PRVA PLOA

Sve je video on, gospodar zemlje.

Upoznao je svakoga i svaije znanje i delo,
sve je razumeo.
Video je ivot i rad ljudi.
Izneo je na svetlo tajne i skrivene stvari,
Mudrost, kao ponor duboka, bila mu je jasna.
Doneo je vesti iz vremena pre velikog potopa.
Dugim putem iao je u daljinu.
Muno je bilo dugo putovanje i tegobna vonja.
Svu muku dao je patnik napisati klinovima.
U tvrdom kamenu uklesana su sva dela
i sve patnje.

Gilgame, pobedonosni junak,

sagradio je zid oko Uruka. Visoko kao breg die se sveti hram
u utvrenom gradu.
vrsto, kao od tua, lei nasuti temelj. Pod zatitom uzviene kue,
u kojoj prebiva bog neba,
daleko se prua itnica grada,
prekrasno spremite. Sjajnom belinom blista u svetlu
kraljevska palata.

Ceo dan stoje straari na bedemima,

a i nou bdiju ratnici.
Samo jedna treina Gilgamea je ovek,
a dve treine bog.
S divljenjem i strahom
gledaju graani njegov lik,
po lepoti i snazi
nikada mu nisu videli ravnog.
Lava tera iz svog sklonita,
hvata ga za bradu i probada.
Divljeg bika lovi brzinom
i snagom svog luka.
Njegova re i govor u gradu su zakon.
Sinu je vanija kraljeva volja
nego oeva elja.
im sin postane ovek,
u slubi je velikog pastira
kao ratnik i lovac, uvar stada,
nadzornik gradnje i pisar
ili sluga svetog hrama.
Gilgame, ovek bola i radosti,
nije umoran.
Za njega, jakoga, divnoga, mudroga,
moraju da rade mladi i stari,
moni i neznatni.

Urukov sjaj treba da sija

pred svim gradovima zemlje.
Gilgame ne puta ljubavnicu njenom dragom,
ni kerku silnoga njenom junaku.
Njihovo jadikovanje dopire do velikih bogova,
bogova neba, gospodara svetoga Uruka:
Vi ste stvorili monog divljeg bika
i bradatog lava.
Gilgame, na knez jai je od njih.
Neete nai njemu ravnoga.
Silna je njegova mo nad nama.
Ne puta ljubavnicu njenom dragom,
Ni kerku junaka njenom muu."
Njihovo jadikovanje uo je Anu, bog neba.
On pozove veliku Aruru,
boginju vetu oblikovanju.
Ti si, Aruru, stvorila ljude i ivotinje
zajedno sa Mardukom, junakom.
Stvori sada lik koji bi bio slian Gilgameu,
bie koje bi bilo kao on,
no ne samo pustinjska ivotinja.
Neka zatim doe taj silni u Uruk.
Neka se bori s Gilgameom,
a tada budi spokojan, Urue!"
Kad to u Aruru, stvori u mislima bie
kao to je eleo Anu, bog neba.
Ona opra ruke, uze blato
i ovlai ga svojom boanskom
majinskom pljuvakom.
Oblikova Enkidua, stvori junaka
oivljenog krvlju i dahom
borbenog boga Niniba.
Sada on stoji sam u stepi,
dlakav po celom telu.
Kao u ene talasa mu se duga kosa,
prua se kao penica.
Nita ne zna o zemlji ni o ljudima.
Krznima je odeven kao Sumukan,
bog njiva i stada.
Sa gazelama jede travu po polju.
Sa stokom pije na zajednikom pojilu.
Sa mnotvom ivotinja gura se u reci.
Na tom pojilu neki lovac postavi zamke.
Enkidu se suprotstavi tom oveku,
koji je dolazio da poji svoju stoku.
Jednog dana, pa i drugog, i treeg
stoji Enkidu pretei tu na pojilu.
Lovac ga opazi i dugo gleda netremice.
Sa stokom se vraa natrag u tor.
Spopada ga srdba,
unezverena i mrana lica vie od besa.

Bol obuze njegovo srce, jer se uplaio.

Enkidu mu se priino kao udovite iz planine.
Lovac podie glas i ree svome ocu:
Oe, neki je ovek doao izdaleka, sa planine,
ini se kao da je potomak Anua.
Silna je njegova snaga,
neprestano luta po stepi.
Zajedno sa ivotinjama stoji na naem pojilu.
Straan je njegov lik,
ne smem mu se pribliiti.
Zasuo je jamu za hvatanje koju sam iskopao,
pokidao zamke koje sam postavio.
Tako su mi izmakle iz ruku
sve poljske ivotinje."
Otac ree sinu, lovcu: Idi u Uruk Gilgameu.
Govori mu o neukrotivoj snazi divljega.
Izmoli za sebe mladu enu
koja se posvetila Itari,
boginji ljubavi,
i odvedi je sa sobom.
Kad stoka doe na pojilo,
neka ona zbaci sa sebe svoju odeu
da bi on uzeo bujnost njenog tela.
Kad je ugleda, pribliie joj se.
Tako e se otuiti stoci
koja je s njim rasla po polju."
Lovac saslua oeve rei i otide.
Uputi se prema Uruku, ue kroz kapiju,
stie pred kraljeva vrata
i pred kraljem pade niice.
Tada podie ruku i ovako ree Gilgameu:
Neki je ovek doao izdaleka, s planine.
Njegove snage su silne
kao vojska nebeskog boga.
Velika je njegova mo u celoj stepi,
neprestano luta po polju.
Noge su mu stalno sa stokom na pojilu.
Strano ga je gledati,
ne smem da mu se pribliim.
On me spreava da kopam jame,
da polaem mree i postavljam zamke.
Zatrpao mi je jame, razderao mree
i pokidao zamke.
Tako su mi izmakle iz ruku
ivotinje moga polja."
Gilgame ree njemu, lovcu:
Idi samo, moj love,
povedi sa sobom mladu enu
iz svetog Itarinog hrama.
Odvedi mu je.
Kad on doe sa ivotinjama na pojilo,
neka ona zbaci sa sebe odelo
da bi uzeo bujnost njenog tela.
Kad je ugleda, on e joj se pribliiti.
Tako e se on otuiti stoci
koja je rasla s njim u polju."
Lovac saslua njegovu re i ode.
Dovede mladu enu iz Itarinog hrama.
Oni pooe i gonjahu mazgu najkraim putem.
Treeg dana stigoe
i obretoe se na odreenom polju.
Lovac i ena spustie se na tlo
nedaleko od pojila.
Jedan dan, pa i drugi dan
zadrae se na istom mestu.
Stoka dolazi i pije na pojilu.
Vodene ivotinje se guraju u reci.
Tu je i on, Enkidu, snani potomak neba.
Sa gazelama jede travu,
sa stokom zajedno loe vodu.
ivo se gura s mnotvom u vodi.
Pogleda ga sveta ena,
njega, oveka punog snage,
divljeg momka, oveka s planine.
On hoda preko polja, motri unaokolo,
pribliava se.
Tu je on, eno! Otkrij svoje grudi,
otkrij breuljak radosti
da bi uzeo bujnost tvoga tela!
Ne ekaj due, pogledaj njegovu radost!
Kad te ugleda, on e ti se pribliiti.
Uzbudi poudu u njemu,
primami ga u zamku ene!
Otuie se svojoj stoci,
koja je rasla s njim u polju.
Njegova e prsa vrsto na tebi poivati!"
Tada ena otkrije svoje grudi,
otkrije breuljak radosti
da bi on uzeo bujnost njenog tela,
Ona ne oklevae i opazi njegovu poudu.
Spusti svoju odeu,
a on je ugleda i baci na zemlju,
Uzbudila je poudu u njemu,
primamivi ga u zamku ene.
vrsto su poivala njegova prsa
na svetoj slubenici bojoj.
Bili su sami.
est dana i sedam noi
upoznavao je Enkidu enu,
sjedinivi se s njom u ljubavi.
Zasien bujnou njenog tela,
podie Enkidu lice i pogleda po stepi.
Pogledom je traio ivotinje.
Tek to su ga ugledale,
gazele u skoku pobegoe.
Poljske su ivotinje uzmicale pred njim.
uenje obuze Enkidua.
Mirno je stajao kao prikovan.
Okrenu se eni i sede do njenih nogu.
Pogleda je u oi, i kad ona progovori,
njegove je ui sluahu:
Enkidu, ti si lep, ti si kao bog!
Zato hoe da juri
s divljim ivotinjama po polju?
Poi sa mnom u Uruk,
u grad opasan bedemima.
Doi u sveti hram,
prebivalite Anua i Itare!
Doi u sjajnu kuu
u kojoj stanuje Gilgame,
primeran junak,
Snaan kao divlji bik, on mono vlada,
njemu ravnog nee nai u narodu."
Tako mu ree,
a on se obradova tome to je uo.
Enkidu ree njoj, slubenici Itarinoj:
Ustaj, eno moja!
Vodi me u sveto prebivalite Anua i Itare,
tamo gde boravi Gilgame,
primeran junak,
gde vlada on, divlji bik,
silan meu ljudima!
Hou da ga izazovem na borbu,
zvonkim glasom zvau jakoga,
objaviu usred Uruka:
'I ja sam silan!'
Tako u ui i promeniti sudbinu.
Rodio sam se u stepi,
snaga je u mojim udovima!
Sopstvenim e oima gledati ta ja inim.
Ja znam kako e se sve dogoditi."

ena i Enkidu dou do grada

i uu kroz kapiju.
areni su ilimi prostrti po ulicama.
Ljudi hodaju u belim odelima
i s vrpcama oko glave.
Iz daljine bruje harfe i zvue frule.
Sveanost je svetkovala danju i nou.
Lepo razvijene devojke,
pune ivota u svim udovima,
igraju prolazei.
Kliui digoe junake iz njihove odaje.
Sveta ena ulazi prva u Itarin hram.
Iz svetita uzima sveano odelo.
 Sjajnim odelom kiti Enkidua,
krepi ga hlebom i vinom s oltara boginje.
Pribliuje mu se jedna posveena i vidovita
i ree mu ovako:
Enkidu,
neka ti veliki bogovi podare dug ivot!
Hou da ti pokaem Gilgamea,
oveka bola i radosti.
Treba da ga vidi i pogleda mu lice,
kao sunce sjaji mu oko.
Od miia, tvrdih kao tu,
jedar je njegov visoki stas.
Njegovo je telo puno ukroene suvine snage.
Nije umoran ni danju ni nou.
Izaziva strah kao Adad, bog oluje.
ama, bog sunca, milostiv je Gilgameu.
Ea, bog dubine, podario mu je mudrost.
Boansko trojstvo izabralo ga je za vladara
i prosvetlilo mu pamet.
Pre no to si siao s planine
i doao iz stepe,
ve te je slutio Gilgame.
Sanjao je udan san u Uruku.
Probudio se iza sna,
priao je majci san i rekao:
'Majko, ove sam noi video neobian san.
Zvezde su stajale na nebu.
Tada one padoe na mene kao sjajni ratnici.
Vojska je bila kao jedan ovek.
Pokuao sam ga podii,
ali mi je bio preteak.
Pokuao sam da ga otrgnem,
ali ga nisam mogao ni pomai.
Ljudi iz Uruka su stajali
i posmatrali prizor.
Sagibali su se i ljubili mu noge.
Tada sam ga stisnuo kao enu,
prevrnuo tako da sam leao na njemu
i bacio ga k tvojim nogama.
Ti si ga primila za sina
i stavila uza me kao brata. '
Riat, gospodarica i majka,
zna da tumai snove
i objasni ovako sinu, knezu:
'To to si video zvezde na nebu
i kako je Anuova vojska pala na tebe
kao jedan ovek,
ti ga hteo podii, no bee ti preteak,
hteo ga stresti, a nisi mogao,
 to to si ga stisnuo kao enu
i bacio k mojim nogama,
a ja ga primila kao sina,
to znai: doi e jedan jaki.
Kao mnotvo ratnika silne su njegove snage.
Izazvae te na borbu,
borie se s tobom.
Nad njim e biti tvoja ruka,
leae do mojih nogu.
Uzeu ga za sina,
bie ti kao brat.
Drug e ti biti u borbi,
bie ti prijatelj.'
Pogledaj, Enkidu, to je san
i tumaenje gospodarice i majke."
Tako je govorila posveena i vidovita,
a Enkidu napusti uzvienu Itarinu kuu.
 DRUGA PLOA

Enkidu prekorai prag hrama

i stupi na ulicu.
Svetina se zaudi
kad ugleda stepskog oveka.
Njegovo snano telo
nadvisuje sve silne u gradu.
Kao talasi sputa mu se duga brada i kosa.
"Junak iz Anuovih bregova
doao je u grad."
Junaku iz Uruka prepreuje put u svetu kuu.
Sva se vojska skupila
i nastupa protiv njega,
ali je odbija njegov pretei pogled.
Pred udesnom pojavom klanja se narod,
pada mu pred noge i boji se kao dete.
Kao bogu, Gilgameu je prostrta postelja
od ilima u hramu
da se kralj sjedini sa samom Itarom,

boginjom plodnosti.
Gilgame izlazi iz svog dvora
i pribliuje se.
Enkidu stoji na dverima hrama
i prei mu da ue.
Kao dva rvaa hvataju se u kotac
na ulazu svete kue,
i dalje se bore na ulici.
Kao vojska lei Enkidu
nad pastirom zemlje.
Tada ga ovaj stite kao enu
i prevrnu tako da je leao iznad njega.
Podie ga i baci majci pred noge.
Divi se narod Gilgameovoj snazi.
U oajnoj srdbi vie na njega Enkidu.
Zamrena je i uskovitlana kosa mone glave.
On je doao sa stepe,
pa nije poznavao ni makaza ni brijaa.
Enkidu se uspravi i pogleda protivnika.
Mrano postade njegovo lice
i tmuran njegov izgled.
Ruke mu padoe na umorna bedra,
oi mu se napunie suzama.
Riat, gospodarica i majka,
uhvati ga za ruke:
Ti si moj sin, danas sam te rodila.
Tvoja sam majka, a ovaj ovde ti je brat."
Enkidu otvori usta i ree Riati gospodarici:
Majko, ja sam u borbi naao brata."
Gilgame mu ree: Ti si moj prijatelj,
bori se odsada uza me!"
Da bi zatitio kedrove
u dalekoj umi bogova,
Bel je postavio uvara Humbabu
na strah ljudima.
Njegov glas je kao zavijanje oluje,
dahom njegovih usta umi drvee,
strano hui njegovo dahtanje.
Svako ko zalazi u planinu kedrova
boji se stranog uvara ume.
Ko god se priblii svetom gaju
dre celim telom.
Gilgame ree Enkiduu:
Humbaba, uvar Kedrove ume,
uvredio je boga amaa,
sudiju duhova i ljudi.
Postavljen za uvara svetih kedrova,
ne potuje nikakve granice,
izlazi iz ume na uas ljudima.
On ini da drvee umi kao urlae bure.

Svakog ubija ko god se priblii.

I jakoga rui njegova ruka.
Moje srce trai da pronaem stranoga
i da ga savladam.
Prijatelju,
mi neemo besposleno mirovati u Uruku,
neemo raati decu u Itarinom hramu,
poi emo za pustolovinama
i junakim delima.
S tobom u opet loviti po stepi."
Enkidu ree prijatelju Gilgameu:
Mora da je straan Humbaba, kome idemo.
Kae da je silan i snaan.
I mi treba da krenemo da se borimo s njim?"
Gilgame ree njemu, Enkiduu:
Prijatelju,
hajdemo zajedno do svetog kedra,
zajedno emo se boriti protiv Humbabe
i ubiemo neprijatelja bogova i ljudi!"
TREA PLOA

Enkidu ue u sjajnu kraljevu dvoranu.

Njegovo srce je teskobno
i lepra kao ptica nebeska.
On ezne za stepom
i poljskim ivotinjama.
Glasno jadikuje i ne da se zadrati,
opet se uri iz grada u divljinu.
Gilgame je alostan,
jer je otiao prijatelj.
On se die, sakupi najstarije iz naroda,
podie ruku i ree knezovima:
ujte me, muevi, i pogledajte me!
Ja, ja alim za Enkiduom,
ja, ja plaem zbog njega.
Kao narikaa diem jadikovku.
ta e mi ratna sekira o boku,
toljaga u ruci, ma o pojasu,
radost u oima,
sveana odea koja mi obuhvata telo -
ta e mi sve to?
Podigao se demon i svu mi radost zagorao.
Otiao je Enkidu, moj prijatelj,
napolju je meu poljskim ivotinjama.
On proklinje svetu enu koja ga je zavela
i usrdno se moli amau, bogu sunca.
Trebalo bi da poiva na arenim sagovima

i da stanuje u palati meni sleva.

Silnici zemlje trebalo bi da mu ljube noge,
trebalo bi da mu slue svi ljudi.
Hou da ceo narod tuguje za njim.
Neka ljudi nose alobna odela,
poderana i zapraena.
Ogrnug lavljom koom juriu po polju,
traiu ga u stepi."

Sam, s uzdignutom rukom,

stoji Enkidu u stepi.
Proklinje lovca, usrdno se moli amau
i vie:
amau, osudi prokleto lovevo delo!
Uniti mu bogatstvo,
oduzmi mu muku snagu!
Neka ga mue svi demoni,
neka se pojave zmije,
pred njegovim plaljivim korakom."
Tako on proklinje lovca,
 re mu izvire iz punog srca.
A onda ga neto nagna
da prokune i zavodljivu enu:
Hou da ti odredim sudbinu, eno!
Ne bilo kraja danima tvoga ivota!
Neka moje kletve stoje nad tvojom glavom!
Neka ti ulica bude prebivalite,
a san ugao kraj zida.
Neka ti noge uvek budu umorne i ranjave.
Prosjaci, odbaeni, izopteni
udarae te po obrazima.
Trpim glad i e me mui.
Zato to si u meni probudila udnju,
a ja hteo da je upoznam,
to si me s mog polja odvela u grad,
budi prokleta!"
Rei njegovih usta uo je ama,
bog arkog podnevnog sunca.
Enkidu, panteru stepe,
zato proklinje svetu enu?
Ona ti je dala hranu sa stola boginje
kakvu samo bog dobija.
Dala ti je vino da pije
kakvo samo kralj dobija.
Dala ti je sveano odelo i pojas.
Sjajnoga Gilgamea ti je dala za prijatelja.
Veliki Gilgame je tvoj prijatelj.
On ti daje da poiva na arenim sagovima,
da stanuje njemu sleva
u blistavoj kui,
da ti ljube noge velikani zemlje
i da ti slue svi muevi.
U gradu Uruku tuguju ljudi za tobom,
nose poderana odela, posuta prainom.
Gilgame prebacuje lavlje krzno preko lea
i hita poljem.
On dolazi u stepu da te trai."
Enkidu saslua rei jakoga boga amaa.
Pred gospodom svojim bogom,
umiri on svoje srce.
Oblak praine zasja u daljini.
ama uini da zablista u belom svetlu.
Dolazi Gilgame,
lavlje mu krzno svetluca kao zlato.
Enkidu se vraa s prijateljem u grad.
Nove boli obuzimaju Enkiduovo srce.
On govori prijatelju ta ga titi:
Teke sam snove video ove noi,
prijatelju moj.
Nebo je urlalo,
a zemlja mu odgovarala drhtanjem.
Sam sam se suprotstavio nekome jakom.
Lice mu je bilo mrano kao no.
Ukoeno je buljio oima.
Bio je slian stranom pustinjskom psu
koji krgue zubima.
Kao jastreb imao je snana krila i kande.
vrsto me je zgrabio i bacio u ponor,
pustio me da zaronim u strahovitu dubinu.
Teinom brda lealo je neto na meni.
Kao ogromna stena
uinio mi se teret vlastitog tela.
Tada je preobrazio moj lik,
a ruke mi pretvorio u ptija krila:
'Leti samo dublje, dublje u stan tame,
u Irkalino prebivalite.
Spusti se u stan iz koga nema izlaska onima
koji su jednom stupili u nj.
Idi dole putem kojim nema povratka,
iji smer ne skree ni levo ni desno!
Ui u kuu iji ljudi ne trebaju svetla.
Prah im je hrana, a blato im je jelo.
Obueni su u perje,
s krilima kao imii i sove.
Ne vide svetla, ive u tami.'
Tada sam stupio u prebivalite pod zemljom.
Tu su strgnute s glava kraljevske kape,
ponieni su oni
koji su sedeli na prestolu
i koji su vladali zemljom
od pradavnih dana.
U kui tame u koju sam uao
stanuje svetenik i njegov sluga,
stanuju i sami ljubimci velikih bogova,
stanuje Erekigal,
kraljica zemlje i podzemnog sveta.
Pred njom klei pisarica zemlje,
utiskuje klinom imena u glinu
i ita ih.
Erekigal podie glavu i ugleda me:
'Upii mi i ovoga!'
Eto to je san."
Gilgame ree njemu, Enkiduu:
Uzmi svoj bode
i posveti ga zlom duhu smrti!
Dodaj tome sjajno ogledalo,
neka ga ono odagna.
Sutra emo rtvovati
zloslutnom sudiji Utukiju
da protera sedmoro zlih."
Kad je sledeeg jutra granulo sunce,
otvori Gilgame visoku kapiju hrama,
iznese sto od elamaku drveta,
napuni medom up od crvenog kamena,
maslacem napuni zdelu iz lapislazulija,
postavi sve na sto
 ostavi bogu sunca da lie.

ETVRTA PLOA

A ama, bog sunca, ree Gilgameu:

Spremi se
da se s prijateljem bori protiv Humbabe!
On je postavljen za uvara Kedrove ume.
Kroz Kedrovu umu vodi put na Breg bogova.
Humbaba me je uvredio,
zato idite i ubijte ga!"
Gilgame je uo re gospodnju
i pozvao sve knezove iz naroda.
S Enkiduom je uao u dvoranu.
I Gilgame otvori usta i ree:
ama nas je pozvao
da se borimo protiv Humbabe.
Neka je mir s vama i celim narodom!"
Najstariji meu knezovima grada ustade
i ree:
ama je uvek titio svoga prijatelja,
sjajnog Gilgamea.
Neka njegova zatitnika ruka ne bude daleko!
Straan je srditi uvar Kedrove ume.
ama, koji ti je objavio poetak borbe,
vratio ti je prijatelja
da te nepovreenog sauva!
Neka stoji uza te kao zatitnik
i uva tvoj ivot, o kralju!
Ti, pastiru na, titi nas od neprijatelja!"
Oni napuste zborno mesto,
a Gilgame ree Enkiduu:
Prijatelju, sada moemo ii u hram Egalmah
svetoj svetenici.
Hajdemo Riati, majci i gospodarici!
Ona je vidovita,
predvia budunost i sudbinu.
Neka blagoslovi nae korake.
Neka poloi nau sudbinu
u snanu ruku boga sunca."
Oni odu u hram Egalmah
i sretnu svetu svetenicu,
kraljevu majku.
Ona je razumela sve rei sina i ree:
Neka ti ama bude milostiv!"
Zatim stupi u komoru sveanih odela.
Vrati se u svetom nakitu
zavijena u belu haljinu,
 sa zlatnim titovima na prsima,
sa tijarom na glavi,
sa zdelom vode u ruci.
Ona pokropi pod,
a onda se uspne stepenicama tornja.
Visoko gore pod slobodnim nebom
uzdizao se mirisni kad.
Prosipala je rtveno zrnevlje
i digla ruku prema uzvienom amau:
Zato si mom sinu Gilgameu dao srce
ija plahovitost ne nalazi mira?
Opet si ga dotakao,
jer hoe da ide dalekim putem
do prebivalita Humbabe.
Mora da izdri borbu koju jo ne pozna.
Ii e putem koji jo ne pozna.
Od dana kada poe do dana kad se vrati,
dok ne dospe do Kedrove ume,
dok ne savlada snanoga Humbabu,
dok ne osveti krivicu
i ne uniti strah zemlje -
u sve te dane, amau,
kad bude udeo za Ajom,
za svojom ljubljenom,
neka se ona odvrati od tebe!
Tako neka te Aja podsea na Gilgamea.
Dokle god ti bude uskraivala ljubavni leaj,
neka ti je srce budno
i neka misli na njega
dok se nepovreen vrati."
Tako je izmolila pomo ene boga amaa.
U plaviastim oblacima
dizao se kad prema nebu.
Ona sie, pozove Enkidua i ree:
Enkidu, ti jaki, ti si mi radost i uteha.
Zatiti mi Gilgamea, sina,
i prinesi rtvu uzvienom amau."

Oni pooe na put i odoe prema severu.

Jo izdaleka ugledae Breg sveta,
prebivalite bogova.
Ovamo ih je vodio put kroz Kedrovu umu.
Kad pred sobom ugledae tamu ume,
ostavie za sobom atore.
Sami se pribliavahu stanovima bogova.
Jo izdaleka ugleda junake
Humbabin uvar ume.
Videvi ih kako se pribliuju,
poe im u susret.
Njegovo je telo bilo odeveno
u sedam arobnih ogrtaa.
est ih je odloio i promenio tako
da donji dooe gore.
Kao divlji bik daui od besa,
dotri i zaurla stranim glasom:
Doite samo da vas bacim jastrebovima
da vas prodru."
Ali ama, bog sunca, zatiti junake,
uniti mo arobnih ogrtaa uvara ume.
Ninib, bog ratnika,
dade snagu njihovim rukama,
te oni ubie diva,
Humbabinog uvara ume.
Enkidu otvori usta i ovako ree Gilgameu:
Dragi prijatelju, neemo ii dalje u umu,
niti emo ii u njenu tamu!
Svi su mi udovi kao oduzeti,
ruka mi je ukoena."
Gilgame ree njemu, Enkiduu:
Ne budi plaljiv, prijatelju moj,
ne budi plaljiv i kukavica.
Mi moramo ii dalje
i samom Humbabi okrenuti svoje lice.
Nismo li ubili njegovog uvara ume?
Zar obojica nismo vini boju?
Napred, na Breg bogova!
Uzdaj se u amaa i nee se bojati.
Nestae ukoenosti ruke.
Skupi snagu i odupri se slabosti!
Doi, hajdemo!
Zajedno emo se boriti.
Bog sunca nam je prijatelj
i on nas alje u borbu.
Zaboravi na smrt.
Tada nee biti nikakvog uasa.
Budimo oprezni u umi,
obazirimo se na sve strane
da nas ne bi uhvatio jaki
iz svog skrovita.
Bog koji te je zatitio u nedavnoj borbi
neka sada zatiti mog saputnika!
Svi e krajevi zemlje slaviti naa imena!"
Oni nastavie put i stigoe do Kedrove ume.
Usta im zanemee i sami se zaustavie.
PETA PLOA

utei su stajali i gledali umu:

gledaju kedrove,
u udu posmatraju visinu stabala.
Gledaju umu i daleku istinu kuda se ulazi,
tu je iroki put kojim prolazi Humbaba
ponosnim i silovitim koracima.
Ureeni su putevi i puteljci,
nainjene su lepe staze.
Oni gledaju Breg kedrova, prebivalite bogova
i visoko gore sveti hram boginje Irnini.
Pred hramom stoje kedrovi u divnoj bujnosti.
Putnicima godi sena drvea,
kedrovi su puni kliktanja.
Pod njima puzi trnovita ikara,
a tamo se bunje zeleni meu mahovinom.
Mirisno cvee i povijue
skrivaju se pod kedrovima
u gustom grmlju.
Dvostruki sat su hodali, i drugi, i trei.
Muno je postalo putovanje,
sve strmiji je bivao put
prema Bregu bogova.
Humbabu nisu nigde ni videli ni uli.
No se spustila na umu,
zvezde se pojavile
i oni legoe spavati.
Rano ujutro probudi Enkidu prijatelja:
Sanjao sam san, prijatelju,
a san koji sam video
bio je zaista straan.
Obojica smo stajali pred vrhom brda,
tada se s tutnjavom grmljavine
skotrlja stena, koja se bila nadvisila.
Jedan ovek je bio smrvljen,
dok smo mi obojica odleteli u stranu
kao sitne poljske muice,
zatim smo bili na putu za Uruk."
Tada kralj ree prijatelju:
San koji si sanjao dobar je.
San koji si video, prijatelju moj,
izvanredan je, ima dobro znaenje.
to si video da se breg sruio
i smrvio treeg oveka; to znai:
uhvatiemo i ubiemo Humbabu.
Baciemo u polje njegovu leinu
i o prvoj zori vratiemo se kui."
Trideset sati su putovali,
nabrojali su ve trideset sati.
Pred sunanim bogom iskopali su jamu,
amau su podigli svoje ruke.
Gilgame se uspne
i stane na humku izbaene zemlje,
baci zrnevlje u jamu i ree:
Brdo, donesi san!
Daj snove Enkiduu, uzvieni amau!"
Hladan vetar prohuji kroz drvee,
dolazio je straan vihor.
Gilgame ree prijatelju da legne,
pa i sam lee.
Sagnuo se pred olujom
kao brdska ra na vetru,
pao je na kolena
i podupro umornu prijateljevu glavu.
San, kakav obuzima ljude,
teko pade na Enkidua.
Usred noi nestade sna.
On se uspravi i ree prijatelju:
Nisi li me zvao, Gilgameu?
Kako to da sam budan?
Nisi li me se dotakao?
Zato sam tako preplaen?
Nije li ovuda proao neki bog?
Zato mi je celo telo tako nemono?
Prijatelju moj, opet sam sanjao,
a san koji sam video bio je straan:
Nebo je jealo, a zemlja odgovarala urlanjem,
pribliivali su se tamni olujci oblaci,
mrano su se skupljali i gomilali,
munja je zasvetlila,
oganj je suknuo uvis,
oblaci su se sve vie irili,
kao kia padala je smrt.
Jo jednom zasvetle,
a tada se vatra ugasi.
Neki ovek koga je ubio grom
postade pepeo.
Hajdemo dalje,
posavetovaemo se na hasurama
meu kedrovima."
Gilgame otvori usta i ree prijatelju:
Enkidu, tvoj san je dobar,
radosno je njegovo znaenje.
Teka e biti borba,
ali emo ipak ubiti Humbabu."
Muno se uspinju dalje sve do vrha brda,
gde bujni kedrovi okruuju kuu bogova.
U zaslepljujuoj belini
sija sveti toranj boginje Irnini.
Tada se zau strahovito dahtanje,
a drvee zaumi.
Videe samog Humbabu kako dolazi.
ape je imao kao lav,
a telo pokriveno bronzanim ljuskama,
na nogama jastrebove kande,
na glavi rogove divljeg bika,
a rep i ud rasploavanja
zavravali se zmijskom glavom.
Ustani, Enkidu!
ama bog sunca, neka nam pokloni ivot!"
Oni odapnu strele, bace i prake.
Sve se ovo odbi natrag,
on ostade nepovreen.
Sad stoji pred njima.
Ve je uhvatio Enkidua svojim kandama.
Pogoen pade Humbaba,
a Gilgame mu odrubi glavu
s ljuskastog vrata.
Zatim uzee mono telo
i odvukoe ga u polje.
Bacie ga pticama da ga prodru.
Na visokoj motki odnee glavu s rogovima
kao znak pobede.
Penju se odvano dalje prema Bregu bogova.
Kroz divnu bujnost kedrova stiu na vrh.
Tada povie glas s brega,
javi se Irninin glas:
Vratite se!
Svreno je vae delo.
Okrenite se opet prema gradu Uruku,
on vas eka!
Na Sveto brdo gde stanuju bogovi,
ne moe se uspeti nijedan smrtnik.
Onaj koji pogleda u lice bogovima
mora umreti!"
I oni se okrenue,
iahu gudurama
i neprohodnim putevima,
borahu se s lavovima i uzimahu im krzno.
Na dan punog meseca vratie se kui u grad.
Gilgame je nosio glavu Humbabe
na svom lovakom koplju.
ESTA PLOA

On opra svoje oruje

i osvetla kraljevske ukrase,
oelja kosu koja mu je padala na vrat,
zbaci sa sebe prljavo odelo
i obue istu odeu.
Zaogrnu se porubljenim ogrtaem
i opasa bedra.
Na glavu stavi tijaru.
vrsto stegne pojas.
Lep je bio Gilgame.
Tada se rasplamsa pouda u boginji ljubavi.
Sama Itar podie svoje oko ka Gilgameu:
Doi, Gilgameu, budi moj ljubavnik!
Pokloni mi svoje seme, ah, pokloni mi ga!
Budi mi mu, ja u ti biti ena!
Dau zapregnuti kola,
ona su od lapislazulija i zlata,
zlatni su im tokovi,
njihovi roglji ukraeni su draguljima.
U zaprezi e imati svaki dan
najlepe i najsnanije konje.
Pod mirisom kedrova ui u moju kuu!
Kad bude u mojoj uzvienoj kui,
ljubie ti noge svi
koji sede na prestolu,
u prah e pasti i veliki,
i kraljevi zemlje.
to god zaeli tvoje srce
sa bregova i iz dolina,
donee ti oni kao danak.
Sva goveda, ovce i koze tvojih stada
neka se oblizne.
Neka ti dou blagom natovarene mazge.
Neka pred svima projuri
konj tvojih bornih kola.
Tvom sjajnom pastuhu
nijedan nee biti ravan!"
Gilgame otvori usta i govori,
monoj Itari on ree:
Zadri za sebe svoje ari!
Prezirem plod tvog bestidnog,
zavodljivog tela.
Ne treba mi tvoj hleb,
neu hranu koju mi ti daje.
Odvratno je tvoje jelo,
iako nudi hranu bogova.
Nikakvu mi radost ne prua tvoj pehar,
iako mi nudi napitke velikih bogova.
Hou da te uhvatim u tvojoj podmuklosti!
Vrue je tvoje nastojanje,
ali ti je u srcu hladnoa
kao potajna stranja vrata
koja proputaju ledeni vetar,
kao blistava kua koja jake ubija,
kao slon koji zbacuje sedlo,
kao smola koja prodire bakljonou,
kao mehur za plivanje
koji puca pod plivaem,
kao vapnenac
koji ne uvruje gradske zidine,
kao cipela koja titi svoga vlasnika!
Gde je ljubavnik koga e voleti postojano?
Gde je tvoj pastir kome bi uvek bila verna?
Treba da uje sva svoja sramotna dela.
Hou da se obraunam s tobom:
Iz godine u godinu gorko rastuuje Tamuza,
mlaanog ljubavnika, boga prolea.
Zaljubila si se u pastira
okienog arenim perjem,
tukla si ga, slomila mu krilo.
On stoji u umi i jadikuje:
kapi, kapi, moje krilo!
Zavolela si lava, jer je kipteo od snage,
sedam i sedam puta si mu kopala jamu.
Zavolela si konja, pun pobednike radosti
napadao je neprijatelja,
ali je osetio tvoj bi, mamuze i muenje.
Zavolela si i snanog stareinu pastira,
vredno ti je sipao rtveno zrnevlje,
svaki dan ti je klao mlado jare.
Tukla si ga svojim tapom
i od njega nainila vuka.
Proterali su ga njegovi vlastiti pastiri,
njegovi mu vlastiti psi razdiru krzno.
Konano si zavolela Iulanua,
vrtlara svog nebeskog oca.
Kad god si htela, donosio ti je kite cvea,
u cveu ti je svaki dan blistao sto.
Bacila si svoje oko na nj i mamila ga:
'Hodi Iulanu, da jedemo od hleba bogova,
prui samo ruku!
Kuaj sa mnom slatko voe!'
Tada tebi ree Iulanu:
'ta trai od mene?
Zar moja majka nije pekla i zar ja nisam jeo,
treba li da jedem jela za svoju propast,
jela koja e mi postati trnje i iak?'
Kad si to ula, udarila si i njega tapom,
pretvorila si ga u Dalalu,
ubrite si mu dala za stan.
Sad se vie ne penje u hram
 i ne silazi u batu.
Moju ljubav eli,
a postupae sa mnom kao i s njima."
Kad to u Itar, obuze je strahovit gnev,
ona se uspe na nebo.
Stupi pred Anua, oca,
i pred Antuu, nebesku majku,
i stade pred njih:
Oe na nebu, Gilgame me je prokleo,
on mi je kao zla nabrojao sva moja dela.
Postupio je sa mnom sramotno."
Anu otvori usta, govori
i ree uzvienoj Itari:
Ti si dakle traila Gilgameovu ljubav,
a on je nabrojao tvoje pakosti.
Kako je sramotno postupio Gilgame!"
Itar otvori usta i ree Anuu, ocu:
Stvori mi arobnog bika, nebeski oe,
da ubije Gilgamea!
Neka strava i uas obuzmu Gilgamea!
Ako ne uslia moju molbu
i ne stvori mi arobnog bika,
tada u razbiti vrata pakla,
svi e avoli izai iz Podzemlja,
svi koji su davno pomrli
opet e se vratiti.
I bie tada vie mrtvih nego ivih!"
Anu otvori usta i ree monoj keri, Itari:
Ako uinim ono to ti trai,
nastae tada sedam gladnih godina.
Jesi li sakupila dovoljno ita u ambare?
Jesi li dala da rodi dovoljno trave
i zeleni za stoku?"
Itar ree Anuu, ocu:
Za ljude je sakupljeno dosta ita,
a za stoku ima dovoljno trave i zeleni.
Neka sedam zlih godina doe,
dovoljno je sakupljeno za ljude i stoku.
Zato ga samo poalji!
Hou da uivam kad se Gilgameu priblii
dahtanje arobnog bika!"
Bog neba je uo njene rei.
I Anu joj uslia molbu.
S Brega bogova poalje stranog bika
i uputi ga prema gradu Uruku.
On besno juri preko useva i polja.
Pustoi zemlju pred zidovima grada.
Njegovo vatreno dahtanje unitava
stotinu ljudi.
im dojuri ovamo, Enkidu skoi u stranu
i uhvati ga za kraj repa.
Bik se daui otrgne,
ustremi se na dvesto ljudi
 i sve ih pobije.
Kad daui dojuri i trei put,
Enkidu mu se ponovo suprotstavi,
skoi u stranu
i uhvati ga vrsto za koren repa.
Gilgame mu zari ma u grudi,
a bik hropui pade na tlo.
Enkidu otvori usta i ree Gilgameu:
Prijatelju, mi smo proslavili svoja imena,
ubili smo nebeskog bika!"
Kao lovac iskusan u lovu na divlje bikove,
Gilgame rastavi glavu od monog trupa
izmeu ije i rogova.
Kad su tako savladali nebeskog bika,
umirili su svoje srce,
pred amaem, bogom sunca, padoe niice.
Digoe se pred amaem i odoe.
Pred zidinama grada odmorie se oba druga.
Tada se Itar pope na zidine grada Uruka,
skoi na njihov krov i izree kletvu:
Jao tebi, Gilgameu, triput jao,
smrt i propast tebi
jer si mi opet skrivio
i ubio nebeskog bika!"
Tako je klela gospodarica bogova
i Enkidu je uo rei Itarine.
On otkinu ud divljem biku
i baci joj ga u lice:
Samo da te mogu dohvatiti,
i tebi bih uinio kao njemu,
ukrasio bih te njegovim crevima!"
Tada Itar skupi sve devojke iz hrama,
sve ene i svetenice ljubavi
i naredi da otponu tualjku.
I one su oplakivale otkinuti ud arobnog bika.
Gilgame je sazvao sve majstore,
vete zanatlije.
udom su se majstori udili
velikim savijenim rogovima.
Teili su po trideset funti lazurnog kamenja,
dva prsta bila im je debela kora.
Preko est stotina litara ulja,
koliko su mogla da prime oba roga,
pokloni Gilgame svome bogu Lugalbandi
kao ulje pomazanja,
unese rogove u hram boga zatitnika
i uvrsti ih na prestolu
boanskog vladara.
U Eufratu oprae ruke i pooe.
Odlaze i jau ulicama Uruka.
I svi ljudi Uruka stoje okupljeni,
promatraju ih i ude se.
Gilgame ovako ree zboru ena svoje palate:
 Ko je lep meu muevima?
Ko je divan meu ratnicima?"

Gilgame je lep meu muevima!

Gilgame je divan meu ratnicima!"

Tako to zvui u radosnom zboru ena.

Veseo je Gilgame, slavi radostan praznik.
Zvuci frule i pesme za igru
zazvuae u sjajnoj dvorani.
Isprueni poivaju ratnici na nonom leaju.
Poiva Enkidu i vidi slike u snu.
Die se Enkidu, pria svoje snove
i ovako ree Gilgameu:

SEDMA PLOA

Zato se savetovahu veliki bogovi?

Zato mi spremaju veliku pogibiju, prijatelju?
udan je bio moj san koji sam video,
njegov kraj nagovetava nesreu.
Zgrabio me orao mjedenim kandama
i nosio etiri sata u visinu.
On mi ree:
'Pogledaj dole na zemlju! Kako ona izgleda?
Pogledaj more! Kako ti se ono ini?'
A zemlja je bila kao breg,
a more kao mala voda.
I opet je leteo etiri sata u visinu
i rekao:
'Pogledaj dole na zemlju! Kako ona izgleda?
Pogledaj more! Kako ti se ono ini?'
A zemlja je bila kao vrt,
a more kao reica koja ga natapa.
I opet je leteo etiri sata u visinu
i rekao:
'Pogledaj dole na zemlju! Kako ona izgleda?
Pogledaj more! Kako ti se ono ini?'
A zemlja je bila kao kaa od brana,
a more kao valov za vodu.
Jo me je dva sata nosio uvis
i tada pustio da padnem.
A ja sam padao, padao
i leao razmrskan na tlu.
Uasnut, probudio sam se."
Gilgame u rei Enkidua
i pogled mu se smrai.
On podie svoj glas i ree Enkiduu,
prijatelju:
Zao duh e te spopasti svojim kandama.
Jao, veliki su bogovi dosudili nesreu!
Lezi, jer ti je elo vrelo."
Enkidu lee i na njega sae demon,
zao duh groznice zahvati mu glavu.
Govori vratima kao ivom oveku:
Vrata gaja, kedrova kapijo,
ti nema pameti!
etrdeset sam sati trao
dok sam izabrao tvoje drvo,
dok sam ugledao visoki kedar.
Ti si od pravog drveta.
Sedamdeset i dva lakta je tvoja visina,
a dvadeset i etiri tvoja irina.
Od tvrde su stene isklesani stubovi
i lepo je zasvoen tvoj gornji luk.
Sagradio te je knez u Nipuru.
Da sam samo znao, ti kapijo,
da e postati propast,
a ova lepota mojom nesreom,
sekiru bih podigao i razmrskao te.
Spleo bih pleter od iba..."
Tada Gilgame podigne glasnu jadikovku i ree:
Prijatelju moj,
sa mnom si proputovao bregove i pustinje,
prijatelju moj,
sa mnom si delio sve opasnosti,
prijatelju moj, san se ispunio!
Sudbina se ne moe zaustaviti!"
I na dan kad je video sliku u snu,
poeo se sudbonosni san ispunjavati,
Bolestan lei Enkidu.
Lei na leaju od ilima,
jedan dan, drugi dan
bunilo ga dri vrsto.
Trei dan, etvrti dan lei on i spava.
Peti, esti i sedmi,
osmi, deveti i deseti dan lei Enkidu
i njegova bol postaje velika.
Jedanaesti i dvanaesti dan
zajeca Enkidu u vatri groznice.
On zove svoga prijatelja i govori mu:
Prokleo me gospodar vode ivota,
prijatelju moj, kao onaj
koji usred borbe proklinje neprijatelja.
Prijatelju moj, onaj koga u borbi ubiju
mrtav je.
A ja sam u borbi ubijen!"
OSMA PLOA

im zasja prvi jutarnji zrak,

die se Gilgame
i pristupi prijateljevu leaju.
Mirno je leao Enkidu.
Tiho su se dizale grudi i opet sputale.
Tiho je isticao iz usta dah njegove due.
A Gilgame je plakao i govorio:
Enkidu, mladi prijatelju,
gde ti je ostala snaga,
gde ti je ostao glas?
Gde je moj Enkidu?
Jak si bio kao lav i divlji bik,
brz si bio kao gazela.
Kao brata sam te voleo, tebe, tebe!
Velikim sam uinio meu svim knezovima
tebe, tebe!
Sve lepe ene Uruka volele su tebe,
tebe!
U Kedrovu umu iao sam s tobom,
danju i nou bio si sa mnom.
Sa mnom si doneo glavu Humbabe
u utvreni Uruk,
a uznemiravani stanovnici bregova
osloboeni od nemani
neprestano su nas blagosiljali.
Mi smo ubili udesnog bika koji je dahtao.
Moda te je pogodio njegov otrovni dah?
Moda veliki bogovi ipak nisu odobrili
to smo usplamteli srdbom na Igaru
i ubili bika koji je poslan s neba?"
utei je sedeo uz prijateljev leaj,
a pogled mu je lutao u daljinu.
Gilgame opet pogleda Enkidua.
Mirno je leao Enkidu i spavao.
Enkidu, prijatelju mojih mladih godina!
Tu lei sada panter stepe koji je sve uinio
da se uspnemo na Breg bogova,
da oborimo i ubijemo nebeskog bika,
da savladao Humbabu,
koji je stanovao u Kedrovoj umi.
Kakav te je to duboki san sada uhvatio?
Tako si mraan i ne uje me vie!"
Ali ovaj ne podie svojih oiju.
Gilgame dotakne njegovo srce,
ali ono vie nije kucalo.
Tada on pokri prijatelja kao nevestu.
Slian lavu, podie on svoj tuan glas.
Slian lavici pogoenoj kopljem, zaurla on.
upao je svoju kosu i razbacivao.
Poderao je svoju odeu
i obukao pranu, alobnu.
im je zasjao prvi jutarnji zrak,
podie Gilgame novu tualjku.
est je dana i est noi oplakivao Enkidua,
prijatelja.
Sve dok nije sedmog dana
osvanulo jutarnje rumenilo,
ostavio ga je nepokopanog.
Sedmoga dana sahranjuje Gilgame prijatelja
i naputa grad Uruk.
On uri napolje u stepu.
Tamo ga susree lovac
koji kopa jame za lavove.
Lovac progovori kralju
i ovako ree Gilgameu:
Uzvieni vladaru,
ti si ubio stranog uvara Kedrove ume,
ti si svladao samoga Humbabu,
gospodara Kedrovog brega,
svojom si rukom ubijao lavove u bregovima,
ti si ubio silnoga bika
koga je poslao bog neba.
Zato su ti obrazi tako bledi i upali,
a tvoje lice tako pogrueno?
Zato ti je dua ojaena,
a stas pogrbljen?
Zato je jadikovka u tvom srcu tako glasna?
Zato lii na putnika dalekih puteva?
Zato ti je lice opaljeno od vetra, pljuska
i podnevnog sunca?
Zato tako nemirno uri preko polja?"
Gilgame otvori usta, govori i ree mu:
Moga prijatelja,
koji mi je bio privren kao veran konj,
pantera stepe, Enkidua, moga prijatelja,
koji je sve uinio
da se uspnemo na Breg bogova,
da uhvatimo i ubijemo arobnog bika,
da savladamo Humbabu na Bregu kedrova
i da u gudurama ubijamo lavove,
moga prijatelja,
koji je sa mnom delio sve opasnosti -
njega je stigla ljudska sudbina.
est sam ga dana i est noi oplakivao,
sve do sedmog dana
ostavio sam ga nepokopanog.
Sudbina prijatelja tako teko lei na meni,
zato urim preko polja
i traim daljine.
Kako samo mogu to da preutim,
kako da se izjadam?
Prijatelj koga volim
postao je zemlja.
Enkidu, moj prijatelj,
postao je kao blato zemlje!
Zar neu i ja morati da se smirim kao on
i da ne ustanem doveka?"

DEVETA PLOA

Gorko oplakuje Gilgame Enkidua,

svoga prijatelja,
i juri preko polja:
Zar neu i ja, i ja kao Enkidu umreti?
Dua mi je razrivena bolom.
Uplaio sam se smrti i zato jurim preko stepe.
Odlazim monom Utnapitimu,
koji je naao veni ivot,
urim da stignem k njemu.
Kada nou sam u stepi spazim lava,
postajem plaljiv.
Podiem glavu i usrdno se molim Sinu, mesecu.
I Nin-Urumi, gospodarici Tvrave ivota,
sjajnoj meu bogovima,
upuene su moje molitve:
Sauvajte mi ivot!"
Umoran lee na poinak i u noi vide san:
Mladi se lav igrao i radovao ivotu.
A on podie sekiru s boka,
izvue ma iz pojasa,
a tada - pade iljasta strela meu njih
kao koplje
i razmrvi zemlju.
On sam propade u razjapljen jaz.
Probudi se uplaen i poe dalje.
Kad se sledeeg jutra pojavi zora,
on podie oi i ugleda veliku planinu.
Ime planine je Mau.
To su dva brega to nose nebo.
Izmeu bregova nadsvoena je Suneva kapija,
iz koje izlazi sunce.
Dva diva uvaju brdsku Kapiju neba.
Ljudska im tela stre iz zemlje samo grudima.
Skorpionima slian, donji deo tela
pruaju u Podzemni svet.
Strani su i jezoviti,
a njihov pogled nagoveta smrt.
Njihov pogled kao munja rui bregove u dolinu.
Gilgame ih ugleda i ukoi se.
Od uasa mu se smrai lice.
On se osmeli i pokloni.
Skorpion ovek povie svojoj eni:
ovek koji dolazi k nama
 ima telo i meso kao bogovi!"
Skorpionu oveku odgovara ena:
Dve njegove treine su bog,
a jedna treina je ovek!"
Skorpion ovek vie
i govori prijatelju bogova, Gilgameu:
Proao si dug put, neobini putnie,
doao si sve do mene.
Preao si bregove koji se teko prelaze.
Hou da znam tvoj put.
Ovde su postavljene granice tvome putovanju.
Hou da znam cilj tvoga putovanja!"
Gilgame odgovori njemu, skorpionu oveku,
i ree: Tugujem za Enkiduom, prijateljem,
panterom stepe.
Njega je stigla ljudska sudbina.
Bojim se sada smrti i zato jurim stepom.
Sudbina Enkidua tako teko lei na meni,
prijatelj koga volim postao je prah.
Enkidu, moj prijatelj, postao je kao blato zemlje.
Zato sam jurio zemljama,
zato sam se penjao preko planina
i doao sve do tebe.
Hteo bih da odem do Utnapitima, moga praoca.
On je dospeo u Skuptinu bogova,
traio je i naao ivot.
Za smrt i ivot hou da ga pitam!"
Skorpion ovek otvori usta
i ovako ree Gilgameu:
Nikada za ljude nije bilo, Gilgameu,
prohodnih staza kroz ove bregove.
Niko jo nije prokrio put kroz ovu planinu.
Dvanaeset dvostrukih sati
protee se peinski lanac
koji vodi kroz bregove neba.
Gusta je tama,
ni traka svetla nema u peinskoj jaruzi
iz koje izlazi sunce
kad se iznad zemlje pojavi,
i u koji opet zalazi
kada se vrati s puta po nebeskom okeanu.
Mi uvamo kapiju tog mranog puta.
Za bregovima lei more,
koje okruuje sve krajeve zemlje.
Ti ne moe ii putanjom sunca,
jer ona vodi u prebivalite svetlih bogova.
Nikada jo ovek nije proao kroz tamni klanac.
Iza Suneve kapije stanuje tvoj praotac.
Daleko, na uu vodenog toka,
s one strane Voda smrti stanuje Utnapitim.
Nikakva laa ne moe prevesti oveka preko."
Gilgame je razumeo govor diva i rekao mu:
Put me vodi kroz neprekidnu patnju.
Odreene su mi strane muke i boli.
Treba li u emeru i jadikovanju
da provodim svoje dane?
Dopusti mi sada da uem u planinu,
da vidim Utnapitima,
da ga pitam za ivot koji je on naao.
Pusti me da proem i da naem ivot."
Skorpion ovek otvori usta, govori,
i ree Gilgameu:
Hrabar si ti, Gilgameu,
ima silnu snagu.
Idi, Gilgameu, i pronai put!
Bregovi Mau vii su od svih bregova zemlje.
Duboko u ovoj planini
stene stvaraju stravino mraan klanac.
Neka bi sretno stigao do klanca!
Neka ti je otvorena Suneva kapija,
koju mi uvamo."
Gilgame je uo ove rei i krenuo.
Poao je putem koji mu je oznaio div.
Putanjom sunca ide Gilgame.
Za dva sata stigao je do tamnog klanca.
Gusta je bila tama,
nije bilo ni traka svetla.
Ne vidi on ta lei pred njim,
ni ta lei iza njega.
Tri je dvostruka sata iao.
Gusta je bila tama,
nije bilo ni traka svetla.
Ne vidi on ta lei pred njim,
ni ta lei iza njega.
etiri je dvostruka sata iao.
Gusta je bila tama,
nije bilo ni traka svetla.
Ne vidi on ta lei pred njim,
ni ta lei iza njega.
Pet je dvostrukih sati iao.
Gusta je bila tama,
nije bilo ni traka svetla.
Ne vidi on ta lei pred njim,
ni ta lei iza njega.
est je dvostrukih sati iao.
Gusta je bila tama,
nije bilo ni traka svetla.
Ne vidi on ta lei pred njim,
ni ta lei iza njega.
Sedam je dvostrukih sati iao.
Gusta je bila tama,
nije bilo ni traka svetla.
Ne vidi on ta lei pred njim,
ni ta lei iza njega.
Osam je dvostrukih sati iao.
Tada on glasno povie.
Gusta je bila tama,
nije bilo ni traka svetla.
Tama mu ne doputa da vidi
ta lei pred njim,
a ta lei iza njega.
Devet je dvostrukih sati iao,
tada oseti severni vetar.
Pognut mu je stas,
napred mu je okrenuto lice.
Gusta je bila tama,
nije bilo ni traka svetla.
Deset je dvostrukih sati iao.
Tama poputa, svetlost se blii!
Jedanaest je dvostrukih sati iao.
Klanac se iri i on ugleda prvi trak sunca.
Dvanaest je dvostrukih sati iao,
tada se rasvetli.
Opet ga obasja svetlost punog dana.
Pred njim je leao perivoj bogova,
on ga ugleda.
Silovitim koracima poe ka Vrtu bogova.
Rubini su mu plodovi,
tu vise spletovi loza arobnog izgleda.
Drugo drvo nosi lapislazuli.
I razne druge plodove,
vredne da se poele,
nosi drvee u vrtu.
U zrakama sunca privlano blista vrt.
I Gilgame podie ruke bogu sunca amau:
Dugo je i muno bilo moje putovanje!
Morao sam ubijati ivotinje divljine,
u njihova sam krzna morao uvijati telo,
a njihovo meso bila mi je hrana.
Bilo mi je doputeno
da proem kroz brdsku kapiju
i proao sam kroz klanac strane tame.
Preda mnom lei Vrt bogova,
a iza njega iroko more.
Pokai mi sada put do Utnapitima, dalekog.
Pokai mi sada laara
koji e me tamo sigurno prevesti
preko Svetskog mora i preko Voda smrti
da bih naao ivot."
ama ga saslua, zabrinu se
i ovako ree Gilgameu:
Kuda se uri, Gilgameu?
ivot koji trai nee nai!"
Gilgame ree njemu, uzvienom amau:
U jadu samoe lutao sam stepom,
zvezda za zvezdom je zalazila,
a ja sam godinama leao nou
na pustom polju.
Ni sunce, ni mesec, nijedna zvezda
nije se pojavila u mranom klancu.
Daj da te vide moje oi, sunce,
da se nasitim tvojim lepim svetlom!
U daljini je nestalo tame
i opet me obasjava puno svetlo.
Kad bi samo smrtnik smeo da pogleda sunce u oko?
Ne treba li da i ja traim ivot
i da ga naem zauvek?"
A ama je razumeo njegove rei
i rekao Gilgameu:
Idi Siduri Sabitui,
mudroj eni sa Brega bogova.
Ona sedi na prestolu,
u Vrtu bogova kraj mora
i uva stablo ivota.
Idi ka Vrtu, koji lei pred tobom!
Ona ti moe pokazati put
do Utnapitima dalekog."
Gilgame u ove rei i poe.
Pred sobom ugleda Vrt bogova.
U bujnoj punoi stoje kedrovi,
na drveu blistaju plemeniti dragulji.
Kao morska trava prua se pod drveem
zeleni smaragd.
Drago kamenje cveta ovde kao trnje i iak.
Safir je seme ploda.
Gilgame usporava korake
i podie oi prema Vrtu bogova.
DESETA PLOA

Presto boginje Siduri Sabitu stoji visoko

nad obalom mora.
Tu ona sedi i uva ulaz u Vrt bogova.
Nosi pojas vrsto vezan oko bokova.
Njeno je telo obavijeno dugom haljinom.
Traei juri Gilgame na sve strane,
tada poe prema kapiji.
Odeven je krznom divljih ivotinja,
straan je njegov lik,
bogovima mu je slino telo.
U srcu mu je bol,
nalik je na putnika dalekih puteva.
Sabitu gleda u daljinu,
govori sama sebi
i trai savet u svom srcu:
Je li to moda onaj
koji hoe da ue u Vrt bogova?
Kuda to ide silnim koracima?"
Kad ga Sabitu blizu spazi,
zatvori svoju kapiju,
zatvori vrata i zasune ih.
Gilgame odlui da prodre unutra.
On podie ruku i poloi sekiru na kapiju.
I Gilgame ree boginji Sabitui:
Sabitu, ta si to videla
kad si zatvorila vrata?
Svoju si kapiju zatvorila preda mnom
i zasunula je.
Razlupau vrata i razbiu zasun!"
Sabitu otvori vrata
i govori mu na ulazu u Vrt.
Ona ree njemu, Gilgameu:
Zato su ti obrazi tako upali?
Zato ti je elo tako mrano naborano?
Zato ti je tako rastuena dua,
a stas pognut?
Zato je bol u tvome srcu?
Lii na putnika dalekih puteva.
Potamneo si od olujnog vetra i sunca,
lice ti je opaljeno od podnevnog ara.
Zato si tako urio izdaleka preko stepe?"
Gilgame ree Sabitui, boginji:
Kako da mi obrazi ne budu upali,
a elo mrano naborano?
Kako da mi ne bude rastuena dua
i pognut stas?
Kako da ne bude boli u mom srcu?
Kako da ne budem slian putniku
dalekih puteva?
Kako da mi lice ne bude preplanulo
od olujnog vetra i sunca
i od podnevnog ara opaljeno?
Kako da ne jurim daleko preko stepe?
Moga mladog brata, pantera stepe, Enkidua,
moga mladog prijatelja,
koji je sve uinio
da se uspnemo na Breg kedrova,
da uhvatimo i ubijemo nebeskog bika,
da savladamo Humbabu,
koji je prebivao u umi kedrova,
da u gorskim klancima ubijamo lavove,
moga prijatelja,
koji je sa mnom delio sve opasnosti i muke,
koga sam voleo, tako jako voleo -
njega je stigla ljudska sudbina.
Dan i no sam plakao za njim
i nisam ga poloio u grob.
ekao sam i verovao
da moj prijatelj mora oiveti
od mog glasnog dozivanja.
Sedam dana i sedam noi leao je tu
kao zgaeni crv.
Traio sam ivot,
ali ga vie nisam naao.
Zato sam jurio stepom
slian oveku divljine.
Sudbina prijatelja tako teko lei na meni.
Kako samo da to preutim?
Kako da se izjadam?
Moj prijatelj koga volim postao je prah.
Enkidu, moj prijatelj,
postao je kao blato zemlje!
Zar neu i ja morati da se smirim kao on
i da ne ustanem doveka?
Tebe sada gledam, Sabitu,
da ne bih gledao smrt, koje se bojim."
Sabitu ree ovako Gilgameu:
Gilgameu, kuda uri?
ivot koji trai nee nai.
Kad su bogovi stvorili ljude,
smrt su odredili za njih,
a ivot zadrali za sebe.
Zato jedi i pij, Gilgameu,
napuni svoje telo,
dan i no samo se veseli!
Neka ti je svaki dan radosna svetkovina!
Veseli se i dan i no uz harfu, frulu i igru!
Obuci istu odeu,
operi i pomai svoju glavu
i okupaj telo u sveoj vodi!
Veselo gledaj decu
koja te hvataju za ruke!
Raduj se u naruju ene!
Zato se vrati u Uruk, u svoj grad,
kao slavljeni kralj i junak!"
No, Gilgame ree njoj, Sabitui:
Dosta, Sabitu, pokai mi put do Utnapitima.
Uputi me da stignem do njega!
Kako da doem do njega?
Uputi me!
Ako je mogue, prei u preko mora,
ako nije, juriu i dalje obalom!"
Sabitu ree njemu, Gilgameu:
Nijednog mesta nema kraj ovog mora
sa koga bi iko mogao sretno prei preko
i sretno pristati.
Nijedan koji je ovamo stigao od pradavnih dana
nije mogao prei preko mora.
Istina, preko mora plovi ama, silni junak,
ali osim boga sunca,
ko tamo prelazi?
Teka je plovidba preko Svetskog mora,
teak je put do Voda smrti,
koje su pred dalekim drugim svetom.
Kako e, Gilgameu, dospeti preko mora?
Pa ako i doe do Voda smrti,
ta e tada uiniti?
Ali pogledaj, tu je Ur-anabi,
Utnapitimov laar,
tamo gde lee sanduci s kamenjem!
Upravo je otiao u umu da skuplja trave
i bere jagode.
Potrai ga!
Ako je mogue, prei s njim preko,
ako nije, vrati se!"
Kad to u Gilgame,
die sekiru i zadenu oruje za pojas.
On krene i sie do obale mora.
Kao baeno koplje zatvori se kapija vrta
izmeu njega i boginje.
Gilgame gleda u daljinu
i na uu reke opazi lau.
Tamo upravi svoje korake,
ka Utnapitimovom prevoznom amcu.
On trai laara
koji bi ga sigurno prevezao
preko irokog mora
i preko Voda smrti.
Stie do reke i uspori korak.
Tu lei laa, on uri du obale,
 ali ne nalazi laara.
Vidi kako tu lee samo sanduci
napunjeni kamenjem.
Odlazi u umu i vie:
Laaru, ja te traim!
Prevezi me preko mora i preko Voda smrti!"
Zvao je glasno, ali odgovora nije bilo.
Gilgame se vrati sanducima
i razbije ih u srdbi.
Poe i vrati se u umu.
Njegove oi ugledae Ur-anabija
i on stupi preda nj.
Ur-anabi ree njemu, Gilgameu:
Reci mi svoje ime, kai mi ga!
Ja sam Ur-anabi,
laar Utnapitima, dalekog."
Gilgame ree njemu, Ur-anabiju:
Gilgame mi je ime.
Doao sam iz zemalja Anuovih bregova.
Preao sam daleki put od izlaska sunca
i sada konano vidim tebe, Ur-anabi!
Daj da ugledam Utnapitima, dalekog!"
Ur-anabi ree Gilgameu:
Zato su ti obrazi tako upali?
Zato ti je elo mrano naborano?
Zato ti je dua tako rastuena
i pognut stas?
Zato je bol u tvome srcu?
Lii na putnika dalekih puteva.
Potamneo si od olujnog vetra i sunca,
lice ti je opaljeno od podnevnog ara.
Zato si urio izdaleka preko stepe?"
Gilgame ree njemu, Ur-anabiju, laaru:
Kako da mi obrazi ne budu upali,
a elo mrano naborano?
Kako da mi ne bude rastuena dua
i pognut stas?
Kako da ne bude boli u mom srcu?
Kako da ne liim putniku dalekih puteva?
Kako da mi lice ne bude preplanulo
od olujnog vetra i sunca
i od podnevnog ara opaljeno?
Kako da ne jurim daleko preko stepe?
Moga mladog brata, pantera stepe, Enkidua,
moga mladog prijatelja,
koji je sve uinio
da se uspnemo na Breg kedrova,
da uhvatimo i ubijemo nebeskog bika,
da savladamo Humbabu,
koji je prebivao u Kedrovoj umi,
da ubijemo lavove u gorskim klancima,
moga prijatelja,
koji je sa mnom delio sve opasnosti i muke,
 Enkidua, koga sam voleo, tako jako voleo -
njega je stigla ljudska sudbina.
est sam ga dana i est noi oplakivao
i nisam ga poloio u grob.
Upoznao sam strah od smrti
i zato sam jurio preko stepe.
Sudbina mog prijatelja tako teko lei na meni.
Zato dolazim iz daljine,
za sobom imam dug put.
Kako samo da to preutim?
Kako da se izjadam?
Moj prijatelj, koga volim, postao je prah.
Enkidu, moj prijatelj,
postao je kao blato zemlje.
Zar neu i ja morati da legnem kao on
i da se ne dignem doveka?"
I Gilgame ree Ur-anabiju, laaru:
Pa sad, Ur-anabi,
kako u doi do Utnapitima?
Uputi me kako u dospeti do njega!
Pokai mi tajni put!
Ako je mogue, prebrodiu more,
ako nije, juriu dalje obalom!"
Ur-anabi, laar, ree njemu:
Tvoje su ruke, Gilgameu,
onemoguile sretan pristanak,
ti si razbio one sanduke,
sam si sebi spreio prelaz
preko pliaka umnih Voda smrti.
Razbijeni su sanduci s kamenjem,
pa te ne mogu prevesti do Ostrva ivota.
Ipak, Gilgameu, uzmi s boka sekiru,
spremi se, idi do ume
i obori sto dvadeset stabala,
tako da svaka greda iznosi ezdeset lakata.
Izdeljaj ih, zailji i donesi!"
Kad to u Gilgame, uze svoju sekiru,
ode u umu i obori sto dvadeset stabala,
izdelja ih tako
da je svaka strana iznosila ezdeset lakata
i zailji ih.
Skupi ih i donese Ur-anabiju.
Oni se popee na lau natovarenu stablima,
dovedoe je na ustalasano more
i strelovito odjedrie.
Mesec i petnaest dana dug je put.
No gle, ve treeg dana
stie Ur-anabi do Voda smrti.
Ur-anabi ree njemu, Gilgameu:
Ukopaj jedno stablo,
i sekirom ga uvrsti u tlo.
Tvoja ruka ne sme dodirnuti Vode smrti,
jer e umreti.
Uzmi drugo stablo i vrsto ga utisni u tlo.
Daj ovamo i tree, Gilgameu! Ukopaj ga!
Daj ovamo etvrto, Gilgameu! Ukopaj ga!
Daj ovamo peto, Gilgameu! Ukopaj ga!
Daj ovamo esto, Gilgameu! Ukopaj ga!
Daj ovamo sedmo, Gilameu! Ukopaj ga!
Daj ovamo osmo, Gilgameu! Ukopaj ga!
Daj ovamo deveto, Gilgameu! Ukopaj ga!
Daj ovamo deseto, Gilgameu! Ukopaj ga!
Daj ovamo jedanaesto, Gilgameu! Ukopaj ga!
Daj ovamo dvanaesto, Gilgameu! Ukopaj ga!"
Sto dvadeset stabala upotrebio je Gilgame.
Zatim otkopa pojas s bokova,
odbaci lavlje krzno
i izvadi snanom rukom jarbol.
Utnapitim gleda u daljinu,
govori sam sebi
i savetuje se u svom srcu:
Zato su nestali brodski sanduci s kamenjem?
A neko ko nema moje doputenje
plovi laom!
Taj to dolazi, taj ne moe biti ovek!?
Zagledam: nije li to ljudsko bie?
Zagledam: nije li to ovek?
Zagledam: nije li to bog?
Sasvim mi je slian.
Monom rukom zabija grede u brze Vode smrti
tako da one zamenjuju sanduke s kamenjem,
koje je Ur-anabi obino dole sputao.
Sada sigurno vuku lau ovamo du greda.
Skoro e biti na obali ostrva.
No ve su upotrebljeni svi stubovi.
Tada stranac podie jarbol,
raskoli ga sekirom,
utisne obadve grede u vodu
i snanim zamahom stie laa na obalu."
Utnapitim silazi iz kue
i uri prema strancu.
I Utnapitim ree Gilgameu:
Reci mi svoje ime, kai mi ga!
Ja sam Utapitim, koji je naao ivot."
Gilgame ree njemu, blaenom Utnapitimu:
Gilgame mi je ime.
Doao sam ovamo od Anuovih bregova.
Preao sam dugi put od izlaska sunca.
Sada najzad gledam tebe, Utnapitima, dalekog!"
Utnapitim mu ree:
Zato su ti obrazi tako upali?
Zato ti je elo mrano naborano?
Zato ti je dua tako rastuena,
a stas pognut?
Zato je bol u tvome srcu?
Lii na putnika dalekih puteva.
Pocrneo si od olujnog vetra i sunca,
od podnevnog ara opaljeno ti je lice.
Zato si urio izdaleka preko stepe?"
Gilgame ree njemu, Utnapitimu, dalekom:
Kako da mi obrazi ne budu upali,
a elo mrano naborano?
Kako da mi ne bude rastuena dua
i pognug stas?
Kako da ne bude boli u mom srcu?
Kako da ne budem slian putniku dalekih puteva?
Kako da mi lice ne bude preplanulo
od olujnog vetra i sunca
i od podnevnog ara opaljeno?
Kako da ne jurim daleko preko stepe?
Moga mladog brata, pantera stepe, Enkidua,
moga mladog prijatelja,
koji je sve uinio
da se uspnemo na Breg kedrova,
da uhvatimo i ubijemo nebeskog bika,
da savladamo Humbabu,
koji je prebivao u kedrovoj umi,
da ubijemo lavove u gorskim klancima,
moga prijatelja,
koji je sa mnom delio sve opasnosti i muke,
Enkidua, koga sam voleo, tako jako voleo -
njega je stigla ljudska sudbina.
est sam ga dana i est noi oplakivao
i nisam ga poloio u grob.
Upoznao sam strah od smrti,
zato sam jurio preko stepe.
Sudbina prijatelja tako teko lei na meni.
Zato dolazim izdaleka ovamo,
za mnom je ostao dugi put.
Kako samo da to preutim?
Kako da se izjadam?
Moj prijatelj, koga volim,
postao je prah.
Enkidu, moj prijatelj,
postao je kao blato zemlje.
Neu li ja morati da se smirim kao on
i da ne ustanem doveka?"
I Gilgame ree Utnapitimu:
Mislio sam, idem do Utnapitima, dalekog,
hou da vidim njega, besmrtnog,
koji je naao ivot.
Tako sam poao i putovao zemljama,
putovao sam preko bregova
koji su teko prohodni,
prelazio sam preko reka i mora.
Nisam se zadovoljio sretnim ivotom,
do sita sam se napio boli,
patnja mi je bila hrana.
Do Sabitue nisam jo bio stigao
 a odelo mi bee ve davno poderano.
Morao sam loviti divlje ptice, divokoze,
jelene i gazele i jesti njihovo meso.
Lava, pantera i pustinjskog psa
moralo je da ubije moje koplje,
njihova krzna morala su me odevati.
Neka due umrlih zatvore svoju kapiju,
smolom i kamenjem neka je zatrpaju!
Hou da unitim duhove smrti,
neka prestane njihovo kliktanje.
Utnapitime, ti mi objavi ivot!
Ti si ga stekao."
Utnapitim ree njemu, Gilgameu:
Nemoj jadikovati i nemoj se ljutiti.
Bogovi i ljudi imaju razliite sudbine.
Otac i mati su te rodili kao oveka.
Iako su tvoje dve treine boanske,
jedna treina je ovek
i ona te vue ljudskoj sudbini.
oveku nije odreen veni ivot.
Smrt je strana,
svakom ivotu ona postavlja cilj.
Zar gradimo kue zauvek?
Peatimo li ugovore za venost?
Zar braa zauvek dele batinu?
Zar ovek veno uiva radost stvaranja?
Nosi li reka svaki dan visoke talase
i donosi li zemlji poplavu?
Zar ptice kulilu i kiripa uvek gledaju prolee?
Zar e njihovo oko doveka gledati sunce?
Otkada su dani zapoeli, nita nije trajno.
Ne lii li jedno drugom
novoroeno dete i smrt?
Zar nisu oboje obeleeni znacima smrti?
Kad uvar i vratar puta duu
iz Podzemlja na svetlo
i novoroene pozdravi sunce,
tada se odmah sakupljaju silni Anunaki,
veliki duhovi,
i Mametum, koja stvara sudbinu,
da zajedno odrede tok ivota.
Oni odreuju dane ivota,
ali ne broje dane smrti."
JEDANAESTA PLOA

Gilgame ree njemu, Utnapitimu, dalekom:

Gledam te, Utnapitime,
ti nisi ni vei ni iri od mene,
ti si mi slian kao otac sinu.
Ti nisi drukije graen nego ja,
i ti si ovek kao i ja.
Ali ja sam nemiran
i stvoren sam da se borim.
A ti si se uklonio borbi,
lei mirno na svojim leima.
Kako si samo dospeo u Skuptinu bogova,
kako si traio i naao ivot?"
Utnapitim mu ree:
Hou, Gilgameu, da ti poverim
jedan nepoznat dogaaj
i otkrijem jednu tajnu bogova.
uripak je grad na Eufratu,
ti ga i sam poznaje.
To je stari grad.
Dugo vremena su mu bogovi bili naklonjeni.
Tada oni odluie da poalju potop.
Na savetovanju bogova sedeo je i Ea,
bog dubina.
Mojoj kui od trske
ispriao je odluku bogova.
'Kuo od trske, kuo od trske!
Zidu, zidu! Kolibo od trske, uj!
Ti, ovee iz uripaka,
Utnapitime, sine Ubara-Tutua,
sagradi drvenu kuu,
podigni je u lau!
Ostavi bogatstvo, trai ivot,
prezri posedovanje, spasi ivot.
Donesi u lau ivotno seme svake vrste!
Odmah sagradi lau.
Srazmerna neka bude duina irini!
Spusti je u slatkovodno more
i pokrij krovom!'
Shvatio sam i rekao bogu Ei,
svome gospodaru:
'Uiniu, gospodaru, kako zapoveda,
sa strahopotovanjem u slediti
tvoje zapovedi.
Ali ta u rei gradu, narodu
 i najstarijima meu njima?'
Ea otvori usta i ree svome sluzi, meni:
Ti ljudsko edo, treba da im kae:
Veliki bog Bel gleda me popreko,
i zato neu vie da stanujem u vaem gradu
neu vie da vidim Belovu zemlju.
Hou da odem do slatkovodnog mora
i da stanujem kod Ee,
koji mi je milostiv gospodar.
A vas e blagosloviti svakakvim bogatstvima.'
Kad je zablistao prvi trak sunca,
poeo sam sve spremati.
Otiao sam do slatkovodnog mora,
pribavio drvo i smolu,
napravio plan lae i nacrtao ga.
Sva moja svojta, jaki i slabi,
latie se posla.
U mesecu velikog amaa bee zavrena laa.
Sve to sam posedovao natovario sam,
natovario sam i srebro, i zlato,
i ivotno seme svake vrste.
Celu svoju porodicu i najbliu rodbinu
ukrcao sam na lau.
Veliku stoku i male ivotinje
dognao sam u nju.
Zanatlije svih vetina
pustio sam da uu.
Bog mi je dao odreen rok:
'Uvee, kad vladari tame puste strahovitu kiu,
ui u lau i zabravi vrata!'
Kad doe to vreme,
vladari tame pustie strahovitu kiu.
Gledao sam nevreme, bilo je strano!
Uao sam u lau i zabravio vrata.
Ogromnu sam barku prepustio kormilaru.
Kad je jutro osvanulo,
podie se crno oblaje kao gavrani.
Besneli su svi zli dusi,
svetlost se pretvorila u tamu.
Juni vetar je tutnjao,
vode su buei hujale
i ve dostigle planine,
sruile se na sve ljude.
Brat brata nije vie prepoznavao.
I sami se bogovi uplaie potopa,
pobegoe i popee se na Anuov Breg bogova.
uureni kao psi gurahu se meu sobom.
Itar vie kao ena u tekom poroaju,
zavija lepi glas divne boginje:
'Lepa zemlja prolih vremena postala je blato,
jer sam ja ravo savetovala
u Skuptini bogova!
Kako sam samo mogla u Skuptini bogova
 da dam tako ravu zapovest?
Kako sam samo mogla da unitim sve svoje ljude?
Kao u meteu bitke odnela ih je poplava.
Zar sam zato dala da se ljudi raaju
da sada kao riblje leglo ispunjavaju more!?'
I svi bogovi plau s njom,
pognuti sede bogovi i plau.
Muka njenih boli zatvara im usta.
est dana i est noi
potocima je padala kia.
Sedmog dana popusti potop,
bila je tiina kao posle bitke.
More se smirilo,
a zlokobna oluja stiala.
Posmatrao sam vreme, sasvim se stialo.
Svi su se ljudi pretvorili u blato.
Pusto i jednolino bilo je tlo zemlje.
Otvorio sam okno
i svetlost mi je obasjala lice.
Pao sam niice, seo sam i plakao,
plakao sam i suze su mi tekle niz lice.
Pogledao sam na daleku vodenu pustinju.
Glasno sam jadikovao,
jer su poginuli svi ljudi.
Posle dvanaest dvostrukih sati
die se jedno ostrvo.
Laa je plovila prema brdu Nisir.
Nasela je i vrsto ostala na njemu.
est dana drao je breg lau
i nije joj vie dao da se zaljulja.
Kad nastade sedmi dan,
uzeh goluba i pustih ga.
Golub ode i opet se vrati.
Nije naao mesto gde bi se zaustavio
i zato se vratio.
Uzeh lastavicu i pustih je.
Lastavica odlete i vrati se.
Nije nala mesta gde bi se zaustavila
i zato se vratila.
Uzeh gavrana i pustih ga.
Gavran odlete,
vide kako voda presuuje,
eprka, dere i grake
i ne vrati se vie.
Tada sam ih sve pustio napolje,
na sve etiri strane
i prineo jagnje kao rtvu,
rtveno zrnevlje prosuo sam na vrhu brda,
spalio sam kedrovo drvo i mirtu.
Bogovi su udisali miris.
Ugodno se dizao miris bogovima u nozdrve.
Kao muhe skupili su se nad rtvom.
Kad je stigla gospodarica bogova,
 podie velike dragulje
koje joj je Anu dao nainiti kao nakit:
'Vi bogovi! Kao to nikad neu zaboraviti
nakit od dragulja na mom vratu,
tako u misliti na ove dane
i nikad ih neu zaboraviti!
Neka svi bogovi dou na rtvu,
Bel neka ne doe!
Ne razmiljajui, on je poslao potop
i moja ljudska eda osudio na propast.
Veliki Bel doe i ugleda lau,
tada se Bel rasrdi,
razljuti se na bogove:
'Koje je to ivo bie izbeglo propast?
Po mojoj kazni nije trebalo da ostane iv
nijedan ovek!'
Ninib, borac meu bogovima, :

otvori usta i ree silnome Belu:

'Ko osim Ee mudro postupa?
Ta, Ea sve razume, pun je obzira!'
Ea, bog dubine, otvori usta
i ree silnome Belu:
Ti, boe, vladaru, ti, silni,
kako si samo mogao
tako nepromiljeno da izazove potop?
Onaj koji grei
neka svoj greh i nosi!
Onaj koji zlo ini
neka zlo i okaje.
Ali pazi da ne budu svi uniteni.
Kazni samo zle da svi ne propadnu!
Umesto to si pustio potop,
mogao si podii lava da proredi ljude.
Umesto to si poslao potop,
mogao si da poalje neman
da smanji ljudstvo.
Umesto potopa mogla je doi glad
da bi pokorila zemlju.
Ja, ja nisam izdao tajnu bogova.
Vrlo mudrom" dao sam da vidi slike u snu,
i tako je saznao za tajni plan bogova.
A vi ste sada ostali praznih ruku!'
Ea ue u lau, uzme me za ruke,
izvede sa enom na kopno,
zapovedi joj da klekne pred mene,
stupi pred nas,
poloi na nas ruke
i blagoslovi nas:
'Do sada je Utnapitim bio smrtan ovek,
sad neka bude sa svojom enom jednak nama
i neka stanuje daleko na moru,
tamo gde utiu reke.'
Tako me udaljie bogovi
 i dadoe mi da ivim daleko na uu reke.
Ali koji e se od bogova tebi smilovati?
Ko e te dovesti pred bogove
da nae ivot koji trai?
Pokuaj samo da ne spava est dana
i est noi!"
Tek to je Gilgame seo,
spusti se na njega san kao jak vetar.
Utnapitim ree svojoj eni:
Pogledaj jakoga koji trai ivot,
san ga salee kao vetar!"
A ena ree njemu, Utnapitimu, dalekom:
Dodirni ga da ostane budan!
Daj mu da se opet zdrav vrati
putem kojim je doao.
Kapijom kroz koju je izaao
neka se opet vrati kui u svoju zemlju."
Utnapitim ree njoj, eni:
Ah, ti saaljeva ljude!
Peci hlebove za njega
i stavi mu ih uz glavu!"
Kada je on spavajui klonuo uza zid lae,
ispee ona za nj hlebove
i stavi mu ih uz glavu.
Naslonjen na zid lae,
leao je Gilgame.
Utnapitim ree njemu, koji je spavao:
Za prvi hleb je testo zameano,
drugi hleb je umeen,
trei hleb je ovlaen,
etvrti je branom posut
i stavljen u pe,
peti hleb je postao sme,
esti hleb je gotovo..."
Tada ga on iznenada dodirne
i stanac se probudi.
Gilgame ree njemu, Utnapitimu, dalekom:

Umornog savladao me san,

kao neki silni spustio se na me.
Naglo si me dodirnuo i probudio."
Utnapitim mu ree:
est hlebova je bilo ispeeno,
a ti si ve vrsto spavao.
Trebalo je da te hlebovi odre budnim."
Gilgame ree njemu, Utnapitimu, dalekom:
ta treba sada da uinim, Utnapitime?
Kuda da se okrenem?
San me je epao kao razbojnik,
u mom snu sedi smrt.
U mojoj odaji ili ma gde bilo,
sedi ona, smrt!"
Utnapitim ree Ur-anabiju, laaru:
Ur-anabi, neka te vie ne vidi moja obala,
mesto prevoza neka te ne pusti ovamo.
Ne sme vie prevesti nijednog smrtnog oveka
ma kako silno teio za mojim prebivalitem!
ovek koga si ovamo doveo
ima prljavo odelo.
ivotinjska su mu krzna oduzela lepotu tela.
Odvedi ga, Ur-anabi, do mesta za kupanje,
neka se okupa u vodi,
neka odbaci svoja krzna
da ih more odnese!
Neka opet bude lepo njegovo telo!
Neka mu glavu obavije novi povez,
sjajnim odelom odeni mu telo
da mu pokrije golotinju.
Dok opet ne doe u svoj grad,
dok se svojim putem ne vrati kui,
neka se ne podere ovo odelo,
neka ostane novo u sve dane!"
Tada ga povede Ur-anabi sa sobom
i odvede na mesto za kupanje,
on se opra u vodi
i odbaci svoja krzna
da ih more odnese.
Novom lepotom sinulo je njegovo telo.
Novi mu je povez obavio glavu,
obukao je raskonu odeu,
koja je pokrivala egovu golotinju. Dok opet ne doe u svoj grad,
dok se svojim putem ne vrati kui,
ne treba da se podere ovo odelo,
treba da ostane novo u sve dane!
Gilgame i Ur-anabi popee se na lau,
upravie je na talase
i odmah otplovie.
Tada ree ena Utnapitimu, dalekom:
Otiao je Gilgame,
mnogo je on pretrpeo
i podneo mnogo muka.
ta e mu dati da sretno stigne u domovinu?"
Gilgame u ovu re,
dohvati brodsku motku
i pogura barku opet blie obali.
Utnapitim ree njemu, Gilgameu:
Gilgameu, dugo si hodao,
mnogo si pretrpeo
i podneo mnogo muka.
ta da ti dam da sretno stigne u domovinu?

Hou da ti odam jednu tajnu,

hou da ti kaem o udotvornoj travi.
Trava je slina trnu,
a raste duboko u moru,
trn je kao jeeva bodlja,
 cveta u dalekom slatkovodnom moru.
Kad tu travu dobije u svoje ruke
i jede od nje,
nai e venu mladost i veni ivot."
Gilgame saslua njegove rei
i oni krenue daleko preko mora.
Stigoe do dalekog slatkovodnog mora.
Tada on skine svoj pojas,
zbaci gornju odeu,
priveza teko kamenje za noge.
Ono ga povue duboko u veliko more
i on opazi travu slinu trnu.
Uzbra travu i vrsto je drae u ruci,
odsee teko kamenje
i izroni pored lae.
Pope se u amac pored laara
i drae u rukama arobni cvet mora.
Gilgame ree Ur-anabiju, laaru:
Ur-anabi, evo imam travu!
Ovo je trava koja obeava ivot.
Sada e biti ispunjena arka tenja ovekova,
bie mu sauvana mladost u punoj snazi.
Hou da je odnesem
u moj zidom utvreni Uruk,
dau svima junacima da jedu od nje,
hou da je podelim mnogima.
Ime biljke je 'starac opet postaje mlad'
Ja, ja hou od nje da jedem
da opet vratim punu snagu svoje mladosti!"
Dvadeset su dvostrukih sati putovali dalje
i ugledali komadi zemlje.
Prispeli su posle trideset sati
i tada su se odmarali.
Gilgame ugleda jezero,
hladna i svea bila je njegova voda.
Uao je u nju i kupao se u ugodnoj sveini.
Neka zmija oseti miris trave
dounja se i uze travu.
Gilgame se vrati i prokle zmiju.
Tada on sede i zaplae,
suze mu potekoe niz lice.
Pogleda u oi Ur-anabiju, laaru:
Za koga su se, Ur-anabi, trudile moje ruke?
Za koga krui i istie krv moga srca?
Radio sam, ali meni samom to nije donelo
nita dobro.
Za crva koji gmie u zemlji
dobro sam uinio!
Trava me vodila po moru.
Odsada emo izbegavati more i reke,
a laa neka lei uz obalu."
Dvadeset su dvostrukih sati putovali dalje
i ugledali toranj hrama.
Posle trideset dvostrukih sati
zaustavie se da se odmore
i podigoe oi
prema gradu sa svetim hramom.
Tada dooe do Uruka
i uoe u grad sa visokim zidovima.
Gilgame ree njemu, Ur-anabiju, laaru:
Popni se na zid, Ur-anabi!
Idi po zidinama Uruka,
jako utvrenog grada!
Gledaj kako je snano utemeljen,
kako je visoko nasut breg hrama.
Pogledaj silne graevine,
sagraene su od opeka,
a sve su te opeke ispeene!
Sedam mudrih majstora, mojih savetnika,
predloili su mi planove.
Neka ti pripadne zemljite na podruju grada,
i vrt i odaja za ene neka ti pripadnu!
U Uruku treba da sagradi svoju kuu!"

DVANAESTA PLOA

Gilgame vlada u Uruku,

u gradu s visokim zidinama.
On ne moe da se smiri.
Doziva svetenike, arobnjake i one to prizivaju mrtve:
Dozovite mi Enkiduov duh!
Recite mi
kako mogu da ugledam Enkiduovu senu?
Hou da ga pitam za sudbinu mrtvih?"
Najstariji meu svetenicima ree:
Gilgameu,
ako hoe da sie u Podzemni svet,
do prebivalita velikog boga mrtvih,
tada mora doi u prljavoj odei.
Ne sme se namazati skupocenim uljem,
jer e te, privueni njegovim mirisom,
opkoliti nepoeljni duhovi.
Ne sme luk poloiti na zemlju,
jer e te okruiti svi oni
koje si usmrtio.
Ne sme u ruci drati ezlo,
jer e rasterati due mrtvih.
Ne sme imati cipele na nogama,
sme samo neujno hodati.
Ne sme poljubiti enu koju voli,
onu koju ne podnosi ne sme tui.
Ne sme milovati dete koje voli,
ono koje ne trpi ne sme kazniti,
jer e te uznemiravati
jadikovanje ljudi pod zemljom."
Gilgame ode u veliku pustinju
do kapije Podzemlja.
Doe do mranog Irkalinog stana:
Svoje korake upravlja prema prebivalitu
iz koga ne izlazi vie onaj
koji jednom ue.
Iao je putem, putem bez povratka.
Iao je do prebivalita,
iji stanovnici ne trebaju svetla,
prah zemlje im je hrana,
a blato je njihovo jelo.
Oni ne vide svetlo, sede u tami.
U perje su obueni
i imaju krila kao ptice.
On zakuca na vrata
i ree vrataru ove rei:
Hej, vrataru, otvori svoju kapiju
da mogu ui.
Ako kapiju ne otvori,
razbiu vrata i slomiu zasun!"
Vratar otvori prvu kapiju
i skide mu ogrta.
Vodio ga je kroz sedam kapija
i skidao mu odeu
da bi nag uao u carstvo mrtvih.
On stupi pred veliku boginju Erekigal
i ree:
Pusti Enkidua, moga prijatelja,
da doe k meni
da ga pitam za sudbinu mrtvih!"
Ali je straar i kljuar boginje
vrsto drao mrtvoga,
boginja ga nije putala.
Uzviena Erekigal ree ovako Gilgameu:
Vrati se natrag!
Ti ne moe videti mrtvoga.
Niko te nije ovamo zvao."
Oaloen, uspne se Gilgame, uze svoju odeu
i proe kroz sedam kapija.
Doe do duboke vode
i zamoli Eu, mudrog boga dubine:
Poalji mi ovamo Enkiduovu senu!
Podzemlje ga vrsto dri."
Otac dubine u njegove rei
i ree silnome Nergalu, vladaru mrtvih:
Otvori odmah rupu u zemlji!
Dovedi gore Enkiduov duh
da progovori svome bratu Gilgameu."
Kad to u silni Nergal,
 otvori odmah rupu u zemlji
i dovedi gore Enkiduovu senu.
Oni se prepoznae,
a ipak ostadoe jedan drugom daleko.
Razgovarali su.
Gilgame je vikao,
a sena je drhtavim glasom odgovarala.
Gilgame otvori usta i ree:
Govori, prijatelju moj,
govori, prijatelju moj!
Objavi mi sada zakon zemlje
koju si video!"
Ja ti to ne mogu rei, prijatelju,
ja ti to ne mogu rei.
Ako bih ti otkrio zakon zemlje koju sam video,
ti bi seo i zaplakao."
Pa hou da sednem i da plaem doveka!"
Pogledaj, prijatelja kojega si prihvatio,
kojemu se srce tvoje obradovalo,
njega deru crvi kao staro odelo.
Enkidu, prijatelj,
koga je tvoja ruka dodirivala,
postao je blato zemlje,
pun je praine,
potonuo je u prah,
prah je postao."
Gilgame htede jo da pita,
ali nestade sene Enkiduove.
Gilgame se vrati u Uruk,
u grad s visokim zidinama.
Visoko se die hram Svetog brda.
Gilgame lee da spava,
a smrt ga ugrabi
u sjajnoj dvorani njegove palate.
 EP O URUKOM KRALJU GILGAMEU

Gotovo kod svih naroda, poevi od najstarijih vremena pa sve do danas, knjievnost
bi se mogla obeleiti jednim delom ili jednim imenom kao njenim predstavnikom, njenim
simbolom. Tako npr. pri pomenu italijanske knjievnosti svako e pomisliti - Dante:
Boanstbena komed-ja; nemaka knjievnost izaziva u nama isto tako ime jednog pisca i
njegovog dela - Gete: Faust, simbol engleske knjievnosti svakako je ekspir, panske
Servantesov Don Kihot koji je daleko preao uske okvire ove knjievnosti, a pri
pomenu nema toga ko ne bi pomislio - Dostojevski ili Tolstoj. U klasinoj
knjievnosti pomen na grku nesumnjivo e svakako podsetiti na poznata dva Homerova epa
Ilijadu i Odiseju. Ali mali je broj ljudi koji poznaju delo, jedno od najstarijih
knjievnih dela uopte, iz knjievnosti ije su se konture odavno izgubile u drevnoj
prolosti, delo koje nije samo njen simbol nego je svojom dubokom humanou simbol
svih iskrenih stremljenja od najstarijih vremena pa do danas. To je delo koje je bilo
razumljivo ljudima pre 6000 godina, a ostalo je razumljivo i dananjem oveku, simbol
koji kroz ta nebrojena stolea nije ostario, nego je ostao veno mlad, kao da se domogao
one udesne trave besmrtnosti" koju je tako grevito traio, naao i zauvek izgubio
glavni junak toga dela. Ni onih vie od 2500 godina, koje je provelo u tami podzemnog
sveta", nije mu oduzelo nita od lepote i sveine. To je ep o urukom kralju Gilgameu
iz stare mesopotamske knjievnosti.

Meu svim eposima, legendama i mitovima ove knjievnosti, ep o Gilgameu je po

svom obimu najvei, a po sadraju najvredniji i najsavreniji. Iako je kao celina
sastavljen oko 1700. godine pre nae ere, on je nesumnjivo nastao, bar u pojedinim svojim
delovima, u dalekoj sumerskoj prolosti. Bio je preveden i na huritski i hetitski jezik.
I ovaj je ep poznat u nekoliko varijanata kao i eposi o stvaranju sveta i Itarinom putu
u pakao. U jednoj se Gilgame zove Nimrod (Nimrud), u drugoj Izdubar, dok se Enkidu
naziva i Ea-bani, a u jednoj novijoj vavilonskoj varijanti Utnapitimovo je ime
Kasisatra, od kojeg je i nastalo grko ime Ksisutros. Sve ove varijante imaju uglavnom
isti sadraj: Gilgameovo prijateljstvo s Enkiduom, njihova zajednika borba s Humbabom
i nebeskim bikom, Enkiduova smrt, Utnapitimova pria o velikom potopu i Gilgameov
put u podzemni svet.

Glavni junak epa Gilgame, ovek bola i radosti", bio je kralj u Uruku. Kao to
su kraljevi pre potopa potpuno legendarne linosti, o emu nam svedoi njihova
neverovatna starost i duina vladanja (8 vladara vladalo je, navodno, preko 200 000
godina), tako ni svi vladari posle potopa pronaeni u kraljevskim listama, koje su
sastavljene neto pre 2000. godine pre n. e., nisu jo osloboeni legende, nisu potpuno
uli u istorijsku stvarnost. I njihova duina vladanja, iako kraa od onih pre potopa,
ipak je neverovatna. Tri prve dinastije posle potopa, ona iz Kia sa 23 kralja, iz Uruka
(Ereha) s 12 kraljeva i ona iz Ura sa 4 kralja, trebalo bi da su vladale otprilike
istovremeno. Prema natpisu na ploi koji je L. Vuli naao u ruevinama hrama kod Tel
el-Obeida, hram je podigao A-ani-pada, sin Mes-ani-pade, kralja Ura. To bi, prema tome,
bio drugi kralj I dinastije iz Ura, koji u kraljevskim listama nije pomenut, a time je
dokazano da ova dinastija nije vie legendarna nego istorijska. A poto je otprilike
istovremeno vladala i dinastija iz Uruka, u kojoj je kralj Gilgame peti po redu, to se i
njegova legendarnost nalazi ve na rubu istorijske stvarnosti. Vladao je u Uruku,
posle svih pustolovina uvek se ponovo vraao u Uruk, a po povratku s bezuspenog puta u
podzemni svet umro je u svojoj palati u Uruku.
U jednoj himni Gilgame se slavi kao heroj i sudija pokojnika:
Gilgameu, savreni kralju,
Sudijo Anunakija, uzvieni ispitivau,
Najznatniji meu ljudima,
Koji okom obuhvata sve strane sveta,
Upravitelju zemlje, gospodaru podzemlja!
Ti si sudija i ispituje kao bog.
Ovde treba pomenuti da su u prvo doba sve umrle kraljeve smatrali
bogovima, pa su im tu ast esto jo i za ivota ukazivali. Mnogi su vladari dodavali
svome imenu ime nekog boga kao npr.: Amar-Sin, Rim-Sin (Sin, bog meseca),
Nabupolazar, Nabunaid (Nabu, bog mudrosti i trgovine), Nergal-ar-uur (Nergal, kralj
podzemlja), pa njegov sin Labai-Marduk, Amel-Marduk (Marduk, glavni vavilonski bog)
i mnogi drugi.

Druga linost epa, Enkidu, divlji ovek stepe, koga je od blata stvorila Aruru,
boginja oblikovanja, razlikovao se od ostalih ljudi time to je po celom telu bio
kosmat, ali koga je posle meusobne borbe vezalo iskreno prijateljstvo s kraljem
Gilgameom. Moda je ovo i nehotina simbolika gde se u tako bliskom odnosu nalazi
kralj (dve treine bog, a jednom treinom ovek") s biem koje je, istina, bilo ovek,
ali je svojim spoljnim izgledom i nainom ivota (sa gazelama jede travu, sa stokom
loe vodu") vie liilo na ivotinju.
Utnapitim (mladica oveanstva"), Gilgameov praotac, koji je sa svojom enom posle
velikog potopa stekao besmrtnost, bio je poreklom iz uripaka (urupaka). Nije poznato
da li je bio kralj, ali u kraljevskim listama od pre potopa osmi, poslednji kralj, vladao je
u uripaku, no ime mu nije poznato. Utnapitimov laar Ur-anabi prikazan je kao
jednostavan, obian ovek. On je jedini mogao da plovi preko Svetskog mora" i Voda
smrti". Isto su tako sporedne i jednostavne linosti lovac i njegov otac.

Humbaba, udovino bie, kako je opisan u epu, ivo nas podsea na bikove s
ljudskim glavama koji su kao skulpture natprirodne veliine ukraavali portale mno-
gih kraljevskih palata Vavilona i Asirije. Bio je uvar Kedrove ume, ali je uznemiravao
ljude u bregovima, pa je uvredio i samog amaa, boga sunca. On i udesni nebeski bik,
koga je na Itarin zahtev poslao Anu da ubije Gilgamea jer je uvredio Itaru, jedini su
predstavnici zla u ovome epu. Njih su zajedniki savladali Gipgame i Enkidu, to se i
ovde moe protumaiti kao pobeda dobra nad zlom.

Od mesta u kojima se zbivaju dogaaji ovoga epa u prvom redu treba pomenuti grad
Uruk. On je, uz ostale sumerske gradove, bio jedan od centara rane sumerske kulture.
Leao je uz Eufrat, koji danas, menjajui kroz vekove svoj tok, tee oko 10 km zapadno od
njegovih ruevina. Isto tako pomerio je i Tigar svoj tok neto prema istoku. Grad je bio
opasan visokim bedemom. ulgi, drugi kralj II dinastije iz Ura (2278-2228. pre n. e.),
pominje u jednom natpisu veliki zid koji su nazivali Gilgameovim. Osim kraljevske
palate, u Uruku su bili sagraeni hramovi i itnice. Tako je otkopan jedan hram sa vie
prizemnih prostorija uz dugo dvorite. Prema prvom spratu hrama vodilo je stepenite, a
koliko je hram bio visok nije poznato. Drugi uruki hram sagraen je na asfaltnoj
podlozi, a zidovi s unutranje strane bili su obojeni belo i crveno ili ukraeni
mozaicima u vie boja. U jednom od njih nalazio se i veliki Itarin kip, koji su Elamci
prilikom osvajanja sumerskih gradova i razorenja Uruka odneli u svoj glavni grad Suzu,
odakle ga je vratio u Uruk tek posle vie od 1500 godina asirski kralj Asurbanipal. U
ovom je gradu pronaena bazaltna stena na kojoj su u reljefu prikazane dve scene iz lova,
jedna iznad druge. U prvoj lovac probada lava kopljem, a u drugoj ga gaa strelom.
 Najstarije glinene ploe sa slikovnim pismom potiu takoe iz Uruka, pa nije ni udo
to se Gilgameu pripisuje i njegov izum. Iz knjinice ovog grada pribavio je
Asurbanipal prepis epa o Gilgameu.

Stepa i polja esto se pominju kao mesta gde su se takoe zbivali dogaaji. Breg
bogova", koji opkoljava Kedrova uma, dvaput je bio cilj Gilgameova putovanja: prvi
put s prijateljem Enkiduom u potrazi za Humbabom, a drugi put kada je sam putovao traei
praoca Utnapitima. Idui za tam ciljem, krenuli su prema severu. Taj breg je verovatno
Liban, jer kedrova ima samo jo u Indiji i severnoj Africi. Drugo putovanje vodilo ga je
kroz planinu Mau. Na geografskim kartama staroga sveta zapisano je u severnom delu
Mesopotamije ime planine Masius. Iako nas ovo ime podsea na planinu Mau, malo je
verovatno da su nju smatrali onom legendarnom ppaninom kroz iji klanac prolazi nou
sunce i kojim je iao i Gilgame. Iza Vrta bogova" nalazi se, prema opisu u epu,
Svetsko more". Da li je to bilo Sredozemno more, koje se prostire zapadno odmah iza
Libana, teko je rei. Isto je tako teko ustanoviti gde je bilo Utnapitimovo
ostrvo koje su opkoljavali umni pliaci Voda smrti", a do kojeg se dolazilo plovei
Svetskim morem". Mesto sa kojeg se polazi na Utnapitimovo ostrvo nalazi se, prema
epu, na uu reke". Spominje se i slatkovodno more": Sumercima je u najstarije vreme
bila poznata slana voda" Persijskog zaliva i slatka voda" Eufrata i Tigra, koja je pri
estim poplavama mogla biti slina slatkovodnom moru". I u epu o stvaranju sveta
meanje slane i slatke vode predstavljalo je prvobitni haos. Meutim, slana i slatka
voda nalaze se na jugu, a Gilgame js putovao na sever. To bi se moglo protumaiti tako
to su se Sumerci, stvarajui ovaj ep o Gilgameu, slobodno sluili ovim pojmovima
premetajui ih prema potrebi i razvoju dogaaja. No, slatke vode ipak ima i u severnom
delu Mesopotamije, npr. jezero Van. Na povratku Gilgame se kupao u jednom jezeru kada mu
je zmija ukrala travu besmrtnosti".

Ep se moe podeliti na dva gotovo jednaka dela. U prvih sedam ploa reaju se dogaaji
s izvesnom vedrinom i borbenou, ali ve sadre klice mrane ovekove sudbine koja se
polako pribliava. Drugi deo epa, od osme do dvanaeste ploe, zastrt je nekom uzvienom
setom, a glavni motivi su strah od smrti i tenja za venim ivotom.

U prvom delu opisan je Gilgameov odnos prema spoljnom svetu, a u drugom njegov odnos
prema samom sebi, prema svom unutranjem najintimnijem biu. U vernom drugovanju i du-
bokom prijateljstvu s Enkiduom Gilgame doivljuje teak udarac zbog prijateljeve
smrti. Oseaj gubitka bliskog bia, koji, kako se po svemu ini, Gilgame jo nije doi-
veo, menja ga iz osnova. U osmoj ploi, koja se moe smatrati prvim vrhuncem epa, ka
kojemu, u vrlo dobro smiljenoj gradaciji, sve upravo i sudbinski tei,
Gilgame tuguje i jadikuje za prijateljem. Njegove jednostavne rei duboko nas diraju, i mi
sa divljenjem moemo ustanoviti da se ovek od pre 6000 godina plemenitou i dubinom
svojih oseanja nita nije razlikovao od oveka novijeg vremena i da je ta svoja oseanja i
misli umeo da iskae u savrenom pesnikom obliku. Zato s pravom moemo ovih nekoliko
stranica ubrojiti meu najbolje koje su u starijoj knjievnosti napisane.

Utnapitimova pria o velikom potopu uklapa se u ovaj ep kao velika epizoda,

zaustavljajui za trenutak tok dogaaja. Sa dramatske strane ona je najvredniji deo epa.
Zanimljiva je scena u kojoj su opisani bogovi kako pod utiskom strane nepogode, koju su
sami izazvali:

pobegoe i popee se na Anuov Breg bogova.

uureni kao psi gurahu se meu sobom.

ini se kao da je nepoznati pesnik jedva doekao da bogove, koji su bili toliko
uzvieni nad ljudima i kojih su se svi bojali, prikae bednima i nemonima pred
prirodnim silama, obinim smrtnicima koje je obuzeo neopisiv strah. Nije mu ni to bilo
dosta, nego ih jo zlurado uporeuje s psima. Sve nam ovo dokazuje kako su njihovi bogovi,
stvoreni prema ljudskom obliku, prema ljudskim vrlinama i manama, doista ba bliski
ljudima i morali da trpe kao i ljudi. Od osme ploe pa dalje Gilgame je utelovljenje
ovekovog straha od smrti i tenje za besmrtnou. On ne moe da shvati da e i on
morati da se smiri i da ne ustane doveka" kao njegov prijatelj Enkidu. Hvata ga panian
strah. On sam kae:

Zar neu i ja, i ja kao Enkidu umreti?

Dua mi je razrivena bolom.
Uplaio sam se smrti i zato jurim preko stepe.
Ali tu nema pomoi. Utnapitim i njegova ena s laarem Ur-anabijem poslednji su
meu ljudima koji su stekli besmrtnost jer:
Kad su bogovi stvorili ljude,
smrt su odredili za njih,
a ivot zadrali za sebe.
Ugledavi Utnapitima, Gilgame je zauen njegovim ljudskim likom:
Ti nisi ni vei ni iri od mene,
ti si mi slian kao otac sinu.
Ti nisi drugaije graen nego ja,
i ti si ovek kao i ja.
Gilgame mu upravo zavidi na steenoj besmrtnosti i pita:
Kako si samo dospeo u Skuptinu bogova,
kako si traio i naao ivot?
Jo pre nego to mu je ispriao kako je dolo do potopa i kako je stekao besmrtnost,
Utnapitim mu na vrlo slikovit nain prikazuje prolaznost svega to ivi, pa i
oveka:
Zar ptice kulilu i kiripa uvek gledaju prolee?
Zar e njihovo oko doveka gledati sunce?
Otkada su dani zapoeli, nita nije trajno.
Ne lie li jedno drugom
novoroeno dete i smrt?
Zar nisu oboje obeleeni znacima smrti?
Retko je kada ova jedinstvsna filozofska misao tako uverljivo i jasno izreena. U
ovoj istini krije se klica pesimizma, glas podzemnog sveta koji zove, ali koji ovek
priguuje i zatomljuje u sebi, zaboravlja ga u ivotnoj borbi i u tenji za sreom, u tenji
da se nauiva svih radosti ivota. Ali on e se jednoga dana javiti, taj neumoljivi glas, i
ta oveku preostaje nego da se pomiri s ljudskom sudbinom"? Gilgame je grevito
teio za besmrtnou i, kad mu zmija ukrade travu kojom se ta besmrtnost mogla stei, nas
duboko dira Gilgameovo oajanje:
Za koga su se, Ur-anabi, trudile moje ruke?
Za koga krui i istie krv moga srca?
Radio sam, ali meni samom to nije donelo
nita dobro.
Za crva koji gmie u zemlji
dobro sam uinio!
Gilgame, ovek bola i radosti", ali vie bola i patnje nego radosnog uivanja,
ne gubi nadu. Kao to svake godine Itar provaljuje u pakao potrazi za svojim
ljubavnikom, bogom Tamuzom, tako i on eli da kao poslednje utoite u svom jadu vidi
umrlog prijatalja Enkidua, i od njega lino sazna zakon ivota i smrti". Ali Enkidu je
mogao da mu kae samo ovo:
 Enkidu, prijatelj,
koga je tvoja ruka dodirivala,
postao je blato zemlje,
pun je praine,
potonuo je u prah,
prah je postao.

Dugo i muno je bilo putovanje, oajna borba za smislom ivota, ali je sve bilo
uzalud. Bez utehe, koju nije mogao nae ni u svetu kod svog najboljeg
prijatelja, Gipgame umire.
Svojom dubokom humanou ovaj ep se uzdie iznad krvavih stranica istorije ove
zemlje dveju reka. Bila je to istorija koja se i u starom vremenu, a naroito u istoriji
Asirije, vie pisala okrutnou nego saueem i ljubavlju za oveka.
Ako ovo stanje Gilgameove potitenosti i teskobe zbog straha pred smru ostavimo
po strani, mada se ono vie ili manje u veoj ili manjoj meri javljalo i kod drugih ljudi u
staro doba kao i danas, ovda nam ostaje da jo jednom paljivo posluamo onaj drugi glas
tih davnih vremena. Kralj Gilgame i stepski ovek Enkidu stoje jedan pored drugoga kao
prijatelji i braa. Smrt ovog drugog predstavlja za Gilgamea tako teak gubitak da ga on
niim vie ne moe nadoknaditi. Tu je, dakle, vrednost oveka pojedinca uzdignuta iznad
istorijskih zbivanja tih vremena. Kakvo je znaenje tada imao ovekov ivot? Zar nije
Senaherib hiljadama ivih zarobljenika dao odrati kou, hiljade nabijati na kolac i ive
uziivati u gradske bedeme Ninive? Zar nisu i dalje kroz sve vekove ljudi bez razloga bili
mueni i ubijani? Podsetimo se samo kako su rimski carevi slali nebrojene ljude da ih
razdiru divlje zveri radi uveseljavanja gledalaca ili kako je isto tako ogroman broj ljudi
goreo na lomaama srednjega veka po ce-loj Evropi u ime najvie i najsvetije
pravinosti". A sve su to bili nevini ljudi koji nisu mogli shvatiti ta se to i zato se
to s njima ini. Naprotiv, u plamenu lomaa ne-stao je veliki broj naprednih i uenih
ljudi, koji su zaista bili svetlo svoga vremena". Kakve li strane ironije! Zar nisu posle
toliko hiljada godina moderni Senaheribi, ne nauivi nita o humanosti, sluei se,
naalost, tekovinama nove civilizacije, milione ljudi i dalje slali u smrt i muili ih na
razne druge rafinirane naine?

Zar nam se ovaj ep ne ini kao poziv na meusobno bratstvo, bez obzira na razlike koje
dele ljude na rase, narode i kaste? Ali ovaj poziv nije daleko dopirao. Pre nego to su ga
mogli uti drugi narodi, on je ironijom sudbine preko 2500 godina bio zanemeo pod
ruevinama nekadanjih raskonih palata.
Meu svim ostalim eposima ove knjievnosti, u kojima se bogovi meu sobom bore za
prevlast ili pojedinac eli da se dokopa vlasti, pa ak i otac prevarom sinu uskrauje
besmrtnost, u ovom epu Gilgameove tenje se uzdiu iznad ljudske sebinosti. Iako se iz
straha pred smru dao u grevito traganje za venim ivotom, i to za sebe lino, im se
domogao one udesne trave koja mu to omoguuje, on ne jede od nje, kako bi se to oekivalo,
nego odluuje:

Hou da je odnesem
u moj, zidom ugvreni Uruk,
dau svima junacima da jedu od nje,
hou da je podelim mnogima.

Ne ini li nam se Gilgameov lik vei od Prometeja, koji je od bogova ukrao samo
vatru i doneo je ljudima, dok je Gilgame hteo da ljude uini besmrtnima, dakle ravnim
bogovima? Ali Gilgame, ovek vie patnje nego radosti, nije mogao da uspe u tom. Iako
dve treine bog, a jednom treinom ovek" sudbina koju su mu odredili silni Anunaki,
veliki duhovi, i Mametum, koja stvara sudbinu", neminovno ga je vodila u smrt. Nije
mogao da izvri delo, ostao je samo simbol.
Kao svetla taka iji zrak, premoujui ponore prostora i vremena, dopire do nas,
ovaj ep svetli dirljivim sjajem ovenosti kroz strahote svih vremena, pozivajui ljude
da ga slede i da ispune to starodrevno, jedno od prvih zavetanja koje je ostalo kao batina
svim poznijim pokolenjima pa i nama danas. Da li emo tu daleku poruku razumeti zavisi
od nas samih, od nae dobre volje, od nae spremnosti da kroz nejasni i nerazumljivi um
vekova razaberemo i ujemo tuni glas neuteene due i slomljenog srca, glas urukog
kralja Gilgamea.

Stanislav Preprek
 SADRAJ

5
15
18
23
GILGAME 28
Prva ploa.................................................................... 33
Druga ploa ................................................................ 40
Trea ploa ................................................................ 43
etvrta ploa............................................................... 47
Peta ploa..................................................................... 54
esta ploa............................ ,..................................... 66
Sedma ploa.................................................................. 77
Osma ploa....................................................................
Deveta ploa.................................................................
Deseta ploa..................................................................
Jedanaesta ploa...........................................................
Dvanaesta ploa............................................................