U

garska kraqevina, koja se tokom XI veka razvila i oja~ala, ose}ala

je od kraja tog veka skoro neodoqivu potrebu da dobije izlazak na
more. Wena ekspanzivna snaga tra`ila je, sem toga, i druge
puteve. Odba~eni s nema~kih granica, Ma|ari se upu}uju prema
Balkanskom poluostrvu kao podru~ju slabijeg otpora. Godine 1102.
prisilili su Hrvate na zajedni~ki dr`avni `ivot, a do 1110. godine pokorili
su i primorske gradove koji su pripadali Mlecima i ~itav niz severnih
ostrva u Jadranskom moru. Radi tog prodirawa u Dalmaciju razvilo se
suparni{tvo izme|u Mletaka i Ugarske, koje je s izvesnim prekidima
trajalo dve-tri stotine godina, podr`avano `ivotnom potrebom Ugarske
da ima svoju obalu. Po{to su dobili Hrvatsku i Dalmaciju, Ma|ari su oko
1136. godine, prodiru}i iz Dalmacije, dobili i veliku `upu Ramu, koja od
1138. godine ulazi u Ugarsku kraqevsku titulu. S dobijawem Rame Ma|ari
su po~eli {irewe svoje vrhovne vlasti u Bosni, u kojoj su dr`ali podru~je
cele Posavine, koja, istina, u to vreme nije ulazila u okvir bosanske
dr`ave. Ma|ari tako dolaze u neposredne veze sa Hrvatima i Srbima
balkanskog podru~ja i otada `ivo uti~u na wihov politi~ki `ivot.
Vizantija, koja se pod tri energi~na cara iz dinastije Komnina, pod
Aleksijem, Jovanom i Manojlom, 1081. do 1180. godine digla ponovo i
obnovila svoj stari sjaj i svoju mo}, morala je do}i u sukob sa Ugarskom,
koja je tako sna`no zakora~ila na Balkan. Ugarsko {irewe vr{ilo se na
podru~ju koje se nalazilo pod suverenitetom vizantijske krune i na wen
ra~un. Politi~ka podozrewa Vizantije poja~ale su i porodi~ne spletke.
Car Jovan Komnin bio je ugarski zet i kao takav posve}en u wihove
porodi~ne krize.
Razumqivo je da su u tim trvewima i jedni i drugi, i Ma|ari i Grci,
obra}ali posebnu pa`wu srpskom dr`awu. Ako i kad do|e do borbe, ona }
e se voditi na samom podru~ju gde Srbi `ive ili na wihovim granicama; u
takvoj okolnosti dr`awe Srba moglo je ponekad da bude odlu~no. Otud
nastojawa Ma|ara da sa Srbima u|u u {to te{we veze, kao i te`we Grka
da me|u Srbima na|u za sebe {to pouzdanije poglavare. Oko 1127.
godine do{lo je do rata izme|u Vizantije i Ugarske. Ugarska vojska osvoji
Beograd i wegovim kamewem stade poja~avati zemunski grad. Ma|ari
su bez muke prodrli sve do Ni{a i Sofije, a delimi~no i jo{ daqe, ~ak do
Filipopoqa. Car Jovan pohita da ih
(124)
suzbije. Kombinuju}i napad s kopna i s vode, on uputi poja~u flotu
uz Dunav. Potisnuv{i Ma|are s Balkana, on ih, zbuwene, potu~e na levoj
obali Dunava, kod Hrama. Po wegovu povratku Ma|ari, pomognuti od
^eha, ponovi{e napad na Brani~evo. Car se ponovo vrati na Dunav da
ih odbaci, ali je pohod bio `urno spremqen i zavr{io je dosta jalovo.
U vezi s tim ratovawem javqa se i ustanak Srba koji su, izmoreni
me|usobnim borbama, priznali gr~ku vrhovnu vlast. U Rasu je sedeo
predstavnik Vizantije. Srbi su digli ustanak potaknuti verovatno od Ma|
ara. Jednim prepadom oni zauze{e Ras. Gr~ki predstavnik, Kritogl,
pobe`e u Carigrad, gde ga car, za sramotu, dade obu}i u `ensko odelo,
posaditi na magarca i tako voditi po prestonici. Car sam krenu na Srbe,
verovatno posle pohoda na Dunav, i pokori ih. Izvesne zarobqenike
preselio je ~ak u Nikomidiju. I Dukqanska hronika bele`i za vreme vlade
kraqa \or|a Bodinovi}a borbe s Grcima, poraz i veliko zarobqavawe. U

1
samoj Ra{koj tad je bio veliki `upan Uro{, sinovac Vukanov. Ime Uro{,
kako je ve} napomenuo Jire~ek, nije srpsko i dolazi od ugarskog oblika
Ur + osius. Za vreme Uro{eve veze izme|u Srba i Ma|ara bile su dosta
srda~ne. Ugarski kraq Stevan II, hote}i da obi|e kao naslednika svog
polubrata Borisa, be{e namenio krunu svom bratu od strica, slepom
Beli. On je Belu i o`enio jednom srpskom princezom Jelenom, k}erkom
Uro{evom, malo pred svoju smrt (1. marta 1131).
Ova srpsko-ugarska dvorska veza bila je od znatnog uticaja na
razvoj daqih doga|aja. Ma|ari su te`i{te svoje politike ovog vremena
vidno preneli na balkanska pitawa. Wihova borbena linija prelazi Savu i
Dunav; oni ~ak te`e da se postepeno u~vrste i u Moravskoj dolini.
U{av{i u borbe, ranije s Mlecima i sad sa Vizantijom, Ma|ari su `eleli,
prirodno, da sa slovenskim elementom ostanu u dobrim vezama. Kraqica
Jelena i naro~ito wen brat Belo{, koji je `iveo na ugarskom dvoru, vr{ili
su jak uticaj u Ugarskoj. Wihova politika je ~vrsta, i miroqubiva. Za vlade
Bele II i Jelene dobili su Ma|ari Ramu, a mo`da domalo i ostalu Bosnu. U
osniva~koj poveqi manastira ^atara u Ugarskoj, na skupu u Ostrogonu
1137. godine, Bela II, po pristanku cele zemqe, daje bosansko
vojvodstvo svom sinu Ladislavu. Nema nikakva pomena o tom kako je
Bosna do{la u ugarski posed; ali ne izgleda nemogu}e da je dolazak Ma|
ara u Ramu, svakako iz Dalmacije, mogao biti i bez znatnijeg otpora s
bosanske strane. Posle smrti kraqa Bele (1141. godine), regentsku vlast
za wihova maloletnog naslednika Gejzu I vr{ili su kraqeva udovica
Jelena i brat joj palatin i ban Belo{. S Belo{em se jo{ ja~e nagla{ava
slovenofilska politika ugarske dr`ave. Za mladog kraqa Gejzu bi
ispro{ena k}i ruskog velikog kneza u Kijevu, a Belo{eva k}i je udata za
brata nove kraqice.
U ovo vreme, nekako, javqa se u Bosni ban Bori}. On je poreklom iz
Grabarja, blizu Broda, i imao je posede na obe strane Save. Kako je i
zbog kojih zasluga do{ao Bori} do ~asti bosanskog namesnika, odnosno
bana, nije poznato; zna se samo da je pripadao jednom jakom bratstvu.
Ne zna se ni{ta ni o tom da li je za bana do{ao voqom naroda,
zahvaquju}i svojoj li~noj vrednosti, ili kao ugarski poverenik. U ovom
posledwem slu~aju bilo bi za ugarsku politiku tog vremena
karakteristi~no da je na to mesto postavqen on, a ne koji od ugarskih
velika{a.
(125)
Godine 1143. dolazi na vizantijski presto car Manojlo Komnin. To je
posledwi veliki, pravi car Vizantije; lep, darovit, fizi~ki vanredno
razvijen, poduzetan u velikim planovima i smeo u podvizima. "Manojlo je
bio ideal jednog viteza po frana~kom shvatawu", ka`e / lepo H. Gelcer.
Wegova je snaga, istina, bila vi{e fizi~ka nego intelektualna, ali je
imponovala i dala Vizantiji ugled kakav vi{e nikad nije imala,
naslawaju}i se na tekovine dva wegova velika komninska prethodnika.
Za wegova vremena pro{ao je drugi krsta{ki pohod preko vizantijskog
podru~ja u Evropi, 1147. godine, i to vojske nema~kog kraqa Konrada
III i francuskog kraqa Luja VII. Krsta{i su pre prolaza dali obavezu da }e
pro}i mirno, a car je potom naredio da im se na putu ne prave neprilike,
naro~ito ne u pitawu prehrane. Kroz na{e zemqe pro{li su bez te`ih
sukoba, iako je stanovni{tvo bilo prema wima puno nepoverewa i

2
povla~ilo se u svoje planine. Ali je u Bugarskoj i Trakiji do{lo do prave
borbe, u koju se ume{ala i gr~ka vojska. Ovi sukobi sa zapadwacima
dado{e povoda Normanima da obnove svoje davne napade na isto~noj
obali Jadranskog mora i da napadnu i druga podru~ja Carevine. Kad ih je
Manojlo potukao i kad se spremao da ih napadne u samoj Italiji, Normani
poku{a{e na sve na~ine da zabave cara nekim doma}im zlom. Obrati{e
se ~ak i Ma|arima, pa i nama Srbima, da bi se krenuli protiv Vizantije i
olak{ali wihov polo`aj. Te{ko je pouzdano utvrditi da li je srpski ustanak
iz 1149. godine u kakvoj te{woj vezi s tom agitacijom, ili je ta veza samo
kombinacija gr~kih hroni~ara po koincidenciji doga|aja. Istina je, samo,
da je veliki `upan ra{ki, Uro{ Prvoslav, ustao protiv Vizantije ba{ te
godine kad je car ratovao s Normanima. Osvojiv{i od Normana Krf, do|e
Manojlo s vojskom li~no u Srbiju i zauze Ras. Srbi su se bojali otvorenog
sukoba s wime, pa se povuko{e u planine. Ostaviv{i kao svog
namesnika Konstantina An|ela, Manojlo je po{ao da pokori i ostale
pobuwene strane. Zetski knez Radoslav ne be{e se pridru`io ustanku i
stoga je sad bez bojazni izi{ao pred cara. Manojlo ga je lepo primio i
ostavio ga da, kao wegov vazal, vlada i daqe. Po{to je najuri{ osvojio
grad Gali~ ni`e Zve~ana, car se morade vratiti u Ras, jer su Srbi tu bili
pritisnuli wegovog namesnika. Srbi se ponovo povuko{e u planine, kuda
gr~ka vojska nije smela da ih goni. Kako je u to vreme nastala i zima,
car Manojlo popali Uro{ev dvor, opleni okolinu Rasai vrati se u Carigrad.
Idu}e godine on vi{e nije hteo da kre}e na Srbiju, dok je na gori bilo
lista, nego po staroj taktici, preporu~ivanoj jo{ od Pseudo-Mavrikija,
sa~eka da list opadne, kako bi Srbi imali mawe skloni{ta, a wihova
vojska mawe iznena|ewa.
Srbi su za to vreme u{li u savez s Ma|arima i ~ekali pomo} od wih.
Obave{ten o tom car je po{ao u Ni{, da odatle lak{e spre~i spajawe
srpske i ugarske vojske, ako bi ova po{la starim putem niz Moravsku
dolinu. ^uv{i, verovatno, za izvesna kretawa oko Save, on po`uri iz Ni{a
i preko Lugomira izbi na Savu, a odatle na Drinu. Ova reka je, ka`e
Kinam, savremeni gr~ki hroni~ar, razdvajala Bosnu "od ostale. Srbije".
Ma|ari su za to vreme ve} bili stigli u Srbiju, verovatno preko Bosne.
Wihove pomo}ne ~ete sa~iwavahu Pe~ewezi, muslimansko hazarsko
pleme Kalisija, koje be{e naseqeno oko Sremske Mitrovice i koje je,
nema sumwe, u vezi i sa mesnim nazivom Kalesija kod Zvornika. Kod
Drine do|e do prvih sukoba. Car je za to vreme
(126)
s ve}im delom vojske ~ekao na se~eni~kom putu, da boqe
razmotri op{tu situaciju, pa onda krenu na Taru, gde se behu zdru`ile
srpske i ugarske ~ete. U borbi, koja se po svoj prilici razvijala na platou
oko Mojkovca, gde je jedino mogu}e mesto za razvijawe vojske, obe
strane su pokazale mnogo juna{tva, ali su Grci, boqe vo|eni, odneli
pobedu. Naro~ito se u toj borbi li~no istakao sam car. Borio se kao
legendarni Roland, spasavaju}i svoje iz najte`ih situacija. U dvoboju sa
ugarskim vo|om Bakhinom, jednom grdosijom retke snage, dobio je ~ak
jedan strahovit udarac po glavi, ~iju je smrtonosnost spre~ila samo jaka
kaciga, koja mu se ipak od udarca bila zasekla u meso. Na kraju tog
stra{nog dvoboja car je ranio Ma|ara po ruci i zarobio ga. Bakhinovim
padom re{ena je i bitka. Tad se pokorio i Uro{. U pokajni~kom odelu

3
do{ao je on caru u tabor i molio i dobio opro{taj. U stav{i ispred carevih
nogu, on se zakleo na vernost i primio obavezu da }e pomagati cara sa
2000 qudi pri ratovawu u Evropi, na zapadu, a sa 500 u Aziji, na istoku,
mesto sa 300 qudi koliko se dotle davalo.
Po{to je pokorio Srbe car odlu~i da kazni i Ma|are. Godine 1151.
spremao je napad, planiraju}i da mu ove}a flota pomogne iskrcavawe
vojske koja se okupqala oko Beograda. Kad flota zakasni on je ne htede
~ekati, nego se ~amcima prebaci u Srem. Dopro je, plene}i, do Fru{ke
gore, a onda se vratio da uzme du`e opsa|ivani Zemun. Broj zarobqenika
bio je ovoga puta ve}i od broja careve vojske. Ugarska vojska, koju je
vodio Belo{, nedovoqno jaka brojem, manevrisala je prema Brani~evu,
hote}i mo`da da ugrozi Grcima veze sa zale|em. Car se uputi odmah na
taj kraj, a ugrozi Ma|are i u tami{kom podru~ju. Zbuweni i upla{eni Ma|
ari zatra`i{e mir i car im ga dade, zadovoqan postignutim uspehom.
Ma|ari ne mogo{e da pre`ale ovaj neuspeh i stoga se po~e{e
spremati na osvetu. U veze s ugarskim dvorom u|e vizantijski namesnik
u Beogradu i Brani~evu, carev ro|ak, Andronik Komnin, lep, hrabar i
vanredno duhovit ~ovek, ali cinik do krajwe mere. On je bio voqan da
izda Ma|arima dunavske gr~ke tvr|ave, pod uslovom da mu oni
pomognu dobiti carsku krunu u Carigradu. Manojlo je na vreme
pohvatao prepisku o toj stvari i spre~io izdaju. Ma|ari domalo pre|o{e u
otvor n napad, spremiv{i se dobro i polako. s jeseni 1 154. krenu{e oni
opet na Brani~evo, s pomo}nom vojskom bosanskog bana Bori}a, i s
ne{to tu|ih pla}enika. Car Manojlo, nimalo iznena|en, po|e im u susret.
Na glas o wegovom dolasku u ugarskoj vojsci nasta zabuna i povla~ewe.
Zbog nado{le vode ne mogo{e Ma|ari da pre|u odmah Dunav, nego se
uputi{e prema Beogradu, da tu prebrode Savu. Prilikom toga povla~ewa
nastradao je od Ma|ara jedan gr~ki odred, koji je bio upu}en da progoni
Bosance s banom Bori}em pa nabasao na wih. Car je s mukom uspeo da
umiri upla{ene Beogra|ane, koji su hteli da se predaju Ma|arima. Idu}e
godine, kad se car spremao na nove akcije, Ma|ari mu ponudi{e mir,
pobojav{i se wegovih veza s Fridrihom Barbarosom. Car je brzo pristao
na mir, hote}i da dobije slobodne ruke protiv Normana u Italiji.
Za vreme ovih ugarsko-gr~kih borbi Ra{ani se ne pomiwu kao
ugarski saveznici. Veliki `upan Uro{ II, koji je bio ugarski prijateq, be{e
potisnut, a kao wegov takmac izbio je Desa, wegov brat. Desa je oko
1150. godine postao gospodar Dukqe, Trebiwa i Zahumqa,
(127)
verovatno posle rata s Grcima. Iz godine 1151. postoji jedna
wegova poveqa benediktinskom manastiru Sv. Marije na Monte Garganu,
kojom mu je ustupio ostrvo Mqet. Oja~av{i se na svom podru~ju, Desa
je potisnuo brata, mo`da i kao predstavnik one politike koja nije htela da
se naslawa na Ma|are. Oba su se brata na{la pred carem Manojlom,
kivni jedan na drugog, s puno uzajamnih optu`bi. ^ak su i sabqe
potezali jedan protiv drugog. Manojlo se opredelio ovog puta za Uro{a,
nemaju}i mo`da dovoqno dokaza da je prekr{io zakletvu. Tra`io je,
naravno, od wega da se na primqenu obavezu zakune jo{ jednom i uzeo
mu je, za ve}u sigurnost, jo{ i taoce. Me|utim, car nije odbio ni Desu. On
je wemu, verovatno, kao predstavniku antiugarske struje, dao kao li~no
leno bogati kraj "Dendru", upravo neku "[umadiju", uz ra{ke zemqe. On

4
je tako od Dese napravio svog poverenika i ve~nu opomenu za Uro{a.
Uro{ se nije dugo odr`ao. Neposredan uzrok wegovom padu nije
poznat; ali je verovatno da su posredi bili unutra{wi sukobi. Presto je
dobio drugi ~lan dinastije, Prvoslav, ali se taj nije dugo odr`ao. Izgubio
je poverewe kod cara i ovaj ga je smenio. Kao wegov naslednik javqa se
Belu{, mo`da wegov mla|i brat, koji se zbog dinasti~kih sukoba u
Ugarskoj sklonio u Ra{ku. Ali ni Belu{ ne ostaje dugo na prestolu, nego
se doskora, ne~im razo~aran ili nezadovoqan, ponovo vra}a u Ugarsku.
Iza wega dolazi na vlast Desa, oko 1161. godine. Ovo je bio ~ovek {irih
veza i ve}e energije. Ulazio je u pregovore s Nemcima, a izgleda da se
orodio i sa Mleta~kim du`dom Vitalom II Mikijelijem, udav{i svoju k}er
za wegova sina Leonarda. Glavnu svoju aktivnost razvio je Desa u Zeti,
gde je potisnuo tamo{weg kneza Radoslava na primorje od Kotora do
Skadra. Prema Vizantiji ostao je nepouzdan. Povratio joj je, istina, po
izri~nom carevom zahtevu, onu oblast "[umadije", koja mu je bila
ustupqena kao li~no leno. Ali, godine 1162, kad je u Ugarskoj digla
glavu antigr~ka stranka i proterala jednog Manojlovog kandidata za
presto, i Desa je stao na stranu carevih protivnika. Zauzeo je ponovo
ustupqenu oblast "[umadije" i ustru~avao se, sve do dolaska careva u
Ni{, da se, prema du`noj obavezi, pridru`i vizantijskoj vojsci. Kad je
do{ao caru u Ni{ i video da car protiv wega nije preduzeo nikakve te`e
mere, osmelio se. Nedovoqno oprezan, do{ao je ~ak u Ni{u u dodir s
ugarskim poslanicima, koji tu behu do{li na pregovore. Prema gr~kim
dostavama, ~ak je izjavio da ugarskog kraqa smatra kao svog
gospodara.
Manojlo ga stoga stavi pod sud, na kom Desi bi dokazana krivica.
Car ga potom posla u Carigrad i dade zatvoriti u dvoru.
Ugarska je tokom 1162/63. godine bila popri{te ogor~enih
dinasti~kih kriza, koje su, zbog vizantijskog posredovawa, dobile ~isto
politi~ki karakter. Posle dugih borbi pobednik je ostao Stevan IV, sin
kraqa Gejze. Za vreme tih borbi bosanski ban Bori} dr`ao je stranu
vizantijskog protivkandidata, isto kao i stari Belu{, koji je u to vreme bio
ban Hrvatske. Posle Stevanove pobede Belu{u nestaje traga; po svoj
prilici svrgao ga je mladi kraq kao svog Protivnika, ili je poginuo u vreme
tih me|usobica. Isto tako ugarski kraq se osvetio u banu Bori}u, poslav{i
na w s vojskom nema~kog viteza Gotfrida, rodona~elnika porodice
Kelad. Jedan mutni ugarski izvor pomiwe da je bosanski vo|a bio
potu~en i da je Gotfrid radi svog uspeha postao
(128)
miqenik kraqa Stevana. Kao kraqev pristalica verovatno je do{ao s
Gotfridom u Bosnu i jedan knez Kotroman, koji je s kraqem Stevanom
1163. godine, kao svedok, potpisao povequ s povlasticama splitskoj
crkvi. Mo`da je upravo taj Kotroman, "Got", kako ga zovu dubrova~ki
izvori XV veka, pravi rodona~elnik bosanske dinastije Kotromani}a.