataka, mada se neke od njih mogu koristiti u bilo kom
istraivanju za prikupljanje pdoataka, ne smatraju optenaunim.
Navedene optenaune metode su konceptualno i epistemoloki definisane i po
svojim odredbama se razlikuju od svih ostalih metoda. Ono to ini osnovu
optenaunih metoda su tzv. osnovne mtode. Mada nijedna optenauna metoda ne
moe da se odrekne nijedne osnovne metode, ipak su neke od njih bitni inioci
osnove. Tako su za statistiku metodu bitni inioci osnove indukcija i generalizacija,
za metodu modelovanja bitni su analogija, analiza, apstrakcija, sinteza i generalizacija
itd. Izmeu optenaunih metoda postoje odnosi saglasnosti i meuzavisnosti, manje
ili vie uslovljene predmetom i vrstom istraivanja. Tako se statistika metoda i
metoda modelovanja po pravilu javljaju istovremeno i povezano u gotovo svim
istraivanjima u kojima se koriste. Hipotetiko - deduktivna metoda se javlja kao
prethodna i sadrana u svim ostalim optenaunim metodama itd. Povezanost i
meuzavisnost optenaunih metoda vidljivija je u tzv. empirijskim istraivanjima, ali
je evidentna i u teorijskim. Najmanje izrazito je uee aksiomatske metode u
istraivanjima (naroito empirijskim) ali, ako se ima u vidu da, prilikom projektovanja
istraivanja, obrade podataka i zakljuivanja na osnovu podataka i rezultata
istraivanja, polazi od paradigme i teorijskog sistema, odnosno od aksioma predmetne
nauke i metodologije, i da su svi rezultati, ak i kada menjaju ve postojee teorijske
postavke, u okvirima tog sistema, ne moe se porei uee aksiomatske metode.
Njena uloga u istraivanju, u razvoju nauke i metodologije kao njenog nunog
autentinog dela, naroito je jasna ako su rezultati istraivanja osnova ili tok
neposrednog konstituisanja naunih zakona ili aksioma.
Meutim, u svakom naunom istraivanju jedna od optenaunih metoda je
dominantna, primarna, determinirajua, druga moe da bude istovremena
(paralelna), a ostale se podrazumevaju kao delotvorne u skladu sa vrstom istraivanja
i svojstvima predmeta istraivanja. Tako je u tzv. empirijskim istraivanjima najee
dominantna optenauna statistika metoda u ijoj je primeni neizbena hipotetiko -
deduktivna, a paralelna istovremena metoda modelovanja. Ukoliko se imaju u vidu
ove metodoloke sugestije kao i praktina iskustva tada se moe konstatovati da se u
procesu naunog istraivanja primenjuju sledee optenaune metode: hipotetiko-
deduktivna, statistika, modelovanja, aksiomatska i komparativna.

3.3.1. HIPOTETIKO-DEDUKTIVNA METODA

Prema nalazima metodologa, hipotetiko-deduktivna metoda je iskustvena

metoda ija je saznajna i naroito nauno saznajna osnova ukupno drutveno,
organizaciono i nauno iskustvo. Pomenuto iskustvo ova metoda ne shvata

160
jednostavno, ve kao sloenu celinu raznovrsnog, suprotnog i protivrenog
pojedinanog, grupnog, kolektivnog i generalnog drutvenog iskustva. Hipotetiko-
deduktivna metoda to iskustvo ne svodi na ulno, empirijsko iskustvo, ve ga shvata
kao celinu u kojoj se proimaju opaeno, misaono (racionalno) i duhovno. Ovo zbog
toga to ono (iskustvo) nije iskustvo jednog vremena ili jednog prostora, ve je to
iskustvo mnogo puta, na mnogim prostorima, u raznim vremenima i od mnogih
subjekata (pojedinanih, grupnih i kolektivnih) sticano, selekcionirano i proveravano.
To iskustvo ima svojstva opteg, proverenog i proverljivog iskustva. Istovremeno, ono
nije, kao oformljeno saznanje, jednom zauvek dato, ve je promenljivo i razvojno.
Iskustvo i saznanje - pogotovu nauno saznanje izvedeno iz njega je nuno kritiko. I
upravo u karakteristikama ovog iskustva koje se odnosi na prolu i aktuelnu stvarnost,
ali ija instrumentalnost i orijentisanost akceptira i buduu ljudsku stvarnost, osnova
su njene hipotetinosti.
Prema teorijskim sugestijama bitne inioce relativno stabilne strukture
hipotetiko-deduktivne metode ine:
njen predmet koji se odnosi na ukupnu stvarnost, ukupnu drutvenu
stvarnost (prirodno okruenje i prirodne pojave i procese, ukljuujui i
prirodnost oveka), drutvene procese, pojave i odnosi (materijalni,
psihiki, kulturni i duhovni) u svim etapama njihovog nastanka, razvoja i
prestanka;
pojmovi, stavovi, sudovi i zakljuci koji u njoj nastaju;
procedure kojima se metoda ostvaruje;
aksiomatizovani stavovi odnosno aksiomi koji su proizvod metode.
Hipotetiko-deduktivna metoda nema svoje posebne tehnike i instrumente.
Mada iskustvena i po tome i empirijska, ona nema metode, tehnike i postupke
prikupljanja empirijskih podataka, ve to postie postojeim metodama prikupljanja
podataka. Ona je misaona, racionalna metoda. A, procedura primene hipotetiko-
deduktivne metode moe se odrediti na sledei nain:
poetni korak u formiranju postulacione osnove hipotetiko-deduktivne
metode na osnovu iskustva jeste evidentiranje raznovrsnih i razliitih,
sluajnih ili namernih, iskustava steenih komuniciranjem prema istim
predmetima drutvene realnosti. Ova iskustva - komunikacije o istom
predmetu se, potom, ponavljaju u okvirima prostora i vremena (na mnogim
mestima u raznim vremenima, u mnogim organizacijama i raznim
vremenima), meusobno se kritiki uporeuju, ime se daje mogunost
konstatovanja istog - istovetnosti sutine i sadraja, slinog i razliitog (u
razliitom stepenu) o tom predmetu;
sledi, na osnovu prethodnog postupka, vaspostavljanje saznanja o
pravilnostima delovanja pojave, procesa koji je predmet istraivanja,
odnosno iskustva o njoj, u istim ili slinim uslovima i eventualno
konstituisanje teorijske definicije te pravilnosti (kao sledujueg u nizu,
tipskog, modalnog, prosenog, najeeg, najrasprostranjenijeg i sl.), ime
ona dobija status kriterijuma, norme, merila, orijentacije u postupanju u
vezi sa datim predmetom;
po saznanju pravilnosti i njegovom definisanju sledi kritiko uporeivanje
(komparacija) sa vaeim shvatanjima, odnosno sa raznim vaeim
znanjima, uverenjima, kao i sa paradigmama saznanja i teorija i osnovnim
postavkama unutar njih;
potom sledi ukljuivanje - uklapanje - smetanje teorijski i praktino
utvrenih pravilnosti u odreeni saznajni sistem (postojei ili

161
 novoformiran). Paralelno s tim tee formiranje obiaja ponaanja -
stereotipa - na osnovu utvrenih pravilnosti u dogaanju, oformljavanje
uverenja o ispravnosti uobiajenog ponaanja - uverenja - verovanja;
najzad, na osnovu potvrivanja utvrene pravilnosti u vremenskom
kontinuitetu i frekvenciji (uestalosti) dogaaja - ponavljanja, njoj se
pridaje odreeno aksiomatsko vaenje ("uvek ako") - dakle, ona stie status
aksiomatskog stava.
Izloena, istina pojednostavljena procedura, pokazuje odvijanje sloenog
praktino-misaonog procesa u kome se individualna, kolektivna i drutvena iskustva
deriviraju, tipiziraju, standardizuju i aksiomatizuju - ime se formira postulaciona
osnova hipotetiko - deduktivne metode. Osnovni stavovi te postulacione osnove, koji
se javljaju kao premise deduktivnog zakljuivanja, zapravo su sinteza tipologiziranih,
generalizovanih i apstrahovanih pojedinanih, grupnih i drutvenih iskustava kojima
su pridate karakteristike pravilnosti, zakonitosti i aksiomatinosti, a njihova
hipotetinost se zasniva na ogranienosti vaenja iskustava na kojima su postulati -
premise izraivani. Ovako formirani aksiomski stavovi - postulati podloni su daljoj
(praktinoj i teorijskoj) proveri i vrednovanju.
Isto tako, izloena procedura, ukazujui na nunost iskustvene osnove i njenu
ulogu u verifikaciji ljudskog saznanja i naunog saznanja posebno, zasnovana je na
analitiko - deduktivnom postupku. A, da bi se empirijsko - iskustvena osnova
hipotetiko - deduktivne metode i njena analitiko - deduktivna procedura ispravno
shvatila neophodno je objasniti njeno shvatanje opaanja. Postoje dve vrste opaanja:
ulno i "neulno", i ona se odigravaju u okvirima vaeih "paradigmi drutvene
svesti".
Po kriterijumu uloge ula i svesti u opaanju moemo razlikovati:
isto ulno opaanje (izvorno ulna, bez prethodnog imena, oznake i
znaenja i izvan "paradigmatskog sistema");
ulna opaanja u "paradigmatskom sistemu", sa formiranim imenima i
znaenjima predmeta;
ulna opaanja u sistemu nauke i "paradigmi" nauke;
psihika opaanja;
racionalno-duhovna opaanja (opaanja ideja, uverenja, verovanja itd.).
Sva ova opaanja mogu biti izvorna i posredovana, kao i jednostavna i
sloena, vieslojna. Tome jo treba dodati i principe uniformnosti i jednoobraznosti
koji su drutveno relativni.
Iz kazanog jasno proizilazi da je hipiotetiko-deduktivna metoda iroko, i
neizbeno primenljiva u svim sferama naunog saznanja, na svim njegovim nivoima,
u okvirima svih teorijsko - metodolokih pravaca. Primenljivost hipotetiko -
deduktivne metode ogleda se u odnosima sa drugim optenaunim metodama. Uopte
uzev, to je odnos kooperacije i proimanja, ali posebnih odnosa. Ilustracije radi,
hipotetiko - deduktivna metoda veoma je slina sa analitiko-deduktivnom metodom,
ali je vie orijentisana na konstituisanje iskustvene osnove i njeno poetno i povratno
korienje. Moe se rei da analitiko-deduktivna metoda ima oslonac u iskustvenoj
osnovi hipotetiko-deduktivne metode, a ona se slui analitiko-deduktivnim
postupcima analitiko-deduktivne metode. Statistika i metoda modelovanja, koje se
iroko koriste u svim naukama, svoju osnovu imaju u hipotetiko-deduktivnoj metodi,
a posredstvom njih i hipotetiko-deduktivna metoda se primenjuje u istraivakoj
praksi.
Odnos izmeu hipotetiko-deduktivne i osnovnih (posebnih) metoda
jednostavniji je od odnosa sa drugim optenaunim metodama. Osnovne (posebne)

162
metode su u osnovi hipotetike metode, tj. one su metodi njenog konstituisanja i
primene, ali je i ova metoda istovremeno i kritika, podsticaj i nain razvijanja i
izgraivanja, dograivanja i povezivanja ovih metoda. Na to ukazuje njene
karakteristike analitinosti i sintetinosti, apstrahovanosti i konkretijabilnosti, njen
generalizatorski i specijalizatorski karakter i njena induktivnost i deduktivnost.
Iz dosada kazanog o hipotetiko - deduktivnoj metodi moe se konstatovati
sledee:
Pitanje optenaunih metoda u naunim istraivanjima uopte odreeno je,
prvenstveno, predmetom istraivanja i primenljivou (produktivnou)
metoda. Iz analiza vidi se da su, i pored zajednikog naziva, neke od ovih
metoda optijeg karaktera i svojstava (uslovno reeno "optenaunije"), da
imaju uravnoteeniji stepen primenljivosti i prodornosti u svim naukama,
dok su druge manje opte, tj. primenljivije su u nekim naunim oblastima i
posebnim naukama, odnosno naunim disciplinama. Uopte uzev, moe se
konstatovati da hipotetiko - deduktivna metoda ima vii stepen
primenljivosti u svim naukama, nego to je to sluaj sa ostalim metodama
koje, po uobiajenim klasifikacijama, spadaju u optenaune metode;
Hipotetiko-deduktivna metoda, s obzirom na to da nema svoje posebne
tehnike, instrumente i postupke, ve da je ine generalno konstituisane
norme i procedure koje u sebe ukljuuju druge metode i tehnike
istraivanja, ima nii stepen neposrednosti u primeni i upotrebi nego to je
to sluaj sa nekim drugim optenaunim metodama, u prvom redu sa
statistikom metodom, koja ima svoje neposredne tehnike i instrumente u
vidu posebnih statistikih postupaka i formula, ali koja se javlja,
slobodnije reeno, kao jedna od faza ukupne procedure hipotetiko -
deduktivne metode ili kao jedna od njenih inilaca;
Hipotetiko-deduktivna metoda je najsloenija optenauna metoda zbog
izrazito naglaenog zahteva za integracijom sistematskog i sistematinog
empirijskog i teorijskog saznanja, odnosno njihovog stalnog izvoenja
jednog iz drugog i prevoenja jednog u drugo u kontinuitetu (kada se jedna
pojava - proces pretvara u drugu uz promene u kvantitetima i kvalitetima).
Njena sloenost je naglaeno izraena i kroz zahteve za istovremenim
korienjem svih pozntih metoda kojima se uspostavlja veza izmeu
stvarnosti i duha, odnosno integrie empirijsko i teorijsko, pa i drugo
duhovno saznanje. Pri tome se mora imati u vidu dijalektiki odnos
izmeu teorije i empirije, izmeu teorijskog i empirijskog saznanja,
odnosno injenica da teorijsko nije nastalo i ne nastaje nezavisno od
empirijskog, ve naprotiv, da se u osnovi teorijskog uvek nalazi empirijski
proverena i stalno proveravana iskustva iz kojih su nastali i nastaju
aksiomi i teorije (i to svi inioci teorije u razvojnom smislu). Ovde se, kod
primene hipotetiko - deduktivne metode, faktiki ostvaruju stvarna veza i
odnos uzajamnog delovanja teorije, metoda i empirije; empirija se tu
neprekidno javlja kao izvor i predmet saznanja, kao predmet teorije i kao
praktikovanje u ulozi provere i menjanja teorije;
Hipotetiko-deduktivna metoda je drutvenim naukama, zbog svoje
nedovoljne obraenosti, bila uglavnom spontano primenjivana, to je
proizilazilo iz zahteva, karakteristika i svojstava predmeta istraivanja.
Upravo karakteristike fakticiteta, misija, strategija, valjanosti, interesa,
ciljeva, moi itd.; koji ine bitne komponente i realnosti drutva i
dugoronosti bitnih drutvenih pojava i procesa, njihovih sadraja, oblika i

163
 procedura, nametali su povezanost empirijsko-teorijskih zahvata.
Hipotetiko - deduktivna metoda, kao ureen metodoloko - metodski
sistem, upravo se javlja kao neposredno najproduktivnija optenauna
metoda u istraivanju drutvenih pojava, procesa i odnosa, koja ne
iskljuuje, ve naprotiv podrazumeva i zahteva upotrebu i korienje i
ostalih metoda, njihovih pravila, normi, postupaka i procedura;
Primenljivost hipotetiko - deduktivne metode odreena je shvatanjima
izrade faza istraivanja kao strogo odreene istraivake procedure.
Naime, produktivnost i primenljivost hipotetiko-deduktivne metode,
uslovljena je, pri svakom konkretnom projektovanju, prethodnim
konstituisanjem, rekonstituisanjem i inoviranjem sistema normi, kategorija
i definicija, aktueliziranjem postulata i postupaka zakljuivanja, kao bitne
metodoloko - metodske osnove valjanosti konkretnih istraivakih
rezultata;
Specifina karakteristika hipotetiko-deduktivne metode je da iskljuivo
rauna sa valjano zasnovanim poetnim hipotezama u procesu saznanja.
Osnov tih hipoteza su viestrano, viestruko i vievremenski proverena
iskustva, koja samo u nekim sluajevima imaju karakteristike primarnih
iskustava, dok se najee radi o deriviranim iskustvima. Otuda, osim o
saznanjima prolosti, hipotetiko-deduktivna metoda podrazumeva i sva
saznanja steena u prethodnim istraivanjima uz primenu ove metode kao
hipotetika;
Primena hipotetiko-deduktivne metode podrazumeva strogu proceduru
kako u procesu projektovanja, tako i u izradi izvetaja o istraivanju. To
znai da se mora dosledno potovati zahtev za uspostavljanje strukturalno-
funkcionalnih veza i odnosa u logiko-sadrajnom i metodsko-
instrumentalnom smislu izmeu svih delova projekta istraivanja i
izvetaja o rezultatima istraivanja. Pomenuta stroga proceduralnost i
ureenost u projektovanju i saoptavanju rezultata istraivanja nuna je
radi razgranienja izmeu metode istraivanja i njenog predmeta
istraivanja (tj. predmeta na koji se ona primenjuje) koji je i sam sloen i
iji sadraj i forme ispoljavanja esto nisu valjano definisani i
razgranieni;
Sa stanovita naunog rada opravdano se postavlja pitanje da li se
hipotetiko-deduktivna metoda moe smatrati prvenstveno ili bar preteno
dijagnostikom metodom, ili je ona prevashodno prognostika metoda
saznanja? Sa jedne strane, po nainu svoj nastanka i razvoja, konstituisanja
osnovnih postulata i procedura primene stie se, na prvi pogled, utisak da
je re o prvenstveno dijagnostikoj metodi, sa svim bitnim osobenostima i
svojstvima istorijske metode. Ali, s druge strane, po praksi primene,
upotrebe i korienja ove metode u naunom saznanju, a pogotovu po
mogunostima i efektima njenog praktikovanja, moe se zakljuiti da je
hipotetiko-deduktivna metoda prevashodno prognostika metoda. S
obzirom na to da hipotetiko-deduktivna metoda insistira na iskustvima
prolosti i sadanjosti, ona, zapravo, anticipira budunost kroz aktuelnost i
razne udaljenosti od prolosti i aktuelnosti u kojima su se ve ispoljile
odreene tendencije, a koje su prolost i aktuelnost ve kvalifikovale i
vrednovale. Isto tako svi modeli ponaanja, miljenja itd., konstituisani kao
odreena pravila, norme, uzori i sl., u sebi sadre i prognozu njihove
primene u praksi. Istovremeno, zahtevi dijagnostikog postupka u ovoj

164
 metodi podrazumevaju i saznanje o tendencijama, to je nuni sastavni
deo i osnov predvianja. Iz toga proistie i izrazito prognostiki karakter
ove metode. Prognostike mogunosti hipotetiko-deduktivne metode su
upravo u njenoj koncepciji o procesualnosti, kontinuitetu i sukcesiji i
shvatanju razvoja kao kontinuiteta diskontinuiteta koji se odigravaju u
prolosti i sadanjosti i koji e se, u odreenim sadrinama i formama,
odigravati i u budunosti. Zahtev za procedurom identifikacije, kao bitno
pravilo ove metode, omoguava njenu produktivnu prodornost. Uopte
uzev, moe se zakljuiti da je hipotetiko-deduktivna metoda naglaeno
dijagnostika, ali i izrazito prognostika metoda saznanja;
Naziv hipotetiko-deduktivne metode samo delimino izraava njenu
sutinu. U osnovi ove metode jeste viestrano, viestruko i vievremenski
provereno ljudsko iskustvo konstituisano u obliku aksioma, kategorija,
trajno vaeih postulata, normi, itd. Neka od tih saznanja imaju trajno
vaenje (do danas nisu opovrgnuta), neka od njih su dugorono vaea, a
neka imaju kratkotrajnija vaenja operativnog i isntrumentalnog karaktera.
U tom smislu hipotetiko-deduktivna metoda je strogo empirijska metoda,
znai induktivna i generalizatorska, dakle sintetika metoda saznanja.
Deduktivnost ove metode ne podrazumeva hipotetinost ve imanentnu
analitinost, uz strogo izvoenje nunog zakljuka. Meutim, kroz ovakvu
odredbu deduktivnosti (odnosno kroz pripisivanje deduktivnosti ovoj
metodi) indirektno se izraava priznanje jednog dugo vremena
osporavanog pravila, po kome, u principu, postoji stroga (ili bar veoma
jaka) meuzavisnost izmeu valjanosti postulata i valjanosti (adekvatnosti,
istinitosti i pouzdanosti) zakljuaka.

3.3.2. STATISTIKA OPTENAUNA METODA

Statistika, kao optenauna metoda, je relativno nova. O njoj se u prvom

redu govori kao o grani matematike odnosno primenjene matematike. Iz savremene
naune grae se mogu konstatovati sledee injenice:
Statistika odnosno statistika metoda, odnosi se na istraivanje
masovnih pojava koje se sastoje iz mnotva jedinica, mnotva
pojedinanog;
Saznanje, zakljuci statistike - statistike metode izgrauju se kao
induktivni zakljuci, tj. kao zakljuci koji se izvode iz vie (mnotva)
premisa, ako se svaki stav o svakom pojedinanom lanu smatra
premisom. Matematika indukcija je, za razliku od ove, direktno
zasnovana na izvoenju iz jednog lana, tj. primerka;
Generalizacija do koje se dolazi statistikom - statistikom metodom je
induktivna, zasnovana na statistikoj indukciji, zakonima verovatnoe i
statistikim zakonima, te su tako steena saznanja uglavnom
verovatna;
U svim naukama i naunim disciplinama statistika metoda je
primenjiva, mada su razlike u primeni evidentne.
U procesu naunog rada statistika se primenjuje na osnovu odgovarajuih
prilagoavanja njegovom predmetu, odnosno fazama istraivanja. A to, dalje, znai da
ova optenauna metoda ima svoju optu i adaptivnu logiku osnovu, svoj
epistemoloki sadraj koji obuhvata opet saznajne odredbe matematike, posebne

165
saznajne odredbe statistike kao grane matematike, zatim odredbe nauke i predmeta
nauke i odredbe teorije metodologije nauka (opte metodologije) i metodologije
predmetne nauke (posebne metodologije). Postupci statistike u naunom istraivanju
ne javljaju se sasvim samostalno ve povezani sa metodom prikupljanja i obrade
podataka i uslovljeni su svojstvima podataka.
U promiljanju statistike optenaune metode poli smo od nalaza da se
koristi u istraivanjima masovnih pojava, odnosno masovnih inilaca stvarnosti.
Meutim, neophodno je imati na umu da se ona mora koristiti i u teorijskim
istraivanjima. Osim miljenja koje se ne iskazuje i ne evidentira, sva nauna saznanja
su iskazana u raznim oblicima iskaza (stavova, sudova, zakljuaka) i svaki od njih je,
nezavisno od sadraja, pojedinaan fakt specifine drutvene stvarnosti. Po pravilu,
oni su sadrani u raznovrsnim dokumentima, koji su, svaki za sebe, pojedinani.
Otuda ni tzv. teorijska istraivanja ne mogu da izbegnu statistiku metodu.
U procesu istraivanja prva etapa primene statistike optenaune metode, u
skladu sa njenim pravilima i procedurom primene, jeste identifikacija statistike mase.
S obzirom da je predmet istraivanja koji se istrauje ovom metodom masovan, to ga
ini mnotvo raznovrsnih jedinica. Sve jedinice koje mogu spadati u predmet i koje su
obuhvaene pojmom, ine statistiku masu.
Identifikacija statistike mase podrazumeva:
jasno definisanje svojstava koja jednu jedinicu odreuju kao jedinicu
predmetne statistike mase;
otkrivanje i utvrivanje izvora podataka o statikoj masi i proceduru
korienja i vrednovanja izvora i njihovog sadraja;
otkrivanje broja i rasporeda statistike mase.
Iz prakse proizlazi da samo u nekim situacijama (organizacijama) postoji
zadovoljavajua evidencija o statistikoj masi, kao i da je ta evidencija samo izuzetno
dovoljno tana. Otuda su aktuelna sledea pitanja: prvo, dostupnost saznanja o
postojeim izvorima i dostupnost izvora, i drugo, broj izvora sa istom vrstom
podataka i njihove karakteristike.
Onog trenutka kada je statistika masa identifikovana, moe se, na osnovu
uvida u njenu brojnost i bitna svojstva, opredeliti za istraivanje popisom, tj.
obuhvatom svih jedinica statistike mase ili pomou uzorka (uzoraka), tj. odreenog
broja jedinica statistike mase pri emu su i broj jedinica i obuhvaene jedinice
odreeni po valjanom kriterijumu.
Uzorkovanje i izrada uzorka ine drugu etapu primene statistike metode i o
njima bie vie rei na stranicama koje slede.
Treu etapu u primeni statike metode ini prikupljanje podataka. Statistika
optenauna metoda ne koristi iskljuivo svoje instrumente za prikupljanje podataka,
niti ih posebno razvija. Saglasno tome, podaci se prikupljaju tehnikama,
instrumentima i postupcima metoda prikupljanja podataka. A, uobiajeno je da se
statistikom metodom prikupljaju kvantitativni, kvalitativni, hronoloki i drugi
podaci. Isto tako je injenica da optenauna statistika metoda operie sa svim
vrstama podataka koji se mogu izraziti numerikim datma, odnosno koji mogu biti
kvantitativno izraeni. Istovremeno, za svaki kvantifikovani iskaz vezuje se merenje,
tako da se ova optenauna metoda skoro poistoveuje sa merenjem. Naime, ne moe
se poricati da svako kvantifikovanje, u najirem znaenju, podrazumeva i svojstva
merenja. Ali i pored toga merenje kao sistem ne moe se poistovetiti sa optenaunom
statistikom metodom jer je samo jedan njen deo.
Podaci koje u okviru statistike metode sakupljamo iskazuju odreena svojstva
(kvalitete) u odreenoj koliini (kvantitete) u odreenom vremenu (hronoloki) i na

166
odreenom prostoru (geografski). Ne mogu se odvojeno sakupljati samo kvantitativni
podaci, kao to se ne mogu kao samostalni, sakupljati ni hronoloki ili geografski
podaci. Kvalitativni podaci, podaci o odredbama - svojstvima uvek se moraju
sakupljati, a sa njima su u neraskidivoj vezi kvantitativni, hronoloki i geografski
podaci.
etvrtu etapu u primeni ove metode ini formiranje statistikih serija.
Formiranje serije podataka spada u fazu sreivanja i obrade podataka. Sutinska uloga
formiranja serija jeste da se njima statistiki opie istraivana pojava. Od prikupljenih
podataka mogu se obrazovati dve osnovne vrste serija: statike i dinamike serije.
Statikim serijama opisuje se stanje i za njih se koriste kvalitativno-
kvantitativni i geografski (prostorni) podaci. Hronoloki podaci se po pravilu u
obrazovanju ovih serija ne koriste, osim za odreenje vremenskog odseka u kome
opisivano stanje postoji.
Dinamike serije statistiki opisuju kretanja, dakle, niz stanja u raznim
vremenskim momentima na samo jednom odreenom prostoru ili na vie njih. Sve
vrste podataka mogu da budu inioci dinamike serije, ali su neizbeni kvalitativno-
kvantitativni i hronoloki (vremenski). Geografski (prostorni) podaci mogu da budu
korieni kao inioci serije ili samo kao oznaka mesta (prostora) na kome se realizuje
kretanje pojave koju opisujemo serijom.
Ove dve osnovne vrste serija omoguuju nam razne kombinacije. Tako je
mogue formirati vie paralelnih serija podesnih za kompariranje stanja na raznim
prostorima u jednom ili vie vremenskih odseaka, itd. u skladu sa zahtevima analize
koja se sprovodi.
Peta etapa jeste statistika analiza. Statistiki podaci sreeni u statike i (ili)
dinamike serije analiziraju se da bi se otkrili struktura, meusobni uticaji inilaca
struktura i dinamike odigravanja istraivanih pojava odnosno procesa. U nauci se
praktikuju tri osnovne vrste analiza: statika, kojom se uglavnom saznaju odreene
strukture; dinamika, kojom se otkrivaju kretanja odreenih pojava i korelaciona
(statika i dinamika) analiza, kojima se otkrivaju postojanje i bitne karakteristike
veza izmeu podataka odnosno raznih grupa podataka. Korelaciona analiza ne govori
o svim svojstvima veza koje otkriva, ve samo o postojanju i uestalosti tih veza.
Regresivna (regresiona) analiza ukazuje i na uzrono-posledine odnose. Korelaciona
odnosno regresiona (regresivna) analiza spadaju u najsloenije i sinteza su statike i
dinamike analize.
Iz empirijskih iskusatava proizlazi da su glavna nastojanja statistike analize
usmerena su na otkrivanje "distribucije frekvencija", tj. na otkrivanje rasporeda
uestalosti pojava odreenih osobina numerikih iskaza, ali bez vremenske odredbe.
Ovo je "vanvremensko", tanije statiko prouavanje, koje otvara mogunosti
povezivanja teorije verovatnoe i optenaune statistike metode. A, osnovni predmet
saznanja dinamikim analizama su vremenske varijacije svojstava, odredaba, inilaca
pojava ili samih pojava. Saznanja o tome stiu se izraunavanjem sekularne
tendencije razvitka pojave koja je poznatija pod nazivom "trend", kao i
izraunavanjem periodinih oscilacija.
Najei postupci statistike metode su prebrojavanje, izraunavanje procenata
i izraunavanje srednje vrednosti odnosno mere centralne tendencije. Aritmetika
sredina je najei oblik izraunavanja srednje vrednosti odnosno "distribucije
frekvencije". U veini sluajeva aritmetika sredina se izraunava iz kontigenta
nesreenih prikupljenih podataka po obrascu: X = (X1 + X2 +...+ Xn) / n= (X)/n.
Meutim, aritmetika sredina moe se izraunavati iz podataka grupisanih po
frekvenciji, podataka grupisanih u razrede i pomou proizvoljne polazne take. A,

167
izraunavanje medijane takoe spada u postupke izraunavanja mere centralne
tendencije. Medijana je taka na skali iznad koje se i ispod koje se nalazi po 50%
sluajeva (podataka, skorova). Mod (modus) takoe spada u oblik izraunavanja
centralne tendencije. To je skor koji se najvie koristi u skali podataka i moe da bude
"sirov" i "pravi". Izraunavanje mera centralne tendencije podrazumeva i utvrivanje
mera njihove varijabilnosti kojima se saznanje kakvo je odstupanje podataka od
srednje vrednosti.
Aritmetikoj sredini najvie odgovaraju izraunavanja standardne i prosene
devijacije, medijani kvartalne devijacije, a modu totalnog opsega. Izraunavanje
standardne devijacije mogue je iz negrupisanih podataka (to je najlake i najee),
zatim iz podataka grupisanih po frekvenciji, grupisanih u razrede i pomou
proizvoljne polazne take.
U izraunavanju varijabilnosti koristi se i izraunavanje percentilnog
odstupanja (decilima i percentilima).
Statistiki postupci obuhvataju i izraunavanje standardnih skorova i
standardnih korelata kao mera poreenja. Obino se koriste tzv. Z i T skorovi. Z
skorovi su sirovi, pretvoreni u relativno standardne jedinice ("sigme rastojanja"), i
veoma su znaajni za izraunavanje korelacija. I T skorovi formiraju se na osnovu
sirovih skorova, i najee su celi kontinuirani brojevi sa pozitivnim predznakom.
Mere korelacije su bitan inilac statistike metode i osnov sutinskih saznanja
o statistikim pravilnostima i zakonitostima. Korelacija je, po osnovnom znaenju,
povezanost izmeu promenljivih vrednosti. Njome se izraava uslovljenost, pozitivne
ili negativne usmerenosti. Vrednost korelacije utvruje se merenjem koeficijenta
korelacije. Koeficijent korelacije je numerika vrednost kojom se oznaava stepen
povezanosti izmeu dve promenljive pojave. Ova vrednost se kree od +1 do -1 (to je
maksimalna vrednost negativnog usmerenja korelacije).
Korelacija se moe izraunavati primenom vie modela. Najea su
izraunavanja korelacija prema odnosu elemenata (Pirsonov koeficijent; Eta
koeficijent); zatim po rangu elemenata (Spirmanov koeficijent korelacije); korelacija
po serijama elemenata (biserijski koeficijent; pointserijski koeficijent i S-koeficijent);
korelacija po vezama elemenata (koeficijent parcijalne korelacije, koeficijent multiple
korelacije). Uz ove postupke izraunavanja korelacije treba pomenuti i Hi kvadrat
kojim se pokazuje verovatnost povezanosti tj. "kvalitativnih" podataka statistikom
merom. Ova mera polazi od postavke "stepena slobode" odnosno od postavke o
"nultoj hipotezi".
U statistikoj metodi bitna je uloga generalizacije. Tako su poznate potpuna,
nepotpuna i verovatna generalizacija. U funkciji statistike generalizacije poznato je
vie postupaka testiranja znaajnosti razlika izmeu statistikih vrednosti. To su u
prvom redu:
A) konfrontiranje parova radi utvrivanja znaajnosti razlika
a) meu aritmetikim sredinama, i
b) meu proporcijama;
B) analiza varijanse kojom se testira znaajnost razlike izmeu vie
aritmetikih sredina i interni i eksterni varijabilitet.
Za nauni rad je veoma vaano izraunavanje standardne devijacije sredine
uzorka i standardne devijacije sredine mase, tj. skupa podataka koji se apliciraju na
ukupnu statistiku masu.
Standardna devijacija sredine uzorka izraunava se iz frekvencije obeleja, iz
odstupanja od prave sredine uzorka i na osnovu broja jedinica uzorka po obrascu n =
(fd2)/n. Standardna devijacija uzorka nastaje zbog uproavanja koja nastaju

168
formiranjem uzorka, te koja onemoguavaju da bilo koji uzorak potpuno verno
odslikava situaciju statistike mase.
A, standardna devijacija mase ima neto veu vrednost od standardne
devijacije uzorka. Zato je obrazac za izraunavanje standardne devijacije mase neto
drugaiji i glasi: n = (fd2) / (n - 1). Meutim, i kada se primene postupci
izraunavanja standardne devijacije ne mogu se dobiti sasvim precizna i sasvim
sigurna saznanja ni o situacijama, ni o stavovima i ponaanjima uzorka, ni statistike
mase. Saznanja su samo verovatna i izraavaju u prvom redu globalne vrednosti i
tendencije.
Neki autori smatraju posebnom fazom primene statistike metode ocenu ili
sud o pravoj sredini cele skupine na osnovu sredine uzorka. Iako je to mogue, ipak se
ne moe poricati da svi postupci statistike metode u obradi podataka ine jedinstvenu
celinu i povezani su statistikom analizom. Isto tako ni iskazivanje i predstavljanje
statistikih podataka na bilo koji nain i u bilo kom obliku ne moe se smatrati
posebnom fazom statistike optenaune metode. Naime, iskazivanje i predstavljanje
statistikih podataka tee po utvrenom planu prikupljanja i obrade podataka koji je
sastavni deo projekta istraivanja. Ono se realizuje prvo kao pregled opte evidencije
podataka, zatim kao klasifikacija podataka po odreenom principu odnosno
principima, potom kao posebno formiranje i iskazivanje serija u skladu sa predmetom
i ciljevima istraivanja, itd. Iskazivanje i predstavljanje podataka tabelama, naroito
tabelama sa vie ulaza u kojima je izvreno ukrtanje obeleja podataka, osnov je
statistike analize, a u nekim sluajevima i osnov statistikih podataka.
Osnovni delovi tabele su: naslov tabele, redni broj tabele, ukupan apsolutni
iznos (sigma) od kojeg se izraunavaju relativni brojevi, zaglavlje tabele dato na
poetku tabele horizontalno, pretkolone vertikalno i polja tabele nastale u presecima
redova i kolona tabele i sume - zbirovi podataka u redovima i kolonama. U tabeli se
esto istovremeno nalaze redovi i kolone sa iskazima u apsolutnim i u relativnim
brojevima.
Tabeliranje kao smisaoni, ciljni proces podrazumeva sledee postupke:
Koncipiranje sistema tabela i svake tabele posebno. To znai da je
svaka tabela definisana po sadraju, formi, ulozi u saznanju i odnosu
prema drugim tabelama i nainima iskazivanja podataka. Po pravilu,
javljaju se tri vrste tabela: radne - ija je uloga radna i pomona;
analitike - koje ve same po sebi predstavljaju odreeni stepen analize
odnosno osnove za zakljuivanje i ilustrativne - koje verbalni iskaz
(pisani ili usmeni) ilustruju ili imaju svojstva argumenata;
Izrada tabela, to podrazumeva konstruisanje forme tabela, definisanje
njihovih osnovnih odredaba i njihovo popunjavanje, i na kraju,
Korienje tabela u saznajnom postupku.
Prednost tabelarnog i grafikog prikazivanja podataka je u ureenosti i
preglednosti. Najei oblici grafikog predstavljanja su grafikoni pravougaonih slika,
grafikoni krugova, histogrami frekvencija (dijagrami stubaca), poligoni frekvencija,
ogiva frekvencije i Gausova kriva (normalna kriva). A, specifian oblik grafikog
predstavljanja, uz poligon, jeste predstavljanje na koordinatnom sistemu. Grafikoni
pravougaonih slika i krugova se pripisuju grafikom predstavljanju kvalitativnih
odredaba - atributa (kvalitativnih podataka) i njihovih numerikih izraza.
Kombinacijom kvalitativnih (atributivnih) i kvantitativnih (numerikih) odredaba
konstruiu se pomenuti grafikoni. Histogram frekvencija koji se jo naziva i grafikon
stubaca konstruisan je za iskazivanje numerikih podataka sreenih u razrede.
Meutim, shvatanje da su ovo iskljuivo kvantitativni podaci sutinski je pogreno.

169
Naime, ne istrauju se frekvencije po sebi i za sebe ve frekvencije nekog kvaliteta u
odreenom vremenu i prostoru organizacije. Ovo vai i za sva ostala grafika
predstavljanja koja smo pomenuli. Jedina vana razlika u grafikom predstavljanju
vezana je za karakteristike predmeta na koji se podaci odnose (na statiku odnosno
dinamiku odredbu) i na sloenost sadraja koji se predstavlja. Grafikoni (ukljuujui
i histograme frekvencija) spadaju u red jednostavnih predstavljanja relativno
jednostavnijih (manje sloenih) sadraja.
esta etapa jeste tumaenje rezultata statistike analize i izvoenje zakljuaka.
Osnovni zadatak optenaune statistike metode je izvoenje direktnih i indirektnih
generalizacija manjeg ili veeg stepena istinitosti odnosno verovatnoe o pouzdanosti
informacija o predmetu. Neposredna generalizacija ostvaruje se izraunavanjem
srednje vrednosti mase na osnovu uzoraka ili popisa. Posredna generalizacija izvodi
se na osnovu vie uzoraka, indukcijom. Statistikom optenaunom metodom stiu se
saznanja na osnovu izvesnog broja lanova skupa, niza (serija) pojava ili dogaaja o
prosenom obeleju (uestalosti, distribuciji, itd.) u celoj skupini ili u definisanoj masi
pojava. Sadraji zakljuaka su odreena stanja i tendencije.
Poslednja, sedma faza u primeni optenaune statistike metode jeste
konstatovanje odreenih pravilnosti u procesima koji su predmet istraivanja, ili
njihovih delova i svojstava.
O prodornostima, mogunostima i saznajnoj ulozi optenaune statistike
metode miljenja u savremenoj metodologiji su sve pozitivnija, a to je rezultat njene
sve ire i raznovrsnije primene u svim oblastima istraivanja. U tom smislu se
gnoseoloka uloga statistike metode moe posmatrati kao neposredna i kao
posredna, mada je otro razdvajanje neosnovano. Meutim, sloenost statistike
metode koja je kvalifikuje kao sloeniju od analitiko-deduktivne i aksiomatske, ali
ne i od hipotetiko-deduktivne metode sa kojom se proima, upuuje na razlikovanje
neposredne i posredne gnoseoloke uloge.
Prema savremenim metodolokim nalazima neposrednu saznajnu ulogu ova
metoda ostvaruje kroz:
opisivanje pojava, njihovih odredaba, svojstava, inilaca itd. preko
kvantitativnih odreenosti numeriki izraenih;
opisivanje sukcesivnih stanja pojava odnosno njihovih obeleja, ime
iskazuje promene, tendencije i trendove. Time se stvara osnova za
zakljuivanje o perspektivi i omoguava predvianje;
vrenje funkcija kvazieksperimenata (ex post facto i prirodnog) kao i
ostvarivanja izvesnih svojstava koja je pribliavaju i omoguuju
ukljuivanje u pravi eksperiment. Osnove za ovaj odnos sa
eksperimentom (sa tzv. eksperimentalnom metodom) je u tome to:
a) statistika metoda podrazumeva ulno-praktinu delatnost kao
istraivaki postupak i kao predmet empirijskih istraivanja;
b) podrazumeva teorijsku obradu i interpretaciju ulno-praktine
delatnosti.
A, prema tim istim nalazima statistika metoda se ne moe identifikovati sa
eksperimentalnom metodom zato to se pravim laboratorijskim eksperimentom ulno-
praktinom delatnou proizvode odreene nove situacije, stvari, svojstva itd., dok se
to statistikom metodom ne ini. U tome je bitna i aktuelna razlika. Meutim, ono to
je znaajno jeste da statistika metoda nije iz ovoga procesa iskljuena. Naprotiv,
ulno-praktinom delatnou dolazi se do podataka o toku i rezultatima eksperimenta.
A svojstva koja statistiku metodu ine slinom, ak srodnom eksperimentalnoj, za
istraivanja u drutvenim naukama od prvorazrednog su znaaja. A, primedba, koja se

170
esto uje u naunoj zajednici, da se statistikom metodom mogu istraivati samo
pojave koje su se dogodile tana je samo delimino. Naime, njena sposobnost da
opisuje sukcesivna stanja, kao i uloga u eksperimentu, ukazuje na mogunosti da se
ovom metodom istrauju i pojave koje se odigravaju u odreenom procesu. U tome je
njeno bitno svojstvo u objanjenju i predvianju.
Posredna saznajna uloga statistike metode se samo uslovno tako moe
oznaiti. Osnovni razlog tome je to se ona ostvaruje preko statistike indukcije i
statistike generalizacije. Naime, u osnovi statistike metode su, u prvom redu,
indukcija i generalizacija. Zbog toga smo je i odredili kao induktivno -
generalizatorsku. A, ako je to tano, a prema rezultatima metodolokih istraivanja
jeste, tada se ne moe vie govoriti o posrednoj saznajnoj ulozi ove metode, ve o
saznajnoj ulozi koja se ostvaruje uz naglaeno uee konstitutivnih inilaca
statistike metode u reviziji. Blii uvid u ostvarivanje "posredne" saznajne uloge
statistike metode pokazae svu uslovnost podele na neposrednu i psorednu ulogu.
Prvi segment takve uloge je otkrivanje i utvrivanje optosti i
pravilnosti u sastavu, ponaanju, svojstvima itd. odreenih pojava.
Otkrivene optosti i pravilnosti mogu da budu raznog dometa i znaaja,
od strogo ogranienih do statistikih zakona. Meutim, kvalifikaciju
posrednog (u ovom sluaju otkrivanje optosti i pravilnosti) dobija
zbog toga to se to ostvaruje generalizacijom.
Drugi segment odnosi se na istraivanje i otkrivanje uzroka upotrebom
Milovih kanona, multivalentnom analizom (multivarijantnom),
faktorskom analizom itd., ali posredstvom statistike indukcije.
Trei segment odnosi se na nauno objanjenje veoma sloenih i
varijabilnih pojava u kojima ne moemo da otkrijemo stabilnije
zakonitosti, te nam za to slue statistiki zakoni sa statistikom
indukcijom i generalizacijom.
etvrti segment ini nauno predvianje kretanja i razvoja procesa i
pojava posredstvom trenda, statistikih zakona, to takoe
podrazumeva statistiku indukciju i generalizaciju.
Prema tome, ne moe se porei izuzetan znaaj prognostike moi statistike
metode, naroito u oblasti drutvenih nauka. Nauna predvianja u ovoj oblasti su
uglavnom zasnovana na zakonima verovatnoe i statistikoj metodi. Meutim, kao
opti problem naunog predvianja u oblastima za koje vae samo relativne
uniformnosti i jednoobraznosti, javlja se injenica da se o budunosti zakljuuje na
osnovu prolog ija ponovljivost nije niim garantovana. Pored ove, statistika
metoda sadri i druga ogranienja i tekoe u ostvarivanju saznajne uloge. Meu
najevidentnije svakako spadaju:
Neposredno saznanje tie se kvantitativne odreenosti i njenog
numerikog izraza, a kvalitativna odreenost samo pomou
kvantitativne. Ova formulacija naglaava znaajnu tekou, ali ne
izraava dovoljno uslovljenosti i meuzavisnosti kvalitativnog i
kvantitativnog. Naime, statistikom metodom prikupljaju se
kvalitativni odnosno kvantitativni podaci, a kvantitativni se uvek
odnose na kvalitativne, odnosno kvalitativni su sadrani u
kvantitativnim. Saglasno tome kvalitativna odreenost, po pravilu,
prethodi kvantitativnoj. Kada se saznaju rasprostranjenost, trajanje,
koliina itd. uvek je to kvantitet neega, nekog predmeta istraivanja.
U stvarnosti nema "praznog kvantiteta", te se izloena tekoa znatno
ublaava.

171
 Statistikom metodom saznaje se opte preko pojedinanog. Iz prakse
proizlazi da su manja ogranienja u saznavanju konanih skupina, a
vea kada se radi o beskonanom. Polazite da ono to vai za jedan
broj primeraka klase vai i za celu klasu moe se smatrati osnovnim
ako se ima u vidu definicija klase i njena odreenost, kada se imaju u
vidu odredbe relativne uniformnosti i jednoobraznosti i odnos
proetosti opteg, posebnog i pojedinanog kojih nema jednog izvan i
nezavisno od drugog. Uostalom, statistikom metodom se i ne saznaje
univerzalno, apsolutno opte, ve preteno i proseno opte, i
Tree ogranienje javlja se iz zahteva za reprezentativnou uzorka i
preporuke da se reprezentativan uzorak formira metodom sluajnog
izbora. Potrebno je zadovoljiti i statistiku i drutvenu
reprezentativnost, kao i da metoda sluajnog izbora ne podrazumeva
proizvoljan izbor, ve izbor po strogim pravilima. Reprezentativan
uzorak zahteva odreena stroga proraunavanja, kao i izbor
adekvatnog tipa uzorka koji se formira zavisno od predmeta
istraivanja, hipoteza i indikatora. U svemu ovome tee je odgovoriti
na pitanje otkud znamo da je uzorak reprezentativan? Uzorak se ne
formira proizvoljno, ve po utvrenim principima i pravilima. On uvek
reprezentuje pojavu (proces) koja je definisan kao predmet
istraivanja. Osim toga, izradi plana uzorka i izboru uzorka prethodi
prostorno i vremensko odreivanje predmeta i indikatora. Ovim su ve
dati osnovi i okviri za reprezentativnost uzorka. I, na kraju, dolazi
postupak testiranja uzorka koji uvaava sve zahteve vremenske i
prostorne rasprostranjenosti pojave i bitnih obeleja sadraja i forme.
Dodajmo tome da je samo projektovanje istraivaki proces, te da se
uzorak ne konstruie za potpuno nepoznatu pojavu. I, o jednom
predmetu ne sprovodi se samo jedno istraivanje.
Jo sloenije je pitanje ogranienja ili ak razgranienja optenaune
statistike metode i merenja. U metodologiji ima shvatanja koja poistoveuju
statistiku (statistiku metodu) sa merenjima. Svoj stav zasnivaju i opravdavaju
postulatom da je svaka kvantifikacija merenje. To stanovite je izraeno i
klasifikacijom skala, po kojoj imamo etiri tipa skala: nominalnu, ordinalnu,
intervalnu i racio skalu. Prva od navedenih je samo skala imenovanja koja nita ne
meri. Nesumnjivo je da optenauna statistika metoda u sebe ukljuuje i merenje i da
su njeni postupci direktno povezani sa merenjima. Meutim, merenje ima specifian
koncept, osnovu, postupke i instrumente.

3.3.3. METODA MODELOVANJA

Iz nauke kao i iz drugih sistema ideja, verovanja i delanja proizlazi da je

modelovanje u sutini sastavni deo svakog procesa ljudskog miljenja. Naime, o svim
realitetima i procesima ljudi misle u odreenim standardima i s osloncem na njih. A,
formiranje novih pojmova ostvaruje se preko i pomou standardnih, ve poznatih.
Ipak, metoda modelovanja poela je da se afirmie i nauno obrauje kao optenauna
metoda tek odnedavno.
ta je modelovanje? Prema metodolokoj literaturi modelovanje je racionalan,
sistemski, sloen postupak adekvatnog predstavljanja bitnih odredaba procesa, pojave
odnosno realiteta ili njihovih zamisli kao odreene celine. Jednostavnije, modelovanje

172
je proces izrade modela. Model je imitacija, prototip ili projekcija nekog predmeta -
dela postojee, prole i mogue budue realnosti. Prema tome evidentne su sledee
osnovne vrste modela:
modeli-imitacije kojima se predstavljaju realiteti stvarnosti materijalne ili
druge prirode;
modeli-prototipovi kojima se predstavljaju, jednim primerkom, realiteti sa
svim bitnim svojstvima i funkcijama, koji e tek biti proizvedeni u,
najee, materijalnoj proizvodnji;
projektivni modeli - modeli zamisli, predstavljene zamisli buduih
realiteta.
Znai, modeli mogu da budu idealni i stvarni. Meutim, u drutvenim
naukama razlikovanje samo idealnih i stvarnih modela nije dovoljno. Naime,
drutvene pojave, procesi, odnosi, aktivnosti itd. ne mogu se proizvesti kao materijalni
prototip ili kao materijalna imitacija. Ono to se o njima moe da izgradi jeste samo
manje ili vie osnovana i tana zamisao koja se moe iskazati na razne naine:
verbalno-usmeno ili tekstualno, ematski, kombinovano. U odreenim situacijama,
kada se radi o projektivnim modelima, moe se u stvarnosti organizovati, ustanoviti
odreena organizacija/institucija i slino kao eksperimentalna, ali, ma koliko nastojali,
ona nikada nije slina originalu odnosno praktinoj realizaciji modela u meri u kojoj
je to sluaj sa prototipovima stvari ili sa njihovim imitacijama. Zbog toga smatramo
korisnim da se u klasifikaciji modela razlikuju: praktini, realni modeli; idealni
modeli i idealizovani modeli imajui u vidu da nijedan od ovde pomenutih tipova
modela nema u stvarnosti, u drutvenoj praksi, identian realitet. Mogu je samo
odreen stepen slinosti. Pojmom praktini ili stvarni modeli oznaavaju se modeli
ije realiteti se mogu identifikovati u praksi. Idealnim modelima smatramo one ije
realitete ne moemo otkriti u stvarnosti, a idealizovanim modelima one koji su delom
sastavni inioci prakse, a delom norma, zahtev, uputstva, usmerenja prakse. Takvi su
svi propisi, programi i slini akti. Idealni modeli, koji nemaju nikakve dodire sa
realitetima stvarnosti, gotovo da ne mogu postojati. To bi mogle eventualno da budu
izvesne artikulisane utopije. Meutim, i tu bi se inspiracija za njihov nastanak mogla
nai u drutvenoj stvarnosti vremena u kome su stvarani. To nas upuuje na
razlikovanje modela po usmerenosti. Po tom kriterijumu moemo konstatovati:
modele predstavljanja stvarnosti onakvom kakva jeste (objektivistiki modeli), modele
opravdavanja stvarnosti i modele kritike stvarnosti. Takoe, evidentno je postojanje
pasivnih i aktivnih modela. Objektivistiki modeli predstavljanja stvarnosti su
preteno pasivni. Aktivni modeli su usmereni na menjanje stvarnosti i mogu da budu
preteno konstruktivni (da se odnose na izgraivanje novog ili usavravanje
postojeeg). Modeli mogu da budu i preteno destruktivni. Razumljivo je da se teko
mogu nai modeli iste destrukcije! Inae, modeli se mogu klasifikovati po mnogo
osnova, a najei kriterijumi klasifikacije su: predmeti, sadraja modela, sloenost,
svrha i ciljevi modela.
Po predmetu, modeli, primera radi mogu biti: sistema, procesa, odnosa,
ponaanja, i td. Svaki od ovih modela odnosno predmet modela moe se dalje
konkretizovati i specifikovati, ali i povezivati i uoptavati.
Modele moemo klasifikovati po stepenu sloenosti polazei od injenice da
nema jednostavnih modela. Po pravilu, modeli su strukture vie modela nieg stepena
sloenosti i (ili) manjeg obima i manje raznovrsnosti sadraja.
Sluei se ciljevima i svrhom modela kao kritrijumom klasifikacije, momo
konstatovati dve osnovne vrste modela:

173
 prvo, to su nauno-istraivaki modeli koji se konstruiu i koriste prvenstveno,
preteno ili iskljuivo radi sticanja naunog saznanja;
drugo, to su modeli koji su na osnovu naunog i strunog saznanja
konstruisani da bi bili primenjeni. Takvi modeli nastaju u akcionim i tzv. razvojnim
istraivanjima.
Jo dva kriterijuma su vana za razlikovanje modela u drutvenim naukama.
To su elastinost, odnosno otvorenost i statinost modela. U tehnikim naukama
mogue je modelovati dovrene, zatvorene sisteme ije je postojanje i funkcionisanje
potpuno odreeno, a svi bitni inioci relativno trajni i u stabilnim odnosima. I u
prirodnim naukama mogui su takvi modeli, naroito kada su oni verne kopije
prirodnih tvorevina. A, drutvene nauke gotovo da ne podnose zatvorene i dovrene
modele. Naime, drutveni procesi su u stalnom toku i promene se u tim procesima
odigravaju u kratkotrajnim periodima. Zbog toga je svaki zatvoren, dovren model
samo veoma uproen i ematizovan prikaz bitnih odredaba. To je dovoljno da se
shvati i sazna pojava kao statina, ali ne i dinamina, kao dato stanje, ali ne i kao
proces. A, ako je organizacija otvoreni proces tada je nuno teiti konstruisanju
otvorenih, elastinih modela. Otvoreni, elastini modeli osim osnovnih odredaba
pozntog (poznatih) odnosno definisanog (definisanih) stanja, utvrenih inilaca i
svojstava, u datom vremenu i na datom prostoru, sadre i mogunosti predstavljanja
razlika i promena u drugim momentima ili samo na drugim prostorima. Osim toga,
elastini modeli su komunikabilni i sa drugim srodnim modelima.
Bitna razlika izmeu zatvorenih, dovrenih i elastinih modela je u tome to su
zatvoreni, dovreni modeli statini, dijagnostini ak i kada su eksplikativni, dok su
elastini, otvoreni modeli prognostini i nuno eksplikativni. Prognostinost i
eksplikativnost proizilaze iz predstavljanja dinamike i varijabilnosti situacije i bitnih
odredaba predmeta. U drutvenim nukama statini modeli su samo uslovno mogui.
Oni se mogu odnositi samo na jedan odseak vremena, na jedan momenat procesa ili
samo na jedan dogaaj. Statian model kojim se predstavlja samo jedno stanje u
jednom odreenom momentu ograniava mogunost saznanja samo na taj momenat.
Velika, ali ipak relativna raznovrsnost i promenljivost drutvenih pojava, istinitije se i
potpunije saznaje dinamikim modelima kojima se predstavlja proces kao sistematski
(ili samo sistematizovani) tok raznih stanja u raznim momentima.
Osnovna vrednost statikih modela je u njihovoj valjanosti kao analitike i
polazne osnove. Mada oni predstavljaju stanje u samo jednom momentu iovta koje se
moe razlikovati od stanja u svim drugim momentima, oni sadre i predstavljaju sve
bitne odredbe struktura, funkcija, odnosa i veza, sadraja i forme, svojstava i
ponaanja (aktivnosti) u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji, to
omoguava izvesna saznanja o sutini. Istovrsni modeli o istom predmetu u
sledujuim vremenskim odsecima (ili u prethodeim, ako istraivanje obuhvata i
istoriju), omoguavaju da se predmet istraivanja sazna istinitije i razvojno, kao
proces.
Navedene razlike, meutim, ne osporavaju nune zajednike odredbe svih
modela. Naime, bitno obeleje svih modela ukljuujui i naunoistraivake, jeste
relativna statinost izraena kroz strukturu modela i predmeta modelovanja, pojmovne
aparature i simbole kojima se model iskazuje. Bez toga nije mogue ostvariti vezu i
odnos izmeu realiteta (predmeta modelovanja) i modela, njegovog znaenja, vaenja
i uloge u saznanju.
Iz rezultata teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi da se svaki model
sastoji delom iz idealnog, delom iz realnog, delom iz apstraktnog, delom iz
konkretnog. Naime, ne moe nastati model bez odgovarajue zamisli o predmetu i bez

174
zasnovanosti te zamisli i na prethodnom optem fondu saznanja (ukljuujui i fond
naunog saznanja) i odreenog neposrednog linog i naunog iskustva u raznim
oblicima, raznog sadraja i stepena valjanosti. I, naravno, bez izvesnog uea
intuicije.
Idealno u modelu moe se shvatiti kao uee ideje, ali i kao uee
orijentacionih vrednosti u formiranju modela, kao i uee odreenih uverenja i
verovanja. Ono se izraava kroz stav: "trebalo bi da bude", to je u sutini
prognostiko-vrednosni stav.
Realno u modelu moe se shvatiti samo kao uee injenica stvarnosti u
modelu. Ono se ne moe svesti iskljuivo na materijalne komponente stvarnosti, ve
na sve ono to ini stvarnost, ukljuujui i nauno saznanje. I sam model, makar bio i
najapstraktniji, postaje deo realnosti.
A, apstraktno u modelu je sve ono to ima karakteristike zajednike ili samo
prosene statistike optosti. U formiranju naunih, nauno-istraivakih modela
veliku ulogu, reklo bi se, ulogu naune osnove imaju aksiomi, nauni zakoni,
kategorije, naunoteorijski postulati, teoreme itd. koji su istovremeno i apstrakcija i
apstraktni opti modeli. Osim njih u modelu i njegovom nastanku uestvuju i druge
apstrakcije nieg reda standardi. Dakle, bitan i, reklo bi se, poetni inilac svakog
valjano zasnovanog modela jesu apstrakcije. I sam model, ako nije prosta imitacija
materijalnog ili materijalni prototip, u izvesnoj je meri apstrakcija jer predstavlja ne
samo jedno ve vie pojedinanog i posebnog predstavljajui njihove bitne zajednike
odredbe.
Model je istovremeno i konkretizacija najapstraktnijih odredaba, njihovo
pribliavanje odreenom postojeem ili verovatnom ili moguem realitetu.
Nesumnjivo je da se u modelima iji su predmeti modelovanja realnosti, moraju
sadravati inioce tih realnosti - bar u obliku saznanja o njima. U protivnom, model
ne bi mogao da bude komunikabilan, a izostankom komunikabilnosti izostala bi bitna
svojstva modela.
Na osnovu iznetog moe se konstatovati da od vrste i tipa modela zavise
srazmere uea apstraktnog i konkretnog, idealnog i stvarnog. U naelu moe se rei
da je u materijalnim imitacijama i prototipovima vee uee konkretnog i realnog
nego u drugim modelima. A, ono to je bitno jeste da modeli nastaju u odreenim
uslovima i da samo u odreenim drutvenim uslovima imaju svrhu i ulogu. Zbog toga
je situacija u kojoj se model stvara bitan inilac procedure modelovanja.
Praksa kazuje da je svaki model svesni proizvod subjekta koji vri izbor vrste i
tipa modelovanja, predmeta modelovanja itd. Modelom se uvek predstavlja izvestan
predmet modelovanja, a za modelovanje, tj. izradu modela koriste se izvesna sredstva.
Prema tome, osnovni inioci modelovanja bili bi:
situacija odnosno uslovi modelovanja,
subjekt modelovanja,
objekt (predmet) modelovanja, i
sredstva modelovanja.
Iz rezultata teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi da celovitije prikazana
procedura modelovanja tee ovako:
Konstatovanje potreba i svrsishodnosti izrade modela,
Izbor predmeta modelovanja,
Izbor vrste i tipa modela,
Izbor sredstava modelovanja i naina iskazivanja modela,
Izbor saradnika u izradi modela,

175
 Projekotvanje modela i njegova izrada,
Testiranje modela i intervencije u cilju usavravanja,
Predstavljanje i dalja upotreba modela.
Sve ove faze procedure izrade modela (modelovanja) kao procedura
ostvarivanja optenaune metode modelovanja realizuju se po optim pravilima
projektovanja i sprovoenja naunog istraivanja.
Metoda modelovanja je teorijsko-empirijska metoda, a u njenoj osnovi su
osnovne metode tipologizacije (svaki model je predstavljanje tipinog), apstrakcija i
konkretizacija. Ni ostale osnovne metode ne ostaju po strani pri modelovanju i
primeni modelnog eksperimenta. Naime, modelni eksperimenti nezamislivi su bez
optenaune statistike metode isto tako kao to su nezamislive statistike serije,
korelacije, statistiki obrasci bez metode modelovanja.
Savremena metodologija posebnu panju poklanja "modelnom eksperimentu",
koji moe da bude: a) praktian, empirijski i b) misaoni, teorijski eksperiment. Izraz
"misaoni eksperiment" je protivrean upravo zbog toga to su bitne odredbe
eksperimenta vezane za praktino ponaanje u proizvoenju odreenog rezultata.
Otuda i veoma znaajna uloga eksperimenta u metodolokim istraivanjima, ali i ne
samo njima. Modelni eksperiment u prvom znaenju podrazumeva najmanje sledee
mogunosti:
zamiljeni i verbalno i na druge naine predstavljeni model proverava
se praktinim eksperimentom. U ovom sluaju model ima svojstva
plana eksperimenta i analitiko-mernog instrumenta u utvrivanju
rezultata;
model je samo oznaen u najgrubljim crtama pa se eksperimentom ili
nizom meusobno povezanih eksperimenata ili kavzieksperimenata
pokuava izgradnja i razvoj modela;
postoji misaoni model teorijski zasnovan i u praksi primenjen.
Nauna prodornost i saznajna mo modelnog eksperimenta izvnaredno je
velika i u teorijskim i u empirijskim istraivanjima. Ona se zasniva na injenici da se
model moe formirati eksperimentalnim putem, "metodom pokuaja" bez postojanja
bilo kakvog naunoteorijskog fonda, pri emu bi steena saznanja bila osnova
teorijskog fonda u datom sluaju. Mogue je, takoe preuzeti otkriveni postojei
model sadran u prirodnoj ili drutvenoj pojavi, i njega naunoteorijski artikulisati. I,
na kraju, mogue je formirati zamisao - misaoni model o novom, nepostojeem i
misaono varirati inioce tako zamiljenog modela odnosno situacije u kojima se
model zamisao mogueg realiteta javlja, razvija se, deluje itd.
Mogunost saznanja metodom modelovanja je veoma velika. Ovo zbog toga
to se modelovanje, model i modelni eksperiment primenjuju kako u fundamentalnim,
tako i u primenjenim i razvojnim (akcionim) istraivanjima, u verifikatornim i
heuristikim istraivanjima. Modelovanjem, modelom i modelnim eksperimentom
mogu se procesi i pojave opisivati, tipologizovati, otkrivati, objanjavati i
prognozirati. tavie, moglo bi se osnovano tvrditi da valjana prognoza nije mogua
bez prognostikog modela izvedenog modelnim eksperimentom. U tome igraju veliku
ulogu kvazieksperimenti, posebno tzv. metoda simulacije ije su mogunosti izuzetne
i stalno se poveavaju razvojem raunara. Simulacija je u sutini modelni misaoni
eksperiment.
Iz rezultata metodolokih istraivanja proizlazi da je bitan uslov pravilnog i
uspenog izvoenja modelnog eksperimenta odgovarajue iskazivanje odnosno
predstavljanje modela. Opte je poznato da se model moe iskazati odnosno
predstaviti reima (usmeno i pisano - ali je pisani oblik primereniji), skicama i

176
crteima, emama, snimcima (fotografskim i filmskim), kartama, maketama,
reprezentativnim proizvodima i raznim, specijalno izraenim simbolima odnosno
simbolima naunog jezika. U drutvenim naukama nisu uobiajeni, a esto nisu ni
mogui oblici materijalnog predstavljanja. Zbog toga je bitan uslov za korienje
modelovanja, modela i modalnog eksperimenta formiranje standardnih termina i
pojmova, znakova i simbola naunoteorijskog fonda koji e sadravati odgovarajue
postulativne i aksiomatizovane postavke i pravila postavljanja i korienja modela i
modelnog eksperimenta. U tom smislu bitne su dve grupe pravila. Prvu grupu ine
pravila komunikabilnosti i realistinosti modela, koja obezbeuju to istinitije, to
vernije i potpunije predstavlajnje predmeta modelovanja modela. A, druga grupa
pravila odnosi se na uvaavanje ogranienosti optenaune metode modelovanja, pa
time i modelnog eksperimenta. Osnovu ogranienosti ini to to je svaki model samo
predstavljanje odreenog prolog, aktuelnog ili mogueg realiteta na osnovu naeg
znanja o njemu. Ta ogranienost se izraava kao pojednostavljenost i parcijalnost
modela i kao njegovo relativno i ogranieno vaenje. U tom smislu svaki model je
samo oblik i sredstvo saznanja verovatne istinitosti i pretenog vaenja.
U procesu naunog rada evidentni su kvantitativni pristupi i kvantitativne
metode istraivanja, kao i raznovrsni matematiki i ekonomski modeli itd.
Razmatranja celishodnosti i mogunosti primene kvantitativnih metoda zahteva
odgovor na nekoliko prethodnih pitanja: da li je mogue u drutvenim naukama
koristiti matematike modele? Koliko je i kako mogue korienje metode
modelovanja, tj. strukturalno-funkcionalnih kibernetskih i matematikih modela? Da
li je i koliko mogue izvriti tipizaciju delujuih i drugih inilaca ("faktora doprinosa"
i "faktora kontigencija"), odnosno konstatovanja stabilnih orijentacionih vrednosti i
stereotipa miljenja i ponaanja? I, jedno moralno pitanje: da li je razvijanje metoda
operacionalnih istraivanja moralno prihvatljivo, tj. koliko je razvijanje ovih metoda
istovremeno razvijanje manipulacije ljudima? Na kraju, ako se ve sva ta pitanja
postavljaju, zato se sve to ini kroz razmatranje operacionalnih istraivanja?
Opravdanost i sloenost pitanja ne moe se poricati. Njima se stoga mora
pristupiti polazei od sledeih osnovnih stanovita: prvo, sve, pa i drutvene nauke su,
pre svega, razvojni misaono-praktini procesi. Stoga nijedan stav, istinit u vreme kada
je nastao onoliko koliko je to tadanje ukupno nauno saznanje dozvoljavalo, ne moe
se smatrati veitom i nepromenjivom istinom. Mogunosti korienja matematike -
matematikih metoda, prema tome, uslovljene su razvojem matematike i razvojem
drutvenih nauka. Optenauna statistika metoda se ve dugo upotrebljava u
drutvenim naukama, a to objektivno podrazumeva i upotrebu odgovarajuih
matematikih metoda. U njima vae odreeni zakoni i pravilnosti, mogu se utvrivati
uzrono-posledini odnosi, prave se naune prognoze. Sve to govori u prilog stavu, da
je pitanje "da li je mogue koristiti matematike metode" prevazieno i da ga treba
preformulisati u pitanje: "kako i koliko te metode moemo koristiti".
Oigledno je da su tri bitna momenta determinisala istinske mogunosti
korienja tih metoda.
Prvi je: neponovljivi totalitet svakog oveka i svakog dela njegovog ivota,
kao i svake ljudske zajednice, odnosno organizacije to ih ini posebno nepodesnim
za primenu matematikih metoda. ovek je racionalan i emotivan, a sprege u kojima
uestvuje racio mogu se javiti i javljaju se u gotovo neogranienom broju varijanata.
Posledica toga je gotovo neogranien broj situacija u kojima se ovek nalazi i
ponaanja kojima te sprege manifestuje. Pa ipak, iako izmeu svih pojedinaca i
ljudskih zajednica postoji izrazita razlika, izmeu njih postoji i izrazita slinost i

177
podudarnost. I u drutvenim naukama to zajedniko i slino nije naroito teko
konstatovati, kao ni ono razliito, posebno i lino.
Drugo, to je razvijenost nauke. Nauna saznanja o zakonima i pravilnostima
kretanja procesa i ponaanja ljudi kao posebna savremena nauna saznanja relativno
su nova i oskudna, ali su empirijski-iskustveno mnogo puta doivljavana i proverena,
te se mogu sistematizovati i standardizovati u oblastima bitnog, uobiajenog i
najeeg.
Tree, to su razvoj i mogunost raunara. Raunari sa svojim mogunostima,
mnotvo inilaca pojava i procesa ine znatno manje zastraujuim, a mogunosti
variranja njihovih veza i odnosa neuporedivo veim. Dakle, doli smo do stava da sve
to se moe meriti moe biti i predmet matematike obrade. Ali, mogu li se i kako
meriti oseanja, motivacije, doslednost? Ili se to samo procenjuje? I ta je sa
vrednostima? Odgovor je jednostavniji nego to se obino misli. Ne meri se sve
podjednako, istim merilom, istim postupkom i istom preciznou. Kvantitet neega se
precizno utvruje, neega procenjuje, sluei se odreenim kriterijumima i merilima,
neega se ocenjuje - takoe ne proizvoljno iako ne egzaktno, a neto se samo
jednostavno tvrdi. Dakle, razliite pojave, razliiti inioci, svojstva itd. Matematike
metode se mogu, u principu, adekvatno primeniti na odgovarajua podruja.
Metoda modelovanja jedna je od fundamentalnih optenaunih metoda u
drutvenim naukama i praksi. Za drutvenu nauku moe se, uz izvesna preterivanja,
tvrditi da je saznajni, epistemoloki sistem saglasnih modela, idealnih tipova
razumevanja (uivljavanja), objanjenja, komparacija i analogija povezanih sa
praksom.
Izuavanje brojnih istraivanja, istraivakih projekata, korienih operativnih
metoda i tehnika, instrumenata i obrade i prezentacije podataka, upuuje nas na
zakljuak da je u svim ostvarenim projektima empirijskih istraivanja metoda
modelovanja bila koriena - manje ili vie korektno - ak i kada autori nisu
eksplicitno saoptavali svoje opredeljenje za njeno korienje. ime su se rukovodili
u ovom asu se ne moe rei, ali je sigurno da je priroda predmeta takva da zahteva
primenu metode modelovanja u svim teorijskim empirijskim istraivanjima, pa ak i u
orijentacionim.
Dva znaajna momenta pored navedenih, odluujue doprinose da metoda
modelovanja bude koriena u svim istraivanjima.
Prvo, naunim istraivanjima, na ovom nivou razvoja drutva, nuno se
pristupa polazei od ve postojeih naunih saznanja koncentrisanih u naunom fondu
ili, ako takvih saznanja nema o konkretnom predmetu istraivanja, polazi se od
iskustvenih i drugih saznanja koja su steena, kvalifikovana i verifikovana kako
naunom osnovom ugraenom u obrazovanje istraivaa, tako i praksom. I u
situacijama u kojima je nauni fond o predmetu istraivanja krajnje siromaan ili ga
gotovo i nema, postoji saznanje o irem drutvenom problemu iji je inilac i
konkretan predmet istraivanja. No, neophodno je naglasiti da ne treba u naunom
fondu uvek traiti eksplicitno datu osnovu za primenu metode modelovanja. ee je
situacija da je osnova sadrana u naunom fondu, ali je treba konstituisati
ostvarivanjem nunog logiko-saznajnog procesa uspostavljanjem potrebnih veza
izmeu primene paradigme, teorije i opte metode, naunog fonda, predmeta
istraivanja i primenom osnovnih posebnih metoda - posebno kombinacijom analize i
sinteze, dedukcije i indukcije.
Drugo, projekt istraivanja nuno podrazumeva i izraava odreeni teorijski
model o predmetu istraivanja. On je, nuno, konkretizovan iskaz o logiko-saznajnoj
materiji, vezama, odnosima, tokovima miljenja, sistemu izvedenom iz naunog i

178
iskustvenog fonda saznanja (i, neizbeno, i iz imaginacije bez koje pravog istraivanja
nema) i usmerenog na sticanje novog saznanja. Taj sistem spoznatog pomenuta
svojstva naroito izraava u delovima projekta kao to su odreenje predmeta,
hipoteze sa indikatorima a i instrumentarij istraivanja. Polazei od injenice da je
pogled na svet u odreenoj meri konstituisan i razvijen model (makar konceptualno),
taj model se prenosi primenom osnovnih posebnih metoda, u predmet, hipoteze i
instrumentarij istraivanja.
Najee kombinacije korienja metoda modelovanja su: metoda
modelovanja je osnovna i okvirna, a statistika metoda, sa statistikim i matematikim
postupcima, koristi se u skladu sa potrebama metode modelovanja; druga esta
kombinacija, naroito u deskriptivnim istraivanjima, jeste ravnopravna upotreba i
proimanje metode modelovanja i statistike metode. U oba sluaja u osnovi im je
hipotetiko-deduktivna metoda.
U eksploratornim orijentacionim, a i u znatnom broju akcionih istraivanja,
metoda modelovanja i statistika metoda imaju sledee konstrukcije korienja:
metoda modelovanja - model pretpostavljenog, mogueg u nacrtu naune
zamisli;
statistika metoda - podaci o stvarnosti;
statistika metoda matematike metode - statistiki i matematiki modeli u
sreivanju i obradi podataka;
metoda modelovanja - izvoenja zakljuaka na osnovu podataka kao
konstituisanje modela - interpretacija, saoptavanje oblikovanog
istraivakog saznanja.
Metoda modelovanja, primenjena u jednom projektu empirijskog istraivanja
ne podrazumeva nuno samo jedan model, niti zahteva da taj model bude striktno,
precizno i monolitno do kraja razvijen. Naprotiv, predmet istraivanja dozvoljava, a
veoma esto i zahteva izgraivanje vie modela unutar istog projekta, bilo da se radi o
intra, bilo interdisciplinarnim istraivanjima. to je predmet sloeniji, to se vie
njegovih aspekata obuhvata, to je zahtev za formiranjem vie modela izrazitiji. Ovo je
naroito oigledno u sluajevima u kojima postoji jedan generalni projekt i vie
potprojekata koji se bave razliitim komponentama predmeta istraivanja.
Raspoloivi rezultati istraivanja prakse korienja metode modelovanja
dozvoljavaju da se zakljui da je u empirijskim istraivanjima u ovoj oblasti
dominantno korienje sloenog modela koji je situiran, po pravilu, na jedan od
sledeih naina: prvo, globalni model (model ukupnog predmeta istraivanja);
saznajni okvir je konkretizovan "podmodelima" tj. modelima inilaca predmeta, i
celishodno je da bude etvorostepeno razvijen: najvii stepen - opti model problema;
sledei nii, drugi stepen - model predmeta koji odgovara i generalnoj hipotezi; trei
stepen - modeli segmentiranih inilaca predmeta koji odgovaraju i posebnim
hipotezama; etvrti stepen - modeli elementarnih inilaca predmeta - koji odgovaraju i
pojedinanim hipotezama sa indikatorima. U sutini to je jedan koherentan i razraen
model - sistem.
Druga situacija je kada je heterogenost i sloenost predmeta takva da je
celishodno raditi nezavisne modele koji, svaki za sebe, mogu opstati kao posebna i
dovoljna ua celina, ali su te posebne celine povezane logiko-saznajnim procesima i
ciljevima u iru celinu. Takve situacije se javljaju u gotovo svim sluajevima
istraivanja, zato to predmet zahteva posebne modele za pojedine faze i za pojedine
njegove aspekte.
Statini modeli se mogu primeniti na svaki predmet istraivanja - ukljuujui i
istraivanje razvoja, ali je njihova upotrebljivost i funkcionalnost uslovljena

179
bogatstvom naunog fonda saznanjima o predmetu istraivanja i ograniena prirodom
predmeta. Na primer, statini model mogu je kao inicijalna situacija za merenje
promena u odreenom vremenskom periodu - pri emu je re o tzv. realnom modelu.
Ogranienost mogunosti ovakvih modela je izrazita naroito u longitudinalnim i
genetikim istraivanjima, koja se retko mogu zadovoljiti deskripcijom i kod kojih
nikako nije dovoljno snimiti stanje, ve je neophodno pratiti proces razvoja pojave,
utvrivati uzrono-posledine veze i odnose izmeu razliitih inilaca kretanja, uslova
u kojima se pojava ostvaruje itd. Dinamiki model je stoga neophodan. Za razliku od
statinog, dinamiki model predvia i omoguuje sopstvenu transformaciju, u skladu
sa tendencijama uoenim u stvarnosti iz koje se izvodi. No, mogue je da nauni fond
ne raspolae dovoljnim saznanjima potrebnim da se model izvede iz realnosti -
mogue je da je pojava nova. U takvim situacijama model je nuno dinamian - on
nuno sadri inioce vremena i prostora i promena oblika (to je najuoljivije),
sadrine i sutine (to je najmanje oigledno), to izraava kako dinamikim
varijantama inilaca modela, tako i varijantama relacije izmeu njih u vremenu i
prostoru. Dinamiki model, stoga, nuno odreuje (sadri) granine take kvaliteta,
koje dozvoljavaju da se uoe momenat i svojstvo promene koja nastupa. Moe se
smatrati da je konstrukcija i realizacija i dinamikog modela laka u interpretaciji
podataka i formiranju zakljuaka nego u drugim delovima projekta empirijskog
istraivanja. Hipoteze dozvoljavaju izraavanje svojstava dinamikog modela,
pogotovo ako su pojedinane hipoteze dovoljno detaljne i opremljene indikatorima za
razliite razvojne varijante, dok se u predmetu ovaj model izraava preteno kroz
njegovo teorijsko odreenje.
Zatvoreni ili potpuni, dovreni model odgovara statistikom modelu. On je, po
pravilu, razvijen tako da su mogue varijacije realne pojave do tanina obuhvaene
operacionalnim odreenjem predmeta, hipotezama i instrumentarijom, te se dopune
modela ne mogu vriti u razliitim fazama istraivanja. Ovaj model nuno
podrazumeva:
da o samoj pojavi postoji veoma bogat fond naunog saznanja i veoma
razvijen i verifikovan metod istraivanja;
da istraivanje ima verifikatorni karakter;
da kao nauni cilj ima naunu deskripciju predmeta istraivanja;
da predmet istraivanja bude to jednostavniji;
da predmet istraivanja bude dato stanje.
Ovaj model se moe koristiti naroito u istraivanju odnosa stvarnosti i
normativno ili oficijelno vrednosno datih struktura i korpusa sistema kao to su
organizovanje institucionalnosti i sl. Otvoreni modeli, nasuprot zatvorenim,
podrazumevaju u toku istraivanja ugraivanje i novih komponenata u model. Oni
mogu biti statiki - naroito kada se radi o naunoj deskripciji nove nepoznate pojave
u odreenoj situaciji, ali su dinamiki modeli nuno otvoreni. Otvorenost modela
realizuje se manje izrazito kroz odreenje predmeta istraivanja, znatno vie kroz
hipoteze, a konkretizuje se kroz instrumentarij, obradu i interpretaciju podataka i
zakljuaka. Istraivanja sa naunim ciljem koji podrazumeva vii stepen naunog
saznanja i iji je karakter heuristiki, zahteva otvorene modele. Moe se ak utvrditi
da vei stepen heuristinosti zahteva i veu otvorenost modela.
Kruti ili vrsti model odgovara, po pravilu, statinom i zatvorenom modelu, ali
nije nuno statian i zatvoren. Naime, pod krutim ili vrstim modelom
podrazumevamo model sledeih svojstava:
svi inioci ili pretean broj inilaca su jednoznani;

180
 njihova povezanost je takva da gubitak jednog inioca uzrokuje raspad
modela;
model je primenljiv samo za odreeno stanje.
Po pravilu, kruti ili vrsti model, veoma razvijenih odreenja (upravo zbog
jednoznanosti) ne moe biti primenjen na veoma sloene predmete istraivanja. Oni
su, kada su istraivanja heuristikog karaktera, pogodniji za negativne zakljuke
(otkrivanje "ta nije") nego za pozitivne zakljuke.
Elastini modeli su znatno sloeniji, iako manje detaljno razvijeni. Oni se, po
pravilu, koriste u istraivanju veoma sloenih procesa, i to vie sutine i sadrine tih
procesa, a manje njihovih oblika. Stoga je mogu i gubitak, transformacija ili
ukljuivanje novog jednog ili vie inilaca, a da model ipak funkcionie. Ovakvi
modeli su nuni kada se istrauju odnosi, a posebno procesi i odnosi i, naroito, kada
se polazi od modela idealnog (zadatkog standaradima i drugim normama) ka modelu
realnog.
U dosadanjem izlaganju vremenska dimenzija istraivanja, posebno predmeta
istraivanja, ee je pominjana kao znaajan faktor modelovanja. Smatramo da je
dimenzija vremena toliko znaajna da je potrebno usvojiti kao kriterijum klasifikacije
modela. Tako moemo razlikovati jo tri tipa modela:
retrospektivni,
savremeni (tekui), i
prognostiki.
Retrospektivni model bio bi onaj koji se, polazei od savremene situacije,
raspoloivog fonda naunog saznanja i podataka, bavi misaonom rekonstrukcijom
prolih situacija. Izgleda da nije neophodno naglaavati da je ovaj tip modela
prvenstveno pogodan za istraivanje stavova - ocena o proteklim dogaajima, znanja,
memorije i sl. kao i za istraivanje ciljeva, planova, programa i sl. koji su, takoe, i
deo stvarnosti i sadanjosti.
Aktuelni modeli su modeli (misaone konstrukcije savremenog stanja
definisanog vremenom i prostorom) koji se tiu savremenog zbivanja, savremene
realnosti.
Kao to mu i naziv kae, prognostiki je model onaj iji je predmet
zamiljanja, predviena, blia ili dalja budunost stvarnosti ili jednog njenog dela.
Dosadanja istraivaka praksa pokazuje da su veoma retki "isti" modeli bilo
kog od ova tri tipa. Najee se javljaju kombinacije - to naroito dolazi do izraaja u
interpretaciji, odnosno u objanjenju i zakljuivanju.
Za nauni rad od znaaja je unutranji opti sadraj predmeta modela kao
kriterijuma klasifikacije. a osnovu pomenutog kriterijuma razlikujemo:
vrednosne,
normativne, i
stvarne modele.
Moe se osporiti da je ovo ve obuhvaeno tipovima idealnih i realnih modela,
ve definisano kao modeli posebnih vrsta, i to je teko osporiti. Ali, ipak, ovde
navedeni tipovi modela su nauna konkretizacija optih vrsta modela.
Vrednosni modeli su oni koji su neposredno izvedeni iz sistema vrednosti,
ciljeva, naela, principa, itd. To je, figurativno reeno, model "trebanja".
Normativni modeli su izvedeni iz pravnih i drugih normi, ije je potovanje
garantovano odreenom i utvrenom organizovanom i sistematskom sankcijom.
Realni ili stvarni modeli su izvedeni neposredno iz drutvenog odnosno
organizacijskog delanja - iz organizacione realnosti. Oni pri tom, ne iskljuuju
vrednosno i normativno stoga to je to specifina komponenta organizacione realnosti

181
i stavova. Meutim, model se u ovom sluaju prema vrednosnom i normativnom ne
odnosi kao prema orijentacionom i zadatom, kao prema neemu to "treba" ili "mora",
ve kao prema neemu i to "jeste" i to "deluje", to je realno - aktivno.
Prema empirijskim iskustvima ova tri modela su, ini se, izuzetno znaajna i
veoma esto koriena u raznovrsnim kombinacijama. Nije potrebno naglaavati da
svaki programski akt sadri vrednosno-orijentacione, svaki pravni normativne i svaki
sistem stvarne elemente modela. Ova tri predmetna modela nuno proimaju svaki od
napred pomenutih tipova modela.
Kada se pomenu izvedeni i projicirani modeli, na prvi pogled se dobija utisak
da se radi o ponavljanju, da je opet re o retrospektivnom modelu, modelu tekueg i
prognostikom modelu. No, to nije tano. Izvedeni modeli su svi oni modeli koji se
zasnivaju na naunom fondu saznanja o prolosti, sadanjosti i budunosti. To su
modeli koji su, po zakonu verovatnoe, vrlo slini realnosti na koju se odnose.
Nasuprot tome, projicirani modeli su lieni takve dimenzije stvarnosti, oni su vie
proizvod intuicije, tenji, oekivanja, nadanja i pretpostavki, nego proizvod naunog
saznanja. Projicirani modeli mogu se odnositi kako na budunost, tako i na prolost i
nepoznatu sadanjost. Mora se naglasiti da ovaj tip modela spada u najmanje
definisane, najmanje razvijene i najmanje precizne, pa stoga, i najmanje podobne za
empirijska istraivanja. Njihova se osnova moe nai u programskim dokumentima
kao opta naelna odreenja budunosti ili optih istorijskih ciljeva.
Najranjiviji i najvie podloan osporavanju je kriterijum internosti modela - i
tipovi modela koji su na osnovu tog kriterijuma konstruisani. Mogue je, takoe, i da
njihovo imenovanje nije dobro izvreno. Ali, ako je i tako, neosporno je da se mogu
opaziti modeli projekta, postupaka i instrumenata, kontrole, selekcije, klasifikacije,
tabeliranja, iskazivanja, interpretacije i korienja podataka - koji su unutranji modeli
organizacije istraivakog projekta kao koherentnog logiko-saznajnog i akcionog
sistema. To su, moglo bi se rei, modeli strukture i oblika projekta i njihovih delova.
To smo nazvali internim tipom modela. Istovremeno, opaamo da projekt empirijskog
istraivanja nuno sadri i model pojave - predmeta istraivanja, dakle, model neega
to je izvan projekta i nezavisno od njega u stvarnosti, a to je, kao predmet projekta,
njegova sadrina. Modele pojava - predmeta istraivanja nazvali smo eksternim
modelima. To su modeli sadrine.
Razlikovanje ova dva tipa modela postavlja vie pitanja, meu kojima poseban
znaaj pridajemo sledeem:
u kakvoj se sprezi sa drugim tipovima modela javljaju ova dva modela, i
u kakvom se odnosu oni meusobno nalaze?
I jedan i drugi model mogu doi u spregu sa bilo kojim od pomenutih tipova
modela. Ova dva tipa modela se uvek javljaju istovremeno, meusobno su zavisni, i
sa drugim tipovima modela ne mogu ui u nezavisnu spregu.
Posebno interni modeli - ili modeli oblika - mogu postati i eksterni modeli
(projekt empirijskog istraivanja - to ak moe biti njegov model) dok ostali eksterni
modeli (modeli sadrine) ne mogu postati interni modeli.
Ako je metoda modelovanja mogua u obliku razvijenih strukturalno-
funkcionalnih modela, modela strukture, delatnosti - funkcija, veza i odnosa koji se
konstruiu kao idealni i realni, apstraktni i konkretni, zato ne bi bili mogui
matematiki modeli? ta je simulacija ako ne matematiki model? Ako je mogue
konstruisati vaee razlike, suprotnosti i protivurenosti i iskazati ih unutar strukture,
funkcija, odnosa i veza u fazama i etapama procesa, mogue je, u naelu, bar za neke
oblasti procesa, konstruisati "skup limitirajuih faktora" kao jednu od fundamentalnih
kategorija operacionih istraivanja.

182
 Simulacija je u metodologiji shvaena na vie naina, ali preteu saglasnosti
da je to: oblik kvazieksperimenta; oblik modalnog eksperimenta i izvanredan
rekonstruktivni i prognostiki instrument. Za drutvenu stvarnost simulacija je od
izvanrednog znaaja zato to je u tim oblastima neophodno planiranje - dakle,
prognoza i praenje i vrednovanje - dakle, rekonstrukcija. Proces simulacije uz pomo
raunara tee, u principu ovako:
Definisanje cilja i svrhe simulacione studije: problem koji treba reiti,
granice sistem/okolina, nivo detaljnosti.
Identifikacija sistema. Opis komponenata sistema, interpretacija
komponenata, nain rada, veza sa okolinom, formalni prikaz sistema.
Prikupljanje podataka o sistemu, analiza tih podataka.
Izgradnja simulacionog modela. Stvaranje konceptualnog modela koji
adekvatno opisuje sistem i omoguava reenje zadatog problema.
Izgradnja simulacionog programa. Izbor programskog jezika ili paketa i
stvaranje simulacionog programa bilo pisanjem programa, bilo
automatskim generisanjem programa na osnovu konceptualnog modela.
Verifikacija simulacionog programa. Testiranje simulacionog programa
prema postavkama simulacionog modela.
Vrednovanje (validacija) simulacionog modela - ispitivanje da li
simulacioni model adekvatno predstavlja stvarni sistem.
Planiranje simulacionih eksperimenata i njihovo izvoenje - prema
usvojenom planu.
Analiza rezultata eksperimenata - statistika analiza.
Zakljuci i preporuke.
Po pravilu, razlikuju se: a) deterministiki i b) stohastiki modeli. Jasno je da
prednost imaju stohastiki modeli. Predlog simulacije ovim modelima mogu biti
razvnovrsne akcije, procesi, delatnosti i td.
Formiranju matematikih modela mora prethoditi strpljiv rad na evidentiranju,
tipologizaciji i standardizaciji znaenja stereotipa miljenja i ponaanja u standardnim
situacijama. Primera radi, evidentiranjem i standardizacijom nunih inilaca
organizacionog ponaanja mogue je izgraditi globalne, opte i posebne modele
stohastikog tipa ili idealne tipove organizacionog ponaanja, kao i tipove odstupanja
od standarda.
Nauka veoma esto koristi operaciona istraivanja iju bit ine matematiki
modeli i matematike metode. Operaciona istraivanja treba shvatiti kao skup
matematikih metoda kojima se, po precizno utvrenom zadatku, primenom
algoritama (redosled odreenih elementarnih logiko-matematikih operacija) i na
odgovarajui nain definisanog matematikog modela, dolazi do optimalnih odluka.
Tri su osnovne faze rada u operacionim istraivanjima:
prvu fazu ini izrada matematikog modela predmeta istraivanja
(situacije, sistema itd.);
drugu fazu ine tri potfaze: izbor algoritma; izrada i testiranje programa za
raunar; proraun na osnovu prikupljenih polaznih podataka;
trea faza se sastoji iz verifikacije reenja do koga se dolo u drugoj fazi.
Kroz pomenute tri faze dolazi se do etiri tipa odluka:
a) deterministikih, ije je svojstvo da im je verovatnoa jednaka jedinici,
tj. potpuna;
b) probabilistikih, ije je svojstvo da njihova ralizacija zavisi od
ponaanja okruenja u kome se sistem nalazi;

183
 c) statistikih koje su sa najmanjim stepenom verovatnoe u ovom
redosledu, jer su parametri kojima se sluimo u njihovom
izraunavanju veliine koje su procenjene, te u sebi mogu da sadre
greku.
U primeni matematikih metoda u operacionim istraivanjima koriste se tri
kljuna pojma:
funkcija cilja ili kriterijum upravljanja;
skup ogranienja;
matematiki model.
Postoji stav "da trojka (F = funkcija cilja, L = limitirajui faktor, tj. skup
ogranienja i M = matematiki model) karakterie kompletno odreeni upravljaki
zadatak".
Funkcija cilja je da poslui kao kriterijum kvaliteta upravljanja, iji su
pokazatelji protivureni i izraeni kao: vreme i kvalitet, trokovi i efikasnost. Cilj je
razreenje protivurenosti. Cilj se postavlja kao globalni i kao ciljevi niih
hijerarhijskih nivoa.
U definisanju funkcije cilja (pa i samog cilja) polazi se najee od verbalnog
opisa, da bi se, preko analitikog, dolo do konanog matematikog oblika, za svaki
upravljaki zadatak i za ukupnu upravljaku odluku posebno.
Skup ogranienja je skup inilaca i svojstava sistema i okruenja koji
negativno deluju na ostvarivanje cilja. Skup ogranienja (limitirajuih faktora)
karakterie (opredeljuje) granice potencijalnih mogunosti odreenog sistema.
Formiranje skupa ogranienja (sistema limitirajuih faktora) je sloen zadatak. Skup
ogranienja odreen je sistemom jednaina ili nejednaina u kojima se nalaze iste
nepoznate komponente dimenzionog vektora kao i u funkciji cilja. Skup ogranienja
zamilja se kao skup hiperpovrina (ravni) dimenzionalnog prostora kojima je
ogranien domen iz kojeg se bira dimenzioni vektor koji obezbeuje ekstremne
vrednosti (maksimum i minimum) funkcija cilja. Tri su osnovna sluaja koja mogu
nastupiti u skupu ogranienja:
skup ogranienja moe biti protivurean, to znai da ne postoji dopustivi
plan koji zadovoljava sva ogranienja (sve mogue odluke ne mogu da
odgovore postojeim ogranienjima);
skup ogranienja nije protivurean, ali domen odreen skupom ogranienja
neogranien je. Mogunost odreivanja optimalnog plana postoji ako je
funkcija cilja ograniena u neogranienom domenu;
skup ogranienja nije protivurean i domen nije neogranien. Ako
funkcioja cilja nije neograniena, postoje sve mogunosti odreenja
optimalnog plana u svim sluajevima.
Matematiki model je originalna sinteza meusobne zavisnosti promenljivih u
sistemu izraena matematikim jezikom, a izvedena iz opisa realnog problema datog
obinim jezikom ili podacima kao odraz sistema koji se istrauje. Konstrukcija
matematikog modela sastoji se iz:
definisanja funkcije cilja;
definisanje skupa ogranienja i sistematizovanog prikupljanja;
verifikovanja i sreivanja potrebnih polaznih podataka, ime formira jednu
ili vie varijanti modela kojima, posredstvom funkcija cilja i skupa
ogranienja odraava vezu izmeu promenljivih veliina procesa koji se
eli optimizirati.
Operaciona istraivanja i korienje matematikih modela podrazumevaju
dobro poznavanje kako predmeta istraivanja, tako i matematike i matematikih

184
metoda, kao i kibernetike. Stoga o nekim bitnim i najee korienim metodama
dajemo samo kratku informaciju. Meu najvie koriene i najrazvijenije spada
linearno programiranje koje se koristi za iznalaenje minimuma ili maksimuma
linearnim vezama. U tome se koriste tri kategorije faktora:
ulazni faktori, tj. faktori koje bismo mogli nazvati iniocima uslova u
kojima sistem deluje;
strukturalni faktori ili inioci koji karakteriu strukturu i funkciju sistema;
izlazni faktori ili inioci rezultata delanja - aktivnosti sistema.
Zadatak linearnog programiranja je da u nizu moguih iznae najpovoljniju
kombinaciju. I pored postojanja elektronskih raunara i gotovih programa, suoavamo
se sa znatnim tekoama uzrokovanim:
nepoznavanjem naina formulisanja odgovarajuih matematikih modela u
oblasti istraivanja procesa;
nerazvijenou i nedefinisanou parametara i koeficijenata u ovoj oblasti,
neophodnih za formulisanje matematikih modela.
Formiranje matematikih modela omoguava modalni eksperiment odnosno
simulaciju. Sa linearnim programiranjem u uskoj je vezi metod teorije igara posebno
podoban za istraivanje konflikata, pa, shodno tome, i istraivanje odreenih procesa.
Osim linearnog programiranja, poznate su druge metode kao to su:
nelinearno programiranje, dinamiko programiranje (koje se koristi za optimalno
planiranje vieetapnih procesa, formiranjem matematikih modela za svaki razmatrani
proces posebno), metoda optimalnog rezerviranja, heuristiko programiranje, teorija
igara, mreno planiranje i upravljanje, redovi ekanja, upravljanje zalihama. Sa
stanovita potreba istraivanja procesa od posebnog su interesa teorija igara, mreno
planiranje i upravljanje, heuristiko programiranje i, neto manje, redovi ekanja.
Teorija igara se prvenstveno bavi istraivanjima konfliktnih situacija sa
antagonistikim interesima ili konkurentskim odnosima. Osnovni stav je da se u toj
situaciji ostvaruje odnos sukoba dva ili vie uesnika od kojih svaki od njih ima
odreene prednosti i uticaj na ishod situacije. Tako svaki od uesnika ima informaciju
o sebi i svojoj situaciji i ponaa se prema informacijama o protivniku. U toku procesa
situacija i informacije se menjaju. Logika osnova je da:
svaki uesnik postupi u skladu sa svojim ciljem;
da se ponaa po nekim pravilima igre;
da se to ini na odreeni nain kojim svesno utie na tok igre.
Dva su osnovna naina korienja teorije igara: prvo, to su matrine igre i,
drugo, diferencijalne igre.
Mreno planiranje zasniva se na strogom razdvajanju analize strukture od
analize vremena. Pod strukturom se podrazumeva u ovom sluaju logiki redosled i
meuzavisnost delanja, funkcija, radnji itd. u toku izvrenja odreene realizacije.
Usmereno je na prouavanje poetka i zavretka pojedinih aktivnosti, rezervi vremena
itd. Projekt istraivanja, naroito plan realizacije istraivanja primer je mrenog
planiranja.
Heuristiko programiranje zasnovano je na principu graenja sloenih istina
na osnovu elementarnih istina. Fundamentalna pretpostavka heuristikog
programiranja je da ukoliko je neto uspevalo u prolosti treba, pokuati jo jednom.
To je opredeljenje za favorizovanje pravca koji se u prolosti pokazao najboljim, uz
izbegavanje puteva za koje se moe tvrditi da su nepogodni. S obzirom na kumulirano
iskustvo organizacione prakse, izgleda da je ova metoda najlaka za primenu u
istraivanju organizacionih procesa.

185
 Redovi ekanja bazirani su jednostavno na koncepciji ogranienja propusne
moi sistema to je iskustveno lako opazivo. Model redova ekanja najee je
formiran od sledeih delova: pristizanje - red ekanja - sistem usluga - odlazak -
odnosno uestalost pristizanja - ponaanja jedinke u redu ekanja - uestalost vremena
usluivanja jedinki. Ova metoda ima znatne mogunosti primene u istraivanju
procesa optenja u bilo kom sistemu.
Informativan prikaz elementarnih stavova o operacionim istraivanjima treba
shvatiti samo kao pokretanje pitanja njihovog korienja u naunom radu.

3.3.4. AKSIOMATSKA METODA

Iz istorije metodologije proizlazi da aksiomatska metoda spada, po vremenu

svog nastanka, u veoma stare metode. Ona potie iz vremena Aristotela, i u njenoj
osnovi su deduktivna osnova metoda, principi i procedure deduktivnog zakljuivanja.
Metodoloka literatura kae da aksiomatska metoda jeste metoda koja se po svojim
bitnim odredbama razlikuje od drugih emtoda i moe se, kao posebnost,
identifikovati. A, bitno svojstvo predmeta aksiomatskog metoda jeste nadiskustvenost.
Naime, aksiomatska metoda sastoji se u:
"postavljanju i primeni aksioma u derivacijama rauna stavova i rauna
predikata..." , u postavljanju odnosno u izboru aksioma jednog logikog ili
posebnog naunog (aritmetikog) sistema;
postavljanju definicija koje u sistemu igraju ulogu osnovnih istina sistema
i aksioma, i
u izvoenju svih drugih stavova tog sistema iz osnovnih i njegovih
stavova, tj. iz aksioma i definicija osnovnih logikih stavova".
Aksiomatska metoda je neizbeno povezana sa hipotetiko - deduktivnom u
procesima postavljanja aksioma, a aksiomi nisu i ne mogu biti bilo koji dedeukovani
stavovi, ve bitni, osnovni, sa nunim stepenom istinitosti, zasnovani na rezultatima
hipotetiko-deduktivne metode, i ona, polazei od aksioma, gradi aksiomatske sisteme
u kojima aksiomi imaju svoju aksiomatsku ulogu ako zadovoljavaju odreena pravila.
Svaki aksiomatski sistem ima svoju strukturu, odnosno svoje sastavne delove.
Tome se moe pristupiti na dva naina:
prvi je konstatovanje da jedan aksiomski sistem nuno sadri nune
aksiome, teoreme i druge stavove izvedene iz aksioma odnosno saglasne sa
aksiomima, kao to su to teorije i hipoteze;
drugi, sloeniji koji navodi:
1. pravila formacija osnovnih istina sistema;
2. same aksiome odreenog aksiomskog sistema;
3. pravila transformisanja stavova, i
4. pravila aksiomatizacije i formalizacije.
Aksiomatski sistemi su u osnovi zasnivanja itavih naunih sistema, naroito
logike i matematike, i nekih njihovih disciplina. U naunom sistemu zasnovanom na
aksiomatskom sistemu postoje osnovni "primitivni pojmovi" koji su implicitno
definisani aksiomima sistema. Takvi su pojmovi, npr. "predmet", "stvar", "odredba",
"stav", itd. Napominjemo da u okviru raznih pogotovu "deskriptivnih", "realnih",
"empirijskih" nauka postoje definicije pobrojanih pojmova. U aksiomatskom sistemu
mogu postojati i nespecifikovani simboli, kao to je to u matematici. U logici su to
logike konstante.

186
 Pravila formacije aksioma utvruju elemente jednog aksiomatskog sistema.
Priroda aksiomatskog sistema, naroito logikog, uslovljena je brojem osnovnih
saznajnih vrednosti koji se priznaju, logikim konstantama i njihovim shvatanjima i
vrednou logikih funkcija. Izbor (postavljanje) aksioma zavisi od logikog sistema
u okviru koga se uspostavlja i od oblika i najvieg stepena stvarnog ljudskog znanja.
Poznati aksiomi i aksiomski sistemi otkriveni su kao istine postojeeg ljudskog
saznanja.
Svaki valjan aksiomski sistem mora da ispuni tri obavezna pravila:
pravilo kompletnosti koje podrazumeva da na osnovu tog sistema moraju
da budu izvodljive i proverljive sve teoreme tog sistema;
pravilo nezavisnosti aksioma, koje zahteva da nijedan aksiom ne sme biti
izvodljiv iz drugih aksioma istog sistema;
pravilo konzistentnosti, to zahteva da svi aksiomi tog aksiomatskog
sistema ine logiki koherentan i jedinstven sistem.
Definicije osnovnih pojmova navedenih pravila (konzistentnosti i
kompletnosti) su u funkciji obezbeivanja valjanosti aksiomatskog sistema, i one
glase za:
I definiciju konzistentnosti:
1. aksiomski sistem je konzistentan ako je u njemu izvodljiva
logika formula koja je tautologija;
2. aksiomski sistem je konzistentan ako u njemu nije mogue
istovremeno izvesti dve protivrene formule;
3. konzistentan je sistem ako ima logike formule koje u tom
sistemu nisu izvodljive, i
II za definiciju kompletnosti:
1. sistem je kompletan ako iz dodavanja nekog aksioma sledi
izvodljivost stavova koji nisu logike istine tog sistema;
1. kompletan je sistem i ako njegovo proirivanje vodi
izvodljivosti protivrenih formula;
2. kompletan je i ako proirenje sistema vodi izvoenju
proizvoljnih formula.
U izgradnji aksiomskih sistema i rauna stavova ima vanu ulogu derivacija
stavova primenom pravila:
1. jednoobrazne zamene,
2. zamene po definiciji,
3. detamana, i
4. prikljuivanja.
Dosadanje izlaganje prvenstveno se odnosilo i zasnivalo se na saznanjima o
primeni aksiomatske metode u oblastima logike i matematike, kao i u nekim
oblastima fizike. Otuda opravdano pitanje da li je, kako i koliko ova metoda
primenjiva u drutvenim naukama? Na osnovu njenog tretiranja kao optenaune
metode, sledi zakljuak da je ona primenljiva manjevie i u svim naukama. Naime,
primena aksiomatske metode posredstvom drugih optenaunih metoda, a naroito
preko statistike i metode modelovanja je evidentno. Neposredna primena povezana je
sa rasprostranjenou primene generalizacije i apstrakcije, kao i sa razvijenou
metoda verifikacije, otkrivanja naunih zakona, naunih objanjenja i naunih (optih)
teorija, ali i najvie sa postojanjem aksioma. A, s obzirom na injenicu da je
aksiomatska metoda "najsavremeniji oblik metode formalizacije" njena neposrednija
primena zavisi od ispoljavanja determinizma i uzrono-posledinih odnosa i odnosa

187
uslova i odigravanja procesa u datim uslovima, posebno u odnosima i okvirima
"nunih" i "dovoljnih" uslova, to omoguava nauna otkrivanja i objanjenja.

3.3.5. KOMPARATIVNA METODA

U metodolokoj literaturi o komparativnoj metodi prisutni su protivreni

stavovi, koje se izraavaju kroz nazive koji joj se pridaju, shvatanje njenog predmeta i
cilja, mogunosti i doprinosa, sve do negiranja nejnog postojanja. Tako se ona naziva
uporednom (poredbenom), istorijsko - komparativnom, iz njenog naziva gubi se re
metoda i navodi se kao uporedno istraivanje. Razlike u nazivima imaju svoju osnovu
u odreivanju komparativne metode. Nesporno je da je komparacija - poreenje
sastavni deo svakog miljenja. Jednostavno, nije mogue oformiti pojam, stav, sud
bez komparacije i nije bez nje mogu nijedan oblik zakljuivanja, dokazivanja ili
opovrgavanja. Ve poetak miljenja - opaanja kao ralikovanje neeg od ostalog -
podrazumeva poreenje odredaba i na osnovu razlika, slinosti i identinosti
konstatovanje da "to" jeste "to", podrazumeva analogiju i poreenje. Produktivan
zakljuak takoe je zasnovan na poreenju. Saznavanje nepoznatog posredstvom
poznatog takoe u sebe ukljuuje komparaciju. Znai: poreenje, komparacija jeste
inilac procesa miljenja i saznanja to je metoda saznanja.
Predmet istraivanja komparativna metode su identinosti, slinosti i razlike
pojava i procesa. Samo uporeivanjem (dva primerka iste pojave, dve istorodne ili
raznorodne pojave, dva procesa u prolosti, sadanjosti i budunosti, na jednom ili
vie definisanih prostora) moemo utvrditi da li su identini, slini odnosno razliiti i
u emu. Isto se odnosi na upreivanje procesa sa ve utvrenim standardima.
Meutim, nuno je praviti razliku izmeu identinosti, slinosti i razlika.
Iz nalaza metodologa proizlazi da je pitanje identinosti-neidentinosti manje
sloeno od ostalih pitanja. Ovo zbog toga to se ono prvenstveno tie sutine i
kvaliteta, a moe se ticati i sadrine, oblika i kvantiteta. Zato treba razlikovati totalnu,
potpunu identinost svih inilaca celine i celina kao takvih i parcijalnu identinost
koja se odnosi samo na odreene delove, inioce, svojstva, odnose, promene itd.
Prema tim istim nalazima daleko su vei problemi sa utvrivanjem slinosti i razlika.
Prvi problem je definisanje slinosti i definisanje razlika. U osnovi ovih definicija
nalazi se odsustvo identiteta, ali ovako negativno odreenje ne reava problem. Da li
to odsustvo identiteta moe da znai odsustvo nekih sutnskih odredaba? Ili je re
samo o kvantitativnom, o nejednakim veliinama i nejednakim formama? U stvarnosti
postoji mnotvo procesa ije su sutinske odredbe relativno stabilne, a inioci
sadraja, forme i obima su razliiti ili ak raznovrsni. ak pojavni varijeteti mogu da
budu u raznim vidovima. Ne retko se susreemo i sa istim formama ija je sadrina i
sutina potpuno suprotna. Zbog toga slinost i razliitost treba shvatiti kao polarnost
odsustva identinosti nekog inioca, svojstva itd. jednog definisanog realiteta u
odnosu na neko njegovo prethodno ili sledujue vreme ili u odnosu na neki drugi
realitet. Stepen razlike moe da bude manji ili vei - sve do suprotnosti i moe se
odnositi na bitne, sutinske odredbe i na nebitne odredbe raznog stepena znaaja za
karakteristike pojave - procesa. Odsustvo sutinskih, bitnih odredaba kod jedne pojave
- procesa koji se uporeuje govori i o pripadnosti pojava raznim vrstama, o njihovim
raznim sutinama. Meutim, slinost i razlike mogu se ticati i sadrine, oblika, obima,
uestalosti ispoljavanja itd. Ako svaku pojavu shvatamo kao jedinstvo inilaca,
strukture, funkcija, odnosa i veza u prostoru i vremenu, kao i da svaka od njih ima

188
svoju sutinu, sadrinu, obim, formu i oblike manifestacije, te da se svaka od njih
moe tretirati kao realitet koji ima svoje kvalitativne i kvantitativne odredbe, opte
shvatanje komparacije i komaprativne metode bie olakano. Naime, postaje jasno da
su procedura i predmeti poreenja u miljenju i saznanju uopte u osnovi
komparativne naunoistraivake metode. A, treba se na to podsetiti, da bi se nekom
nainu saznanja priznao status metode naunog, istinoidnog saznanja, odnosno
naunoistraivake metode, on mora uz opti predmet da ima konstituisan koncept
sticanja saznanja, odreene norme i uputstva, odreene standardizovane misaone i
druge postupke i instrumente.
Komparativna metoda takav koncept, uputstva i postupke ima u skladu sa
optim predmetom, o emu je bilo rei na prethodnim stranicama. Njen predmet su
identinost (istost), slinost i razliitost (raznost, raznovrsnost) iste pojave u raznim
vremenima i na raznim prostorima odreenim adekvatnim merilima, istovrsnih ili
raznovrsnih pojava u definisanom prostoru i vremenu. Kako se sve pojave - procesi
sastoje od inilaca strukture, funkcija, odnosa i veza, kako je svaka od njih sloena
celina sloenih delova sa odreenim svojstvima, aktivnostima i relacijama, kako sve
one imaju svoju sutinu, sadrinu, obim, oblike i forme manifestacije, svoje
kvalitativne i kvantitativne, bitne i nebitne odredbe, to se mogu komparirati celine,
njihovi delovi i inioci, njihova svojstva i odredbe. Meutim, komparativna metoda
ne primenjuje se samo u komparativnim istraivanjima, jer ona ne mora da bude ni
jedina, ni glavna, ni ravnopravna, ve samo jedna od metoda. Ona se primenjuje u
svim istraivanjima. Komparativna istraivanja su samo ona u kojima je
konkretizovan opti predmet komparativne metode kao neposredni predmet
istraivanja, a komparativna metoda je dominantna. Njoj su, njenoj svrsi, ciljevima i
predmetu podreene sve druge metode primenjene u tom istraivanju.
Ova metoda je veoma zavisna od izvora podataka, sistematizovanih, dovoljnih
i valjanih podataka iskustvenog porekla i linog uvida istraivaa u istraivanu
sredinu. "Kabinetske" komparacije i komparacije "hotelskih soba" bez neposrednog
terenskog rada mogu se smatrati samo formalistikim. Komparativna analiza ima
zadatke da opisuje, klasifikuje, vri tipologizaciju, da izvodi i obogauje, generalizuje,
utvruje uzrono-posledine i korelacione odnose i da prognozira. S pravom joj se
pripisuje karakteristike eksperimentalne metode, tj. s pravom se smatra
kvazieksperimentom nazvanim "prirodni eksperiment". Da bi komparativna metoda
mogla da bude prihvaena kao uzrono-posledina, prognostika i eksperimentalna,
moraju da budu ispunjeni sledei uslovi:
moraju da budu izraene valjane definicije, hipoteze i modeli, teorijski
zasnovani i korespodentni sa manifestnim - sa realitetima. Ovo moe
obaviti teorija, ili se to moe uiniti tokom izrade projekta istraivanja.
Samo izuzetno se moe obavljati i tokom istraivanja - kada je "pilot"
istraivanje ili predistraivanje nemogue;
projekt istraivanja mora da bude odgovorno i kompetentno uraen i
testiran. Poseban zahtev je da se njime:
a) precizno utvrde komparabile,
b) definie i objasni sistem kriterijuma poreenja;
da se strogo definie sistematska hronologija i njena znaenja;
da se tehnike, instrumenti i postupci usaglase sa zahtevima predmeta i
okolnostima istraivanja;
da se izgradi strog sistem testiranja podataka i zakljuaka. Naime,
komparativna metoda nema svoje posebne metode prikupljanja podataka
ve koristi postojee i njihove tehnike. Meutim, komparativna metoda

189
 formira odreene obrasce, preglede - liste slinosti i razliitosti
komparabila i argumenata po hijerarhiji vrednosti;
da izvede strogu proceduru dokazivanja i opovrgavanja sutinskih i
formalnih, kvalitativnih i kvantitativnih, jednovremenih i raznovremenih,
isto prostornih i raznoprostornih slinosti i razlika.
Uzrono-posledini odnosi i prognoze mogu biti dobijeni komparativnom
metodom ili komparativnim istraivanjima samo ako su obezbeeni uvidi u
sistematske hronologije - sledove nizova i njihove korelacije sa sutinskim odredbama
predmeta. Saznanja o uslovima, okolnostima zbivanja u tom sluaju su neophodna.

4. METODE I TEHNIKE PRIKUPLJANJA

PODATAKA

Metode i tehnike prikupljanja podataka su trei deo naunog metoda. Re je,

kako im samo ime kae, o onim metodama kojima se koristimo u prikupljanju
podataka. Tehnike istraivanja predstavljaju sistematsko i svrsishodno jedinstvo
postupaka i instrumenata. Meutim, ovaj deo naunog metoda podrazumeva: ocenu,
sreivanje, obradu podataka i zakljuivanje na osnovu njih. U tom pogledu postoji
povezanost i meuzavisnost izmeu metoda prikupljanja i metoda obrade podataka.
Svojstva podataka su ono to te metode povezuje u celinu.
Sa aspekta nauke podaci, odnosno dokazni materijali sastoje se od
informacija do kojih istraiva moe da doe. A, u svakodnevonoj komunikaciji, u
dnevnom optenju esto se pogreno poistoveuju znaenja pojmova: podatak,
injenica, informacija - obavetenje itd. Otuda je potrebno prethodno utvrditi izvesne
bitne razlike izmeu pomenutih termina odnosno pojmova.
U objektivnoj stvarnosti postoje i na razliite naine se manifestuju
mnogobrojne injenice. Prirodni predmeti bia, prirodni, psihiki i drutveni procesi,
aktivnosti, odnosi itd. i njihovi delovi (sloeni ili elementarni), okruuju oveka,
odigravaju se uz njegovo uee ili bez njega, odigravaju se u njemu, pri emu su neki
od njih ugraeni u sadraj njegove svesti a neki ostaju van nje. Opravdano je, sa
stanovita potreba istraivanja, to nazvati realnim injenicama. Moe nam se
prigovoriti da osim realnih postoje i idealne injenice, one koje su duhovne, koje su
otelotvorene u stvarima. Ne ulazei u argumentaciju potrebnu za osporavanje ovog
stava, smatramo da je svest ljudi realnost koja ivi sa njima - a ponekad, sadrana u
njihovim tvorevinama, i nadivljava ih. Sve to se posredstvom realnih manifestacija
moe opaziti, pa prema tome i naunim metodama, iskustveno, saznavati i
proveravati, smatraemo realnim injenicama.
Naa opaanja i saznavanja realnih injenica, ak i elementarnih, nisu u datom
trenutku potpuna, kompleksna, produbljena. Po pravilu u kontaktu sa njima, mi ih
opaamo i saznajemo jednostrano, delimino, manje-vie povrno, uz znatnu
udaljenost od njihove sutine. Takva naa pojedinana opaanja i saznanja, koja
moemo (esto samo preko indikatora) da evidentiramo, nazivamo podacima. U
literaturi susreemo stav da su podaci "obavetenja o stvarnosti". U irem znaenju to
je uglavnom tano. Ue znaenje, neophodno za stroga nauna istraivanja, zahteva
razlikovanje podataka od obavetenja. Pod obavetenjima treba podrazumevati

190
smisleno organizovane podatke u poruku odreenog znaenja. Naime, u okviru
istraivanja, podatak je konstatovanje postojanja - nepostojanja (prisustva - odsustva)
odreenog indikatora. Obavetenje ve govori i o kvantitativno-kvalitativnim
svojstvima indikatora ("spoljanjih manifestacija unutranje sutine"). Razlikovanje
podataka od obavetenja je veoma vano stoga to se preko elementarnih indikatora
malo ta moe saznati, te su snopovi indikatora odnosno sindromni indikatori bitno
sredstvo saznavanja. A indikator - sindrom podrazumeva smislenu povezanost
elementarnih indikatora u obavetenju od smisleno-organizovanih podataka.
Takoe, u literaturi su poznate naune injenice koje, uz odgovarajue
pojednostavljivanje, moemo definisati kao nauno utvreno saznanje o realnim
injenicama. Ali, ovde izraeno shvatanje naune injenice podrazumeva veliku
logiku i misaonu udaljenost od podataka i obavetenja. Stoga smatramo da je korisno
uvesti pojam "saznajna injenica". Pod nju bismo podveli smisleno organizovane i
povezane podatke i obavetenja u celoviti deo saznanja do kojeg se dolo u toku
istraivanja, ali koje jo nije dobilo vrednost verifikovane naune injenice. Na
primer, uzmimo istraivanje u kome smo istovremeno koristili vie razliitih tehnika.
Primenom svake od njih doli smo u vezu sa odreenom realnom injenicom - do
odreenog celovitog saznanja. Meutim, to saznanje, dobijeno samo jednim
istraivanjem i jednom tehnikom, jo uvek nije nauna injenica, nije nauno
provereno. Stoga takva saznanja treba nazivati saznajnim injenicama. Takoe, u
okviru jednog te istog istraivanja javljaju se razliiti nivoi, i razliiti stepeni
istinitosti, naune verifikovanosti saznanja. Jedan deo saznanja je tim konkretnim
istraivanjem nauno proveren; drugi tek otkriven; trei opaen i opisan, te je
potrebno dalje raditi na njegovoj naunoj verifikaciji. Oigledno je da se u svakoj od
pomenutih situacija ne radi o naunoj injenici, ve o raznim nivoima saznanja o
iniocima predmeta istraivanja koji prevazilaze obim i kvalitet podataka i
obavetenja, ali ne dostiu kvalitet i celovitost naune injenice. To je dovoljan razlog
da se uvede jedan prelazni nivo koji smo nazvali "saznajna injenica".
Na osnovu kazanog postavlja se pitanje ta je sakupljanje podataka?
Sakupljanje podataka jeste sistem unapred organizovanih aktivnosti usmerenih na
opaanje i evidentiranje odabranih spoljnih manifestacija odreene sutine,
korienjem odgovarajuih nauno verifikovanih metoda, tehnika, instrumenata i
postupaka koji odgovaraju svojstvima pojave, predmetu i ciljevima istraivanja i
izvorima podataka i obavetenja.

4.1. IZVORI I OSNOVNI KRITERIJUMI KLASIFIKACIJE

PODATAKA

Iz dosadanje istraivake prakse proizlazi da su, istina, samo u naelu izvori

podataka u empirijskim istraivanjima u svim drutvenim naukama manje-vie isti.
Ali, i da svi izvori podataka nemaju za sve drutvene nauke isti znaaj, niti se
podjednako esto i uspeno koriste. Naime, za istraivanja najznaajniji izvor
podataka je tekua, iva praksa koja je predmet istraivanja. Jer, aktivnosti, odnosno
procesi su i sami po sebi praksa. To znai da je osnovni i najznaajniji izvor podataka
objektivna situacija, odnosno ponaanje uesnika u akciji (akcijama), kojim izraavaju
totalitet inicijalne, tekue i zavrne situacije koja je predmet istraivanja. Ponaanje,
odnosno konkretni proces je istovremeno najdirektniji, najaktuelniji, najpotpuniji,
najvalidniji i najverodostojniji izvor podataka. Meutim, to je za korienje u
naunom radu i najsloeniji izvor podataka. U mnogom on je povezan i uslovljen

191
izborom pravih kontakata sa pravim uesnicima u aktivnosti - akciji, sa izborom i
primenom odreenih tehnika istraivanja i odgovarajuim uzorkom ispitanika.
Najire uzevi, svi inioci realnosti izvori su podataka o procesima koji su
predmet istraivanja. Za sve inioce procesa i za svaki proces u bilo kom vremenu
nisu svi izvori podjednako pogodni. Oni su, za razliku od drugih, veoma esto manje
pouzdani ili ak za izvesne vremenske periode veoma nepouzdani. Stoga je
neophodno odnositi se kritiki prema svim izvorima koji se koriste u istraivanju.
Sa stanovita istraivaa nisu sve klasifikacije izvora podjednako znaajne. Za
poetak svakog naunog rada bitna je podela na:
1. iskustvene izvore (iskustvo subjekta);
2. naune izvore podataka;
U najirem smislu nauni izvori podataka su sva dela nastala korienjem
metoda naunih istraivanja. Ovi izvori se dele na: teorijske - one koji ine fond
verifikovanih saznanja i na hipotetiko-empirijske - one koji su tek u fazi hipoteza
koje se istrauju ili su rezultat empirijskog istraivanja, ali jo nisu postali sastavni
deo teorije.
Izvori se takoe mogu razvrstati i po sledeim vaeim kriterijumima:
prirodi grae;
predmetnosti sadraja;
subjektu, autoru;
obliku iskazivanja sadraja;
javnosti;
dostupnosti;
slubenosti ili oficijelnosti;
izvornosti, kao i po nekim drugim za istraivaa manje znaajnim
kriterijumima.
Razumljivo, sve ovo su pomoni kriterijumi za valjanost i pouzdanost izvora
podataka. Jer, istinito se moe zakljuivati samo na osnovu dovoljnih i dovoljno
istinitih podataka.
Po prirodi grae izvore podataka moemo razvrstati na:
tvorevine materijalne kulture (umetnike, rekreativne i delatno-
operativne). Razumljivo je da se ovi izvori podataka ne mogu uvek strogo
odvajati jedni od drugih. Mogue je da jedna stambena zgrada ili javni
objekt zaista bude umetniko delo;
tvorevine duhovne kulture, u koje spada sve ostalo to nismo obuhvatili
tvorevinama materijalne kulture;
neposredno ponaanje.
Po predmetnosti sadraja izvora mogue je u ovom asu izvriti razvrstavanje
samo u osnovi. Ovo stoga to su blie specifikacije povezane i uslovljene predmetom
istraivanja i analizom sadraja izvora. No, i ovako je mogue konstatovati sledeu
klasifikaciju:
izvori potpunog sadraja. To su izvori koji najneposrednije tretiraju
pojave, procese. Meutim, ovi izvori, mada im je sadraj sama pojava,
proces i mada su od prvorazrednog interesa i nezamenljivi u istraivanju,
ne moraju biti uvek i u svemu pouzdani. Ovo naroito vai za ocene,
vrednovanje odreenih aktuelnih zbivanja, kao i za opise i tumaenja nekih
situacija, za koje je interes jo uvek veoma iv. Neophodno je u ovim
izvorima strogo razlikovati: injenine podatke od vrednosnih, kao i
analitiko-radne od propagandnih. Stoga se, pored neposrednosti odnosa

192
 sadraja prema procesu redovno utvruje i neposrednost odnosa sadraja
izvora sa predmetom istraivanja;
izvori kombinovane i srodne sadrine. To su izvori koji se ne bave
prvenstveno ili preteno procesom, ali je njihova sadrina srodna ili je u
nju ukomponovan u znatnoj meri i sadraj koji se bavi neposredno
procesom. Takvi su izvori pravna akta, odnosno norme koje spadaju u
pravo, bave se pravnim dimenzijama procesa. Oni su neodvojivi od
procesa jer su njihov normativni okvir i izraz;
izvori ija je sadrina neorganizaciona, ali u ijoj osnovnoj sadrini mogu
biti prisutni mnogobrojni podaci koji se mogu koristiti za istraivanj. Na
primer, takvi su izvori, nesumnjivo, statistiki izvori o razvoju privrede,
tehnologije, stanovnitvu, obrazovanju itd. koji se neposredno bave
drugom problematikom, ali bez kojih se rezultati jednog drutva u
odreenom vremenu ne mogu sagledati.
Subjekt - autor je vaan kriterijum izvora podataka. Nije neophodno imenovati
sve subjekte. Dovoljno je napomenuti da to moe biti vrhovna uprava organizacije,
vlasnici, dravni organ, deo organizacije, grupa, pojedinac. No, bitno je sve subjekte -
autore, po kriterijumu njihovih svojstava i objektivnih mogunosti da spoznaju
odreenu aktivnost itd., direktno i indirektno deliti na:
kompetentne, one koji su zaista u situaciji da neposredno ili posredno
ostvare uvid u istraivani proces. Na primer, o opredeljenjima i
istupanjima na jednoj sednici kompetentni su izvor uesnici na sednici,
magnetofonski snimak, stenogram itd., kao i oni koji su u njih imali
neposredan uvid, i
nekompetentne, one koji zaista nisu bili u situaciji da ostvare odgovarajui
uvid - da u svoj sadraj ukljue relevantne podatke o istraivanoj pojavi.
Oblik iskazivanja sadraja ili nain korienja izvora znaajan je zbog uslova
koje zahteva da bi mogao biti korien. Osnovna klasifikacija bila bi na:
auditivne, one koji se mogu koristiti aktiviranjem ula sluha;
vizuelne, aktiviranjem ula vida;
audio-vizuelne, koji se koriste kombinacijom ula, i
ostale, koji se koriste aktivnou ostalih ula i na druge naine.
Kriterijum javnosti je izuzetno znaajan, jer, zajedno sa dostupnou,
determinie mogunost korienja odreenih izvora. Osim toga, ovaj kriterijum je
veoma sloen, zahteva korienje mnogih sloenih elementarnih odrednica. U prvom
redu potrebno je podeliti sve izvore na:
javne, odnosno organizacione, i
privatne.
Verovatno je mogue uneti i druge meulanove u klasifikaciju, ali nam se
ini da je javno/organizaciono ono to je u znatnoj meri opte i javno, a da je privatno
u znatnoj meri lino i uslovno tajno. Na primer, sistem osnovnih drutvenih vrednosti,
drutveni moral je javna stvar. Druga veoma znaajna klasifikacija, po istom
kriterijumu je podela na:
legalne, one koji su normama i propisima dozvoljeni za korienje, i
ilegalne izvore, one koji nisu u skladu sa vaeim propisima, normama itd.
Naravno, mogue je uneti i meulan - polulegalni izvori, ali je to sredina koja
se teko moe tano definisati izmeu dozvoljenog i zabranjenog ili tanije izmeu
onog to nije izriito zabranjeno ni izriito dozvoljeno.

193
 Za istraivaa je klasifikacija izvora podataka i obavetenja od izuzetnog
znaaja ne samo zbog mogunosti ostvarivanja uvida u izvor, ve i sa stanovita
korienja podataka i pozivanja na izvor - ako se do izvora doe. Jer, u nauci zgodna
diplomatska i novinarska formulacija "saznaje se iz dobro obavetenih izvora" nije
prihvaena. Stoga i ne govorimo o "anonimnim izvorima".
Izvori mogu biti nedostupni istraivau iz razliitih razloga:
administrativni;
obrazovno-kulturni (nepoznavanje jezika i pisma, istinske situacije koje su
sadraj dokumenta);
ekonomsko-finansijski;
tehniki (nedostatak odgovarajue tehnike opreme za korienje izvora);
organizacione, prostorne i vremenske smetnje - udaljenost mesta na kome
se izvor nalazi;
retkost izvora;
informisanost, odnosno neinformisanost o postojanju izvora itd.
Slubenost i oficijelnost nisu pojmovi identinog, ve slinog sadraja ija je
sutina u ovlaenosti i garancijama autora za istinitost sadraja izvora. Sa stanovita
istraivaa bitno je da su to izvori iju sadrinu garantuju ovlaenje i odgovornost.
To, ipak, ne znai da su svi oficijelni i slubeni izvori i apsolutno istiniti. Iako je,
naroito kod odreenih predmeta istraivanja njihova vrednost vea, ipak je potrebno
i prema njima imati kritiki odnos. Po ovom kriterijumu delimo izvore na:
slubene oficijelne, i
neslubene - neoficijelne.
Izvornost izvora je veoma usko povezana sa istinitou ili uopte vrednou
izvora. Po ovome kriteirjumu mogue je podeliti izvore na:
izvorne, ija je autentinost zbog kompetentnosti tvorca i naina nastanka
izvora, po pravilu najvea - iako ima izuzetaka;
interpretirane, autentine, nastale od kompetentnih tvoraca koji ne moraju
biti sudionici u zbivanjima ili koji nisu formirali izvor u toku samog
zbivanja, ali je sadraj u najveoj meri istinit;
interpretirane neautentine, i
proizvoljne.
Na ovaj nain dati su i osnovni kriterijumu za vrednovanje izvora.

4.2. DOKUMENTI KAO IZVORI PODATAKA

U procesu istraivanja nuno je praviti razliku izmeu radne dokumentacije i

dokumenata kao izvora podataka.
Radna dokumentacija jeste istraivaeva evidencija izvrenog posla i
zakljuaka. Koliina, vrsta i sadraj jesu funkcija okolnosti predmeta istraivanja.
U istraivanju, kao to je ve reeno, dve su osnovne vrste izvora podataka:
prvo, subjekti aktivnosti sa svojim verbalnim i stvarnim ponaanjem (iskazima i
delanjem), i, drugo, dokumenti koji su kao delo subjekata nastali u ve minulom
vremenu, ili su u nastajanju. Pojmom dokument oznaavamo sve izvore podataka koji
nisu aktuelno ponaanje (verbalno ili stvarno) subjekata. Dokumente razvrstamo na:
akcione - programi i planovi i sl.,
evidencijske - sve vrste evidencija, knjigovodstva i sl.,

194
 normativne - propisi i sl. kao i proceduralne, i
radno-poslovne - ugovori, protokoli itd.
Dokumenta je mogue i drukije klasifikovati, a i ovu klasifikaciju je mogue
proiriti i izmeniti. Meutim, budui da se sve prethodne klasifikacije odnose i na
dokumenta, sa stanovita potreba istraivanja ovakvo razlikovanje dokumenta je
svrsishodno.
Mogui su mnogi valjani kriterijumi za klasifikaciju akcionih (planovi,
programi i sl.) dokumenata. Sa stanovita istraivaa, ini se, najvaniji su:
subjekti koji izrauju i donose dokument;
uloga dokumenta u procesu;
mesto u procesu, i
opti adresat odnosno subjekt kome se dokument obraa.
Primena kriterijuma uloge dokumenta u procesu upuuje nas na dve osnovne
dihotomije i jednu klasifikaciju.
1. Dihotomija po osnovnosti podrazumeva postojanje:
a) osnovnih dokumenata u kojima su sadrane osnove strategije i
politike, i
b) izvedeni dokumenti, oni koji su razrada, konkretizacija osnovnih i koji
proistiu iz osnovnih.
Valjana komparacija osnovnih dokumenata daje mogunosti za zakljuivanje
o razlikama u postupcima, principima, dugoronim i optim ciljevima itd. raznih
subjekata u generalnim odredbama i odredbama prema pojedinim oblastima.
Komparacija osnovnih i izvedenih dokumenata omoguava otkrivanje sposobnosti
subjekata za konkretizaciju optih postavki, doslednosti i principijelnosti itd.
2. Dihotomija po optosti podrazumeva razlikovanje:
a) optih dokumenata onih koji sadre poruke namenjene svim
subjektima i tiu se najoptijih pitanja;
b) posebnih dokumenata koji se tiu odreenih segmenata strategije ili
celine taktike.
Dokumenta imaju, uz zajedniku, i mnoge posebne uloge u procesu. Prema
ulogama moemo razlikovati:
programska dokumenta. Osnovni sadraj programskih dokumenata je
utvrivanje ciljeva, sadraja, oblika i metoda aktivnosti radi postizanja
ciljeva. U ovu klasu dokumenata spadaju, programi i planovi raznih nivoa i
stepena konkretnosti. Razlikovanje optih i osnovnih programskih akata
potrebno je stoga to oni opredeljuju strateke, taktike i operativne
odnosno instrumentalne ciljeve i aktivnosti u vezi sa njima, a iz njih se
izvode i akcioni programi, periodini planovi, platforme za pojedine akcije
itd.;
normativna dokumenta. Sva dokumenta organizacije materije i materijalne
organizacije sadre izvesne komponente normativnosti jer sadre zahteve
za odreenim ponaanjem, ali su samo neki od njih sistem normi tj.
normativni model organizacije i ponaanja u tom sistemu. Svaki
normativni dokumenata moe da bude poseban predmet istraivanja, a pri
svim istraivanjima moraju da budu tretirani kao komponente predmeta
istraivanja;
analitiki dokumenti. Organizacioni procesi koji ine mnotveni splet
akcija, zahtevaju stalno "praenje" i "osmatranje", sistematsku tehniko-
tehnoloku i upravljaku analizu, koje se iskazuju u raznim oblicima.
Moe se rei da svaki radni dokument sadri jedan analitiki deo.

195
 Meutim, reprezentativni dokumenti su analize (dokument koji u svom
nazivu sadri re "analiza") i razne vrste izvetaja i informacija;
evidenciona dokumenta koja moemo smatrati i administrativno-
raunovodstvenim. U te dokumente spadaju u prvom redu delovodni
protokoli koji sadre popise celokupne prepiske i popis svih dokumenata,
popisi svojine i imovine, kadovske evidencije, raunovodstvene odnosno
finansijske evidencije u obliku knjiga, kartoteka, disketa itd.;
operativna dokumenta, tj. dokumenta koja su neposredno u funkciji
organizovanja realizacije i kontrole tekuih akcija i konkretnih aktivnosti.
U tom smislu moemo uslovno da razlikujemo:
a) akciono-operativna dokumenta u koje nesumnjivo
spadaju odluke, zakljuci, nalozi, uputstva, smernice
itd. Pri tome je evidentna razlika izmeu
administrativno-tehnikih i tehnoloko-akciono-
operativnih dokumenata;
b) operativno-informativna sredstva koja su u funkciji
internog i eksternog informisanja.
U organizacionom procesu dokumenta imaju svoje mesto i funkciju. Nesporno
je da su mesto, funkcija i uloga meusobno povezani, ali je takoe mogue razlikovati
ih. Imajui to u vidu i uvaavajui faze u organizacionom procesu, dolazimo do
sledee klasifikacije:
Inicijalni dokumenti, tj. dokumenti kojima zapoinje odreeni proces;
Radni dokumenti su oni koji su u funkciji donoenja odluka i zakljuaka,
odnosno u funkciji obrazovanja i pripremanja organizacionog procesa.
Tako su svi analitiki dokumenti radni;
Izvrni dokumenti su, kako i sam naziv kae, oni koji se neposredno
praktikuju. Mogua su dva shvatanja. Prvo, ue, ovim pojmom
oznaavamo dokumente koji se bez ikakvog posredovanja sprovode u
praksi. Tipian primer takvog dokumenta bio bi putni nalog, reenje itd.
Drugo, ire shvatanje podrazumeva sva dokumenta koja su osnov bilo koje
neposredne akcije, ak i izrade novih dokumenata na osnovu postojeeg.
Da ovo shvatanje ne bi bilo preiroko, treba dodati da izvrni dokumenti ne
samo da omoguavaju ve i upuuju i neposredno zahtevaju odreenu
aktivnost.
Meoviti dokumenti, tj. oni koji imaju komponente karakteristine za
prethodne vrste ili im je izrazito svojstvo da menjaju mesta u organizacionom
procesu.
Vrednovanje izvora dokumenata je neophodno zbog njihove razliite
upotrebljivosti u istraivanju. U tom smislu, osnovni kriterijum vrednosti izvora
podataka je upotrebljivost izvora, odnosno mogunost njegovog korienja. Dve su
bitne dimenzije: prvo, da postoji opta realna mogunost za korienje izvora; drugo,
da sa stanovita predmeta izvor bude sadrajno adekvatan. Indikatori za
upotrebljivost izvora su:
dostupnost;
pravovremenost (sa stanovita vremenskog odreenja predmeta i terminskog
plana istraivanja);
adekvatnost sadraja - da izvor sadri podatke potrebne za proveru
postavljenih hipoteza;
istinitost - verodostojnost podataka, koje izvor svojim sadrajem, oblikom i
materijalom prua;

196
 potpunost - shvaena kao dovoljan broj meusobno smisleno organizovanih
podataka da se od njih u vezi sa predmetom istraivanja, hipoteza, odnosno
varijablama i indikatorima moe oformiti informacija i konstruisati jedinstven
stav. Pri tom, sadraj izvora moe da se odnosi samo na jedan elementarni
inilac istraivane pojave.
Naravno, mogue je uvesti i druga obeleja izvora, ali su za praksu ova
istraivanja najvanija.
Provera upotrebljivosti izvora vri se odgovarajuim postupkom koji se kree
u dva osnovna pravca:
prikupljanje informacija o izvoru podataka iz drugih izvora;
analiza samog dokumenta.
Najlsoeniji i najtei deo postupka je utvrivanje istinitosti (verodostojnosti
izvora). Osnovni inioci ovog postupka su:
provera fizikog svojstva izvora (sastava, obima, teina, oblika, boje itd.);
provera sadraja izvora (logike konzistentnosti, povezanosti i saglasnosti
podataka i sl.);
provera forme sadraja (jezika, simbola, zankova itd.).
U naunim istraivanjima se vrednovanje podataka ne moe poistovetiti sa
vrednovanjem izvora podataka. Postupak vrednovanja podataka zapoinje izborom
indikatora. Tada se utvruje koji i kakvi podaci e posluiti za saznavanje predmeta,
odreuje se njihov uzajamni odnos, funkcije itd. Zapoeti postupak vrednovanja
podataka nastavlja se u toku izrade instrumenata istraivanja, kada se utvruju mogui
okviri i oblici pojave, opaanja i evidentiranja podataka, kao i njihova fizika,
logika, psiholoka i sadrinska organizacija. Konano, vrednovanje podataka se
zavrava u toku analize podataka - prilikom ocene podataka, kao i prilikom njihove
interpretacije i korienja u zakljuivanju. Nezavisno od svih prethodnih ocena
podataka, treba konstatovati da se konano vrednovanje podataka vri u toku
zakljuivanja - kada se podaci klasifikuju po znaaju i odabiraju za argumentaciju.
Vrenovanje podataka u sutini je utvrivanje njihove adekvatnosti i istinitosti.
U vezi s tim koriste se termini: valjanost, validnost, pouzdanost. Tu je, po pravilu re
o podacima jednog istraivanja u celini, odnosno o skupinama podataka, o emu e
biti rei kada se bude razmatralo ocenjivanje podataka. Za sada emo se zadrati samo
na osnovnim kriterijumima vrednovanja.
Prvi kriterijum za vrednovanje podataka je koliko se podaci odnose na
predmet istraivanja. Po tom kriterijumu mogue je utvrditi da se neki podaci odnose
direktno na predmet, tj. da su neposredno u funkciji dokazivanja - opovrgavanja stava
hipoteze; da su drugi u indirektnom odnosu, da se trei samo uslovno mogu dovesti u
vezu, a etvrti uopte nemaju veze sa predmetom istraivanja, tj. sa stavom hipoteze.
Adekvatni su prvenstveno oni podaci za koje moemo utvrditi da se neposredno
odnose na predmet revizije, odnosno da su u neposrednoj funkciji stava hipoteze.
Drugi bitan kriterijum je verodostojnost, istinitost podataka. Istinitost
podataka se obezbeuje unapred, izborom izvora podataka, instrumenata i postupaka
u prikupljanju podataka. Iako se poznatim naunim injnicama, koje slue kao
"reperi", ne moe poricati znaaj i korisnost, u istraivanju je uputnije orijentisati se
na kontrolne segmente istraivakih postupaka i instrumenata, na odgovarajue mere
u toku sakupljanja podataka i prilikom izbora podataka, nego docnije, prilikom ocene
podataka. U procesima i ponaanju postoje manje vrste pravilnosti nego u drugim
oblastima ljudskog ponaanja, a naroito ima mnogo privida i lanih manifestacija.
Stoga, ono to je nauno ve poznato, u mnogim konkretnim situacijama istraivanja
uopte ne mora biti dovoljan oslonac za procenu istinitosti prikupljenih podataka.

197
Njihovo radikalno odstupanje od ve postojeih naunih injenica moe znaiti
istinito veliko odstupanje od ve uobiajenih tokova procesa. Iskustveno-praktino-
organizaciono saznanje u tom pogledu nije za potcenjivanje, a jo manje za
odbacivanje.
Trei bitan kriterijum je dovoljnost podataka. Pojmom dovoljnosti
obuhvatamo ne samo ukupnu koliinu podataka, ve odgovarajuu potrebnu koliinu
kvantitativnih i kvalitativnih podataka u vezi sa svakom bitnom hipotezom koju
proveravamo. Koliko je podataka dovoljno zavisi od predmeta, cilja i hipoteza
istraivanja. Moe se, kao opte pravilo, u okviru koga ima i znatnih odstupanja, uzeti
da je dovoljno podataka kada su svi odabrani bitni indikatori pokriveni podacima u
meri koja dozvoljava dokazivanje - opovrgavanje. Ako se istrauje korienjem
uzoraka, neophodno je da broj podataka odgovara veliini i strukturi uzorka.
Primenom ova tri osnovna kriterijuma mogu se, odgovarajuim postupcima i
njihovim kombinovanjem, utvrivati validnost, valjanost i pouzdanost podataka.

4.3. ODREENJA METODA I TEHNIKA PRIKUPLJANJA

PODATAKA

Prikupljanje podataka je karakteristika svakog naunog, a moglo bi se rei i

uopte svakog istraivanja. To podrazumeva u svim situacijama istraivanja analizu i
sintezu, indukciju, klasifikaciju, specijalizaciju i generalizaciju, apstrakciju, dedukciju
i konkretizaciju i dalje, to podrazumeva u svim situacijama korienje optenaunih
metoda modelovanja, hipotetiko-deduktivne i statistike, samostalno ili, to je u
procesu naunog istraivanja ee i opravdanije, u punoj meusobnoj povezanosti. U
odreenim sluajevima vrlo je upotrebljiva i aksiomatska metoda sa ijom se
upotrebom susreemo ee nego to se pretpostavlja.
U sreditu panje nalazie se prikupljanje empirijskih podataka. Pri tom,
zastupamo stanovite da su empirijski svi podaci o informacijama, stavovima,
ponaanju, procesima itd. koji se odnose na direktne ili indirektne manifestacije
pojave, a do kojih se moe doi ulnim opaanje, posrednim ili neposrednim putem.
Na ovaj nain doli smo do dva osnovna naina sakupljanja podataka:
neposrednim ulnim opaanjem (ulom vida, sluha, oseta - dodira, mirisa i
ukusa);
posredstvom drugih - posredstvom opaanja i iskaza drugih o
pojavi/procesu koji je predmet istraivanja.
U procesu naunog istraivanja ova osnovna podela trpi znaajne devijacije.
Po pravilu ovi se naini kombinuju.
U naine prikupljanja podataka neposrednim ulnim opaanjem ubrajaju se
posmatranja i eksperiment, a u posredne ispitivanje i analiza dokumenta.
Pri razmatranjima i klasifikaciji metoda prikupljanja podataka treba uvek imati
u vidu bitne inioce definicije "podataka". To su:
manifestovanost (manifestacija koja se moe zapaziti);
znaenje koje se moe utvrditi;
mesto u procesu odnosno sistemu miljenja.
Bitni inioci definicije pojma "podatak" ukazuju nam da nijedan ulni opaaj
nije podatak sam po sebi, ve je to tek kada dobije znaenje u logikom i teorijsko-
metodolokom miljenju. Isti osnovni podatak moe imati osnovno znaenje i
znaenje u sistemu indikatora.

198
 4.3.1. ISPITIVANJE

Ispitivanje kao takva jeste metoda prikupljanja empirijskih podataka

posredstvom iskaza, prvenstveno usmenih ali i pisanih, koje daju ispitanici. Ono je
nain neposrednog sakupljanja podataka zato to se podaci dobijaju u neposrednom
verbalnom optenju (verbalnoj komunikaciji) sa izvorom podataka - davaocem iskaza,
ali je istovremeno i nain posrednog sakupljanja podataka zato to izmeu dogaanja i
podataka o dogaanju posreduje ispitanik, davalac iskaza. Podaci koje dobijamo od
njega rezultat su njegovog opaanja, iskustva i svesti, naroito kada se ne odnose
iskljuivo na njega, na njegova neposredna saznanja i doivljavanja. Istinitost i
vrednost podataka dobijenih ispitivanjem otuda su ogranieni subjektivnou kako
onoga ko saoptava tako i onoga ko prima podatke.
Istraivanje mnogih predmeta mogue je samo ispitivanjem, dok gotovo da se
ne moe nai predmet istraivanja koji se ne bi mogao istraivati ispitivanjem.
Predmet ispitivanja mogu da budu prolost, sadanjost i budunost, realni dogaaji,
ponaanja, oseanja i zamisli, jednom reju sve ono to moe da bude sadrina
smislenog iskaza oveka. Ispitivanje je istovremeno najee koriena i istovremeno
najee kritikovana metoda prikupljanja podataka. Njoj se zamera nedovoljna
pouzdanost, nizak stepen prodornosti, odsustvo izvornosti itd. Argumenti u prilog
ovih tvrdnji bili su da iskazi ispitanika ne moraju da budu istiniti, da su esto
nekompetentni, da se iz iskaza saznaju samo delimini stavovi ispitanika itd. S druge
strane, u istraivakoj praksi dolo se do saznanja da je to esto jedina mogua
metoda, da je najire primenjiva i najekonominija. Takoe, iskazi ljudi ne moraju da
budu i esto nisu neistiniti i nekompetentni i oni u masi iskazuju izvesno proseno
iskustvo i saznanje o realnosti. Pokazalo se da je mogue odgovarajuim merama
otkloniti mnoge nedostatke ispitivanja.
Prema vaeim definicijama, ispitivanje jeste nain prikupljanja podataka od
drugih subjekata izazivanjem njihovog verbalnog reagovanja verbalnom
provokacijom. Dakle, dve su bitne odredbe definicije: podaci se prikupljaju posredno
i do njih se dolazi verbalnom provokacijom, kojom se izazivaju verbalne reakcije
(verbalni odgovori).
Ova definicija, kao i definicija posmatranja, je samo okvirna i ne daje sve
potrebne kriterijume za razgranienje od drugih naina prikupljanja podataka. Jer,
verbalna provokacija ne izaziva uvek samo verbalnu reakciju. Osim toga, verbalna
provokacija moe da usmerava verbalnu reakciju, pa se u tom sluaju javlja
eksperimentalna situacija, a verbalna provokacija dobija znaenje eksperimentalnog
inioca. Opta granica izmeu eksperimenta i ispitivanja se u ovom sluaju gubi. U
istraivanju opaeni problem postaje jo sloeniji, jer se gubi i opta granica izmeu
ispitivanja i posmatranja. To je dovoljan razlog da se pojam "verbalna provokacija",
bar u metodologiji naunog rada, iskljui iz definicije i zameni pojmom "upitni
iskaz". Na poetku razmatranja izgledalo je da je za definisanje ispitivanja pogodnija i
preciznija re "pitanje". Meutim, pitanje mora imati strogo utvren sadraj i oblik
(upitni), a ne samo upitni smisao. Na primer, zahtev da se od pet navedenih tvrdnji
oznai jedna kao tana ili netana po smislu jeste pitanje, ali po sadraju i obliku nije.
Stoga smo se opredelili za pojam, odnosno jeziki izraz "upitni iskaz", naglaavajui
njegov upitni smisao, bez obzira na formu. Definicija ispitivanja bi, prema tome,
mogla da glasi: ispitivanje je nain sakupljanja podataka preko iskaza drugih
subjekata (ispitanika), a putem verbalnog optenja sa njima upotrebom "upitnih
iskaza". Izloena definicija ne insisttira na posrednom prikupljanju podataka

199
ispitivanjem stoga to se mnotvo neposrednih saznanja o jednoj pojavi moe stei
upravo ispitivanjem.

Klasifikacija ispitivanja

Iz metodoloke literature proizlazi da su kriterijumi klasifikacije ispitivanja

mnogobrojni, mada se najee kao kriterijum uzima rad ispitivaa odnosno postupak
ispitivanja. Pomenuti kriterijumi primenjuju se i u klasifikaciji ispitivanja kao naini
sakupljanja podataka i u klasifikaciji tehnika ispitivanja. Uobiajena je podela na:
blago, neutralno i otro ispitivanje.
Blago ispitivanje podrazumeva ponaanje ispitivaa koje dovodi kod
ispitanika do uspostavljanja poverenja znatnog stepena, prisnosti i otvorenosti tako da
ne postoje prepreke za razgovor ni o najosetljivijim, intimnim problemima. Moe se,
na osnovu empirijskih iskustava, rei da je tip blagog ispitivanja zadrao prednosti, ali
i nedostatke klinikih ispitivanja. Prednosti su: iskrenost i mogua istinitost iskaza
ispitanika u vezi sa pitanjima na koje se, po pravilu, drugim metodama ne dobija
odgovor. Nedostaci su: velika ekstenzivnost (potrebno je mnogo vremena), nedostatak
odgovarajuih kadrova i mogunost pogrenog tumaenja mnogobrojnih iskaza,
odnosno odabiranja meusobno razliitih iskaza o istom predmetu.
Neutralno ispitivanje podrazumeva utiv, korektan, poslovan odnos ispitivaa
prema ispitaniku. Bilo koji oblik sugerisanja reenja ili orijentisanje ispitanika izvan
strogo predvienog postupka unutar odabrane tehnike ispitivanja, kao i bilo kakvi
oblici uticanja, zabranjeni su. Dok u blagom ispitivanju imamo izvesne blage oblike
navoenja ispitanika na serije moguih razloga i posledica, na kompariranje i
procenjivanje, na traenje dokaza i protiv dokaza, na tezu i kontratezu, u neutralnom
ispitivanju od svega toga nema nita. Neutralno ispitivanje podrazumeva neposredno
obraanje, neposredno pitanje i prihvatanje - evidentiranje dobijenog odgovora kako
je dat.
Otro ispitivanje podrazumeva stavljanje ispitanika u psihiki vrlo sloene
situacije u kojima ispitiva vri psihiku presiju, izlae ispitanika delovanju
"ukrtenih pitanja", zatim sistematskom ponavljanju pitanja uz promenu ritma
ispitivanja, itd. Ispitiva ukazuje na zaista postojee, kao i na izmiljene sadrinske i
logike protivurenosti u iskazima ispitanika; izrazito oscilira ton obraanja od
nadmenog, preteeg, preko podsmeljivog, saaljivog do blagonaklonog i
prijateljskog - od kvalifikovanja svakog iskaza kao lai do prihvatanja svkog iskaza
kao istinitog. Ovaj tip ispitivanja se u literaturi esto poistoveuje sa "policijskim"
ispitivanjem.
U praksi, a i u literaturi mogue je naii na pojmove direktnog i indirektnog
ispitivanja. Pod direktnim ispitivanjem se, pri tom, podrazumevaju dva razliita
sluaja. Prvo, direktnim se smatra svako ispitivanje u kojem se ispitiva neposredno
obraa ispitaniku, pri emu se ispitanik prethodno saglasio da bude ispitan. Drugo,
direktnim ispitivanjem se smatra svako ispitivanje u kojem se pitanja i odgovori
direktno odnose na predmet istraivanja i u kojima se, na osnovu odgovora,
neposredno zakljuuje (neposredna indukcija i generalizacija).
Posredna ispitivanja bi se, takoe, po istim kriterijumima mogla razlikovati
kao:
prvo, ispitivanje u kojem ispitanik nije prethodno dao saglasnost da
bude podvrgnut ispitivanju, ve je doveden u situaciju da o predmetu
ispitivanja daje iskaze bez namere da to ini;

200
 drugo, pitanja koja se ispitaniku postavljaju, nezavisno od toga da li je
dao pristanak da uestvuje u ispitivanju ili nije, ne odnose se direktno
na predmet istraivanja, ve se o predmetu istraivanja zakljuuje
posredno.
Istraivaka praksa govori o veoma rairenom praktikovanju indirektnog
ispitivanja u obliku analize sadraja dokumenata, neformalnih uea u razgovorima, i
td.
Treba napomenuti da se, ponekad, strogo razlikuje primena metoda u naunim
istraivanjima od korienja naunih metoda u praktikovanju odreenih delatnosti.
Ovo je samo uslovno opravdano. Jer, sa stanovita ukupne prakse, bitno je unoenje
naunih metoda u sve oblike saznanja ivota i delanja ljudi.
Ispitivanje se moe vriti kao: individualno (jedan ispitanik - jedan ispitiva),
grupno (nekoliko ispitanika - jedan ili vie ispitivaa) i kolektivno (jedna manja
zajednica koja daje zajedniki dogovoren odgovor ili jedan ili vie ispitivaa). A, po
nainu optenja mogue je: usmeno, pismeno i kombinovano ispitivanje.
Usmeno ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja i usmeno
davanje odgovora u neposrednoj komunikaciji izmeu ispitivaa (intervjuera,
anketara) i ispitanika. U ostvarivanju usmenog ispitivanja javlja se modalitet
korienja tehniki posredujuih sredstava kao to su telefon, razmena audio-trake ili
drugih audio-vizuelnih sredstava. Oigledno je da postoje znaajne razlike pri
neposrednom optenju ispitivaa i ispitanika i posredovanom optenju na ta deluju
svojstva korienja tehnikih sredstava. Korienje tehnikih sredstava u ispitivanju
omoguava i specijalne vidove ispitivanja populacije. Na primer, mogue je odreena
pitanja postaviti preko raunarske mree i njihovih sistema (Internet, Intranet,
Ekstranet i sl.) bez neposrednog optenja ispitivaa i ispitanika.
Pismeno ispitivanje podrazumeva postavljanje pitanja i davanja odgovora u
pismenoj formi.
Kombinovano ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja a pismeno
davanje odgovora. Modaliteti ovog ispitivanja su mnogobrojni, pa ih je bolje obraditi
u okviru tehnika ispitivanja.

Tehnike ispitivanja

U osnovne tehnike ispitivanja ubrajaju se intervju i anketa. Kao poseban

njihov rod mogu se u ispitivanje uvrstiti i odreeni oblici testova, mada neki od njih
mogu biti uvrteni u eksperiment stoga to zahtev za reenjem odreenog zadatka
moe da se javi kao eksperimentalni inilac.
Intervju i anketa se esto nedovoljno pojmovno razlikuju ne samo u dnevnom
optenju ve i u strunoj i u naunoj literaturi. Pojam intervjua esto se identifikuje sa
pojmom ankete, a anketa sa svakim oblikom ispitivanja uzorka odreene populacije.
Korektna primena ispitivanja kao naunog naina sakupljanja podataka podrazumeva
razlikovanje tehnika ispitivanja. Bitni kriterijumi za razlikovanje intervjua od ankete
su svojstva instrumenta i postupka ispitivanja.
Instrument intervjua je "osnova za razgovor" koja se u praksi jo naziva i
"podsetnik za razgovor", to nije potpuno korektno ni dovoljno obuhvatno. Ovo zbog
toga to je instrument intervjua obrazac, koji sadri pitanja koje e ispitiva postaviti
ispitaniku i mesta za ubeleavanje odgovora ispitanika. Bitna je karakteristika svake
osnove za razgovor da koncipira i zahteva neposrednu komunikaciju ispitivaa i
ispitanika i njihovu obostranu aktivnost u interakciji. Iz toga proizilazi i oekivanje da
e se dobiti vie neformalizovanih odgovora, te se konstrukcijom instrumenta i

201
grafikim reenjem njegovog izgleda predvia posebno mesto za upisivanje takvih
netipiziranih - neformalizovanih odgovora. Anketni upitnik, kao instrument ankete, ne
postavlja takve zahteve i takve mogunosti ne predvia.
Postupak u voenju intervjua znatno se razlikuje od postupka prilikom
anketiranja po svojoj sloenosti i po zahtevima prema ispitivau i ispitaniku, kao i po
sloenosti sadraja i nivou saznanja koja se primenom intervjua stiu. Sloenost
postupka intervjua je vea, ankete manja. Zahtevi prema intervjueru i intervjuisanom
su vei nego prema anketaru i anketiranom. Intervju je prodorniji, mogui nivo
saznanja i stepeni mogue istinitosti saznanja vei su primenom intervjua nego
primenom ankete.
Navedeni kriterijumi razlikovanja su dovoljni da oformimo definicije intervjua
i ankete, koje e, izvedene iz definicije ispitivanja kao optije, izraziti postojee
posebnosti.
Intervju ili nauni razgovor, je tehnika prikupljanja podataka ispitivanjem
putem neposrednog usmenog i linog optenja istraivaa i ispitanika. Moe se
prigovoriti da se datom definicijom jako suava obuhvat pojma "intervju", jer
iskljuuje pismene oblike optenja. Takva primedba je opravdana i tana je, ali je bez
veeg znaaja za definisanje naunog razgovora. Pojam "razgovor" podrazumeva
neposredno dvostrano lino razmenjivanje poruka izmeu dvojice uesnika uz njihovo
obostrano aktivno odnoenje. "Nauni razgovor" podrazumeva da taj razgovor, to
optenje obezbeuje dobijanje istinitih iskaza o sadraju stavova, sudova, zakljuaka,
saznanja, ideja itd. ispitanika. To, dalje, praktino, ne znai da se vodi razgovor
ravnopravnih ili jednakih, podjednako motivisanih uesnika u razgovoru, ve
podrazumeva izvesnu superiornost ispitivaa koja proizilazi iz njegove obuenosti i
odabranih i razvijenih osobina linosti specijalnim pripremanjem, ali koja ne sme biti
manifestovana tako da je sagovornik opazi, nego treba da se izrazi u rezultatu
ispitivanja. Stoga je neophodno ostvariti linu neposrednu situaciju optenja u kojoj se
aktiviraju sve prednosti linosti intervjuera, prednosti postupka i instrumenta. Sve
mnogobrojne prednosti gube mogunost delovanja u optenju posredstvom odreenih
tehnikih aparata (npr. telefona) ili u pismenom optenju (pismeno postavljena pitanja
na koja se takoe pismeno odgovara) itd. Stoga, svako ispitivanje koje ne
podrazumeva neposrednu linu komunikaciju izmeu ispitivaa i ispitanika ili
iskljuuje neformalizovan i kreativan odnos u meusobnoj komunikaciji (to je takoe
smetnja za aktiviranje pozitivnih sposobnosti linosti ispitivaa) ne smatramo
istinskim naunim razgovorom.
Pogreno bi bilo apsolutizovati nadmonost intervjuera koja proizilazi iz
poloaja onog koji pita i koji zna ta su drugi odgovarali. I ispitanik ima neke oblike
nadmonosti. On daje pristanak da se razgovor obavi, utie na mesto i vreme
razgovora, on bira sadraj, forme i intonaciju odgovora i opredeljuje ukupnu
atmosferu razgovora. Osim toga, ispitanik je kompetentniji za materiju koju sadre
mnoga pitanja koja mu se postavljaju. Nadmonost intervjuera je samo u proceduri -
radnoj sferi.
Iz teorije i empirije proizlazi da postoji vie tipova intervjua i vie kriterijuma
njihovog razvrstavanja. Uobiajeni su kriterijumi: rad intervjuera i broj i odnos
istovremeno ispitivanih ispitanika od strane jednog ispitivaa. Po prvom kriterijumu
imamo podelu na: neusmereni i usmereni intervju.
Neusmereni intervju je nauni razgovor u kome ispitiva samostalno odabira
sadraj, oblik i redosled postavljanja pitanja, saglasno sopstvenoj proceni
karakteristika ispitanika i situacije u kojoj se vodi razgovor. Naziv "neusmereni
intervju" mogue je samo uslovno prihvatiti, kao i naziv "slobodni intervju". U nauci,

202
s izuzetkom orijentacionih istraivanja - pa i tada samo uslovno i sa znatnim
ogranienjima - neusmerenih, odnosno slobodnih intervjua nema, intervjuer nikada
nije sasvim slobodan i neusmeren. Projekat istraivanja kroz operacionalizaciju
predmeta, hipoteze, i indikatore strogo je determinisao mogui sadraj i oblike
pitanja. Stoga su pitanja nuno koncentrisana na odreene predmete. Predistraivanje,
po pravilu, daje dovoljno osnova za izgraivanje osnove za razgovor i koncipiranje
postupaka. Iz naziva "neusmeren", "slobodni" intervju proizilazi pitanje da li se za
takav intervju priprema instrument (osnova za razgovor) i planira postupak, kao i
kakva je uloga psiholoke i logike strategije u primeni te vrste intervjua?
U procesu istraivanja neusmereni, tj. slobodni intervju je u upotrebi zbog
svoje elastinosti i prilagodljivosti situacije. To je posebno upotrebljiva tehnika u tzv.
indirektnim ispitivanjima.
Prema empirijskim iskustvima u naunim istraivanjima osnova za razgovor
treba uvek da se konstruie u pisanom obliku. Po pravilu, to su opta pitanja, odnosno
kljuno pitanje, baterije pitanja koja mogu biti samo evidentirana ili se, ak, mogu
podrazumevati. Ipak, preporuljivo je oznaiti bar glavne segmente sadraja tih
pitanja. Bitna karakteristika tih pitanja je da ona iskazuju o emu e se razgovarati, a
ne ta e se pitati. Otuda je i izveden drugi naziv za instrument - podsetnik za
razgovor. Formulacija tih pitanja krajnje je elastina stoga to ne obavezuje
intervjuera na odreene forme postavljanja pitanja. A, psiholoka i logika strategija
se i ovde primenjuju. Psiholoka - za planiranje ponaanja u moguim situacijama, a
na osnovu modela (tipova) poznatih situacija u takvim istraivanjima. Logika - u
koncipiranju organizacije sadraja osnove za razgovor, posebno sadraja pitanja.
Obrazac osnove za razgovor nuno sadri i mesta predviena za unoenje
odgovora.
Neusmereni, tj. slobodni intervju odgovara svim tipovima ispitivanja, ali u
prvom redu blagom i otrom.
U prikupljanju saznanja o odreenim praktinim delatnostima ne sainjava se
uvek osnova za razgovor, odnosno obrazac za evidentiranje iskaza u pisanoj formi.
Meutim, i u tim situacijama postoji osnovni zamiljeni model moguih pitanja, te se
ni u kom sluaju ne moe govoriti o neusmerenom, tj. slobodnom intervjuu u
apsolutnom znaenju.
Usmereni intervju, za razliku od neusmerenog, ima u svakom pojedinanom
sluaju veoma precizno i svesno razraen instrument i postupak. Sloboda izbora
sadraja i oblika pitanja i ponaanja ispitivaa znatno je ogranienija nego u
neusmerenom intervjuu. Ipak, mogunosti naunog saznanja odgovarajuom
primenom ovog intervjua u istraivanju pojava nisu manje nego pri neusmerenom
intervjuu. Naprotiv, reklo bi se da su ak vee. Naime, prednosti usmerenog intervjua
u odnosu na neusmereni su u prvom redu u neposrednosti veza sa predmetom
istraivanja, hipotezama i indikatorima - pa, prema tome, i u adekvatnosti, valjanosti
podataka sakupljenih ovom tehnikom. Druga prednost mu je u obezbeivanju
sistematinosti u prikupljanju podataka i sistematinosti prikupljenih podataka, trea u
ekonominosti i etvrta u preciznosti.
Nazivom "usmereni intervju", u stvari, obuhvataju se dva, odnosno po nekim
klasifikacijama tri tipa intervjua: usmereni orijentacioni; dirigovani i rigorozni
intervju.
U procesu istraivanja usmereni orijentacioni intervju ima prednosti nad
ostalima. Njegove bitne karakteristike su:
razvijen instrument (osnova za razgovor u obliku obrasca, sa
formulisanim pitanjima i mestima za beleenje odgovora), organizovan

203
 u skladu sa normama psiholoke i logike strategije i sa odgovarajuim
grafikim reenjem i oblikom, i
precizno razvijen postupak na osnovu prethodno izuenih i
tipologiziranih situacija i konstruisanja modela oekivanih situacija.
Meutim, razvijene odredbe postupka elastine su i podrazumevaju kreativnu
samostalnost ispitivaa naroito u:
a) izboru konkretnog naina (u skladu sa koncepcijom) uspostavljanja
kontakta sa ispitanikom i stvaranju komunikacione situacije;
b) izboru redosleda pitanja u okviru baterije odnosno levka;
c) objanjenju - tumaenju sadraja pitanja i izboru sadraja i oblika
potpitanja kada je to potrebno radi jasnijeg i preciznijeg odgovora;
d) klasifikaciji odgovora ili formulisanju iskaza koji se ne moe podvesti
pod ve date alternative (modalitete) odgovora predviene u osnovi za
razgovor.
Ispitiva, intervjuer je obavezan da postavi sva pitanja sadrana u osnovi za
razgovor, i to prvo u obliku u kome su ona data. Uputno je da ih, pri tom, ne ita ve
ih zna napamet, to je, kada osnova za razgovor sadri manji broj pitanja (do 40),
sasvim mogue. Prilikom postavljanja pitanja zabranjeno mu je da navodi
"alternative" (modalitete odgovora) sadrane u potki pitanja, ve date odgovore
podvodi (klasifikuje) u jedan od predvienih modaliteta. Ako oni nisu dovoljni ili ako
nije siguran gde bi trebalo podvesti dobijeni iskaz, upisuje sutinu tog iskaza uz to
potpunije potovanje originalnog oblika na, za to predvieno, odgovarajue mesto u
osnovi za razgovor. Ova vrsta intervjua odgovara svim tipovima ispitivanja.
Dirigovani intervju podrazumeva takoe precizno razvijen instrument i
postupak, ali i znatno ogranienje samostalnosti ispitivaa. Njegova samostalnost se
svodi na aktivnosti u uspostavljanju kontakta i komunikacione situacije (u skladu sa
usvojenom koncepcijom strategije). U toku razgovora mora se striktno pridravati
redosleda i formulacije pitanja. Ovlaen je da, kada je to preko potrebno, saglasno
psiholokoj i logikoj strategiji, postavi odgovarajua potpitanja i dopunska pitanja,
ali ne odstupajui bitno od ve datog okvira pitanja formulisanog u osnovi za
razgovor. Kao i kod orijentacionog, tako i ovde, ne nudi alternative (modalitete), ve
odgovore klasifikuje ili, kada to ne moe, unosi izvorni oblik odgovora na za to
predvieno mesto u osnovi za razgovor. Ovaj tip intervjua prvenstveno odgovara
neutralnom tipu ispitivanja. U odnosu na prethodne vrste intervjua, on je manje
prodoran, ali je sistematiniji i ekonominiji.
Kao varijanta daljeg smanjivanja zahteva za kreativnou ispitivaa i
ograniavanja njegove slobode u postupku ispitivanja, javlja se tzv. rigorozni intervju.
Instrument i postupak u ovom intervjuu su jo potpunije i preciznije razraeni, te
ispitiva u toku ispitivanja ne sme da odstupa od redosleda i formulacije pitanja, niti
da postavlja dopunska pitanja. Stavljajui ispitaniku na uvid predviene modalitete
odgovora, intervjuer je ovlaen da, samo kada je zaista neophodno, objasni pravi
sadraj pitanja ili modaliteta odgovora. Pri tom, ne sme da unosi nove pojmove niti da
koristi nove logike konstrukcije. Ova vrsta intervjua podsea na anketu, te je razliku
esto teko opaziti. Bitna razlika u odnosu na anketu je vea sloboda intervjuera u
uspostavljanju situacije komuniciranja, zatim, u obavezi intervjuera da lino unese sve
odgovore u obrazac, i kao i kod drugih vrsta naunog razgovora, da unese svoje
opaanje o ispitaniku, o njegovoj predusretljivosti, iskrenosti itd. Po svojim bitnim
obelejima rigorozni intervju odgovara neutralnom ispitivanju. A, prednost ovog
intervjua su sistematinost i ekonominost, ali su mu nedostaci znatno smanjena
prodornost i verodostojnost iskaza.

204
 Intervjui se mogu klasifikovati i po broju ispitanika s kojima jedan intervjuer
istovremeno opti, odnosno broju ispitanika koji sudeluju u formiranju odgovora i
njihovom uzajamnom odnosu. Po tom kriterijumu naune razgovore moemo podeliti
na: individualne, grupne i kolektivne.
Individualni intervju je nauni razgovor u kome, u jednom vremenskom
odseku, isptiva neposredno verbalno opti samo sa jednim ispitanikom. U
istraivanju ova vrsta intervjua ima prednosti nad ostalim vrstama intervjua. Ukoliko
je materija sloenija i obimnija i ukoliko je predmet ispitivanja vie linog, intimnog
karaktera, prednosti individualnog intervjua su vee. Ispitiva moe da se koncentrie
na jednog ispitanika i da, po pravilu, zapazi i najsitnije detalje u iskazu ispitanika na
koje se moe osloniti u daljem toku razgovora. Individualni intervju dozvoljava
kombinovanje sa posmatranjem, pri emu se opaanja koriste kao orijentacioni
oslonac za ponaanje u razgovoru ili kao kontrolni pokazatelj istinitosti iskaza
ispitanika i njegove ukupne iskrenosti. Specijalan i retko primenljiv oblik
individualnog intervjua je onaj u kome vie ispitivaa (tim ispitivaa) ispituje jednog
ispitanika. Mogu se javiti (u primeni naunih metoda u istraivanju za praktikovanje
pojedinih delatnosti ovo se javlja ee) dve varijante:
prva, vie ispitivaa, u jednom vremenskom nizu, ija ritmika moe da
bude pravilna ili nepravilna, vremenski razmaci krai ili dui, a
situacija ispitivanja ista ili razilita, ispituje jednog ispitanika o istim
sadrajima. Postupak ispitivanja svakog ispitivaa moe biti isti, ali i
sasvim razliit. Svaki ispitiva upoznat je sa rezultatima prethodnog
ispitivanja. Ovakva ispitivanja su veoma prodorna i konano sakupljeni
iskazi su provereni i prilino pouzdani, ali je postupak neekonomian,
a pristanak ispitanika je dosta teko pribaviti, osim kada se radi o
indirektnim ispitivanjima. Za ovakva ispitivanja podesni su u prvom
redu neusmereni, pa potom i orijentacioni intervju. U ovom sluaju oni
su preteno oblik primene otrog ispitivanja;
druga situacija je kada istovremeno vie ispitivaa ispituje jednog
ispitanika menjajui uloge i ponaanje prema ispitaniku. Kao i u
prethodnoj situaciji moe se konstatovati velika prodornost ovako
primenjenog otrog ispitivanja upotrebom neusmerenog ili
orijentacionog intervjua, ali i neekonominost ove varijante ispitivanja.
Naime, na ovaj nain se intervju ne moe primeniti masovno, a javljaju
se i drugi problemi.
Izloene varijante individualnog intervjua mogu se stoga smatrati podesnim
samo za specijalna i metodoloka istraivanja.
Grupni intervju podrazumeva istovremeno komuniciranje jednog ispitivaa sa
vie ispitanika na istom mestu i u isto vreme ili vie ispitivaa sa vie ispitanika. U
oba sluaja odgovori su individualni. Prvi sluaj (jedan ispitiva - vie ispitanika)
ei je i njegova osnovna vrednost je u ekonominosti. Meutim, svi ostali nedostaci
ispitivanja su znatno izrazitiji nego prilikom primene ostalih vrsta intervjua.
Prodornost grupnog intervjua je manja od prodornosti individualnog, a on odgovara
vie neutralnom ispitivanju nego blagom. Otro ispitivanje je mogue samo izuzetno u
specijalno araniranim situacijama. Na primer, u sluajevima intervjuisanja jedne
male grupe o malom broju ili samo o jednom pitanju ispitiva moe, vodei
neformalan razgovor, da sueljava iskaze uesnika u razgovoru, da im suprotstavlja
ranije date iskaze itd. i da na taj nain sprovede grupni intervju kao tehniku otrog
ispitivanja. Meutim, ovde se javljaju ozbiljniji problemi organizaciono-tehnike i
etike prirode.

205
 Grupni intervju nije naroito podesan za istraivanje obimnih, sloenih i
osetljivih pitanja, te se stoga ne moe smatrati naroito pogodnim.
Kolektivni intervju podrazumeva komuniciranje izmeu jednog ispitivaa i
jedne zajednice kolektiva, odnosno dela organizacije koji na postavljeno pitanje daje
jedinstven zajedniki odgovor. I ovde se moe javiti vie oblika, ali dva su osnovna.
Prvi oblik ovog intervjua je optenje ispitivaa i kolektiva preko "spikera" -
lica koje u ime zajednice formulie i saoptava odgovore poto je kolektiv svoj
odgovor konstituisao. Uloga intervjuera je tu mala, njegovo optenje sa ispitanicima
veoma je ogranieno. Stoga je za ovaj oblik podesan dirigovani ili rigorozni intervju
ali odgovara neutralnom ispitivanju. Ovaj intervju ima znaaja prvenstveno u
verifikaciji nekih ve poznatih stavova. Prodornost mu je mala, ali ekonominost
velika.
Drugi oblik je znatno funkcionalniji, naroito ako se u tom ispitivanju pojavi
tim ispitivaa. Za uspeh takvog intervjua potrebna su najmanje dva ispitivaa. Ova
varijanta kolektivnog intervjua ostvaruje se tako to jedan ispitiva vodi razgovor sa
kolektivom postavljajui pitanja (osnovna, dopunska i potpitanja) i uestvuje u
formulisanju odgovora iju sadrinu izgrauje kolektiv kroz diskusiju. Istovremeno
drugi ispitiva u prvom redu evidentira sve odgovore koji bi mogli da budu od
interesa za istraivanje, odmah ih razvrstava na one koji odgovaraju na pitanje
neposredno, posredno i na one koji se odnose na pitanje. Unutar njih na one odgovore
sa kojima postoji opta saglasnost ispitivanog kolektiva (nije bilo protivljenja), na one
sa kojima postoji saglasnost veine, i na one sa kojima ne postoji saglasnost veine.
Kao kolektivni odgovor se prihvata onaj oko koga postoji saglasnost veine, a izostaje
aktivno protivljenje manjine. Glavna vrednost ove vrste intervjua je bogatstvo
podataka o predmetu istraivanja koji se dobijaju za raspravu u procesu konstituisanja
zajednikog odgovora kolektiva. Sa stanovita predmeta istraivanja, svaki ovakav
intervju je istovremeno i ozbiljan oblik posmatranja sa uestvovanjem zato to se tu,
pred oima intervjuera (u ovom sluaju i posmatraa) razvijaju procesi usaglaavanja i
opredeljivanja. Prodornost ovakvog intervjua je velika, ali su veliki i problemi u
odabiranju uzorka ispitanika, kao i problemi kadrovske i tehnike prirode. Ovaj oblik
intervjua podrazumeva neusmereni ili orijentacioni intervju u prvom redu, s tim to su
mogua sva tri tipa ispitivanja.
U metodolokoj leteraturi intervjui se klasifikuju i sa stanovita prodornosti -
dubine u saznanju pojave i stepena istinitosti saznanja. U vezi s tim javljaju se nazivi
kao to su "produbljeni intervju" itd. Ne odbacujui u potpunosti celishodnost ovakve
klasifikacije, smatramo da je svaki intervju uslovljen odabranom i razvijenom
psiholokom i logikom strategijom, razvijenou i konkretnom primenom
instrumenata i postupaka. Istinitost, potpunost i dubina saznanja rezultat su svega
toga. To je razlog to unapred nijedan intervju ne oznaavamo kao produbljen ili
neprodubljen, odnosno to unapred ne koristimo kriterijum klasifikacije koji bi bio
uslovljen postignutim rezultatima ili za njih neposredno vezan. Slian stav treba uzeti
i prema tzv. "intenzivnom" intervjuu.
Intervju i anketa najee su anonimni. Ispitanicima se garantuje da se nee
voditi evidencija na osnovu koje se moe utvrditi autor odgovora, kao i da se o tome
nee niko obavetavati.
U metodolokoj literaturi najee su u upotrebi sledea dva znaenja pojma
anketa: prvo, veoma je rasprostranjeno i opte usvojeno u nauci i praktikovanju
razliitih delatnosti da anketom, anketnim ispitivanjem smatramo svako ispitivanje na
osnovu uzorka, i drugo, ue znaenje odnosi se na tehniku ispitivanja. Po tom
shvatanju, koje nije u suprotnosti sa prethodnim, ali je preciznije i konkretnije, i,

206
takoe, zasnovano na drugaijem pristupu, anketa je tehnika sakupljanja podataka
ispitivanjem u kome ne dolazi do kreativnosti, osamostaljenog rada ispitivaa i
ispitanika, ve je njihova aktivnost strogo posredovana instrumentom, tj. uputstvom,
sadrajem i formom anketnog upitnika. Isto tako je injenica da se, delimino zbog
vaenja ireg pojma anketa, kao i zbog odreene istraivake prakse, javljaju i neki
prelazni oblici koji unose tekoe u razlikovanje ankete od intervjua.
Ankete se mogu, prema razliitim kriterijumima, klasifikovati na vie naina.
Sa stanovita nauke dva kriterijuma, koja smo koristili i za klasifikovanje intervjua,
bitna su i ovde. To su: rad anketara i karakteristike instrumenta, tj. anketnog upitnika.
Prema kriterijumu rada anketara, ankete moemo klasifikovati kao usmene i
pismene.
Usmene ankete podrazumevaju usmeno optenje izmeu isptivaa - anketara i
ispitanika - anketiranog posredstvom odreenog tehnikog i drugog sredstva. Unutar
ove vrste javljaju se razne podvrste anketa kao to su: telefonska, kompjuterska itd.
Pismena anketa podrazumeva pismeno optenje izmeu anketara i
anketiranog. Tako se, kao podvrste pismene ankete, javljaju potanska, novinarska,
statistika itd.
esto se u praksi javlja komibnovani tip anketa, koji dobija ak i svojstva
prelaznog oblika izmeu ankete i intervjua. To su, po pravilu, ankete u kojima
anketari uruuju neposredno anketne upitnike ispitanicima i, posle popunjavanja,
sakupljaju ih. Dodir i komunikacije izmeu anketara i anketiranih u ovakvim
sluajevima imaju isto tehniki karakter i ni na koji nain ne utiu na sadraj
odgovora, iako podsticajno deluju na odnos ispitanika prema anketi. Meutim, ima i
drukijih sluajeva. Na primer, anketar dobije zadatak da objasni postupak
popunjavanja anketnog upitnika ili da ga demonstrira, da objasni pojedina pitanja koja
ispitanik posle itanja anketnog upitnika proglasi nedovoljno razumljivim, da, ukoliko
proceni da je to potrebno ili ako takav zahtev postavi ispitanik, ak popuni upitnik po
diktatu ispitanika. Ima sluajeva da se anketa sprovodi na taj nain to su anketari
obavezni da proitaju pitanja ispitanicima i da unesu njihove odgovore u anketni
upitnik. Ovakve ankete istraivai - praktiari nazivaju "intervju-anketa". Oigledno
je da se prava sutina ankete ne remeti sve dok anketar koji stupa u neposredan lini
kontakt sa ispitanikom nema nikakve druge zadatke osim da urui i, posle
popunjavanja, prikupi anketne upitnike. Meutim, od momenta kada se zadaci i uloga
anketara proiruju na istraivaku komunikaciju koja deluje na obim i karakteristike
podataka, anketa poinje da dobija karakteristike intervjua. Ukoliko je situacija takva
da se zbog odreenih tekoa (npr., zbog slabe pismenosti ispitanika) uloga anketara
pribliava ulozi intervjuera, bolje je opredeliti se za pravi intervju. Prelazni oblici
umnogome devalviraju prednosti i ankete i intervjua.
Pismena anketa ima znatne prednosti, posebno zbog ekonominosti, kada se
radi o ispitanicima dobre pismenosti i sa razvijenim navikama za pismenu
komunikaciju. To, naalost, nije masovna pojava. Iako brojni, ispitanici dobre
pismenosti po pravilu nemaju ni dovoljno razvijenu naviku, ni dovoljnu motivaciju za
pismenu komunikaciju. ak i veoma pismeni ispitanici u nekim sluajevima nerado
prihvataju popunjavanje upitnika. Usmena anketa je, stoga, znatno pogodnija, ali su i
opasnosti odstupanja od sutinskih odredaba ankete izrazitije.
Po kriterijumu karakteristika anketnog upitnika moemo utvrditi postojanje
formalizovanih (standardizovanih) i, nasuprot njima, neformalizovanih
(nestandardizovanih) anketa.
Ankete sa formalizovanim (standardizovanim) pismenim upitnikom jesu sve
one koje imaju precizno konstruisan upitnik i precizno definisana pitanja i modalitete

207
odgovora. Tei se da u formalizovanim upitnicima broj modaliteta svuda bude
priblino isti, i da modaliteti odgovora istog smisla budu dati istim redosledom u
svakoj potki. Broj alternativa (modaliteta) odgovora je najee dva, tri, pet, najvie
do devet. Ovo je posledica nunosti da se u anketni upitnik (a i u osnovu za razgovor
kod intervjua) ugrade razne vrste skala, dihotomija i klasifikacija, naroito kada se
anketa koristi kao tehnika u kvantitativnim istraivanjima, odnosno kada se predvia
statistika obrada podataka. Neformalizovane (nestandardizovane) ankete nisu retke
ni neupotrebljive. To su ankete iji se upitnik sastoji samo od relativno malo bitnih
pitanja kod kojih je data samo osnova pitanja, dok je potka (alternative, modaliteti
odgovora) u potpunosti izostavljena ili je samo okvirno data. U uslovima dobro
odabranog uzorka kompetentnih i pismenih ispitanika, njihov obrazloen pismeni
odgovor moe da omogui mnogo veu prodornost od formalizovane
(standardizovane) ankete. Ovu podobnost obezbeuju mogua ili zahtevana
obrazloenja, opisi uzrono-posledinih veza i odnosa, strukture i funkcija predmeta
istraivanja. Neformalizovane ankete ne mogu se smatrati ni neekonominim. Naime,
neto vei obim poslova prilikom obrade podataka i zahtev za veom strunou
kadrova (to dovodi do poveanja trokova) znatno se kompenzuju smanjenim
angaovanjem i trokovima u izradi upitnika i vrednou podataka.
Sve dosad pomenute vrste anketa odgovaraju iskljuivo neutralnom direktnom
ispitivanju. Ipak, jedan oblik neformalizovane pismene ankete moe se javiti i kao
indirektno ispitivanje. To je tzv. kvalitativna analiza sadraja dokumenata koji
verbalno izraavaju sudove, stavove, kroz pisane iskaze u vezi sa predmetom
istraivanja, slino indirektnom intervjuu u kome evidentiramo usmene iskaze o
predmetu istraivanja bez neposrednog, direktnog postavljanja pitanja.
U metodologiji postoje i shvatanja da je indirektno ispitivanje ono u kojem
pitamo ispitanika o svojstvima drugih ljudi. Ovakav stav je neprihvatljiv stoga to se
neposredno obraamo ispitaniku s ciljem pribavljanja njegovog iskaza. Prema tome,
sa ispitanikom imamo direktnu komunikaciju, a to to je predmet naeg interesovanja
i stav (sud, zakljuak) o sobinama nekog drugog subjekta, ne umanjuje neposrednost
odnosa u komunikaciji ispitiva - ispitanik - predmet istraivanja.
U klasifikaciji anketa mogue je kao kriterijum primeniti i broj sa kojima
jedan ispitiva istovremeno ostvaruje anketiranja. Tu vai ista podela kao i pri
intervjuisanju.
Prema metodolokoj literaturi postoji bitna razlika izmeu intervjua i ankete, s
jedne, i testa, s druge strane. Ta se razlika ogleda u svrsi, pa i u postupku
konstruisanja. Intervju i anketa se koriste da bi se saznali stavovi, sudovi, zakljuci i
doivljaji (oseanja), elje, tenje, namere, itd. ispitanika kako bi se u skladu sa njima,
izgraivala akcija. Test se koristi da bi se saznalo koliko je od onog to je definisano
kao pravo reenje, stav, znanje, vrednost itd. prisutno u svesti ispitanika i kolike su
njegove sposobnosti da to iskae, interpretira i upotrebi. Stoga moemo rei da je test
tehnika utvrivanja i merenja poetnog stanja i situacije nastale posle delovanja
odreenih inilaca, pri emu se polazi od strogo utvrenih modela.
Na osnovu uvida u istraivaku praksu moe se konstatovati da je test veoma
rairena i vrlo upotrebljavana metoda. Njeno najrasprostranjenije znaenje je provera,
metoda provere sposobnosti znanja, umenja i psihofizikih reakcija. U drutvenim
naukama najee je koriena u pedagokim istraivanjima i kao sredstvo provere
znanja i umenja uenika. Naziv test odnosno testiranje kao procedura ostvarivanja
testa izveden je iz latinske rei testor-ari ije je osnovno znaenje posvedoiti,
dokazati. U engleskom jeziku (koji je sada najraireniji svetski jezik u nauci
zahvaljujui globalizmu) znaenje testa je ire i neodreenije, jer obuhvata pojmove

208
proba, iskuavanja, analiza, pokuaj, ogled, ispitivanje. Razna pridavana znaenja
nazivu "test" i njegova svojstva naune metode i sredstava praktikovanja struke
odnosno odreene delatnosti doveli su i do neujednaenih shvatanja testa. Tako je za
jedne test isto to i eksperiment, za druge je ispitivanje, za tree posmatranje, za
etvrte metod analize (sadraja) dokumenata.
Procedura i instrument realizacije testa u njegovim raznovrsnim oblicima
objektivno sadre komponente svih metoda prikupljanja podataka, ali se ne moe
smatrati oblikom ili tehnikom nijedne od njih, mada se moe smatrati da je najsrodniji
eksperimentu. To znai da: logiki deo teksta sadri sva osnovna pravila i procedure
istinitog miljenja; epistemoloki deo sadri saznanja o predmetu nauke i predmetnoj
nauci i metodoloka saznanja, a u metodsko-tehnikom delu utvrena su pravila,
postupci i instrumenti istraivanja. Takoe, predmete istraivanja testom moemo
identifikovati kao drutvene rezultate i kao predmete postojeih nauka i naunih
disciplina.
Osnovni koncept testa, po kome se on razlikuje od svih ostalih metoda je u
postavljanju zadataka (zadatka) koje (koji) subjekt izloen istraivanju treba da izvri,
odnosno da rei. Istraivani subjekt tako manifestuje svoje sposobnosti koje se, na
odreene naine, tom prilikom mogu meriti.
Posebne vrste testova koriste se i za proveru valjanosti odreenih drutvenih i
naunih tvorevina (npr., projekta istraivanja, instrumenta, itd.).
Osim konstruisanja zadataka, koncepcija testa podrazumeva i konstruisanje
kljua za konstatovanje i ocenu reenja zadataka (zadatka) i za tumaenje rezultata
testa.
Testovi se mogu klasifikovati po vie kriterijuma. Meu njima su najvaniji sa
stanovita metodologije:
sloenost,
predmet istraivanja,
svojstvo zadataka (zadatka) i oblici izvrenja (tj. postupci i instrumenti
realizacije testa).
Po sloenosti moemo razlikovati tri potkriterijuma: prvi potkriterijum bio bi
broja zadataka. Tako bi jednostavan test sadrao samo jedan zadatak. Sloen test bi
sadrao vie zadataka, pri emu bi se mogao meriti stepen sloenosti brojem zadataka.
Drugi potkriterijum bio bi istovrsnost zadataka. Jednostavnim testom smatrao bi se
test koji sadri istovrsne zadatke i istovrsne aktivnosti prilikom njihovog reavanja,
dok bi sloen test sadrao razvnovrsne zadatke ije reavanje zahteva razne aktivnosti.
Trei potkriterijum bio bi istorodnost materije. Test iji zadaci sadre srodnu materiju
(materiju jedne definisane oblasti) smatrali bi se jednostavnim, a oni iji zadaci sadre
nesrodnu materiju koja pripada raznim oblastima bili bi sloeni.
Sloenost testa ne treba poistoveivati sa teinom testa. Teina testa samo
delimino zavisi od sloenosti. Sloeniji testovi su, po pravilu, tei. Ipak, teina testa
u prvom redu zavisi od sadrine zadatka (zadataka) i naina njihovog reavanja.
Drugi kriterijum koji smo nazvali predmetom istaivanja delom je obraen u
napred datoj klasifikaciji. Meutim, bliim odreenjem testovi po predmetu mogli bi
se identifikovati kao:
1. testovi informisanosti,
2. testovi znanja,
3. testovi vrednosne opredeljenosti,
4. testovi akcione sposobnosti odnosno osposobljenosti.
Svaki od ovako predmetno odreenih testova, moe se i u primeni mora dalje
sadrinski i predmetno razviti.

209
 Iz metodolokih istraivanja proizlazi da kriterijum predmetnog odreenja
testa ima smisla i opravdanja prvenstveno u tome to svaki predmet testa zahteva
strogo odreeni odnos izmeu njegove konkretne odreenosti, sloenosti instrumenata
i postupaka realizacije, sadrine i forme zadataka i reenja i kljua za utvrivanje
rezultata testa i njihovo tumaenje.
Trei kriterijum podrazumeva vie potkriterijuma. Prema bitnim svojstvima
postavljanja zadatka i njihovog reavanja razlikujemo:
1. testove praktinih radnji;
2. testovi iskaza u pisanoj, usmenoj ili likovnoj ili u
kombinovanoj formi koji se realizuju kao:
o testovi koji zahtevaju konstruisanje iskaza
(interpretativnog ili originalnog);
o testovi izbora ponuenog reenja (odgovora);
o prepoznavanje iskaza;
o dopunjavanje;
o vrednovanje.
Test konstruisanja iskaza moe postaviti zahtev u dva oblika. Prvo, u upitnom
obliku koji zahteva odgovor odreenog sadraja i u odreenoj formi. Postavljanje
pitanja na koje testirani treba da konstruie odgovor pogodno je za testove znanja,
asocijacija i sl. Klju za vrednovanje rezultata i njegova tumaenja jednostavno se
prave kao pregled tanih (sadrinski ili sadrinksi i formalno) odgovara. Ovi odgovori
se mogu vrednovati odnosno meriti. A, druga varijanta ovog testa postavlja zahtev da
se izvre odreene radnje. Izvrenje te radnje odnosno izvrenje tog zadatka moe da
bude izrada odreenog akcionog ili drugog dokumenta, usmeno izlaganje na odreenu
temu itd. Ova varijanta testa povoljna je za testiranje akcione sposobnosti. Meutim,
izrada kljua je veoma sloena i podrazumeva izradu modela ("idealnog tipa") i
ocenjivanje kompetentnog irija. I ovde se izvrenje zadatka moe meriti.
Test izbora ponuenog reenja podrazumeva zahtev da testirani od vie
ponuenih modaliteta iskaza odabere i oznai odgovarajui. U testovima znanja treba
da odabere izmeu vie ponuenih odgovora onaj koji smatra tanim. U nekim
sluajevima mogue je ponuditi duu listu odgovora (uobiajeno je od 3 do 7) od
kojih su vie od jednog tani. Ovaj tip testa pogodan je za istraivanje znanja i
obavetenja o organizaconim zbivanjima. Izrada kljua je jednostavna i sastoji se od
pregleda tanih odgovora i njihovog eventualnog vrednovanja. Prednost ovog testa je
ekonominost. Naalost, evidentne su i njegove mnogobrojne slabosti meu kojima je
najvea nedovoljan i nedovoljno precizan uvid u znanje testiranih. Velike su
mogunosti sluajno oznaenih tanih odgovora. Po zakonima verovatnoe to je
manje modaliteta moguih odgovora vea je verovatnoa sluajnog izbora tanih
odgovora. S druge strane, zbog zamora testiranih, dugog trajanja testa i
neekonominosti nije preporuljivo unositi vie od sedam modaliteta.
Test prepoznavanja iskaza, tanije konstatovanja autora ili pripadanja dela
ponuenog testa odreenom dokumentu ili organizacionom procesu, slian je po
osnovnoj ideji prethodnom. Meutim, u odnosu na prethodni postoje i znatne razlike u
nainu reavanja zadataka. U obe varijante predoava se odreeni tekst testiranom i
od njega zahteva da o njemu da taan iskaz. Ovaj iskaz moe da bude oznaavanje
ve ponuenog modaliteta, u prvoj ili davanje samostalnog odgovora, u drugoj
varijanti. Ovaj test je pogodan za istraivanje pamenja, za istraivanje obrazovanosti,
opredeljenosti i osposobljenosti za delovanje. Izrada kljua je i ovde, u osnovnom,
jednostavna jer se liste tanih odgovora lako prave, ali je vrednovanje i tumaenje
rezultata znatno sloenije, naroito ako se radi o testiranju opredeljenosti.

210
 Navedeni tipovi testova mogu se kombinovati u odreenim situacijama, u
skladu sa zahtevima projekta istraivanja.
Osim ove klasifikacije testova, koja je pola od shvatanja da je test metoda
istraivanja kojom se neposrednim uvidom stie nauno i praktino znanje o
svojstvima, osobinama, sposobnostima i ponaanjima testiranih, ima i drugih
definicija i klasifikacija testova i testiranja. To je normalno jer je ova metoda nastala u
ovkiru psihologije i psihijatrije, a primenjivana je i tamo u istraivanju i praksi
obrazovanja mnogo vie nego u drugim drutvenim naukama.
Raireno je shvatanje da je test standardizirani postupak pomou kojeg se
izaziva neka odreena aktivnost, a onda se uinak te aktivnosti meri i vrednuje tako da
se individualni rezultat uporedi sa rezultatima koji su dobijeni kod drugih individua u
jednoj situaciji. Ova definicija podlona je mnogim kritikama, a glavna slabost joj je
to izjednaava test sa eksperimentom. Test se, prema ovom shvatanju primenjuje u
nauci i praksi. Kao najvanije vrste testova navode se:
1. testovi znanja kojima se istrauje znanje, obrazovanje, vetine i
navike. Njime se meri efekat obrazovnog uticaja utvrivanjem
razlike izmeu inicijalnog i finalnog stanja. Ovi testovi se
klasifikuju po podrujima obrazovanja, a razlikuju se: a) testovi
poznavanja injenica i b) testovi primene znanja.
2. testovi sposobnsoti, kojima se mere senzorne, mentalne, mehanike
i motorne sposobnosti. Pod senzornim sposobnostima
podrazumevaju se vid, sluh itd. Pod mentalnim opta i posebna
inteligencija itd.
3. testovi linosti kojima se mere sloenije osobine linosti kao to su
interesi, stavovi, karakter, karakteristike temperamenta, emotivne
karakteristike itd. Specifinost ovog testa je da operie pitanjima
umesto zadacima i da mu je osnova u tenji linosti za iskrenou
ili na neinformisanosti linosti o pravom predmetu i ciljevima
istraivanja.
4. projektivni testovi, iji je predmet linost. On je problematine
valjanosti i niske pouzdanosti. Zasniva se na tematskoj apercepciji,
Rorahovim testovima i I.P.A.T. testovima.
Sve pobrojane vrste testova su na odgovarajui nain i u odreenoj meri, uz
odgovarajuu adaptaciju, pogodni za istraivanja. Test se u istraivanjima moe javiti
u raznim ulogama: u ulozi metoda u predistraivanju, samostalne jedine metode
istraivanja, glavne metode ili samo jedne od metoda istraivanja. Meutim, veoma je
teko uspostaviti odgovarajue povezanosti izmeu metoda sakupljanja podataka i
testa sa izuzetkom ispitivanja naunim razgovorom. Procedura sprovoenja testa je
fazna i u skladu sa procedurama projektovanja, realizacije, obrada i analize podataka i
zakljuivanja u istraivanju. Meutim, kad god test nije jedina metoda istraivanja,
neophodan je plan i uputstvo o izradi instrumentarija i sprovoenja testa. Plan i
uputstvo treba da sadre konkretno i razraeno odreenje predmeta istraivanja
testom, izbor tipa testa, izbor sadraja, forme instrumenta (obrasca) testiranja,
postupka u uspostavljanju i izvravanju zadataka, kljua i postupka vrednovanja
rezultata testa i za njegovo tumaenje. U tom smislu, tri su bitna metodoloko-
metodska zahteva bez ijeg ispunjenja test ne moe da bude valjan. To su zahtevi za
relijabilnou, badarenou i diskriminativnou.
Zahtev za relijabilnou podrazumeva korespondentnost testa sa predmetom
istraivanja i njegovim drutvenim realitetom u globalu i u svakom delu i detalju. To
podrazumeva unutranju sistematinost, koherentnost i konzistentnost testa.

211
 Badarenost je u sutini nauna i praktina proverenost valjanosti testa.
Imajui u vidu da je bitna komponenta testa neki od oblika merenja, to podrazumeva i
proveru valjanosti odabranog merenja, mera i merila.
Zahtev za diskriminativnou insistira na spreavanju vieznanosti zadataka i
njihovih reenja i kolebanja oko njihove valjanosti i vrednosti. Ovaj zahtev je veoma
vaan i prema kljuu za validaciju, evaluaciju i tumaenje rezultata.
Iz prakse istraivanja proizlazi da su prednosti testa u njegovoj velikoj
prodornosti, sistematinosti, standardizovanosti, osnovanosti, ponovljivosti i u velikoj
pouzdanosti rezultata. Svojstva eksperimentalnosti daju mogunosti saznanja visokog
stepena izvesnosti odnosno relativno niskog stepena posredovanosti o istraivanoj
promeni.
Tekoe valjanog konstruisanja i sprovoenja testa su relativno velike. Dva su
osnovna izvora tekoa: prvo, masovnost, sloenost i varijabilnost predmeta
istraivanja i drugo, problemi valjane izrade instrumenata i kljua testa.
U procesu istraivanja ispitivanjem se moe istraivati svaka prola, sadanja
(aktuelna) i budua pojava o kojoj ljudi mogu imati svoj stav. Prema tome,
isptivanjem prvenstveno prikupljamo iskaze ispitanika o njihovim stavovima u vezi sa
pojavama, procesima, situacijama, aktivnostima, tendencijama, itd. Pri tom
postavljamo zahtev da nam u vezi s tim neto opiu, kvalifikuju (ocene), otkriju,
objasne ili prognoziraju. To postiemo tako to traimo da nam odreene iskaze u
instrumentu: potvrde - negiraju; dimenzioniraju proirivanjem - suavanjem;
pojaavanjem - slabljenjem; identifikacijom - negiranjem; razvijanjem -
ograniavanjem; prihvatanjem - odbijanjem; saglaavanjem - protivljenjem; itd. Iz
toga proizilazi da moemo u vezi sa stavovima ispitivati:
objekt stava: situaciju, in, dogaaj, proces, subjekt, metod, sredstvo,
cilj itd.;
obim stava: jednostavni, sloeni viepredmetni (sa vie objekata) i
konstrukt;
sadrinu stava: ocena (procena), elja, oekivanje, namera, tenja,
zahtev, konstatacija, sumnja, itd.;
znaenje stava: inicijativa, usmeravanje, podrka, protivljenje,
suprotstavljanje;
usmerenost stava: pozitivni-negativni, progresivni-regresivni,
konstruktivni-destruktivni, itd.;
izgraenost stava: dovreni-konstituisani, stavovi u procesu
konstituisanja, inicirani, stavovi u procesu raspadanja - nastajanja,
stavovi u procesu transformacija, itd.;
trajnost stava: trajni, stavovi izloeni menjanju, trenutni stavovi
(reakcije);
stabilnost stava: stabilnost unutranjih komponenata i njihovih odnosa,
promenljiva svojstva njihovih odnosa, promenljiva svojstva unutranjih
komponenata i odnosa itd.
intenzitet stava: visok, srednji i mali intenzitet u svim ili pojedinim
komponentama;
uloga stava u sistemu opredeljenja: osnovni stavovi, orijentacioni,
izvedeni stavovi i operativni stavovi;
osnove stava: instinktivni, spontani, racionalni, organizovani, itd.;
istinitost stava: istiniti-autentini, originalni, neistiniti, itd.

212
 Zajedniki opti predmet istraivanja, kako je ovde dat, podrazumeva
neke inioce sastava koji su svojstveni svim tehnikama ispitivanja. To su:
psiholoka strategija,
logika strategija,
pitanja, ili, uoptenije reeno, instrument i postupak.
Meutim, i instrument i postupak proeti su navedenim iniocima koji ih tako
pretvaraju u jedinstvenu smisaonu celinu.
Instrument je, bilo da je re o intervjuu, anketi ili testu kao tehnici ispitivanja,
obrazac specijalno konstruisan prema pravilima psihologije, naune discipline u
okviru koje se istrauje, logike i grafiki tako reen da je pogodan da se lako uoe
pitanja i evidentiraju odgovori. Po pravilu, taj obrazac sadri sva pitanja (zadatke)
organizovane u adekvatne logike-sadrajne celine i mogunosti za odgovarajue
modalitete odgovora.
Postupak su sve radnje koje neposredno prethode ili se ine u toku primene
instrumenata. Njime se obuhvataju sve radnje svih uesnika u primeni instrumenata.
Pri tom, razlikujemo teorijski model postupanja (izraen u obliku uputstava, pravila,
normi i predvianja za uesnike prema utvrenoj tipologiji ponaanja - ukljuujui
ispitanika, ispitivaa, kontrolora itd.) od neposrednog postupanja, koje je znatno
sloenije i razliitije. Od ova dva modela (misaono-teorijskog modela sadraja i
oblika, strukture i funkcija pitanja i odgovora i teorijsko-tipolokog odnosa
normativnog modela postupaka) imamo konstruisanu odgovarajuu tehniku kao
njihovo jedinstvo.
Sloenost sastava svake od ranije pomenutih tehnika ispitivanja proizilazi iz
svojstava predmeta i procesa ispitivanja, i tekoa u vezi s njim koje se, u najkraim
crtama, mogu odrediti na sledei nain:
Tekoe epistemoloke prirode nastaju otuda to svoje iskaze
(obavetenja o stvarnosti) daju lica koja, esto, nisu u odgovarajuoj
meri osposobljena i struna za nauno opaanje pojava, procesa,
odnosa. S obzirom na to da su sposobnost i strunost ispitanika
razliiti, njihovi verbalni iskazi o pojavi koja se istrauje imaju takoe
razliitu vrednost, pa je time svakako oteana i njihova nauna
upotreba. Pored toga, ove tekoe svoje uzroke imaju i u injenici da
obavetenost ispitanika o pojedinim pojavama nije podjednaka, a isto
tako su i razliita njihova opredeljenja (verbalna i stvarna) u vezi sa
tim pojavama;
Tekoe psiholoke prirode izviru iz razliite mentalne zrelosti, nivoa
inteligencije, psihike sreenosti, stepena i vrste obrazovanja
ispitanika, mogunosti da razumeju i shvate verbalne simbole date u
pitanjima, kao i da odgovorima u potrebnoj meri verbalno izraze svoje
vlastito iskustvo;
Tekoe drutvene prirode su, najee, posledica injenice da je
ispitivanje specifian vid simbolikog drutvenog optenja, u kome se,
prilikom prenoenja poruka, javljaju razliite drutvene prepreke (u
jeziku kojim se komunicira, sistemu vrednosti, obiajima, tradiciji,
ivotnom iskustvu, itd.) koje mogu da deformiu, pa ak i onemogue
komuniciranje izmeu ispitivaa i ispitanika.
Naravno, nijedna od navedenih prednosti i nedostataka ispitivanja nema
univerzalni karakter, ve je njihov znaaj razliit u svakom konkretnom sluaju
istraivanja. To znai da su za svako ispitivanje bitni sadraj, oblik i nain razmene
poruka izmeu ispitivaa i ispitanika. Neto pojednostavljeno, to se moe, radi lakeg

213
razumevanja, svesti na sadraj, oblik i nain postavljanja pitanja, davanje i
evidentiranje odgovora. Meutim, u praksi istraivanja takva pojednostavljivanja nisu
korisna. Naprotiv, sloenost pojave, procesa, koji je poseban totalitet, trae oprezan i
selektivan pristup u svakom konkretnom sluaju. Stoga su sadraj, oblik i nain
razmene poruka izmeu isptivaa i ispitanika usmereni konceptom psiholoke i
logike strategije, izraenim na tipologiji poznatih situacija, osobina ispitanika i
svojstava njihovog ponaanja. Ukoliko je sistem stereotipa i tipova ponaanja manje
proveren, utoliko predvien model mora biti otvoreniji i elastiniji.
Psiholoka strategija je koncept ponaanja ispitivaa usmeren na ruenje
psihike barijere, psihikog otpora i otklanjanje nelagodnosti kod ispitanika koje se
mogu javiti kao tekoa, prepreka ostvarivanja istinitih saznanja o stavovima,
sudovima, zakljucima ispitanika o predmetu istraivanja. Stoga se psiholoka
strategija bavi pitanjima:
uspostavljanje kontakta i stvaranje povoljne situacije za razmenu
poruka;
odravanja i daljeg razvijanja komunikacione situacije;
zavravanja komunikacione situacije, njenog zatvaranja i izlaza iz nje,
s tim da ispitanik ni u kojoj oblasti koja je bila obuhvaena sferom
komunikacije ne ostane u zabludi, osim u izuzetnim sluajevima kada
drutveni i nauni interes to nalau.
U sklopu toga psiholoka strategija obavezno reava sledea konkretna pitanja:
mesto, vreme i tip situacije identifikacije ispitanika;
mesto, vreme i tip postupka u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom.
To podrazumeva utvrivanje situacije predstavljanja ispitivaa, obavetenja
ispitanika o potrebi da komunicira sa ispitivaem i objanjenja o razlozima
komuniciranja. U literaturi, uz pozivanje na etike razloge, insistira se na upoznavanju
ispitanika sa pravim sadrajem i ciljevima ispitivanja. To moe imati jako pozitivne
efekte, ali u nekim posebnim sluajevima moe stvoriti i nepremostive tekoe. Stoga
psiholokom strategijom treba utvrditi:
nain pribavljanja pristanka ispitanika da uestvuje u ispitivanju;
poetna pitanja i varijante redosleda pitanja ili tvrdnji koje e stvoriti
situaciju kontinuiranog rasta otvorenosti i iskrenosti. U vezi s tim
vana su uvodna opaanja i konstatacije koje e pogodovati formiranju
uzajamne naklonosti i poverenja;
ritam i trajanje ispitivanja sa nunim predasima i prelazima;
naine provere istinitosti iskaza (kontrolna pitanja, vraanje na pitanja
na koja nije odmah dobijen odgovor itd.);
prisustvo i uee drugih subjekata u ispitivanju pored ispitivaa i
ispitanika, i
oblik i ton postavljanja pitanja.
Iako tip ispitivanja determinie psiholoku strategiju, treba imati na umu
sledea osnovna pravila:
ukoliko je problematika o kojoj se ispitivanjem prikupljaju osetljiviji
podaci i ima vie lini karakter, ili se kao takva moe shvatiti, mesto i
vreme ispitivanja treba da budu takoe to manje oficijelni - to
"privatniji". Slubena prostorija i radno ("slubeno") vreme su u
takvim sluajevima velika barijera;
to je problematika osetljivija, to je prisustvo drugih lica manje
poeljno, a pogotovu njihovo uee. Meutim, okruenost drugim

214
 istinski bliskim linostima koje ne prisustvuju i ne uestvuju direktno u
procesu ispitivanja, moe da bude korisno;
sloenost i osetljivost problematike izaziva znatnu napetost i zahteva
neuobiajen mentalni i emocionalni napor. Za neka pitanja ispitanik
nema gotove stavove iako ima bitne inioce njihove strukture, pa ih
konstituie na licu mesta. To zahteva postepenost u ispitivanju, predahe
i prelaze i ogranieno trajanje ispitivanja;
nain postavljanja pitanja i evidentiranje odgovora reava se tako da
ispitivanje dobije to izrazitiji i uverljiviji privid spontanosti.
Eventualno postavljanje pitanja bez podseanja gledanjem u osnovu za
razgovor i bez unoenja odgovora na licu mesta, pred ispitanikom,
samo su krajnji dometi intervjua koji nisu bez opasnosti po potpunost i
preciznost.
Psiholoka strategija vodi rauna i o karakteristikama ispitivaa. To je razlog
da se psiholoka strategija formira pre izbora i obuke terenskih saradnika - intervjuera
i da se koristi kao jedan od kriterijuma izbora i sadraja obuke. Prilikom
predistraivanja proverava se, u okviru provere valjanosti projekta istraivanja i
valjanost psiholoke strategije.
Logika strategija se odnosi na organizaciju sadraja ispitivanja. Njome se
utvruju logiko-sadrajne celine kao i sadraj pitanja, meusobni odnosi znaaja i
znaenja odreenih logikih-sadrajnih celina i pitanja. Poznata su tri tipa
organizacije sadraja ispitivanja: tip levka, tip baterije i polideterministiki tip.
Tip levka podrazumeva organizaciju sadraja od irih, optijih, ka uim i
konkretnijim, i, moe se rei dubljim sutinskim pitanjima. Podtip obrnutog levka
podrazumeva kretanje sadraja od konkretnog, pojedinanog, razvijanjem u posebno i
opte.
Tip baterije podrazumeva definisanje jednog osnovnog, centralnog pitanja i,
oko njega, rasporeivanja uih pitanja koja ga razvijaju i objanjavaju. Centralno
pitanje ak ne mora biti eksplicitno izloeno, ve moe biti implicitno sadrano u
pitanjima koja su u vezi s njim konstituisana odnosno koja su celoviti inioci
njegovog sadraja.
Polideterministiki tip je svojevrsna kombinacija ve pomenutih tipova
usmeren na otkrivanje determinantni sadraja iskaza ispitanika (u sutini determinante
konkretno datih varijabli - nezavisne i zavisne). No, to je, iako manje oigledno, smer
i ostalih tipova organizacija sadraja instrumenata.
Pitanja, misaona pojmovno-terminoloka konstrukcija koja inicira i stimulie
verbalni iskaz ispitanika u vezi s predmetom istraivanja, bitna su osnova svakog
ispitivanja. Sastav pitanja ine:
osnova pitanja, koja sadri iskaz kojim se ispitiva obraa ispitaniku,
sutinu pitanja u upitnom obliku, obliku tvrdnje ili nekom drugom
obliku; i
potka, koju ine alternative-modaliteti moguih odgovora ispitanika.
Dodali bismo da je sastavni deo pitanja i grafiki oblikovan prostor - mesto za
evidentiranje iskaza ispitanika. Takoe je, ini se, vano naroito u anketnom upitniku
i testu, razlikovati sadrinu i oblik iskaza sadrine pitanja od takoe vanredno
znaajnog izgleda - grafikog reenja oblika pitanja (veliina znakova, njihov
raspored, praznine itd.).
Pitanja se mogu klasifikovati na razne naine. ini se da je bitno imati na umu
sledee kriterijume klasifikacije:
objektivnost: neutralna i sugestivna pitanja;

215
 predmetnost: objektivna stvarnost, drugi subjekti, subjekt-ispitanik;
usmerenost: prolost, sadanjost, budunost-realnost, hipotetika
mogunost;
karakter stavova: zakljuci, injeniki, zakljuci vrednosti, injeniki
sudovi, vrednosni sudovi, stavovi;
originalnost: originalna-autentina, izvedena, konstruisana.
Za istraivanje svaki od pomenutih kriterijuma je vanredno znaajan.
Ipak, posebnu panju zasluuju tzv. sugestivna pitanja, projektivna pitanja i
hipotetika pitanja.
Sugestivna pitanja, osim kod specijalnih istraivanja i metodolokih
istraivanja, nanose dvostruku tetu. Prvo, ona navode ispitanika da da iskaz saglasno
smeru pitanja, ime se dobija lano saznanje o pravom stavu ispitanika. Drugo,
zadravajui se u svesti ispitanika, ono moe da utie na trajno formiranje stava
saglasnog stavu koji sugerie pitanje. Ovo je mogue stoga to sugestija ne mora biti
izraena u obliku direktne poruke u osnovi pitanja, ve ju je mogue nametnuti kroz
odabrane modalitete, kroz njihov broj, intenzitet, izbor termina itd.
Projektivna pitanja se razliito definiu. Mi emo pod projektivnim pitanjima
podrazumevati pitanja koja od ispitanika trae iskaz o moguem ponaanju drugih
koji su im poznati u njima poznatim situacijama. Saznajna vrednost ovakvih pitanja je
as osporavana, as isticana. Svakako, u postavljanju ovakvih pitanja treba biti strogo
selektivan i oprezan. Ipak, ako se poe od injenice da o iskustvenim stvarima ovek
preteno sudi na osnovu sopstvenog iskustva, kao i na osnovu iskustva onih u koje
ima poverenja, moe se smatrati da projektivna pitanja imaju veliku orijentacionu
vrednost, ali ne i dovoljnu pouzdanost za sigurna prognostika zakljuivanja. Njihova
vrednost raste kada se povezuju sa pitanjima koja zahtevaju konkretne injenike
iskaze - sudove.
Hipotetika pitanja se mogu smatrati varijantom projektivnih pitanja. Tim
pitanjima se zahteva od ispitanika da zamisli jednu situaciju koja mu ne mora biti
iskustveno poznata, ali o kojoj mora imati odgovarajue osnovne predstave, zatim se
trai da saopti kako bi se u toj situaciji ponaao. Odgovori na takva pitanja su jo
manje pouzdani i upotrebljivi za bilo kakvo prognostiko zakljuivanje. Dobijeni
iskaz se odnosi na aktuelni stav formiran na predstavi o pretpostavljenoj situaciji koja
moe biti sasvim pogrena. Izgleda da je ak realniji iskaz o moguem ponaanju
drugih u hipotetikoj situaciji nego iskaz o sopstvenom ponaanju stoga to je
zasnovan na iskustvu i opaanju ponaanja drugih u situaciji koja ima iste ili sline
komponente sa hipotetikom situacijom. U svakom sluaju, ni korisnost ovih pitanja
se ne moe argumentovano osporavati ako se upotrebljavaju uz dunu opreznost i u
vezi s drugim pitanjima koja se bave injenicama realnosti.
Osim optevaeih pravila da svako pitanje treba da obrauje odreeni
indikator, da treba da bude jasno, razumljivo i precizno, da bude u vezi sa predmetom
ispitivanja, da se bavi bar jednim iniocem pojave je vano potovati jo i sledea
pravila:
pitanja treba prvenstveno da zahtevaju iskaz (sud) o realnoj injenici u
obliku konstatacije bez vrednosne dimenzije (iskaz - opis ina,
dogaaja, situacije itd.);
pitanja koja zahtevaju vrednosne iskaze treba postavljati ili na poetku
ili na kraju injeninih iskaza o istom - istovrsnom osnovnom sadraju
u funkciji klasifikacije, vrednovanja i u kontrolnoj funkciji.

216
 Sva pitanja u osnovi za nauni razgovor ili u anketnom upitniku nemaju istu
ulogu i funkciju. Psiholoka i logika strategija zahtevaju pitanja bar u sledeim
ulogama:
a) osnovnih pitanja. To su bitna pitanja koja se odnose na bitne, sutinske
odredbe predmeta istraivanja i stoga su neizbena;
b) optih pitanja. Ona su ira od osnovnih i odnose se na opte odredbe
situacije predmeta istraivanja i osnovnih pitanja. Optim pitanjima se
faktiki situiraju osnovna pitanja u opti okvir istraivanja i
instrumenata istraivanja;
c) paralelnih pitanja, koja mogu da se jave kao posebno postavljena ili su
sadrana u optim i osnovnim pitanjima. Ona se najee javljaju u
okviru multidisciplinarnih istraivanja ili u istraivanjima u kojima ima
vie potprojekata odnosno projekata u okviru generalnog projekta
istraivanja;
d) pomonih pitanja koja su povezana sa optim i osnovnim pitanjima i
doprinose njihovom povezivanju, razjanjavanju, konkretizaciji itd.
Specifilna je situacija kada je instrument postavljen po principima
logike strategije koja se naziva baterija, a koja ne sadri ni osnovna ni
opta pitanja, ve se pomona pitanja stvarno javljaju kao segmentarni
ili elementarni delovi osnovnog pitanja;
e) kontrolnih pitanja koja se ugrauju u instrument da bi se s jedne strane
obezbedila istinitost odgovora ispitanika, a s druge kontrola rada
intervjuera - anketara.
U okvirima pitanja osnovnih uloga, mogu se konstatovati znatne razlike u
funkcijama pitanja. Najea pitanja su:
radna, koja su u funkciji pribavljanja to neposrednijih odgovora o
predmetu istraivanja;
uvodna ili pripremna pitanja u funkciji uspostavljanja kontakta sa
ispitanikom i njegove pripreme za ispitivanje o predmetu istraivanja;
vezna - povezujua pitanja kojima se povezuju grupe prethodnih i
sledujuih pitanja u okviru baterije srodnih sadraja;
prelazna koja imaju funkciju obezbeivanja lakog prelaza s jednog
tematskog sadraja na drugi. Vezna i prelazna pitanja se ponekad
proimaju i teko se meusobno razlikuju;
pitanja predaha i odmora u funkciji regeneracije ispitanikovog
strpljenja i mentalnih potencijala.
Prema sadrini zahteva izloenog u potki pitanja susreemo se sa vie tipova
pitanja. Uobiajena su:
aktuelna pitanja, ona iji sadraj ine savremena, tekua zbivanja. Ona
su po pravilu, zasnovana na pretpostavci o kompetentnim iskustvenim
osnovnim saznanjima i uvidima ispitanika u tekuu realnost;
rekonstruktivna pitanja kojima se zahteva aktiviranje seanja o
prolosti i davanje iskaza o njoj. Pretpostavlja se da se u pamenju
uesnika zadravaju saznanja i obavetenja o prolim zbivanjima
odreene vanosti;
komparativna pitanja, kojima se zahtevaju odreena poreenja. Ova
pitanja se esto javljaju kao oblik rekonstruktivnih ili aktuelnih pitanja
ili kao njihova kombinacija;

217
 prognostiko-projektivna pitanja, koja mogu da zahtevaju: prognozu
situacije - sopstvene ili situacije drugih; prognozu sopstvenog ili
ponaanja drugih;
pitanja ocene i procene, odnosno pitanja kvalifikacije ili kvantifikacije
kojima traimo da se ispitanik izjasni o odreenom kvalitetu ili
kvantitetu. U ova pitanja, po pravilu, su ugraeni instrumenti merenja.
Prema osnovnom predmetnom sadraju moemo konstatovati postojanje
sledeih tipova pitanja:
injenina pitanja koja pitaju o injenicama stvarnosti;
vrednosna pitanja koja trae odgovore o vrednosnim injenicama,
drutveno orijentacionim, etikim-moralnim vrednostima;
pitanje evaluacije (vrednovanja).
Ako kao kriterijum uzmemo formulaciju osnove pitanja, nalazimo sledee
tipove pitanja:
stroga (precizno formulisana);
interpretativna, koja dozvoljavaju ili ak zahtevaju izvesna objanjenja
i razrade. Ova pitanja mogu da budu stimulativna, kada su valjanim
uputstvom, visokom sposobnou i odgovornou intervjuera
mogunosti interpretacije limitirane. U protivnom ova pitanja mogu da
prerastu u sugestivna, veoma tetna pitanja po istinito nauno saznanje.
U okviru ovakvih pitanja mogua su potpitanja;
orijentaciona pitanja - kojima se panja ispitanika posebno orijentie
na odreenu komponentu osnovnog pitanja;
slobodna konstruktivna pitanja kojima se otvara mogunost ispitanika
da izloi iscrpan i istinit odgovor.
Vano je napomenuti da istinitost odgovora ispitanika mora da se shvati bar
dvojako:
da ispitanik govori, iskazuje ono to zaista smatra istinom. U tom
smislu, odgovori "ne znam" ili "neu da odgovorim" takoe mogu da
budu istiniti.
istinitost odgovora podrazumeva da je iskaz o predmetu pitanja, o
predmetu istraivanja istinit.
Ove dve istinitosti ne moraju se podudarati. Mogue je da ispitanik da sasvim
istinit iskaz o svom saznanju, uverenju o nekoj injenici realnosti, a da to saznanje,
uverenje bude sasvim pogreno. Valjana upotreba odabrane tehnike ispitivanja moe
da obezbedi verovatnu istinitost odgovora u smislu da ispitanik svoj iskaz daje
smatrajui ga istinitim. Meutim, tehnika ne moe da obezbedi da iskaz istinito
prikazuje, odslikava predmet istraivanja. Najvie to moe to je da omogui
razlikovanje verovatno istinitih od neistinitih odnosno pogrenih odgovora.
Formulisanje raznih modaliteta odgovora u toj je funkciji. Prema formama modaliteta
odgovora uobiajena su pitanja sa:
otvorenim odgovorima, bez unapred utvrenih moguih modaliteta
odgovora koji bi se mogli predloiti ispitaniku ili pod koje bi se mogli
podvesti slobodni odgovori ispitanika;
zatvorenim odgovorima u kojima su u potki modaliteta odgovori strogo
formulisani. U nekim sluajevima oni se predlau ispitaniku koji
odabira jedan ili vie predloenih modaliteta, a u drugim se odgovori
koje je formulisao ispitanik podvode pod unapred formulisane
modalitete;

218
 meovitim odgovorima, tj. jedan deo modaliteta odgovora je zatvoren,
unapred formulisan, a drugi deo otvoren. Ovo je karakteristina
situacija za usmereni orijentacioni intervju.
Razna pitanja, zavisno od sadraja zahteva, modaliteta odgovora i drugih
svojstava pitanja, zahtevaju razne stepene psihikih napora. Po tom kriterijumu
razlikujemo sledea pitanja:
teka, koja zahtevaju velika psihika naprezanja i dovode do napetosti.
Po pravilu to su pitanja koja zahtevaju konstruisanje odgovora od vie
raznih inilaca koji se tiu osetljivih i delikatnih momenata ivota,
aktiviraju emocije i zahtevaju povezivanje raznih znanja, obavetenja,
seanja i pretpostavki;
prosena, uobiajena pitanja koja ne zahtevaju odgovore van standarda
i stereotipa;
laka pitanja na koja ve postoje standardni, mnogo puta davani
odgovori u raznim prilikama. Na primer, pitanja koja se tiu
sociodemografskih obeleja. U odreenim situacijama kada je lini
drutveni poloaj ispitanika optereen negativnim momentima i ova
pitanja mogu da izazovu nelagodnosti i napetosti.
Pitanja se razlikuju ne samo po stepenu intenziteta psihikog angaovanja, ve
i po vrsti angaovanja. Tako nailazimo na pitanja:
memorije;
prepoznavanja;
uverenja ili verovanja;
izbora selekcije;
konstrukcije, kreacije.
Razumljivo je da pitanja mogu da budu razne sloenosti. Tako su neka pitanja:
jednostavna i ona podrazumevaju u svom sadraju samo jedan upitan
iskaz i samo jedan mogu odgovor;
sloena vieslojna pitanja u ijem se sadraju nalaze, u okviru iste
tematske odredbe, razni stepeni saznanja o predmetu istraivanja koje
demonstrira kroz izbor modaliteta odgovora;
sloena viestruka pitanja u ijem se sadraju nalaze, u okviru iste
tematske odredbe, pitanja o dve ili vie komponenata o kojima treba
kroz izbor modaliteta dati odgovor;
sloena kontinuirana pitanja u kojima su odgovori na deo pitanja
zahtev da se odgovori na drugi deo pitanja.
Istraivaka praksa kazuje da su sva sloena pitanja optereenje i za ispitanika
i za ispitivaa, te ih, kad god je to mogue, treba izbegavati. Naalost, to ponekad nije
mogue zbog ouvanja smisla i uloge pitanja, a ponekad zbog ekonominosti
ispitivanja.
U osnovi za nauni razgovor, anketnom upitniku i obrascu za verbalni test
znanja izmeu pitanja se uspostavljaju razni odnosi meuzavisnosti. Tako imamo
pitanja koja su:
nezavisna u koje spadaju pitanja koja se mogu postaviti samostalno od
drugih i iji odgovori nisu uslovljeni odgovorima na prethodna, niti
uslovljavaju odgovore na sledujua pitanja. Ovakva su pitanja o
starosti, polu, itd.;
zavisna-kontinuirana, koja se postavljaju samo ako je na prethodno
pitanje dobijen bilo kakav odgovor;

219
 zavisna-uslovljena pitanja, koja se mogu postaviti samo ako je na
prethodno pitanje dobijen odgovor odreenog sadraja;
zavisna-vezana pitanja, koja imaju pravi smisao i znaenje samo u
okviru odreene baterije pitanja. Njihovo pravo znaenje ne moe se
utvrditi ukoliko bi se ona javila kao potpuno samostalna.
Sve ove vrste pitanja mogu se javiti u istom obliku, ali se esto javljaju sa
elementima drugih vrsta, a proimaju se i prelaze iz jednog u drugo.
Za nauna ispitivanja vano je imati u vidu postojanje manipulativnih
istraivanja i postojanje manipulativnih pitanja u naunom istraivanju.
Manipulativna pitanja, ma kakva bila po formi i unutranjoj organizaciji, sugestivna
su po tome to navode ispitanika na odreeni stav ili ponaanje. Dva su tipa takvih
pitanja:
direktno manipulativna, koja su svojom osnovom i potkom postavljena
tako da sugeriu odreen stav ili ponaanje,
indirektno manipulativna kod kojih nijedno pitanje posebno uzeto ne
deluje kao manipulativno, ali kad su organizovana u sistem, efikasno
deluju na stavove i ponaanje ispitanika.
Ma kako bio dobro izgraen instrument istraivanja, pitanja se ne postavljaju
sama. Stoga je ton razgovora bitan inilac uspenog ispitivanja, naroito neusmerenog
intervjua. Nauni razgovor se moe voditi stabilnim, istim "ravnim" tonom, a moe da
se menja od jednog do drugog dela ili od momenta do momenta. Oscilirajui,
varirajui ton razgovora po pravilu karakteristian je za blago i otro ispitivanje. U
praksi ispitivanja, evidentne su dve grupe razgovora: stimulirajui i destimulirajui.
Osnovni varijeteti stimulirajueg tona naunog razgovora bili bi:
ton neutralne panje, koji ispitivaa predstavlja kao dobrog i
objektivnog sluaoca;
ton zainteresovanosti koji daje mogunost ispitaniku da stekne utisak
da je njegovo izlaganje zaista vano i interesantno za sluaoca;
ton blagonaklonosti, simpatija i razumevanja kojim se izraava
odreen stepen saoseanja i mogue saglasnosti sa izjavama ispitanika
odnosno sa ansom da ispitanik neometano i slobodno izloi svoje
stavove;
usmeravajui ton kojim se panja ispitanika usmerava na odreene
sadraje pitanja (osnove) ali ne i potke. Cilj usmeravanja je da se
dobiju odgovori, ali da se na njihov sadraj ne utie;
insistirajui odnosno ohrabrujui ton kojim se ispitanik neposredno
podstie da stupi u razgovor i da odgovara na pitanja. Ovaj se ton
najee upotrebljava u prvim kontaktima sa ispitanikom, ali moe da
bude koristan i prilikom postavljanja delikatnih pitanja. Mnoge su
mogue varijante ovog tona - od veoma blagih do veoma agresivnih i
provokativnih. Da li e ovaj ton da bude korien pre svega zavisi od
vrste ispitivanja, tipa intervjua, ispitanika i ispitivaa i od situacije
nastale u toku ispitivanja;
smirujui ili umirujui ton u sluajevima u kojima je tok razgovora
izazvao uznemirenje ispitanika do stepena koji vodi deformisanim
odgovorima ili prekidu razgovora.
Destimulativan, destimulirajui ton takoe se javlja u vie varijanata. Meu
najprepoznatljivije spadaju:

220
 provokativan, izazivaki ton koji kod ispitanika izaziva oseanje
nelagodnosti i pritiska, to podstie otpor ispitanika;
potcenjujui, uvredljiv ton kojim se izraava odsustvo uvaavanja
ispitanika ili njegovo nipodatavanje;
agresivan ton koji nagovetava neprilike po ispitanika ako ne prihvati
ispitivanje na oekivan nain. Ovakav ton moe da izazove odbijanje
ispitanika da uestvuje u razgovoru ili da samo prividno uestvuje;
pretei ton kojim se neposredno ukazuje na nepovoljnosti po ispitanika
ako se u ispitivanju ne ponaa na poeljan nain. Ovakav ton vodi
esto odbijanju uea u razgovoru ili davanju odgovora za koje
ispitanik veruje da se oekuju, tj. netanih odgovora ili pribegavanju
odgovora "ne znam".
Praksa naunih istraivanja kazuje da se ne moe psiholokom strategijom i
uputstvom jednostavno obezbediti ton koji e biti korien u odreenom ispitivanju.
Moe da bude korisno da se u kontaktu sa ispitanicima koristi ton koji je najvie
primeren njihovim karakteristikama i koji je u skladu sa pitanjima koja postavljamo.
Ova se preporuka teko moe osporavati, ali ju je veoma teko primeniti. Nije svaki
ispitiva dorastao tome da svaki od pobrojanih tonova valjano primeni, niti je mogue
za veoma kratko vreme utvrditi karakteristike ispitanika. To je dovoljan razlog da se
preporui korienje prve dve varijante stimulirajueg razgovora na poetku svakog
ispitivanja i da se, ako se ikako moe, ne ide dalje od korienja tree i etvrte
varijante. Destimulirajui ton se koristi samo u izuzetnim sluajevima. Mogue je ak
da se jave sluajevi u kojima e biti koriena cela skala stimulirajuih i
destimulirajuih tonova.
Na osnovu kazanog moe se zakljuiti da je ispitivanje nezamenljiv nain
skupljanja podataka kao i da mnogobrojne kritike tzv. anketomanije, koje poriu
vrednost ispitivanja kao iskljuivog naina prikupljanja empirijskih podataka samo su
delimino osnovane. Naime, znaajna slabost ispitivanja, pogotovu svih vrsta
intervjua, potie od intervjuerskih odnosno anketarskih greaka. Ove greke (ili
tanije obavljanje posla u neskladu sa metodskim normama i uputstvima) mogu da
budu tehnike i sadrinske, namerne i nenamerne. Najea odstupanja na terenu su:
a) deformisanje uzorka ispitanika time to se ne ispita planiran broj ispitanika;
to se ispitivanjem obuhvataju sve lake dostupne rezervne jedinice (i ispitanici), ime
se deformie struktura;
b) povran i nesavestan rad ispitivaa, to se ispoljava kao: nejasno upisivanje
podataka, upisivanje podataka na pogrena mesta, izostavljanje nekih podataka,
povrno postavljanje pitanja, pogreno razumevanje odgovora, sugestivno ponaanje,
nadmeno ponaanje, popunjavanje nekih obrazaca bez ispitivanja ili unoenje
podataka prepisivanjem iz upitnika - osnova za razgovor koji su popunjeni na osnovu
rada sa ispitanikom itd.
Svi ovi nedostaci, uz kabinetske nedostatke koji su nastali prilikom
projektovanja i usmeravanja realizacije istraivanja mogu se i moraju se spreavati u
toku skupljanja i obrade podataka. Subjektivitet istraivaa ne moe se sasvim potrti,
ali se moe objektivizirati i raunajui s njim, negativne posledice se mogu otkloniti.

221
 4.3.2. POSMATRANJE

Posmatranje spada u metode naunog sakupljanja podataka neposrednim ulnim

opaanjima manifestacija pojave. U svim, pa i u drutvenim naukama posmatranje
ima izvanredan znaaj i velike mogunosti uz, istovremeno, znatna ogranienja.
Definisanje posmatranja korienjem pojma neposrednog ulnog opaanja (opaanja
ulom vida, sluha, oseta, mirisa, ukusa - pa i doivljavanjem) unosi znatne tekoe u
blie odreenje pojma posmatranja. Pomenute tekoe uzrokovane su svojstvima
odreenja sadranim u sutini neposrednosti i u sutini ulnog. Naime, neposredno,
dosledno tumaeno, znai izostavljanje svakog posredovanja. Ovako strogo shvatanje
posmatranja iskljuilo bi:
korienje bilo kakvih tehnikih pomagala, instrumenata;
mogunosti za korienje saradnika - posmatraa.
Nesumnjivo je da na dananjem nivou razvoja iskljuivanje tehnikih
pomagala (instrumenata) dovodi do znatnog suavanja mogunosti posmatranja u
prikupljanju podataka, a naroito kad je re o merenjima. Ni strogi zahtev za
iskljuenje ljudi i njihovih iskaza iz posmatranja, tj. stroga zabrana posredovanja
svesnih subjekata izmeu pojave i subjekta koji formira nauno-istraivako saznanje
o pojavi nije potpuno odriva. U protivnom, masovne pojave ne bi bilo mogue
posmatrati, odnosno o njima prikupljati podatke posmatranjem. Jer, pri posmatranju
masovnih pojava nuno je koristiti vei broj posmatraa. I kada posmatra lino,
neposredno, ulnim dodirom opaa i evidentira pojavu, nije mogue izostaviti
subjektivnu komponentu. Posmatra opaenom pridaje znaenje i smisao. Takoe
ula svih posmatraa nisu uvek u istom stanju i ne moraju da budu optimalno
osetljiva. I, na kraju, ostaje pitanje kojim ulima se posmatranje prvenstveno slui:
vidom, sluhom, dodirom ili kombinacijom ula? Ako je vie ula aktivirano u
opaanju i evidentiranju manifestacije pojave, koje ulo ima prednost? Uzmimo
primer izjanjavanja o jednom predlogu. Oni koji se izjanjavaju raspravljaju o
jednom predlogu, daju o njemu svoje iskaze, ne glasaju, ve se o prihvatanju predloga
zakljuuje na osnovu datih iskaza uesnika. Ako su iskazi pokazatelji opredeljenja, a
iskazi su osnov dobijanja podataka ispitivanjem, kakva je sutinska razlika, u ovom
sluaju, izmeu posmatranja i ispitivanja?
Izloene injenice govore dovoljno ubedljivo o uslovnosti definicije, ali i o
tekoama razlikovanja posmatranja od nekih drugih naina sakupljanja podataka. To
naroito dolazi do izraaja kada se eli napraviti razlika izmeu ispitivanja (posebno
intervjua) i masovnog posmatranja. Prilikom sprovoenja intervjua ispitanici kazuju
svoja opaanja o pojavi koja ispitiva evidentira. Posmatra - saradnik opaa pojavu i
evidentira sopstvena opaanja. U oba sluaja evidentirani podaci dospevaju pred
naunog istraivaa kao iskazi drugih o pojavi, na osnovu kojih on o njoj zakljuuje.
I, u oba sluaja posredovali su ljudi sa svojim opaajnim mogunostima, sveu i
sposobnou interpretacije. Slini problemi se javljaju i prilikom razlikovanja
posmatranja od odreenih oblika kvazieksperimenata.
Odnos posmatranja i drugih metoda otvara veoma sloeno pitanje
eksperimentalnosti metode. Naime, izgleda da sve metode empirijskih istraivanja
imaju svojstva eksperimentalnog jer, i kada ne uspostavljaju vetaku situaciju za
odigravanje pojave, pri svakom sakupljanju podataka nastaje vetaka, organizovana
situacija. Nije prirodna ni spontana situacija odgovarati na unapred sroena pitanja o
osetljivim stvarima nepoznatom oveku koji je to zatraio. Osim toga, i ispitivanje i
posmatranje su metode prikupljanja podataka u eksperimentu. U tom smislu treba
shvatiti "eksperimentalnost kontrolisanih istraivanja".

222
 Osnovni predmeti posmatranja mogu biti:
spoljni predmeti i pojave koje nezavisni posmatrai mogu opaziti na
slian ili identian nain. Za ovaj predmet se vezuje pojam posmatranja
u uem smislu;
posmatra moe biti sam sebi predmet posmatranja. To je
samoposmatranje - introspekcija, i spada u ire shvaeno posmatranje.
Predmet posmatranja mogu biti sve pojave ije se spoljanje manifestacije
mogu ulno opaati. To znai da se posmatranjem mogu istraivati samo aktuelne
pojave za vreme njihovog trajanja. Time se odreuju osnovne karakteristike
posmatranja, njegove prednosti, tekoe primene i nedostaci u prikupljanju podataka.
Iz metodolokih nalaza proizlazi da je osnovna bitna karakteristika
posmatranja kao naina prikupljanja podataka u tome da se njime dolazi neposredno
do originalnih, autentinih podataka bez protoka vremena i prenosilaca podataka koji
bi mogli da ih deformiu. To je osnovna prednost posmatranja. Istovremeno, uz
injenicu da je verodostojnost i pouzdanost podataka dobijenih posmatranjem vea od
onih koji su dobijeni drugim nainima, posmatranje ima brojna ogranienja, tekoe i
nedostatke u primeni. Najvea su u pogledu mogunosti izbora predmeta i postizanja
sistematinosti posmatranja.
Iz napred datog odreenja posmatranja proizilazi da se kao predmeti
istraivanja ne mogu javiti pojave koje su prole, a javljaju se znatne tekoe u
istraivanju unutranjih psihikih pojva, vrednosti, stavova, doivljavanja, itd., kao i
kod istraivanja dugotrajnih, iroko rasprostranjenih, masovnih i veoma sloenih
pojava. Tekoe vezane za masovne, dugotrajne, iroko rasprostranjene i veoma
sloene pojave su, u sutini, problemi ostvarivanja sistematinosti posmatranja.
Osnovne tekoe bile bi:
ogranienost opaajnog polja istraivaa, koje proizilazi iz injenice
da se prikupljanje podataka posmatranjem sastoji od niza pojedinanih
opaanja delova manifestacija realnog toka stvarnog zbivanja - bez
ometanja ili uz minimum ometanja spontanosti posmatrane pojave od
strane istraivaa;
podreenost procesa istraivanja spontanom ritmu dogaaja, to
proizilazi iz injenice da ritam opaanja zavisi u potpunosti od brzine
odigravanja dogaaja;
sloenost pojava i istovremenost mnogobrojnih raznovrsnih
manifestacija pojave, koje je teko, zbog obima, brojnosti i
raznovrsnosti opaati, pamtiti i registrovati. Ovo vodi selektivnom
odnosu istraivaa i nuno osiromaenju podataka i umanjivanju
sistematinosti i preciznosti;
nepravilnost, odnosno neujednaenost pravilnosti odigravanja
razliitih pojava, to oteava predvianje, planiranje i pripremanje za
posmatranje naroito neregularnih, neuobiajenih, retkih i kratkotrajnih
pojava u kojima se mogu ispoljiti neki latentni odnosi i svojstva (na
primer: suprotnost interesa, zajednitvo, akcioni potencijali, vrstina i
postojanost itd.);
teorijsko-metodoloki nedostaci, meu kojima su najznaajniji:
a) nedovoljna metodoloka prouenost posmatranja;
b) nerazraenost klasifikacionog sistema razvrstavanja
podataka, to je povezano sa nerazvijenou tipologije
ponaanja;

223
 c) neprilagoenost operacionalnih definicija pojmova koji
se u istraivanju koriste (vie odgovaraju verbalnim
iskazima), iz toga nedovoljna razraenost moguih
indikatora;
d) nerazvijenost metoda formiranja vremensko-prostornog
uzorka u istraivanju dugotrajnih i disperzivnih pojava;
e) nerazvijenost i nedovoljna proverenost pravila rada
posmatraa.
Sve ovo doprinelo je da se kao najpovoljniji predmet istraivanja
posmatranjem smatraju:
male organizacione, institucionalizovane ili eksperimentalne grupe;
procesi odluivanja u organizacijama, institucijama i organima;
proces rada, organizacija, podela rada i sadraj pojedinih zanimanja
u podeli rada itd.
Sve tekoe i nedostaci ne ispoljavaju se u istoj meri pri svim posmatranjima,
niti su sve vrste posmatranja podjednako pogodne za sve predmete istraivanja.
U procesu naunog istraivanja, kao i drugi naini (metodi) sakupljanja
podataka, posmatranje se ostvaruju primenom odgovarajuih tehnika. A, s obzirom na
injenicu da smo tehnike istraivanja definisali kao sistematsko, svrsishodno jedinstvo
instrumenata i postupaka, moramo konstatovati da smo na taj nain obavezni da
koristimo kriterijume:
a) instrumenta, i
b) postupka.
Za sva posmatranja moemo konstatovati da se kao instrumentom slue
protokolom ili evidencionim obrascem i kodeksom (klasifikacijom) pojmova. To im
je zajedniko. No, tu sada zajednitvo prestaje. Po kriterijumu instrumenta moemo
sva posmatranja podeliti na:
posmatranje bez korienja tehnikih pomagala u procesu opaanja;
posmatranje sa korienjem tehnikih pomagala kao pomonih u
procesu opaanja;
posmatranje sa intenzivnim korienjem tehnikih pomagala, tj.
instrumenata.
Posmatranja sa iskljuivim posredovanjem tehnikih pomagala, tj.
instrumenata veoma su esta u prirodnim naukama, a i u nekim specijalnim oblastima
drutvenih i ekonomskih nauka. To su posmatranja pomou automatske kamere,
prislunih ureaja, itd., to nije uobiajeno u redovnim naunim istraivanjima, te oko
kojih postoje znaajni etiko-moralni problemi. No, ivotna praksa ih poznaje i pri
tom koristi naune metode, te ona ne mogu ostati izvan nae panje.
Drugi kriterijum (kriterijum postupka) zahteva primenu dva potkriterijuma:
a) neposrednost, i
b) uee.
Zbog injenice da u izvesnoj meri odstupamo od uobiajene klasifikacije, koja
e docnije biti prikazana, moramo napomenuti da je uobiajeno govoriti o
neposrednom posmatranju i posmatranju sa uestvovanjem.
Prema stepenu neposrednosti posmatranja, smatramo pravilnom podelu na:
neposredna posmatranja u kojima je posamtra jedno isto lice koje
opaa, evidentrira, obrauje podatke i zakljuuje na osnovu njih;
posredna posmatranja u kojima revizor prikuplja podatke posredstvom
opaanja pojave preko vie saradnika, ak i kad sudeluje u
posmatranju.

224
 Meutim, kriterijum uea je prilino neodreen kriterijum. Naime uee u
nekom procesu podrazumeva nuno odreeni stepen aktivnosti u ostvarivanju pojave.
Prema tome, to nije prosto prisustvovanje pojavi - procesu bez uloge i mesta u njoj.
Stoga je celishodno napraviti sledeu klasifikaciju:
1. posmatranje s uestvovanjem;
2. posmatranje s prisustvovanjem, i
3. posmatranje bez prisustvovanja.
Prema ovoj klasifikaciji: posmatranje s uestvovanjem podrazumevalo bi
samo ona posmatranja u kojima posmatra ima odreenu ulogu u ostvarivanju
procesa; posamtranje sa prisustvovanjem bilo bi ono u kojem posmatra nema
nikakvu ulogu u procesu, ali je neposredno prisutan zbivanjima, aktivnostima - u koje
nije ukljuen; posmatranje bez prisustvovanja podrazumeva posmatranje u kome je
opaanje obavljalo neko drugo lice ili odgovarajui instrument, a da posmatra
neposredno ulnu vezu s pojavom uopte nije uspostavio.
U istraivakoj praksi uobiajena je klasifikacija na:
1. sintetiko (kompleksno) posmatranja;
2. neposredno posmatranje;
3. masovno posmatranje, i
4. prouavanje pojedinanih sluajeva.
Ova klasifikacija, inae, mea kriterijume neposrednosti i kriterijume
karaktera predmeta posmatranja.
Priroda naunog rada zahteva da posebno obradimo sintetiko-kompleksno
posmatranje i neposredno posmatranje.
Sintetiko ili kompleksno posmatranje ima sledee bitne karakteristike
koncentrisane oko predmeta i postupka sprovoenja posmatranja:
Predmet kompleksnog posmatranja je, po pravilu, jedna globalnija,
sloenija i dugotrajnija pojava, na primer: radna organizacija, njeni
delovi i sl.;
Postupak u sprovoenju ovog istraivanja posmatranjem
karakteristian je po sledeem:
a) projekt istraivanja je nuno elastiniji od ostalih i
dozvoljava u toku rada znatnije promene kako u korienju pojedinih
instrumenata i postupaka, tako i smera i koncepcije istraivanja,
saglasno podacima koji se, po fazama, prikupljaju i obrauju;
b) po fazama se vri sekvencijalna analiza, na osnovu koje
mogu da se menjaju polazne postavke i zakljuci prethodnih faza
istraivanja;
v) po fazama je korisno vriti tzv. "kvazistatistiko" sreivanje
podataka s ciljem otkrivanja praznina u prikupljenoj grai i utvrivanja
praktinih mogunosti na osnovu prikupljenih podataka.
Iz metodoloke grae proizlazi da sprovoenje kompleksnog posmatranja
podrazumeva etiri osnovna zadatka koji se vremenski meusobno prepliu. To su:
odabiranje problema, definisanje osnovnih pojmova i izrada
instrumenata za prikupljanje i sreivanje podataka (klasifikacija,
obrasci, tehniki aparati za evidentiranje podataka itd.);
prikupljanje podataka posmatranjem o uestalosti, rasprostranjenosti i
svojstvima (o manifestacijama) raznih pojava, odnosno odreenih
pojava u posmatranoj sredini;
ukljuivanje podataka u teorijski model, to podrazumeva u toku rada i
potrebno rekonstruisanje modela, i

225
 sinteza podataka.
Treba imati u vidu da tokom rada neprekidno preti opasnost od hroniarskog
opisivanja dogaaja, od ega je brana sekvencijalna analiza po fazama. Meutim, to
ne znai zapostavljanje hronologije.
Neposredno posmatranje je ono u kome istraiva neposredno ulno
uspostavlja odnos sa stvarnim injenicama i na taj nain dolazi do podataka o njima.
Neposredno posmatranje moe se klasifikovati, prema radu i ulozi posmatraa, u dve
grupe:
1. posmatranje bez uestvovanja, i
2. posmatranje sa uestvovanjem.
Posmatranje sa uestvovanjem se deli u pet podgrupa:
1. potpun uesnik, je tip posmatranja u kome se, po pravilu, u
posmatranoj grupi ne zna da je izloena posmatranju, niti joj je
poznato ko od njenih lanova, pored redovne uloge u grupi, vri i
ulogu posmatraa. Ovaj tip posmatranja je vrlo efikasan za
prikupljanje istinitih podataka o ponaanju grupe, a kada se radi o
zatvorenim grupama, i jedino mogu. Meutim, ovaj nain izaziva
odreene dileme etike prirode: da li je dozvoljeno vriti nauno
istraivanje nad subjektima koji za to nisu dali svoju saglasnost.
Ova dilema se otklanja ako se poe od vitalnih interesa i potreba
kao od kriterijuma na osnovu koga se opredeljujemo. Postoji stav
da se ta dilema, u odreenim sluajevima, moe reavati
naknadnim obavetavanjem i naknadnom saglasnou;
2. uesnik - posmatra - lan je posmatrane grupe, u njoj obavlja
svoju redovnu ulogu, ali, sa znanjem grupe, preuzima i ulogu
posmatraa. U njegovom redovnom radu preovlauje njegova
redovna, odnosno radna uloga;
3. posmatra uesnik, je po svojoj ulozi i poloaju u svemu isti sa
uesnikom posmatraem, osim to je on slobodniji u kretanju i kod
njega preovladava uloga posmatraa;
4. ist posmatra - po pravilu, nije lan grupe, nema u njoj stalnu (na
primer, radnu) ulogu, ve je prisutan, po pravilu pasivan, uesnik u
zbivanjima sa iskljuivim zadatkom da obavi posmatranje.
Posmatrana grupa je informisana o njegovoj ulozi;
5. nauni posmatra - je tip koji je u klasifikaciju uneo dr. V. Mili.
Posmatrana sredina je prihvatila i rad posmatraa u ulozi
istraivaa, te on nema nikakve zadatke osim da komunicira sa
sredinom i obavlja posao posmatraa.
Prednosti ovog tipa posmatranja sa uestvovanjem su u tome to je mogue
doi do autentinih, verodostojnih i iscrpnih podataka o zbivanjima u grupi, do kojih
je znatno tee doi licima izvan grupe. Meutim, postoje opasnosti od pristrasnosti
posmatraa zbog interesne povezanosti s grupom, te je potrebno preduzimati mere s
ciljem obezbeivanja objektivnosti opaanja posmatraa. Te mere se svode na:
a) razvijanje instrumentarija i postupaka;
b) obuku posmatraa;
c) strogu kontrolu rada posmatraa koja se javlja i u vidu
alternacija (posmatraa - parova koji rade nezavisno).
Metodoloka je pretpostavka da su dva poslednja tipa posmatranja, po prirodi
stvari, objektivnija, jer nemaju povezan interes sa posmatranom grupom.

226
 Prednosti tehnike posmatranja su u mogunostima opaanja i korienja
indikatora koji se, po pravilu, ne koriste u ispitivanju, a ni u primeni analize sadraja.
Mogue je opisivati ponaanje cele skupine ili itavog sastava odreenog segmenta,
ime se moe, u odreenim okolnostima, stei tanije saznanje o stvarnom znaenju
odreenih postupaka i drugih vidova ponaanja. Osim toga, ako se posmatranje
obavlja kroz dui period i, posebno, ako je posmatranju izloen dovoljno veliki broj
odgovarajuih subjekata i procesa tada je mogue stei saznanje o razvoju i
kontinuitetu odnosno oscilacijama aktivnosti. Ako u duem vremenskom periodu (na
primer, od nekoliko godina) imamo ili permanentno ili ciklino ponovljeno
posmatranje istih subjekata u razliitim akcijama i razliitim fazama tih akcija,
skupljeni podaci mogu biti veoma pouzdani i predstavljati odgovarajuu osnovu za
prognostiku.
Najverodostojnije podatke, po pravilu, moe obezbediti neposredno
posmatranje sa uestvovanjem - bilo da je posmatra - uesnik ili uesnik - posmatra.
Disperzija organizacione aktivnosti zahteva da se istovremeno vre
posmatranja ponaanja razliitih organizacionih subjekata. Otuda neophodnost da se u
takvim situacijama angauje veliki broj posmatraa (nazovimo ih pomonim) koji e
raditi primenjujui istovetne postupke i istovetne kriterijume. Tu lei osnovna
opasnost i tekoa strunog kadrovskog i organizacionog karaktera. Poznato je da i
jedan isti posmatra tokom dueg vremena ne uspeva da odri potpuno iste
kriterijume usled zasienja, razliitog stepena koncentracije, neoekivanosti situacije,
i slinih uzroka. Stoga su neophodni struno obrazovanje posmatraa i odreena lina
svojstva koja se niim drugim ne mogu nadoknaditi. U posmatranim sredinama esto
nije mogue nai odgovarajue linosti, a i kada se mogu nai i angaovati, javljaju se
gotovo nereivi problemi oko njihovog izdvajanja na odreeno vreme s ciljem
obuavanja. To je jedan od prvih razloga to se dobijaju podaci razliitih vrednsoti.
Drugi razlog je u zainteresovanosti uesnika posmatraa za tokove organizacione
aktivnosti koji utiu i na njegov realni poloaj. Ma koliko to eleo, posmatra se ne
moe potpuno osloboditi subjektivnosti, a to daje odreenu interesnu obojenost
podacima. Trei razlog je u mogunosti razumevanja sredine i procesa u njoj,
sposobnosti pravilnog izbora kljunih podataka to predstavlja izuzetan napor. etvrti
razlog je u dinamici zbivanja i prilaagoenosti instrumentarijuma koji se koristi, kao i
u izdrljivosti (psihikoj i fizikoj) posmatraa.
Izbor predmeta posmatranja od velikog je znaaja za uspenu primenu metode
posmatranja. A, metod posmatranja ne mora se smatrati iskljuivo metodom
prikupljanja podataka. On ima i komponente operativnog metoda, to se i samo na
osnovu metode posmatranja moe izvesti nauni zakljuak o predmetu istraivanja.
Posmatranje kao metod prikupljanja podataka moe se koristiti istovremeno sa
drugim metodama (ispitivanjem, analizom dokumenata) prikupljanja podataka. Pri
tom se moe obuhvatiti:
a) u celosti isti predmet koji se istrauje i drugim metodama;
b) samo delimino, samo one komponente koje se ne istrauju drugim
metodama;
v) deo predmeta koji se ne istrauje drugim metodama. Predmet i uslovi
istraivanja determiniu izbor izmeu navedenih mogunosti.

227
 4.3.3. EKSPERIMENT

U prolom veku upotreba eksperimenta u drutvenim naukama je osporavana,

jer se pod eksperimentom uglavnom podrazumevalo nauno posmatranje pojava koje
su vetaki, laboratorijski izazvane radi utvrivanja njihovih uzroka. Zbog toga je
isticano da je eksperiment u drutvenim naukama nemogu, jer se ponaanje ljudi kao
svesnih bia u vetakim, eksperimentalnim uslovima menja, odnosno da se ljudi,
kada znaju da se njihovo ponaanje posmatra, ne ponaaju prirodno, i da su zato
rezultati dobijeni eksperimentom krajnje nepouzdani. Ovo klasino stanovite prema
eksperimentu i mogunostima njegove primene u istraivanju drutvenih pojava
zastupala je veina sociologa - poev od Konta preko Marksa do Dirkema.
Ogist Kont je smatrao da eksperiment nije tako plodan zato to se svako
eksperimentisanje protivi spontanom razvitku drutva i to remeti njegov organski
tok. "Drugi fundamentalni nain umijea posmatranja ili eksperimentisanja u pravom
smislu, pie Kont, na prvi pogled kao da treba da bude potpuno zabranjeno u novoj
nauci koju ovde konstituiramo, to je, uostalom, nita ne bi spreavalo da bude
pozitivna.
Marks je, takoe, bio skeptian u pogledu ire upotrebe eksperimenta u
drutvenim naukama. On je smatrao da eksperiment u drutvenim naukama treba da
zameni metod razumne apstrakcije. U predgovoru prvog toma Kapitala on pie: "Kod
analize ekonomskih odnosa ne moe se posluiti ni mikroskopom ni hemijskim
reagencijama. Njih mora zameniti mo apstrahovanja."
Emil Dirkem, koji je bio vatreni pristalica upotrebe komparativnog metoda u
sociologiji, sasvim je poricao korienje eksperimenta u sociolokim istraivanjima.
On je verovao da je uporedna metoda u sociologiji prava zamena za eksperiment, koji
se koristi u prirodnim naukama.
Za razliku od klasinog shvatanja, koje je pod eksperimentom podrazumevalo
nauno posmatranje pojava iskljuivo u vetaki stvorenim uslovima, savremeno
shvatanje stoji na stanovitu da je eksperimentalno posmatranje mogue i izvan
laboratorije, u prirodnim uslovima. Imajui u vidu upravo uslove u kojima se
eksperiment izvodi, danas se u drutvenim naukama najee koriste tri vrste
eksperimenta:
laboratorijski,
eksperiment u prirodnim uslovima, i
prirodni eksperiment.
Laboratorijski eksperiment je nauno posmatranje odreenih drutvenih
pojava u vetaki stvorenim uslovima koji omoguavaju to povoljnije sagledavanje
njenih uzroka. U granicama u kojima to dozvoljava nauna etika, eksperimentator u
laboratorijskom eksperimentu stvara odgovarajuu eksperimentalnu situaciju da bi
obezbedio neposredno izuavanje dejstva jednog ili vie inilaca za koje se
pretpostavlja da su uzroci odreene drutvene pojave. U sociologiji ovaj tip
eksperimenta najee se sprovodi u obliku tzv. " sociodrame". To je, u stvari, jedna
vrsta pozorine igre u kojoj lanovi jedne grupe igraju pred publikom, odnosno
lanovima druge grupe, odreene uloge iz ivota na to je mogue stvarniji nain.
Publika se uivljava u dotine uloge i spontanim reakcijama poinje uestvovati u
igrama. Posmatranjem i analizom reakcija publike eksperimentator dolazi do saznanja
o uticaju pojedinih drutvenih uloga na ponaanje ljudi u grupi. Meutim, valja imati
u vidu da su saznajni dometi laboratorijskih eksperimenata u izuavanju drutvenih
pojava veoma ogranieni, jer je teko stvoriti vetaku situaciju koja bi u potpunosti

228
odgovarala situaciji u stvarnom ivotu. Obino se smatra da saznanja dobivena ovom
vrstom eksperimenta nemaju veu teorijsku vrednost i da uglavnom mogu da poslue
kao plodonosne pretpostavke koje treba dalje ispitivati i proveravati u realnim
drutvenim situacijama.
Eksperiment u prirodnim uslovima izvodi se u stvarnim prirodnim uslovima u
kojima eksperimentator kontrolie dejstvo eksperimentalnog inioca. Konkretno: ova
vrsta eksperimenta izvodi se tako to se odaberu dve grupe koje su po svim
svojstvima to je najvie mogue izjednaene. U jednoj od tih grupa (eksperimentalna
grupa) deluje inilac kojim se eksperimentie, dok je u drugoj grupi (kontrolna grupa)
dejstvo tog eksperimentalnog inioca iskljueno. Uporednim posmatranjem situacije u
eksperimentalnoj i kontrolnoj grupi dolazi se do saznanja o dejstvu inioca kojim se
eksperimentie.
Ova vrsta eksperimenta se veoma esto koristi u sociologiji, naroito za
izuavanje drutvenih odnosa u procesu rada. Na primer, ovom vrstom eksperimenta
se moe utvrditi da li organizacija rada utie na produktivnost rada. Da bi se to
ispitalo, potrebno je odabrati dva preduzea koja se bave istom vrstom proizvodnje,
koja su na priblino istom tehnolokom nivou i koja imaju priblino istu
kvalifikacionu strukturu zaposlenih i istu produktivnost rada. U jednom od tih
preduzea zadri se klasina organizacija rada (kontrolno preduzee), a u drugom se
uvede nauna organizacija rada (eksperimentalno preduzee). Posle odreenog
vremenskog perioda, koji ne sme biti suvie kratak zbog adaptacije radnika na nove
uslove, uporedi se produktivnost rada u jednom i drugom preduzeu. Ako se pokae
da je u eksperimentalnom preduzeu produktivnost rada porasla, moe se zakljuiti da
je to rezultat nove naune organizacije rada. Na isti nain moe se eksperimentalno
ispitati i uticaj stila rukovoenja ili participacije radnika u upravljanju na
produktivnost rada i sl.
Napomena: Eksperiment u prirodnim uslovima ima veliku prednost nad
laboratorijskim, jer se izvodi u realnim i normalnim uslovima, u kojima se ljudi
ponaaju mnogo prirodnije i stvarnije nego to to ine u vetaki stvorenoj situaciji,
pa su zato i njegovi rezultati mnogo pouzdaniji od rezultata dobivenih laboratorijskim
eksperimentom.
Prirodni eksperiment nije eksperiment u pravom smislu rei. To je u stvari
kvazieksperimentalno istraivanje nekog drutvenog procesa u njegovom spontanom
toku na onim mestima i u onim vremenskim momentima kada se on pojavljuje u
svojim najizrazitijim oblicima. Prouavanje ponaanja pojedinaca ili drutvenih grupa
za vreme velikih prirodnih katastrofa kao to su zemljotresi, poplave, veliki poari itd.
jeste jedan od oblika prirodnog eksperimenta. Jo dramatiniji oblik ove vrste
eksperimenta jeste ispitivanje razliitih sadraja i dimenzija ljudskog ponaanja u
ratnim uslovima. Pored ovih dramatinih situacija, prirodni eksperiment se moe
koristiti i za izuavanje svakodnevnih drutvenih procesa koji se odvijaju u
specifinim uslovima. Prouavanje procesa nastajanja jedne nove lokalne zajednice ili
nove radne zajednice su primeri takvog oblika prirodnog eksperimenta.
Napomena: Prirodni eksperiment je znatno manje pouzdan od eksperimenta u
prirodnim uslovima. Osnovna tekoa sa kojom se on suoava sastoji se u tanom
snimanju poetne situacije koja je postojala neposredno pre nego to je u njoj poeo
da deluje inilac ije se dejstvo istrauje. Ta tekoa se znatno smanjuje ako se
prirodnim eksperimentom prouavaju tok i posledice drutvenih pojava iji je poetak
poznat, jer se kod njih moe potpunije i preciznije snimiti poetna situacija.

229
 Prema rezultatima teorijsko-empirijskih istraivanja upotreba eksperimenta u
drutvenim naukama jeste mogua, ali ne u onoj meri i u onom stepenu kao to je to
sluaj u prirodnim naukama. Ovo zbog toga to:
U osnovi drutva i drutvenih pojava jeste ovek, koji je svesno i voljno
bie, i on se kao takav u svim eksperimentalnim situacijama, bilo da su one
laboratorijske ili prirodne, drugaije ponaa nego u svakodnevnim realnim
situacijama.
Kod drutvenih pojava je znatno tee i sloenije nego kod prirodnih
eksperimentalnim putem otkriti njihove uzroke, jer su deterministiki
odnosi kod drutvenih pojava veoma kompleksni i sloeni. U pozadini
svake drutvene pojave uvek se nalazi mnotvo raznovrsnih uzroka i
veoma je teko eksperimentom otkriti dejstvo svakog od tih inilaca.
Ukratko, upotreba eksperimenta u drutvenim naukama je mogua, ali je ona
mnogo sloenija i nauno manje plodotvorna nego u prirodnim naukama.

4.3.4. STUDIJA SLUAJA

Prema istraivakim iskustvima ispoljenost odnosno spoljanje manifestacije

procesa - pojave uslov su za valjanu primenu metode studije sluaja. Mada se u ne
mnogo bogatoj istraivakoj praksi metoda studije sluaja pokazala kao primenjiva,
ona se jo ne moe smatrati ire afirmisanom, tavie, jo ne postoji saglasnost o
njenom nazivu, ni o njenoj pripadnosti metodolokim pristupima, ni o njenoj
naunosaznajnoj vrednosti. Otuda pitanje da li je metoda studija sluaja uopte uzev
metoda? Opravdanost pitanja je u injenici da ona nema svoje tehnike prikupljanja
podataka, a nema ni jasno izraene druge delove (logiki i epistemoloki) metode.
Metoda studije sluaja je metoda po metodolokoj koncepciji, po koncepciji
istraivanja ije su bitne doredbe:
Predmet istraivanja ovom metodom mogu biti samo celine realnosti koje
se u ukupnoj realnosti mogu identifikovati i definisati kao celovite
posebnosti u vremenu i prostoru. Ove celine mogu da budu manje ili vee
sloenosti, manje ili vee rasprostranjenosti, manjeg ili veeg obima,
manje ili vee trajnosti, itd., ali se nezavisno od toga mogu istraivati,
shvatiti i saznavati kao celine koje se potpuno jasno razlikuju od
okruenja. I kada se u predmet istraivanja ukljuuju odnosi i veze sa
okruenjem, naglasak je na posebnoj celini i njenim odredbama;
Raznovrsnost sastava svakog celovitog procesa odnosno pojave i razni
obimi i nivoi saznanja o njima i o odnosima sa okruenjem podrazumevaju
raznovrsne izvore podataka, raznovrsne podatke i stoga razne naine
prikupljanja podataka. Iz toga proizilazi konceptualni zahtev o veoma
visokom stepenu sadrajne usklaenosti tehnike i metode prikupljanja i
obrade podataka;
Metod studije sluaja podrazumeva veoma jak oslonac na nauno
formulisan model pojave (makar u projektu istraivanja) i vodi
rekonstruisanju postojeeg ili konstituisanju novog modela.
Iz ovog odreenja metode studije sluaja kao metode, proizilaze odgovori i na
pitanje o valjanosti korienja naziva. U metodolokoj literaturi pominju se nazivi
"metod sluaja" (case method), "studije sluaja" (case study), "analiza sluaja" (case
analysis). Njihova upotreba nije dosledna, a bilo je ideja i pokuaja da se u postojee
nazive umetnu odreeni dodaci ili da se izvre promene odreenih rei u nazivu. Bez

230
prouavanja sadraja i znaenja pojmova upotrebljenih za odredbe naziva neemo
moi da pravilno odaberemo valjan naziv.
Sam pojam metoda studije sluaja daje mogunost za dva shvatanja koja
odgovaraju i duhu srpskog jezika:
1) postoji sluaj koji ima svoj metod, te se radi o njegovom metodu metodu
sluaja;
2) postoji metod u iji koncept je ugraen sluaj kao metodoloko-metodski
princip.
Nijedno od ova dva znaenja ne izraava sutinu metoda i njegovog odnosa
prema predmetu istraivanja. Naziv "analiza sluaja" blii je istinskom pojmovnom
sadraju i duhu jezika, ali je obim pojma preuzak. Naime, ovaj metod ne
podrazumeva, ak ne doputa upotrebu samo jednog metoda. A analiza je upravo
samo jedan od osnovnih metoda. To je dovoljan razlog da nam ovaj naziv ne bude
prihvatljiv. Pojmovni sadraj "studija sluaja" veoma je blizak sutinskim odredbama
i po obimu pojma. Naime, ovim nazivom se tvrdi da je to metod koji prouavanjem
sluaja (kao celine) omoguuje ostvarivanje naunog saznanja. To je razlog da
usvojimo naziv "metod studije sluaja".
U svim nazivima upotrebljena je re sluaj. ta je njen pojmovni sadraj i ta
je njeno bitno znaenje? Odgovor je sledei:
radi se o jednoj celini ukupne realnosti, ili o jednom procesu;
ta celina je ograniena prostorno i vremenski i svojim kvalitativnim i
kvantitativnim odredbama, bitnim iniocima, sadrajem, sutinom i
formom;
ona nije i ne moe da bude preteno namerni proizvod bilo kog subjekta,
ve je posledica raznovrsnih okolnosti i dejstva inilaca realnosti;
sluaj u sebi sadri odreeni aktivitet izraen ka ispoljavanje svojstava
(karakteristika), kao dogaanje, odnos, ponaanje, akcija itd.
Na taj nain se "sluaj" kao odredba metoda i generalna odredba predmeta
moe prihvatiti kao osnova za izvoenje i konkretizaciju istraivake tematike.
Metodu studije sluaja stavljene su mnoge zamerke u cilju osporavanja.
Najee su: nedovoljna valjanost, nepouzdanost, nepodesnost za uoptavanje, to je
posledica niskog stepena standardizovanosti i pripadanja pristupu "kvalitativne
metodologije" umesto pristupa "kvantitativne metodologije". Pobrojane zamerke vae
onoliko koliko vae i za sve druge metode istraivanja u drutvenim naukama.
Problemi na koje one ukazuju valjano se reavaju konceptualizacijom i izradom
projekta istraivanja u kome su sadrane sve definicije, kategorije, pojmovi i termini,
operacionalizovan predmet istraivanja, razvijeni svi nivoi radnih hipoteza i definisani
indikatori, razraene metode i tehnike istraivanja (prikupljanja obrade i analize
podataka), izraeni odgovarajui planovi i uputstva za rad i obezbeena odgovarajua
kontrola. Razumljivo je da standardizacija zavisi od standardizacije metoda
prikupljanja i obrade podataka. ak ni zahtevi za utvrivanjem relacija i rangova
(saznajne vrednosti) izvora podataka i podataka ne odnose se samo na metod studije
sluaja, ve na svako istraivanje u kome je korieno vie vrsta podataka i metoda
njihovog sakupljanja. Izvesne specifinosti, zahtevi za prilagoavanjem, javljaju se
samo pri shvatanju pojave kao celine. Pripisivanje manjkavosti metodi studije sluaja
zbog toga to ne pripada "pristupu kvantitativnih metodologija" zaista je neosnovano.
Naime, istinsko nauno istraivanje ne opredeljuje se za kvalitativni ili kvantitativni
pristup, ve je jasno usmereno na saznavanje kvaliteta i njihovih kvantiteta i na
meusobne eksterne i unutranje kvalitativno-kvantitativne odnose.

231
 Metoda studije sluaja neosporno ima znaajne prednosti u primeni. Bitne
prednosti ine komponente njenog osnovnog koncepta o istraivanju celine,
orijentacija na raznovrsnost izvora i podataka, ouvanje pojedinanog, veliku
prodornost i elastinost obuhvata. Meutim, ova njena svojstva nisu dovoljan razlog
da se ona kvalifikuje kao metoda koja se jedino afirmie u istraivanju uzroka,
odnosno u pribavljanju odgovora na pitanje "kako" i "zato", mada redosledi
odigravanja i hronologije imaju bitnu ulogu u realizaciji istraivanja, to je svojstvo
genetskih istraivanja. Njena bitna ogranienja su mogunost obuhvata predmeta
istraivanja, problemi projektovanja i realizacije istraivanja i naroito,
ekonominosti. Predlozi i pokuaji otklanjanja nedostataka ove metode kao to su
zahtevi za razvijanjem odgovarajueg pojmovnog sistema, obezbeivanjem valjanog
kodiranja kvantitativnih podataka, stvaranjem sistematiskih tipologija, formulisanjem
proceduralnih pravila, valjanog utvrivanja "poetne" i "krajnje" take sluaja
izradom planova realizacije i uslova primene planova kojima se obezbeuje njihova
unutranja valjanost, izrada protokola i baze podataka, relevantnim izvorima podataka
i relevantnim podacima, ouvanjem lanca evidencije izradom klasifikacionih sistema,
konstruisanjem mera i merila, izborom statistikih postupaka, itd. opravdani su
ukoliko se ne previa da se ta pitanja reavaju projektom istraivanja, izradom
odgovarajuih instrumenata, planova obrade podataka i uputstava, kao i kada izrada
razliitih pregleda, lista i obrazaca nema svojstva preteranog, odnosno nepotrebnog
administriranja u realizaciji istraivanja.
"Sluaj" se moe shvatiti ue i ire. Kada je re o metodi studije sluaja,
"sluaj" se mora shvatiti vrlo elastino: kao "mikro" i "makro" sluaj. Prema tome,
metodom studije sluaja mogu se istraivati individualni sluajevi (sluajevi
pojedinaca), mikrosluajevi, tj. manje grupe, odnosno celine i makrosluajevi, tj.
sama organizacija. Kritika obuhvatnosti time je izgubila neto od svoje osnovanosti.
Metodom studije sluaja mogue je istraivati prole, tekue i budue
sluajeve. Prole "zavrene" sluajeve moemo rekonstruisati na osnovu rspoloivih
podataka sadranih u dokumentima ili u seanju ljudi. Tekue ili "ive" sluajeve
mogue je koristiti kao predmet istraivanja zapoinjanjem istraivanja dok jo sluaj
traje, ukljuujui se u njega u nekoj od njegovih faza razvoja. Istraivanje "budueg"
sluaja moe se shvatiti na dva naina: prvo, istraivanje uslova, uzroka i tendencija
nastajanja sluaja, to ima karakteristike egzaktnog prognostikog istraivanja; drugo,
na osnovu ranijih istraivanja slinih srodnih sluajeva formiranjem modela sluaja
koji se u slinim situacijama moe oekivati. Tako je otrica kritike o mogunostima
obuhvata metodom studije sluaja izgubila jo deo svoje vrednosti. Jer istraivanje
istovrsnih sluajeva iz prolosti, sadanjosti i budunosti nesumnjivo govori o
sposobnosti metode da obuhvati genezu i uzrono-funkcionalne odnose.
Postavlja se pitanje reprezentativnosti istraivanja metodom studije sluaja?
Jer, neosporno je da jedan sluaj nije dovoljno reprezentativan za pojavu sa mnotvom
pojavnih oblika i svojstava. Prvo, ini nam se da se pri ovakvoj kritici zaboravlja:
da se neke pojave, dogaaji, procesi javljaju periodino kao pojedinane;
da nepotpuna indukcija dozvoljava zakljuivanje i od jednog lana na celu
skupinu;
da je za istraivanje mogue odabrati izrazito razvijen i razuen sluaj koji
sadri sve bitne i karakteristine inioce struktura, funkcija, veza i odnosa i
sva bitna karakteristina svojstva istraivane pojave.
Meutim, najvanije za raspravu o obuhvatnosti i reprezentativnosti saznanja
do kojih se dolo metodom studije sluaja jeste to da se taj metod ne mora prihvatiti
iskljuivo u istraivanju pojedinanog sluaja, ve da se moe postaviti i kao

232
longitudinalno-panel istraivanje, a i kao tzv. "metoda studije sluaja u nizu" ili
"mozaik metoda studije sluaja". A, metoda studije sluaja u nizu moe se javiti u dve
osnovne varijante.
Prva ima karakteristike longitudinalnog istraivanja i podrazumeva periodino
ponavljanje istraivanja istog sluaja u razliitim fazama, odnosno etapama njegovog
razvoja (npr.: prvo istraivanje u vreme pojavljivanja sluaja, drugo u vreme njegove
kulminacije, tree u vreme njegove stagnacije, itd.), ime se vanredno tano saznaju
inioci razvojnog procesa. Otuda za istraivanje odreenih elemenata organizacije ova
je metoda nezamenljiva.
Druga varijanta podrazumeva istraivanje u isto vreme istovrsnih sluajeva na
razliitim prostorima uz primenu istog projekta istraivanja. Kompariranje podataka s
ciljem saznavanja slinosti i razliitosti ima u obe varijante izuzetan znaaj.
"Mozaik metod studije sluaja" podrazumeva strogo definisanje jednog ili
nekoliko, nikako veeg broja bitnih pitanja u okviru neke pojave. Tako strogo
odreenom predmetu istraivanja pristupa se istovremeno, na celoj teritoriji, po istom
projektu istraivanja dobijeni rezultati meusobno uporeeni, sreeni i povezani,
jedinstveno obraeni i analizirani daju, ako je uzorak odabranih jedinica istraivanja
odgovaraju, zaista reprezentativan osnov zakljuivanja i saznanja. A, mogua je i
jedna posebna varijanta "mozaik metoda studije sluaja" kojom se dolazi do idealnog
teorijsko-praktinog modela, naroito kada se radi o saznavanju novih ili tek
nastajuih pojava. Prethodnim orijentacionim istraivanjem utvrdi se jedan broj
sluajeva koji su:
tipini, pa mogu posluiti za izgraivanje tipolokog, klasifikacionog ili
mernog modela, ili
jedno od odabranih bitnih svojstava je razvijenije kod jednog subjekta
nego kod svih ostalih (pri emu se u svakom od odabranih sluajeva trai
drugo svojstvo, dimenzija, deo). Rezultati takvog istraivanja dozvoljavaju
izgraivanje idealnog tipa te pojave.
Prva podvarijanta dozvoljava ocenu (klasifikaciju) i objanjenje, pa i otkrie
odreenih pravilnosti u pojavi i u njenom odnoenju. Druga podvarijanta dozvoljava i
nauno zasnovanu prognozu.
Metod studije sluaja u nizu i mozaik metod studije sluaja mogu se primeniti
i kombinovano, ime svi prigovori u pogledu obuhvatnosti i reprezentativnosti
objektivno gube osnov.
U literaturi nailazimo i na druge klasifikacije metode studije sluaja. Tako se
pominju one sa "atomistikim" i "holistikim" pristupom u skladu sa svojstvima plana
istraivanja. Zatim prema ciljevima i zadacima istraivanja razlikuju se ona koja se
koriste kao preliminarna, opisna i za objanjenje prouavanog predmeta.
Svrhe korienja metoda studije sluaja odnosno sticanje naunog saznanja
tom metodom, mogu biti veoma razliite - od naunih (za naunu orijentaciju, opis,
klasifikacije, otkrie, objanjenje, prognozu), preko obrazovnih, do prakticistikih.
Istraivanja ostvarena metodom studije sluaja imaju u odreenim situacijama
eksperimentalni znaaj i znaenje. Obuhvatnost tehnika - postupaka i instrumenata
koji se nuno koriste prilikom primene studije sluaja ako se poe od stanovita da je
neophodno koristiti razne izvore podataka, omoguuju stvarno detaljno izuavanje
uzroka i posledica. To jasno pokazuje dalje prikazani minimum zahteva u izboru
problema, predmeta i sredine istraivanja u sprovoenju istraivanja.
Problem, odnosno predmet istraivanja treba da bude ili veoma aktuelna, ili
veoma znaajna ili tipina pojava, odnosno akcija ili komponenta akcije. Odabrana

233
pojava istrauje se, po pravilu, u sredini u kojoj je u datom momentu, po odreenim
svojstvima najizrazitija ili najtipinija.
Kao i u svim drugim istraivanjima, zapoinje se korienjem naunog fonda i
prikupljanjem prethodnih podataka o izvorima podataka i o samoj pojavi, kako bi se
mogao izraditi projekat istraivanja. Razumljivo je da se pretpostavlja visoki stepen i
potpunost informisanosti istraivaa, kao i poznavanje problematike.
Kada je u pitanju "ivi sluaj", a pojava odnosno akcija je nova, prethodna
obavetenja sakupljaju se posredstvom prethodnih informacija, linim kontaktima sa
dobro obavetenima i poznavaocima, neposrednim uvidom u situaciju na mestu
zbivanja i sl. Na osnovu prethodnih informacija istraiva priprema osnovnu idejnu
skicu naune zamisli i instrumentarija, posebno skicu osnove za razgovor koji e
voditi sa posebno upuenima na terenu, popis izvora podataka i dokumenata, elemente
za kvalitativnu analizu sadraja dokumenata, elemente za protokol u neposrednom
posmatranju i listu moguih sagovornika (ispitanika). Ovako opremljen istraiva (ili,
to je jo bolje, istraivaka ekipa od vie lanova) odlazi na mesto istraivanja i
zapoinje terenski rad. Prvo, obavljaju se individualni intervjui sa informisanim
licima. Na taj nain se formiraju tri pregleda osnovnih podataka na osnovu iskaza
ispitanika:
1. hronologija dogaaja;
2. pregled najznaajnijih aktera;
3. pregled moguih i dostupnih izvora podataka, posebno pisanih, od kojih se
neki istovremeno i pribavljaju.
Prva etapa prve faze sakupljanja podataka zavrava se formiranjem i
sreivanjem pomenutih pregleda. Druga etapa je verifikacija pregleda, koja se, po
pravilu, obavlja kolektivnim intervjuom sa grupom uesnika odabranih po kriterijumu
obavetenosti i ostvarivanjem uvida u raspoloive pisane i sline izvore. Druga faza
sakupljanja podataka zapoinje razradom instrumentarija i izborom uzorka
dokumenata i ispitanika. U nekim sluajevima mogue je istraivanjem obuhvatiti sva
izvorna dokumenta, dok u drugim sluajevima to nije mogue, bilo zbog dostupnosti,
bilo zbog obima dokumenata. Instrumentarij se razrauje za:
individualni i kolektivni intervju, najee usmereni orijentacioni,
analizu sadraja (kvalitativnu i kvantitativnu),
protokol za neposredno posmatranje (tip "posmatra - uesnik").
Ovo bi se moglo smatrati minimumom zahteva u primeni metode studije
sluaja. Razumljivo, od prirode akcije i situacije bie stavljen naglasak na odreene
tehnike i njihovu upotrebu. Druga etapa druge faze je sakupljanje podataka - primena
instrumenata i postupaka. Trea faza je obrada podataka, njihova analiza i sinteza i
izrada deskriptivne verzije izvetaja koja sadri hronoloki opis zbivanja i konstatuje,
preteno u obliku pitanja, odreene inioce pojave i njihove uzajamne veze i uticaje,
bez zauzimanja stavova ili saoptavanja sudova. Ovakav tip izvetaja stavlja se na
javnu raspravu (kolektivni intervju) sa odgovarajuim predstavnicima svih struktura
ispitanika. Ova rasprava je, u sutini, verifikacija pravilnosti izbora grae, pravilnosti
izbora i naina posmatranja inilaca aktivnosti - akcije. Na taj nain, izgrauje se
pouzdana osnova za zakljuivanje. Posle prikazane verifikacije pristupa se izradi
konanog teksta izvetaja koji, pored razmatranja pojave i osnovnih zakljuaka, sadri
i pregled pitanja od ireg znaaja, a posebno ukazivanje na ona koja je neophodno
dalje i potpunije obraditi. Taj konani izvetaj razmatra se jo jednom na irem skupu
na kome uestvuju i predstavnici nauke, kao i odgovarajui predstavnici sredina u
kojima se moe opaziti odigravanje istovrsnog (ako ne i identinog) procesa.

234
 Rezultati dobijeni ovim postupkom dozvoljavaju i nauna uoptavanja,
pogotovu ako je re o "sluajevima u nizu" ili "mozaik-sluajevima" za koje se nuno
radi svodna komparativna i sintetika studija.
Metoda studije sluaja ne samo da je veoma pogodna i efikasna u dubinskim
istraivanjima u preteno naune svrhe ve je veoma upotrebljiva i za akciona
istraivanja, za reviziju, za operativnu politiku. U toku jedne dugotrajne akcije
mogue je rezultate dobijene ovim metodom koristiti za modifikovanje preduzetih
mera u skladu sa potrebama i ciljevima.

4.3.5. ANALIZA SADRAJA DOKUMENATA ILI POSMATRANJE

DOKUMENATA

Iz naunih nalaza proizlazi da ova dva naziva u naslovu jasno ukazuju na

injenicu da je jo sporan i sam naziv metode, kao i da su u vezi s njom jo uvek
otvorena mnoga pitanja. O emu se radi? Uobiajeni naziv u metodologiji je "analiza
sadraja dokumenta", ali on ima bar dve slabosti.
Prvo, on insistira na analizi kao jedinoj metodi, mada se u proceduri realizacije
naunih istraivanja, kako pokazuje istraivaka praksa, javljaju i indukcija,
generalizacija i sinteza. One nisu analitike. Naglaavanje analize kao bitne odredbe
metode moe se opravdati time to je osnova koncepcije u analitikim postupcima -
analizi i klasifikaciji. Ideja o "ralanjavanju", mrvljenju sadraja dokumenata jo je
dominantna u shvatanju metodologa i istraivaa. Ipak, to nije dovoljan razlog da se
zapostave druge neanalitike komponente metode.
Druga slabost naziva je u insistiranju iskljuivo na sadraju dokumenta. Ne
sporei da je mogui sadraj dokumenta bitan, forma, sastav i druga svojstva
dokumenta (na primer, starost, poreklo) nisu zanemarljivi. Oni se u mnogim
istraivanjima javljaju kao neizbeni nosioci podataka i obavetenja naroito u itoriji i
arheologiji. Isticanje sadraja u nazivu mogue je opravdati shvatanjem da sve to je
smisleni iskaz o neemu, a sadri podatke, kao sastavni deo dokumenta jeste sadraj.
Meutim, ovakvo shvatanje sadraja je preiroko. Ako bismo ostali pri pristupu i
kriterijumu korienim u formiranju naziva "analiza sadraja-dokumenta" (osnovna
metoda + opti predmet istraivanja + izvor podataka) mogli bismo doi i do tanijeg
naziva. Na primer, metoda "prouavanja dokumenata".
U upotrebi je i naziv "posmatranje dokumenta". Ovaj naziv je blii najire
primenjenom nainu ulnog opaanja dokumenta. Meutim, on zapostavlja misaone
procese karakteristine za osnove metode i injenicu da se saznanje o predmetu
istraivanja stie uvidom u verbalne iskaze sadrane u zapisima raznih vrsta i oblika.
A iskazi nesporno pripadaju ispitivanju nezavisno od toga to su odgovori i na
sopstvena pitanja. Dokumenti sadre i razliite poruke o tvorcu dokumenata i o
zbivanjima koje je tvorac dokumenata zabeleio, a koja su ulazila u krug njegovog
saznanja posrednim ili neposrednim ulnim putem. I tu se javljaju tri osnovne
situacije:
tvorac dokumenta (u daljem tekstu "autor") govori o sebi;
autor govori o dogaajima iji je aktivni uesnik ili samo prisutni
oevidac;
autor govori o dogaajima o kojima je saznao preko drugih.
Oigledno, saznanja dobijena iz dokumenata o autoru i zbivanjima o kojima
autor govori u dokumentu vie ne moemo smatrati posmatranjem. Jer, o dogaaju i

235
autoru vie ne saznajemo neposredno, iskustveno ulnim opaanjem, ve posredstvom
iskaza autora. Dakle, to bi bilo ispitivanje - indirektno, pismeno.
Izvan date klasifikacije nalazi se jedan prelazan oblik: kada u dokumentu
imamo originalno evidentiranu jednu celovitu akciju ili jednu dimenziju akcije autora.
U ovom sluaju moe se govoriti i o posmatranju sadraja dokumenata - ali i o
ispitivanju sadraja. To zavisi od predmeta istraivanja.
Ve izloeni problemi dovoljni su da "posmatranje dokumenata" odnosno
"analizu sadraja dokumenata" ne definiemo jednostavno kao tehniku sakupljanja
podataka ve kao specifinu operativnu metodu. Dodamo li tome da ova metoda ima i
svoju specifinu logiku odnosa prema hipotezama projekta istraivanja, da se moe
javiti kao samostalna metoda istraivanja sa specifinim normama i postupcima
zakljuivanja ili zajedno sa drugim metodama, ini se da smo izloili dovoljno dobrih
argumenata u prilog tretiranju ove metode kao operativne metode.
Pobrojani nazivi, oigledno, posle iznetih razmatranja, vie ne odgovaraju. I
jedan i drugi su jednostrani i nedovoljno obuhvatni, ali je bolji naziv zaista teko nai.
Izgleda da bi u ovom asu mogao da poslui neto taniji naziv "metod analize
sadraja dokumenata" koji obuhvata i posmatranje i ispitivanje, pa i eksperimenat, to
je neophodno zbog karakteristika ex post facto eksperimenta. Analiza se, inae,
smatra, zajedno sa analogijom, najosnovnijom posebnom metodom i njome se moe
istraivati dokument kao stvar i dokument kao oblik ljudskog komuniciranja,
sveobuhvatno. Nedostaci u nazivu proizvod su shvatanja metoda uopte, a posebno
ovog metoda, ako i shvatanja o njenom nastanku. U definisanju "analize sadraja
dokumenata" ne govori se o njoj kao o metodi ve kao o tehnici i instrumentu. U
novije vreme pominje se i kao pomona metoda, a ree kao samostalna metoda
istraivanja. Iz toga proizilaze bar dva pitanja:
1. da li je "analiza (sadraja) dokumenata" metoda;
2. ako jeste, kakva je to metoda?
Analiza (sadraja) dokumenata je samostalna metoda po sledeim
komponentama i svojstvima:
1. logika osnova metode je jasno definisana. Ona je zasnovana na
logikim pravilima definisanja, suenja i zakljuivanja i odredbama
zakona istinitog saznanja. Moe da podnese i sve logike sisteme;
2. epistemoloki deo je dovoljno razvijen tako da su evidentna dva
podsistema naunog saznanja: o predmetu nauke u okviru koje se
primenjuje kao metoda i o metodu kao posebnom predmetu, kao i o
relacijama sa metodologijom i predmetnom naukom;
3. metodsko-tehniki deo je postuliran i nalazi se u razvoju. Poznata su
dva vida ove metode: kvantitativna i kvalitativna analiza (sadraja)
dokumenata, a evidentni su i postupci i isntrumenti prikupljanja i
obrade podataka ukljuujui i raunske.
Po svim ovim svojstvima i iniocima pogrena su sva odreenja ove metode,
kao tehnike i instrumenta.
Metoda analize (sadraja) dokumenata tretirana je kao pomona, prethodna,
itd... Po svim odlikama ona je samostalna, operativna metoda koja se moe nai u
istraivanjima u raznim ulogama. Tako se ona koristi:
u istraivanju postojeeg naunog fonda pre izrade projekta istraivanja u
kojem se koristi vie raznih metoda;
kao jedna od metoda prikupljanja podataka u takvom istraivanju;
kao metoda obrade podataka u ispitivanju;

236
 kao samostalna jedina metoda prikupljanja i obrade podataka i formiranja
naunog saznanja, a neretko i kao jedino mogua metoda naunog
saznanja odreenih metoda istraivanja.
Izvori njenih podataka su strogo definisani i mogu se identifikovati kao
realiteti. Ona je empirijsko-teorijska metoda, ali specifina po karakteristikama
opaanja u empirijskim istraivanjima.
Predmeti istraivanja ovom metodom mogu se odrediti kao opti, posebni i
pojedinani. Opti predmeti istraivanja su predmeti nauka, nauke, metode i
metodologije ukljuujui i izvore. Meutim, svi ovi predmeti istrauju se posredstvom
iskaza sadranih u raznim dokumentima, u raznim oblicima, raznog sadraja i obima,
razne strukture i sistematizacije. Osnovna svojstva iskaza su njegova smislenost i
znaenje, celovitost i odreenost vremenom, prostorom, sadrajem i formom.
Pitanje da li se analizom (sadrajem) dokumenata predmet istraivanja
istrauje neposredno, tj. da li se istrauje sam "dogaaj" ili se istrauje kako se
dogaaj prezentira, pogreno je pitanje kada se na njega gleda sa stanovita drutvenih
nauka. Naime, ne istrauju se samo dogaaji (u pravom smislu rei) ve se istrauju i
prirodne i drutvene tvorevine koje su drutveni realiteti, ali nisu dogaaji. Zatim,
istrauju se stanja, svojstva, aktivnosti itd. Kao i u svim istraivanjima i u ovom
sluaju izmeu predmeta istraivanja i naunog saznanja posreduju izvori podataka,
manifestacije predmeta, indikatori istraivake (metodoloko-metodske) i druge
procedure itd. U primeni analize (sadraja) dokumenata u drutvenim naukama
imamo vie situacija. Prva situacija je kada je sam dokument, kao inilac
organizacije, predmet istraivanja. Na primer, istraivanje programa jednog procesa u
organizaciji. Taj program je dokument koji ima fizike i intelektualne, formalne i
sadrajne karakteristike. Oigledno je da se on istrauje, uslovno reeno, neposredno,
"kao dogaaj" a ne posredovano "kako je prezentiran". Istina, mogue ga je istraivati
i "kako je prezentiran". Druga situacija je kada se neki organizacioni realitet istrauje
posredstvom dokumenata raznih vrsta. Tu se moe govoriti o posredovanju
dokumenata i iskaza sadranih u njima, ali se ne moe prevideti da postoji ogromna
razlika izmeu izvornih dokumenata organizacije kao izvora podataka i drugih
dokumenata. Oigledno je da je stepen posredovanja u drugim dokumentima znatno
vei. Trea situacija je kada je dokument kao realitet predmet istraivanja. I tu nema
posredovanja, jer je dokument izvor podataka o sebi.
Kao predmet istraivanja analizom (sadraja) dokumenata pominjane su i
poruke. Nesumnjivo je da veina smislenih iskaza sadri poruku. Meutim, poruka,
koja je bitan deo sloenijih iskaza, je preuska odredba predmeta. I znaenje je takoe
kandidovani predmet analize (sadraja) dokumenata. Nesumnjivo je da nijedan
smisaoni iskaz ne moe da bude bez znaenja, ali, iako je sutinsko, znaenje nije
jedina komponenta iskaza. Osim toga, kada se znaenje razmotri kao predmet
istraivanja, nameu se mnoga pitanja kao to je na koje znaenje se misli? Da li se
radi o znaenju neposredno iskazanom ili o znaenju konteksta? O znaenju za koga?
Ne moe se osporavati da se znaenje mora shvatiti kao bitna odredba i komponenta
predmeta, ali ne i kao sam predmet. Sva ova i druga pitanja potekla su i iz shvatanja i
datiranja nastanka metode analize (sadraja) dokumenta.
Iz rezultata metodolokih istraivanja i teorijsko-empirijskih analiza proizlazi
da je analiza dokumenata nezamenljiv, prodoran i pouzdan operativni metod
sakupljanja i tretmana podataka o prolim, sadanjim i buduim pojavama, o
teritorijalno i vremenski bliskim, ali i veoma udaljenim pojavama. Neposredni
predmet istraivanja primenom analize dokumenata moe biti svaki inilac, deo ili

237
celovita pojava, njeno kvantitativno ili kvalitativno svojstvo, itd. ako je na bilo koji
nain zabeleeno.
O izvorima saznanja u istraivanjima primenom analize dokumenata govori
sam naziv. Izvor su dokumenti. Terminom dokument oznaavamo svaki neivi izvor
podataka koji sadri na bilo koji nain smislene iskaze.
Dokumenti kao izvori podataka u analizi (sadraja) dokumenata mogu se
klasifikovati na razne naine. Nain ostvarivanja ulnog kontakta kao kriterijum
klasifikacije omoguav razlikovanje:
1. vizuelnih - dokumenata, sa kojima se ostvaruje kontakt ulom vida;
2. auditivnih dokumenata, sa kojima se kontakt ostvaruje ulom
sluha;
3. taktilnih dokumenata - sa kojima se ostvaruje kontakt ulom dodira
(pipanja) i
4. kombinovani.
U metodolokoj literaturi je uobiajeno da se govori o tri tipa "analize sadraja
dokumenata": o "klasinoj" analizi sadraja, o "kvalitativnoj" i o "kvantitativnoj"
analizi sadraja dokumenata. Pominju se, takoe "spoljanja" i "unutranja" analiza
dokumenata, kao i valentna analiza, statistika, dinamika, kontigencijska,
frekventna, nefrekventna, univarijantna, multivarijantna itd. Prilikom klasifikacije
korieni su razni kriterijumi. Tako je valentna analiza definisana na osnovu predmet
aanalize. Ova analiza obuhvata istraivanje usmerenja i intenziteta iskaza (poruke).
Statiska analiza istrauje stanja odreena vremenom i prostorom, a dinamika
procese. Kontigencijska se bavi utvrivanjem koliina (kontigenata). Za razliku od
njih frekvencijska i nefrekvencijska, varijantna i univarijantna kao kriterijum imaju i
procedure tj. instrumente i postupke istraivanja. Tako je frekvencija i primena
odgovarajuih statistikih metoda u vezi s njima, dok nefrekvencijska ne izraunava
frekvencije. Univarijantna analiza podrazumeva proceduru obrade inilaca svakog
posebno, dok multivarijantna podrazumeva obradu vie inilaca (varijabli)
istovremeno odnosno povezano.
Za svako diferenciranje unutar jednog metoda neophodno je prethodno utvrditi
kriterijume (svojstva) razlike i slinosti. U dosadanjim razmatranjima koristili smo
kao kriterijum svojstva instrumenta i postupka u prikupljanju podataka odreenom
metodom. Nema razloga da i ovde tako ne postupamo.
Primenom kriterijuma karakteristika instrumenata, moemo konstatovati
postojanje dve osnovne tehnike sakupljanja podataka analizom dokumenata: prvo,
kvalitativna ili kako se jo naziva "nefrekvencijska" i drugo, kvantitativna,
"frekvencijska" ili "statistika".
Kvalitativna analiza dokumenata, tj. "nefrekvencijska" odgovara na dva
pitanja: "ta" i "kako" je neto reeno. Kvantitativna odgovara na tri pitanja: "ta",
"kako" i "koliko" je reeno. I jedno i drugo moemo primeniti u istraivanju
dokumenata bilo "spolja" (njihovih spoljnih karakteristika), bilo "iznutra"
(karakteristika njihovog sadraja).
Kvalitativna analiza sadraja se ne moe smatrati samo prethodnom i
pomonom u odnosu na kvantitativnu. Naprotiv, kvalitativna analiza je jedina u
istraivanju pojedinih dokumenata, a u teorijskim istraivanjima ona je nezamenljiva.
Bez nje nema ni valjanih istraivanja kontekstualnih iskaza i znaenja. Pogreno je
misliti da se kvalitativna analiza ne bavi nikakvim merenjem. Naprotiv, ona se slui
intuitivnim merenjem (ocenjivanjem), koristi nominalnu skalu. Savremena
kvalitativna analiza ne zasniva se samo na utisku i sve vie se orijentie na tzv.
tematsku analizu koja podrazumeva odreenu kodifikaciju (definisanje i

238
klasifikovanje tema) i odgovarajue evidentiranje. U celini gledano, naroito sa
razvojem informacione tehnologije, raunara i njihovih postupaka, kao i korienja
statistikih potupaka i neparametarskim obradama, evidentne su tendencije
smanjivanja razlika izmeu kvalitativne i kvantitativne metode analiza (sadraja)
dokumenata. Tome znatno doprinosi i savremeno stanovite da su istraivanje i
kvantifikacija samo objektivno datog sadraja nedovoljni, jer je istinit sadraj esto u
kontekstu.
Izloena svojstva kvalitativne i kvantitativne analize dokumenata dozvoljavaju
nam da govorimo o dve razliite tehnike metoda analize sadraja dokumenata o
direktnoj i indirektnoj analiza. A, ovi pojmovi mogu imati po dva znaenja. Za
direktnu analizu to su:
1. da prilikom primene metode analize dokumenata ve postoji utvren
predmet istraivanja i postavljene hipoteze, za ije dokazivanje se koriste
podaci sadrani u dokumentima;
2. to znai da se u postupku istraivanja hipoteza neposredno dokazuje
iskazanim sadrajima - podacima, tj. "manifestnim" sadrajima.
A, na indirektnu analizu se odnose dva druga znaenja:
1. nije precizirano ta se istrauje u dokumentu ve se nastoji utvrditi ta sve
dokument sadri, i
2. kada postoje hipoteze u okviru istraivakog projekta, u postupku analize
se, na osnovu uvida u poruku formira vie alternativnih hipoteza o njenom
znaenju. Ove hipoteze se nalaze u uzajamnoj zavisnosti i dokazivanje
(tanost) jedne znai opovrgavanje odnosno odbacivanje druge.
Obe tehnike nisu podjednako podesne za korienje u tzv. direktnim, odnosno
indirektnim istraivanjima metodom analize dokumenata. Kvalitativna metoda analize
dokumenata podesnija je za indirektna, kvantitativna za direktna istraivanja.
Osetljivost materije koju istraujemo zahteva odgovarajue uslove i postupke u toku
analize dokumenata. Opti uslovi su zajedniki za obe tehnike. To su u prvom redu:
profil i broj kadrova adekvatan i srazmeran istraivakom zadatku. Za
analizu dokumenata neophodno je dobro poznavanje ukupne problematike
i posebnih pitanja koja se istrauju, kao i dobro poznavanje jezika uopte i
posebnog jezika poruke. Analizu dokumenata ne moe dobro da radi
osoblje neodgovarajueg nivoa i strukture obrazovanja;
odgovarajui materijalno-finansijski i organizaciono-tehniki uslovi, jer
analiza dokumenata, naroito kvantitativna, zahteva dosta vremena i
odgovarajuu opremu, to moe i znatno da kota. Meutim, u celini
gledano, to je jedna od najekonominijih metoda.
Osim optih postoje i posebni uslovi koji su ve u nekoliko razmatrani za
svaku od postojeih tehnika.
Kvalitativna (nefrekvencijska) analiza dokumenata podrazumeva orijentaciju
na otkrivanje znaenja "onog to je komunikator eleo da kae" oslanjajui se u
prvom redu na kontekst iskazanog sadraja. To podrazumeva prethodno utvrivanje
odreenih inilaca konteksta, kao to su:
kontekst odnosa komunikatora i publike i njihove karakteristike;
kontekst situacije - okolnosti u kojima se govori;
kontekst ponaanja (u irem smislu) u okviru o kome se govori;
jeziki kontekst - jeziki izrazi i stil komunikatora (govornika);
kontekst strukture iskaza (govora odnosno teksta).

239
 Tek kada se sve ovo izgradi, analitiar e moi da konstatuje,
kvalifikovano i istinito i, da na osnovu prisustva i odsustva malog broja ili samo
jednog iskaza zakljuuje o znaenju i poruci.
Bitan problem ove tehnike je razlikovanje opisa sadraja iskaza od
zakljuivanja o znaenju, kao i dokazivanje sopstvenih hipoteza, odnosno njihovih
provera. Naime, osnova zakljuivanja je ocena dokaza svakog od moguih zakljuaka
o znaenju iskaza. Stoga je naglasak na postavljanju hipoteze.
Nasuprot tome, kvantitativna analiza prikuplja podatke - iskaze korienjem
kodiranih kategorija, a zakljuuje o hipotezama na osnovu frekvencije. U vezi s tim se
javlja vie tekoa.
Prvo, javljaju se problemi prilikom izrade kodeksa oko identifikacije
relevantnih odnosno irelevantnih kategorija, a zakljuuje se o hipotezama na osnovu
frekvencije. U vezi s tim se javlja vie tekoa. Najpre, javljaju se problemi prilikom
izrade kodeksa oko identifikacije relevantnih odnosno irelevantnih kategorija sadraja
analize i nivoa njihovog preciziranja. Budui da se kodeks pravi pre uvida u sve
izvore podataka, mogue je da ne obuhvati sve relevantne inioce poruke. Zatim, ako
se insistira na preciznosti, mogue je da se dobiju uske kategorije ija e frekvencija
biti mala, to e ometati pravilno zakljuivanje.
Drugi tip problema javlja se u vezi sa dokumentima operativno-akcione
prirode. Strategija iskazivanja i organizacija iskaza i sadraja dokumenata podreena
je ciljevima u ijoj su funkciji (ije su sredstvo), to se moe relativno brzo menjati.
Te dinamine promene ukoliko su bre i suptilnije, ne moraju biti vidljive u okvirima
ve postojeih kategorija i ne moraju se manifestovati frekvencijom srazmernom
njihovom znaaju.
Trei skup problema javlja se sa poveanjem ili smanjivanjem broja
relevantnih inilaca iskaza odnosno sadraja dokumenata. U tom sluaju kodeks
postaje bilo preuzak, bilo preirok. Mogua je i trea situacija: da u toku istraivanja
doe do zamene u sastavu skupa relevantnih inilaca, pri emu skup ostaje isti po
dimenziji, ali po sastavu mu kategorijalni sistem ne odgovara.
Osim ovih najvanijih i, ponekad, predimenzioniranih problema mogu se javiti
i drugi. Uzrok predimenzioniranja u isticanju problema je u jednostranosti pristupa
razmatranju problematike metoda analize dokumenata i shvatanja te metode. Pri
isticanju izvesnih tekoa koje se vezuju za izgraenost nekih naunih zakonitosti,
jednostavno se gubi iz vida da se metod analize dokumenata javlja i kao predmet i
metod i metodolokih istraivanja, kao i metod kako teorijskih, tako i empirijskih
istraivanja, i najzad, kao metod sakupljanja, primarnih, ali i kao metod korienja
sekundarnih podataka.
Isticanje i prenaglaavanje tekoa u primeni metoda analize dokumenata, a
naroito njene kvantitativne tehnike, ije su prednosti vanredno znaajne, proistie
delom iz zanemarivanja potrebe da se prethodno razvije odgovarajui projekt
istraivanja ija e jedina ili samo jedna izmeu ostalih metoda sakupljanja podataka
biti ova metoda. Razrada nacrta naune zamisli umnogome olakava i razreava
probleme. Saglasno tome, u dalja razmatranja ulazimo polazei od stanovita da je
projekt istraivanja napravljen, te da su hipoteze i indikatori dovoljno precizni. I kada
je sve to uraeno, neophodno je izraditi poseban plan i uputstvo za primenu ove
metode. Kada je analiza (sadraja) dokumenata jedina metoda kojom se projekat
istraivanja realizuje, predmet, hipoteze i indikatori se moraju uskladiti sa zahtevima i
mogunostima metoda. Pri tom se moraju uvaiti bitne razlike koje nastaju u
procedurama istraivanja kada je predmet dokument i kada je predmet proces - pojava
o kojoj dokument sadri podatke.

240
 Osnovni tok analize dokumenata tee po fazama, od kojih se najee
pominju:
1. izuavanje odgovarajue literature;
2. formulacija predmeta i hipoteza;
3. utvrivanje dimenzija i pravaca istraivanja i definisanje istraivakog
polja;
4. izbor dokumenata;
5. konstrukcija osnovnog skupa i uzorka dokumenata;
6. pripremanje materijala za obradu;
7. pripremanje jedinica analize;
8. elaboracija indikatora;
9. utvrivanje pravila preseka, kategorizacije i kodiranja;
10. testiranje pripremljenih tehnika;
11. eksploatacija materijala.
Ne ulazei u valjanost ovako prikazanog toka analize (sadraja) dokumenata
obavezni smo da ukaemo na to da se problemi od 1 do 10 reavaju u toku
konceptualizacije i projektovanja istraivanja, a da taku 11 treba razdvojiti na bar tri
take:
a) postupak prikupljanja podataka iz dokumenata;
b) metodi sreivanja, obrade i analize podataka, i
c) dokazivanje hipoteza i zakljuivanje.
Naime, uz puno uvaavanje specifinosti ove metode, istraivako iskustvo i
metodoloka literatura upuuju na stanovite da je proces istraivanja u osnovi
stabilne strukture.
Kodeks kategorija je bitan uslov korienja metoda analize dokumenata kao
naunog naina sakupljanja podataka. On se neposredno izvodi iz indikatora iji izbor
determinie i izbor kategorija, stepen njihove razrade, njihov meusobni odnos i
njihovu elastinost. Stoga je pravilan stav koji zahteva izradu okvirnog ili
preliminarnog kodeksa (sistema kategorija - pojmova i termina) odmah po
postavljanju hipoteza i izboru indikatora. On vai, dakle slui, kao okvirni usmeritelj
do zavretka predistraivanja - to znai do ostvarivanja uvida u jedan manji broj
izvora (dokumenata) koji e posluiti za reviziju i rekonstrukciju kodeksa. Prema
tome, moe se govoriti o: planiranom kodeksu i o primenjenom kodeksu pojmova i
ifara. Izrada kodeksa spada u najsloenije, najodgovornije i najtee poslove u
primeni metoda analize dokumenata. On je sistem strogo definisanih osnovnih
kategorija i potkategorija u njihovom osnovnom, najire vaeem znaenju i znaenju
koje im se pridaje odnosno prihvata u datom istraivanju. Istovremeno kodeks je
instrument pretvaranja verbalnih iskaza koji prelaze u podatke, u numerike date.
Osnovni problemi i tekoe u izradi kodeksa su u shvatanju njegove strukture i
uloge u istraivanju i u karakteristikama jezika. Kodeks se prvenstveno definie kao
sistem kategorija i ifara, i vezuje se prvenstveno za kvantitativnu analizu (sadraja)
dokumenata. Kategorije se shvataju kao bitne osnovne rei kojima se iskazuju
odreeni drutveni realiteti, a ifre numerama - ciframa (numerikim znacima) kojima
se kategorije oznaavaju. Razlog oznaavanja je, po optem shvatanju olakavanje
evidentiranja i manipulacije podacima i omoguavanje primene statistikih postupaka
u tretmanu podataka. Ideja da se mogu izraditi renici posebne namene u kojima bi se
rei mogle definisati, opisati njihovi pojavni oblici, varijacije njihovog znaenja,
njihove veze sa drugim reima itd. kao znaajna osnova za izradu posebnih kodeksa,
ali i kao neka vrsta generalnog kodeksa, veoma je korisna naroito u vreme ubrzanog
razvoja raunara i njihovih programskih i obradnih mogunosti. U tom smislu injeni

241
su i ine se pokuaji u skladu sa ovom osnovnom idejom. Ve je tradicija izrada
enciklopedija, leksikona i njima slinih dela ireg i ueg obuhvata, optijeg ili ue
strunijeg karaktera. Poznati su i pokuaji izrade renika za posebne namene odnosno
za analizu (sadraja) dokumenata upotrebom raunara. Uprkos znaajnim rezultatima
ostale su mnoge tekoe.
Prva veoma znaajna tekoa je viestruka transformacija i simplifikacija,
odnosno viestepeno posredovanje u sticanju saznanja o realitetu. Dokument i iskaz u
dokumentu je ve znatno odstupanje od izvornosti i pojednostavljivanje. A, izrada
kategorijalnog sistema (kodeksa) i njegova primena su faktiki dalje
pojednostavljivanje i formalizacija, jo vee udaljavanje od izvornosti pojave.
Insistiranje na injenici da se ouvaju i ak naglaavaju bitne odredbe realiteta u
iskazima, da je selekcijom odstranjeno ono to je sporedno, nevano itd. teko je
prihvatiti bez dovoljno uverljivih naunih i metodolokih dokaza. Meutim, ako se
uspostavi odgovarajua povezanost sa optenaunom hipotetiko-deduktivnom
metodom, takve je dokaze mogue nai.
Druga tekoa proizilazi iz jezika i njegovih karakteristika. U svetu je trenutno
u upotrebi preko 2.000 jezika raznih stepena razvijenosti, raznih osnova i
konstrukcija. Osim toga, unutar istih jezika postoje njihove razne varijante izmeu
kojih su ponekad veoma velike razlike. Unutar govornih i knjievnih jezika postoje
veoma velike razlike. Takoe, u svakoj sredini postoje specifine kulturno-jezike
tvorevine kao to su poslovice, izreke, figurativni izrazi sa prenosnim zanenjem itd.
Ideja o povezivanjima znaenja i formi iskaza veoma je plodotvorna. Naime, pokazalo
se da je mogue utvrditi standardne forme, strukture i znaenja govornog jezika,
jezika politiko-pravnih akata i naunog jezika u okvirima jezika jednog naroda.
Meutim, ovim standardima koji su bitan uslov za izradu valjanih kodeksa, tekoe
nisu otklonjene. One se multiplikuju u odnosima izmeu jezika raznih naroda
otvarajui i produbljujui pitanje jezike dominacije kao osnove kulturne i druge
dominacije. Prodor raunara to jasno pokazuje upuujui na pojednostavljenu
unifikaciju.
Trea tekoa je u kocepciji "mrvljenja" teksta odnosno u neophodnosti da se
ova koncepcija prevazie. Naime, pojedinane rei, ma bile i kategorije, ne iskazuju
odreena saznanja o stvarnosti. Tek kada su smisleno povezane u celinu - u iskaz, one
imaju pravo znaenje. Dakle, kodeksom treba ouvati celinu iskaza odnosno bitne
odredbe sadrine, znaenja i smisla. To se pokualo izradom kategorijalnih sistema
koji su se postepeno irili i u kojima su pokuavana povezivanja kategorija.
Istraivaka iskustva u korienju metoda (analize) dokumenata upuuju nas na
sledea reenja:
veoma detaljna razrada kategorijalnog sistema u kome je svaki pojam, a
pogotovu svaki bitan kategorijalni pojam, strogo definisan i opisan;
izrada standardnih izraza posebnih znaenja, standardnog korienja
figura i standardnih najee korienih struktura iskaza sa njihovim
znaenjem;
kategorijalni sistem (kodeks) mora uvaavati vreme i prostor, tj. sadrati
periodizaciju, ija e karakterizacija biti jasna, i lokaciju, ija e
odreenja biti dopunjena znaenjima;
izradom detaljnog uputstva za primenu, kako bi se obezbedilo valjano
dekodiranje kodiranog materijala.
tavie, u posebno sloenim sluajevima dobro je da izvoai analize
(sadraja) dokumenata uestvuju u izradi kodeksa i u diskusiji o njemu, a ne samo da
budu formalno obueni za njegovu primenu.

242
 Uprkos svemu, prilikom evidentiranja i kodiranja podataka verovatne su
primetne razlike izmeu obraivaa, pa ak i u raznim periodima rada istog
obraivaa.
Primena kodeksa podrazumeva da su prethodno utvreene jedinice analize. To
moe da bude ceo dokument, pasus, reenica, re, znak, ili posebno definisana celina
kao to su lanak, stav, govor itd...
Postojanjem dva osnovna oblika (tehnike) analize (sadraja) dokumenata
opravdano je stanovite dr ivana Tania o potrebi razlikovanja jedinica analize
sadraja kao delova sadraja (na gramatikoj i negramatikoj osnovi) i po nainu
upotrebe (jedinice klasifikacije, obeleavanja, prebrojavanja, teksta i konteksta). A, s
obzirom na shvatanje "manifestovanog iskaza" odnosno "reenog" i onog "to se htelo
da kae", kao i na razlike u gledanjima na "direktnu" i "indirektnu" analizu, ini se da
bi bila korektna klasifikacija na:
1. Jedinice analize "reenog", odnosno teksta po kriterijumu celine, a u
okviru toga:
1.1. gramatikih celina:
1.1.1. jedinice analize reenog
1.1.2. jedinice klasifikacije
1.1.3. jedinice obeleavanja
1.1.4. jedinice tretmana (prebrojavanja)
1.2. jedinice analize "onog to je hteo da kae" odnosno konteksta.
Kvalitativna analiza ne obavezuje na jedinice prebrojavanja.
Podrazumevamo, takoe, da su u okviru naina istraivanja utvreni
poimenino dokumenti koji e biti podvrgnuti analizi i perfektuirane jedinice analize
(ceo dokument, pasus, reenica, re, stav, ideja, poruka itd.).
Kodeks se sastoji od kategorija, potkategorija i ifara koje slue za
obeleavanje jedinica sadraja, odnosno jedinica analize. Mogue je formirati tri tipa
kodeksa: statian, sukcesivan i kontinuiran - dinamian. U sutini, kodeks je sistem
klasifikacija i definicija pojmova za koje se manje-vie osnovano pretpostavlja da e
se javiti u dokumentima koji su podvrgnuti analizi. Karakteristike dokumenata
istraivanja, predmeta istraivanja i primenjene tehnike determiniu vrstu kodeksa.
Tako, ako je primenjena kvantitativna tehnika u istraivanju odreenih stavova, ili
vrednosti, mogua je konstrukcija statikog ili sukcesivnog kodeksa. Meutim, jedan
niz akcionih dokumenata uz korienje kvantitativne tehnike podrazumeva zahtev za
sukcesivnim ili, jo radije, kontinuiranim- dinaminim kodeksom.
Kodeks u metodi analize dokumenata je nuno u odreenoj meri stabilan, ali je
elastinost razliita kod raznih vrsta kodeksa.
Statiki kodeks je najmanje elastian. Sistem osnovnih kategorija je utvren, a
sve eventualne dopune su dozvoljene samo unutar njih.
Sukcesivni kodeks podrazumeva proveru posle pojedinih faza analize, reviziju
i, po potrebi, rekonstrukciju, u prvom redu dopunjavanje. I ovde su na poetku
osnovne kategorije definisane.
Kontinuirani-dinamini kodeks sadri samo nekoliko teorijski izvedenih
polaznih odreenja kategorija. Inae se kontinuirano gradi tokom analize dokumenta.
Svaki od pomenutih kodeksa ima svoje prednosti i nedostatke. Statiki kodeks
obezbeuje preciznost i pouzdanost i omoguava relativno lako identifikovanje
jedinica analize, jedinica sadraja, kategorija, poruka. Ali, on je istovremeno relativno
krut i zahteva podjednostavljivanje, tako da se gube mnoge znaajne suptilnosti.
Sukcesivni kodeks dozvoljava uvoenje novih kategorija, ali je njegova primena posle
rekonstrukcije mogua tek od momenta kada je ona izvrena. Tako jedna ili vie

243
prethodnih faza ostaju njime neobuhvaene ili zahtevaju ponavljanje. Kontinuirani
kodeks je, veoma obuhvatan i osetljiv, vrlo je neprecizan i vie lii na popis kategorija
po redosledu njihovog javljanja, nego na istinski kodeks. Na taj nain kodeks ne
ispunjava dovoljno svoju funkciju. Osim kada su u pitanju akcioni dokumenti,
smatramo statiki kodeks (koji je inae i najei) najcelishodnijim. On se moe
uiniti jo efikasnijim ako se uz kategorije koje su ve utvrene obezbedi i dodatni
kriterijum razvrstavanja:
da li su se kategorije, pojmovi ili iskazi ve javljali,
da li su se javljali u tom kontekstu.
Na taj nain bili bi izbegnuti mnogobrojni prigovori frekvencijskoj analizi
sadraja. Inae, nuno ogrubljivanje prilikom uoptavanja i statistike obrade bilo bi
znatno umanjeno, a nikako ne bi mogli biti prenebregnuti ili previeni novi inioci i
svojstva iskaza. meusobnih veza, promena u strukturi, itd. Jer, za svaku od njih
mogue je, ako se nauno istraivanje shvati kao sistematian kontinuitet, formirati
kategorije uobiajenog (po stepenima i trajanju) i kategorije neuobiajenog i novog
(originalnog). Da li bi to bila "bastard metoda"? Neka preterana zalaganja za potpuno
"iste" metode i tehnike prikupljanja podataka su, po naem saznanju, bez mnogo
osnova upravo stoga to se te metode uzajamno proimaju. U pismenoj anketi obrada
podataka se slui analizom sadraja koja je nastala time to je prethodno ispitanik
odnosno ispitiva izvrio analizu sadraja upitnika! Stoga, ako je to potrebno,
govorimo i koristimo i kombinovanu tehniku metode analiza sadraja (dokumenata).
Kodeks se formira od dve osnovne vrste kategorija:
od kategorija onog to je reeno - kategorija sadraja;
od kategorija kako je reeno - kategorija forme.
Treba naglasiti da se ove dve vrste kategorija i kada su u kodeksu odvojeno
date, koriste zajedno. Kategorije forme se javljaju i kao informacije o kontekstu u
kome je iskaz dat, te su vanredno znaajne za utvrivanje "onoga pto je hteo da
kae".
Razvoj kibernetike je na tom planu znatno proirio mogunosti i istovremeno
postavio i znatno vee zahteve, koji se veoma jasno mogu opaziti u tretmanu kodeksa
- kategorijalnog sistema.
Kategorije sadraja ("ta je reeno") su:
Kategorije materije (supstancije) - kategorije i pojmovi koji su upotrebljeni
u saoptavanju predmeta kojim se sadraj bavi (koji ima karakteristike
predmeta u reenici);
Kategorije usmerenosti - onog to je reeno - tj. kategorije osnovnog
odnosa prema predmetu (kvalifikacije predmeta kao pozitivnog -
negativnog, odnosa prema predmetu kao: odobravanje - neodobravanje;
sklono - nesklono; optimistiko - pesimistiko; itd.);
Kategorije standarda ili optih merila - koje se koriste kao osnovni
kriterijumi klasifikacije ili procene usmerenosti sadraja (npr.,
odgovornost, demokratinost, autokratinost, birokratizam itd.);
Kategorija vrednota - kategorije ciljeva i elja, najue povezane za
kategroije standarda. Moe se rei da su to kategorije kojima se kroz
ciljeve subjekta izraavaju njegove drutvene osobine i orijentacione
vrednosti kao to su ljubav (ovekoljubiv, human) herojstvo, slava, uspeh,
samoportvovanje, autoritet itd. Ove kategorije se, po pravilu, odnose na
krajnje ciljeve, elje, namere i sl.;
Katgorije metoda ili sredstava koje se bave nainom na koji se eli da se
postigne odreeni rezultat delovanja;

244
 Kategorije osnovnih crta - karakteristika subjekta koji su tretirani u poruci.
Kategorije aktera - nosilaca radnji u poruci, koje se odnose na uesnike u
procesu tretiranom u poruci, na njihove uloge, funkcije i mesta u procesu.
Kategorije autoriteta - koje se odnose na one subjekte ili inioce na koje se
autor iskaza poziva kao na autoritet s ciljem pojaavanja vrednosti svojih
stavova ili izvora informacija.
Kategorije porekla - koje se odnose na poreklo informacija - sredinu iz
koje je ona potekla.
Kategorije cilja - koje se odnose na adresata kome je poruka upuena.
Ovde prikazane kategorije sadraja su nesumnjivo znaajan doprinos
formalizaciji (standardizaciji) metoda analize dokumenata. Takoe, one su mogu
opti osnov izrade kodeksa, jer definiu zahteve prema sadraju kodeksa. Upravo
stoga neophodno je posvetiti im dunu panju u primeni, razradi i tumaenju.
Analiza moguih kategorija kodeksa ukazuje na sledee probleme:
na neophodnost razlikovanja kategorija koje slue za kvalifikovanje od
kategorija za konstatovanje (za utvrivanje injenice postojanja - prisustva ili
nepostojanja - odsustva) odreenih inilaca:
1. dokumenta kao takvog;
2. procesa odnosno pojave kao takve;
na neophodnost razlikovanja delova, odnosno slojeva dokumenata ijim
istraivanjem saznajemo o:
uesnicima procesa i procesu;
tvorcu (autoru) sadraja i oblika osnovne poruke;
interpretatoru - emitentu jedne osnovne poruke i njegovoj
interpretaciji te poruke;
primaocima poruke i interpretaciji, i sadrini i formi u koju oni
uobliavaju poruku i interpretaciju.
Na osnovu kazanog proizlazi da kodeks treba da sadri:
o definicije osnovnih kategorija sadraja onog to je reeno,
onog to je sadrano u dokumentu o predmetu naeg
istraivanja kao stav, sud - (injeniki i vrednosi), i
argumentacija u napred pobrojene etiri situacije ili etiri sloja
sadraja dokumenta, i
o kriterijume i merila za vrednovanje kategorija u dokumentu.
A, sve dosad izloeno upuuje nas na zakljuak o celishodnosti izvesnog
pojednostavljivanja (ili moda, ipak, uslonjavanja) osnovnog kategorijalnog sistema
sadraja iskaza u kodeksu na sledei nain:
1. Uslovi i povodi:
1.1. nastanak iskaza (dokumenta),
1.2. ponaanje autora,
1.3. ponaanje interpretatora,
1.4. ponaanje sudeonika u politikom procesu na koje se iskaz
odnosi,
1.5. ponaanje adresata (onih kojima je iskaz upuen).
2. Uesnici u nastanku dokumenata u procesu koji dokument
obrauje po svojim ulogama, funkcijama, mestu (poloaju):
2.1. autor,
2.2. interpretator,
2.3. sudeonik - uesnik u tretiranom procesu,
2.4. adresat.

245
 3. Motivi, interesi, ciljevi, orijentacione vrednosti:
3.1. autora,
3.2. interpretatora,
3.3. uesnika,
3.4. adresata.
4. Aktivnosti, delatnosti, funkcije, radnje, inovi, postupci,
operacije - po sadraju i obliku:
4.1. autora,
4.2. interpretatora,
4.3. uesnika
4.4. adresata
5. Metodi i sredstva ostvarivanja aktivnosti i ciljeva (po obliku i
sutini):
5.1. autora,
5.2. interpretatora,
5.3. uesnika,
5.4. adresata.
6. Posledice i rezultati aktivnosti i primena metoda - sredstava u
ostvarivanju ciljeva:
6.1. autora,
6.2. interpretatora,
6.3. uesnika,
6.4. adresata.
Ovaj pojednostavljeni kodeks izveden iz sheme opte strukture predmeta
istraivanja podrazumeva u svim sluajevima: istraivanje vremena, prostora,
intenziteta i usmerenosti, kao i dimenzija kvantitativnih i kvalitativnih svojstava.
Razumljivo je da je ovo mogue shvatiti samo kao opti okvir sistema kategorija
sadraja iskaza dokumenata koji, u primeni, mora da omogui i razlikovanje
direktnih podataka od indirektnih (onih koji se odnose na druge pojave, ali mogu da se
koriste i za zakljuivanje o istraivanoj pojavi u veoj ili manjoj meri, samostalno ili u
sprezi sa drugim podacima).
Kategorije "kako je neto reeno" (kategorije forme) nisu manje znaajne od
kategorija sadraja. One ponekad izraavaju pravo znaenje iskaza. Znaajne su samo
u funkciji iskazivanja sadraja. Berelson ih deli na:
Kategorije oblika saoptavanja i naina saoptavanja, koje se bave samo
najoptijim oblicima;
Kategorije oblika izjava i sudova (injeniki, preferencijalni i
identifikacioni, koji se meu sobom mogu dalje deliti po kriterijumima
vremena, izvesnosti itd.);
Kategorije intenziteta, koje se odnose na snagu iskaza (emocionalnost,
angaovanost itd.);
Kategorije trikova, koje se odnose na upotrebljene konstrukcije, simbole,
figure i sl. u iskazu.
Razvijanje ovih kategorija, koje se odnose na sadraj u celini imaju razliite
oblike manifestacija u stvarnosti i veoma veliki znaaj za razumevanja prave sutine
pojave. Njihovo formalno izdvajanje i nije neophodno. Ispravnije je, izgleda, svrstati
ih, ako se primenjuje napred navedeni primer klasifikacije kategorija sadraja u peti
segment: "metodi i sredstva ostvarivanja aktivnosti i ciljeva (po obliku i sutini)".
U celini posmatrano, rad na kategorijalnom sistemu - kodeksu za potrebe
primene metoda analize dokumenata nuno je kritiki razvijati istovremeno i na

246
osnovu kako kategorijalnog aparata nauke tako i kategorijalnog aparata svakog
konkretnog istraivanja.
Funkcije kodeksa su viestruke:
da sistematizuje i formalizuje aktuelno okvirno saznanje o predmetu
istraivanja;
da usmeri napore u istraivanju;
da poslui kao osnova za izradu obrasca za sakupljanje podataka;
da poslui kao osnova za opisivanje poajve, tj. za tretman dokumenata,
podataka i saznanja.
Obrazac za analizu dokumenata (analitiki obrazac, evidencioni list, itd.) je
naredni ozbiljan i teak zadatak, tei kada je re o kvantitativnoj tehnici. On je, po
sadraju slian kodeksu - mora sadrati podatke o autoru, dokumentu i iskazu
saglasno sa sadrajem kodeksa. Mogue je formirati pojedinani i skupni obrazac.
Pojedinani se pravi u sluajevima kada imamo sloen predmet istraivanja i sloen
dokument. Skupni podaci se prave kada je broj dokumenata mali, a predmet
istraivanja relativno uzak. Principi i pravila izrade obrasca su u oba sluaja isti.
Razlika je u tome to e se u prvom sluaju svaki dokument ili jedan njegov deo koji
predstavlja celinu evidentirati na posebnom obrascu, u drugom sluaju nee.
Obrazac za sakupljanje podataka neophodan je samo u situacijama u kojima
nije mogue vriti neposredno obeleavanje na izvornim dokumentima, njihovo
kopiranje, ili unoenje u memorije raunara. Po pravilu, evidencioni obrazac izrauje
se prilikom runog obavljanja tehniko-administrativnih poslova zato to omoguuje
kontrolu brojanja, fiziko klasifikovanje po odreenim obelejima podataka u
odreene skupine itd. Izrada obrazaca moe vie da kota nego kopiranje izvornog
materijala. Naalost, u nekim sluajevima nije dozvoljeno kopiranje ili nije mogue
prepisivanje izvornog materijala, pa nam obrazac ostaje jedina mogunost.
Neposredan rad na analizi dokumenata, inae, ima sve faze kao i svako drugo
istraivanje. Osnovna je razlika u fazi sakupljanja podataka koja podrazumeva:
ostvarivanje uvida u dokument i konstatovanje pristustva - odsustva
podataka;
identifikaciju i klasifikovanje podataka;
selekciju i obeleavanje relevantnih podataka;
unoenje podataka u obrazac.
Na osnovu kazanog moe se zakljuiti da je analiza sadraja, iako relativno
nova metoda, do sada veoma esto upotrebljavana za prouavanje najraznovrsnijih
drutvenih pojava. Ovom metodom najvie su prouavane kulturne delatnosti i
kretanja u oblasti kulture. Njome su ispitivani tematski sadraji knjievnih i
umetnikih dela, karakterne crte junaka pojedinih knjievnih dela i filmova, osobito
crtanih, stilovi pojedinih knjievnih pravaca itd. U novije vreme analiza sadraja se
sve vie koristi za izuavanje sredstava masovnog komuniciranja - programa radija i
televizije, tampe, asopisa i sl. Tokom Drugog svetskog rata grupa amerikih
naunika, okupljenih oko Lasvela, ovom metodom je veoma uspeno prouavala
faistiku propagandu Nemake i Italije. Ona je na bazi analize sadraja propagandnih
govora faistikih funkcionera izvodila veoma tane zakljuke o stanju u ovim
zemljama i politikim i vojnim namerama njihovih rukovodstava.
Analiza sadraja je vrlo vaan, moglo bi se rei neophodan istraivaki metod
za svako kompleksnije prouavanje drutvenih pojava, procesa i odnosa. Meutim, da
bi ovaj metod po svom karakteru bio socioloki, mora se uvek nastojati da se razni
tokovi simbolikog optenja tretiraju kao sastavni deo drutvenih delatnosti i odnosa.

247
Samo na taj nain analiza sadraja moe biti pouzdano i nauno plodotvorno sredstvo
za istraivanje drutvenih pojava.

4.3.6. BIOGRAFSKA METODA

Ova metoda37, koja je poznata i pod nazivima metod linih dokumenata,

metod ljudskih dokumenata, ivotna pria, ivotna istorija, istorija sluaja,
veoma se malo koristi u istraivanjima. Ovo zbog toga to:
su trokovi njene primene srazmerno vei nego u primeni drugih metoda;
istraivanja dugo traju;
do odreenih izvora se relativno teko dolazi;
stalno prisutna brojna pitanja o reprezentativnosti i pouzdanosti podataka i
valjanosti zakljuaka.
Osnovna ideja biografske metode je da se na osnovu linih dokumenata, koja
imaju sva bitna svojstva valjanih izvora, sazna i subjektivna vienja objektivnih
situacija. Naime, polazi se od toga da svaki subjekt uspostavlja lini odnos sa i prema
objektivnim dogaajima i situacijama iste razumeva, tumai i doivljava na svoj
nain i u skladu sa tim razvija svoje aktivnosti. Prema tome, iz linih dokumenata
saznaju se ne samo faktika ponaanja ve i razlozi takvih ponaanja. Pored ovog,
lina dokumenta sadre iskrene iskaze i zbog toga su ona uglavnom istinita. Njihov
autor je sam ispitanik koji voljno uestvuje u procesu istraivanja. Iz metodoloke
literature proizlazi da su lini dokumenti pogodan i dovoljan izvor za mikro i makro
istraivanja i da se ovom metodom prevazilaze manjkavosti funkcionalizma,
strukturalizma, a posebno ortodoksnog marksizma.
Postoje sledee dve osnovne vrste linih dokumenata:
dokumenta koja nastaju po slubenoj evidenciji u odreenim institucijama,
i
lina dokumenta iji je stvaralac jedinica posmatranja.
Onda kada su u pitanju lina dokumenta pisma i autobiografije. A u novijoj
metodolokoj literaturi pravi se razlika izmeu autobiografije i biografije.
Autobiografijom se smatraju izvorni pisani iskazi autor o sopstvenom ivotu, a
biografijom se smatraju koje je docnije oblikovao posrednik, recimo istraiva. Isto
tako je znaajna razlika izmeu biografije (autobiografije) nastalih spontano i onih
koje su nastale po zahtevu. Naime, autobiografije nastale po zahtevu mogu biti
usmeravane upostvom kojim se trai opis ivota sa stanovita potreba i cilja
istraivanja. A ovakve biografije istraiva lake koristi, ali je spontana iskrenost u
njima smanjena. Ovi i ovakvi tipovi biografija mogu se jako pribliiti tzv.
neusmerenom intervjuu.
Princip komplementarnosti je veoma znaajan u primeni biografske metode.
Naime, on zahteva da se:
meusobno porede i dopunjuju sva lina dokumenta, i
da se meusobno porede i dopunjuju sva lina i sva institucionalna
dokumenta.
37
Biografska metoda je konstituisana posle Prvog svetskog rata kao metoda sociolokih istraivanja.
Meutim, izvesna iskustva u primeni ove metode znatno pre njenog konstituisanja imale su u istorija
(naroito starija) i knjievnost. A koncepcijske razlike izmeu ranije i u drugim naukama primenjivane
biografske metode i savremenog metodolokog koncepta relativno su velike. I u toku razvoja ove
metode, koja ima dva naglaena afirmativna perioda (prvi od 1914-1934. godine, i drugi od 1960-1978.
godine), javljaju se znatne unutranje razlike u shvatanju i primeni.

248
 Iz metodoloke lektire proizlazi da postoje sledee osnovne situacije primene
biografske metode:
kada su lini i institucionalni dokumenti jedini izvori;
kada su lini i institucionalni dokumenti glavni izvori, ali se koriste i
pomoni izvori (primera radi: podaci dobijeni anketom, posmatranjem,
itd.), i
kada se lini i institucionalni dokumenti javljaju kao pomoni izvori.38
Prema tome, sutina biografske metode nije u izboru izvora ve u saznavanju
individualnih biografija, i, posredstvom njih, sticanja saznanja o drutvenim grupama,
organizacijama, i td., odnosno drutvenim pojavama, procesima i odnosima. U
protivnom izmeu biografske metode i studije sluaja ne bi bilo znaajnih razlika, a
onda kada je u pitanju individualni sluaj, znatnijih razlika ni nema.
Bitna ideja biografske metode je vezana za ponavljanje obrazaca ponaanja u
autobiografskim (biografijama) istraivanih pojedinaca - pripadnika iste grupe, ime
se postie tzv prag zasienosti podacimaa i otklanjaju prigovori o nedovoljnoj
reprezentativnosti i valjanosti iskustvene osnove podataka.
Prema metodolokim nalazima procedura istraivanja biografskim metodom
odvija se sledeim redom:
Detaljna informisanja o predmetu istraivanja i sredini realizuje se
projektom istraivanja;
izbor izvora podataka i naina dolaenja do podataka realizuje se
projektom istraivanja i o tome postoji vie mogunosti:
a) predmet istraivanja i izvor podataka moe da bude samo
jedno lice ili vie njih povezanih nekim osnovnim
svojstvima u grupu,
b) odabrani uzorci subjekata koji e biti obuhvaeni
istraivanjem i koji e odgovarati statistikoj
reprezentativnosti,
c) veliki primarni uzorak stimulisan konkursom39 objavljenim
u tampi ili na neki drugi nain iz koga se mogu izvoditi
manji uzorci;
Prikupljanje podataka, odnosno linih dokumenata i formiranje od njih
baznih podataka. Ovakva baza podataka moe se formirati runo,
formiranjem pisanih dokumenata ili pomou raunara, unoenjem
podataka u memoriju. Pri formiranju baze podataka mogu se upotrebiti
sledei registri:
a) glavni, u koji se upisuju svi dokumenti (svi izvori podataka,
odnosno evidentirani podaci po izvorima) po redu
pristizanja,
b) analitiki registri, kojima se evidentiraju iskazi koji se
ponavljaju i oni koji se retko ili sporadino javljaju, a njima
se obezbeuje veza izmeu podataka i mogunosti njihovog
praenja u vremenu i uopte u kontekstu,
c) dnevnik istraivaa,
d) evidencija prepiske;

38
V.Gud i P. Het: Metode socijalnog istraivanja,Vuk Kardi, Beograd, 1966., str. 278-296.
39
Dosadanja istraivaka iskustva pokazuju da se uzorci koji se javljaju na konkursu uglavnom
pribliavaju osnovnoj strukturi populacije, kao i da je za rezultate istraivanja bolje imati mali uzorak
samo nekolicinu kompetentnih subjekata, nego masu onih koji nisu dovoljno svesni dogaaja.

249
 Analiza i ocena prikupljene grae, njeno izuavanje, povezivanje,
uporeivanje, konstatovanje iskaza i znaenja iskaza, njihovo
klasifikovanje i tipologizacija, konstatovanje stepena pouzdanosti,
pravilnosti javljanja i razlika u iskazima i obelejima subjekata
obuhvaenih istraivanjem;
Formiranje zakljuka.
A u sloenim i dugotrajnim istraivanjima celishodna je izrada sekvencijalnih
analiza.
Ova metoda nema svoje postupke i instrumente prikupljanja podataka. Istine
radi, ona ima jednu specifinost a to je proizvodnja dokumenata po zahtevu
istraivaa u obliku autobiografija, biografija, dnevnika, belaaka, itd. A kada se uz
korienje dokumenta koriste i intervjui, posmatranje, komparacije objektivnih
podataka o subjektu sa subjektivno datim podacima, tada imamo metod studije
sluaja. Ovakva korienja instrumenata i postupaka drugih metoda usklaenih sa
potrebama biografske metode ne spreava da se ona posmatra posebnom i podesnom
da se kombinuje sa drugim metodama u naunom radu.

4.4. OCENA I ANALIZA PODATAKA

Dobijene podatke u procesu teorijsko-empirijskog istraivanja, prema naunim

sugestijama, valja uoptiti u "saznajne injenice" i formirati odgovore na ona pitanja
koja sadre hipoteze. Ovo je, u sutini, proveravanje (verifikacija) hipoteza
korienjem sakupljenih i obraenih podataka. Meutim, prema istraivakim
iskustvima, pre ovog potrebno je srediti i analizirati podatke.
U sreivanje podataka spada:
logika i tehnika kontrola podataka;
klasifikacija obeleja podataka prema njihovim svojstvima;
obrada i iskazivanje podataka u vidu standardnih, grupnih iskaza kao
to suserije, tabele, grafikoni i sl.
Analiza podataka, kao misaona aktivnost, jeste faza naunog saznanja koja
prethodi naunom zakljuivanju. Naime, istraiva stie mogunost da oceni podatke
tek u postupku analize, sreivanjem i njihovim povezivanjem. On, misaonom
aktivnou dolazi do odreenih "injenica". U toj aktivnosti podaci i injenice se
razlikuju po tome to su podaci obavetenja (= istinita ili neistinita, dovoljna ili
nedovoljna) o realno postojeem, o stvarnim injenicama koje postoje nezuavisno od
saznanja istraivaa o njima. Analititki postupak kao misaona aktivnost ostvaruje se
kroz:
razlaganje podataka na predmete (identifikovane po obliku) i na
odnose (relacije) izmeu predmeta, procesa, odnosa koji su predmet
analize;
poreenje istovrsnih podataka, proveravajui njihovu logiku
koherentnost;
konstatovanje injenica u vidu odreenih iskaza o predmetima,
procesima, realcijama, svojstvima i aktivnsotima ispoljenim u
stvarnosti.
Znai: analizom se dolazi do konstatacije o injenicama koje slue za
verifikaciju pojedinanih hipoteza.

250
 Iz istraivake prakse proizlazi da se analiza izvodi po unapred utvrenom
analitikom konceptu i planu, a na osnovu analitikih pravila, ime se obezbeuju
valjanost (objektivnost i pouzdanost) misaone aktivnosti istraivaa. Analitiki
koncept odreen je u ciljevima istraivanja i kao cilj istraivanja, i on je stepenast.
Naime, on je unapred determinisan konceptom istraivanja, ciljevima i, posebno,
sistemom hipoteza, ija se provera i vri putem konstatovanja injenica. Zato se
moraju obezbediti prodornost, pouzdanost i ekonominost analitikog postupka.
Sama realizacija analitikog koncepta uslovljena je kvantitetom i kvalitetom
fonda prikupljenih podataka. Stoga, analizi neposredno prethodi, odnosno javlja se
kao prva faza analize, ocena podataka.
Ocena valjanosti podataka, kako govori istraivaka praksa, treba da bude
izvedena, kao i da je saglasna sa postupkom verifikacije hipoteze. Za verifikaciju
hipoteza (prihvatanje ili odbacivanje) bitne su samo tzv. krucijalne saznajne injenice.
Ocenom se utvruje da li podaci omoguuju, sreivanjem i obradom, konstruisanje
potrebnih krucijalnih saznajnih injenica. Ocenom podataka, prema tome, utvruje se
da li su podaci dovoljni, adekvatni i validni za predmet i hipoteze istraivanja. Poto u
sakupljenom fondu podataka imamo kvalitativne i kvantitativne, neophodno je za
kvalitativne podatke utvrditi: da li se odnose sadrajno na predmet istraivanja, i da li
valjano izraavaju smer i svojstva pojava, koja je predmet istraivanja? A, za
kvantitativne podatke nuno je utvrditi: da li valjano izraavaju meru
(rasprostranjenost, intenzitet itd.) istraivane pojave? Samo tom analizom dolazimo
do saznanja da li podaci zaista izraavaju prouavanu pojavu, njen obim i dubinu,
smer i intenzitet, potrebna svojstva i dimenzije.
U metodologije naunog rada poznato je i priznato vie postupaka za ocenu
podataka.
Najjednostavniji je logika ocena sadraja podataka, koja se vri po pravilima
logikog miljenja. No, ona je najmanje egzaktna.
Drugi postupak je slaganje sadraja prikupljenih podataka - injenica na
osnovu teorijskih koncepata o predmetu istraivanja. Ispravnost ocene podataka ovim
postupkom zavisi od ispravnosti teorije - teorijskog koncepta. Stoga se na ovaj nain
ne moe utvrditi ta je zaista istinito!
Trei postupak je utvrivanje sadraja podataka sopstvenog sa sadrajem
podataka ranijih istraivanja, iji su predmet i ciljevi istraivanja isti ili slini.
Slaganje sadraja podataka odnosno razlike mogu biti proizvod greaka, promena u
predmetu istraivanja itd.
etvrti postupak je pribavljanje ocene valjanosti podataka od grupe eksperata
za predmet istraivanja. Pokuaj objektivizacije ocene podataka je, po pravilu,
uspeniji ukoliko je sastav grupe eksperata po naunim disciplinama u okviru kojih se
bave predmetom istraivanja raznovrsniji. Problemi se javljaju zbog toga to se esto
ne moe postii jedinstvena ocena svih eksperata. Ako su svi eksperti iste strukem
mogue je oceniti podatke i tzv. "prosenim miljenjem". Ipak, ovaj se postupak
smatra egzaktnijim od prethodnih.
Peti postupak je utvrivanje stepena meusobne povezanosti podataka
(koeficijentom relacije) u okviru istog istraivanja - ali prikupljenih posredstvom
razliitih, meusobno nezavisnih indikatora. Problemi koji se u ovom postupku
javljaju zbog toga to je veoma teko nai identine indikatore, pa se stoga koriste
slini, prevazilaze se u odreenoj meri povezivanjem nekoliko indikatora u simetrinu
celinu, ime se formira tzv. kompleksni indikator (kao to su, npr. indeksi). No, ovo
prvenstveno vai za kvantitaitvne podatke i statistiku metodu.

251
 Svi ovi postupci ne omoguuju da se sa sigurnou zakljui o valjanosti
prikupljenih podataka, zato to prethodno nije poznata valjanost indikatora kojim se
sluimo u oceni podataka. Iste je nuno otkloniti, ili, bar, umanjiti. A, prema
saznanjima metodologije naunog rada to je mogue uiniti korienjem veeg broja
postupaka, kojima se greke znatno umanjuju ili otklanjaju. Meutim, valja imati u
vidu da su u svakoj fazi istraivanja, pa i u fazi analize, mogue greke pa je
minimum zahteva prema istraivau da iste oceni, ako ve ne moe da ih potpuno
izbegne ili otkloni.
Greke do kojih dolazi u fazi analize mogu biti prouzrokovane grekama u
ranijim fazama ili u toku primene analitikih postupaka. Po posledicama koje
izazivaju, razlikujemo dve osnovne vrste greaka:
greke koje se u uzajamnom odnosu uveavaju, pa je ukupna greka ravna
njihovom zbiru ili umnoku;
pojedinane greke se uzajamno potiru.
Izvori greaka su najee u pristrasnosti istraivaa, koja moe da proistie
iz:
pogrenog teorijskog koncepta (teorijska pristrasnost),
nepotovanja metodolokih pravila i postulata (metodoloka pristrasnost),
neadekvatnog postupka u prikupljanju podataka (terenska pristrasnost),
neadekvatnog postupka u sreivanju, iskazivanju, analizi podataka
(kabinetska pristrasnost).
Svi oblici pristrasnosti daju:
sistematsku greku, odnosno sistematske greke, koje se meusobno ne
kompenzuju ve umnoavaju,
sluajne tehnike treke, preteno pojedinane, koje se mogu uzajamno
kompenzovati, potirati, tako da u ukupnom konanom rezultatu nemamo
znaajnu greku.
A, uzajamnim delovanjem sistematske i sluajne greke u istom smeru i
sistemu podataka dolazi se do znatno vee greke nego to je to njihov zbir. Da bi se
smanjila mogunost pravljenja sluajnih greaka, koje je inae teko otkriti,
preduzimaju se mere predupreivanja:
ozbiljno, precizno projektovanje,
rigorozna primena pravila metoda,
obuka saradnika,
sistematska kontrola rada svih saradnika itd.
Osim ovog, potrebno je istraiti dovoljan broj jedinica uz uee racionalnog
broja saradnika.
Da bi se smanjila mogunost sistematske greke, istraiva koristi - razvija to
precizniji teorijski koncept i naunu zamisao, rigorozno utvruje i proverava
indikatore, razvija i proverava to detaljnije planove i uputstva za rad u svakoj fazi
istraivanja, nastoji da to potpunije obui saradnike itd. Osim toga, korienjem
obilja podataka - dovoljne koliine podataka, dobija se tzv. "prava srednja vrednost" -
ime se obezbeuje da i drugi parametri skupa budu "pravi". U tome veliku ulogu igra
valjano predistraivanje i njegova kritika analiza.
Izbor analitikih postupaka zapoinje ocenom mogunosti njihove primene na
raspoloivi fond podataka, a u skladu sa predmetom i ciljevima istraivanja. Pri tome
se nuno uspsotavlja veza izmeu prodornosti analitikog postupka i vrste podataka
(na primer, izvesni analitiki potupci su primenjivi samo na kvantitativne ili samo na
kvalitativne podatke ili i na jedne i na druge). Analitiki postupci razlikuju se po

252
nainu na koji se svojstva pojave iskazuju, ali neki od njih sadre i ogranienja u
pogledu poretka izraavanja svojstava pojave.
Svojstva pojave mogu biti izraena:
a) diskretnim poretkom,
b) kontinuiranim poretkom,
c) poretkom varijeteta.
Svi ovi poreci izgraeni su od modaliteta svojstava - izraavaju prisutnost ili
meru svojstava. Modalitetima se ispoljava i promenljivost pojava, svojstava ili odnosa
izmeu ili unutar pojava, na emu se zasnivaju tehnike verifikacije hipoteza. U tom
smislu, "kvalitativni podaci" izraavaju svojstva koja najee pripadaju diskretnim ili
tipolokim porecima modaliteta, a "kvantitativni" uvek kontinuirani poredak. Naime,
kontinuirani poredak uvek zapoinje "ishodinom takom", a svaki modalitet zauzima
odreeno mesto - vrednost u odnosu na nju i na sve druge modalitete istog
kontinuuma u relacijama "vei od", "jednak", "manji od". Udaljenost na mernom
kontinuumu ograniava mogunost korienja nekih analitikih tehnika. Na primer,
ako je udaljenost nejednaka (neekvidistalnost), mogue je koristiti samo nominalnu i
ordinalnu skalu.
Prema metodologiji naunog rada, u analizi podataka, tj. utvrivanju
odreenih svojstava pojave, njenih odnosa, itd. koriste se mnogobrojne analitike
tehnike.
Uobiajeni postupci u tretmanu prikupljenih podataka su: prebrojavanje kojim se
utvruje broj jedinica obuhvaenih istraivanjem, broj ispravno obraenih jedinica,
broj greaka, itd., i izraunavanje proporcije i procenata. U tom smislu valja se
prisetiti da se proporcijama izraava kvantitativan odnos dela prema celini
korienjem raspona od 0 do 1. Procenti su, najkrae reeno, iznos proporcije
pomnoeni sa 100 ili jednostavnije broj stotih delova bilo koje celine iskazane brojem.
Za proporcije i procente moe se konstatovati da su, u odnosu na apsolutne brojeve,
nova, kvalitativno drukija i potpunija inforamcija o ueu pojedinih grupa ili
kategorija u razdeobama, koje omoguavaju poreenja vie razdeoba (serija) sa istim
kategorijama razliitih veliina.
Koeficijenti odnosa slue, takoe, za opisivanje skupa iskazivanjem odnosa
kategorija izmeu sebe (na primer: mukih i enskih lanova organizacije), kao i
utvrivanjem srazmere jedne kategorije prema drugoj od koje zavisi. Koeficijent
odnosa slui za konstruisanje stopa rasta (progresivnih - rastuih i regresivnih -
opadajuih).
Numerike razdeobe frekvencija nisu samo opis ve i mera opisa skupa. Njima
se vri statistiko kondenzovanje inilaca razdeobe otkrivanjem reprezentativne
veliine, tj. mere centralne tendencije ili prosene, srednje vrednosti razdeobe:
izraunate srednje vrednosti - u koje spadaju aritmetika geometrijska i
harmonijska vrednost;
pozicione srednje vrednosti - u koje spadaju medijana i modus.
Za opis skupa, osim srednje vrednosti (centralne tendencije), neophodne su i
varijacije odstupanja od srednjih vrednosti i izmeu sebe.
Aritmetika sredina, veoma esto koriena u nauci i u naunoj komunikaciji,
kolinik je izmeu zbira svih vrednosti obeleja u skupu jedinica i broja tih jedinica.
Prednost srednje aritmetike vrednsoti je kondenzovanost i jednostavnost utvrivanja
i saoptavanja, a nedostatak znatno pojednostavljivanje i ogrubljavanje karakteristika
skupa. U nekoj meri se ovo ogrubljavanje umanjuje izraunavanjem ponderisane
aritmetike sredine, pri emu se ponderom smatra broj jedinica koje nose jednu
odreenu karakteristiku - obeleje.

253
 Za vremenske serije potrebno je utvrivati geometrijsku ili harmonijsku
srednju vrednost. Geometrijska srednja vrednost je n-ti koren iz proizvoda dobijenog
mnoenjem svih vrednosti razdeobe, pri emu je n jednako broju jedinica u skupu.
Osim za prostu razdeobu, u nekim sluajevima, moe se, kao to je to sluaj sa
aritmetikom sredinom, utvrditi geometrijska srednja vrednost i za intervalne
razdeobe, mada su tu mogunosti esto ograniene.
Harmonijska srednja vrednost je u mnogo manjoj upotrebi nego prethodne
dve. Koristi se povezano sa aritmetikom sredinom za utvrivanje i otklanjanje
razlika izmeu rezultata dobijenih aritmetikom sredinom i stvarnih vrednosti.
Harmonijska sredina, kao ni geometrijska, nije mogua ako je vrednost bilo kog lana
jednaka nuli.
Medijana je mera centralne tendencije koja svojom vrednou deli na dva
jednaka dela razdeobu (seriju) sreenu po veliini. To je vrednost obeleja za tipinu
jedinicu. Na nju ne utiu promene vrednosti obeleja. Prednost toga je njena
neosetljivost na ekstremne vrednosti obeleja, ali je njen zahtev da serija bude sreena
po veliini.
Modus je najee ponavljana vrednost obeleja u razdeobi jednog skupa.
Upotrebljava se u svim sluajevima istraivanja tipine vrednosti obeleja.
Mere proseka, iako veoma znaajne kao pokazatelj u opisu strukture u
razdeobi i za komparaciju vie razdeoba, budui da otkrivaju samo jednu
karakteristiku razdeobe (centralnu tendenciju), nisu dovoljne za opis osnovnih
karakteristika u razdeobi, te im se dodaju i mere razlika i vrednosti poloaja.
Mere centralne tendencije se i izraunavaju zato da bi se sagledale razlike.
Ovo je neophodno i zato to veoma razliite razdeobe (serije) mogu imati iste srednje
vrednosti, to moe dovesti do aspurdnih predstava.
Za utvrivanje varijacija postoje dva tipa mera:
apsolutne, u koje spadaju: razmak varijacije, interkvartilni razmak,
proseno odstupanje i standardna devijacija;
relativne: koeficijent varijacije i koeficijent kvartilne varijacije.
Razmak varijacije je razlika izmeu najvie i najnie vrednosti obeleja, bilo
da je razdeoba data u pojedinanim ili grupnim razmacima. Ova najprostija i najlaka
za utvrivanje mera varijacije, nuno je gruba, ali ipak ima znatnu primenu.
Interkvartalni razmak, koji predstavlja razliku izmeu treeg i prvog kvartila,
znatno ublaava uticaj ekstremnih vrednosti ispoljen u prethodnom razmaku
varijacije. Ipak, i prvi i drugi razmak varijacije vie su pokazatelji granica varijacija
nego prikaz varijacija unutar granica.
Proseno apsolutno odstupanje predstavlja odstupanje pojedinih vrednosti
obeleja u razdeobi od svoje aritmetike sredine. No, i ova mera, zbog svojstava
aritmetike sredine, nema vei znaaj.
Varijansa je centralni momenat, dat kao oblik kvadratnog odstupanja srednjeg
apsolutnog odstupanja. Pogodna je za dalju matematiku obradu i statistiku analizu,
ali je sloena za tumaenje i neophodna za uporeivanje u razilitim serijama.
Standardna devijacija spada u najznaajnije apsolutne mere varijacije. Ona se
moe odrediti kao kvadratni koren iz prosenog kvadratnog odstupanja (varijanse)
pojedinih vrednosti obeleja u razdeobi od njihove aritmetike sredine.
Koeficijent varijacije je odnos izmeu standardne devijacije i aritmetike
sredine, izraen u procentima. Osim ove elementarne informacije o poetnim
postupcima statistikog opisivanja pojave, izgleda, neophodno je ukazati na injenicu
da su istraivanja organizacionih procesa zasnovana na zakonima veovatnoe, to
podrazumeva korienje i pridravanje pravila verovatnoe, podrazumevajui da

254
verovatnou u njihovom izuavanju, zbog toga to spadaju u drutvene pojave, nije
mogue primeniti a priori, ve a posteriori. To znai da se verovatnoa shvata kao
relativna frekvencija, kao odnos meu jedinicama koje poseduju karakteristiku prema
ukupnom broju svih jedinica u skupu.
Ovde emo se zadrati samo jo na veoma znaajnom pitanju regresije i
korelacija. Jer, prethodno evidentirani statistiki postupci odnosili su se na tretman
jednog obeleja, to nikako nije dovoljno kada su u pitanju pojave koje se nalaze u
odnosu meusobne uslovljenosti i uslovljenosti razliitih obeleja iste pojave izmeu
sebe.
Regresijom se smatraju stohastike zavisnosti, s tenjom da se zavisna
varijabla oceni nezavisnom, ustanovljavanjem matematike relacije i odreivanjem
njihovog oblika i pravca.
Korelacijom se iskazuje (izraavaju) stepeni jaine odnosa, kojim se uzajamna
zavisnost pojava, njihovih karakteristika, manifestuje, ali se zavisna varijabla ne moe
objanjavati nezavisnom.
Primene regresione i korelacione analize zahtevaju se prethodno odreenje
osnove izlaganja. Ako se, to je za istraivanje pojava odgovarajue, usvoji sistem
kombinacije tipova obeleja i njihovog broja, razmatranje se moe ovako
organizovati:

Kombinacija pojava Metodi Mere i pokazatelji

(obeleja) i njihovi izvori
Dva ili vie pojava sa Kontigencija Hi-kvadrat
atributima (kvalitativnim Yule-ov koeficijent udruivanja
izrazom) Fi-koeficijent
Koeficijent kontigencije
Koeficijent korelacije ranga

Dve pojave sa numerikim Totalna korelacija Dijagram rasturanja

(kvantitativnim) izrazom. Linijska regresija Regresiona jednaina
Serije sa grupisanim ili Standardna greka - regresije
negrupisanim obelejem Koeficijent determinacije
nastalim iz akcija potpunog Koeficijent korelacije - Eta
posmatranja ili preko koeficijent
uzorka.
Regresione ravni linijska i
Tri ili vie pojava Viestruka krivolinijska viestruka
kvalitativnog izraaja. korelacija korelacija
Delimina korelacija Koeficijent viestruke korelacije
Koeficijent delimine korelacije

Procesi i odnosi mogu da budu: funkcionalni (=korelacioni), uzroni

(=kauzalni), sluajni itd. Za nas su bitni korelacioni (= funkcionalni) i uzroni
(=kauzalni) oblici odnosa.
Osnovna obeleja korelacionih (=funkcionalnih) veza su:
Tamo gde postoji uzronost postoji i korelacija, ali tamo gde postoji
korelacija na mora da postoji i uzronost (R.M. MacIver). Ovo znai da
pojave koje su u korelaciji ne moraju da budu jedna drugoj uzrok. Njih
moe da uslovljava neka trea. Ova vrsta determinizma (=metodoloki
determinizam) odreuje da zastupajui jednu teoriju u isto vreme

255
 odluujemo i koji od inilaca ima odluujuu ulogu u datom sluaju. Time
se izbegava vrtenje u krugu objanjavanje jedne pojave drugom, jednog
procesa drugim, jednog odnosa drugim;
Pojave mogu da budu uzajamno povezane, ali da nam ta veza nita ne
zbori o vremenskom redosledu pojava: one su po pravilu istovremene.
Isto tako u utvrenoj i esto potvrenoj povezanosti: ukoliko je vii
poloaj koji neko zauzima u jednoj grupi, utoliko vie njegove delatnosti
moraju biti u skladu sa normama grupe kojoj pripada, veoma je teko
utvrditi vremenski redosled, jer se ne zna da li je pokoravanje normama
grupe uslov da bi pojedinac dospeo do vieg poloaja u grupi, ili je vii
poloaj u grupi uslov da se pojedinac pridrava grupnih normi;
E. Direkem e upozoriti: Jednostavan paralelizam kvantitativnih promena
kroz koje prolaze dve pojave, samo ako je on utvren u dovoljnom broju
dovoljno razliitih sluajeva, jeste dokaza da izmeu njih postoji odnos...
Ova saradnja, dakle, sama po sebi dovoljna je da dokae da one nisu jedna
drugoj strane... im se dokae da se u izvesnom broju sluajeva dve
pojave menjaju jedna kao druga, moemo biti sigurni da pred sobom
imamo jedan zakon. Iz ovog nalaza proizlazi: menjanje pojava u
organizaciji i menjanje pojava u njenom okruenju jeste obostrano. Znai:
promenom jedne menja se i druga. A te promene mogu da budu:
porast jedne pojave praen je porastom druge i obratno,
porast jedne pojave praen je padom druge i obratno;
Pojave koje stoje u korelaciji veoma esto su posredno povezane;
Posredna veza izmeu pojava moe da bude relatvno stalna.Kada se dve
pojave redovno menjaju jedna kao druga, treba ostati pri ovom odnosu ak
i onda kada bi se u izvesnim sluajevima jedna od ovih pojava pokazala
bez druge (E. Dirkem);
Ono to korelacija moe da pokae jeste stepen (jainu) povezanosti
izmeu pojava. A ono to korelacija ne moe da pokae jeste odnos snaga
tih pojava jedne prema drugoj. Zato opte iskaze ove vrste uzimamo sa
puno opreza, izbegavajui tvrdnje A je uzrok B, ve se radije sluimo
izrazima A se menja sa B, A varira sa B itd;
Korelacijom se vaspostavlja zavisnost izmeu pojava, ali se ona ne
objanjava.
Pa u emu je onda teorijska i praktina vrednost korelacionih veza koje
otkriva i razotkriva, utvruje i opisuje istraiva? Ta vrednost se, prema nalazima
moe iskazati u nekoliko stavova:
korelacije su esto deskriptivnog karaktera i nemaju eksplikativnu
snagu (njima se otkriva pravilnost i izraavaju izvesne opte i
postojane veze izmeu veliina i vrednosti, ali one ekaju da i same
budu objanjene);
bitni nedostatak korelacije jeste gubljenje iz vida proizvodne,
stvaralake, genetike osobine: uzronost svakako pripada teoriji
promene, dok je korelacija u vezi sa teorijom strukture;
odnosi izmeu pojava ili njihovih obeleja obino se izraavaju
kvantitativno, to znai da korelacije zanemaruju kvalitativnu
odreenost pojava;
korelacija izraava izvesnu pravilnost javljanja skupnih pojava, ali
ostavlja neodreenim ponaanje pojedinanog sluaja, poznavanje

256
 korelacije samo je polazna taka za daljnju analizu, to jeste otkrivanje
uzroka, funkcija itd.;
osnovna praktina korist od upoznavanja korelacija sastoji se u
mogunosti predvianja: kada se javi jedna pojava, javlja se i druga,
to znai da se pojave mogu uspeno predviati, iako ne znamo
objasniti njihovu vezu.
Pored korelacionih veza za nauna rad su i bitni i aktuelni uzroni oblici
povezanosti pojava. Ono to je, prema teorijskim nalazima i iskustvenim
ferifikacijama, osobeno za ovaj oblik povezanosti jeste:
da jedne pojave proizvode druge;
da pojava uzorka uvek vremenski prethodi pojavi posledice (u
organizaciji ili drutvu organizacija) ma koliko vremenski razmak bio
neznatan;
da smer proizvoenja ili izazivanja pojave ide uvek od uzroka prema
posledici, iako se naknadno vaspostavlja odnos uzajamnog delovanja -
povratno delovanje posledice na uzrok;
da su uzrok i posledica po pravilu neposredno povezani;
da je uzrona veza ne samo stalna nego i nuna;
da su uzrok i posledica pojave nejednakih snaga, i da
uzroni tip veze ima eksplikativnu snagu.
Uzrok jeste, na osnovu navedenog, dinamian pojam. ta to znai? To znai
da uzrok u sebi sadri sposobnost da proizvodi promene pojava i da izaziva nove
pojave. Prema nalazima . unjia: Naa re posledica upuuje na to da uzrok
vremenski prethodi posledici. Posledica se javlja iz uzroka, a to logino znai posle
uzroka: kasnija pojava ne moe biti uzrok ranije. Uzrok i posledica po definiciji ne
mogu nastati u isto vreme. Ako ne bi bilo vremenskog razmaka, onda uzrok i
posledicu ne bi bilo mogue razlikovati, a naelo uzronosti bilo bi besmisleno.
Da li iz injenice to jedna pojava vremenski prehodi drugoj sledi zakljuak da
je prva uzrok drugoj? Na ovo pitanje ve je D. Hjum odgovorio negativno. Uzrok i
posledica mogu da postoje istovremeno, ali ne mogu se pojaviti istovremeno: drutvo
je puno posledica iji uzroci jo nisu prestali da deluju, to znai da postoje u isto
vreme sa svojim posledicama.
Ne samo da posledice postoje u isto vreme sa svojim uzrocima, ve i povratno
deluju na te uzroke. Smer delovanja ne sme se brkati sa smerom poizilaenja: iz
posledice ne moe nastati njen uzrok! Posledica moe da deluje povratno na uzrok, da
izmeni njegov tok, oblik, snagu delovanja itd., ali ne moe da ga stvori.
U jednom uzronom lancu u kome jedna pojava utie na drugu, ova na treu
itd. potrebno se ograniiti na one neposredne uzroke koji su za potrebe konkretnog
objanjenja nuni i dovoljni.
Valja upozoriti da se u uzronom odnosu radi o odnosu nejednakih snaga, pri
emu se obino misli da je dejstvo uzroka na posledicu snanije od dejstva posledice
na uzrok, to uopte ne mora biti sluaj. Iako je re o odnosu nejednakih snaga,
ponekad posledica moe da ima daleko ire razmere i mo nego to je sadrano u
njenom uzroku... I na kraju, jedno od kljunih obeleja uzronog odnosa sastoji se u
tome da jedna pojava (uzrok) objanjava drugu pojavu (posledicu). Nije ni potrebno
nadugako govoriti o tome da svaka priroda, drutvena i duhovna pojava moe biti
uzrok, razlog, motiv svakoj drugoj pojavi iz naeg ivota. Zbog toga se i pravi
razlika izmeu uzroka kao ontoloke kategorije, razloga kao gnoseoloke kategorije i
motiva kao psiholoke kategorije.

257
 I, na samom kraju, samo da pomenemo potrebu statistike analize vremenskih
serija preko indeksa dinamike, modela vremenskih serija i varijacija u njima
(obuhvatajui sekularne, sezonske i cikline varijacije, kao i korelacijom vremenskih
serija i njihovom komparacijom). Ovi postupci su sastavni delovi primene statistike
metode.

5. PRAVILA IZRADE INSTRUMENATA I TEHNIKA

ISTRAIVANJA

Da bi se na validan nain realizovala istraivanja od instrumenata zahteva se:

valjanost, adekvatnost predmetu istraivanja i saglasnost sa osnovnim
bitnim odredbama svojstava upotrebljenih metoda istraivanja. To,
praktino, znai da se tim instrumentom upravo sakupljaju podaci koji se,
posredstvom indikatora, odnose direktno na stavove hipoteza i da su tako
sakupljeni podaci pogodni za dalji tretman i zakljuivanje na osnovu njih,
primenom optenaunih, osnovnih, posebnih i drugih metoda predvienih
nainom istraivanja;
pouzdanost (relijabilnost) instrumenata je sposobnost da obezbedi
dosledno istinite podatke o istom predmetu u nepromenjenom stanju i
uslovima. Ako se isti instrument (na primer, anketni upitnik) primeni na
isti uzorak ispitanika, u neizmenjenim uslovima, on mora da da iste ili
priblino iste vrednsoti iskaza. U istraivanju utvrivanje pouzdanosti
instrumenata veoma je teko zbog specifinosti njihovih karaktera. Stoga
se, esto, umesto utvrivanja koeficijenta stabilnosti, homogenosti i
ekvivalentnosti, pristupa logiko-epistemolokom testiranju pouzdanosti;
objektivnost, tj. jednoznanost instrumenata, nemogunost odstupanja od
utvrenog okvira jednog znaenja ili vrednsoti, to se proverava
viekratnim tretmanom istog subjekta - ispitanika istim instrumentom od
strane istog ili od strane razliitih ispitivaa. Testiranje objektivnosti u
nekim sluajevima zamenjuje veoma teko testiranje pouzdanosti;
osetljivost, podobnost instrumenata da evidentira i nijanse u razlikama
unutar istog svojstva, a ne samo grube razlike izmeu razliitih svojstava;
diskriminativnost, sposobnost svakog dela instrumenta da obezbedi jedno
slaganje - neslaganje ispoljavanja istovrsnih - raznovrsnih svojstava u
podacima tog dela instrumenta. Moglo bi se rei da se radi o sposobnosti
koncentracije istovrsnog u svakom delu instrumenta (pozitivnog -
negativnog, uspenog - neuspenog itd.). To je, nesumnjivo, dimenzija
prethodnih svojstava instrumenata, karakteristina u prvom redu za test;
badarenost (standardizovanost, normiranost, formalizovanost) je svojstvo
karakteristino za instrumente merenja i za formalizovane instrumente.
Nije primenjiva za instrumente neusmerenog intervjua i slino.
Badarenost faktiki znai utvrivanje istih, stalnih merila stabilne
vrednosti u instrumentu i odnosi se prvenstveno na upotrebljene skale, to
se moe postii na vie naina (na primer, primenom kriterijuma
odreenog svojstva ili svojstva ispitanika, rezultata koje ispitanici postiu,
standardizovanog odstupanja, transformacije normalne distribucije, itd.);

258
 praktinost, to podrazumeva lako rukovanje u primeni instrumenata
prilikom sakupljanja podataka i u daljem tretmanu;
prodornost, to podrazumeva kompleksnu podobnost za saznavanje
istinitih i prikrivenih podataka o pojavi, podesnost za otkrivanje i onog
empirijski postojeeg, to je kao mogue bilo samo naslueno ili ak ni to
prilikom izrade instrumenata;
elastinost, prilagodljivost instrumenata prema karakteristikama
ispitanika i situacije, to se kao zahtev u drugim naukama ne mora da
javlja;
komparabilnost, tj. podesnost da se dobijeni podaci porede sa podacima iz
drugih istraivanja ili sa podacima dobijenim razliitim instrumentima u
ovkiru istraivanja;
ekonominost, to podrazumeva to manje vremena i to manje sredstava
za to vee rezultate. Ovaj zahtev nikako se ne sme shvatiti kao
opredeljenje za kratkotrajno angaovanje malo sredstava nezavisno od
rezultata. U nauci ekonominost se meri u prvom redu naunim
saznanjem. Stoga, ekonomian je onaj instrumetn ija primena garantuje
izbegavanje sistematske greke i pristrasnosti bilo koje vrste, zatim
olakava kontrolu i ini je sigurnom te nema potrebe za zamenom i
dopunom podataka ili za dopunskim i ponovnim istraivanjem. I, na kraju,
ekonomini su samo oni instrumenti iji rezultati dozvoljavaju pozitivni
razvoj organizacione prakse;
praktina svrsishodnost je, stoga, jedno svojstvo na kome se u drugim
naukama posebno ne insistira, ali koje u istraivanju drutva i njegovih
organizacija, odnosno procesa ima vanredan znaaj. Svaki instrumet
istraivanja, osim kodeksa i obrasca za analizu dokumenata, jeste i
instrument organizacionih odnosa. Ve samo uspostavljanje kontakta
povodom odreenih pitanja stimulie subjekte organizacije da o pravoj
sutini stvari postave pitanja, a nosioce i usmeritelje organizacionih
procesa da se upitaju zato je ba sad tom procesu kao predmetu
istraivanja poklonjena panja i zato se ba sada i upravo sa njima tim
povodom kontaktira. Dakle, svrsishodan instrument je onaj s kojim u
kontaktu nee doi do nepovoljnih reagovanja i raspoloenja.
Iako se postupak u izradi svakog instrumenta istraivanja razlikuje od svih
ostalih, postoje neka opta pravila postupanja. Naime, ceo tok izrade instrumenata
sastoji se iz:
izbora vrste instrumenata,
izbora osnovnog sadraja instrumenata,
izbora i konstrukcije osnovnih pitanja i strategije u njihovom korienju,
izrade skala, pregleda, itd., koji se u instrumentima prikupljanja podataka
koriste,
oformljivanje instrumenta i procene njegove podesnosti da se upotrebljava
saglasno sa predvienim postupkom,
provere funkcionisanja instrumenata,
dorade instrumenta otklanjanjem uoenih slabosti ili daljim moguim
poboljanjima pozitivnih strana instrumenata.
Prema iskustvima, onda kada se radi o korienju vie metoda i instrumenata
(u istom vremenskom periodu) u istraivanju istog predmeta ("baterija instrumenata")
tada je neophodno usaglasiti sadraj, oblik i svojstva sa funkcijom svakog instrumenta

259
u okvirima te jedinstvene, kompleksne funkcionalne celine. U tom smislu tipine su
sledee situacije:
iste subjekte, izvore podataka i pojave tretiramo korienjem vie
instrumeanta i postupaka:
- istovremenom primenom,
- sukcesivnom primenom;
razliite subjekte i pojave tretiramo razliitim instrumentima.
U naunim istraivanjima instrumenti u procesu sakupljanja podataka mogu, u
okviru baterije, da imaju razliitu ulogu:
svi korieni instrumenti mogu biti smatrani podjednako znaajnim u
sakupljanju podataka o predmetu istraivanja. Tada se svaki od njih
podjednako razvija i zahvata, saglasno karakteristikama tehnika i metoda
kojima pripada, predmet istraivanja u celini, tj. tanije onih delova
predmeta za koje se mogu prikupljati podaci tim instrumentom;
jedan instrument je osnovni, a ostali su dopunski ili pomoni. U tom
sluaju se razvija osnovni instrument tako da obuhvata ceo predmet
istraivanja, a dopunski odnosno pomoni su usmereni samo na one delove
predmeta koje je teko istraiti osnovnim instrumentom ili podaci koje
moemo dobiti osnovnim instrumentom nisu sigurni;
jedan ili vie instrumenata su orijentisani na sakupljanje podataka o
predmetu istraivanja, a jedan instrument je kontrolni, usmeren na
proveru podatka koji se dobijaju drugim instrumentima, kao i na proveru
postupaka. Takav instrument je usmeren samo na nekoliko osetljivih
taaka drugih instrumenata koje produbljeno tretira.
Istraiva se po pravilu opredeljuje za jedna ili najvie dva instrumenta -
najee, za obrazac za analizu dokumenata u okviru kvalitativne tehnike i za osnovu
za razgovor.

Indikatori i instrumenti

Vie puta je insistirano na uslovljenosti instrumenata predmetom i ciljevima

istraivanja, osnovnim optenaunim i posebnim metodama, prvenstveno,
pojedinanim u okviru hipotetikog sistema i, naroito, indikatorima. Indikatorima se
ostvaruje neposredna veza izmeu: nacrta naune zamisli, s jedne, realnosti kao
izvor podataka, s druge, istraivake aktivnosti, s tree, i instrumenata za prikupljanje
podataka, s etvrte strane.
Indikator i podatak se u literaturi i istraivakim projektima nedovoljno
razlikuju, a ponekad i poistoveuju. Ta razlika ipak postoji i veoma je znaajna.
Indikator je nuno smisaon i odreen kontekstom hipoteze. Podatak je neutralna i
dobija svoj smisao (u istraivanju) u relaciji sa indikatorom. Indikator postoji i kada
podataka o njemu nema, i kada su podaci nesigurni ili nedovoljni, i obrnuto. Podataka
ima i kada indikatora za jednu pojavu nema. Jer, podaci o nepostojanju, odsustvu i
slino su podaci koje smo prikupili, ali indikatora o postojanju te pojave nema. Ima
stavova da je indikator jednog stava, jedne situacije itd. i odsustvo neke manifestacije.
To je tano. Ali, kada imamo u vidu grupe, zajednice, organizacije i sl., indikator je
manifestacija koja se odnosi na grupu - kolektivitet i sl., a formira se nizom smisaono
povezanih i organizovanih podataka. Ovo je posebno izrazito u analizi dokumenata i
prilikom ispitivanja. Uzmimo za primer angaovanost lanova organa u radu organa.
Jedan od znaajnih i nezaobilazbnih indikatora je redovno prisustvovanje sednicama

260
organa. Podatak da je lan A prisustvovao prvoj sednici nije jo nikakav indikator.
Tek podaci o njegovom prisustvovanju prvoj, drugoj, treoj i ostalim sednicama,
meusobno povezanim u celinu i osmiljeni, su indikator. Uslovno, moe se prihvatii
da je elementarni indikator, kada je predmet istraivanja pojedinac, jednak podatku.
Iz prakse proizlazi da priroda predmeta istraivanja determinie mogunosti
korienja odreenih izvora, a izvori mogue podatke. O istim indikatorima je
mogue sakupljati razliite podatke i razliitim instrumentima. Stoga se izradi
instrumenata i pristupa polazei neposredno od indikatora. Indikatori se misaonim
postupkom pretvaraju u pitanje: ima li (postoje li), koliko, kakvo, zato. Neophodno je
shvatiti da se u ova etiri pitanja ukljuuju i uzroci i posledice (ima li: inilaca,
svojstava, veza, odnosa, a to znai i uzrono-posledinih odnosa). Ovako shvaena
navedena etiri pitanja ukazuju na pogrenost shvatanja istraivanja kao iskljuivo
merenja. Takvo shvatanje iskljuivalo bi mogunost istraivanja pojedinanih
sluajeva, a kvalitativnu analizu dokumenata uinilo bi nemoguom. Stoga treba
prihvatiti stanovite da svako konstatovanje pristustva - odsustva, i pored najireg
shvatanja merenja, nije merenje.
Postavljanje pitanja u vezi sa indikatorima, tj. njihova transformacija u pitanja
nije opredeljenje za ispitivanje. Ono je samo prethodna nuan radnja da bi se moglo
postaviti pitanje: kako to utvrditi? Prilikom postavljanja ovih pitanja javljaju se
uglavnom tri osnovne situacije:
indikator je sloen, te zahteva dalje razlaganje, to praktino znai da u
vezi sa svakim njegovim iniocem treba razviti pitanja: ima li, kako, zato,
koliko, kako to utvrditi?
indikator je jednostavan, te ga ne treba razlagati, dovoljna su jednom
postavljena pitanja;
indikator je elementaran i nesamostalan, te ga treba povezati s drugim
indikatorima i formirati celinu, za koju e biti postavljena napred navedena
pitanja.
U prvom sluaju indikator u instrumentu nuno zahteva celoviti deo
instrumenta - segment. Na primer, u upitniku ili u osnovi za razgovor moe se javiti
kao sistematski niz vezanih pitanja, iji se odgovori nalaze u odnosu meusobne
uslovljenosti, a moe se javiti i kao centralno pitanje baterije.
U drugom sluaju jedan indikator zahteva jednostavnu celinu u instrumentu.
Na primer, jedna indikator u jednom anketnom upitniku ili u osnovi za razgovor
predstavlja jedno pitanje.
U treem sluaju jedna jednostavna celina instrumenta obuhvata vie
indikatora, a svaki od njih se javlja kao varijanta, paralelna i istovremeno mogua, sa
ostalima. Na primer, u anketnom upitniku ili osnovi za razgovor, vie indikatora je
obuhvaeno jednim pitanjem, a svaki od njih se javlja kao modalitet mogueg
odgovora.
Na pitanje: ima li, postoji li, odgovor se pribavlja neposrednim opaanjem ili
iskazom (usmenim, pismenim ili posredovanjem nekog drugog znaka odnosno
simbola - ili ak posredstvom gesta ili mimike). Prema tome, pitanje: "ima li", znai
samo zahtev da se o tome pribavi odgovarajui podatak instrumentom za koji smo se
opredelili. Pitanje: "koliko", ako se postavlja, po pravilu se integrie sa pitanjem, "ima
li". No, tako postavljeno pitanje, pri klasifikaciji modaliteta iskljuuje princip
"divizije", a podrazumeva princip "participacije". Naime, "nema" ne moe se ukljuiti
u klasifikaciju veliina "ima". Ovo pitanje se moe odnositi na razliite stvari, ali
prvenstveno na jedinice prostora, supstanicje (inioce strukture i sastava), inioce
funkcije (delatnosti, aktivnosti), veza i odnosa. Po prvilu, pitanja glase: "koliko

261
prostora" (jedinica prostora) obuhvata, "koliko vremena" traje, "koliko inilaca"
sastava - strukture ih sainjava (subjekata, materije, iskaza, itd.) "koliko veza -
odnosa", odnosno inilaca veza - odnosa. Sadrina pitanja, osim ovoga moe da
podrazumvea i "koliko jako", "koliko esto", "koliko mnogo", a to dalje podrazumeva
i "po kom redosledu". inioci pitanja, ovde dati, mogu se kombinovati unutar jednog
pitanja i jednog instrumenta. U svakom sluaju, ovo pitanje zahteva merenje i
ugraivanje mernih jedinica - odnosno odgovarajuih mera u instrument sakupljanja
podataka. Najee, to su odreene skale koje mogu biti u celini date u okviru pitanja,
ali se mogu i podrazumevati, kako bi se mogle koristiti prilikom analize podataka.
Pitanje: "kako", moe da ima dva osnovna smisla.
Prvi, identifikacioni smisao (konstatovanje prostog - sloenog, velikog -
malog, jakog - slabog, itd.).
Drugi, smisao vrednovanja (dobro - loe, korisno - tetno, prihvatljivo -
neprihvatljivo). Vanredno je znaajno ova dva smisla razlikovati.
Pitanje orijentisano na prvi smisao ne mora se iskazivati posebno, ve moe
biti integrisano u prethodno "koliko", stoga to se odgovori na ovakvo pitanje "mogu"
dobiti posredno, odgovorima na pitanje "koliko". Moe se rei da se tu radi o
"objektivnom kvalitetu". Drugi, vrednosni smisao zahteva poseban tretman, ipak se i
on moe kombinovati sa prethodnim, mada je uputnije formirati skale unutar njih.
Vrednosni smisao se prvenstveno usmerava na sakupljanje subjektivnih podataka i
koristi se uglavnom u okvirima ispitivanja, analize dokumenata i ex post facto
eksperimenta. No, mogue je koristiti ga i u protokolu posmatranja, s tim to je tada
nuno precizno definisati svako pojedinano znaenje i raunati sa znatnim
neujednaenostima. Ima istraivaa koji opravdano, pored osnovnih navedenih
pitanja, unose i druga kao to su gde, kada, kako itd.
Neposredno prikupljanje podataka obavlja se neposrednjim uspostavljanjem
veze - dodira izmeu istraivaa i izvora podataka o pojavi, zatim komunikacije
odnosno istraivanja stanja u kojima se sutina istraivanog predmeta manifestuje
preko indikatora ili jednostavno prisustvovanja pojavi (manifestacija pojave)
odgovarajueg evidentiranja podataka o pojavi i prenoenja podataka do mesta
odreenja, sabirnog mesta podataka. U radu se koriste predvieni instrumenti i ine
potrebni postupci.
Aktivnost istraivaa ima razliite oblike, zavisno od metode i tehnike
istraivanja:
ako je nain sakupljanja podataka ispitivanje, imaemo verbalno (usmeno
ili pismeno) optenje (koje moe biti propraeno razliitim fizikim
reakcijama);
ako je nain sakupljanja podataka posmatranje, imaemo uestvgovanje ili
prisustvovanje i opaanje spoljanjih manifestacija pojave;
ako je nain sakupljanja podataka eksperiment, imaemo aktiviranje
eksperimentalnog inioca i stvaranje - izazivanje eksperimentalne
situacije.
Zajedniko je svim pomenutim aktivnostima injenje odreenih postupaka i
korienje odreenih instrumenata:
u ispitivanju - osnove za razgovor ili anketnog upitnika, koji istovremeno
slue i kao obrasci za evidentiranje podataka;
u posmatranju - razliita tehnika pomagala koja omoguuju pribliavanje
predmeta posmatranja ili ona kojima se momenat i tok zbivanja
posmatrane pojave mogu autentino zabeleiti, i, na taj nain, stvoriti

262
 mogunost za ponovno posmatranje pojave u vienoj situaciji (na primer,
razne kamere, i sl.) i obrasci za beleenje podataka;
kod eksperimenta to su razliita tehnika sredstva za izazivanje
eksperimentalnog inioca i eksperimentalne situacije, kao i za beleenje
odreenih podataka.
Rad istraivaa podrazumeva i kontrolu ponaanja saradnika. Pod kontrolom
se podrazumevaju dva podsistema aktivnosti. Prvo, to je neposredan nadzor nad
ispravnou rada i ponaanja svih saradnika. Drugo, to je permanentna kontrola
podataka, priticanja podataka i rada sa njima. U tom smislu, kontrola rada na terenu je
organizovan i planski sistem. Ona je viestruka. Prvo, to je kontrola koja se ostvaruje
kroz odreenu evidenciju, uputstva i rad sa instrumentarijem. Drugo, to je kontrola
koju svakodnevno vodi odreeni organizator rada jedne manje - osnovne - radne
grupe. Tree, to su specijalizovani saradnici koji se javljaju na terenu i vre
neposrednu proveru ponaanja i rada saradnika.

263
264
 PETI DEO

NAUNOG PROJEKTOVANJE I FAZE

ISTRAIVANJA

265
 1. OPTI POSTUPAK U NAUNOM
ISTRAIVANJU

Opti postupak naunog istraivanja u svim naukama je istovetan. On proizlazi

iz sutinskih odredbi naunog saznanja. Za nauno saznanje bitne odredbe su sledee:
odreenost predmeta saznanja koja je dovoljna da se ono razlikuje od svih
drugih predmeta saznanja;
nauno saznanje je saznanje koje se stie verifikovanim procedurama;
ono je sistematsko i sistematizovano;
ono je preteno usmereno i plansko;
nauno saznanje je provereno i podlono stalnoj proveri pouzdanije od
drugih;
ono je kritiko i razvojno, i
stie se naunim istraivanjima.
Postupak naunog istraivanja polazi od logikih naela i principa, koji
jednako vae za sve nauke, i vri se po utvrenim fazama (radnjama) koje su
zajednike za sve nauke. Naime, nauno istraivanje je sloen organizovan,
sistematski, svrsishodan proces sticanja naunog saznanja o strogo definisanom
predmetu istraivanja verifikovanom vaeom naunom procedurom, odnosno
odgovornom primenom naunih metoda. Prema tome, istraivanje je sloena celina
sistem misano-fizikih, stvaralakih, rutinskih i operativno-tehnikih, intelektualnih i
manuelnih procesa i radnji. Ono je istovremeno istinski najoptiji nain istinitog
naunog saznavanja drutvene prakse i svih oblika realnosti i sama drutvena realnost
i praksa. Ve je kazano da su nauna istraivanja ona koja se:
izvode u okviru prepoznatljive paradigme;
odnose se na predmet odnosno definisane predmete definisanih nauka ili
naunih disciplina, i
primenjuju odgovarajue metode naunog istraivanja.
Bitna svojstva naunog istraivanja su sledea:
Svako istraivanje je nuno saznavanje novog o predmetu i metodu nauka
ak i kada se ponovo utvruje staro saznanje time se saznaje o valjanosti
postojeeg saznanja;
Sistematino je i samo je funkcionalan svrsishodan sistem;
Ono je organizovan proces, jasno predmetno i ciljno usmeren;
Istraivanje je sloena i unutar sebe struktuirana smislena, konzistentna
delatnost intelektualnih i fizikih inilaca;
Ono je funkcionalan sistem veza i odnosa nauno-istraivake delatnosti i
drutvene realnosti i prakse.
U metodolokoj literaturi susreu se razliite klasifikacije naunih istraivanja,
a najea su po kriterijumu:

266
 optosti;
svojstava predmeta;
masovnosti pojava;
vremena obuhvata jedne pojave
pripadnosti nauci, odnosno naunim disciplinama;
aktuelnosti predmeta;
odnosu subjekta i objekta prema predmetu istraivanja;
ciljeva i svrhe istraivanja;
funkcija istraivanja u razvoju nauke ili uloga naunog istraivanja u
nauci;
sloenosti istraivanja, i
trajanja istraivanja.
1. Po kriterijumu optosti razlikujemo:
opta obuhvataju celinu pojave, procesa, odnosa i celinu prostora i
vremena u kojima se odigravaju;
posebna - zahvataju samo jedan segment pojava, procesa i odnosa i
samo na jednom segmentu prostora i vremenu;
pojedinana obuhvataju samo jednu komponentu pojave, procesa,
odnosa u stvrogo odreenoj jedinici vremena i prostora.
Sloenija klasifikacija istraivanja po optosti obuhvata sledeih sedam
nivoa:
svetskog, ukupnog, ljudskog drutva;
regionalnog ljudskog drutva;
posebnih ljudskih drutava;
irih jedinica posebnih ljudskih drutava;
osnovnih jedinica;
osnovnih grupa, i
nivo individualnog pojedinca.
Po optosti zavreuje panju i sledea klasifikacija:
opta totalna;
opta globalna;
opta generalna;
posebna potpuna;
posebna nepotpuna;
posebna parcijalna-delimina, i
individualna-pojedinana.
2. Po kriterijumu svojstava predmeta razlikujemo:
empirijska istraivanja ona koja se bave saznavanjem drutvene
stvarnosti na osnovu iskustvenih, ulnih podataka;
teorijska zasnivaju se na miljenju o ve postojeim naunim
saznanjima iskazanim na neki nain u nekom obliku.
Meutim, poto nema isto empirijskih i isto teorijskih istraivanja (zbog
povezanosti i meuzavisnosti teorije i prakse) opravdano je formirati sledeu
klasifikaciju:
preteno teorijska (teorijsko-empirijska);
preteno empirijska ( empirijsko-teorijska);
kompleksna - ujednaeno uee teorijskog i empirijskog.
3. Po kriterijumu masovnosti pojava, procesa, odnosa razlikujemo:

267
 istraivanja iji su predmet masovne pojave, procesi, odnosi, i
masovna istraivanja.
4. Po kriterijumu vremena obuhvata jedne pojave (jednog procesa, jednog
odnosa) razlikujemo:
longitudinalna obuhvataju vie vremenskih intervala jedne pojave,
procesa, odnosa;
transverzalna bave se presekom pojava (procesa, odnosa) u jednom
vremenskom odseku, i
panel istraivanja koja se bave ili slojevima ili istim pitanjima u raznim
vremenskim intervalima istog predmeta istraivanja na istim ili slinim
uzorcima.
5. Po kriterijumu pripadnosti nauci, odnosno naunim disciplinama mogu se
razlikovati:
multidisciplinarna predmet istraivanja spada u vie disciplina koje
pripadaju dvema ili veem broju nauka;
interdisciplinarna predmet istraivanja spada u vie disciplina jedne
nauke;
intradisciplinarna - predmet istraivanja pripada jednoj disciplini jedne
nauke.
6. Po aktuelnosti predmeta istraivanja delimo na:
rekonstruktivna predmet istraivanja ine proli dogaaji;
aktuelna predmet istraivanja je savremena pojava (proces, odnos)
koja je deo savremenog tekueg ivota;
projektivna predmet istraivanja su dalja ili blia budunost. Re je o
prognostikim istraivanjima, i
kombinovana iji je predmet istraivanja istovremeno prolost,
sadanjost i budunost.
7. Po odnosu subjekta i objekta prema predmetu istraivanja ista delimo na:
entrospektivna jasno se razlikuje objekt predmet istraivanja i
subjekt istraiva koji istrauje odreeni predmet istraivanja, i
introspektivna subjekt i objekt istraivanja su integrisani, tj. subjekt
istraivanja je istovremeno i sopstveni predmet istraivanja jer
istrauje samog sebe.
8. Svrha i ciljevi istraivanja su veoma vaani kriterijumi posredstvom kojih
se izraava zahtev za odreenim naunim nivoom saznanja koja e biti steena
istraivanjem i oekivanje odreene upotrebljivosti.
8.1. Po svrsi, istraivanja delimo na:
heuristika usmerena na sticanje potpuno novih saznanja o dotad
nepoznatim dimenzijama, formama, strukturama, svojstvima i
odnosima predmeta istraivanja, i
verifikatorna usmerena na proveru postojeeg naunog saznanja;
8.2. Po naunim ciljevima, istraivanja delimo na:
orijentaciona izgraivanje naunih osnova za izradu projekta
istraivanja koji ima preteno heuristike karakteristike, a o ijem
predmetu nema dovoljno saznanja u teorijskom naunom fondu i u
rezultatima do tada izvedenih srodnih istraivanja. Zadatak ovih
istraivanja je da svojim rezultatima orijentiu, usmere istraivanja
kako u postavljanju projekta tako i u realizaciji istraivanja;
deskriptiva da opiu jedan proces, pojavu, odnos;

268
 klasifikatorska da izvre klasifikaciju ili tipologizaciju predmeta
istraivanja, da utvrde bitna obeleja predmeta istraivanja i na osnovu
njih njegovo mesto u odreenom poretku. Tipologizacija podrazumeva
utvrivanje odlika reprezentativnih tipova odreenih pojava, procesa,
odnosa, odnosno njihovih delova, svojstava i td., kao i utvrivanje
odreenih standarda i kriterijuma pojava, procesa i odnosa, a, isto
tako, podrazumevaju i poetne oblike merenja;
inovatorsko-heuristika usmerena na otkrivanje nepoznatih,
neotkrivenih inilaca, svojstava i odnosa predmeta istraivanja ili
momenata i etapa njegovih promena i oblika ispoljavanja;
eksplikativna nauno objanjenje pojave (procesa, odnosa): uzrono-
posledini odnosi, pravilnosti, zakoni i td.,i
prognostika nauno predvianje kretanja i razvoja pojava, procesa i
odnosa u blioj ili daljoj budunosti.
9. Po funkciji istraivanja u razvoju nauke ili ulozi naunog istraivanja u
nauci, razlikujemo:
fundamentalna istraivanja su usmerena na osnovna, bitna nauna
saznanja koja se tiu razvoja nauke i, u prvom redu naune teorije;
primenjena istraivanja nastoje da nauna saznanja naune teorije
odnosno objedinjeno i sistematizovano saznanje fundamentalnih
istraivanja obrade tako da utvrde mogunosti njihove praktine
primene;
razvojna istraivanja dalje razvijaju i usavravaju praktina reenja
primenjenih istraivanja, i
akciona istraivanja reavanje konkretnog aktuelnog problema na
osnovu izgraenih naunih saznanja.
10. Po kriterijumu sloenosti istraivanja razlikujemo:
1. po obuhvatu materije:
a) generalna, i
b) detaljistika;
2. po broju metoda primenjenih u sakupljanju podataka:
a) polimetodska, i
b) monometodska;
3. po sloenosti projekta sitraivanja na:
a) jednostavna sa samo jednim jedinstvenim
projektom,
b) sa jednim sloenim projektom i vie potprojekata,
c) sa generalnim projektom u okviru koga postoji vie
posebnih projekata i, u okviru njih, potprojekata;
4. komparativna istraivanja valja identifikovati predmete,
kriterijume i postupke poreenja, i
5. panel istraivanja obuhvataju vie slojeva i mogu vie puta da se
ponove u raznim vremenima, na istom ili istovetnom uzorku istraivanja istog
predmeta i primenom istih metoda.

11. Po kriterijumu trajanja istraivanja na:

blic istraivanja;
kratkorona traju do tri meseca;

269
 srednjorona traju od est meseci do godinu dana;
dugorona traju due od jedne godine, i
permanenta viestruko ponovljena istraivanja istog predmeta
(najee globalnog) pa su po tome veoma slina panel
odnosno longitudinalnim istraivanjima.
Metodolozi smatraju da postoji vie faza naunog istraivanja. Oko broja tih
faza nema saglasnosti. Dosta je rasprostranjeno miljenje da postupak naunog
istraivanja ima sledee faze:
odreivanje predmeta istraivanja;
postavljanje hipoteza;
prikupljanje podataka i njihova obrada;
nauni opis pojave (procesa, odnosa) koja se istrauje, i
nauno objanjenje.
Nauno istraivanje zapoinje odreivanjem predmeta istraivanja. Na osnovu
analize postojeeg naunog znanja, istraiva u njemu otkriva neke praznine i
nereene probleme, koje formulie kao predmet svog istraivanja. Nakon formulacije
predmeta istraivanja, sledi njegovo teorijsko i radno (operacionalno) definisanje.
Teorijsko definisanje je logika operacija kojom se pomou apstraktnih pojmova
odreuje sutina pojave koja se istrauje. Operacionalno definisanje je u funkciji
konkretizacije teorijskog odreenja pojave. Ono se sastoji u odreivanju indikatora
(pokazatelja) koji se mogu iskustveno ispitivati i proveravati i koji predstavljaju
spoljanje manifestacije teorijskog, apstraktnog koncepta pojava
Druga faza u postupku naunog saznanja je postavljanje hipoteza, pretpostavki
na kojima istraivanje poiva. Na bazi prethodnih teorijskih saznanja ili
novootkrivenih empirijskih injenica, formuliu se hipoteze, misaone pretpostavke o
odnosima meu pojavama ili meu iniocima jedne pojave koja je predmet
istraivanja. Da bi hipoteze bile teorijski i nauno zasnovane one ne mogu biti ni ue
ni ire od predmeta istraivanja, ve moraju biti primerene i simetrine
operacionalnom odreenju predmeta istraivanja.
Hipoteze u svakom naunom istraivanju, pa i sociolokom, predstavljaju
smeu istine, verovatnoe ili neistine. Pri ispitivanju i odreivanju vrednosti pojedinih
hipoteza, prednost treba da imaju one koje:
koje dublje i potpunije objanjavaju pojave to ranije nisu bile
objanjene;
na osnovu kojih se moe predvideti izvesno dogaanje;
koje se potpunije mogu proveriti kroz praksu;
koje su plodnije, odnosno mogu objasniti vei broj pojmova i
fenomena;
koje su logiki koherentnije;
koje u prilog svoje osnovanosti imaju vei broj argumenata, i
za koje statistika istraivanja pokazuju da su verovatne.
Prikupljanje podataka i njihova obrada, o emu je ve bilo rei, obuhvata sve
one radnje i postupke kojima se pribavljaju i na odgovarajui nain sreuju i
klasifikuju iskustvene injenice i podaci na osnovu kojih se moe ispitati da li su i u
kojoj meri polazne hipoteze, odnosno pretpostavke opravdane. To znai da svako
prikupljanje podataka, da bi imalo naunu vrednost, mora, pre svega, da:
bude u to tenjoj vezi sa hipotetikom osnovicom istraivanja. Jer,
ako se odvoji od nje, ono se neminovno pretvara u puki i bespredmetni
empirizam;

270
 prikupljanje grae treba da bude i sistematino: treba da sadri
obavetenja o svemu to se smatra relevantnim za objanjenje pojave
koja se istrauje, i
svi iskustveni nauni podaci koji se prikupljaju u toku istraivanja
moraju biti i objektivni, odnosno mora postojati mogunost da ih
provere nezavisni i za to kompetentni pojedinci.
U svakom istraivanju nakon prikupljanja i sreivanja grae sledi opis pojava
(procesa, odnosa). Cilj naunog opisa je stvaranje to tanije slike pojave koja se
istrauje pomou odgovarajueg naunog jezika. Nauni opis pojave je utoliko
vredniji ukoliko je objektivniji, detaljniji i svestraniji. Meutim, valja imati u vidu da
je u mladim i nerazvijenim naukama veina istraivanja se uglavnom zavrava
opisom pojave. Ovo je posebno karakteristino za onu nauku u kojoj ne postoji jedna
celovita i nauno pouzdana teorija koja bi sluila kao osnova za uoptavanje
empirijskih injenica i nauno objanjenje pojava. Zbog toga je preteni deo bavljenja
takvom naukom neka vrsta sabiranja injenica, tj. statistikih podataka, opisa
pojedinih sluajeva i sl. bez kontrole koja bi se bavila proveravanjem injenica. To se
ne da izbei. Takav postupak sigurno prikuplja grau sa kojom teoretiar moe da
gradi, ali u isti mah treba priznati: dok su hipoteze bez osnove i bez proveravanja,
zbirka injenica je slepa.
Nauno objanjenje je najvanija, ali i najtea faza u celom procesu naunog
istraivanja. Svako nauno objanjenje ja uvek sloen, delikatan i stvaralaki in, koji
objedinjava mnotvo misaonih i logikih radnji kojima se otkrivaju novi, do tada
nepoznati odnosi i veze meu pojavama koje se istrauju. Glavne misaone i logike
radnje koje prate svako nauno objanjenje su:
analiza njom se vri ralanjavanje pojave koja se istrauje na njene
sastavne delove, kako bi se oni dublje i svestranije prouili;
sinteza - obezbeuje stvaralako povezivanje i objedinjavanje saznanja
o pojavi kao celini;
apstrakcija, kao specifian misaonologiki postupak, omoguava i
obezbeuje izdvajanje bitnih od nebitnih osobina pojave koja se
istrauje i time uoavanja njene sutine,i
generalizacija - uoptavanjem te opte osobine, svojstva pojedinih
pojava do kojih se dolo apstrakcijom prenose se na celu vrstu pojava.
Nauno objanjenje, zavisno od ciljeva koji se pred njega postavljaju, moe
biti:
strukturalno - Sadraj strukturalnih objanjenja sastoji se u tome da se
pojava koja se istrauje smesti u iri sistem, strukturu, i da se pomou te
strukture objasni njena priroda;
funkcionalno - Smisao funkcionalnog objanjenja pojave sastoji se u
utvrivanju njene funkcije, odnosno uloge koju vri u odnosu na sistem, u
smislu da li doprinosi njegovom jaanju, slabljenju ili je pak neutralna u
odnosu na sistem;
uzrono - Uzrono objanjenje usmereno je na otkrivanje uzrono
posledinih veza i odnosa meu pojavama ili iniocima pojave koja se
ispituje,
dijalektiko - Dijalektiko objanjenje je najvii i najpotpuniji tip
naunog objanjenja. Ono tei da pojavu objasni u totalitetu i kao
takvo objedinjava strukturalno, funkcionalno i uzrono objanjenje.

271
 Dijalektiki objasniti pojavu znai otkriti njenu unutranju strukturu,
njene funkcije, kao i uzroke njenog nastanka i menjanja.

2. FAZE NAUNOG PROJEKTOVANJA I

ISTRAIVANJA

U metodolokoj lektiri rasprostranjeno je stanovite o konceptualizaciji

istraivanja kao o optoj zamisli, optem planu predstojeeg istraivanja. A u okviru
konceptualizacije smetene su sve faze istraivanja - od izbora teme do
rekonceptualizacije. Prema tome, i projekat istraivanja i rad na njemu su deo
konceptualizacije rekonceptualizacije. Nain izrade projekta naunog istraivanja i
njegova uloga u istraivanju, kao i njegove druge karakteristike, zahtevaju objanjenje
odnosa konceptualizacije rekonceptualizacije i projekta istraivanja.
Konceptualizacijom se oznaava izrada, izgradnja, razvijanje najoptije
naune zamisli o pretpostavljenom, predstojeem istraivanju. Ova i ovakva najoptija
zamisao otpoinje optom idejom o opaenom odnosu, o zapaenom problemu naune
ili praktine prirode, odnosno o naqunoteorijskom ili empirijskom problemu. Na
osnovu formulisane ideje imamo preliminarno definisanje istraivakog problema
koje nas upuuje na blie i potpunije informisanje o njemu. Postojee nauno i
empirijsko saznanje do kojeg smo doli ukazuje nam na mogunosti istraivanja
definisanog problema. Znai, formira se koncepcija istraivanja koja se izraava u
najoptijim crtama. Meutim, valjano nauno istraivanje, po pravilu, ne moe se
izvesti na osnovu optih odredaba koncepcije, ve zahteva dublju i detaljniju naunu
obradu. Takva obrada se realizuje kroz sledee faze naunog projektovanja i
istraivanja:

272
 1. Teorijski izvori i inspiracije
istraivanja i istraivakog projekta
(inventarisnje drutvenih teorija:
teorija sistema, teorija promena,
razvoja i modernizacije, teorija
informacija,) i uvoenje istih u
istraivaki projekat.

2. Empirijski (ivotni) izvori i

zasnivanje istraivanja i istraivakog
projekta na ivotnim inspiracijama -
na savremenim iskustvima
organizacija sveta ivota i sveta rada.
Pri tome valja polaziti od toga da su
organizacije sveta ivota i sveta rada:
konkretne (njene veze s okruenjem se
uspostavljaju preko kokretnih
eelemenata, to znai da se elementi
tih veza ne mogu proizvoljno menjati.
Izbor veza se uvek kree unutar
ogranienih mogunosti), dinamine
I IDEJA, idejno i (prilagoavajui se promenama,
razvoju i modernizaciji i same se
teorijsko zasnivanje projekta menju), vrlo konkretne, nedete-
i istraivanja. rminisane (njihovo ponaanje se moe
predvideti samo sa izvesnom
- Rezultat: odreenje problema verovatnoom. Otuda valja ukazati na
istraivanja, tj. preliminarno odnos izmeu teorijskog i empirijskog.
definisanje istraivakog problema -
idejna skica i/ili idejni projekat
3. Definicija pojmova o problemu
i predmetu istraivanja kojima se
ostvaruje prelaz od intuitivnog ka
stvarno saznajnom, intelektualnom
miljenju koje odlikuje strukturalnost
opteg i objektivnog, intersubjektivnost
i komunikabilnost.

273
 1. Teorijsko predtestiranje idejnog
projekta, teorijske definicije, teorijski
limiti saznanja. Provera teorijske
opremljenosti i teorijske zasnovanosti
projekta i istraivanja.

II Predtestiranje idejnog
projekta.
-Rezultat: rekonceptualizacija.

2. Empirijsko predtestiranje
idejnog projekta - prethodna provera
analitike vrednosti dokumentacije i
drugih izvora spoznaje i informisanja
(rekonstrukcija i prethodna analiza
ivotnih iskustava organizacija sveta
ivota i sveta rada).

274
 1. Teorijska zasnovanost predmeta
(sadraja) istraivanja. Teorijska
lokacija sadraja (predmeta) istrai-
vanja. Izbor i definisanje teorijskih
istraivakih polja i deonica. ire
teorijske ekskurzije i izleti i teorijsko
disciplinovanje predmeta istraivanja.
Transformacije svih ili glavnih
teorijskih sugestija na nivo predmeta
istraivanja - na ue objekte istrai-
vanja.

III Izvor i formulacija

predmeta istraivanja.
- Rezultat: tekst definicije ireg i ueg
predmeta istraivanja (TA
istraivati).

2. Empirijska zasnovanost pre-dmeta

istraivanja - inventarisanje i transfo-
rmacija teorijskih sugestija na nivo
prakse (na nivo predmeta istrai-
vanja) na pojave, procese i odnose u
organizacijama i organizacija sveta
ivota i sveta rada. Inventarisanje i
sastavljanje liste svih pojava, procesa,
odnosa koji ulaze u sadraj (predmet)
istraivanja.

275
 1. Nauna zasnovanost naunog
cilja istraivanja - izvoenje naunog
cilja istraivanja iz teorijskih sugestija
i informacija. Transformacija teo-
rijskih sugestija na definisanje
naunog cilja istraivanja i posta-
vljanje pitanja: kako u istraivanju
otkriti tendencije i zakonitosti izmeu
pojava, procesa, odnosa koje su
predmet istraivanja, koje su
tendencije i zakonitosti ve otkrivene?

IV Cilj istraivanja.
- Rezultat: tekst definicije naunog i
operacionalnog cilja istraivanja
(ZATO se istrauje?).

2. Operacionalni cilj naunog

istraivanja - transformacija nauno
definisanog cilja istraivanja na nivo
prakse i upotrebe naruioca istra-
ivanja, spoznaja i edukativna
dimenzija operacionalnog cilja istrai-
vanja (organizovanje seminara za
korisnike rezultata istraivanja, izrada
posebnih separata za potrebe prakse u
kome e se konkretizovati rezultati
naunog istraivanja za potrebe prakse
organizacione prakse).

276
 1. Teorijska zasnovanost metoda
(naunih metoda) istraivanja u
zavisnosti od predmeta, cilja i kara-
ktera istraivnja. Teorijsko predte-
stiranje upotrebljivosti odabranih me-
toda naunog istraivanja, analiza pre-
thodnih iskustava i spoznaja. Rasprava
o ogranienosti spoznaje prodornosti
odabranih metoda u donje, u dubinske,
u manje vidljive slojeve i spratove,
ekonomske, politike, kulturne i
ukupne drutvene stvarnosti.

V Metod istraivanja
(KAKO istraivati?).

- Rezultat: tekst definicije metoda

istraivanja i izbor, najava i opis svih
odabranih metoda, istraivakih
tehnika i instrumenata istraivanja.

2. Operacionalizacija i detaljni
opis upotrebe metoda. Transformacija
odabranih metoda na nivo
istraivakih tehnika i instrumenata.
Izrada liste metoda, tehnika i
instrumenata - opti, posebni
(specifini) i pojedinani metodoloki
pristup.

277
 1. Generalna hipoteza kao sinteza
teorijske zasnovanosti projekta i
istraivanja, kao teorijska nadmo
teorije nad empirijom, kao integracija
definisanog i usvojenog predmeta
(sadraja), cilja i metoda istraivanja,
kao teorijski orijentir u istraivanju.

VI Generalna hipoteza.
- Rezultat: tekst generalne hipoteze
koja e integrisati predmet, cilj i metod
istraivanja i najaviti strukturu
varijabli.

2. Operacionalizacija generalne
hipoteze na zavisne, intervenirajue i
nezavisnu varijablu i izrada teksta
srtkture varijabli (konceptualizacije
istraivanja). Drugim reima,
operacionalizacija opte hipoteze
pomou i preko posebnih i
pojedinanih hipoteza.

278
 1. Uvoenje teorijskih podsi-
stema, uih teorijskih oblasti u listu
hipoteze koje su zasnovane na
generalnom teorijskom konceptu, ali
koji oekuje i svoju teorijsku
konkretizaciju i uu specijalizaciju -
teorijsko predtestiranje uih istra-
ivakih oblasti i transformacija na
nivo istraivakih i operacionali-
zovanih hipoteza.

VII Definisanje sistema

hipoteza izvedenih iz teksta i
sadraja generalne hipoteze.
-Rezultat: tekst liste svih hipoteza
operacionalizovanim na nivo varijabli:
opte, posebnih i pojedinanih, ili
nezavisne, intervenirajue i zavisne.

2. Definisanje liste hipoteza i

najava liste varijabli koje se mogu
kasnije transformisati na nivo
indikatora.

279
 1. Teorijsko ispitivanje moguih
indikatora kao konkretnih drutvenih
pojava pomou kojih je mogue snimiti
one pojave koje su navedene u
predmetu istraivanja.

VIII Izrada liste indikatora

za nezavisnu, interenirajuu
i zavisnu varijablu.
-Rezultat: tekst liste svih indikatora
(nekoliko stotina indikatora).

2. Izrada liste indikatora za sve

elemente hipoteze (za nezavisnu,
zavisnu i intervenirajuu - najmanje 5-
10 indikatora za svaku varijablu).

280
 1. Prethodna teorijska kontrola
odabranih istraivakih metoda,
tehnika i instrumenata.
Teorijski testovi, na primer, da
li se i kako se mogu istraivati
vrednosti, moral, sadraji kulturnog
obrasca pomou: upitnika, interjua,
analize sadraja, neposrednog
posmatranja i slino.

IX Transformacija indikato-
ra na istraivake postupke,
tehnike i instrumente.

- Rezultat: tekst istraivakih

postupaka, tehnika i instru-menata.

2. Za svaki indikator ponuditi

listu istraivakih postupaka,
instrumenata i tehnika sa minimalnim
opisom ili sa punom
operacionalizacijom.

281
 1.1. Metod posmatranja:
-neposrednog,
-posrednog.
1.2. Metod analize sadraja.
1.3. Metod studije sluaja.
1.4. Monografski metod
1.5. Intervju.
1.6. Upitnik.
1.7. Eksperiment.
1.8. Statistiki metod.
1.9. Ostali metodi, postupci i
instrumenti.

X Izrada istraivakih in-

strumenata.
- Rezultat: tekst svih instrumenata.

2. Predtestiranje svih gore navednih

instrumenata od broja 1 do 9.
- Korekcija istraivakih instrumenata
pod uticajem predtestiranja (konana
varijanta instrumenata).

282
 1. Teorije o prostoru istraivanja,
teorijska zasnovanost izbora i
formulacije prostora istraivanja:
- drutvenog,
- ekonomskog,
- geografskog,
- administrativnog,
- politikog,
- kulturnog,
- fizikog,
- vojnog,
- .

XI Definisanje prostora
istraivanja.

- Rezultat: tekst definicije i opisa

prostora.

2. Empirijske naznake svake

prostorne jedinice lokalne,
regionalne, proizvodne, demografske,
vojne i druge.

283
 1. Definicije vremena u kome su
locirane pojave, procesi, odnosi koje
su predmet istraivanja.

XII Definicija vremena

istraivanja.

- Rezultat: tekst definicije vremena

istraivanja.

2. Definisanje vremena istrai-

vanja: kada poinje, a kada se
zavrava istraivanje, dinamika
istraivanja.

284
 1. Teorije uzorka, teorijski dome-
ti i sugestije uzorenja.

XIII Definisanje uzorka

istraivanja.
- Rezultat: tekst uzorka.

2. Empirijska dimenzija uzore-

nja, odnos uzorka prema masi, vrste
uzoraka i nain izrade istih.

285
 1. Teorijske osnove za izbor i nauni
opis jedinice analize (za razliku od
jedinice posmatranja, anketiranja i
slino).

XIV Izbor i definisanje

jedinice analize.

- Rezultat: tekst izbora i opisa jedinice

analize.

2. Empirijske osnove izbora i

definisanja jedinice analize (ta je, na
primer, jedinica analize upravljakog
poslovnog informacionog sistema?,
).

286
 1. Teorijski osnovi definisanja i
izbora nivoa istraivanja.

XV Nivo istraivanja.

- Rezultat: tekst informisanja i opisa

svih nivoa istraivanja.

2. Empirijski aspekti nivoa

istraivanja:
a) individualni,
b) grupni,
c) institucionalni nivo
istraivanja.

287
 1. Nauni cilj istraivanja i
izvoenje iz tog cilja plana ukrtanja -
teorijska dimanzija plana ukrtanja.

XVI Izrada plana ukrtanja

tabela (podataka).

- Rezultat: Tekst plana ukrtanja.

2. Struktura varijabli (konce-

ptualizacija studije i plan ukrtanja -
operacionalna dimenzija plana
ukrtanja.

288
 1. Teorijski osnovi tekstova i
predtestiranja, izbor vremena, mesta i
naina predtestiranja instrumenata.
Teorijska proba istraivakog
postupka.

XVII Predtestiranje instru-

menata projekta istrai-
vanja.

- Rezultat: tekst plana pre-dtestiranja i

izvetaja o predte-stiranju.

2. Plan predtestiranja (koji je u

osnovi identian planu istraivanja
samo se izvodi na ogranienom
lokalitetu).
Predistraivanje kao mini
istraivanje. Pisanje istraivakog
izvetaja. Korekcija prvobitnog
istraivakog projekta. Ponuda
konane varijante instrumenata
istraivanja.

289
 1. Zavisnosti od toga kakvo je
istraivanje (multidisciplinarno,
interdisciplinarno, intradisciplinarno),
odnosno zavisno od toga koje su sve
teorije uvedene u istraivaki koncept
(filosofske, socioloke, ekonomske,
pravne, politikoloke, istorijske,
psiholoke, demografske, ekoloke,
organizacioloke, etike, upravaljanja,
komunikacija, sistema, ) planiraju
se profesionalni profili istraivaa.
Navedene teorije opredeljuju
angaovanje: ekonomista, sociologa,
pravnika, psihologa, komunikologa,
statistiara, eksperata za oragnizaciju
i upravljanje,

XVIII Plan kadrova.

- Rezultat: Tekst plana kadrova.

2. Plan kadrova obino obuhvata

ui i iri tim istraivaa, svih ili nekih
gore navedenih profesija, glavnog
autora i rukovodioca projekta, poduu
listu strunih i tehnikih saradnika kao
to su tehniki i struni sekretar,
anketari, statistiari, eksperti za
kompjutersku obradu podataka,
recenzenti i drugi vrhunski eksperti u
ulozi savetnika.

290
 1. Sadraj i forme izrade
finansijskog plana prema kriterijima
istraivake kue (organizacije,
instituta), kao i prema kriterijima
finansijera.

XIX Finansijski plan.

2. Plan trokova svih faza

realizacije istraivanja, dinamika
uplata i isplata. Naini kontrole
finansijskih trokova. Finansijska
revizija.

291
 1. Teorijska korekcija izvrena
pod uticajem: eksperata, teorijskih
rasprava unutar istraivakog tima,
naunih recenzija i odluke, odnosno
sugestije naunog vea istraivake
organizacije.

XX Korekcija nauno-
istraivakog projekta,
odnosno istraivanja.

- Rezultat: Tekst korigovanog projekta.

2. Korekcija svih istraivakih

instrumenata i plana terenskog
istraivanja.

292
 1. Teorijski nivo verifikacije
konane varijante projekta
istraivanja:
a) naune recenzije,
b) nauni skup o projektu,
c) nauno vee kao konani
recenzent.

XXI Nauna verifikacija

istraivakog projekta.

2. Empirijska verifikacija projekta:

a) politika kao svrsishodna
procena definisanog pre-
dmeta, cilja i metoda
istraivanja tzv. drutveni
koeficijent razdraljivosti,
odnosno osetljivosti istrai-
vanja,
b) procena i ocena inve-
nstitora i korisnika ponue-
nog projekta i istraivanja.

293
 1. Plan teorijskog istraivanja:
pretraivanje Interneta,
izbor i prevod literature sa
stranih jezika,
izbor i sistematizacija literature
sa srpskog jezika,
izrada malog i/ili velikog
glosara pojmova,
teorijsko istraivanje prema skici
projekta.

XXII Plan istraivanja

- Rezultat: Tekst plana

istraivanja. 2. Plan istraivanja na terenu:
priprema terena za prihvat
istraivaa predtestiranje
analitiko-istraivake dime-
nzije jedinice istraivanja na
terenu;
izbor i obuka istraivaa;
formiranje timovaekipa
istraivaa prema vrsti
istraivanja (anketari, analit-
iari sadraja dokumenata,
);
rukovoenje neposrednim
istraivanjem kontrola
istraivakog procesa u toku
neposrednog istraivanja;
prihvat i sistematizacija
sakupljenog materijala.

294
 1. Logika kontrola upitnika i drugih
sakupljenih dokumenata i logika
korekcija korekcija koja ima teorijski
nivo intervencije.

XXIII Priprema podataka

(rezultata istraivanja) za
obradu.

- Rezultat:
a) Plan pripreme.
b) Izvetaj o izvrenim
kontrolama.

2. Tehnika kontrola upitnika i

drugih dokumenata i tehnike
intervencije i korekcije.

295
 1. Ponovna teorijska kontrola ranije
usvojenog plana ukrtanja tabela i
obrade podataka i naknadne korekcije
pod uticajem novih saznanja u toku
teorijskog i terenskog istraivanja.

XXIV Statistika (kompjute-

rska) i druga obrada poda-
taka.

- Rezultat: Plan obrade podataka.

2. Izrada programa statistike obrade

podataka na kompjuterima:
tehnika priprema upitnika za
kopjutersku obradu podataka:
numerisanje, ifriranje i sl-
ino;
obrada ostalih podataka i
dokumenata.

296
 1. Teorijski osnovi konstituisanja
tema (poglavlja) prema usvojenoj
konceptualizaciji studije ili na osnovu
novih saznanja u toku teorijskog
istraivanja.

XXV Konstituisanje istrai-

vakih tema i distribucija
obraenih podataka po te-
mama i istraivaima.

- Rezultat: Plan za svaku temu.

2. Izrada proirenih skica (plana

interpretacije) za svaku temu i
usvajanje istih u timu istraivaa.

297
 1. Teorijski osnovi za statistiku
obradu podataka teorijska edukacija
tima istraivaa.

XXVI Statistika interpre-

tacija rezultata istraivanja
(kvantitativni metod anali-
ze).

- Rezultat:
- Plan analize.
- Izvetaj o rezultatima
analize.

2. Prethodna i naknadna (=konana)

interpretacija statistikih podataka i
korekcija prvobitnog plana interpre-
tacije podataka i distribucije na
pojedine teme.

298
 1. Teorijski osnovi za statistiki
metod nain verifikacije korelacija
(odnosa) izmeu zavisnih i nezavisne
varijable.

XXVII Izrada plana vie

statistike obrade podataka
(korelacija i dr.).

- Rezultat: Tekst plana.

2. Izrada plana statistike obrade

podataka prorauna korelacija ( Hi-
kvadrat testa, koeficijent korelacije,
nomogram i drugi statistiki metodi) i
priprema materijala za statistiku
obradu.

299
 1. Teorijski osnovi za interpretaciju
statistikih prorauna korelacija
veza, povezanosti, odnosa,

XXVIII Statistika i nauna

interpretacija korelacija.

- Rezultat:
- Plan interpretacije.
- Izvetaj o analizi.

2. Statistika interpretacija (oita-

vanje) korelacija edukacija
istraivakog tima i nauna kontrola.

300
 1. Teorijska verifikacija polaznih
hipoteza potvrivanje ili
odbacivanje.

XXIX Pisanje istraivakog

izvetaja.

- Rezultat: Tekst izvetaja.

2. Empirijski osnovi za teorijsku

verifikaciju polaznih hipoteza
empirijska korekcija polaznih hipoteza
i konstituisanje novih hipoteza.

301
 1. Nauni skup na kome se vri
nauna verifikacija rezultata istraiva-
nja.

XXX Nauna verifikacija

konanih rezultata istraiva-
nja

2. Korekcije u istraivakom izvetaju

nakon naunog skupa:
a) pisanje recenzija,
b) verifikacija na naunom
skupu,
c) korekcije prema
sugestija-ma recenzenata i
naunog vea.

302
 1. Teorijski osnovi za transformaciju
naunih saznanja za potrebe prakse
ekonomske, kulturne, politike i druge.

XXXI Drutveno - politika

verifikacija rezultata istrai-
vanja.

2. Izrada posebnih eparata za potrebe

korisnika i invenstitora, organizovanje
seminara i savetovanja, edukacija
korisnika naunih rezultata
istraivanja implementacija rezultata
istraivanja u organizacijama sveza
ivota i sveta rada.

303
 1. Publikovanje rezultata istraivanja
kao oblik vie (javne) teorijske
verifikacije rezultata naunog
istraivanja.

XXXII Publikovanje rezu-

ltata istraivanja.

- Rezultat: Tekstovi za publikovanje.

2. Plan publikovanja u toku i nakon

zavretka istraivanja knjige,
asopisi i druge strune publikacije.
Izrada finansijskog plana publiko-
vanja. Naune recenzije rukopisa.
Ugovori sa izdavaima. Nain
promocije i distribucije publikovanih
dela.

304
 1. Izrada plana naknadne, dopunske
teorijske i empirijske verifikacije ve
verifikovanog ( RE - TAKE)
ponovljeno istraivanje, izrada plana
RE-TAKE i drugih planova
ponovljenog istraivanja.

XXXIII Zavrni radovi na

istraivanju.

- Rezultat: Plan zavrnih radova.

2. Likvidacija radova na izvedenom
projektu:
sreivanje dokumentacije;
sklapanje ugovora i isplata
nadoknada saradnicima i
lanovima tima;
pisanje i podnoenje
izvetaja o zavrenom
istraivanju teorijskog i
finansijskog;
plan komunikacija plan
plasmana rezultata
istraivanja nakog zav-
rnih radova.

305
 3. ORGANIZOVANJE PROCESA REALIZACIJE
ISTRAIVANJA

Prema empirijskim iskustvima realizacija istraivanja jeste proces sistematskog

praktikovanja istraivakog programa, u koji je ukljuena i strategija, u realnosti,
naroito njenog dela koji nazivamo nainom istraivanja, s ciljem prikupljanja, obrade i
korienja podataka. To podrazumeva primenu predvienih metoda, tehnika, postupaka i
instrumenata s ciljem sticanja naunog saznanja o predmetu istraivanja.
Realizacija istraivanja ima svoje faze:
planiranje istraivanja,
preduzimanje praktinih mera,
organizovanje i izvoenje (sprovoenje) istraivanja.
Planiranje istraivanja je sloen i odgovoran posao kojim se povezuje zamisao
sa praktinim delatnostima u istraivanju. To je strogo umni rad. Ovaj i ovakav rad se, u
osnovi, sastoji od procena i prognoza na osnovu prethodnog istraivakog i praktinog
iskustvenog saznanja. Rad na planiranju moe se kvalifikovati kao nauno-kreativni i
struno-rutinski, pri emu uee ove dve vrste rada nije uvek podjednako. Naime, u
heuristikim istraivanjima iji je predmet obiman i sloen, a metode i tehnike
istraivanja mnogobrojne, kreativni rad nuno pretee, stoga to nema unapred utvrenih
i sigurnih, proverenih normi koje bi se direktno mogle primeniti, pa je neophodno vriti
mnogobrojne procene i izvoditi konstrukcije aplikacijom i prilagoavanjem postojeih
standarda. Isti je sluaj i sa metodolokim istraivanjima, koja su, inae veoma retka i, uz
to, predmet njihovog istraivanja su upravo norme i pravila istraivanja, njihova
upotrebljivost i efikasnost. U verifikatornim istraivanjima stvar stoji neto drugaije.
Tamo je struno-rutinskog znatno vie, a u nekim sluajevima ak struno-rutinsko
pretee. Iskustveno je utvreno da su najvee tekoe, pa prema tome i najizrazitiji
zahtev za stvaralakim u izradi terminskog plana i plana kadrova, dok je najvie
rutinskog u izradi planova sredstava.
Osnovna funkcija planiranja istraivanja je sinhronizacija svih delatnosti,
uesnika i sredstava u odreenom prostoru i vremenu. Stoga moemo rei da su planovi
istraivanja determinisani vremenskim i prostornim odreenjem predmeta istraivanja,
nainom istraivanja utvrenim u nacrtu naune zamisli, kao i realnom situacijom i
raspoloivim sredstvima i kadrovima i drugim uslovima.
Rezultat procesa planiranja je operativni plan istraivanja. Zadatak tog plana je
da odgovori na sledea pitanja: ko, ta, kada, gde, kako, ime i s kojim rezultatom.
O operativnom planu istraivanja moe se govoriti u uem i u irem smislu. U
irem smislu, operativni plan istraivanja obuhvatio bi:

306
 nacrt zamisli "nain istraivanja", a u nekim sluajevima, kada istraujemo
aktuelne - tekue pojave i vremensko i prostorno odreenje predmeta
istraivanja;
terminski, kadrovski i plan sredstava, i
instrumentarij sakupljanja i obrade podataka.
Izloeno ire shvatanje ini nam se preiroko, jer obuhvata i ono to bi se moglo
nazvati "naunim planom", obuhvata odreena naunoteorijska i naunoinstrumentalna
reenja sadrana u nacrtu naune zamisli i u instrumentariju. Skloni smo da prihvatimo
ue odreenje operativnog plana istraivanja kao onog koje obuhvata dimenzioniranje
vremena trajanja istraivanja, konkretno utvruje uesnike - saradnike i njihove zadatke
u istraivanju, i najzad, utvruje materijalna i finansijska sredstva potrebna za
realizaciju istraivanja. Otuda se smatra da se operativni plan istraivanja sastoji iz tri
dela, kao i da se svaki od ovih delova, dalje, sastoji od tri svoja posebna dela.
Uobiajeno je da se u literaturi govori o tri plana istraivanja: terminskom planu,
planu kadrova i planu sredstava. Polazei iskljuivo od kriterijuma sadraja, mogue je
ostati pri pomenutom stanovitu, mada bi teko bilo braniti odredbu terminskog plana.
ini se da je kriterijum sadraja, uzet sam za sebe, nedovoljan, iako nuan.
U projektu istraivanja plan (planovi) ima svoju funkciju i svoje mesto. Treba
govoriti o planu istraivanja kao celovitom i sistematskom delu projekta koji ima sledee
delove:
plan pripreme realizacije istraivanja;
plan prikupljanja podataka;
plan obrade podataka, izrade izvetaja i prezentacije rezultata istraivanja.
Moe se prigovoriti da je potrebno izneti jau, potpuniju argumentaciju u prilog
naputanju ve uobiajene i ovde predloene klasifikacije. U tom smislu razmotrimo
sledee injenice:
a) terminski plan sadri precizno odreenje vremena trajanja istraivanja -
od poetka rada na projektu do prezentacije rezultata istraivanja. Unutar
tog vremenskog perioda, terminski plan utvruje, manje-vie tano ili, u
odreenim sluajevima samo orijentaciono, trajanje odreenih faza i
poslova istraivanja. Prema tome, terminski plan nuno sadri popis svih
funkcija, delatnosti, radnji, postupaka, inova i operacija koje e se
obavljati u odreenim rokovima i trajanju. Kako se poslovi vre na
odreenom prostoru, to terminski plan mora specifikovati u kojim
rokovima i u kom trajanju e se obavljati odreeni poslovi na pojedinim
prostorima - i na svim prostorima na kojima se istraivaki poslovi
ukupno obavljaju. Dakle, terminski plan ne sadri samo vreme ve i
popise poslova i prostora. Iz toga proizilazi zakljuak da naziv "terminski
plan" ne odgovara u potpunosti.
b) plan kadrova proizilazi iz jednostavne injenice da istraivanje obavljaju
ljudi, ma koliko ih bilo i u ma kojoj ulozi u konkretnom istraivanju bili.
Razumljivo je stoga da se planom kadrova odreenog strunog profila,
linih psihofizikih, moralnih, karakternih osobina, uslova, mesta i
vremena angaovanja, uloge, funkcije - preciziraju zadaci nadlenosti i
odgovornosti kadrova. Dakle, ostvaruje se misaono povezivanje ljudi

307
 (kadrova), vremena, prostora, njihove aktivnosti i ukupnih uslova pod
kojima e se aktivnost obavljati.
c) plan sredstava sadri odredbe o materijalno-tehnikim sredstvima i o
potrebnom iznosu novca. Oigledno je da ljudi u svom radu u procesu
istraivanja koriste odreene prostorije, nametaj, aparate, vozila itd. iji
je izvor i vrstu takoe neophodno utvrditi. Takoe sve to iziskuje
odreene trokove, te plan utvruje izvor, obim, strukturu i dinamiku
priticanja sredstava, kao i trokova. A to, opet, znai povezivanje
sredstava, subjekata, aktivnosti, mesta i vremena, i zato, kao to je to
sluaj i sa dva napred navedena plana, naziv ne odgovara u potpunosti jer
je ui od sadraja.
Poslovi se obavljaju uz uee odreenih kadrova, korienjem odreenih
sredstava, na odreenom prostoru i unutar odreenih rokova kontinuirano, sukcesivno,
jednokratno ili viekratno, sa odreenim trajanjem i prilikom pripreme realizacije, tokom
prikupljanja i obrade podataka, izrade izvetaja i prezentacije rezultata. S obzirom na
uesnike u poslovima, mestu, vremenu, sredstvima i bitnim funkcijama poslova, posebne
celine ine:
a) pripremanje realizacije istraivanja;
b) prikupljanje podataka;
c) obrada podataka, izrada izvetaja i prezentacija rezultata istraivanja.
Postupak planiranja je stoga potrebno sprovesti u skladu sa odgovarajuim
principima i pravilima. Moe se smatrati da su bitni sledei principi:
1. potpunost plana, podrazumevajui pod tim obuhvatanje svih bitnih
inilaca postupaka realizacije;
2. realistinost plana, podrazumevajui pod tim objektivnost procene
stvarnih mogunosti i potreba u ostvarivanju istraivanja u postojeoj
situaciji;
3. koherentnost i konzistentnost plana, podrazumevajui saglasnost zahteva
istraivanja, linih i timskih sposobnosti istraivaa i, najzad, sredstva
istraivanja;
4. elastinost plana, to podrazumeva predvianje moguih svrsishodnih
alternativa predvienih osnovnih reenja u izmenjenim situacijama;
5. pravovremenost, to podrazumeva potovanje osnovnih rokova -
vremenskih odseaka u kojima je pojava najpodesnija za istraivanje,
uslovi rada najpovoljniji i rezultati rada najupotrebljiviji;
6. ekonominost i rentabilnost, to podrazumeva planiranje najjeftinijih
reenja koja e obezbediti ostvarivanje ciljeva: valjanosti, potpunosti
cutoff, procene, mehanike tanosti.
Princip ekonominosti se u ovom sluaju mora posmatrati primenom dvostrukih
kriterijuma. Prvo, angaovanje i koncentracija uesnika - saradnika i sredstava u prostoru
i vremenu treba da obezbedi optimalno ispoljavanje njihovih pozitivnih svojstava. Drugo,
angaovanje saradnika i sredstava u prostoru i vremenu mora da obezbedi odgovarajui
stepen upotrebljivosti - mogunosti korienja rezultata istraivanja u praktine svrhe. U
vezi s ovim postoje u praksi mnogobrojne zablude. Tako se, na primer, smatra da je krae
trajanje istraivanja ekonominije, da su nii honorari saradnika ekonomski povoljniji, da
je manje angaovanje tehnikih sredstava ekonomski povoljnije itd. injenica je da i

308
ovde apsolutno vaeih pravila nema, ali se, ipak, mogu uoiti odreene pravilnosti.
Prema dosadanjim iskustvima najznaajnije su sledee:
1. Najekonominije je, osim kada su u pitanju longitudinalna - panel
istraivanja, da sva potrebna finansijska sredstva budu na raunu izvrioca pre poetka
realizacije. Svako zadocnjavanje sredstava nuno usporava ili ak odlae odreene faze
realizacije projekta, to izaziva poskupljivanje istraivanja na dva naina:
prvo, produava se angaovanje kadrova i tehnikih sredstava, to nuno
poveava trokove;
drugo, ako se eli ostvariti ugovoreni rok, odreene faze se realizuju u
prenapregnutoj situaciji, to umanjuje tanost rada ili se itave faze
preskau, tako da iz toga proizilaze potreba za dotinim ili ponovljenim
postupcima, a adekvatnost i verodostojnost rezultata istraivanja se
smanjuje.
Postoji i trei nain poskupljivanja istraivanja zbog zadocnjenja srestava u
uslovima inflacije i nedostataka odgovarajuih kadrova, naroito ako istraivanje due
traje. Prvo, to dovodi objektivno do smanjenja realnog iznosa sredstava za istraivanje u
skladu sa stopom inflacije. Drugo, to onemoguava odravanje kontinuiteta sastava i
intenziteta radne aktivnosti istraivakog tima.
2. Niskim naknadama za rad saradnika ne postie se ekonominost
istraivanja. Prvo, niske nagrade po pravilu ne stimuliu na poveanu angaovanost, ve,
naprotiv, orijentiu saradnike na istovremeno angaovanje na vie mesta, ili na
produavanje vremena rada i povrnost u radu. Stoga visina naknade za rad saradnika
mora biti dovoljno visoka da dozvoli odabiranje najsposobnijih i najangaovanijih
kadrova koji e kontinuirano, sa odgovarajuim intenzitetom, biti iskljuivo ili bar
preteno angaovani na tom istraivanju.
3. Ekonominost se u prvom redu ostvaruje pravilnim sastavom istraivakog
tima, tj. pravilnim izborom kadrova i organizacijom rada u procesu realizacije
istraivanja. U vezi s tim javljaju se mnogobrojna pitanja, od kojih su najznaajnija dva:
prvo, definisanje sastava istraivakog tima utvrivanjem uloga, funkcija,
odnosa i veza, ovlaenja i odgovornosti unutar tima;
drugo, izborom saradnika odgovarajuih osobina.
Saradnici na prikupljanju podataka, u principu su:
analitiari - oni koji obavljaju analizu razliitih dokumenata u kojima su
sadrani potrebni podaci. Po pravilu to su ljudi visoke spreme
odgovarajue struke, osposobljeni za definisanje i klasifikovanje;
posmatrai - oni koji neposredno posmatraju (opaaju) pojavu koja je
predmet istraivanja po unapred utvrenim pravilima i evidentiraju
manifestacije pojave unoenjem zapaanja u za to unapred pripremljen
obrazac. I to su, kada se radio o sloenim pojavama, po pravilu, ljudi
odgovarajueg visokog obrazovanja i potrebnih linih osobina. No, to ne
mora da bude u svakom pojedinanom sluaju. Korienje posmatranja sa
uestvovanjem, naroito potpunog uesnika ili uesnika - posmatraa,
dozvoljava uz odgovarajue pripremne mere, angaovanje saradnika bilo
kog nivoa obrazovanja, pod uslovom da je sposoban da steeno iskustvo
na odgovarajui nain primeni i saopti. S obzirom na masovnost svake od
politikih pojava, ova je mogunost vrlo znaajna;

309
 intervjueri - oni koji neposredno stupaju u kontakt sa ispitanicima i svojim
pitanjima (razgovorom) izazivaju odgovore ispitanika ("verbalnom
provokacijom izazivaju verbalnu reakciju"). I ovde je nesumnjivo
potrebno visoko obrazovanje odreene struke, ali ne u svakom
pojedinanom sluaju. Sredina i karakteristike ispitanika dozvoljavaju i
odstupanje od visoke strune spreme;
anketari - ija je obaveza da uspostave kontakt sa ispitanicima i da, strogo
se pridravajui upitnika, evidentiraju njihove odgovore, po pravilu su
saradnici srednje strune spreme;
instruktori - kontrolori su, po pravilu saradnici visoke strune spreme,
bogatog praktinog iskustva i posebno obueni za razreavanje strunih,
drutvenih, organizacionih i tehnikih problema svakog pojedinog
podrunog saradnika, ovlaeni da vre nadzor na odreenom prostoru
organizacije.
Pod pojmom "praktine mere organizovanja realizacije istraivanja" obuhvatamo
sistem odabiranja, usmeravanja, koordiniranja i sinhronizovanja meusobno povezanih,
uslovljenih i saglasnih praktinih delatnosti, radnji i inova uesnika (saradnika u
realizaciji procesa istraivanja i lanova sredine koji e biti obuhvaeni istraivanjem),
sredstava, prostora i vremena u skladu sa ciljevima istraivanja.
Proces organizovanja zapoinje utvrivanjem organizacionog mehanizma, tj.
preciziranjem poslova, uloga, funkcija, ovlaenja, odgovornosti, naina informisanja,
odluivanja, komuniciranja i vrednovanja svih aktivnosti u procesu realizacije
istraivanja. To, dakle podrazumeva definisanje sadrine ovlaenja u pogledu davanja
nareenja (optih i konkretnih) drugima, direktiva, uputstava, instrukcija i informacija.
Potom, to podrazumeva i davanje ovlaenja za ostvarivanje uvida u rad drugih i za
vrednovanje tog rada. Takoe, to podrazumeva i utvrivanje sadrine i karakteristika
odgovornosti ukljuujui odreene oblike sankcija, njihovu sadrinu i domet. Ovlaenja
i odgovornosti dimenzioniraju se, naravno, utvrivanjem jedinice, odnosno prostornog,
vremenskog, socijalnog i predmetnog okvira i nivoa ovlaenja i odgovornosti u vezi sa
radom drugih i sa sopstvenim radom. Treba rei da su to ovlaenja i odgovornosti u
oblasti strunog rada, "tehnologija" istraivanja. Sva reenja u okviru organizacije
realizacije istraivanja zasnovana su i usklaena iskljuivo sa pravilima i normama, to je
u istraivanju vrhovni interes.
Izbor i rasporeivanje konkretnih uesnika u istraivanju je bitan in
organizovanja istraivanja. Izbor kadrova uslovljen je svojstvima:
predmeta istraivanja;
odabranih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka;
izvora podataka;
uslova rada u koje ukljuujemo i organizacionu situaciju;
raspoloivih sredstava za istraivanja.
Zahtevi u pogledu linih osobina i sposobnosti raznoliki su i zavise od
poslova za koje se saradnik angauje, ali se u svim sluajevima vodi rauna o:
nivou i vrsti stvarnog i formalnog obrazovanja saradnika;
fizikom zdravlju i izdrljivosti (naroito kada se radi o saradnicima koji
se angauju za terenski rad);
inteligenciji - nivou i strukturi inteligencije;

310
 karakternim osobinama - linom potenju, savesnosti, tanosti,
odgovornosti, poverljivosti i sl;
komunikativnosti, adaptabilnosti, sposobnosti za koncentraciju, pamenje,
odravanje panje i sl.
Mogunost angaovanja saradnika u odreenom trenutku ograniavaju ove elje i
namere. Ako nije mogue angaovati saradnike odreenih svojstava - one koji
ispunjavaju sve zahteve i udovoljavaju svim kriterijumima u potpunosti, biraju se oni koji
najmanje odstupaju od prihvaenih kriterijuma.
Pozitivna praksa kazuje da izvoenje istraivanja podrazumeva sve aktivnosti
od poetka prikupljanja podataka primenom odabranih tehnika do primene rezultata
istraivanja u praksi.

4. DOKAZIVANJE I OPOVRGAVANJE

Procedura provere (= dokazivanja ili opovrgavanja) hipoteze je sloena

obuhvata postupke konstatovanja i shvatanja odnosa varijabli, stavova hipoteze i
indikatora. Stavove hipoteze treba potvrditi ili odbaciti. Naime, stav hipoteze je iskazan
odnos izmeu varijabli hipoteze. Iz teorijsko-empirijskih istraivanja proizlazi razliita
mogunost stava hipoteze: od najjednostavnijeg koji je iskazan kao odnos dveju variabli
(jedne nezavisne i jedne zavisne) do sloenog stava koji proizlazi iz odnosa tri ili vie
varijabli. Prema rezultatima tih istih istraivanja proizlazi da to je stav sloeniji
najmanje za toliko je procedura verifikacije (dokazivanja ili opovrgavanja) sloenija. Iz
istraivakih iskustava proizlazi da stav hipoteze izloene proveri moe da bude
formiran:
odnosima jedne nezavisne varijable sa vie zavisnih. Re je o hipotezama koje
se bave uticajem jednog faktora na vie pojava;
odnosima vie nezavisnih varijabli sa jednom zavisnom, ime se izraava
pretpostavka o vie uzroka (uticaja) i jedne posledice;
odnosom jedne nezavisne i jedne zavisne varijable.
Svi ovi odnosi mogu biti dati kao direktan, neposredan i kao indirektan,
posredan odnos izmeu nezavisne i zavisne varijable, tj. bez uea i sa
ueem tzv. intervenirajuih varijabli.
Istraivaka praksa zbori da se u svim sluajevima provere hipoteze
podrazumevaju zahtevi za:
proveru stava (stavova) hipoteze vie varijabli podrazumeva vie stavova
odnosno jedan sloeni stav hipoteze;
proveru varijabli, njihovog sadraja, strukture, usmerenosti, intenziteta,
uloge u hipotezama;
proveru indikatora, njihovog sadraja, svojstava itd., a posebno
meusobnih odnosa i odnosa prema varijablama. Indikatori se odnose na
stav hipoteze i njima se ona potvruje ili opovrgava. Ali odreeni

311
 indikatori moraju pokazivati da varijable, svaka pojedinano, zaista
postoje, da su karakteristine po odreenim svojstvima, sadrajima itd.;
proveru podataka, njihovog sadraja, znaenja i odnosa sa indikatorima.
Mogue je da podaci ne potvruju postojanje nekih (nekog) indikatora, ali
dozvoljavaju izvoenje nekog drugog itd.
Provera hipoteza zahteva potovanje sledeih proverenih i potvrenih pravila:
jedna hipoteza mora da bude u celini svoga sadraja proverena na isti
nain, a uzastopno moe da bude proveravana na vie naina;
priroda istraivanja uslovljava nain provere hipoteza: relaciona
(misaona) istraivanja podrazumevaju proveru misaonim postupkom i
operacijama sa pojmovima, a empirijska isustvenim podacima,
injenicama;
jednom hipotezom moe se proveravati samo jedan istorodni sadrajni
okvir, pa je samo takva hipoteza proverljiva;
posle provere hipotetike tvrdnje ne sme da ostane nereen nijedan
iskustveno zapaen sluaj;
mogue je proveravati samo pojedinane konkretne hipoteze, a preko i
pomou njih se proveravaju posebne i opte;
svaka samostalna hipoteza proverava se nezavisno i pojedinano osim
optih i posebnih hipoteza koje se proveravaju preko pojedinanih;
izmeu rezultata provera hipoteza o istom predmetu ne sme da postoji
protivurenost;
istim podacima ne mogu se dokazivatidva meusobno razliita i suprotna
analitika rezultata;
potvrivanjem ili odbacivanjem jedne hipoteze nisu potvrene odnosno
odbaene hipoteze sa njoj suprotnim sadrajem.
Poto su naune spoznaje istinoidne, valja ukazati i na to da uslovnost rezultata
analitikog postupka kojim verifikujemo hipoteze (kojima dolazimo do odluka o
prihvatanju ili odbacivanju hipoteze) proizlazi i iz:
mnotva jedinica obuhvaenih pojavom. Istraiva nije u mogunosti da
sve obuhvati istraivanjem. To se reava odgovarajuim uzorkom, ali
samo u odreenim granicama verovatnoe;
postojanje mogunosti grke iju veliinu ne moe sa sigurnou da utvrdi
u vezi s rasprostranjenou relativnog svojstva istraivane pojave u
stvarnosti, odnosno kod istraivanih jedinica;
karakteristika analitikih postupaka i tehnika, kod kojih je unapred
poznato da u odreenim uslovima ne daju taan rezultat, ve je potrebno
koristiti korektivni faktor.
Metodoloka literatura i konkretna istraivaka iskustva da je provera hipoteza u
sutini stroga procedura dokazivanja odnosno opovrgavanja u kojoj hipoteza dobija
status teze koja se dokazuje, indikatori i podaci status argumenta, a postupak status
demostracije dokaza.U tom procesu mora se obezbediti valjanost argumenata i njihova
adekvatnost, kao i valjanost postupaka.
Dokazivanje i opovrgavanje je, kao i analogija, sastavni deo svakog miljenja
kojim se dolazi do istinitog ili verovatnog saznanja o predmetu miljenja. Subjekt koji
misli o predmetu miljenja mora da odredi pretpostavku o predmetu i da formira valjane

312
razloge koji potvruju da je pretpostavka o predmetu istinita. Osnovni oblik logikog
miljenja u kome se ostvaruje proces dokazivanja je zakljuivanje u svakodnevnom i u
naunom saznanju. Proces dokazivanja je vrhunski proces u koji su ukljuene sve
osnovne analitike i sintetike metode istraivanja i miljenja. Zbog toga se u logici
dokazivanje i opovrgavanje smatra najsloenijom i najoptijom osnovnom metodom.
U definisanju dokazivanja i opovrgavanja evidentne su izvesne dileme. Prvo, da li
je dokazivanje i opovrgavanje metoda i ako jeste da li je to jedna metoda? Isti autori u
nekim sluajevima govore o postupku a u nekim o metodama dokazivanja i
opovrgavanja. injenica je da se u tom procesu mogu nai mnoge bitne odredbe metode,
kao i bitne odredbe postupka kao sastavnog dela metode. Tako su stroge norme o
postupanju u sprovoenju dokazivanja - opovrgavanja i utvrivanje strukture toka bitna
obeleja metoda. Ona se smatra i bitnom metodom provere istinitosti odreenih stavova
posredstvom istinitosti drugih stavova.
Ne moe se osporiti da su dokazivanje i opovrgavanje karakteristine po strogo
utvrenoj proceduri i strukturi.
Prihvatimo li da je ovde re o metodu, ostaje pitanje da li je to jedna ili su u
pitanju dve metode. Osnovna struktura i proceduralna pravila su ista, a i osnovni opti
predmet (istinitost stava) i osnovni misaoni postupak (dokazivanje) su u sutini isti. Bitna
je razlika samo u usmerenosti procedure. U prvom sluaju se dokazuje istinitost stava
usmeren na dokaze da je stav istinit. Suprotno tome u drugom sluaju se dokazivanje
istinitosti stava usmerava na dokaze da stav nije istinit odnosno da je laan.
U okvirima dvovalentne logike izloen stav je valjan. Meutim, u vievalentnim
logikama dokazivanje vodi tvrdnji o stepenu istinitosti, a opovrgavanje o verovatnoj
neistinitosti, odnosno lanosti.
Nauna praksa i istraivanja po pravilu operiu sa pretenom i deliminom
verovatnou i istinitou.
Izloena svojstva dokazivanja i opovrgavanja imaju jo jednu vanu odredbu:
dokazani stav istovremeno znai da su svi suprotni stavovi o predmetu dokazivanja
opovrgnuti. Opovrgnut stav o predmetu ne znai da je bilo koji suprotan stav dokazan.
Navedeni argumenti govore u prilog zakljuku da se radi o jednoj sloenoj sintetikoj
metodi ija sloenost i sintetinost proizilaze iz njene strukture, objedinjavanja osnovnih
metoda i izvoenja jednog stava o istinitosti na osnovu istinitosti drugih stavova. Druga
dilema je da li je procedura dokazivanja iskljuivo teorijsko proveravanje? Ovo pitanje je
veoma znaajno jer se opravdano postavlja pitanje kako se proveravaju (opovrgavaju)
hipoteze u empirijskim istraivanjima koje raspolau empirijskim podacima.
Na potrebu potpunijeg i argumentovanijeg obrazloenja stava o dokazivanju i
opovrgavanju kao bitnog oblika teorijske provere ukazuje i stav da se ono odigrava ne
samo u naunom ve i u svakodnevnom miljenju koje se veoma teko moe smatrati
preteno teorijskim.
Meu definicijama nalazi se i iskaz da je dokazivanje - opovrgavanje "logiko-
teorijsko obrazloenje odreene postavke". Ako u procesu provere (dokazivanja i
opovrgavanja) hipoteza u jednom teorijsko-empirijskom istraivanju imamo u vidu da su
stavovi o indikatorima, koji su zasnovani na empirijskim podacima, teorijske tvorevine
nastale tokom projektovanja istraivanja i naunom obradom podataka, argumenti stava
hipoteze, tvrdnja o teorijskoj proveri postaje prihvatljiva.
U naunom radu strukturu procesa dokazivanja ine:

313
 1. Teza - stav koji se dokazuje;
2. Argumentacija tj. demonstracija argumenata kroz
a) navoenje - izlaganje argumenata, i
b) misaoni logiki proces o argumentima i njihovom odnosu sa
tezom.
Dokazivanje se odigrava po sledeim pravilima:
A - Stav teze mora da bude:
a) predmetno odreen, jasno i precizno iskazan i po mogunosti
jednoznaan;
b) u toku dokazivanja stav teze ne sme se menjati kako ne bi dolo
do greke;
c) stav teze mora da ima odreeni smisao i znaaj za saznanje
(nauno saznanje). Ti uslovi su ispunjeni ako stav teze ine
hipoteze o predmetu istraivanja; ako imaju osnovu u ranijem
naunom saznanju ili ako nova teza otklanja protivrenosti ili
nedostatke stare teorije. Opti uslov je da teza bude proverljiva;
B - Stavovi argumenata moraju da budu:
a) odreeni po znaenju, jasni, saznajno vredni i dovoljno verovatni,
odnosno istiniti;
b) nezavisni i razliiti od stavova teze, ali u potrebnom odnosu.
V - Demonstracija - izlaganje argumenata i logiko miljenje o njima i na
osnovu njih mora da bude to stroije i u odreenom sistemu logike.
Neke istine se, meutim dokazuju u svakom sistemu logike i imaju iste
karakteristike i vaenja nezavisno od sistema logike. Naime, u dokazivanju vai pravilo
da se empirijski stavovi ne mogu i ne moraju potpuno strogo dokazati jer oni imaju
"dostojanstvo" realne istine. Za aksiome teorije vae stavovi da oni ne podleu
proveravanju u okviru istog sistema jer su to najosnovniji stavovi. Ako se prihvati
Aristotelova definicija aksioma, ovaj stav je ispravan. Meutim, ako se aksiomi shvataju
kao proizvod naunog saznanja, kao sutinski nauni zakon, onda se i aksiom moe
proveriti posredstvom empirijskih i teorijskih istraivanja. Paradigmatske promene i tzv.
naune revolucije upravo su zasnovane na ovim principima.

4.1. VRSTE DOKAZA

Argumenti - dokazi bitan su inilac dokazivanja. Oni se razlikuju po dokaznoj

snazi, znaaju i nainu izvoenja. Meu dokazima moe postojati hijerarhija te se moe
utvrditi postojanje glavnog dokaza ("nervus probandi"). Meutim, ima situacija u kojima
se dokazi meusobno razlikuju po dokaznoj moi i znaaju, ili se "glavni dokaz" u smislu
jednog iskaza kojim se teza dokazuje ne moe utvrditi. To je uglavnom sluaj sa
empirijskim istraivanjima u kojima dokaz o istinitosti teze (generalne hipoteze) ini
sistematizovan skup proverenih posebnih odnosa pojedinanih hipoteza. Ova situacija
otvara pitanje obogaivanja standardne klasifikacije dokaza i pojmom "empirijskih"
dokaza. Uobiajena klasifikacija dokaza poznaje sledee vrste dokaza:

314
 analitike dokaze do kojih se dolazi droz dve procedure:
a) analizom stavova argumenata (Dekartov analitiki dokaz). Moe
da bude izveden i iz aksioma i naunih zakona. Takvim
deduktivnim dokazom dokazuju se naune teoreme;
b) analizom stavova teze. Ova podvrsta dokaza naziva se "Antiki
analitiki dokaz" i esto se koristi u raspravama.
U naunim analizama nailazi se na obe podvrste, a ima sluajeva u
kojima se one kombinuju;
sintetike dokaze koji nastaju sintezom stavova razloga;
induktivne dokaze - do kojih se dolazi indukcijom na osnovu stavova
razloga;
deduktivne dokaze koji se dedukuju iz stava teze ili stava razloga;
direktne dokaze koji se izvode neposredno iz istinitosti stava - stavova
razloga;
indirektne dokaze koji proizilaze iz nestabilnosti stava antiteze. Indirektni
dokazi su mogui, po shvatanju predstavnika dijalektike logike, samo u
dvovalentnoj logici. Na ovom stavu se vredi zadrati. Naime, ve smo
konstatovali da opovrgavanjem jedne teze antiteza jo nije dokazana zato
to i teza i antiteza mogu da budu pogrene. Time ni dokaz o neistinitosti
antiteze jo nije dokaz o istinitosti teze, osim u sluaju da su teza i antiteza
polarne dihotomije istog osnovnog sadraja i znaaja, ali suprotne
usmerenosti. Mada su takve situacije retke, na njih se u praksi i nauci
moe naii.
U klasifikaciji se ne pominju kvalitativni i kvantitativni dokazi, to bi, s obzirom
na razvoj raunara i tenji za kvantitativnim proverama statistiko-matematikim
postupcima, bilo korisno otvoriti kao pitanje.
Bitna svojstva valjanih dokaza su:
da se zaista odnose na tezu, na stav i predlog koji se dokazuje;
da je dokaz dovoljan;
da je dovoljno odreen, jasno iskazan i precizan i,
posebno da je istinit ili dovoljno verovatan.

4.2. POGREKE U DOKAZIVANJU

Sloenost procedura dokazivanja i raznovrsnost dokaza u procesu naunog rada

dovode do sluajnih, a ponekad i namernih greaka. To su dva tipa greaka: greke
razloga, i greke demonstracije razloga.
Najee pogreke su:
neodreenost i konfuznost razloga to se javlja u vidu:
a) neodreenosti i nepreciznosti iskaza koji moe da bude
viesmislen ili nepotpun ili jeziki - gramatiki nekorektan;

315
 b) u iskazu se mogu nalaziti neodreeni pojmovi, sinonimi i
homonimi ili drugi nejasno definisani pojmovi ije se pravo
znaenje ne moe valjano utvrditi ni iz konteksta;
c) mesto pojma u konstrukciji iskaza takoe moe da bude uzrok
nejasnosti i nepreciznosti;
jednostranost razloga koji se moe odnositi na stav teze - predmet dokazivanja
i tano tvrditi o sporednom, ali izostaviti sutinske odredbe;
razlog moe da bude slab, odnosno nedovoljan;
razlog moe da bude pogrean, pa je i dokaz na osnovu takvog razloga
pogrean.
Pogreke demonstracije su u sutini pogreno shvatanje veza izmeu stavova teze
i stavova razloga - nenamerno ili namerno. To su uglavnom sledee pogreke:
"pars pro toto" - pogreka uoptavanja u kojoj se deo tretira kao celina;
"non sequitur" - zakljuak ne sledi, odnosno nema odgovarajue veze izmeu
razloga i teze;
"petitio principii" koji se manifestuje kao pogreka zahteva razloga ili kao
"circulus vitiosus" - situacija pogrenog kruga odnosno odsustvo razloga;
izmene i zamena teza u okviru ega se javljaju "paralelogizmi" i "sofizmi";
promaaj u predmetu dokazivanja - kada proces dokazivanja odstupa od
pravog predmeta dokazivanja.
Sve pobrojane greke u dokazivanju, a naroito pogreke demonstracija
nalazimo u naunoj komunikaciji.

4.3. OPOVRGAVANJE

Osnovna pravila o svojstvima teze (antiteze), argumenta i postupaka su ista u

opovrgavanju kao i u dokazivanju. Sutinska odredba opovrgavanja i osnovna razlika u
osnovu na dokazivanje je u tome to je ono dokazivanje neistinitosti teze odnosno
istinitosti antiteze. U vezi s opovrgavanjem i dokazivanjem od interesa je koncepcija K.
Popera o opovrgljivosti koja istovremeno izraava i stav o istinitosti naunih saznanja u
drutvenim naukama. Poper smatra da u tim naukama nema naunog saznanja koje
jednom dokazano (odnosno konfirmirano) kao istinito (verovatno) ima svojstvo trajnog.
Naprotiv, ono se uvek iznova podvrgava pokuajima opovrgavanja i ima status istinitog
(verovatnog) sve dok ne bude opovrgnuto. Prema tom shvatanju opovrgavanje je samo
oblik dokazivanja istinitosti (verovatnosti) jer istinito je samo ono to nije opovrgnuto.
Neuspeh opovrgavanja je dokaz istinitosti. U opovrgavanju, osim direktnog dokazivanja
lanosti teze imamo jednu posebnu podvrstu indirektnog dokazivanja neistinitosti teze
koja se slui tzv. "apagokim " dokazom. To je, u sutini, postupak kojim se teza
kvalifikuje kao apsurdna (reductio ab absurdum). Evidentan je u sistemu dvovalentne
logike.
Sve to smo do sada izloili o dokazivanju i opovrgavanju odnosi se prvenstveno
na injenine stavove, sudove i zakljuke. Podruje vrednosnog zahteva razmatranja jo
nekih pitanja.

316
 4.4. PROVERLJIVOST VREDNOSNIH SUDOVA

U logici i nauci uopte postoje dva dijametralno suprotna stanovita o

proverljivosti - dakle o mogunosti dokazivanja i opovrgavanja vrednosnih sudova.
Prvo stanovite ljudske - drutvene vrednosti shvata kao neto potpuno
subjektivno, neto to se ne moe objektivizirati, pa nije podlono dokazivanju,
opovrgavanju, merenju, ocenjivanju, itd. To je u sutini aksioloko stanovite koje se
moe nazvati stanovitem subjektivnog aksiologizma. Ono previa dve bitne injenice:
vrednosti nisu potpuno nezavisne od drutvene stvarnosti jer u njoj nastaju,
postoje i deluju. Naime, ljudi su i drutvena bia, a kako su oni tvorci i
korisnici vrednosti u drutvenom odnosu i optenju, to su i same vrednosti
injenice drutvene stvarnosti manifestovane u raznim formama (od norme
propisa do pravila ponaanja oformljenih moralom ili tradicijom);
vrednosti nisu strogo individualne ve su po pravilu objektivne individualne
interpretacije grupnih i kolektivnih vrednosti. U protivnom se ne bi moglo
objasniti kako to da mnogi pojedinani subjekti uvaavaju iste vrednosti i
odreena ponaanja, stvari, iskaze itd. smatraju dobrim ili ravim, lepim ili
runim. Istina je da se mogu konstatovati znatna odstupanja i variranja
vrednosti pojedinaca u odnosu na "opteljudske", "opteprihvaene",
"nacionalne" i druge vrednosti, ali je to dokaz da se neka svojstva vrednosti
mogu istraivati, dakle dokazivati i opovrgavati.
Suprotno prethodnom je stanovite tzv. "objektivnog aksiologizma". Po njemu
vrednosti su objektivne, one se mogu objektivno proceniti, a vrednosne injenice se mogu
prosuivati isto kao i empirijske injenice. Kao i prethodno i ono stanovite je previe
jednostrano jer se ne mogu injenice realnosti kao to su npr. materijalne tvorevine ili
ljudska ponaanja tretirati potpuno isto kao vrednosni sudovi. Uee subjektivnog i
objektivnog u injeninim i vrednosnim sudovima nije isto.
Kada se razmatraju vrednosni sudovi neophodno je razlikovati sudove o
vrednostima i sudove zasnovane na vrednostima.
Vrednosti se ne mogu smatrati ni isto subjektivnim, ni isto objektivni, ve
specifinim jedinstvom prirodne i drutvene realnosti u relacijama subjekt-objekt-subjekt
i subjekt-subjekt. Stepeni zavisnosti te duhovne-emotivne tvorevine koja se naziva
vrednou od drugog oblika drutvene realnosti razliiti su i uslovljeni njihovom ulogom
u drutvenoj egzistenciji.
Suprotnost polarizovanih gledita pokuava da prevazie stanovite kritikog
aksiolokog realizma koji se saeto moe izloiti:
vrednosti i norme su specifina jedinstva subjektivnih i objektivnih inilaca
stvarnsoti;
vrednosti i norme su manje-vie zajedniki i grupni;
vrednosti i norme ne samo da potiu iz objektivne osnove, ve su i njeni
inioci, i izazivaju nesuglasice.
Dakle, one podleu istraivanju, dokazivanju i opovrgavanju.
U nauci uopte vrednosti i norme su stalni i bitan predmet istraivanja. Istrauju
se njihovi sadraji, oblici, poreklo, nosioci, sistematizacija, odnosi, rasprostranjenost, itd.
i sve to moe da bude predmet dokazivanja i opovrgavanja. U tom smislu javljaju se dve
vrste dokaza:

317
 a) injenini - fakti o rasprostiranju, itd.
b) vrednosni - postularni u odreenim sistemima vrednosti hijerarhijski
organizovanim i s pozivanjem na njih.

5. MERILA, NORME ILI KRITERIJUMI NALAZA

Prema savremenim teorijsko-metodolokim nalazima i iskustvima da bi se neki

nalaz, neka nauna misao o pojava, procesima, odnosima mogla smatrati validnom ona
mora da zadovolji odreena merila odreene norme ili kriterijume. Naime, od merila
istine zavisi koja e misao o pojavama, procesima, odnosima biti prihvaena a koja ne.
Da bi se misao o prirodi, oveku i drutvu razlikovala od drugih sistema ideja, verovanja
i prakse ona mora da bude:
objektivna,
logina,
sistematina,
proverljiva,
merljiva, i
skladna.
Iz dosadanjih rezultata teorijsko-empirijskih istraivanja namee nam se pitanje:
da li je uopte mogua objektivnost naune misli? Valja nam jasno kazati: apsolutna
objektivnost je ist mit, ali tenja ka istini nije. Istraiva je sklon da misli kako on
opaa samu stvar bez ikakvih apriornih primesa. On esto nije svestan da takvo opaanje
nije mogue. Zato? Odgovor glasi: Nema neposrednog odnosa prema stvarima u tom
smislu da ih moemo opaati nezavisno od strukture naih ula, od naih oseanja,
iskustva, pojmova, teorija i metoda, naih interesa, potreba, elja i vrednosnih sistema.
Ovaj nalaz ukazuje da se izmeu istraivaa stvarnosti i stvarnosti umee itav niz
posrednika koji spreavaju saznanje po sebi. Koji su to posrednici? To su naa: ula,
oseanja, iskustva, pojmovi (teorije, metode) i interesi.
Pet naih ula (=vid, sluh, njuh, opip, okus), zbog svoje ogranienosti, ne
omoguavaju nam da saznamo pravo lice stvarnosti. Ono to preko i pomou ula
saznajemo jeste poneto o pojavi, o procesima, o odnosima.
. unji40 kae sledee: Mi saznajemo poneto o spoljanjim pojavama preko
naih ula, ali ona nam ne dostavljaju sve podatke, a i oni koje dobijamo preko ula,
ogranieni su ogranienou samih ula. To znai da mi ne znamo kakave su pojave same
po sebi, mi sudimo o njima posredno, preko podataka koji do nas dospevaju kroz naa
ula. Mi posmatramo svet na jedan mogui nain, koji je predodreen strukturom naih

40
. unji: Metodologija: kritika nauke, naved. izd., str. 140-158.

318
ula. Kakav je svet po sebi, mi ne znamo, niti moemo znati. Sliku koju imamo i koju
stvaramo zavisi od naih trenutnih stanja i oseanja. A, slika koju imamo o svetu
izvan sebe i u sebi zavisi od naih iskustava.
Ako stvarnost ne moemo saznati na osnovu i pomou naih ula, oseanja i
iskustva, postavlja se pitanje: na osnovu ega je to mogue? Da li to omoguuju pojmovi
(teorije, standardi, metode) i/ili interesi (potrebe, elje, strasti, vrednosni sistem i td.)? Na
ova pitanja e odgovoriti . unji na sledei nain: Pojmovi (teorije, metode) pomou
kojih opisujemo i objanjavamo stvarnost mogu biti usvojeni na neki nain, tako da se
kroz njih zapaa sve oko nas i u nama. Mi u nauci znamo o stvarnosti ono to omoguuju
nai pojmovi, teorije i metode o njoj: kroz njih mi gledamo, bez njih smo slepi! Sa
svakog novog teorijskog stanovita svie jedna drugaija slika sveta. ta mogu saznati o
svetu, zavisi od izbora teorijskog stanovita, jer ono odreuje koja pitanja uopte mogu
da postavim i koje odgovore da dobijem. Na koliko naina se moe misliti o nekoj stvari,
na toliko naina se ona razlae (poreklo, struktura, funkcija, razvoj, forma, znaenje itd).
Prema tome, nikakva promena u svetu, koja bi uticala na na nain gledanja, ne mora da
se desi, dovoljno je da promenimo na nain posmatranja (teoriju i renik koji uz nju ide),
pa da se promeni i celokupna slika sveta. Svet postoji u skladu sa nainom na koji ga
posmatramo.
Interesi ( potrebe, elje, strasti, vrednosni sistem itd.) jesu prizme kroz koje
gledamo svet oko sebe i u sebi. Kako se naunik moe osloboditi interesa i strasti kada je
interes ili strast za saznanjem istine jedan od najaih motiva njegova rada i ivota? Slike
sveta pojedinih drutvenih grupa jako su obojene njihovim posebnim interesima,
potrebama i eljama. Stvarnost je za njih onakva kako je oni vide, a ne kakva je po sebi,
jer se to i ne moe saznati. Pojave mogu da postoje i nezavisno od svesti, ali iskazi o
pojavama i njihovim odnosima, bili oni istiniti ili neistiniti, ne mogu da postoje nezavisno
od saznajne svesti.
O emu ovi nalazi zbore? Oni gromoglasno opominju: u naunom radu se ne
moe i ne sme na olak nain zboriti o injenicama i njihovom neposrednom posmatranju.
U naunoj analizi predmet posmatranja, predmet analize mora da bude i jeste injenica,
ali rezultat naunog posmatranja uvek je podatak o tim injenicama, to znai da nije re
o stvarnosti po sebi, nego o stvarnosti kakva nam se ukazuje kroz nae spoznajne moi.
Nauka nije samo duhovna reprodukcija stvarnosti, nego i produkcija stvarnosti. U svakoj
naunoj spoznaji nalazi se deli nas samih i u svakoj naoj istini prepoznajemo sebe. Mi
ne odreujemo stvar, nego na odnos prema njoj.
Na osnovu razlike izmeu injenice i podatka zadaju se razlike izmeu opaene i
opisane injenice. Opaena injenica moe se definisati kao injenica koja je
neposredno saznana, odvojena od svih pojmova i teorije; opisana injenica je opaena
injenica podvedena pod pojmove i stoga pod teoriju (F.S.C. Nortrop). Ili: Strogo
govorei, ... , ne moemo nita rei o istoj injenici, jer onoga trenutka kada je opiemo
reima ona postaje opisana injenica i prestaje da bude samo opaena injenica (Isto).
Znai: opisana injenica (=informacija) jeste podatak koji dobija oblik logikog iskaza.
I teka na takav oblik logikog iskaza mogu se primeniti i primenjuju se merila naune
istine. Naime, neposredno opaanje injenica nije bezoblino, jer na duh namee red
onome to opaamo, tako i da se i jedna svesno neureena stvarnost opaa kao sreena i
oblikovana. S pravom je reeno da su naa ula teoretiari, tj. ona vre izbor i unose

319
oblike ak i tamo gde ih stvarno nema. Ako je to tako, onda se postavlja pitanje
objektivnosti - da li je ona mogua, a ako jeste za koga je mogua?
Objektivnost nije stvar pojedinog istraivaa, nego neto to u uzajamnoj raspravi
i kritici preivi kao istinito i vredno da bude usvojeno i prihvaeno od svih lanova
naune zajednice.
Sledei zahtev koji nauna misao o pojavi koja se istrauje mora da zadovolji
jeste da ona mora da bude logina. Meutim, valja imati na umu sledee upozorenje:
Iako se razlika izmeu naunih i nenaunih iskaza ne moe utvrditi na podruju logike
filozofski i teoloki iskazi mogu biti veoma logini a da ipak nisu nauni iskazi ipak se
neloginost moe uzeti kao prvi znak da nije re o naunim isakazima. ... Sve moe biti
logino, a nita istinito. La se moe uzeti na logian nain, kao i sve druge zablude.
Kada se kae da je nauka logian sistem misli, ne kae se da je loginost dovoljan uslov
za istinu: istinito saznanje ne mora da ima logian oblik, jer ima istine i u oblicima koji
nisu isto logini, nego moda teologini ili mitopoetini. Kad se kae da je nauna
misao logina, to ne znai da se do naunih otkria dolazi samo putem logikog
zakljuivanja (jer se do njega moe doi intuitivno, u snu, sluajno itd.), ali nain
obrazlaganja i izlaganja u nauci mora biti logian. Valja rei da je savremena nauka
takoe prinuena da ponekad naupsti isto logiki nain miljenja i razumevanja
stvarnosti i da pribegne simbolikom govoru. To je sluaj kada naunik nema posla sa
strukturama koje se lako opisuju u naunim pojmovima, ve sa procesima za iji ishod
ne moe biti siguran, pa ih opisuje reima koje nemaju samo jedno znaenje.
Nauna misao o pojavi, o procesima, o odnosima mora da bude iskazana i
izloena na sistematian nain. Ovde se ne radi o pedagokom naelu od jednsotavnog
prema sloenom ve o naunom objanjenju i razumevanju od opteg prema posebnom
i pojedinanom (put odozgo prema dole dedukcija) ili od pojedinanog i posebnog
prema optem (put odozdo prema gore indukcija). Ima niz podataka koji su
sistematizovani u zdravom razumu renik, telefonski imenik, katalog, vozni red,
statistiki godinjaci, spiskovi itd. ali ih jo ne smatramo naunim sistemima. Nauka
zahteva da ovi podaci budu povezani i objanjeni teorijom, jer podaci izvan teorije ne
znae mnogo. U jednoj razvijenoj nauci, skor svi iskazi izvodivi su iz jedne (ili vie)
teorija: oni su svi povezani u neprotivrean sistem! Kada je data teorija, ne moraju biti
dati iskazi, jer se oni potencijalno sadre u njoj. Zato je u nauci i mogu tzv. skraeni
govor: iznesem pretpostavku ili teoriju, a zakljuke koji iz nje slede, stvarne ili mogue,
preputam sagovornicima. Da je nauno miljenje sistematsko, znai samo to da se ono
kree od neke pretpostavke ili teorije, iz koje se logiki nuno odmotavaju sve druge
misli, ueg obima i sadraja .
etvrti zahtev koji mora da zadovolji jedna nauna misao o pojavi, o procesima, o
odnosima jeste njena proverljivost. Ovaj zahtev direktno proizlazi iz osnovnog pravila u
nauci koje glasi: radi tako da ono to si otkrio kao istinito moe da bude provereno i od
drugih istraivaa ponovljeno! Svi iskazi koji se ne mogu nauno (iskustveno,
eksperimentalno, logiki, matematiki itd.) proveriti, ne spadaju u oblast iskustvene
nauke, ali ona ne moe rei o njima nita drugo (na pr. da su neistiniti, besmisleni ili
bezvredni). Proveravanje je upravo osobina nauke koja nauku strogo odvaja od drugih
sistema ideja, verovanja i prakse. Mogunost provere sili naunika da bude poten: on je
moralan ne zato to bi to uvek hteo, nego zato to mora. Moral je ono to se mora (u

320
nauci). Za razliku od drugih jezikih pria nauna pria zahteva proveru. udo je prvi
dokaz istine, a drugi je proveravanje uda.
Kao to u ivotu postoji bezbroj mogunosti da se ivot promai, a moda samo
nekoliko da se stvarno dogodi, tako i u nauci postoji mnogo naina da se istina mimoie,
a malo naina da se ona otkrije i upozna. Postavljanje hipoteze je pokuaj smanjivanja
velikog broja mogunosti na nekoliko verovatnih, to ve predstavlja vaan korak u
smanjivanju neodreenosti i nesigurnosti. esto je isticano da je proveravanje u nauci
dvostruko: logiko i iskustveno. Kada je re o logikom proveravanju, onda se svaki
iskaz logiki nuno proverava tako to se vidi da li protivrei aksiomu od kojeg se polo,
tj. da li iz njega logiki sledi. Kad je re o iskustvenom proveravanju, onda se uporeuje
iskaz sa injenicama, da bi se proverilo u kojoj meri podaci potvruju ili osporavaju
hipotezu, zakon ili teoriju. U formalnim naukama, logici i matematici, valjanost
zakljuka sledi iz aksioma; u stvarnim naukama valjanost aksioma opravdava se preko
saznajne vrednosti zakljuka u odnosu na injenice. Prema tome, ne postoje neki
objektivni naini proveravanja hipoteza, zakona i teorija koji bi bili nezavisni od
spoznajnog subjekta. Nauka je intersubjektivna ili interpersonalna, a ne objektivna i
neutralna. ... Ako su pojavno i sutinsko dve razliite stvari, onda nije mogue da se ovo
sutinsko uvek proverava preko pojavnog. Pojavno ak moe da skriva ono sutinsko
(napr. smeh u najveoj tuzi itd). Ova potreba za proveravanjem u iskustvu potie iz
navike da svaki unutranji doivljaj ili misao moraju dobiti svoj spoljanji oblik, pa se
onda preko upoznavanja sa spoljanjim oblikom zakljuuje na unutranji doivljaj.
Poto svaka hipoteza nadilazi iskustvo, ona ne moe biti u celini proverena u
iskustvu, ve samo delimino. Saznajno slabe hipoteze po pravilu je lake iskustveno
proveriti. Ako se hipoteza ne moe da proveri, ne znai da je neistinita, ali ni da je
istinita. Usvakom sluaju, veliki umovi ne tre za lakim hipotezama (kao ni za lakim
enama), njihov cilj su teke hipoteze, koje mnogo objanjavaju i razumevaju, ali se i
tee proveravaju.
Merljivost naune misli jeste predposlednji zahtev koji mora da zadovolji jedna
misao o pojavi, procesima, odnosima Meutim, valja biti oprezan i obazriv da ne bi upali
u zamku kvantofrenije, odnosno nuno je imati na umu sledee upozorenje: Postoji
tenja da se naunim saznanjima smatraju samo ona saznanja koja se zasnivaju na
preciznim merenjima, dok sva druga saznanja, koja se ne zasnivaju na merenju, valja
drati hipotetikim. Merljivo je stvarno, a to nije merljivo, nije ni stvarno. Ako je
merenje racionalna metoda, onda ono to se ne moe meriti i nije racionalno. Iracionalno
je ono to se ne moe meriti. Naunik odmeri ono to e rei (pojmovna jasnoa) i izmeri
pojavu o kojoj govori (preciznost govora). Tako se merenje pokazuje kao granica
spoznajnog interesa.
Ali meriti nije isto to i znati, jer mi do istinitih saznanja dolazimo i na druge
naine, koji ne podrazumevaju merenje, ili gde ono nije mogue: stvarnost nije dostupna
samo preko kvantitativnih pojmova. Valja biti obazriv prema onome to se moe, kao i
prema onome to se ne moe da meri. Definicija stvari uvek je ira od merenja, jer se
neki elementi definicije ne mogu meriti, a to su po pravilu kvalitativni: merenje je
zanemarivanje kvalitativne strane stvarnosti. Jer stvarnost nije samo ono to opaamo
ulima, nego i ono to se ulima ne moe opaati, a ipak postoji na neki nain. Pitanje
nije u tome da li je ono to se pojavljuje stvarno, ve kome sloju stvarnosti pripada, jer da
ne pripada nigde, ne bi se ni moglo pojaviti. U tom smislu i san je stvaran i elja je

321
stvarna i ala je zbilja ali ko e ih izmeriti. Pozitivni naunik ima sluha samo za ona
pitanja na koja moe da odgovori putem merenja. Ako se on usmeri samo na ono to
moe da meri, on stalno mora da suava svoje pojmove: gubi odnos prema teorijskom
pojmu u korist opisnog! Zato se moe zahtevati onaj stepen merenja koji doputa priroda
samog predmeta i razvijenost metode. to je jedna misao optija, to je ona u pravilu
manje precizna: teorija, zakon i hipoteza nuno su opteg karaktera, i zato u naelu
neprecizni... Drutvene nauke optereene su jednom slikom o sebi, preuzetom iz
prirodnih nauka, da je nauno samo ono to se moe da izrazi brojem. Ona mora da
napusti tu sliku, ako hoe da postane osetljiva za brojna iskustva sa kvalitativnim i
vrednosnim sadrajima, koji se mogu izraziti na neki drugi nain. Operacionalna nauka o
oveku izraava se brojem: ta nauka o oveku ne govori o sutini oveka.
Ovde se moe izrei kritika koja pogaa sve sline sluajeve: izmerio sam neto,
samo ne znam to! Merenje se obavlja s obzirom na teorijske svrhe i nema cilj za sebe:
biti ne znai biti izmeren! Moe se navesti mnogo primera gde ljudi mere neku pojavu a
da zapravo ne znaju ta je ona. Ne znaju tano ta je inteligencija, ali je mere. Ne znaju
ta je vreme, ali znaju da ga mere. Ne znaju ta je moral, ali uporeuju procente
ne/moralnosti meu ljudima i narodima itd. Merenje je uvek znailo veliko zadovoljstvo
za ljude srednjeg duhovnog stanja. Kao da su brojevi klju za otvaranje sveta (to vodi
poreklo od pitagorejaca, za koje je broj ima magijsko znaenje... Ako se nauka ogranii
na ono to se moe meriti, ona uasno suava stvarnost, jer u nju spada i ono to ne
podlee merenju.
Ograniiti nauku samo na ono to se moe izmeriti, znai zanemariti ono to se ne
moe, a moda je bitnije i za nauku i za ivot. Meriti nije isto to i znati, jer mi znamo
mnogo toga to nije dobijeno merenjem. Merenje pomae izotravanju pojmova,
preciznom definisanju pojava, otrini klasifikacije, stvaranju tanije hipoteze i njenoj
proveri, ali iskusan ovek iz nauke zna njegove granice i ne uputa se u merenje
nemerljivog. Ponovljena merenja uvek daju neto drugaije rezultate, zbog toga to nema
dve jednake pojave u svetu, ni dva jednaka merila, ni dva jednaka meraa. Kad bi
ponovljena merenja uvek davala posve iste rezultate, to bi znailo da je svet neizmenjiv.
Skladnost naune misli jeste zadnji uslov koga mora da zadovolji nauna misao o
pojavi, o procesima, odnosima. ta znai skladnost naune misli? Prema teorijsko-
empirijskim nalazima to znai da svaki podatak o pojavi dobija svoje znaenje. Sklad
znai i: istinitost sadraja misli, njegovu, iskazanost u jednostavnom i lepom obliku.
Naune istine mogu se izrei na razne naine, ali pravi ljudi nauke daju im jednostavan i
lep oblik, jer u istinu ne spada samo sadraj nego i oblik. Sadraj misli mora biti istinit,
oblik misli mora biti lep, ime je misao dvostruko vredna: kad prestane da vai njen
sadraj, oblik ostaje da svedoi kroz vreme. Sklad misli obezbeuje prva pretpostavka na
kojoj se sve gradi: misli se iz nje izvode kao to se klupko odmotava! Oprez: valja se
uvati zablude da se istinito izjednai sa skladnim ili jednostavnim!
Stil velikih mislilaca samo je spoljanja strana njihova miljenja. Svaka re i
pojam praeni su brigom da li su pravi i dobro izabrani. Kroz spoj nauke i odabranog
jezika u sebi su mirili naunika i umetnika. Ne treba zaboraviti da se pripada izabranom
narodu i straivaa: mali je broj ljudi koji ume da istrauje drutvene pojave i da o njima
razlono govori. Ako je tako, onda misao valja izliti u njoj svojstven oblik da bi mogla
biti dvostruko vredna; istinita i lepa!

322
 Prema tome, sutinska granica izmeu naune i svake druge misli o pojavi, o
procesima i o odnosima jeste svest o razlici izmeu onoga to se moe racionalno i
iskustveno dokazati i onoga to ne podlee racionalnom i iskustvenom dokazivanju.
Ovome sada valja dodati i druge uslove koja neka misao mora da zadovolji da bi je
smatrali nauno valjanom: ta misao mora biti objektivna, logina, sistematina,
proverljiva, merljiva, skladna itd. Da je nauna misao objektivna, znai da odgovara
injenicama; neloginost je prvi znak da misao ne spada u nauku; sistematinost se
odnosi ne samo na nain izlaganja i istraivanja, nego na sistem unutar kojeg svaki
podatak dobija svoje znaenje; proverljivost znai da i drugi istraivai moraju doi do
istih ili slinih rezultata ako ispituju iste injenice; merljivost se odnosi na kvantitativna
obeleja pojave, a preciznost na tano odreivanje pojmova; skladnost je osobina velikog
duha koji je sklad ve postavio u stvarnosti.
Tek kad zadovolji navedene uslove (norme, merila, kriterijume) koji su delom
iskustveni a delom neiskustveni jedna misao se ukljuuje u nauno saznanje, dobija
svoje naune istine. Ako i ne znam ta je istina uopte, bar znam ta je istina u
odreenom sistemu miljenja u nauci, na primer. Ako pomou naunih merila ne mogu
sigurno utvrditi istinu, onda bar mogu da uklonim misli koje ne spadaju u nauku.

323
324
 SELEKTIVNA LITERATURA

Adam, F.: Akciono istraivanje, Marksistiki centar organizacije SK, Beograd, 1984.
Adorno, T.: Negativna dijalektika, BIGZ, Beograd, 1979.
Aranelovi, J.: Uloga indukcije u naunom istraivanju, Nauna knjiga, Beograd, 1967.
Balar, G.: Novi nauni duh, IK Z. Stojanovia, Sremski Karlovci, 1991.
Batarelo, A. .: Problem u drutvenim istraivanjima: kritika tradicionalne metodologije,
Zagreb, 1990
Berlson, B.: Analiza sadraja, Institut drutvenih nauka, Beograd, 1960.
Beti, E. : Hermeneutika kao opta metoda duhovnih nauka, Knjievna zajednica, Novi
Sad, 1988.
Bogdanovi, M.: Kvantitativni pristup u sociologiji, Slubeni list, Beograd, 1981.
Bodanovi, M.: Metodoloke studije, Institut za politike studije, Beograd, 1993.
Boronovski, J.: Porijeklo znanja i imaginacije, Stvarnost, Zagreb, 1981.
Brdar, M.: Totalitet i pozitivizam, IIC, Beograd, 1981.
Vajthed, A.N.: Nauka i moderni svet, Nolit, Beograd, 1976.
Vasi, S.: Definicija i definisanje, Prosveta, Beograd, 1988.
Veber, M.: Metodologija drutvenih nauka, Globus, Zagreb, 1989.
Veber, A.: Tragino i istorija, Dnevnik-Knjievna zajednica, Novi Sad, 1987.
Volkov, G.N.: Sociologija nauki, Politizdat Moskva, 1968.
Vukievi, S.: Mit o nauci i obrazovanju,
bod, cetinje, 1998.
Gadamer, H. G.: Istina i metoda, IP Veselin Maslea, Sarajevo, 1978.
Gilli, G.A.: Kako se istrauje, Vodi u drutvenim istraivanjima, kolska knjiga,
Zagreb, 1974.
Gud, V.J.: Metode sociolokog istraivanja, Institut drutvenih nauka, Beograd, 1962.
Gud, V.J., Het, P.: Metodi socijalnog istraivanja, Vuk Karadi, Beograd, 1966.
Dekart, R.: Rasprava o metodi, Estetika, Valjevo-Beograd, 1990.
Diltaj, V.: Zasnivanje duhovnih nauka, Prosveta, Beograd, 1980.
Dirkem, E.: Pravila socioloke metode, Savremena kola, Beograd, 1963.
Djui, D.: Logika. Teorijska istraivanja, Nolit, Beograd, 1962.
Dobrov, G.M.: Nauka o naukama, Zavod za izdavanje udbenika SR Srbije, Beograd,
1970.
uri, M.: Problemi sociolokog metoda, Savremena kola, Beograd, 1962.
uri, M.: Poreklo i budunost Evrope, SANU, Beograd, 2001.
uri, M.: Mit, nauka, ideologija, Izabrani spisi, knj. VI, Slubeni list SRJ, Tresit,
Beograd, 1997.
Ejer, A.Z.: Problemi saznanja, Nolit, Beograd, 1963.

325
ugaj, M.: Osnove znanstvenog i strunog rada, Zagreb, Samobor, 1989.
Zajearanovi, G.: Osnovi metodologije nauke, Institut za politike studije, Beograd,
1974.
Ili, M.: Nauno istraivanje - opta metodologija, Filoloki fakultet u Beogradu,
Beograd, 1994.
Ili, M.: Lohike osnove teorije verovatnoe, Institut drutvenih nauka, Beograd, 1962.
Jung, G.K:: ovek i njegovi simboli, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 1996.
Jung, G.K.: Psiholoki tipovi, Matica srpska, Novi Sad, 1997.
Jung, G.K.: Psiholoke rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1977.
Jung, G.K.: Duh i ivot, Matica srpska, Novi Sad, 1977.
Kant, I.: Kritika istog uma, Kultura, Beograd, 1970.
Knjazeva, S.: Logika u praksi, Zavod za izdavanje udbenika SRS, Beograd, 1969.
Koen, M., Nejgel, E.: Uvod u logiku i nauni metod, Zavod za izdavanje udbenika i
nastavna sredstva SRS, Beograd, 1979.
Kolakovski, L.: Filozofija pozitivizam, Prosveta, Beograd, 1972.
Kolakovski, L.: Uas metafizike, BIGZ, Beograd, 1992.
Kumbs, K.H.: Teorije i metode sociolokog merenja, Institut drutvenih nauka, Beograd,
1962.
Kun, T.S.: Struktura naunih revolucija, Nolit, Beograd, 1974.
Krneta, M.: Stastitika za sociologe, IRO Ekonomika i Ekonomski institut, Beograd, 1987.
Kuvai, I.: Znanost i drutvo, Naprijed, Zagreb, 1977.
Kuvai, I.: Rasprave o metodi, Naprijed, Zagreb, 1988.
Lakato, I.: Dokazi i opovrgavanja, kolska knjiga, Zagreb, 1991.
Lenke, H.: Izmeu teorije znanosti i drutvene znanosti, Veselin Maslea, Sarajevo, 1991.
Luki, R.: Metodologija prava, Nauna knjiga, Beograd, 1983.
Luman, N.: Teorija sistema, Globus, Zagreb, 1981.
Malinovski, B: Magija, nauka i religija, Prosveta, Beograd, 1971.
Markovi, M.: Filozofski osnovi nauke, BIGZ-Geneks tampa, Prosveta, SKZ, Beograd,
1994.
Markovi, M.: Dijalektika teorija znaenja, BIGZ-Geneks tampa, Prosveta, SKZ,
Beograd, 1994.
Markovi, M.: Kritika drutvenih nauka, BIGZ-Geneks tampa, Prosveta, SKZ, Beograd,
1994.
Mili, V.: Socioloki metod, Nolit, Beograd, 1974.
Mili, V.: Sociologija nauke, Filozofski fakultet, Novi Sad, 1995.
Mils, R.: Socioloka imaginacija, Savremena kola, Beograd, 1964.
Milosavljevi, N.: Osnovi naunog istraivakog rada, Nauna knjiga, Beograd, 1989.
Milosavljevi, S., Radosavljevi, I.: Osnovi metodologije politikih nauka, Slubeni
glasnik, Beograd, 2006.
Milosavljevi, S.: Istraivanje politikih pojava, Institut za politike studije, Centar za
omladinu i pionire Palilule, Beograd, 1980.
Miljevi, I.M.: Metodologija. Hrestomatija, Pale, 2000.
Miloevi, N.: Psiholohija znanja, Nolit, Beograd, 1989.
Mihailovi, D.: Metodologija naunih istraivanja, Fakultet organizacionih nauka,
Beograd, 1999.
Moreno, J.: Osnovi sociometrije, Savremena kola, Beograd, 1962.

326
Mozer, C.A.: Metode anketiranja i istraivanja drutvenih pojava, Kultura, Beograd,
1962.
Mui, V.: Metodologija pedagokog istraivanja, Svjetlost i Zavod za udbenike,
Sarajevo, 1977.
Nejgel, E.: Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974.
Nikoli, M.: Mera i sociometrija, Hegelovo drutvo i Ekumena, Beograd, 1992.
Novakovi, S.: Hipoteze i saznanje, Nolit, Beograd, 1974.
Novakovi, S.: Uvod u optu metodologiju i istoriju metodoloke misli, Filozofski
fakultet, Beograd, 1994.
Nortrop, F. S.C.: Logika prirodnih i drutvenih nauka, Obod, Cetinje, 1968.
Openhajmer, R.: Nauka i zdrav razum, Prosveta, Beograd, 1971.
Peujli, M., Mili, V.: Metodologija drutvenih nauka, DB Grafika, Beograd, 1995.
Peujli, M.: Metodologija drutvenih nauka, Savremena administracija, Beograd, 1989.
Peji, B.: Metodologija empirijskog naunog istraivanja. Hrestomatija, Univerzitet u
Beogradu, Defektoloki fakultet Beograd, 1995.
Petrovi, G.: Logika, kolska knjiga, Zagreb, 1972.
Petronijevi, B.: Osnovi logike, Beletra, Beograd, 1990.
Pei, M.: Socioloke teorije, Institut za politike studije, Beograd, 1994.
Pei, M.: Sociologija, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006.
Pijae, .: Poreklo saznanja, Nolit, Beograd, 1983.
Pijae, .: Epistemologija nauka o oveku, Nolit, Beograd, 1979.
Poincare, H.: Znanost i hipoteze, Globus, Zagreb, 1989.
Poper, K.R.: Logika naunog otkria, Nolit, Beograd, 1973.
Poper, K.R.: Otvoreno drutvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd, 1993.
Popovi, M.: Metode sociolokih istraivanja, Visoka kola politikih nauka, Beograd,
1963.
Radosavljevi, I.: Hipotetiko-deduktivna metoda u istraivanju politike, SO Gornji
Milanovac Deije novine, 1996.
Rajt, T.H.: Objanjenje i razumevanje, Nolit, Beograd, 1962.
Rasel, B.: Ljudsko znanje, Nolit, Beograd, 1962.
Risti, .: O istraivanju, metodu i znanju, Institut za pedagoka istraivanja, Beograd,
1995.
Risti, .: Nacrti istraivanja i proveravanje hipoteza. Logike osnove nacrta
istraivanja i statistikog proveravanja u psihologiji i pedagogiji, Institut za pedagoka
istraivanja, Prosveta, Beograd, 1983.
Serdar, V.: Udbenik statistike, kolska knjiga, Zagreb, 1977.
Simi, D.: Metodologija nauke i tehniki razvoj, DSP-mehatronik, Kragujevac, 1997.
Stankovi, V.: Metodologija ekonomskih nauka, Centar za publikacije Pravnog fakulteta,
Beograd, 1981.
Stojak, R.: Metoda analize sadraja, Institut za prouavanje nacionalnih odnosa i DP
Grafiar, Tuzla, 1990.
Supek, R.: Ispitivanje javnog mnjenja, Naprijed, Zagreb, 1961.
Supek, R.: Zanat sociologa - strukturalna analiza, kolska knjiga, Zagreb, 1983.
Tili, .: Suoavanje sa drutvenom promenom, Filip Vinji, Beograd, 1997
Fulgozi A.: Faktorska analiza, kolska knjiga, Zagreb, 1984.
Fuko, M.: Rijei i stvari, Nolit, Beograd, 1971.

327
Habermas, J.: Tehnika i znanost kao "ideologija", kolska knjiga, Zagreb, 1986.
Habermas, J.: Saznanje i interes, Nolit, Beograd, 1975.
Hegel, G.V.F.: Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979.
Hegel, G.V.F.: Nauka logike, 1, 2, 3, BIGZ, Beograd, 1976, 1977, 1979.
Heler, A.: Svakodnevni ivot, Nolit, Beograd, 1978.
Huserl, E.: Kriza evropskih nauka, Deje novine, G. Milanovac, 1991.
ei, B.: Osnove metodologije drutvenih nauka, Nauna knjiga, Beograd, 1974.
ei, B.: Logika, Nauna knjiga, Beograd, 1971.
ei, B.: Osnovi logike, Nauna knjiga, Beograd, 1983.
ei, B.: Opta metodologija, Nauna knjiga, Beograd, 1971.
unj, .: Metodologija, igoja, Beograd, 1999.
unji, .: Kritika sociolokog metoda, Gradina, Ni, 1973.

328