S

tevan Prvoven~ani je kraj `ivota proveo u miru. Pred smrt, koja ga

je zadesila oko 1227. godine, on se po o~evom primeru pokalu|erio
i postao monah Simon. Svom nasledniku Radoslavu ostavio je
dr`avu sre|enu i unutra i u odnosima sa svima susedima.
(149)
Radoslav je bio potpuno u senci svog mo}nog tasta. Teodor Epirski
be{e 1223. godine osvojio Solun, proglasio se za cara i postao najsilniji
vladar na Balkanu. Algi ponesen velikim i naglim uspehom. On be{e
precenio svoju snagu i u{ao je u borbe s mnogo protivnika. s Latinima,
Grcima Nikejskog Carstva i najposle s Bugarima. Jedino je Srbe ostavio
na miru. Radoslav, sin jedne gr~ke a suprug dru " ge gr~ke Princeze,
ose}ao se i sam kao polugrk. Wegov zaru~ni prsten ima gr~ki tekst;
gr~ki se potpisuje i na poveqama. On se ne ponosi imenom Nemawi}a,
nego svojom carskom lozom Duka. Gr~ki je natpis i na wegovom
bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on prvi po~eo da kuje u Srba,
po uzoru na sli~an novac svog dede, cara Aleksija. Srpski letopisci
pomiwu jak uticaj Teodorove k}eri na Radoslava, koju zovu "nova
Dalida", kazuju}i bukvalno da mu je ona zavrtela glavu. ^ini se da je
Radoslav, pod uticajem Epiraca, popustio i pred protestima Ohridske
crkve protiv srpske crkvene autokefalnosti; nesumwivo je da je s Grcima
tamo opet ustanovio bli`e veze. Pouzdano je da ga je Dimitrije
Homatijan, ohridski arhiepiskop, s kojim je bio u prepisci. Radi raznih
teolo{kih pitawa, hvalio, i pisao je patrijarhu Germanu " u Nikeju kako je
Srbija pobo`na zemqa, ukra{ena, ~a{}u vaqanoga morala svake vrste".
Homatijan je ina~e li~no bio protivnik Srpske samostalne crkve i
protestovao je, kako znamo, kod Save kad je ona dobijena. Mo`da,
nezadovoqan takvim stawem u Srbiji, a mo`da i obuzet starom
mona{kom `eqom, Sava je napustio zemqu i krenuo na istok, u sveta
mesta, 1129. godine. Na tom putu svratio se na nikejski, Teodoru
neprijateqski dvor, kod cara Jovana Vataca.
Kad je 1230. godine car Asen pobedio cara Teodora od Klokotnice i
zarobio ga, bio je uzdrman i Radoslavqev polo`aj u Srbiji. Bugarski car
smatrao je Srbiju, radi velikog Teodorova uticaja u woj, kao neku wemu
vazalnu dr`avu, i stoga je, posle ove pobede, dovr{uju}i u Trnovu svoju
lepu crkvu u slavu ~etrdeset mu~enika, hvale}i se postignutim
uspehom, zapisao, kako je dobio celu Teodorovu zemqu. , od Jedrena do
Dra~a" i zemqe "gr~ku i jo{ arbanasku i srpsku". i doista, najve}i deo
Teodorove dr`ave do|e pod neposrednu vlast Asenovu; u Solunu samo, s
Tesalijom i Epirom, osta na vlasti Asenov zet Manojlo, Srpski princ
Vladislav, drugi sin Stevana Prvoven~anog, postao je isto zet Asenov,
samo ne znamo ta~no kad. On je, naskoro po padu Teodorovom, sa
ostalim nezadovoqnicima u Srbiji po~eo borbu protiv Radoslava.
Radoslav se dr`ao jedno vreme, ali je pred mo}nijim bratom morao
najposle da pobegne iz Srbije, krajem 1233. godine. Sklonio se u
Dubrovnik. Taj mudri trgova~ki grad, koji je sve vi{e {irio svoj promet i
dobio povlastice od cara Asena, primio je s pa`wom dobeglog srpskog
kraqa. Iz zahvalnosti on im je, za slu~aj da se vrati na presto, dao
obilate povlastice: da trguju bez carine. da ne pla}aju mogori{a i da su
im slobodni vinogradi koje su dotle zasadili po `rnovi~koj `upi. Iz
Dubrovnika je kraq Radoslav mo`da ne{to poku{avao protiv brata,

1
kraqa Vladislava, jer je ovaj u to vreme po~eo da uznemiruje malu
Republiku, koja se iz straha obra}ala bosanskom banu Ninoslavu da je
po potrebi za{titi. Zbog pa`we prema kraqu Radoslavu dobili su
Dubrov~ani izvesne povlastice u zemqi despota Manojla, 1234. godine,
kamo je iz Dubrovnika oti{ao svrgnuti kraq sa `enom, verovatno s
namerom da tamo tra`i energi~niju podr{ku. U
(150)
Dra~u, pri~a jedan stari srpski biograf, ~ekalo je Radoslava novo
razo~arewe. Tamo mu neki Frank ugrabi `enu, a wemu samom ugrozi
`ivot. Li{en krune i `ene, kraq Radoslav se odrekao svetske sujete i
primio je mona{ki ~in. Kao monah Jovan, povu~en i zaboravqen, umro
je u nekom manastiru, po svoj prilici u Studenici, gde je sahrawen.
Stric Radoslavqev i Vladislavqev, arhiepiskop Sava, koji se vratio s
istoka i uticao da borbe izme|u bra}e ne uzmu opasnije razmere po
Srbiju, nije bio zadovoqan stawem stvari. Srbija je za dug niz godina bila
po{te|ena od sukoba sa susedima i taj mir mogla je da iskoristi za svoje
unutra{we ja~awe. Na tom je naro~ito radio Sava. Teodosije, Savin
biograf, pripisuje li~no wemu zaslugu {to je do{lo do braka izme|u
Vladislava i Asenove k}eri Beloslave. Ali, kao {to je ranije, za vreme
Radoslavovo, u Srbiji prevla|ivao uticaj cara Teodora, tako se sad, za
vreme kraqa Vladislava, u Srbiji ose}ao uticaj cara Asena. u vreme od
1230 do 1240. godine najmo}nijeg vladara na Balkanu.
Napad Ma|ara na Asenove zemqe i wihovo zauzimawe Beograda i
Brani~eva, 1232. godine, i vrlo zategnuti odnosi s latinskim baronima u
Carigradu, opredeli{e cara Asena da raskine veze s papskom" kurijom,
koja je bila na strani wegovih protivnika. Taj korak carev nai{ao je na
veliko odobravawe celog pravoslavnog klira. Dotle je postojala vrlo jaka
opozicija sve{tenstva iz biv{e Teodorove dr`ave, odnosno od strane
Ohridske crkve, koja nije dozvoqavala da pravoslavni episkopi i
sve{tenstvo priznaju bugarskog primasa-patrijarha, po{to je on, sa svoje
strane, priznavao papinu vrhovnu vlast. Posle raskida s Rimom, Asen je
poku{ao da obnovi veze s patrijar{ijom u Nikeji, ali se otud tra`ilo kao
prvi uvet da Bugarska crkva prizna vrhovnu vlast Nikejske. Asen na to
nije pristajao. on je `eleo izmirewe, a ne poni`ewe svoje crkve. Stoga, i
bez pristanka Rima i Carigrada, dade izabrati za pravoslavnog
bugarskog patrijarha Joakima. Ali je, ipak, iz razumqivih razloga, te`io da
svojoj patrijar{iji izradi priznawe. u pomo} mu je do{la nova politi~ka
situacija. Protiv saveza katoli~kih dr`ava, Latinskog Carstva i Ugarske,
trebalo je stvoriti savez pravoslavnih dr`ava. Asen stoga nudi pregovore
nikejskom caru, Jovanu Vatacu. Stvoreni sporazum izme|u wih prihvatio
je despot Mihajlo, a verovatno i kraq Vladislav. Za Savu, strica
Vladislavqeva, zna se da je krajem 1233. godine napustio svoj
arhiepiskopski polo`aj i kao svog naslednika ostavio Sremca Arsenija.
Posle je oti{ao ponovo na istok, u Jerusalim, Aleksandriju i na Sinaj,
odatle u Antiohiju i Nikeju, a iz Nikeje u Carigrad i Svetu Goru. Svr{iv{i
taj veliki put, on se krenuo u Bugarsku, u Trnovo, caru Asenu. Taj put
Savin u sve ~etiri prestonice patrijarha pravoslavne crkve i navra}awe u
Bugarsku, kada mu se nije trebalo vra}ati za Srbiju, pomi{qa se, da je
mogao biti u vezi s pomenutom akcijom Asenovom za priznavawe
Bugarske patrijar{ije. Asenu je Sava, kao ugledna li~nost, s dosta veza,

2
mogao poslu`iti kao posrednik u tom poslu. Uspeh je bio postignut. U
Galipoqu, na maloazijskoj strani, 1235. godine objavqen je gr~ko-
bugarski savez i priznawe Bugarske patrijar{ije od sva ~etiri patrijarha.
Oba stara biografa Savina, Domentijan i Teodosije, kazuju da je car
prema wemu bio vrlo pa`qiv, ali ne pomiwu one pretpo-
(151)
stavke o mogu}em Savinom posredovawu. Kod Asena je Sava i
umro, u Trnovu, 14. januara 1235. godine. Odatle je prenesen u
Vladislavqevu zadu`binu, u manastir Mile{evo, gde je svim sjajem
Srpske crkve polo`en u novi grob, 6. maja 1237. Tu se sa~uvao i wegov
lik, ra|en od nekog umetnika re|e vrste, koji je umeo da svojoj freski da
vrlo individualan izraz s mnogo neposrednosti. Suv, s dugom bradom,
ne{to prosedom, koja kazuje da Sava nije umro u dubokoj starosti, sa
izvesnom o{trinom u krupnim asketskim crtama, koje pokazuju jaku
voqu, Sava ima veoma prodorne i sugestivne o~i, sli~ne dubokoj vodi.
^itav lik ima krep~ine i predstavqa skoro isto toliko dr`avnika koliko i
svetiteqa. Prema wemu likovi mladog kraqa Vladislava (postoje dva),
plavog, s malom negovanom bradom, s ne~im mekim u izrazu, izgledaju
prosto kao da su neke feminizirane prirode. To, {to je Vladislav na obe
freske prikazan kao mlad, iako je do`iveo svakako vi{e od pedeset
godina, i neposrednost Savina lika, govore o~ito da je freske radio neki
majstor neposredno posle podizawa manastira i Savine sahrane. Kao
osniva~ Srpske samostalne crkve, wen prvi arhiepiskop i organizator;
kao jaka li~nost, koja je uticala na sre|ivawe i sna`ewe Srbije; kao prvi
na{ kwi`evnik, kome, osim tipika za karejsku keliju i manastire Hilandar i
Studenicu, zahvaqujemo i za prvo, lepo pisano, originalno `itije srpsko
wegova oca Stevana Nemawe (ra|eno kao uvod za Studeni~ki tipik) -
Sava je progla{en za sveca. On je najpopularniji narodni svetiteq, s
jasnom nacionalnom bojom jo{ od XIII veka, i centralna li~nost
mnogobrojnih hagiografskih motiva narodne usmene kwi`evnosti.
U ovo vreme be{e naro~ito ozlogla{ena na papskoj kuriji bosanska
dr`ava. Dostave da se tamo uvre`ila neka opasna jeres gonile su na
aktivnost i Rim i Budim; prvog iz verskih, a drugog iz politi~kih motiva.
Primer jake ruke, koja je u bo`ijem gnevu "divno besnela" strahovitim
scenama u Tuluzi, u Francuskoj, izgledao je kao stvoren i za
poluvarvarsku Bosnu. [aqu}i 1221. godine svog legata Akoncija u Bosnu,
papa se tu`io da jeretici tamo javno ispovedaju svoju veru "kao {to
lamije doje svoju {tenad golim sisama", pa je stoga pozvao kraqa
Andriju i Ugarski episkopat da ih uni{te. Kraq Andrija u to vreme nije
mogao da deluje u Bosni, isto kao {to nije mogao ni{ta preduzimati ni u
Srbiji, zauzet unutra{wim krizama. Jedino su Ma|ari uspeli da 1225.
godine Bosna bude podvrgnuta u crkvenom pogledu ugarskoj Kalo~koj
nadbiskupiji. Papa je, odobravaju}i taj akt, pozvao nadbiskupa da u
svojoj novoj oblasti strogo deluje protiv jeretika i da protiv wih
propoveda i pravi krsta{ki rat. Nadbiskup kalo~ki, Ugrin, poku{ao je,
doista, da preduzme ne{to po `eqi papinoj i na{ao je jednog vojskovo|u,
Jovana An|ela, sestri}a ugarskog kraqa Andrije, vizantijskog emigranta,
koji je tada s majkom, biv{om caricom Margaritom, udovicom Isaka An|
ela, bio gospodar Srema. Ali ozbiqne krize u Ugarskoj i posle sukobi s
Bugarima nisu dozvoqavali ni An|elu, kao ni drugim Ma|arima, da se

3
zapli}u u bosanske stvari.
Narodnoj crkvi u Bosni zapreti ve}a opasnost tridesetih godina XIII
veka. Prenestinski biskup Jakov be{e 1233. godine, kao papin legat,
svr{io jedan posao u Ugarskoj i onda stigao u Bosnu. Svojim velikim
autoritetom, i politi~kim i crkvenim, on je uticao na tada{weg
bosanskog bana Ninoslava da dade izjavu, da }e on ostati u
(152)
katoli~koj veri, iako su wegovi preci bili jeretici. Svojim pismom od
10. oktobra 1233. papa je Ninoslava, na osnovu te izjave, primio pod
svoju za{titu i garantovao mu integritet "pravom predragog mi u Hristu
sina na{eg svetloga kraqa Ugarske". Ninoslavqev ro|ak Prijezda pre{ao
je isto tako na katoli~anstvo. Onima koji su tad delovali u Bosni taj sam
~in pokr{tavawa nije bio dovoqan kao jemstvo za wegovu ispravnost,
nego su tra`ili ne{to jo{ neposrednije. Prijezda je morao dati svog sina
za taoca, i kasnije je sam Ninoslav, uveravaju}i papu o wegovoj
ispravnosti, trebao moliti ~ak u Rim da bude pu{ten. Kad su se tako
te{ki uslovi postavqali ~lanovima vladaju}e ku}e, i oni ih primali, onda
je to nesumwiv znak da onaj koji to tra`i predstavqa neku neobi~nu
snagu. Verska aktivnost katolika u Bosni posle toga vrlo je `iva. U Bosnu
se jo{ iste godine upu}uje jedan poseban biskup, Johanes Vildeshauzen,
rodom Nemac iz Frajburga, Dominikanski red, poznat kao vrlo o{tar u
progawawu francuskih jeretika, dolazi isto tako, po papinoj naredbi, da
deluje i u Bosni. Legati rimski bivaju sve ~e{}i; Bosni se o~evidno na
kuriji poklawa sve ve}a pa`wa. Za wu se tamo govori, da zbog jeretika
izgleda "kao pustiwa i {ikara, puna trwa i kopriva, i postala je leglo
guja". Novi biskup ima toliko samosvesti i energije da ne}e da vodi
ra~una ni o `eqama ugarskog kraqa, i sam papa morao je da ga smiruje
i, u interesu kurije, nagoni na popu{tawe. Me|utim, u Bosni je postojao
vrlo jak i uporan narodni otpor. Iz Rima se stoga jednim pismom od 17.
oktobra 1234. tra`ila ~ista situacija na toj strani i, ako ne pomogne
drugo, preporu~ivao se krsta{ki rat. Hrvatskog hercega Kolomana papa
Grgur IX izri~no upu}uje na tu du`nost, a kad se on odazvao, papa ga
je, gorweg datuma, uzeo pod svoju za{titu kao vojnika Hristovog. U
Rimu se ovoj krsta{koj ekspediciji davala tolika va`nost, da su krsta{i za
Bosnu bili izjedna~eni sa osloboditeqima Svete Zemqe. Takvo
raspolo`ewe u Rimu izazvala je Ugarska, da bi ga posle mogla iskoristiti
u svoje politi~ke svrhe. Kraq Andrija je izlagao papi opasnost od
nepouzdanih bosanskih banova i potrebu da se vlast nad Bosnom
potpuno preda ugarskim kraqevima, koji ne bi dozvoqavali da se u
zemqi javqa sve ovo {to je sad u woj. Papa je primio te sugestije ugarske
i 9. avgusta 1235. odobrio je kraqevu odluku da Bosna pripadne
Andrijinom sinu Kolomanu.
Koloman je i po~eo rat u Bosni, u ime vere, a u stvari u ime svojih i
ugarskih osvaja~kih ciqeva. Ban Ninoslav, koji je raniju izjavu o
pripadni{tvu katoli~koj crkvi dao pod pritiskom, bio je pravi predstavnik
otpornih Bosanaca. Oni nisu hteli novu veru, koju su im donosili na
ugarskom ma~u. Snaga Ma|ara ovog vremena bila je vrlo velika. U
ratnom pohodu protiv Austrije oni su 1235. godine digli vojsku, koja se,
verovatno preterano, cenila na 200 000 qudi, ali koja je bila silna, ako je
iznosila i polovinu tog broja. Ninoslavu nije bilo lako ni ina~e. U zemqi je

4
jedan deo velika{a pri{ao Ma|arima (na primer usorski knez Sibislav, sin
ina~e nepoznatog bana Stevana), a drugi velika{i su se pla{ili. On se
stoga povla~io u svoje te{ko pristupa~ne planine i prave pra{ume i
izbegavao otvorenu borbu. Zbog toga ratovawe se prili~no oteglo. Ma|
ari postigo{e izvesne uspehe u Zahumqu i zapadnim stranama, ali
prave, sredi{we, Bosne nisu mogli osvojiti. Godine 1238, 26. aprila,
pisao je, istina,
(153)
papa da je Koloman uni{tio jereti~ku napast; 23. decembra iste
godine govorio je o "desnici Stvoriteqevoj koja trijumfuje", ali svi ti
uspesi, ukoliko ih je bilo, behu kratka veka. Ve} 1240. godine dolazi ban
Ninoslav bezbri`no u Dubrovnik i tu ~ak obe}ava Republici da }e je
uzeti u za{titu, ako bi do{lo do wenog sukoba s ra{kim kraqem. Kad dve
godine posle rata s Ma|arima Ninoslav uzima na se ulogu za{titnika i
izla`e se opasnosti da u|e u jedan nov rat, zna~i: prvo, da wegov polo`aj
u Bosni nije bio nimalo siguran i drugo, da ugarski udarci nisu naneli
wegovoj dr`avi tolike {tete, da bi joj trebalo du`e vremena za
oporavqawe.
Na papskoj kuriji predlagali su isto tako o{tre mere i protiv starih
neretqanskih gusara, koji nikako nisu hteli da se okane svog starog
zanata. Pleme Ka~i}a bilo je u tom pogledu najvi{e na zlu glasu. Kraq
Andrija im je pretio kaznenom ekspedicijom; papa Honorije III pozivao je
susedne Spli}ane da i oni suzbijaju to zlo. Ali Ka~i}i se nisu dali lako
obuzdati; oni su samom papinom legatu Akonciju spremali zamke. Po
svemu se ~ini da je bilo izvesnih veza izme|u Bosanaca, Neretqana i
Zahumqana; ~ak nije nemogu}e da je zaseda protiv Akoncija do{la
ba{ kao slovenska reakcija na rimske poku{aje da slome otpor na{ih
qudi. "Patareni" me|u Ka~i}ima glavni su oslonac za tu pretpostavku.
Pritisnuti ne{to ja~e, Neretqani su godine 1226. malo popustili, ali ih je
zao glas gonio i daqe. U dubrova~koj obavezi prema Mlecima od 13.
januara 1232. izri~no se veli da Dubrov~ani ne}e primati u svoj grad
Ka~i}e i Omi{ane, "ili druge haramije i pqa~ka{e ili otima~e, i da }e
pomagati Mle~ane, ako krenu svoje la|e protiv wih. U op{te, bi}e
neprijateqi svima gusarima od Dra~a do Mletaka". Tek za vreme
priprema za krsta{ki rat u Bosni, Omi{ani su iz predostro`nosti, 17.
marta 1235, sklopili mir sa Dubrovnikom.
Rat je u Bosni besneo u punom jeku kad je kraq Vladislav preneo u
Mile{evo telo sv. Save. Savez Vladislavqeva tasta, cara Asena, sa
nikejskim Grcima pokazao se odmah na delu i 1236. godine udru`eni
pobedni~ki saveznici ugro`avali su sam Carigrad. Vladislav nije ulazio u
tu akciju, kao {to se nije me{ao ni u druge politi~ke poslove Bugara. Ali
bi po svoj prilici bio uvu~en u rat izme|u Bugara i Ma|ara, koji su ovo
spremali, osokoqeni uspehom u Bosni, ne{to iz svojih ra~una a ne{to po
pozivu pape Grgura IH, da nije do{lo do one stra{ne najezde Tatara, koja
je 1241. godine preplavila Ugarsku i zahvatila i severni deo Balkana. Kao
vihor jurnule su kowi~ke horde Tatara odnekud iz ruskih stepa u sredwu
Evropu. Kumanske ~ete prsnule su pred wima na sve strane; ruski
kne`evi behu pokoreni; poqski gradovi Krakov i Breslava poru{eni.
Ugarski kraq, u borbi s wima, pretrpi strahovit poraz i morade be`ati ~ak
u Primorje, na Rab, i u Split i Trogir. Tatari su po{li za wim, ali ve} rasuti

5
po {irokom podru~ju, preko kog su prevalili. Razbijeni od Hrvata pod
Klisom, oni su preko Bosne, Srbije i Bugarske do{li na dowi Dunav,
haraju}i i pusto{e}i uz put sve do ~ega su mogli do}i. Po{te|eni su
ostali u Primorju samo gradovi s jakim bedemima (stradali su ipak Kotor,
Sva~ i Drivast) i za kowanike te{ko prohodne {ume sa zbegovima. Na
zemqi{tu ju`ne Rusije pribra{e se ti i drugi odredi ponovo i
(154)
osnova{e mo}nu tatarsku dr`avu Zlatne Horde. Taj wihov pohod
izazvao je uzbunu kroz sve zemqe kuda je pro{ao.
Ne{to taj potres, a jo{ vi{e smrt cara Asena (1241), koji je bio
glavna Vladislavqeva podr{ka, bi{e uzrok da se u zemqi javio pokret
protiv wega. Wemu se dogodilo isto ono {to i wegovom starijem bratu
Radoslavu posle poraza cara Teodora. Kao novi kraq izbio je wihov tre}i
brat Uro{, zvani Hrapavi (vaqda zbog ospica), negde tokom 1242.
godine. Zanimqivo je, da je glavni otpor protiv Uro{a organizovao ne
Vladislav, nego wegova `ena, koja se be{e, mo`da toga radi, sklonila u
Dubrovnik. Nije neverovatno da joj se Vladislav nije pridru`io samo stoga
{to je bio negde zatvoren. Dubrova~ka Republika obavezala se kraqu
Uro{u da na svom podru~ju ne}e trpeti nikakve agitacije protiv wega.
Vladislav se posle izmirio sa Uro{em i, priznaju}i vrhovnu vlast mla|eg
brata, vladao je u Zeti. Jedan zapis iz manastira Mile{eva, iz 1264.
godine, pisan je, veli se, "u dane blagovernog kraqa Uro{a i brata mu
kraqa Vladislava".
Za vlade prva dva sina Stevana Prvoven~anog Srbija je bila pod
politi~kim uticajem mo}nijih suseda, epirskih Grka i Bugara. Ni jedna ni
druga vladavina nisu bile stoga mnogo popularne; Vladislavu se, na
primer, prebacivalo da je sv. Sava bio "begun" ispred wega. Ali ta
vladavina i jednog i drugog brata, mada nao~i neslavna, bila je ipak od
znatne koristi za Srbiju. Radi jakih veza, koje su imali i Radoslav i
Vladislav, niko od suseda nije smeo da ih uznemiruje; Epir i Bugarska,
koji su im mogli postati vrlo opasni, pretvorili su se u wihove za{titnike.
Stoga kraq Uro{, kad je do{ao na vladu, zati~e zemqu neistro{enu i
sposobnu za podvige, i stoga je mogao da se javi s izvesnim autoritetom
u ~asu kad je imalo da se likvidira pitawe ve} dotrajalog Latinskog
Carstva.
Dalmacija je stradala ponajdu`e od posledica tatarske najezde;
izme|u Splita i Trogira do{lo je ~ak do rata koji je pretio da uzme
opasnije razmere. Be`e}i ispred Tatara kraq Bela se bio spasao u Trogir,
gde ga primi{e s puno pa`we. Iz zahvalnosti on je poveqom od 18.
marta 1242. dao tom gradu izvesne posede, od kojih su neki od ranije
bili splitska svojina (npr. Ostrog). Zbog toga Spli}ani napado{e na
Trogirane krive}i ih za otima~inu. Trogirane su pomagali hrvatski plemi}i
odani kraqu, a Spli}ani, kojima jedno vreme nije i{lo dobro, pozva{e kao
saveznike bosanskog bana Ninoslava, humskog kneza Andriju i jo{ neke
susede. Bana Ninoslava izabra{e ~ak za svog kneza. Doga|aji se posle
toga mnogo spleto{e. Bosansko-splitski napad na tvrdi Trogir nije uspeo,
ali je zato stradala trogirska okolina. Spli}ani napado{e i druga neka
mesta, kao Klis. Ugro`eni gradovi obrati{e se u nevoqi samom ugarskom
kraqu. Ovaj uze stvar vrlo ozbiqno, naro~ito radi Ninoslavqeva u~e{}a i
po~e spremati dve vojske: jednu protiv Splita, a drugu protiv Bosne.

6
Vojsku protiv Splita vodio je slavonski ban Dionizije; ona je u leto 1244, u
zajednici s Trogiranima, napala grad i prisilila ga na predaju. Mirom,
sklopqenim 19. jula, Spli}ani su bili prili~no uni`eni; kraqeva darivawa
Trogiranima morala su biti ispuwena. Iz amnestije, koju je ugovor predvi|
ao, bili su iskqu~eni splitski saveznici, s Ninoslavom na ~elu. Vojsku
protiv ovog drugog vodio je sam kraq Bela i dopro s wom do grada
Gla{kog. Pojedinosti o tom ratovawu nisu poznate,
(155)
ali je sigurno da Bosna ovom prilikom nije mnogo stradala. u poveqi
od 20. jula 1244, kojom kraq daje povlastice i potvr|uje imawa bosanskoj
crkvi, ka`e se da je na to pristao i ban Ninoslav sa svojom bra}om i
velika{ima. Kraq se nalazio u Gla{kom gradu od 15. do 21. jula; sude}i
prema tom kratkom trajawu i ovoj poveqi mo`e se ~ak misliti da do
borbe nije ni do{lo, nego da se ban pokorio kraqu i izgladio stvar mirnim
putem.