K

raq Vuka{in je, koliko se po wegovim postupcima dade suditi, bio

vojni~ka priroda i ~ovek bez mnogo obzira, dok je wegov brat
Ugqe{a imao intelektualnog interesa i pokazivao izvesnih
diplomatskih sposobnosti. Poznat je naro~ito kao pomaga~ manastira u
Svetoj Gori, kuda je i li~no odlazio, on je obnovio manastir Simopetru i
obilato pomagao Hilandar, u kome su bili sahraweni wegov tast }esar
Vojihna i wegov mali sin Ugqe{a. Poznat je i kao pomaga~ Arhan|elova
manastira kod Gabrova. Nastavqaju}i veze koje be{e po~eo 1364.
godine Vaseqenski sabor u Seru, on `ivo radi da izmiri obe crkve, Srpsku
i Gr~ku, i da ostvari politi~ki savez sa Vizantijom. U tom poslu poma`e
ga ohridski arhiepiskop Grigorije, kao i druga sve{tena lica, koja su
te{ko ose}ala carigradsko prokletstvo. Ugqe{a se nije ustru~avao da
Du{anovo progla{ewe carstva i patrijar{ije prizna kao nekanoni~no,
nalaze}i da nema naro~ite potrebe braniti
(230)
ustanovu carstva koje se ionako srozava. Uostalom, i neki
savremeni srpski duhovni krugovi mislili su kao i on. Nastavqa~ `itija
arhiepiskopa Danila pi{e, kako je car Du{an pomenuto progla{ewe izveo
"kako ne podoba", a "ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog
patrijarha, kako treba". Ugqe{ina pomirqivost bila je izraz nesumwive
politi~ke potrebe. On je jasno video sve ve}e ja~awe Turaka i sve
neposredniju opasnost od wih. Od srpskih dinasta on im je prvi bio na
udarcu. Ali wegova pomirqivost tuma~ena je u Carigradu ne toliko kao
politi~ka mudrost koliko kao naro~ita slabost, i stoga su pregovori o
izmirewu i{li vrlo sporo; Grci su, naime, mislili da mogu postavqati
uslove i te`e vrste. Tek u maju 1371. do{lo je do kona~nog obja{wewa.
Vaspostavqeno je jedinstvo izme|u obe crkve, na {tetu, naravno, Pe}ske
patrijar{ije. , ali taj sporazum nije obavezivao sve Srbe nego samo
podanike Ugqe{ine, a sem toga bio je i suvi{e privremen. Posle ~etiri
meseca nestalo je i Ugqe{e i wegova dela; ostalo je samo uverewe, da
stvari treba dovesti u red.
Jo{ se ne mo`e sa pouzdano{}u utvrditi kako je do{lo do srpskog
pohoda protiv Turaka u jesen 1371. Da se taj pohod nije spremao izranije
najboqi je dokaz u tom, {to je kraq Vuka{in sa sinom Markom, juna
meseca, do{ao s vojskom pod Skadar, da odatle, s drugim saveznicima,
deluje protiv Nikole Altomanovi}a. Ma kako kratak, taj bi pohod, s
povratkom u Makedoniju, imao trajati najmawe do kraja leta. Ali, s druge
strane, jedan na{ pisar iz tog vremena, monah Isaija, pi{e izri~no, da su
Vuka{in i Ugqe{a krenuli "na izgnawe Turaka". Da je ofanziva preduzeta
od Srba vidi se jasno i po tom, {to je boji{te bilo van srpske granice.
Najverovatnije }e biti pretpostavka da je despot Ugqe{a bio obave{ten
o nekim dotle nenadanim turskim pripremama ili o nekoj veoma
povoqnoj prilici za napad, pa da se re{io da Srbi wih preduhitre ili da
iskoriste priliku. Tako se mo`e objasniti nagli Vuka{inov povratak i srpska
ofanziva. Izgleda da je Ugqe{a hteo da napadne Turke u samom Jedrenu,
za vreme boravka cara Murata u Maloj Aziji. Srbi su doista prodrli do
blizu Jedrena, u {umoviti kraj ^rnomena (sada ^irmena), na Marici. Ali
tu ih 26. septembra 1371. sna|e strahovit poraz. On je do{ao kao
posledica jednog no}nog prepada, u kome su Srbi potpuno izgubili
glavu. Srpski kalu|erski letopisci prikazuju to kao bo`iju kaznu za

1
postupak Mrwav~evi}a prema caru Uro{u: naro~ito isti~u da se ~ak
nisu mogla na}i ni mrtva tela Vuka{inova i Ugqe{ina. Srpska pogibija
bila je, doista, strahovita, najbezglavija u celoj na{oj pro{losti.
Zapam}ena je dobro i u narodnom predawu toga kraja i u narodnoj
epskoj poeziji. Mesto borbe i danas se zove Srb-sindigi, tj. srpska
pogibija; a u narodnoj frazeologiji uzre~ica "odnela ga mutna Marica"
podse}a na tu kobnu borbu, kad je ta reka
udarila mutna i krvava,
Pa pronosi kowe i kalpake,
Ispred podne rawene junake.

Narodno predawe kazuje da su Vuka{in i Ugqe{a, kao te{ko raweni,

bili poubijani posle borbe od lakomih sluga ili namernika.
Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih doga|aja ne samo u
(231)
istoriji srpskog naroda nego i celog Balkana, uop{te. Ako i slu~ajan,
srpski je poraz bio. potpun; {to ga Turci nisu odmah iskoristili u ve}oj
meri, to je zato {to im se dobar deo vojske nije nalazio u Evropi i {to i
sami nisu bili potpuno svesni kolikog je obima bila ova wihova pobeda. U
Makedoniji nije bilo nikog ko bi mogao uspe{no zadr`ati wihov ve}i
nalet; svi su bili pod utiskom stra{ne pogibije, koja je sna{la glavnog
gospodara zemqe i najja~eg me|u svima. U mari~koj bitki turska sila je
slomila najopasnijeg vojni~kog protivnika na Balkanu; u Trakiji i
Makedoniji ona je posle toga neosporno glavni ~inilac. Put za daqa
osvajawa bio je otvoren sve do Morave na severu i Neretve na zapadu.
Srbija je ovim udarcem odjednom survana u red dr`ava drugog i tre}eg
reda, kojoj je posle toga ne samo nedostajala snaga nedavnog
Du{anova vremena nego i vera u wu. Odmah iza ovoga delovi
doju~era{we carevine moraju da tra`e naslona kod tu|ih dr`ava i
primaju na sebe vazalske obaveze. Druge, one u Makedoniji, postaju
turski podlo`nici. Od te godine po~iwu Turci da {ire svoju vlast nad
Ju`nim Slovenima.
Brzo razvijena, Du{anova dr`ava brzo je i propala. Petnaest godina
trebalo je wemu da od mladog zetskog kraqa postane mo}ni car, 1331-
1346, a ta~no petnaest godina trebalo je od wegove smrti pa do
mari~ke katastrofe 1355-1371. Razbijena u nekoliko malih oblasti,
nejakih po vlastitoj snazi ne samo za dela ve}eg obima nego i za
uspe{an otpor protiv silnog turskog zavojeva~a, Srbija se dr`ala u
te{kom naporu jo{ jedno stole}e, a izvesne wene zemqe i ne{to malo
du`e; ali, ne vi{e kao dr`ava smelih planova za budu}nost, nego kao
bolesnik koji se gr~evito hvatao da o~uva `ivot.
Srpski poraz iskoristi{e prvi Grci i jo{ u novembru iste godine
wihova je vojska u{la u Ser. Akcijom je upravqao solunski namesnik
Manojlo Paleolog, docnije car. Gde se sklonila Ugqe{ina udovica u prvi
mah nije poznato. Pouzdano je da se tad pokalu|erila (otad nosi ime
Jefimija) i da je kraj `ivota provela sa kwegiwom Milicom. Sahrawena je u
manastiru Qubostiwi.
Naskoro iza bitke na Marici, 4. decembra 1371, umro je i car Uro{.
Docnija pri~awa, nastala mo`e biti u vezi sa u nas poznatim i
popularnim pri~awima iz romana o Tristanu, kazivala su da je kraq

2
Vuka{in li{io cara ne samo prestola nego i `ivota. A ubio ga je, govorila
su najrasprostrawenija pri~awa i narodne pesme, u lovu, na vodi, kad se
car sagao da se osve`i. Na{a crkva je na osnovu tog predawa oglasila
Uro{a za mu~enika i uzela ga u krug svojih svetiteqa. Wegovo telo,
obreteno tek 1584. godine, u zapustelom manastiru kod [arenika, nalazi
se danas u manastiru Jasku, u Sremu. S wim je izumrla mu{ka linija
srpskih Nemawi}a. Simeonova loza dr`ala se jo{ neko vreme u Tesaliji.
Simeonov sin, "car" Jovan Uro{, smatrao se vi{e Paleologom nego
Nemawi}em i bio je ~ista kalu|erska priroda. Odrekao se vlasti ve}
1381. i primio mona{ki ~in; potpuno povu~en, predan kwizi i molitvi,
umro je kao monah Joasaf 1423. godine. Najstariji srpski Koporinski
letopis govori sa simpatijom o ovoj grani srpske dinastije, nalaze}i kako
je ona "radi na{ih grehova" li{ena svog ota~astva. S Joasafovom smr}u
nestalo je i we.
Godina 1371. predstavqa jednu od najsudbonosnijih u istoriji Srbije
i Balkana. Smrt trojice vladara - cara Uro{a, bugarskog ca-
(232)
ra Jovana Aleksandra i kraqa Vuka{ina, i strahovita srpska pogibija
na Marici ~inili bi i ina~e va`ne datume, ali u ovom sticaju prilika oni
nagove{tavaju kobni obrt sre}e hri{}anskih balkanskih dr`ava.