358896132.

doc

76. Pojmovno odreenje logistike i fizike distribucije

Logistika je poreklom francuska re i potie iz vojne terminologije. Logistika bi, otprilike, predstavljala umenost
dostavljanja materijala i proizvoda i odravanje stabilnosti i kontinuiteta toga dostavljanja. U vojsci termin logistika
oznaava snabdevanje jedinica na frontu materijalno-tehnikim sredstvima, dok u ekonomiji logistika predstavlja sve
one aktivnosti koje su usmerene na premoavanje prostorne i vremenske nepodudarnosti proizvodnje i potronje.
Logistika je povezana sa obavljanjem niza fiziko-distributivnih aktivnosti kao to su transport, skladitenje, dranje
zaliha i sl. koje su u funkciji fizikog transfera proizvoda od proizvoaa do potroaa.
Marketing logistika se odnosi na upravljanje tokovima sirovina i repromaterijala od izvorita do mesta prerade, na
tokove materijala i polufabrikata u toku samog procesa proizvodnje, kao i na tokove gotovih proizvoda do krajnjih
potroaa. Takoe, marketing logistika ukljuuje i tokove informacija koji slue za registrovanje i kontrolu tih
fizikih tokova. Termin koji se koristi kao sinonim za markating logistiku je poslovna logistika.
Fizika distribucija je ui termin od marketing logistike i odnosi se na deo logistikog sistema koji je povezan sa
kretanjem i skladitenjem finalnih proizvoda od proizvoaa (prodavca) do potroaa (kupca).
Termini fizika nabavka i upravljanje materijalom se odnose na deo logistikog sistema povezanog sa ulaznim
kretanjima materijala i proizvoda od izvorita ili od ponuaa pa do kupca. Upravljanje materijalom ukljuuje i
fizike tokove unutar proizvodnog procesa.

77. Faktori rastueg znaaja logistike

Logistika je oduvek predstavljala jedan od centralnih i sutinskih izraza ekonomske aktivnosti, ali je tek u novije
vreme (poslednjih 30-tak godina) poela da privlai ozbiljnu panju i u teorijskom i u praktinom smislu. Postoji
vie faktora koji su uslovili revoluciju u sistemu fizike distribucije i njenom tretmanu u ekonomiji. Najbitniji od
tih faktora su:
1. Narastanje obima logistiko-distributivnih aktivnosti. Nakon 50-ih godina, pod uticajem tehniko-
tehnolokog napretka, dolazi do izrazitog omasovljenja proizvodnje. Masovna proizvodnja trai stalno
teritorijalno proirivanje trita (polako nastaje svetsko trite), jaaju procesi specijalizacije i kooperacije u
svetskim razmerama, i sve to dovodi do velikog poveanja broja proizvoda u prometu. Pred distributivno
logistike sisteme se postavljaju zahtevi za premetanjem ogromnog broja proizvoda, u velikim koliinama
i na vee udaljenosti.
2. Rast logistiko-distributivnih trokova (kao posledica uveanja obima ). Ovi trokovi su porasli u
apsolutnom iznosu kao posledica poveanja obima aktivnosti, ali su porasli i u relativnom iznosu kao
posledica zanemarenosti logistike u poslovnim politikama firmi.
3. Dolazi do bitnih tehniko-tehnolokih unapreenja u svim podsistemima, a posebno u glavnim
podsistemima sistema marketing logistike (transportu i skladitenju). Unapreuje se saobraajna
infrastruktura, prevozna sredstva, oprema za utovar i istovar itd.
4. Brz razvoj raunarsko-informatike opreme. Distributivno-logistiki tokovi se sastoje iz dva paralelna toka:
fizikog toka robe i toka informacija.
5. Usavravanje metodolokih postupaka i tehnika, posebno iz oblasti operacionih istraivanja. Ovi postupci u
tehnike su usmereni ka pronalaenju optimalnih reenja (ili blisko optimalnih reenja) izmeu velikog broja
alternativa, a u cilju reavanja problema marketig logistike.
Svi ovi faktori u meusobnom sadejstvu su uslovili promenu tretmana marketing logistike i sa praktinog, i sa
teorijskog aspekta.

78. Pristupi upravljanju marketing logistikom

Tradicionalni (segmantirani) pristup je bio zastupljen sve do 60-ih godina 20. veka i kod ovog pristupa je
odgovornost za distrubuciju bila podeljana izmau razliitih upravljakih struktura u okviru firme. Takva
fragmentiranost odgovornosti za distribuciju se negativno odraavala na njenu efikasnost i racionalnost iz nekoliko
razloga:
1. tom fragmentiranou je marketing logistika bila podreena realizaciji osnovnih, pojedinanih ciljeva
drugih poslovnih funkcija, pod kojima su se nalazili delovi sistema markating logistike.
2. fragmentiranost je dovodila do rasprenosti trokova pojedinanih logistiko-distributivnih aktivnosti po
nadreenim organizacionim jedinicama, tako da se uticaj poslovne politike firma na visinu ukupnih
trokova logistike nije mogao neposredno uoiti.
3. fragmentiranost je vodila ka sagledavanju racionalnosti pojedinanih distributivnih aktivnosti, bez
mogunosti uoavanja i uvaavanja znaajne meusobne uslovljenosti trokova tih pojedinanih aktivnosti
(npr. smanjenje trokova zaliha i skladitenja, vodi rastu trokova transporta i slino).
Tradicionalni (segmantirani) pristup je bio neefikasan, zato to nije uvaavao meuzavisnosti aktivnosti marketing
logistike i konfliktnost njihovih pojedinanih ciljanih funkcija. Optimizacija pojedinanih ciljnih funkcija ne
obezbeuje optimizaciju sistema marketig logistike.

-1-
 358896132.doc

Integralni pristup marketing logistici tretira logistiku kao integralni sistem i omoguava da se istrae meuzavisnosti
njenih konstitutivnih delova, pre svega, transporta, skladitenja, zaliha i porudbina, i da se njihovim koordiniranjem
optimizira sistem logistike kao celina. U poetnom periodu razvoja ovog pristupa optimizacija sistema je traena
preko minimizacije trokova za dati nivo servisa isporuke (tzv. pristup ukupnih trokova) . Poto su trokovi
veine elemenata sistema marketing logistike meusobno inverzno proporcionalni, cilj optimizacije je da se pronae
reenje sa najniim ukupnim trokovima, koje uvaava takve meuzavisnosti. Kod optimizacije svakog sistema
polazi se od eksterno zadatih ogranienja. Kod markating logistike se pravi razlika u ogranienjima na koje firma
ima mali uticaj (npr. stanje u optem ekonomskom okruenju) i na ogranienja uzvorkovana od strane drugih slubi u
firmi. Sve od 60-ih godina je bilo opteprihvaeno da slube marketiga i prodaje imaju pravo da odreuju nivo
servisa isporuke, koji sistem marketing logistike treba da obezbedi. Primarni cilj logistike je bio da obezbedi takav
nivo servisa uz minimizaciju trokova logistike. Ovako postavljeni zahtevi za minimizacijom trokova i
maksimizacijom prodaja nisu obezbeivali najbolja reenja, posebno zbog toga to je maksimizacija prodaja imala
prioritet. Moe da se desi, na primer, da se smanje standardi servisa isporuke, a da to izazove manje gubitka prodaja,
koji mogu biti vie nego kompenzirani smanjenjem distributivnih trokova, ime se moe obezbediti vea
profitabilnost firme. Iz ovih razloga pristup ukupnih trokova se zamenjuje pristupom ukupnog profita.
Korienje maksimizacije profita kao ciljne funkcije, u ovom sluaju, podrazumeva redefinisanje odnosa izmau
logistike i marketinga. Ta redefinicija znai da se marketing logistika pone posmatrati kao mono orue marketinga,
odnosno kao jedan od bitnih elemenata marketing miksa. Ovim pristupom se, zapravo, istie neophodnost
balansiranja logistiko-distributivnih trokova, u odnosu na nivo servisa isporuke. Veze izmeu nivoa servisa
isporuke i obima prodaja je teko pouzdano kvantifikovati. Zbog toga se u praksi postavlja pitanje balansa izmau
trokova i kvaliteta servisa isporuke. Ovaj problem se u veini firmi reava dogovorom, pa i pogaanjem izmau
slubi prodaje, marketinga i logistike. Obzirom da u veini firmi slube marketinga i prodaje zauzimaju vii rang u
hijerarhiji, one zadravaju i dominantniju ulogu u odluivanju po tom pitanju. Raenje koje se preporuuje je
sadrano i mnogo tenjoj saradnji marketing logistike i drugih slubi u firmi. Preporuuje se i da svi tokovi,
skladitenje i manipulisanje robom treba da budu posmatrani kao deo jedinstvenog sistema marketing logistike date
firme. Tako se moe obezbediti korienje sinergetskog potencijala datog sistema. Integralni pristup marketing
logistici je danas iroko prihvaen, ali tek treba da doivi punu afirmaciju u praksi.

79. Problemi trokova u upravljanju marketing logistikom

Logistiko-distributivni trokovi su u periodu posle II svetskog rata imali tendenciju brzog, i apsolutnog, i relativnog
rasta. Taj rast trokova uticao na to da se logistici i fizikoj distribuciji posveti vea panja nego to je do tada bio
sluaj. Promene u tretmanu logistike su dovele do prilagoavanja poslovnih, evidencionih i informacionih sistema,
odnosno do njihovog osposobljavanja da prate visinu, strukturu i dinamiku trokova logistike. Poznavanje visine,
strukture i dinamike logistiko-distributivnih trokova je prvi korak u otkrivanju problema koje u logistici, kao
integralnom delu marketing miksa preduzea, treba reavati. Trokovi logistike nastaju u vezi obavljanja
pojedinanih logistiko-distributivnih aktivnosti, kao to su poruivanje, transport, skladitenje, dranje zaliha,
manipulisanje i sl. Osnovni problem koji se javlja u upravljanju sistemom logistike i njegovim trokovima proizilazi
iz izrazite meuzavisnosti trokova pojedinanih logistiko-distributivnih aktivnosti. Neke logistika aktivnosti nisu
u pogledu trokova meusobno konfliktne, odnosno imaju isti smer kretanja trokova. Na primer poruivanje i
transport, poveanjem pojedinanih poiljki smanjivae se administrativni trokovi po jedinici poruene robe i
istovremeno e se smanjivati i jedinini trokovi transporta. Za logistiku je ipak karakteristina konfliktnost i obrnuta
proporcionalnost trokova glavnih logistiko-distributivnih aktivnosti. Na primer, vee pojedinane porudbine e
smanjivati jedinine trokove poruivanja i transporta, ali e poveavati trokove dranja zaliha i skladitenja. Zbog
ovih meuzavisnosti trokova glavnih logistikih aktivnosti nije mogue obezbediti minimizaciju ukupnih logistikih
trokova preko nezavisnog minimiziranja trokova pojedinanih aktivnosti. Zato efikasno upravljanje trokovima
logistike mora biti zasnovano na uvaavanju ovih meuzavisnosti. Visina i struktura logistiko distributivnih
trokova se moe sagledavati i ocenjivati na dva nivoa:
1. na makro nivou na nivou privrede kao celine se ne pravi razlika izmeu trokova logistike i trokova
fizike distribucije; trokovi logistike u razvijenim zemljama u proseku ine oko bruto domaeg
proizvoda zemlje.
2. na mikro nivou ovi trokovi zavise od vie faktora kao to su delatnost firme, vrsta proizvoda, veliina
firma i sl.
Promena tretmana marketing logistike je proces koji nije ni priblino dostigao zrelu fazu u visokorazvijenim
zemljama, ali se nalazi u fazi intenzivnog razvoja. Primena upravljanja marketing logistikom (kao i savremenih
koncepata upravljanjem ukupnim poslovanjem) je prevashodno pitanje trine prinude, a tek onda subjektivnog
izbora menadmenta firme.

-2-
 358896132.doc

80. Kanali distribucije

Kanale distribucije moemo posmatrati kao dve vrste kanala:
1. marketinke kanale
2. kanale fizike distribucije
Marketinki kanal se moe definisati kao organizacioni kanal u kome se vlasnitvo nad robom prenosi od
proizvoaa do potroaa preko jednog ili veeg broja posrednika. U istraivanjima i analizi markatinkih kanala
najee se koriste dva pristupa:
1. institucionalni pristup marketinke kanale posmatra kao nizove posrednika izmeu proizvoaa i
potroaa.
2. funakcionalni pristup u prvi plan istie aktivnosti (skladitenje, dranje zaliha, transport, promocija)
koje se ostvaruju u cilju distribucije proizvoda i alokaciju tih aktivnosti po pojedinim uesnicima u
marketinkim kanalima.
Ova dva pristupa su u sutini komplementarni. Teorijski je mogue da proizvoai direktno prodaju svoje proizvode
krajnjim potroaima, ali je injenica da se samo mali broj proizvoda prodaje na taj nain, to ukazuje na to da
posrednici u marketinkim kanalima obezbeuju odreene prednosti u odvijanju ovih tokova roba. Posrednici u
marketinkim kanalima neophodnost svog postojanja zasnivaju na:
1. poveanju efikasnosti transakcija ovo poveanje efikasnosti se zasniva na smanjenju broja trgovakih
veza, kao i na ubrzanju tokova proizvoda i informacija. Posrednici mogu, ali ne moraju smanjiti broj
transakcija izmau proizvoaa i potroaa.
2. objedinjavanju asortimana proizvoda posrednici nabavljaju vei broj proizvoda od razliitih proizvoaa,
zatim ih sortiraju i konsoliduju u meane poiljke koje se distribuiraju dalje kroz marketinki kanal, ime
bitno poveavaju efikasnost tih kanala.
3. funkcionalnom specijalizacijom specijalizovanjem za obavljanje distributivnih funkcija posrednici mogu
da obezbede superiornije obavljanje marketinkih usluga u odnosu na proizvoae. Posrednici mogu biti
efikasniji od proizvoaa zato to koriste efekte ekonomije obima preko objedinjavanja aktivnosti fizike
distribucije za veliki broj proizvoaa.
Kanali fizike distribucije (logistiki kanali) su oni kanali kroz koje se realizuju fiziki tokovi roba od proizvoaa
do potroaa. Kod marketinkih kanala je bitna promena vlasnitva nad robom, bez obzira da li te promene uzrokuju
fizike tokove, a kod kanala fizike distribucije su bitni upravo ti fiziki tokovi, bez obzira na vlasniki status robe.
Svaki kanal fizike distribucije sadri tri vrste elemenata:
1. krajnje (terminalne) vorove kao to su fabrike (proizvoai) na ishodinoj, i maloprodajni objekti
(potroai) na odredinoj strani fizikog toka robe.
2. posrednike vorove koji predstavljaju skladita (proizvoaa, veletrgovine) kroz koja su fiziki tokovi
roba posredovani.
3. veze izmeu navedenih vorova izraene u transportu, odnosno kretanju robe izmeu pojedinih parova
vorova.
Kanali fizike distribucije imaju dve dimanzije (kao i marketinki):
1. vertikalnu dimenziju koja odraava seriju vorova i veza u lancu koji povezuje proizvoaa sa
potroaima ili maloprodajnim objektima.
2. horizontalnu dimenziju koja odraava broj posrednikih vorova na jednom nivou kanala fizike
distribucije.
Uobiajeno je da robe koje prolaze kroz iste marketinke kanale svoj fiziki tok ostvaruju kroz razliite kanale
fizike distribucije. Ovo se deava zbog toga to uesnici u marketinkim kanalima, pre svih proizvoai i
viefilijalna maloprodaja, mogu da biraju izmeu tri tipa kanala fizike distribucije i to:
1. direktni kanali realizuju se u sluajevima kada proizvoai robu do potroaa transportuju direktno iz
fabrike, odnosno kada maloprodajne firme primaju poruenu robu neposredno u maloprodajnim objektima.
U oba sluaja fiziki tok robe nije posredovan skladitima niti proizvoaa niti trgovaca. Ovi kanali se, pre
svega, koriste za zadovoljavanje tranje isporukama u relativno velikim pojedinanim poiljkama. Njihovo
korienje po pravilu vodi ka sniavanju trokova dranja zaliha i poveanju trokova transporta.
2. ealonski (indirektni) kanali podrazumevaju dranje zaliha u jednom ili veem broju posrednikih
skladita i prolaz robe kroz ta skladita. Dva uobiajena razloga za korienje ovih kanala su razbijenje
velikih poiljki na vei broj manjih, koje su namenjene razliitim kupcima ili maloprodajnim objektima, i
konsolidacija manjih isporuka (iste vrste razliitih proizvoaa ili razliite vrste istog proizvoaa) u veu
isporuku istom kupcu. Kosrienje ovih kanala po pravilu dovodi do rasta trokova dranja zaliha i
skladitenja, a do smanjivanja trokova transporta.
3. Dualni (fleksibilni) sistem paralelno korienje oba pomenuta tipa kanala fizike distribucije. U praksi je
ovo ei sluaj nego korienje samo jednog od dva pomenuta tipa kanala, zato to se neke vrste roba

-3-
 358896132.doc

istog proizvoaa efikasnije distribuiraju kroz direktne, a neke druge vrste roba kroz ealonske kanale
fizike distribucije.

81. Pojam, sutina i komponente servisa potroaa

Servis potroaa (drugi naziv:servis isporuke) predstavlja autput sistema fizike distribucije i logistikog sistema u
celini. Zadatak logistiko-distributivnog sistema je obezbeenje konkurentnog nivoa servisa potroaa, jer od toga
bitno zavisi poveanje prodaje, trino uee i ukupna konkurentnost firme. Sutina servisa potroaa se ogleda u
ispunjenju zahteva da se obezbedi pravi proizvod, u pravo vreme, u pravoj koliini i na pravom mestu. Ne postoji
jednistveno prihvatljiva definicija servisa potroaa, ali on svakako predstavlja izraz mere uspenosti logistiko-
distributivnog sistema u obezbeivanju proizvoda u pravo vreme i na pravom mestu. Jedna od moguih definicija
servisa potroaa, sa aspekta poslovne filozofije, kae da servis potroaa predstavlja kompleks poslovnih aktivnosti
koje se kombinuju kod poruivanja i isporuke proizvoda firme, na nain koji zadovoljava kupce i unapreuje
konkurentnost firme. Postoje brojni elementi koji se uobiajeno navode kao komponente koje ine servis potroaa,
ali sve te komponenete nisu u iskljuivoj nadlenosti logistiko-distributivnog sistema, ve i nekih drugih poslovnih
funkcija firme. U realnom ivotu, nivo servisa potroaa nije i ne moe biti iskljuiva nadlenost logistikog sistema,
pa se iz tog razloga komponenete servisa potroaa uobiajeno klasifikuju u tri grupe:
1. predtransakcione (utvrivanje paketa servisa potroaa, kreditni uslovi)
2. transakcione (raspoloivost zaliha, vreme izvrenja porudbine)
3. posttransakcione (garancija, odravanje, reklamacije)
Logistiko-distributivni sistem firme je nadlean i odgovoran za transakcione komponente servisa potroaa. Ove
komponente su vezane za prijem porudbina, njihovu obradu, obezbeenje raspoloivosti zaliha i isporuku robe u
zahtevanom vremenu. Isporuka robe podrazumeva pravovremeno i tano kompletiranje isporuka u skladitima i
distributivnim centrima, utovar, transport i istovar robe, odnosno dostavu robe kupcu u zahtevano vreme i na
zahtevano mesto.

82. Utvrivanje relativnog znaaja pojedinih komponenti servisa potroaa

Relativan znaaj pojedinih komponenti servisa potroaa se utvruje na bazi znaaja koje te komponente imaju za
kupce proizvoda firme. Kupci svoj stav o servisu potroaa uglavnom zasnivaju na bazi veza ostvarenih tokom
perioda (iskustvo, poverenje) , a ne na egzaktnom merenju pojedinanih komponeneti. Kupci jednim
komponenetama servisa potroaa uvek pridaju vei znaaj u odnosu na neke druge. Da bi utvrdila relativni znaaj
pojedinih komponenti za svoje kupce i uskladila svoje poslovanje prema njihovim zahtevima, firma prvo mora da
doe do stavova kupaca po tom pitanju. To podrazumeva sprovoenje istraivanja i anketiranja kupaca (potom,
telefonom, linim intervjuom). U sluaju manjeg broja kupaca ovo anketiranje se moe obaviti sa svim kupcima, a
ako je broj kupaca veliki onda se vri na reprezentativnom uzorku. Postupak ispitivanja i anketiranja kupaca
podrazumeva pripremu anketnog upitnika u kome se navodi lista komponenti koje ine servis potroaa, kao i nain
na koji kupci treba da ih vrednuju. Veoma je vano da ovi odgovori budu dobijeni od kompetentnih lica u firmi
kupca. Mogue je od kupaca traiti da izvre rangiranje ponuenih komponenti, u skladu sa znaajem koji im oni
pridaju (od najznaajnijih za njih, ka manje znaajnim), ili traiti da pojedine komponente vrednuju tako to e im
pripisati odreeni broj od ukupno raspoloivih 100 poena. Pripisivanje poena prua bolju mogunost kupcu za
vrednovanje relativnog znaaja pojedinih komponenti, a takav nain je pogodan i za kasniju obradu podataka i
dolaenje do krajnjih rezultata.

83. Identifikacija konkurentske pozicije firme

Identifikacija i ocena konkurentske pozicije firme se takoe izvodi iz stavova i ocena kupaca o servisu potroaa
firme u poreenju sa servisom potroaa alternativnih snabdevaa. To znai da identifikacija konkurentske pozicije
firme podrazumeva ispitivanje i anketiranje kupaca usmereno ka dobijanju ocena o vrednovanju pojedinih
komponenti servisa potroaa, kao i servisa potriaa kao celini, koji pruaju konkurenti. Prvo bitno pitanje koje se
ovde postavlja je da li anketiranje kupaca po ovom pitanju treba odvojiti ili spojiti sa anketiranjem u cilju utvrivanja
relativnog znaaja pojedinih komponenti servisa potroaa. Spajanje ove dve ankete je racionalnije sa aspekta
trokova i vremena izvoenja, ali ovo znai da od kupca traimo da konkurentsku poziciju ponuaa vrednuje za
relativno iroku listu komponenti servisa isporuke, pa ak i za one komponente od manjeg znaaja. to je broj
parametara koje kupac treba da vrednuje vei to su ocene manje jasne i precizne. Iz tih razloga se preporuuje
odvajanje ovih anketa, odnosno da se prvo uradi anketa utvrivanja relativnog znaaja pojedinih komponenti servisa
potroaa, pa tek onda identifikacija konkurentske pozicije firme. U tom sluaju se od kupca trai da vrednuje
konkurentsku poziciju alternativnih snabdevaa samo za utvrene najznaajnije komponente servisa potroaa.
Drugo bitno pitanje koje se ovde postavlja se odnosi na broj konkurenata koji treba da budu obuhvaeni anketom.
Kada je broj konkurenata mali onda ih je mogue sve obuhvatiti ovim ispitivanjem, ali kada je broj konkurenata
veliki onda se podrazumeva da se u anketi obrade oni ponuai koji su po veliini u trinom ueu bliski

-4-
 358896132.doc

posmatranoj firmi koja realizuje istraivanje. To znai da bi firma koja realizuje istraivanje, pre svega, trebalo da
utvrdi svoj poloaj u odnosu na konkurenciju, a u zavisnosti od njenog ukupnog pozicioniranja na tritu.

84. Utvrivanje servisa potroaa po trinim segmentima

Nisu svi trini segmenti od istog znaaja za profitabilnost firme, pa zato i ne treba da imaju isti status kod
utvrivanja nivoa servisa potroaa. Kada je u pitanju segmentacija trita u funkciji definisanja politike servisa
potroaa, onda se pojedini trini segmenti diferenciraju, pre svega, prema:
1. grupama roba iz prodajnog asortimana firme
2. kategorijama kupaca sa kojima firma posluje
Kriterijum za definisanje i diferenciranje trinih segmenata i za razliite grupe robe, i za razliite kategorije kupaca,
je njihov doprinos obimu prodaja i profitabilnosti firme. Proizvodna i trgovinska preduzea u praksi, po pravilu
imaju veliki broj proizvoda u svom asortimanu. Nezavisno od broja proizvoda koje firma ima u svom asortimanu,
postoje znaajne razlike u doprinosu pojedinih proizvoda u ukupnom obimu prometa, kao i u ueu u ostvarenom
profitu firme. Po pravilu relativno mali broj proizvoda, koji ima malo uee u asortimanu, ima istovremno veliko
uee u ostvarenom obimu prodaja, i obrnuto. Svaka firma ima potrebu da izvri analizu znaajnosti pojedinih
proizvoda za svoje poslovanje i profitabilnost, i da definie razliite grupe proizvoda sa aspekta njihove razliite
znaajnosti (tzv. ABC anailza). Za razliite grupe proizvoda se definie i razliiti nivo servisa potroaa, pri emu se
najznaajnijim proizvodima (A grupe) poklanja vea panja u odnosu na ostale grupe i tako redom. Slino tome, za
poslovanje i profitabilnost firme nisi ni svi kupci od istog znaaja. Po pravilu postoji relativno mali broj kupaca ije
je uee u kupovinama veliko i obrnuto. Stoga, postoji u potreba za razvrstavanjem kupaca u odreeni, ali ne
preveliki broj kategorija. U prvu kategoriju kupaca bie svrstan mali broj njih ije je uee u kupovinama veliko i
tako redom. Ovi postupci segmentiranja u funkciji definisanja politike servisa potroaa, se dopunjavaju
utvrivanjem matrice doprinosa profitabilnosti firme (kontribucione matrice) pojedinih grupa roba i pojedinih
kategorija kupaca. Svaki element ove matrice pokazuje rang koji odreena kombinacija posmatrane kategorije
kupaca i posmatranih grupa roba ima u skladu sa doprinosom profitabilnosti poslovanja firme.

85. Definisanje konkurentskog paketa servisa potroaa (isporuke)

Firma moe da definie konkurentan paket servisa potroaa (isporuke), na kome e zasnivati svoj trini nastup, tek
onda kad analizom utvrdi sledee:
kljune komponente servisa potroaa
svoju poziciju u odnosu na glavne konkurente
znaajnost pojedinih vrsta roba za svoju profitabilnost
znaajnost pojedinih kategorija kupaca za svoju profitabilnost
Utvriivanje konkurentnog paketa servisa potroaa podrazumeva, pre svega, definisanje standarda realizacije
pojedinih kljunih elemenata servisa isporuke (npr. garantovano vreme izvrenja isporuke, procenat raspoloivosti
proizvoda na zalihama...). Podrazumeva se da e nivo standarda biti diferenciran i prilagoen pojedinim segmentima,
u skladu sa njihovom znaajnou za profitabilnost firme. Nivo standarda mora biti doveden u vezu sa elementima
matrice doprinosa profitabilnosti (kontribucione matrice). Utvrivanje standarda izvrenja pojedinanih elemenata i
servisa isporuke u celini podrazumeva ekonomsko-finansijsku analizu, kojom treba utvrditi efekte i trokove svake
pojedinane alternative. Kod utvrivanja trokova treba utvrditi efekte kompenzacije izmeu pojedinih logistikih
podsistema. Ako bi se ovi efekti zanemarili, ostvarene utede u jednom segmentu bi mogle biti ponitene rastom
trokova u drugom segmentu logistikog sistema. Politika utvrivanja nivoa servisa potroaa ne treba da bude
usmerena ka maksimiziranju, ve ka obezbeenju konkurentnog nivoa servisa. Servis potroaa nije i ne moe biti
sam sebi cilj. Cilj ka kome treba da bude usmerena politika servisa potroaa je da se obezbedi isporuka robe
kupcima, sa nivoom servisa jednakim ili boljem od konkurenata, i da se to uini uz trokove koji obezbeuju
cenovnu konkurentnost i odgovarajuu profitabilnost firme. Utvreni standardi servisa isporuke moraju biti dati u
pisanoj formi, pogodnoj za upoznavanje kupaca i potroaa. Oni vremenom postaju i bitan element promotivnih
aktivnosti, usmerenih ka graenju poslovnog imida firme, graenju njene konkurentnosti i poboljanju ukupne
trine pozicioniranosti. Takoe, utvreni standardi servisa isporuke postaju zadatak za izvrne slube u
distributivno-logistikom sistemu firme. Svaka firma mora da obezbedi uvid i kontrolu u ostvarenje definisane
politike servisa isporuke.

86. Sistemi obnavljanja (popunjavanja zaliha)

Kod upravljanja zalihama, firme, na svakom nivou marketinkih kanala, ele da obezbede potreban nivo
raspoloivosti proizvoda sa to manjim obimom zaliha. Politika obnavljanja zaliha mora dati odgovor na dva
osnovna pitanja:
1. Kada zalihe treba dopuniti?

-5-
 358896132.doc

2. Kojim koliinama robe zalihe treba dopuniti?

Treba razlikovati zalihe koje se dre zbog razliitih ciljeva. Ovde se pravi razlika izmeu:
1. Operativnih (radnih) zaliha one zalihe koje su potrebne da zadovolje prosean obim tranje u vremenu
izmau ispostavljanja porudbine i pristizanja robe u skladite (tj. u vremenu izvrenja porudbine).
2. Sigurnosne zalihe one zalihe koje slue za zadovoljavanje tranje koja fluktuira znaajnije oko nekog
prosenog-konstantnog nivoa u datom periodu.
Skladita reguliu tokove roba kroz distributivne kanale. Robe u skladita po pravilu stiu u veim (kamionskim,
vagonskim...) poiljkama, a iz skladita u manjim poiljkama. To uzrokuje fluktuaciju nivoa zaliha u skladitima.
Menader skladita mora da obezbedi dopunu zaliha dovoljno unapred da preduhitri njihovo potpuno iscrpljivanje.
On mora uzeti u obzir brzinu po kojoj se proizvodi prodaju i vreme potrebno za izvravanje porudbine id strane
dobavljaa. Ako se moe usvojiti da su obe ove veliine konstantne, onda skladite treba da dri samo operativne
zalihe, jer narudbine novih koliina roba mogu biti precizno planirane, tako da stignu u trenutku iscrpljivanja
postojeih zaliha. Ako se ova konstantnost ne moe usvojiti, onda je nepohodno operativne (radne) zalihe uveati
sigurnosnim zalihama, koje treba da obezbede zadovoljavanje natprosene tranje. U odreivanju sigurnosnih zaliha
mora se znati sa kojim rizikom je firma spremna da tolerie situaciju nepostojanja zaliha i nemogunosti ispunjenja
zahteva kupaca. Taj rizik je jedan od kljunih elemenata nivoa servisa potroaa koji je firma spremna da obezbedi.
Obim zaliha u skladitu ne zavisi samo od veliine tranje, na njega, osim tranje, mogu uticati i okolnosti prisutne u
proizvodnji nekog proizvoda, kao i sluajevi kada se dodatne zalihe dre iz spekulativnih razloga. Kod upravljanja
popunjavanjem zaliha se koriste dva generalna pristupa:
1. kontinuelni sistem popunjavanja visina zaliha se kontinuelno prati i njihovo popunjavanje se vri kada
one padnu ispod specificiranog nivoa i to fiksnim koliinama novoporuene robe.
2. Periodini sistem popunjavanja porudbine se vre u fiksnim intervalima, nezavisno od raspoloivih
stokova, a veliina porudbine se odreuje tako da obezbedi neki unapred definisani obim zaliha.
Generalno, kontinuelni sistem se pokazao kao efikasniji, pa se on ee koristi u praksi.

87. Kontinuelni sistem popunjavanja zaliha

Kontinuelni sistem popunjavanja zaliha podrazumeva da se visina zaliha u ukupnom poslovnom sistemu firme
kontinuelno prati, odnosno da firma u svakom trenutku ima informacije o visini zaliha. Kontinuelan uvid u stanje
zaliha moe biti obezbeen preko manuelnog isknjiavanja svake prodate jedince proizvoda u trenutku prodaje. U
praksi, u sluaju kada postoji vei broj objekata (skladita, prodavnice...) gde se zalihe dre, da bi se obezbedio
kontinuelan uvid u visinu zaliha u celokupnom sistemu firme, koriste se savremena informatika sredstva (npr.
Elektronske kase sa optikim itaem bar kodova). Kontinuelni sistem podrazumeva da se visina zaliha kontinuelno
prati i da se njihovo popunjavanje vri onda, kada one padnu ispod specificiranog nivoa i to sa fiksnim koliinama
novoporuene robe. Nivo zaliha na kome se pristupa njihovom popunjavanju mora biti dovoljno visok da obezbedi,
da u vreme ispostavljanja narudbine skladite raspolae dovoljnim stokovima robe, da se zadovolji prosena tranja
u periodu potrebnom da za realizaciju porudbine (operativne zalihe) i odstupanja tranje od prosenih veliina
(sigurnosne zalihe). Kod ovog sistema popunjavanja zaliha veliina porudbina je fiksna, ali koristiti ovakvu fiksnu
veliinu porudbina je ispravno samo u kraim vremenskim periodima (trokovni elementi koji se koriste u
odreivanju optimalne veliine porudbine su promenljivi tokom vremena). Nakon nekog vremena, optimalna
veliina porudbina mora biti proveravana i menjana u skladu sa promenama trokovnih elemenata od kojih ona
zavisi. Kontinuelni sistem popunjavanja zaliha se generalno pokazao efikasnijim od periodinog sistema
popunjavanja zaliha, pa se zbog toga ee koristi u praksi.

88.Odreivanje nivoa operativnih i bezbednosnih zaliha

Osnovna podela zaliha, u skladu sa ciljevima kojima one slue, je na:
1. Operativne (radne, ciklusne) zalihe slue da zadovolje prosean obim tranje u periodu izmeu
ispostavljanja porudbine i priticanja naruene robe u skladite.
2. Sigurnosne zalihe slue da zadovolje tranju koja fluktuira znaajnije oko nekog prosenog - konstantnog
nivoa u datom periodu.
Grafik.

-6-
 358896132.doc

U taki T obim zaliha pada na nivo na kome se inicira njihovo popunjavanje (ispostavlja porudbina). U taki T se
poruuju nove koliine robe, a vreme pristizanja porudbine je Y dana. U toku tog perioda prodaje se kontinuelno
nastavljaju i stok robe se dalje smanjuje. Debela puna linija prikazuje dinamiku prodaje robe, stanje stoka i njegovo
proseno smanjivanje. Isprekidane linije (a,b,c) pokazuju situacije u kojima se , u vremenu realizovanja porudbine,
prodaja obavlja sporije (a) ili bre (b,c) od proseka. Za varijacije prodatih koliina se pretpostavlja da imaju
normalan raspored (grafik-zvono). Ako su prodate koliine jednake prosenim, onda e u trenutku pristizanja
novoporuene robe, postojei stok biti na nivou sigurnosnih zaliha. Varijacije u prodatim koliinama navie i nanie
od proseka, vodie ka tome da raspoloiva koliina stoka robe, u trenutku pristizanja novoporuene robe, bude vea
ili manja od sigurnosnih zaliha.
Ako pretpostavimo perfektnu pouzdanost isporuka od dobavljaa i konstantnost vremena realizacije porudbina,
onda e nivo operativnih zaliha (Zop) biti jednak proizvodu prosenog obima dnevnih prodaja (S) i broja dana
potrebnih za izvrenje porudbine (L):
Zop = S * L
Kod odreivanja bezbednosnih (sigurnosnih) zaliha, pretpostavlja se da su fluktuacije oko prosenog obima tranje,
kao konstante, sluajne, i da imaju normalan raspored. Obim bezbednosnih zaliha (Z b) zavisi od prosenih dnevnih
prodaja (L), standardnih greki koje mere varijacije prodatih koliina robe od proseka (y) i verovatnoe zadravanja
tih varijacija u granicama koje ne vode ka potpunom iscrpljivanju stoka robe, izraene preko odgovarajueg broja
standardnih greki (k):
Zb = k * * L
Primer Dnevno se prodaje 100 televizora, a vreme izvrenja porudbine je 9 dana. Dnevne prodaje osciliraju oko
proseka za 10 televizora. Odrediti nivo operativnih zaliha. Odrediti nivo sigurnosnih zaliha sa verovatnoom 95%
(rizik greke od 5%).
Zop = S * L = 100 * 9 = 900 televizora
Zb = k * * L = 1,96 * 10 * 9 = 58,8 = 59 televizora
- za rizik greke od 5%, parametar k je oitan iz tablice normalnog rasporeda k=1,96

89. Periodini sistem popunjavanja zaliha

Periodini sistem popunjavanja zaliha se primenjuje u sluajevima kada firme nemaju kontinuelan uvid u
raspoloivu visinu stokova roba na zalihama, ve nivo zaliha utvruju periodino putem inventarisanja.
Popunjavanje zaliha se vri u fiksnim vremenskim intervalima ija se duina poklapa sa duinom perioda izmeu
dva inventarisanja. Veliina narudbina kojima se vri popunjavanje je varijabilna, a odreuje se tako da obezbedi
dopunjavanje zaliha do nekog unapred odreenog optimalnog nivoa. Parametri koji kod ovog sistema moraju biti
unapred utvreni su interval popunjavanja i optimalni nivo zaliha do koga se popunjavanje vri. Interval
popunjavanja zaliha se mmoe odrediti preko optimalne veliine narudbine i godinjeg obima tranje:
t = 365 / ( D / Q )
(t - interval popunjavanja, D godinji obim tranje, Q optimalna veliina narudbine)
Nivo popunjavanja zaliha se odreuje na slian nain kao i nivo poponjavanja preko operativnog i sigurnosnog stoka
zaliha, samo to ovde stokovi zaliha koji moraju da zadovolje obim tranje u periodu realizacije porudbine (L)
moraju biti uveani dovoljno da bi obezbedili i zadovoljavanje tranje ispoljene u periodu izmeu dve porudbine
(t):
Rt = S ( L + t ) + k * * ( L + t )
(Rt nivo zaliha do koga se vri popunjavanje, S prosene dnevne prodaje, L vreme realizacije porudbine od
dobavljaa, t interval popunjavanja zaliha)
Primer Prosene dnevne prodaje iznose 100 televizora, a fluktuacije oko tog proseka iznose 10 televizora. Popis
zaliha i njihovo dopunjavanje se vri na svakih 14 dana. Vreme izvrenja narudbina od dobavljaa je 9 dana. U rizik
greke od 5% da na zalihama imamo raspoloiv proizvod, odrediti nivo do koga se popunjavaju zalihe televizora.
Rt = S(L+t) + k(L+T) = 100*(9+14) + 1,96*10(9+4) = 2394 televizora.
Veliine pojedinanih porudbina e biti promenljive i bie jednake razlici izmeu nivoa zaliha do koga se
popunjavanje vri nivoa zaliha utvrenih popisom. Na primer, ako je nivo zaliha utvren popisom 824 televizora,
onda e veliina porudbine biti 2394 824 = 1570 televizora.
Korienje periodinog sistema po pravilu rezultira veim nivoom zaliha u poslovnom sistemu firme u odnosu na
kontinuelni sistem. Smanjivanje ovih zaliha, kod primene ovog sistema, se moe postii skraivanjem perioda u
kojima se obavljaju popisi i ispostavljaju nove narudbine. Meutim, esti popisi uzrokuju i znatne trokove za
firmu.

-7-
 358896132.doc

90. Znaaj transporta u logistikom sistemu

Transport predstavlja jedan od najbitnijih elemenata (podsistema) u sistemu fizike distribucije i logistike. U osnovi
logistike i fizike distribucije se nalaze fiziko-distributivni tokovi roba od proizvoaa do potroaa. U sistemima
fizike distribucije, ali i u sistemu privrede kao celine, transport vri funkciju ''krvotoka'', prenosei robu izmeu
prostorno razdvojenih mesta proizvodnje i potronje. Trokovi transporta su najznaajnija stavka trokova fizike
distribucije. U upravljanju podsistemom transporta se mora reavati niz problema, od kojih su najbitniji:
1. Optimalan izbor vida transporta (modal-split)
2. Optimiziranje korienja transportnih sredstava
I ) Optimalan izbor vida transporta Bez obzira na znaajnu prisutnost imperfektnosti i dravne regulative
transportnog trita, na njemu je prisutna snana konkurencija izmeu pojedinih vidova transporta. Izbor vida
transporta od strane korisnika poiva na vrednovanju konkurentskih prednosti svakog vida transporta. Tako na
primer:
eleznica je vid transporta koji u kontinentalnom saobraajnom sistemu ima najveu tranportnu sposobnost
i najnie trokove prevoza.
Drumski saobraaj se odlikuje velikom elastinou prevoza i ona se istie kao glavna konkurentska
prednost ovog vida transporta.
Vazduni saobraaj nudi velike brzine prevoza kao svoju glavnu konkurentsku prednost.
Vodeni saobraaj (reni i pomorski) kao glavne konkurentske prednosti ima veliku transportnu sposobnost i
niske trokove prevoza.
Kod izbora vida transporta neophodno je ukazati i na sve veu zastupljenost tehnologija integralnog transporta, koje
utii na rast efikasnosti i racionalnosti kod kombinovanja vidova prevoza. Ipak, bez obzira na ove prednosti i
nedostatke pojedinih vidova transporta, u praksi se pokazalo da je izbor vida transporta u najveoj meri odreen sa
sledea dva faktora:
1. Prostornim razmetajem proizvoakih i potroakih centara
2. Razvijenou i strukturom sopstvenog distibutivnog sistema
Vei broj empirijskih istraivanja je pokazao da veoma mali broj firmi izbor vida transporta zasniva na ozbiljnijoj
analizi i komparaciji prednosti i uteda koje se mogu ostvariti pravilnim izborom transportnog sredstva i transportera.
II ) Optimiziranje korienja transportnih sredstava Ovde postoje dve grupe problema koje treba reavati u
optimiziranju transportnih tokova kroz logistiki sistem firme i to:
1. Prva grupa se odnosi na optimiziranje tokova roba izmeu odreenog broja izvorinih i odredinih mesta
problem opimizacije tokova roba se ovde svodi na klasian transportni problem, za ije reavanje se koristi
metod linearnog programiranja.
2. Druga grupa se odnosi na optimiziranje ruta kretanja vozila izmau jednog mesta izvorita i odreenog,
veeg broja odredita prevoza ovde se problem sastoji u izboru putanje (rute) vozila koje treba da obavi
isporuke, tako da se minimiziraju preena udaljenost, vreme i trokovi putovanja. Razlikuju se tri
karakteristina sluaja rutiranja vozila:
Rutiranje vozila koje se ne vraa u polaznu taku (koristi se tzv. ''metod izlistavanja'')
Rutiranje vozila koje se vraa u polaznu taku (problem ''trgovakog putnika'')
Rutiranje vozila uz uzimanje u obzir ogranienja njegovog kapaciteta (koristi se tzv. ''metod
uteda'').

91. Znaaj, funkcije i okvir za upravljanje skladitenjem

Potreba savladavanja vremenske nepodudarnosti proizvodnje i potronje proizvoda, uslovljava neophodnost dranja
zaliha. Skladini sistem, kao deo logistikog sistema, treba da obezbedi dranje zaliha proizvoda i ouvanje njihovih
upotrebnih vrednosti u vremenskom periodu koji oni provode na zalihama. Osnovni razlozi iz kojih proistiu potrebe
skladitenja proizvoda su sledei:
1. optimizacija trokova proizvodnje preko obezbeivanja uslova za kontinuitet procesa proizvidnje u duem
vremenskom periodu.
2. neutralisanje razlika koje se neminovno pojavljuju izmeu tempa proizvodnje i potronje proizvoda
proizvodnja sirovina moe biti prirodno sezonski veoma determinisana, dok proizvodnja finalnih proizvoda
moe biti ravnomerna, i obrnuto.
3. odravanja i unapreenja servisa potroaa (isporuke) to su stokovi roba locirani blie potroaima, vee
su mogunosti za ispunjavanje zahtevanih isporuka u kraem vremenskom intervalu.
4. obezbeenje uslova za konsolidaciju i kompletiranje isporuka i transportnih poiljki velike transportne
poiljke stiu do skladita, kao prekidnih taaka u lancu fizike distribucije, da bi se tu delile u vei broj
manjih poiljki koje se distribuiraju pojedinanim kupcima i obrnuto (manje poiljke objedinjuju u vee).

-8-
 358896132.doc

Osim toga, isporuke pojedinih roba stiu u skladita u kojima se kompletira isporuka heterogenih proizvoda
za pojedinanog kupca.
Osim ovih nabrojanih razloga, skladini sistem obezbeuje firmama preduslove za zatitu kapitala investiranog u
zalihe. Sopstveni skladini sistem smanjuje rizike od oteenja, kvara, krae i tome slino, proizvoda koji se nalaze
na zalihama. U upravljanju sistemom skladitenja potrebno je obezbediti da rast trokova skladitenja bude
kompenziran smanjenjem drugih logistikih trokova, ili da funkcionisanje skladinog sistema obezbeuje vei rast
prihoda od rasta trokova. U zavisnosti od stepena razvijenosti skladinog sistema, trokovi skladitenja mogu biti
znaajni. Glavne vrste trokova skladitenja su: trokovi izgradnje skladinog prostora, trokovi specijalizovane
skladine opreme i ureaja, trokovi skladino-manipulativne opreme, trokovi radne snage u skladitima... Vei deo
ukupnih trokova skladitenja se sastoji od fiksnih trokova, tako da stepen iskorienosti kapaciteta skladita bitno
opredeljuje trokove po jedinici skladitene robe. Operativno upravljanje skladitima, usmereno ka minimizaciji
jedininih trokova skladitenja. Treba da obezbedi:
1. maksimalno korienje skladinog prostora (vie prostora za robu, manje za skladine komunikacije)
2. minimizaciju kretanja u skladitu (i manipulativne opreme i robe)
3. minimizaciju obima premetanja robe u skladitu
4. efektivnu kontrolu skladitene robe i njenog kretanje (efektivan informacioni sistem koji obezbeuje sve
potrebne informacije).

92. Broj skladita (centralizacija VS. decentralizacija skladitenja)

Odreivanje broja skladita predstavlja jednu od polaznih taaka u pristupu definisanja strategije i politike razvoja
skladinog sistema firme. Odluka o broju skladita je direktna posledica izbora izmeu centralizovane i
decentralizovane fizike distribucije proizvoda. Izbor izmeu ove dve opcije nije i ne moe biti jednoznano odreen
i on u svakoj firmi zavisi od veeg broja faktora, kao to su: delatnost firme, veliina firme, ukljuenost firme u
obavljanje poslova fizike distribucije... Odluka o stepenu centralizovanosti ili decentralizovanosti skladinog
sistema, pre svega, mora biti u funkciji postizanja konkurentnog nivoa servisa potroaa (isporuke), kao outputa
logistikog sistema. To znai da su trine okolnosti glavna determinanta izbora izmeu centralizacije i
decentralizacije distribucije.
Centralizovani skladini sistem Prednosti ovog sistema se ispoljavaju u smanjenju trokova: izgradnje
skladinih kapaciteta, trokova nabavke skladine opreme i operativnih trokova skladitenja (plate, materijalni
trokovi, energija...). Ovaj sistem obezbeuje bolju kontrolu zaliha, smanjivanje nivoa zaliha, smanjivanje
kapitala angaovanog u zalihama, a time i smanjivanje finansijskih trokova dranja zaliha. Nedostaci ovog
sistema se ogledaju u poveanim trokovima transporta i duem vremenu isporuke (izvrenja narudbina
kupaca). Due vreme isporuke znai i nii nivo servisa isporuke, jer je vreme isporuke jedna od najvanijih
komponenti tog servisa.
Decentralizovani skladini sistem odlikuje se prednostima izraenim u kraem vremenu izvrenja narudbina
kupaca, viem nivou servisa isporuke i manjim transportnim trokovima (pre svega trokovima transporta
vezanim za izvrenje isporuka kupcima). Nedostaci ovog sistema su znaajno vei trokovi razvoja skladinih
kapaciteta (trokovi izgradnje objekata i nabavke opreme), vei operativni trokovi skladitenja, vii nivo zaliha
i vei trokovi dranja zaliha.
Odluka o centralizaciji ili decentralizaciji skladita, sa aspekta logistikog sistema, mora biti zasnovana na analizi
kompenzacionih efekata izmeu podsistema skladitenja i podsistema zaliha, sa jedne strane, kao i podsistema
transporta i podsistema skladitenja sa druge strane. Podrazumeva se da ova analiza mora biti podreena prethodno
definisanom konkurentnom nivou servisa isporuke.

93. Lokacija skladita

Pitanje izbora lokacije skladita je veoma bitno za efikasnost i racionalnost funkcionisanja logistikog sistema u
celini. Ovo pitanje je veoma osetljivo jer se odluke o lokaciji skladita ne donose esto, a loe doneta odluka
proizvodi negativne efekte u duem vremenskom periodu. Naravno, vai i obrunuto. Izbor optimalne lokacije
skladita poiva na uvaavanju zahteva usmerenog na obezbeivanje kvalitetnog servisa isporuke uz minimizaciju ne
samo trokova skladitenja, ve i drugih logistikih trokova koji su povezani ili uzrokovani odabirom konkretne
lokacije (pre svega trokova transporta na koje lokacija najvie utie). Kao bitni faktori od kojih zavisi izbor lokacije
skladita navode se: lokacija potroaa, lokacija glavnih izvora nabavke, razmetaj maloprodajne mree, razvijenost
saobraajne infrastrukture... Metodoloki pristupi koji se koriste za odreivanje optimalne lokacije skladita,
dominantno se zasnivaju na vrednovanju transportnih trokova, kao opredeljujue determinante lokacije skladita.
Pri tome, naglasak je na minimizaciji transportnih trokova koji nastaju u vezi sa isporukama roba od skladita do
krajnjih potroakih mesta. Svi modeli koji se mogu koristiti za odreivanje lokacije skladita se mogu podeliti u dve
grupe:

-9-
 358896132.doc

1. Kontinuelni modeli lokacije nemaju definisane potencijalne lokacije, nego svaka taka u prostoru
predstavlja moguu lokaciju skladita.
2. Diskontinuelni modeli lokacije polaze od unapred zadatih moguih lokacija skladita, gde ne postoji
mogunost izbora izmeu svih moguih alternativa za lokaciju skladita.
Poznatije kontinuelne metode su:
1. Metod teita polazi od toga da skladite treba da bude blie onim kupcima koji kupuju najvee koliine
robe. Ovaj metod optimalnu lokaciju odreuje preko geografske take koja minimizira udaljenost do svih
centara tranje, uz uvaavanje koliine roba koju treba prevesti. Meutim, ovakvim pristupom se ne
obezbeuje minimizacija obima prevoza izraenog u tonskim-kilometrima (tkm), a samim tim ni trokovi
prevoza. Znaajno poboljanje ovog metoda se moe postii ako se dobijeno reenje ne tretira kao
optimalno, ve samo kao poetno reenje.
2. Metod tona-kilometara polazi od realnije pretpostavke (nego prethodni) da su trokovi prevoza funkcija
obima prevoza izraenog u tonskim-kilometrima (tkm). Ovaj metod ve u startu kombinuje teinu robe
koju treba prevesti do svakog kupca, kao i udaljenost od skladita do svakog kupca, pri odreivanju
optimalne lokacije skladita. Optimalna lokacija skladita odreena ovim metodom minimizira obim
prevoza od skladita izraen u tkm, a time i trokove prevoza koji su funkcija tonskih-kilometara.
Optimalno reenje ovim metodom se dobija kroz iterativnu proceduru.
Kontinuelni modeli daju optimalnu taku lokacije skladita, zasnivajui lokaciju na minimizaciji transportnih
trokova odvoza robe iz skladita, ili bolje reeno tonskih-kilometara, ali ne vodei rauna o drugim postojeim
faktorima i ogranienjima. Ogranienja mogu biti isto fizike prirode (lokacija skladita moe biti na
nepristupanom terenu, urbanistika zabrana gradnje skladita na tom prostoru, ne postojanje saobraajne
infrastrukture...).Ovo predstavlja najvei nedostatak korienja kontinuelnih metoda. Odgovor na ovaj
nedostatak bi mogao biti to, da optimalna taka pokazuje najbolju moguu lokaciju skladita, a da stvarna taka
moe da bude neka druga najblia taka koja zadovoljava sve druge zahteve. U praksi se sve vie koriste
diskontinuelni modeli. Diskontinnuelni modeli ne obezbeuju optimalno reenje za lokaciju skladita, ve daju
reenje blisko optimalnom. Ovi modeli izbor lokacije zasnivaju na vrednovanju svih bitnijih faktora lokacije,
dok kontinuelni modeli izbor zasnivaju samo na trokovima transporta. Bitno je naglasiti da se ove dve grupe
modela meusobno obavezno ne iskljuuju.

- 10 -