Osvestivi se ujutro od pia, Trajko mirno prihvati svoju sudbinu.

Rei da se uredi I uspravi se

dostojanstveno jo im mu prsti dodirnue pod. Dok se brijao, razmiljao je o tome da nema za ime
ali niti biloega da se stidi, osim te jedne stvari. Ali za nju je znao unapred ta ga eka, tako da je bio
spreman da dostojanstveno primi svoju kaznu. To je bilo vreme kada je na Kosovu svako uzimao
pravdu u svoje ruke I kada su krivci kojima je bilo stalo do ono malo preostale asti sami istupali pred
besnog I oteenog stavljajui se u njegovu milost. No, Trajko je bio uveren da je nee biti za njega, ne
zato to je pobegao sa lice mesta, ve zato to je smatrao da ju je sinonim begom dobio I previe, do te
mere da je pomiljao da mu je I mladina familija svesno dala nesvakidanju I ovenu priliku da
odspava, otrezni se, sredi kako bi na dostojanstven nain dobio ono to je trebalo na lice mesta da
dobije. Pomisli kako mu je ivot bio lep dok je naporno radio I stvarao, dok je inio dobra dela I ljude
oko sebe srenim. A, onda pomisli kako su I ovi trenuci kroz koje prolazi, dok vrsto I odluno koraa
arijom ne obazirui se na metane koji su se sklanjali ukajui o sinonjem dogaaju sa jezom,
takoe sreni trenuci jer mu je doputena milost zbog koje osea veliku zahvalnost nebesima, kao I
pribranost I spremnost koja je dola usled dobrog sna, sve to zajedno ne dozvoljavajui grehu da ga
dodatno mui. Dok se pribliavao kapiji, umesto straha, oseao je sve vee blagostanje. Greha, svog
pijanstva I ludakog ina svestan, znajui da nee imati prilike da to iskupi sem kroz krv, barem je
eleo da bude srean, a istovremeno ponizan, zahvalan I od tog momenta predan Bojoj volji. Kaje se
do kraja I moli za oprost u sebi istovremeno zahvaljujui se prisustvu mira. Onda kada rei u mislima
nestae, on tad pree u drugi svet, bez seanja da je ve odavno proao prag I stao pred mladinu
familiju naoruanu do zuba. Kucnuo je as da telom zadovolji zemaljsku pravdu, tada postojeu
kosovsku, a da duh svoj preda kroz zahvalnost I pokajanje Tvorcu na sud.

I tad bi ono to celo selo pamti:

Videvi nenaoruanog, tihog kanjenika koji im se predaje, obasja ih neka udna svetlost, zagledae mu
se u oi koje su se polako sklapale I odloie puke. Voljena tad dotra Trajku I zagrli ga uz suze
radosnice. Utom, mladin brat kojeg je Trajko pijan ubo noem u nogu na svadbi I koji je preiveo ubod
bez posledica, proglasi da se veselje povodom svadbe nastavlja I da je zet dobro primljen u kuu. Od
tada Trajko vie nikada nije popio ni kap alkohola.

Meutim zajedniki ivot sa suprugom nije dugo potrajao. Ona je ubrzo umrla, ostavivi mu ogromno
imanje. U znak svega to mu je ona znaila on je imanje unapredio do te mere da je uvek bilo dovoljno
I za njega I za sve metane, ali u putnike namernike, po sistemu da ne oekuje ni od koga nita, osim da
se uva I ouva to to se nesebino daje na korienje. Metani, poznajui njegovu dobrotu I bivajui
obasjani I inspirisani njome, potovali su ga I sami su poeli da se povode za njime sa svojim
domainstvima, duanima I zanatskim radionicama, do te mere da je za vreme njegovog ivota I
boravka na Kosovu, u tom selu novac bio skoro iskorenjen. To je bilo I vie od robne razmene. Stariji
metani pamte da se onda ivelo od zahvalnosti I dobrote. Nije se oekivalo nita do mira I blagostanja,
a dunost je bila odranje I obnavljanje resursa. Glagol potroiti u svakom smislu bila je misaona
imenica.

Imao je tu nesreu da su mu ene umirale gotovo ubrzo nakon venanja od tekih I neizleivih bolesti.
Porodice svih tih ena znale su da je on svaku neizmerno voleo I da se za svaku borio da ozdravi I
preivi, ali su mu sve do jedne umirale na rukama. Sve je to izdravao do u duboku starost I nikad nije
prestajao da veruje u ljubav I u toplo prisustvo ene. Zavoleo je na kraju jednu baku I sa njom iveo u
blagostanju do kraja ivota.