Todor Kulji

TITO
-sociolokoistorijska studija-
(Drugo dopunjeno izdanje)

Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin

Zrenjanin 2004.

1
SADRAJ

U v o d

Predgovor drugom izdanju

I Izmeu autoritarnosti i modernizacije ( o politikoj kulturi nerazvijenih)

II Tradicijske komponente balkanskog harizmatskog voe

III Knez Milo, Nikola Pai i Tito (dijahrono sociolokoistorijsko poreenje)

1. Osnovna istorijska struktura
2. Vizija poeljnog drutva:odnos socijalnog i nacionalnog
3. Struktura uprave i vladarske tehnike
4. Granice istorijskog proboja
5. Strukturno oblikovanje linog

IV Tito do vlasti (1937-1945)

V Tito i politika kultura boljevizma

1. Partija
2. Samokritika
3. Organizovanost masa
4. istke
5. Vojska
6. Arcana dominationis
7. Harizma razuma i modernizacija

VI Titova nacionalna politika

1. Jugoslovenstvo izmeu unitarizma, federacije i konfederacije
2. Ekonomija i nacionalizam u Jugoslaviji
3. Titova antinacionalistika simetrija

VII Titova spoljna politika

1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima
2. Jugoslavija i Zapad
3. Nesvrstanost
Z a k lj u a k

VIII Struktura i funkcija Titovog autoriteta, harizme i kulta

IX Intelektualci o Titu

X Tito u novom srpskom poretku seanja

1. Tito u javnoj kulturi seanja
2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji
3. Tito i socijalizam u svakodnevnom pamenju
4. Tito kao simbol

XI Samopoimanje i line crte

XII Istorijski uinak

2
Literatura i izvori

Summary

Registar linih imena

3
<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<

Vojinu Miliu (1922 -1996)

IN MEMORIAM

<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<

4
UVOD

Ovo je sociolokoistorijska studija o politikoj kulturi, ideologiji i organizaciji Titove vlasti.

Re je o reimu koji je poivao na jednopartijskom, ali sloenom vienacionalnom politikom
sistemu i vieslojnom obrascu integracije. U tom sklopu Titova uloga bila je neobino aktivna,
snana i upadljiva spona. U njoj su bili prisutni i snani sastojci line vlasti. Ipak koliko god
bila lina, vlast nikada nije odreena samo aktivnou i voljom elnog pojedinca. I
najuticajnijim linostima vlastito vreme postavljalo je nesavladive granice uslovljene
ideolokim horizontima epohe ili snagom tradicije. Pomenute strukture su u ovom radu
analitiki ralanjavane da bi se jasnije objasnila samostalnost uticajnih linosti. Istraivana je
zapostavljena strana jugoslovenskog socijalizma: mesto u dugim istorijskim procesima, uloga
Tita i osnovni obrasci politike kulture. O ekonomskoj i politikoj strukturi socijalistikog
samoupravljanja ovde nee biti toliko rei jer o tome postoje brojna, ak i kritika, istraivanja
jo iz perioda jednopartijskog reima. U disciplinarnom pogledu re je o istraivanju koje
pripada istorijskoj sociologiji. Socioloki metodi uvedeni su u istraivanje istorije jer zbivanja
nisu shvatana samo kao neponovljiva deavanja,ve kao procesi, odnosno deavanja koja se u
slinom strukturnom sklopu nakon izvesnog perioda odvijaju na slian nain kao delovi
srodnog deterministikog sklopa. U sloenim politikim sukobima preplitali su se i pojaavali
ideoloki, ekonomski i politiki interesi koje nije mogue uvek do kraja razdvojiti jer su ih
zamagljivali osobena politika kultura i arcana dominationis (tehnike vladanja) oblikovani u
naroitim geopolitikom prostornom okviru. Aktivnost najuticajnijih pojedinaca noena je
maticom dubljih istorijskih procesa koji su u osnovi bili ekonomski motivisani, ali u viestruko
posredovanom obliku (klasnom ili nacionalnooslobodilakom). Pojedinci nisu shvatani kao
igrake u rukama nadlinih sila ve kao manje ili vie uspeni katalizatori irih drutvenih
htenja.

1.

Titova uloga u istorijskim procesima Balkana prouavana je u okviru poimanja istorije ije je
naznake na Marksovom tragu razvila francuska brodelovska kola i nemaka
strukturnoistorijska struja (Brodel 1992, Fire 1994. Kocka 1977, Koka 1994, Wehler 1983).
Teorijska i metodska naela za istraivanje tehnologije vlasti Maksa Vebera plodna su
komplementarna osnova ovom shvatanju istorije. Jedno od kljunih naela ovog pristupa jeste
da je istorijska injenica trajnija od dogaaja, da je uporediva, a ne neponovljiva. Odmereno
uoavanje procesa daje dogaaju smisao, a linoj aktivnosti zasluenu ulogu, pa paljivo
sagledavanje kljunih tokova unutar ireg prostorno vremenskog sklopa moe da nas, kod
iznenadnog upada jedinstvenog, sauva od fascinacije i omamljenosti bleskom uinka monika.
S druge strane, individualno i jedinstveno ne smeju se potcenjivati niti se istorijski akteri svoditi
na epifenomene struktura. Ipak, ovo istraivanje nije se moglo osloniti na donekle nuno
pouzdaniju vremensku distancu, koja otkriva novu arhivsku grau i deluje epistemoloko-
psiholoki povoljno. Ispitivani su jo uvek delatni procesi sa svim rizikom koji nosi pristup ove
vrste. Procesi se ispoljavaju kroz manje ili vie postojane strukture razliite vrstine koje su
ovde prouavane polazei od Marksovog naela da ljudi stvaraju vlastitu istoriju, ali ne pod
okolnostima koje su sami izabrali. Probojnu mo linog nad strukturnim trebalo je pokazati na
ivoj Titovoj aktivnosti, a povratni uticaj struktura na tradicijom optereenoj politikoj kulturi
izrasloj u trajno nestabilnom geopolitikom prostoru Balkana. Dijalektiko ukrtanje pojedinca
i struktura iziskuje izlaganje koje nadmaa pripovedanje i uski biografski pristup, i trai
izdvajanje strukturnih ekonomskih, politikih i kulturnih spletova koji su odreivali aktivnost
5
monih pojedinaca, ali koji su takoe njihovom aktivnou menjani. Na taj nain moe se
donekle uneti reda u nejasnu raznovrsnost, i u sadanjosti uoiti naizmenino delovanje
prolosti i budunosti. Ovaj pristup ne apsolutizuje ak ni hronoloki sled zbivanja, koji ne
mora biti osnovno naelo shvatljivosti u okviru koga sve vrste pojava dobijaju svoj smisao
(Fire 1994, str. 14). Npr. sporije promenljiva politika kultura obuhvata strukture i procese u
kojima prethodno uvek ne objanjava potonje, jer se ona u zakasnelom obliku moe javiti istije
nego ranije (oslobodilaki ratovi, ovinizam i faizam Balkana su se u graanskom ratu 1991-
1995. ispoljili u potpuno ogoljenom obliku). Trebalo bi pokazati kako su neke druge strukture i
procesi ulazili u postupke jedne uticajne linosti, a zatim kako su se zbivanja prelamala kroz
Titovu linost. Koka je upozorio da nije lako prikazivati strukturu i procese preko dogaaja i
linosti a da se ne pripoveda. Ali to je ipak mogue. Trebalo bi u Titovoj aktivnosti prepoznati
vreme i uslove koji su ga odreivali i meru u kojoj ih je on oblikovao ili bio njihov zatonik. U
slubenoj komunistikoj istoriografiji su procesi kao klasna borba ili proleterska revolucija
shvatani kao neizbeni istorijski tokovi koje su partijski elnici najbolje razumevali. Trebalo bi
izbei zamke apologije Tita, ali pri tome ne odbacivati strukturnu uslovljenost procesa koji su
oblikovali njegov reim vlasti. Strukturnoistorijske jednostranosti treba dijalektiki korigovati.
Sociologija koja gradi promiljeni odnos prema istorijskom vremenu svesna je da bez istorije
mnoge studije o savremenosti ostaju povrne, ako ne i pogrene. Pitanje je gde poinje
sadanjost. Socijalna istorija, za razliku od politike, retko se sree s jasnim datiranjem
poetka i kraja (Wehler 1985, str. 51), ve vie sa procesima koji obuhvataju razliita istorijska
vremena u Brodelovom i Gurvievom smislu. U ovom radu Tito je posmatran sa stanovita vie
razliitih vremenskih raspona: (1) perioda u kom je bio na vlasti, (2) ire, skoro stoletne epohe
evropskog socijalizma, (3) gotovo dvovekovne politike kulture Balkana koja se poela
razvijati poetkom 19. veka oslanjajui se najpre na srpske oslobodilake mitove, a zatim na
razliite verzije jugoslovenske ideologije sa naelom Balkan balkanskim narodima. Unutar
svake celine sinhrona i dijahrona poreenja mogu bolje skrenuti panju na presecanje vie
procesa razliite brzine. Za to je nuan nijansiran pojmovni i teorijski aparat koji e omoguiti
istorino poreenje i dosledno razdvajanje sadraja (interesa razliitih drutvenih grupa) od
forme (naina njihove zatite). I u politikoj istoriji, koja je najmanje vezana za nepredvidljive
odluke, trebalo bi manje pripovedati, a vie tragati za meusobno uporedivim strukturnim
situacijama i truditi se da se proue objektivne posledice ponaanja nezavisno od svesne
namere aktera. Dakle, daje se prednost onome to se sporije menja, dugom trajanju, procesima
na koje, kako Brodel zapaa, vreme sasvim lagano utie. Ekonomija i sociologija su
nezaobilazne u prouavanju podzemnih struktura, nepomine istorije. Bujica dogaaja nastoji
se svesti na kljune strukture, politike i institucionalne promene na socijalne procese i interese
postojanih grupa (klasa, nacija). Ono to su analisti nazvali istorijom mentaliteta u ovom se
radu donekle podudara sa tipom politike kulture.
U ovoj knjizi izlaganje ne sledi dogaaje niti se ograniava na politike procese, ve zahvata
dublje i sporije promenljive segmente kao to je politika kutlura. Ova je pak rezultat dugog
taloenja civilizacijske i geopolitike prolosti Balkana: stalni ratovi, nesigurnost poseda i
ivota, vazalni poloaj Balkana, oslobodilaka, ali i genocidna tradicija i sl. U svakom
poglavlju knjige naznaen je teorijski okvir pristupa istorijskoj grai i istaknuti istraivaki
prioriteti, a prikazana zbivanja uklapana su u celinu duih procesa. Jer da bi bio shvatljiv,
dogaaju je potrebna globalna istorija, definisana izvan njega i nezavisno od njega. Odnos
dokumentarnog i interpretativnog (traganje za zakonitostima zbivanja) ne poklapa se do kraja sa
odnosom izmeu istoriografskog i sociolokog pristupa. Ovo otuda to je sociologija politike
nezamisliva bez istorije, tj. kolektivnog iskustva koje namee politici obrasce i pravila (odnos
klasnog i nacionalnog, obrasci izbora i potovanja voe i sl.), a koje se naroito u drutvu
pritisnutom istorijskim seanjima sporo menja uprkos krupnim revolucionarnim izmenama
drutvene strukture i laicizaciji svesti. Spore promene politike kulture nisu sustizale krupne
drutvene i tehniko-tehnoloke promene. Samoupravljanje je lako zamenio graanski rat i
oivljavanje starih mitova, ne samo stoga to je za izmenu dubljih slojeva svesti potrebno dugo
vremena, ve i otuda to je ispod samoupravne oblande opstajala i dalje ponornica
6
oslobodilake politike kulture koja se lako aktivirala i prela u iracionalna meunacionalna
sukobljavanja. Jednako kao to su socioloke postavke bez istorijskog materijala prazne i puste
forme, tako je i strogost arhivskog materijala bez dovoljno osmiljenog okvira tumaenja
varljiva, jer je liena mogunosti da se zbivanja smeste u duge procese povezanog deavanja.
Prolost je uporediva sa sadanjou, ali poreenje treba da bude istorino, da razdvoji slino od
istovetnog, podudarnost od strukturne srodnosti. Odavno je poznato da poreenje jasnije
izdvaja zajednike sadraje od posebnih, a u istorijskim procesima ono to se ponavlja od
novog. Sociolokoistorijska poreenja u ovom radu treba da omogue uoavanja dubljeg
kontinuiteta politike kulture ovog prostora, ali i krupne drutveno-ekonomske i idejno-
ideoloke razlike izmeu reima line vlasti na Balkanu. Osobenost Titove vlasti nastoji se
istai upravo poreenjem sa prethodnicima, ali se ne potcenjuje odreena neponovljivost i
jedinstvenost. Svako poreenje relativie specifinost i umanjuje fasciniranost i iznenaenje
(Titova diplomatija se moe porediti sa uspenim aktivnostima kneza Miloa i N. Paia, jer
izrasta iz podjednako izraene potrebe balkanske drave da obezbedi samostalnost u sloenoj
mrei interesa velikih sila u geopolitiki nedefinisanom prostoru.). U etniki izmeanom
balkanskom osinjaku, dugo rasparanom izmeu velikih sila, istorija je manje bila uiteljica, a
vie tiranka, jer je gospodarila mitovima i oslobodilakim epovima oblikujui naroiti tip
provincijalne oslobodilake politike kulture. Ovde bi trebalo pokazati u kojoj je meri Tito bio
zatonik, a u kojoj razara pomenutog tradicionalizma.
Drugi tip poreenja jeste sinhrono poreenje. Tito se poredi sa savremenicima (Staljinom,
Hruovom itd.), ime se upadljivije istie njegova neteroristika tehnologija vlasti u optem
okviru boljevike politike kulture, zatim snaga komunistikog opredeljenja i stupanj podrke i
snage harizme kod stanovnitva. I ovde se empirijska jedinstvenost i neponovljivost deavanja
smeta u kontekst irih ideolokih izvandravnih procesa sa manje bleska, jer za sociologa
istorijski tok jeste sled procesa, a ne dogaanja. Titov sukob sa Staljinom 1948. je krupan
dogaaj, ali stie svoju funkciju tek u irem sklopu procesa rastakanja monolitnosti
socijalistikog lagera koji su trajali skoro pola stolea. Ili, komunistiko suzbijanje religije u
Jugoslaviji moe se shvatiti kao deo globalnog i protivrenog procesa probijanja razuma i
prosvetiteljstva koji tee od Francuske revolucije. to su se u tom procesu javile nove svetovne
harizme, to samo dokazuje da je mukotrpno nastupanje razuma neretko vezano za autoritarne
obrasce. Dakle, Tita ne moemo objasniti ako ga shvatimo kao jedinstvenu i neuporedivu
linost (nazadnu, konzervativnu ili naprednu) ve kao deo problema boljevike politike
kulture na Balkanu i njene istorijske funkcije u lancu oslobodilakih procesa ovoga prostora. U
tom pogledu istorijska injenica nije njegovo ponaanje rekonstruisano podacima iz arhiva,
nego ona to postaje tek kada se proui i uklopi u iri istorijski sklop naizgled oprenih, ali u
dubljem smislu srodnih pojava (Tito pripada boljevikoj, ali i balkanskoj, srpskoj
oslobodilakoj pijemontskoj tradiciji koja see do Kosovskog mita). Istorijska injenica moe
biti kolektivna moralna svest koja oblikuje individualna ponaanja (herojstvo, rizik), ali i
diplomatska umenost manje moralno vredna, ali egzistencijalno nuna radi odranja naroda u
nestabilnom prostoru. Neoportuni spoj hrabrosti i diplomatije je lini izraz otelovljen u
uspenim balkanskim politiarima. To je zgusnuti nauk politike kulture ovoga prostora koji svi
nisu potovali. Postoji, meutim, i druga strana ove okolnosti: heroju se duguje bespogovorna
poslunost, a ratni uinak je razumljivo pokrie autoritarne vlasti.

2.

U istraivanju su korieni raznoliki izvori nejednake vrednosti, optereeni razliitim oblicima

ideoloke, nacionalistike i line iskljuivosti. Trebalo ih je kritiki koristiti, ali s obzirom da su
predmet istraivanja bili glavni procesi, a ne otkrivanje autentinosti dogaanja, zadatak je bio
donekle laki. Korieni su sledei izvori: (1) izvorni Titovi radovi i dokumenta SKJ, (2)
memoarski zapisi Titovih saradnika, (3) usmeni iskazi Titovih saradnika, (4) delimino
7
objavljena arhivska graa, (5) radovi domaih istoriara i publicista, (6) radovi stranih naunika
i publicista.
Poto su u vladajuoj partiji najvanije odluke donoene u uem krugu ili u razgovorima u etiri
oka, a na irim forumima uglavnom potvrivane, memoarski zapisi Titovih saradnika su vaan
izvor. Poreenje razliitih iskaza poveavalo je pouzdanost injenica, a pored obavetenosti
pisca u kritici izvora uziman je u obzir i tok njegove politike karijere. Neki su prema Titu bili
otri iako ga nisu osporavali (M. Nikezi, K. Popovi), a bilo je i onih koji su mu za ivota
pevali himne, a ubrzo ga potom demonizirali. Jo je M. Nikezi zapazio da e posle Titove
smrti nastati provala osvete lakeja. Osim toga, treba imati na umu da ivimo u dobu u kom je
antikomunizam moderni nonkonformizam inteligencije sa svim predrasudama i pristrasnostima
tog pogleda na svet to se odraava u misli o drutvu. Ove pristrasnosti nisu manje iskljuive od
vulgarnih apologija i kultizacije Tita u jednopartijskom reimu. Pored toga, konvertitstvo kod
mnogih bivih leviara upadljivo je ne samo u publicistici nego i u nauci posle 1990, a
prevrtljiv odnos prema Titu i tu je vrlo rairen. U horu masovnog konvertitstva unutar
jugoslovenske misli o drutvu poetkom 1990-ih godina i grevitog traganja za novim idejnim
osloncem mnogi leviari zavravali su u nacionalizmu, konzervativizmu postmoderne,
eshatoloki shvaenom liberalizmu i sl. Neistorina demonizacije Tita je otuda vrlo rairena u
ovim kolebljivim i esto pomodnim naunim krugovima. Kritika ovog izvora, tj. neretko
obavetenih konvertita, jo je sloenija. Trebalo je uvek imati na umu hijerarhijsku poziciju
svedoka (visinu osmatranice, obavetenost, ali i svesno i nesvesno prisutno nastojanje da se
ocenom Titove politike pravda i vlastita praksa), tok politike karijere (pad je po pravilu
skopan sa pojaanom kritinou voe) i stupanj nacionalne vezanosti i iskljuivosti, zatim
udeo naknadne pameti u tumaenju minulih zbivanja (ilas), katkad i dopisivanje, i sl.
Pouzdanost ocena poveavale su saglasnosti u radovima pisaca oprenog opredeljenja (Tripalo,
Perovi), a uprkos tenji za iznoenjem istine, razilaenja kod raznomiljenika bila su
razumljiva (ilas, Tempo, Stamboli). Nedoumice su donekle izazivala razliita miljenja o
Titu kod pripadnika iste partijske struje (K. Popovi, L. Perovi). Svedoanstva o sivim
zonama odluivanja (tajnim dogovorima izvan partijskih i dravnih skupova) ponajmanje su
pouzdana i svode se na podudarnosti u nagaanjima analitiara ili nekih obavetenih
svedoka. Ni arhivska istraivanja ne mogu rekonstruisati dogovore i nagodbe o kojima nije
ostalo nikakvih tragova. Jedna od dopuna pomenutih izvora bila je iva re, tj. autorski
razgovori objavljeni sa nekim visokim komunistikim funkcionerima, Titovim saradnicima. U
toku 1996. i 1997. objavljeni su razgovori sa sledeim licima ije su najvie funkcije u Titovom
reimu bile: dr Latinka Perovi (sekretar CK SK Srbije), Petar Stamboli (predsednik SIV-a),
Mirko Tepavac (ministar inostranih poslova), dr Miroslav Peujli (lan Izvrnog biroa
Predsednitva CK SKJ). Korienje ovih svedoenja u obliku slobodnog razgovora trebalo je
da osvetli mehanizme Titovog odluivanja, snagu njegovog autoriteta i line crte. A poreenje
samopoimanja pomenutih uesnika tj. njihovih vienja smisla, racionalnosti i propusta politike
vrha SKJ trebalo je da ubedljivije doara epohalnu leviarsku svest Titovog doba, njena lutanja
i uzroke slabljenja.
Politika evolucija pisaca i svedoka (pristalice iz ubeenja, apologete, karijeristi, disidenti)
preteni je, ali ne i jedini klju za deifrovanje pouzdanosti iskaza o Titu. Obrazovanje svedoka
i teorijska promiljenost analitiara uticali su na otrinu zapaanja i distanciranost od voinog
relativno jednostavnog i naizgled neposrednog politikog stila, a lina estitost i doslednost
takoe je katkad spreavala pragmatino iskrivljavanje suda. Uz to treba imati na umu da je
neprikosnovenom autoritetu Tita malo ko uspevao da se odupre. Poto je harizma imala
racionalnu osnovu (osvedoavala se vie puta) i iracionalno-emotivnu (bespogovorna lojalnost
voi partije i ratnom komandantu), lako je pojmljivo da je ire kritike iskaze bliih saradnika
bilo teko sresti za voinog ivota. Tito je bio simbol jedinstva partije pa je ritualno prizivanje
njegovog autoriteta razumljivo. Kritinost prema Titu esto je ublaavana (Tito je neobaveten,
s njim se manipulie), ali i u ovom obliku svedoi o indirektnim neslaganjima. Sa daleko vie
rezervi treba uzimati provalu priguene kritinosti nakon 1990. Bilo bi pogreno naglo
demoniziranje Tita u ovom periodu svesti na golo pravdanje konkretnijih partijsko-
8
nacionalistikih interesa, olako konvertitstvo i pomodni antikomunizam. Premda je nagla
politizacija upadljiva u arolikom raznoglasju i graji, paljivijom analizom mogu se uoiti
zanimljivi i opravdani prigovori Titovoj linoj vlasti. Samo vreme je obelodanilo neke pogrene
politike poteze jer su se procesi zaeti u Titovom dobu u ratnom rasulu SFRJ ispoljili u
nepreruenom obliku. Osim toga, odsustvo obaveznog potovanja Titovog kulta podstaklo je
mnoge uesnike da slobodnije iznesu neka ranije preutkivana zapaanja. Paljivim poreenjem
opravdani prigovori mogu se razdvojiti od osvetoljubivosti ranijih lakeja. Kritinost prema
harizmatskom voi vremenom se menjala i nije zavisila samo od pritiska partije koja zbog svog
jedinstva titi kult elnika, ve i od stanja opte svesti doba koja nije mogla uvek da uoi
ogranienosti vlastite politike i predvidi tok nekih hazardnih poteza vrha. Trebalo je saekati
trenutak kada se odreena epoha jasnije raspoznaje spolja sa okonanjem nekih snanih
procesa. Iako je epoha za savremenike uvek u izvesnoj meri neprepoznatljiva dok se ne
okona, vienja savremenika nisu izvori drugog reda. Tek sinteza vie perspektiva moe
olakati prepoznavanje sutine odreenog doba. Osim toga, nesumnjivo veliku ugled Tita u
svetu ublaavao je kritinost prema njegovoj unutranjoj politici. Uza sve reeno, treba imati
na umu da nije samo u irokom masama bilo raireno uverenje o nepogreivosti voe, ve i kod
vrhunskih intelektualaca i da u toj okolnosti ne treba potcenjivati uspehe Titove politike. Titova
vizija razvoja bila je na horizontu u velikom delu sveta tada priznate progresivne vizije drutva
socijalizma i mira. Da 20. vek, koji omeavaju 1914. i 1991. godina, nije bio vek socijalizma
i levice, Tito ne bi bio veliki dravnik. Osetivi prilino rano duh epohe, uspeo je da vlastiti
politiki dar uskladi sa poeljnom vizijom drutva svoga doba.
Pisac ove knjige kao savremenik zbivanja koja prikazuje nije bio neutralni posmatra Titove
aktivnosti, ve je najpre bio student, a zatim kao nastavnik Filozofskog fakulteta u Beogradu iz
pozicije vanpartijca kritiki pratio politiku SKJ. Svest o Titu sazrevala je pune tri decenije
prolazei kroz razliite faze kritinosti, od kojih su najvanije svesno ili nesvesno ostavile traga
na stranicama ove knjige. Burna politika zbivanja i tok vremena nuno su saimali utiske i
oblikovali idejnopolitiko opredeljenje pisca, a istraivako iskustvo osmiljavalo je teorijski
pristup sloenoj politikoj pojavi kao to je reim Titove vlasti. Po sebi se razume da ni pievu
svest kao ni ostale pomenute izvore ne treba izuzeti od kritike.
Iz nacrta istraivakog pristupa vidi se kojim se istorijskim vremenima (u Brodelovom smislu)
bavi ova studija o Titu i zato je neophodno suoavati vie istorijskih perspektiva koje se
razlikuju po duini vremenskog raspona. Pouzdanost rezultata istraivanja trebalo bi da povea
poreenje razliitih vremena, ali i izvora. Pomenuti izvori primereni su razliito razdvojenim
vremenima. Tek iz vieslojne perspektive mogu se razumeti razilaenja oko Titove uloge u
misli o drutvu. U protivrenom pluralistikom drutvu dananje razliite ocene Tita mogu se
objanjavati razliitom vizijom poeljnog drutva i porediti npr. sa sporovima oko Bizmarka u
nemakoj istoriografiji ili diskusijama oko Robespjera i Francuske revolucije u francuskoj
misli. Preovlaujua svest vremena jeste uvek selektivna prema prolosti, ali izbor uzora iz
prolosti nije nikada konaan. Danas se na Balkanu istorija preteno poima kao vid uzvienog
nacionalnog dostojanstva, a istoriografija kao sredstvo buenja nacionalnog rodoljublja. U toj
klimi Tito kao nadnacionalni voa demonizira se ili ignorie. Potpuniju celinu Tita dae vreme,
a sa ne manje pouzdanosti budua istraivanja e odmeriti vrednost objanjenja koje se iznosi u
ovoj knjizi. Moe se samo pretpostaviti da e novi imperativ ujedinjenja Balkana nuno
promeniti odnos prema Titu iziskujui preispitivanje njegove moda ne toliko leviarske koliko
kosmopolitske uloge, premda su obe ove komponente tesno povezane. Neccesitas facit ius
(Potreba stvara pravo).

P.S. Ova knjiga je konkretizacija i nastavak istraivanja zapoetog u knjizi Oblici line vlasti
(1994). Zahvalan sam svima koji su mi pomogli: Ministarstvu nauke Republike Srbije, koje je
finansiralo projekat, pomenutim Titovim saradnicima koji su se ljubazno odazvali na moj poziv
da obavimo istraivaki razgovor, kolegama i studentima sociologije sa kojima sam
razmenjivao miljenje, recenzentima i Institutu za politike studije koji se prihvatio tampanja i
ove moje knjige.
9
U Zrenjaninu, januara 1998.

Predgovor drugom izdanju

Od pojave prvog izdanja ove knjige proteklo je skoro est godina. Za to vreme nije otkrivena
nikakva spektakularna nova arhivska gra a o Titovoj aktivnosti, ali se slika Tita ipak menja.
Ovde bi ukratko trebalo uo iti pravce ove promene. U poslednjih nekoliko godina, od
uvo enja i normalizovanja kapitalizma u Srbiji, izmenile su se potrebe nove vladaju e
klase i njenih prate ih medijskih ljubitelja prolosti kod oblikovanja novog poretka se anja.
Osim toga, usled postojane ekonomske krize delimi no je izmenjena i slika socijalizma kod
obi nog oveka. S jedne strane u teku oj politi ko-pojmovnoj borbi za kulturnu hegemoniju
i u revoluciji zdesna antititoizam ne malaksava. S druge strane, pak, profil se anja spontano
se menja jer, pod uticajem krize, socijalizam u svakodnevnom pam enju prima nostalgi nu
crtu. Osim toga, stasava nova, tzv. e-mail generacija ili generacija posnih patriota, formirana
po etkom 21.veka, koja socijalizam ne nosi u iskustvu, ve ga posredno prima kao
autoritarnu i stabilnu prolost. Tito je u novom srpskom kapitalisti kom poretku se anja
preobra en u antiheroja, slo enost njegove vlasti je i u nauci redukovana na stereotip u cilju
homogenizovanja nacije, a od 2000. i zbog slu benog normalizovanja kapitalizma. Antititoizam,
kao obrazac i imperativ kolektivnog pam enja, premda razli ito akcentovan, skoro da je
podjednako rairen kod liberala i konzervativaca. Jednozna na osuda titoizma udobnija je od
njegove slo ene rekonstrukcije, a slika istorije brzo se prilagodjava novim potrebama.
Antititoizam ujedna ava razli ite politi ke alternative i stvara uniformni antitotalitarni
politi ki jezik ija je va na komponenta vizija klju nog kumrova kog d elata.
Tito je u sreditu savremenog pam enja jugoslovenskog socijalizma. Ko ka e komunizam,
ka e Tito. Tito je klju ni simbol u epohalnom zaokretu izme u dve istorije pobednika. Svedoci
smo, naime, zaokreta od monumentalne komunisti ke istorije u Ni eovom smislu ka istoriji
Titovih rtava koju piu novi pobednici. im je pam enje Tita odmrznuto on se preko no i
preobratio iz heroja u antiheroja. Ova knjiga jeste pisana kao kritika monumentalne
komunisti ke istorije, ali i kao protivstav novoj monumentalnoj antititoisti koj istoriji.
Prolost je stalno instrumentalizovana u pravdanju dr ave i njene slave. Hladna ocena Tita,
liena moralizma i ose ajnosti, mogla bi da bude subverzivna antiteza pam enju kao osnovi
mo i.
Srpska istoriografija pratila je hegemonu slu benu kulturu se anja, rtvuju i saznajna
na ela. U Srbiji je komunisti ki antifaizam postao suvian tek u drugoj fazi konverzije posle
pada Miloevi a, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, preko spoja
nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu demokratskog nacionalizma. Titovi
protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma. Inauguracijom dva
antifaisti ka pokreta ( etni kog i partizanskog) relativisana je Titova ratna harizma. Oko
kastracije druge va ne strane Titove harizme, antistaljinizma, nije se ni trebalo mu iti, jer se
antistaljinizam nije uklapao u teku i hegemoni antitotalitarizam.
Doma a, prete no nacionalisti ka istoriografija i dalje se trudi da uravnote i sliku o Titu,
tj. da odgovori na jednostranosti komunisti ke istoriografije novim jednostranostima,odnosno
da glorifikaciju Tita zameni njegovom demonizacijom. Odmah treba re i da osporavanje Tita
nije teklo paralelno sa razvojem slu benog nacionalizma u Srbiji. U periodu gra anskog rata i
Miloevi eve vlasti slu bena ocena Tita bila je u srpskim ud benicima istorije izbalansirana,
etni ki antifaizam jo nepriznat, a politika srpskih kvislinga nije bila jo rehabilitovana.
Nakon pada Miloevi a, pre svega zbog spoljnopoliti kih razloga, u slu benoj politici
izme u 2000. i 2004. godine nacionalizam jeste donekle ubla en, ali zato ocene Tita nisu
postale odmerenije, ve , za razliku od ocena iz Miloevi evog re ima, jo jednostranije. To
najbolje pokazuje poslednja revizija slike Tita i antifaizma u srednjokolskim ud benicima
istorije u Srbiji 2003. Tu su u antifaizam uklju eni etnici, ime je ovaj pojam relativizovan,
a i slika Tita time je izmenjena. Kapitalizam, koji je u Srbiji uveden 2000. godine tra io je, uz
10
to, i dodatno jo sna nije odbacivanje Tita kao komuniste. Nasuprot slu benoj politici,
odredjeni zaokret u pravcu pozitivnije ocene Tita, medjutim, uo ava se kod vidjenja
socijalizma obi nih gra ana. Sa ja anjem nejednakosti i pogoranjem polo aja irih slojeva,
socijalizam i Tito se u se anjima javljaju u pozitivnijem svetlu. Nova istra ivanja slike
prolosti u svakodnevnici Srbije 21. veka to jasno pokazuju. Dakle, slika Tita se u doma oj
stvarnosti neravnomerno menja u svojim razli itim segmentima: dok u istoriografiji i
slu benoj politici se anja ja a antititoizam, u pam enju obi nih ljudi proces je obrnut.

Slike prolosti, kao sastojci ideologije, imaju aktivnu ulogu. Kada se prou avaju krupne
li nosti iz prolosti sve jasnije biva okolnost da nisu samo oni bili akteri, nego da je i slika o
njima (pozitivna ili negativna ) tako e inilac razvoja. Razli ito akcentovane slike Tita bile
su aktivni idejni inioci zbivanja u Jugoslaviji u minulih petnaestak godina. Najpre je Savez
komunista Srbije od 1987. do 1990, zaklanjaju i se Titovim autoritetom, pokuao da izmeni
odnose u federaciji. Zatim je u periodu vlasti SPS-a Tito ignorisan, iako u slu benim slikama
prolosti nije jednozna no demonizovan. U ovom periodu Tita je najvie demonizovala
srpska opozicija nekriti ki poistove uju i Tita i Miloevi a. Kritika Miloevi a tekla je
uglavnom preko antititoizma. Uzgred re eno, to se vie nastoji da se poka e da su nai
politi ki neprijatelji, me u sobom prijatelji, to je politizacija upadljivija. Izjedna avanje Tita
i Miloevi a je primer poistove ivanja ove vrste. Nakon 2000. premda emotivno hladnije,
slu beno odbacivanje Tita je izri itije, jer je osporava komunisti ki antifaizam. Ipak za
nacionalni poraz retko mogu biti odgovorna dva ravnopravna krivca, demonizacija tra i
jednoga to je Miloevi . Donekle potisnut, Tito je danas kao upropastitelj u senci
Miloevi a, ali je njegov prete a, u vertikali restaurativnog srpskog antikomunizma.

Razmatranje savremene slike Tita va an je deo prou avanja njegove istorijske uloge. Titov
u inak jo traje, danas u obliku aktivnog uticaja njegove prera ene slike. Istorijski na in
posmatranja uvek je usmeren ka sadanjosti. Istorijska svedo anstva prevode se na jezik
sadanjice, pa se i istorijski zna aj prolih doga aja uvek meri u svetlu istori arevog
opa anja sadanjice. Ovaj istra iva ki prioritet istaknut je tamo gde su u sreditu
prou avanja procesi, a ne gola zbivanja. Analisti ko vidjenje istorije uvek je
dvodimenzionalno: ono se kre e oko ta aka iz prolosti, ali i oko posmatrane sadanjice.
Suo ene su prole istorijske perspektive na ondanju prolost, sadanjost i budu nost, s
jedne, i dananja gledanja s druge strane, na taj na in, da se i uo avanjem razlika izmedju
njih mogu itati istorijske promene. Nijedan konkretnoistorijski sklop ne mo e dovoljno
objasniti konkretni dogadjaj: uvek je potrebno razlikovati istorijsku perspektivu prolosti (tj.
budu nost koja je tada bila pred istori arima) i budu nost prisutnu kod savremene slike
prolosti. Klju ne ta ke istorijske promene jesu one prole situacije koje su pod uticajem
novih kolektivnih iskustava i na ina posmatranja, trajno izmenile perspektive gledanja na
sadanjost, prolost i budu nost. Dakle, ne svi minuli dogadjaji , nego samo oni koji imaju
potencijal da dalekose no izmene tuma enja istorijskih spletova, jesu istorijski zna ajni. To
su zbivanja koja su kadra da trajno revolucioniu sliku istorije. U ovom pogledu kod nas je,
uprkos krupnim promenama dr ave i drutva, slika Tita i socijalizma jo uvek u previranju.
Nesre eno stanje nije stvorilo uslove da se se anje na Tita ohladi i lii iracionalnih
sastojaka u sve svoje tri dimenzije: politi koj, nau noj i u pam enju obi nih ljudi.

11
Slika Tita ipak ne zavisi samo od potreba dananjice, nego i od poimanja istorije. Jo je Nie
uoio da postoje tri naina razmatranja istorije: monumentalno, antikvarno i kritiko. Kada je
u pitanju Tito, antikvarno je branila slubena komunistika istoriografija za vreme Tita,
monumentalnom poimanju nacionalnog, vraa se istoriografija nakon sloma socijalizma, a
tree, kritiko, ponajmanje je mogue instrumentalizovati. Moda je suvino podseati da
kritiko poimanje socijalistike prolosti, nije monumentalno ni antikvarno, tj. ne govori o njoj
kao o dobu totalitarnog mraka, niti neguje nostalgina seanja na socijalistiku prolost, ve
nastoji da proceni njegovu racionalnost u vlastitom dobu i aktivnu ulogu razliitih seanja na
socijalizam nakon smene epoha. Drugim reima, zbivanja i linosti jesu uticajna, ali aktivnu
ulogu imaju i slike koje se o njima stvaraju. Tito nije bio upropastitelj, nego vet dravnik koji
je i greio. Titov kult je u socijalizmu imao kosmopolitsku, ali i konzervativnu ulogu, a nakon
sloma socijalizma demonizacija Tita bila je vaan segment nove drutvenointegrativne misli.
Dakle, analistiko vidjenje istorije, koje traga za procesima, a ne samo za zbivanjima, time
prevazilazi fetiizovanu pretenziju ka objektivnosti istoriografije, dijalektiki sagledavajui
uvek njenu drutvenu uslovljenost i ugradjujui ovu uslovljenost u procenu njene saznajne
vrednosti. Tita treba posmatrati u sklopu njegovog vremena, ali uvek imati na umu i ulogu
njegove slike u savremenosti. Hermeneutika bi mogla da pomogne razumevanju smisla grupa
i pojedinaca u Titovom dobu, a kritika ideologije treba da objasni upotrebu Tita danas.

Reeno pojmovina Jana Asmana danas je na Zapadnom Balkanu u toku proces prelaza sa
komunikativnog (doivljenog) na kulturno (posredovano) pamenje Tita. Stasavaju generacije
koje ga ne pamte, Tito je za njih samo simbol prolosti. Miljenje o njemu formiraju posredno.
Promena generacija nuno vodi istorizaciji socijalizma. Vie se ne radi o tome ta se odista
zbilo, ve o tome kako se prolost predstavlja i osavremenjava. Re je sve vie o upotrebi
prolosti, a posrednici prolosti postaju znaajniji od same prolosti. U tom pogledu upadljiva
je razlika izmeu slubene politike seanja u bivim jugoslovenskim republikama, koja Tita
demonizira i ignorie, i javnog mnjenja koje Tita svuda pozitivno vrednuje. I ovde je
istoriografija blia slubenoj politici nego javnom mnjenju. Upadljivo negativna slika Tita
kod domaih nacionalistikih elita odudara od pozitivne slike Tita u spontanom kolektivnom
pamenju. Nova epohalna svest globalizacije stvorila je novu globalnu evropsku zajednicu
seanja i vrednosti. Tito u kolektivnom pamenju novih generacija postaje simbol raznih
vrednosti i medijski egzotina linost. On se uglavnom u negativnom smislu popularizuje, ali i
instrumentalizuje i trivijalizuje. Bliom analizom bi se mogla pokazati raznovrsnost seanja na
Tita koja se diferenciraju i usitnjavaju. U zavisnosti od potrebe celina se uvek iskrivljava. U
ovoj knjizi pokuava se ouvati relativno celovita slika Titove uloge, sa svim rizicima koje
nosi poduhvat ove vrste.

U drugo izdanje knjige dodato je 10. poglavlje, a 12. poglavlje je prera eno. Ostali delovi
neznatno su dora eni.

U Zrenjaninu marta 2004.

T.K.

12
I

IZMEU AUTORITARNOSTI I MODERNIZACIJE

- o politikoj kulturi nerazvijenih -

Vaan sadrinski segment teorijskog okvira za istraivanje reima nepodeljene i line vlasti
jeste definisanje njihove istorijske funkcije. Najoptije govorei, istorijska funkcija reima
sastoji se u podsticanju ili spreavanju (ubrzavanju ili koenju) razvoja shvaenog kroz
dimenzije modernizacije i progresa. U nerazvijenim delovima sveta neravnomernost razvoja
odve je upadljiva da bi se olako prihvatila sholastika liberalnoburoaska formula da je jedino
liberalizacija skopana sa modernizacijom, zatim da se liberalna demokratija najbolje
prilagoava dinamici modernizacije (Fukujama) i da slom evropskih jednopartijskih
socijalistikih reima oznaava kraj istorije i definitivni trijumf liberalizma (Heller 1996).
Ovde se izneta naelna ocena o liberalizaciji kao glavnom ili jedinom agensu modernizacije
nee opovrgavati prikazivanjem iskustva istorijski uticajnih oblika line vlasti koji su ubrzavali
razvoj od antike do novovekovnog apsolutizma (vidi Kulji 1994), niti e se osporavati njena
krutost iskljuivo na iskustvu realnog socijalizma, ve i na iskustvu nekih reima nepodeljene
vlasti u nerazvijenim zemljama naeg veka, nastalih u razliitim tradicijama politike kulture.
Trebalo bi ukratko razmotriti pitanja: (1) u kojim uslovima su reimi nepodeljene vlasti bili
agensi modernizacije, i (2) na koji nain je tradicija politike kulture odreivala krnji i
autoritarni put modernizacije?

* * *

Politika tradicija je na razliit nain prenoeno i manje ili vie ustaljeno politiko iskustvo, tj.
skup glavnih oblika reavanja drutvenih sukoba u kojima mogu prevladati racionalni ili
iracionalni sadraji. Pretpostavka modernizacije je racionalizacija, a u politici, kao i ostalim
delatnostima, to je odvajanje od religije, a zatim prihvatanje tehnolokih i ekonomskih novina,
podsticanje horizontalne i vertikalne pokretljivosti, jaanje zakonitosti, sticanje ire podrke
stanovnitva i manje korienje prinude.
S obzirom da modernizacija ne poiva uvek na manje ili vie dobrovoljnom prihvatanju novih
iskustava (usled otpora tradicije ili nedostatka institucionalnih kanala), ona nije uvek ni
skopana sa jaanjem podeljene vlasti (izuzetak je evropski liberalizam 19. veka). ei su
primeri nametanja modernizacije autoritarnom praksom nepodeljene vlasti koja se oslanja na
tradicionalnu politiku kulturu (jednopartijski socijalistiki reimi i autoritarna vlast u
nerazvijenim zemljama) ili surovo uvrenje kapitalizma uz pomo klasinog ropstva kao u
SAD 19. veka. Dakle, autoritarni spoj modernizacije i tradicionalne politike kulture obeleio je
razvoj mnogih reima, razvijenih i nerazvijenih, leviarskih i desniarskih. Kod reima
nepodeljene vlasti nije lako ralaniti spoj tradicije i moderne i meriti uticaj pojedine
komponente. Najvanije komponente modernizacije su: tehniko-ekonomske promene
(industrijalizacija, urbanizacija i racionalizacija obrazaca ponaanja u oblasti rada), idejno-
ideoloka (laicizacija prosveivanje, kosmopolitizacija), drutveno-ekonomska (horizontalna i
vertikalna pokretljivost, smanjivanje drutvene nejednakosti i eksploatacije) i izmena
tradicionalno autoritarne politike kulture (racionalizacija uprave, jaanje zakonitosti i podele
vlasti). Premda povezane, navedene komponente nisu uvek ile jedna s drugom, ve je razvoj
tekao neravnomerno, a modernizacija najee bivala nepotpuna. Dugo je anglo-amerika
pravna drava u metropoli i kolonijama poivala na klasinom ropstvu, internacionalistiki i
laicizirani socijalizam na monopolskoj kadrovskoj upravi, a danas krupne tehnoloko-
ekonomske promene u Treem svetu nesmetano sapostoje sa razliitim oblicima razjarene
tradicije i verskog fundamentalizma. U drutveno-ekonomskom i ideolokom pogledu aroliki
reimi poivaju danas na spoju vlastitih autoritarnih trdicija i tehniko-ekonomski skraene
13
modernizacije, koja sporo menja ustaljene obrasce drutvenog ponaanja i politiku kulturu.
Neki zapadni teoretiari modernizacije, od kojih je najpoznatiji S. Hantington (Huntington) ak
su izriito tvrdili da je diktatura conditio sine qua non procesa razvoja jer garantuje neophodnu
politiku stabilnost i poredak u zemljama sa institucionalno labavom mreom za reavanje
politikih sukoba. Demokratija moe biti cilj, pisao je Hantington, ali je kao razvojni inilac
kontraproduktivna (Cit. prema Lee, 1995, S. 245). Sporei Hantingtonovu tezu o diktaturama
kao ubrzavaocima privrednog razvoja u Istonoj Aziji (Singapur, Tajvan, Koreja) Li tvrdi da je
ovde osnova razvoja bila jeftina radna snaga, otvoreno severnoameriko trite i povoljni
krediti. Svuda su zabranjeni trajkovi, a obogaeni srednji slojevi vie nisu bili zainteresovani
za liberalizaciju reima. Ovde je vano uoiti da je svest o vaspitnoj i ekonomskoj moi
nepodeljene vlasti bila rairena i izvan kruga marksista, koji su drali da je nakon revolucije u
nerazvijenim sredinama najvanije modernizovati zemlju, i da je u toj fazi ideja demokratskog
socijalizma izgledala veini kao luksuz.
Premda autoritarne mere mogu podsticati modernizaciju, ipak neprevladana tradicija autoritarne
politike kulture omoguava tek nepotpunu modernizaciju. Potencijal autoritarne politike
kulture je gotovo svuda u svetu prisutan, ali je ipak najupadljiviji u nerazvijenim zemljama.
Ovde bi trebalo pokazati neke raznolike idejne osnove autoritarne politike kulture u
savremenom svetu i granice njihovog modernizacijskog potencijala.
Ako se u najirem ekumenskom okviru izuzmu neke primitivne kulture (Polinezijska ostrva,
neke zajednice crne Afrike, neki brdski bu-distiki narodi u jugoistonoj Aziji, nepismena
amazonska plemena, Eskimi i sl.), ostaju iroka podruja Treeg sveta koja do sada nisu razvila
politiku kulturu iole uoljive podeljene vlasti. Prisutne su raznolike verzije autoritarne
politike kulture izrasle iz spoja nedemokratske dravne tradicije i razliitih obrazaca
iracionalnog ponaanja (Mansilla 1995, S. 19). Modernizacija, dodue nepotpuna, koja
nesumnjivo tee i u ovim drutvima, nije liena uticaja domae tradicije, iako se autoritarni
reimi oslanjaju na razliita evropska iskustva nepodeljene vlasti (jednopartijski socijalistiki
reimi sa marksistikom vizijom razvoja, nestabilne vojne diktature u manje ili vie vazalnom
odnosu prema metropolama, verskofundamentalistiki autoritarni reimi i sl.). U tehnoloko-
ekonomskom pogledu modernizacija savremenog Treeg sveta nalikuje iskustvu ranog
socijalizma (nadmo kolektivistikih i neliberalnih sadraja), dok u idejno-ideolokom pogledu
postoje krupne razlike izmeu naina autoritarne mobilizacije stanovnitva (prosvetiteljski
racionalistiki marksizam i razliiti oblici iracionalnog fundamentalizma). Nunost
modernizacije nametala je hibridni spoj autohtone, premoderne politike kulture i uvezene nove
tehnologije, s jedne, i jednostrano prihvaene i s njom skopane organizacije rada, s druge
strane. to je prisutniji uticaj religije to je ugroenija autonomija pojedinca, a drava kao
otelovljenje boje volje ne trpi nikakvo ograniavanje vlasti. U islamskom svetu preindustrijska
antiindividualistika politika kultura usmerava razvoj utemeljen na nauno-tehnolokoj
revoluciji, odstupajui samo od naela koja se kose sa pravilima funkcionisanja tehnologije
(nema verskih prepreka korienju savremene tehnologije raunara i naoruanja). Tehnoloka
modernizacija sapostoji sa tradicionalnom autoritarnom politikom kulturom: religija je stoer
drutvene integracije (premda je i u islamskom cezaropapizmu svetovni vladar stareina crkve),
nema podele vlasti ni slobodnog ispoljavanja miljenja, emancipacije ena, zatienih prava
pojedinaca itd. Vlast jer u svakom pogledu nadmona nad pojedincem, jednopartijski sistem je
dinamiki obrazac budunosti, a verski harizmatski voi su i politiki elnici (Saudijska
Arabija, Juni Jemen, Iran, Libija). Autoritarni iracionalni sadraji islamske dogmatike
neizostavni su delovi kolektivne svesti ugraeni u tekue procese modernizacije i proglaeni
venim. Aklamacija je i dalje uobiajeni obrazac politikog sauestvovanja, retke su slobodne
rasprave o kljunim problemima, a demokratija se svodi na uspenu strategiju mobilizacije
(Mansilla 1995, S. 22). Oivljena tradicija u obliku reislamizacije (kao pojaanog traganja za
vrim grupnim identitetom, pretpostavkom otpora, izmeu ostalog, i kolonijalnom pritisku
razvijenog kapitalizma) pokuava se spojiti sa savremenom tehnologijom. Odnos nerazvijenih
prema metropolskoj civilizaciji je dvoznaan: tehnoloki sadraji su privlani, ali se
istovremeno estoko osporava politika kultura i racionalizam Zapada. Apsolutizovanje
14
verskog fundamentalizma je reakcionarni oblik otpora amerikom imperijalizmu. U ovim
zemljama parcijalna modernizacija svodi se na tehnoloko jaanje drave praeno oivljenim
fundamentalistikim i nativistikim povratkom izvornim iracionalnim nacionalnoreligijskim
sadrajima. Aktiviranje pomenutog naslea, po pravilu, prikriva politiku kulturu despotizma,
samovolje, potinjenosti i iracionalnosti, prikazujui ih kao nacionalni oblik demokratije. Ipak
isticanje svetog i bespogovornog autoriteta drave, vlade i partije na protivrean dijalektian
nain pogoduje nekim zahtevima modernizacije. Naime, iracionalno pravdana centralizacija
slama stare lokalne plemenske veze i lojalnosti, slino uinku koji su u antici imali kultovi
vladara-bogova Aleksandra Velikog i Julija Cezara, ruei republikanski partikularizam
monarhijskim centralizmom (Kulji 1994). Nepogreivost despotskog voe (ajatolaha, eika i
sl.), jedinstvena obavezna, verom proeta ideologija, strogo kanjavanje aktivnosti protiv
takoe svete dravne uprave i povreda kulta vladara primitivni su oblici centralizacije dravnog
autoriteta, vanog uslova tehnoloke i drutvene modernizacije. Oivljena autoritarna tradicija
time se, svesno ili nesvesno, javlja kao sredstvo eljene centralizacije i modernizacije. Slepo
potovanje tehnologije, kapitalistika industrijalizacija i urbanizacija, u fundamentalistikim
islamskim zemljama odvija se naporedo sa demoniziranjem prosvetiteljskih i svetovnih
ideologija (liberalizma i socijalizma). Hibridni spoj oivljenog verskog konzervativizma i
instrumentalne racionalnosti daje ambivalentni ton krnjoj modernizaciji islamskih zemalja i
njihovom protivrenom otvaranju prema svetu.
O odnosu konfuijanstva i modernizacije u Istonoj Aziji bilo je vie oprenih miljenja.
Svojevremeno je vodei antikonfuijansku kampanju Mao Cedung bio blizak gleditu M.
Vebera da je konfuijanstvo smetnja revolucionarnom razvoju. Deng Hsiaoping je rehabilitovao
konfuijanstvo, a u Maleziji i Indoneziji autoritarni reimi pravdaju se tradicionalnim
vrednostima i privrednim uspesima. Tvrdi se da su azijatske vrednosti garant privrednog
uspeha, o emu svedoe iskustva Tajvana, June Koreje i Singapura, a istovremeno i bedem od
socijalne patologije moderne tj. Zapada (Lee 1995, S.250). Autoritarnom tradicijom lako se
pravda otpor promenama, a privredni uspesi mogu sluiti istoj svrsi.
Slino proimanje modernizacije i tradicije moe se uoiti u spoju iberijsko-katolikog naslea
i autohtone politike kulture latinoamerikog prostora. Bolivijski sociolog Mansilja svedoi da
je modernizacijski udar u Latinskoj Americi jo uvek praen snanom autoritarnom tradicijom:
nacionalistiki populizam, sklonost harizmatskim voama (caudillismo), centralizmu i
birokratizaciji. Tri su izvora savremenog latinoamerikog autoritarizma: prekolumbovsko
naslee, iberijsko-katolika tradicija i tehnicistiko krnje prihvatanje zapadne metropolske
civilizacije (Mansilla 1995, S. 25). Strogo hijerarhijski piramidalno struktuirani poredak kulture
Acteka i Inka, u kom nije bilo mesta razvoju pojedinaca ni manjine, poivao je na totalnoj
poslunosti podvlaenih i neogranienom autoritetu vlasti (to se i danas sree meu
Indiosima) i jo uvek nije razvio obrazac reavanja sukoba iznad parohijalnog nivoa. Ovo
naslee podudarilo se sa iberijsko-katolikom vizijom vlasti, ouvavi zajedniki autoritarni
obrazac ponaanja. Misionarsko katolianstvo, koje je panija napustila u 19. veku
pribliavajui se evropskom liberalizmu, u latinoamerikim dravama,meutim, konzervisano
je u okrilju premoderne politike kulture. Slino islamskim zemljama, ovo naslee, proslavljeno
u ratovima za nezavisnost, shvata se kao osnova samosvojnog nacionalnog identiteta i orue
otpora zapadnim metropolama i stranim modelima. Za razliku od britanske kolonijalne
prakse, panija je kolonijama ostavila tradiciju snane centralistike drave kojoj je pojedinac
potpuno podreen. Latentna modernizacija, koju je u dugom periodu kolonijalne vazalnosti
nametala metropola svojim posedima radi uspenije eksploatacije, ostavila je traga na snanoj
centralizaciji latinoamerikih drava. Politiki ivot se odvija u glavnom gradu i unutar
oligarhijskih vrhova dravnog, vojnog i privrednog aparata. Za razliku od Zapadne Evrope, gde
je jo od kasnog srednjeg veka spor hijerokratske Rimokatolike crkve i snane svetovne vlasti
bio osnova plodne napetosti iz koje e nakon apsolutizma izrasti buroaska pravna drava sa
podelom vlasti, u Latinskoj Americi ovaj sukob nije imao pomenuti znaaj. Ovde je katoliki
konzervativizam centralizacijom podsticao modernizaciju, ali i pravdao prozelitizam i brutalnu
eksploataciju nehrianskih domorodaca. Autoritarna politika kultura, nastala sinkretikim
15
spojem domaih i iberijskih idejnih sastavnica, do danas je ostala okvir pravdanja nestabilnih
vojnih reima u poluvazalnom odnosu prema amerikom imperijalizmu, koji im je dozirao
eljeni nivo pravne dravnosti.
Modernizatorski potencijal socijalistikih reima bio je upadljivo vei od prethodno pomenutih,
ali je u odnosu na ostale komponente tradicije prevladavanje autoritarnog politikog naslea
nesrazmerno zaostajalo. Socijalistika modernizacija je, pored tehnoloko-ekonomskog
ubrzanog razvoja nerazvijenih podruja, pokrenula iroke procese laicizacije i prosveivanja i
podstakla horizontalnu i vertikalnu drutvenu pokretljivost i ravnomerniju preraspodelu
nacionalnog dohotka. Socijalizam je prekoraio jednu vanu granicu liberalnoburoaske
modernizacije i politike kulture uvodei, dodue, uz nove iskljuivosti, potpuno svetovno
pravdanje vlasti. Buroaski liberalizam se u svojim svetovnim verzijama protivio crkvenom
konzervativizmu i hijerokratskim pretenzijama klera, ali je po pravilu religuju smatrao nunim
sredstvom podvlaivanja niih klasa. Gruba mistika hrianskog spiritualizma je due
pripadnika svih klasa, od antike do kapitalizma, proglasila jednakim pred nebeskim tribunalom,
a u stvarnosti je podvlaenima propisivala pokornost kao religioznu dunost. Komunisti, pak,
nisu delili bojazan konzervativaca da ateizam proglaava svetim nered meu ljudima budui da
pretpostavlja anarhiju na nebu. Raskid sa verskim dogmama bio je znaajan potencijal
izgradnje modernije politike kulture, ali je modernizacija u ovoj oblasti ostala nedovrena
izmeu ostalog i zbog neprevladanih ostalih nereligijskih komponenta tradicije. Pri tome bi
trebalo razdvojiti okolnosti za koje su komunisti odgovorni od onih za koje nisu. Politika
kultura komunistikih partija koje su osvojile vlast stvarana je mahom u ilegalnim uslovima
drutava zaostalih u razvoju i za ove uslove komunistiki kadrovi nisu odgovorni. Jo se Kaucki
zapitao da li je Francuska revolucija kriva za nasilje masa, ili je, pak, odgovorno vaspitanje koje
je narodu vekovima nametala najvia vlast demonstrirajui politiku kulturu brutalnih muenja
i obrauna kojom je i sama svrgnuta. Pisao je da je teror masa 1789. nastao pod utiskom javnih
brutalnosti i muenja koje je monarhija stoleima praktikovala zastraujui podvlaene
(Kaucki 1985, str. 80). U tradiciji ove politike kulture su i Lenjinove rei da buroaziji treba
oteti oteto. Za svaku politiku kulturu odgovorni su njeni tvorci, a ne podvlaeni. Komunisti
nisu bili odgovorni za zateenu politiku kulturu, ali su, s druge strane, odgovorni za
autoritarnu nadogradnju nekih njenih vanih segmenata, pogotovu s obzirom na okolnost da su
se rado predstavljali kao radikalni negatori prethodnog stanja.
Naslee u kom je formirana politika kultura razvijenog evropskog socijalizma bilo je prilino
postojano i dugo se opiralo promenama uspevajui neretko da nametne vlastite norme novim
revolucionarnim kadrovima. ine ga idejni sadraji i organizacioni obrasci formirani u
razliitim periodima istorije proimanjem lokalnih i metropolskih inilaca. Za istonoevropski
socijalizam sredite je bila boljevika politika kultura koja je manje ili vie uspeno nametana
izvansovjetskim reimima. Oblikovana je tokom protivrenog procesa osamostaljivanja i
jaanja Rusije kao svetske sile. Ovde treba pomenuti samo najvanije dravno-pravne
komponente ruske politike kulture. Autohtoni razvoj Rusije preseen je mongolskom
najezdom polovinom 13. veka, a nastavljen je poetkom 16. veka nakon oslobaanja od Zlatne
Horde. Usled odsustva dodira sa hijerokratskom Rimokatolikom kulturom uticaj Mongola u
Rusiji se proimao sa vizantijskim cezaropapizmom. Koje su glavne i dalekosene tekovine
ovog procesa? Stvorena je osobena verzija patrimonijalnog feudalizma sa nesigurnim privatnim
zemljoposedom. Stoleima kasnije staleko plemstvo e biti u daleko vazalnijem poloaju od
cara nego u Zapadnoj Evropi. Otuda nedostatak konstitucionalnih ustanova. Vizantijsko
mistino pravoslavlje slavilo je vladare kao ivu sliku Gospodnju lienu bilo kakvih
republikanskih primesa. U krutom pravoslavnom cezaropapizmu crkva i drava dugo su bile
stopljene u jedinstvenu hriansku zajednicu, a car je bio gospodar crkve. Pod vizantijskim
uticajem stvorena je osobena konzervativno pravoslavna paternalistika vizija vladara spasitelja
cara bauke, koji nije, kao na Zapadu, imao konkurenta ove vrste u papi. Uticaj Mongola
dugo je bio vidljiv u krivinom pravu, na planu vojne organizacije i diplomatije. Mesijanska
vizija svete Rusije i religijska apologija ruskog carstva u uenju o Moskvi kao Treem Rimu i
nastavljau vizantijske imperije stvorila je tvrde obrasce ruske politike eshatologije koji su u
16
preruenim oblicima kao balast tradicije pritiskali i politiku kulturu Sovjetskog Saveza. Ruski
car kao svedritelj svekolikog hrianstva svojom ekumenskom pretenzijom optereivao je i
svoje republikanske naslednike. Njegovo odluno cezaropapistiko odbijanje svake mogunosti
uplitanja svetenstva u dravne poslove i ne manje vrsto pokoravanje stalekog plemstva bilo
je najjaa brana konstitucionalizmu. Od Ivana Groznog do poslednjeg Romanova samodrtvo je
bila carska dunost pred bogom. Samodrac vlada po milosti bojoj i nije potinjen nikakvoj
zemaljskoj vlasti. U stalekom zapadnoevropskom feudalizmu otpor organizovanog plemstva,
naroito vitekog, i pape, zalaganjem za bezlinu monarhiju i apstraktnu krunu, stvarao je
drugaiju konstitucionalnu politiku kulturu zapadnoevropskog lenskog feudalizma, razlikujui
je od druge celine koju su inili vizantijski, osmanski i ruski prebendalni feudalizam. Glavne
razlike izmeu ovih celina bile su u stupnju sigurnosti zemljoposeda, snazi stalekog plemstva
i uticaju crkve. Sekularizacija drave i oivljavanje rimskog prava je u Zapadnoj Evropi noena
materijalnim interesima graanskih slojeva u usponu, koji su posed steen u prekomorskoj
ekspanziji eleli da vre osiguraju od hegemonije vladara. Sve do novovekovnog apsolutizma
na Zapadu je poglavarska vlast bila razdvojena na crkvenu i svetovnu oblast, a unutar ove
poslednje bila razmrvljena lenskim podelama. Feudalno-staleka podela vlasti opirala se
apsolutizmu, dok je na Istoku bilo cezaropapistiko poglavarstvo sa birokratsko-centralistikom
strukturom. Ovde se dravi nije protivila organizovana hijerokratska mo, pa otuda pravoslavni
Istok u Srednjem veku nije poznavao nikakvu celovitu doktrinu o prirodnom pravu niti o pravu
na otpor. Ovo, pak, uenje Rimokatolika crkva uvek je koristila u sukobu sa uzurpatorskom
svetovnom vlau.
Sumnju u legitimnost vlasti i pravo na otpor unee u Rusiju tek socijalistike ideje, to su u
Zapadnoj Evropi uinile druge politike snage znatno ranije. Neravnomerno irenje ovih i
docnijih prosvetiteljskih ideja iz 18. veka (u Rusiji odozgo vojno-birokratskim reformama, na
Zapadu ranije snagom relativno samostalne mlade trgovake buroazije) jo vie je produbilo
razlike u vizijama poeljne zamisli politike. U 19. veku legalno postojanje organizacija
radnikog pokreta u Zapadnoj Evropi e nasuprot zaverenikoj aktivnosti levice u Rusiji biti
samo naredna karika u lancu politike kulture koja e jo vie produbiti pomenute razlike.
Modernizacijski uinak racionalistikog marksizma bio je u Istonoj Evropi upadljiv, ali i
hazardan, jer je, dijalektiki posmatrano, radikalne promene uvodio sredstvima oblikovanim u
autoritarnom nasleu. Osobenost modernizacije nije toliko leala u osnovnim ciljevima
(centralizacija, razvoj teke industrije, puritanska radna etika, urbhanizacija, privredni rast itd.)
koliko u nainu organizacije proizvodnje, izmeni karaktera vlasnitva i drutvene strukture.
Zadatak socijalistike modernizacije bio je uvoenje svih tehniko-tehnolokih dostignua
industrijalizacije, ali uz izbegavanje nepravdi kapitalizma. Najsnanija idejna poluga ovog
procesa bila je racionalistika marksistika beskonfliktna vizija modernog drutva. to je
eljene promene valjalo izvesti bre, to su autoritarni obrasci bivali aktuelniji, jer su naglije
promene izazivale vei otpor. Kombinovanom i s vrha ubrzavanom procesu modernizacije i
izmene drutvene strukture tradicionalna autoritarna politika kultura nije uvek bila smetnja.
Neznanje, govorila je Klara Cetkin (Zetkin), je u odreenoj meri olakavalo revoluciju, titei
mozgove od kontaminacije buroaskim idejama. Lenjin se sa tim slagao, dodajui da to vai
samo za odreeno razdoblje u fazi nasilnog prevrata, ali se analfabetizam teko moe pomiriti
sa zadacima izgradnje. Ponavljao je da se socijalizam ne moe graditi bez sveopteg osnovnog
obrazovanja.
Da modernizaciju uspenije ubrzavaju autoritarni od liberalnih reima, bio je uveren i ameriki
ekonomista Karl de vajnic (Schweinitz). On je polovinom 1960-ih ak tvrdio da se liberalno-
demokratska tradicija Zapada protivi najveem broju procesa modernizacije 20. veka, a da je u
19. veku uspean spoj liberalizma i modernizacije bio rezultat jedinstvene i neponovljive
koincidencije specifinih okolnosti. Prihvatajui ovu tvrdnju, Mansilja dodaje da savremenim
procesima modernizacije na periferiji vie pogoduje autoritarna politika kultura, a da liberalni
obrasci u svetskim razmerama imaju u tom pogledu sporednu ulogu (Mansilla 1995, S. 28).
Sloili se ili ne u celosti sa pomenutim izriitim ocenama, jedno je van spora: odnos autoritarne
politike kulture i modernizacije jeste daleko sloeniji nego to se to danas priznaje u misli o
17
drutvu optereenoj razliitim verzijama postsocijalistike pomodne i neistorine liberalne i
konzervativne eshatologije.
Svaka politika kultura je pritisnuta tradicijom koja na razliite naine ograniava eljene
ciljeve modernizacije. Jedan od naina kako da se dopre do odmerenog sagledavanja uticaja
tradicije, tj. izbegne njeno jednostrano precenjivanje ili potcenjivanje, jeste ralanjavanje nekih
vanih tradicijskih segmenata koji ponajvie oblikuju politiku kulturu. Fatalizam je uoljiv kod
gledita koja apsolutizuju uticaj tradicije i prebacuju odgovornost politike na nepovoljno
naslee. Isticanje postojanog i sporo promenljivog modelski shvaenog tipa etnikog
mentaliteta je jedna verzija ovog tumaenja (npr. violetne balkanske boljevizmom
modifikovane autoritarne crte linosti).
S druge strane, neistorino poreenje nerazvijenih i zemalja zakasnelog razvoja sa
metropolskim kolonijalnim silama neopravdano potcenjuje uticaj naslea i voluntaristiki
veruje u mogunost brisanja neravnomernosti razvoja primerenom politikom akcijom.
Autoritarna politika kultura, dugo oblikovana protivrenim i nepovoljnim uslovima razvoja,
sastoji se iz vie komponenti koje su u razliitom stupnju otporne na promene i predstavljaju
manje ili vie otvorene prepreke modernizaciji.
1. Tehnoloko-ekonomska zaostalost je rezultat kanjenja u razvoju usled dugog robovanja
niem stranom tipu feudalizma (Rusija i balkanske zemlje) ili kapitalistikoj metropoli koja nije
unapreivala kolonijalnu upravu (zemlje Treeg sveta), zatim nepovoljnog geografskog
poloaja (udaljenost od svetskih saobraajnica) i odsustva dodatnih mogunosti kolonijalne
nadeksploatacije (razlika izmeu engleske i ruske akumulacije kapitala). U ovu grupu inioca
spada i preovlaujui tip svojine nastao u krilu lenskog ili prebendalnog feudalizma pod
uticajem organizacije rada stranog zavojevaa ili domae vladajue klase. Od preovlaujue
profesionalne delatnosti (zemljoradnja, trgovina, ratovanje) zavisila je uloga drave u
meunarodnoj podeli rada, ali i tip politike kulture (ratniki, trgovako-diplomatski itd.).
2. Istorijski dugo oblikovani karakter osnovnih politikih ustanova odnosom snaga
unutar vladajueg klasnog saveza (crkvene i svetovne vlasti, plemstva i buroazije, vladara i
stalea)bio je prilino postojan. Uravnoteavanje odnosa moi (hijerokratske crkve i vladara,
stalea i buroazije) pogodovalo je usavravanju mehanizma za podelu vlasti i potonjem
sazrevanju buroaske pravne drave, a trajni cezaropapizam je spreavao razvoj predstavnikog
sistema. Potrebe vladajuih klasa izraavale su se u razliitoj spremnosti za podelu vlasti unutar
klasnog saveza, ali i u nainu zatite od spoljnog neprijatelja. Od tipa vojne organizacije
(kopnena vojska ili mornarica),tj. mogunosti njenog korienja i protiv unutranjeg neprijatelja
zavisio je karakter uprave, stupanj centralizacije i birokratizacije vlasti i snaga lokalnih sila.
3. Politiku kulturu ine i osnovni idejno-ideoloki obrasci u pravdanju ciljeva
politikog poretka, tipa integracije i karaktera politikog vostva: manje ili vie vidljive
posledice sekularizacije religijskih odgovora na vorna pitanja (odnos prema viim idealnim
ciljevima, prema radu, sticanju i solidarnosti kao i uverenost u mo politikog vostva da
ostvari eljenu viziju drutva zbog njegove vezanosti za nadreene transcedentne sile ili
moralne vrednosti). S poetka novog veka sekularizovani tipovi politike integracije oblikovali
su se s jedne strane, izmeu nepogreivog i neprikosnovenog vladara i politike elite i
pragmatine podele vlasti izmeu vie podjednako monih i uravnoteenih grupa koju regulie
postojani zakon,s druge strane. Od tradicije je zavisilo da li e prevladati iracionalni ili planski
iracionalizovani pijetet poglavara ili nepovredivost pravila koja reguliu odnose podjednako
monih subjekata. Ove razlike je dugo odraavao tip monarhije, odnosno zamisao vrhovne
vlasti.
to je sredina bila etniki i verski raznolikija i manje kompaktna, to je bivala aktuelnija
funkcija monarha, sveujedinjavajueg poglavara i njegovog kulta, manje ili vie iracionalno
shvaenog. Mo vladara kretala se izmeu preteno simboliki ujedinjavajueg monarha (V.
Britanija i skandinavske monarhije), iji je autoritet regulisan ustavom, i monopolskog
posednika najvie vojne i civilne vlasti, iji autoritet nije omeen (cezaropapistiki svevlasni
car, pruski vojni kraljevi i razliite verzije harizmatskih partijskih voa). Tradicija regulisanja
uloge sveujedinjavajueg voe je rezultat sazrevanja svesti o nainu reavanja glavnih
18
drutvenih sukoba unutar drave i izmeu njih, pa je monarhijsko naslee uticalo i na docniju
republikansku politiku kulturu. Ovde se snaga tradicije ispoljava u postojanosti obrasca
poeljnog autoritarnog voe ispunjenog razliitim idejnim sadrajima svetovne, verske,
monarhijske ili republikanske prirode.
4. Tradicionalna politika kultura upornije se odrava kod reima koji svoju upravu i
kadrove regrutuju mahom sa sela. Ova okolnost dugo je davala specifinu boju socijalistikoj
modernizaciji, naroito u NR Kini, SSSR-u i Jugoslaviji. ehoslovaka i DR Nemaka moda
su jedini izuzeci. Selo je u Jugoslaviji bilo partizansko uporite u ustanku, sa sela su mobilisane
radne brigade i radnitvo za nove fabrike. Seljaci partizani inili su kostur rane socijalistike
kadrovske uprave. Oni su sa sela poneli tradicionalne obrasce rukovoenja, neretko
patrijarhalne, i nekolegijalne, kult fizikog rada i egalitarizma, a nova radnika klasa, takoe
potekla sa sela, prihvatala ih je bez znaajnog otpora.
5. Etniki mentalitet je vana, ali ne i kljuna komponenta politike kulture.
Socijalnopsiholoke crte odreene grupe oblikuju drutveni uslovi, pa se izmenom ivota menja
i politika kultura (boraki beskompromisni i sporazumno pragmatini, patrijarhalno plemenski
i potroako trini, dogmatski i konvertitski tip itd.,). to je monopol na osnovnim polugama
politike socijalizacije izrazitiji, to su i mogunosti preoblikovanja politike komponente
etnikog mentaliteta ire. Dodue, tradicija moe pruati otpor, naroito tamo gde je
modernizacija zahvatila samo povrinske slojeve. Etniki mentalitet ne da se preoblikovati
naglom modernizacijom koliko god ova bila radikalna, ve trajnim institucionalizovanim
procesima razgradnje konzervativnog naslea. Uprkos temeljnim izmenama
drutvenoprofesionalne strukture (prelaz iz seljako-borake u industrijsko-trinu kulturu)
etniki mentalitet se moe postojano odravati i smiljenim idejno-ideolokim slavljenjem
minulog iskustva. Manipulativni potencijal ove komponente politike kulture neobino je
upadljiv. Zbog toga treba razdvajati umenost i uticaj propagande od tradiciijom uslovljene
prijemivosti mentaliteta odreenoj politikoj kulturi.
Politika kultura je sloen idejno-institucionalni deo civilizacijske tradicije. Njene
izdvojene komponente su u razliitoj meri uticajne u irim drutvenim zajednicama. Neretko se
uzajamno pojaavaju ili neutralizuju snaei ili slabei otpor prema promenama. Autoritarna
politika kultura nije uvek bila smetnja modernizaciji, pogotovo ne u nerazvijenim sredinama
bez institucionalno razvijenih kanala politikog odluivanja. Neistorino je liberalizam smatrati
univerzalnim agensom modernizacije. Svaka sredina je vlastitoj politikoj kulturi prilagoavala
sredstva modernizacije i plaala razliitu cenu razvoja (rtve, logori, teror, monopol vladajuih
tela i voe). U ekonomskom i dravnopravnom pogledu zakasnela drutva su politiku kulturu
gradila na esto protivrenom spoju modernizacijskih ciljeva i tradicionalnih autoritarnih
sredstava.

19
II

TRADICIJSKE KOMPONENTE BALKANSKOG

HARIZMATSKOG VOE

Kanjenje najveeg broja savremenih balkanskih drava u ekonomskom i dravnopravnom

razvoju do danas je ostalo nenadoknadivo, a u oblasti politike kulture neobino upadljivo.
Ovde bi trebalo ukazati samo na neke uzroke i posledice kanjenja razvoja samostalnijeg
odnosa podvlaenih prema politikom voi. U Zapadnoj Evropi buroazija je nastupala kao
klasa u sigurnom usponu, pa je suvereno menjala dvorsku politiku kulturu feudalizma. Ruenje
dvorske politike kulture bilo je nezamislivo bez posvetovljavanja ideologije o vlasti po milosti
bojoj, tj. ruenja dogme o vladaru kao nepogreivom bojem poslaniku. Ipak je revolucionarni
buroaski liberalizam detronizaciji teologije prilazio oprezno. Dozirajui ateizam preko
ustavne monarhije (gde su bitno omeene prerogative i dalje posveene krune) liberalizam je
strepeo od rasula usled ruenja monarhijskog sveujedinjavajueg simbola. Sve do uvoenja
opte vojne obaveze dozirano je i izborno pravo. U etniki arolikim sredinama detronizacija
monarhije znaila je nestanak sloenog ujedinjavajueg simbola (Austro-Ugarska) koji je na
jugu Evrope u balkanskom osinjaku imao vaniju integrativnu ulogu nego na severu
kontinenta (skandinavske zemlje i V. Britanija), gde je ustavna monarhija bila spojiva sa
buroaskim konstitucionalizmom jer je imala iskljuivo simboliku ujedinjavajuu ulogu. U 19.
veku kruna je u Austriji bila racionalna ustanova da bi se preko nje dalo pravno vrsto jedinstvo
sloenom i protivrenom konglomeratu autonomija i poluautonomija romanskih, hunskih,
slovenskih i germanskih naroda koji su inili Habzburko carstvo. U Britanskoj imperiji kruna
je trebalo da integrie jo sloeniju svetsku imperiju kolonija, dominiona, protektorata i sl.
Slinu ulogu imao je autoritet docnijih jugoslovenskih monarha, ali i republikanskih vladara. Za
razliku od V.Britanije i Austro-Ugarske kao vienacionalnih monarhija, kod kojih nije bilo
preloma u tradiciji, ve vie evolutivnih prilagoavanja monarhistike politike kulture, na
Balkanu su burne politike promene uvek nagovetavale i raskid sa politikom tradicijom
(osloboenje od Turaka, ruenje dinastija i monarhije, slom jednopartijskog reima). U
austrijskom i britanskom parlamentarizmu prava krune postepeno prenoena su na manje ili
vie staleke parlamente, a na Balkanu su vladari uvek zadravali natparlamentarnu mo, jer
nije bilo stalea niti razvijene buroazije, sila koje bi ih nagnale na realno
konstitucionalizovanje. Najvei deo balkanskih drava jo je bio u vazalnom poloaju pod
Osmanskim carstvom u dobu kada su u Evropi apsolutizam zamenile ustavne monarhije. Tek je
knez Mihailo Obrenovi (1823-1868) stvorio dvor, zakasneli relikt apsolutizma, ukidajui
patrijarhalni oev apsolutizam, ustanikog vou okruenog momcima. Painski konak kneza
Miloa Obrenovia (1780-1860) smenjuje dvor kneza Mihaila u dobu kada se u Zapadnoj
Evropi snano iri republikanstvo i organizovani radniki pokret. U Srednjoj, Istonoj i Junoj
Evropi monarsi su bili realni posednici najvie vlasti i stvarni zapovednici vojske. Balkanski
vladari tek izali iz patrimonijalnog feudalnog apsolutizma bili su najsliniji pruskim vojnim
kraljevima 18. i 19. veka i nemakim carevima posle 1871, dakle ne samo simbolini znamen
dravnog suvereniteta ve ujedinitelji najviih funkcija dravne vlasti. Po sebi se razume da je
nain regulisanja odnosa podvlaenih prema voi drugaiji kod reima gde je voa realni
posednik vlasti, a ne goli simboliki znamen jedinstva.
Zakasneli drutvenopolitiki razvoj Balkana, nestabilnost njegovih dravnih tvorevina i dugi
periodi permanentnog latentnog ili otvorenog oslobodilakog ratnog stanja nametali su prilino
krute autoritarne obrasce politike kulture u kojima je zamisao politikog voe imala stoernu
integrativnu ulogu. to su dublje drutvene protivrenosti, podele i sukobi, to je vidljivija
suprotnost izmeu oekivanja irokih slojeva i razoaravajueg uinka vlasti. U tim uslovima
raste potencijal za prihvatanje novog harizmatskog spasitelja koji e u skladu sa tradicionalnom
hrianskom eshatologijom raskinuti sa prolou i zapoeti novo beskonfliktno doba. Manje ili
vie iracionalne nade uprte u vou mogu se u razliitoj meri iriti na njegove saradnike i
ideoloko uenje. S druge strane, voa, koji u tim situacijama po pravilu stie neomeena
20
ovlaenja i izmie kontroli, pravda svoju misiju sugeriranjem vizije permanentnog vanrednog
stanja. to je prosveenost podvlaenih nia, to je ideologizacija manje prozirna i uspenija.
Manje ili vie harizmatski osvedoenim voama doivotni mandat prekidaju zaverenike
pretorijanske grupe ili prirodna smrt. Tradicija samodravlja skorojevievskih dinastija na
Balkanu, kostimirana patrimonijalnim i patrijarhalnim sadrajima iz oslobodilake nacionalne
prolosti, bila je u senci stalne opasnosti vojnog prevrata. Ova opasnost nametala je politikoj
upravi reima bez vre ustavne dravopravne oplate specifino labilni karakter. Uz preteno
podloniki mentalitet patrimonijalnog podanika (sluge, a ne graanina, koji je dodue znao da
se opire vlasti, ali na brutalan, hajduki, neregularan, a ne institucionalizovan nain),
nepredvidljivi odnos podvlaenih prema politikom vrhu bivao je jo izrazitiji.
Politika je, po prirodi, delatnost bez utvrenih pravila i nikada do kraja racionalizovana
pravnim normama. Dodue, i u reimima sa podeljenom vlau politiki voa deluje u
neracionalizovanom manevarskom prostoru. Meutim, razlike su u nainu na koji voa
odgovara za svoje postupke kao i u karakteru mandata. Kod line vlasti voa je odgovoran
iracionalnom boanskom autoritetu ili uem oligarhijskom, partijskom, dravnom ili vojnom
telu u kom mora da osigurava neformalnu nadmo. Tradicija ne regulie lino ponaanje voe,
koje je uvek manje ili vie lieno vezanosti za utvreni pravni postupak, ve nain usklaivanja
njegove odgovornosti, osvedoavanja (slobodni izbori, partijski kongresi, aklamacija) i silaska
sa vlasti (redovno okonanje mandata, doivotna vlast, pretorijanski puevi itd.) Kod monarhija
je tradicijom regulisano tzv. krvno pravo ili dinastika harizma. Od opte politike kulture
takoe zavisi brutalnost promene vlasti i sadraj njenog pravdanja.
Kao i ostale, i politike ideje ire se neposredno i posredno, zadravajui izvorni oblik
ili se menjaju u spoju sa drugim idejama. esto se spojevi ideja ilavije odravaju jer se bolje
prilagoavaju izmenjenim okolnostima (u segmentima prisutni spojevi evropskih i istonjakih
politikih tehnika, primljeni preko osmanskih, ruskih ili autohtonih domaih hibridnih spojeva).
U ideologijama, a naroito obrascima kultizacije vladara, takoe se mogu prepoznati razliiti
uticaji, ali i veti spojevi koji se obino proglaavaju nacionalnom osobenou. U prouavanju
ovih uticaja ne bi trebalo sve sadraje bez ostatka pripisivati tradiciji. U politici, kao delatnosti
koja usmerava druge delatnosti, postoje i univerzalni obrasci ponaanja koji se podjednako
primenjuju u gotovo svim politikim kulturama (polarizacija na javne prijatelje i neprijatelje,
poistoveivanje svih neprijatelja, razliite verzije tehnike divide et impera, manipulacije
oseanjima ue grupne pripadnosti itd.). Tradicija ne propisuje toliko tehnike, koliko naine
njihovih primena (ogoljeni i prerueni), srazmeru izmeu manipulacije i prinude itd.
Pristup tradiciji trebalo bi da bude istorian. To bi, sledei Marksa, znailo da kada se
prate postojani procesi, u prolosti valja tragati za njihovom strukturom u elementarnom obliku,
apstrahujui sve nebitne elemente koje sadre kasniji razvijeniji oblici. Goli voluntarizam
pojedinca svakako nije elementarni oblik autoritarne politike kulture. Dijalektiki posmatrano
elementarni oblik raa se u sloenom lancu meuuticaja drutveno-ekonomskih inilaca
(odsustvo vre tradicije osiguranog privatnog zemljoposeda, to na Balkanu prua
patrimonijalne sadraje upravi), institucionalnih (trajna cezaropapistika nadmo svetovne nad
crkvenom vlau i odsustvo staleke aristokratije kao protivtee kruni), linih inilaca (hrabrost
i umenost voa), idejnih obrazaca (oblici i tehnike kultizacije voe) i konkretnoistorijskih
okolnosti (trajno latentno ili otvoreno ratno stanje koje stvara beskompromisni graniarski
mentalitet) itd. U ovom spletu inilaca treba utvrditi kljunu taku koja je stvarno ishodite
balkanske politike kulture. Prvobitni elijski oblik morao bi sadrati osnovne protivrenosti
potonjih oblika, jednako kao to je Marks izvorni oblik vrednosti uoio u prostoj robnoj
razmeni. Izvorni oblik autoritarne politike kulture u uem jugoslovenskom balkanskom
prostoru jeste odricanje od individualne graanske slobode u ime nacionalnog ili klasnog
osloboenja usled manje ili vie realnog ili fiktivnog stanja ugroenosti od razliitih neprijatelja
nacije ili klase. Kada je u pitanju elementarni oblik voe, onda je to osvedoeni ratnik koji zbog
priznatog oslobodilakog uinka polae pravo na neogranienu vlast. Veber je uoio da
kraljevstvo svuda izrasta iz harizmatskog junatva, ali se proces prelaza pratnje ratnog kneza u
vladajuu kastu, uvrenu manje ili vie birokratizovanom upravom, u Evropi odvijao vrlo
21
neravnomerno (u Zapadnoj Evropi je okonan poetkom 17. veka, u Srbiji gotovo dva i po
stolea kasnije). U balkanskoj politikoj kulturi stalno prisutno, manje ili vie sistematski idejno
uoblieno polaganje prava na neogranienu vlast voe i njegove pratnje (kneza i vojvoda, kralja
i vojske, partije i njenog ratnog voe) na temelju ratnog uinka, primilo je lokalnu boju, koja se
po srpskoj verziji moe uslovno nazvati solunaenjem. To je elijska crvena nit koja se provlai
kroz sve ideologije line vlasti u ovom prostoru. Uoeni elementarni oblik jeste nuno formalan
jer pokriva vrlo raznorodne klasne i grupne interesne saveze. U njegovom obliku ispoljavali su
se interesi uih ili irih drutvenih grupa u jugoslovenskim prostorima za poslednja dva stolea.
Manje ili vie nezavisni srpski i jugoslovenski reimi line vlasti bili su u drutveno-
ekonomskom pogledu aroliki: feudalni (vlast voda i vazalnog kneza nikla iz ustanka sve do
etrdesetih godina 19. veka), kapitalistiki (konzervativnoburoaske monarhije Obrenovia i
Karaorevia od etrdesetih godina 19. veka do etrdesetih godina 20. veka), socijalistiki
(Titov jednopartijski reim). Otuda je uoeni elijski oblik politike kulture nuno formalan i ne
omoguuje istraivanje sadrinskih interesnih osnova konkretnih reima vlasti. Meutim, vii
stupanj apstrakcije, koji je u svakom poreenju uz pomo elementarnog ili idealnog tipa nuan,
ima heuristike prednosti. U ovom istraivanju otvara se mogunost da se sa stanovita
politike tehnologije porede razliiti udaljeni oblici vlasti i uoi kontinuitet unutar celine
razdoblja ili uih vremenskih deonica. U pomenutom elijskom obliku politike kulture trajno
je prisutna strukturna napetost izmeu cilja (osloboenja) i sredstava (potpuno podvrgavanja
vrednosno nadmonom nadindividualnom jedinstvu, nacionalnom ili klasnom) i manje ili vie
iracionalno prihvatanje kljunog simbola tog jedinstva kulta oslobodioca.
U sadrinskom pogledu raznoliki balkanski monarhijski i republikanski reimi
nepodeljene vlasti mogu se manje ili vie posredno izvesti iz svog elementarnog oblika. Realna
ili fiktivna ugroenost od spoljnog ili unutranjeg neprijatelja jeste trivijalno pokrie autoritarne
zatite monopolskih vladara koje su podvlaeni neretko plebiscitarno prihvatili (Miloev
apsolutizam se hranio turskom opasnou, potonje monarhije austrijskom, nemakom i
italijanskom pretnjom, a Titov reim je poivao na politikoj kulturi bipolarnog sveta, tj. pretnji
sa Istoka i sa Zapada). Haotini unutranji i nestabilni spoljnopolitiki odnosi u prostoru dugo
podeljenom izmeu imperija, esti oslobodilaki i graanski ratovi koji su pojedine narode
dovodili na rub egzistencijalne ugroenosti, jesu realna osnova nepodeljene vlasti, a nametanje
iluzije vanrednog stanja i u relativno bezbednim periodima postala je standardna ideoloka
formula disciplinovanja podvlaenih. Uprkos nespornim oslobodilakim i modernizacijskim
uincima svi nezavisni reimi u jugoslovenskom prostoru 19. i 20. veka bili su zatonici
autoritarne politike kulture i labave dravnopravne sigurnosti. Ovde bi ukratko trebalo
pomenuti najvanije sastavnice u osnovi haotinog tradicijskog potencijala da bi se jasnije
uoili povremeni radikalni proboji koji su se privremeno ili trajnije, svesno ili nesvesno,
uspeno odupirali konzervativnom naboju politikog naslea.
Politike elite nezavisnih jugoslovenskih drava 19. i 20. veka nisu mogle da stiu i
usavravaju politiku kulturu u nacionalnim i dvorskim zatvorenim krugovima Austrougarskog
carstva gde je pristup bio ogranien za elite vodeih carskih naroda. Premda je Austrija, a
naroito docnije Austrougarska, bila u dravno-pravnom pogledu izgraenija od ostalih
prostora gde su iveli junoslovenski narodi, manevarski prostor voa nedravnih naroda bio
je ui nego u srpskoj dravi gde se postupno stvarala samostalna monarhijska tradicija. Izgleda
da je na iskustvo line vlasti obe jugoslovenske drave 20. veka vie uticalo naslee srpske
drave 19. veka. U tom nasleu raspoznaje se vie slojeva: politika kultura osmanlija
(svojinski odnosi, organizacija vazalne kneeve pratnje, sultansko ponaanje vladara koji se
slobodno kretao u niim nesputanoj patrijarhalnoj tradiciji), zatim od polovine 19. veka izvesni
pokuaji birokratizacije i uvoenja zakonitosti po zapadnoevropskom uzoru, i najposle osobeni
spoj orijentalnog naslea sa modernim evropskim obrascima. Uticaj slojevitog srpskog naslea
na docnije jugoslovenske drave nije bio toliko rezultat svesnog oponaanja srpskih oblika line
vlasti, ve je izvirao iz slinog poloaja nezavisne Srbije i nezavisne Jugoslavije u spoljnom
okruenju i slinog cilja koji najoptije izraava formula Balkan balkanskim narodima. Uz to,
ne bi trebalo potcenjivati okolnost da je Srbija na Balkanu jedina imala vlastite neuvezene
22
dinastije i nezavisnu monarhijsku politiku kulturu. Slojevitost srpske politike politike
kulture kritiki su prikazivali njeni savremenici Svetozar Markovi (1846-1875) i Slobodan
Jovanovi (1869-1958).
Osmansko carstvo sa patrimonijalnim sultanom koji se kretao u apsolutno istom
prostoru line samovolje, nesputan ulemom niti tradicijom, ostavilo je u naslee vlastiti obrazac
line vlasti kao privlani uzor dravama koje su formirane nakon njegovog sloma. Ni srpski
vladari nisu odoleli ovom izazovu. Izuzev kneza Mihaila, koji je bio blii evropskom
prosveenom apsolutizmu, srpski vladari 19. veka su vie nalik istonjakim despotima.
Idealizacija harmonine patrijarhalne prolosti sa snanim epsko romantiarskim sadrajima
podjednako je prisutna kod srpskih liberala i konzervativaca 19. veka (Suboti 1992, str. 139).
Srednjovekovne vrednosti su se uporno odravale, od kojih je najkonzervativniji, verovatno, bio
neproduktivni odnos prema radu (jer se domae stanovnitvo teko reavalo da uzme plug), to
je S. Markovi kritikovao kao malograantinu. U ovom neprotestantskom sklopu vladar je
bio pre svega ratnik koji osvaja i deli zaplenjeno. Miloev proboj ove tradicije se sastojao u
ukidanju nazadnog timarskog sistema i uvoenju sitnog seljakog poseda, zatim nareivanjem
da se kri uma i uanpreuje ratarstvo. S. Jovanovi je beleio da su se i liberali u Srbiji zalagali
za modernizaciju na temeljima stare slovenske patrijarhalnosti. U stoarsko-ratarskoj Srbiji 19.
veka slovenofilska patrijarhalna vizija drutva povezivala se sa antibirokratskom i
antizapadnom usmerenou i konzervativno romantinim shvatanjem vladara kao uvara vere i
harmonine jednakosti i bratstva. Ovde se treba zadrati samo na linoj vlasti, uticajnom
segmentu politike kulture.
Premda autoritarna, lina vlast u Srbiji nije bila stabilna. Labilnost je poivala na
nestabilnom nainu izbora vladara, a zatim i nainu uvrenja vlasti i mahom nasilne izmene.
Kod srpskih, pa i jugoslovenskih monarhija, izbor vladara, usled sukoba mladih dinastija, bio je
labavo regulisan ak i tradicijom. Narod je birao voe ustanka aklamacijom, a u miru su to
inile oligarhijske grupe ratnika knezova (ustavobranitelji) ili zaverenika (crnorukci). Sve
monarhije su bile u senci antidinastike vojne pretnje, a izbor vladara nije bio vezan za vri
predstavniki sistem. Republikanski voa je do vlasti dospeo na ne manje stabilan i regulisan
nain, krenjem puta kroz nepredvidljive frakcijske partijske sukobe. Izbor vladara ostao je
trajno pravno nestabilan i neracionalizovan proces: kod monarhije usled odsustva
neprikosnovene dinastijske harizme, a u republici usled nadmoi partijskog nad dravnim
pravom. Otuda i specifino labilan i nesiguran poloaj voe, koji je otvarao mogunost
neobuzdanog kulta, ali i iznenadnog sunovrata.
Jo nejasnije je bila regulisana nadlenost vladara prema upravnom tabu i
podvlaenima. Prvi srpski novovekovni vladar-ratnik Karaore (1768-1817) sa pitoljem se
protivio zahtevima savetnika, a Miloevu vlast su savremenici (od Vuka Karadia do S.
Markovia) nazivali istonjakom despotijom, neogranienom i samovoljnom. Milo je
despotskom vlau obavio krupne istorijske zadatke. Bio je vet politiar koji je od Turaka
iznudio najvie u nepovoljnoj situaciji, internacionalizovao je srpsko pitanje kod Rusije, ojaao
srpsku autonomiju i ozakonio slobodni seljaki posed. Bio je najjai meu stareinama i
najvei zahvata. Prisvajao bi ta mu se dopadne u vremenu kada je svojina poivala na
zauzeu (Jovanovi 1925, str. 10). Uz manji ili vei otpor ostalih ratnika (jer stalekog plemstva
nije bilo niti hijerokratske crkve), u Srbiji je ilavo opstajala neokrnjena tradicija istonjake
nepodeljene vlasti. Sve do kneza Mihaila inovnik je dran za privatnog kneevog slugu i nije
bio dravni organ, to je u Evropi stolee ranije uklonio prosveeni apsolutizam. Prvi srpski
liberali su ponavljali da je Srbija izborna monarhija (bez stalekog plemstva) i starije dinastike
kue. Knezovi su bili seljaci-ratnici, a ne plemii, politiku su vodili junaci (Toma Vui 1788-
1859), birokrati (Ilija Garaanin 1812-1874) i tgovci (Mia Anastasijevi 1803-1885). Samo je
Milo od sultana priznat za naslednog kneza, a ostalima su privilegije bile nesigurne. Uprava,
premda preobraena iz kneeve posluge u dravno inovnitvo, ostala je korumptivna i osiona.
O politikoj kulturi ratnike Srbije svedoi jedan vaan tip nacionalnog politiara, kakav je bio
Toma Vui Perii, koga je V. Karadi nazivao junakom i krvopijom. Bio je to etobaa iz
ustanka koji se dumanski ponaao u politici kao i u borbi s Turcima. Stareina vrst i strog, ali
23
i prototip seljakog demagoga (govorio je svi smo ravni, to je knjaz to je i svinjar),
nepoverljive i nepredvidljive udi, uvek je imao oruje pri ruci, to je odavalo starog krdaliju.
Vreme je oblikovalo ove nepoverljive crte politiara, ali i pritvornost. Vui je bio iz onog
starijeg narataja koji je umeo da temena pred Turcima, imao, je lukavu makastu gipkost kao i
Milo (Jovanovi 1925, str. 189-190). Borba za opstanak i nezavisnost naroda je stvarala
politiku kulturu primerenu okruenju, to veini nije bilo neprirodno (izuzev usamljenih
pripadnika inteligencije formirane na Zapadu). Otuda i neophodnost mere u kritici vazalne
patrimonijalne nepodeljene vlasti. Vanije od opreza istorinosti je uoavanje kontinuiteta
osnovnog obrasca politike kulture vladara oslobodioca. to je vladarev ratni uinak bio
nesumnjiviji to su bile manje anse zakonski regulisane podele vlasti (od Miloa do Tita). Rei
pokuaji birokratizacije i liberalizacije vezani su za vladare bez harizme ratnog oslobodioca
(Mihailo Obrenovi, kralj Petar I Karaorevi 1844-1921). Milo je prema Porti uvek bio
energian, istovremeno se uvajui da mu niko ne moe osporiti vernost sultanu. On nije
govorio s Portom kao njen skromni tienik koji svoja prava izvodi iz propisanog ustava, nego
kao ovek koji je vlast dobio od jedne narodne bune i koji se pred Portom javlja kao tuma
narodnih elja (Jovanovi 1923, str. 64-65). Iz istog razloga ni Tito pred Staljinom nije
temenao, za razliku od ostalih komunistikih voa lagerskih zemalja koje su se vratile u zemlju
u prtljaniku voza Crvene armije i preuzele vlast u senci sovjetske vojske (Rakoi, Gomulka,
Ulbriht, Dimitrov). Kod vladara koji su kod naroda osvedoeni, ali ipak ne do kraja suvereni,
verovatno se jae izotrava oseanje jasnog i tanog raspoznavanja snaga, do sitnica, i vetog
prilagoavanja novoj situaciji, nego kod izbornih efova ija je vlast regulisana zakonom. U
odnosu prema Turcima i Rusima Milo i Tito su prilino tano uoavali kada i koliko treba
poputati ili zatezati. Istovremeni oseaj egzistencijalne ugroenosti i vlastite snage kod
izuzetno nadarenih politikih voa stalno usavrava politiki refleks i ulo za precizno
sagledavanje granica manevarskog prostora. Izgleda da odve ambiciozno zamiljeni ciljevi
spreavaju realistinost u proceni odnosa snaga i ubrzavaju poputanje politike koncentracije.
S. Jovanovi poredi Miloevu gipkost sa hitrinom guje koja krivuda kroz kamenjar. Ova ocena
nije manje primerena Titovoj elastinoj spoljnoj politici. Milo je bio lien linog ponosa i bio
gotov na savijanja, a i Tito dok nije uvrstio meunarodni ugled, da bi kasnije ponos isticao do
sujete. Spoljna politika je opreznija od unutranje jer zahvaljujui priznatom uinku u svetu
kritinost prema autoritarnim sredstvima bledi.
Neodvajanje od naroda u najteim situacijama jeste neobino trajna sastavnica ratne
harizme. Posle sloma 1. ustanka 1813. deo vojvoda i ratnike aristokratije prebegao je u
Austriju ispred Turaka. Milo je ostao s narodom, slino kralju Petru I i regentu Aleksandru,
koji su se s vojskom 1915. povlaili preko Albanije. Ni Tito se nije odvajao od vojske 1941-
1945. Harizmatsko junatvo ima krupnu ulogu u obezbeenju plebiscitarne podrke, ali se
vremenom lako pretvara u tzv. solunatvo ili partizantinu tj. u polaganje prava na trajnu vlast
na osnovu osvedoenog ratnog uinka bez obzira na mirnodopske uspehe. Neodvajanje od
naroda u ratu i skromno obrazovanje voe koje ga pribliava obinom oveku je Miloa i Tita,
a delom i Petra I uinilo vladarima iz naroda. To se ne bi moglo rei npr. za kneza Mihaila
Obrenovia i kralja Aleksandra I Karaorevia (1888-1934), koji se nisu kao Milo meali sa
gomilom niti esto mitingovali kao Tito. Njihovi izlasci u narod bili su vie paradni. Premda
obrazovani, u govornikom pogledu, zbog distance prema narodu, bili su manje ubedljivi.
Politikoj kulturi podvlaenih najuspenije su se i sa najmanje napora prilagoavali Milo i
Tito, dok je zatvoreni, melanholini, autoritarno nadmeni i zagonetno nepristupani knez
Mihailo u tom pogledu najvie odudarao nastojei da bude prosveeni apsolutista lien harizme
ratnika. Mihailo je bio plemi koji nije umeo sa narodom. Uvodei ceremonijal i audijenciju,
dao je srpskom dvoru zakasneli evropski sjaj. Titova sklonost ceremonijalu nije, meutim,
ugrozila njegov oslonac, jer je naporedo na paradoksalan nain zadrao Miloevu sugestivnost
neposrednog plebejskog dodira s masom. Tito je u vlastiti raskoni ceremonijal veto ugradio i
patrijarhalno nezvanino saobraanje vladara sa narodom, prisutno jo u srpskoj ustanikoj
tradiciji. Bio je to relativno spontani plebejski in mladih dinastija izraslih iz ratnika i stonih
trgovaca, a ne izdvojenog stalekog plemstva sa vlastitom kulturom i stoleima dugim
24
geneaolokim stablom. Lako je pojmljivo to u politikoj kulturi optereenoj neprosveenou i
oslobodilakom tradicijom narodni vladari imaju aktivniju mobilizatorsku ulogu od
aristokratskih ili birokratskih voa. Prihvatanje i utapanje u kulturu podvlaenih je dodatni
osigura line vlasti. Proriui sinu rav kraj, Milo ga je opominjao da onaj ko hoe da se
brani od hajduka mora i sam biti hajduk. Bila je to balkanska verzija prirodnopravne formule
Trockog da protiv nasilja pomae jedino nasilje.
Pretorijanstvo je najvidljiviji segment ovog haotinog i nebirokratski regulisanog
dravnog naslea, ne samo u odnosu vladara i podvlaenih nego i u pogledu stabilnosti
harizmatski kvalifikovane kue dinastije. Po svemu sudei, i ovde je orijentalno naslee
ostavilo znaajnog traga. Tu je zapravo nestabilan odnos vojske i vladara ispoljen u najistijem
obliku. Kod orijentalnog sultanizma bila je redovna pojava da su vladari morali stalno iznova
pridobijati vojnike darovima i obeanjima. Veber je uoio da su posledice toga bile snana
nestabilnost vladajuih grupa i esta pretorijanska ruenja prestola, jer su istim sredstvima
vojnici odmamljivani od vladara. U Srbiji pretorijanci nisu obarali samo pojedinane vladare
nego i cele harizmatski kvalifikovane kue, ne strepei da e time uzdrmati sve tradicionalne
temelje na kojima je poivala pokornost podvlaenih, jer su dinastije bile neukorenjene, a
apolitinost neposveenog seljatva izrazita. Monarhije u Srbiji nisu bile slubene kao na
kontinentu, ve vie harizmatske, pa je kralj usled pogrene politike gubio krunu i glavu.
Nestabilnost krune nije bila posledica institucionalizovane odgovornosti vladara i njegove
povrede propisanog ponaanja krune, ve labilnog i u tradiciji neukorenjenog autoriteta
dinastije. Na Balkanu nije bilo neprikosnovene domae dinastike harizme, kao npr. Kod
Burbona, Hoencolerna ili Habzburga, koja bi samo na osnovu naslednog prava dozvoljavala
pretenzije vladareve, ma bio on, kako zapaa Veber, zvekan ili politiki genije. U 19. i 20. veku
Srbija je jedina na Balkanu imala vlastite dinastije, dok su u ostalim susednim zemljama
monarsi prihvatani iz stranih dinastija (u Rumuniji i Bugarskoj iz nemakih, a u Grkoj iz
bavarskih i danskih). U Rumuniji je kruna bila najstabilnija. Tu su Hoencolerni vladali od 1866
do 1947. godine. U Bugarskoj je 1886. svrgnut knez Batenberg (1857-1893), a u Grkoj je
1922. zbaen Kralj Konstantin II. Izgleda da zaostala i najvazalnija Albanija nije bila zrela za
bilo kakvu monarhijsku harizmu (ni domau ni stranu), gde osim samozvanog kralja A. Zogua
(1895-1961) nije bilo monarhije, a do 1945. ni realne dravne nezavisnosti.
Za specifinu labilnost balkanskih monarhija odgovorna je i Pravoslavna crkva kao
glavna ustanova spasenja, koja je dodue monopolisala pristup bogu, ali nije bila u toj meri
hijerokratski iskljuiva da bi istrajavala u stavu da samo vladavina jedne dinastije jemi vezu sa
bogovima. Cezaropapistiki podreeni patrijarsi i mitropoliti su bez veih otpora prenosili boji
dar milosti osloboditeljima i uzurpatorima prestola. Vojniki vladari ponajmanje su zavisili od
crkve, a srpski vladari su tom pogledu jo manje bili vezani za posveenje od pruskih koji su
crkvenu intronizaciju ponosno odbijali reima: Nemaki car se ne raa u Pavlovoj crkvi ve na
bojnom polju. Pretorijanci na Balkanu nisu strepeli od uskraivanja boije pomoi, a jo manje
od anateme (sredstvo koje je rimski papa koristio za ekskomunikaciju neposlunih vladara).
Nasuprot Pravoslavnoj, hijerokratska Rimokatolika crkva ivela je u zategnutim odnosima sa
politikom vlau, meusobno uravnoteavajui i ograniavajui nadlenosti.
Nasilni pretorijanski upadi vojske u unutranju politiku najee su zavravali ne samo
svrgavanjem nego i ubistvom vladara, a neretko se pravdali solunatvom, tj. polaganjem prava
na apsolutnu vlast na osnovu ratnih zasluga. Obe komponente politike kulture su
beskompromisne i hegemone, utemeljene na prirodnopravnoj logici da vlast pripada onome ko
je kadar da je u oslobodilakoj borbi plati ivotom. Na Balkanu je nepisano pravo da je
legitimnija vlast osvedoenog borca nego izabranog poslanika. Svi vladari ratnici u srpskoj
istoriji netedimice su koristili moralni kapital borakog uinka, a solunaka srpska komponenta
trajno je remetila meunacionalne odnose u Jugoslaviji izmeu dva svetska rata. Za razliku od
reima koji poivaju na lokalnoj samoupravi i teritorijalnoj miliciji (V. Britanija) ili u
apsolutizmu na razgranatom centralistikom birokratskom aparatu isteklom iz kopnene vojske
(Francuska, Nemaka), u istoriji Srbije i obe Jugoslavije vojska je na vanim prekretnicama
nasilno ulazila u politiki ivot (Stankovi 1993 a, Jovanovi 1923). Troni parlamentarizam i
25
labilni autoritet rivalskih mladih dinastija su pretpostavke latentne vojne pretnje vladarima.
Izgleda da je u tom donekle bio izuzetak samo Tito, prema kome vojska (izuzimajui
informbirovsku grupu oficira 1948) nije bila pretorijanski raspoloena, tj spremna za prevrat,
ve ga je kao osvedoenog ratnika smatrala prvim oficirom sa nezavisnim vojnim
naredbodavnim autoritetom. Srpska istorija je u tom pogledu nalik ruskoj, gde je posle Petra
Velikog sigurnost veine vladara, a naroito carica, de facto poivala na pleima oficira garde i
pored neprikosnovenosti dinastike harizme Romanova.
Svetozar Markovi je u Srbiji na Istoku uoio veliki ugled gospodara i vojvoda u
srpskom patrijarhalnom drutvu pripremljen neprikosnovenim ugledom domaina u porodici.
Patrijarhalna vlast je elijski oblik line vlasti jer poiva na odnosima strogo linog potovanja.
Otac je autoritarni gospodar i zatitnik. Kneza Miloa su saradnici zvali gospodarem, a
patrijarhalna komponenta vidljiva je i u nadimku Stari, kojim su Tita oslovljavali najblii
mlai saradnici koji su uglavnom izgubili oeve u Prvom svetskom ratu. Titov autoritet je
dobrim delom zadrao tradicionalnu patrijarhalnu kombinaciju seoskog stareine, zatitnika i
legendarnog heroja. Drava je potekla iz porodice, a vlast poglavara je bespogovorna kao i vlast
oca. Prve despotske crte srpskoj dravi davale su pretee vojne pratnje glavara, pa ishod
skuptinskih odluka nije zavisio od volje naroda nego od broja momaka kojima su glavari
raspolagali (Markovi 1965). Sovjet naroda serbskog bio je orue u rukama privilegovanih
vojnih stareina, a poraz civilne vlasti bio je istovremeno poraz same narodne revolucije. O.
Hince i M. Veber su pokazali da je organizacija vlasti svuda tesno skopana sa organizacijom
vojske, jer je disciplina vojske kolevka discipline uopte, u proizvodnji i upravi. Labilne, na
drugarstvu organizovane skupine momaka u kojima je spremnost na individualno junatvo
(megdan) bilo znaajnije od svesti o disciplini, na Balkanu su bile suprotnost birokratskom
vojniku evropskih stajaih vojski, jednako kao to su se voe izrasle iz harambaa teko mirile
sa autoritetom zakona i subordinacije. Birokratske stajae vojske sa izgraenom disciplinom
subordinacije (poput pruske) manje su pretorijanski raspoloene od jedinica kojima su na elu
osvedoeni junaci sa nezavisnim autoritetom etobae i komite. Miloeva vlast je bila meavina
tradicionalnog i harizmatskog oblika vlasti i po pomeanosti narodne i kneeve privatne kase,
ponaanju kneeve uprave (Tadi 1971, str. 242), i monarhiji sa orijentalnim peatom.
Evropejac S. Markovi je pisao da srpska konstitucija nije bila ustava despotskoj samovolji,
nego kombinacija restaurativnih evropskih reima. Sultanovu despotsku vlast zamenila je
domaa vlast formirana u istoj lakejskoj unutranjoj politikoj kulturi. Puzanje pred paama,
orijentalne intrige i lakejski ropski duh preli su u krv srpskoj vioj klasi (Markovi 1965, str.
211). Birokratija je poivala na korupciji i kaiarluku, od evropske tradicije je nasledila samo
pokoravanje pretpostavljenom, a od turske ropski duh i podmitljivost. Zato Markovi zakljuuje
da patrijarhalno drutvo pogoduje monarhiji i linoj vlasti, a orijentalna politika kultura mu
daje posebnu boju.
U prikazanom nasleu formirana je politika kultura prvih vladara nezavisne Srbije koji
su bili lieni dinastike harizme i boije milosti. Izabrao ih je narod u ustanku, a sve dok je
Srbija bila vazalna postavljani su po milosti sultana. Milost sultana je zamenila hrianskog
boga koji je izlivao milost na jednu vladarsku kuu. Dinastije izrasle iz stonih trgovaca bile su
dodue domaeg porekla, ali harizmatski nestabilne. Stalno trvenje Karaorevia i Obrenovia
davalo je dodatnu skorojevisku boju srpskoj monarhiji i pretorijanski ton sveukupnoj
nacionalnoj istoriji. Pretorijanske oficirske organizacije uvek su bile u blizini dvora. Poetkom
1920-ih komunista . Milojkovi je u skuptini govorio da umadija nije monarhistika. Tu je
narod za poslednjih sto godina jednog vladara ubio sekirom, drugog i treeg proterao, etvrtog
ubio, a petog ak sa enom ubio (Ribar 1965, str. 224). U nacionalnoj istoriji vojska je imala
velikog znaaja u spoljnoj i unutranjoj politici: od kneza Mihaila, kada je vre
birokratizovana i sa narodnom vojskom brojala oko 50.000 u dravi sa oko 1.250.000
stanovnika (Jovanovi 1923, str. 173) do Tita koji je nepuno stolee kasnije u dravi sa oko 18
miliona stanovnika raspolagao partijom od 476.000 lanova i 33 divizije sa oko 350.000
vojnika (Banac 1990, str. 151). Ako se izuzme ubistvo Karaora 1817. i proterivanje Miloa
1839. iz Srbije, prvi organizovani upad vojske u politiku zbio se 1868. posle ubistva kneza
26
Mihaila, kada je Blaznavac (1824-1873) prvi uspeno upotrebio vojsku za reavanje unutranje
politike. Njegov primer se pokazao zaraznim, a topiderska katastrofa je, kako je zapazio S.
Jovanovi, maja 1868. objavila ulazak vojske u srpsku unutranju politiku. Vojska je postala
aktivni katalizator drutvenih i politikih promena u zemlji lienoj ugledne dinastije, stalekog
plemstva i nerazvijenog parlamentarizma. Kralj Milan (1854-1901) se takoe oslanjao na
vojsku, a njegov sin Aleksandar Obrenovi (1876-1903) je 1893. vojskom oborio namesnitvo,
da bi sam bio rtva vojnog pua 1903. Bila je to najbrutalnija balkanska verzija rimskog naela
exercitus facit imperatorem. Vojska je dovela Karaorevie na presto, ali vojna pretnja novoj
dinastiji nije iezla. Ponajmanje izraenu linu vlast Petra I Karaorevia (1903-1914) trajno
je ograniavala vojska koja ga je dovela na presto i kojoj se oseao duan, kao i osioni radikali
koji su sveli uticaj kralja u granice institucionalno labilne ustavne monarhije. Regent
Aleksandar se u Solunu 1917. obraunao sa pretorijanskom vojnom strujom Crna ruka i uz
pomo vojske odluio o kraju rata i karakteru budue drave. Srpska vojska bila je vaan
oslonac i sprovodnik unutranje politike kralja Aleksandra koji je vojskom otvoreno pretio
hrvatskim politiarima: Ama doi e Pera (ivkovi) da im pokae, oca im hrvatskog
(Stankovi 1995, str. 74). Premda se oslanjao na vojsku, Aleksandar se najvie plaio kako e
na linu vlast reagovati zaverenika umadija. Izgleda da je vojni otpor namesnikom reimu i
knezu Pavlu Karaoreviu (1893-1976) poeo jo 1937. godine (Petranovi 1993 a, str. 127).
Godine 1929. vojna diktatura je privremeno spasla dravu od rasula, a marta 1941. vojni pu je
provocirao faistiku odmazdu, graanski rat i raspad drave. Uz pomo oruane sile Tito i KPJ
su 1945. uzeli vlast, a vojni kadrovi su bili vana osnova uprave nove drave. Da bi se ojaala
lojalnost vojske, trebalo ju je kontrolisati partijom i posebnim nadzornim organima. Do poetka
ezdesetih godina slike efa drave bile su maralske, u uniformi, a od tada se sve vie slika u
civilnom odelu. Uprkos Titovoj realnoj maralskoj naredbodavnoj moi i velikom ugledu u
vojsci, strah od zavere je bio prisutan, ali i spremnost da se vojskom zavede red (Perovi 1991,
str. 257). Najozbiljnija istka vojnog vrha usledila je 1948. zbog tzv. zavere generala
proruski nastrojenih (Banac 1990, str. 158-161). Ova vojna kriza je nagnala vrh partije da
osigura privilegije oficirskom kadru i uz pojaani partijski nadzor vojske smanji pretorijansku
opasnost. Menjajui dinastije i unutranje ureenje drave, vojska je imala aktivnu (progresivnu
ili konzervativnu) ulogu u istoriji Balkana, iji vladari nisu uniformu nosili samo simbolino na
paradama. Militaristiki obrazac ponaanja bio je okosnica politike kulture svih domaih
vladara, a autoritet oficira kod podvlaenih nije nikada bio ugroen. Vojska nije isticala samo
oslobodilaki uinak u borbi protiv faizma, ve joj je u etniki izmeanoj Jugoslaviji pridavana
integrativna, kohezivna uloga. Izraena vojna komponenta balkanske politike kulture, naroito
kod voa, nije imala za posledicu optiju militarizaciju ivota kao npr. u Pruskoj 18. i 19. veka,
ve je u relativno monolitnoj politikoj strukturi poimana u aktivnom moralno- oslobodilakom
i herojskom smislu.
U ideologijama politikih partija prisutno je raznovrsno negovanje borbenog ponaanja,
discipline, budnosti i opreza prema razliitim oblicima uvek aktivnog spoljanjeg ili
unutranjeg neprijatelja. U autoritarnoj borakoj tradiciji akutna je i relativno spontana potreba
pobunjenog naroda za nepogreivim voom i brinim starateljem. Ona delom neutralie
nelagodnosti ksenofobije, tj. stalne optereenosti budnim neprijateljem. Prikazujui trajnije crte
balkanskog etnikog mentaliteta, J. Cviji i V. Dvornikovi uoili su autoritarni etnocentrizam
(kruto poistoveivanje sa vlastitom grupom do samoodricanja), apsolutizaciju mita o junaku
koji se rtvuje, impulsivni aktivizam, osudu pomirljivosti i kompromisa kao poltronstva,
hajduki zavereniki temperament i sl. Iskustvo robovanja i ratovanja je u ideologijama
razliitih partija ostavilo traga u obliku manje ili vie usklaenog ili protivrenog sapostojanja
manihejske svesti (potrebe za neprestanom borbom usled stvarne ili umiljene ugroenosti) i
tenje za beskonfliktnom zajednicom klasnih interesa po uzoru na idilinu patrijarhalnu
zadrugu. Do poeljnog drutva dolazi se samo borbom, a u borbi se vojska ili partija kale i
organizaciono snae. Borba ima viu etiku vrednost od pasivnosti i kompromiserstva. Dedijer
je, meutim, oslanjajui se na Cvijia, u naglaeno krutom borakom mentalitetu uoio i
sklonost koja mu je potpuno oprena. To je konvertitstvo ili dogmatsko preobraanje kao
27
sastavni deo dinarskog mentaliteta. Zbog straha ili koristoljublja nekritiki se, bez razlonog
preispitivanja, prihvataju novi politiki uzori. U prolosti su opta oskudica i beda bili uzrok
nestalnosti i preobraanja. Cviji je pisao o konvertiranju i promeni vere usled seobe i tekog
ivota (islamiziranje i katolienje). Crnogorski planinski narod se naglo i neoekivano menjao u
pogledu lojalnosti u ratu, naroito u sluaju gladi i pomanjkanja municije. Strasnu borbu protiv
Turaka smenjivala su razdoblja prelaenja u tursku slubu (Dedijer 1991). U odnosu prema
voi konvertitstvo se ogleda u kolebanju izmeu oduevljenog prihvatanja i iskljuivog
demoniziranja (odnos prema Titu 1980-ih i 1990-ih). Sudei prema istupima razliitih slojeva
stvaralake i ostale inteligencije, zaokret iz jednog ekstrema u drugi je prilino upadljiv: od
oboavanja Tita do demoniziranja, od potpune odanosti do mrnje, od gole apologije do
srozavanja i negiranja svakog uinka, od uzdizanja narodnog usreitelja i oslobodioca do
isticanja glavnog krivca za nacionalnu nesreu. Okolnost da je konvertitstvo u pomenutom
primeru gotovo podjednako prisutno kod razliitih slojeva inteligencije na osoben nain svedoi
o snazi jednog vanog segmenta autoritarne politike kulture. Istini za volju, retko je politiko
miljenje u kom postoji sredina, tj. diferencirano razdvajanje uinka od greke. U autoritarnoj
politikoj kulturi daleko lake se sve prihvata kao dobro ili zlo, idealizuje se ili demonizira, jer
je politika u domaoj istoriji bila vie borba na ivot i smrt (rat) nego trgovina i kompromis
(diplomatija i parlament). U kolektivnom seanju su neizbrisivi neimatina, glad i etniki
genocidni progoni. To je realna osnova manihejskog miljenja ili-ili. Ekstremni politiki
stavovi sa izmenom situacije lake se menjaju, pa se neretko odlazi u drugu krajnost.
Odmereniji i realistiniji politiki nazori, koji ne izviru iz egzistencijalne ugroenosti, po
pravilu su trajniji.
Borako-konvertitska komponenta politike kulture nije prisutna samo kod neukih i
povodljivih ljudi, ve i kod inteligencije. Vidljiva je u kolebanju izmeu oboavanja i
demoniziranja voe, idealizacije i nipodatavanja politikog programa. Konvertitski potencijal
manje obrazovanih, koji se refleksno aktivira povezivanjem ugroenog linog materijalnog
interesa sa manje ili vie iracionalizovanim interesom vrednosno nadreene grupe, lake se
manipulativno usmerava u eljenom pravcu. Kod inteligencije, pak, pored izmenjenih
okolnosti, konvertitstvo moe biti rezultat unutranjeg promiljanja, zatim razliitih
iracionalnosti ili golog pragmatizma, to je po pravilu retko praeno priznavanjem ranijih
vlastitih zabluda. ee se kao uzrok sopstvenog zaokreta navodi nedoslednost ranijeg
politikog uzora. to je autoritarni lini ili ue grupni sindrom izrazitiji, to je opredeljivanje za
nasilna sredstva promene izglednije. Vrlo uopteno govorei, neravnomernosti u razvoju i
neprevladana prolost uzrok su trajnosti autoritarnih obrazaca politike kulture koji opstaju
uprkos osavremenjenim ostalim tehniko-tehnolokim segmentima drutva. Samo se
vieslojnim dijalektikim pristupom moe uoiti proimanje neprevladane prolosti i savremene
tehnologije. Na istorijskim prekretnicama tradicija se zna probuditi i ispoljavati u neobinim
spojevima sa novim. Tako se kod nove vlasti 1945. staro i novo mealo u najneobinijim
oblicima, pa je bilo ena koje su govorile da su za Tita i boga. U partizanskom pokretu je
protivreni spoj ateizma i religije dobio epski oblik u slavljenju muenitva i harizme palog
borca Hrista:
Nosim kapu sa tri roga,
i ratujem protiv boga,
ali ne i protiv Hrista,
jer je bio komunista.
Na kljunim istorijskim prekretnicama najvidljiviji je nesklad tradicionalnih i modernih
idejno-ideolokih sastojaka kojim su politiki pokreti na Balkanu mobilisali iroke slojeve.
Nakon vojnog sloma faizma, kada je socijalizam bio na vrhuncu meunarodnog ugleda
nepomirljivi idejni sadraji (vera u boga i Tita, ateizam vladajue partije i dravni verski
praznici, uviranje seljatva u velike gradove) bili su u neobinom sazvuju, jer se vera u
legitimnost nove vlasti nije mogla probuditi bez obrazaca tradicionalne politike kulture.
Prodorom seljatva u dravno-partijsku upravu 1945. i sve gradske centre dolo je do sudara
kultura na svim podrujima. Dedijer pie da brani nisu zaposeli samo kljune poloaje u vojsci
28
ve i drugim segmentima uprave, naroito policiji. Crnogorci su preplavili Beograd, a
dalmatinci su se spustili u Zagreb, dolazilo je do sukoba brda i doline (Dedijer 1991, str. 235).
Kadrovi sa tradicionalnom politikom kulturom bili su sprovodnici modernizacije socijalizma.
U isto vreme preteno sa sela regrutovani kadrovi postajali su najtvri zatonici nove
ideologije. Formalno birokratizovan i ogranizovan prema sovjetskom modelu, deo kadrova
dugo je zadravao idealizam i revolucionarni ar, odolevajui koruptivnom uticaju rutinizacije i
privilegija. Idealizam i polet, proet verom u neizbeni razvoj ka beskonfliktnoj zajednici, bili
su vane poluge socijalistike modernizacije. Meu elnim kadrovima bilo je primera
puritanskog romantizma i idealizma, ali i brutalne korupcije i nepotizma. Na neravnomeran i
protivrean nain u sukobu mentaliteta je tradicionalna kultura podsticala kako puritanstvo tako
i korupciju. Krajem 20. veka razbuena tradicija vidljiva je u jaanju kultova ovinistikih voa
kompjuterizovanim sredstvima javnog optenja, zatim u etnikim genocidnim ratovima usred
kontinenta koji se ubrzano ujedinjuje itd. Razjareni autoritarno ovinistiki potencijal
tradicionalne politike kulture bio je 1990-ih prikriven demokratskom frazeologijom, a
balkanski harizmatski nacionalni oslobodilac pokuavao se na protivrean nain uklopiti u
eljenu viziju moderne konstitucionalne drave buroaskog liberalizma. Sapostojanje oprenih
politikih sadraja (harizmatski voa pravna drava, sloboda pojedinca, ali samo unutar
nacionalno iste drave, laicizirana svest sa arhainim konfesionalnim sadrajima itd.) takoe je
dokaz nestabilnosti politike kulture i njenog snanog konvertitskog potencijala. U njoj se na
zgusnut nain iskazuje neravnomernost i kanjenje u razvoju kao i nemogunost naglog
prevladavanja nasleenih obrazaca za regulisanje drutvenih sukoba.
Tradicionalna politika kultura podjednako je propisivala obrasce poeljnog ponaanja
vladajuih i podvlaenih. Formirala se u spoju kulture stranih zavojevaa i ne manje
autoritarnih imperativa domaih oslobodilakih voa (orijentalizacija vlasti). Poivala je na
idejno i institucionalno razliito regulisanom pijetetu prema voi, a obaveza pijeteta nametala je
neogranienu poslunost. Podvlaeni nisu bili lanovi grupe, ve vie podanici ili
tradicionalni drugovi, a kako je uoio Veber, ovde umesto strogo omeene nadlenosti
postoji niz naloga i punomoja koja daje gospodar. Nema pokoravanja zakonu nego linosti
koja je na osnovu tradicije pozvana da vlada. Harizmatske voe izrasle iz balkanskih buna brzo
su se tradicionalizovale koristei, svesno ili nesvesno, obrasce minule kulture za uvrenje
novog revolucionarnog poretka. Divinizirani oslobodilaki uinak voa jaao je pijetet i
poslunost podvlaenih i spreavao njihovu evoluciju ka ravnopravnim lanovima. Naporedo s
bezuslovnom vernou sapostajala je, naroito kod monarhija, subverzivna spremnost na
prevrat delova oruane dravne sile. U socijalizmu je konzervativna tradicija takoe na
protivrean nain sapostojala sa izrazito racionalistikim prosvetiteljskim sadrajima ideologije
i obrazovanja delimino tradicionalizujui u oblasti politike kulture njen autoritarni potencijal.
I separatistiki potencijal balkanskog prostora je rezultat istorijskog kanjenja, tj. izostanka
razvijenog feudalnog apsolutizma unutar koga bi se razvila buroazija koja povezuje tritem.
Isparcelisani i raskomadani prostor, optereen konfesionalnim, jezikim i nacionalnim
sukobima bio je svojevrsan izazov za ujedinitelje (Balkan balkanskim narodima) od Ilije
Garaanina do Tita. Razne verzije unitarnih ili federalnih junoslovenskih ideologija i kultova
vladara ujedinitelja (monarhijskih i republikanskih) stalno su se sukobljavale sa iskljuivostima
separatizma. Tito kao poslednji ujedinitelj etniki izmeanog balkanskog osinjaka obavljao je
zadatke mnogih minulih formacija, pa je tradicijski naboj njegove line vlasti sloeniji.
Tradicija kao racionalizovano i zgusnuto iskustvo nije uvek konzervativna niti nespojiva
sa modernizacijom. Sa neto vie opreza bi se ova ocena mogla proiriti na politiku kulturu
kao vekovima usavravani nain regulisanja drutvenih sukoba. Za razliku od ostalih segmenata
kulture, politika vie zadire u nain raspodele materijalnih dobara, moi i ugleda. Ova
raspodela je uvek zavisila od osnovnog produkcionog odnosa koji je oblikovao drutvenu
strukturu sa manje ili vie jasno izraenim vladajuim klasnim savezom. iste ili preruene
patrijarhalne, patrimonijalne i harizmatske sastavnice line vlasti na Balkanu javljaju se u
najraznovrsnijim kombinacijama na razliitim stupnjevima razvoja dravnog i partijskog
sistema (u polupatrijarhalnoj feudalnoj sredini, ranom zelenakom kapitalizmu, viepartijskom
29
buroaskom parlamentarizmu, planskom ili samoupravnom socijalizmu, poslesocijalistikim
secesionistikim reimima, etniki istoj dravi, unitarnoj ili mekoj federaciji). Jo je
upadljivija arolikost idejnih sadraja kojima je pravdana nadmo voe i njegov titular
(gospodar, knez, kralj, predsednik), o emu su se starali profesionalni poznavaoci tradicije i
ceremonijala, kao i ideoloki strunjaci razliitog profila (svetenici, dvorske dinastike
hagiografske apologete, slubeni istoriari partije i biografi voe tid.). Ovde je prikazan glavni
oblik balkanskog odnosa prema politikom voi, karakteristian segment politike kulture, koji
se najistije ispoljavao na istorijskim prekretnicama gubei bre ili sporije svoj ar u toku
posvakodnevljavanja i tradicionalizacije. Izneti modelski teorijski okvir moe biti koristan
jedino ukoliko se istorino dopunjava detaljnim istraivanjem svakog konkretnog oblika uz
paljivo razdvajanje njegove vorne istorijske funkcije i politike tehnologije. Osim toga, uvek
treba imati na umu i konkretnu svakodnevicu, odnosno uu ili iru spremnost za plebiscitarnim
prihvatanjema voe. Politika kultura moe biti autoritarna i kada ne namee svoje vrednosti
prinudom, nego i onda kada se spreavanjem prosveivanja oslanja na ravnodunost irokog
bloka apolitine zaostalosti. Vaan izvor politike ravnodunosti je nezainteresovanost masa za
javne poslove usled zaokupljenosti egzistencijalnim problemima. Sredite politike u prolosti
bili su gradovi i graani (arilije), a subjekti imuni pojedinci okupljeni u ue grupe, vie nalik
kadrovskim nego masovnim partijama. Izuzev perioda jakih uzbuenja (mobilizacija ili kraj
rata), kada je junak osvojenu vlast pravdao plebiscitarnim oblicima designacije, lina vlast se
gubila u moru neprosveene seljake ravnodunosti. Otuda i odsustvo masovnijeg
organizovanog otpora razliitim uzurpacijama vlasti.
U jezgru svake politike kulture je zamisao organizacije vlasti konkretnog vladajueg
klasnog saveza. Svoditi napredovanje u politikoj kulturi samo na irenje svesti o neophodnosti
podele vlasti i uzajamnog kontrolisanja najznaajnijih politikih tela trivijalni je zahtev
proceduralne demokratije. Ni rast tolerancije izmeu razliitih drutvenih grupa (verskih i
nacionalnih), ni jaanje poverenja u ustanove za regulisanje sukoba izmeu njih, niti slabljenje
manihejskog ara i konvertitstva u etnikom mentalitetu, nisu dovoljni za stvaranje pouzdanog
demokratskog potencijala. Tek spreavanje raznih monopola na politiko odluivanje
institucionalizovanjem kanala vertikalne drutvene pokretljivosti, tj. omoguavanje to irem
krugu ljudi da uestvuju u donoenju odluka na raznim nivoima i permanentno prosveivanje
uz kontrolu najviih politikih tela, mogu suziti osnovu tradicionalnom politikom elitizmu.

30
III

KNEZ MILO, NIKOLA PAI, TITO

Dijahrono sociolokoistorijsko poreenje

1. Osnovna istorijska struktura

Kljune politike linosti u istoriji Srbije i Jugoslavije 19. i 20. veka su knez Milo (1780-
1860), Nikola Pai (1845-1926) i Josip Broz Tito (1892-1980). Sociolokoistorijski pristup
koji traga za dugim i kraim procesima razlikuje postojanje i efemerne strukture i izdvaja
najuticajnije pojedince s obzirom na sposobnost da u vlastitoj epohi prepoznaju i ostvare
najtrajnije potrebe irokih drutvenih grupa. Svako doba oblikuje poeljne osobine elnih
linosti u skladu sa potrebama irih grupa, ali, kako je Burkhart uoio, svako vreme ne
nalazi svog velikog oveka niti svaka velika sposobnost nalazi svoje doba. Jednostavnije
reeno, ne podudara se uvek dublja strukturna potranja za odreenim tipom voe sa
konkretnom individualnom ponudom. Raspoznavanje i izbor kljunih linosti odreenog
doba zavisi od uoavanja trajnih i sporo promenljivih istorijskih zakonitosti koje su se na
razliit nain ispoljavale u otvorenom ili preruenom obliku. Na Balkanu nije lako izdvojiti
slojeve stvarnosti sa malom brzinom menjanja koji su omeavali prostor aktivnosti uticajnih
pojedinaca. Trajno delatne istorijske strukture bilo bi pogreno svesti na u raznim
segmentima drutva prisutni ilavi tradicionalizam otporan promenama. Takoe bi bilo
pogreno govoriti o uvek podjednako snanom uticaju drutveno-ekonomskih i klasnih
inilaca. Aktivnost vanih inilaca drutvenog razvoja, koji su u razvijenim evropskim
sredinama delovali u manje ili vie istom obliku i redovnom stanju, na Balkanu je remetilo,
ali i usklaivalo u novi nadindividualni blok permanentno ratno stanje. Ono je ugroavalo
stabilnost dravne teritorije, sigurnost poseda, predvidljivost sticanja, vrstinu kanala
drutvene pokretljivosti, a zatim kolektivnim mitovima i materijalnim pobudama uspona u
ratu jaalo oslobodilaki graniarski mentalitet i hroninu potrebu za harizmatskim
oslobodiocem i, najzad, potkopavalo zametke pravne drave. Nedefinisani i promenljivi
interesi velikih sila u etniki, konfesionalno i kulturno izmeanom junoslovenskom
prostoru tokom poslednjih dva stolea formirali su prilino osobenu nadindividualnu
politiku strukturu, ije su se zakonitosti sporo menjale. Vrlo uopteno govorei, re je o
sloenoj, rastegljivoj i manipulativnom akcentovanju podlonoj politikoj kulturi, koja
objedinjuje dijahrone i sinhrone procese balkanskog prostora (mitski povezuje
oslobodilake ratove razliitih perioda, ali i propisuje slino ispoljavanje ovinistikih izliva
u razliitim sredinama u istom dobu).
Oslobodilaka politika kultura je u jugoslovenskom prostoru tokom poslednja dva stolea
nezamisliva bez Kosovskog mita. Dravotvorni srpski narod je nakon propasti drave u
srednjem veku stvorio herojski mistini Kosovski mit, vanu i trajnu idejnu osnovu tradicijskog
oslobodilakog potencijala koji se po dalekosenim posledicama moe meriti sa grkom
Ilijadom ili germanskim Nibelunkim mitom. Tito je ne manje od srpskih vladara, kao
vojskovoa i vladar, koristio patriotsku integrativnu mistiku Kosovskog mita, ija se
starozavetna struktura (spasitelj - rtva izdajnik) lako politizovala. Titova ratna harizma
izuzetno skladno se uklopila u ovaj epski kontekst, ije su ostale sastavnice bile okupator
(delat), pali borci (rtve) i izbegli kralj (izdajnik). Hronino ratno stanje je u razliitim
oblicima kolektivne svesti uvrivalo imperativ osloboenja kao vrhovnu nadindividualnu
vrednost koja je potiskivala mirnodopske vrednosti. Reju, rtvovalo se vie za slobodu nego za
demokratiju. Iz pomenute opte trajne strukture izvirali su dugi istorijski procesi koji su
oblikovali konkretnije strukture nieg ranga: razliito osveene i organizovane klasno-slojne
interese koje su lako neutralisali nacionalni interesi, neposustali ugled harizmatskog junatva,
nadmo vojnike nad trgovakom i proizvoakom kulturom, pretorijanska pretnja vojske
politici koja je skorojevievskim dinastijama davala specifino labilni karakter, eksplozivne
31
napetosti srodnih nacija itd. Oslobodilaka politika kultura podjednako je oblikovala
revolucionarne i modernizatorske proboje, ali i estoke neprogresivne meunacionalne sukobe.
Raspoznavanje vorne nadindividualne istorijske strukture kao izvora sporo promenljivih
procesa, koji se u preruenoj formi dugo odravaju, olakava izbor najznaajnijih istorijskih
aktera u irem vremenskom sklopu. Knez Milo, Pai i Tito nisu to zbog vanserijskih linih
vrlina (hrabrost, obrazovanje, politiki refleks), niti zbog izuzetno skladnog podudaranja
potreba naroda u jednoj epohi i manje ili vie sluajne ponude voa, ve zbog sposobnosti da
promiljaju, usklauju i usavravaju politike mehanizme razliite vrste. Kolektivno iskustvo
ivo se iskazivalo u pomenutim politiki darovitim pojedincima i krupnom uinku njihove
vlasti. Sva tri aktera je vezivala tenja za stvaranjem samostalne snane drave u sloenim
okolnostima koje su iziskivale kombinaciju razliitih sredstava (od borbe do lukavstva) i
vieslojni manevar primeren neprijatelju i okruenju. Milo je uvideo da se protiv Turaka moe
vie lukavstvom nego orujem (to je opet isticalo iz kolektivnog iskustva srpskog naroda i
borbe za preivljavanje i samoodranje), Pai je uvrivao srpsku dravu gipkou modernog
evropskog partijskog politiara, a Tito je eksplozivni jugoslovenski prostor najdue drao u
miru i gotovo nezamislivom stanju nezavisnosti od velikih sila. Premda u razliitoj meri
suvereni (Milo je bio vazalni sultanov knez, Pai je kao ef partije i vlade bio podreen
kraljevima, a Tito je bio ef partije i suverene drave), svi su bili neobino moni, autoritarni i
ugledni. Sposobnost neoportunistikog prelaza iz buntara u kompromisera i izmiritelja, a da se
ne narui osnovni sklop line harizme i ova ouva u drugoj ulozi, bila je vaan uslov uinka i
duge vlasti pomenutih vladara. Harizma je morala biti prilagoena ratnom i mirnodopskom
stanju podjednako, a na skladu pravdoljublja, hrabrosti i politike mudrosti poivali su sloeni
kultovi balkanskih oslobodilaca i presuditelja.
Strukturnoistorijski i procesnoistorijski pristup je, s obzirom na prirodu istraivakih prioriteta,
pogodniji za poreenje vremenski udaljenih istorijskih zbivanja i aktera nego to je to
istoricistiki pristup, koji naglaava neponovljivost i individualnost dogaanja. S druge strane,
prioritet istraivanja struktura donekle umanjuje znaaj hermeneutike rekonstrukcije namera
vodeih aktera, jer subjektivne namere ne mogu doarati deterministiki splet koji se formira
nezavisno od volje pojedinca, a jo manje rekonstruisati poetni zateeni manevarski prostor
akcije koji se, dodue, moe iriti, ali ne i sutinski menjati. Milo i Tito su veto koristili
suprotnosti izmeu svetskih sila, ali iri geopolitiki kontinentalni sklop nisu mogli menjati.
Njima nasuprot, npr. monim vladarima (Napoleonu, Hitleru ili Staljinu) za zapaeniji uinak
nije bilo neophodno da budu jezici izmeu velikih sila. Svest i samopoimanje aktera su
donekle nezaobilazan, ali ni izdaleka pouzdan pokazatelj kursa reima na ijem su elu. Ne
samo otuda to se namere voa u toku sprovoenja preko nune, manje ili vie sloene
hijerarhije menjaju i iskrivljavaju, ve i zato to elnici nisu uvek svesni dalekosenih
progresivnih posledica svojih postupaka. Miloeva naredba da se kre ume i unapreuje
ratarstvo postupno je menjala pasivni stoarski nain ivota, ubrzavala trgovinu i stvarala
preduslove za potonju industrijalizaciju. Titov otpor Staljinu, podstaknut strahom vrha partije
od pada s vlasti i Staljinove odmazde otvorio je put dubokim promenama jugoslovenskog
socijalizma i uinio Jugoslaviju aktivnim virusom lagera koji je njegove ostale lanice
zaraavao tenjom za nezavisnou. Nita ree nije ni nepodudaranje namera i konzervativnih
posledica politike. Milo nije uviao da je uvoenje kapitalizma 1835. osudilo osmanski
kneevski patrimonijalizam na propast, Pai se nije mogao prilagoditi vladavini u
vienacionalnoj dravi niti shvatiti sutinu modernog federalizma, a Tito se uprkos odvajanju
od Staljina teko oslobaao krutog boljevizma. Upravo zbog pomenutog nepodudaranja
namera i posledica politike raste znaaj strukturnoistorijskog pristupa u objanjenju sloenog
drutvenopolitikog determinizma.
Kod svakog poreenja, a naroito vremenski udaljenih razdoblja, potreban je viestruki oprez.
Uoene trajnije procese i vre strukture trebalo bi istorino razmatrati u svakom obliku
njihovog konkretnog ispoljavanja. Oslobodilaka politika kultura je postojan obrazac
ponaanja, ali je u teorijskom pogledu re o formalnoj kategoriji koju ispunjavaju razliiti
sadraji, tj. interesi razliitih drutvenih grupa koji mogu biti u razliitoj meri isprepletani za
32
nacionalnim. Pokretai Miloeve nacionalnooslobodilake akcije su zemljoposedniki interesi
novih ustanikih spahija, ali i sitnih seljaka. Paieva stranka je drala da su interesi sitnog
seljatva unutar kapitalizma pomirljivi sa interesima ostalih drutvenih klasa. Titov reim
poivao je na spoju interesa radnike klase, njene partije i partijskog vrha. Ui nacionalni
interesi modifikovali su ire socijalne, ali je proces tekao i obratno. Modernizacijski proboj bio
je razliitog stupnja sa unutranjim blokadama razliite prirode (kneevski patrimonijalizam,
velikosrpski unitarizam, prioritet partijskog nad dravnim pravom).
Odavno je poznato da se pouzdano mogu porediti samo pojave iji kontekst nije suvie razliit.
to je sklop razliitiji to su zakljuci i analogije manje pouzdani. Milo, Pai i Tito su na vlasti
delovali u razliitim drutveno-ekonomskim formacijama (feudalizam, kapitalizam,
socijalizam), razliiti su bili tehniko-tehnoloki i birokratski nivo razvoja i stupanj
diferenciranosti drutvene strukture, meunarodno okruenje i oslonac, vizija poeljnog drutva
i zamisao glavnog neprijatelja, prosveenost, organizacija vlasti i kanali uticaja politikog voe.
Slian je, pak, geopolitiki poloaj poluperiferijskog Balkana izmeu velikih sila, zatim
oslobodilaka politika kultura sa naroito karakteristinim polumilitaristikim odnosom
podvlaenih prema harizmatskom vladaru koji zbog oslobodilakog uinka trai apsolutnu
poslunost. Unutar podreenosti ratnom voi razliit je udeo birokratskih sadraja (isto vojna
hijerarhija i podreenost bezlinom rangu) i nebirokratskih (vernost sluge gospodaru, ili
hajduka i komite harambai). Politika kao zasebna delatnost dugo je zadrala egzistencijalnu
spasilaku boju, od nje je zavisio rat i mir, bezbednost ivota i imetka. Otuda i specifino
labilni konvertitski politiki mentalitet, koji je oscilirao izmeu neobuzdanog i uarenog
uzdizanja voe na vlasti i ne manje estokog njegovog demonizovanja nakon sunovrata. Na
delu je, dakle, poreenje sadraja i forme. U politici je sadraj interes ue ili ire drutvene
grupe, a forma je nain zatite tog interesa (lina ili podeljena vlast, struktura upravnog taba,
uloga voe i njegove line crte). Premda razliiti, sadraj i forma se katkad proimaju i
ideoloki preruavaju pa ih je teko razluiti (prikrivanje line vlasti irim interesima,
neutralizovanje klasnih sadraja stvarnom ili fiktivnom ugroenou nacije itd). Vizija
poeljnog drutva ogleda se u nainu usklaivanja demokratije i drutvenoekonomske
jednakosti, a raspoznaje se praenjem odnosa ideologije prema nekim kljunim istorijskim
prekretnicama u prolosti, kao to su prosvetiteljstvo, Francuska revolucija i socijalizam. U
ovom pogledu razlikuju se konzervativnoburoaske, liberalno-buroaske i socijalistike
ideologije. Milo, Pai i Tito su bili zatonici razliitih klasnih i nacionalnih vizija poeljnog
drutva, ali bi, uprkos razliitom sadraju, kod njih trebalo pokazati odreeni kontinutiet
politike forme i snagu njenog osamostaljivanja u kritinim fazama razvoja.

2. Vizija poeljnog drutva:

odnos socijalnog i nacionalnog

Kod Miloa, Paia i Tita bila je razliita srazmera izmeu nacionalnog i socijalnog u poeljnoj
viziji drutva. Kod prve dvojice izrazita je nadmo nacionalnog nad socijalnim, jer je
nacionalno osloboenje trebalo da rei ili bar da bitno ublai socijalne napetosti. Kod Tita je,
pak, klasno osloboenje bilo uslov reavanja nacionalnog pitanja. Miloeva socijalna vizija bila
je najmanje razvijena. Kao i Karaore, bio je srpski pravoslavni ustanik u okvirima feudalizma
do 1835, a i docnije unutar kapitalizma ostao je patrimonijalni vladar, spreavajui podelu
vlasti i razvoj samostalnog plemstva. Bio je gospodar ivota i imetka svih podanika u
kneevini, najbogatiji i najvei zahvata. Premda je uveo u Srbiju kapitalizam, socijalna vizija
nepismenog kneza bila je nerazvijena i u potpunosti potinjena imperativu nacionalnog
osloboenja. Za sebe je zadrao, a drugim knezovima osporavao, spahijsko pravo, sanjajui o
obnovi srpskog srednjovekovnog carstva i izgradnji konfesionalno i etniki iste srpske drave.
Pola stolea kasnije u nezavisnoj srpskoj dravi, Paieva vizija poeljnog drutva sadrala je
vie klasnih seljakih zahteva koji su opet snano potiskivani i modifikovani nacionalnim
tenjama. O Paiu je izneta ocena da stoji u srpskoj tradiciji politiara bez stava jer je sluio
dve dinastije i etiri kralja. Konvertitstvo ove vrste svakako je manje upadljivo od Paievog
33
klasnog preobraaja od socijaliste u mladosti do buroaskog konzervativca u zreloj fazi. Neto
je umereniji njegov zaokret od slavenofilstva u 19. veku ka zapadnom liberalizmu u 20. veku.
Bio je narodni voa koji je menjao opredeljenje i dinastike gospodare, slavenofil, ali i
zagovornik parlamentarizma, vaan inilac stvaranja Jugoslavije, ali i jedan od njenih
najkonzervativnijih uvara. Prelaz od plebejskog radikalskog seljakog voe ka eksponentu
bloka mlade srpske buroazije i zemljoposednika zamagljivan je mutnom nacionalnom
ideologijom koja je mirila antagonistike klasne suprotnosti. Istini za volju, na eksplozivnom
Balkanu, lienom dravnopravne i demokratske tradicije i proetom zaverenikim hajduko-
uskokim mentalitetom teko je bilo biti politiar sa stavom. Trusni prostor iziskivao je znatno
veu gipkost, kolebanje i konvertitstvo spoljne i unutranje politike nego to je potreba za tim
bila izraena u razvijenim delovima kontinenta. Titu je donekle bilo lake da se priblii
politiaru sa postojanim stavom, jer je delovao u relativno stabilnoj blokovskoj podeli
interesnih sfera i u atmosferi nepoljuljanog ugleda marksistike ideologije. Otuda je u njega
postojan prioritet klasnog nad nacionalnim, a Paievu unitarnu dravu (u kojoj je
konstituisanje federalnih jedinica shvatano kao stvaranje drava u dravi) zamenio je
federacijom bez vodeeg naroda.
Komunisti su sprovodili industrijalizaciju, dok su radikali jedno vreme drali da je ova rizina
jer materijalno i duhovno pustoi selo. Odnos prema religiji, ateizaciji i drugim stranama
modernizacije ne manje je oprean. Komunistiki antikapitalizam je sasvim drugaiji od
radikalskog antievropejstva. Marksizam je zapadnoevropska misao koja ishodi iz radikalnog
laiciziranog prosvetiteljstva, kao i buroaski liberalizam. Na drugoj strani su razliite
romantiarske i konzervativnoburoaske reakcije na prosvetiteljstvo sa raznolikim oblicima
velianja sela, nacije, krvi i tla. Radikalska nacionalna ideologija blia je antiprosvetiteljskoj
struji iako je domaa politika kultura nametala svoj peat svim politikim strujama na
Balkanu. Kod Tita su u spoju boljevikog i austrougarskog obrasca federacije prepoznatljivi
interesi radnike klase.
Samopoimanja Miloa, Paia i Tita jo vie istiu razliku izmeu srazmere nacionalnog i
klasnog. Milo je stekao epitete Oca oteestva i Oslobodioca Srbije i sebe drao za ratnika i
spasitelja hrianskog srpstva, patrimonijalnog gospodara i presuditelja kome svi duguju
neogranienu poslunost. Titu je bio vaan poloaj voe nadnacionalne jugoslovenske radnike
klase, a zatim i lidera obespravljenog Treeg sveta. Paieve ambicije bile su skromnije, jer je
bio politiar u slubi monarha iji poloaj nije bio ustavno regulisan. Bio je lien harizme
vojskovoe, ali ne i progonjenog partijskog voe. Zato je sebe smatrao nezamenljivim vodeim
nacionalnim politiarem i efom glavne nacionalne partije. Uprkos irokim ambicijama,kojima
su se odlikovali, sva trojica su ispoljila izuzetni politiki realizam i sposobnost procene odnosa
snaga. Miloev san o obnovi Duanovog carstva nije sputavao kneevu praktinu umenost i
lukavost u postupnom osamostaljivanju Srbije od Porte. Stvarao je dravu na pare, izvlaei
male dobiti, da bi u ukupnom rezultatu uspeh bio veliki. Prema Porti je bio energian, ali se
uvek trudio da vernost sultanu niko ne moe da mu dovede u pitanje (Jovanovi 1923, str. 64).
Paieva devetnaestovekovna vizija sveslovenskog saveza pod zatitom i rukovodstvom
Imperatora i Cara ruskog nije uguila njegov potonji realizam i vetinu u dostizanju konkretnih
ciljeva (izlazak Srbije na more kao njen ivotni interes i ujedinjenje svih Srba u jednoj dravi).
Ne manje je Tita izvorni proleterski internacionalizam i vrsta komunistika spona sa Moskvom
i istonoevropskim lagerom spreavala da realno vodi rauna o interesima svoje drave i da se
ne bez rizika odvoji od lagera i postane jedan od lidera irokog bloka nesvrstanih zemalja.
Titovo ideoloko oslanjanje na Moskvu i otpor zapadnom kapitalizmu, postojano i
nepokolebljivo jugoslovenstvo i harizma oslobodilakog voe, koja se uspeno nadovezala na
Kosovski mit, srpsku ratniku i dravotvornu tradiciju, kao i lojalnost Srba prema njemu, uinili
su ga vladarem vrsto ukorenjenim u srpsku pijemontsku oslobodilaku tradiciju. Hrvatska
tenja za nezavisnom dravom i taktika saradnja s Nemcima i Maarima zbog straha od Italije
kosila se sa Titovim jugoslovenstvom. Tito je bio daleko blie zamisli balkanske federacije
nego katolikim kombinacijama podunavske drave bedemu od pravoslavlja i vizantijske
kulture.
34
Miloev, Paiev i Titov realizam nije preteno, pa ni iskljuivo motivisan uroenim linim
crtama. Vladari i politiari malih zemalja po pravilu su realistiniji od voa svetskih sila. Osim
toga, re je o linostima koje su se izdigle iz plebejaca, a ne dinastikog reda naslea. Vlast
je steena oslobodilakim uinkom, a ne krvnim pravom ili slobodnim izborima. Koliko god
bila zasluena, mogla je na isti nain biti nasiljem i kastrirana. Nesigurnost harizme, po pravilu,
jaa realizam, dok neprikosnovena harizma vodi megalomaniji, slabi sposobnost jasnog
uoavanja odnosa snaga i precenjuje vlastitu mo. Sva tri politiara su delovala u uslovima koji
su jaali realizam i oprez. Premda nacionalni oslobodilac, Milo je bio u senci sultana i
rodonaelnik skorojevievske dinastije koju vojvode nisu poznavale. Paieva harizma bila je
ograniena na stranku, a u dravi je bila u senci kralja. I Titova vladarska harizma bila je pre
osamostaljenja u senci Staljinove. Milo je strepeo od Porte, nelojalnih vojvoda i narodnih
buna, Tito od hegemonog Sovjetskog saveza i meunacionalnog raskola drave. Pai je iznad
sebe imao kralja, zavereniku vojsku (najpre Crnu, a zatim Belu ruku), monu Austriju, a
potom Italiju. Miloa i Tita opasnosti nisu gonile na podelu vlasti, ve na pojaani oprez i
realistinost, a Pai se dugo odravao na vrhu usavravanjem lukavstva i prepredenosti. Kralj
Petar I i Aleksandar I sujetno su se plaili Paia jer je bio odve dominantna linost, i po njima
suvie odvojen od dvora, a Pai je strepeo od solunske metode, kralja i Bele ruke (Stankovi
1995, str. 75).
Dalje, ne povezuje pomenutu trojicu samo snana tenja za stvaranjem samostalne drave ve i
upadljiva vetina u slubi toga cilja. Egzistencijalna ugroenost kod darovitih politiara na
osoben nain izotrava oseanje opasnosti, mehanizme odbrane, ali i napada. Milo je razvio
nesluenu vizantijsku pritvornost pregovarajui sa Turcima i uveravajui ih u lojalnost, a ivot
mu je stalno bio nesiguran. Pai je uz levantijsko arijsko lukavstvo i izvesno oseanje
istorijskog toka razvio i neobino snano ulo za kombinovanje ustupaka i pritiska. U
aneksionoj krizi suprotstavio se npr. Milovanovievoj politici kompenzacija istiui da oko
Bosne i Hercegovine nema pogaanja, jer je bolje da ostane ljuta i otvorena rana koja e Srbe
podsticati na pregnua preko njihovih mogunosti (Stankovi 1988, str. 273). Ni Tito dugo nije
poputao u sukobu oko Trsta zbog homogenizacije drave i odravanja borbenog morala, noen
nagonom ka monoj i nezavisnoj dravi, proetim nepoverenjem i oprezom sazrelim u zatvoru,
ilegalnosti i ratu. Nesvakidanji politiki refleks i umee su kod linosti prirodno snane volje
izotravali permanentno nestabilni balkanski uslovi, gde je u sumrak raspada carstava nastao i
nakon njihovog sloma ostao trajno eksplozivan prostor etniki izmeanih malih nacija i njihovih
nedefinisanih granica. Ova okolnost je, s jedne strane, pruala irok manevarski prostor
domaim politiarima (zbog nejasnih interesa spoljnih i unutranjih snaga), ali ga je i sputavala,
jer je svaka vlast bila neukorenjena i sklona nenadanom padu, s druge strane. Borba protiv
stranog zavojevaa lako je prelazila u otpor domaim uzurpatorima, a patriotska hajduija u
razbojnitvo. S. Jovanovi je pisao o anarhistikim osobinama srpskog naroda, jo sirovog i
neukroenog, koji na svaki nedostatak vlasti reaguje bunom i hajduijom. Integracija prostora i
smirivanje tla su stvarali potrebu za natprosenim politiarem (a ne rutinskim inovnikom ili
hrabrim ratnikom) kadrim da odgovori ratu i miru, da bude voa detonator (borac i buntar),
ali i onaj koji smiruje uzavrele napetosti energinim istkama (Karaora, hajduka, vojvoda i
partijskih frakcija), osamostaljuje dravu i kosmopolitizuje etniki izmeani prostor. Svu trojicu
karakterie naizmenino i sinhronizovano menjanje uloge borca i izmiritelja to je svakako
podsticalo usavravanje politike vetine u razliitim okolnostima. Miloa i Tita povezuje
boraka i diplomatska harizma, Paia i Tita stradalnitvo za ideju (zatvor i progonstvo), a svu
trojicu umee arbitrae i oseanje politikog duha svoga doba. Boraki uinak bio je trajna
sastavnica harizme unutar zemlje, ali i van nje. Sultan je govorio da Milo beg nije manji od
vlakog i moldavskog knjaza. tavie u sultanovom fermanu iz 1835. stoji da je izmeu
knjaeva histrijanskih, glavni knjaz serbski (Seanje A. Simia 1997, str. 158). Slian ugled
Tito je uivao kod Staljina, kome je ovaj, po svedoenju M. ilasa, ak obeavao ulogu svog
naddravnog naslednika. Milo je uverio Portu da je on jedini ovek kadar da primiri Srbiju, a
poslestaljinski sovjetski vrh nije sumnjao u to da je Tito zdrava snaga koja (za razliku npr.od
Kardelja) nee dozvoliti povratak kapitalizma i slabljenje partije. Pai je u zemlji imao slian
35
ugled borca koji pada, ali se stalno die. U svetu mu je ugled bio manji, ali ima miljenja da su
na Zapadu drali, uprkos Aleksandrovom vojnikom autoritetu iz rata, da je stvarni stub drave
autoritet Nikole Paia.

3. Struktura uprave i vladarske tehnike

U svakoj politikoj kulturi deo sadraja formira okruenje, odnosno nametnuti ili izabrani
politiki uzor. Ideoloki sadraji i organizacija vlasti razvijaju se u spoju opteg
dravnopravnog naslea i stranog uzora. Vrlo uopteno govorei, kod Miloa je upadljiv uticaj
orijentalne tradicije, kod Paia spoj zapadnoevropske i slavenofilske, a Tito je boljeviku
politiku kulturu prilagoavao jugoslovenskim uslovima. Milo je bio vazal Porte, Pai je
delao u dobu kada je najizrazitiji bio uticaj Rusije i Austrije, a kasnije Francuske i Italije, a Tito
je bio jeziak izmeu sovjetskog i zapadnog bloka. Uloga vladara zavisila je i od obima drave.
Teritorija vazalne Kneevine Srbije je 1834. bila 57.500 km2 sa 678.000 stanovnika, Kraljevina
Srbija se 1910. prostirala na 48.300 km2 i brojala 2.900.000 stanovnika ( u velikoj veini Srba),
a SFRJ je sredinom 1960-tih imala oko 20 milona nacionalno heterogenog stanovnitva
izmeanog na oko 250.000 km2. U Miloevoj Srbiji retki su bili pismeni, u Kraljevini SHS je
1921. bilo vie od 50% nepismenog stanovnitva, a 1981. taj broj je spao na 9,5% nepismenih
iznad deset godina. to je drava vea, to se vladar mora oslanjati na vie posrednika u vrenju
vlasti, a od stupnja tehniko-tehnolokog razvoja i prosveenosti podvlaenih zavisi izbor
kljunih integrativnih ustanova i karakter ideolokog uticanja.
U veberovskom smislu pojma, Milo je stajao izmeu patrimonijalnog i patrijarhalnog kneza,
koji je strukturu vlasti prihvatio iz osmanske uprave i hijerarhijskog sklopa: sultan, vezir, paa,
subaa, dahija, kabadahija, bimbaa, buljubaa, momci. Sve do 1835. podvlaeni su bili raja, a
Milo je od Turaka prihvatio polulegalnu bigamiju (imao je vie vanbranih ena i dece). Sve
do 1838. bio je tiranin i bezakonik, ija se nadlenost kretala u sferi iste samovolje: Ama
more ja sam gospodar, pa ou da me slui, ako oe oe, ako nee, opet oe. Kuluilo se
knezu za sve i svata, a on je bio jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu (Seanja A. Simia
1997). Na delu je bila patrimonijalna politika kultura osmanlijskog tipa u kojoj po moi nije
bilo bitnije razlike izmeu popeitelja (ministra) i ibukdije (posilnog). Patrimonijalna vlast
vri, se na osnovu potpuno linog prava koje se sprovodi uz pomo linog upravnog aparata.
Nebirokratski patrimonijalizam ipak se znaajno razlikovao od podreene uloge birokratije u
socijalistikoj upravi. Milo je vladao naredbama i nalozima preko nestrunih inovnika slugu
iz domainstva sa ad hoc ovlaenjima. Oslonac vladara svedoi o stupnju razvijenosti uprave,
ali i obliku kontrole drutvene integracije. Patrimonijalni vazalni knez Milo vladao je kao
domain u kui, linim zapovestima preko knezova i kmetova, njegov sin knez Mihailo,
prosveeni srpski apsolutista, oslanjao se na policiju, a prvi srpski kralj Milan na vojsku. Pai
nije imao neposrednu naredbodavnu mo nad oruanom silom, niti masovnu monopolsku
partiju, pa je lukavstvom i ogranienim partijskim kanalima nadzirao korumptivnu dravnu
upravu. Tradicija se teko i sporo menjala. Premda su jo pod ustavobraniteljima inovnici
izgubili status patrimonijalne kneeve posluge i postali dravni slubenici, jo dugo su ostali
korumptivni i osioni zadravajui nebirokratski duh osmanskih spahija i muselima. I Tito je
vladao preko snane mree partijskog kadra, takoe bez jasno omeenih nadlenosti, ali je
podreena uprava bila znatno vie birokratizovana. Osim toga, vojska je bila pod njegovom
linom nadlenou. Miloevi principi bili su materijalne etike pravednosti, a sudio je po
naelima tradicionalnog morala bez formalnog pravosua. Kod Tita je formalno sudstvo (osim
politikog delikta) bilo prilino razvijeno zahvaljujui kolovanom i strunom inovnitvu, ali
je sapostojalo sa materijalnom klasnom pravdom. Miloevi najpouzdaniji oslonci bili su
miljenici, roaci i sluge, a Titovi politiki i ideoloki provereni boraki kadar. Nepotizam u
kneevskom patrimonijalizmu nije bio neprirodan. Kada je Milo 1835. iao u Carigrad,
zamenjivao ga je u Kragujevcu brat Jevrem. Paiev sestri M. Jovanovi je bio jugoslovenski
poslanik u vajcarskoj, a sin Rade je imao velike poslovne afere. U pogledu nepotizma Tito je
izgleda ozbiljnije shvatao komunistiku ideologiju jednakosti. Kod svake line vlasti
36
neformalne grupe blie vladaru imaju veliki uticaj. Milou je ibukdija (koji knjaza svlai i
oblai, postelju mu nameta i ibuk i kavu dodaje) bio poverljiviji od popeitelja, dok su na Tita
u starosti vie uticale neformalne grupe iz bliskog okruenja, a kontraobavetajna sluba mu je
bila znaajnija od visokih partijskih i dravnih funkcionera. Izmeu dve snane line vlasti
stajale su nestabilne monarhije u ijim je vladama Pai bio najkrupnija figura. Vlast mu se
oslanjala na skromnu birokratsku upravu regrutovanu dodue iz domaeg kolovanog, ali
korumptivnog inovnitva, a sve to u senci pretorijanskih oficirskih struja koje su bile kadre da
menjaju vladare liene vrste dinastike harizme.
Razvijena birokratska uprava i pravni formalizam potiskivani su razliitim oblicima materijalne
pravednosti, o ijem se sprovoenju starala razliito institucionalizovana kadijska ili klasna
pravda. U sredini bez dravnopravne tradicije nepodeljena vlast nije uvek neprogresivna jer se
jedino autoritarnom politikom mogu podstai krupne drutvene promene. Meutim, i
nepodeljene vlasti se razlikuju po modernizacijskoj aktivnosti i krugu pojedinaca koje ukljuuju
u upravljanje. U tom pogledu Titova politika upadljivo se razlikovala od prethodnika. Milo se
nije trudio da neprosveenu srpsku sredinu evropeizuje, a zateene strukture dugo su odreivale
ritam balkanskog zaostajanja. Tako su 1844. od 17 predsednika sudova trojica bila potpuno
nepismena, a 10 je znalo samo da se potpie (Tokovi istorije 1-2/1993, str. 136). Autoritet
uprave poivao je na junatvu i fizikoj snazi. Milo je za stareine birao fiziki naoite ljude
jer je znao da prost svet potuje fiziki izgled, a inovnike je kanjavao batinama. Babo voli
stareine krupne, glavate i pleate, govorio je knez Mihailo. Najpre ustavobranitelji, a potom
knez Mihailo i austrofilski Obrenovii razgraivali su orijentalnu strukturu vlasti postupno je
birokratizujui. Na orijetalnu tradiciju se nadovezivalo zapadnoevropsko iskustvo. Pai je
delovao u vremenu kada su liberalnoburoaske ideje prodirale u Srbiju, ali nisu imale oslonca u
dravnopravnom nasleu. Radikalska vlast se oslanjala na partijske organe i mladu srpsku
neuvezenu birokratiju u graanskom drutvu bez vrih ustanova i stalnom ratnom okruenju.
Tito je uveo boljeviki obrazac kontrole drave preko monopolske partije i lojalnog borakog
kadra. Znao je da narod potuje uniformu, pa ju je esto nosio. Sve tri dravnopravne tradicije i
obrasci politike kulture (turska, zapadnoevropska i boljevika) nuno su se prelamale kroz
osnovnu oslobodilaku balkansku politiku strukturu i njene kljune vrednosti, dozirajui
razliite modernizacijske sadraje, ali i ograniavajui probojne mogunosti vodeih politikih
linosti. U nepismenoj i zaostaloj Srbiji, koja jo nije okonala nacionalno osloboenje, Milo
nije mogao uvesti staleki parlament zapadnih savremenika, Pai i kralj Petar I Karaorevi
su u stalnoj senci pretorijanstva i oslobodilakih ratova bili vie liberali iz nude nego iz
uverenja (jer je poetkom 20. veka sa Srba trebalo skinuti mrlju kraljeubica i vandala), a Tita su
boljevika naela, stalni sovjetski nadzor i meunacionalne napetosti u zemlji snaili u
uverenju da bez vodee uloge partije jugoslovenski prostor nije mogue drati u dravnom
obliku.
Balkan nije presedan po tome to su se na njemu krupne istorijske i modernizacijske promene
probijale u autoritarnom obliju line vlasti. Kao i svuda, i ovde e istoriografija due beleiti
modernizacijski uinak vladara od cene kojom je plaen. Osvedoene vojskovoe guile su
otpor saradnika u ime materijalne pravde (nacionalno i klasno osloboenje) ne osvrui se na
obiajnu solidarnost ili pravnu jednakost. Milo je ubio Karaora 1817, uguio akovu 1825. i
arapievu bunu 1826. Da bi izbegao osvetu, traio je da sam narod ubije aka, a ne njegovi
momci. Tito je brutalno uklonio prosovjetsku struju u partiji 1949-1953, dok su ostale istke
bile blae: ilas 1954, Rankovi 1966, hrvatski nacionalisti 1971-72, srpski liberali 1972-73.
Uvek se trudio da iz istki izae istih ruku, traei da drugi urade posao umesto njega, a on se
zadovoljavao arbitraom izmeu sopstvenih suprotstavljenih struja. Oba vladara su znala da
lojalnost saradnika ispituju probama. Milo je znao da proba vojsku hoe li mu biti u nudi, da
nenadano uzjae ata i povie svoje vojnike da ga slede na tobonju opasnost (Seanja A. Simia
1997, str. 122). Tito je u nekoliko navrata nudio ostavke, ali su to uglavnom bile probe da se
ispita reakcija najbliih saradnika. U manevrima sline vrste ne treba traiti osobenosti line
vlasti ovoga prostora jer spadaju u ritualnu tehnologiju svake line vlasti. Jo je manje vano
isticati ceremonijal kao nesvakodnevnu crtu reima i autoritarnih ambicija vladara. Miloeva
37
hervanija (ogrta koji je dobio od sultana kao naroiti znamen kneevskog dostojanstva), Titova
maralska uniforma i odlikovanja, zatim javna obeleavanja roendana vladara (18. mart i 25.
maj) jesu sredini i politikoj kulturi primereni obrasci jaanja autoriteta drave putem
sugerisanja izuzetnosti voe. Milo je dugo nosio tursko odelo, a Paieva mirnoa i duga brada
su, kako zapaa Stankovi, odavali istonjaku tromost i fatalizam. Titove slubene slike su, po
uzoru na sovjetske voe, dugo bile slike vladara u uniformi (simbolu neprestane borbe). Vladari
su prilagoavali ponaanje politikoj kulturi podvlaenih, eljenim ideolokim vrednostima i
meunarodnom osloncu.
Vanije od simbola i ceremonijala jeste ovde istai da je re o narodnim vladarima koji su imali
plebiscitarnu podrku jer se u ratu nisu odvajali od naroda. Milo je, za razliku od dela vojvoda
iz 1. ustanka, koji su izbegli u Austriju, ostao s narodom, a Tito se, za razliku od kralja, nije
odvajao od vojske. U oslobodilakoj politikoj kulturi ova komponenta harizme teko je
bledela. Balkanski vladari koji o tome nisu vodili rauna lako su gubili presto. Crnogorski kralj
Nikola je u 1. svetskom ratu vodio kolebljivu i raundijsku politiku naputajui zemlju kada je
bilo najtee. Slino ponaanje je Petra II Karaorevia liilo preko potrebne borake harizme u
2. svetskom ratu. Milo i Tito su, pak, slovili kao narodni, a ne dvorski vladari. Milo je bio
patrijarhalni plebejski voa, koji nije na paradni nego na neposredni nain izlazio u narod,
meajui se sa gomilom i pozdravljajui je: Kragujevani, kouljo moja (Jovanovi 1923, str.
147). Titu je bilo podjednako stalo da bude klasni voa i narodni vladar. esto je mitingovao, a
narodu je bio blizak po jednostavnom i neposrednom obraanju, bez intelektualne distance, koja
neretko odbija mase. Ipak za stabilnost vlasti nije uvek dovoljna snana plebiscitarna podrka,
ve i lojalnost ueg upravnog taba harizmatskog gospodara. esto staleki privilegovani sloj
strepi od voe koji se oslanja na emocionalnu odanost masa i koji ne dozvoljava
institucionalizovanje privilegija ueg povlaenog sloja (vlast senata, ustavobranitelji, partijska
frakcija), ali moe biti i zainteresovan za negovanje autoriteta voe kao vanog harizmatskog
oslonca sigurnosti poloaja privilegovanih. Miloeve vojvode nisu mogle zaititi svoje
privilegije bez Ustava, a Titovi saradnici su smiljeno jaali autoritet voe da bi ojaali ugled
partije i vlastiti poloaj. To je verovatno glavna razlika izmeu labilne Miloeve vlasti, praene
bunama i okonane izvlaenjem osionog kneza, i Titove harizme osigurane gvozdenim
zakonom partijskog jedinstva. Milo se opirao stralekim kolegijalnim telima, a bune surovo
guio. U sluaju retko prisutnog opreznog otpora saradnika Tito je, svestan plebiscitarne
podrke, pretio da e izai pred skuptinu i narod.
Izuzetna dinamika ovih vladara samo donekle objanjava prirodu njihove vlasti. Milo je bio
stalno u pokretu i raspolagao je sa vie dvoraca u Kragujevcu, Poarevcu i Toideru. Tito se
kretao izmeu Dedinja, Briona i Kranja. Milo je bio najbogatiji posednik u zemlji, dok se za
Paia i Tita to ne bi moglo rei. Tito je bio skup vladar, ali od dobara koje je koristio porodicu
nije opskrbljavao. Dobro obaveteni Tempo pominje da je na njegovoj tednoj knjiici ostalo
izmeu etiri i pet hiljada maraka, a pokloni koje je primao su ostali muzejima (Vukmirovi
1996, str. 134-135). Razlika izmeu patrimonijalnog kneza i komunistikog vladara moe se, u
ovom pogledu, objanjavati suprotnou izmeu vlastelina i nezajaljivog zahvataa, s jedne, i
radnikog voe, s druge strane, koji su na potpuno oprean nain gledali na sticanje i
bogaenje. Kod prvog je bogatstvo bilo znak domainske umenosti i zasluene privilegije, a
kod drugog ig klasne izdaje i moralnog posrnua. Odnos vladara prema imovini je znaajan
tek ukoliko postaje naelo za formiranje drutvene strukture. Premda je Milo arbitrirao
obiajnim, a Tito partijskim pravom, nebirokratski potencijal uprave bio je razliit, jer je via
prosveenost i sloenija drutvena struktura u socijalizmu iziskivala daleko vei udeo
formalnog prava. Materijalna pravda patrimonijalne vlasti imala je drugaiju istorijsku funkciju
od materijalne pravde komunistikih reima, jer je ova druga revolucionisala drutvenu
pokretljivost jednu od kljunih komponenata modernizacije. U politikoj sferi, pak, oba vladara
su kljune sukobe reavala oktroisanim kompromisom, tj. ne pre svega kao rezultat dogovora
zainteresovanih ve bespogovornom odlukom elnika poto bi sasluao miljenja svih.
Oktroisani kompromis je nunost u trenucima nespojivosti interesa zainteresovanih (sukoba
kneeva ili Srba i Hrvata) i nepostojanja formalnog zakona ili njegovog podreivanja
38
materijalnoj klasnoj pravdi. U ovom pogledu Pai se razlikovao od Miloa i Tita. U svakoj
ozbiljnoj situaciji najpre je ispitivao stavove u poslanikim klubovima, strpljivo se konsultovao
sa vrhom svoje stranke i bio u redovnim audijencijama u dvoru. U vlastitoj partiji bio je
neprikosnoveni izmiritelj frakcija i arbitar koji je ne manje energino oktroisao kompromise.
irok manevarski prostor na vlasti je nuan, ali ne i dovoljan uslov istorijskog uinka jer ovu
okolnost treba veto koristiti. Isto vai i za spoljnopolitike okolnosti. Premda su u
geopolitikom pogledu situacije bile sline (male zemlje izmeu hegemonih velikih sila), Tito
je delovao u najpovoljnijim okolnostima, koje je delom i sam stvorio. Milo nije mogao
izmeniti vazalni poloaj Srbije bez dogovora velikih sila, pogotovo ne na nain na koji je Tito
raskinuo sa Staljinom. Miloev spoljnopolitiki manevarski prostor bio je znatno ui. Pai se
oslanjao na Rusiju i Francusku, ali monarhijska Jugoslavija, zbog vojne i ekonomske slabosti,
nije imala veliki izbor u spoljnoj politici. Tito je imao snaniju vojsku, pa u spoljnoj politici nije
bio upuen samo na diplomatiju. Posle 1948. stekao je i potpuno samostalni ugled van lagera,
koji je u biopolarnom svetu neobino veto iskoristio. Pai se prilino veto snalazio u
balkanskoj politici, a u evropskim okvirima je pokazivao manje sposobnosti. Tito je vodio vetu
svetsku politiku, koja je po ugledu nesrazmerno odudarala od veliine i snage zemlje. Vetom
spoljnom politikom Tito se od umenog politiara izdigao do dravnika, to se ne bi moglo rei
za Miloa i Paia, koji su u tom pogledu ostali lokalne veliine.

4. Granice istorijskog proboja

Uprkos krupnim uincima sve tri linosti ostale su zarobljenici svoje epohe bez dovoljno
kritinosti u sagledavanju prevazienosti nekih kljunih naela svoje vlasti. Bilo bi pogreno
njihov konzervativizam u starosti pripisivati samo okolnosti da su odve dugo trajali ili
nespremnosti da se ranije povuku sa vlasti. Trebalo bi imati na umu nepoljuljanu snagu
poetnog tvrdog uverenja, ali i snanog autoriteta i harizme koja je jaala svest o linoj
nepogreivosti. Milo je ukinuo feudalizam u Srbiji, ali je ostao zatonik patrimonijalizma. Od
Porte je iupao znatne privilegije Srbima, a uz pomo Rusije Hatierif dvadesetih godina i
Berat 1830. kojim je Srbija postala vazalna kneevina. Time je Srbija uvedena u meunarodne
odnose (Ljui 1986, str. 459). U zaslugu mu treba pripisati i spreavanje nastanka
konkurentskog naslednog srpskog plemstva, ime je olakao prodor kapitalizma. Opirao se
estoko ustavu, koji su mu zajedniki nametali Rusija i Porta. Strepeo je od podele vlasti, pa je
srpska buroaska revolucija okonana u krilu patrimonijalne kneeve samovolje. Pai je bio
prvi uticajni srpski politiar koji je pokuavao da nove evropske ideje (najpre socijalistike, a
zatim seljako-sitnoburoaske) uvede u Srbiju. Harizmom plebejskog seljakog voe branio je
odreena naela buroaske pravne drave. U slavenofilskom duhu kritikovao je zapadnjatvo
Obrenovia, a konzervativizam je uoljiv u njegovim upozorenjima da nacionalnoj ideji preti
opasnost od industrijsko-kapitalistikog i saobraajno-trgovakog internacionalizma. Liberal
vie iz nude nego iz uverenja, branio je seosko antievropejstvo, a u starosti mu se
konzervativizam ispoljavao u tvrdom unitarizmu i solunakom velikosrpskom hegemonizmu.
Titova vlast je ostvarila krupne modernizacijske pomake (prosveivanje, laicizacija,
industrijalizacija, urbanizacija, rast standarda, otvaranje prema svetu, drutvena pokretljivost) u
okviru leviarskog duha epohe. Jedinstvenom ideologijom zbliavao je balkanske nacije, a
nesrazmerno veliki ugled zemlje u svetu podsticao je deprovincijalizaciju. U starosti je
modernizacija postupno blokirana ustrajavanjem na krutoj kadrovskoj upravi i presudnom
monopolu partije nad kljunim segmentima dravne organizacije.
Prilino jasna antizapadna usmerenost uoljiva je kod sve tri linosti, ali bi bilo pogreno svesti
je na isti imenitelj. Miloevo protivljenje poloaju ustavnog monarha i ustrajavanje na
obiajnom pravu u sudstvu ne moe se u pogledu pobuda niti istorijske funkcije, izjednaavati
sa Titovim nadustavnim poloajem i nebirokratskim prioritetom partijskog prava.
Konzervativni feudalni patrimonijalizam nije istovetan sa revolucionarnim komunistikim
anormativizmom ni po klasnoj osnovi niti po viziji modernizacije. Jo manje je mogue traiti
vru liniju kontinuiteta izmeu Paievog i Titovog antizapadnjatva, odnosno pravoslavno
39
narodnjake slavenofilske vizije slovenske imperije i Moskve kao Treeg Rima s jedne, i
boljevikog u osnovi racionalistikog ideolokog uenja o Moskvi kao centru proleterske
revolucije, s druge strane. U prvom sluaju re je o okupljanju i osloboenju pravoslavnih
Slovena (naroda), u drugom su u sreditu podjarmljene klase, anacionalni proletarijat i
seljatvo. Pai je Istok i Zapad, Rusiju i Evropu, dugo video kao dva zasebna kulturna sveta u
napetosti, a srpski narod je uvek bio na strani Istoka (Perovi 1994). I kod Tita je prisutna
napetost dva sveta, ali u obliku sukoba socijalizma i kapitalizma. Iako oba politiara u realnosti
nisu robovala doktrinarnim polarizacijama, one su vane zaleine u traenju ideolokog oslonca
kod velike istone sile. Razliito je izvorite Paievog slovenofilskog pravoslavnog i Titovog
racionalistikog boljevikog antiliberalizma. Pai je isticao posebnost slovenske civilizacije,
Tito naroitost socijalistike kulture. Sa ne manje istorinosti i opreza treba prilaziti tobonjem
kontinuitetu izmeu Paieve radikalske vizije optine, due slovenskog sveta, sa kolektivnom
svojinom i drutvene svojine nad sredstvima za proizvodnju u samoupravnom socijalizmu. U
sreditu prve zamisli je romantiarski seljaki antikapitalizam, antitehnicistiki i
antimaterijalistiki (radikali su se 1880/81. u skuptini protivili uvoenju eleznice u Srbiju),
kod druge je re o modernoj, tehniki industrijalizovanoj i laiciziranoj dravi koju nadzire
partija radnike klase. Milo, Pai i Tito nisu bili goli pragmatiari i vlastodrci bez vizije, ve
su njihovi pogledi bili vrsto ukorenjeni u htenja irih drutvenih grupa. Zato se i poreenje
njihove istorijske uloge ne moe svesti na uoavanje slinosti u linoj politikoj umenosti ve
mora zahvatiti i dublje ideoloke strukture koje su odreivale ciljeve i obrasce politike
delatnosti. Liena vizije, politika, koliko god bila veta, svodi se na puki pragmatizam.
Ideoloki ciljevi utiu na izbor sredstava, ali ne treba zaboraviti da se sredstva mogu
osamostaljivati od ciljeva. Pri svemu tome uslovi daju posebnu boju skladu ili raskolu i
sredstava, odnosno politikoj kulturi.

5. Strukturno oblikovanje linog

Odnos linog i strukturnog u politici je uzajaman i povratan. Vane line, politiki znaajne crte
Miloa, Paia i Tita formirane su pod uticajem zateene politike kuture i uslova za obavljanje
politike delatnosti, ali su i linosti svojom aktivnou uticale na modifikovanje procesa dugog
trajanja. Milo je iveo 80 godina, Pai 81, a Tito 88. Prvi je siao sa vlasti u 59. godini (ako se
ne rauna kratkotrajna druga vlada), dok su ostala dvojica imala vie vremena za usavravanje
vladarske vetine. Za razliku od Paia, Milo i Tito su po obrazovanju zaostajali za svojim
saradnicima, ali je oskudnije obrazovanje jaalo operativnost njihovog politikog dara, jer se
nisu troili u suvinom nijansiranju i intelektualiziranju. Nijedan nije bio ubedljiv govornik, niti
je obrazovanje (izuzev ideoloko kod Tita) imalo znaajniju ulogu kod bilo koga, ali im nije
bilo teko da se priblie narodu i budu narodni, a ne kabinetski ili dvorski vladari. Realizam,
upornost i vetina prilagoavanja izmenjenom odnosu snaga prilino su ujednaavali razliite
uroene crte temperamenta i karaktera u opti poeljni sindrom balkanskog politiara:
istrajnost, nepoverljivost formirana iz promiljenog raznolikog iskustva, hrabrost i gotovost za
rtvovanje, bistrina, lukavost, gipkost i operativnost. U odnosu na ovaj socijalni karakter
politiara, sistemski su manje vani Miloeva naprasitost i jarost, Paieva zatvorenost,
strpljenje i utljivost, Titova donekle nervozna ivahnost, samokontrola i sklonost ka raskoi.
Reju, prostor je iziskivao operativnost, realistinost i svakodnevno lukavstvo i arbitrau, u ratu
vete vojskovoe ne bez ara, a ne idealiste, zavodljive govornike proroke, pozere, frazere ili
demagoge. Kod sve trojice je upadljivo oseanje nadmoi zbog osvedoenog uinka,
nedokuivost i distanca prema saradnicima. Pai i Tito su obino na sastancima govorili prvi i
poslednji, a prisebnost u kritinim situacijama i hladnokrvnost svedoili su o samopouzdanju.
Krupan politiki uinak mogu je samo u susretu socijalnog karaktera (sindrom osobina koje
trai vreme) i prodornih linih ponuda slinog tipa, a ne zahvaljujui nekim izrazito
individualizovanim svojstvima i natprosenim linim sposobnostima.
Vaan uslov usavravanja politike vetine je raznoliko i promiljeno iskustvo koje izotrava
politiki refleks, ali i nepoverenje i oseaj za opasnost. Milo je bio trgovac i ustanik, a u
40
pregovoru sa Turcima stalno je nosio glavu u torbi. Pai je bio evropeizirani intelektualac,
inenjer, zatvorenik, prognanik, politiar u ratu i miru. Tito je bio sindikalni voa, zatvorenik,
boljevik formiran u Sovjetskom Savezu, ilegalac, vojskovoa i diplomata u ratu i miru.
Odreena otvorenost za nove ideje morala je biti prisutna, a uvaavanje obrazovanih savetnika
(V. Karadia, J. Cvijia, M. Krlee) bio je nuan uslov modernizacijske aktivnosti. Raznoliko
iskustvo usavravalo je oseaj za uspeno kombinovanje pritiska i nagodbe u sloenim
situacijama. Gipkost ove vrste, uz vanserijski organizacioni dar, izdvajala ih je iz kruga
saradnika i savremenika. Milo je bio osion i prek, ali je, za razliku od Karaora, bio
realistian teei miru koji e sauvati narod. S druge strane, bio je realista u odranju vlasti, za
razliku od svoga sina Mihaila idealiste, koji je polagao nade u evropske metode vladanja u
hajdukoj Srbiji. Bio je voa sa istananim dravotvornim nervom i snalaljivou, ali ne onom
koja moe biti samo proizvod bojeg nadahnua, kako teozofsko mistiki tvrdi R. Ljui
(Ljui 1994, str. 68), ve okretnou i gipkou koje je formiralo vreme, jer je borba srpskog
naroda za samoodranje, preko kolektivnog iskustva, nalagala veto kombinovanje bune i
ustupaka. Premda istonjaki pritvoran i dovitljiv (slao je srpske ustanike glave u Stambol da
bi izborio ira vazalna prava), Milo je ostao konzervativni patrimonijalni knez koei politiku
modernizaciju Srbije. Kada je 1836-39 otvaranjem konzulata Srbija uvuena u evropsku
diplomatiju, Miloeve sposobnosti su postale anahrone. Na turskom terenu borio se veto
novcem i mitom, u novom diplomatskom prostoru se spoticao (Ljui 1986, str. 462). Ni Pai
nije izdrao do kraja. Premda kolovan u Zapadnoj Evropi, robovao je konzervativnom
slovenofilstvu; bio je ideoloki i dinastiki konvertit (zbog vlastoljublja, ali i nacionalnog
interesa), uporni organizator znaajne parlamentarne partije, a po vizionarstvu i gipkosti nije
zaostajao za duhom vremena sve do osnivanja Kraljevine SHS. Njegovo evropejstvo gasi se
1918. bez ula za federaciju i republikanstvo. Ostao je zabeleen kao snana linost uzdignuta
iznad lokalnih provincijskih taktiara zbog postojanog staranja za celinu i jedinstvo drave, ali
ne uvek i dovoljno razvijenog ula za elastinost njenog jedinstva. Ni Titova modernizacijska
aktivnost nije liena konzervativne faze. Dospeo je do vlasti u zrelim godinama sa raznovrsnim
iskustvom spreman da ga promilja i usavrava. U ilegalnim uslovima formirao je trajno
nepoverljivu crtu, ali je bio odmeren, realan i oprezan politiar i dravnik. U starosti je ostao
konzervativni zatonik monopolskog poloaja partije kada je ve bila prevaziena njena
sveopta regulativna vodea uloga.
Unutar sve tri karijere mogu se uoiti kljune faze samostalnog i modernizacijskog uinka na
vlasti: 1830-1836, 1903-1919, 1945-1968. Stankovi je kod sve tri linosti uoio usmerenost ka
snanoj i samostalnoj jugoslovenskoj dravi: Milo Obrenovi je stvorio modernu srpsku
dravu i otvorio joj put za proimanje sudbine sa ostalim jugoslovenskim narodima. Pai je
znalaki projektovao budunost srpskog naroda u stvaranje jugoslovenske drave, a Tito je
obnovio jugoslovensku dravu u Drugom svetskom ratu (Stankovi 1988, str. 173). Uprkos
krupnim probojima, pomenute istorijske linosti nisu do kraja ivota pratile duh vremena koji
su pronicljivo uoili. Premda se u politici uopte, a ne samo na Balkanu, retko koji vladar znao
na vreme samoinicijativno povui, poslednja faza vlasti bila je senka na uinku Miloa, Paia i
Tita. I ova okolnost je, izgleda, vie posledica politike kulture u kojoj su se oblikovali
pomenuti reimi line vlasti (liene mandata) nego line neodmerenosti. Na neprosveenom i
trusnom Balkanu vekovima izdeljenom izmeu imperija, oslobodilaka politika kultura je
istorijska reka ponornica iji je podzemni tok uticao na razvoj i kada ne bi izbijao na povrinu.
Kod najuticajnijih linosti boraka komponenta podjednako je oblikovala njihovu progresivnu
nacionalno oslobodilaku, ali i konzervativnu ulogu, onda kada bi voa osloboditelj polagao
pravo na neogranienu vlast na osnovu ratnog uinka. Milo se protiv hajduka, bundija i
opozicije borio sa ne manje odlunosti nego protiv Turaka, Pai nije razumevao federaciju
zbog trajne solunake predrasude. Odbijao je svaku federaciju osim plemenske, odnosno one u
kojoj bi ceo srpski narod bio obuhvaen u jednoj federalnoj jedinici, to je bilo praktiki
neizvodljivo zbog izrazite etnike izmeanosti (Stankovi 1995, str. 94). Nije dozvoljavao
cepanje srpskih zemalja za raun nekog drugog plemena u dravi koju je oslobodio srpski

41
vojnik. Ne manje odluno, Tito je odbacivao prava drugih snaga na vlast izvan partije koja je u
ratu bila najaktivnija.
Na osnovu uoene strukturnoistorijske osnove zbivanja u poslednja dva stolea, trebalo bi
pokuati odgovoriti na hipotetino pitanje da li bi procesi drugaije tekli bez pomenutih linosti.
Teko je prihvatiti iskljuivu tvrdnju da bi bez njih zbivanja tekla bitno drugaije, ali im se ne
moe negirati odreena prekretnika i ubrzavajua uloga. Da nije bilo Miloa, moda bi se
nametnuo njegov brat Jevrem ili Toma Vui. Oni nisu bili manje hrabri, vlastoljubivi ni
diplomatski okretni, niti su zaostajali u demagogiji pred narodom. Od poetka 19. veka
nezadrivo opada snaga Turske i jaa samostalnost njenih provincija. I bez Miloa bi Srbija,
moda neto kasnije, stekla slinu samostalnost, ali je Miloeva diplomatija verovatno utedela
dosta ivota. U unutranjim reformama slom feudalizma bio je nuan proces. Milo ga je
verovatno ubrzao (u Rusiji je npr. feudalizam ukinut tek 1861). Njegova zasluga je u
spreavanju razvoja stalekog plemstva, a dravno-pravni razvoj je, po svemu sudei, samo
donekle usporio, s obzirom na snani uticaj neprosveene politike kulture i tradicije koji nisu
bitno ublaili ni mnogo prosveeniji vladari posle njega. Moda bi pod Stojanom Protiem, kao
elnikom Radikalne stranke umesto Paia, vojska i kruna imali izrazitiju ulogu u politici, a
odnos Srba prema Hrvatima bio federativniji i kooperativniji. Ipak je teko verovati da bi
Proti, autonomista, prevaziao solunaku strategiju srpske buroazije i bitno ublaio hrvatski
separatizam zbog snage ostalih staroradikalskih struja i drugih velikosrpskih krugova izvan
stranke, ukljuujui i krunu. Sa Simom Markoviem ili Milanom Gorkiem KPJ bi verovatno
imala obrazovaniji, ali i manje operativni vrh, bilo bi moda manje istki, a verovatno i manje
uspeha u formiranju vojne strukture u ratu. Izgleda da je Titova uloga bila krupna u ratu, u
otporu Staljinu, a i docnije je bio nezamenljiv kao arbitar u istkama i sukobima partijskih
frakcija.
to vostvo due traje, elnici postaju samostalniji i tee zamenljivi, a harizmatizacija je proces
koji po prirodi stvari snai svest voe o vlastitoj izuzetnosti, to opet jaa autoritarnost i
sklonost ka linoj vlasti. Milo je uvek bio osion, a naroito posle sultanovog berata, a stari
Pai je naroito posle razlaza sa Protiem postao neumoljiv i retko se obazirao na savete
drugih. Titova lina nadmo bila je trajno prisutna, izuzev perioda sukoba sa IB-om, kada je bio
neto kolegijalniji. Ako je samostalnost i snalaljivost politikog voe poeljna crta,
nezamenljivost je rizina jer nakon njegove smrti ostavlja eksplozivan i dezintegrativan
vakuum. O stupnju nezamenljivosti politiara govore zbivanja nakon njihovog silaska sa
vlasti, progonstvo Miloa nije usporilo razvoj Srbije ka samostalnosti od Porte, Paieva smrt
bila je udarac za Radikalnu stranku, ali ne i za dravu. Titova smrt je ubrzala raskol partije, ali i
drave. Ali treba imati na umu da se Jugoslavija raspala 1992, tek podudaranjem hazardne
politike novih nacionalistikih elita i iezavanjem njenog poluvekovnog meunarodnog
znaaja kao posrednika izmeu blokova (slabljenje SSSR-a, jaanje Nemake i novog pax
Americana). Novo stolee, koje je poelo 1989/90, na Balkanu je trailo politiare novog tipa,
kadre da odgovore izmenjenim unutranjim potrebama, koje je u sve veoj meri nametalo
okruenje. Posletitovski politiki vrh nije bio dorastao izazovima eksplozivnog prostora
zahvaenog krupnim promenama okruenja. Veliina elnog pojedinca je u njegovom
modernizacijskom uinku u svojoj epohi, a ne u moi i nezamenljivosti. Jednoznaan kriterij
uinka moe se ustanoviti samo ako se jasno razdvoji forma od sadraja u politici i vre
strukture od prolaznog bleska u dugim istorijskim procesima.

42
IV

TITO DO VLASTI (1937-1945)

-strukture, procesi, linost

U domaoj misli o drutvu nije jo sistematski i kritiki istraen odnos Titove aktivnosti i
motiva do zaposedanja vlasti, s jedne, i dubljih struktura i procesa u senci koje je voa partije i
narodnooslobodilakog i antifaistikog pokreta zatekao i unutar kojih je delovao, s druge
strane. Ovde bi trebalo pokazati na primeru jedne uticajne istorijske linosti pre osvajanja vlasti
stupanj njene zavisnosti od struktura u senci i zateenih okolnosti. Moe li se o probojnoj moi
pojedinca govoriti i kada nije na vlasti? Oslonac na dosadanja istoriografska istraivanja i
memoarsku literaturu je nuan, premda u njima prevladava istorijsko pripovedanje i opis
zbivanja, a ne analiza struktura i procesa. Dogaaje ini hronoloki sled iskustva vezan za
odreene uesnike, dok strukture nisu nuno smisaone veze ili datosti, niti vremenski omeene
kategorije. Dogaaji su promenljivi, a strukture relativno stabilne (ustanove, oblici dravnog
ureenja, politika kultura i sl.). U sreditvu zanimanja strukturne istorije i istorijske sociologije
nisu, pre svega, pojedinana zbivanja i linosti, ve odnosi, stanja i procesi, zatim vie uslovi,
prostor i mogunosti delovanja pojedinca u istoriji nego lini motivi, odluke i postupci. U
metodskom pogledu prioritet ima uzrona analiza nad hermeneutiko fenomenolokim
razumevanjem smisla. Slino sociologiji, strukturna istorija se vie zanima za relativno trajanje,
tvre, tee promenljive pojave i segmente stvarnosti koji se sporije menjaju (Groh 1973,
Kocka 1977, Koka 1994). U jugoslovenskoj misli o drutvu dogaajna istoriografija nije do
sada bila ugroena socijalnom ili strukturnom istoriografskom strujom niti istorijskom
sociologijom, pa, za razliku od npr. Francuske i Nemake (gde je plodna napetost dveju
pomenutih usmerenosti prisutna gotovo pola stolea), prevladava rekonstrukcija dogaaja i
postupaka na raun kategorija dugog trajanja, koje su opet shvatane manje ili vie
ideologizovano kao neizbeni trend razvoja koji su veliki pojedinci najpotpunije razumevali.
Nije mnogo zagonetno to odnos najee ideologizovanih struktura (neizbeni put nacionalnog
i klasnog osloboenja) i Titove linosti, koja je dublje procese ubrzavala, probijala ili presecala,
nije diferencirano razmatran. U jednopartijskom reimu, gde je linost voe bila glavni stoer
ideologije drutvenointegrativne misli, nije bilo uslova za nijansiranja ove vrste, pogotovo ne za
prouavanje lutanja i nesamostalnog ponaanja voe. Ni uvoenje viepartijskog reima nije
mnogo pomoglo jaanju nepristrasnosti jer su razbueni razliiti svesni ili nesvesni oblici
ideolokog demoniziranja Tita. Izgleda da celovitijih odmerenijih radova o Titu nema i stoga
to je stvoren privid da se o njemu suvie zna, ali iz razliitih vrsta politiki pristrasne literature.

Cilj ovoga poglavlja je kritiko sagledavanje Titove uloge od dolaska na elo partije do
zaposedanja vlasti sa stanovita istorijske sociologije, a u svetlu novijih svedoanstava uesnika
i istoriografskih obrada materijala. Poput mnogih politikih elnika, i Tito je kao voa pokreta
bio zavisniji nego kao dravni poglavar, i to ne samo od struktura kojih je bio svestan (SSSR,
Kominterna, karakter vlastite partije i drave) nego i od onih koje su bile podzemne i
skrivenije (potmuli procesi raslojavanja partije, buenje ue grupnih i nacionalnih interesa,
skrivene promene u meunarodnom okruenju, dogmatsko samopoimanje itd.). Skrivenost i
neprozirnost struktura esto utie na veliki raskol izmeu namera i posledica postupaka i kod
najuticajnijih istorijskih linosti: Aleksandar Makedonski nije ni slutio koliko e njegova
osvajanja ubrzati kosmopolitizaciju evroazijskog prostora u starom veku, Julije Cezar nije na
vreme sagledao orijentalnu monarhizaciju Rima kao vanu posledicu vlastitog ratnikog kulta,
niti je Lenjin mogao predvideti teroristike posledice boljevizacije SKP (b).Ovde se nee
ulaziti u definisanje naela za objanjenje zamrenog dualizma linosti i strukture i njihove
dijalektike veze (vid. Kulji 1994), ve bi preteno uzronom analizom, a ne hermeneutikim

43
razumevanjem smisla i namera najuticajnijih aktera, trebalo ocrtati deterministiki splet u kom
se postupno osamostaljivala Titova aktivnost do zaposedanja vlasti.
Zateene strukture i procesi u najoptijem smislu mogu se ralaniti na dve grupe: nacionalne i
klasne. Pomenute dinamike strukture sa vlastitim zakonomernostima bitno su odreivale
Titovu aktivnost ak i u periodima njegove najvee moi, ali to ne znai da je on u svim fazama
bio njihov zatonik i pasivni izvrilac. Strukture su ograniavale dubinu zaokreta koju je linost
mogla izvesti (boljevik Tito nije nikada mogao uvesti kapitalizam niti posle 1935. razbiti
Jugoslaviju), ali je linost unutar zacrtanih opredeljenja inila krupne zaokrete, isprva oprezne
kasnije sve odlunije (oprezno modifikovanje direktiva Kominterne pre i u toku rata,
detronizacije kralja uprkos Staljinovom protivljenju, sukob sa Staljinom i uvoenje
samoupravljanja, zaokret u spoljnoj politici itd.). O snazi strukture iz koje je izrastao svedoi i
postojanost Titovih idejnopolitikih uverenja u koje ak ni stalno podozrivi i hegemoni
sovjetski rukovodioci nisu sumnjali. Slino Trockom, koji je u izbeglitvu krajem tridesetih
godina opominjao svoje uarene sledbenike da Staljin ne moe napustiti socijalizam, ve se u
SSSR-u to moe desiti samo preko njegovog lea, i Brenjev je 1970. govorio da je
ehoslovakoj pretio kapitalizam, ali da to nije sluaj sa Jugoslavijom, koja je prola i ostaje
socijalistika (Vukovi 1989, str. 415). Ni sve odmerenijem ilasu u starosti nije promaklo da
je Titovo jugoslovenstvo bilo postojano a teorija marksizma i lenjinizma bila je za njega
jednom zauvek data (ilas 1994, str. 261-262). Okolnost da je malo ko od savremenika verovao
da se Jugoslavija moe raspasti dok je Tito iv takoe svedoi o uticaju snano interiorizovane
strukture jugoslovenske svesti u opredeljenju nesumnjivo najuticajnijeg pojedinca u istoriji
Balkana 20. veka. Ali i kod najlinije vlasti namere odudaraju od posledica i ne poklapaju se
(razgorevanje meunacionalnih sukoba jo za vreme starog Tita, kome je oslabilo oseanje za
manevar kao i raspad Jugoslavije uprkos njegovim namerama). To potvruje valjanost teze
strukturne vizije istorije (od Lamprehta i Plehanova do Brodela i Koke) da razvoj nije zbir
eljenih linih postupaka i iskustava monika, nego rezultat proimanja uticaja i okolnosti koji
tvore protivrene strukture dugog trajanja. Ove se, opet, neretko odravaju nasuprot tenjama
uticajnih pojedinaca, a da ih ovi nisu uvek svesni. Antisocioloku, u osnovi idealistiku
predstavu o uticajnim monicima ne bi valjalo pobijati krutim fatalizmom struktura, ve u
pojmovnom i teorijskom pogledu dijalektiki diferenciranom refleksivnom meugranskom
milju o drutvu (koja promilja uslove i saznajnu vrednost vlastitih naunih rezultata) i koja,
premda strukturno i procesnoistorijski usmerena, ostaje kadra da uoi samostalnost i uinak
uticajnih linosti, koje se ne mogu bez ostatka svesti na epifenomen podzemnih strukturnih
tokova. Ne moe se npr. zaobii lino banalno demonsko kod Hitlera, zatim Staljinov
paranoidni teror, institucionalizovan i partijski fetiizovan. Ne manje su sistemski znaajni
Titov oprez i pronicljivost u proceni odnosa snaga, ali i slabljenje ovog oseanja u starosti, kao i
sektako nepoverenje u snage izvan revolucionarne klase. Ipak je u analizi relativno zasebnih
celina pogreno polaziti od pomenutih strukturnoistorijski neobuhvatljivih ostataka ili na njih
usredsrediti prouavanje. U odreenom smislu isticanje isto individualnog jeste in nune
rezignacije, tj. priznanja da se istraivana pojava ne moe vie objanjavati vlastitim
strukturama (Kocka 1977, S. 167). Prouavajui strukturne determinante dogaaja ili postupaka
linosti istraiva suava spektar mogunosti teei da to pouzdanije izdvoji relevantne
uzroke. Kod sloenih zbivanja objanjenje nije nikada izriito niti celovito, jer opstaju ostaci,
sitniji ili krupniji, koji se ne mogu objasniti strukturnim iniocima, nego ispriati ili opisati kao
rezultat aktivnosti linosti ili uticaja okolnosti. Osim toga, ve pomenuti nesklad namera i
posledica delanja (to se u filozofskoj tradiciji esto naziva otuenjem) jaa aktuelnost
strukturne istorije koja traga za spletovima okolnosti i konstelacijama snaga (Kocka 1977, S.
168). Kada se namere i posledice ne podudaraju procesi koji istiu iz pojedinanih postupaka se
osamostaljuju, izmiu kontroli; dogaa se mnogo toga to se nije iskusilo, a pojedinci esto nisu
svesni ni premisa ni posledica svoje delatnosti. Plehanov je pisao da je veliki pojedinac uvek
poetnik koji vidi dalje od drugih. Osim toga, odavno je poznato da uticajni pojedinci na
autoritarni nain podstiu drutveni razvoj. Marks i Engels su Napoleona Bonapartu nazivali
uzurpatorom i despotom, ali su isticali da je bio stegonoa napretka jer je na bajonetima irio
44
Evropom prosvetiteljstvo. Sarkastino su dodavali da je despotija genija podnoljivija od
despotije idiota.
U prouavanju odnosa strukture i linosti nije dovoljno utvrivati stupanj i intenzitet
meuuticaja, nego ga treba i u vrednosnom pogledu ocenjivati (izrazito samostalni reakcionar
koji razara strukture kao Hitler, autoritarni modernizatori kao Lenjin, boljeviki reformatori
kao Tito i sl.). Po sebi se razume da je nuno vrednovanje i oprezno traganje za strukturama
koje prethode dogaajima ili postupcima pojedinaca, egzistiraju u njima lino interiorizovane u
razliitm stupnju, ali i preivljavaju pojedince, sloen postupak koji trai istananu istorinost i
pouzdane kriterije u oceni racionalnosti i emancipatorskog potencija uegrupne ili line
aktivnosti. Istorijske strukture i procesi mogu se predstavljati i kroz iskustva i postupke
pojedinaca, ali samo ukoliko se pouzdano uoe kljune spone u zamrenoj mrei zbivanja,
njihova slojevitost i sloenost (Titova mo se ne da razumeti ako se nema na umu snaga i ugled
socijalizma od Oktobarske revolucije do ruenja Berlinskog zida, ali i osobenost faza ovog
razdoblja koje je preteno odreivao razvoj unutar Sovjetskog Saveza). Treba polaziti od
slojeva stvarnosti sa manjom brzinom menjanja. Predstavljanje procesa i struktura kroz
aktivnosti uticajnih pojedinaca pretpostavlja takoe i poznavanje tehnologije istorije
istraivakog doba s jedne (prioritet verskog klasnog ili nacionalnog segmenta), i arsenala
politikih tehnika preruavanja line vlasti i manipulacije, s druge strane. Kako je Koka
zapazio, istoriju struktura treba dopunjavati istorijom iskustva. Predratni jugoslovenski
boljevizam moe se shvatiti bez Tita, ali obrnuti postupak nije mogu. I pre i nakon Tita bile
su ive vizije ujedinjenja Balkana. To je dublji i trajniji proces koji se moe istraivati i bez
Titovog doprinosa, ali se Titova politika ne da objasniti bez uoavanja celine i osnovne
strukture arolikog i protivrenog idejnopolitikog jugoslovenstva. Koliko god linost bila
kreativna, od struktura se mora poi jer one oblikuju i razarajue sposobnosti pojedinca.
Manje ili vie skrivene dinamike klasne i nacionalne strukture uokviravale su manevarski
prostor Titove kreativne politike linosti, koja je unosila krupne promene unutar naznaenih
osnovnih odrednica, iji Rubikon nije prelazila.

II

Etniki uzmeano stanovnitvo i manje ili vie napeti odnosi meu nacijama jesu struktura u
senci, koja je podjednako pritiskala monarhistike i republikanske jugoslovenske vladare od
1918. do 1992. estoka sukobljavanja nacionalnih vrhova, optereena skrivenim tradicijskim
konfesionalnim naslagama, starija su od raznolikih i promenljivih politikih programa
nacionalizma. Konani raspad Habzburkog i Osmanskog carstva stvorio je niz problema
izmeu malih nacionalnih drava naslednica koji su se pokazali dugorono nereivim, jer se tle
posle zemljotresnog ruenja imperija dugo smirivalo. Gradei dravu na eksplozivnom
prostoru, jugoslovenski vladari prihvatili su veliki istorijski izazov, a rizik je bio vei to je
vladar ili oligarhijski vrh manje bio dorastao ovom sloenom zadatku. U pogledu regulisanja
meunacionalnih odnosa, najoptije govorei, Jugoslavija se kolebala izmeu unitarnog,
federalnog i konfederalnog obrasca. Tito je dospeo na elo KPJ kada je Kominterna uvrstila
kurs o potrebi odbrane Jugoslavije i kod njega u ovom pogledu nije bilo dilema. Od 1935.
federacija se kao oblik reenja jugoslovenskog nacionalnog pitanja uvruje u dokumentima
KPJ. Izgleda da je u razradi ove zamisli na Tita najvie uticao Kardelj, a neto docnije i manje
direktno Krlea i I. Ribar. U ideolokom pogledu uzor je bila sovjetska federacija, ali je, s
obzirom na odnos snaga izmeu nacija i civilizacijsko zalee Jugoslavije, bila blia raspalom
Habzburkom carstvu. Izgleda da je preko austromarksizma vrh KPJ prihvatio federalni obrazac
drave bez jednog vodeeg naroda. Austrijski socijalisti su nacijama pruali iroku lokalnu i
kulturnu autonomiju, ali ne i pravo na teritorijalno otcepljenje, da se ne bi naruilo jedinstvo
carevine. Integracija vienacionalnih drava na Balkanu, uprkos krupnim drutveno-
ekonomskim razlikama, pokazuje odreene zakonitosti. Ovde bi trebalo skrenuti panju na neke
strukturne slinosti austrougarskog i jugoslovenskog federalizma, uz neophodan oprez prema
45
neistorinom poreenju i poistoveivanju raznolikih situacija i drutvenih snaga. Ovo donekle
riskantno poreenje neophodno je da bi se jasnije uoile strukturne granice manevra vladara
vienacionalne drave i sline tehnike vladanja koje dravi namee srodan etniki sklop. Nije
bez razloga britanski istoriar Tejlor nazvao Tita poslednjim Habzburgom koji je vladao sa
osam razliitih naroda, pruajui im kulturnu autonomiju i obuzdavajui njihove
nacionalistike antagonizme (Taylor 1990, str. 324). Premda je Tejlor 1948. pomalo mehaniki
poredio FNRJ i Austro-Ugarsku, potcenjujui krupne razlike izmeu prirode vezivne uloge
laike marksistike ideologije i iracionalnog katolicizma, zanimljive su slinosti u organizaciji
meunacionalnih odnosa.
Obe drave okupljale su narode sa nacionalnom dravom u prolosti i one bez nje, i bile skup
nacionalno kompaktnih i rasejanih naroda ugroenih razliitim oblicima asimilacije. Premda su
u Austro-Ugarskoj dravni narodi bili samo Nemci i Maari, a u Jugoslaviji svih est priznatih
nacija, postojala je slina polarizacija snaga. Osnovni nemako-maarski sukob veto su
koristili, pre svega, Poljaci i esi, a u socijalistikoj Jugoslaviji su srpsko-hrvatsku napetost
koristili Slovenci za arbitrau, a zatim i ostali narodi i narodnosti za uvrenje svoje republike
dravnosti. U Austro-Ugarskoj su esi traili ujedinjenje zemalja svetog Vaclava odbijajui
panslavizam, Maari su strepeli od eko-nemakog saveza, Hrvati su bili razapeti izmeu
Maara i Italijana, Slovenci izmeu Nemaca i Italijana, Poljaci su u Galiciji stekli autonomiju
podredivi Ukrajince, a najvie secesionizma ispoljavali su Italijani. U Titovoj federaciji svi
narodi bili su dravni, manjine su imale visok stupanj prava, a koalicije su u jednopartijskom
reimu bile dugo latentne. Meternihova Austrija poivala je na dinastiji izbegavajui da se
nacionalno definie sve do 1866, a dvojna monarhija je bila cena koju je car, strahujui od
Maara, platio da bi odrao vrhovnu vlast. U Jugoslaviji se dva vodea naroda nisu nagodila jer
su i drugi imali ista federalna prava, a kompromis je poivao na ravnopravnosti est lanica,
koji je Tito nametao jedinstvenom partijom, direktnom autoritarnom ili manipulativnom
arbitraom. Franc Josif se kolebao izmeu centralizma i federalizma, a Titovu dilemu izmeu
federacije i konfederacije slabila je vera u integrativnu mo jedinstvene partije. Austrijska i
Ugarska nagodba iz 1867. donekle se moe porediti sa ustavnim amandmanima u Jugoslaviji
1971, a carevo rasputanje ugarskog parlamenta 1906. bilo je nalik Titovom obraunu sa
hrvatskim maspokom 1971. Jo u revoluciji 1848. u Austriji je postalo jasno da je kruna gotovo
jedina dravotvorna supstanca, pa je nagodba bila nuna mera federiranja carstva. Harizma
Tita i harizma SKJ bile su kljune integrativne sile Jugoslavije, ali sa snaenjem republikih
ekonomskih suprotnosti i privrednom reformom 1965. bio je neophodan i novi obrazac
meurepublikog kompromisa. Katolicizam nije mogao da pomiri Austrijance i Maare, ni
marksizam da trajno povee jugoslovenske narode. Premda je idejna osnova integracije bila
fundamentalno razliita (protiv reformacija i katoliki univerzalizam, s jedne, i racionalistiki
marksizam, s druge strane), nacionalne napetosti su nadjaale kosmopolitski potencijal oba
idejno-ideoloka sadraja. Raspadom Austro-Ugarske nastale su i dve vienacionalne drave
(ehoslovaka i Jugoslavija) u koje su se reprodukovale nacionalne protivrenosti carevine.
esi i Srbi bili su brojniji narodi, a Slovaci i Hrvati secesionistiki irski problem (Taylor 1990,
str. 316), pa se nakon sloma faizma izgleda jedino komunistikom federacijom moglo
odravati dravno jedinstvo. Sa slomom jednopartijskih socijalistikih reima raspale su se i
federacije, jer je integracija odve poivala na ideolokim osnovama, slino vakuumu koji je
nastao u atmosferi ratnog rasula i smrti Franca Josifa.
Cilj ovla nagovetenih, manje ili vie istorinih, analogija izmeu dve vienacionalne drave u
Srednjoj i Jugoistonoj Evropi jeste da skrenu panju na trajnije nadideoloke zakonomernosti u
dravnom okupljanju etniki izmeanog i tradicijom optereenog evropskog prostora.
Nacionalne protivrenosti bile su relativno postojana struktura koja je vladajuim krugovima
raznolikih reima nametala sline zadatke bez obzira na ideoloki i drutveno-ekonomski
karakter reima.
U Titovom sluaju se kao drugi oblik uticajne nacionalne strukture javlja osobeno
jugoslovensko iskustvo izmeu dva svetska rata. Od poetka 1920-ih Tito je, kao radniki
aktivista, pomno pratio sukobljavanja unutar Kraljevine SHS. Vladajue velikosrpske
46
konzervativne snage, sa N. Paiem i kraljem Aleksandrom na elu, branile su konzervativni
unitarizam i ignorisale federalnu zamisao Jugoslavije, praktino dualnu, kao zamisao
nesaglasnu iskustvu pobednika i kao obnavljanje modela poraene Austro-Ugarske (Stankovi
1995, str. 94, Zeevi 1993, str. 123). Pai je federaciju smatrao prevazienom
nagodbenjakom formulom, a veliki deo srpskog graanstva teko se mirio sa mogunou da
pobednik u ratu treba da deli politiku vlast sa bivim neprijateljem. Moralna osnova srpske
hegemonije u Kraljevini Jugoslaviji i otpora federalizmu bilo je solunatvo. U vladajuim
krugovima radikala prevlast Srba je bila prirodna jer su Srbi politiki jai od Hrvata, ima ih
dva puta vie nego Hrvata, a iz rata su izali kao pobednici sa ogromnim rtvama i
opustoenom Srbijom (Stankovi1995, str. 37). Solunakom srpskom unitarizmu Hrvati su
suprotstavljali austrougarsku formulu federacije bez vodeeg dravnog naroda, sraunato
odlaui borbu protiv velikosrpstva sve dok hrvatske i slovenake zemlje nisu bile osigurane od
italijanskih i maarskih pretenzija (Banac 1988, str. 120-121). Gledajui spolja i lien predstava
o romantinom jugoslovenstvu, Tejlor je zapisao da su se pred kraj I svetskog rata Slovenci i
Hrvati, lieni zatite habzburke mrtve ruke, nali bez odbrane pred opasnou od Italije, pa su
pristali na jugoslovenstvo kao manje zlo, dok su Srbi u jugoslovenskoj ideji gledali sredstvo za
proirenje Srbije. U unitaristiko-centralistikoj monarhiji Srbi su imali nadmoan poloaj u
vojsci i dravi, dok je u ekonomiji dominirao slovenaki i hrvatski kapital (Petranovi 1993 b,
str. 31-32). Tzv. soluncisu u parlamentu isticali svoje zasluge, na ta su hrvatski poslanici
uzvraali: Dosta ve jednom s tim Kajmakalanom! Recite nam ta kota, pa da platimo i da
se to skine s dnevnog reda. Atentat u skuptini juna 1928. bio je rezultat jednog verbalnog
sukoba ove vrste, kada je hrvatski poslanik Pernar na solunaenje P. Raia uzvratio: Pa dobro
onda kai koliko si litara krvi prolio pa da ti platimo u zlatu (Stojadinovi 1970, str. 257).
Usledili su pucnji, povlaenje hrvatskih poslanika u Zagreb, a potom i monarhodiktatura.
Pomenuti argon sukoba bio je ogoljeni vrh sloenih i dubokih meunacionalnih i drutveno-
ekonomskih sukobljavanja unutar nove vienacionalne balkanske drave, optereene
tradicijama razliite vrste.
Titovi pogledi na nacionalno pitanje formirani su u trajnom podozrenju nesrpskih naroda prema
unitarnoj dravi, osnaeni Kominterninom osudom velikosrpskog hegemonizma. Ovde treba
skrenuti panju na jo jednu Titovu zarobljenost tradicijskim strukturama, koja se ogledala u
prihvatanju naizgled samorazumljivog naela balkanske politike kulture, da vlast pripada
onome ko je za nju najvie prolio krvi. Solunatvo i potonja partizantina na Balkanu
oblikovani su u epskoj tradiciji koja se vezuje za otpor stranim zavojevaima, mitizirane
iardijske podvige stalekog plemstva u srednjem veku, plebejske ustanke i osvete. I za Tita
je moralno pravo na vlast na osnovu realnog ratnog uinka bilo neprikosnoveno. Rezultati oba
svetska rata su pobednicima u svetu priznati kao uinak protiv zla. U etniki izmeanom
balkanskom prostoru trajno isticanje moralne nadmoi jedne nacije nuno je vodilo ovinizmu.
Moralna osnova Titove partizantine nije bila nacionalna,ve partijska ekskluzivnost
antifaistiki uinak svih naroda i narodnosti sa KPJ na elu. Premda svestan razliitog realnog
ratnog uinka nacija, Tito je veto delio antifaistiku rentu na sve narode podjednako, ali u
pogledu pristupa vlasti monopolski poloaj KPJ, kao jezgra antifaistikog otpora, bio je
samorazumljiv. Partizantina je izbegla ovinistike posledice solunatva, ali je kadrovskoj
socijalistikoj vlasti utisnula trajni sektaki odnos nepoverenja prema u ratu neosvedoenim i
politiki nepodobnim graanima.
Aktivnost svih politikih elita na vlasti i u opoziciji u Jugoslaviji, kao i u nizu manjih evropskih
zemalja, bila je ograniena interesima velikih sila, koje su Balkan posmatrale kao sferu
vlastitog uticaja. Manevarski prostor su domaoj politici otvarale tek pukotine izmeu velikih
sila. Tako je osnivanje Jugoslavije 1918. zavisilo pre svega od reavanja austrijskog pitanja u
Prvom svetskom ratu. Sile Antante su se kolebale oko odranja Austro-Ugarske, a posle
nemako-sovjetskog sporazuma u Brest-Litovsku marta 1918. sve nagodbe sa Austro-
Ugarskom su naputene. Premda Tejlor zapaa da je srpski nacionalizam bio David koji je
sruio Austro-Ugarsku, interesi velikih sila bili su presudniji, jer su se saveznici poeli
opravdano bojati da se oslabljena Austro-Ugarska ne bi mogla nositi sa uticajem Oktobra u
47
ovom regionu (vojne pobune, trajkovi), pa su polovinom 1918. pristali na stvaranje Poljske i
ehoslovake (Banac 1988, str. 126). Bio je to presedan koji je zarazno delovao na separatizme
ostalih naroda, slino otcepljenju baltikih republika 1991. Srbi su raunali na rusku podrku u
izdvajanju slovenskih naroda iz Habzburke monarhije, a kada je ova izostala, oslonac je bila
Francuska. Podravajui antikomunistiku politiku regenta u spreavanju irenja boljevizma,
Francuska je u tom svetlu i gledala na jaanje srbizma. Zaintresovanost Francuske za
Jugoslaviju kao deo antisovjetskog sanitarnog kordona slabila je u meri u kojoj su njene banke
bile manje zainteresovane za ulaganje kapitala na Istok (Ekmei 1988, str. 40). U periodu
prevlasti faistikih sila u Evropi proglaena je hrvatska banovina 1939. Nakon rata je nadmo
SSSR-a u Evropi bila direktni ili indirektni garant jugoslovenskog federalizma, koji je poivao
na monopolskoj komunistikoj partiji. Sa Titovom smru nestao je vaan integrativni stoer
drave (kult ivog vladara), a sa slabljenjem SSSR-a od polovine osamdesetih godina bledeo je
i internacionalistiki potencijal komunistike ideologije. Uprkos otporu Jugoslavije i
povremenim otvorenim sukobima sa SSSR-om, snana sovjetska drava bila je mona struktura
u senci jugoslovenske nezavisnosti i celovitosti. Da nije bilo Staljinovog protivljenja, moda bi
saveznici u Postdamu jula 1945. prihvatili erilov plan da se izoluje Pruska i obrazuje
Dunavska konfederacija. Britanski dravnik je bio ubeen da Austro-Ugarsku sve i da ne
postoji, treba izmisliti (eril V, str. 386). Sovjetska podrka Titovom jugoslovenstvu bez
Austro-Ugarske bila je presudni okvir njegove potonje aktivnosti, bez koje bi Tito u istoriji,
verovatno, ostao zabeleen kao antifaistiki gerilac, slino Grku Vafijadosu Markosu, a ne i
kao dravnik. Jo u Teheranu novembra 1943. eril se u skladu sa vlastitom vizijom Evrope
zalagao za napad na Nemaku preko Istre, Ljubljane i Bea. Tito je podjednako strepeo od ove
solucije i podunavske federacije, pa je jula 1944. od Staljina traio prodor Crvene armije ka
jugu, a oktobra 1944, u jeku pregovora Staljina sa erilom, partizanske trupe su imale nalog
da spree svako eventualno iskrcavanje saveznika na Jadranu. Vana vojna struktura Titovog
uspeha bio je prodor Treeg ukrajinskog fronta u Jugoslaviju 1944. i usporeno savezniko
napredovanje ka severu Italije. Sovjetski dravni i partijski interesi bili su vrsta zaleina unutar
koje je Tito delovao u svim fazama svoje politike aktivnosti. Povremeni Staljinovi prekori da
se zbog Titovog zatravanja mogu ugroziti sovjetsko-britanski odnosi, pa ak ni sukob 1948. sa
Kominformom, nisu remetili stabilnog i vanog odnosa Tita sa snanom ideolokom
sovjetskom zaleinom. Sve do kraja etrdesetih godina u Titovoj svesti interesi KPJ su se
podudarali sa interesima SSSR-a. Ovo je razumljivo jer do osvajanja i uvrenja vlasti, osim
oslonca na SSSR, za KPJ nije bilo pouzdanije alternative, a usled snanog i otvorenog
delovanja strukture u senci manevarski prostor jugoslovenskog vrha bio je ui nego docnije.

III

Izmeu dva svetska rata Kominterna je komunistikim partijama u manjim evropskim

zemljama direktno nametnula boljeviku verziju marksistike vizije poeljnog drutva,
strategiju i taktiku njegovog ostvarenja, kao i oblik ureenja meunacionalnih odnosa. Nije bilo
ireg prostora za samostalno delovanje voa manjih komunistikih partija, a samo je donekle
geografska udaljenost od Moskve, bez mogunosti njenog direktnog nadzora, davala anse
slobodnoj akciji.
Ipak se izvori Titovog federalizma ne mogu u celosti svesti na direktivu Moskve. Federalna
demokratska vizija ureenja balkanskog prostora po uzoru na SAD i vajcarsku kod Svetozara
Markovia i Dimitrija Tucovia formirana je pod uticajem nemake socijaldemokratije i
austromarksizma. Po svemu sudei, zamisao demokratske federacije bez vodeeg naroda bila je
austrougarsko iskustvo proputeno kroz prizmu marksizma, to su srpski socijaldemokrati
ostavili u naslee KPJ. U reavanju balkanskog pitanja uticajni ideolozi radnikog pokreta nisu
uvek bili saglasni, niti su drali da je drava Junih Slovena celishodna. Pod uticajem Hegela
kod klasika marksizma zadrali su se tragovi uenja o Junim Slovenima kao neistorijskim i
48
konzervativnim malim narodima. Ni Lenjin nije smatrao bezuslovno naprednim svaki pokret za
otcepljenjem austrijskih Slovena od carevine. Uoi Prvog svetskog rata, polemiui sa R.
Luksemburg, pisao je kako se u Austriji iz dualizma razvija trijalizam, a da treu snagu (uz
austrijske Nemce i Maare) ine Sloveni, koji dre da je bolje ostati u Austriji i unutar nje se
boriti za svoja prava, nego doi pod udar ili u sferu mnogo reakcionarnije carske Rusije. Zato
ne postoje u to doba kod Slovena snanije tenje za ruenjem Austrije (Cit. prema Dragosavac
1985, str. 107). Ova i slina kolebanja marksista oko pitanja da li Jugoslaviju ruiti ili ne,
izazvana direktivama Kominterne, uprkos boljevizaciji KPJ tridesetih godina, skriveno i
uporno su se odravala i unutar nje. Uglavnom bi se moglo tvrditi da ovih kolebanja kod Tita
nije bilo jer bi sumnja u celishodnost Jugoslavije podrivala monolitnost KPJ pod njegovim
vostvom od 1937.
Zato, sa strukturnoistorijskog stanovita, za razumevanje Titove uloge nije od znaaja period u
kom je na snazi bila direktiva Kominterne o razbijanju Jugoslavije i raspirivanju balkanskog
osinjaka, ime bi se oslabio neprijateljski juni bok Sovjetskog Saveza (Gligorijevi 1992).
Vaniji je za objanjenje Titove uloge zaokret Kominterne prema Jugoslaviji 1935, koji
karakteriu sledea zbivanja: pojaana pretnja nemakog faizma SSSR-u i Staljinova promena
spoljne politike (ulazak SSSR-a u Drutvo naroda, savez sa Francuskom, promena stava prema
Maloj Antanti, osuda atentata na kralja Aleksandra i politika Narodnog fronta). I u KPJ se tada
menja odnos prema Jugoslaviji, istie se neophodnost njene odbrane, a ne cepanja. Nije vie bio
cilj aktivirati etniki balkanski osinjak kao trajni izvor metea i haosa, niti ruiti versajsku
Jugoslaviju kao antisovjetsku. Vie nije posledica Lenjinovog razdvajanja ugnjetakih i
ugnjetenih nacija bila direktiva za otcepljenje ovih poslednjih u posebne drave, ve, naprotiv,
jaanje jugoslovenske svesti na kritici nediferencirano shvaenog velikosrpskog hegemonizma.
Verovatno je i borba jednog krila graanske opozicije protiv unitarizma i centralizma monarhije
uvrivala vrh KPJ da se, pre svega, treba odupirati velikosrpskom hegemonizmu (Vid.
Radojevi 1996.). Drugaiji karakter imao je Maekov otpor, koji je Jugoslaviju poredio sa
lajbekom (prslukom) koji je krivo zakopan, zbog ega ga treba raskopati i ponovo zakopati,
to je podrazumevalo temeljnu reorganizaciju unitarne drave. Ne manje odluno je
Kominterna upozoravala na eksploatatorski blok velikosrpske buroazije, to je delom bio
odraz interesa sovjetske politike, jer je Kraljevina Jugoslavija bila jedan od centara bele
emigracije. U Proleteru je decembra 1942. Tito pisao da je versajska Jugoslavija bila tipina
zemlja nacionalnog ugnjetavanja. Hrvati, Slovenci i Crnogorci bili su potinjeni, a Makedonci,
Arnauti i drugi porobljeni i podvrgnuti istrebljenju... Muslimani, nemaka i maarska manjina
bili su moneta za potkusurivanje. Vlada je brojano neznatna manjina srpskih hegemonista koja
je izrabljivala i vlastiti srpski narod (Cit. prema Tripalo 1990, str. 61-62). Premda e nakon
zaposedanja vlasti strah od nacionalizma najbrojnije nacije postupno potiskivati teza o
podjednakoj opasnosti svih nacionalizama, predratna gledanja bila su vano zalee trajnosti
Titovih pogleda na nacionalno pitanje. U docnijim razradama federalnog naela slabila je
karika velikosrpstva, ali je ostajao zazor i strah od najmonije nacije. Tito je, kao
habzburgovac, stalno podozrevao od snage Srbije, kao to je i kralj Aleksandar strepeo od
umadijskog pretorijanstva.
Podozrivost prema Srbima je tokom rata dobrim delom neutralizovana jer su Srbi, naroito do
kapitulacije Italije, inili veinu komandnog kadra i borake mase. Dedijer je izriit u oceni da
tokom celog rata nikad kod Tita ni mnogih drugih nije osetio ni traak nekog nacionalistikog
oseanja (Dedijer 1991, str. 73), a ilas svedoi da nikakvih nacionalnih napetosti nije bilo u
vrhu dok je on bio na vlasti (orgovi 1989, str. 154). Premda je srpska prevlast u aparatu nove
vlasti 1945. izrasla iz nadmoi Srba u partizanskoj vojsci, vaan uzrok odravanja straha od
velikosrpskog nacionalizma je, izgleda, vie bila realna opasnost od hegemonog SSSR-a i
uvlaenja u lager. Naime, proruskih oseanja bilo je najvie u Srba i Crnogoraca, koji su inili
veinu IB-frakcije i dugo bili isticani kao deurni neprijatelj, ne zbog realne snage
informbirovaca nego zbog latentne proruske sklonosti delova populacije. ilas svedoi da je
politici Tita i veini u Politbirou intimno odgovaralo da preko pokrajina srpska hegemonija
bude nekako oslabljena. Ne u smislu da se razjedine Srbi, ali da se uklone uslovi za crpenje
49
ponovne centralistike snage (orgovi 1989, str. 136). Verovatno je i Titovo skromno
obrazovanje jaalo dugu direktivnu inerciju u razliitim oblicima preruenog stava o
ugnjetakoj naciji. Pri tome je vilsonovsko-lenjinski slogan o samoopredeljenju nacija do
otcepljenja ugraen kao naelo ije je secesionistike konsekvence neutralisalo jedinstvo
vladajue klase i njene monopolske partije. U predratnom periodu Tito je najvie uinio na
uspostavljanju jedinstva komunistikog pokreta time to je unutar KPJ suzbijao uticaj HSS-e i
hrvatskog nacionalizma (smenivi prvo rukovodstvo KP Hrvatske), a oslobaajui se uticaja
klerikalaca otupio otricu slovenakom klerikalizmu (Gligorijevi 1992, str. 332). Partija u
rasulu, koja je bila nejedinstvena i u nacionalnom pitanju, pod Titovim vostvom u ilegali
stvorila je eljenu boljeviku idejnu i organizacionu monolitnost. Tito je srpsko-hrvatske
odnose, koji su se do 1939. kretali u ekstremnim zahtevima izmeu centralistikog unitarizma i
secesionizma, razreio najpre unutar partije, a u toku rata avnojskim naelima,tj. federativnom
formulom drave bez vodeeg naroda. Premda je dugo poivala na autoritarnim osnovama
(dogovoru nacionalnih kadrova unutar monopolske partije sa nepogreivim voom na elu),
pomenuta federativna formula je u balkanskom osinjaku bez sumnje imala kosmopolitsku
ulogu. Poto nije nikada bio ideolog niti teoretiar, ve do vlasti partijski operativac i
vojskovoa, bilo bi neophodno podrobno ispitati koliko su u razradi konkretnog obrasca
federacije na Tita pored Kardelja i Bakaria, uticali i srpski komunisti iz tucovievske struje.

IV

Dublji istorijski procesi formiranja nacionalnih drava izmeu dva svetska rata preplitali su se
sa neto manje trajnim, ali ne i manje aktivnim ideolokim iniocima. Titova aktivnost
oblikovala se u sklopu boljevikog nastojanja da se nacionalno osloboenje povee sa klasnim.
Klasna svest je u individualizovanom naporu ove istorijske linosti imala izrazitu nadmo nad
nacionalnom; nacionalni problemi su u marksistikoj tradiciji smatrani sekundarnim jer je sa
ukidanjem klasnih suprotnosti trebalo da ieznu nacionalni sukobi. Klasno, nacionalno i
organizaciono pitanje bili su tesno povezani, a zamisao nadnacionalnog klasnog voe jo vie je
trebalo da neutralizuje nacionalne protivrenosti. Titova rukovodea aktivnost ne da se
razumeti bez idejno-organizacione tradicije evropskog radnikog pokreta i evolucije zamisli
proleterskog voe. Svakoj organizaciji je neophodan voa kao olienje vrednosti, ujedinjavajui
simbol i vrhovna instanca birokratske discipline. U socijaldemokratskom i boljevikom krilu
evropskog radnikog pokreta gotovo je podjednako dugo odravana vizija vrsto disciplinovane
(legalne masovne ili ilegalne kadrovske) partije koja trai bespogovorno podvrgavanje linosti
lana naroito sposobnim voama. Klasni voa trebao je da bude najbolji pojedinac, najvetiji
politiar, najmudriji intelektualac i najomiljeniji narodni tribun. Zahtev za savrenim voom,
bez mrlje, poticao je iz borbenog kursa partije koja protivniku nije smela da prui nijednu slabu
taku. To je od poetka potiskivalo ljudsku dimenziju elnika i trailo herojsku crtu odricanja.
Partija novog tipa je traila marksistikom teorijom obrazovanog vou, politiki mudrog i u
borbi prekaljenog heroja. Idealni voa je bio nalik Hegelovim svetskoistorijskim linostima
koje nisu birale linu sreu, nego muku, borbu i rad, a i kada bi ostvarile cilj nisu bile srene
niti se preputale uivanjima. tavie, kada bi svetskoistorijski pojedinci ostvarili cilj, pisao je
Hegel, liili su na prazne ljuske koje otpadaju. Sa pretenzijom da slui naroitoj svrsi,
istorijskom zadatku osloboenja klase, stvoren je poeljni tip proleterskog voe kog su
krasile sledee vrline: podvrgavanje linosti klasnoj misiji, vernost pokretu i povezanost sa
klasom koja je nosilac istorijskog zadatka; reju asketska sluba narodu. Blia biografska
prouavanja mogla bi pokazati kod kojih voa su traene osobine bile povezane sa unutranjim
uverenjima, a kod kojih bile samo nuna organizaciona fasada. U tom pogledu postoje razlike
izmeu A. Gramija (1891-1937), V. I. Lenjina (1870-1924), J. V. Staljina (1879-1953), Mao
Cedunga (1893-1976), Ho i Mina (1890-1969), G. Dimitrova (1882-1949) i J. B. Tita (1892-
1980). Tip uloge je u direktivnom obliku nametao obrasce ponaanja boljevikog voe, a
modifikacije su zavisile ponajvie od stupnja samostalnosti. Iz spoja marksistikog idejnog
naslea i ilegalnih uslova rada stvorena je boljevika organizacija sa naroitim tipom voe.
50
Bila je to prilino postojana nadlina struktura iji je zatonik bila i Titova predratna aktivnost.
Lenjin je ponavljao da se armiji apsolutistike represije mora suprotstaviti armija profesionalnih
revolucionara sa poluvojnom ilegalnom organizacijom. Zato je Partija morala da stvara ljude
koji revoluciji nee posveivati samo svoje slobodne veeri, nego celi ivot. Profesionalni
revolucionar ivi od partijskih sredstava, na vreme prelazi u ilegalnost, menja mesto delovanja i
time stie iskustvo. To su dobro pripremljeni specijalisti, specijalno obueni sa dugom kolom
koje ne moe savladati nikakva policija na svetu. Ilegalni rad trai najstrou tajnost u delovanju
i izboru lanova, homogenu disciplinovanu partiju sa realistinim, istovremeno gipkim i
vrstim voom, spremnim za manevar, ali nepokolebljivim oko naela. Premda je Partija kao
kolektivna svest klase bila sinonim nepogreivosti, umean voa bio je iskusni taktiar i
polemiar, kao Staljin, koji je decembra 1924. na 13. kongresu Partije isticao prioritet manevra:
Partija se, kae drug Trocki, ne vara. To je pogreno. Partija se esto vara. Ilji nas je pouio
da nauimo Partiju da se upravlja prema vlastitim grekama (Cit. prema Souvarine 1989, str.
261). Tito je na elo Partije doao sa raznolikim iskustvom i pripadao je tipu boljevikih voa
operativaca, a ne tvoraca ideologije. Raznovrsno politiko iskustvo pouilo ga je da se
obuzdava i deluje promiljeno. Jedino su ga iznenadno opasne prilike mogle gurnuti u naglost i
zabunu. Iz tih situacija sazrevala je Titova pronicljivost i snalaenje (ilas 1994, str. 262). P.
Stamboli je takoe kao osnovu Titovog realizma uoio promiljeno raznovrsno politiko
iskustvo: ratnika sa fronta, zarobljenika, sindikalnog organizatora, robijaa, svedoka frakcijskih
borbi i rada u Kominterni. Stambolieva je ocena da je Tito oseao odgovornost pred
Kominternom, ali da se u zemlji nametao svojom linou, a ne autoritetom Kominterne. Bio je
realan, nije teoretisao niti se mnogo osvrtao na rezolucije Kominterne. Slino Staljinu, od koga
je u vrhu bilo moralno uglednijih i intelektualno jaih, ali mu niko nije bio dorastao u
praktinom smislu za organizaciju, i Tito je u operativnim poslovima bio nadmoan nad
ostalima.
Nije teko uoiti da je Tito posedovao kvalitete koje je ilegalni rad 1930-ih traio. Podudaranje
struktura i linosti je u ovom periodu Titove biografije najupadljivije. Doao je na elo Partije
kada je boljevizacija prihvaena kao obaveza svake partije. KPJ je trebalo organizaciono
pojaati, ukinuti frakcije, omasoviti, osposobiti za manevar i centralizovati da bude kao iz
jednog komada. U ovom periodu Tito uopte ne iskae iz koloseka vremena koje je trailo
komunistu operativca, a ne intelektualca. Jo polovinom dvadesetih godina Staljin je pisao da
novi tip rukovodioca ne sme biti literat, niti optereen mrtvim teretom socijaldemokratskih
navika, ve se mora ponaati tako da ga ljudi ne samo potuju nego ga se i boje (Deutscher
1977, str.16). Tito je ve 1928. doao na elo zagrebake organizacije da vrstom radnikom
rukom zavede red u partiji. U tom periodu Tita odlikuju osobine komuniste posebnog kova:
disciplinovanost i poslunost u izvravanju zadataka, odvanost i militantnost u akcijama,
oseanje odgovornosti i spremnosti na samortvovanje (Gligorijevi 1992, str. 329). Rad u
Balkanskom sekretarijatu Kominterne je najmanje istraen period Titove biografije. Premda je,
izgleda, tamo prihvaen sa punim poverenjem, teze o njegovom aktivnom ueu u staljinskim
istkama (npr. Dedijer 1991, str. 254) jo uvek su nepouzdane i za sada se mogu samo
hipotetiki opovrgavati. Naime, u vremenu najeeg poratnog sukoba sa Staljinom sovjeti su
Tita optuivali kao faistu i revizionistu, a ne i kao predratnog likvidatora. Da su imali osnova
za ovo potonje, verovatno ne bi propustili da u kasnijim krizama jugo-sovjetskih odnosa, kada
im je najvie smetao virus lagera, iznoenjem dokaza ove vrste, pocepaju SKJ i kastriraju
Titovu harizmu. Budua arhivska istraivanja dae diferenciraniju ocenu ove Titove faze. Sam
Tito nije mnogo priao o svojoj aktivnosti u Moskvi, ali je kao i mnogi komunisti tada patio od
ideolokih trbunih bolova. istke i teror je drao za prolazne pojave, oprezno je utao o
istkama, jer je pred opasnou od faizma opta svest bila da ne treba nita initi to bi tetilo
meunarodnom radnikom pokretu. U dramatskom naboju svog susreta sa Titom 1937.
Krleina parafraza Titovih rei slikovito odraava svest disciplinovanog boljevika: Treba
ploviti po planu, ravno, po crti, prjamalinjejno, dok je prjamalinjejno mogue! Lenjin, Staljin,
Donbas, Volga, Magnjitogorsk, pjatiljetke, dvadesetisedam tona elika! To je sve! Ne treba se
dati prenagomilavati pitanjima i problematikama, koje u takvim prilikama kao to su nae, esto
51
puta deluju razorno. Treba prelaziti preko zbrke na dnevni red, jednostavno, mirno,
hladnokrvno, u dobro organizovanom redu, monolitno (Krlea 1952, str. 47). Krlea je uoio
da je Tito taj pridjev o monolitnosti donio iz lenjinske zemlje, a radom u Kominterni 1934-
36 zreli etrdesetogodinjak se iz roenog buntara preobrazio u realistinog operativca koji je
shvatio da su ustanove (partija i vlast) podjednako vani kao i revolucionarna ideja.
Monolitno jedinstvo i gvozdena disciplina vaili su ne samo za lanove partija nego i za
komunistike partije u celini, sekcije Kominterne, da bi se spreilo da se Komunistika
Internacionala ne rastoi pod uticajem kolebljivih grupa. U Statutu KI je stajalo: Sekcije su
obavezne da provode u ivot naredbe i direktive stalnog biroa IK KI (Jaki 1986, str. 135).
Komunistike partije bile su nesamostalne sekcije Kominterne, a Tito je pisao u Proleteru
1940: Danas, kad se ve postavlja pitanje: ko e koga, kada je potrebno napregnuti sve svoje
snage da se stvori jedna snana i monolitna partija koja e moi stajati na elu dogaaja, svaki
onaj ko se ne podvrgne disciplinirano tome radu i tim zadaama, spada na drugu stranu
barikade, tj. na stranu neprijatelja radnike klase (Jaki 1986, str. 171). Ipak Tito nije doao
na elo partije samo iskljuenjem neistomiljenika, ve i strpljivim operativnim podzemnim
radom u zemlji. Po svedoenju R. olakovia, u skoro objavljenom dnevniku iz juna 1977, stoji
da je Tita prihvatio Dimitrov kao jedino mogue reenje za rasplet krize rukovodstva KPJ, a da
je ovaj bez znanja Kominterne formirao privremeno rukovodstvo KPJ (Antoni 1991, str. 304).
Drugi uesnik ovih zbivanja P. Stamboli svedoi da Tito u ovom periodu, uprkos izvesnoj
samostalnosti od Kominterne, nije stvarao kadrove, ak ni birao, ve ih je zatekao u Beogradu,
pre svega na univerzitetu, ali je pokazao neobinu vetinu da od zateenih kadrova naini
eljeni kvalitet. U Jugoslaviji je formirao sebi lojalno monolitno mlae rukovodstvo, jezgro
kasnije vlasti dopunjeno borakim kadrom: Kardelj, Rankovi, ilas, Kidri, Pijade. Stare voe
KPJ iezle su u staljinskim istkama, a novi saradnici, mahom mlai, uglavnom nisu bili
moskalji tj. nisu bili na obuci u SSSR-u (izuzev Kardelja, olakovia i ujovia). Premda je
novo rukovodstvo Titu bilo odano, niko mu nije bio mnogo lino blizak. Nadimak Stari
odraavao je vanu patrijarhalnu komponentu autoriteta u Politbirou. Blizu svoje pedesete Tito
je imao prednost godina i mladalaki izgled, imponovao je mlaima od sebe, ali i uivao u
njihovom drutvu. Do rata je proao tvrdu kolu boljevizma, pa mu je do kraja ivota politiki
pluralizam ostao stran, a liberalizam truo i anarhoidan. Iz partije su uklonjeni bivi
socijaldemokratski kadrovi, poinje jaanje nepogreivog autoriteta Partije i voe i
dogmatizacija programa. Bez dogme u ilegalnosti nije bilo akcije ni jedinstva, diskusija je
unosila sumnju i kolebanje. Ali iza verbalne dogme krila se nedoktrinarnost partijskog elnika
koji nije bio knjiki ovek, ve okretni operativac i autoritarni organizator.

to je sloenija situacija nudila vie alternativa, to su Titove line crte dolazile do izraaja. Rat,
kao anarhino stanje, u tom pogledu bio je pravo iskuenje za pedesetogodinjeg iskusnog
ilegalca. Izgleda da je za Titovu samostalnost u ratu diplomatska okretnost bila vanija od line
hrabrosti i umenosti komandovanja. S obzirom na mogunosti gerilskog voe, izveo je prilino
sloen manevar za priznanje NOP-a. Manevar je izveden u trouglu izmeu Moskve, Londona i
neprijatelja u zemlji (Nemci, Italijani, etnici, ustae). Cilj ratne diplomatije, koja je opet
voena u senci monih struktura (saveznika sa razliitim balkanskim planovima) bilo je
priznanje partizanskog pokreta na Zapadu kao jedinog antifaistikog subjekta, potiskivanje
etnitva, a kasnije i kralja i izbeglike vlade i prikrivanje komunistikog karaktera pokreta.
Poto su saveznici priznali britanski interes u istonom Sredozemlju, a SSSR svoje pretenzije
krio, Tito je, u dosluhu sa Staljinom, takoe krijui namere, uspeo sloenom diplomatskom
varkom da izbori meunarodnopravno priznanje pokreta i novog reima. U manevar ove vrste
spadao je i napor da se sve do pada Italije srpski sastav NOP-a prikae kao optejugoslovenski,
pa ak i da prikrije lino nesrpsko poreklo (ureti 1985, II, str. 15). Nacionalna uravnilovka
ratne propagande (isticanje vrlina i poroka svih naroda bez obzira na ratni uinak) ostala je
trajna tekovina posleratnog balansiranja nacionalizma, a u ratu je imala viestruku ulogu:
52
smanjivala je opasnost meunacionalnih osveta, a delom i neutralizovala britanska imperijalna
podozrenja prema Srbima kao tradicionalnom ruskom uporitu. Na liniji vizije budue
federativne drave bez vodeeg naroda Tito je svetu dozirao najvie one informacije koje su
simetrino poravnavale razliit udeo brutalnih ovinistikih posledica domaih nacionalnih
iskljuivosti. Internacionalizovanje harizme partizanskog marala bio je vaan segment prilino
osmiljene politike meunarodne afirmacije NOP-a. Snaga Titovog mita umnogome je poivala
na izuzetnoj vetini i sposobnosti njegove linosti, koju nisu ograniavali ui ideoloki motivi.
ureti pie o dostojanstvenom stavu partizanskog voe pred Britancima proetom
dravnikom uzdrljivou i vojnikom odlunou, uz stalnu senku tajnovitosti, i istie
instinkt darovitog taktiara da otkrije slabu taku obrazovanijih sagovornika i stvara bree u
njihovim doktrinarnim predrasudama o Balkanu (ureti 1985, II, str. 19). U pregovorima oko
priznavanja nove vlasti Tito je uvek ubedljivo isticao borbenost i nekompromitovanost NOP-a,
kombinujui to sa obeanjima o buduoj koalicionoj vladi koja nee biti komunistika.
Borbeni uinak podupiran skladom tradicionalnog i revolucionarnog slobodarstva bio je
graninik izmeu patriotizma i izdaje. To je bila moralna osnova Titove propagande koja je
postajala ubedljiva u meri u kojoj se uklapala u interese saveznikih sila. Zbog toga je Tito
vlastiti manevar uvek usklaivao sa Sovjetima. Ovi su, pak, sugerirali Britancima tobonju
vlastitu nezainteresovanost za Balkan. Staljin je oktobra 1944. erilu sa simpatijama govorio o
mladom jugoslovenskom kralju, a Molotov, ne manje sraunato, Idnu omalovaavao
jugoslovenskog marala kao seljaka koji se ne razume u politiku (ureti 1985, II, str. 219-
220). Rusi su Tita korili zbog prenagljivanja prema monarhiji, jer je trebalo podvlaiti
sporazum kralja i partizana da bi se izbegao raskol u politici saveznika prema Jugoslaviji, ali
ova nesaglasnost nije uticala na krajnji ishod ratnog diplomatskog manevra. Za meunarodno
priznanje nije bio dovoljan osvedoeni ratni uinak, nego i konstelacija interesa velikih sila i
diplomatska gipkost. O nepodudaranju linih i strukturnih inilaca svedoi i neuspeh voe
pokreta grkog otpora, Markosa. Sudbina gerilskih voa u manjim zemljama koji su stremili
osvajanju vlasti, ali i bili stalno pripravni na izbeglitvo, zavisila je od raspleta situacije na
glavnim frontovima i podele interesnih sfera, to je opet zavisilo od prodora trupa velikih sila.
Manevarski prostor gerilskih voa irila je donekle okolnost to Balkan nije bio sredite svetske
politike u ratu ve (pogotovo kada su u pitanju SAD) iroki frontovi prema Nemakoj i Japanu.
Poto u Teheranu novembra 1943. nije proao erilov plan o anglo-amerikom iskrcavanju na
Balkanu, zbog protivljenja amerikog generaltaba, uklonjena je vana smetnja Titovom
manevru. Dodue, u jo uvek nepredvidljivoj atmosferi iekivanja ishoda na glavnim
frontovima, Tito je u zemlji postupno jaao vojsku i stvarao osnove budue drave, borei se za
meunarodno priznanje. Odluujue faze u jaanju samostalnosti pokreta bile su vojnopolitike
prirode: odluke AVNOJ-a u Jajcu novembra 1943, priznanje NKOJ-a od Zapada, osloboenje
Beograda oktobra 1944, osloboenje zemlje i proglaenje republike novembra 1945.
Nakon vojne pobede nad faizmom, uklanjanja domae monarhistike opozicije i diplomatske
obmane Zapada, ostao je Staljin kao jedina nadreena barijera zahuktalom NOP-u i njegovom
harizmatskom voi. Pred kraj rata su Staljin i SSSR bili na vrhuncu svoje slave u svetu. De Gol
je Staljina zvao divom iz Kremlja, a Tito je jo uvek bio disciplinovani komunist kom je
Staljin bio uitelj. Ipak nije to vie bio predratni odnos monog dravnika i efa male sekcije
Kominterne, ve dvojice pobednikih vojskovoa sa nezavisnom ratnom harizmom. U ratu se
Tito jo vie navikao na samostalnost, a s obzirom na priznati ratni uinak, nije ni mogao da
zamisli povratak u izrazito vazalni odnos prema Staljinu. U ratnoj slavi mu je ojaalo
samopouzdanje, pa je nakon rata drugaije video sebe i zemlju. Po svedoenju Koe Popovia,
u ratu je zaslueno izrastao u narodnog vou i nije se kao Dimitrov i Torez podreivao Moskvi.
Stalno je bio velianstven pre nego to je postao nedodirljiv (Nenadovi 1989, str. 126-
131). ilas pie da se aprila 1945. Tito u Moskvi odnosio prema Staljinu kao starijem, ali bez
poniznosti, ak i s otporom prema zamerkama Jugoslaviji (ilas 1990, str. 423). Kljuni korak
ka nezavisnosti bio je samostalno voeni rat sa izrazitom linom komandantskom ulogom.
Titovi najblii saradnici u ratu (ilas, Koa Popovi, Tempo) svedoe da je tab, u stvari, bio
Tito, a lanovi CK i komandanti su mogli izneti svoje miljenje koje bi Tito najee usvajao
53
preutno. Nerado je gledao na meanje u komandovanje i negovao line ne mnogo srdane
odnose s komandantima. I u smrtnim i pobednikim ekstazama najblie drugove drao je na
odstojanju. P. Stamboli zapaa da stalna Titova distanca od najbliih saradnika nije bila samo
znak nepoverljivosti ve i svesti o vlastitoj harizmi. Jedini kolektivni sastanak Tita sa
komandom, po svedoenju K. Popovia, bio je na Petrovom polju avgusta 1943. sa stareinskim
kadrom 1. proleterske brigade. Inae, za razliku od ilasa i Dedijera, koji pominju izvesne
Titove ratne greke (Pljevlja, Neretva, Sremski front), Koa Popovi kao operativni komandant
to nigde ne ini (Popovi 1988, Nenadovi 1989). ilas je ocene o Titu menjao, a s obzirom na
Koinu kritinost, teko je verovati da krupnije Titove ratne propuste ne bi izneo. Istini za
volju, u gerilskom ratovanju tee je utvrditi greke komande nego kod stajae vojske, pa je i
Titovo komandantsko umee tee oceniti.
Bilo kako bilo, Tito je, u konanoj liniji, u ratu odluivao o svemu i jedini je sve znao. Jo u
ratu je znao da neku najpoverljiviju depeu iz Moskve zadri za sebe (Dedijer 1991, str. 339).
O neprikosnovenoj moi do vlasti svedoi i njegov ratni titular. Bio je gensek KPJ, komandant
Vrhovnog taba, Predsednik NKOJ-a i lan predsednitva AVNOJ-a. Partizanski pokret, koji se
jo u ratu trudio da se to vie institucionalizuje, kao i priznati reim vlasti traili su snanu,
ujedinjavajuu, harizmatsku linost. Slinu potrebu boljevike partije jedva da treba pominjati.
Uprkos rastu slave i moi, Tito nikada nije poputao u oprezu. Jo u ratu je saveznikim
misijama ograniavao kretanje bez dozvole, zadravajui ih u glavnim tabovima i dozirajui
obavetenja (ureti 1985, II, str. 218). eril svoj prvi susret s Titom avgusta 1944. opisuje
reima: Maral koga su pratila dvojica telohranitelja surova izgleda od kojih je svaki nosio
automat, eleo je da ih povede sa sobom za sluaj izdaje sa nae strane. Bio je odvraen od toga
sa izvesnom tekoom, te mu je predloeno da ih umesto toga dovede na veeru da ga uvaju
(eril VI, str. 83). Ili na drugom mestu: Poto je iveo na Visu 3-4 meseca pod naom
zatitom, Tito se odjednom izgubio ne ostavivi adresu, ali zadravi straare oko svoje peine
kako bi izgledalo da je jo tu. Uputio se u Moskvu, a Molotov je to priznao. To neotmeno
ponaanje Rusi pripisuju Titovoj nepoverljivosti skopanoj s njegovim seljakim odgojem
(eril VI, str. 209). U ovom periodu Tito je ve bio zapovednik znaajne vojne formacije,
okrunjen harizmom. U ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta, iz septembra 1944, stoji
da se u ovom periodu (kada je trebalo razbiti novi nemaki front sever-jug u povlaenju) Tito
pojavljuje kao vojni faktor u velikom raspletu na glavnom borbenom pravcu i kao osniva
socijalistikog dravnog jezgra u svetu jugoistonih i istonoevropskih drava koje su se
nalazile u punom preobraaju (Petranovi 1988, str. 149). Ne vie gerilska, nego stajaa vojska
od blizu 800.000 ljudi bila je vojna osnova Titovog uspona kao dravnog voe 1945. godine.
Sa jaanjem moi i autoriteta unutar i van zemlje rasla je i Titova lina autoritarnost to nije
neobino u uslovima ratnog komandovanja i partije ija su naela bila demokratski centralizam
i monolitnost. Kada se ima na umu ira balkanska neprosveenost okoline kao i Titovo
relativno oskudno obrazovanje, bilo bi nerealno oekivati demokratsko ponaanje voe ponetog
slavom ili kolegijalnost koja bi prevazilazila nuno konsultovanje. Strukturno uslovljena
autoritarnost (civilizacijsko i ideoloko naslee) lako je podsticala linu (Titova sklonost
raskonoj uniformi), a sjaj slave irio je prostor neodmerenoj linoj vlasti. Tek e sukob sa
Staljinom 1948. nagnati Tita na, dodue privremeno, neto kolegijelnije rukovoenje unutar
najueg kruga saradnika. Bespogovorni Titov autoritet i s njim skopana autoritarnost u periodu
do osvajanja vlasti bili su vana pretpostavka prevazilaenja haotine balkanizacije, ujedinjenja
balkanskog prostora, ubrzane posleratne modernizacije i ograniene demokratizacije.

VI

Titova samostalnost pre zaposedanja vlasti bila je nia nego nakon 1945. Ni unutar prikazanog
perioda nije uvek bila istog stupnja, ve je konstantno rasla. U sklopu ovog procesa udeo linih
crta ne treba potcenjivati, ali ni zaboraviti da su glavne operativne osobine voe (oprez,
budnost, disciplina, autoritarno nametanje jedinstva, monolitnost, hrabrost i oseanje opasnosti)
formirane pod direktivnim uticajem poeljnog lika komunistikog kadra u ilegalnim uslovima.
54
Ovaj mentalitet kadrovi e zadrati dugo i nakon osvajanja vlasti, to svedoi o postojanom
naknadnom delovanju izvorne boljevike strukture. Iz sloenog uzajamnog dijalektikog
meuuticaja linosti mogu se ipak izdvojiti odreene skolnosti i crte linosti koje su u
posmatranom razdoblju bile delimino priguene, skrivajui potonji probojni potencijal.
Josip Broz je roen u Zagorju, pograninoj oblasti koja je stoleima razdvajala alpski panonski
prostor, Vizantiju i Franako carstvo, Austriju i Balkan, maarski, germanski i slovenski
prostor. U njemu se kombinuje vrstina i bunt balkanskog plebejca sa austrijskom disciplinom,
gipkou i taktikom podlonou. Bio je radnik seljakog porekla, a ne intelektualac, to je
moda skopano sa trajnim oprezom koji je poneo od zagorskih seljaka koji su stajali izmeu
dva naroda na granici, dva kulturna i politika centra moi Habzburkog carstva. Roen u
meovitom braku Hrvata i Slovenke u mladosti nije bio nacionalista niti zagovornik integralnog
jugoslovenstva. Zaviaj mu je bio odve mali, fascinirale su ga velike drave, Austro-Ugarska i
prostrana Rusija. U jugoslovenstvu je bio postojan do kraja ivota jer je nacionalizam bio stran
tvrdom klasnom opredeljenju i vezan za linu viziju snane balkanske i srednjoevropske
drave. Bio je dinamina i nemirna linost, sklona putovanju, lepom odevanju i nestalnim
brakovima. Do Prvog svetskog rata lutao je Evropom menjajui posao i prebivalita, a nakon
iskustva u ratu, Oktobarskoj revoluciji i zarobljenitvu, nastavio je sa lutanjem po Jugoslaviji. U
tom periodu se ideoloki izgradio. Postao je prkosni revolucionar predvodei demonstracije sa
bombom i revolverom u depu. Nakon prkosnog dranja na sudu i odleane robije
(najpouzdanije provere odanosti klasi i partiji) nastavlja sa revolucionarnim putujuim radom
po Evropi. U ilegalnosti, a ne manje i na poslovima u Kominterni, istanalo se Titovo oseanje
za opasnost, oprez i sumnjiavost, ali i odlunost i autoritarnost sa trajnom manihejskom
sklonou da okolinu deli na prijatelje i neprijatelje. Jo od kraja 1920/ih on je u potpunosti u
duhu vremena i ne iskae iz koloseka i vizije poeljnog boljevikog komuniste. Sve do
poetka rata Stari ili Valter je virtuozni disciplinovani operativac koji ne bira alternative
ve sledi zacrtani kurs Kominterne. Pokazuje,dodue odreenu sklonost ka manevru, gipkost i
organizacionu odlunost, ali jo uvek zaostaje iza savremenika svoga ranga (Dimitrov, Toljati,
Pik, Torez) koje e tek u ratu nadmaiti. U komunistikom pokretu operativci su uivali manje
ugleda od voa-intelektualaca jer je, za razliku od drugih struja, komunistika bila izrazito
teorijska, sa bogatim marksistikim nasleem. Osim najnunije ideoloke spreme, Tito nije
posedovao ire obrazovanje, a za razliku od Sime Markovia i Kardelja, i ideoloki radovi bili
su mu neoriginalni. Ova okolnost dizala je njegovu operativnu mo i titila ga od suvinih
dilema intelektualaca.
Krajem 1930-ih doao je na elo KPJ (koja je tada brojala oko 2000 lanova), jer je vreme
trailo operativca i organizatora koji e pokret uvati od frakcija i provokacija i zbijati mu
redove. Uspon faizma i otvorena pretnja SSSR-u potisnuli su aktuelnost voa teoretiara koji
razrauju nove alternative. Snabedeven raznovrsnim praktinim iskustvom
etrdesetpetogodinji Valter bio je idealna ponuda Kominterninoj potranji za operativnim
organizatorima. Komunistiki pokret je traio operativu, a ne teoriju, idejnu i organizacionu
monolitnost, a ne diskusiju, dinamino i pokretljivo rukovodstvo, a ne sedei debatni statini
tab. U ovom periodu kod Tita je formirana trajna opsednutost opasnou od frakcionatva. Tek
nakon zaposedanja vlasti ispoljie se konzervativne strane tvrde idejne monolitnosti, a posle
smrti 1980, i dezintegrativne zbog opasnog vakuuma koji u reimima nepodejene vlasti uvek
izaziva nestanak elnog pojedinca, i kastriranje njegovog kulta. Titovo radniko obrazovanje i
seljako poreklo su, ne bez protivrenosti, sapostojali sa neprovincijalnom sklonou ka
putovanjima, zatim snagom klasnog opredeljenja i uroenom nacionalistikom
nemuzikalnou i kosmopolitizmom. Dok je Staljin mladost provodio u teolokom seminaru,
a kasnije u progonstvu u Sibiru, Lenjin u vajcarskim bibliotekama, Tito je bio probni voza
automobila u bekoj fabrici Dajmler. Neprovincijalni praktiar, koji nije stvarao nego
koristio tue ideje do 1945, vie je nesvesno nego smiljeno slabio uticaj nadmonih struktura i
pripremio osnovu na kojoj e 1950-ih u punom zamahu pokuati da se iz njih izdvoji, opet u
granicama za svagda izabranog komunistikog opredeljenja.

55
Titova samostalnost do zaposedanja vlasti bila je vea nego kod obinog komunistikog voe u
ilegali ili uglednog antifaistikog gerilca. Samostalnost je poivala, s jedne strane, na linom
uinku darovitog elnika pokreta, a s druge, na suprotnostima velikih sila i pocepanih domaih
politikih snaga. Postojanje sloenih sukoba ne samo izmeu faistikih i antifaistikih snaga
nego i unutar svakog bloka, njihovo kolebanje, kao i haotinost graanskog rata u zemlji irili
su slobodu akcije vie nego to se da naslutiti iz prikaza navedenih deterministikih spletova.
ureti i Petranovi su pokazali da je NOP sa Titom 1943-1945. pokazivao retku gipkost,
elastinost i razumevanje slojevitog odnosa meu saveznicima borei se za meunarodno
priznanje. Slian je i ilasov sud da Tito u ratu nije odbijao sovjetske savete, ali je na
neizazovan nain postupao po svome. ureti je uoio da je relativizacija ideolokog i klasnog
inioca u odnosima izmeu lanica antihitlerovske koalicije stvarala prostor za isticanje
regionalnih i nacionalnih voa. Pred opasnou da ga Zapad ne prihvati na raun kralja, kod
Tita se razvijala sklonost ka diplomatskom manevru, ali ne uvek u okvirima sovjetskih
direktiva. Izgleda da je diplomatsko ratno iskustvo bilo vanije od onoga iz rada u Kominterni
za voenje neobino samostalne posleratne spoljne politike, koja je poivala na vetom
korienju napetosti biopolarnog blokovskog sveta.
Tito je u revoluciji bio nezamenljiv jer je imao sve odlike autentinog voe: spretnost,
odvanost, odlunost i dovitljivost. Po Koi Popoviu, na elnoj poziciji mu niko nije bio ravan
(Nenadovi 1989, str. 131). Za komandante partizanskih jedinica birao je prevashodno
pance, izbegavajui oprezno kadrove Kominterne. Koa ak pominje Titovu veliku
vojniku obdarenost (Nenadovi 1989, str. 129), dok je ilas govorio o nervozi, ak i naglosti
u komandovanju. Iskustvo iz Kominterne mu je pomoglo da se kree suvereno sa
samopouzdanjem koje je imponovalo. Iz rata je izaao u zrelim pedesetim godinama sa oreolom
oslobodioca, obogaen iskustvom vojskovoe i diplomate koji je uspeno uklonio unutranje
rivale i obezbedio meunarodno priznanje. Samopouzdanje partije i voe, a ne toliko ideoloki
razlaz sa SSSR-om, bili su vana osnova sukoba sa Informbiroom i posleratne ive diplomatske
aktivnosti. Bilo bi nepotpuno u spletu protivrenih inilaca koji su olakali osvajanje vlasti
(ratni uinak vojske, prodor Treeg ukrajinskog fronta, kolebanje i prazno laviranje Engleza,
nezainteresovanost SAD za Balkan, borbena i diplomatska nedoraslost etnikog protivnika
itd.) ne pomenuti i monolitni operativni aparat Partije oiene od frakcija i bespogovorno
podreene voi, koji je 1941. neobino brzo formirao vojnu strukturu i operativnu gotovost.
Iskusni voa pokreta jo lake se neto kasnije prilagodio ulozi dravnog elnika.
Vienacionalnoj dravi izaloj iz rata u unutranjoj politici bio je jo neophodniji politiar vian
manevru, a ne vie voa-detonator. Premda u oblandi line vlasti i okvirima autoritarne
politike tehnologije Titovo manevarsko umee dugo je uspeno neutralizovalo arita
neprogresivnih meunacionalnih sukoba, a regulativna uloga njegovog linog autoriteta takoe
se osvedoavala u prevladavanju haosa balkanske nebirokratske sredine.

56
V

TITO I POLITIKA KULTURA BOLJEVIZMA

Najoptije govorei, politika kultura obuhvata skup svih saznajnih, emotivnih i vrednosnih
stavova stanovita prema politiki znaajnim sklopovima delatnosti. Tu spadaju i preovlaujui
obrasci ponaanja povezani sa pomenutim stavovima, a koji su proeti institucionalno
propisanim normama vlasti (Meyer 1977, S. 7). U jezgru politike kulture je odnos prema
demokratiji, tj. razliito shvaenoj srazmeri izmeu njenih komponenata: drutveno-
ekonomske, pravne i politike jednakosti. Temeljite razlike izmeu politikih kultura
kapitalizma i socijalizma dobrim delom mogu se objasniti razlikom u shvatanju poeljne
srazmere izmeu pomenutih kljunih komponenata. U socijalizmu su interesi prijateljskih
drutvenih slojeva jedinstveni i harmonini to opravdava postojanje samo jedne demokratske
partije. Monopol partije poiva na istovetnosti interesa svih delova drutva na elu sa
radnikom klasom, tj. na interesima partije, partijskog kadra i voe. Iz pomenutog interesnog
monizma istiu ostale idejne i institucionalne osobenosti politike kulture socijalizma:
shvatanje podele vlasti i predstavnikog sistema, odnos prema sunarodnicima i manjinama,
nain korienja graanskih prava, glavni obrasci drutvene integracije (partijski, dravni,
obiajni) itd.
Politiku kulturu, pored ideolokih, oblikuju i manje ili vie uticajni tradicijski sadraji. Oni se
razlikuju po tome da li aberatno politiko ponaanje i miljenje osuuju blae ili otrije, na
formalan ili neformalan nain. U ovom pogledu evropska karta moe se podeliti na tri oblasti:
(1) anglosaksonska drutvena kultura koja normira ponaanje i regulie odnose pojedinaca i
grupa vrstim nepisanim pravilima uhodane konstitucionalne i lokalne prakse; (2) kontinentalna
politika kultura, koja politiki ivot regulie preteno dravnim organizacijama (tradicija
snane drave) i u kojoj vei udeo imaju politike ideologije. Granica izmeu ova dva evropska
tipa politike kulture je Laman, a ne Rajna (Rohe 1996, S. 11-14); (3) politika kultura
evropske istone i jugoistone periferije oblikovana nestabilnom kombinacijom drutvenih i
dravnih politikih kultura. Ove formalne razlike trebalo bi blie objasniti da bi se potpunije
sagledala upadljivost boljevike politike kulture.
Angloamerika politika kultura je od poetka novog veka bila gotovo liena feudalnih
sastojaka. SAD su bile britanska kolonija, a britanska ostrva (sa izuzetkom Kromvelove
diktature) jo od Tjudora nisu poznavala apsolutizam, niti vojnu i birokratsku dravu kao
Pruska, Austrija i Francuska. U Engleskoj ve od 1701. monarhija postaje svetovna ustanova,
dok je na kontinentu jo uvek bila neokrnjena doktrina o vlasti po milosti bojoj. Za razliku od
hijerokratske Rimokatolike crkve i istonoevropskog cezaropapizma, u Engleskoj je
prevladavao uticaj protestantizma, a u SAD raznih protestantskih sekti. Protivljenje malih sekti
slubenoj harizmi crkve direktno je jaalo preduzetnitvo i shvatanje politike kao biznisa, a
vladara ne kao genijalnog izbavitelja ve kao pojedinca ne mnogo mudrijeg od drugih.
Antidinastiki ameriki puritanizam lien monarhizma i kulta voe, brzo je prihvatio
prosvetiteljski republikanski duh Francuske revolucije. Britanski kralj u parlamentu bio je
prelaz izmeu evropskog dinastikog apsolutizma i amerikog republikanstva. U oba sluaja
politiku integraciju nije podupirala monopolska drava sa snanom kopnenom vojskom i
crkvom, ve ugledna sekta (u SAD) i oblasna trgovaka aristokratija (Engleska) u jezgru
kapitalizma mornarice. U prelomnoj fazi formiranja moderne drave odsustvo mone kopnene
vojske i birokratije (Engleska) i feudalne tradicije (SAD) uticalo je na formiranje politike
drutvene kulture koja se razlikovala od politikih dravnih kultura evropskog kontinenta.
Ove potonje su formirane u zreloj apsolutistikoj fazi feudalizma zadravajui trajno vrednosti
autoritarne poglavarske drave sa dugim kopnenim granicama i snanom stajaom vojskom
(centralizacija, birokratija, militarizam). Lina vlast je u ovim prostorima bila razvijena, a u
protivrenom i neravnomernom procesu modernizacije njena ideoloka boja takoe je zadrala
snane centralistike crte: od neobino razuenog uenja o vlasti po milosti bojoj, koje je
imalo svoje hijerokratsko (harizma crkve) i cezaropapistiko sredite (harizma vladara) do
57
svetovnih prosvetiteljskih ideologija (prosveeni apsolutizam, harizma razuma, ateistiko
liberalnoburoasko i marksistiko prosvetiteljstvo). U Evropi je tradicija poglavarske drave
(Obrigkeitsstaat) lake prelazila u ne manje centralistiku i komandnu vlast partije, dok je u
angloamerikom krugu odsustvo kopnene vojske, birokratije i feudalne tradicije (u SAD) jaalo
lokalnu samoupravu i secesionizam. Dok su u SAD protestantske sekte obeavale izbavljenje
sticanjem i preduzetnitvom, ruski carevi su estoko progonili sekte, a slubena pravoslavna
crkva je ponavljala da je car bogu nalik. Zato je M. Veber slobodarski potencijal ruske crkve
cenio kao izuzetno nizak. U Istonoj Evropi vladari su dugo zadrali patrimonijalne crte, u
centralnoj i Zapadnoj Evropi su se dodue proglasili slugama, a ne posednicima drave, ali su
ostajali zapovednici snanog vojnog i inovnikog aparata, u Engleskoj su bitno suene
prerogative monarha, a u SAD je politika, liena izbaviteljske harizmatske oplate, bila najblia
biznisu. Politika kultura drutva sve jasnije se odvajala od politike kulture drave. U sreditu
prve bilo je leno namesto prebende, sekta namesto crkve, trgovaka mornarica je zauzimala
mesto kopnene vojske, lokalna samouprava je bila vanija od centralistike birokratije, a vladar
kao posednik slube i podreen parlamentu zamenio je vladara kao patrimonijalnog posednika
drave u privatnopravnom smislu.
Balkanska politika kultura ne moe se jednoznano svrstati ni u jedan od pomenutih tipova. U
njenom formiranju preplitali su se razliiti zakasneli dravni i drutveni inioci. Balkanska
periferija primala je dravne uticaje preko nemakih i austrougarskih obrazaca poglavarske
drave, ali se birokratizaciji protivila uporna patrimonijalna osmanska labilnost poseda, karijere
i zakona. Nije bilo plodnog preduzimakog liberalizma sekti nego iskljuivog
konfesionalnog i verskog rata. Umesto verske tolerancije, cezaropapizam se razvijao u pravcu
specifino labilnog militarizma. Stalno ratno stanje bilo je samo jedan od razloga nestabilnosti
reima. Civilna vlast skorojevievskih dinastija bila je u stalnoj senci vojnog prevrata, a
pretorijanski antimonarhizam pratilo je institucionalno i idejno krhko republikanstvo. ak ni
srpski narod, koji je na Balkanu jedini u 19. i 20. veku imao neuvezenu vlastitu dinastiju, nije
negovao monarhistiku politiku kulturu. Republikanstvo pojedinih stranaka nije bilo rezultat,
pre svega, zrele i napredne demokratske svesti ve vie otpora dvoru, dinastikoj naciji ili
odsustva podanike poslunosti koju formira disciplina vojske, birokratska subordinacija ili
harizma vladara po milosti bojoj. U kolebanju izmeu birokratizacije i anormativnih
nacionalnih i socijalnih ideologija, austrougarskog etatizma i osmanskog obiaja sa krupnom
ulogom presedana, trajno je opstajala jedino solunaka oslobodilaka politika kultura proeta
hajduko komitskim pretorijanstvom. Zbog hronine egzistencijalne nesigurnosti prostora na
razmei imperija odve euforino i emotivno prihvatane su vizije nacionalnog i socijalnog mira
blie idilinoj zajednici nego stabilno ureenom drutvu. Sloene integrativne ustanove
(monarhija, partija i sl.) takoe su bile blie zajednici nego drutvu. Odve emotivno shvaeno
zajednitvo troimenog naroda ili socijalistikog bratstva i jedinstva, koje vee zajedniki
neprijatelj, bilo je u temelju politike kulture koja je balkanske narode gurala iz zajednitva u
sunovrat i rat i obratno. Istoriografija i predanja su obraali panju na junake i izdajnike, a ne na
kompromisne mirotvorce. Koliko god naizgled homogena, ni politika kultura socijalizma nije
uspevala da trajno prevlada snane tradicionalne napetosti prostora. U Sovjetskom Savezu je uz
slubeni marksizam-lenjinizam opstajala subkultura samizdata, u Poljskoj je pored
komunistike bila prisutna katolika i zapadna laicistika politika kultura, a jugoslovenska
samoupravna ideologija pokrivala je jo arenije naslee koje nije bilo teko razbuditi.
Junoslovenski narodi su 20. vek uli sa skromnim demokratskim i dravnopravnim
potencijalom, ali sa solidnim oslobodilakim, zaverenikim i pretorijanskim iskustvom. Bio je
to balast naslea koji je trajno pritiskao prosvetiteljski boljeviki laicizam. Istini za volju, ni u
ostalim delovima sveta liberalna tradicija nije bila naroito postojana. Kako je zapazio Robert
Dal (Dahl), 1971. godine samo je 7 od ukupno 26 razvijenih poliarhija imalo stabilne
demokratske strukture koje su u ovom veku bile liene reima nepodeljene vlasti. Ostale je ili
direktno ustoliio pobednika nakon Drugog svetskog rata (Nemaka, Italija, Japan, Filipini), ili
su uvedene direktnim ili indirektnim uticajem amerike vojske (Cit. prema Glaessner 1994, S.

58
173-174). Balkan je pored nestabilne okupatorske volje, bio izloen i uticaju domaeg
haotinog politikog naslea.
Nije cilj ovoga izlaganja da ni izdaleka prui celovitu sliku jugoslovenske socijalistike
politike kulture, niti glavne uzroke njene promene. Bie rei najvie o sadrajima koji su
vezani za Titovu aktivnost, strukturnim i linim aspektima ponaanja voe. Odreene procese
vezane za Titovu linost na vlasti donekle je mogue apstrahovati iz sloenog dogaajnog niza
jer je u osnovi re o relativno homogenom istorijskom razdoblju (1945-1990) u unutranjem i
spoljnopolitikom pogledu. Jednopartijski reim u Jugoslaviji i u njenom okruenju, relativno
visoki ugled ideje i prakse socijalizma u svetu i postojanje blokovske i ideoloke podele sveta
uslovili su neprekinuti kontinuitet politikih i idejno-ideolokih procesa u periodu Titove vlasti
i njegovog posthumnog neprikosnovenog kulta. Unutar ovog perioda bilo je nekoliko znaajnih
unutranjih i spoljnopolitikih prekretnica Titove politike koje su modifikovale, ali ne i
strukturno izmenile osnovna opredeljenja jugoslovenskog vrha. Tito je na vlast doao kao
vrsto formiran, iskusan i zreo komunista, osvedoen u ilegalnom radu i oslobodilakoj borbi.
Takav je i siao sa politike scene, a vorna lina naela, kao i ideologija partije koju je vodio
bili su relativno postojani. Ova okolnost u mnogome olakava prikaz politike kulture
razdoblja; jer to je istorijski proces dui to se jasnije ispoljava njegov dublji smisao i funkcija
njegovih aktera. Pri tome treba imati na umu razliite faze relativno homogenog razdoblja i u
njima prisutno razliito uspeno usklaivanje gipke spoljne i krue unutranje politike.
U autoritarnom boljevikom okviru i zatoen domaim konzervativnim nasleem, Tito i KPJ
bili su snani inicijatori protivrene modernizacije jugoslovenskog drutva. Ostvarenje ciljeva
modernizacije je na trusnom podruju iziskivalo sloeni politiki manevar i gipku taktiku kojoj
nisu bili dorasli mnogi raniji balkanski vlastodrci. Nagla, ubrzana i radikalna modernizacija
svih segmenata drutva iziskivala je snana organizaciona sredstva. Iz rata i armije izrasla
monolitna i jedinstvena partija, liena frakcija, bila je za Tita jedina pouzdana avangarda
radnike klase, garancija jedinstva drave i najpouzdanija poluga vlasti. U svim fazama
njegove vlasti prioritet tzv. partijskog nad dravnim pravom bio je nesporan. Uverenje da je
jednopartijski reim nadmoan nad viepartijskim, da demokratija treba da bude podreena
socijalnoj pravdi, zatim kritika pravnog formalizma, relativizacija graanskih prava i dinamiko
shvatanje ustavnosti jesu naela klasinog boljevizma, ali i uporine take Titovog vienja
legitimnosti socijalizma. Tito se i na vlasti teko oslobaao opsesije jedinstvom partije iz
ilegalnog doba, a prioritet socijalne jednakosti i idejno-ideoloke homogenosti nad
pluralistikom demokratijom bio je za njega aksiom. Unutar ovog gledanja podsticao je i
podravao raznolike demokratske ideje, ali pod uslovom da se ne pree Rubikon, a to je bio
monopol na vlast radnike partije, njenog vrha i voe (Milosavlevski 1990, str. 181, Perovi
1991, str. 194). Monolitnost je pravdana spoljnom opasnou, naroito sovjetskom budnou, a
zatim strahom od frakcijskog rasula koje bi podstaklo nacionalne sukobe. Teko je rei da je
Titova vlast bila nelegitimna s obzirom na masovnu podrku partiji i voi, ali i leviarski duh
epohe. Poeljna beskonkurentska vizija drutva, koju je nametala komunistika partija, bila je u
znaku retorike nadmoi bratstva i jedinstva i ekskluzivnog jugoslovenskog puta u pravedno i
demokratsko drutvo. Zamisao i praksa neposredne samoupravne demokratije proizvoaa koju
nadzire partija kao umna radnika avangarda oblikovala je politiku kulturu koja je trpela
snane proliberalne uticaje razliitog porekla. Ovi su izvirali iz otvorenosti prema svetu, zatim
zahuktale i imperativne kritike staljinizma i sovjetske prakse, ali i potreba trita i nacionalno-
dravne decentralizacije. Beskonkurentskoj propagandi u viepartijski i konstitucionalno
relativno neiskusnoj sredini nije bilo teko da nesporni rast standarda i socijalnu sigurnost u
duem periodu prikae pre svega kao rezultat aktivnosti partije i time obezbedi lojalnost.
Istraujui pretenziju na legitimnost, veru u legitimnost i oblike vrenja vlasti Veber je ak
tvrdio da se ne mora uvek ispitivati ispravnost legitimiuih normi. Lojalnost se, naime,
obezbeuje ukoliko se pojedincima osiguraju lini interesi i vrednosti (materijalna jednakost,
pravda, mir i solidarnost, a zatim efikasnost i materijalno tehniki napredak). Sve do polovine
1960-ih Titova vlast se mogla osloniti na rezultate ekonomskog razvoja i modernizacije. Sa
pojavom ekonomskih tekoa, a kasnije i krize rasli su nezadovoljstvo i sukobi, a time i
59
aktuelnost ideologije i kulta voe kao sredstva integracije i osiguranja lojalnosti. Premda u
osnovi postojana, iskljuivo odozgo dozirana politika kultura je, u skladu sa politikim
zaokretima, povremeno modifikovana. Sve do 1949. prevladavali su sovjetski obrasci, u drugoj
fazi do 1965. na delu je bio samoupravni federalizam uz blagi nadzor partije, od 1966. do 1980.
ukljuivanje konfederalnih sadraja praeno je jaanjem uloge partije, a od Titove smrti do
1992. naporedo slabe partija i drava. Prikazano stanje bilo bi jednostrano svoditi na goli
dualizam ili kolebanje izmeu oprenih teorijskih modela: liberalna demokratija i totalitarna
drava, partijska konstitucionalna drava, stabilna autoritarna i konfliktna demokratska
vienacionalna drava, prividno samoupravljanje i tvrda kadrovska uprava. Jo manje je korisno
politiku kulturu jugoslovenskog socijalizma svoditi iskljuivo na pomenute manje ili vie
poznate modele, jer iako ovi pomau razumevanju funkcije pojedine komponente, ne mogu
objasniti prirodu njhovog manje ili vie protivrenog spoja.

1. Partija

Partija je bila glavna poluga Titove vlasti bez ijeg monopola, kako god se ovaj nazivao
(rukovoenje, voenje, usmeravanje), nije mogao da zamisli socijalizam. Odluno je odbacivao
viepartijski sistem iz vie razloga. Partija je bila organizator patriotskog antifaistikog otpora,
dok je graanska opozicija bila uglavnom pasivna ili saraivala sa okupatorom. Viestranaki
sistem je u meuratnoj Jugoslaviji delovao dezintegrativno, a u novom reimu postojala je
opasnost da u legalizovanim strankama oivi revanizam i izbiju novi unutranji sukobi. Osim
toga Sovjetski Savez je budno pratio razvoj stanja u Jugoslaviji, a Tito je dugo strepeo od
sovjetske intervencije. Uz sve to, politika kultura velikog dela evropskog okruenja bila je
jednopartijska, a u nerazvijenim zemljama jo vie. Na kraju, protivljenje Staljinu i izlazak iz
lagera ojaali su Titov ugled u svetu i u dobroj meri neutralizovali prigovore o nedemokratskoj
prirodi jugoslovenskog reima. Bilo bi pogreno ove razloge odbacivati kao puku
ideologizaciju, ali ne treba zaboravljati da je monopolska uprava bila liena provere u
nadmetanju za vlast sa rivalskim partijama, to je jaalo neodgovornost rukovodeih kadrova.
Kadrovi, dodue, za uinak jesu odgovarali partiji, ali je ova odgovornost bila osobena zato to
nije pretila padom s vlasti cele partije.
U vie navrata Tito je direktivno osporavao racionalnost viepartijskog sistema, a monizam je
bio kljuna sastavnica samoupravne politike kulture: Viepartijski sistem bi kod nas uneo
konfuziju... Sva rukovodstva buroaskih partija su se kompromitovala saradnjom sa
okupatorom... Narodne mase su prile nama i prihvatile na program. Zato sada da izmiljamo
neke nove partije (Tito 1980, str. 327). Na drugom mestu on viepartijski sistem osporava
verom u nuno odumiranje partije i drave: Jasno je da mi ne odobravamo viepartijski sistem.
Kod nas je jedino KP sprovela revoluciju i vodila oslobodilaki rat. I ta partija e jednoga dana
odumrijeti. Kod nas se ide putem demokratizacije koja povlai za sobom i nestanak drave
(taubringer 1976). Ovde bi se odmah moglo zapaziti da oslobodilaki uinak, na kome Tito
insistira, u drugim sredinama nije bio presudan za odranje na vlasti. eril je jula 1945.
poraen na izborima iako je nekoliko meseci pre toga iziao iz rata kao pobednik. U balkanskoj
politikoj kulturi,meutim, oslobodilaki uinak bio je kljuni i nije sluajno Tito uvek
podseao na ratni uinak partije kao legitimnu osnovu trajnog posedovanja vlasti.
Revolucionarni suverenitet poivao je na ratnom uinku, a prioritet partijskog prava bio je
samorazumljiv. To je Tito jasno podvukao na 5. plenumu CK SKJ maja 1952: Mi smo lanovi
plenuma izabrani od 100.000 lanova partije (oigledna greka jer je partija jo 1948. imala
468.000 lanova prim, red.) i ako mi stojimo na tom stanovitu da Partija odgovara za
cjelokupni drutveni i privredni razvoj ivota uopte, onda mi koji smo izabrani vaniji smo
nego svi zakonodavni odbori i te komisije, i ovdje u prvom redu treba da padnu te osnovne
zamjerke, primjedbe i drugi dodaci (Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 667-669).
Ogoljeni oslobodilaki mentalitet komunistikih kadrova ivo pokazuje iskaz jednog borca-
kadra koji je u ratu ranjen: Kada si dao ulog u krvi, onda si odbojan prema svemu to rui taj
60
tvoj ulog (nacionalizam, ruenje jedinstva i sl.). Rasprava se obino doputala samo unutar
partije, jer je tu lake bilo ostvariti jedinstvo, a dravni organi su samo formalno potvrivali
partijske odluke. Tito je i tu bio jasan: Mi smo iznijeli tako rei cjelokupnu pripremu
revolucije i revoluciju na svojim leima i mi imamo glavnu rije da kaemo... Ja nisam spreman
da primim odgovornost pred partijskom organizacijom za ono o emu nisam uo miljenje
partijskog foruma, a miljenje partijskog foruma i najvieg foruma je rezultat zdravog
pozitivnog miljenja svih naih graana (Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 669). Za razliku
od Staljina, Tito se uvek trudio da linoj vlasti da oblik partijske odluke. Teko je rei ija je
mo unutar Politbiroa bila vea, Titova ili Staljinova. Tito je sednice vodio i zavravao naizgled
demokratski, kako CK odlui, ali se znalo ta e CK odluiti. Staljin ak nije ni vodio
sednice Politbiroa, ve bi obino bez rei sluao argumente uesnika, a onda bi svaki problem
reio sa plebejskim sarkazmom, s napola aljivim, a ipak opasnim pretnjama, ili bi ga naprosto
odbacio odmahnuvi nervoznim omalovaavajuim pokretom ruke (Deutscher 1977, str. 316).
Mo oba lidera neretko je poivala na arbitrai izmeu sukobljenih frakcija. Tito je uvek
podsticao diskusiju, ali je poslednja re bila njegova. Premda mu je autoritet poivao na
potovanju stroge partijske discipline, partija je kod Tita imala veu ulogu nego kod Staljina. U
SSSR-u lina mo Staljina nije bila sputana partijom ve je ila na raun smanjenja uloge
partije. Izmeu 18. i i 19. kongresa sovjetske partije proteklo je 13 godina (1939-1952), dok su
se u Jugoslaviji kongresi odravali u pravilnim razmacima. Premda je za primenu Staljinovih
direktiva u mobilizaciji lanstva bilo neophodno aktivirati formalno legitimni Politbiro i CK,
ipak su ova tela bila podreena voi i razbijana bez homogene opozicije. Tito je, pak, katkad
znao i da taktiki popusti pred jedinstvenim blokom republikog rukovodstva (Perovi 1991,
str. 280). U oba sluaja harizmatski autoritet voe bio je bespomoan bez partije, iji je aparat
bio neophodan za operacionalizaciju direktiva. Kod Staljina je najmonije telo bio njegov lini
sekretarijat, povezan sa posebnim sekretarom u aparatu CK radi pribavljanja obavetenja
(Ennkner 1996, str. 107). Staljin je sauvao vlast tako to je Politbiro i Sekretarijat drao strogo
odvojenim, a jedina veza izmeu dva tela je bio on lino(Deutscher 1979, str. 110). Staljin je
Politbiro, koji je trebalo da bude telo za kreiranje politike, liio aparata neophodnog za
sprovoenje bilo kakve politike. I Tito je bio spona i vrh drave, partije i vojske, ali zbog snage
autoriteta i besprizivne arbitarne uloge pomenuti oprez nije mu bio izrazit kao kod Staljina.
Uloga partije nije bila istovetna kod svih socijalistikih vladara. Premda brojna, KP SSSR-a
nije bila masovna populistika organizacija, ve vrsto centralizovani aparat vlasti. Godine
1976. brojala je oko 15 miliona lanova. Posle Lenjinove smrti partijska maina bila je
podreena izgradnji harizme Staljina i njegove grupe koji je frakcijske sukobe reavao
masovnim teroristikim istkama. Nakon Staljinove smrti partijska maina bila je u slubi
koalicije monih blokova koji su predstavljali razliite interesne skupine meu partijskom
elitom i nomenklaturom (Medvedev 1988, str. 256). Dugo je vrh bio oligarhijski, bez izuzetno
nadmonog voe. Svaki lan Politbiroa predstavljao je neku vanu skupinu (vladu, vrh, sovjet,
vojnoindustrijski kompleks, KGB ili najvee republike). Kandidati za lana Politbiroa, lanovi
sekretarijata i CK predstavljali su manje vane skupine ili profesionalne grupe. Koalicije su
stvarane po sistemu mree patrona i klijenata, a generalni sekretar se borio za veinu u
Politbirou. U SKJ bila je slina situacija, ali bez jedinstvene nomenklature, ve u obliku
nacionalno podeljene policentrine kadrovske uprave (Kulji 1989). To je interesnoj
polarizaciji davalo drugaiji ton jer su interesi meu republikama drugaije usklaivani nego
meu profesionalnim grupama. Zato je ujedinjavajua uloga Tita bila drugaija. U oba reima
bilo je osamostaljenja policijskih vrhova (Jagoda, Jeov, Berija, Rankovi Stefanovi) i
sukoba resora (Jeova i Berije u NKVD-u, danova i Jeova oko politikog obrazovanja i uloge
istki, danova i Maljenkova oko uloge partije, Kardelja i Rankovia oko uloge saveznih
organa, Koe Popovia i Gonjaka oko spoljne politike itd.). Sukobe je voa reavao
arbitraom, jaajui vlastiti autoritet prizivanjem partijskog jedinstva.

2. Samokritika

61
Svaka partija insistira na disciplini i jedinstvu, ali je u partijama boljevikog tipa jedinstvo bilo
vie od rutinskog ustrajavanja na slozi, a disciplina vie od preduslova organizacione
efikasnosti. Potovanje jedinstva partije bila je dunost ne prema sebi samom niti partijskim
drugovima, nego moralni dug klasi koja ima istorijsku misiju osloboenja drutva. Jedinstvo
komunistike partije na vlasti bio je spoj zajednikog oslobodilakog iskustva, fetiizovanog
jedinstva i samokritike. Sa povlaenjem starih boraca i izmenom strukture lanstva menjali su
se i mehanizmi ouvanja partijskog jedinstva. U ratu i neposredno nakon toga disciplina je bila
gotovo vojna, to je bio odraz strukture lanstva. Na poetku rata KPJ je brojala oko 12.000
lanova, a na kraju oko 140.000, od toga u armiji oko 85.000 (Bilandi 1979, str. 101). Posle
sovjetske komunistike partije bila je to najjaa komunistika partija na vlasti. Do 1948. u
strukturi lanstva prevladavali su siromani seljaci i seoski proleteri (49%), radnici (29%),
intelektualci (14%), ostali 7%. Od tada raste udeo slubenika iz partijskog i dravnog aparata
(Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 717). Neuko lanstvo nije, dodue, donosilo glavne
odluke, ali ih je sprovodilo po obrascu netolerantne tradicionalne politike kulture. Situacija se
postupno menjala sa rastom mlaeg neborakog partijskog lanstva, pa je SKJ 1966. dosegao
milion lanova, nakon ega se ovaj broj ustalio. Sa opadanjem starih boraca u partiji slabio je
duh ratnog drugarstva (kamaraderije) prekaljenog u oruanoj borbi, gde lanove partije vee
uvek budni neprijatelj. Borci su nakon zaposedanja vlasti ostali meu sobom odani, patron je
titio klijenta, ratnom drugu se tolerisao i prestup, neproverenom lanu ne. To je jaalo
jedinstvo vrha, ali je irilo dezintegrativni nebirokratski duh.
Samokritika je javno priznanje greke u radu vrednosno nadreenoj partijskoj organizaciji i
vaila je za sve lanove partije bez obzira na hijerarhijski poloaj. ivu sliku samokritike
doarava nepotpuni zapisnik sa sednice Politbiroa CK SKJ 4. marta 1947: Povodom propusta
u otkupu kritikovan je B. Nekovi, a sve to Marku izgleda kao da kod Blaka nema vjere u
Partiju... Blako ne moe da doe svjesti. Shvata da moe da grijei. Ali sumnja da radi protiv
linije partije kad pomisli koa mu se najei... Tito - ido (koji je pitao kako se odnosi Blako
prema kritici, a ne cifre ?) ima pravo. Nije bitno kad je ta bilo, nego kako se odnosi prema
kritici. Hoemo da ode s ubeenjem da je kritika pravilna... Milentije Posle Blaka najkrivlji
on, jer je u CK Srbije odgovoran i on. Usvaja kritiku i smatra da su ili 'svojim' pravcem, kao
tele, nisu imali izraen stav nego od situacije do situacije. U otkupu smo imali oportunistiku
liniju (Zapisnici 1995, str. 192-194). Komunisti su bili ubeeni u nepogreivost kursa partije.
Ova vera objanjava njihovu ideoloku doslednost, ali i odsustvo otpora i samokritiku
uklonjenih. Samokritika je bila rezultat interiorizovane samosvesti da je emancipatorska partija
uvek u pravu i da bez jedinstva nema akcije. ilas je pamtio da su najhrabriji sa bojita, kao
Sava Kovaevi, znali na sastancima da se dirljivo raskritikuju i ibaju po sebi. Premda
svetovne, komunistike partije su koristile sredstva za snaenje jedinstva oprobana u verskim
organizacijama. Poistoveenje sa partijom bilo je do te mere snano da je mogui ili realni
raskid dovodio u pitanje smisao ivota komunista. Tako je, kajui se zbog kolebanja izmeu
dve harizme Rodoljub olakovi jula 1948. dospeo na ivicu sloma iz koga ga je iupala
samokritika: itav spor izmeu nas i VKP(b) mene je ne samo pokolebao nego i potpuno
demoralisao... Tvrdio sam da mi ne bismo mogli izgraditi socijalizam bez pomoi SSSR-a...
Doiveo sam moralni slom. Hteo sam da se ubijem. A onda pomislim: Rei e da ga je ubio
Tito. Napisao sam izjavu da hou da istupim iz Partije. Drugarska kritika dezerterstvo,
kapitulantstvo. to e vam ovek kome je sve pusto, prazno; kad bi se ovek mogao za neto da
bije, pa makar i protiv CK, onda bi mogao da ivi. Postavilo se pitanje daljeg razvitka
revolucije. Tuku nas braa komunisti, tuku nas imperijalisti. Razgovori su me doveli do toga da
sam na ovom primeru nae partije shvatio, postalo mi je jasno da se ima zato iveti i boriti.
Zahvalan sam Titu i Bevcu. Gde su uzroci moje kolebljivosti teoretska zaparloenost
dogmatizam. Ne radimo ve dugo, teoretski ne radimo. Teoretska nesposobnost. Ja sam
pokuao da to objasnim. Moje poreklo, vaspitanje, Kominterna. Lino pozdravljam. Slaem se
sa tim to je naa Partija preduzela po pitanju odnosa sa VKP(B) (Zapisnici 1995, str. 1995,
str. 254-255). Ovom navodu ne treba komentara jer dovoljno svedoi o proimanju linog i
partijskog. Verovatno ovakvog kuvanja i ubeivanja nije bilo na niim stupnjevima partijske
62
hijerarhije, gde su sumnjienja i hapenja ibeovaca bila masovnija. Tito je strahovao da se
1948. vrh ne pocepa, a osim toga, olakovi je bio vaan svedok Titove i Kardeljeve prolosti.
U njegovoj ispovesti uoljiva je drama moskalja, partijskih aktivista formiranih u
Kominterni, razapetost izmeu dva besprizivna autoriteta i bezuslovna odanost partiji kao
otelovljenju klasne pravde. Staljin je pisao da je samokritika najvee blago partije, a dugo su
partijski sastanci KPJ redovno imali poslednju taku dnevnog reda kritika i samokritika. Tito
je uvek nakon istke insistirao da poraeni javno priznaju greke i do kraja ivota bio je uveren
da je to neophodno partiji. U vie navrata je izriito naglaavao znaaj samokritike. U govoru
aktivu Srbije oktobra 1972. javno je definisao dijalektiku kritike i samokritike: Poznato je da
su kritika i samokritika uvjek bile u naoj Partiji odluujui faktor naroito kada je dolazilo do
izvjesnih kriza i potrebe da se uspostavi jedinstvo. Mislim u prvom redu na jedinstvo misli i
akcije, to je danas naroito vano. Kritika pomae da dublje sagledamo razne slabosti, razne
promaaje, propuste itd. Samokritika nam pomae da se sve to lake i im prije ukloni.
Samokritika djeluje vaspitno i uvruje lik komuniste, lik revolucionara. Bojati se samokritike
kao i kritike, to je malograanska osobina i komunisti moraju u sebi savladati tu manu
(Dragosavac 1985, str. 267). Juna 1971. zamerio je beogradskoj organizaciji SK na otsustvu
samokritike: Moram da vam kaem da ovdje nisam uo samokritiku. A ja sam navikao na
snanu kritiku i samokritiku (Perovi 1991, str. 278). Na isti nain je upozoravao hrvatsko
rukovodstvo 1971: Ako nema samokritike ne moe niko od nas, pa ma ko to bio, ukljuujui i
mene polagati pravo na puno povjerenje (Dragosavac 1985, str. 150). Samokritika ujednaava
stavove, a poto je javna, obavezuje na disciplinu. Brutalno pranje mozgova na Golom otoku
verovatno je bila najdrastinija verzija ustrajavanja na neophodnosti samokritike kod
jugoslovenskih komunista. Izuzimajui progon ibeovaca, Titove istke su se upadljivo
razlikovale od Staljinovih po opsegu pritiska i terora. Ali u oba sluaja je prevladavalo
nepokolebljivo uverenje o moralnoj nadmoi revolucije i neophodnosti monolitnog jedinstva. U
tom pogledu nije se Tito menjao niti prilagoavao vie od pola stolea, od 1928. do 1980, bez
obzira na promene u sastavu partije (opadanje boraca, priliv strunjaka, omladine i karijerista),
usavravanje propagande i informisanja i rast obrazovanja uopte. Nepoljuljana vera u
ispravnost i moralnu nadmo komunistike ideologije gonila je Tita na jaanje partije kao
avangarde. Osim toga, i federativna drava je traila homogenost, pa je parola bratstvo-
jedinstvo najbolje izraavala Titov integralizam. Bratstvo je oznaavalo vrstu federativnu vezu
izmeu nacija. A jedinstvo je bilo partijsko naelo.
Jedinstvena partija, liena frakcija, bila je uslov zatite i odbrane drave izloene hegemonim
pritiscima velikih sila, naroito Sovjetskog Saveza. Staro je pravilo da je stupanj demokratije
obrnuto proporcionalan vojnopolitikom pritisku koji optereuje njene granice. U svakoj
ideologiji isticanje neprijatelja podstie mobilizaciju i homogenizaciju partije. Promene u
akcentovanju neprijatelja u ideologiji svedoe o zaokretu kursa partije. Nezavisno od ove
sistemske potrebe za neprijateljem, Tito, formiran u ilegalnoj boljevikoj politikoj kulturi,
stalno je bio budan i oprezan, a u poznijim godinama je neosnovano optuivao saradnike za
zaveru i pijunau. Kada bi izbili sukobi i razilaenje u partiji, a pojedinci se izdvajali, Tito je
stalno tragao za frakcijom i pitao se da li je neto organizovano. Sumnjiio je 1971. srpsko
rukovodstvo da odrava vezu sa Rusima, pa je Mijalka Todorovia u Moskvi pratio i
kontrolisao vojni atae (Vukovi 1989, str. 519-522), a Tripalu se alio da ima informaciju da je
Ali ukrija turski pijun (Tripalo 1990, str. 79). Titovu linu nepoverljivost i strah od zavere bi
trebalo razlikovati od sistemske institucionalne potrebe partije za isticanjem neprijatelja radi
zbijanja unutranjih redova. Borba je bila univerzalni izraz za savlaivanje otpora u ilegalnom
radu, ratu i proizvodnji, heroizam poeljni obrazac ponaanja prema neprijatelju a ne prema
vlastitoj partiji, a gvoe i elik simbol vrstine. Jo je Lunaarski 1907. pisao da se u procesu
organizovanja proletarijata pojedinac iz gvoa pretvara u elik, Josif Dugavili je 1912.
postao Staljin (elini), a Ostrovski je vaspitanje boljevikog kadra opisao u romanu Kako se
kalio elik. vrstina i monolitnost pokreta su u ilegalnim uslovima uvali organizaciju od
provala, a frakcije su slabile jedinstvo akcije. Zbog strepnje od frakcijske podele KPJ, u
Jugoslaviji ak ni u periodu najeeg antistaljinizma Trocki ni drugi Staljinovi rivali nisu
63
rehabilitovani. Tito je oktobra 1949. otvoreno rekao da je trockizam bio tetan i ta ocena je
ostala konana. Zbog opreza od pravdanja frakcionatva jugoslovenski komunisti vraaju se
Marksu i Lenjinu, a ne boljevikim jereticima iako su trockistiki argumenti preutno
korieni u kritici staljinizma.

3. Organizovanost masa

Osim bojazni od strane intervencije i unutarpartijskog raskola Tito je strepeo i od

nekontrolisanog ponaanja masa. Premda je esto mitingovao i procenjivao raspoloenje masa,
pribojavao se od unoenja nacionalizma u mase. Odmah je uoio 1968. opasnost da se
studentski pokret povee sa radnikim nezadovoljstvom (na ijem spreavanju je radila itava
mainerija CK Srbije), oseao je da je u hrvatskom nacionalizmu 1971. bio najopasniji pokret
izvan kontrole partije i ponavljao mi moramo raditi da uvrstimo situaciju i ne dozvolimo da
nas odozdo jednog dana pokrene stihija za koju ne znam gde bi zavrila (Dragosavac 1985, str.
537). Izvan partije nije smelo biti politike akcije pogotovo ne nacionalnih pokreta. Klasno je
imalo bezuslovni prioritet nad nacionalnim, a podvlaeni su morali iveti u uverenju da je
rukovodstvo jedinstveno to utie i na jedinstvenost naroda. Kada je Tito aprila 1971. pitao
Nikezia zato je sednica CK Srbije bila zatvorena, ovaj mu je odgovorio: Da smo objavili ono
to je bilo na toj sednici, nas i Hrvate niko vie ne bi mogao pomiriti. A Tito se sloio: No
dobro ako je tako (uki 1990, str. 64). Raskoli izmeu frakcija prikrivani su staniolom
doktrinarne rasprave u kojoj su se svi pozivali na slubene marksistike partijske stavove.
Zbog Titovog ugleda borba razliitih struja unutar SKJ stalno se vodila uz uzajamno citiranje
Titovog miljenja i stalno pozivanje na njega. Inae se nije mogla obezbediti prohodnost iskaza.
Refomistike struje unutar partije su svaki pokuaj promene zavijale u debelu ideoloku
ambalau. Tako je ovaj ostajao neprepoznatljiv za mase i konzervativne struje koje su mogle
promenama da se odupru. Tito je, meutim, brzo odbacivao ambalau i nepogreivo otkrivao
zrno promene, deifrovao ga masama i uspostavljao direktan kontakt sa njima. Kritiku unutar
SKJ uvek je drao opasnijom od one koja dolazi spolja (Perovi 1991, str. 256-257). Tito je
prozirao fasadu partijske fraze i oseao opasnost od pokreta izvan partijske kontrole. Hrvatski
nacionalisti su 1971. ponavljali da je njihov pokret dijalog partije, radnike klase i naroda,
slino srpskom nacionalistikom pokretu 1988-1989. Masovne nacionalne ekstaze su
eksplozivne, otimaju se kontroli i lako oviniziraju kolebljivo javno mnjenje. Tito je to savreno
uoavao, pa je strahovao od spontane akcije i slobodne inicijative masa. Njegova politika,
uprkos estom mitingovanju, bila je forumska. Mitinzi su briljivo pripremani i sluili kao
plebiscitarna fasada kabinetskih odluka, a nisu bili dijalog sa masama. Svestan zapaljivosti
prostora, Tito je bio populistiki oprezniji od masovnog pokreta 1971. i potonjih
nacionalistikih plebiscitarnih ekstaza. Plebiscitarni mitinzi bili su ultima ratio odbrane zemlje.
Poetkom 1950-ih u Jugoslaviji je naglaavanje uloge masa u dravnim poslovima i kritika
birokratije bio Titov pokuaj da osigura kontinuiranu podrku vanpartijaca u sukobu sa
Staljinom. Slino je bilo avgusta 1968, kada je Titova prva reakcija na mogui sovjetski pritisak
bila pomisao na javne mitinge irom zemlje. Ali sveopte mitingovanje takoe je bilo rizino,
pa se ubrzo od toga odustalo. Nije to bila masovna spontanost, nego kontrolisana aktivnost
masa, za razliku od kampanja u NR Kini i Albaniji 1960-ih godina i Srbiji krajem 1980-ih, gde
je instrumentalna mobilizacija masa bila uperena protiv delova partijskog aparata koji se mogao
razbiti jedino vaninstitucionalnim putem.
Tito se opirao razliitim reformistikim pokuajima slabljenja uticaja partije jer je, kako zapaa
D. Bilandi, oseao da gubi Galilejevu polugu, bez koje je nemogue drati Jugoslaviju. Kada
god bi oseao da se kritika energija van partije vie ne bi mogla kontrolisati, prizivan je bauk
klasnog neprijatelja, kao krajem 1960-ih kada je privredna reforma otvorila nove sukobe
izmeu republika. Do tada je u ideologiji SKJ prevladavala kritika birokratije. Razliito
akcentovanje javnog neprijatelja u ideologiji SKJ (buroazija, birokratija, liberali,
anarholiberali, unitaristi, nacionalisti itd.) i stalno zalaganje za dosledno samoupravljanje
pokrivali su razliita htenja i kurseve vrha. Kritika birokratije je stalno imala funkciju
64
distanciranja od lagera, a unutar zemlje sluila je pravdanju trita i privredne reforme, ali i
republikog separatizma. U razliitim formama je antibirokratizam pokrivao razliite interese
frakcija kadrovske uprave. Najrazliitiji interesi mogli su se izraavati samo kroz slubeni
partijski antibirokratski argon i zalaganje za samoupravljanje. Gipki politiki iskazi su
svojstvo politikog jezika uopte, jer se teite akcije moe pomerati, a da se ne narui ideoloki
kontinuitet. Danas se npr. iza zalaganja za pravnu dravu i kritike totalitarizma kriju interesi
najrazliitijih politikih grupa. Zato se ideoloka fraza moe deifrovati samo poznavanjem
konkretne situacije i konkretnih sukoba koje pokriva nespecifina ideoloka formula.
I Titovi zaokreti krili su se iza naizgled stereotipne frazeologije. Ipak je, bez obzira na vrstu
aktuelnog neprijatelja, Tito do kraja ivota bio vrsto uveren da se bez jedinstvene partije stvari
ne mogu drati na okupu. Odobravao je privrednu reformu, trite, federalizovanje i
konfederalizovanje drave, ali je uvek istrajavao na jedinstvenoj partiji. Partijom je otvarao
promene, ali ih je partijom i zaustavljao, zakljuuje Bilandi (orgovi 1989, str. 243-244).
Jo vie od toga, kako tvrdi ilas, partija je za Tita bila emocionalno i intelektualno uporite,
ivotni i sudbinski smisao. Bez obzira na namere, ustrajavanje na vrstoj partiji sa irokim
zadacima bilo je prilino hazardno. Naime, kao to velike linosti ostavljaju veliku prazninu iza
sebe, tako je i raspad stoerne ustanove, na kojoj je gotovo iskljuivo poivala integracija
sloene drave, bio katastrofalan. Slom monopolske partije 1990. liene dodatnih elastinih
neideolokih integrativnih mehanizama znaio je i slom drave kojoj je ova bila kima. U tom
lancu zbivanja Titova odgovornost nije mala, a njegovo insistiranje na obrascu klasine
boljevike partije umnogome je odudaralo od ostalih neobino gipkih, dalekovidih i
promiljenih segmenata njegove politike. Revolucionarna partija, koja je odozgo otvarala
mnoge modernizacijske procese u Jugoslaviji, sa svojom klasinom organizacijom i ulogom
ve krajem 1960-ih postala je zastarela. Titovo lino opiranje izmeni uloge partije u
konzervativnoj fazi vratilo ga je u krug svojih lagerskih savremenika, ispred kojih je smelim
reformama dugo prednjaio.

4. istke

Nain uklanjanja politikih raznomiljenika podjednako je vaan segment politike kulture kao
i obrazac sticanja pristalica. Titovi politiki zaokreti vodili su nekontrolisanim, a katkad i
euforinim idejnim i organizacionim promenama: odvajanjem i izolovanjem prosvetiteljske
struje 1949-1951, zahtevima za razvlaivanje partije i birokratije 1950-1953, jaanjem
republikog separatizma i nacionalizma 1966-1971. i nastojanjima da se izmeni i oslabi
direktivna uloga partije 1966-1972. I kada je prihvatao reforme sistema, Tito je bio sumnjiav i
nikada nije pripadao liberalnoj struji u partiji. Neeljene procese suzbijao je lino istkama u
vrhu, a potom su sledile istke u bazi koje se nisu mogle uvek kontrolisati. Ipak, Titove istke
su se razlikovale od sovjetskih i kineskih obrazaca, po stilu, ali i obimu i stupnju brutalnosti.
Staljinove pojedinane ili kolektivne istke podsticane su strahom od trockista i pretorijanskog
vojnog udara. Masovni pogromi zahvatali su partijske i dravne kadrove, a o iezavanju
neprijatelja starala se tajna policija. Sumnjiavost, nepoverenje i strah proimali su vladajue
strukture, to je podsticalo anarhiju nadlenosti i smanjivalo racionalnost uprave. Bez vreg
oslonca, videi izdajnike na sve strane, Staljin je svuda uoavao sabotau i periodino menjao
miljenike. U atmosferi stalnih istki i sveopteg sumnjienja sistem je, uz pomo
permanentnog procesa uklanjanja i imenovanja, dovoen na ivicu rasula. Smena efova dravne
bezbednosti i policije kao i masovni logori izolatori bili su svedoanstva osobene nestabilnosti
sovjetskog reima pod Staljinom. Maove istke ezdesetih godina u tzv. kulturnoj revoluciji
imale su drugaiji, vie plebiscitarni karakter. Mao je sam oivljavao i sputavao kritiku i uz
pomo masa vrio istke dravnog aparata, aljui intelektualce u fabrike ili na pirinana polja.
inovnici u ovom periodu u Kini nisu nikada bili sigurni u svoj poloaj jer je Mao
antibirokratskim ustankom masa istio dravnu upravu i partiju i nagovetavao novi kurs. Nije
to bio teror tajne i politike policije kao kod Staljina nego su to bile plebiscitarne istke
protiv nove buroazije, primitivni komunizam, koji je ukidao podelu rada i masovnim
65
mobilizacijama menjao drutvenu strukturu (Janssen 1979, str. 205-206). U Maovoj
antibirokratskoj kulturnoj revoluciji dominirao je kult voe-uitelja, koji se u konfuijanskoj
tradiciji uenjaka i prosvetitelja druio sa radnim masama, ali i osamljivao uei sebe i druge. U
procesu prevaspitavanja nije bila partijska elita nepogreiva nego mase, a na vrhuncu
antibirokratskog revolta Mao bi povremeno bio sam s masama protiv partije. Mehanizam
izolovanja politikih protivnika u NR Kini i SSSR-u vie se izgleda oslanjao na politiku
tradiciju minulih reima nego to je izvirao iz komunistikih naela. Ruski carevi i tajna
policija proganjali su politike protivnike u udaljeni Sibir, odakle su teko mogli pobei, a
aljui intelektualce na polja Mao je sledio konfuijansku etiku po kojoj je fiziki rad lek od
zlih primisli.
U odnosu na Maoa evropske komunistike voe bile su birokrate koje su na vlasti ree koristile
plebiscitarne metode. Tito, a jo vie Staljin, razlikovao se od Maoa strepnjom od masovnog
haosa. Mao je plebiscitarnom haotinom mobilizacijom masa sprovodio reforme, Staljin
policijom, logorima i likvidacijom miliona nedunih, dok je Tito istke zavravao
manipulativno, uz pomo partijskog aparata i sueljavanja razliitih frakcija. Upadljivo nii
stupanj terora ne da se objasniti samo razliitom politikom tradicijom (odsustvo masovnih
izolatora na Balkanu ili plebiscitarne tradicije) niti razliitim autoritetom partije, ve i nekim
linim crtama. Poznato je da voe askete, koje su stroe prema sebi, lake pribegavaju teroru i
manje su osetljive na tue patnje. U tom pogledu Tito se, kao neasketski komunistiki voa,
razlikovao od savremenika koji nisu svlaili uniformu neposustalog borca i budnog borbenog
pregaoca. Osim toga,Tito je izvlaio pouke iz politikog iskustva. Kako je zapazio ilas, iz
Staljinove prakse nauio je da unitenje opozicije i teror mora da se plati politikom i
moralnom cenom.
Do istki u Jugoslaviji dolazilo je posle krupnih zaokreta politike, kada je deo lanstva partije
teko prihvatao novi kurs ili ga pogreno shvatao, pa bi razvoj krenuo u neeljenom smeru. Jo
u ilegalnom periodu Tito je iskusio istke u Moskvi, a i sam je bio aktivan u ienju KPJ od
frakcija u zemlji. Nakon osloboenja zemlje masovnija hapenja usledila su zbog otpora seljaka
u otkupu, pa je u Srbiji do maja 1947. uhapeno oko 10.000, a osueno oko 1.200 ljudi
(Petranovi 1995a, str. 22). Prva masovnija partijska istka usledila je 1948, kada je povodom
Staljinovih optubi otvorena realna mogunost obnove starih frakcijskih borbi. Na zasedanju
Kominforma novembra 1949. G. De je istakao da je jugoslovenska partija u rukama ubica i
pijuna. U dokumentima ovog organa osporava se komunistiki karakter KPJ i poziva na
borbu protiv Titove klike plaenih ubica i pijuna kao na internacionalistiku dunost svih
komunistikih i radnikih partija (Halperin 1957, S. 229). Tito je, sasvim prirodno, sumnjao da
e Staljin pokuati da oivi stare frakcije i oslabi KPJ. Osim toga, pribojavao se tradicionalnih
proruskih oseanja srpskih komunista i zavere dela vojske. Komunistima nije bilo lako 1948. da
se opredele izmeu dva ideoloka autoriteta, Tita i Staljina, pa je bilo kolebanja i u vrhu partije.
Tito je, pak, strepei od nagle promene, vrio zaokret polako i gotovo godinu dana nije izlazio
sa javnim protivoptubama protiv Staljina. Istovremeno je sumnjivi deo oficirskog tela odmah
stavljen pod pojaan nadzor. Informbirovci su bili oznaeni kao kontrarevolucija, dojueranji
drugovi su preko noi postali neprijatelji, a jugoslovenski otpor Moskvi primio je karakter
staljinskog antistaljinizma (prevaspitavanje terorom, logorima i samokritikom). Prosovjetska
opredeljenost jednog lana porodice uticala je na to da roaci pou za njim. Partija je
pojaavala patrijarhalne tradicije dinarskih brana, pa je tradicijom proeta Crna Gora postala
informbirovska tvrava (Banac 1990, str. 151). Premda su primenjivane brutalne metode
prevaspitavanja (o kojima, po nekim svedoenjima, partijski vrh nije bio dovoljno obaveten),
bilo je odlueno da se ne sudi na smrt. ilas pie da je utvrena politika po glavi, a ne glave,
a Tito je ponavljao da naa revolucija ne jede svoju decu. Istovremeno je upozoravao da mi
neemo da ih unitavamo kao u SSSR-u nego da ih prevaspitamo. I na ovom mestu se vidi kako
se namere razlikuju od sredstava u domaoj politikoj kulturi. Naime, pomenuta direktiva data
je aparatu, ali i zadatak da se informbirovci najpre demoraliu. Kod mahom neobrazovanih
kadrova UDBE, izilih iz oruanog rata i formiranih u tradiciji monolitne partije, metodi nisu
mogli biti mnogo drugaiji. Partijski vrh je bio odgovoran za pokretanje brutalnog postupka
66
izolacije ibeovaca i stvaranje atmosfere zavere u kojoj nije uvek bilo mogue pratiti i zaustaviti
hapenja i sumnjienja na niim nivoima. Lake je pokrenuti istku nego je zaustaviti i
kontrolisati. Kao i svuda u sloenim reimima, i u Titovim istkama bilo je izmicanja stihije
kontroli s vrha i osamostaljivanja organa.
Premda komunisti nisu, uglavnom, hapeni pre iskljuenja iz partije za ibeovce je pravljen
izuzetak. UDBA se prema njihovom hapenju odnosila kao prema unutarpartijskom pitanju za
koje nije predvien graanski sudski postupak. Sueni su po administrativnom postupku, a
samo 18,77% uhapenih kominformovaca osudili su redovni ili vojni sudovi (Banac 1990, str.
231). Sa ibeovcima se postupalo kao to se u staljinizmu postupalo sa partijskom frakcijom:
iskljuenje, izolacija, samokritika. Jednako kao to je KPJ nakon 1948. postala opasna kao
potencijalni virus lagera, koji ostale lanice moe zaraziti tenjom za nezavisnou, tako su i
ibeovci unutar KPJ (naroito zbog tradicionalnih proruskih oseanja kod Srba i Crnogoraca) bili
opasno unutarpartijsko prevratniko arite. Jo od sukoba sa menjevicima za boljevike je
sumnja u ideoloku dogmu bila najopasnija, pa se logikom neprevladanog staljinskog
dogmatizma KPJ borila protiv vlastitog virusa. Verovatno je bilo razloga da reim, suoen sa
preteom sovjetskom agresijom, izoluje staljinsku struju, ali je teko pravdati estinu obrauna i
teror nad njom. Ni ocena branitelja Golog otoka, po kojima da nije bilo Golog otoka, cela
Jugoslavija bi bila Goli otok, nije liena preterivanja. Bez obzira na realnu snagu
informbirovci su ostali deurni neprijatelji jugoslovenskog socijalizma zbog stalnog sovjetskog
pritiska. Razliiti izvori navode ne toliko oprene podatke o snazi ove struje i opsegu istke.
Banac tvrdi da je bilo oko 15.000 osuenih ibeovaca (oko 4% ukupnog partijskog lanstva)
(Banac 1990, str. 147-148), a da je na ostrvu umrlo oko 400 zatvorenika (Banac 1990, str. 236).
U Rankovievom izvetaju na IV plenumu CK KPJ juna 1951. stoji da je izmeu 1948. i 1951.
uhapeno 8.400, a puteno na slobodu 3718 lica. Od toga je ponovo uhapeno 1,2% (Sednice
CK KPJ 1985, str. 514). Na Beogradskom univerzitetu se od 2.800 lanova KPJ njih 350
izjasnilo za IB, a do 1953. je oko 700 lica na Univerzitetu kanjeno zbog IB (Markovi 1996,
str. 163). U jednoj partijskoj informaciji iz 1961. stoji da je u Jugoslaviji do tada registrovano
vie od 61.000 ibeovaca. Nisu svi bili hapeni, ali su bili pod nadzorom (Mitrovi 1995, str.
260). Pored Titove istke KPJ, posledica sukoba Jugoslavije i SSSR-a bile su i istke u
sovjetskom lageru koje su nagovestile poetak sovjetizacije Istone Evrope. Zbog jaanja
budnosti i straha od virusa stradali su kao tobonji titoisti neki istonoevropski vodei
komunisti. U Sovjetskom Savezu titoizam je vaio za orue zapadnog imperijalizma, u
lagerskim zemljama je jo otrije diskvalifikovan kao faizam, a Bugarska je zbog pretenzija na
Makedoniju uporno isticala velikosrpski karakter titoizma.
U Jugoslaviji su unutranje istke kominformovaca tekle naporedo sa estokim osporavanjem
socijalistikog karaktera Sovjetskog Saveza i vanim unutranjim ekonomskim i politikim
promenama. Sam Tito je bio prilino oprezan u kritici sovjetskog reima i jo 1951. ograivao
se od nekih ilasovih estokih kritika (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Ve posle smrti
Staljina 1953. oprezno poinje da koi antetatistiku i antisovjetsku kritiku unutar SKJ.
Izgledalo je da e novi zaokret ka normalizaciji odnosa sa Sovjetskim Savezom i koenje
reformi biti praeni talasom novih istki zahuktalog reformistikog krila u partiji sa ilasom na
elu. Meutim, smenu ilasa nije pratila masovna istka iako je njegova popularnost bila
velika. Ovoga puta istka je bila daleko skromnija jer je vrhu uspelo da smirivanje reformi
prikrije i dalje antistaljinskom, ali ne vie i antisovjetskom retorikom. Proces ilasu nije bio ni
nalik staljinistikim obraunima jer nije bilo torture niti falsifikovanih dokaza. Meutim,
insistiranje na samokritici ilasa bilo je neizostavno. Karakter istki se nakon sukoba sa
Staljinom promenio jer je dolo do izvesne liberalizacije pravosua odozgo zbog otvaranja
prema Zapadu i distanciranja od sovjetske prakse. Naputeno je kanjavanje pripremnih radnji
za kontrarevolucionarni napad na dravno ureenje i preciznije odreeni oblici povrede
zakona. UDBA vie nije bila sudija i egzekutor istovremeno. Najvee rtve ostali su ibeovci,
stalno sumnjivi zbog neprestane opasnosti od sovjetske intervencije. U katalogu politikih
neprijatelja njima se 1954. pridruuju ilasovci kao sinonim podozrenja u partiju i zagovornika
viepartijskog sistema. I njihova realna snaga je bila daleko ispod uloge koja je ilasovcima
67
ritualno dodeljivana u opomeni lanstva na budne neprijatelje partije i socijalizma. Ipak su to
ostale pretnje jer sve do kraja 1960-ih nije bilo ozbiljnijeg masovnog kanjavanja. Inteligencija
je plaena verbalnim deliktom, ali masovne represije nije bilo. Program SKJ iz 1958. sa prilino
liberalnim shvatanjem uloge partije i stavom da je nauka sama sebi sudija podstakao je dalju
liberalizaciju reima, ali i zebnju od novih istki.
Naredna Titova istka, ograniena takoe na vrhove vlasti i policijskog aparata usledila je 1966.
posle uklanjanja centralistiko-konzervativnog krila u SKJ na elu sa A. Rankoviem. Ovoga
puta na udaru su bili protivnici novih reformi, a ne oni koji su ih odve radikalno shvatali.
Centralistiko krilo unutar SKJ nalo se u makazama Titovog kursa s poetka 1960-ih po kom
je trebalo jaati samostalnost republika, ali i jedinstvo SKJ. Kod Tita je stalno bila prisutna
bojazan od odve radikalnih odrednica VI kongresa SKJ iz 1952. da SKJ nije i ne moe biti u
svom radu neposredni operativni rukovodilac i naredbodavac, ve treba u prvom redu da
deluje ubeivanjem. Premda je i sam poetkom pedesetih godina u nekoliko navrata
nagovestio ne samo odumiranje drave nego i partije, i mada se Kardelj ilasu poveravao jo
1953. moda emo tako doi i do opozicije, ove primisli su ubrzo nestale. Kardelj verovatno
nikada ne bi preao Rubikon ka viepartizmu, a Tito pogotovo. Decembra 1971. otvoreno je
priznao: Ali vam kaem, drugovi, da sam bio dosta nezadovoljan sa VI kongresom. Nije mi se
to svidjelo, ali sam popustio. To je bio prvi znak da se SK pomalo pasivizirao, da ljudi esto ne
znaju razlog zbog ega postoji, jer se ne smiju ni u ta mijeati. Mislilo se da e sve ii glatko,
demokratski i da e visoka svijest sve regulisati (Tripalo 1990, str. 216). Po usmenom
svedoenju P. Stambolia piscu ovih redova Tito je bio kivan na saradnike prebacujui im u
uem krugu da su ga prevarili menjajui ime partije u Savez komunista. Do rascepa u vrhu dve
struje dolo je poetkom 1960-ih: konzervativci su se zalagali za centralizaciju, a liberali za
reformu i decentralizaciju. U pozadini su stajali ekonomski interesi republika, ali i razliito
shvatanje uloge partije i drave. O tome se na ovom mestu nee ire raspravljati. Tito je uvek
bio jeziak na vagi izmeu konzervativnih i liberalnijih struja zbog snage line harizme koja je
uvek mogla pridobiti latentno autoritarno partijsko lanstvo. Premda nepoverljiv i u osnovi
centralist, Tito se dugo kolebao izmeu Rankovieve i KardeljBakarieve struje. Promene je
prihvatao, ali uvek sa oprezom i nepoverenjem. ilas izriito tvrdi da je Tito bio
najkonzistentnija linost u vrhu koja je dosledno ostajala na svojim pozicijama do kraja
(orgovi 1989, str. 35). U Srbiji se, po Stamboliu, otpor konzervativizmu poetkom 1960-ih
svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovia i da se oslabi partijsko dravna centralistika
osovina. Premda je u ideoloko-organizacionom pogledu bio blii Rankoviu, Tito se iz
instinkta opasnosti posle viegodinjeg manevrisanja priklonio liberalnoj struji. Ruenje
Rankovia za Tita je bilo teko, ak i bolno, jer se sa njegovim padom liio nekih kljunih
kontrolnih ustanova sistema (Petranovi 1994, str. 269). Rankovi je kritikovao srpski
nacionalizam, ali je bio protiv demontae federacije. Bilo je miljenja da ga pravi nacionalisti
po republikama nisu prihvatili upravo zbog njegovog centralizma, jer je svako teio da sam
davi u svom toru. I olakovi je u svom dnevniku zabeleio da je u osnovi sukoba bio sudar
dveju razliitih zamisli razvoja (Antoni 1991, str.124).
Sukob sa Rankoviem nije bio lien ni elemenata borbe za nasledstvo i rivalstva sa Kardeljem.
U visokim krugovima UDB-e drali su da oni treba da vide ko ta misli u partiji, pa su poeli da
se meaju. U tim krugovima razvila se kombinatorika o nasledniku Tita, pri emu se mislilo na
Rankovia. Tripalo i Tuman piu da se u hrvatskoj partiji govorilo da je Tito ve toliko dugo
na elu partije, kao nijedan srpski vladar, pa je normalno da ga Rankovi zameni (Tripalo 1990,
str. 69, Tuman 1990, str. 205, Vukovi 1989, str. 23). Glasine o Rankoviu kao Titovom
nasledniku mogle su da izazovu podozrenje i bojazan od srpske dominacije, ali nema dokaza da
je sam Rankovi tome smerao. Opovrguta su i miljenja da je ozvuavanje Titovih prostorija
uzrok istke, jer je obezbeenje Tita bilo u nadlenosti vojne bezbednosti (Vukovi 1989, str.
70). Ima miljenja da su jula 1966. Sovjeti pokuali da spree obaranje Rankovia. Po nekim
svedoanstvima (o emu nema tragova u domaoj literaturi), Brenjev je to pokuao preko
Gomulke, a post festum i lino septembra 1966. u Beogradu (Clissold, 1975, p. 110). Teko je
verovati da je Rankovi bio prosovjetski usmeren, ali je verovatno da i Rusima nije odgovarala
68
reforma iz 1965. jer je Jugoslaviju jo vie odvajala od sovjetskog modela. Pre Brionskog
plenuma jula 1966. Tito je po obiaju, obavio nune konsultacije i, po Tempovom svedoenju,
pridobijao vodee saradnike protiv Rankovia tvrdei da ga je ovaj prislukivao. Bio je ogoren
i govorio je da je u Rankovia imao najvee poverenje, jer ga je sam izdizao, pa se razoarao.
Tvrdio je da je Dravna bezbednost prejahala partiju. Formirao je komisiju za ispitivanje
prislukivanja, ali je ova utvrdila da to nije bitno, jer je i vojna kontraobavetajna sluba radila
isto to i UDBA. Traili su istragu protiv Gonjaka i KOS-a, ali Tito nije dozvolio istraivanje
rada vojne obavetajne slube (Tripalo 1990, str. 73, Vukovi 1989, str. 29). ak je i stranim
posmatraima bilo jasno da je optuba o prislukivanju telefona i ozvuavanju Titovih
prostorija bila vizantijski dekor istke.
Sukob sa Rankoviem znaio je sklanjanje struje koja se opirala novom kursu decentralizacije
drave. Rankovi je uklonjen 1966. da bi se ustrojila disciplina u nastavljanju reforme. Tito se
konano priklonio zagovornicima reforme. To na Brionskom plenumu nije javno reeno jer je
jo bilo dosta protivnika reforme, ve je istka pravdana antistaljinistikom fazeologijom
(svemo policije) (Wilson 1979, p. 164). Po dalekosenom znaaju Brionski plenum pre se
moe porediti sa 20. kongresom KP SSSR-a 1956. (kada je poraena struja sa Molotovim i
Kaganoviem koja se borila da ouva dogme staljinizma) nego sa fizikom likvidacijom Berije
decembra 1953. Uklanjanje ministra unutranjih poslova Berije, oveka koji je poistio one
koji su sproveli istku, znaila je samo smenjivanje moi tajne policije, dok je Brionski
plenum, kao i 20. kongres KP SSSR-a, oslobodio razmah novog trinog kursa. U oba sluaj na
delu je bilo uvrenje drugaijeg sistema upravljanja, a ne dobra ili loa uspomena na Staljina
u SSSR-u ili prislukivanje Tita u Jugoslaviji. Uz to je kod oba sluaja upadljivo oslanjanje na
vojsku zbog snage uklonjenih rivala. Premda je imao bonapartistike ambicije, ukov je
podravao Hruovljeve reforme protiv staljinista. U Jugoslaviji je istku u UDBI obavila vojna
sluba bezbednosti, koja je potom i preuzela mnoge poslove UDBE. Od pada Rankovia Tito se
sve vie oslanja na KOS umesto na Dravnu bezbednost. Uklonivi protivnike iz staljinistike
struje, Hruov je 1957. ostao zavisan od vojske (Deutscher 1979, str. 101), dok je Titu vojska
bila najpouzdaniji oslonac do kraja ivota.
Sve Titove istke bile su dobro pripremljene i na zajednikoj raspravi sa optuenim potvrene u
prisustvu ueg ili ireg partijskog tela. Samokritika je bila neizbena. Razlikovala se samo po
stupnju mazohizma kod informbirovaca, ilasa, Rankovia, hrvatskih nacionalista i srpskih
liberala. Svuda je manje ili vie bila prisutna svest da je jedinstvo partije vanije od linog
poraza. U pogledu ove svesti politika kultura SKJ nije se mnogo razlikovala od komunista iz
lagera, a posle Staljina ak ni po stupnju tolerantnosti prema uklonjenima. Uostalom
disciplinske mere protiv raznomiljenika prisutne su kod svake partije, iako se sankcije
razlikuju. U Sovjetskom Savezu pravdane su rezolucijom protiv frakcionatva koju je partija
izglasala 1921. i koja nikada nije brisana iz statuta. Juna 1957. Maljenkov i Kaganovi su zbog
ouvanja monolitnosti partije glasali za vlastitu osudu i po tome se nisu bitno razlikovali od
uklonjenih rukovodilaca SKJ. Od snage i autoriteta voe, ali i od oseanja njegove ugroenosti
zavisi karakter istki. Kod paranoidnog Staljina istke su bile iracionalan i organizovani trajni
teror. Hruov nije bio toliko moan, a u elji da se distancira od Staljinovih metoda nije rivale
fiziki uklanjao (izuzev Berije). Izvlaei pouku iz Staljinovog terora, Molotova je poslao za
ambasadora u Mongoliju, Maljenkov i Kaganovi su postali direktori preduzea, a ukov je
penzionisan. Svi su ostali lanovi partije. Titove istke bile su blae od Staljinovih, ali stroe od
Hruovljevih. Titov poloaj u vrhu bio je jai od poloaja svih Staljinovih naslednika, pa je
bespogovorno potovanje partijskog jedinstva i voe klju objanjenja odlaska optuenih
gotovo bez otpora. Za politiku kulturu i za mehanizam prinudnog silaska sa vlasti zanimljiva
je i javna osuda lanova ueg ili ireg partijskog tela, gde je utanje ili uzdrana odbrana
optuenog takoe bila sumnjiva sa stanovita jedinstva partije. Uklanjanje Rankovia bila je
prilino mirna javna istka, bez krvi, ali sa dubokim kasnijim posledicama u razvoju zemlje.
Komisija je imala uputstvo da ne razgovara sa Rankoviem jer e to uiniti sam Tito. Rankovi
je nekoliko dana pre plenuma bio sa Gonjakom na Brionima. Verovatno mu je Tito tamo dao
neka jemstva pod uslovom da podnese ostavku i da se na Plenumu sve zavri kako je bilo
69
predvieno. Rankovi se tog dogovora uglavnom drao, a Tito je u Saveznoj skuptini
predloio aboliciju za njega i neke pripadnike slube bezbednosti (Tripalo 1990, str. 75). Na
samom Plenumu Rankovi je odmah priznao svoju odgovornost. Tada su neki diskutanti izrazili
svoje nezadovoljstvo takvim objanjenjem. On je potom rekao da se osea i politiki
odgovornim, ali ni to nekim nije bilo dovoljno pa su traili da Rankovi skoro puzi u svom
grehu. Tito je to prekinuo istiii da e Rankovi moi uvek da kae svoju re kada to bude
trebalo. Ja to traim od njega. Od Rankovia to niko nije nikada traio jer in izopavanja
ima svoju logiku (Tripalo 1990, str. 81). Rankovi je oktobra 1966. iskljuen iz SKJ, a neke
partijske organizacije su zahtevale i suenje, ali ga je decembra 1966. Savezna skuptina
pomilovala zbog njegovih ranijih zasluga, ali i snage samoupravljanja. Moda je zbog
potrebe nagovetaja nove liberalnije atmosfere nekoliko nedelja kasnije i ilas osloboen
zatvora. Ipak je Titov odnos prema ilasu i Rankoviu bio drugaiji. Po Stambolievom
svedoenju, Tito se 1954. trudio da ilasa ak izvue, ali se Kardelj tome protivio, koji je
naroito kasnije povodom ilasovih javnih kritika reima traio da se hapsi. Isti svedok navodi
da je Tito na Brionskom plenumu, uprkos Rankovievim sranim smetnjama, bio prema njemu
bezduan, dok je Kardelj pokuavao da ublai posledice osude. Nekoliko godina posle
Brionskog plenuma Tito je ak povoljno govorio o Rankoviu kao desnoj ruci u ratu i posle
rata (Vujoevi 1995). Verovatno je razlog tome Rankovievo potovanje partijske discipline,
dok je ilas kao disident nije mario.Time je ilas ruio Titov ugled u svetu, ono to je Titu bilo
najvanije.
Posle poraza centralistike struje u vakuumu nastalom nakon Brionskog plenuma provalila je
nacionalistika plima na Kosovu i u Hrvatskoj, poinje konfederalizacija drave i federalizacija
partije. Slina kriza otvorena je u Sovjetskom Savezu januara 1956. kada je Hruov osudio
Staljinov kult linosti. Osuda kulta Staljina imala je slinu ulogu kao i uklanjanje Rankovia
odstranjivanje konzervativnih snaga koje su se protivile liberalizaciji. To je u SSSR-u izazvalo
buru nemira i javnog ispoljavanja nezadovoljstva, a u Jugoslaviji oivljavanje regionalizma i
nacionalizma. Krizne prekretnice u SSSR-u dugo nisu izazivale nacionalne sukobe zbog izrazite
nadmoi ruske nacije kojoj je naruku iao partijski i dravni centralizam. Kada su Hruova,
inae Rusa, pred rat sumnjiili za ukrajinski nacionalizam jer se opirao planerima iz Moskve,
vie je na delu bio sukob centra i periferije nego sukob nacionalnih interes kao u Jugoslaviji. U
Sovjetskom Savezu su nacionalni sukobi planuli nakon iezavanja KP SSSR-a, ali su delom
ublaeni konfederalizacijom drave odozgo. Tito je na prve otvorene nacionalne sukobe
reagovao novim istkama 1971. i 1972. godine i menjajui garniture nastavio sa
decentralizacijom drave, uz uverenje da e partija uspeno kontrolisati arita rasula. Oprez je
kod njega bio stalno prisutan. Jo na 5. Plenumu CK SKJ oktobra 1966, dok je M. Todorovi u
svom izvetaju bio zaokupljen prilagoavanjem partije samoupravljanju, Tito je bio
zaokupljen drugom stvari. U zakljunom izlaganju ispoljio je bojazan da kritika UDB-e ne ode
predaleko, pa da se ljudi izvan partije ponu baviti partijskim pitanjima. Reforme treba da
jaaju, a ne da slabe vodeu ulogu partije, poruivao je, iako je protivrenost politike bivala sve
vidljivija. Ekonomska liberalizacija pretila je da oslabi jedinstvo partije i disciplinu kadrova, a
slabljenje policije da omeka neophodni nadzor. Jo 1962. Tito je upozoravao na opasnost od
menadera koji tee preobraaju samoupravljanja u buroasku anarhiju. Po prirodi stalno budan
i oprezan, Tito je bio uznemiren brzinom i posledicama Brionskog plenuma i opasnou od
nesocijalistikih snaga. Posle 1968. zakljuio je da nekontrolisana liberalizacija potekla s vrha
(ruenje monopola dravne bezbednosti), moe dovesti do neeljenih efekata i eksplozije
nezadovoljstva (Milosavlevski 1990, str. 180). Uz nagoveteno jaanje uloge partije, u cilju
regulisanja pitanja naslea, otvoren je problem kolektivnog rukovodstva.
Svest o protivrenostima novog kursa postojala je u samom vrhu. M. Nikezi je septembra
1970. upozoravao da se ne moe imati jedan tip stranke, drugi tip drave i trei tip ekonomije.
Treba se osloboditi iluzije o jedinstvenom SK koji sve spasava ako u drutvu ne postoji
jedinstvo (Vukovi 1989, str. 386). Ubrzana demontaa federacije ohrabrena Brionskim
plenumom ogledala se u zahtevima razvijenijih republika za ekonomskom decentralizacijom
federacije. U Hrvatskoj su ovi pritisci bili najotvoreniji. Oivljavaju stare teze o unitarizmu i
70
saveznom federalizmu koji eksploatie Hrvatsku. Prisutne su ne samo kod rukovodstva nego i
na univerzitetu i meu narodom. Situacija se zaotravala i pretila da izmakne kontroli, a M.
Nikezi je upozoravao da postoji opasnost da se na hrvatskom pitanju odustane od
demokratskog kursa kao 1929, zbog mogueg oslonca Tita na JNA u presecanju krize (Vukovi
1989, str. 603). Po oceni veine posmatraa, Tito je u ovom periodu bio prilino kolebljiv.
Najpre je dao podrku Hrvatima oko kritike unitarizma i deviznog sistema, a kasnije se
povukao pod uticajem Kardelja (koji je estoko napao Hrvate zbog avangardizma). Uz oprez,
kod starog Tita javilo se i kolebanje, to neki tumae ulogom najbliih savetnika. Pre nego bi
prihvatio predloge za reformu dugo bi se dvoumio. Marta 1971. Kardelj je rukovodstvu SK
Srbije rekao da ono prua otpor promenama, ali da to ini i Tito (Perovi 1991, str. 195).
Pruao je podrku ekonomskim zahtevima Hrvata nadajui se da e ih partijom kontrolisati. U
novembru 1971, kada je nacionalizam primio masovne razmere i pojavio se zahtev u Hrvatskoj
da ova republika nezavisno prie UN i formira republiku armiju, Tito je otro reagovao. I
ovoga puta istka je obavljena na klasian nain, kroz partiju. Zbog prestia u svetu bilo mu je
stalo da jedinstvo zemlje ima civilnu i demokratsku fasadu. Zato je davao prednost partiji, ali je
otvoreno pretio i vojskom. istkama bi pribegavao kada bi situacija sazrela. To je znailo
iekivanje da se neeljena strujanja jasnije obelodane, ali i da se unutar struje javi raskol ili
pukotina. Tada bi suoavanjem sukobljenih grupa, arbitraom lake obavljena istka. Sa
stanovita ovog manevra nije bilo sutinske razlike u tehnologijama istki hrvatskih
nacionalista 1971. i srpskih liberala 1972.
Na istku u Hrvatskoj odluio se tek kada su zagrebaki studenti u trajku izali sa neskrivenim
separatistikim zahtevima. Uzalud je Tripalo apelovao na studente (neposlunu vojsku) da ne
prave tete rukovodstvu. Istovremeno je dolo do rascepa u hrvatskom rukovodstvu koji je Titu
bitno olakao posao (aberzihera Bakari presaldumio se jo u toku leta 1971, a za njim i deo
Izvrnog biroa CK SKH). Tripalova struja je raunala na podrku masa i na to da e formalno
prihvatajui kritiku moi da odri svoj kurs. Preko vojne kontraobavetajne slube Tito je bio
dobro informisan o opstrukciji ove struje. Prethodno podeljeno, rukovodstvo nije bilo teko
smeniti na uobiajen nain: javno izjanjavanje, oprena miljenja, arbitraa voe, samokritika
poraenih, smena sa poloaja, iskljuenje iz partije i obeleenost, ienje pristalica na niim
nivoima uz slian ritual, ali uz oslonac na direktivu. Podnosei ostavku, hrvatsko rukovodstvo
priznalo je nebudnost, ali ne i sumnju u istorijsku misiju partije. Savka Dabevi-Kuar je
decembra 1971. na 23. sednici CK SK Hrvatske rekla: Titovu kritiku masovnog pokreta koji
predstavlja organizaciju sumnjivih ciljeva i sadraja primamo bez rezervi... Smatramo se
odgovornim za nejedinstvo u SKH (Perovi 1991, str. 342). Priznati odgovornost za
nejedinstvo bio je visok stupanj samokritike, a Tito je morao biti zadovoljan priznavanjem
suvereniteta partije kod poraenih.
Premda jo uvek u snazi, u ovom periodu Tito je bio kolebljiviji nego ranije, okruen i pod
uticajima krugova izvan slubenog partijskog vrha. Zbog kolebanja (podlonosti i velikog
uticaja vojne obavetajne slube) bilo je neizvesno kako e se Tito opredeliti (Vukovi 1989,
str. 444). Bilo je ak situacija kada je bilo teko predvideti ishod sednica jer se nije znalo u kom
e pravcu Tito usmeriti diskusiju. Iskusni voa obino na poetku nije mnogo govorio, sluao
je, proraunavao odnos snaga, seizmografski registrovao homogenost frakcije deifrujui fraze i
stupanj skretanja, pa onda odluivao i udarao, spreman da rtvuje i vodee ljude i obraajui
naroitu panju na stupanj samokritike poraenih. Izlaganje mu je bilo jednostavno i
konkretno. Umeo je da sve uplete u svoju mreu, da pobednike i poraene dovede u
poniavajui poloaj i da se postavi kao ovek koji je iznad runih, ali neizbenih situacija.
Jednom od poraenih liberala je liio na orla meu kokokama. Do duboke starosti
usavravao je iskustvo arbitrae, ali je znao i da veto pravda svoje propuste kao na 2.
konferenciji SKJ januara 1972, kada je rekao zato je oklevao: Ja vam kaem, drugovi, da sam
ja preuzeo ovu akciju pre est meseci u Hrvatskoj bi bilo malo graana koji bi to razumeli. I mi
bismo imali veliki broj ljudi protiv sebe. Kad je postalo potpuno jasno i kad je ve svakome
poelo da bode oi, kazao sam: e dosta, sad je sazrelo (Vukovi 1989, str. 643). Izgleda da je
ovde ipak vie na delu bila racionalizacija krupnog propusta nego smiljeni makijavelistiki
71
proraun. Posledice istke u Hrvatskoj bile su viestruke. Po Tripalovom svedoenju, u
Hrvatskoj je posle 1971. za tri godine iskljueno oko 50.000 lica iz SK, smenjeno preko 5.000
privrednih i politikih funkcionera, a krivino osueno 1972. i 1973. oko 2.000 osoba (dok je u
razdoblju 1961-1971. taj broj iznosio svega oko 400) (Tripalo 1990, str. 198). Posle osude
hrvatskog nacionalizma poinje zaotravanje kursa u celoj zemlji. Guenje hrvatskog
separatizma ugrozilo je liberalnije struje u ostalim republikama (Kavi, Nikezi,
Crvenkovski). Iz logike inaugurisanog jedinstva proisticala je politika simetrije. Mraz je polako
stezao svuda. Svako je morao da pronae svoje neprijatelje (Perovi 1991, str. 355).
Jo od sredine 1960-ih i otvaranja ekonomske reforme, koja je po reima B. Krajgera znaila
rat, Titova arbitraa morala je voditi rauna o nacionalnoj simetriji. Ima svedoanstava da se
ak u vie navrata zalagao da se svuda ravnopravno hapsi i da se u hapenju nacionalista
obezbedi paritet (uki 1990, str. 140, Perovi 1989, str. 252). Strategija simetrine kritike
nacionalizma i poravnavanja njihovog uinka postavljena je jo u ratu, a kasnije je ostala trajan
ideolokointegrativni manevar. Tako je Tito jula 1971. oekivao da srpsko rukovodstvo
pokae pesnicu Hrvatima i istri se, da bi po sistemu ravnotee lake arbitrirao i izvrio
simetrinu srpsko-hrvatsku istku. Rukovodstvo Srbije je to izbegavalo, a Tito je oseao da je
proitan. Po kazivanju L. Perovi, tadanjeg sekretara CK SK Srbije, za Tita je bilo
neoekivano i opasno to je Srbija sauvala mir. Strahujui od simetrinih istki, srpsko
rukovodstvo je u jeku euforije hrvatskog nacionalizma tvrdilo da je velikosrpski nacionalizam
glavna opasnost za jedinstvo Jugoslavije i razvoj ravnopravnih odnosa u njoj (Perovi 1991, str.
399). Nije na delu bio nikakav komunistiki anacionalni mazohizam, ve taktika neprovociranja
drugih, a naroito ne arbitra. Sauvati se od istke znailo je kritiku tueg nacionalizma zavijati
u ambalau kritike vlastitog. Ovaj sloeni manevar zadovoljavao je poeljno naelo
samokritike, bio zatita od simetrinih istki nacionalnih vrhova, ali i predstavljao dodue
pritvorni, ali i donekle nuni obrazac integracije vienacionalne drave optereene sloenim
sukobima. Osim toga, u trenucima sukoba meu frakcijama svaka od njih nastojala je da se
zatiti traei od Tita da arbitrira, izraavajui mu lojalnost.
Posle smene hrvatskog rukovodstva u Srbiji je odmah ocenjeno da je stvorena opasna opta
klima za savijanje rogova republikama. Vladajui liberali strepeli su od konzervativnog
dela partijskih struktura, Saveza boraca i JNA (sedme republike), koje su nastojale da krizne
situacije iskoriste za zavoenje reda vrstom rukom. Poetkom 1972. to je u Srbiji bila vea
opasnost nego trenutna Titova spremnost na to, jer je on bio dovoljno realan politiar i taktiar
da bi kriznu situaciju komplikovao odve snanim pritiskom (Vukovi 1989, str. 553).
Proliberalni kurs partijskog vrha Srbije i kritika partijskog konzervativizma nisu odgovarali
svim monim strukturama, vojsci, a ni Titu. M. Tepavac dri da je Nikezieva vizija drutva
dovodila u pitanje karakter vrhovne vlasti, a da je to najpre osetio Kardelj koji je upozorio Tita
(uki 1990, str. 302). Slino Hruovu, iji je poloaj uzdrman 1956, i Tito se krajem 1960-ih
oseao ugroenim zbog nagle liberalizacije. U jesen 1956. Hruov se u krizi ak ograivao od
vlastitog antistaljinskog tajnog referata, delimino istiui Staljinove zasluge, a Tito se odricao
zakljuaka najliberalnijeg, VI kongresa SKJ. istka u Srbiji bila je pogodna prilika da se
zadovolji naelo simetrije u partijskim istkama i suzbije proliberalna partijska struja. Kao i u
Hrvatskoj, i ovde je preduslov istke bila podela unutar CK Srbije. Kao to se u Hrvatskoj jo u
leto 1971. izdvojila tzv. oportunistika struja Bakari-Vrhovec-Blaevi, tako je i u Srbiji ve
poetkom 1972. u rukovodstvu nastala pukotina izmeu struje Nikezi-Perovi s jedne i
Stamboli-D. Markovi s druge strane. Uklanjanje frakcija je u SKJ teklo drugaije nego kod
KP SSSR-a. Zbog oligarhijske strukture sovjetskog vrha, posle Staljina u CK KP SSSR-a pred
istku uvek je trebalo okupiti i pripremiti veinu, dok je u SKJ Titu kao nespornom arbitru bila
dovoljna samo pukotina u rukovodstvu. Dodue, i on bi pred istku obavljao konsultacije, ali
mu lino nikada nije pretio pad kao npr. Hruovu, koji se grevito borio za prevlast u
Politbirou. Kazivanje M. Nikezia ivo doarava svakodnevicu Titovog kadriranja i arbitrae:
esto je obavljao konsultacije. Pozvao je Nikezia oktobra 1972. Govorio je da je naa linija
dobra, ali meka. 'Mislim da te poznajem. Ti nisi traio konsultacije. Ponosit si. Mislio si, ta
ima da ga konsultujem ono to bi on mogao rei, ja i onako znam. Nemaka tampa pie da ti
72
brani demokratiju od mene. Nikezi, pa to nema smisla'. 'Dosta je to odgovaram za Srbe, ne
mogu i za vabe', rekao je Nikezi. Ali, Titu nije bilo do ale. Nastavio je: 'Poznajem ja i Drau
i Peru...'. 'Dobro', zakljuio je Nikezi, 'znate nas sve, pa odluujte'. (Cit. prema Perovi 1991,
str. 433). Pravog individualnog otpora Titu uglavnom nije moglo biti. Dodue, Tito je znao da
ustukne pred jedinstvenim blokom republikog rukovodstva, ali im bi se pojavila pukotina,
otpor je slabio.
Iz do sada poznatih dokumenata i svedoenja uesnika (Vukovi 1989, uki 1990, Markovi
1987 I, II, Tripalo 1990, Perovi 1991) vidi se da je Tito arbitrirao prilino oprezno, trudei se
da iz istke izae istih ruku, da to umesto njega urade drugi. Izriito je naglaavao kome ne
treba priivati rep posle smenjivanja, mada su na niim stupnjevima hijerarhije ova
upozorenja prenebregavana, pa su radi opomene lanstvu visoki elnici iskljuivani iz partije.
Iz vie razloga Tito je izbegavao utisak politikog nasilja, stvarajui ak atmosferu drugarskog
razlaza i utisak oveka koji prata, pa ak se i udi to se ostavka tako brzo podnosi. eleo je da
se distancira od sovjetske prakse i u svetu odri ugled mirotvorca i demokrate. Unutar zemlje
takoe mu je bilo stalo da ostane blagi ali odluni pravedni arbitar, a izgleda da ni lino nije
bio osvetoljubiv. Meutim, sa smenjenima se razilazio zauvek, i uprkos dugoj saradnji, retko je
koga primao nakon pada. Uklonjeni funkcioneri kasnije bi se, sa manje ili vie uspeha, snalazili
u zavisnosti od line sposobnosti i spremnosti onih koji su prema njima oseali dug da im, uz
rizik, pomognu. Nakon istki nije nuno sledila ostavka, ve je bilo onih koji su tiho potonuli
tako to nisu ponovo birani na funkciju.
Politika elita SFRJ bila je sloena policentrina kadrovska uprava sa mnotvom ukrtenih
koalicija, interesnih saveza, nacionalnih i ekonomskih protivrenosti. U mrei potmulih
napetosti i otvorenih sukobljavanja rasla je uloga arbitrae neprikosnovenog Titovog autoriteta.
Izgleda da se, osim o njegovom miljenju, 1970-ih vodilo rauna jedino jo o Kardeljevim
pogledima. U ovom periodu, osim neformalnih grupa, Tito se sve vie oslanjao na
konzervativnu struju u BiH i JNA. Slovenako rukovodstvo videlo je sebe kao arbitra izmeu
Srbije i Hrvatske, pa se smatra da je u smenjivanju hrvatskog i srpskog rukovodstva bila aktivna
uloga Kardelja (Tripalo 1990, str. 149, Perovi 1991, str. 283). Izgleda da je uverenje o
celishodnosti Titove arbitrae bilo vie rasprostranjeno kod masa, gde mu je harizmatski
autoritet ostao neokrnjen, dok su rukovodstva pojedinih republika lake uoavala njegova
kolebanja i greke (Milosavlevski 1990, str. 182-183, Antoni 1991, str. 291, Perovi 1990, str.
148, Vukoti 1989, str. 510). Kod liberalne struje prevladavalo je miljenje da je partijski
konzervativizam olien upravo u Titu, koji se javlja kao inilac suprotstavljanja republika, a
zatim arbitriranja meu njima. Hrvatski nacionalisti i srpski liberali bili su ubeeni da je
obraun sa reformskim i demokratskim snagama u federaciji i republikama 1971/72. godine
bila pobeda dogmatske struje, a da je Tito bio taj koji je zaustavio reforme. I dalje su poraeni
Hrvati drali da obnova partijskog centralizma vie pogoduje Srbiji (Kriste 1990, str. 385), dok
su Srbi drali da je Titov oslonac na JNA i SKJ bio osnova jaanja samostalnosti republika i
svoenja zajednikih funkcija drave na minimum (Perovi 1991, str. 317). U rukovodstvu
Srbije 1971. vladalo je miljenje da Tito od podrke Hrvatima 1970. vie ne moe da uspostavi
ravnoteu, da je politiki postao smetnja i da bi se bez njega mnoge stvari uspenije reile na
osnovu istih rauna. Ovu nadu prilino ubedljivo opovrgao je razvoj dogaaja posle Titove
smrti, jer je odsustvo Titove arbitrae jo vie produbljivalo sukobe.
Unutranji zaokreti i istke bili su povezani sa spoljnopolitikom situacijom, a odnosi sa
Sovjetskim Savezom su, po svemu sudei, i u ovom pogledu bili delikatni. Sovjeti su koristili
svaku krizu u Jugoslaviji da diskredituju samoupravni model, ali su bili i zainteresovani za
jaanje centralistikog kursa i snaniju ulogu SKJ. Najvie poverenja imali su u vojsku i Tita.
Aprila 1970, za vreme 17. sednice Predsednitva SKJ na Brionima Brenjev je pozvao Tita
telefonom i pitao ga ta ima novo jer je uo da JNA ide na Beograd. Ja sam mu rekao,
opominjao je Tito saradnike, da ovde imamo dobru sednicu Predsednitva, da idemo na
jaanje Partije, da emo reorganizovati Partiju, ojaati rad Partije i uvrstiti Partiju, na ta je
Brenjev odgovorio tak, tak... Tito je dalje rekao Brenjevu da emo sami srediti stvari, na
ta je Brenjev odgovorio pa naravno, to je i najbolje i tako treba da bude... (Cit. prema
73
Vukovi 1989, str. 516). Posle Praga 1968. Tito je jo vie vodio rauna o sovjetskim ocenama
jugoslovenske krize jer Brenjevljeva doktrina o ogranienom suverenitetu nije bila prazno
slovo na papiru. Brenjev je avgusta 1971. posetio Beograd i netaktiki, otvoreno nudio pomo
za reavanje hrvatskog problema. To je moglo uticati na Titov zaokret ka politici vrste ruke
i jaanje partije ienjem divergentnih frakcija. Tito je uzvratio posetu Moskvi juna 1972. a
stranim posmatraima nije promaklo da je u jesen iste godine Kardelj upozoravao na opasnost
da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma (Wilson 1979, p. 209-210). Osnovano
je pretpostaviti da je uklanjanje ilasa 1954. i liberala 1972. povezano sa poboljanjem odnosa
sa Sovjetskim Savezom, ali je pitanje u kojoj je meri brutalno izolovanje ibeovaca trebalo da
olaka odnose sa Zapadom.
istke su sastavni deo razvoja svake partije u kojoj se zbog promene kursa javljaju razliita
miljenja kojih se treba radi partijskog jedinstva, osloboditi. Neretko se partije prepoznaju po
odnosu prema vlastitim disidentima. to su otriji zaokreti u politici, rastu neslaganja unutar
vrha, pa su i razilaenja izglednija. Gledano sa stanovita dinamikog razvoja jugoslovenskog
socijalizma i sloenosti odravanja dravne integracije, politiki vrh je bio relativno jedinstven i
homogen, a neslaganja se nisu uvek, pa ni preteno reavala istkama, a jo manje otvorenom
prinudom. S obzirom na izvorni boljeviki karakter kadrova i lagersko okruenje politika
kultura jugoslovenskog samoupravljanja bila je na zavidnom nivou demokratije gledano oima
evropske levice. U liberalnoj i konzervativnoj buroaskoj misli bio je to reim nepodeljene
vlasti koji je retko oznaavan totalitarnim. Verovatno su na ove ocene uticale Titove istke, tj.
nain obrauna sa politikim protivnicima koji je u svakom reimu upadljiv pokazatelj obima
represije. Kod Titovih istki trebalo bi razlikovati i razdvojiti: (1) netipine univerzalne,
politikoorganizacione mehanizme koje istiu iz potrebe svake partije za jaanjem jedinstva
oslobaanjem od raznomiljenika, (2) karakteristine ideoloke komunistike sadraje politike
kulture formirane u spoju boljevikih naela i domae tradicije, i (3) linu boju koju je sam
voa davao istkama, a koja je opet rezultat promiljenog pragmatizma i elastinosti, ali i
trajnih linih crta. Kada se pomenuti sastojci analitiki razdvoje nije teko uoiti da su Titove
istke manje specifine i osobene, ali i manje brutalne u poreenju sa slinim aktivnostima
njegovih savremenika. Jedna provizorna klasifikacija istki u socijalistikim reimima (s
obzirom na uzroke nastanka)mogla bi olakati uoavanje osobenosti Titove prakse: (1) istke
kao posledica spreavanja dubokog frakcijskog razdora i egzistencijalne ugroenosti partijskog
vrha (Staljinovo uklanjanje trockista i Titovo izolovanje ibeovaca), (2) uklanjanje
konzervativne frakcije koja se protivi krupnim sistemskim promenama (smena struje Molotov-
Kaganovi u SSSR-u, Rankovia u Jugoslaviji, Rakoija u Maarskoj, Bjeruta u Poljskoj i A.
Pauker u Rumuniji), (3) razvlaivanje preterano liberalnih frakcija zbog straha od neeljenih i
odve radikalnih posledica krupnih sistemskih zaokreta (pad I. Naa u Maarskoj, A. Dubeka
u ehoslovakoj, hrvatskih nacionalista i srpskih liberala), (4) uklanjanje partijske frakcije zbog
uspostavljanja simetrije u vienacionalnim dravama (pad srpskih liberala).
Izgleda da se samo poslednja vrsta istke mogla sresti u Titovom reimu, dok su prethodne
relativno nespecifine. Ali Titove istke su se vie izdvajale po nainu obrauna, a ne toliko po
uzrocima. Ve je uoeno da su u odnosu na ponaanja njegovih savremenika, boljevikih voa,
bile manje brutalne, zbog samostalnog sticanja ugleda u svetu nezavisno od autoriteta lagera, ali
i linih crta (odsustvo paranoidnog ponaanja, svireposti i osvetoljubivosti). Ni Hruovljeve
istke nisu bile brutalne, ali zbog drugih razloga. Kao i Tito, i Hruov je nastojao da se
praksom distancira od kritikovanih Staljinovih metoda, ali za masovnije istke nije imao moi
jer je u oligarhijskom vrhu slovio, kao prvi meu jednakima. Vie svrgnutih Titovih
saradnika (ilas, Nikezi, Tepavac, Tripalo) je zapazilo da je Broz u obraunima izbegavao
vladarsku naprasitost i preki put. Nastojao je da veto nametne svoja uverenja i stvori situaciju
u kojoj e posao obaviti arbitraom. Uvek kada je smenjivana ua ili ira garnitura, prethodno
je pridobijao pristalice, iako mu moda uvek nisu bile neophodne, kao oslonac. Kako je uoio
Nikezi, mnoge istke mogao je da obavi sam, ali je traio da to drugi uine. ilas ak tvrdi da
se uzdravao od potpisivanja smrtnih kazni, preputajui to Rankoviu, dok je pomilovanja
lino odobravao. L. Perovi je podrobno prikazala strukturu Titovog manevra u partijskim
74
istkama. U odreenoj meri istke su bile nune i neophodne. Bilo bi neosnovano oekivati da
u svim fazama razvoja drave optereene sloenim protivrenostima, ravnotea politikog vrha,
koju je voa stvarao koristei i istke kao ultima ratio (a retko kao prevenciju) bude statina, sa
osloncem na iste kadrove. Meutim, ova nije bila ni dinamina (neprestana promena garnitura)
u meri u kojoj je razvoj bio dinamian, buran i sloen. Pokretljivost jugoslovenske politike
elite upadljivo je zaostajala za dinamikom drutvenog razvoja. Vaan razlog tome je
nesumnjivo i trajno neprikosnoveni autoritet voe. Bilo bi krajnje neosnovano Titov odbir
kadrova na vlasti nazvati permanentnom istkom svevlasnog voe ili serijom njegovih dravnih
udara zbog hronine nesigurnosti vrha i voe od zavere partije, vojske ili najbrojnije nacije.
Dugi neokrnjeni antifaistiki i antistaljinistiki ugled Tita i drave u zemlji i svetu spreavao je
njen ozbiljniji unutranji raskol. ak se ni istka ibeovaca ne moe meriti sa Staljinovim
masovnim istkama. Izmeu 1934. i 1939. u Sovjetskom Savezu je oko pola miliona lanova
partije unapreeno na nove rukovodee poloaje, jer su uklonjeni stari kadrovi vezani za
Lenjina i Trockog, a dovoeni mlai koji su znali samo za Staljina. Titove istke nisu bile
teroristiki kanali masovne vertikalne pokretljivosti elite; tavie, on je stare kadrove uvek
smatrao najpouzdanijim osloncima postupno podmlaujui partiju. Stoga su mu i istke bile
daleko selektivnije od Staljinovih. Staljin je kontrolisao svakog rukovodioca preko zamenika ili
jednog od potinjenih koji je sam potom stvarao vlastitu koteriju. Na taj nain stvorene su
fluidne grupe funkcionera prema razliitim kriterijima lojalnosti koje nisu bile homogene:
pored skorojevia, tu su bili strunjaci dounici i paraziti. Pojedinane i kolektivne istke
menjale su sastav ovih nestalnih formacija izopaenom selekcijom, ostavljajui za sobom
rutinsko jezgro nuno za funkcionisanje birokratskog dravnog ili privrednog mehanizma
(Souvarine 1989, str. 440). Ritam Titovih istki bio je drugaiji. Podstican je nekontrolisanim
posledicama krupnih zaokreta i simetrinim naizmeninim uklanjanjem delova elite radi
meunacionalne ravnotee. U ienju vienacionalne politike elite treba voditi rauna o
osobenostima prostora da se ne bi precenili Titova vlastoljubivost, manipulativne tehnike i
ideoloko naslee. Preteno neteroristiki, naizgled srdani ton istki vrha (uz ritualnu izjavu
da oekuje i dalje saradnju sa smenjenima), nije remetio uobiajenu logiku ekskomunikacije u
politici. Uostalom povratnike i rehabilitovane retko je sresti i kod partija u reimima sa
podeljenom vlau. To nije samo beleg komunistikih partija. Politiki padovi najee su
svuda definitivni. U jednopartijskim reimima to je vie skopano sa moralnim
diskreditovanjem, zatvorom i smru. Tito se prilino uspeno uvao staljinske prakse, iako se
nije libio pretnje administrativnim merama, a ovaj njegov oprez umnogome je odredio jedan
vaan aspekt politike kulture jugoslovenskog socijalizma.

5. Vojska

Odavno je uoeno da oblik vlasti i s njim povezana politika kultura nisu odreeni samo
nainom privreivanja, drutvenom strukturom, nainom regulisanja interesnih sukoba i
poeljnom vizijom drutva uopte ve i neophodnou odbrane i rata, tj. ulogom vojske u zatiti
od spoljanjeg i unutranjeg neprijatelja. Snana stajaa kopnena vojska je u kontinentalnim
dravama bila stalni izvor bonapartistike opasnosti, dok mornarica kod ostrvskih drava nije
bila pogodna za pu niti borbu protiv unutranjeg neprijatelja. Na Balkanu je uloga vojske bila
najvidljivija u srpskoj istoriji i to ne samo u oslobodilakoj politikoj kulturi (slavljenje
ratnikih vrlina i oboavanje oslobodilaca) nego i u otvorenom meanju u politiku. Vojska je
obarala dinastije, uticala na formiranje vlada, pretila vladarima i formirala zaverenike vojne
organizacije. Srpski socijaldemokrati su aktivno kritikovali domai militarizam i zalagali se za
modernu dravu sa jasno odvojenom upravnom od izvrne vlasti. O iluziji Velike Srbije su
pisali da nas je kotala kao svetog Petra kajgana jer nas je ispumpala velikim trokovima za
militarizam (Stojanovi 1994, str. 301). I u Sovjetskom Savezu, vanom ideoloko-
organizacionom uzoru Titove vlasti, uticaj vojske na civilnu vlast uvek je bio prisutan. Lenjin i
Trocki su se pribojavali bonapartistikog udara, a posledice Staljinovog paranoidnog straha od
zavere najvie su pogodile vojsku. Staljin je smakao niz sovjetskih marala i generala sa
75
Tuhaevskim na elu, Hruov je 1957. smenio ukova, a 1991. vojska je bezuspeno pokuala
vojni udar protiv Gorbaova. Tito je manje bio izloen pretorijanskoj opasnosti jer je bio realni
vrhovni vojni naredbodavac sa osvedoenom harizmom vojskovoe. Vojska je pretila mnogim
socijalistikim vladarima, dok je Tito znao da preti vojskom u zavoenju reda. Boljevike
partije formirane u ilegalnim uslovima u strahu od provala i unutranjih raskola lako su
prihvatale militaristiki obrazac odrganizovanja. To je olakavalo saradnju vojske i
komunistikih partija. Posle zaposedanja vlasti vojsku je trebalo ideologizovati. To nije bilo
teko jer je deo posla obavljen u ratu posredstvom politikih komesara. Krajem rata KPJ je
brojala 140.000 lanova, a od toga ih je u JNA bilo oko 85.000. Komunisti su inili 94%
komandnog kadra (Bilandi 1979, str. 108).
U sloenim meunarodnim uslovima potreba za snanom armijom u Jugoslaviji bila je dugo
aktuelna. Zbog rizinog geopolitikog poloaja (nemogunost saveznike pomoi u ratu)
trebalo je stvarati samostalnu vojnu industriju u monarhijskoj i socijalistikoj Jugoslaviji
(Bjelajac 1994, str. 357). San svih jugoslovenskih vladara bila je autarktina vojna industrija,
ime bi drava u sluaju rata postala nezavisna od vojne pomoi iz inostranstva. Zbog
mogunosti prekida kljunih komunikacija (naroito ka Solunu u oba svetska rata) bila je
akutna potreba da se veliki deo budeta direktno ulae u samostalnu vojnu industriju. Posle
Staljinove pretnje 1948. pojaana su ulaganja u vojnu industriju, naroito u centralnim
delovima zemlje. Bosna i Hercegovina je najvie profitirala od ove politike, pa se prialo da
zato bosanci treba da podignu spomenik Staljinu. Sve do izgradnje vlastite vojne industrije
primana je vojna pomo sa Zapada. U prihvatanju zapadne pomoi jugoslovenska diplomatija
se pokazala neobino vetom. Prihvatala je vojnu pomo, ali ne i vojne misije niti je davala
vojne baze. Nekim stranim posmatraima bilo je neshvatljivo kako je ova drska politika uspela
(Halperin 1957, S. 178). Tokom 1951. Tito je javno isticao da vojnu pomo nee prihvatiti, ali
je na IV plenumu CK KPJ juna 1951. partijskom vrhu jednostavno objasnio svoju politiku
pozivajui se na Lenjina da socijalistika zemlja treba da koristi suprotnosti dva tabora: I mi
emo primati oruje, i mi emo ga uzeti, a dobiemo ga na osnovu suprotnosti koje postoje
izmeu imperijalistikog Zapada i istonih zemalja, premda je Sovjetski Savez agresivniji od
onih na Zapadu. Ovi na Zapadu kau ovako: 'Ovi su se posvaali sa Rusima i sa Rusima ne
mogu vie natrag jer ih eka Sibir da ih tamo strpaju i sada je dolo vrijeme da se njima moe
dati oruje, jer se i oni boje Rusa...' Nama je oruje potrebno za ouvanje zemlje i mi emo ga
uzeti i to besplatno i bez ikakvih uslova (Sednice CK KPJ 1985, str. 613-614). U isto vreme
Koa Popovi je pregovarao u Vaingtonu traei da se oruje preda jo u amerikim lukama, a
da vojne strunjake Jugoslavija nee primati. U duhu ovih zahteva potpisan je ugovor sa SAD o
isporuci naoruanja novembra 1951. Tito je bio oprezan i prema moguem uticaju Zapada na
JNA, znajui da je vojska vana poluga nezavisnosti zemlje i vlasti partije.
Od 1949. poinju velika ulaganja u vojnu industriju, uz stranu pomo i kredite koje je
obezbeivala elastina spoljna politika i visoki ugled zemlje i voe u svetu. U vojnoj industriji
je 1990. bilo zaposleno oko 80.000 ljudi, a ova je bila najvie rasporeena u Srbiji 43,3% i BiH
41,8% (Dragojevi, Politika 24.11.1996). Autarkinost vojne industrije bila je dugorona
osnova samostalnosti zemlje, a o izdvajanju iz budeta za vojsku nije bilo rasprava u skuptini.
Vojnoprivredni kompleks je u opremanju armije uestvovao sa preko 80% proizvodei
najsavremenije naoruanje ne samo za svoje potrebe nego i za izvoz. Ima tvrenja da je devizni
priliv od izvoza naoruanja i ininjeringa dugo bio vei od priliva turizma (Dragojevi, Politika
24.11.1996). I. P. Stamboli svedoi da se vojna industrija razvijala grandomanski, prodajui
oruje nerazvijenima. Dragojevi ak tvrdi da je poslednjih godina SFRJ izvozila naoruanje i
inenjering u vrednosti 1,5 milijardi dolara godinje, pa je postala konkurencija
vojnoindustrijskom kompleksu SAD u Treem svetu, zbog ega je ova drava bila
zainteresovana za razbijanje SFRJ (Dragojevi, Politika 25.11.1996). Budua istraivanja e
pokazati da li su ove tvrdnje preterane, ali je vojni znaaj Jugoslavije na Balkanu bio kljuni.
Armija je bila u zavidnom stupnju ideoloki i politiki homogena i iz vie razloga lojalna
vrhovnom komandantu (oslobodilakih, ideolokih i pragmatikih). Tito nije na vlast doao
partijskim nego vojnim putem, a izvorni autoritet je stekao po obrascu exercitus facit
76
imperatorem (vojska stvara vladara). Zbog ratnog uinka i realne moi vojnog zapovednika
mogao je lake napustiti neke tradicionalne oblike pravdanja socijalistikih voa (npr.
naslanjanje na Staljinovu harizmu). U tom pogledu je nalik Kromvelu ili Napoleonu Bonaparti.
Bila je to vojska izala iz rata mlada, iji su kadrovi, starei, ostajali snano vezani za
legendarnog komandanta. U rukovodeem kadru JNA pri kraju rata bilo je 53,2% mladih do 26
godina, a skoro dve treine rukovodstva JNA inili su mladi do 28 godina (Damjanovi 1972).
Slinu strukturu imali su i rukovodei kadrovi u dravi i partiji, a omladina je dugo inila vanu
osnovu Titovog autoriteta. Osim toga, velika panja poklanjana je sistematskom ideolokom
obrazovanju omladine i vojske i njihovom vezivanju za Titov autoritet. Posle 1948. popravljen
je materijalni poloaj oficira radi obezbeenja lojalnosti. Tito se uvek starao da se vojsci
obezbedi privilegovan poloaj u drutvu (kolovanje, plate, stanovi). Trokovi maralata bili su
na vojnom budetu, koji je stajao van javne kontrole i usvajan bez velikih rasprava. Oficirski
kadar kontrolisan je preko snane partijske organizacije u JNA, na ijem je elu stajala politika
uprava.
Premda se nastojala obezbediti podjednaka regrutacija oficira iz redova svih nacija, Srbi su
prevladavali, delom iz tradicionalnih motiva, a delom iz ustanikih okolnosti. Izgleda da je Tito
otuda 1948. vie strepeo od proruskih oseanja kod srpskih kadrova nego kod drugih. Inae Srbi
i Crnogorci bili su u srazmeri sa svojim udelom u ukupnom stanovnitvu prezastupljeni posle
rata u partijskom i dravnom aparatu na svim nivoima. To je bilo nuno jer je reim poivao na
partizanskim kadrovima u kojima su dominirali Srbi iz Crne Gore, BiH i Hrvatske. Slino je
bilo u JNA i u UDBI. U zapisnicima sa sednica Politbiroa 5.12.1945. stoji da je ideoloko
stanje najslabije u Sloveniji i Hrvatskoj..., a da u Slavoniji, gde su kadrovi slabi, izdignutije
kadrove imamo kod Srba (Zapisnici 1995, str. 112-113). Etnika struktura nove civilne i vojne
uprave stvarala je potencijal za obnovu velikosrpske prevlasti. Srpska prevlast u aparatu
vlasti je 1918. i 1945. istekla iz nadmoi u oslobodilakoj vojsci, a o nacionalnoj strukturi
vojske je i kasnije bilo sporova u vrhu u duhu istih rauna. Kada je Kardelj rekao D.
Markoviu februara 1971. da treba razumeti Slovence i njihova oseanja kada trae uvoenje
svog jezika u Armiju, ovaj mu je odvratio da treba razumeti Srbe i njihova oseanja, jer
Sloveniji treba Srbija kao trite i za odbranu Slovenije. Srbija daje 200.000 regruta godinje, a
Slovenija 17.000 (Vukovi 1989, str. 454). Iste godine u duhu politike istih rauna, koju su
nametale razvijene republike, srpsko rukovodstvo je bilo vrsto u stavu da ako bi se oko
Armije ilo dalje u zahtevu za istim brojem generala iz svake republike, onda se mora postaviti
i pitanje istog broja vojnika iz svake republike (Vukovi 1989, str. 468-469). Politiki vrh
JNA je za vreme Tita stajao van nacionalnih sukoba republikih vrhova, pa je Tito vojskom
pretio nacionalistima.
Vojska mu je u svim fazama vlasti bila lojalna, a Tito je presekao dugu pretorijansku tradiciju u
srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, u kojoj je civilna vlast bila u stalnoj opasnosti od vojnog
prevrata. Pod Titom vojska nije postala apolitina neutralna sila ve partijalizovana i odana
voi. Nije bilo crnorukakih aspiracija jer je vojska verovala svom komandantu i njegovoj
politici. Zato nije bilo ni potrebno da Tito stvara vlastitu frakciju u vojsci poput regenta
Aleksandra, koji je ve 1915. stvorio Belu ruku. Meutim u krilu iste oslobodilake tradicije ne
manje je bila izrazita potreba vojske za odlunim voom. Belorukci su 1916. ponavljali:
Nemaka je stvorila Velikog Viljema, sad on stvara Veliku Nemaku, tako emo i mi stvoriti
velikog Aleksandra da bi on stvorio Veliku Srbiju (Gligorijevi 1996, str. 262). Oficirima JNA
takoe je imponovao Titov antihitlerovski i antistaljiniski pobedniki oreol, pa su i zbog svog
interesa bili zainteresovani za odravanje Titove legende. Na Balkanu je stabilnost vladara uvek
zavisila od lojalnosti oruane sile. Ni u ratu, a pogotovo nakon osloboenja za Tita se nije
moglo rei da nije uhvatio korena u vojsci (to je inae Apis govorio Slobodanu Jovanoviu
1916. za regenta), niti pak da je upustio vojsku koju su preuzeli zaverenici (kako je S.
Jovanovi govorio regentu za kralja Petra) (Gligorijevi 1996, str. 263). Tito je bio omiljen u
vojsci, ali se o njoj starao i istovremeno nastojao da preko partije ojaa njenu lojalnost.
Preteno srpska struktura oficirskog kadra JNA bila je snano jugoslovenski opredeljena pa se
Tito u kriznim situacijama esto pozivao na vojsku kao ultima ratio. Ima miljenja da je Armija
77
bila njegova stvarna politika partija (Perovi 1991, str. 305). Bilo je dodue pojedinanih
smena generala zbog nacionalistikih sklonosti (R. Jovanovi, F. Tuman. J. Bobetko itd.), ali
ne i ire antititovske struje u JNA. Jedina neto ozbiljnija, Titova istka u JNA usledila je 1948.
u zbivanjima koja se neopravdano nazivaju zaverom generala, kada se pokolebala grupa
generala (A. Jovanovi. B. Petrievi) i nekih viih oficira (V. Dapevi, P. Popivoda, M.
uri). Odmah su uhapena 22 oficira u deset gardijskih pukova, a dva mlaa oficira osuena
su na smrt zbog navodnih atentata na Tita. Po nekim podacima, Vojna komisija CK KPJ je
oznaila da bi u sluaju rata sa lagerom oko 4.500 oficira i 1.500 podoficira moglo biti politiki
nepouzdano (Banac 1990, str. 158). Ovi podaci iz 1945. mogu biti verovatni jer je vojna
saradnja sa SSSR-om bila intenzivna i jo uvek svea. Od marta do maja 1945. po uilitima
Crvene armije nalazilo se 2.511 oficira, podoficira i boraca, a formirane su i neke jedinice JA
od zarobljenih jugoslovenskih kvinslinkih formacija na Istonom frontu (Petranovi 1995b, str.
56). Neuspeli beg u Rumuniju nekolicine jugoslovenskih generala 1948. bio je poraz najvee
sovjetske vojne zavere protiv Tita. U poreenju sa Staljinovom istkom vojske 1937/38, Titov
obraun bio je blag. Tada je Crvena armija izgubila dve treine vieg i jednu treinu nieg
komandnog kadra (Mikeln 1986, str. 293). Poto je meu ibeovcima u vojsci bilo najvie Srba i
Crnogoraca, izgleda da je izvor Titove povremene srbofobije bio dobrim delom u rusofobiji.
Tito nije 1945. strepeo, kao Trumbi 1918, da e Srbija postati Pruska u novoj dravi, ve se
pribojavao tradicionalne srpske proruske usmerenosti, koja bi mogla olakati sovjetsku
intervenciju. Premda se posle rata morao oslanjati na saborce, strepeo je od srpske nadmoi, pa
je vremenom nastojao da pojaanim ukljuivanjem mladih iz drugih nacija balansira partijsku i
vojnu nacionalnu strukturu. Trebalo je izbei iskustvo kraljevske vojske, u kojoj je dominacija
Srba bila izrazita. Tako je u jugoslovenskoj vojsci 1926. od 165 aktivnih generala 161 bio Srbin
(Boi, 1972, str. 433), a 1938. je od oko 10.000 oficira oko 10% bilo Hrvata, a od 191
generaltabnog oficira Hrvata je bilo 31, Slovenaca 22, a ostali su bili Srbi (Banac 1998, str.
148). U JNA su takoe dominirali Srbi, ali ne u pomenutim srazmerama, ali im je nakon sukoba
sa Informbiroom uticaj neto opao. Za razliku od kritike republikih rukovodstava,Tito armiju
nije nikada javno optuivao za nacionalizam, ve ju je isticao kao kolu bratstva i jedinstva.
Sam je lino menjao vojni vrh, ali je i poputao pod pritiscima. Pod pritiskom Koe Popovia
1969. nevoljno je smenio I. Gonjaka i doveo M. umonju i N. Ljubiia na elo Armije, 1971.
smenio je . Jovania, koga je Jovanka Broz pokuavala bezuspeno da zatiti itd. Do kraja
ivota je kao realni, a ne kao nominalni vrhovni naredbodavac, lien tradicionalne zebnje
vladara od pretorijanske zavere, oseao vojsku kao najsigurniji oslonac.
Uz partiju, JNA je od 1960-ih bila glavna poluga poljuljanog jedinstva zemlje u kojoj su
zajednike funkcije drave bitno smanjene. Posle Brionskog plenuma 1966. Sluba bezbednosti
JNA preuzela je istku UDB-e, a Tito nije dozvolio novembra 1968. da se pokree pitanje
odgovornosti vojne obavetajne slube zbog kontrole partijskih rukovodilaca, drei da tu nema
niko prava da se mea (Vukovi 1989, str. 246). Politiki znaaj JNA rastao je to su bili
aktuelniji sukobi republikih partijskih vrhova. Hrvatsko i srpsko rukovodstvo je krajem
ezdesetih godina bilo uvereno da JNA ima veliki uticaj na Tita, jer je on u vie navrata pretio
vojskom, iako je teko verovati da bi to uinio zbog odjeka u svetu. Kada je jednom rekao Koi
Popoviu da e armijom zavesti red u zemlji, ovaj mu je odgovorio: Pa to moe svaki
latinoameriki general. Ja od tebe oekujem dravniko reenje (Perovi 1991, str. 257). Juna
1968, u krizi, po Titovom nalogu vojska je krenula iz Poarevca za Beograd, a novembra iste
godine, povodom demonstracija u Pritini, opet je lino naredio Ljubiiu da jedna tenkovska
divizija odmah krene iz Skoplja za Pritinu (uki 1990, str. 129). Decembra 1971. hrvatskom
rukovodstvu je rekao: Bolje da naa armija zavede red nego strana. Tri godine posle Praga
svako je znao ta to znai. Ima vie svedoanstava da je Tito pred kraj ivota jedino jo Armiji
bezrezervno verovao jer ga samo ona ni u jednom trenutku njegovog dugog ivota nije
izneverila (Perovi 1991, str. 305, Vukovi 1989, str. 187, Dragojevi, Politika 15.12. 1996).
Izgleda da je najvea prepreka aktivnoj upotrebi vojske bio strah od ruenja demokratskog i
humanog ugleda zemlje i njene sloge, ali i vlastite harizme mirotvorca.

78
U politikoj kulturi socijalizma armija nije neutralna sila nego aktivno sredstvo u posredovanju
ideolokih ciljeva monopolske partije. U Jugoslaviji armija je bila i kola bratstva i jedinstva,
nadnacionalna ustanova koju su ponajmanje nagrizala meunacionalna trvenja. Pored realne
sprege partije i vojske upadljiva je i organizaciona srodnost njihovih naela. Odavno je poznato
da je disciplina vojske kolevka discipline uopte, a u boljevizmu je vojna disciplina dugo bila
obrazac partijske. Titov neprikosnoveni autoritet ujedinjavao je vrhove obeju hijerarhija.
Izmeu partije i JNA stajala je organizacija Saveza boraca, a veza sve tri organizacije,
podjednako prekaljene u ratu i revoluciji, snaila je neposustalu oslobodilaku kulturu. Niko
ne moe ugroziti tekovine revolucije, a najmanje oni koji u njoj nisu uestvovali - bio je
uporini slogan polaganja prava na trajni monopol vlasti borakih kadrova. Koliko god
upadljiv, pomenuti militaristiki aksiom nije bio uvek spojiv sa nekim drugim vanim naelima
organizacije drave i drutva. Sa njim je na donekle protivrean nain sapostojala ideologija
neposrednog radnikog samoupravljanja sa nizom izbornih neposredno demokratskih naela.
Samoupravljanje je unutar zemlje prikazivano kao najvii stupanj demokratije, a u svetu je bilo
vaan i atraktivan dokaz razlike Jugoslavije od lagera. Ova meunarodna okolnost spreavala je
osamostaljivanje vojske u kriznim situacijama. Dodue, i sve vidljivija neslaganja u vrhu i
slabljenje dravnog jedinstva ugroavali su ugled zemlje, pa je Tito bio razapet izmeu
ouvanja civilne odore svoje vlasti i upotrebe armije u istkama. Pouzdanim instinktom
iskusnog politiara opredeljivao se za istke posredstvom partije kombinovane vojnom
pretnjom. Iz sukoba bi izlazio kao arbitar neokaljanih ruku, kod vojske ostajao odluan i
harizmatski neprikosnoven, unutar partije nezaobilazan presuditelj, kod naroda uvek pravian, a
u svetu kao lider nesvrstanih mirotvorac koji sve reava pregovorima bez korienja sile. Sa
upadljivom retorskom lakoom, neposrednou i jednostavnou narodnog voe, a ne
kabinetskog funkcionera, vrhovni komandant, ef partije i drave neposrednih proizvoaa
mirio je oprena naela razliitih ustanova ije je jedinstvo simbolizovao. Izgleda da su vie od
line umenosti, Titova sinkretika retorika, neposredni pristup i vieslojni manevar bili izraz
strukturne potrebe balkanskog prostora za ujedinjavajuim simbolom formiranim u tradiciji
lokalne politike kulture. Bez vojne komponente autoriteta ovaj funkcionalni spoj razliitih
naela bi verovatno bio neodriv.

6. Arcana dominationis

Drutveno vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju pod nadzorom vladajue partije, kao i
partijska kontrola vojske, policije, inovnitva, obrazovanja i propagande su realna osnova
Titove vlasti. Osim toga, Tito je preko lino lojalnih vrhova raspolagao polugama vlasti
nezavisnim ili poluzavisnim od partije (garda, tajna policija, kontraobavetajna sluba). Za
stabilnost vladara bilo je vano to to vojska nije bila prema njemu pretorijanski raspoloena, tj.
spremna na prevrat, ve ga je kao osvedoenog ratnika smatrala oficirom sa nezavisnim vojnim
autoritetom. Iz saveza vodeeg kruga vladajue partije i delova stare birokratije stvoren je novi
oblik kadrovske uprave koji je zapoeo modernizaciju zemlje i radikalnu izmenu drutvene
strukture. Kao i ostale komunistike voe i Tito nije bio samo simbol jedinstva zemlje ve i
ideologije klase koja je u velikom delu sveta smatrana istorijski najprogresivnijom. Zbog
naroite klasne misije, partijski voa, kao ni elni kadrovi nisu podlegali birokratskoj
kompetenciji niti bilo kom obliku podele vlasti. Sam Tito je bio prilino ideoloki indoktriniran
i tvrd, ali je u rukovoenju bio elastian, nesitniav i neprgav (ilas 1990, str. 132-133). Takav
stil je podsticao inicijativu, pa su se funkcioneri vie oseali saradnicima nego inovnicima.
Unienost i uvreenost se, kako svedoi ilas, javljala najee u vezi s Titovim kraljevskim
autokratskim dranjem u pregovorima. Bio je neprikosnoveni vrh jugoslovenske kadrovske
uprave, koja je do polovine 1960-ih bila centralistika i nalik sovjetskoj, sa jedinstvenom
nomenklaturom kadrova. Decentralizacijom federacije stvorena je policentrina kadrovska
uprava, a integrativna uloga voe je porasla, jer je jaala borba za vlast izmeu nacionalnih
frakcija vladajue partije. Iza fasade jednopartijskog reima krila se mrea sukoba i koalicija.
Ostareli voa je pokazivao sve manje razumevanja za novo, pa je lavirao, sklapao nove
79
koalicije, raskidao ranije, ali uvek diplomatski i sa elegancijom istih ruku. Po svedoenju M.
Nikezia, u starosti je kod Tita odbrambeni mehanizam bio vidljiv, nita se od njega nije moglo
nauiti, jer je primenjivao samo ranije nauene manevre (uki 1990. str. 323). Oslanjao se na
raznolike saradnike, koji su, ne uvek iz istih razloga, bili zainteresovani za jaanje Titovog
autoriteta.
Uslovno reeno, Titovi saradnici mogli bi se podeliti na komuniste koji su isticali prioritet
klasne, jugoslovenske i na one koji su davali prednost nacionalnoj komponenti. Tito se (dodue
najvie u Srbiji) oslanjao na jugoslovenski usmerene tvre komuniste, a taktiki je povremeno
doputao delovanje raznovrsnih nacionalistikih i jugoslovenskih liberalnih struja koje su manje
isticale nadmo partije. Saradnici su se razlikovali i po tome u kojoj su meri mogli da izraze
neslaganje sa Titom: odreiti oponenti (Koa Popovi, A. Rankovi, M. Nikezi), odmereni i
veti individualisti (Kardelj, Bakari), lojalni, ali samo naizgled otvoreni oponenti (Tempo, D.
Markovi), do kraja lojalni generali i kohorte servilnih i pritvornih poslunika. U krugu ovih
struktura sa promenljivim uticajem naroito aktivnu ulogu imali su pojedinci koji su nadzirali i
monopolisali pristup Titu. U svakom reimu line vlasti krupnu ulogu imaju kontrolori kanala
pristupa voi. Pristup ostarelom predsedniku nadziralo je Titovo neprobojno okruenje: vrh
KOS-a, efovi kabineta, supruga i, izgleda, neki visoki partijski i vojni rukovodioci : S. Dolanc,
V. arkovi, N. Ljubii, B. Badurina, B. Mikuli itd. (krebi 1995, str. 132). to je voa
nepoverljiviji, to raste znaaj neformalnog okruenja, a sa starou, po pravilu, raste uloga
laskavaca. Struktura Titovih saradnika bila je sloena: politiari koji su imali vie hrabrosti
nego dara i bili hrabriji u ratu nego u miru, uzdraniji i sposobniji kadrovi, istinski lojalni i
karijeristi. Uprkos uticaju neformalnih grupa, Titov reim bio je lien skrivene druge linosti
(tipa Suslova). Do 1954. govorilo se o nekoj vrsti kolegijalne etvorke u vrhu (Tito, Kardelj,
Rankovi, ilas), od 1954. do 1966. o udarnoj trojci (bez ilasa), a od 1966. do 1980. u
trijumviratu je Rankovia donekle zamenio Bakari. U ovom periodu pa sve do smrti 1979,
Kardelj je slovio kao javna druga linost, nevezana za republiku bazu, sa neogranienim,
preteno ideolokim ovlaenjima. Sline idejne, premda neto skromnije pretenzije, imao je
Bakari, koji je dobrovoljno izabrao Zagreb kao stalno sedite. Tandem Tito Kardelj (1966-
1979) moe se porediti sa komunistikim dugotrajnim tandemima tipa Staljin-Molotov (1930-
1953) ili Mao Cedung - u En Laj (1958-1976). Kod pomenutih tandema prva linost bila je
upadljivo dominantna.
Uprkos nadmonom poloaju, Tito je znao da potuje uspostavljene odnose snaga kada bi
naiao na jedinstveni blok, ali nije prestajao da u bloku trai pukotinu. Kod nametanja autoriteta
nije bilo inata, zadrtosti i narcisoidnosti, jer, kao beskonkurentski voa, nije robovao strastima
nepotvrenih i drugorazrednih politiara. Sam je stajao na vrhu, brinui se vie o neprolaznosti
svoje uloge svetskog mirotvorca i jugoslovenskog izmiritelja nego o opasnosti od zavere. Kada
bi se radi nunog arbitriranja sputao u dnevnu politiku, nije prezao od obrauna, a katkad i
revanizma. Kao narodni voa, a ne uvreeni intelektualac ili aristokrata, nije spadao u red onih
politiara koji smatraju da svet katkada ne zasluuje da se o njemu stara (FridrihVeliki, Koa
Popovi). Moda i otuda to nije imao rezervnu strunu aktivnost. Bio je samo politiar, a
intelektualni rezervat u koji bi se povukao, za njega nije postojao. O inferiornosti ove vrste
svedoi i nepostojanje Titovih pisanih memoara ili linih zapisa druge vrste. Tito se najdue
oslanjao na provereni boraki partijski kadar, iako odmah nakon rata nije istupao kao partijski
voa nego kao predsednik vlade i komandant vojske. Glavne odluke su donoene u uskim
krugovima i potvrivane na javnim i dravnim skupovima. Po Tempovom svedoenju, glavne
odluke donosile su se kod Tita, izmeu partija bilijara i gledanja filma ili u Titovim
neposrednim susretima sa odgovornim rukovodiocem. Bilo bi pogreno misliti da je ovo
osobenost komunistikog odluivanja, jer se i u reimima sa podeljenom vlau na slian nain
odluuje. Jedino je kod ovih potonjih mogua javna kritika politike, ali ne i sutinski razliita
tehnologija odluivanja vladajue partije. Tito je posle rata, sa razvitkom drave, morao znatno
vie da se oslanja na ljude oko sebe i njihova miljenja. Ipak je u Politbirou krajem 1940-ih
imao linu inicijativu u partijskim, vojnim i spoljnopolitikim pitanjima uz stalnu arbitrau
meu saradnicima i frakcijama. to je vie stario, uticaj okruenja bivao je snaniji. A to je
80
sticao vei ugled u svetu, to je ee preputao da odluke o unutranjim pitanjima (Dedijer
1984, str. 31). Bila je to ponajpre spoljna politika u kojoj su manevar, lukavstvo i skrivanje
ciljeva bili znaajni koliko i realna vojna snaga ili svetski ugled. Jo u ratu Tito je po
direktivama Moskve veto krio komunistiku sutinu pokreta postavljajui na elo organa
AVNOJ-a graanske politiare, postupno i diplomatski uklanjajui monarhiju. Posle rata slino
se ponaao prema velikim silama. Zbog odnosa sa Zapadom dugo je izbegavao da lino
prisustvuje dogovorima u Moskvi, a sa Sovjetima je bio jo oprezniji. O tome slikovito govori
jedno Nikezievo svedoanstvo. Kada je ovaj na jednom uem partijskom skupu, kao ef
diplomatije, davao informaciju o meunarodnoj situaciji i rekao kako su Kina i oblast Pacifika
znaajni za zemlju, pa sa njima treba uspostavljati podnoljivije odnose, Tito mu je upao u re:
Ja se ne slaem sa ovim to je rekao Nikezi, i odmah dao pauzu. Kada ga je Nikezi u pauzi
upitao ta nije bilo u redu, Tito mu je uzvratio: Sve je bilo u redu, ali te stvari moe samo
sa mnom interno. Nije eleo da to stigne do Rusa; mogao je Rusima uvek da kae da se nije
sloio, ali nije spreavao SIP da radi svoj posao (uki, str. 313). Stalna ugroenost od velikih
sila nuno je jaala nepoverenje i usavravala manevrisanje.
Ni unutranja politika nije bila liena opreza i zaobilaznih vizantijskih pravdanja istki, premda
je ovde voa bio manje prinuen na skrivanje namera. Iz snano uzdignutog Titovog poloaja
nuno je izrastao monopol na arbitrau u sukobima saradnika. I ova je okolnost prisutna kod
niza politikih partija i reima. Na apsolutistikim dvorovima vladala je konkurencija i sukob
dvorjana oko vladareve milosti, a borba svih protiv sviju nije se zavravala anarhijom, ve
je,naprotiv, uvrivala mo vladara ukoliko je ovo stanje znao da regulie. Napetosti izmeu
saradnika i frakcija voinog okruenja razreavane su najee autoritarnom arbitraom. Dojer
je beleio da su u okolini ruskog cara uvek postojale napetosti izmeu andara i poluliberala,
a u opoziciji izmeu umerenih oeva i radikalnih sinova. Svaki pokuaj radikalne omladine da
srui autokratiju aktivirao je andare u carevom okruenju. Sline su prilike bile u vrhu SKJ
poetkom 1970-ih kada su srpski liberali, s razlogom, strepeli da e hrvatski nacionalisti
isprovocirati konzervativne snage (JNA i rukovodstvo BiH) i da e proraditi gvozdena metla
neprikosnovenog arbitra po neizbenom zakonu nacionalne simetrije. SKJ je nakon 1965. bio
sve vie nalik skrivenom viepartijskom sistemu kom je neophodan arbitar radi jedinstva. U
latentnom srpsko-hrvatskom sukobu kao arbitar se nametala Slovenija sa svojim istaknutim
prvacima (A. Koroec, E. Kardelj, S. Dolanc). Ima svedoanstava da je krajem 1920-ih A.
Koroec, kao ministar unutranjih poslova, znao za planirani atentat na S. Radia i da nije eleo
da ga sprei. U obe Jugoslavije Slovenija je gradila svoj politiki uticaj na poziciji jezika na
vagi ili aktivnog arbitra u srpsko-hrvatskom sukobu. Odreena srpsko-hrvatska napetost joj je
odgovarala, ali ne i preterana, jer se situacija mogla razreiti pravom jaega, u kom sluaju bi i
posmatrai stradali. Latentne frakcije u Titovom reimu nisu se razlikovale samo po
nacionalnoj nego i po ideolokoj usmerenosti, pa je arbitraa bila delikatnija. Partijski
konzervativci, reformisti i tehnokrate preplitali su se sa nacionalnim frakcijama i stvarali
raznorodne koalicije; konzervativci protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika,
vrstorukai protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika, vrstorukai protiv
separatista itd. Kardelj je strahovao od Srba, vojske i SSSR-a, poetkom 1960-ih izbio je snaan
sukob izmeu Rankovia i Kardelja, a postojala je i napetost izmeu K. Popovia i I. Gonjaka,
D. Markovia i Kardelja itd. U sukobima irih struja Tito je arbitrirao poto bi prethodno uoio
pukotinu unutar struje koju je uklanjao, a pravog individualnog otpora nije moglo biti. Otpor je
donekle mogao biti samo grupni (kao npr. blok celog republikog partijskog vrha Srbije 1971),
a neslaganja su bila luksuz preteno uglednih saboraca (Koa Popovi, Bakari, Kardelj). U
vreme pripreme Ustava 1962. bilo je ozbiljnih neslaganja izmeu Tita i Kardelja. Slovenac je
protivreio Titu, a Tito je zahtevao da Rankovi iznese to pitanje pred Izvrni komitet, drei da
Kardelj ne moe ostati u rukovodstvu. Rankovi se nije sloio. Kolievski se sukobio sa Titom
1961. za vreme puta po Africi zato to je protokol davao Jovanki tretman lana dravne
delegacije odmah iza Tita. Tito je po povratku u zemlju traio od Rankovia da i ovo iznese
pred IK, ali je ovaj odbio drei da sam Tito to treba da uini. Kolievski je traio da se pred IK
iznese da je Tito popustljiv pred Jovankom, to je Rankovi takoe odbio (Vukovi 1989, str.
81
76). Neslaganja sa Koom i Nikeziem bila su druge prirode. Nikezi je u razgovorima s Titom
bio otvoren, odmeren i tvrd, na ta ovaj uopte nije bio navikao. Iznosio je Titu istine o Srbiji
hladno, argumentovano i racionalno, ne gubei se u velikoj prii. Niko drugi iz Srbije nije tako
s Titom razgovarao. Prvi je predoio Titu da se sa Srbijom ne moe manipulisati. Nije bio
glagoljiv. Ali kada je govorio, njegove logine, argumentovane i odlune rei su delovale poput
malja. Tito to nije voleo, niti je to mogao da podnosi (krebi 1995, str. 213). Tripalo pie da je
krajem 1960-ih postojala tendencija jedne grupe rukovodilaca, u ijoj je pozadini stajao Koa
(a indirektno i Kardelj), da smanje Titovu autokratsku vlast i omogue normalno
funkcionisanje Ustava (Tripalo 1990, str. 84). Jo neka svedoenja mogu upotpuniti sliku
Titovog ponaanja.
Pored priguenog otpora saradnika, bilo je i nekoliko kriznih situacija u kojima je bilo rei o
Titovoj ostavci. Jednu od prvih iz decembra 1941. pominje ilas, kada je zbog neuspenog
napada na Pljevlja Tito ponudio da se povue, ali je to bilo odbijeno. Pod pritiskom Staljinovih
kritikih pisama s prolea 1948. Tito je pretio ostavkom na mesto predsednika vlade ukoliko se
ne uspostavi jedinstvo u vrhu. U zapisnicima Politbiroa CK SKJ stoji da je Tito 1948. mislio na
ostavku (Zapisnici 1995, str. 258), a Petranovi dodaje da se Titova ostavka pominjala na
sastanku Plenuma CK KPJ od 12. i 13. aprila 1948. na kome je usvojen odgovor na prvo
Staljinovo pismo (Petranovieve napomene u Zapisnici 1995, str. 670). Izgleda da je ovde vie
rei o pretnji ostavkom nego o stvarnoj nameri ili probi. Jedna od ozbiljnijih kriza reima bila je
juna 1968, kada su se meu studentima ule i antititovske parole. Po svedoenju Stambolia,
od Tita koji je bio na Brionima, traena je saglasnost da se jedna vojna jedinica pokrene iz
Poarevca. Njegova prva reakcija bila je: ta je bilo, uplaili ste se? (uki 1992, str. 235).
Bunt mu je smetao i bio je zabrinut zbog svog renomea i ugleda koji je Jugoslavija uivala u
svetu. Obraajui se javno studentima preko TV, odluno je stavio svoj ugled na probu,
pominjui i mogue povlaenje. Kriza je prevladana jer su studenti izolovani, a partijska
mainerija uspeno je presekla njihovo povezivanje sa nezadovoljnim radnitvom. Juna 1968, u
jeku studentskih zbivanja, prilikom doeka predsednika Indije, sluba bezbednosti je predlagala
da se ne ide pored studentskog grada, ali je Tito to odbio (Vukovi, 1989, str. 191). Nuenje
ostavki moe biti proba, tj. ispitivanje lojalnosti saradnika preko reakcije na taj test. Juna 1945.
Staljin je posle velike parade na Crvenom trgu odrao udan govor na ruku sa rukovodiocima,
pominjui mogunost skorog povlaenja. Veina je posumnjala da je eleo da ispita reakciju
prisutnih koji su odmah protestovali. Slino je pomenuo oktobra 1952. na sastanku CK.
Reakcija je bila ritualni protest prisutnih (Boffa 1985, II, str. 259. i 311). Poetkom 1970. Tito
je rekao Nikeziu da je umoran i da bi poeo da neto preputa drugima. Pitao je, koju dunost?
Nikezi mu je rekao da ostavi partiju, da je kao ef drave poznat u svetu, a to je vanije za
narod. Predsednik SKJ moe biti i neko od bliskih saradnika. Tito se sloio. Ipak je to bila vie
proba nego stvarna reenost (Perovi 1991, str. 125). Stamboli svedoi da se Tito zalagao za
stvaranje neformalne grupe za stalno konsultovanje (4-5 ljudi), a znao je da sazove najui vrh
na dogovor, a da je odluku ve bio doneo. Trebalo je ispitati raspoloenje. U vie navrata
prkosno je naglaavao kontraostavku. Jula 1971. obraao se hrvatskom rukovodstvu: Ja neu
govoriti o drugima, ali sada je poeo kurs napada na mene i kod vas i u Srbiji. Meni je dosta
vlasti, ali sada kada je ovakva situacija, neu da idem (Tripalo 1990, str. 154-155, Dragosavac
1985, str. 49). Istom prilikom je pripretio: Ja u morati javno istupiti i znam da u radnike
imati na svojoj strani (Dragosavac 1985, str. 51).
Sigurnost u masovnu podrku nije ga liavala opreza i uzdranosti od suvinog zbliavanja sa
saradnicima. Tripalo pominje da je Tito imao prema svima vidnu distancu i nikome nije dao da
mu prie preblizu. Po svedoenju olakovia, Bakari je tvrdio da nikada nije bio prisan sa
Titom, ve da je Stari bio prisan sa Kardeljem i Rankoviem, a onda sa Ivanom Maekom,
Krajaiem i Kopiniem (Antoni 1991, str. 515). Kardelj je Stamboliu februara 1972. rekao
da je Tito povran i da nije vie u stanju da dublje ulazi ni u jedno pitanje, nego da obino
reaguje na osnovu neposrednih utisaka ili informacija koje najvie dobija od vojne obavetajne
slube (Vukovi 1989, str. 641). U ovom sklopu pominje se i aktivna uloga Jovanke Broz
(Vukovi 1989, str. 586). I Tepavac pominje slino Kardeljevo miljenje o Titu (uki 1990,
82
str. 294), dok M. Peujli smatra da su ova miljenja prestroga. Poetkom 1970-ih u uim
krugovima vrha govorkalo se da Tito vie ne moe da vlada, ali da nije ni spreman da neke
poslove prepusti drugima (Vukovi 1989, str. 510), a maja 1978, na estitanju roendana,
olakovi je u dnevniku zabeleio: Stari je oronuo, teko ide, ali se svejedno uparadio u belu
uniformu i nakalmarao da to tuno izgleda... teki eera, noge mu otkazuju. I Kardelj je teko
bolestan... teko e biti bez njih i njihovog autoriteta ( Antoni 1991, str, 437). U vrhu je bio
prisutan strah od vakuuma u rukovoenju.
Prikaz meurepublikih i nacionalnih sukoba u vrhu nije celina situacije. Svakodnevicom je
vladala meavina latentne napetosti i bratstva i jedinstva u zavisnosti od obavetenosti niih
partijskih i irih narodnih slojeva. Privredna saradnja je tekla, dravne i partijske sveanosti i
skupovi su isticali radne uspehe i jedinstvo zemlje, novi spomenici NOR-u su to simboliki
utemeljivali, a sukobi unutar vrha (sa izuzetkom kriznih raspleta i istki) veto su zatvarani u
ue krugove obavetenih partijskih kadrova. To je otvaralo prostor arijskim glasinama, ne
mnogo uticajnim. Zapisnici sa sednica najueg vrha su ostajali u arhivi Predsednitva SKJ,
katkad su davana selektivna obavetenja. Reim se polako pripremao za funkcionisanje bez
voe, a Tito je u dubokoj starosti, slino kineskom voi Dengu, bio sve manje aktivni, ali i dalje
stoerni simbol jedinstva i kontinuiteta vlasti. Uprkos masovnom oku i emocijama koje je
izazvala njegova smrt, prelaz od pasivnog ivog simbola u dubokoj starosti ka posthumnom
kultu voe bio je pripremljen. Meutim, slabosti doivotne vlasti e postupno sve jasnije
pokazivati sukobi unutar vrha nakon Titove smrti i konano eksplozivni vakuum nakon
ukidanja njegovog posthumnog kulta.

7. Harizma razuma i modernizacija

Nain pravdanja vlasti je vaan sastojak svake politike kulture. Svaka vlast nastoji da probudi
veru u vlastitu legitimnost i da je to due odrava. Socijalistiki reimi su se u tu svrhu sluili
svetovnim ideologijama u kojima su se preplitali racionalni i harizmatski sadraji. Racionalno
pristajanje uz izabrani ideoloki cilj (pravedno besklasno harmonino drutvo) i sredstva
njegovog ostvarenja (partija kojoj je podreen i voa) je u zavisnosti od situacije primalo
odreene harizmatske primese. Komunistika vlast se pravdala razliitim argumentima:
kvalitetima avangarde, demokratizacijom kanala vertikalne drutvene podretljivosti, uinkom
(naroito u privredi), modernizacijom i progresivnom revolucionarnom ulogom u svetu
obespravljenih. Titovo ustrajavanje na dogmatskoj ulozi partije bilo bi pogreno svesti na
vlastodraki pragmatizam, pa ak i na otupljivanje osvedoenog politikog refleksa. Uverenje
o progresivnosti socijalizma i moralno nadmonoj revolucionarnoj zamisli oslobaanja
proizvoake klase od eksploatacije, bilo je raireno i izvan socijalizma u delu njegovog
kapitalistikog okruenja, naroito evropskog. Vera u moralnu i prosvetiteljsku nadmo
komunistike organizacije bila je jedna od sastavnica novovekovne harizme razuma. U sklopu
ire idejnoistorijske celine komunistika ideologija pripada prirodnopravnoj prosvetiteljskoj
struji novoga veka iz koje su istekle razliite verzije svetovnih ideologija. Za razliku od
buroaskog konzervativizma i razliitih verzija narodnjako-faistikih iracionalnih ideologija,
prosvetiteljskim strujama je zajednika vera u razum. Kao i sve drugo u politici, tako i razum,
odnosno ustanova koja ga opredmeuje, moe biti slavljena, a raznovrsni oblici preuznoenja
uloge razuma pripadaju struji koja se moe nazvati harizmom razuma. Trebalo bi najpre
podsetiti na globalni proces nastanka ove struje, zatim konkretnije osobenosti njene
komunistike verzije, a potom na njenu modifikaciju i praktine posledice u socijalistikoj
Jugoslaviji.
Na jednom mestu u Privredi i drutvu Maks Veber, gotovo uzgred, pominje harizmatsko
velianje razuma, koje je nalo svoj karakteristian izraz u apoteozi uma kod Robespjera i
predstavlja poslednji oblik koji je harizma dobila na svom sudbonosnom putu (Veber 1976, II,
str. 296). Sociolozi G. Rot (Roth 1975) i . Brojer (Breuer 1993) su, oslanjajui se na Vebera,
pokuali da pojam harizme razuma upotrebe u istraivanju savremenih politikih pokreta.
83
Zaetak procesa nastanka harizme razuma u novom veku jeste protestantsko negiranje
hijerokratskog pijeteta religije i postavljanja zahteva za slobodom savesti i verskom
tolerancijom. U procesu istorijske racionalizacije harizmatsko pravdanje postajalo je sve
zavisnije od ideje uma, a sve manje od magijskih ili nasleenih kvaliteta linosti (od harizme
Hrista do harizma prirodnog prava). Veberovski reeno, harizma razuma je izraz obezlienja
harizme koje se razlikuje od njenog posvakodnevljavanja. Harizma razuma je, pre svega,
vezana sa idejama, a samo uslovno sa linostima. Najee ideju pokriva prolazna linost
harizmatskog voe koji je otelovljenje avangarde uma. U jeku ateizacije u Francuskoj su 1793.
zatvarane crkve i opet otvarane kao hramovi uma sa bistama i kultovima rtava revolucije.
Na mesto oltara stupali su hramovi filozofije. Nagli ateizam je pretio da odvede u anarhiju
(zbog vakuuma koji je izazvala detronizacija crkve), pa je Konvent, zabrinut za autoritet
centralne vlasti, maja 1794. izdao proklamaciju u kojoj je stajalo da je razum samo boja
emanacija. Danton je proklamovao despotizam razuma. Revolucija je za Robespjera bila
nadmo univerzalnog razuma, a Veber je Code Civil posmatrao kao prvi isto racionalni
zakon koji je svoj sadraj primio iz sublimiranog ljudskog razuma. Ova zbivanja snano su
ubrzala modernizaciju politike kulture, premda su praena korienjem zateenih sredstava
razvlaene aristokratije u masovnim i javnim smaknuima. Harizma razuma imala je snaan i
nepovratan antiautoritarni potencijal. Vie nisu vladar niti njegova vlada odreivali ta je
razumno, ve podvlaeni, odnosno njihovi predstavnici, a vladar je ocenjivan (biran ili
menjan) prema kriterijima takvog razuma (Breuer 1993, S. 171). To je znailo slom monarhije,
a jaanje parlamenta, birokratije i politikih partija.
Marksizam i komunistike partije ulile su novom talasu harizme razuma snanu moralnu crtu.
Za viziju pravednog drutva vie nije bilo dovoljno samo ruenje kulta religije ve i otrih
drutvenih nejednakosti. Racionalistika vizija drutva poivala je na snanoj veri u mogunost
nauke i tehnike, a nosilac emancipatorskog procesa postala je komunistika partija. Ipak, pojam
harizme razuma ima sasvim osoben smisao i treba ga razlikovati od iste harizme. Ova razlika
upadljiva je kod komunistikih voa, koji nisu posednici natprirodnog dara niti za njih vai
naelo da samo jedan moe da bude pravi. Harizma partijskog voe pretvorena je od dara
milosti u neto to se moe stei. Bilo je to u skladu sa temeljnim racionalistikim sadrajima
marksistike ideologije, koja se oslanja na prosvetiteljski skepticizam. Komunistiki voa nije
natprirodno obdaren junatvom, plemenitou i politikom genijalnou, ve je vaspitan pre
svega partijskim radom. Njegova harizmatska kvalifikacija nezamisliva je bez partije,
otelovljenja kolektivnog razuma klase (Kulji 1994, str. 283-290). Za razliku od faizma, u
socijalizmu voa nije nikada istisnuo ideologiju, niti partiju kao glavne izbore suvereniteta.
Komunistike ideologije proete su ideologijom naunog, a ne sitnoburoaskog ili utopijskog
socijalizma. Lenjin je najubedljivije otelovljenje socijalistike harizme razuma, tj. njene
svetovne vere u mo autonomnog razuma da politikim sredstvima osigura napredak i
modernizaciju zaostale evropske periferije. Kod Staljina su harizmatske proklamacije razuma u
najveoj meri primile oblik vere u nepogreivost ideologije, partije i voe. irei se u
protivrenim uslovima ugroenosti partije, harizma razuma je u boljevizmu ostala svojevrsna
kombinacija racionalistike modernizacije i neobuzdanog slavljenja i preuznoenje njenih
sredstava (partije i voe). Idejno-ideoloki obrazloena i nametnuta vera u razum u socijalizmu
bila je vana sastavnica modernizacije drutva, ali je harizmatska komponenta ovog procesa,
vremenom, od mobilizacijskog podsticaja postala konica nekih vanih segmenata socijalistike
racionalizacije. Bezuslovni prioritet revolucionarne pravde nad pozitivnim pravom postupno je
smanjivao predvidljivost i racionalnost sve razvijenijih drutvenih podsistema i njihovo uspeno
usklaivanje.
Ideologija SKJ je manje ili vie modifikovala pomenute glavne sadraje boljevike ideologije.
I vostvo SKJ je, ne manje od ostalih, bilo ubeeno u vlastiti avangardni kvalitet, a
samoupravljanje je prikazivano kao istinska demokratija, razliita kako od buroaskog
pluralizma tako i sovjetskog planskog socijalizma. Avangardnost partije pretpostavljala je njen
visoki idejni nivo, dobrovoljnost i izlinost nametanja discipline u miljenju. U Statutu SKJ
stajalo je da lan ak i posle donoenja odluke moe da daje svoje primedbe i predloge. Pored
84
toga bio je prisutan niz statutarnih demokratskih normi : ograniavanje ponovnog izbora,
redovna zamena dela najviih organa itd. (Imirovi 1991, str. 162-163, 172-175). lan je
imao pravo da zadri svoje miljenje uz obavezu sprovoenja usvojenih odluka, lan nije
mogao u isto vreme obavljati izvrnu funkciju u SK i organu vlasti itd. U lagerskom okruenju
Statut SKJ bio je nesumnjivo demokratski, premda je praksa, kao i svuda, odudarala od naela.
Naroito su idejna skretanja i sumnje u svetlu prolost partije i revolucije budno nadzirani i
sankcionisani. Partija je kao najvee uinke isticala oslobodilaku ulogu u ratu i revoluciji,
zatim obnovu zemlje i privredne uspehe i na kraju veliki ugled u svetu. Moralizovana i
dogmatizovana prolost KPJ, revolucije i NOB-a bila je vana osnova legitimnosti sadanjice i
obezbeenja lojalnosti. Lojalnost poiva na spremnosti za poslunost, a legitimnost je prisutna
onda kada vlast kao opravdanu priznaje veina odraslog stanovnitva. U najduem periodu
vlasti SKJ je vaila za legitimnu partiju i relativno uspeno je obezbeivala integraciju i
stabilnost sloenog poretka. Premda nije bilo viepartijskog sistema, priznavan je izvesni
pluralizam interesa, ije je ostvarenje trebalo da garantuje politiki sistem sastavljen iz mree
organizacija, povezanih, ali ne i istovetnih sa partijom. Osim toga, milionska partija bila je neka
vrsta skrivenog viepartijskog sistema izdeljenog na republike i regionalne organizacije
proete raznorodnim obrazovnim, profesionalnim, starosnim, konzervativnim i liberalnim
strujama.
Delegatski sistem je 1970-ih donekle obezbeivao neposredni uticaj radnih ljudi i graana, ali
uglavnom ne na nivou viem od optinskog (Imirovi 1991, str. 196-197). Ustavni delegatski
princip je omoguavao da u delegacije bude izabran veoma veliki broj radnih ljudi i graana.
Premda je u realnosti bilo dosta formalizma i nedoslednosti, delegatski sistem je u sloenoj
dravi bio zanimljiv pokuaj demokratizacije jednopartijskog reima. Tito je u referatu na 11.
kongresu SKJ 1978. pomenuo da ima oko 2,5 miliona lanova razliitih delegacija, to je bio
dokaz da jugoslovensko drutvo ulazi u eru u kojoj kako je govorio Lenjin stvarno itavo
stanovnitvo ui upravljati i poinje upravljati. Bio je to impozantan kvantitativni pokazatelj
harizme razuma jugoslovenskog samoupravljanja, zavidno iroke neposredne demokratije
ogranienog domena. U zamisli delegatskog sistema SKJ je jo jednom demonstrirao mo
autonomnog razuma i odluivanja na osnovu iroke saglasnosti, a ne dekreta. Kao i u nizu
drugih mera, i ovaj napor se u procesu posvakodnevljavanja otrenjavao od utopijskog.
Savremene istraivae ideologije SKJ ne bi trebalo da zavede njen ortodoksni marksistiki
tenor (diktatura proletarijata, partija kao avangarda, klasna borba i sl.) proet naizgled
oprenom neposrednodemokratskom antibirokratskom samoupravnom retorikom (neposredno
samoupravljanje, pluralizam samoupravnih interesa, samoupravno sporazumevanje i
dogovaranje, miroljubiva koegzistencija i sl.). Ortodoksni stavovi (radnika klasa, klasna borba
i diktatura proletarijata) nisu nikada naputani, ali su razliito shvatani i akcentovani u
razliitim fazama razvoja od razliitih struja unutar SKJ. Pomenuti okvirni termini ritualno su
isticani da bi se sugerirao kontinuitet ideologije i doslednost partije, a Tito bi ih naglaavao
opominjui na razliita partijska skretanja (liberalna, nacionalna i sl.) Kao i kod niza drugih
politikih partija u svetu, gde demokratska frazeologija pokriva razliite i oprene kurseve, i
unutar SKJ je rastegljivost ideoloke retorike i kljunih stavova irila manevarski prostor
unutranjoj i spoljnoj politici. Iza naizgled dogmatske partijske retorike krila se elastina gipka
ideoloka tvorevina umnogome razliita od srodne lagerske. Samoupravna ideologija pruala je
iroke mogunosti razliitog akcentovanja u zavisnosti od trenutnog kursa ili od potreba
odreenih delova partije. Elastinost politike iz vie razloga trebalo je braniti prividom vrstog
ideolokog kontinuiteta. Bilo bi pogreno ovaj kontinuitet svoditi samo na ideoloku
postojanost vrha i voe i njihov otpor promenama. Snagu komunistikog opredeljenja trebalo je
demonstrirati pre svega zbog Sovjetskog Saveza koji je budno pratio jugoslovenski razvoj i
neretko pretio, a uporno isticanje reformskog demokratskog potencijala samoupravljanja bilo je
upereno ka reformistikim strujama u radnikom pokretu. Najzad, pravo na vlastiti put razvoja
bila je operativna formula spoljne politike okrenute Treem svetu. Pomenuta gipka frazeologija
takoe je trebalo da amortizuje unutranje napetosti (odnose izmeu nacija, decentralizaciju
drave i zadravanje prioriteta partijskog prava, razlike izmeu liberalnih i dogmatskih struja,
85
usklaivanje plana i trita itd.). Sloena samoupravna socijalistika ideologija prilino uspeno
osiguravala je idejno ideoloku legitimnost i doslednost partije i usklaivala je sa lojalnou
raznolikih grupa unutar drutvene strukture. Premda je Tito bio duboko lino vezan za
komunistiko opredeljenje, ipak je prilino elastino i pragmatino tumaio i akcentovao
pojedine sadraje ideologije, naroito na spoljnopolitikom planu. Krupne prekretnice u razvoju
slabile su ideoloki balast ortodoksije izraen u retorici klasne borbe, diktature proletarijata,
monolitne partije i sl. Prekretnice su bile: VI kongres SKJ 1952, program SKJ iz 1958,
privredna reforma i promene u federaciji 1965-1971. Ni donekle drugaije akcentovanje
ideologije nije smelo da dovede u sumnju prolost i kljuna mesta seanja: istorijat partije i njen
antifaistiki uinak. Ideologija SKJ imala je vrsto uporite u snanoj moralistiki obraenoj
neprikosnovenoj svetloj prolosti. U ovoj oblasti jeresi nije smelo biti, a borake komemoracije
bile su vana strana integracije partije, drave, ali i meunacionalne sloge. Partijski ideolozi su
bili svesni da ukoliko se javi sumnja u dekretiranu prolost, rasulo e zapretiti sadanjici. Kod
svih komunistikih reima o negovanju istorijata partije i ideologije starali su se posebni organi
i nauni instituti.
Slabljenje klasinih komunistikih sadraja teklo je sporo i mukotrpno i bilo praeno istkama
u vrhu. Osim toga, sve do polovine 1960-ih relativno visoka stopa rasta proizvodnje,
produktivnosti i rast standarda su kod mnogih zamagljivali potrebu promena. Na jaanje
prilino rairene svesti o autentinom pravcu razvoja samoupravnog socijalizma, koji ne treba
menjati ve samo korigovati, uticao je duh vremena i meunarodnog okruenja. Posle pobede
nad faizmom Sovjetski Savez je bio na vrhuncu svog meunarodnog ugleda, a u Evropi su bile
snane kritike kapitalizma od hriansko demokratskih do socijalistikih. Nekoliko godina
kasnije vie od treine sveta bilo je pod socijalistikim reimima, a kritika leviarska strujanja
i snane komunistike partije bile su pretnja i razvijenom kapitalizmu. Ubrzano oslobaanje
Treeg sveta od kolonijalizma takoe je vie odgovaralo levici nego metropolskom kapitalizmu.
Iznenadno odvajanje Jugoslavije od lagera pojaalo je zanimanje za Tita na Zapadu.
Samoupravljanje je dugo bilo moderna ideja, koju su samo ortodoksni buroaski liberali i
konzervativci smatrali prividom, dok je za razne reformistike struje bila zanimljiva. tavie,
jedno vreme je samoupravna retorika bila osnova leviarske kritike staljinizma na Zapadu, a
jugoslovenski reim bio je ivi dokaz mogunosti otpora. Zato bi bilo krajnje jednostrano tvrditi
da je jugoslovensko samoupravljanje za vreme Tita bilo anahrono ili ispod duha vremena. Kod
liberalnih struja u lageru, zatim kod reformistike levice u razvijenom kapitalizmu, a naroito u
Treem svetu, Titov reim bio je privlana verzija harizme razuma. Uloga voe kao probojnog
simbola sistema nije bila mala. Distanca od lagera je jugoslovenskom reimu i voi pruala
dodatnu atraktivnost i zagonetnost. Titovu spoljnu politiku, koja je postala vana komponenta
ekonomskog razvoja zemlje, ponajmanje je pritiskala ideologija. Zahvaljujui nesrazmerno
visokom ugledu zemlje u odnosu na njen stvarni znaaj, obezbeivani su strana pomo i krediti,
ali je preterani ugled u odreenoj meri bio i konica reformi. Jugoslovenski socijalizam se
reformisao pod uticajima unutranjih kriza i spoljnih pretnji, a ugled u svetu, koliko god bio
pragmatiki korien, snaio je svest o izuzetnosti i jaao konzervativizam komunistike elite.
U razvijenom socijalizmu je postvarenje harizme revolucije svuda iziskivalo racionalizaciju i
birokratizaciju kao preduslov modernizacije. Posle 20. kongresa KP SSSR-a svi socijalistiki
reimi su se okrenuli u tom pravcu, ali je ovaj kurs u pogledu racionalizacije uprave (slabljenja
nadmoi partije) zaostajao iza potreba predvidljive modernizacije. Nauno tehnoloki
imperativi bili su stalno nesporni, ali je odbir kadrova bio nemodernizacijski. Vizija besklasnog
drutva pokuavala se spojiti sa zahtevima nauno-tehnoloke revolucije i sprovesti uz pomo
klasine politike kulture boljevizma. Na odreenom stupnju razvoja sredstva su postala
konica daljeg razvoja, obelodanjujui unutranju protivrenost harizme razuma, kljunog
obrasca pravdanja vlasti u socijalizmu.
U svim socijalistikim reimima ideologija je saimala preterano ambiciozne integrativne
zadatke koji su inae u reimima sa podeljenom vlau bili raspodeljivani izmeu razliitih
manje ili vie nezavisnih ustanova (drava, partija, crkva, sekta, sindikati, potkulture itd.). U
socijalizmu je ideologija mirila utopijsko i mogue, ostvarljive i eshatoloke ciljeve, racionalni i
86
harizmatski autoritet, ubeivanje i prinudu. Uz to je u Jugoslaviji ideologiji pripao i sloeni
zadatak bratimljenja razliitih nacija i neravnomerno razvijenih oblasti. Trebalo je katkad lomiti
i feudalne plemenske otpore. Jedinstvena ideologija bila je poluga stvaranja drave
ujednaavanjem razliitog naslea od osmanskog do austrougarskog. Harizma razuma oliena u
prosvetiteljskoj i ujedinjavajuoj ulozi partije i njenog elnika, sa manje ili vie uspeha, na
Balkanu je lomila raznolike arhaine otpore modernizaciji. Razgradnja konzervativnog naslea
neretko je morala biti autoritarna. Pored partije, u njoj je uestvovala i armija. Sprovodili su je
partijski kadrovi istekli iz istih sredina, sirove i surove naravi otvrdle u ratu. Prosveivanje je
shvatano kao oslobaanje, sredinje vrednosti bile su herojske, a grobovi palih boraca mesta
zaveta (uvrenja lojalnosti) da se nee posustati u borbi neprestanoj. Pomenuti zadaci
preplitali su se, proimali i podrazumevali u optim ideolokim stavovima, u organizacijama se
postvarivali i manje ili vie otuivali od izvornog smisla (propaganda na selu pretvarala se u
prinudno razvlaivanje, a ubeivanje u nareivanje i hapenje). Ideologija je neutralizovala
verske, nacionalne i imovinske suprotnosti, mirila raskoni ceremonijal vrha i asketsko ratno
drugarstvo, puritanstvo komunista i opori karijerizam. Na delu je bila preterana koncentracija
integrativnih funkcija u jednoj ustanovi i njenoj racionalistikoj ideologiji na koju je nekada
mogla da pretenduje samo razvijena hijerokratska crkva. Trajni partijski monopol, bez dodatnih
i pravovremeno razvijenih osiguraa, tj. alternativnih neideolokih integrativnih sredstava
(nezavisno sudstvo, sindikati, dezideologizovana vojska), pokazao se hazardnim jer se posle
uvoenja viepartijskog sistema naglo pojavio vakuum integracije. Slom dekretirane
komunistike slike istorije stvorio je niz novih eksplozivnih iskljuivosti.
Prikazano pravdanje vlasti po obrascu harizme razuma, optereeno tradicionalnom politikom
kulturom, bilo je ideoloko pokrie modernizacije jugoslovenskog drutva druge polovine 20.
veka. Tekovine nepotpune modernizacije jesu pokazatelj istorijske funkcije komunistike
ideologije. U ostvarenju modernizacije centralizam je neretko bio nuna mera i uslov planske
politike. Iskustvo kontinentalnog klasinog i prosveenog apsolutizma moda je najbolji dokaz
za to. Pruski apsolutizam, ali i francuski i panski, uspeli su da svladaju lokalni regionalizam,
integriu vojsku i dravnu upravu. U vienacionalnim dravama modernizacijska uloga
centralizacije i vladarskog apsolutizma bila je jo upadljivija. I ovde je iskustvo Austrije iz
druge polovine 18. veka (Marija Terezija i Jozef II) najslinije zakasnelom balkanskom
ujedinjenju. Jozef II je pojaao centralizaciju uprave, otklonio ostatke staleke drave, sebe
proglasio za slugu drave, uveo opte dravno graansko pravo, oslobodio seljake, osigurao
ravnopravnost konfesija i odvojio crkvu od drave. Dvorski sistem vladanja nasilno je
zamenjen birokratskim, a udeo plemstva i crkve u politici bitno su smanjeni. Revolucija
odozgo, kako su je izvodili Napoleon, Bizmark i Staljin, gde su vojska i drava postajale velike
kole, koje su pripremajui zaostalo seljatvo za rat nuno ga i prosveivale, u socijalizmu bila
je agens krupnih promena. Autoritarna modernizacija nosila je u istonoevropskim zemljama
peat militarizma. Isak Dojer je Crvenu armiju nazvao jedinom velikom pravom partijom
revolucije, jer je u socijalizmu vojska, pored partije, bila glavni sprovodnik drutvenih
preobraaja. Zbog stalnog oslonca na vojsku socijalistike voe nikada se nisu liavale epiteta
borca. U Jugoslaviji je revolucija odozgo nastavljena i posle raskida sa Sovjetskim Savezom.
Dekretima partije ubrzavani su drutveni procesi, planski i jedinstveno, naravno ne bez lutanja,
perioda stagnacije i izline represije.
U Jugoslaviji se s vrha nametana politika kultura nalazila u sloenim odnosima meusobnog
uticaja sa drugim iniocima modernizacije (pragmatine politike potrebe, privredna i kulturna
tradicija, geopolitiki poloaj zemlje itd.), pa se njen uticaj ne moe izolovati iz sloenijeg
deterministikog spleta, ve samo prouavati u sklopu celovitih procesa razdvojenih na manje
ili vie samostalne faze. I u sreditu socijalistike modernizacije je racionalizacija, tj. proces
unoenja predvidljivih sadraja i postupaka u neku delatnost. Ona je, meutim, neravnomerno
prodirala u pojedine segmente drutvene organizacije. Njen uinak je svakako najupadljiviji i
najtrajniji u posvetovljavanju i irenju obrazovanja kao najvanijeg kanala vertikalne drutvene
pokretljivosti. U oblasti privrede razvoj je bio neravnomerniji iako je stopa rasta i
produktivnosti bila u usponu. Jo su upadljivija kolebanja u afirmisanju specifine pravne
87
racionalnosti, koja se ispoljava u nezavisnom sudstvu i samostalnosti pravnog formalizma.
Imperativ klasne pravinosti, koji je komunistika ideologija prihvatila iz duboke evropske
prirodnopravne struje, vie se izgleda kosio sa racionalizacijom u privredi i pravu, nego sa
predvidljivou u ostalim drutvenim delatnostima. U relativno samostalnoj i
institucionalizovanoj politikoj delatnosti tee je izdvojiti univerzalno jezgro racionalizacije, jer
je celishodnost politikih ustanova odreena karakterom drutvenih protivrenosti i snagom
naslea (viepartijski reimi su na Balkanu vie donosili haos i stagnaciju nego reimi
nepodeljene vlasti, dok bi verovatno u konstitucionalno zrelijim sredinama uinak bio obrnut).
Uvek je tlo razvijenijih drutava posle Drugog svetskog rata bilo zona mira i stabilne podeljene
vlasti, a tlo nerazvijenih poprite diktature i lokalnih ratova voenih uz podrku velikih sila
(Peujli 1994, str. 103). Evropska trusna podruja bila su podlonija autoritarnim nego
reimima podeljene vlasti. Gledita koja istiu neuspelu modernizaciju socijalizma polaze od
njegove genetske greke i osuenosti na stagnaciju. Time se modernizacija neosnovano
suava i vezuje za liberalnoburoaski obrazac (privatna svojina i podeljena vlast), to je
svojevrsna neistorina sholastika koja previa periferni eksploatisani poloaj nerazvijenih i
njihovu skromnu demokratsku kulturu kao nuni okvir razvoja. Realistinija su gledita koja
govore o nepotpunoj i ogranienoj modernizaciji, ije sastavnice treba ralaniti i svaku
ponaosob ocenjivati. Odnos modernizacije i nepodeljene vlasti isuvie je sloen da bi se olako
sveo na formulu potpune nespojivosti. Dijalektiki posmatrano, kod preispitivanja racionalnosti
politike kulture nerazvijenih opravdanije je tragati za odgovorom u kojoj se meri, s obzirom na
sloenost istorijskog trenutka i realne mogunosti, otilo u pravcu demokratizacije, a da ova
nije podstakla neprogresivne drutvene sukobe. Uprkos autoritarnosti, jugoslovenski
socijalizam se u ovom pogledu dugo osvedoavao kao racionalna federativna dravna
tvorevina. Kada se, uz to, ima na umu i drutveno-ekonomska strana demokratizacije, koja se
najie ispoljava u vertikalnoj pokretljivosti drutvene strukture posredstvom ujednaavanja
pristupa obrazovanju, lake je shvatiti nemali modernizacijski potencijal jugoslovenskog
socijalizma.
Najee se kao pokazatelji socijalistike modernizacije pominju centralistika
industrijalizacija, urbanizacija i prevazilaenje periferijskog polukolonijalnog statusa u
meunarodnoj podeli rada. Jo od Napoleona je, tzv. revolucijom odozgo, vojska snano
ubrzavala drutvene promene i na bajonetima irila Evropom prosvetiteljstvo. Napoleon i
Staljin su verovatno najbrutalniji evropski modernizatori. Jo je kritini Dojer uoio da se
Staljin ne bi mogao odupreti neizbenoj faistikoj agresiji bez intenzivne industrijalizacije i
kolektivizacije sprovedene 1930-ih. I Hobsbaum je prihvatio ovu pretpostavku. Kolektivizirana
privreda sa brojnim mainsko traktorskim stanicama postala je velika kola koja je seljake
pripremila za mehanizovani rat. Magacioniranjem hrane i sirovina spaeni su gradovi od gladi,
a industrija od paralize u vremenu kada je drava ostala bez itnica. Brzo podizanje nivoa
obrazovanja pruilo je Crvenoj armiji obilan rezervoar kolovanih ljudi od kojih je mogla
stvarati oficire. Da je Rusija kojim sluajem zapoela intenzivnu modernizaciju samo nekoliko
godina kasnije, moglo joj se lako dogoditi da umesto pobede doivi poraz (Deutscher, 1977, str.
474). I jugoslovenska modernizacija tekla je odozgo po sovjetskom obrascu stvaranja
industrijskog potencijala kao osnove nezavisne spoljne politike i dravne samostalnosti. Na
Balkanu bi ekonomski nerazvijena zemlja u vojnom i privrednom pogledu bez sumnje bila i
diplomatski manje ubedljiva i ne bi mogla postati osnova stabilnosti regiona. Titova lina uloga
u ovom procesu je znaajna jer se u nekim prelaznim trenucima pokazao kao nedoktrinaran. U
njegovoj politici stalno se preplitala revolucionarna marksistika vizija pravednog drutva sa
tenjom za nezavisnim dravnim razvojem izvan patronae Sovjetskog Saveza i lagerski
shvaenog proleterskog internacionalizma. Kombinaciju pragmatizma i ideoloke postojanosti
spajala je tenja za snanom dravom bez koje nema samostalnog razvoja.
Industrijska modernizacija svuda je na evropskom kontinentu zahtevala osim prostranog
ujedinjenog trita, i dravni centralizam olien u neprikosnovenom autoritetu vladara. Snana,
prostrana i jedinstvena balkanska drava bila je moderna ideja koju su komunisti primili u
naslee od srpske socijaldemokratije. Poetkom 20. veka srpski socijaldemokrati uoili su da se
88
ni razvoj ni nacionalno pitanje ne mogu reiti ratom niti stalnim unutranjim podelama
balkanskog prostora koje obnavljaju sukobe i revanizam. Njihova naelna vizija bila je
moderna integracija to veeg prostora u privrednom, monetarnom, i konano federativnom
obliku. Shvatanje etniki izmeanog Balkana kao nedeljive celine pripadalo je modernim
pravcima evropske misli i temeljilo se na demokratskom pravu naroda da odluuje o svojoj
sudbini (Stojanovi 1994, str. 303). Vie je razloga to se kod Tita zamisao nedeljivog
jugoslovenskog prostora uvrstila prilino rano: (1) iz rata je iziao sa oreolom prvog
antifaistikog gerilca Evrope i armijom od blizu 800.000 ljudi, koja je u ekspanzivnom
zamahu prodrla na teritorije susednih zemalja. Teritorijalno dravne pretenzije mu nisu bile
skromne, pa je Staljin morao da obuzdava ekspanziju Jugoslovenske armije; (2) nakon
odvajanja od SSSR-a i zaokreta ka politici nesvrstanosti Tito, uprkos stalnoj pacifistikoj frazi,
nije gajio iluzije da svetski poredak garantuje jednakost meu narodima. Bio je uveren da
vazalni poloaj nerazvijene drave moe izbei samo iri industrijski razvijeni prostor sa
nezavisnom oruanom silom i jaanjem meunarodnog ugleda; (3) na Jugoslaviju je gledao kao
na lino ivotno delo i bio neobino zainteresovan za njeno ouvanje.
Ve je uoeno da se modernizacija odvijala na trusnom prostoru optereenom raznovrsnim
sukobima. Kao i svaki vienacionalni prostor optereen tekom prolou i Balkan je bio
osetljiv na podele, spreman na integraciju, ali i eksplozivan. Re balkanizacija i danas ima
negativnu konotaciju jer potie iz oznake nesreenog rezidualnog prostora koji je bio deo
Turskog i Austrougarskog carstva u kom su formirane brojne nezavisne dravice. U nemakom
jeziku koristi se termin skup malih drava (Kleinstaaterei). Bio je to geopolitiki nedefinisan
prostor, zakasneo u razvoju nakon raspada imperija u ijem je sastavu dugo bio, ali bez jasnog
spoljnopolitikog oslonca (za razliku npr. od panije, Portugalije i Belgije koje su stalno bile u
interesnoj sferi zapadnih sila). Sloena sukobljavanja iziskivala su naroitu nadnacionalnu
ideologiju, ali i umenog vladara. Osobenost prostora i haotini neprogresivni sukobi nametnuli
su, dobrim delom, autoritarne obrasce modernizacije odozgo. Razbijanje konzervativne
balkanske tradicije, slom monarhizma i dvorske poltike u apolitinom seljakom okruenju i
senci pretorijanske opasnosti, teklo je u institucionalnim obrascima nepodeljene prosvetiteljske
komunistike vlasti. Ipak autoritarni okvir modernizacije nije prisutan samo kod nerazvijenih.
Ralf Darendorf (Dahrendorf) je provokativno tvrdio da je nacionalsocijalizam nepovratno
razorio politiku kulturu vilhelmovskog carstva i uvoenjem rasne jednakosti sunarodnika
suzbio uticaj aristokratije. Reju, faizam je ukidajui feudalne staleke ostatke na brutalan
nain krio put ka savremenom drutvu (Dahrendorf 1968, S. 442). Faizam, kao
antiaristokratski spoj tehnike i arhainog rasizma je, dodue, ruio ostatke nemakog
feudalizma, ali se po modernizatorskom potencijalu ne moe porediti sa socijalizmom. Rasizam
ne moe biti modernizacijski. U socijalizmu je nepodeljena vlast bila u slubi prosvetiteljskih
ciljeva, u ijem je jezgru bio autoritet razuma, a ne magija krvi i rase.
U Jugoslaviji je centralizacijom zapoeti privredni uspon 1950-ih bio izrazit, sa jednom od
najviih stopa rasta u svetu. Stopa rasta industrijske proizvodnje u periodu 1953-1965. iznosila
je 12,7% godinje, a u periodu 1972-1981. 6%, a udeo poljoprivrednog stanovnitva je sa 80%
iz 1938. opao na 28% u 1984. godini (Peujli 1994, str. 59-61). Ugled zemlje i njenog voe u
svetu bili su daleko iznad njene moi, ne samo otuda to je Jugoslavija bila strateki vaan
jeziak izmeu blokova, nego i zbog neobino aktivne i vete politike kojom je drava postala
predvodnik ireg kruga nerazvijenih zemalja. Od predratnog statikog polupismenog
stagnantnog drutva evropske periferije, u kojoj je gotovo polovina celokupne industrije
pripadala strancima (Obradovi 1994, str. 35-46), stvorena je srednje razvijena evropska
zemlja. Industrijska proizvodnja je 1970-ih u odnosu na predratni period porasla 5 puta,
proizvodnja elektrine energije 25 puta, nepismeno stanovnitvo starije od 10 godina je sa
49,2% iz 1931. palo na 15% u 1971. godini. Samostalnost socijalistike Jugoslavije bila je
daleko vea nego predratne. Krajem 1930-ih strani kapital je kontrolisao najznaajnije
privredne grane (npr. petroleja 99,5%, elekt. Energije 94%, rudarstva 82% itd.). (Obradovi
1995, str. 197). Poto je Jugoslavija bila svedena na polukolonijalni status vodee grupe, kako s
razlogom zapaa Dedijer, nisu mogle da izrade plan industrijalizacije sve i da su htele. KPJ je
89
1945. nacionalizovala inostrani kapital i opredelila se za model samostalne eksploatacije
sirovina i unutranju akumulaciju bez stranih ulaganja. Primana je pomo bez ustupaka, a
kasnije su uzimani krediti. Privredni rast je ubrzao drutvenu pokretljivost, pa se Jugoslavija
1960. po tome sasvim pribliila visokoindustrijalizovanim i visokopokretljivim drutvima
(Mili 1996, str. 183). Izmeu 1939. i 1957. uetvorostruen je broj studenata, nije postojao
nijedan tip srednje ili visoke kole koji bi bio nepristupaan bilo kom sloju, a uee omladine
iz osnovnih manuelnih slojeva na univerzitetima se iz godine u godinu apsolutno i relativno
uveavao (Mili 1996, str. 262, 283). Socijalistika modernizacija tekla je u znaku rasta
ivotnog standarda, burnog razvoja kolstva i prosveivanja, civilizovanja seljakog drutva i
balkanske arije, relativno skromnog kriminala u odnosu na svetske razmere i dozirane
politike liberalizacije.
Poput svake aktivne politike modernizacije odozgo, i jugoslovenska je bila podsticana
ideolokom mobilizacijom i traila personifikaciju predvodnika promena. Titova harizma bila
je olienje jedinstva drave i partije, zatim nadnacionalnog jedinstva konfesionalno i etniki
arolike zemlje, ali i modernizacijskih uspeha nove drave. U ratu osvedoena, a zatim
smiljeno jaana i spontano odravana harizma razuma Josipa Broza, koji je uivao i zavidan
ugled u svetu, 1960-ih dokazivala se privrednim uspesima, meunacionalnom trpeljivou,
modernizacijskim tokom i snanom drutvenom pokretljivou. Titov autoritet je u svakoj fazi
razvoja bio vaan posrednik i podsticaj ovih promena. Komunistika politika nije bila goli
pragmatizam vlasti ve je, noena harizmom razuma bila u slubi prosveene i dugo moralno
nadmone zamisli besklasnog drutva.
Pomenuti ekonomski pokazatelji najee se omalovaavaju isticanjem presudne uloge strane
pomoi u privrednom rastu, i potcenjivanjem donekle samostalnih unutranjih inilaca. Danas
je najlagodnije rei da je socijalizam bio genetski nerentabilan. Poreenje privrednog razvoja je
sloen postupak jer privredni rast zavisi od razliitih oblika nasleenog ili nametnutog
monopola u trgovini, proizvodnji i eksploataciji malih i nerazvijenih zemalja, a zaostajanje u
razvoju je takoe rezultat razliitih neekonomskih inilaca (vazalni polukolonijalni poloaj,
stalni ratovi i razaranje i sl.). Zato je neistorino porediti ekonomski napredak razvijenih
zemalja sa nerazvijenima, koje su neretko prinuene na vazalni poloaj i ustupke. Osim toga,
privredni razvoj ovih potonjih je daleko zavisniji od okruenja nego to je sluaj kod razvijenih,
pa otuda i vie zavisi od vetine elite da se cena razvoja to manje plati ustupcima. Ekonomski
razvoj jugoslovenskog socijalizma je zbir domae radinosti, organizacije proizvodnje, ali i vete
spoljne politike. Ove komponente se ne mogu razdvajati jer kod malih zemalja nije mogua
privredna autarkija. Rast ili stagnacija ekonomije poluperifernih evropskih drava u kojima su
delovali socijalistiki reimi nije pokazatelj efikasnosti ili neefikasnosti socijalistike
ekonomije, jer je startna pozicija ekonomskog razvoja prilikom ustolienja socijalistike vlasti
bila prilino niska. Ne moe se ekonomska produktivnost ili neuspenost socijalizma meriti
iskustvom male nerazvijene zemlje (Jugoslavije, Bugarske itd.). Kao to ni dokaz ekonomske
nadmoi kapitalistikog modela razvoja ne mogu biti periferne vazalne banana republike. Za
to mogu biti primer veliki, relativno autarkini sistemi (SAD, SSSR, NR Kina), premda i ovde
treba imati na umu razliitu startnu poziciju razvoja. Privredni razvoj malih zemalja je daleko
vie upuen na vetinu politike da koristi i izvlai pomo razvijenih sa to manje ustupaka.
Modernizacija je ovde dobrim delom zavisila od vetog manevra u spoljnoj politici i
racionalnosti ulaganja steenih sredstava. Ekonomska i politika sastavnica privrednog razvoja
socijalistike Jugoslavije su nerazdvojive, uzajamno su se proimale kao rezultat neponovljivog
meunarodnog poloaja zemlje kao jezika izmeu blokova i politike vrha, koja je pukotine
izmeu blokova neobino veto koristila, izvlaei zatitu i pomo bez ustupaka. Najvea
ekonomska i vojna pomo dobijena je izmeu 1949. i 1961. godine, i to od SAD, jer je za
Zapad bila vana jugoslovenska ekonomska sigurnost kao osnova nezavisnosti Jugoslavije.
Osim toga, Tito je bio znaajan kao potencijalni virus lagera, koji e ostale zemlje zaraavati
tenjom za nezavisnou. SAD nisu traile politike ustupke (viepartijski sistem, vojne baze)
jer im je bilo vanije da Jugoslavija ostane nezavisna. Tako je npr. od sredine 1949. do sredine
1955. ukupna amerika pomo FNRJ (krediti, subvencije) iznosila oko 600 miliona dolara, a
90
vojna pomo otprilike isto toliko. Od toga je vraeno svega 55 miliona dolara. Bila je to niska
cena koju su SAD platile za jednu vanu i uspenu fazu svoje posleratne politike u Istonoj
Evropi (Campbell 1967, p. 28-29). Jedva da je potrebno dodati da je pozicija izmeu blokova
(izvlaenje pomoi bez ustupaka) davala naroitu boju jugoslovenskoj modernizaciji i
mogunost da relativno samostalno odreuje njene ekonomske i politike tokove. ilas pie da
je Tito u ovom periodu pokazivao neobino visoku diplomatsku elastinost o emu svedoi i
njegova potonja zapaena uloga u svetskoj politici. Ovde nije neophodno detaljnije razmatrati
visinu i oblike politiki steene strane pomoi, ve samo uoiti da je gipka diplomatija vana
sastavnica modernizacije malih i nerazvijenih zemalja i znaajan pokazatelj politike kulture
vrha. Po sebi se razume da dugoronije modernizacije nema bez dravne samostalnosti i
spreavanja meanja sa strane.
Prikazani sadraji politike kulture bili su vani idejno-ideoloki podsticaj, ali i prepreke
komunistike modernizacije. Osnovna protivrenost ovde je objanjena pojmom harizme
razuma. Istorino korienje ovog pojma pretpostavlja razdvajanje faza u kojima je
komunistika politika kultura podsticala modernizaciju od onih kada je poela da je blokira.
Dravni centralizam i rukovodea uloga partije (centralizacija politikog autoriteta) su u
periodu ubrzane industrijalizacije bili neophodni regulatori razvoja. Idejno jedinstvo partije,
liene frakcija, takoe je bilo vana pretpostavka ovih mera, ali i uvrenja jedinstva
vienacionalne drave optereene genocidnom prolou. Pri tome uvek valja imati na umu i
politiku kulturu okruenja. U ovom pogledu je jugoslovensko samoupravljanje dugo bilo
zanimljivo evropskoj levici, koja je opet bila priznata alternativa u politikoj kulturi epohe
bipolarnog sveta. Po slobodama u kulturi Jugoslavija je prednjaila ispred lagera, a inteligencija
je mogla polemisati sa partijskim radnicima. Po svemu sudei vremenom je nepromenjena
uloga partije postala smetnja novoj viziji decentralizovane drave raajui, ali i razreavajui
nove oblike neprogresivnih sistemskih sukoba. Prilino veto i uspeno izvedene istke nisu
suzbile osnovne izvore sukoba, a nepromenjena nadmo partijskog nad dravnim pravom sve
vie je otkrivala slabosti klasine jednopartijske integracije u viestruko diferenciranom drutvu
razvijenog socijalizma. Neizmenjenoj monopolskoj komunistikoj ideologiji slabile su osnovne
funkcije: motivisanje i pokretanje na aktivnost, odreivanje prioritetnih vrednosti, usklaivanje
aktivnosti i prepoznavanje javnog neprijatelja. Kao to je posle 2. svetskog rata prodor
marksizma u nerazvijene zemlje (Kina, Kuba, Vijetnam, afrike i latinoamerike zemlje)
ubrzao kraj klasinog kolonijalizma, tako je i krajem 1980-ih ne manje subverzivna po
socijalistiku politiku kulturu (njenu diferenciranu drutvenu strukturu i obrazovanu
populaciju) bila agitacija za ostvarenje ljudskih prava. Centralni problem politike
modernizacije je, po Ejzentatu (Eisenstadt), sposobnost sistema da se prilagodi zahtevima koji
se menjaju, da ih apsorbuje razvijajui odreene mehanizme i da suoen stalno sa novim
zahtevima i oblicima politike organizacije obezbedi vlastiti kontinuitet. Kapitalizam je 1968.
integrisao radikalne leviarske studentske i radnike proteste u sistem, ali socijalizmu to nije
uspelo sa obnovljenim liberalnim virusom, tj. zahtevom za politikim pluralizmom i
potovanjem prava pojedinca 1980-ih. Evropski socijalizam je odolevao sve dok unutranje
slabosti Sovjetskog Saveza, pojaane smelom i hazardnom politikom vrha nisu izazvale
uruavanje lagera, a time i Jugoslavije kao njegove politike periferije. Sa propau evropskog
jednopartijskog socijalizma nisu iezle sve tekovine njegove nepotpune modernizacije.

91
VI

TITOVA NACIONALNA POLITIKA

Najoptije govorei, Titova nacionalna politika je jedna verzija zamisli Balkana kao nedeljive
dravne celine. Re je o modernoj i demokratskoj ideji koja se poetkom 20. veka pod uticajem
austromarksizma jasnije uobliila kod srpskih socijaldemokrata i panslavistikih hrvatskih i
slovenakih struja u Austro-Ugarskoj. Raznolike verzije ujedinjenog Balkana spajalo je
nastojanje da se izradi snana jedinstvena drava koja bi bila kadra da od velikih sila zatiti
srodnu grupu manjih junoslovenskih naroda. Iskuenja koje je ova zamisao prola od nastanka
do danas vie svedoe o politikoj kulturi i vetini snaga koje su je podupirale i suzbijale, nego
o njenoj imanentnoj neupotrebljivosti ili anahronosti.

Titova nacionalna politika je u savremenoj srpskoj renacionalizovanoj istoriografiji i

kolektivnom pamenju rastumaena kao antisrpska. Novi nacionalni sklop kastriranja Titove
harizme javio se jo krajem 1980-ih godina. Nova hegemona epohalna svest jo 1989. izmenila
je kriterije normalnosti dravnih celina. Dok je ujedinjenje Nemake 1990-ih shvaeno kao
normalno ponovno ujedinjenje, u istom periodu raspad Jugoslavije shvatan je u svetu preteno
kao prirodni izraz vekovnih nacionalnih istorijskih tenji, kao uspostavljanje normalnosti koja
je razbijena 1918. ili 1945. Jedva da je potrebno dodati da podjednaka normalizacija nemakog
ujedinjenja i raspada Jugoslavije predstavlja naruavanje glavnih meunarodnih dogovora iz
druge polovine 20. veka postignutih na temelju antifaizma. Meunarodna potvrda raspada
Jugoslavije pustila je duh iz boce, jer je nacionalizam legalizovan.

Period proveden u Jugoslaviji nacionalisti u novim dravama zapadnog Balkana danas tumae
kao doba nacionalne i ideoloke porobljenosti. Kriteriji istorijske normalnosti iz temelja su
izmenjeni.U prvi plan izbila je iskonstruisana napetost izmedju jugoslovenstva i nacionalne
drave. Za nosioce prvog proglaeni su stranci (katolici u srpskom ili komunisti u hrvatskom
revizionizmu). Odbacivanjem jugoslovenstva kao ideje nametnute spolja spontano se
normalizuju razne nacionalistike struje, sve do kvislinkih i faistikih. Ovo je katkad
otvorena, a katkad latentna namera prerade istorije. Markiranjem novih kljunih sudbonosnih
unitarnih katastrofalnih taaka (1918. i 1945.) automatski su rehabilitovani kao patriotski do
jue stigmatizovani ovinistiki zaokreti. Istorija Jugoslavije odvaja se od istorija njenih nacija,
a ovi tokovi prikazuju se kao asimetrini i nesreno izmeani paralelni, ali radvojeni istorijski
procesi. U poredjenju sa toboe nesreno proputenim ansama stvaranja nacionalnih drava jo
krajem 1.svetskog rata Jugoslavija ispada kao unazadjujua tvorevina. To je bila toboe
paternalistika drava lane nacionalne jednakosti. Druga revizionistika struja tvrdi da
nezavisnost Jugoslavije ni nakon 1945. nije bila spontana, ve iznudjena hladnim ratom. Bio je
to navodno protestantizovani boljevizam bez ire vizije razvoja, samoupravljanje je bilo puki
odgovor SSSR-u, a ne deo epohalne svesti 20 veka. U istom sklopu nesvrstanost se prikazuje
kao antizapadna spoljna politika, a ne kao samostalni uspon zemlje ka svetskom ugledu. Hladni
rat je, po ovom tumaenju, bio jedini garant labilne nezavisnosti Titove Jugoslavije, koja se
nuno raspala sa njegovim nestankom, a hazardna politika nacionalistikih elita, toboe, tu nije
bila presudna. U celini uzev, propast Jugoslavije i razvijenog socijalizma ispada kao nuna
istorijska pobeda prava nad nasiljem, prirodnih nacionalnih drava nad vetakim
vienacionalnim tvorevinama. Normalizovani nacionalizam je u novom poretku seanja
izmenio i vrednovanje vienacionalne Jugoslavije. To vie nije dravna zajednica srodnih
naroda, ve nasilna i vetaka tvorevina. U tom sklopu i njen prvi vladar A.Karaorevi
shvaen je kao rtva protivnika neprirodne drave, a drugi vladar,Tito, kao delat njenog
najbrojnijeg naroda. Preraena martirologija je moralna osnova novog revizionizma.
92
U savremenim revizionistikim tumaenjima nevano je to to je pod neposrednim ili
posrednim Titovim uticajem veliki deo Balkana gotovo pola stolea opstajao kao jedinstvena
dravna celina. Celishodnost Titove politike i njegovog linog uinka moe se pouzdanije
oceniti samo u sklopu ire istorijske celine koja obuhvata razdoblje pre i nakon nestanka drave
kojoj je bio na elu. Drugim reima, ovde trebalo bi uoiti procese koji se ne sastoje samo od
vidljivih zbivanja ve i dubinskih struktura dugog trajanja koje se na odreenim takama
raspadaju. Titova nacionalna politika ne da se razumeti bez istorijata meunacionalnog
sukobljavanja na Balkanu koji su ovaj prostor optereivali razliitim oblicima potisnute ili ive
tradicije. Tradicionalizovane meunacionalne napetosti i zbliavanja na Balkanu bi, u
Brodelovom smislu, valjalo razloiti na procese kratkog i dugog ritma. Istoriju dugog vremena
u ovom pogledu ine tenje balkanskih naroda za nacionalnim osloboenjem od hegemonih
velikih sila. Htenja su se izraavala u obliju politike vrednosti i politike kulture koja se dugo
nije menjala jer je bila izraz haotinog i nestalnog prostora optereenog ratovima i
nedefinisanim interesima velikih sila. Parola Balkan balkanskim narodima, pod kojom su se
dodue krile raznovrsne i oprene tenje, najbolje izraava bit gotovo dva stolea dugog
procesa zakasnelog sazrevanja balkanskih nacija. Neto ue vremensko razdoblje, ili tzv.
srednje vreme, ine hronoloki upola krai procesi idejnog sazrevanja vizije balkanske
federacije u socijaldemokratskoj i boljevikoj misli. U celini ovog razdoblja, koje obuhvata 20.
vek, ritam procesa bio je sporiji i skriveniji od neposredne teme ovog istraivanja, koja se
podudara sa istorijom srednjeg vremena. Procesi ovoga doba ispoljili su se u raspadu velikih
nadnacionalnih carstava (Otomanskog i Austro-Ugarskog), koji nije bio samo posledica rata,
ve i uzrok buduih ratova. Najposle, najui period obuhvata glavna zbivanja i neposrednu
Titovu aktivnost na vlasti u trajanju od 35 godina, koliko je ovaj vladar bio u prilici da procese
ove vrste nadzire i aktivno usmerava. Na ovaj nain razloeno istorijsko vreme moe olakati
razlikovanje trajne tenje (nacionalna nezavisnost), njene politike forme koju joj namee
vreme (unitarna, federativna, konfederalna ili separatistika) i umea vodee linosti da
eljenom sadraju i formi obezbedi trajnost.
Marks je prvi konstituisao prave drutvene modele polazei od procesa dugog trajanja u istoriji
(Brodel 1992, str. 135). Oslobodilake vizije i realni pokuaji usklaivanja meunacionalnih
odnosa junoslovenskih naroda tvorili su proces dugog trajanja. Savremeni balkanski
nacionalizmi nisu tabula rasa, kao to nisu ni ostali oblici evropskih nacionalizama, manje ili
vie mitizirani u herojskoj tradiciji: otpor Jevreja Rimu, vajcaraca i kota Habzburzima i
Plantadenetima, otpor Iraca protiv Engleza itd. Na Balkanu su razliite drutvene grupe
(trgovci, buroazija i nerazvijeni proletarijat) nastojale da stvore dravu koja bi obezbedila
nacionalno osloboenje. Iz ovoga gotovo dvestogodinjeg toka ne moe se istrgnuti Titova
politika i prouavati zasebno jer bi se glavni procesi skratili i neopravdano sveli na manje ili
vie nepovezan skup zbivanja. Mora se zahvatiti celina koja e se ovde omeiti periodom
postojanja dve jugoslovenske drave (1918-1992), a koji se opet poklapa sa krupnim
meunarodnim prekretnicama (Oktobarska revolucija, kraj 1. svetskog rata, s jedne, i slom
sistema evropskog socijalizma i opadanje moi Rusije, s druge strane). Okruenje je nametalo
ritam razvoju meunacionalnih odnosa na Balkanu, ali uz aktivnost domaih politikih snaga.
Interesi velikih sila bili su ne uvek vidljive podzemne strukture, a uticajnost domaih aktera
zavisila je od vetine korienja meunarodnog oslonca i pukotina izmeu velikih sila.
Protivreni spletovi, koji su bili u stanju da skrenu tokove dubljih drutvenih zbivanja (npr.
svetski ratovi), otvarali su prostor uticaju vetih politikih aktera. Udeo linog nije uvek
strukturisan, ve moe biti neorganizovan i delom nepredvidljiv. U sociologiji dogaajnog
Brodel istie neophodnost uoavanja brzih mehanizama u kojima se zbivanja povezuju, a veliki
ljudi izgledaju kao autoritativni dirigenti (Brodel 1952, str. 175-176). Ovde je vano dodati da
se pri objanjenju Titove nacionalne politike koriste razliiti pojmovi koji odgovaraju razliitoj
duini razdoblja, odnosno trajnosti procesa u kojima je njegova linost bila delatna: najdui je
tenja naroda za samostalnom dravom i otuda istekla neposustala oslobodilaka politika

93
kultura, neto krai je boljeviki ideoloki okvir ovog napora, a najkrai proces je usmeravala
osobena zamisao samoupravne socijalistike federacije bez vodeeg naroda.
Ni u prostornom pogledu ueregionalna istorija nije dovoljno obuhvatna celina za prouavanje
balkanskog nacionalizma, ija se osobenost moe uoiti jedino poreenjem sa drugim
kontinentalnim verzijama. U Evropi su se u novom veku razvila dva osnovna oblika poimanja
nacionalne sutine: etniko genealoki i graansko teritorijalni (naper 1996, Smith 1995).
Po prvom shvatanju, koje je u izvornom obliku nemako, nacija je pre svega skup pojedinaca
koje povezuje zajedniko poreklo, kultura i jezik, a nacionalizam je izraz oseanja inferiornosti
jezikih grupa i vraanja mitu koji idealizuje prolost. U drugom, zapadnjako francuskom i
amerikom poimanju nacije prevladavaju graansko teritorijalne komponente: nacionalnost je
vezana za pripadnost dravi, a ne poreklu, a u skladu sa liberalno -prosvetiteljskim
individualistikim vrednostima, nacionalizam je zaokupljen oslobaanjem pojedinca i
kosmopolitski je po namerama. Re je o dubljim idejnoistorijskim polarnim suprotnostima
izmeu nemake romantike i francuskog i engleskog prosvetiteljstva.
kulturna nacija - graanska (dravna) nacija
narod predaka - narod graana
nacija priroda - nacija ugovor
romantika - prosvetiteljstvo
holizam - individualizam.
Pomenuta idealnotipska polarizacija moe se uoiti u diferenciranom pregledu osnovnih
regionalnih arita savremenog evropskog nacionalizma: (1) zapadnoevropski nacionalizmi
(irski problem, pokret za bretonsku i flamansku autonomiju, kotski nacionalizam, baskijski i
katalonski separatizam); (2) balkanski nacionalizmi istekli iz zakasnele reakcije na raspad
Austrougarskog i Otomanskog carstva (nacionalizmi u Jugoslaviji i grko-turski sukob); (3)
srednjoevropski nacionalizmi (slovako-maarski, rumunsko-maarski i eko-nemaki sukob,
kao i nacionalizam novih baltikih republika); (4) istonoevropski nacionalizam (rusko-
ukrajinski sukob); (5) evroazijski krug (sukobi na Kavkazu istekli iz separatizma bivih
sovjetskih republika) (Smith 1995, Hobsbawn 1993). Uprkos vidljivoj sklonosti ka ovinizmu i
sukobima nacija, nacionalnost je jo uvek prilino snaan okvir traganja za identitetom
pojedinca jer zadovoljava ljudsku tenju za ukorenjenou, sigurnou i solidarnou. Izgleda
da ovom okviru jo uvek nisu ozbiljni konkurenti raznolike verzije pannacionalizama,
idejnopolitikih pokreta koji trae nadnacionalno jedinstvo na bazi nekog zajednikog
kulturnog porekla: panturcizam, panslavizam, panafrikanizam, panamerikanizam ili
panevropejstvo. Jedna verzija panslavizma bilo je jugoslovenstvo u razliitim verzijama:
unitarnoj, federativnoj, buroasko-monarhistikoj i republikansko-socijalistikoj. Bila je to
integrativna i defanzivna idejnopolitika tvorevina,iji je manje ili vie uspean uinak bila
kosmopolitizacija izmeanog balkanskog prostora. Istorian uporedni okvir za prouavanje
nacionalnih sukoba mora u svakom regionu i istorijskom razdoblju razlikovati u dravotvornom
pogledu vie ili manje uspene nacije. U prve spadaju nacije i narodi sa duom dravnom
tradicijom (Kastiljanci, Englezi, veani, Rusi, Poljaci, Maari, Srbi itd.), a u druge mahom
manje nacije sa zakasnelom ili neuspelom dravnom emancipacijom (Baski, Katalonci, Velani,
Bretonci, Korzikanci, Ukrajinci, Tatari, Hrvati, Muslimani itd.) (Smith 1955. p. 60-61). Od 18.
veka, verske ratove postupno zamenjuju nacionalni sukobi, napetost izmeu manjih i veih
nacija primala je razliite oblike prikrivenog ili otvorenog hegemonizma. Tokom istorije u
Evropi su se pojedinci i drutvene grupe na istom prostoru oseali pripadnicima razliitih
kulturnih, kolektivnih, regionalnih i ideolokih identiteta: hrianin, pravoslavac, Jugosloven,
Srbin, Hercegovac i sl. Manje ili vie skrivena, nacija je uvek stajala u pozadini, a bez
oivljavanja prolosti nije se mogla utemeljiti.
Snaga i trajnost meunacionalnih sukoba, kao i obrasci njihovog reavanja, u razliitim
evropskim regionima zavisili su od vie inilaca: (1) karaktera i stupnja etnike izmeanosti
(verska, jezika, kulturna i rasna arolikost, odnos veinskih i manjinskih nacionalnih grupa),
(2) stupnja institucionalizovanog reavanja meunacionalnih sukoba ili njihovog
neutralizovanja: postojana drava omeenog prostora (snane drave koje stoleima kontroliu
94
isti prostor) i nestabilna zemljotresna podruja bez dravnopravne tradicije nastala raspadom
vienacionalnih imperija u kojima se lake oivljavaju revanizmi, (3) sposobnosti politikog
vrha da privremeno ili trajno neutralizuje arita meunacionalnih sukoba: korienje
kosmopolitiskih, internacionalistikih ili nacionalistikih ideolokih sadraja, ratniko
oslobodilaka ili trgovako kompromisna politika kultura i s njom povezan obrazac
kultizacije vladara, preovlaujui verski ili svetovni, etniki ili graanski tip kulturno
nacionalnog identiteta, monopolska integrativna ideologija (koja posle raspada ostavlja
eksplozivnu prazninu integracije) ili skup razliitih komplementarnih integrativnih obrazaca.
Meuuticaj pomenutih optih inilaca tvori sloeni determinizam meunacionalnih odnosa u
kom je,zavisno od prostornog i vremenskog segmenta, prisutna razliita srazmera izmeu snage
zateenih struktura i aktivnih probojnih subjekata (politike). U ovom pogledu postoje u Evropi
relativno stabilna i trusna podruja. Diferenciran i istorian okvir istraivanja podrazumeva i
realistinost pristupa, tj. meru i granice u reavanju nacionalnih sukoba koje se mogu oekivati
od politike kulture prostora i stupnja birokratizacije kljunih ustanova. Nerazvijenoj sredini
neretko pogoduju autoritarne mere, dok razvijena drutvena struktura podrazumeva sloenije
mehanizme podeljene vlasti za usklaivanje razliitih interesa.

1. Jugoslavija izmeu unitarizma federacije

i konfederacije

Na istoku i jugoistoku Evrope probuena ideja nacije nije kao na Zapadu shvatana u duhu
prosvetiteljskih politikih ideja, niti se pozivala na volju ljudi, ve je blie nemakoj romantici
tragala za zajednikom kulturom, jezikom i poreklom po roenju i krvi. Priroda, a ne volja i
razum teili su stvaranju etnike nacije (naper 1996, str. 222). Dok je na Zapadu politiko
jedinstvo uspostavljeno pre pojave devetnaestovekovnih nacionalizama (apsolutna monarhija
17. i 18. veka) zakasneli balkanski separatistiki nacionalizmi oivljavali su izvorni
macinijevski ideal etniki i jeziki homogene teritorijalne drave (svaka nacija jedna drava).
Po Gelneru, nacionalizam se upravo ispoljava u naelu da politika i nacionalna jedinica treba
da se podudaraju. U etniki izmeanom Balkanu dravni problem je 1918. trebalo da rei
zajednica srodnih naroda koja bi u jednoj dravi obuhvatila sve pripadnike manjih
junoslovenskih nacija. Hobsbaum eksploziju nacionalizma s kraja 20. veka opisuje kao
nedovreni posao iz 1918. Najpre je SSSR poeo sa stvaranjem novih politikih nacija tamo
gde ranije nikakvih nacija nije bilo (Belorusi, Kirgizi, Uzbeci, Turkmeni itd.), a po istom
obrascu je i Tito, iz razliitih unutranjih i spoljnopolitikih razloga, dopustio stvaranje
politikih nacija u Jugoslaviji (Makedonci i Muslimani). Dakle, nisu samo nacije stvarale
dravu, ve je proces bivao i obrnut, a u stvaranju nacija je, po Gelneru, bio oevidan
manipulativan elemenat izmiljanja.
Bilo bi neistorino nemati stalno na umu okolnost da u vienacionalnoj dravi nastaloj na
razvalinama imperija nije lako bilo nai pogodno, trajno i podjednako prihvatljivo idejno
integrativno tkivo. Skoro sve do 19. veka prevladavale su tradicionalne garantije lojalnosti
(legitimitet dinastije i boja milost), a verska kohezija slabila je sporije nego na kontinentu.
Nacionalni oseaj, kao osnova graanske religije patriotizma, na Balkanu je bio izrazitije
konfesionalno obojen nego kod drugih, verski iivljenih naroda. U Kraljevini SHS
jugoslovenski graanski patriotizam sapostojao je sa netolerantnim konfesionalnim
(misionarskim) samopoimanjem. Graanski patriotizam je lako prelazio u ovinistiki.
Komunisti na vlasti stvaraju novi integrativni amalgam stapanjem patriotizma i klasne dunosti.
Pored obaveze prema dravi, istie se dug prema avangardnoj klasi, uz lagano potiskivanje
konfesionalno-nacionalne solidarnosti posvetovljavanjem obrazovanja i laicizacijom. Kult
vladara je u procesima promene ideolokog oslonca imao neobino aktivnu ulogu kao ivi
simbol eljenih vrednosti. Nacionalno je potiskivano klasnim, ali je ostajalo zapreteno.
Teko je rei da li je sloeni proces dravnog integrisanja Balkana vie remetilo istrajavanje na
etnikom karakteru nacija (to je vodilo romantiarskoj faizaciji) ili pak stvaranje novih
politikih nacija (to je uslonjavalo i pojaavalo haos i rasulo naroito u Bosni 1992). I ovde
95
neto pouzdaniji odgovor moe pruiti tek ralanjavanje protivrenih zbivanja na due i
dublje, krae i promenljive procese meunacionalnog organizovanja. Kljune politike linosti
razdoblja 1918-1992. uticale su na obe vrste procesa, ali je njihov uticaj manje vidljiv i
posredan kada je u pitanju izmena dubljih strukturnih tokova. Uloga Tita i SKJ ne moe se
svesti na manje ili vie neuspeno reenje enigme balkanskog osinjaka ije je jezgro ostalo
aktivno. Jednako kao to ne moe biti dokaz uspeha Titovog reima u neutralizovanju
meunacionalnih sukoba samo relativno beskonfliktno stanje za vreme jednopartijskog reima
(bez uzimanja u obzir potonjih dogaaja), tako se isto komunistiki sistem ne moe u celosti
proglasiti odgovornim za graanski rat i raspad zemlje 1991-1995. Ukoliko se raspad zemlje
bez ostatka pripie politici SKJ, skida se odgovornost sa vladajuih elita koje su usmeravale rat,
kao to, s druge strane, svako skidanje odgovornosti sa SKJ moe znaiti tumaenje rata kao
neodgovorne sluajnosti. Imanentno hipotetini odgovor na pomenuto pitanje moe donekle
ublaiti sama ocena uspeha u reavanju nacionalnih pitanja unutar uih vremenskih celina. Tek
poreenje posledica politike vladajue elite unutar uih razdoblja i diferenciranje segmenta
politikog kursa unutar jednog kljunog razdoblja moe pruiti pouzdaniji utisak o karakteru
politikog usmeravanja (smirivanja ili podsticanja) meunacionalnih sukoba.
Gotovo sve znaajnije nacionalno-politike struje (izuzev socijalistikih) su na Balkanu
poetkom 20. veka shvatale naciju u etnikom, nemakom smislu, kao zajednicu iste kulture,
porekla, rase, jezika i vere, a ne kao zajednicu graana koji ive u dravi. Duga oslobodilaka
tradicija i neoslabljeni mitovi jaali su vezivanje nacije za krv i tlo. Uprkos nepomirljivom
etnikom poimanju nacije, ija je krajnja konsekvenca bilo gledanje jedna nacija jedna
drava, dolo je preteno zbog egzistencijalno pragmatinih razloga do osnivanja
vienacionalne jugoslovenske drave. Krajem Prvog svetskog rata srpski politiki vrh je zbog
slabljenja ruskog uticaja, a iz straha da se ne ouva Austro-Ugarska, poeo da tenje sarauje sa
hrvatskim Jugoslovenskim odborom koji je opet zbog bojazni od Italije naginjao ka
jugoslovenskom reenju. Nekoliko desetlea kasnije Tito je takoe strepeo od uvek aktuelne
britanske kombinacije o podunavskoj federaciji (kao protivtei Nemakoj), ali je ovoga puta
imao podrku Sovjetskog Saveza. Regent Aleksandar je obeavao Englezima da Srbija nee
postati vazal Rusije, a Tito je uveravao erila da ne misli na boljevizaciju Jugoslavije.
Nepodudaranje interesa velikih sila (opasnost prodora tradicionalnog ruskog panslavizma na
Balkan, od ega je strepela Engleska) je u oba sluaja stvaralo prostor za manevar balkanskih
vladara okrunjenih ratnom harizmom u taboru pobednikih sila. Ratni pobednik regent
Aleksandar je 1918, kada je oslabila podrka Rusije, traio oslonac na Zapadu, ali je, u
dogovoru sa Hrvatima, bio prinuen da vlastitu pravoslavnu veru izostavi iz sadraja Krfske
deklaracije (Gligorijevi 1996, str. 390). Titu je, kao prvom antihitlerovskom gerilcu Evrope, s
jeseni 1944. prodor Crvene armije olakao posao jer je iezla opasnost erilove podunavske
federacije. Ovo opet stoga to SAD nisu pruile podrku Britancima jer im je bila znaajna
sovjetska pomo u utedi vlastite vojske prilikom planiranog dugog osvajanja Japana. Strukture
u senci balkanske politike uvek su bili moni interesi velikih sila, koje su samo izuzetno veti
balkanski politiari uspevali da oslabe. U Titovim pregovorima sa ubaiem 1944. nije,
dodue, bilo spora oko vere vladara, ve oko ideologije budueg reima. Kao i dve
decenije ranije, i ovde je realni boraki uinak vladara bitno olakao suzbijanje konkurenta za
dravnog poglavara. Aleksandrova ratna harizma, osvedoena u balkanskim i Prvom svetskom
ratu, bila je pokrie Velikoj narodnoj skuptini u Podgorici da novembra 1918. zbaci kralja
Nikolu s crnogorskog prestola, a ne manje osvedoena i proslavljena Titova gerilska harizma
irom Evrope bila je realno pokrie liavanja krune kralja Petra II Karaorevia. Odsustvo s
bojnog polja je u balkanskoj oslobodilakoj kulturi pretendenta na vlast liavao osnovne
moralne kvalifikacije. Harizma ratnika uvek je bila suverena nad dinastikom harizmom krvi ili
dokazanim mirnodopskim politikim umeem. U oba sluaja je osvedoeni ratni uinak
osiguravao faktiki nadustavni poloaj vladara. Kralj Aleksandar je u stvarnosti imao
nadustavni poloaj, zaklonjen vladom i lien odgovornosti, a Tito kao doivotni predsednik
republike faktiki jeste stajao iznad svake odgovornosti jer mu je monopolski poloaj
osiguravao bezuslovni prioritet partijskog nad dravnim pravom. Svim jugoslovenskim
96
vladarima bila je zajednika strepnja od povremeno oivljavane ideje o obnovi Austro-Ugarske
i slabljenja junoslovenskog jezgra. Ovaj strah je i Tita i Aleksandra gonio na produenu vojnu
ekspanziju. Sa bioloki istroenim narodom Aleksandar se 1917. reio na vojno drzak poduhvat
da potencijalnu obnovu Austro-Ugarske sprei vojnim osloboenjem svih srpskih teritorija.
Tito je takoe monom armijom maja 1945. prodro na italijansku teritoriju. Vojni uspeh je bio
osnova politikog reenja, a osvajanje prestonice neophodna psiholoka osnova, jednako
novembra 1918, kada je vojvoda Bojovi uzeo Beograd i oktobra 1944. kada je to isto uinio
general Dapevi. Mitizirani vojni uspesi bili su vana pozadina solunatva i partizantine, tj.
trajnog polaganja prava na vlast osvedoenih borakih grupa. Dok je solunaka komponenta
trajno remetila srpsko-hrvatske odnose u monarhistikoj Jugoslaviji, kod Tita je, meutim,
partizantina bila vano integrativno tkivo zajednike borbe svih naroda protiv faizma,
neprijatelja koji je dugo nakon vojnog poraza ujedinjavao jugoslovenske nacije.
Pri rekonstruisanju istorijskih procesa razliitog trajanja i smera, odnosno spoja izuzetno spore i
brze istorije, moe se pokazati da je rez izmeu monarhistike i socijalistike Jugoslavije u
pogledu meunacionalnih napetosti manji nego to se ini u prvi mah. Premda bi bilo preterano
tvrditi da je krupna drutveno-ekonomska i politika prekretnica 1945. u osnovi bila samo
trenutak u vremenu koje sporo protie (jer ne slabi neugasivost latentnog etnikog balkanskog
osinjaka) i stoga jer je socijalistika modernizacija modifikovala i dublje meuetnike tokove,
ipak poreenje nacionalnih politika u duem vremenskom rasponu pomae da se lake uoi
njihova osobenost i celishodnost. Brodelovski reeno, vana zbivanja ine trenutke istorije, ali
su to vie njena svetlucanja nego svetlost. Duge procese ine postojane, ali nedovoljno
usklaene nacionalne tenje junoslovenskih naroda za samostalnim razvojem. Tekoe u
ostvarenju ovog cilja nisu slabile maticu ovih procesa u Hrvata, Srba i Slovenaca. Dijalektiku
protivrene hrvatske politike kroz istoriju Krlea je 1926.ocenio formulom trovarsi altro
signore (traenje novog gospodara), reima kojima je papski legat, piui iz Budima 1526,
saeto definisao potragu hrvatskih stalea za habzburkim kandidatom hrvatskog prestola
(Banac 1988, str. 253). Po Krleinom gorkom poimanju, hrvatstvo trai nekoga da mu se
podredi, da potpie s njim politiki ugovor i da se onda buni protiv tog politikog ugovora
daljih etiristo godina. Iako je tadanja Krleina prognoza, da e Hrvati tek oko 2318. godine
raskinuti svoj ugovor iz 1918, bila pogrena, njegove rei ukazuju na trajnost i dijalektiku
hrvatskog separatizma: duga nemogunost samostalne nacionalne drave, razapetost izmeu
pragmatinog jugoslovenstva i vazalnog poloaja prema velikim silama. Srbi su se, s druge
strane, teko odricali tradicije i nacionalnog imena, a srpska politika bila je trajno razapeta
izmeu tenje za dravnim obuhvatom svih rasejanih sunarodnika i jugoslovenstva. Slovencima
je, pak, izgleda u nekim kritinim trenucima bila jo neophodnija Jugoslavija zbog ranjivosti od
Italije i Austrije. Anton Koroec je zoran primer ove slovenake politike. Hrvati su ga prezirali
kao politiara koji je svoj uspeh gradio na odravanju hrvatsko srpskog sukoba. Govorilo se
da je Koroec sveeniki ovratnik nosio samo u Sloveniji. Slian podozrivi odnos su Hrvati
gajili prema Kardelju. Nestabilnost jugoslovenskih drava poivala je na kolebljivom
pragmatizmu Slovenije i Hrvatske i neelastinom srpskom odgovoru na oscilacije ove politike.
Najuticajniji istorijski procesi ujedinjenja Balkana noeni su realnim interesima vladajuih
grupa, a ne usamljenim kosmopolitskim idejama intelektualaca koje nisu zahvatale mase.
Premda se, po tvrdnjama nekih istraivaa, re Jugoslavija prvi put javila 1845. u pesmi koju je
dubrovaki pesnik Matija Ban posvetio Karaoru, a imenica Jugosloven jo 1816. kod B.
Kopitara (Matvejevi 1984, str. 184), ove ideje postale su ozbiljne tek poetkom 20. veka u
osobenoj situaciji ratnog rasula imperija. Polarne take reavanja nacionalnog pitanja unutar
Jugoslavije su Paiev velikosrpski unitarizam i Titova kombinacija partijskog federalizma sa
dravnim konfederalizmom. To je razvoj od jugoslovenstva, prvobitno shvaenog kao etnika,
kulturna i nacionalna istovetnost (jednonacionalnost), do jugoslovenstva kao zajednikog ivota
posebnih (etniki i politiki shvaenih) jugoslovenskih nacija. Federalna drava je za Paia
znaila rasulo, pa se zalagao za jedinstveni unitarni dravni organizam, iza ega se skrivala
tenja za odravanjem politike dominacije srpske birokratije i dvora. Radikali su priznavali
dvadesetih godina da Srbi u dravi vode glavnu re, ali to po njima nije bila hegemonija, ve
97
prirodna posledica okolnosti da su iz rata izali kao pobednici sa ogromnim rtvama i
opustoenom Srbijom (Stankovi 1995, str. 237). Moralna osnova srpske hegemonije bilo je
solunatvo, pa otuda Pai nije mogao da prihvati Radievu parolu o ravnopravnosti i
nekakvim jednakim pravima kada ona nisu bila ni pokazana u ratu. Paiev solunaki otpor
federalizmu oslanjao se na srpsko-slovenaki savez protiv hrvatskog separatizma. Pai je
Hrvatima pretio svesrpskom zemljom i amputiranjem delova Hrvatske i Slovenije, a neto
pomirljivijem Korocu je 1920. obeavao koridor izmeu Srbije i Slovenije, kao nain
uspostavljanja jedinstvene srpsko-slovenake teritorije (preko Dalmacije i Like) i okruenja
Hrvatske (Stankovi 1995, str. 101). Ne manje odluno je Tito isticao ratni uinak komunista,
ali je u jezgru njegove partizantine bila simetrino izbalansirana borba svih naroda protiv
faizma. Do kraja ivota Tito je koristio antifaistiku rentu, a protiv nacionalizma borio se
simetrinim istkama politike elite. Osim toga, Tito posle 1945. nije govorio o otcepljenju kao
elementu prava na samoopredeljenje nacija. Drao je da je ovo pravo potroeno tokom NOB-
a, kada su se svi narodi opredelili za ravnopravan ivot u socijalistikoj Jugoslaviji. Guei
separatizam i nacionalizam Pai i Tito su nosioce ovih tenji snabdeli oreolom i legitimnou
rtve (S. Radi, A. Paveli, F. Tuman, A. Izetbegovi itd.) rtve su, kao stradalnici u dugoj
tradiciji oslobodilake politike kulture, u trenucima rasula drave postajale vani lini
katalizatori separatizma. U monarhijskoj Jugoslaviji administriranje i nasilno nametanje
jugoslovenstva ponitilo je njegovu modernizacijsku sutinu kao integrativne ideje, i pri tome
nije samo zaotrilo sukobe sa svima koji su mislili drugaije ve je polarizovalo i same
pristalice jugoslovenstva (Dimi 1997, III, 437). Aleksandrova monarhodiktatura ojaala je
separatistike struje, a zatvaranje V. Maeka i progon A. Pavelia ulilo je ovim politiarima
eljeni oreol osvedoenog borca koji se rtvuje za nacionalnu stvar. U Titovoj Jugoslaviji je
masovni efekat izolovanja nacionalista bio nii i latentan, ali je od uhapenih nacionalista
(naroito u Hrvatskoj) stvorena kadrovska osnova uprave kasnijih secesionistikih republika.
Boravak u zatvoru je kao i ratni uinak bio dokaz stradanja za ideju. Politiki disidenti e imati
harizmu sve dok politika ne izgubi izbaviteljski karakter. Titov reim je, osuujui
nacionalizam istovremeno u poslesocijalistikoj fazi snabdeo ovoga oreolom i legitimnou
rtve. Eksplozija nacionalizma u svim poslesocijalistikim reimima bila je deformisana
reakcija na dugo komunistiko potiskivanje nacionalistikih tenji, jednako kao to je zabrana
komunistikih partija u buroaskim reimima bila vana moralna komponenta solunaenja
komunista na vlasti. Kada je smenjivao Rankovia, Tito je vodio rauna da od njega ne stvori
muenika i stoera srpskog otpora, pa je u Saveznoj skuptini krajem 1966. predloio aboliciju.
U istki hrvatskih nacionalista 1971. je o ovoj okolnosti manje voeno rauna jer je obraun
kasnio. Nezadovoljnici se najlake okupljaju i ujedinjuju oko rtve, a u balkanskoj politikoj
kulturi su naroito politiki zatvorenici nacionalisti lako sticali pristalice kao provereni
izbavitelji. Nisu bez razloga neki srpski oficiri 1917. u Solunu govorili regentu Aleksandru da
e Apisa uiniti muenikom ako ga strelja, pa e on, regent, doekati da pozdravlja Apisove
kosti sa balkona dvora (Gligorijevi 1996, str. 292). Lako politizovanje politikih osuenika
svojstveno je reimima sa tronom dravno-pravnom tradicijom i nestabilnim autoritetom
kljunih dravnih ustanova. Titovo guenje nacionalizama je sa uruavanjem socijalizma
aktiviralo reaktivni konfesionalno i nacionalno obojeni mueniki i osvetniki segment domae
politike kulture i verovatno olakalo njegovo eksplozivno oivljavanje, a nacionalistike voe
snabdelo neizostavno potrebnom moralnom harizmom borca stradalnika.
Dugi nacionalni procesi u rasponu 1918-1992. su u vodeim politikim linostima nalazili
razliita reenja. Paiev cilj bila je jedinstvena unitarna monarhija sa u ratu dokazanom
srpskom politikom elitom na elu, dok je Tito teio jedinstvu federativne republike, pre svega
preko jedinstvene partije i zatite interesa radnike klase i u ratu osvedoene borake elite. ak
i kada je u retkim prilikama doputao mogunost federacije, Paieva vizija bila je plemenska
(u duhu etnikog shvatanja nacije), a ne teritorijalna. Govorio je o federaciji triju plemena gde
bi svi Srbi obrazovali jednu celinu, Hrvati drugu, a Slovenci treu. Titova vizija federacije bila
je sloenija, sazdana od etnikih i teritorijalnih kriterija uz oprez od prevlasti najbrojnije nacije.
U obe Jugoslavije se otpor unitarnom jugoslovenstvu trajno odravao. Ima miljenja da je
98
srpsko-hrvatska napetost poela jo od Krfske deklaracije jula 1917. Za Paia i Trumbia se
prialo da otkada su se na Krfu izljubili, od tada su se i zamrznuli (Gligorijevi 1996, str.
392). Hrvati i Slovenci su drali da je Jugoslavija bila srpska zamisao, dok su radikali bili
uvereni da je to beka politika jer je u imenu Jugosloven sipana jugoslovenska voda u jako
srpsko vino (Stankovi 1995, str. 418). Nekoliko decenija kasnije snana Titova harizma je za
ivota prilino uspeno i simetrino obuzdavala sline otpore koji su se javljali unutar
nadnacionalne komunistike ideologije, a Tito je pronicljivo otkrivao separatizam uvijen u
debelu ambalau lojalnosti partiji i voi. Meunacionalne napetosti su kao proces dugog
trajanja opstajale, a posle Titove smrti se ak ispoljile u obliku neobino sline politike
strategije. Pai je tvrdokorno ustrajavao na krutom Vidovdanskom centralistikom ustavu,
nasuprot federalistima, a ne manje odluan u odbrani federacije bio je srpski politiki vrh
krajem 1980-ih i poetkom 1990-ih godina. Ipak smisao srpskog otpora federaciji 1920-ih i
konfederaciji 1990-ih nije bio isti. Istorino posmatranje mora imati na umu da je u Paievom
dobu centralistiki obrazac u svetu bio dominantan, a federalizam apstraktan i nepouzdan.
Slino vai i za Tita. Konfederacija je u njegovom dobu bila retkost, a u velikom delu sveta
jednopartijski reim nije bio neprirodan.
U traganju za dubljim podzemnim procesima i njihovom razlikovanju od spektakularnih
zbivanja kratkog daha mora se voditi rauna o vie okolnosti. Sa dosta opreza treba razlikovati
zvune i upadljive dogaajne opsene od skrivenijih dubljih tokova. Jo je Nie zapazio da
krupna zbivanja diu malu buku jer stiu neujno kao grlice, a ljudi retko primeuju njihovo
prisustvo. Marks je istoriju nazivao krticom koja neprimetno radi ispod zemlje. Na Marksovom
tragu, Brodel je ubedljivo ralanio istorijske procese razliitog ritma prekrivene
spektakularnim pobedama i krizama. Trajno se ne krije podjednako u svim zbivanjima.
Prepoznavanje dubljih istorijskih spletova nije lako niti metodski jednostavno. Pojave iz
razliitih razdoblja mogu se porediti jedino ukoliko im je kontekst dovoljno slian. Unutar
celine 1918-1992. to su, bez sumnje, pravilnosti u meunacionalnom sukobljavanju i srodni, ali
ne i istovetni naini njihovog regulisanja. to su procesi krai, to su razlike upadljivije i
osobenije. Tek dui vremenski period pokazuje pravilnost ritmova. Socijalistika i
kapitalistika Jugoslavija, kao i tehnologija viepartijskog i jednopartijskog reima, prilino su
osobeni obrasci koji u oblasti integracije meunacionalnih odnosa imaju krupnih razlaznih
taaka. U drutvenoekonomskom, ideolokom i institucionalno politikom pogledu
jugoslovenski samoupravni socijalizam sutinski se razlikovao od buroaske monarhije u
Jugoslaviji izmeu dva svetska rata. Ponajvie su individualizovani i neponovljivi procesi
otelovljeni u ponaanju politikih elnika. Ipak su dugi procesi, uprkos krupnim pomenutim
razlikama, bili prisutni u kontinuitetu politike kulture, zatim u nacionalnim interesima, kao i u
otporima modernizaciji koja je smanjivala zaostajanje za razvijenim svetom (isticanjem
nacionalnog ili ideolokog ekskluzivizma). Traganje za skrivenim kontinuitetom procesa mora
biti diferencirano i vieslojno. Tako se npr. politike linosti dveju jugoslovenskih drava mogu
porediti samo u meri u kojoj je ui nacionalni interes nadilazio dublju protivrenost izmeu
socijalistike i buroaske vizije poeljnog drutva. Titova tenja za snanom jugoslovenskom
dravom moe se porediti sa slinim nastojanjem Paia i Aleksandra, a E. Kardelj je nalik A.
Korocu po tenji da Slovenci budu jeziak u srpsko-hrvatskim napetostima i da se koriste
kapital arbitrae. Slina je bila ambicija muslimanskih politiara M. Spaha, D. Bijedia i H.
Pozderca, a dugo i trajno kolebanje hrvatske politike izmeu separatizma i konfederacije moe
se pratiti od S. Radia V. Maeka, V. Bakaria do F. Tumana. Provizorna klasifikacija srpskih
i hrvatskih politiara moe jasnije pokazati razliite oblike ispoljavanja dugog procesa
napetosti:

N. Pai S. Radi
(velikosrpski seljako- (seljako-buroaski
buroaski unitarist) separatist)

kralj Aleksandar V. Maek

99
(velikosrpski bur. unitarist) (seljako-buroaski separatist)

M. Nedi A. Paveli
(kvislinki profaistiki (faistiki separatist)
rasist)

A. Rankovi V. Bakari
(komunistiki centralistiki (federativni policentrini
federalist) komunist)

S. Miloevi F. Tuman
(komunistiki nacionalistiki (konzervativno-buroaski se-
federalist) cesionistiki ovinist)

Tito
(nadnacionalni komunistiki federalist)

Pomenute linosti su simboli otrijeg ili mekeg kursa nacionalne politike, tj. razliite vizije
ostvarenja nacionalnog interesa. Prouavanje nepredvidljivosti i nestruktuiranosti linog u
procesima zahteva dodatnu diferenciranost i nijansiranje pristupa, to je bez biografskog
metoda nemogue. Osim toga, uvek treba voditi rauna o ideolokom okviru ispoljavanja
nacionalnih tenji. U tom pogledu vrlo uslovno moe se porediti N. Pai sa A. Rankoviem ili
S. Radi sa V. Bakariem. Maekov slogan da lajbek nije dobro zakopan moe se porediti sa
Bakarievim nastojanjem na federiranju federacije samo ako se ima na umu razliit udeo
nacionalnog u ideologiji partije radnike klase SKJ i ideologiji nacionalne buroasko seljake
stranke HSS. Britanski posmatrai su 1930-ih pisali da je otvoreno hrvatsko pitanje zapravo
bilo zahtev ekonomski jae hrvatske buroazije za podelu vlasti sa svojom srpskom suparnicom
koja je branila centralizam (Petranovi 1986, str. 114). U socijalistikoj Jugoslaviji nije bilo
buroazije, a hrvatsko pitanje pokrenuo je hrvatski komunistiki vrh branei ekonomske
zahteve irih drutvenih slojeva (pre svega, sitnih posednika). Dakle, slini nacionalni zahtevi
samo su menjali klasni oslonac, a poredbena ocena da se zbog hrvatskog pitanja 1929. i
1971/72. odustalo od demokratskog kursa svedoi o trajnosti i snazi nacionalno-ekonomskih
interesa koji se javljaju u otrijem ili blaem obliku u razliitim klasnim i ideolokim oblicima.
Mogunost poreenja ove vrste, odnosno uoavanja snage i stupnja potiskivanja i
modifikovanja procesa dugog trajanja (ureenje meunacionalnih odnosa), kraim ili snanim
ideolokim procesima, trebalo bi pokazati suoavanjem Titovog i Aleksandrovog
jugoslovenstva. Izgleda da je Aleksandar vie verovao u jugoslovenstvo od Paia, ali manje od
Tita. Kosmopolitski potencijal Aleksandrovog pijemontskog dinastikog napora bio je svakako
nii od Titovog komunistikog internacionalizma. Aleksandar se trudio da nacionalno izmeani
deo Balkana spoji u dravno jedinstvo unitarizmom (jedinstveni, ali troimeni narod),
buroaskim parlamentarizmom bez tradicije (koji je raao paraliue neprogresivne sukobe) sa
nadustavnom ulogom krune i dinastikom krvnom harizmom. Isti zadatak Tito je, pouen
neuspesima prethodnika, pokuavao da rei komunistikom internacionalistikom ideologijom
(koja je neutralizovala versku podeljenost stanovnitva), federacijom ravnopravnih nacija,
jednopartijskim reimom i svetovnom nadnacionalnom harizmom razuma partije i njenog voe.
U pozadini Aleksandrovog unitarizma i trijalizma stajalo je etniko-genealoko shvatanje
nacije, kod Tita preteno politiko (iznad nacija je stajao nadnacionalni suverenitet radnike
klase). U oba sluaja oslobodilaka politika kultura sa izvornom harizmom vojskovoe
izbavitelja bila je nuna sastavnica protivrene balkanske kosmoplitizacije. Izgleda da je Tito
pokazivao vie elastinosti, spretnosti i sposobnosti da ostvarenje zamiljenog zadatka prilagodi
konkretnim situacijama i mogunostima. Osim toga, politika kultura oba reima prilino se
razlikovala po stupnju prosveenosti i masovnom osloncu. Po britanskim izvorima
monarhistika Jugoslavija bila je nestabilan parlamentarni sistem iji je najjai inilac bio kralj
100
koji je ruio vlade, a to nije inio parlament. U estom pregrupisavanju snaga (stranakih
blokova) najaktivniji su bili neodgovorni demagozi, koji su u moru seljake neprosveenosti
irili jalove partijske intrige odlanjajui se na neefikasnu i korumpiranu administraciju. U
neumerenoj tenji za vlau i brzim bogaenjem politiari su se oslanjali na prazno seljako
politikanstvo i nepotizam (debeli baki), a sitne intrige bile su zanimljivije od velikih
problema drave. Zato su Britanci na Aleksandrovu diktaturu gledali kao na nuno sredstvo za
uspostavljanje reda (Petranovi 1986). Komunistika politika kultura nepodeljene vlasti
oslanjala se na krutu kadrovsku upravu i nije bila liena skrivene korupcije kadrova, ali se po
modernizacijskim i prosvetiteljskim segmentima (koji su na niim nivoima samoupravljanja
ukljuivali iri krug ljudi u odluivanje) egalitarna komunistika ideologija ipak razlikovala od
dvorskih i palanakih intriga i demagokog seljakog politikanstva.
Jugoslovenska unitarna drava postojala je do avgusta 1939, kada su Hrvati stekli banovinu.
Graena je na romantiarskom gleditu o etnikoj srodnosti troimenog naroda i bezuspenom
pokuaju da se stvori jedinstvena nacija. Nacionalni unitarizam bio je osnova dravnog
centralizma (po naelu jedan narod jedinstvena drava), dok je nacionalni pluralizam osnova
federalnog ili konfederalnog ureenja. Aleksandrova monarhodiktatura 1929. je, branei
unitarizam, ojaala nacionalistike i separatistike struje i slabila Jugoslaviju (Gligorijevi
1986, str. 86). Uzalud je kralj, podstiui unitarizam, sklonio srpske ratne zastave u muzej,
plaei se najvie od toga kako e na linu vlast reagovati zaverenika umadija. Tito se takoe
oslanjao na vojsku, ne strepei od prevrata, jer je imao vie autoriteta kod Srba nego
Aleksandar kod Hrvata. Osnova Titovog dravnog jedinstva nije bila jedinstvena nacija nego
jedinstvena partija drutveno-ekonomski, a ne rasno jednakih pojedinaca. Po M. Veberu nacija
moe biti i politika zajednica (bez verskog, obiajnog ili jezikog identiteta) kada postoji
vezanost za organizaciju politike vlasti koja se eli kao vlastita. Titova federacija bila je savez
istorijskih (etnikih) i politikih nacija (bez istorije), a poivala je na uverenju da se politikim
nacijama (Makedoncima, Muslimanima i Jugoslovenima) moe ublaiti napetost izmeu
istorijskih nacija. Prioritet klasnog interesa svakako je smanjivao etniki naboj nacije. Struktura
stanovnitva u obe Jugoslavije, premda u etnikom pogledu slina, u Titovom reimu je, zbog
umnoavanja nacija, bila sloenija, to je nametalo drugaije institucionalno predstavnike
okvire nacionalne politike. Prema popisu iz 1931. u Jugoslaviji je bilo 48,7% stanovnitva
srpskopravoslavne vere, 37,5% rimokatolika, a 11,2% muslimana (Boi 1972, str. 440). U
SFRJ je 1970. bilo Srba 39,7%, Hrvata 22,1%, Muslimana 8,4%, Slovenaca 8,2%, Makedonaca
5,8%, Crnogoraca 2,5%, a ostalih 13,3%. Mlado stanovnitvo do 35 godina je inilo 59%
populacije (Mala enciklopedija Prosveta 1978, 2, str. 16). U Jugoslaviji je 1939. bilo oko 50%
nepismenog stanovnitva, a 1981. 9,5% nepismenog stanovnitva iznad deset godina.
Diferencirane drutvene i nacionalne strukture iziskivale su sloeniji obrazac dravne
integracije i raznovrsnije politiko pregrupisavanje. U Kraljevini Jugoslaviji hrvatski
separatizam esto je suzbijan srpsko-slovenakim savezom (Pai je Slovencima nudio srpsko-
slovenaki koridor, a A. Koroec je uestvovao u najvanijim meuratnim vladama P.
ivkovia, M. Stojadinovia i D. Cvetkovia). Uz podrku Koroca, Pai i Aleksandar su
federalni obrazac lake odbacivali kao prevazienu nagodbenjaku formulu iz Austro-Ugarske,
razmiljajui vie o amputaciji Hrvatske. Tito je jedinstvo drave jaao slabljenjem srpske
hegemonije (stvaranjem autonomnih pokrajina), srpsko-hrvatsku napetost ublaavao
prihvatanjem u osnovi austrougarske teritorijalne formacije B i H, a hrvatski corpus separatum
slabio proglaenjem Srba za konstitutivni narod u SR Hrvatskoj. Proglaenjem makedonske
nacije i republike trudio se da neutralie probugarske snage u Makedoniji. Vreme je pokazalo
da ni elastina i diferencirana Titova vizija federacije istorijskih i politikih nacija nije bila
liena rizika, jer je sa iezavanjem stoerne vezivne nadnacionalne klasne komponente drave
stvorena eksplozivna praznina iji je haos pojaavao (pored tradicionalne napetosti istorijskih
nacija) i separatizam novostvorenih politikih nacija.
Komunistika zamisao federacije ravnotee, prihvaena na zasedanjima AVNOJ-a, postupno je
sazrevala u spoju uticaja sovjetskog federalizma i domae prakse. U meuratnoj monarhiji
reenje je traeno izmeu centralizma, koji nije odgovarao Hrvatima, i federalizma, koji je bio
101
nesiguran po rasejane Srbe. Federacije koje poivaju na savezu dve snane nacije su nakrhkije,
jer stvarna ili umiljena ugroenost jednog dela jaa oseaj kolektivnog ponienja i revanizma.
Graanska opozicija je najpre od unitarizma prela na trijalizam, a poetkom 1930-ih
demokratska stranka se zalagala za sloenu dravu sa etiri jedinice. Bio je to predstupanj
zamisli demokratske federacije est republika koju je KPJ formulisala 1940, vodei rauna o
celini Jugoslavije i interesima svih jugoslovenskih naroda (Gligorijevi 1986, str. 96). U
Titovim radovima zamisao jugoslovenske federacije sa sedam federativnih jedinica prvi put se
javlja krajem 1936. u spornom Pismu za Srbiju. Tu stoji: U platformi mora jasno i
nedvosmisleno doi do izraza rijeenosti da e se pravo samoopredeljenja svih naroda
potovati, tj. ne samo pravo Srba, Hrvata i Slovenaca nego i Makedonaca i Crnogoraca, a isto
tako pravo naroda u Vojvodini, BiH da odlui o tome da li da sauva svoju regionalnu
samostalnost u federativnoj dravi... Takoe treba istai pravo Nemaca, Maara i Albanaca na
ravnopravnost (Tito 1977 a, Tom 3, str. 137). Nezavisno od sporova koji su u istoriografiji
voeni oko autorstva ovog pisma, na ovom mestu vano je utvrditi prisustvo diferenciranije
zamisli federacije kod komunista nego kod graanske opozicije. Verovatno je tome jedan od
vanih razloga Kominternina direktiva da je najopasniji nacionalizam najbrojnije nacije koji
treba federacijom neutralizovati. Petranovi tvrdi da je sudbina druge Jugoslavije u Jajcu bila
u rukama Tita, I. Ribara i ubaia (Petranovi 1993b, str. 82). Stvorena je federacija ravnotee
iji je uzor bio Sovjetski Savez, ali i projekti domae graanske opozicije (koliko nacija toliko i
federalnih jedinica, s tim to su rasejani Srbi dobili status konstitutivne nacije u BiH i
Hrvatskoj).
Federacija ravnotee trebalo je da potkopa osnovno naelo nacionalizma po kom politika i
nacionalna jedinica treba da se podudaraju. Socijalistika Jugoslavija se nije poklapala sa
nacionalnim prostorom i teritorijom jedne nacije. Politiko bie drave razdvojeno je od
nacionalistikog i time to je drava shvatana kao ustanova nadnacionalnog klasnog
osloboenja. Ova vrsta nadnacionalnog suvereniteta dugo je neutralizovala nacionalne sukobe,
ali nije trajno spreila njihovo eksplozivno oivljavanje. Integrativni potencijal komunistike
federacije ravnotee bez vodeeg naroda (1945-1990) moe se pouzdanije oceniti u sklopu ire
istorijske celine (1918-1992) i trajnijih procesa koje su oblikovale napetosti izmeu
federativno-centralistikih i konfederalno-separatistikih struja. Premda je konstelacija
politikih snaga u socijalistikoj Jugoslaviji bila sloenija, odnos pomenutih struja nije se
mnogo menjao. Poetkom 1920-ih centralistiko unitaristiki blok predvodili su Narodna
radikalna stranka, dvor i generalitet, kolebljivu neodreenu formaciju sa autonomakim
sklonostima ali i spremnou na saradnju sa centralistima inile su Slovenska ljudska stranka i
Jugoslovenska muslimanska organizacija, dok je Hrvatska republikanska seljaka stranka, sa S.
Radiem na elu, bila otvoreni neprijatelj reima, zagovarajui preraspodelu vlasti meu
nacionalnim elitama. Do raspada Jugoslavije 1992. dovela je napetost izmeu krutog
federalizma SR Srbije, konfederalne zamisli bosanskog i makedonskog rukovodstva i
separatizma Hrvatske i Slovenije. Na rasplet napetog odnosa snaga izmeu unitarista,
federalista i separatista unutar nestabilne zemlje uvek je uticao meunarodni oslonac, a zatim i
umenost voa i politikog vrha. Premda su u dubini zbivanja bili zamreni spletovi, formirani
u spoju trajnijih nacionalnih i promenljivih interesa spoljnih sila, ipak su ratno i genocidno
kidanje veza oblikovale pre svega domae politike snage. Najoptije govorei, procesi dugog
trajanja, koji su izvirali iz potrebe malih balkanskih naroda da se na vetrometini trusnog
prostora zatite u vlastitoj dravi (unitarnoj, federativnoj, konfederalnoj ili samostalnoj), zbog
nunog meunarodnog oslonca, imali su manipulativni karakter. Postajali bi delatni tek kada bi
naili na potporu velikih sila, koje su opet zbog haotinosti jugoslovenskih politikih snaga, bile
u stanju da balkanskoj dravi doziraju poeljnu vrstinu.
Da je reavanje nacionalnog pitanja na Balkanu stalno zavisilo od meunarodnog oslonca
(skrivene strukture u senci), moe se pokazati i ovlanim osvrtom na glavna razdoblja
pomenute ire celine.Francuskoj je 1920-ih odgovarao srpski unitarizam, a ne hrvatski
separatizam jer je nova Jugoslavija trebalo da sprei prodor Germana ka jugu i irenje
boljevizma. Sa usponom faistikih sila 1930-ih, Hrvati stiu banovinu i Jugoslavija prestaje
102
da bude unitarna. Voljom Treeg rajha Jugoslavija je raskomadana 1941, a u periodu stabilne
blokovske podele sveta 1945-1989 (ruenje Berlinskog zida) Jugoslavija opstaje kao federacija
pod vlau jedinstvene komunistike partije. Unutar ovog razdoblja treba razlikovati nekoliko
perioda u kojima je uticaj spoljnih inilaca bio stalno prisutan, ali u razliitoj meri ispoljen. Za
vreme oslonca na Sovjetski Savez (1945-1948) na delu je bio kruti partijski i dravni
centralizam, a od 1949. do Titove smrti zavisnost ureenja od spoljnih sila bila je izgleda
najnia. Decentralizacija federacije odvijala se preteno pod uticajem unutranjih inilaca. U
periodu 1980-1990. jaaju nacionalizmi i meurepublika trvenja, koja se tee reavaju bez
Titove arbitrae. Vidljivo je ubrzano kretanje ka dravnom konfederalizmu uz stari
meunarodni oslonac difuzni blok nesvrstanih i sve labaviju podelu interesnih sfera izmeu
SSSR-a i SAD. Poslednji period, izmeu 1990. i 1992, jeste viepartijska konfederacija u haosu
graanskog rata, praena promenama u okruenju (raspad sovjetske federacije, lagera i
odsustvo jedinstvene meunarodne arbitrae). U skladu sa jaanjem regionalizma u svetu i
nezadrivim trendom formiranja samostalnih drava (1945. u UN je bilo 55 drava, a 1992. ak
178 drava), nezadrivo je rastao i proces decentralizacije unutar Jugoslavije. Srbi su, kao
najbrojnija i najrasejanija nacija, stalno naginjali prestonikom centralizmu, a svi ostali (koji su
zajedno bili brojniji od Srba) federalizmu i separatizmu. Samouverenost, odsustvo pragmatizma
i elastinosti srpske politike, kao i nemo realnih procena vlastitih mogunosti, olakavali su
stvaranje snanih antisrpskih koalicija, to je (izuzimajui Titov period vlasti) snailo potencijal
neprogresivnih unutardravnih sukobljavanja.
Unutranji odnosi vienacionalne Jugoslavije viestruko su zavisili od spoljnog okruenja i
sposobnosti diplomatije da koristi suprotnosti velikih sila, a zatim ojaani ugled u svetu iskoristi
za voenje unutranje politike sa vie autoriteta. Izmeu unutranje i spoljne politike postoji
uvek ravnotea. Slobodan Jovanovi je govorio da kada se vodi nepopularna spoljna politika,
mora se imati vlada u koju narod ima poverenja. Iako su Srbi za Paia govorili zna Baja ta
radi, ovaj politiar je 1909, zbog aneksije Bosne formirao koalicionu vladu od radikala i
naprednjaka, u kojoj je on bio samo ministar graevina. (Jovanovi 1996, str. 159). Knez
Mihailo je, dodaje S. Jovanovi, vodio nenarodnu unutranju politiku, a popularnu spoljnu, a
kralj Aleksandar je 1929. uveo diktatutu, ali je vodio popularnu spoljnu politiku Male antante.
Tito se kod rizinih spoljnopolitikih poteza, koji su kod dela partije mogli izazvati podozrenje
(npr. raskid sa Staljinom), titio uvoenjem samoupravljanja, a kasnije mu je veliki ugled u
svetu bio vano pokrie nepopularnih i nesamoupravnih partijskih istki. ilas svedoi da je
u periodu pritiska IB-a Tito bio kolegijalniji i manje autoritaran. Popularna vanblokovska
spoljna politika, koja je zemlji donosila novac, trita, kredite, ugled i sigurnost od blokovske
hegemonije, bila je vana sastavnica Titove line vlasti i bespogovorne arbitrae u
meunacionalnim sukobima. Slian je bio efekat spoljnog pritiska na ponaanje nacionalnih
elita i raspoloenje naroda prema Jugoslaviji. Odluna promena odnosa Hrvata prema
jugoslovenskom ujedinjenju zbila se kada su sile Antante aprila 1915, tajnim Londonskim
sporazumom, obeale Italiji, u zamenu za ulazak u rat, prostrana podruja severne Dalmacije i
zalee. Po ovom planu hiljade Slovenaca i Hrvata preputene su Italiji, to je ublailo kritinost
Trumbia prema Srbiji od ijih je uspeha sada vie nego ikada zavisilo osloboenje Hrvata i
Slovenaca (Banac 1988, str. 120-121). I kada se raziao sa Karaoreviima, Trumbi je
ponavljao: Sami ne moemo obraniti toliko mora. Pritisak Italije i opasnost od restauracije
Austro-Ugarske slabili su latentni hrvatski i slovenaki separatizam. Poetkom 1920-ih
Musolinijeva pretnja Jugoslaviji i stvaranje obrua oko nje italijansko-austrijsko-maarskim
blokom pojaali su saradnju Koroca sa Beogradom, a delom obeshrabrili i hrvatski
separatizam. Slina situacija bila je 1953. povodom Transke krize. Zbliavanje Francuske i
Italije je poetkom 1930-ih nagnalo Beograd da podri Hitlerove pretenzije ka Austriji jer je
Anschluss spreavao stvaranje katolikog bloka u Podunavlju i restauraciju Habzburga, od ega
je strepela Mala Antanta, kralj Aleksandar, a 1944. i Tito. Slovenaka panika od restauracije
Habzburga bila je poetkom 1930-ih osnova Koroevog jugoslovenstva (Vinaver 1986).
Musolini je terao kralja Aleksandra u naruje Hitleru 1933-34, kao to je Staljin terao Tita
Zapadu 1949-1953. U vie navrata je strah od restauracije Habzburga jaao jugoslovenstvo
103
Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa Beogradom bila je najpouzdanija zatita od italijanske
opasnosti. Iezavanje pomenutih pretnji bila je vana spoljnopolitika okolnost koja je irila
manevar slovenakom i hrvatskom separatizmu. Obnovu Austro-Ugarske Staljin je definitivno
spreio u Potsdamu 1945, a kada je novembra 1975. Osimskim sporazumima definitivno
utvrena jugoslovensko-italijanska granica na kopnu i moru, iezle su vane spoljnopolitike
prepreke hrvatskom i slovenakom separatizmu. to u tom trenutku nisu bile vidljive
dalekosene posledice ovih dogaaja nije neobino, jer prekretnika zbivanja, po pravilu, nisu
spektakularna ve deluju tiho i naknadno.
Vienacionalne drave su naroito krhke na krupnim istorijskim prekretnicama i u tim
trenucima je politiarima neophodna velika sposobnost balansiranja i manevrisanja. Jedno
oprezno poreenje uzroka raspada Austro-Ugarske 1918. i SFRJ 1992. moe doarati ove
okolnosti. Tejlor je tvrdio da je talijanski nacionalizam bio David koji je sruio staru Austriju,
a srpski nacionalizam je bio David Austro-Ugarske. Izbezumljeni izazovom italijanske, a
kasnije srpske opasnosti, habzburki politiari izgubili su sposobnost balansiranja i
manevrisanja i uvukli carevinu u porazni rat. Mutatis mutandis, albanski nacionalizam
isprovocirao je srpske politiare, koji su poinili sline greke kao nekada Habzburzi. Uz to,
srpski politiari su krajem 1980-ih pogreno ocenili meunarodnu situaciju (uspon Nemake i
pad SSSR-a), to je jo vie uinilo anahronim krutu srpsku federalnu politiku. Stabilnost
vienacionalne Austro-Ugarske i SFRJ poivala je na slinoj ravnotei, a greke prestonikih
naroda bile su najfatalnije. Kada je 1912. raskomadano Otomansko carstvo u Evropi,
nacionalno naelo je pobedilo na svim granicama Habzburke monarhije (slino stanju u
SSSR-u i SFRJ 1991) i obistinila se slutnja Andraija iz polovine 19. veka da e Austro-
Ugarska postati evropski bolesnik (Taylor 1990, str. 283-284). Posle balkanskih ratova
Otomansko carstvo ostalo je mrtvac na Bosforu, a Austro-Ugarska je postala evropski
bolesnik. Morala je krenuti u rat da bi ojaala autoritet krune i reila nacionalno pitanje.
Poraena je, a pobedio je secesionizam slovenskih naroda. Slino se zbilo na Balkanu kada je
krajem 1980-ih, sa promenama u SSSR-u i lageru i ujedinjenjem Nemake, SFRJ postala
bolesnik, a uvoenjem viepartijskog sistema 1990. mrtvac na Balkanu. Njena stabilnost
poivala je na bipolarnom svetu, evropskoj bezbednosti (koju je unitilo ujedinjenje
Nemake), internacionalistikom marksizmu i nadnacionalnom kultu voe.

104
 Odnos prema SFRJ i uzrocima njenog raspada tesno je vezan za ocenu Tita. Nacionalisti rado
tvrde da je slom SFRJ bio neizbean, i da e ova drava u istoriji ostati tabula rasa, tj.period
iza ega nije nita ostalo. U sklopu novog retrospektivnog fatalizma Tito se javlja kao
autoritarni ili totalitarni vladar koji je iao istoriji uz nos. Tome nasuprot, u manjini su
miljenja da je u slomu SFRJ bilo dosta kontingentnog. Kontingentnost je mogunost
drugaijeg poimanja dogaaja, ali i nemogunost da se dogaaj izvede iz globalnog sklopa
prethodne situacije. Ukljuivanje kontingentnosti omoguuje da se retrospektivna iluzija
fatalizma prevlada. Premda je malo ko predvideo slom Jugoslavije, ipak su vrlo brzo nakon
tog dogaaja, skoro svi slom shvatili kao neizbeni sled. U domaoj misli o drutvu
prevladava retrospektivna iluzija fatalizma. Desilo se, navodno, ono to se moralo desiti.
Oslobadjanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogunost sloma i uvrivanje novih
premisa, po kojima se slom mogao videti znatno ranije, zbilo se gotovo preko noi. Ova
konverzija jeste gotovo podjednako prisutna u nauci i politikoj kulturi. Niko nije priznavao
iznenadjenje u svojim prognozama, jer bi time doveo u sumnju vlastiti dosledni pristanak uz
novo. Svaka sumnja u tronost starog je u poslejugoslovenskom poretku seanja lako
etiketirana kao nostalgina iluzija. Novim antikomunistima bilo je sve jasno jo poodavno i
ova naknadna svest jo jedan je dokaz nove pravovernosti. Ex post facto svest o nunom
slomu socijalizma i Jugoslavije uvruje se pod pritiskom drutveno prihvatljivog novog
kolektivnog pamenja. Imperativi novog pamenja, posredovani grupnim i linim interesima,
glaaju svest o prolom u drutveno prihvatljivu verziju koja neretko ide do iskljuive dogme:
Jugoslavija je jo za vreme Tita bila mrtva. Premda malo ko ima dokaza da je ranije
sumnjao u postojanost socijalizma i Jugoslavije, novi dokazi se u aktuelnom poretku seanja
lako konstruiu. Put u propast socijalizma je ex post facto lagodno i jednodimenzionalno
konstruisan jednako kao to je ranije ex ante bio zacrtan put u propisanu komunistiku
budunost. Antikomunistiki pogled na prolost nije manje iskljuiv od ranije ortodoksne
komunistike vizije budunosti. Eshatoloko miljenje ne trpi diskontinuitete, razliite faze
niti kontingentnost. Dominira lagodni teleoloki obrazac naknadne pameti. Socijalizam se
brie iz istorije nacije, vie nije organski deo prolosti. To je totalitarni reim uvezen spolja.
Komunistike voe su stranci, koji su se na vlasti odravali uz pomo terora, partije i SSSR-a.
Godina 1945. je toboe radikalan prekid nacionalnih istorija, a komunisti su narode razdvojili
od tradicije. Tito je, naprosto, uljez. Kao to je ranije propast kapitalizma proglaavana
sudbinom, tako je i danas propast socijalizma proglaena za neizbenu i nunu. Kod novog
poretka seanja prepoznaju se prerueni ili modifikovani obrasci ranijih ortodoksija.
Retrospektivni fatalizam je u strukturi nove slike prolosti.

Pomenute jednostranosti ine savremeni poredak seanja u kom se raspad SFRJ tumai
fatalistiki, a Titova nacionalna politika kao bezuspena i utopijska. Raspad evropskih
vienacionalnih drava u 20. veku svedoi o slinostima u funkcionisanju kontinentalnog
nacionalizma, tehnikama neutralizovanja, ali i krupnog hazarda njihovog oivljavanja. Samo su
retki politiari bili dorasli sloenim izazovima odravanja integracije vienacionalnih drava. U
sledeem izlaganju bi trebalo pokazati zato je Tita teko izuzeti iz ovog uskog kruga.

2. Ekonomija i nacionalizam u Jugoslaviji

Komunistiko shvatanje nacije blie je dravnom ili politikom poimanju nacije (pripadnost
naciji je otvorena za sve koji priznaju dravu) nego etniki ili kulturnom poimanju (nacija je
otvorena samo za one koji joj roenjem ili etnikim osobinama pripadaju). U tom pogledu
marksizam je blii buroaskom liberalizmu nego konzervatizmu, jer obe struje izviru iz
prosvetiteljskog racionalizma, za razliku od romantike i faizma kao antiprosvetiteljskih
reakcija. Proleterski internacionalizam bio je okvir klasnog shvatanja nacije kod svih
komunistikih vladara. Naime, nadnacionalna pripadnost revolucionarnoj klasi nametala je
usvajanje niza vrednosti kojima je lini identitet vrsto spajan sa nadreenim kolektivnim
105
neetnikim sponama. Kod komunista vizija poeljnog drutva nije bio skup kulturno i etniki
ravnopravnih pojedinaca (sunarodnika po poreklu), ve pre svega u drutveno-ekonomskom
pogledu izjednaenih ljudi i grupa. U socijalistikim reimima klasne suprotnosti potiskivale su
nacionalne, a prosvetiteljski ateizam slabio konfesionalne napetosti. Dok se u razliitim
oblicima buroaskih ideologija i sistema sree rasizam (konzervativni i liberalni rasizam u
SAD, nemaki faistiki rasizam), kod levice razliita, mahom pragmatina oivljavanja
nacionalizma, nisu nikada primala ekstremni rasistiki ton (npr. Kominternina uputstva o
podsticanju nacionalizma u razbijanju antiboljevike Jugoslavije 1924-1935). Najoptije
govorei, komunisti nisu naciji prilazili kao entitetu nezavisnom od volje pojedinca, ve je
shvatali kao stvar izbora (Staljin se kao Gruzijac oseao Rusom, a Tito, roen u hrvatsko-
slovenakom braku, esto se izjanjavao Jugoslovenom). Na Balkanu je sa socijalistikom
modernizacojom odozgo stizalo i dravno poimanje nacije ija je posledica i stvaranje novih
politikih nacija. Prioritet klasne radnike solidarnosti nad nacionalnom slabio je objektivno
prisutni etniko-konfesionalni potencijal zakasnelih nacija u ovom prostoru. Ipak sa uvoenjem
viepartijskog sistema 1990. u Jugoslaviji oivljava arhaino narodnjako shvatanje nacije kao
zajednice vezane poreklom i kulturom. Bilo bi pogreno odgovornost za ovo stanje pripisati
iskljuivo komunistikoj politici potiskivanja nacionalnog oseanja, a smetnuti s uma snaan
uticaj naslea i hazardnu politiku poslekomunistikih reima. Jedno esto poreenje moe
ilustrovati znaaj dugih procesa ove vrste u istoriji. Tokvil se divio graanskom oseanju
Amerikanaca: jednoj naciji sainjenoj od svih nacija sveta, drutvu bez istorije i predrasuda,
seanja i koloteine. Ovde su manje vani prigovori Tokvilovoj oceni o demokratskom
karakteru amerike nacije, koja je do 1860-ih poivala na slubenom robovlasnitvu i
podvlaenosti obojenih. Moe li, naime, drutvo iji je razvoj u skoroj prolosti poivao na
institucionalizovanom robovlasnitvu, a koje ni danas nije prevladalo rasizam, biti obrazac
formiranja demokratske nacije? Vanije je u amerikom loncu za topljenje uoiti odsustvo
naslea koje nije pritiskalo drutvo bez istorije. U socijalistikoj Jugoslaviji napetosti
izmeu nacija ispoljavale su se najotvorenije u ekonomskom obliku pokrivajui zapretene
konfesionalne i etnike sadraje presocijalistikog naslea. Za razliku od SAD, bila su iva
istorijska seanja razliite starosti, koja su se lako dala razbuditi, kao i narodnjako shvatanje
nacije koje je 1990. aktivirano kao sredstvo za ruenje komunistikog shvatanja nacije.
U svakom reimu nacionalizam se ispoljava u meri u kojoj to doputa ideologija i
opteprihvaeni sistem vrednosti. U Titovoj Jugoslaviji ispoljeni nacionalizam bio je direktno
ili indirektno materijalne prirode, jer je politiko (klasno) shvatanje nacije bilo nadmono nad
etnikim. Latentno prisutnu meunacionalnu napetost su frakcije monopolske partije podsticale
i obuzdavale odozgo, a noena je preteno oseanjem ugroenosti materijalnih interesa i
prestia vlastite grupe. Odozgo usmeravani i dozirani, politiki nacionalizam ispoljavao se u
krilu komunistike ideologije u dozvoljenom obliku spora oko regionalnih ekonomskih
interesa. Premda Veber izriito tvrdi da patos nacionalnog emocionalnog uticaja nije preteno
ekonomskog porekla, ve se zasniva na oseanju prestia koji se moe povezati sa specifinom
verom u odgovornost pred potomcima za nain na koji se raspodeljuje mo izmeu svoje i tuih
politikih zajednica, u socijalizmu se pomenuti uticaj legalno ispoljavao samo u formi zatite
regionalnih ekonomskih interesa. Poto u komunistikom internacionalizmu nije bilo mesta
krvnom pravu, a u ideologiji SKJ je oslobodilaki uinak jugoslovenskih nacija i njihovih
rtava simetrino razdeljen, preostala je odbrana nacionalnog prestia preteno zatitom
ekonomskih interesa, i to gotovo iskljuivo unutar partijskog vrha. Povremena emfatina
prihvatanja, odbijanja i ravnodunost prema nacionalnom samopoimanju preteno su odozgo
dozirani nalazei u razliitim grupama nejednak odjek. Spontani nekontrolisani sukobi
zatvarani su u najua partijska tela, gde je jedinstvo lake uspostavljano privremenim
kompromisima elnika, Titovom arbitraom i istkama. Ubrzani i neravnomerni razvoj zemlje
izazvao je potrese, raslojavanja i nove oblike sukoba, napetost izmeu razvijenih i nerazvijenih,
stvaranje novih centara itd. U vienacionalnoj dravi to je lako prelazilo u oseaj regionalne i
nacionalne eksploatisanosti.

106
Preteno ekonomski ispoljeni oblici nacionalizma u socijalistikoj Jugoslaviji mogu se po svom
poreklu uslovno razvrstati u tri grupe: (1) direktno materijalna odbrana regionalnog interesa
(hrvatski otpor raspodeli deviznog dohotka od turizma i sukobi izmeu republika oko
investicija u razvoj); (2) direktno materijalna odbrana interesa slojeva koji su unutar vladajue
grupe bili privilegovani (republiki otpori kadrovskom monopolu saveznog centra a kod
raspodele rukovodeih mesta u partiji, vojsci, dravi, diplomatiji itd.); (3) delimino indirektno
materijalni izvori nacionalizma (otpor razvijene i nerazvijene periferije saveznom centru,
sukobi centralista i federalista, unitarista i nacionalista, protivnika ipobornika vee uloge trita
i sl.). Zateeni neravnomerni ekonomski razvoj regiona i nejednaka struktura privrede
odreivali su shvatanje nacionalnog prestia i doputene oblike njegovog ispoljavanja. Trajna
napetost izmeu socijalistikog naela solidarnosti i smanjivanja razlika izmeu regionalne
razvijenosti s jedne i trinog zahteva da svako treba da ivi od svoga rada, s druge strane se
sa hlaenjem revolucionarnog zajednitva lako preobraavala u oseaj eksploatisanosti (ali ne i
etnike ugroenosti) vlastite nacije. Dozvoljeni ideoloki oblik ispoljavanja ekonomskih
suprotnosti odvijao se u obliku razliito akcentovanih interesa radnike klase i samoupravljanja.
Na rastegljiva samoupravna naela podjednako su se pozivali razvijeni i nerazvijeni,
proizvoai sirovina i finalnih proizvoda, centralisti i federalisti, dohodai i profitai itd.
Delimino uvaavanje trinih zakona i republikih interesa davalo je integraciji drave
dinamian karakter, ali je uslonjavalo i manevar neprikosnovenog harizmatskog voe.
Pomenute, preteno ekonomske napetosti, proimala je duga inercija komunistike i Titove
line bojazni od hegemonizma najbrojnije nacije. Uprkos federativnom ureenju drave, zbog
stalne sovjetske pretnje (i mogueg oslonca na Srbe) bojazan nije slabila. Uz to, kod veine
republika Beograd je kao prestonica ekonomski i politiki bio skopan sa predstavom o stalnoj
srpskoj dominaciji. Tito je, u duhu boljevike samokritike, traio od komunista, pre svega,
borbu protiv vlastitog nacionalizma, a Srbima je ponavljao: Vi ste najvei i imate veu
odgovornost od drugih u Jugoslaviji (Vukovi 1989, str. 468-469). Dodue, prilino rano
poeo je i sa kritikom hrvatskog nacionalizma, strepei od postojanog hrvatskog separatizma.
Banac navodi da je Tito stalno kritikovao Hebrangov hrvatski nacionalizam, a Hebrang je jo
decembra 1943. optuio Tita da Dalmaciju tretira kao da nije deo Hrvatske. Kada je ZAVNOH
1943. proglasio pripajanje osloboenih italijanskih podruja matici Zemlji Hrvatskoj, Tito je
kritikovao Hrvate to prisvajaju suverenitet koji pripada samo Jugoslaviji (Banac 1990, str. 100-
101). Titov oslonac bio je posle rata mladi boraki kadar, koji je logikom ratnog uinka i
proverene lojalnosti dospeo do veine upravnih poloaja u Srbiji, BiH, a delom i u Hrvatskoj.
Sve do kraja 1942. oslobodilaki pokret u Hrvatskoj bio je gotovo iskljuivo srpski, pa su
hrvatski komunisti stoga kritikovani. ilas svedoi da su Politbiro i Tito priznavali da su do
pada Italije ogromni deo rata nosili Srbi (orgovi 1989, str. 170), a slina je ocena i Ive Banca
(Banac 1990, str. 93). U partijskim izvetajima o stanju u Hrvatskoj krajem 1940-ih otvoreno
se isticalo da se veliki deo hrvatskih masa kompromitovao za vreme rata saradnjom sa
okupatorom (Zapisnici 1995, str. 612-614). Tako su npr. Srbi u BiH, iako nisu bili u
apsolutnoj veini (1953, 44%), imali kao provereni borci dominantan uticaj u partiji i vladi. U
sastavu CK BiH je 1954. bilo 46 Srba, 3 Hrvata i 6 Jugoslovena, a CK Hrvatske je iste godine
brojao 41 Hrvata, 10 Srba, jednog Jugoslovena i 9 neopredeljenih (Shoup 1968, p. 276-277). U
partijskim zapisnicima izmeu 1945. i 1952. mogu se uoiti sporovi izmeu republika o
izgradnji industrijskih kapaciteta, ali ilas tvrdi da to nisu bili meunacionalni sukobi, ve vie
lokalne sebinosti koje nisu uzimane kao ozbiljan politiki problem. ilas se seao da, dok je
bio u vrhu, nije bilo nikakvih napetosti izmeu hrvatskog i srpskog rukovodstva, ve naprotiv
bliskosti. Slovenci su, pak, ve tada zadrali jednu dozu autonomije, koju niko drugi nije
imao, i to su je zadravali kroz praksu, kroz insistiranje na posebnoj privredi, na tome da je
uspon njen industrijski razvitak i da daje mnogo (orgovi 1985, str. 153-154). Isti svedok
dodaje da, dok se oseala Kardeljeva inklinacija ka zatiti Slovenije (on bi uvek grdio
Slovence, ali bi ih ipak podupro), kod Tita se nikakva inklinacija ka hrvatskim interesima
nije oseala... u pogledu nekakvog hrvatizma (orgovi 1989, str. 152).

107
Titov odnos prema dominantnoj naciji u Jugoslaviji bio je relativno postojan. U Proleteru je
decembra 1942. pisao o versajskoj Jugoslaviji, zemlji nacionalnog ugnjetavanja, u kojoj je
vladala velikosrpska hegemonistika klika, istovremeno dodajui da su u redovima NOV u
ogromnoj veini Srbi i da srpski narod daje najvei doprinos u krvi u borbi protiv okupatora
(Tito 1977 b, str. 71). U ovom Titovom lanku Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlu NOB-
a saet je docniji Titov odnos prema Srbima: strah od hegemonizma najbrojnije nacije, ali i
oslonac na preteno srpski boraki kadar. Boraki uinak je kasnije postupno simetrino deljen
u formulacijama kao prolivala se krv svih naih naroda, jer bez uravnoteavanja zasluga svih
nacija nije bilo mogue isticati vrhovnu vrednost bratstvo i jedinstvo. Lako je pojmljiva
neophodnost politikog pragmatizma ove vrste i napor da se ne povredi oslobodilaka
osetljivost ostalih nacija i narodnosti. Premda je uoavao da su neki narodi vie izmanipulisani
ovinizmom od drugih, Tito se u odnosu prema Srbima na izvesnim prekretnicama kolebao
(1948, 1966, 1972). Opominjao je Srbe da su kao najbrojniji narod najodgovorniji, nakon 1948.
strepeo je od tradicionalnih proruskih oseanja kod Srba, a 1966. od politikih kombinacija u
vrhu savezne policije sa Rankoviem na elu. S druge strane, uviao je dravotvornost i
borbenost srpskog naroda (bez kog bi Jugoslavija bila nemogua), lojalnost preteno sprskog
borakog partijskog i dravnog kadra, a naroito odanost veinskog srpskog oficirskog kadra
JNA. U sloenim meunacionalnim sukobima arbitrirao je simetrinim istkama, vrsto uveren
da je interes jugoslovenske radnike klase nedeljiv, a samim tim je i partiju kao zatitnika tog
interesa smatrao kljunom integrativnom ustanovom poretka. Oseao se odgovornim pre svega
pred jugoslovenskom radnikom klasom, zatim partijom, a tek potom pred skuptinom, a
nikada pred bilo kojom nacijom.
Niz nepredvidljivih okolnosti gonio je Tita da vorno nadnacionalno uverenje, manje ili vie
elastino, prilagoava novim situacijama u emu se ogledao njegov politiki talenat. Odnos
prema SSSR-u bio je mona struktura u senci koja je direktno ili indirektno uticala na gotovo
sve kljune segmente Titove politike. Premda hegemona, sovjetska drava na elu lagera uvek
je bila vaan oslonac stabilnosti Titove vlasti, bez ijeg postojanja je teko bilo zamisliti i
opstanak samoupravnog socijalizma. S druge strane, zbog stalne manje ili vie akutne sovjetske
vojne pretnje Tito se manje ili vie pribliavao Zapadu. To ga je podstaklo na uvoenje
samoupravljanja i deliminu liberalizaciju, to je unosilo znaajne promene u meunacionalne
odnose. Decentralizacija ekonomije i uvoenje trita hrabrili su nacionalna oseanja, naroito
u partiji. Vrh se nadao da e trite ojaati ekonomsku meuzavisnost regiona, horizontalnu
pokretljivost i kosmopolitizaciju prostora. Jedinstvena partija trebalo je da bude garant
obuzdavanja centrifugalnih sila unutar sistema. Ekonomskim interesima podstaknuti proces
decentralizacije burno e se ispoljiti polovinom 1960-ih sa daljom liberalizacijom trita. Tada
dolazi do polarizacije u partiji i Titovih istki. Vie Titovih saradnika svedoilo je da je Tito
imao snano razvijen oseaj za dravu i njeno jedinstvo, u emu je gledao osnovu samostalne
nevazalne politike i smisao vlastitog dela. Kada je zaao u godine, bio je zaokupljen
iskuenjima zemlje nakon njegove smrti, strepei da ni SKJ ni JNA nee ouvati Jugoslaviju.
Polazio je od toga da e, sputajui suverenitet na republike, a delom i na pokrajine, sauvati
neku vrstu meke federacije sa elementima konfederalizma. Tu ne bi bilo razloga za separatizam
Slovenije i Hrvatske, dok bi ekonomija spajala federalne jedinice to je bio u duhu trenda
evropskog razvoja toga vremena (krebi 1995, str. 109). Ima miljenja da je reforma
federacije i 1971. neopravdano kasnila posle privredne reforme 1965 (Mini 1993, str. 299).
Bilo kako bilo, mehanizam za odravanje jedinstva interesno diferencirane drave svakako je
iziskivao vie dodatnih neideolokih osiguraa nego to je bio obrazac meke federacije u senci
monopolske partije.
Oblasne razlike u ekonomskoj razvijenosti imale su krupnu direktnu ili posrednu ulogu u
jaanju nacionalizma u Jugoslaviji. Komunisti su bili svesni delovanja dugih ekonomskih
trendova (razlike u stupnju razvoja), pa je u veini partijskih dokumenata najvieg ranga stajala
direktiva da treba prevazii razlike u regionalnom razvoju. U Titovom reimu je ekonomsko
rivalstvo izmeu republika bilo najsnanija poluga nacionalizma, poto su versko-konfesionalni
i jeziki razlozi bili potisnuti ili reeni. Sam po sebi lokalni ekonomski nacionalizam nije
108
jugoslovenska osobenost. Lombardijska liga u italiji odbijala je da pomae siromani jug, a
Katalonci su u paniji uvek tvrdili da su eksploatisani. U vienacioanlnim dravama se
ekonomske razlike lako politizuju. Zbog velikih razlika u stupnju razvoja (tehnikoj kulturi,
produktivnosti i nacionalnom dohotku) neki strani analitiari su jugoslovensku ekonomiju
1950-ih nazivali dvojnom: dualizam bivih habzburkih oblasti (i beogradskog regiona) i
bivih delova otomanskog carstva (Rusinow 1977, p. 100). Dodue, i pre Drugog svetskog rata
bilo je u Jugoslaviji rasprava o pasivnim krajevima, ali ekonomska strana nacionalnog pitanja
nije bila akutna jer se sukob vodio izmeu nacionalnih politikih partija Srba, Hrvata i
Slovenaca iz razvijenih ili relativno razvijenih oblasti. Kada su komunisti doli na vlast,
problem nerazvijenih oblasti naglo je aktuelizovan jer se partizanska vojska uglavnom
regrutovala iz siromanijih krajeva. Kapitalizam je optuivan za eksploataciju siromanih
krajeva, a to je trebalo prevazii industrijalizacijom pasivnih oblasti i dodelom posebnih
sredstava nerazvijenima. Partija je odmah posle rata uoila neravnomernost privrednog razvoja
kao potencijalni izvor nacionalizma. Smatralo se da e centralistika privreda to prevazii, jer
su monopol drave i partije bili najvaniji. B. Kidri je na V kongresu KPJ govorio: Jasno je
da se deo vika rada iz razvijenih republika sa vikom produktivnog rada mora nuno koristiti u
naoj socijalistikoj izgradnji i u manje razvijenim republikama kako bi smo tamo maksimalno
podigli proizvodne snage i to ne samo u korist njihovu nego i u korist celine i u korist onih
republika koje sada pomau zaostale republike. To je zakon jedinstvene socijalistike privrede
(Cit. prema Obradovi 1995, str. 229). Slovenci nisu dugo isticali da su ekonomski
eksploatisani od Jugoslavije. Nisu oseali ni kulturnu ugroenost od jugoistoka zemlje, jer su
bili najmanje rasejani. U prvom petogodinjem planu najvie je ulagano u jugoistone delove
zemlje, ali ve krajem 1940-ih, zbog straha od mogueg sovjetskog napada, ekonomski razvoj
ovih oblasti gubi prioritet. Vojna industrija se delom premeta u BiH (i od tada se govorilo da
Bosanci treba da podignu spomenik Staljinu), a decentralizacijom ekonomije 1952. teite
ulaganja polako se pomera sa nerazvijenih ka oblastima gde se najbre oploavaju. Poinju
sporovi oko ulaganja koji postupno primaju nacionalnu boju. Drutveni proizvod rastao je
izmeu 1957. i 1960. po stopi od 12,7% godinje, to je tada bila druga najvia stopa rasta u
svetu. Meutim u Sloveniji je 1957. drutveni proizvod bio 180% od jugoslovenskog proseka,
u nerazvijenim oblastima juno od Save i Dunava 67%, a na Kosovu 42%. Slian trend razlika
nastavljen je i u sledeoj deceniji uprkos investiranju na jug, to je jaalo otpor Slovenije i
Hrvatske (Rusinow 1977, p. 100). Da bi se u partijskim raspravama izbegle optube da se kroz
decentralizaciju brane lokalni interesi i slabi jugoslovenstvo, ovaj proces se nazivao
deetatizacijom i debirokratizacijom.
Ve poetkom 1960-ih rast je usporen, to se odraava na dohodak i produktivnost rada. U
recesiji oivljavaju nacionalne napetosti viestruko prisutne u ekonomskim tekoama. Dugo su
zvanini ekonomisti kao B. Horvat bili uvereni da se privredni razvoj moe ubrzati ako se
uklone oaze nedovoljno iskorienih ljudskih i prirodnih resursa, tj. ako se ubrza razvoj
nerazvijenih podruja. Poinju sporovi oko fondova za nerazvijene i preraspodele saveznih
sredstava. Razvijene republike su isticale da su ulaganja u nerazvijene oblasti nerentabilna, a
nerazvijeni su se alili da su kao proizvoai sirovina u neravnopravnom poloaju. Svaka
republika bila je na neki nain oteena saveznim merama, spoljnotrgovinskim reimom ili
raspodelom ulaganja, ali je imala i velikih koristi. Ali koristi se uzimaju kao same po sebi
razumljive, a tete se pamte (to je nuno vodilo politizaciji rasprave oko saveznih fondova)
(Shoup 1968, p. 161-162). Prelivanja dohotka meusobno su se kompenzovala, a utisak o
izrabljivanju, manje ili vie rasprostranjen kod svih, nije slabio. Iezava samokritinost,
nestaje vlastita krivica, krivi su samo drugi. Poetkom 1960-ih nacionalnu boju primile su
rasprave oko prednosti renog ili morskog transporta (dunavska ili jadranska zamisao), sporovi
oko ulaganja u luke (Kopar, Rijeka, Bar) i velikih infrastrukturnih projekata koje je finansirala
federacija (jugoslovensko rumunska hidroelektrana, kanal Dunav-Tisa-Dunav, pruga
Beograd-Bar itd.). U ovom periodu sukobi su se vodili izmeu razvijenih i nerazvijenih,
liberala i centralista, lokalnih, republikih i saveznih elita.

109
Nerazvijeni regioni bogati rudama i radnom snagom oekivali su industrijalizaciju, pa im je
odgovarala centralistika politika, kao npr. petogodinji plan iz 1957. koji je garantovao vie
ulaganja nerazvijenima. Poetkom 1960-ih bude se liberali iz severozapadnih krajeva, koji su,
branei prioritet trita, isticali da novi petogodinji plan favorizuje srpske interese. Kada je
zanemarivan turizam oseala se zapostavljenim Hrvatska, Crna Gora i Slovenija, nafta i ugalj
pogaaju BiH i Srbiju, rasprava oko nuklearnih centrala vodila je sukobu izmeu onih koji su
imali vodu i ugalj i onih koji to nisu imali, pa je spor oko prioriteta uglja ili atomske energije
prerastao u meunacionalnu napetost. Ekonomski centralizam postupno je poistoveivan sa
velikosrpskim nacionalizmom, ali polarizacija politikih snaga jo nije bila jasna.
Konzervativni centralisti jo uvek su bili nadmoni (Srbija i nerazvijene republike), ali ve
poinju rasprave oko neophodnosti privredne reforme. Ve 1964. nazirao se krah koalicije
Srbije i nerazvijenih oblasti, jer su liberali sticali nove saveznike npr. meu Makedoncima i
brojnim Srbima u Beogradu i Vojvodini, iji su ekonomski interesi bili blii liberalnijem
trinom nego centralistikom modelu. U drutvenom planu iz 1964. nerazvijeni su upozoreni
da u investiranju vode rauna o rentabilnosti, a ne samo o socijalnim iniocima. Svaka
republika je i dalje teila da ima vlastitu elianu. Sporovi izmeu elita nisu bili javni, pa
posmatraima nije bilo lako da zakljue u kojoj meri je nacionalizam ekonomski obojen.
Izgleda da u ovom periodu ni partijskom rukovodstvu nije uvek bilo jasno gde se zavrava
ekonomija, a gde poinje nacionalizam (Shoup 1968, p. 246). Osim toga, postojalo je nekoliko
centara moi koji se jo uvek nisu tesno podudarali sa republikim ili nacionalnim interesima:
savezni i republiki dravno-partijski aparat, menadersko-tehnokratska elita i radniko-
sindikalni samoupravni blok. Ipak je u periodu 1961-1966. uvrena osnova kasnije
nacionalne polarizacije u sistemskim odredbama. Neki pronicljivi rukovodioci su na ovu
opasnost skretali panju, kao npr. B. Nekovi, kada je maja 1952. na 5. Plenumu CK SKJ
upozoravao na razliku izmeu federativne republike i federacije republika: Mislim da to nije
sitna stvar, jer je federacija malo neto drukija nego federativna republika. A mi treba da se
prenesemo u situaciju kakva moe da nastupi u najgorim sluajevima koji mogu nau zemlju da
snau, da pretpostavimo da e agresor, neprijatelj, da koristi ak i nae propise da sprovede
neke svoje namere, da razbije Jugoslaviju, na one njene sastavne delove koje Ustav daje
(Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 670). Ova retka upozorenja nadvladavala je logika
ekonomskog grupnog interesa, a vodee politike linosti (naroito Tito) dugo se nisu jasno
izjanjavale. U Titovim govorima iz ovoga doba moe se uoiti kolebanje izmeu reformista i
centralista. Januara 1963. u govoru omladini kritikovao je hegemonizam brojnije nacije, ali i
one koji su na visokom stupnju ekonomskog razvitka. Izriito je tvrdio da je besmisleno da
republike moraju imati sve atribute drave (Tito 1977 b, str. 259-260). Godinu dana kasnije, na
8. kongresu SKJ teite kritike u njegovom referatu bila je opasnost od birokratske
centralizacije, unitarizma i hegemonizma i osuda vetakog jugoslovenstva (Tito 1977 b, str.
267). Tito se stalno zalagao za vrstu i jedinstvenu partiju i kolebao se u podrci ekonomskoj
reformi. Izgleda da je pojaana kritika jugoslovenstva kao unitarizma jo s kraja 1950-ih bila
nagovetaj zaokreta ka decentralizaciji ekonomije.
Kolebanja hrvatskog jezikog separatizma pratila su kao senka mene u srpsko-hrvatskim
odnosima, a Banac ak pie o jezikom smeru centralizma. Sve do sredine 1920-ih nije bilo
otpora traganju za jedinstvenim srpsko-hrvatskim jezikim standardom utemeljenim na
tokavskom nareju. Prelaz Hrvata na Karadieve pravopisne norme u 19. veku naroito su
zagovarali vukovci-kulturni unitaristi. J. Skerli je 1913. predlagao da Srbi odustanu od irilice
u zamenu za hrvatsko prihvatanje istonog nareja. Bilo je to doba kada je hrvatski vajar I.
Metrovi stvorio nacrt za monumentalni Kosovski hram i kipove sa motivima kosovske
epopeje i bio doivljavan kao mesija jugoslovenskog ujedinjenja. Neretko se tvrdilo da je
Jugoslavija odve malena zemlja za jeziki pluralizam i da razvoj trai jedinstveni jeziki
standard (Banac 1988, str. 202). Ve krajem 1920-ih porastao je u Hrvatskoj otpor srpskoj
ekavtini, koji je kulminirao u hrvatskom ustakom faistikom jezikom separatizmu 1941-45,
da bi ponovo oiveo 1967, a novu kulminaciju dosegao 1992. Oscilacije hrvatskog jezikog
samoupravnog separatizma bile su primetne i u socijalistikoj Jugoslaviji. Novosadskim
110
sporazumom decembra 1954. ustanovljen je jedinstveni srpskohrvatski jezik sa pravopisom kao
primer kulturne kosmopolitizacije odozgo. Reakcija je usledila ve 1967, kada su hrvatski
intelektualci, sa Krleom na elu, zatraili da se srpski i hrvatski jezik slubeno razdvoje.
Titovom intervencijom stvar je stiana, Krlea je istupio iz CK Hrvatske, ali nije iskljuen iz
SKJ. Rezultat pojaane kritike jugoslovenstva kao unitarizma ve krajem 1950-ih bilo je
uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti (po sovjetskom obrascu); uvedene su bilingvalne
oznake u Vojvodini i Kosovu, a 1963, kao ustupak politici nesvrstanosti, republiki Ustav BiH
izdvojio je muslimane kao posebnu naciju. Dok su u drugim zemljama nacionalne manjine
posmatrane kao kulturni ili samo kao jeziki entitet, u Jugoslaviji su postajale i politiki.
Albanci i Maari stekli su ravnopravne predstavnike u vrhovnim partijski i dravnim organima,
a Muslimani status nacije. Tolerisanje samostalnosti Makedonske pravoslavne crkve (1958) i
priznanje Makedonske akademije nauka 1967. bilo je upereno protiv bugarskih pretenzija. U
pozadini postupne decentralizacije bilo je nepoljuljano uverenje da e snana partija jedinstvene
radnike klase moi da kontrolie arita rasula.
Do dalekosenog rascepa u monolitnom politikom vrhu SKJ dolo je 1961-1962. godine. U
sukobu konzervativnih-centralista i trinih liberala (koji se nije u potpunosti poklapao sa
nacionalnim podelama u vrhu), Tito se dugo kolebao. Bio je kao i uvek oprezan, strepeo je od
decentralizacije i naginjao konzervativcima, pa je u ovom periodu Kardeljeva pozicija bila
ugroena. Poetkom 1960-ih Tito je svaljivao krivicu za recesiju na decentralizaciju
investicionih fondova i zalagao se za ponovnu centralizaciju. U govoru u Splitu 1962. pozivao
je mase u pomo da se slome birokratski otpori ove vrste, a jula 1962. na plenumu CK SKJ nije
eleo da podri centraliste iako jo uvek nije bio reformista. Izgleda najblia istini ocena da je
Tito u ovom periodu intimno bio centralista, ali i za iste raune. U odnosu na Kardelja bio je
konzervativac i centralista i bilo je potrebno dosta vremena da konano podri liberalniju struju.
Otprilike u istom periodu slian frakcijski sukob izmeu konzervativaca i reformista, ali bez
izraene nacionalne boje, razreen je u KP SSSR-a 1964. godine. Reformistu Hruova oborila
je konzervativno centralistika struja, koja se zalagala za snaniju ulogu partije uzdrmanu
Hruovljevom decentralizacijom i opadanjem uticaja Moskve u lageru. Oktobra 1964. Hruov
je zbaen dvorskom pobunom koja je dugo pripremana u Kremlju. Po Stambolievom
svedoenju Tito je alio za Hruovom strepei od nove hegemone politike Moskve, ali
verovatno i od mogueg zaraznog odjeka ovog prevrata u Jugoslaviji.
Pad Hruova nije podstakao zaokret ka reformi u Jugoslaviji jer su ovde one poele ranije, ali
je moda olakao Titovo konano opredeljenje za liberalnu frakciju unutar SKJ. Izgleda da je 8.
kongres SKJ decembra 1964. ozvaniio pobedu liberalne struje i pripremio privrednu reformu i
obraun sa centralistikom strujom A. Rankovia 1966. Na ovom kongresu osueni su
advokati vetakog integralnog jugoslovenstva, odbaen je ekonomski centralizam u sistemu
investicija, a 1965. investicioni fondovi osloboeni su savezne kontrole. Privredni rast je
opadao, a 1967. stopa privrednog rasta prvi put bila je negativna. Titov zaokret je ohrabrio
liberale. On jeste, dodue, odbio reformu partije, ali ne drave i ekonomije. Privredna reforma
1965. smanjila je nadlenost federacije u ekonomiji, zaotrila meunacionalne odnose u ovoj
oblasti i, po reima B. Krajgera, znaila jednostavno rat (Perovi 1991, str. 38). U vrhu je
A.Rankovi pruao otpor reformi, a oko njega su se mimo njegove volje okupljale
konzervativne i nacionalistike snage. Zbog strukture privrede, Srbiji je vie odgovarao
centralistiki sistem, pa su srpski komunisti od 1962. poeli traiti saveznike u nerazvijenim
republikama iji je razvoj bio ugroen smanjenjem investicija. Strani posmatrai bili su uvereni
da je re o sukobu progresivnog severozapada i konzervativnog jugoistoka, koji je bio
manje znaajan dok je Srbija bila neutralna, a sada je postao aktuelan (Shoup 1968, p. 251). U
vrhu su jaale podele, a tampa je poetkom 1966. pisala da je centar otpora reformi Srbija.
Marta 1966. sklopljen je sporazum izmeu partijskih vrhova Srbije i Makedonije o usklaivanju
ekonomskih interesa, a uz slian sporazum Srbije i Crne Gore iz decembra 1966. o saradnji i
pruzi Beograd-Bar stvoren je latentni blok reformi i upadljiva polarizacija snaga. Juna 1966. na
sednici IK CK SKJ odlueno je da se udari po Rankovievoj grupi i protivnicima reformi.
Dekor istke bio je vizantijski zloupotrebe u radu policije. Tito je govorio da je Dravna
111
bezbednost prejaila partiju. Njega ipak nije brinulo toliko naruavanje zakona koliko
ugroavanje jedinstva partije, jer je partija bila stoer sveukupne integracije. Na 4. plenumu CK
SKJ jula 1966, koji je odran na Brionima uz posebne mere obezbeenja, Rankovi je podneo
ostavku. Tito je formirao komisiju za ispitivanje policijskog prislukivanja, ali je ova smatrala
da prislukivanje nije vano. Drali su da je KOS (Kontraobavetajna sluba) radila slino to i
UDBA i traili istragu protiv Gonjaka i KOS-a, ali je Tito to spreio (Tripalo 1990, str. 73).
Opta povika na prislukivanje bila je pokrie da potom kontraobavetajna sluba preuzme
ienje Dravne bezbednosti i mnoge poslove policije (Vukovi 1989, str. 273). irenje
glasova o Rankoviu kao Titovom nasledniku u visokim policijskim krugovima verovatno je
bila dodatna okolnost koja je Tita opredelila za istku. Tripalo dri da je teko verovati da je
Rankovi spremao zaveru protiv Tita, ali je blia istini pretpostavka da se spremao da, kada
Tito umre, preuzme njegovo mesto po razumljivom naelu nacionalne simetrije.
Po svemu sudei, pad Rankovia bio je ipak dublje uslovljen ekonomsko-politikim uzrocima
nego direktnom borbom oko vlasti. Svest o dubljim uzrocima ovih skoba dugo je zamagljivana.
Hladniji strani analitiari jasnije su uoavali ove tokove. Britanski sociolog Rasinov je priznao
da je poratna Jugoslavija daleko poodmakla u modernizaciji (merenoj nacionalnim dohotkom,
industrijalizacijom, urbanizacijom, promenom stila ivota, zatim profesionalnom i socijalnom
diferencijacijom, specijalizacijom i pluralizmom institucija), ali je i uoavao da dezintegraciju
saveznog dravnog i partijskog monopola ne moe da ukoi nijedna linost niti grupa, jer je
pluralizam noen snanim regionalnim ekonomskim interesima koje je titilo oblasno vostvo
(Rusinow 1977, p. 271-272). Druga vrsta pristrasnosti koja je zamagljivala svest o ekonomskoj
uslovljenosti nacionalizma jeste previanje okolnosti da u odnosu na Jugoslaviju oseanje
dravnosti nije bilo isto kod svih naroda. Nadnacionalna klasna solidarnost radnike klase nije
nikada uspela ova razliita oseanja da uravnotei. Kod Srba je postojalo oseanje kontinuiteta
poto su imali sopstvenu dravnost i poistoveivali se sa prvom i drugom Jugoslavijom. Kod
ostalih naroda uvek je bilo manje ili vie prisutno oseanje da je centar vlastite republike
dravnosti na drugom mestu. Tenja ka kompletiranju dravnosti uvek je bila skopana sa
otporom centralizmu. Zato je M. Nikezi upozoravao ...mi ovde u Srbiji moramo da
razmiljamo o tome kako drugi vide sebe u toj zajednici i moramo razumeti da su razlike
nune (Vukovi 1989, str. 444). Osetljivost drugih nacija na najbrojniju i najdravotvorniju
srpsku u odreenoj meri bila je prirodna. J. Blaevi je govorio Drai Markoviu 1970-ih da
Srbiji treba ovek kompromisa. Ono to je Jakov rekao misle i drugi. Verovatno se radi o
shvatanju da najvea u Jugoslaviji, Srbija jeste ravnopravna (ne dominantna) ako je
kompromiserska, neodluna, ako nije jasna u opredeljenjima, u svojim interesima i njihovoj
odbrani. Ima neto to je realno u tome. Moda bih i ja da nisam Srbin slino mislio... svi su
vrlo osetljivi na sve ono to se u Srbiji dogaa (Markovi 1987, I, str. 436). Osetljivost prema
Srbiji lako je prelazila u stereotip, koji je postao delotvoran s kraja 1980-ih u bloku veine
republika protiv hazardne parole srpskog rukovodstva jaka Srbija jaka Jugoslavija.
Jo za vreme Tita hrvatski nacionalisti su u Rankoviu videli nadnacionalnu unitaristiku silu,
apisovski, crnorukaki velikosrpski mentalitet, a pad Rankovia (slino Albancima) doiveli
kao kapitalan dogaaj kojim je otvoren novi psiholoki, politiki i civilizacijski prostor. U
poslebrionskoj atmosferi polako oivljavaju stereotipi o eksploataciji Hrvatske nastali jo 1919-
1920. kao antiteza srpskom solunatvu. Postojanost dugih procesa na Balkanu jasno se uoava u
lakom aktiviranju stereotipa o odnosima izmeu stoernih nacija Srba i Hrvata. U Hrvatskoj se
bude Starevievi stereotipi o Srbima u Hrvatskoj kao doljacima, srpskoj okupacijskoj armiji
u Hrvatskoj, o Jugoslaviji kao tuinskom jarmu i upravi, Nasilju Paieve policije,
Srbima kao lukavim Vizantincima itd. (Stankovi 1993, str. 111-123, Baki 2002). Izgleda
da krajem 1960-ih ak ni autoritarna nadnacionalna Titova harizma nije mnogo neutralizovala
oivljavanje pomenutih stereotipa. Tome je svakako doprinosila i privredna kriza. Optimizam
privrednog buma iz ranih ezdesetih smenjuje neizvesnost krize, pa ak i pesimizam podstaknut
nacionalnim sukobljavanjima. Potpuna stagnacija ekonomskog rasta bila je vidljiva 1967,
nezaposlenost je 1968. bila za 47% vea nego 1964, a zaotrava se problem raspodele deviza.
Sve to se odvijalo daleko od oiju javnosti koja je uljuljkivana verom u snagu partije i drave.
112
Na 9. kongresu SKJ 1969. uvrena je liberalna koalicija dok su konzervativci-centralisti
bili u opoziciji pokuavajui da se pregrupiu oslanjajui se na razliite snage, iji su interesi i
vrednosti bili manje ili vie pogoeni decentralizacijom i liberalizacijom. Kardelj se ustalio kao
drugi ovek reima koji je podsticao, ali i sputavao zahuktale liberale, sve vie utiui na
prirodu Titove arbitrae. Tito je, sve vie padao pod uticaj okruenja novih ljudi (Dolanc, KOS
itd.), direktno je komunicirao sa efovima republikih partija bez jaeg posrednog uticaja
saveznog partijskog organa (Izvrnog Biroa CK SKJ) drei vojsku i policiju pod linim
nadzorom. Sistemom naizmeninog predstavljanja u Izvrnom birou Tito je utopio sve vodee
linosti u jedan amorfni organ, ostavi sam izvan njega. Drugog oveka po operativnoj moi
nije bilo. Kardelj je bio suveren u ideolokim pitanjima, a u Izvrnom birou izdvaja se S.
Dolanc kao linost posebnog Titovog poverenja. L. Perovi tvrdi da je u ovom periodu Mijalko
Todorovi uzaludno teio stvaranju jakog centra koji bi parirao Titu. U ovom periodu
najuoljiviji su Titova nesigurnost, lutanje, oklevanje, pa i pogrene procene opasnosti
nacionalizma. Bolje obaveteni posmatrai iz vrha partije sticali su utisak da sa Titom neko
manipulie, da u Izvrnom birou deluje neformalna grupa koja intrigira i lansira informacije da
je Srbija protiv Tita. to je Tito vie stario to je njegovo okruenje vie liilo na dvor.
Drugarstvo su potiskivali dvorjani i ceremonijal. Intrige su dekor svake zatvorene politike, a u
atmosferi meunacionalnog nepoverenja i boljevikog straha od frakcija mogle su imati
znaajnu ulogu.
Posle uklanjanja Rankovia Srbi su ostali bez vodee politike linosti u najuem vrhu. Novo
vostvo srpske partije preuzeli su liberalni reformisti, po tehnokratsko-menaderskim
pogledima slini hrvatskom vrhu, ali u nacionalnom pogledu uutkani. Posle Rankovievog
pada kod Hrvata je slabilo uverenje da uvek posle svega Srbi pobeuju. Naporedno oivljavanje
jezikog nacionalizma i ekonomskog separatizma bio je hrvatski odgovor na nagovetenu
decentralizaciju federacije. Uvek dobro obaveteni predsednik bio je na oprezu vrsto drei
vojsku i policiju pod vlastitim nadzorom kao ultima ratio istki koje je obavljao kroz partiju.
Na kritici poraene centralistike struje probijalo se novo naelo politike istih rauna. Hrvati
su traili dalje razvlaenje federacije, a strani posmatrai su zapaali da se u Hrvatskoj pad
saveznog unitarizma sve vie predstavljao kao Pirova pobeda jer su najvee banke i
spoljnotrgovinska preduzea ostali u Beogradu (Rusinow 1977, p, 275). Izgleda da je u pogledu
koncentracije finansijskog kapitala sada situacija bila drugaija od one izmeu dva svetska rata,
kada je od ukupnog privrednog kapitala u Jugoslaviji, koji se 1928. cenio na oko 2,5 milijardi
dinara u zagrebakim bankama bilo oko 2 milijarde (Gligorijevi 1986, str. 87). Verovatno se
stoga hrvatska buroazija nije opirala Aleksandrovoj diktaturi 1929. Tome nasuprot, poetkom
1970-ih, po svedoenju Tripala, dve treine jugoslovenskog finansijskog kapitala bilo je u
Beogradu, u saveznim bankama i spoljnotrgovinskim organizacijama, to je vodilo
administrativnom prelivanju dohotka i deviza (Tripalo 1990, str. 86, Rusinow 1977, p. 275). U
Sloveniji se 1969. javljaju zahtevi za revizijom materijalnih odnosa prema federaciji i glasovi
da je i Slovenija eksploatisana, u Makedoniji se javljaju otpori slovenakom pritisku. Tripalo
svedoi da je u jednom razgovoru 1971. Markovi stavio Kardelju primedbu u vezi sa
promenama u federaciji, da oni, Slovenci hoe da im Srbi uvaju granice kako bi se Slovenija
bogatila na jedinstvenom jugoslovenskom tritu (Tripalo 1990, str. 133). Gotovo sve republike
su isticale da su eksproprisane i bile osetljivije na gubitke nego na dobitke. Poeli su zamreni
sukobi oko ekonomskih pitanja koji su bili iri od srpsko-hrvatske napetosti. Hrvati su traili
svoje devize od turizma, bosanske i srpske firme svoj udeo u snabdevanju turizma hranom, a
srpske eliane svoj novac od prodaje hrvatskih tankera. Devizno pitanje bilo je neobino
upadljivo. U Hrvatskoj se sa jaanjem turizma irila teza da bi ova republika bila vedska da
nije iznoenja deviza. Povodom hrvatske kritike SIV-a i budeta federacije 1968. Kardelj, M.
Todorovi i M. piljak tvrdili su da se izaziva politika kriza zbog desetak milijardi dinara
(Tripalo 1990, str. 91). U nekoliko navrata Tito je 1971. pominjao da Hrvatska ima veliki
priliv deviza, a da joj malo ostaje i da devizni problem treba reiti (Tito 1977 b, str. 420-
421, Perovi 1991, str. 294, Dragosavac 1985, str. 149). Egzaktno svoenje rauna bilo je teko
i rizino, jer je vodilo presecanju privrednih veza i zajednikog trita.
113
Po dostupnoj literaturi i usmenim svedoenjima, Titova arbitraa u ovoj fazi bila je kolebljiva i
nesigurna. U Skoplju je govorio protiv slovenakih pritisaka, a u Zagrebu priznavao da su
otueni centri finansijske moi u Beogradu, to je trebalo da sugerie da su Srbi izgubljenu
politiku prevlast zamenili ekonomskom. U sloenoj mrei sukoba i prelivanja dohotka nije
bilo lako arbitrirati, a Titovu kolebljivost je izgleda pojaavao najui krug saradnika koji je
spreavao pristup predsedniku. Tu je najzagonetniju ulogu imala kontraobavetajna sluba. Od
pomenutih uticaja i nesumnjivog kolebanja trebalo bi odvajati nuni politiki pragmatizam, tj.
okolnost da je u Titovim govorima uvek bilo prisutno razliito akcentovanje osetljivog
nacionalnog pitanja. Ne bi trebalo u oportunizam ubrajati njegov napor da istie ono to je kojoj
sredini odgovaralo i time ublaava napetosti. Ovde treba navesti samo nekoliko primera
prilino razumljive elastinosti: maja 1945. Zagrebanima se obraa kao Hrvat (Tito 1977 b,
str. 91), marta 1969. omladini i studentima podvlai da je Jugosloven, ali po nacionalnosti
Hrvat (Tito 1977 b, str. 335), oktobra 1971. vojsci na manevrima ja sam Jugosloven i nita
drugo ne mogu biti (Tito 1977 b, str. 423). Bilo bi pogreno ovu elastinost svesti na puki
pragmatizam ili oportunizam. Retorika svakog politikog voe iziskuje prilagoavanje kljunih
gledita razliitim delovima populacije. U ovom pogledu Tito nije bio izuzetak, a izgleda da je
u sloenoj vienacionalnoj dravi pomenuta elastinost bila nuni sastojak integrativnog
manevra koja nije mnogo uticala na slabljenje Titove popularnosti u razliitim delovima
zemlje. Ako su upueniji posmatrai i mogli uoiti Titova razliita, pa i oprena akcentovanja
nekih vanih idejnih sadraja, najveem broju graana i lanova SKJ to je ostajalo zamagljeno
ili manje vano u odnosu na kljuni refren efa partije o jedinstvenoj jugoslovenskoj radnikoj
klasi i jedinstvenom suverenitetu drave (Tito 1977 b, str. 410 i 434).
Protivreni proces politizacije ekonomskih meunacionalnih napetosti i kolebljivo laviranje
ostarelog predsednika je u ovom periodu prilino jasno obelodanila 10. sednica CK SK
Hrvatske januara 1970. Osnovni zakljuci koje je usvojio ovaj skup hrvatskih komunista, po
Peujlievom svedoenju, bili su Bakarievi. U njima stoji da je unitarizam i savezni
centralizam sa osloncem na Srbiju, a ne nacionalizam, glavna opasnost, zatim da je u
centralistikom reimu Hrvatska eksploatisana i da je CK SK Hrvatske nosilac
najprogresivnijih tenji radnike klase u zemlji. Tu je osuena kao unitaristika kritika
hrvatskog nacionalizma koju je izneo dalmatinac Milo anko, potpredsednik Skuptine
Jugoslavije. Tito je podrao zakljuke 10. sednice i osudio Borbu to dramatizuje sluaj
anka. Sam anko je govorio o ovinizmu demoralisanih revolucionara i njihovom savezu sa
mediokritetima. Nekoliko godina ranije u zagrebakom Vjesniku pisao je da e se pravi
komunista boriti protiv svog ovinizma, a oveni protiv tueg. anko je bio od reih Hrvata u
vrhu koji je skretao panju na neprekinutu liniju od ustatva do politike CK Hrvatske krajem
1960-ih, ali je upozoravao da i Srbi treba da budu aktivniji u borbi protiv svojih ovinista.
Nakon kritike nije hteo da podnese ostavku niti je priznavao odgovornost. Po olakovievom
pisanju Tito je mislio da se ovaj raskol moe okonati zabaurivanjem. Najpre se sloio sa
ankom, a kasnije je podrao Bakaria. Titova kolebljivost jaala je napetost u vrhu. Kardelj je
oprezno lavirao kritikujui Hrvate i trudei se da sauva Titov autoritet. A. Bebler je smatrao da
je hrvatska hajka protiv anka u stvari borba protiv Bevca, koji je potisnuo Bakaria iz vrha.
Vie tumaa ovih zbivanja slae se da je Tito nesmotrenom podrkom 10. sednici dao zeleno
svetlo usponu hrvatskog nacionalizma (Perovi 1991, Antoni 1991). Ne manje zanimljiva
okolnost od Titovog kolebanja bila je prilino energina Kardeljeva osuda 10. sednice. Oprezni
Slovenac odmah je uoio da ako bi sve republike poele sa pritiskom slinom hrvatskom onda
je jasno da stvar moe da se zavri sa pravom jaega. Slino predratnom instinktu Antona
Koroeca ocenio je da u takvim uslovima Slovenija mora da gubi. Slino Koroecevom bloku
sa Aleksandrom protiv Hrvata i Kardelj je osudio obraun sa ankom, optuio Hrvate za
avangardizam i metod stvaranja monolitnog jedinstva CK SKH, i po nekim svedoenjima Titu
rekao da se ne slae sa njegovom podrkom. Trebalo mu je manje vremena od Tita da sagleda
kuda vodi hrvatski pritisak. Pod uticajem Kardelja na sednici Izvrnog biroa Tito je povukao
svoje miljenje o 10. sednici, a na prigovor o prethodnoj podrci nervozno je reagovao tvrdei
da nije svemu dao podrku, pa ak i da je anko bio u pravu i da ga treba vratiti u SK (Vukovi
114
1989, str. 554-555). Zaobilazno kritikujui Tita nekoliko meseci kasnije, Kardelj je govorio da
je Tito doneo mudru odluku kada je traio da se ne objavljuje njegova podrka 10. sednici.
Kritinost prema Titovom ponaanju bila je prisutna kod najbliih saradnika, ali se ispoljavala u
zaobilaznoj formi ili u internim dnevnikim zabelekama kao kod razoaranog olakovia, koji
je novembra 1971. zapisao da treba likvidirati sve tabue, ukljuiv i Staroga, kome se moe
uputiti mnogo korisnih zamerki (Antoni 1991, str. 304). Kolebljivi Tito brzo se trgao, trudei
se da propust ispravi radikalnim istkama po zakonu neizbene nacionalne simetrije.

3. Titova antinacionalistika simetrija

Juna 1971. ira jugoslovenska javnost je za stanje u Hrvatskoj krivila Tita, autoritet mu je bio
naet, a hrvatska zbivanja krnjila su mu meunarodni ugled (Perovi 1991, str. 276). Izgleda da
je glavni pritisak na Tita u ovom periodu vrila armijska grupacija koju su reformistike struje
nazivale sedmom republikom. Govorili su mu da opada Titov ugled u JNA i meu veinskim
srpskim stanovnitvom, jer se smatra da stoji iza hrvatskog rukovodstva (Vukovi 1989, str.
187). Tito je oklevao, povremeno pretei, kao jula 1971, kada je upozoravao hrvatsko
rukovodstvo: Ja u prije naom armijom praviti red nego dopustiti da to rade drugi. Ipak je
vojno reenje bilo manje izgledno jer je Titu, kao svetskom dravniku, bilo stalo da jedinstvo
Jugoslavije ima civilnu i demokratsku odoru. Hrvatski separatizam bio je neuralgini av
meunacionalnih napetosti. Bakarieva realistina predvianja mogunosti rasula (moda je
kao Hrvat to bolje oseao nego drugi) svedoe da je u vrhu postojala svest o snazi procesa
dugog ritma koje partija i voa ne mogu presei. Januara 1970. proroki je rekao: Prva
ozbiljna kriza, svjetska ili unutranja, koja bi uzdrmala iznutra ili izvana Jugoslaviju uinila bi
da se ponovi ona 1941. da propadne Jugoslavija, ali ovaj put da to ne bude bruka samo za ideju
bratstva meu narodima nego da bude kompletna bruka za socijalizam (Cit. prema Perovi
1991, str. 123). Godinu dana kasnije Bakarieva upozorenja bila su jo otvorenija: Ja sam Titu
rekao da se moe desiti da se u Karinu tuku dva sela i, kad on doe, da e svi izii na ulice i
pozdraviti ga, a kad on proe opet e se nastaviti tui (Cit. prema Dragosavac 1985, str.
119). Izgleda da su najdublje meunacionalne napetosti harizma voe i partije samo prividno
pokrivali.
Kod svih pomenutih zbivanja spoljnopolitiki sklop nije bio nevaan. Premda je Titova harizma
bila nezavisna od Moskve, o sovjetskom stavu uvek se vodilo rauna. Odnosi sa SSSR-om bili
su u ovom periodu relativno stabilni izuzev sukoba 1968, koji je prilino brzo izglaen.
Decentralizacija drave i privredna reforma znaili su udaljavanje od sovjetskih uzora, a
zaokret ka partijskom konzervativizmu Moskva je uvek pozdravljala. Brenjevljeva doktrina o
ogranienom suverenitetu trebalo je da homogenizuje lager, pa su Sovjeti opirno prikazivali
krizu u Jugoslaviji teei da diskredituju jugoslovensko samoupravljanje. U isto vreme
Sovjetima nisu odgovarali poremeaji u Jugoslaviji jer bi to omelo njihovu dugoronu politiku
jaanja veza sa Zapadom zbog napetosti sa NR Kinom. U vrhu SKJ bila je stalno prisutna
bojazan od uvlaenja Jugoslavije u lager, pa ak i sumnja da bi Tito na to bio spreman. Tito je, s
druge strane, izbegavao zatezanje odnosa sa Sovjetima, ali je unutar zemlje manipulisao
sovjetskom pretnjom. Kosigin je, jula 1970, zvanino saoptio delegaciji vlade SFRJ da SSSR
zadrava pravo da po svom nahoenju intervenie u Jugoslaviji ako ova bude napadnuta ili
ako tekovine socijalizma u Evropi, ukljuujui tu i Jugoslaviju budu ugroene (Miunovi
1984, str. 92). Po Titovom svedoenju, septembra 1971, Brenjev mu se u etiri oka kleo i
uzbueno govorio da SSSR nee napasti Jugoslaviju i da bi, ako bi do toga dolo, radije se
odrekao svoje dece i svoje porodice (Vukovi 1985, str. 580). Stabilnost Jugoslavije, po
Sovjetima, poivala je na zdravim snagama, armiji i Titu, proverenom komunisti, pa su od ovih
snaga oekivali ozdravljenje. Ove ocene mogle su jaati Titovu veru u dobar odjek partijskog ili
vojnog reenja nacionalne krize. Izgleda, meutim, da su neke druge sovjetske ocene mogle kod
njega podgrejati strepnju od ruskih pokuaja da izazovu nacionalno podvajanje u vrhu SKJ. U
razgovoru sa jugoslovenskim ambasadorom Kosigin je decembra 1969. pominjao da Srbi,
Crnogorci i Makedonci ele dobre odnose sa SSSR-om. Ostale nije pominjao (Miunovi 1984,
115
str. 74). Stamboli i Peujli se seaju da Tito nije nikada zaboravio Rankovievu euforinu
izjavu u Kijevu decembra 1962. o progresivnim snagama u svetu na elu sa SSSR-om. Z.
Vukovi navodi nekoliko svedoenja s poetka 1970-ih iz kojih se takoe da zakljuiti da je
deo Titovog nepoverenja prema Srbima poivao na sovjetskim pretnjama. Tako je on 1971.
sumnjiio srpsko rukovodstvo da preko M. Todorovia odrava vezu sa Rusima. Todorovia je
maja 1971. u Moskvi pratio i nadgledao vojni atae, zbog ega je ovaj kod Tita protestovao i
osporavao navode vojnog ataea. Tito mu je upao u re i rekao: Ja Vas optuujem. Mijalko je
odgovorio: Ja Vas optuujem zbog ovoga to radite (Vukovi 1989, str. 522). Po svedoenju
M. Peujlia, ovaj sastanak je zavren mirno, jer je Tito ustuknuo pred jedinstvenim blokom
srpskog rukovodstva, ali ovaj poraz nije zaboravio u kasnijim istkama. U ovom periodu Tito
je govorio da u Srbiji ima snaga koje hoe da dovedu Ruse, a Nikezi je upozoravao da Rusi
prosovjetsku Jugoslaviju gledaju kao dravu u kojoj bi se, pre svega, oslanjali na Srbe i
Crnogorce (Vukovi 1985, str. 525). Dobro obaveteni i iskusni predsednik je uvek vodio
rauna o sovjetskim iekivanjima, jer mu je SSSR, ak i u periodima najvee zategnutosti
odnosa, bio nuna ideoloka zaleina, ali je i strepeo od moguih proruskih oslonaca u zemlji.
Odranije uznemiren brzinom ispoljavanja dezintegrativnih posledica Brionskog plenuma, Tito
se dugo kolebao. Smenjivanje Rankovia i kritika rada policije podstakli su neeljenu klimu
kritike reima. U studentskim demonstracijama juna 1968 (nastalim delom i pod uticajem
slinih zbivanja u Zapadnoj Evropi) doveden je u pitanje i njegov ugled. Tito je verovao u svoj
autoritet, pa ga je odluno stavio na probu govorom preko televizije. Studentski pokret je
manipulativno obuzdan, ali ne i dublje nacionalistiko nezadovoljstvo, pre svega u Hrvatskoj.
Nestrpljivost hrvatskog rukovodstva i zahtevi da federacija finansira turistiku privredu (makar
i emisijom novca) bili su sve snaniji. Titovi govori iz ovoga perioda pokazuju da je do izvesne
mere podravao hrvatske zahteve od fedracije. U Bugojnu je aprila 1971. govorio o
razvlaivanju federacije, ali i protiv konfederacije (Tito 1977 b, str. 398-405), u Zagrebu je
septembra 1971. obeao reavanje deviznog reima (Tito 1977 b, str. 420), mesec dana kasnije
umirivao je vojsku reima da su to ipak pojedinani sluajevi, to nije meunacionalna mrnja
(Tito 1977 b, str. 424). Tito je odlagao obraun do poslednjeg trenutka. Trebalo je da se ispuni
nekoliko vanih preduslova za odluku o istki: pukotina u rukovodstvu Hrvatske, otvorene
secesionistike parole maspoka i oseaj line ugroenosti. Izgleda da se Bakari presaldumio
jo u februaru 1971. otvoreno osporavajui da je u posleratnom periodu razvoja Jugoslavije bilo
srpske hegemonije, zbog ega su ga u toku leta poeli prozivati da je izdao 10. sednicu
(Vukovi 1989, str. 453, str. 560). Po usmenom svedoenju M. Peujlia piscu ovih redova, na
jednoj od sednica Izvrnog biroa Tripalo je govorio o tome da su stariji drugovi umorni i da
zato Bakaria treba potedeti zamornih kljunih poloaja. Tito je odmah dodao Kardelju
cedulju sa kratkom porukom koju je Kardelj u pauzi pokazao Peujliu. Na njoj je stajalo:
Bevc, ovi e nas razvlastiti. Ipak Titova kolebanja jo nisu bila preseena, a protokolarna
simbolika Titove neodlunosti iz ovog perioda bio je jedan bizarni gest s jeseni 1971. na
zagrebakom aerodromu prilikom slubene posete Hrvatskoj. Tu ga je uz poasnu jedinicu JNA
i himnu Hej Sloveni doekala i himna Lijepa naa. Bio je iznenaen, napravio je ak jedan
suvian korak, a onda opet stao (Tripalo 1990, str. 159). Otro je reagovao tek nekoliko meseci
kasnije, kada je novembra 1971. za vreme posete SAD primio depeu o zahtevima u Hrvatskoj
za njen samostalni ulazak u UN i formiranje republike armije. istka nacionalista iz vrha
obavljena je uz pomo frakcije koja se odvojila (Bakari, Vrhovec, Blaevi) i Srbina u
Hrvatskoj D. Dragosavca. Tito je ekao da se u rukovodstvu SK Hrvatske stvori pukotina i da
lake obavi istku arbitraom izmeu frakcija. Izgleda da je u tom pogledu obrat V. Bakaria
bio odluujui. D. Bilandi je 1990. ocenio da je hrvatski otpor centralizmu bio logina
posledica reforme federacije, ali da su ga suzbili oni koji su reformu zapoeli. Uspon i pad
hrvatskog nacionalizma 1965-1971. imao je prilino jasno ispoljeni dijalektiki tok. Bakari je
podravao Tripalovu struju i zalagao se za federiranje federacije, u kritikom momentu
odvojio se od ekstremista i olakao Titovu istku, da bi na kraju sa Kardeljem veinu hrvatskih
zahteva ugradio u Ustav 1974. Vana zakasnela posledica ovih zbivanja, meutim, bila je
stvaranje kadrovskog jezgra kasnijeg hrvatskog secesionizma iz prognanih i uklonjenih kadrova
116
1971-1972. Kardeljeva podrka Titovoj arbitrai bila je takoe znaajna. Slovenija u ovom
periodu nije preko opreznog Kardelja podravala hrvatski nacionalizam, to je kasnije potvrdio
i Tripalo istiui da je u kritici deviznog sistema Hrvatska 1971. bila osamljena, cijela
Slovenija je bila protiv kritike (Tripalo 1990, str. 52). Slino kralju Aleksandru 1929, i Titu je
1971. bilo olakano slamanje hrvatskog separatizma podrkom Slovenaca. Poloaj srpskog
vrha, meutim. 1971. bio je drugaiji, jer je bio ugroen opasnou simetrine istke, tj.
Titovog narednog udara po Srbiji. Polarizacija nacionalnih snaga u obe Jugoslavije bila je
slina, odreene slinosti postoje u tehnologiji stvaranja ravnotee meu regionalno-
nacionalnim politikim elitama (srpsko-hrvatska napetost iri prostor za slovenaku arbitrau),
ali su ideologija i politika kultura nametali Titovoj arbitrai osobenu boju.
Reavanje meunacionalnih odnosa na osnovama pune ravnopravnosti i istih ekonomskih
rauna nije bilo nimalo jednostavan zadatak. U sloenom dravno-partijskom kartelu
ekonomske i politike moi Titova arbitraa imala je pravo na greku i lutanja. Propuste je
teko nai u kljunim stratekim pravcima i ciljevima (federacija ravnopravnih naroda na
osnovu istih rauna), ali je u taktikim pitanjima bilo kolebanja, poputanja, konzervativizma i
strepnje za vlastiti poloaj. Tito je pre donoenja odluka bio sklon dugim konsultacijama, ali je
traio disciplinu i znao presei raspravu linom odlukom. Razapet izmeu klasinog
boljevikog reavanja svih sukoba kroz partiju (iznoenje miljenja, suoavanje frakcija,
samokritika, ostavka) i reformistikog stava u ekonomiji (svako treba da ivi od svoga rada), a
pod pritiskom razvijenih republika, arbitrirao je oprezno. Trudio se da zatvori neslaganja i
razrei ih u vrhu, a da se u javnost izlazi sa obaveznom samokritikom i jedinstvom. Nastojao je
da u javnosti ne ispadne pristrastan, pa je i protokol vodio rauna o simetriji.Tako je 1971.
smatrao da general M. Milojevi ne treba da bude prisutan u Rudom: Ne bih ja imao nita
protiv toga, ve zbog drugih; ja nisam ovek da pamtim dugo zlo, morao sam suspendovati
Bobetka, a Miloje se rukuje sa mnom. To ne bi bilo dobro primljeno (Cit. prema Markovi
1987, I str. 326). Od svake sredine uporno je traio, pre svega, borbu protiv vlastitog
nacionalizma u duhu proverene boljevike politike kulture stvaranja jedinstva kroz
samokritiku. Ton arbitrae bio je konsultativni meki autoritarizam, kao na sastanku sa
predstavnicima Srbije oktobra 1970:
Tito: 'Kakve prigovore imate Hrvatima? Ja sam pitao i njih. ta vi prigovarate?' M. Bojani:
'Praktino nikakve prigovore nemamo. Osnovna pitanja su oko petro-hemije. Bilo je izvesnih
nesporazuma oko dravnog kapitala i oko Investicione banke'. Tito: 'Deviznih pitanja?' Bojani:
'Nije to razlika izmeu nas i Hrvata, to je vie razlika oni i federacija.' Tito: 'To su se sada
pobrkale neke stvari, u tom smislu to izvesni nesporazumi sa federacijom ispadaju kao da je
re o sukobu sa Srbijom, izmeu Hrvata i Srba... Ve se govori Srbija ima sve, ima ovo, ima
ono, ima nas mnogo, moemo bez vas. Ja neu da ujem 'Mogu bez nas', ni kod jednih... (Cit.
prema Vukovi 1989, str. 410).
Tito je upozoravao da zbog ugleda u svetu ne treba govoriti federacija nego Jugoslavija, jer kao
celina u svetu predstavljamo mnogo, a svaki posebno ne bi smo znaili nita. Voleo je da mu se
kae sve, pa su lojalni i verni saradnici imali veu mo od samostalnijih, sposobnijih i
kritikih. U tom pogledu je, dodue, meu vladarima teko nai izuzetka. Peujli ocenjuje da
se Tito oslanjao na samostalne diplomate i poslune generale. Titova arbitraa bila je osobena
jer je uglavnom poivala na srpsko hrvatskoj napetosti. Jula 1971, u jednom razgovoru, zapitao
je Nikezia: Reci mi ta vi zamerate Hrvatima, pa u ti rei ta oni vama zameraju? Nikezi je
mirno odgovorio: 'Nita'. Tito se naljutio, udario akom po stolu, to nije bio njegov obiaj i
rekao:' Onda neu ni ja tebi rei' (Cit. prema Perovi 1991, str. 303). Zbog primene naela
simetrije istka u jednoj republici izazivala je strah od ravnotee u obraunu kod drugih
republika. Izgleda da je u tom pogledu srpsko rukovodstvo bilo opreznije od hrvatskog.
Poetkom decembra 1971. Latinka Perovi je na sednici Sekretarijata CK SK Srbije
upozoravala: Nikakva zluradost niti oseanje pobede ovde ne sme da se ispolji jer bi to otealo
prilike u Hrvatskoj i olakalo oivljavanje nacionalizma u Srbiji, tim pre to ima antihrvatskih
raspoloenja (Cit. prema Vukovi 1989, str. 593). Jo oprezniji oblik odbrane od simetrinog
obrauna bio je Nikeziev predlog (u duhu nemeanja u hrvatske stvari) Tripala za predsednika
117
SIV-a (Nenadovi 1989, str. 155). Pre zvaninog predloga za elne funkcije, koje bi nadleni
dravni i partijski organi bez rasprave potvrivali, Tito je obavljao konsultacije (esto poto bi
ve doneo odluku) da bi ispitao raspoloenje i ocenio odnos snaga pojedinih nacionalnih
frakcija i podrku koju bi republike davale pojedinim linostima. Kadrovske kombinatorike iza
zatvorenih vrata su osobenost svake politike partije, ali je Tito izgleda prilino uspeno
odolevao pritisku interesnih dravno-partijskih blokova bez bojazni da ga neko moe optuiti za
autoritarnu samovolju. Svakodnevicu kadriranja starog predsednika 1971. doarava L.
Perovi. Tito je upitao koga predlaemo za predsednika Savezne skuptine. Nikezi je, poto
su prethodno bile obavljene konsultacije, rekao: 'Mijalka Todorovia.' Tito se sloio iako su
neposredno pre toga razgovarali o Titovom napadu na Todorovia, zbog njegovih navodnih
ranije izreenih kritika na raun Tita u Moskvi... Tito je spomenuo da Kardelj predlae Minia,
na ta je Stamboli reagovao. 'I ja imam primedbe', to gura Kardelj, zakljuio je Tito. A spor
oko predsednika SIV-a okonao je Tito odluivi se za D. Bijedia. Opta konsternacija, ali
izbor je Titov (Perovi 1991, str. 271-272). Tito je znao, dodue, i da popusti kada bi video da
rukovodstvo republike nee njegovog kandidata, kao to je bilo kada je gurao Minia 1971. u
Predsednitvo SFRJ (Perovi 1991, str. 280).
Titova arbitraa nije poivala na golom voluntarizmu niti uvek, pa ni preteno, na linom hiru.
U poznom periodu vlasti morao je daleko opreznije nego ranije da vodi rauna o republikim
kandidatima i interesima. Odluivao je prilino odmereno, bez naglosti. Premda liena
normativne osnove, arbitraa predsednika partije i drave izvirala je iz samorazumljivog
prenoenja naela partijskog odluivanja na dravni nivo. Prioritet partijskog nad dravnim
pravom ostvarivao se uz pomo pravnih normi nieg stupnja, direktiva, i linih naredbi. Samo
partijsko pravo esto se nije ispoljavalo u statutarnom obliku, ve izvan ovih naredbi u
ustaljenom obiaju (Kulji 1989, str. 86-85). Uloga voe arbitra svuda raste gde su sukobi
izmeu frakcija ei. To su najvanije osnove Titove line vlasti, pored pomenutog
osvedoenog uinka i meunarodnog ugleda. Sporno oslanjanje na revolucionarnu legitimnost,
neophodnost partijskog jedinstva i samokritika, uz trajnost uticaja neformalnih grupa davala je
voinoj arbitrai i nefunkcionalne nebirokratske sastojke. Bezuslovna nadmo partijske
legitimnosti vidljiva je u razgovoru sa generalima maja 1971. u Karaorevu: Ja sam podsetio
neke ta znai demokratski centralizam. Ja sam predsednik SKJ i ja imam pravo pozvati koga
god smatram da je potrebno, svakoga. Ne da frakcionaim, ja sam se uvek borio protiv frakcija
u partiji. Ja pozivam da vidim, da mogu da se orijentiem, da ujem ljude. A oni to odmah
shvataju kao neko uzurpiranje prava koje nemam. Rekao sam im da ja imam to pravo, a oni su
duni da ne odravaju sednice ilegalne ili zatvorene. Sednice mogu biti zatvorene ali
rukovodstvo SKJ to mora znati (Cit. prema Vukovi 1989, str. 530). Prioritet partijskog nad
dravnim pravom izvirao je iz prioriteta klasnog nad nacionalnim koji je Tito isticao kao ultima
ratio dravne integracije, jer su interesi radnike klase jedni. Prilikom istke hrvatskog
politikog vrha novembra 1971. podvlaio je da je radnika klasa na prvom mestu, pa nacija, i
da je masovni nacionalni pokret stran socijalizmu (Dragosavac 1985, str. 142). Ovo nisu bile
prazne fraze, ve izraz dubokog linog opredeljenja. U duhu proleterskog internacionalizma,
jugoslovenski partijski vrh i iri krugovi inteligencije tumaili su nacionalne sukobe kao izraz
nedovoljno reenog klasnog pitanja. U ovom pogledu Tito nije bio nikakav dogmatski
boljeviki izuzetak niti su ova gledanja bila gola ideoloka iluzija liena svakog realizma. Ipak
se moe uoiti da je Tito bio tvri u istrajavanju na jedinstvu partije dok se u pogledu karaktera
dravnog jedinstva, posle dueg kolebanja priklonio liberalnoj verziji meke federacije. Izgleda
da poetkom 1970-ih dilema izmeu federacije ili konfederacije nije u vrhu smatrana kljunim
pitanjem, niti toliko drastinim izvorom mogueg rasula kao desetak godina kasnije. Septembra
1965. Kardelj je govorio da Jugoslavija danas nije ni klasina federacija ni konfederacija, ve
samoupravna zajednica naroda sa socijalistikim dravnim ureenjem. Vizija elastine
federacije povezivala je razliite liberalne komunistike struje Skoplja, Beograda, Zagreba i
Ljubljane. M. Nikezi je 1971. povodom amandmana govorio da decentralizacija funkcija
federacije i vea samostalnost republika i pokrajina treba da tee na osnovu istih odnosa i
rauna. Vano je da karakter svojine, samoupravljanje i poloaj radnika i graana budu u
118
Jugoslaviji jednaki. U tom svetlu dilema da li savezna drava ili savez drava izgleda malo
drugaije. Neortodoksni Nikezi nije verovao da bi meunarodne okolnosti doputale
izdvajanje neke republike iz Jugoslavije. Po njemu bi do sukoba pre mogli dovesti oni koji trae
samo jedinstvo u mnogonacionalnoj dravi (Vukovi 1989, str. 458). Reformistike struje u
republikim i saveznim telima vie su strepele od vrste ruke (savez sa vojskom) nego od
dravnog rasula.
O tome svedoi i tadanja svest leve intelektualne opozicije izvan SK okupljene oko asopisa
Praksis i Filozofija. Jedan nain istraivanja domaaja i istorijske ogranienosti svesti SKJ
o pravcima razvoja je poreenje ideologije sa sveu domae vanpartijske opozicione
inteligencije. U oceni opasnosti domaeg nacionalizma i uzroka njegovog nastanka poetkom
1970-ih nije bilo znaajnijih razlika izmeu reima i pomenutih sredita opozicije. Obe struje
bile su na antirankovievskoj liniji kritike centralizma federacije i poeljne samoupravne,
antibirokratske, neposredne socijalistike demokratije (Nacionalizam i ljudska prava, Filozofija
1972, br. 1). Srednji slojevi uoeni su kao osnova nacionalizma, a dosledna socijalistika
demokratija kao najuspenija brana protiv njega (Kuvai 1972, Markovi 1971). O svesti
jugoslovenske levice treba suditi na osnovu svesti kritiara SK i Titove vlasti. Opozicija je
kritikovala staljinistiku viziju partije, a u pogledu ocene nacionalizma postojala je visoka
podudarnost sa stavovima SK. Jedan od glavnih vanpartijskih opozicionih intelektualaca M.
Markovi je, u duhu strepnje slubene reformistike partijske struje od vrste ruke, 1971. pisao
da postoji realna ansa da se u okviru jedne labave konfederacije sadanji nacionalni sukobi
smire ukoliko se ne eli raspad zajednice ili obrnuto intervencija stranke reda. Zato je
neophodno smanjiti klasne nejednakosti, ukinuti monopole moi, obezbediti vlast radnikih
saveta i stvoriti duh bratstva i solidarnosti (Markovi 1971, str. 823). U istom duhu je Tito juna
1971. upitao Tripala da li to on s njim polemie kada tvrdi da je nacionalno vanije od klasnog
(Tripalo 1989, str. 153). Visoka podudarnost partije i njenih unutranjih kritiara o izvorima
nacionalizma svedoi o strukturi svesti jednog karakteristinog razvojnog stupnja
jugoslovenskog socijalizma. U tom pogledu Tito nije bio mnogo vie zarobljenik idejnih
pogleda evropske levice svoga doba nego to su to bili njegovi oprezni kritriari u zemlji.
Taktika kolebanja obeju struja (vlasti i opozicije) kretala su se u okviru podudarne strateke
socijalistike vizije samoupravnog socijalistikog drutva. Relativno visok ugled
jugoslovenskog samoupravnog modela u svetu (ak i izvan krugova levice) je, dodue, vie
slabila kritinost prema SK kod vladajuih kadrova nego kod leviarske opozicije koja je partiji
prebacivala birokratizam, a ne jednopartijski monopol. Bilo bi pogreno u svetu tada snanu, a
u Jugoslaviji potpuno normalizovanu idejnu leviarsku svest drati za pogrenu ili iskrivljenu, a
Tita, njenog najuglednijeg predstavnika, obinim zatonikom prolazne iluzije. Naprotiv,
jugoslovenski socijalizam se u ovom periodu prilagoavao svetskom okruenju na prilino
neprovincijalan nain, a nain regulisanja meunacionalnih odnosa dugo je u svetu smatran
zanimljivim. Kao i u nizu slinih situacija, i ovde je Titov ugled bio pokrie njegovih
konzervativnih zaokreta. Dominantna leviarska idejna svest epohe bila je snana strukturna
determinanta koja je podjednako pritiskala vlastodrce i njihove kritiare u Jugoslaviji. Unutar
ove svesti razliite struje u partiji, a i izvan nje, tragale su za alternativama razvoja i reavanjem
nacionalnih sukoba. Vizija elastine federacije poivala je na nepoljuljanom uverenju o
jedinstvenom interesu radnike klase u zemlji i proletarijata uopte u svetu. Milion lanova
SKJ, vezanih demokratskim centralizmom izgledali su kao solidan garant i kontrolor klasnog
jedinstva, ak i u periodu snanih meunacionalnih napetosti. U vie navrata Tito je odbacivao
valjanost viepartijskog sistema argumentima da bi ovaj vrlo brzo aktivirao nacionalizam i
raspad drave. Naalost, ova bojazan nije bila liena osnova, to opet dokraja ne pravda kruto
ustrajavanje na prioritetu partije. U poslednjih petnaestak godina Titovog ivota opasnost od
simetrine istke republikih elita je kod ovih grupa u kritici vlastitog nacionalizma
prevazilazila uobiajene okvire komunistike samokritike i postajala vaan zatitni manevar.
Samo su neupueni mogli 1971-1972. verovati da e obraun sa hrvatskim nacionalizmom
osigurati poloaj srpskog politikog vrha. Strepnja od ravnotee u obraunu gonila je na
stvaranje zatitnog mehanizma u obliku pojaane kritike vlastitog nacionalizma. Aprila 1971. L.
119
Perovi je pisala: Velikosrpski nacionalizam je za sve najopasniji, stvarno i potencijalno. On
je najvee breme na naim leima. Potrebno je odreenje prema nacionalizmu svuda, jer bez
toga nema jedinstva SKJ (Perovi 1991, str. 249). Srpski liberali nisu robovali mitoloki
shvaenom srpskom nacionalnom interesu ve su prihvatili izazov politike istih rauna.
Meutim, pojaana kritika vlastitog nacionalizma nije 1972. spasla srpske reformistike
komuniste od istke. U duhu politike istih rauna, srpsko rukovodstvo je u ovom periodu vie
strahovalo od Titove arbitrae i reima vrste ruke sa osloncem na JNA nego od hrvatskog
secesionizma. Tito je znao, pie L. Perovi, da smo mu lojalni, ali nas je oseao kao
protivnike, jer smo potkopavali osnove line vlasti. istka srpskog politikog vrha oktobra
1972. pravdana je nedovoljnom okrenutou ovog vrha radnikoj klasi i preteranom oslanjanju
na inteligenciju, zatim liberalnom (mlakom) odnosu prema tampi i inteligenciji i
omoguavanjem prodora tehnokratizma u organizacije velikih preduzea i banaka usled slabe
aktivnosti partije. Tito je rukovodstvu SK Srbije prebacivao da su SK pretvorili u diskusioni
klub (omiljena boljevika metafora za kolebljivost revolucionarnog stroja) i dozvolili da se
nepovoljno govori o njemu kao predsedniku SKJ (Tito 1977 b, str. 468-469, D. Markovi
1987, I, str. 318). Srpsko rukovodstvo nije 1972. uklonjeno zbog nacionalizma, ali je smena
trebalo da zadovolji naelo nacionalne simetrije u odravanju ravnotee partijskog vrha i sprei
eventualni srpski trijumfalizam. Tito je bio nepoverljiv prema inteligenciji, pa je 1972. umesto
M. Peujlia iz Srbije traio radnika za lana Izvrnog biroa. Nadao se da e dezintegrativne
posledice kursa politike istih rauna uspeno kontrolisati jedinstvena partija radnike klase u
ijem vrhu reformistiku inteligenciju treba da zamene predstavnici radnika. U socijalistikim
samoupravnim odnosima interesi radnike klase, koja se izborila za poloaj vladajue klase u
naciji, postaju interesi nacije, a interesi nacije postaju interesi klase - rekao je Tito na 10.
kongresu SKJ 1974. (Tito 1977 b, str. 493). Ovaj vorni stav pokazao se hazardnim tek kada je
nestala jedinstvena partija radnike klase ije je odsustvo bila vana pretpostavka raskola
vienacionalne drave. U Titovom periodu malo ko je mogao da sagleda dezintegrativne
posledice partijski odravanog meunacionalnog jedinstva. Ustavom 1974. federacija je, kao
funkcija dravnosti i suvereniteta republika i pokrajina, izjednaena sa dogovaranjem i
sporazumevanjem izmeu republika i pokrajina u svim institucijama na nivou federacije.
Partija je takoe decentralizovana, pa je prema jednoj odluci 9. kongresa SKJ 1969. politika
SKJ trebalo da bude sinteza republikih i pokrajinskih politika SK. Analizom kongresnih
dokumenata, J. Imirovi je nala da je Tito tada jedini na kongresu traio formiranje jakog
centra odluivanja u federaciji (partiji i dravi) kao protivteu republikopokrajinskoj
samostalnosti (Imirovi 1991, str. 227). Titova nadanja da je radnika klasa Jugoslavije jedna i
da su njeni interesi istovetni nije, dodue, bila ispod nivoa svesti svoje epohe, ali se relativno
brzo, usled promena u evropskom okruenju, pokazala iluzornom. Integracija drave bez
neideolokih osiguraa ne samo to nije izdrala tektonske poremeaje u Evropi poetkom
1990-ih, ve je u tim potresima nepripremljena ostavila eksplozivnu idejnu i institucionalnu
prazninu. Vakuum nije nastao tek poto je otpao bezuslovni prioritet klasnog nad nacionalnim,
ve ranije nakon Titove smrti. Jo za Titovog ivota neki njegovi sradnici uoavali su preteranu
koncentraciju autoriteta u Titovoj linosti i slutili opasnost vakuuma. Maja 1973. Draa
Markovi je u svom dnevniku zapisao: Tito obilazi prugu Beograd Bar. Iracionalna masovna
podrka Titu. Prisustvo Kardelja, Gligorova, Bijedia ostaje skoro neprimeeno. Ogroman
autoritet. Niko ga ni priblino nema, niti ga moe imati. I to je jasno i normalno. I nehotice
ovek se pita, ponekad i sa zebnjom a ta kada toga autoriteta ne bude vie. Bez obzira na to
to jedan komentar 'Tajmsa' kae ovih dana 'Tito je stvorio Jugoslaviju, a Jugoslavija Tita' -
ostaje injenica mogunosti nastajanja opasnog vakuuma kad takvog autoriteta i jake linosti ne
bude vie bilo (Markovi 1987, 2, str. 238-239). Zbog toga e Titova nacionalna politika
verovatno ostati zabeleena ne samo po internacionalistikom uinku nego i po rizinom
apsolutizovanju partijsko ideolokih sredstava njenog ostvarenja i preteranoj harizmatizaciji
voe-arbitra. Kao i u nizu istorijskih primera nije re samo ni preteno o linoj iluziji i
vlastoljublju voe, nego daleko rasprostranjenijoj veri kod evropskog socijalizma da prioritet
partijskog nad dravnim pravom trajno osigurava nacionalnu ravnopravnost i harmoniju.
120
Komunistika politika kultura je i u pogledu regulisanja meunacionalnih odnosa, uprkos
kosmopolitskom potencijalu, kljune politike ustanove sporo prilagoavala promenama unutar
zemlje i spoljnog okruenja. Nacionalni sukobi svuda su pratili razvlaivanje komunistikih
partija jer ove nisu sadrale dovoljno idejnih i organizacionih inovativnih elemenata. Bila je to
optija blokada kod boljevikog komunistikog pokreta, ijim je, jednom za svagda izabranim
naelima, Tito ostao veran do kraja ivota.
Dodue, Titov lini politiki manevar jeste pomenutoj ideolokoj tvrdokornosti davao odreenu
gipkost, neophodnu za funkcionisanje vienacionalne drave. Vienacionalnoj zajednici
seanja bio je neophodan politiar vian manevru, a ne voa detonator. Najoptije govorei,
Titov manevar u nacionalnoj politici sastojao se u zatvaranju sukoba u partijski vrh, tj.
spreavanju da nacionalizam zahvati mase, uvanju naroda od samog sebe. U drugoj sredini
moda drugaije, ali u trusnom balkanskom prostoru manevar ove vrste tedeo je krv, liavao
tle potresa i neprogresivnih sukoba. tavie, majstori aktivnosti ove vrste bili su na Balkanu
vie od politiara, a uprkos povremenom kolebanju, Tito je do kraja ivota ostao na visini ovog
civilizacijskog zadatka. Povremena lutanja, nedoumice i greke nisu u osnovi ugrozili
pacifikacijski uinak njegove nacionalne politike. Titove manevarske sposobnosti stvorene su u
uslovima nepoverljive ilegalne borbe i protivrenosti prostora u kom je delovao i bilo bi
pogreno tumaiti ih u iskljuivo ili preteno makijavelistikom smislu, kao goli napor za
ouvanje vlasti. Cilj je bio modernizacija i smirivanje ireg trusnog prostora uz pomo
sredstava oblikovanih u spoju domae nekonstitucionalne oslobodilake tradicije i boljevike
politike kulture. Izgleda da je graniarski balkanski mentalitet pogodovao odravanju tradicije
duge line vlasti, gerontokratskom autoritetu (Stari) i oboavanju osloboditelja, dok bi
ustanove podeljenje vlasti oivljavale meunacionalne sukobe. Vrh nije bio lien svesti o riziku
pluralizma. Tito je vlastite namere veto prikrivao oskudnom, ali neposrednom retorikom, a
njegov manevar je bio jo neprozirniji zbog neprosveenosti sredine koja je verovala
osvedoenom osloboditelju. U fondu nevelikog Titovog obrazovanja dominirali su ideoloki
sadraji. Ova okolnost jaala je mu operativnost jer se nije gubio u nijansiranju. To je jo vie
racionalizovalo njegov manevar svodei ideologiju na nekoliko ritualnih fraza. Uprkos
oskudnosti Titove retorike (bratstvo-jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti,
samoupravljanje, jedinstveni interes radnike klase), ona je ipak skrivala sloeniji manevar.
Bilo bi takoe jednostrano Titovu arbitrau u meunacionalnim sukobima svoditi na
jednostavno korienje neprikosnovenog linog autoriteta. Uslov akcije bio je tano uoavanje
odnosa snaga. Tito se oslanjao na dobro obavetene izvore. Zatim bi sledilo stvaranje pukotine
unutar grupe koju treba razvlastiti i prilino precizno proraunavanje rizika. Kod darovitog
voe snaga line odluke ispoljavala se u mogunosti da veto manipulie podeljenim
frakcijama. Vie Titovih saradnika svedoi da je njegova mo u starosti poivala vie na vetoj
arbitrai izmeu pocepanih frakcija nego na harizmi, koja je bila samo ultima ratio:Ako treba,
idemo na plenum ili pred narod. Popularnost voe kod stanovnitva nije opadala, ali ni
lojalnost saradnika koji su se utrkivali u reiranju masovne podrke Titu. Dnevnika beleka D.
Markovia je sugestivna: Septembra 1977. masovan doek Tita u Beogradu sa puta po SSSR-u
i Kini. Bilo je prisutno oko 600.000 ljudi. Bilo je dosta izreirano, sa mnogo cvea i folklornih
grupa... Nije trebalo kopirati NR Koreju. T. Vlakali je potpao pod uticaj S. Gligorijevia i
njegovog 'da pokaemo ta mi, ta Beograd moe' (Markovi 1987, 2, str. 400). Autoritet i
harizma samo su olakavali, ali ne i nuno omoguavali Titovu politiku. Manevar i harizma
tesno su skopani, ali izgleda da je bogato i promiljeno iskustvo bilo jednako vano kao i
smiljeno graena harizma. Eksplozivni izmeani nacionalni prostor bio je pravi izazov za
usavravanje manevra arbitrae. U stvaranju meunacionalnog mira upadljiv je Titov relativno
manipulativni stil. Iz sukoba je izlazio bez odijuma istaa, uvek istih ruku. Drugi su obavljali
posao uklanjanja, a on je bio samo krajnji i nuni arbitar. Zanimljivo je da su uklonjene frakcije
kadrovske uprave za svoj pad vie krivile drugu frakciju, ili pak Kardelja i Bakaria nego Tita.
Najposle treba pomenuti da se Titove istke ne mogu zamisliti bez fetia organizacionog
jedinstva i harizme komunistike partije koji su poraene struje uvek priznavale.

121
***

Jugoslovenski socijalizam reavao je nacionalno pitanje po obrascu federacije ravnopravnih

starih, istorijskih i novih, politikih nacija. iroka prava nacionalnih manjina jo vie su
uslonjavala politiko polje. Komunistiki internacionalizam bio je blii graansko-
teritorijalnom nego etniko-genealokom shvatanju nacije jer je poivao na prihvatanju
politike ideje o jedinstvenom nadnacionalnom interesu radnike klase, a ne isticanju prirodnih
komponenti nacije (porekla po roenju). Marksovo gledite da proleteri nemaju domovine jeste
u parolu pretvoreni vorni stav proleterskog internacionalizma. Izviralo je iz prosvetiteljstva i
bilo raireno kod niza najistaknutijih evropskih knjievnika. Gete se opredeljivao za svetsku
literaturu, Igo za evropsku nacionalnost, Stendal je nacionalni oseaj smatrao
protivprirodnim, a Pukin ga drao za porok. Bajron i Hajne su bili kosmopoliti, a Flober je
govorio da umetniko delo nema domovine (Matvejevi 1984, str. 42). U ideologiji, a pogotovo
operativnoj politici kljuni prosvetiteljski kosmopolitizam trebalo je paljivo dozirati i
prilagoavati konkretnim uslovima da u nerazvijenim sredinama ne bi postao odbojan.
Istorijom optereeno iskustvo Balkana nagonilo je i SKJ da uzme u obzir i etniki potencijal
nacije, podreujui ga, dodue, vornom klasnopolitikom prioritetu. Bilo je nuno kod
razliitih nacija stvoriti poverenje u optu korist ideologije i partije koje su nezavisne od verskih
i nacionalnih interesa i osigurati potovanje pravila njihovog funkcionisanja. Pokazano je da je
ovo poverenje postojalo u periodu snanog privrednog uspona do prve ekonomske krize 1960-
ih. Napor za stvaranje stabilnije ravnotee nacija slabile su ekonomske nejednakosti,
doktrinarna ideologija, ali i odve kratko poluvekovno razdoblje za ostvarenje sloenog
zadatka. Malobrojne stabilne drave (mpr. SAD, vajcarska, Holandija), osnovane od
heterogenih populacija, bile su proizvod vievekovne istorije, tokom koje su lanovi svake
grupe ne samo interiorizovali obavezu da potuju druge nego su polako razraivali i politike
ustanove koje su toleranciju objektivno inile trajnom (naper 1996). U poreenju sa ovim
iskustvom Tito i kralj Aleksandar su imali malo vremena za stvaranje vreg federalnog ili
unitarnog bloka balkanskih nacija. Zadatak je bio jo sloeniji u prostoru bez stabilnog
razgranienja interesa velikih sila, ija je politika lako aktivirala uvek ivi potencijal secesije,
ali i hegemonizma. U tom pogledu Jugoslavija je bila u nepovoljnijem poloaju npr. od Belgije
jer su spolja unoene klice razdora u nedefinisanoj zoni uticaja. Osim toga, Zapad je iiveo
militantni konfesionalni sudar u 17. veku, a arite ove vrste sukoba na Balkanu jo je ivo. U
strukturnom pogledu u socijalistikoj Jugoslaviji bio je dosta aktivan preteno odozgo
nametani, klasni internacionalistiki pokuaj politikog poimanja nacije, ali nije bilo vremena
za stvaranje razliitih neideolokih integrativnih sredstava, niti dovoljno vetine da se razminira
etniko genealoki potencijal nacije: istorija optereena mitovima, romantika i oslobodilaki
graniarski mentaliteta. Spoj ilave tradicije zakasnelih, romantiarski, nemaki shvaenih
nacija, izmeani prostor bez dovoljno snanog Pijemonta, razliite tradicije carevina i religija,
interesno nedefinisani prostor velikih sila sve to je stvaralo haotino eksplozivno podruje u
kom se drava mogla due graditi uz pomo autoritarnih modernizacijskih ideologija i
privremene geopolitiki stabilne situacije (1945-1990).

Treba imati na umu da i neki vani segmenti komunistikog zaokreta od etnikog ka politikom
shvatanju nacije nisu bili lieni rizika. Ujednaavanje naroda i narodnosti i njihova paritetna
zastupljenost u svim politikim telima bez sumnje je bio vaan pomak u kosmopolitizaciji
prostora. Usled nedovoljno razvijenih neideolokih ustanova za uvrenje ovog napora,
politike nacije (Muslimani i Makedonci) lako su se preobrazile, sa nestankom SKJ, u etnike,
nalazei sumnjivo istorijsko i versko utemeljenje, a neke narodnosti (Albanci) jo ranije postale
su aktivni secesionisti. Stvarajui politike nacije, komunisti su ih odve vezivali za ideologiju
ija je trajnost precenjena. Sa uruavanjem evropskog socijalizma, politike nacije postaju
etnike, lako se iracionalizuju i obnovljenim etnikim potencijalom jaaju haos i rasulo
eksplozivnog prostora.
122
Da li to znai da se internacionalistiki uinak Tita i SKJ moe svesti samo na privremeni mir ?
Tito je bio vet operativac sa promiljenim iskustvom, koji je izgleda vie intuitivno oseao
eksplozivnost prostora nego to ga je intelektualno poimao. Njegova meunacionalna arbitraa
poivala je na razvijenom oseanju odnosa snaga u svetu i zemlji. Ideoloka postojanost mu
nije sputavala operativnost, a nepoverljivost i autoritarnost nisu se kosili sa izvesnom
tolerancijom (dok se ne skrene), a tenja za snanom dravom usavravala je njegovu arbitrau.
Osobenost Titovog tesnog spoja strategije i taktike u reavanju nacionalnog pitanja je bila u
tome to klasni cilj nikada nije odvajan od nacionalnog mira.
Uprkos nerazluivosti stratekih ciljeva (vizija besklasne zajednice) i sredstava u uvrenju
nacionalnog mira (monopolska partija radnike klase) Titova politika ni u ovom pogledu nije
bila liena manevra. Trebalo je uvesti nove ideje i ustanove da bi se uskladili odnosi meu
nacijama i stvorila zajednica ravnopravnih graana. Lien crkvene podrke i viepartijskog
predstavnikog sistema, socijalizam je koristio internacionalistiku ideologiju, samoupravljanje
i jedinstvenu partiju. Svaki reim nastoji da osnai koheziju stvaranjem oseanja vlastite
izuzetnosti (ublaeno mesijanstvo) kod dravljana trudei se istovremeno da time osigura
potovanje u svetu. Po spoju antifaizma, antistaljinizma, samoupravljanja i nesvrstanosti
Jugoslavija i Tito su se prepoznavali u svetu, a unutar zemlje ova ideoloki usklaena tvorevina
jaala je svest Jugoslovena o vlastitoj izuzetnosti. Drutvenointegrativni napor ove vrste nije
neobian, ali su sadraji koje je SKJ nametao bili prilino osobeni. Britanci su ponosni na
parlamentarnu demokratiju kao ustanovu slobode koju su prvi uveli, a ne manje se Amerikanci
danas oseaju pozvanim zbog American way of life i mita o novoj demokratiji liene evropskog
tradicionalizma. D.naper je uoila kako je prelaz preko Atlantika i izlazak u Novi svet
(uprkos rasizmu i klasinom robovlasnikom sistemu) u Americi prilino uspeno osmiljen u
novo misionarstvo. Francuzi se die republikanstvom, revolucijom i kolevkom evropske
slobode jer su ustoliili individualno pravo graanstva lienog verskog i nacionalnog porekla.
Grci svojataju antiku demokratiju, a Srbi oslobodilaki mesijanski Kosovski mit. Traei
sline idejne oslonce vlastite izuzetnosti, jugoslovenski komunisti su ih nali u pomenutom
spoju iji je vaan simbol Tito. Za razliku od Envera Hode, koji je ideologizovao kult Ilira, ili
aueskua, koji je slino postupao sa kultom Daana, Tito se nije trudio da dublje zae u
prolost radi utemeljenja jugoslovenstva. I u ovom pogledu je drutvenointegrativna misao
poivala preteno na istorijskom utemeljenju klasnih motiva i velianju istorijata partije. Osim
toga, svaki reim se trudi da istakne naroiti karakter vlastite demokratije, tj. da uveri graane
da oni sami odluuju o svojoj sudbini. Tito je to prilino uspeno inio istiui ideoloke
sadraje (samoupravljanje neposrednih proizvoaa) i neideoloke (dravna nezavisnost i
politika nesvrstavanja). Isticanje pomenutih komponenata izuzetnosti drave je u svakodnevici
jugoslovenskog socijalizma slabilo nezadovoljstvo pojedinih nacija i jaalo svest o
neophodnosti zajednitva. U tom sklopu Titova nadnacionalna harizma i ugled bili su vane
sastavnice meunacionalnog mira. Bila je to odozgo dozirana internacionalizacija, gde je ponos
na Tita, samoupravljanje i nesvrstanost, potiskivao nacionalno oseanje.
Ipak koliko god bile uarene, klasne emocije bre se hlade od nacionalnih jer je sa
uslonjavanjem drutvene strukture rastao znaaj privatnog interesa koji je hladio klasni ar.
Danas bi npr. u eventualnim unutardravnim sukobima malo ko poginuo za Evropsku uniju,
jednako kao to je u graanskom ratu 1991-1995. bio malo privlaan jugoslovenski patriotizam
lien klasno ideolokih osnova (SK, radnike klase, Titovog kulta). Organizacija kolektivnog
pamenja i drutvenointegrativnih ideja odrava identitet drave, patriotizam i svest graana o
manjoj ili veoj izuzetnoj vrednosti svoje drave. U socijalistikoj Jugoslaviji to je trebalo
postii sloenom kombinacijom nacionalnih i unitarnih ideolokih i neideolokih sadraja.
Paljivije prouavanje udela ideolokih sadraja u drutvenointegrativnoj misli i oblikovanju
otadbinskog patriotizma (NOB, SK, JNA, revolucija, Tito) moglo bi lako pokazati njihovu
izrazitu prevagu nad neideolokim, to delom objanjava brzinu dezintegracije drave nakon
relativizacije komunistike ideologije. Nacionalni procesi pokazali su se trajnijim od
ideolokih, ali se posledice Titove nadnacionalne politike ne mogu vezati samo za ono kratko
vreme u koje je utkana njegova neposredna aktivnost. Titov uinak zadire i u procese dugog
123
trajanja. Ovi su izvirali iz potrebe izmeanih malih naroda da stvore beskonfliktnu dravu na
vetrometini balkanskog prostora. Pokreta neto kraih procesa bila je tenja za etniki istom
dravom, u kojoj bi se izbegao eksploatisani poloaj od srodne nacije. Pomenuti procesi
postajali bi delatni kada bi se oslonili na interes monih spoljnih sila, a domae politike
linosti nisu ih mogle menjati nego obuzdavati ili aktivirati. Tito je vrlo brzo uoio da uspene
meunacionalne politike nema bez nezavisnosti od spoljnih sila, pa je otuda njegova neobino
aktivna spoljna politika bila uslov relativno uspenog samostalnog reavanja unutranjih
meunacionalnih sukoba. To je mogao postii samo politiar koji se uzdigao do ranga
dravnika. Istorija e Tita due beleiti kao vladara vienacionalne balkanske drave nego kao
komunistikog vou, iako je bez komunistikog internacionalizma njegova nadnacionalna
uloga nezamisliva. Za ocenu Titovog uinka u oblasti meunacionalnih odnosa vano je uoiti
postojanje raznih vremena, tj. duih i kraih procesa, na koje je uticala njegova aktivnost.
Procesi se mogu analitiki razdvojiti ako se razmotre tekoe u osiguranju graanske lojalnosti
multinacionalnoj dravi, lojalnosti koja se kosila sa vrim ili slabijim sponama sa drugim
grupama i ustanovama. Uinak komunistike internacionalizacije, modernizacije i Titovog
autoriteta moe se meriti stupnjem slabljenja tradicionalnih oblika lojalnosti verskom
izvandravnom centru (kod katolika i muslimana) i lokalnom plemenskom patrijarhalnom
autoritetu (na Kosovu i u Crnoj Gori). Nije nebitno svedoanstvo internacionalizacije 1.200.000
deklarisanih Jugoslovena u popisu stanovnitva 1981. Nadnacionalni klasni autoritet partije
slabio je lojalnosti naciji i republici, kod nacionalnih manjina potkopavao je spone sa
izvandravnom maticom, a prekidao je i naddravne ideoloke lojalnosti (npr. vernost SSSR-u
kod ibeovaca). Osiguravanje lojalnosti prema SFRJ teklo je uz mnogo zastoja, protivrenosti,
kolebanja i reaktivnog ponaanja. Napetost izmeu razliitih lojalnosti nije prevladavana
neideolokom kulturom insitucionalno osigurane tolerancije (usavravanjem ustanova za
reavanje sukoba interesa bez partijske arbitrae), ve preteno oslobodilakom kulturom po
obrascu patriota izdajnik ili komunista reakcija. Premda kosmopolitska, komunistika
politika kultura je zapostavila izvanpartijske mehanizme meunacionalne tolerancije, pa je
otuda ostao nerazvijen nadnacionalni neideoloki patriotizam. Vodea uloga partije
sankcionisana je Ustavom 1974, kada je Skuptina SFRJ izabrala 82-godinjeg Tita za
doivotnog predsednika republike. Njegova linost i funkcije bile su na nivou federacije jedine
ustanove koje su ojaane i (pored armije) nisu federirane (Imirovi 1991, str. 187). to je
Titova arbitrai bivala aktuelnija, to je praznina nakon njegovog nestanka postajala opasnija.
Jedna od posledica preterane koncentracije integrativnih sadraja u partiji i kod voe bilo je i
relativno lako oivljavanje romantiarskog etniko-genealokog poimanja nacije nakon
nestanka SKJ i skoro poluvekovne nadmoi politiko prosvetiteljskog komunistikog
shvatanja nacije. Istini sa volju, na Balkanu etnikogenealoko shvatanje nacije nije uvek
imalo ovinistiki ton, ve katkad i progresivno oslobodilaku ulogu u borbi protiv stranih
zavojevaa. Ratni uspesi u oba svetska rata nisu pogodovali demontai etnikog nacionalnog
potencijala. Komunisti su nacionalnom pitanju nametali klasni (graanski) ton, ali je istorijsko
seanje diktiralo etniki naboj. U dubini zamrenih procesa odvijao se sukob dva razliita
poimanja kolektivnog identiteta (nacije), iji su vidljivi raspleti bili neobino konfliktni i burni.
Dubinske strukture i njihove take raspadanja mogue je nazreti samo ako se istorijsko vreme,
u brodelovskom smislu, razloi na (1) dugo trajanje otporno na promene i (2) procese kraeg
daha, gde se jasnije raspoznaju dogaaji i uticajni pojedinci. Kada se na ovaj nain ralani
istorijski tok, moe se diferenciranije oceniti Titova uloga u balkanskim nacionalnim
procesima. Za nekoliko desetlea vlasti Tito nije mogao da razgradi etniko-genealoko
poimanje nacije niti da ga trajno suzbije radikalnom laicizacijom, prosveivanjem i graansko
politikim shvatanjem nacije. Za ovaj preobraaj na Zapadu su bila potreba stolea. Ipak se
moe rei da su komunisti ovaj sloeni proces prvi ozbiljno shvatali i postavili u okvir
demokratskog reavanja balkanskog pitanja unutar federacije ravnopravnih naroda. Odmerenije
je pitanje kakva je bila Titova uloga u sklopu komunistike politike, tj. neke vrste srednjeg
istorijskog vremena (boljevika politika kultura) sa neto sporijim ritmom od brzo smenjivih
politikih zbivanja (istke, koalicije, pragmatizam vlasti).
124
Unutar globalne politike SKJ Titov lini udeo nije uvek lako niti mogue dokraja egzaktno
razdvojiti. On nije u svim periodima uestvovao u stvaranju smernica partijske politike, ve ih
je u starosti samo dopunjavao ili odobravao. Od sredine 1960-ih, kada se bude nacionalizmi,
Titov uticaj najee se ispoljavao preko latentne ili otvorene pretnje partijskim frakcijama
vlastitim upadljivo nadmonim linim autoritetom. U institucionalno sloenom sistemu voa
nije mogao uvek spreavati zloupotrebu vlastitog imena u svrhe koje su se kosile sa njegovim
namerama. Zato bi trebalo paljivo ralaniti nameravane i nenameravane posledice Titove
aktivnosti, tj. odvojiti relativno dosledno sprovoenje njegovih odluka od pragmatikog
iskrivljavanja i svojatanja njegovog autoriteta. S obzirom na Titovu ulogu dui ili krai procesi
organizovanja meunacionalnih odnosa u Jugoslaviji mogu se podeliti u tri grupe:
(1) Polazei od prioriteta klasnog nad nacionalnim podsticao je, usmeravao i nadzirao niz
izrazito kosmopolitskih procesa zbliavanja nacije na osnovama ravnopravnosti. Titova
spontano nastala harizma i smiljeno graeni kult bili vaan su simbol i beoug jedinstva
federacije ravnopravnih nacija.
(2) Tito je, uz manje ili vie otpora, prihvatao i budno nadzirao potencijalno konfliktne
ograniene procese demokratizacije partije i decentralizacije drave, koji su uslonjavali
njihovu integraciju: samoupravljanje, privredna reforma 1965, stvaranje novih nacija i davanje
irokih prava nacionalnim manjinama, uvrivanje republike dravnosti itd. Kao
neprikosnoveni arbitar guio je nacionalizam partijskim istkama, a ne, pre svega, zakonom. Po
uverenju je bio centralist i podloan uticaju armije, sklon autoritarnim simetrinim istkama
nacionalnih partijskih frakcija i guenju nacionalizma, to je ojaalo njihovu potonju
eksplozivnost. Protivrenost izmeu liberalizacije ekonomije, decentralizacije drave i
ustrajavanja na prioritetu partije vremenom je raala sve vie neprogresivnih sukoba izmeu
nacija i republika.
(3) Svesno ili nesvesno, Tito je kolebljivim ponaanjem u nekoliko kritinih razdoblja
ohrabrivao nacionalistike snage, povlaei rizine poteze: direktna podrka 10. sednici CK SK
Hrvatske, oslonac u starosti na manje sposobne saradnike i laskavce i dogmatsko ustrajavanje
na partiji kao klasinoj ustanovi integracije sloene i interesno heterogene drave.
Titova vladavina je istorijski pokuaj globalizacije zapadnog Balkana primeren politikoj
kulturi okruenja i leviarskom duhu epohe. Bio je istorijska linost (a ne samo vet i ugledni
dravnik), jer je njegova aktivnost u svom dobu bila trajno rukovoena optim nadnacionalnim
interesima ire skupine nacija (klasno i nacionalno osloboenje) i modernom idejom da je
izmeani deo Balkana mogu kao dravna celina liena iscrpljujuih unutranjih sukoba i
vazalnog periferijskog poloaja. U jezgru globalizma bio je proleterski internacionalizam,
solidarnost i bratstvo svih radnika sveta. Ipak je Titova politika prevazilazila klasno shvaeni
internacionalizam jer je teila nadklasnom zbliavanju balkanskih nacija. Sloena sukobljavanja
traila su pogodnu integrativnu ideologiju, ali i vetog vou kao simbol. Trusni prostor,
optereen tradicijom, naao je u Titu vetog politiara i dravnika koji je pokazao neobinu
manevarsku sposobnost u uvanju naroda od sebe samog. Pitanje je da li je neprosveeni
etniki izmeani prostor mogao srazmerno skladno funkcionisati bez kulta ivog vladara. Da li
je Titova harizma bila nuno sredstvo nacionalnog mira, ili pre svega izraz linih ambicija
vladara? Premda su obe komponente prisutne, izgleda da sloenost reavanja meunacionalnih
odnosa u izmeanom balkanskom osinjaku ipak svedoi da se Titov kult i lina vlast ne mogu
redukovati na lino vlastoljublje. Kao i kod niza drugih istorijski znaajnih oblika vlasti,
posledice Titove aktivnosti e u budunosti, noene procesima dugog trajanja (novim
potrebama za saradnjom srodnih nacija), biti preoblikovane i proiene. Istorija e pokazati u
kojoj meri e proiene tekovine Titove vlasti uticati na obnovu, stabilizaciju i novi oblik
integracije rasparanog jugoslovenskog prostora i tek tada e biti mogue celovitije i
diferenciranije oceniti istorijsku funkciju Titove kosmopolitizacije.
Pitanje o Titovoj odgovornosti za kasniju sudbinu Jugoslavije nije retoriko. Da li je Jugoslavija
mogla opstati sa sloenijim mehanizmom odravanja od onoga koji je Tito postavio? S obzirom
na raspad ostalih evropskih federacija, teko je verovati u to. Budunost i hladniji pristup e
pouzdanije oceniti duge procese ove vrste (da li je nacionalna dravna emancipacija krajem
125
20.veka godina bila nezadriv trend). Ni ovaj trenutak ne treba da bei od suda, jer neki vani
detalji mogu u budunosti izbledeti ili se obezvrediti. Za ratno rasulo Jugoslavije svakako su
najodgovornije republike elite vlasti 1990/91. godine. Moe se govoriti i o Titovoj posrednoj
odgovornosti jer, uprkos namerama, nije, naroito u starosti, bio na visini ranijeg vizionarstva.
U svom dobu stvorio je solidnu i srazmerno vrstu dravu, ali je nije uinio dovoljno otpornom
na teke potrese nakon svoje smrti. Federativna drava na samoupravnim osnovama bila je na
nivou progresivnih struja svoga doba, ali ne i sva sredstva koja su koriena u tu svrhu.
Autoritarna komunistika integrativna sredstva jedno vreme bila su nuna i primerena ubrzanoj
modernizaciji neprosveenog izmeanog vienacionalnog prostora, optereenog tekim
seanjem. Tito se sporo oslobaao inercije ovih mera. Ali treba dodati i to da je za okolnost to
prostor Zapadnog Balkana nije izdrao naglu promenu politike kulture okruenja ponajmanje
Tito odgovoran.

126
VII

TITOVA SPOLJNA POLITIKA

Nain voenja, pravac i samostalnost spoljne politike zavise od snage drave (obim vojne sile i
unutranja homogenost), geostratekog poloaja (relativno bezbedan izolovani poloaj van
glavnih stratekih ratnih pravaca ili prostor nedefinisanih interesnih sfera velikih sila), ali i
umea diplomatije da, koristei suprotnosti, titi interese vlastite drave. U meunarodnim
odnosima uvek je prisutna neravnopravnost monih i slabijih, vladajuih i podvlaenih,
razvijenih i nerazvijenih drava. Svetsko drutvo je piramida moi sa prebogatim centrom,
koalicijom bogatih i periferijom siromanih. Tako su SAD 1948. sa 6,3% stanovnitva drale
oko 50% svetskog bogatstva (omski 1994. str. 15). Zahvaljujui moi i bogatstvu razvijena
drutva su se posle 2. svetskog rata uvrstila kao relativno autarhine zone mira i stabilne vlasti,
dok su se unutar prostora nerazvijenih, uz doziranu podrku velikih sila, vodili ratovi i
smenjivali nestabilni reimi autoritarne vlasti. Dogovori velikih sila bili su mone strukture u
senci unutar kojih su slabiji uspevali da stvore ui ili iri, trajniji ili prolazni manevarski prostor
samostalne akcije.
Titova spoljna politika je redak primer relativno uspenog i samostalnog proboja hijerarhijskih
odnosa u meunarodnom poretku i prevladavanja neizbene periferijske podreenosti male
zemlje interesima monih sila. Diplomatski uspeh je upadljiv jer je nezavisnost u
meunarodnim odnosima ostvarena sa dravom u poslovino nestabilnom balkanskom prostoru
i sivoj zoni nerazgranienih blokovskih interesa. Re je o neobino aktivnoj i uspenoj
diplomatiji u osobenim istorijskim okolnostima. Preduslov objanjenja odnosa strukturnih
determinanti i subjektivnih inilaca jugoslovenske spoljne politike 1945-1980. je uoavanje
pravilnosti, tj. duih diplomatskih procesa unutar ireg vrmenskog razdoblja u istoriji
Balkana. Teko je verovati da bilo koji balkanski politiar nije svestan okolnosti da je
rascepkani Balkan bio moneta za potkusurivanje izmeu velikih sila. Dugi istorijski proces
komadanja Balkana u 19. i 20. veku prilino je uoljiv, ali su ga jugoslovenski vladari na
razliit nain nastojali prevladati, traenjem najpouzdanijeg meunarodnog oslonca ili
politikom ekvidistance. Srbija je bila razapeta izmeu Rusije i Austrije, monarhistika
Jugoslavija izmeu faistikih sila s jedne i V. Britanije i Francuske s druge strane,
socijalistika Jugoslavija izmeu SSSR-a i SAD, a geopolitiki odnos prema Balkanu uvek se
proimao sa ideolokim gledanjima. Rusija je pravila razne sporazume sa Austrijom, teei da
stekne Carigrad i moreuze. U istom stratekom smislu bio je Tito znaajan za Sovjete 1945. jer
daleki san o izlasku na topla mora kao da je sada bio oivotvoren drugim pravcem od onog
istorijski tradicionalnog preko Dardanela i Bosfora (Petranovi 1988, str. 151). Interesi i
dogovori velikih sila su ograniavali, ali ne i potpuno sputavali diplomatiju balkanskih vladara
o emu svedoe: mir u Bukuretu 1812. izmeu Rusije i Turske kojim je predviena izvesna
samostalnost Srbije, Berlinski kongres 1878. na kom su razgraniene interene sfere na Balkanu
izmeu Austrije i Rusije, sporazum erila i Staljina u Jalti 1945, Dejtonski i Pariski sporazum
o ureenju Balkana 1995. Godine 1908. Izvoljski i Erental (ruski i austrijski efovi diplomatije)
su razgraniili interesne sfere na Balkanu i sloili se da se Austrija nee protiviti otvaranju
moreuza za ruske brodove, a da e se, zauzvrat, Rusija saglasiti sa austrijskom aneksijom BiH.
Slino je dogovoreno na Jalti 1945. izmeu Staljina i erila. Pai je uspehom u Balkanskim
ratovima ozbiljno ugrozio austrijsko-ruski dogovor, a Tito je neobino veto manipulisao
sovjetsko-britanskom formulom fifty-fifty.
Svaki period odreivao je granice slabljenja strukturnog sklopa, ali se ove ne mogu razumeti
bez karakteristika vievekovnog razdoblja. Na Balkanu celinu uticaja spoljnih sila karakterie
smena dominacije imperija i balkanizacije (stvaranje nesamostalnih malih drava). U 18. veku
Balkan je podeljen izmeu dva mona carstva, a deo Jadrana drali su Francuzi. Krajem 19.
veka uz dva carstva prisutno je i 5 nezavisnih drava (Srbija, Crna Gora, Bugarska, Grka i
Rumunija). Sredinom 20. veka na Balkanu nema imperija ve je na delu ravnotea 2+2+2 (dve
neutralne i po dve drave suprotstavljenih vojnih blokova), da bi krajem 20. veka isti prostor
127
bio izdeljen na 10. drava. Postojanje dve jugoslovenske drave 1918-41. i 1945-1992. bio je
diskontinuitet dubljeg procesa balkanizacije etniki izmeanog eksplozivnog prostora. Razvoj
se odvijao u obliku smene relativno samostalne vienacionalne drave i mree satelitskih drava
pod monim stranim tutorima, to je praeno pojaanom periferizacijom prostora. Spoljnu
politiku samostalnih drava srpskog i jugoslovenskih naroda karakterie ne spontano izabrani
ve nametnuti pragmatizam u traenju meunarodnog oslonca. Obrenovii se okreu Austro-
Ugarskoj zbog ruske naklonosti prema Bugarskoj, Pai Francuskoj zbog straha od komunizma,
a Tito nesvrstanima zbog hegemonih blokova. Danas se sve realnijim ini gledite, lieno
romantiarske ideologizacije, da je spoljnopolitika ugroenost 1918. nagnala u federaciju ne
samo Hrvate i Slovence nego i Srbiju, koja je raspolagala samostalnim i istorijski potvrenom
dravnou. Najvaniji faktor opredeljenja za Jugoslaviju 1918. je bio spoljnopolitiki.
Jugoslavija se nametala kao brana ne samo od budueg germanskog nadiranja ve i od
ekspanzije Italije, koja bi pri stvaranju nezavisne Srbije ostvarila dominantan uticaj u Hrvatskoj
i Sloveniji i time ugroavala i samu srpsku dravu. Osim toga, bez podrke pravoslavne Rusije,
koja se raspala 1917, jedna svesrpska drava bi teko mogla opstati okruena katolikim
zemljama. (Gligorijevi 1996, str. 441). Razliit stepen samostalnosti i vetina u korienju
suprotnosti izmeu velikih sila jesu odreeni konkretnoistorijskim sklopom, tj. prisutnim
alternativama izbora, i sveu o ugroenosti drave i vladajuih snaga. Gotovo da je uvek
poetna lojalnost monim spoljnim silama bila uslov uvrivanja pozicije i postupnog
osamostaljivanja. Rano Paievo slavenofilstvo i kratkotrajna Titova prosovjetska politika bile
su prelazne faze ka potonjem ideolokom i politikom osamostaljivanju. Izgleda da je Titova
unutranja politika bila liberalna to su odnosi sa Sovjetskim Savezom bili hladniji. Unutranja
politika bez sumnje utie na spoljnu (ideoloke i nacionalne sklonosti utiu na izbor
meunarodnog oslonca), ali spoljna politika moe imati i relativnu samostalnost i biti kadra da
se pragmatizmom izdigne iznad manje ili vie tvrdokornih unutarpolitikih pogleda. Premda je
pomenuti nesklad prisutniji kod manjih nego kod veih, samostalnijih drava, u socijalistikoj
Jugoslaviji spoljna politika nije bila nepopularna, ve vaan inilac integracije zemlje.
U neravnopravnom hijerarhijskom svetskom poretku vae dvostruki standardi za male i velike,
razvijene i nerazvijene, pobednike i poraene (Peujli 1994, str. 105). Diplomatska vetina
manjih zemalja je upuena na korienje pukotina i suprotnosti izmeu velikih sila. Uslov
uspeha je jasna predstava o realnim odnosima moi u svetu liena krutih ideolokih standarda ili
iluzija koje vode pogrenim procenama. Titova spoljna politika bila je manje doktrinarna od
unutranje. Od polovine 1949, kada je internacionalizovan sukob sa Staljinom, jugoslovenska
diplomatija je samostalno izila na meunarodnu scenu. Poeo je mukotrpan proces uenja
kako da se kljuni dravni interesi i vlastita uverenja ouvaju pred monim blokovima.
Komunisti nisu imali znaajnog diplomatskog iskustva. Partija je napustila herojski princip u
spoljnoj politici (ideoloka doslednost, prkosni ponos i nepopustljivosti) i poela usvajati
realpolitika naela koja diplomatsku doktrinu temelje na korienju suprotnosti u svetu, a ne
na nepromenljivim ideolokim stavovima. Vrh partije, lien iluzija o prijateljskom
pokroviteljstvu monih sila, prilino rano je uoio da treba graditi vlastitu koaliciju, a ne tragati
za monim spoljnopolitikim osloncem. Koristei lini ugled, Tito je uspeno radio na stvaranju
nezavisnog bloka nesvrstanih drava. U njegovoj diplomatiji preplitala se nesvakodnevna
elastinost, hazardni i smeli potezi, ali i harizma borca koji se uspeno odupirao Hitleru i
Staljinu. Nuda ga je nagnala, a raznolikim iskustvom usavreni instinkt politiara odveo
zapaenom samostalnom spoljnopolitikom proboju, za koji su ve poetkom 1950-ih godina
stvorene vane osnove (nezavisno steena vlast, oruane snage, antifaistiki ugled partije i
drave i harizma voe unutar i van zemlje). Sklonost gipkoj i vetoj spoljnoj politici podudarila
se sa povoljnim strukturnim sklopom doba. Sporazumom u Jalti 1945. Jugoslaviji je dodeljena
uloga tampon drave i znaajnog stratekog jezika koji razdvaja blokove. Sa nestankom
Sovjetskog Saveza iezao je pomenuti povoljni poloaj Jugoslavije. Tito je veto koristio
poloaj Jugoslavije kao tampon zone, ali to ne znai da u nekoj drugoj situaciji ne bi mogao da
iskae spoljnopolitiko umee, niti da je u svojoj ulozi bio nezamenljiv. Jednostavnije reeno, u
diplomatiji je Tito iskoristio ponuenu istorijsku ansu. Tri glavne oblasti delovanja
128
jugoslovenske diplomatije bili su (1) odnosi sa Sovjetskim Savezom i meunarodnim radnikim
pokretom, (2) zapadnim silama i (3) nesvrstanim zemljama. Titov kurs krakterie naizmenino
veto taktiko menjanje teita akcije uz nepokolebljivo nastojanje na ouvanju nezavisne
pozicije. Diplomatski uspesi jaali su ugled drave i njenog predsednika to je viestruko
uticalo na unutranju politiku.

1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima:

1948-1955, 1957-1961, 1968-1970.

Sve do sukoba sa SSSR-om 1948. Jugoslavija se u spoljnopolitikim pitanjima nije bitnije

razlikovala od lagera. Samopouzdanje partije i drave koja je pruila krupan prilog antifaizmu
i Titova smiljeno stvarana harizma, ali i lini ponos, bez sumnje su uticali na otpor Staljinu. U
ratu je Tito gotovo iskljuivo sam odravao meunarodne veze nove Jugoslavije i bio kljuna
figura, a Britanci su u njemu, kao samostalnom komunisti, nali klju problema (Petranovi
1995 b, str. 44). U razgovorima sa erilom i Staljinom 1944. pokazivao je upornost i
elastinost, branei strateke ciljeve uz taktike ustupke. Mo mu je poivala na armiji koja je
krajem rata brojala 800.000 naoruanih boraca, ali i prekaljenoj mrei partijskog kadra. Ve
poetkom 1942. asopis Kominterne je direktivno naveo partizanski pokret u Jugoslaviji kao
primer otpora celoj okupiranoj Evropi (Boffa 1985, II, str. 118). Po snazi i uticaju KPJ je
krajem rata bila, iza sovjetske, najjaa komunistika snaga. Staljin je visoko cenio njen ratni
uinak, a nakon rata Tita je upadljivo izdvajao od ostalih komunistikih voa. Po Dedijerovom
svedoenju, Hruov je Titu 1955. rekao da bi se i on odupro Staljinu da je kao i Tito imao
trideset divizija. Odnosi sa SSSR-om bili su najvaniji segment komunistike jugoslovenske
diplomatije, a ambasador u Moskvi prvi diplomatski predstavnik u inostranstvu. Odnosi sa
SSSR-om, a u odreenom smislu i cela spoljna politika, bili su zabran, oblast u koju se Titu
niko nije mogao meati. Njegova re bila je odluujua. Uticao je na formiranje generalne linije
spoljne politike i bitnih pretpostavki njenog ostvarenja, davao saglasnost na predloge MIP-a i
izbor kadrova (Petkovi 1995, str. 16). U diplomatiji jeste, dodue, bilo vie samostalnijih i
obrazovanih ljudi nego npr. u vojsci, ali je i posebna partijska sluba nadzirala rad
diplomatskog osoblja. Odnosi sa SSSR-om bili su najdelikatniji. SSSR je bio jedina drava za
koju niko nije mogao ni predloiti ambasadora a da se prethodno ne savetuje sa Titom, koji je
ovde zadrao neprikosnoveno pravo odluivanja (Miunovi 1984, str. 35). Premda je stajala
izvan lagera, bezbednost Jugoslavije zavisila je od snage socijalistikog bloka ak i u periodu
najeih sukoba Beograda i Moskve. M. Nikezi je bio uveren da je Tito posle pomirenja sa
Rusima imao i neku formalnu garanciju. Bio je osetljiv na SSSR, ali dodaje Nikezi, i majstor u
voenju stvari (uki 1990, str. 313). Po svedoenju P. Stambolia, Tito je 1960-ih godina
traio da se donese zakon (a ne dogovor) da Rusi ne mogu preletati SFRJ, nije dozvoljavao da
ruski brodovi pristaju u nae luke, ve im je pijaa voda noena na puinu (Miunovi 1984, str.
82-83). Strogo je branio nezavisnost zemlje i strepeo od uvlaenja u lager, ali se uprkos tome od
kraja 1950-ih u toku hladnog rata znalo na ijoj je strani Jugoslavija u sluaju globalnog sudara
blokova. Zapovednici jugoslovenskih ratnih brodova nosili su zapeaene koverte u kojima su
bile naznaene luke u Sovjetskom Savezu u koje treba pristati u sluaju rata. Postupno jaanje
ugleda u svetu, ali i vetina taktiziranja omoguili su Titu da se trajno oslanja na Sovjetski
Savez, ali i sauva od hegemonije lagera.
Raskid sa Staljinom 1948. bi trebalo posmatrati u iroj meunarodnoj perspektivi i u sklopu
dueg procesa slabljenja boljevikog jedinstva i unutranje homogenosti lagera sa Sovjetskim
Savezom na elu. U lancu dsezintegrativnih inilaca lagera Tito je bio samo jedna karika:
trockisti, Tito, Na, Gomulka, Mao, Dubek, Valensa. Premda se opirao sovjetskoj hegemoniji,
za Tita je, kao za svakog ubeenog komunistu, bio neobino vaan poloaj u meunarodnom
radnikom pokretu. U razliitim razdobljima bio je na levici ili desnici ove grupacije. U
komunistikom pokretu su se 1960-ih razluile tri struje: Maova ultralevica, Hruovljev centar
i desnica koju je zastupao Tito (Deutscher 1979, str. 165). Mao je Hruova optuivao da je
skriveni titoista, a uprkos destaljinizaciji koja je Titu dala za pravo, na njemu je trajno ostala
129
senka revizioniste i desniara, etiketa koju su ostale komunistike partije povremeno
oivljavale. Istini za volju ovaj status je Titu irio diplomatski prostor u nekomunistikom
svetu, to je on obilno koristio.
Po svemu sudei, sukob iz 1948. bio je sovjetska greka koja je vie tete nanela lageru nego
Jugoslaviji. Bila je to akutna kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa, ija je prva posledica bio
poraz danovljeve grupe u sovjetskom vrhu, a kao trajni epilog Titovog odvajanja ostala je
opasnost zaraavanja lagera tenjama za dravnom nezavisnou njegovih lanica. Dodue,
Tito je jo u ratu poeo da neizazovno postupa po svome, van sovjetskih direktiva, ali odvajanje
od lagera nije moglo poeti dok nije uvrena relativno nezavisna vlast (ojaana partija i
organizovana vojska) i dok nije dolo do sovjetskog pritiska. Po novijim arhivskim
istraivanjima . Tripkovia, uzrok sukoba 1948. bile su razlike u gledanju na spoljnopolitiku
poziciju Jugoslavije, a ne toliko razilaenja oko unutranjih politika dve zemlje. Jo 1945. u
Moskvi se oseala hladnoa prema Jugoslaviji zbog sve izraenije sklonosti Tita ka
nezavisnim spoljnopolitikim akcijama. Tito nije bio spreman da se potpuno podredi
direktivama Moskve, ve je eleo da sauva i unapredi poziciju dravnika koji suvereno vodi
spoljnu i unutranju politiku Jugoslavije (razilaenja sa Moskvom oko Trsta, Maralovog plana
i Albanije 1945-48). Neposredni povod sukoba bila je Titova samostalna odluka januara 1948.
da u Albaniju poalje jednu diviziju. Staljin je to shvatio kao jo jednu potvrdu Titovih namera
da ojaa poziciju Jugoslavije kao regionalne sile i uvue lager u sukob sa Anglosaksoncima na
jugu Balkana. To je bila kap koja je prelila au, pa su Sovjeti ocenili da je dolo vreme da se
po Titu snano udari i on primora na poslunost (Tripkovi 1996, str. 92). Tito jeste, dodue,
odustao od pomenute namere, ali je marta 1948. zabranio davanje podataka sovjetskim
strunjacima i jasno stavio na znanje da je prihvatio izazov okraja sa Kremljom. Ideoloko-
politiko otrenjavanje od sovjetskih obrazaca nakon eruptivnog raskida bio je dugoroan
proces optereen protivrenostima. Titova uloga u ovom zaokretu bila je krupna, uprkos tome
to nikada nije pripadao liberalnoj struji u partiji i to je pridavao veliki znaaj saradnji sa
Sovjetskim Savezom. Odvajanje od Staljina kasnije je nazvao najteom odlukom koju je u
ivotu doneo. Pre sukoba odmerio je odnos snaga, a estina otpora je na svim znaajnim
stupnjevima pripremljena i proverena. Prvih nekoliko meseci o sukobu su znali samo lanovi
Politbiroa, a o nameri da se ne poputa nije bio obaveten ni ministar inostranih poslova S.
Simi, koji je ak krajem maja 1948. insistirao na jugoslovenskom izvinjenju povodom
sovjetskih kritika, dok je Tito naloio da se izrazi samo aljenje (Tripkovi 1996, str. 96).
Marta 1948. pre ilasovog polaska u Budimpetu, Tito mu je sugerisao: Zna, ako Voroilov
trai da razgovara sa tobom razgovaraj. Moe to biti od koristi. Ali nemoj da se poniava
(ilas 1994, str. 87). Oseajui snagu svog ratnog uinka i vojno-partijskog oslonca, Tito je
odluno prihvatio izazov sukoba, ali je ipak nakon toga upozoravao saradnike da treba polako, a
ne naglo okretati svest u zemlji. I bez Tita bi, verovatno, dolo do otpora, moda i sukoba
uspenog, ali da se Tito priklonio Moskvi rasulo i demoralizacija bili bi neizbeni (ilas 1990,
str. 48). O Titovoj presudnoj i zagonetnoj ulozi svedoe i pogrene prognoze dobro
obavetenog Forin ofisa, koji dugo nije verovao u ozbiljnost sukoba KPJ i SKP(b), a jo manje
da je Tito bio reen da ide do kraja u odbrani svog stava (Tripkovi 1996, str. 98). P. Stamboli
dri da je Titova uloga 1948. bila odluujua, a ilas svedoi da je Tito bio reen ak i na
oruani otpor govorei: Poginuti na svojoj zemlji... Bar uspomena ostaje (ilas 1994, str.
96). Da li je fanatizam bio u senci realistine procene odnosa snaga izmeu blokova i da li je
Tito jo u jesen 1948. sraunato oekivao ameriku pomo, kako navodi ilas? Protivno ovoj
ilasovoj oceni, Beki na osnovu britanske i amerike ahivske grae, zakljuuje da se Tito
sporije i tee od ostalih lanova Politbiroa ( naroito od MIP-a) odluivao na saradnju sa
Zapadom, pa se ak u prvo vreme posle sukoba i izjanjavao protiv nje, jer to ne odgovara
liniji oslonca na napredne snage (Beki 1988, str. 55-56 i 77). Izlazak iz meunarodne
izolacije je za diplomatiju bio mukotrpan zadatak, a sam Tito je dugo oklevao da se sukob sa
SSSR-om iznese pred OUN (Beki 1988, str. 82). U jesen 1949. opasnost od intervencije lagera
bila je akutna, pa je Tito na zatvorenom ruku na manevrima JNA u umadiji, istiui
dramatinost situacije, rekao: Moda ja neu doiveti da pobedi istina... Ako mi to drugovi ne
130
doivimo, ostavljam Vam u amanet: ne dopustite da Vas bilo ta pokoleba, nastavite borbu i ne
alite rtve (Beki 1988, str. 81-82).
Juna 1948. V kongres KPJ je ojaao autoritet Tita, njegovih najbliih saradnika, ali i vlast
Politbiroa, a naroito Sekretarijata CK. U odvajanju od lagera najpre je trebalo izmeniti svest
jezgra sistema partije, ali postupno zbog straha od raskola partije. Ve u drugoj polovini 1948.
reorganizuje se partijska propaganda. Oktobra 1948. Politbiro uvodi Istorijsko odeljenje CK da
pripremi grau o istoriji KPJ. Januara 1949. istorija KPJ uvedena je kao poseban kurs u
jednogodinje partijske kole. U isto vreme Agitprop izdaje direktivu da u teaj razvoj partije
treba, pored sovjetskog, ukljuiti i jugoslovensko iskustvo. Februara 1949. osniva se u
Beogradu Institut drutvenih nauka da priprema partijske kadrove iz marksizma-lenjinizma, tj.
da razvija marksizam i primenjuje ga u skladu sa osobenostima svog drutva. Kritika sovjetskog
reima bila je vana osnova spoljnopolitike doktrine, ali nikada nije prela u otvoreni
revizionizam, to bi verovatno vie odgovaralo poboljanju odnosa sa Zapadom. Na V kongresu
KPJ ilas je napao jugoslovenske trockiste, koji su 1930-ih irili lai o SSSR-u i Staljinu, dve
godine kasnije jugoslovenski komunisti, predvoeni ilasom, razvili su kritiku sovjetskog
sistema oslanjajui se na Trockog i njegove pristalice. Bilo je zapadnih posmatraa koji su
zakljuivali da se jugoslovenski komunisti posle razlaza sa Staljinom vraaju Trockom
(Johnson 1972, p.113) Trocki se u KPJ nije mogao rehabilitovati jer bi to znailo
sankcionisanje frakcionatva. I za KPJ i za Trockog u SSSR-u vladala je birokratska kasta koja
se odvojila od proletarijata i zavladala njime. Meutim, Trocki je do smrti poricao da je u
SSSR-u na delu kapitalizam; govorio je, dodue, da je staljinizam termidor, ali ne i
kontrarevolucija. SSSR je i dalje radnika drava iako deformisana. Staljin je izdao revoluciju,
ali je nije sruio. Jugoslovenska kritika staljinizma bila je drugaija. ilas je pisao o dravnom
kapitalizmu u SSSR-u, Kardelj o birokratskom despotizmu, a ostali su se utrkivali u
dokazivanju da SSSR nema veze sa socijalizmom. U horu kritike staljinizma Tito je bio budan,
oprezan. Na Plenumu CK KPJ juna 1951. ogradio se od estokih ilasovih ocena SSSR-a,
upozoravajui da ilasov lanak ne treba proraivati kao primer stava o sovjetskoj praksi: Mi
moramo vrlo oprezno prilaziti svim tim raznim pitanjima. Jedna je stvar kada mi diskutujemo i
govorimo o tome da tamo nita ne valja, a druga kad to napiemo kao dokument, kao teorijski
marksistiko-lenjinistiki dokument u kome hoe da analizira situaciju u jednoj zemlji u kojoj
ne znamo kako je sada (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Zbog ovog i slinog opreza
Sovjeti kasnije nisu Tita ubrajali u ekstremiste.
Sovjetski pritisak na Jugoslaviju trajao je sve do Staljinove smrti, premda je, izgleda,
najubedljivije gledanje da su Sovjeti odustali od invazije na Jugoslaviju jo 1951, kada su SAD
odluile da interveniu u Koreji. Iako su ameriki analitiari cenili da je sovjetski napad na
Jugoslaviju 1951. ozbiljna mogunost, sa izbijanjem Korejskog rata maja 1950. Beogradu je
laknulo, jer je bilo jasno da napad na Jugoslaviju bar privremeno ne dolazi u obzir (Beki
1988, str. 133). Staljin je reio da se imperijalistiki lanac razbije u Koreji koja je trenutno
ocenjena kao slabija karika od Balkana. Kada su nekoliko meseci docnije prosovjetske
severnokorejske trupe snano uznapredovale, porasla je zabrinutost i u Beogradu, pa su
jugoslovenski i ameriki analitiari poeli dnevno menjati procene o izgledima Jugoslavije u
odbrani od sline tenkovske invazije (Beki 1988, str. 168). elei da izbegne i najmanji povod
u provociranju Staljina, ali i podozrivost Zapada, jugoslovenska diplomatija je u UN oprezno
podravala komuniste Severne Koreje to je jaalo rezerve Zapada prema Titu. Neiskusna
diplomatija sa opreznim Titom na elu, lavirala je izmeu podrke ideoloki srodnom pokretu i
saradnje sa Zapadom. U periodu ovih velikih napetosti i iekivanja Tito se razboleo. U prolee
1951. operisan je od ui i oporavljao se tri meseca. ilas se sea da je Titova bolest jo vie
uvrstila jedinstvo vrha.
Jo pre Staljinove smrti u Kremlju se dolo do zakljuka da se Tito ne moe skinuti s vlasti, da
je njegova pozicija vra nego to je bila ranije, a da pribliavanje Jugoslavije Zapadu, i
naroito mogunost ukljuenja u NATO, ugroava vitalne sovjetske interese (Tripkovi 1994,
str. 121). Sve dok je Staljin bio na vlasti, politika prema Jugoslaviji nije se mogla promeniti
zbog snane line note sukoba, ali odmah nakon njegove smrti sovjetska diplomatija je
131
procenila da novom politikom treba spreiti Titovo zbliavanje sa Zapadom. Ve u leto 1953.
predloena je razmena ambasadora, oslabila je barana propaganda, 1954. sklapaju se prvi
ekonomski sporazumi, a 29.11.1954. u amabasadi FNRJ u Moskvi Hruov die au u zdravlje
druga Tita. Sredinom 1954. KP SSSR-a je zakljuila da je u Jugoslaviji socijalizam, a krivica
za sukob svaljena je na Beriju. Molotov je oprezno upozoravao da na obema stranama mora biti
samokritike, dok je Tito na to hladno odgovarao (Boffa 1985, II, str. 370). Sovjeti su iz
vojnostratekih razloga vie urili sa pomirenjem nego Tito. Polovina 1954. obeleena je
globalnom aktivnou Zapada da u sklopu politike strategije containment (zapreavanje)
vojnopolitikim paktovima okrui itav sovjetski lager. Osim Balkanskog pakta, Pentagon je
spremao novu odbrambenu strukturu na Pacifiku, Japan je poeo da se ponovo naoruava,
Turska je sklopila savez sa Pakistanom i nastojala da u srednjoistoni vojni savez uvue Irak i
Jordan. Otuda je zanimljiva urba Moskve u ovom periodu da, pomirenjem sa Titom, neutralie
barem balkansku kariku elinog lanca koji je pretio lageru (Beki 1988, str. 610). U
jugoslovenskom vrhu od ovoga doba poinje podvajanje na one koji su sa zebnjom prihvatali
pregovore sa Rusima, strahujui da e se zaustaviti jugoslovenski razvoj socijalizma, i one koji
su to pomirenje prihvatali sa olakanjem. Bilandi tvrdi da je ovog podvajanja bilo sve do
smrti Brenjeva. Sukobi pomenutih struja okonavani su kompromisima i ustupcima. Sam Tito
je esto bio enigma jer je skrivao karte. Sasvim je sigurno da je na SSSR gledao kao na
stoer svetskog socijalizma i vaan meunarodni oslonac Jugoslavije. Pri tome treba odvajati
objektivnu ulogu titoizma kao virusa lagera od Titovog prilino postojanog subjektivnog
komunistikog opredeljenja. Kritikujui jugoslovenski vrh, kasniji sovjetski rukovodioci, po
pravilu, su izuzimali Tita ne samo zbog njegovog meunarodnog ugleda ve i otuda to su znali
da je tvri od Kardelja i drugih. Dok je Nikezi izriito tvrdio da su odnosi sa SSSR-om bili
Titov rezervat, Tepavac svedoi da je on o tome esto raspravljao sa saradnicima. I Stamboli
tvrdi da se sa Titom moglo slobodnije govoriti o SSSR-u, ali tek posle pada Rankovia. U
taktikom pogledu poloaj Jugoslavije na Zapadu nije jaala gola distanca od SSSR-a ve i
odreena blizina Moskvi (jer nismo bili preputeni sebi samima). Po Tepavcu, Tito je oseao
nijanse unutar polarizacije blokova, pa je oprezno upozoravao da se sa antisovjetizmom ne
predozira ni unutar zemlje niti u spoljnoj politici. S druge strane, Tito je u nekim kriznim
situacijama, kao 1951, namerno zaotravao odnose sa SSSR-om da bi se odrala zapadna
pomo (Beki 1988, str. 315-316). Tako je poetkom 1952. otklonjen diskretni Staljinov
nagovetaj za normalizaciju odnosa jer bi to znailo obustavljanje zapadne pomoi,
modernizacije JNA i funkcionisanja privrede. Beki dri da nije preterana ocena da je poetkom
1950-ih, osim dve super-sile, samo Jugoslavija mogla slobodno birati kako e glasati u OUN.
Bilo je to postignue kog se Tito nije lako odricao.
Izgleda da je Sovjetima normalizacija sa Titom trebalo da pomogne u obnovi jedinstva lagera
na novoj elastinoj, a ne vie na staroj krutoj dominaciji. To je trebalo da ojaa sovjetski ugled
u nekomunistikom svetu i presti u Africi i Aziji. Ve u jesen 1954. Hruov je predloio novi
sovjetsko-jugoslovenski sporazum koji bi se temeljio na tome da je SSSR raistio sa Berijom,
a SKJ sa ilasom. Na ovu ponudu Tito je reagovao oprezno, ali je jo godinu dana ranije
energinom pretnjom Trstu smiljeno nagovetavao nezavisnost od Zapada. Obuzdavanje
antisovjetizma i kritike partijskog birokratizma govorilo je o pomirljivijem kursu prema SSSR-
u, ali su zapadni posmatrai s pravom zakljuivali da pravog izmirenja izmeu ortodoksije i
jeresi na osnovama ravnopravnosti ne moe biti (Halperin 1957, S. 295). Rairene ocene da je
Hruovljeva poseta Beogradu juna 1995. bila trijumf jugoslovenske diplomatije nisu bile
liene preterivanja. Zbog delikatnog poloaja Jugoslavije izmeu blokova Tito je nagovestio
da emo se sresti pred oima celog sveta, jer nemamo ta da krijemo. Strana tampa je
beleila da je Tito doekao Ruse drugarski, sasluao govor Hruova u kom su kao krivci za
prekid odnosa oznaeni Berija, Abakumov i drugi(a ne Staljin koji tada jo uvek nije bio
osuen), namraio se i nije otpozdravio. Na aerodromu se zbila protokolarna senzacija,
incident, Hruovljeva lina blamaa i sl., beleila je strana tampa (Halperin 1957, S. 318-322,
Beki 1988, str. 706-707). New York Times je ovaj dogaaj nazvao sovjetskom Kanosom, s
tim to je sada papa doao kralju, a ne kralj papi, i zakljuio. Sastanak je naravno, pre svega,
132
golema osobna pobjeda marala Tita i kao efa jugoslovenske drave i kao komunistikog
voe (Beki 1988, str. 707). U stvarnosti, senzacije nije bilo. Doek jeste bio, dodue, uzdran,
ali protokolarnog incidenta nije bilo, posvedoio je P. Stamboli, lan jugoslovenske delegacije
na doeku, piscu ovih redova aprila 1996. Pomenuta zapadna tumaenja svedoe o
senzacionalistikom precenjivanju i prieljkivanju Titovog otpora SSSR-u, traei napetosti i
gde ih nije bilo. U celini uzev, Tito je bio dublje vezan za Sovjetski Savez (snagom linog
opredeljenja i geopolitikim poloajem drave) i manje jeretik nego to se to veini zapadnih
posmatraa inilo. Kada je Hruov u Beogradu pominjao Titu sumnje u njegovo opredeljenje
Tito je spontano uzvratio: Ne bi mene ni avo naterao da idem ka nekom drugom sistemu. Ja
sam se celog ivota borio za komunizam, za socijalizam... nisam ja za pare bio revolucionar
(Beki 1988, str. 721). Ipak je veto odravao utisak o vlastitoj potpuno nezavisnoj poziciji, to
je davalo elastinost spoljnoj politici. S druge strane pre posete Beogradu Hruov je u Kini
1954. usaglasio gledanje na Jugoslaviju, a maja 1955. sklopljen je vojni pakt svih koministikih
drava Varavski sporazum. Tek tada je uinjen izvestan ustupak Jugoslaviji. Bila je to serija
poteza da se ojaa meunarodni poloaj SSSR-a, pa je otuda greka posmatrati Hruovljevu
posetu Beogradu kao put u Kanosu. Bio je to pokuaj da se disciplinuje Istona Evropa i
ujedini lager prema kom je Tito bio oprezan (Auty 1969, p. 173).
Kao ubeeni komunist, Tito je u spoljnoj politici vodio rauna o mestu SKJ unutar
meunarodnog radnikog pokreta. Ni unutar komunistikog pokreta proleterski
internacionalizam nije istisnuo diplomatske manevre. Isak Dojer je 1960. zapazio da je
komunistiki pokret podeljen na tri razliite struje: Maovu ultralevicu, Hruovljev centar i
Titovu desnicu. Levica nije verovala u mogunost poputanja hladnog rata, Hruova je
optuivala za previe diplomatije, a premalo revolucije i komunizma, a Tita, Gomulku i
Toljatija nazivala revizionistima u slubi imperijalizma. Hruov se zalagao za izvesnu meru
razoruanja i donekle podravao Titovu nesvrstanu politiku, dok je Tito bio za miroljubivu
saradnju sa svim zemljama i za razoruanje. Ravnotea straha od nuklearnog rata, koji bi
sluajno i iznenada mogao pretvoriti planetu u ruevine jaala je moralni ton Titove politike
razoruanja. Mao je eleo da lagerska politika dobije zube i bude vra. Hruov je bio za
elastiniji pritisak na komunistike partije, dok Tito nije eleo da se lii teko izborene
nezavisnosti. Spoljna politika socijalistikih drava nije mogla ignorisati komunistiki
internacionalizam, ali je ova vrsta nadravne solidarnosti razliito shvatana.
Od smrti Staljina, pa sve do do pada Hruova sovjetska spoljna politika bila je izloena
protivrenim pritiscima i otuda manje stabilna i predvidljiva nego u periodu Staljina i
Brenjeva. Hruov je pokuao da zauzme srednji poloaj izmeu Maoa i revizionista,
izmeu osude revizionizma, tenje za monolitnim lagerom i potovanja razliitih puteva u
socijalizam kako je zapisano u Beogradskoj deklaraciji 1955, koja je bila krupan proboj
staljinistikog shvatanja proleterskog internacionalizma. U pukotini izmeu Pekinga i Moskve
Beograd je naao kolebljiv i nesiguran prostor izbegavanja uvlaenja u lager. U sklopu tog
napora izbila je druga kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1957-1961. Odmah posle smrti
Staljina izbila je kriza u lageru sa nemirima u ehoslovakoj i Berlinu 1953. i otporom Maara
1956. Hruovljevo javno optuivanje Staljina i rehabilitacija Tita podstakli su nove nemire u
lageru. To je donelo nove tekoe jugoslovenskoj spoljnoj politici. Kominform je rasputen
1956, a juna iste godine Tito je trijumfalno posetio SSSR (gde je proveo 21 dan), a u mauzoleju
Lenjina i Staljina poloio venac samo Lenjinu (to svaka delegacija nije bila u stanju da uini).
U jeku maarskih zbivanja Hruov dolazi na Brione, trai podrku od Tita jer ne moe
dozvoliti da se probije front u lageru, a Zapad ba sada na tome radi. Tito je bio u dilemi.
Video je da ne moe pomoi Nau, a svojim protivljenjem nije hteo da ugroava Hruovljev
antistaljinistiki kurs. Najpre je osudio sovjetsku intervenciju u Maarskoj kao tetnu, a zatim u
govoru u Puli od 11.11.1956. isti in ocenio kao manje zlo koje spreava trijumf reakcije u
Maarskoj. Pravda je ovo prenela kao Titovu podrku, to je blamiralo Tita kod ostalih
socijalistikih zemalja i na Zapadu (Auty 1969, p. 180 Wilson 1979, p. 105). Bio je to
kompromis koji nije zadovoljio Zapad ni Maare. Varavskom paktu pretila je erozija koju je
zaeo Tito i Zapad je raunao sa tim. Nakon maarskog ustanka januara 1957. Hruov je,
133
uzmiui pred domaim staljinistima i uoavajui rizik od nagle destaljinizacije govorio da
smo svi mi staljinisti, po doslednosti u borbi za komunizam i nepomirljivosti protiv klasnog
neprijatelja, kao to je to bio Staljin, koji je ceo ivot posvetio pobedi radnike klase i
socijalizma. Ove njegove uvene reenice trebalo je da zaustave jeretike u Poljskoj i
Jugoslaviji (Deutscher 1985. str. 80, Miunovi 1977, str. 217), a kada je 1958. ubijen Na bilo
je to otvoreno upozorenje otpadnicima od lagera. Tito je izbegavao da zaotrava odnose sa
Rusima: marta 1956. savetovao je jugoslovenskog ambasadora da se s Rusima ne sukobljava,
ali da im i ne poputa, jula 1957. alje Hruovu lovako oruje, a mesec dana kasnije ga u
Bukuretu podrava posle sukoba u sovjetskom vrhu i uklanjanja Molotova (Miunovi 1977,
str. 342). Spoljna politika je prilino veto balansirala izmeu Istoka i Zapada titei nezavisan
poloaj. Oktobra 1957. Jugoslavija priznaje DR Nemaku, to jaa rezerve Zapada, novembra
1957. Tito ne ide u Moskvu na proslavu etrdesetogodinjice Oktobra (a Rusi uzvraaju time
to na VII kongres SKJ 1958. stiu samo kao posmatrai). Rezerve i sumnje Rusa rastu, u istom
periodu Tito podrava Alir i remeti odnose sa Francuskom, kasnije opet, zbog podrke
Arapima, rastu rezerve SAD itd. Nije uvek bilo mogue uspostaviti ravnoteu izmeu
pogoranja odnosa sa Sovjetskim Savezom i poboljanja odnosa sa SAD i Zapadom. Bila je to u
hladnom ratu prilino rizina klackalica nezavisne politike (naroito u ekonomiji i vojnoj
bezbednosti zemlje) koja je u osnovi uspeno savlaivana. Trebalo je prilino vetine i
elastinosti da se odoli pritisku uvlaenja u lager kada je veina komunista u svetu drala da
onaj ko u svemu ne podrava SSSR objektivno slui kapitalizmu. U ovom periodu jedino je
SKJ odbila da potpie Deklaraciju 12 komunistikih partija kojom se potvruje dominacija KP
SSSR-a u lageru; Hruov je ponavljao da Jugoslavija nema prava na politiku nezavisne
miroljubive koegzistencije jer su u njoj na vlasti komunisti i za nju vae druga pravila nego za
Indiju ili Tursku.
Od 1957. do 1961. traje druga kriza jugoslovensko sovjetskih odnosa koja nije bila tako akutna
kao prva. Poelo je novembra 1957. Titovim izostankom na proslavi Oktobra u Moskvi, a pravi
uzrok je bio nacrt novog programa SKJ, koji su Sovjeti aprila 1958. odbacili, a Jugosloveni ga
desetak dana kasnije ispravljenog i dopunjenog opet dostavili Moskvi. Tito je Moskvi referisao,
ali nije poputao, to je navelo Suslova da opet odbaci program SKJ, istiui da sve partije idu
u nogu, a Jugosloveni idu suprotno (Miunovi 1977, str. 431). Hruov je izriito tvrdio da je
za novu krizu kriv novi program SKJ (Miunovi 1977, str. 502), koji je Pravda jula 1958.
napala kao koncentrisani izraz savremenog revizionizma, a savremeni revizionisti
ispunjavaju ulogu agenta monopolistike buroazije. Tito je opet osuen kao renegat i
trojanski konj imperijalizma. Bio je to glas Hruova i Maoa, ali jezik Staljina pisao je
pronicljivi analitiar Isak Dojer. Hruov je bio uveren da bi se lager raspao da su i drugi
sledili SKJ. Moskva je obustavila kredite Jugoslaviji, ali je 1959. stigla nova trana od SAD,
uprkos Titovoj kritici NATO imperijalizma (Campbell 1967, p. 44). Rusi su Tita optuivali
ybog pretenzije na hegemoniju u meunarodnom radnikom pokretu, a Tito je uzvraao da
treba o svemu mirno raspravljati bez javnog sukobljavanja. Povremeni sovjetski pritisci(nakon
uklanjanja ibeovaca) uvrivali su jedinstvo SKJ buenjem antistaljinizma i jaali Titov
autoritet. Trebalo bi dodati da je u ovom periodu, premda i dalje doktrinarna, Hruovljeva
spoljna politika bila pragmatinija od Staljinove. On je u Moskvi 1956. govorio Titu da je
sukob 1948. izmiljen (sami smo izmislili konflikt i sami smo u njega poverovali). Lazar
Kaganovi je izrazio uverenje da e lenjinistika shvatanja obeju partija omoguiti da rane
stvorene razlazom brzo zarastu, a Tito je imao razloga da se osea pobedniki i to mu je
oigledno godilo (Borozan 1997, str. 113). Vaniji od Titovog trijumfa bio je sovjetski
pragmatizam. Titu je, naime, savetovano da ne prekida odnose sa Zapadom jer sadanji
meunarodni poloaj Jugoslavije valja iskoristiti za jaanje socijalizma kao zajednikog opteg
cilja te da i dalje treba koristiti kapitalistike kredite i pomo (Borozan 1997, str. 106). U
jugoslovenskoj ekvidistanci i Sovjeti su traili vlastitu raunicu.
U protivrenim meunarodnim odnosima hladnog rata eljena idealna ekvidistanca Jugoslavije
nije se uvek mogla dosledno ostvariti. Ameriki ambasador u Jugoslaviji 1964-68 D. Vilson je
u svojoj knjizi zabeleio da je krajem 1950-ih Tito prvi put izgubio oseanje ravnotee izmeu
134
Istoka i Zapada (Wilson 1979, p. 130). Krajem 1959. Hruov najavljuje detant, 1960. poseuje
SAD i kritikuje kineski avanturizam. Sa jaanjem napetosti izmeu Kine i SSSR-a otopljavaju
odnosi SSSR-a i Jugoslavije. SAD obustavljaju, a Rusi obnavljaju kredite Jugoslaviji. Kinezi
kritikuju sovjetski detant, a Kardelj 1960. objavljuje knjigu Socijalizam i rat, gde osporava
kinesku, a podrava sovjetsku doktrinu o ratu i miru (oruana revolucija nije nuan put u
socijalizam). Ipak KP SSSR-a jo nije bila spremna na veliki raskol sa NR Kinom pa je na
konferenciji komunistikih partija u Moskvi novembra 1960. opet osuen jugoslovenski
revizionizam.
U sukobu koji je buknuo 1961. izmeu sovjetskih i kineskih komunista Tito je stao na stranu
Hruova. U isto vreme se u Beogradu odravao samit nesvrstanih, iji su zakljuci bili blii
sovjetskoj nego amerikoj i kineskoj politici. Posle 22. kongresa KP SSSR-a oktobra 1961, koji
je otvorio drugu fazu destaljinizacije uklanjanjem Staljinovog tela iz Lenjinovog mauzoleja,
jaaju jugoslovensko sovjetski odnosi. Na istom kongresu Hruov je napao albanske
komuniste, a u En Laj je neslaganje sa Hruovljevim antistaljinizmom demonstrirao
polaganjem venca na Staljinov grob. Moskva je veliala Lenjina kao zaetnika miroljubive
koegzistencije, a Peking ga je slavio kao nepomirljivog borca protiv imperijalizma. Kineska
delegacija se vratila u Peking pre kraja kongresa, a Amerikanci su bili zateeni rascepom u
lageru. Tek pet godina kasnije, kada se pokazalo da sukob nije prolazan, ameriki sovjetolog
Beinski e prihvatiti Dojerovu ocenu iz 1963. da je sukob dve velike sile nalik raskolu
izmeu istonog i zapadnog hrianstva. Hruov je prihvatio miroljubivu koegzistenciju, a
kinesko podsticanje revolucije u nerazvijenom svetu odbacio je kao hazard oajnika. Posledica
sovjetskog zaokreta je gaenje revolucionarnog talasa u Aziji, Africi i Latinskoj Americi i rast
aktuelnosti politike nesvrstanosti. Moskva je oprezno lavirala izmeu maoistikog dogmatizma
i titoistikog revizionizma, a Tito je plovio izmeu sovjetske Scile i kineske Haribde (koja je
pretila da se uani u Tirani i Bukuretu). U tim okolnostima, ve septembra 1962, predsednik
sovjetske drave Brenjev stie u Beograd, a krajem iste godine Tito je u Moskvi. Novembra
1962. izbija Kubanska kriza, Tita u Moskvi doekuju sa ovacijama, a Peking ga obasipa
najgorim pogrdama. Hruov je, pozdravljajui Tita, konstatovao da je opasnost od
revizionizma praktino nestala, a da je dogmatizam postao glavna opasnost. Nije bilo teko
uoiti da je u komunistikom pokretu dolo do znaajnog prestrojavanja koje je otroumni
Dojer, decembra 1962. ocenio kao pokuaj da se koalicija levog centra (tj. savez Hruov-
Mao) zameni koalicijom desnog centra, kojom je trebalo obuzdati maoizam. Hruov je bio
uveren da mu je ideoloko saveznitvo sa Kinezima ograniavalo diplomatski manevar u
voenju elastinije i miroljubivije spoljne politike (Deutscher 1977, str. 200). Tito se morao
prilagoavati promenama odnosa izmeu velikih sila, ali je nove situacije koristio da ojaa
vlastiti poloaj. U ovom periodu uoljiva su dva toka jugoslovenske spoljne politike: izmirenje
sa Sovjetskim Savezom i nastojanje Tita da uvrsti poloaj lidera nesvrstanih zemalja. Premda
jo donekle nesigurni, bili su to zvezdani asovi jugoslovenske diplomatije.
Njihova vana pretpostavka bili su stabilni odnosi sa Sovjetskim Savezom. Kada se decembra
1962. Tito simbol revizionizma - obratio Vrhovnom sovjetu, bio je impresioniran
dobrodolicom i ovacijama. Trijumf je bio vei jer je podrku stekao samostalnou, dok su se
drugi trudili da to ostvare poniznom poslunou. Nije se ustruavao da odgovori sovjetskom
otvaranju, ali je zadrao rezerve kao 1955. i 1957. Istakao je da Beograd nema bitnih promena
u politici i da naginje prijateljstvu sa svima, ali je u zakljucima SKJ iz 1962, posle posete
SSSR-u, stajalo i upozorenje o potrebi isterivanja antisovjetizma iz glava naih kadrova
(Nenadovi 1989, str. 27). Sukob NR Kine i SSSR-a je ojaao presti Jugoslavije u Istonoj
Evropi. Kineski delegat je izvidan kada je jula 1963. na kongresu istononemakih komunista
napao Jugoslaviju. Rezultat prevazilaenja duge krize u odnosima sa SSSR-om bio je niz
sporazuma o tehnikoj saradnji, kreditima i trgovini sa istonom Evropom, to je ublailo
mnoge jugoslovenske probleme. Odnos izvoza i uvoza sa Istonom Evropom, je 1963. bio 27%
prema 23% 1964. 35% prema 29%, a 1965. 42% prema 29% (Cit. prema Campbell 1967, p.
60). Izgleda da je godina 1963. bila vrhunac Titovog dotadanjeg ugleda. Od leta 1944. Tito
nije tako simultano podjednako dobro prihvatan od Istoka i Zapada. Hruov je u Jugoslaviji
135
1963, a krajem iste godine Tito je kod Kenedija u SAD, nesvrstani su sve brojniji, a Tita istiu
kao jednog od tri najznaajnija lidera. Sa svim susedima dobri su odnosi izuzev Albanije. Sa
padom Hruova oktobra 1964. okonana je vana i karakteristina etapa u jugoslovensko-
sovjetskim odnosima. Po Stambolievom svedoenju, Tito je vie puta sa aljenjem govorio o
padu Hruova. Brenjev nije izmenio odnos prema Kini i Zapadu to je Titu olakalo nastavak
politike balansa izmeu Istoka i Zapada i prilagoavanje spoljne politike ekonomskim
interesima drave.
Stanje u meunarodnom radnikom pokretu bila je vana determinanta spoljne politike
ubeenog komuniste Josipa Broza. Do kraja ivota bilo mu je neobino stalo do ugleda u krilu
levice. Sukob NR Kine i SSSR-a, latentan ili otvoren otpor Moskvi unutar lagera i evropske
levice irili su ili suavali Titov manevarski prostor, dozirano pribliavanje Moskvi ili posrednu
ili otvorenu kritiku sovjetskog hegemonizma. Kolebanje jugoslovensko-sovjetskih odnosa,
smena sukoba, kriza, nepoverenja, zatija i euforinih izjava o proverenom prijateljstvu poivali
su, s jedne strane, na zebnji vrha SKJ od nasilnog uvlaenja u lager i povremeno oivljavanog
sovjetskog nepoverenja u revizionistikog otpadnika, s druge. O tome svedoi sumarna
Brenjeva ocena Jugoslavije iz septembra 1968, koju prema ekim izvorima, navodi Z.
Vukovi: Jugoslavija je zemlja koju ostavljamo na miru narednih 10-15 godina. Zbog odnosa
sa nizom azijskih i afrikih zemalja. U osnovi, Jugoslavija ne vodi zapadnu politiku i politika
koju vodi e se razbiti njoj o glavu. Nije ni u jednom bloku, ali kada joj zapreti, ona je sa nama.
Vreme e uiniti da se stvore povoljnije prilike za sreivanje situacije u Jugoslaviji. Slabosti se
ogledaju u jugoslovenskoj partiji, u kojoj deluju najrazliitije snage, u kojoj se gubi klasni
karakter, intelektualci i drugi ljudi sa Zapada su vrlo glasni. Reorganizacija je gr u kome se
nalazi Partija. Privredna situacija je sve tea, to se naziva privrednom reformom. Iz te situacije,
iz tog orsokaka Jugosloveni nee moi izai. Samoupravljanje je zabluda i sve vie gubi u
narodu. Ugled partije i socijalizma sve vie padaju zbog tih slabosti u samoupravljanju.
Nezadovoljstvo u narodu je veliko, nezaposlenost takoe. Linost Tita i njegov autoritet je
osnovni element koji ne da da se dira u Jugoslaviju (Vukovi 1989, str. 222). Sovjeti su izvor
nestabilnosti Jugoslavije videli, pre svega, u slaboj partiji i samoupravljanju, nacionalne sukobe
ne pominju ili ih tumae slabljenjem klasnog pristupa, a Titu, kao u osnovi zdravoj snazi,
priznaju autoritet. Snaga oslonca u Moskvi se menjala, a podrka Zapada Jugoslaviji kolebala,
ali je Tito u osnovi pouzdano oseao puls ovih promena i gipkom diplomatijom titio
nezavisnost drave optereene unutranjim protivrenostima, jaao joj meunarodni ugled i
obezbeivao ekonomsku podrku. U sloenoj mrei meunarodnih napetosti aktuelnost odnosa
sa Moskvom je bila trajna, iskustva iz sukoba su sazrevala, pa je u nove nesporazume
jugoslovenska diplomatija ulazila sa sve promiljenijim odgovorima.
Sve do otvaranja tree krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima 1968, Tito je tesno sraivao
sa Rusima u meri da je to izazvalo podozrivost radikalnije antisovjetske struje u vrhu SKJ. U
ovom periodu, po Stambolievom svedoenju, Tito prihvata rusku ponudu o saradnji
obavetajnih slubi, a uveden je i direktni crveni telefon. Na VIII kongresu SKJ 1964. prvi put
je bila prisutna sovjetska partijska delegacija kao gost. Juna 1965. Tito poseuje Moskvu, posle
pada Hruova; u govoru u Sverdlovsku kritikuje Zapad zbog Vijetnama i istie da uprkos
nerazumevanju nema jugoslovenskog komuniste koji bi posumnjao da u tekim vremenima
njegova zemlja ne bi vrsto stala uz sovjetski narod (Clissold 1975, p. 78). Po izbijanju
arapsko-izraelskog rata juna 1967. Tito, bez znanja saradnika, leti u Moskvu, prekida
diplomatske odnose sa Izraelom i dozvoljava sovjetski vazduni transport preko jugoslovenskih
aerodroma. Saradnja je uspostavljena iz bojazni da Egipat, kao vaan stub nesvrstanosti, ne
bude poraen. Kada je Egipat u pitanju, ja nisam nesvrstan. Jula 1967. Tito je bio u
Budimpeti na savetovanju rukovodilaca lagera u vezi sa Bliskim istokom. Da su Jevreji
umarirali u Kairo, nesvrstanost bi bila kompromitovana jer bi Izrael potkopao arapski zid
nesvrstanosti. Tito je oseao da u ovoj situaciji moe pomoi samo SSSR, pa je, znajui za
antisovjetsku struju u MIP-u, otputovao u Moskvu bez znanja saradnika. Nije mu cilj bio da
Rusi zagospodare Mediteranom, ve da se stvori ravnotea, ali ovaj Titov ah nije naiao na
podrku dela saradnika. Za Kou Popovia i Marka Nikezia proarapski kurs bio je jednostran;
136
interes Jugoslavije bio je pre svega u Evropi, a vanblokovska politika samo dodatni oslonac.
Prozapadna struja je drala da se od siromanih zemalja ne moe mnogo oekivati, a bio je
prisutan strah od Titovog pribliavanja Moskvi. Koa Popovi je drao da je povremeno bilo
kolebanja, pa i ustupaka sovjetskoj politici u ime ideoloke solidarnosti: npr., Moskovska
deklaracija 1956. o obnovi partijskih veza, prebrzo priznavanje DR Nemake 1957, to je
ugrozilo interese Jugoslavije u Zapadnoj Evropi i prekid odnosa sa Izraelom 1967, ustupak
Arapima na raun domaih interesa (Nenadovi 1989.). S druge strane, u SIP-u je bila pristuna i
tvra struja, koja je podseala da pragmatizam diplomatije odstupa od partijske linije. Jo je
vanija bila struja u JNA, koja se teko prilagoavala elastinoj prozapadnoj politici i sa
sumnjom gledala na vojnu zavisnost od Zapada. Upravo je vojnim krugovima Tito bio prinuen
da strpljivo objanjava diplomatski kurs.
Predsednikova re bila je odluujua u spoljnoj politici, iako je, kako svedoi Tepavac, Tito i u
ovoj oblasti bio samo sjajan selektor, a ne i tvorac ideja. Prema saradnicima je bio ugodan ef i
znao je da saslua predloge, ak i kada su bili u pitanju odnosi sa Sovjetskim Savezom. Dodue,
povremeno se vraao na kolosek prosovjetske politike, ponavljajui da je SSSR ipak glavni
oslonac socijalizma (Nenadovi 1989, str. 134). Upozoravao je da je borba arapskih naroda
prva linija fronta svih socijalistikih i progresivnih snaga protiv imperijalizma. SFRJ ne
pristupa lageru, ali ne moe ostati po strani jer sa porazom arapskih zemalja ne bi vie bilo ni
nesvrstanosti. K. Popovi je 1967. otvoreno ispoljio neslaganje sa Titovim putom u Moskvu.
Govorio je Tempu: Ne slaem se sa tim putom. Ne odobravam ni politiku takve saradnje sa
SSSR-om. A ni Tito se ne konsultuje sa saradnicima (Vukmanovi 1985, I, str. 196). Na ovu
kritiku Tito je odgovorio pretei, u svom stilu: Drugovi, da vam ovde otvoreno kaem: ako
tako budu tekle stvari, ako kod nas ne bude jedinstvenog gledanja na pitanje odbrane nae
zemlje, ako e se stalno sumnjati da ja tamo neto sa Rusima dogovaram, onda mogu da vam
kaem da ja neu da idem, ali e morati da odu oni koji se ne slau sa takvom linijom. Ne
mislim na to da ja sam neto diktiram, nego da u ja ii pred Skuptinu (Vukomanovi 1985, I.
Str. 188). Ima miljenja da je podrka Arapima bila izraz Titovog linog prijateljstva sa
Naserom, da je Tito bio odve doktriniran i neelastian, pa je naruio tradicionalno balansiranje
Jugoslavije izmeu Istoka i Zapada. Potonja zbivanja su pokazala da kontinuitet spoljne politike
nije bitno naruen, a line Titove motive bilo je teko odgonetnuti.
Sa neto vie pouzdanosti moe se govoriti o dubljim strukturnim podudarnostima
jugoslovenske i sovjetske spoljne politike koje su, uprkos napetostima, izvirale iz ortodoksnog
komunistikog gledanja na meunarodnu situaciju. To je kritika buroaskog imperijalizma i
kolonijalizma. Za vreme Staljina bila su razliita gledanja na korejski sukob, ali su kasnije
jugoslovenska i sovjetska gledita bila bliska u nemakom pitanju, izraelsko-arapskom sukobu i
ratu u Vijetnamu. S druge strane, razilaenja sa SSSR-om bila su upadljivija to je ideologija
manje pritiskala spoljnu politiku. Sloene meunarodne i unutranje protivrenosti su krajem
1960-ih oblikovale osetljivi odnos SKJ prema SSSR-u. Otvoreno je hrvatsko pitanje,
razbuktavao se rat u Vijetnamu i na Bliskom Istoku, a u Grkoj je proamerika vojna hunta
uzela vlast. To je ojaalo antiamerikanizam u SKJ i javnom mnjenju. S druge strane, hlade se
odnosi sa SSSR-om jer su Sovjeti bili nezadovoljni privrednom i dravnom reformom i padom
Rankovia. U tim okolnostima izbija trea kriza jugoslovenskih odnosa nakon okupacije
ehoslovake avgusta 1968.
Bila je to ipak kriza u trenucima prilino visoke podudarnosti spoljne politike dve zemlje.
Vraajui se iz Japana 1968. Tito je pozvan u Moskvu na razgovore. Po Titovom svedoenju,
Brenjev je govorio dosta nervozno o loem stanju u ehoslovakoj i traio od Tita da utie na
njih, kao to je Hruov 1956. traio podrku u guenju maarskog otpora: Zakljuio sam da
ekoj treba pomoi, ali smo protiv svakog vojnog reavanja problema. Na kraju su bili
zadovoljni kada sam rekao da emo pomoi, iako nisam rekao u emu emo pomoi. A ni oni
nisu rekli kako e pomoi... (Cit. prema Vukovi 1989, str. 212). Kada su Sovjeti uli u Prag,
Tito je reagovao najpre burno, ali se brzo svladao. Na Brionima je 21. avgusta sazvao ue
rukovodstvo i predloio da se odre mitinzi po fabrikama. Brzo je, meutim, promenio
miljenje i odluio da se previe ne dramatizije, ve da treba odrati samo jedan miting u
137
Beogradu (Vukmanovi 1985, II, str. 347). Odmah je dao izjavu: Neka znate ako nas napadnu,
mi emo se braniti i to emo javno kazati. Okupacija eke iznenadila je Tita i ojaala
antisovjetsku struju u vrhu SKJ. Tito je odustao od masovnih demonstracija koje su se mogle
pretvoriti u razne oblike provokacija. Kao boljevik, strahovao je od spontanosti masa koje
bi se izmakle kontroli partije. Dok su zbunjeni Arapi odobrili okupaciju ehoslovake,
Jugoslavija je otro osudila ovaj in. Prisutna bojazan od sovjetske intervencije nije bila
neosnovana. Bakari je govorio da bi sovjetska armija za 48 asova bila na Rijeci, a generali su
se bojali da se oruje da narodu. Tito je bio svestan da SAD u jeku Vijetnamskog rata nisu
imale nita protiv sovjetskog sreivanja lagera, jer e to naplatiti na drugim podrujima.
Brenjevljeva doktrina o ogranienom suverenitetu, razraena kao vrhunski izraz proleterskog
intenacionalizma, odnosila se na sve socijalistike drave u Evropi. Sve vlade SSSR-a drale
su se doktrine o upotrebi vojne sile za ouvanje onoga to je osloboeno od faizma. Staljin nije
koristio vojsku 1948, kao to su kasnije inili Maljenkov 1953. u DR Nemakoj, Hruov 1956.
u Maarskoj i Brenjev 1968. u ehoslovakoj. U Evropi je SSSR sledio politiku odravanja
rezultata 2. svetskog rata. Odbrana status quo vaila je samo za Evropu i odnose sa
Japanom. Na ostalim kontinentima naruavanje stanja status quo moe biti samo na tetu
Zapada (Miunovi 1984, str. 109). Premda je i 1968. postojala opasnost da Sovjeti interveniu
u Jugoslaviji, ipak se ova situacija ne moe porediti sa 1948, kada je Jugoslavija bila sama i bez
meunarodnog ugleda. Tito se odmah sastao sa aueskuom, koji se takoe izjasnio protiv
intervencije, a Jugoslavija je Rumuniji titila lea. Sovjetska propaganda ak je pominjala
osovinu Peking-Bukuret-Beograd-Tirana, a Jugoslavija vie nije bila usamljeni revizionista.
Tek oktobra 1968. SAD su dale izjavu da ne bi trebalo sumnjati u ameriki stav ako bi dolo do
nove sovjetske vojne intervencije u Istonoj Evropi, podvlaei svoju zainteresovanost za
suverenitet Jugoslavije i Rumunije (Grosse-Jutte 1983, Tripalo 1990, str. 104). Ovo je donekle
smirilo atmosferu, a Tito je diplomatski ponavljao da je Jugoslavija kadra da se brani sama i da
nikoga nee moliti za zatitu (jer je odve snane privredne veze sa SSSR-om bilo rizino
remetiti). Prema vani je otro reagovao, a unutar zemlje je stiavao strasti. Kada je septembra
1968. primio ruskog ambasadora Benediktova, koji mu je itao demar zbog propagande u
Jugoslaviji, Tito ga je nekoliko puta prekidao govorei da su to lai i klevete, reagovao je vrlo
otro, stavio je do znanja da emo se boriti svim sredstvima, da prenese rukovodstvu da je u
ekoj uinjena katastrofalna greka i tragedija (Vukovi 1989, str. 223). Odmah posle tog
prijema, na sednici Predsednitva i IK SKJ 2.9.1968. na Brionima, Tito je upozorio da ne treba
nita initi to bi imalo provokativni i neprijateljski stav prema SSSR-u. Treba smirivati, a ne
podjarivati situaciju. Treba osuivati ono to je uinjeno u ehoslovakoj, ali ne i ehoslovake
rukovodioce koji su pristali na tzv sporazum (Vukmanovi 1985, II, str. 378). Reagujui na
Titovo smirivanje, Koa Popovi je, po Tempovim belekama, traio promenu spoljne politike
zbog sovjetskog dranja. Gonjak je govorio da ne treba ljutiti Ruse, a Tito je mirio polemiare.
Govorio je da treba biti otriji prema oreenim postupcima Sovjetskog Saveza, a ne da se malo
vie okrenemo Zapadu. Diskusija koja je potom usledila karakteristina je za Titov nain
odluivanja. Diskusija mora da se razvija, s pravom lutanja... Mi neemo doi do jedinstvenog
gledita, ako ne razgovaramo. Nema smisla da to naziva nadmudrivanjem' obratio se
Popovi Titu. 'To jeste nadmudrivanje' odgovorio je Tito. 'kroz slobodnu diskusiju, prema
soposobnostima oveka'... pokuao je Popovi. 'Mi ne moemo danas dozvoliti tu rasko' ,
prekinuo ga je Tito. 'Nije to rasko. Diskusija je naa potreba i neophodnost...' 'Ja se nadam da
e biti manje diskusije i da treba realnije gledati i bolje raditi. To sam htio da kaem'
(Vukmanovi 1985, II, str. 379). Navedeni dijalog svedoi o nekim Titovim crtama: realnost,
iskustvo, tenja da se izbegne zaotravanje sa SSSR-om, zatim autoritarnost, sklonost da
presee raspravu, prilika (dodue retka) da se Tito kritikuje, luksuz koji je dozvoljen samo
pojedincima prema kojima Tito nije bio zlopamtilo.
Trea kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa bila je najbre prevladana. Jugoslovenska tampa
nije pridala vei znaaj godinjici okupacije ehoslovake, a ve septembra 1969. Gromiko
stie u Beograd. Juna 1970. Brenjev u Moskvi nije hteo da primi predsednika jugoslovenske
vlade M. Ribiia, a Kosigin mu je zvanino saoptio da SSSR zadrava pravo da po svom
138
nahoenju intervenie i u Jugoslaviji, ako ova bude napadnuta ili ako tekovine socijalizma u
Evropi budu ugroene. Kosigin je tvrdio da Jugosloveni gledaju na svet idealistiki, a u praksi
manevriu izmeu dva bloka da bi izvukli korist sa obe strane. Sovjeti nisu imali visoko
miljenje o snazi nesvrstanosti i na nju su gledali u duhu Staljinovog pitanja o papi: Koliko
papa ima divizija? SSSR je traio otriji antiimperijalistiki kurs nesvrstanih i bio
zainteresovan za teritorijalno povezivanje Varavskog pakta preko Balkana sa Mediteranom
radi konsolidacije ekspanzije ka jugu i Bliskom istoku (Miunovi 1984, str. 82-83). Do
zahlaenja odnosa dolazilo bi kada bi Jugoslavija odbijala da primi sovjetske ratne brodove u
svoje luke ili kada bi, kao juna 1970, odbila ruski zahtev za prelet aviona preko SFRJ. Kada je
oktobra 1970. ameriki predsednik Nikson posetio Beograd, u Rusiji su kruile neslubene
parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona NATO-a, a sovjetska tampa je pisala da se ne
moe sedeti na dve stolice, kao to to pokuava Jugoslavija. Pojaani meunacionalni sukobi u
Jugoslaviji su, s jeseni 1970. izazvali nagli porast sovjetskog intreresovanja. Brenjev je aprila
1970. nudio ak i pomo, ali je Tito odgovorio da emo sami srediti stvari (Vukovi 1989, str.
516). Kada su u prolee 1971. Rusi dozvolili da ibeovci u Moskvi javno napadnu Tita, po
svedoenju B. okia, ovaj je bio vrlo pogoen i govorio; Zar smo sve ovo radili da bi na
kraju krili ume u sibirskoj tajgi ?. Tim povodom P. Stamboli je primetio da je dobro to su
to Rusi uinili jer se Tito posle toga trgao i zbog toga sada ne bi popustio Rusima (Vukovi
1989, str. 556). Marta 1971. delegacija SKJ je gost na 24. kongresu KP SSSR-a, a Brenjev
stie u Jugoslaviju septembra 1971. naporedo sa amerikim otvaranjem prema NR Kini,
Sovjetski Savez se trudio da ojaa uticaj na Balkanu i bar stvori privid pribliavanja Jugoslavije
lageru. Svakodnevicu pregovaranja sa Sovjetima moe doarati beleka Z. Vukovia:
Septembra 1971. u usaglaavanju teksta zajednike izjave bilo je dosta spora. Brenjev je
drao i itao tekst i govorio ta moe da se prihvati, ali je najvie natezanja bilo oko toga da li
ponavljati naela Beogradske deklaracije ili ne. Tepavac je nauporniji, zatim Kardelj,
Miunovi, Dolanc smatraju da treba da ue izvesno saeto ponavljanje, dok Brenjev i Rusi
dre da ne treba ponavljati... Tepavac upozorava da se nijedamput ne spominje suverenitet.
Brenjev: Pa ta vi hoete? Tepavac: Suverenitet... Brenjev: Molim Vas, nemojte Vi meni
diktirati (otrim tonom), zar neko od vas moe misliti da sam ja protiv suvereniteta Jugoslavije?
Tito: Ne treba zatezati, ne treba se svaati. Tepavac: Nadam se da se neete naljutiti (i
obrazlae dalje predlog). Brenjev: (smireno) Ne ljutim se. Prihvaena je samo kratka formula
o Beogradskoj i Moskovskoj deklaraciji (Vukovi 1989, str. 577). Titovi saradnici bili su
zadueni za nepoputanje, a on je, delujui naizgled umerenije, smirivao situaciju.
Kada je Titu za njegov 80-i roendan u Moskvi, juna 1972, dodeljen orden Lenjina izgledalo je
da su mnoge nesuglasice prevladane. Tito je na sveanosti govorio o Jugoslaviji i SSSR-u kao
bratskim zemljama, to su neki zapadni posmatrai povezivali sa istkama nacionalista i
liberala u zemlji, zakljuujui da je na delu resovjetizacija Jugoslavije. Septembra 1972.
Kardelj upozorava na opasnost da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma, a
poboljanje odnosa sa SSSR-om platili su srpski liberali. Premda je ehoslovaka kriza 1968.
uznemirila SKJ, ona nije ostavila dubljih tragova u jugoslovensko-sovjetskim odnosima.
Pristanak Jugoslavije na normalizaciju odnosa je bilo indirektno priznanje vodeeg poloaja
SSSR-a u istonoj Evropi. S druge strane, o udaljenosti Jugoslavije od lagera svedoi i okolnost
da je Tito samo nekoliko nedelja posle Brenjevljevog boravka u Beogradu krajem 1971.
odleteo u zvaninu posetu SAD. Ekvidistanca nije nikada gubila aktuelnost. Kada je poetkom
1973. grupa Titovih potovalaca na Zapadu poela da istie njegovo ime kao kandidata za
Nobelovu nagradu za mir, predlog je, kako je izvestila Pravda 15.5.1973, toplo podrala i
Moskva (Clissold 1975, p. 88). Ve su glasovi o moguoj kandidaturi jaali Titov meunarodni
renome ija je najbolja potvrda bio kredit od 540 miliona dolara odobren krajem 1973, kao
najvea suma ikad prispela od SSSR-a. Uprkos svemu, Tito je uporno odbijao osnivanje drutva
srpsko-ruskog prijateljstva, dok je januara 1971. osnovan u Beogradu Komitet za proslavu
2.500 godinjice Iranske imperije, sa R. olakoviem na elu, u kom su bili I. Andri i V.
Vlahovi (Antoni 1991, str. 261). Odbijao je da se odvie vee za sovjetsko naoruanje koje
mu je nueno (jer su uz naoruanje ili instruktori i zavisnost od delova). Po cenu velikih
139
odricanja teio je da postigne nezavisnost JNA i vojne industrije. Rasplamsavanje izraelsko-
arapskog sukoba kod Sovjeta je jaalo aktuelnost Titove politike, pa je oktobra 1975. Tito
ponovo u Kijevu. Rusi su nastojali da preko Tita utiu na Arape, pa je usklaivanje spoljnih
politika dveju drava rezultiralo dozvolom Jugoslavije sovjetskim avionima da je preleu.
Izgleda da je tek polovinom 1970-ih Jugoslavija, konano, od Sovjetskog Saveza potovana i
priznata kao socijalistika vanblokovska zemlja.
Tito je uvek nastojao da odnose sa Sovjetskim Savezom pomeri to vie sa partijskog na
dravni plan. Uspeno se odupirao sovjetskoj paralelnoj partijskoj spoljnoj politici, koja je
najpre preko Kominterne, a zatim Informbiroa nastojala da politiku socijalistikih zemalja
prilagodi Moskvi. Izborio je neku vrstu specijalnih odnosa sa SSSR-om, ije je teite vie
poivalo na dravnoj nego na partijskoj saradnji. Jo od 1957, kada je odrana prva svetska
konferencija komunistikih partija u Moskvi, Jugoslavija nije uopte sudelovala u
multilaterarnim savetovanjima partija. Tek je juna 1976. Tito doao na konferenciju
komunistikih partija u Istonom Berlinu. Tu je dolo do suoavanja autonomaa i
dogmata unutar komunistikog pokreta i odbacivanja proleterskog internacionalizma kao
oznake poeljnog vida saradnje. Odbaeno je postojanje centra u komunistikom pokretu i
prihvaen predlog autonomaa (SKJ i evrokomunizma) o meunarodnoj drugarskoj i
dobrovoljnoj saradnji i solidarnosti, a borba za socijalizam u vlastitoj zemlji i odgovornost
svake partije pred vlastitom radnikom klasom je povezana sa uzajamnom solidarnou
radnika svih zemalja i svih naprednih pokreta i naroda u borbi za slobodu i uvrenje
nezavisnosti, za demokratiju, socijalizam i svetski mir (Haberl 1983, S. 39). U poslednjoj
deceniji ivota Tito se sa Brenjevom sastao est puta. Poslednje Titove spoljnopolitike
aktivnosti su bile put u Moskvu i Peking 1977 (normalizacija odnosa sa NR Kinom), u SAD
1978. i boravak u Havani na 6. konferenciji nesvrstanih 1979. Zbog saradnje sa Kinom donekle
se hlade odnosi sa SSSR-om, a opet jaa saradnja sa Zapadnom Evropom. Uprkos sovjetskoj
intervenciji u Avganistanu 1979, erozija lagera je uzela maha. Tek desetak godina pre raspada
evropskog socijalizma u meunarodnom radnikom pokretu su uvrena naela za koje se SKJ
zalagao gotvo tri decenije ranije: nezavisnosti, ravnopravnosti, uzajamnog uvaavanja interesa,
nemeanja i odgovornosti partija pred svojom radnikom klasom i svojim narodom. Da
Jugoslavija na koncu Titove ere nije bila prosovjetska, pokazuje i prisustvo Brenjeva i Hua
Kuo Fenga, dva najvea rivala unutar socijalizma, na Titovoj sahrani. to istovremeno nije
demonstrirana nezavisnost Jugoslavije prema SSSR-u i NR Kini, tj.to na sahrani nije bilo
predsednika SAD, nije bio propust jugoslovenske vanblokovske ve amerike spoljne politike
(Haberl 1983, S. 55).
Unutar ire istorijske celine 1918-1992, na poetku i na kraju razdoblja, Balkan nije bio u
ruskoj sferi interesa. Lenjin je bio zaokupljen stabilizovanjem drave i otporom
intervencionistima, a oslabljena Rusija pod Jeljcinom slinih problema ima danas (Kurjak,
Prvulovi 1997). U periodu Titove vlasti, od Jalte sve do ruenja berlinskog zida, Balkan i
Mediteran bili su u zoni vitalnih sovjetskih interesa, ali i zapadnih. Bila je to vana
spoljnopolitika odrednica Titovog poloaja, razliitog od ostalih balkanskih vladara. Stabilni
bipolarizam je za Tita bio rizina olakica: irio je manevarski prostor jugodiplomatiji, jer su
obe supersile strepele od suvinog zbliavanja Jugoslavije i neprijateljskog bloka. Priroda
Titove vlasti zavisila je od nadreene spoljnopolitike strukture (stupanj konfliktnosti interesa
izmeu pretendenata na ureivanje balkanskih odnosa), ali i vetine domaih snaga da prueni
manevarski prostor iskoriste. Kada je Staljin, u svetu iskustva Korejskog rata, uvideo da
intervencija u Jugoslaviji ne bi prola kao ogranieni rat, planovi za ruenje Titovog reima su
se poeli uklapati u hipotetiku strategiju opteg evropskog rata. To su kasnije jo hladnije
zakljuivali Hruov i Brenjev. Bili su to iri meunarodni okviri jugoslovensko-sovjetskih
odnosa 1945-1980, koje su karakterisala kolebanja, krize i pribliavanja, praeni iuluzijama u
pogledu realnog dometa izmirenja. Premda oprezan, Tito se nadao da e nakon smrti Staljina
biti normalizovani odnosi sa lagerom, ali su ve zbivanja oko Maarske 1956. i naredne krize
ubrzali otrenjavanje. U atmosferi hronino nestabilnih odnosa i klime vrue-hladno, slian
proces otrenjavanja je, kako zapaa Miunovi, tekao i na sovjetskoj strani. Tito je uspeno
140
odolevao sovjetskom pritisku da Jugoslaviju uvue u lager i da se ostvari ideoloko jedinstvo
dve drave. Uspeh ovog otpora zavisio je od stabilne unutranje situacije (jer je pritisak sa
strane jaao sa slabljenjem dravnog jedinstva), ali i od Titovog autoriteta u svetu. Druga
vana pretpostavka nezavisnosti od lagera bila je svest o znaaju vlastitog virusa nezavisnosti
i veto operativno korienje ove okolnosti. Amerikanci su vrlo rano uoili da je titoizam, kao
tenja za nezavisnou i ravnopravnou unutar socijalistikog sveta, bio virus koji se, zato to
je zadrao marksistiki karakter i pozivao na Lenjina, napadajui Staljina, ubacio u krvotok
lagera. Napadao je ranjivost u istonoevropskim reimima koji su bili vezani za Moskvu, na
nain na koji to nikada nije mogla da uini zapadna propaganda i diplomatija. Odvajanjem
Jugoslavije nastala je pukotina u lageru, poelo je krnjenje bloka, a titoizam je bio vaan
ferment raspadanja. Sovjetska podozrivost gonila je Tita da trai drugi meunarodni oslonac i
ispolji nesluenu elastinost odravajui istovremeno i nunu stabilnost veza sa Sovjetskim
Savezom.

2. Jugoslavija i Zapad

Drugi prioritet diplomatije za vreme Titovog ivota bili su odnosi sa Zapadom, pre svega sa
SAD. U rasponu od 35 godina odnosi Jugoslavije i SAD su proli kroz etiri karakteristine
faze i, to je lako pojmljivo, zavisili od jugoslovensko-sovjetskih odnosa: (1) bezuslovna pomo
SAD Jugoslaviji izmeu 1948. i 1955; (2) kolebanje odnosa usled normalizacije jugoslovensko-
sovjetskih odnosa i kolebljivog dranja Jugoslavije u maarskoj krizi. Ipak sve do 1961. SAD
toleriu jugoslovensku politiku ekvidistance i nesvrstanosti samo dok se ova kretala u
evropskim okvirima. Kao to je SSSR strepeo da jugoslovenski komunisti ne zaraze lager
tenjom za nezavisnou, tako su i SAD strepele da politika nesvrstanosti ne postane virus
tenje za oslobaanjem kolonija; (3) odnosi SAD i Jugoslavije pogoravaju se posle
Beogradske konferencije nesvrstanih zemalja i internacionalizacije jugoslovenske
vanblokovske politike. Pojaana kritika amerikog kolonijalizma podudarala se sa
otopljavanjem jugoslovensko-sovjetskih odnosa; (4) posle sovjetske intervencije u
ehoslovakoj dolazi do novog dijaloga sa SAD (vie zbog amerike strateke
zainteresovanosti za Mediteran nego zbog globalne konfrontacije sa SSSR-om) i jaanja
politikih i ekonomskih odnosa. Uprkos Titovoj proarapskoj politici i kritici amerikog
imperijalizma, SAD su vodile pragmatinu politiku prema SFRJ jer joj je ova bila neophodna
kao posrednik. S druge strane, Titov spoljnopolitiki pragmatizam nije sputavala vazalnost
prema lageru niti ideoloki dogmatizam. Jugoslavija je bila jeziak izmeu monih blokova, a
elastina spoljna politika je to veto koristila. Stiniji promaaji i propusti nisu remetili osnovni
kurs diplomatije ekvidistancu.
I jugoslovensko-amerikim odnosima je Titova aktivnost davala znaajnu boju. Podozrivost
Zapada prema Titu dugo se odravala i nakon sukoba KPJ i Staljina. Poela je jo juna 1944.
kada je Tito, po erilovim reima, pobegao sa Visa ne plativi ni kartaki dug, pa je
britanski premijer upozoravao generala Vilsona da ne dolazi u obzir da se u sadanjem vremenu
Tito prizna da je neto vie nego gerilski voa. Maja 1945. eril je traio vojne mere protiv
Jugoslavije, ali Truman nije eleo novi rat. Sve do 1948. odnosi su bili napeti zbog upada JNA
u Trst 1945. sudbine Koruke, amerikog ometanja ekstradikcije ratnih zloinaca, podrke
Zapada jugoslovenskoj emigraciji itd. ilas je 1947. godine upozoravao da je opasnost od
amerike hegemonije vea od faistike opasnosti. Premda je na 5. kongresu KPJ 1948. Kardelj
podvukao da Jugoslavija pripada socijalistikom taboru sa SSSR-om na elu, Tito je, po
ilasovom svedoenju, gajio nadu da Amerikanci nee dozvoliti da Sovjeti izbiju na Jadran.
Ipak je prva amerika reakcija na sukob KPJ i IB-a bilo nepoverenje. Jo u februaru 1948.
britanski Forin ofis je obaveten da su u Bukuretu skinute Titove slike sa javnih mesta i da je u
Sofiji izgleda Dimitrov bled. Tome nije pridavan vei znaaj, pa su britanci zakljuili da e
se, verovatno, sve zavriti Staljinovom grmljavinom. ak i kada je maja 1948. stigla
informacija iz Beograda da je, umesto roendanske estitke, Staljin Titu uputio otru kritiku,
141
Zapad je jo uvek sumnjao da se radi o smiljenoj podvali (Tripkovi 1996, str. 97). Sukob je
iznenadio Zapad, prva reakcija je bila podozrivost i sumnja da li je na delu blef. Ipak je kao
ohrabrenje i signal podrke Titu, ve jula 1948, amerika vlada oslobodila deo blokiranog
jugoslovenskog zlata u Vaingtonu (koje je u potpunosti deblokirano tek 1954.). i dalje je
prevladavalo uverenje kod posmatraa da je itava stvar prevara, kojom Tito i Staljin ele da
obmanu svet. Tek poetkom 1949. Vaington je usvojio zakljuak da je raskid Jugoslavije sa
Sovjetskim Savezom realan i da je u interesu SAD da prate razvoj zbivanja (Campbell 1967, p.
16). Jugoslavija jo uvek nije traila pomo, ali je sa rastom Staljinovog pritiska raslo Titovo
razoaranje i spremnost da se za pomo okrene i avolu (kapitalistikom Zapadu). Vanu
ulogu u jaanju poverenja i saradnje Tita sa Zapadom imao je njegov razgovor sa F. Maklejnom
u Beogradu maja 1949. Tada je Maklejn obeao ekonomsku pomo Zapada i podrku
nezavisnosti Jugoslavije, traei samo da Jugoslavija prestane da pomae Markosa i da prestane
sa klevetama britanske i amerike vlade. Tito je pozitivno odgovorio na oba zahteva (Tripkovi
1995, str. 84). Zazor vrha KPJ prema Zapadu je, izgleda, konano otklonila zajednika
britansko-amerika izjava od 2.9.1949, da bi napad na Jugoslaviju imao ozbiljnih posledica i
poruka upuena Beogradu, ko trai dae mu se (Beki 1988, str. 57). Prvi ameriki kredit od
20 miliona dolara dostavljen je septembra 1949, oktobra iste godine Jugoslavija postaje lan
Saveta bezbednosti UN, a decembra 1949. ameriki ambasador u Jugoslaviji D. Alen javno
potvruje ameriki interes za ouvanje suvereniteta jugoslavije. Truman je novembra 1950, u
pismu kongresu SAD, javno podrao nezavisni jugoslovenski kurs, istiui da je samostalnost
Jugoslavije od velikog znaaja za bezbednost SAD (Rusinow 1977, p. 44). Jugoslavija 1949.
optuuje SSSR u UN za agresiju, a novembra 1949. Kominform je iz Budimpete uputio apel
istinskim jugoslovenskim komunistima da zbace faistiki reim Titove klike. Od ovih
zbivanja, polako ali nepovratno, jaa pragmatini kurs jugoslovenske spoljne politike koja se
ipak nikada do kraja nije oslobodila ideologije. Uprkos zaokretu 1949, Tito je ak i u
hladnoratovskom periodu esto u javnim nastupima optuivao Zapad da natee i zatee sa
zajmovima i znao da izjednaava zapadnu reakciju sa Informbiroom. Jasno je stavio na znanje
Zapadu da ustupaka nee biti i povlaio hrabre i riskantne poteze u tekom stanju izolacije. U
realpolitici nikada se nije oslobodio herojskog naela, pa je, distancirajui se od oba bloka
pozivao narod da se osloni na vlastite snage.
Jugoslovensko-sovjetski sukob postao je deo hladnog rata, a Tito se vetom nedoktrinarnom
politikom, ali i prkosom, uklopio u interese Zapada da bi zatitio nezavisnost zemlje. Posledice
ove politike bile su daleko znaajnije od pitanja da li je Tito bio disident iz nude ili ranije
sazrelog opredeljenja. Zapad nije zaboravio, ali je pragmatiki prenebregao okolnost da je Tito
ve jednom obmanuo erila kada ga je avgusta 1944. uveravao da nema nikakvu elju da u
Jugoslaviju uvede koministiki sistem, ve i zato to e veina evropskih zemalja posle rata
iveti pod demokratskim reimom (eril, tom VI, str 84). Opora izjava britanskog ministra E.
Bevana iz septembra 1948. Tito je bitanga, ali naa bitanga, svedoi o nepoverenju koje nije
sputavalo pragmatizam zapadne politike. Zapadna raunica bila je prilino jednostavna jer je
strateki znaaj nezavisne Jugoslavije za Zapad bio ogroman. Sovjetski Savez i lager bili su
odvojeni od Jadrana i Italije, a linija razdvajanja blokova vraena je na sredinu Balkanskog
poluostrva. Albanija je geografski odvojena od lagera, pa je smanjen pritisak na Grku i Italiju.
Premda su SAD do polovine 1949. imale monopol u atomskom naoruanju, vazduhoplovstvu i
mornarici, nadmo SSSR-a u kopnenoj vojsci (koja je mogla ugroziti Zapadnu Evropu) bila je
izrazita. Prema amerikim procenama SSSR je imao 4-5 miliona vojnika, a amerika kopnena
vojska samo 645000 (Beki 1988, str. 21). Titova vojska (32 divizije sa oko 350000 vojnika)
bila je trea armija po snazi u Evropi, pa se izdvojena iz lagera mogla preusmeriti protiv SSSR-
a. Uz saradnju Beograda, Italija se od Sovjeta mogla braniti na svojoj prirodnoj liniji odbrane
(Ljubljanskim vratima) umesto u ravnici Venecije, a Grka se mogla tititi u gornjem toku
Vardara umesto u Solunu. Opremiti jugoslovensku vojsku bio je najjeftiniji nain da se Zapad
odbrani od Sovjeta, pa je E. Bevan jo oktobra 1948. izdao uputsvo Drati Tita da ne potone.
Ve poetkom 1949. ova strategija prihvaena je u SAD, dok je tab Informbiroa izradio plan
Viinski o dizanju ustanka u Jugoslaviji i obaranju Tita (Beki 1988, str. 34-35). Osim vojnog,
142
upadljiv je bio i ideoloki znaaj Titovog odvajanja od lagera jer je poela unutranja erozija
komunistikog monolita. Tito je ocenjen kao potencijalni virus koji je mogao da zarazi ostale
komunistike partije na vlasti. Imao je vojsku i partiju koja je bila lojalna njemu, a ne Staljinu.
Konano se jedna komunistika vlada prevarila u nadi u Moskvu, a podrkom Titu valjalo je
pokazati levici da je nada u SSSR lana. Ameriki ambasador je 1949. realno pocenjivao da bi
liberalizacija Titovog reima samo koristila informbirovcima i da stoga ostaju samo dve
mogunosti: Tito ili moskovski pioni (Beki 1988, str. 61). Tito je bez obaveza bio za Zapad
mnogo korisniji, jer je njegov primer mogao zaraziti i druge lanice lagera, a u oima drugih
komunista je kompromitovan iako nije davao ustupke Zapadu. Izgleda da je Tito pronicljivo
uoio da je on potrebniji Zapadu nego Zapad njemu i da zato moe ak i da diktira uslove.
Vie zapadnih analitiara je ameriku politiku pomoi Titu bez uslovljavanja (aid without
strings) ocenilo kao trezvenu realpolitiku lienu doktrinarnog antikomunizma (Halperin 1957,
Campbell 1967, Auty 1969, Wilson 1979). Odvajanje Jugoslavije od lagera oslabilo je pritisak
na Trst, a obustavljen je graanski rat u Grkoj. Ve to utedelo je Zapadu par stotina miliona
dolara, ali Tito nije pristajao vie ni na jedan ustupak. Zadravao je komunistiki reim, a uz
vojnu pomo nije primao strane vojne strunjake. Po amerikim izvetajima, Tito je rekao da
bi prisutnost i etanje amerikih oficira po kasarnama, skladitima i postrojenjima potkopali
samu osnovu visokog morala jugoslovenske armije i izjavio da bi se, unato tome to je veoma
zainteresiran da dobije neophodnu ameriku pomo, radije odrekao itave pomoi nego da
riskira stvaranje dojma u njegovim jedinicama da su SAD preuzele ulogu to ih je ranije ovde
imao SSSR (Beki 1988, str. 308). Opet vlada SAD mudro nije ni pokuavala da uslovljava
pomo, a ambasador Alen otvoreno je govorio: Mi ne volimo jugoslovenski sistem vie nego
to jugoslovenske voe vole na. Na delu je bio prilino ogoljeni pragmatizam, hladni
proraun vlastitih interesa na obema stranama uz sagledavanje potreba saradnje, pri emu je
svaka strana zadravala rezerve i nade. Amerika politika dranja Tita na povrini nije
znaila ukljuivanje Jugoslavije u plan obnove Evrope ve samo pomo zemlji da izbegne
ekonomske tekoe (Campbell 1967, p. 25). Jugoslavija je za kratko vreme preusmerila spoljnu
trgovinu i nala nove izvore pomoi i kredite na Zapadu. Izgleda da je za vrh SAD bila
presudna snaga Titove vojske, koja se mogla preusmeriti protiv SSSR-a, pa je 1951. predsednik
SAD otvoreno izjavio da je Jugoslavija, od direktne vanosti za odbranu severnoatlantskog
podruja i da je ta odbrana znaajna za bezbednost SAD. Strateka vanost Jugoslavije za
SAD bio je snaan i neoboriv razlog, koji je npr. Vatikanu bio nerazumljiv i neprihvatljiv, jer
nije ostavljao mnogo prostora za delovanje kurije u Jugoslaviji u eri hladnog rata (ivojinovi
1994, 291). Amerika pomo bez uzvratnih ustupaka bila je liena uskogrudnog pragmatizma
kratkog daha, pa je zbunjivala mnoge antikomunistike snage, a Tito je ove okolnosti koristio
za osiguravanje moi i prestia. Novembra 1950. V. Velebitu je u Vaingtonu otvoreno
ponuena vojna i politika podrka SAD koja je prihvaena, a K. Popovi (naelnik
generaltaba JNA) je juna 1951. u Vaingtonu potpisao sporazum o isporuci opreme Jugoslaviji
(Bogeti 1993, str. 118). U ovom periodu Jugoslaviju poseuje naelnik amerikog
generaltaba, vojnim programom pomoi snabdevene su jugoslovenske divizije u Ljubljanskim
vratima (kljunoj taki za odbranu Italije), a februara 1953. Jugoslavija u Ankari sklapa sa
Grkom i Turskom sporazum o prijateljstvu i saradnji. Tzv. potonji Balkanski pakt (koji je
potpisan avgusta 1954) predviao je zajednike odbrambene mere i saradnju generaltabova.
Tito je kupljen dolarima, ponavljao je Mikojan, a Broz je odvraao Niko nas ne moe
kupiti.
Tito se pribojavao Staljinove paranoine politike, pa je ulazio u ograniene vojne saveze sa
zapadnim silama. Petranovi tvrdi (ne navode]i izvor) da je, traei pomo od SAD, Tito 1950.
prihvatio da motri na Albaniju i brani njenu nezavisnost od Sovjeta, pa Sovjeti nisu mogli izbiti
na Otrant sve do Titove smrti (Petranovi 1993a, str. 111). Borozan, pak, navodi da u
zapisnicima sa pregovora Tita i Hruova 1956. stoji Titovo priznanje da je uinio greku kada
je slao vojsku u Albaniju kao pomo u suzbijanju grkih pretnji ratom (Borozan 1997, str. 105).
Septembra 1952. E. Idn, britanski ministar spoljnih poslova je u Beogradu, a marta 1953. Tito
je u Londonu. Vratio se bez formalnog sporazuma, ali sa erilovim obeanjem o britanskim i
143
zapadnim interesima za ouvanje integriteta Jugoslavije. eril mu je rekao: Ako na saveznik
Jugoslavija bude napadnuta, mi emo se boriti i umreti sa vama . Ovo je sveto obeanje, to je
za nas dovoljno. Nije nam potrebna pismena potvrda, uzvratio je Tito (Wilson 1979, p. 87).
Izgleda da je Staljinova smrt podstakla ublaavanje prozapadnog kursa, jer je ve 4. juna 1953.
Tito saoptio da je FNRJ spremna da razmeni ambasadore sa SSSR-om, ali to nee uticati na
odnose sa Zapadom. Zapad je reio da ne pokazuje sumnjiavost prema Titu, jer bi to ilo
naruku Sovjetima. Amerike isporuke oruja su nastavljene, a s jeseni 1953. zapadnim
diplomatama i novinarima u Hrvatskoj su prikazani veliki manevri JNA naoruane amerikom
opremom. U isto vreme je tekla normalizacija odnosa sa SSSR-om, a Koa Popovi je
ponavljao da je cilj Balkanskog saveza, pre svega, privredna i kulturna, a ne toliko vojna
saradnja. Propao je ameriki pokuaj da se preko Balkanskog pakta Jugoslavija uvue u zapadni
vojni blok.
Ipak, ni otvaranje prema Zapadu nije bilo lieno tekoa. Jugoslovenska strana nije krila
nepoverenje prema NATO-u i 1952. se drala ak izrazito nekooperativno (Bogeti 1994, str.
129, Beki 1988, str. 645-647). Primer je sukob sa Italijom oko Trsta (koji je prevazilazio
bilateralne odnose i zadirao u poloaj NATO-a). Tokom 1953. Tito je javno upozoravao Zapad
da ne pomae Italiju, a oktobra 1953. na mitingu u Skoplju otro je reagovao: Ja kaem da
emo mi uvijek paziti na to da li e talijanski vojnik stupiti u zonu A. Onoga momenta kada on
tamo ue mi emo ui u tu zonu (Cit. prema Bogeti 1994, str. 133). Dogovorili su
kombinovani sa pritiskom, tiha diplomatija sa zveckanjem oruja, a Tito je, svestan
vlastitog znaaja za Zapad, povremeno dozirao prkosni otpor. Zategnutost sa Moskvom pratilo
je otkravljivanje prema Zapadu i obrnuto, a uporno i uspeno nametanje Jugoslavije svetu bila
je posledica Titovog elastinog dvojnog diplomatskog kursa. Energini otpor stranim silama
imao je vanu integrativnu unutarpolitiku ulogu, ali je diplomatski realizam po pravilu
potiskivao poetni megalomanski ar. Leta 1953, uurbanom sovjetskom inicijativom,
razmenjeni su ambasadori sa Beogradom, a avgusta iste godine na drugoj jugoslovensko-
tripartitnoj konferenciji u Vaingtonu SAD su izjavile da FNRJ moe raunati na punu
materijalnu vojnu pomo (Bogeti 1593, str. 120). Kada je Transko pitanje poelo da suava
manevarski prostor jugoslovenske diplomatije i ograniava proboj meunarodne izolacije,
oktobra 1954. prihvaeno je kompromisno reenje sa italijom. Vaingtonu je bila vanija Italija
nego Beograd, a kompromis prema Jugoslaviji je bio taktiki ustupak da se Tito ne odgurne
Sovjetima.
Ni stav Zapada prema Jugoslaviji u ovom periodu nije bio diplomatski tvrd niti ucenjivaki, ve
elastian i oprezan. Zapad je realno procenio da se ne moe spreiti poboljanje odnosa izmeu
komunistikih reima, Beograda i Moskve, i da bi sasvim zadovoljavajui uspeh bio da
Jugoslavija zadri nezavisnost prema Moskvi i ne zatvori se prema Zapadu (Tripkovi 1995,
str. 87). Zato je trebalo nastaviti sa odravanjem dobrih odnosa sa Titom i ne pruati podrku
razvlaenom ilasu. Upravo u ovom periodu Tito je, uoavajui vlastiti znaaj za SSSR i SAD
i mogunost nezavisnog poloaja bez ustupaka, poeo da gradi poziciju ekvidistance prema
blokovima, i to ne izolacijom ve odravanjem normalnih odnosa (Tripkovi 1995, str. 88).
Naen je modus vivendi u trouglu Moskva Beograd Vaington, koji je izgleda odgovarao
svima: komunista Tito je za Zapad ipak bio nepouzdani saveznik, sklon nezavisnoj akciji i
neugodnim iznenaenjima, Sovjeti su bili privremeno zadovoljeni pomirenjem sa Titom (zbog
disciplinovanja lagera), a Tito je, veto balansirajui, osigurao davno eljenu nezavisnost.
Po svemu sudei, ameriko podozrenje prema Jugoslaviji nije osnaila Hruovljeva poseta
Beogradu 1955, ve Titova trijumfalna poseta Moskvi 1956. Ve septembra 1956. Beograd je
obaveten da se menja ameriki program pomoi, a bilo je oigledno da je Balkanski savez
ostao mrtvo slovo na papiru. Po nalazima Borozana, u Moskvi 1956. Tito je govorio o
Balkanskom paktu kao o prolaznoj epizodi jer je od poetka bio zamiljen kao okvir, pre
svega, za ekonomsku, kulturnu i politiku saradnju. Ni ovde Hruov nije imao primedbi, jer
je pakt mogao posluiti da preko Jugoslavije Sovjeti poprave odnose sa Grkom. A u pogledu
amerike pomoi Jugoslaviji Hruov je, prema zapisnicima sa istih pregovora, smatrao
korisnim sve to se otuda moe dobiti (Borozan 1997, str. 109-110). U Beogradu je Tito
144
izjavio da vie nema potrebe za vojnom pomoi sa Zapada, pominjui loe zapadne uticaje na
omladinu. Gde god mu je bila blagajna, srce mu je bilo u Moskvi, zakljuivao je potonji
ameriki ambasador u Beogradu Dankan Vilson. Politika ekvidistance konano je uvrena
1953. Ve poetkom godine Staljin je nagovestio da rat sa Zapadom nije neizbean. Po
Dedijerovom pisanju, Tito je jo marta 1953. iz Londona preko Kardelja uputio signal za
pomirenje. U Jugoslaviji su porasle nade da e prestati opasnost od lagera, pa je ve maja 1953.
general Savo Orovi stavio sovjetska odlikovanja, a Peko Dapevi je arogantne amerike
generale poredio sa Hitlerovim (Beki 1988, str. 470-471). Balkanski pakt sklopljen je da bi se
ojaala pozicija za reavanje transkog pitanja, a ne kao odbrana od Istoka.
Titova diplomatska aktivnost nije nikada bila liena opreza. Kao komunista, Zapadu nije nikada
verovao, ali ni tajnom referatu Hruova. Bio je zainteresovan za oivljavanje ekonomskih
odnosa, kredite i pomo sa obe strane. Dok je Sovjetima normalizacija odnosa sa Titom trebalo
da pomogne u jaanju jedinstva lagera, SAD su mnogo nade polagale u jeretiki jugoslovenski
virus nacionalnog komunizma. Ameriko interesovanje za Jugoslaviju, po prirodi stvari,
oivelo je sa drugom krizom jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1957-1960, posle okupacije
Maarske. Moskva je obustavila kredite Beogradu, a Tito je opet osuen kao renegat i
trojanski konj imperijalizma. Ve 1957. obnavlja se vojna pomo SAD Jugoslaviji, to je sve
do 1960. bila materijalna podrka novoj Titovoj neutralnoj poziciji prema Moskvi.
Ajzenhauerova politika prema Jugoslaviji bila je slina Trumanovoj. Drei da je nezavisnost
Jugoslavije od lagera glavni cilj amerike politike, prihvatala je rizike i ljutnje zbog Titovog
povremenog zbliavanja sa SSSR-om i njegove diplomatske aktivnosti u neutralnim zemljama
Azije i Afrike. Amerikanci su tokom 1950-ih nastvljali sa pruanjem ekonomske i vojne
pomoi, smanjujui je u meri u kojoj je opadalo oseanje neophodnosti jaanja virusa unutar
socijalistikog bloka i u kojoj je slabila jugoslovenska potreba za pomoi. U SAD se uporno
odravalo nepoverenje prema Titu i glasovi da je jugoslovenski sukob trik, a politika
nesvrstanosti obmana (Campbell 1967, p. 49-50). Septembra 1961. Tito je na Beogradskoj
konferenciji nesvrstanih otro kritikovao ameriki imperijalizam, a za sovjetske nuklearne
probe je izrazio razumevanje, udei se jedino terminu koji je Moskva izabrala. To je izazvalo
iznenaenje i oivelo otpor u Vaingtonu i hlaenje odnosa. Ovim dogaajem zavrena je jedna
znaajna faza jugoslovensko-amerikih odnosa u kojoj su dve drave, urpkos razliitim
ideologijama, ispoljile visoku saglasnost interesa u pogledu nezavisnosti Jugoslavije (Mates
1976, 204).
Zablesnut slavom svetskog dravnika, Tito je sticao novu sigurnost, sve vie se posveivao
spoljnoj politici i jaanju meunarodnog ugleda zemlje, koji je veto koristio za jaanje
autoriteta partije u zemlji. Jedan vaan segment uspenog internacionalizovanja jugoslovenskog
pitanja je steena strana pomo tokom 1950-ih. U hijerarhijskom svetskom poretku gde vladaju
neravnopravni odnosi, male i nerazvijene zemlje su u razliitoj meri uspevale da, vetom
diplomatijom, obezbede dodatna sredstva razvoja. Jednostrana su tumaenja koja podvlae da
je privredni rast 1950-ih godina u FNRJ ostvaren zahvaljujui iskljuivo stranoj pomoi. Olako
se tvrdi da su sredstva lako steena, a da privreda, maena od Zapada, toboe nije bilakadra za
realnu ekonomsku raunicu. Kod svih manjih ekonomski neautarhinih drava spoljnopolitika
aktivnost je vana sastavnica privrednog razvoja, jer su u uslovima ekonomske i politike
ravnopravnosti i razliitih monopola nuno upuene na diplomatsko snalaenje. Vlastitim
ugledom i elastinom spoljnom politikom Tito je u tom pogledu pokazivao zavidno umee,
obezbeivao je pomo i kredite, izvoz industrijske robe i radne snage, povlaen ekonomski
status i sl. U domaoj i stranoj literaturi postoje razliiti, neusklaeni i nepodudarni podaci o
visini pomoi sa Zapada. Ipak oni nisu u toj meri protivreni da se ne bi mogao stei relativno
pouzdani globalni utisak o obimu ove podrke. Tokom 1950-ih godina primljeno je najvie
pomoi u hrani, vojnoj opremi i kreditima koji uglavnom nisu vraeni. Procene ukupnog iznosa
ekonomske pomoi SAD Jugoslaviji od 1949. do 1961.kreu se oko 2.400.000.000 dolara
(Auty 1965, p. 170. Grosse-Jutte, 1983, S. 93). Podaci koji se navode za ua razdoblja ne kose
se sa pomenutim ukupnim procenama. Vojna pomo SAD Jugoslaviji od 1951. do kraja 1953.
iznosila je 319 miliona dolara (Beki 1988, str. 599), do 1958. oko 700 miliona dolara (Grosse-
145
Jutte 1983, S. 86) do 1955. amerika vojna i ostala pomo FNRJ je bila oko 1,2 milijarde dolara
(Rusinow 1977, p. 46). Donson navodi da je do 1955. amerika ekonomska pomo FNRJ
iznosila 600 miliona dolara, a vojna jo otprilike toliko (Johnson 1972, p. 126), a slina je
procena i Halperina (Halperin 1957, S. 170). U Arhivu SIP-a stoji da je zapadna vojna pomo
od 1951. do kraja 1954. procenjena na oko 800 miliona dolara, ali je vie od 80% primljene
opreme i naoruanja bilo korieno u SAD i znatno amortizovano (Bogeti 1993; str. 120).
Tripartitna pomo (V. Britanije, Francuske i SAD) za naoruanje je 1951-52 bila 176,3 miliona
dolara, a ukupna inostrana pomo do 1953. 787 miliona dolara (Obradovi 1994. str. 44-45).
Od 1955. do sredine 1960. amerika pomo FNRJ bila je 632,1 miliona dolara (Campbell 1967,
p. 46). Uprkos pragmatizmu, Tito je, po ilasovom svedoenju, u uskom krugu izraavao ak i
teskobu i ojaenost zato to je, primajui pomo od Zapada, morao donekle da ublaava
spoljnopolitike stavove (ilas 1990, str. 76). Ipak je tek posle Beogradskog samita nesvrstanih
obustavljena pomo sa Zapada, dok je amerika vojna pomo prestala jo februara 1958.
Jugoslavija 1962. gubi u SAD status najpovlaenije nacije u trgovini, a 1962. poinje vojna
saradnja sa SSSR-om. Tito dodue oktobra 1963. poseuje SAD, ali bez mnogo publiciteta. U
slubenom kominikeu zabeleeno je da direktna amerika pomo Jugoslaviji vie nije potrebna.
Tito je, kao simbol nezavisnog komunizma, posle mnogih trijumfalnih prijema, konano
primljen u Vaingtonu, ali bez mnogo sjaja (Campbell 1967, p. 65). Uprkos hlaenju odnosa sa
SAD, opti saldo jugoslovenske spoljne politike u prvoj fazi Titove vlasti 1945-1965. bio je
impresivan: ouvana je nezavisnost drave, idejnopolitika doslednost, podignut je ugled u
svetu, a pomo steena bez uzvratnih ustupaka. Poredei jugoslovensku politiku sa
Hruovljevim diplomatskim oportunizmom prema Vaingtonu i Pekingu i ponaanjem
italijanskih komunista, koji su decembra 1959. u Rimu skandirali I mi volimo Ajka, Isak
Dojer je Titov odnos prema Zapadu u ovom periodu ocenio kao stav dostojanstvene rezerve i
suzdranosti (Deutscher 1977, str. 153). Bilo je to doba kada je Mao optuivao Hruova da je
skriveni titoista, a Jugosloveni su, zahvaljujui igu desnog komunizma, koji su nosili u
meunarodnom radnikom pokretu, bez ustupaka izvlaili korist u vetoj diplomatskoj igri sa
Zapadom.
Koliko god elastina, jugoslovenska diplomatija nije se mogla do kraja osloboditi ideolokog
balasta, to se ogleda i u stalnoj amerikoj podozrivosti prema komunistikoj zaleini
jugoslovenske politike. Preutni saveznici aktivni protivnici - sa ovom formulacijom je
jedan bivi ameriki ambasador u Jugoslaviji okarakterisao jugoslovensko-amerike odnose.
Antikomunistika amerika diplomatija nije nikada dovodila u sumnju ocenu o Jugoslaviji i
SSSR-u kao zavaenoj brai. Tito je u periodima najtenje saradnje sa Zapadom znao da
javno kritikuje jaanje reakcije na Zapadu i prkosno nediplomatski istie nezavisnost zemlje.
Kada je decembra 1952. prekinuo diplomatske odnose sa Vatikanom, New York Times se pisao
o Titovim napadima besnila i osudio kao provokaciju Titovu pretnju da Jugoslavija ima i
drugi izlaz (Beki 1988, str. 450). U aktivnoj spoljnoj politici preplitala se ideoloka inercija
i pragmatizam, politika intuicija i zaletanje. Diplomatija je sazrevala i kalila se u vrlo napetom
periodu hladnog rata. Napetost izmeu amerikog kapitalizma i jugoslovenskih komunista
slabila je sa jaanjem sovjetskog pritiska na Tita i pomeranjem amerikih spoljnopolitikih
prioriteta. Jugosloveni su Zapadu prigovarali da ne treba da rui socijalizam u Evropi, ve da
preko pomoi ohrabruje odvajanje istonoevropskih reima od Moskve. SAD to nisu prihvatile
ni u Trumanovoj doktrini o zapreavanju komunizma, a jo manje u Ajzenhauerovoj zamisli
osloboenja (liberation) od komunizma, koja je poivala na agresivnoj formuli ruenja
socijalizma i obnove kapitalizma (Rool back). Smenjivanje perioda nepoverenja, sukoba i
saradnje nije bilo neprirodno jer je u pitanju bio odnos, dodue, disidentske komunistike, ali
vodee antiimperijalistike vanblokovske zemlje i hegemone kapitalistike sile, iji je
kolonijalizam bio na udaru kritike nesvrstanih. Bilo bi preterano tvrditi da je Tito diplomatski
nadigrao Zapad primajui pomo bez ustupaka. Jo 1954. ameriki analitiari su zakljuili da e
sa slabljenjem pretnji Jugoslaviji sa Istoka njena pozicija biti doktrinarna, antizapadna i
prosovjetska (Beki 1988, str. 622). Jugoslovensko-sovjetske krize bile su takoe burne, ali su
bre prevladavane, a sovjetska podozrivost prema Jugoslaviji je bila druge prirode. Zbog
146
Sovjetskog Saveza odnosi sa Zapadom morali su biti dobri, ali ne i suvie dobri. Karakterisala
ih je intenzivna privredna saradnja i i otvorene granice, ali i kritika kapitalizma i optube za
podrku neprijateljskoj emigraciji. estoku jugoslovensku kritiku amerikog imperijalizma
pratile su nabavke oruja od SAD. Diplomatski potencijal prilagoavanja Beograda bio je vrlo
karakteristian. Za razliku od Praga, Sofije ili Varave, u Beogradu je onaj ko je jue napadan
mogao biti sutranji prijatelj i obrnuto. Unutranja politika nije dolazila u opasnost zbog
mogunosti nenadanog obrta spoljno-politikog kursa, to je bila vana komponenta elastinosti
samoupravnog socijalizma. I kod ove okolnosti je Titova harizma i iskustvo njenog ratnog i
mirnodopskog osvedoavanja imala sredinju ulogu. U meunarodnim okvirima to nije bila
prazna reputacija, izriito je tvrdio Mirko Tepavac aprila 1996. u razgovoru sa piscem ovih
redova.
Protivrena i sloena zbivanja u svetu 1960-tih godina iziskivala su neobino veto laviranje
blokova kod drave koja se u ovom periodu aktivno ukljuivala u tokove svetske politike i ija
su gledita uvaavana u irokim krugovima nerazvijenih zemalja. Proarapska usmerenost SFRJ
u bliskoistonom sukobu jaala je uzdranost SAD prema njoj, dok je sovjetska intervencija u
ehoslovakoj traila nova preispitivanja odnosa sa Zapadom. Ve je Druga konferencija
nesvrstanih u Kairu 1964. (koju je SSSR pozdravio) uznemirila SAD. Ameriki rat u Vijetnamu
bio je izloen stalnoj kritici nesvrstanih. Odnosi SAD i Jugoslavije dodatno se pogoravaju
1967. kada Jugoslavija nije samo podrala arapsku stranu nego i SSSR-u omoguila vazduni
most ka Egiptu. S druge strane, amerika podrka vojnom puu u Grkoj 1967, uznemirila je
Jugoslaviju jer je oko nje jaalo neprijateljsko okruenje. Ipak je za razliku od Egipta,
Jugoslavija bila trajno uzdrana prema sovjetskim zahtevima za stalnom mornarikom bazom
na Jadranu. Izgleda da je ameriki interes za nezavisnu Jugoslaviju u ovom periodu bio vie
prostorno ogranien regionalnim stratekim intresima SAD u Mediteranu, nego to je bio
uslovljen globalnim sukobom sa SSSR-om (Grosse-Jtte, 1983, S. 64). Ve 1969. dolo je do
uvoza civilnih aviona iz SAD i opreme za elinu, hemijsku i nuklearnu industriju obima oko
90 miliona dolara (Grosse-Jtte, 1983, S. 81). Sedamdesetih godina jaaju jugoslovensko-
ameriki odnosi i uestale posete vodeih linosti (Nikson 1970, Tito 1971, Ford 1975, Bijedi
1975, Mondejl 1977, Tito 1978) i efova diplomatije u istom periodu. Kod otvaranja prema
Zapadu treba pomenuti i Titovu zvaninu posetu Vatikanu 1971. Uprkos otvorenoj proarapskoj
usmerenosti Jugoslavije i kritike izraelske i amerike politike SAD je bila neophodna
posrednika uloga Jugoslavije, pre svega, u odnosima sa nesvrstanim, a delom i u odnosima sa
Varavskim paktom.
Unutar opteg kursa ekvidistance bilo je taktikih kolebanja nieg ranga. Diplomatija manjih
zemalja kretala se izmeu trajnije vazalne vezanosti za mone blokove ili pak radikalne
promene spoljne politike prelaenjem iz jednog tabora u drugi (Egipat i neke afrike i azijske
zemlje). U poreenju sa ovim lutanjima jugoslovenska politika ekvidistance bila je prilino
postojana. Dosledni kurs nesvrstavanja bio je vana osnova meunarodnog ugleda zemlje, na
ijem elu nije samo stajao vet politiar nego i u svetu priznat dravnik. Postojanost spoljne
politike nisu ugroavala povremena zahlaenja odnosa sa svetskim silama, ve joj pruala
nunu unutranju gipkost. Strateki interes SAD za smanjenje akcionog radijusa SSSR-a na
Mediteranu i nade u trajno delovanje Tita kao virusa lagera 1970-ih spreavale su slabljenje
interesovanja SAD za Jugoslaviju. Premda je Tito na Treoj konferenciji nesvrstanih u Lusaki
1970. otvoreno kritikovao politiku SAD, odmah nakon toga, oktobra 1970, R.Nikson je stigao u
Beograd da ispita Tita o ulozi SSSR-a na Bliskom istoku i da ga nagovori da iskoristi svoj
ugled kod Arapa za smirivanje napetosti u ovom prostoru (Vukovi 1989, str. 404). SSSR je bio
ogoren, pa je ponovo lansirao neslubene parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona
NATO-a. U isto vreme u Jugoslaviju stie jedna delegacija Vrhovnog sovjeta da bi neutralizala
efekat Niksonove posete (Miunovi 1984, str. 98). Jugoslovensko odbijanje Rodersovog
plana za Bliski istok nije bilo smetnja da Tito poseti SAD 1971. Bio je to period slabljenja
sovjetske ekspanzije u Aziji i okretanje ka Mediteranu i Africi. I ovde je izmeu lagera stajao
Balkan, region na kom su se direktno ukrtali interesi svetskih sila. U ovom periodu na Balkanu
je SSSR bio prisutan preko Bugarske, SAD preko Grke, a NR Kina preko Albanije.
147
Jugoslavija je preko nesvrstane politike na buretu baruta uvala nezavisnost, izbegavajui
vezivanje za blokove. Sovjeti su vrili ekonomski pritisak na Jugoslaviju, ali su uvek bili
spremni da isporue oruje i jugoslovensku armiju uine zavisnom od svoje opreme. Od
zavisnosti ove vrste titio se velikim ulaganjem u samostalnu industriju naoruanja. Ne manje je
kod ouvanja nezavisnog kursa bila vana unutranja stabilnost zemlje. Tito je stalno
upozoravao republike partijske vrhove da unutranji sukobi potkopavaju ugled drave u svetu,
koji je ekonomski bio vrlo znaajan. Suzbijanje nacionalizma i liberalizma 1971/72. bilo je
povezano, s jedne strane, sa potiskivanjem prozapadnih struja u partiji i diplomatiji, a s druge s
poboljanjem odnosa sa SSSR-om posle eke krize.
Jednogodinje hlaenje odnosa sa SAD 1973. bilo je uslovljeno izraelskom agresijom na
Egipat, ali i nekim unutranjim razlozima. Kritikujui SAD, Tito je isticao socijalizam i
nesvrstanost, a februara 1973. govorio je o neopravdanom izjednaavanju SAD i SSSR-a,
amerikog imperijalizma i socijalistike drave, koja ne vodi rat. U Kiparskoj krizi 1973.
Jugoslavija je bila razoarana zato to su arapske drave podrale Tursku, a sve snanije
sovjetsko prisustvo u Mediteranu uznemiravalo je SAD, koje sada podvlae vanblokovski status
Jugoslavije usled ugroenosti junog krila NATO-a. Saradnja je obnovljena 1974, kada u
Beograd stie H. Kisinder, a marta 1975. predsednik jugoslovenske vlade Bijedi je u
Vaingtonu. Iz ovoga razdoblja treba pomenuti i ameriku Zonenfeldovu doktrinu iz 1975, po
kojoj su SAD prihvatile organske veze SSSR-a i Istone Evrope, ne iskljuujui ni
Jugoslaviju. Ubrzo je, meutim, D. Karter korigovao ovu doktrinu, istiui tajni ameriki
interes za nezavisnom Jugoslavijom. Premda je trgovinski promet sa SAD i dalje zaostajao za
saradnjom sa SSSR-om, u ovom periodu jaaju isporuke amerike tehnologije i naoruanja.
Jugoslovenska nezavisnost je sada za SAD bila vaan elemenat regionalne strateke stabilnosti.
Za SAD je bilo naroito vano da se sprei prisustvo Sovjeta na Jadranu, ne ugrozi kretanje
amerike mornarice u ovoj oblasti (VI flote) i time oslabi pritisak na Italiju. Jugoslovenska
spoljna politika je u novim uslovima rasta stratekog znaaja Mediterana (usled arapsko-
izraelskog sukoba i kiparske krize) stekla iri manevarski prostor. Osnovni pravac
jugoslovenske spoljne politike bio je odavanje nezavisnog poloaja uz napor da se razliite
komponente stratekog cilja razvijaju u saradnji sa razliitim spoljnopolitikim partnerima
(ekvidistanca prema supersilama i jaanje veza sa nesvrstanima). Cilj je bio ravnotea u
privrednim odnosima sa Istokom i Zapadom, a dezintegracija unutar nesvrstanih bila je opasna
jer je slabila ubedljivost jugoslovenskih vanblokovskih argumenata. U ovom periodu
zagrebaka INA sklapa ugovor sa SAD za izgradnju petrohemijskog kompleksa od 75 miliona
dolara, to je do tada bilo najvee ameriko ulaganje u jednoj evropskoj socijalistikoj dravi.
Potom je usledio ugovor Westinghous-a i Slovenije o izgradnji nuklearne elektrane u Krkom
od oko 500 miliona dolara. Negativne posledice pojaanog ekonomskog okretanja Zapadu
ispoljile su se tek nakon Titove smrti u porastu kamata i dugova. Jo od 1965. jugoslovensko
nastojanje za ukljuivanjem u meunarodnu podelu rada zahtevalo je obimnija ulaganja i
savremeniju tehnologiju. Cena ukljuivanja bio je rast spoljnopolitikog deficita i pojaano
zaduivanje. Krajem 1970-ih nisu se mogli ublaiti spoljni udari svetske ekonomske i naftne
krize. Zbog kamata je narastao dug, a oseao se i udeo promaenih ulaganja. Republike elite su
sve slobodnije ulazile u zaduenja i aranmane (jer je zaduivanje od 1972. bilo
decentralizovano, stihijno i bez vre kontrole), uz potajnu nadu da e Zapad sve to, iz
politikih razloga, da nagradi. Uloga ostarelog predsednika, koji se bliio 90-oj godini i bio sve
vie po uticajem grupa iz neformalnog okruenja, u ovim procesima jo je neistraena.
Sa smru Tita, uglednog vanblokovskog lidera i vanog inioca unutranje stabilnosti
Jugoslavije, postupno je slabio presti drave u svetu. Nestanak Tita, jaanje sukoba u zemlji, a
zatim perestrojka u SSSR-u i erozija lagera smanjili su interesovanje Zapada za Jugoslaviju i
suzili manevarski prostor njene spoljne politike. Izdvajanje iz lagera ostalih socijalistikih
zemalja i uruavanje socijalizma jo vie su smanjili aktuelnost Jugoslavije i jasnije obelodanile
okolnost da je politika atraktivnost Balkana poivala na nerazgranienim interesima velikih
sila. Nakon dezintegracije SSSR-a celovita Jugoslavija jo vie je izgubila strateki znaaj,
prestajui da bude kljuna balkanska siva zona, koja razdvaja velike sile. Bezuslovnu
148
ameriku podrku Jugoslaviji zamenjuje uslovna podrka (Petkovi 1996, str. 316), tj.
podrava se celovitost Jugoslavije samo ako ne protivrei interesima SAD, a ne zbog opasnosti
da ova pree u tabor Rusije. Period amerike pomoi bez ustupaka nepovratno je minuo. Kod
celovite ocene Titove spoljne politike treba imati na umu osobenu i neponovljivu geopolitiku
poziciju Jugoslavije, ali i injenicu da je Tito doprineo stvaranju takve povoljne konstelacije, a
ne da ju je samo veto koristio.

3. Nesvrstanost

U hijerarhijskom svetskom poretku bili su prisutni razliiti napori podreenih zemalja da se

odupru vazalnom poloaju stvaranjem koalicija drava slinog poloaja ili korienjem
suprotnosti velikih sila. Zahvaljujui napetosti izmeu blokova, Tito je izborio i titio
nezavinost drave traei oslonac u Treem svetu, lien iluzija o prijateljstvu velikih sila. U
istoriji Balkana politika ekvidistance nije bila bez tradicije. Ilija Garaanin, ministar inostranih
dela kneza Mihaila, prvi je izgleda shvatio diplomatski problem Srbije: kako nakon osloboenja
od Turske ne pasti u jo veu zavisnost od Austrije i Rusije. Raskidajui sa uskim
umadinstvom T. Vuia, Garaanin i knez Mihailo su spas Srbije gledali ne u maloj
umadijskoj nego u velikoj balkanskoj politici, sa osloncem na drave koje nisu mislile na
osvajanje Balkana.
Snanoj i nezavisnoj balkanskoj dravi teili su i potonji srpski i jugoslovenski vladari, ali je to
izgleda polo za rukom jedino Titu. Traganje za novim meunarodnim osloncem poelo je
odmah nakon raskida sa Staljinom. Kineska revolucija 1949. je ohrabrila KPJ, potvrdila da
sovjetsko iskustvo nije univerzalno i da SSSR nije jedina velika socijalistika sila. Ali podrka
od NR Kine nije dola. Neto vie podrke stiglo je od evropske socijaldemokratije, da bi se na
kraju Jugoslavija okrenula Treem svetu. Postepeno se irilo uverenje da su nove azijske drave
progresivne, pa jaa saradnja sa njima, a u UN se delegacije Indije, Egipta i Jugoslavije redovno
konsultuju. Ipak je sve do polovine 1950-ih jugoslovenska spoljna politika evropocentrina.
Zbog izraenijeg radikalizma azijski socijalisti (naroito oni u Burmi) bili su privlaniji KPJ od
zapadnoevropske socijaldemokratije. Dedijer navodi da je jo 1951. J. era govorio da je
najbolji nain da se razbije izolacija Jugoslavije ako se oslonimo na novoosloboene kolonije,
a pre svega na Indiju (Dedijer 1984, str. 554), a Tepavac tvrdi da je Koa Popovi prvi izneo
ovu ideju. Izgleda da je Titov boravak u Indiji i Burmi 1954/55. bio prvi korak ka nesvrstanosti.
Sam Tito je pominjao da je do ideje nesvrstanosti doao posle sastanka u Bandungu aprila 1955
(Tito 1982. str. 99).
Bio je to period kada se i sovjetska diplomatija uspeno povezivala sa novoosloboenim
kolonijama. Juna 1955. Nehru je posetio SSSR, a iste godine je Hruov bio u Indiji i Burmi.
Za Sovjete i Jugoslovene, podjednako, Gandi i Nehru su prestali da budu sitnoburoaski
pacifisti i prerasli u borce protiv imperijalizma. Titu nije smetalo to to su Naser i Sukarno
uklonili komuniste u vlastitim zemljama. Egipat je posredstvom ehoslovake dobio oruje od
SSSR-a, a sovjetska saradnja sa nacionalistikim arapskim pokretima je u ovom vremenu
spreila britanske i amerike pokuaje da na Srednjem istoku stvore novi antisovjetski blok. U
tom sklopu jaa i znaaj Tita za Sovjetski Savez. Sredinom 1950-ih godina vrh SKJ je procenio
da bi Jugoslavija u Evropi bila ekonomski inferiorna, tj. ostala sirovinski privezak Zapadne
Evrope. Tome nasuprot, saradnjom sa nerazvijenim afrikim i azijskim zemljama mogla bi biti
vodea politika snaga, osiguravajui istovremeno trite za mladu jugoslovensku industriju.
Kada se Tito februara 1955. vratio sa dvomesenog puta u Aziji, bio je u politikom i
duhovnom smislu gotovo novi ovek (Beki 1988, str. 674). Revolucionar i dravnik malog
naroda, koji je line ambicije i perspektivu svoje zemlje do tada video u Evropi, doiveo je u
drevnoj i nepreglednoj Indiji kulturni i politiki ok. Susret sa Nehruom je roenog, politiki
talentovanog operativca nagnao da izmeni spoljnopolitike planove, otrese se balkanske
samoivosti i evropocentrinog obzorja i gotovo preko noi pretvori u graanina sveta i
svetskog dravnika (Beki 1988, str. 674). Unutar nesvrstanih Jugoslavija sebe nije vie
149
gledala kao malu zemlju, ve kao deo velikog pokreta (polovina svetskog stanovnitva) koji je
bio zamena za socijalistiki svet koji ju je izolovao. Americi nije odgovarao antiimperijalistiki
i antikolonijalni ton nesvrstanih i Tita. Sovjeti su pokuavali da ovaj pokret iskoriste za
slabljenje zapadnog kolonijalizma. Tito je sa Nehruom i Naserom (nacionalnim oslobodiocima)
koristio blokovske napetosti, nameui se za jednog od vodeih lidera nesvrstanih i sam kao
provereni borac za nezavisnost. Gotovo da je nepodeljeno miljenje da je i u kreiranju spoljne
politike Titovo miljenje bilo odluujue. Ova ocena ne kosi se sa ilasovim i Tepavevim
stavom da je Tito pre bio sjajan selektor, a ne stvaralac ideja. U politici je pravilo da upravo
odvani operativni selektori ideja razaraju zateene strukture, a originalni tvorci ostaju
zarobljeni u njenim okvirima (odnos grkih filozofa i Aleksandra Velikog, prosvetiteljskih
mislioca i vladara evropskog apsolutizma, marksistikih teoretiara i Lenjina itd.). Neobino
aktivno sprovoenje nesvrstane politike je rezultat dinamine Titove linosti. Jo je ilas uoio
da Titova aktivnost i samostalnost nije znala ni smiraja ni granica. Sa ve u ratu usavrenim
diplomatskim instinktom, uglednom harizmom i megalomanskim samopoimanjem, odluivao je
suvereno i sam davao predloge. Umeo je i da obuzdava neodmerene pretenzije, kao one posle
rata prema Albaniji, kada se povukao pred sovjetskim i albanskim otporom. Zbog snage
njegove linosti i beskonkurentskog ugleda nije bilo veih sukoba kod odluivanja, ali je, po
svedoenju saradnika, Tito umeo i da slua i koristi savete. U spoljnoj politici konsultovao se i
sa starim buroaskim politiarima, bio je otvoren ali i autoritaran, doktrinaran ali i spreman na
manevar, pouen Staljinovim iskustvom - nerepresivan, ali i netolerantan prema skretanjima,
uvek nevazalan. Oslanjao se na poslune generale i samostalne diplomate. Spoljna politika bila
je ponajmanje optereena ideologijom, o emu posredno svedoi i Staljinova optuba iz 1948.
da je jugoslovenski MIP sedite engleskih pijuna. Kada je uvrstio vlast posle sukoba sa IB-
om, Tito se najvie posvetio spoljnoj politici. Sam je birao efa diplomatije, koji je bio lino
njemu podreen. Tepavac svedoi da ga je Tito lino primao istog dana kada bi zatraio
prijem,a esto mu je davao do znanja da samo njemu treba da se obraa. Vlastitom neobino
ivom aktivnou i putovanjima davao je snaan impuls jugoslovenskoj spoljnoj politici. Na
putu mira 1954/55. proveo je 40 dana, u SSSR-u 1956. 21 dan, Novu godinu 1955. doekao
je u Indiji, a 1956. u Egiptu, 1958/59 vie od dva meseca proveo je na velikom putu po Aziji i
Africi (od 23.12.1958 do 28.2.1959), a u novom obilasku osloboenih kolonija 1961. boravio je
skoro dva i po meseca (Mates 1976). Nesvrstanost je donela najvii stupanj slobode koji je
Jugoslavija u geopolitikom prostoru Balkana u to vreme mogla da dosegne (Petkovi 1995).
Sartr je beogradsku konferenciju nesvrstanih 1961. nazvao velikim istorijskim dogaajem, a
Titov ugled u svetu pronela je njegova dinamina spoljna politika koja je uivala iroku
podrku domaeg nekomunistikog javnog mnjenja. Samostalno odluivanje, nezavisan
politiki stav, kao i ugled nesrazmeran snazi, san svih malih zemalja, jugoslovenska spoljna
politika je pod Titom dugo zadrala. Osim toga, nesvrstanost je bila dugo koheziona snaga
stanovnitva vienacionalne drave, razapete izmeu proruske i prozapadne usmerenosti
(Petkovi 1989, str. 167), pa je njeno iezavanje takoe podstaklo unutranje suprotnosti i
sukobljavanja. Visoki ugled trebalo je i ekonomski iskoristiti. To nije bilo lako jer se prava roba
nije mogla prodati ni kupiti po povoljnim cenama. Pitanje je da li su nesvrstani za Jugoslaviju
bili stabilno trite i pouzdano investiciono podruje. Izgleda da je izvoz naoruanja i opreme
bio najimpozantniji. General Dragojevi navodi da je godinji priliv od naoruanja i
inenjeringa iznosio 1,5 milijardi dolara (Dragojevi 1996, str. 29), dok Tempo navodi da je
izvoz vojne industrije u poslednjim godinama SFRJ iznosio preko 2,5 milijardi godinje
(Vukmanovi 1996, str. 69). O irini trgovine svedoe i dugovanja, a nesvrstani su 1989.
dugovali Jugoslaviji oko 2,5 milijardi dolara (Petkovi 1989, str. 148). U nedefinisanom
geopolitikom prostoru jugoslovenska spoljna politika je irila ekonomske veze i imala
viestruku ulogu u odravanju stabilnosti komunistikog reima.
Nesvrstanost je bila dovoljno elastina slubena osnova jugoslovenske spoljne politike da
pokrije taktike zaokrete u odnosima prema velikim silama. to je broj nesvrstanih rastao,
jaale su i interesne razlike unutar ove grupacije, a imperijalizam je bio jedini zajedniki
neprijatelj. U UN je Jugoslavija najee glasala zajedno sa Afroazijskim blokom i povremeno
150
sa SSSR-om (kod podrke kolonijama). Sovjetima je, uprkos vojnoj snazi, bila nekada manje, a
nekada vie potrebna podrka Jugoslavije i nesvrstanih. Hruovu je kod raskola sa NR Kinom
i kod sukoba sa SAD bila znaajna podrka Jugoslavije. Unutar raznovrsnog bloka nesvrstanih
1960-ih Jugoslavija je sa Indijom bila na elu umerenog krila, koje se, za razliku od tvrdog
arapskog i kubanskog krila, zalagalo za saradnju sa Zapadom (Campbell 1967, p. 78). Ipak je
Jugoslavija drugaije prilazila Treem svetu od Sovjetskog Saveza. Hruov je u poseti Egiptu
1964. rekao da bi voleo manje da slua o bratstvu meu Arapima, a vie o bratstvu meu
radnicima i seljacima protiv klasnog neprijatelja. Jugosloveni su, pak, prihvatali arapski
socijalizam kao egipatski put razvoja u skladu sa specifinim prilikama. Aprila 1960. Tito je
izjavio da itava Afrika tei ka razvoju u jednom progresivnom pravcu i njeni narodi trae i
uzimaju elemente koji su socijalistiki. To e u ogromnoj meri ojaati socijalistike snage u
svetu, jer sve novi milioni, i stotine miliona ljudi, ulazi u sfere socijalistikog razvitka (Tito
1980, str. 184). Ipak se Tito razlikovao od Kastra, koji je vodio prosovjetsku politiku, ne krijui
neprijateljstvo prema SAD. Govorio je o miroljubivoj saradnji meu dravama, oprezno istiui
klasne sadraje i izbegavajui da pominje revoluciju. Miroljubiva koegzistencija je za
Jugoslaviju bila doktrina i uslov opstanka, a za SSSR taktika. Najpre su Kinezi, a zatim
Kubanci, pod uticajem SSSR-a, optuivali Jugoslaviju da je pasivni, oportunistiki i
prilagodljivi lakej imperijalizma. Americi nije odgovarala jugoslovenska kritika
imperijalizma, ali je protivljenje SSSR-u naroito u UN, koristilo zapadnim interesima.
Poetkom 1960-ih nesvrstani su, sa grupom Tito-Nehru-Naser-Sukarno na elu, bili na vrhuncu
ugleda. Bili su to najsjajniji trenuci jugoslovenske diplomatije.
Docnija zbivanja su povremeno potresala difuzni blok nesvrstanih izazivajui slabije ili jae
krize njegovog jedinstva. Tito je bio osetljiv na ove potrese koji su slabili oslonac Jugoslavije,
ugled, a time i njenu bezbednost. Jugoslavija je u ovom periodu bila korisni posrednik, jer je sa
nesvrstanima ublaavala napetost izmeu blokova i zaraenih strana. Tito je u izraelsko-
arapskom sukobu 1967. i 1973. bio posrednik u sovjetskom uticaju na Arape. U kiparskoj krizi
1973. takoe je usklaivana spoljna politika sa Sovjetskim Savezom jer je Tito strahovao da se
ne potkopa arapski zid nesvrstanosti. Arbitritao je i unutar nesvrstanih. U Lusaki na
konferenciji nesvrstanih osnovni dokument bio je jugoslovenskog porekla, ali je na kraju, po
Titovom svedoenju, dolo do sukoba. Makarios je doao kod Tita i rekao: 'Ja u napustiti
sednicu jer je Avganistanac predloio da u dokument nita ne ue o Kipru', Indira kae: 'ta
emo sada da radimo, kada je zasedanje gotovo, jedino Vi tu neto moete uiniti'. Tito poziva
Nimeirija i pita ga 'ta Vi hoete, ta radite?', a on stoji mirno i kae 'Svi Arapi smatraju da to
ne treba da ue', a Tito odgovara: 'pa jeste li vi ludi, zar ne vidite da je to diverzija atlantskog
pakta, jer Makarios se bori protiv baza'. Kasnije Nimeiri obavetava Tita da je skoro sve ubedio
da se deo o Kipru ubaci'. (Cit. prema Vukovi 1989, str. 394). U Havani 1979. Tito je pruio
otpor Kastru i radikalima koji su pokuavali da nesvrstane uvuku u orbitu SSSR-a . Kao vaan
najpre jeziak i siva zona, a kasnije preko nesvrstanih i kao posrednik izmeu blokova,
Jugoslavija je irila manevarski prostor u kom nije vodila samo balkansku i evropsku ve i
svetsku politiku. R. Petkovi smatra da su najsjajniji trenuci jugoslovenske diplomatije bili kada
je Tito, dobrim delom, linim ugledom i neobino dinaminom aktivnou, menjajui
meunarodni oslonac i stiui razliita diplomatska iskustva ojaao ugled Jugoslavije daleko
iznad njene realne snage. U spoljnopolitikom pogledu Titova aktivnost okonana je dvema
krizama: u Havani 1979. nije uspeo da prevlada podvojenost nesvrstanih povodom
Vijetnamskog upada u Kambodu, a nekoliko meseci kasnije sve nesvrstane zemlje nisu u UN
osudile sovjetsku intervenciju u Avganistanu (pre svega Indija i Kuba). U celini uzev, kao
nesvrstana zemlja branei suverenitet nesvrstanih u UN, Jugoslavija se ee sukobljavala sa
SAD nego sa SSSR-om. Nesvrstanost se vie poklapala sa sovjetskim spoljnopolitikim
pogledima nego sa zapadnim. Otpor SSSR-a pojaavao se samo kada bi bio dovoen u pitanje
vanblokovski status Jugoslavije ili kada bi se uopte osporavalo naelo nesvrstanosti.

Zakljuak

151
Uzroke, posledice i istorijsku funkcionalnost Titove spoljne politike graene na naelima
ekvidistance mogue je potpunije sagledati samo iz perspektive dugih istorijskih procesa koji su
se prelamali na Balkanu. U poslednja dva stolea zapadne sile su se trudile da na Balkanu
spree nastanak snane slovenske drave zbog mogueg ruskog uticaja na nju. erilova tenja
za obnovom Austro-Ugarske bila je najotvorenija verzija ove politike, a slini skriveni motivi
verovatno su prisutni i u Dejtonskoj raunici 1995. Ruske i sovjetske pretenzije ka Balkanu
takoe su bile trajne, izuzev perioda unutranjih kriza u Rusiji, kada su privremeno naputane.
Titova politika ekvidistance podstaknuta je najpre strahom od erila, a potom od Staljinove
hegemonije i proruskih oseanja kod Srba. Snani, ne uvek otvoreni panslavizam balkanskih
naroda u Titovom dobu se podudarao sa SSSR-om. Tito je veto koristio snagu dugih procesa
(panslavizam), preusmeravajui ih u procese suprotnog smera (srpski antistaljinizam i
antisovjetizam). Ovako preusmereni i preoblikovani panslavizam u obliku jugoslovenstva Tito
je u povoljnoj bipolarnoj situaciji iskoristio za stvaranje diferenciranog i iznijansiranog
spoljnopolitikog kursa lienog ideolokog balasta. U otporu faizmu za vreme rata ili u
pretnjama NATO-a krajem 1940-tih panslavizam je aktiviran u otvorenom obliku ili u
ideologizovanom obrascu proleterskog internacionalizma. S druge strane, u trenucima
ugroenosti sa Istoka slubena politika ekvidistance uspenije je neutralisala proruski
panslavizam delova partije i stanovnitva od otvorenog antisovjetizma ili upozoravanja na
velikoruski hegemonizam. Nesvrstanost je neosetno iznutra slabila panslavizam. Otuda je
preciznija ocena da je Tito pomenuti dugi i snani istorijski proces oslabio i preusmerio u tenju
srednjeg ritma (komunistika i radnika solidarnost) i veto je iskoristio za odravanje
unutranjeg jedinstva zemlje (neutraliui rusofobiju nepravoslavnih jugoslovenskih naroda) i
zapaene spoljne nezavisnosti.
Neobino popularna spoljna politika bila je vana komponenta unutranje. Pruala je ire
mogunosti vladajuoj partiji i voi da ugledom u svetu pokriju razliite manje popularne
strane unutranje politike (istke i ideoloki monopol). A okrenutost vanblokovskoj politici
prevazilazila je tradicionalno konfesionalno podvajanje stanovnitva i, najposle, donosila zemlji
ekonomske dobiti. Ima miljenja da je jugoslovenska diplomatija sa zakanjenjem otkrila
Evropu, ali, kako zapaa Petkovi, nesvrstanost nije bila tome prepreka. Jo su manje opravdani
prigovori da je Titova spoljna politika bila antisovjetska, a time i antisrpska. Od 1953. do 1978.
efovi diplomatije bili su Srbi, u razliitoj meri samoinicijativni, ali nikada samostalni. Koa
Popovi je verovatno bio najuticajniji ef diplomatije (od 1953. do 1966.) koji je naginjao
Zapadu, M. Nikezi i M. Tepavac su takoe bili evropski usmereni, a M. Mini je strepeo od
sovjetskog uticaja na nesvrstane. Tito je sam birao efa diplomatije, koji je bio s njim u
neprekidnoj vezi.
Nesmotreni pritisak Staljina 1948. na Jugoslaviju nagnao je vrh KPJ da meunarodni oslonac
potrai na drugoj strani, ali su i pre toga postojale tenje za samostalnou kod u ratu
osvedoenog aktivnog antifaistikog voe. U odreenom trenutku su ove ambiciozne Titove
spoljnopolitike pretenzije 1945-1948. isprovocirale sukob sa Staljinom jer su remetile tadanju
sovjetsku spoljnu politiku koja se trudila da eliminie sukobe sa Zapadom na takama koje nisu
bile od sutinske vanosti za poloaj SSSR-a. Titovo nestrpljenje i spoljnopolitike namere
kosili su se sa Staljinovom raunicom. Pitanje je da li bi popustljivija Staljinova politika prema
KPJ trajno suzbila njenu tenju za povlaenim statusom i izdvajanjem. Izgleda da u svemu
tome svest Tita o znaaju vlastite harizme u svetu nije imala malu ulogu. ilas pie da je Staljin
lino, ne krijui izdvajao ratnika Valtera iznad ostalih socijalistikih voa (kuferaa), a Dedijer
tvrdi da je posle smrti Staljina Titu porastao apetit da svoju vladavinu proiri i izvan Jugoslavije
i u neku ruku bude prvi ovek od Jadrana do Vladivostoka (Dedijer 1991, str. 325). Teko je
proveriti ovu Dedijerovu tvrdnju, ali je sasvim izvesno da su Titove spoljnopolitike ambicije
bile iznad mogunosti drave osrednje veliine i snage. Samopouzdanje drave koja je pruila
krupan prilog otporu Hitleru i Staljinu i Titova lina uznetost i ponos , bez sumnje, su snaili
ambicije vrha partije, ali ipak ne toliko da bi oslabili realistinost diplomatije. U smelim
diplomatskim potezima rizik je bio prisutan, ali je izgleda uglavnom solidno bio odmeren.
Krupan ugled antifaiste i antistaljiniste Tito je umeno koristio u unutranjoj i spoljnoj politici.
152
Poto se unutar komunistikog pokreta nije mogao nametnuti kao stoer, pre svega zbog snage
Moskve i Pekinga, u diplomatiji je uinjen zaokret ka okupljanju novoosloboenih kolonija
prijemljivih, takoe, borakoj harizmi lidera. Tito se meu nesvrstanima i dalje mogao
predstavljati kao voa podjarmljenih i obespravljenih, ali ne i ideoloki jedinstvenih.
Nesrazmerno veliki svetski ugled i poplava idolatrije i van zemlje slabili su Titovu
samokritinost, a u odrenoj meri i oseanje konkretnog i mogueg (npr. da se ugledom izvue
nova ekonomska pomo), ali ne i oseanje odnosa snaga u svetu. ilas svedoi da je jo 1951.
nepogreivo procenjivao: Ne moemo mi dobiti Trst. Nema, meutim, svedoanstva da je
Tito odmeravao vlastite greke kod razliitih neuspeha spoljne i ekonomske politike, a jo
manje da se protivio harizmatskom velianju prestia drave i vlastite linosti. U spoljnoj, kao i
u unutranjoj politici preterana koncentracija ugleda i autoriteta u Titovoj linosti uslovila je
nakon njegove smrti, nagli i nefunkcionalni vakuum u legitimisanju i prepoznavanju zemlje u
svetu. Sa nestankom Tita u spoljnoj politici Jugoslavije nastala je praznina koja je, nezavisno od
aktivnosti drave, uslovila pad njenog znaaja jer je bila liena nesvakidanjeg, snanog ugleda
linosti efa drave. Ima ak tvrdnji da je o promenjenoj ulozi Jugoslavije bilo rei jo u Beu
februara 1980, dok se Tito nalazio u komi, u razgovoru sovjetskog i amerikog efa diplomatije
Gromika i Vensa, koji su se sloili da Jugoslaviji pripada budunost periferijske balkanske
drave, a ne vie kljune koja razdvaja dva bloka (Petranovi 1993, str. 137). Titov znaaj za
spoljnu politiku nije poivao samo na linom ugledu i prodornosti, ve i na prilino vidljivoj
okolnosti da je njegova harizma bila vana komponenta dravnog jedinstva, a stabilna
unutranja situacija bila je prvi uslov kredibilnosti i pouzdanosti u meunarodnim odnosima.
Snaga drave ogleda se u irini prostora za samostalno oduivanje, nezavisnom politikom
stavu i sposobnosti da bez posledica izdri rizik slobodne akcije. Jugoslavija pod Titom je
mogla da obara amerike avione, otvoreno se usprotivi Staljinu, zameri Zapadu zbog
priznavanja sovjetske intervencije u Maarskoj 1956, prihvati prekid diplomatskih odnosa sa
SR Nemakom zbog priznavanja DR Nemake, pokvari odnose sa Francuskom zbog podrke
Aliru, izazove ozbiljnu ljutnju SAD zbog podrke Arapima u savezu sa SSSR-om, izdrava
trajnu podozrivost SSSR-a zbog pribliavanja Zapadu itd. Pored unutranje vrstine drave
vana je i vetina diplomatije. U celini istorijskih procesa 1918-1992. mogue je porediti
diplomatski uinak obe Jugoslavije uprkos razliitom odnosu velikih sila. Balkanske drave
uvek su lavirale izmeu velikih sila. Samostalnost spoljne politike Kraljevine Jugoslavije bila je
znatno nia od socijalistike naslednice. Monarhija nije vodila samostalnu politiku, ve je dugo
zavisila od Francuske, a od 1937. naputa profrancusku politiku i okree se silama osovine.
Antikomunistika ideoloka optereenost monarhije suavala je njen manevarski prostor,
liavajui je krupnog meunarodnog oslonca na istoku Evrope. Tito je znatno krae bio vezan
za Staljina nego buroaska Jugoslavija za Francusku, a i spoljna politika mu je bila manje
ideoloki optereena i elastinija. Tito je vetije iskoristio ratni antifaistiki i potonji
antistaljinistiki uinak nego to je to polo za rukom Aleksandru sa srpskim moralnim
ratnikim kapitalom. Samostalnost kraljevske diplomatije izmeu dva svetska rata najee se
svodila na odugovlaenje, odlaganje, odgovore, pritube i pozivanje na saveznitvo u ratu.
Sklapane su uglavnom regionalne koalicije i voena lokalna, uglavnom balkanska politika. Tito
je izborio znatno iri manevarski prostor i vodio aktivnu svetsku politiku, arbitrirajui u
mnogim sukobima snagom i ugledom vlastitog imena i drave. Monarhijska Jugoslavija je po
diktatu Francuske prila osnivanju Male antante i, na izriit zahtev Francuske, primila masovnu
belu emigraciju, trajno optereujui svoje odnose sa Sovjetskim Savezom. Tito je sam priao
osnivanju pokreta nesvrstanosti i, veto menjajui meunarodni oslonac, znatno manje zavisio
od volje saveznika i manje bivao prinuen na ustupke. Nesvrstana politika je modifikovala neke
duge istorijske procese na Balkanu, tj. tradicionalne nade malih naroda uprtih ka razliitim
velikim silama. Dugo prisutni panslavizam junoslovenskih naroda (ak i Hrvata), oslonac i
nada u Rusiju, s kojom ih je vezivalo slovensko poreklo, hrianska vera i pravoslavna
konfesija, ugroenost od Turske i Austrije, potiskivani su politikom ekvidistance zbog
izraenog sovjetskog hegemonizma. Kao to je carska Rusija teila da bude zatitnica
socijalizma,tako je i SSSR teio da bude patron socijalizma. Ova tenja ispoljavala se direktno
153
i otvoreno kod Staljina, a neto skrivenije kod Brenjeva. Tito je koristio snagu dugih procesa,
ali, nakon raskida sa Staljinom, i strepeo od srpsko-ruskog prijateljstva. Antistaljinizam je
neutralisao panslavizam i slabio nepoverenje Zapada, kritika kapitalizma i imperijalizma bila je
opomena prozapadnim strujama, a okrenutost ka nesvrstanosti smanjivala je napetost unutar
zemlje izmeu proruskog i prozapadnog latentnog ili otvorenog raspoloenja stanovnitva.
Iezavanje vieslojne spoljne politike takoe je pojaalo eksplozivni vakuum integracije
krajem 1980-ih. Odve tesna veza spoljne i unutranje politike na krupnim istorijskim
prekretnicama pokazala se riskantnom jer je iezli integrativni potencijal spoljne politike jaao
unutranji haos.
Titovu diplomatsku aktivnost treba posmatrati u sklopu ire istorijske celine i trajnijih
osobenosti balkanskog prostora, koji je hronino nestabilan usled promenljivih i nedefinisanih
interesa velikih sila, koje su lako uspevale da destabilizuju etniki i konfesionalno izmeani
prostor. O tome govore raspadi vienacionalne Jugoslavije 1941. i 1992. godine. Na krupnim
istorijskim prekretnicama najvie je ugroeno jedinstvo vienacionalnih drava. Premda je
Kraljevina Jugoslavija bila osetljivija na potrese evropskog versajskog poretka nego to je SFRJ
bila osetljiva na zbivanja u socijalistikom lageru, obe drave su nestale sa ruenjem versajskog
sistema i Jaltskog ugovora, na kojima je poivala evropska bezbednost. Krupne promene
okruenja jaale su ili smanjivale znaaj Jugoslavije, uticale na njen raspad, ali ne i na karakter
raspada koji je tekao u znaku genocidnog graanskog rata. Aktuelnost meuratne Jugoslavije
slabila je sa nestankom francuskog i britanskog interesa za antigermanski i antisovjetski
sanitarni kordon krajem 1930-ih, jednako kao to je sa uruavanjem lagera i sovjetskog
socijalizma Jugoslavija pola stolea docnije izgubila u znaaju, osuena na periferijski poloaj,
i kao niz evropskih neutralnih drava koje su bile tampon meu blokovima, postala nepotrebna.
Poto su savezi iz hladnog rata izgubili znaaj, stvaraju se nove koalicije. Na Balkanu je
rasparana Jugoslavija okruena zemljama koje se trude da uu u NATO, a Grka i Turska koje
su nekada imale zajedniki interes da zaustave irenje SSSR-a, sada su liene zajednikog
neprijatelja pa su i njihovi odnosi postali sloeniji. Ranije ideoloke napetosti potisnule su
versko-konfesionalne i nacionalne. Ovi procesi u Titovom dobu nisu bili vidljivi, a stabilna
podela interesnih sfera i snaga levice u svetu bili su vaan predvidljivi oslonac jugoslovenske
spoljne politike. I nesvrstanost je vie pripadala dobu antikolonijalnog otpora Treeg sveta nego
kraju 20. veka.
Ipak bi bilo odve fatalistiki svesti uspehe Titove diplomatije na neponovljivost svetske
situacije i misliti da bi ovu situaciju, bez izrazitije umenosti, moda iskoristio i neki drugi
elnik Jugoslavije. Ova gledanja su neodriva ne samo otuda to je poloaj aktivnog jezika
izmeu blokova KPJ u odreenoj meri sama stvorila, ve i otuda to su pruene, ali i izborene
okolnosti neobino gipkom taktikom umeno odravane i koriene. Vana pretpostavka realne
nezavisnosti bilo je prevazilaenje periferijskog poloaja nerazvijene zemlje, koja je do tada
bila agrarni privezak metropola. Ne treba smetnuti s uma da je snaan industrijski razvoj
socijalistike Jugoslavije ojaao njenu samostalnost, a u nezavisnoj spoljnoj politici relativno
autarkina vojna industrija nije bila samo psiholoka potpora. Okrenutost i otvorenost svetu
socijalistike Jugoslavije bila je u ovom periodu najvea u istoriji drava ovoga prostora, a
Titova gotovo instinktivna neprovincijalnost (od ilegalnosti do smrti)bila je vaan uzrok tome.
Kada mu je usled rasta ugleda ojaala pregovaraka mo, Tito bi najpre u razgovorima kruto
branio stavove, a potom poputao koliko je bilo potrebno. Po svedoenju posmatraa, uglavnom
je oseao dokle moe ii, ali je neretko bio tvrd, uporan i prkosan. Prevaziao je kompleks
pripadanja malom narodu na Balkanu to mu je irilo perspektive, pa je lien sitniarenja
nastupao sa upadljivim neprovincijalnim samopouzdanjem. Izuzetno jasno je uoavao odnos
snaga u svetu, a manevar mu nisu spreavale mnogo ideoloke, a pogotovo ne nacionalne
iskljuivosti. Slino je postupao i u odbiru vodeih diplomatskih kadrova. Kombinovao je
poslunike i individualiste, a iz ovih poslednjih regrutovani su efovi diplomatije i glavni
ambasadori, ije je predloge razmatrao, a protivljenja tolerisao (K. Popovi, M. Nikezi, M.
Tepavac, V. Miunovi, L. Mates).

154
Koliko dosadanji izvori svedoe, izgleda da je i u voenju spoljne politike Tito bio arbitar
izmeu latentne ideoloki tvre prolagerske struje i otvorenije prozapadne, koja je drala da je
interes Jugoslavije u Evropi, a vanblokovska politika samo dodatni oslonac (npr. otvoreno
neslaganje I. Gonjaka i K. Popovia). Od Sovjeta je strepeo, a ideoloka postojanost ga je
odvraala od kapitalizma, pa je bio za nesvrstani kurs, koji je federaciju liavao podela i trvenja.
U celini uzev, Titova spoljna politika je, u odnosu na unutranju, bila manje ideoloki
optereena, odnos prema meunarodnim osloncima manje emotivan i doktrinaran, zreliji i
pragmatiniji. Premda nije bila liena zaokreta i nedoslednosti, koje su zbunjivale, linih
Titovih promaaja i manje znaajnih lutanja koji su izazivali otpor u vrhu, dilema, zabluda i
iluzija, ipak je spoljna politika bila u zemlji iroko prihvaena i popularna. Spoljna politika
dugo je i uspeno izdizala Jugoslaviju iznad periferijskog statusa, ali je nesrazmerno veliki
ugled Tita i drave u svetu slabio oseanje odgovornosti vrha i bio pokrie unutranjih
promaaja. U titovskom duhu ovo spoljnopolitiko kompenzovanje nastojalo se odrati i
posle smrti predsednika. Titova sahrana, koja je 1980. na jednom mestu okupila do tada najvie
dravnika sveta, nije bila puko konvencionalno priznanje sveta Titovoj linosti, ve i realno
svedoanstvo Titovog dravnikog prestia i ugleda i znaaja Jugoslavije.
Cilj spektakularnog pogrebnog ceremonijala i ideologizovane kultne emocionalnosti bio je da
to due zadri u svesti stanovnitva viziju izuzetnosti i znaaja drave u svetu. Idilinu
predstavu o neposustaloj snazi meunarodnog ugleda Tita i Jugoslavije i njenom trajno
nezavisnom stavu,desetak godina kasnije, zamenilo je oporo otrenjavanje od iluzija. Prazne
nade dela politikog vrha socijalistike Jugoslavije u nerazorivost drave i nepromenjeni odnos
sveta prema njoj bile su ispod nivoa Titovog stalnog spoljnopolitikog opreza. Okolnost da je i
danas u svetu miljenje o Titu manje promenjeno nego u ispolitizovanom javnom mnjenju
drava bive Jugoslavije govori da su naela Titove spoljne politike bila univerzalnija, trajnija i
iznad pronicljivog pragmatizma. Istorija e verovatno, u stalnom preispitivanju i
preocenjivanju, Titovu spoljnu politiku dugo beleiti kako zbog njenih univerzalnih naela tako
i vetine kojom je diplomatija male zemlje uspela da obezbedi visoki ugled u meunarodnim
odnosima.

155
VIII

STRUKTURA I FUNKCIJA TITOVOG

AUTORITETA, HARIZME I KULTA

U prouavanja uloge i funkcije Titovog politikog autoriteta treba, u teorijskom pogledu,

razdvojiti nekoliko nivoa analize, formalnih i sadrinskih, koji nameu razliite stupnjeve
uoptavanja i istorijske konkretizacije:
1. opte velianje politikog voe koje je u institucionalnom pogledu nuno i prisutno ne samo
u raznolikim istorijskim reimima line vlasti nego kod svih oblika politikih organizacija
uopte (ugledni voa kao simbol vrednosti i olienje jedinstva organizacije);
2. neto ui istorijski obrazac velianja komunistikog voe boljevikog tipa (najvaniji
istorijski uzori i modifikovanje obrasca -odnos Staljina i Tita);
3. Konkretiniji jugoslovenski uslovi i oblici domeeg spontanog prihvatanja i smiljenog
jaanja Titovog autoriteta (uloga politike tradicije i kulture Balkana koja je pogodovala jaanju
harizme politikih voa, podudaranje i prilagoavanje balkanske i boljevike kulture, ali i
sukobljavanje, i, najzad, konkretni uslovi nametanja novog tipa komunistikog voe u
Jugoslaviji).

Autoritet, harizma i kult su razliiti stupnji racionalnog ili iracionalnog ugleda politikog voe,
steeni spontanim prihvatanjem osvedoenog pojedinca ili nametnuti manje ili vie prinudnom
manipulacijom. Relativno trajni reim line vlasti ne moe funkcionisati bez osmiljene i
razvijene harizme vladara koji se istinski ili fiktivno osvedoava. Harizma socijalistikih
vladara svojevrsna je kombinacija autoriteta slube (ideologije i partije) i linosti (partijskog
voe). Udeo line i slubene komponente je kod socijalistikih vladara razliit i kree se od
golog aparatika (Rakoi, Honeker) do istinskog voe i tvorca ideolokog uenja (Lenjin). U
strukturi Titove harizme neskriveno je prevladavala lina nad slubenom komponentom, ali to
nije njeno osnovno obeleje. Kult Titove linosti, kao neobino aktivna sastavnica slubene
harizme voe drave i partije, prilino je sloen i osoben da bi se mogao razumeti prostim
poreenjem sa nekim ranijim i izrazitim istorijskim primerima line vlasti. Ni poreenje Broza
sa njegovim ideoloki srodnim savremenicima ne moe mnogo pomoi u odgonetanju snage i
trajnosti njegovog kulta. Nije re samo o vetom i uglednom boljevikom voi niti o nekoj
njegovoj protestantskoj verziji. Jo su povrnije tvrdnje da je na delu bio u osnovi ideoloki
nespecifini makijavelizam ili balkanski cezarizam. Bilo bi takoe uproeno tumaiti Titov
ugled kao eklektiku ad hoc kombinaciju pomenutih obrazaca. Bio je to prilino osobeni reim
line vlasti u socijalizmu ija je harizma stvarana uzajamnim proimanjem pomenutih
tradicionalnih i modernih komponenata iz koga je nastao relativno novi obrazac kulta sa
neobino aktivnim osvedoavanjem i masovnom podrkom.
Ovde bi trebalo neto vie rei o metodskoj i teorijskoj strani prouavanja kulta jednog prilino
samosvojnog i sloenog oblika line vlasti. Proces sazrevanja harizme neophodno je nijansirano
razloiti na ue faze i karakteristine sadraje u odreenim periodima. Trebalo bi voditi rauna
kojim delovima stanovnitva su sadraji upuivani i kakav je bio mobilizatorski uinak
(radnikoj klasi, seljatvu, radnom narodu, graanima, lanovima partije, vanpartijcima,
mladima itd.). Jedino se paljivim ralanjavanjem samo naizgled lako razumljive Titove
popularnosti moe uoiti srazmera izmeu manipulativnog nametanja i spontanog prihvatanja
njegovog kulta, kao i uzroci i posledice ovih procesa. Time se moe dospeti do relativno
diferencirane globalne ocene istorijske funkcije Titove vlasti, njenih progresivnih i
konzervativnih sastojaka, koji su manje ili vie usklaeno sapostojali u razliitim fazama. U
diferenciranoj i ralanjenoj slici lake se moe uoiti granica kada je autoritet voe prestao da
ima uu organizacionu, mobilizatorsku i integrativnu ulogu i postao konzervativno orue za
opravdanje raznovrsnih interesa vladajuih grupa. Istraivanje Titove uloge jo uvek se ne
156
moe osloniti na dovoljno pouzdanu istorijsku distancu koja bi uz nove podatke olakavala i
sagledavanje procesa u irem vremenskom sklopu. Nedostatak distance mogu donekle ublaiti
rezultati prouavanja funkcija uticajnih istorijskih oblika line vlasti iz dalje i blie prolosti
(Kulji, 1994) u kojima je pokazana tehnologija istorije koja u irim vremenskim razdobljima
pokazuje njihovu otvorenu i skrivenu funkciju, namerne i nenamerne posledice, eljeni i
neeljeni uinak.
Struktura i trajnost voine harizme zavise od istorijskih, idejno-politikih, institucionalnih i
linih inilaca, koji se mogu na sledei nain ralaniti:
1. Dominantne vrednosti koje se odravaju u civilizacijskoj i politikoj tradiciji i etnikom
mentalitetu: konfesionalnoreligijske, nacionalnooslobodilake, profesionalne (vojne ili
ratarske), tradicija konstitucionalizma ili samodravlja, jake ruke ili kolegijalne vlasti itd.
2. Vizija poeljnog drutva i mogunosti njenog ostvarenja. to je eljena vizija razliitija od
postojeeg, raste uloga sile u njenom ostvarenju. Kakav je odnos racionalno-ostvarljivih i
iracionalno-utopijskih sadraja u ideologiji; kakvi su izgledi eshatolokog izvitoperavanja i
mesijanskog shvatanja ideologije i njenih nosilaca; da li je na delu monolitna ili diferencirana
zamisao politikog protivnika (javni neprijatelj ili legalni rival) ? Sve ideoloke iskljuivosti
podstiu disciplinu i kultizaciju voe.
3. Uslovi u kojima se ostvaruje poeljna vizija drutva: razvijenost drutvene strukture, oblici
glavnih drutvenih sukoba (klasni, nacionalni, verski), obrazovni i kulturni nivo, legalni i
ilegalni kanali politikog delovanja. to su uslovi politikog delovanja nepovoljniji,
neophodnija je monolitnija i autoritarnija politika organizacija i ira ovlaenja voe.
4. Sredstva politike akcije: izabrani ili nametnuti tip politike organizacije, mogunost
kontrole organa prinude, nain izbora i regulisanja nasleivanja voe, oblici reavanja sukoba
unutar vladajue grupe, monopolski ili konstitucionalni poloaj vladajue partije.
5. Stupanj nezavisnosti politike organizacije od spoljnog oslonca i uzora i snaga
spoljnopolitikog pritiska zbog manje ili vie zavisnog poloaja. Nezavisnije partije imaju iri
prostor za stvaranje nove organizacije i novog tipa voe.
6. Line crte voe: sugestivnost govornikog dara, sposobnost procene rasploenja mase,
cezaristika vetina optenja sa masom, borbenost, odlunost, snalaenja u frakcijskim
sukobima, obrazovanje, odmerenost itd.
Kod istraivanja pomenutih komponenata i pobuda kultizacije treba imati na umu osnovnu i
izvornu ulogu politikog voe. Ovaj, naime, moe biti obini nepotkupljivi narodni tribun koji
najdoslednije brani interese irokih slojeva (od brae Graha do Dantona), ratnik i oslobodilac
(nacionalni ili klasni), ali i izmiritelj sukobljenih strana, vojni zapovednik (J. Cezar, O.
Kromvel), ili najautentiniji tuma uenja, ideolog i intelektualac (Lenjin, Gandi), elnik manje
ili vie misionarski shvaene partije sa meunarodnom ulogom (Staljin) itd. Jedva da je
potrebno dodati da od voine umenosti u kontroli vitalnih poluga vlasti zavisi realna mo.
Voa moe biti goli protokolarni predsednik, simbolina figura line vlasti iza koje stoje klike
ili ue grupe, ali i realno najmoniji zapovednik partijskog, dravnog ili vojnog aparata. Lina
vlast se moe oslanjati na vie paralelnih oslonaca moi i na odravanju ravnotee izmeu njih
(apsolutistiki vladari crpli su snagu iz zapovednitva nad vojskom, ali i cezaropapistikog
stareinstva nad crkvom, socijalistiki vladari su monopolskom partijom kontrolisali dravu i
vojsku itd.). Idejni sadraj kultizacije vladara zavisio je od nadmoi pojedine komponente
vladareve aktivnosti i minulog uinka; nju smiljeno stvara vladajua grupa i prilagoava
politikoj kulturi podvlaenih koji vou manje ili vie spontano prihvataju.
U prouavanju vladarskog autoriteta nije uvek lako razdvojiti njegovu nunu
drutvenointegrativnu funkciju od uih interesa voe i njegove grupe. Istraivai antike su jasno
postavili pitanje da li je Aleksandrova ili Rimska imperija mogla uopte funkcionisati kao
republika ili je kult ivog vladara bio njen neizbeni idejni i organizacioni kostur. Drugim
reima, nije li kult ivog vladara neretko bio nuno politiko integrativno sredstvo labilnih
dravnih tvorevina, a ne toliko izraz linih ambicija vladara? Zato bi u analizi uvek valjalo
razdvajati spontano slavljenje voe od smiljenog graenja njegovog kulta i ue ili ire pobude
ovih procesa. Pomenute funkcije ne daju se do kraja jasno razluiti jer se esto nunost jaanja
157
dravnog ili partijskog jedinstva isticanjem voe koristi za ostvarenje uih interesa voine
partije. Osim toga, stupnjevi kultizacije voe ne svedoe samo o potrebi snanijeg jedinstva ve
i o rastu politikih ambicija voe. Nijansirano razmatranje treba da sagleda ambivalentnost ovih
aktivnosti, tj. razliku izmeu spontanog i smiljenog velianja voe, izmeu organizacione
nunosti ovih mera i politike zloupotrebe, kao i raznolike funkcije centralizacije politikog
autoriteta (ekonomsku, vojnu, meunacionalnu i sl.). Pri tome nikada ne treba smetnuti s uma
iru politiku kulturu podvlaenih kojima se pilagoava lina i bezlina, verska ili svetovna
zamisao vrhovne vlasti. Tome daju peat dublje drutvene potrebe, ali i razliite krizne situacije
(prelaz grkog polisa u Aleksandrovu apsolutnu monarhiju, Rimske republike i bezlinog
autoriteta magistrata u linu vlast careva, Vajmarske republike u dravu koja je poivala na
firer-principu i sl.). Centralizacija vladarskog autoriteta i njegovo vezivanje za linost, a ne za
funkciju vrhovne vlasti obino nagovetava izmenu funkcije drave ili pripremu razliitih
oblika mobilizacije stanovnitva, pa sama po sebi nije uvek pokazatelj uzurpacije vlasti i
neumerenih linih pretenzija vladara (okupljanje oko voe ustanka ili ratnog komandanta, zatim
oko efa partije u posleratnoj izgradnji i obnovi drave itd.). U antici najoiglednije, ali i u
potonjem razvoju, vera u vladara izbavitelja i razliiti oblici njegove kultizacije bili su, s jedne
strane u slubi pravdanja uih ili irih interesa vladajue gruper, ali, s druge strane, i neobino
aktivan aktivan drutvenointegrativni sadraj, koji je uvao zajednicu od haosa i raspada (Kulji
1994, str.89). U istraivanju autoriteta vladara u jednopartijskim reimima treba: razdvajati
uslove koji olakavaju spontano buenje i prihvatanje autoriteta od instrumentalno
manipulativnih mera kojima se ovaj odrava i jaa, uoiti posrednu ulogu i karakter partije iz
koje voa izrasta i idejno jezgro velianja (da li se uzdie harizma partije ili linost voe),
samopoimanje voe razlikovati od tumaenja slubenih partijskih ideologa, i, najposle, traiti
uzroke koji podstiu eroziju voinog autoriteta.

II

Titova harizma nije nuni izraz potrebe za stoernim simbolom oslobodilake balkanske
politike kulture, ni prirodna posledica uinka krupne istorijske linosti koji je planski
preuznoen i slavljen niti, pak, strani boljeviki obrazac partijskog voe nametnut Balkanu.
Kao to su kultovi rimskih vladara nastajali u spoju autohtone italske romanske tradicije i
helenizma, tako je i Titova harizma graena, spontano prihvatana, planski osmiljavana u spoju
domae politike kulture i boljevikog komunistikog obrasca. Bilo bi povrno tvrditi da su se
pomenute sastavnice skladno dopunjavale zbog slinih autoritarno militaristikih crta
(nacionalno i klasno jedinstvo, iji je znamen uniforma vladara kao neposustalog borca). U
procesu jaanja dravnog jedinstva snaenjem autoriteta voe bilo je i dubokih protivrenosti i
napetosti izmeu konzervativne tradicije i prosvetiteljskih sadraja marksizma (boga i Tita,
kralja i Tita). U prethodnim poglavljima je pokazan uticaj tradicije i konkretnijih domaih
okolnosti. Ovde bi trebalo neto rei o znaaju boljevikog uzora voe.
Uticaj ideolokih i tradicijskih komponenata bio je uzajaman. Katkad je prosvetiteljskim
sadrajima boljevizam neutralisao patrimonijalnu tradiciju, a katkad je pojaavao tradicijski
autoritarizam. Otuda je pomenute komponente trebalo sagledati najpre izolovano, a potom u
spoju, a uz to dodati i situacione inioce: meunacionalni sukobi, napetosti u vrhu, spoljna
pretnja zemlji itd.
Obino se istie da je najvanija odrednica Titove vlasti bila boljevika politika kultura u
ijem je sreditu komunistika ideologija saobraena naroitim uslovima Istone Evrope. U
boljevikim reimima osnova line vlasti bio je prioritet tzv. partijskog nad dravnim pravom.
Ako je uz to slavljenje linosti voe bio kljuni drutvenointegrativni sadraj, neprikosnovenost
line vlasti je bila potpunija (Kulji 1994, str. 6-7). Ipak boljevizam nije bio jedina nadlina
struktura Titove vlasti. Njena druga vana odrednica je civilizacijska i dravnopravna tradicija
Balkana. U pravdanju prinudnih mera nove revolucionarne vlasti Tito je isticao otpor naslea:
Mi nismo morali stvoriti jedinstvenu dravu od srodnih naroda, zbog ostatka starih negativnih
pojava u svesti ljudi, kojih na kulturnom Zapadu nema. Zato smo morali upotrebiti izvesne
158
mere prinude da bismo kanalisali razvitak u demokratskom pravcu (Tito 1982, str. 17-18). Na
slian nain je i Lenjin 1920-ih u slamanju otpora novom reimu, upozoravao na iskustvo Petra
Velikog, koji se protiv ruske zaostalosti i varvarstva morao boriti varvarskim sredstvima. Staljin
nije prezao da se koristi ovom Lenjinovom opaskom, pravdajui vlastito nasilje zaostalou
sredine. Uprkos okolnosti da pozivanje na civilizacijsku zaostalost moe biti pokrie izline
represije, teko je obii injenicu da je lina vlast na Balkanu bila viestruko pripremljena
autoritarnom, nekonstitucionalnom politikom kulturom ovoga prostora. Ova ima svoju
organizaciono-institucionalnu i idejno-ideoloku stranu. Razvoj pravne drave i inovnitva
bio je na Balkanu vrlo neravnomeran, a u najveem delu (koji je sve do 20. veka bio pod
Osmanlijskim carstvom) zakasneo i nepotpun. Zaostalost, uslovljena zakasnelim prodorom
kapitalizma i krnjim razvojem buroaske pravne drave, nosila je trag verskih i svetovnih
upravnih ustanova osmanskog feudalizma. Patrimonijalna crta inovnitva, kao posluge
monog gospodara, u naim prostorima dugo e se odravati jer su nedostajali inioci koji e
ga, kao u Evropi, preobraziti u modernu birokratsku upravu (razvijeno trite, parlamentarizam
i obrazovna uprava). U nekadanjim turskim paalucima nije bilo stroe birokratske uprave
zbog nerazvijenih robnonovanih odnosa i dugog prevladavanja polunaturalne privrede. To je
na Balkanu stvaralo drugaije oblike line zavisnosti od bezline birokratske hijerarhije koja se
protivi neregulisanoj milosti gospodara. Osim pomanjkanja birokratije, buroazije i
inteligencije, u najveem delu pokorenog Balkana nije bilo samostalnog plemstva iz kog bi se
regrutovali politiari-kolenovii. Slobodan Jovanovi je meu srpskim politiarima 19. veka
uoio dva tipa: intelektualca-skorojevia (kolovanog na strani) i seoskog gazdu. Nijedan od ta
dva tipa nije bio u stanju da obuzda svoje ambicije i nesavitljivu despotsku ud.
Prevlast polunaturalne privrede ila je naruku odravanju patrimonijalne vlasti koja je na
Balkanu upravnu tehniku i politiku kulturu preuzimala iz iskustva osmanskog i ruskog
cezaropapizma. O patrimonijalnoj dravi je re kada vladar organizuje svoju politiku mo u
naelu, kao to vri linu vlast. Nema razlike izmeu privatne i slubene sfere, a vrenje
politike vlasti je u potpunosti lina stvar gospodara. U patrimonijalnoj dravi uporedo postoji,
s jedne strane, neraskidiva vezanost za tradiciju, a s druge strane kabinetska pravda
gospodara i njegovih inovnika, umesto predvidljivog zakona. Vladari inovnike nagrauju
darovima i manje trajnim privilegijama, to ima za posledicu nestabilnost i korumpiranost
uprave. Ovo feudalno nebirokratsko naslee na Balkanu ostavilo je traga kako na upravi
zakasnele graanske drave, tako i na socijalistikoj vlasti. Premda je vana osnova
nebirokratske socijalistike kadrovske uprave bila osobenog ideolokog karaktera (prioritet
partijskog nad dravnim pravom, univerzalnog nad strunim znanjem itd) (vid. Kulji 1989),
bilo bi zanimljivo podrobnije ispitati posredni i esto prerueni uticaj osmanskog i ruskog (tj.
vizantijskog) cezaropapizma na formiranje u institucionalnom i idejnom pogledu arolike i
haotine balkanske politike kulture.
Odnos prema linosti vladara u ovom sklopu neobino je znaajan. U cezaropapistikom
reimu line vlasti vladar nije samo glava crkve nego i njen gospodar, uticaj svetenstva
ogranien je samo na oblast vere, crkva je podreena svetovnoj vlasti i instrument je u rukama
vladara. Nema plodnog sukoba i rivalstva crkvene i svetovne vlasti kao u Zapadnoj Evropi, gde
se papa uspeno odupirao carevima i kraljevima, pa je na temelju ovog dualizma postepeno
nastala buroaska pravna drava sa svojim konstitucionalnim tekovinama. Osim toga, u
cezaropapizmu je vladar snabdeven naroitom svetovno-religijskom aurom svesti i
nepovredivosti (kao ruski car), to je dugo spreavalo i pomisao na bilo kakvo sputavanje
njegovog apsolutizma. Kod Petra Velikog poglavar crkve bio je nesamostalni dravni
prokurator. Revolucionarni svetovni politiki pokreti samo su naizgled odseno odvojeni od
svoje tradicije, tj. iskustva politikih prethodnika koji su se obilato sluili versko-politikim
sredstvima. Potrebno je dosta vremena da se razgradi tradicionalna politika kultura i vekovima
oblikovani etniki mentalitet, pa da se modernizacijom, deprovincijalizacijom i obrazovanjem
razminira odnos prema vrhovnim politikim autoritetima i dravnoj vlasti. Ova okolnost
znaajna je za razumevanje prirode socijalistikog voe, nain prihvatanja njegovog kulta i
organizacije njegovog upravnog taba. Naime, posle 1945. godine dolo je do naglog priliva
159
seljakih borakih elemenata u upravu veine socijalistikih reima koji se dugo nisu mogli
osloboditi prikazanog tradicionalnog mentaliteta. Rauna se da je nakon 2. svetskog rata u
Jugoslaviji oko 7 miliona seljaka prelo u gradove, a dobar deo seljaka boraca zaposeo je
vojne, dravne i privredne ustanove. Svi politiki reimi regrutuju na upravne poloaje, pre
svega lojalne, a tek potom strune pojedince, ali je u organizaciji vlasti na Balkanu uticaj
tradicije ipak izrazitiji. Osim lojalnosti, tu je borbenost i idolopoklonstvo prema ideologiji i
voi (koju dodue neretko prati korumptivna prevrtljivost i potkupljivost) upadljivija, to ishodi
iz neprevladane tradicije u kojoj se politiki raznomiljenik tretira kao neprijatelj i nacionalni
izdajnik, a ne kao protivnik. Koliko god bila lojalna i idejno monolitna, uprava koja poiva na
ovim kanalima regrutovanja u osnovi je labilna i nebirokratska, a njeno ponaanje prilino
nepredvidljivo i samovoljno.
Po svemu sudei, politika tradicija neskrivenije utie na oblik kultizacija vladara nego na
organizaciju njegovog upravnog taba i partije. Uspena kultizacija vladara mora voditi rauna
o vrlinama koje tradicija odreenog prostora istie i o poeljnoj viziji vladara stvorenoj u
raznim oblicima usmene i knjievne zaostavtine. Nain pravdanja vlasti u tesnoj je vezi sa
nainom vladanja. Stupanj oboavanja ivog vladara je vano svedoanstvo njegove realne
moi. Ni reimi sa izrazito svetovnom ideologijom nisu u ovom pogledu izuzetak. Vanu
osloboditeljsku i spasiteljsku komponentu Titov kult nasledio je iz balkanske tradicije
optereene permanentnim ratnim stanjem i haosom. Ratovi i masovna stradanja podgrevali su
kod neprosveenog stanovnitva hriansko iekivanje spasenja, to je takoe podsticalo zov
za pseudo religijskim izbaviteljem. Osim toga, to je dublja kriza, to jaa potreba za
jedinstvom i harizmatskim voom koji obeava temeljni raskid sa prolou. Po pravilu je
razoarenje u neosvedoenog vou (kralja) jaalo elju za voom iz naroda. Tito je postao
oslobodilac i od njega poinje novo sreno doba (motivi iz rimske eshatologije koja preuzima i
univerzalizuje hrianstvo, a preko njega i moderni svetovni politiki pokreti). Vodei rauna o
oslobodilakoj tradiciji, partijski propagandisti su gradili harizmu Tita, vezujui je za u tradiciji
prisutni kult heroja. Neposustali patriotski otpor okupatorima (Turcima i Nemcima) i herojski
likovi iz prolosti (Gubec i Karaore) su karike istorijskog kontinuiteta koji se oivljava da bi
se olakalo prihvatanje Titove nadklasne harizme.
U mitu o voi spasitelju ogledaju se vrednosti i mentalitet irokih delova razliitim krizama
ugroenog stanovnitva, koje je teilo socijalnoj pravdi. Dakle, pored prouavanja obrazaca
kultizacije, trebalo bi ispitivati i uzroke njenog manje ili vie spontanog prihvatanja, koji su,
kako je pokazao J. Cviji, u naem etnikom mentalitetu viestruko optereeni tradicijom.
Tradicija se ogleda i u samopoimanju vladara, odnosno izboru uzora iz blie i dalje nacionalne i
ideoloke prolosti (Titovo pozivanje na Lenjina i Gupca). Umena kultizacija autoritarnog
voe ne zaboravlja tradicionalne vrednosti i mentalitet, oslanjajui se na poeljne crte junaka i
vladara mitizirane u narodnom seanju. Nije teko uoiti da je vizija idealnog vladara na
Balkanu stvarana od ratnih, oslobodilakih, pravdoljubivih, plebejskih, ali ne i dravnopravnih
konstitucionalnih komponenata. Ako je vladar hrabar i pravedan, prirodno je da je i svevlastan.
Balkan je lien trajnije tradicije stalekog feudalizma u kom je relativno samostalno plemstvo
ograniavalo monarhijski apsolutizam (kao u Zapadnoj Evropi), a izostao je takoe i dui
period uvrenog kapitalizma ije bi trite osnailo buroaziju i uinilo je nezavisnijom od
politike vlasti. Ne bi trebalo zaboraviti ni stalnu cezaropapistiku podlonost Pravoslavne
crkve svetovnoj vlasti i odsustvo konstruktivnog sukoba i napetosti hijerokratije i svetovne
vlasti u srpskoj istoriji.
Ni daleko moniji vladari od balkanskih nisu se liavali autoriteta tradicije. Isak Dojer je pisao
kako su se na Staljinovoj linosti i njegovom marksizmu nakupljale debele naslage carizma i
pravoslavlja, a i lenjinizam Mao Cedunga bio je protkan orijentalnom akerijom i uticajima
kulturnog naslea konfuijanskog mandarinstva (Deutscher 1977, str. 513). Tradicionalnu
komponentu Titovog kulta inila je naroita balkanska oslobodilaka harizma buntovnog
vladara, u kojoj se, u mutnom jugoslovenskom panslavizmu, spajao otpor Turcima i
Germanima. Hriansko-eshatoloki harizmatski sastojci (muenitvo, stradalnitvo, pravinost
izbavitelja i spasenje) epski su uobliavani i spajani sa legendama koje su se plele oko seljakih
160
ustanaka (Karaore, Gubec), to je u seljakoj strukturi nove uprave i vojske olakavalo
prihvatanje novog voe. U psiholokom pogledu Titov kult bio je seljakoj masi surogat boga,
kralja i domaina, ali ga inteligencija nije lako prihvatala. Izgleda da je naglaeni epski
ratniko-oslobodilaki sadraj harizme voe, koji se nikada nije odvajao od svoje vojske,
olakavao prihvatanje Brozovog kulta kod nekatolikog ivlja i njegovo nadkonfesionalno i
nadnacionalno tumaenje.
Tradicionalna politika kultura nametala se ilavo i latentno novim politikim pokretima koji su
se, kao komunistiki, trudili da radikalno raskinu sa konzervativnom prolou. Tradicija je
nametala latentne patrimonijalne crte upravi kojoj je vazda nedostajalo razlikovanje privatne i
slubene sfere. Ratni saborci pretvaraju se u podanike, a gospodar po linoj meri odluuje o
nadlenosti inovnika. Lenjin je nakon revolucije upozoravao boljevike ta se u istoriji
dogaalo osvajaima ija je civilizacija bila ispod civilizacije podjarmljenih. Naime, poraeni
narodi neretko su nametali pobednicima svoju civilizaciju. Uvideo je kako poraena caristika
Rusija namee svoje metode boljevizmu, jer je njena politika kultura, premda niska, bila ipak
via od kulture odgovornih komunistikih rukovodilaca. to je obrazovanje politikih voa
bivalo skromnije, to su bili upadljiviji tradicionalni sastojci. Za razliku od Lenjina i Trockog,
Dojer je kod Staljina zapazio kako su se revolucionarni sadraji na udan nain spajali sa
tradicionalnim, pa mu je linost postala zagonetna i neuhvatljiva: neko vreme bio je slian
gvozdenom caru Nikolaju I, u drugom razdoblju izgledao je kao direktni potomak Petra
Velikog, i to onda kada je industrijalizovao Rusiju na slian nain kako je Petrograd podignut
na movarnom zemljitu i kostima graditelja. U toku 2. svetskog rata imitirae dranje
Aleksandra I, a u eri velikih istki bio je slian Ivanu Groznom, koji je divljao protiv bojara
(Deutscher 1977, str. 312). Na slian nain je i Tito kombinovao politika naela svojih
balkanskih prethodnika, skriveno, ispod ideologije marksizma i nesvrstanosti.
Prolost je Tita pritiskala ne manje nego Staljina: skromno obrazovanje (kao bravar bio je
oskudnog znanja, ak i iz marksizma, ali se od radnika komunista ipak izdvajao irinom znanja
i brzinom i otrinom shvatanja), zarobljenost nekim iskljuivim boljevikim naelima i krutom
zamilju kadrovske partije, nepoverenje u pravo i inteligenciju, nekomunistika sklonost ka
luksuzu, skorojevievsko nastojanje da se raskonim ceremonijalom fascinira tradicionalna
okolina itd. Dodue, po nekim vanim osobinama ipak je prevladavao uticaj naslea. Tito nije
bio po prirodi bolesno sumnjiav, nego budan-oprezan, te kao istorijska, politiki darovita i u
mnogo emu kreativna figura nije zapao u bezumlje i bezono nasilje (ilas 1990, str. 40, 91).
Kao veina manje obrazovanih voa, bio je sumnjiav i ideoloki podozriv prema
intelektualcima, ali je ipak prema njima bio elastiniji nego ostali funkcioneri, jer je bio
izuzetno politiki inteligentan (ilas 19990, str. 66). U celini uzev, neki vani sadraji
marksistike ideologije (modernizacija, posvetovljavanje, internacionalizam) neutralisali su i
suzbijali pritisak tradicionalne politike kulture, ali su je neki i pojaavali (boljeviki
antikonstitucionalizam, partijsko sektatvo i relativizovanje pozitivnog prava). Premda su
komunistike partije na vlasti ubrzavale modernizaciju tradicionalnih drutava zakasnelog
kapitalizma i predstavljale se u svakom pogledu revolucionarnim, podrobnija analiza bi mogla
pokazati skriveni uticaj koji je novim mahom neobrazovanim vladajuim kadrovima nametala
ilava prolost i tradicija. U pogledu ponaanja voe boljevika praksa se nije u potpunosti
kosila sa tradicionalnom politikom kulturom, pa bi se sa neto opreza moglo rei da su se u
linoj vlasti pomenute komponente vie pojaavale nego neutralizovale. ilava prolost je
prilino apsorbovala vou partije sa modernizatorskom i prosvetiteljskom ideologijom.
Vlast jugoslovenskih komunista ustoliena je u prilino konzervativnim uslovima koji su delom
nuno nametali izbor autoritarnih sredstava u uvoenju krupnih drutvenih promena. Odve
nagle promene izazivale su otpor pa je rasla aktuelnost sile. Otpor je u dobroj meri neutralisala
oslobodilaka harizma vladara, koja je uivala plebiscitarnu podrku i bila uspena brana
obnovi viepartijskog sistema. Sloeni vienacionalni balkanski prostor relativno uspeno je
integrisan u dravu posredstvom jednopartijskog reima sa snanima autoritetom voe. S
obzirom na snagu tradicije, namee se pitanje: da li je vienacionalna Jugoslavija mogla trajnije
opstati u viepartijskom obliku ili je, pak, reim nepodeljene vlasti sa snanom harizmom ivog
161
vladara bio sredini najprimereniji i relativno nauspeniji, a moda i najcelishodniji nain
integracije i kosmopolitizacije eksplozivnog jugoslovenskog prostora? Nuno hipotetiki
odgovor na ovo pitanje morao bi biti diferenciran i istorian, tj. valja imati na umu kada je
prevladavanje prolosti tradicionalnom politikom kulturom anahrono, a kada neizbeno.
Socijalistiki vladari pripadaju novovekovnom tipu partijskog voe. Politike partije nastaju u
kapitalizmu, a njihove voe nastupaju kao predstavnici dela drutva, a ne celine, kako su ranije
inili dravni poglavari ili verski elnici. Svaka partija je politiki prostor lien norme par
excellence i zato idealan prostor za razvoj line vlasti. Partija ne poiva na zakonu nego na
smernicama vlastitog akcionog programa. Program je bolji to je privlaniji, a voa uticajniji
to ga potpunije oliava. I u viepartijskom reimu je partija postojbina line vlasti. Tu se
donose odluke po tipinim obrascima line vlasti. Poto raspolae monopolom na inicijativu
vostvo podstie aktivnost, a lanstvo prua ili uskrauje podrku. Zato Lajsner tvrdi da je
unutarpartijska demokratija tipina iluzija radikalnog demokratizma (Leissner 1983, S. 186).
Ipak je partija nuno sredstvo posredovanja narodne volje, ije podsticanje delimino prihvata,
ali se ovi tek u partijskim vrhovima pretvaraju u dravnopravnu inicijativu. Sve se odvija
mehanizmima linih sporazuma i naredbi. Baza postavlja pitanja i daje inicijative, a odluke
donosi partijski vrh. Dravnopravna nadlenost partije se zove linost, a zahtev quod omnes
tangit ab omnibus decidetur je iluzoran. To je debatni klub, a ne partija (Leissner 1983, S. 187).
Izgleda da ova pesimistika naela, manje ili vie, vae za sve partije jer odluivanje unutar njih
ne podlee dravnom zakonu nego partijskim pravilima. Unutar partijskog vrha voa je jo
manje vezan normom. Voa ima vie uloga. On je simbol i olienje partijskog jedinstva i
arbitar u unutarpartijskom sukobljavanju kao nosilac moi u zadnjoj instanci. U odnosu prema
okolini, biraima, voa je nosilac nade, uvek prisutne i u izvesnoj meri nuno nepredvidljive i
iracionalne. Za razliku od norme koja garantuje samo suvu predvidljivost, linost uliva nadu jer
je kadra da unese promenu. ak je i u monarhiji potreenoj krizom tinjala nada u naslednika
koji e uvesti novo doba, a u republikanskim reimima su nade uprte u partije koje oliava
voa. Nade su naroito rairene kod mladih, koji su skloni oduevljenju i hilijazmu, ruenju
konzervativnog poretka normi. Revolucionarne voe su najee noene arom podrke mladih.
A vlast im je bila pouzdanija to je vie poivala na osloncu upravo ovih grupa. Titu je to
polazilo za rukom ne samo u ratu nego i dugo nakon njega. U dinamikom pogledu nada je
snanija od predvidljivosti i na nadu se manje ili vie oslanja lina vlast u jednopartijskim i
viepartijskim reimima. Svaki politiki voa trudi se da stekne harizmu, tj. iracionalnu
privlanost. Nada je most izmeu racionalnog oekivanja i oduevljene ljubavi koja se lako
vezuje za linost (a ne za normu), a nita ne moe biti legitimnije od voljene vlasti. to
opravdanje vlasti vie poiva na linosti voe, a ne na normativistiki ogranienom mandatu, to
je vie ogranieno ljudskim ivotom. Norme ne poznaju smrt, dok je lina vlast ograniena
ivotom voe, premda se trudi da opstane uvanjem posmrtnog kulta voe. Koliko god bila
znaajna i prostoru primerena integrativna uloga ivog vladara u sredinama bez dravnopravne
tradicije, ne manje dezintegrativna ostaje praznina posle njegove smrti. Kod ovih reima je
izglednija borba oko naslea jer nedefinisano partijsko pravo ne odreuje jasno novog vou.
U Jugoslaviji je 1934, nakon ubistva kralja bez punoletnog naslednika, krizu vostva delom
ublaavao dinastiki red naslea, a 1980. dravno i partijsko predsednitvo formirano pre
Titove smrti. Ipak krizne situacije 1941. i 1991. vienacionalna drava bez snane vladarske
harizme nije mogla preiveti.
U najstroem smislu pojma komunistiki voa nije harizmatski jer nije natprirodno obdaren
junatvom, plemenitou i politikom genijalnou, ve je pre svega vaspitan partijskim radom
(Kulji 1994, str. 283-290). On izvodi vlastitu legitimnost iz partijske misije i osvedoava se u
poetnoj revolucionarnoj borbi za vlast. Kasnije se osvedoavanje svodi na uspeh u
meufrakcijskim sukobima i smiljeno jaanje kulta od strane pristalica. Zbog toga se ne moe
govoriti o trajnom harizmatskom karakteru komunistikih voa, ve o manje ili vie
manipulativnom odravanju poluharizmatskog odnosa voe i pristalica. Komunistiki voi nisu
bili obdareni linom nego naroitom slubenom harizmom razuma partije liene svakog
teokratskog sadraja koja je poivala na spoju racionalne spoznaje nauno-tehnolokog razvoja
162
i socijalne pravde. Osiguravanje vertikalne drutvene pokretljivosti, prosveivanje i ograniena
modernizacija nerazvijenih drutava realni su sadraj i vorna funkcija koja je mobilizaciji
stanovnitva u socijalizmu, preko slubene harizme partije i njenog voe, davala istorijski
smisao. U tom pogledu treba je razlikovati od ostalih istorijskih manje ili vie
antiprosvetiteljskih, razvijenih oblika harizmatske vlasti koji su titili interese uih drutvenih
grupa. Hatingtonovu tvrdnju da u sredinama sa nerazvijenom politikom kulturom autoritarni
reimi mogu biti modernizacijski, jer liavaju prostor iscrpljujuih i neprogresivnih sukoba,
trebalo bi istorino ispitati kod tumaenja uloge harizme u razvoju socijalizma. Pri tome bi
uvek trebalo odvajati elemente racionalnog autoriteta od sadraja iracionalnog kulta. Racionalni
autoritet (voa kao simbol ujedinjenih napora i stoer racionalne koncentracije revolucionarne
energije) prevladava u fazama kada se vlast realno osvedoava (privredni uspesi, socijalni mir,
racionalna harizma J. Broza 1950-ih), a to su ekonomske tekoe i sukobi prisutniji jaaju
iracionalni sadraji integracije (nepogreivost voe i partije i iskljuivost ideologije). Dalje, to
su sukobi unutar socijalistike kadrovske uprave bili ei, to je iracionalizovanje voinog
autoriteta bivalo upadljivije, to je opet pravdalo nepogreivost kadrova na svim nivoima. Ako
je voa bezgrean ni njegovi sledbenici ne mogu greiti. Na svakom nivou javlja se
neprikosnovenii moni voin opunomoenik( sekretari oblasnih i mesnih komiteta sticali su
harizmu na osnovu funkcije, a ne na temelju znanja). Dakle, pored kulta voe, egzistira i kult
hijerahije (Milosavlevski 990, str. 37), a u nerazvijenim plemenskim sredinama autoritet
oblasnog voe primao je i patrimonijalnu boju.
Ovde nije neophodno ire razmatrati optu organizacionu ulogu voe u sistemu kadrovske
uprave (Kulji 1989, Kulji 1994), ve se zadrati na nekim drutveno-ekonomskim procesima
koji su podsticali jaanje autoriteta voe u ranim socijalistikim reimima. U
drutvenoekonomskom pogledu autoritet socijalistikog voe tesno je vezan za proces
poslerevolucionarne modernizacije. Najoptije govorei, modernizacija obuhvata razvoj
tehnologije, prevlast industrijske nad agrarnom proizvodnjom, ateizaciju i prosveivanje,
pojaanu drutvenu pokretljivost, uklanjanje lokalnih regionalizama i kosmopolitizaciju, rast
drutvenog i linog standarda, pojaano uee irih drutvenih grupa u politici i otvorenije
regrutovanje politike elite. U vienacionalnim dravama vaan aspekt modernizacije je
internacionalizacija, tj. uklanjanje nacionalnih i konfesionalnih barijera, pojaana saradnja i
nekonfliktno nadnacionalno samopoimanje. Uloga socijalistikih voa u modernizaciji bi se
potpunije objasnila ako bi se prouilo iskustvo vie istorijskih savremenika i uoile zajednike
crte i razlike uslovljene konkretnijim prilikama. Ovde e Titova uloga biti poreena sa
najmonijim socijalistikim voom Staljinom.
Staljinov kult osnaen je u procesu industrijalizacije i kolektivizacije (Tucker 1979, Meyer
1977). Zaokret u Staljinovj politici poetkom 1930-ih ka teroru i kultu voe je podstaknut
tekoama, protivrenostima i otporima industrijalizaciji i kolektivizaciji, i s tim u vezi,
pojaanim frakcijskim trvenjima u partiji. Posle Lenjinove smrti reim je imao pragmatinu
potrebu za uglednim ujedinjavajuim simbolom. U Lenjinovom kultu ogledala se ruska prolost
jer je neprosveeno seljatvo bilo monarhistiko. Slina situacija sree se u 3. veku u Rimu,
kada je sa varvarizacijom carstva naputena zamisao vladara kao prvog slubenika jer nije bila
shvatljiva poluvarvarskim narodima koji su u dravu ulazili neposredno iz plemenske
organizacije. Lake je manipulisati oseanjima podvlaenih preko kulta linosti voe nego
preko zamisli bezline drave (bezlino se ne moe voleti). to je sredina zaostalija, to je
personalizovana manipulacija uspenija, pa je za divinizaciju voe zainteresovan upravni tab.
Industrijalizacija i kolektivizacija su podstakli ogromnu i naglu drutvenu pokretljivost i
prelivanje seljatva u radniku klasu. Ono je sa sobom nosilo tradicionalni seoski mentalitet
(potovanje linog autoriteta) i sklonost ka kultizaciji. Drutveni uslovi u SSSR-u u periodu
velikog obrta (1929-1933) bili su prijemljivi za rast kulta ivog vladara (Tucker 1979, p.
347). Svaki otpor partijskoj politici proglaavan je pijunaom faistikih agenata, koji su
slabili privredu, odbrambenu mo zemlje i cepali partiju. Umesto realne analize problema,
politiziralo se do apsurda, irio se iracionalni teror, a Staljinov strah od pijuna jaao je
nepoverenje i otvorio vrata karijeristima i dounicima. U periodu zaotravanja klasne borbe
163
trebalo je jaati kult voe. Staljinov kult je nalazio pristalice u redovima nove radnike klase
niskog obrazovanja. Uznemirena i nesigurna, tradicionalna seljaka preindustrijska svest traila
je oslonac u preuzvienom kultu voe. Voa, potekao iz sirotinje postao je simbol partije,
drave i revolucije. Ne treba zaboraviti da je socijalno uenje marksizma, koje je obeavalo
racionalnu svetovnu verziju spasenja, bilo posle hrianskog uenja najprivlanije ne samo
za obespravljene slojeve ve i za deo inteligencije. Kod neprosveenih masa je, uprkos izriito
dekretiranom ateizmu, voa partije, u spasiteljskoj ulozi lako zamenjivao iracionalnog
nebeskog svedritelja. Istiui eshatoloke ideoloke sadraje i veto koristei autoritet
izbavitelja, Staljin je mnoge sloene probleme pojednostavljeno svodio na oigledne imenitelje
kao to su izdaja i pijunaa i uklanjao sumnjive rivale i raznomiljenike. Loa spoljnopolitika
situacija Sovjetskog Saveza 1930-ih (okruenje i sve otvorenija pretnja faizma) snaili su kurs
ka militarizaciji partije i okupljanju oko jednog voe.
Premda je Staljin dugo bio Titov uzor (u ideolokom i operativnom pogledu), proces uvrenja
autoriteta ovih voa nije bio istovetan. Tito je bio najugledniji Staljinov komunistiki
savremenik na vlasti. Osim toga, izvori harizme su im slinog porekla: prekaljeni i provereni u
ilegalnom radu, a zatim u ratu. Iz antifaizma su obojica izvukli meunarodni ugled, s tim to je
Titova gerilska harizma bila aktivnija i zagonetnija. Trebalo bi ukratko ukazati na glavne
dodirne i razlazne take. Staljinov kult bio je uvek tesno skopan sa Lenjinovim. Tito se 1949.
odrie vanog oslonca na kult ivog Staljina, ali se ne odrie uloge nastavljaa dela Marksa,
Englesa i Lenjina. Slino Titu, Staljin je u partiji dugo bio samo operativac i po obrazovanju
zaostajao za vodeim partijskim organskim intelektualcima: Lenjinom, Deborinom, Buharinom
i Trockim. U komunistikim partijama sa izrazito teorijskom ideologijom nema uvrenja
autoriteta voe bez istke u idejnom nasleu. Staljin je isticao Lenjinov primat u filozofiji (nad
Plehanovim i Deborinom) pripremajui put za ustolienje vlastitog vrhovnog autoriteta kao
istinskog Lenjinovog naslednika. Na slian nain se Tito krajem 1930-ih sluio Staljinovim
autoritetom u uklanjanju unutarpartijske opozicije (S. Markovi, M. Gorki), a krajem 1940-ih
godina odbacio je Staljina i vlastiti samoupravni kurs prikazivao kao najdoslednije razvijanje
ideja klasika marksizma. U istoriji drutvenointegrativne misli slina ideja proiavanja i
svojatanja izvornog uenja nisu neobina. Kod Staljina je idejna osnova kulta bila, najpre,
izvorna lenjinska misao, a zatim vlastiti revolucionarni put unutar razvoja partije. Kod Tita su
iste okolnosti isticane kao snane sastavnice autoriteta voe, ali je uz to bila snana uloga
neideolokog optenarodnog partizanskog voe. Staljinov kult je uvren u nepovoljnim
uslovima spoljnopolitikog okruenja SSSR-a 1930-ih, pojaanih frakcijskih sukoba i
neumerenih linih ambicija voe. Pojaane pretnje faizma, kolebljiva i popustljiva politika
Zapada prema faizmu i Japanu uz istovremeno jaanje unutarpartijskog raskola, okolnosti su u
kojima u SSSR-u jaa teror, istke i kult voe (Meyer 1977). Izgleda da su donekle sline
prilike ojaale Titov autoritet u prelomnom periodu 1948-1952: sovjetska pretnja, obraun sa
prosovjetskom informbirovskom frakcijom, nesigurni odnosi sa Zapadom. U oba sluaja je
zaotravanje klasne borbe pretpostavljalo snaenje jedinstva partije, vrha i voe. Snana svest o
neophodnosti jedinstva partije u krizi podjednako je pritiskala sovjetske i jugoslovenske
komuniste. Neki stari boljevici su drali da je rizino usred gigantske politike Partije
(zahuktala industrijalizacija, kolektivizacija i opasnost od faizma) menjati vrh. Kirov je
govorio: Ne menjaju se konji usred reke. To je Staljinu odgovaralo, pa se u prelomnim
kriznim trenucima odrao zbog potrebe partije za kontinuitetom vostva (Antonov- Ovsejenko
1986, str. 92-93). Po ilasovom svedoenju, Tito je decembra 1941. u Drenovi, posle
neuspenog napada na Pljevlja, nudio ostavku na dunost sekretara partije, da partija ne bi
snosila odgovornost za sve neuspehe. To je odbijeno jer je u datoj situaciji moglo biti shvaeno
kao priznanje pogrene politike, a tek u Moskvi bi pomislili da je ustanak u rasulu (ilas 1990,
str. 145).
Svako partijsko jedinstvo trai postojano vostvo, a u boljevikoj praksi je ovoj okolnosti ilo
na ruku i uenje o nepogreivosti partije. U ovom pogledu je u SSSR-u jedan dogaaj bio vaan
povod i prekretnica u uvrenju Staljinovog autoriteta. Istoriar A. Slitskij je, u asopisu
Proleterska revolucija, 1930. objavio lanak u kom je pokazao da je Lenjin verovao
164
Kauckom, ak i kada je ovoga prozrela nemaka socijaldemokratska levica, izmeu 1907. i
1914. Zakljuak je lanka da je Lenjin potcenio centristiku opasnost u nemakoj
socijaldemokratiji pre rata (Tucker 1979, p. 353, Deutscher 1977, str. 317). Ovaj neortodoksni,
slobodni prilaz Lenjinu razbesneo je Staljina, koji je napisao pismo asopisu oktobra 1931,
estoko osporio izneto gledanje, zatitio Lenjinovo ime i zauzeo prvi put ulogu slubenog
partijskog arbitra. Ustvari poeo je da stvara vlastiti kult titei Lenjinovu nedodirljivost.
Stvarajui od Lenjina ikonu i nepogreivog uitelja koji je izuzet od kritike, nastojao je da
pripremi slino ophoenje i prema najdoslednijem Lenjinovom ueniku. Staljinovo
direktivno pismo ubrzano je razraivano na svim partijskim organizacijama, poele su istke i
distanciranje od revizionista, trockista, crvenih liberala, a Kaganovi i Mitin poeli su da
Staljina uzdiu kao nepogreivog idejnog arbitra. Partija nije debatni klub ve monolitna
stena (Tucker 1979, p. 356). Svaki kult voe jaa odbranom autoriteta idejnog izvora jer
integracija ne sme biti ugroena na stoernoj taki. Uspon Staljinovog kulta nije znaio eroziju
Lenjinovog nego samo njegovu dalekosenu modifikaciju. Umesto dva naporedna kulta, javlja
se crticom povezani kult nepogreivog Lenjina-Staljina. Lenjin je slavljen kao nepogreivi, ali
poto je bio, kao sijamski blizanac, vezan sa svojim naslednikom neizbeno mu je umanjen
autoritet jedinog sovjetskog klasika. Pedesetogodinjicu Marksove smrti, 14.3.1933, Pravda
je obeleila hvalei Staljinov teorijski doprinos materijalistikoj dijalektici, zakljuujui da je,
uz Marksa, Engelsa i Lenjina, klasik i Staljin (Tucker 1979, p. 366). Slian ritual kultizacije
tekao je u ostalim socijalistikim zemljama, kada je pomenutim klasicima dodavan i lider
domae partije. Jedino je u Jugoslaviji od 1949. iz redova klasika marksizma izuzet Staljin.
Staljin nije bio samo voa partije i drave nego i svetskog proletarijata i olienje ispravne
naune i ideoloke tradicije. Njegovo ime dobila je partija, epoha, ustav, petoletka, zastava,
dvadesetak mesta, dve pokrajine, jedan morski zaliv, planovi za poumljavanje itd. Titular mu
je bio faraonski: veliki voa sovjetskog naroda, voa svetskog proletarijata, veliki voa,
nastavlja Lenjinovog dela, veliki kormilar i strateg revolucije, maral generalisimus, otac,
voa, prijatelj i uitelj, genij oveanstva, svetlost itd. U Staljinovom titularu moe se
prepoznati i docniji Titov, premda su pretenzije potonjeg bile skromnije. Po antifrakcijskom
boljevikom obrascu jaan je autoritet voe, simbol jedinstva partije i vienacionalne drave.
U oba sluaja bi bilo pogreno u pomenutoj kultizaciji ne uoiti i nuno integrativno sredstvo
primereno politikoj kulturi podvlaenih. Dublji istorijsko tradicionalni inioci koji su
olakavali prihvatanje kulta voe modifikovani su novim aktivnim ideolokim iniocima
stvarajui hibridne spojeve otporne na promene. Lenjin je uporno isticao zaostalost Rusije kao
glavnu prepreku prosveenom socijalizmu, a Gorki je opisivao narod kao veliko mlitavo telo,
bez ikakvog politikog obrazovanja... zaglupljen uslovima ivljenja, strpljiv do
nepodnoljivosti i na svoj nain prepreden (Souvarine 1989, str. 211). Isti pisac je govorio o
loim i zverskim instinktima koji su stasali pod olovnim zvonom monarhije. Staljin je 1927.
govorio da je CK kolektiv, ali da je ruski muik carist. On eli samo jednoga (Antonov-
Ovsejenko 1986, str. 92). Lenjinovo telo balsamovano je poput faraona, u zidinama Kremlja
napravljeno je svetilite, a jedinstvo drave i partije jaano je kultnim ceremonijalima zakletve.
Prosvetiteljski marksizam prilagoavao se politikoj kulturi zaostale Rusije.
to je sredina manje prosveena, to su vee anse da se legitimnost reima osnai nametanjem
razliito obrazloenog uverenja da je voa besmrtan. Vera u besmrtnost umrlog voe se
ispoljava (1) u razliito iracionalizovanom miljenju da su njegov uinak i ideja neunitivi, (2)
u stvaranju unio mystica kulta i oboavaoca, i (3) u dinastikom posveenju vladarske harizme.
U socijalizmu je harizma razuma (racionalistika ideologija, partijski demokratski centralizam i
izabrani voa) sapostojala sa razliitim oblicima iracionalne harizmatizacije. Posle smrti
Lenjina ruski seljaci su traili njegovog sina za naslednika, a u DR Koreji je harizma Kim il
Sunga preneta na njegovog sina. Kod Uzbeka je Lenjin slovio kao Alahov izabranik, a kod
ruskih seljaka kao inkarnacija Stenjke Razina (Lohmann 1950, S. 11-12). Sline predstave o
Titu odravale su se kod neprosveenih delova jugoslovenskog stanovnitva, iji je autoritet
zamenjivao potisnutu, a psiholoki nunu, harizmu patrijarhalnog domaina, kralja, a donekle i
boga. Razliito prihvatan, Titov autoritet se hranio neravnomernim razvojem jugoslovenskog
165
drutva i poivao na nepodudaranju seljake neprosveenosti i moderne prosvetiteljske
ideologije radnike klase. Uticaj domae tradicije u kultizaciji voe bio je uvek prisutan bilo u
formi nesvesnog robovanja zateenoj politikoj kulturi ili svesnog prilagoavanja njenim
obrascima radi uspenijeg uticaja na podvlaene i saradnike. U tom pogledu se u ponaanju
Mao Cedunga moe prepoznati konfuijanska tradicija narodnog uenjaka i napor da se
dostigne spoj mudraca, oslobodioca, marksiste i seljaka koji veruje masi, a ne njenim
predstavnicima, pa se i drui sa masom. Mao je bio Veliki narodni voa i Veliki kormilar. Nije
se govorilo Predsednik nas vodi nego Predsednik nas ui. Evropske boljevike voe su se
takoe trudile da budu narodni tribuni. Ipak, u poreenju sa Maom, bili su birokrati i udaljeni
od naroda. Staljin vie nego Tito, jer je retko izlazio u javnost. Po zatvorenosti su Staljinu bili
blii Brenjev, Andropov i ernjenko. Hruov je, sledei Lenjina, voleo otvoreni stil
rukovoenja i ee izlazio u javnost, a Gorbaov je takoe prihvatio populistiki stil, lien
zagonetnosti. U poreenju sa pomenutim liderima, Tito je ponajmanje bio birokrata. Voleo je
da mitinguje i mnogo je putovao po zemlji i inostranstvu. Uprkos raskonom ceremonijalu i
luksuznom ivotu, propagandi nije bilo teko da uoblii njegovu harizmu iroko prihvaenog
narodnog tribuna.
Premda ni nalik Staljinovom asketizmu, ipak se Titov autoritet moe porediti samo sa
harizmom Dugavilija, a ne toliko sa autoritetom ostalih sovjetskih voa ili komunistikih
lidera lagerskih zemalja. Pre svega, zbog jasnog uzdignutog Titovog poloaja unutar partijskog
vrha, koji na vlasti nikada nije ni bio blizu pozicije primus inter pares. U komunistikim
reimima se posle smrti elnika za vou nametao pobednik iz frakcijskih sukoba jer nain
odbira naslednika nije vre propisan. Nakon nestanka Staljina u sovjetskom vrhu
prevladavala je oligarhijska struktura moi i nastojanje da se voa svede na primus inter pares.
Izuzimajui period razvijenog staljinizma, u sovjetskoj istoriji su razliita oligarhijski
struktuirana partijska tela imala veu mo od elnog pojedinca, premda je unutar njih generalni
sekretar bio pojedinac sa najvie moi i autoriteta. Ni SKJ nije bio lien latentnih frakcijskih
sukoba, ali je Titov poloaj bio daleko sigurniji od poloaja sovjetskih efova partije. Osim toga
Tito je jedini komunistiki vladar koji je neprekidno od 1945. do 1980. bio na vlasti. U svim
drugim reimima voe su se menjale. Promena voe svedoi, s jedne strane, o manjoj
stabilnosti vrha, ali, s druge, smanjuje opasnost od eksplozivnog vakuuma nakon nestanka
dugogodinjeg lidera. U SSSR-u je samo smrt Lenjina i Staljina (izrazito nadmonih elnika)
izazvala frakcijske borbe, dok smrt ostalih lidera nije bila toliko dramatina. U ostalim
lagerskim zemljama promena vrha bila je jo bezbolnija jer je tekla uz nadzor Moskve. Zapadni
analitiari su pisali o zakonu opadanja moi generalnog sekretara u SSSR-u, po kome je
svaki naredni partijski elnik imao manje moi od Lenjina. Hruov je morao voditi rauna o
miljenju Politbiroa, ali je imao podrku CK, Brenjev se retko protivio odlukama veine, a
Gorbaov je u celini zavisio od Politbiroa, ali je u veoj meri od svojih prethodnika mogao da
mu menja sastav (Medvedev 1988, str. 140). Ovaj zakon nije vaio za razliite faze Titove
vlasti, zahvaljujui, izmeu ostalog i njegovom beskonkurentnom linom autoritetu. Uvek je
bio podjednako moan i neprikosnoven iznad ostalih, ali se, osim toga, odravao i vetim
laviranjem izmeu frakcija i oslanjanjem na razliite snage i partijske struje (vojska,
obavetajna sluba, liberalna konzervativna struja u vrhu itd.). Osim linog uinka i vetine,
izgleda da je Titov autoritet podupirala i ira sistemska potreba za ujedinjavajuim simbolom
vienacionalne drave, izraena vie u Jugoslaviji nego u ostalim socijalistikim dravama. U
kumulativnom pogledu dugo odravani neprikosnoveni Titov autoritet je u domaoj politikoj
kulturi stvorio riini kult nezamenljivog nadnacionalnog oca drave.
U Sovjetskom Savezu nije bilo toliko vrsto usaenog oseanja nezamenljivosti lidera,
zahvaljujui eoj smeni generalnih sekretara partije. Posle smrti Lenjina, Staljin je, uprkos
linoj inferiornosti, potisnuo Trockog jer je zagovarao umereniji kurs, Hruov je porazio
Beriju 1953, a nekoliko godina kasnije uklonio ostatke staljinskog vrha. U pokuaju da se
izdigne i ostvari nepopularne reforme, Hruov je izgubio bitku sa monom birokratijom iji je
istinski predstavnik bio Brenjev. Ve u ovom periodu se u SSSR-u, zapaa Medvedev,
birokratija umorila od jakih voa, a zapadni analitiari tvrdili su da SSSR 1970-ih i 1980-ih nije
166
bio sistem kojim dominiraju voe. U Jugoslaviji su, pak, pojaani meunacionalni sukobi
iziskivali arbitrau monog elnika, pa nije slabila aktuelnost Titovog autoriteta. Iezavanje
KP SSSR-a izazvalo je manje potresa u SSSR-u nego raspad SKJ u Jugoslaviji uzmeu ostalog
i otuda to je sovjetski vrh bio znatno due oligarhijski strukturan i lien kulta ivog ili umrlog
voe nego jugoslovenski. Vakuum nakon smrti partijskih elnika i nestanka partije u SSSR-u
bio je manje eksplozivan nego u Jugoslaviji, gde je Titov posthumni kult odravan kao vano
integrativno tkivo oslabljene federacije i policentrine kadrovske uprave SKJ. Ve posle pada
Hruova (kada je Titova harizma bila na vrhuncu) u SSSR-u je poeljni lik elnika partije bio
relativno predvidljiv i lien nesvakodnevnog harizmatskog uinka. Bio je to vie birokratski
nego harizmatski pojedinac: prvi sekretar neke vane oblasti ili republike, punopravni lan
Politbiroa sa iskustvom u upravljanju industrijom ili poljoprivredom, vezama sa KGB-om,
centruma (ni konzervativac niti reformista), prihvatljiv za veinu u Politbirou. Takvog
politikog vou bi, dodaje Medvedev, unitio Staljin, smenio Hruov, a Brenjev poslao za
ambasadora u neku stranu zemlju. U istom dobu je u Jugoslaviji jaala Titova harizma, kako
zbog neophodnosti unutarpartijske arbitrae, tako i zbog vanosti Tita kao spoljnopolitikog
simbola voe nesvrstanih zemalja.
U Sovjetskom Savezu nije slabila harizma partije, ali je postupno kastrirana harizma njenog
voe zbog oligarhijske strukture Politbiroa, dok je u Jugoslaviji autoritet voe rastao, a ugled
jedinstvene partije, usled meunacionalnih sukoba, bledeo. Harizma poslestaljinskih sovjetskih
voa nije se mogla meriti sa Titovom, frakcijski sukobi u Politbirou KP SSSR-a nisu imali
nacionalnu boju, a sistem patronae (a ne nacionalni klju) bio je glavni kanal uspona u
partijskoj hijerarhiji. U Jugoslaviji su unutarpartijski sukobi ve od polovine 1960-ih primali
nacionalnu boju, a Tito je arbitraom jaao vlastiti kult i utisak o nezamenljivosti. Nije bilo ni
traga pokuajima unutarpartisjkog pua niti napora da se Tito svede na poloaj prvog meu
jednakima. Unutar zemlje saradnici su ga daleko ee oslovljavali u partijskom maniru sa
drue Tito, bez navoenja funkcije, nego sa distancom i birokratskom naznakom sa drue
predsednie. Titova smrt i iezavanje posthumnog kulta bili su po sistem daleko riziniji nego
to su to bile smene na sovjetskom vrhu (sa izuzetkom Staljina, ija je smrt izazvala estok
frakcijski sukob, a pokuaj naglog kastriranja harizme uznemirenost i dezorijentaciju partijskog
lanstva i stanovnitva). O snazi kulta svedoe i masovne emocije na sahrani. Staljnov pogreb
1953. je bio duboko emocionalan (Molotov i Hruov su plakali), Brenjevljeva sahrana bila je
vie rutinska i formalna, pogreb Andropova samo poneto emocionalniji, a na sahrani
ernjenka gotovo da i nije bilo masovnih emocija (Medvedev 1988, str. 23-24). Titov pogreb
bio je vrlo emotivan, sa dobro reiranim grandioznim ceremonijalom, u prisustvu velikog broja
svetskih dravnika. Spektakularnim pogrebom, zavetnom grobnicom i Zakonom o zatiti imena
i lika druga Tita trebalo je spreiti eroziju sistema i ideologije ija je vrhovna personalizacija
bio voa. Efekat ove namere bio je umanjen zbog odve naglaene line komponente, u odnosu
na slubenu, u strukturi Titove harizme (autoritet Titove line odluke je bio snaniji od ugleda
elne partijske ili dravne funkcije).

III

Planski i smiljeno stvarana harizma voe nije statina ve promenljiva ideoloka tvorevina iji
se sadraji prilagoavaju izmenjenom stanju i razliito akcentuju. U evoluciji Titovog autoriteta
mogu se uoiti tri osnovne faze: (1) autoritet vojskovoe i dravnika koji se oslanjao na
harizmu Staljina 1941-1949; (2) osamostaljena harizma i kult voe partije i drave 1949-1980;
(3) posthumni ideoloki i dravni kult 1980-1990.
U sadrinskom pogledu ove faze donekle odgovaraju razvojnim stupnjevima koje je Leman
uoio u stvaranju Staljinovog kulta. (1) Personalizovanje drutvenih odnosa i precenjivanje
istorijske uloge pojedinih linosti je pretpostavka nastanka kulta ije je pravo obeleje
uzdizanje linosti voe. Otedrutveni uspesi se pripisuju voi, a svesno se zapostavlja doprinos
ostalih delatnika. (2) Naredni korak je monumentalizacija. Voa je bez konkurencije, slavi se
kao genije, jer raspolae saznanjima koja drugima nisu dostupna i ini to drugi ne mogu. (3)
167
Najvii stupanj kulta je mitiziranje koje odgovara arhainom obogotvorenju. Istiu se osobine
kao nepogreivost, sveznanje i sveprisutnost. Voa je istrgnut iz oblasti svakodnevnog iskustva,
jer je, zahvaljujui govorima, spisima i bistama svuda prisutan. Mitiziranje voe pretpostavlja
poniavanje njegovih potovalaca koji ne mogu da zamisle dravu bez snanog voe, pa se
trude da mu na racionalan nain pripiu besmrtnost (trajni znaaj voine misli i dela) (Lhmann
1990, S. 10-12). U navedenoj periodizaciji upadljiva je slinost svetovne i religiozne harizme,
to je razumljivo s obizirom da je pojam harizme preuzet od istraivaa religije za objanjenje
pojava iji je izvor u iracionalnosti i oseajnosti. Harizmom treba nazvati osobinu neke
linosti na osnovu koje ona vai za izuzetnu i zahvaljujui kojoj se smatra da je ta linost
obdarena natprirodnim ili nadljudskim, ili bar specifino izuzetnim, ne svakim dostupnim
moima ili osobinama, za njih se veruje da su bogomdane, ili da su uzorne i stoga se takva
linost tretira kao voa (Veber 1976, I, str. 191). Harizma se javlja na svim stupnjevima
razvoja i u najraznovrsnijim kombinacijama sa ostalim tipovima vladavine. Titova harizma je u
formalnom pogledu bila neautoritarna jer je on bio slobodno izabrani partijski voa. S druge
strane, vlast mu je bila plebiscitarna jer joj je legitimnost poivala na stvarnom ili fiktivnom
slobodnom poverenju podvlaenih. Osim toga, lini upravni tab je regrutovan iz redova
darovitih i osvedoenih plebejaca. Veberovski reeno, u organizacionom pogledu bio je na delu
reim naroite plebiscitarne vlasti kao prelaz izmeu harizmatskog i legalnog tipa. Voa nije
monarh koji vlada po milosti boijoj, ve stareina po milosti podvlaenih. I u Titovom reimu
se proces racionalizovanja harizme odvijao u obliku tenje da ova nae oslonac u efikasnom
inovnikom aparatu.
Titova harizma je u izvornom obliku ideoloka, tj. vrsto je vezana za partijsku organizaciju i
ideologiju, ali se na odreenom stupnju relativno osamostalila i primila odreene line,
mesijanske sastojke. U strukturno organizacionom pogledu institucionalizovane religije mogu
se uslovno porediti sa institucionalizovanim ideologijama svetovnih politikih pokreta, ukoliko
se, uz istorian oprez, ima na umu njihova razliita sutina i istorijska funkcija. Razliite
komponente harizmatskog autoriteta iz hrianske eshatologije (ispranjene od konkretnog
idejnog sadraja) mogu se donekle prepoznati i kod svetovnih voa. Muenitvo i stradalnitvo
Isusa i apostola, kao i oreol osnivaa vere, bile su temelj harizme rtve, autoritet pape poivao
je na ulozi pravovernog tumaa, uvara vere i uvrivaa crkve, dok su crkveni disidenti (M.
Luter) i razliiti slobodni proroci bili novi autentini tumai iskrivljenog izvornog uenja. Karl
Levit je kod niza izrazitih svetovnih mislilaca uoio eshatoloke sadraje po formi srodne
biblijskom uenju o spasenju. U ovom pogledu eshatoloki modeli levice i desnice u temelju se
razlikuju. U sreditu racionalistikog marksistikog uenja o razvoju ljudskog drutva ka
beskonfliktnoj zajednici jeste antropocentrina eshatologija, dok je u faizmu to beskonfliktna
zajednica bioloki istovrsne rase. Optimistiko uverenje o nunosti razvoja ka boljem drutvu je
u jezgru razliitih politikih ideologija. Na ovom mestu nije neophodno ire razmatrati
eshatoloke sadraje razliitih verzija marksistike ideologije koje su pristalicama obeavale
srean i harmonian ivot u budunosti, ve samo uoiti na koji nain je karakter voe vezan za
sadraje koji nude spasenje. to su eshatoloki sadraji u marksistikoj ideologiji bili izriitiji
(podvlaei gvozdenu nunost razvoja ka komunizmu), to je rastao znaaj agensa razvoja ka
eljenom cilju, partije i voe. to je, pak, obespravljenost, siromatvo i kriza irokih slojeva
bila izrazitija ili seanja na ratna stradanja sveija, to su dogmatizovani eshatoloki sadraji
lake budili nade u partiju, a spasiteljska crta je harizmi voe ulivala moralne crte. Dakle,
uprkos razliitom sadraju, u pogledu forme svetovna harizma ima sline komponente
religijskoj, a naroito kod pokreta koji su se trudili da ostvare beskonfliktnu viziju drutva i
probude nade u blagostanje, kao to su bili socijalistiki.
Slino hrianstvu, i kod racionalistikih leviarskih pokreta, manje ili vie optereenim
eshatolokim ideolokim obricanjima, klasici marksizma su uivali autoritet osnivaa uenja,
lanovi pokreta (proganjani, zatvarani, ili pali za ideju) sticali su stradalniku harizmatsku crtu,
voi na vlasti su bivali uvari ortodoksije (Staljin), a bilo je i otpadnika koji su novim
tumaenjem izvornog uenja sticali vlastiti ugled. Lako je zapaziti da je Tito u razliitim
fazama koristio sve tri komponente harizmatskog autoriteta. U svim fazama moe se uoiti
168
neobino aktivna boraka sastavnica njegove harizme. Izvirala je iz aktivistike revolucionarne
boljevike ortodoksije, kojoj je, radi ouvanja trajne dinamike i discipline, bio neophodan
uvek budni javni neprijatelj (borac protiv buroazije, faizma, staljinizma, kolonijalizma, borac
za mir, poboljanje poloaja radnike klase i za nacionalnu ravnipravnost). Svaki pokret koji
smera izmeni postojeeg i pri tome rauna na otpor, upuen je na aktivistiku borbenu
frazeologiju.
Pomenuti su opti politiko-integrativni i ideoloki sadraji na kojima je poivala Titova
harizma. Pored njih, treba imati na umu specifine jugoslovenske sadraje koji su dopunjavali
prethodne. Konkretniji ideoloki sastojci lake e se razumeti ako se pomenu glavne faze
razvoja Titove harizme.
(1) Od izbijanja rata do 1949. godine jaanje Titovog autoriteta karakterie beskonfliktno
sapostojanje sa Staljinovom harizmom. Ugled voe jugoslovenskih partizana i komunista
poivao je na njegovoj vezi sa velikim uiteljem i voom svetskog proletarijata, koji je
najbolji naslednik Lenjina. Jedinstvo meunarodnog radnikog pokreta je pretpostavljalo
neprestano (ritualno ili simbolino) izraavanje lojalnosti Moskvi i legendarnom Staljinu,
koji je vaio za najsposobnijeg vojskovou-oslobodioca, mudrog dravnika i nepogreivog
teoretiara. Premda je KPJ, zahvaljujui ugledu i uinku u antifaistikom ratu i snanoj vojsci
kojom je raspolagala krajem rata, polagala pravo na neto drugaiji tretman u Sovjetskom
Savezu od ostalih istonoevropskih komunistikih partija, kult Staljina i mit o njegovoj
nepogreivosti duboko je proimao ne samo propagandu ve i uverenja jugoslovenskih
komunista. Velianje ideoloke strane Staljinovog kulta je bio uslov prihvatanja Titovog
autoriteta unutar partije, a antifaistiki oslobodilaki uinak Crvene armije korien je za
isticanje presudnog oslobodilakog udela NOV i njenog vrhovnog komandanta. Monopolskoj
vieslojnoj propagandi ove vrste, na kojoj je graena legitimnost novog reima i autoritet voe,
bilo je teko odupreti se ne samo zbog pritiska nego i realnog antifaistikog uinka Titove
vojske koji je bio nesporan kod svih antifaistikih saveznika. Verovatno najmanje sporna
osnova kulta voe (koje je bila liena ak i Staljinova harizma) bilo je Titovo neodvajanje od
vojske u ratu. Zbog toga je Tita ak i Hitler isticao kao primer nacionalnog junaka, govorei
maralu Antoaneskuu: Kakav je ovek taj Tito!?... Ne moemo u Srbiji uiniti ni jednog
koraka, a da se ne izloimo opasnosti. Eto pravog nacionalnog junaka... U poreenju s njim
general De Gol je heroj beine telegrafije (Cit. prema Souvarine 1989, str. 493). Uzavrela
antifaistika oseanja masa irom Evrope je nova vladajua partija u Jugoslaviji veto koristila
da bi na plebiscitarnim skupovima snaila autoritet vlastitog, na bojitu osvedoenog,
antifaistikog komandanta. Prizor Titovog ranjavanja je u propagandi mitiziran iracionalnim
vezivanjem za harizmu krvi palih boraca. Zajednica voe, vojske i naroda u ratu je u svim
fazama vlasti bila tvrda, postojana i proverena osnova Titove istorijski i umetniki uobliavane
harizme. Na slian nain, pominjanjem krvi palih bratskih i sovjetskih vojnika, jaana su
panslavistika antigermanska oseanja kod stanovnitva, krei put harizmi Staljina-spasitelja.
Jaanje Titovog autoriteta je u toku rata preraslo u legendu, s jedne strane, spontanom potrebom
pobunjenog naroda i partije za voom kao simbolom jedinstva, a s druge, strane delovanjem
propagandnih aparata unutar NOP-a. U inostranstvu, najpre pod pritiskom Moskve kao
propagandnog centra, istican je Titov ratni uinak kao protivtea propagandi D. Mihajlovia. Sa
promenom britanske politike i okretanjem Titu, na Zapadu Titov ugled potiskuje etniki
pokret. U ratu ime vojskovoe lake prelazi u legendu i harizmu nego u miru jer ima
mobilizatorsku ulogu, a velianje Tita je, po ilasovom svedoenju, podgrevalo i snailo borbu
i revolucionarni proces. U oslobodilakoj balkanskoj, a naroito srpskoj politikoj tradiciji ime
novog junaka lako se mitiziralo i nadovezivalo na minule oslobodioce. Veza jugoslovenskih
komunista sa SSSR-om je olakala irenje Titove harizme u srpskim krajevima i
omasovljavanje partizanskog pokreta. Susreti sa erilom i Staljinom 1944. pomogli su Titu da
od voe pokreta izraste u krupnu politiku linost (Terzi 1997, str. 146). Premda su Sovjeti u
toku rata prigueno negodovali zbog velianja Tita naporedo sa Staljinom, kroz velianje Tita
jaao je komunizam na Balkanu (ilas 1991, str. 80). Jo u ratu Titovo popularisanje postao je
redovni posao partijskog aparata. ilas tvrdi da je spontano prethodilo planskom velianju, tj.
169
da je popularnost poela kod naroda i niih partijskih redova pre nego to je je partija poela sa
popularisanjem svog voe. To je, po njemu, poelo u Crnoj Gori po obrascu plemenskog
mitiziranja (ilas 1990, str. 360), dok Petranovi navodi da je Titovo popularisanje kroz pesmu
poelo kod srpskog ivlja oko Kozare. U Jajcu je 28.11.1943. Kardelj saoptio da slovenaka
delegacija predlae Tita za marala. Tito je reagovao: Da to ne bude previe, i da se Rusi ne
uvrede? (ilas 1994, str. 45). Ovim inom vojska i pokret stekli su novi zvuni vrh kao
protivteu tradicionalnom monarhistikom. Maral (Tito) je i po inu nadmaio generala
(Mihajlovia). Jo u ratu su prvi meunarodni dodiri NOP-a sa stranim vojnim misijama
nametali potrebu protokola, pokret je okotavao, a hijerarhija je potiskivala drugarstvo. ilas
belei da je, otprilike do maja 1944, svako mogao ii kod Tita ili lanova CK ukoliko nisu
zauzeti. Od tada poinje prijavljivanje, veere sa misijama i odreivanje gde e ko sesti.
Postojala je nezvanina politika hijerarhija, a neformalna dravna. Funkcioneri su postali
osetljivi na inove i dodeljena sedita. Najosetljivije su bile drugarice niskih inova koje su
odvajane od drugova i trpane u bezlinu sredinu sale. Ljubomorne. Bili smo siromani, ali vlast
i drava nameu svoje forme i u bedi i u bogatstvu. Tito je poeo u peini da uvebava potpis u
skladu sa novim vladarskim zvanjem (ef nacionalnog komiteta) (ilas 1990, str. 367).
Naporedo sa okotavanjem pokreta jo u ratu se poelo sa izdavanjem direktiva za
popularisanje Titove aktivnosti (Terzi 1997, str. 147). Odmah nakon osloboenja CK KPJ, sa
ilasovim potpisom, uputio je pismo svim partijskim organima da se javno obelei Titov
roendan i istakne njegova uloga u ratu i izgradnji Partije i da rukovodioci poalju pozdravene
telegrame Titu: Sve to treba da je nenametljivo, jednostavno i prosto, istiui ogroman
istorijski znaaj druga Tita. Kroz sve to treba da izbija ona velika ljubav koju narodne mase
imaju prema Titu. Proslava je, dodaje Petranovi, dozirana da se ne pozledi autoritet Staljina
(Zapisnici 1995, str. 9). Ratna legenda je po zaposedanju vlasti postupno prelazila u neizbeno
istaknuti birokratski autoritet drave, a neto opreznije je nametana harizmatizacija zbog odnosa
sa SSSR-om. Izgleda da je u ovom periodu jaanje Titovog autoriteta podupirao i Staljin. Po
ilasovom svedoenju, Staljin je na jednoj veeri sredinom 1946. govorio o evropskoj misiji
Tita: itava Nemaka mora biti naa, pri emu bi lino Titu bila namenjena uloga sovjetskog,
odnosno svekomunistikog naslednika. Drugovi su zaneto ovo prepriavali, a Tito je sijao od
gordosti (ilas 1991, str. 91). Ne treba zaboraviti da su i Titovi sledbenici bili zainteresovani za
isticanje njegovog autoriteta da bi ojaali vlastiti poloaj i nedodirljivost. Ipak vorna je
funkcija Titovog autoriteta u ovom periodu bila birokratska. Snano izdignuti i veliani
autoritet novog dravnog poglavara imao je prepoznatljivu racionalnu funkciju: ujedinjenje
teritorija i meunacionalne harmonije, centralizacija dravne sile i ostvarenje pravnih propisa
na celokupnom dravnom prostoru. U tom pogledu, razliitim sredstvima negovani, Titov
autoritet imao je nadlino i natpartijsko znaenje, saimajui simbolino suverenitet nove
republike. Suverenitet poiva na patriotizmu, a Tito je njegov ivi primer, pisao je ilas 1952:
A najsadrajniji ivi primer te i takve borbe za tu i takvu domovinu, za socijalizam i
nezavisnost i slobodu, za nove demokratske i socijalistike odnose, za svoj narod i ravnopravne
i bratske odnose meu narodima jeste kod nas drug Tito (ilas 1952, str. 7). U ovoj odredbi
saeta je sloena funkcija Titovog autoriteta: ideoloka, dravna i nadnacionalna.
Ipak sve do poetka 1950-ih Titov ideoloki autoritet bio je u senci autoriteta dravnog
poglavara. Zbog nepoljuljanog direktivnog autoriteta Moskve, u krug ideolokih klasika u
ovom periodu jo uvek nije ukljuivan Tito.Osim toga, ideoloka strana Titove harizme nije
bila upadljiva i zbog narodno-demokratske frazeologije, tj. nastojanja reima da zbog Zapada
ne ispoljava otvorene komunistike simbole. U ideologiji KPJ su, dodue, ostaci buroazije bili
glavni javni neprijatelji, ali je to neutralizovano objanjenjem da je buroazija bila aktivni
saradnik okupatora, kvislinga i narodnih neprijatelja. U senci Staljinove harizme Tito je uivao
ugled antifaistikog voe oslobodilake vojske, koji se, za razliku od kralja, nije odvajao od
naroda,a zatim uvara nacionalnog bratstva i jedinstva. Tek e nakon sukoba sa KP SSSR-a kult
Tita (koji je delom stvaran kao imitacija kulta Staljina) aktivnije biti korien za
osamostaljivanje i otpor Jugoslavije.

170
(2) Narednu, daleko samostalniju fazu u izgradnji Titovog kulta ini sloeni dui period od
1949. do 1980. godine. U tom dobu snano je porastao ugled Jugoslavije i Tita u svetu, a
njegove rei da bez samostalne spoljne politike nema prave nazavisnosti potvrdile su se u
osamostaljenju Brozove harizme od neobino vanog minulog Staljinovog oslonca. Vetoj
propagandi polo je za rukom da otpor preanjem vernom voi pretvori u novi borbeni sadraj
kulta, sada jedinog ivog partijskog i dravnog voe. Jaanjem kulta domaeg voe trebalo je
parirati kultu hegemonog Staljina, kao to je inio engleski kralj Dems I kada je poetkom 17.
veka razvio uenje o boanskom pravu vladara da bi se odupro papskom monopolu na
intronizaciju.
O sloenosti sukoba KPJ i Kominforma ovde ne treba raspravljati, ve samo naznaiti line crte
ovog raskola. Vie pisaca pominjalo je Staljinovu linu ozlojeenost arogantnim ponaanjem
vrha KPJ, bes i lino iracionalno i nepotrebno radikalizovanje sukoba do raskida. Titov otpor
naneo je nepopravljivu tetu Staljinovom autoritetu, pre svega zbog opasnosti od zaraze
titoizmom istonoevropskih komunista i nacionalne erozije sovjetskog bloka to je odvelo
novom talasu istki u istonoevropskim komunistikim partijama. Staljinova lina sujeta i
nepromiljenost bili su vani u ovim zbivanjima, ali ni Titova uloga u sukobu nije potcenjena.
Dedijer belei da je Tito reagovao smelo i odluno, jer se odupirao vazalnom poloaju drave
i partije (Dedijer 1953, str. 517-525), a ilas takoe zapaa da je u sukobu sa Moskvom
Titova uloga bila presudna. On, meutim, dodaje da je na delu bila i promenljiva
pragmatinost jer se Titova lina vlast poklapala sa dravnom nezavisnou (ilas 1990, str.
48). Isti pisac ak dri da je Titu raskid sa Moskvom pao vrlo teko, to potvruju i Nikezieva
svedoenja da je reim u Rusiji bio stalni garant reima u Jugoslaviji uprkos vanblokovskom
statusu potonjeg. O Brozovom neprevladanom boljevizmu i strahu od revizionizma svedoi i
njegovo izriito tvrenje da titoizam kao odvojena ideoloka linija ne postoji, izneto 1952. u
periodu najeeg antistaljinizma u KPJ (Dedijer 1980, str. 667). Tito je 1962. govorio da treba
izbiti antisovjetizam iz glava kadrova. Bio je pod ruskim uticajem, tukao se u okvirima
Kominterne, voleo je svoj visoki ugled u meunarodnom radnikom pokretu i govorio slino
.Lukau: Ono je imperijalizam a ovo je socijalizam makar sa nedostacima. Smelo je uao u
sukob sa Rusima ali mu je, zakljuuje Nikezi slino ilasu, ogromno laknulo kada je dolo do
pomirenja (uki, 1990, str. 315-316). Treba imati na umu pomenutu Titovu ideoloku
postojanost da bi se razumelo, s jedne strane, njegovo samopoimanje, a s druge strane, vana
ideoloka osnova njegovog autoriteta i kulta. Jednostrana su gledita koja osnovu sukoba sa
Staljinom tumae Brozovom ideolokom elastinou, dalekovidou ili slinom
prepredenou, smicalicom, varkom ili kao puki blef. Sovjetska hegemonija u Istonoj Evropi
bila je vana osnova stabilnosti Titove vlasti. Njemu lino nesumnjivo je pruala sigurnost.
Primao je visoka sovjetska odlikovanja iako se povremeno veto sluio antistaljinizmom i
ugledom ideolokog otpadnika kod zapadnih zemalja. Na osnovu objektivnih svedoenja,
izgleda da je Titov razlaz sa Staljinom teko tumaiti kao smiljen, otrouman i dalekovid plan,
ali ni kao skup ad hoc mera ili iskljuivo taktiku odbranu gole vlasti. Kao i u nizu drugih
postupaka, Tito je 1948. bio negde izmeu; nikada bez vizije i plana, vet improvizator, ali i
spreman na nesluene zaokrete i obrte. Gotovo da nije potrebno isticati da su istorijski
znaajnije posledice odreenih krupnih politikih poteza, od njihovih linih ili ue grupnih
motiva. Sukob sa sovjetskim socijalizmom pokrenuo je vane promene u dravno-ekonomskoj
organizaciji jugoslovenskog socijalizma, a neto manje u organizaciji partije i ulozi voe.
Nakon raskida sa Staljinom Titov kult postao je idejno sloeniji, institucionalno snaniji i
raireniji kod masa zahvaljujui novim sadrajima kojima se osvedoavala njegova harizma.
Ugled neposustalog borca za vlast radnike klase i neposrednih proizvoaa sve upadljivije se
istie. Pored antifaistikog borca, istie se i demokratska antifaistika strana njegove uloge.
Staljinov neuspeh u obaranju Tita jo vie je ojaao utisak o nepobedivosti voe koji je uvek sa
svojim narodom. Pojaana propaganda voe od 1949. do 1954. vidljiva je i po veem broju
objavljenih Titovih slika u tampi nego u prethodnom periodu. Izgleda da je kritika staljinizma i
kulta Staljinove linosti donekle navodila na oprez jugoslovensku propagandu u velianju
Titovih zasluga (Moji 1995, str. 54). Ograda od staljinizma nalagala je izvesnu promenu u
171
isticanju voe, pa je u apologiji njegove uloge 1950-ih isticano da je Tito ostao ovek i nije se
pretvorio u nedodirljivu veliinu poput Staljina. Hruovljev tajni referat na 20. kongresu KP
SSSR-a i zakljuak CK KP SSSR-a O otklanjanju kulta linosti i njegovih posledica iz juna
1956. ohrabrio je SKJ, ali, s druge strane, bar privremeno, nesumnjivo uticao na oprez u
velianju Tita. Premda je Hruov paljivo dozirao liberalizaciju preko antistaljinizma i ruenja
mita o Staljinovoj nepogreivosti i nedodirljivosti (neke vrste nepotpune demonizacije
generalnog sekretara), bio je to znaajan signal iz Moskve da autoritet komunistikih elnika
treba graditi na drugaiji, ivotniji nain, a ne kultizacijom. Ipak je ovaj prihvaeni oprez samo
delom pogaao Titov autoritet, jer je on bio bez konkurencije u partijskom vrhu i nuan
nadnacionalni beoug. Osim toga, ve potvrena iroka plebiscitarna podrka voi izraslom iz
demokratskog ratnog drugarstva jaala je Titovu poziciju slobodnog, tradicijom nesputanog
poverenika masa.
U ovom periodu je i Zapad gledao blagonaklono na jaanje i irenje njegove harizme zbog
antistaljinskog uinka u potencijalnoj eroziji lagera. Jugoslovensko samopupravljanje trebalo je
podrati kao virus lagera, a Titov autoritet kao protivteu Staljinovoj harizmi. Izgleda da je to
vaan uzrok trijumfalnog uspeha milionskog tiraa Titove biografije koju je napisao V. Dedijer.
Proirena verzija ove biografije tampana je u Beogradu 1953. (Dedijer 1953). Jo pre toga
1945. ilas je na traenje redakcije Sovjetske enciklopedije, nainio krau Titovu biografiju,
a na osnovu tog materijala je M. Krlea napravio 1948. kratku biografiju Tita, koju je objavila
JAZU u Zagrebu. Dedijerova knjiga je u istoriografskom pogledu najvrednija, a njeno krae
inostrano izdanje je van zemlje imalo krupnu propagandnu ulogu jer je objavljeno u trenucima
najveeg zanimanja Zapada za Jugoslaviju. Obavetavajui Tita o poetku izlaenja odlomaka
biografije u Lajfu aprila 1952, Dedijer istie povoljan efekat u pogledu jugoslovensko-
italijanskog spora oko Trsta: Naroito je velikio uzbuenje u Italiji... jer je 'Lajf' objavio da
sada raspolaemo drugom najveom vojskom u Evropi (Terzi 1995, str. 91). Dedijerova
biografija Tita (tampana na gotovo svim jezicima sveta, pa ak i na Brajovoj azbuci za slepe)
snano je podigla autoritet i ugled jugoslovenskog reima na Zapadu, pa je, po Dedijerovom
obraanju Titu, mogla povoljno uticati na obezbeenje zapadne pomoi. Osim toga, po svemu
sudei, biografsko irenje legende o Titu na Zapadu neutralisalo je otpor aktivne emigracije
jugoslovenskom reimu, koja se sluila i sovjetskim argumentima, kao npr. kralj Petar II
Karaorevi, koji je tada u Parizu pisao da je sovjetska armija oslobodila Jugoslaviju (Terzi
1995, str. 93). Po Dedijerovom svedoenju bili su to milionski tirai, a veliki devizni prihodi
pripali su dravi. U politikoj propagandi je popularisanje reima kroz linost poglavara
oprobano sredstvo u podsticanju mate javnog mnjenja i sticanju podrke. U tom pogledu je
Dedijerova biografija Tita, plasirana u pravom trenutku hladnoratovske napetosti blokova, bez
sumnje, bila uspean propagandni potez mlade jugoslovenske vlasti sa dalekosenim politikim
posledicama. Stvorena je vana osnova za potonje irenje Titovog ugleda u svetu i politike
nesvrstanosti, jer se krajem 1950-ih na meunarodnoj sceni nije pojavio kao nepoznata linost.
Jaanje Titovog autoriteta bilo je potrebno i zbog opasnosti od raspada KPJ na prosovjetsku i
antisovjetsku struju posle sukoba sa Staljinom 1948. Bila je to situacija donekle slina
Staljinovom poloaju u SSSR-u petnaestak godina ranije. Jedinstvo partije iziskivalo je jo
snaniji autoritet voe koji je gradio samostalnu harizmu bez oslonca na ivog saborca-uzora.
Uprkos antisovjetizmu, u novoj situaciji nije nego izmenjena tehnika kultizacije. Na
izvitoperenoj trockistikoj kritici sovjetskog reima, kao birokratskog i dravnokapitalistikog,
postupno je stvarana ideologija o ekskluzivnom samoupravljanju sa partijom i voom na elu.
Izuzev prosovjetskih simpatizera i uih krugova sumnjiave inteligencije, nova kultizacija nije
nailazila na otpor jer se obraala istim radniko-seljakim slojevima, apelujui na tradicionalna
oslobodilaka oseanja (antifaistika, antiimperijalistika, antibirokratska i klasna). U ovom
periodu poinje da jaa druga mirnodopska komponenta Titovog meunarodnog ugleda, koja je
ostala neobino aktivna i trajna sastavnica njegove harizme. Nakon raskida sa Staljinom Tito je
jaao saradnju sa Zapadom i nesvrstanima, sticao kredite i spretno dizao meunarodni ugled
kao vanu polugu privrednog razvoja. Nee se pogreiti ako se doda da su i line Titove crte

172
(sklonost ka raskonom ivotu i putovanjima, za razliku od boljevikog asketizma) ile naruku
ivoj meunarodnoj aktivnosti.
Titova reputacija u svetu veto je koriena za jaanje autoriteta partije i voe u zemlji, pa je
spoljna politika bila neobino aktivna komponenta stabilnosti reima. Nesrazmerno visok i
realtivno brzo steeni meunarodni ugled liavao je zemlju spoljnog pritiska, irio mogunosti
privredne saradnje, deprovincijalizovao zemlju, a kadrovskoj upravi osiguravao monopolski
poloaj u voenju unutranje politike. Paljivom analizom sadraja dnevne i partijske tampe
verovatno bi se jasnije uoile razliite faze kultizacije voe i dovele u vezu sa razliitim
teitima i prioritetima privrednog razvoja. Razliitim sadrajima valjalo je aktivirati raznolike
slojeve stanovnitva (isticanje voinog seljakog porekla, radnikog obrazovanja, teorijskog i
ideolokog formata i sl.). Bilo bi neopravdano ne dodati da je cezaristiki kult voe katkad bio
neobino dinamian pokreta aktivnosti ne samo uih partijskih nego i irih slojeva
stanovnitva i katalizator drutvenog i privrednog razvoja. Titova harizma nesumnjivo je imala
aktivnu ulogu, a za ivota mu nikada nije dospeo u krizu auctoritas, tj. ugled koji nije izvirao iz
pravno utemeljene moi zapovedanja ve iz harizme partije i njegove linosti, niti, pak,
potestas, tj. realna vlast. Nikezi dri da je Broz mogao sve: mimo zakona da reaguje i kae da
nije vano gde je veina, to ja kaem kao predsednik (uki 1990, str. 325). ak i kada je
dolo do posvakodnevljavanja harizme partije (sa jaanjem sukoba nacionalnih vrhova u
policentrinoj kadrovskoj upravi), ovaj proces nije zahvatao neprikosnoveni kult
nadnacionalnog voe. Od 1950-ih u strukturi Titove harizme podjednako su izraene ideoloka
i neideoloka komponenta. U ideolokom pogledu partija i voa crpli su legitimnost iz novog
autentinog samoupravnog kursa, koji je na liniji ideoloke ortodoksije iz koje je izbrisan
Staljin. Buroaziju, dotadanjeg glavnog neprijatelja, u ideologiji SKJ zamenila je birokratija, a
vrlo rastegljivi i magleni antibirokratizam postao je pokrie raznolikih uih i irih grupnih
interesa unutar partije. Neprijatelji samoupravljanja bili su anarholiberali, informbirovci,
unitaristi, nacionalisti i razne faistike strane agenture. Voa se borio protiv parazitske i
korumptivne birokratije, privilegija upravljake kaste, i titio neposredne proizvoae. Samo je
uski krug kritike inteligencije, u optem masovnom cezaristikom prihvatanju harizme,
ukazivao na nepotrebni sjaj, rasko i skorojevievsko razmetanje voe ceremonijalom. U
tradicionalnoj poltikoj kulturi, optereenoj preruenim monarhizmom, nije bilo neprirodno da
oslobodiocu sleduju vea prava i zasluene privilegije. Oslukujui na mitinzima raspoloenje
masa, Tito je uvideo veliki znaaj dekoracije i pompe za vlast. Za razliku od Staljina, koji je bio
tajanstveno nedokuiv u Kremlju, fiziki markantan i lep, Josip Broz bio je neobino aktivan.
Fraziranje, govorancije i sastanenje bili su mu, kako zapaa ilas, strani i nepodnoljivi
ukoliko nisu sredstva politike akcije. Brojna putovanja i posete bili su vie izraz njegovog
aktivizma i smiljenog fasciniranja masa nego iracionalnog linog rasipanja.
Podaci dobijeni analizom dnevne tampe s kraja 1950-ih pokazuju da u Titovoj harizmi
dominiraju dve komponente: jedna, kojom je trebalo prikazati ga razliitim od Staljina i
njegove nedodirljivosti, i druga koja naglaava Titov meunarodni ugled (Moji 1995, str. 63).
Meunarodni ugled je vaan pokazatelj istorijske uloge vladara koji se umenom propagandom
moe iskoristiti za dodatno uvrenje vlasti. Ovu komponentu ugleda Tito je smiljeno i
aktivno gradio. U voenju spoljne politike uvek je zadravao vie mogunosti, pa se ak i javno
ograivao od politike koju nije spreavao da se vodi (npr. antisovjetizma). Nikezi govori o
njegovom majstorstvu u voenju ovih stvari. Aktivna vanblokovska politika (esta putovanja i
meunarodni susreti) stvarali su voi reputaciju mirotvorca i borca za ravnopravnost potlaenih
naroda, pre svega, iz nerazvijenih zemalja. Nesumnjivo impozantan meunarodni ugled Tita i
Jugoslavije snaio je autoritet vladara u zemlji i podsticao samoprecenjivanje, tj. svest o
vlastitoj izuzetnosti. Bilo bi pogreno tvrditi da je pomenuti meunarodni ugled, nesrazmeran
veliini zemlje, bio lien relanih osnova. Zahvaljujui vetoj politici u Jugoslaviji je do poetka
1960-ih rasla snaga privrede i lini standard, dolo je do ograniene liberalizacije u politici i
otvorenosti zemlje prema svetu. U poreenju sa zatvorenim lagerskim zemljama, ove su
okolnosti bile jo upadljivije, Tito nije bio samo komandant osrednje evropske armije i voa

173
kadrovski disciplinovane partije, ve i svetski dravnik okien mnotvom meunarodnih
priznanja, ija je re bila uticajna, naroito u zemljama koje su se oslobaale kolonijalizma.
Tito je, meutim, bio zanimljiv i za vee drave, i to ne samo zbog svog uticaja na zemlje
Treeg sveta. ezdesetih godina prestao je da bude plebejski partijski voa sa reputacijom
gerilskog antifaiste i buntovnog antistaljiniste. Postao je iskusni aktivni putujui dravnik sa
organizovanom svitom i panskim ceremonijalom. Na jugoslovenskom samoupravnom
marksizmu je sa relativno homogenim ortodoksnim sadrajima sapostojao sve deblji sloj
nesvrstanosti i miroljubive koegzistencije, koji se razlikovao kako od uenja klasika o
proleterskoj revoluciji, tako i od neto opreznijeg blokovski opredeljenog proleterskog
internacionalizama. Bila je to u svakom sluaju nova, neobino vana sastavnica Titove
harizme, koja je razvijana, a da prethodne komponente nisu naputane ve samo razliito
akcentovane u zavisnosti od subjekata kojima su upuivane (radnici, seljaci, pojedine nacije,
vojska, druge radnike partije, meunarodne organizacije, nerazvijene zemlje itd.) irokim
izlaskom u svet preko politike nesvrstanosti jugoslovenska politika naputala je provincijalne
regionalne i uske blokovske okvire. Novi difuzni meunarodni oslonac (vanblokovske zemlje
Treeg sveta) trasirao je pravac politike, dodue ne u smeru najrazvijenijih i najkulturnijih
sredita, ali je ipak na osoben nain krio Jugoslaviji put u svet. Potkopavan je balkanski
provincijalizam i razbijan vazalni poloaj prema svetskim silama san svake male zemlje.
Titovo ime bilo je vaan probojni simbol ove politike, podjednako ugledan u komunistikom i
nekomunistikom svetu. Generalni sekretar UN K.Valdhajm ga je nazvao poslednjim od
velikih svjetskih linosti naeg doba, V. Brant velikanom naeg doba, A. Hariman
poslednjim od velikih voa, D. Karter jednim od najhrabrijih dravnika posleratnog
razdoblja koji je svetu doneo mnogo novoga, S. Bandaranaike najveim voom stolea, V.
Dikin autentinim voom, A. Jane jednim od najveih i najodlunijih dravnika ovoga
stolea, a CK KP SSSR-a je povodom Titove smrti saoptio da e ime Josipa Broza Tita
zauvek biti sauvano u istoriji (Bilo je asno ivjeti s Titom 1980, str. 188-189). Okolnost
da komunistiko opredeljenje nije ugroavalo Titov meunarodni ugled u bipolarnom svetu
svedoi i o nesvakidanjem prestiu Jugoslavije u ovom dobu.
Titova harizma je van svake sumnje imala razvijenu masovnu podrku i, u poreenju sa
autoritetom savremenika, bila nesrazmerno trajna i spontana. U prouavanju njene uloge treba
imati na umu i svakodnevicu reima koju ne mogu doarati manje ili vie apstraktni ili
idealnopartiski pojmovi kao to su harizma, kult, autoritarna vlast i sl. Svakodnevni odnos
veine stanovnitva prema Titu je bilo radoznalo, polusrdano i ushieno divljenje fiziki
markantnom i elegantnom maralu, oveku iz naroda sa jednostavnim govorom, ali otmenom i
uzvienom. Doivljavan je kao predsednik sa glumakim armom, koji putuje svetom i
osmehuje se, sveano odeven, sa mladom suprugom, okruen pionirima. Nije to bilo
strahopotovanje nesigurnog pojedinca pred hroninim istkama tajanstvenog Staljina i njegove
policije koja e nou zakucati na vrata. Sporadine istke u Jugoslaviji i strah od politike
policije bili su u senci iroko prihvaenog komunistikog voe osloboditelja koji putuje
okeanima u brodu Galeb pod zatitom amerike avijacije da bi stvorio to vie prijatelja
svom narodu. Njegove rei ohrabrenja i podsticaja pionirima, omladini i radnicima na
prvomajskoj paradi, partijskim kongresima i dravnim praznicima uveliavale su praznini
oseaj sveano zasluenog trudbenikog odmora. Laka, srdana harizma i oputeno divljenje
proimali su svakodnevni odnos obinog oveka prema predsedniku. Tito je bio komunista,
komunista je bio sinonim dobrog oveka, a lanovi partije su uivali naroiti ugled pravednih i
mudrih ljudi. Najpre na radiju i u Filmskim novostima, a zatim na televiziji dobro reirani
ceremonijal Titovih poseta, doeka i govora unosio je sveanu atmosferu u domove i uklanjao
uznemirenost kod ljudi ija su seanja na rat bila svea. U neto starijim godinama delovao je
jo neposrednije, duebriniki, kao dobroudni deda koji savetuje razdraganu omladinu oko
sebe. Narod je u dobroj meri bio opijen radnim uspesima zemlje i slavom svoga voe na
putevima mira. Titovo detinjstvo, revolucionarni rad i politika aktivnost bile su teme pismenih
zadataka u osnovnim i srednjim kolama, zavrnih radova politikih kola razliitih stupnjeva i
referata na partijskim i dravnim jubilejima. Veina nije oseala ovu ideologizaciju kao prinudu
174
niti kao manipulaciju jer je vera u vou bila nepoljuljana. Od kraja 1960-ih, sa jaanjem krize,
ovi rituali postajali su oporiji, slabio je ar i elan iz 1950-ih i euforina vera u zajednitvo,
bratstvo-jedinstvo i bolje sutra. Samoupravni ar se hladio, rastao je broj ravnodunih i
opozicionara. Period prazninog zanosa voom trajao je do polovine 1960-ih, kada hitrog i
besprekorno odevenog sedamdesetogodinjaka, preplanulog lica i obojene kose, smenjuje
umorni i zabrinuti, ali i dalje energini voa. Ostareli voa je teko krio konzervativizam, nije
vie imao snage za traenje novih puteva, ve je lavirao okruen mediokritetima i laskavcima.
Od kraja 1960-ih, kada su ga godine pritisle i sukobi unutar zemlje bivali sve vidljiviji, Tito je
delovao manje optimistiki (ne vie kao nasmejani glumac ve kao brini roditelj), ali ne i
manje siguran u izabrani put razvoja. Do smrti kod veine stanovnitva ostao je harizmatski
neprikosnoven. U isto vreme budni nadzor partije oseao je deo humanistike inteligencije, a
policijska mrea je kontrolisala, politiki nepodobne, nacionaliste, a naroito informbirovce.
Paljivim prouavanjem svakodnevice Titovog reima mogao bi se blie objasniti sloeni spoj
planske manipulativne kultizacije i dobrovoljnog prihvatanja kulta. Kljuni procesi odvijali su
se u vrhu partije, iji su sukobi veto prikrivani, a pad monih pojedinaca i frakcija nije izazivao
ire nemire, zahvaljujui u dobroj meri nepoljuljanoj veri u vou. Od karaktera sukoba unutar
vrha kadrovske uprave, ali i latentnih napetosti izmeu nacija, zavisila je boja Titove harizme.
Njoj je naroiti ton davala i prilino diferencirana struktura pristalica: verovatno je najvie bilo
onih koji su, manje ili vie naivno, verovali svakoj rei viestruko osvedoenog voe, zatim
nemalo obinih karijerista koji su mu laskali, kao i ravnodunih srednjih slojeva i delova
inteligencije koji su cenili da je otpor harizmi bezizgledan. Nije teko uoiti koji su slojevi i
grupe bili zainteresovani za jaanje voine harizme. Ponajpre partijska birokratija koja se
izdravala od prihoda i privilegija, zatim vojska i dravni organi koji su takoe imali visoku
drutvenu sigurnost, saborci iz rata iji su ugled i privilegije takoe zavisili od autoriteta voe,
dobar deo milionskog partijskog lanstva i delovi radnike klase koji nisu izvlaili neposrednu
materijalnu korist, ali su se poistoveivali sa reimom i voom. Kult voe i partije nije
odgovarao partijski neopredeljenim delovima inteligencije i strunjaka, jer su bez politike
podobnosti bili nedostupni rukovodei poloaji, zatim samostalnim preduzimaima, delu
seljatva, ostacima razvlaenih klasa i tvrdokornim nacionalistima. Delovi disidentske
humanistike i nacionalistike inteligencije, ostaci graanske i prosovjetske opozicije i
simpatizeri otvorene neprijateljske emigracije bili su relativno uski krugovi podozrivi prema
reimu uopte i kultu voe. Internacionalizovanje nezadovoljstva ovih krugova koio je takoe,
Titov veliki meunarodni ugled.
Sa promenama u drutvu menjao se i odnos prema autoritetu voe, ali sve komponente Titove
harizme nisu ravnopravno bledele. U celini uzev, harizma je za ivota njenog nosioca stalno
jaala, a ni posle smrti nije kastrirana ve smiljeno negovana, da bi tek sa raspadom
Jugoslavije bila, manje vie, preutno potisnuta. Kljune klasno-oslobodilake kompomente
harizme su za vreme tridesetogodinje vlasti modifikovane i prilagoavane duhu vremena.
Uvoenjem trita, decentralizacijom privrede i samoupravljanjem, prvim socijalnim i
nacionalnim sukobima, koje su ove mere izazvale, zatim cepanjem partije na nacionalne
frakcije bitno su oslabljeni neki za boljevizam karakteristini misionarsko-eshatoloki sadraji
(predvodnika uloga partije, vizija poeljnog drutva kao pluralizma samoupravnih interesa, a
ne beskonfliktnog socijalizma, tolerisanje razliitih puteva u socijalizam i sl.). Rutinizazija i
posvakodnevljivanje izvornih naela pokreta uticali su na donekle razliito akcentovanje i
prihvatanje harizme voe: vremenom je kod partijskog lanstva ojaala svet o vlastitim linim
interesima koji se ne mogu dokraja uskladiti sa izvornim ciljevima pokreta (dilema pomeane
motivacije), birokratizacija je potisnula izvorne komesarske strukture, diferencijacija unutar
partije ozvaniila karijerizam i sl. Krajem Titovog ivota 1977. SKJ je brojao 1.629.000
lanova, a 1981. 2.117.083, i inio 9,5% stanovnitva (Povijest SKJ 1985, str. 453-455).
Autoritet partijskog voe malobrojne kadrovske stranke razlikovao se od autoriteta voe
dvomilionske partije. Komunisti vie nisu bili ljudi posebnog kova, a omasovljenje je ilo
nautrb avangardnog karaktera SKJ, pasivno lanstvo i aktivni karijeristi potiskivali su ubeene
komuniste. Pred kraj ivota Tito je uivao vie autoritet nadnacionalnog voe (harizmatskog
175
beouga drave) i uglednog svetskog dravnika nego klasinog boljevikog voe. U
diferenciranoj strukturi partijskog lanstva i stanovnitva drave otvorene prema svetu izvorni
boljeviki tip voe klasnog misionara bio je sve manje ubedljiv jer se izmenio i poeljni lik
komuniste kadra. Nije to vie bio ilegalac, borac ili poratni komesar spreman na rtvu i
neplaena pregnua, ve strunjak, rukovodilac koji se suvereno snalazio u sloenoj mrei
samoupravne procedure. Karijerizam je jaao pragmatizam i ravnodunost u odnosu kadra i
partijskog lanstva prema voi, a harizmatiski ugled partije je bledeo. U Jugoslaviji su
uenacionalni i oblasni interesi podsticali posvakodnevljavanje izvorne misije partije, a samim
tim i njenog voe, ali su, s druge strane, latentni ili otvoreni sukobi ovih interesa jaali potrebu
za arbitraom elnika, pa je iz izmenjenog nesvakodnevnog stanja njegova harizma crpla novu
snagu. U SKJ je relativno dugo opstajala napetost izmeu vrhova nacionalnih frakcija, zatim
izmeu oligarhijskog i autokratskog trenda, konzervativnih i liberalnih komunista, ali se
razliite struje nisu (bar javno) usuivale da dovedu u sumnju neprikosnoveni autoritet voe,
koji je stajao iznad svih podela i slovio kao supremus arbiter. Po svedoenju P. Stambolia,
Tito je naroito u poznim godinama bio perce kojim se svako sluio, a u isto vreme imao je
mo da nas sve makne jednim potezom (uki 1992, str. 240). Sukobi unutar vrha partije,
koje je voa reavao povremenim istkama delova oligarhije, jo vie su u javnosti uvrivali
veru u nesvakidanju mo i nepristrasnost njegove vlasti.
3. U graenju harizme ivog vladara isticane su i razliito akcentovane raznovrsne komponente
voinog uinka koje su uglavnom odgovarale njegovim jasno izraenim namerama i
samopoimanju. U prvoj fazi vlasti Tito je neumorni radnik, borac protiv okupatora, oslobodilac
i voa svih antifaistikih snaga kao i zatitnik podjarmljenih klasa. U narednom razdoblju
uvrene kadrovske uprave Tito je ef drave i radnike partije, borac protiv socijalizma i
birokratije, demokratski samoupravlja i mirotvorac. Nakon smrti voe kult se izrazitije
instrumentalizuje i pretvara u orue zatite najrazliitijih meusobno oprenih ciljeva i intresa
policentrine kadrovske uprave (slovenaka frakcija se pozivala na Tita u odbrani suvereniteta
republike i konfederalnog poloaja nacije, dok je srpska kod Tita nalazila uporite za vru
federaciju i jedinstvenu partiju). Ojaane meunacionalne napetosti u zemlji i delimina
liberalizacija u SSSR-u, pod Gorbaovim, a zatim promena granica u Evropi (ujedinjenje
Nemake) i uvoenje viepartijskog sistema u Jugoslaviji oslabili su ugled SKJ i ubrzale
eroziju Titove harizme, ali ne i njeno kastriranje. Posle Titove smrti policentrina komunistika
kadrovska uprava liena je integrativnog kulta ivog voe. Uprkos institucionalizovanom
kolektivnom rukovodstvu, problem nasleivanja vrhovne vlasti otvorio je krizu politikog
sistema koja je trajala itavu deceniju. U tom periodu nadnacionalni kult umrlog vladara je
krajnje inatrumentalno korien za pravdanje najrazliitijih interesa (partijskih, dravnih,
centralistikih i konfederalnih, unitarnih i ovinistiko-secesionistikih). Sudbina Titovog
posthumnog kulta je nalik Lenjinovom, ali i kultovima Aleksandra Makedonskog i Karla
Velikog: zbog autoriteta vladara njegov posthumni kult je pogodno i ideoloki najprohodnije
sredstvo za pravdanja najraznovrsnijih interesa. Posle smrti harizmatskog voe opstaje
harzmatska aristokratija apostola i bez telesnog prisustva voe. Ona najbolje tumai njegovu
volju, spise i rei i izvlai rentu iz tog poloaja. Tito je toga bio svestan za ivota, ali se u
sloenom sistemu policentrine kadrovske uprave to nije moglo spreiti jer bi bile dovedene u
sumnju neke vane sistemske osnove pravdanja vlasti. Uprkos instrumentalizaciji, Titov
posthumni kult je kod dobrog dela stanovnitva bio simbol dravnog jedinstva. U pluralizmu
javnih neprijatelja, koji su bili razliiti kod pocepanih frakcija kadrovske uprave (republiki
SK), kult voe je i dalje bio neprikosnoven. Osporavanje Titovog autoriteta znailo je ruenje
jedinstva i simbola drave koja je uivala ugled u svetu, a time i potkopavanje evropske
bezbednosti. Bio je to odve krupan rizik koji do kraja 1980-ih nijedna republika nije elela da
prihvati. Nestanak SKJ je bila presudna okolnost u eroziji Titove harizme.
Uvoenjem viepartijskog sistema 1990. ukinuta je neprikosnovenost kulta i razliiti propisi o
njegovom negovanju i potovanju u dravnim ustanovama, to je u prvom mahu izazvalo
provalu napada na Tita. Mnogi titoisti, preko noi postali su antititoisti to psiholoki nije
mnogo zagonetno. U drutvu zahvaenom krizom na pragu graanskog rata naglo su se
176
oslobodila do tada zabranjena oseanja nepoverenja prema voi koji je u plimi ovinizma
postao nacionalno nepodoban. U meri u kojoj ga je cezaristiki opijena masa za ivota
prihvatala, sa raspadom Jugoslavije ona ga je u gotovo istoj pomami, odbacivala. Jo je V.
Dvornikovi zapazio da psiho-politiki profil Jugoslovena poznaje samo obe krajnosti:
apsolutnu veru i zanos ili duboko nepoverenje i odvratnost. Nove vladajue garniture su vie
indirektno nego direktno podsticale eroziju Titovog kulta. Nije bilo javnog slubenog
kastriranja i demoniziranja njegove harizme (kao to je bio sluaj npr. sa Staljinom,
aueskuom ili Honekerom) iz vie razloga. Verovatno je bilo bojazni od neeljenih efekata
radikalne detitoizacije koja bi mogla ugroziti i sadanje vlastodrce regrutovane iz vrha Titove
partije i pratnje. S druge strane, zbog i dalje nepoljuljanog Titovog ugleda u svetu politika
pragmatinost je spreavala njegovo demoniziranje. Umesto otvorenog osporavanja Titove
uloge, nove vladajue garniture odluile su se za njegovo preutno zanemarivanje. Meutim,
Titov autoritet bio je latentna smetnja ustolienju harizmi novih nacionalnih voa, pa je na
indirektan nain potiskivan. Smiljenom i planskom propagandom buena je nacionalna
tradicija, jaano oseanje pripadnosti i ljubavi prema zajednici nacije i snana ovinistika
mrnja prema svima koji su izvan te grupe. Buenjem iracionalnih oseanja nove vrste,
cezaristiki opijeni pojedinac prenosio je ushienje na novog nacionalnog vou. Nehrvatski
narodi su Tita odbacili kao Hrvata, a Hrvati ga nisu prihvatili zbog jugoslovenske usmerenosti.
Sa rasplamsavanjem graanskog rata podseanje na Brozov uinak zvualo je u oviniziranom
javnom mnjenju nepatriotski. U zbijene nacionalne redove kojima je na elo stao novi
nacionalni osloboditelj, Titova harizma bratstva i jedinstva unosila je kolebanje ili ak i izdaju.
Ipak se kod dela prognanog stanovnitva i protivnika ratne politike, dela Titovih saboraca i
Jugoslovena njegovo ime vezuje za doba stabilnosti, mira i prosperiteta. Titov politiki kult je
nestao sa ukidanjem propisa o njegovom obaveznom potovanju, ali su ostaci njegovog
autoriteta jo prisutni kod razliitih grupa jugoslovenskog stanovnitva. Kako to obino biva sa
uticajnim likovima iz tradicije, od interesa vladajuih grupa u budunosti zavisie njegova
ponovna instrumentalizacija i manipulativna upotreba.

*****

Na koji su nain sadraj i stupanj Titovog autoriteta uticali na njegovu istorijsku funkciju?
Harizma voe je kvalitet koji svaka vlast na razliite naine nastoji da ouva. Kod
ralanjivanja vieslojne, neobino trajne i ubedljive Titove harizme u sadrinskom pogledu
treba razlikovati njenu progresivno mobilizatorsku i konzervativnu funkciju, a u formalnom
pogledu harizmu slube i harizmu linosti. Pomenute sastavnice teko je dokraja razdvojiti jer
su se uzajamno pojaavale i snaile, kako spontanom podrkom odozdo tako i planskim
negovanjem autoriteta. u tom sklopu je najzanimljivija podrka nepartijskog dela stanovnitva.
Kraj Titovog odra je u toku 64 sata maja 1980. prolo oko 465.000 ljudi (Bilo je asno iveti
sa Titom 1980, str. 156). Kao nuni simbol dravnog poglavara i znamen neprikosnovenog
autoriteta komunistike partije, Titovo ime je imalo vidnu mobilizatorsku ulogu u
modernizacijskoj fazi jugoslovenskog socijalizma. Osim toga, kao nadnacionalni ujedinjavajui
simbol (drave, partije i vojske), Titova harizma neutralisala je napetosti etniki izmeanog
eksplozivnog prostora, a ovu krupnu internacionalistiku ulogu donekle je zadrala i nakon
smrti vladara. U spoljnoj politici Titov autoritet dizao je ugled dravi u svetu i imao snanu
medijsku ulogu kao simbol borca za mir to je Jugoslaviji prualo razliite ekonomske i
politike povlastice i otvaralo je prema svetu. Pored medalja i plaketa, Tito je bio nosilac 61
visokog i najvieg inostranog ordena (Bilo je asno ivjeti s Titom 1980, str. 101-103), a na
Titovoj sahrani bilo je oko 100 najviih svetskih dravnika (Isto, str. 294). Tehnoloko-
prosvetiteljska modernizacija i internacionalizacija Balkana usmeravana je odozgo, suzbijajui
unutranje tradicionalizme i lokalizme i spoljnopolitiki periferijski poloaj drave, ali,
istovremeno, blokirajui i razmah ovih procesa koji bi ugroavali prioritet partijskog prava.

177
Autoritetom partije i voe podsticane su i kontrolisane razliite vrste procesa: modernizacija,
deprovincijalizacija, ali i partijalizacija.
Neprogresivna strana Titovog autoriteta takoe je vieslojna. Harizma voe bila je izraz primata
politike nad ostalim delatnostima, a ova okolnost je u odreenoj fazi razvoja postala smetnja
modernizaciji i deprovincijalizaciji. Vladarev autoritet neretko je korien za pokrie interesa
uih partijskih slojeva kadra. Zbog preterane koncentracije autoriteta kod voe, nakon
iezavanja njegove harizme, stvoren je eksplozivni vakuum integracije, a bez Tita je spoljna
politika liena udarnog simbola u meunarodnom nastupu. Dugo trajanje voe na vlasti jaalo
je paternalistiki ton politike kulture i vrstorukako raspoloenje masa, pa je kult klasnog
osloboditelja lako zamenjen kultom oca nacije. Svako preuznoenje voe izvan organizacione
nunosti znai samoponiavanje potovalaca koji teko mogu da zamisle sistem bez voe.
Otuda uvek treba razlikovati organizacionu od iracionalne psiholoke strane voinog autoriteta.
Kod odmeravanja srazmere izmeu modernizacijskih i konzervativnih funkcija Titove harizme
treba biti istorian. Da li se uopte i u kojoj meri jugoslovenski socijalizam mogao oslobaati
boljevike zamisli partije zbog stalnog sovjetskog nadzora? U kojoj meri je nestabilnom
balkanskom prostoru i nesazreloj politikoj kulturi upravo kult ivog vladara bio pogodno
integrativno sredstvo? Najposle, na koji nain i u kojoj je meri obrazac Titove kultizacije uticao
na odravanje potonje tradicije nacionalnih oeva? Odgovori na ova pitanja su manje ili vie
hipotetini. Harizma voe javlja se u (1) kriznim i protivrenim situacijama, kada se, usled
ugroenosti, bude masovne nade u izbavljenje i (2) kada se nastoje ostvariti veliki ideoloki ili
nacionalni programi. to je stanje redovnije, a ciljevi jasniji, konkretniji i manje pretenciozni, to
slabi aktuelnost voinog autoriteta u njihovom ostvarenju. Titova harizma je rezultat socijalnih
i nacionalnih protivrenosti Balkana 20. veka, spoj njegove osobene politike kulture i
preovlaujuih ideolokih strujanja okruenja, ali i karakteristinih linih crta voe. Uslov
iezavanja potrebe za novim harizmatskim voama je slabljenje drutvenih napetosti i
oseanja ugroenosti, odsustvo politikih monopola i kontrola elite moi uz pomo
demokratskog javnog mnjenja. Konano, od potreba budueg razvoja zavisie ocena Titovog
autoriteta. Vreme e pokazati da li e konzervativne strane Titove harizme spreavati jasnije
uoavanje njenog racionalnog uinka, odnosno da li e Tito u istoriji Balkana biti obeleen kao
autoritarni posrednik prosvetiteljstva tipa ranog Nepoleona I ili konzervativni uvriva reima
poput klasnog Luja XIV. Veritas filia temporis.

178
IX
INTELEKTUALCI O TITU
- tri pristupa

Odnos vodeih predstavnika stvaralake inteligencije prema politikom voi je vaan segment
legitimnosti reima i ubedljivosti drutvenointegrativne misli. Ova grupa zbog svog prestia
ima krupnu ulogu u stvaranju spontane saglasnosti podvlaenih. Podrka inteligencije
vladarima duga je i tradicionalna. Od antikih filozofa i carskih intelektualaca u Rimu, preko
savetnika i umetnika na feudalnim dvorovima, do raznovrsnih oblika intelektualnog angamana
u Novom veku, udeo inteligencije u pravdanju reima je razliitog stepena: prua se od gole
apologije skromnih administratora i popularizatora do originalnih filozofsko istorijskih
apoteza vladarevog uinka (Zenonova pohvala Aleksandra Makedonskog, Volterova slavljenja
veka Luja XIV, podrka M. Hajdegera i K. mita Hitleru, entileovo slavljenje Musolinija
itd.). Ni socijalistiki vladari nisu se liavali podrke intelektualaca. Lenjina su podravali
Buharin i Gorki, o Staljinu su pohvalno pisali Leonov, Bloh, Krlea, ilas i Luka, a o Titu -
gotovo svi vodei jugoslovenski intelektualci. irina intelektualne podrke nesporno svedoi o
prestiu vlasti. Osmiljavajui autoritet vladara, intelektualci su unutar zemlje obezbeivali
disciplinu i saglasnost nekih kolebljivih grupa i jaali spontani pristanak masa, a u
meunarodnim krugovima stvarali vanu auru demokratije i umnosti reima. Jedva da je
potrebno pominjati da ni jedan reim nije bio ravnoduan prema kritici intelektualaca jer je u
njoj gledao vano arite otpora.
U ovom poglavlju bi trebalo prikazati nekoliko glavnih obrazaca odnosa jugoslovenske
stvaralake inteligencije prema Titu u fazi neprikosnovenosti njegove harizme i nakon njene
kastracije. Bie rei o tri koherentno simptomatine vizije Tita, promiljene i skopane sa
osnovnim opredeljenjem pisca i dubljim smislom njegovog celokupnog dela: Miroslava Krlee
(1893 - 1981), Dobrice osia (1921) i Milovana ilasa (1911 - 1995). U arolikoj lepezi
odnosa prema Titu, koja se pruala od glorifikacije do demonizacije, pomenuti pisci su
zauzimali razliite i ne uvek postojane pozicije. Ovde nee biti praena evolucija odnosa
intelektualaca prema Titu, premda ni ova nije nezanimljiva, ve razliiti obrasci pravdanja ili
kritike Tita povezani sa razliitim vizijama klasne i nacionalne organizacije poeljnog drutva.
Suoavanjem pomenutih gledita lake je uoiti manje ili vie izraenu partikularnost
stanovita, ali i ogranienost vremenom u kom su nastala. U ovom pogledu odnos prema Titu
nije naroito specifian. Ocene krupnih istorijskih linosti menja vreme, tj. nove potrebe
vladajuih krugova za njihovim svojatanjem ili odbacivanjem. Nemaki kancelar Oto Eduard
fon Bizmark bio je za ivota slavljen i osporavan, kasnije je bio uzdignut u nacionalnog heroja i
ujedinitelja, a na kraju je osuivan kao razbija istinskog nacionalnog interesa. Danas se
smirenije ocenjuje njegov uinak: ne vie gvozdeni kancelar, niti nacionalni heroj, ve tvorac
evropskog poretka mira i poslednji veliki evropski diplomata. Slino je bilo i sa Napoleonom.
Za jedne je bio obina osvajaka zver", istoriar Ranke je rano uoio da je Bonaparta vie od
toga, za Hegela je bio inkarnacija svetskog duha, a za Niea ujedinitelj Evrope. Odnos
savremenika prema Aleksandru Velikom i Juliju Cezaru bio je jo iskljuiviji, sve dok ih
istorija nije hladno ocenila.
Kod ocene Titove uloge ni jedan stadijum istorijskog ne treba uzimati kao apsolutan : gledanja
na Tita za vreme rata, u periodu njegove vlasti, dobu neprikosnovenog posthumnog kulta ili
danas kada se sreemo sa raznovrsnim iskljuivim demonizacijama njegove linosti. Do
relativno pouzdane ocene ne moe se dospeti samo iz jedne individualne perspektive, koliko
god ova bila pronicljiva i razuena. Ovde se ne polazi od toga da je najodmerenija politika
svest o Titu uvek ila ispred vremena, to se potvrivalo u stradanjima njihovih nosilaca, niti se
prihvata konzervativno tumaenje da je prava vizija uvek naknadna, tj. da je mogua tek po
okonanju nekih vanih procesa. Svaka perspektiva govori o svom vremenu. Titovu ulogu treba
posmatrati u sklopu protivrenosti razdoblja koje ga je oblikovalo, zatim unutar doba na koje je
neposredno uticao, ali i u svetlu neeljenih posledica procesa koje je inicirao. Glorifikacije ili
179
demonizacije Tita su vie od pukog linog oduevljenja ili revolta pisca, tj. nisu uslovljene
samo bezbednim poloajem u hijerarhiji reima ili nesigurnom disidentskom sudbinom.
Osnovno opredeljenje prema Titu, koje u razvijenom obliku ukljuuje i odnos prema
vrednostima i ciljevima socijalizma i vladajuoj partiji, je strukturno uslovljeno. Naime, odnos
prema voi je zgusnuto vorno mesto razilaenja ne samo uticajnih linih gledanja, ve i
dubljih politikih struja koje su se jasno ispoljile u Jugoslaviji posle 1990. Nije re samo o
linim apologijama ili kritikama, ve uoblienim htenjima irih grupa, pa ak i razlikama
izmeu dubljih idejnih tradicija oblikovanih unutar nekih vanih strukturnih determinanti
balkanskog prostora (klasna i nacionalna vizija ureenja Balkana, oslobodilaka politika
kultura i sl.). U odnosu prema voi zgusnuti su, s jedne strane, neki karakteristini sadraji
starijih politikih tradicija, ali i obrasci aktuelnih idejnopolitikih struja, s druge. Krleino
velianje Tita izvire iz leviarske tradicije hrvatskog jugoslovenstva s poetka veka, osieva
kritika je deo ire struje koja je glavnu smetnju srpskom nacionalnom interesu videla u opasnoj
jugoslovenskoj zabludi", a ilasova diferencirana ocena Tita izrasla je iz anacionalne liberalne
kritike boljevizma.
Lako je pojmljivo da je u sreditu pojedinanih seanja na jugoslovenski socijalizam uvek seanje
na Tita. Jo uvek je odnos prema Titu (izvorni ili preradjeni) vaan deo autobiografije i
samopoimanja mnogih. Premda se seanje na svakodnevicu socijalizma kod veine ljudi ne
podudara sa modelskom slikom socijalizma kao totalitarizma, novo kolektivno pamenje
obezvredjuje ivotne karijere svih zapletenih u socijalizam i negira smisao ranijeg postojanja. S
jedne strane javljaju se pojedinci bez biografije (oiene od komunistike prolosti), a s druge
konvertiti koji tvrde da su bili rtve socijalizma. Autobiografija i samopoimanje su sinteza
vlastitog iskustva i kulturno prihvaenog tumaenja istorije. Pojedinci izvana prihvataju
formulare koji im slue kao pravila koherentnosti za organizaciju vlastite prolosti. Ne samo
kulturni nego i politiki poeljne vrednosti su kriterij poretka naeg seanja, oni diktiraju izbor
znaajnih dogadjaja iz prolosti. Pojedinci kroje vlastitu autobiografiju tako da bude
prepoznatljivi, drutveno prihvatljivi i da bi stekli moralni dignitet. Kriterij su drutveno
prihvatljive tekue vrednosti: liberalizam, nacionalizam, antitotalitarizam, antifaizam,
antikomunizam, i sl. Kod seanja i prikaza proivljenog, pojedinci se rukovode imperativima
drutvenog pamenja, tj. tekuim poeljnim shemama seanja i pamenja. Autobiografska
pria nije odraz prolosti nego proces stvaranja smisla, putokaz delanja. U autobiografskoj prii
na predstavu individualne stvarnosti stalno utiu formirana istorija, iskustva i stereotipi. U
procesu seanja i u prii povezuje se vlastito iskustvo sa kulturno posredovanom verzijom
istorije i privatnim konvencionalnim istorijama. Vlastiti doprinos sastoji se samo u potrebi za
integracijom svog doivljaja u tradiciju. Autobiografska pria pokuava oprena ivotna
iskustva putem koherentnog principa da uklopi u globalni istorijski sklop. Negde je prisutan
samo uticaj, a negde potpuna nadmo kolektivnog pamenja nad autobiografijom i stvaranjem
identiteta. U hermeneutici je naroito vidljiva napetost izmedju male i velike istorije.
Na primeru Krlee, osia i ilasa trebalo bi pokazati znaaj Tita za autobiografsku sliku
intelektualaca, njegovih savremenika.Odnos prema Titu saima odnos prema klasnom,
nacionalnom i prosvetiteljskom potencijalu socijalizma, ali i njegovoj autoritarnoj politikoj
strukturi. Re je o prilino izvornim oblicima samosvesti trojice knjievnika u ijim su
osnovama duboki i trajni doivljaji i iskustva koja podstiu na razmiljanje o uslovima i smislu
linog identiteta i grupne pripadnosti. Ovde e praenje samosvesti biti ogranieno na odnos
pisca prema vrhovnom politikom autoritetu, u kom je sadrana lina projekcija poeljnog
drutva i vizija njenog ostvarenja. Velianje voe moe biti manje ili vie smiljeno ili
spontano. Autoritet voe se, naime, snai zbog jaanja autoriteta same organizacije (partije ili
drave) i uvrenja unutranje integracije. Pragmatine potrebe organizacije mogu se
podudarati sa linim oboavanjem i divljenjem elnika koje moe biti manje ili vie emotivno.
Ovde se nee ulaziti u razmatranje promena unutranjih pobuda intelektualaca koje verovatno
nisu u svim fazama bile istovetne, ve je prevladavala jedna ili druga vrsta podrke (duno
potovanje je prelazilo lino divljenje ili obrnuto). Kod ruenja atoriteta voe ili kastriranja
harizme, pobude takoe mogu biti razliite, pa stupanj demonizacije i iskljuivosti ne mora da
180
se podudara sa intenzitetom line mrnje (npr. bezoseajna, bezlina potreba organizacije za
ruenjem autoriteta voe konkurentske grupe).
Poto je re o predstavnicima izrazito opredeljene stvaralake inteligencije, manja ili vea
iskljuivost nije neobina, a razlike izmeu njihovih perspektiva ne treba objanjavati samo
nunim jednostranostima politiziranog miljenja. Treba imati na umu i zaokrete Titove politike.
Ve posle smrti Staljina polovinom 1953. Tito koi liberalizaciju i distancira se, pre svega, od
liberalnih zamisli o razvlaivanju partije". Sredinom 1960-ih priklanja se struji koja se zalae
za jaanje uloga republika, ali ne i za slabljenje partije. Krajem 1960-ih podravao je
ekonomske zahteve hrvatskog nacionalizma, ali se brzo trgao i suzbio ga klasinom istkom.
Na prvom pomenutom zaokretu od partije se odvaja ilas, na drugom osi, a na treem
Krlea. Na Titove zaokrete reagovala su sva trojica: ilas i osi otporom (dodue najpre
partijskom kursu, a tek posle Titove smrti otvorenim osporavanjem titoizma), Krlea, pak,
utke se povlaei iz politike. Dakle tri razliita odnosa prema Titu su rezultat i promena Titove
politike, koje su aktivirale neke dublje slojeve angamana pomenutih intelektualaca, a partijske
osude su olakale njihov prelaz u iskljuivu najpre samoodbranu, a posle Titove smrti i u napad
(ilasova naglo razvijena osetljivost na unutarpartijsku slobodu nakon VI kongresa SKJ 1952 i
osieva razbuena briga za srpski nacionalni interes nakon pada Rankovia 1966). Premda
izdignuti iznad politike kulture masa ni stvaralaki intelektualci nisu bili lieni njenog uticaja.
Za razliku od angloamerike politike kulture, gde se politika odavno shvata kao biznis ravan
drugom i ne mnogo znaajniji od drugih aktivnosti, a voa ne znatno mudriji od ostalih, na
Balkanu, u teritorijalno - dravnom pogledu nestabilnom, optereenom stalnim ratovima, voa
je uvek imao egzistencijalno moralnu notu, bio je sudbinski izbavitelj ili upropaiva, a od
politike je zavisila lina i nacionalna sudbina. Otuda karakteristino kretanje iz jednog ekstrema
u drugi, od glorifikacije ka demonizaciji elnika. Ni kod inteligencije stav prema voi nije bio
samo izraz line ljubavi, prijateljstva ili toka karijere, ve i neprevladane oslobodilake
politike kulture koja nije trpela indiferentnost, kolebanja ili nijansirani pristup (koji unosi
nedoumice i dezorijentaciju), ve manje ili vie otvoreno manihejsko opredeljivanje u
dimenzijama prijatelj - neprijatelj. Tako je Tito izbavitelj ili zloinac, i to od poetka, i sa
smiljenim namerama, a ne politiki voa koji po prirodi stvari u eksplozivnom prostoru pravi
greke i vue dobre poteze. Kod vodeih intelektualaca, dodue, paualnost miljenja
pokuavala se prikriti manje ili vie eruditskim kienjem iskljuivosti, ali je to najee
prividna objektivnost koja paljivije analitiare ne bi trebalo da zavede. Trebalo bi takoe imati
na umu da je realistian i slobodan odnos prema Titu unutar zemlje bio nemogu za vreme
njegove vladavine, a jedno vreme ni nakon njegove smrti. Krupnija neslaganja zavravala su se
ostavkama i samokritikom, zatim ravnodunom utnjom, potmulim otporom preko osporavanja
nekih partijskih naela, ili reim sporadinim replikama Titu od strane najbliih saradnika
(Koa Popovi, Marko Nikezi). Nemogunost nekanjenog otpora Titu za njegovog ivota
pojaala je iskljuivost potonje demonizacije Tita, to je psiholoki razumljivo, ali je u
saznajnom pogledu besplodno.

1.

Krleina gledanja na Tita pripadaju visokom knjievnom segmentu drutvenointegrativne misli

koja je po nivou i namerama iznad uobiajene propagande i golog partijskog pragmatizma.
Krlea je pravdao socijalizam isticanjem univerzalnosti i trajnosti humanistike ideje i
velianjem pojedinca koji je oliava. U idealnoj tradiciji nije razdvajao Tita od Lenjina.
Postojana lenjinska vera u vii moralni potencijal revolucionarnog ogorenja kao najistija
inspiracija politike svijesti, glavna je oznaka Tita kao ovjeka, kao stratega i kao politiara
(Krlea o Titu, 1980: 42). Civilizacijska i jugoslovenska komponenta su upadljive u Krleinoj
podrci Titu. Tito je u naim prostorima dao lenjinskim mislima stvarnu sadrinu ne samo u
klasnom nego i u civilizacijskom pogledu. Kako je uoio ilas, itava Krleina delatnost bila je
usmerena ka kulturnom preobraaju Junih Slovena, koje je smatrao jo uvek divljim i
provincijalnim. Drao je da pobeda socijalizma prua iroke mogunosti kulturnog napretka.
181
Tito se pojavio s lenjinskom buktinjom u mraku i njegov put od Kumrovca do Beograda je put
naeg naroda iz srednjevekovne zaostalosti ka civilizaciji. Tito, to je slavoluk izmeu mrkih i
krvavih zidina nae srednjovekovne prolosti i put do civilizacije koja vie nee da bude
robovanje tuim bankama, tuim neistinama i predrasudama (Krlea o Titu, 1980: 76). Krlea
se novoj vlasti 1945. pridruio bez patetike i lanog oduevljenja. Gledao je u njoj istorijsku
nunost i osnovu prevladavanja balkanske zaostalosti. Revolucija - prosveivanje - Lenjin -
Tito - jugoslovenstvo - istorijski proboj ka civilizaciji su krleijanski uobliene sastavnice
Titove harizme. Njih je Krlea jasno istakao 1952. povodom Titovog ezdesetog roendana:
digao je proleterski ustanak, oistio zemlju od tuina, vratio domovini oteto more, ostrva i
gradove, oslobodio narod od klasnog izrabljivanja, poloio temelje socijalizmu i digao zemlju
iz zaostalosti (Krlea o Titu, 1980: 82). Ne bez kulturnog aristokratizma, Krlea je govorio o
gomilama i narodu pastirskom, bijednom i nepismenom, unosei u Tita svoja htenja i visoke
prosvetiteljske kriterije. Krleini lanci posveeni Titu verovatno su knjievno najpromiljenija
pohvala Brozove vlasti. Premda je opredeljena Krleina misao jeste i nadideoloka, jer stalno
istie civilizacijske proboje pokreta iji elnik razbija balkanski provincijalizam i primitivizam.
U hegelovskom tonu pisao je o Titu kao naoj historijskoj volji koja se objavljivala u
mnogobrojnim naporima kroz vjekove (Krlea, 1952: 46).
Ipak Krlein odnos prema partijskim organima nije bio bez nesporazuma i sukoba. U otporu
partijskim pritiscima uvao se od kritike Titovog doprinosa.
S druge strane, kako svedoe M.ilas, R. olakovi i P. Matvejevi, Tito je budno titio
Krleu, svestan krupnog znaaja vodeeg hrvatskog pisca. Posle sukoba sa Staljinom 1948.
Krlea nije solunaio, nenametljivo je utao i bio ak sklon priznanju da je njegova svaa sa
partijom bila pogrena (ilas, 1991: 44). Meutim, nije proputao da istakne antistaljinski Titov
uinak: Pobijedivi nae ukleto srednjevekovlje, razvio si danas barjak novih bitaka i tako
sprijeio da se socijalistika zamisao o osloboenju proletarijata ne udavi u vlastitoj krvi
(Krlea o Titu 1980: 83). Ne manje je znaajna Titova uloga u dravnom organizovanju
jugoslovenstva nonkonformistike magistrale nae srednjovekovne istorije koja traje
Bizantu, Rimu, Veneciji, franakogermanskom carstvu uprkos sve do provale Turaka u XV
stoljeu i koja pada, ali nee da ivi u proskinezi (Krlea, 1958: 16). Krleina eruditska
knjievno-filozofska osmiljavanja junoslovenstva s kraja etrdesetih godina bila su vana
podrka novom reimu. Potsmehujui se kulturnim vezama sa Papom i zapadom u srednjem
veku i istiui jeretiko bogumilstvo kao uzor slovenskog otpora, Krlea je pruio idejnu
podrku Titovom otrom antivatikanskom kursu (Krlea, 1958: 27-32). Kada je 1947. kao
potpredsednik Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti predlagao Tita za poasnog lana
ove ustanove, izriito je ustvrdio da je on meu naim politikim linostima, ideolozima i
dravnicima prvi koji je zaista ostvario misao hrvatskog suvereniteta prekinutu jo u ranom
srednjem vijeku (Krlea o Titu, 1980: 106). Isticanje etike nadmoi i izuzetnosti postojeeg
je, kod Krlee, osnova pravdanja Titove vlasti: Njegovo ime javlja se kao zavrna formula na
kraju dugotrajnog stogodinjeg procesa kojim se na narod razvija iz zaostalog feudalnog,
kmetskog i graniarskog austrijskog stanja do suvremenih i naprednih oblika ... idealne
jugoslovenske politike i kulturne zajednice (Krlea o Titu, 1980: 110-111). Ni Krlein
nekrolog Titu nije lien filozofske patetike: Tito je idealni barjaktar kantovske zamisli
svjetskog mira, zapisao je maja 1980. godine.
Krleina podrka Titu bila je trajna i postojana uprkos njegovim povremenim sukobima sa
partijom. Izgleda da je pored velikog ugleda pisca i lino prijateljstvo uticalo da ga Tito uva i
titi od politikog kraha. U sukobu sa KPJ 1939, Krlea je izuzet od partijske osude, prilikom
oslobaanja Zagreba 1945. Tito ga je zatitio od mogue osvete tvrdih boljevika, a 1967, kada
je Krlea pruio neuspelu podrku oivljenom hrvatskom nacionalistikom kursu, Titova zatita
opet nije izostala. O Titovom linom staranju o Krlei ima vie svedoanstava. ilas tvrdi da je
ovaj bio sve vreme pod Titovom linom ingerencijom i zato bio maza Politbiroa (orgovi,
1989: 81). Pratano mu je kao stoeru idejnog uticaja meu inteligencijom, ali i kao Titovom
linom prijatelju. Tripalo pie da je aprila 1967. zatekao Krleu kod Tita u Beogradu. Tito je
rekao da eli uveriti Krleu da javno izjavi kako povlai svoj potpis ispod deklaracije o
182
hrvatskom knjievnom jeziku i da se ogradi od ovog nacionalistikog dokumenta. Jer po
Titovom miljenju jezika pitanja treba reavati mirnije - partijskim putem. Krlea je rekao da
e dati ostavku u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske, ali moli da ga ne teramo da
povlai potpis, jer e se javnost tome izrugivati. Dodao je da je uvek pravio greke kad god se
suvie uplitao u politiku - aludirajui na predratni sukob na levici (Tripalo, 1990: 93).
olakovi takoe svedoi da je Stari uvek bio sentimentalan prema Krlei, razmazio ga je, a
Krlea je zbog svog prijateljstva sa Titom mnoge zaveo na stranputicu (Antoni, 1991: 157 i
175). Ni osi ni opi posle skretanja nisu uivali ovakvu zatitu. Njihova skretanja javno su
osuena, premda su i oni nakon povlaenja iz politikog ivota nastavili nesmetano sa
knjievnim radom. Polovinom 1960-ih Krlea se pribliio hrvatskom nacionalizmu, smatrajui
da je federativni centralizam odgovoran za krizu. U istom periodu najvei hrvatski knjievnik
titio je Franju Tumana i predlagao ga za lanstvo u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i
umjetnosti (Antoni, 1991: 93,111-121). Kada je R olakovi skrenuo panju Titu da je
Tuman na komisiji 1965. ostao kod svojih shvatanja, Stari se trgao (to mu nisu rekli). Zvao je
odmah lana komisije na razgovor i rekao pa on mora da se povue, da se odrekne svojih
gledita", a Krlea je rekao - razume se (Antoni, 1991: 111). Po Tumanovom svedoenju
iz 1989. Krlea mu je bio prijatelj s kim se intenzivno druio i koji ga je 1965. neuspeno
predlagao za lana Jugoslovenske Akademije znanosti i umjetnosti. Osim toga Krlea je kod
Tita 1972. uspeo da izdejstvuje da Tumanu ne bude sueno za pijunau, da mu se ne pakuje
(Tuman, 1990: 204 - 208). I knjievnik Vlado Gotovac, nacionalistiki aktivista iz 1971, posle
izlaska sa robije 1976. sretao se sa Krleom. Krlea je tada, navodno, kritikovao naivnost i
neumerenost u nastupu hrvatskog nacionalizma iz 1971, govorio je da su sredstva upropastila
cilj, da je to sve bila buka s Dinarskih planina". Ali nije se slagao s metodom partijskog
obrauna sa nacionalistima (Gotovac, 1990: 25-26). Pomenuta svedoenja treba imati na umu u
oceni Krleinih dilema od sredine ezdesetih godina.
Ipak Krleino nekanjeno kolebanje nije najbolji dokaz Titovog elastinog i pragmatinog
odnosa prema intelektualcima, jer je Krlea uivao naroite povlastice kako zbog prijateljstva s
Titom tako i zbog ogromnog uticaja u Hrvatskoj. Javni razlaz s njim bi bio odve rizian za
partiju. Premda doktrinaran, i u drugim sluajevima Tito se uvao iskljuivosti. Ima
svedoanstava da je 1948. dugo ubeivao, kuvao R. olakovia i V. Vlahovia koji su se
kolebali oko otpora Staljinu. Iako u partiji nije nikada bio u liberalnoj struji, Tito se pragmatiki
uvao sukoba sa vodeim intelektualcima. Oseanje za konkretno i mogue nije mu slabilo. Bio
je svestan krupne uloge inteligencije i znaaja njene podrke partiji. Drutvenointegrativni
doprinos angaovanog Krlee bio je verovatno najkrupniji. Sve do polovine 1960-ih
neutralizovao je hrvatske sumnje u Jugoslaviju. Imao je reputaciju antistaljiniste, ali ne i
ratnika, jer je prenje kulturnog radnika pred tamnicama i bajonetima smatrao jalovou i
histerijom, a ne junatvom. Iako opredeljen, bio je blii tradiconalnom nego organskom tipu
intelektualca. Vie je teio da partiji na vlasti nametne potovanje kulturnih vrednosti nego da
osmisli ivotni stav radnike klase. U tome je izgleda i osnovni motiv njegove postojane
podrke Titovoj vlasti. Premda euforino, Krleino vienje Titove uloge nije vulgarno
apologetsko. Opredeljeno je, ali neprovincijalno. Uprkos linim politikim nesmotrenostima,
Krleina gledanja na Tita su istorina i prilino realna, jer je uoio modernizacijski i
kosmopolitski uinak jedinstvene socijalistike drave na Balkanu. Po svemu sudei bio je to
glavni razlog to je svojim imenom podupro Titov autoritet.
2.

Organski intelektualci, koji pokretu ne prilaze nego iz njega izrastaju, tenje su vezani za ciljeve
pokreta, organizaciju i vou, ali kada se odvoje, usled razoarenja, lake padaju u kritiku
iskljuivost, to psiholoki nije mnogo zagonetno. Sve do sredine 1960/ih Dobrica osi u
pohvalama Titu nije mnogo zaostajao za Krleom (Moji, 1995: 144). osi je organski
intelektualac, izrastao iz komunistikog pokreta i u poetku se upadljivo razlikovao od
tradicionalnih intelektualaca (saputnika), koji se pokretu kasnije pridruuju. Ivo Andri (1892 -
1975) je verovatno najpoznatiji tradicionalni intelektualac koji se partiji pridruio tek nakon
183
1945. i na razumnoj distanci podravao njenu politiku do kraja ivota. lan KPJ postao je 1948.
elei da pomogne u obnovi i izgradnji zemlje, jer pisac uvek mora da bude sa svojim
narodom (Jandri, 1977). Oseao se Jugoslovenom i u bratstvu i jedinstvu gledao
oivotvorenje svojih mladalakih snova - ovenosti, internacionalizma i jugoslovenstva
(Antoni, 1991: 290). Neke vane politike prekretnice nisu kod Andria, kao kod pomenutih
pisaca, izazivale kolebanja, jer nije bio dublje vezan uz pokret. Andrieva distanca bi se mogla
razumeti zapaanjima Georga Zimla o strancu i neangaovanom oveku, koji upravo zato to
nije dublje upleten u neku drutvenu situaciju, ima vie mogunosti da je hladnije i odmerenije
sagleda.
Izgleda da je reforma federacije 1960-ih vie dovodila u nedoumice organske intelektualce, koji
su bili tenje vezani za komunistiku ideologiju, ali i za naciju, nego tradicionalnog
intelektualca Ivu Andria. Suavanjem nadlenosti federacije u ekonomiji 1965. i
razvlaivanjem savezne policije i uprave zaotrili su se meunacionalni odnosi, a otpori
konzervativne struje u SKJ dravnoj i ekonomskoj decentralizaciji slomljeni su smenom
Rankovia 1966. godine. Tih godina, dodue, i Tito se kolebao. Premda je po uverenju bio
centralist i nikada nije pripadao liberalnom krilu unutar SKJ, teko se odluio za reformu i
politiku istih rauna izmeu republika. Po svedoenju Petra Stambolia, u Srbiji se otpor
konzervativnoj struji u tom periodu svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovia. U sutini
sukoba unutar partijskog vrha bile su razliite zamisli razvoja. D. Bilandi pominje da se Tito
dve - tri godine dvoumio izmeu konzervativne (centralistike) i liberalne struje u SKJ
(orgovi, 1990: 243). Rankovi se protivio decentralizaciji, ali je Tita smatrao nezamenljivim.
olakovi navodi neka svedoanstva da je jula 1966. osi pisao Titu i rekao da je iza Tita
odmah Rankovi, a onda drugi niko, pa tek onda neko (Antoni, 1991: 129). Bilo kako bilo,
Tito je podrao decentralizaciju ekonomije i drave nadajui se da e ipak jedinstvenom
partijom uspeti da obezbedi elastiniju integraciju sistema. Nova protivrenost kursa podstakla
je mnoga nezadovoljstva i rasprave meu intelektualcima: jedni su neosetno preko nacionalnih
ekonomija postajali nacionalisti, a kod drugih se ovinizam javljao kao otpor decentralizaciji. U
tom periodu je dobro obaveteni R. olakovi kod osia i Krlee uoio zaokret ka
nacionalizmu, a kod ostarelog Tita kolebljivost i podlonost laskanju (Antoni 1991: 304).
Marta 1972. olakovi je u svom dnevniku zapisao da je Tito bio heroj 1928, 1938, 1941 i
1948, ali 1970 /71. to nije bio, jer je napravio grub kadrovski promaaj. Podlegao je laskanju
nacionalista, dao zeleno svetlo Hrvatima, najpre podrao Kardeljevu osudu hrvatskog
nacionalizma, pa opet popustio i tek novembra 1971. se trgao. Bili su to gafovi kolebljivog
ostarelog voe, kome je otupeo nekadanji izvanredni politiki refleks i intuicija. Kritika svest
o Titovom poputanju je za njegovog ivota postojala i kod najbliih saradnika, a ne samo
kod dela disidentske inteligencije. Razoarani olakovi je maja 1972 pisao u dnevniku:
Nema jedinstva, ima mnogo birokratskog i tehnokratskog, baza se ne osea, ak ni aktiv ni u
najkrupnijim odlukama. Nad svima senka povodljivog i udljivog Hazjanina koga okruuju ko
zna kakvi ljudi i obavetavaju ga na starinski nain - prislukivanjem. On se rukovodi linim
simpatijama i antipatijama - te ovoga ne mari, te onoga treba smeniti, onoga tamo, drugoga
ovamo (Antoni, 1991: 309). Reim je transformisan u neku vrstu poliarhije
institucionalizovanih regionalnih i partikularnih interesa sa nekoliko centara moi, a porastao je
znaaj Tita kao arbitra i faktora ravnotee izmeu vrhova pocepane kadrovske uprave.
U prikazanom stanju sazrevao je osiev kritiki odnos prema Titu, a piev zaokret od
glorifikacije ka demonizaciji Josipa Broza dovren je krajem osamdesetih godina. Treba imati
na umu da u Titovom reimu vodeu organsku inteligenciju nisu inili pojedinci iji je jedini
kapital bio obrazovanje, ve i odreena mo. Dodue, politiki sunovrat nije, kao kod Staljina,
vodio u logor i zatvor, ali je disident ostajao obeleen. to je mo posrnulog intelektualca bila
vea, to je, po pravilu, priguivani otpor vrhu partije bio dublji (jaan solidarnou uih
nepartijskih oaza, kao to su bile naune jedinice, akademije nauka ili izdavake ustanove).
Provala dugo potiskivanog otpora Titu izbila je 1990-ih kada osi pie o Titu kao svetskoj
varalici, staljinisti, tiraninu i vlastoljupcu, hedonisti, okrutnom i pokvarenom demagogu,
ignorantu i karijeristi (osi, 1992: 23). Iako se ne moe Titu sporiti antifaizam,
184
antistaljinizam i politika nesvrstavanja, ipak je Tito politiar koji je uproprastio i ono to je
dobro uradio (osi, 1992: 27). Tito je inteligentni tiranin koji se naizmenino sluio nasiljem i
korupcijom, a njegov reim osi proizvoljno kvalifikuje kao meki totalitarizam, liberalni
despotizam i potroaki staljinizam. Na elu je stajao ovek od granita, kamen - despot, sa
izvanrednim politikim refleksom. Malo je ljudi koji su ga prevarili i koje je pogreno ocenio
(Nikoli, 1995: 224-228). osieva demonizacija Tita je potpuna: Titoizam je primitivizam -
istorijski, civilizacijski i politiki. To je duboko arogantni provincijalizam, hrvatska
malograantina neostaljinistike birokratske i potroake sutine. Najgore u titoizmu je la
(osi, 1992: 40). osieve ocene su emotivne i vrednosno obojene jednostrane kvalifikacije i
osude. Razlikuju se po sadraju i tonu od ilasove diferencirane kritike i Krleine
filozofskoistorijske apoteze. Kod duboko angaovanih intelektualaca zaokreti iz jednog
ekstrema u drugi nisu usamljeni. osiev obrt od komunizma ka religiji ne moe se ipak
tumaiti samo razoaranjem, ve i uvek prisutnim snanim oseanjem. Tito je, po njemu, uzor
nemorala, koji je uinio legitimnim i sveoptim, pa otuda danas moralnu obnovu srpskog
naroda moemo oekivati obnovom hrianske religije (osi, 1992: 87). Dublja pretpostavka
osievog antititoizma je konzervativno konfesionalno antijugoslovenstvo. Jugoslovenstvo je
srpski mazohizam, te se Srbi moraju politiki otrgnuti od njega (osi, 1992: 75-76). Bilo bi
jednostrano tvrditi da razliit odnos Krlee i osia prema Titu ishodi samo iz razliitog toka
knjievnopolitike karijere (politiki pad i osvetoljubivost osia i trajna Titova zatita Krlee).
Po sredi su dublja razliita gledanja i obrasci istorijskog progresa i deprovincijalizacije
Balkana. Za razliku od Krleine podrke jugoslovenstvu (ne uvek centralistiki shvaenom),
osi je ubeen da je Titova Jugoslavija u istoriji ovog tla najdublja i najdua moralna kriza i
moralno nitavilo jugoslovenskih naroda (osi, 1992: 66). Ovde bi se moglo primetiti da
postoje obine zablude i pogrene strukture svesti, kao npr. kada se uenacionalni interesi
krajem 20. veka proglaavaju za kriterij progresa u etniki izmeanom balkanskom prostoru, to
neizostavno izaziva povratni ovinizam.
osiev i Krlein oprean odnos prema jugoslovenstvu je sukob irih idejnih tradicija koje su
razliito odgovarale na pitanje da li je vienacionalnu dravu uopte mogue trajno graditi na
prostoru izmeanih zakasnelih nacija i ruevinama vievekovnih imperija . Mogu li se na
Balkanu stvarati iste nacionalne drave i koja je cena ove alternative ? Krlea, Andri i ilas
bili su blii gleditu da je jugoslovenstvo stvarano na prostoru neiivelog nacionalno-dravnog
miljenja krhko, ali ne i neprogresivno. Internacionalistike ideologije i reimi su na Balkanu
ubrzavali razvoj snanom modernizacijom i laicizacijom. Odreena autoritarna cena jeste
plaena, ali je bilans hazardnog stvaranja etniki istih drava 1991 - 1995. bio katastrofalniji.
osieva gledanja su drugaija. Uoi i u jeku graanskog rata u Jugoslaviji devedesetih godina
on je osuivao jugoslovenstvo, snaei vlastitim minulim disidentskim, aktuelnim politikim i
knjievnim autoritetom zahuktali nacionalizam. U etniki izmeanim sredinama (naroito
Bosni) kritika jugoslovenstva podsticala je sukobe i stvaranje etniki istih oblasti. Bila je to
jedna, logina, ali i tragina konsekvenca osievog dugo potiskivanog antititoizma.

3.

Slino osiu, ni ilas nije odmah po okonanju politike karijere izneo kritiku ocenu Tita.
Dugo ju je u sebi nosio pre nego to ju je u razvijenom obliku izneo 1980. kada je napisao
knjigu Druenje s Titom (ilas, 1990). U zapaanjima o Titu, rasutim u nekoliko knjiga iz
1990-ih, dopunio je izneta gledita (ilas, 1991, ilas, 1994, orovi, 1989). Premda kritika,
ilasova gledanja daleko su od demonizacije Tita. Verovatno i stoga to su ilasovi uzroci
razlaza s partijom drugaije prirode od onih koji su uticali na osia. Kao organski
intelektualac, izrastao iz pokreta, pruio je vanu ulogu osmiljavanju komunistikih ciljeva, ali
je i njegova kritika socijalizma istekla iz istih potreba. Naime, talas demokratizacije
jugoslovenskog socijalizma od kraja 1949. do polovine 1953. bio je u znaku idejnog
oslobaanja od nekih kljunih boljevikih naela. Na kritici sovjetskog iskustva (birokratije i
planske privrede) razvijano je samoupravljanje i trina ekonomija. Vrhunac liberalizacije i
185
maksimum propusne moi partije bio je VI kongres KPJ 1952. Zahuktala antistaljinska
liberalizacija u ideologiji se ogledala u poletnom antietatizmu, antibirokratizmu i slavljenju
trita, a razmiljalo se i o odumiranju partije. Jedan deo partijskog vrha zagovarao je
demokratizaciju iz uverenja (ilas, Kardelj, Bakari), drugi su je sprovodili kao disciplinovani
partijci (Rankovi), a trei su je primali sa opreznou i rezervama (Tito). Odnos prema
Sovjetskom Savezu i u ovoj najliberalnijoj fazi jugoslovenskog socijalizma bio je vana
spoljnopolitika determinanta i granica demokratizacije. Tito je veto balansirao izmeu
liberalnijeg krila unutar KPJ, koje je elelo bru demokratizaciju, i konzervativaca koji nisu
eleli zaotravanje sa SSSR-om. Ve u leto 1953, posle smrti Staljina, Tito postepeno zaustavlja
borbu protiv birokratizma, Kardelj postaje suzdraniji, a ilas nastavlja sa zaotravanjem
kursa. D.Bilandi dri da je upravo ilas svojim zaotravanjem, kao zvezda reforme, jedan
od krivaca to je ova zaustavljena. I nakon pada sa vlasti ilas nastavlja sa kritikom
birokratizacije socijalizma u teorijski prilino neodreenom tonu liberalnih teorija o
totalitarizmu. U tom okviru su gotovo dve i po decenije sazrevale njegove ocene Tita pre nego
to ih je otvorenije izneo.
ilasova prilino otroumna zapaanja izneta su u publicistikom tonu proetom smelim
paradoksima. Blia su teoriji od Krleinih knjievnofilozofskih i osievih
knjievnoesejistikih gledita, a pronicljivost je olakao pogled iznutra, tj. iskustvo neposredne
saradnje sa Titom. Osim toga, kao i kod drugih proliberalnih zamisli i kod ilasa su upadljivije
istaknuta zapaanja o tehnologiji vlasti nego to je podrobnije razmatrana njena drutveno-
ekonomska i modernizacijska uloga. Odsustvo iracionalnih verskih ili iskljuivih nacionalnih
oseanja takoe je dizalo objektivnost. Premda optereen zatvorskim iskustvom u Titovom
reimu, ilas je ak priznao da je, piui o Titu, oseao nekakvu spontanu naklonost prema
njemu (orgovi, 1989: 98). Uoi Titove smrti ilas je svoje raznovrsno politiko iskustvo sa
efom partije i drave saeo u zakljuku: Tito je politiar znaajnih dometa i dostignua
unutar komunistikog pokreta, ali i krupnih nezaboravnih i nepopravljivih promaaja na irem
demokratskom i ljudskom planu. Politiar izuzetne snalaljivosti, pouzdanog instikta i
neistroene energije. Ali i linost okrenuta k vlasti, k linoj vlasti u tolikoj meri da je previao,
a u prelomnim trenucima i suzbijao pojave i tokove koji bi obogatili ivot, koji bi drutvo i
pojedince uinili otvorenijim i kreativnijim. (ilas, 1990: 183). Napor da se iznese nijansirani
sud o Titu kod ilasa je uoljiviji nego kod prethodno pomenutih knjievnika. Trudei se da
prui odmerenu ocenu, bio je kritian prema trivijalnim antikomunistikim i ovinistikim
demonizacijama Tita. Pri tome nije krio svoju osnovnu liberalnu usmerenost.
Tito je autokratski voa i lenjinista, trajno i sudbinski vezan za partiju. Partija za njega nije bila
samo sredstvo revolucije i izgradnje nego emocionalno i intelektualno uporite, ivotni i
sudbinski smisao. Bio je vezan za radniku klasu, ali je na vlasti pre svega bio predstavnik i
voa srednjeg partijskog sloja. Intelektualci su dobrodoli u partiju, ali je prema njima uvek bio
oprezan i sumnjiav. Ipak im je pristupao ire i gipkije od ostalih funkcionera ne samo iz
politikog pragmatizma nego i zbog nostalgije nad vlastitom nekolovanou (ilas, 1990: 65-
66). Sa liberarnom osetljivou za autoritarno ilas je prilino pronicljivo prikazao Titov nain
rukovoenja. U vladanju je bio nenametljiv. Nije se uplitao, ve je gipko i inteligentno
rukovodio. Nimalo intrigant, lojalan i paljiv prema saradnicima, sve dok ne ponu skretanja.
Umeo je da preutkuje, nije se svetio. Ali kada bi sukob izbio, oivljavalo je zlopamenje
(ilas, 1994: 262). I hrabrost mu je bila svrsishodna. uvao se i izbegavao rizike. Ali bi bez
sumnje bio kadar da umre za svoje delo. Lako je pronicao u ljude. Za razliku od Staljina bio je
skloniji u veri nego u neverovanju u ljude. Zato se u mnogima prevario. Mnogi su ga obmanuli,
ali ni jedan toliko da on najzad ne bi dobio bitku (ilas, 1994: 263). Uprkos progonima u
Titovom reimu ilas se trudio da ne bude osvetoljubiv. Podvlaio je da Tito, premda autokrata
i rasipnik, nije bio svirep. Vie je razloga tome. Pored nastojanja da se distancira od Staljinove
prakse, raznovrsno politiko iskustvo ga je nauilo da se obuzdava i deluje promiljeno.
Postojano se starao o svom mestu u istoriji na taj nain to se poistoveivao sa pokretom i
dravom, promiljeno delao i imao nedogmatski pritup ivotu. To staranje, uz razboritost,
obuzdavalo je nagli temperament od surovosti. Meu revolucionarima i komunistikim
186
vlastodrcima koji su proli slian put, ilas dri da je Tito spadao u najracionalnije i
najodmerenije. Izvlaio je pouke iz sudbine Staljina i destaljinizacije, pa je spoznao varljivost
mesta u istoriji i gubio poverenje u teror (ilas, 1994: 262). Za razliku od osia, ilas je
miljenja da je Titova lina epikurejska okrenutost ivotu olakavala dedogmatizaciju i
raslojavanje partije i drutva. A motivi mu nisu bili iskljuivo vlastodraki, ve ideoloki i
lini. Uvek se ivo starao za narod, za svakodnevicu sirotinje - ne samo zbog brige za politiku
situaciju nego i zbog pamenja vlastitog siromatva. U sebi je gledao podjednako narodnog
vladara i partijskog vou, a prvo mu je bilo vanije i trajnije (ilas, 1994: 263).
Lien nacionalistikih predrasuda, ilas u Titu ne gleda nastavljaa austrougarskog cepanja
srpstva niti hrvatskog odroda koji se prodao Srbima. Tito je bio sav u jugoslovenskoj realnosti,
trudei se da odbrani i uvrsti Jugoslaviju kao nezavisnu dravu (ilas, 1990: 74). Uprkos
krupnim dostignuima (kulturna, socijalna, meunacionalna), ipak su Titove tekovine ostale
nedovrene i nepostojane. Glavnu unazaujuu komponentu ilas je uoio u Titovoj trajnoj
privrenosti lenjinistikoj ideologiji, autokratskoj vlasti i monopolskoj partiji. Osim toga, u
poplavama idolatrije kod Tita je slabila samokritinost i oseanje konkretnog i mogueg. Da je
voa bio manje potinjen magiji vlasti i ideologije on bi, opirui se sovjetskom pritisku, dao
znaajnije i dalekosenije rezultate. Premda je samopregorno oseao istorijski trenutak, Tito je,
muno se probijajui kroz dogmu, i skuavao ivotne tokove, ograniavao graanske slobode i
manipulisao ljudima. Ovaj ilasov dijalektiki zakljuak je, s obzirom na njegovo liberalno
opredeljenje (iji je neizbean sastojak antikomunizam), prilino umeren. Neoptereen
nacionalnim predrasudama i partijskim interesima trudio se da prevlada tipine disidentske
iskljuivosti, pa je pred kraj ivota izneo relativno diferenciranu ocenu Titove uloge. Poznajui
Tita, ali i boljeviku tehnologiju vlasti, prilino uspeno je kod Tita razdvajao ue line, dublje
ideoloke i politiko - pragmatine motive. U ilasovoj karakterizaciji Tita uoljive su razliite
tipine i netipine crte jugoslovenskog komunistikog voe. Titovo promiljeno iskustvo i
odmerenost i gipkost u upravljanju su za ovu sredinu bile vanserijske i nesvakodnevne. U tom
pogledu se upadljivo razlikovao kako od minulih balkanskih vladara, tako i svojih boljevikih
savremenika na vlasti. Izgleda da su pomenute osobine vie uticale na vladanje nego tipine
crte politiara kojima se nije uvek mogao oteti niti ih u svakom trenutku nadrasti.

4.

Harizma Tita kao i svih socijalistikih vladara je svojevrsna kombinacija autoriteta slube
(ideologije i partije) i linosti (partijskog voe). U strukturi Titove harizme neskriveno je
prevladala lina nad slubenom komponentom, a spoj spontanog prihvatanja i manipulativnog
nametanja Titovog autoriteta sloen je i vieslojan. Ne manje je sloen proces kastracije Titove
harizme (od preutkivanja do demoniziranja) u bivim jugoslovenskim republikama.
Intelektualci su imali vanu ulogu u jaanju i ruenju Titovog autoriteta. Arapska poslovica da
su najbolji oni vladari koji trae drutvo mudrih ljudi, a najgori oni mudri ljudi koji trae
drutvo vladara samo donekle vai za Titov reim, jer je ovaj uz retke izuzetke uivao solidnu
podrku inteligencije i njenih vrhunskih predstavnika. Sa Krleom se redovno druio, osia je
vodio na duge svetske turneje, Andri je podravao reim, a niz znaajnih domaih pisaca,
naunika i umetnika je iskazivao spontanu podrku Titu (Mutavdi, 1977; Vasovi, 1982).
Slavni antifaistiki gerilac i antistaljinski reformator socijalizma za ivota bio je zanimljiv i za
naprednu inteligenciju van zemlje. Osim retkih izuzetaka, kritike sumnje u zemlji su se poele
javljati krajem 1960-ih, ojaale su nakon Titove smrti, a javno iznoene tek sa uvoenjem
viepartijskog sistema. Razbuena kritika, kao ni minula apologija, nije bila istovrsna. to je
iskljuivost kritike ili apologije bivala izrazitija to je celina Titove aktivnosti ostajala
zamagljena. U tom pogledu osi je jednostraniji od ilasa, pa i od Krlee. Njegova
neistorina gledita su primer plitke demonizacije koja je znatno ispod nivoa ilasove
diferencirane i razvijene ocene. S druge strane, Krleina podrka Titu je prilino sloena,
izdignuta iznad pukog svearskog velianja i pragmatine partijske potrebe za jaanjem
187
autoriteta voe. U zgusnutom filozofsko-knjievnom obliku voa je ocenjen iz ire istorijske
celine, a sa stanovita htenja najirih drutvenih slojeva istaknuta je civilizacijska i kulturna
funkcija njegove aktivnosti. Skrenuta je panja i na Krleina kolebanja i drugu konkretniju
stranu podrke Titu, uslovljenu tradicionalnim hrvatskim otporom centralistikoj
jugoslovenskoj dravi. Ovaj otpor je od Stjepana Radia do Franje Tumana primao razliite
oblike (autonomake, faistike, konfederalne i seceonistike), a u jednoj fazi nije bio lien
podrke ogromnog Krleinog autoriteta. S druge strane, osia su slina nacionalna oseanja
lake odvela demonizaciji Tita, ne samo otuda to ga je, izgleda, manje od Krlee sputavalo
komunistiko opredeljenje i vezanost za partiju, ve i zato to je na Tita gledao kao na stranca u
vlastitoj viziji obnovljene samostalne srpske drave. ilas,lien nacionalnih iskljuivosti,
mogao je, u ovom pogledu, da hladnije ocenjuje Tita.
U celini uzev prikazani odnos stvaralakih intelektualaca prema politikom voi je pregnantan,
tj. saima daleko vie sadraja nego to se da zakljuiti iz prikazanih gledita. To su jo
ponajmanje line mrnje i divljenja. Vie je re o razlikama u gledanju na opta pitanja
drutvenog razvoja, pre svega nacionalna i klasna. Komunistika vizija jugoslovenske
federacije bez vodeeg naroda uglavnom nije nailazila na otpor do sredine 1960-ih. Sa
pomenutim zaokretom kursa SKJ poinju razilaenja i meu intelektualcima. Zbog suavanja
nadlenosti federacije kod osia se budi kritiki stav, olakovi osuuje Titovo kolebanje
prema hrvatskim nacionalistikim zahtevima, a kod Krlee takoe slabi kritinost prema
nacionalizmu vlastite nacije. Sukobi u vrhu SKJ podstakli su razilaenje inteligencije. osi se
odvaja od partije, olakovieva kritika Tita je u potmulom obliku ostala zabeleena u Dnevniku
objavljenom nakon njegove smrti, Krlea istupa iz javne politike, ali ne naputa Tita. Ideoloko
organizaciona komponenta Titove politike je takoe bila uzrok odvajanja inteligencije od
reima. Titovo ustrajavanje na boljevikom obrascu kadrovske uprave i dozirana liberalizacija
odozgo podstakli su rano i usamljeno odvajanje ilasa. Rana ilasova proliberalna kritika
prioriteta partijskog prava samo se donekle moe porediti sa slinom kasnom osievom
kritikom partijskog autoritarizma, jer je ova potonja bila preteno motivisana nacionalnim
oseanjima. Izgleda da je u ovom pogledu Krlea bio manje kritian prema boljevikoj
krutosti. Verovatno otuda to je uviao integrativnu civilizacijsku ulogu partije i voe u
neprosveenom balkanskom osinjaku.
Uz nacionalne i ideoloke, kod konverzije intelektualaca bili su aktivni i lini motivi.
Ponajmanje je zagonetan rast kritinosti prema reimu uslovljen padom sa vlasti. Verovatno se
neke iskljuivosti ilasovog liberalnog antiboljevizma mogu tumaiti ve pomenutom
okolnou, kao i osieva osporavanja komunistikog internacionalizma od kraja 1960-ih.
Lina boja je uoljiva i u Krleinoj aristokratskoj kritici domae politke kulture koja se nije
doticala Tita. Osim toga, treba imati na umu i retrospektivni rad na individualnom pamenju.
To je seanje praeno svesnim, ali i nesvesnim preutkivanjem, relativisanjem i drugaijim
tumaenjem. Kod ocene Tita prepliu se tri medjusobno povezane strategije posredovanja
izmedju iskustva i pamenja: (1)nastojanje za prilagoavanjem autobiografije tekuem poretku
seanja,(2) davanje smisla savremenom svetu i (3) trud da se zbivanja prikau istinito. Svaka
sadanjica diktira poredak seanja, koji opet regulie napeti i esto protivreni odnos izmeu
autobiografskog tumaenja odnosa izmedju ja i okoline s jedne, i napora za njihovim
autentinim prikazivanjem kao verodostojne prie s druge strane. Intelektualci nisu mnogo bolji
svedoci vremena od ostalih, samo su kadri da bolje prikrije vlastitu strategiju rastereivanja.
Kod ocene Tita njegovi saradnici su neretko radili na glaanju i homogenizovanju vlastitog
pamenja.
Pored reenog, neki segmenti kritike partije i voe mogu se objanjavati i stupnjem vezanosti
intelektualca za partiju i karakterom njegovog angamana. U tom pogledu postoji razlika
izmeu organskih intelektualaca, izraslih iz revolucionarnog pokreta (ilas, osi, olakovi),
simpatizera partije (Krlea koji se formirao pre pristupa partiji), ili saputnika (Andri), koji
partiji na vlasti ne prilaze iz pragmatinih razloga, ve da bi joj ojaali autoritet vlastitim
imenom. Odmah se moe primetiti da su prema Titu bili otriji oni koji su u njega dublje
verovali, vie saborci iz rata nego pisci koji su imali manju ili veu distancu prema autoritarnoj
188
boljevikoj organizaciji (Krlea i Andri).to su vee nade, bolnije je otrenjavanje i dublje je
razoaranje - poznata je psiholoka okolnost koja moe pomoi u razumevanju fanatizma
opredeljenih intelektualaca. Obrazovanje, irina vidika, neprovincijalna uskogrudost mogu
donekle ublaiti partikularnost podrke ili kritike voe. U tom pogledu je Krleina glorifikacija
Tita sloenija od osieve demonizacije i, uz ilasovu diferenciranu ocenu, moe biti
zanimljivo svedoanstvo o odnosu savremenika - intelektualaca prema najznaajnijem
balkanskom vladaru 20. veka.

X TITO U NOVOM SRPSKOM PORETKU SEANJA

Istorijsko pamenje oblikuju tri glavna u razliitoj meri institucionalizovana idejna inioca:
kultura seanja, istorijska nauka i primarno iskustvo (Hockert 2001). Istorijska nauka nema
uvek monopol na posredovanje prolog. to je prolost blia, to je uticaj aktuelnih interesa u
njenom posredovanju snaniji. Primarno iskustvo je lino proivljena prolost. Javne kulture
seanja preinauju viziju prolosti u skladu sa vrednostima koje odredjuju tekuu politiku
kulturu. Kolektivno pamenje povezuje nosioce seanja u ive zajednice seanja sa naroitim
osloncima (porodicu povezuje porodini foto album, lanove partije istorijat partijske borbe,
naciju zajednika prolost, jezik i manje ili vie fiktivno poreklo). Kolektivno pamenje
smeteno je u poretku seanja i povezano sa grupom, pa se stvaraju otro suprotstavljeni
rivalski sklopovi seanja: jedan sklop ine novi pokuaji da se kvislinzi preoblikuju u patriote,
a drugi sklop seanja neguju rtve faizma sa sopstvenim tumaenjem i vrednovanjem prolog.
Javna kultura seanja oblikuje se u skladu sa idejama i vrednostima koje su u sreditu tekue
politike kulture i u kojima se proima vie perspektiva: line, tradicionalne, slubene.
Selektivna lina seanja brane integritet linosti, javna tite grupni interes. Odnos izmedju
ovih seanja nije uvek skladan,ve sloen, prepun proimanja, dopunjavanja i
suprotstavljanja.

U rasponu manjem od pola veka Jugoslavija se suoila sa dve radikalne prerade prolosti:
autoritarno-internacionalistiko prevladavanje prolosti 1945. i restaurativno, pluralistiko-
nacionalistiko od 1990. Teko je rei koja je prerada prolosti bila iskljuivija, a budui
istoriari celovitije e oceniti dubinu diskontinuiteta i revizionizma vlastite struke. Poslednji
gradjanski rat zamrsio je i dramatizovao idejne i naune tokove. Zgusnuo je i pojednostavio
strasti i sloenost stvarnosti sveo na dva pola: od bratstva i jedinstva do Jugoslavije kao iluzije
i tamnice, od uarenog titoizma do vehementnog antititoizma, od samoupravljanja kao istinske
demokratije do totalitarnog socijalizma. Mesto Tita i socijalizma u novom poretku seanja
radikalno je izmenjeno. Lina i organizovana seanja na Tita, kao kljunog simbola
jugoslovenskog socijalizma, arolika su i stalno se menjaju u zavisnosti od potreba sadanjice.
U tom previranju stvaraju se i osobene zajednice pamenja. Za zajednicu pamenja kljuno je
pitanje ta se ne sme zaboraviti. Seanje na mrtve i na rtve je naroito oseajan segment
drutvenointegrativnog znanja. J.Asman tvrdi da se svakih 40 godina odvija smena epoha u
kolektivnom seanju, tj.onih situacija kada se profil seanja jednog drutva vidljivo pomera.
Pamenje novih generacija potresa kontinuitet, zbog ega biva ugroeno ivo seanje, a oblici
kulturnog seanja, koji stupaju na mesto komunikativnog pamenja, osporavaju se. Ovo otuda,
jer nestaju ivi svedoci, ali i zato to generacije razliito ocenjuju prolost. Gledanja na
socijalizam i Tita menjala su se jo bre od uobiajene spontane smene generacijskog
189
 pamenja. Nosila ih je najpre (1) antistaljinska generacija koja se formirala se u sukobu KPJ i
IB, zatim (2) generacija formirana 1968, koja je ovaj reim posmatrala kao birokratsku
deformacija izvorne komunistike ideje, potom (3) antikomunistika i nacionalistika
generacija formirana tokom raspada SFRJ, koja je u Titu i socijalizmu videla upropastitelja
nacionalnog interesa, i napokon (4) tzv. e-mail generacija koja se formira poetkom 21.veka,
ili generacija posnih patriota, koja socijalizam ne nosi u iskustvu ve ga posredno prima kao
autoritarnu i stabilnu prolost. Ovde bi ukratko trebalo pokazati kako se poetkom 21.veka
pamenje na Tita iskazuje u (1) javnoj kulturi seanja, (2) istoriografiji i (3) svakodnevici
obinog pojedinca.

1. Tito u javnoj kulturi seanja

U svakoj epohi pogled na prolost oblikuje se u vanoj meri unutar sklopa aktuelne
dominantne kulturne hegemonije vladajue grupe, pa treba najpre rekonstruisati taj
idejnoideoloki sklop i njime tumaiti prioritetne take pamenja i poimanje istorijskog
determinizma. U globalnim razmerama vie od pola veka nepoljuljana vizija stabilnog
socijalizma nametala je drugaije vidjenje presocijalistike prolosti od poslehladnoratovske,
koja jeste,dodue, obogaena distancom, ali i novim iskljuivostima. Nove jednostranosti nisu
plod samo tekueg antikomunizma, nego i zasienosti bivom komunistikom selektivnom
vizijom prolosti, pa se reakcija javlja lako u isto tako jednostranom obliku. Dakle, kultura
seanja socijalizma takodje je odgovorna za poslesocijalistiku kulturu seanja. Krajem 20.
veka u sreditu nove restaurativne prerade istorije u Jugoslaviji je linost i simbol Tita. Uz
demonizaciju njegovog lika trebalo je dovesti u sumnju i idejni sklop u kom je stvarana Titova
harizma.

Antikomunizam je multifuncionalni okvir srpske kulture seanja s kraja 20. veka. Kao oznaka
zbirnog i rastegljivog neprijatelja komunizam je postao opte mesto govora opozicije jo od
kraja 1980-ih: komunjare, banda crvena, komunistiki teror", "pedeset godina mraka",
"jedno od zala koje nas je zadesilo", "pakao komunizma", "Titova despotija" "komunistika
despotija", "Tito - krvnik i zlikovac","nona mora" i "brozomora", "carstvo lai" - jesu formule
koje su stekle status apriornih istina i postulata. Pod "komunjarama" i pod "Brozom" sve je bilo
strano, a sve to je strano sada, takvo je jer dolazi iz "komunizma". Antikomunizam je
zapravo bio prvi "govor mrnje" kod nas - tek posle se prelo na druge nacije (Gojkovi 1998).
Antikomunizam je mrzilaki gr inteligencije, proizvoa alibija i grandiozni generator
socijalne neodgovornosti (D.Gojkovi), koji je na Zapadnom Balkanu zamagljavao uoavanje
sloenosti jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Dok se u drugim bivim socijalistikim
reimima seanje na socijalizam uglavnom hladi, o slinoj funkciji vrelog seanja na
komunizam u Rumuniji svedoi D.Barbi (Barby 2000). Rastegljivi antikomunizam srpske
opozicije, a naroito inteligencije, zamagljavao je i analizu Miloevievog reima i skretao je
na pogrean teren. Danas se, naime, sve vie probija shvatanje da je re o politiaru bez
ideologije, vetom pragmatiaru (kom je dobrodolo bilo sve to je upotrebljivo), a koji nije bio
ni veliki nacionalista, a jo manje komunista. Miloevi je operacionalizovao nacionalizam
takorei savreno (D.Gojkovi), iako ozbiljniji nacionalista nije nikada ni bio (Ante Markovi,
Piter Galbrajt). Nakon pada Miloevia nacionalizam nije naputen izmeu ostalog i stoga jer
je njegov kontinuitet uspeno zamaglila ideologija novog nultog asa. Naime, novi trijumfalni
antikomunizam 2000. obznanio je definitivni slom epohe komunizma od 1945. do 2000,
normalizujui novi demokratski nacionalizam.

Unutar rastegljivog bezobalnog antikomunizma rueni su i neki konkretniji okviri Titovog

autoriteta, harizme i kulta. Titova harizmatizacija bila je dugo uokvirena antifaizmom i
antistaljinizmom. Izmena odnosa prema Titu iziskivala je ruenje ovih okvira, pre svega
antifaistikog. U atmosferi normalizovanog nacionalizma uvek je antifaizam nepoeljan, a u
190
klimi antikomunizma faizam postaje ak salonski. Jer pozivati se na faiste, znai pozivati se
na najdoslednije antikomuniste. Ove okolnosti bi se mogle moda i ignorisati da je re samo o
ponaanju salonske inteligencije, koja od politike pravi modu. Pre e biti da je re o dubljoj
konzervativnoj sklonosti dananjih vladajuih elita i dravnog vrha da se neutralizuje faizam i
rastereti nacionalna prolost. Jedan doskoranji predsednik Jugoslavije pre nekoliko godina
javno se zaloio za skidanje faistike hipoteke sa Ljotievog Zbora*,a M.Nedi je na predlog
doskoranjeg predsednika SAN-u uvren u zbornik Sto znamenitih Srba **. Anti-
antifaizam pomenutih uticajnih linosti samo je vrh masivnijeg ledenog brega, iju osnovu
predstavlja neskriveni zaokret udesno srpske stvaralake inteligencije (Kulji 2003 b).Na delu
je bila brza masovna konverzija stvaralake inteligencije od internacionalizma ka
etnokratskom liberalizmu, od antifaizma ka anti-antifaizmu. U sklopu ove konverzije
izmenjena je uloga antifaizma i njegovog dosadanjeg domaeg kljunog linog simbola -
J.B.Tita.

U tu svrhu najpre je valjalo stvoriti novi poredak seanja, tj. normalizovati nacionalizam i
dovesti u sumnju antifaizam. Poznato je da je antifaizam u socijalizmu imao vanu
ideoloku ulogu u imunizaciji reima od kritike. Ratne antifaistike zasluge pravdale su
mirnodopske propuste. Antifaizam je bio kruna svih oslobodilakih ratova i sredinji sadraj
oslobodilake kulture seanja komunista. Oslanjao se na dualistiku viziju rata sa odve kruto
suprotstavljenim pozitivnim i negativnim junacima. Komunistika klasna nadetnika vizija
rata ublaavala je etnike sukobe, a dekretirano seanje preko bratstva i jedinstva dugo je
kosmopolitizovalo trusni prostor. Antifaizam je pravdao vlast komunista, ali i
medjunacionalnu trpeljivost. Medjutim, svaka ideoloka prenaglaenost stvara zasienost i
otpor. Erozija antifaizma ubrzana je kada je otpor njoj postao nekanjiv. Sa slabljenjem
pretnji od SSSR-a oslabila je aktuelnost antistaljinizma, a prvi nagovetaj erozije antifaizma u
Jugoslaviji bio je protivreni spoj nacionalizma i levice jo krajem 1980-ih. Tada je i ukinuta
slubena zatita Titovog kulta, ijim kastriranjem je antifaizam primio nacionalnu boju. U
gradjanskom ratu antifaizam nije iezao, ali mu je izmenjen sadraj. Novi patriotski heroji
potisnuli su komunistike ustanike. U Srbiji je antifaizam postao suvian tek u drugoj fazi
konverzije posle pada Miloevia, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, preko
spoja nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu demokratskog nacionalizma.
Analizom srednjekolskih udbenika istorije moe se uoiti da je erozija antifaizma u
Hrvatskoj krenula jo poetkom 1990-ih (intronizacijom domobranskog antifaizma i
rastereenjem ustatva od faizma), a u Srbiji desetak godina kasnije proglaenjem etnikog
pokreta antifaistikim (Nikoli i dr. 2002). U srednjokolskim udbenicima istorije iz 2002.
Titu je uz bok stavljen Draa Mihajlovi kao podjednako znaajan borac protiv faizma. U
oslobodilakoj kulturi seanja uspeniji nain da se potkopa Titova harizma teko da bi se
mogao nai. U Miloevievom reimu antifaizam jeste bio modifikovan, ali ne i revidiran, jer
je SUBNOR bio vano krilo SPS-a. Neravnomerno slabljenje antifaizma praeno je
neujednaenim slabljenjem Titovog kulta u slubenom poretku seanja: nisu svuda ruene
Titove biste, niti menjane ulice sa njegovim imenom. Detitoizacija je zavisila od procene
vladajuih snaga koliko Titovo ime moe koristiti u pravdanju nove politike, ali i od otpora
lokalnih vlasti.
Bilo bi povrno eroziju antifaizma objanjavati samo lako razumljivom injenicom da kod
svakog nacionalizma slabi kritinost prema faizmu i da iskreni nacionalista nikada ne moe
biti dosledni antifaista. Uzroke slabljenja antifaizma treba traiti u vieslojnom procesu ne
uvek vidljivih krupnih promena epohalne svesti s kraja 20. veka: (1)opti zaokret epohalne
svesti udesno, normalizacija liberalizma i demonizacija socijalizma su razlog potiskivanja
antifaizma i normalizacije antitotalitarizma; (2) ovi opti inioci na Balkanu prelamali su se
kroz lokalne okolnosti medjunacionalnog sukobljavanja i gradjanskog rata. U Istonoj Evropi
antikomunizam ima ve decenijski kontinuitet, to je inae retkost kod politikih strasti
visokog intenziteta. Nacionalne homogenizacije u obnovljenom kapitalizmu traile su novu
idejnu organizaciju politike mrnje. Tito se sada javlja kao negativni komunista i mrzitelj
191
nacionalnog. Titovi protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma.
Antifaizam je osporen, ignorisan ili preakcentovan.
U tom cilju je s vrha dozirana revizija istorije u kojoj se kvislinko drutvo Hitlerovih
saveznika na Balkanu predstavlja kao rtva, a njihove rtve demonizuju se kao delati. U
Srbiji je skoro normalizovano novo obrtanje perspektive. Na slian nain u Hrvatskoj je
Blajburg, kao mesto nedunog stradanja nacije, zamenio Jasenovac, a u Sloveniji je novo
mesto seanja Koevski Rog. Novi nacionalni patriotizam konstruie se opet kao zajednica
rtava i rehabilituje (martirologija Nedia, kvislinga i etnika kao komunistikih rtava).
Napor da se realnost kvislintva progna iz seanja i obznani istorijska normalnost Ljotia i
Nedia, podudara se sa nastojanjem da se rtve faizma optue za novo uznemiravanje.
Komunisti su glavni krivci za trajnu prezentaciju nae saradnje sa faizmom, zato treba obrnuti
perspektivu i antifaizam optuiti kao nepotrebnu provokaciju okupatora. U pozadini ove
verzije osude antifaizma je neistorino i shematsko sueljavanje revidirane herojske i
dravotvorne ideje u srpskoj istoriji, tj. novo vienje buntovnika kao upropastitelja, a
kompromisera kao graditelja. Antifaizam se svrstava u tetan i iracionalni bunt, a kvislintvo
u razumnu nacionalnu politiku. Tito se od heroja preobraava u upropastitelja. Kod
nacionalistikih konzervativaca Tito je neprijatelj nacije, a kod liberala je totalitarni protivnik
pravne drave. Prva struja njegov antifaizam smatra tetnim, a druga iznuenim. Antititoizam
tee u znaku antipatriotske i antitotalitarne retorike.

Naredni korak u relativizaciji antifaizma je irenje ideologije o nultom asu, tj. novom
poetku autentine istorije. Uoavanje razliitih godina, kao kljunih i prekretnikih,
uslovljava razliito centriranje seanja, tj. izbor sadraja oko prioritetnog datuma kod izbora
sadraja seanja. Medjutim, isti datum moe usloviti i razliiti odbir seanja. Danas se
npr.7.7.1941, bivi Dan ustanka Srbije protiv faizma, tumai kao dan kada je Srbin ustao na
Srbina. Ili dok Srbi pamte 1991. godinu kao godinu secesije, Hrvati na nju gledaju kao na
poetak nezavisnosti vlastite drve. Postoji itava onomastologija oznaka za prekretnika
zbivanja i godine: revolucija, zaokret, rez, prelom, raskre. Od izbora kljunh godina zavisi i
ocena istorijske funkcionalnosti antifaizma. Ne menja se samo vizija delata i rtava, nego se
intronizuju i subjekti nove revolucije: vie to nisu antifaisti, nego antikomunisti svih boja (od
faistikih do liberalnih). Danas je preko prohodnog antikomunizma najzgodnije diskreditovati
mondijaliste i internacionaliste koji razbijaju homogenost nacije. Titova parola bratstvo-
jedinstvo je sinonim fatalno pogrene politike U konzervativnom prekrajanju istorije
antifaizam redovno je na udaru. Relativisanjem antifaizma stvara se prostor za intronizaciju
novih nacionalnih oslobodioca i normalizaciju nacionalne drave. Treba li npr. uopte
pominjati da hilandarski identitet nije spojiv sa antifaizmom. Premda autoritarno nametan,
antifaizam je gotovo pola stolea bio vaan sastojak identiteta jugoslovenskih naroda i realni
oslonac njihovog zajednitva. Upravo zato se konzervativci danas trude da u borbi protiv
ostataka ovih ideja najpre relativizuju antifaizam, koji nije homogenizovao nego cepao naciju
na faiste i antifaiste.
Trea verzija relativizovanja antifaizma je ukljuivanje u subjekte antifaizma raznih
nacionalistikih grupacija. U novim srednjokolskim udbenicima u Srbiji govori se o dva
antifaistika pokreta u Srbiji (partizanskom i etnikom), a u Hrvatskoj i Sloveniji domobrani
su ukljueni u antifaiste jo pre desetak godina. Poto se Evropa jo uvek ne odrie
antifaizma kao kljune moralnopolitike i civilizacijske vertikale, to su balkanski nacionalisti
prinueni da se prilagoavanju ovom kursu ukljuivanjem u antifaizam najee pasivnih, a
katkad i kvislinkih nacionalistikih snaga iz Drugog svetskog rata.
O borbi oko nametanja novog poretka seanja svedoi i konkurencija rtvenih grupa: sukob
oko monopola na patnju izmedju rtava faizma s jedne (Hitlerovih i kvislinkih) i rtava
socijalizma s druge strane (Titovih i komunistikih). Javna kultura seanja odvaja se od
privatnih uspomena i institucionalizuje oko novih rtvenih sadraja. Govor o komunistikim
zloinima postaje medijski prohodan jer pravda mnoge nove zaokrete. Stvara se nova
ortodoksija selektivnog seanja, pa ono to se u nju uklapa vai kao autentino, a to se ne
192
 uklapa odbacuje se. Socijalizam se preobraava u totalitarizam, komunisti u delate, a Tito u
kljunog upropastitelja. Slubeno pamenje je preko noi glavnog usreitelja pretvorilo u
kljunog krivca za nacionalnu katastrofu.
Politizacija prolosti prisutna je u svim zemljama biveg socijalizma. Seanja razradjuju
politike partije: neke koriste poslekomunistiku nostalgiju za sticanje podrke, druge i dalje
demonizuju socijalizam i hvale se antikomunistikim otporom. Poricanje prolosti ima
razliite verzije: umerenije struje zadovoljavaju se kritikom socijalizma, radikalnije trae
odmazdu. Najoptije govorei kod nas su jo uvek prisutna tri obrasca tumaenja istorije 20.
veka: komunistiki, mitsko-nacionalni i samokritiki-pluralistiki. Svaki ima umereniju i
radikalniju verziju.

2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji

U kriznim periodima slabi i gubi se razlika izmeu vrsta i posrednika znanja o prolosti, izmeu
kolektivnog pamenja i istorije, izmeu istoriara i ljubitelja istorije. Ljubitelji istorije krajnje
selektivno uproavaju sliku prolosti, ali i sami istoriari koriste autoritet struke u politikoj
javnosti. Profesionalni istoriari nemaju ekspertski monopol. Ljubitelji istorije su tvorci
istorijske kulture, pre svega u medijima. Osim toga vieslojni kompleks istorijske kulture
oblikuje i oralna istorija, tj. porodini razgovori za stolom i meu prijateljima. Neretko i mediji
odreuju ta je istorijski prihvatljivo. Potreba za stvaranjem smisla posredstvom istorijske prie
jo je akutna. Prolost u obliku mita vie doprinosi homogenizovanju nacije nego kritika
istorija. M.Albvas je razlikovao kolektivno pamenje grupe i racionalno istorijsko pamenje.
Istorija obrauje delove prolosti koji su u kolektivnom pamenju preputeni zaboravu. Otuda
istorijska nauka nije jednostavno institucionalizovano produenje kolektivnog pamenja. Ona
se otima imperativima kolektivnog pamenja, tako to traga za protivrenostima,a ne za
skladom. Kolektivno pamenje retuira prolost, uoptava fragmente, gradi skladnu priu i na
taj nain iskrivljava prolost. Tamo gde se razlika izmeu istorije i pamenja ukida na raun
imperativa ovoga drugog, iezava zajedno sa istorijom jedino sredstvo kritike javne upotrebe
prolosti preko kolektivnog pamenja. Pjer Nora je jo otrije razdvojio istoriju od pamenja
(Nora 1989,8-9).Pamenje vraa seanje u sakralno, istorija ga otuda proteruje, pamenje
izrasta iz grupe i pripada grupi, istorija pripada svima i nikome. Dok je pamenje apsolutno,
istorija poznaje samo relativno znanje. Pamenje je slepo za sve, osim za grupu koju povezuje.
Istorija je permanentna sumnja u pamenje i njena uloga je da ga potisne i razori.

Ne samo za politiare, nego i za mnoge istoriare prolost nije klju za razumevanje

sadanjosti, ve su potrebe sadanjice klju za preradu prolosti. Na Balkanu su se misao o
drutvu i s njom povezana slika prolosti teko izdizali iznad protivrenosti prostora, i otimali
od imperativa ideologije i kolektivnog pamenja. Postojanost naunika esto je bila labilna,
kolebajui se u irokim amplitudama izmedju apologije tekueg i demonizacije minulog
reima i njegove ideologije estina u kritici socijalizma moe se tumaiti i pokuajem
iskupljenja zbog njegove ranije bezrezervne apologije. Ocena Tita je u poslesocijalistikoj
istoriografiji temeljito izmenjena. Tito je s razlogom skinut sa pijedestala nedodirljivosti, ali je
novi pristup stvorio niz iskljuivosti. Prouavanje istorije u misli o drutvu jeste odgonetanje
sloenosti, koja ne gleda sadanjost samo kao rezultat prolosti, nego pokuava da raspozna
uticaj prolosti i na budunost.

U tom sklopu treba biti kritian i prema istoriarima. I istoriari lako poistoveuju vlastite
elje i vizije sa konstruisanim konanim stupnjem razvoja, pa njihova savremena obrada
socijalizma tee unutar poredaka seanja nove liberalne i konzervativne teologije. Manje ili
vie latentno i kod njih je prisutno uverenje o kraju istorije koje je ugradjeno u opredeljenje.
Ovo uverenje gradi tvrdi poredak seanja, kao okvir prerade komunistike prolosti. Osim
toga, i istoriari su prinudjeni da u dobu burnih preloma uskladjuju vlastiti biografski
193
kontinuitet sa istorijskim diskontinuitetom, vlastito samopoimanje sa izmenjenom slubenom
vizijom drutva. Istoriari, nita manje od svojih savremenika, preusmeravaju svoja seanja i
distanciraju se od vlastite prolosti. Retrospektivni rad na prepisivanju pojedinanog pamenja
i otar rez u biografijama balkanskih istoriara (bivih komunista) namee potrebu da se
govori o novom tipu seanja, savladanom seanju. Po svemu sudei, antifaizam je kljuni
sadraj koji treba savladati u stvaranju novog profesionalnog i politikog identiteta i
prilagodjavanju novom poretku seanja. Antititoizam je novi kljuni simbol javnog poretka
seanja i nove line jednaine istoriara konvertita. Srpska istoriografija je od glorifikacije
najveeg sina naih naroda preko noi prela na demonizaciju kumrovakog delata.
Dugo je Tito u dekretiranom komunistikom pamenju bio olienje antifaizma,
antistaljinizma i internacionalizma, pa je uz demonizaciju njegove linosti ruen i okvir
njegove ranije harizmatizacije. Antistaljinizam je u politikoj preradi istorije postao
neaktuelan im je oslabila pretnja od SSSR-a, ali je stanje sa antifaizmom bilo sloenije. U
Evropi je antifaizam jo uvek kljuna moralna idejnopolitika vertikala, pa je na ovom planu
demonizacija Tita bila sloenija. Poslekomunistika istoriografija konstruisala je nove
antifaistike subjekte (etnike i domobrane) i trezvene patriote (kvislinge). Socijalistika
prolost jo uvek je iva, ali sada ne kao uzor, ve kao negativna slika koja ne treba da
iezne, ve da stoji kao opomena i primer slabljenja i razdrobljavanja nacionalnog jedinstva.
Personifikacija te negativne slike je Tito, vie kod srpskih nego kod hrvatskih istoriara. Kod
savremene srpske inteligencije moe se uoiti nekoliko talasa manje ili vie iskonstruisanih
rtava kao oseajne osnove novih istoriografskih jednostranosti: Titove rtve su etnici,
kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi oslobodilaca 1944-45, zatim
informbirovci, rankovievci 1966. i liberali 1972. Ovom sledu dodaju se i Miloevieve rtve
iz 1990-ih. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani, delom i ustae, zatim rtve Blajburga iz
1945. i rtve "hrvatskog proljea 1971". Oivljavanje tabuizirane istorije, utemeljeno novom
rtvenom sveu, neretko zavrava u ekstremima. Apsolutna moralna superiornost rtava
komunistikih reima svuda je metapolitiko jezgro novog prevladavanja prolosti. Otuda i
inflacija disidenata i fiktivnih rtava komunizma. Disidentski diskurs se u viepartijskom
reimu "re-institucionalizirao" u "antikomunizam bez objekta" ili antikomunizmu bez
komunizma (Monik 2003). Antikomunizam je postao zbirna kvalifikacija vrlo rastegljivog
obima (od boljevika do mondijalista), koja se u zavisnosti od prilike mogla razliito
akcentovati. Izgleda da je u tom maglovitom govoru mrnje Tito bio jedan od retkih
postojanih sadraja. Dovoljno je bilo sebe prikazati disidentom ili rtvom Titovog reima, pa
je stradanje stvaralo beskonkurentski politiki kapital starog borca. Ipak su od Titovih
rtava samo nacionalisti postali heroji, dok su informbirovci (realno najvei stradalnici) ve sa
slomom lagera postali bezopasne i neaktuelne rtve koje se nisu mogle preobraziti u delate,
zato to u optoj antikomunistikoj klimi kao leviari nisu mogli svoje stradanje moralizovati.

Komunistika dihotomna shema o revoluciji i kontrarevoluciji ukinuta je i potisnuta

novim iskljuivim shemama: patriote-izdajnici, mondijalisti-demokratski nacionalisti,
totalitarizam-demokratija, komunisti protiv svih drugih. Istorijski kontinuiteti i dugi procesi
danas se ne shvataju u socijalnom nego u nacionalnom duhu i povezani su sa raznovrsnim
teorijama zavere. KPJ je prevedena iz oslobodilake u totalitarnu snagu, slika prolosti, dugo
centrirana oko Titovog kulta, je demonizirana, a rtve komunizma (nacionalisti i
kolaboracionisti) su rehabilitovane i proglaene istinskim patriotima. Ovo izvrtanje ima
dubljeg smisla. Ranije seanje na borbu partizana je posredovalo eljene vrednosti kao to su
internacionalizam, bratstvo-jedinstvo i multikulturalizam, pa je komunistika kadrovska
uprava na autoritaran nain pomagala kosmopolitizaciju Balkanu. U izvesnom smislu
socijalizam je bio u XX veku snaga globalizacije na eksplozivnom Balkanu. Danas su aktuelni
pokuaji da se Titov socijalizam denuncira po modelu F.Firea, tj. poricanjem komunistikog
antifaizma, jer je toboe bio iznudjen, zloinaki i totalitaran. Malo je istoriara koji su
aktivno reagovali na stereotipe o Titu, ak i kada se sa njima nisu slagali. Diskreditovanje

194
komunistikog izbalansiranog jugoslovenstva i antifaizma je u sreditu revizionistike
istorijske politike (Kulji 2003 a).

Srpska istoriografija stoji pod snanim pritiskom novog antikomunistikog poretka

javnog seanja, gotovo u istoj meri u kojoj je komunistika istoriografija ranije osmiljavala
dekretirani antifaizam. Istraivaki prioriteti pomeraju se od Titovih zasluga ka Titovim
promaajima. Lako je pojmljivo to vie nisu aktuelni Titovi uspesi (u privredi, diplomatiji i
obezbedjenju nacionalnog mira), ve rtve Titove politike. Ali je neverovatno sa kojom
brzinom je srpska istoriografija nainila zaokret od glorifikacije Tita ka njegovoj demonizaciji.
Antititoizam je kod inteligencije postao salonski deo identiteta. Gotovo da nije potrebno
isticati da kruto podvajanje javnog prijatelja i neprijatelja pogoduje stereotipnom miljenju. U
Hrvatskoj je kljuna alternativa Evropa Balkan, unutar koje je antikomunizam posrednik, a
jugonostalgija najvei greh. Danas u Srbiji slinu ulogu ima napetost izmedju demokratskog
nacionalizma i komunistikog totalitarizma, a greh je mondijalizam. U hrvatskoj jugoparanoji
antibalkanska retorika saima antikomunizam i antitotalitarizam u oceni SFRJ kao balkanske
tiranije sa srpskom dominacijom. Tito jeste bio Hrvat, ali ne u dovoljnoj meri. Analogni
stereotip hrvatskom vidjenju Balkana za srpski nacionalizam jeste bivi komunistiki
internacionalizam sa pogubnim naelom ravnotee, tj. tezom da su svi nacionalizmi
podjednako opasni. Tito jeste bio za celovitu Jugoslaviju, ali je razdrobio i podvlastio Srbe.

Retki vieslojni pristupi socijalistikoj prolosti postaju u novom kolektivnom pamenju

disonantni. Ranija socijalistika slika istorije i istoriografija bez ostatka se proglaavaju za
dekretirane lai, a da se pri tome ne vodi rauna o osobenoj vezi socijalistike stvarnosti i
svesti o njenoj prolosti. Komunistika slika prolosti koristila je drugaije pojmove i
kategorije za tumaenje prolosti (ideologija, klasna svest) od dananjih (konstrukcija,
identitet, prevladavanje prolosti). Hladniji pristup sruenoj slici o prolosti, u ijem je sreditu
bilo velianje Tita, trebalo bi da uzme u obzir: (1) drutvenointegrativne osobenosti
socijalistikog kolektivnog pamenja, (2) epohalnu svest u kojoj se ova uobliavala (bipolarni
svet), i (3) konkretne drutvene uslove svake bive republike u kojoj se razvijala svest o
prolosti. Reju, treba uvesti viedimenzionalni obrazac drutvene uslovljenosti slike istorije
umesto kategorija komunizam i postkomunizam. Vieslojni obrazac tee je razviti od lagodne i
udobne sheme totalitarna prolost demokratska sadanjica. Treba nijansirano razmatrati
konkretnu povezanost bia i svesti unutar svakog razdoblja. Samo tako se celovitije moe
razumeti Ttitova uloga. Na koji nain su se npr. faze blokirane modernizacije u SFRJ
podudarale sa fragmentizacijom i diferencijacijom dekretiranog uniformnog komunistikog
vidjenja prolosti? Kakvu viziju prolosti je traila ubrzana industrijalizacija poetkom 1950-
ih u Jugoslaviji, kakvu samoupravna faza socijalizma za vreme Titovog ivota, a kakvu nakon
njegove smrti? Koje vrednosti namee koja faza (centralistika, policentrina, posletitovska) ?
Kako se menjala kultizacija Tita s obzirom na promene u meunacionalnim i
meurepublikim odnosima? Koje krize i prekretnice su najvie uticale na promene istorijske
slike: 1949, kada poinje snana kritika staljinizma, 1965, kada poinje osamostaljivanje
republika, 1980, kada Tito umire i poinje prodor nacionalizma u istoriografiju, 1985. kada se
poinje oseati uticaj perestrojke i poinje ubrzana erozija harizme partije. U srednjokolskim
udbenicima moe se pratiti evolucija slike o prolosti, ali i u istraivakim radovima.
Najbolje je naporedo pratiti stvaralake i reproduktivne sadraje. Iza zadravanja
neprikosnovenih osnovnih mesta seanja (Sutjeska, Neretva, sedam ofanziva, istorija partije,
sukob sa Staljinom i kljunih ideolokih optih kurseva antikapitalizam, antibirokratizam,
samoupravljanje), krilo se razliito akcentovanje i vidjenje dekretirane blie prolosti kod
bivih republika. Opti razvoj prerade prolosti tekao je od dijamatovskog preko
samoupravnog marksizma do razliito akcentovanog nacionalizma (od leviarskog do
liberalnog, postmodernistikog- konzervativnog do restaurativnog). U tom sklopu je u javnom
pamenju i istoriografiji uvek iznova preocenjivana i Titova uloga.

195
 3. Tito i socijalizam u svakodnevnom pamenju

Vienje socijalistike prolosti kod obinog oveka danas je aktuelnije nego ranije iz jo
jednog unutarnaunog razloga. Istraivanja pamenja sve vie se okreu od tzv. tvrdog
pamenja, tj.istraivanja kljunih prolih politikih zbivanja i slubenih sadraja, ka mekom
pamenju, gde su u sreditu svakodnevnica i seanja uih drutvenih grupa (etnikih, klasnih,
polnih itd.). U SAD su istorija, pamenje uih grupa i nostalgija komercijalizovani u medijskoj
industriji pamenja, pa se na tritu mogu kupiti instant-proizvodi za zadovoljenje vlastite
istorijske enje. Evropa je, tome nasuprot, jo uvek optereena tekim i eksplozivnim
ideologizovanim pamenjem na genocid, faizam i svetske ratove. Politika sa prolou na
starom kontinentu na drugaiji nain se povezuje sa nostalgijom. U SAD je na delu
komercijalizacija i traganje za poreklom, a u Evropi su aktuelna seanja na stabilna i mirna
vremena u etnikom i socijalnom pogledu. Na Zapadnom Balkanu danas se i najbezazlenija
jugonostalgija smatra, s pravom, opasnom u vremenu brisanja jednog pamenja i konstruiranja
novoga (ili u vremenu prisilne amnezije i prisilnog pamenja) (Ugrei 1996), jer remeti novu
nacionalistiku sliku prolosti.

Najoptije govorei, danas su prisutne dve vrste pamenja socijalizma, tj.dve odvojene
dimenzije opaanja i procene socijalistike prolosti: prva se odnosi na komunistiki politiki
sistem, a druga na drutvenu stranu poretka na nivou svakodnevnog ivota i linih biografija.
Prva dimenzija obino je negativna, druga je sloenija i dvoznanija. Prva se oslanja na
slubena dokumenta i propise, druga na oralnu istoriju, tj. na doivljaje koji se prenose
usmeno. Postoji posebna dijalektika selektivnog pamenja i selektivnog zaborava
socijalistike prolosti, koja se ispoljava u raznovrsnim oblicima na nivou masovne svesti i
kod politikih elita. Odnos obinog oveka prema slici socijalizma odreuje savremena kriza
koja menja sigurnost pojedinaca i grupa.
Samopoimanje obinog pojedinca, koje obino poiva na skladu grupne i line prolosti,
doivelo je od sloma socijalizma burne potrese. U poslesocijalistikoj svakodnevici sve vie je
pojedinaca sa skraenim ili pocepanim biografijama; dojueranji komunisti i titoisti postali su
antikomunisti i antititoisti, jugosloveni su se pretopili u nacionaliste, slika vlastite prolosti
rekonstruie se i prepravlja i saobraava novom poretku seanja. Jugoslovensko kolektivno
pamenje zamenjeno je novim nacionalnim pamenjem. U Hrvatskoj i Srbiji su politiki
emigranti i bivi kvislinzi, gubitnici iz 2. sv. rata, stekli pravo povratka svog konfiskovanog
pamenja, jer je novim nacionalistikim elitama bio potreban ivi lini simbol kod
konstrukcije anti-antifaistikog pamenja. Slubena revizija nije mogla kontrolisati nostalgiju,
koja je oseajna komponenta pamenja i kapriciozni korektor prilagodljivog pamenja
(Ugrei 1996). Nostalgija ne prihvata kriterije slubenog pamenja, niti novog pragmatinog
poretka seanja. Nacionalisti nisu mogli kontrolisati nostalgino pamenje na multietniku
Jugoslaviju, pa su pokuali da kljuni pojam stigmatizuju. Termin jugonostalgiar slui za
politiku i moralnu diskvalifikaciju; jugonostalgiar je sumnjiv ovjek, "narodni neprijatelj",
"izdajica", osoba koja ali za propau Jugoslavije (dakle za propau komunizma, a
komunizam je u Hrvatskoj"srbo-boljevizam", a u Srbiji zavera antisrpskih brozovskih snaga).
Reju, jugonostalgiar je neprijatelj novog demokratskog nacionalizma. Socioloki reeno
jugonostalgija naruava sklad novog drutvenointegrativnog poretka seanja. U Hrvatskoj je,
zapaa D.Ugrei, termin "jugonostalgija" bio ak deo nove, ratne terminologije. Nostalgija
uobliava dra kolektivnog pamenja na iezle socijalne sigurnosti svakodnevice socijalizma i
multietnikog mira. Graanima bive Jugoslavije oduzeta je njihova zajednika
pedesetogodinja prolost. U zamenu za oduzeto ponuen im je konstrukt nacionalnog
pamenja, koji su mnogi oduevljeno prihvatili mislei da je to siguran temelj za bolju
budunost. Ipak, izgleda da i u Hrvatskoj postoji raskol izmeu dekretiranog seanja i
spontanog javnog mnjenja to pokazuju najnovija istraivanja. Prema rezultatima Internet
ankete zagrebakog Nacionala s kraja 2003. Tito je prvi na listi 10 najznaajnijih Hrvata svih
vremena (Nacional 2004). Do slinih rezultata doli su sociolozi u Sloveniji, gde je takoe
196
antikomunistika ideologija vladajuih takoe u suprotnosti sa stavom javnog mnjenja prema
socijalizmu. U istraivanjima javnog mnjenja Slovenije tokom 1990-ih, koje je vodio Niko To,
procenat ispitanika koji su mislili da su "odnosi u Sloveniji nakon Drugog svjetskog rata bili
vrijeme straha i zatiranja" kretao se u godinama od 1992. do 1994. oko est postotaka (najvia
vrednost bila je 6,8 posto, 1994.). Godine 1998. taj odgovor pao je na samo 3,9 posto. Cijelo
vrijeme izmeu 1992. i 1998. postotak ispitanika koji su ocjenjivali kako je u to doba bilo
"mnogo toga dobrog i mnogo toga loeg" kretao se oko dvije treine. Izrazito pozitivnu ocjenu,
kako je to bilo "vrijeme napretka i dobrog ivota", dalo je 1992. godine 14,5 posto, a 1998.
godine 22,9 posto ispitanika (Cit. prema Monik 2003). Kod ovog uporednog osvrta ne treba
zaboraviti, pored opteg rehabilitovanja, i razliito akcentovanje Tita. U Hrvatskoj Tita
pamte zbog velikog dravnikog ugleda u svetu, u Srbiji i BiH se Titovo doba pamti po
stabilnoj socijalnoj situaciji i odsustvu sukoba, a u Sloveniji opet iz treih razloga. U oima
mnogih Slovenaca danas je Tito (polu- Slovenac, jer mu je majka bila Javorek): poslednji
Habzburg, prosveeni monarh, vladar sa bekim lifom, harizmatski igra, garant mira i
jedinstva mnogonacionalne drave, borac protiv Staljina, vet balanser izmeu blokova, guru
Treeg puta. Tito je definitivno pozitivna figura u oima mladih Slovenije (Stolzmann 2001), i
otuda to se seanje na njega u dovoljnoj meri ohladilo, za razliku od ostalih delova zemlje koji
su bili dugo uvueni u meunacionalne sukobe. Ipak je raskol izmeu dekretiranog seanja i
spontanog javnog mnjenja u Sloveniji manji. Naime, po anketi ljubljanskog Dela s kraja
2003. na pitanje Kojeg Slovenca bi ste najradije oiveli (klonirali) Tito se naao na 5. mestu
(iza F.Preerna, L.tukelja, P.Trubara i I.Cankara) ( Naroda kloni, 2003). Na ovaj rejting Tita
uticalo je verovatno drugaije postavljeno anketno pitanje, ali je i usled odsustva krize kod
Slovenaca, Tito hladniji segment prolosti nego kod drugih bivih jugoslovenskih republika.

Vano je uoiti da u svim sredinama lina seanja, slubena slika prolosti i nauna obrada
prolosti stoje u konkurentskom odnosu. Bilo bi pogreno misliti da je re samo o sukobu
izmeu esto snane emotivne i moralistike nostalgije s jedne, slubenog demonizovanja Tita
s druge i pokuaja hladne analize na treoj strani. Pomenute perspektive neretko se proimaju i
stvaraju kolebljive i fluidne stavove. Lako je pojmljiva razlika izmedju linog subjektivnog
seanja i racionalne pretenzije ka objanjenju. Istorija se kosi sa nereflektiranim seanjem.
Njen zadatak je racionalna kontrola seanja i diciplinovanje pamenja. Tome nasuprot, u
svakodnevnom ivotu odnos prema prolosti vie je optereen razliitim oblicima oseajnog
nedisciplinovanog pamenja. Ipak se napetost izmedju rezultata objektivnih naunih metoda
objanjenja i razumevanja s jedne i moralizovanog i oseajnog odnosa s druge strane ne
moe otkloniti, jer, bar kod nas, jo nema jasne granice izmedju naruene istoriografije i
spontano politizovane prolosti. Ova napetost je u jezgru odnosa prema Titu.

Odnos prema socijalizmu neto je drugaiji kod naroda nego kod inteligencije (Ili
2000). Narod tee naputa vidjenje socijalizma kao reima opte socijalne sigurnosti nego
inteligencija kojoj je vanija politika i nacionalna situacija. Tito je jo uvek popularan u
Makedoniji i delovima BiH i Crne Gore, ali ne kod nacionalno osveenih Srba i Hrvata.
Kolektivno pamenje se izgleda kod Slovenaca najvie ohladilo. Zanimljiva paleta aktuelnih
seanja na Tita kod obinih ljudi moe se nai na Internet stranici Leksikon Yu mitologije.
Dravnopolitiki znaaj Titovog kulta iezao je sa razaranjem Jugoslavije. Istoriari koji su
ga osmiljavali bezsavesno su ga napustili. U istoriografiji je spoj amnestije i amnezije sloen,
ne otuda to je naputanje apologije socijalizma duboko i bolno proivljeno (najee i nije),
nego zato to je diskvalifikacija linosti, grupa ili sistema skopana sa pravdanjem novih
razliitih interesa i identiteta. Verovatno su zato mnogi intelektualci izmedju amnestije i
amnezije izabrali konverziju.
Tome nasuprot, vie empirijskih istraivanja pokazalo je postojanost Titovog ugleda kod
ispitanika, obinih ljudi. Po Ilievom istraivanju iz 1999. u Srbiji kod mladih najpoeljnije
linosti iz prolosti su junaci iz Kosovskog mita, a kao pojedinano najee preferirana
197
linost iz srpske istorije navodi se Tito, a zatim slede Tesla, Pupin, V. Karadi, Karadjordje
itd. (Ili 2000, str. 26). Istraiva zakljuuje da je povoljna ocena Tita rezultat seanja na
socijalnu sigurnost njegovog reima, a ne sklonosti ka marksistikom internacionalizmu. Isti
pisac istie razliku izmedju svesti mladih u Srbiji i istorijskog seanja nacionalne kulturne elite
koja je vie revizionistika (Ili, 2000). U drugom istraivanju iz 2002. Ili je doao do slinih,
ali diferenciranijih nalaza u Vojvodini (Ili 2002). Veina ispitanika srpske i maarske
nacionalnosti je kao zlatni period iz prolosti izdvojila Titovo vreme (Ili 2002,87-89). Kada
je u pitanju istorijska linost koja bi mogla da rei aktuelne probleme, srpski i maarski
ispitanici najee su izdvajali Tita (Ibid.,118-119), a slini odgovori dobijeni su i na pitanje o
najee pominjanoj linosti iz istorije srpskog i maarskog naroda. Premda nije bio Maar ni
Srbin, Tito je jo uvek popularan kao simbol nadnacionalne integracije (Ili 2002,124). Da je
ovo raspoloenje trajnije i rairenije kazuju nalazi jednog drugog istraivanja, prema kojem su
na irem podruju Srbije iz 2002. retrospektivne ocene SFRJ kao nedemokratskog politikog
sistema praktino odsutne (Spasi 2003,104.). Seanja na socijalizam i Tita nisu gola
nostalgija. Z. Golubovi pie o relativno prosperitetnom drutvu pre Miloevia (Golubovi
2003,26), koga se gradjani seaju sa nostalgijom (Golubovi 2003,50). Po istraivanju iz maja
2002. SFRJ je najdostupniji model normalnog ivota, to je normalnost koju je zamenila
nenormalnost koja i danas traje (Spasi 2003, 100). Bio je to reim za ijom kritikom
prosudbom se nije oseala nikakva potreba (Spasi 2003,105). Istraivai se slau da je
socijalna sigurnost stvarala jednopartijskom reimu saglasnost, a naglaeni motivi reda i
stabilnosti (u poredjenju sa neredom 1990-ih) uslovili su depolitizovano pozitivno
vrednovanje SFRJ u seanju obinih gradjana. Kod jakih verzija ocena, ivot u SFRJ primio
je status strukturne nostalgije ili zlatnog doba za kojim je usledila sveopta propast
(Spasi 2003,102). Jugonostalgija ima titoistiku podvarijantu u kojoj se ali za
vienacionalnom uglednom velikom SFRJ. Filmski reiser elimir ilnik u dokumentarnom
filmu "Maral Tito, drugi put meu Srbima" napravio je 1993. neobino zanimljiv test
kolektivnog pamenja. Uzeo je glumca koji fiziki prilino podsea na Tita, obukao ga u
maralsku uniformu i pustio da eta ulicama Beograda. Iako su svi prolaznici znali da se radi o
surogatu, mnogi su od njih, zaboravivi se, razgovarali sa surogatom kao sa samim Titom.
Svaka nostalgija ( e nja za ne im to nam je nekada bilo drago i prijatno) pripada
ose ajnom toplom se anju koje treba razlikovati od hladnog bezstrasnog se anja.Ovo
potonje po iva na uvidu koji se sti e poredjenjem egzaktnih pokazatelja razvoja
samoupravnog socijalizma i aktuelnog kapitalizma (stope horizontalne i vertikalne
pokretljivost, stupanj kriminala, standard i sl. Kod nostalgije prolost se donekle i idealizuje, a
u atmosferi ekonomske nesigurnosti ova sklonost je izrazitija. Odmah treba re i da su izrazi
jugonostalgija i jugonostalgi ar, stvoreni po etkom 1990-ih za obele avanje neprijatelja
nacije (A.Debeljak, D.Ugrei ). Nasuprot ovom negativnom vrednosnom shvatanju pojma,
ovde se polazi od toga da biti jugonostalgi ar zna i biti otvoren prema batini razli itih
kulturnih sredina, to mo e biti samo pozitivno, jer onaj koji zna samo za jedno, ne zna ni za
jedno. Kod irih slojeva jugonostalgija ozna ava optije se anje na drutvenu sigurnost. I
nostalgija tra i li ni simbol. Moglo bi se re i da je Tito, ne samo zbog nostalgije, u o ima
ve ine stanovnitva jo uvek zapam en kao pozitivna istorijska li nost. Kada nakon
relativno ure ene sigurne dr ave nastane haos i nesigurnost, se anja na prolost lako prelaze
u nostalgiju. Jo u hroni nom ratnom stanju antike te nja za mirom i sre om se u versko-
politi kom obliku iskazivala u kultu cara izmiritelja i kanalisala u pravcu njegovog
obo avanja. Tako je verovatno kriza Rimskog carstva u 3. veku stvorila idili nu sliku o
carevima 2.veka (Hadrijanu i Antoninu Piju), koja je sigurno odudarala od stvarnosti. Rimski
car vi en je kao spasitelj sveta koji oslobadja narode ratnih sukoba, miri i ukida bedu, a
njegova epoha je eljeno zlatno doba. U obli ju zemaljskog cara otkrivao se pravedni bog.
Na sli an na in se u razli itim oblicima svetovne eshatologije dananja nostalgi na
prise anja vezuju za Tita. Ova okolnost, me utim, ne bi trebala da uti e na potcenjivanje
realnih modernizacijskih u inaka Titove vlasti: medjunacionalna trpeljivost, visoka
pokretljivost stanovnitva, laicizacija i prosve ivanje, kosmopolitizacija i socijalna sigurnost.

198
Svaka nostalgija je selektivna. Manifestacija selektivnih depolitizovanih se anja kod
obi nih ljudi mo e se povezati i sa drugim iniocima. Pragmatizacija vrednosti vidljiva je
kod onih koji su okrenuti vie ka reavanju dnevnih problema, nego kod onih koji su
zaokupljeni simboli nim sukobima oko istorijske pravde. U krizi pojedinca ne zaokuplja
prolost niti budu nost, ve svakidanje pre ivljavanje. To je rodno tle nostalgije, ali, kada
je u pitanju socijalizam, nostalgija je, naro ito kod inteligencije, selektivna: mnogi pojedinci
se aju se prijatne socijalne sigurnosti, a ne i vlastite upletenosti u pravdanje re ima ili
njegove ideologije. Dakle, aktuelne potrebe i interesi stvaraju slo enu i iroku zajednicu
zaborava i oprosta koja je u subjektivnom pogledu vrlo va na, jer slu i kao instrument
samozaborava i samooprosta. Bez zaborava ne bi pre iveli, ka e Ni e. U pam enju
svakodnevice socijalizma zaboravlja se na autoritarnost re ima, a pamti se drutvena
sigurnost. Pam enje titoizma ipak ima vie dimenzija i kao segment kolektivne svesti ne
mo e se tuma iti kao spontana romanti na reakcija na tegobno pre ivljavanje i
osiromaenje krajem 20.veka, niti kao arhai ni izraz propalog socijalizma. Kao i prema
drugim markantnim sadr ajima iz prolosti, tako i odnos prema titoizmu mo e biti
nostalgi ni, negatorski i kriti ki. Romanti arski titoizam slavi svaki segment njegove epohe,
dok demonizatorski, tome nasuprot, sve tuma i kao la i prevaru. Kriti ki odnos, pak,
razdvaja realne modernizacijske crte ovog re ima od razli itih oblika nostalgi ne
idealizacije. Grubo re eno, radi se o razlici izme u e nje za prolo u, ga enja i hladnog
rasu ivanja. U ovom ni eovskom smislu i harvardski profesor slavistike S. Bojm isti e
razliku izme u dva oblika nostalgije. Prva je rekonstruktivna, a druga refleksivna.
Rekonstruktivna nostalgija pripada kolektivnom pam enju, tu se smiljeno prekraja
nacionalna prolost i budu nost, s namerom da se izgla a kolektivna svest o prolosti i da se
ukinu privatna se anja koja su u sukobu sa kolektivnim. Ovu operaciju je D. Ugrei nazvala
"konfiskacijom se anja". Naravno da rekonstruktivna nostalgija ne vidi sebe kao nostalgiju,
tj. kao selektivnu matovitu prolost, nego ovu vrstu se anja dr i preko potrebnim
otkrivanjem zaturene nacionalne istine. Na drugoj strani, refleksivna nostalgija, opstaje u
rezervatu pojedina nog se anja, ne mo e biti oktroisana niti propisana, naj e e se
iskazuje u privatnim pri ama i ne mo e se bez ostatka glajhaltovati. Kriti ka refleksivna
nostalgija je svesna nepovratnosti prolog, da povrataka ku i nema, ali i toga da masovni al
za stabilnim ivotom u prolosti jasno pokazuje da je sadanjost poprili no teretli, tj. u
nekim va nim segmentima ispod nivoa prolog. Se anje na socijalizam jeste prete no, ali ne
i uvek, vezano za se anje na Jugoslaviju. I kod mnogih antikomunista jugonostalgija
ozna ava e nju za irim kulturnim prostorom od nacionalnog i nepristajanje na samo jedan
kulturni obrazac, pa je i zbog ovoga treba razlikovati od prazne romanti ne iluzije.

4. Tito kao simbol

Organizovano pamenje nije samo vaan sadraj vladajue ideologije, nego je to i struktura
simbola smetena u njegovom sreditu, koja osmiljava i neideoloko iskustvo. Simbolika
struktura povezuje drutvena izvorita pamenja sa njegovom drutvenom funkcijom. Kod
svakog pamenja treba raspoznati primarni dogadjaj i kljunu linost. To nije uvek realni,
izvorni i najuticajniji splet zbivanja, ve su to dogadjaj i linost koji ujedinjuju i podstiu
drutvo da stvara nove pravce razvoja. B.varc je pokazao kako su u SAD uesnici Drugog
svetskog rata tumaili vlastito iskustvo poredei ga sa drugim primarnim dogadjajem
graanskim ratom iz 1860-ih. Poredi se jedno zbivanje sa drugim, tj. nain organizovanja i
osmiljavanja drutvenog iskustva kod pojedinaca. Ova vrsta poredjenja pretvara pamenje u
kulturni sistem, stvara simboliki obrazac prolosti i pretvara kulturne simbole u oevidne
javne rasprave. Minuli dogadajaji na taj mogu biti klju za tumaenje sadanjice. Ali treba
shvatiti pod kojim uslovima i zarad kojih ciljeva prolost postaje okvir za razumevanje
sadanjice.
varc je to pokazao na nainu svojatanja Abrahama Linkolna (1809-1865) u SAD za vreme
Drugog svetskog rata (Schwartz 1996). Linkolnova senka dua je i ira nego to je bila u dobu
njegovog predsednikovanja (1860-1865). Linkoln nije samo kasnije oivljavan, nego je postao
trajan sadraj pamenja u kom je dinamika pamenja postala najoiglednija. Na Linkolna treba
199
gledati oima ratne generacije da bi se razumele vrednosti i oseanja te generacije. Nije to bila
puka idealizacija ubijenog predsednika, ve je Linkoln postao vaan u reavanju nekih
njihovih vanih problema. U jugoslovenskom kolektivnom pamenju jo uvek je kljuni
dogadjaj rat protiv faizma, a kljuna linost Tito. Tito je odmah nakon smrti postao simbol
zajednike drave, ali i rastegljivi sadraj koji je u zavisnosti od potreba razliito tumaen.
Nakon toga Tito je postao vaan pokazatelj kolektivnog pamenja zahvaenog krizom. Iza
univerzalnog simbola i imena krile su se razliite vrednosti: bratstvo-jedinstvo, antifaizam i
antistaljinizam, ponosna nevazalna spoljna politika, ali i separatizam i stvaranje novih nacija i
pokrajina. Jo je arolikiji spektar Tita kao negativnog simbola od 1990-te. Od tada je on
simbol antiliberalizma, antinacionalizma, boljevizma, autokratije, totalitarizma, mondijalizma
itd. U duhu postojane oslobodilake politike kulture uzdizan je kao spasitelj klase i
detronizovan kao upropastitelj nacije. Tito je jo uvek simbol oprenih vrednosnih sistema, a u
sociolokom smislu podjednako je vaan kao simbol eljenih i neeljenih vrednosti. Zato?
Zato to selektivno oivljena prolost najbolje objanjava prioritet novih vrednosti. Izmedju
1900. i 1940. Linkoln je bio simbol ljudskog dostojanstva i ljudskih prava. Ruzvelt je govorio
da je Linkoln bio prvi predsednik u duhu Nju Dila. Tito je do 1990. bio simbol socijalizma,
samoupravljanja, ravnopravnosti nacija, antifaizma i antistaljinizma. Ruzvelt se spremao za
rat oivljavajui pamenje na Linkolna i gradjanski rat. Pod Titovom slikom odravane su
demonstracije Albanaca, ali i mitinzi Srba 1988-1990. U Drugom svetskom ratu seanje na
Linkolna imalo je jo sloeniju ulogu: ponavljane su epizode iz graanskog rata 1860-ih, sa
podseanjem na slinosti akcija u Drugom svetskom ratu. Isticane su slinosti, a ne razlike
izmedju dva rata, pa je potonji ispao samo kopija gradjanskog. Uesnici Drugog svetskog rata
brzo su se poistoveivali sa generacijom iz gradjanskog rata, i sebe videli kao njihove
nastavljae. varc je uz to uoio i iste vrednosti (borba protiv ropstva) koje su pokretale obe
generacije pravednih ratnika. Idealizacijom Linkolna sloeni gradjanski rat u holivudskom
maniru saet je i sveden na Linkolnovu porodinu viziju, pa je postao znaajniji od njegovog
ivota (Schwartz 1996, 922). Za razliku od Linkolna, koga malo ko danas osporava, Tito
opstaje i kao simbol pozitivnih i negativnih vrednosti. U mnogim mestima bive Jugoslavije
jo stoje ulice sa Titovim imenom, a kod Makedonaca i Bonjaka Tito ostaje otac nacije. U
tom pogledu indikativna je aktuelna debata oko naziva glavne ulice u Sarajevu. Do skora je
cela ulica bila Titova, a od skora,kako se predlae, samo njena polovina, dok drugi deo treba
da ponese ime A.Izetbegovia. Meutim, predlog je u Sarajevu izazvao otpor. Odnos prema
Titu ne podudara sa odnosom prema socijalizmu. U slubenom pamenju Tito se po pravilu
dekontekstualizuje: nacionalisti u Skopju vezuju ga za drugi Ilinden 1944. kada je
Makedonija proglaena republikom, a iz slinih razloga to ine i Bonjaci u Sarajevu. Slian je
odnos i savremene crnogorske vlasti, a donekle i hrvatske i slovenake. Tito je vaan kao otac
novih nacija-drava i izmiritelj, a ne kao simbol socijalizma.
U svakom poretku seanja bira se naroiti dogaaj iz prolosti kao rastegljivi primarni okvir
njenog tumaenja. U sreditu izabranog dogaaja je istorijska linost. to je drutvo stabilnije
i lieno krupnih lomova to je ovaj okvir postojaniji. Linkoln je u istoriji SAD skoro vek i po
najpopularniji predsednik i simbol eljenih vrednosti. Tito je to u Jugoslaviji bio to samo do
1990. Za vreme velike depresije pominjana je Linkolnova mladost i njegove borbe u Ilinoisu,
za vreme rata njegovo predsednikovanje, nakon Kenedija, njegovo ubistvo u pozoritu. U toku
Drugog svetskog rata mediji su o Linkolnu pisali da je on lino na vreme pripremao
regrutaciju, vojno snabdevanje, gradio brodove, ograniavao slobodu govora i suspendovao
legalnu zatitu u obliku preventivnog pritvora. Linkoln je bio na prvi diktator, pisao je Nju
Jork Tajms polovinom 1941, jo pre Perl Harbura. Vana priprema za ulazak SAD u Drugi
svetski rat (koji je bio sve izgledniji nakon ulaska V.Britanije u rat septembra 1939, a naroito
nakon pada Francuske juna 1940) bilo je oivljavanje seanja na graanski rat koji se zbio 80
godina ranije. Bila je to mobilizacija i upotreba istorije, a ne njeno kritiko osvetljavanje.

Linkoln je idealizovan jer je uvek bio obrazac poeljnih vrednosti. Pojedini delovi njegovog
ivota bili su aktuelni u razliitim dobima, jer su budili razliita oseanja. varc dodaje da se
200
ovaj odnos izmedju seanja na Linkolna i neposrednih imperativa rata ne moe objasniti
formulama manipulacije ili propagande, niti lane svesti. Daleko vie od toga, seanje na
Linkolna otelovljava univerzalnu kulturnu prisutnost koja stvara zajedniki obrazac delanja,
rasudjivanja, zajednike kategorije razumevanja i zajedniko tumaenje patnji i smrti.
Linkolna su svi svojatali. On je deo kolektivne svesti SAD (Schwarz 1996, 923). Po
istraivanju iz 1999. telefonskom anketom na Univerzitetu Merilend, najpopularniji ameriki
predsednici su: Linkoln (45%) Kenedi (35%), Regan (29%),Vaington (28%), Klinton (24%)
(Schwartz, Schumann 2003). U amerikom kolektivnom pamenju i istoriji slika Linkolna
javlja se u nekoliko verzija: 1.spasilac unije koji je ouvao jedinstvenu dravu, 2. veliki
oslobodilac koji je ukinuo ropstvo, 3.ovek iz naroda sa kojim se poistoveivao obini
Amerikanac, 4. prvi Amerikanac, borac na frontu, 5. ovek koji je sam sebe stvorio - olienje
otvorenosti kanala drutvenog uspona.Vizija Linkolna u razliitim periodima odraavala je
razliite ideale koji su dublji od potovanja Linkolna: slavljenje spasioca Unije iskazuje
ameriki nacionalizam, veliki oslobodilac simbol je humanosti,a ovek iz naroda
znamen demokratije, prvi Amerikanac je olienje amerikanizma, a ovek koji je sam
uspeo svedoi o jednakim ansama svih. varc i uman zakljuuju da, uprkos postojanosti
autoriteta, Linkolna drugaije vide danas nego 1945.

Na slian nain i Tito je dugo bio deo kolektivne svesti jugoslovenske drave, ali je, za razliku
od Linkolna, nakon detronizovanja ostao to i dalje, ali sa drugaijim vrednosnim predznakom.
Bio je simbol nadnacionalnog voe, borca protiv faizma i staljinizma, mirotvorca i ideje
jednakosti. Nakon kastracije njegovog kulta postao je simbol jo ireg spektra negativnih
vrednosti. Danas svako opredeljenje postaje jasnije ukoliko se odredi prema osnovnoj linosti
iz prolosti - Titu. Reci mi ta misli o Titu, pa u ti rei ko si. Postmodernisti tvrde da su
velike prie i heroji izgubili vaenje. Na Balkanu nisu. Prostor je jo uvek optereen prolou,
a kolektivno pamenje zadrava sposobnost da organizuje iskustvo i osmisli vrednosti ukoliko
pouzdano odabere iz prolosti osnovni dogadjaj kao okvir prerade prolosti. Na ravni
simbolikog interakcionizma upotreba Tita, kao pozitivnog i negativnog simbola, prilino
pouzdano moe se porediti sa svojatanjem Linkolna.
..........

Istorija je lux veritatis. Jo je Goja u 17. veku predstavio muzu Klio na jednoj slici kao malo
dete koje je okrenuto posmatrau sa upitnim izrazom lica: ta treba da kaem? Kakva je
prolost potrebna tvojoj budunosti ? Kritika istorija ne namee statike i oseajne istorijske
slike, ve relativizuje prolost, tj.ukazuje na obrasce njenog iskrivljavanja. Sociolokosaznajni
pristup prolosti raspoznaje drutvenointegrativnu ulogu slike o prolosti, otkrivajui njenu
interesnu uslovljenost ali ne zaboravljajui i gnoseoloke kriterije kod procene saznajne
vrednosti. Selektivno pamenje treba prouavati na vie nivoa da bi se pouzdanije otkrili
interesi kod oivljavanja prolosti i spontani i planski mehanizmi njene prerade.

* Internet intervju iz 1996. godine predsednika DSS V. Kotunice,

http://www.dss.org.yu/arhiva/intervju96.html

**Intervju D. Medakovia iz 1993, in Serbian Unity Congress,

www.suc.org/culture/library/OCI/zablude-i-greske-43-04-24.html.

201
XI SAMOPOIMANJE I LINE CRTE

Samopoimanje vladara zavisi od vie okolnosti: sklonosti ka ideolokom ili dravnopolitikom

promiljanju vlastite uloge, obrazovanja odnosno sposobnosti da u idejnom pogledu uoblii
samosvest i shvatanje samostalnosti vlastite uloge u odnosu na nadreenu ustanovu koja mu
prua legitimnost (crkva, vojska, partija i sl.). Socijalistiki vladari su vlastiti uinak tesno
vezivali za partiju iz koje su regrutovani, izbegavajui radikalnije izdvajanje iz nje, pa im je
stoga samopoimanje, po pravilu, nerazvijeno, i naizgled skromno. Zbog stalnog otpora partije
individualiziranju i naruavanju partijske discipline, neretko su partijski voi svesno ili
nesvesno potcenjivali vlastiti uinak. U samopoimanju vladara prelamaju se neke vanije
optije crte doba, zatim zamisao poeljnog drutva i uloge vodeeg pojedinca. Najee je
manje ili vie razvijena samosvest vladara u osnovi individualizovani segment vladajue
ideologije modifikovan linim tumaenjem ili karakternim crtama. U prouavanju
samopoimanja socijalistikih vladara trebalo bi uoiti, s jedne strane, optije sadraje
svojstvene irem krugu ideolokih istomiljenika i drugaije akcentovanje, modifikovanje ili
prilagoavanje situaciji optih naela, s druge strane. Slino bi trebalo postupati i u prouavanju
linih crta. Naime, valjalo bi razdvajati optije crte ponaanja, koje izviru iz posedovanja
najvie vlasti uopte i ijim se deformacijama moe malo koji vladar oteti, zatim ponaanje
kome ton uliva manje ili vie misionarski ili eshatoloki shvaen ideoloki cilj koji vladar
nastoji da ostvari, i, na kraju praksu kojoj peat daju sasvim line crte karaktera, temperamenta
i sklonost pojedinca.
Premda nedovoljno diferencirano, Titovo samopoimanje moe se rekonstruisati iz njegovih
radova, brojnih javnih govora, nastupa i intervjua koje je do duboke starosti imao. U Titovom
samopoimanju se mogu prepoznati dva vana, prilino usklaena osnovna sadraja: sebe je
video kao predvodnika radnike klase i partije i kao nadnacionalnog efa drave. Sklad klasne i
nadnacionalne komponente izvirao je iz, u osnovi, internacionalistike komunistike ideologije
i nadnacionalnog jugoslovenstva kao neideolokog integrativnog sredstva sloene
vienacionalne drave. U socijalizmu voa nije nikada iznad ideologije partije koliko god bio
priznat njegov kreativni uinak. Sve to sam postigao dugujem naoj Partiji. Bio sam neuk
mlad ovek. Partija me je uzela, obrazovala, nainila ovjeka od mene. Njoj sve dugujem
(Dedijer 1980, str. 656). Titovi lini uzori su takoe iz istorije partije. U intervjuu New York
Times-u 1958. Tito bez taktiziranja navodi da mu je Lenjin uzor, jer zbog tadanjeg velikog
ugleda levice u svetu nije bilo nuno prikrivati ideoloka htenja (Tito 1982, I, str. 203). Odnos
prema Staljinu bio je sloeniji. Tito je na Staljina gledao kao na sposobnog, ali nehumanog i
grubog rukovodioca. Povodom Staljinove smrti je izjavio da ga je Staljin vie puta
impresionirao svojom vitalnou i poznavanjem stvari... Nije mi se sviala njegova grubost...
Samo ja ne mogu rei da ga ne smatram krupnom linou (Mandi 1981, str. 323). Slina
ocena je izneta francuskim novinama aprila 1956: Ja smatram da je Staljin bio prilino
sposoban dravnik... Nije imao hrabrosti u tom smislu da vjeruje ljudima. Verovao je samo
onima koji su izvravali njegova nareenja (Tito 1982, II, str. 207). Ove ocene daleko su
umerenije od demonizacije Staljina poetkom 1950-ih godina. Nisu vie liene bojazni da
radikalni antistaljinizam ne pokvari zbliavanje Jugoslavije i SSSR-a. Kada su Tita 1968. pitali
za koju mu je odluku u ivotu trebalo najvie hrabrosti odgovor je bio jasan: Odluka o prekidu
sa Staljinom 1948. Bila je to ideoloka hrabrost, znaajnija od line. Staljin je ipak
pravovremeno sagledao posljedice jednog nepromiljenog koraka. Staljin je bio pametan
ovjek. Ja sam ga uvijek smatrao realistom, ali je kao dravnik bio strano grub prema tenjama
naroda (Tito 1982, I, str. 181-182). Da ove ocene nisu bile samo puko taktiziranje zbog odnosa
sa SSSR-om, svedoi Titova izjava francuskim novinarima posle okupacije ehoslovake
oktobra 1968. da Staljina smatra krupnom linou (Tito 1980, str. 524-525).
Tito je nakon 1967. iz destaljinizacije izvukao pouku, ali u tome nije bio usamljen jer su se i
sovjetski rukovodioci posle Staljina distancirali od Dugavilija deklarativno i praksom.
Hruovljev autoritet ne moe se porediti sa Staljinovim, a svrgnuti rukovodioci u SSSR-u
(izuzev Berije) nisu likvidirani, ve su pomerani na nie poloaje (Molotov, Saburov) ili
202
penzionisani (ukov). Titov proboj nije, dakle, u neteroristikim istkama ve u trinoj
privredi, samoupravljanju i otvorenoj spoljnoj politici. Poto se nije mogao nametnuti za lidera
meunarodnog socijalizma, gradio je oreol svetskog borca za mir. Osim toga treba imati na
umu da je Staljinova smrt olakala Titu prelaz na vri partijski kurs, jer je bio zabrinut za
stanje u SKJ zbog slabljenja ideoloke monolitnosti i negativnih uticaja sa Zapada. Dakle,
posledice nestanka Staljina su u Jugoslaviji bile vieznane.
Nadlina i nadreena suverenost partije i za Tita je u isto vreme kola, avangarda i kolektivna
volja; linosti, dodue, imaju odreenu ulogu, ali se ova ne stie odozgo, nego odozdo iz
naroda. Partijsko duboko proima lino i u ovom pogledu Titove samoprocene su ortodoksno
komunistike (uprkos prilino jasno izraenom karakteru line vlasti): Meni je teko sluati
priznanja koja mi se upuuju. Jer bila bi historijska nepravda kada bi se sve to je ostvareno
pripisivalo jednom ovjeku. Mi smo stvorili novu Jugoslaviju zajedniki, kolektivno. Na elu te
borbe stajala je naa Partija. I zato svi mi imamo iste zasluge. Ja ne bih mogao mnogo uiniti da
nismo imali takve drugove (Iz intervjua 1975, Tito 1982, II, str. 216). Ili na drugom mestu gde
je plehanovski sociologizam neskriveniji: Uloga linosti je utoliko znaajnija ukoliko ona vri
to to narod eli, no linost nije motorna snaga... a linost je organizator (Dedijer 1984, str.
609). Teko je verovati da Tito nije bio svestan znaaja i samostalnosti vlastitog odluivanja, ali
ga je uvek depersonalizovao i vezivao za partiju, da bi osnaio njen autoritet, a zatim za narod,
da bi istakao stalnu vezu sa narodnom voljom. Na ovom mestu manje je vano raspravljati o
tome zato je u ovom segmentu samopoimanja lina uloga svesno ili nesvesno potcenjena (da bi
se skrila vlastita iroka ovlaenja ili da bi se stvorio utisak line skromnosti). Vanije je
samopoimanje idejno-istorijski prepoznati. Kod Tita, kao i kod svih komunistikih voa,
samopoimanje je neraskidivo vezano za partijsku klasnu ulogu i marksistiku ideologiju, za
koju se veruje da prua najdublji racionalni uvid u drutvene protivrenosti. Veza izmeu
najdubljeg uvida i najvieg mesta je klasna pripadnost, revolucionarni sta, aktivnost,
budunost i potovanje partijskog jedinstva. Klasna jednakost bila je prisutna u formi
svakodnevnog ophoenja. Tito je 1963. javno podseao da ga vrea kad mu se na graanin
obraa reju gospodin - jer ona ima odreen klasni smisao. Omladina treba da se bori protiv
takvog oslovljavanja, ali nama ne smeta ako starije generacije iz graanskih krugova koriste te
nazive (Tito 1977, str. 262). Ne manje od klasnog Titu je bilo stalo do autoriteta narodnog
voe, a ove uloge shvatao je kao sinonimne. U javnim nastupima stalno je potencirao bliskost i
vrstu povezanost sa narodom (Panovi 1997, str. 83-102). Govorio je da ga izvetaji varaju,
da njega narod razumije i da e se on obratiti narodu. esto je drao govore, trudio se da
izbegne kabinetsku harizmu nekih socijalistikih vladara (Staljina), pominjao da lake govori
pred masom (jer ga inspirie) nego pred malim brojem ljudi, imao je iroku plebiscitarnu
podrku i uivao u njoj. Sebe je shvatao kao klasnog, narodnog i nadnacionalnog vou koji
racionalno koncentrie revolucionarnu energiju u monolitno dravno jedinstvo, pa je liderske
ambicije drugih rukovodilaca osuivao kao nacionalizam i slabljenje jedinstva.
ilas je zapazio da je Tito Partiju poistoveivao sa sobom i trudio se da osigura trajnost te
identifikacije. U sebi je gledao vou i usreitelja naroda pa je i negovao naroiti lini odnos sa
narodom i armijom. Ipak se kasnije ovaj odnos izmenio. Slava, mo i svetski problemi
zablesnuli su Tita i Partiju, pa je veza voe i naroda bivala nesadrajnija i apstraktnija (ilas
1990, str. 169-170). Uprkos promenama, osnova Titovog samopoimanja do kraja ivota ostalo
je marksistiko uenje o istorijski nunom razvoju drutva ka besklasnoj pravednoj formaciji.
Bio je duboko ubeen da socijalizam predstavlja ne samo najpravilniji drutveni sistem otkako
oveanstvo postoji nego je i najdemokratskiji za svaku linost posebno. Tek je u socijalizmu
linost potpuno ravnopravna, jer ravnopravnost ima ekonomsku podlogu. Ubeen da je SKJ na
putu ostvarenja pravednog drutva, uporno je odbijao racionalnost viepartijskog sistema. U
intervjuu engleskim novinama jula 1966, ve kao ugledni svetski dravnik govori o istorijskoj
prevaziernosti kapitalizma: Komunistika partija nema ulogu komandovanja, bilo nad
dravom, vladom ili parlamentom. U vladi i parlamentu su veinom komunisti. Ali SK ima i
dunost i pravo da idejno usmjerava na socijalistiki razvitak. Uostalom, kad je kapitalizam
pobijedio feudalizam, nije mu kasnije dozvolio da djeluje unutar toga novog sistema, nego ga je
203
rigorozno likvidirao. To je historijski razvitak drutva (Tito 1980, str. 267). O privrenosti
marksizmu i strahu od naruavanja njegove idejne i organizacione monolitnosti svedoi Titovo
odbijanje revizionizma i ograivanje od tobonje nove struje titoizma: Titoizam kao
posebni ideoloki pravac ne postoji, zbog toga to mi nismo donijeli nita novog u nauci
marksizma-lenjinizma. Radi se samo o tome da smo mi uspjeli najpravilnije primeniti tu nauku.
Poto nema nieg ni novog, nema ni pravca (Dedijer 1984, str. 610). Komunistika vizija
poeljnog drutva pravdala je monopolski poloaj partije i njenih kadrova, prioritet partijskog
nad dravnim pravom i klasnog nad individualnim moralom. Posle raskida sa Sovjetskim
Savezom delimino se menja zamisao poeljnog drutva (istie se prioritet pojedinca, njegove
sree, trita i samoupravljanja), ali se ne dovode u pitanje proverena sredstva (kadrovska
partija i njeno jedinstveno rukovodstvo). Paljivim prouavanjem Titovog samopoimanja mogle
bi uoiti neke nijanse u promeni ocene vlastite uloge i njeno prilagoavanje izmenjenim
okolnostima u drutvu. Krupne promene u drutvenoj strukturi 1950-ih i 1960-ih godina
proirile su bazu Titovih pristalica, i izvan partijskih krugova kojima je Tito bio uzor u
naputanju tradicionalnog seljakog preindustrijskog mentaliteta i sticanju novog. Tito je bio
olienje masovne vertikalne drutvene pokretljivosti, prelaza iz sela u grad, sa njive u fabriku i
kolu i izlaska u svet. Kada je u pitanju klasna osnova Titovih pristalica onda je struktura partije
grub, ali u osnovi pouzdan pokazatelj. Pri tome treba imati na umu da Tito nije bio samo
pokreta partijske aktivnosti, nego je i sam bio oblikovan dinaminom dravnom politikom.
iroka podrka jaala je njegovu svest o optenarodnom, a ne samo partijskom voi, a
dravniki ugled u svetu jaao je kod njega svest o izuzetnosti i nezamenljivosti.
Premda umean politiar i dravnik, Josip Broz nije izneo razvijeno i razueno samopoimanje.
ilas je zabeleio da je Tito u teorijskim raspravama stajao malo po strani zbog zauzetosti,
hijerarhijske uzvienosti, a i zbog neteorijskog miljenja. Bio je radnik, kadar i voa-
organizator, a ne obrazovani intelektualac, aparatiik niti tvorac doktrine. Vlastitu ulogu
poimao je u sklopu relativno ortodoksnog marksistikog tumaenja odnosa klase, partije i
pojedinca, zatim borbe protiv faizma i kapitalizma jaanjem jedinstva partije i drave. Uprkos
sloenosti integrativnih sredstava koje je iziskivala protivrena vienacionalna drava,
nacionalno samopoimanje njenog vladara bilo je prilino jednostavno i relativno spontano.
Jednostavnost je leala u stalnom vezivanju jugoslovenskog dravnog jedinstva za socijalistiki
put razvoja, a spontanost u linom nadnacionalnom oseanju neraskidivo vezanom za
boljeviki internacionalizam. Bez hermeneutikog razumevanja svesti levice 20. veka teko je
danas shvatiti komunistiko jugoslovenstvo. Klasno i partijsko uvek je bilo iznad nacionalnog u
svim fazama i verzijama Titovog javno iskazanog samopoimanja (za vreme rata, relativno
vrste federacije i u fazi poremeenih meunacionalnih odnosa). Sin Hrvata i Slovenke u
govorima veto i spontano mirio je jugoslovensko opredeljenje i poreklo koje nije krio. Bilo bi
neosnovano u Brozovom nacionalnom opredeljivanju traiti goli oportunizam ili antisrpstvo, ali
ne i povremeno taktiki pragmatino razliito akcentovanje politiki neobino osetljivog
nacionalnog oseanja: npr. u obraanju vojsci Tito istie da je Jugosloven i nita drugo, u
kritici unitarizma zahteva potovanje nacionalnih oseanja, od lanova partije trai prioritet
komunistikog klasnog nad nacionalnim opredeljenjem itd. (Tito 1977). Harizmi Titovog
formata nije bilo teko da relativno ubedljivo i spontano deluje u pomirenju nacionalnog i
jugoslovenskog.
U izvorima Titovog jugoslovenstva vanu ulogu imala je i tenja za snanom dravom, kojoj je
pridavao izuzetan znaaj. Cenio je red austrougarske monarhije, njene autonomije sa snanim
centrom, protokol i uniforme, a luksuz je kod njega bio vie od raskoi, forma ispoljavanja
vlasti. U jednom razgovoru 1953, kada je nezavisno trajanje jugoslovenske drave postalo
izvesno, Tito je ocenio da e se jugoslovenske nacije u budunosti stopiti u jednu naciju. Po
ilasovom miljenju u tome je za njega bila bitnija zajednika drava nego etnika srodnost
(ilas 1994, str. 262). I Tito je bio ubeen da e sa ukidanjem buroazije nacionalno pitanje biti
skinuto s dnevnog reda, ali se brzo otreznio od ove iluzije. Vlastito jugoslovensko opredeljenje
izriito je isticao iznad etnikog hrvatskog porekla. Na manevrima 1971, gotovo u preteem
tonu, jasno je upozoravao: Bilo je sluajeva da se poelo zaboravljati da smo mi Jugoslavija.
204
Govorilo se o republici, a o Jugoslaviji se utalo. Bilo je skoro sramota da se prizna da si
Jugosloven. Ja za sebe kaem: ja sam Jugosloven i nita drugo ne mogu biti. Ja sam Jugosloven
i po svojim obavezama, po svom poloaju, a i po svom duhu. Ali ja nisam zatajio da sam roen
u Hrvatskoj. Zato da sada istiem da sam Hrvat. Ja sam odrastao u Jugoslaviji u sredini
radnike klase. A takvih ima na stotine hiljada (Perovi 1991, str. 316-317). Trudio se da
dravu odri elastinom ravnoteom ravnopravnih nacija, ali nije prezao od opomena da se
jedinstvo moe odrati i drugim sredstvima. Decembra 1971.opominjao je hrvatsko
rukovodstvo: Ja sam protiv unitarizma versajske Jugoslavije i ostataka dogmatskog
unitarizma. Ali ako se radi o jedinstvu nae zemlje, o Jugoslaviji kao nedeljivoj celini onda
sam ja za takav unitarizam, za takvu jedinstvenu Jugoslaviju. A onda to nije unitarizam, nego
jedinstvo nae jedinstvo (Tito 1982, str. 124-125). Vie puta je upozoravao da se ne sme
dozvoliti da zbog ovinizma Jugoslavija izgubi ugled u svetu. Premda nepopravljivi boljevik,
bio je trezven i pragmatian jer je sagledao sve prednosti koje zemlja moe izvui iz
meunarodnog prestia.
Ne bi trebalo potcenjivati integrativnu ulogu Titovog jasno iskazivanog nadnacionalnog
samopoimanja. Ipak Titovo jugoslovenstvo nije do kraja bilo usklaeno sa nekim vanim
segmentima unutranje politike koji su ishodili iz prioriteta spoljne politike (stvaranje novih
nacija i uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti, to je jaalo neprogresivnu konfliktnost u
dravi). Osim toga, danas su vidljivi i neki drugi propusti naglaene ideoloke
internacionalizacije. Gotovo pola stolea integracija drave poivala je na nepromenjenom
monopolskom idejno-ideolokom osloncu, to je spreavalo razvijanje neideolokih
integrativnih sredstava. Premda je Titovo, u osnovi, nadnacionalno samopoimanje izviralo iz
ideoloki shvaenog jugoslovenstva (proleterski internacionalizam), praktino politika vizija
institucionalnog regulisanja meunacionalnih odnosa bila je znatno vie pod uticajem
pragmatinih unutranjih i spoljnopolitikih interesa. Strah od nacionalizma najbrojnije nacije
(a ne odbojnost i mrnja prema Srbima), formiran pod uticajem Kominterne, izgleda, takoe,
imao je izvesnu ulogu u balansiranju meunacionalnih odnosa. Koa Popovi, koji je stajao
izvan meurepublikih sukoba, svedoio je da je kod Tita bilo zaziranja od nekih Srba, ali to
nije bila hrvatska odbojnost nego autoritarna, vladarska predostronost: favorizovao je
poslune, a potiskivao neistomiljenike (Nenadovi 1989, str. 144). Ocena istorijskog znaaja
Titovog samopoimanja tesno je skopana sa granicama njegove internacionalistike politike
koje su u razliitim periodima bile posledica iskljuivog prioriteta ideolokih ciljeva ili rizine
pragmatike politikih ustupaka. Spoj spremnosti za manevar i nepokolebljivosti oko naela ipak
nije u svim periodima bio politiki celishodan.
Iz ukratko rekonstruisanog Titovog samopoimanja samo se donekle mogu naslutiti line crte
vladara. Roenjem steeni, detinjstvom, mladou i obrazovanjem formirani karakter vre je
uoblien profesionalnom partijskom aktivnou (u ilegalnim uslovima i na vlasti) za koju je
Tito bio vezan vie od 60 godina svog ivota. Trebalo bi se zadrati na nekim vanim
psiholokim crtama koje su mogle imati znaajnije politike posledice. Moda bi najpre trebalo
pomenuti sposobnost promiljanja raznovrsnog linog politikog iskustva, koja se, dodue nije
uvek ispoljavala na isti nain. U razliitim vremenima kod politiara korisne su razliite
osobine. U ustanku i borbi to su odlunost, hrabrost i odreena impulsivnost ako je skopana sa
dobro proraunatim rizikom. U miru su korisniji taktinost, mudrost, dalekovidost i oprez.
Premda temperamentan, Tito je na vlasti bio manje impulsivan nego kao prkosni ilegalni
revolucionar. Nisu ga smirile samo godine nego i nepoverljivost, komunistika doktrinarnost i
ritam ustanova vlasti. Ideoloka postojanost vremenom je prerasla u dogmatsku istrajnost, a
nepoverljivost u otpor promenama. U svemu tome postojani rast ugleda jaao je svest o vlastitoj
nezamenljivosti. Sa 53 godine doao je na elo drave, u 56-oj je izdrao Staljinov napad, sa 62
trijumfalno je doekao Hruova kada je ovaj stigao na pomirenje, u 70-oj mogao je da sagleda
modernizacijske tekovine socijalistikog razvoja i da postane jedan od lidera nesvrstanih.
Premda u osnovi boljevika, Titova zrela politika uverenja bila su manje netolerantna, naivna
i romantina nego u mladosti ili nego to su bila kod njegovih mlaih saradnika. Uz relizam
koji je jaao sa godinama i bio lien suvine osvetoljubivosti, trajno je bilo prisutno dogmatsko
205
ideoloko nepoverenje (Auty 1980, p. 337). Premda je nije isputao, nikada nije bio opijen
vlau u meri da bi izgubio oprez, niti je bio korumptivan iako je iveo u raskoi. Donekle
zlopamtilo, ipak nije bio okrutan i osvetoljubiv niti se gubio u paranoidnim istkama. Iako
nemilosrdan u uklanjanju partijskih frakcija u osnovi je, kako zapaa F. Oti, Tito bio human
ovek, normalan i u mnogim stvarima sasvim obian. Nesvakodnevna harizma ga je,
istovremeno, uzdizala iznad obinog politiara, a britanska istoriarka je jo za Titovog ivota
zabeleila da je jugoslovenski vladar obezbedio sebi mesto u istoriji svoje zemlje, komunizma i
svog doba (Auty 1980, p. 345).
Sline ocene izneli su i mnogi posmatrai (Vasovi 1982), a trebalo bi ih dopuniti u svetlu
zapaanja nekih bliih Titovih saradnika, koji su se pre ili kasnije razili s njim, ali su, tome
uprkos, pokuali da ga nepristrasnije i bez osvetoljubivosti ocene, ne osvrui se na spoljne
okolnosti i ideoloki preovlaujui sud (ilas, K. Popovi, Nikezi, Dedijer). Re je o
obrazovanijim i liberalnijim saradnicima, lienim nacionalistikih i ideolokih iskljuivosti, koji
su jasnije uoavali ogranienosti Titove politike. Oni se slau da je Tito bio ovek nesumnjivog
politikog dara, ambiciozan, sa silovitom intuicijom i impozantnom samodisciplinom. Bila je to
linost upadljivo otre i brze inteligencije i snane i selektivne koncentracije. Po tome je bio
nalik Staljinu, ali mu je miljenje bilo opreznije, a koncentracija jo budnija. ilas je,
verovatno, izneo psiholoki najpotpuniji profil Tita istiui protivreni spoj nekih karakternih
crta (ilas 1990). Bila je to ivahna i malo nervozna, ali samokontrolisana i oseajna linost.
Fiziki markantan, snane i izdrljive telesne grae, uvek je ostajao na izvesnom odstojanju,
neprobojan i nedokuiv. Sledea crta koju njegovi saradnici istiu je ozbiljnost, odgovornost,
savesnost i urednost na poslu i samouverenost. Operativnost, odsustvo besplodnog
konferencijaenja i suvinog nijansiranja (akcije umesto teoretiziranja) karakterisali su Titovu
svakodnevicu. O tome je i sam govorio: Ja, prvo i prvo, ne mogu vidjeti na stolu nesvren
posao. Vrlo rijetko se desilo da se neto zametne... Ja imam obiaj da odmah, im neto
dobijem, pristupim poslu da to zavrim... Ali uglavnom na mojim stolovima predmeti ne smiju
stajati (Tito 1980, str. 528). osi, pak, tvrdi da je njegova samodisciplina bila militaristiki
proeta maralskim uvaavanjem i pokoravanjem protokolu (od oblaenja i potovanja vremena
do ponaanja prema stranim dravnicima). itava drava sluila je izvravanju njegove
svetskoistorijske dunosti i uloge. U takvoj autoritarnoj i hijerarhijskoj formi, pompeznom
opsegu svog protokola i nastupa, impresionirao je okolinu i strance (uki 1989, str. 115).
ilas napominje da Broz nije bio zlopamtilo (ilas 1990, str. 127), a Nikezi zapaa da je
izbegavao vladarsku naprasitost (uki 1990, str. 94). Izgleda da ni Broza nije mimoila
sudbina mnogih vladara, da mu je sa jaanjem kulta i idolatrije slabila samokritinost, a delom i
oseaj za konkretno i mogue. Uprkos deklarativno skromnoj oceni vlastitog znaaja (koji
nikada nije odvajao od uloge partije), njegova samodisciplina i odgovornost u vrenju
dravnikih poslova bila je proeta naglaenom sveu o svom svetskoistorijskom znaaju
(uki, 1989, str. 116). ilas zapaa da je uvek i u svemu drao do svog dostojanstva i
izuzetnosti i nikada se nije mogao zatei u nedolinoj pozi, a osi smatra da je druga strana
ovog samopoimanja bio monarhistiki stil zatim luksuzan nain ivota i rasipnitvo iznad
mogunosti zemlje. Tome nasuprot, Dedijer istie pragmatinu stranu Titovog ceremonijala i
oblaenja. Kada je Dedijer jednom prilikom upozorio Tita na mnogo njegovih uniformi, ovaj
mu je uzvratio da u Jugoslaviji ima tek nekoliko stotina hiljada intelektualaca; da ih ima vie,
nikada ne bi nosio tolike uniforme. Ali dodao je ....ti ne poznaje mentalitet veine naeg
naroda, pogotovo seljaka. Ocu seljaku je najvea elja da mu sin pobegne iz sela i postane
dravni slubenik u lepoj uniformi (Dedijer 1991, str. 126). U Titovim skupim rashodima
treba razdvojiti sredstva za lino bogaenje od sredstava za reprezentaciju drave. Republike i
optine utrkivale su se ko e Tita vie darivati, darovi i vile ostali su dravi, a skupa putovanja
dizala su zemlji ugled i u spoljnopolitikom i trgovinskom pogledu se isplatila. Uz reeno treba
dodati da su neasketski vladari manje skloni nasilju od asketa koji vlastito materijalno odricanje
manje ili vie prinudom nameu podvlaenima. Komunistika doktrinarnost davala je neke
vane nijanse Titovom neasketskom ivotu. Porodicu (sinove i unuke) drao je u pozadini,
titio od javnosti, poloaja i veih privilegija. Premda nije odoleo iskuenju doivotne vlasti
206
Tito spada u vladare koji su se u osnovi uspeno odupirali njenim patrimonijalnim i dinastikim
zamkama.
Bio je svestan vlastite istorijske uloge i vodio brigu o njenoj neprolaznosti. Sama po sebi
okolnost da nije bio kadar da se umeri u samopoimanju i raskoi nije izazvala vei otpor u
javnosti optereenoj nekonstitucionalnom tradicijom i politikoj kulturi masa koja je traila
vienog elnika. Kao da je monarhijski ceremonijal bivao neutralizovan, kada bi voa
progovorio jezikom oveka iz naroda lienog masi odbojnog politiziranja i intelektualiziranja.
Manje ili vie spontano, Tito je veto mirio monarhijski rasko i jezik obinog oveka. Njegov
politiki talenat ispoljavao se u spontanom i racionalnom oseanju opasnosti, zatim spremnou
za manevar, ali i neugasivom, lukavom i postojanom udnjom za vlau. Stil vladanja takoe
svedoi da je lino kod Tita bilo uvek isprepleteno sa politikim. U politikim obraunima je,
po svedoenju M.Nikezia, izbegavao preki put, trudio se da stvori situaciju u kojoj e drugi za
njega obaviti posao. Premda je mnoge istke mogao da obavi sam, traio je da to drugi uine
(uki 1990, str. 105-106). U obraunu sa raznomiljenicima vladarsko samoljublje uvek je
krio ispod tenje za ouvanjem jedinstva partije. Izgleda da je strah od partijskog raskola ipak
vie nego lina ugroenost bila uzrok brutalnog obrauna sa ibeovcima. Izuzimajui obraun sa
ovom strujom, Titove odmazde nisu bile svirepe, a istke ne tako masovne kao u ostalim
socijalistikim reimima. U tom pogledu u seanju pomenutih smenjenih Titovih saradnika
nema osvetoljubivosti. Nikezi je tvrdio da je Tito kao rukovodilac bio odmeren, slina su i
ilasova zapaanja (ilas 1990, str. 134), a M. Tepavac je posle pada za Tita rekao da je bio
veoma ugodan ef (uki 1990, str. 298). Dok ilas tvrdi da je Broz bio lo govornik, osi
zapaa da je bio talentovani demagog i roeni harizmatski voa, mag za mase, koji je uvek znao
da kae ono to narod eli od njega da uje, ali je znao i da nepogreivo uti i skriva bitno u
svojoj politici (uki 1989, str. 115). Autoritetom i politikim sposobnostima izrazito se
izdizao iznad saradnika i, za razliku od Staljina, nikada na vlasti nije imao ravnopravnog
konkurenta. U frakcijskim sukobima njega niko nije dovodio u pitanje, pa je, kako zapaa
Nikezi, od svih oko njega koji su mislili na karijeru on jedini mogao da misli na istoriju (uki
1990, str. 318). Iz mnotva karijeristikih politiara koje je stvorila monopolska kadrovska
uprava, malih znanja i skromnih radnih navika, kojima je vlast bila iznad naela, Tito se nije
izdvajao toliko otrinom pogleda, koliko sposobnou da odanost ideologiji uskladi sa
vlastoljubljem u istorijskom, a ne karijeristikom obrascu. Po svemu sudei, istorija e ga vie
pamtiti kao dravnika nego kao politiara. Diferenciranim i istorinim biografskim pristupom
jasnije bi se moglo pokazati u kojoj se meri u pomenutim linim crtama voe jugoslovenskih
komunista moe prepoznati optiji neideoloki duh vremena (sredina 20. veka), zatim tip
politike organizacije i ideoloki profil komunistikog rukovodioca, a koliko se, s druge strane,
Tito razlikovao od svojih autoritarnih komunistikih i ostalih savremenika. Titov oseaj
nadmoi nad ostalim evropskim komunistikim vladarima (izuzev sovjetskih) imao je pokrie u
trajnoj nadmoi frontovske borake nad kabinetskom harizmom. U Titovoj kancelariji itav zid
zauzimalo je veliko platno K. Hegeduia Stubika bitka. Realni oslobodilaki uinak davao
mu je linu sigurnost, ali ga ipak nije naputala budnost, sumnjiavost, oprez, oseanje za
opasnost i stalni napor za ouvanje tvrdog idejnog jedinstva bez frakcija crte karaktera
formirane iskustvom istki i dugog partijskog rada. Elastinost i politiki talenat u traenju
novih saveznitava takoe su rezultat permanentno nepoverljivog iskustva istog porekla.
Vlastoljubivost i polaganje prirodnog prava na doivotnu i neogranienu vlast su rezultat ne
samo boljevikog nego i civilizacijskog naslea. Izgleda da mu je najmanje ideoloki bila
optereena sklonost ka luksuzu, raskoi i ceremonijalu. Verovatno je u njoj bilo i line
narcisoidnosti pojaane pragmatinim uverenjem da se utisak izuzetne harizme moe
neprosveenoj sredini uspenije nametnuti tradicionalnim monarhijskim sjajem. Ima razloga za
tvrdnju da je neasketska lina crta podsticala liberalniju klimu reima i odsustvo masovnih
mera prinude. Iako nije bio asketa, Tito ipak nije bio voa-interesent (M. Veber) koji se
rukovodio preteno materijalnim pobudama. Blii je voimisionaru, koji pre svega sledi
uverenje. Slino globalnom istorijskom uinku, ni odnos izmeu njegovih linih crta,
privrenosti uverenju i nainu ivota nije lien protivrenosti.
207
XII

ISTORIJSKI UINAK

Nauka o drutvu ne moe dati konane odgovore na sloena pitanja. Naunici se razlikuju meu
sobom. Oni mogu jasnije od drugih da problem prepoznaju, zatim da uporede razliite pristupe,
suoe ih sa iskustvom drugih zemalja i vlastitu situaciju smeste u iri uporedni okvir. Time e
bitno ublaiti relativizam tumaenja.To je cilj ovog zakljuka.
Na osnovu izloenog trebalo bi oceniti funkciju Titove vlasti i ulogu njegovog linog uinka. U
istraivanju je trebalo saeto izloiti doprinos Titovog reima drutveno-ekonomskom i
kulturnom razvoju Jugoslavije, osnovnu strukturu vlasti, tehnike vladanja, oblik integracije
drutva, nain pravdanja vlasti, i najzad line crte i samopoimanje vladara. U prouavanju
pomenutih komponenata vlasti trebalo je sauvati istorinost, tj. nastojanje da se ocene ne
iznose iskljuivo sa stanovita jednog istorijskog trenutka (npr. predstava koja je prevladavala
za ivota vladara, nakon njegove smrti u periodu neprikosnovenog kulta mrtvog voe ili pak iz
dananje perspektive optereene organizovanim zaboravom i razliitim oblicima ideoloke
kritike Brozove vlasti). Relativno celovita i odmerena ocena odreenog oblika vlasti i uloge
vladara podrazumeva sintezu ocena iznetih u razliitim periodima i definisanje jasnih kriterija
prema kojima se ocenjuje istorijski uinak. Najoptije govorei, progresivni su reimi i vladari
koji su podsticali razvoj drutva modernizacijom, demokratizacijom i ekonomskim napretkom.
Opti napredak je bio izrazitiji to su navedene promene zahvatale ire drutvene slojeve,
podsticale horizontalnu i vertikalnu pokretljivost, imale iru podrku, a manje koristile prinudu.
Istorijske linosti bile su uvek nosioci uih ili irih grupnih interesa. Najaktivnija uloga u istoriji
upravo pripada pojedincima koji su izrastali iz kolektivnih htenja i interesa, a ne neutralnim
vizionarima koji su stajali po strani i delovali tek posredno. U oceni legitimnosti vlasti, tj.
saglasnosti podvlaenih trebalo je voditi rauna da je pri obezbeenju podrke irih slojeva
razliit udeo spontanog i manipulativnog. Izneti kriterij nije nadvremen ve uvek istorijski
odreen preovlaujuom sveu o racionalnosti i pravednosti politike. Drugim reima, treba
voditi rauna o tome da li je vladar bio na nivou duha epohe, kakav mu je bio ugled u svetu, a
kakav meu ideolokim istomiljenicima, da li je unutranja i spoljna politika bila saglasna u
pogledu ciljeva i sredstava, koliko su bili iroki krugovi otpora njegovoj politici i kakva je
srazmera izmeu prinude i saglasnosti u obezbeenju podrke. Za svakog vladara koji
pretenduje da bude ne samo goli politiar nego i dravnik ili, jo vie, istorijska linost
neobino je vana diplomatska vetina, tj. umee da se uz to manje konflikta i sukoba ostvari
zamiljeni cilj koji je u interesu veine naroda. to je konfliktnost u meunarodnim odnosima i
unutar drave izrazitija, to je vetina vladara upadljivija a manevarski prostor za ispoljavanje
njegovih politikih sposobnosti iri. To ne znai da vojskovoe ne mogu biti istorijske linosti,
ali od karaktera rata i promena u drutvu koje rat unosi zavisi da li e vladari ostati u seanju
kao goli moni upropaivai (Timur, Kaligula, Hitler), podstrekaki krupnih revolucionarnih
promena (Aleksandar Veliki, Napoleon Bonaparta), ili oslobodilake voe (Ivan III Vasiljevi,
Viljem Oranski, Tito).
U istorijskom seanju esto bledi nesaglasnost ciljeva i sredstava vladara, tj. u organizovanom i
pisanom pamenju tokom vremena je autoritarni i nasilni nain ostvarenja nekih krupnih optih
ciljeva (nacionalno osloboenje, ujedinjenje, slamanje starog drutvenog poretka) bio u senci
ostvarenog uinka koji je vremenom sve upadljivije slavljen. Sjaj ostvarenog cilja vremenom je
potiskivao cenu ostvarenja (kolonizacija i evropeizacija Amerike je poivala na genocidu nad
domorocima i robovanju crnaca, Francuska revolucija je podstakla graanski rat, a
modernizacija Rusije za vlade Petra Velikog plaena je mnogim rtvama). Istorijska ocena
uloge vladara trebalo bi uvek trebalo da ima na umu i cenu kojom su plaene tekovine njegove
politike. Pri tome ne treba smetnuti s uma da su se u istoriji mnoge progresivne promene
probijale u autoritarnom obliku lomei nasilno konzervativne otpore. U sloenim i protivrenim
drutvenim sukobljavanjima neretko je nasilni otpor bio jedina pretpostavka ostvarenja
208
drutvenih promena. Istini za volju retki su bili vladari koji su, zaneti vlau i misionarstvom,
oseali kada bi nuno nasilje prelazilo u bespotrebni teror, a autoritarna praksa prestajala da
bude u slubi zamiljenog demokratskog cilja. U jednopartijskim boljevikim reimima teko
je sresti vladarski oprez ove vrste. U celini uzev, ocena uloge uticajnih vladara mora biti
diferencirana i vieslojna, sazdana na sintezi pogleda iz razliitih vremenskih perspektiva,
opredeljena, ali natpartijska, koja e uvek voditi rauna o zarobljenosti linosti epohom, ali i
njenom probojnom potencijalu. Danas je ocena Titove nadnacionalne politike sloenija utoliko
vie jer je misao o drutvu u prostorima bive Jugoslavije ponovo vraena na problem uspona
nacionalne drave (kao u Evropi 19. veka). Jedna provizorna klasifikacija vladara moe
olakati sagledavanje stupnja njihove samostalnosti u odnosu na zateene strukture, a time i
uoavanje domaaja Titovog uinka.
1. Revolucionari - istorijske linosti koje razaraju stare i stvaraju nove strukture:
Aleksandar Makedonski, Julije Cezar, Petar Veliki, Napoleon Bonaparta, Lenjin.
2. Veliki birokrati - istorijske linosti koje deluju u senci monih struktura,
racionalizujui i uvrujui ih: Luj XIV, Franc Jozef I, L.Brenjev.
3. Reformatori - istorijske linosti koje stvaraju manevarski prostor za izbor izmeu
alternativa koje nameu strukture: Kromvel, Knez Milo Obrenovi, Tito, Gorbaov.

Tito spada u krug znaajnijih neteroristikih reformatora socijalizma, u koje se, pored njega,
mogu jo ubrojati Gorbaov, Hruov, Dubek i Deng Hsiaoping. Tito je, ne kao tvorac nego
kao selektor ideja, presudno i direktno uticao na razvoj Jugoslavije na nekim kljunim
prekretnicama (a indirektno i na stanje u meunarodnom socijalizmu). Da se 1948. izjasnio za
rezoluciju Informbiroa Sovjeti se verovatno ne bi drznuli da ga uklone, ve bi se trudili da za
sebe iskoriste njegov nesvakodnevni autoritet. Posle smrti Staljina Tito je ukoio zapoeti kurs
slabljenja partije sa VII kongresa SKJ i vratio se opreznijem boljevikom metodu, polovinom
1960-ih bilo je presudno njegovo odvajanje od konzervativne struje A. Rankovia, a 1971. je
jedino on bio u stanju da obuzda hrvatski nacionalizam. Krupne linosti reavaju sloene
probleme, ali ih i stvaraju, jer iza sebe ostavljaju prazninu koja moe da se pretvori u rizian
vakuum. U oceni Titovog uinka treba imati na umu obe okolnosti.
Istorija e po svemu sudei pokazati da je uspeh u reavanju meunacionalnih odnosa za
autoritet svih jugoslovenskih politiara, a pogotovo vladara, imao odluujuu ulogu. Reavanje
nacionalnog pitanja je na Balkanu bila pretpostavka ne samo razvoja drutva nego i njegovog
opstanka. Zbog optereenosti tradicijom meunacionalnih sukoba, nacionalno oseanje se lako
politizuje, a u drutvenim krizama zahvata koren bia jer se vezuje za opstanak i osnovni
ivotni interes. Uloga vladara u vienacionalnoj dravi optereenoj borbenim nekompromisnim
etnikim mentalitetom (koji ne shvata da je u politici kao i u trgovini poravnanje bolje od
parnice) neobino je sloena, pa otuda pouzdanija ocena istorijskog uinka i funkcije kulta
mora biti diferencirana.
Kakva je bila Titova uloga u istoriji Balkana? Jo uvek je najudobnije Titovu dravu posmatrati
u krutim antitezama optereenim sa kategorijama prijatelj- neprijatelj. Za konzervativce bila je
to bezbonika tiranija koja je sruila tradiciju, nacionalisti podvlae da je Tito guio
nacionalnu dravu i nacionalna oseanja, za liberale je Tito totalitarni vladar, a za komuniste
klasni borac, branilac samoupravne demokratije i proleterskog internacionalizma. Moglo bi se
pomisliti da pomenute tvrdnje zavise od vrednosnog i idejnopolitikog stanovita posmatraa,
pa su i razlike kod ocene Tita otuda prirodne. Medjutim, ovim bi se problem neopravdano
relativisao. Istorijski uinak ipak nije relativan. Relativizam se moe prevladati ukoliko se
razjasne neki u nas zapostavljeni kriteriji kod ocene line vlasti.
Pre svega, kao i mnogi drugi sloeni istorijski reimi, i Titov se potpunije moe shvatiti nekim
naizgled paradoksalnim teorijskim kategorijama. Paradoks uvek sugerira unutranju napetost i
protivrenost pojave, pa omoguava vieslojno sagledavanje njenih razliitih segmenata. Uslov za
uoavanje paradoksa je odsustvo politizacije, ali i irina perspektive. Najpoznatiji paradoks jeste
Sokratov: Ja znam da nita ne znam. Najprikladnija socioloka formula za obeleavanje Titove
vlasti jeste sloeni pojam autoritarna modernizacija. Ovaj pojam prevazilazi jednostranosti
209
totalitarnog modela, ali i nacionalistike, konzervativne kao i samoupravne jednostranosti. Nije to
bio obini autoritarni paternalizam optereen nasleem balkanske olobodilake politike kulture,
ve daleko sloeniji reim sa radikalnim, ali i konzervativnim,demokratskim i autoritarnim,
centralistikim i samoupravnim elementima. I tekovine ovog reima su protivrene. To su visoka
vertikalna i horizontalna pokretljivost, industrijalizacija, kosmopolitizacija i sekularizacija
Zapadnog Balkana. Ali ne treba zaboraviti da je ovaj reim delom odgovoran i za ekplozivni
raspad SFRJ, jer je integracija komunistikog reima odve poivala na ideolokim sadrajima, pa
je nakon nestanka SKJ nastao vakum integracije koji je lako odveo haotinom rasulu.

Sam Tito nije krio nacionalno poreklo, ali je uvek istupao kao Jugosloven, a njegovo
jugoslovenstvo nije bilo deklarativno i pragmatino. Nadnacionalno samopoimanje izviralo je
iz marksizma, ali je bilo diktirano i organizacionom potrebom za integrisanje partije i drave.
Svako dravno sjedinjavanje razliitih regiona i naroda trai snanu integrativnu ustanovu
(crkvu, vojsku, partiju) i markantan lini simbol, ijom bi se harizmom prevladali lokalizmi.
to se upeatljivije dravnost i vlast mogla svesti na njen lini element, to je bilo lake zadrati
je u posedu monopolske ustanove. U socijalizmu je nikada dovoljno jasno odreena uloga
vrhovnog poglavara, u kom se proimala lina dravna i partijska komponenta, odgovarala
nejasno pravno regulisanom sklopu partije i drave. Tito je bio komunista, klasni borac, ef u
svetu ugledne drave i neprikosnoveni vodja partije, ali je ipak najvanija funkcija njegove
harizme bila nadnacionalna i izmiriteljska. Neka poredjenja sa (1) globalnim istorijskim
oblicima autoritarne kosmopolitizacije, i (2) ue balkanskim verzijama jugoslovenstva mogu
doprineti celovitoj oceni ove komponente Titove harizme. Treba razlikovati korisnu prolost
od raspoloive, a produktivno seanje od onog koje otvara neprogresivne sukobe. Takoer ne
treba robovati strahu od zaborava, ve se treba setiti budunosti, a ne samo brinuti se o
budunosti prolog. U sklopu ovog napora treba oceniti ulogu Tita.

Istorija obiluje nizom primera gde je izrazito autoritarna vlast, posredstvom jedinstvene volje
vladara, njegovog kulta i propisa o njegovom potovanju, integrisala iroke prostore,
ujednaavala arolike religije i obiaje, omoguavala razmenu iskustva i usavravala razliite
delatnosti, pretvarajui efemerne oblasne zajednice u delove snane drave. Bio je to proces
deprovincijalizacije odozgo. U antici su kultovi ivih vladara (Aleksandra Makedonskog i Julija
Cezara) bili snani katalizatori kosmopolitizacije kontinentalnih imperija. Pri tome je vano
dodati da je na delu bio kult najboljeg oficira (vojskovoe), a ne prvog graanina.
Republikanski polis sa ogranienim autoritetom poglavara u Grkoj i Rimu nije bio kadar da
kosmopolitizuje iri prostor. Monarhija i jedinstvena religija slamali su kultove kunih
boanstava i u antici imali aktivniju kosmopolitsku ulogu. Vojskovoi osloboditelju je teko
bilo regulisati autoritet; tavie ovaj je smiljeno diviniziran, pa je antika republika prelazila u
monarhiju jer je nova zamisao vladara sa neomeenim ovlaenjima i iracionalnim autoritetom
boanstva, bila prikladnija za integraciju osvojenih etnikih arolikih teritorija. Ni u potonjoj
istoriji nije potcenjivana dravnointegrativna uloga kulta vladara, samo su,u zavisnosti od
stupnja razvijenosti bila razliita organizaciona sredstva integracije i idejni sadraj kulta. U
antici je agens kosmopolitizacije bila vojska i divinizirani vojskovoa, u najveem delu
srednjeg i poetkom novog veka to je bila hrianska crkva, a u novom veku razliiti oblici
svetovnih ideologija. U konfesionalno podeljenoj dravi neretko je vladar natkonfesionalnom
politikom jaao dravno jedinstvo (Anri IV, Fridrih Veliki). U zaostalim sredinama
kosmopolitizacija prostora i centralizacija autoriteta voe bila je neobino brutalna. Primer
ruskih vladara Ivana Groznog i Petra Velikog je u tom pogledu karakteristian, ali su slina
iskustva i Luja XIV i Fridriha Velikog. Pogreno bi bilo nazvati ove vladare reakcionarnim, pa
ak i konzervativnim iako su se subjektivno zalagali za ouvanje feudalnih odnosa. Latentna
posledica njihove aktivnosti bila je upravo obrnuta: prevladavanja anarhinog feudalnog
lokalizma, kosmopolitizacija drave i centralizacija poglavarskog autoriteta. Znaaj revolucije
Ivana Groznog u drugoj polovini 16. veka je u tome to je prevladao arolikost obiajnih prava
210
ruskih kneevina i teokratskim uenjem o neprikosnovenosti vladara, koji se iskljuivo oslanja
na boju volju, stvorio prostor za nadmo objektivnog prava, koje e dodue tek poetkom 18.
veka Petar Veliki postaviti na vre osnove. Dakle, obnova iracionalnog poslevizantijskog
ideala apsolutnog pravoslavnog carstva je krajem 16. veka u Rusiji bila progresivna jer je
centralizacijom pripremljena birokratizacija potonjeg apsolutizma, a potom industrijalizacija i
prodor svetovnog obrazovanja u prosveenom apsolutizmu. Da je Rusija ostala rascepkana,
verovatno bi ovi istorijski procesi kasnili. U ovom smislu Lenjin je ocenio ulogu Petra Velikog.
Na slian nain je Anri IV, natkonfesionalnom politikom, uspeo da ojaa Francusku na raskru
16. i 17. veka i pripremi vladavinu Luja XIV, koji je autoritetom kralja-sunca idejno i
organizaciono uvrstio i modernizovao zemlju. U Pruskoj je Fridrih Veliki u 18. veku, vlastitim
kultom i militarizacijom stvorio Pijemont budueg nemakog ujedinjenja i ubrzao
prevladavanje feudalizma u srednjoj Evropi (Kulji 1994).
Pomenuta istorijska digresija nije sluajna. Poreenje Jugoslavije i Tita sa evropskim
istorijskim iskustvom nije potpuno neistorino jer su se Balkanu sa zakanjenjem nametali
slini civilizacijsko-razvojni problemi koje je trebalo reavati centralizacijom. Pored ideoloke
determinante Titove aktivnosti, ne treba zaboraviti haotinu geopolitiku tradiciju izmeane
vienacionalne sredine koja se nije mogla deliti na etniki ista podruja bez krupnih sukoba, pa
se politiki izbor, nakon sloma Osmanskog i Austrijskog carstva, svodio na dve alternative: (1)
manje ili vie autoritarna monarhijska ili republikanska centralizacija, ujednaavanje arolikog
naslea snanim dravnim merama, jaanje integracije kultom snanog voe i postupno
stvaranje relativno snane balkanske drave koja e stabilizovati region i tititi njene narode od
velikih sila; (2) decentralizovani politiki sistem bez jedinstvenog idejnog integrativnog inioca
(religije ili svetovne ideologije), neprogresivni sukobi izmeu nacionalnih partija i iscrpljujui
genocidni ratovi koji se zavravaju stvaranjem malih dravica osuenih na vazalni poloaj. Bilo
bi preterano tvrditi da se dravna organizacija jugoslovenskog prostora moe svesti iskljuivo
na pomenute alternative, odnosno da je viepartijska parlamentarna demokratija na Balkanu
mogua samo u jednonacionalnoj dravi. U sedamdesetogodinjem periodu postojanja
Jugoslavije (1918-1941 i 1945-1992) viepartijski reim bio je na delu oko dvadeset godina
(1918-1929, 1931-1941 i 1990-1992), a karakterisala su ga estoka neproduktivna i paraliua
sukobljavanja nacionalnih partija. Sukobi velikih sila na Balkanu samo su pojaavali unutranje
sukobe. Uz to treba imati na umu da je, osim retkih linosti istinskog dravnikog formata, ovaj
prostor bio preputen politici prosenih karijerista, politikanata i provincijalnih demagoga
sklonih velikim hazardima radi ouvanja linih ili uegrupnih privilegija.

Neke vane meunarodne okolnosti ile su naruku uvrenju Titove vlasti: stabilna podela
interesnih sfera, evropska bezbednost i snaan Sovjetski Savez (kao ideoloki oslonac) bili su
vani spoljnopolitiki oslonci Titove vlasti. Osim toga, relativno visoki ugled levice u svetu,
kao i odvajanje Jugoslavije od sovjetskog bloka su kod dobrog dela neleviarskog javnog
mnjenja neutralizovali demoniziranje samoupravnog socijalizma kao totalitarizma. U hladnom
ratu oba bloka bila su zainteresovana za celovitu Jugoslaviju, pa je federaciju bilo lake
odravati. Komunistiki internacionalizam i antifaistiki uinak Tita i njegove partije
neutralisali su pravo nacija na otcepljenje. Osim toga naelo UN o nepovredivosti
medjununarodno priznatih granica sve do 1990. inilo je secesionizam nemoguim i
apsurdnim.

Titov uinak treba meriti uzimajui u obzir i uzroke raspada drave kojoj je bio na elu. Tito se
uspeno snalazio u relativno stabilnom biopolarnom okruenju, vetom politikom titio je
nezavisnost ravnomerno i ravnopravno se povezujui sa Sovjetskim Savezom, lagerom,
Zapadom i nesvrstanima. Jugoslavija je izgubila ravnoteu im se jedna naddravna celina
uruila (lager). To je poremetilo i unutranju ravnoteu zemlje, pa je tee bilo odrati celovitost
drave i nezavisnost. Na novu, sloeniju meunarodnu situaciju nisu se mogle prilagoditi
domae politike elite, pa su, hazardnom politikom, ubrzale raspad u graanskom ratu. Titova
vlast je bila liena burnih promena u meunarodnom evropskom poretku, pa je integracija bila
211
laka. Posle sloma lagera 1989. NATO je definisao Jugoslaviju kao zemlju izvan svoje oblasti
delovanja (Vudvord 1997, str. 149). U vakuumu te vrste (Jugoslavija je preputena Zapadnoj
Evropi i Nemakoj, a ne vie SAD i SSSR-u kao za vreme Tita), iezavanjem bipolarne
ravnotee, jaa unutranji haos, koji je, meutim, pogreno svesti iskljuivo na ove inioce.
Jugoslavija nije izdrala promene okruenja. Tito je, pak, zahvaljujui lagerskoj podeli i
napetosti uspevao da suzbije uticaj okruenja. Suverenitet je doiveo eroziju kada se podudarilo
iezavanje bipolarne ravnotee sa snanim unutranjim viepartijskim rasulom. Ove dve
okolnosti tesno su povezane jer je malo verovatno da bi viepartijski reim (kao nuno
prilagoavanje okruenju) mogao biti uveden u periodu blokovske ravnotee. Godine 1985.
nestali su i poslednji elementi meunarodne stabilnosti i sigurnosti koji su jugoslovenskoj vladi
40 godina sluili kao osnova spoljne politike (Vudvord 1997, str. 372). Domae snage su
unutranju ravnoteu pokuale da odre nacionalnim interesima, a spoljni inioci nisu
garantovali nenasilno reenje. Za vreme Tita bilo je drugaije. Naruku mu je ila blokovska
podela, dok su oba bloka strahovala od haosa u Jugoslaviji koji bi mogao da ugrozi njihove
vlastite interese.
Tito je delovao u uslovima skraenog 20. veka (1914-1989) i njegove hladnoratovske bipolarne
napetosti (1945-1989) i u ovim okolnostima stvorio relativno vrstu, snanu i uglednu dravu.
Uspeo je da zateene uslove neobino aktivnom spoljnom i unutranjom politikom, jo vie
prilagodi komunistikoj viziji federacije ravnopravnih nacija i podigne je na zavidni nivo
prestia. Meunarodni ugled bio je vaan uslov stabilnosti zemlje, jednako kao to je kasnije
borba secesionistikih republika za pridobijanje svetskog javnog mnjenja uticala na raspad
Jugoslavije koliko i same borbe na terenu. Pre i nakon svoga doba Tito bi, verovatno, tee
ostvario svoju integrativnu ulogu, ali to ne umanjuje njegovo umee jer svako dela u zateenim
uslovima. Sa nestankom stabilne bipolarne ravnotee u Jugoslaviji je nacionalni problem
reavan referendumom, ponovnim nacionalnim izjanjavanjem. Tito je bio lien te potrebe jer
su oba lagera pokazivala interesovanje za celovitu Jugoslaviju, pa je naelo da je pravo nacija
na otcepljenje dodue legitimno, tretirano kao potroeno. Komunistiki internacionalizam i
oslobodilaki uinak Tita i partije potiskivali su naela istorijske izvornosti i pravo nacije da
upravlja konkretnom teritorijom u etniki izmeanom prostoru, a naelo UN (sve do ujedinjenja
Nemake 1989) o nepovredivosti meunarodno priznatih granica inilo je secesionizam
nemoguim i apsurdnim. Pod uticajem nemakog naela o pravu na samootcepljenje (to je
odvelo nemakom ujedinjavanju i menjanju unutarevropskih granica) prodrli su referendumi i
na Balkan, to je uz zduno sadejstvo razbuenog domaeg ovinizma (koji su ovim postupcima
u stvari legalizovani) odvelo haosu i ratu. Uz podrku okruenja i monopolske partije Tito je
mnoge proceduralne mehanizme (kao referendum o nacionalnom izjanjavanju), lako
eksplozivne, potisnuo kao formalne. Stvorio je sloen i isprepleten sistem samoupravne
ravnotee nacije i regiona, koji je, meutim, poivao na takvoj ravnotei da niko nije mogao da
izie iz Jugoslavije, a da je ne razori. Svako otcepljenje naruavalo je sloenu ravnoteu SFRJ i
koalicije to se pokazalo ve jula 1991. kada je odlueno da se JNA izvue iz Slovenije. I ovde
bi bilo pogreno navedeno preorganizovanje politikog sistema socijalistikog
samoupravljanja uzimati kao potencijalnu osnovu potonjeg haosa, koji je mogao nastati zbog
minimalnog naruavanja sloenog balansa. Pomenuta sloena ravnotea dugo je u
jednopartijskom obliku omoguavala funkcionisanje razliitih delova sistema (ekonomskih i
politikih) uz istovremeno obezbeenje dravne celovitosti. Umenim korienjem vlastitog
autoriteta Tito je suzbijao dezintegrativne tendencije i opstao na vlasti punih 35 godina. Izmeu
ostalog, i zbog duine vladavine njegova uloga nee biti beleena kao efemerna, ve kao reim
koji je propao, ali i ostavio znaajne tekovine. Lako je pojmljivo da je dui period vladanja
pouzdanija osnova za istorijski uinak od kraeg (Ivan Grozni je na prestolu proveo 31 godinu,
Luj XIV 55, Fridrih Veliki 46, Franc Josif I 68, a Staljin je vladao punih 30 godina).
Vrlo uopteno govorei, Titov reim jednopartijske i line vlasti podsticao je kosmopolitizaciju
jugoslovenskog prostora, koju je pratila modernizacija i laicizacija. Kult vladara, koji se
razvijao iznad nacionalne osnove, veina nije prihvatala kao vlast hrvatskog predstavnika ve
jugoslovenskog kosmokratora, u dodue nedovoljno usklaenom i prilino protivrenom
212
federativnom, a ne unitarnom obrascu. U veberovskom smislu, samoupravni socijalizam bio je
relativno dinamina i iva celina ija se sutina ne moe jednoznano svesti na iste pojmove.
Premda su bili nadmoni racionalni sadraji i ciljevi (laicizacija, industrijalizacija, visoka
pokretljivost), uz njih su sapostojali snani tradicionalni (oslobodilaka politika kultura,
neprevladane etnike napetosti i verske netrpeljivosti) i harizmatski (nada u izbaviteljsku ulogu
partije i voe). Autoritarna organizacija sa monim pojedincem na vrhu bila je neophodno
orue u odbrani interesa irih klasa i slojeva koji su se mukotrpno oslobaali podreenog
poloaja. Verovatno bi posledice Titove integracije i internacionalizacije bile trajnije da su na
vreme stvarana alternativna sredstva iracionalnom kultu voe i monopolu vodee partije.
Moda bi se elastinijom politikom ublaio eksplozivni vakuum dezintegracije nastao
nestankom SKJ i Titove harizme. Svako velianje nepogreivog voe svedoi o
manipulativnom karakteru drutvene integracije, a kultizacija je oblik otuenog shvatanja
politike. Pitanje je, meutim, da li je Titova harizma bila sutina reima ili samo pogodno,
sredini prilagoeno sredstvo za ostvarenje trajnijih otvorenih ili latentnih ciljeva (razvijeno
drutvo socijalne pravde na internacionalistikim osnovama). Oblik integracije nije uvek
istovetan sa njenim ciljevima to nije veliki istorijski presedan. Socijalistika revolucija u
Jugoslaviji izvedena je odozgo, drutvene promene (uspon niih klasa, otvaranje kanala
vertikalne pokretljivosti i horizontalne kosmopolitizacije) podsticala je i usmeravala
monopolska partija. Monarhijska Jugoslavija je bila zemlja sitnih seoskih gazdinstava i krupnih
socijalnih razlika. Socijalistika Jugoslavija je bila najpre drava seljaka-industrijskih radnika, a
zatim radnike klase i preovlaujueg gradskog stanovnitva. Izmeu dva reima upadljiva je
razlika u prosveenosti, pokretljivosti i otvorenosti prema svetu. Izmenjena drutvena struktura
nametala je drugaije oblike integracije: organsku, a ne mehaniku solidarnost, graansko, a ne
etniko poimanje nacije. U monarhijskoj Jugoslaviji bila je niska pokretljivost stanovnitva i
organizovanost uprave u kulturnoj i prosvetnoj administraciji. Nije bilo unifikacije prosvete i
kulture (udbenika) (Dimi 1997, III, str. 427-429), dok je kod komunista bilo manje otpora
unifikaciji prosvete i i standardizaciji zakonodavstva. Izmeu dva svetska rata u Jugoslaviji je
bilo ukupno 39 vlada, bez planske politike, sa tipinim iskljuivim stranarstvom. Monarhijska,
troma, korumptivna, nestruna i stranaki pristrasna birokratija , po kontinuitetu rada, nije se
mogla meriti sa partijski kontrolisanom najpre centralistikom, a kasnije policentrinom
kadrovskom upravom. Kralj je ruio i one vlade koje su imale parlamentarnu veinu, a Tito je
imenovao nosioce kljunih resora ne obazirui se uvek na predloge republika. Autoritet kralja
bio je nepovrediv, kao i Titov. U monarhiji sve su vlade bile dvorske, a svi predsednici Srbi
(izuzev jedne vlade Koroeca), u socijalizmu vladu su inili provereni kadrovi lojalni Titu i
vrhu monopolske partije, ali je nacionalni klju bio demokratskiji. Titovo jugoslovenstvo bilo je
realnije od Aleksandrovog, premda su kroz raznolikost integrativnih mehanizama i, uprkos
njima, opstajali dublji nacionalistiki tokovi koje nije bilo teko razbuditi. Osim toga, premda
internacionalistika, komunistika ideologija nije uvek podjednako jaala sklad nacionalnih i i
uegrupnih interesa jer nije uvek dovoljno taktiki prilagoavana rastu drutvene sloenosti.
Razvijeni su branili naelo da svako treba da ivi od svoga rada, a nerazvijeni su traili vie
solidarnosti. Ogoljeni prosvetiteljski stav o jednakosti svih naroda u SKJ je pretvaran u
euforino beskonfliktno bratstvo, a ideoloka neophodnost borbe protiv klasnog neprijatelja u
odve kruto jedinstvo. to je bratstvo i jedinstvo emotivnije shvatano to je rasla ideoloka
iskljuivost prema raznomiljenicima, ali su jaala i razoaranja usled neizbene interesne
diferencijacije. Psiholoki su donekle pojmljive nove nacionalistike iskljuivosti 1990-ih
nastale kao reakcija na minulo prenaglaavano jedinstvo i izraz razoaranja.
Britanski istoriar Tejlor nazvao je Tita poslednjim Habzburgom jer je vladao u dravi sa osam
razliitih naroda nalik Austro-Ugarskoj. Za razliku od meuratne Jugoslavije, u FNRJ vie nije
bilo vodeeg dravnog naroda Srba, a novi vladstodrci bili su ljudi iz razliitih narodnosti
koji su prihvatali komunistiku ideju (Tejlor 1990, str. 324). Tejlor dodaje da su ehoslovaka i
jugoslovenska ideja, koje su prikazivane kao izraz nacionalnih tenji, bile zapravo nove verzije
austrijske ideje, tj. sredstvo da se dre na okupu razliite narodnosti. Jugoslavija je po
arolikoj nacionalnoj strukturi, bez sumnje, bila najvie nalik austro-ugarskoj carevini, ali su
213
integrativne ideje (marksizam i katolicizam) bile sutinski razliite. Uprkos krupnim drutveno-
ekonomskim i idejnim razlikama, postoje odreene zakonitosti u funkcionisanju
vienacionalnih drava i slinosti u tehnikama integracije i kultizacije vladara. Nadnacionalni
kult Josipa Broza poivao je ne samo na novoj idejnoj, marksistikoj osnovi ve se i u
taktikom pogledu razlikovao od Karaorevog jugoslovenstva, zbog drugaije polarizacije
nacionalnih snaga. U jugoslovenskoj monarhiji bila su priznata samo tri naroda, pa se
Karaorevi trudio da hrvatski secesionizam suzbije srpsko-slovenakim savezom.
Socijalistika Jugoslavija poivala je na 6 republika i dve snane narodnosti. Uprkos
jednopartijskom reimu stvoren je prostor za sloeniju politiku kombinatoriku, ali i za vei
haos nakon iezavanja harizmatskog voe i jedistvene partije. Uvoenjem autonomnih
pokrajina nastojao se institucionalno suzbiti nacionalizam najbrojnije nacije, ali je ovom
politikom izgleda potcenjen haotini potencijal stvaranjem novih nacija i uzdizanjem
nacionalnih manjina u narodnosti. U pogledu regulisanja odnosa meu nacijama novo stanje je,
po svemu sudei, bilo posledica prioriteta spoljne nad manje ili vie improvizovanom
unutranjom politikom. Vreme je pokazalo da je precenjena trajnost integrativnog uticaja
internacionalistikog marksizma u politikom vrhu, ali i kod irih drutvenih slojeva. Ovde nije
potrebno ulaziti ire u sloeni i protivreni odnos partije prema nacionalnom pitanju ve samo
uoiti da je pomenutim uslonjavanjem meunacionalne situacije autoritet voe stekao iru
osnovu.
Titova politika nije bila u toj meri samostalna niti je stvarala sama sebi uslove, razarajui
ograniavajue delovanje struktura u senci, kako bi se npr. moglo zakljuiti samo ocenom
trajnosti njegove harizme. Lepeza politikih alternativa nije bila iroka, a Titova harizma nije
mogla razarati glavne zateene uslove koji su je stvorili. Zateene uslove su 1945. inili slom
faizma, napredovanje Crvene armije na Balkanu i podela interesnih sfera izmeu velikih sila.
Dodue, i KPJ je donekle stvarala nove uslove relativno samostalnom izgradnjom snane armije
1945. Istorijski izbor, osim pomenutih okolnosti, bio je suen i neobino vrsto izgraenim
marksistikim idejnim opredeljenjem i uverenjem da se vienacionalna drava moe integrisati
samo jedinstvenom ideologijom. Mogunosti vanih modifikacija ve izabranih alternativa
nenadano su se otvorile nekoliko godina kasnije, kada se, Staljinovom nepromiljenou,
nekoliko nesporazuma pretvara u ozbiljan sukob. Da bi se ouvala vlast, 1948. je postojala
samo jedna alternativa otpor Staljinu. Nije to bio slobodan izbor izmeu vazalnog poloaja
(npr. kao T. ivkova ili V. Ulbrihta) i rizinog samostalnog puta, ve je ova druga alternativa
bila jedino mogua (ukoliko se elela sauvati vlast voe i vrha partije). U kasnijem razvoju
lepeza izbora puta bivala je sve ua zbog nepokolebljivog idejnog opredeljenja, uvrene
kadrovske organizacije partije i uhodanog opravdanja vlasti. Nakon relativno uvrenog
poloaja drave otvorile su se, dodue, mogunosti modifikacije izabrane alternative, ali ne i
izbor druge. Meutim, sada se alternative izbora nisu mogle sresti meu savremenicima kao
1948 (vraanje u vazalni poloaj prema Sovjetskom Savezu). Da bi opstao, reim je morao
istrajati na novom samoupravnom kursu ili se dalje liberalizovati. Tito je bio oprezan u daljoj
liberalizaciji reima iz vie razloga. Verovatno je prevagnulo uvianje da bi dalja viepartijska
liberalizacija 1952. ili tolerisanje partijskih frakcija(ili ak, kako je Tito govorio u prolee 1952,
odumiranje partije) ugrozili monopolski poloaj SKJ, dravno jedinstvo i njega lino. Osim
toga, po svedoenju njegovih saradnika, Tito je uvek vodio rauna o odnosima sa Sovjetskim
Savezom, raunajui na njega kao na meunarodni oslonac i u periodu najeeg
antistaljinizma. Da se odvojio od marksizma i socijalizma (ako je to uopte bilo mogue s
obzirom na svest vrha partije i marksizam kao monopolsku osnovu ideje jugoslovenstva),
pitanje je da li bi u spoljnoj politici mogao naizmenino i istovremeno koristiti podrku Istoka i
Zapada i kakav bi bio odnos velikih sila prema dravnom jedinstvu Jugoslavije. Izgleda da je na
vreme uoeno da najiri manevarski prostor u spoljnoj politici prua upravo pozicija
disidentskog marksiste u koga su nade polagala oba bloka.
Moda je najodmerenija ocena da su zbog pomenutih okolnosti alternative Titovog izbora bile
suene, ali ne i iskljuene. O ansama izabrane alternative svedoi i aktuelnost line vlasti u
Evropi sredinom 20. veka. Ova nije bila ograniena samo na socijalizam. Titovi autoritarni
214
savremenici nisu bili samo Staljin, Hruov, Brenjev, ivkov, auesku i Husak, ve i Franko,
Salazar i neprikosnoveni De Gol. Dakle, u svojoj epohi Titova lina vlast nije bila toliko
upadljiva kao danas. U irim razmerama bila je, tavie, i bleda, ako se ima na umu iroka
lepeza vanevropskih nesocijalistikih autoritarnih reima, od vojnih do marionetskih. Istoriniji
analitiari bi mogli zapaziti da je u ovom dobu ratna ekspanzija amerikog imperijalizma
neutralisala prigovore o totalitarnoj prirodi socijalizma, a pogotovo Titovog reima koji je
branio politiku miroljubive koegzistencije. Nesrazmerno veliki meunarodni ugled Titove
spoljne politike (u odnosu na snagu drave) je u kasnom periodu Titove vlasti bio konica
traganju za liberalnim oblikom dravne integracije koji se ne bi u toj meri oslanjao na harizmu
partije i kult voe. Titova vlast je u razliitim fazama bila manje ili vie optereena neskladom
izmeu progresivnih i konzervativnih nastojanja. U poslednjoj fazi je ovaj nesklad bio
najvidljiviji. Ako je na spoljnopolitikom planu, svakako, podsticao deprovincijalizaciju i
otvaranje drave ka svetu, odve sigurni meunarodni presti je ostarelom voi davao odreene
ruke u unutranjoj politici i otklanjao oprez od naglaene line vlasti i njenih monopolskih
institucionalnih oslonaca.
Iz reenog se vidi da istorina ocena Titove uloge pretpostavlja diferenciranje njenih
progresivnih i konzervativnih komponenti. Istorija e verovatno due beleiti Titovu harizmu
kao integrativno sredstvo sloene drave, nego kao izraz linih ambicija vladara. Pri tome se ne
osporava da je rast harizme imao i povratno dejstvo i podsticao neumerne politike ambicije.
Dublje prosvetiteljske i dravnointegrativne ciljeve partijske uprave istorija e due beleiti od
uegrupnih karijeristikih interesa koje je titio kult voe. Lino samoljublje i instrumentalna
upotreba kulta vladara su istorijski efemernija i manje znaajna strana u poreenju sa
objektivnom ulogom harizme. Titova harizma bila je vana osnova dravne centralizacije, a u
prvoj fazi i ubrzane tehnoloke i ekonomske modernizacije zemlje. Nadnacionalno izdizanje
harizme voe podsticalo je kosmopolitizaciju, deprovincijalizaciju i pacifikaciju haotinog
balkanskog prostora. To je vorna istorijska funkcija Titove vlasti, ali se ne moe odvojiti od
svoje idejne osnove. Marksizam, kao jedna verzija nadnacionalne kosmopolitske ideologije, u
zbliavanju tradicionalno srodnih, ali sukobljenih naroda sigurno je imao znaajnu ulogu.
Jugoslovenstvo kao sredstvo samoodbrane skupine malih naroda od kulturno-jezike
diskriminacije, izolacije i provincijalizacije u marksizmu je nalo snano modernizacijsko
sredstvo. Internacionalistika ideologija i kult nadnacionalnog klasnog voe bile su neodvojive
sastavnice neravnomernog i protivrenog procesa balkanske kosmopolitizacije.

Domaaj i karakter Titove kosmopolitizacije moe biti jasniji ako se pomenu neki istorijski
primeri. Najpre balkansku kosmopolitizaciju treba razlikovati od ekumensko-civilizacijske
verzije kosmopolitizma noene osvajanjem Aleksandra Velikog, ili ekspanzijom hrianstva u
antici. Ona po opsegu zaostaje i za procesom sline vrste kao to je bilo Napoleonovo ratno
irenje prosvetiteljstva poetkom 19. veka. Balkanska kosmopolitizacija bila je ograniena
samo na prostor jedne drave, a ne i ireg regiona kao npr. danas u Zapadnoj Evropi. Od
pomenutih istorijskih primera Titova politika se razlikovala i po tome to je njena pretpostavka
bilo unutranje jedinstvo, snaeno naizmeninim kombinovanjem razliitih spoljnih
neprijatelja: faizam, hegemoni staljinizam, zapadni kapitalizam itd. U zavisnosti od spoljne ili
unutranje situacije istican je prioritet jedne vrste neprijatelja koji je imao vanu ulogu ne samo
u zbijanju partijskih redova nego i ireg vanpartijskog bloka nadnacionalnog bratstva i
jedinstva. Titova harizma bila je vana karika i kljuni simbol kosmopolitizacije. Ipak, izgleda
da je, zbog izrazite monopolske nadmoi harizma linosti vremenom koila razvijanje ostalih
alternativnih sredstava kosmopolitizacije. Odve snana integrativna uloga kulta je, nakon smrti
voe i nestanka SKJ, stvorila prazninu u koheziji drave, pa je erozija znatno bre krenula nego
da je kult bio slabiji. Ve je pomenuta jedna negativna posledica Titove politike, kada je svojim
istkama nenamerno stvarao kadrovsku osnovu potonjih ovinistikih partija. Premda su se ovi
kadrovi regrutovali i iz konvertita, ipak je na nesmotren nain Tito npr. napravio od hrvatskih
nacionalista 1971. godine rtve, tj. potencijalne sutranje delate. Osvedoeno stradanje je na
Balkanu uvek bila najbolja kvalifikacija za politiku, a ne promiljenost i odmerenost. Stvarati
215
rtve kod nacionalne inteligencije jo je rizinije. Od kadrova Hrvatskog proljea nastao je
HDZ. Tito jeste odgovoran za posledice procesa u kom su se rtve pretvarale u delate. Na
Balkanu je vrlo rizino stvarati rtve, jer ove lako vaskrsavaju, a jo lake se svete. tavie,
njihova osveta je samorazumljiva.U tom pogledu HDZ jeste vie rezultat aktivnosti Titovih
rtava, nego to je to bilo u Srbiji, gde se kao glavna rtva izdvojio D.osi, a u Bosni
A.Izetbegovi. U Srbiji je proces revalorizacije rtvi bio bezliniji. Vea je bila eksplozivnost
hrvatskog nacionalizma i secesionizma, izmeu ostalog i otuda to su se ovde nacionalistiki
kadrovi 1990. regrutovali iz redova Titovih rtava. Kljuni paradoks politike bio je u tome to
je Tito konzervativne nacionaliste snabdeo oreolom rtve i time legitimisao i normalizovao
njihovu potonju osvetu. Manje je zanimljiv paradoks tzv. osveta bivih lakeja, odnosno
preobraaj komunista u antikomuniste po obrascu prenaglaenog pokajanja. Ve danas je
vidljivo da globalizaciju mogu ugroziti njene rtve (od deklasiranih grupa do Hakih
osudjenika), ali je nemogue predvideti situaciju u kojoj bi ovaj inilac mogao biti uspean
detonator preokreta. Gubitnici u procesu modernizacije ne mogu se okrenuti Titu, ali se oralna
istorija ivih seanja na socijalizam opire modelskom demoniziranju socijalizma kao
totalitarizma.

Voa partije bio je simbol radikalne izmene drutvene strukture, tj. ubrzavanja horizontalne i
vertikalne pokretljivosti, to je vana strana modernizacije. Ve je pomenuta nesumnjivo
progresivna aktivna mobilizatorska uloga Titove harizme u otporu faizmu i staljinizmu.
Ubrzani posleratni razvoj olakavan je ugledom drave i Tita u svetu. Nije nevano
svedoanstvo ugleda bila Titova sahrana, moda najvei skup efova drava u istoriji
oveanstva. Konzervativna strana Titove harizme manje je istorijski specifina od pomenutih
mobilizatorskih uinaka. Nekritiko preuznoenje i divljenje bezkonkurentskom voi
monopolske partije podsticalo je iracionalni idolatrijski odnos prema bezgrenom pojedincu i
irenje iluzije o njegovoj spasiteljskoj ulozi. Tito je izdanak vekova, naa svekolika ljubav,
on nas ui kako da prepoznamo budunost, njegovo ime isceljuje, Tito je vean, njegov
dunik je istorija - stajalo je u euforinim hvalospevima i porukama. Kao da je racionalistika
marksistika ideologija bila jedina brana njegovom iracionalnom obogotvorenju. Vera u
nepogreivost voe hranila je iluziju o nepogreivosti partije i spreavala problematizovanje
tekue politike, to je koilo njeno kritiko usavravanje. Izrazit kult nepogreivog voe
olakavao je odravanje i obnavljanje tradicionalno podlonikog i servilnog mentaliteta
rukovodeih kadrova. Lojalnost voi i partiji zamagljivala je sistem privilegija, tzv.
kadrokratizam. Institucionalizovana nadmo lanova partije spreavala je pristup upravnim
funkcijama strunjacima vanpartijcima. Negirana je jednakost svih pred zakonom, a forsirana je
prosenost lojalnih. U nauci i misli o drutvu apologetsko ideoloko znanje spreavalo je
kritiki duh, to je uopte u kulturi podsticalo stvaranje neproduktivnog apologetskog odnosa
prema autoritetu. Za konstruktivno i napredno drano je samo ideoloki ispravno miljenje,
naroito u konzervativnoj Titovoj fazi 1970-ih. Dogmatizovani kult postao je sastavni deo
obaveznog rituala i politike socijalizacije, to je jaalo nekritiko miljenje i sklonost ka
autoritetu uopte. Kult Tita bio je najobavezniji u vojsci i partiji, a zatim u dnevnoj propagandi,
proizvodnji i umetnosti. to je za funkcionisanje pojedinih ustanova bilo neophodnije idejno
jedinstvo, to je kult izrazitije dogmatizovan i nametan.
Tito je, kao mudar, pronicljiv i elastian politiar, veto koristei vlastiti autoritet u spoljnoj i
unutranjoj politici, uspeo je da kao vladar najdue odri u zajednikoj dravi jugoslovenske
narode i jugoslovenstvu obezbedi najtrajniju dravnu formu. U istoriji levice ostae zapamen
kao vladar koji je, u granicama svoga vremena, pokuavao da demokratizuje socijalizam.
Pokuaj je bio daleko vie nadahnut neposredno demokratskom plebejskom tradicijom
socijalizma nego traganjem za institucionalno pravnim regulisanjem podele vlasti. U Titovom
dobu liberalnoburoaska demokratija nije bila obavezan obrazac koji je zemlji nametalo
216
okruenje, niti dominantni oblik epohalne svesti, jer je levica pored lagerskog obrasca nudila i
samoupravni model demokratije (od Jugoslavije do evrokomunsita). Okolnost da danas
multinacionalni kapital, kao u 19. veku, ponovo namee liberalni obrazac, ak u eshatolokom
vidu, ne znai da je ova vizija demokratije bez alternative u budunosti, niti da je minula
socijalistika samoupravna alternativa bila puka zabluda. Od razvoja globalnih drutvenih
protivrenosti u svetu zavisie stvaranje i irenje oblika politikog organizovanja. U svom
vremenu Tito je, na relativno beskonfliktan nain i uz prilino iroku masovnu podrku,
ustoliio osobeni samoupravni reim i ostao njegov zatonik, ubeen da je njegova doivotna
vladavina, uz snanu partiju nezamenljivi stoer integracije. Uprkos graanskom ratu i raspadu
Jugoslavije, izgleda da e, kao i u nizu slinih istorijskih primera, ne uvek odmereno lino
vladanje ostati u senci prikazanog modernizacijskog uinka.

217
LITERATURA I IZVORI :

1. Antoni, Zdravko (1991): Rodoljub olakovi u svetlu svog dnevnika,

Beograd, IP Knjiga
2. Antonov-Ovsejenko, Anton (1986): Staljin portret tiranina, Zagreb,
Naprijed (1. Edit. 1981), prevod s engleskog.
3. Auty, Phyllis (1969): Yugoslavias International Relations (1945-1965), u Vucinich, W.
(ed.), Contemporary Yugoslavia, Berkeley, Univer. of California Press
4. Auty, P. (1980): Titos Biography, Harmondsworth, Penguin (1. Edit. 1970).
5. Baki, Jovo (2002) Ideologije jugoslovenstva izmeu dva svetska rata - sociolokoistorijska
studija, Magistarski rad, Odeljenje za sociologiju Filozofski fakultet, Beograd
(daktilografisano)
6. Banac, Ivo (1988): Nacionalno pitanje u Jugoslaviji, Zagreb, Globus (prevod s engleskog,
1. Edit. 1984)
7. Banac, I. (1990): Sa Staljinom protiv Tita Informbirovski rascjepi u
jugoslovenskom komunistikom pokretu (prevod s engleskog),
Zagreb, Globus (1. Edit 1988).
8. Barbu, D., (2000), Der postkommunistische Antikommunismus (prevod sa rumunskog),
Halbjahresschrift fr sdosteuropische Geschichte, Literatur und Politik, H. 1.

9. Beki, Darko (1988): Jugoslavija u hladnom ratu, Zagreb, Globus.

10. Bilandi, Duan (1979): Historija SFRJ, Zagreb, kolska knjiga.
11. Bilo je asno ivjeti s Titom, (1980): Zagreb, Mladost
12. Bjelajac, Mile (1994): Vojska kao faktor modernizacije, u zborn. Srbija u
modernizacijskim procesima XX veka, Beograd, Institut za novu istoriju Srbije.
13. Boffa, Giuseppe (1985): Povijest Sovjetskog Saveza I, II, Opatija O.
Kerovani (prevod sa italijanskog), 1. Edit. 1976.
14. Bogeti, Dragan (1993): Laviranja jugoslovenske spoljne politike
Vojna saradnja Jugoslavije sa SAD posle sukoba sa IB, Istorija 20. veka, god. XI, br. 1-2.
15. Bogeti, D. (1994): Odnosi Jugoslavije sa Zapadom i Transko pitanje1948-1954,
Istorija 20. veka, g. XII, br. 1-2
16. Borozan, ore (1997): Posrednik mira izmeu gvozdenih zavesa
(Razgovori Tito-Hruov u Kremlju 1956), Vojno-istorijski glasnik g. XI, VI, br. 1.
17. Boi, I. I dr. (1972), Istorija Jugoslavije, Beograd, Prosveta
18. Breuer, Stefan (1993): Das Charisma der Vernunft, u Gebhardt, W.u.a. (hrsg.) Charisma
Theorie, Religion, Politik, Berlin, W. De Gryter
19. Brodel, Fernan (1992): Spisi o istoriji (prevod s francuskog), Beograd, SKZ (1.Edit.
1969).
20. Campbell, John C. (1967): Tito' s separate Road America and
Yugoslavia in World Politics, New York, Harper Row.
21. Clissold, Stephen ed. (1975): Yugoslavia and the Soviet Union 1939-
1973-A documentary survey, London, Oxford Univ. Press.
22. eril, Vinston (bez god. izdanja): Drugi svetski rat (prevod sa
engleskog), Beograd; Prosveta (1. Edit. 1951), tom V, VI
23. krebi, Duan (1995): Zapis na pesku seanja, Beograd, Prosveta.
24. omski, Noam (1994): ta to u stvari hoe Amerika? Beograd, IPS
(prevod sa engleskog 1. Edit. 1992.)
25. osi, Dobrica (1992): Promene, Beograd
26. Dahrendorf, Ralph (1968): Gesellschaft und Demokratie in Deutschland,
Mnchen, Piper.
27. Damjanovi, Pero (1972): Tito pred temama istorije, Beograd, ISI
28. Dedijer, Vladimir (1953): Josip Broz Tito prilozi za biografiju,
Beograd, Kultura.
218
 29. Dedijer, V. (1984): Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, Trei tom,
Beograd, Kultura.
30. Dedijer, V. (1991): Veliki buntovnik Milovan ilas prilozi za
biografiju, Beograd, Prosveta.
31. Deutscher, Isaac (1977): Staljin politika biografija (prevod s
engleskog) Zagreb, Globus, (1. Edit. 1949).
32. Deutscher, I. (1979): Rusija, Kina i Zapad suvremena kronika
dogaaja 1953-1966, Zagreb, CDD.
33. Dimi, Ljubodrag (1997): Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, I, II,
III, Beograd, Stubovi kulture.
34. Dragojevi, Milorad (1996): Razvoj naoruanja u SFRJ u makazama
ideologije i politike, Politika 25.11.1996.
35. Dragosavac, Duan (1985): Zbivanja i svjedoenja, Zagreb, Globus
36. ilas, Milovan (1952): Domovina, u J. B. Tito 1892-1952, Borba,
Beograd
37. ilas, M. (1990): Revolucionarni rat, Beograd, Knji. Novine
38. ilas, M. (1991): Vlast i pobuna, Beograd, Knjievne novine
39. ilas, M. (1994): Pad nove klase Povest o samorazaranju komunizma,
Beograd, Slubeni list SRJ.
40. uki, Slavoljub (1990): Slom srpskih liberala tehnologija politikih
obrauna J. Broza, Beograd, F. Vinji.
41. uki, S. (1992): Kako se dogodio voa borbe za vlast u Srbiji posle
Josipa Broza, Beograd, F. Vinji.
42. uki, S. (1989): ovek u svom vremenu razgovori sa D. osiem,
Beograd, Beograd, F. Vinji.
43. orgovi, Momilo (1989): ilas vernik, jeretik, Beograd, Akvarijus.
44. Ekmei, Milorad (1988): Spoljno politiki okviri jugoslovenske istorije
novog veka, JI, g XXIII, br. 1-2.
45. Ennkner, Benno (1996): Fhrerdiktatur Sozialdynamik und Ideologie, u Vetter, M.
(hrsg.), Terroristische Diktaturen im 20.Jahrbundert, Opladen, Westdeutscher Verlag.
46. Fire, Fransoa (1994): Radionica istorije (prevod sa francuskog) Novi
Sad, Z. Stojanovi (1. Edit. 1982).
47. Glaessner, Gert-Joachim (1994): Demokratie nach dem Ende des
Kommunismus, Opladen, Westdeutscher Verl.
48. Gligorijevi, Branislav (1986): Jugoslovenstvo izmeu dva svetska rata,
JI. g. XXI, br. 1-4.
49. Gligorijevi, Branislav (1992): Kominterna, jugoslovensko i srpsko
pitanje, Beograd, ISI.
50. Gligorijevi, B. (1996): Kralj Aleksandar Karaorevi (1), Beograd,
BIGZ.

51.Gojkovi, D.,(1998), Za poetak, skica, Re 1998/2.

52.Golubovi, Z, Spasi,I, Pavievi,.(2003), Politika i svakodnevni ivot Srbija 1999-

2002, Beograd, IFDT.

53. Golubovi, Z. (2003), Promene u Srbiji 2000.godine: uzroci oekivanja, postignua, u

Golubovi Z, Spasi,I.,Pavievi,., Politika i svakodnevni ivot.

54. Gotovac, Vlado (1990): Moj sluaj, u Baleti, M. (red.), Ljudi iz 1971. Prekinuta
utnja, Zagreb, Vjesnik.
55. Groh, Dieter (1973): Kritische Geschichtwissenschaft in emanzipatoris-
cher Absicht, Stuttgart, Kohlammer.
219
56. Grosse-Jtte (1983): Die aussenpolitischen Beziehungen zwischen
Jugoslawien und den USA 1968-1978, u K. Grothusen u.a.hrsg.
Jugoslawien am Ende der ra Tito, Band I, Aussenpolitik,
Mnchen, R. Oldenbourg.
57. Haberl, Othmar (1983): Jugoslawien und die Sowjetunion seit der
tschechoslowakischen Krise, u K. Grothusen u.a. hrsg. Jugoslawien am Ende der ra Tito.
58. Halperin, Ernst (1957): Der siegreiche Ketzer Titos Kampf gegen
Stalin, Kln, Verl. fr Politik und Wirtschaft.
59. Heller, Agnes (1996): The delicate Balance of Modern Civilization,
Internationale Politik und Wirtschaft.

60. Hockerts, H. G.,(2001), Zugnge zur Zeitgeschichte: Primarerfahrung, Erinnerungskultur,

Geschichtswissenschaft, Das Parlament 2001/28.

61. Hobsbawn, Eric J. (1993): Nacije i nacionalizam (prevod s engleskog),

Zagreb, Novi Liber (1. Edit. 1990)

62. Ili,V.,(2000), Stav prema Zapadu mladja srednja generacija kao mogui akter
promene, u Potencijal za promene, Helsinke sveske No. 2, Beograd.

63.Ili,V. (2002), Prevladavanje prolosti u Vojvodini, Gradska bibl.

.Zrenjanin,Zrenjanin.

64. Imirovi, Jelka (1991): Od staljinizma do samoupravnog nacionalizma

- Prilog kritici socijalizma u kongresnim dokumentima KPJ/SKJ od V do XI kongresa, Centar
za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd
65. Jaki, Boidar (1986): Svest socijalnog protesta, Beograd, IIC SSO.
66. Jandri, Ljubo (1977): S Ivom Andriem, Beograd, SKZ.
67. Janssen, Karl-Heinz (1979): Maovo doba (prevod s nemakog),
Zagreb, kolska knjiga (1. Aufl. 1976).
68. Johnson, Ross A (1972): The Transformation of Communist Ideology:
The Yugoslav case 1945-53, Cambridge, MIT Press.
69. Jovanovi, Nadeda (1996): Slobodan Jovanovi i Dragoljub Jovanovi
- prilog prouavanju njihovih uzajamnih odnosa, Tokovi istorije 1-2.
70. Jovanovi, Slobodan (1923): Druga vlada Miloa i Mihaila 1858-1881,
Beograd, Geca Kon.
71. Jovanovi, S. (1925): Ustavobranitelji i njihova vlada 1838-1858,
Beograd, Napredak.
72. Kaucki, Karl/Trocki, Lav (1985): Terorizam i komunizam (prevod s
nemakog i ruskog), Beograd, F. Vinji (1. Aufl. 1919 i 1920)
73. Kocka Jrgen (1977): Struktur und Persnichkeit als methodologische
Problem der Geschichtswissenschaft, u M. Bosch hrsg. Persn-
lichkeit und Struktur in der Geschichte, Dsseldorf, Schwann.
74. Koka, Kirgen (1994): O istorijskoj nauci ogledi (prevod s nemakog)
Beograd, SKZ.
75. Kriste, Pero (1990): Titov nezaobilazni poticaj, u M. Baleti, red. Ljudi
iz 1971. prekinuta utnja, Zagreb, Vjesnik.
76. Krlea, Miroslav (1952): Titov povratak godine 1937, u K. B. Tito,
Beograd, Borba.
77. Krlea, M. (1958): Eseji, Beograd, Prosveta.
78. Krlea o Titu (1980): Sarajevo, Osloboenje.
79. Kulji, Todor (1989): Birokratija i kadrovska uprava, Beograd, Nauna
220
knjiga.
80. Kulji, T. (1994): Oblici line vlasti Sociolokoistorijska studija o
ideologiji i organizaciji uticajnih evropskih oblika line vlasti od antike do savremenog doba,
Beograd, IPS.

81.Kulji, T., (2003 a), Obrada socijalizma u renacionalizovanoj i antitotalitarnoj srpskoj

istoriografiji, u Zbornik Janka Pleterskega, ZRC SAZU, Ljubljana 2003.

82.Kulji, T. (2003 b), Anti-antifaizam u svetu i Srbiji, Gordogan (Zagreb), Jesen 2003 (
god. 20) br.1.

83. Kuvai, Ivan (1972): Ideologija srednje klase Praxis, g. IX, br. 3-4.
84. Kurjak, Jelica/Prvulovi, Ljubivoje (1997): Strateke pozicije Rusije,
Balkan i jugoslovenska kriza, Meunarodni problemi Vol. XLIX, No.1.
85. Lee, Eun-Jeung (1995): stliche Modernisierung und westliche Theorie,
Internationale Politik und Gesellshaft, No 3.
86. Leissner, Walter (1983): Der Fhrer persnliche Gewalt: Staatsrettung
oder Staatsdmmerung? Berlin, D. Humbolt.
87. Lhmann, Reinhard (1990): Der Stalinmythos Studien zur Sozialgeschichte des
Personenkultes in der Sowjetunion (1929-1935), Mnster, Lit. Verl.
88. Ljui, Rado (1986): Kneevina Srbija 1830-1839, Beograd, SANU.
89. Ljui, R. (1994): Srbija 19. veka, Beograd, Vojna knjiga.
90. Mala enciklopedija Prosveta (1978), 2 Beograd, Prosveta.
91. Mandi, Blao (1981): Tito izbliza, Beograd, V. Karadi.
92. Mansilla, H. C. F. (1995): Kultur des Autoritarismus in der Pheripherie, Internationale
Politik und Gesellschaft, No. 1.
93. Markovi, Mihailo (1971): Struktura moi u jugoslovenskom drutvu i
dilema revolucionarne inteligencije, Praxis, g. VIII, 6.
94. Markovi, Dragoslav Draa (1987): ivot i politika 1967-1978, 1, 2,
Beograd, Rad.
95. Markovi, Predrag J. (1996): Beograd izmeu Istoka i Zapada 1948-65.
Beograd, Slubeni list SRJ.
96. Markovi, Svetozar (1965): Srbija na Istoku, u Sabrani spisi III,
Beograd, Kultura (1. izd. 1872).
97. Mates, Leo (1976): Meunarodni odnosi socijalistike Jugoslavije,
Beograd, Nolit.
98. Matvejevi Predrag (1984): Jugoslovenstvo danas, Pitanja kulture,
Beograd, BIGZ.
99. Medvedev, ores (1988): Gorbaov (prevod s engleskog), Zagreb,
Globus, (1. Edit. 1988).
100. Meyer, Gerd (1977): Brokratischer Sozialismus, Eine Analyse des
sowjetischen Herrschaftssystems, Stuttgart, Fromann-Holzboog.
101. Miunovi, Veljko (1977): Moskovske godine 1956-58, Zagreb, Liber.
102. Miunovi, V. (1984): Moskovske godine 1969-71, Beograd, Jugosl.
Revija
103. Mikeln, Milo (1986): Staljin - ivotni put samodrca (prevod sa slo-
venakog), Beograd, Prosveta (1. izd. 1985).
104. Mili, Vojin (1996): Drutvena struktura i pokretljivost Jugoslavije
od polovine 50-ih do sredine 60-ih godina, Novi Sad, Filozofski fak.
105. Milosavlevski, Slavko (1990): Kontradikcije Josipa Broza, Beograd,
KIZ Dositej.
106. Mini, Milo (1993): Oslobodilaki ili graanski rat u Jugoslaviji
1941-45, Novi Sad, Mir.
221
107. Mitrovi, Momilo (1995): Dva pisma kanjenih drutveno-korisnim
radom 1949. g. Godinjak za drutvenu istoriju, god. II, sv. 2.

108. Monik,R., (2003), Institucionalna hipokrizija, Zarez (Zagreb) 11.09.2003

109. Moji, Duan (1995): Evolucija kulta Josipa Broza Tita 1945-1990
analiza tampe Srpska politika misao, Vol. II, No. 1.
110. Mutavdi, Zorica (1977): Tito i umetnici, Beograd, V. Karadi,
(1. izd. 1959).
111. Nacionalizam i osnovna ljudska prava (1972): Filozofija, god. XVI,
br. 1.

112.Naroda kloni (2003), Delo (Ljubljana) 19.12.2003.

113. Nenadovi, Aleksandar (1989): Razgovori s Koom, Zagreb, Globus.

114. Nikoli, M. (red.) (1995): ta je stvarno rekao Dobrica osi,
Beograd, Dragani.

115. Nikoli,K.,uti,N., Pavlovi,M., padijer,.,(2002), Istorija za III razred

prirodno/matematikog smera i IV razred gimnazije opteg i drutveno/jezikog smera, Zavod
za udbenike i nastavna sredstva, Beograd.

116. Nora, P., (1989), Between Memory and History Les Lieux de Memoire (prevod s
francuskog), Representations, Spring (26).

117. Obradovi, Marija (1995): Narodna demokratija u Jugoslaviji

1945-1952, Beograd, INIS.
118. Obradovi, M. (1994): Komunistika modernizacija u Jugoslaviji,
Tokovi istorije 1-2.
119. Panovi, Zoran (1997): Samoupravljanje Josipa Broza Tita Nain opravdavanja vlasti
i vienje vlastite uloge u politikom ivotu Jugoslavije i meunarodnim odnosima
diplomski rad. Odeljenje Za sociologiju, Filozofski fak. U Beogradu (daktilografisano).
120. Peujli, Miroslav (1994): Socioloka teorija i politika kultura, u
Peujli, M. Mili, V. Demokratija i autoritarizam, Beograd, IPS.
121. Perovi, Latinka (1991): Zatvaranje kruga Ishod politikog rascepa
u SKJ 1971/72, Sarajevo, Svjetlost.
122. Perovi, I. (1994): Rusija i Evropa N. J. Danilevskog i njeni odjeci
u Srbiji, Republika, g. VI, januar.
123. Petkovi, Ranko (1989): Meunarodni poloaj Jugoslavije.
Marksistika misao br. 1.
124. Petkovi, R. (1995): Subjektivna istorija jugoslovenske diplomatije
1943-1991, Beograd, Slubeni list.
125. Petkovi, R. (1996): XX vek na Balkanu Versaj, Jalta, Dejton
Beograd, Slubeni list SRJ.
126. Petranovi, Branko (1986): Britanski izvori o unutranjem ureenju
Jugoslavije, JI, g. XX/ br. 1-4.
127. Petranovi, B. (1988): Tito i Staljin (1944-46), JI, g. XXIII, br. 1-2.
128. Petranovi, B. (1993 a): Unutranje i meunarodne pretpostavke
raspada dve Jugoslavije, Filozofske studije VI.
129. Petranovi, B. (1994): Istoriar i savremena epoha, Beograd, Vojska.
130. Petranovi, B. (1995 a): KPJ kao vladajua snaga u sistemu vlasti 1945-
48, u Petranovi, B. Red. Zapisnici sa sednica Politbiroa CK
KPJ (11.06.1945 7.7.1948), Beograd, Arhiv Jugoslavije.
222
131. Petranovi, B. (1995 b): Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1941-45,
zbirka dokumenata, Tokovi istorije, 1-2.
132. Petranovi, B. (1993 b): Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne
integracije, Beograd, Slubeni list.
133. Popovi, Koa (1988): Beleke uz ratovanje, Beograd, BIGZ.
134. Povijest SKJ, (1985), Beograd, Komunist.
135. Radojevi, Mira (1996): Srpska graanska opozicija i Srbi u Hrvatskoj
(1935-1941), Tokovi istorije 1-2.
136. Ribar, dr. Ivan (1965): Iz moje politike suradnje (1901-1965),
Zagreb, Naprijed.
137. Rohe, Karl (1996): Politische Kultur - Zum Verstndnis eines
teoretichen Konzepts, u O. Niedermayer, K. v. Beyme hrsg.,
Politische Kultur in Ost-und Westdeutschland, Opladen, Leske.
138. Toth, Guenther (1975): Socio-Historical Model and Developmental
Theory, American Sociological Review, vol. 40. No. 2.
139. Rusinow, Dennison (1977): The Yugoslav Experiment 1948-1974,
London, C. Hurst.
140.Schwartz, B., (1996), Memory as cultural system: Abraham Lincoln in World War II,
American Sociological Review, Vol.61, No.5.

141. Schwartz, B.,/Schuman,H., (2003), History, Commemoration and Belief: Reformulating

the Concept of collective Memory,
http://research.yale.edu/ccs/Fall%2003%20readings/Schwartz%20HC&B%

142. Seanje Alekse Simia na knjaza Miloa, red. R. Ljui (1997),

Kragujevac, Kaleni.
143. Sednice CK KPJ 1948-1952 (1985): zapisnici i stenografske beleke,
prired. B. Petranovi, R. Konar, R. Radonji, Beograd,
Komunist.
144. Shoup, Paul (1968): Communism and the Yugoslav National Question,
New York, Columbia Univ. Press.
145. Souvarine, Boris (1989): Staljin (prevod s francuskog), Zagreb,
Globus (1. Edit. 1935).
146. Smith, Antony D. (1995): Nations and Nationalism in a Global Era,
Cambridge, Polity Press.

147. Spasi,I., (2003), Seanje na nedavnu prolost, u Z.Golubovi, I.Spasi,.Pavievi,

Politika i svakodnevni ivot.

148. Stankovi, ore . (1988): Iskuenja jugoslovenske istoriografije,

Beograd, Rad.
149. Stankovi, . (1993 a): Vojno-politiki centar moi na jugoslovenskom
prostoru u 20. veku, Filozofske studije VI.
150. Stankovi, . (1993 b): Nacionalizam i politika kultura - Istorijsko
iskustvo prvih godina jugoslvoenske drave, Tokovi istorije
1-2.
151. Stankovi, . (1995): Nikola Pai i Hrvati (1918-1923), Beograd,
BIGZ.
152. Stojadinovi, Milan (1970): Ni rat i pakt Jugoslavija izmeu dva rata,
Rijeka, O. Kerovani (1. izd. 1963).
153. Stojanovi, Dubravka (1994): Srpska Soc. Demokratska partija izmeu
politike moderne i revolucionarne ortodoksije,i Srbija u
modernizacijskim procesima...
223
154.Stolzmann, U., (2001), Die Trauer um den Sden, Sloweniens schne und schmerzliche
Erinnerung an Marschall Tito, Neue Zricher Zeitung 30.7.2001.

155. Suboti, Milan (1971): Sricanje slobode Studija o poecima liberalne

politike misli u Srbiji XIX veka, Ni, Gradina.
156. naper, Dominik (1996): Zajednica graana o modernoj ideji nacije
(prevod s francuskog), Novi Sad, I.K.Z. Stojanovia (1. Edit.
1994).
157. taubringer, Zvonko (1976): Tito graanin sveta, Beograd, Radnika
tampa.
158. Tadi, Ljubomir (1971): Od Srbije na Istoku do do Srbije i
Arbanije, Socioloki pregled, god. V, br. 3.
159. Taylor, A.J. P. (1990: Habzburka monarhija 1809-1918; (prevod s
engleskog), Zagreb, Zanje (1. Edit. 1948).
160. Terzi, Milan (1995): Prilog pitanju stvaranja Titovog kulta
(Dedijerovi Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita),
Istorijski zapisi 1.
161. Terzi, Milan (1997): O stvaranju Titovog kulta 1943-1953, u Istoriar
i savremena epoha, Istorijski institut republike Crne Gore,
Podgorica.
162.Tito - najvei Hrvat (2004), Nacional (Zagreb), br.425. 6.01.2004.
163. Tito, Josip Broz (1997 a): Sabrana dela, Tom 3, Beograd, Komunist.
164. Tito, J. B. (1977 b): Nacionalno pitanje i revolucija - izbor iz djela,
Sarajevo, Svjetlost.
165. Tito, J. B. (1980): Intervjui, Zagreb, A. Cesarec.
168. Tito, J. B. (1982): Autobiografska kazivanja I, II, Beograd.
169. Tripalo, Miko (1990): Hrvatsko proljee, Zagreb, Globus (1. izd.1989).
170. Tripkovi, oko (1994): Normalizacija jugoslovensko-diplomatskih
odnosa 1953, Istorija 20. veka, g. XIII, br. 1.
171. Tripkovi, . (1995): Spoljni faktori i politika kretnja u Jugoslaviji
1945-55, Istorija 20. veka, g. XIII, br. 2.
172. Tripkovi, . (1996): Iza gvozdene zavese Poetak i eskalacija
sukoba Tito-Staljin prvih meseci 1948, Istorija 20. veka,
god. XIV, br. 1.
173. Tucker, Robert C. (1979): The Rise of Staljin' s Persnality Cult, The
American Historical Review, Vol. 84. No.2.
174. Ugrei, D., (1996), Konfiskacija pamenja (iz: D. Ugrei / Kultura lai,
Bastard/Arkzin, Zagreb 1996.), Leksikon Yu mitologije http:www.leksikon-yu-
mitologije.net/index.php

175. Vasovi, Radule (1982): To je Tito, - 1000 najlepih misli o ivotu i

radu Josipa Broza Tita, Zagreb, Spektar.
176. Veber, Maks (1976): Privreda i drutvo, I, II (prevod s nemakog),
Beograd, Prosveta (1. Aufl. 1992).
177. Vukmanovi, Svetozar Tempo (1985): Memoari 1966-69, -
neslaganja, Beograd, Narodna knjiga.
178. Vukmanovi, S. (1996): Zato i kako se raspala Jugoslavija, Beograd,
Slubeni list SFRJ.
179. Vukovi, Zdravko (1989): Od deformacija SDB do Maspoka i
liberalizma moji stenografski zapisi 1966-1972, Beograd,
Narodna knjiga.
180. Wehler, Hans U. (1983): Povijest kao historijska nauka o drutvu
(prevod s nemakog), Marksizam u svetu, g. IX, br. 12,
224
(1. Aufl. 1973).
181. Wilson, Duncan (1979): Tito' s Yugoslavia, Cambridge, Cambridge
Univ. Press.
182. Zapisnici sa sednica Politbiroa SK KPJ (11.06.1945-7.7.1948, (1995),
red. B. Petranovi, Beograd, Arhiv Jugoslavije.
183. Zeevi, Momilo (1993): O uzrocima jugoslovenske krize u istoriji
i istoriografiji, Filozofske studeije VI.
184. ivojinovi, Dragoljub R. (1994): Vatikan, Katolika crkva i jugoslo-
venska vlast 1941-1958. Beograd, Prosveta.

225
SUMMARY
Tito - a sociological-historical study

This study is a sociological-historical research into the political culture,ideology and

organization of Titos rule. The regime in question was set up on the one-party, yet complex
multi-national system and multi-layer pattern of integration. In this framework Tito as leader
played the part of an extraordinary active, energetic, and prominent linking element, remarkable
for the domineering components of personal authority. However no matter how personal, a rule
has never been determined just by the activities and will of leader alone. Even the most
influential figured had to face insurmountable limits set by their own time, pre-conditioned by
ideological horizont of the epoch, or by the power of tradition. Mentioned structures were
analytically examined in this study in order to more clearly define the autonomy of influential
figures. Also a rather neglected side of the Yugoslav socialism was investigated: its relative
place in long-term historical processes, Titos role, and basic patterns of political culture. Titos
role in short and long-term processes in the Balkans was studied from a perspective of history
understanding developed on the marxist line of thinking combined with F. Braudels school and
german structural-historic stream (Kocka, Wehler). In the first plan are not events than
processes.
Tito is the heart of current concern with memory of Yugoslav socialism. Who ever says
communism, says Tito. Tito has been crucial symbol in the shift from a history of the victor
or, in Nietzsches terms, monumental communist history to a history of the Titos victims.
From the hero Tito becomes antihero. This book is written as a critic of the monumental
communist history but also as a critic of a new monumental antititos history . The cult of
Tito in the communist official memory is today replaced with the new politics of victimisation,
where Tito is central enemy. This is a kind of a new memory of power also with the absolute
moral claims, especially in the last Yugoslav war.
Chapter 1. summarizes the settings in which one-party regimes in the contemporary world acted
as the agents of modernization. Tradition imposed to this specific modernization a truncated
and authoritarian form. On the Balkans, a solution for the ethnic question was a condition not
only for the development of society, but for its survival as well. Burneded by a tradition of
ethnic conflicts, the national sentiment is easily politised, taking hold of the root of the being
during social crises, because it is connected to survival and basic existential interests. The role
of a ruler in a multhiethic state burdened by militant, uncompromising ethic mentality is
unusually complex, so a reliable judgment of his histortical achievement must be differentiated
from the function of his cult. It was broader discussed in the first Chapter The authoritarian
Modernization. The second Chapter, entitled Tradition-related components of Balkan
Charismatic leader, discusses the main patterns of the Balkan liberation political culture in
which leaders idea had a pivotal integrating role. In the permanently insecure and war-state
background, a leader in the Balkan was a tested warrior who laid claims to unrestricted
authority on the ground of his recognized merits in liberation efforts. As regards political
culture, the Balkan content- weise distinct monarchy and republican regimes of personal
power can be more or less indirectly derived from this basic leader-liberator model. This was
demonstrated in the Chapter 3. by a diachronic comparison of Prince Milo (1783-1860),
Nikola Pai (1845-1926), and Tito (1892-1980), the key political figures of Serbia and
Yugoslavia of the 19th and 20th century. Though they championed distinct class and national
visions of desired society, an element which these rulers had in common was the similar
political tradition and culture. Chapter 4. exposes a critical assessment of Titos role in the
period before his coming to power (1937-1945), given from the standpoint of structural history.
It also discussed the impact of national and class structures on Titos behavior (a vision o a
federation void of a leading nation and the Bolshevic culture), but also alternating degreee of
his independence in the periods of underground activity and war ( Tito as a party leader, army
leader, and a diplomat). Chapter 5, entitled Tito and political Culture of Bolshevism,
226
summarizes Titos understanding of the party, character of the party purges, the role of the army,
ruling techniques, and finally the patterns of the power justification. It also draws, a distinction
between the stages in which the communist political culture urged modernization from those in
which it started to block modernization.
Titos national policy is a variant of modern and democratic idea of Balkans as one indivisible
state entirety. This is a subject matter of Chapter 6. which highlights Titos successful effort and
failures in the attempt of cosmopolitization of the Balkans. This Chapter also discusses the role
of the Yugoslav national idea, outlines the main economic causes of nationalism in the
socialistic Yugoslavia, and summarizes Titos extraordinary active super-national role. This last
element figures as a rather successful and progressive attempt of cosmopolitanization of the
Balkans, exemplary of the leftist spirit of the epoch. The british historian Taylor called Tito
the last Habsburg because he ruled a country with eight major ethinic groups, gave them
cultural autonomy, and restrained their sesessionist antagonism. Judging by its multiethnic
structure, Titos Yugoslavia was, no doubt, most similar to the Austro-Hungarian Empire, but
the integrative ideas (Marxism and Catholicism) were essencially different. Here are discussed
the international and cosmopolitian implications of Marxism in the pacification of an explosive
Balkan space. From the standpoint of long-term historical processes, the Chapter 7. Titos
foreign policy discusses this policy as a rare example of relatively successful and independent
break through of the hierachical relationship in the international order, and of the unavoidable
hierarchical subordination of small countries to the interests of great powers. Also outlined are
the main stages of Titos foreign policy built on the principles of equidistance, with a special
focus on the threee crisis in the Yugoslav-Soviet relationship, and then the relationship with the
West and the non-alignment policy.
The following 8. Chapter Structure and Funktion of Titos authority, charisma and cult gives a
dialectic analysis of the progressive- modernizing, and of the conservative functions of Titos
charisma. His charisma neutralized tensions of an ethnically mixed and explosive region, while
in the sphere of foreign policy Titos personal authority contributed to building up the states
ranking. The party leader and head of state was a symbol of the radical change in the social
structure, i. e. the acceleration of horizontal and vertikal mobility, which is an important aspect
of modernization. The undoubtedly progressive active role of Titos charisma in mobilizing the
resistance to fascism and stalinism has already beeen mentioned. Accelerated post-war
development was faciliated by the states and Titos respectability in the whole world. But here
are not also the conservative sides of Titos cult neglected. Uncritical elevation and admiration
of Tito as a leader of a monopolistic party with no competition caused fast an irrational
relationship of idolatry for an infallible individual and developed an illusion of his role of
savior. The basically rationalistic marxist ideology was the important defense against Titos
irrational deification. Here are broader discussed the forms of Titos deification and compared
with Stalins cult.
Chapter 9. treats the relationship of the Yugoslav intelligentsia towards Tito. Here are
presented the chief patterns of relationship of creative intellectuals towards Tito: (1)
M.Krleas glorification of Tito, stemming from the Croatian tradition of the Yugoslav
national idea, (2) demonization of Tito by D.osi and Serbian nationalism,and (3)
differentiated judgment by M.Djilas that sprang from the non-national liberal critics of
Bolshevism. Krleas glorification of Tito was deeper than osi,s demonization, and together
with Djilass differentiated judgement, it makes an interesting testimony about the relationship
of the relationship of the intellectuals contemporaries, toward Tito.
Chapter 10. Tito in the new Serbian memory treats the memory of Tito in historical science,
political ideologies and living oral memory. In the post-communist age historians are busy
with excavating national pasts. The cold memory of Tito is unacceptable in the reconstitution
of a national collective memory. In the context of a new post-communist myth of national
salvation Tito is instrumentalised as a symbol of political evil. In the official memory of the
main former Yugoslav republics he is redundant or unacceptable. But on the other side, in the
Yugo-nostalgic peoples memory and in living oral memory he is still a positive person. After
227
 the collapse of Yugoslav socialism memories of Tito were unfrozen and became the subject
of historical cvontroversies. While anticommunist historians demonised Tito, he is in the
peoples memory hero and positive person. The mobilisation of an antititoism has reshaped the
Serbian right.
Chapter 11. treats Titos self-understanding and personal traits which effected his rule, an the
last 12. Chapter gives a judgement on the function of Titos rule and the role of his personal
achievements.
The historical and theorethical framework of this book is the permanently facing, comparation
and elevation of the two opposite sides of Titos rule. In other words the historical judgment of
Titos role premises a differentiation between its progressive and conservative components.
History will, probably, give more weight to Titos charisma as a means of integrating a
complex state, than as an expression of his personal ambitions without thereby denying that the
growing charisma indiced return effects and encouraged immoderate political ambitions.
History will register the deeper enlightening and state-integrative goals of the party
management more than the small group career interests that were protected by the leaders cult.
Personal glorification and the instrumental use of the rulers cult are a historically more
ephemeral and less important aspect in comparison to the objective role of the charisma. Titos
charisma was an important base for state centralization and, during his first stage, for
accelerated technological and economic modernization of the country as well. The super-ethnic
elevation of the leaders cult encouraged cosmopolitization, deprovincialization and
pacification of the chaotic Balkan spaces. That is the central historical function of Titos rule,
but it cannot be separated from its ideological basis. As one version of a super-ethnic
cosmopolitian ideology, marxism certainly played an important role in bringing closer
traditionally related, but also conflicted, ethnic groups. As a means od self-protection of several
small ethnic groups from cultural and linguistic discrimination, isolation and provincialism,
Yugoslavianism (contra todays nationalisms) found in marxism a strong instrument of
modernization. Internationalistic ideology and the cult of super ethnic class leader were
inseparable components of the uneven and contradictory process of Balkan
cosmopolitanization.
In this process the rolle of Titos personality were activ. As a wise, penetrating and flexible
politician, by skilfully using his own authority in foreign and domestic politics, Tito as a ruler
managed to keep the Yugoslav ethic groups together in a common state for the longest period of
time, and gave Yugoslavianism its most lasting state form. In the history of the Left, he will be
remebered as a ruler who, in the framework of his times, tried to democratize one-party
socialism. This attempt was inspired far more by the direct democratic plebeian tradition of
socialism than by a search for an institutionally and legally regulated division of power. In a
relatively conflict-less way and with the help of a monopolistic party, Tito developed a specific
regime of personal power and then became its captive, convicted that his life-long rule was the
irreplaceable core of integration. Despite the civil war in Yugoslavia in the 1990-th and the
downfall of multhiethnic Yugoslavia, it seem that, like in many similar historical examples,
immeasurable personal power will remain in the shadow of demonstrated modernizational
historical achievement.
Memory of Tito is a kind of symbolic power in the politics as strategic public claim-making
and struggle over public meanings in specific cultural contexts. While present politicians have
power over memory, memory also has power over them. The uses and abuses of memory of
Tito shows a connection between memory and interests. Our past has so often been
instrumentalised to legitimate the national state and its glory. Cold memory of Tito (without
emotionalism and moralisation), presented in this book, could actually serve as a subversive
counter concept to a new monumental historical founding myths.

228
229
REGISTAR LINIH IMENA

Abakumov, V.
Ajzenhauer,D.
Albvas, M.
Aleksandar Makedonski
Alen,D.
Anastasijevi, M.
Andrai, .
Andri, I.
Andropov, V.J.
Anri IV
Antoni, Z.
Antonin Pije
Antonov-Ovsejenko, A.
Assmann, J.
Auty, Ph.

Badurina, B.
Bajron D.
Bakari, V.
Baki, J.
Barby, D.
Ban,M.
Banac,I.
Bandaranaike,S.
Batenberg,A.
Bebler,A.
Beki,D.
Benediktov
Berija,L.P.
Bevan,E.
Bijedi,D.
Bilandi,D.
Bizmark,O.
Bjelajac,M.
Bjerut,B.
Blaznavac,M.
Blaevi,J.
Bobetko,J.
Boffa,G.
Bogeti,D.
Bojani,M.
Bojovi,P.
Borozan,.
Boi,I.
Brant,V.
230
Breuer,S.
Brenjev,L.I.
Brodel,F.
Buharin,N.I.
Burkhort,J.
Beinski,Z.K.

Campbell,J.
Cankar, I.
Clissold, S.
Crvenkovski, K.
Cvetkovi, D.
Cviji, J.

opi, B.
osi, D.

arapi,V.
auesku,N.
eril,V.
ernjenko,K.U.
krebi,D.
olakovi,R.
omski,N.
u En Laj

Dabevi-Kuar, S.
Dahl, R.
Dahrendorf, R.
Danton,G.J.
Damjanovi, P.
Dapevi, P.
Dapevi, V.
Debeljak, A.
Deborin,A.M.
Dedijer, V.
De Gol, .
Deng, Hsiaoping
Deutsher, I.
De, G.
Dikin, V.
Dimi, Lj.
Dimitrijevi, D. Apis
Dimitrov, G.
Dolanc, S.
231
Dragojevi, M.
Dragosavac, D.
Dubek, A.
Duan, Nemanji car
Dvornikovi,V.

ak, M.
entile, .
era, J.
ilas, M.
orgovi, M.
uki, S.
ureti,V.
uri, M.

Dems I

Eisenstadt, S
Ekmei, M.
Ennkner, B.
Engels, F.
Erental, A.B.

Fire, F.
Flober, G.
Ford, D
Franc Josif I
Franko, F.
Fridrih Veliki
Fukuyma, F.

Galbrajt, P.
Gandi, I.
Gandi, M.
Garaanin, I
Gete, J.V.
Glaessner, G.J.
Gligorijevi, B.
Gligorijevi, Sl.
Gligorov, K.
Gojkovi, D.
Golubovi, Z.
232
Gomulka,V.
Gorbaov, M.S.
Gorki, M.
Gorki,M.
Gonjak I.
Gotovac,V.
Grah,braa
Grami, A.
Groh, D.
Gromiko, A.A.
Grosse-Jtte, A.
Gubec, M.
Gurvi, .

Hadrijan
Heberl, O.
Hajdeger, M.
Hajne, H.
Halperin, E.
Hariman, A.
Hebrang, A.
Hegedui, K.
Hegel, G.W.
Heller, A.
Hince, O.
Hitler, A.
Hobsbawn, E.
Hockerts, G.
Hoda, E.
Honeker, E.
Horvat, B.
Ho i Min
Hrist, I.
Hruov, N.S.
Hua Kuofeng
Huntington, S.
Husak,G.

Idn, E.
Igo, V.
Ili, V.
Imirovi, J.
Ivan Grozni
Ivan III Vasiljevi
Izetbegovi, A.
Izvoljski, A.P.

233
Jane, A
Jagoda, G.G.
Jandri, Lj.
Jaki, B.
Jannsen, K.
Jeov, N.I.
Johnson, R.
Jovanovi, .
Jovanovi, A.
Jovanovi, M.
Jovanovi, R.
Jovanovi, Sl.
Jozef II
Julije Cezar

Kaganovi, L.M.
Kaligula
Karaore
Karaorevi, Aleksandar I
Karaorevi, Pavle
Karaorevi, Petar I
Karaorevi, Petar II
Karadi,V.
Kardelj, E.
Karlo Veliki
Karter, D.
Kastro, F.
Kavi, S
Kaucki, K.
Kenedi, D.
Kidri, B.
Kim II Sung
Kirov, S.M.
Kisinder, H.
Klinton, W.
Kocka, J.
Kolievski, L.
Konstantin, I.
Konstantin II
Koroec, A.
Kosigin, A.N.
Kotunica, V.
Kovaevi, S.
Krajai, I.
Krajger, B.
Kriste, P.
Kromvel,O.
Krlea, M.
Kulji, T.
Kuvai, I.
Kurjak, J.
234
L

Lamprecht, C.
Lee, E.
Leissner, W.
Lenjin, V.I.
Leonov, L.
Levit, K.
Linkoln, A.
Lohmann, R.
Luj XIV
Lunaarski, A.V.
Luter, M.
Luxemourg, R.

Lj

Ljoti, D.
Ljubii, N.
Ljui, R.

Maek, I.
Maek, V.
Makarios III
Maklejn, F.
Maljenkov, G.
Mandi, B.
Mansilla, H.
Mao Cedung
Markovi, Dr.
Markovi, M.
Markovi, P.
Markovi, Sima
Markovi, Svet
Marks, K.
Maral, D.
Markos,V.
Mates, L .
Matvejevi, P.
Medakovi, D.
Medvedev, .
Metrovi, I.
Meternih, K.V.
Meyer, G.
Miunovi, V.
Mihajlovi, D.
Mikeln, M.
Mikojan, A.
Mikuli, B.
Mili, V.
235
Milojevi, M.
Milojkovi, .
Milosavleski, S.
Miloevi, S.
Milovanovi, M.
Mini, M.B.
Mitrovi, M.
Monik. R.
Moji, D.
Molotov, V.M.
Modejl, V.
Musolini, B.
Mutavdi, Z.

Na, I.
Napoleon Bonaparta
Naser, G.A.
Nedi, M.
Nehru, D.
Nenadovi, A.
Nekovi, B.
Nie, F.
Nikezi, M.
Nikola I Petrovi
Nikolaj, I.
Nikoli, M.
Nikson, R.
Nimeiri, D.

Obradovi, M.
Obrenovi, Aleksandar
Obrenovi, Mihailo
Obrenovi, Milan
Obrenovi, Milo
Obrenovi, Jevrem
Orovi, S.
Ostrovski, N.

Panovi, Z.
Pai, N.
Pai, R.
Pauker, A.
Paveli, A.
Pernar, V.
Perovi, L.
Peujli, M.
Petar Veliki
236
Petranovi, B.
Petkovi, R.
Petrievi, B.
Pijade, M.
Pik, V.
Plehanov, G.V.
Popivoda, P.
Popovi, K.
Popovi, M.
Pozderac, H.
Preern, F.
Proti, S.
Prvulovi, Lj.
Pupin, M.
Pukin, A.S.

Rai, P.
Radi, S.
Radojevi, M.
Rakoi, M.
Ranke, L.
Rankovi, A.
Razin, S.
Regan, R.
Ruzvelt, T.
Ribar, I.
Ribii, M.
Robespjer, M.
Roders, V.
Rohe, K.
Roth, G.
Rusinow, D.

Saburov, M.Z.
Salazar, A.
Sartr, .P.
Schweinitz, C.
Shoup, P.
Simi, A.
Simi, S.
Skerli ,J.
Slitskij, A.G.
Smith, A.
Souvarine, B.
Spaho, M.
Staljin, J.V.D.
Stamboli, P.
Stankovi, .
Starevi, A.
237
Stefanovi, S.
Stendal, M.H.B.
Stojadinovi, M.
Stojanovi, D.
Stolzmann, U.
Suboti, M.
Sukarno, A.
Suslov, M.A.

mit, K.
naper, D.
oki, B.
piljak, M.
taubringer, Z.
tukelj, L.
ubai, I.
ukrija, A.
umonja, M.

Tadi, Lj.
Taylor, A.J.P.
Tempo Vukomanovi
Tepavac M.
Terzi, M.
Tesla, N.
Timur, L.T.
Todorovi, M.
Tokvil, A.
Toljati, P.
Torez, M.
To,N.
Tripalo, M.
Tripkovi, .
Trocki, L.D.
Trubar, P.
Truman, H.
Trumbi, I.
Tucker, R.
Tucovi, D.
Tuman, F.
Tuhaevski, M.N.

Ugrei, D
Ulbricht, W.

238
Valdhajm, K.
Valensa, L.
Vasovi, R.
Vaington, D.
Veber, M.
Velebit, V.
Vens, S.
Viljem Oranski
Vinaver, V.
Viinski, A.J.
Vlahovi, V.
Vlakali, T.
Volter, F.M.A.
Voroilov, K.J.
Vrhovec, J.
Vui, T.
Vudvord, S.
Vujoevi, R.
Vukovi, Z.

Wehler, H.U.
Wilson, D.
Wilson, H.

Zeevi, M.
Zenon
Zetkin, C.
Zimel, G.
Zogu, A.
Zonenfeld, V.

anko, M.
arkovi, V.
danov, A.A.
ilnik,
ivkov, T.
ivkovi, P.
ivojinovi, D.
ujovi, S.
ukov, G.K.

Beleka o piscu: Dr Todor Kulji je ro en 1949 godine u Zrenjaninu, gde je zavrio osnovnu
kolu i gimnaziju. Doktorirao je 1981. na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je danas
profesor Sociologije politike. Pored lanaka u doma im i stranim stru nim asopisima
239
objavio je knjige : Faizam (1978,1987), Teorije o totalitarizmu (1983), Birokratija i kadrovska
uprava (1989), Oblici li ne vlasti (1994), Tito (1998), Prevladavanje prolosti (2002).
Trenutno se bavi istra ivanjem revizije prolosti i kulture se anja krajem 20.veka.

240