C

ar Du{an je umro jo{ mlad i u punoj mu{koj snazi, s nepunih

pedeset godina, i nije dospeo da svoje organizatorsko delo izvede
dokraja. Suvi{e je bio u akciji, i to posledwih godina `ivota najvi{e,
i zemqi nije ostavio dovoqno vremena da se pribere i u miru, koji jedini
uti~e na privikavawe redu i radu, sre|uje svoje odnose. Wegov naslednik
Uro{, sa devetnaest godina, bio je nedorastao za ogromno nasledstvo, a
i kasnije, kad je postao zreo ~ovek, nije pokazivao nijedne crte o~eve.
Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar dr`avnik, ni ve{t takti~ar. Narodno
predawe dalo mu je odavno naziv Nejakog, koji se mo`e primeniti koliko
na wegovu mladost, toliko i na wegove intelektualne osobine. Savremeni
srpski letopisi, koji su o wemu pisali s vidqivim sau~e{}em, govore za w
da je bio "po istini krasan i dostojan divqewa po izgledu", ali "mlad
smislom", da je odbacivao savete starijih, a primao i voleo savete
mladih, i da je stoga zlo pro{ao. Na fresci manastira Psa~e Uro{ je
predstavqen kao krupan ~ovek, velike brade, ne{to duguqasta lica, s
izvesnim crtama poznatog Du{anova lika, ali bez i~eg drugog iz ~ega bi
se mogli izvoditi ma kakvi zakqu~ci o wemu kao ~oveku.
Jo{ za `ivota cara Jovana Aleksandra be{e u Bugarskoj do{lo do
cepawa dr`ave. Sam je car, da umiri sva|u u porodici, podelio Bugarsku
na dva dela: severnu Bugarsku, s glavnim gradom Vidinom, koju ustupi
svom sinu Stracimiru, i ju`nu, s Trnovom, koju nameni drugom mla|em
sinu [i{manu. Nezadovoqni carevom politikom i slabo{}u pokazanom
posledwih godina wegove vladavine, izvesni krajevi po~e{e se otvoreno
odmetati. Tako se odvojio od Carstva Bal~ik sa Kaliakrom. Da bi
prekinuo sve veze s Trnovom taj kraj se odrekao ~ak crkvene zajednice
s wim i priznao vrhovnu vlast carigradskog patrijarha.
U Srbiji, za Du{anova vremena, nije se moglo po}i tim putem. On
je bio i suvi{e jaka li~nost da bi tako {to dopustio. Ali se, odmah po
wegovoj smrti, javila ista te`wa za cepawem i u Srbiji, koja je bila dobrim
delom karakteristika ovog vremena. Kantakuzinov primer na{ao je svojih
posledova~a i kod nas, isto kao i ovi slu~ajevi iz Bugarske. Prvi koji je
ustao da poremeti red u srpskoj dr`avi be{e Du{anov polubrat Simeon,
namesnik u Epiru, kome je otac, Stevan De~anski, spremao presto
jo{ kao detetu i radi wega izazvao sukob s Du{anom. Za `ivota
Du{anova o Simeonu nema gotovo nikakvih vesti; on se, kako se to ka`e
u narodu, gotovo nije `iv ~uo. Simeon je sad tra`io za sebe ili carsku
krunu ili udeoni{tvo u carevawu, kao {to je bio obi~aj u Vizantiji. Pomo}
u tom pothvatu dao mu je wegov tast, despot Jovan Komnin iz Valone.
Sa vojskom od kakvih 5000 qudi
(220)
krenuo je Simeon od Kostura prema severu tra`e}i od vlastele,
preko ~ijih je oblasti prolazio, da ga proglasi za cara. Ali najve}i deo
srpske vlastele ostade ipak na strani Uro{evoj. To je bilo iz vi{e razloga.
Prvo, {to se to dogodilo neposredno iza Du{anove smrti, kad je
jo{ delovao autoritet wegovog rada i poretka; drugo, {to je Uro{ bio u
pravu, jer je ve} u{lo u obi~aj da na prestolu oca nasle|uje sin ("od oca
je ostanulo sinu", veli narodna pesma za Uro{evo carstvo);i tre}e, {to je
Simeon bio po majci, vaspitawem i posle bavqewem me|u Grcima
smatran kao polugrk. Najbli`i susedi Simeonove oblasti ne pristado{e
uza w; tako Hlapen, gospodar Vodena i Bera, i Branko Mladenovi},

1
gospodar ohridskog kraja. U borbama, vo|enim u leto 1356, stradao je
naro~ito grad Berat, dok su u svoj Arbaniji, a naro~ito u ju`noj, nastali
neredi i op{ta nesigurnost. Qudi gospodara Dowe Zete, oko u{}a Bojane
i Drima, @arka Mrk{i}a, za koga be{e udata Teodora, sestra bra}e
Dejanovi}a, naneli su tom prilikom {tete Dubrov~anima, isto kao i gra|
ani Dra~a, tako da je car Uro{ morao posredovati u wihovu korist.
Ali, kako Srbi nisu marili Simeona kao polugrka, tako ga nisu marili
ni Grci kao polusrbina. ^im su oni osetili da je u Srbiji nestalo ~vrste
ruke Du{anove, u wih se odmah javila te`wa da se oslobode srpskog
gospodstva. Potomak starih epirskih gospodara, despot Ni}ifor, javi se
ve} u prole}e 1356. u Tesaliji i pozva gr~ke sunarodnike da mu se
pridru`e u borbi protiv Srba. Za kratko vreme pristade uza w sav Epir i
Tesalija. I Ni}ifor i Simeonov tast `eleli su da Simeon uspe u Srbiji, pa da,
posle toga, lako pregori gubitak jugozapadnih oblasti Carevine. Wegov
neuspeh pomeo im je donekle ra~une. Ne `ele}i nikako da se Simeon
vrati u gr~ke oblasti, Ni}ifor poku{a da se sam, neposredno,
prijateqskim na~inom, nagodi sa Srbima. Znaju}i za veliki uticaj carice
Jelene u Srbiji, obratio se woj, s predlogom da, kad otera prvu `enu, on
uzme jednu Jeleninu sestru. Ali sve wegove planove preseko{e Albanci.
^im je nestalo Du{ana, pa se Grci oseti{e ne{to slobodnijima, oni
po~e{e da se odupiru albanskoj ekspanziji, a plemi}i naro~ito po~e{e
silom vra}ati svoja ranije im oduzeta i Albancima razdeqena imawa.
Albanci, koji se behu oja~ali pod srpskom vla{}u i postali
samopouzdaniji, re{i{e se na krvava obra~unavawa. U borbi kod
Aheloja (1358. godine) pogibe despot Ni}ifor, a wegova vojska bi
pora`ena i razjurena.
Posle neuspeha me|u Srbima, a upla{en Ni}iforovom akcijom,
Simeon je tokom leta 1357. poku{ao da se izmiri sa Uro{em. Kao jedan
od posrednika imala je biti i Dubrova~ka Republika, koja je dobro stajala
na srpskom dvoru. Na dr`avnom saboru u Skopqu, dr`anom prvih dana
aprila 1357, u prisustvu carice majke i patrijarha Save, darovao je car
Uro{, 10. aprila, ostrvo Mqet svojoj vlasteli Basetu Bivoli~i}u i Tripi
Bu}i}u "da im je u ba{tinu". Na Ribniku pod Prizrenom, dao je car, 24.
aprila, Dubrov~anima ~etiri razne poveqe; potvrdio im je stare
povlastice i ustupio im je podru~je od Qute do Kurila, za kojim su dugo
`udili. Dubrovnik je, kao prijateq Carevine, uzeo na sebe ulogu
posrednika i u ovom sukobu izme|u Uro{a i Simeona. Sporazum je
naro~ito olak{ao Ni}iforov poraz. Simeon je, pomognut posredno od
Albanaca, mogao sad bez opasnosti da povrati svoje oblasti. Ali se ipak
nije smirio. Po~etkom 1359. po~i-
(221)
we novu borbu i prodire do blizu Skadra. Jedan dubrova~ki trgovac,
~ak iz po`areva~kog Ku~eva, pisao je 3. februara 1359. kako ga je
strah od Simeonova napada i s wim skop~ane nesigurnosti zadr`ao da
nije poslao neke tovare olova. Ni taj poku{aj Simeonov da prodre u
Srbiju nije imao sre}e. Ali cela wegova akcija donela je ipak izvesne
promene u sklopu srpske dr`ave. On nije uspeo da do|e do srpskog
prestola, ali je stvarno odvojio iz srpske dr`avne zajednice glavni deo
gr~kih oblasti. u svojoj prestonici Trikali on je `iveo potpuno u gr~kom
krugu, kao kakav gr~ki dinast, posvetiv{i se gotovo iskqu~ivo svojim

2
podanicima gr~ke kulture. U wegovim poveqama gr~ko ime ide pre
srpskog; on se sam potpisuje samo gr~ki i kao gr~ki princ isti~e svoje
poreklo od Paleologa, a ne od Nemawe: Sumen n Cridt t qe tdtj
badilej ha atohrtwr `Rwmawn ha Srbwn` Plailgoj ili se
jo{ ponekad dodavalo Oredij Palaiolgoj. Nekoliko wegovih poveqa
o~uvano je naro~ito u tesalskim, veoma `ivopisnim i na vrlo strmim
stenama podignutim Meteorskim manastirima, kojima je bio dare`qiv
ktitor. Sa susednim srpskim velika{ima, koje nije uspeo da pokori, stupio
je u porodi~ne veze, da ih ne bi dobio kao stalne neprijateqe. Tako je
posinku mo}nog vojvode Hlapena, Tomi, sinu }esara Prequba, dao za
`enu svoju k}er Mariju, ustupiv{i mu posle na upravu ~itav Epir, u kom
je Janina postala glavno mesto.
Da slobodni Grci iz susedstva Srbije ne}e ostati mirni ~im osete da
u Srbiji stvari ne idu kako treba, i da je nestalo sna`ne ruke Du{anove,
moglo se i o~ekivati. ^im je saznao za srpske me|usobice, napao je
Matija Kantakuzin, u zajednici s jednim turskim odredom od nekih 5000
qudi, srpsko podru~je, misle}i da }e na dosta lak na~in mo}i da ga
povrati svojoj dr`avi. Ali mimo o~ekivawa, nai|e pod Serom na dobro
spremqenu srpsku vojsku, koju je vodio }esar Vojihna. Grci i Turci bi{e
potu~eni i nagnati u beg. Sam car Matija, da spase glavu, sakrio se u
nekom tr{~aru blizu Filipija, ali ga tu na|o{e lova~ki psi. Uhva}ena, Srbi
su ga predali wegovom protivniku caru Jovanu Paleologu, po naredbi
carice Jelene, koja se nalazila u svom serskom gradu, gde je zadr`ala
vlast, iako se odmah po Du{anovoj smrti zamona{ila, i postala
monahiwa Jelisaveta.
U to vreme zavr{avala se duga borba Mletaka i Ugarske za posed
Dalmacije. S prole}a 1356. izgledalo je kao da }e kraq Lajo{ nastaviti
po~eto ratovawe u Srbiji; wegov proglas od 4. jula iz Zagreba, u kome je
skupqao vojsku, govorio je izri~no da se sprema rat protiv {izmati~nih
Srba, koje treba prevesti u jedinstvo vere, i da kraq misli obnoviti svoje
pravo nad Srbijom. Ali mesto na Srbe, kraq Lajo{ je iznenada okrenuo tu
vojsku protiv Mle~ana. Povod je na|en u tom, {to su Mle~ani sara|ivali
sa Srbima, naro~ito u Dalmaciji;ali glavni razlog ovom ratu bilo je
ugarsko nastojawe da potisnu mleta~ki uticaj na Hrvatskom i
Dalmatinskom primorju i da isto~nu obalu Jadranskog mora obezbede
iskqu~ivo posedu krune sv. Stevana. Jo{ u martu 1356. uzela je ugarska
vojska [ubi}ev Klis, koji je branila srpska posada, i dobila je naskoro
dozvolu da odatle sme praviti ispade protiv svih susednih op{tina sem
prijateqskog Splita. Ugarska vojska, koja se skupila u Zagrebu, nije
krenula u Dalmaciju, nego je napala Mle~i}e na wihovom podru~ju, u
samoj Italiji. Ma|arima se pridru`i{e gori~ki grofovi, akvilejski patrijarh i
austrijski voj-
(222)
voda. U samoj Dalmaciji, upla{eni od ugarske sile i wenih uspeha,
dalmatinski gradovi po~e{e napu{tati Mle~ane i prelaziti sami pod
ugarsku vrhovnu vlast. Tu~eni i ugro`eni od nadmo}nijeg neprijateqa,
Mle~ani bi{e prisiqeni da mole za mir. Pregovori o wemu zavr{eni su 18.
februara 1358. u Zadru. Tim mirom Mleta~ka Republika odrekla se svih
svojih poseda i prava na Jadranskom primorju, od Kvarnera sve do
Dra~a.

3
 Ovom prilikom priznala je vrhovnu vlast Ugarske i Dubrova~ka
Republika. Mleta~ka vlast i neposredni politi~ki uticaj, koji su trajali u
gradu sv. Vlaha od 1204. godine, prestado{e zauvek; i ni~eg se
Dubrov~ani, za celog trajawa svoje istorije, nisu pla{ili vi{e, nego da se
ta vlast ne ponovi. Ma|ari su ostavili Dubrova~koj Republici sva wena
autonomna prava; obavezali su je jedino da pla}a godi{we 500 dukata
"u znak podlo`nosti i priznavawa". Godi{we obaveze pla}awa
Dubrov~ana srpskom kraqu (2500 perpera) i bosanskom banu (500
perpera) imale su otad da se upu}uju ugarskom dvoru, da ne bi bio
doveden u pitawe suvereni polo`aj ugarskog kraqa kao vrhovnog
gospodara Dubrovnika. Mala Republika nastavila je, me|utim, da
ispla}uje i daqe svoje obaveze prema Bosni i Srbiji, istina s ne{to
poku{avawa prvih godina da im izbegne, osetiv{i mudro da bi u
protivnom slu~aju bili te{ko pogo|eni wezini trgova~ki interesi. Na
dubrova~kim bedemima i la|ama imala se od 1358. godine viti ugarska
zastava. Dubrovnik je, daqe, primio obavezu, da svojom flotom poma`e
ugarske akcije. U svojoj poveqi od 27. maja 1358, kojom je sve to utvr|
eno, kraq Lajo{ je obrekao Dubrovniku da }e ga braniti od svih napada i
ustupio mu je, dodu{e samo tim pismenim aktom, oblast od Kurila do
Stona. Zanimqiva i za Republiku od naro~itog zna~aja be{e kraqeva
dozvola da Dubrov~ani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima,
~ak i onda kad se te dr`ave nalaze u sporu sa Ma|arima. Ova promena
vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutra{wem ure|ewu
Dubrovnika. Mesto mleta~kih plemi}a kne`eva sad dolaze rektori iz
kruga doma}e vlastele, ~ija vlast traje samo mesec dana. Razlog te
promene nije te{ko pogoditi. Dubrova~ka vlastela imala je ~e{}e
sukoba s knezovima iz. Mletaka, koji su ponekad zloupotrebqavali svoju
vlast ili hteli da je suvi{e iskoriste; i u samim Mlecima du`devska
samovoqa dovodila je ponekad do sukoba i potrebe da im se rad
ograni~ava raznim merama. U Dubrovniku je du`devski sistem svesno
zamewen senatskom republikom, u kojoj je ~isto aristokratski karakter
vlasti o~uvan sve do wenog sloma.
Kad je tako sa potpunim uspehom zavr{io rat s Mlecima, kraq Lajo{
odlu~i da se obra~una i sa Srbijom. Svakako je bio obave{ten o
Uro{evim te{ko}ama u ju`nim oblastima i o boqim izgledima za obnovu
borbe nego {to su bili oni iz 1355. godine. Kraq Lajo{ je zami{qao napad
protiv Srba u ve}em stilu. s kopna i sa mora. Kraq Lajo{ je `eleo da
pomo}u dalmatinske flote suzbije i Srbe s Primorja, kao {to je u~inio s
Mle~i}ima; iznu|eno mleta~ko odricawe od svih poseda od Kvarnera do
Dra~a imalo je da poka`e ugarske tendencije i prema Srbima. Kako Srbi
nisu imali flote, a kako im Mle~ani nisu smeli pomagati, ~inilo se na prvi
pogled da }e wihovo suzbijawe i}i dosta lako. Nije se, me|utim, uzimala
dovoqno u obzir ~iwenica, da se sva zale|ina primorskih gradova ju`no
od Dubrovnika nalazila
(223)
u srpskim rukama. Povod za napad s kopna dala je Ma|arima borba
dvojice srpskih velika{a u severnoj Srbiji, ~ija nam imena nisu poznata.
Kad je bio prite{wen od svog protivnika, jedan od te dvojice, ne mogu}i
dobiti pomo} od Uro{a, obratio se Ma|arima i tako izazvao wihovo
posredovawe. U maju 1359. pre{la je velika ugarska vojska u Srbiju.

4
Pora`eni u jednoj ve}oj borbi, Srbi su se povla~ili u svoje planine, nose}i
sve {to se moglo i vode}i sa sobom i stoku. Ma|ari su prodrli u Srbiju
"osam dana hoda" od dunavske i savske linije, ali verovatno ne daqe od
rudni~kih planina ili Zapadne Morave. U te{ko prohodne srpske planine
nisu se hteli upu{tati, ~ak ni onda kad je u leto stigao sam kraq Lajo{ s
novim ~etama. Srpski otpor iz {umom obraslih predela, s mnogo brda i
uvala, zaustavio ih je od brzih i smelih prodirawa u unutra{wost. Stoga
je ~itav taj pohod zavr{en s relativno malim uspesima: sem {to je
ugro`eni srpski velika{ priznao vrhovnu vlast Ma|ara, kraq Lajo{ je kao
jedinu nesumwivu dobit imao osigurawe poseda Ma~ve. Srpska
grani~na linija ostala je nesumwivo severno od Rudnika.
U podru~ju od Konavqa pa sve do Podriwa, s Trebiwem, Gackom i
Polimqem, vladao je srodnik i prijateq cara Uro{a, knez Vojislav
Vojinovi}. Ovaj je pa`qivo pratio uspehe Ma|ara u Dalmaciji, znaju}i
dobro da }e posle Mle~i}a do}i na red Srbi. Zbog toga {to je Dubrovnik
priznao vrhovnu vlast ugarsku, Srbi su po~eli da zaziru i od svog starog
primorskog prijateqa i ubrzo wihovi odnosi ne samo da hladne nego
postaju ~ak i neprijateqski.
^im su u jesen 1358. po~ela ugarska neprijateqstva protiv Srbije,
knez Vojislav tra`i od Dubrovnika izvesna obave{tewa o wegovom
dr`awu, naro~ito s obzirom na Ston, koji su oni utvr|ivali. Dubrov~ani su
na to zabranili trgovinu s Vojislavom, hote}i mu na taj na~in spre~iti
snabdevawe iz Primorja, i dali su tako odgovor koji je bio vrlo blizu objavi
neprijateqstva. Ta, doista, naskoro i zapo~e{e; da se ubrzo, izgleda
posredstvom `upana Sanka Miltenovi}a, za izvesno vreme smire. Ali kad
su Ma|ari 1359. godine udarili ponovo na Srbiju i negde kod Rudnika
potukli srpsku vojsku, u kojoj je verovatno sudelovao knez Vojislav,
Dubrov~ani upusti{e svoje qude u Konavqe i Trebiwe, i primi{e u svoj
grad neka lica koja su pqa~kala. Na tu nelojalnost knez Vojislav nije ipak
odgovorio odmah neprijateqstvom, nego je najpre tra`io naknadu i
predaju krivaca. Kad Dubrov~ani, uzdaju}i se u ugarsku pobedu,
po~e{e odgovarati prevrtqivo, krenu Vojislav na wih svoje qude i opleni
Reku, Ro`at i [umet; zapleni jedan dubrova~ki karavan i sam li~no
krenu u blizinu Dubrovnika. Pretio je otvoreno da ho}e da povrati
ponovo Ston humskoj dr`avi i da i ina~e napakosti Dubrovniku kao
kletveniku Ugarske.
Prepla{ena tom Vojislavqevom odlu~no{}u Dubrova~ka Republika
poku{a da kneza nekako smiri, ali se u isti mah obra}ala na sve strane
za pomo} i za{titu. Ugarskom kraqu pisali su da je napad do{ao po
naredbi srpskog cara i da je u vezi s posledwim ratovawem;oni bi, prema
tom, bili `rtva svoje vernosti prema ugarskoj kruni. Ali su se Dubrov~ani
mogli brzo uveriti da }e se te{ko radi tog pograni~nog spora krenuti u
wihovu pomo} kraq, ili neko drugi, ili da bi trebalo vrlo dugih pregovora
pa da to u~ine. Wihova trgovina, me|utim, kojoj je put i{ao ponajvi{e
ba{ preko Vojinovi}eva podru~-
(224)
ja, stradala je osetno i radi toga {to karavani nisu smeli da idu ili
{to su, kad bi i{li, bili predusretani i pqa~kani. Daju}i voqu za nevoqu
oni na|o{e da je ipak najboqi na~in da se nagode s knezom i, kad je taj
pristao da se miri, tra`e}i 4000 perpera od{tete, oni sklopi{e s wim mir

5
oko 25. avgusta iste godine.
Ali ni ovaj sklopqeni mir nije bio duga veka. Dubrov~ani su jo{ tada
ose}ali da je, i pored stvorenog sporazuma, ostala me|u wima jaka
tra`ina nepoverewa i to ih ose}awe nije prevarilo. Udovica cara Du{ana
obratila se po~etkom 1360. u Dubrovnik, sa zahtevom da joj se vrate ili
isplate neke dragocenosti, koje je republi~in ~ovek, Maroje Gu~eti},
carev protevestijar pre Du{anove smrti, navodno odneo sa careva
dvora. Republika se branila da to tra`ewe nije opravdano, dokazuju}i, na
osnovu careva oprosnog pisma, da je Maroje prav. Odbijena tako sa
svojim tra`ewem, carica mati se obratila knezu Vojislavu, da on ili uredi
stvar ili kazni Dubrov~ane. Ovaj se odmah odazvao pozivu i uputio je u
Dubrovnik vrlo o{tru poruku. Zabrinuta, Republika je odmah, oko 10.
februara, uputila ugarskom kraqu jedno pismo, u kom se potu`ila na
Vojislava koji "kao vuk nasr}e hote}i da pro`dere jawce", mole}i svog
za{titnika da im otkloni opasnost. U isto vreme, upotrebili su svu svoju
slatkore~ivost da se objasne sa srpskim dvorom i knezom Vojislavom.
Naro~ito su iskoristili svadbu mladog cara Uro{a, u leto 1360, da
~estitaju}i veseqe uvere dvor o svojoj iskrenoj dobroj voqi i da izrade u
Senici 29. septembra {iroke povlastice za svoju trgovinu po ~itavom
podru~ju Srpske Carevine, pa prema tome i u oblasti kneza Vojislava,
koja je u carevoj poveqi naro~ito pomenuta, mimo dotada{weg obi~aja.
Car Uro{ je uzeo za `enu Anu, k}er vla{kog kneza Aleksandra.
Jedna sestra nove carice bila je udata za sina bugarskog cara
Aleksandra, a vidinskog gospodara Sracimira, brati}a carice majke
Uro{eve. Stoga je sasvim opravdano Jire~ekovo mi{qewe da je carica
majka bila posrednik u toj `enidbi, poja~avaju}i tako veze nemawi}ke
dinastije sa svojim rodom.
^im je pro{la careva svadba, knez Vojislav je na{ao nov povod za
raspru sa Dubrov~anima. Krajem novembra 1360. on je tra`io od wih
ni{ta drugo nego odstupawe jednog dela wihove zemqe, verovatno
Stona ili @rnovni~ke `upe koju oni dr`ahu "pod zakup" jo{ od davnih
vremena. Dubrov~ani su se branili time da je zemqa u stvari wihova;da
imaju za to i potvrde srpskih vladara i da oni u woj rade ve} nekoliko
dobrih desetina godina.
Ne dobiv{i od Republike povoqan odgovor, knez Vojislav naredi
svom namesniku u Trebiwu i Konavqu, Milmanu, da po~ne
neprijateqstva. Milman postupi po naredbi; udari u prvoj polovini januara
1361. na @rnovni~ku `upu i mnogo je o{teti. Videv{i svu ozbiqnost
polo`aja, Dubrov~ani se na sve strane stado{e spremati na otpor.
Car Uro{ je ponovio u Dubrovniku maj~in zahtev od pro{le godine
i, kad ga oni ponovo ne hte{e ispuniti, on odobri Vojislavqev borbeni
stav. Kne`eva vojska, `are}i i pale}i, stigla je sve do blizu gradskih vrata
samog Dubrovnika. Razjareni Dubrov~ani uceni{e glavu Vojislavqevu sa
10 000 perpera, a obe}ali su ubici jo{ i dubrova~ko gra|anstvo i kamenu
ku}u u gradu. Ko ubije koga kne`eva sina dobi}e 1000 perpera, ako
donese wegovu glavu u Dubrovnik jo{ hiqadu vi-
(225)
{e. Retko je kad Republika sa toliko besa i strasti ustala protiv koga
od svojih protivnika, i `elela da mu dokraja iskopa ku}u i trag. Na stranu
Dubrov~ana stupi{e, protiv svog vladara i protiv Vojinovi}a, zetska

6
vlastela Bal{i}i, verovatno iz `eqe da se dokopaju Kotora.
Oko sredine avgusta 1361. knez Vojislav je napustio opsadu
Dubrovnika, opustiv{i i opet pred polazak wegovo podru~je. Ali tim nije
prekinuo i ratovawe ili, boqe re}i, ~etovawe po wihovoj dr`avi.
Dubrov~ani, umesto da odahnu posle wegova odlaska, dospe{e u jednu
drugu nezgodu. Wihova o{tra blokada protiv Kotora i wihovo smetawe
slobodne trgovine sa podanicima cara Uro{a dovedo{e ih u sukob s
Mle~anima koji su ~uvali svoje trgova~ke interese. Razqu}eni
dubrova~kim postupkom protiv svojih la|a, Mle~ani pozatvara{e
dubrova~ke trgovce u svom gradu. Sva posredovawa dubrova~ka i
dubrova~kih prijateqa ostado{e bezuspe{na. U neprilici, Dubrova~ka
Republika poku{a posle toga da se miri s Vojislavom, ali on postavqa
vrlo te{ke uslove. Videv{i da produ`avawe ratovawa donosi za wih sve
nove {tete i zaplete, a da niko od suseda ne}e da im pru`i stvarnu
vojni~ku pomo} protiv kneza, Dubrov~ani se najzad obrati{e caru
Uro{u.
Car je pokazao mnogo dobre voqe da se rat dokraj~i i vr{io je u
tom pravcu izvestan pritisak na Vojislava. U Onogo{tu je najzad 22.
avgusta 1362. potpisana mirovna poveqa, koja je prebila {tete i vratila
Republiku u raniju milost Carstva.
Srpska vlastela ose}ala je sve vi{e da sposobnosti mladog cara ne
odgovaraju nimalo ni te{kom polo`aju, koji je zauzimao, ni opasnim
vremenima, u kojima je `iveo. Najstariji srpski letopisi, nastali naskoro
iza mari~ke bitke, optu`uju Uro{a da je oko sebe okupqao mlade
vrsnike, koji odbijaju savete starih. Drugim re~ima, otu|ivao je od sebe
tvorce Du{anove Srbije i qude sa dr`avni~kim iskustvom. Vlastela sama,
ose}aju}i slabost centralne vlasti, po~ela je sve vi{e da grabi vlast za
sebe. U pojedinim oblastima, kao Bal{i}i u Zeti ve} 1361. godine, ona se
pona{a gotovo kao samostalna gospoda i u toj te`wi izaziva postepeno,
ali ipak dosta naglo, komadawe Du{anove Carevine.
Posle Simeonova odmetni{tva na krajwem jugu i onog nepoznatog
vlastelina na krajwem severu, po~iwu odmetawa i u samoj unutra{wosti
Carevine. Od starih srpskih oblasti prva se odvojila od zajednice Zeta,
pod Bal{i}ima. Zeta je bila odavno najbuntovnija na{a oblast, jo{ i sad,
sredinom XIV veka, sa me{anim stanovni{tvom i uvek gotova na neke
proteste. Sva prin~evska odmetawa srpska u prvoj polovini XIV veka
poticala su iz te oblasti; jedan zetski ustanak izbio je odmah po
Du{anovu stupawu na presto. Najmo}nija porodica Zete u ovo vreme
behu Bal{i}i, ~ije je poreklo, sude}i po prezimenu, romansko, odnosno
vla{ko. Nije poznato koji je doga|aj izbacio ovu porodicu na povr{inu;
misli se, samo, da su se istakli u posledwem ratu protiv Simeona, i to u
borbama oko Skadra. Wih su bila, kao u narodnoj pri~i, trojica bra}e:
Stracimir, \ura| i Bal{a, a imali su gradove Bar i Budvu, a mo`e biti i
Skadar. Za vreme neprijateqstva izme|u Dubrovnika i Srbije oni vode
svoju posebnu politiku, protiv one koju zastupa car i wihov sused knez
Vojinovi}. Kad je sklopqen mir u Ono-
(226)
go{tu, oni nastavqaju rat na svoju ruku bez obzira na to {to se car
li~no zalo`io da do|e do mira. U toj ~iwenici najboqi je dokaz koliko je
carev autoritet pao, kad se o~evidno protiv wegove voqe smelo tako

7
postupati. Wihovu nasrtqivost osetili su ubrzo svi susedi. U leto 1362. bili
su u borbama s Ulciwanima, verovatno stoga {to su hteli da ih pokore,
iako je grad bio svojina carice majke. Po{to je prestala opasna kuga, od
koje je me|u drugima umro knez Vojislav, Bal{i}i godine 1364. dolaze u
sukob s novim albanskim dinastom Karlom Topijom, koji se javqa kao
"knez Arbanije". U tom sukobu \ura| Bal{i} dopada ropstva i Dubrov~ani
se u oktobru te godine zauzimaju za w da bude oslobo|en. Wihovim
posredovawem do{lo je do mira u leto 1366, koji je bio kratka veka. Ve}
u januaru 1368. nalaze se opet Bal{i}i na Mati, u pohodu na Karla.
Uz cara Uro{a naro~ito se podi`e Vuka{in Mrwav~evi} s bratom
Ugqe{om. Poreklo wihove porodice, koje se ve`e za vi{e mesta i oblasti,
nije sigurno poznato, ali bi se moglo misliti da je odnekud iz zapadnih
strana, od humske ili zetske zemqe. U Trebiwu se oko 1280. godine
pomiwe neki Mrwan, kaznac kraqice Jelene. U istom mestu nalazio se
kao Du{anov namesnik 1346. godine neki vlastelin Ugqe{a, mo`da mla|i
sin Mrwanov. Du{an je, kako znamo, u ju`nim oblastima voleo da ima
kao vi{e ~inovnike pouzdanu srpsku vlastelu, stoga je, mo`da, vrednije
~lanove Mrwanove porodice iz trebiwskog kraja premestio na jug.
Vuka{in se prvi put spomiwe 1350. godine kao `upan prilepskog kraja,
gde je u~vrstio svoju porodi~nu vlast. Narodno predawe kazuje za w, da
je bio `ura i stoga po spoqa{wosti neugledan. Na fresci u manastiru
Psa~i car Uro{ je ~itavom glavom vi{i od wega, i razvijeniji. Vuka{inov
lik nije tu nimalo simpati~an; izraz wegovih malih o~iju ima ne~eg
lukavog i prodornog. Najstariji Vuka{inov sin Marko, najpopularniji junak
narodne epske poezije svih Ju`nih Slovena, javqa se prvi put 1361.
godine kao poslanik cara Uro{a u Dubrovniku za vreme rata s knezom
Vojislavom. Zna~i, dakle, da je porodica u`ivala poverewe oba cara, i
Du{ana i Uro{a. Narodno predawe govori da je Marko bio pisar na
Du{anovom dvoru, a za Vuka{ina se tvrdi i ono, kao i najpouzdaniji
istorijski izvori, da je bio ~ak ven~ani kum Uro{ev.
O Vuka{inu nema nekog naro~itog pomena sve do 1365. godine.
Te{ko bi bilo re}i da on, koji je nesumwivo bio ~ovek ja~e voqe i
vrednosti, nije za to vreme ni~im skretao pa`wu na sebe, ali mi samo ne
znamo u kom je pravcu to bilo. Ne znamo, isto tako, ni kad on uzima u
Carevini glavnu ulogu, ni za{to, ni kako. Po svoj prilici on se izdi`e
naro~ito ne toliko posle smrti caru odanog Vojislava Vojinovi}a (1363),
~ija se oblast nalazila daleko na zapadu, nego vi{e posle smrti despota
Dejana, carskog zeta, i despota Olivera, ~iji je ugled u Makedoniji bio
veoma veliki. Za wihova `ivota, ~ini nam se, Vuka{inovo se uzdizawe ne
bi moglo izvesti bez te`ih potresa. Velika je {teta {to ni{ta ne znamo ni
o tom kako je zavr{io svoj `ivot despot Oliver i za{to wegovu oblast ne
nasle|uju wegovi sinovi, nego sinovi despota Dejana, Jovan Draga{ i
Konstantin. Da je tu bilo nekog mete`a i poreme}aja mo`e se uzeti kao
sigurno, ali se ne mo`e re}i u kolikoj su se meri oni razvili i kakve su im
sve bile posledice.
(227)
Srpske velika{e na jugu, {ezdesetih godina XIV veka, nije sasvim
pribli`ila ni turska opasnost, koja je iz dana u dan postajala ve}a. Godine
1361. pala je Dimotika, a 1363. Adrijanopoq, u koji Turci prenose svoju
prestonicu. Ve} 1366. godine dr`e Turci celu rodopsku oblast. Emir Murat

8
(1362-1389), koji je nasledio svog od kuge umrlog oca Orkana, be{e
jedan od najsilnijih turskih vladara, odlu~an u nameri da tursku vlast
u~vrsti u Evropi. "^inilo se da je prezirao lake pobede", pi{e za w H.
Ganem, "i da je voleo sresti opasnost s ozbiqno{}u junaka, sla`u}i
triumfe na triumfe i u~vrstiv{i ih na kraju svojom krvqu. " Vide}i tu
opasnost od Turaka vizantijski car Jovan poku{a da stupi u vezu sa
Srbima. On uputi, u leto 1364, u Ser, carici monahiwi, patrijarha Kalista,
da na|e bazu za sporazum i zajedni~ku delatnost prema Turcima. Carica
je bila sklona za sporazum. Ali, usred pregovora patrijarh se razboli i
umre u Seru, gde bi i sahrawen. Car Jovan je poku{ao zainteresovati za
sudbinu Balkana i zapadne sile. U zimu 1365. on je li~no krenuo u
Ugarsku, ne bi li zadobio wenog borbenog kraqa, Lajo{a Velikog, za rat
protiv Turaka. Ne{to odziva on je na{ao i na ugarskom dvoru i na
zapadu, gde je grof Amadej Savojski, sinovac carice Ane, organizovao
neku vrstu krsta{ke, ali nevelike ekspedicije. Ali, ta se ekspedicija, u
sporazumu s kratkovidom politikom Carigrada, obrnula koliko protiv
Turaka toliko i protiv Bugara, {to je samo unelo novu zlu krv i
nepoverewe me|u ve} i ina~e prili~no zava|ene balkanske narode i
dr`ave.
Bi}e da su sve te prilike u neposrednom susedstvu Srbije dale
podstreka vlastoqubivom Vuka{inu da uzme vlast u svoje ruke. Li~ne
ambicije mogao je pravdati dr`avnom potrebom. Ma koliko osion, izgleda
ipak da nije bio bez izvesnih obzira. Pada u o~i da on nije uzeo carsku
titulu, nego titulu kraqa; onu, koju je Uro{ nosio za `ivota Du{anova. U
Dubrovnik, novembra 1366, dolaze zajedno po svetodimitarski dohodak
poslanici i Uro{evi i Vuka{inovi. U Psa~i su na fresci izra|eni zajedno,
kao vladari, i Uro{ i Vuka{in. Moglo bi se, dakle, misliti da je mogla biti
neka dvojna vlada, kao malo ranije u Vizantiji, kad su zajedno vladali car
Jovan i Kantakuzin. Ali protiv takvog shvatawa govore izvesni na{i izvori,
pisani sedamdesetih godina XIV veka. Stariji letopisi bele`e izri~no da je
Vuka{in "srinuo" cara s prestola i sam uzeo vlast, da je Uro{ "mnogo
ozlobqewa i muke i nevoqe pretrpeo". U biografiji patrijarha Save kazuje
anonimni pisac, kako je Uro{ "bedu primio veliku od svoje vlastele", a
kako se Vuka{in "drznuo na kraqevstvo". Uro{u je, doista, ostala gotovo
sama titula; stvarne vlasti nije imao nikakve.
Vuka{in se proglasio za kraqa krajem 1365. godine. Wegov primer
delovao je zarazno i izazvao prohteve i svih drugih; od 1365. Srbija, i
pored o~igledne opasnosti od Turaka, po~iwe da se rasipa. Vuka{in je
skupio pod svojom vla{}u uglavnom Staru Srbiju i severnu i zapadnu
Makedoniju, s gradovima Prizrenom, Skopqem, Prilepom i Ohridom. On
sam kazuje da je "gospodin zemqi srpskoj i Grkom i zapadnim str.
anama". U svojim poveqama on nigde, ni jednom re~ju, ne pomiwe svoj
odnos prema caru, a u celom svom radu on se pona{a kao potpuno
samostalan vladalac. Wegov brat Ugqe{a progla{ava se despotom u
oblasti gr~ke Makedonije, koja j. e po~iwala ispod Prilepa i obuhvatala
dramsku i sersku oblast. Ne zna se kad je uzeo za `enu blagorodnu
(228)
gospo|u Jefimiju, `enu izvanredno lepog umetni~kog ose}awa, koja
je imala primetan kwi`evan dar (npr. zapis na ikonici za umrlog sina,
vezena pohvala knezu Lazaru) i bila vrlo dobra veziqa (naro~ito joj je lep

9
rad pla{tanica, danas u manastiru Putni, ra|ena zajedno s nekom, bli`e
nepoznatom, bazilisom Eupraksijom). Ona je bila k}i }esara Vojihne,
Du{anova namesnika u dramskoj oblasti. Ugqe{a je, verovatno, dobio
taj kraj posle tastove smrti, a svoje posede ra{irio je delimi~no i na
ra~un careve majke, od koje je uzeo i Ser, i to, po svoj prilici, pre
izvesnim pritiskom, ako ne i silom, nego dobrovoqnim ustupawem.
Svoj polo`aj Vuka{in se trudio da u~vrsti porodi~nim vezama. Za
jednog od svojih sinova, Marka ili Andriju, hteo je dobiti jednu devojku iz
porodice hrvatskih [ubi}a, oro|enih s carem Du{anom, koja je u to
vreme `ivela na srodni~kom dvoru bana Tvrtka. Taj brak spre~io je
papa, koji nije dozvoqavao da jedna katoli~ka princeza po|e za
"{izmatika". Ne znamo kad se Marko ven~ao sa Jelenom, k}erkom na
jugu mo}nog vojvode Hlapena. Svoju k}er Oliveru udao je Vuka{in za
\uru Bal{i}a. Po nekoj bli`e nepoznatoj vezi bio je kraqev srodnik i
ugledni ohridski vlastelin, Ostoja Rajakovi} ( 1379). Zahvaquju}i svojoj
energiji, a donekle i tim vezama, kraq Vuka{in je postao apsolutno
priznati gospodar cele Makedonije.
Od uzurpacije ne osta po{te|ena ni severna Srbija. U woj se po
svojoj bezobzirnosti i samovoqi najvi{e isticao mladi, tek
dvadesetogodi{wi `upan Nikola Altomanovi} (ro|en 1348. godine),
sinovac kneza Vojislava Vojinovi}a, po svoj prilici najpre gospodar kraja
oko Rudnika. Od leta 1367. on je napadao svoju strinu Gojislavu, udovicu
Vojislavqevu, i do kraja oktobra 1368. uspeo je da je potisne iz cele
wene oblasti i da postane mo}an gospodar od Rudnika do Trebiwa i
mora. U isto vreme `upan Nikola je hteo da iskoristi i mete`e u Bosni i
pomagao je odmetawe izvesnih qudi bana Tvrtka, kao na primer
humskog gospodara Sanka Miltenovi}a, a verovatno se hteo i osvetiti
Tvrtku, jer je ovaj bio u vezama i pomagao Gojislavu. Dubrova~ka
Republika nije bila nimalo zadovoqna novim susedom i uticala je sa
svoje strane na wegove nove prijateqe, kao na `upana Sanka, da se
okane veza s wim. U tom nije odmah uspela, jer se protiv Tvrtka borio i
wegov mla|i brat Vuk, koga je `upan Nikola isto tako podsticao i
pomagao. Sukobi u isto~noj Bosni i humskom i trebiwskom kraju izvrgli
su se u pravi rat. Protiv `upana Nikole ratovali su i Dubrovnik i ban
Tvrtko, ali bez mnogo uspeha. Ban je, istina, skr{io svoje protivnike u
Bosni, naterao je na pokornost i Sanka, ali samog `upana Nikolu nije
mogao da savlada. u leto 1370. godine do{lo je do mira izme|u bana
Tvrtka i `upana Nikole, ali taj mir nije obuhvatio i Dubrova~ku Republiku,
iako se Tvrtko trudio da joj pomogne i u tom pravcu.
Bujan i plahovit, `upan Nikola se sve vi{e isticao kao pravi vladar.
Od Dubrova~ke Republike tra`io je da se wemu ispla}uje ~ak
svetodimitarski dohodak, koji se pla}ao samo vladarima u Srbiji. Zna~i,
da ni. je vodio ra~una ni o caru Uro{u ni o kraqu Vuka{inu. Odbijawe
Dubrov~ana da to u~ine dalo mu je povoda, posle sklopqenog mira s
Tvrtkom, da poja~a neprijateqstva protiv wih i da im u jesen 1370.
nanese osetne {tete. Kad su se Dubrov~ani, u nevoqi, obratili
(229)
za pomo} kraqu Lajo{u, ovaj je naredio da se uti~e na `upana, ali
je ma~vanski ban Nikola Gorjanski, prijateq Altomanovi}ev, to
posredovawe izveo samo re~ima.

10
 Isto~ni sused Altomanovi}ev u severnoj Srbiji bio je knez Lazar
Hrebeqanovi}. Otac Lazarov, Pribac, bio je jedno vreme logotet cara
Du{ana, a i sam Lazar proveo je vi{e godina u dvorskoj slu`bi obojice
srpskih careva. Oko god. 1353. o`enio se Milicom, k}erkom kneza
Vratka, potomka Vukana Nemawi}a, pa je tako stupio i posredno u veze
sa vladala~kom ku}om. Wegov srodnik be{e ~elnik Musa, od 1363.
godine gospodar Brvenika i wegove `upe. On je imao za `enu sestru
kneza Lazara, od koje je dobio sina, narodnoj poeziji poznatog Stevana
Musi}a. Ni knez Lazar nije mogao ostati u prijateqstvu s Altomanovi}em.
Za{to su do{li. u sukob nije pobli`e poznato, ali glavna se borba izme|u
wih vodila oko va`nog Rudnika. Taj grad oteo je knez Lazar od `upana
Nikole krajem 1370, za vreme ovih wegovih zapleta na jugu.
Protiv `upana Nikole spremao se u prole}e 1371. opasan savez. Svi
wegovi susedi imali su dosad s wim sukoba, izuzimaju}i jedino
Brankovi}e s Kosova, od kojih je bila wegova majka. Nije dovoqno jasno
ko je sve uticao da se na wega digao sam kraq Vuka{in, osim
Dubrov~ana i Bal{i}a. Verovatno je Vuka{in u mladom `upanu, koji tra`i
za sebe vladarske dohotke, gledao suparnika koji mu je, ve} zbog svoje
velike oblasti i snage, mogao postati opasan. Mo`da je `upan
preduzimao {togod i protiv Bal{i}a, sa kojima se wegova oblast
grani~ila u dugoj liniji. Oko 20. juna stigao je kraq Vuka{in sa sinom
Markom i vojskom pod Skadar, odakle se spremao, s Bal{i}ima zajedno,
da krene prema Onogo{tu, u susret Altomanovi}u. Dubrova~ka
Republika bila je spremna da na svojim la|ama prebaci jedan deo vojske
u Altomanovi}evo podru~je, u Konavqe, da ga napadne i sa te strane.
Ali upravo u vreme kad je trebalo da otpo~ne ta ofanziva, koja je mogla
da bude kobna po Altomanovi}a, stigo{e kraqu Vuka{inu glasovi o
velikoj turskoj opasnosti s juga, i on morade na brzu ruku vra}ati vojsku i
krenuti i sam natrag, u isto~nu Makedoniju.

11