Tanja o Dostojevskom

Milica TutunovicThursday, September 26, 2013

T. Popovi. Svaki ovek je pred svima i za sve kriv, iznenada pred smrt otkriva Markel, brat
starca Zosimeu BK: greh je uroen ljudskom biu, i Dostojevski to potvruje likovima i
zbivanjima i u ovom romanu, i ucelom opusu. ovekova uroena krivica, mada se moe vui iz
hrianske dogme o praroditeljskom grehu,podrazumeva i nunost delanja. Greiti znai
naruavati postojei poredak, a vraanje tog poretka u preanjestanje ne moe se ostvariti bez
svesti o poinjenom. Ako ovek prepozna sopstvenu krivicu, otvara sebi putka iskupljenju,
praenom verom u dobrotu ljudske due i nepresunost Boje milosti. ovekova tenja dauzroke
dogaaja i etike pravde sagleda kao posledice dobrog ili loeg delanja, stara je koliko i svest o
samomgrehu. Knjiga o Jovu, grki tragiari.NASLEDNA KRIVICA: Problem nasledne krivice
okupirao je Dostojevskog u mnogim romanima, ali jenajvie dobio na znaaju u BK.
Uzburkanost zle krvi oca, Fjodora Pavlovia Karamazova prelila se i u srcanjegovih sinova,
Ivana, Dimitrija (Mie) i Aljoe, gonei ih iz nevolje u nevolju. Naslednu krivicu je ruskakritika
nazvala karamazovtina. Karamazovtina je, na prvi pogled, najsnanije uticala na
Dimitrijevkarakter, jer i sam pisac ukazuje na slinosti izmeu Mie i oca: to su nekontrolisana
opsednutost puti,telesnim eljama, udnja za novcem i svetskim blagostanjem, impulsivnost i
nepromiljenost postupaka. Ali,beleg nasledne krivice imaju i braa, tako razliiti Ivan i Aljoa.
Ivan, beei od boga, pada u naruje avola,dok Aljoa ne uspeva da prevlada svoju sumnju u
istinitost dobra i pratanja. Tu je i Smerdjakov, vanbranisin Fjodorov, oceubica, u kojem su
objedinjeni fizika i mentalna poremeenost majke sa bogohulnitvom inemoralnou oca. U BK
se postavlja pitanje, moe li, dakle, uprkos roditeljskom grehu, neko od brae doido spasenja i
sikupljenja. Odgovor je najoigledniji u sudbini Mie, koji poput umrlog zrna penice,
donosimnogo ploda (Jev. po Jovanu). Slino Orestu, ili Raskoljnikovu iz ZK, i Mia posle silnih
muenja i patnjisvesno preuzima krst stradanja na svoja plea, donevi tako iskupljenje svojoj
dui.Ali, iskupljenje nije pravda dostupna svima. Iskupljenje moe da postigne samo onaj ko
potrai i odgonetneBoga u sebi, pojedinac koji kroz patnju i stradanje pronikne u boanske
moralne zakone. Oni koji poriupostojanje Boga, kao Ivan i Smerdjakov, u isto vreme negiraju i
naela etike pravde. A etika pravda nepretenduje samo na ureenje boanskih zakona u oveku,
nego i u drutvu i dravi. Veza etike i politike,njihova uslovljenost u zamiljenom idealnom
drutvu, problem je kojim se i zavrava Orestija, sugeriui dapravo na kaznu i odmazdu treba iz
ruke pojedinca preneti na dravu, koja e se povinovati boanskimzakonima. Prokletstvo drave
iji zakoni poivaju na stradanju nevinih, i na nejednakim merilima pravde,dilema koja mui
Ivana Karamazova. On, pripovedajui legendu o Velikom inkvizitoru (inkvizicijuosnovala
katolika crkva u 12. veku kao crkveni sud isprva protiv jeretika), ne veruje u
mogunostuspostavljanja harmonije izmeu pojedinca i drutva, posebno ne kada takva
harmonija poiva na patnji istradanju nedunih (zlostavljanje dece, deija suza). Pesimistika
vizija Ivana Karamazova: Ivan harmonijipojedinca i vasione suprotstavlja traginu usamljenost
duha (ne veruje u Boju pravdu), koja dakle ostaje bezmogunosti iskupljenja, a time i spasenja.
Legenda o Velikom inkvizitoru je stara. Mata o srei oveanstvapotie jo od antikih
pastorala, preko renesansne utopije stigla u druge epohe. U vreme Dostojevskog, vera uiskonsku
dobrotu ljudske due bila je ve poljuljana krvavim istorijskim dogaajima. (vidi biografiju).
Otudase pojavljuje tenja da se utopije obru, preobraavaju u vizije totalitarnih drava,
antiutopije. U takvoj formiispriana je i Ivanova pria iz panske srednjovekovne istorije
(Sevilja). Nestanak harmonije meu ljudimaostavlja za sobom naruen poredak izmeu pojedinca
i zajednice kojoj on pripada. Optereeni zlom i gresima,ljudi ili narodi povreuju se uzajamno,
bez izgleda da nau put iskupljenja. Tek ponovno uspostavljanjeravnotee izmeu vlasti i
graana moe pomiriti moralna naela.Problem proimanja dravnog i linog Dostojevski
proiruje i na druge oblasti. Pre svega, to pitanje sepovezuje sa razumevanjem ideje slobode, koja
se ostvaruje i ovekovim delanjem i njegovim linim izborom.Tako, na primer, suprotstavljajui
u Velikom inkvizitoru naelo posedovanja (sitosti i uivanja) naelustradanja, Dostojevski
ujedno problematizuje odnos izmeu materijalnog i idealnog, tj. sputanosti islobode duha.
Njegova obuzetost traginim otkrivenjem o nepostojanju pravednog drutva u isto
vremeobznanjuje veru u mogunost duevnog otkrovenja, tj. svest o grehu i pokajanje, koje nas
uzdie nad tomtragedijom.Na isti nain se moe protumaiti parabola o ivotu starca Zosime: iz
greha, gordosti ili pohote moe seizai borbom izmeu slobode izbora i snage pojedinca. Greh
koji su po svojoj volji poinili Zosimin bratMarkel, Zosima, i rab boji Mihajlo, zahtevao je da se
javno obznani. Kolebanje due izmeu dobra i zlaoznaava patnju kroz koju sva trojica prolaze, a
njihov izbor da krenu putem pravde omoguen je najviesnagom njihovih karaktera. Jaka volja
pojedinih likova Dostojevskog podsea na tragine heroje iz antikihmitova. Okaljane device
snane volje su Sonja Marmeladova, Gruenjka ili Nastasja Filipovna. Unienedevice i
stradalnice Dostojevskog su proistekle iz hrianske tradicije, posebno iz literature o muenicima.
D.uobiava njihov karakter kao silinu strasti uhvaenu u svet protivrenosti, i negoduje zbog
njihovogponiavajueg i munog socijalnog poloaja.Raspeti ovek, onaj ko je napustio
boanske zakone, postoji kod Dostojevskog. Tu je nalazio samopomahnitale strasti i puno pitanja
bez jasnih odgovora. Kada ovek ostane bez Boga, ili moralnih naela kojiiz boanskoga
ustrojstva proistiu, daje sebi za pravo ne samo da odluuje o sopstvenoj sudbini, ve i dasvojom
voljom deli pravdu drugima. Slobodna volja, dakle, moe lako da sklizne u stranputicu, kao to je
tobio sluaj sa Rodionom Romanoviem Raskoljnikovim. Borba za moralni i pravedni poredak
tako jepokrenula i dilemu o pravu na zloin. Nekanjena drutvena nepravda koja se
svakodnevno obznanjujepodstakla je sumnju Raskoljnikova u pravnost dravnih zakona.
Zaboravljajui na hrianske i moralnenorme, on pravo odmazde dodeljuje sebi, uzima pravdu u
svoje ruke. Odrekavi se Boga u sebi, ili boanskih ietikih naela, Raskoljnikov zapada u greh i
ini zloin, ubija babu. Ali, njemu se postepeno otvarajumogunosti iskupljenja. Razapet izmeu
nihilistikih iluzija (o natoveku) i hrianske religioznosti, glavnijunak romana Zloin i kazna na
kraju ipak spoznaje put do istine. Njegov preobraaj dobrim delom omoguenje posredovanjem i
zalaganjem stvarne stradalnice, Sonje Marmeladove. Prihvativi da ponese na pleimasvoj krst
stradanja, Raskoljnikov kroz patnju dolazi do oienja, tj. vaskrsnua due, duevno
vaskrsnue.Tako Dostojevski, koristei se jevanelskom parabolom o Lazarevom vaskrsnuu,
otvoreno sugerie na tokakav jedino moe biti put izbavljenja. Raskoljnikov je, poto je izgubio
Boga, poverovao u iluziju onatoveku, i svojom voljom poinio zloin. Ali, unutarnja patnja due
izazvana teretom zloina nije bila ustanju da ga samog izvede na put pokajanja. Bilo je
neminovno da njegovo stradanje bude podstaknuto rtvomblinjeg, jo veeg stradalnika, Sonje,
da bi se moglo pronai istinsko prosvetljenje.Smisao i znaenje pojedinane ljudske patnje i u
antikoj i u hrianskoj tradicijhi povezuje se sa onotolokimi gnoseolokim problemima, ali i sa
pitanjima morala. Dostojevski, koji je spadao u najpredanije pravoslavnevernike, vie nego bilo
drugi postaje svestan dvostranosti ovekovog bia. Stoga su junaci Dostojevskog popravilu
postavljeni u svet protivrenosti, raspeti izmeu suprotstavljenih naela dobra i zla. Spasenje
junakaDostojevskog zavisi od njihove slobodne volje, tj od delatnog izbora koji sami naine.
Pravedni put,meutim, podrazumeva stradanje i patnju, i, to su muke duha snanije, to je
iskupljenje izvesnije. Ipak,nevolje u koje upada pojedinac ne moraju uvek biti rezultat Boje
kazne koja e grenika putem pokajanjaprivesti pravdi. Posebno mesto u svetu zla zauzimaju
nevini stradalnici, najee ene i deca, koji svojuistotu srca prinose na oltar ljubavi prema
blinjem: Sonja Marmeladova i Kolja Krasotkin, Iljua i NastasjaFilipovna u Idiotu i mnogi
drugi.Ali, stradanje nevinih otvara novi problem, koji je, isto kao i greh, bio opsesija romana
Dostojevskog. Re je osmislu i potrebi prinoenja rtve. Iako je i rtvovanje svakako povezano sa
poimanjem spasenja, iskupljenjai oienja, ono, kao i kod Jova, ne podrazumeva nuno
postojanje greha u pojedincu koji strada, nego vieukazuje na nepravdu blinjih, porodice ili
drutva prema njemu. Greh se, dakle, sada prenosi sa pojedinca nazajednicu. Ali, put iskupljenja i
u ovom sluaju ostaje isti: to je put muke i nevolje. U hrianstvu, pa time ikod Dostojevskog,
saznanje i mudrost kao posledice boanske pravde oplemenjeni su jo jednom vanomodlikom:
dobrotom ovekove due, i iskrenom, istom ljubavlju. Snagom ljubavi i uma, dakle, moe
seproniknuti do bojih zakona pravednosti i milosti, ponititi naelo zla u sebi i drugima, i tako
privesti duuspasenju.