Politikoloske Teme PDF

Da li je socijalizam bio gre{ka?
1
2 Fridrih A. Hajek
POLITIKOLO[KE TEME
Direktor projekta:
Prof. dr Mijat Damjanovi},
PALGO centar, Beograd
Priredili:
Prof. dr Boìdar Rai~evi}
Prof. dr Gordana Ili}-Popov
Prevodioci:
Branka i ârls Robertson
Jasna Mati}
Lektor i korektor:
Irena Popovi}
Dizajn korica:
Du{an Damjanovi}
Tehni~ki sekretar projekta:
Jasna Mati}
Priprema i {tampa:
Tira`:
1.500
ISBN 86-83775-07-0
Izdava~:
MAGNA AGENDA, Beograd
Da li je socijalizam bio gre{ka? 3
UREDNIK
Prof. dr Mijat Damjanovi}
POLITIKOLO[KE
TEME
Beograd, 2002
4 Mijat Damjanovi}
Uvodne napomene 5
SADR@AJ
Predgovor ................................................................................................. 7
Uvodne napomene ..................................................................................11
ODABRANI ESEJI
Fridrih A. Hajek
DA LI JE SOCIJALIZAM BIO GREKA? ...........................................41
Dejvid Held
DEMOKRATIJA, DR@AVA-NACIJA I GLOBALNI SISTEM .............71
Robert Dal
DRUGA DEMOKRATSKA TRANSFORMACIJA: OD GRADA-
DR@AVE DO DR@AVE-NACIJE ........................................................ 105
Mijat Damjanovi}
DR@AVA, POREDAK, VLAST ........................................................... 119
Norberto Bobio
BUDU]NOST DEMOKRATIJE ......................................................... 133
Ivan Vejvoda
POLITIKA I DUH SLOBODE ............................................................. 151
Milan Podunavac
PRINCIP GRA\ANSTVA I PRIRODA POLITI^KOG RE@IMA U
POSTKOMUNIZMU: SLUÂJ SRBIJA ............................................ 157
Pjer Manon
MONTESKJE I PODELA VLASTI ..................................................... 171
6 Fridrih A. Hajek
\ovani Sartori
NI PREDSEDNI^KI SISTEM, NI PARLAMENTARIZAM ............... 183
Robert J. Benet
DECENTRALIZACIJA, LOKALNA VLADA I TR@ITE ................. 199
Mijat Damjanovi}
DILEME STRATEGIJSKOG UPRAVLJANJA ............................................. 219
Gregori Strejb
PRIMENA STRATEGIJSKOG ODLUÎVANJA U LOKALNOJ UPRAVI 227
Selektivna bibliografija ................................................................................... 241

Pojmovnik ........................................................................................................ 243
WEB adrese ..................................................................................................... 253
PREDGOVOR
Postoje brojni razlozi zbog kojih je u porastu interesovanje za ja~anje poloàja

i uloge lokalne zajednice, njenih instituta i institucija, kao i za proirivanje i
oboga}ivanje njihovih funkcija, delatnosti i poslova. To drutvo u malom, s
obzirom na sve bogatstvo njegovih sadràja, kojima se zadovoljava najve}i broj
~ovekovih potreba i interesa, ostaje najpogodnija sfera za socijalne eksperimente
i trajne reinovacije. Nesumnjivo je da funkcionalne i teritorijalne determinante
mikrozajednice predstavljaju optimalan okvir za realnu demokratizaciju, ne samo
tog segmenta ve}, putem njega, i celine sistema. I povratno, demokratsko ustrojstvo
dràve, kvalitetna vladavina prava, kompetitivna ekonomija i otvoreno, civilno
drutvo predodre|uju i uslovljavaju osobenu institucionalnu i organizacijsku
matricu i njoj primerene odnose i procese u celini sistema, ali i u njegovim
komplementarnim delovima.
to je drutvo razvijenije, to su bogatiji sadràji ìvota i rada u lokalnoj
zajednici, ali i izme|u nje i globalne zajednice. To nije samo susret prve vrste
vlasti i gra|ana, kojima se na pouzdan na~in meri zrelost dràvne politike, njena
strategija, sadràji, forme i odgovornosti. To je i zona neposredne afirmacije svih
najva`nijih javnih politika komunalne, obrazovne, zdravstvene, kulturne,
stambene i drugih, kojima se ispoljavaju i agregiraju interesne aspiracije
pojedinaca, uìh i irih grupa, nacija. Kona~no, to je i stoèrno mesto brojnih
poslovnih politika i poslovnih aran`mana malog, srednjeg i delova velikog biznisa,
javnog i privatnog sektora, preduzetni~kih inicijativa. Nepotrebno je posebno
naglaavati prednosti i nedostatke privredne reprezentativnosti svake lokalne
zajednice, s jedne strane, i me|uzavisnosti potencijala i efekata delanja
administracije i menid`menta, s druge strane.
Bez obzira na to to bi osnovna jedinica projekta bila optina, ne bi bilo
uputno ispustiti iz vidnog polja i druge, ire oblike teritorijalnih zajednica, zbog
ve} pomenute me|uzavisnosti. Tek u sagledavanju njihovih me|usobnih
interakcija, originernih, izvornih i prenetih, delegiranih nadle`nosti, moè se
rekonstruisati i postepeno unapre|ivati kvantitativni i kvalitativni sadràj
institucionalne i organizacijske mreè svake konkretne lokalne zajednice. Uspeh
tog poduhvata je sudbonosno uslovljen postupnom i konzistentnom promenom
8 Mijat Damjanovi}
politi~kog, pravnog, ekonomskog i drutvenog ambijenta, vrednosnog sistema i

eti~kog kodeksa u drutvu.
Podizanje kapaciteta institucija lokalne zajednice, to je radni naslov projekta
koji realizuje PALGO centar uz podrku G17 plus i CRNPS, uz finansijsku podrku
Ministarstva za inostrane poslove SR Nema~ke, po svim bitnim elementima
organizovanja i upravljanja predstavlja izuzetno kompleksan i izazovan poduhvat
koji zahteva solidan interdisciplinarni, strategijski, sistemski i dugoro~an pristup.
Iz tih razloga smo se i opredelili za formiranje tematskih zbornika tekstova
(Politikoloke teme, Pravne teme, Ekonomske teme, Javna i kulturna politika,
Civilno drutvo i nevladin sektor), koji bi bili nu`no i dovoljno indikativni da
ukaù na stanje i perspektivu spomenutih disciplinarnih podru~ja. Ova edicija,
podràna sa jo nekoliko komplementarnih naslova (Lokalna demokratija, Ja~anje
lokalne vlasti, Inicijativa za fiskalnu decentralizaciju, Uporedna iskustva lokalnih
samouprava i dr.) posluì}e za uspostavljanje plodotvornije komunikacije izme|u
eksperata/stru~njaka (oko 80), medijatora/saradnika (oko 200) i ~elnih
administratora i menadèra u institucijama i organizacijama lokalne zajednice
(preko 2000), u ~etrdeset gradova i optina Srbije.
Tematsko usmerenje ovog projekta sadràno je u slede}ih pet disciplinarnih
oblasti:
Prvo, politikoloki kompleks, koji obuhvata elemente, strukturu, odnose i
procese u politi~kom, upravnom i upravlja~kom sistemu, sa tuma~enjem njegovih
klju~nih instituta, institucija i organizacija. U sklopu ovog kompleksa bi}e
razmatrana i pitanja odnosa dràve i partije, partijskog miljea, odnosa vladaju}ih
i opozicionih partija, uloge sindikata u politi~kom i ekonomskom ìvotu,
najprepoznatljiviji konflikti uloga u lokalnoj zajednici i putevi njihovog
prevazilaènja i dr.
Drugo, analiza pravne regulative koja odre|uje i ograni~ava status,
nadle`nosti, prava i obaveze institucija, kolegijalnih i inokosnih rukovode}ih tela,
efekti aktuelne modernizacije pravnog sistema, lokalna mreà pravosudnih organa,
snimanje njihovih institucionalnih kapaciteta, kvalitet pravne pomo}i gra|anima
pred organima vlasti i javnim preduze}ima.
Tre}e, ekonomske pretpostavke, makroekonomske teme struktura privrede,
karakter svojine, finansijski menad`ment, prerogative budèta i drugih oblika
prihodovanja (analiza izvornih, ustupljenih i dopunskih prihoda lokalne
samouprave, intencije politika distribucije i redistribucije finansijskih sredstava,
modaliteti privatizacije ali i mikroekonomski sadràji koji u najve}oj meri tangiraju
interese i potrebe klju~nih privrednih subjekata, programi razvoja, nova
investiciona politika, javno-privatna partnerstva, vrednovanje doprinosa malih i
srednjih preduze}a.
Politikolo{ke teme 9
êtvrto, kulturoloke determinante kao vaàn uslov neodlo`nih promena i

modernizacije rada i ìvota u lokalnoj zajednici, naro~ito onih u kojima je prisutan
multikulturalizam, institucije kulture, rekonceptualizacija kulturne politike u
lokalnim zajednicama, politi~ka kultura, administrativna kultura i korporativna
kultura.
Peto, reorijentacija nevladinog sektora u izmenjenim okolnostima pod kojim
}e se unapre|ivati ~itav kompleks civilnog sektora, civilnog drutva. Posebna
pa`nja bila bi posve}ena kvalitetu javnog ìvota, poloàju i ulozi masovnih medija
i stvaraocima javnog mnjenja.
U svim spomenutim disciplinarnim podru~jima bi}e preispitan viestruki
zna~aj udela novih informacionih tehnologija i masovnih medija, koji na presudan
na~in uti~u na stvaranje opte socijetalne klime, domene rada institucija i
organizacija, transparentnost njihovih odnosa i procesa, kao i ponaanje ljudi u
njima.
Svoje istaknuto mesto u ovom poduhvatu svakako ima i me|unarodna
zajednica, supranacionalne i nacionalne institucije, organizacije, asocijacije,
fondacije i agencije bez ~ije podrke efikasan i efektivan oporavak lokalnih
zajednica nije izvodljiv. Identifikacija i sinhronizacija pozicija i anga`mana ovih
sve brojnijih institucija kao i konglomerata vladinih i nevladinih organizacija
Srbije/Jugoslavije ostaje vaàn uslov bez koga se ne mogu zamisliti racionalno
delanje i kontrola raspoloìvih materijalnih i ljudskih resursa.
Da bi se obezbedilo ostvarivanje osnovnih ciljeva viestrukog podizanja
kapaciteta institucija lokalne zajednice i prevashodno unapre|ivanje standarda i
mehanizama dobre vladavine i dobrog upravljanja, bi}e kori{}ene razli~ite
komplementarne forme. Pored prethodnih istraìva~kih zahvata i formiranja
releventnih baza podataka neophodnih za sagledavanje realnog stanja klju~nih
razvojnih parametara u svakoj sredini, obezbedio bi se selektivni sistem edukacije
kojim bi bile obuhva}ene vode}e populacije u klju~nim institucijama lokalne
zajednice. Ova forma rada bi bila propra}ena adekvatnim trening aktivnostima,
instruktaòm i supervizijom. Posebna pa`nja bi bila usmerena na popularizaciju
ove va`ne misije, njene dalekose`ne strategijske efekte i utilitarnost promenjenih
i primenjenih politika. Spomenute forme intervencije bile bi sinhronizovano
projektovane a asinhrono i disperzivno aplicirane, prema proceni potreba svake
konkretne sredine.
Februar 2002. godine Mijat Damjanovi}

10 Mijat Damjanovi}
Uvodne napomene 11
Mijat Damjanovi}
UVODNE NAPOMENE
Posle viegodinjeg i studioznog upoznavanja sa glavnim tokovima

savremene pre svega politikoloke misli, procenili smo da mnogi klju~ni fenomeni,
kategorije i instituti politikologije i njoj bliske nau~ne discipline, oblasti, podru~ja
(politi~ka filosofija, ekonomija, sociologija, pravo i dr.) zahtevaju preispitivanja
i reevaluaciju. Osnovne pobude teku}eg velikog inventarisanja nalaze se u
izrazito dinami~nim promenama kroz koje prolazi savremeni svet, savremeno
drutvo, dràva i nacija. Desile su se velike i zna~ajne promene u globalnoj
panorami sveta, i~ezao je bipolarni svetski poredak i otvorena je nova era u
traganju za konceptualizacijom funkcionalnije me|unarodne zajednice. Nisu u
pitanju samo velike metamorfoze njihovih izvornih epifenomena suvereniteta,
legitimiteta, legaliteta nego i mutacije klju~nih poluga njihove organizacije i
upravljanja nastalih usled stalnih promena odnosa dràve, privrede i drutva..
Svedoci smo velikog obrta koji se dogodio upravo krajem drugog milenijuma,
u kome je drutvena i humanisti~ka nauka ustuknula pred sna`nim razmahom
prirodnih i tehni~ko-tehnolokih nauka, koje su izmenile sutinu i upotrebnu mo}
nauke i znanja. Tehnoloka eksplozija, zabrinutost za ìvotnu sredinu, nuklearno
oru`je, mehanizovani totalni rat i sve moralne i politi~ke sloènosti privrednog
razvoja stavili su nauku u ìù javnog interesovanja. Nauka odgovara pred novom
porotom, pred porotom ose}anja javnosti; presude te porote su teè, briga i zebnja
te porote politi~ki mo}nije od briga i zebnji filozofa (B.H. Appleyard). Varijacije
socijalnih, institucionalnih i vaninstitucionalnih promena, po~ele su da izmi~u
sveobuhvatnoj analizi i sintezi, uti~u}i sve vie i sve ~e}e na pojave aposteriornih
tuma~enja ve} manifestovanih doga|aja, odnosa i procesa. O~igledno je da su se
mogu}nosti predvi|anja i racionalnog usmeravanja razvoja i toka drutvenih
promena, usled njihove viezna~ne kompleksnosti, izrazito umanjile.
Univerzalne tendencije poprimile su, nesumnjivo, sopstvena razvojna
obele`ja, ne predstavljaju vie mehani~ki zbir i simetri~ni udeo zemalja
12 Mijat Damjanovi}
civilizacijskih predvodnica, pre svega politi~kih i ekonomskih. Ideje novog

ekonomskog, politi~kog i svetskog poretka postaju, iz decenije u deceniju, sve
prisutnije i presudnije. Pojavio se veliki broj nadnacionalnih, supranacionalnih
tvorevina. Proces globalizacije koji traje u zna~ajnoj meri je onemogu}io stvaranje
i odràvanje izolovanih i samodovoljnih sistema, otpornih na informacijsku i
tehnologijsku plimu. U ovom procesu, kako na nacionalnom tako i na
me|unarodnom planu, sasvim prepoznatljivu disfunkcionalnost ispoljile su sve
poznate centralizovane, krute i stati~ne institucionalne forme. Svuda su prevagu
odnele dugoro~ne strategijske i vizionarske orijentacije, fleksibilne i varijabilne
forme, usmerene i spremne da se suo~e sa novim izazovima i novim mogu}nostima
u stvaranju izglednije budu}nosti.
Sasvim je izvesno da nisu jednostavni putevi razumevanja relacija makro i
mikroplana, uprave i upravljanja, vlasti i biznisa, nacionalnog i lokalnog nivoa,
javne i privatne sfere. Svakako da je u administrativno sloènijim tvorevinama,
na primer u federacijama, taj odnos komplikovaniji i teì za ustrojavanje, ne samo
zbog kvantitativnih obele`ja, ve} i zbog kvalitativnih pretpostavki. Me|usobne
upu}enosti i isprepletenosti makro i mikronivoa, dràve, privrede i drutva
reperkutuju se u mnotvu va`nih dihotomija, od ~ijeg teorijskog, normativnog i
empirijskog ishoda umnogome zavise fizionomija i autenti~nost svakog drutvenog
i dràvnog sistema. Spomenu}emo samo neke od tih dihotomija, opservirane
pojedina~no i u sledu, koje zauzimaju centralnu poziciju u politikolokim
razmatranjima: prvo, viesmerni odnos izme|u dràve i drutva, dràve i zajednice,
zajednice i drutva; drugo, odnos izme|u naroda i nacije, nacije i nacionalne
manjine; tre}e, odnos izme|u centra i periferije, centralne i lokalne vlasti, uprave
i samouprave; ~etvrto, sadràji i forme integrisanosti i dezintegrisanosti,
konfliktnosti i konsenzualnosti vlasti i biznisa, administracije i menad`menta;
peto, odnos javnog i privatnog sektora, njihovih institucija, organizacija, aktera
(lidera i menadèra); esto, odnosi na relacijama dràva-drutvo-zajednica i
pojedinac-grupa-klasa.
Zavrnicu XX veka, sude}i po zgunjavanju velikih doga|aja i dramati~nih
promena, karakterisale su brojne i ve} spomenute ambivalentnosti, velike i
neizvesne turbulencije, stanja, odnosi i procesi bez presedana. Obratili bismo
zato pa`nju upravo na impresivne doga|aje koji su po svojim epohalnim,
karakteristikama va`ni za razumevanje politi~kih tendencija, odnosa i procesa:
debakl staljinizma, nacizma i faizma, u prvoj polovini, i krah komunizma, raspad
bloka socijalisti~kih dràva, krajem osamdesetih i po~etkom devedesetih godina,
eksplozija nacionalizma, ubrzavanje procesa dekolonizacije, usporavanje
ekonomskog rasta i sporadi~nih recesionih pojava kapitalizma, po~etak ujedinjenja
Evrope, kraj ameri~kog veka, uspon pacifi~kog regiona i dr. Ali, i dalje deluju
Uvodne napomene 13
sloèni politi~ki i etni~ki konflikti, nelegitimne promene vlasti, dràvni prevrati,

prete}a nezaposlenost, reke ekonomskih migranata i politi~kih i ratnih izbeglica.
U porastu su ekonomske neujedna~enosti, nastavljeno je produbljivanje jaza
izme|u bogatih i siromanih, nije zaustavljen nekontrolisani enormni demografski
rast, prvenstveno u manje razvijenijim zemljama sveta, kao i rastu}a prenaseljenost
sve brojnijih velikih gradova, konurbacija, metropolitenskih oblasti, urbanih areala.
Smenjuju se ohrabrivanja i dekuraìranja u vezi sa kapacitetom tehnolokog uspona
i prate}ih i prete}ih ekolokih degradacija ne samo urbanih nego sve vie i ruralnih
podru~ja, sada ve} u planetarnim razmerama. Dalekose`ne promene odigravaju
se u me|unarodnim odnosima, nacionalnim i internacionalnim politi~kim okvirima,
ekonomskim asocijacijama, u svetu biznisa. I pored naglaene politi~ke
konsenzualnosti, vode}e kapitalisti~ke dràve nalaze se u procesu bespotedne
ekonomske i tehnoloke konkurencije, koja povremeno ugroàva i oteàva
ostvarivanje zajedni~ke vizije sveta budu}nosti. Te kontradiktornosti se
manifestuju i u drugim oblastima kao to su nauka, obrazovanje, kultura i umetnost.
Dinamika svih tih doga|aja je izuzetna, tako da su gotovo svi analiti~ari savremenih
pojava i zbivanja ostali zate~eni i zbunjeni. Nepripremljenost je dola do izraàja
naro~ito u slu~aju brzih i temeljnih uruavanja ~itavih dràvnih sistema ili njihovih
delova, kao i velikih ratnih razaranja u sve ~e}im lokalnim ratovima, koji se
vode iz etni~kih, verskih, i u krajnjoj liniji, ekspanzionisti~kih razloga. Nita manje
nisu ozbiljna i sudbonosna ni neprijatna ekoloka iznena|enja.
Svet, priroda i drutvo su po ko zna koji put pokazali svoju viestruku
ranjivost. Iz tekih poreme}aja koji su se dogodili i koji se doga|aju nije
jednostavno prona}i put, nije jasan njegov smer, nisu jasni njegovi ciljevi. Otuda
proizilaze i velike nedoumice i neverice koje prate zapo~ete procese tranzicija u
savremenim drutvima. Da li trihotomija demografije, globalne ekonomije i
ekologije postaje okvir u kome }emo pokuavati da sagledamo probleme XXI
veka? Ostaje otvoreno pitanje da li }e u tom procesu nestati imperije nastale
polovinom prolog stole}a, poput najstarih imperija (britanske, francuske,
holandske)? Da li }e ujedinjena Evropa u ovom veku, kako to nagovetavaju
neka predvi|anja, postati glavni motor civilizacijskog razvoja planete zbog malog
deficita vode}ih evropskih dràva, izuzetno razvijene infrastrukture, sofisticirane
tehnologije i solidnog nivoa obrazovanja svog stanovnitva? Da li demokratija
moè prona}i nova nadahnu}a u svetu kapitalizma? Da li je kolaps sveta
realsocijalizma definitivno unitio komunisti~ko-socijalisti~ku idejno-teorijsku
koncepciju? U kojoj }e meri visoka tehnologija izmeniti profile zanimanja,
uzrokovati promene u sistemu obrazovanja, odre|ivati i ograni~avati stopu
zaposlenosti? Da li }e do}i do preraspodele ekolokog sumraka, pri ~emu }e manje
razvijeni platiti cenu svoje ekonomske i privredne inferiornosti uvozom dima,
14 Mijat Damjanovi}
~a|i i pepela prevazi|enih i prljavih tehnologija. Naravno, to su samo neke od

dilema kojima je preokupirana savremena drutvena misao, koja gr~evito traga
za racionalnijim i efektivnijim modelom civilizacijskog razvoja, prosve}enijom i
efikasnijom dràvnom upravom i promiljenijim i ekonomi~nijim drutvenim i
privrednim upravljanjem.
U savremenoj eri, realna i viedimenzionalna povezanost sveta, internaci-
onalizacija proizvodnje i finansijskih transakcija, globalizacija i njena
integriraju}a i homogenizuju}a snaga zbliàvanja velikih i mo}nih sistema,
razvijenih ali i nerazvijenih, mirotvornih ali i ratno-destruktivnih sredina, otvara
brojne dileme u komponovanju i ostvarivanju novog svetskog, ekonomskog i
politi~kog poretka, sa realnim iskuenjima za me|unarodne odnose, me|unarodno
pravo, me|unarodnu politi~ku teoriju i praksu. Velike promene su se ve} odigrale
u sferi svetske privrede, njenom prestrukturisanju, stvaranju velikih regionalnih
ekonomskih aglomeracija, novih odnosa izme|u njih, novih smerova trgovine i
pravaca investiranja, i tome svakako nije kraj. Prema miljenju brojnih eksperata,
dolazi vreme konstituisanja svetske trìne ekonomije koja }e mnogostruko
ograni~avati nacionalne ekonomije. Me|utim, da bi se ta tendencija odràla i
u~vrstila, potrebna je bri`ljiva, usaglaena i promiljena internacionalna
kooperacija. Novi sadràji i forme ekonomskih integracija (bilateralnih, trilate-
ralnih i mundijalnih) ostvaruju se prete`no u nadnacionalnim savezima i postavljaju
nove uslove pred savremene korporacije, kompanije i preduze}a. Promena kursa
odnosi se na sferu velikog biznisa i velikih privrednih sistema, prvenstveno
internacionalnih, multinacionalnih i transnacionalnih, koji se mogu, po vrednosti
proizvoda i snazi kapitala, uklju~ivati u me|unarodnu podelu rada i teku i
iscrpljuju}u ekonomsku utakmicu. Srednji i mali biznis se ne mogu neposredno
na}i u toj ulozi, ve} samo posredno, prethodno integrisani, i to isklju~ivo putem
ekonomskih kriterijuma, u ve}e i sloènije privredne asocijacije. To je model
koji daje dobre ekonomske rezultate. Ta promena je podstaknuta i svestranijom i
intenzivnijom saradnjom privrede sa razli~itim neprivrednim sferama, me|u
kojima po svome zna~aju dominiraju nauka i tehnologija. Formiraju se posebne
podràvaju}e slu`be za istraìvanje i razvoj, koje kr~e nove puteve i otkrivaju
nove izvore privrednog razvoja i rasta.
U novom drutvenom, ekonomskom i politi~kom poretku, u toku velikih
globalnih promena, sti~e se utisak da su prestale da postoje osnove bipolarnih,
rigidnih divergencija i ~istih modela. Nastupilo je vreme pluraliteta, multipli-
kovanih kriterijuma, fleksibilnih konvergencionih opcija i meovitih sistema i
procesa. Spomenimo danas ve} pomu}ene distinkcije i javljanje hibridnih formi
u organizaciji vlasti, po koncepciji jedinstvene ili podeljene vlasti, u formi
skuptinskih, parlamentarnih i predsedni~kih sistema, drutvenih ure|enja
Uvodne napomene 15
(unitarnog, federativnog, konfederativnog i njihovih me|unijansiranih reenja),

partijskih sistema (bipartizma, multipartizma i koalicionih modaliteta), izbornih
sistema, proporcionalnog i paritetnog tipa itd. Prevazi|enom se, velikim delom,
~ini i crno-bela podela na komandnu, dràvnu, plansku, dirigovanu ekonomiju i
slobodnu trìnu ekonomiju, formalna udaljenost javnog i privatnog sektora,
me|usobna isklju~ivost svojinskih oblika, jednostrana podvojenost procesa
nacionalizacije i privatizacije, prvenstveno u odnosu na ideoloke pretpostavke
njihovih inspiratora i protagonista. Suprotno, na delu je spoj razli~itih aspiracija
trìne ekonomije sa makroregulativnom ulogom dràve, saradnja javnog i
privatnog kapitala i fleksibilnih svojinskih formi. Nadalje, teko je na}i solidnu
argumentaciju koja bi opravdala autohtone vrednosne sisteme i monokulturalizme.
îni se da se ukrtaju i meaju razli~iti eti~ki i moralni kodeksi, kao i realni
multikulturalizmi, koji uverljivo podsti~u i oboga}uju drutvo u celini, njegove
delove (grupe), ali i pojedince. Zna~ajan udeo u ovim pribliàvanjima,
proìmanjima i pretapanjima nesumnjivo pripada i doprinosima informacijske
ere, razbuktaloj informacijskoj tehnologiji.
Imaju}i u vidu upravo izloène opte tendencije, ukazali bismo na neke od
klju~nih fenomena politi~kih nauka, koji po svojim istrajavanjima okupiraju
pa`nju savremene politi~ke misli. Fenomen nacionalizma, za koji mnogi smatraju
da je sudbonosnije od bilo kog drugog fenomena obeleìo XX vek, predstavljao
je i uzrok i posledicu velikih socijetalnih potresa. U njema su zapaène velike
krajnosti od bu|enja nacionalnog duha i utemeljivanja nacionalnog identiteta,
negovanja vrednosti i nacionalnih tradicija do furioznog i reakcionarnog
ovinizma, koji ugroàva druge narode i nacije, ugroàvaju}i na duì rok i
sopstveno bi}e i opte humanisti~ke vrednosti. Dràvni socijalizam, odnosno
komunizam, nastao i nestao u istom veku, dugo je bio osporavan i optuìvan da je
usporio i ugrozio opti razvoj civilizacije. Danas ozbiljni analiti~ari ne likuju
zbog sloma socijalizma ne samo zbog doprinosa koji je socijalizam objektivno
dao, nego i zbog toga to je nestala va`na protivteà kapitalizmu, vaàn reper
upore|ivanja sa sopstvenim dometima. Nije nesuvisla teza da je od pojave i uspona
socijalizma u XX veku veliki i mo`da najve}i dobitnik bio upravo kapitalizam.
Taj izazov ga je prinudio na brojne i raznovrsne reforme, naro~ito posle 1945.
godine, koje su mu obezbedile najve}u stabilnost i rast u njegovoj istoriji.To ne
zna~i da se kapitalizam nije suo~io i da se ne suo~ava sa sopstvenim politi~kim i
ekonomskim poteko}ama. Posle sloma socijalisti~ko-komunisti~kog modela
zasigurno }e se potraìti solucije podsticajnih kompeticija unutar sopstvenih
modaliteta, ne odbacuju}i pritom bez ostatka ni neke od doprinosa iz zaostavtine
socijalizma. Ipak, treba naglasiti da je kapitalizam u odnosu na socijalizam realno
ispoljio, a ne deklarativno, ve}u fleksibilnost i adaptibilnost, manji raskorak izme|u
16 Mijat Damjanovi}
projekcija i realnosti vlasti i biznisa. Fenomeni demokratizacije i demokratije,

~ovekovih sloboda i prava bili su i ostali i u modernom dobu izuzetno va`ni
ciljevi. Snaga i veli~ina demokratije su, verovatno, i u tome to raspolaè
reverzibilnim svojstvima. I posle najve}ih padova, najteìh poraza, najè}ih udara,
najbrutalnijih stega, demokratija se ponovo ra|ala, plenila, bogatila. Nesumnjivo
je da vladaju}a opta teorijska i idejna konfuzija o stanju i perspektivi demokratije
uslovljava u pogledu budu}nosti, bar one bliske, istovremeno i ravnopravno
prisustvo njenih optimisti~ko-pesimisti~kih vizija. Izuzetno va`nu ulogu u tim
procesima ima savremena dràva koja, ne samo da bi opstala nego i da bi se
razvijala, mora menjati svoju prirodu, domene svojih funkcija, sfere svojih
delatnosti. Njena uloga ne moè biti samo administrativna i fiskalna, nego sve
vie mora postajati menadèrijalna, preduzetni~ka i uslu`na. To nikako ne zna~i
da su njene velike teme kao {to su vlast, konstitucionalizam, suverenost, legitimitet
i legalitet, potroene, ve} da zapravo traè druga~iji pristup, evaluacije i odgovore.
Time se i menjaju, proiruju i oboga}uju relacije centralne i lokalne vlasti, javnog
i privatnog sektora, na~in njihovog povezivanja, administrativnog i menadè-
rijalnog organizovanja i upravljanja.
Probu|eni fenomen nacionalizma u XX veku svakako zahteva neto ire i
dublje obrazloènje. Razlog tome je to je taj fenomen prisutan i u demokratskim
i u nedemokratskim drutvima, i me|u razvijenim i nerazvijenim dràvama,
federacijama ali i unitarnim dràvama, sa duòm i kra}om tradicijom, i kod starih
i velikih, i kod mladih i malih nacija, na svim kontinentima, u svim konfesijama,
kod svih rasa, me|u bogatima i siromanima, gra|anima i seljacima, visoko-
obrazovanim i nepismenima, kod onih na po~etku i onih na kraju ìvota.
Koreni njegove razorne snage, neukrotive strasti, zapaljivosti i zaraznosti
poti~u od razli~itih, ali naj~e}e povezanih i komplementarnih pretpostavki. U
vremenu u kome su ideoloke i klasne razlike po~ele da gube zna~aj koji su ranije
imale, nacionalne kontroverze i sukobi dobili su ve}i i zna~ajniji prostor, postali
su glavno polje sukobljavanja u mnogim multietni~kim zajednicama. Dugotrajni
centralizmi, otu|ene vlasti, velike kvalitativne razlike izme|u centra i periferije,
dugotrajne latentne suprotstavljenosti izme|u ve}inske nacije i manjinskih
nacionalnih grupacija, potiskivanje nacionalnog bi}a ili njegove duè i prinudne
marginalizacije, proìvljene nacionalne frustracije, guenja tradicije i poreme}eni
vrednosni sistemi, nesumnjivo su uticali na nacionalisti~ke opijenosti, zanose i
zaslepljenosti. One su nepobitno dokazale da su na scenu ponovo stupila plemena,
a njihov povratak je najdramati~niji tamo gde je represija bila najteà. Sada je
o~igledno da je narodna energija, pokrenuta u borbi protiv totalitarne vlasti, isto
kao i zadrtost i nedore~enost tih reìma koje su ih iznutra unitavale, u velikoj
meri bila pothranjivana plemenskim pripadnostima i strastima (M. Walzer).
Nacionalizam je ispoljio najve}i destrukcionizam u nedemokratskim, autoritarnim,
Uvodne napomene 17
totalitaristi~kim i populisti~kim reìmima. Naj~e}e su ga pothranjivale vladaju}e

strukture, kao najpouzdanije pokri}e za sopstvene neuspehe vladanja. U njima se
simulira identifikacija misije harizmatskog vo|e i naroda kao celine i pristrasnom
retorikom obmanjuje i manipuli{e obi~an svet, koji vo|a titi od zlih i
svemo}nih snaga drutva, dràve i spoljnih demona. Vetom manipulacijom vlasti
simplifikovani svet crno-belih, ili-ili opcija, podsti~e iluzije obi~nih ljudi u
pogledu njihove kompetentnosti i presudnosti uticaja na reavanje va`nih, ~esto
sudbonosnih, drutvenih i dràvnih pitanja. Tako se dostojanstveni gra|ani
istovremeno igraju i zabavljaju nacionalnom strategijom, visokom spoljnom i
unutranjom politikom, ali i masovnim sportom i jeftinom zabavom. Opijeni su
kolektivizmom i uprose~enjem, ìve od efemerne prolosti, a trpeljivost ispoljavaju
samo prema istomiljenicima.
Fitilj nacionalisti~ke eksplozije upalila je zloupotreba osnovnog gesla i
sutine demokratije o vladavini naroda podsticanjem ose}anja opravdanosti
simplifikovanog nacionalnog i konfesionalnog homogeniziranja. Da bi obezbedili
legitimitet svojoj vladavini, da bi u~vrstili svoju vladavinu i stekli podrku za
svoju viziju razvoja dràve i nacije, moderni vlastodrci, a prvenstveno oni
autoritarni, posegnuli su za narodom, njegovom voljom, htenjem, interesima,
patriotskim temama, izlivima entuzijazma iroke publike, demokratijom na
ulici. Nacionalisti~ka vlast je manipulacijom mitova i simbola, uverenja i
ose}anja, (zlo)upotrebila nauku, istoriju, religiju, kulturu, tradiciju, jer je potpuno
o~igledno da dràve mogu postojati bez nacionalizma, ali ne i nacionalizam bez
dràve. tavie, dok dràve realno postoje i za to njihovo postojanje ima pravnog
objanjenja, dotle nacije nisu nita drugo do varke emocija(A.Vincent). Ipak, taj
politi~ki voluntarizam moè se jednostavno prepoznati, jer ga karakteriu upravo
suprotna svojstva u odnosu na moderno demokratsko, poliarhijsko drutvo. To je
velika vera u prinudu i smisao pristrasnosti, svo|enje dràve na aparat vidljive i
skrivene represije, negovanje fiktivnog pluralizma u organizaciji drutva (na
primer, svojina, partija), kao i opredeljenost da se konflikti koji ne ugroàvaju
vlast ne prevazilaze, ne razreavaju. Zatim, postojano ograni~avanje drutvenih i
li~nih sloboda i prava, svesno zanemarivanje opte i specifi~ne politi~ke kulture
gra|ana, striktno kontrolisanje i suàvanje medijskog prostora i usa|ivanje i
odràvanje stalne skepse u odnosu na (ino)strani uticaj i interese (inter)nacionalnog
okruènja. Me|utim, sra~unato opredeljenje prema kome se prisustvo ili odsustvo
legitimnosti vladavine odmerava prisustvom ili odsustvom formalne demokratije,
naj~e}e referendumski proveravane, nosi sobom velike rizike. Ovi rizici se
ispoljavaju bilo demagokom obmanom naroda, u pogledu njegove osve}enosti,
mo}i i uticaja, bilo u odnosu na vo|stvo (leadership) koje manipulativni uspesi
mogu udaljiti od realnosti i osuditi na postepenu, ali sasvim izvesnu dekadenciju.
18 Mijat Damjanovi}
Treba napomenuti da se i u drutvima razvijene demokratije tako|e koketira

sa glasom naroda i manipulie javnomnjenjskim sindromom plebiscitarnog modela,
koji se oìvljava i (zlo)upotrebljava prema zahtevima i prilikama politi~ke pragme.
Osetljivost oslukivanja raspoloènja i reakcija javnosti naro~ito se izotravaju u
intervalima predizbornih i izbornih vremena i doga|aja, kada se vlast sti~e i gubi.
Povratno, da bi se izvrio planirani uticaj i eventualno preusmeravanje mnjenja
javnosti, pribegava se pojednostavljenom politi~kom diskursu koji javnost moè
lako i lagodno da deifruje, umesto da se u sutini svode na podrobnost, pomno
ispitivanje i pregovore, politi~ka pitanja postaju preterano pojednostavljena i
stilizovana tako da zadovolje kognitivne potrebe u velikoj meri ravnodune
nacionalne publike (S. Kernell).
Temelji fatalne umiljenosti socijalizma i krupnih zabluda i opravdanosti
postavljanja pitanja da li je socijalizam bio greka nalaze se u vie ravni. Osnovni
hendikep odsustva realno evolutivnog razvoja socijalizma, prvenstveno u zemljama
realsocijalizma, ostao je njegovo trajno ograni~enje, a ponor izme|u njegove
neprivla~ne realnosti i daleke vizije po mnogo ~emu utopijskog komunisti~kog
drutva pokazao se nesavladivim. Veliku iluziju, prema kojoj socijalizam prirodno
i zakonito nadrasta kapitalizam i ne zna za regres i stagnaciju, podarila je i u~vrstila
ideologizirana koncepcija o navodnoj nau~noj zasnovanosti socijalizma, kao
nezaustavljivog svetskog procesa. Potroeno je mnogo energije da se konstituie
i odbrani ideja o egzistenciji i budu}nosti nau~nog socijalizma, njegovom
konstruktivisti~kom racionalizmu i njegovoj viedimenzionalnoj idealizaciji,
prenaglaenom oslanjanju na veliki broj formalnih pretpostavki u pogledu
organizacije (koja je hipertrofirana i detaljizirano ustrojena), kao i upravljanja
(koje je vulgarizovano nekriti~kom i banalnom laicizacijom, prema kojoj se svako
moè na}i u funkciji upravlja~a).
Sistemski je bio ugra|ivan prenaglaeni udeo ideologije i oficijelne doktrine
u pogledu apriornih superiornosti socijalizma u odnosu na posustali kapitalizam,
samodovoljnost i pregrejanost aksiolokih kategorija, kao na primer, proleterskog
internacionalizma, demokratskog centralizma, klasnog jedinstva, bratstva i
jedinstva. ^vrsta simbioza dràve i partije, njihovih kompaktnih i nepromenljivih
birokratskih nomenklatura i brojnih eelona aparat~ika osujetila je ustanovljavanje
demokratske vlasti i neretko je vodila ka oligarhijskim i autoritarnim diktaturama
i stvaranju kulta li~nosti vo|e. U tom sistemu nije bilo uslova za punu i realnu
demokratiju niti se verovalo u potrebu politi~ke pluralizacije, politi~ke kompeticije
i realne opozicije. Realna demokratizacija se odvijala veoma usporeno, a njeni
pomaci su ~esto bili iznu|eni ili od probu|ene kriti~ke javnosti ili nastupaju}e
opozicije, dok je fiktivnu i formalnu demokratizaciju vlast optimalno popularisala.
Pravo je u svim segmentima zakonodavne, izvrne, upravne i sudske vlasti, kao i
Uvodne napomene 19
izvedenoj sveukupnoj pravnoj regulativi, stavljeno u funkciju pragmati~ne i

voluntaristi~ke politike. Proizvod takve orijentacije su brojne devijacije u pogledu
naruavanja i guenja ustavnih i zakonskih prava i sloboda, politi~ki procesi,
pravna nesigurnost, neefektivnost normi i neefikasnost administracije i sudstva,
sva ona obele`ja koja su ina~e karakteristi~na za odsustvo pravne dràve.
Sa uruavanjem realsocijalisti~kog sistema zna~ajno je promenjen i ambijent
tradicionalno monopartijskog organizovanja. Sa nestankom jednostrana~kog
modela u tim tranzicionim sistemima se dogodila, negde fakti~ka a negde formalna,
provala partijske pluralizacije, kojom su zaposednute prakti~no sve pozicije na
irokom spektru politi~ke scene. Posle sprovo|enja slobodnih viestrana~kih
izbora, u spomenutim zemljama je nastupila veoma zna~ajna diversifikacija i
partija na vlasti i partija opozicije, koje }e sigurno zadugo lebdeti u potrazi za
svojim politi~kim i socijalnim ukorenjivanjem, pre nego to se definitivno ne
promeni konfiguracija politi~kih snaga i spektar politi~kih odnosa. Tako su, na
primer, negde ostale na vlasti neznatno modifikovane komunisti~ke partije, negde
su u picu koalicije takvih partija sa partijama nove demokratije, negde su
vlast osvojile partije socijaldemokratske orijentacije, a ima i primera konstituisanja
vode}eg partijskog establimenta gra|anske provenijencije. Ipak je svima
zajedni~ka, manje ili vie uspena, partijska pluralizacija, postepena i mukotrpna
demokratizacija javne vlasti, zatim naputanje nekadanjih velikih ciljeva
socijalizma u pogledu internacionalizacije levice, razbijanje dugogodinje sprege
dràve i partije, bekstva partije iz privrede, koja se dodue pokuava kompenzirati
manje ili vie uspenim intenziviranjem razli~itih mehanizama reetatizacije i
kontrolisanjem trenda (re)privatizacije.
Preterana vera u dràvu i partiju, birokratiju i hijerarhiju, u administriranje
i preskripciju svega i sva~ega, odvukla je na dno i privredu, tu mo}nu razvojnu
polugu. Kona~no, svi sporadi~ni pokuaji reformisanja privrede u realsocijalizmu
su, bez izuzetka, doìveli neuspeh, a socijalisti~ke dràve nisu postale poverioci
kapitalisti~kih dràva ve} su ostale njihovi du`nici. Postoji ve}i broj razloga za
takav ishod. Me|u njima svakako treba ista}i diskriminatoran stav prema svim
svojinskim oblicima, izuzimaju}i dràvnu, odnosno drutvenu u slu~aju jugoslo-
venskog modela, a naro~ito prema privatnoj svojini i njenim razli~itim moda-
litetima. Vladaju}a svojinska koncepcija sudbonosno je predodredila ne samo
odnose i procese u sferi ekonomskog, nego i drutvenog i politi~kog ìvota, grubo
podvajaju}i i stimuliu}i dràvni sektor naspram privatnog, kao i kolektivizam
naspram individualizma. Sledstveno, koncepcija dràvne svojine bila je i ostala
temelj planske (komandne, dirigovane) ekonomije, koja je zanemarila i nedovoljno
iskoristila nesumnjive prednosti slobodne trìne ekonomije. Vladavina neeko-
nomskih kriterijuma, odnosno nesumnjiva dominacija politike nad ekonomijom,
20 Mijat Damjanovi}
uzrokovala je mnotvo devijacija u odnosu makro i mikroekonomije i procesima

prestrukturisanja privrede, proizvodnji i raspodeli, dinamici modernizacije
privrede, odnosu privrede i vanprivrede, produktivnosti i motivaciji zaposlenih.
U tom smislu otre`njavaju}e deluje odre|enje: Ja bih li~no vie voleo da budem
bez imovine u zemlji u kojoj mnogi drugi neto poseduju, nego da moram da
ìvim u zemlji gde je ~itava imovina u 'kolektivnom vlasnitvu' i koju vlasti
dodeljuju za odre|ena kori}enja (F.A. Hayek).
Kriti~ari socijalizma su imali jedno od najsolidnijih uporita u ~injenici da
je socijalizam, uprkos deklarativne glorifikacije ~oveka, potcenio zna~aj pojedinca,
individue. Gue}i individualizam i utemeljuju}i nevericu u lojalnost inteligencije,
socijalizam se liio jedne od najpodsticajnijih snaga razvoja. Sistem koji je imao
najmanje prosve}enu i osve}enu radni~ku klasu, upravo je nju proglasio
klju~nim agensom, najsudbonosnijom snagom usmeravanja i razvoja drutva, koju
je (pred)vodila elita dràvno-partijske birokratije. Uporno stimuliu}i umiljene
prednosti kolektivizma (forme svojine i socijalne organizovanosti), socijalizam
je proizveo mnotvo nepoèljnih i neperspektivnih stanja: statiku i imobilnost
umesto dinamike i pokretljivosti, lokalizam umesto kosmopolitizma, rutinizaciju
umesto kreativnosti, laicizam umesto profesionalizma. Na duì rok, takva
orijentacija pokazala se pogubnom, prakti~no u svim sektorima stvaralatva. U
tom smislu zapaène su samo minorne razlike me|u ranijim socijalisti~kim
dràvama i drutvima.
Me|utim, jedan od najve}ih i najsudbonosnijih grehova socijalizma odnosi
se na njegovu preokupiranost avangardnim projekcijama, jalovim htenjima,
precenjivanjem budu}nosti i potcenjivanjem sadanjosti (uz pokuaj lakomislenog
brisanja tragova nesocijalisti~ke prolosti) i mirenjima sa ~esto pravim provalijama
izme|u teorije, norme i prakse. Osnovna zabluda u pogledu poreme}enih
tuma~enja odnosa prolosti, sadanjosti i budu}nosti leì u tome to vreme nije
samo po sebi podeljeno na prolost, sadanjost i budu}nost, nego se ta podela
odnosi na ono to se nalazi u vremenu (I.C. Lieb). Zbog toga je mo`da najva`niji
nedostatak socijalisti~ke vizije to to nije shvatila granice podrutvljenja
organizacije. Ne moè se pobe}i iz prostora mogu}eg, izvodljivog, koji odre|uju
prirodna i ljudska ograni~enja. Ako se ta ograni~enja ignoriu u dobronamernim
ali pogrenim naporima da se ostvari vie od onoga to se drutveno moè ostvariti,
dolazi do nepovratne tete po sve ljude koji ìve u me|unarodnoj drutvenoj
povezanosti (J. Buchanan). Sva ta ograni~enja pritiskaju i optere}uju savremene
preobraàje i dinamiku tranzicije, ovog puta bolnije i sudbonosnije na strani bivih,
naro~ito manje razvijenih, socijalisti~kih dràva. Sloèna transformacija traì i
duè vreme i nove ideje. Ve} je ispoljeno opte priznanje o gotovo potpunoj
neizvesnosti u pogledu pravca kojim }e po}i svetski intelektualci u postma-
Uvodne napomene 21
rksisti~koj, postsocijalisti~koj eri koja je tako naglo nastupila. Suo~eni sa

diskreditovanim socijalisti~kim alternativama, gde }e se okrenuti intelektualni
kriti~ari slobodnog trìta? (J. Buchanan).
Kapitalizam je, i pored sumornih progoza u pogledu njegove budu}nosti i
uverljivih primera njegovih ekonomski depresivnih i politi~ki dekadentnih stanja,
prvenstveno u tre}oj i ~etvrtoj deceniji prolog veka, o~igledno pronaao nove
izlaze sopstvene revitalizacije. Uprkos ~injenici da je i sam ispoljio brojne
protivre~nosti i nemo}i, na primer u obezbe|ivanju egzistencijalne jednakosti,
pravednosti, sigurnosti i humanosti u radu i ìvotu svojih gra|ana, kao i druge
ozbiljne probleme, stalno prete}e recesije kao i krize predstavni~ke, reprezentativne
demokratije, ipak je opstao i pronaao razvojnu perspektivu, zahvaljuju}i ve}oj
elasti~nosti i uspenijem prilago|avanju u odnosu na izazove modernog doba.
Izme|u ostalog, kapitalizam svoju vitalnost duguje i pravovremeno preobraènoj
ulozi dràve koja se nije svela na isklju~ivo administrativnu i birokratsku tvorevinu,
stati~nu i nefunkcionalnu, koja nije ustuknula pred teko}ama i iskuenjima
sopstvene politi~ke demokratizacije i ekonomske liberalizacije, nego je stekla
mo} da regulie zalihe i tokove ogromne koli~ine materijalnih dobara, unutar
svojih granica i preko njih. Po~ela je da regulie akumulaciju, transfer i kretanje
kapitala, robe, ljudi i ideja, i to dovoljno efikasno da je bila u stanju da slobodno
intervenie u oblastima zapoljavanja, ulaganja kapitala, tehnolokih inovacija i
nov~ane mase u opticaju (Ch. Tilly).
Jasniji, ~istiji strategijski ciljevi, manje ideoloke naslage i ve}a osetljivost
u odnosu na podvajanja i udaljavanja socijalne realnosti u odnosu na razvojne
projekcije, uspenije koncipiranje proìmanja spontanih i svesnih, naj~e}e
dirigovanih delanja i ponaanja, utedeli su kapitalizmu ve}a iracionalna i
iluzorna lutanja. Tome su svakako doprinela neuporedivo manja kolebanja u
pogledu svojinskih i produkcionih odnosa, vrednosti i mo}i trìta i novca. Stav
prema radu i nagra|ivanju rada, ve}i manevarski prostor individue u sferi
ekonomije i politike, kao posledica ~istije interesne i pluralne artikulacije, smanjili
su anse manipulativnog uticaja centara ekonomske i politi~ke mo}i, na svim
nivoima drutvene i organizacijske piramide. Ve}a ekonomska nezavisnost i
politi~ka sloboda pojedinaca i njihovih organizacija i institucija, i izvan tih sektora,
delovala je stimulativno na osloba|anje njihovih kreativnih snaga.
S obzirom na to da su zemlje kapitalizma uvla~ile svet u velike, kontinentalne
ratove i iz njih ih izvla~ile, da su pobednici u ratu, sticajem interesnih me|u-
upu}enosti, pruàli izdanu pomo} poraènima, da su visoke domete nauke i
tehnologije iz ratne industrije uspeno konvertovale u mirnodopske industrije,
ostvaruju}i time sudbonosno razvojno preimu}stvo, postale su civilizacijska
avangarda. Svakako, to nije jedini osnov po kome su te zemlje dole u poziciju da
22 Mijat Damjanovi}
postavljaju civilizacijske standarde i da superiorno nazna~avaju i trasiraju budu}e

civilizacijske puteve. Snagom i strategijom sopstvenog razvoja, velikim radom i
racionalnim ponaanjem, svesno podsticanom politi~kom i ekonomskom
kompeticijom i izdanim podràvanjem kreativnih ljudi, ti sistemi su otvorili i
o~uvali svoju perspektivu. Me|utim, s obzirom na brojne drutvene crne rupe
zemalja tzv. zapadne civilizacije, koje tako|e iza sebe nisu ostavile poznate
tamne karakteristike razli~itih ~ovekovih nesavrenosti i zlih osobenosti
destruktivnost, grabe`ljivost, ne~asnost, nesavesnost, egoisti~nost ostaju
otvorena pitanja: da li i ko, kako i kuda treba da usmerava po mnogo ~emu
protivure~ni razvoj globalnog drutva? Da li je to mogu}e i da li je to uopte
potrebno? Koje su to socijalne snage koje su najpozvanije, ~iji je legitimitet
najnesporniji u projektovanju kontrolisanog drutvenog razvoja? Koji je to
najefektivniji i najefikasniji model politi~ke organizacije i upravljanja? Ostaje li
demokratija cilj ili postaje sredstvo opravdanja vladavine ve}ine?
Najistaknutiji teoreti~ari dananjice su konstatovali da i pored ohrabruju}ih
znakova nastaju}e globalne demokratizacije, prestankom viedecenijskog
hladnog rata izme|u doktrinarno konfrontiranih sistema Istoka i Zapada,
simboli~kog pada Berlinskog zida, kome nije ostavljena ni turisti~ka atraktivnost
poput onog u Aziji, raspada vojnih blokova, koji su kao mora pritiskali svest i
savest mnogih generacija, i podràvaju}ih procesa ekonomske unionizacije
zna~ajnih delova Evrope, Amerike i Azije, dalja razvojna perspektiva ipak nije
~ista, vidljiva i izvesna. Ti procesi }e, u bliskoj budu}nosti, biti naro~ito zanimljivi
u Evropi, gde }e se sudariti dve suprotne tendencije, nestaju}e tradicionalne, sna`ne
dràvne tradicije, sa brojnim primerima razgra|ivanja i raspada sloènih dràva,
sa jedne strane, i nastaju}e nove aglomeracije i regionalizacije, po drugim
osnovama, sa novim dràvnim subjektima, sa druge strane. Iz tih i mnogih drugih
razloga objektivno su pomeani optimisti~ko-pesimisti~ki utisci i o~ekivanja o
sudbini i perspektivi tih procesa i njihovih efekata na sadràje i forme demo-
kratizacije, odnosno nivoe i domete demokratije.
Nedoumice i nesaglasnosti su posledica ~injenice da je veliki deo sveta i
dalje optere}en velikim interesnim podelama, raznovrsnim neskladima, migra-
cijama, ratovima, izbeglitvom, kriminalom, terorom, siromatvom, bedom,
drogom i drugim brojnim problemima savremenog drutva. Pod balastom takvih
problema i neprimerenostima ugroèn je sistem tradicionalnih drutvenih i li~nih
vrednosti. Njihova neutralizacija i relativizacija stvaraju nepovoljnu klimu za
obnovu konstruktivne i zdrave energije, otkrivanje novih ideala i druga~ijih
autoriteta. To svakako nisu valjane pretpostavke na kojima bi se mogla zasnivati
teku}a i budu}a demokratizacija. Dugo istorijsko iskustvo je nedvosmisleno
pokazalo da ti procesi imaju ve}u ansu sa ekonomskim prosperitetom, ve}om
socijalnom konsolidovano}u i razvijenijom politi~kom kulturom.
Uvodne napomene 23
Mada je, kako izgleda, izbegnut sudar Istoka i Zapada koji je dugo pretio
(mo`da i zbog toga to je Istok udario u zid), nije izbegnuta kolizija izme|u Severa
i Juga. [tavie, zaotravanja na toj osi su sve ~e}a i sve ozbiljnija. Uo~ene su,
me|utim, i manje ili vie vidljive interesne suprotstavljenosti unutar Zapada, na
kome su ipak preovladale predominantno centripetalne sile, ali i Istoka, gde su
prevagu odnele centrifugalne sile. Ostaje otvoreno pitanje da li }e inherentne
kolizije postati zamajci novih suprotstavljanja i budu}ih antagonizacija Istoka i
Zapada, a time i za~etaka formiranja novih konfiguracija centara ekonomske i
politi~ke mo}i.
Proces sveobuhvatne demokratizacije ima ansu samo ukoliko proìma celinu
drutvenog bi}a, sve njegove nivoe, sve njegove institucije i organizacije i ukoliko
je s punom pa`njom negovan i zati}en kao klju~na vrednost, nesporna orijentacija,
preventivno u zemljama predvodnicama civilizacijskog razvoja. Tada bi snaga
tog kursa verovatno bila dovoljna da obuzda provale nedemokratskih i
antidemokratskih snaga, u sredinama koje imaju malo ili su bez demokratske
tradicije. Taj intervencionizam razvijenijih ne bi, me|utim, smeo biti zloupo-
trebljen za transplantaciju sopstvenih demokratskih instituta i uspostavljanje,
podarivanje demokratije po sopstvenim standardima. Takvi pokuaji i me|u
sistemima koji su po mnotvu svojih parametara bili izuzetno bliski zavrili su,
kako je poznato, neslavno. Sigurno je da novo vreme, usled velikih drutvenih,
ekonomskih i politi~kih promena, zahteva naputanje nepotvr|enih klasi~nih
demokratskih sadràja i formi, kao i pronalaènje novih reenja, primerenijih
o~ekivanjima i potrebama modernog doba.
Iz ~injenice da su danas najrazvijenije zemlje sveta upravo one u kojima
demokratija ima najdublje korene ne bi se smeo izvu}i jednosmeran i isklju~ivi
zaklju~ak da ekonomskog prosperiteta nema bez demokratije, kao i da je prisustvo
demokratije nezaobilazan uslov ekonomskog i privrednog uspeha. Indikativno je
zato upozorenje da u interesu drutvene jednakosti, demokratije teè da prenose
bogatstvo od bogatih ka siromanima, da tite ili subvencioniu propale privredne
grane, da troe vie na socijalnu zatitu nego na investicije i sli~no (F. Fukuyama).
Sve to moè osujetiti i ograni~iti privrednu efektivnost i efikasnost demokratskih
drutava. Ima i primera koji pokazuju da velike ekonomske, privredne uspehe
beleè i autoritarni sistemi, pod uslovom da su trìno opredeljeni. Dodue, takvi
primeri su malobrojni, predstavljaju izuzetke i verovatno na duì rok nemaju
realnu perspektivu. Tako se ispostavilo da su ti sistemi ponekad uspeniji u
aktiviranju komplementarnih resursa neophodnih za ekonomski razvoj u pore|enju
sa demokratskim sistemima. Me|utim, treba spomenuti i ~injenicu da je naj~e}e
u osnovi ekonomskog uspona ve}ine tih zemalja bilo ili posedovanje natprose~nih
zaliha energetskih resursa, koji su zbog besprimernog tehnolokog buma postali
24 Mijat Damjanovi}
alfa i omega sveukupnog privrednog i drutvenog razvoja (zemlje Bliskog i

Srednjeg istoka), ili prisustvo visoke tehnologije i ispodprose~nih zarada zapo-
slenih (mali tigrovi Pacifika). Tako|e, u tim sistemima je zapaèna solidnija i
~vr}a sprega izme|u svetovne i duhovne vlasti, koje su jedna drugu podràvale,
obezbe|uju}i vaàn nacionalni i socijetalni konsenzus.
Prema tome, ne postoji strogi determinizam koji bi zakonito povezivao
ekonomski i opti razvoj i demokratiju. Autenti~nost demokratije i problem
efikasnosti u njenoj operacionalizaciji jeste centralno pitanje mnogih savremenih
koncepcija o sutini i vrednostima demokratske opcije u sadanjem vremenu.
Me|u takve svakako spada i koncepcija tzv. proirenog poretka (extended or-
der), koja se zasnivala na ideji irenja politi~kog prostora, a koja se prvenstveno
zasnivala na uvaàvanju evolutivnog razvoja takvog poretka, potovanju tradicije
i viedimenzionalnog pluraliteta demokratskih instituta u razli~itim sektorima
javnog ali i privatnog ìvota. Opti ambijent u kome se odigrava ili treba da se
odigra proirivanje i oboga}ivanje poretka, kao i sledstvena zatita sloboda i prava
gra|ana, ~ine poznati postulati liberalnog i demokratskog drutva: ustavna dràva,
privatna svojina, trìna privreda i patrijarhalna porodica. Dvostruka tranzicija
politike (demokratije) i ekonomije (slobodne trìne privrede) prema dosadanjem
iskustvu zemalja koje su krenule tim putem (zemlje centralne i isto~ne Evrope),
zaista je mukotrpna i neizvesna. Zbog toga su realno zvu~ale re~i ministra privrede
êke Republike da je narod glasao za vladu koja je obe}ala teko}e, niì ìvotni
standard i izvesnu meru nezaposlenosti. Jedno je biti za trìnu privredu, a sasvim
je neto drugo osetiti na sopstvenoj koì onu ne tako lepu stranu trìne privrede.
Niko ne moè sa sigurno}u odrediti granicu tolerancije javnosti, niti utvrditi gde
}e ta tolerancija prestati (K. Dyba).
Od oblika politi~kog sistema, politi~ke kulture, formi organizacije vlasti,
strana~kog sistema, na~ina konstituisanja vrhovnih organa vlasti, vrste izbornosti,
karaktera manadata zavise i irina i dubina demokratije, priroda njene legitimnosti.
U krajnjoj liniji, od autenti~nosti legitimiteta vlasti, stepena racionalne integri-
sanosti prethodno spomenutih svojstava demokratije zavise sveukupnost i
sadràjnost legitimiteta demokratije. Danas je jasna opravdanost podela na sisteme,
u kojima kriza vlade ne izaziva i krizu reìma (demokratski sistemi), odnosno
sisteme u kojima kriza sistema ne izaziva i krizu vlade (autokratski sistemi), drugim
re~ima stabilnu demokratiju ne podrivaju nestabilne vlade, ve} nemo}ne ili loe
vlade, a to je sasvim druga stvar (G. Sartori). Po~etak svake realne demokratizacije
nacionalnih dràva neraskidivo je povezan sa irenjem spektra individualnih
sloboda i prava, irenjem izbornih mogu}nosti, proirivanjem prava glasa (aktivnog
i pasivnog), prihvatanjem i afirmacijom izbornog sistema koji omogu}uje realniju
zastupljenost socijalne strukture bira~kog tela, kao i omogu}avanjem,
Uvodne napomene 25
garantovanjem sprovo|enja slobodnih i potenih izbora, naro~ito za centralno

predstavni~ko telo, vrhovno zakonodavno telo.
Moderna predstavni~ka demokratija nastala prvenstveno usled razli~itih
kvantitativnih narastanja, pojavom drutava velikih razmera, irenjem politi~kog
prostora i umnoàvanjem politi~kih institucija, uspostavila je nove standarde kako
poloàja i uloge vlasti, tako i poloàja i uloge gra|ana. Proireni poredak, odnosno
politi~ki sistem koji se naziva i poliarhijom (R. Dahl), karakterie posebno: te`nja
ka stalnoj liberalizaciji politi~kih institucija nacionalnih dràva; jasna distinkcija
u odnosu na postoje}e nedemokratske sisteme i minule demokratske sisteme;
demokratskim putem osvojena vlast koja podleè kontroli gra|ana; dovoljno irok
dijapazon politi~kih institucija koje garantuju predominaciju sveobuhvatnih
demokratskih procesa, i na makro i na mikroplanu. Organizacijski i drutveni
pluralizam svoj sutinski smisao zasniva na naglaenom ekstenzivnom irenju i
intenzivnom produbljivanju individualnih, grupnih i drutvenih prava i sloboda.
Spomenimo samo slobodu govora i udruìvanja, pravo na alternativno informi-
sanje, nezavisno, nepristrasno sudstvo, pravi~nu raspodelu bogatstva i prihoda.
irenje pojma gra|anstva ukinulo je brojne podele i diskriminacije koje su
postojale u odnosu na boju koè, veru, nacionalnu pripadnost, pol, dob, prebivalite
i imovinski cenzus gra|ana. Prava gra|ana na suprotstavljanje nosiocima vlasti
kulminirala su sa formiranjem vanparlamentarne i parlamentarne opozicije. Nije
suvina napomena da je za autenti~ni demokratski predstavni~ki sistem va`no
fakti~ko, a ne formalno (svakako ne fiktivno) prisustvo spomenutih institucija,
procesa, sloboda i prava. Me|utim, tu je i mnotvo drugih va`nih pretpostavki
koje prethode stvaranju demokratskog drutva: pismenost, obrazovanje, obave-
tenost, motivisanost, angaòvanost i uticajnost gra|anstva. Zbog toga ima smisla
konstatacija da demokratski orijentisani ljudi koji ìve u zemljama sa autoritarnim
reìmima po pravilu gaje ogromnu nadu da }e njihove zemlje jednog dana
zakora~iti u poliarhiju. Tako|e je i ~injenica da demokratski orijentisani ljudi
koji ìve u poliarhijskim zemljama po pravilu veruju da poliarhija nije dovoljno
demokratska i da bi trebalo i dalje da se demokratizuje. Uprkos tome, iako
demokratski orijentisani mislioci iznose brojne razli~ite ideje o tome ta bi trebalo
da bude slede}a faza demokratizacije, za sada jo nijedna zemlja nije uzdigla
poliarhiju na vii nivo demokratije (R. Dahl). U pravu je taj autor kada podse}a
da istorija demokratije jeste istorija neuspeha, kao i istorija uspeha, i da je sutina
ostvarivanja demokratije u prevazilaènju o~iglednog raskoraka izme|u ideala i
stvarnosti, izbegavanja iluzornih projekcija i otkrivanja i podsticanja realnih
izazova. Tempo demokratizacije tokom istorije bio je nesumnjivo spor, odvijao
se tokom vekova, uz velika lutanja, stagnacije i nazadovanja, jer nije bilo
jednostavno u~vrstiti demokratski sistem vrednosti i razviti demokratsku kulturu.
26 Mijat Damjanovi}
Tu ~injenicu ne bi smeli da zaborave stvarni graditelji novih demokratskih drutava.

Zato su razumljiva upozorenja brojnih autora da analiza uslova koji podsti~u ili
spre~avaju demokratski ìvot u svakom politi~kom sistemu veoma zavisi od
konceptualizacije mnogih kapitalnih odnosa, kao na primer: dràve i drutva,
zajednice i drutva, dràve i nacije, ali i dràve i privrede, dràve i partije, dràve
i crkve, njihove realne utemeljenosti, osnova legitimnosti, potovanja legalnosti,
ustavnosti, zakonitosti, respektovanja javnosti i ostvarivanja odgovornosti. U
pitanju su kategorije sutinski zna~ajne za razumevanje prave prirode politi~kih
teorija i politi~ke empirije.
Va`nu dimenziju svake autenti~ne demokratije predstavljaju ne samo
deklarativna, nego i oìvotvorena prava i slobode gra|ana. Danas je ve} sasvim
prihva}eno miljenje da je osnovna prednost realne demokratske orijentacije
upravo u tome to proiruje i unapre|uje modalitete individualnih i kolektivnih
sloboda, moralnu autonomnost i samoopredeljenje, kao i celovit razvoj ~ovekove
li~nosti koja na svestran i ispravan na~in moè da sudi i o sopstvenim i o drutvenim
potrebama. Kao to je va`no da je ~ovek svestan svojih èljenih i ostvarenih
individualnih potreba, interesa i ciljeva, tako|e je neophodno za suìvot sa drugima
da je mentalno spreman, odnosno osposobljen za uvaàvanje pune jednakosti,
pravde i pravi~nosti, potreba, interesa i aspiracija drugih ljudi, kolektiviteta i
naroda. Duboku istinu i ozbiljno upozorenje sadrì stav da ba kao to su hri}ani
jednaki na nebu, ali nejednaki na zemlji, tako su i pripadnici naroda jednaki na
nebu svog politi~kog sveta, ali nejednaki u zemaljskoj egzistenciji drutva (K.
Marx). Od irine spektra univerzalnih drutvenih, ekonomskih, politi~kih,
gra|anskih i reproduktivnih prava zavisi i mnotvo sutinskih sloboda govora,
misli, akcija, izbora, glasanja, obrazovanja, sticanja dohotka, slobode reprodukcije
ìvota kao i irina i dubina mehanizama koji sankcioniu i tite spomenuta prava
i slobode.
O slobodama i pravima se naj~e}e govori i sudi iz ugla i sa aspekta politike,
demokratije, ustavnosti, legitimiteta i legaliteta. Javnost se posebno ustalasa i
podseti na ve} osvojena, izborena prava i slobode kada se ugroàvaju pojedini
demokratski instituti ili se osuje}uje misija pojedinih javnih institucija. Me|utim,
od tih velikih proklamacija i velike bri`nosti, koje drutvo i ~oveka tretiraju i
doìvljavaju sa uvaàvanjem, dug je i nepredvidljiv put ostvarivanja, solidnijeg
utemeljenja i garantovanja sloboda i prava. O ispravnosti takve ocene govore
brojni primeri naruavanja i negiranja sloboda i prava, naro~ito u drutvima koja
nemaju tradiciju razumne vladavine ve}ine i koja se kolebaju u pogledu sadrìne,
formi i dinamike kultivisanja i ostvarenja demokratskih na~ela i principa. O
slobodama i pravima se jednostavno mora suditi na osnovu njihovog prisustva i
implikacija u svim sektorima javnog i privatnog ìvota. Tek tada njihovo
Uvodne napomene 27
vrednovanje postiè pravi smisao i omogu}uje izotravanje predstave o snazi

njihove (ko)egzistencije.
Iskuenja i preobraàji moderne dràve

Dràva je jedna od najkontroverznijih ~ovekovih institucija, o kojoj su ~esto
izricane sasvim suprotne ocene, od visokog respekta i divljenja do blasfemije i
ogavnosti. Analogna uverenja i impresije izazivala je i njena sutinska emanacija
vlast. I mada je dràva jedna od najstarijih, najva`nih i najkompleksnijih
~ovekovih institucija, na osnovu ~ijeg se poloàja i uloge mogu izvu}i pouzdane
istine o drutvu u kome egzistira i koja na sudbonosan na~in oblikuje mnoge
druge zna~ajne drutvene, ekonomske i politi~ke institucije i organizacije, ipak
ostaju brojne nedoumice i mnoga pitanja bez odgovora u pogledu njene sutine,
manifestacija i budu}nosti. Njena teorijska, normativna i empirijska identifikacija,
sude}i prema dosadanjim rezultatima, nije jednostavna, bez obzira na ~injenicu
da je neprestano prisutna u ìì javnog ìvota. Izvesnost i saglasnost u pogledu
njene sutine nije uve}ana ni pod sasvim osnovanom tvrdnjom da dràva, zapravo,
u savremenom smislu re~i postoji tek pet stotina godina, jer se ni gr~ki polis (grad
-dràva) ni srednjovekovna dràva ne mogu smatrati autenti~nim dràvama u
savremenom smislu. Ta rezerva ostaje bez obzira na odre|ene sli~nosti prisustva
njenih poznatih konstitutivnih elemenata: konkretno stanovnitvo, utvr|ena
teritorija, vladavina zakona, prisustvo ideje gra|anstva. Zbog toga upe~atljivo i
opominju}e deluju re~i o dràvi, izgovorene izme|u dva svetska rata, da se onog
trenutka kada izgovorimo re~ dràva pojavi mnotvo intelektualnih aveti koje
nam zamagljuju viziju (J. Dewey). Zamagljivanje nije samo posledica velikih
varijacija i modifikacija kroz koje je prola dràvna organizacija, nego je velikim
delom i posledica njenog proìmanja sa bliskim institutima, kategorijama,
fenomenima i simbolima, kao to su drutvo, zajednica, nacija, administracija,
vlada, jednakost, pravda, kruna, skiptar i dr. Ali tu su i kategorije koje su izraz
afirmacije dràvnosti, bez kojih se dràva naprosto ne moè objasniti, kao to su
politika, vlast, autoritet, mo}, suverenitet, legitimitet, legalitet itd.
U svakoj dràvi sadràji i forme odnosa izme|u centralnog i lokalnog nivoa
vlasti, njihove autonomnosti, odre|ivanja i ograni~avanja, kao i me|usobno
proìmanje i me|uuticajnosti, u zna~ajnoj meri odre|uju dominantne karakte-
ristike upravljanja i odlu~ivanja. Ipak, ti odnosi i procesi su sloèniji i neizvesniji
u federativnim, ve}im i razvijenijim dràvama, na ve}im prostorima, sa brojnijim
stanovnitvom, sa bogatijim sadràjima privrede i drutva, sa razvijenijim
potrebama njenih ~lanova. Razumevanje kompleksnosti tih odnosa moè se
najpouzdanije obezbediti u nekoliko me|usobno povezanih varijabli, kao to su
28 Mijat Damjanovi}
organizacijska, funkcionalna, politi~ka i ideoloka. Prva svodi odnose izme|u

centralne i lokalne vlasti na relacije izme|u institucija i organizacija prisutnih na
oba nivoa. Druga usredsre|uje svoju pa`nju na raspodelu funkcionalnih ovla}enja
tih vlasti, po razli~itim osnovama podele i jedinstva. Tre}a, sutinu suodnosa
centralne i lokalne vlasti vidi u razli~itim vidovima posredovanja razli~itih
interesnih uporita, konkurentnih politi~kih grupacija. I kona~no, ~etvrta, ideoloka
varijabla centralnu i lokalnu vlast posmatra kroz ideoloku prizmu, koja treba da
pomiri, usaglasi ili neutralizuje razli~ite ambivalentnosti koje poti~u ili proizilaze
iz upotrebe vlasti. Pravila igre ipak, svuda i uvek, odre|uje i ograni~ava centralna
vlast, ali i krupni kapital. Naj~e}e zdruèna centralna politi~ka i ekonomska
vlast limitira manevarski prostor lokalne vlasti, jasno razgrani~enim kompe-
tencijama, subordinacijom, decentralizacijom i dekoncentracijom, kao i kontrolom
i nadzorom. Tim prerogativima se presudno uti~e na irinu ovla}enja, prava i
du`nosti, na~ine upravljanja i njegove konstitutivne elemente: planiranje,
odlu~ivanje, organizovanje, koordiniranje i kontrolisanje, kao i na priliv i
distribuciju sredstava.
Odnosi javne i privatne vlasti, javnog i privatnog sektora, javnih i privatnih
interesa, javnog i privatnog dobra, javnog i privatnog izbora izuzetno zna~ajno
izraàvaju, determiniu i ograni~avaju shvatanja, politiku i praksu o strategiji
drutvenog razvoja. Te korelacije su znatno komplikovanije i ìvotnije od naj~e}e
ideoloki pojednostavljenih podvajanja, koja idejno, normativno i materijalno
favorizuju jednu od spomenutih sfera. Me|utim, ti sektori se sve re|e doìvljavaju
kao nesaglasni, interesno suprotstavljeni i antagonizirani, a sve ~e}e kao
komplementarni i kooperativni, koji jedan od drugog preuzimaju prednosti i
preimu}stva, a opiru se i suzbijaju nepoèljne efekte i neèljene nusproizvode. S
druge strane, u okviru svakog sektora javlja se tako|e kompeticija, s obzirom na
to da se oni sastoje od razli~itih interesnih afiniteta, koji se u manjoj ili ve}oj
meri razlikuju, pa samim tim olakavaju, stimuliu ili oteàvaju, destimuliu
konsenzualnost i/ili konfliktnost. Ipak, u najrazvijenijim zemljama sveta sve je
teè uo~iti jasne i potpuno distinktivne granice izme|u javnog i privatnog sektora,
dràvne i nedràvne zone, oblasti vlasti i biznisa. Ne samo da centralna i lokalna
javna administracija nije vie usamljena u pruànju usluga u javnom sektoru, jer
su tu prisutne i kvazivladine i nevladine agencije (koje mogu da formiraju i vlada
i konzorcijum privatnog kapitala), nego ni privatni sektor nije lien funkcionalnog
uplitanja administracije, sa razli~itih nivoa provincijske, regionalne i centralne
vlasti. Padaju i predrasude u pogledu jednodimenzionalnosti i jednosmernosti
njihovih polit-ekonomskih interesa i motiva, o kojima se vie ne sudi stereotipno
i apriorno. Spomenimo neke od tih, sada ve} prevazi|enih zabluda, prema kojima,
na primer, nacionalizovana industrija radi u javnom interesu, da je dràva svuda
i uvek neefikasna, da je u oblasti kontrole i planiranja dràvna intervencija suvina,
Uvodne napomene 29
da privatna reenja nisu nita gora od dràvnih, da nema nikakve potrebe za

dràvom (J. Stiglitz). Te obmane imaju zajedni~ki imenitelj u pogrenoj
pretpostavci o svemo}i nevidljive ruke trìta i potcenjivanja, ali i prenagljivanja
u pogledu istroenosti i nesvrsishodnosti dràvnih ingerencija u privredi. Suprotno,
dràva raspolaè odre|enim mehanizmima i preimu}stvima kojima moè da
koriguje nesavrenosti i slabosti trìnih spontaniteta, nepoèljne efekte slobodne
trìne ekonomije. Time se zapravo demistifikuje postojanje i dejstvo apsolutno
slobodne trìne privrede, u kojoj (samo)sinhronizacije ponude i tra`nje u
potpunosti marginalizuju dràvu. U tom smislu, isti autor spominje ~etiri va`ne
poluge kojima neizostavno raspolaè moderna dràva: mo} oporezivanja
(proizvodnje i potronje); mo} propisivanja (uslova poslovanja trokova, cena);
mo} ka`njavanja (razvijen sistem kazni); mo} intervenisanja (stvaranje
preimu}stava i olakica u pogledu trokova poslovanja visina, na~in pla}anja).
Istrajavaju, me|utim, i neke osvedo~ene slabosti savremene dràve, delom kao
posledica njene prirode, a delom kao posledica uslova u kojima dràva funkcionie.
Prvo se odnosi na nekontrolisani rast dràvnog aparata, njegovo organizacijsko
narastanje, ali i njegovu zabrinjavaju}u nekompetentnost, ograni~enja njegovih
upravlja~kih kapaciteta. Savremene dràve se o~igledno teko nose sa novim
drutvenim, ekonomskim, politi~kim, tehnolokim i ekolokim izazovima. Drugo
se odnosi na ve} spomenute loe strane globalnih tendencija i kontinuiranu
nestabilnost konstelacije me|unarodnih odnosa, koji objektivno veoma oteàvaju
efektivnost i efikasnost funkcionisanja savremenih dràva.Velika neizvesnost
proizilazi i iz reperkusija teku}e globalizacije, prvenstveno posredstvom
me|unarodnih i transnacionalnih organizacija i korporacija, koje ograni~avaju
mogu}nosti savremenih dràva da suvereno odre|uju svoju politi~ku i privrednu
budu}nost. Ono to je novo u savremenom globalnom sistemu jeste hroni~na
intenzifikacija osnova, sadràja i formi povezanosti, u kojima u~estvuju moderna
komunikaciona industrija i nova informaciona tehnologija, kao i stvaranje novih
okvira i puteva tehnolokih, organizacijskih, administrativnih i pravnih
povezanosti, od kojih svaka ima svoju sopstvenu logiku i svoju sopstvenu dinamiku
promene (D. Held). O~igledno se sledstveno promenilo i shvatanje suvereniteta i
njegove sutine, kao i njegovog zna~enja, vrednosti, nosilaca, manifestacija i
domaaja. Prakti~no su naputena gledita o suverenitetu kao neograni~enom i
nedeljivom obliku javne vlasti, bez obzira na to ko se smatra njegovim isklju~ivim
ili dominantnim nosiocem. Zbog toga su blià istini opredeljenja prema kojima je
suverenitet neumitno podeljen izme|u nacionalnih, regionalnih i me|unarodnih
institucija, na ta upu}uje i drugi strukturalni problem, koji govori o rastu napetosti
izme|u globalne ekonomije i nacionalnih ustrojstava, koja obostrano imaju veliku
privla~nu mo}, a te se mo}i ~esto me|usobno isklju~uju (D. Bell).
30 Mijat Damjanovi}
Realna kriza demokratije velikim delom je uslovljena i krizom upravlja~kih

sposobnosti savremenih dràva. Takva kvalifikacija dobija svoj puni smisao kada
se dovede u vezu sa stavom da dràva nije nikada tako slaba kao to izgleda niti
toliko jaka kao to izgleda. Poja~ana intervencija dràve u privredu i socijalnu
politiku, inspirisana potrebom obezbe|ivanja pouzdanije i trajnije akumulacije
kapitala i kontrolisanja i prevazilaènja konflikta u klasnom drutvu, bila je
uslovljena razli~itim faktorima, a naj~e}e njihovim sadejstvima: udelom
interesnih grupa, pluralisti~kim sistemom interesnog predstavljanja; korpora-
tizmom, koji nacionalne ciljeve stavlja iznad parcijalnih; birokratizmom, koji
umilja da svojom ekspertno}u moè da obezbedi nepristrasno i neutralno
upravljanje javnim dobrima, javnim poslovima i reprezentativnom politi~kom
zajednicom, komponovanom od svih interesnih struktura, koja premo}uje linije
podvajanja centralne od lokalne vlasti. U tom smislu korporatizam se od pluralizma
razlikuje po koli~ini vlasti u domenu odlu~ivanja koju jedna grupa dobija od
dràve ali i po ulozi interesnih grupa, koje ovde deluju kao suodgovorni partneri
u upravljanju. Korporatizam, dakle, ne obuhvata samo poga|anje izme|u dràve
i funkcionalnih grupa, nego i primenu javne politike posredstvom samih tih grupa
(R. King).
Savremena dràva je postala skupa jer su znatno pove}ani dràvni izdaci.
Dràva je institucionalno narasla i zahvata naj~e}e preko polovine sredstava bruto
nacionalnog proizvoda, a razvila je, poja~anom privrednom regulacijom, i druge
izvedene forme zahvatanja profita. Razlog velikim delom leì i u tome to dràva
nije samo skup institucija i organizacija, nego i rezultanta njihovog funkcionisanja.
Tako|e, treba podsetiti i na njene otu|ene i opskurne manifestacije, jer je dràva
hladno ~udovite, najhladnije od svih ~udovita. Zaista mnogi zlo~ini su po~injeni
u ime dràve, mnoge li~ne slobode dràva je svojim silama uguila (J. Lukacs).
Tome su doprinele i krupne mutacije savremenih dràva, pad autoriteta, naro~ito
vienacionalnih dràva, koje su pod dejstvom eruptivnog nacionalizma pole
pravcem stvaranja novih konstitucionalnih modela dràva-nacija, razaranjem
postoje}ih sloènih dràva (federacija). S druge strane, treba ista}i i ~injenicu da su
sasvim retke dràve koje su postale i ostale realno homogene nacionalne dràve.
Neuporedivo je vie onih koje su manje ili vie heterogene po svom nacionalnom
sastavu. Nije suvino i podse}anje na to da se dràva i nacija shvataju kao identi~ne
kategorije tek u poslednjih sto godina. Pre toga su po pravilu te dve istaknute,
prvenstveno politikoloke kategorije, bile tretirane podvojeno.
Kao to je meka dràvnost velikih i sloènih dràvnih sistema omogu}ila
njihovo razgra|ivanje, tako je sasvim pouzdano tvrda dràvnost novonastalih dràva-
nacija, usmerena ka reetatizaciji na suènom prostoru, otvorila stare i nove probleme
odnosa dràve, drutva i privrede. Naro~ito su obnovljena velika podozrenja u
Uvodne napomene 31
pogledu uplitanja dràve i politike (vlasti) u ekonomiju i privredu (biznis), jer se

ekonomisti uglavnom slaù da privreda bolje radi kada joj se dràva skloni s puta
i kada se dopusti slobodnoj razmeni na trìtu da deluje u okviru zakonskih okvira
koji tite imovinska prava i obezbe|uju sprovo|enje ugovora. A bolje raditi zna~i
proizvoditi vredniji paket roba i usluga (J. Buchanan). Podozrenja su utoliko
opravdanija jer se pokazalo da prisustvo demokratije ne obezbe|uje sledstveno i
uspeh ekonomije, ali i suprotno da ekonomsko posustajanje, stagnacija pa i
nazadovanje ne mora nu`no odvesti demokratiju stranputicom. Me|utim, va`no je
i opravdano upozorenje da moramo praviti jasnu distinkciju izme|u ekonomskih
neuspeha ve} konsolidovanih demokratskih sistema i mnogo opasnijeg problema
ekonomskih neuspeha reìma koji su u tranziciji (J. Fishkin). Ovde se misli najpre
na sisteme ranijih realsocijalisti~kih zemalja, ~iji je raspad, izme|u ostalog, otkrio
katastrofalno ekonomsko stanje tih sistema, nepovoljnu strukturu privrede, odsustvo
strategije ekonomskog razvoja, skromna sredstva i iskustva kompanijskih slu`bi za
istraìvanje i razvoj, brojne investicione promaaje, prevazi|enu tehnologiju,
nerazvijenu kulturu rada i sl.
Proìmanje administrativnih i menadèrijalnih funkcija

savremene dràve i privrede
Zna~ajna promena ponaanja savremene dràve ogleda se upravo u tome to
je prestala biti isklju~ivo administratorska, politi~ko-pravna, birokratska tvorevina
koja isklju~ivo brine o odbrani, bezbednosti i nadgradnji drutva i koja iznad i
izvan ekonomije usmerava privredne tokove. Savremena dràva je posredstvom
svojih osnovnih ekonomskih aktivnosti (stabilizacija privrede, raspodela i
preraspodela) postala jedan od najzna~ajnih privrednih agensa, koji nastoji da
stekne i stvarna preduzetni~ka obele`ja, formira svoja javna preduze}a, sti~e
privre|ivanjem prihode na trìtu, a ne samo fiskalnim putem. Istovremeno, u
oblastima u kojima nije neposredno angaòvana (srednja i mala privreda) posebnim
normativnim i razli~itim finansijskim mehanizmima subvencijama, kreditima,
zajmovima nastoji da neposredno uti~e na njihovu ekonomsku snagu i fizionomiju.
Na taj na~in, u zavisnosti od politi~kog i ekonomskog opredeljenja, moè da
uti~e na vrste i oblike svojina, na primer, da ubrzava ili usporava, osvaja ili naputa
zone privatne, akcionarske svojine, podsti~e ili sputava tendencije (re)privatizacije,
stimulie ili destimulie udruìvanje ili razdruìvanje vlasnika kapitala i sli~no.
Savremena dràva, koja nastoji da, osim tradicionalnih, ugradi i u~vrsti i
preduzetni~ka obele`ja, zbog veli~ine kapitala i irine prinude, ima izuzetno velike
prednosti u odnosu na sve druge privredne subjekte. Iz tih razloga dràva treba da
bude dovoljno suzdràna i oprezna kada se koristi svojim monopolskim pravima.
32 Mijat Damjanovi}
Ta (samo)ograni~enja su potrebna da bi se podràla stvarna konkurencija na trìtu

javnog i privatnog sektora, ali tako|e i da bi se obezbedila realna dekoncentracija
i decentralizacija politi~kih funkcija posredstvom ekonomskih funkcija. Iskustvo
je pokazalo da se u slu~ajevima jednostranog administrativnog prestrukturisanja,
koje nije propra}eno prikladnom ekonomskom redistribucijom, stvara pogodno
tle za birokratizaciju postoje}e i novostvorene organizacijske strukture, koja je
po pravilu disfunkcionalna i zbog toga preskupa.
Institucionalne i organizacijske veze izme|u javnog i privatnog sektora,
dràve, privrede i drutva, kao i modaliteti njihovog administriranja i upravljanja
predugo su ostali nevidljivi, te se stvarao privid odsustva njihove me|usobne
funkcionalne povezanosti i proètosti. To je, s jedne strane, bila posledica njihovih
realno razli~itih interesa (specifi~nih ciljeva, raspoloìvih resursa, organizacijske
mreè, vidova rukovo|enja, oblika kontrole), karaktera potreba, diversifikovanih
populacija korisnika potroa~a, klijenata, ~lanova, pristaa, sledbenika. S druge
strane, iz pragmati~nih politi~kih i poslovnih razloga te (ko)relacije su ostale
skrivene. Tokovi kretanja strategijski va`nih informacija, zdravog finansijskog
kapitala, uticajnih ljudi, za javnost su oduvek bili zagonetni, opskurni i protivu-
re~ni, a mo`da }e takvi i zauvek ostati.
Suvino je dokazivati da se politika i ekonomija, vlast i biznis, uprkos
zna~ajnim sli~nostima, podràvanjima i proìmanjima, prema svojoj sutini i
misiji, fundamentalno razlikuju i ~esto interesno konfrontiraju. Vlast ima
monopolski karakter, pod pritiskom je interesnih grupa, deluje sporije, izloèna
je ve}oj javnoj kontroli, opsednuta je brigom o reelekciji, nastoji da uveri da
zadovoljava opte dobro i opte interese, da pod istim uslovima i na isti na~in
opsluùje sve gra|ane, a da sredstva prevashodno obezbe|uje razvijenom
politikom oporezivanja. Smisao biznisa jeste u kompeticiji na otvorenom trìtu,
hitrom reagovanju, odlu~ivanju iza zatvorenih vrata, nastojanju da redukuje uvid
javnosti u poslovanje, stvaranje profita, u zadovoljavanju svojih partnera,
potroa~a, korisnika s obzirom na to da samo putem svojih proizvoda i usluga
ostvaruje profit.
Politika, vlast i uprava (dràvna i javna), naro~ito u razvijenijim zemljama,
prolaze kroz veoma zna~ajne promene, delom èljene i planirane, a delom iznu|ene
i spontane. Naveli bismo osnovne pravce i sadràje tih promena, s obzirom na to
da na presudan na~in uslovljavaju poloàj i ulogu, organizaciju i upravljanje
privredom, odnosno svetom biznisa.
Prvo, dràva se ne nalazi u procesu odumiranja, topljenja, povla~enja sa
javne scene, ve} je, naprotiv, u procesu vidljive konsolidacije, pa i ja~anja u nekim
zonama, ali gde sve manje administrira, komanduje, a sve vie koordinira i
kooperira, unapre|uju}i istovremeno svoje administrativne i menadèrijalne
Uvodne napomene 33
funkcije. Javni sektor je, tako|e, nedvosmisleno suo~en sa sve ubrzanijim

(re)akcijama u odnosu na interne ali i eksterne, tradicionalne ali i nove, socijetalne
procese. Sve je sadràjnija i plodotvornija kooperacija izme|u javnog, privatnog,
ali i nezavisnog (tre}eg) sektora.
Drugo, uo~ljivi su procesi dekoncentracije i decentralizacije savezne,
federalne i centralne vlasti, i u federalnim i u unitarnim dràvama, u odnosu na
uè administrativne prostore, sve do lokalnog nivoa. Prenoenje delokruga
nadle`nosti je propra}eno i promenom smera prikupljanja i distribucije potrebnih
finansijskih sredstava. Ja~anje lokalne (samo)uprave, sa u~estalijom, irom i
dubljom participacijom gra|ana, neposredno proizilazi iz ~injenica da najve}i
broj svojih potreba gra|ani zadovoljavaju upravo na lokalnom nivou. Sve je ve}i
broj primera koji potvr|uju pretpostavke o tenjoj i uspenijoj saradnji dràvnih,
nedràvnih i privatnih institucija i organizacija.
Tre}e, postepeno se javljaju primeri sve plodotvornije konkurencije ali i
kooperacije izme|u javnih i privatnih korporacija. Kao to su javne korporacije
svojevremeno preuzimale delatnosti dràvnih organizacija, danas privatne
korporacije, zbog svojih funkcionalnih prednosti, preuzimaju poslove javnih
korporacija. Tom kompeticijom i novom kooperacijom razbijaju se stari monopoli,
uve}ava efektivnost i efikasnost i podsti~e organizacijska i tehnoloka inovativnost.
êtvrto, vidljivi su napori savremenih dràva da ostvare deregulaciju svojih
upravnih sistema i komplementarnih podsistema. Upravljanje putem normi
zakona, uredbi, naredbi, uputstava, preporuka, pravilnika itd. transformie se i
dopunjava upravljanjem putem nove strategijske misije, novih principa poslovne
politike, novih na~ela upravljanja, novih moralnih principa, kodeksa ponaanja i
standarda koji su zasnovani na ve}oj fleksibilnosti, efektivnosti i efikasnosti.
Peto, institucije i organizacije vlasti, poput organizacija biznisa, rukovode
se misijama u kojima ve}u pa`nju obra}aju realnim u~incima i postignutim
rezultatima (output), a sve manju ulaznim pretpostavkama svoga rada (input),
koje su u birokratskoj organizaciji bile predominantne. Takva preorijentacija
zna~ajno uti~e na promenu ponaanja, vrednosti i uverenja, kako dràvnih
~inovnika, onih koji usluge pruàju, tako i gra|ana, koji usluge o~ekuju i kojima
su one potrebne.
esto, uo~ljiva je promena odnosa uprave i gra|ana. Birokratska odbojnost
i arogancija organa vlasti, ~esto ispoljena sporost, arbitrarnost i besmisleni
formalizam uzrokovali su masovno i opravdano nezadovoljstvo gra|ana. Naj~e}e
nemo}ni, gra|ani su radije izbegavali za njih frustriraju}e situacije, nego to su
se uputali da menjaju neprikladne odnose i podani~ki tretman. Savremena,
modernizovana dràvna uprava, sa obrazovanim i vaspitanim osobljem, ali suo~ena
i sa potencijalnom ili ve} realnom konkurencijom javnih korporacija, postepeno
34 Mijat Damjanovi}
menja svoju orijentaciju u odnosu na gra|ane. Uprava postaje bliska gra|anima,

koje tretira kao poèljne korisnike svojih usluga, i nastoji da podigne kvalitet
svojih delatnosti. Represivne, strogo kontrolisane funkcije nastoji da minimizira
i manifestuje svoju fakti~ku depolitizovanost tako to nastoji da uve}a efikasnost
i ekonomi~nost svojih slu`bi.
Sedmo, uprava i vladine organizacije se sve vie i sve ~e}e ponaaju kao
ekonomski subjekti koje sve vie interesuje ostvarivanje dobiti, a ne samo ubiranje
poreza. Formiranje (neporeskog) budèta pla}anjem nadoknada za kori}enje
usluga javnih slu`bi svakako nosi i odre|ene rizike, koji redovno prate svaku
preduzetni~ku orijentaciju. Komplementarna investiciona ulaganja (pod geslom
troenja novca radi njegove tednje) zasnovana su na tipi~noj profitabilnoj,
preduzetni~koj logici. Me|utim, kao to je bio dug put transformacije birokrate u
javnog menadèra, takav }e biti i preobraàj menadèra javnog sektora u javnog
preduzetnika. Tendencija postupnog razvijanja profitne motivacije postaje naro~ito
karakteristi~na za lokalne organe vlasti.
Osmo, moderna uprava ispoljava sve ~e}e anticipativna, preventivna delanja,
ne samo u reavanju problema, nego i u njihovom predvi|anju. Anticipacija
budu}ih izazova je izuzetno teàk, ali istovremeno i nezaobilazan zadatak za svaku
odgovornu vlast, koja nastoji da prepoznaje uzroke a ne samo da se bavi
posledicama, koja kona~no potiskuje kratkoro~nost a podsti~e dugoro~nost delanja.
Aposteriorna (post festum) reagovanja pokazala su i dokazala svoju ograni~enu
upotrebnu vrednost.
Deveto, informacijski bum, podstaknut pravom plimom tehnologijskih
invencija i inovacija, ubrzanog i poboljanog stvaranja i prenoenja informacija i
vitalnih odluka, oslonjen na brojne promene u filozofiji, strategiji i taktici dràvnih
institucija i organizacija, funkcija i delatnosti, uticao je na naputanje masivnih,
stati~nih, centralizovanih i hijerarhizovanih struktura vlasti. Decentralizuju se
ovla}enja, delegira se autoritet i prenosi i raspodeljuje odgovornost. Menja se
predstava o sadràjima i formama tradicionalnog liderstva i menadèrstva, o
liderima i menadèrima. Participativno upravljanje, zasnovano na profesionalnim,
a ne ideolokim standardima, otvorilo je novu eru odnosa vlasti, kapitala i rada,
vo|a i vo|enih, upravlja~a i upravljanih. Koordinisanje funkcionalne, teritorijalne
i meovite kooperacije, ukrtanje administrativnih i menadèrijalnih funkcija,
postalo je uslov bez koga se ne moè zamisliti svrsishodno participativno
organizovanje i upravljanje u dràvi i privredi.
Deseto, krupne i dinami~ne promene u sferi ekonomskih odnosa i procesa, u
pogledu internacionalizacije ekonomije, ja~anja njenih kooperativnih i kompe-
titivnih svojstava, istakle su potrebu preispitivanja prioriteta i reciprociteta, ne
samo izme|u nacionalnih ekonomija nego i izme|u privrednih oblasti i grupacija,
Uvodne napomene 35
u okviru svake realno slobodne trìne ekonomije. Trìta vie nisu podvojena i
udaljena, nego priblièna i ujedinjena, ukrtena i funkcionalno proèta. Zajedni~ka
ulaganja, me|unarodne investicije, transferi, istraìva~ki i marketinki konzorci-
jumi i modularna partnerstva podstakli su svestranije integracione i konvergencione
procese, oja~ali su transnacionalnu ekonomiju, rue}i ostatke protekcionizma i
otvaraju}i nov pristup svetskom ekonomskom poretku. To je, nadalje, (re)aktiviralo
krupne svojinske transformacije u pravcu naglaene privatizacije, kao i procese
(re)strukturisanja privrednih oblasti.
Novo lice biznisa, preduzetnitva i menad`menta

Savremeni biznis, i pored uo~ljivih napora viedimenzionalnog readaptiranja
svog mo}nog finansijskog potencijala, tako|e je u velikim iskuenjima. Veliki
deficiti nacionalnih ekonomija, i zemalja u razvoju i pojedinih razvijenih zemalja,
recesioni pritisci, slampflacija, stagflacija i primeri inflatornih erupcija, preza-
duènost i nezaposlenost, siromatvo i beda, tako|e su realni ambijent ovog sveta.
Tu sumornu predstavu velikim delom su uslovile i neke opte nepovoljne tendencije
koje ve} duè vreme potresaju svet: svetsko stanovnitvo se uve}ava ekstremnom
brzinom (demografske projekcije upozoravaju da }e se udvostru~iti u toku XXI
veka); alarmantna je neplanska potronja neobnovljivih prirodnih resursa; usled
demografskog buma i neumerene i neodmerene potronje, zapretila je viestruka
degradacija ~ovekove prirodne sredine (sa ve} poznatim i opasnim efektima);
destrukcija ekosistema ugrozila je bioloke vrste i genetske resurse; nije zaustavljen
ubrzani proces polucije atmosfere, vode i tla sa ozbiljnim posledicama na klimu
planete itd. U zaustavljanju i obuzdavanju negativnih i ozdravljenju i podsticanju
pozitivnih trendova, kako smo istakli, veliku odgovornost ima krupan,
transnacionalni biznis i me|unarodni finansijski kapital, banke i fondovi.
Velike strategijske promene u svetu biznisa prouzrokovale su i bile povratno
uzrokovane promenama u filozofiji menad`menta, preobraàjima u svojinskoj
strukturi, organizacijskom strukturisanju i na~inu upravljanja savremenim
korporacijama i kompanijama. Osnovne odluke u vezi sa funkcionisanjem,
poslovno}u i legitimitetom menad`menta, bez obzira na to da li }e ih doneti
biznis, trìte, advokati, sudovi ili zakonodavci, a svi u tome u~estvuju, jo su
velike nepoznanice. Te odluke i njihovo poznavanje potrebni su ne zato to
korporativni kapitalizam nije, nego zato to jeste uspeo. Me|utim, upravo to ih
~ini jo kontroverznijim (P. Drucker). Ovaj stav nesumnjivo upu}uje na zaklju~ak
da su se dogodile sutinske promene u filosofiji upravljanja.
Veliko bujanje institucija i organizacija u savremenom svetu, koje se zakonito
javilo kao posledica narastanja ~ovekovih potreba i njihove diversifikacije,
36 Mijat Damjanovi}
doprinelo je promenama i u njihovim kvalitativnim osobenostima. Savremene

organizacije postale su kompleksnije, fleksibilnije i adaptibilnije. Preobraàj je
vidljiv u svim elementima organizacije njenim ciljevima, resursima, strukturi,
ljudskom potencijalu, informacionom sistemu itd. Spomenuta transformacija
uzrokovala je i krupne promene u svim elementima upravljanja: u planiranju,
odlu~ivanju, organizovanju, koordinisanju (rukovo|enju), kontrolisanju.
Promenjena filosofija savremenog menad`menta izraz je kapitalnih promena
u globalnim trendovima savremenog drutva, ekonomskim i politi~kim odnosima,
tehnologiji, etici i humanisti~kim vrednostima. Kao posledica promena, pojavile
su se neke dodatne pretpostavke osavremenjivanja upravljanja biznisom, koje
predstavljaju pokuaj odgovora na upu}ene izazove modernoj upravi i upravljanju.
Ljudi, radnici i stru~njaci, pravi profesionalci sve vie i sve ~e}e }e se okretati
organizacijama koje }e biti u stanju da im ponude svestranu li~nu promociju.
Menadèri i lideri }e biti na velikim iskuenjima u pogledu zadovoljavanja potrebe
proirivanja i oboga}ivanja svojih razli~itih funkcija i uloga, unutar organizacije
kojom rukovode ali i izvan nje. Zaposleni }e nastojati da iza|u iz najamni~kog
odnosa i postanu suvlasnici svojih korporacija i kompanija, a one }e im to i
omogu}avati veoma razli~itim podsticajima, svakako u obostranom interesu.
Istovremeno, korporacije }e se sve ~e}e opredeljivati za privremeno i
povremeno angaòvanje visokih stru~njaka specifi~nih profesionalnih profila,
izbegavaju}i neprestano uve}avanje broja stalno uposlenih kadrova. Nedemo-
kratsko, autoritarno upravljanje ustuknu}e pred ne toliko demokratskim, koliko
tehnoloki objektiviziranim koordinisanjem komplementarnih radnih funkcija.
Ja~a}e preduzetni~ki duh savremenih korporacija sa ciljem irenja palete njihovih
proizvoda i usluga i irenja podru~ja njihovog plasmana, potencijalnih trìta.
Te`nja ka visokom kvalitetu, ka perfekciji, bi}e stalna preokupacija ~elnih ljudi
organizacije, jer }e to postati uslov opstanka i perspektive korporacije. Ne}e se
tedeti sredstva i energija da bi se podsticale kreativnost, inovativnost i
inventivnost, uslovi bez kojih se ne moè zamisliti pomeranje granica u razli~itim
sektorima ~ovekovog rada i ìvota. Vrednost saradnje krupnog, velikog, srednjeg
i malog biznisa meri}e se po efektima preuzimanja i usavravanja prednosti, ali i
pravovremene eliminacije uo~enih slabosti unutar sopstvenih i spoljnih okvira.
Kona~no, velika su o~ekivanja, prema snazi i uticajnosti konsekvenci, od
revolucionisanja informacione tehnologije, koja }e nesumnjivo promeniti kvalitet
modernih organizacija i modernog upravljanja. Sve to upu}uje na gotovo neiscrpne
mogu}nosti nauke i tehnologije, u njihovim inventivnim i aplikativnim dometima.
Naravno, to se odnosi na najrazvijenije zemlje sveta, civilizacijske predvodnice,
koje se ve} poodavno suo~avaju sa dilemom koliko, kada i ta od toga preneti u
optecivilizacijsku batinu, a ta rezervisati za eksplicitnu i implicitnu dominaciju,
Uvodne napomene 37
razvojnu prednost, koja ima izuzetno veliki zna~aj za o~uvanje i irenje interesnih
sfera, budu}u konfiguraciju ekonomske i politi~ke mo}i. Izvori mo}i su se u
modernom dobu menjali, od veli~ine stanovnitva i obima poljoprivredne
proizvodnje, preko dinamike i domena industrijalizacije, bogatstva energetskim
resursima, do otkrivanja zna~aja informacija i novih znanja, kao klju~nih razvojnih
poluga, osnova budu}ih preraspodela mo}i i dominacija.
38 Mijat Damjanovi}
Uvodne napomene 39
ODABRANI ESEJI
40 Fridrih A. Hajek
Fridrih A. Hajek
DA LI JE SOCIJALIZAM BIO GREKA?
Ideja socijalizma je istovremeno grandiozna i jednostavna. . . Moèmo, u stvari, re}i da je

to jedna od najambicioznijih kreacija ljudskog duha, . . . tako veli~anstvena, tako smela, da je s
pravom izazvala najve}e divljenje. Ako èlimo da spasemo svet od varvarstva, moramo da
odbacimo socijalizam, ali ne moèmo da ga tek tako zanemarimo.
Ludvig fon Mizes
Ova knjiga kaè da naa civilizacija duguje ne samo svoj postanak, nego i
svoje o~uvanje onome to bi se precizno nazvalo jedino proirenim poretkom
ljudske saradnje, poretkom koji se obi~no, iako pomalo pogreno, naziva
kapitalizmom. Da bismo shvatili nau civilizaciju, moramo znati da taj proireni
(produbljeni i produèni) poredak nije nastupio kao rezultat ljudskog plana ili
namere, nego spontano; on je izrastao iz nenamernog priklanjanja nekim
tradicionalnim, uglavnom moralnim uzusima, od kojih mnoge ljudi ne vole, ~iji
zna~aj obi~no ne shvataju, ~iju vrednost ne mogu da dokaù, ali koji su se, ipak,
prili~no brzo rairili putem evolucione selekcije srazmernog pove}anja
stanovnitva i bogatstva onih grupa koje su te uzuse potovale. Nevoljno, ~ak i
bolno prihvatanje tih uzusa dràlo je grupe zajedno, poboljavalo njihov pristup
vrednim informacijama svih vrsta, omogu}avalo im da se ra|aju i mnoè, da
napune zemlju i da vladaju njom (1. knjiga Mojsijeva, Knjiga postanja, 1:28).
Taj proces je mo`da najmanje priznata strana ljudske evolucije.
Socijalisti su te stvari posmatrali druk~ije. Nisu samo njihovi zaklju~ci
druk~iji, oni i ~injenice vide druk~ije. Za moj argument je od klju~ne va`nosti da
su socijalisti pogreno shvatali ~injenice. Spreman sam da priznam da bismo, da
su socijalisti~ke analize delovanja postoje}eg ekonomskog poretka i mogu}ih
alternativa bile ~injeni~no ispravne, bili prinu|eni da obezbedimo da se raspodela
dohotka drì nekih moralnih principa i da bi takva raspodela bila mogu}a jedino
ako bi se nekoj centralnoj vlasti dala mo} da usmerava kori}enje raspoloìvim
42 Fridrih A. Hajek
resursima, to bi moglo pretpostaviti ukidanje privatne svojine nad sredstvima za

proizvodnju. Na primer, da je ta~no da bi centralno upravljanje sredstvima za
proizvodnju moglo da omogu}i stvaranje kolektivnog proizvoda, koji je veliki
bar koliko i onaj koji danas proizvodimo, predstavljalo bi stvarno teàk moralni
problem kako se to moè pravi~no u~initi. Me|utim, situacija u kojoj se nalazimo
nije takva. Nema drugog poznatog na~ina, osim raspodelom proizvoda na
konkurentnim trìtima, da se pojedinci obaveste u kom pravcu njihovi pojedina~ni
napori treba da se usmere da bi doprineli to je mogu}e vie ukupnom proizvodu.
Prema tome, moj glavni argument jeste da sukob izme|u zastupnika
spontanog proirenog ljudskog poretka zasnovanog na konkurentnom trìtu i
onih koji zahtevaju smiljeno ure|ivanje ljudskih interakcija putem neke centralne
vlasti, zasnovane na kolektivnom vlasnitvu nad raspoloìvim resursima,
predstavlja plod ~injeni~ne greke ovih drugih u pogledu stvaranja i kori}enja
znanjem o tim resursima. Sukob se moè reiti nau~nom studijom. Takva studija
pokazuje da potovanjem spontano stvorenih moralnih tradicija koje su u osnovi
konkurentnog trìnog poretka (tradicija koje ne zadovoljavaju kanone i norme
racionalnosti koje prihvata ve}ina socijalista) stvaramo, nagomilavamo vie znanja
i bogatstva nego to bi se ikada moglo stvoriti ili koristiti u ekonomiji kojom se
centralno upravlja, a ~iji privrènici tvrde da deluju strogo u skladu sa
racionalno}u. Tako je stvarno nemogu}e posti}i ili sprovesti socijalisti~ke
programe; oni su istovremeno i logi~ki nemogu}i.
Nasuprot onome to se ~esto tvrdi, nije re~ o razli~itim interesima ili razli~itim
procenama vrednosti. Pitanje o tome kako su ljudi usvojili izvesne vrednosti ili
norme i kakvog su uticaja te vrednosti i norme imale na razvoj njihove civilizacije
pre svega je ~injeni~no i predstavlja sr` ove knjige, a na njega sam dao kratak
odgovor u prve tri glave. Zahtevi socijalizma nisu moralni zaklju~ci izvedeni iz
tradicija koje su stvorile proireni poredak koji je omogu}io civilizaciju. Umesto
toga, oni pokuavaju da srue te tradicije racionalno stvorenim moralnim sistemom,
~ija privla~nost zavisi od instinktivne privla~nosti obe}anih rezultata.
Pretpostavljaju da ljudi koji su bili sposobni da stvore sistem pravila koja
usmeravaju njihove napore moraju da budu sposobni da zamisle jedan jo bolji,
jo korisniji sistem. Me|utim, ako ~ove~anstvo duguje svoje potovanje jednom
obliku ponaanja rukovo|enom pravilima, ~ija je efikasnost dokazana, ono ne
moè da izabere neki drugi sistem samo zato to je taj sistem naizgled privla~niji
po svojim neposredno vidljivim efektima. Polemika izme|u trìnog poretka i
socijalizma predstavlja pitanje opstanka. Usvajanje socijalisti~kog morala bi
unitilo veliki deo sadanjeg ~ove~anstva i osiromailo veliki deo ostatka.
Svemu tome sledi veoma va`no pitanje koje èlim jasno da postavim od
samog po~etka. Iako napadam socijalisti~ku pretpostavku racionalnosti, moji
argumenti nisu niukom slu~aju protiv ispravnog kori}enja racionalnosti. Pod

ispravnim kori}enjem racionalnosti podrazumevam racionalnost koja priznaje
svoja ograni~enja i koja se, i sama pou~ena racionalno}u, suo~ava sa
implikacijama zagonetnog realiteta, koji su otkrilli ekonomisti i biologija, da
poredak stvoren bez ikakvog plana moè da bude daleko bolji od planova koje
ljudi svesno zamiljaju. Kako bih, uostalom, mogao da napadam razum u knjizi u
kojoj dokazujem da je socijalizam fakti~ki, pa ~ak i logi~ki neodrìv? Isto tako,
ne osporavam da bi razum mogao, iako oprezno i skromno, deo po deo, da se
usmeri na razmatranje, kritiku i odbacivanje tradicionalnih institucija i moralnih
principa. Ova je knjiga, kao i neke moje ranije studije, usmerena protiv
tradicionalnih normi razuma kojima se rukovodi socijalizam: koje, verujem,
otelotvoruju jednostranu i nekriti~ku teoriju racionalnosti, zastarelu i nenau~nu
metodologiju koju sam na nekim mestima nazvao konstruktivisti~kim
racionalizmom (1973).
Zato ne èlim da odri~em razumu mo} da popravlja norme i institucije, niti
~ak da insistiram na tome da je razum nesposoban da preoblikuje ~itav na moralni
sistem u ono to se sada obi~no zamilja kao socijalna pravda. Me|utim, mi to
moèmo da u~inimo samo proveravanjem svih delova moralnog sistema. Ako
takav moral tvrdi da moè da u~ini neto to verovatno ne moè da u~ini, tj. da
ispuni funkciju stvaranja znanja i organizacije, koja je nemogu}a prema njegovim
sopstvenim pravilima i normama, onda je sama ta nemogu}nost odlu~uju}a
racionalna kritika moralnog sistema. Va`no je konfrontirati posledice, jer je ideja
da je, u krajnjoj liniji, ~itava debata samo pitanje procene vrednosti, a ne pitanje
~injenica, spre~ila mnoge nau~nike koji su se profesionalno bavili trìnim
poretkom da dovoljno sna`no istaknu da socijalizam ne moè da ostvari obe}anja.
Osim toga, ne èlim da kaèm da ne uvaàvam neke vrednosti kojih se drè
socijalisti; ali ne verujem da iroko rasprostranjena ideja socijalne pravde ozna~ava
neko mogu}e stanje, niti da uopte neto zna~i. Ne verujem, kao to neki zastupnici
hedonisti~ke etike preporu~uju, ni da moèmo da donosimo moralne odluke jedino
razmiljaju}i o najuzvienijem o~ekivanom zadovoljenju.
Polazna ta~ka mog rada mogla bi biti misao Dejvida Hjuma da moralna
pravila. . . nisu kulminacija naeg razuma (Eseji, 1739/1886:II:235). Ona }e igrati
glavnu ulogu u ovoj knjizi, budu}i da obuhvata osnovna pitanja na koja pokuavam
da dm odgovor kako se pojavljuje na moral i koje implikacije ima na~in
njegovog pojavljivanja u naem ekonomskom i politi~kom ìvotu?
Tvrdnja da smo prinu|eni da o~uvamo kapitalizam zbog njegove superiorne
sposobnosti da se koristi rasutim znanjem traì odgovor na pitanje kako smo
doli do tog nezamenljivog ekonomskog poretka, naro~ito imaju}i u vidu moju
tvrdnju da se mo}ni instinktivni i racionalni impulsi bune protiv morala i institucija
koji su nu`ni u kapitalizmu.
44 Fridrih A. Hajek
Odgovor na to pitanje, dat u prve tri glave, zasniva se na starom otkri}u,

dobro poznatom ekonomistima, da nae vrednosti ne odre|uju samo razlozi koji
im prethode, nego da ih delimi~no odre|uje i proces nesvesne samoorganizacije
strukture. To vaì i za ekonomiju i za iru oblast, i to je danas dobro poznato u
biolokim naukama. To otkri}e je bilo samo prvo u sve ve}oj porodici teorija
koje objanjavaju stvaranje sloènih struktura pomo}u procesa koji prevazilaze
nau sposobnost posmatranja svih okolnosti koje deluju u odre|ivanju svojih
posebnih manifestacija. Kada sam po~eo svoj rad, ose}ao sam da sam gotovo
jedini ~ovek koji radi na evolucionom stvaranju tako visoko sloènih
samoodràvaju}ih poredaka. U me|uvremenu su istraìvanja u oblasti ovih
problema pod raznim imenima: autopoieza, kibernetika, homeostaza, spontani
poredak, samoorganizacija, sinergetika, teorija sistema itd. postala veoma brojna,
pa sam mogao bliè da prou~im samo nekoliko. Tako je ova knjiga postala pritoka
velike reke koja, izgleda, vodi postupnom razvoju evolucione (ali svakako ne
jednostavne neodarvinovske) etike, koja je paralelna, koja dopunjava, ali je
svakako razli~ita od ve} dobro razvijene evolucione epistemiologije.
Iako knjiga postavlja neka teka nau~na i filozofska pitanja, njen glavni zadatak
je da dokaè da je jedan od najuticajnijih politi~kih pokreta naega doba socijalizam,
zasnovan na pretpostavkama za koje se moè dokazati da su pogrene i da, uprkos
tome to je nadahnut dobrim namerama i to su ga vodili neki od najinteligentnijih
predstavnika naega vremena, dovodi u opasnost ìvotni standard pa i sam ìvot
velikog dela postoje}eg stanovnitva. Zato }e jedan od zadataka ove knjige biti da
razmatra i obara socijalisti~ki izazov prikaza razvoja i odràvanja nae civilizacije,
koji je predstavljen u prve tri glave. U posebnom delu prelazim na na jezik da bih
pokazao koliko je bio unièn pod socijalisti~kim uticajem i koliko pa`ljivo moramo
da se ~uvamo da nas ne zavedu socijalisti~ki na~ini razmiljanja. Razmatra}u i
jedan prigovor koji bi mogli postaviti ne samo socijalisti, nego i drugi: da eksplozija
stanovnitva obara moje argumente. Kona~no, ukratko }u izneti nekoliko primedaba
o ulozi religije u razvoju naih moralnih tradicija.
Budu}i da teorija evolucije igra veoma va`nu ulogu, treba da pomenem da
je jedan od doga|aja poslednjih godina koji mnogo obe}ava, koji moè da omogu}i
bolje razumevanje rasta i funkcije znanja (Popper 1934, 1950) i sloènih i
spontanih poredaka (Hayek, 1964, 1973, 1976, 1979) raznih vrsta, bio razvoj
evolucione epistemiologije (Campbell 1977, 1987; Radnitzky & Bartley, 1987),
teorije znanja koja shvata razum i njegove plodove kao evolucioni razvoj. U ovoj
knjizi bavim se nizom srodnih problema koji su veoma zna~ajni, ali i dalje u
velikoj meri zapostavljeni.
Tvrdim da nam nije potrebna samo evoluciona epistemiologija, nego i
evolucioni prikaz moralnih tradicija, i to onakav kakav }e se razlikovati od
dosadanjih. Naravno, tradicionalna pravila me|uljudskog optenja, posle jezika,

prava, trìta i novca, bile su oblasti u kojima se rodilo evoluciono razmiljanje.
Etika je poslednja tvr|ava pred kojom ljudski ponos sada mora da se prikloni,
priznaju}i njeno poreklo. Takva evoluciona teorija morala se stvarno pojaviti, a
njeno sutinsko otkri}e je da na moral nije ni instinktivan ni plod razuma, nego
posebna tradicija izme|u instinkta i razuma, kao to kaè naslov prve glave, veoma
zna~ajna tradicija koja nam omogu}uje da se prilagodimo problemima i
okolnostima koji daleko premauju nae racionalne mogu}nosti. Nae moralne
tradicije, kao i mnogi drugi vidovi nae kulture, razvijali su se uporedo sa naim
razumom, a ne kao njegov proizvod. Izgleda iznena|uju}e i paradoksalno, ali je
ta~no da moralne tradicije daleko premauju kapacitete razuma.
IZME\U INSTINKTA I RAZUMA
Neprikladnost prirodnog ~oveka proirenom poretku

ôvek ne moè da o~ekuje da ljudi vole proireni poredak koji se protivi
nekim njihovim najja~im instinktima ili da shvate da im on donosi materijalnu
udobnost koju tako|e èle. Poredak je ~ak neprirodan u uobi~ajenom smislu, jer
nije u skladu sa biolokim osobinama ~oveka. Zato veliki deo dobrog koje ~ovek
~ini u proirenom poretku nije posledica njegove prirodne dobrote; ipak je
nerazumno osu|ivati civilizaciju kao neprirodnu zbog toga. Civilizacija je veta~ka
samo u tom smislu to je ve}ina naih vrednosti jezik, umetnost, pa i sam razum,
veta~ka: one nisu genetski unete u nau bioloku strukturu. Me|utim, u drugom
smislu, proireni poredak je savreno prirodan zato to se, kao i sli~ne bioloke
pojave, prirodno razvijao u pravcu prirodne selekcije.
Ta~no je da veliki deo naeg svakodnevnog ìvota, ve}ina naih zanimanja,
ne zadovoljava nae duboko usa|ene altruisti~ke èlje da ~inimo vidljivo dobro.
Prihva}eni uzusi nas pre primoravaju da ne u~inimo ono na ta nas nai instinkti
nagone. Nije re~, kako se ~esto tvrdi, o sukobima emocija i razuma, nego uro|enih
nagona i nau~enih pravila. Ipak, kao to }emo kasnije videti, potovanje tih
nau~enih pravila obi~no donosi ve}u korist zajednici od ve}ine direktnih
altruisti~kih akcija koje bi pojedinac mogao da preduzme.
Jedan vidljiv znak koji pokazuje kako se loe shvata princip poretka na trìtu
je uobi~ajeno miljenje da je saradnja bolja od konkurencije. Saradnja, kao i
solidarnost, pretpostavlja visok stepen saglasnosti o ciljevima i metodama koje
se koriste u te`nji za ostvarenjem ciljeva. To ima svog smisla u malim grupama
~iji ~lanovi imaju iste navike, jednako znanje o mogu}nostima i jednako veruju u
46 Fridrih A. Hajek
te mogu}nosti. To ne bi imalo nikakvog smisla ako je problem u prilago|avanju

nepoznatim situacijama; pa ipak, saradnja u proirenom poretku zasniva se ba
na tom prilago|avanju nepoznatom. Konkurencija je postupak otkrivanja, koji
postoji u svim evolucijama i ljude je naveo da nesvesno reaguju na nove situacije;
pove}avamo svoju efikasnost putem istrajnije konkurencije, a ne putem saradnje.
Da bi korisno delovala, konkurencija zahteva da oni koji u njoj u~estvuju
potuju pravila, a ne da pribegavaju fizi~koj sili. Samo pravila mogu da konsoliduju
proireni poredak. (Zajedni~ki ciljevi mogu to da postignu samo u kratkotrajnim
trenucima kada se svi suo~e sa zajedni~kom opasno}u. Moralni ekvivalent rata,
koji se nudi da bi se izazvala solidarnost, samo je vra}anje na nerafinirane principe
koordinacije.) Ni ciljevi kojima se teì ni kori}ene metode ne moraju biti nikom
poznati da bi se uzeli u obzir u spontanom poretku. Takav se poredak sam stvara.
Ako su se pravila sve bolje prilago|avala da bi stvorila poredak, to je bilo ne zato
to su ljudi bolje shvatili njihovu funkciju, nego zato to su prosperirale one
grupe koje su ih menjale na na~in koji ih je ~inio prilagodljivijim. Evolucija nije
bila linearna, ona je predstavljala rezultat vie pokuaja i greaka, stalnog
eksperimentisanja u okvirima raznih poredaka. Naravno, nije bilo namere da se
eksperimentie ali su promene pravila do kojih je dolo zbog istorijskih doga|aja,
analogno genetskim mutacijama, imale jednak efekat.
Evolucija se nije odvijala bez prepreka i smetnji, budu}i da su se snage koje su
sprovodile pravila vie protivile nego to su pomagale promenama koje su bile suprotne
tradicionalnim pogledima o dobrom i pravi~nom. S druge strane, sprovo|enje
novonau~enih pravila koja su prokr~ila put za njihovo prihvatanje ponekad je
zaustavljalo naredni korak evolucije ili ograni~avalo dalje proirenje koordinacije
pojedina~nih napora. Vlast prinude je retko preduzimala takva proirenja koordinacije,
iako je ponekad irila moral koji je ve} prihvatila vladaju}a grupa.
Sve to potvr|uje da su miljenja koja se protive ograni~enjima koje name}e
civilizacija anahrona i da su prilago|ena veli~ini i uslovima grupa u davnoj
prolosti. tavie, ako je civilizacija nastala kao posledica neèljenih postupnih
promena u moralu, iako to nerado prihvatamo, onda ne}emo nikad prona}i
univerzalno vaè}i eti~ki sistem.
Bilo bi pogreno zaklju~iti, samo na osnovu evolucionih pretpostavki, da
su sva pravila koja su evoluirala uvek ili nu`no uzrokovala opstanak ili pove}anje
broja stanovnika koji su ta pravila potovali. Pokaza}emo, uz pomo} ekonomske
analize, kako pravila koja se spontano javljaju imaju tendenciju da pomaù
opstanku ~oveka. Saznanje da se pravila obi~no odabiraju putem konkurencije,
na osnovu njihove vrednosti za opstanak ~oveka, svakako ih ne osloba|a kriti~ke
analize. To je tako ako ni zbog ~ega drugog, ono zbog toga to se ~esto deavalo
prinudno meanje u proces kulturne evolucije.
Shvatanje kulturne evolucije }e svakako nastojati da promeni vrednost

neizvesnosti u ustanovljenim pravilima, a teret dokazivanja }e preneti na one koji
èle da ih izmene. Iako ne moè da dokaè superiornost trìnih institucija, istorijski
i evolucioni pregled ra|anja kapitalizma (kakav sam ve} pokazao) pomaè da
shvatimo kako su se te proizvodne, iako nepopularne i nenamerne tradicije pojavile
i koliko je dubok njihov zna~aj za ljude koji ìve u proirenom poretku. Prvo bih
èleo da sa ve} opisanog puta uklonim veliki kamen spoticanja, a to je iroko
rasprostranjeno pogreno shvatanje prirode i naih sposobnosti da usvojimo vredne
obi~aje.
Razum nije vodi~, nego plod kulturne evolucije i zasniva se vie

na podraàvanju, a manje na dalekovidosti i mudrosti
Sposobnost u~enja putem podraàvanja je jedno od najve}ih preimu}stava
koje smo stekli tokom naeg dugog instinktivnog razvoja. Mo`da je stvarno
najva`nija sposobnost kojom je pojedinac geneti~ki obdaren, osim uro|enih
reakcija, njegova sposobnost da sti~e vetine u~enjem putem podraàvanja. Imaju}i
to u vidu, va`no je izbe}i, ve} na samom po~etku, ideju koja proizilazi iz onoga
to sam nazvao fatalnom umiljenosti: da naa sposobnost sticanja vetina proisti~e
iz razuma. U stvari, doga|a se sasvim suprotno: na razum je plod procesa
evolucione selekcije koliko i na moral. Me|utim, razum proisti~e iz neto
druga~ijeg razvoja, tako da nikad ne treba pretpostaviti da je na razum na viem
kriti~kom poloàju i da vaè samo ona moralna pravila koja razum prihvata.
Ta }u pitanja prou~iti u slede}im glavama, ali i ovde mogu neto re}i o
zaklju~cima: naslov glave Izme|u instinkta i razuma treba doslovno shvatiti.
@elim da skrenem pa`nju na ono to se stvarno nalazi izme|u instinkta i razuma
i to se veoma ~esto previ|a, ba zato to se pretpostavlja da izme|u te dve oblasti
nema ni~ega. To zna~i da }u se uglavnom baviti kulturnom i moralnom evolucijom
proirenog poretka, koja je, s jedne strane (kao to smo prethodno zaklju~ili),
izvan instinkta i ~esto suprotna instinktu, a koja se, s druge strane (kao to }emo
kasnije utvrditi), ne moè stvoriti niti prona}i razumom.
Moji pogledi, od kojih sam neke opisao ranije (1952/79, 1973, 1976, 1979),
mogu se ukratko i jednostavno objasniti. U~enje ponaanja je pre uzrok nego
posledica saznanja, razuma i razumevanja. ôvek se ne ra|a razuman, racionalan
i dobar, nego ga treba nau~iti da bude takav. Na intelekt je stvorio na moral;
ljudske interakcije kojima upravlja na moral omogu}uju razvoj razuma i onih
sposobnosti koje idu uz to. ôvek je postao inteligentan zato to je postojala
tradicija ono to se nalazi izme|u instinkta i razuma iz koje je u~io. Tradicija
ne proisti~e iz sposobnosti da se racionalno tuma~e opaène ~injenice, nego iz
48 Fridrih A. Hajek
navike na reagovanje. Ona je, pre svega, nau~ila ~oveka ta treba da ~ini a ta da
ne ~ini pod izvesnim uslovima, a ne ta mora o~ekivati da ispuni.
Priznajem da sam se uvek smeio kada su se knjige o evoluciji, ~ak i one
koje su pisali veliki nau~nici, zavravale opomenama koje, iako priznaju da se
sve do sada razvijalo u procesu spontanog poretka, pozivaju ljudski razum sada
kada su stvari postale toliko sloène da preuzme upravljanje i da kontrolie budu}i
razvoj. Takve lepe èlje ohrabruje ono to sam na drugom mestu nazvao
konstruktivisti~kim racionalizmom (1973), koji uti~e na veliki deo nau~ne misli i
koji se eksplicitno iskazao u naslovu veoma uspene knjige dobro poznatog
socijalisti~kog antropologa ôvek stvara sebe (V. Gordon Childe, 1936), koji su
mnogi socijalisti prihvatili kao lozinku (Heilbroner, 1970:106). Te pretpostavke
sadrè u sebi nenau~ni, ~ak animisti~ki pojam o tome da su u nekoj fazi racionalni
ljudski razum ili dua uli u ljudsko telo, koje je evoluiralo, i postali nov, aktivni
vodi~ daljeg kulturnog razvoja (a stvarno se dogodilo da je telo postepeno steklo
sposobnost da prima veoma sloène principe koji su mu omogu}ili da se uspenije
kre}e u sopstvenoj sredini). Miljenje da je kulturna evolucija u celini nastala
posle bioloke ili genetske evolucije previ|a najva`niji deo evolucionog procesa,
onaj u kojem se obrazovao razum. Ideja da razum, i sam stvoren tokom evolucije,
treba da odre|uje svoju budu}u evoluciju (da i ne pominjemo mnoge druge stvari
za koje tako|e nije sposoban) inherentno je protivre~na i moè se lako oboriti.
Manje je ta~na pretpostavka da ~ovek koji misli stvara svoju kulturnu evoluciju i
njome upravlja, da su kultura i evolucija stvorile njegov razum. U svakom slu~aju,
ideja da su u nekom trenutku svesne namere, projekti, stupili na scenu i zamenili
evoluciju umesto nau~nog objanjenja nudi prakti~no natprirodni postulat. to se
ti~e nau~nog objanjenja, ono to poznajemo kao razum nije razvilo civilizaciju,
a kamoli usmeravalo njenu evoluciju, nego su to u~inili razum i civilizacija koji
su se razvijali ili evoluirali zajedno. Ljudi se ne ra|aju s onim to nazivamo
razumom kao to se ra|aju s mozgom, niti je on proizvod mozga. Genetska oprema
(tj. mozak odre|ene veli~ine i strukture) pomogla je ~oveku da stekne razum
tokom svoga rasta, od svoje porodice i svojih odraslih bli`njih, tako to je primao
rezultate tradicije koji se ne prenose genetski. Razum se, dakle, ne sastoji samo
od znanja o svetu koje se moè proveriti niti od tuma~enja ~ovekove okoline,
nego jo vie od sposobnosti da obuzda instinkte, nagone, koja se ne moè
proveravati individualnim razumom, budu}i da se njeni efekti odraàvaju na grupi.
Oblikovan sredinom u kojoj pojedinac raste, sam razum dalje uslovljava opstanak,
razvoj, bogatstvo i mnoge tradicije kojima se koriste pojedinci. Zahvaljuju}i
~injenici da se prenosi uglavnom posredstvom porodice, razum odràva mnotvo
raznih tokova iz kojih svaki novodoli u zajednicu moè da crpi. âk se moèmo
zapitati da li se za ~oveka koji nije imao priliku da crpe iz takve kulturne tradicije
uopte moè re}i da ima razuma.
Instinkt je stariji od obi~aja i tradicija, kao to su obi~aji i tradicija stariji

od razuma: oni se nalaze izme|u instinkta i razuma logi~ki, psiholoki, vremenski,
i nisu rezultat onoga to se ponekad naziva nesvesnim, ni intuicije, ni racionalnog
razumevanja. Iako se u izvesnom smislu oslanjaju na ljudsko iskustvo, jer su
stvoreni tokom kulturne evolucije, njih nisu stvorili zaklju~ci koji su proistekli iz
razuma na osnovu ~injenica ili svesti da se bi}a ponaaju na odre|en na~in. U
svom ponaanju se rukovodimo nau~enim, ali ~esto ne znamo zato neto ~inimo.
Nau~ena moralna pravila, obi~aji, postepeno istiskuju uro|ene reakcije, ne zato
to su ljudi razumom priznali da su bolji, nego zato to su omogu}ili razvoj
proirenog poretka koji prevazilazi vizije bilo kog pojedinca, u kojem je efikasnija
saradnja omogu}ila njenim ~lanovima da, mada nesvesno, podràvaju vie ljudi i
istiskuju druge grupe.
Mehanizam kulturne evolucije nije darvinovski

Diskusija nas navodi da bliè prou~imo odnos izme|u teorije evolucije i
razvoja kulture. To je problem koji postavlja mnoga interesantna pitanja; do njih
ekonomija obezbe|uje pristup kao malo koja druga nau~na disciplina.
Me|utim, oko tih pitanja su stvorene velike zabune, od kojih neke treba
pomenuti, makar samo zato da ~itaoca upozorimo da nemamo nameru da ih ovde
ponavljamo. Drutveni darvinizam je polazio naro~ito od pretpostavke da bilo
koji istraìva~ evolucije ljudske kulture mora da sledi Darvinovu kolu. To je
pogreno. Ose}am najve}e divljenje prema ârlsu Darvinu kao prvom ~oveku
koji je uspeo da razradi konzistentnu (iako jo nepotpunu) teoriju evolucije,
prihvatljivu u bilo kojoj oblasti. Napori kojima je pokuavao da prikaè kako
proces evolucije deluje u ìvim organizmima ipak su ubedili nau~nu zajednicu u
neto to je ve} odavno bilo poznato u humanisti~kim naukama, bar od kako je
ser Vilijam Dòns zapazio 1787. godine zapanjuju}u sli~nost izme|u gr~kog i
latinskog i sanskrta (klasi~ni jezik hinduizma), na osnovu ~ega je zaklju~io da svi
indoevropski jezici vode poreklo od sanskrta. Primer nas podse}a na to da
Darvinova ili bioloka teorija evolucije nije bila ni prva ni jedina takva teorija,
ali da je ona posebna i da se unekoliko razlikuje od drugih istorija evolucije. Ideja
o biolokoj evoluciji proisti~e iz pro~avanja procesa kulturnog razvoja koji su
bili odranije poznati: to su procesi koji su doveli do formulacija institucija kao
to su jezik (kao u radovima Dònsa), pravo, moral, trìte i novac.
Verovatno je najve}a greka savremene sociobiologije to to pretpostavlja
da se jezik, moral, pravo i sl. prenose genetskim procesima koje sada rasvetljava
molekularna biologija, a ne predstavljaju proizvod selektivne evolucije koja se
prenosi imitativnim u~enjem. Ta ideja je pogrena iako na drugom kraju spektra
50 Fridrih A. Hajek
ideja da je ~ovek svesno zamislio institucije kao to su moral, pravo, jezik ili
novac, i da zato moè da ih usavrava prema svojoj volji, to predstavlja ostatak
sujeverja protiv kojeg je morala da se bori teorija evolucije u biologiji: da gdegod
ima reda, mora postojati i neko ko je taj red ustanovio. Primer potvr|uje da se
ono to je ta~no nalazi izme|u instinkta i razuma.
Ideja evolucije je starija u humanisti~kim i drutvenim nego u prirodnim
naukama, pa sam spreman da tvrdim da je i Darvin preuzeo svoje osnovne ideje o
evoluciji iz ekonomije. Iz Darvinovih beleàka saznajemo da je ~itao Adama
Smita ba 1838, kada je formulisao svoju teoriju.* U svakom slu~aju, Darvinovom
delu su vie decenija, zapravo ~itav vek prethodila istraìvanja o razvoju visoko
sloènog spontanog poretka u procesu evolucije. âk ni re~i genetski i genetika,
koje su danas tehni~ki termini u biologiji, niukom slu~aju nisu izmislili biolozi.
Prvi ~ovek za koga znam da je govorio o genetskom razvoju bio je nema~ki filozof
i kulturni istori~ar Herder. Na tu ideju nailazimo i kod Vilanda, a zatim i kod
Humbolta. Tako je moderna biologija pozajmila koncepciju evolucije od ranijih
studija kulture. I mada je to u osnovi dobro poznato, gotovo uvek se zaboravlja.
Naravno, teorija kulturne evolucije (koju ponekad nazivaju psihosocijalnom,
superorganskom ili egzosomatskom, vansomatskom) i teorija bioloke evolucije,
iako analogne u izvesnim va`nim pogledima, nisu identi~ne. One ~esto polaze od
potpuno razli~itih pretpostavki. Kulturna evolucija je, kako je ta~no rekao Dùlian
Haksli, proces koji se radikalno razlikuje od bioloke evolucije, koja ima svoje
sopstvene zakone, mehanizme i modalitete i koja se ne moè objasniti na ~isto
biolokim osnovama (Haksli, 1947). Da pomenemo samo nekoliko va`nih razlika:
iako bioloka teorija sada isklju~uje nasle|e ste~enih karakteristika, sav kulturni
razvoj se zasniva na takvom nasle|u, na karakteristikama u obliku pravila koja
odre|uju me|usobne odnose ljudi, koji nisu uro|eni nego nau~eni. U odnosu na
termine koji se sada koriste u biolokoj diskusiji, kulturna evolucija simulira
lamarkizam (Popper, 1972). tavie, kulturnu revoluciju prenose navike i
informacije koje dolaze ne samo od fizi~kih roditelja, nego i od neodre|enog
broja predaka. Procesi koji pospeuju prenoenje i irenje kulturnih osobina i
u~enjem, ~ine kulturnu evoluciju neuporedivo bròm od bioloke. I na kraju,
kulturna evolucija deluje uglavnom putem grupne selekcije; a da li grupna selekcija
deluje i u biolokoj evoluciji, nije utvr|eno. Moje tvrdnje ne zavise od odgovora
na to pitanje (Edelman, 1987; Ghiselin, 1969:579, 1323; Hardy, 1965:135ff, 206;
Mayr, 1970: 114; Medawar, 1983:1345; Ruse, 1982:1905, 2036, 2356).
Boner (1980:10) grei kada tvrdi da je kultura bioloka kao i svaka druga
funkcija organizma, kao disanje ili kretanje. Smatrati biolokim stvaranje tradicije
jezika, morala, prava, novca, ~ak i razuma, predstavlja zloupotrebu jezika i
pravljenje zabune u teoriji. Nae genetsko nasle|e moè da odredi ta smo sposobni
da nau~imo, ali svakako ne i koje tradicije postoje za u~enje. Ono to je pred

nama za u~enje nije ~ak ni proizvod ljudskog mozga. Ono to se ne prenosi genima
nije bioloki fenomen.
Uprkos tim razlikama, sve evolucije, kulturne kao i bioloke, proces su
adaptacije na nepredvidljive doga|aje, na teke situacije koje se tako|e nisu mogle
predvideti. To je jo jedan razlog zbog kojeg teorija evolucije nikad ne moè da
nam omogu}i da racionalno predvi|amo i kontroliemo budu}u evoluciju. Ona
moè samo da nam pokaè kako sloène strukture omogu}avaju korekcije koje
dovode do daljih evolucionih razvoja koji su, me|utim, u skladu sa samom svojom
prirodom, neizbe`no nepredvidljivi.
Poto sam pomenuo nekoliko razlika izme|u kulturne i bioloke evolucije,
treba da istaknem da su u jednom va`nom pogledu jednake: ni bioloka ni kulturna
evolucija ne znaju za neto to bi se moglo nazvati zakonom evolucije ili neizbe`nim
zakonom istorijskog razvoja, u smislu zakona koji bi nu`no upravljao fazama ili
etapama kroz koje proizvodi evolucije moraju da pro|u i koji bi omogu}io
predvi|anje budu}eg razvoja. Kulturna evolucija nije odre|ena ni genetski ni na
bilo koji drugi na~in, a njeni rezultati predstavljaju raznovrsnost a ne jednoobraznost.
Nisu u pravu filozofi kao Marks ili Ogist Kont, koji su tvrdili da nae studije mogu
da dovedu do zakona evolucije koji }e omogu}iti predvi|anje neizbe`nog razvoja u
budu}nosti. Evolucioni pristupi etici su se diskreditovali u prolosti uglavnom zato
to je evolucija bila pogreno povezana sa navodnim zakonima evolucije, dok sama
teorija evolucije mora odlu~no da odbaci sve takve zakone kao nemogu}e. Kao to
sam tvrdio na drugom mestu (1952), sloène pojave su ograni~ene na ono to nazivam
predvi|anjem strukture ili predvi|anjima principa.
Jedan od glavnih izvora tog nesporazuma proisti~e iz meanja dva potpuno
razli~ita procesa koje biolozi nazivaju ontogenetskim i filogenetskim. Ontogeneza
se odnosi na predodre|eni razvoj pojedinaca, koji stvarno odre|uju inherentni
mehanizmi ugra|eni u gen semene }elije. Nasuprot tome, filogenija kojom se
bavi evolucija prou~ava istoriju evolucije vrsta ili tipova. Dok je biologe njihovo
obrazovanje uglavnom titilo od meanja te dve stvari, studenti koji se bave
oblastima koje nisu povezane sa biologijom ~esto postaju `rtve svog neznanja i
prihvataju istoricisti~ke ideje koje impliciraju da filogeneza deluje isto kao
ontogeneza. Te istorijske pojmove je stvarno odbacio Karl Poper (1945, 1957).
Bioloka i kulturna evolucija imaju i druge zajedni~ke karakteristike. Na
primer, obe se oslanjaju na iste principe selekcije: opstanak ili reproduktivne
prednosti. Varijacije, adaptacija i konkurencija predstavjaju u sutini istu vrstu
procesa, bez obzira na to to su njihovi mehanizmi druk~iji, naro~ito oni koji
uti~u na ekspanziju. Ne samo da se celokupna evolucija zasniva na konkurenciji,
nego je stalna konkurencija nu`na ~ak i zato da bi o~uvala ve} postoje}a dostignu}a.
52 Fridrih A. Hajek
Iako mi je èlja da se teorija evolucije sagleda u svom irokom istorijskom

kontekstu, da se shvate razlike izme|u bioloke i kulturne evolucije i da se prizna
doprinos drutvenih nauka naem poznavanju evolucije, ne sporim da je razrada
Darvinove teorije bioloke evolucije, sa svim svojim ograncima, jedno od najve}ih
intelektualnih dostignu}a modernog vremena koje daje potpuno nove poglede na
na svet. Univerzalnost te teorije kao objanjenja odraàva se i u novim radovima
nekih eminentnih fizi~ara, koji pokazuju da ideja evolucije niukom slu~aju nije
ograni~ena na ìve organizme, nego da u izvesnom smislu po~inje ve} od atoma,
koji su se razvili iz elementarnijih ~estica, i da tako moèmo da objasnimo
molekule, najprimitivnije sloène organizme, pa ~ak i sloèni moderni svet, raznim
procesima evolucije.
Me|utim, svi oni koji su prihvatili evolucioni pristup u prou~avanju kulture
moraju da osete nesklonost koja se ~esto pokazuje prema takvom pristupu. Ona
~esto proisti~e iz reakcija na drutvene nau~nike kojima je u devetnaestom veku
bio potreban Darvin da bi shvatili ono to je trebalo da nau~e od svojih prethodnika
i koji su naneli trajnu tetu napredovanju teorije kulturne evolucije, koju su u
stvari diskreditovali.
Drutveni darvinizam je pogrean u mnogim aspektima, ali intenzivna
averzija koja se danas ispoljava prema njemu delimi~no je uzrokovana njegovim
sukobom sa fatalnom umiljeno}u da ~ovek moè da oblikuje svet oko sebe
prema sopstvenoj èlji. Iako to nema nikakve veze sa ispravno shva}enom teorijom
evolucije, konstruktivisti~ki nastorojeni studenti me|uljudskih odnosa ~esto koriste
nepodobnost (i druge o~igledne greke) socijalnog darvinizma kao izgovor za
odbacivanje svih evolucionih pristupa.
Bertrand Rasel daje dobar primer u svojoj tvrdnji: da je evoluciona etika
zdrava, trebalo bi da nam je potpuno svejedno kojim }e tokom po}i evolucija,
budu}i da je za sve ono to sadrì evolucija dokazano da je najbolje (1910,
1966:240). Ta primedba, koju A.G.N. Flu (1967:48) smatra odlu~uju}om,
zasnovana je na jednostavnom nesporazumu. Nemam nameru da po~inim ono to
se ~esto naziva genetskom ili naturalisti~kom obmanom. Ne tvrdim da su rezultati
grupne selekcije tradicija nu`no dobri kao to ne tvrdim ni da druge stvari koje
su se dugo odràle u evoluciji, na primer bubavabe, imaju neku moralnu vrednost.
Me|utim, tvrdim da, svidelo nam se to ili ne, bez posebnih tradicija, koje
sam pomenuo, proireni poredak civilizacije ne bi mogao i dalje da postoji (dok
ekoloka katastrofa koja bi nastala u slu~aju nestanka bubavaba, verovatno ne bi
opustoila ~ove~anstvo); i ako bismo odbacili te tradicije zbog pogreno shva}enih
pojmova (to bi uzrokovalo naturalisti~ku obmanu) o tome ta je razumno, osudili
bismo veliki deo ~ove~anstva na siromatvo i smrt. Samo kada se u potpunosti
suo~imo sa tim ~injenicama moèmo se smatrati pozvanim da razmiljamo o tome
ta je dobro u~initi, a ta ne.
Dok same ~injenice ne mogu nikada da odrede ta je dobro, loe shva}eni

pojmovi onoga to je dobro, pravi~no i razumno mogu da promene ~injenice i
uslove u kojima ìvimo; oni mogu da unite, mo`da zauvek, ne samo razvijene
pojedince, gra|evine, umetnost i gradove (za koje ve} odavno znamo da su osetljivi
na destruktivnu mo} raznih morala i ideologija), nego i tradicije, institucije i
me|uljudske odnose, bez kojih ta dostignu}a nikad ne bi zaìvela i bez kojih
nikad ne}e ponovo zaìveti.
POREKLO SLOBODE, SVOJINE I PRAVDE

Niko nema pravo da napada privatnu svojinu i da kaè da potuje civilizaciju. Istorija te
dve stvari je neodvojiva.
Henri Samner Mejn
Svojina . . . je, prema tome, neodvojiva od ljudske ekonomije u njenom drutvenom
obliku.
Karl Menger
Ljudi su podobni za gra|anske slobode koliko su voljni da stave moralne lance na svoje
apetite: u onoj meri u kojoj je njihova ljubav prema pravdi iznad njihove gramzivosti.
Edmund Berk
Sloboda i proireni poredak

Ako su moral i tradicija, a ne inteligencija i kompetentni razum, uzdigli
~oveka iznad nivoa divljaka, temelji moderne civilizacije su postavljeni u anti~ko
doba u oblasti koja okruùje Sredozemno more. Tamo su mogu}nosti trgovine na
velikim razdaljinama pruìle prednost zajednicama ~iji su ~lanovi mogli slobodno
da se koriste svojim pojedina~nim znanjem u odnosu na one ~ije je zajedni~ko
lokalno znanje ili znanje vladaoca odre|ivalo delatnost svih. Koliko nam je
poznato, sredozemna oblast je bila prva u kojoj je ~oveku priznato pravo da
raspolaè priznatim privatnim podru~jem, pa je na taj na~in pojedincima
omogu}eno da razviju gustu mreù trgovinskih odnosa me|u raznim zajednicama.
Ona je delovala nezavisno od pogleda i èlja lokalnih ~elnika, jer se kretanjem
pomorskih trgovaca teko moglo upravljati iz jednog centra u to vreme. Ako
prihvatimo ono to kaè jedan visoko uvaèni autoritet (i to ~ovek koji svakako
nije pristrasan u korist trìnog poretka), gr~ko-rimski svet je bio u sutini i pre
svega svet privatnog vlasnitva od po nekoliko jutara ili vlasnitva rimskih senatora
54 Fridrih A. Hajek
i imperatora nad ogromnim imanjima, svet privatne trgovine i proizvodnje (Finli,

1973:29).
Poredak koji je sluìo mnogim privatnim ciljevima mogao se stvoriti samo na
osnovama onoga to volim da nazivam sekvestarskom svojinom, a to je precizniji
termin koji koristi H. S. Mejn da bi opisao ono to se obi~no naziva privatnom
svojinom. Ako svojina pojedinaca predstavlja sr` morala svake napredne civilizacije,
izgleda da su stari Grci bili prvi koji su uvideli da je ona tako|e neodvojiva od
individualne slobode. Ustavotvorci starog Krita su, kako smo o njima saznali, shvatili
kao neto to se samo po sebi razume da je sloboda najve}e dobro jedne dràve i da
samo zbog toga imovina treba da pripada onome ko je stekne, dok u uslovima
ropstva sve pripada vlastodrcima (Strabo, 10, 4, 16).
Jedan vaàn vid te slobode pojedinaca ili podgrupa da teè svojim, posebnim
ciljevima, rukovode}i se svojim znanjem i ume}em, bio je mogu} zahvaljuju}i
privatnoj kontroli nad raznim sredstvima proizvodnje, ali i drugoj praksi, prakti~no
neodvojivoj od prve: priznavanju prihva}enih metoda prenoenja kontrole.
Mogu}nost pojedinca da sam odlu~uje o tome kako }e koristiti razne stvari,
rukovode}i se svojim znanjem i o~ekivanjima, kao i znanjem i o~ekivanjima drugih
u grupi kojoj se pridruìo, zavisi od opteg priznavanja potovanja privatnog
podru~ja kojim pojedinac slobodno raspolaè, kao i od opteprihva}enog na~ina
na koji se pravo na odre|ene stvari moè prenositi sa jednog lica na drugo.
Preduslov postojanja takve svojine, slobode i poretka ostao je isti od gr~ke ere do
danas: zakon u smislu apstraktnih pravila koji omogu}uje svakom pojedincu da u
svako doba odredi ko ima pravo da ne~im raspolaè.
U pogledu nekih posebnih predmeta, pojam individualne li~ne svojine se
svakako pojavio veoma rano, a prvi rukom na~injeni alati su mo`da takvi primeri.
Me|utim, vezanost jedinstvenog ili veoma korisnog oru|a ili oru`ja za njegovog
vlasnika mogla je da bude toliko jaka da je prenos bio toliko psiholoki teàk da
je to oru|e moralo da prati vlasnika ~ak i u grob kao u tolosima, grobovima u
obliku konice iz mikenske ere. O~igledno se pojavljuje izjedna~enje izumitelja i
pravnog vlasnika, a s njim i razne razrade te osnovne ideje ponekad pra}ene i
legendama, kao u kasnijoj pri~i o kralju Arturu i njegovom ma~u Ekskaliburu u
kojoj se vlasnitvo nad ma~em ne prenosi po ljudskim zakonima, nego ga prenosi
vii zakon magije ili sile.
Proirenje i usavrenje koncepta imovine predstavljalo je, kako takvi primeri
pokazuju, nu`no postepen proces koji ni do danas nije zavren. Me|utim, takva
koncepcija nije mnogo zna~ila za lutaju}e bande lovaca i skuplja~a u kojima je
onaj koji bi pronaao izvor hrane ili mesto sklonita bio prinu|en da takvo otkri}e
podeli sa svojim drugovima. Prvi pojedina~no napravljeni trajni alati mo`da su
ostajali vezani za svoje tvorce, jer su oni bili jedini koji su njima umeli da se
sluè i u ovom slu~aju je dobro pomenuti pri~u o Arturu i Ekskaliburu, jer iako
Artur nije iskovao Ekskalibur, bio je jedini koji je umeo da se njime sluì. S
druge strane, privatno vlasnitvo nad potroenom robom se mo`da pojavilo tek
kasnije, kada je solidarnost grupa oslabila i kada su pojedinci postali odgovorni
za manje grupe, na primer za porodice. Mo`da je potreba da se obradivo imanje
odràva netaknutim postepeno stvorila pojedina~no od grupnog vlasnitva nad
zemljom.
Me|utim, nema koristi od rasprave o raznim redosledima tih doga|aja, jer
su se oni, po svoj prilici, znatno razlikovali izme|u naroda koji su napredovali
nomadskim sto~arstvom i onih koji su razvijali poljoprivredu. Klju~no je da je
prethodni razvoj sekvestarske svojine nuàn za razvoj trgovine, pa, prema tome,
i za stvaranje ve}ih koherentnih i kooperativnih struktura i pojavu oznaka koje
nazivamo cenama. Da li su pojedinci, ili proirene porodice, ili dobrovoljne grupe
pojedinaca priznavane kao vlasnici odre|enih predmeta manje je va`no od
~injenice da su oni imali pravo da odaberu koji }e ljudi da odlu~uju o tome kako
njihova imovina treba da bude kori}ena. Razvijali su se tako|e, naro~ito kada je
re~ o zemlji, razni aran`mani o vertikalnoj podeli imovinskih prava izme|u viih
i niìh vlasnika ili krajnjih vlasnika i zakupaca, ba kao i u razvoju modernih
imetaka, koji danas mogu da budu bolje iskori}eni nego to je to doputala neka
primitivnija koncepcija imovine.
Isto tako, ne treba smatrati plemena izvoritem kulturne evolucije; ona pre
predstavljaju prvi proizvod kulturne evolucije. Najranije koherentne, trajne grupe
bile su istog porekla i imale su zajedni~ke obi~aje kao i druge grupe i pojedinci,
koje mo`da nisu ni poznavali. Prema tome, teko moèmo re}i kada su se plemena
prvi put pojavila kao ~uvari zajedni~kih tradicija i kada je po~ela kulturna evolucija.
Ipak, ma koliko sporo, uz neo~ekivana nazadovanja, nekako se proirivala saradnja,
pa su zajedni~ki konkretni ciljevi zamenjeni optim, ciljno nezavisnim pravilima
ponaanja.
Klasi~no nasle|e evropske civilizacije

Izgleda, tako|e, da su Grci, a naro~ito filozofi stoici sa svojim kosmopolitskim
pogledima, prvi put formulisali moralnu tradiciju, koju su Rimljani kasnije irili
u svojoj imperiji. Znamo da je ta tradicija naila na velike otpore, a svedoci smo
tih otpora i do danas. U Gr~koj su prvenstveno Spartanci, narod koji se najja~e
odupro materijalisti~kom, posesivnom, bili ti koji nisu priznavali li~nu svojinu
nego su dozvoljavali, pa ~ak i podsticali kra|u. U nae vreme oni su ostali prototip
varvara koji su odbacivali civilizaciju (za predstavnike pogleda XVIII veka,
uporediti Semjuela Dònsona u Bosvelovom ìvotu ili esej Fridriha ilera O
56 Fridrih A. Hajek
zakonodavstvu Likurga i Solona). Ipak, ve} u delima Platona i Aristotela uo~avamo

nostalgi~nu ~e`nju za povratkom na spartansku tradiciju, a ta se ùdnja zadràla
do dananjeg dana. To je opsesija za ustrojenim mikroporetkom kojim bi upravljala
neka sveznaju}a vlast.
Ta~no je da su jedno vreme velike trgovinske zajednice, razvijene u
Sredozemlju, bile pod dosta nepouzdanom i neugodnom zatitom jo ratobornijih
Rimljana koji su ih titili od plja~kaa. Kako kaè Ciceron, oni su mogli da
zavladaju tom obla}u pot~injavanjem naprednijih trgovinskih centara, Korinta i
Kartagine, koji su `rtvovali svoju vojnu vetinu mercanti et navigandi cupiditas
pohlepi trgovaca i moreplovaca (De Re Publica, 2 710). Me|utim, tokom
poslednjih godina Republike i prvih vekova Carstva, pod upravom Senata ~iji su
~lanovi bili veoma zainteresovani za trgova~ke interese, Rimljani su dali svetu
prototip privatnog prava koje je bilo zasnovano na najapsolutnijoj koncepciji
sekvestarske svojine. Opadanje i propast tog prvog proirenog poretka nastupilo
je tek poto je centralna administracija u Rimu po~ela sve vie da zamenjuje
slobodne inicijative. Takav se redosled vie puta ponovio: civilizacije su mogle
da se ire, ali nisu mogle znatno da napreduju pod vla}u koja je preuzimala
upravljanje svakodnevnim poslovima od svojih gra|ana. Izgleda da se jo nije
razvila nijedna civilizacija bez vlade koja je svojim glavnim ciljem smatrala zatitu
privatne svojine, ali se taj razvoj nastavljao daljom evolucijom i rastom koji je na
kraju zaustavljala jaka vlada. Vlade koje su dovoljno jake da zatite pojedince od
nasilja njihovih bli`njih omogu}uju evoluciju sve sloènijeg poretka spontane i
dobrovoljne saradnje. Me|utim, ranije ili kasnije, te }e vlade pokazati tendenciju
da svoju snagu zloupotrebe i da ukinu slobode koje su ranije titile da bi sprovele
svoje, kako ih zamiljaju, mudrije ideje i da ne bi dozvolile drutvenim
institucijama da se razvijaju haoti~no (da se posluìmo karakteristi~nim izrazom
koji smo nali pod naslovom drutveno inènjerstvo u Fontana/Harper Dictio-
nary of Modern Thought, 1977).
Ako pad Rima nije zauvek okon~ao procese evolucije ~ak ni u Evropi,
sli~ne po~etke u Aziji (a kasnije, nezavisno, u Srednjoj Americi) zaustavile su
mo}ne vlade koje su tako|e (sli~no, ali jo ve}om silom nego to su to ~inili
srednjovekovni feudalni sistemi u Evropi) efikasno uguile privatnu inicijativu.
U najizrazitijem od svih slu~ajeva, u carskoj Kini, do velikih napredaka u pravcu
civilizacije i usavrene industrijske tehnologije dolazilo je tokom vie puta
ponovljenih nemirnih vremena, kada bi dràvna kontrola privremeno oslabila.
Me|utim, pobune i skretanja bi ubrzo potisnula mo}na dràva koja je bdela nad
o~uvanjem tradicionalnog poretka (J. Needham, 1954).
Dobar je primer Egipat iz kojeg imamo veoma pouzdane informacije o ulozi
koju je privatna svojina igrala u po~etnom usponu te velike civilizacije. U svojoj
studiji o egipatskim institucijama i privatnom pravu, @ak Piren opisuje u sutini

individualisti~ki karakter prava pri kraju Tre}e dinastije, kada je svojina bila
pojedina~na, privatna i nepovrediva i zavisila isklju~ivo od volje vlasnika (Pirenne,
1934:II, 3389), ali istovremeno opisuje po~etak njenog propadanja ve} tokom
Pete dinastije. To je uzrokovalo dràvni socijalizam Osamnaeste dinastije, koji je
opisan u drugom francuskom delu iz istog perioda (Dairaines, 1934), koji je
preovladavao tokom slede}e dve hiljade godina i kojim se uglavnom objanjava
stagnantni, stati~ni karakter egipatske civilizacije u tom periodu.
Kada je re~ o oìvljavanju evropske civilizacije krajem srednjeg veka, moè
se zaklju~iti da ekspanzija kapitalizma i evropska civilizacija duguju svoje korene
i svoj raison d'etre politi~koj anarhiji (Baechler, 1975:77). Moderni industrijalizam
se nije razvijao pod mo}nom vla}u, nego u gradovima italijanske renesanse,
ju`ne Nema~ke i Nizozemske i pod umerenom vla}u u Engleskoj, tj. vie pod
vla}u buròazije, a manje ratnika. Zatita sekvestarske svojine, a ne upravljanje
dràve njenim kori}enjem, postavila je osnove za razvoj guste mreè razmene
usluga, koja je oblikovala proireni poredak.
Malo su ta~ne konvencionalne formule istori~ara koji predstavljaju
ostvarenje jake dràve kao kulminaciju kulturne evolucije: takva ostvarenja su
~esto obeleàvala kraj kulturne evolucije. U tom smislu, studente rane istorije su
isuvie impresionirali i vodili u pogrenom pravcu spomenici i dokumenti
politi~kih vlastodràca, dok su pravi graditelji proirenog poretka, koji su veoma
~esto stvarali bogatstvo koje je omogu}ilo podizanje tih istih spomenika, ostavili
manje opipljive i upadljive tragove svojih dostignu}a.
Gde nema svojine, nema ni pravde

Mudri posmatra~i ra|anja proirenog poretka nisu sumnjali u to da je on
imao svoje korene u bezbednosti koju su garantovale dràve, koje su ograni~avale
prinudu na sprovo|enje pozitivnih pravila koja su odre|ivala ta kome pripada.
Posesivni individualizam Dòna Loka, na primer, nije bio samo politi~ka teorija
nego i proizvod analize uslova koji su omogu}ili prosperitet Engleskoj i Holandiji.
Analiza se zasnivala na uvi|anju da pravda koju politi~ka vlast mora da obezbedi
da bi osigurala mirnu saradnju me|u pojedincima, a koja je osnova prosperiteta,
ne moè da postoji bez privatne svojine: gde nema imovine nema ni pravde, to je
zakon koji je ta~an kao bilo koji Euklidov dokaz: budu}i da je ideja imovine,
svojine, u stvari ideja prava na neto, a ideja kojoj je dato ime nepravda je
posezanje za tim pravom ili otimanje tog prava. Kad su te ideje tako ustanovljene,
kada su im data takva imena, mogu sa sigurno}u da smatram da je to ta~no kao
to je ta~no da trougao ima tri ugla ~iji je zbir jednak zbiru dva prava ugla (Dòn
58 Fridrih A. Hajek
Lok, 1690, 1924:IV, iii, 18). Ubrzo posle toga, Monteskje je objavio svoju poruku
da je trgovina rairila civilizaciju i uljudno ponaanje me|u varvarima severne
Evrope.
Za Dejvida Hjuma i druge kotske moraliste i teoreti~are XVIII veka bilo
je jasno da je usvajanje privatne svojine obeleìlo po~etak civilizacije; pravila
koja su odre|ivala imovinu bila su toliko zna~ajna u svakom moralu da im je
Hjum posvetio najve}i deo svojih rasprava o moralu. Kasnije je, u svojoj Istoriji
Engleske (V tom) pripisao veli~inu te zemlje ograni~enjima koja su postavljena
dràvnoj vlasti da se mea u pitanja vlasnitva; u svojim Raspravama (iii, ii)
jasno je objasnio da bi, kada bi ~ove~anstvo trebalo da sprovodi zakon koji bi,
umesto da ustanovljava opta pravila koja odre|uju vlasnitvo i promenu vlasnitva
nad imovinom, dodelio najve}u imovinu najve}oj vrlini, taj pojam vrline bio toliko
nesiguran, kako zbog prirodnog neznanja, tako i zbog uobraènosti svakog
pojedinca, da se iz njega nikad ne bi moglo razviti neko pravilo ponaanja, pa bi
neposredna posledica toga bila raspad ~itavog drutva. Kasnije, u Istraìvanjima,
on prime}uje: Fanatici mogu da pretpostave da se dominacija zasniva na milosti
i da }e samo sveti ljudi naslediti zemlju; me|utim, gra|anski upravlja~i su veoma
umesno stavili te uzviene teoreti~are na isti nivo sa obi~nim razbojnicima i u~e
ih strogom disciplinom da se pravilo, koje u razmiljanjima moè da izgleda veoma
korisno za drutvo, u praksi ipak moè pokazati potpuno tetnim i destruktivnim
(1777, 1886:IV, 187).
Hjum je jasno primetio vezu izme|u tih doktrina i slobode i da maksimalna
sloboda svih zahteva jednaka ograni~enja za sve, putem onog to je nazvao
osnovnim zakonima prirode: stabilnost imovine, stabilnost prenoenja imovine
putem saglasnosti i potovanje ugovora, (1739, 1886:II, 288, 293). Iako je
o~igledno da ti pogledi proizilaze delimi~no iz pogleda teoreti~ara obi~ajnog prava,
kao to je ser Metju Hejl (160976), Hjum je bio mo`da prvi koji je jasno shvatio
da opta sloboda postaje mogu}a kada se prirodni moralni instinkti kontroliu i
ograni~avaju naknadnim rasu|ivanjem na osnovu pravde ili potovanja imovine
drugih, vernosti ili potovanja ugovornih obaveza, to je postalo obavezno i
obezbedilo sebi autoritet u ~ove~anstvu (1741, 1742, 1886:III, 455). Hjum nije
po~inio kasnije ~estu greku da pomea dva smisla slobode: neobi~an smisao u
kojem se pretpostavlja da izolovani, usamljeni pojedinac moè da bude slobodan
i drugi, u kojem se pretpostavlja da mnoge osobe koje me|usobno sara|uju mogu
da budu slobodne. Posmatrano u kontekstu takve saradnje, samo opta pravila
svojine, tj. zakonska pravila, garantuju slobodu.
Kada je Adam Ferguson dao zaklju~ak tih ideja definisanjem varvara kao
~oveka koji nije jo uvek znao za imovinu (1767,73:136) i kada je Adam Smit
primetio da niko jo nije video ìvotinju koja pokretima ili prirodnim kricima
kaè drugoj, ovo je moje, ovo je tvoje (1776, 1976:26), oni su zapravo izrazili
ono to je, uprkos ponovljenim pobunama gramzivih i izgladnelih bandi, prakti~no
tokom dva milenijuma bio stav obrazovanih ljudi. Kako je rekao Ferguson, izgleda
da je sasvim o~igledno da je svojina stvar napretka (ibid.). Ta pitanja su, kao to
smo ve} primetili, istraìvana i u oblasti jezika i prava; njih je dobro shvatio
klasi~ni liberalizam devetnaestog veka; verovatno je pod uticajem Edmunda Berka,
ali verovatno jo vie zahvaljuju}i uticaju nema~kih lingvista i pravnika, kao to
je F. C. fon Savinji, ta pitanja opet oìveo H. S. Mejn. Savinjijeva izjava (u protestu
protiv kodifikacije obi~ajnog prava) zasluùje da bude reprodukovana u potpunosti:
Ako u takvim kontaktima slobodni subjekti treba da postoje jedni pored drugih,
da se me|usobno podràvaju i da ne tete jedni drugima u njihovom razvoju, to
se moè posti}i jedino priznavanjem nevidljive granice u okviru koje je obezbe|en
slobodan prostor za egzistenciju i rad svakog pojedinca. Pravila koja odre|uju te
granice, a putem njih i slobodan prostor svakog ~oveka, predstavljaju zakon
(Savinji, 1840:I, 3312).
Razni oblici i predmeti svojine i poboljanja koja donose

Institucije svojine, kakve danas postoje, nisu savrene; mi ~ak ne moèmo
da kaèmo ni u ~emu bi se sastojalo takvo savrenstvo. Kulturna i moralna
revolucija treba jo da napreduju da bi institucija privatne svojine bila onoliko
korisna koliko moè da bude. Na primer, potrebna nam je opta konkurencija
koja bi spre~ila zloupotrebu imovine. To zahteva dalje ograni~enje uro|enih
ose}anja mikroporetka, male grupe o kojoj smo ranije govorili (Schoeck, 1966,
1969), jer tim ose}anjima ne preti samo privatna svojina nego ponekad jo vie
konkurencija, a to dovodi do toga da ljudi sve vie prièljkuju nekonkurentnu
solidarnost.
Ako je svojina u po~etku nastala kao proizvod obi~aja, a pravo i
zakonodavstvo se samo kasnije razvili tokom milenijuma, nema razloga da
pretpostavimo da su njihovi oblici, koji su usvojeni u savremenom svetu, kona~ni.
Tradicionalne koncepcije prava svojine se u poslednje vreme shvataju kao
promenljiv i veoma sloèn segment ~ije najefikasnije kombinacije jo nisu
otkrivene u svim oblastima. Nova istraìvanja u toj oblasti, koja uglavnom proisti~u
iz stimulativnog ali, naàlost, nezavrenog dela pokojnog ser Arnolda Planta,
preuzeo je u svojim kratkim, veoma uticajnim esejima njegov bivi student Ronald
Kos (1937, 1960). Ona su podstakla razvoj velike kole o imovinskim pravima
(Alchian, Becker, Cheung, Demsetz, Pejovi}). Rezultati tih istraìvanja, koja ne
moèmo ni da pokuamo da predstavimo ovom prilikom, otvorili su nove
mogu}nosti za budu}a poboljanja pravnih okvira trìnog poretka.
60 Fridrih A. Hajek
Da bih ilustrovao koliko je nae nepoznavanje optimalnih oblika ograni~enja

raznih prava i dan-danas , uprkos uverenju u neophodnost opte institucije privatne
svojine, mogu da dam nekoliko primedaba o jednom posebnom obliku svojine.
Spora selekcija sistema pravila koja ograni~avaju pojedina~ne opsege
kontrole nad raznim resursima putem pokuaja i greaka, stvorila je dosta neobi~nu
situaciju. Intelektualci, koji su ina~e skloni da osporavaju oblike materijalne
svojine koji su neophodni za efikasnu organizaciju materijalnih sredstava
proizvodnje, postali su najoduevljeniji pobornici nematerijalnih oblika svojine
koji su izmiljeni relativno nedavno, na primer pravila koja se odnose na knjièvno
stvaralatvo i tehnoloke izume (tj. autorska prava i patenti).
Razlika izme|u tih i drugih vrsta imovinskih prava je slede}a: dok vlasnitvo
nad materijalnim dobrima usmerava kori}enje nedovoljne koli~ine sredstava u
najva`nije svrhe, nematerijalna dobra, kao to su knjièvna produkcija i tehnoloki
izumi, za koje je sposobnost da se proizvedu tako|e ograni~ena, kada se jednom
stvore, mogu neograni~eno da se reprodukuju, umnoàvaju. Moè ih u~initi
sporadi~nim jedino zakon da bi stvorio podsticaje za stvaranje takvih ideja. Ipak,
nije sigurno da je prinudna cikli~nost najbolji na~in da se stimulie ljudska
kreativnost. Verujem da ne postoji nijedno veliko knjièvno delo koje ne bismo
imali da autor nije mogao da dobije isklju~ivo autorsko pravo; ~ini mi se da
argumenti u korist autorskih prava moraju gotovo isklju~ivo da po~ivaju na
okolnosti da se izuzetno korisna dela, kao to su enciklopedije, re~nici, ud`benici
i druge referentne knjige, ne bi mogla proizvoditi ako bi, kada se jednom naprave,
svako mogao da ih slobodno umnoàva.
Ponovljena preispitivanja tog problema tako|e nisu dokazala da mogu}nost
dobijanja patenata na izume stvarno podsti~e tokove novog tehni~kog znanja ili
da dovodi do rasipni~ke koncentracije istraìvanja na probleme ~ije se reenje
moè predvideti za blisku budu}nost, pa zato, zahvaljuju}i zakonu, onaj ko naleti
na reenje za trenutak pre nekog drugog dobija pravo na isklju~ivo kori}enje tog
reenja tokom dugog perioda (Machlup, 1962).
Organizacije kao elementi spontanih poredaka

Poto sam pisao o umiljenosti razuma i o opasnostima od racionalnog
meanja u spontani poredak, moram da dodam jo jedno upozorenje. Moj glavni
cilj je zahtevao da istaknem spontanu evoluciju pravila ponaanja koja pomaù
stvaranju samoorganizovanih struktura. Isticanje spontane prirode proirenog ili
makroporetka moè biti varljivo ako se stekne utisak da svesna, intencionalna
organizacija nije nikad va`na u makroporetku.
Elementi spontanog makroporetka su privatni ekonomski aran`mani
pojedinaca, kao i planiranih organizacija. Evolucija individualisti~kih zakona se
u velikoj meri sastoji od toga da se omogu}i postojanje dobrovoljnih organizacija

bez prinudne mo}i. Ali, kako se iri spontani poredak, tako rastu i jedinice od
kojih se on sastoji. Ti elementi su sve manje ekonomije pojedinaca, a sve vie
ekonomije organizacija kao to su firme ili udruènja ili administrativna tela.
Me|u pravilima ponaanja koja omogu}uju stvaranje spontanih poredaka, neka
}e tako|e olakati postojanje svesno koncipiranih organizacija koje su pogodne
za rad u okviru ve}ih sistema. Me|utim, razni tipovi oblikovanja sveobuhvatnijih
organizacija imaju svoje mesto samo u okviru jo sveobuhvatnijeg spontanog
poretka i ne bi odgovarali ukupnom poretku koji bi bio smiljeno organizovan.
Jo jedna srodna oblast bi mogla da navede na pogrean put. Ranije smo
pomenuli sve ve}u diferencijaciju raznih vrsta svojinskih prava u vertikalnoj ili
hijerarhijskoj dimenziji. Ako u ovoj knjizi budemo povremeno govorili o pravilima
privatne svojine, sekvestarske svojine, kao da je ona jednoobrazna i stalna, onda
to treba shvatiti kao upro}avanje koje moè navesti na pogrean put ukoliko se
usvoji bez ve} utvr|enih kvalifikacija. To je, u stvari, oblast u kojoj se mogu
o~ekivati najve}a poboljanja spontanog poretka u dràvnim okvirima, ali koju
ovom prilikom ne moèmo pobliè da razmatramo.
EVOLUCIJA TR@ITA: TRGOVINA I CIVILIZACIJA

Bilo ta vredi onoliko novca koliko moè doneti.
Semjuel Batler
Gde ima trgovine ima i dobrih obi~aja.

Monteskije
irenje poretka u nepoznato

Poto sam prikazao neke okolnosti pod kojima se javio proireni poredak i
kako taj poredak istovremeno stvara i zahteva meovitu svojinu, slobodu i pravdu,
moèmo da na|emo i neke druge veze ako pobliè pogledamo druga pitanja koja
sam ve} pomenuo a posebno pitanje razvoja trgovine i specijalizacije, koja su sa
tim razvojem povezana. Razvoj, koji je tako|e mnogo doprineo rastu proirenog
poretka, nije dobro shva}en u to vreme, pa ga ~ak ni posle nekoliko vekova nisu
shvatili ni najve}i nau~nici i filozofi; njega svakako niko nikad nije smisleno
odredio.
Vreme, okolnosti i procesi o kojima govorimo pokriveni su maglom
vremena, pa se detalji ne mogu ta~no ni pouzdano razaznati. Neke specijalizacije
ili razmene mogle su se ve} razviti u malim zajednicama koje su se rukovodile
62 Fridrih A. Hajek
isklju~ivo pristankom svojih ~lanova. Nominalna trgovina se mogla odvijati i

kad su primitivni ljudi, prate}i seobe ìvotinja, nailazili na druge ljude i grupe
ljudi. Iako su arheoloki dokazi o postojanju trgovine u najranije doba ubedljivi,
njih ima veoma malo, a mogu biti i pogreni. Najva`nija roba koju je obezbe|ivala
trgovina uglavnom se troila bez ostavljanja tragova dok je retka roba, koja je
navodila svoje vlasnike na razmenu, obi~no ~uvana kao retkost, pa je zato bila
trajnija. Ukrasi, oru`je i alati predstavljaju glavne pozitivne dokaze, a to to nekih
neophodnih prirodnih resursa nema na nekim mestima gde su takvi resursi sluìli
za proizvodnju moè nas navesti na zaklju~ak da su oni morali da budu nabavljeni
trgovinom. Arheologija svakako ne}e na}i so koju su ljudi nabavljali iz velikih
udaljenosti; ali je ponekad ostala naknada koju su proizvo|a~i soli dobijali kad
su je prodavali. Me|utim, trgovinu, neophodnu instituciju kojoj su stare zajednice
dugovale svoj opstanak, nije stvorila èlja za luksuzom nego potreba.
Bilo kako bilo, trgovina je svakako nastala veoma rano, a trgovina na velikim
rastojanjima i trgovina artiklima ~iji su izvori verovatno bili nepoznati trgovcima
koji su njima trgovali daleko su stariji od svih drugih kontakata koji se sada mogu
utvrditi. Moderna arheologija je dokazala da je trgovina starija od poljoprivrede
ili bilo koje druge vrste redovne proizvodnje (Leakey, 1981:212). U Evropi postoje
dokazi o trgovini na veoma velikim rastojanjima, ~ak i u paleolitu, pre najmanje
30.000 godina (Herskovits, 1948,1960). Pre 8.000 godina, Dàtal Hujuk u
Anadoliji i Jerihon u Palestini postali su centri trgovine izme|u Crnog i Crvenog
mora, pre nego to je po~ela trgovina grn~arijom i metalima. Ta dva grada tako|e
pokazuju slu~ajeve dramati~nog pove}anja broja stanovnika, koji se ~esto nazivaju
kulturnim revolucijama. Mreà pomorskih i kopnenih puteva koja je postojala
pri kraju sedmog milenijuma pre Hrista, sluìla je za prenoenje opsidijana (tamno
prirodno staklo nastalo hla|enjem otopljene lave) sa ostrva Melosa na kopno
Male Azije i Gr~ke, (v. uvod S. Grina za Childe, 1936, 1981; i Renfrew, 1973:29,
v. tako|e Renfrew, 1972:297307). Postoje dokazi o irokim trgovinskim mreàma
koje su povezivale Beludìstan (u zapadnom Pakistanu) sa oblastima zapadne
Azije jo pre 3.200. godine pre Hrista (Childe, 1936, 1981:190). Tako|e znamo
da je privreda preddinasti~kog Egipta bila ~vrsto oslonjena na trgovinu (Pirenne,
1934).
Zna~aj redovne trgovine u Homerovo vreme pokazuje pri~a u Odiseji (I,
180184) u kojoj se Atina Palada pojavljuje pred Telemahom preruena u vlasnika
broda koji prevozi tovar gvo`|a da bi ga razmenio za bakar. Velika ekspanzija
trgovine, koja je omogu}ila kasniji brzi rast klasi~ne civilizacije, to moèmo da
zaklju~imo na osnovu arheolokih dokaza, javila se u vreme za koje nema gotovo
nikakve istorijske dokumentacije, koje je trajalo oko dve stotine godina, izme|u
750. i 550. godine pre Hrista. Izgleda da je ekspanzija trgovine dovela, u pribli`no
isto vreme, do velikog porasta stanovnitva u gr~kim i feni~anskim trgovinskim

centrima. Oni su bili veliki rivali u osnivanju kolonija, pa je po~etkom klasi~ne
ere ìvot u velikim centrima kulture potpuno zavisio od redovnih trìnih procesa.
Neosporno je postojanje trgovine u to vreme, kao i njena uloga u irenju
poretka. Ipak, uspostavljanje trìnog procesa nije moglo da bude lako, i verovatno
je njegova posledica bilo i znatno unitavanje ranih plemena. âk i tamo gde se
ve} priznavala privatna svojina trebalo je uvesti neke nove, ranije nepoznate
obi~aje, pre nego to bi zajednice pristale da dozvole svojim ~lanovima da odnose
strancima (i to radi ciljeva koje su i sami trgovci jedva shvatali, a da i ne govorimo
o mesnom stanovnitvu) poèljnu robu, koja je postojala u zajednici i koja bi
ina~e bila na raspolaganju za lokalno, zajedni~ko kori}enje. Na primer, moreplovci
iz gr~kih gradova u nastajanju, koji su nosili grn~arske sudove pune vina ili
zejtina ka Crnom moru, Egiptu ili Siciliji da bi ih menjali za ìtarice, odnosili su
u svojoj trgovini robu koju su njihovi susedi veoma mnogo èleli, a o kojoj oni
nisu znali nita. Doputaju}i takve stvari, ~lanovi malih grupa su izgubili svoje
predispozicije i po~eli su da prihvataju novo shvatanje sveta, u kojem je zna~aj
malih grupa bio znatno umanjen. Pigot to objanjava u svom delu Anti~ka Evropa:
Istraìva~i ruda i rudari, trgovci i posrednici, organizacija transporta i karavana,
koncesije i ugovori, koncepcija stranaca i obi~aja u dalekim zemljama sve je to
u~estvovalo u drutvenom razumevanju koje je zahtevao tehnoloki korak napred
koji je uveo svet u bronzano doba (Piggott, 1965:72). Kako isti autor pie o
srednjem bronzanom dobu drugog milenijuma, mreà pomorskih, re~nih i kopnenih
puteva dala je me|unarodni karakter mnogim bronzanim rukotvorinama toga doba,
pa vidimo tehnike i stilove koji su iroko rasprostranjeni od jednog do drugog
kraja Evrope (Ibid., 118).
ta je olakalo te nove poduhvate i uvelo ne samo novo shvatanje sveta,
nego ~ak i neku vrstu internacionalizacije (ta re~ je o~igledno anahronizam) stila,
tehnike i stavova? To su svakako bili, izme|u ostalog, gostoprimstvo, zatita i
bezbedan prolaz. Nejasno definisane teritorije primitivnih plemena su verovatno
bile, ~ak i u najranije doba, povezane trgovinskim vezama pojedinaca zasnovanim
na tim obi~ajima. Takve li~ne veze su obezbe|ivale dalje beo~uge u lancu kojim
su se male ali neophodne koli~ine elemenata u tragovima, jer su takvi bili, prenosile
na velika rastojanja. To je podstaklo stati~na zanimanja, zanimanja na jednom
mestu, pa prema tome i specijalizaciju u mnogim novim mestima, to je kasnije
pove}avalo i gustinu stanovnitva. Po~ela je lan~ana reakcija: ve}a gustina
stanovnitva je dovodila do otkrivanja mogu}nosti socijalizacije ili podele rada,
to je dalje pove}avalo gustinu stanovnitva i dohotka po glavi, koji je omogu}io
dalje pove}anje broja stanovnika. I tako dalje.
64 Fridrih A. Hajek
POBUNA INSTINKTA I RAZUMA

Treba se ~uvati miljenja da se kori}enjem nau~nih metoda proiruju mogu}nosti ljudskog
uma. Iskustvo nita nije vie opovrglo od verovanja da }e ~ovek koji se istakne u jednoj, ili ~ak i u
vie nau~nih grana, verovatno razumnije razmiljati o obi~nim stvarima od drugih.
Vilfred Troter
Izazov svojini
Aristotel uopte nije shvatao zna~aj trgovine, niti je imao razumevanja za
evoluciju; aristotelovska misao je, kad se uklju~ila u sistem Tome Akvinskog,
podràvala antitrgovinske stavove srednjovekovne i rane moderne crkve, ali je
ipak tek kasnije, i to uglavnom me|u francuskim misliocima XVII i XVIII veka,
sa pojavom nekoliko va`nih doga|aja uzetih zajedno, po~ela da osporava
najva`nije vrednosti i institucije proirenog poretka.
Prvi od tih doga|aja je bio taj to je razvoj moderne nauke, posebnog oblika
racionalizma koji ja nazivam konstruktivizmom ili scijentizmom (prema
francuskom), a koji je tokom slede}ih vekova doslovno zarobio ozbiljna
razmiljanja o razumu i njegovoj ulozi u ljudskim aktivnostima, dobijao sve ve}i
zna~aj. Taj poseban oblik racionalizma je bio polazna ta~ka istraìvanja koja sam
vodio tokom poslednjih ezdeset godina, u kojima sam pokuavao da dokaèm da
je on posebno loe zamiljen, da u sebi sadrì la`nu teoriju nauke i racionalnosti
u kojoj se razum zloupotrebljava i koji, to je najva`nije, obavezno dovodi do
pogrenog tuma~enja prirode i postanka ~ovekovih institucija. To tuma~enje je
ono kojim, u ime razuma i najviih vrednosti civilizacije, moralisti laskaju relativno
neuspenima i podsti~u ljude da zadovolje svoje necivilizovane porive.
Po~inju}i u modernom periodu od Renea Dekarta, taj oblik racionalizma
odbacuje tradiciju i tvrdi da ~isti razum moè da sluì neposredno naim èljama,
bez takvog posrednika, i da moè da izgradi novi svet, novi moral, novo pravo,
~ak i novi, pre~i}eni jezik, sam po sebi. Iako je ta teorija o~igledno la`na (v.
tako|e Popper, 1934/1959, i 1945/66), ona jo uvek dominira u na~inu miljenja
ve}ine nau~nika, pa i ve}ine literata, umetnika i intelektualaca.
Mo`da bi trebalo da odmah kvalifikujem ono to sam sada napisao dodaju}i
da postoje i drugi pravci koji bi se mogli nazvati racionalizmom, a koji te stvari
sagledavaju druk~ije, kao na primer pravac koji smatra da su i pravila moralnog
ponaanja deo razuma. Tako je Dòn Lok objasnio: Pod razumom ne podrazu-
mevam sposobnost shvatanja koja stvara tokove misli i izvodi dokaze, nego
odre|ene principe akcija iz kojih proizilaze sve vrline i sve ono to je potrebno za
oblikovanje morala (1954:11). Ipak, pogledi kao to je Lokov ostaju u manjini
me|u onima koji sebe nazivaju racionalistima.
Drugi, srodan doga|aj koji je osporio proireni poredak nastao je iz radova

i uticaja @ana @aka Rusoa. Taj neobi~an mislilac iako ga ~esto nazivaju
iracionalistom i romanti~arem bio je ~vrsto povezan i zavisan od kartezijanske
misli. Rusoove tvrdoglave ideje su uskoro zagospodarile naprednim mislima i
navele ljude da zaborave da slobodu nisu zamislila ljudska bi}a koja su teìla za
slobodom kao oslobo|enjem od ograni~enja, nego je stvorila njihova èlja da
steknu zatitu za svoj individualni domen. Ruso je naveo ljude da zaborave da
pravila ponaanja nu`no moraju da ograni~avaju i da je poredak proizvod tih
pravila; i da ta pravila, ba time to ograni~avaju opseg sredstava kojima pojedinac
moè da se koristi za svoje ciljeve, u velikoj meri proiruju opseg ciljeva kojima
svako moè uspeno teìti.
Ruso je izjavio u uvodu Drutvenog ugovora da je ~ovek bio ro|en slobodan,
a da je svuda u lancima, èle}i da oslobodi ljude od veta~kih ograni~enja stvorio
je onog kojeg nazivamo varvarinom implicitnog heroja naprednih intelektualaca,
nagovorivi ljude da odbace ograni~enja kojima su dugovali svoju produktivnost
i brojnost. Koncepcija slobode koju je tako stvorio postala je najve}a prepreka
postizanju slobode. Poto je izjavio da je ìvotinjski instinkt bolji vodi~ prema
dobroj saradnji me|u ljudima od tradicije ili razuma, Ruso je izmislio volju naroda
ili optu volju u kojoj narod postaje jedno jedino bi}e, jedna individua (Drutveni
ugovor, I, vii; v. tako|e, Popper 1945, 1966:II, 54). To je mo`da glavni izvor
fatalne umiljenosti modernog intelektualnog racionalizma, koji nam obe}ava da
}e nas vratiti u raj u kojem }e nam nai prirodni instinkti, a ne nau~ena ograni~enja,
omogu}iti da ovladamo svetom, kako nam to kaè Knjiga postanja.
Optepriznata velika privla~nost tog gledita ne duguje svoju mo} (bez obzira
na ono to tvrdi) razumu ili dokazima. Kao to smo ve} zaklju~ili, varvarin nije
bio slobodan, niti je mogao da ovlada svetom. On je mogao da u~ini veoma malo
bez pristanka grupe kojoj je pripadao. Individualno odlu~ivanje pretpostavlja
individualne sfere kontrole, pa je, prema tome, postalo mogu}e samo zahvaljuju}i
evoluciji privatne svojine, ~iji je razvoj postavio temelje razvoja proirenog poretka
koji prevazilazi koncepciju poglavice ili vo|e ili kolektiviteta.
Uprkos tim protivre~nostima, nema sumnje da je Rusoova parola imala
uticaja i da je tokom prola dva veka uzdrmala nau civilizaciju. Iako je bila
iracionalna, ona je napredne ljude privukla svojom kartezijanskom insinuacijom
da moèmo da se koristimo razumom da bismo neposredno razumeli i zadovoljili
svoje prirodne instinkte. Poto je Ruso dao intelektualnu dozvolu za odbacivanje
kulturnih ograni~enja, legitimitet pokuajima da se osvoji sloboda od onih
ograni~enja koja su slobodu omogu}ila, a napade na osnove slobode je nazvao
oslobo|enjem, svojina je postajala sve sumnjivija i nije vie iroko priznavana
kao klju~ni faktor koji je uzrokovao stvaranje proirenog poretka. Umesto toga,
66 Fridrih A. Hajek
ljudi su sve vie pretpostavljali da se pravila koja reguliu odre|ivanje i prenoenje

privatne svojine moraju zameniti centralnim odlukama o kori}enju svojine.
U XIX veku je, kako izgleda, ozbiljna intelektualna diskusija o ulozi svojine,
imovine u razvoju civilizacije, bila na neki na~in zabranjena u mnogim krugovima.
U to doba, svojina je postepeno postajala sumnjiva za mnoge za koje se moglo
o~ekivati da je istraùju, a bila je i tema koju su napredni vernici u racionalnom
preoblikovanju strukture ljudske saradnje morali da izbegavaju. (Zabrana se
zadràla i u XX veku, o ~emu svedo~e, na primer, izjave Brajana Barija (1961:80)
o kori}enju i analiti~nosti u kojima je pravda sada analiti~ki vezana za zasluge i
potrebe, tako da se moè mirno re}i da je jedan deo onoga to je Hjum nazivao
pravilima pravi~nosti nepravi~an, kao i kasnija podsmeljiva primedba Gunara
Mirdala o tabuima svojine i ugovora (1969:17). Osniva~i antropologije su, na
primer, sve vie zapostavljali kulturnu ulogu svojine, tako da se u dva toma
Primitivne kulture E. B. Tajlora (1871) ni svojina ni imovina ne pojavljuju u
sadràju, dok E. Vestermark koji je imovini posvetio drugu glavu ve} posmatra
imovinu, pod uticajem Sen-Simona i Marksa, kao sumnjivi izvor nezara|enog
dohotka i na osnovu toga zaklju~uje da }e zakon svojine ranije ili kasnije morati
da pretrpi radikalne izmene (1908:II, 71). Socijalisti~ka predrasuda
konstruktivizma tako|e je uticala na savremenu arheologiju, ali je najgrublje
pokazala svoju nesposobnost da shvati ekonomske pojave u sociologiji (a jo
gore u takozvanoj sociologiji znanja). Sociologija bi se skoro mogla nazvati
socijalisti~kom naukom, budu}i da je otvoreno predstavljena kao nauka sposobna
da stvori nov poredak socijalizma (Ferri,1985) ili, neto kasnije, da predvidi budu}i
razvoj i da oblikuje budu}nost, ili da stvori budu}nost ~ove~anstva (Segerstedt,
1969:441). Kao i naturologija, koja je nekada pretendovala da zameni sva
specijalizovana istraìvanja prirode, sociologija nastupa sa suverenim zaposta-
vljanjem znanja koje su donele ustanovljene nau~ne discipline koje su dugo
prou~avale razvijene strukture kao to su pravo, jezik i trìte.
Ve} sam rekao da je prou~avanje tradicionalnih institucija kao to je svojina
palo pod zabranu. U tome zaista ne preterujem, jer je veoma neobi~no da je
interesantan i vaàn proces kao to je evoluciona selekcija moralnih tradicija
tako malo prou~avan i da su pravci kojima su te tradicije usmeravale razvoj
civilizacije toliko zanemarivani. Naravno, to tako ne izgleda nekom konstruktivisti.
Ako neko pati od iluzije drutvenog inènjerstva, ideje da ljudi mogu svesno da
izaberu put kojim }e i}i, njemu nije va`no da sazna kako je dospeo u sadanju
situaciju.
Moèmo uzgred napomenuti da nisu samo sledbenici Rusoa osporavali
svojinu i tradicionalne vrednosti: ta osporavanja vode poreklo, iako mo`da u
manjoj meri, i iz religije. Revolucionarni pokreti toga perioda (racionalisti~ki
socijalizam, a zatim komunizam) pomogli su oìvljavanju stare jereti~ke tradicije

pobune protiv osnovnih institucija svojine i porodice, pobune koje su u ranijim
vekovima vodili jeretici kao to su gnostici, manihejci, bogumili i katari. U XIX
veku jeretika vie nije bilo, ali su se pojavile hiljade novih religioznih revolucionara
koji su usmerili svoj revolucionarni àr protiv svojine i porodice, tako|e
pozivanjem na prirodne instinkte protiv tih ograni~enja. Jednom re~ju, pobuna
protiv privatne svojine i porodice nije bila ograni~ena samo na socijaliste. Prizivana
su misti~na i natprirodna verovanja ne samo da bi se opravdala uobi~ajena
ograni~enja instinkta, kao na primer u dominantnim strujama rimokatoli~ke crkve
i protestantizma, ve} i u nekim perifernim pokretima, da bi se podràlo osloba|anje
instinkta.
Ograni~eni prostor, a i nedovoljna stru~nost ne dozvoljavaju mi da u ovoj
knjizi govorim o drugom tradicionalnom predmetu atavisti~ke reakcije koji sam
u prethodnom tekstu pomenuo: o porodici. Me|utim, trebalo bi bar da pomenem
da verujem da je novo poznavanje ~injenica u izvesnoj meri liilo osnova
tradicionalna pravila seksualnog morala i da }e, kako izgleda, u toj oblasti do}i
do sutinskih promena.
Poto sam pomenuo Rusoa i njegov veliki uticaj, kao i druge istorijske
doga|aje, makar samo da bih podsetio ~itaoca da pobuna protiv svojine i
tradicionalnog morala kod ozbiljnih mislilaca nije neto novo, govori}u sada o
intelektualnim naslednicima Rusoa i Dekarta u XX veku.
Pre svega bih èleo da istaknem da u velikoj meri zapostavljam pobunu,
kao i razli~ite oblike te pobune u raznim zemljama. Davno pre nego to je Ogist
Kont uveo termin pozitivizam, za poglede koji su predstavljali dokazanu etiku
(tj. dokazanu razumom) kao jedinu mogu}u alternativu natprirodno otkrivenoj
etici (1854:I, 356), Dèremi Bentam je razradio naj~vr}e temelje onoga to danas
nazivamo pravnim i moralnim pozitivizmom: dao je konstruktivisti~ko tuma~enje
sistema zakona i morala prema kojem njihova vrednost i zna~aj zavise samo od
volje i namere njegovih tvoraca. Sam Bentam se sa tom idejom pojavio neto
kasnije. Konstruktivizam ne obuhvata samo bentamovsku tradiciju, koju su
predstavljali i nastavili Dòn Stjuart Mil i kasnije engleska Liberalna stranka,
nego prakti~no i sve savremenike Amerikance koji sebe nazivaju liberalima (za
razliku od nekih sasvim razli~itih mislilaca, na koje ~esto nailazimo u Evropi,
koji se tako|e nazivaju liberalima, koje je bolje nazvati starim vigovcima i ~iji su
najistaknutiji mislioci bili Aleksis de Tokvil i Lord Akton). Konstruktivisti~ki
na~in miljenja postaje prakti~no neizbeàn ako, kao to to predlaè jedan
vajcarski analiti~ar, prihvatimo liberalnu (~itaj socijalisti~ku) filozofiju koja
pretpostavlja da ~ovek, ukoliko razlika izme|u dobra i zla uopte neto zna~i za
njega, moè i mora sam da povu~e granicu izme|u ta dva pojma (Kirsch,1981:17).
68 Fridrih A. Hajek
Nai intelektualci i njihova tradicija razumnog socijalizma

Ono to sam rekao o moralu i tradiciji, o ekonomiji i trìtu i o evoluciji
o~igledno je suprotno mnogim uticajnim idejama, ne samo starom socijalnom
darvinizmu, koji vie nije iroko prihva}en, nego i mnogim drugim prolim i
sadanjim gleditima: pogledima Platona i Aristotela, Rusoa i osniva~a socijalizma,
Sen-Simona, Karla Marksa i mnogih drugih.
Osnovna ta~ka mojih argumenata, moje miljenje da moral, uklju~uju}i
tu posebno nae institucije svojine, slobode i pravde, nije stvorio ljudski um,
nego odre|enu drugu blagodet koju mu je donela kulturna evolucija suprotno
je glavnim intelektualnim pogledima XX veka. Uticaj racionalizma je bio veoma
dubok i proìmaju}i. Ukoliko je neki obrazovan ~ovek inteligentniji utoliko }e
u dananje vreme biti ne samo racionalista, nego }e imati i socijalisti~ke poglede
(bez obzira na to da li je dovoljno doktrinaran da svojim pogledima prika~i
neku etiketu, uklju~uju}i i etiketu socijalisti~kih pogleda). to se vie penjemo
lestvicama inteligencije, vie razgovaramo sa intelektualcima, verovatnije je
da }emo nai}i na socijalisti~ka uverenja. Racionalisti imaju tendenciju da budu
inteligentni i intelektualci, a inteligentni intelektualci imaju tendenciju da budu
socijalisti.
Uneo bih dve li~ne primedbe. Mislim da mogu da govorim sa izvesnim
iskustvom o tim pogledima, budu}i da su racionalisti~ki pogledi, koje sam
sistematski prou~avao i kritikovao ve} mnogo godina, ba oni na kojima sam,
zajedno sa ve}inom evropskih nereligioznih moralnih mislilaca moje generacije,
formirao svoje poglede po~etkom ovog veka. U to vreme oni su izgledali o~igledni
i potovanje tih pogleda mi se ~inilo jedinim na~inom da se izbegnu tetne
praznoverice svih vrsta. Poto sam i sam proveo izvesno vreme u borbi za
osloba|anje od tih pojmova, u tom procesu sam otkrio da su ba ti pojmovi
praznoverice, pa ne mogu sa bilo kakvom li~nom namerom da izreknem neke
dosta otre primedbe na ra~un pojedinih autora na stranicama koje slede.
Osim toga, verovatno na ovom mestu treba podsetiti ~itaoca na moj esej
Zato nisam konzervativac (1960, Pogovor), da ne bi doao do pogrenih
zaklju~aka. Iako su moji argumenti usmereni protiv socijalizma, ja sam isto onoliko
malo torijevac-konzervativac koliko je bio Edmund Berk. Moj konzervativizam
je potpuno ograni~en na moral u okviru izvesnih ograni~enja. Svakako sam
pristalica eksperimentisanja. Zastupam ideju mnogo ve}e slobode nego to
doputaju konzervativne vlade. Me|utim, ono to zameram intelektualcima
racionalistima o kojima }u dalje govoriti nije njihovo eksperimentisanje; oni veoma
malo eksperimentiu, a ono to zamiljaju eksperimentima obi~no je neto sasvim
banalno. Kona~no, ideja vra}anja na instinkte je neto sasvim svakidanje i do
sada je toliko puta isprobavana da vie nije jasno u kom se smislu moè i dalje
nazivati eksperimentalnom. Zameram im to izjavljuju da su njihovi eksperimenti

plod razuma, to ih obla~e u neku pseudonau~nu metodologiju, pa tako mame
intelektualne pristalice i izlaù neprocenjive tradicionalne obi~aje (rezultate vekova
evolucionih eksperimenata putem pokuaja i greaka) neosnovanim napadima i
na taj na~in tite sopstvene eksperimente od kriti~kog prou~avanja.
Po~etno iznena|enje zbog tendencije inteligentnih ljudi da budu socijalisti
smanjuje se kada ~ovek shvati da inteligentni ljudi, prirodno, imaju tendenciju da
precenjuju inteligenciju i da pretpostavljaju da sve mogu}nosti i prednosti koje
nudi naa civilizacija dugujemo smiljenom planiranju, smiljenim idejama, a ne
potovanju tradicionalnih pravila, kao i da pretpostavljaju da moèmo, kori}enjem
umnih sposobnosti, da eliminiemo sve preostale nepoèljnosti jo inteligentnijim
razmiljanjem, jo boljim planovima i projektima i racionalnom koordinacijom
naih poduhvata. To uzrokuje blagonaklon stav ~oveka prema centralnom
privrednom planiranju i kontroli, koji predstavljaju sr` socijalizma. Naravno,
intelektualci }e traìti objanjenja za sve to se od njih o~ekuje da u~ine i ne}e
prihvatiti obi~aje samo zato to vladaju u zajednicama u kojima su se oni rodili;
to ih dovodi u sukob sa onima koji }utke prihvataju vladaju}a pravila ponaanja
ili bar stvara loe miljenje o njima. Osim toga oni, to je sasvim razumljivo, èle
da se rukovode naukom i razumom i izvanrednim napretkom koji su ostvarile
fizi~ke nauke tokom poslednjih nekoliko vekova, a budu}i da su ih u~ili da su
konstruktivizam i scijentizam kori}enje nauke i razuma, otkrili su da im je teko
da poveruju da moè da postoji neko korisno znanje koje ne poti~e iz smiljenog
eksperimentisanja ili da prihvate zna~aj bilo koje tradicije osim sopstvene tradicije
razuma. Jedan poznati istori~ar je napisao: Tradicija je gotovo po definciji neto
to je za pokudu, neto ~emu se treba podsmevati, to treba saàljevati (Seton-
Watson, 1983:1270).
Bari (1961, ve} pomenut) èleo je da na~ini moral i pravi~nost nemoralnim
i nepravednim analiti~kom definicijom: ovde Siton-Vatson pokuava da u~ini
isti manevar pomo}u tradicije, koju po definiciji proglaava loom. Vrati}emo
se kasnije na te re~i, na novogovor. U me|uvremenu, pogledajmo pobliè
~injenice.
Takve su reakcije sasvim razumljive, ali izazivaju posledice. One su naro~ito
opasne i po razum i po moral kada naklonost, ne toliko ka stvarnim plodovima
razuma koliko prema konvencionalnoj tradiciji razuma, navodi intelektualce da
zapostavljaju teorijske granice razuma i ~itav svet istorijskih i nau~nih informacija,
da ostanu u potpunom neznanju u oblasti biolokih nauka i humanisti~kih nauka
kao to je ekonomija i da pogreno predstavljaju poreklo i funkcije naih
tradicionalnih moralnih pravila.
70 Fridrih A. Hajek
Kao i druge tradicije, tradicija razuma je nau~ena, a ne uro|ena. I ona se

nalazi u oblasti izme|u instinkta i razuma; mora se tako|e pa`ljivo prou~iti i
pitanje stvarne razumnosti i istine u tradiciji proklamovanog razuma i istine.
Prevod: Nikola âjkanovi}

Napomena:
* Videti: Howard E. Gruber, Darwin on Man: A Psychological Study of Scientific

Creativity, kao i Darwin's Early and Unpublished Notebooks, prera|eno i dopunjeno
od Paul H. Barrett (New York: E.P. Dutton & Co., Inc., 1974, str. 13, 57, 302, 305,
321, 360, 380). Darwin je 1838. analizirao Smitov rad Essays on Philosophical
Subjects, kome je prethodio rad Dugald Stewart, An Account of the Life and Writings
of the Author (London: Cadell and Davies, 1795, str: xxvixxvii). Darvin je kasnije
zabeleìo da je ~itao taj rad i da je bio vredan pa`nje u smislu sumiranja Smitovih
pogleda. Darvin je 1839. pro~itao Smitov rad The Theory of Moral Sentiments ili An
Essay Towards an Analysis of the Principles by which Men Naturally judge concerning
the Conduct and Character, first of their Neighbours and afterwards of themselfs to
which is added, A Dissertation on the Origin of Languages, deseto izdanje, drugi tom
(London: Cadell & Davies, 1804). Nema pouzdanijih dokaza da je Darvin pro~itao
Smitov rad The Wealth of Nations primedba izdava~a, W.W. Bartley III.
Demokratija, dràva-nacija i globalni sistem 71
Dejvid Held
DEMOKRATIJA DR@AVA-NACIJA
I GLOBALNI SISTEM*
Demokratija je samo povremeno uìvala popularnost koju uìva danas; iroka

popularnost i privla~nost demokratije su tek malo stariji od jednog veka. Revolucije
koje su zahvatile centralnu i isto~nu Evropu 1989. i po~etkom 1990. samo su
podstakle slavljeni~ku atmosferu. Liberalna demokratija je pozdravljena kao sredstvo
koje zna~i kraj istorije: ideoloke sukobe je, kako je re~eno, istisnuo univerzalni
demokratski razum.1 Ljudi se sve vie bore za politi~ke ciljeve u ime demokratije,
sve ve}i broj dràva se preoblikuje u demokratskim kalupima. Me|utim, ispod
povrine trijumfa demokratije nailazimo na paradoks: dok se ideja vladavine naroda
ponovo zastupa i uzdiè, efikasnost demokratije kao nacionalnog oblika politi~ke
organizacije postaje podlo`na sumnji. Dràve objavljuju demokratiju u istom
trenutku kada promene u me|unarodnom poretku dovode u opasnost opstanak
nezavisnih demokratskih dràva-nacija. U trenutku kada se velike oblasti ljudskih
delatnosti organizuju na globalnom nivou, sudbina demokratije je puna neizvesnosti.
U daljem tekstu }u prou~avati tu neizvesnost tako to }u se usredsrediti na
odnos izme|u demokratije i globalnog sistema. Po~e}u sa razmatranjem nekih
osnovnih pretpostavki demokratske teorije u vezi sa odnosom izme|u gra|ana i
predstavnika i istraìvanjem njihovih veza sve do protivure~nog suvereniteta.
Zatim }u govoriti o promenljivim strukturama globalnih veza za donoenje odluka
na nivou dràva. Ista}i }u i neke posebne puteve i na~ine kojima ukrtanje
nacionalnih i me|unarodnih snaga uti~e na nacionalnu politiku. U takvom
kontekstu }u dati ocenu promenljivih oblika i granica demokratije. Iako je glavni
cilj ovog eseja da prikaè nekoliko nereenih problema u demokratskoj misli, u
zaklju~ku }u izneti neke konstruktivne primedbe o promenljivom zna~enju
demokratije u globalnom sistemu i o tome kako se teorija demokratije mora menjati
da bi obuhvatila me|unarodnu mreù dràva i gra|anskih drutava.
* David Held, Political Theory Today, Stanford University Press, Stanford, 1991. Democ-
racy, the Nation-State and Global System, pp. 197235.
1 Fransis Fukuyama, The End of History?, National Interest, leto 1989.
72 Dejvid Held
UOBIÂJENE PRETPOSTAVKE DEMOKRATSKE TEORIJE

Tokom XIX i XX veka u samoj srì teorije liberalne demokratije nalazila se
pretpostavka o simetri~nim i saglasnim odnosima izme|u onih koji donose
politi~ke odluke i onih koji te odluke primaju. Simetrija i saglasnost se
pretpostavljaju na dve klju~ne ta~ke: prvo, izme|u gra|ana i onih koji donose
odluke od kojih gra|ani, u principu, imaju pravo da traè polaganje ra~una; i
drugo, izme|u proizvoda (odluke, politika itd.) donosilaca odluka i njihovih bira~a
u krajnjoj analizi naroda na ograni~enoj teritoriji. Ti odnosi se mogu predstaviti
onako kako je prikazano na ilustraciji 1.*
U dvadesetom veku se demokratska teorija posebno usredsredila na
organizacijski i kulturoloki kontekst demokratskih procedura i na uticaj tog
konteksta na vladavinu ve}ine. Od razvoja teorije konkuretnog elitizma u delima
Maksa Vebera i Jozefa [umpetera do razrade klasi~nog pluralizma u pisanju
Roberta Dala, ili do kritike tih ideja u napisima savremenih marksista, teìte
savremene demokratske teorije je bilo na uslovima ~ije ispunjenje podsti~e ili
spre~ava demokratski ìvot nacije.2 Osim toga, teoreti~ari i kriti~ari moderne
demokratije su pretpostavljali da je sudbina nacionalne zajednice uglavnom u
rukama te zajednice i da se zadovoljavaju}a teorija demokratije moè postaviti
prou~avanjem me|usobnog dejstva izme|u subjekata i struktura u dràvi-naciji.3
Ukratko, osnovne pretpostavke u demokratskoj teoriji, kako liberalnoj tako
i radikalnoj, bile su: da se demokratije mogu smatrati zasebnim celinama; da su
demokratije jasno razgrani~ene jedna od druge; da se promene u demokratijama
mogu shvatiti uglavnom prou~avanjem internih struktura i dinamike nacionalnog
demokratskog oblika vladavine; da je demokratska politika, u krajnjoj liniji, izraz
me|usobnih odnosa snaga koje deluju u okviru dràve-nacije.
Tokom poslednje dve decenije i desnica i levica su, to je optepoznato,
neprekidno napadale liberalno-demokratski model. Prema miljenju Nove desnice,
liberalna demokratija je veoma mnogo namnoìla javnu birokratiju i time oduzela
prostor privatnoj inicijativi i li~noj odgovornosti. Taj argument se pojavljuje u
izmenjenom obliku u literaturi koja se bavi problemom preoptere}ene vlade i
potrebom da se dràva povu~e na Zapadu i, naravno, na Istoku.4 Ideja koja podràva
* Napomena: Ilustracije se nalaze na kraju knjige.
2 Za kriti~ki pregled ovih teorija videti David Held, Models of Democracy, Cambridge,
Polity, 1987, 2. deo.

3 Naravno, bilo je izuzetaka. V. na primer: Goran Therborn, The rule of capital and the rise
of democracy, New Left Review, 103, maj/juni 1966; Michael Howard, War and the Liberal Con-
science, Oxford, Oxford University Press, 1981 i F. H. Hinsley, Power and the Pursuit of Peace,
Cambridge, Cambridge University Press, 1963.
4 Videti, na primer: S. Brittan, Can democracy manage an economy?, u R. Skidelsky (ed.),
The End of the Keynesian Era, Oxford, Martin Robertson, 1977. i W. D. Nordhaus, The political
business cycle, Review of Economic Studies, 42, 1975. Za pregled i diskusiju o pomenutim pitanjima,
David Held, Political Theory and the Modern State, Cambridge, Polity, 1989, glave 4 i 6.
sve argumente Nove desnice jeste da su odnose izme|u donosilaca i primalaca

odluka poremetile grupe za pritiske, razni lobiji i glomazne birokratske ustanove.
Te snage su zajedni~ki otetile potencijalne mogu}nosti saglasnosti izme|u
donosilaca i primalaca odluka, koje postoje kada donosioci odluka ograni~e svoju
delatnost na poslove minimalne dràve. Drugim re~ima, saglasnost bi se mogla
poboljati ako bi se trìtu dalo vie prostora, ako bi gra|ani glasa~i imali vie
prostora za upravljanje sopstvenim delatnostima i ako bi minimalna dràva
obezbedila stabilne okvire zakona i propisa, da bi pojedinci mogli da se bave
svojim poslovima bez preteranog politi~kog meanja. Treba primetiti da neki
mislioci Nove desnice insistiraju na tuma~enju te teze na me|unarodnom nivou.
Posebno Fridrih Hajek napada miljenja koja su ~esto izraàvali konzervativni i
neki liberalni mislioci, prema kojima trìta treba ograni~iti na nacionalne prostore
i nacionalne dràve, i tvrdi da trìta ne znaju za nacionalne granice.5 On zastupa
ideju svetskog trìnog poretka koji bi se zasnivao na principima slobodne trgovine
i minimalne regulative. Za Hajeka je saglasnost u krajnjoj liniji osobina
me|unarodnog trìnog poretka i skupa ultraliberalnih dràva.
Ve}ina kritika upu}nih liberalnoj demokratiji iz perspektive leve politi~ke
misli tako|e izraàva brigu za stvaranje ve}e politi~ke saglasnosti izme|u politi~kih
predstavnika i obi~nih gra|ana; u ovom slu~aju, to bi se postiglo proirenjem
mehanizama demokratske odgovornosti. Tvrdnja da je dràva nezavisna vlast ili
ograni~ena nepristrasna vlast odgovorna svojim gra|anima, pojam koji je u samoj
sutini samopredstave ili ideologije moderne dràve6, u osnovi je pogrena,
smatraju ti kriti~ari. Prema miljenju mislilaca kao to su C. B. Mekferston i
Kerol Pejtman, dràva je neizbe`no svedena na odràvanje i reprodukciju
nejednakosti u svakodnevnom ìvotu, iskrivljuju}i ishode odluka u korist posebnih
interesa.7 Prema tome, pod sumnjom je osnova tvrdnje o legitimnosti dràve i
lojalnosti gra|ana dràvi. Budu}i da dràva, koja obavlja rutinske poslove, nije
ni odvojena ni nepristrasna u odnosu na drutvo, pitanja o tome kakvog oblika
treba da bude demokratija i koliki treba da bude opseg demokratskog donoenja
odluka, postaju goru}a. U raznim oblicima participativne demokratije, u
republikanskim idejama o pravima gra|ana i u traènju ve}e demokratizacije
dràve i gra|anskog drutva, naglaava se da politi~ki proces mora da zadovoljava
5 Friedrich Hayek, The Constitution of Liberty, London, Routledge & Kegan Paul, 1960,
str. 4056.
6 Quentin Skinner, The Foundations of Modern Political Thought, Cambridge, Cambridge
University Press, 1978, br. 2, str. 349 i dalje.

7 C. B. Macpherson, The Life and Times of Liberal Democracy, Oxford, Oxford University
Press, 1977. i Carole Pateman, The Problem of Political Obligation: A Critique of Liberal Theory,
dr. izd., Cambridge, Polity, 1985, str. 171 i dalje.
74 Dejvid Held
pojedince i grupe, da bude jasniji i shvatljiviji, otvoreniji prema raznim èljama

i potrebama naroda.8
Sve u svemu, i levica i desnica osporavaju pretpostavke simetrije i
saglasnosti u srì liberalnog modela demokratije na osnovu ~injenice da odnosi
na kojima se temelji liberalna demokratija u svom postoje}em obliku nisu dovoljno
simetri~ni ni dovoljno saglasni. Vie trìta i minimalna dràva za desnicu,
neposredno u~e}e gra|ana u regulisanju klju~nih insitucija (uklju~uju}i tu i radno
mesto i lokalnu zajednicu) za levicu su osnove preporuka za prevazilaènje
neodgovaraju}e organizacije i neodgovaraju}ih institucija.
SUVERENITET, NACIONALNA POLITIKA I GLOBALNA

POVEZANOST
U sreditu debate o liberalnoj demokratiji nalazi se koncepcija suvereniteta
koja je prihva}ena kao nepobitna ~injenica. Suverenitet dràve-nacije se uglavnom
ne osporava.9 Pretpostavlja se da dràva moè da upravlja svojom sudbinom i da
je u tome ograni~ena samo kompromisima koje mora da pravi i granicama koje
joj name}u subjekti, institucije i snage koje deluju u okviru njenih teritorijalnih
granica. O~igledno je da su demokratske teorije XIX i XX veka, kao i ve}ina
drugih politi~kih i drutvenih teorija, smatrale svet izvan dràve-nacije unapred
datim uz klauzulu ceteris paribus.10 Vode}e perspektive drutvenih i politi~kih
promena pretpostavile su da korene drutvenih preobraàja treba traìti u
unutranjim procesima drutva.11 Pretpostavljalo se da do promena treba da do|e
uz pomo} mehanizama ugra|enih u samu strukturu drutva koja upravlja njegovim
razvojem. Za svet koji je, po pretpostavci, izvan dràve-nacije, dinamika svetske
privrede, brzi razvoj transnacionalnih veza i va`ne promene u prirodi
me|unarodnog prava, na primer, posmatraju se samo teorijski, a uopte se ne
razmilja o njihovim implikacijama na demokratiju.
Ograni~enja teorije politike, koja se oslanja isklju~ivo na dràvu-naciju,
uo~avaju se ve} kada se razmilja o opsegu i efikasnosti principa vladavine ve}ine.
8 Na primer, Macpherson, The Life and Times of Liberal Democracy, sv. 5; Carola Pateman,
Participation and Democratic Theory, Cambridge, Cambridge University Press, 1970; Held, Models
of Democracy, gl. 8 i 9 i John Keane, Democracy and Civil Society, London, Verso, 1988.
9 Me|u ~asnim izuzecima su Harold Laski, Studies in Law and Politics, London, Allen &
Unwin, 1932, str. 237 i dalje, i John N. Figgis, Churches in the Modern State, London, Longman,
Green, 1913, str. 5493. Vidi tako|e njihova odabrana dela sa G. D. H. Cole u Paul Hirst (izd.), The
Pluralist Theory of the State, London, Routledge, 1989.
10 V. Held, Political Theory and the Modern State, ch. 8.
11 John Dunn, Responsibility without power, u: Interpreting political Responsibility, Cam-
bridge, Polity, 1990. i Anthony Giddens, The Nation-State and Violence, Cambridge, Polity, 1985.
Primena tog principa je u samoj srì zapadne demokratije: ona je u osnovi tvrdnje
da politi~ke odluke treba smatrati punova`nim i legitimnim.12 Me|utim, problemi
se pojavljuju ne samo zato to odluke koje donose dràve-nacije ili kvaziregionalne
ili kvazisupranacionalne organizacije, kao to su Evropska zajednica (EZ),
Severnoatlantski pakt (NATO) ili Svetska banka, smanjuju opseg odluka koje
moè da donosi data ve}ina, nego i zato to odluke ve}ina uti~u (ili potencijalno
mogu da uti~u) i na druge, a ne samo na sopstvene gra|ane.
Na primer, odluka o tome da se me|unarodni aerodrom ne moè graditi
blizu glavnog grada, doneta iz straha da se ne izgube lokalni glasovi, moè da ima
nepovoljne posledice za avionske putnike u celom svetu, koji nemaju mogu}nosti
da budu neposredno predstavljeni.13 Sli~no tome, odluka da se izgradi nuklearna
centrala blizu granice sa susednom zemljom donosi se bez traènja miljenja od
gra|ana susedne zemlje (ili susednih zemalja). Odluka da se izgradi fabrika
hemijskih proizvoda ili pogon koji proizvodi toksi~ne i druge tetne supstance
(mo`da kao nusproizvod) moè dovesti do ekoloke tete u vidu zaga|enja,
opasnosti po ozonski sloj ili efekta staklene bate a to su pitanja koja ne priznaju
nacionalne granice, formalno razgrani~enje vlasti i odgovornosti donosilaca
politi~kih odluka. Odluka neke vlade da utedi sredstva time to }e ukinuti pomo}
u hrani nekoj zemlji moè da podstakne brz rast cena hrane u toj zemlji i da
neposredno doprinese gladi u kojoj }e se na}i seoska i gradska sirotinja.14 Ili,
odluka neke vlade, bilo na Istoku ili na Zapadu, da ukine ili poja~a vojnu pomo}
politi~koj stranci u nekoj udaljenoj zemlji moè da ima odlu~uju}i uticaj na ishod
sukoba u toj zemlji ili da je gurne u jo ve}i vrtlog nasilja.15
Moderna teorija suverene demokratske dràve polazi od ideje nacionalne
sudbinske zajednice, zajednice koja dobro upravlja sobom i koja odre|uje
sopstvenu budu}nost. Tu ideju u samoj osnovi osporavaju priroda globalnih
me|usobnih veza i problemi sa kojima mora da se suo~i moderna dràva.
Nacionalne zajednice niukom slu~aju ne mogu same da programiraju akcije, odluke
i politiku svojih vlada, a vlade niukom slu~aju ne mogu same da odlu~uju o tome
ta je ispravno i dobro za njihove gra|ane.16 Bilo kakva pojednostavljena
pretpostavka da su politi~ki odnosi sada ili da bi mogli biti simetri~ni i saglasni
potpuno je nepotvr|ena u demokratskoj teoriji.
12 V. E. Spitz, Majority Rule, Chatham, NJ, Chatham House, 1984.
13 Claus Offe, Disorganized Capitalism, Cambridge, Polity, 1985, str. 2834, i njegov esej
(sa Ulrich Preuss) u ovoj knjizi (gl. 6).
14 D. F. McHenry and K. Bird, Food Bungle in Bangladesh, Foreign Policy 27, leto 1977.
i R. Sobhan, Politics of food nad famine in Bangladesh, Economic and Political Weekly, 1. De-
cember 1979.
15 Adrian Leftrwich, Redefining Politics, London, Methuen, 1983.
16 C. Offe, Disorganized Capitalism, str. 286 i dalje.
76 Dejvid Held
Primeri globalne povezanosti politi~kih odluka i njihovih ishoda uzrokuju

pitanja koja zadiru u samu sr` kategorija klasi~ne demokratske teorije i njenih
savremenih varijanti. Ideja da pristanak daje legitimitet vlasti i dràvnom sistemu
uopte, bila je centralna ideja liberala XVII i XVIII veka i liberalnih demokrata
XIX i XX veka. Dok su prvi smatrali da je drutveni ugovor prvobitni mehanizam
individualnog pristanka, za druge je glasa~ka kutija bila mehanizam kojim gra|anin
periodi~no daje ovla}enje nosiocima vlasti da donose zakone i reguliu privredni
i drutveni ìvot. U radikalnijim opisima demokratije (izme|u ostalih, u
republikanskom i participativnom modelu), pristanak se zamilja kao uslovljen
procesom u kome, idealno, u~estvuju gra|ani u neposrednom stvaranju zakona
koji reguliu njihove ìvote, jer, prema tim argumentima, gra|ane obavezuje samo
sistem pravila, zakona i odluka koje su oni sami za sebe propisali.17
Mnogi liberali su bili daleko od toga da proklamuju da, ako gra|ani u svojim
zajednicama treba da budu slobodni i jednaki, onda treba, prvenstveno i oni sami
da budu suvereni. Oni su se uglavnom bavili otkrivanjem uslova pod kojima
pojedinci mogu da odrede i reguliu strukturu svog udruìvanja i isticali zna~aj
takvog otkrivanja. Uslovi za mogu}nost pristanka bili su sasvim razli~ito tuma~eni
u tradicijama liberalne i demokratske misli, ali je te tradicije ipak ujedinjavalo
prihvatanje ideje da se vlada odràva dobrovoljnim pristankom slobodnih i
jednakih gra|ana. Od samog po~etka, pristanak je za demokrate bio nesporni
princip legitimne vladavine.18
Me|utim, sama ideja pristanka i misao da se relevantna tela koja treba da
daju dobrovoljni pristanak zajednice nalaze na jednoj ograni~enoj teritoriji ili
dràvi postaju veoma problemati~ne kada se razmatraju pitanja nacionalne,
regionalne i globalne povezanosti i kada se osporava priroda takozvane relevantne
zajednice. Kakav pristanak je potreban, ~ija se saglasnost traì, ~ije u~e}e je
opravdano u donoenju odluka koje se ti~u, recimo, izgradnje aerodroma ili
nuklearne centrale? Koje je to relevantno bira~ko telo? Lokalno? Nacionalno?
Regionalno? Me|unarodno? Pred kim donosioci odluka pravdaju svoje odluke,
pred kim bi trebalo da ih pravdaju? Kome su donosioci odluka odgovorni, a kome
treba da budu odgovorni? [ta je sa idejom legitimne vladavine kada se odluke,
~esto sa posledicama koje zna~e ìvot ili smrt, donose u dràvnim zajednicama u
kojima veliki broj subjekata na koje te odluke uti~u nema demokratsko pravo
izraàvanja? [ta je sa legitimno}u kada proces vladanja, kako redovnog tako i
vanrednog, uti~e na pojedince i gra|ane u dràvi-naciji i izvan nje i kada se
17 D. Held, Models of Democracy, str. 738, 25462, 26789.
18 Russell L. Hanson, Democracy u: Terence Ball, James Farr and Russell L. Hanson (izd.),
Political Innovation and Conceptual Change, Cambridge, Cambridge University Press, 1989, str.
689.
pristanak samo nekih me|u tim gra|anima smatra relevantnim za potvrdu vladavine
i politike? Teritorijalne granice su osnova na kojoj se pojedinci uklju~uju ili
isklju~uju iz u~e}a u donoenju odluka koje se ti~u njihovog ìvota (bez obzira
na to koliko je malo onih kojih se to ti~e), mada se ishodi tih odluka ~esto proteù
izvan nacionalnih granica.
Regionalna i globalna povezanost osporava tradicionalna nacionalna reenja
sutinskih dilema demokratske teorije i prakse. Izgleda da sm proces vladanja
beì iz kategorija dràve-nacije.19 To nosi duboke implikacije, ne samo za
kategorije pristanka i legitimnosti nego i za sve klju~ne ideje demokratske misli:
prirodu bira~kog tela, zna~enje odgovornosti, ispravan oblik, obim i uticaj politi~ke
participacije i zna~aj dràve-nacije, suo~ene bez presedana sa nacionalnim i
internacionalnim odnosima i procesima, kao garanta prava i du`nosti svojih
gra|ana.
DR@AVE, GRANICE I GLOBALNA POLITIKA

Moglo bi se re}i da globalna povezanost nije nita novo, da je njen zna~aj za
demokratsku teoriju bio jasan odavno. Primedba bi se mogla i dalje podupreti
isticanjem ~injenice da je gusta struktura me|usobnih globalnih veza po~ela da
se pojavljuje jo u po~etku ekspanzije svetske privrede i pojave modernih dràva.20
Pre ~etiri veka, kako je jedan komentator saèto rekao, trgovina i rat su ve}
oblikovali sve mogu}e vidove doma}e politike i me|unarodnog sistema.21 U
savremenoj eri, unutranja i spoljna politika su duboko isprepletane: unutranja
politika se uvek mora shvatiti u kontekstu me|unarodne politike, doma}a je ~esto
izvor inostrane politike. Bilo da razmiljamo o monarhijskoj politici XVI veka
(na primer, da li je trebalo da francuski kralj bude katolik ili protestant), ili
pokuavamo da shvatimo zato su se menjali trgovinski putevi od Istoka prema
Zapadu u XV i XVI veku (i kako su promene uticale na strukturu gradova, na
urbanu sredinu i na drutvenu ravnoteù), ne moèmo izbe}i razmatranje strukture
lokalne i me|unarodne me|uzavisnosti i me|usobnog proìmanja.22
Ova razmiljanja saèto su data u jednoj klasi~noj studiji o evropskoj
diplomatiji Kako pregovarati sa vladaocima (On the Manner of Negotiating with
Princes), koju je objavio Kajer (Callieres) 1716. On pie:
19 H. Laski, Studies in Law and Politics, str. 26275.

20 V. Immanuel Wallerstein, The Modern World-System, New York, Academic Press, 1974.
i Perry Anderson, Lineages of the Absolutist State, London, New Left Books, 1974.
21 Peter Gourevitch, The second image reversed: the international sources of domestic
politics, International Organization, 32, 1978, 4, str. 908.
22 Ibid., str. 90811.
78 Dejvid Held
Da bismo shvatili stalno kori}enje diplomatijom i stalno pregovaranje,

moramo da razmiljamo o evropskim dràvama kao o dràvama povezanim svim
oblicima nu`ne trgovine, i to tako da se sve mogu smatrati ~lanicama jedne
republike; ni u jednoj od njih ne moè do}i do neke zna~ajne promene koja ne bi
uticala na uslove ili remetila mir u svim drugim dràvama. Greka najmanjeg
suverena moè baciti jabuku razdora me|u najve}e sile, jer nema tako velike
zemlje koja ne bi smatrala korisnim veze sa manjim zemljama i koja ne bi traìla
prijatelje me|u raznim partijama, od kojih se sastoje ~ak i najmanje zemlje.23
Sloèno sadejstvo izme|u dràvnih i nedràvnih snaga i subjekata nije nita
novo: bilo bi pogreno smatrati da se politi~ka misao danas suo~ava sa potpuno
novim skupom politi~kih okolnosti.24
Rani teoreti~ari me|unarodnog drutva kao Grocius (Grotius) ili Kant,
pokuavali su da shvate dràvu ba u kontekstu drutva dràva.25 Oni su istraìvali
uslove i zahteve koegzistencije i saradnje me|u dràvama, usredsredivi se posebno
na prirodu i domet odnosa koje su odre|ivali zakoni. Ti su mislioci dali klju~ni
podsticaj razvoju me|unarodnog prava i me|unarodne politi~ke teorije. Naàlost,
iako su elementi njihovih radova opstali u me|unarodnom pravu i teoriji
me|unarodnih odnosa, oni su ~esto izgubljeni u oblasti demokratske vladavine
koja se razvijala tokom devetnaestog i dvadesetog veka.
Jedno je tvrditi da postoje elementi kontinuiteta u stvaranju i strukturi
modernih dràva i drutava, a sasvim drugo da nema ni~eg novog u raznim
vidovima njihovih oblika i dinamike. Postoji fundamentalna razlika izme|u:
razvoja trgovinskog puta koji uti~e na odre|ene gradove ili seoske centre, s jedne
strane, i me|unarodnog poretka koji dovodi do pojave globalnog privrednog
sistema koji prerasta kontrolu bilo koje pojedina~ne dràve (~ak i kontrolu
dominantnih dràva), s druge strane; ekspanzije iroke mreè transnacionalnih
odnosa i komunikacija u kojima pojedine dràve imaju veoma malo uticaja;
ogromnog razvoja me|unarodnih organizacija i reìma i intenzifikacije
multilateralne diplomatije i me|uvladinih interakcija, koje mogu da kontroliu i
ograni~e domet ~ak i najmo}nijih dràva; razvoja globalnog vojnog poretka i
izgradnje sredstava za totalni rat kao postojane karakteristike savremenog sveta
koja moè da ograni~i opseg politika koje su na raspolaganju vladama i njihovim
gra|anima. Dok trgovinski putevi mogu da povezuju udaljene populacije u drugim
uzro~no-posledi~nim ciklusima, moderan razvoj me|unarodnog poretka povezuje
i integrie narode viestrukim mreàma transakcija i koordinacije i menja ~ak i
sam pojam udaljenosti.
23Fransois de Callieres, On the Manner of Negotiating with Princes, prevod A. F. Whyte,
Notre Dame, Univesity of Notre Dame Press, 1963, str. 11.
24 Hedley Bull, The Anarchical Society, London, Macmillan, 1977, str. 27880.
O takvom me|unarodnom razvoju ~esto se govori kao o delu procesa

globalizacije ili, ta~nije re~eno, zapadne globalizacije. Globalizacija u ovom
kontekstu implicira najmanje dve razli~ite pojave. Prvo, kaè nam da se politi~ke,
privredne i drutvene delatnosti sada proteù na ceo svet i, drugo, da se poja~ala
i me|usobna povezanost zemalja i drutava koji ~ine me|unarodno drutvo.26
Ono to je novo u savremenom globalnom sistemu jeste hroni~na intenzifikacija
struktura me|usobne povezanosti, u kojoj u~estvuju moderna industrija komu-
nikacija i nova informativna tehnologija i irenje globalizacije u novim
dimenzijama i preko novih dimenzija me|usobne povezanosti: tehnolokih,
organizacijskih, administrativnih i pravnih, izme|u ostalih, od kojih svaka ima
svoju sopstvenu logiku i svoju sopstvenu dinamiku promene. Politika se danas
razvija, sa svom svojom uobi~ajenom nesigurno}u i neodre|eno}u, u kontekstu
sveta proètog tokovima robe i kapitala, prometom putnika, komunikacijama u
vazdunom prostoru, satelita u svemiru.27
Zna~enje takvog razvoja za nacionalnu i me|unarodnu politiku moè se
dalje istraìvati posmatranjem jednog argumenta na koji nailazimo u literaturi o
globalizaciji o kome se ~esto govori kao o transformacionalisti~kom ili
modernisti~kom stavu koji nam pokazuje kako sve ve}a globalna me|upovezanost
moè da uzrokuje opadanje ili krizu dràvne autonomije i potrebu dràva-nacija
da me|usobno intenzivno sara|uju.28 Pominju}i taj argument, ne èlim da ga
jednostavno podrìm, nego da istaknem pitanja i probleme kojima, u najmanju
ruku, teorija demokratije mora da se bavi. Da}u taj argument u kra}em
ematizovanom obliku.
1. Sa pove}anjem globalne povezanosti, broj politi~kih instrumenata kojim
raspolaù vlade i efikasnost pojedinih instrumenata pokazuje o~iglednu tendenciju
opadanja.29 Do toga dolazi prvenstveno zbog nestanka irokog dijapazona
25 Ibid. gl. 1 i Hinsley, Power and the Pursuit of Peace, deo 1. Me|u najva`nijim ranim
misliocima je E. Kant, Idea for a universal history with a cosmopolitan purpose, 1784. i Per-
petual Peace, 1795, obe u E. Kant, Political Writings, izd. Hans Reiss, Cambridge, Cambridge
University Press, 1970.
26Tony McGrew, Conceptualizing global politics, u Global Politics 1(1) (D312), Milton
Keynes, Open University, 1988, str. 1920.
27 Charles W. Kegley i Eugene R. Wittkopf, World Politics, London, Macmillan, 1989, str. 511.
28 V. Edward Morse, Modernization and the Transformation of International Relations,
New York, Free Press, 1976; Richard Mansbach i dr., The Web of Politics, Englewood Cliffs,
Prentice Hall, 1976; Robert O. Keohane and Joseph S. Nye (izd.), Transnational Relations and
World Politics, Cambridge, Mass., Harvard University Press, 1972; James N. Rosenau, The Study
of Global Interdependence, London, Pinter, 1980 i Marvin S. Soroos, Beyond Sovereignty, Co-
lumbia, University of South Carolina Press, 1986.
29 V.: Keohane and Nye (izd.), Transnational Relations and World Politics, str. 3925 i
Richard N. Cooper, Economic Policy in an Independent World, Cambridge, Mass., MIT Press,
1986, str. 122.
80 Dejvid Held
pograni~nih kontrola koje su ranije sluìle za ograni~avanje prometa robe i usluga,

proizvodnih faktora i tehnologije, ideja i kulturne razmene.30 To je uzrokovalo
smanjenje broja politi~kih instrumenata kojim dràva moè da kontrolie delatnost
u okviru svojih granica i izvan njih.
2. U dràvama }e se verovatno jo vie smanjiti broj mogu}ih opcija zbog
ekspanzije transnacionalnih snaga i interakcija koje umanjuju i ograni~avaju uticaj
pojedinih vlada na delatnost svojih gra|ana. Na primer, protok privatnog kapitala
preko granica moè da ugrozi antiinflacione mere, devizne kurseve i druge oblasti
vladine politike.
3. U kontekstu visoko povezanog globalnog poretka, mnoge tradicionalne
oblasti delatnosti i odgovornosti dràve, kao to su narodna odbrana, upravljanje
privredom, komunikacije, upravni i pravni sistemi, ne mogu vie da ostanu bez
pribegavanja me|unarodnim oblicima saradnje. Budu}i da se od dràva sve vie
zahteva u posleratnom periodu, one su suo~ene sa mnogim problemima u politici,
koji se ne mogu uspeno reiti bez saradnje sa drugim dràvnim i nedràvnim
~iniocima.31
4. Dràve su morale da podignu nivo politi~kog povezivanja sa drugim
dràvama (na primer u EZ, SEV-u ili u Organizaciji ameri~kih dràva) i da
pove}aju broj me|unarodnih pregovora, aran`mana i institucija da bi mogle da
kontroliu destabilizuju}e uticaje koji prate me|upovezanost (na primer, putem
Me|unarodnog monetarnog fonda MMF i Opteg sporazuma o trgovini i carinama
GATT, koji su, sa drugim me|unarodnim institucijama, stvorili organizacijsku
osnovu za upravljanje privredom i za me|udràvne konsultacije u prvim
posleratnim godinama).
5. To je uzrokovalo veliki rast institucija, organizacija i reìma koji su
postavili osnovu za globalno upravljanje. (Naravno, to niukom slu~aju ne zna~i
da ne razlikujemo takav razvoj doga|aja od pojave integrisane svetske vladavine.
Postoji klju~na razlika izme|u me|unarodnog drutva, koje ima mogu}nosti za
politi~ku saradnju i poredak, i supranacionalne dràve, koja ima monopol na
prinudu i zakonodavnu vlast.) Nova globalna politika, koja, izme|u ostaloga,
zahteva multibirokratsko donoenje odluka u okviru i dràvnih i me|unarodnih
birokratija i me|u njima, i politika koju odre|uju transnacionalne snage i ustanove
i novi oblici multinacionalne integracije me|u dràvama32 dovele su do okvira u
kojima i pomo}u kojih su redefinisane obaveze, ovla}enja i mogu}nosti dràva.
30 V.: Morse, Modernization and the transformation of International relations, gl. 23.
31
V.: Robert O. Keohane, After Hegemony, Princeton, Princeton University Press, 1984. i
Tony McGrew, Toward global politics?, u Global Politics, 7(30) (D312), str. 1220.
32 Karl Kaiser, Transnational relations as a threat to the democratic process, u Keohane
and Nye (izd.), Transnational Relations and World Politics, str. 35860.
Mogu}nosti dràva su i suène i proirene, to im omogu}uje da nastave sa

obavljanjem mnogih funkcija koje ina~e ne bi mogle opstati u izolaciji, odvojene
od regionalnih odnosa i procesa. Ovaj argument je prikazan korak po korak u
ilustraciji 2.
Argumenti nas upu}uju na to da zna~enje nacionalnog demokratskog
donoenja odluka danas treba prou~avati u kontekstu sloènog, multinacionalnog,
viestruko ograni~enog me|unarodnog drutva i velikog skupa regionalnih i
globalnih institucija koje prevazilaze nacionalne granice i posreduju preko
nacionalnih granica institucija koje ve} postoje ili su u fazi osnivanja.
Priroda tih organizacija i entiteta, njihova politi~ka dinamika i odgovornost
(ako je uopte ima), opseda i pritiska. Ili, da se druga~ije izrazim, ako smatramo
da je dràva-nacija neto to je dato, to je ~injenica koja se odraàva na
demokratske procese u okviru granica jedne dràve, onda demokratske teorije
XIX i XX veka mogu veoma malo da doprinesu razumevanju nekih osnovnih
pitanja sa kojima je suo~ena moderna demokratija i njena sudbina u modernom
svetu.
GLOBALNA POVEZANOST U VIDU SISTEMA DR@AVA

Iz perspektive globalizacije, moderna liberalna demokratska dràva se sve
~e}e prikazuje zarobljenom u paukovoj mreì globalne povezanosti, proète
kvazisupranacionalnim, me|uvladinim i transnacionalnim snagama, nesposobna
da odredi sopstvenu sudbinu. Globalizacija se ~esto prikazuje kao homogenizuju}a
sila, koja uklanja razlike i eliminie mogu}nost dràva-nacija da deluju nezavisno
u odre|ivanju i postizanju ciljeva unutranje i me|unarodne politike; izgleda da
se demokratska teritorijalna dràva suo~ava sa opadanjem i krizom.33 Iako se
deava brza ekspanzija me|udràvnih i transnacionalnih veza, izme|u ostaloga,
vek dràve-nacije jo uvek nije proao. Teritorijalna dràva nacija je pretrpela
opadanje, ali je to neujedna~en proces, koji je posebno ograni~en na mo} i domete
dominantnih zapadnih i isto~nih dràva-nacija. Evropsko globalno drutvo je
dostiglo svoj najve}i uticaj na kraju XIX i na po~etku XX veka, a ameri~ka
hegemonija je bila karakteristika u decenijama neposredno posle rata. Ne treba
shvatiti da opadanje tog uticaja i te hegemonije ukazuje na opadanje sistema
dràva uopte. Pored toga, nedavni preobraàji politi~kih reìma u isto~noj Evropi
ponovo su stvorili grupu dràva koje isti~u svoju nezavisnost i autonomiju. Dok
su klasi~ne imperije britanska, francuska, holandska uglavnom nestale, nove
33 Videti naro~ito: Morse, Modernization of the Transformation of International Relations

i S. Brown, New Forces, Old Forces and the Future of World Politics, Boston, Scott/Foreman,
1988.
82 Dejvid Held
imperije, stvorene odmah posle Drugog svetskog rata, sada se suo~avaju sa veoma
velikim teko}ama.
Nacionalizacija globalne politike je sasvim nova pojava i verovatno je da
je to proces koji nije zavren.34 Izgleda da se nije smanjio ni zna~aj dràve-nacije
i nacionalizma, teritorijalne nezavisnosti i èlje da se uspostavi ili ponovo stekne
ili odrì suverenitet. Neke regionalne krize, koje se verovatno teko mogu reiti,
nisu izbegle privla~nost suvereniteta. Na primer, problem Zapadne obale se teko
moè shvatiti bez uzimanja u obzir ideje o suverenoj autonomiji.35 Osim toga,
nuklearna ravnoteà ili pat pozicija u kojoj su se nale supersile stvorila je
paradoksalnu situaciju o kojoj se govorilo kao o nedostupnosti sile, tj. novi prostor
koji otvara mogu}nosti nenuklearnim silama i narodima da se uvere u to da je
nuklearna opcija velikih sila teko ostvarljiva, a da su trokovi za konvencionalne
vojne intervencije veliko politi~ko, vojno i ekonomsko kockanje.36 O~igledni
primeri su Vijetnam i Avganistan. Takav razvoj doga|aja predstavlja snaàn
pritisak u pravcu multipolarnog sveta i usitnjenog me|unarodnog poretka.
Osim toga, globalizacija u oblasti komunikacija i informacija nije dovela
do ose}anja zajedni~kih ljudskih ciljeva, interesa i vrednosti; umesto toga, ona je
posluìla ja~anju zna~aja ose}anja identiteta i razlike i dalje podstakla
nacionalizaciju politike. Jedan komentator je veoma dobro primetio: Svest o
drugim drutvima, ~ak i ako je savrena, ne pomaè samo da se eliminiu sukobi
interesa i ideologija tamo gde ne postoje; ta svest ukazuje na sukobe interesa i
ideologija koji stvarno postoje.37
Jedna posledica takvog stanja je da se u mnogim me|unarodnim forumima
javljaju nezapadni pogledi o pravima, vlasti i legitimnosti. Zna~enje nekih klju~nih
koncepcija me|unarodnog sistema podlo`no je velikim razlikama u tuma~enju.38
Pokuaji da se stvori novo kosmopolitsko pravo za me|unarodnu saradnju i
ponaanje, podstaknuti Poveljom UN, uglavnom nisu uspeli.39 Iako je pravo uneto
u mnotvo me|unarodnih i regionalnih ugovora, pokuaji da se ljudska prava uvedu
34George Modelski, Principles of World Politics, New York, Free Press, 1972; John H.
Herz, The Nation-State and the Crisis of World Politics, New York, McKay, 1976, str. 226252 i
Rober Gilpin, War and Changes in World Politics, Cambridge, Cambridge University Press, 1981.
35 Stephen D. Krasner, Sovereignty: an institutional approach, Comparative Political Studes,
21, 1988, 1, str. 40.

36 Herz, The Nation-State and the Crisis of World Politics, str. 234 i dalje.
37 Bull, The Anarchical Society, str. 280.
38
Adda B. Bozeman, The international order in a multicultural world, u: Hedley Bull and
Adam Watson (izd.), The Expansion of International Society, Oxford, Oxford University Press, 1984.
39 Antonio Cassese, Violence, war and the rule of law in the international community, gl. 10
u ovoj knjizi, i R. J. Vincent, Human Rights and International Relations, Cambridge, Cambridge
University Press, 1986. Kasnije }u jo govoriti o tim pitanjima.
i ostvaruju putem globalnog sistema do sada su, u najboljem slu~aju, postigli veoma
skromne uspehe. Diskurs o ljudskim pravima danas moè da pokaè te`nju da se
neke slobode i prava uvedu na celoj planeti, ali on ne pokazuje da postoji saglasnost
o pitanjima prava. Ukoliko je globalni sistem danas obeleèn zna~ajnim promenama,
to se moè shvatiti ne kao kraj ere dràve-nacije nego kao izazov eri hegemonijskih
dràva izazov koji je, naravno, jo uvek daleko od pune uobi~ajenosti.
Jo jedan jasan dokaz trajnosti sistema dràva je protivljenje dràva u
celom svetu da svoje sporove sa drugim dràvama podnesu na arbitraù vioj
vlasti, bilo da su to Ujedinjene nacije, me|unarodni sud ili drugo me|unarodno
telo. Glavni razlog za to veliko odbijanje jeste zatita prava dràva da povedu
rat.40 Moderna dràva je jo uvek sposobna da odre|uje fundamentalan vid
ìvotnih ansi ljudi pitanje ìvota i smrti.
Oni koji najavljuju kraj dràve-nacije isuvie ~esto pretpostavljaju da se
mo} dràve gubi pod pritiskom globalizacije, a ne priznaju ìlavost dràvnog
aparata kada je re~ o odre|ivanju pravca unutranje i spoljanje politike. Stepen
u kome moderna dràva uìva autonomiju pod raznim uslovima jo uvek je
neistraèn, pa je, prema tome, klju~ni element za sistematsko i rigorozno
prou~avanje oblika i granica modernih demokratija prebrzo zapostavljen. Jasno
je da }e se uticaj globalnih procesa menjati u razli~itim internacionalnim i
nacionalnim uslovima prema mestu dràve-nacije u me|unarodnoj podeli rada,
u raznim blokovima sila, prema njenom poloàju u odnosu na me|unarodni pravni
sistem, prema njenim odnosima sa najve}im me|unarodnim organizacijama. Na
primer, nisu sve zemlje podjednako uklju~ene u svetsku privredu. Tako je u nekim
zemljama nacionalna politika pod velikim uticajem globalnih procesa, a u drugim
regionalne i nacionalne snage ostaju dominantne.
SILE I RAZME\A
Ako dràve-nacije pokazuju da i dalje imaju ìvotnu snagu, to ne zna~i da
na strukturu pojedinih suverenih dràva ne deluju ukrtanja nacionalnih i
me|unarodnih snaga i odnosa: ìvotna snaga pre pokazuje da se menja struktura
mo}i i njena granica. Ta~an domet i priroda suverene vlasti pojedinih dràva-
nacija moè se odrediti ako posmatramo primere ve}eg unutranjeg i spoljanjeg
razgrani~enja izme|u formalnih domena politi~ke vlasti koje dràve zahtevaju za
sebe, s jedne strane, i stvarne prakse i strukture dràve i privrednog sistema na
nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou, s druge strane.41
40 F. H. Hinsley, Sovereignty, 2nd edn., Cambridge, Cambridge University Press, 1986, str.
22935.
41Neki materijali za ovaj deo eseja adaptirani su iz D. Held, Political Theory and the
Modern State, gl. 8.
84 Dejvid Held
Mo} politi~kih partija, birokratskih organizacija, korporacija i mreè

korporativnih uticaja su neke od snaga koje ostvaruju pritisak na domet i opseg
odluka koje se mogu donositi u dràvi-naciji. Na me|unarodnom nivou, postoji
pre povezanost izme|u pojma dràve, koja, u principu, moè da odre|uje sopstvenu
budu}nost, i pojmova svetske privrede, me|unarodnih organizacija, regionalnih i
globalnih institucija, me|unarodnog prava i vojnih saveza, koji oblikuju i
ograni~avaju mogu}nosti pojedina~nih dràva-nacija. U daljem tekstu }emo se
usredsrediti na spoljanje nepovezanosti i pitanje unutranjih nepovezanosti koje
otvara mnoge probleme koji se ne mogu prou~avati u okviru ovog eseja.42 âk i
samo nabrajanje spoljanjih razgrani~enosti samo je ilustrativno; nije ni potpuno
ni sistematsko. Jednostavno èlimo da pokaèmo u kojoj meri globalizacija u
vie klju~nih oblasti moè da postane ograni~enje za politi~ka tela; i u kojoj meri
su mogu}nosti demokratske vladavine izmenjene i prilago|ene.
Kada ocenjujemo uticaj tih razme|a, nepovezanosti, va`no je imati u vidu
da se suverenitet gubi samo ako ga zamene neki oblici vie i/ili nezavisne vlasti,
koji umanjuju pravovaljane osnove donoenja odluka u nacionalnim okvirima.
Prema mom miljenju, pojam suvereniteta ozna~ava politi~ku vlast u zajednici
koja ima neprikosnoveno pravo da odre|uje okvire, pravila propisa i politika na
datoj teritoriji i da prema njima vlada.43 Suverenitet treba razlikovati od dràvne
autonomije, odnosno mogu}nosti dràve da deluje nezavisno u odre|ivanju i
postizanju ciljeva unutranje i spoljne politike.44 Pojam autonomije se odnosi na
mogu}nost dràve-nacije da deluje slobodno, bez me|unarodnih i transnacionalnih
ograni~enja, i da postiè postavljene ciljeve (jer u me|usobno povezanom svetu
svi instrumenti nacionalne politike mogu biti manje efikasni). Imaju}i u vidu tu
razliku, moè se pokazati da spoljne nepovezanosti stvaraju mnoge procese koji
menjaju prirodu i opseg odluka koje su dostupne donosiocima politi~kih odluka
u okvirima date teritorije. Najva`nije pitanje koje treba postaviti jeste da li je
suverenitet ostao netaknut dok se autonomija dràva smanjila ili se moderna dràva
nala pred gubitkom suvereniteta. Da bih odgovorio na pitanje, koristi}u se
najve}im brojem primera iz procesa i odnosa koji najvie poga|aju evropske
dràve. Sudbina evropskih dràva bi}e najindikativnija.45
42 O ovim pitanjima se raspravlja u D. Held, Foundations of Democracy (pred
objavljivanjem).
43 D. Held, Political Theory and the Modern State, str. 215.
44David Held and Tony McGrew, Globalization and the advanced industrial state,
neobjavljen istraìva~ki ~lanak, Milton Keynes, Open University, 1989, str. 13.
45 Mnogo se moè nau~iti iz upore|enja evropskih zemalja sa Sjedinjenim Dràvama, na primer,
ili sa novoindustrijalizovanim zemljama. Me|utim, takvo upore|enje je izvan opsega ovog eseja.
Razme|e prvo: svetska privreda

Postoji podela izme|u formalne vlasti dràve i stvarnog sistema proizvodnje,
distribucije i razmene, koja u velikoj meri ograni~ava mo} i domet nacionalnih
politi~kih vlasti.46
1. Dva su centralna aspekta me|unarodnih ekonomskih procesa: internaci-
onalizacija proizvodnje i internacionalizacija finansijskih transakcija, koje delimi~no
organizuju multinacionalne kompanije u ubrzanom razvoju. Multinacionalne
korporacije (MNC) planiraju i ostvaranju proizvodnju, obavljaju marketing i
distribuciju, imaju}i uvek na umu svetsku privredu. âk i kada su MNC zasnovane
na ~istoj nacionalnoj osnovi, njihov interes je prvenstveno globalna profitabilnost,
pri ~emu mati~na zemlja moè da uti~e u skromnoj meri u ukupnoj strategiji
korporacije. Finansijske organizacije, na primer banke, tako|e se sve vie globalizuju
po opsegu i orijentaciji; one mogu da prate sve doga|aje i da na njih reaguju gotovo
istog trenutka, bilo da se neto doga|a u Londonu, Tokiju ili Njujorku. Nova
informaciona tehnologija radikalno je uve}ala mobilnost ekonomskih jedinica
valuta, obveznica, deonica, terminskih deonica itd. u svim vrstama finansijskih i
trgovinskih organizacija.
2. Mnogi dokazi podràvaju tvrdnju da tehnoloki napredak u oblasti
komunikacija i transporta uklanja granice izme|u nekada odvojenih trìta a
granice su bile nuàn uslov nezavisnosti nacionalne ekonomske politike.47
Trìta i drutva su vie osetljivi jedni prema drugima, ~ak i ako su o~uvali
sopstveni identitet: o~igledan primer je oktobarski krah na berzi 1987. godine.
Prema tome, sama mogu}nost vo|enja nacionalne ekonomske politike je umanjena.
Kretanja na me|unarodnom finansijskom trìtu ~esto odre|uju monetarnu i
fiskalnu politiku nacionalnih vlada. Sli~no tome, nivo zaposlenosti, investicija i
dohotka u jednoj zemlji ~esto je podre|en odlukama MNC, koje odre|uju gde }e
smestiti svoju proizvodnju i svoje upravne centre.48
3. Globalizacija ekonomskih odnosa izmenila je mogu}nosti sprovo|enja
mnotva raznih ekonomskih politika. Na primer, iako postoje mnogi razlozi zbog
kojih kejnzijanizam ne moè vie da vaì, jedan od glavnih razloga je taj to je
sada pojedina~nim vladama mnogo teè da interveniu i upravljaju svojim
46 Robert O. Keohane and Joseph S. Nye, Power and Interdependence, Boston, Little, Brown,
1977; Gourevitch, The second image reversed i Peter J. Katzenstein (izd.), Between Power and
Plenty: Foreign Economic Policies of Advanced Industrial States, Madison, University of Wis-
consin Press, 1978.
47 Keohane and Nye (izd.), Transnational Relations and World Politics, str. 3925.
48Videti na primer, R. Smith, Political economy and Britain's external position, u Britain
in the World, ESRC Compilation, London, 1987.
86 Dejvid Held
privredama u situaciji globalne podele rada i globalnog monetarnog sistema.49

Kejnzijanizam je dobro funkcionisao u kontekstu sistema usa|enog liberalizma
koji je postojao u posleratnim godinama; on je bio operativni okvir internacionalnih
i nacionalnih ekonomskih sporazuma u celokupnom Zapadnom svetu.50 Ali posle
raspada posleratnog liberalnog konsenzusa, po~etkom naftne krize 1973, izme|u
ostalog, znatno su oteàne mogu}nosti upravljanja privredom i snaènje
me|unarodnih ekonomskih tendencija. Snage i ograni~enja me|unarodne privrede
uklju~uju}i, na primer, mehanizme koji prenose inflaciju i recesiju, menjaju}i
uslove trgovine, i postojanje ekspanzija industrijskog kapitalizma na takozvanoj
periferiji me|unarodne privrede (u Ju`noj Koreji, na Tajvanu i u drugim novoindu-
strijalizovanim zemljama) postaju sve vidljiviji. Zato su sve ve}u povezanost
svetskih privreda spremno prihvatile naro~ito one vlade za koje je trìte bilo
jedno od najva`nijih, ako ne i najva`nije merilo za racionalno donoenje odluka.
4. Gubitak kontrole nad nacionalnim ekonomskim programima nije, naravno,
jednozna~an u raznim sektorima privrede ili drutva: neka trìta i neke zemlje
mogu da se izoluju od transnacionalnih ekonomskih mreà merama kojima
pokuavaju da ponovo uspostave granice ili odvojenost trìta, i/ili proirenjem
nacionalnih zakona na mobilne me|unarodne faktore i/ili prihvatanjem politike
saradnje sa drugim zemljama radi koordiniranja politike. 51 Osim toga,
regionalizacija delova svetske privrede, sa stvaranjem vie polova privredne
delatnosti (me|u njima evropsko trìte, Sjedinjene Dràve i pacifi~ki basen, Ja-
pan), pruà mogu}nosti za izvesnu regulaciju trìnih tendencija. Napetosti izme|u
politi~kih i privrednih struktura su razli~ite u raznim sferama, pa i me|u sferama:
Zapad-Zapad, Sever-Jug, Istok-Zapad. Prema tome, ne moè se re}i da je sama
ideja nacionalne privrede prevazi|ena, ali internacionalizacija proizvodnje,
finansija i drugih privrednih resursa nesumnjivo umanjuje sposobnost dràva da
odre|uju svoju privrednu budu}nost. Izgleda da se gubi deo dràvne autonomije
i da postoji nepovezanost izme|u ideje suverene dràve, koja sama odre|uje svoju
budu}nost, i uslova moderne privrede, koja pretpostavlja povezanost nacionalnih
i me|unarodnih ekonomskih snaga.
49 Robert Gilpin, The Political Economy of International Relations, Princeton, Princeton
University Press, 1987, str. 354 i dalje; Robert W. Cox, Production, Power and World Order, New
York, Columbia University Press, 1987, gl. 8 i 9; John G. Ruggie, International regimes, transac-
tions and change: embedded liberalism in the post-war economic order, International Organiza-
tion, 36, 1982; J. G. Ruggie (izd.), The Antinomies of Interdependence, New York, Columbia
University Press, 1983. i J. Kolko, Restructuring the World Economy, New York, Pantheon, 1988.
50 V. Robert O. Keohane, The world political economy and the crisis of embedded liberal-
ism, u: J. H. Goldthorpe (izd.), Order and Conflict in Contemporary Capitalism, Oxford, Oxford
University Press, 1984.
51
Cooper, Economic Policy in an Interdependent World, str. 122 i Gilpin, The Political
Economy of International Relations, str. 397 i dalje.
Razme|e drugo: me|unarodne organizacije

Druga velika oblast podvojenosti izme|u teorije o suverenoj dràvi i
savremenog globalnog sistema jeste veliki skup me|unarodnih reìma i
me|unarodnih organizacija, koje su ustanovljene da bi upravljale ~itavim oblastima
transnacionalnih aktivnosti (trgovina, okeani, svemir) i da bi reavale kolektivne
probleme politike. Porast broja novih oblika politi~kog udruìvanja pokazuje brzu
ekspanziju transnacionalnih veza.52
1. Razvoj me|unarodnih i transnacionalnih organizacija uzrokovao je znatne
promene u strukturi odlu~ivanja u svetskoj politici. Ustanovljeni su novi oblici
multinacionalne politike, a sa njima i novi oblici kolektivnog odlu~ivanja, u kome
u~estvuju dràve, me|uvladine organizacije i mnotvo raznih transnacionalnih
grupa za pritiske.
2. U velikom broju me|unarodnih agencija i organizacija nalaze se i
organizacije koje se prvenstveno bave tehni~kim pitanjima: Svetski potanski savez,
Me|unarodna unija za telekomunikacije, Svetska meteoroloka organizacija i mnoge
druge. Te agencije su radile efikasno i bez sporova, i u ve}ini slu~ajeva su proirivale
usluge koje su pruàle dràve-nacije pojedina~no.53 U meri u kojoj su njihovi zadaci
bili strogo odre|eni, one su bile politi~ki neisklju~ive. Na suprotnom polu nalaze se
organizacije kao to su Svetska banka, MMF, UNESKO i UN. Preokupirana vie
sutinskim pitanjima upravljanja i raspodele pravila i resursa, ta tela su vie sklona
raspravama i u ve}oj meri su politizovana. Za razliku od malih tehni~kih agencija,
te organizacije su u sreditu stalnog sukoba oko odre|ivanja politike.54 Iako se na~in
rada tih organizacija sve vie razlikuje, sve one su se tokom godina uan~ile u vlasti
koja im je dala izvesna odlu~uju}a ovla}enja za intervencije.
3. Poslovanje MMF je veoma interesantan slu~aj. Slede}i odre|enu liniju
ekonomske politike, MMF moè da zahteva, kao uslov za davanje zajma nekoj
vladi, da ona smanji javne rashode, da devalvira svoju valutu i skree
subvencionisane socijalne programe. U nekoj zemlji Tre}eg sveta, na primer, to
moè da prouzrokuje nerede me|u stanovnitvom koje traì hleba, pad vlade, a
moè direktno da prouzrokuje i uvo|enje vanrednog stanja.55 Mora se imati na
52 Evan Luard, International Agencies: The Emerging Framework of Interdependence, Lon-
don, Macmillan, 1977; Stephen Krasner, International Regimes, Ithaca, Cornell University Press,
1983. Postojalo je 37 me|uvladinih organizacija i 176 me|unarodnih nevladinih organizacija 1909.
godine, dok je 1984. bilo 280 vladinih i 4.615 nevladinih organizacija.
53 John Burnheim, Democracy, nation-states and the world system, u: David Held and
Christopher Pollitt (izd.), New Forms of Democracy, London, Sage, 1986, str. 222.
54 Ibid., str. 220 i dalje.
55 Laurence Harris, Governing the world economy: Bretton Woods and the IMF, u: The
State and Society, 6(26) (D209), Milton Keynes, Open University, 1984. i N. Girvan, Swallowing
the IMF medicine in the seventies, Development Dialogue, 2/1980.
88 Dejvid Held
umu da do intervencija MMF dolazi na zahtev dràvnih vlasti ili neke politi~ke
partije u datoj zemlji, ~esto i zato to je zaklju~eno da je prostor za sprovo|enje
neke nezavisne nacionalne politike minimalan, pa se te intervencije ne mogu
smatrati pretnjama nacionalnom suverenitetu. Ipak, pojavio se veoma veliki
nesklad izme|u pojma suverene dràve koja vodi nacionalnu politiku i nacionalne
institucije i prirode odlu~ivanja na me|unarodnom nivou. S tim u vezi name}u se
ozbiljna pitanja o uslovima pod kojima jedna zajednica moè da odre|uje svoju
politiku, svoja opredeljenja, imaju}i u vidu ograni~enja koja name}e me|unarodni
ekonomski poredak i pravila poslovanja institucija kao to je MMF.
4. Evropska zajednica (EZ) nam daje jo jednu zna~ajnu ilustraciju problema
koje izazivaju me|unarodne organizacije. Zna~aj EZ, me|utim, daleko je ve}i od
bilo koje druge me|unarodne organizacije, zato to ona ima pravo da usvaja zakone
koji se mogu nametnuti zemljama ~lanicama; vie nego bilo koja druga
me|unarodna agencija, EZ zasluùje atribut kvazisupranacionalne. U okviru njenih
institucija, Savet ministara ima jedinstven poloàj, jer raspolaè mo}nim
zakonskim instrumentima (prvenstveno propisima, direktivama i odlukama), koji
mu omogu}uju da kreira i sprovodi sopstvenu politiku. Od svih instrumenata
najva`niji su propisi, jer oni dobijaju status zakona nezavisno od bilo kakvih
daljih pregovora ili akcija koje bi preduzele zemlje ~lanice. Prema tome, dràve
~lanice EZ nisu vie samostalni centri vlasti u okviru sopstvenih granica.56 S druge
strane, va`no je imati na umu i ~injenicu da je EZ dobila svoja ovla}enja
dobrovoljnim odricanjem zemalja ~lanica od raznih vidova suvereniteta a to je,
to se moè dokazati, pomoglo evropskim dràvama-nacijama da opstanu u situaciji
u kojoj su se suo~ile sa dominacijom SAD u prve tri decenije posle Drugog
svetskog rata i u situaciji sve ve}eg ekonomskog pritiska Japana. Ukratko, kao i
mnoge druge me|unarodne organizacije, EZ istovremeno pruà mogu}nosti, ali
name}e i ograni~enja. Njene ~lanice zadràvaju kona~nu i najoptiju vlast u
mnogim oblastima svojih unutranjih i spoljnih poslova a izgleda da je i sama
EZ podstakla i poja~ala njihove mogu}nosti u nekim domenima. Me|utim,
suverenitet je sada o~igledno podeljen u okviru Evropske zajednice: koncepcija
suvereniteta koja pretpostavlja da je suverenitet nedeljiv, neograni~en, isklju~iv i
ve~an oblik javne vlasti koji je otelotvoren u jednoj dràvi sada vie ne postoji.
Razme|e tre}e: me|unarodno pravo

Razvoj me|unarodnog prava podveo je pojedince, vlade i nevladine
organizacije pod sisteme pravnih regulativa. Me|unarodno pravo priznaje ovla}enja
56 Ann Wickham, States and political blocs: the EEC, u: The State and Society, 6(28) (D209),
Milton Keynes, Open University, 1984. i Stanley Hoffman, Reflections on the nation-state in
Western Europe today, Journal of Common Market Studies, 21, 1982, 1 i 2.
i ograni~enja, prava i du`nosti koja prevazilaze zahteve dràva-nacija i koja, bez

obzira na to to nemaju iza sebe mo} prinude, imaju dalekose`ne posledice.
1. Dva pravna pravila podràvaju nacionalni suverenitet jo od samog po~etka
postojanja me|unarodne zajednice: imunitet od jurisdikcije i imunitet dràvnih
ustanova. Prvo pravilo propisuje da se nijednoj dràvi ne moè suditi u sudovima
druge dràve za dela koja je u~inila u okviru svog suvereniteta; drugo pravilo
kaè da se, ako neko lice povredi zakon druge dràve deluju}i kao predstavnik
svoje mati~ne dràve i bude izveden pred sud te druge dràve, ne moè proglasiti
krivim, jer nije delovao kao privatno lice nego kao predstavnik dràve.57 Svrha
tih pravila jeste da zatiti autonomiju vlade u svim pitanjima spoljne politike i da
spre~i doma}e sudove da donose odluke o ponaanju druge dràve (s tim to se
podrazumeva da }e svi sudovi svuda biti spre~eni da to ~ine). Tradicionalan ishod
je bio da je vladama ostavljeno na volju da tite svoje interese i da je jedino
ograni~enje bilo ono koje je nametala ars politica. Me|utim, treba primetiti da su
sudovi na Zapadu postepeno po~eli da osporavaju me|unarodno priznate pravne
potpore suvereniteta. Iako je nacionalni suverenitet naj~e}e pobe|ivao u takvim
probama, napetost izme|u nacionalnog suvereniteta i me|unarodnog prava je sada
veoma izraèna i nije jasno kako }e se taj problem reiti. U okviru zakona EZ,
napetost se razvila do stepena krize; posle usvajanja jedinstvenog evropskog
zakona, kojim se zamenjuje jednoglasnost kvalifikovanom ve}inom u Savetu
ministara za pitanja iz zna~ajnog broja klju~nih oblasti, mesto nacionalnog
suvereniteta nije vie obezbe|eno.58
2. Od svih me|unarodnih deklaracija o pravima, koje su donete u
posleratnim godinama, treba naro~ito pomenuti Evropsku konvenciju o zatiti
ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950).59 Ona se znatno razlikuje od Opte
deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija (1947) i od kasnijih povelja
UN o pravima. Evropska konvencija èli, kako se kaè u njenoj preambuli, da
preduzme prve korake za kolektivno sprovo|enje (D. H.) nekih prava iz Deklaracije
UN. Evropska inicijativa je pola u pravcu najzna~ajnije i najradikalnije pravne
inovacije koja u principu pruà mogu}nost gra|anima da povedu sporove protiv
svojih vlada. Evropske zemlje su sada prihvatile (neobaveznu) klauzulu
Konvencije koja omogu}uje gra|anima da se àle neposredno Evropskoj komisiji
za ljudska prava, koja moè da iznese sporove pred Komitet ministara Evropskog
57 Antonio Cassese, Violence and Law in the Modern Age, Cambridge, Polity, 1988, str.
1501.
58V.: Emile Noel, The Single European Act, Government and Opposition, 24, 1989, 1,
naro~ito str. 1011. Ars politica vetina vladanja, ume}e politike.
59
V.: J. Negro, International Institutions, u: Democratic Government and Politics, 4(13)
(D308), Milton Keynes, Open University, 1986.
90 Dejvid Held
saveta, a zatim (dvotre}inskom ve}inom ~lanova Saveta) pred Evropski sud za

ljudska prava. Iako taj sistem nije nimalo jednostavan, a problemati~an je u mnogim
aspektima, ipak se tvrdi da, uz pravne izmene koje je uvela Evropska zajednica,
dràve vie ne mogu da postupaju sa svojim gra|anima po svom naho|enju.60
3. Jaz izme|u ideje o pripadnosti nacionalnoj zajednici, tj. gra|anstvu, koje
tradicionalno daje gra|anima i prava i du`nosti, i stvaranja me|unarodnog zakona
sa novim oblicima sloboda i obaveza u me|unarodnom pravu, vidi se i na primeru
odluka Me|unarodnog suda u Nirnbergu. Me|unarodni sud je, prvi put u istoriji,
postavio tezu da u slu~aju kada su me|unarodna pravila koja tite osnovne
humanitarne vrednosti u suprotnosti sa dràvnim zakonima, svaki pojedinac mora
da prekri dràvne zakone (osim kada nema mogu}nosti za moralni izbor).61 Pravni
okviri Nirnberkog suda bili su zna~ajna promena u pravnom upravljanju
modernom dràvom, jer su nova pravila osporila princip vojni~ke discipline i
ukinula nacionalni suverenitet u jednoj od najosetljivijih ta~aka: u hijerarhijskim
odnosima u vojsci.
4. Me|unarodno pravo je irokim i promenljivim korpusom pravila i
kvazipravila uspostavilo osnovu za koegzistenciju i kooperaciju u me|unarodnom
poretku. Tradicionalno me|unarodno pravo je shvatalo i podràvalo ideju drutva
suverenih dràva kao vrhovni normativni princip politi~ke organizacije
~ove~anstva.62 Tokom poslednjih decenija osporeni su predmet, opseg i izvori
me|unarodnog prava; moderna misao vie ne priznaje doktrinu da me|unarodno
pravo treba da bude i jeste samo i isklju~ivo zakon me|u dràvama.63 U samoj
srì nepriznavanja nalazi se sukob izme|u zahteva koji se postavljaju u ime sistema
dràva i zahteva koji se postavljaju u ime alternativnog organizacijskog principa
svetskog poretka: u krajnjoj liniji, to je organizacija kosmopolitske zajednice.
Me|utim, spor nije reen, a nedavna pojava pokreta kao to je Islam i novi, poja~ani
intenzitet nacionalisti~kih borbi pokazuju da su zahtevi za kosmopolitskom
zajednicom, u najmanju ruku, preuranjeni.
Razme|e ~etvrto: hegemonske sile i blokovi sila

Postoji jo jedna podvojenost izme|u pojma dràve, kao autonomnog
strategijskog vojnog subjekta, i razvoja globalnog sistema dràva, koji karakterie
postojanje velikih sila i blokova sila, koji ponekad u svom delovanju umanjuju
vlast i integritet dràve.
1. Dominacija SAD i SSSR kao svetskih sila i delovanje saveza kao to su
Severnoatlantski pakt (NATO) i Varavski ugovor ograni~ili su mo} odlu~ivanja
mnogih dràva u posleratnim godinama. Poloàj koji neka zemlja zauzima u
me|unarodnom sistemu odnosa sila moè da ograni~i njenu sposobnost da vodi
posebnu spoljnu politiku, da teì izvesnim strategijskim ciljevima i da bira izme|u
alternativne vojne tehnologije i sistema kontrole naoruànja koji se nalaze na
njenoj teritoriji.64
2. Na primer, u NATO-u je jasno da se ono to bi se moglo nazvati
internacionalizacijom bezbednosti vidi u njegovoj zajedni~koj i integrisanoj
strukturi komandovanja. Jo od kako je osnovan, krajem ~etrdesetih godina,
njegova briga za kolektivnu bezbednost je pogazila finu granicu koja postoji
izme|u odràvanja organizacije suverenih dràva (to, u principu, omogu}uje
nekoj zemlji ~lanici da ne deluje ako smatra da tako treba da postupi), s jedne
strane, i razvoja me|unarodne organizacije koja de fakto, ako ne de jure, deluje
po svojoj sopstvenoj logici i po svojim procedurama odlu~ivanja, s druge strane.
Postojanje integrisane supranacionalne komandne strukture sa savezni~kim
glavnokomanduju}im za Evropu na ~elu koji je uvek bio ameri~ki general koga
je postavljao predsednik SAD obezbe|uje da u slu~aju rata nacionalne armije
NATO-a operiu u okviru strategije i odluka NATO-a.65 Suverenitet nacionalne
dràve je veoma mnogo umanjen kada su njene oruàne snage obavezne da
u~estvuju u sukobima NATO-a.
60 F. Capotorti, Human rights: The hard road towards universality u: R. St. J. Macdonald
and D. M. Johnson (izd.), The Structure and Process of International Law, The Hague, Martinus
Nijhoff, 1983. Samo u Britaniji, na primer, zakoni o prislukivanju telefona su izmenjeni posle
intervencije Evropske komisije, a nalazi Evropskog suda pravde su doveli do izmena u britanskim
zakonima o tako dalekose`nim pitanjima kao to su diskriminacija polova i jednakost plata.
61 Cassese, Violence and Law in the Modern Age, str. 132.
62 Bull, The Anarchical Society, str. 140 i dalje.
63 V. L. Oppenheim, International Law, vol. 1, London, Longman, 1905, gl. 1.
64Herz, The Nation-State and the Crisis of World Politics, str. 2303; tako|e, Mary Kaldor
and Richard A. Falk (izd.), Dealignment, Oxford, Blackwell, 1987.
65 Dan Smith, States and military blocs: Nato, 6(27) (D209), Milton Keynes, Open Univer-
sity, 1984, str. 131.

92 Dejvid Held
3. âk i bez obaveze u~e}a u oruànim sukobima NATO-a, dràvna

autonomija i suverenitet se mogu ograni~iti i proveravati, jer rutinsko vo|enje
poslova NATO-a podrazumeva integraciju nacionalnih birokratskih aparata
narodne odbrane u internacionalne organizacije za odbranu; te organizacije stvaraju
transdràvne sisteme odlu~ivanja koji mogu da izbegnu kontrolu bilo koje zemlje
~lanice. Osim toga, takvi sistemi mogu da dovedu do neformalnih, ali ipak mo}nih
transdràvnih mreà ili saveza osoblja, koalicija koje je teko kontrolisati putem
nacionalnih mehanizama odgovornosti i kontrole.66
4. ^lanstvo u NATO-u ne ponitava suverenitet; umesto toga ono uslovljava,
kvalifikuje, suverenitet svake dràve na razli~ite na~ine. Nijedan izvetaj o toj
organizaciji (ma koliko kratak bio) ne bi bio potpun ako ne bi istakao da su ~lanice
istovremeno i rivali i da se bore za retke resurse, za ugovore o nabavci oru`ja,
me|unarodni presti` i druga sredstva za unapre|enje svoje zemlje. U NATO-u se
stalno pregovara o raznim vidovima suvereniteta. (U vreme kada ovo piem, vrlo
je verovatno da }e se Varavski ugovor, ako uopte preìvi, postepeno oblikovati
po ugledu na NATO.)
DEMOKRATIJA I GLOBALNI SISTEM

Me|unarodni poredak se menja, a sa njim i uloga dràve-nacije. Iako je
sloèna slika globalnih veza bila o~igledna ve} odavno, nema sumnje da je nedavno
dolo do dalje internacionalizacije unutranjih aktivnosti i do intenzifikacije
odlu~ivanja u me|unarodnim okvirima.67 Postoje jaki dokazi da su me|unarodni
i transnacionalni odnosi umanjili ovla}enja moderne suverene dràve. Globalni
procesi su u~inili da politika vie nije aktivnost koja se prvenstveno bavi poslovima
dràva i odnosima me|u dràvama.
Razme|e, nepovezanosti, koje smo ve} pomenuli, pokazuju da postoji skup
snaga koje zajedni~ki ograni~avaju slobodu akcije dràva i vlada zamagljivanjem
granica unutranje politike, menjanjem uslova politi~kog odlu~ivanja,
institucionalnog i organizacijskog konteksta nacionalne vlasti, pravnih okvira i
administrativne prakse vlada i zamagljivanjem granica odgovornosti nacionalnih
dràva. Sami procesi potvr|uju misao da delovanje dràva u sve sloènijem
me|unarodnom sistemu ograni~ava njihovu autonomiju i sve vie rui njihov
suverenitet. Sve koncepcije suvereniteta, koje ga tuma~e kao neograni~en i nedeljiv
oblik javne vlasti, sada su uzdrmane. Danas ve} treba smatrati suverenitet ne~im
to je podeljeno izme|u raznih institucija nacionalnih, regionalnih i me|unarodnih
i ograni~eno prirodom tog pluraliteta.
66 Kaiser, Transnational relations as a threat to the democratic process i J. Richelson and
D. Ball, The Ties that Bind, London, Allen & Unwin, 1986.
67 Kaiser, Transnational relations as a threat to the democratic process, str. 370.
Prema tome, zna~enje i mesto demokratije treba preispitati u odnosu na

mnotvo me|usobno izmeanih lokalnih, regionalnih i globalnih struktura i
procesa. Postoje najmanje tri klju~ne posledice globalizacije, koje se moraju
shvatiti: prvo, na~in na koji procesi ekonomskog, politi~kog, pravnog i vojnog
povezivanja menjaju prirodu suverene dràve odozgo; drugo, na~in na koji lokalni
i regionalni nacionalizmi nagrizaju dràvu-naciju odozdo; tre}e, na~in na koji
globalna povezanost stvara povezane nizove politi~kih odluka i ishoda odluka
me|u dràvama i njihovim gra|anima koji menjaju prirodu i dinamiku nacionalnih
politi~kih sistema. Demokratija mora da se sloì sa tim posledicama i sa njihovim
implikacijama na nacionalne i me|unarodne centre mo}i.
Iako se demokratska teorija ne moè vie razra|ivati samo kao teorija
teritorijalno ograni~ene vlasti, dràva-nacija nije izgubila svoje centralno mesto
u analizi vlasti. Ne treba preterivati u opisu globalnih procesa da se ne bi stekao
utisak da su oni potpuno isklju~ili sistem dràva ili da se pojavilo neko svetsko
integrisano drutvo.68 Dràve su se mo`da odrekle nekih prava i sloboda, ali su u
tom procesu i dobile i proirile druga prava i slobode. Osim toga, jasno je da se
svaki opti prikaz uticaja globalizacije mora kvalifikovati u odnosu na razne vidove
lokalnog i regionalnog razvoja. Ukratko, ne treba nam teorija dràve ili teorija
me|unarodnog poretka, nego teorija o promeni poloàja demokratske dràve u
me|unarodnom poretku.
Kako se demokratija moè shvatiti u svetu nezavisnih i me|uzavisnih
politi~kih vlasti? Ne stvara li sistem povezanih struktura vlasti razne potencijalno
konfliktne zahteve, ne preti li samoj osnovi moderne dràve kao bezli~nom i
privilegovanom pravnom ili ustavnom poretku ograni~enom strukturom vlasti
koja ima vrhovnu jurisdikciju nad teritorijom odgovornom odre|enom gra|anskom
telu?69 Moè li opstati sama ideja o demokratskoj politici ili dràvnoj vladavini,
naro~ito kada postoji sve vie oblasti me|usobne povezanosti vlada, recimo Velike
Britanije i EZ, me|unarodnih vladinih organizacija i me|unarodnih pravnih
struktura?
Ako ekstrapoliramo sadanje trendove i ako ih uobli~imo u neki idealan tip,
onda nije teko zamisliti, kako je primetio Hedli Bul (Hedley Bull), razvoj
me|unarodnog sistema koji bi bio moderni i svetovni pandan politi~koj organizaciji
koja je postojala u hri}anskoj Evropi u srednjem veku, a ~ija je osnovna
karakteristika bila da je to bio sistem vlasti koja se preklapa i sistem viestruke
lojalnosti.70 Kako objanjava Bul:
68 J. G. Ruggie, Human rights and the future international community, Daedalus, 112, 1983,
4.
69 Skinner, The Foundations of Modern Political Thought, vol. 2, str. 3538.
70 Bull, The Anarchical Society, str. 254.
94 Dejvid Held
U zapadnom hri}anstvu srednjeg veka nijedan vladalac nije bio suveren u

smislu vrhovne vlasti nad odre|enom teritorijom i datim segmentom hri}anskog
stanovnitva; svi su oni morali da dele vlast sa vazalima ispod sebe i sa papom i
(u Nema~koj i Italiji) sa svetim rimskim carem iznad sebe. Ako moderne dràve
budu delile vlast nad svojim gra|anima i pravo na njihovu vernost i sa regionalnim
i svetskim vlastima i, s druge strane, sa poddràvnim i podnacionalnim vlastima
do te mere da koncepcija suvereniteta prestane da bude primenljiva, mo}i }e da
se kaè da je nastupilo vreme neosrednjovekovnog univerzalnog politi~kog
poretka.71
Ne èlim da kaèm da je nacionalni suverenitet danas potpuno uniten, ~ak
ni u oblastima u kojima su strukture vlasti podeljene i preklapaju se. Me|utim,
o~igledno je da postoje oblasti sa unakrsnom lojalno}u, sa konfliktnim tuma~e-
njima prava i du`nosti i da postoje me|usobno povezane strukture vlasti koje
ukidaju pojam suvereniteta kao neograni~enog, nedeljivog i islju~ivog oblika javne
vlasti. U mnogim dràvama se formiraju i reformiraju velike koncentracije vlasti
(naro~ito u upravnom aparatu i aparatu dràvne prinude); one su ~esto ustanovljene
i ispoljene u razbijenim domenima politi~ke vlasti.
Osim toga, takav sistem, naro~ito ako je zamrznut u obliku univerzalne
politi~ke organizacije u neosrednjovekovnom me|unarodnom poretku, moè
da zahteva mnoga preimu}stva: stvaranje institucionalnih mehanizama koji bi
miroljubivo povezali razne populacije zajedno i pritom izbegli tipi~ne opasnosti
i stalnu ljubomoru (Hobbes) me|u dràvnim sistemima, s jedne strane, i rizik
od velike koncentracije vlasti koja bi mogla pratiti sistem svetske vlade, s druge
strane. Me|utim, niko ne moè garantovati da }e takav sistem imati vie reda,
biti bezbedniji, odgovorniji i legitimniji od ranijih oblika politi~kih organizacija.
Mo`da }e u svakom od pomenutih aspekata biti ispod nivoa starih politi~kih
organizacija.
U takvom sistemu bi moglo da bude manje reda i bezbednosti jer, va`no je
napomenuti, sporazum o tolerisanju ideolokih i verskih razlika bio je osnovni
princip sistema modernih dràva. Sistem modernih dràva se razvio ba u kontekstu
izmi i otrih sukoba koji su dominirali Evropom jo od po~etka reformacije.72
Sistem struktura vlasti koje su se preklapale, sistem konfliktnih vernosti, bio je
osnovni i najva`niji uslov za razvoj moderne dràve: ona se pojavila, izme|u
ostalog, kao konceptualno i institucionalno reenje za borbe i nemire koje su
stvorile konfliktne strukture vlasti i konfliktna lojalnost. Na osnovu ~ega bi se
moglo zaklju~iti da bi novo svetovno srednjovekovlje moglo da postavi i brani
princip tolerancije? Kako bi konceptualno i institucionalno sistem podeljenog
71 Ibid., str. 245.
72 Ibid., str. 248; vidi tako|e moj rad Models of Democracy, str. 3641.
suvereniteta mogao da odràva poredak i da obezbedi okvire pravila i procedura

koji bi garantovali toleranciju? Ako je moderna svetovna dràva bila konceptualno
i institucionalno reenje za konfliktne zahteve i interese vladalaca i podanika, ta
bi mogao da bude i da li uopte postoji pandan tom reenju u politi~kom sistemu
u kome bi teritorijalna dràva morala da deli svoju isklju~ivu vlast sa drugim
organizacijama i institucijama?
Ima li ikakvog razloga za zaklju~ak da bi sistem struktura vlasti koje se
preklapaju, ~ak i tamo gde ve} danas postoji, imao u sebi vie odgovornosti nego
to je imaju tradicionalni modeli demokratije i postoje}i mehanizmi odgovornosti,
tj. institucije i praksa predstavni~ke demokratije? Ljudi su zastupali ideju
predstavni~ke demokratije kao klju~nu institucionalnu inovaciju koja treba da
podràva i vlast i slobodu: prema miljenju liberalnih demokrata, dilema u vezi
sa tim kako obezbediti suverenu vlast dràve, a istovremeno odrediti stroge granice
te vlasti, moè se reiti priznavanjem politi~ke jednakosti zrelih gra|ana i davanjem
prava glasa tim gra|anima.73 Ali, koji bi bio ekvivalentni mehanizam i da li bi on
uopte postojao u sistemu podeljenog suvereniteta? Ako je efikasnost sistema
predstavni~ke demokratije umanjena i stenjena u situaciji globalne povezanosti,
koji su to mehanizmi koji bi obezbedili odgovornost u novom me|unarodnom
poretku? Izazov koji ideji i koherentnosti demokratije postavlja nacionalna i
me|unarodna povezanost politi~kog odlu~ivanja i ishoda politi~kih odluka, s jedne
strane, i granice nametnute dràvi u odre|ivanju sopstvene sudbine i odgovornosti
njenih institucija, koje name}e paukova mreà novih regionalnih i globalnih
organizacija i sistema, s druge strane, postavljaju goru}e pitanje o prirodi tih
organizacija i snaga koje postavljaju izazov, odnosno pitanje odgovornosti tako
razli~itih organizacija i institucija kao to su MNC, MMF i NATO. Iako, u principu
postoje mehanizmi koji obezbe|uju, do izvesne mere, odgovornost tih organizacija,
odgovornost prema deoni~arima u slu~aju MNC, predstavnicima suverenih zemalja
~lanica u slu~aju MMF i NATO-a priroda njihove odgovornosti, ako je uopte
ima, prema obi~nim gra|anima zemalja u kojima te organizacije deluju ili prema
raznim grupama koje deluju izvan dràve-nacije, ostaje otvoreno i va`no pitanje.
Ako demokratski temelji organizacija i snaga me|unarodnog poretka
podleù sumnji, onda je to slu~aj i sa samom njihovom legitimno}u. Princip
pristanka, izraèn u principu vladavine ve}ine, bio je osnovni princip legitimiteta
demokratija na Zapadu. U ovom eseju iznosimo argument da nemaju samo redovne
i vanredne odluke koje donose predstavnici nacija i dràva-nacija dubokog uticaja
na gra|ane drugih dràva-nacija koji, po svoj prilici, nisu imali mogu}nosti da
izraze svoj pristanak ili svoje neslaganje sa takvim odlukama, nego da se i
73 Za raspravu o toj dilemi: Central perspectives on the modern state, gl. 1, u D. Held,
Political Theory and the Modern State, str. 1151.

96 Dejvid Held
celokupan me|unarodni poredak sastoji od institucija i snaga na koje gra|ani

imaju veoma malo ili nimalo uticaja i u odnosu na koje imaju veoma malo
mogu}nosti da izraze svoje slaganje ili neslaganje. Tradicionalno, u demokratijama
na Zapadu legitimitet je usko povezan sa demokratskim principima i procedurama;
nedavne revolucije u isto~noj Evropi su istakle, ako je uopte trebalo isticati,
zna~aj i ~vrstinu te veze, filozofski i politi~ki. Me|utim, ba danas, kada sve vie
gra|ana zahteva za sebe principe demokratskog legitimiteta isti~u}i da treba
sami da upravljaju svojom sudbinom i da vlada, ako èli legitimitet, mora da
deluje u njihovo ime, celokupan opseg i relevantnost tog principa osporava proces
globalne restrukturacije.
Jedna od tvrdnji ovog eseja jeste da me|unarodni poredak danas karakteriu
dalje postojanje sistema suverenih dràva i razvoj struktura pluralisti~ke vlasti.
Primedbe protiv takvog hibridnog sistema su veoma ozbiljne. Pitanje je da li takav
sistem nudi reenja za bilo koji fundamentalni problem moderne politi~ke misli; me|u
njima su najistaknutiji problemi osnove poretka i tolerancije, demokratije i
odgovornosti i problemi legitimnog vladanja. Prema mom miljenju, koje }u ukratko
izneti u ostatku eseja, te se primedbe mogu zadovoljiti i moè se na koherentan na~in
pristupiti opasnostima na koje ukazuju, u okvirima ustavne i demokratske misli.
Opasnosti se, u principu, mogu prevazi}i ako viestruki sistem vlasti obavezuju
fundamentalni principi i pravila poretka. Potencijalno usitnjena i nedemokratska priroda
takvog sistema moè se prevazi}i ako sistem bude deo zajedni~kog poretka koji }e
biti posve}en bliskoj saradnji, jednakim principima i ustavnim na~elima. Opasnostima
koje donosi pretnja novog srednjovekovlja moè se pristupiti ako njegovi elementi
uvedu zajedni~ku strukturu pravila za akciju za koju je dat pristanak. Me|unarodne
institucije, organizacije i dràve mogu odlu~iti da pristupe takvoj strukturi ako odaberu
demokratsku politi~ku budu}nost. To nazivam federalnim modelom demokratske
autonomije.74 U nadi da }u zavriti esej konstruktivnim primedbama, u daljem tekstu
opisujem taj model, iako sasvim povrno. Prikaz modela je povran jer je model
prikazan putem vie raznih teza. Te teze, to treba ista}i, imaju dva osnovna cilja: prvo,
da ponude teoriju demokratije i uslove za legitimnu vlast; drugo, da razmotre primenu
te teorije na isprepletani svet nacionalnog i me|unarodnog ìvota. Teze ukazuju na
pravce daljih analiza; razume se da teze nisu potpune.
SUVERENITET, SAMOOPREDELJENJE I DEMOKRATSKA

AUTONOMIJA
1. Istorijski posmatrano, ideja suvereniteta je ponudila nov na~in razmiljanja
o starom problemu: o prirodi vlasti i vladanja. Ona je dala novu vezu izme|u
74 Ideja o demokratskoj autonomiji opisana je u radu D. Held, Models of Democracy, gl. 9,
i Political Theory and the Modern State, gl. 6. Federalni model demokratske autonomije je centralna
tema Heldove knjige Foundations of Democracy, koja }e uskoro iza}i.
politi~ke vlasti i vladavine i ponudila nov, alternativan na~in shvatanja legitimnosti

zahteva za vla}u, tj. ponudila je alternativu za teorijske koncepcije vlasti koje su
dominirale srednjovekovnom Evropom. Teorija suvereniteta postala je teorija
punopravnog drànja vlasti, a ona je imala dve glavne brige: pitanje kome stvarno
pripada suverena vlast i pitanje ispravnog oblika i granica legitimnog dometa
dràvnih akcija.75 Tako je, u svom razvoju od @ana Bodena (Jean Bodin) nadalje,
ta teorija postala teorija mogu}nosti i uslova za punopravno drànje politi~ke
vlasti. Prema tome, postala je teorija legitimne mo}i ili vlasti.
2. U debati o suverenitetu, odmah se jasno kristaliu dva pola: suverenitet
dràve i suverenitet naroda. Dok zastupnici suvereniteta dràve teè da dràvi
daju krajnju vlast za definisanje javnih prava, zastupnici suvereniteta naroda
smatraju dràvu samo komisijom koja ozakonjuje volju naroda, pa je, prema tome,
podlo`na direktnim ograni~enjima javnosti.76 Me|utim, oba ova stava podleù
istoj primedbi: predlaù koncepcije vlasti sa tiranijskim implikacijama. Teza
dràvnog suvereniteta stavlja dràvu u svemo}an poloàj u odnosu na zajednicu;
teza o narodnom suverenitetu postavlja zajednicu (ili ve}inu u zajednici) u potpuno
dominantan poloàj. U odnosu na gra|ane zajednica je svemo}na, prema tome,
suverenitet naroda moè lako da uniti slobodu pojedinaca.77 Treba biti krajnje
oprezan sa koncepcijama suvereniteta koje ne odre|uju granice legitimnog dometa
politi~kih akcija.
3. Alternativa za teze suvereniteta dràve i suvereniteta naroda je implicitna
u lokovskoj (Lock) koncepciji nezavisne politi~ke zajednice i predstavlja sutinu
tradicije politi~ke analize koja niti poverava suverenitet isklju~ivo dràvi ili
drutvu, niti svodi suverenitet samo na dràvu i drutvo.78 Ta tradicija, naro~ito
tradicija ustavne misli, traìla je puteve i na~ine posredovanja, uravnoteènja i
kontrole odnosa izme|u dràve i drutva, kako bi se zatitila i javna i privatna
prava. U krajnjoj liniji, samo onaj princip suvereniteta koji je prvenstveno
skepti~an i u odnosu na suverenitet dràve i u odnosu na suverenitet naroda, moè
biti prihvatljiv. Takav princip mora da zahteva, nasuprot suverenitetu dràve, da
narod odre|uje uslove pod kojima se vlada njegovom sudbinom i da zahteva,
nasuprot suverenitetu naroda, da se odrede granice vlasti javnosti, odnosno
regulatornu strukturu koja daje istovremeno i ovla}enja i ograni~enja. Takvo
stanje ozna~ava princip autonomije.
75 Hinsley, Sovereignty, str. 2223.
76 Za detaljniji prikaz: D. Held, Political Theory and the Modern State, str. 21425.
77 Isaiah Berlin, Four Essays on Liberty, Oxford, Oxford University Press, 1969, str. 164 i
dalje.
78 Za Lokovu koncepciju politi~ke zajednice John Dunn, Locke, Oxford, Oxford University
Press, 1984, naro~ito str. 4457.

98 Dejvid Held
Princip autonomije se moè iskazati na slede}i na~in:

Gra|ani treba da uìvaju jednaka prava (pa, prema tome, i jednake obaveze)
u okviru kojih se stvaraju i ograni~avaju mogu}nosti koje im se pruàju; to zna~i
da gra|ani treba da budu slobodni i jednaki u odre|ivanju uslova svog ìvljenja,
sve dok proirenje tog okvira ne odri~e prava drugih.79
Neki pojmovi zahtevaju objanjenja:
(a) Princip autonomije pokuava da postavi osnove za mogu}nost pristanka;
to je princip legitimne vlasti.
(b) Misao da gra|ani treba da uìvaju jednaka prava i obaveze u okvirima
koji odre|uju njihove ìvote i mogu}nosti zna~i da gra|ani treba da uìvaju
zajedni~ku strukturu akcije da bi mogli da ostvare svoje ciljeve i pojedina~no i
kolektivno kao slobodni i jednaki subjekti.80
(c) Koncepcija prava pretpostavlja prvenstveno ovla}enost: ovla}enost za
akciju i delatnost bez rizika samovoljnog ili nepravi~nog meanja. Prava definiu
legitimne oblasti nezavisne akcije (ili odsustva akcije). Koristi od prava se definiu
za pojedince (ili grupe institucija), ali predstavljaju javnu ili drutvenu pojavu
zato to ograni~avaju odnose izme|u pojedinca, dràoca prava, i drugih, ili odnose
izme|u zajednice i njenih predstavnika.81 Prava su ovla}enja u okviru ograni-
~enja zajednice, koje daju mogu}nosti, tj. obezbe|uju prostor za akciju, i
ograni~avaju, tj. odre|uju granice nezavisnih akcija kako te akcije ne bi zadirale
u slobodu drugih. Prema tome, prava imaju strukturnu dimenziju jer odre|uju i
mogu}nosti i du`nosti. Ako treba da odrede mogu}nosti gra|ana da uìvaju niz
sloboda ne samo u principu nego i u praksi, prava treba da budu formalna i
konkretna. To zahteva specifikaciju velikog opsega raznih prava, sa otricom u
oblasti dràve i gra|anskog drutva (ilustracija 3).
(d) Ideja da gra|ani treba da budu slobodni i jednaki u odre|ivanju uslova svog
ìvljenja zna~i da treba da imaju mogu}nost da u~estvuju u raspravama, otvorenim i
slobodnim za sve, o pitanjima zna~ajnim za drutvo. Legitimna odluka, u takvim
okvirima, nije odluka koja proisti~e iz volje svih, nego iz rasprave svih.82 Prema tome,
proces raspravljanja je u skladu sa procedurama i mehanizmima vladavine ve}ine.
79 Izmenio sam svoju raniju koncepciju tog principa, koja se moè na}i u D. Held, Models
of Democracy, str. 2701.

80 John Rawls, Justice as fairness: political not metaphysical, Philosophy and Public Af-
fairs, 14, 1985, 3, str. 245 i dalje, za raspravu o pojmu osnovne strukture drutva kao okvira koji
ograni~ava akciju.
81 Richard Dagger, Rights, u: Ball, Farr and Hanson (izd.), Political Innovation and Con-
ceptual Change, str. 3045, koja dobro koristi vie razlika koje je napravio Wesley Hohfeld, Fun-
damental Legal Conceptions, New Haven, Yale University Press, 1964.
82 Bernard Manin, On legitimacy and political deliberation, Political Theory, 15, 1987, 3, str.
35162, u kojoj se nalazi interesantna rasprava o procesu razmatranja; citat je uzet sa strane 352.
(e) Kvalifikacija koja je izraèna u principu da se pojedina~na prava moraju

zatititi jeste dobro poznat zahtev za ustavnom vladavinom. Princip autonomije
kaè da gra|ani moraju biti slobodni i jednaki i da ve}ina ne treba da ima
mogu}nost da nametne svoju volju drugima. Uvek treba da postoje institucionalni
aran`mani koji }e zatititi stavove pojedinaca ili manjina, tj. ustavna pravila i
ustavna obezbe|enja.
5. Osnova principa autonomije, njeni temelji su, da se posluìmo re~ima
Dòna Roulza (John Rawls), politi~ki, a ne metafizi~ki.83 To je princip koji se
nalazi u samom sreditu modernog liberalnog demokratskog projekta koji traì
mogu}nost da gra|ani odre|uju i opravdavaju svoje akcije, da mogu da prihvataju
obaveze koje sami èle da prihvate, uz uslov koji se podrazumeva da budu
slobodni i jednaki. Sadanji zahtevi za jednakim ~lanstvom u politi~kim
zajednicama izmenili su oblik moderne politike Zapada. Izmenili su ga zato to je
borba za prava izmenila ranija shvatanja o legitimnim oblastima nezavisne akcije.
Ako su prvi pokuaji da se postignu izvesna prava teìli ka tome da se postigne
autonomija i nezavisnost od mesta gde je ~ovek ro|en, da on nezavisno bira
zanimanje, kasnije borbe su se odnosile na slobodu govora i izraàvanja, verovanja
i udruìvanja i na slobodu èna u braku i izvan njega.84 Autonomija gra|ana se
moè predstaviti skupom prava koje pojedinci mogu uìvati zahvaljuju}i svom
statusu slobodnih i jednakih ~lanova drutva.
6. Princip autonomije ima normativnu i empirijsku osnovu. Empirijska osnova
proizilazi iz raznih uslova koji se nalaze u sreditu borbe za ~lanstvo i mesto u
politi~koj zajednici i potencijalno puno u~e}e u toj zajednici; normativna osnova
proisti~e iz razmiljanja o uslovima pod kojima je autonomija mogu}a. Normativna
osnova principa autonomije je odre|ena pokuajem da se razradi i zamisli
koncepcija autonomije zasnovana na eksperimentu misli koji bi pokazao kako bi
gra|ani tuma~ili svoje mogu}nosti i potrebe i koja bi pravila, institucije i zakone
smatrali opravdanim, ako bi i kada bi u potpunosti poznavali svoj poloàj u
politi~kom sistemu i uslove participacije.85 Taj misaoni eksperiment se rukovodio
interesovanjem za prou~avanje puteva i na~ina na koji bi se praksa, institucije i
strukture drutvenog ìvota mogle transformisati da bi gra|ani mogli bolje da
shvate, oblikuju i organizuju svoj ìvot. Eksperiment prvenstveno èli da oceni
uslove i pravila koja treba da uìvaju gra|ani, ako treba da budu slobodni i jednaki.
Prema mom miljenju, on pokazuje da postoji pet klju~nih kategorija prava koje
omogu}uju gra|anima da pod jednakim i slobodnim uslovima u~estvuju u svom
83 J. Rawls, Justice as fairness: political not metaphysical.
84 D. Held, Citizenship and Autonomy u: Political Theory and the Modern State, str. 189213.
85 Jrgen Habermas, Theory and Practice, Cambridge, Polity, 1988, str. 4182 i Legitima-
tion Crisis, London, Heinemann, 1976, str. 111117.
100 Dejvid Held
udruìvanju: to su gra|anska, ekonomska, politi~ka, drutvena i reproduktivna

prava.86 Uzet zajedno, takav skup prava je prostor u kome se moè teìti principima
autonomije i u kome se ti principi mogu ozakoniti.
7. Na osnovama principa autonomije mogu se objasniti priroda i zna~enje
legitimne vlasti. Me|utim, takvo objanjenje bi bilo nepotpuno bez istraìvanja
organizacijske i institucionalne osnove principa. Apstraktno razmiljanje o
principu mora se dopuniti detaljnom analizom uslova pod kojima se takvi principi
mogu ostvariti; bez takve analize teko se moè govoriti o zna~enju principa.87
Na drugom mestu sam govorio o uslovima za ozakonjenje principa autonomije
koji, u krajnjoj liniji, zahtevaju reformu dràvne vlasti, s jedne strane, i
restrukturisanje gra|anskog drutva, s druge strane.88 To zahteva priznavanje
neophodnosti procesa dvostruke demokratizacije: me|uzavisne transformacije
dràve i gra|anskog drutva. Priroda te transformacije je razra|ena u modelu koji
nazivam demokratskom autonomijom, sa akcentom na: unoenju principa
autonomije u ustav i zakon o gra|anskim pravima; reformi dràvne vlasti, kako
bi se obezbedio maksimum odgovornosti (u okviru ustavnih odredaba) izabranim
predstavnicima i, u krajnjoj liniji, gra|anima; na eksperimentisanju sa raznim
demokratskim mehanizmima i procedurama u gra|anskom drutvu.
8. Me|utim, u me|usobno povezanom svetu, o principima autonomije se
mora razmiljati u kontekstu me|unarodne mreè dràva i organizacija i
me|unarodne mreè gra|anskog drutva. Me|unarodni oblik i struktura politike
i gra|anskog drutva moraju se ugraditi u temelje demokratske teorije. Problem
demokratije naeg doba jeste da odredi kako se principi autonomije mogu uvesti
i obezbediti u mnotvu me|usobno povezanih centara vlasti i mo}i. Ako se danas
opredeljujemo za demokratiju, to ne ~inimo samo zato da bismo uveli radikalni
sistem prava, nego i da bismo taj sistem uveli u sloènu me|uvladinu i
transnacionalnu strukturu vlasti. Demokratska autonomija se moè odràti samo
putem institucija i organizacija koje predstavljaju element ìvota dràve-nacije, a
istovremeno prevazilaze njene teritorijalne granice. Demokratska autonomija moè
86 Ne bi bilo umesno da u okvirima ovog eseja pokuavam da dam opravdanje ili objanjenje
tih kategorija. Me|utim, èlim da naglasim da one predstavljaju osnovne uslove koji omogu}uju
politi~ku participaciju, pa, prema tome, i legitimno vladanje. Ukoliko gra|ani ne uìvaju slobodu u
tih pet oblasti, oni ne mogu u punoj meri da u~estvuju u vladanju dràvom i gra|anskim poslovima.
Pet kategorija prava ne predstavlja svakako beskona~nu listu, one samo pokazuju nu`ne uslove za
slobodnu i jednaku participaciju. Ustav i zakon o ljudskim pravima, koji bi ozakonili slobode u tih
pet oblasti, pove}ali bi sposobnost gra|ana, uz njihove stvarne potencijale (zdravlje, znanje, resursi),
da iskoriste mogu}nosti koje im formalno stoje na raspolaganju. To bi pomoglo da se ustanovi pravni
poredak koji daje ovla}enja i obuhvata odre|ene okvire akcija (videti Ilustrativnu tabelu).
87 Onora ONeill, Justice, gender and international boundaries, u: Martha Nussbaum and Amartya
K. Sen (izd.), The Quality of Life, Oxford, Clarendon, pred objavljivanjem i gl. 11 u istoj knjizi.
88 D. Held, Models of Democracy, gl. 9.
biti samo rezultat jezgra ili federacije demokratskih dràva i institucija. Principi
i zahtevi demokratske autonomije moraju se uvesti i ozakoniti u nacionalnim i
me|unarodnim centrima mo}i da bi se omogu}ilo postojanje demokratske
autonomije, makar samo u ograni~enoj oblasti. Demokatija u dràvi-naciji zahteva
demokratiju u mreì presecanja me|unarodnih snaga i odnosa. To je zna~enje
demokratizacije danas.
9. Struktura isprepletanih politi~kih odluka i ishoda, u kojoj iroka lepeza
resursa i snaga ostaje izvan kontrole dràva-nacija i koja stavlja dràvu-naciju u
poloàj u kome moè da uti~e i name}e svoju volju drugim dràvama, zahteva da
se pojam relevantnog bira~kog tela i prostora proiri, da bi obuhvatio oblasti i
grupe ljudi koji su pogo|eni takvom povezano}u. Demokratska autonomija
zahteva, u principu, proirene okvire ili federaciju demokratskih dràva i institucija,
da bi se obuhvatile sve posledice odluka i da bi se odluke donosile odgovorno.
Pojavljuju se dva razli~ita pitanja. Prvo se odnosi na izmenu teritorijalnih granica
sistema odgovornosti kako bi se ona pitanja koja nisu pod kontrolom dràve-
nacije na primer, razni vidovi monetarnog upravljanja, pitanja ìvotne sredine,
zdravlje, novi oblici komunikacije mogla bolje kontrolisati (ta bi izmena
implicirala, na primer, prenoenje nekih odluka sa dràve-nacije na neke ire
regionalne ili globalne okvire). Drugo pitanje ti~e se potrebe da se odrede
teritorijalno ograni~ene zajednice sa klju~nim institucijama, asocijacijama i
organizacijama me|unarodnog sistema tako da taj sistem bude uklju~en u
demokratski proces s tim to bi te organizacije prihvatile sopstveni modus oper-
andi, strukturu pravila i principa koji su u skladu sa demokratskom autonomijom.
U situaciji globalnog sistema, za demokratiju je nu`no da se reformiu i priroda i
opseg teritorijalno ograni~enih zajednica, i oblik i struktura klju~nih snaga i
institucija me|unarodnog gra|anskog, civilnog drutva. Sve u svemu, re~ je o
demokratizaciji sistema dràva i povezanih okvira me|unarodnog gra|anskog
poretka.
10. Institucionalna osnova federalnog modela demokratske autonomije
pretpostavlja, prvenstveno, ja~anje uloge regionalnih parlamenata (na primer,
Evropskog parlamenta), kako bi se odluke takvih tela u principu priznavale kao
legitimno nezavisni izvori me|unarodnog prava.89 Istovremeno, model predvi|a
mogu}nost optih referenduma grupa koje presecaju granice nacija i dràva-nacija,
s tim to bi se bira~ka tela definisala u skladu sa prirodom i opsegom spornih
transnacionalnih pitanja. Osim toga, otvaranje me|unarodnih vladinih organizacija
89 Ostavljam otvorenim mnotvo pitanja sprovo|enja me|unarodnog prava. Bull, The An-
archical Society, gl. 6, Richard A. Falk, The Status of Law in International Society, Princeton,
Princeton University Press, 1970. i Antonio Cassese, International Law in a Divide World, Ox-
ford, Clarendon, 1986, str. 2.
102 Dejvid Held
kontroli javnosti i demokratizacija me|unarodnih funkcionalnih tela (mo`da

formiranjem izabranih nadzornih odbora koji bi bili pravi predstavnici svojih
izbornih tela) bilo bi veoma zna~ajno.90 Zajedno sa tim promenama, model predvi|a
ustaljivanje principa autonomije (i srodnih grupa prava) da bi se odredili oblici i
granice demokratskog odlu~ivanja. To zahteva uvo|enje tih principa u
konstitutivne akte parlamenata i skuptina (na nacionalnom i me|unarodnom
nivou) i proirenje uticaja me|unarodnih sudova da bi grupe i pojedinci imali
stvarne mogu}nosti da se spore sa politi~kim vlastima radi ozakonjenja i
sprovo|enja klju~nih prava u okviru politi~kih udruènja i izvan njih.91 U krajnjoj
analizi, cilj bi bio obrazovanje autoritativne skuptine svih demokratskih dràva
(reformisane Generalne skuptine Ujedinjenih nacija ili dopune toj skuptini).
Takva skuptina, ako bi se uopte u praksi mogla posti}i saglasnost o njenoj
nadle`nosti, mogla bi da bude me|unarodni centar za razmatranje najzna~ajnijih
svetskih pitanja, kao to su obezbe|enje i distribucija hrane, dugovi Tre}eg sveta,
unitenje ozonskog sloja i umanjenje rizika od nuklearnog rata.92
11. Implikacije po gra|ansko drutvo su delimi~no jasne. Demokratska
federacija dràva i gra|anskih drutava je nespojiva sa postojanjem mo}nih
skupova drutvenih odnosa i organizacija koje mogu samim osnovama svog
poslovanja da sistematski izvr}u demokratske procese, pa, prema tome, i njihove
ishode. To se odnosi na pitanja kao to su ograni~enje mo}i multinacionalnih
korporacija da ograni~avaju i uti~u na politiku (putem raznih sredstava kao to je
kori}enje zlatnih deonica regrutovanih izvan organizacije direktora javnih
izbornih fondova) ili ograni~enje mo}i sna`nih transnacionalnih interesnih grupa
da se nekontrolisano rukovode svojim interesima putem, na primer, regulacije
procedura pregovaranja da bi se umanjilo kori}enje taktike ~vrste ruke u javnim
i privatnim asocijacijama i izme|u njih i ozakonjenje propisa koji spre~avaju
sponzorstva politi~kih predstavnika koji zastupaju uè interese, bez obzira na to
da li takvi interesi proizilaze iz posebnih industrija ili sindikata. Ako pojedinci i
narodi treba da budu slobodni i jednaki u utvr|ivanju uslova sopstvene egzistencije,
onda mora postojati skup drutvenih sfera, na primer privatna i zadru`na
preduze}a, nezavisna sredstva komunikacijskih medija i zdravstveni centri koji
}e omogu}iti svojim ~lanovima kontrolu nad sredstvima koja su im na raspolaganju
90 O reprezentativnom predstavnitvu John Burnheim, Is Democracy Possible?, Cambridge,
Polity, 1985.
91 U Evropi bi to, na primer, zna~ilo zatitu i ja~anje Evropskog programa o ljudskim pravima
i dalji razvoj sistema evropskih sudova.

92Ako bi takva skuptina ostala nedosti`ni san (a ima mnogo razloga da verujemo u to),
ograni~enija demokratska mreà regionalnih dràva i drutava ipak bi pruìla mogu}nosti efikasnije
regulacije i odgovornosti od postoje}eg sistema dràva.
Druga demokratska transformacija 103
bez direktnog meanja politi~kih ustanova ili drugih tre}ih lica.93 U pitanju je
gra|ansko drutvo koje nije ni jednostavno planirano niti je jedino trìno
orijentisano, nego je otvoreno za stvaranje organizacija, udruènja i institucija
koje rade na svojim projektima, uz ograni~enja akcija koje proizilaze iz zajedni~ke
strukture i demokratskih procesa.
12. Teorija legitimne vlasti je neizbe`no teorija demokratije u povezanim
procesima i strukturama globalnog sistema. To je teorija demokratske dràve u
okviru globalnog poretka i teorija uticaja globalnog poretka na demokratsku
dràvu. Takva teorija ne mora da pretpostavlja postojanje skladnog kosmopolitskog
me|unarodnog poretka (to bi bilo apsurdno) ali mora da pretpostavi da se
demokratski procesi i praksa moraju skladno uvesti u sloènu scenu nacionalne i
me|unarodne politike. Sudbina demokratije na kraju XX veka neraskidivo je
vezana za ishod tog procesa. Postoje dobri razlozi da budemo optimisti u pogledu
rezultata ali i dobri razlozi da budemo pesimisti.
Prevod: Nikola âjkanovi}
Napomena:
* @eleo bih da zahvalim na savetima i primedbama koje sam dobio na jedan raniji nacrt
ovog eseja od Tonija MakGrua (Tony McGrew), Miele Stenvort (Michelle Stanworth),
Dòna Tomsona (John Thompson) i Entonija Gidensa (Anthony Giddens). Toni
MakGru me je stalno vodio kroz obimnu literaturu o me|unarodnim odnosima; njegova
konstruktivna kritika mi je posebno pomogla. Teme i argumenti izneti u ovom eseju
bi}e kasnije dopunjeni u radu koji pripremam, The Foundation of Democracy,
Cambridge, Polity.
93 Modeli organizacije tih sfera bi mogli mnogo da nau~e od koncepcija neposredne
demokratije. Me|utim, takve organizacijske strukture bi morale da se posmatraju sa eksperimentalne

ta~ke gledita. Stanje demokratske teorije i nae poznavanje radikalnih demokratskih eksperimenata
nam ne omogu}uju da sa sigurno}u predvi|amo ishode najpovoljnijih strategija organizacijskih
promena. U tom posebnom smislu, muzika budu}nosti (Marks) moè se komponovati samo u
praksi, inovacijama i istraìvanjima; Held and Pollit (izd.), New Forms of Democracy. Oxford
University Press, 1984, naro~ito str. 4457.
104 Robert Dal
Robert Dal
DRUGA DEMOKRATSKA TRANSFORMACIJA:

OD GRADA-DR@AVE DO DR@AVE-NACIJE
Savremena demokratska teorija i praksa jesu proizvod dve bitne promene u

politi~koj istoriji ~ove~anstva. Prva je zapljusnula anti~ku Gr~ku i Rim u V veku
p.n.e. a nestala je pre pojave hri}anstva u mediteranskim zemljama. Hiljadu
godina kasnije, vladavinu naroda su prihvatili i neki gradovi-dràve srednjoveko-
vne Italije, ali je ona nestala u vreme renesanse. U oba slu~aja, demokratske i
republikanske ideje ponikle su u gradu-dràvi u kome su i ostvarene. U oba slu~aja,
vladavina naroda je bila prinu|ena da ustukne pred carskom ili oligarhijskom
vla}u.
Druga sutinska promena, ~iji smo mi batinici, zapo~ela je sa postepenim
prevazilaènjem demokratske ideje grada-dràve irim domenom: nacije, zemlje,
ili nacionalne dràve.1 Kao politi~ki pokret, a ponekad i kao ostvarenje a ne
samo ideja druga zna~ajna promena je u XIX veku dobila izuzetan zamah u
Evropi i u zemljama engleskog govornog podru~ja. Tokom XX veka demokratija
je prestala da bude ono to je do tada bila, kao i parohijalna doktrina koju prihvata
samo neznatan deo zapadnog sveta, sprovo|ena u delo u najboljem slu~aju u
samo nekoliko vekova, u zanemarljivo malim podru~jima planete. Mada jo ni
izdaleka nije prihva}ena u celom svetu, savremena demokratija se u poslednjih
pet decenija shvata kao univerzalna snaga, politi~ka ideja, te`nja i ideologija.
1 Nacija se upotrebljava u zna~enju teritorijalnog dela koji sadrì skup ljudi, jedne ili vie
nacionalnosti i ~esto je odre|en relativno velikim obimom i nezavisnim statusom. Standardna
definicija nacionalne dràve kao forme politi~kog organizovanja u kojoj relativno homogeno
stanovnitvo naseljava suverenu dràvu; posebno: dràva sadrì jednu naciju suprotstavljenu drugim
nacionalnostima za moje ciljeve je previe restriktivno, i ja vie volim termin nacionalna dràva.
Zemlja, naravno, upu}uje na politi~ku dràvu ili na naciju ili na njenu teritoriju. (Definicije su iz
Websterovog Seventh New Collegiate Dictionary, 1965) Uprkos razlika u zna~enju, one se sutinski
ti~u istog pojma, pa zato upotrebljavam tri me|usobno povezana termina.
106 Robert Dal
PROMENA
Drugi veliki zamah demokratske ideje i prakse iz temelja je promenio na~in
na koji se zamisao o demokratskom procesu ostvaruje ili se moè ostvariti.
Najzna~ajniji, mada ne i jedini razlog te promene jeste pomeranje izvorita
demokratije od grada-dràve ka nacionalnoj dràvi. tavie, ukazuje se i mogu}nost
stvaranja jo irih i otvorenijih nadnacionalnih politi~kih zajednica, koje
prevazilaze okvire nacionalne dràve. Iako o budu}nosti jo uvek moèmo da
naga|amo, irenje takvog politi~kog poretka ve} je stvorilo savremenu
demokratsku dràvu, koja se u osnovi razlikuje od demokratije grada-dràve.
Duè od dva milenijuma, od anti~ke Gr~ke do XVIII veka, u zapadnoj
politi~koj misli preovla|ivalo je uverenje da teritorija i broj stanovnika u
demokratskim i republikanskim dràvama moraju biti mali, ~ak minijaturni prema
savremenim standardima. Pretpostavljalo se da je demokratski i republikanski
oblik vladavine pogodan samo za male dràve.2 Tako su se ideje i ideali polisa,
malog unitarnog grada-dràve srodnika i prijatelja, odràli i posle i~ezavanja
gradova-dràva kao istorijskih fenomena.
Uprkos velikim pobedama Grka nad Persijancima, mali grad-dràva nije
mogao dugo da parira susednim imperijama, to su Makedonija i Rim jasno
pokazali. Mnogo kasnije nastale su nacionalne dràve, to je ~esto pra}eno
proirenom idejom o nacionalnoj pripadnosti, koje su zamenile gradove-dràve i
druge male kneèvine. Samo nekoliko izuzetaka, kao to su San Marino i
Lihtentajn, opstalo je do danas kao nasle|e prolosti.
2 Pod uticajem Dèmsa Medisona (James Madison) u Federalistu br. 10 i 14 i Dòna Adamsa
(John Adams) u Odbrani ustavne vlasti u SAD (A Defense of the Constitutions of Government of
the United States of America), ponekad su Amerikanci potvr|ivali da se pojam demokratija istorijski
odnosi na direktan sistem u kome je, kao u Atini, skuptina gra|ana bila suverena, kao to se i
pojam republika odnosi na reprezentativne sisteme. Me|utim, malo je potvrda takvog uverenja.
Na primer, italijanski gradovi-dràve u srednjem veku i u ranoj renesansi smatrali su se republikama
i kao Venecija se ~ak tako i izjanjavali, iako nisu posedovali predstavni~ku vlast u kasnijem
zna~enju. Slede}i tu tradiciju, i Monteskje i Ruso su definisali republike kao dràve u kojima je
skuptina gra|ana suveren; i oni razlikuju demokratske republike od aristrokratskih republika i
monarhija preko relativnog odnosa vladara prema podanicima. Tako je demokratija bila posebna
vrsta republike. Videti: Monteskje (1748, 1961, vol. 1, knj. 2., deo 1 i 2, 1112; i Ruso, 1762, 1978,
knj. 3, deo 3, i 4, 8387). Vili Pol Adams (Willy Paul Adams) je na osnovu istraìvanja novina i
drugih izvora sledstveno pokazao da su se tokom ere ameri~ke revolucije termini koristili bez
jasnih razgrani~enja (1980, 99117). Robert umejker (Robert W. Shoemaker) shodno svojim
istraìvanjima, slaè se da su termini upotrebljavani na razne na~ine. êsto su se, na primer, koristili
kao sinonimi. tavie, zaklju~uje on, predstavnitvo se mnogo ~e}e povezivalo sa republikanizmom
nego sa demokratijom, i tako je sluìlo kao legitimni kriterijum da ih razdvoji (1966, 83, 80). Uz
navedenu ~injenicu da su termini ~esto kori}eni kao sinonimi, on nije ubedljivo pokazao relativnu
u~estalost, pa mi njegov zaklju~ak izgleda nepotvr|en.
Usled nastanka nacionalnih dràva, od XVII veka nadalje, ideja demokratije

ne bi imala izvesniju budu}nost da njeno utemeljenje nije pomereno od grada-
dràve ka nacionalnoj dràvi. Ruso se u Drutvenom ugovoru (1762) jo uvek
oslanjao na stariju ideju o narodu koji potpuno kontrolie vlast u dràvi ~ija bi
teritorija i broj stanovnika bili dovoljno mali da svi gra|ani mogu da se okupe u
jednoj narodnoj skuptini u kojoj ispoljavaju svoj suverenitet. Za manje od jednog
veka prihva}eno je kao nesporna ~injenica uverenje da je nacija ili zemlja prirodna
jedinica suverene vlasti. Dòn Stjuart Mil u svojim Razmatranjima o predsta-
vni~koj vlasti, u jednoj jedinoj re~enici iznosi ono to je za njega i njegove ~itaoce
samo po sebi neoboriva istina, odbacivi konvencionalnu, dve hiljade godina staru
mudrost, odnosno pretpostavku da samouprava neophodno zahteva zajednicu
dovoljno malu da bi svi gra|ani mogli da se na|u na okupu (Mill, 1861; 1958,55).
âk ni Mil nije potpuno uspeo da sagleda do koje mere }e uve}anje veli~ina
uticati na radikalan preobraàj demokratskih institucija i praksu. Ta epohalna
promena stanita demokratije izazvala je najmanje osam zna~ajnih posledica.
Sve zajedno, one demokratsku dràvu jasno suprotstavljaju starijem idealu i praksi
demokratskog i republikanskog ustrojstva. Taj savremeni izdanak demokratskih
ideja ne podudara se potpuno sa opstalim se}anjima, to neprestano izaziva àljenje
zbog toga to se dananja praksa suvie udaljila od starih ideala (mada se i tadanja
praksa retko podudarala sa tadanjim idealima).
OSAM POSLEDICA
Sumirao bih koncizno najzna~ajnije posledice izuzetnog uve}anja pomenutih
veli~ina. U odeljcima koji slede, razotri}u opirnije samo nekoliko.
Predstavljanje
Najo~iglednija promena sastoji se, naravno, u tome to su skuptinu gra|ana,
kakva je postojala u anti~kim demokratijama, zamenili uglavnom narodni
predstavnici. (U radu o predstavni~koj vlasti, Mil jednom re~enicom odbacuje
takvu koncepciju neposredne demokratije.) Ve} sam objasnio kako je predsta-
vljanje, mada u biti nedemokratska institucija, usvojeno kao osnovni ~inilac
savremene demokratije. Podrobnije objanjenje bi trebalo da pomogne da
predstavljanje sagledamo u iroj perspektivi.
U zna~enju pomo}nog sredstva za demokratizaciju vlasti u nacionalnim
dràvama, predstavljanje se moè shvatiti i kao istorijski fenomen i kao primena
ideje o jednakosti u irokom spektru politi~kog sistema.
Prvi uspeni pokuaji demokratizacije nacionalnih dràva po pravilu su
nastajali u zemljama u kojima su ve} postojala zakonodavna tela, ~iji je zadatak
108 Robert Dal
bio da zastupaju interese odre|enih, jasnih distinktivnih drutvenih interesa:

aristokratije, obi~nih ljudi, zemljoposednika, trgovaca itd. Zahvaljuju}i tome
to se demokratizacija sve vie razvijala, struktura predstavni~kog zakonodavnog
tela nije morala da bude satkana od tananih niti apstraktnih demokratskih ideala;
konkretna zakonodavna tela i predstavnici, mada nedemokratski po svojoj
prirodi, ve} su postojali. Posledica toga je bila da su zagovornici reformi, koji
su u po~etnim fazama retko ispoljavali nameru da stvore optu demokratiju,
prvenstveno nastojali da proirenjem prava glasa, prihvatanjem izbornog sistema
koji omogu}uje bolju zastupljenost bira~kog tela i omogu}avanjem sprovo|enja
slobodnih i potenih izbora, u~ine postoje}a zakonodavna tela vie
predstavni~kim. Osim toga, postarali su se za to da najvii predstavnik izvrne
vlasti (bez obzira na to da li je re~ o predsedniku, premijeru, ministrima ili
guverneru) bude izabran ve}inom glasova u zakononodavnom telu (narodnoj
skuptini) ili ve}inom glasova bira~kog tela.
Mada ovaj kratak prikaz na~ina na koji su se prve nacionalne dràve
demokratizovale ne moè u dovoljnoj meri da opravda mnoge zna~ajne varijante
demokratije u prvim nacionalnim dràvama, moè se re}i da su sve te zemlje
sledile sli~an put. Kao primer }emo navesti ameri~ke kolonije pre revolucije u
150 godina dugom periodu, koji je prethodio uspostavljanju demokratije ~iji se
zna~aj ~esto previ|a i kasnije, posle sticanja nezavisnosti, u prvih trinaest
ameri~kih dràva. Prilikom sastavljanja Ugovora o Konfederaciji, posle sticanja
nezavisnosti, ameri~ki lideri su prakti~no morali da skrpe nacionalni kongres; ali
je ubrzo potom ustrojen Kongres Sjedinjenih Dràva, na Ustavotvornoj skuptini
odrànoj 1787. godine, i to u obliku koji }e potrajati. Me|utim, prilikom izrade
Ustava, delegati te skuptine uvek su polazili od posebnih karakteristika britanskog
ustavnog ure|enja, naro~ito kralja, dvodomnog parlamenta, premijera i vlade,
uprkos tome to su britanski model izmenili u skladu sa uslovima zemlje stvorene
od trinaest suverenih dràva u kojoj nije postojao monarh kao ef dràve, niti je
bilo plemstva, Doma lordova. Budu}i da se njihovo reenje problema izbora
glavnog predstavnika izvrne vlasti Kolegijuma izbornika pokazalo neprimereno
demokratskim te`njama toga vremena, u praksi je izbor predsednika ubrzo po~eo
da se sprovodi putem optih izbora.
U Velikoj Britaniji, u kojoj je ve} krajem XVIII veka predsednik vlade zavisio
od poverenja parlamentarne ve}ine, glavni cilj demokratskih pokreta nastalih posle
1832. godine bio je irenje bira~kog prava za ~lanove parlamenta i obezbe|enje
slobodnih i potenih parlamentarnih izbora.3 U skandinavskim zemljama, u kojima
3 Alan Ver (Alan Ware) je skrenuo moju pa`nju na ~injenicu da je, iako je cilj demokratskih
elemenata u Britaniji 183132. bio da proire izborno pravo, pravi ishod bio smanjenje izbornog
tela.
su, kao i u Engleskoj, zakonodavna tela postojala od srednjeg veka, cilj

demokratizacije bilo je pot~injavanje predsednika vlade parlamentu (umesto
kralju) i proirenje bira~kog prava prilikom parlamentarnih izbora. Isto se moè
re}i i za Holandiju i Belgiju. Mada je Francuska, od revolucije 1789. do Tre}e
republike uspostavljene 1871. godine, sledila donekle razli~it put (irenje prava
glasa obi~no je bilo pra}eno despotizmom nosilaca izvrne vlasti), ono za ta su
se zalagali tamonji demokratski pokreti u sutini se nije razlikovalo od te`nji u
drugim zemljama. Politi~ke institucije u Kanadi, Australiji i Novom Zelandu bile
su oblikovane na osnovu sopstvenog kolonijalnog iskustva, koje je obuhvatalo
zna~ajne elemente parlamentarne vlasti, kao i na osnovu britanskog i ameri~kog
ustavnog sistema.
Svrha ovog kratkog istorijskog prikaza jeste isticanje ~injenice da pokreti
usmereni ka demokratizaciji vlasti nacionalnih dràva u Evropi i Americi nisu
po~eli od nule. U zemljama koje su predstavljale glavne centre uspene
demokratizacije, od kraja XVIII veka do, otprilike, 1920. godine, zakonodavna
tela, predstavni~ki sistem, pa ~ak i izbori, bili su uveliko poznate institucije. Usled
toga, neke najzna~ajnije institucije savremene demokratije, uklju~uju}i i samu
predstavni~ku vlast, nisu bile puko ishodite apstraktnog razmiljanja o potrebama
procesa demokratizacije. One su nastale kao rezultat specifi~nih, uspenih
prilago|avanja ve} postoje}ih politi~kih institucija. Da su ih stvarale samo
pristalice demokratije, i to isklju~ivo na osnovu apstraktnih shema demokratskog
procesa, ishod bi po svoj prilici bio umnogome razli~it.
Bilo bi pogreno, me|utim, tuma~iti demokratizaciju postoje}ih zakono-
davnih tela isklju~ivo kao ad hoc prilago|avanje postoje}ih institucija. Kada je
nacionalna dràva postala pravo mesto demokratije, logika politi~ke jednakosti,
sada primenjena na entitete neuporedivo ve}e od gradova-dràva, jasno je
ukazivala na to da }e zakonodavne funkcije u ve}ini slu~ajeva morati da obavljaju
ne okupljeni gra|ani, nego njihovi izabrani predstavnici.4 Tada kao i danas, bilo
je jasno da }e onda kada broj gra|ana pre|e izvesnu neodre|enu granicu, procenat
onih koji }e mo}i da se okupe na istom mestu (ili, ukoliko im to uspe, mo}i da
u~estvuju u bilo ~emu izuzev u glasanju), neophodno morati da bude sve manji.
@eleo bih ire da obrazloìm problem participacije. Predstavni~ka vlast nije
nakalemljena na demokratsku ideju samo zbog inercije i poznavanja postoje}ih
institucija. Oni koji su na sebe preuzeli modifikovanje tih institucija bili su potpuno
svesni da, ukoliko ideju politi~ke jednakosti èle da primene na nacionalnu dràvu
ve}eg obima, neposrednu demokratiju koja se ispoljava posredstvom skuptine
4 Videti: diskusiju levelera u delu 2, supra, strana 29. Leveleri su ~lanovi engleske partije
proistekle od radikalnih parlamentaraca koji su zagovarali ujedna~avanje svih socijalnih slojeva i

uspostavljanje daleko demokrati~nije vlasti (prim. prev.).
110 Robert Dal
gra|ana moraju da zamene (ili bar dopune) predstavni~kom vla}u. Ova opaska
je toliko ~esto ponavljana, da se ve} u Milovo vreme u potpunosti prihvatala kao
neto to se samo po sebi podrazumeva. âk su i vajcarci, sa dugom tradicijom
skuptinske vladavine u starim kantonima, shvatili da narodni referendumi ne
mogu adekvatno da obavljaju funkciju narodne skuptine.
Uprkos tome, predstavljanje je, kao to je Ruso nagovestio u Drutvenom
ugovoru, moralo da promeni prirodu gra|anstva i demokratskog procesa.
Demokratija koja se sprovodi u irim razmerama gubi neke potencijale demokratije
na uèm prostoru. êsto se previ|a da se ista tvrdnja moè izre}i i u obratnom
slu~aju.
Neograni~eno proirenje
Jednom kada je predstavni~ka demokratija prihva}ena kao reenje, ukidaju
se i granice u pogledu veli~ine demokratske jedinice, koje su nametala ograni~enja
skuptine grada-dràve. U principu, za predstavni~ku vlast nijedna zemlja nije
suvie velika ni stanovnitvo suvie brojno. Godine 1787, u Sjedinjenim Dràvama
je ìvelo oko ~etiri miliona ljudi, to je bio ogroman broj u odnosu na standarde
idealnog gr~kog polisa. Neki delegati na Ustavotvornoj skuptini smelo su
predvideli da }e u njihovoj zemlji u budu}nosti ìveti stotinu ili vie miliona
stanovnika, a taj broj je 1915. godine kona~no i nadmaen. Kada je u Indiji
uspostavljen republikanski, parlamentarni sistem 1950. godine, broj stanovnika
bio je blizu 350 miliona, a i dalje se pove}ava. Gornja granica se za sada ~ak ni
teorijski ne moè odrediti.
Ograni~enja participativne demokratije

Kao neposredna posledica ve}eg obima, forme politi~ke participacije u
poliarhiji su prirodno vie ograni~ene nego to su bile u gradovima-dràvama.
Time ne èlim da kaèm da je participacija u demokratskim ili republikanskim
gradovima-dràvama zaista ostvarila krajnji domet mogu}nosti koje poseduje.
Me|utim, teorijske mogu}nosti koje su postojale u mnogim anti~kim i
srednjovekovnim gradovima-dràvama ne postoje u demokratskoj dràvi, ~ak ni
u relativno maloj demokratskoj dràvi zbog prirode zna~aja njenog gra|anstva i
(to je manje va`no) njene teritorije. Teorijska ograni~enja efektivne politi~ke
participacije, i pored savremenih elektronskih sredstava komunikacije, ubrzo se
smenjuju pod pritiskom veli~ine. Zbog toga prose~an gra|anin Sjedinjenih Dràva,
ili ~ak Danske, ne moè da u~estvuje u politi~kom ìvotu u onoj meri u kojoj je to
mogao prose~an broj mnogo manjeg demosa u mnogo manjoj dràvi. To pitanje
}u razmatrati u narednoj glavi.
Razli~itost
Odnos izme|u veli~ine i razli~itosti nije linearan to je politi~ka jedinica

ve}a i otvorenija, njeno stanovnitvo teì da ispolji ve}e razlike koje su relevantne
za praksu politi~kog ìvota i lokalne i regionalne lojalnosti, etni~ki identitet,
religijska i politi~ka uverenja i ideologije, zanimanja, na~in, stil ìvota itd.
Relativna homogenost gra|ana koje sjedinjuje zajedni~ka privrènost gradu,
jeziku, rasi, istoriji, mitu, bogovima i religiji, to je bilo zna~ajna karakteristika
vizije demokratije anti~kog grada-dràve, danas iz mnogih prakti~nih razloga
postaje nemogu}a. Ono to je mogu}e, kao to sada vidimo, jeste politi~ki sistem
koji prevazilazi ideju nekadanjih zagovornika vladavine naroda: predstavni~ka
vlast zasnovana na optem pravu glasa i irokom spektru individualnih prava i
sloboda, kakva postoji u velikim zemljama koje karakterie izuzetna razli~itost.
Sukob interesa
Kao posledica uve}avanja razli~itosti, umnoàvaju se politi~ka suprotsta-
vljanja, pa politi~ki konflikt postaje neizbe`ni aspekt politi~kog ìvota. Politi~ka
misao i praksa teè da ga prihvate kao normalnu, a ne devijantnu karakteristiku
politike.
Izrazit predstavnik novog stava bio je Dèjms Medison, koji se na
Ustavotvornoj skuptini odrànoj 1787. godine i kasnije, kada je ideje iznete na
toj konvenciji branio u Federalisti~kim spisima, direktno sukobio sa starim
shvatanjima antifederalista. Oni su smatrali besmislenim i pogrenim pokuaj
stvaranja demokratske republike grotesknog obima, kakva bi bila federalna unija
trinaest dràva. Medison je u svojoj briljantnoj polemici zaklju~io, s obzirom na
to da je konflikt interesa u prirodi ~oveka i drutva, a izrazi interesa i sukoba se ne
bi mogli suzbiti bez slobode, da je najbolji lek za zatitu sloboda u njihovom
proirivanju. Iz toga proisti~e zaklju~ak, to i jeste bila Medisonova namera, da
pozitivna prednost republikanskog dràvnog ustrojstva na ve}oj teritoriji
nacionalne dràve, nasuprot tradicionalnom miljenju, jeste to to }e politi~ki
sukobi verovatno smanjiti mogu}nost direktnog sukobljavanja gra|ana do koga
bi moglo da do|e u uìm okvirima grada-dràve.
Nasuprot klasi~noj ideji, na osnovu koje bi homogeniji skup gra|ana trebalo
da ima pribli`no sli~na uverenja o zajedni~kom interesu i da u skladu s njima
deluje, ideja o zajedni~kom interesu mora da se suzi, ukoliko njom treba da budu
obuhva}ene razli~ite sklonosti, veze i uverenja raznolikog skupa gra|ana u kome
postoje brojne podele i sukobi. Ona se, u stvari, toliko suàva, da se ~esto postavlja
pitanje da li je ideja o zajedni~kom interesu danas neto vie od bolnog podse}anja
na viziju ìvota, toliko nepovratno promenjenu da vie nita ne zna~i.
112 Robert Dal
POLIARHIJA
irenje politi~kog prostora, i sve to je iz te promene proisteklo,
predstavni~ka vlast, ve}e razlike, uve}avanje podela i sukoba, omogu}ilo je razvoj
mnotva politi~kih institucija koje, sve zajedno, odvajaju modernu predstavni~ku
demokratiju od svih ostalih politi~kih sistema, bilo da je re~ o nedemokratskim
reìmima ili demokratskim sistemima starog kova. Takav politi~ki sistem naziva
se poliarhija. To je izraz kojim se ~esto koristim.5
Poliarhija se moè shvatiti na nekoliko na~ina: kao istorijska posledica
napora uloènih u demokratizaciju i liberalizaciju politi~kih institucija
nacionalnih dràva; kao karakteristi~an tip politi~kog poretka ili reìma koji se
zna~ajno razlikuje od nedemokratskih sistema svih vrsta, kao i od nekadanjih
demokratskih sistema malog obima; kao (prema miljenju umpetera) sistem
politi~ke kontrole u kome najvii predstavnici dràvne vlasti moraju da
prilago|avaju svoje ponaanje ukoliko èle da na izborima pobede svoje politi~ke
rivale, druge kandidate, partije i grupe; kao sistem politi~kih prava; ili mnotvo
institucija neophodnih za odvijanje demokratskih procesa u irim razmerama.
Zna~ajno je i zanimljivo to to razli~ita tuma~enja poliarhije me|usobno nisu
protivre~na. tavie, ona se uzajamno dopunjuju. Ona samo naglaavaju razli~ite
aspekte ili posledice institucija na osnovu kojih se poliarhija razlikuje od
nepoliarhijskog politi~kog sistema.
Ukratko }u razmotriti tuma~enje poliarhije kao mnotva politi~kih institucija
neophodnih za funkcionisanje demokratskog sistema u irim okvirima. Vide}emo
da razvoj poliarhije zavisi od odre|enih, veoma va`nih uslova; kako u odsustvu
jednog ili vie takvih uslova poliarhija moè da doìvi krah; kako u drutvu koje
razdiru sukobi i koje se nalazi pod autoritarnom vla}u poliarhija nekad moè biti
obnovljena. Tako|e }emo razmotriti i obim u kome je poliarhija danas zastupljena
u svetu i njene izglede za budu}nost.
Drutveni i organizacioni pluralizam

Osim opisanih posledica razli~itosti, sukoba interesa i poliarhije, ire okvire
ovog politi~kog sistema prati jo jedna pojava postojanje velikog broja
autonomnih grupa i organizacija nezavisnih i me|usobno i u odnosu na vladu. To
se naziva pluralizmom ili, odre|enije, drutvenim i organizacionim pluralizmom.
5 Zajedno sa terminima kao to su moderna demokratija, moderna predstavni~ka demokratija,
demokratske zemlje i tako dalje. Pojam poliarhija teì da ukaè na razli~itost njenih institucija.
Poreklo termina je kratko dato kod Dala (Dahl, 1984, 22728, 289, nn46).
irenje individualnih prava6

Mada je manje neposredno povezana sa promenama u veli~ini, jedna od
indikativnih razlika izme|u poliarhije i svih ranijih demokratskih i politi~kih
sistema ogleda se u naglaenom irenju individualnih prava, koje se pojavilo u
zemljama sa poliarhijskom vladavinom.
U klasi~noj Gr~koj sloboda je zavisila od toga da li neko pripada odre|enom
gradu ~iji su gra|ani slobodni zahvaljuju}i vladavini zakona i pravu da u~estvuju
u donoenju odluka. U maloj i relativno homogenoj grupi gra|ana koje povezuje
srodstvo, prijateljstvo, susedstvo, trìte i gra|anski identitet, u~estvovanje sa
ostalim sugra|anima u donoenju svih odluka koje se ti~u zajedni~kog ìvota i
njihovo sprovo|enje u delo fundamentalna je i sveobuhvatna sloboda zbog koje
sva ostala prava i slobode u velikoj meri gube zna~aj. Da bi se takva idealizacija
svela na pravu meru, ipak je potrebno re}i da su male zajednice uopte manje
poznate po svojim slobodama nego po svojoj opresivnosti, posebno prema
nekonformistima. Ni sama Atina nije bila spremna da tolerie Sokrata. Neobi~na
presuda izre~ena Sokratu bila je da nema ustavno pravo da drì predavanja koja
nisu u skladu sa opteprihva}enim gleditima.
Nasuprot tome, u zemljama sa poliarhijskom dràvnom upravom vremenom
se iri broj i vrsta zakonom utvr|enih individualnih prava koja se efikasno
sprovode. Osim toga, gra|anska prava i obaveze u poliarhiji obuhvataju gotovo
sve odrasle gra|ane, tako da osnovna prava uìvaju bukvalno svi; robovi, melezi
i ène, kojima nisu bila priznata gra|anska prava u gr~kim demokratijama, postali
su punopravni gra|ani u savremenim demokratskim dràvama. Kona~no, mnoga
individualna prava, kao to je pravo na pravi~no su|enje, nisu ograni~ena samo
na dràvljane jedne zemlje, ve} su proirena na ostale, u nekim slu~ajevima i na
celokupno stanovnitvo.
Bilo bi besmisleno kada bi se ogromno irenje individualnih prava do koga
je dolo u poliarhijama pripisalo isklju~ivo uticaju ireg politi~kog prostora.
Uprkos tome to je ira drutvena zajednica samo jedan, i to ne najzna~ajniji
uzrok, ona je nesumnjivo doprinela irenju individualnih prava. Pre svega,
demokratija ireg dosega7 zahteva poliarhijske institucije. Te institucije, kao to
smo videli, neophodno uklju~uju osnovna politi~ka prava koja daleko nadmauju
ona koja su gra|ani uìvali u ranijim demokratskim ili republikanskim sistemima.
tavie, iri politi~ki prostor, po svoj prilici, podsti~e brigu za prava kao alternativu
6 O pojmu pluralizma videti Dahl (1984, str. 231232, 239240).
7 Large scale democracy je pojam sli~an pojmu koji upotrebljava Hayek extended order
(poredak u ekspanziji) i odnosi se na sistem institucija i odnosa koji obezbe|uju demokratske
odnose i predstavljanje svim zajednicama, bez obzira na veli~inu, heterogenost i sloènost (primedba
urednika).
114 Robert Dal
za participaciju u kolektivnom odlu~ivanju. Kako se drutvena zajednica pove}ava,

sve manji procenat stanovnitva se uzajamno poznaje, odnosno, svaki gra|anin
je nepoznat sve ve}em broju drugih gra|ana. Drutvene veze ili li~na poznanstva
me|u gra|anima uzmi~u pred drutvenim razlikama i anonimno}u. U takvim
okolnostima, li~na prava koja pripadaju gra|anima ili jednostavno ljudima mogu
da obezbede sferu individualne slobode kakvu participacija u kolektivnom
odlu~ivanju ne moè. Zatim, kako se razli~itost i politi~ke podele pove}avaju, a
sukob politi~kih protivnika postaje prirodan i prihva}en aspekt politi~kog ìvota,
individualna prava se mogu smatrati zamenom za politi~ki konsenzus. Ukoliko bi
drutvo u kome ne postoji sukob interesa bilo mogu}e, niko ne bi ose}ao veliku
potrebu za individualnim pravima: ono to bi odgovaralo jednom gra|aninu,
odgovaralo bi i svima ostalima. S obzirom na to da nijedno drutvo nikada ne
postiè tako visok stepen homogenizacije ili konsenzualnosti, ~ak i onda kada je
konsenzus nepotpun iako prili~no veliki, najve}i broj ljudi bi, ba zato to su
veoma ~esto u ve}ini, mogao da ra~una na to da }e njihovi osnovni interesi uvek
biti o~uvani prilikom donoenja kolektivnih odluka. Me|utim, kada je sukob
interesa o~ekivan, a ishod odlu~ivanja u velikoj meri neizvestan, li~na prava
svakom obezbe|uju slobodan prostor koji prozai~ne politi~ke odluke ne mogu
lako da narue.
POLIARHIJA
Poliarhija je politi~ki poredak koji se u najoptijem smislu odlikuje dvema
zna~ajnim osobenostima: gra|anstvo je proireno na relativno visok procenat
odraslih ljudi, dok gra|anska prava obuhvataju i mogu}nost suprotstavljanja
najviim predstavnicima vlasti, kao i glasanja protiv njih. Prva pomenuta odlika
razlikuje poliarhiju od isklju~ivijih sistema vladavine u kojima je neslaganje
dozvoljeno, ali su vlast i njena legalna opozicija ograni~eni na malu grupu, kao
to je to bio slu~aj pre uvo|enja opteg prava glasa u Velikoj Britaniji, Belgiji,
Italiji i drugim zemljama. Druga odlika na osnovu koje se poliarhija razlikuje od
reìma u kojima ve}ina odraslih ipak uìva gra|anska prava jeste to to u ta prava
nije uklju~eno i pravo na opoziciono delovanje i glasanje protiv vlasti, to je
slu~aj u savremenim autoritarnim reìmima.
Institucije poliarhije
Odre|enije govore}i i daju}i dublji sadràj i dvema optim karakteristikama,
postojanje predstavlja politi~ko ustrojstvo za koje je karakteristi~no prisustvo
sedam institucija, ~ija sveukupnost ~ini jedan sistem vladavine poliarhijskim.
1. Izabrani predstavnici vlasti. Kontrola politi~kih odluka koje vlast donosi ustavno
je poverena izabranim predstavnicima.
2. Slobodni i poteni izbori. Izabrani predstavnici se biraju na ~estim i poteno
sprovedenim izborima na kojima je prinuda srazmerno retka.
3. Opte pravo glasa. Prakti~no sve odrasle osobe imaju pravo glasa na izborima
za predstavnike vlasti.
4. Pravo kandidovanja. Prakti~no sve odrasle osobe imaju pravo da se kandiduju
za izborne funkcije u vlasti, mada je starosna granica ~esto via kada je re~ o
pravu na kandidovanje u odnosu na pravo glasa.
5. Sloboda govora. Gra|ani imaju pravo da, ne strepe}i od posledica, iskazuju
svoje politi~ke stavove u najirem smislu te re~i, uklju~uju}i i kritiku
predstavnika vlasti, vlade, reìma, drutveno-ekonomskog poretka i vladaju}e
ideologije.
6. Alternativno informisanje. Gra|ani imaju pravo da traè alternativne izvore
informacija. tavie, alternativni izvori informacija postoje i zakonom su
zati}eni.
7. Sloboda udruìvanja. Da bi ostvarili razli~ita prava, uklju~uju}i i navedena,
gra|ani imaju pravo i da osnivaju relativno autonomna udruènja ili
organizacije, uklju~uju}i nezavisne politi~ke stranke i interesne grupe.
Va`no je shvatiti da su ove tvrdnje stvarna, a ne samo nominalna prava,
institucije i procesi. U stvari, sve zemlje na svetu mogu pribli`no da se rangiraju
u zavisnosti od stepena stvarnog prisustva svake od tih institucija. Prema tome,
one mogu da sluè i kao kriterijumi za odre|ivanje u kojim zemljama poliarhija
postoji ili je nekada postojala. Takvim rangiranjem i klasifikacijom potom se
moè koristiti, kao to }emo to kasnije videti, za ispitivanje uslova koji idu ili ne
idu u prilog mogu}nosti uspostavljanja poliarhije.
Poliarhija i demokratija
Za poliarhiju nismo zainteresovani isklju~ivo zato to je ta vrsta politi~kog
poretka osobenost savremenog sveta. Ona nas prvenstveno interesuje zbog svoje
veze s demokratijom. Dakle, kakva je veza izme|u poliarhije i demokratije?
Poliarhijske institucije neophodne su za demokratiju u iroj drutvenoj
zajednici, posebno u savremenim nacionalnim dràvama. Druga~ije re~eno, sve
te institucije su neophodne da bi dràvno ustrojstvo jedne zemlje u najve}oj
mogu}oj meri bilo demokratsko. To to je pomenutih sedam institucija neophodno,
ne zna~i da je i dovoljno. U narednim glavama }u razmotriti mogu}nosti za dalju
demokratizaciju zemalja u kojima se vlada po poliarhijskim principima. Veze
izme|u poliarhije i zahteva za demokratskim procesima prikazane su u ilustraciji
1.
116 Robert Dal
VREDNOVANJE POLIARHIJE
Demokratski orijentisani ljudi koji ìve u zemljama sa autoritarnim reìmima
po pravilu gaje ogromnu nadu da }e njihove zemlje jednog dana zakora~iti u
poliarhiju. Demokratski orijentisani ljudi koji ìve u poliarhijskim zemljama, po
pravilu veruju da poliarhija nije dovoljno demokratska i da bi trebalo i dalje da se
demokratizuje. Iako demokrate iznose brojne razli~ite ideje o tome ta bi trebalo
da bude slede}a faza demokratizacije, za sada jo nijedna zemlja nije uzdigla
poliarhiju na vii nivo demokratije.
Mada intelektualci u demokratskim zemljama u kojima poliarhija postoji
ve} nekoliko generacija sve ~e}e postaju zasi}eni njenim institucijama, ~ije
nedostatke preziru, nije teko shvatiti zato ljudi demokratskih ube|enja lieni
takvih institucija smatraju da su one, bez obzira na sve nedostatke, izuzetno
poèljne. Razlog tome je to poliarhija obezbe|uje irok spektar ljudskih prava i
sloboda kakve nijedan postoje}i alternativni sistem ne moè da ponudi. Velike
slobode i mogu}nost kontrole sastavni su deo poliarhije koju bi ve}e ili trajno
naruavanje tih sloboda unitilo. S obzirom na to da ljudi u demokratskim
zemljama, kao to smo videli, teè da ostvaruju dodatna prava, slobode i ovla}enja,
taj sutinski vaàn deo poliarhije se i dalje proiruje. Poliarhijske institucije ne
garantuju jednostavnu i dinami~nu participaciju gra|ana koja bi, u na~elu, mogla
da postoji u malom gradu-dràvi, ne obezbe|uju da gra|ani strogo kontroliu
vlast, odnosno odlu~ivanje u svim oblastima javnog ìvota koje odgovara èljama
gra|ana, ali ipak u velikoj meri onemogu}avaju da vlast duè sprovodi politiku
sa kojom se ve}ina gra|ana na slaè. tavie, te institucije onemogu}avaju vlastima
da name}u politi~ka reenja na koja zna~ajan broj gra|ana ima primedbe i teì da
ih promeni, aktivno se koriste}i dostupnim pravima i mogu}nostima. Iako je
kontrola gra|ana prilikom kolektivnog odlu~ivanja prili~no slaba u pore|enju sa
stroòm kontrolom kakvu bi mogli da ispolje da je san o participativnoj demokratiji
ikada igde ostvaren, mo} gra|ana da smene predstavnike vlasti i odbace njihovu
politiku prilikom narednih izbora predstavlja sna`no i privremeno kori}eno
sredstvo pomo}u kojeg se nosioci vlasti ~esto onemogu}avaju da name}u politi~ka
reenja na koja mnogi gra|ani imaju primedbe.
U pore|enju s nekadanjim i sadanjim alternativnim sistemima, poliarhija
je jedna od najzna~ajnijih tekovina ~ove~anstva. Uprkos tome, ona neosporno ne
uspeva da u potpunosti ostvari demokratski proces. S demokratske ta~ke gledita,
mogu da se postave brojna pitanja u vezi s institucijama kakve postoje u dananjim
demokratskim nacionalnim dràvama. Najzna~ajnija pitanja, kojima je i posve}en
preostali deo ove knjige, po meni su slede}a:
1. U uslovima kakvi vladaju u modernom i postmodernom svetu, da li i kako
moèmo da realizujemo mogu}nosti politi~kog u~e}a kakvo je teorijski
Dràva, poredak, vlast 117
postojalo, mada se u praksi nepotpuno ostvarivalo, u manjim drutvenim

zajednicama sa demokratskim i republikanskim ure|enjem?
2. Da li poliarhija pretpostavlja uslove koji u mnogim zemljama nedostaju i
nedostaja}e nadalje? Da li zato ve}ina zemalja nespremna za poliarhiju trpi
pad demokratije i autoritarnu vlast?
3. Da li je demokratija u irem politi~kom prostoru uopte mogu}a ili joj sklonost
ka birokratizaciji i oligarhiji neophodno oduzima sutinski zna~aj i opravdanje?
4. Da li pluralizam inherentan demokratiji ireg dosega zadaje smrtni udarac
izgledima za ostvarivanje opteg dobra? U stvari, da li opte dobro zaista i
postoji u zna~ajnijoj meri?
5. Da li bi bilo mogu}e prevazi}i istorijski prag poliarhije i uzdi}i demokratski
proces na vii nivo? Ukratko, da li bi tre}a promena realno mogla da se o~ekuje,
kada se imaju u vidu ograni~enja i mogu}nosti sveta u kome ìvimo?
Prevod: Mira Gavrilovi}

118 Robert Dal
Mijat Damjanovi}
DR@AVA, POREDAK, VLAST
Ostavljaju}i u ovoj prilici po strani suptilnije pojmove i kategorijalne

diversifikacije instituta dràve, poretka i vlasti, razmotrili bismo njihovo aktuelno
konceptuoloko stanje, najmarkantnije relacije i dominantne procese. Osnovni
smisao ovog politikolokog osvrta jeste u potrebi razumevanja ansi za postepenu
demokratizaciju jugoslovenskog postsocijalisti~kog sistema i sukcesivnog
priklju~ivanja prepoznatljivim obele`jima trìne ekonomije, kao i realnim
pretnjama utemeljivanju i operacionalizaciji moderne socijalne politike. Instituci-
onalizovano politi~ko okruènje, sa pretpostavljenim korelacionim ekonomskim,
pravnim i socijetalnim sferama, na presudan na~in predestinira mogu}nosti (obim)
i ostvarivanje (kvalitet) konglomerata socijalne politike, njenih preventivnih
naznaka i kurativnih potencija.
Od godina po~etka vidljivog (domino) uruavanja socijalisti~kog sistema
(19891990), to je nesumnjivo najimpresivniji politi~ki doga|aj XX veka, a
mo`da, sude}i tako|e po nekim miljenjima, i modernog doba, sa najfurioznijim
i po posledicama najtragi~nijim raspadom upravo u Jugoslaviji, otvorena su brojna
i kapitalna pitanja smerova viedimenzionalne rekonsolidacije i pronalaènja
sadràja novog identiteta jugoslovenske zajednice.
Spora i mukotrpna rekonstrukcija svedene dràvno-pravne tvorevine,
optere}ene nasle|em i inercijom tzv. druge Jugoslavije, ima svoje korene i u ve}em
broju indikacija vieslojne, sinergijske krize sopstvenog identiteta:
1) Sistem je zalutao u traganju za originalnim reenjima, ~ija je nathi-
potetizovana konceptualizacija i efemerna realizacija (na primer, samo-
upravljanje i drutvena svojina) nepovratno potroila vreme, supstancu i energiju
ljudi. Praksa predimenzioniranog institucionalizovanja i organizovanja u dràvi,
privredi i drutvu uzrokovala je neefektivan, neefikasan i neekonomi~an sistem.
Glomazna dràvno-partijska birokratija, zadojena meritokratskom sve}u,
simulirala je svoju privrènost kompetenciji i kompeticiji. Fiktivna visoka stopa
120 Mijat Damjanovi}
zaposlenosti u privredi stvarala je iluziju produktivnog rada, stabilnog rasta,

uravnoteènog budèta.
2) Ovakav eksperiment je objektivno liio sistem realne i funkcionalne
integracije u me|unarodni, svetski suprasistem, usled svoje prevashodne
osposobljenosti za stvaranje i pra}enje jednosmernih tokova (robe, usluga i
kapitala), postaju}i time sve vie zavisnim i du`ni~ki optere}enim. Finasijski
kapital je po~eo usporeno da priti~e, sa slabljenjem pokreta nesvrstanosti i
okon~anjem hladnog rata izme|u supersila i njihovih sledbenika. Politi~ka
ekspanzija sistema nije bila propra}ena stabilnim i dugotrajnim projektima
privredne kooperacije i zajedni~kih ulaganja. Priliv privrednog kapitala,
sporadi~no ohrabrivan liberalizacijom njegovog prisustva na doma}oj ekonomskoj
sceni, zapravo nikada nije pristigao u najavljivanom i o~ekivanom obimu. Usled
toga, ali i drugih prate}ih razloga odsustva kreditiranja projekata male i srednje
privrede, neprona|enog svrsishodnog modela u stambenoj politici, zaputenosti i
besperspektivnosti ruralnih prostora, kao i nezainteresovanosti drutva za
najobdarenije pojedince u budu}im generacijama, ekonomska emigracija
stanovnitva se prakti~no nije zaustavljala. Dodatni impuls bekstvu mlade
generacije, pre svega muke populacije, predstavljala je pretnja mobilizacije u
nesumnjivom gra|anskom ratu sumnjivih ciljeva.
3) Sistem je dodatno postao i ostao ranjiv rastu}om zavisno}u od uvoznih
tehnologija, uz to bez ciljne strategijske orijentisanosti. Nepovoljne manifestacije
nepromiljene tehnologizacije bile su ve} sasvim vidljive i pre raspada SFRJ.
Me|utim, potpuna stagnacija usledila je u periodu me|unarodne izolacije SRJ.
Usled neuklju~enosti u projekte tehnolokih inovacija i ozbiljnih tehnolokih
transfera (novih, visokih, sofisticiranih tehnologija), kao i me|unarodnih, pre svega
evropskih standardizacija, sistem je ostao marginalizovan u najdelikatnijoj
razvojnoj sferi, sa teko doku~ivim posledicama.
4) Sistem nije izdrào pritisak mena globalnih geopoliti~kih strategija, u
dugotrajnoj, permanentnoj konfrontaciji oko preraspodele mo}i u novim
(regionalnim) konfiguracijama, niti je spoznao opasnosti sve naglaenije
bifurkacije globalnog poretka. Pri tome, sve ~lanice naprsle jugoslovenske
federacije, demotivisane da grade zajedni~ku dràvu, upirale su pogled i traìle
podrku u potpuno opre~nim i antagoniziranim centrima mo}i Zapada i Istoka,
kako bi je to pre razgradile, sa nadom i jedinom brigom da u procesu njenog
demontiranja ne izvuku tanji kraj.
5) Latentni, a potom manifestni sukob razli~itih ideolokih orijentacija,
uz prisustvo zajedni~kog imenitelja, sudbonosnog sleda jednakosti marksi-
zam=lenjinizam=staljinizam, nije podstakao konstruktivne ve} destruktivne sile
drutva. To je stvorilo privid da je kriza socijalizma kriza staljinizma, a ne
supstancijalna kriza relacije socijalizma, i demokratije, koja zahteva nove sadràje,

poglede, vizije. Taj nesporazum je obeleìo sva kasnija tumaranja bivih
socijalisti~kih drutava, pa i jugoslovenskog, koja su nastavljena u etapi aktuelne
tranzicije politi~kog, ekonomskog i drutvenog preobraàja.
6) Sistem sa veoma ograni~enim demokratskim iskustvom, uz podse}anje
da demokratija predstavlja auru legitimiteta, ispoljio je kako u formama
neposredne, tako i u formama reprezentativne demokratije, naro~ito na osetljivim
raskr}ima i kriznim ta~kama, nespremnost u zaustavljanju klizanja ka
demagokom, populisti~kom, totalitaristi~kom i represivnom sistemu suènih
sloboda i prava. Olako i benevolentno su igrnorisana sopstvena teìna,
konstitucionalna i aksioloka uporita.
7) U potrazi za nacionalnim identitetom dve najizgrazitije i najve}e etni~ke
grupacije u prethodnoj jugoslovenskoj dràvi, sa neskrivenim hegemonijskim
ambicijama, prekora~ile su osetljivi prag etni~ke i eti~ke distance, unose}i ratnim
vihorom viedecenijski me|usobni razdor i zaziranje, uvla~e}i neodoljivo u crnu
rupu nacionalizma i druge susedne narode, za koje je bilo mnogo teè prona}i
razlike nego sli~nosti.
8) Formiranje civilnog drutva, u kome dominira pravo na samoizbor, samo-
regulaciju i samointeres, kao va`ne varijable svakog savremenog i civilizovanog
drutva, mukotrpno se odvija, jer je na delu bilo usporeno odvajanje dràve od
drutva, to je neizbe`ni preduslov svakog demokratskog politi~kog poretka. Istoj
kategoriji pretpostavki pripada i emancipovanje socijalnih grupa i pojedinaca u
odnosu na etni~ke predrasude, politi~ke deobe i religijske stereotipe. Naravno da
je tu va`no i prepoznavanje prisustva ili odsustva ~itavog niza drugih va`nih
pretpostavki, kao, na primer, slobodno trìte, ekonomski situirani, slobodni ljudi,
kao i druga brojna poznata prava, slobode i jednakosti, oko kojih se lome koplja
izme|u nosilaca progresivnih i regresivnih ideja i doktrina.
9) Podru~je kulture je od izuzetnog zna~aja za uspostavljanje politi~kog,
drutvenog i nacionalnog identiteta, s obzirom da njeni sadràji, koncepcije i
kategorije uslovljavaju gotovo sve vidove angaòvanja ljudi u njihovoj uòj i
iroj zajednici. Njeni standardi, tipovi i norme odre|uju i ograni~avaju domete u
mnogim drugim va`nim sektorima ìvota, ali istovremeno i presudno uti~u na
vrednovanje i rangiranje prioriteta u njima. Izme|u ostalog, kulturni nivo koji je
predodre|en kapacitetima, interesima, potrebama i motivima ljudi vaàn je i za
razumevanje, oblikovanje i procenu politi~kih procesa i akcija, od kojih povratno
zavise i mnoge druge njihove va`ne institucije i organizacije.
10) Podela i proìmanje etike i neetike kroz vreme, njihovu prolost,
sadanjost i budu}nost, uzrokovano je ve}im ili manjim prisustvom ili odsustvom
dominantnih principa, na~ela, uverenja, stavova. U temelju pomenute transceden-
talnosti je pojedinac, individua, li~nost sa svojim karakterom, prirodom, akcijom

i reakcijom. Svojom akcijom i reakcijom pojedinac dolazi u kontakt sa drugim
pojedincima, grupama, uti~u}i na taj na~in na drutveni ambijent, drutvenu klimu,
njenu transparentnost i/ili opskurnost. Ugroàvanje i napad na eti~ke i moralne
principe stoga se u tradicionalnim drutvima smatra izuzetno opasnim jer
relativizuje i/ili negira istinu, pravdu, potenje, ~ove~nost, potiskuje u drugi plan
opti interes, opte dobro, javno dobro, bez kojih zakonito drutvo zavrava u
destrukciji, konfuziji, haosu i poroku. Ipak je najteà situacija sa drutvima koja
se, pored preìvelih i potroenih moralnih postulata, osloba|aju i civilizacijskih
moralnih na~ela, bez ume}a i snage da strpljivo i postepeno izgrade nove kodekse,
kojih }e se pridràvati, u ìvotu i radu, velika ve}ina ~lanova drutva.
U profilisanju i obezbe|ivanju spomenutog vieslojnog identiteta, svake pa
i jugoslovenske zajednice, istaknut poloàj i ulogu ima dràva sa svojim telima,
organima, institucijama i organizacijama. Dràva po svojoj osnovnoj funkciji
obezbe|uje konstitucionalni poredak, upravljanje i kontrolu, vrhovnu jurisdikciju,
suverenost i vlast, na datoj teritoriji.
Bez obzira na to da li se dràva odre|uje, karakterie prema drutveno-
ekonomskoj formaciji (na primer kapitalisti~ka, socijalisti~ka dràva) ili prema
svom poloàju i ulozi u kapitalisti~kom ili socijalisti~kom drutvu, postoji nekoliko
bitnih diskriminatornih razlika izme|u ta dva osnovna moderna tipa, kapitalisti~ke,
odnosno socijalisti~ke dràve. To su, pre svega: karakter dominantne svojine,
odnosi koji se nad njom uspostavljaju i stav dràve prema razli~itim vrstama i
formama svojine, kako privatne, tako i dràvne. Usvojeni tip svojine odre|uje i
ograni~ava sledstveno i razli~ite modalitete, strukturu akumulacije dràvnog
kapitala, njegovu distribuciju i redistribuciju, kroz razli~ite sisteme oporezivanja
imovine i zarada. Budu}i da kapitalisti~ka dràva ra~una sa neizvesno}u stvaranja
kapitala (varijabilnog u~inka privatnog preduzetnitva), razumljiva su njena
nastojanja da olaka njegovo stvaranje, cirkulaciju i uve}avanje. Dràva u
kapitalisti~kom sistemu brine o snazi biznisa (rastu kapitala profitu) i iz razloga
sopstvene sigurnosti i snaènja. Dirigovana, planska, komandna ekonomija je
marginalizovala privatnu svojinu, privatno preduzetnitvo, postepeno mu
preputaju}i samo tzv. malu privredu. U liberalnoj demokratiji, kompetitivnoj
strategiji biznisa odgovarala je i realna kompeticija u svetu politike, gde se kroz
podrku na optim izborima, kroz slobodan pristup centrima politi~ke mo}i, traìla
legitimacija za optu upravu i upravljanje. U socijalizmu, kome i u kome su
osporavane demokratska konstitucija i praksa, izbori su bili obavezni ritual
potvr|ivanja lojalnosti vladaju}oj nomenklaturi. U njima nije bilo dilema u pogledu
razvojne strategije, niti partijskog vo|stva, niti li~nosti kandidata. Za~etna politi~ka
i strana~ka pluralizacija, sude}i po dosadanjem iskustvu, davala je naj~e}e
tragikomi~ne rezultate. Gotovo da nijedan institut tradicionalne demokratije nije

ostao pote|en kompromitovanja i degeneracije.
Moderna dràva sa grandioznom mreòm svojih institucija, mo}nim
administrativnim aparatom, ~inovnitvom nije, kako se to naj~e}e tuma~ilo,
jednosmerni proizvod kapitalizma, ve} je kao specifi~na institucionalna
aglomeracija, koja je postepeno utemeljivana, upravo omogu}ila i podstakla razvoj
kapitalizma, koji je pred nju povratno postavljao nove izazove i zahteve.
Sledstveno, u njemu je dolo do naglog rasta javne ali i privatne (korporacijske)
administracije, koja se i pored sporadi~nih pokuaja obuzdavanja, nezaustavljivo
irila, umnoàvala, degenerisala, birokratizovala. Stvaraju}i gvozdeni kavez,
birokratija nije u njega smestila samo ve}inu stanovnitva koja }e u njemu provesti
prete`nije (aktivne) godine, ve} je i vrata za sobom zatvorila. Ostaje otvoreno
pitanje, da li je to morala biti cena uplovljavanja u demokratske vode, ekonomski
i tehnoloki razvijeni svet, kao i da li opcija, diletanizam birokratizam, isuvie
ne pojednostavljuje poloàj i ulogu administratora i menadèra, javnog i privatnog
nametenika. Jer, vie je od utiska da se sa proirivanjem i oboga}ivanjem
~ovekovih interesa i potreba, sa sve bogatijim ekonomskim i sadràjnijim
politi~kim ìvotom, birokratija sve teè snalazi, postaje manje kompetentna,
efektivna, efikasna i ekonomi~na. Ova konstatacija, me|utim, nikako ne zna~i da
ona u biti gubi realnu mo}. Problemi i opasnosti su zapravo u tome to staromodna,
stati~na i otu|ena birokratija nastoji da oja~a svoju poziciju i dominaciju, ali ne
samo u svome carstvu dràvi, ve} i u privredi i drutvu. Savremena birokratija,
po svojim osnovnim obele`jima potpuno suprotstavljena vrednostima veberijanske
administracije, demonstrira svoju nezamenljivost upravo u kriznim drutvenim
stanjima, periodima stagniranja i pada, kada bri`ljivije ~uva sopstveni od javnog,
opteg interesa. Sporost i nesklonost birokratije da prihvata i stimulie promene i
podrì protagoniste neizbe`nog sveukupnog (socijetalnog) reformisanja, ukazuje
na svu va`nost razvijanja demokratskog parlamenatarnog sistema i realno
kompetitivnog partijskog pluralizma. Iz ovog za~aranog kruga (nu`nosti promena
i demokratizacije) za postsocijalisti~ke zemlje, nije, me|utim, jednostavno prona}i
pravi izrlaz. Otuda i poti~u evazivne politi~ke i pravne solucije i simulacioni
procesi efektinog vladanja i upravljanja, koji se sasvim jasno mogu prepoznati u
SRJ. U crnoj kutiji ovog drutva prona|eni su signali pretovarene dràve,
rashodovane privrede i opustoenog drutva. Ovi signali, zna~ajnim delom kao
posledica odsustva institucionalizovane saradnje vlasti i biznisa, vlasti i gra|ana,
biznisa i radnitva, neodoljivo podse}aju na krizu tripartitnih odnosa vlasti,
kapitala i rada, u zaostavtini pristalica korporatizma.
Posle svih brojnih i velikih iskuenja, o~igledno je da je izuzetno teko
uspostaviti, odràti i unapre|ivati demokratski poredak, shva}en u najirem smislu
kao sistem institucija i organizacija vlasti. U to su se znatno ranije uverili kreatori

tzv. zapadne demokratije, a znatno kasnije, na ruevinama realsocijalisti~ke
gra|evine i pristalice tzv. socijalisti~ke demokratije. Da je socijalizam prethodio
kapitalizmu, to bi verovatno bio i prirodniji evolutivni civilizacijski tok, imaju}i
u vidu, pored ostalog, i rodna mesta dràva-nacija socijalizma, zasigurno bi i
aktuelna razmiljanja o prirodi demokratskog (politi~kog, ekonomskog, pravnog,
drutvenog i dr.) poretka imala druge horizonte i druge uporine ta~ke na njima.
Realnost nas, me|utim, vra}a na retuiranu konvencionalnu matricu.
Traganja za sutinom, pravom prirodom poretka, upu}uju na nekoliko va`nih
dimenzija:
1) Vieslojni institucionalizam, koji se moè najsvrsishodnije razloìti na
politi~ki, ekonomski i socioloki. Politi~ki institucionalizam se odnosi na analizu
institucija u kontekstu relacija dràve i drutva, odnosno onih institucionalnih
faktora koji presudno uti~u na obim i kvalitet mo}i onih aktera koji donose
krucijalne odluke i procenjuju njihovu efektivnost. Ova analiza tako|e obuhvata
i procenu institucionalne pozicije uticaja aktera (u institucijama vlasti i
organizacijama politi~kog sistema) u odnosu na njihove interese, odgovornosti i
me|usobne odnose. Ekonomski institucionalizam se oslanja na strukturalne
varijable trìta, privrede i preduzetnitva i modalitete svojine, rada i kapitala.
Ovaj institucionalizam, poput politi~kog, zasniva se, u operativnom smislu, na
davanju prednosti izboru onih solucija koje su bliè javnoj opciji, optem interesu.
Uvaàvanje racionalnosti i poznavanje motivacija u delanju i ponaanju klju~nih
politi~kih i ekonomskih agensa, predstavlja pravi klju~ za deifrovanje formalne
i neformalne politi~ke i ekonomske agende. Savremeno shvatanje sociolokog
institucionalizma ide u svojim ambicijama dalje od jednostrane analize formalnih
struktura institucija i usmereno je na istraìvanje njihovih minulih ali i aktuelnih
funkcija, i to vie realnih nego o~ekivanih. Kroz empirijsku orijentisanost ovog
pristupa o~igledno se izotrava njegova analiti~ka optika, koja nesumnjivo
povratno uti~e na preispitivanje institucionalne mreè, kao i promenu i
usavravanje institucionalne i podinstitucionalne konfigurcije.
2) O karakteru i vrednosti poretka moè se suditi i kroz razli~ite aspekte
legimiteta sistema i kredibiliteta vo|stva (leadership). O legitimitetu sistema se
moè suditi po vie kompleksnih osnova: u odnosu na konstitutivne akte sistema,
forme i sadràje konstituisanja organa vlasti, po na~inima njihovog funkcionisanja,
stepenu odstupanja stvarnih procesa i vladaju}ih odnosa prema projektovanima,
potovanju ili nepotovanju ~ovekovih sloboda i prava, na~inu postizanja konsensusa
o va`nim drutvenim pitanjima i vidovima prevazilaènja ozbiljnih socijalnih
konflikata, obezbe|ivanju javnosti, kontrolisanosti, odgovornosti itd. Autenti~nost
svakog (politi~kog) poretka moè se procenjivati i preko na~ina regrutovanja
lideripa (vladaju}e elite), dinamike njenog obnavljanja, kruènja, promocije,
meritokratskih formi. Ipak, najpouzdaniji vid verifikacije njenog poloàja i uloge

ogleda se u njenoj osposobljenosti da kontrolie napetosti izme|u mo}i i prava,
vlasti i zakona, ali i pravde i nepravde, jednakosti i nejednakosti, objektivnosti i
pristrasnosti, trpeljivosti i vehementnosti i tome sli~no. Vrhovno demokratsko
vo|stvo, sa ograni~enim funkcionalnim mandatom, svoj kredibilitet ipak najuspenije
proverava, testira kroz viezna~nu kompetitivnost kroz selekciju, nominaciju,
izbore, anga`man, podnoenje ra~una o svome radu. Kada kompeticija ustukne
pred monopolizmom vladaoca, poretku preti destrukcija, jer arbitrarni monizam
oduzima energiju realnog socijetalnog pluralizma, kroz presecanje i/ili zaptivanje
kanala komuniciranja, kroz izbegavanje primene optih politi~kih na~ela i
zadovoljavanja optih interesa, kao i odgovornosti za svoje u~inke i postupke.
Po pravilu legitimitet poretka naj~e}e i najozbiljnije ugroèn u nestabilnim
politi~kim sistemima, koji ispoljavaju neotpornost u odnosu na razli~ite dekadentne
manifestacije i neefikasnost u suzbijanju razli~itih kriznih pritisaka. Na najve}im
iskuenjima su onaj poredak i ona vlast ~ija je legitimnost problemati~na i
osporavana. To su sve one poznate situacije visokih rizika, velikih potresa, nemira
(trajkova, bojkota, demonstracija), razornih konflikata na regionalnom, dràvnom,
nacionalnom, etni~kom, konfesionalnom i eti~kom planu. Tako|e, kriza
legitimiteta je naj~e}e identifikovana u novim dràvama, novim zajednicama,
koje pokuavaju da preuzmu formalna institucionalna reenja iz drugih, razvijenih
sredina, ali su neosposobljene da prikladno proniknu u njihov duh, zna~enje i
zna~aj pravila igre u njima.
3) Razmatranje sutine ~itavog spektra va`nih interdisciplinarnih varijabli
poretka vezano je i za veliki kompleks vladaju}ih ideolokih i vrednosnih,
aksiolokih kategorija. Tako se govori o demokratskom poretku civilnog drutva,
poretku podeljene vlasti, individualizma, multikulturalizma, tehnokratizma itd.,
ali susre}emo i ocene o postojanju, prisustvu nedemokratskih poredaka,
totalitarizma, autoritarizma, populizma, politi~kog monizma, poretka zatvorenog
drutva, jedinstva vlasti, kolektivizma, monokulturalizma, birokratizma itd.
4) U razvijenijim drutvima, sa razvijenijim potrebama ljudi, zapaà se i
bujanje i sve izrazitija diversifikacija institucija i organizacija, ustanovljenih da
zadovolje njihove razli~ite interese i potrebe, ali i da razviju nove. Tako se
proliferacija organizacija ne zapaà samo u mreì dràvnih institucija i organiza-
cija, kao i asocijacija biznisa, korporacija i kompanija, ve} i u zoni tzv. tre}eg
sektora, javnog sektora, nevladinih i neprofitnih organizacija, javnih preduze}a,
koji postaje sve respektabilniji. Njegov zna~aj ne proizilazi samo iz njegovih
delatnih funkcija, natprose~nih materijalnih i ljudskih resursa, ve} i ~injenice da
uspeno koristi dobre strane organizacija vlasti, organizacija biznisa i istovremeno
uspeno otklanja njihove, manje-vie prepoznatljive mane i disfunkcionalnosti.
U javnom sektoru, javnom poretku, javnom domenu otkriva se, prema

o~ekivanju, prisustvo sve razgranatijeg stabla javnih politika, sa sli~nim
pretenzijama koje su bile u vidu kada se formirala konceptualna ideja privatnog
sektora. Sistem javnih politika naglo je proiren ne samo usled preuzimanja
odre|enih podru~ja iz domena klasi~nih dràvnih, politi~kih disciplina i enormnog
privatnog sektora, koji je postao pretesan za sve sloènije i ambiciozne zadatke,
ve} i zbog za~etog samoreprodukovanja, sve intenzivnijeg razu|ivanja tradi-
cionalnog bloka javnih politika. Tako danas u klju~ne oblasti javne politike
spadaju: zdravstvo, obrazovanje, socijalna politika, transport, stanovanje, urbano
planiranje, okolinski poredak. Ovaj sektor je za sada ostao nerazvijen u zemljama
socijalizma, odnosno postsocijalizma, odnosno dràvama u tranziciji, zbog toga
{to ne postoje svi oni uslovi i pretpostavke koji su se stekli u razvijenim i
demokratskim drutvima i zajednicama.
Javni sektor se razlikuje od privatnog izme|u ostalog i po tome to se u
njemu vodi briga o javnom dobru, ne~emu to je dostupno svima ili velikoj ve}ini,
dok javni izbor predstavlja odluku o javnom dobru ili izbor izme|u javnog i
privatnog dobra. Ostale zna~ajne osnove razlikovanja javnog sektora (koji
prevashodno treba da dela u javnom interesu), u odnosu na privatni, jesu: sloèniji
i ambiciozniji zadaci javnog sektora, ve}e teko}e u ostvarivanju odluka koje se
u njima donose, brojni personal sa irim motivacionim potencijalom, ve}a bri`nost
za efektivnije delovanje, bolja iskori}enost kapaciteta i ve}a osetljivost za
kompenziranje propusta na trìtu, izrazitija spremnost da prihvati standarde
savremenog poslovanja, legaliteta i etike u radu.
Pored nezamenljive uloge pouzdanih informacija ne samo o tzv. velikim
teorijama dràve, poretka i vlasti, ve} i utilitarnoj praksi diversifikovanih
drutvenih i socijalnih politika, sve va`niju ulogu ima znanje, kako za kreiranje
globalne politike vladanja, tako i za politike upravljanja javnim i drugim sektorima.
U modernom dobu znanje, teorijsko i empirijsko, opte i specijalizovano po
razli~itim kriterijumima i osnovama, postaje presudno za intervenciju i/ili apstinen-
ciju dràvnih agensa. Pri tome, podrazumeva se spoznaja znanja o onome to
jeste ali i o onome to treba da bude, to je inspiracija i to je anticipacija. Sve
ovo ti~e se sudbine i perspektive moderne socijalne politike.
Razli~ite inicijative u domenu savremene socijalne politike ne zadovoljavaju
se samo pukim deskriptivnim informacijama. Izrazitije nego ikada ranije potrebna
su analiti~ka znanja za formiranje alternativnih razvojnih pravaca korpusa javnih
politika pa i socijalnih politika. Ta potrebna znanja seù u gotovo sve vitalne
sektore dràve, privrede i drutva, a tek sinergijski uspostavljena dobijaju
upotrebnu vrednost i mogu posluìti kao pouzdana poluga u procesu reorijentacije
i preusmeravanja socijalnih politika. Time se stvaraju uslovi za formiranje novih
institucija, organizacija, asocijacija i eelona korisnika, razli~itih socijetalnih

statusnih struktura.
Ostavljaju}i po strani teorijske i juristi~ke razlike izme|u koncepcija jedinstva
vlasti i njene podele (zakonodavne, izvrne, upravne i sudske), ukazali bismo na
verifikovane empirijske efekte organizacije i funkcionisanja vlasti u
socijalisti~kom i postsocijalisti~kom ambijentu. Osnovni razlozi za saoptavanje
ovakvih konstatacija proizilaze iz pouzdane ~injenice da tragovi prolosti ostaju
u drutvenoj i individualnoj svesti po pravilu znatno duè nego to to novi
pravotvorci, reformatori i modernizatori smatraju.
Mada je nastanak pojedinih socijalisti~kih dràva vezan za raspon od nekoliko
decenija prve polovine XX veka, uo~ljiva je, izme|u ostalog, zna~ajna pravilnost
u njihovom proklamativnom tretiranju, projektovanju, ostvarivanju i doìvljaju
fenomena vlasti. Ruenjem feudalno-buròaskih i buròaskih poredaka i
uvo|enjem socijalisti~kog sa naglaenom afirmacijom novog poloàja i uloge
radni~ke klase (mada malobrojne i nerazvijene), odnosno zavo|enjem diktature
proletarijata, èleo se demonstrirati jasan diskontinuitet u shvatanju prirode novog
poretka, nove vlasti u odnosu na koncepciju i manifestacije gra|anske vlasti.
Deklarativno, dràva sa republikanskim odli~jima postala je narodna, vlast je
predo~ena kao narodna (radnika i seljaka), u ime naroda pristupilo se
nacionalizacijama, konfiskacijama, eksproprijacijama podràvljivanju svojine.
Mada je iz gra|anske, demokratske, ustavne i federalisti~ke teorije preuzet veliki
moto vlast naroda, od naroda, za narod, revolucionarni put konstituisanja
socijalisti~kih dràva, na svim kontinentima, bio je obeleèn vehementnim
obra~unom, eliminacijama i diskvalifikacijama, upravo gra|anskih instituta,
institucija, organizacija, na~ela i vrednosti. Usledio je èstok obra~un sa
reakcionarnim socijalnim slojevima, grupama i pojedincima. Da bi se ustanovila
nova era obe}avaju}eg socijalizma i komunizma, sa ambicijama stvaranja novog
svetskog poretka, sa avangardom ujedinjenog proletarijata, fundirana je ~eli~na
armatura visoke piramidalne (nacionalne i internacionalne) organizacije.
Organizacija administracije, bez obzira na to da li je u pitanju bila federalna ili
unitarna dràva, kao i organizacija privrede i drutva, bili su ustrojeni po ~vrstim
hijerarhijskim i centralisti~kim principima, od dna do vrha. Stvoren je nerazloìvi
amalgam dràvne i partijske birokratije, koja se na ritualnim i plebiscitarnim
(skuptinskim) izborima i pompeznim i ceremenijalnim kongresima partije (ali i
njenih produènih ruku: frontovskih organizacija, sindikata, organizacija ratnih
veterana, èna i omladine) uporno samorenominovala. Stvoreni su brojni eeloni
aparat~ika, dràvnih ~inovnika i partijskih (politi~kih) funkcionera. to se mreà
organizacije vlasti vie irila i to se broj ~inovnika vie uve}avao, to je takva
organizacija postajala sve skuplja, sve neefektivnija i sve neefikasnija. Iz ove
tendencije jasno se mogla uo~iti pravilnost da su najve}u finansijsku podrku

radu i privilegijama, kao najvrednija zdanja, upravo prigrabile institucije narodne
vlasti.
Prvo nepriznat, a potom suprotstavljen kapitalisti~kom svetu, iza gvozdene
zavese, u zatvorenom drutvu, stvaran je rival sa mreòm svojih sve brojnijih
satelita za istorijski obra~un sa dekadentnim buròaskim sistemom. Svetu su
saoptavani fascinantni podaci o eksplozivnom rastu proizvodnje u svim privred-
nim sektorima, potstrekavane su misterije o razornoj i superiornoj snazi
komunisti~kog vojnog potencijala. Oficijelna statistika je saoptavala podatke o
nepostojanju nepismenih i nezbrinutih ljudi, iskorenjenosti pandemijskih bolesti.
Stvaran je kult reda i rada noen kolektivizacijom i nomenklaturom novih
meriokratskih formi. Od petoljetke do petoljetke, u izvetajima i referatima
saoptavani su rekordi u kilovatima, tonama, kilometrima, predstavljani su novi
heroji heroji rada. Nije se znalo za sue i poplave, saobra}ajne udese, primere
socijalnih patologija.
Me|utim, u najmo}nijom komunisti~koj dràvi, koja je izvrila snaàn uticaj
na mnoge druge dràve koje su se nale u njenoj interesnoj sferi, a koje su krenule
putem socijalisti~ke izgradnje i stvaranja novog svetskog poretka odigravala se
velika drama koja }e, kako }e se to kasnije pokazati, biti fatalna za budu}nost
socijalizma. Staljinizam, po svojim razotkrivenim pogubnim posledicama, postao
je crvena marama, kojom se mahalo svim onim snagama u svetu koje su perspektivu
traìle u levim orijentacijama, pravednijem i humanijem drutvu. Ta velika
dekadencija, poput one druge (faizam) u kapitalisti~kom svetu, razbila je iluziju
da se u sveopti prosperitet moè u}i kroz autokratski, totalitarni sistem. Bri`ljivo,
propagandom gra|ena, sveopta, plebiscitarna podrka takvom sistemu, pokazala
se la`nom i neiskrenom. Le|a su mu, u odsudnom trenutku, okrenuli upravo oni
kojima je najvie obe}avano, a koji su od njega najmanje dobili iroki socijalni
slojevi. Za pravo i puno otre`njenje od socijalizma bilo je potrebno nekoliko
decenija, kao to je onovremeno za osve}ivanje i duhovno izbavljenje iz ropstva
kapitalizma, bilo potrebno decenijsko agit-prop ube|ivanje.
Na sre}u, savladane su obe velike i opasne dekadencije, staljinizam i faizam,
prvi postepenom eliminacijom u godinama mira, u prvoj deceniji druge polovine
XX veka, a drugi okon~anjem velikog (II) svetskog rata. Suvino je dokazivati da
sa zatrpavanjem njihovih glavnih vrela nisu presahli svi izvori ovih nastranih
ideologija. Da ironija bude ve}a, u mnogim zemljama sledbenicama prvih zemalja
staljinizma i faizma, ove dekadentne ideologije su branjene sa najve}om uporno}u
i pasionirano}u. Oìvljavanju razli~itih modifikacija neostaljinizma i neofaizma,
dogmatizma i populizma, nesumnjivo je doprineo i hladni rat koji je dugo trajao,
distinkcija, podozrenje i neprijateljstvo izme|u svojevremenih ratnih saveznika.
Okon~anjem hladnog rata, uklanjanjem zidova i zavesa izme|u dva bipolarna

sveta, otvoreni su novi horizonti kompeticije i kooperacije. Poslednja decenija
XX veka je prepuna dokaza da u liberalizovanoj i otvorenoj konkurenciji ova dva
sveta, socijalizam nije imao realnu ansu. Njegova autokratska organizacija vlasti,
politi~ki volunarizam koji je preplavio sve sektore ìvota, kultni vlastodrci bolesno
osetljivi na pojave politi~kog opozicionarstva i ekonomske konkurencije
alternativnih misija i strategija drutvenog razvoja, koji su isklju~ivu prednost u
kadrovskim promocijama davali politi~ki bespogovorno lojalnim ljudima, naj~e}e
bez dovoljnih i nu`nih znanja i integriteta, sama je sebi namakla i zategla om~u.
Vreme }e pokazati da li je i iz kojih razloga sama sebi izmakla stolicu.
Pokazalo se da prenapregnuta vlast u socijalizmu, sa svojim predimenzi-
oniranim birokratskim i represivnim eelonima i bri`ljivo razra|enim fasadnim
manifestacijama mo}i, predstavlja zapravo krhku tvorevinu. Brzina uruavanja i
temeljitost razgra|ivanja socijalisti~kog poretka i socijalisti~ke vlasti, nesumnjivo
su dokazali svu iluzornost plebiscitarne podrke irokih socijalnih slojeva sistemu
koji nije imao snage da ispuni svoja velika obe}anja o drutvu blagostanja. Da
apsurd bude ve}i, najbrutalniji vid raspada, kroz surovi serijalni rat, doìvela je
zemlja koja se opredelila za meku, liberalniju i humaniju varijantu socijalizma.
Organizacija vlasti u suènom dràvnom okviru (SRJ), bez jasne strategije
politi~kog, ekonomskog i drutvenog razvoja, ispoljila je ozbiljne insuficijentnosti
na svim funkcionalnim i teritorijalnim planovima. Nedemokratska, policijska i
izrazito centralizovana dràva, sa degenerisanom koncepcijom vlasti u kojoj
dominira neprofesionalna i primitivna izvrno-upravna administracija, marginali-
zovala je zakonodavne i pravosudne institute i institucije. Voluntarizam,
arbitrarnost i neodgovornost vlasti uslovili su kvarenje svih njenih formi,
sadràja i procesa, njenog konstituisanja (nefer i nepotenih izbora) i funkci-
onisanja (nalet partitokratije, klikatva, neformalnosti, kriminalizacije i sl.). U
krnjoj saveznoj dràvi, njenim administrativnim, teritorijalnim entitetima, zapravo
je sve ostalo na nivou kulisa. Ostao je nejasan poloàj savezne vlasti, njenih
realnih ingerencija, organizacije njenih federalnih jedinica (njihovog me|usobnog
odnosa i odnosa prema centralnoj vlasti). Izuzetno je kompleksan i politi~ki osetljiv
(usled viedecenijskog zanemarivanja i marginalizovanja) poloàj administrativnih
autonomija (Kosova i Vojvodine), svake na svoj na~in. Tako|e je nereena
konceptualizacija gradske vlasti (glavnog grada i nekoliko velikih gradova u
SRJ), njenih politi~ko-pravnih kompetencija i prerogativa, poloàja i uloge optina
u njima i svih drugih optina podru~ja lokalne uprave i samouprave.
Imaju}i u vidu izloène refleksije o fenomenima dràve, poretka, vlasti i
njihovim me|usobnim korelacijama, kao nezaobilaznom ambijentalnom
preduslovu svake ozbiljne analize, nazna~ili bismo njihove va`nije implikacije
za poloàj i ulogu javnih i socijalnih politika u jugoslovenskom drutvu.
Jugoslovenskom drutvu tek predstoji da pod pretpostavkom rekonsolidacije

tipova svojina, pre svega dràvne i privatne, odnosno redefinisanja javnog i
privatnog sektora, javnog i privatnog dobra, javnog i privatnog izbora, preciznije
pozicionira spektar javnih politika. Sutina javne politike predodre|ena je
specifi~nim podru~jem aktivnosti, izrazom opte svrhe ili èljenog stanja,
specifi~nih nastojanja i odluka nevladinih organizacija, njihovih projekcija,
programa, ishoda, izlaza, modela, procesa. Najprepoznatljivija podru~ja javne
politike (fundirane u procesima formulisanja, primenjivanja i procenjivanja)
usmerene na zadovoljavanje javnog opteg interesa, odre|enje i zatitu javnog
dobra, odnosi se, na primer, na oblasti zdravstva, obrazovanja, zapoljavanja,
transporta, stambene politike i urbanog planiranja, ekologije, socijalne politike,
socijalnog staranja itd. U pitanju su podru~ja u kojima je najvidljivije ukrtanje
dràvnog i privatnog sektora, dràvnog i privatnog kapitala, vlasti i biznisa.
Velika lutanja, nedoumice, stagnacije i involucije u tuma~enju poloàja i
uloga zona javnih politika u jugoslovenskom drutvu, uzrokovale su, pored
prepoznatljivih nedostatnosti, skromnih podsticajnih kapaciteta i realnih prepreka,
formiranje skromnog manevarskog prostora za razvoj (proirivanje i oboga}ivanje)
podru~ja socijalne politike. Ostaje aktuelna dilema o tome moè li, ili jo
preciznije, do koje mere moè razvijena socijalna politika biti korektivni ~inilac
u odnosu na efekte drugih politika. Jer, kao to je socijalna politika uslovljena
razli~itim socijalnim podelama, stanjem socijalne stratifikovanosti, klasterima
stratusnih pozicije velikih socijalnih grupacija, isto tako, ali povratno, rezultati
socijalne politike uti~u na socijalnu konfiguraciju mo}i i nemo}i, jednakosti i
nejednakosti, pravde i nepravde. Potencije i funkcije dràve, ovaplo}ene kroz
koncepciju dràve blagostanja, bez obzira na prisutne stavove da se ovom
koncepcijom lakoverno precenjuje domet socijalne politike dràve, nisu
zanemarljive, pre svega zbog njenih dosadanjih iskustvenih efekata u razvijenim
prosperitetnim zemljama sveta. Pauperizovana jugoslovenska dràva, koja uz to
izdvaja nesrazmerno velika sredstva za vojsku, policiju i preglomaznu i
disfunkcionalnu sopstvenu administraciju, na planu socijalne politike ostaje
nemo}na i jedva primetna. Zato takva dràva i ne moè da dela preventivno na
podru~jima socijalne politike, ve} samo aposteriorno, sporadi~no i fragmentarno.
Literatura:
1. Walzer, Michael (ed.), Toward Global Civil Society, Bergham Books, Oxford, 1998.
2. Levin, Peter, Making Social Policy, Open University Press, Buckingham, 1997.
3. Cahill, Michael, The New Social Policy, Blackwell, Oxford, 1994.
4. Esping-Anderson, Gosta (ed.), Welfare States in Transition, Sage Publications Ltd.,
London, 1997.
Budu}nost demokratije 131
5. Myles, Gareth, Public Economics, Cambridge University Press, Cambridge, 1995.

6. Hill, Michael, Social Policy A Comparative Analysis, Prentice Hall/Harvester
Wheatsheaf, London, 1996.
7. Naschold, Frieder, New Frontiers in Public Sector Management, Walter de Gruyter,
Berlin, 1996.
8. Dilulio, John, Jr. (ed.), Deregulating the Public Sector, The Brookings Institution,
Washington D. C., 1994.
Norberto Bobio
BUDU]NOST DEMOKRATIJE
Nezahtevana premisa
Pozvan da odrìm predavanje o budu}nosti demokratije, temi zamrenoj kao
tolike druge, ho}u da se branim sa dva citata. U svojim predavanjima o filozofiji
istorije na Univerzitetu u Berlinu, Hegel je, na pitanje koje mu je postavio jedan
student o tome da li se Sjedinjene Dràve mogu smatrati zemljom budu}nosti,
odgovorio vidno razlju}en: Kao zemlja budu}nosti Amerika me ne interesuje.
Filosof se ne bavi proro~anstvima (...). Filosofija se bavi onim to je ve~no,
odnosno umom, i to je ve} dovoljno velik posao.1 U svom ~uvenom predavanju,
odrànom studentima Univerziteta u Minhenu krajem rata, o nauci kao pozivu,
Maks Veber (Max Weber) je odgovorio na stalno ponavljano pitanje o tome ta
misli o budu}nosti Nema~ke: Ova katedra nije ni za demagoge ni za proroke.2
âk i onaj ko nije spreman da prihvati razloge koje su naveli Hegel i Veber,
smatraju}i ih za izgovore, ne moè a da ne prizna da je posao proroka opasan.
Teko}a da se sazna budu}nost zavisi tako|e od ~injenice da svako od nas
projektuje u budu}nost vlastite te`nje i nemire, dok istorija sledi svoj tok nezavisno
od naih preokupacija, tok izgra|en od miliona i miliona malih, si}unih ljudskih
~inova koje nijedan duh, ma koliko mo}an bio, nikad nije bio u stanju da objedini
jednim celovitim pogledom, koji ne bi bio isuvie shematski da bude verodostojan.
Zbog toga su se predvi|anja velikih svetskih tvoraca misli o toku sveta pokazala
pogrenim, po~ev od predvi|anja onoga kojeg je deo ~ove~anstva smatrao i jo
uvek smatra utemeljiva~em nove i nepogreive nauke o drutvu Karla Marksa
(Karl Marx).
1 G.F. Hegel, Vorlesungen ber die Philosophie der Geschichte, I: Die Vernuft in der
Geschichte, Meiner, Leipzig, 1917, str. 200.

2 M. Weber, La scienza come professione, Einaudi, Torino, 1948, str. 64.
134 Norberto Bobio
Da bih vam ukratko izloìo svoj stav, ukoliko me pitate da li demokratija

ima budu}nost i kakva je ona pod pretpostavkom da ima budu}nost, odgovori}u
vam spokojno da ne znam. Jednostavno, namera mi je da ovim predavanjem izloìm
neka zapaànja o sadanjem stanju demokratskih reìma i u tom smislu je,
pozivaju}i se na Hegelovo geslo, to ve} dovoljno veliki posao. Ukoliko je mogu}e
iz tih zapaànja izvesti neku tendenciju u razvoju (ili involuciji) tih reìma, ukoliko,
dakle, moè da se iznese neka oprezna prognoza o budu}nosti tih reìma, utoliko
bolje.
Minimalna definicija demokratije

Polazim od toga da je jedini na~in da se razumemo kada govorimo o
demokratiji, i to demokratiji kao suprotnosti svim oblicima autokratskih reìma,
to da smatramo da se ona odlikuje skupom (primarnih ili fundamentalnih) pravila
koja utvr|uju ko je ovla}en da donosi kolektivne odluke i na osnovu kojih
procedura. Svaka drutvena grupa ima potrebu da donosi odluke obavezuju}e za
sve ~lanove grupe u cilju obezbe|ivanja vlastitog opstanka, bilo unutar bilo izvan
grupe.3 Me|utim, pojedinci donose odluke ~ak i u ime grupe (grupa kao takva ne
odlu~uje). Dakle, da bi neka odluka koju donese pojedinac (jedan, nekoliko, mnogi,
svi) mogla da bude prihva}ena kao kolektivna odluka, potrebno je da bude doneta
na temelju pravila (nije va`no da li su pravila napisana ili obi~ajna) koja utvr|uju
koji su pojedinci ovla}eni da donose odluke obavezuju}e za sve ~lanove grupe i
na osnovu koje procedure. to se ti~e subjekata pozvanih da donose (ili sara|uju
u donoenju) kolektivnih odluka, demokratski reìm se odlikuje time to ta mo}
(koja, ukoliko je utvr|ena osnovnim zakonom, postaje pravo) pripada veoma
velikom broju ~lanova grupe. Svestan sam da je izraz veoma veliki broj prili~no
neodre|en. Me|utim, ostavljaju}i po strani ~injenicu da se politi~ki govori vrte u
svetu izraza kao to su gotovo svi ili najve}im delom, izraz svi ne moè da
se koristi jer ~ak i u najsavrenijim demokratskim reìmima ne glasaju oni pojedinci
koji nisu napunili odre|eni broj godina. Omnikratija, kao vladavina svih,
predstavlja grani~ni ideal. Koji je to pak broj onih koji imaju pravo da glasaju, a
na osnovu kojeg se moè govoriti o demokratskom reìmu, nije neto to se moè
na~elno ustanoviti, naime, prenebregavaju}i istorijske okolnosti i komparativni
sud, moè se jedino kazati da je drutvo u kojem pravo glasa imaju punoletni
gra|ani mukog roda vie demokratsko od onog u kome glasaju samo posednici,
a manje demokratsko od onog u kome pravo glasa imaju i ène. Kada se kaè da
3 O ovom pitanju videti moj esej Decisioni individuali e colletive, u Ricerche politiche
due (Identit, interessi e scelte colletive), Il Saggiatore, Milano, 1983, str. 9-30.
se u prolom veku u nekim zemljama odvijao kontinuirani proces demokratizacije,

to zna~i da se broj onih koji imaju pravo glasa postepeno pove}avao.
to se ti~e na~ina donoenja odluka, osnovno pravilo demokratije je pravilo
ve}ine, naime pravilo na osnovu kojeg se donose kolektivne odluke dakle, odluke
obavezuju}e za celu grupu, odluke koje odobrava barem ve}ina onih koji su
ovla}eni da donose odluke. Ukoliko je neka odluka koju donese ve}ina vaè}a,
jo ve}e vaènje ima odluka doneta jednoglasno.4 Me|utim, jednoglasnost je
mogu}a samo u uòj ili homogenizovanoj grupi i moè biti zahtevana u dva krajnja
i suprotstavljena slu~aja, ili u slu~aju donoenja neke veoma teke odluke na koju
svako od u~esnika ima pravo veta, ili u slu~aju odluke manje va`nosti, pri ~emu
daje pristanak onaj ko se izri~ito ne protivi (to je slu~aj sa pre}utnim konsenzusom).
Naravno, jednoglasnost je potrebna kad postoje samo dva pojedinca koja odlu~uju.
To jasno razlikuje usaglaenu odluku od odluke donete zakonom (koja je obi~no
doneta ve}inski).
Me|utim, ~ak i za minimalnu definiciju demokratije, kao to je ova koju
sada izlaèm, nije samo dovoljno da pravo na u~e}e u donoenju kolektivnih
odluka, posredno ili neposredno, uìva to ve}i broj gra|ana ili da postoje
proceduralna pravila kao to je pravilo ve}ine (ili, u krajnjem slu~aju, pravilo
jednoglasnosti); potreban je tre}i uslov: potrebno je da oni koji su pozvani da
odlu~uju ili biraju imaju realnu alternativu i da su u mogu}nosti da se opredele za
jednu od alternativa. Da bi se ostvario ovaj uslov, potrebno je da onima koji su
pozvani da odlu~uju budu zagarantovana tzv. prava na slobodu, na miljenje, na
izraàvanje vlastitog miljenja, na zbor, na udruìvanje itd., prava na osnovu kojih
je nastala liberalna dràva i izgra|eno u~enje o pravnoj dràvi u pravom smislu
re~i, to jest dràvi koja ne izvrava vlast samo sub lege ve} to ~ini u granicama
utvr|enim ustavnim priznavanjem tzv. neprikosnovenih prava pojedinca. Bez
obzira na to kakav je filosofski temelj ovih prava, ona su neophodan uslov za
pravilno funkcionisanje samih, mahom proceduralnih mehanizama, kojima se
odlikuje demokratski reìm. Ustavne norme koje utvr|uju ova prava ne
predstavljaju u pravom smislu re~i pravila igre: to su preliminarna pravila koja
omogu}avaju odvijanje igre.
Iz toga sledi da je liberalna dràva ne samo istorijska pretpostavka nego i
pravna pretpostavka demokratske dràve. Liberalna dràva i demokratska dràva
su dvojako me|uzavisne: u pravcu koji ide od liberalizma ka demokratiji
me|uzavisne su u tom smislu da su potrebne izvesne slobode za pravilno vrenje
demokratske vlasti i u suprotnom pravcu, koji ide od demokratije ka liberalizmu,
4 Ovom temom sam se podrobno bavio u ~lanku I a regola della maggioranza limite e
aporie, u Zborniku Democrazia, maggioranza e minoranza, Il Mulino, Bologna, 1981, str. 33-
72. i u ~lanku La regola di maggioranza e i suoi limiti, u Zborniku Soggeti e potere. Un dibattito
su societ civile e crisi della politica, Bibliopolis, Napoli, 1983, str. 11-23.
136 Norberto Bobio
u tom smislu da je neophodna demokratska vlast da bi obezbedila postojanje i

trajanje osnovnih sloboda. Drugim re~ima, malo je verovatno da neka neliberalna
dràva moè da garantuje pravilno funkcionisanje demokratije i, s druge strane,
male su verovatno}e da nedemokratska dràva moè da garantuje osnovne slobode.
Istorijski dokaz te me|uzavisnosti jeste ~injenica da liberalna dràva i demokratska
dràva, ukoliko padaju, padaju zajedno.
Ideali i sirova materija

Ovo pozivanje na na~ela omogu}ava mi da pristupim temi i da iznesem, kao
to sam kazao, neka zapaànja o sadanjem stanju demokratije. Re~ je o temi o
kojoj obi~no raspravljamo pod nazivom preobraàj demokratije. Kada bismo
morali da sakupimo sve to to je napisano o preobraàju demokratije ili o
demokratiji u preobraàju, ispunili bismo celu jednu biblioteku. Me|utim, izraz
preobraàj je toliko neodre|en da doputa najrazli~itije ocene: po miljenju
desnice (mislim npr. na knjigu Pareta Transformazione della democrazia 1920,
istinskog za~etnika jednog dugog i neprekidnog niza àlopojki o krizi civilizacije),
demokratija se pretvorila u poluanarhi~ni reìm koji za posledicu ima drobljenje
dràve; po levici (mislim npr. na knjigu Johanesa Agnolija, Die Transformationen
der Demokratie 1976, tipi~an izraz vanparlamentarne kritike), parlamentarna
demokratija se sve vie pretvara u autokratski reìm.5 îni mi se da je za na cilj
korisnije da se usredsredimo ne na preobraàj nego na nesklad izme|u demo-
kratskih ideala i realne demokratije (izraz koji koristim u istom smislu u kome
se govori o realnom socijalizmu). Pre nekoliko dana jedan moj slualac me je
podsetio na zavrne re~i koje Pasternak stavlja u usta Gordonu, prijatelju dr @ivaga:
To se desilo vie puta u istoriji. Ono to je bilo zamiljeno kao plemenito i
uzvieno, postalo je sirova materija. Tako je Gr~ka postala Rim, tako je rusko
prosvetiteljstvo postalo ruska revolucija.6 Tako se, dodajem ja, liberalna i
demokratska misao jednog Loka (Lock), Rusoa (Rousseau), Tokvila (Tocqueville)
i Mila (J. S. Mill) pretvorila u delanje... (stavite ono ime koje èlite, ne}ete imati
nikakvih teko}a da na|ete vie od jednog). Upravo o ovoj sirovoj materiji
treba ovde da govorimo, a ne o onome to je bilo zamiljeno kao plemenito i
uzvieno ili, ako ho}ete, ovde }e biti re~i o neskladu izme|u onoga to je bilo
obe}ano i onoga to se zaista ostvarilo. Ukaza}u na est od tih nikad ispunjenih
obe}anja.
5 V. Pareto, Trasformazione della democrazia, Corbaccio, Milano, 1920. Zbirka ~lanaka
objavljenih u Rivista di Milano izme|u maja i jula 1920. Anjolijeva (Agnoli) knjiga objavljena je
1967, prevedena na italijanski, u izdanju Feltrinelli, Milano, 1969.
6 Boris Pasternak, Il dottor Zivago, Feltrinelli, Milano, 1957, str. 673.
Nastanak pluralisti~kog drutva

Demokratija je nastala iz individualisti~kog poimanja drutva, za razliku od
organisti~ke koncepcije, preovla|uju}e u anti~kom i srednjovekovnom dobu, po
kojoj je celina iznad delova. Prema individualisti~kom poimanju drutva, svaki
oblik drutva, posebno politi~ko drutvo, predstavlja veta~ki proizvod volje
pojedinaca. Na stvaranje individualisti~kog poimanja drutva i dràve i na raspad
organisti~kog uticala su tri doga|aja koja obeleàvaju socijalnu filosofiju
modernog doba: a) teorija drutvenog ugovora XVII i XVIII veka, koja polazi od
hipoteze da pre gra|anskog drutva postoji prirodno stanje u kome su suvereni,
slobodni i jednaki pojedinci, koji se me|usobno dogovaraju kako bi ostvarili
zajedni~ku vlast ~ija je uloga da obezbedi njihov ìvot i njihovu slobodu (kao i
njihovo vlasnitvo); b) nastanak politi~ke ekonomije, to jest analize drutva i
drutvenih odnosa ~iji je subjekt opet pojedinac, homo oeconomicus, a ne politikn
zon po tradicionalnom poimanju, koji nije uzet u obzir sam po sebi, ve} samo
kao ~lan zajednice, pojedinac koji, po Adamu Smitu (Smith), rukovode}i se
vlastitim interesom, ~esto ostvaruje interes drutva efikasnije nego to u stvari
namerava da ga ostvari (uostalom poznato je nedavno tuma~enje Makfersona,
po kojem je prirodno stanje Hobsa (Hobbes) i Loka po~etni oblik merkantilnog
drutva)7; c) utilitaristi~ka filosofija od Bentama (Bentham) do Mila, po kojoj je
jedini kriterijum stvaranja objektivisti~ke etike, dakle razlikovanja dobra od zla,
ne pribegavaju}i neodre|enim pojmovima kao to je priroda i sl., promiljanje
uglavnom pojedina~nih stanja, kao to su zadovoljstvo i bol i reavanje
tradicionalnih problema zajedni~kog dobra kroz zbir pojedina~nih dobara ili, prema
Bentamovoj formuli, uz sre}u najve}eg mogu}eg broja pojedinaca.
Polaze}i od hipoteze suverenog pojedinca, koji u dogovoru sa drugim u istoj
meri suverenim pojedincima stvara politi~ko drutvo, demokratsko u~enje je
zamiljalo dràvu bez posredni~kih tela, svojstvenih korporativnim drutvima u
srednjovekovnim gradovima i dràvama staleà ili redova koje su prethodile
u~vr}enju apsolutnih monarhija; to je politi~ko drutvo u kojem izme|u suverenog
naroda sastavljenog od pojedinca (jedna glava, jedan glas) i njihovih predstavnika
ne bi postojala pojedina~na drutva koja odbacuju Rusoa i ponitava Le apelijeov
(Le Chapelier) zakon (zakon je stavljen van snage u Francuskoj tek 1887). Ono
to se dogodilo u demokratskim dràvama potpuno je suprotno: zna~ajni politi~ki
subjekti postaju sve vie grupe, velike organizacije, udruènja najrazli~itijeg
karaktera, sindikati najrazli~itijih struka, partije sa najrazli~itijim ideologijama,
7 Pozivam se ovde na poznatu knjigu C. B. Macphersona, The Political Theory of Posses-
sive Individualism, Clarendon Press, Oxford 1962. (Na prevod, Politi~ka teorija posjedni~kog
individualizma, CCD, Zagreb, 1981, prim. ured.)
138 Norberto Bobio
a sve manje pojedinci. Grupe, a ne pojedinci, protagonisti su politi~kog ìvota u

demokratskom drutvu u kojem vie ne postoji neki suveren, narod ili nacija,
sastavljen od pojedinaca koji su stekli pravo da neposredno ili posredno u~estvuju
u vlasti; to nije narod kao idealno (ili misti~no) jedinstvo, ve} narod stvarno
podeljen na suprotstavljene i me|usobno konkurentne grupe koje imaju relativnu
autonomiju u odnosu na centralnu vlast (autonomiju koju su pojedina~ne individue
izgubile ili je nikada nisu imale, osim u okviru idealnog modela demokratske
vlasti kojeg je praksa uvek opovrgavala).
Idealni model demokratskog drutva bio je model centripetalnog drutva.
Stvarnost koju imamo pred o~ima jeste stvarnost centrifugalnog drutva, koje
nema samo jedan centar mo}i (Rusoovu optu volju), ve} ih ima vie i stoga
takvo drutvo nazivamo a u tome se slaù oni koji izu~avaju politiku
policentri~no ili poliarhi~no drutvo (ili, koriste}i ja~i, mada ne sasvim nepravilan
izraz, polikratsko drutvo). Model suvereniteta, koji je zamiljen po modelu i
sli~nosti sa suverenitetom vladaoca, bio je model monisti~kog drutva. Realno
drutvo, koje se nalazi pod demokratskom vladom, jeste pluralisti~ko drutvo.
Ponovna pobeda interesa

Iz ovog prvog preobraàja (prvog, u smislu da se odnosi na raspodelu mo}i)
proizlazi drugi, koji se ti~e predstavnitva. Modernu demokratiju, nastalu kao
predstavni~ka demokratija, u suprotnosti sa demokratijom anti~kog doba, trebalo
je da odlikuje politi~ko predstavnitvo, to jest oblik predstavnitva u kome
predstavnik, budu}i pozvan da teì ostvarenju interesa nacije, ne moè biti
podvrgnut imperativnom mandatu. Princip na kome se zasniva politi~ko
predstavnitvo prava je antiteza onome na ~emu se temelji predstavljanje interesa,
u okviru kojeg je predstavnik, s obzirom na to da je duàn da zastupa pojedina~ne
interese onoga koga predstavlja, podvrgnut imperativnom mandatu (to je
svojstveno privatnom ugovornom pravu koje predvi|a opoziv u slu~aju zloupotrebe
mandata). Jedna od naj~uvenijih i istorijski najzna~ajnijih rasprava, vo|ena u
francuskoj Ustavotvornoj skuptini iz koje je ro|en Ustav iz 1791, bila je rasprava
u kojoj su pobedili oni koji su smatrali da poslanik, kad je izabran, postaje
predstavnik nacije, i stoga nije vie predstavnik bira~a: kao takav, on nije vie bio
ograni~en nikakvim mandatom. Slobodni mandat predstavljao je prerogativ kralja
koji je, sazivaju}i Skuptinu triju staleà, zahtevao da delegati staleà ne u|u u
sastav skuptine sa pouvoirs restrictif.8 Optepoznat kao izraz suverenosti, slobodni
mandat je bio prenet sa suvernosti kralja na suverenost skuptine koju je izabrao
8 U cilju upoznavanja ire dokumentacije videti: P. Violante, Lo spazio della rappresentanza,
I: Francia 17881789, Mozzone, Palermo, 1981.

narod. Otad je zabrana imperativnog mandata postala stalno pravilo svih ustava
predstavni~ke demokratije a ~vrsta odbrana politi~kog predstavnitva uvek je
nalazila ube|ene sledbenike me|u pobornicima predstavni~ke demokratije
naspram pokuaja da se ono zameni ili poveè sa predstavljanjem interesa.
Nikada jedna ustavna norma nije bila toliko naruavana kao to je to bio
slu~aj sa zabranom imperativnog mandata. Nikada jedno na~elo nije bilo
zapostaljeno kao to je to bio slu~aj sa politi~kim predstavnitvom. Me|utim, u
drutvu sastavljenom od relativno autonomnih grupa koje se bore za vlastitu
premo}, u cilju promovisanja sopstvenih interesa naspram drugih grupa, da li su
takva norma, takvo na~elo mogli ikada da budu ostvareni? Ostavljaju}i na stranu
~injenicu da svaka grupa teì da poistoveti nacionalni interes sa interesima
sopstvene grupe, postoji li neki opti kriterijum koji bi omogu}io da se opti
interes razlikuje od pojedina~nog interesa ove ili one grupe, ili od sklopa
pojedina~nih interesa grupa koje se me|usobno usaglaavaju nautrb drugih? Onaj
ko predstavlja pojedina~ne interese uvek ima imperativni mandat. Zar uopte
negde moèmo na}i predstavnika koji ne zastupa pojedina~ne interese? Sigurno
ne u sindikatima, od kojih ina~e zavisi usaglaavanje dogovora, kao to su
nacionalni dogovori o organizaciji i trokovima rada, koji imaju ogroman politi~ki
zna~aj. Da li to moèmo na}i u parlamentu? ta zna~i partijska disciplina ako ne
otvoreno krenje zabrane imperativnog mandata? Zar oni koji ponekad izmaknu
partijskoj kontroli koriste}i tajno glasanje nisu etiketirani kao slobodni strelci,
to jest kao prokletnici u koje se upire prstom da bi ih se javno osudilo? Osim toga,
zabrana imperativnog mandata jeste pravilo bez sankcija. tavie, jedina sankcija
koja izaziva bojazan kod poslanika ~iji ponovni izbor zavisi od podrke partije
jeste bojazan da ne prekri suprotno pravilo koje mu name}e imperativni mandat
dobijen od sopstvene partije.
Jo jedan dokaz ponovne pobede usu|ujem se re}i: kona~ne pobede
predstavljanja interesa nad politi~kim predstavljanjem jeste tip odnosa vremenom
uspostavljen u najve}em delu evropskih demokratskih dràva izme|u velikih grupa
sa suprotstavljenim interesima (predstavnici industrijalaca i radnika) i parlamenta,
odnos koji je doveo do ustanovljavanja novog tipa drutvenog sistema nazvanog,
s pravom ili ne, neokorporativnim.9 Takav sistem se odlikuje trouglastim odnosom
u kojem vlada, idealno zamiljena kao predstavnik nacionalnih interesa, intervenie
jedino kao posrednik izme|u drutvenih grupa a najvie kao garant (uglavnom
nemo}an) pridràvanja dogovora. Oni koji su pre otprilike deset godina razradili
ovaj model, koji se danas nalazi u sreditu rasprave o preobraàjima demokratije,
9 Posebno mislim na raspravu koja se intenzivno vodi i u Italiji povodom teze Ph. C. Schmittera
o kojoj videti antologiju La societ neo-corporativa, uredio M. Maraffi, Il Mulino, Bologna,

1981. i nedavnu knjigu L. Bordogna i G. Provasija, Politica, economia e rappresentanza degli
interessi, Il Mulino, Bologna, 1984.
140 Norberto Bobio
definisali su neokorporativno drutvo kao oblik reavanja drutvenih sukoba koji

se koristi odre|enom procedurom, naime dogovorom izme|u velikih organizacija
koji nema ni~eg zajedni~kog sa politi~kim predstavljanjem, nego je tipi~an izraz
predstavljanja interesa.
Ustrajnost oligarhije
Smatram da je tre}e neispunjeno obe}anje poraz oligarhijske vlasti. Nema
potrebe da insistiram na ovom pitanju jer je o njemu dosta re~eno i ono nije toliko
sporno, barem otkada je krajem prolog veka Gaetano Moska (Mosca) izloìo
teoriju o politi~koj klasi, nazvanoj, pod uticajem Pareta, teorija o elitama. Na~elo
koje je nadahnulo demokratsku misao uvek je bilo sloboda shva}ena kao
autonomija, naime kao sposobnost da sami sebi dajemo zakone, prema ~uvenoj
Rusoovoj definiciji, to bi trebalo da podrazumeva savreno poistove}enje izme|u
onoga ko postavlja i onoga ko usvaja pravila ponaanja i, prema tome, ukidanje
tradicionalne razlike na kojoj se temeljila celokupna politi~ka misao, razlike
izme|u onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada. Predstavni~ka demokratija,
kao jedini oblik postoje}e i delaju}e demokratije, ve} sama po sebi zna~i odricanje
od na~ela slobode kao autonomije. Hipoteza da }e budu}a kompjuter-kratija, kako
je nazvana, omogu}iti neposrednu demokratiju, to jest da }e svakom gra|aninu
omogu}iti da svoj glas prenese nekom elektronskom mozgu, detinjasta je. Sude}i
po zakonima koji se danas donose u Italiji, dobar gra|anin bi trebalo da bude
pozvan da d svoj glas barem jedanput dnevno. Preterana participacija, koja stvara
fenomen koji je Darendorf (Dahrendorf) s potcenjivanjem nazvao totalni gra|anin,
moè imati kao posledicu zasi}enost politikom i porast izborne apatije.10 Cena
koja se mora platiti zbog angaòvanja malog broja osoba ~esto zna~i ravnodunost
velikog broja ljudi. Nita toliko ne preti da ubije demokratiju kao preterivanja s
demokratijom.
Naravno, prisustvo elita na vlasti ne ukida razliku izme|u demokratskih
reìma i onih autokratskih. To je znao i Moska pa, iako je bio konzervativac koji
se izjanjavao kao liberal mada ne i kao demokrata, i on je izloìo sloènu tipologiju
oblika vladavine u cilju da pokaè da se, iako je oligarhija i dalje na vlasti, razni
oblici vladavine razlikuju u zavisnosti od njihovog ustrojstva i organizacije. Poto
sam poao od definicije demokratije uglavnom proceduralnog karaktera, ne moè
se zaboraviti da je jedan od pobornika ovog tuma~enja Jozef umpeter (Joseph
Schumpeter) pogodio u metu rekavi da obele`je demokratske vlade nije odsustvo
elita, ve} postojanje vie elita u me|usobnom nadmetanju za osvajanje glasova
10Ovde mislim na: R. Dahrendorfa, Il cittadino totale, Centro di ricerca e di documentazione
Luigi Einaudi, Torino, 1977, str. 3559.
naroda. U nedavnoj Makfersonovoj knjizi The Life and Times of Liberal Democ-
racy11 izdvojene su ~etiri velike faze u razvoju demokratije od prolog veka do
danas: sadanja faza, definisana kao demokratija ravnoteè, odgovara
umpeterovoj definiciji. Jedan italijanski teoreti~ar elita, tuma~ Moske i Pareta,
napravio je sinteti~ku i, po mom miljenju, upe~atljivu razliku izme|u elita koje
se name}u i onih koje sebe predlaù.12
Ograni~eni prostor
Ako demokratija nije uspela da sasvim porazi oligarhijsku vlast, jo manje
je uspela da zauzme sve prostore u kojima se vri vlast koja donosi obavezuju}e
odluke za celinu neke drutvene grupe. U tom smislu razlika nije vie izme|u
mo}i malobrojnih ili mnogobrojnih, ve} izme|u uzlazne mo}i i silazne mo}i.
Uostalom, u tom smislu bi pre trebalo govoriti o nedoslednosti nego o neostvarenju,
jer je moderna demokratija nastala kao metod davanja legitimnosti i kontrole
politi~kih odluka u najuèm smislu ili kontrole vlade, bilo nacionalne ili lokalne,
pri ~emu je pojedinac uzet u obzir u svojoj optoj ulazi gra|anina, a ne u
mnogostrukosti svojih specifi~nih uloga vernika u crkvi, radnika, studenta, vojnika,
potroa~a, bolesnika itd. Nakon osvajanja opteg prava glasa, ukoliko se o irenju
procesa demokratizacije jo moè govoriti, ono bi se moralo otkrivati ne toliko u
prelazu sa predstavni~ke na neposrednu demokratiju, kao to se obi~no ~ini, koliko
u prelaz sa politi~ke na drutvenu demokratiju, ne toliko u odgovoru na pitanje
Ko glasa?, ve} u odgovoru na jedno drugo pitanje, Gde se glasa?. Drugim
re~ima, ukoliko se èli saznati da li je dolo do razvoja demokratije u odre|enoj
zemlji, potrebno je sagledati ne broj onih koji imaju pravo da u~estvuju u donoenju
odluka koje ih se ti~u, ve} prostore u kojima mogu to pravo ostvariti. Sve dok dva
velika bloka mo}i odozgo, koji postoje u razvijenom drutvu preduze}e i
administrativni aparat ne budu uklju~eni u proces demokratizacije (ostavljaju}i
po strani da li je to ne samo mogu}e ve} i poèljno) proces demokratizacije ne
moè biti smatran dovrenim.
îni mi se, me|utim, zanimljivim da primetim da je u ponekom od ovih
nepoliti~kih prostora (u tradicionalnom smislu re~i), na primer u fabrici, ponekad
dolo do proklamovanja nekih prava na slobodu u okviru specifi~nog sistema
mo}i, sli~no onome to se deavalo sa proklamovanjem prava gra|anina u odnosu
na sistem politi~ke vlasti: ovde mislim, na primer, na Radni~ki statut koji je bio
11C.B. Macpherson, The Life and Times of Liberal Democracy, Oxford University Press,
Oxford, 1977 (ital. prevod Il Saggiatore, Milano, 1980).
12 Pozivam se ovde na knjigu F. Burzio, Essenza e attualit del liberalismo, Utet, Torino
1945, str. 19.
142 Norberto Bobio
izglasan u Italiji 1970. i na sadanje inicijative za proklamovanje povelje o pravima

bolesnih. âk i u pogledu prerogativa gra|anina u odnosu da dràvu, ustupanje
prava na slobodu prethodilo je ustupanju politi~kih prava. Kao to sam rekao
govore}i o odnosu izme|u liberalne i demokratske dràve, ustupanje politi~kih
prava bio je prirodan rezultat osvajanja prava na slobodu, jer jedina garancija
potovanja prava na slobodu jeste pravo na kontrolu vlasti koja tu garanciju
obezbe|uje.
Nevidljiva mo}
Peto neispunjeno obe}anje realne demokratije u odnosu na onu idealnu jeste
uklanjanje nevidljive mo}i. 13 Za razliku od odnosa izme|u demokratije i
oligarhijske vlasti, o ~emu postoji veoma bogata literatura, pitanje nevidljive mo}i
do sada je malo istraèno (zato to, izme|u ostalog, izmi~e istraìva~kim tehikama
koje obi~no koriste sociolozi, kao to su intervjui, ispitivanje javnog mnjenja
itd.). Priznajem da sam mo`da pod uticajem onoga to se deava u Italiji, gde je
veoma vidljivo prisustvo nevidljive mo}i (mafija, kamora, neregularne masonske
loè, nekontrolisane tajne slu`be koje tite subverzivne grupe, a trebalo bi da ih
kontroliu). Najire razmatranje ove teme do sada na{ao sam u knjizi
severnoameri~kog nau~nika Alana Volfa (Wolf) The Limits of Legitimacy14, koji
celo jedno veoma dokumentovano poglavlje posve}uje onome to naziva
dvostrukom dràvom, dvostrukom u smislu da pored jedne vidljive dràve
postoji druga, nevidljiva. Dobro je poznato da je demokratija nastala s ciljem da
iz ljudskog drutva zauvek odagna nevidljivu mo} i ustanovi vladavinu ~ije bi
delanje bilo javno au grand jour, da upotrebim izraz Morisa @olija (Maurice
Joly).15 Kao uzor za modernu demokratiju posluìla je demokratija anti~kog doba,
posebno demokratija malog grada Atine, iz sre}nih vremena kada se narod okupljao
u skuptinama na otvorenom i donosio, na svetlosti dana, sopstvene odluke poto
bi sasluao govornike koji su iznosili razli~ita gledita. Da bi oklevetao takvu
demokratiju, Platon (koji je, uostalom, bio antidemokrata) je nazvao teatro-
kratijom a ovaj izraz nalazimo, nimalo slu~ajno, kod Ni~ea (Nietzsche). Jedan
od razloga nadmo}i demokratije nad apsolutisti~kim dràvama koje su oìvele
tajne mo}i i koje su ~esto istorijskim i politi~kim argumentima branile potrebu da
13 Ovom temom sam se bavio pre nekoliko godina, u ~lanku pod naslovom La democrazia
e il potere invisibile, u Rivista italiana di scienza politica, X, (1980), str. 181-203, kao i u ovoj
zbirci.
14 A. Wolfe, The Limis of Legitimacy, Political Contradictions of Contemporary Capital-
ism, The Free Press, New York, 1977 (ital. prevod De Donato, Bari, 1981).
15 M. Joly, Dialogue aux enfers entre Machiavel et Montesquieu ou la politique de Machiavel
au XIX scicle par un contemporain, Chez tous les libraires, Bruxelles, 1868.
velike politi~ke odluke budu donete u tajnim kabinetima, daleko od nepoèljnih

pogleda javnosti, temelji se na uverenju da demokratska vladavina moè kona~no
da u~ini vidljivom mo}, naime da ustanovi mo} bez maski.
U Dodatku spisu Ve~ni mir Kant je nagovestio i prikazao osnovno na~elo po
kojem svi postupci koji se doti~u prava drugih ljudi nepravi~ni su ako se njihova
maksima ne slaè sa publicitetom16, naime da delanje koje moram da drìm u
tajnosti predstavlja delanje ne samo nepravedno nego i tako da bi, kada bi postalo
javno, izazvalo reakciju koja bi onemogu}ila njegovo izvrenje; na primer, na
osnovu ovoga to je rekao sm Kant: koja dràva bi, u trenutku kad zaklju~uje
neki me|unarodni ugovor, mogla javno da objavi da ga se ne}e pridràvati; koji
javni funkcioner moè javno da izjavi da }e koristiti dràvni novac u privatne
svrhe? Iz ovakve postavke problema proizlazi da obavezni uvid javnosti u delanje
vlade nije samo vaàn, kako se obi~no kaè, zato da omogu}i gra|anima da
upoznaju delanje onog ko drì vlast i da ga tako kontroliu, ve} zato to je javnost
sama po sebi oblik kontrole, instrument koji omogu}ava da se razlikuje ono to je
dozvoljeno od onog to nije dozvoljeno. Nimalo nije slu~ajno to politika tajnih
mo}i (arcana imperii) ide ukorak sa teorijama dràvnog razloga, naime sa teorijom
po kojoj je dràvi doputeno ono to nije doputeno gra|anima i, prema tome,
dràva je primorana da deluje tajno kako ne bi izazvala skandal. (Da bi prikazao
izuzetnu mo} tirana, Platon kaè da je samo tiraninu doputeno da javno ~ini
skandalozne stvari koje obi~ni smrtnici mogu samo da zamisle u snu.)17
Suvino je kazati da je javna kontrola vlasti utoliko potrebnija u vremenu
kao to je nae, u kojem su tehni~ke mogu}nosti kojima raspolaè onaj ko drì
vlast, kako bi do tan~ina saznao sve ono to ~ine gra|ani, ogromno porasle i
prakti~no su neograni~ene. Ukoliko sam izrazio neku sumnju u to da kompjuter-
kratija moè koristiti demokratiji kojom se upravlja, nemam nikakve sumnje u
usluge koje kompjuter-kratija moè pruìti demokratiji koja upravlja. Ideal onoga
ko drì vlast uvek je bio da ima uvid u svaki pokret i da ~uje svaku re~ svojih
podanika (po mogu}nosti, da pri tom ne bude ni vi|en ni sluan). Ovaj ideal
danas je mogu}e dosegnuti. Nijedan despot iz anti~kog doba, nijedan apsolutisti~ki
monarh modernog doba, ma koliko bio okruèn hiljadama pijuna, nikad nije
uspeo da pribavi o svojim podanicima sve one informacije koje i najdemokratskija
vlada moè pribaviti putem elektronskih mozgova. Staro pitanje koje se provla~i
kroz celokupnu istoriju politi~ke misli: Ko ~uva ~uvare? danas moè biti
formulisano kao Ko kontrolie kontrolore?. Ukoliko se ne pruì odgovaraju}i
16I. Kant, Zum ewigen Frieden, Zusatz II, u Kleinere Schriften zur Geschichtsphilosophie,
Ethik und Politik, Meinrer, Leipzig 1913, str. 163 (vidi na prevod: Imanuel Kant, Ve~ni mir u
Um i sloboda, Ideje, Beograd, 1974, str. 165).
17 Platon, Dràva, 571 cd.
144 Norberto Bobio
odgovor na ovo pitanje, demokratija, kao izraz vidljive mo}i, izgubljena je. Vie
nego o ispunjenom obe}anju, u ovom slu~aju se u stvari radi o te`nji koja je u
suprotnosti sa pretpostavkama: te`nji koja vie nije usmerena ka najve}oj mogu}oj
kontroli vlasti od strane gra|ana, ve} ka najve}oj kontroli podanika od strane
vlasti.
Nevaspitani gra|anin
esto i neispunjeno obe}anje odnosi se na vaspitavanje gra|anstva. U
apologetskim govorima o demokratiji, tokom protekla dva veka, uvek je prisutan
argument prema kome jedini na~in da se od podanika na~ini gra|anin jeste da mu
se daju ona prava koja su autori javnog prava iz prolog veka nazvali activae
civitatis, a vaspitanje za demokratiju se odvija tokom same demokratske prakse.
Vaspitanje za demokratiju ne dolazi pre prakse demokratije, ne pre jer, prema
jakobinskom modelu, prvo dolazi revolucionarna diktatura a zatim, u drugoj fazi,
carstvo vrline. Ne dolazi pre, jer za dobrog demokratu, carstvo vrline (koje, po
Monteskjeu, predstavlja na~elo demokratije suprotstavljeno strahu kao na~elu
despotizma) isto je to i demokratija, koja bez vrline shva}ene kao ljubav za
javnu stvar ne moè da opstane, a istovremeno vrlina podsti~e, hrani i osnaùje
demokratiju. Jedan od najvaljanijih tekstova u tom pogledu jeste onaj koji se
nalazi u poglavlju o najboljem obliku vladavine Razmatranja o predstavni~koj
demokratiji Dòna Stjuarta Mila, delu u kome autor pravi razliku izme|u aktivnih
i pasivnih gra|ana i smatra da vladari uglavnom vie vole ove druge jer je lake
imati u aci poslune i ravnodune podanike; me|utim, demokratiji su potrebni
ono prvi. Mil zaklju~uje da, kada bi nadvladali pasivni gra|ani, vladaoci bi od
svojih podanika rado na~inili krdo ovaca koje zajedno pasu travu (pod uslovom
da se ne àle, ovo ja dodajem, ni kad je trave nedovoljno).18 To ga je navelo da
predloì proirivanje opteg prava glasa na narodne klase na temelju argumenta
da je jedan od lekova za tiraniju ve}ine upravo u tome da se u izbore, pored
dobrostoje}ih klasa koje uvek sa~injavaju manjinu stanovnitva i, naravno, teè
da obezbede sopstvene isklju~ive interese, uklju~e i narodne klase. Govorio je:
u~e}e u glasanju ima veliku vaspitnu vrednost; upravo putem politi~ke diskusije
radnik, ~iji se rad stalno ponavlja u sku~enom krugu fabrike, uspeva da shvati
odnos izme|u dalekih doga|aja i svog vlastitog interesa i da uspostavlja odnose
sa gra|anima razli~itim od onih sa kojima ima svakodnevne odnose i da postane
svesni ~lan zajednice.19 Vaspitavanje gra|anstva bila je jedna od omiljenih tema
18 J. S. Mill, Considerations on Representative Government, in: Collected Papers of John
Stuart Mill, University of Toronto Press, Routledge and Kegan Paul, vol. XIX, London, 1977, str.
406.
19 Isto, str. 470.
ameri~ke politi~ke nauke pedesetih godina, nazvana politi~ka kultura, a na to

je utroeno mnogo mastila koje je brzo izbledelo: me|u tolikim distinkcijama
se}am se one izme|u kulture podanika, naime one usmerene ka outputu sistema,
tj. ka povlasticama kojima se bira~ nada da moè da ih izvu~e iz politi~kog sistema,
i participativne kulture, usmerene na input, svojstvene bira~ima koji sebe smatraju
potencijalno angaòvanim u artikulisanju zahteva i pripremanju odluka.
Da vidimo ta se deava u naoj okolini. U najstabilnijim demokratijama
nemo}ni smo svedoci pojava politi~ke apatije, kojima je obuhva}ena skoro
polovina onih koji imaju pravo glasa. Sa stanovita politi~ke kulture, to su osobe
koje nisu okrenute ni na output ni na input. Jednostavno, ne zanima ih ono to se
deava, a za to u Italiji postoji prigodan izraz da se te osobe nalaze u palati.
Dobro znam da se politi~ka apatija moè tuma~iti blagonaklono}u. Ali, ~ak ni
najblagonaklonija tuma~enja ne mogu mi smetnuti s uma da bi veliki demokratski
autori imali muke da u odustajanju od vlastitog prava glasa vide valjan plod
vaspitavanja gra|anina. U demokratskim reìmima kao to je italijanski, u kome
je procenat bira~a jo uvek visok (ali opada sa svakim novim izborom), postoje
dobri razlozi da se veruje da opada glasanje kao izraz politi~kog miljenja a da
raste glasanje kao razmena, naime, da upotrebim asepti~an izraz political scien-
tists (ameri~kih) politi~kih nau~nika (prim. red.), bira~ki glas usmeren ka outputu
ili, da upotrebim siroviji, ali mo`da manje mistifikatorski izraz utemeljen, mada
~esto iluzorno, na do ut des (politi~ka podrka koja se daje u zamenu za li~ne
usluge). âk se i o bira~kom glasu kao razmeni moè dati blagonaklono tuma~enje.
Ali, ne mogu da se ne prisetim Tokvila koji se u politi~kom govoru pred
predstavni~kim domom (27. januara 1848), àle}i se na izopa~enje javnog morala
po kojem se miljenja, ose}anja, opte ideje sve vie zamenjuju pojedina~nim
interesima, upitao okrenuvi se kolegama, nije li porastao broj onih koji glasaju
rukovode}i se li~nim interesima i nije li smanjen broj onih koji glasaju na osnovu
politi~kog miljenja, vrednuju}i takvu tendenciju kao izraz podlog i niskog
morala pa, sledstveno tome, da onaj ko uìva politi~ka prava smatra da treba da
ih li~no koristi u vlastitom interesu.20
Vlada tehni~ara
Neispunjena obe}anja. Da li su ta obe}anja uopte mogla biti ispunjena?
Rekao bih: ne. âk i ako ostavimo po strani prirodnu razliku (o ~emu sam govorio
u po~etku) izme|u onoga to je zamiljeno kao uzvieni cilj i neugla|ene
materije, demokratski politi~ki projekt je bio zamiljen za mnogo manje sloèno
20 A. de Tocqueville, Discorso sulla rivoluzione sociale, u: Scritti, priredio N. Matteucci,
vol. I, Utet, Torino, 1969, str. 271.

146 Norberto Bobio
drutvo od ovog dananjeg. Obe}anja nisu bila ispunjena zbog prepreka koje nisu
bile predvi|ene ili koje su iskrsle nakon preobraàja (u ovom slu~aju verujem
da je izraz preobraàj prikladan) gra|anskog drutva. Ukaza}u na tri prepreke.
Prvo, u meri u kojoj su drutva prelazila sa porodi~ne ekonomije na trìtu,
sa trìne na zati}enu, regulisanu, planiranu ekonomiju, rasli su politi~ki problemi
koji zahtevaju tehni~ke sposobnosti. Tehni~ki problemi zahtevaju stru~njake,
naime sve iri krug specijalizovanog osoblja. To je primetio jo pre vie od jednog
veka Sen-Simon (Saint-Simon), koji se zalagao za zamenu vlade nau~nika vladom
pravnika. Sa napretkom ra~unskih instrumenata koje Sen-Simon ni izdaleka nije
mogao da zamisli, a koje jedino stru~njaci umeju da koriste, potreba za tzv. vladom
tehni~ara neizmerno je porasla.
Tehnokratija i demokratija su me|usobno suprotstavljene: ukoliko je
protagonista industrijskog drutva stru~njak, on nije bilo koji gra|anin. Demo-
kratija se temelji na pretpostavci da svi mogu o svemu da odlu~uju. Nasuprot
tome, tehnokratija podrazumeva da samo malobrojni, koji se u to razumeju, mogu
da odlu~uju. U vreme apsolutisti~kih dràva, kao to sam kazao, obi~an svet je
morao da bude dràn daleko od tajnih mo}i jer je smatran suvie neukim. Naravno,
obi~an svet je danas manje neuk. Ali, zar problemi koje treba reiti, kao to su
bitka protiv inflacije, problemi pune zaposlenosti, pravednija raspodela dohotka,
nisu postali sve sloèniji? Zar ti problemi nisu takvi da zahtevaju nau~na i tehni~ka
znanja nita manje tajanstvena za dananjeg prose~nog (mada obrazovanijeg)
~oveka?
Pove}anje birokratskog aparata

Druga nepredvidljiva prepreka bilo je stalno uve}avanje birokratskog aparata,
tj. hijerarhijski ustrojenog aparata vlasti od vrha nadole, dakle dijametralno
suprotstavljenog sistemu demokratske vlasti. Politi~ki sistem je sagra|en kao
piramida pod pretpostavkom da u jednom drutvu postoje razli~iti stupnjevi mo}i,
tako da u demokratskom drutvu vlast ide od baze ka vrhu a u birokratskom drutvu
suprotno, od vrha do baze.
Demokratska dràva i birokratska dràva istorijski su mnogo vie me|usobno
vezane nego to se moè pomisliti s obzirom na njihovu suprotstavljenost. Sve
dràve koje su postale demokratskije u isto vreme su postale i birokratskije, jer je
proces birokratizacije velikim delom bio posledica procesa demokratizacije. To
potvr|uje i ~injenica da sadanja razgradnja dràve usluga koja je zahtevala
birokratski aparat do sada nepoznatih razmera, skriva nameru, ne kaèm da se
razgradi, ali da se demokratska vlast svede na jasno oivi~en prostor. Poznato je,
kao to je uostalom primetio Maks Veber, da demokratizacija i birokratizacija
nikad nisu ile istim korakom. Kada su vlasnici bili jedini koji su imali pravo
glasa, bilo je logi~no da zahtevaju da javna vlast ispunjava jednu jedinu osnovnu
funkciju: da titi svojinu. Odatle je ro|eno u~enje o ograni~enoj dràvi, policijskoj
dràvi, ili, kako se danas kaè, minimalnoj dràvi, naime stvaranje dràve kao
saveza vlasnika za odbranu onog vrhovnog prirodnog prava koje je Lok nazvao
pravom na svojinu. Od trenutka kada je pravo glasa bilo proireno na nepismene,
oni su neizbe`no traìli od dràve da otvori besplatne kole, dakle da sebi natovari
teret nepoznat dràvama tradicionalne oligarhije i prvih buròaskih oligarhija.
Kada je pravo glasa bilo proireno na ne-vlasnike, to jest na bezemljae, na one
koji nisu imali druge svojine do vlastite radne snage, posledica toga je bila da su
oni traìli od dràve zatitu od nezaposlenosti i postepeno socijalno osiguranje u
slu~aju bolesti, starosti, nadoknadu za materinstvo, jeftinije stambene zgrade itd.
Tako se desilo da je dràva usluga, dràva blagostanja, socijalna dràva,
predstavljala dopadalo se to nekom ili ne odgovor na zahtev odozdo, na zahtev
koji je, u punom smislu re~i, demokratski zahtev.
Oskudan u~inak
Tre}a prepreka je usko vezana za u~inak demokratskih sistema u celini:
pitanje koje je ovih poslednjih godina otvorilo raspravu o takozvanoj
nemogu}nosti upravljanja (neupravljivosti, prim. red.) demokratijom. O ~emu
je re~? Ukratko, prvo liberalna dràva, a zatim njeno irenje u demokratsku dràvu,
doprineli su da se gra|ansko drutvo emancipuje od politi~kog sistema. Takav
proces emancipacije je u~inio da gra|ansko drutvo postane neiscrpan izvor
zahteva upu}enih vladi: a da bi vlada dobro vrila svoju ulogu, ona mora da pruì
adekvatan odgovor na te zahteve. Me|utim, kako vlada moè da udovolji ukoliko
zahtevi koje postavlja slobodno i emancipovano drutvo postaju sve brojniji, sve
brè se mnoè i sve su skuplji? Rekao sam da je neophodan preduslov svake
demokratske vlade zatita gra|anskih sloboda, naime sloboda tampe, zbora,
udruìvanja, to predstavlja na~ine na koji se gra|anin moè obratiti svoji
vladaocima traè}i usluge, povlastice, olakice, pravedniju raspodelu sredstava.
Koli~ina i brzina pristizanja ovih zahteva su takvi da nijedan politi~ki sistem, ma
koliko bio efikasan, nije u stanju da im se prilagodi. Odatle poti~e tzv.
preoptere}enost i potreba da politi~ki sistem izvri drasti~an izbor. Me|utim,
jedan izbor isklju~uje drugi, a to stvara nezadovoljstvo.
Ina~e, brzina kojom pojedinci, gra|ani postavljaju zahteve vladi u suprotnosti
je sa sporo}u kojom sloèna procedura demokratskog politi~kog sistema
dozvoljava politi~koj klasi da donosi odgovaraju}e odluke. Tako nastaje pravi
148 Norberto Bobio
nesklad izme|u mehanizma prijema i mehanizma odailjanja prvi je sve

ubrzanijeg ritma, drugi sve sporijeg. Upravo suprotno onome to se deava u
autokratskom sistemu koji kontrolie zahteve budu}i da je uguio autonomiju
gra|anskog drutva, a taj sistem je zaista mnogo brì u pruànju odgovora na
zahteve jer ne mora da potuje sloène procedure donoenja odluka kao u slu~aju
parlamentarnog sistema. Saèto, u demokratiji jednostavno je postaviti zahtev, a
teko pruìti odgovor; nasuprot tome, autokratija je u stanju da u~ini postavljanje
zahteva teìm, a poseduje ve}u lako}u u pruànju odgovora.
Uprkos svemu
Posle svega to sam do sada kazao neko bi mogao da zaklju~i da je vizija
budu}nosti demokratije katastrofalna. Nita od toga. U pore|enju sa periodom
izme|u Prvog i Drugog svetskog rata, nazvanim u ~uvenoj knjizi Eli Alevija (Elie
Halvya) Lre des tyrannies21 (Doba tiranija), u ovih poslednjih ~etrdeset godina
broj demokratskih reìma znatno je porastao: knjiga Huana Linca (Juan Linz) La
caduta dei regimi democratici22 (Pad demokratskih poredaka) odnosi se uglavnom
na godine posle Prvog svetskog rata: nasuprot tome, knjiga Hulijana Santamarije
(Julian Santamaria) Transizione alla democrazia nellEuropa del Sud e
nellAmerica Latina23 (Prelaz na demokratiju u ju`noj Evropi i Latinskoj Americi)
govori o zbivanjima posle Drugog svetskog rata. Nakon zavretka Prvog svetskog
rata, za samo par godina u Italiji a za deset godina u Nema~koj sruene su
parlamentarne dràve; nakon Drugog svetskog rata tamo gde je demokratija
obnovljena nije vie bila sruena, dok su u drugi zemljama sruene autoritarne
vlade. âk i u zemljama gde se demokratijom dobro ne upravlja ili se uopte ne
upravlja, kao u Italiji, demokratija nije u opasnosti, mada ovo izgovaram uz izvesnu
strepnju.
Naravno, govorimo unutranjim opasnostima koje mogu do}i od desnog ili
levog ekstremizma. U isto~noj Evropi, gde su demokratski reìmi ugueni pri
nastanku ili nisu uspeli ni da se rode, uzrok je bio i ostao spoljni. U ovoj analizi
bavim se unutranjim teko}ama demokratije, a ne spoljnim koje zavise od poloàja
raznih zemalja u me|unarodnom sistemu. Naime, doao sam do zaklju~ka da
neispunjena obe}anja i nepredvidljive prepreke o kojima sam govorio nisu takve
21 E. Halvy, Lre des tyrannies, tudes sur le socialisme et la guerre, uvod C. Bougl, Nrf.
Paris, 1938.
22 Re~ je o zborniku raznih eseja koji je sa~inio Huan Linc (Juan Linz); zbornik je prvo bio
objavljen na engleskom, The Breakdown of Democracy, The John Hopkins University Press, Lon-
don, 1978, a na italijanskom ga je izdala ku}a Il Mulino, Bologna, 1981; glavne tri teme su:
dolazak faizma u Italiju, u Nema~ku i u paniju.
23 Objavljeno u Centro de investigaciones sociologicas, Madrid, 1981.
da teè da demokratski reìm preobraze u autokratski reìm. Sutinska razlika

izme|u ta dva poretka ostaje. Minimalan sadràj demokratske dràve nije
izneveren: garancija osnovnih prava na slobodu, postojanje vie partija u
me|usobnoj konkurenciji, izbori sa optim pravom glasa u redovnim razmacima,
kolektivne ili usaglaene odluke (u pridruènim [consociative] demokratijama ili
neokorporativnom sistemu) ili donete putem ve}inskog principa, u svakom slu~aju
posle slobodne rasprave me|u delovima ili saveznicima neke vladine koalicije.
Postoje manje ili vie jake demokratije, manje ili vie ranjive; postoje razli~iti
stepeni pribliàvanja idealnom modelu, ali ~ak i demokratiju koja je udaljenija
od idealnog modela ne moèmo nikako brkati sa autokratskom dràvom, a jo
manje sa totalitarnom.
Nisam govorio o spoljnim opasnostima, jer se zadata tema ti~e budu}nosti
demokratije, a ne budu}nosti ~ove~anstva. O tome, da budem iskren, nisam
spreman da se opredeljujem. Prave}i parodiju od naslova naeg skupa Budu}nost
je ve} po~ela, neko ko ima smisla za crni humor mogao bi se upitati: A ta ako
je budu}nost ve} zavrena?.
îni mi se da mogu izneti jednu zavrnu konstataciju, premda, priznajem,
pomalo rizi~nu: nijedan rat do sada nije izbio me|u dràvama sa demokratskim
reìmom. To ne zna~i da demokratske dràve nisu vodile ratove, ali ih do sada
nikada nisu vodile me|u sobom.24 Kazao sam, zapaànje je smelo, me|utim
prihvatam da budem demantovan. Da li je bio u pravu Kant plediraju}i da prvi
definitivni ~lan mogu}eg ugovora o trajnom miru bude taj da gra|ansko ure|enje
u svakoj dràvi treba da bude republikansko.25 Naravno, Kantov pojam republike
ne podudara se sa dananjim pojmom demokratije, ali ideja da je prepreka za rat
me|u dràvama unutranje ure|enje dràva jeste sna`na, plodotvorna ideja koja
nadahnjuje mnoge pacifisti~ke projekte kakvih je bilo dosta do danas u ova dva
veka, bez obzira na to to su ostali u praksi mrtvo slovo na papiru. Primedbe koje su
u po~etku upu}ivane Kantu poticale su od nerazumevanja tog univerzalnog principa
koji je vaè}i jedino ako sve dràve, a ne samo malobrojne, usvoje oblik vladavine
neophodan za postizanje trajnog mira.
Pozivanje na vrednosti
Na kraju, potrebno je dati odgovor na osnovno pitanje, koje sam ~uo da
~esto ponavljaju, posebno mladi, veoma skloni kako iluzijama tako i razo~aranjima.
Ukoliko je demokratija prvenstveno skup proceduralnih pravila, kako uopte moè
24 Ovu tezu je branio nedavno M. W. Doyle, Kant, Liberal Legacies and Foreign Affairs,
u Philosophy and Public Affairs, XII, 1983, str. 205-235.

25 Kant, Zum ewigen Frieden, naved. delo, str. 126 (vidi na prevod, naved. delo str. 142).
150 Norberto Bobio
ra~unati na aktivne gra|ane? Zar nisu potrebni ideali da bi mogli da postoje

aktivni gra|ani? Naravno da su potrebni ideali. Me|utim, zar se ne shvata koliko
je velikih borbi za ideale stvorilo ta pravila? Da pokuamo da ih nabrojimo.
Prvi koji nam pada na pamet a dolazi nam iz vekova surovih verskih ratova
jeste ideal tolerancije. Ako u dananjem svetu postoji pretnja miru, ona jo jednom
poti~e od fanatizma, odnosno od slepog verovanja u sopstvenu istinu i u mo}
sposobnu da je nametne. Suvino je navoditi primere: imamo ih danas svakodnevno
pred o~ima. Zatim dolazi ideal nenasilja; nikad nisam zaboravio pouku Karla
Popera (Popper) koji kaè da ono to sutinski razlikuje demokratsku vladu od
nedemokratske jeste to {to se jedino u slu~aju prve gra|ani mogu osloboditi svojih
vladara bez prolivanja krvi.26 Formalna pravila demokratije, tako ~esto izvrgnuta
ruglu, ustanovila su, prvi put u istoriji, tehnike zajedni~kog ìvota, usmerene ka
reavanju drutvenih sukoba bez upotrebe nasilja. Samo tamo gde su potovana
ova pravila protivnik vie nije neprijatelj (koga treba unititi) ve} opozicionar
koji ve} sutra moè do}i na nae mesto. Tre}e, ideal postepenog obnavljanja
drutva putem slobodne rasprave ideja i promene na~ina miljenja i ìvota: jedino
demokratija omogu}ava oblikovanje i irenje tihih revolucija, kao to se i ovih
poslednjih decenija dogodilo sa promenom odnosa me|u polovima, koja je mo`da
najve}a revolucija naeg doba. Kona~no, ideal bratstva (fraternit iz Francuske
revolucije). Veliki deo ljudske istorije predstavlja istoriju bratoubila~kih borbi.
U svojoj Filosofiji istorije (tako }u zavriti sa autorom sa kojim sam po~eo) Hegel
je istoriju definisao kao ogromnu klanicu.27 Moèmo li re}i da nije u pravu? Ni
u jednoj zemlji sveta demokratski metod ne moè da opstane ako ne postane
navika. A moè li postati navika bez uvaàvanja bratstva koje ujedinjuje ljude u
zajedni~koj sudbini? Takvo uvaàvanje je utoliko potrebnije danas, jer svakim
danom postajemo svesniji te zajedni~ke sudbine i, zbog ono malo svetlosti razuma
koja osvetljava na put, trebalo bi shodno toj svesti da postupamo.
26 K. Popper, La societ aperta e i suoi nemici, Armando, Roma 1973, str. 179.
27 Hegel, Vorlesungen, naved. delo, t. I, str. 58.
Politika i duh slobode 151
Ivan Vejvoda
POLITIKA I DUH SLOBODE
Na narod nije politi~ki izobraèn, ~emu se, uostalom, nije ni ~uditi; jer se
drutveno i politi~ko izobraènje dobija dugovremenom upotrebom drutvenih i
politi~kih prava i sloboda, a potpomaè i uskorava kolom i knjigom. Me|utim,
grozno je i pomisliti za koliko je vremena bedni srpski narod bio lien ne samo
politi~kih nego i ~ove~jih prava i sloboda, na koliko je smetnji nailazio i nailazi
na politi~kom zemljitu u onim krajevima gde je vie ili manje povratio davno
izgubljenu slobodu i koliko je malo imao i ima valjanih kola, iskrenih u~itelja i
dobrih knjiga! A, dokle god drutveno i politi~ko izobraènje ne prodre u masu
naroda, dotle narod ne moè da bude potpuno slobodan i samostalan, i njegova }e
unutarnja sloboda biti neprestano izloèna da postane `rtva pojedinih samoljublja
i dràvni~kih vetina i lukavstava, jer on dotle ne}e imati duha slobode, bez koga
je drutvena i politi~ka sloboda podobna la|i bez krme.
Ovih nekoliko misli Nastasa Petrovi}a, objavljenih u Beogradu 1872.
godine u kratkom predgovoru Tokvilovom glavnom delu O demokratiji u
Americi1 saèto prikazuje problem ovovremene slobode i moderne politike ne
samo na ovim prostorima. Uprkos pojedina~nim naporima (kakav je i ovaj
pomenuti N. Petrovi}a) i kolektivnim htenjima za slobodom, mirom i stabilno}u,
istorijske mene, ratovi, okupacije, odsustvo mogu}nosti za racionalan i efikasan
privredni razvoj, za stvaranje stabilne dràve sa konsolidovanim demokratskim
ustanovama, pravilima i procedurama uslovili su u ovome drutvu stanje u kome
su politi~ka prava i slobode, slobodna i otvorena sfera javnosti u kojoj se
nadme}u drutvene, politi~ke ideje, programi i projekti veoma udaljeni od
svakidanje realnosti. Me|utim, svest o tome da bez politi~kih sloboda nema
opteg duha slobode koji omogu}uje potpuni razvoj demokratske politi~ke
kulture i samim tim dutveni i svaki drugi razvoj, prisutna je na ovim prostorima
1 A. Tokvilj, O demokratiji u Americi, Dràvna tamparija, Beograd, 1872: IIIII.

152 Ivan Vejvoda
ve} veoma dugo, ali ~ini se da smo udaljeni od tih ciljeva koliko je i vreme
Nastasa Petrovi}a bilo od njih udaljeno.
Istorijsko iskustvo XX veka je iskustvo dva pokuaja povratka na
nediferenciranu zajednicu, na kolektivnost. I pored me|usobnih, ve}ih ili manjih
razlika nacizam i komunizam jesu reìmi u kojima je izbrisana razlika izme|u
dràve i gra|anskog drutva ili je pak osuje}en pokuaj nastanka te za modernu
politiku i drutvo klju~ne podele. Ova antimoderna ili konzervativno-moderna
te`nja proizvela je u slu~aju komunizma poredak koji se zasnivao na ideji da
postoji istinita teorija istorije, da se svetovnim stvarima moè racionalno vladati
i da se rukovo|enje drutvenim razvojem mora poveriti stru~njacima te teorije,
tehni~arima te racionalnosti, odnosno partiji, a u partiji korifejima marksisti~ko-
lenjinisti~ke nauke (Staljin). Takvo vi|enje sveta dovelo je do krajnjeg,
sveobuhvatnog unaza|enja drutva. Sada na pre~ac nastale demokratske ustanove,
pravila i procedure nisu u stanju da preko no}i izmene ono to je u~injeno na
preobraàju politi~kog, drutvenog i civilizacijskog ponaanja ljudi tokom
sedamdeset ili pedeset godina komunisti~ke vladavine u kojoj je stolovala
totalitarna logika (Lefort).
U nedavno vo|enoj polemici izme|u Josifa Brodskog i Vaclava Havela pod
re~itim naslovom Postkomunisti~ka mora u sreditu pa`nje bilo je pitanje nasle|a i
u~e}a irih slojeva stanovnitva u potpori prethodnom reìmu. Dok je Havel naglasak
stavljao na ~injenicu da je komunizam nametnut, uvezen i stran ovim drutvima,
Brodski je to komentarisao na slede}i na~in: Istina, naa posebna vrsta komunizma
nije pojmljena ni na obalama Volge ni na obalama Vltave, a ~injenica je cvetala
upravo na tim obalama posebnim àrom ne govori zapravo o nekoj izrazitoj plodnosti
naeg tla, jer je taj cvet cvetao podjednakim intenzitetom i na drugim geografskim
irinama i u veoma razli~itim kulturnim sredinama. Ova ~injenica, dakle, ne govori
toliko o nametanju ne~eg, koliko o ne~em organskom, da ne kaèmo univerzalnom u
poreklu naih izama. I zalaù}i se za razumevanje korena pristajanja na komunizam
u ovim drutvima Brodski nastavlja: âk iako je malo verovatno da }e do}i do
procesa samotuma~enja (razloga za prihvatanje komunizma) uostalom zato bi se
ono to je izbegnuto u uslovima velikih nevolja sprovelo u vreme odsustva prinude,
onda bar mit o nametanju mora da se odagna (...). Zato jednostavno ne po|emo od
priznanja ~injenice da je bez obzira na to ko je ili ta je izazvalo procese prihvatanja
komunizma, u naem veku u nas dolo do ogromnog antropolokog sunovrata? Da su
u tom procesu iz sopstvenog interesa u~estvovale mase ljudi, i da su na taj na~in svele
svoj zajedni~ki imenitelj na moralni minimum? A da je sopstveni interes masa to
jest stabilnost ìvotnih uslova i standarda, svedenih na sli~an na~in ostvaren po
cenu drugih masa ljudi, istina manje brojnih? Otud toliki broj `rtava.2
2 V. Havel, The Post-Communist Nightmare, New York Review of Books, 27.5.1993, i J.
Brodsky V. Havel, The Post-Communist Nightmare An Exchange, New York Review of

Books, 17.2.1994: 29.
Razmiljati o mogu}nostima demokratije u postkomunisti~kim drutvima

pre svega zna~i suo~iti se sa problemom razumevanja zato i kako je dugove~nost
takvog poretka bila mogu}a. Bez izu~avanja makro i mikrofizike (M. Foucault)
komunisti~ke mo}i, nemilosrdne instrumentalizacije i manipulacije politike, na~ina
ostvarenja legitimacijske osnove, ose}anja socijalne sigurnosti koje je poredak
davao anesteziranjem potrebe za onim to se od starog veka naziva vita activa,
odnosno za u~e}em u javnim poslovima za opte dobro i za opti interes nema
celovitog razumevanja teko}a sa kojima se izumevanje demokratije suo~ava.
Re~ je o procesu koji uporedo sa stvaranjem ustanova treba da omogu}i
reanimaciju drutva ~ije je drutveno tkivo, ~ije su drutvene sveze do kriti~ke
ta~ke raskidane i onesposobljene.
U ravnodunosti stanovnitva kakva je iskazana u poslednjim godinama
postojanja ovih poredaka nastavljeno je svesno i nesvesno samoisklju~enje iz
javnih poslova uz zabranu koju je poredak stavljao na bavljenje stvarnom
politikom, odnosno u~e}u u odlu~ivanju o klju~nim pitanjima prirode i vrste
poretka u kome ljudi èle da ìve. S druge strane, postoje}e politi~ke energije
usmeravane su u matrice novog jednoumlja sa novim, nacionalnim predznakom,
~ime su odvla~ene od pitanja slobode pojedinca i drutva, od politi~ke slobode i
demokratije.
U ve}oj ili manjoj meri drutva koja izlaze iz komunizma, na ovaj ili onaj
na~in, jesu bitno osaka}ena drutva. Sposobnosti pojedinaca, grupa, udruènja,
drutva u celini naspram dràve, svih vidova vlasti, politike u novom ruhu jo su
uvek slabe. Valjalo bi ovu uoptenu ocenu relativizovati s obzirom na to da iskustva
jedne Gruzije, Azerbejdàna ili Albanije nisu ista kao i iskustva Poljske, êke
ili Ma|arske. Me|utim, nije nam sada namera da zalazimo u ovu neophodnu
analizu razlika koje se javljaju pet godina nakon prekretnice 1989. godine.
Svedoci smo u ovim naim krajevima ponovnog pokuaja ostvarenja
homogene, nediferencirane zajednice na etni~koj osnovi. Ponovo se pomalja
potreba za transcendentnim odre|enjem mo}i, iznova se javlja te`nja za novim
izvesnostima, ne vie boànskim, ne vie komunisti~ko-teleolokim, nego je to
sada ethnos kao mirna luka daleko od vetrometina, velikog mora i neizvesnosti
koje sobom donosi demokratija kao otvoreno, neome|eno polje za delovanje
pojedinaca i za iskazivanje njihovih te`nji i dobroshva}enog interesa
(Tocqueville).
Ponavlja se u naem slu~aju situacija u kojoj pod vidom brige za nacionalni
interes vlastodrci (ovog puta legitimno izabrani na kakvim-takvim slobodnim
izborima (posebna tema koja tako|e nije predmet ovog priloga) uzimaju u svoje
sopstvene ruke sve politi~ke nadle`nosti i odlu~uju o sudbini celokupnog drutva
ostavljaju}i po strani parlament, javnost i ostale relevantne posredni~ke ustanove.
154 Milan Podunavac
Drutvo nema snage da se odupre, nema sposobnosti da artikulie ono to je

o~igledan ali neiskazan zahtev za povratak na neto to se sasvim uslovno i
jednostavno moè nazvati normalan ìvot. Stepen neizvesnosti koji vlada u
svakodnevnom ìvotu, strah koji postoji od svemogu}ih gorih okolnosti ali i od
ustanova vlasti (strah nasle|en iz prethodnog poretka), nesigurnost koja iz ovoga
proisti~e na individualnom i kolektivnom nivou onemogu}avaju da se zameci
postepenog formiranja i izumevanja novog, neinstrumentalnog obrasca politike
pojave.
Doga|a se sada neobi~an spoj onoga to je ostavio proces modernizacije
na nivou pojedinca sa r|avim politi~kim nasle|em prethodnog poretka. U
pre|anjem komunisti~kom poretku, naime, dostignut je zavidan stepen
modernizacije drutva i privrede. Kada je o nekadanjoj Jugoslaviji re~, postignuto
je uklju~enje u me|unarodne privredne, kulturne tokove, me|utim, bez sutine
modernosti, odnosno bez demokratije, demokratskih ustanova, pravila i procedura
i sa zaboravljenim, ionako oskudnim tekovinama demokratije. Ono to je ostalo
jeste svest o slobodi modernih (B. Constant). Re~ je o tome da jedinka moè da
upra`njava i sledi sopstveni interes i da pri tom nema prinude da se bavi javnim
poslovima. Dolo je do odvajanja onog to je u starijim demokratskim drutvima
Zapada nastalo kao uporedni proces: ja~anje demokratske politi~ke kulture i
demokratskih ustanova sa postepenim razvijanjem obrazaca predstavni~ke
demokratije, to je osloba|alo pojedince neophodnosti da stalno brinu o optim
javnim poslovima i omogu}avalo njihovo usredsre|ivanje na druge nepoliti~ke
sfere aktivnosti (postignuta je diferencijacija i relativno osamostaljenje drutvenih
sfera delanja). U komunisti~kim porecima nije bilo takvog uporednog razvoja,
naprotiv, politika je ostala izvan dohvata stanovnitva, kome je, me|utim, u
razli~itom stepenu omogu}avano da sledi sopstveni privatni interes.
Ovakvo stanje stvari i takvo iskustvo politike u kome je pojedinac bio
prinudno politizovan putem partije, transmisionih organizacija i upregnut u
stvaranje nove zajednice, nove homogenizovane kolektivnosti na osnovu
stvaranja novog ~oveka bitno je odredio odnos pojedinaca prema politici. Snaàn
uticaj nasle|a ovih procesa i tog iskustva vidimo posebno danas kada je preko
potrebna situacija u kojoj vita activa i vivere civile postaju neophodni za otvaranje
drutva i njegovu rehabilitaciju, za procese u kojima }e se prostor javne, politi~ke
slobode osvajati za dobrobit ve}ine.
Svedoci smo stanja u kome preovla|uju anomija, apatija i gledanje svog
posla ne bi li se time sa~uvala glava i dua u vremenu sveopteg rastakanja.
Upra`njava se sloboda modernih u odsustvu modernosti, u odsustvu pravne
sigurnosti za tu slobodu, odnosno u okviru autoritarnosti koja ima odre|ene
prostore slobode, ali koja ne priznaje potrebu za irenjem prostora politi~ke
slobode, ve} naprotiv ide ka daljem suàvanju osvojenog i dostignutog stepena

slobode. Mnogi sebe tite time to se usredsre|uju (povla~e?) u svoje struke i
zanimanja ne bi li time okolino doprineli stvaranju autonomnih od manipulativne
i r|ave politike oslobo|enih prostora iz kojih bi povratno mo`da mogla, na neki
jo nepoznat na~in, da pote~e energija za uveliko potrebne nove obrasce politike.
Ose}a se zebnja i strah za uplitanjem u politiku, jer se smatra da}e ne samo do}i
do prljanja ruku ve} da }e se time mo`da osujetiti ona racionalna politika koja
tek treba da pomoli glavu zaplitanjem u onu postoje}u. Time se o~igledno odga|a
ono to je ve} ju~e trebalo da zapo~ne, kao dug i mukotrpan proces svestranog,
raznolikog, pluralnog otvaranja zatvorenog drutva ka modernosti globalnog sveta
uz sve njegove probleme, nedostatnosti i nesavrenosti.
Benjamin Constant je 1819. godine napisao: Sloboda pojedinca,
ponavljam, eto prave moderne slobode. Politi~ka sloboda je jemstvo slobode
pojedinca; politi~ka sloboda je stoga neophodna, ali malo dalje upozorava:
Opasnost sa modernom slobodom (pojedinca) jeste u tome da obuzeti s
uìvanjem u naoj privatnoj nezavisnosti, uìvanjem u upra`njavanju naih
sopstvenih interesa ne odustanemo olako od naeg prava na u~e}e u politi~koj
mo}i. Nosioci vlasti ~esto nas na to pozivaju. Oni su toliko spremni da nas
potede svakojake muke osim one da budemo posluni i da pla}amo preze! Oni
nam kaù: Koji je u sutini cilj svih vaih napora, razlog vaeg rada, predmet
vaih nadanja? Zar to nije sre}a? Pa ako je tako, pustite nas da radimo i mi
}emo vam tu sre}u doneti. Ne, gospodo, nemojmo nita da pustimo. Ma kako
dirljiva ova ponuda bila, moramo da zamolimo vlast da ostane u svojim zadatim
okvirima. Neka se ograni~i na to da bude pravedna, a mi }emo se pobrinuti da
budemo sre}ni. Da li bismo mogli da budemo sre}ni putem zadovoljstva, ukoliko
bi ta zadovoljstva bila odvojena od jemstva? Gde bismo ta jemstva nali, ako
bismo odustali od politi~ke slobode? Odustati od politi~ke slobode predstavljalo
bi ludost sli~nu ludosti ~oveka koji pod izgovorom da ìvi na prvom spratu na
pesku zida gra|evinu bez partera.3
Zanemaruju}i razlike koje postoje izme|u okvira iz kojeg Constant pie
i postkomunisti~kog iskustva koje nas ovde zanima, jasno je da nema slobode
pojedinca, trajnije slobode bavljenjem sopstvenim ìvotom i poslom bez istinske,
zajem~ene politi~ke slobode koja podrazumeva slobodnu javnost. Iluzorno je dakle
misliti da se isklju~ivo upra`njavanjem slobode modernih u odsustvu smislene
politike moè posti}i sutastveniji boljitak na pojedina~nom, a kamoli na optem
nivou. Sli~na upozorenja u Constanovo vreme upu}ivao je Tocqueville u svojim
razmatranjima o udelu individualizma u modernom drutvu.
3 B. Constant, De la liberte des anciens comparee a celle des modernes, u: B. Constant, De
la liberte de modernes, Librairie generale francaise, Paris, 1980, str. 509, 513
156 Ivan Vejvoda
Jasno je svakom ko ne gleda pojednostavljeno i ematski na drutvene

procese u okviru postkomunizma da obnova politike, oplemenjivanje politike4 ,
vra}anje dostojanstva politici iziskuje ogromne napore i vreme. Komunizam5 je
jo kapilarno prisutan u mnogim drutvenim domenima, me|utim promene koje
je 1989. godina donela, novi prostor slobode uza sve teko}e i izazove koje je
stvorio omogu}uje postkomunisti~kim drutvima, uopteno re~eno, da zapo~nu
proces iznalaènja i izumevanja sopstvenih reenja za novostvoreno stanje
kori}enjem pre|anjih istorijskih iskustava. Nakon plianih revolucija i
plianih razvoda (êhoslova~ka) sada smo svedoci plianih restauracija6 koje
zapravo svedo~e o krupnoj promeni do koje je dolo. Kako Mihnjik isti~e u svom
~lanku, u mnogim zemljama postkomunizma danas su na vlasti partije (bilo
samostalno bilo u okviru koalicija) koje su pre 1989. bile komunisti~ke. Danas
one vladaju, ali nisu vratile na snagu komunisti~ki poredak ve} su se prilagodile
novom pluralisti~kom poretku u okviru kojeg su se na slobodnom takmi~enju
izborile za vlast. On, me|utim, upozorava da iako restauracije ne vra}aju na
snagu stari poredak, mogu ipak u demokratiji da izazovu gangrenu7 .
Gangrena je, naravno, mogu}a iako se dopusti da pojedina samoljublja i
dràvni~ke vetine i lukavstva (Nastas Petrovi})8 preuzmu celokupan prostor
politi~kog delanja i da monopolizuju klju~ne segmente prostora javne re~i i slike
(medije). Drutvo i pojedinci koji ga ~ine ìve i u najmra~nijim okolnostima svojim
samostalnim ìvotom vie ili manje uspeno, ali ukoliko nema svesti pa i
minimalne energije da se organizuju i javno iznose zahtevi koji vode ka uvaàvanju
opteg dobra i pojedina~nih interesa, dakle, promenama onda se rasplet koji donosi
novu mogu}nost samo dalje odlaè.
Hana Arent je u svojoj knjizi o ljudima u mra~nim vremenima napisala
slede}e: Istorija poznaje mnoga mra~na razdoblja u kojima je javnost bivala
zatamnjena a svet postajao toliko sumnjiv da su ljudi prestajali i da pitaju za
politiku kako to ne bi ugrozilo njihov ìvot i li~nu slobodu. Sli~no je po mnogo
~emu stanje i danas. Duh slobode koji je okvir za stabilan mir i za mogu}nost
boljitka pojedinca i drutva mogu} je ukoliko se bude stvarala osnova politi~ke
slobode i demokratske politi~ke kulture bez koje nema ni trajnije slobode
(modernog) pojedinca. Rat i nasilje, dràvno i drutveno, jesu u svakom pogledu
osuje}uju}i ~inioci za svaku normalizaciju politi~kih procesa i obnove politike.
4 T. Pangle, The Enobling of Politics, Yale University Press, Princeton, 1990.
5 U poslednje vreme znatan napor drutvene nauke usredsre|en je upravo na izu~avanje
ovog pitanja. Vidi npr. J. R. Millar, S. L. Wolchik (ur.), The Social Legacy of Communism, Cam-
bridge University Press, Cambridge, 1994.
6 A. Michnik, The Velvet Restoration, u The East & Central Europe Program Bulletin, New
School for Social Research, New York, t. 5/1, br. 16, oktobar 1994: 14 .
7 Isto, 7.
8 Vidi napomenu br. 1.
Princip gra|anstva 157
Milan Podunavac
PRINCIP GRA\ANSTVA I PRIRODA

POLITI^KOG RE@IMA U POSTKOMUNIZMU:
SLUÂJ SRBIJA
Uvod
Gra|anin je sredi{nja figura civilnog drutva. Ono {to je podanik u dràvi,
to je gra|anin u civilnom drutvu (H. Heler, 1971: 69). U svom osnovnom jezgru,
civilno drutvo se sastoji od sistema pravno regulisanih odnosa pojedinaca
(gra|ana) koji mreòm civilnih i politi~kih prava, kao formom o~uvanja
predrutvenog individualizma, oblikuju jednu nezavisnu i autonomnu sferu koja
im sluì podjednako kao slit u odnosu na arbitrarnost politi~ke vlasti, ali isto
tako i u odnosu na nametljive nasrtaje horizontalnog i egalitarnog oblikovanja
opte volje. Odnos civilnog drutva prema politi~koj dràvi uvek je funkcionalan,
a ne organski (Gramsci, 1980: 225). Ovaj uticaj na oblike reprodukcije politi~ke
mo}i i kvalitet politi~kog poretka je dvostruk: defanzivnom funkcijom civilno
dru{tvo uspostavlja se kao polje konstitucionalnih limita a odnosu na politi~ku
vlast; svojom, pak ofanzivnom funkcijom ono se uspostavlja kao prostor unutar
koga se oblikuje formacija politi~kog konsenzusa i generiraju aktivni pristanci
gra|ana u odnosu na politi~ku vlast (legitimacijska funkcija). Otuda, politi~ki
poredak koji po~iva na ograni~avanju i razaranju civilnog drutva je po pravilu
arbitritaran i autokratski. Najizrazitija ekspresija prvoga svojstva vlasti
(arbitrarnost) izraàva se u naruavanju pravne sigurnosti i slobode gra|ana;
drugo, pak svojstvo (autoritarnost) otkriva strah i represiju kao naj~vr{}e jezgro
reprodukcije politi~ke mo}i. Ova dva svojstva politi~kih poredaka treba metodi~ki
razdvajati. U istoriji evropskih drutava, mnogo ve}i strah ulivala je arbitrarna
nego autokratska vlast (Tocqueville, 1955: 15). Totalitarni politi~ki reìmi po~ivaju
158 Milan Podunavac
na razaranju civilnog drutva, individualnih i kolektivnih autonomija. Totalitarizam

uvek po~iva na neindividualisti~kim idealima. Oni su ili utopijski ili organski (C.
Lefort). Otuda je bitno svojstvo ovih politi~kih poredaka da se u njima harmonizuju
elementi arbitrarne i autoritarne vlasti. Ovome redu politi~kih poredaka pripada i
politi~ki reìm u Srbiji. U njemu se obnavljaju neototalitarna svojstva, to se
moè ozna~iti kao osobina ve}ine postkomunisti~kih reìma. Ono, pak, to ovim
politi~kim reìmima daje specifi~na svojstva i boju u odnosu na stari poredak
odnosi se na mehanizme legitimiziranja politi~ke vlasti i instrumente mobiliziranja
politi~ke podrke. Opti nalaz o dominaciji personalizovanih i prezidencijalnih
formi vladavine u postkomunisti~kim drutvima prilikom analize prirode politi~kog
reìma u Srbiji traì dodatno razjanjenje. Na~in na koji je reavano pitanje
(harizmatskog) nasle|a u ex-Jugoslaviji; populisti~ka mobilizacija masa kao
politi~ka tehnologija kojom se ruila mrtva ravnoteà politi~kih oligarhija staroga
reìma (priroda legitimacijskih borbi); rat kao mehanizam nadokna|ivanja
deficita legitimnosti bitne su odrednice koje politi~koj formaciji u Srbiji daju
naznake cezaristi~ke politi~ke formacije. U ovome radu politi~ki reìm u Srbiji
ozna~en je kao kvazidemokratski reìm plebiscitne vlasti (cezarizam). Osnovno
mu je svojstvo naglaena personalizovana vlast. To je reìm koji se poznaje po
imenu vladara (Treitschke, 1916:213). Ambicija je ovoga rada da pokaè zato
ovaj tip politi~kog poretka, kao i sva nedemokratski strukturisana drutva, kako
su u~ili podjednako Monteskje i Hegel, ho}e gra|anina kao bogalja, ali ne i kao
mo}nu politi~ku figuru. Da li je deo istine u sjajnoj Monteskjeovoj napomeni,
posve}enoj analizi perzijske despotije, koja u~i da bez minimalne politi~ke
subjektivizacije i otpora prema politi~koj vlasti i sama ideja politi~kog/dru{tva/
gubi svoje onti~ko jezgro. ta je sa zajednicom, pita se Monteskje, u kojoj se
podaniku koga vladar osudi ne sme pomo}i, pa ~ak ni ime pomenuti? Hobs je u
De Cive odgovorio to vie nije ni civilno ni politi~ko drutvo. Da li smo suo~eni
sa novim oblicima totalitiziranja drutva u kome se obnavljaju procesi kvarenja
i korumpiranja slobode, meaju pojmovi mo}i i slobode naroda, sa stanjem
u kome se umesto obe}ane slobode i proklamovane demokratije nudi neto sasvim
drugo razli~ite verzije cezarizma u kojima se prostor slobode oblikuje izvan
prostora demokratije (Heller Feher, 1994: 715 ).
Pojam gra|anina
Re~ gra|anin, kako pokazuje etimoloka analiza, u gotovo svim evropskim
politi~kim kulturama izvodi se iz re}i grad. Gra|anin je inicijalno stanovnik
grada, a kako je gradski vazduh slobodan to gra|anski status implicira i takav
(slobodan) na~in ìvota. Politi~ki ìvot (vivere politico), kako u~i Makijaveli,
uvek je civilni i gra|anski ìvot (vivere civile). Nema republikanske slobode

bez gra|ana i grada. Seljaci, dodaje Makijaveli, nisu najpogodniji ~uvari ovoga
tipa slobode. Na ovo opte zna~enje upu}uje i uporedna analiza re~i u evropskim
jezicima. Nema~ki Buerger etimoloki se izvodi iz re~i Burg, burgari, pa i starijih
re~i burgware i burgere. Sva ova zna~enja upu}uju na stanovnika grada. U
anglosaksonskoj tradiciji re~ citizen ima dva zna~enja: ona ozna~ava stanovnika
grada, ali jo ~e}e pripadnika srednje klase. Upravo ova klasa, da podsetimo na
sjajnu analizu K. Polania (K. Polany, 1994), unela je u engleski socijalni i politi~ki
prostor osnovne demokratske politi~ke principe, ustanove i prava. Prose~nom
liberalu, od Makolija do Mizesa, demokratija je izgledala kao ozbiljna opasnost
za liberalnu konstituciju drutva. Univerzalnost gra|anskog statusa natkrilila
je podjednako ne samo ograni~enost srednjevekovnog korporativizma, ve} i
domaaje liberalne emancipacije. Tek osvajanje statusa gra|anina otvara pitanje
o prirodi i kvalitetu politi~kog poretka (Neuman, 1957). Ovu slojevitost osobito
otkriva zna~enje francuskih re~i citoyen, citadin i bourgeois. Bodenova analiza
~ini nam se veoma uputna. Pojam citoyen Boden upotrebljava da bi njime ozna~io
pripadnika politi~ki emancipovanog tre}eg staleà; ukupnost, pak, emancipovanih
gra|ana, nastavlja Boden, sa~injava narod. Pojam bourgeois naprotiv, implicira
privatno-pravni status individue i zaloga je principa autonomije. Da status
gra|anina uvek u sebi saìma elemente privatnopravnog statusa i javnih ovlasti
(mo}i) upu}uje i Kant. Kant utvr|uje da su gra|ani oni koji imaju pravo glasa,
oni koji poseduju odre|ena prirodna svojstva (da nisu deca ili ène) i oni koji
poseduju odre|enu svojinu (Kant se ovde poziva na Didroa da politi~ka sposobnost
uvek po~iva na raspolaganju svojinom). Kantov pojam gra|anina se pritom
pribliàva pojmu dràvljanina. Tako Kant utvr|uje da podanik koji je istovremeno
pripadnik dràve jeste gra|anin. I Hjum }e utvrditi da je civilno drutvo u biti
ukupnost imovinskog i svojinskog poretka regulisana me|usobnim pravima
pojedinaca; sa druge strane, politi~ka sloboda je mera usavravanja toga poretka.
I Hegelova je ambicija da pomiri ova dva antinomi~na pola u statusu gra|anina.
Hegel prvo utvr|uje da su ishodita ovih antinomi~nih zna~enja (citoyen versus
bourgeois) utkana u nedra dve velike i mo}ne politi}ke kulture, koje su svaka na
svoj na~in oblikovale generativne principe moderne evropske dràve: ideja o
gra|aninu kao politi~ki subjektiviziranom pojedincu i narodu kao skupu politi~ki
subjektiviziranih pojedinaca ima ishodite u principu gra|anstva anti~kog polisa;
bourgeois, pojam koji u sebi implicira privatnopravna svojstva ima svoje ishodite
u republikanskoj tradiciji Rima. U Grka, da podsetimo, dràva je zajednica
gra|ana (Aristotel) u kojoj slobodni ljudi jednakog statusa (politai) svojim
u~e}em i participacijom sa drugim sugra|anima oblikuju na~in ìvota politi~ke
zajednice i opte dobro oko koga se ta zajednica ujedinjava. Princip gra|anstva
160 Milan Podunavac
drugo je ime za anti~ki ideal slobode i skupni izraz onih statusa (pravo na raspravu,
pravo na javni govor, pravo na jednako vrednovanje svih koji u~estvuju u javnom
ìvotu) u kojima se izraàva politi~ka volja i mo} gra|anina. Republikanska
tradicija Rima, da se zapaziti, ozna~ava gra|anski status (status civilis) tek kao
jedan od tri glavna statusa (status libertatis, status civitatis, status familias); druga
je va`na karakteristika da ovaj status poseduje uvek samo onaj koji je titular
svojine i svojinskih ovla{}enja. Hegel miri ova dva principa i dva osnovna svojstva
gra|anskog statusa, utvr|uju}i da je gra|anin (Staatbuerger) istovremeno
privatnik, }ifta, lice sa privatnopravnim ovla}enjima (Spiessbuerger), ali i
dràvljanin (Reichburger).
Princip gra|anstva
Princip gra|anstva (citizenship) skupni je izraz onih statusa, prava i ovlasti
u kojima se izraàva politi~ka volja i mo} gra|anina. Ovaj princip, kako navodi
A. Gidens, podjednako otkriva zna~ajke osnovnog strukturnog odnosa u politici
(pojedinac politi~ka vlast), ali isto tako i sloène procese politi~kog
subjektiviziranja i demokratiziranja politike (Giddens, 1985: 198221). Na ovo
je o~ito mislio i Tokvil, kada je utvr|uju}i da je proces republikaniziranja politike
(uz procese racionaliziranja i centralizacije) jedan od glavnih rezultata francuske
revolucije, ovu tendenciju ozna~io konstitucionalno kao vladavinu ve}ine, a
politi~ki kao skup osvojenih prava koja osiguravaju uticaj gra|anina na politi~ku
vlast. Nema velikih ljudi bez vrline; i nema velikih nacija mogli bismo dodati,
ne bi bilo ni drutva - bez potovanja prava" (Tocqueville, 1969: 224245).
Univerzalnost principa gra|anstva ono je njegovo svojstvo koje nam omogu}ava
da preko njega merimo mo} i snagu u~e}a ljudi u politici. Princip gra|anstva
izraàva uvek jedan opti status koji se ispoljava u mogu}nosti punopravnog
~lanstva u politi~koj zajednici. Priroda je ovoga statusa takva da svi koji ga
uìvaju imaju ista prava i iste obligacije. Ovaj princip dalje sugerie da, bez obzira
na to kojoj kulturi i formi individualnog iskustva individua pripada kao rezultat
njezine pripadnosti razli~itim religijskim, regionalnim, klasnim i etni~kim
grupama, uvek na to postoji jedno zajedni~ko jezgro javne politi~ke kulture koje
je utkano u princip gra|anstva (Rawls, 1993). Princip gra|anstva, dakle, nosi
uvek u sebi princip jednakosti i op{tosti kojim se nadilaze parcijalna iskustva i
razlike. On je àrino jezgro javne politi~ke kulture jedne zajednice. Drugo je
njegovo svojstvo da ovaj status uvek sadrì osobiti recipro~ni odnos pojedinca i
vlasti. U ovome recipro~nom odnosu na teretu gra|anina su politi~ke obligacije
prema dràvi, ali i teret prava koja se konstituiu pored dràve, a kada je to
nu`no i protiv dràve (pravo na otpor i gra|ansku neposlu{nost). Princip gra|anstva
u biti i nije nita do skup osvojenih prava, kako je pisao Tokvil, a ~itava moderna
politi~ka istorija i nije nita drugo do jedna stalna i permanentna borba za
proirivanje ovih prava. Otuda, ovaj proces otkriva podjednako ne samo proces
politi~kog subjektiviziranja individue, ve} i jedan sloèni proces konstitucije
moderne demokratske dràve. Ovaj skup osvojenih prava sadrì tri relativno
odvojena seta. Prvu i istorijski najstariju grupu ~ine civilna prava (civilno
gra|anstvo), drugu skup politi~kih prava (politi~ko gra|anstvo), a tre}u
socijalno-ekonomska prava. Ova metodi~ka podela otkriva postepenost i
evolutivnost u konstituciji moderne dràve, pa se otuda valja sloìti sa N. Bobijem
da je u istoriji moderne evropske dràve pravna dràva dola pre slobode, a sloboda
pre demokratije (Bobio, 1989: 1013). S druge strane, ona otkriva da je odnos
gra|anina prema vlasti slojevit i antinomi~an, to podjednako otkriva i snagu
njegove politi~ke volje, ali i podatnost gra|anina korumpiranju i kvarenju od
strane politi~ke vlasti. I jedno i drugo svojstvo utkana su u prirodu gra|anskog
statusa, pa otuda i nisu bila retka stanja kada se gra|aninu njegova mo} privi|ala
kao njegova sloboda, to je po pravilu zavravalo vladavinom politi~kih demagoga,
cezara i tirana. Osnovni strukturni odnos gra|anina prema vlasti otkriva tri razli~ite
uloge: prva otkriva gra|anina kao kreatora suvereniteta i klju~nu figuru koja
oblikuje optu volju zajednice; u drugoj, gra|anin je pre svega podanik, koji
podjednako nosi politi~ke obligacije prema dràvi (lojalnost, porezi, takse, vojna
slu`ba itd.), ali i protektivna prava koja se konstituiu u paralelnom poretku
civilnog drutva i otkrivaju granice vlasti prema pojedincu (Mil). U tre}em
sloju otkriva se klijentelisti~ka uloga gra|anina kao potroa~a i konzumenta
odre|enih uloga, dobara i servisa, koje mu garantuje moderna (socijalna) dràva
(Offe, 1987: 501537.) Sintetizuju}i ovu analizu moè se zaklju~iti: gra|anin
kao nosilac civilnih prava i civilnih privilegija (Blackstone) oblikuje pravno i
politi~ki onu formaciju koja se ozna~ava kao pravna i konstitucionalna dràva; u
temelju je ovoga tipa formacije aplikacija nepristrasnih i neutralnih optih pravila
koja garantuju autonomiju individua, sigurnost ugovora i preduzetnitva; no,
istovremeno, ovaj tip pravno-politi~ke formacije (pravna dràva) ostavlja
otvorenim pitanje kvaliteta poretka. Drugi set unutar principa gra|anstva ~ine
politi~ke slobode; tek ovo polje stvara pretpostavke za razvijanje demokratskog
naboja unutar jednog politi~kog poretka. Izme|u politi~ke volje gra|anina i obima
politi~kih prava postoji zakonita kongruencija. Ono to je zna~ajno, kako navodi
F. Nojman, jeste da priroda i obim politi~kih prava u biti zavise od prirode reìma.
Odnosom prema politi~kim pravima politi~ki sistem u osnovi otkriva svoju pravu
pretenziju; ako, dakle, ho}e da se identifikuje kao demokratski, odre|ena prava
moraju biti implementirana. Re~ je o onim pravima (opte i jednako pravo glasa,
pravo na politi~ko organizovanje itd.) koja su uslov utemeljenja proceduralne
162 Milan Podunavac
legitimnosti poretka. Ako se jednostavno kaè da gra|anin ima onoliko politi~kih

prava koliko su oni koji vre politi~ku vlast spremni da daju, onda je to besmisleno.
Stvarno zna~enje je da su priroda i obim politi~kih prava odre|eni prirodom
politi~kog sistema, odnosno onim to taj politi~ki sistem pretenduje da bude.
Dakle, ako politi~ki sistem pretenduje da bude demokratski, moraju se ostvariti
specifi~na prava. Uglavnom postoji saglasnost o minimumu osnovnih prava:
jednako bira~ko pravo i ravnopravna dostupnost svih javnih poloàja, kao i
ravnopravan tretman razli~itih zanimanja, profesija i poziva (Neuman, 1957:
176).
Pojedinac i dràva u postkomunizmu

Analiza izloèna u ovom radu ima dvostruku funkciju: ona otkriva da su se
razli~iti oblici gra|anstva oblikovali u periodima moderne politi~ke istorije; s
druge strane, ona otkriva da odnos gra|anina prema dràvi nije jednozna~an, da
su uloge koje on prakticira oblikuju}i politi~ku volju ne samo razli~ite, nego i
inkompatibilne. To i jeste deo objanjenja zato se tako lako meaju mo} i
sloboda ljudi; zato se gra|aninu privid mo}i koji mu pruàju neindividualisti~ki,
organski i antiliberalni pokreti i ideologije predstavljaju kao njegova sloboda;
zato ga novonastale autoritarne politi~ke formacije tako napadno liavaju
odgovornosti, nude}i paternalisti~ku formulu o jednom centru (dràvi) kao
svemo}nom depozitaru svih dobara, svih sloboda i svih nagih ìvota. Sve to
uzrokuje, kako navodi A. Heler, da mobilizirane mase u postkomunisti~kim
drutvima, na na~in sli~an revoluciji posle 1948. godine, uìvaju slobodu izvan
demokratije. Ostaje nu`da da se odgovori na pitanje: zato je gra|anin jo uvek
u postkomunisti~kim drutvima vie roblje nego aktivni branilac svoje
autonomije i slobode; zato je tako lako postao zarobljenik malih tirana i
demagoga, da obnovimo pitanje iz Aristotelovog Ustava atinskog u delu koji je
posve}en politi~kom ostrakizmu. Analiziraju}i uzroke koji su doveli do stanja
kvarenja i korumpiranja slobode ljudi i podsti~u ga, valja se vratiti opomenama
to su ih ostavila dvojica liberalnih politi~kih pisaca I.Kant i D`.S.Mil. Kant je
izri~it politi~ka volja i autonomija ljudi po~ivaju na svojini; gra|anski status
mogu prakticirati samo oni koji poseduju odre|enu imovinu. I Hegel i Hjum
pokazali su neto sli~no. Hegelov Spiessbuerger jedan je pol u poziciji gra|anina.
Ove nalaze ne bi trebalo tuma~iti kao prosto pitanje imovinskog cenzusa, ve}
kao opomenu da je neautonomno, siromano i pauperizovano drutvo objektivna
brana politi~koj subjektivizaciji ljudi. Veza izme|u demokratskog tipa politi~ke
modernizacije i stepena ekonomske modernizacije uglavnom je jedno opte mesto.
Postkomunisti~ka drutva, a jugoslovensko drutvo je upravo paradigma, pokazala
su da je sa optom pauperizacijom i razaranjem srednje klase ne samo smanjen

potencijal ekonomske i politi~ke modernizacije, ve} i da je otpor autoritarnoj
vlasti i belicisti~kim politi~kim projektima bivao sve slabiji. Druga je poruka
Milova. Mil je, naime, drào da prakticiranje politi~kog gra|anstva traì odre|eni
stepen prosve}enosti i politi~kih znanja, i da oni gra|ani koji imaju ve}i stepen
gra|anskih znanja i kulture treba da imaju i ve}i stepen javnih ovlasti. Ako Milov
elitizam i moè biti dvojben za jednoga liberalnog politi~kog pisca, poruka jednog
drugog politi~kog filozofa Kondorsea dopunjava ovu vrstu argumentacije.
Kondorse ostavlja slede}u poruku narodi koji su imali razvijeno civilno
obrazovanje nisu znali za tiraniju. Ova Kondorseova napomena ~ini se jednako
va`na za razumevanje prirode politi~ke formacije koja je okovala postkomunisti~ka
drutva i koja se javlja kao osobiti surogat demokratskog drutva i
postkonstitucionalne vladavine. Uìvanje slobode izvan demokratije dovrava
se u cezaristi~koj politi~koj formaciji, koja se naprosto ne moè odvojiti od
drutva koje zasluùje cezarizam (E. Voegelin). Cezarizam po~iva na
ponitavanju principa gra|anstva, on je u bitnom odnosu sa korumpiranim
narodom, sa niskom razinom politi~kog ìvota, sa padom dru{tva. Cezarizam je
osvetnik nedela jednog korumpiranog naroda. On pripada degradiranom drutvu
i cvate na njegovoj degradaciji (...) Cezarizam je zasluàn onoliko koliko je
pravedna zasluèna kazna (L. Strauss, 1963: 191). Na ovu interakciju vo|e
(Cezara) i mase upu}uje i S. Moskovisi (The Age of Crowd), utvr|uju}i kako je
psihologija masa makar jedan od klju~eva za mo} koju lideri uìvaju u nae doba.
Uspon lidera i uspon masa idu ruku pod ruku. I jo jedna va`na napomena: onaj
ko vodi mase uvek je uzurpator; otuda je svaki cezaristi~ki vo|a ipso facto
nelegitiman. Otuda je deficit legitimnosti njegovo bitno svojstvo. Ovaj tip
politi~kog poretka po pravilu prati drutva sa obele`jima organske i autoritarne
politi~ke kulture. U Srbiji je oblikovanje ove politi~ke formacije pra}eno sa tri
vrste politi~kih procesa: a) uzurpacijom politi~ke vlasti od postoje}e politi~ke
oligarhije (formula o tome da vlast treba menjati sa pravilima i bez pravila,
institucionalno i neinstitucionalno); b) autoritarno-populisti~kom mobilizacijom
masa koja je mo} naroda predstavljala kao njegovu slobodu (Monteskje); c)
belicizmom i osvajanjem kao faktorom nadometanja deficita legitimiteta.
Priroda legitimacijskih borbi

Osnovno jezgro politi~kog poretka u ex-Jugoslaviji ~inio je sistem
harizmatske vlasti i harizmatskog legitimiteta. Ovakav tip poretka, kako je pokazao
Maks Veber u svojoj sistematskoj sociologiji vladavine, nosi u sebi ve}e
mogu}nosti samorazaranja nego politi~ki reìmi zasnovani na tradicionalnom ili
164 Milan Podunavac
racionalnom legitimitetu. Najosetljiviji problem sa kojim se ovaj tip poretka

suo~ava jeste pitanje harizmatskog nasle|a i rutinizacije harizmatskog autoriteta.
Od na~ina na koji se reavaju ova dva problema u osnovi zavisi priroda politi~kog
poretka. Veberova analiza, koju metodi~ki sledimo, otkriva da su mogu}e dve
solucije ovoga problema. Prva je da se uspostavljanje novog harizmatskog lidera
zasniva na pravilima i kriterijima koje je ustanovio sam harizmatski lider, u saradnji
sa pripadnicima harizmatske zajednice. Ovo je slu~aj, dakle, kada harizmatski
lider ustanovljava procedure politi~kog nasle|ivanja. Druga je osnovna solucija
da sam harizmatski lider odredi svog naslednika. Priznavanje designiranog
naslednika vri se po pravilu aklamacijom onih koji su najmo}niji i najpovla}eniji
sledbenici lidera (harizmatska zajednica; Weber, 1964: 5677). Ovaj drugi tip
demonstriran je u gotovo idealnom obliku u Severnoj Koreji (reavanje politi~kog
nasle|a Kim-Il-Sunga).
Bitno je svojstvo politi~kog poretka a bivoj Jugoslaviji da posle smrti Josipa
Broza pitanje harizmatskog nasle|a nije reeno. Niti je u toku Titovog ìvota
odre|en politi~ki naslednik, niti su utvr|ene procedure i pravila na osnovu kojih
bi se ovo va`no pitanje poretka reilo. Bez reenja ovog problema pokazalo se da
nije bilo mogu}e stabilizovati vlast i svesti harizmu na svakodnevne odnose.
Naprotiv, jugoslovensko drutvo bilo je suo~eno sa tendencijom srozavanja
autoriteta, koja se i dalje obavlja uz legitimacijsku formulu divinizacije biveg
vladara (politi~ka formula i posle Tita Tito). Ovo srozavanje autoriteta, kao
posledica nedovrenog procesa rutinizacije harizmatske vlasti uzelo je oblik
sniàvanja nekoga sa njegovog suverenog poloàja na poloàj primus inter pares
(Veber). Istorija poznaje ovakve slu~ajeve kolektivnog vladara (arhon, konzul,
du`d). I jugoslovenski slu~aj pripada ovoj vrsti. Na ~elu dràve nalazilo se
kolektivno politi~ko telo (Predsedni{tvo SFRJ), a ovim telom je rukovodio jedan
od ~lanova koji je primus inter pares. Uporedo se odvijaju dva politi~ka procesa:
sniàvanje autoriteta kolektivnog efa dràve pra}eno je stanjem u kojem pojedine
grupe u okviru nasle|ene harizmatske zajednice (republi~ke i pokrajinske
oligarhije) i ne priznaju onoga koji je na ~elu ove grupe. U tipu politi~kog
reìma u kome je harizmatski vo|a (Tito) bio osnovni faktor stabilnosti i figura
oko ~ije su se harizme oblikovale normativne saglasnosti pripadnika politi~ke
zajednice, ~ime se u osnovi nadokna|uje odsustvo bazi~nog konsenzusa,
srozavanje autoriteta centralne vlasti zakonito se dovrilo u procesu otvaranja
legitimacijskih borbi. Ovaj je proces zapo~eo i mrtvu ravnoteù me|u nasle|enim
politi~kim oligarhijama posttitovskog reìma prvi naruio srpski politi~ki lider
Slobodan Miloevi}. On postaje klju~na politi~ka figura za razumevanje politi~kih
procesa i prirodu poretka u Srbiji. Priroda ovih legitimacijskih borbi, dakle borbi
koje otkrivaju kako se ovaj politi~ki lider ustoli~io na vlasti, otkriva nekoliko
optih obele`ja. Politi~ka tehnologija S. Miloevi}a oslonjena je, pre svega, na

raskid sa starim legitimitetom. Legitimacijsku formulu na kojoj je po~ivala
stara politi~ka zajednica (biva Jugoslavija), a koja je sintetizovana u anacionalnoj
formuli bratstva jedinstva (jugoslovenstvo), Miloevi} razara idejom
nacionalisti~kog patriotizma. U njoj su harmonizovane dve ideje: jedna, da drugi
delovi Jugoslavije nisu pogodan okvir za ìvot Srba (jedan od njegovih tadanjih
epigona, pesnik M. Be}kovi}, govori o Srbima izvan Srbije kao ostatku zaklanog
naroda); i druga, izraèna u stanovitu kojim se razara stara formula o Srbima
kao pijemontu jugoslovenstva. Drugo obele`je ove politi~ke tehnologije ~ini
uzurpacija kao na~in dolaènja na vlast. U toku èstokih politi~kih borbi u Srbiji
otvoreno se radi formula politi~ke uzurpacije (odnose u Srbiji treba menjati uz
po{tovanje pravila, ali i bez pravila, u ustanovama, ali i van ustanova). Politi~ka
formula uzurpacije nala je svoje legitimacijsko pokri}e u plebiscita-
rno-populisti~koj mobilizaciji podrke naroda (doga|anje naroda). Uporedo sa
razaranjem nasle|enih politi~kih ustanova i procedura, u politi~ku borbu se uvode
forme direktne politi~ke akcije. Ili }e se rukovodstvo staviti na ~elo naroda, ili
}e ga oduvati vreme" (Miloevi}, 1989: 38). U Miloevi}evskoj retorici otkriva
se totalitarni àrgon i demagoko govornitvo. Naj~e{}e re~i koje upotrebljava
su mobilizacija, homogenizacija, diferencijacija; populus je u njegovim
govorima mobilisan i homogenizovan narod (Popov, 1993: 21). Uporedo sa
ovim gradi se kult li~nosti novoga lidera, koji se ozna~ava kao otac nacije,
paradigma svega to je srpsko, lider koji je narodu povratio duu i oslobodio
ga kompleksa krivice. Ovome je naro~ito doprinela orkestrirana uloga dirigovane
javnosti, koja u odsustvu nezavisnog civilnog drutva i nezavisne javnosti
svodi ulogu medija na gmizavu tampu (J. Brice). Pokazalo se da u odsustvu
nezavisnog civilnog drutva dirigovano i brutalizovano polje politi~ke javnosti
daje naopake reuzultate. To je, dakako, vaìlo i za druge politi~ke ustanove (Madàr
Lj., 1995).
Proces legitimacijskih borbi dovrava se polovinom 1990. godine, kada se
kao klju~no pitanje postavilo da li u Srbiji provesti prvo slobodne izbore, na
~emu je insistirala tek formirana opozicija, ili prvo doneti ustav, za ta se zalagala
novoustanovljena politi~ka oligarhija. Na referendumu Miloevi} izlazi kao
pobednik, a ustav koji je donet i institucionalno u~vr{}uje praksu plebiscitarnog
cezarizma. Predsednik republike postaje pravi suveren dobijanjem ovla{}enja da
odlu~uje o vremenski neograni~enom uvo|enju i ukidanju vanrednog stanja i
merama koje se u takvom stanju preduzimaju (Ustav Srbije, ~1. 83, ta~. 7. i 8;
Zakon o merama za slu~aj vanrednog stanja, 1991). Ova su ovla}enja po svojoj
prirodi /obim, neograni~enost/ u osnovi diktatorska. Dok se Rim protiv
vlastoljubivih samodràca branio vremenskim ograni~avanjem diktature, u Srbiji
166 Milan Podunavac
je ova manjkavost rimske diktature olako otklonjena (âvo{ki, 1991: 105111).

Srbija dobija reìm koji se poznaje po imenu vladara (cezarizam). Klju~ni, pak,
faktor, koji definitivno utemeljuje ovu politi~ku formaciju u Srbiji jeste sistemski
kontekst rata. Involviranost u rat otkriva se kao osnovno polje kojim reìm
nadoknadjuje permanentni deficit legitimiteta. Rat definitivno razara inicijalne
enklave autonomnog civilnog drutva i nezavisne polit~ke javnosti, koji su mogli
biti polja mogu}e liberalizacije i demokratizacije drutva. Potvrdjuje se teza A.
Tokvila da svi oni koji teè da unte slobodu u novoj demokratskoj naciji treba
da znaju da je rat najsigurnije sredstvo da u tome uspeju ( Tocqueville, A.
1966: 592).
Rat i poredak
I istorijski i strukturno civilno stanje (status civilis) ozna~ava se kao
suprotnost militarnom drutvu (status militaris) i militarnom duhu (Pavlovi}, V.
1995). Moderne nacije oslonjene su na formativne principe civilnog drutva
(autonomija, preduzetnitvo, trgovina, mir itd.). Tamo gde dominira civilizovana
kalkulacija nastaje divlja~ki impuls ka ratu, pou~avao je francuski politi~ki pisac
B. Konstan u opse`noj raspravi o uzurpaciji i osvajanju (The Spirit of Con-
quest and Usurpation). Tendencija ka miru, univerzalno je svojstvo modernih
nacija. Moderne nacije su dovoljno civilizovane da rat smatraju teretom. Opta
tendencija je tendencija ka miru. Beskorisni rat je najve}e ogreenje koje vlast
danas moè da po~ini. On razara svako socijalno jemstvo bez nadoknada. On
ugroàva svaki oblik slobode. On nanosi tetu svakom interesu. On remeti svaku
sigurnost. On optere}uje svaku sudbinu. On kombinuje i legitimizira sve vrste
unutranje i spoljne tiranije (Constant, B. 1988: 5181). Konstanova projekcija
pokazala se preoptimisti~na; no, njezina metodi~ka uputstva za analizu politi~kih
poredaka koji zakonito, prirodom formativnih principa na kojima po~ivaju, traè
oslonac na rat je od velike vrednosti. Ona }e u ovome radu biti kori{}ena. Priroda
politi~kog poretka u Srbiji teko se moè razumeti ukoliko se ovaj vaàn sistemski
moment posebno ne analizira. Na neke od osnovnih formativnih principa
ukaza}emo u ovoj studiji. Jedan od najuo~ljivijih je, svakako, veliki naglasak na
uniformnosti i ujedna~avanju. Uniformnost je za ovaj tip politi~kog poretka ono
{to su uniforme za vojni~ke trupe u ratu. Rat, pokazalo se, uvek oja~ava jedinstvo
i uniformnost; u njemu sve postepeno gubi svoj posebni karakter i politi~ku boju.
Pravo na razliku (koje je Jelinek svojevremeno ozna~io kao uslov i ishodi{te
civilnih prava) zatomljuje se naglaskom na kolektivnim vrednostima, a
individualna autonomija gubi se u dominaciji kolektivnih identiteta. Sve to se
protivi ovim vrednostima ozna~ava se kao neporedak i anarhija. Individualna
sloboda ustupa pred dràvnim razlogom, a nacionalni patriotizam postaje okosnica

kroz koju se oblikuje politi~ko-kulturni identitet nacije. Princip gra|anstva narod
kao skupina politi~ki subjektiviziranih pojedinaca, gra|ana supstituira se idejom
naroda en masse. Ona se budi samo onda kada je neophodno da se mobilizira
politi~ka podrka ustanovljenom poretku i neprikosnovenom vo|i. Ova politi~ka
tehnologija podupire se politi~kom formulom o zaveri (reìm je ovu formulu
rabio naro~ito uspeno nakon uvo|enja blokade od strane me|unarodne zajednice)
i permanentnom proizvodnjom neprijatelja kao osnovnom formom organiziranja
izvansistemske podrke. Ovo se uzima kao bitno svojstvo cezaristi~ke politi~ke
formacije (Brunner, Conze, Cosellick, 1972: 726772). Formula negativnog
legitimiteta, pra}ena totalitarnim obrascem prijatelj-neprijatelj (u ovome obrascu
totalitarne politike menja se samo predznak umesto klasnog neprijatelja, sada
su to pripadnici drugih etni~kih i nacionalnih skupina) otkriva da je novi poredak
jo uvek pup~anom vrpcom vezan za tehnologiju vladanja starog reìma. No,
tehnologija oblikovanja organizovanog konsenzusa dopunjava se tehnikama
korumpiranja dela populacije /aktivnih i borbenih sledbenika re`ma/ kombinovana
sa drànjem drugog, ve}eg dela populacije u stanju pasivne poslunosti. Analize
pokazuju da su glavni saveznici politi~kog poretka u Srbiji nova klasa, koja se
mahom regrutuje iz neproizvodnih i neproduktivnih slojeva (ratni profiteri,
podzemlje, kriminal itd.), zatim pripadnici starog reìma" (vojska, policija,
administracija), lumpenproleterijat i politi~ka provincija (Lazi}, 1994: 163187).
Na ovim pretpostavkama formira se tip paternalisti~ke obligacije, koja
omnipotentnu dràvu uspostavlja kao osnovnog depozitara prava, slobode i
imovine ljudi. Ovaj tip poretka, kako je jo Tokvil pokazivao, po~iva na potpunoj
destrukciji civilnog drutva, individualnih i grupnih autonomija; me|u ljudima
se razaraju sve spone osim onih koje su usmerene na elementarno preìvljavanje.
Period hiperinflacije i organizovane plja~ke naroda u periodu 1992-93. uspostavio
je ovaj tip odnosa. Paternalisti~ka obligacija je izvorite pasivnog podanitva, a
to je uvek zaloga svake despotije (Monteskje). Imperium paternale najr|aviji je
od svih poredaka (Kant).
Cezaristi~ki tip vladavine uvek zna~i raskid sa starim tipom legitimiteta; on
je prirodom svoga utemeljenja osobita forma uzurpacije; otuda, njegove poteko}e
sa uspostavljanjem legitimne i stabilne vladavine njegov su stalni pratilac; to je
problem koji se u okviru ovog tipa vladavine i ne moè reiti. Politi~ki poredak u
Srbiji pokazuje sva ova svojstva. On se moè ozna~iti kao osobita forma
kvazilegitimne vladavine, stalna te`nja da se uzurpaciji daju legitimacijska
svojstva. To otkriva veliku mo} i uzvienost legitimacijkih principa. Kvazi-
legitimna vladavina je ona vladavina, da upotrebimo formulu italijanskog
politi~kog pisca G. Ferera, koja principe sile, straha, nesigurnosti ljudi i
168 Pjer Manon
nestabilnosti ustanova prikriva prividom slobode, prividom ustanova i prividom

legitimnosti (Ferrero, 1942: 125). To je stanje koje je svojevremeno opisao
Kvintilijan (Quintus) a pismu Ciceronu, zapaàju}i: Ti vidi da nema republike,
da nema senata, da nema digniteta ni u kome od nas. Politi~ke prilike u Srbiji
otkrivaju jedno ovakvo stanje. Ustanove bez ugleda i autoriteta, neugledni
pojedinci, stalna deinstitucionalizacija poretka prava i politike bitna su obele`ja
ovog reìma. Politi~ke ustanove ruile su se uvo|enjem starog ohlokratskog
principa, deinstitucionalizacija poretka prava i politike ustanovila je stanje
anarhije u ime poretka, a hiperinflacija pravnih normi ila je uporedo sa stanjem
ugroènih sloboda i neosiguranih prava.
Deinstitucionalizacija poretka pra}ena je permanentnom politi~kom i
pravnom mobilizacijom; projekti i propisi donoeni su danas samo zato da bi
sutra bili zaboravljeni i urueni. To je, pokazalo se, bio jedan od mehanizama
kojim se odràvala visoka tenzija politi~ke publike, na ~ijoj podrci u krajnjoj
liniji politi~ka vlast popularnog tiranina uvek po~iva. Poput Napoleona, koji je
i sam govorio da je prevelika o~ekivanja publike mogu}e zadovoljiti samo tako
to je Francuzima morao dati neto novo svaka tri meseca, S. Miloevi} pokazuje
da je o~ito dobro izu~io i ponovio ovu staru politi~ku tehniku. Dosadanja njegova
vladavina svojevrsna je istorija prevara, verolomstva, obmana i nasilnosti. Jedan
je politi~ki projekat stizao drugi, jedna politi~ka formula zamenjena drugom. U
toj kratkoj istoriji posebno mesto zauzimaju projekti zajma za preporod Srbije,
brze pruge, plja~ka devizne tednje gra|ana, afere Jugoskandik i Dafiment,
obe}anje svesrpskog ujedinjenja itd. Ozbiljnih socijalmh i politi~kih korektiva
ovom politi~kom projektu nije bilo. No, pokazalo se da cezaristi~ki tip poretka
ima sopstvene granice i da rezervoar plebiscitarno-populisti~ke podrke nije
neiscrpan. Involviranost reìma u rat nastaje onda kada se umanjuje snaga
plebiscitarnog apela i kada se sniàvaju o~ekivanja neizdiferencirane politi~ke
publike. Rat se pokazuje kao najva`nije legitimacijsko izvorite ovog reìma. U
njemu i izbori zadobijaju bitna plebiscitarna svojstva (Veber). Oslonjenost na rat
je tajna ovoga reìma. Prvi poraz a ratu /vojni ill diplomatski/, kako je pisao
nema~ki politi~ki pisac V. Ro{er (Roscher) vra}a cezara ku}i. Mir je najve}i
protivnik ovoga tipa poretka. Opasnost je u tome, to, po pravilu, ono to sa
haosom dolazi sa haosom i odlazi, kako pie F. Nojman u studiji o cezarizmu.
Istorija cezaristi~kih vladavina pokazuje da ovaj tip poretka silazi sa politi~ke
scena na jedan od slede}a tri na~ina; prvi je da izazove revolt (pobunu) naroda i
da bude oboren; drugi je da ga u slu~aju spoljne agresije ne podrì narod; i tre}i
je da vlast vo|e opada, dodue u jednom duèm periodu, ali na jedan sraman i
neizvestan na~in. Politi~kom poretku u Srbiji najbliì je tre}i na~in.
Mogu}nosti civilnog drutva i ustavnog patriotizma

U postkomunisti~koj formaciji koja se oblikovala u Srbiji civilno drutvo
ima pre svega naznake jednoga normativnog koncepta. Njegova socijalna potka
jo uvek je slaba, nerazvijena, pritisnuta i potisnuta represivnim praksama
jednoga autoritarnog reìma. U ovome polju (anti)politike otkrivaju se dve va`ne
tendencije: jedna se izraàva u siromanoj i lomljivoj nasle|enoj politi~koj
infrastrukturi staroga reìma u kome je, da se posluìmo Gram{ijevom
forumulom, dràva bila sve, a civilno drutvo nerazvijeno i rudimentarno;
druga va`na tendencija odnosi se na na~in na koji su se pre-moderne autonomije
transfortmisale u postkomunisti~kim drutvima. Ovi pre-moderni tipovi
autonomija su ili kolonizirani od omnipotentne dràve, ili im je osnaèna orga-
nsko-parohijalna supstanca, to ih potencijalno ~ini osloncima novih tipova
autoritarnosti. Tokvilova napomena da tamo gde se stari tipovi autonomije nisu
preoblikovali u nove tipove civilnodrutvenih autonomija imamo zakonitu
tendenciju obnove novih despotija potvrdila se u analizi unutranje anatomije
postkomunisti~kih reìma. Cezaristi~ka politi~ka formacija u Srbiji
(demokratska despotija) utemeljena je na oba ova na~ina: omnipotentnoj
kolonizaciji i represiji nad poretkom civilnog drutva i obnovi
organsko-parohijalnih autonomija. Tome je svakako doprinela i krhka potka
liberalnih i individualisti~kih tradicija srpskoga drutva (M. \or|evi}, 1973).
Organsko-kolektivisti~ki identiteti osnovna su legitimacijska potka antiliberalnih
i belicisti~kih pokreta na tlu bive Jugoslavije. No, kratka istorija ovih reìma,
od kojih smo ovde analizirali reìm u Srbiji, pokazuje da formula
nacionalisti~kog patriotizma (srpstvo, hrvatsvo, bonjatvo itd.) ne
obezbe|uje ni stabilnost ni demokratsko ustrojstvo ovih dràva. Nacionalisti~ki
patriotizam slabana je potka za uspostavu bazi~nog (supstancijalnog)
konsenzusa ovih dràva. Ovaj konsenzus nije mogu}e graditi na pretpostavkama
nacionalnog patriotizma i nacionalnih identiteta, niti u uslovima vladavine
antiliberalnih i antidemokratskih politi~kih elita. Njima bismo mogli poru~iti
ono sto je Konstan poru~ivao politi~arima njegovog doba: Nau~i se civilizovati
ako ho}e da vlada u civilizovano doba. Nau~i se miru ako ho}e da upravlja
miroljubivim narodima. Mir je glavni saveznik civilnodrutvenih inicijativa.
On budi nadu da osnova za jednu demokratsku rekonstituciju ovih zajednica i
oblikovanje normalnog tipa identiteta moè da bude formula gra|anskog i
ustavnog patriotizma. Ustavni patriotizam jeste politi~ko-kulturna ekspresija
principa gra|anstva kao one velike maksime na kojoj po~iva civilno i politi~ko
drutvo u Evropi (Tokvil).
170 Milan Podunavac
Literatura:
1. Bobbio, N. (1989), Upturned Utopia, NLR, 3.

2. Brunner, O, Conze, W, Cosellick, R (Hrsg), (1972), Geschichtliche Grundbegriffe,
Stuttgart.
3. Constant, B. (1989), Political Writings (trans. and ed. by B. Fontana), Cambridge:
Camb. Univ. Press.
4. âvoki, K. (1991), Slobodan protiv slobode, Dosije, Beograd.
5. \or|evi}, M. (1973), Razvoj politi~kih i dràvno-pravnih, institucija a Srbiji u XIX i
na po~etku XX veka, Gradina, Ni{.
6. Giddens, A. (1985), The Nation - State and Violence, Politic Press, Cambridge.
7. Gramsci, A. (1980), Selection from the Prison Notebooks, International Publisher,
New Yor.
8. Ferrero, G. (I942),The Principles of Power, The Great Crisis of History, G. P. Putmans,
New Yor.
9. Heller, H. (1971), Der Machtsstatsgedanke bei Hegel, Gesammelte Schriften, Bandl,
Leiden.
10. Lazi}, M. (1944). Sistem i slom, F. Vinji}, Beograd.
11. Madàr, Lj. (1994), Electoral Caputre and Nationalist Totalitarism (radni prilog za
skup Potisnuto civilno drutvo).
12. Miloevi}, S. (1989). Godine raspleta, BIGZ, Beograd.
13. Offe, C. (1987), Democracy against Welfare State, Political Theory, vol. 15, No 4.
14. Pavlovi}, V. (1995), Izlaganje na okruglom stolu Srbi i Hrvati, Erazmus, br. 5, Zagreb.
15. Polanyi, K. (1944) The Great Transformation: The Political and Economic Origins of
Our Time, Beacon Press, Boston.
16. Popov, N. (1993), Srpski populizam, Vreme, br. 135, Beograd.
17. Rawls, J. (1993), Political Liberalism, Col. Univ. Press, New York.
18. Strauss, L. (1963), On Tyranny, Cornell Univ. Press, New York.
19. Tocqueville, A. (1955), The Old Regime and French Revolution, Doubleday and Co.
INC, New York.
20. Tocqueville, A. (1969), Democracy in America, Doubleday and Co. INC, New York.
21. Treitschke, H. (1916), Politics, Constable, London.
22. Weber, M. (1964) , The Theory of Social and Economic Organisation, The Free Press,
New York.
Monteskje i podela vlasti 171
Pjer Manon
MONTESKJE I PODELA VLASTI
Prelaze}i, sa Hobsa i Loka, na Monteskjea, mi, takore}i, menjamo svet.

Politi~ke namere ostaju u sutini iste, ali se otro razlikuju sredstva za njihovo
ostvarenje i jezik kojim se ta sredstva opisuju.
Politi~ka namera ostaje ista to zna~i da politi~ka institucija ima za cilj da
osigura bezbednost lica i dobara. to je bolje ta bezbednost osigurana, to je
institucija bolja. Ali potreba pojedinaca za bezbedno}u, za o~uvanjem, nije vie,
istinu govore}i, osnova apsolutnog i neospornog politi~kog legitimiteta. Dok su
Hobs i Lok govorili u terminima apsolutnih prava apsolutno ili neograni~eno
pravo pojedinaca u prirodnom stanju, apsolutno, ili neograni~eno, ili vrhovno
pravo politi~ke vlasti Moneskje naputa takav jezik i ponovo uspostavlja, ali na
novim temeljima, fleksibilnost politike starog doba i uporedni jezik, tj. jezik u
odnosima vie-manje. Na primer, dok je Lok smatrao da apsolutna monarhija ne
samo to je bila lo politi~ki reìm, ne samo to je bila reìm bez legitimiteta ve}
uopte nije ni bila politi~ki reìm, jer je ostavljala ljude u prirodnom stanju, gorem
od prvobitnog prirodnog stanja, Monteskje ravnoduno posmatrao mane i zasluge
francuske monarhije: princip legitimiteta francuske monarhije je radikalno
neliberalan, ali njeno delotvorno funkcionisanje obezbe|uje izvesne slobode.
Ukratko, Monteskjeov liberalizam nije agresivan ili zajedljiv kao to je Lokov,
Monteskje nije samo liberalan u principima, nego i po raspoloènju i tonu. On je
mogao da napusti Lokov apsolutisti~ki jezik, jer je uspeo da utemelji slobodu
na drugim osnovama od onih koje su vaìle za koncept prirodnog stanja i od
njega neodvojivog suvereniteta.
Doktrina suvereniteta bila je spas i muka prve moderne politi~ke misli. Bila
je spas poto je dozvolila da se zamisli neutralna vlast, u principu superiorna nad
svim politi~kim i religioznim interesima i strastima koje su podelile ljude i vodile
ih u rat. Ona je bila vrhovi instrument koji ima zadatak da konstituie ljudski svet
koji religiozna vlast ne moè da povredi. Ali i to je muka da li se, istovremeno
172 Pjer Manon
sa stvaranjem vlasti koja moè da nametne mir, stvorila i vlast sposobna da vodi
strani rat protiv svojih podanika? Naravno, Lok je pokuao da napravi apsolutnu
vlast koja ne moè da se okrene protiv gra|ana, poto je smetena u zakonodavnu
skuptinu koja predstavlja njihovu èlju za o~uvanjem. Ali ta ako ta skuptina
izneveri svoj mandat i postane represivna? Onda, kaè Lok, nema druge
mogu}nosti nego da se pozovemo na nebeske sile, tj. da se pobunimo. Ta
mogu}nost je uvek otvorena, poto je narod poslednji izvor sveukupne
legitimnosti.1 Monteskje }e pokazati da liberalnom projektu nisu potrebna ta
opasna sredstva kao to je apsolutna vlast, ni taj opasan lek pobuna, da bi izbegao
bezvla}e. Zato Lok, koji, nasuprot Hobsu, razlikuje zakonodavnu i izvrnu vlast,
nije doao do doktrine o podeli vlasti, sli~noj Monteskjeovoj, nego je, naprotiv,
insistirao na sutinskoj podre|enosti izvrne vlasti zakonodavnoj? To je zato to
skoro jednaka raspodela vlasti izme|u zakonodavne i izvrne nije mogla da se
zamisli dokle god se smatralo da je kralj inkarnacija vlasti, kao to je bio slu~aj u
vreme kada je Lok pisao (ali to vie ne}e biti slu~aj kad bude objavio svoja dela).
Ako vlada kralj, on obavezno ima obe vlasti ili, poseduju}i izvrnu vlast, ima i
direktan uticaj na zakonodavnu vlast. Liberalan projekat bi, dakle, zahtevao da se
odbaci ideja kraljevske vlasti. Me|utim, jednoj apsolutnoj vlasti moè se
suprotstaviti samo druga apsolutna vlast, kraljevskoj vlasti vlast naroda. Vlast
naroda, ako je apsolutna, nije u principu nita vie naklonjena podeli vlasti nego
to je to kraljevska vlast, ali poto suvereni narod ne moè direktno da vlada, i
poto skuptina narodnih predstavnika tako|e nije u stanju da vlada2, reìmu
zasnovanom na narodnom suverenitetu prakti~no je potrebna jo jedna vlast. Tako
su Englezi, u Lokovo doba, gledali na stvar Lokova afirmacija suvereniteta naroda
prakti~no je sprovodila, za vreme Glorious Revolution iz 168889. godine,
kompromis izme|u Predstavni~kog doma i reformisane monarhije. Od vremena
kada je taj kompromis uspostavljen, kada je po~eo da funkcionie, na englesku
politiku moè da se gleda kao na igru izme|u dve skoro jednake sile; apsolutna
vlast, narodna ili predstavni~ka, koja je tu igru omogu}ila (jer je ostavila po strani
pitanje legitimiteta), sada je ostala u drugom planu.
Makijavelijevo u~enje nije utemeljeno na analizi prvobitnog stanja ~oveka
ili na osnovama politi~kog legimiteta, ve} zavisi od tuma~enja jednog politi~kog
iskustva, engleskog iskustva, koje se sticajem okolnosti ve} zbilo, pa tako
Monteskje moè da posmatra rezultate. Iako doktrina o podeli vlasti nalazi kod
Monteskjea svoj klasi~ni izraz samo usled zaboravljanja principa legitimiteta
koji ju je u~inio mogu}om (Monteskjeov zaborav ponavlja zaborav tvoraca i
1 Videti poslednje poglavlje druge Rasprave.
2 U prethodnom poglavlju sam u kratkim crtama prikazao sutinski razlog zbog kojeg je
jedna predstavni~ka skuptina nedovoljno pogodna za vladavinu.
pristalica kompromisa u Engleskoj), to nam pokazuje da }e u budu}nosti princip

legitimiteta vlast naroda koji je omogu}io podelu vlasti mo}i da se okrene
protiv nje, jer dve doktrine nemaju unutranje sli~nosti: demokratski legitimitet,
uslov za liberalne institucije u okviru engleske monarhije, mo}i }e u druga~ijim
okolnostima da postane njihov neprijatelj. Monteskjeova misao tako predstavlja
naro~it momenat liberalizma koji se ne}e vie ponoviti kada je pitanje
legitimiteta moglo da se zaboravi, naro~it momenat slobode u periodu izme|u
aktivne vlasti kraljeva, koja }e se okon~ati Engleskom revolucijom, i aktivne
vlasti naroda, koja po~inje sa Francuskom revolucijom.
Posmatraju}i suprotnost izme|u vlasti i slobode kao centar politi~kog
problema, Monteskje utvr|uje ono to moè da se nazove kona~nim jezikom
liberalizma. On to ~ini tako to okre}e Lokovu ta~ku gledita, kako bi bolje izvrio
svoju nameru. Umesto da polazi od prava koje utemeljuje slobodu, on polazi od
vlasti koja slobodu ugroàva; umesto da se pita o poreklu vlasti, on se pita o
njenim posledicama. On je, bez sumnje, prvi autor koji o vlasti govori kao o
jednoj stvari koju je mogu}e odvojiti, fakti~ki i po pravu, od ~oveka koji je
poseduje ili je traì. Tako Monteskje okon~ava proces koji je omogu}io modernom
duhu da prikupi sve mo}i kojima ~ovek uti~e na ponaanje drugih ljudi u
jedan jedinstveni koncept, u jednu jedinu re~ vlast. To upro}avanje ljudskog
sveta za~udi}e nas ako se setimo da su Rimljani, na primer, razlikovali najmanje
tri oblika politi~ke vlasti: auctoritas, potestas, imperium. Mo`da je odlu~uju}i
potez u tom procesu upro}avanja ve} u~inio Hobs, kada je sveo sve strasti i sve
ljudske porive na èlju za vla}u: Strasti koje, vie nego bilo koje druge,
prouzrokuju duhovne razlike su pre svega (ve}a ili manja) èlja za vla}u, za
bogatstvom, za znanjem i za ~a}u. Ali sve ove èlje mogu se svesti pod prvu a to
je èlja za vla}u. Jer bogatstvo, znanje i ~ast samo su razli~ite vrste vlasti3; i
dalje: Tako ja stavljam na prvo mesto, zato to celo ~ove~anstvo teì k tome,
neprekidnu èlju da se do|e do vlasti, èlju koja samo sa smr}u prekida.4
Monteskje unosi izmenu u Hobsovo u~enje, i ona je sadràna u slede}im
re~enicama: @elja koju Hobs, pre svega, pripisuje ljudima, èlja da se me|usobno
pokoravaju, nije razumna. Ideja imperije i dominacije je tako postavljena da i
zavisi od velikog broja drugih ideja, da ne mopè biti ona koja je postojala u
po~etku5; i zatim: ... to je jedno ve~no iskustvo, da je svaki ~ovek koji ima vlast
naveden da je zloupotrebi.6 Drugim re~ima, manje slikovitim, èlja za vla}u
nije sutinski deo ljudske prirode, ona se ra|a u svom preteranom i opasnom
3 Levijatan, pogl. VIII.
4 Ibid, pogl. XI.
5 Duh zakona, 1,2.
6 Ibid, XI, ja sam podvukao.
174 Pjer Manon
obliku samo kada se pojedinac nalazi u politi~kom i drutvenom poloàju koji

mu ve} daje izvesnu vlast, ra|a se samo ako postoji institucija. Od tog trenutka,
mudar institucionalni sporazum omogu}i}e da se izbegne zloupotreba vlasti. Kako?
Monteskjeov odgovor je ~uven: Kako se vlast ne bi mogla zloupotrebiti, treba
da, po prirodi stvari, vlast ograni~i vlast.7 Ljudska priroda je dovoljno fleksibilna,
dovoljno savitljiva, tako da je ponaanje ~oveka u velikoj meri odre|eno
institucijom u kojoj ìvi. Nema, dakle, nikakve potrebe za apsolutnom vla}u
koja, prete}i smr}u, savladava ljudsku volju, volju sutinski smelu i buntovni~ku,
kako je to verovao Hobs. Ta neutralizuju}a vlast moè biti sama neutralizovana
mudrom podelom, koja }e jednu vlast suprotstaviti drugoj vlasti.
Hobs, uprkos svojim èljama, nije jo bio liberal, jer je smatrao da u ~oveku
postoji neto to se sutinski buni protiv udruìvanja i saradnje. Ruso, uprkos
svojoj mr`nji prema apsolutizmu, ne}e biti vie liberal, jer }e videti sutinsku
neuskla|enost izme|u ljudske prirode i drutvenog ìvota, ~ak i u liberalnom
reìmu. U mnogim crtama Monteskje podse}a na Hobsa, a najavljuje Rusoa. On
je ube|en, na osnovu primera koji pruà Engleska, da je mogu}e uskladiti èlje
~oveka sa potrebama politi~kog tela, mudrim usaglaavanjem vlasti i slobode
raspodelom vlasti.
Celokupna doktrina o separaciji i raspodeli vlasti nalazi se u knjizi XI, u
poglavlju VI, pod naslovom O ustavu Engleske. Ukratko }u je prikazati.
Ono to pre svega treba zapaziti jeste ~injenica da tu Monteskje zapravo
razmatra samo dve vlasti, zakonodavnu i izvrnu. Naravno, on pravi generalnu
podelu na tri vlasti: uz dve navedene, postoji i tre}a sudska vlast. Ali, sudska
vlast nema stvarnog politi~kog zna~aja, osim u reìmima u kojima su prve dve
vlasti utemeljene zajedno: U ve}ini evropskih kraljevina, vladavina je umerena,
jer vladar, koji ima dve prve vlasti, preputa tre}u podanicima. Kod Turaka, gde
su sve tri vlasti ujedinjene u vlasti sultana, vlada zastrauju}i despotizam. U
engleskom reìmu kakvog tuma~i Monteskje sudska vlast ne postoji sama po
sebi: mo} su|enja tu zaista sprovode lica uzeta iz tela naroda8 On daje
komentar: Na taj na~in, mo} su|enja, tako strana me|u ljudima, niti pripada
jednom staleù, niti jednoj profesiji; ona postaje, tako re}i, nevidljiva i nepostoje}a.
Uopte nam sudije nisu pred o~ima; plaimo se upave, a ne onih koji upravljaju.
Monteskje pripisuje veliki zna~j ovom stavu, pa ponavlja (on koji nikad ne ponavlja
ono to je rekao) posle dve stranice: Od tri mo}i o kojima smo govorili, mo}
su|enja je, na izestan na~in, nitavna. Ostaju nam samo dve.
Kako Monteskje zamilja te dve vlasti i kako vidi njihov odnos? Na samom
po~etku, on preuzima Lokovu doktrinu o podre|enosti izvrne vlasti zakonodavnoj:
7 Ibid., ja sam podvukao.
8 Aluzija na porotnike.
zakonodavna vlast sadrì optu volju dràve, izvrna izvrenje te opte volje.
to se ti~e zna~enja zakonodavne vlasti, on tako|e preuzima stav od engleskog
filozofa: Poto u slobodnoj dràvi svaki ~ovek, jer se smatra da ~ovek ima
slobodnu duu, mora da upravlja samim sobom, trebalo bi da narod, kao telo,
dobije zakonodavnu mo}. Ali, poto je to u velikim dràvama nemogu}e, a u
malim prouzrokuje mnogobrojne teko}e, narod treba da, preko svojih predsta-
vnika, u~ini sve to ne moè da u~ini sam.
Uprkos ovim sli~nostima na prvi pogled, formalnim sli~nostima, Monteskje
}e naglasiti sasvim razli~ita mesta od onih koja je naglaavao Lok. Lok je insistirao
na kontinuitetu izme|u mase naroda i tela koje ~ine predstavnici, na neophodnoj
vernosti tih predstavnika poverenju trust koje im je ukazano. Monteskje ovo
ne osporava, ali }e insistirati na onome to razlikuje predstavni~ko telo od narodne
mase. Vernost predstavnika svojim bira~ima dragocena je samo onda kada ume
da bude i neverna. Sti~e se utisak da je prevashodna zasluga predstavnitva da
onemogu}i narod u preuzimanju aktivnih odluka, jer je narod za to u potpunosti
nesposoban. U Monteskjeovim o~ima, narod je sposoban da izabere svoje
predstavnike, ali je nesposoban da odlu~uje. Brigu oko toga narod mora da prepusti
predstavnicima. Vidimo kako se, od Loka do Monteskjea, interesovanje, sa izvora
vlasti, premeta ka njenom sprovo|enju u delo ili funkcionisanju.
to se izvrne vlasti ti~e, ona mora da bude u rukama monarha, jer taj deo
vladavine tehni~ki moè bolje da obavlja jedan ~ovek nego vie ljudi; princip
legitimiteta monarha, izvor njegove vlasti, sklonjeni su u drugi plan. Interesovanje
je odlu~no na drugoj strani.
O~igledno je najva`niji odnos izme|u dve vlasti. I tu Monteskje, suprotno
Loku, naglaava da opasnost po slobodu dolazi od zakonodavnog tela: Ako
izvrna mo} nema prava da prekine rad zakonodavnog tela, zakonodavno telo }e
postati despotsko, jer }e mo}i sebi da dodeli onoliko vlasti koliko moè zamisliti,
i time }e ukinuti sve ostale mo}i. Ali, s druge strane, zakonodavna mo} ne treba
da bude ni sredstvo za zaustavljanje izvrne mo}i. Poto izvrna mo} ima svoje
prirodne granice, nije potrebno ograni~avati je; osim toga, izvrna vlast se sprovodi
samo u trenutnim stvarima. Poto zakonodavna vlast mora da bude sposobna da
ispita kako se zakoni sprovode, ona ne sudi nikome, i prema tome, ne sudi ni o
ponaanju onoga koji sprovodi zakone: ona mora da bude sveta. Kona~no, u
pitanjima zakonodavstva, monarh mora da bude sposoban, ne toliko da odlu~uje,
ve} da na svaki na~in spre~ava.
Monteskje jasno vidi da je u jednom reìmu koji se temelji na predstavnitvu,
zakonodavno telo, kao nosilac predstavni~kog legitimiteta, najpre u iskuenju i u
mogu}nosti da uve}a i zloupotrebi svoju vlast, pa zato treba preduzeti mere opreza
kako bi se izvrnoj vlasti osiguralo dovoljno ~vrstine. Jednom re~ju, sveukupna
176 Pjer Manon
konstitucionalna sredstva kojima se raspolaè imaju za cilj da ove dve vlasti u~ine
pribli`no jednako jakim i sposobnim, mada, zbog principa legitimiteta takvog
reìma, principa na koji Monteskje podse}a na po~etku poglavlja, izvrna vlast
mora biti striktno podre|ena zakonodavnoj.
Sada je pitanje slede}e: da li }e se ove dve vlasti (~ak i ako uzmemo u obzir
prijateljsko posredovanje senata, koji je deo zakonodavne vlasti) me|usobno
paralisati? Hobs nije propustio priliku da primeti da su na ovaj na~in su~eljene
dve jednake vlasti siguran put za stvaranje stalnog rata me|u njima, sve dok se
jedna ne pokori drugoj ili dok njihov sukob ne dovede do propasti politi~kog tela.
Monteskje o tome sudi druga~ije: Te tri mo}i (ra~unaju}i tu i senat) trebalo bi da
dovedu do smirenja i neaktivnosti. Ali, izgleda da }e ih neumitno kretanje stvari
prinuditi da se usklade.
Na klasi~nu primedbu apsolutista da treba da postoji neko ko odlu~uje i
daje poslednju re~, i koji mora da ima apsolutnu vlast Monteskje odgovara da
odluke zaista treba da se donose, ali da to uopte ne zna~i da treba da ih donosi
jedna vlast. Jednu odluku mogu doneti dve vlasti koje su u dogovoru; i one }e se
sloìti volens nolens upravo zato to jedna odluka treba da se donese. Pravi
vladar takvog reìma nije ni zakonodavna ni izvrna vlast, ve} neophodnost. Ve}inu
donetih odluka ne}e èleti nijedna od dve vlasti. Monteskje u svojim spisima
govori o ~arobnoj povelji koja je proglaena nasuprot volji zajednice, velikaa
i kralja.
Ako priznamo da odluke moraju da se donesu, i da su zato dve vlasti prinu|ene
na sporazum, zar ne postoji mogu}nost da se sporazum napravi na tetu gra|ana?
Zar ne mogu da se sloè samo da bi gra|ane potla~ili i podelili plen? Monteskje
pokazuje da }e se kompromis izme|u dve vlasti napraviti, makar u naoptijim
crtama, u svakom slu~aju u korist slobode gra|ana. Objanjenje ovog sre}nog
zaklju~ka nalazi se u jednom poglavlju Duha zakona koje je podjednako va`no
kao i poglavlje o kome smo upravo govorili, ali je ~esto zanemarivano od
komentatora. Poglavlje VI, knjiga XI, opisivalo je anatomiju ili statiku podele
vlasti, a poglavlje XXVII, knjiga XIX, pokaza}e nam njenu fiziologiju i dinamiku.
Monteskje uvodi klju~an pojam za razumevanje stvarnog funkcionisanja slobodnih
reìma to je pojam stranke.
Poto u tim dràvama postoje dve vidljive vlasti, zakonodavna i izvrna, i
poto svaki gra|anin preko njih izraàva svoju sopstvenu volju, i po sopstvenom
naho|enju izraàva svoju nezavisnost, ve}ina ljudi ima vie sklonosti prema jednoj
ili drugoj vlasti, veliki broj ljudi obi~no nema ni dovoljno pravednosti ni smisla
da ih podjednako voli.
I kako izvrna mo}, koja se bavi svim poslovima, moè da pruì velike nade,
ali nikada strahove, oni koji je iskoriste pre}i }e na njenu stranu, a napa}e je oni
koji od nje ne o~ekuju nita. Sve su strasti tu slobodne i javljaju se u svoj svojoj
veli~ini: mr`nja, zavist, ljubomora, velika èlja za boga}enjem i odlikovanjem.
Da je to druga~ije, dràva bi bila kao ~ovek koga je bolest oborila, i koji nema
nikakvih strasti, jer nema vie snage. Mr`nja koja je izme|u dve stranke traje, jer
je uvek bez snage. Te stranke ~ine slobodni ljudi, i ako jedan uzme suvie, posledica
slobode je da }e on biti oboren, dok }e gra|ani, kao ruke koje pomaù telu, podi}i
drugoga.
Poto svaki nezavisan pojedinac u velikoj meri sledi svoja matanja i hirove,
on ~esto menja stranke; naputa jednu stranku i tu ostavlja sve prijatelje, da bi se
privoleo drugoj, u kojoj se nalaze svi neprijatelji, i ~esto je, u toj naciji, mogu}e
zaboraviti zakone prijateljstva i mr`nje.9
Trebalo bi da analiziram ukratko ovaj izuzetno vaàn tekst, u kome neobi~no
sugestivan opis Engleske iz doba Volpol i Bolingbrouk, anticipira jedan savreno
ta~an rezime na~ina na koji je tokom dva veka predstavni~ki sistem funkcionisao.
Svakoj od ove dve vlasti (poto se su~eljavaju vlasti pribli`no jednake snage)
potrebne su pristalice. I zato to je vlast vlast, ona obavezno privla~i pristalice.
Kao to je vlast podeljena na dve vlasti, tako }e se i drutvo podeliti izme|u
pristalica jedne i pristalica druge vlasti. Gra|ani }e èleti i ose}ati da treba da ih
predstavlja jedna ili druga: tako }e i izvrna vlast postati, na izvestan na~in,
predstavni~ka. Gra|ani }e traìti da ostvare svoje ciljeve posredstvom vlasti koju
podràvaju i od koje o~ekuju usluge. Ali njihova volja ne}e imati trenutni i direktni
u~inak, jer se moè ostvariti samo posrednitvom vlasti koju kontrolie druga
vlast. Poto drutvo predstavlja podeljena vlast, gra|ani ne}e imati snage da u~ine
zlo jedni drugima.
Ipak, neko }e pitati: zar se ne moè desiti da jednu vlast do te mere podrì
ogromna ve}ina da ona srui drugu vlast i manjinu gra|ana koji je podràvaju?
Ne, odgovara Monteskje, jer postoji ono to zovemo posledica slobode. Ako se
u~ini da je jedna od dve vlasti suvie oja~ala, gra|ani }e potraìti pomo} druge
vlasti. Zato je Monteskje toliko siguran da }e ovaj mehanizam prodelovati? Zato
veruje da podeli na dve vlasti odgovara otprilike jednaka podela gra|ana na dve
stranke?
Sasvim je izvesno da su gra|ani pristalice jedne ili druge vlasti kojoj daju
prednost i od koje o~ekuju korist, ali oni ostaju uvek pre svega ~lanovi drutva u
meri u kojoj se drutvo razlikuje od dve vlasti, podjednako od one koju vole kao
i od one koju ne vole. Od tog momenta, ako jedna od vlasti dobije preveliku
prednost, izvestan broj njenih pristalica, pre svih oni najmanje vatreni, oseti}e da
su ugroèni, ne kao pristalice te vlasti, naravno, ve} kao ~lanovi drutva. Gra|ani
zaista imaju dvostruki interes: s jedne strane, vlast treba da sluì njihovim
9 Ja sam podvukao.
178 Pjer Manon
interesima i da ne optere}uje previe drutvo, a sa druge strane, postoji dvostruko

ose}anje: da vlast koja ih favorizuje, i koju oni podràvaju, njih predstavlja, da
je to njihova vlast i, tako|e, da se ta vlast razlikuje od njih, da je daleka, da ih
ne razume i da }e ih izdati. I to je neizbe`na igra dva interesa i dva ose}anja, oni
su neodvojivi, i ta igra garantuje da }e se gra|ani spontano obratiti za pomo}
vlasti koja previe oslabi. Dvostruka igra izme|u gra|ana i vlasti je u logici
predstavljanja: od trenutka kada po~inje da se smatra da vlast predstavlja gra|anina,
ose}anje otu|enja kod gra|ana raste paralelno sa èljom za identifikacijom.
Takav reìm proizvodi dvostruku slabost: podela vlasti ~ini da su gra|ani
uglavnom nesposobni da deluju jedni na druge, i u obrnutom smislu, gra|ani koji
rado menjaju stranke10 lako u~ine vlast nemo}nom. Nemo} gra|ana i nemo} vlasti
me|usobno se uslovljavaju. I samo to, na kraju, Monteskje naziva slobodom.
Tako podeljena vlast ne moè u zna~ajnoj meri biti ni protiv gra|anina
odakle poti~e ose}anje bezbednosti gra|anina, ose}anje koje je najvrednije dobro
jednog slobodnog reìma ni za njega izuzetak ~ini nekoliko mesta koje
podeli izvrna vlast, a koja su uvek bez stvarne mo}i. Zbog toga gra|anin treba
samo da po sopstvenom naho|enju izraàva svoju nezavisnost, tj. da okrene
svoje èlje i aktivnosti prema oblastima koje nemaju veze sa politikom i vla}u,
prema oblastima gde se ne izvrava vlast nad drugim ljudima. Gra|aninu ne treba
nita drugo osim da zara|uje novac ili pie knjige. To su dve zaista velike oblasti
koje stvaraju dvostruku nemo}, nemo} vlasti nad gra|aninom i nemo} gra|anina
nad vla}u, to su ekonomija i kultura.
Sloboda se javlja kada se politika neutralizuje. Ipak, ne bi trebalo re}i da ta
je takva sloboda apoliti~na. To je sloboda i te kako zavisna od politi~ke
organizacije, jer upravo politi~ka organizacija neutralie vlast vlasti.
Tako je u jednom slobodnom reìmu gra|ani izraàvaju po sopstvenom
naho|enju svoju nezavisnost. îni se da su sloboda i nezavisnost ista stvar. Ipak,
u poglavlju III, knjige XI, pod nazivom ta je to sloboda, Monteskje nam saoptava:
... politi~ka sloboda nikako se ne sastoji u tome da svako radi ta ho}e... treba
shvatiti duh nezavisnosti i slobode, ta je nezavisnost i ta je sloboda. Sloboda je
pravo da svako radi ono to zakoni dozvoljavaju... Kako bi, na ovom najva`nijem
mestu, razumeli Monteskjeovu misao, moramo da izmirimo dve tvrdnje naeg
autora, tvrdnje koje izgledaju do kraja protivre~ne. S jedne strane, u slobodnom
reìmu gra|ani su nezavisni; s druge strane, politi~ka sloboda ne zna~i nezavisnost,
ve} mo} da svako ~ini ono to zakoni dozvoljavaju. Ali, ta se deava ako zakon
zabranjuje sve ili skoro sve? Izlaz iz protivre~nosti nalazimo u Monteskjeovoj
koncepciji zakona. On kaè da su, u slobodnom reìmu, tj. u reìmu koji je
utemeljen na podeli vlasti, zakoni obavezno usmereni da dozvole gra|aninu
10 Ili, barem, postoji uvek dovoljan broj gra|ana koji mogu da menjaju onog kome su verni.
veliki broj stvari (nesumnjivo sve ve}i i ve}i) i da proire polje njegove
nezavisnosti. Na taj na~in, nezavisnost i pokoravanje zakonima bi}e izmireni.
Pogledajmo sada ta ovo zna~i.
Svaki gra|anin èli da vlast koju podràva njemu zakonom omogu}i najve}e
mogu}e povlastice, makar i po cenu ugnjetavanja drugih gra|ana. Ali ta vlast
mora da vodi ra~una o drugoj vlasti koja, sa svoje strane, nosi zahteve druge
strane, uglavnom, druge polovine stanovnitva. ta }e, u tom slu~aju, biti zakon?
Zakon }e biti kompromis, eksplicitni ili implicitni, izme|u dve vlasti i dve strane.
Zakon }e pruàti najve}i broj povlastica i jednima i drugima, pri ~emu se
podrazumeva da }e svako dobiti manje od onoga koliko èli. Me|utim, upravo
pod platom slobode (u smislu nezavisnosti) pove}anje broja povlastica i jednih
i drugih je najlake. Uzmimo jedan primer koji nije Monteskjeov. Recimo da
postoji drutvo u kome jedna mo}na grupa èli da se nastava obavlja pod crkvenom
upravom, dok druga grupa, pribli`no jednaka po snazi, èli da se nastava potpuno
oslobodi uticaja crkve. Ako tim drutvom vlada predstavni~ki reìm podeljene
vlasti, nijedna od dve grupe ne}e mo}i da nametne zakon koji }e odgovarati njenim
èljama. Jedini mogu}i kompromis bi}e da svaka stranka ima slobodu da dobije
tip nastave koji èli: jedan deo nastavnih ustanova zavisi}e od crkve, a drugi }e
biti sasvim nezavisan od nje.
U takvom sistemu, zakon nastoji da zabrani svakom pojedincu da nametne
svoju volju drugome, zakon ograni~ava njegovu nezavisnost. Ali, garantuju}i mu
da moè da radi ta ho}e u slu~aju kada to ne podrazumeva i vlast nad drugim,
zakon titi njegovu nezavisnost. Zakon je mo}an jedino kada treba da spre~i vlast
jednog gra|anina nad drugim. Na taj na~in, ova dva stava: po sopstvenom
naho|enju izraàvati svoju nezavisnost i imati pravo da se radi sve to zakoni
dozvoljavaju, u okviru slobodnog reìma koji je zamislio Monteskje, postepeno
postaju sinonimi.
Gra|ani koji vie ne vre vlast jedni nad drugima teè da se udalje jedni od
drugih, da ìve odvojeno. U istom poglavlju Monteskje pie: ... ljudi koji pripadaju
ovakvoj naciji vie su saveznici nego sugra|ani. Ovaj stav je za~u|uju}i, jer on
pribliàva odnose izme|u gra|ana jednog slobodnog reìma, odnosima koji
povezuju politi~ka tela i saveznike. Time se najbolje daje do znanja da gra|ani
ìve u jednoj vrsti prirodnog stanja, ali u takvom prirodnom stanju gde se nijedan
gra|anin ne plai drugog gra|anina, u prirodnom stanju u kome nema vie straha.
Slobodno drutvo, utemeljeno na podeli vlasti, u stvari je jedno usavreno prirodno
stanje, jer gra|ani, s jedne strane, u njemu uìvaju povlastice prirodnog stanja
oni po sopstvenom naho|enju izraàvaju svoju nezavisnost a, s druge, ne trpe
usled njegovih nedostataka gra|ani vie nisu u obavezi da ratuju, ~ak su
oslobo|eni i od straha.
180 \ovani Sartori
U doktrini o podeli vlasti nije toliko zna~ajna stati~ka definicija kompetencija

koje svaka vlast poseduje, koliko dinami~ki opis odnosa izme|u gra|anskog
drutva i dve vlasti, koje su iste ali razli~ito predstavljaju dve strane, i uvek u
me|usobnom neprijateljstvu, ali sada prisiljene na kompromis. Ta igra izme|u
drutva i podeljene vlasti mo}i }e da se odvija, prema shemi koju je postavio
Monteskje, sve dok podela izme|u izvrne i zakonodavne vlasti ne bude bila
samo uspomena, dok konfuzija izme|u njih ne bude prevladana u formi vladavine
kabineta, gde je prvi ~ovek u vladi dakle, prvi ~ovek izvrne vlasti istovremeno
i vo|a parlamentarne ve}ine prvi ~ovek zakonodavne vlasti. Na taj na~in, dve
vlasti ne}e vie biti izvrna i zakonodavna vlast, ve} ve}ina i opozicija. Nije
re~ o tome da opozicija ustavno deli vlast sa ve}inom (i na tom mestu, naravno,
postoji zna~ajna razlika izme|u slobodnog reìma koji je opisao Monteskje i
naih reìma), ve} samo njeno prisustvo, pretnja koja postoji za promenu vlade
ili ~ak ve}inske stranke na slede}im izborima, ve}insku stranku uglavnom prisiljava
da vlada umereno.
Ako u nekoliko re~i èlimo iskazati snagu Monteskjeovog liberalnog sistema,
re}i }emo da se ona pokazuje u odvajanju predmeta volje od volje same, u
spre~avanju svakog pojedinca da radi ono to po svaku cenu èli. Narod koji ne
moè da ostvari ono to ho}e, moè samo da izabere predstavnike, u nadi da }e
oni raditi ono to on ho}e. Predstavnici ne mogu da ostvare ono to ho}e, ali
moraju veoma voditi ra~una o time ta ho}e izvrna vlast. A izvrna vlast ne
moè da ostvari ono to ho}e, ali mora voditi ra~ua o tome ta ho}e zakonodavna
vlast. Vlast Hobsovog Levijatana, tj. apsolutna vlast koja, na kraju krajeva,
odlu~uje o svemu, kao i, kona~no, vlast Lokovog zakonodavnog tela, pretvara se
u mehanizam donoenja odluka, mehanizam koji vlast ~ini nekorisnom.
Va`no je precizirati da, ako se taj mehanizam donoenja odluka menja u
apsolutnu vlast, on u tom slu~aju postaje neto sasvim razli~ito od ve}anja ili
suvereniteta ve}anju, od vlasti kakvu smo nalazili u gr~kim republikama i o kojoj
nam govori Aristotel, u knjizi IV svoje Politike. Sigurno je da su oni koji su
ve}ali u gradu morali da vode ra~una (upravo zato to je ve}anje razumska
delatnost) o saglasnosti ili neophodnosti kompromisa, o umerenosti, u odlukama
koje donose. Ali, u tom slu~aju, stepen kompromisa utvr|ivan je samim ve}anjem,
a imaju}i u vidu ciljeve tog ve}anja, kao i uslove koji su mu bili nametnuti.
Podleù}i neophodnosti ili saglasnosti kompromisa, ve}anje je neprekidno
bilo suvereno. Situacija je sasvim druga~ija u Monteskjeovom liberalnom sistemu:
kompromis, daleko od toga da ga je izabrao suverenitet ve}anja, sam ima vlast
nad odlukom, jer ono to je odlu~eno jeste rezultat sastavljen od onoga to ho}e
jedna, a ta druga vlast.
Videli smo kako je ipak mogu}e, ~ak i ako se ono to ho}e jedan razlikuje
mnogo od onoga to ho}e drugi, do}i do rezultata. Lako je izraditi ga pozitivno,
mnogo lake nego u~initi ga negativnim. Ako u na~elu ne moè da se uskladi ono
to ja ho}u sa onim to ho}e ti, zato ne pokuati uskladiti ono to ja ne}u sa
onim to ne}e ni ti? Dve mo}i govore jedna drugoj: ja ne}u da ti vlada, ti ne}e
da ja vladam, e pa dobro, u~inimo gra|ane nezavisnima od nae dve vlasti,
oslobodimo ih od nas, i dragoceni rezultat bi}e postignut!11 Kada podeljena vlast
predstavlja drutvo, onda se nad gra|anima sve manje vlada, tj. oni su sve vie
slobodni, u smislu koji Monteskje daje pojmu slobode: biti slobodan to ne
zna~i da radim ono to ho}u, ve} da vlast ne radi ono to ti ho}e da ja radim; ili
jo: to zna~i da radim ono to ho}u, samo u onoj meri u kojoj ta delatnost ne
podrazumeva prisilu nad tobom.
U potpunosti oformljen liberalizam, a doktrinarno je bio oformljen tek sa
Monteskjeom, temelji se na dve ideje: ideji predstavnitva i ideji podele vlasti.
Ideja predstavnitva podrazumeva da je jedina legitimna vlast predstavni~ka, tj.
zasnovana na saglasnosti onog koji je podre|en vlasti. U takvom reìmu, mo}i
koje su unutar gra|anskog drutva, koje ra|aju spontanu igru ekonomskog i
drutvenog ìvota, tradicije, ~ak i sposobnosti, implicitno su nelegitimne (one
nikog ne predstavljaju), i zato polako ali sigurno nestaju. îtava zakonodavna
vlast koncentrisana je u vrhu, u politi~koj instituciji, u dràvi koja jedina zaista
predstavlja ~lanove drutva. Moderna ideja predstavnitva prirodno vodi u
neprekidno pove}avanje vlasti dràve nad drutvom, jer ona neprekidno nagriza
mo}i unutar drutva, mo}i koje osiguravaju nezavisnost i postojanost tog drutva.
To je paradoks predstavnitva: predstavni~ka vlast uvek teì da, sama i bez
suparnika, dominira gra|anskim drutvom koje samo naizgled predstavlja. U
tom smislu, imaju pravo oni koji slave progres individualne slobode i sve ve}u
samostalnost pojedinca.
Postoji sutinska dvojakost unutranjeg kretanja naeg drutva. Zato neki
autori drutvo vide kao maskirani totalitarizam, a drugi ga opisuju kao drutvo
koje zadovoljava ~oveka vie od svih drutava koja su u istoriji postojala, drutvo
u kome svako slobodno i suvereno koristi talente i zadovoljava sklonosti koje je
dobio od prirode. Sada, bez svake sumnje, treba ujedno dati za pravo i osporiti
ono to i jedni i drugi govore, sada treba re}i da dràva postepeno ostaje jedina
koja nad nama vlada, a da ona, pritom, nad nama vlada sve manje.
Ukoliko neko nad nama sve manje vlada, ukoliko imamo sve vie prava da
radimo ta god ho}emo, mi sve vie ìvimo u nekoj vrsti prirodnog stanja.
Zahvaljuju}i vlasti koja opstaje, jedinoj koja nad nama jo uvek pomalo vlada, to
11 U jednoj evropskoj zemlji koja nam je poznata nedavno se mogao ~uti jedan dijalog, sa
iskrenim zamorom, o na~inu komunikacije.

182 Pjer Manon
prirodno stanje nije ratno stanje, ve} nam pruà vie nego dovoljnu bezbednost i
napredak, i zato mi nemamo razloga da iza|emo iz tog stanja. Ispunili smo, dakle,
prvobitnu zamisao liberalizma, izmenivi redosled najva`nijih ~inilaca:
predstavni~ki reìm je bio artifice koji je omogu}io da se iza|e iz sutinske12 i u
svakom slu~aju neizbe`ne13 nepodnoljivosti prirodnog stanja. Taj reìm je sada
postao artifice koji omogu}ava da se ìvi u sutinski zadovoljavaju}em prirodnom
stanju. Ovu ~injenicu ne mogu da ospore ni oni koji optuùju mek totalitarizam
liberalnih drutava. Ono to takvi autori u naem drutvu preziru upravo je stanje
zadovoljstva: sva|e i pobune, smelosti i prevrati, sve je to, na opte
zadovoljstvo, ponovo obuhva}eno i uklju~eno u sistem.
Postoji, ipak, izvesna sumnja koja remeti to zadovoljstvo. To je zato to je
prirodno stanje, veta~ko ili u okviru institucije, koje je u isto vreme politi~ko
stanje, protivre~nost u pojmovima. I sam Monteskje je diskretno sugerisao prob-
lem kada je rekao da su Englezi, kao to smo videli, vie saveznici nego
sugra|ani. Alternativa moè biti i bi}e formulisana na razli~ite na~ine: da li je
svako od nas nezavisan ~lan gra|anskog drutva ili podanik dràve,
malogra|anin ili gra|anin, homo oeconomicus ili homo politicus? Da li pripada
nadnacionalnom, tj. svetskom prostoru trìta ili pre jednoj nacionalnoj
teritoriji? Moè se re}i da pripadamo oboma. Ali to onda zna~i da, uprkos izmirenju
prirodnog i gra|anskog stanja zahvaljuju}i slobodnom reìmu, mi ostajemo i dalje
otro podeljeni. Linija koja deli prirodnog ~oveka i gra|anina, deli i svakog od
nas. Opisati tu podelu, optuìti nesre}u i pokvarenost koju ona unosi, na}i na~in
da se ta podela prevazi|e to je bio zadatak najdubljeg kriti~ara Monteskjea i
najdubljeg kriti~ara liberalizma, @an-@aka Rusoa.
12 Hobs
13 Lok
Ni predsedni~ki sistem, ni parlamentarizam 183
\ovani Sartori
NI PREDSEDNI^KI SISTEM,
NI PARLAMENTARIZAM*
Predsedni~ki i parlamentarni sistem obi~no se definiu tako to se uzajamno

isklju~uju. Ipak, jedna nejasno}a ne moè objasniti drugu. Sasvim je izvesno da
je predsedni~ki sistem neparlamentaran i da je parlamentarni sistem
nepredsedni~ki. Me|utim, podela izme|u tih dvaju sistema u stvarnom svetu
ukazuje na nepodudarnosti, kao i na neobi~na poklapanja me|u njima.
Predsedni~ki sistem se obi~no definie pomo}u jednog ili vie od ukupno tri
kriterijuma. Prvo, efa dràve je izabrao narod (na neposrednim ili posrednim
izborima) i to za utvr|eni period; drugo, parlament ne moè ni da imenuje, ni da
smeni vladu; tre}e, ef dràve je istovremeno i predsednik vlade. Ima mnogo
osnova za tvrdnju da je prvi kriterijum neposredni ili kvazineposredni izbori
nepouzdan u praksi. Na temelju tog kriterijuma, u istu ravan se stavljaju, na primer,
Austrija, Island i Irska sa Portugalijom, Francuskom i Sjedinjenim Dràvama.1
Uprkos tome to se odluka o predsedniku Austrije, Islanda ili Irske donosi na
optim izborima, mo} predsednika je mala, ako uopte i postoji. Isto tako, ni
jedan od pomenutih slu~ajeva (sa izuzetkom SAD) ne ispunjava zahteve drugih
dvaju kriterijuma. Drugi kriterijum je u praksi znatno pouzdaniji od prvog; ipak,
on se moè primeniti i na predsedni~ke i na polupredsedni~ke sisteme, i zato ga
treba potkrepiti i tre}im kriterijumom.
*U izradi ovog rada veoma su mi koristili tekstovi koje su mi, kao odgovor na prvi nacrt
moga eseja, uputili Majkl Kopid`, Arend Lijphart, Huan Linc, Skot Mejnvoring i Arturo Valensuela
(Michael Coppedge, Arend Lijphart, Juan Linz, Scott Mainwaring, Arturo Valenzuela). Veoma
sam im zahvalan na iznetim komentarima i sugestijama.
1 Kada je re~ o Evropi, treba konsultovati pregled Sistema partitico e elezione diretta del
capo dello stato in Europa Stefana Bartolinija (Stefano Bartolini) objavljen u Rivista italiana di
scienza politica 2 (1984), 223-242. Portugalija je 1976. usvojila sistem francuskog tipa, ali su
revizijom ustava iz 1982. znatno smanjena ovla}enja predsednika.
184 \ovani Sartori
Tako se ispostavlja da naa tri kriterijuma jesu, zapravo, jedan zdruèni

kriterijum. To zna~i da je sistem predsedni~ki onda i samo onda kada ef
dràve (predsednik): (1) dobija taj poloàj na izborima, (2) u toku mandata
parlament ne moè da ga smeni i (3) nalazi se na ~elu vlade ili vlada koje sam
imenuje. Kada su svi uslovi ispunjeni, onda je bez sumnje re~ o ~istom
predsedni~kom sistemu.
Imaju}i u vidu da se na osnovu ovih kriterijuma utvr|uje ta predsedni~ki
sistem uklju~uje, a ta isklju~uje, moramo ih do kraja razjasniti. Prvi kriterijum
dozvoljava dve mogu}nosti: neposredne ili kvazineposredne izbore za predsednika.
Koliko su te mogu}nosti zaista otvorene? Kvazineposredni izbori odvijaju se
u SAD i u zemljama kao to je Argentina i kakav je bio île do Aljendea (Allende),
u kojima predsednika bira parlament onda kada nijedan kandidat ne dobije apsolutnu
ve}inu na izborima. Budu}i da je uvreèna praksa da se u takvim slu~ajevima bira
kandidat koji je osvojio relativnu ve}inu glasova, u praksi se takva vrsta posrednih
izbora zapravo svodi na neposredne. Umesto toga, u Boliviji je odre|eno da
parlament bira predsednika me|u trojicom kandidata koji osvoje najve}i broj glasova
(i 1985. i 1989. izabran je drugi kandidat po broju glasova), tako da je tu re~ o
sumnjivom kvazineposrednom izbornom sistemu. S druge strane, izbori u Finskoj
sasvim sigurno nisu kvazineposredni: izabrani kolegijum za izbor predsednika je
telo koje ga stvarno bira i ima apsolutno neograni~enu slobodu izbora. Klju~no je,
dakle, da li posredni~ki organi (izborni kolegijumi ili parlamenti) imaju mogu}nost
slobodnog izbora. Ako se delovanje posredni~kog organa svodi na puku formalnost,
onda je razlika izme|u neposrednih i posrednih izbora potpuno nebitna; ako taj
organ zaista bira, onda je kriterijum prekren. Sli~ni razlozi vaè i za tre}i kriterijum,
koji glasi da je ef dràve istovremeno i predsednik vlade ili da se on nalazi na ~elu
vlade koju sam imenuje. I ovde je dozvoljeno mnotvo varijanti, sve do ta~ke u
kojoj se javlja dvovla}e izme|u predsednika dràve i predsednika vlade.
Na osnovu ovih kriterijuma, ispostavlja se da danas postoji tridesetak
predsedni~kih zemalja, uglavnom koncentrisanih u Latinskoj Americi. Sa
izuzetkom SAD, nijedan drugi predsedni~ki sistem nije bio kontinuiran. Zasad se
najbolje drì Kostarika, u kojoj predsedni~ki sistem traje neprekidno od 1949.
godine. Druga zemlja prema duìni trajanja predsedni~kog sistema je Venecuela,
u kojoj je on na snazi od 1958. godine, ali su nedavno organizovana dva pokuaja
dràvnog udara, kojima je sistem ugroèn. Peru se 1979. vratio civilnoj vladi, ali
u njemu, u trenutku pisanja ovog rada, ponovo postoji neustavna vlast. U ve}ini
drugih latinskoameri~kih zemalja (najizrazitiji primeri su Argentina, Urugvaj,
Brazil i île) predsedni~ke demokratije su uspostavljene tek tokom osamdesetih.2
2 U Urugvaju su se javile netipi~ne ustavne oscilacije izme|u kvazipredsedni~kog sistema
(1830, 1934, 1942, 1966) i nepredsedni~kog sistema (1918, 1952), ali definitivno smatram da je
sadanji urugvajski sistem (posle pu~a iz 1973. i sa prekidom od 1973. do 1983) predsedni~ki. To
I dok je 1979. pao i poslednji bastion diktature u Ju`noj Americi u Paragvaju,

jo uvek postoji prili~no veliki broj zemalja koje se kvalifikuju kao nestabilne,
tj. kao one u kojima postoji veliki rizik od dràvnog udara.3 To su, na primer,
Ekvador, Bolivija, Honduras, Gvatemala i Dominikanska Republika.4 Kada je
re~ o drugim podru~jima, na Filipinima od 1986.godine ponovo vlada predsedni~ki
sistem, ~iji su dosadanji rezultati prili~no slabi.5 Dakle, rezultati koje su dosad
postigle zemlje sa predsedni~kim sistemom ako Sjedinjene Dràve ostavimo po
strani toliko su slabi, da se s pravom moèmo upitati ne leì li politi~ki problem
tih dràva upravo u samom predsedni~kom sistemu.
Zna~i li to da je, ako predsedni~ki sistem treba odbaciti, dobra alternativa
parlamentarizam? To se ne bi moglo zaklju~iti. Dosad smo utvrdili samo da je
~ist predsedni~ki sistem lo; iz toga nikako ne sledi da smo utvrdili kako je i
meovita varijanta tog sistema polupredsedni~ka podjednako loa. Drugo,
zasad znamo ta je to to odbacujemo, ali ne znamo ta je to to usvajamo. [ta je
parlamentarizam? Izvesno je da se iza te oznake ne krije jednostavan, uniforman
entitet.
Jedini zajedni~ki imenitelj sistema koje nazivamo parlamentarnim jeste to
to se u njima zahteva da parlament glasa o imenovanju vlade, o podrci vladi i o
njenom eventualnom smenjivanju. Me|utim, kada kaèmo da parlamenti
podràvaju vlade, time, zapravo, nismo mnogo rekli. Time ~ak ni ne po~injemo
da objanjavamo zbog ~ega u takvim ustrojstvima postoje jake ili slabe vlade,
stabilnost ili nestabilnost, zato su neki od njih efikasni, a drugi potpuno neefikasni,
odnosno zato neki od njih, ukupno posmatrano, ostvaruju dobre, neki prose~ne,
to parlament moè izglasati nepoverenje ministrima i to predsednik, s druge strane, moè da
raspusti parlament skretanje je u odnosu na ameri~ki model, ali ono nije u suprotnosti sa mojim
kriterijumima za definisanje predsedni~kog sistema i ne zadire u sutinu.
3 L. Dajamond, H. Linc, S.M. Lipset (L. Diamond, J. Linz, S.M. Lipset), prire|iva~i zbornika
Demokratija u zemljama u razvoju u 4 toma, predgovor, str. XVIII (izd. Boulder: Lynne Rienner,
1989).
4 Ekvador je blizu trajne krize; u Boliviji je od 1952. do 1982. bilo oko 17 vojnih intervencija;
Honduras i Gvatemala funkcioniu veoma loe i prakti~no su pod vojnom kontrolom; Dominikanska
Republika, u kojoj je ranije vladala dictablanda, sada se vratila na vojnu diktaturu.
5 Sigurno }e biti uo~eno da na mom spisku nema Ju`ne Koreje; razlog je u tome to je
predsedni~ki sistem u toj zemlji postojao samo u interregnumu 1988-90. Nisam obuhvatio ni
Meksiko, ~iji nesumnjivo uspeni rezultati tridesetih godina pripadaju modelu autoritarnog
predsedni~kog sistema (mada je takav sistem ograni~en striktno potovanim na~elom nemogu}nosti
reizbora), a sam model se odrào zahvaljuju}i onome to sam nazvao hegemonisti~kim strana~kim
aran`manom. Me|utim, izborna reforma koja je u Meksiku sprovedena 1989. omogu}uje (u na~elu)
smenjivanje na vlasti, to kao demokratsku mogu}nost nudi predsedni~ku formulu (preokrenutu
ameri~ku) zasnovanu na nepodeljenoj koncentraciji vlasti. Kona~no, na spisku nije ni [ri Lanka,
ne samo zbog njene problemati~ne ustavne prakse, ve} i zato to sam sklon da njen ustav iz 1978.
smatram polupredsedni~kim.
186 \ovani Sartori
a neki izrazito loe rezultate. Ako se detaljnije pozabavimo tim pitanjem, vide}emo
da postoje najmanje tri osnovne vrste parlamentarizma: na jednom polu je engleski
tip premijerskog sistema, odnosno sistema vlade kao kabineta, u kome izvrni
rukovodilac (premijer) ima veliku vlast nad parlamentom; na drugom polu je
francuski sistem skuptinske vlade (iz vremena Tre}e i êtvrte republike), koji
dovodi do toga da upravljanje bude prakti~no nemogu}e; u sredini izme|u tih
dvaju polova je formula strana~ki kontrolisanog parlamentarizma. Na kakav nas
zaklju~ak to navodi? Parlamentarizam moè doìveti neuspeh lako kao i
predsedni~ki sistem. Ako èlimo da parlamentarni sistem bude alternativa
predsedni~kom, onda tek treba da odlu~imo koji je to parlamentarizam i moramo
da osiguramo da ne krenemo linijom manjeg otpora, da nas put iz ~istog
predsedni~kog sistema ne bi odveo u ~isti parlamentalizam, odnosno u skuptinsku
vladu ili nevladu (misgovernment).
Ako smo prvenstveno zainteresovani za sutinu, a pretpostavljam da jesmo,
onda }emo bez okolianja upitati ta je dobro, a ta r|avo politi~ko ustrojstvo,
gledano sa stanovita rezultata. Huan Linc i Arturo Valensuela (Juan Linz, Arturo
Valenzuela) pretpostavljaju parlamentarizam predsedni~kom sistemu, pozivaju}i
se prvenstveno na to da su predsedni~ki sistemi rigidni, dok su parlamentarni
fleksibilni, a fleksibilnost je svakako bolja od rigidnosti. Njihovo osnovno
polazite jeste minimiziranje rizika; teza glasi da je fleksibilan sistem, zahvaljuju}i
korektivnim mehanizmima koje poseduje, daleko manje izloèn rizicima nego
rigidni. Valensuela to veoma saèto formulie: Krize u parlamentarnim sistemima
su krize vlade, a ne krize reìma.6 Poenta je dobra, i ja se svakako slaèm sa
njom. Me|utim, argument koji iznose ljudi koji se zalaù za predsedni~ki sistem
(a taj argument se danas ~esto isti~e u Italiji) glasi da efikasnost treba pretpostaviti
paralisanosti, a da su upravo parlamentarni sistemi (kakve Italijani poznaju) tromi
i neefikasni. I to se moè predstaviti kao argument za minimiziranje rizika, odnosno
moè se re}i kako jedna neefikasna i razdorima potresana vlada sama ukida svoju
legitimnost i, dugoro~no gledano, doprinosi krizi reìma.
Da li ovo to smo upravo pomenuli ~ini rezultat nereenim? Ne sasvim, jer
se spor time ne iscrpljuje. Ne moè se pretpostaviti da je fleksibilnost sama po
sebi dobra pa ~ak ni da je zna~ajan ~inilac u igri. S druge strane, da li je zaista
apsolutno ta~no da sm predsedni~ki sistem obezbe|uje jaku i efikasnu vladu?
6 Arturo Valensuela, 6. poglavlje. Linc u svojoj analizi (vidi 1. poglavlje) isti~e da postoji
jo jedna mana predsedni~kih sistema - to to oni podrazumevaju nulti-zbir. Kao protivargument,
ovde bismo mogli navesti da (1) kada ameri~ki predsedni~ki sistem postiè odre|ene rezultate, tj.
kada funkcionie, on to mnogo vie ~ini na parnerski na~in, nego na na~in koji podrazumeva
nulti-zbir i da (2) nulti-zbir karakterie sve pluralisti~ke sisteme u kojima pobednik uzima sve. U
ovom drugom smislu, politi~ka igra u kojoj je zbir uvek jednak nuli smatra se (i to je pozitivno)
jednim od faktora koji obezbe|uju mogu}nost upravljanja. Prema tome, teza o nultom-zbiru je, na
taj na~in, viestruko zna~ajna.
îsti predsedni~ki sistem, ili ameri~ki tip predsedni~kog sistema, po~iva na

podeli i razdvajanju vlasti izme|u predsednika i kongresa.7 A ~injenica da je
ameri~ki sistem dugo izlazio na kraj sa svojim problemima ne moè skrenuti
pa`nju sa ~injenice da podeljena struktura vlasti stvara paralizu i }orsokake bolje
nego bilo koja druga.8 Zapravo, da li ameri~ki sistem jo funkcionie u praksi?
Ako se osvrnemo unazad, vide}emo da je podela vlasti, u stvarnosti, bila rasplinuta
nepodeljenim (saglasnim) ve}inama podudaranjem predsedni~ke ve}ine sa
parlamentarnom i, to je bilo uobi~ajeno, praksom saradnje, a naro~ito potpunom
strana~kom saglasno}u u pitanjima spoljne politike. Nepodeljene ve}ine i
neome|eni dvopartizam nisu vie preovla|uju}i model.9 U tom smislu je
Klintonova administracija, koja je stupila na du`nost 1993, izuzetak. Ve}ina
pre|anjih administracija (od 1957. godine) svedo~i da je sistem potpuno
antagonisti~ki podeljen, tako da svaki od dva njegova sastavna ~inioca smatra da
mu je glavni izborni interes potpuni izborni neuspeh onog drugog. Za Kongres
u kome ve}inu imaju demokrati 10 glasanje zajedno sa predsednikom
republikancem nije nita drugo do omogu}avanje republikanskom predsedniku
7 Bilo je mnogo polemike oko odnosa podela-razdvajanje. R.E. Nojtat (R.E. Neustadt) je
tvrdio da oci osniva~i (SAD) nisu stvorili vladu razdvojenih vlasti, nego, umesto toga, vladu
razdvojenih institucija koje dele vlast, Presidential Power (Predsedni~ka vlast), New York, Wiley,
1960, str. 33). ârls O. Dòns ga ispravlja: Sada imamo vladu razdvojenih institucija koje se
takmi~e da bi delile vlast (Charles O. Jones, The Separated Presidency (Razdvojeno
predsednitvo), u zborniku The New American Political System, prire|iva~ A. King, Washington,
D.C.: AEI, 1990, str. 3), a potom govori o krnjem sistemu(str. 5); obratite pa`nju i na njegov
naslov. Vra}amo se, dakle, razdvajanju. Da pojednostavimo stvari: razdvajanje se sastoji u
odvajanju izvrne vlasti od parlamentarne podrke, dok podela vlasti podrazumeva da izvrni
rukovodilac opstaje na poloàju zahvaljuju}i podrci parlamenta, odnosno pada sa poloàja onda
kada podrku izgubi.
8 Neka bude naglaeno da i bez podele vlasti moèmo imati mehanizme uzajamne kontrole.
Zaista, svi ustavni sistemi su, zapravo, sistemi uzajamne kontrole. Ameri~ka formula je jedinstvena
po tome to podelom vlasti obezbe|uje mehanizme za njenu kontrolu.
9 Kako je istakao D`. L. Sandkvist, izbor Dòrdà Bua (George Bush) je esti put (1956,
1968, 1972, 1980, 1984) u poslednjih devet izbornih ciklusa da je bira~ko telo odlu~ilo da podeli
vlast me|u strankama. . . To je neto novo u ameri~koj politici. Kada je Dvajt Ajzenhauer (Dwight
D. Eisenhower) drugi put poloìo zakletvu za predsednika 1957. godine, on je bio prvi najvii
izvrni rukovodilac u periodu od 72 godine. . . koji se... suo~io sa Kongresom ~iji je jedan dom bio
pod kontrolom opozicione stranke. . . U periodu od 58 godina, od 1897. do 1954, zemlja je imala
podeljenu vlast samo tokom osam godina, i to svaki put u drugoj polovini predsedni~kog mandata;
procentualno, to je bilo 14 posto vremena. Me|utim, tokom 36 godina, od 1954. do 1990. vlast je
bila podeljena za vreme dve tre}ine perioda (J. L. Sundquist, Needed: A Political Theory for the
New Era of Coalition Government in the United States - Political Science Quarterly 4, 1988, str.
613-614).
10 Na poslednjim izborima za Kongres SAD 1994. godine demokrati su izgubili ve}inu u
oba doma Kongresa (prim. ured.).

188 \ovani Sartori
da pomogne da i naredni predsednik bude republikanac. S druge strane, manjinski

predsednik (onaj koji nema Kongresnu ve}inu) mora, ako èli da uspostavi
nepodeljenu vlast, sve vreme da se bori protiv Kongresa, to se prakti~no svodi
na igru me|usobnog optuìvanja.
Dakle, ako imamo na umu najpoznatije otelotvorenje predsedni~kog sistema
u praksi, odgovor na pitanje da li taj sistem obezbe|uje efikasno upravljanje je
negativan. Prava je ironija da uverenje u to da su predsedni~ki sistemi jaki
sistemi po~iva na najgorem mogu}em strukturalnom aran`manu (podeljena vlast
je bespomo}na protiv podeljene vlade) i pristalice tog uverenja ne uspevaju da
shvate kako ameri~ki sistem funkcionie uprkos svome Ustavu, a ne zahvaljuju}i
svome Ustavu. U onoj meri u kojoj je jo uvek sposoban da funkcionie, taj sistem
zahteva postojanje triju faktora da bi se deblokirao: ideoloka, ili bolje,
pragmati~na fleksibilnost, slabe i nedisciplinovane politi~ke stranke i politika
usredsre|ena na lokalna pitanja. Kada postoje ta tri faktora, predsednik moè
dobiti onoliko glasova u Kongresu koliko mu bude potrebno, a u zamenu }e pruìti
izvesne usluge bira~kim okruzima ~iji ga predstavnici podrè. Tako na kraju
dolazimo do institucionalizacije politike dràvnih dotacija, koja obi~no sluì usko
lokalnim interesima to i ne zasluùje divljenje.11 A to to zapravo imamo,
strukturalno je slaba dràva.
Zaklju~ak svega to smo dosad naveli mogao bi da glasi da, ako predsedni~ki
sistem ima odre|ene vrline, njih treba traìti u polupredsedni~kom ili kvazi-
predsedni~kom sistemu koji se temelji na segmentiranoj vlasti (kao to je slu~aj u
francuskoj Petoj republici), a ne u podeli vlasti.12 Problem sa parcelisanjem vlasti
sastoji se u tome to toj formuli nedostaje jednostavnost kojom se odlikuje podela
vlasti. Ipak, nije naodmet precizirati ta je parcelisana vlast. Struktura vlasti u
kojoj premijer deluje kao premijer, moè biti:
1. prvi iznad nejednakih,
2. prvi me|u nejednakima,
3. prvi me|u jednakima.
To su formule parcelisanja vlasti kojima se isklju~uje mogu}nost koncen-
trisanja vlasti u rukama jednog ~oveka, koji bi se mogao ozna~iti kao primus
solus, kao to je to slu~aj sa ameri~kim predsednikom, ~ija vlada nije nita drugo
do njegov privatni kabinet. Te formule su, me|utim, bitno razli~ite me|u sobom.
11 Istine radi, treba re}i da iskustvo Latinske Amerike tako|e protivre~i uverenju da su
predsedni~ki sistemi jaki. Kako je to rezimirao Skot Mejnvoring, ve}ina latinskoameri~kih

predsednika imala je problema da ostvari svoj radni program. Imali su najve}i deo vlasti neophodan
za iniciranje politike, ali im je bilo teko da dobiju podrku za primenu politike. . . Opta tendencija
da se latinskoameri~ki predsednici karakteriu kao svemo}ni navodi, zapravo, na pogrean put
(Scott Mainwaring, Presidentialism in Latin America, Latin American Research Review 25, No
1, 1990, str. 162, 171).
Britanski premijer je primus iznad nejednakih; to zna~i da on ima odreene ruke

da bira, imenuje i smenjuje ministre koji su mu zaista podre|eni. Miteran (Francois
Mitterand) je, istovremeno, primus iznad nejednakih i primus me|u nejednakima.
Nema~ki kancelar je vie primus me|u nejednakima nego me|u jednakima. U
obi~nom parlamentarnom sistemu, predsednik vlade je primus inter pares, prvi
me|u jednakima, to zna~i da nije naro~ito primus. Moèmo se, razume se, sporiti
oko primera. Ipak, kriterijum na kome po~ivaju ove tri formule dovoljno je jasan
i precizan.
Prvi iznad nejednakih je najvii rukovodilac koji je istovremeno i strana~ki
vo|a, koga nije nimalo lako smeniti glasanjem u parlamentu i koji imenuje i
smenjuje ministre kako to njemu odgovara. On je prvi koji vlada iznad ministara
i zaista ih nadvladava. Prvi me|u nejednakima ne mora biti partijski lider, a ipak
parlament ne moè da ga smeni obi~nim izglasavanjem nepoverenja, ve} se o~ekuje
da on ostane na poloàju ~ak i poto se izvre smene u njegovoj vladi. To je
prvi koji moè da smeni ministre, a koga oni ne mogu da smene. Kona~no, prvi
me|u jednakima je predsednik vlade koji pada zajedno sa vladom, koji u vladu
obi~no uzima nametnute ministre i koji ima veoma malo kontrole nad vladom
kao timom (bilo bi, zapravo, prikladnije ako bismo vladu opisali kao netim ~iji
svaki ~lan igra neku svoju, posebnu igru).
Va`no je napomenuti da formule o kojima je re~ obuhvataju spektar aran`mana
parcelisane vlasti koji preseca dihotomiju predsedni~ki-parlamentarni sistem i
podriva je u isti mah. Naime, data lestvica pokazuje da engleski premijer moè
upravljati mnogo efikasnije nego ameri~ki predsednik. To zna~i da se predsedni~koj
formuli primus solus ne moè pripisati nikakva samo njoj svojstvena vrlina na
planu upravljanja. Osim toga, lestvica ukazuje na to da poboljanje ne mora nu`no
slediti ako se formula primus solus zameni formulom primus inter pares. Zaista, od
predsednika vlade, koji ne moè da kontrolie svoje ministre (zato to ne moè da
ih otpusti) i koji ~ak nema odreene ruke prilikom izbora ministara, ne moè se
o~ekivati da stvarno upravlja. Prema tome, postoje samo dve formule parcelisanja
vlasti koje upravljanje ~ine izglednim. To su: (1) prvi iznad nejednakih i (2) prvi
me|u nejednakima. To je isto kao da sugeriemo da su interesantni slu~ajevi:
polupredsedni~ki sistemi (~iji dijapazon ide od Francuske do Finske), s jedne strane,
i premijerski sistemi (od Engleske do Nema~ke), s druge strane.
12 Treba dobro shvatiti da polu uopte ne podrazumeva da je re~ o tipu reìma koji se
nalazi na sredokra}i du` nekog kontinuuma, kako su to pretpostavili Metju Soberg [ugart i Dòn
M. Keri (Matthew Soberg Shugart, John M. Carey, Presidents and Assemblies: Constitutional
Design and Electoral Dynamics, New York, Cambridge UP, 1992, 23). Semi je latinski prefiks,
koji je vie od 2.000 godina stariji od nae predstave o kontinuumu! Za àljenje je, po mom
miljenju, to to na temelju pogrenog poimanja [ugart i Keri predlaù zbunjuju}u kategoriju
premijerskog predsednitva.
190 \ovani Sartori
Moje je stanovite, dakle, da polupredsedni~ki sistem moè popraviti

predsedni~ki i da su, sli~no tome, poluparlamentarni sistemi (ako mogu tako da
nazovem kancelarsku ili premijersku formulu) bolji od ~istih parlamentarnih. Da
li se u navedenom spektru meovitih ustrojstava, za neko posebno zalaèm?
Ne. Najbolji je onaj politi~ki oblik koji se najbolje primenjuje u praksi. To je
potpuno isto kao da kaèm da, u ovoj fazi spora, kontekst postaje sutinski
zna~ajan. Kada kaèm kontekst, mislim, u najmanju ruku, na (1) izborni sistem,
(2) strana~ki sistem i (3) politi~ku kulturu ili stepen polarizacije.
Ilustracije radi,13 nave}emo da engleski premijerski sistem podrazumeva
jednostrana~ku vladu (koaliciona vlada bi mu donela propast), to dalje
podrazumeva da svaki izborni okrug alje po jednog predstavnika, a to ugroàva
dvopartijski sistem. Treba obratiti pa`nju i na ~injenicu da jednostrana~ka vlada
tako|e zahteva ve}u strana~ku disciplinu koja se ispoljava u Vestminsteru (za
Donji dom britanskog parlamenta prisustvo discipline je isto onoliko neophodno
koliko je njeno odsustvo neophodno za funkcionisanje podeljenog predse-
dni~kog sistema).14 Sistem prema kome pobednik na izborima uzima sve nije
pogodan kada u dràvi postoji polarizacija, niti kada u drutvu vlada heterogena
politi~ka kultura. Da nije bilo proporcionalnog predstavnitva (i koalicionih vlada),
integracija eksterno formiranih partija od pre jednog veka uglavnom
socijalisti~kih i katoli~kih u liberalne demokratske dràve bila bi bi izuzetno
opasna. Zato su proporcionalno predstavnitvo i koalicije, u sutini, mehanizmi
koji osiguravaju bezbednost u tekim drutvima.
Ne bismo smeli da dopustimo da se sve svede isklju~ivo na dihotomiju
pluralizam proporcionalno predstavnitvo, kao ni na dihotomiju predsedni~ki
parlamentarni sistem. Proporcionalno predstavnitvo moè se korigovati pomo}u
cenzusa (na nema~kom je to Sperrklausel) ili ve}inske premije. Nema~ki
kancelarski sistem se odràva ne samo zahvaljuju}i tome to ustav nalaè
konstruktivno izglasavanje nepoverenja (to je prepreka koja stoji na putu negativne
ve}ine), nego i zahvaljuju}i cenzusu od pet procenata, koji je prepreka za
predstavnitvo. Drugi korektiv jeste sistem dvojnog glasanja, u kome bira~ glasa
i za stranku i za kandidata, nezavisno jedne od drugih, to je, zapravo, ublaèna
ve}inska izborna formula. Te mehanizme moramo stalno imati na umu, zato to
13 U tekstu koji sledi, umnogome sam koristio svoju knjigu (Parties and Party Systems,
New York, Cambridge UP, 1976, passim). Kada je re~ prvenstveno o uticaju izbornih sistema,
treba videti moje poglavlje pod naslovom Faulty Laws or Faulty Method?, in Electoral Laws
and Their Political Consequences, ~iji su prire|iva~i B. Grofman, A. Lijphart, New York, Agathon,
1986.
14 To vaì samo za engleski tip premijerskog sistema. Ne vaì za Nema~ku, koja je slab
slu~aj u ~itavoj kategoriji i u kojoj ne postoje ni sistem: jedan okrug - jedan poslanik, ni dvostrana~ki
sistem, ni jednostrana~ka vlada.
je efikasna vlada gotovo nemogu}a ukoliko postoje koalicije koje odraàvaju

visoko polarizovani partijski sistem, pa zato postoji i izraèna koaliciona
heterogenost. Sutina je u tome da valjano upravljanje dràvom omogu}uje svaki
izborni sistem koji ka`njava najudaljenije, tj. najekstremnije partije politi~kog
spektra (najizraènije levi~arske i desni~arske).
Uzevi taj kontekst u razmatranje lake }emo shvatiti da ~ist parlamentarni
sistem, u kome je skuptina u centru, moè biti riskantan i disfunkcionalan kao i
~ist predsedni~ki sistem. Parlamentarni sistemi koji se naj~e}e smatraju uspenim
jesu skandinavski ([vedska i Norveka), japanski i, od 1982, panski. Me|utim,
sve te zemlje uspeno funkcioniu prvenstveno zahvaljuju}i predominantnom
partijskom modelu (jedna stranka dobija apsolutnu ve}inu mesta u parlamentu),
to donosi dugogodinji period upravljanja jednostrana~ke vlade (u Japanu, taj
period traje 39 godina). Partnerska teorija i praksa demokratije mogu nam dozvoliti
da na spisak demokratija koje funkcioniu dodamo jo nekoliko zemalja i
[vajcarsku (to je slu~aj koji pokazuje izrazitu anomaliju). I pored toga, spisak
zemalja u kojima efikasno deluje parlamentarni sistem relativno je kratak. Da li
bismo ga mogli produìti na temelju argumenta da je izvestan broj tzv. nestabilnih
demokratija (parlamentarnih, razume se) nestabilan samo prividno? Mislim da
ne bismo.
Da razjasnimo, prvo, na koga se ta stabilnost odnosi. Da li je stabilan reìm,
ili vlada? Izuzetno visoko cenim ono prvo, tj. stabilnu demokratiju. Bilo bi,
me|utim, nesmotreno ako bismo pomislili da se zna~enje pojma stabilna
demokratija do te mere proiruje da obuhvata i stabilnu vladu. Uprkos mnogim
nekoherentnim pri~ama u kojima se tvrdi suprotno, stabilnu demokratiju ne
podrivaju nestabilne vlade, nego nemo}ne ili loe vlade, a to je sasvim druga
stvar. Stabilnost vlade nije nita drugo do puko trajanje, a vlade mogu biti
dugove~ne i istovremeno nemo}ne: njihova stabilnost niukom slu~aju nije
pokazatelj njihove efikasnosti niti delotvornosti. Zaista, u ve}ini parlamentarnih
sistema koji zahtevaju koalicionu vladu, vlade produàvaju svoj opstanak time
to ne ~ine prakti~no nita. U takvom sistemu, i ono malo to koaliciona vlada
moè da u~ini desi se u prvih est meseci to je po~etni period u kome vlada ne
moè biti oborena a da to ne izazove skandal. Posle toga, vladama ostaje samo da
pokuavaju da dobiju u vremenu tako to }e biti potpuno neaktivne. Problem,
dakle, nije u dugove~nosti, odnosno u duìni trajanja vlada, nego u tome mogu li
vlade da vladaju, mogu li delovati kao stvarni subjekti odlu~ivanja, ili po svaku
cenu nastoje da izbegnu donoenje bilo kakve odluke. Jo jednom treba ponoviti
da stabilna vlada nije dovoljan preduslov za efikasnu vladu: stabilnost ne mora
nu`no da donese efikasnost.
192 \ovani Sartori
U ~emu se onda sastoji valjanost tvrdnje da je nestabilnost (kratkoro~nost)

vlada nebitna dokle god su politi~ari koji se rotiraju na poloàjima stabilni, tj.
isti? Teza glasi da se ta prividna nestabilnost ublaàva i ispravlja sutinskim
kontinuitetom. Ako je, me|utim, briga za vladinu stabilnost pogreno usmerena,
personalna stabilnost ne moè biti nikakav lek. Oti}i }u i korak dalje pa }u re}i
da je taj argument potpuno pogrean, to zna~i da }emo, ako ga podràvamo,
samo pogorati stvari. Otkri}emo, tako, da je uvaèni gdin @uti} (Yellow) ve}
tridesetak godina na raznim poloàjima u vladi prvo je bio ministar turizma,
onda finansija, pa spoljnih poslova, zatite ~ovekove sredine, obrazovanja i, na
kraju, dràvnih dobara. To je za njega izvrsno njegova li~na stabilnost na
poloàjima je nesporna. Ali, na koji na~in je ona korisna za sistem, kako ta
stabilnost donosi korist celokupnom drutvu? Uzaludno tragam za odgovorom
osim ukoliko se on ne krije u Piterovom principu (Peter Principle): Ljudi se uspinju
u karijeri proporcionalno svojoj nestru~nosti. Zaista, time to neprestano odbacuje
svaku stru~nost koju je mogao ste}i na takvim poloàjima, uvaèni gdin @uti}
svuda unaokolo iri diskontinuitet (a ne kontinuitet) svoje beskrajne nestru~nosti.
Razlog zbog koga je uvaèni gdin @uti} ve~iti ministar za sve i svata leì u tome
to on dobro zna da njegova sposobnost ostajanja na poloàju nema nikakve veze
sa rezultatima koje on na tom poloàju postiè (niti sa njegovom prirodnom
inteligencijom), ali zato ima svaku mogu}u vezu sa njegovim vetim
manevrisanjem me|u strana~kim frakcijama. A ako je to ono to zapravo
predstavlja sutinska stabilnost, onda }e nam biti bolje bez nje.
Pokua}u sada da poveèm sve navedeno: parlamentarni sistemi dobili su
ime na osnovu polazne premise da je parlament suveren. On na~elno dozvoljava
skuptinsku vladu, ~ak i doprinosi postojanju takve vlade, ~ime istovremeno
doprinosi i slabom, nekonstantnom i loem upravljanju. Ako je to ~isti
parlamentarizam, onda se on pokazao kao nedelotvorno reenje. S druge strane,
tzv. skuptinska vlada radi (i to bolje) kada je njeno ime donekle neadekvatno,
tj. kada je re~ o ne~istom reenju koje onemogu}uje apsolutni suverenitet
parlamenta. Na jednoj strani se javlja engleski ili nema~ki tip kancelarske
demokratije, a na drugoj predominantni partijski sistemi i strana~ka disciplina
(nametnuta poslanicima). Zajedni~ko im je to da se i jedna i druga trude da
parlament ne bude taj koji }e upravljati (vladati). âk i ako je sve tako, moramo
u taj argument uklju~iti i jedan preduslov da parlamentarna demokratija ne
moè funkcionisati (ni u jednoj od svojih varijanti) ukoliko joj ne sluè stranke
koje su parlamentarno sposobne; to zna~i da su socijalizovane (neuspesima,
duìnom rada, odgovaraju}im inicijativama) do te mere da su relativno povezane
ili disciplinovane, pa se u opoziciji ponaaju kao odgovorna opozicija, sposobna
da, barem u izvesnoj meri, igra poteno, prema utvr|enim pravilima igre.
Sve su to razne skrivene konvencije koje izmi~u preciznom objanjenju.

Pretpostavimo, polemike radi, da su latinskoameri~ke zemlje odlu~ile da pre|u
sa predsedni~kog na parlamentarni sistem. Da li }e rezultati njihovog parlamen-
tarizma biti ita bolji od rezultata skuptinskih vlada u najve}em delu evropskog
kontinenta sve negde do dvadesetih i tridesetih godina? Duboko sumnjam u to.
Ve}ina latinskoameri~kih zemalja nema, niti }e uskoro imati, parlamentarno
sposobne partije. Brazil je najre~itiji primer, budu}i da je sada, kako se ~ini,
voljan da prihvati ideju da }e sve neda}e sa kojima je suo~en mo}i da razrei tako
to }e se transformisati u parlamentarni sistem. Zadrào bih se na brazilskom
slu~aju.
Verovatno nijedna zemlja sveta danas nije toliko antipartijska, i na teorijskom
i na prakti~nom planu, koliko Brazil. Politi~ari govore o svojoj partiji kao o partido
de aluguel, unajmljenoj partiji. Oni slobodno i ~esto menjaju partije, glasaju protiv
partijskog kursa i odbijaju bilo kakav vid partijske discipline, tvrde}i da niko ne
moè remetiti njihovu slobodu da predstavljaju svoje bira~e.15 Tako su partije
nemo}ne i nepostojane, a predsedniku Brazila ostaje samo da lebdi u vakuumu,
iznad nedisciplinovanog i krajnje rascepkanog parlamenta. Za to teko stanje traì
se lek u usvajanju parlamentarnog sistema koji bi od partija zahtevao da se ukorene,
kako bi, prema o~ekivanju, podràle formiranje vlade iz parlamenta. Me|utim,
ozbiljno strahujem da se to ne}e i ne moè dogoditi.
Nema nikakvih uporednih, ni istorijskih dokaza koji bi potkrepili brazilska
o~ekivanja. U pore|enju sa brazilskim partijama, nema~ke su, u doba Vajmarske
republike, bile prave uzor-partije; ipak, njihova rascepkanost nikada nije bila
prevazi|ena, a njihovo ponaanje u parlamentu izme|u 1919. i 1933. niti je
poboljalo, niti je omogu}ilo upravljanje dràvom. Nita se nije promenilo u
ponaanju i prirodi partija ni u vreme Tre}e i êtvrte francuske republike. Prose~no
trajanje vlada u ~etrdesetogodinjem periodu postojanja Tre}e republike (1875
1914) iznosilo je devet meseci. Isto to vaì i za pretfaisti~ku Italiju. Poenta je u
tome da do ~vr}eg strukturisanja i discipline partija (prilikom glasanja u
parlamentu) nikada nije dolazilo zbog snage vlasti parlamenta. Ako je sistem
utemeljen na skuptini, koja je atomizirana, nedisciplinovana, anemi~na, onda }e
njegova inercija ostati kakva jeste. Ne pada mi na um nijedan partijski sistem
koji se na osnovu u~enja iznutra, u samom parlamentu, razvio u pravi sistem,
sa~injen od sna`nih, organizaciono utemeljenih masovnih partija. Metamorfoza
iz nestrukturisanog u strukturisani partijski sistem uvek je bila izazvana nekim
egzogenim faktorom, bilo da je re~ o napadu na partiju ili o delovanju zaraznog
15Izvrstan pregled situacije u Brazilu dao je Skot Mejnvoring u radu Politicians, Parties
and Electoral Systems: Brazil in Comparative Perspective, Comparative Politics, Oct.1991, str.
2143.
194 Robert J. Benet
primera. Nekadanje partije koje su imale reputaciju i uverenje ili su nestale ili su
izmenile metode svog delovanja, odgovaraju}i na izazove eksterno formiranih
(i uglavnom antisistemskih) religijskih ili socijalisti~kih masovnih partije, ~ije su
glavne odlike sna`ne ideoloke veze i velika ostra}enost.
U Brazilu, o~igledno, nema nijednog od navedenih elemenata. [tavie, Bra-
zil ispoljava izrazito antipartijska uverenja i sluì se takvom retorikom (da i ne
govorimo o tipi~no antipartijskim izbornim zakonima) da je apsolutno nezamisliva
pojava kompetentne parlamentarne partije. Obrnuto, celokupna brazilska politi~ka
kultura i tradicija neguju neprikladne parlamentarne partije. Mislim da nema
nikakvih izgleda da u takvim okolnostima parlamentarno iskustvo bude ono to
}e Brazil izvesti iz haosa i doneti mu efikasnu parlamentarnu vladu.
S druge strane, u Latinskoj Americi postoje tri zemlje koje bi sa stanovita
strana~kog sistema koji u njima postoji mogle dozvoliti prelazak na
parlamentarizam; to su île i dvostrana~ke dràve Argentina i Venecuela (od
1973). île ima najevropskiji viestrana~ki sistem na celokupnom kontinentu.
Me|utim, île ima i iskustvo polarizovanog pluralizma, odnosno sna`ne
polarizacije propra}ene velikom strana~kom fragmentarno}u. Da li bi, s obzirom
na to iskustvo, bilo mudro da île prihvati parlamentarni sistem? Sumnjam. Ako
bi îleanci zaista reili da odbace svoj sadanji predsedni~ki sistem, uveren sam
da bi bilo bolje kada bi reenje potraìli u polupredsedni~kom sistemu, a ne u
parlamentarizmu.
Argentina se trenutno, umesto dvostrana~kog predsedni~kog sistema,
pribliìla poèljnim nepodeljenim ve}inama.16 Moèmo postaviti hipoteti~ko
pitanje da li bi Argentina imala koristi od prelaska na parlamentarni sistem?
Sumnjam i u ovom slu~aju. Argentinske stranke nisu ~vrste. Ono to ih povezuje
i dovodi do njihovog stapanja jeste predsedni~ki sistem, odnosno preovla|uju}a
va`nost osvajanja nedeljive nagrade: predsednitva.17 Zato o~ekujem druga~ije
16 Predsednik Alfonsin je 1983-87. imao neznatnu ve}inu u Predstavni~kom domu, ali ne i
u Senatu; predsednik Menem, od 1989. ima ve}inu u Senatu, ali ne i u Donjem domu. Nije, dakle,
re~ o sasvim jasnom slu~aju nepodeljene ve}ine. Istorijski gledano, ako se izuzmu periodi vladavine
Perona, samo je predsednik Frondisi (Frondizi) (1958-1962) imao ve}inu u oba doma Kongresa.
17 Giljermo Molineli (Guillermo Molinelli) mi je u jednom privatnom razgovoru skrenuo
pa`nju na to da su radikalne i peronisti~ke stranke po tradiciji bile stranke sa internim centralizmom.
. . i sklone centralisti~koj javnoj politici i stavovima, na ideolokoj osnovi. On je, sasvim
izvesno, u pravu kada ukazuje na to da dobijanje predsedni~kog poloàja, samo po sebi, nije
dovoljan uslov za dvostrana~je (o ~emu svedo~i ve}ina latinskoameri~kih predsedni~kih sistema).
Ja, me|utim, smatram da, uporedo sa smanjenjem ideolokih razlika, raste zna~aj predsedni~kog
faktora. Preciznije re~eno, predsedni~kom sistemu koji se temelji na dvema strankama pogoduju:
(1) centralnost predsedni~kog poloàja; (2) postojanje stranaka koje su glavni takmaci za
predsedni~ki poloàj; (3) zahtev da pobednik osvoji apsolutnu ve}inu (dvojni sistem glasanja,
svaki bira~ istovremeno glasa na dva listi}a); (4) vremensko podudaranje predsedni~kih i
parlamentarnih izbora (kako bi se postigao efekat zdruènosti).
reenje, koje bi moglo doneti strana~ku rascepkanost, a to Argentini nije potrebno.

S obzirom na sve navedeno, izgleda da je Venecuela jedina ju`noameri~ka zemlja
koja moè, na temelju dveju jakih i progresivnih stranaka, da prihvati rizik
parlamentarnog eksperimenta. Zato sam sklon da zaklju~im da }e, ako Latinska
Amerika krene putem parlamentarizma, razli~itosti koje }e se pojaviti irom
kontinenta biti spoj najgorih konglomeracija.18
Nemojte me pogreno shvatiti: moji argumenti protiv ~istog parlamen-
tarizma uopte ne umanjuju moj otpor prema ~istom predsedni~kom sistemu.
Kao to smo videli, prvi problem sa ameri~kim tipom predsedni~kog sistema ogleda
se u tome to podela vlasti zahteva nepodeljene ve}ine. Ve} smo utvrdili da je to
zna~ajan uslov i da je njegovo ispunjenje teko. Postoji, me|utim, jo jedan razlog
zbog koga nisam sklon predsedni~kom sistemu; on je unekoliko okrenut
budu}nosti. Re~ je o novoj politici, koju ja nazivam video-politikom.19 Zahvaljuju}i
video-politici, jedan autsajder lako moè postati neko ko odlu~uje o svemu, kao
to je to bio slu~aj sa Fuhimorijem (Fujimori) u Peruu i Kolorom (Collor) u Brazilu.
Sve ~e}e }e se doga|ati da na ~elo zemlje dolazi neko ko je pobednik video-
me~a, gde o ishodu odlu~uju izgled i zvu~ne àoke, pogodne za stalno emitovanje
na televiziji, ne duè od deset sekundi (tolika je bila prose~na duìna trajanja u
ameri~koj predsedni~koj kampanji 1988). Ako je tako, onda se predsedni~ki sistem
pretvara u kockarski doga|aj. Video-izbori bi trebalo da donesu prozra~nost,
istinski vidljivu politiku. Ipak, nije tako. Ono to zapravo dobijamo pod platom
vidljivosti naj~e}e nije nita drugo do bezvredan privid koji prikriva sutinu i
ostavlja pitanja nerazjanjenim. Ukratko re~eno, uveren sam da opti, neposredni
izbori za predsednika ne daju nikakve garancije ni mehanizme zatite od
katastrofalnog izbora (pogrenog izbora) onoga ko }e biti primus solus i to }e se
sve ~e}e doga|ati. Vie nego ikad ranije, video-politika obe}ava da }e na poloàj
dovoditi diletante ili robote koji sve rade onako kako im nalaù rezultati izbornih
anketa (~ije pravo lice nikada ne}e biti otkriveno) i ~vrsto se drè populisti~kih
predizbornih obe}anja. Istine radi, treba naglasiti da populisti~ke i demagoke
harizme nisu nita novo. Me|utim, video-politika uve}ava njihov uticaj i lako
postaje idealni instrument loe politike. Na isti na~in, video-politika viestruko
uve}ava rizik.
Rizik postoji i u polupredsedni~kom sistemu, ali je on znatno manji. U tom
sistemu se na optim izborima bira predsednik koji ulazi u dvojnu strukturu vlasti,
18 Procenu raznih nivoa institucionalizacije (ili njenog pomanjkanja) u strankama Latinske
Amerike videti u zborniku, naro~ito u 1. poglavlju Building Democratic Institutions: Parties and
Party Systems in Latin America, Stanford, Stanford UP, ~iji su prire|iva~i S. Mejnvoring i T.
Skali. Zbornik treba uskoro da izi|e iz tampe.
19 Podrobnije u mom tekstu Video-Power, Government and Opposition, Winter, 1989, str.
3953.
196 \ovani Sartori
a premijeru mora biti izglasano poverenje u parlamentu. Predsedni~ki kandidat

vodi kampanju na temelju predizborne platforme, ali nema pravo (makar da
ponekad prigrabe za sebe to pravo) da daje konkretna politi~ka obe}anja, zato to
je stvarna politika u delokrugu premijera i njegove parlamentarne ve}ine.
Nau~nici su oprezni prema francuskom tipu predsedni~kog sistema zbog
mogu}nosti razbijanja ve}ine, ~iji }e jedan deo birati predsednika, dok }e drugi
podràti premijera i njegovu vladu. Da li }e se time ponoviti ameri~ka paraliza
podeljene vlade o kojoj smo ve} govorili? Verovatno je da ho}e koliko i da
ne}e, zato to se predsedni~ki sistem francuskog tipa, za razliku od ameri~kog, ne
zasniva na podeli vlasti, pa tu prestaje svaka analogija. Zaista, osnovna vrednost
polupredsedni~ke formule jeste upravo u tome to taj sistem moè da izi|e na
kraj sa razorenim ve}inama. One slabe predsednika i primoravaju ga na suìvot
sa premijerom koji je pripadnik druge stranke; ali tako postaje sna`niji premijer,
koji moè da na|e, i na}i }e, koalicionu ve}inu za svoju vladu.20 Na taj na~in
polupredsedni~ki sistem moè razreiti probleme koje ne moè da razrei ~isti
predsedni~ki sistem.21
Treba tako|e naglasiti da su u francuskoj formuli va`nu i pozitivnu ulogu
odigrali neposredni izbori predsednika i da su upredsedni~ili strana~ki sistem,
smetaju}i ga u bipolarni kalup.22 To nije slu~ajni ishod. Budu}i da je predsedni~ki
poloàj nedeljiv, predsedni~ki sistem se ovde suo~ava sa proporcionalnom
politikom.
Englezi izri~u hvale proporcionalnom predstavnitvu; Italijani se dive sistemu
jedan okrug jedan poslanik u parlamentu. Stanovnicima Latinske Amerike
savetuje se da prihvate parlamentarizam, koji su Francuzi spremno i znala~ki
odbacili. U celini, u pravu smo kada kritikujemo ustrojstvo u kome sami ìvimo,
ali ~esto greimo u proceni alternativa i koristi za koje se nadamo da bi nam one
20 Pomeranja teìta nikako se ne svode na smenjivanje izme|u predsedni~kog sistema (kada
se podudaraju predsedni~ka i parlamentarna ve}ina) i parlamentarizma (kada nema te podudarnosti),

kako to sugerie M. Diverè. Njegova sugestija potpuno razbija meovitu prirodu sistema. Videti
A New Political System Model: Semi; Presidential Government, European Journal of Political
Research 8, br. 2, 1980, str. 186. To nije ta~no. Francuski predsednik nikada nije ono to je ameri~ki
predsednik, niti ikada postaje, ~ak ni kada njegova mo} padne na najniù ta~ku, i kada je bespomo}an
kao to je bespomo}an parlamentarni predsednik. I u jednom i u drugom smislu, Diverèovo
shvatanje navodi na pogrean put.
21 Tezu ilustruje kohabitacija izme|u predsednika Miterana i degolisti~kog premijera [iraka
tokom osamdesetih godina; na prvi pogled, potvr|uje je i kohabitacija izme|u Miterana i premijera
Baladira koju su nametnuli rezultati izbora odràni 1993.
22 Ispravnije je re}i bipolarni, nego bipolarizovani, jer se ovaj drugi termin moè shvatiti i
kao da ozna~ava poja~anu polarizaciju, dok apsolutna ve}ina neophodna za osvajanje

predsedni~kog poloàja, u sutini, isti~e u prvi plan kandidate centra, dovodi do centripetalne
utakmice i tako znatno smanjuje polarizaciju.
Decentralizacija, lokalna vlada i trì{te 197
mogle doneti. Verujem da postoje sna`ni argumenti protiv dvaju ekstrema ~istog
predsedni~kog i ~istog parlamentarnog sistema. Spreman sam, me|utim, da
priznam kako argumenti za polupredsedni~ki sistem nisu naro~ito jaki. Moja
pozitivna ocena francuskog tipa polupredsedni~kog sistema je o~igledno oprezna,
sva izneta u maniru mo`da.23 Kada je re~ o drugoj meovitoj alternativi
poluparlamentarnom sistemu problem je u tome to i engleski i nema~ki
premijerski sistem funkcioniu onako kako treba da funkcioniu samo kada je
ispunjeno vie povoljnih uslova. Ako bi engleski sistem prestao da bude
dvostrana~ki (tre}e stranke dosad nisu uspele da ga razbiju) ili ako bi nema~ko
ustrojstvo postalo usitnjenije i u ve}oj meri rascepkano i polarizovano nego ranije
(taj proces je, kako izgleda, upravo u toku), bilo bi razloga za strah od povratka
na lo parlamentarizam.24
Najva`nije u mojoj tezi jeste da nam najve}u nadu pruàju meovita reenja,
ali se sutina, ako ostavimo po strani nade, svodi na to da moramo u~initi sve to
je u naoj nevelikoj mo}i da osiguramo da ne idemo iz jednog u drugo, ve}e zlo.
Prevod: Ljiljana Miliki}-Nedeljkovi}
23 U nekim drugim radovima detaljnije sam razradio drugu vrstu polupredsedni~kog sistema.
Videti: G. Sartori, Le riforme istituzionali - Tra buone e cattive, Rivista italiana di scienza politica
3, 1991 i, dalje, u Seconda Repubblica? Si, ma bene, Milano, Rizzoli, 1992. To }e posebno biti
objanjeno u mom narednom radu: Comparative Constitutional Engineering, New York, New
York UP, 1994.
24 Sutina je u tome da poluparlamentarizam zahteva nizak nivo polarizacije, to je, zauzvrat,
najva`nija jedini~na varijabla. Videti: \. Sani, \. Sartori, Polarization, Fragmentation and Com-
petition, u zborniku Western European Party Systems, prire|iva~i Hans Dalder i Piter Meir (Hans
Daalder, Peter Mair), Beverly Hills, Sage, 1983, str. 307340.
198 \ovani Sartori
Robert Benet
DECENTRALIZACIJA, LOKALNA VLADA I

TR@ITE
Postoji li raspored zadataka za period posle uspostavljanja dràve

blagostanja u planskim i trìnim privredama?
Danas je decentralizacija zajedni~ka tema politi~kih debata u gotovo svim

zapadnim trìnim privredama; ona se, me|utim, pojavljuje i kao tema o kojoj se
vode polemike u socijalisti~kim planskim privredama. Uprkos tome to se termin
decentralizacija u~estalo koristi, pojmovi i koncepcije koji stimuliu debatu o
decentralizaciji znatno se razlikuju me|u sobom. U ovom radu }emo se pozabaviti
dvama klju~nim aspektima decentralizacije. Na prvom mestu je decentralizacija
izme|u vlada, tj. decentralizacija upravljanja izme|u razli~itih nivoa vlada,
federalno-centralnih i dràvno-lokalnih. Na drugom mestu je decentralizacija od
vlade ka trìtu i nevladinim organizacijama. Ta dva aspekta definiu dvojnu
kategorizaciju tendencija decentralizacije.
U svakom od tih zna~enja, termin decentralizacija opisuje promenu sa
pre|anje na novu situaciju, tj. sa centralizovane na decentralizovaniju. Budu}i
da se razvoj obrazaca vladinog delovanja znatno razlikuje od zemlje do zemlje,
moè se o~ekivati da }e za promene u odnosu na pre|anje situacije biti potrebna
veoma razli~ita tuma~enja i same potrebe za promenom ciljeva, odnosno
orijentacije reformi kojima se teì. Otuda i poti~e mnotvo najraznovrsnijih
tuma~enja decentralizacije u razli~itim kontekstima. Me|utim, uprkos neminovnoj
razli~itosti, mogu}no je uo~iti zajedni~ke teme i prioritete. Procesi promena i
sredstva pomo}u kojih se oni sprovode mogu se bitno razlikovati od zemlje do
zemlje, ali oni ~esto imaju zajedni~ke ciljeve i teè sli~nom ishodu. Ose}anje
zajedni~ke osnove jeste baza za tuma~enje raznih paketa reformi koji }e u jednom
kontekstu biti ozna~eni kao centralizatorski, budu}i da decentralizaciju pokuavaju
200 Robert J. Benet
da sprovedu u kontekstu u kome su primenjeni. To je mo`da najjasnije na primeru

Britanije, u kojoj je vlada Margaret Ta~er tuma~ila centralizaciju na nivou lokalnih
vlasti kao decentralizaciju potroa~kih interesa u odnosu na trìte, tj. eksplicitno
obezbe|ivanje jedinstvenog politi~kog okvira unutar koga potroa~i ne}e biti ni~im
optere}eni u svome otkri}u da im vie odgovaraju kolektivne usluge i kolektivna
dobra. Nasuprot tome, u Sjedinjenim Ameri~kim Dràvama Regan je teìo razvoju
novog federalizma, nastoje}i da oslobodi federalnu vladu uslu`nog sektora kako
bi omogu}io da dràvna i lokalna vlast ispolje ve}u odgovornost. Te dve zemlje
ilustruju dva suprotna pola u pozicijama, ali uprkos tome imaju jednu zajedni~ku
temu, to }u nastojati da dokaèm u ovom radu. Za druge zemlje su karakteristi~na
tuma~enja decentralizacije koja se nalaze u rasponu izme|u ta dva suprotna pola.
Osnovu pruà kontekst u kome su zemlje ranije bile pozicionirane u odnosu na
slede}a dva pitanja: 1) centralizacija-decentralizacija vladanja i 2) analogni
naglasak na administrativnim ili trìnim snagama.
ME\UVLADINI ODNOSI I NASLE\E VELFERIZMA

Ponovno promiljanje me|uvladinih odnosa i njihovo sagledavanje na novi
na~in nije mogu}no razdvojiti od opteg revidiranja uloge vlade koje je sada
aktuelno i u privredama zemalja-~lanica OECD-a (Organizacija za ekonomsku
saradnju i razvoj) i u privredi Sovjetskog Saveza i drugih isto~noevropskih zemalja-
~lanica SEV-a (Savet za uzajamnu ekonomsku pomo}). Mnotvo globalnih i
me|uzavisnih ekonomskih promena postepeno je u sve ve}oj meri ograni~ilo
vladinu akciju i omogu}ilo da se sna`ni me|unarodni ekonomski pritisci
neposredno odraze i uti~u na regione i uà lokalna podru~ja. Zato su nacionalne
vlade morale postepeno da uskla|uju politiku me|u sobom, a dràvno-lokalne
vlasti su morale da u mnogo ve}oj meri kriti~ki sagledaju sve posledice koje
njihove akcije imaju na opti ekonomski razvoj i posebni (specifi~ni) izbor, i to
ne samo na lokalnom, nego i na nacionalnom i internacionalnom nivou. Tokom
osamdesetih godina, ta promena se u zemljama OECD-a odlikovala mnotvom
krupnih poreskih reformi, revidiranjem socijalnog sektora i restrukturisanjem
me|uvladinih zajmova i finansijskih transfera. U zemljama SEV-a, reforme teè
prebacivanju ve}ih ekonomskih ovla}enja na preduze}a i na teritorijalne jedinice
na nièm nivou. Zato je za trìte i za lokalne subjekte decentralizacija bila klju~no
pitanje u svim reformama, gotovo nezavisno od ideolokih okvira.
U skladu sa osnovnom tezom ovog teksta, decentralizacija se moè shvatiti
samo ako se uzme u obzir na koji je na~in pre|anja pozicija bila pojmovno
uobli~ena. Bi}e veoma korisno da dominantnu pre|anju poziciju ozna~imo kao
poziciju u kojoj je dominantnu ulogu imala velferisti~ka paradigma. Sama upotreba
termina velferizam ne moè nas u potpunosti zadovoljiti. Me|utim, moèmo ga

upotrebiti konciznosti radi, jer on doista obuhvata svu nebuloznu prirodu te
dominantne paradigme i njene politi~ke posledice. U zemljama OECD-a, od
~etrdesetih godina naovamo zbilo se mnogo zna~ajnih doga|aja na zakonodavnom
planu: uveden je sistem potpunog dràvnog obrazovanja, sistem zdravstvene zatite
i sistem planiranog kori}enja zemljita; velika pa`nja je posve}ena sistemu
dràvne izgradnje stambenih objekata; prihva}ena je politika pune zaposlenosti;
uspostavljena je struktura socijalnog blagostanja. U mnogima od tih doga|aja
prednja~ila je posleratna Evropa, ali su sli~na kretanja ispoljena i u Americi i
drugde.
U zemljama OECD-a, dominantni aspekt velferizma u ve}ini slu~ajeva bila
je institucionalizacija odgovornosti vlade da obezbedi visoku i stabilnu stopu
zapoljavanja, da pruì finansijsku potporu siromanima, da obezbedi zdravstvenu
zatitu, obrazovanje i stanovanje i da sve to ~ini na efektivan na~in. Vladino
planiranje i racionalnost su postali modeli za iroki spektar procesa. Osnova tih
tendencija je bila u kontroli privrede. Kejnzijanski mehanizmi su bili osnova
ekonomskog rasta i stabilnosti. Zahvaljuju}i tome, bilo je mogu}no da
zapoljavanje dobije status gotovo dràvne usluge stanovnitvu; primer za to je
Bela knjiga o zapoljavanju, sa~injena u Velikoj Britaniji 1944. godine. I u drugim
prilikama izlaz za probleme je pronalaèn u uslugama dràve. Zato je bilo potpuno
prirodno to je politika ekonomskog razvoja bila povezana sa socijalnim potrebama
i postala im primerena. Vladi je bilo veoma teko da se odupre politi~kim i drugim
pritiscima ~ija je svrha bila aktiviranje mehanizama planiranja koji pokre}u
ekonomije u pravcu ostvarenja socijalnih ciljeva.
Usled svega toga, zakonodavni i birokratski aparat odrazio je ire promene
na planu optih o~ekivanja. Posle ~etrdesetih je ono to je vlada dotad pruàla
kao uslugu dobilo status ne~ega na ta stanovnitvo polaè pravo. Teoreti~ari
trìta su tvrdili da rezultat procesa razmene ne moè biti moralno valorizovan
zbog toga to postoje neèljene posledice mnotva akcija za koje ne snose
odgovornost ni pojedinac ni grupa (videti, na primer, kod Roulsa, Rawls, 1972).
Prema miljenju tih teoreti~ara, velferisti~ke usluge su utemeljene na na~elu
dobrovoljnosti ili altruizma.
Ovaj trìni pogled zamenjen je normalnim prihvatanjem dràve blagostanja,
tj. shvatanjem prema kome stanovnici i lokalne zajednice (pa samim tim i lokalne
vlasti) polaù pravo na blagostanje, odnosno potraùju blagostanje od drutva.
Blagostanje se pritom tretira kao pravo, tj. neto to ljudima po pravdi pripada, a
ne kao puki plod altruizma. Ta zbivanja su donela i mnotvo novih, korelativnih
pojmova. Jedan od tih pojmova je relativno siromatvo. âk i da su siromani
ljudi i podru~ja niskog dohotka imali mogu}nosti da zadovolje visoki nivo potreba,
202 Robert J. Benet
oni nisu imali pristupa izvesnim dobrima. Zaista, to je razvijenija privreda, to

je vii nivo opteg bogatstva, to je i smislenije tvrditi da ljudi, mesta ili lokalne
vlasti kojima odre|ene stvari nedostaju ìve u relativnom siromatvu. Kao to su
dobro uo~ili Galbrajt (Galbraith, 1958) i drugi, potrebe se lako meaju sa èljama
i te`njama, pa se rasta~e i nestaje moralni sud kojim se utvr|uje distinkcija izme|u
èlja i potreba. Zbog toga je ekspanzija BNP omogu}ila manje-vie kontinuirano
irenje definicije potreba, a isto tako je i definicija relativnog siromatva morala
da se proiruje; zato sada imamo teorijsku osnovu za vladine usluge i odgovornosti,
utemeljenu na rastu}im o~ekivanjima. Taunsen (Townsend, 1984), na primer,
indikatorima siromatva smatra i to to neko nema topli doru~ak, ro|endanske
sedeljke i letovanja, kao i navike da se obeduje u restoranima. Upotreba takvih
indikatora jasno pokazuje koliko se koncept blagostanja razvio u odnosu na svoje
jednostavno polazite.
Rastu}a o~ekivanja su, opet, stvorila zaklju~ak da neposedovanje odre|enih
materijalnih dobara nije samo nesre}a, nego i drutvena nepravda. Ako postoji
drutvena nepravda, onda pojedinci u ostatku drutva imaju obavezu prema dràvi
da joj omogu}e da onima koji su tom nepravdom pogo|eni pomogne poreskim
olakicama i na drugi na~in. Takva struktura koncepcija (u kojima se na nepravdu
odgovara obavezom prema dràvi) transformisana je u legalno i moralno pravo,
odnosno na~elo polaganja prava za ljude ili mesta koji su relativno siromani.
U zemljama SEV-a, velferizam je imao svojevrsno tuma~enje u vidu
socijalisti~ke demokratije ili svenarodne dràve. To se temeljilo na sistemu
dràvnog ekonomskog planiranja, u kojem se ekonomija smatrala neposrednom
dràvnom aktivnosti. Mada je Lenjin smatrao da je dràva samo prolazna
(uspostavljanjem pravog komunisti~kog drutva dràva treba da odumre, jer vie
ne}e biti potrebna za ostvarivanje prinude, niti za obezbe|ivanje potovanja
drutvenih pravila, mada }e i dalje biti potrebna za upravljanje privredom,
blagostanjem i planiranjem), Staljin je ipak osigurao da partija i dràva uìvaju
monopol politi~ke vlasti. Od 1936. godine, u Sovjetskom Savezu je stvorena
teritorijalna struktura za obezbe|ivanje blagostanja i usluga koje su sa njim u
neposrednoj vezi (Jacobs, 1983). To je osnovni oblik koji je docnije primenjen u
ostalim zemljama u isto~noj Evropi. To je, me|utim, stvorilo napetost koja jo
uvek postoji izme|u politi~ke i ekonomske administracije, kao i izme|u ekonomske
efikasnosti i drutvenih ciljeva. Mada bitno druga~ije prema obliku i strukturi, te
napetosti u zemljama SEV-a nisu bez izvesne sli~nosti sa napetostima koje postoje
u dràvama blagostanja ~lanicama OECD-a.
Plima velferisti~kih stavova irom zemalja OECD-a stvorila je opte uverenje
u to da vlade, i to na svim nivoima upravljanja, treba da preuzmu sve iru
odgovornost za pruànje usluga stanovnitvu. Bilo je teko odupreti se
moralisti~kim zahtevima i interesnim grupama koje su doprinosile razvoju tog

procesa. U mnogim slu~ajevima, na raspolaganju je bila sna`na tradicija lokalne
vlasti, kao i drugih lokalnih organizacija, to je zna~ilo da postoji spreman
administrativni aparat za pruànje, planiranje i regulisanje javnih usluga. Zbog
toga su odgovornosti lokalnih vlasti, koje su se brzo irile, pokazivale tendenciju
uklapanja u ve} utvr|ene administrativne okvire. Lokalna vlada i druge lokalne
agencije tako|e imaju i tu prednost da su blizu osnovi, tj. korenu problema, zato
su znatno sposobnije da identifikuju, pa ~ak i da definiu i lobiraju zahteve za
uslugama. Otud se javila prirodna tendencija da se, u onoj meri u kojoj je povien
nivo vladine aktivnosti, administrativna odgovornost za pruànje usluga sve vie
prebacuje na niè nivoe upravljanja, ~ak i ako formalna pravna odgovornost i
dalje ostaje na viim nivoima vlasti, to je ~esto bio slu~aj. Zato se u ve}ini zemalja
OECD-a u periodu od ~etrdesetih do sredine sedamdesetih dogodilo veliko
pove}anje broja zaposlenih u lokalnoj upravi, kao i pove}anje trokova i proirenja
administrativnih ovla}enja tih vlasti. U najve}em broju slu~ajeva, rezultat
poja~ane administrativne aktivnosti u zemljama OECD-a bilo je prenoenje
funkcija dràve blagostanja na lokalni nivo.
Istovremeno, u ve}ini zemalja OECD-a, proirile su se opte odgovornosti
za sprovo|enje odre|ene politike i pove}ali su se trokovi i na nivou federalne,
odnosno centralne vlasti. To su omogu}ile reforme u razvoju poreskog sistema
koje su centralnoj vlasti obezbe|ivale najve}i deo bogatog poreskog prihoda od
sve vie razli~itih izvora oporezivanja (to posebno vaì za porez na li~ni prihod,
porez na dohodak korporacije, porez za socijalno osiguranje i, docnije, porez na
dodatnu vrednost). Na pove}anje prihoda federalne, odnosno centralne vlasti
uticale su iste snage koje su uticale i na proirenje regulativne uloge centralne
vlasti: to su pritisci za ujedna~eni tretman, zajedni~ke standarde i socijalnu
jednakost svih gra|ana (to ~esto obuhvata i pitanje jednakosti, odnosno
ravnopravnosti izme|u regiona i izme|u lokalnih vlasti). Svi ti doga|aji su zavisili
od stalno rastu}eg dela BNP, koji je odlazio u javni sektor, i oslanjali su se na taj
rast. Zato smo u periodu od ~etrdesetih do sedamdesetih bili svedoci stalne promene
u pravcu pove}avanja procenta resursa ~iju potronju, docnije, usmeravaju vladine
agencije na svim nivoima, uz istovremeno i proporcionalno smanjenje procenta
resursa ~iju potronju regulie samo trìte.
Postoji i sve ve}a divergentnost razvoja na federalnom, centralnom odnosno
dràvnim i lokalnim nivoima. Na dràvnom, a posebno na lokalnom nivou
pove}ane su odgovornosti za trokove uprkos tome to sve to po~iva na stati~noj
finansijskoj osnovi, koja se ~esto ~ak i suàva. Federalni, odnosno centralni nivo
ima veliku mogu}nost da pove}a poreski prihod i naj~e}e je spremno podlegao
pritiscima da to i u~ini. Rezultat je bila neminovna neravnoteà resursa i zahteva
204 Robert J. Benet
izme|u raznih nivoa vlasti, koju je trebalo ispraviti pomo}u me|uvladinih

finansijskih transfera. Naj~e}i oblik transfera su zajmovi, zbog ~ega su glavni
pokreta~i sistema ubiranja prihoda na lokalnom nivou postepeno postajali
ekonomija i politika zajmovne privrede, uz aktivnosti na planu lobiranja. Rezultat
je stalno erodiranje veze koja bi trebalo da postoji izme|u lokalnih odluka i
posledica tih odluka na pitanja kao to su procena i zadovoljavanje potreba i
upravljanje potrebama. Istovremeno je proireno u~e}e centra u utvr|ivanju
standarda i normi nivoa usluga, i to je ~esto ~injeno tako da lokalnim upravama
koje su te usluge pruàle nisu stavljeni na raspolaganje svi resursi. To je neminovno
stvorilo jaz izme|u resursa i potreba, odnosno, kako je to formulisano u re~niku
nekih autora, lokalne fiskalne krize.
Neumitna posledica poja~anog u~e}a centra u finansiranju lokalnih usluga
bilo je proirenje politi~ke, administrativne i ekonomske brige centra za lokalnu
upravu, odnosno upravljanje na lokalnom nivou. Ta orijentacija je ispoljena u
irokom spektru pitanja. Glavna pitanja jesu ekonomi~nost i efikasnost isporuke,
standardi, problem pristupa i jednakih mogu}nosti, ekoloka i bezbednosna
problematika i socijalna jednakost. Usled toga je naglo rastao udeo centralne
vlade u trokovima, posebno u domenu obrazovanja, zdravstva i socijalne zatite.
Mnoge od tih usluga de facto su preba~ene na federalni, odnosno centralni nivo,
ili je barem glavni deo odgovornosti preuzet upravo na tom nivou. To je uticalo
na razvoj vladinog sistema zdravstvene zatite i socijalnog staranja u Evropi i
SAD, razvojem programa kao to su Medikejd (Medicaid) i AFDC i federalnih
programa dodele zajmova kao to su Rat protiv siromatva, Podela prihoda, CDBG,
CETA itd.
Razvoj sistema pruànja dràvnih usluga i administrativnog aparata u
zemljama SEV-a bio je bitno druk~iji. Ipak, uprkos tome pojavljuju se sli~ne
napetosti. Najuo~ljivije su napetosti izme|u opteg pruànja usluga i individualnih
sklonosti, kao i izme|u nivoa èlja i sposobnosti dràve da ih ispuni. Heler (Heller,
1988) tvrdi da je napetost na individualnom nivou rezultat dràvnog i partijskog
pritiska koji ima cilj da pojedince svede na obi~ne rafove u mehanizmu
proizvodnje prekomernom centralizacijom u obrazovanju, kulturi i gotovo svim
drugim aktivnostima; Selenji (Szelenyi, 1988) smatra da sekundarno trìte u
Ma|arskoj nije nita drugo do sredstvo za drutveni i kulturni opstanak duha
preduzetnitva i otpora birokratskom poretku.
Napetost izme|u stvarno pruènih usluga i èljenog nivoa njihovog opsega
i kvaliteta jasno se vidi i iz ~esto siromanog i stalno opadaju}eg nivoa usluga: na
primer, stopa smrtnosti novoro|en~adi u Sovjetskom Savezu zvani~no iznosi 25,4
na 1.000, dok je u zemljama OECD-a ona ispod 10 promila; u preko 30 posto
okru`nih bolnica nema tople vode, a preko 27 posto nema kanalizacioni sistem;
lekova ima za 30 posto manje nego to su izraène potrebe (izjava Jevgenija

âzova, sovjetskog ministra zdravlja, citirana u nedeljniku The Economist, 21.
novembra 1987); 50 posto kola u SSSR nema centralno grejanje, teku}u vodu i
kanalizaciju; 25 posto kola je prenatrpano |acima, pa se nastava odvija u dve ili
tri smene; vie od jednog miliona dece ne poha|a zabavite zbog malog broja
mesta u predkolskim ustanovama (izjava Genadija Jagodina, predsednika
Komiteta za obrazovanje SSSR, citirana u Times Education Supplement, 2.
septembra 1988).
Osim tih odlika, ali u neposrednoj vezi sa njima, postoji i napetost izme|u
individualnih sklonosti i dominantnog administrativno-privrednog sistema, koja
dovodi u pitanje optu sposobnost tog sistema da pruì odre|ene usluge. Prema
svojim razmerama, to premauje napetosti koje postoje u zemljama OECD-a i
ugroàva bazu partijske, odnosno dràvne strukture; to je, u isti mah, i temelj
perestrojke koju je, upravo zato to je toliko sutinska, toliko teko sprovesti i
upravo na tom planu leè najve}e teko}e u njenoj realizaciji. Tako su, na primer,
u Ma|arskoj 1977. godine planirane potrebe u obrazovanju koje ~etiri puta
premauju planirane mogu}ne nivoe investicija; zato se mora utvrditi redosled
prioriteta potreba. To opet stvara me|uzavisnost sa ekonomijom deficitarnosti
(nestaica) (Kornai, 1980). Socijalisti~ke demokratije, dakle, sadrè sli~ne, ali
~esto ekstremnije napetosti u pruànju usluga, raspinju}i se izme|u nivoa èlja i
potreba.
RAZNOVRSNOST ODGOVORA NA PROMENU

Postoje, razume se, va`ne razlike izme|u zemalja kada je re~ o obliku i
razmerama delegiranja ovla}enja, formalnog preuzimanja pravnih odgovornosti i
raspoloìvih politi~kih i finansijskih mogu}nosti za pruànje usluga. Klju~ni aspekti
tih razlika mogu se obuhvatiti jednostavnim sistemom klasifikacije prikazanim na
ilustraciji 4.* Ako zajedno grupiemo finansijska, ekonomska i politi~ka ovla}enja
vlada na jednoj osi, moèmo prili~no pojednostavljeno klasifikovati razne zemlje s
obzirom na njihov nivo centralizovane ili lokalizovane vlasti (horizontalna osa na
ilustraciji 4). To bi se, na primer, moglo meriti procentualnim udelom trokova na
raznim nivoima vlasti. Na toj osi su unitarne zemlje kao to su Francuska, [panija
i Britanija bliè levoj strani nego to su to federalne zemlje, kao Nema~ka ili SAD,
koje su bliè desnoj strani. Na vertikalnoj osi na ilustraciji 1. data je jednostavna
klasifikacija razmera u kojima je izdvajanje sredstava za odre|ene namene diktirano
trìnim snagama ili ga odre|uje vlada. To bi se, na primer, moglo meriti udelom
vladinih trokova u odnosu na ukupni BNP.
206 Robert J. Benet
Dve ose na ilustraciji 4. predstavljaju sredstvo kojim se jednostavno, mada

verovatno i prili~no neadekvatno, mogu izraziti razmere centralizacije ili
decentralizacije sa stanovita dva pitanja koja u ovom radu imaju dominantno
mesto: me|uvladinih procesa i ravnoteè u javnom sektoru u pore|enju sa trìnim
izdvajanjem, odnosno usmeravanjem resursa. Razmere decentralizacije u svakoj
pojedina~noj zemlji mogu se uporediti sa razmerama u drugim zemljama
jednostavnim situiranjem te zemlje na ovoj ilustraciji. Razume se, svaka takva
klasifikacija je nu`no pojednostavljena; isto tako, kada je o razli~itim pitanjima
re~, zemlje obi~no zauzimaju razli~ite pozicije na ilustraciji (na primer,
odgovornost za trokove u pore|enju sa finansijskim resursima; ili pore|enje
jedne usluge sa drugom). Ipak, uprkos svim tim ograni~enjima, ova ilustracija
pruà neke korisne mogu}nosti za uoptavanje.
Du` donje ose na ilustraciji 4. postavljene su planske privrede zemalja SEV-
a. Du` gornje ose nalaze se ~isto trìne privrede. U uglovima su ekstremni modeli.
Centralizovani javni sektor moè se mo`da identifikovati tokom ranih sedamdesetih
godina u [paniji, Portugaliji i, manje, u Francuskoj. Taj model je blizak obliku koji
danas postoji u mnogim zemljama u razvoju (Bird, 1984). Lokalizovanom modelu
javnog sektora najvie su se pribliìle skandinavske zemlje. Za trìne modele ne
postoje krupne aproksimacije, ali je lokalizovani trìni model verovatno ono za ta
se zalaù Tibo (Tiebout, 1956) i teoreti~ari javnog izbora kao to su, na primer,
Bjukanan i Tjulok (Buchanan, Tullock, 1962). Ve}ina zemalja OECD-a smetena
je bliè centru ilustracije, dok su zemlje SEV-a pore|ane du` donje ose uz mogu}ni
razvoj navie, ka centru ilustracije. Aproksimativni relativni poloàji i promene
poloàja pruàju va`ne mogu}nosti za generalizaciju.
Na prvi pogled, razli~ita iskustva raznih zemalja deluju veoma raznorodno,
pa ~ak i protivre~no. Ako, me|utim, uspostavimo vezu izme|u promene u odnosu
na njihove pre|anje pozicije i veli~ine njihovih lokalnih vlasti i nivoa njihovog
ekonomskog razvoja, ispolji}e se neke va`ne opte tendencije; ilustracija 4. upravo
je pokuaj da se obuhvate te tendencije. Rani istorijat kolektivnog pruànja usluga,
ako je uopte postojalo, svedo~i o tome da je ono bilo uglavnom altruisti~ko i
dobrovoljno i da je po~ivalo na dobrotvornim organizacijama. Voluntaristi~ki
model i dalje je karakteristika jednog manjeg broja aktivnosti u nekim zemljama.
Sigurno je da se razmere voluntarizma mogu u znatnoj meri proiriti. Me|utim,
kada je re~ o masovnom pruànju usluga, svedoci smo zaokreta ka jednom u
ve}oj meri hibridnom modelu koji karakterie sloèna meavina centralnih,
odnosno federalnih i dràvnih, odnosno lokalnih ovla}enja, ali znatno izraènije
nego to je to bio slu~aj u prolosti na procesima trìne alokacije resursa. Karakter
tog modela, koji smo na ilustraciji 5. ozna~ili kao postvelferisti~ki oblik, jo nije
u potpunosti ispoljen; taj proces je u toku.
Postvelferisti~ki model pojavljuje se na temelju veoma razli~itih prethodnih

uslova. Sjedinjene Ameri~ke Dràve prednja~e u eksperimentisanju sa inovacijama
i, budu}i da je za njih karakteristi~an snaàn razvoj trìnih pristupa pruànju
usluga, distanca koju one treba da pre|u je najmanja. Britanija bi se mogla sagledati
kao zemlja koja se brzo kre}e u nastojanju da ih dostigne, dok ih Skandinavija i
izvestan broj zemalja OECD-a u severnoj Evropi prili~no sporo prate. Te zemlje,
me|utim, imaju zajedni~ko poreklo u orijentaciji na dràvu blagostanja, to sam
ve} ranije identifikovao u ovom radu. Nasuprot njima, zemlje kao to su [panija
i Portugalija, a u manjoj meri i neke zemlje u razvoju, tek treba da razviju puni
sistem blagostanja. One prvo moraju razviti decentralizaciju izme|u razli~itih
nivoa vlasti, kako bi obezbedile mnotvo agencija koje bi podstakle budu}i razvoj.
One bi mogle krenuti istorijskim putem koji su prele zemlje severne Evrope, ali
bi mogle i}i brè, uz zaobilaènje izvesnih velferisti~kih postavki. Isto je tako
verovatno da }e one izbe}i i zaobi}i mnoge istorijske presedane tako to }e se
direktno kretati ka paradràvi i trìnim pristupima pruànju usluga. Razmere
decentralizacije lokalne vlasti ograni~ene su i veoma malim razmerama mnogih
vladinih jedinica, ali se to prevazilazi naglaavanjem me|univoa kao to su regioni
ili velike lokalne (optinske) jedinice. U zemljama SEV-a ulaù se veliki napori
kako bi se istovremeno ostvarilo i kretanje navie, i kretanje udesno na ilustraciji
5.
Pomeranje od velferisti~kog modela podrazumeva odustajanje od nekih
njegovih klju~nih postavki. Razmere u kojima se ta revizija razvija kod OECD-a
predstavljaju novu paradigmu. Tipi~an komentar u polemici koja se u vezi sa tim
vodi u Britaniji jeste deo izvetaja Komisije za glavnu finansijsku kontrolu u
kome se tvrdi da vie ne postoji jasan konsenzus u vezi sa misijom lokalne vlade.
Lokalne vlasti vie se ne smatraju nu`no jedinim ili najboljim slu`bama za pruànje
tradicionalnih usluga. Implicitna vera u sposobnost velikog birokratskog aparata
da rei socijalne probleme zamenjena je skepticizmom, sumnjom i spremno}u
za eksperimentisanje sa novim metodima sa prilagodljivijim i prijem~ivijim
strukturama i ve}om lokalnom fleksibilno}u.
U zemljama OECD-a novu paradigmu motivie est klju~nih razloga za
zabrinutost: 1) pojavilo se isuvie mnogo programa u vreme kada parazitski
politi~ki sloj ùri da kupi glasove posebnih interesnih grupa; 2) sve ~e}e podleè
reviziji ocena efikasnosti administratora i politi~ara kao najsposobnijih ljudi za
pruànje mnogih usluga; 3) izgleda da je isuvie visok nivo vladine intervencije
podstakao i odrào zavisnost, umesto da ohrabri oslanjanje na sopstvene snage;
4) zavisnost od centralnog, odnosno federalnog nivoa posebno se ispoljila u
tendenciji guenja lokalne uprave, komunalne inicijative, dobrovoljne delatnosti
i samopomo}i; 5) izgleda da stalno rastu trokovi vladinih usluga, obi~no zbog
208 Robert J. Benet
toga to zahtevi nisu ograni~eni, zbog velike finansijske elasti~nosti zahteva i

teko}a sa kojima se politi~ari suo~avaju kada treba da uspostave efikasnu kontrolu;
6) ~ini se da se ispoljava sve izraènija nespremnost za pruànje podrke nivou
javnih trokova koji je potreban za odràvanje dràve blagostanja, to delom
proisti~e i iz straha da }e javna akcija nadja~ati ostale aktivnosti u bankarskom
kreditiranju itd.
Promene u zemljama SEV-a tako|e se odlikuju paradigmati~no}u. Te
promene se odvijaju u dva glavna toka, od kojih je jedan ekonomski, a drugi
politi~ki (Aganbegjan, 1988; Gorba~ov, 1987; rezimei objavljeni u nedeljniku
The Economist, 1988; Hewett, 1988).
Ekonomska reforma: ubrzani ekonomski, kao i socijalni razvoj i razvoj
stavova (uskorenie). To obuhvata: 1) stvaranje ve}e motivisanosti ljudi
samodisciplinom i entuzijazmom (~elove~eskij faktor); 2) ekonomska i tehni~ka
poboljanja, sa posebnim naglaskom na mainogradnji, industriji metala i
hemijskoj industriji, zahvaljuju}i pozajmicama iz inostranstva, doma}im utedama,
(uglavnom) doma}em restrukturisanju pomo}u preuzimanja resursa drugih sektora
i ubrzanoj stopi rashodovanja opreme; 3) ve}i naglasak na uslu`nom sektoru
(procentualni udeo uslu`nog sektora u BNP iznosio je samo 20 posto u SSSR, u
pore|enju sa 38 posto u Ma|arskoj i 55 posto u zemljama OECD-a); 4)
decentralizacija ovla}enja u pogledu donoenja odluka, tako da su ona poverena
preduze}ima i lokalnim sovjetima (uklju~uju}i i utvr|ivanje nivoa proizvodnje,
inputa i autputa, odre|ivanje kupaca, snabdeva~a, plata, premija i ulaganja), a s
tim ovla}enjima su u tesnoj vezi i nagrade, rizici i kazne (hozra~ot poslovanje
po principu rentabilnosti, tj. privrednom ra~unu i samofinansirovanie; preduze}a
moraju zaraditi sredstva za pokrivanje teku}ih trokova i raspolaù vikom
sredstava koji se moè ulagati; to omogu}uje da se utvrdi da li postoji neefikasnost
i insolventnost); 5) ve}e oslanjanje na ekonomske instrumente (kao to su takse,
subvencije, kamatne stope itd.) i manja upotreba administrativnih naredbi i
kontrole; 6) ve}a aktivnost na pojedina~nom i kooperativnom nivou, uklju~uju}i
i mogu}nost da preduze}e bankrotira, da radnici izgube posao, a osim toga, pravno
su sankcionisana i privatna preduze}a (tako je, na primer, tokom prvih est meseci
1988. u SSSR registrovano 14.000 novih kooperativa sa 150.000 novih ~lanova,
posebno u uslu`nom sektoru, u oblasti ugostiteljstva, frizerske delatnosti itd.); 7)
fleksibilnije i adekvatnije cene, pove}ana uloga novca, cene prema ugovoru; 8)
zaokret od obavezuju}ih planova proizvodnje ka normama i indirektnim
instrumentima (kori}enje dràvnih narud`bi u industrijskoj proizvodnji, umesto
ranijih zadatih planova proizvodnje); 9) poboljana koordinacija me|u
socijalisti~kim zemljama u celini, ostvarena u SEV-u.
Ekonomske reforme slede na~ela koja je formulisao Aganbegjan (1988) i u
tesnoj su vezi sa koncepcijom sistema kombinata u NDR. Kombinati su velika
dràvna preduze}a sa po 20.000 radnika u proseku, koja imaju individualne

horizontalne veze sa drugim preduze}ima i odre|eni nivo nezavisnosti u odnosu
na Partiju i na sektorska ministarstva. Najteè podru~je jeste ono koje se ti~e
razmere reforme cena. Me|utim, dok se o tom pitanju otvoreno diskutuje u
Ma|arskoj, u kojoj su se razvili opse`no sekundarno trìte i preduzetnitvo (videti,
na primer, u: Szelenyi, 1988) i u neto manjoj meri u Jugoslaviji i Poljskoj
(Kuklinski, 1987), dotle se slobodno formiranje cena u SSSR tretira kao predmet
dugoro~ne reforme. Aganbegjan (1988), na primer, isti~e da se sada u SSSR 24
miliona cena odre|uje zvani~no i da taj broj treba smanjiti na oko 1.000. Me|utim,
potpuno je jasno da se ta promena o~ekuje tek duboko u poslednjoj deceniji veka,
znatno posle 1990. koju on ina~e odre|uje kao ciljnu godinu. I istraìvanja Kornaja
(Kornai, 1980) i Vinjeckog (Winiecki, 1988) pokazuju koliko dalekose`ne moraju
da budu ekonomske reforme.
Politi~ka i administrativna reforma: to je jedno od onih podru~ja u kojima je
najteè posti}i napredak. Reforme koje je proglasio Gorba~ov na partijskom
kongresu u julu 1988. pokazuju razmere projektovanih promena; 1) ograni~enje
mandata za izborne partijske funkcionere (maksimum deset godina); 2) istinski
kompetitivno glasanje, uz u~e}e kandidata vanpartijaca koji ne spadaju u
nomenklaturu; 3) zamenjivanje jednog dela Centralnog komiteta u periodu izme|u
dva kongresa; 4) povienje standarda koji treba zadovoljiti da bi se ulo u Partiju;
5) uspostavljanje vlasti sovjeta, posebno na gradskom i regionalnom nivou; 6)
razdvajanje uloge Partije i dràve, s tim to se partijskim komitetima zabranjuje
da izdaju naredbe fabrikama ili ministarstvima; 7) uspostavljanje vladavine zakona,
ja~anje prava gra|ana.
Politi~ka reforma je samo srce perestrojke; ona je neophodna da bi se stvorilo
novo jedinstvo socijalizma i demokratije (Gorba~ov, 1987) i da bi se postigao
povratak na ~istiju lenjinisti~ku koncepciju, to dalje od Staljinove prekomerne
centralizacije.
Na planu decentralizacije, reforma je usmerena ka proirenju ovla}enja
lokalnih sovjeta ili narodnih saveta na najosnovnijem nivou, kao i na srednjem
okru`nom i sreskom nivou. Zbog tesne me|usobne povezanosti lokalne
administrativne strukture i ekonomskog planiranja, takav razvoj istovremeno zna~i
i decentralizaciju do nivoa preduze}a i kombinata. Kuklinski (1987) tvrdi da je
klju~ reforme u prelasku na lokalnu samoupravu, umesto na radni~ku samoupravu;
tj. treba dati prednost teritoriji u odnosu na ekonomsku strukturu. Danas ve}ina
lokalnih vlasti ima relativno malu autonomiju, u vidu administrativnih ili
finansijskih diskrecionih prava, uprkos tome to je nivo njihovih trokova i usluga
koje pruàju veoma zna~ajan. To je rezultat centralizovanog planiranja u kome
su lokalni budèti deo jedinstvenog i unifikovanog dràvnog budèta ~itave zemlje.
210 Robert J. Benet
Osim toga, u trokovima dominiraju veliki gradovi, tako da ostaje malo prostora
za manja naselja ili druge teritorijalne nivoe. Na primer, u SSSR su tokom 1975.
godine gradovi odnosili 47 posto lokalnih trokova, oblasti 20 posto, a rejoni 24
posto, dok su radni~ka naselja odnosila samo 23 posto, a sela 6,6 posto (Lewis,
1983). Na~ini na koje je mogu}no pove}ati decentralizaciju znatno se razlikuju, i
po obliku i po tempu, me|u raznim socijalisti~kim demokratijama; najve}i
napredak postignut je u Ma|arskoj i Jugoslaviji, umereni napredak u Poljskoj, u
SSSR i Bugarskoj o decentralizaciji se vodi aktivna debata, dok u êhoslova~koj
i Rumuniji beleìmo relativnu stagnaciju. U NDR ekonomske reforme su postigle
napredak u nekim podru~jima (na primer, u slu~aju kombinata), ali se politi~ka
reforma i ira ekonomska reforma sistema cena nalaze u fazi stagnacije.
PARADIGMA PROMENE
Paradigma promene koja se razvija obuhvata izvestan broj tema koje su
zajedni~ke i za zemlje SEV-a i za zemlje OECD-a. Dijapazon tih tema je veoma
veliki, ali postoji est glavnih elemenata aktuelnog programa rada koji se ovde
razvijaju; dalju razradu ove teme ~italac }e na}i u jednom mom ranijem radu
(Bennett , 1989a).
Odgovornost vlade pred korisnicima usluga

Jedno od klju~nih pitanja odnosi se na napor preduzet radi iznalaènja boljeg
odnosa prema potroa~ima, odnosno korisnicima usluga koje pruà vlada. To ne
mora nu`no obuhvatati promenu granice delovanja vlade u odnosu na trìte i
neto je to u podjednakoj meri mogu preduzeti i socijalisti~ke i konzervativne
vlade. Me|utim, ve}ina promena ima za cilj povla~enje vlade iz mnogih oblasti
usluga; tako|e se teì redefinisanju pojma usluga, tako da one vie ne ozna~avaju
ono to dràva po pravu pruà svima onima kojima je to potrebno. Umesto toga,
pojam usluga u novom tuma~enju ozna~ava potra`nju izraènu u sklonostima,
koje se ispoljavaju u razlo`nom prosu|ivanju; na takvo prosu|ivanje stimulativno
uti~e spoznaja trokova koje odre|ena usluga podrazumeva, a do takve spoznaje
najlake se dolazi primenom metoda direktnog potraìvanja, izdavanja vau~era i
dodele kredita. I u slu~aju socijalisti~kih i u slu~aju konzervativnih politi~kih
prioriteta, zajedni~ko tle koje se pojavljuje usmereno je ka realnim trìtima ili
regulisanim kvazitrìtima.
Prilagodljivost usluga tra`nji korisnika zahtevala je razvoj irokog spektra
novatorskih metoda za pruànje i finansiranje usluga. Prvo, desio se zaokret sa
usluga koje je vlada direktno pruàla ka obezbe|ivanju odgovaraju}eg regulativnog
okruènja koje treba da stimulie individualnu akciju i da obezbedi sistem kontrole
odgovora trìta na zahteve i aktivnosti neprofitabilnih organizacija. To tako|e

omogu}uje znatno smanjenje potrebe za strategijskom koordinacijom i
planiranjem. Na primer, u sistemima u kojima je dotad sve bilo podre|eno
prestonici, na taj na~in se omogu}uje ve}i naglasak na vladinim jedinicama manjih
razmera. Drugi zaokret jeste u tome to je sada naglaena nova trìna disciplina,
u kojoj je dominantan ujedinjuju}i uticaj centra (centralizacija) u pravcu trìnog
okruènja, ali uz ve}i naglasak na razli~itosti u decentralizaciji do nivoa lokalne
vlasti kompanija ~iji je posao snabdevanje i agencija koje odgovaraju na zahteve
korisnika. Taj obrazac promene predstavljen je na ilustraciji 2.
Novine u organizovanju pruànja usluga

Da bi se ostvarila ve}a prilago|enost razli~itim zahtevima potroa~a,
neophodne su razne varijacije u pruànju usluga. Zahtevi se, me|utim, razlikuju
od kategorije do kategorije: postoji, na primer, razlika izme|u zahteva koje
postavljaju razni ljudi, predstavnici poslovnih krugova, grupe potroa~a ili
stanovnici razli~itih oblasti. Ve}a prilago|enost tra`nji, samim tim, zahteva sloènu
kombinaciju novina u pruànju usluga: ponekad je potrebno odgovoriti na zahteve
iznete na nivou pojedinca, ponekad na poslovne zahteve koji su i sami kombinacija
irokog spektra razli~itih potreba, ponekad na zahteve grupa, a ponekad na zahteve
odre|enih lokaliteta. Samo kada je re~ o zahtevima koji su specifi~ni za odre|ene
lokalitete potpuno je jasno da je decentralizacija vlasti klju~ni aspekt, zato to tu
postoji konkretan geografski fokus. Kada je o drugim oblastima re~, mogu}ni su
i nevladini i neki drugi pristupi ili se moè dogoditi da federalna i dràvna ili
centralna vlada sve neposrednije stupaju u kontakt sa pojedincem ili poslovnim
krugovima, odnosno da na pruànju usluga ne bude angaòvana lokalna vlada
(upravo je to ve} danas slu~aj u mnogim oblastima). Moè se, me|utim, dogoditi
i da upravo lokalne vlade budu agencije koje }e pruìti adekvatan odgovor na
zahteve, ~ak i onda kada ne postoji jasno odre|eni geografski fokus.
Klasi~ne ekonomske teorije u ovoj oblasti sugeriu da je vladino pruànje
usluga opravdano ve} samim postojanjem eksternih zahteva ili onih zahteva koji
su, u odnosu na standard, iskrivljeni; u takvim slu~ajevima je kolektivni isporu~ilac
usluga efikasniji od trìnog odgovora, tj. postoji neuspeh trìta koji stvara potrebu
za javnim dobrima (Samuelson, 1954; i Musgrave, 1986). Isti je slu~aj i sa
vladinom akcijom na dràvnom ili lokalnom nivou, ali tu postoji jedno dodatno
ograni~enje: zbog razlika koje postoje u lokalnim potrebama ili sklonostima, na
tom nivou se efikasnije nego na centralnom postavljaju kolektivni zahtevi. Trìni
neuspeh je rezultat ~injenice da korisnici usluga nisu voljni da svoje sklonosti
izraze u kupovini, zato to mogu, nita ne pla}aju}i, isto to da koriste kada kupovinu
obavi neko drugi. Klasi~no shvatanje javnih dobara sada se, me|utim, sve vie
212 Robert J. Benet
dovodi u pitanje kao jedini orijentir za akciju. Vlada nije jedino sredstvo za
organizovanje kolektivnog pruànja usluga. êsto se ispostavlja da je kolektivna
akcija koju organizuju grupe ljudi ili grupisani poslovni krugovi podjednako dobro
sredstvo za prevazilaènje neuspeha trìta, kao i da su mnogo adekvatnije akcije
bazirane na dobrovoljnosti, delatnosti neprofitabilnih organizacija ili angaòvanju
privatnog sektora na pruànju odre|enih usluga. Zato se na vladu vie ne moè
gledati kao na isklju~ivog isporu~ioca, koji nu`no i po pravu pruà usluge svakome
ko ih zatraì. Sli~no tome, finansiranje usluga ne mora se nu`no obezbe|ivati iz
optih poreskih prihoda.
Rezultat ove revizije stavova jeste otvaranje novog dnevnog reda, odnosno
spiska pitanja za razmatranje i akciju, kako bi se nala nova i efikasnija sredstva
za pruànje usluga. Ta sredstva bi trebalo da deluju kao alternativa ili dopuna
vladine aktivnosti na pruànju usluga. Nemamo dovoljno prostora da u ovom
radu detaljno iznesemo sve mogu}nosti koje se javljaju, ali je OECD (1987) naveo
mnotvo mogu}ih metoda: 1) sklapanje ugovora sa isporu~iocima iz privatnog
sektora, tako to }e im se poveriti odre|eni posao, uz istovremeno regulisanje
takve aktivnosti uvo|enjem i kontrolom standarda i poveravanjem posla onome
ko ponudi najbolje uslove na kompetitivnom konkursu; 2) kooperative, udruènja,
trustovi, neprofitabilne organizacije; 3) dobrovoljni rad i dobrotvorne organizacije;
4) uspostavljanje partnerskih odnosa izme|u javnog i privatnog sektora; 6)
paradràvni sektori. U budu}nosti se mogu o~ekivati jo mnoge novine u toj oblasti.
Reforma upravljanja (unutranja odgovornost)

Dok se sve brè uvode novine na planu decentralizacije u nevladinom sektoru, u
samoj vladi se javlja jedan novi dnevni red koji se odnosi na poboljanje vladine
efikasnosti i prilagodljivosti zahtevima korisnika njenih usluga reformom opte
strukture upravljanja u njoj. Ovde se kao klju~ni postavljaju slede}i zahtevi: potrebno
je da se traga za sredstvima koja }e omogu}iti da se odgovori na stvarnu tra`nju, a ne
da se sve svede na birokratske odluke o tome ta se smatra da bi ljudi trebalo da
imaju; vladini slu`benici bi trebalo da pruè efikasne i rentabilne usluge, a ne da
pruàju usluge koje }e biti uskla|ene samo sa sindikatima i oslanjati se na pre|anju
radnu praksu; vlada treba da bude tretirana kao neko ko odgovara na zahteve, a ne kao
sredstvo za obezbe|ivanje zapoljavanja, bez obzira na tra`nju; fleksibilnost sredstava
za pruànje usluga treba da omogu}i poboljanje efikasnosti pomo}u kori}enja
dobrovoljnih, neprofitabilnih ili kooperativnih organizacija i privatnih isporu~ilaca,
umesto da i dalje postoji jedan jedini, uniformni i monolitni odgovor vlade. Ukratko
re~eno, cilj je da se uspostave mehanizmi koji }e omogu}iti da birokratska procedura
odlu~ivanja u vladama bude zamenjena takvim okvirima rukovo|enja koji }e omogu}iti
jasan odgovor ponude na tra`nju, kakav postoji i na trìtu.
Foster (1988) predlaè zadovoljavanje slede}ih zahteva za efikasan sistem

odgovornosti:
1. Sve aktivnosti odgovorne jedinice moraju, bez ikakvih ograni~enja, biti
podlo`ne kontroli kako bi se utvrdilo da li se njima dobro upravlja i da li je
njihovo poslovanje finansijski ispravno; to zahteva velike reforme u vladinoj
organizaciji kontrole finansijskog poslovanja i u na~inu na koji se objavljuju
podaci do kojih se kontrolom do|e. Tako|e treba reformisati na~in na koji se
takvi podaci koriste u vladinom odlu~ivanju.
2. Veze na planu upravljanja i finansijske veze izme|u pojedinih jedinica
treba svesti na najmanju mogu}u meru kako bi se precizno utvrdilo ko je za ta
odgovoran; to zahteva veliku promenu u korporativnoj odgovornosti vlade.
3. Na ~elu svake jedinice treba da bude jedan ~ovek, pojedinac koji }e
odgovarati za ~itavu liniju proizvo|a~a i niìh rukovodilaca u tom odeljenju. Za
to je potrebno uvesti sistem odgovornosti i koncepciju upravljanja proizvodnom
linijom.
4. Transferi me|u jedinicama treba da budu u najtenjoj mogu}oj vezi sa
realnim trokovima; to zahteva uvo|enje trìne discipline u vladinu organizaciju.
Sve te karakteristike su tek odnedavno razvijene na planu vladinog upravljanja
i postoje argumentovani dokazi da njihova primena jo ne te~e sasvim glatko; na
to prvenstveno uti~u ograni~enja socijalne politike i sinergizam me|u jedinicama,
kao i neki drugi faktori.
Reinterpretacije predstavnitva (eksterna odgovornost)

U isto vreme kada se u vladinu organizaciju, na internom planu, uvode
odre|ene novine, neophodne su i krupne promene u domenu vladinog odnosa
prema predstavnitvu. Predstavnitvo je veza koja u demokratijama postoji izme|u
vlade i njenih administratora, s jedne strane, i pojedinaca i poslovnih krugova, s
druge strane. Pitanje predstavnitva iskrsava samo u okviru vladinog sistema
pruànja i finansiranja usluga. Ono je nepotrebno tamo gde se mehanizmi
proizvodnje i finansiranja svode na razmenu izme|u ljudi i poslovnih krugova
koja se obavlja u trìnim transakcijama. Zato je potpuno prirodno da neefikasna
participacija ili razo~aranost stvaraju, i u zemljama OECD-a i u zemljama SEV-
a, privatizaciju usluga, sklapanje ugovora kojima se posao poverava spoljnim
isporu~iocima usluga ili neki drugi vid modifikovanja vladine prakse, kako bi se
politi~ki ili birokratski izbor zamenio izborom koji obavljaju sami potroa~i.
U liberalnim demokratijama, predstavnitvo se obi~no ostvaruje glasanjem
na izborima, u kojima se teì da se ponudi sporazum o irokim politi~kim
programima kako bi se postiglo ozakonjenje strategija za teku}u administrativnu
delatnost. Ideal artikulacije interesa u ve}ini vladinih sistema sasvim je daleko
214 Robert J. Benet
od stvarnosti. âk i ako sistem funkcionie, nije sasvim jasno da li je to najefikasniji

na~in za donoenje odluka o detaljnim pitanjima koja se odnose na na~in pruànja
usluga. Izbori kao signal trìnih sklonosti veoma su nesavrena kopija realnih
trìta. Foster (1988) sugerie da se to deava usled neminovne zbrke koja se
javlja kada treba utvrditi ta je to to je predstavljeno i ko kome odgovara. Ovaj
autor identifikuje ~etiri oblasti mogu}e odgovornosti: 1) odgovornost pred
poreskim obveznicima, 2) odgovornost pred lokalnim poslovnim krugovima, 3)
odgovornost pred viim nivoima vlasti i 4) odgovornost pred bira~kim telom.
Uobi~ajene su opse`ne diskusije o odnosu vlade i bira~kog tela; to je
normalno tuma~enje koncepcije predstavnitva. Sve se ~e}e, me|utim, postavlja
pitanje da li je takav oblik predstavnitva najva`niji za obezbe|ivanje vladine
efikasnosti i prilagodljivosti zahtevima korisnika usluga. Umesto toga, sada se
pojavljuje novi dnevni red da bi se pronala mogu}nost da se pomo}u niìh cena
i manjih honorara postignu ~e}e transakcije, kao i takvi trìni izbori koji }e
omogu}iti da se postigne bliè i bolje predstavljanje interesa potroa~a.
Finansije i povra}aj trokova

U studiji OECD-a iz 1983.godine tvrdi se da bi finansiranje infrastrukture i
poboljanja na planu pruànja usluga pomo}u sredstava koja ne poti~u iz optih
budètskih (naro~ito poreskih) prihoda moglo biti efikasnije za odràvanje
uravnoteène finansijske pozicije bilo kada je re~ o federalnoj, odnosno centralnoj,
bilo kada je re~ o dràvnoj, odnosno lokalnoj vladi. To je stimulisalo klju~ne
inovacije ~iji je cilj povra}aj trokova, umesto oporezivanja; na primer, pomo}u
naplate od korisnika, utvr|ivanja honorara za pruènu uslugu, odre|ivanja cene
stanarine i nekih drugih, specijalisti~kih usluga. U isto vreme, velikim novinama
u poreskom sistemu, i na centralnom i na lokalnom nivou, i sistemu transfera
sredstava izme|u pojedinih nivoa vlade tako|e se preusmerava pa`nja ka odnosu
koji }e po~ivati na rentabilnosti (cost-benefit), tj. na oporezivanju ostvarene koristi.
Inoviranje poreskog sistema obuhvatilo je i traganje za druga~ijom
ravnoteòm, koju treba uspostaviti izme|u dva opta na~ela oporezivanja prema
sposobnosti pla}anja i prema ostvarenoj koristi. Prvo na~elo teì redistribuciji;
drugo teì kvazinaplati. Kako je odmicala diskusija o ovoj temi, tako se promenila
paradigma; sada je drugo na~elo dominantnije od prvog. Osnovni argument koji
se navodi u prilog tom na~elu glasi da je, sa stanovita efikasnosti, mogu}no
posti}i bolju raspore|enost kod izdvajanja resursa ako se uspostavi tenja veza
izme|u oporezivanja i ostvarene koristi. Na tu promenu je uticao novopostavljeni
cilj decentralizacije trìta; upravo je taj cilj stimulisao diskusiju o oporezivanju
koristi, o porezima koji su povezani sa potronjom i trokovima (kao to su porez
na dodatnu vrednost i akcija, porez na potronju i razne alternative porezima u

povra}aju trokova).
Na me|uvladinom nivou, sve se vie shvata da klasi~no dozna~avanje
poreskih sredstava ostvarenih iz klju~nih vidova oporezivanja institucijama na
federalnom, odnosno centralnom nivou, uz istovremeno rastere}ivanje najve}e
odgovornosti na dràvnom, odnosno lokalnom nivou, stvara veliku dilemu,
odnosno potencijalni fiskalni jaz (McLure, 1983; Wiseman, 1987). Zato
me|uvladina decentralizacija zahteva bolju kombinaciju konsultacija koje su
naj~e}e razdvojene, a vode se oko veze koju treba uspostaviti izme|u
me|uvladinog dozna~avanja poreskih sredstava i poveravanja me|uvladinih
odgovornosti. Vajsmen (1987) ide i korak dalje, tvrde}i da je, poto je me|uvladina
decentralizacija ~esto podstaknuta politi~kim i ustavnim potrebama koliko i
ekonomskim razlozima, potrebna dobra politi~ko-ekonomska perspektiva (Rouds,
1981; Benet, 1980; Benet i Krebs, 1988).
Povra}aj trokova je stimulisao poja~ano interesovanje za inovacije koje bi
omogu}ile neposrednu vezu sa snabdeva~ima. Nedavna debata je nagovestila da porezi
nisu najbolji mehanizam ako je klju~ni cilj da se cenom postigne bolji odnos izme|u
tra`nje i ponude; bolje veze je mogu}no posti}i sistemima povra}aja trokova. Osim
toga, taj pristup pojednostavljuje i ve}inu me|uvladinih problema (Brennan i
Buchanan, 1985, Brennan, 1988). Britanska alternativa reforme, porez po glavi (poll
tax), jeste neugodan hibrid izme|u poreza i takse. Pristup na koji je ovde ukazano
moè da: 1) pobolja sistem usmeravanja resursa u privredi u celini, 2) onemogu}i
zaguenje tako to }e uspostaviti uniformnu osnovu za normalnu konkurenciju, to }e
omogu}iti opstanak i razvoj alternativnih snabdeva~a u oblasti koja nije me|uvladina,
3) stimulie adekvatniji odgovor proizvo|a~a usluga i upravlja~a i 4) pobolja socijalnu
jednakost i stanje u domenu politike zatite ~ovekove sredine, uklju~ivanjem socijalnih
trokova koji su za ta eksterna podru~ja vezani.
O~igledno je da postoji izvestan broj ograni~enja kada je re~ o naplati od
korisnika i drugim vidovima povra}aja trokova. Ta ograni~enja proisti~u iz razloga
koji se ti~u pravednosti, fluktuacije tra`nje, kao i odnosa izme|u usluga
finansiranih naplatom od korisnika i usluga finansiranih iz optih javnih prihoda.
Me|utim, sve je jasnije da i unutar tih ograni~enja postoji veliki prostor za
inoviranje. Vladino i politi~ko miljenje je bezrezervno bilo da su opti prihodi,
posebno poreski, normalni finansijski izvor. Zaista, tu jeste leào lak izlaz u tekim
odlukama. U postvelferisti~koj paradigmi, me|utim, smatralo se da su opti izvori
ne samo sredstvo koje je ~esto u manjoj meri efikasno, nego i sredstvo koje
onemogu}uje ostvarenje cilja uspostavljanja dobrih odnosa izme|u ponude i
tra`nje. To je onda nu`no uzrokovalo ire kori}enje mehanizama razmene
utemeljenih na realnom utvr|ivanju cena i drugim metodima za povra}aj trokova.
216 Robert J. Benet
Pomeranje granice vlasti
Poboljanje prilago|enosti usluga korisnicima, poboljanje organizacije

pruànja usluga, reforma upravljanja, reinterpretacija predstavnitva, inovacije u
povra}aju trokova sve to moè biti ostvareno gotovo u svakom ideolokom
okviru. Zaista, i diskusije koje se u doba Gorba~ova vode oko sovjetske perestrojke
pokretane su pokuajima da se, u kontekstu jednopartijskog sistema dràvnog
socijalizma, uvedu sli~ne inovacije. Me|utim, u osnovi mnogih reformi jeste
krupan cilj ostvarivanje ireg politi~kog programa kako bi se unazad pomerila
granica dràve, jer se smatra da je manje vlasti ve} po sebi bolje. Kao posledica
tog htenja razvijena su tri klju~na na~ela (videti, na primer, u Economic Policy,
1988).
Prvo na~elo glasi da je dobit blagostanja proistekla iz nastojanja da se ostvare
ciljevi pravi~nosti manja od gubitka efikasnosti izazvanog vladinom intervencijom.
To je na~elo cene pravi~nosti.
Drugo na~elo je na~elo fleksibilnosti vlade; vlada }e uvek u~initi vie tete
nego koristi kada nastoji da ispravi neuspehe i propuste trìta. Osnovni argu-
ment jeste da je vladina administracija inherentno manje efikasna od trìta, a da
inicijativa za dobro upravljanje i postizanje to boljih rezultata neminovno postiè
ve}u efikasnost.
Tre}e na~elo glasi da vladina intervencija uvek osigurava proizvodnju i
odràvanje zavisnosti. Smatra se da vladino pruànje usluga zahteva da proizvo|a~i
i interesne grupe izreknu moralni sud o tome kome treba a kome ne treba pruìti
usluge. Takav proces neminovno uzrokuje eroziju brige za prilago|avanje usluga
sredstvima kojima drutvo raspolaè. Istovremeno, zbog spremnog pristajanja
politi~ara na ambiciozne programe pruànja usluga, nu`no se podriva oslanjanje
na sopstvene snage i okretanje trìnim alternativama. Na tim osnovama ja~a
verovanje da }e vlada razreiti sve probleme, to opet, samo po sebi, poja~ava
zavisnost. Veljanovski (1987) je to ozna~io kao proizvo|a~ku dràvu; ostali autori
o takvoj dràvi govore kao o dràvi-dadilji (na primer, Pirie, 1988).
ZAKLJUÂK
Osnovna teza ovog rada jeste da postoje dva odvojena, ali me|uzavisna
aspekta decentralizacije: decentralizacija ka trìtu i decentralizacija ka lokalnoj
vlasti. Pritisci za promenu proisti~u iz traganja za novom paradigmom kako bi se
sa velferizma prelo na postvelferizam. Velferizam karakterie paradigma koja je
institucionalizovala odgovornost vlade kao isporu~ioca i racionalnog planera.
Tome je dodato i na~elo polaganja prava i drutvene pravde. Sve je to povezano
sa nemogu}no}u nametanja ograni~enja materijalnim zahtevima, to je, u
kontinuiranom procesu rastu}ih o~ekivanja uzrokovalo formiranje proizvo|a~kog

lobija i podrivanje alternativa vladinom sektoru koji ne podleè kontroli.
Postvelferizam nastoji da pomeri unazad granicu vlasti, a kao sredstvo koje pruà
mogu}nost boljeg prilago|avanja zahtevima korisnika, privla~an je i za
socijalisti~ke i za konzervativne vlade.
Novine u postvelferisti~kom programu ukazuju na veliko pomeranje granice
izme|u javnog i privatnog sektora. Program rada je, me|utim, znatno iri. Klju~ni
argument jeste u tome da je velferisti~ko nasle|e do te mere dominantno da se ne
moèmo osloniti ~ak ni na to da }e privatni sektor delovati sasvim efikasno. To je
svakako problem u sovjetskoj i isto~noevropskim privredama, a tvrdi se da to
vaì i u Britaniji. Moè se zaista o~ekivati da promena paradigme zahteva i
promenu na svim stranama. Izazov upu}en privatnom sektoru sastoji se u tome da
on treba da bude sposoban da pruì privatizovane kolektivne usluge, da odràva
prihvatljive standarde i da ne podlegne iskuenju prihvatanja uloge slobodnog
strelca, to je naizgled najlaki izlaz. Izazov se tako|e sastoji u tome to treba
pokrenuti raznovrsna sredstva kolektivne akcije kako bi se zamenilo ili dopunilo
vladino pruànje usluga. I zajednitvo i eksterne pojave i dalje postoje, a novi
program rada zahteva da poslovni krugovi odgovore ispoljavanjem nove
odgovornosti, nove vizije i nivoa altruizma koji jo nije ispoljen u irokim
razmerama. Najindikativnije inovacije jesu formiranje saveta privatne industrije
(PIC) u SAD i saveta za obuku i preduzetnitvo (TEC) u Britaniji. To su pokuaji
da se poslovni krugovi i lokalne zajednice angaùju u iroj ravni odgovornosti,
kao to drugi programi imaju cilj da ljude osposobe da se u ve}oj meri oslanjaju
na sopstvene snage. Ti izazovi jesu veliki, ali su znatne i potencijalne anse za
ostvarivanje socijalnih ciljeva i preimu}stva efikasnosti.
Reference:
1. Aganbegjan, A., The Challenge: Economics of Perestroika, London, Century Hut-

chinson, 1988.
2. Audit Commission, The Competitive Council, Management Paper No.1, London,
HMSO, 1998.
3. Bennett, R.J., The Geography of Public Finance, London, Methuen, 1980.
4. Bennett, R.J. ed., Decentralisation, Local Governments and Markets: Towards a
PostWelfare Agenda, London, Oxford University Press, 1989.
5. Bennett, R.J. ed., Territory and Administration in Europe, London, Francis Pinter,
1989.
6. Bennett, R.J. and G. Krebs, Local Business Tax in Britain and Germany, Baden-Baden,
Nomos, 1988.
218 Robert J. Benet
7. Bird, R.M., Intergovernmental Finance in Colombia: Final Report of the Mission on

Intergovernmental Finance, Cambridge, MA, Intergovernmental Tax Program, Harvard
Law School.
8. Brennan, G.H., The Public Choice Approach to Tax Reform, Environment and Planning
C, Government and Policy 6:41-52, 1988.
9. Brennan G.H and J.M. Buchanan, The Reason of Rules: Constitutional Political
Economy, Cambridge, Cambridge University Press, 1985.
10. Buchanan, J.M. and G. Tullock, The Calculus of Consent: Logical Foundations of
Constitutional Liberty, Ann Arbor, MI, University of Michigan Press, 1962.
11. Economic Policy, The Conservative Revolution, Cambridge, Cambridge University
Press, 1988.
12. The Economist, Survey of the Soviet Economy, 9. april 1988, str. 20.
13. Foster, C.D., (ed. R.J. Bennett), Accountability in the Development of Policy for Local
Taxation of People and Business, Local Fiscal Crisis: The Policy Imperative, Regional
Studies, 22:1318, 1988.
14. Galbraith, J.K., The Affluent Society, London, Hamish Hamilton, 1958.
15. Gorbachev, M., Perestroika and the New Thinking, London, Collins, 1987.
16. Heller, M., Cogs in the Soviet Wheel, London, Collins Harvill, 1988.
17. Hewett, E.A., Reforming the Soviet Economy: Equality vs. Efficiency, Washington
DC. Brookings Institution, 1988.
18. Jacobs, E.A. ed., Soviet Local Policy and Government, London, Allen and Unwin,
1983.
19. Kornai, J., The Economy of Shortage, Budapest, Magneto, 1980.
20. Kuklinski, A., u: D. Dutkiewicz, G. Crowzelak, Local Studies in Poland, Warsaw,
Institut for Space Economy, University of Warsaw, 1987.
21. Lewis, C.W., u: E.A. Jacobs, ed., Soviet Local Politics and Government, London,
Allen and Unwin, 1983.
22. McLure, C.E., Tax Assignement in Federal Countries, Canberra, Center for Research
on Federal Financial Relations, ANU, 1983.
Dileme strategijskog upravljanja 219
Mijat Damjanovi}
DILEME STRATEGIJSKOG UPRAVLJANJA
Strategijsko upravljanje zasnovano je krajem 50 godina, sa pojavom

sistemskog pristupa. U traènju odgovora ne samo na tadanje izazove ve} i
pokuaje predvi|anja, javili su se pokuaji strategijskog formulisanja i
strategijskog planiranja. Novi impuls ovaj pristup je dobio 70-tih godina kada je
prevladalo shvatanje o prednostima fleksibilne organizacijske konfiguracije, kojom
se uve}ava sposobnost organizacije ne samo za kontinualne ve} i diskontinualne
promene. Kona~no, u nastojanju da se ovlada ubrzanim i radikalnim promenama,
u viedimenzionalnom okruènju, koje naro~ito karakteriu poslednju deceniju
XX veka, razvile su se posebne strategijske tehnike.
O fenomenu strategijskog upravljanja moè se razmiljati u irokom
dijapazonu od mikroorganizacije (korporacije, kompanije, firme) do makro-
zajednice, globalnog drutva, razli~itih nivoa njegove institucionalizacije. S
obzirom na realnost mnogostrukih vidova proìmanja mikro i makroravni, njihovu
me|uuslovljenost i me|uzavisnost, razumljivi su pokuaji uoptavanja,
generalizacije, univerzalizacije fenomena strategijskog upravljanja, utvr|ivanja
njegovih optih, zajedni~kih parametara.
U najirem smislu, pod strategijskim upravljanjem se podrazumeva svesno
usmeravanje razvoja svakog entiteta u skladu sa njegovim relevantnim, u pravilu
viedimenzionalnim, okruènjem. Ovaj vid upravljanja pretpostavlja aktivnosti
planiranja, odlu~ivanja, organizovanja, koordinacije, kontrolisanja, njihovih
modifikacija promena, kako na strani samog entiteta (na primer kompanije)
tako i na strani njegovog viesfernog okruènja. Osnovni smisao ovakvog
upravljanja ogleda se u obezbe|ivanju uspenog funkcionisanja i obezbe|ivanja
takvog entiteta od razli~itih nepredvi|enosti i iznena|enja, odnosno njihovih
implikacija. Zadatak je utoliko sloèniji to su promene, indikativnog karaktera,
sve u~estalije, sve dinami~nije ali i sve disperzivnije, jer se odigravaju u sve
irim i sve bogatijim sektorima ~ovekovog ìvota i rada.
Evolucija modaliteta upravljanja je pokazala da se sa izazovima uve}ane

nepredvidljivosti, novina i sloènosti sve ubrzanijih multivarijantnih promena,
javila neodlo`na potreba za prikladnijim sadràjima i formama upravljanja. Ovakva
evolucija se mogla identifikovati kroz nekoliko sledstvenih stupnjeva. Prvo,
upravljanje putem kontrole izvrenja, vrednovanja u~inaka kada su promene
postupnije, sporije. Drugo, upravljanje posredstvom ekstrapolacije, edukovanja,
uoptavanja iskustvenih (minulih) solucija kada su promene o~iglednije i
naglaenije. Tre}e, upravljanje putem anticipacije kada su promene izrazito
dinami~ne ali jo uvek predvidljive. êtvrto, upravljanje kroz fleksibilne (sa vie
opcija) i urgentne (re)akcije kada su promene isuvie brze da bi dozvolile
svrsishodnu anticipaciju, predupre|enje, predvi|anje.
Kada su na delu izrazito zna~ajne, opse`ne, temeljne i dalekose`ne promene,
~esto izvan spoznajnog kontinuiteta, to je izrazita karakteristika kraja XX veka,
shvatljiva su nastojanja ka uspostavljanju dugoro~nih, strategijskih modela
upravljanja. Istine radi, takva filozofija upravljanja za sada je uglavnom prisutna
u najrazvijenijim, savremenim drutvima.Takva orijentacija je daleko od mnogih
drugih drutava (drugog, tre}eg i ~etvrtog sveta), zna~ajnim delom i zbog
~injenica da je strategija upravljanja u ovim sistemima pod sna`nim uticajem i
zavisno{}u strategijskog nadmetanja najmo}nijih ekonomskih i politi~kih sila
dananjice i svakako bliske budu}nosti.
Jedan od klju~nih kriterijuma strategijskog upravljanja u svetu biznisa
(razvijenih poslovnih sistema) temelji se na stvaranju kompetitivne strategije,
oslanjanjem na vredne, potvr|ene domete prolosti ali i na uspostavljanju takve
strategije u aktuelnom situacionom miljeu. Nataloèno iskustvo, postojanje
tradicije, na strani svake institucije, svake organizacije predstavlja nesumnjivu
prednost takve institucije i prikladniji osnov za prevazilaènje nedoumica i
nepoznanica sa kojima se institucija, organizacija suo~ava i sa kojima }e se
suo~avati. Analiza tih i takvih prednosti (iskustvene prirode) i nedostataka
(odsustva tradicije), predstavlja va`no polazite u procesu konstituisanja
strategijskog upravljanja. Mo`da je i suvino napomenuti da u pojedinim
slu~ajevima tradicija moè i optere}ivati, predstavljati ograni~avaju}i faktor.
Ovo ograni~avanje moè se ispoljavati u nekoliko pravaca: kada pritisak prolosti
uzrokuje nedoumice u okolnostima aktuelnosti; kada neposredna aplikativnost
minulih solucija unosi konfuziju i neizvesnost, usled izmenjenih, novih okolnosti;
kada tradiciju prete`nije karakterie diskontinuitet u odnosu na kontinuitet, usled
~ega varira kvalitet odnosa izme|u tradicije i savremenosti. U krajnjoj liniji, nije
samo u pitanju spremnost na otvorenost prema prolosti, ve} i opredeljenost za
teku}e promene i osposobljenost za njihovo to pouzdanije predvi|anje.
Ako strategiju definiemo kao skup odre|uju}ih pravila u procesu odlu~ivanja
(donoenja odluka) o organizacijskom ponaanju, shva}enom u najirem smislu,
moèmo uo~iti vie distinktivnih karakteristika. U pravilu proces utvr|ivanja

strategije se odnosi na naznake optih pravaca preko kojih i kroz koje se
organizacija moè razvijati. Iz tih razloga jedna od klju~nih uloga strategije se
otkriva u traganju za podsticajnim faktorima i osuje}ivanju onih koji su nesaglasni
sa uspostavljenom strategijom. Tako|e, strategijom se moraju ukalkulisati
razli~ite opcije, solucije, alternative koje se mogu pojaviti pod dejstvom
nedovoljno poznatih i/ili nepoznatih (u vremenu kreiranja strategije) ~injenica,
informacija koje mogu biti relevantne za strategijsko preusmeravanje, za tzv.
strategijski feedback. U tom cilju strategija predstavlja sredstvo za ostvarivanje
organizacijskih, institucionalnih, socijetalnih ciljeva. Ona, me|utim, gubi svoj
egzistencijalni smisao ukoliko nije u stanju da predvidi promenu ciljeva odre|enih
entiteta (na mikro ili makroplanu), ukoliko ostane zasnovana na prevazi|enim
parametrima, apriorno uspostavljenim kriterijumima. Strategija koja radi pod
setom odre|enih pretpostavki moè izgubiti svoju validnost ukoliko nastupe
promene ciljeva na strani posmatranih institucija, odnosno organizacija. Strategija
i ciljevi su nesumnjivo me|uzavisni faktori, koji jedni druge uslovljavaju, odre|uju
i ograni~avaju, mada se u pogledu vremena i ustrojene hijerarhije organizacijskih
nivoa ne moraju i naj~e}e se ne poklapaju.
Iz svih pomenutih razloga fenomen strategije nesumnjivo poseduje
evazivna a ponekad i apstraktna svojstva. Zbog ~injenice da se njegova efektivnost,
neposredna i brza primena, ne moè u svim etapama organizacijskog razvoja
otkriti, prepoznati vrednovanje strategijskog pristupa je ~esto ambivalentno.
Ono to postaje jo u ve}oj meri ukoliko se imaju u vidu potrebni visoki materijalni
trokovi i anga`man najkreativnijih kadrova, ~ije je znanje i energija u ovim
procesima nezamenljiva i nesvodljiva. U krajnjoj liniji uvek se mora imati u vidu
svrsishodnost strategijskog upravljanja za svaku konkretnu organizacijsku,
institucionalnu formu, odnosno da li uloènim sredstvima (u najirem smislu)
odgovara postignuti efekat, odnosno dobijeni rezultat.
Strategija je nesumnjivo mo}no sredstvo u iniciranju, usmeravanju, kontro-
lisanju promena, koje se odigravaju kako u okviru same organizacije tako i u
odnosu na njeno funkcionalno i teritorijalno okruènje. Ali to sredstvo kao i svako
drugo mo}no sredstvo nije jednostavno stvoriti, kako zbog materijalnih tako i
zbog personalnih uslova, kadrovskih mogu}nosti.
Va`no je napomenuti da poloàj i uloga strategijskog upravljanja, njegova
operativna vrednost, veoma zavisi od vladaju}ih, dominantnih drutvenih,
ekonomskih, politi~kih, kulturolokih, tehnolokih i drugih karakteristika, koje
su veoma razli~ite od drutva do drutva i od vremena do vremena.Tako je, na
primer, prvu polovinu naeg (XX) veka karakterisalo trìte na kome su: dominirale
organizacije (firme, kompanije, korporacije) sa orijentacijom na dugoro~ni rast,
sa stabilnim tehnologijama, njenim veoma postupnim unapre|ivanjima i sporim

transferima kroz ire organizacijsko okruènje, pri ~emu je tehnologija
upravljanja prevashodno bila uslov razvoja na duè staze, odnosno preduslov
dugoro~nijeg, kontinuiranog rasta. Od sredine (XX) veka zapaàju se tendencije
druga~ije prirode. @ivotni ciklusi organizacija su kra}i, izraènije su spoljanje
turbulencije, profitabilnost nije uvek prate}a pojava organizacijskog rasta, a
kratkoro~ni rast nije nezaobilazan uslov dugoro~nog prosperiteta. Upravljanje je
usredsre|eno na uspostavljanje investicione ravnoteè izme|u kratkoro~nih efekata
i dugoro~ne perspektive. Ukoliko se uspeva odràti ova ravnoteà utoliko je
prepoznatljivija strategijska efektivnost. Kvalitet ove efektivnosti je, kako je
iskustvo pokazalo, sasvim neposredno uslovljen postojanjem organizacijskog,
upravlja~kog, menadèrijalnog fleksibiliteta i sinergizma.
U cilju pretvaranja strategijskog modela u operativne aktivnosti, odnosno
preduzimanja konkretnih koraka u primenjivanju, implementaciji programa i
planova, kori{}eni su u prolosti razli~iti pristupi. Po~ev od onih koji su disperzirali,
fragmentirali planske funkcije i usredsre|ivali se samo na njihove pojedine
elemente, preko onih koji su se neposredno koristili istraìvanjem novih razvojnih
mogu}nosti, do najnovijih reenja, po kojima se stimulie sadejstvo procesa
programiranja, planiranja i implementacije u politici upravljanja, u zavisnosti od
~itavog niza pretpostavljenih vrednosti, kao {to su: kadrovski potencijali,
raspoloìvi informacioni sistemi, razvijeni osnovi predvi|anja budu}eg razvoja i
sl.
O ulozi ekonomskog i politi~kog sistema i procesa na oblikovanje strategije
razvoja, bez obzira na to da li je u pitanju mikro ili makroorganizacija, napisani
su brojni i ozbiljni radovi. Neto manja pa`nja je bila posve}ena ulozi tehnologije
(sistema) i tehnologizacije (procesa) na strategiju optu i poslovnu (business strat-
egy), o kojoj }e u ovom tekstu prevashodno biti re~i.
U poslednje dve-tri decenije izuzetna je pa`nja bila posve}ena usmeravanju
razli~itih modaliteta upravljanja, od tradicionalnih do savremenih, visoko
kreativnih, kroz poznate i priznate konstitutivne elemente upravljanja, a na osnovu
verifikacija rezultata sve prisutnijih i razvijenijih slu`bi za istraìvanje i razvoj
(R&D). U najnovijim pristupima sve je izraènije prisustvo i uticaj tehnolokog
aspekta, bez koga nije mogu}e razviti zna~ajniju kompetitivnu strategiju, u
sadràjima i formama savremenog, modernog upravljanja. Kod pojedinih
privrednih grana, industrija, kao na primer, elektronske, hemijske, farmaceutske,
svemirske itd. tehnoloki dometi predstavljaju klju~ni preduslov za dimenzi-
oniranje strategije takvih organizacija i izbor najfunkcionalnijih modela
upravljanja. Neuvaàvanje ovih ~injenica, odnosno njihovo neblagovremeno
aktiviranje u takvim organizacijama moè usloviti stagnaciju pa i nestajanje sa
trìta, iz privrednog ìvota. U suprotnim primerima, tehnoloki prosperitet otkriva

neslu}ene mogu}nosti unapre|ivanja ne samo u okviru organizacija inicijalnog
tehnolokog buma, ve} postaje zna~ajan faktor rekonceptualizacije i u svim
dodirnim, komplementarnim organizacijama, oblastima i granama.
Razli~it karakter tehnolokog razvoja pokazao se indikativnim za strategiju
(poslovnog) upravljanja. U vreme tzv. stabilne ili dugo-traju}e tehnologije, koja
karakterie vremenski raspon od kraja XIX veka do sredine XX veka, kada su se
odigravali sporadi~ni inventivni ali retko i inventivni poduhvati, nisu zabeleène
zna~ajnije promene na strani organizacije i menad`menta. Mada su bila
prepoznatljiva odre|ena kvantitativna pomeranja, sa pojavom sve ve}eg broja
organizacija, sve ve}ih i mo}nijih, sa sve izraènijom diversifikacijom, sa sve
uo~ljivijom kompleksnos}u upravljanja.
Potom nastaje vreme tzv. kreativnih, imaginativnih, inventivnih tehnologija,
u kojima je jo uvek prisutna osnovna koncepcija spomenutih dugo-traju}ih
konceptuolokih re|enja, ali ve} sa primesama zna~ajnijih promena. Ove promene
su neposredan izraz permanentnog pritiska za invencijama to je nesumnjivo
podsticala sve razvijenija slobodna trzina ekonomija.
Kona~no vreme brzog tehnolokog rasta, kao posledica, izme|u ostalog i
promenjenog shvatanja o poloàju i ulozi tehnologije u savremenim drutvima,
otkrilo je pojavu tzv. tehnolokih supstitucija, koje su dalje zakonito sa svoje
strane ubrzavale tehnoloke inovacije i invencije. Svakako za brojne organizacije
ovakav tehnoloki uzlet nije prihvatljiv i savladiv, ne samo zbog finansijskih
ograni~enja (nedostatak kapitala) ve} i drugih ekonomskih, politi~kih,
kulturolokih, eti~kih, kao i organizacijskih i upravlja~kih (gavernmentalnih,
administrativnih, menadèrijalnih) predrasuda i stereotipa. S druge strane, sve
prisutnija i naglaenija kompetitivnost, u ~ijoj su funkciji sve razvijene slu`be za
istraìvanje i razvoj, postaje po sebi ozbiljna prepreka prelasku jednog broja takvih
organizacija na nove tehnologije.
U organizacijama sa tehnoloki intenziviranim programima zapaà se
pribliàvanje profesionalnog profiliranja opteg upravlja~kog personala i
tehnoloko-tehni~kih upravlja~a, koji su ina~e bili dugo i po vie osnova udaljeni,
pa ponekad i suprotstavljeni, naj~e{}e ne razumevaju}i jedni druge. Dogodilo se
i to da je usled naglog, gotovo eksplozivnog tehnolokog razvoja, koji je postao
mera, kriterijum uspeha savremenih organizacija, oja~ala uloga preduzetnika-
tehnologa u odnosu na ulogu tradicionalnog, univerzalnog menadèra, opteg
profila. îtav niz razvojnih preokupacija, koje su u pravilu kompleksne, sa mnogo
hipoteti~kih predznakova, zahtevao je tenju saradnju donedavno odeljenih i
nekooperativnih resornih ljudi. Udruìla ih je potreba traènja odgovora na
izazove opstanka i prosperiteta trìnog i kompetitivnog drutva. Iz tih razloga
224 Gregori Strejb
izme|u ~elnih organizacijskih ljudi po~ele su da padaju barijere, da nestaju

podozrenja, po~ev od semanti~kih nesporazuma, ciljno-vrednosnih orijentacija,
informaciono-komunikacionih pretpostavki.
U savremenim organizacijama, naro~ito poslovnim sistemima, postalo je
sasvim jasno da samo u sadejstvu razli~itih komplementarnih aspekata
menadèrstva mogu biti premo{}eni rasponi i divergencije u semanti~kim,
vrednosnim i informacionim sistemima. U cilju premo}ivanja pomenutih raspona
iskristalisali su se uglavnom slede}i osnovi: formiranje svesti o neprimerenostima
opstajanja spomenutih distanci; postojanje ose}anja odgovornosti za usposta-
vljanje celovite strategije upravljanja; obrazovanje menadèra za poslove
istraìvanja i razvoja u funkciji strategijskog upravljanja organizacijom, sistemom;
razvijanje karakteristika ekspertnosti menadèra za prosu|ivanje administrativnih,
poslovnih i tehnolokih situacija i inicijativa; razvijanje sklonosti kod pomenutih
menadèra i za druge va`ne aspekte (ruko)vo|enja, (poslo)vo|enja, upravljanja,
kao na primer, za ekonomska i razvojna podru~ja; razvijanje i podizanje udela
slu`bi za istraìvanje i razvoj u svim bitnim segmentima i fazama poslovanja,
interne i eksterne prirode; razvijanje neposrednih komunikacionih kanala koji
povezuju sve bitne organizacijske nivoe, odnosno subjekte na njima; razvijanje
razli~itih me|usobnih kontrolnih mehanizama u cilju efektivnijeg, efikasnijeg i
ekonomi~nijeg upravljanja; razvijanje razli~itih modaliteta sistema upravljanja
koji bi bili podsticajniji za kreativna, inovativna i inventivna ponaanja i delanja;
uvo|enje tehnolokih varijabli u strategiju poslovanja, biznisa; unapre|ivanje
konkretne, eksplicitne tehnoloke strategije, kroz slu`be za istraìvanje i razvoj,
za sopstvenu organizacijsku formu firmu, kompaniju, korporaciju.
Utvr|ivanje uticaja tehnologije na poslovnu strategiju, to je ina~e bio
predmet ve}eg broja empirijskih istraìvanja, moè se posmatrati i kroz intenzitet
prisustva ili odsustva slede}ih tzv. tehnolokih faktora: ulaganja u slu`bu istra-
ìvanja i razvoja, uspostavljanje relevantnih kompetitivnih okvira, usmeravanje
kompetitivne dinamike, utvr|ivanje produkcijske dinamike, kontrolisanje
tehnoloke dinamike i usmeravanje kompetitivne dinamike. Svaki od pomenutih
faktora, posmatran i procenjivan ~esto kroz ambivalentne ocene: nizak-visok,
imitacija-inovacija, stabilno-nestabilno, neva`no-va`no, ima svoj udeo u
formiranju kompetitivne strategije poslovnog sistema. Odnosno, dokazuje
postojanje pozitivne korelacije uticaja tehnologije na strategiju biznisa i obratno.
Drugi vaàn aspekt ove problematike ti~e se osposobljenosti organizacije
odnosno upravljanja da podsti~e udeo i uticaj tehnolokih faktora na poslovnu
strategiju, njen razvoj i primenu. Ova osposobljenost neposredno zavisi od ve}eg
broja faktora, kako na strani same organizacije i sistema upravljanja njome, tako
i od ambijenta u kome ona posluje. Ve}u osposobljenost za unapre|ivanje, odnosno
prihvatanje tehnologije pokazuju organizacije koje su fleksibilnije, koje su

osetljivije na promene u svom funkcionalnom i teritorijalnom okruènju, koje su
u stanju da unapre|uju sve bitne funkcije upravljanja, kroz celinu organizacijske
piramide, koje su u stanju da nazna~uju, predvi|aju budu}e doga|aje koji mogu
biti indikativni za razvoj, perspektivu organizacije. Tako|e, izrazitija
osposobljenost organizacije za tehnoloku reinterakciju je uslovljena njenim
sluhom za izbegavanje tehnologijske arbitrarnosti odnosno previ|anja,
zanemarivanja zna~ajnosti tehnolo{kog prosperiteta. Samo organizacije sa
razvijenim slu`bama za istraìvanje i razvoj mogu biti uspene u otkrivanju
relevantnih tehnolokih faktora i podfaktora i njihovih brojnih interakcija, koje
uslovljavaju dalekose`ne implikacije za organizacijsku perspektivu. Strategijom
organizacijskog razvoja mogu se uspeno baviti samo timovi menadèra, dovoljno
razli~itih i nu`no komplementarnih profila. Samo su oni u stanju da uspeno grade
strategiju razvoja u ~esto nepovoljnim uslovima organizacijskog okruènja,
nestabilnog i neizvesnog, po mnogo osnova.
Ovakav poloàj i uloga komplementarnih timova menadèra posebno je
podstaknut suo~eno}u poslovnih sistema sa neizvesnostima u dva osnovna pravca.
Prvo, to je pokuaj suprotstavljanja proliferaciji razli~itih zapreka i neprimerenosti
u internom poslovnom ponaanju odgovornosti i etike u ostvarivanju organiza-
cijskih ciljeva i, drugo, pokuaj otkrivanja i prevazilaènja razli~itih nedostatnosti
u eksternom poslovnom ponaanju opte socijalne klime, uslova privre|ivanja
i sl.
Kao mnoge druge socijalne institucije i poslovni sistemi imaju svoju evoluciju
i involuciju, svoje uspone i padove, nastajanje i nestajanje. Predvi|anja ovog
evolutivnog toka nikada nisu do kraja pouzdana, ali su neto pouzdanija, izvesnija
ukoliko su stabilnije klju~ne drutvene vrednosti i parametri ekonomskog ìvota,
poput dominantnog svojinskog oblika i odnosa, sloboda i prava pojedinaca,
klju~nih ciljeva drutvenog, ekonomskog i politi~kog progresa. Kao to ovakvi
sistemi veoma neposredno zavise od optije socijetalne klime, prosperitetnih ili
recesionih tendencija (monopolisti~kih ili kompetitivnih svojstava), tako i sami u
skladu sa svojom realnom ekonomskom mo}i uti~u na pomenuta kretanja na makro
planu, na globalnom nivou. Suvino je mo`da i spominjati da je pomenuta evolucija
ispoljila razli~ite varijacije izme|u sistema koji su usvojili doktrinu nevidljive
ruke trìta, potpuno slobodnog i samostalnog preduze}a, odnosno sistema sa
centralizovanom planskom privredom i gotovo potpunom kontrolom ekonomskih
aktivnosti mikro i makrosistema.
Ostaje tako|e nesporna ~injenica da su oba spomenuta modela u svojim
ekstremnim vidovima ispoljila ~itav niz negativnih karakteristika. Istorijsko
iskustvo je ipak nazna~ilo pravce traganja za poèljnim izlazima, kroz ravnoteù
izme|u individualne slobode i javne kontrole, kroz tzv. meovitu ekonomiju.

Ovakav tip ekonomije je, me|utim, kompleksniji i teì za ostvarivanje u pore|enju
sa pomenutim ~istim modelima.
Pomenuta me|uzavisnost i me|uuticajnost mikro i makroplana uslovljena
je i nekim drugim va`nim parametrima. Spomenuli bismo samo neke va`nije.
Tako, na primer, sveobuhvatnost i intenzitet, dinamika regulative, normativnog
intervencionizma, zna~ajno odre|uje i ograni~ava spomenute nivoe, u pogledu
njihove efektivnosti i efikasnosti. Otuda i konstantna preokupiranost otkrivanjem
optimalnosti stepena regulacije odnosno deregulacije, normativnog stezanja i
oputanja. Problem nastaje usled toga to intervencionizam, bez obzira na pravac
dejstva, retko ima preventivni karakter, ~e}e je aposteriorne prirode.
Dalji vaàn parametar odnosi se na korelaciju ekonomske efikasnosti i sasvim
odre|enih drutvenih interesa i potreba, socijalnih imperativa, suodnosa javne i
privatne sfere, optih i posebnih, zajedni~kih i pojedina~nih interesa. Propusti u
otkrivanju i nedostaci u prevazilaènju, su~eljavanju i agregaciji, spomenutih
polova, javlja se tako|e kao va`no ograni~enje funkcionalnijeg povezivanja
lokalnog i globalnog plana.
Literatura:
1. Ansoff I.,McDonnell E., Implanting Strategic Management, Prentice Hall,New York,

1990.
2. Abell D., Defining the Business:The Starting Point of Strategic Planning, Englewood
Cliffs, N.J. Prentice Hall, 1980.
3. Argyris Ch., Management and Organizational Development: The Path from XA to
YB, McGraw-Hill, New York, l981.
4. Ackoff R., Creating the Corporate Future: A System Approach to Societal Problems,
Wiley, New York, 1981.
5. Ansoff I., Strategic Issue Management, Strategic Management Journal,Vol. I(2), 1980.
6. Beer S., The Brain of the Firm, Wiley, New York, 1981.
7. Peters T., Waterman R., In Search of Excellence, Harper & Row, New York, 1982.
8. Channon D., Jalland R., Multinational Strategic Planning, Macmillan, New York,
l978.
9. Dutton J., Ottensmeyer E., Strategic Issue Management Systems: forms, functions
and contexts, Academy of Management Review,Vol. l2(2), 1987.
Primena strategijskog odlu~ivanja 227
Gregori Strejb
PRIMENA STRATEGIJSKOG ODLUÎVANJA

U LOKALNOJ UPRAVI
Tradicionalni napori na planu upravljanja

mogu nadja~ati strategijsko odlu~ivanje.
Strategijsko odlu~ivanje je prvi put uvedeno u upravu u vidu strategijskog

planiranja, koje je prethodno ve} postiglo zna~ajne prakti~ne rezultate u privatnom
sektoru. Mnogi autori su visoko vrednovali tu tehniku, predstavljaju}i je kao na~in
na koji se vlade mogu hvatati u kotac sa sve nestabilnijim okruènjem. (Mekonki,
1981; Dod` i Idi, 1982; Idi, 1983; Bozmen, 1983; Stivens, 1984; Sorkin, Feris i
Hudak, 1984; Denhart, 1985; Brajson, 1987; Maksvel, 1990 McConkey, Dodge,
Eadie, Bozeman, Stevens, Sorkin, Ferris, Hudak, Denhardt, Bryson, Maxwell).
Mada na temu strategijskog odlu~ivanja postoje brojne varijacije (Brajson i
RuringRoering, 1987; Brajson, 1988), ve}ina pristupa sadrì slede}e komponente:
saoptenje o misiji kojim se utvr|uju ciljevi i svrha;
pregled stanja u okruènju da bi se odredili klju~ni faktori i tendencije,
koji su va`ni za budu}nost;
organizacijski pregled kako bi se utvrdilo ta su jake strane, a ta slabosti
organizacije;
identifikacija strategijskih ciljeva i njihova implementacija;
razmatranje i aùriranje podataka da bi se kontrolisala implementacija i
procenila efikasnost.
Tokom poslednjih godina, mada procesi strategijskog odlu~ivanja uopte
nisu usporavani, iskrsla su pitanja u vezi sa normativnim implikacijama primene
sredstava profitno orijentisanog privatnog sektora u odnosu na procesno
orijentisani svet vlasti (Svonstrom Swanstrom, 1985, 1987), kao i u vezi sa
prakti~nom vredno}u strategijskog procesa (Gargan, 1984, 1990; Strejb i Pojster
228 Gregori Strejb
Poister, 1990; Strejb, 1991). âk su i nekadanje pristalice takvih orijentacija

izrazile zabrinutost. Brajson i Ruring (1981, str. 995) konstatovali su, na primer,
nedavno da kakve god da su, apstraktno gledano, prednosti strategijskog planiranja,
normalno je da se o~ekuje da ve}ina napora za donoenje klju~nih odluka i akcija
vlade putem strategijskog planiranja ne}e uroditi plodom. Oni koji su ustajali u
odbranu strategijskog planiranja tvrdili su da se korisnost strategijskog procesa
moè znatno pove}ati time to }e se napori za uspostavljanje sadràjnih
strategijskih ciljeva povezati sa tradicionalnim funkcijama kontrole menad`menta
(Ansof, DeKlerk i Hejz, 1976; endel i Hofer, 1979; Ansoh, 1984; Stejs,1985;
Montanari, Daneke i Breker, 1990 Ansoff, DeClerck, Hayes, Schendel, Hofer,
Steiss, Bracker). Hibrid koji je iz toga rezultirao, poznat kao strategijski
menad`ment, dinami~an je proces koji moè olakati integrisanje organizacijskih
i individualnih ciljeva (Korten, 1984; Breker i Pierson, 1980 Pearson). Ostali
su tvrdili da }e okolnosti ~esto zahtevati usredsre|ivanje strategijskih napora ili
na ograni~eni broj pitanja (Ansof, 1980; Idi i Steinbaher, 1985; Idi, 1985, 1986
Steinbacher) ili neku vrstu procesa njihovog umnoàvanja (Kvin, 1980; Hejz,
1985; Meti i Peri, 1990 Quinn, Methe, Perry).
U ovom tekstu tvrdim, mada su mnogi autori s pravom dovodili u pitanje
svrsishodnost primene tehnika strategijskog odlu~ivanja u vladinom planiranju,
da jo niko nije potpuno razjasnio teko}e povezane sa efikasnom primenom te
svojevrsne zahtevne tehnike. Ako se ne shvate sve prepreke na putu efikasnog
donoenja strategijskih odluka, moè se dogoditi da budu ohrabreni nesuvisli
napori. Vladini funkcioneri moraju potpuno proniknuti u sutinu tih tehnika, pre
nego to zaklju~e da li je re~ o tehnikama koje odgovaraju njihovim potrebama.
Drugi cilj ovog teksta jeste da ukaè na neke na~ine za efikasnije angaòvanje
resursa menad`menta.
IZAZOV INTEGRACIJE
Mada mnogi na strategijsko odlu~ivanje gledaju kao na inovaciju, ono je i
dalje sveobuhvatni, integrativni pristup, ~iji su koreni u istoj perspektivi sistema
u kojoj su bili i koreni optepoznatih neuspeha u menad`mentu kao to su PPBS
i ZBB (Gargan, 1984, 1990; Montanari i drugi, 1990; Klej, 1990 Klay). âk i
pored toga to mnogi autori smatraju da usredsre|ivanje na strategiju nije nita
drugo do izbegavanje slabih strana sinopti~ke analize (Lindblom, 1979; Ansof,
1984; Stejs, 1985; Brajson, 1988; Klej, 1990 Klay), onako kako se te slabosti
ispoljavaju u konvencionalnom prikazivanju analize, proces ipak mora okupiti i
povezati mnoge funkcije menad`menta, ukoliko se èli posti}i zna~ajna korist.
Ne moète imati nepotpuni proces strategijskog odlu~ivanja; ili imate celovit,
jedinstveni proces, ili nemate nita. Brajson i Rering (1980) su isticali da je

efikasno strategijsko planiranje kao tkanica. Ne moète posti}i lepu aru ukoliko
vam ma koji deo nedostaje (str. 1002).
Teko je definisati sve sastavne delove uspenog strategijskog napora (Idi,
1986, 1990; epek i Ri~ardson, 1990 Shepek, Richardson), ali je potpuno jasno
da slede}e ~etiri funkcije menad`menta imaju kriti~ni zna~aj:
Rukovo|enje: sposobnost klju~nih aktera da iniciraju, organizuju i usmeravaju
strategijski napor.
Ljudski resursi: raspoloìvost pojedinaca sposobnih da pruè podrku i da
pomognu u donoenju va`nih odluka i sprovode neophodne programe i politiku.
Menadèrska vetina: sposobnost uspostavljanja efikasne kontrole nad
procesima menad`menta i obezbe|ivanja analiti~ke podrke strategijskim
naporima.
Spoljna podrka: sposobnost zadovoljavanja spoljnih (eksternih) zahteva u
pogledu organizacije, uz ograni~eno naruavanje unutranjih procesa, spremnost
spoljnih aktera da pruè odlu~nu podrku odlukama donetim u strategijskom procesu
i finansijska sredstva za pokrivanje trokova razvoja strategijskog nastojanja.
Veto obavljanje te ~etiri funkcije menad`menta ne osposobljava automatsku
organizaciju za efikasno kori}enje strategijskim odlu~ivanjem. Tek posle
integrisanja svih tih funkcija organizacija ima potencijal da razvije delotvoran
strategijski rezultat. Bez integracije, organizacija ne}e biti sposobna da usredsredi
svoje napore na konkretne strategijske ciljeve. Na ilustraciji 6.* prikazan je odnos
izme|u funkcija menad`menta i sposobnosti da se efikasno koristi strategijsko
odlu~ivanje. U prezentiranom stanju razdruènosti postoje jasni putevi za
integraciju, ali je stalni napredak ka integraciji neophodan u svim podru~jima, i
to manje-vie simultano, ako se èli ostvariti strategijski potencijal. Dok se on ne
realizuje, nema mnogo ansi da }e organizacija mo}i uspeno da razvije sposobnost
strategijskog odlu~ivanja.
Na ilustraciji 7. prikazan je prelazak na totalni strategijski potencijal. Na levoj
strani slike je predstavljena situacija u kojoj su sve funkcije menad`menta po~ele
da preuzimaju osnovne elemente strategijskog miljenja. U toj fazi, organizacija je
ve} odavno postigla visok stupanj kompetentnosti u svim funkcijama upravljanja i
ispoljava minimalni napredak ka integrisanju tih funkcija. Me|utim, uprkos tom
uspenom ostvarenju, organizacija jo nije u stanju da ostvari svoj totalni strategijski
potencijal. Upravo u toj fazi, sve funkcije upravljanja su totalno integrisane i efektno
strategijsko odlu~ivanje je mogu}e. Organizacije u toj fazi mogu inkorporirati u
svoje aktivnosti mnoge koncepte strategijskog odlu~ivanja, ali nema potrebe da
ikada razviju sposobnost strategijskog odlu~ivanja velikih razmera.
230 Gregori Strejb
Ove ilustracije pomaù da se naglase teko}e sa kojima je povezano

strategijsko odlu~ivanje. Verovatno je da postoje mnoge lokalne vlade koje ne
mogu veto da obavljaju bar jednu od neophodnih funkcija menad`menta i mnogo
vie njih koje nisu sposobne da nastave put ka integraciji. Naàlost, to su upravo
lokalne vlade koje se mogu latiti strategijskog odlu~ivanja u nastojanju da poja~aju
efikasnost svoje organizacije. One bi mogle posti}i bolje rezultate ako bi svoju
energiju usredsredile na probleme menad`menta ili integracije, umesto da se bave
ve`bama iz strategijskog odlu~ivanja. Ova analiza sugerie ono to bi se moglo
smatrati vrstom univerzalnog zakona po kome se upravlja izgledno}u strategijskog
odlu~ivanja: to je ve}a potreba za takvim odlu~ivanjem, manja je verovatno}a
da }e ono biti mogu}no.
Treba naglasiti da ova procena nita ne kazuje o optim vrednostima
strategijskih procesa. Ona samo sugerie da tehnike kao to su strategijsko
planiranje i strategijski menad`ment mogu biti znatno kompleksnije nego to to
shvataju mnogi funkcioneri lokalnih vlasti, me|utim objektivno ne nudi mudra
saznanja u pogledu opte vrednosti pomenutih tehnika. Postoje}e istraìvanje
ukazuje na to da lokalne vlasti imaju pozitivno miljenje o strategijskom
odlu~ivanju (Gargan, 1984; Strejb i Pojster, 1989; Strejb, 1991), ali sve dosadanje
studije postavljaju i pitanja u vezi sa sposobno}u lokalnih vlasti da se tim
tehnikama efikasno koriste. Nije re~ o poèljnosti takvog odlu~ivanja. U ovom
trenutku mnoge lokalne vlasti razmiljaju o preduzimanju strategijskog poduhvata,
tako da je potrebno da funkcioneri zaista shvate o kakvom je tipu angaòvanja
re~ i ta }e to od njih zahtevati. Izazov razvoja strategijskog potencijala ispita}emo
tako to }emo podrobnije analizirati sve ~etiri funkcije menad`menta koje smo
ve} pomenuli.
ZADOVOLJAVANJE POTREBA RUKOVO\ENJA

Mali je broj autora koji su razmatrali primenu strategijskog odlu~ivanja u
javnom sektoru, a da pritom nisu naglaavali potrebu za odlu~nim, odva`nim i
kompetentnim rukovo|enjem. Olsen i Idi (1982) su, na primer, tvrdili da je najvii
izvrni funkcioner istovremeno i najve}i strateg u organizaciji, pri ~emu bi i
njegova neutralnost bila dovoljna da osujeti aktivnost strategijskog odlu~ivanja.
Hozmer (Hosmer, 1982, str. 47) je na slede}i na~in rezimirao zna~aj rukovo|enja:
Rukovo|enje je va`no; nije re~ ni o kakvoj zastareloj koncepciji, zaostaloj iz
doba koje je bilo u manjoj meri nau~no, a u ve}oj meri romati~arsko, i zaista
postoji potreba za rukovodiocima, jasno definisanima, koji }e unutar same
organizacije u~initi sve da se strategijsko planiranje ne svede na puko petljanje ili
promene arbitrarne prirode.
Drugi pogled na rukovo|enje u procesu strategijskog odlu~ivanja naglaava

potrebu da svaki pojedinac prihvati primarnu odgovornost za uspeh napora
strategijskog menad`menta. Prou~ivi osam razli~itih tipova vladinih jedinica,
Brajson i Ruring (1988, str.1.000) su zaklju~ili da je za uspeno iniciranje
strategijskog planiranja neophodno postojanje jakog ~oveka koji }e stajati na
~elu procesa i predvoditi ga.
Druge korisne karakteristike rukovo|enja podrazumevaju sposobnost da se
efikasno radi sa izabranim funkcionerima i viim rukovodiocima (Idi, 1986, 1990),
sposobnost rada na formulisanju strategijskih ciljeva i njihove primene (Hozmer
Hosmer, 1982) i neku vrstu ujedinjuju}e, sveobuhvatne vizije (Brajson, 1988).
Benis i Nenus (Bennis, Nanus, 1985) su utvrdili da sposobnost definisanja
privla~ne organizacijske budu}nosti i nastojanja da se ona dosegne jesu klju~na
komponenta efikasnog rukovo|enja. Tu tezu su podràli i Kouzis i Pozner (Kouzes,
Posner, 1987), utvrdivi da je sposobnost artikulisanja poèljne budu}nosti vaàn
aspekat u podsticanju organizacija da postignu neto neuobi~ajeno i izuzetno.
Mada nema razloga da se poveruje kako je za efikasno strategijsko odlu~ivanje
neophodan rukovodilac koji }e posedovati sve osobine pobrojane u radovima
raznih autora, sve ono to je dosad napisano u vezi sa ovom temom sugerie da je
za postizanje neuobi~ajenih i izuzetnih stvari potreban i isto tako neuobi~ajen i
izuzetan rukovodilac. Kako je istakao Klej (1990, str. 435), strategijski
menad`ment stavlja ogroman teret na ple}a rukovodilaca.
S obzirom na prirodu izazova, ima osnova da se postavi pitanje u kojoj meri
javni sektor (ili privatni, kada je re~ o tome) poseduje nivo vo|stva koji je
neophodno obezbediti u lokalnim vlastima.
Postoje mnogi oblici lokalne vlasti, ali prakti~no u svima njima postoji
odre|eno trvenje izme|u izabranih i naimenovanih administratora. Prema nekima,
to bi moglo ukazivati na potrebu za integrativnim mehanizmom kao to je
strategijsko odlu~ivanje. Me|utim, kao to smo ve} videli u ovom tekstu, ono
zahteva, a ne proizvodi integraciju. Strategijsko odlu~ivanje na lokalnom nivou
bi}e mogu}no samo ako izabrani i naimenovani funkcioneri budu mogli da
uspostave prvenstveno konstruktivne radne odnose. Idi (1986, str. 2) tvrdi da u
lokalnim vladama koje funkcioniu prema principu gradskog ve}a sa rukovodiocem
na ~elu, rukovodilac treba da preuzme ulogu najvieg izvrnog funkcionera i da
prihvati odgovornost za kreiranje i podràvanje sna`ne funkcije gradskog ve}a u
formulisanju politike, da bi strategijsko odlu~ivanje bilo uopte mogu}no.
Postoje}a literatura ne pruà pravi razlog da posumnjamo u sposobnost
gradskih rukovodilaca da obavljaju rukovode}u ulogu u politi~kim pitanjima
(Edrijan, 1958; Stoun, Prajs i Stoun, 1940; Njuel i Emons, 1987; Svara, 1989
Adrian, Stone, Price, Newell, Ammons, Svara) i mogu}no je da gradona~elnici u
232 Gregori Strejb
lokalnim vladama deluju tako da podràvaju ja~anje odnosa izme|u rukovodioca

i ve}a (Svara, 1987). Izgleda, me|utim, da je nerealno o~ekivati da izabrani i
naimenovani funkcioneri zadrè zajedni~ku viziju uloge svakog od njih i ciljeva
zajednice tokom dugog perioda. O istinitosti te tvrdnje svedo~i ve} i jednostavna
~injenica da izbori i kadrovske promene mogu lako da poremete ~ak i najbolje
radne odnose.
Jo je manje verovatno da }e drugi oblici lokalne uprave ponuditi
sveobuhvatno vo|stvo neophodno za strategijsko odlu~ivanje. U lokalnim
upravama (sa merom ili ve}em), na primer, postoji pouzdan dokaz da mer vie
pa`nje posve}uje politici a manje menad`mentu i strategiji nego to bi to ~inio
gradski menadèr (city manager) (Njuel, Emons, 1987). Mada u mnogima od tih
uprava postoji generalni direktor (rukovodilac) koji obavlja izvrnu funkciju, ni
ti pojedinci ne uspevaju da preuzmu odgovornost sadrànu u poloàju gradskog
menadèra (Anderson, 1989, str. 25). Perspektive strategijskog odlu~ivanja su
jo slabije kada je re~ o okru`nim upravama, u kojima predominantna savetska,
odborska uprava (Snajder, 1952; Dankomb, 1966; Blejk, Selant i Borook, 1989
Snider, Duncombe, Blake, Salant, Boroshok) slabi naimenovane menadère
(Kejp Cape, 1967), a fragmentiranje vlasti me|u novim funkcionerima moè
oteàti integraciju (Savetodavna komisija za me|uvladine odnose, 1981; De Santis,
1989; Strejb i Vo, ovaj rad tek treba da izi|e iz tampe DeSantis, Waugh).
Apton (Upton, 1981) jasno je uo~io izazov sa kojim je suo~ena uprava okruga
usled pomanjkanja izvrne vlasti, kada je istakao da je to isto to i i}i u lov na
medvede, sa obi~nim tapom.
S obzirom na prirodu izazova, verovatno je da samo manji broj lokalnih uprava
ima, i moè da odrì, nivo rukovo|enja neophodan za strategijsko odlu~ivanje.
Ako je to tako, onda }e strategijsko odlu~ivanje, po svoj prilici, biti manje efikasno
nego to bi se to moglo o~ekivati. Odnosno, to je verovatnije, prednosti }e u tom
slu~aju biti kratkoro~ne i presta}e onog trenutka kada se ukloni podrka vo|stvu.
Treba imati na umu da su, ~ak i onda kada postoji efikasno rukovo|enje, preostale
tri komponente i dalje zna~ajne. Na primer, podràvaju}a osnova ljudskog resursa
bila bi sutinska za poduhvate uspenog strategijskog odlu~ivanja.
SUOÂVANJE SA POTREBOM ZA LJUDSKIM RESURSIMA

Strategijsko odlu~ivanje postavlja velike zahteve u pogledu ljudskih resursa
organizacije. U kontekstu lokalne uprave, to obuhvata pripadnike izabranog
politi~kog organa i osoblje koje tom organu pruà podrku. Osim vetina, za uspeh
je neophodno i postojanje stavova i kognitivnih faktora koji podràvaju ljudske
odnose i ohrabruju prihvatanje novih zadataka koji }e propratiti strategijski napor.
Ti faktori se svode na ono to je Idi (1990) nazvao onim to }e organizacija u~initi.
Mnogi autori smatraju da su potrebe strategijskog odlu~ivanja izraène na

planu ljudskih resursa neto to je umnogome nedodirljivo. Tako, na primer, Meti
i Peri (Methe, Perry, 1990, str. 44) isti~u da su procesi strategijskog menad`menta
u velikoj meri spoznajni. Oni su pokretani li~nim znanjem, percepcijama i
ograni~enjima organizacijskih aktera, a ne ~isto racionalnim i objektivnim
procesima, pa ~ak ni prvenstveno tim procesima. Mnogi autori tvrde da organizacije
moraju posedovati kulturu uspenosti, koja pokre}e njihove ~lanove da neprestano
teè odràvanju i proirenju organizacijskih rezultata.
U organizaciji koja moè odràti visok nivo strategijskog potencijala,
verovatno }e se pojaviti odnosi uzajamnog podràvanja izme|u vo|e i baze
ljudskog resursa. Teko je zamisliti visok nivo strategijskog potencijala u jednoj,
a ne i u drugoj oblasti. Pitanje o tome koji }e od tih dvaju faktora prethoditi onom
drugom zavisi}e od toga o kom obliku uprave je re~, mada }e vo|a koji bude
èleo da ostvari strategijski potencijal morati da se uhvati u kotac sa mnotvom
snaga koje ugroàvaju produktivnost i motivaciju (Grejner i drugi, 1981; Emons,
1985). Razume se, u slu~aju gradskog menadèra, izabrano gradsko ve}e }e ~initi
glavninu baze ljudskog resursa, a sutinske promene bi verovatno bile nemogu}e.
Neuspeh u odràvanju visokog nivoa integrisanosti izme|u rukovodstva i
ljudskih resursa verovatno }e uzrokovati stanje koje su apek i Ri~ardson (Shapek,
Richardson, 1990) opisali kao jaz odgovornosti. To proisti~e iz prirodne sklonosti
izabranih funkcionera, ~iju osnovnu odgovornost predstavlja sprovo|enje politike,
da ignoriu dugoro~ne poslove za ra~un kratkoro~nih solucija. Tesna saradnja
izme|u izabranih funkcionera i administratora mogla bi pomo}i da se izbegne ta
teko}a. Tako|e, odsustvo saradnje bi moglo stvoriti visok nivo konfuzije koja
}e, na kraju, dovesti do haosa (Alkian Alchian, 1950). Kao to su istakli Meti i
Peri (1990), to je vii nivo neslaganja, to se vie resursa troi u poga|anju. U
jednoj ta~ki, to }e dovesti do toga da }e proces strategijskog odlu~ivanja zahtevati
utroak isuvie velikog vremena da bi uopte bio svrsishodan.
SUOÂVANJE SA POTREBOM ZA
KAPACITETOM MENAD@MENTA
Literatura ukazuje na to da je za efikasnu primenu strategijskog odlu~ivanja
neophodan visok nivo vetine u domenu menad`menta. Ta perspektiva se veoma
razlikuje od tradicionalnog pristupa niskom kapacitetu lokalne uprave, gde kao
rukovode}e na~elo vaì da je ~ovek u svom poslu dobar samo onoliko koliko se
to od njega o~ekuje (Gargan, 1981). Dok upotreba strategijskog odlu~ivanja ne
podrazumeva opredeljenje da se poslovi obavljaju na nivou viem od onoga koji
je neophodan, duh te tehnike }e odraàvati shvatanje po kome organizacije moraju
234 Gregori Strejb
teìti najviem mogu}nom nivou efikasnosti i efektivnosti, da bi preìvele u

protivre~nom okruènju. Postoji implicitna pretpostavka da strategijsko
odlu~ivanje ne}e biti neophodno u okruènju koje nije prete}e (Sorkin, Feris,
Hudak, 1984).
Literatura sugerie da organizacije koje nastoje da usavre strategijsko
odlu~ivanje treba da imaju vetine u slede}im oblastima:
Osnovna tehnologija menad`menta, koja se sastoji od iskustva u
menad`mentu i stru~nosti u procesima menad`menta neophodnih za ostvarivanje
organizacijskih ciljeva (Lenc Lenz, 1980, 1981). To bi moglo obuhvatiti i
aktivnosti kao to su finansijski menad`ment (vo|enje ra~una o platnom spisku,
ra~unovodstvu, inventaru, nabavkama i sl.), kadrovski menad`ment i ugovorni
menad`ment (Idi, 1990).
Kapacitet razvoja i analize materijala koji mogu biti deo konvencionalnog
dugoro~nog planiranja (Idi, 1986, 1990).
Tehnike za kontrolu menad`menta koje bi se mogle koristiti za usmeravanje
organizacije ka ostvarivanju dugoro~nih ciljeva (Karlson, 1978; Idi, 1990). Kao
deo tog procesa, organizacijama je nu`na osposobljenost da nadziru aktuelne i
predloène strategijske akcije protiv klju~nih spoljnih faktora i unutranje sredine
u samoj organizaciji (apek, Ri~ardson, 1990). Mnogi smatraju da je efikasno
kori}enje menad`menta prema ciljevima sutinski deo napora strategijskog
menad`menta (Stejs, 1985; Klej, 1990).
Organizacijska struktura koja ne ometa protok strategijskih informacija.
Takve barijere bi mogle usporiti ili poja~ati organizacijsku strategiju
implementacije na isti na~in na koji organizacijska kultura poga|a sam proces
(apek, Ri~ardson, 1990, str. 224).
Mada se postoje}a istraìvanja ne bave adekvatno svim oblicima lokalne
uprave, postoje jasni dokazi da funkcioneri lokalne vlasti imaju visok nivo vetina
menad`menta (Pojster, Strejb, 1989) i, u celini, imaju poverenja u sopstvenu
sposobnost da efikasno upravljaju (Vo, Strejb, 1990). Ako je uprava postigla traèni
nivo vo|stva i baze ljudskog resursa, malo je verovatno da bi vetina menad`menta
mogla biti zna~ajna barijera za efikasno strategijsko odlu~ivanje. Zaklju~na
komponenta strategijskog potencijala, me|utim, ima veze sa jednim podru~jem
koje bi moglo predstavljati zna~ajne teko}e.
SUOÂVANJE SA POTREBOM ZA SPOLJNOM

POLITI^KOM PODRKOM
Literatura o strategijskom odlu~ivanju naglaava zna~aj odnosa izme|u
organizacije i njenih akcionara (Lenc, 1980; Nat i Bekof Nutt, Backoff, 1987).
Akcionari su definisani kao svi pojedinci, grupe ili organizacije koje mogu polagati
pravo na organizacijski respekt, njene resurse, rezultate ili biti izloèni uticaju tih
rezultata (Brajson, 1988, str. 52). Kada je re~ o lokalnoj upravi, podrka od
akcionara bi se mogla prevesti u iroku bazu podrke programima i ciljevima.
Pregovori sa akcionarima mogu predstavljati sutinski zna~ajan deo odre|ivanja
organizacionih ciljeva i namera (Lindblkom, 1959; Mincberg Mintzberg, 1979).
Ovaj tip visoko politi~ke aktivnosti neizbe`ni je deo strategijskog procesa (Volters,
1985; Petigru, 1977 Walters, Pettigrew).
Politi~ka priroda procesa strategijskog odlu~ivanja je problem za lokalnu
upravu i njene funkcionere zbog toga to su mnogi faktori koji uti~u na stavove
akcionara potpuno izvan domaaja njihove kontrole. Ne dovodi se u pitanje da li su
opti ekonomski, politi~ki i socijalni uslovi i tempo njihovih promena podlo`ni
uticaju organizacije (Meti i Peri, 1990, str. 42). U sloènom okruènju bilo bi veoma
teko posti}i nivo saglasnosti o politi~kim pitanjima, pa ~ak i o osnovnim vrednostima
koje bi bile neophodne za podràvanje procesa strategijskog odlu~ivanja. Kako je
to istaknuto u delu ovog teksta koji se odnosio na ljudske resurse, poreme}aji u
okruènju mogu u znatnoj meri ograni~iti sposobnost organizacije da odrì
strategijske procese. Dokazi na temelju nedavne studije o radu lokalnih uprava
koje funkcioniu prema principu gradskih ve}a sa menadèrom (Strejb, 1991) nude
izvesnu potporu tom argumentu. U ovoj studiji, ~ak i lokalne zajednice koje su se
ekstenzivno koristile strategijskim odlu~ivanjem, ukazuju na to da su ozbiljna pretnja
njihovim naporima bili razli~iti spoljni politi~ki pritisci.
Od sve ~etiri funkcije menad`menta, spoljnu politi~ku podrku je verovatno,
najteè odràti. To posebno vaì u nae doba, jer gra|ani nemaju odnos visokog
potovanja prema vlastima, i nastavljaju da od lokalnih uprava, ~iji su izvori
ograni~eni, zahtevaju sve vie usluga. tavie, mora se naglasiti da nema izgleda
da angaòvanje u strategijskom odlu~ivanju podstakne podrku gra|ana. Potrebno
je da lokalna vlast uìva sna`nu spoljnu podrku pre nego to bude razvila
potencijal za efikasan u~inak odlu~ivanja.
ZAKLJUÂK
Mada je ovaj ~lanak ukazao na brojne teko}e povezane sa primenom tehnika
strategijskog odlu~ivanja, njegova namera nije bila napad na strategijsko miljenje.
Veoma je zna~ajna ideja prema kojoj funkcioneri lokalne vlasti treba da rade tako
da predvide ulogu svoje organizacije u dinami~nom okruènju. Nevolja iskrsava
onda kada ova jednostavna teza preraste u smiljeni pokuaj odlu~ivanja, ~iji je
pokreta~ premisa da lokalna vlast moè biti oblikovana i ukalupljena ta~no kako
je potrebno da bi se ostvarili ciljevi uske grupe pojedinaca.
236 Gregori Strejb
Centralna tema ovog teksta jeste da je strategijsko odlu~ivanje, onako kako

je naj~e}e opisivano, isuvie jednostavno postavljeno da bi se mnoge lokalne
uprave mogle njime efikasno koristiti. Taj pristup ima mnogo toga zajedni~kog
sa sinopti~kim modelom odlu~ivanja koji su odlu~no kritikovali autori kao to su
Lindblom (1959, 1979) i drugi. tavie, te`nja ka strategijskom odlu~ivanju, ako
se ne ostvari totalni strategijski potencijal, verovatno }e stvoriti nezadovoljavaju}e
rezultate. Gabris (1989, str. 161), na primer, isti~e kako su takvi napori ~esto
propra}eni optimisti~kim o~ekivanjima, a da nedovoljno znanje dovodi do
razo~aravaju}ih, marginalnih i nezadovoljavaju}ih ishoda. Naglaavaju}i
potencijal za nezadovoljavaju}e rezultate, ovaj tekst moè pomo}i funkcionerima
lokalnih vlasti da izvre izbor utemeljen na valjanim informacijama i tako odlu~e
treba li da preduzmu poduhvat strategijskog odlu~ivanja.
S obzirom na teko}e procesa strategijskog odlu~ivanja, moè se javiti
tendencija da se prona|u druge alternative koje ograni~avaju potrebu za
integracijom (sjedinjavanjem) ili uticaj tog poduhvata (ciljeva strategijskog
menad`menta). Sistemski pristup ograni~ava potrebe za integracijom tako to
omogu}uje da se strategije pojave na temelju mnotva strategijski formulisanih
podsistema (Kvin, 1980, str. 16). Svaki podsistem obuhvata razli~ite grupe
pojedinaca i usredsre|uje se na konkretna pitanja i konkretnu delatnost. Mada
takva ideja potpuno odgovara frakcionalizovanom odlu~ivanju u upravi, nevolja
je u tome to takav pristup zahteva odva`nog i sna`nog vo|u, sposobnog da odrì
integraciju. Ipak, taj pristup moè biti koristan za lokalne uprave koje imaju barem
jednog vetog pojedinca koji istrajno èli da razvije platformu strategijskog
odlu~ivanja i da njime upravlja. Ne bi trebalo prenebregnuti ni oprez: taj pojedinac
treba da o~ekuje da veliki deo vremena utroi na poga|anje sa raznim podsistemima
i izme|u njih i spoljnih politi~kih snaga, budu}i da se proces ne razvija u
integrisanom okruènju.
Idi (1990, str. 169) se zalaè za upotrebu ciljnog strategijskog menad`menta
koji, prema njegovim re~ima, moè pomo}i organizaciji da razvije dinami~an
program strategijskih promena koji bi odràvao organizaciju u ravnoteì sa njenim
okruènjem koje se neprestano menja. Klju~ tog pristupa jeste u tome to se pro-
gram promena ne bavi celokupnim opsegom aktivnosti organizacije. Taj pristup
bi bio idealan za organizaciju suo~enu samo sa malim brojem problema koji se
lako mogu identifikovati, mada bi me|u pojedincima koji rade na reavanju tih
problema i dalje bila potrebna ~vrsta saradnja. Isto tako, pristup ne bi mogao da
se usredsredi na napore ~itave organizacije na na~in na koji bi to mogao jedan
sveobuhvatniji pristup (Ansoff, 1980). S obzirom na njegove nedostatke, ne bi
bilo opravdano da ga tretiramo kao zamenu za druge tehnike strategijskog
odlu~ivanja.
Osnovno na~elo nastojanja da se upotrebi strategijski koncept, a da se ne

zapadne u zamku sinopti~kog pristupa, podrazumeva da nikada ne treba o~ekivati
da strategijsko odlu~ivanje izgradi organizacijski kapacitet, kao i da nikada ne
treba da teì potpunosti (kompletnosti) (Lindblom, 1979, str. 519). Za primenu u
lokalnim upravama, verovatno }e najefikasniji pristupi biti oni koji ne}e nastojati
da urade prakti~no nita vie do da utvrde opte ciljeve, od kojih se za ve}inu
moè o~ekivati da u nekom trenutku u budu}nosti budu modifikovani. Ovaj vid
gledita mogao bi biti konzistentan sa onim to je Gabris (1990) opisao kao
utvr|ivanje strategijskog cilja.
U krajnjoj instanci, najve}i doprinos koji je strategijsko odlu~ivanje dosad
pruìlo jeste upravo u popularizaciji ideje strategijskog miljenja. S obzirom na
to da ta koncepcija ima dugu istoriju, ona ve} igra veliku ulogu u odlu~ivanju
uprave. Tokom vremena }e se razviti odre|eni nivo konsenzusa o tome kako na
najbolji na~in primeniti strategijsko miljenje na okruènje lokalne vlasti. U
me|uvremenu, bilo bi mudro da menadèri uprave razmotre sve prepreke koje
stoje na putu efektivnom strategijskom odlu~ivanju u njegovom sadanjem obliku.
Literatura:
1. Adrian, C., Leadership and Decision Making in Manager Cities, Public Administration
Review, 1958, 18, str. 208213.
2. Advisory Commission on Intergovernmental Relations, State and Local Roles in the
Federal System, Washington, D.C., 1981.
3. Alchian, A., Uncertainty, Evolution, and Economic Organization, American Economic
Review, 1950, 58, str. 211221.
4. Ammons, D. M., Common Barriers to Productivity Improvement in Local Government,
Public Productivity Review, 1985, 9, str. 293310.
5. Anderson, E., Two Major Forms of Government: Two Types of Professional
Management, u: The Municipal Yearbook, International City Management Association,
Washington, D.C., 1989.
6. Ansoff, H. I., Strategic Issue Management, Strategic Management Journal, 1980, 1,
str. 131148.
7. Ansoff, H. I., Implementing Strategic Management, Englewood Cliffs, Prentice Hall,
N.J., 1984.
8. Ansoff H. I., Declerck, R. P., i Hayes, R. I. (ed.), From Strategic Planning to Strategic
Management, Wiley, New York, 1976.
9. Bennis, W. i Nanus, B., Leaders: The Strategies for Taking Charge, HarperCollins,
New York, 1985.
10. Blake, R. J., Salant, T. J., i Boroshok, A. L., County Government Structure, National
Association of Counties, Washington, D.C., 1989.
238 Gregori Strejb
11. Bozeman, B., Strategic Public Management and Productivity: A 'Firehouse' Theory,
State Government, Wiley, New York, 1976.
12. Bracker, J. S. i Pearson, J. N., Planning and Financial Performance of Small, Mature
Firms, Strategic Management Journal, 1980, 7, str. 219224.
13. Bryson, J. M., Strategic Planning for Public and Nonprofit Organizations: A Guide
to Strengthening and Sustaining Organizational Achievement, Jossey Bass, San
Francisco, 1988.
14. Bryson, J. M. i Roering, W. D., Applying Private-Sector Strategic Planning in the
Public Sector, Journal of the American Planning Association, 1987, 53, str. 922.
15. Bryson, J. M. i Roering, W. D., Initiation of Strategic Planning by Governments,
Public Administration Review, 1988, 48, str. 9951004.
16. Cape, W. H., The Emerging Patterns of County Executives, University of Kansas
Governmental Research Center, Lawrence, 1967.
17. Carlson, T. S., Long Range Strategic Planning: Is It for Everyone?, Long Range
Planning, 1978, 11, str. 5461.
18. Denhardt, R. B., Strategic Planning in State and Local Government, State and Local
Government Review, 1985, 17, str. 174179.
19. DeSantis, V. S., County Government: A Century of Change, The Municipal Yearbook,
International City Management Association, Washington, D.C., 1989.
20. Dodge, W. R. Jr., i Eadie, D., Strategic Planning: An Approach to Launching New
Initiatives in an Era of Retrenchment, MIS Report, 1982, 14(9), str. 113.
21. Duncombe, H. S., Modern County Government, National Association of Counties,
22. Eadie, D. C., Putting a Powerful Tool to Practical Use: The Application of Strategic
Planning in the Public Sector, Public Administration Review, 1983, 43, str. 447452.
23. Eadie, D. C., Strategic Agenda Management: A Marriage of Organizational
Development and Strategic Planning, National Civic Review, 1985, 74, str. 1520.
24. Eadie, D. C., Strategic Issue Management: Improving the Council-Manager
Relationship, MIS Report, 1986, 18 (ceo izvetaj).
25. Eadie D. C., Identifying and Managing Strategic Issues: From Design to Action, u: J.
Rabin, G. J. Miller i W. B. Hildreth (ed.), Handbook of Strategic Management, Marcel
Dekker, New York, 1990.
26. Eadie, D. C. i Steinbacher, R., Strategic Agenda Management: A Marriage of
Organizational Development and Strategic Planning, Public Administration Review,
1985, 45, str. 424430.
27. Gabris, G. T., Educating Elected Officals in Strategic Goal Setting, Public Productivity
and Management Review, 1989, 13(2), str. 161175.
28. Gargan, J., Consideration of Local Government Capacity, Public Administration
Review, 1981, 41, str. 649658.
29. Gargan, J., An Assessment of the State of the Art in Strategic Planning by City Governments,
neobjavljeni izvetaj, Urban University Program, Kent State University, 1984.
30. Gargan, J., Strategic Management in City Government: Continuing the Interplay of
Rationality and Politics, u: J. Rabin, G. J. Miller, i W. B. Hildreth (ed.), Handbook of
Strategic Management, Marcel Dekker, New York, 1990.
31. Greiner, J. M., Hatry, H. P., Koss, M. P., Millar, A. P., i Woodward, J. P., Productivity
and Motivation: A Review of State and Local Government Initiatives, Urban Institute
Press, Washington, D.C., 1981.
32. Hayes, R. H., Strategic Planning: Forward in Reverse, Harvard Business Review,
1985, 63, str. 111119.
33. Hosmer, L. T., The Importance of Strategic Leadership, Journal of Business Strategy,
1982, 3(2), str. 421.
34. Klay, W. E., The Future of Strategic Management, u: J. Rabin, G. J. Miller i W. B.
Hildreth (ur.), Handbook of Strategic Management, Marcel Dekker, New York, 1990.
35. Korten, D. C., Strategic Organization for People-Centered Management, Public
Administration Review, 1984, 44, 341343.
36. Kouzes, J. M. i Posner, B., The Leadership Challenge: How to Get Extraordinary
Things Done in Organizations, Jossey-Bass, San Francisco, 1987.
37. Lenz, R., Environment, Strategy, Organization Structure and Performance, Strategic
Management Journal, 1980, 1, str. 209226.
38. Lenz, R., Determinants of Organizational Performance: An Interdisciplinary Review,
Strategic Management Journal, 1981, 2, str. 131154.
39. Lindblom, C. E., The Science of 'Muddling Through', Public Administration Review,
1959, 19, str. 7988.
40. Lindblom, C. E., Still Muddling, Not Yet Through, Public Administration Review,
1979, 39, str. 517526.
41. McConkey, D. D., Strategic Planning in Nonprofit Organizations, Business Quarterly,
1981, 3, str. 2433.
42. Maxwell, J., Strategic Management: A Framework for the Management of Change,
Boardroom Files, 1990, 9, str. 2224.
43. Methe, D. T. i Perry, J. L., Incremental Approaches to Strategic Management, u: J.
Rabin, G. J. Miller i W. B. Hildreth (ed.), Handbook of Strategic Management, Marcel
Dekker, New York, 1990.
44. Mintzberg, H., The Structuring of Organizations, Prentice Hall, Englewood Cliffs,
N.J., 1979.
45. Montanari, J. R., Daneke, G. A. i Bracker, J. S., Strategic Management for the Public
Sector: Lessons from the Evolution of Private-Sector Planning, u: J. Rabin, G. J.
Miller i W. B. Hildreth (ed.), Handbook of Strategic Management, Marcel Dekker,
New York, 1990.
46. Newel, C. i Ammons, D. N., Role Emphasis of City Managers and Other Municipal
Executives, Public Administration Review, 1987, 47, str. 246253.
47. Nutt, P. C. i Backoff, R. W., A Strategic Management Process for Public and Third-
Sector Organizations, Journal of the American Planning Association, 1987, 53, str. 4457.
48. Olsen, J. B. i Eadie, D. C., The Game Plan: Governance with Foresight, Council on
State Planning Agencies, Washington, D.C., 1982.
49. Pettigrew, A. M., Strategy Formulation as a Political Process, International Studies
on Management and Organization, 1977, 7, str. 7887.
50. Poister, T. H. i Streib, G., Management Tools in Municipal Government: Trends over
the Past Decade, Public Administration Review, 1989, 49, str. 240248.
240 Gregori Strejb
51. Quinn, J. B., Strategies for Change, Homewood, Irwin, Ill, 1980.
52. Schendel, D. E. i Hofer, C. W., Introduction to Strategic Management, Little Brown,
Boston, 1979.
53. Shapek, R. i Richardson, W. D., Strategic Capability, u: J. Rabin, G. J. Miller i W. B.
Hildreth (ed.), Handbook of Strategic Management, Marcel Dekker, New York, 1990.
54. Snider, C. F., American County Government: A Mid-Century Review, American
Political Science Review, 1952, 46, str. 6680.
55. Sorkin, D. L., Ferris, N. B. i Hudak, J., Strategies for Cities and Counties: A Strategic
Planning Guide, Public Technology, Inc., Washington, D.C., 1984.
56. Steiss, A. W., Strategic Management and Organizational Decision Making, Lexington
books, Lexington, Mass., 1985.
57. Stevens, J. M., Strategic Public Management and Productivity Improvement: A
Symposium, Public Productivity Review, 1984, 8, str. 195373.
58. Stone, H. A., Price, D. K. i Stone, K. H., City Manager Government in the United
States, Public Administration Clearinghouse, Chicago, 1940.
59. Streib, G., Strategic Decision Making in Council-Manager Governments: A Status
Report, u: The Municipal Yearbook, International City Management Association,
60. Streib, G. i Poister, T. H., Established and Emerging Management Tools: A 12-Year
Perspective, u: The Municipal Yearbook, International City Management Association,
61. Streib, G. i Waugh, W. L., Probbing the Limits of County Reform in an Era of Scarcity,
Public Administration Quarterly, treba da bude objavljeno.
62. Svara, J. H., Policy and Administration: City Managers as Comprehensive Professional
Leaders, u: H. G. Frederickson (ed.), Ideal and Practice in Council-Manager
Government, International City Management Association, Washington, D.C., 1989.
SELEKTIVNA BIBLIOGRAFIJA:
1. Bobio Norberto, Budu}nost demokratije odbrana pravila igre, Filip

Vinji}, Beograd, 1990.
2. Damjanovi} Mijat, \or|evi} Sneàna, Izazovi modernoj upravi i
upravljanju, Timit, Beograd, 1995.
3. Manon Pjer, Intelektualna istorija liberalizma, Stubovi kulture, Beograd,
2001.
4. Milosavljevi} Milosav (ed.), Socijalna politika u tranziciji, CPA/CPS,
Beograd, 1998.
5. Pavlovi} Vukain (ed.), Potisnuto civilno drutvo, Ekocentar, Beograd,
1995.
6. Pusi} Eugen, Dràva i dràvna uprava, Sveu~ilite u Yagrebu, Pravni
fakultet, Zagreb, 1999.
7. Pusi} Eugen, Hrvatska sredinja dràvna uprava i uporedni upravni
sustavi, kolska knjiga, Zagreb, 1997.
242 Gregori Strejb
Pojmovnik 243
POJMOVNIK
ADAPTACIJA strukturalna ili funkcionalna promena organizma

(organizacije) koja vodi poboljanju uslova opstanka, odnosno razvoja, da bi se
postigao prikladniji odnos sa sredinom uz najmanji utroak energije, sredstava.
AFILIJACIJA usvojenje, prisajedinjenje, potreba pojedinca, na primer,
da se pridruì drugima i da sara|uje u razli~itim modalitetima, formama.
AMANDMAN procesni instrument koji se koristi u toku parlamentarne
debate da bi se izmenio osnovni predlog, o kome se odlu~uje u parlamentu. Tako|e
se koristi i za naknadno revidiranje, izmene i dopune usvojenih parlamentarnih
odluka.
AMBIVALENCIJA protivure~na ose}anja i motivaciona stanja u okviru
jedne li~nosti, u odnosima sa drugim li~nostima ili sadràjima, to vodi njihovom
istovremenom prihvatanju i odbacivanju.
ANKSIOZNOST nejasna strepnja, strah bez o~iglednog spoljnog povoda
ili uznemirenja, koja dolazi iz dubine same li~nosti; strah od sopstvenih unutranjih
pritisaka, a ne od spoljnih pretnji.
ANTROPOMETRIJA termin u oblasti prou~avanja organizacije rada,
odnosi se na izu~avanje dimenzija ~ove~ijeg tela.
ASPIRACIJA te`nja ka ne~emu, ~e`nja za nekim sadràjima (psiholoko
zna~enje).
ATAVIZAM ponovno posedovanje osobina predaka, pojava osobina koje
se u nekoliko prethodnih generacija nisu javljale, a koje su ranije postojale,
ponovno javljanje primitivnih oblika ponaanja.
AUTOHTON koji ni~e iz odre|ene sredine, koji izrasta iz specifi~nih
uslova, nezavisno od spoljnih okolnosti.
AUTPUT (output) naglaeniji izraz sa optim zna~enjem ne~ega to je
proizalo iz odre|enih procesa i to je odre|eno i ograni~eno po kvalitetu i kvantitetu.
BIROKRATIJA izraz koji je skovao nema~ki sociolog Maks Veber da bi
opisao oblik organizacije koji ima jasno odre|enu strukturu, visok nivo
specijalizovanosti, veoma odre|ene uloge pojedinaca, odgovornosti i zadataka,
iroko oslanjanje na pravila i postupke i koji funkcionie na osnovi autoritativne
244 Politikolo{ke teme
kontrole odozgo nadole. Ovakvi organizacioni oblici su privla~ni za oblast kontrole

i upravljanja velikim organizacijama, kao sto su dràvna uprava i velike kompanije.
DECENTRALIZACIJA sistem organizacije u kome je pravo donoenja
odluka povereno sredinama izvan centra vlasti, u teritorijalnom, organizacijskom
i funkcionalnom smislu.
DEKAPITALIZACIJA oticanje neto kapitala iz jedne zemlje kao
rezultat multinacionalnog investiranja u njoj. Smatra se da do ovakvog odlivanja
dolazi ako prihodi od ranih investicija, koji su odneti u inostranstvo, premauju
priticanje novih (inostranih) investicija u odre|enom vremenskom periodu.
DELFT TEHNIKA tehnika predvi|anja zasnovana na konsultovanju
miljenja grupe stru~njaka iz oblasti u kojoj se ispitivanje vri. ^lanovima grupe
alju se formulisani stavovi o budu}im ishodima u vezi sa nekim projektom, sa
pozivom da ih isprave ili dopune u skladu sa svojim stru~nim miljenjem i
iskustvom (stru~njaci se pritom nikad formalno ne sastaju). Ovako prilago|eni
stavovi se potom po drugi put upu}uju ~lanovima grupe radi dobijanja daljih
komentara i unoenja eventualnih izmena i dopuna. Proces se moè ponavljati
dokle god je to potrebno da bi se dolo do nekog konsensusa o budu}em ishodu
projekta.
DEPRIVACIJA izuzimanje, isklju~enje poèljnih vrednosti, za razliku
od frustracije koja ometa, onemogu}uje dostizanje vrednosti.
DEREGULACIJA ukidanje upravnih, institucionalnih ili profesionalnih
mera kontrole nad ponaanjem ljudi i (privrednih) organizacija u drut-
veno-ekonomskim poslovima.
DETERMINIZAM shvatanje da je sve povezano uzro~no-posledi~nim
odnosima, bilo materijalne, bilo duhovne prirode. Suprotno shvatanju, da doga|aji
nisu u uzro~no-posledi~nom odnosu, naziva se indeterminizam.
DOKTRINA teorijski sistem ~iju sutinu ~ine pretpostavke koje se
prete`nije zasnivaju na verovanjima nego na proverljivim i proverenim dokazima.
Po optoj vrednosnoj orijentaciji, doktrina je bliska dogmatskom supstratu.
EGZALTACIJA ushi}enje, nadahnu}e, zanos, emotivni duhovni polet.
ENKLAVSKA PRIVREDA izraz kojim se opisuje privredna i drutvena
struktura mnogih zemalja u razvoju, a kojima je jedan sektor (enklava) privrede
potpuno uklopljen u savremenu svetsku privredu, dok je ostatak privrede i drutva
relativno nedirnut, ostaju}i tako nerazvijen.
ENTROPIJA pretvaranje energije, pri ~emu se jedan deo nepovratno gubi,
na primer, u optoj drutvenoj interakciji. Sli~no temperaturnoj smrti, odre|eno
drutvo ulazi u fazu zamrzavanja, koja se ispoljava u nemo}i drutva da se menja
i razvija.
Pojmovnik 245
ENVIRONMENTALIZAM stanovite da u razvoju pojedinca bitan uticaj

ima okolina, sredina, koja moè pozitivno ili negativno uticati na njegov razvoj.
Poslednjih godina se u okviru aktuelnih ekolokih problema usmerava prema
uticaju ~ovekove sredine, civilizacije, na njegovu higijenu ìvljenja.
EPIFENOMEN pojava koja prati neki proces, uzgredni sticaj okolnosti.
ERGONOMIJA (inènjerstvo humanih faktora) nauka koja se bavi
me|usobnim odnosima ~oveka i maine u proizvodnji i drugim oblastima, kako
bi oni bili olakani, a proizvodnja se u~inila efikasnijom.
EUFEMIZAM stilska figura ublaàvanja, omekavanja sutinskog
zna~enja upotrebom posrednih izraza.
EVROKRATA kolokvijalni naziv za nekoga ko radi za evropske institucije
i organizacije.
EZOTERI^NO skriveno, tajno, unutarnje, to je dostupno samo
povla}enima, sasvim ograni~enom broju ljudi.
FAKTORSKA ANALIZA statisti~ka tehnika koja se koristi za
prepoznavanje i odvajanje zna~ajnih kombinacija faktora sa visokim stepenom
korelacije u okviru velike celine podataka.
FENOMEN pojava koja se u svesti javlja kao opaàj ili doga|aj, fizi~ki
ili psihi~ki.
FIDBEK (FEEDBACK) tehni~ko zna~enje izraza je komunikacija
dostavljanje rezultata nekog sistema natrag onome ko vri upore|enje, tako da je
mogu}e otkriti odstupanje ili greku, a potom primeniti postupak ispravke.
Relativno nov pojam u terminologiji upravljanja, koji je preuzet iz kibernetike,
njenih kompjutacionih modela. Sada se odnosi na bilo koji povratak toka
informacija, na primer, rukovodiocu, bilo da je re~ o trìtu, zaposlenima ili sli~no.
FUNKCIONALNA ORGANIZACIJA organizaciona struktura
zasnovana na raspodeli zadataka koje treba uraditi, po posebno odvojenim
funkcionalnim oblastima, na primer, istraìvanje i razvoj, marketing, proizvodnja,
kontrola kvaliteta itd., s tim to te oblasti dobijaju samostalnost u radu i posebnog
operativnog rukovodioca.
GRUPNA DINAMIKA izraz u oblasti ponaanja u organizaciji, koji se
odnosi na obrasce ponaanja uklju~uju}i stvaranje navika, sposobnost
rukovo|enja, uspostavljanje normi ponaanja, sukobe itd. kako grupa, tako i
pojedinaca u okviru grupa.
HEURISTIKA (od gr~ke re~i otkri}e) jednostavna pravila do kojih se
dolo iskustvom i koja ~ine korisno sredstvo za reavanje problema. Prepoznavanje
i beleènje ovakvih pravila (heuristike) je zna~ajna aktivnost u razvijanju sistema
koji se odnose na veta~ku inteligenciju. Kompjuter omogu}uje simulaciju
problema i brzo prikazivanje alternativa, kako bi se pronala najbolja.
HOMEOSTAZA povratak u prethodno stanje, u sli~ne uslove u kojima

se organizam nalazio pre nego to je dolo do nekih promena u njegovom sastavu
ili funkcionisanju.
INFRASTRUKTURA mreà opreme i usluga koja ~ini podlogu neke
industrijske grane ili industrijskog drutva uopte kao to su putevi, komunikacije
i javne slu`be (vodovod, gas, elektri~na struja itd.).
INHIBICIJA ko~enje, zadràvanje nekog procesa. U optem zna~enju
ukazuje na prisustvo psiholoke usporenosti i redukovani aktivizam.
INOVACIJA obi~no se odnosi na tehni~ku inovaciju, koja se moè
definisati kao organizacioni i trgova~ki napor ka uvo|enju poboljanih proizvoda
na trìte i usavrenih proizvodnih postupaka u fabriku, odnosno unapre|ivanje
tehnologije u proizvodnji ili u vrenju usluga.
INPUT unos, odre|eni priliv energije u neki sistem.
INTERPELACIJA pitanje koje ministru ili vladi upu}uje grupa poslanika.
Interpelacija je instrument parlamentarne kontrole vlade koja moè dovesti do
izglasavanja nepoverenja vladi.
INVENCIJA otkrivanje, pronalaènje potuno novog, originalnog
(matovitog) postupka ili proizvoda.
INVOLUCIJA hod suprotan od evolucije.
JEDINSTVO VLASTI oblik organizacije vlasti u kome odnose izme|u
organa dràvne vlasti (zakonodavne, izvrne i sudske) na horizontalnom nivou
odlikuje koncentracija prvenstveno zakonodavne i izvrne vlasti u predstavni~kom
telu. Na na~elu jedinstva vlasti zasnovani su sistemi skuptinske i konventske
vlasti.
KABINETSKA VLADA naziv za vladu unutar koje deluje jedno uè telo
(kabinet) u ~iji sastav ulaze samo neki od ministara iz sastava vlade.
KANCELARSKA VLADA naziv za vladu koju odlikuje izbor predsednika
vlade u parlamentu i pravo predsednika vlade da imenuje i razreava ostale ~lanove
vlade.
KATARZA Aristotelov izraz, ozna~ava pro~i}enje due identifikacijom
sa ulogama, licima u tragediji, a ire zna~enje se odnosi na oplemenjivanje duha
kroz uzviene aktivnosti, na primer, umetnost.
KIBERNETIKA nauka o na~elima i praksi upravljanja. Re~ poti~e od
gr~kog izraza za kormilara.
KLAN ekskluzivna socijalna grupa sa osobenim uskim i isklju~ivim
interesima. Klan, tako|e, pokazuje odbojnost i prema institucionalnom sistemu,
nastoje}i da ga, bez otvorenog suprotstavljanja, zaobi|e i izigra.
KLIKA hermeti~ki zatvorena,uà, manja grupa sklona da upotrebi sva
sredstva radi postizanja i o~uvanja svojih interesa, suprotstavljenih ostalima.
Pojmovnik 247
KOALICIONA VLADA vlada koju ~ine ministri iz dve ili vie razli~itih
politi~kih stranaka, u uslovima kada nijedna od politi~kih stranaka nema ve}inu
parlamentarnih mesta.
KOMPRADOR ~est izraz u neomarksisti~koj literaturi zemalja u razvoju.
Odnosi se na onu klasu lokalnih preduzetnika i doma}e birokratije za ~ije se
aktivnosti i drutvenu poziciju misli da sluè interesima stranog kapitala.
KONCENTRACIONA VLADA vlada koja se obrazuje u parlamentarnom
sistemu u kome nijedna od politi~kih grupacija (pojedina~no ili u koaliciji) nema
parlamentarnu ve}inu niti postoji spremnost poslanika da podrè u parlamentu
formiranje manjinske vlade.
KONFEDERACIJA asocijacija dràva koje nastoje da ostvare svoje
nacionalne ciljeve kroz zajedni~ke politi~ke i ekonomske institucije.
KONFORMIZAM saobraàvanje modalitetima uloga, standardima,
stavovima i misaonim obrascima zajedni~ke grupe ili ire socijalne sredine,
posebno grupacije koja je na vlasti. Ima negativan prizvuk preteranog
prilago|avanja po cenu gubljenja autonomije li~nosti.
KONGLOMERAT teoretski gotovo svaka velika poslovna organizacija,
pa ova re~ jednostavno zna~i kompaniju sa velikim brojem aktivnosti, koje nisu
me|u sobom povezane ili, u neto uèm smislu, korporacija koja je organizovana
kao holding kompanija (koja kupovinom akcija obezbe|uje kontrolu nad drugim
kompanijama) koja ima vie filijala u raznim granama poslovanja.
KONTINGENCIJA pripadnost ne~emu, zavisnost od ne~ega; obi~no
zavisnost vrednosti jednih od veli~ina drugih varijabli.
KONVENTSKI SISTEM organizacija vlasti koja po~iva na na~elu
jedinstva vlasti, u kome se u optem predstavni~kom telu (skuptini) koje su izabrali
gra|ani objedinjuje zakonodavna i izvrna vlast.
KORELACIJA u statistici stepen povezanosti izme|u dve ili vie
promenljivih vrednosti (varijabli). Izraèna kao koeficijent korelacije, brojka koja
se pribliàva vrednosti 1,0 zna~i da postoji velika povezanost, dok negativni
koeficijent koji se pribliàva -1,0 pokazuje da izme|u vrednosti koje se upore|uju
postoji negativan odnos.
LINIJSKI AUTORITET odnos u kome nadre|eni usmerava aktivnost
podre|enog.
MANIHEJSTVO ispoljavalo se u okviru pojedinih jereti~kih pokreta i
sekti. Kod nas je bio prisutan u bogumilstvu, sa izrazitim buntom protiv vladaju}e
institucionalizacije, otu|enosti, privilegija i raskoi dràve, partije i crkve. Ve}ina
savremenih radikalnih ideologija je u znatnoj meri manihejska, sa apsolutizacijom
dobra i zla, nepopustljivim i nemilosrdnim odnosom prema neistomiljenitvu.
MARKETING niz aktivnosti u oblasti identifikovanja zahteva za robom

i uslugama, kao i otkrivanje mogu}nosti i kanala za efikasan plasman robe i usluga.
MENTALITET sistem apstraktnih svojstava, duhovnog ustrojstva li~nosti,
njenih verovanja, ose}anja, htenja.
MODERNIZACIJA promene u drutvu kao posledica nau~nog i
tehnolokog napretka i industrijskog razvoja.
NEOIMPERIJALIZAM ekonomska eksploatacija siromanih zemalja
od bogatih, bez neposredne vojne intervencije ili formalne dràvne kontrole. lzraz
neoimperijalizam su ~esto koristili autori marksisti~ke orijentacije da bi opisali
situaciju u kojoj je sirovinski sektor zemalja u razvoju ostao pod kontrolom velikih
multinacionalnih kompanija iz industrijski razvijenih zemalja i posle sticanja
politi~ke nezavisnosti. Za opisivanje ovog istog fenomena koristi se i izraz
neformalni imperijalizam.
NEPOTIZAM sistem u kome se regrutovanje lica za istaknute javne
funkcije vri po familijarnim, odnosno porodi~nima osnovama.
OMBUDSMAN naziv za funkcionera koga bira paralament, skuptina, a
~ija je osnovna uloga da titi slobode i prava gra|ana i u tom cilju nadzire rad
uprave i javnih slu`bi.
OPORTUNIZAM ponaanje zavisno od konkretnih i privremenih
okolnosti, kalkulantske prirode, to moè ugroziti integritet li~nosti i dovesti
do konformizma.
OPSTRUKCIJA razli~iti vidovi ometanja rada parlamenta, vlade ili drugih
organa vlasti (na primer, dugi govori poslanika, neprisustvovanje sednicama,
pravljenje nereda, galame, lupanje akama po klupama i sl.).
OPTIMALIZACIJA tehnika izra~unavanja najboljeg kori}enja i
usmeravanja sredstava za ispunjenje odre|ene grupe ciljeva, uz vo|enje ra~una o
postoje}im ograni~enjima.
OREOL-EFEKAT fenomen koji zna~i da usa|ena predstava o jednoj
stvari uti~e na predstavu o drugoj, koja je sa njom povezana.
PARADIGMA sistem, celovit obrazac koji ~ini jedinstvenu celinu uprkos
unutranjim razlikama izmedu pojedinih pristupa; zbir vrednosti i normi koje
stvaraju stabilnu situaciju za individue (subjekte) i institute (objekte). Tako se za
zna~ajnu promenu (na primer, u tehnologiji) kaè da izaziva paradigmatski
preokret, jer zahteva preispitivanje vrednosti i normi. Ovaj fenomen se ponekad
naziva i sindrom rizika preokreta, to postaje osnov otpora promenama usled
straha od nepoznatog.
PARAMETAR termin kojim se u (ekonomskoj) nauci ozna~ava koli~ina
koja u datom kontekstu ostaje stalna. Obi~no se koristi kao sinonim za termine
varijabla ili faktor.
Pojmovnik 249
PARKINSONOV ZAKON obelodanjuje tendenciju kancelarijskih

imperija da se umnoàvaju nezavisno od realnih potreba. Parkinson je postao
standardan pojam za fenomen jalovog delovanja i visokih trokova rada u svakoj
organizaciji.
PARLAMENTARIZAM sistem predstavni~ke vladavine u kome je izbor
zakonodavnog tela (parlamenta) poveren gra|anima koji na optim, neposrednim
i slobodnim izborima, tajnim glasanjem biraju svoje predstavnike (poslanike).
Ovakav na~in konstituisanja predstavnitva gra|ana izraz je suverenosti gra|ana,
saglasno na~elu da vlast po~iva na volji gra|ana.
PAROKSIZAM zaotravanje, razvoj sve izrazitijih karakteristika, javljanje
simptoma u poja~anom obliku.
PETICIJA naziv za predstavku koju vie gra|ana podnosi organima vlasti,
u prvom redu parlamentu kao najviem organu vlasti koji predstavlja gra|ane.
PLEBISCIT naziv za optenarodno glasanje o donoenju zakona ili neke
druge odluke.
PODELA VLASTI oblik organizacije vlasti koji odlikuje podela na
zakonodavnu, koja je poverena parlamentu (zakonodavno telo), izvrnu, koju
obavljaju organi izvrne vlasti (vlada), i sudsku, koju vre sudovi. U obavljanju
funkcija vlasti koja im je poverena svaki od organa vlasti je organizaciono i
funkcionalno samostalan u odnosu na ostale organe vlasti.
POPULIZAM stil vo|enja politike (pre nego specifi~an program) koju
karakterie li~na privla~nost lidera u odnosu na narod kao celinu; shvatanje
drutva na emocionalni i moralisti~ki na~in pre nego na intelektualisti~ki, prema
kome je ono podeljeno na dobar ali nemo}an obi~ni narod i zle i svemo}ne
snage koje dominiraju dràvom; zatim, verovanje da postoji zavera protiv obi~nog
~oveka na ulici, kao i retorika usmerena na brzu (i obi~no veoma uspenu)
mobilizaciju svih manje privilegovanih grupa, bez obzira na njihov klasni ili
drutveni status.
POSTIMPERIJALIZAM koncepcija koju je formulisala kola
marksisti~ke misli i koja se odnosi na aktuelnu fazu razvoja svetskog kapitalizma.
U ovoj fazi, prema toj teoriji, odnosi dominacije i me|uzavisnosti (to je jedna
od crta u definiciji imperijalizma) potisnuti su u drugi plan. Umesto toga, odnosi
kapitalisti~ke dominacije i eksploatacije teoretski su smeteni u globalne klasne
odnose koji prevazilaze nacionalne klasne strukture.
PROKLAMACIJA javno saoptenje koje poti~e od organa dràvne vlasti,
a kojim se, po pravilu na sve~an na~in, iznose stavovi o odre|enim va`nim
dràvnim pitanjima.
PROTEKTORAT forma politi~kog entiteta kome nedostaju atributi
suverenosti da bi bio priznat kao subjekt me|unarodnog prava.
PULSACIJA naizmeni~na promena nekog stanja, dinami~no smenjivanje

opadanja i prirataja neke dimenzije.
REDUNDANCA u teoriji informacija viak signala, obilje, ono to preti~e,
ponavljanje informacija koje nemaju stvarnu informacionu vrednost, jer su
prethodno ve} bile poznate.
REFERENDUM oblik neposrednog sudelovanja gra|ana u postupku
odlu~ivanja koji omogu}uje njihov neposredan uticaj na donoenje odluke i njen
sadràj.
REFERENTNA GRUPA grupa ~ije vrednosne orijentacije, ciljevi, norme
i standardi ponaanja sluè kao oslonac u proceni dostignu}a drugih grupa ili
pojedinaca.
RESENTIMAN povre|enost u ose}anjima, negativan emocionalni odnos
prema nanosiocu tete, odn. prema ne~emu za ta se smatra da je nanelo neku
povredu subjektu, odnosno njegovoj li~nosti. Resentiman se doìvljava
personalizovano i teì personalizaciji krivnje.
RETROGRADNO unazadno, {to se kre}e unazad, suprotno od nekog
zadatog pravca. U metafori~nom smislu neto nazadno, zaostalo, degenerativno.
SEKTA izdvojena grupa koja izuzetno dosledno sledi svoja na~ela;
podrazumeva se da je samu sebe izdvojila iz neke ve}e grupe i da je sama sebi
nametnula stroga na~ela.
SEMIOLOGIJA nauka o znacima i njihovom funkcionisanju u ljudskom
optenju. Obuhvata na~elno sve znake (govor, gestove, mimiku), mada ima
miljenja da semiologija ne treba da se bavi jezikom, jer je on obuhva}en
lingvistikom.
SET postavka, neto to je sastavljeno iz vie delova, postavljenih u neku
strukturu i u neki poloàj.
SIMBIOZA saìvljenje, zajedni~ki ìvot. Uglavnom se koristi u
metafori~nom zna~enju kao (ko)egzistencijalna zavisnost ili funkcionalna
me|uzavisnost.
SIMULACIJA tehnika ponavljanja u pogodnom obliku nekog sistema
aktivnosti ili funkcija sa ciljem eksperimentisanja, obu~avanja itd. u oblastima
dizajna, razvoja proizvodnje i drugih delatnosti.
SINDROM sistem simptoma, fenomena koji ~ine vidljivim prethodno
skriveni proces koji je u datom sklopu, okolnostima, znak odre|enog poreme}aja
ili bolesti.
SINEKTIKA neposredni oblik tehnike trusta mozgova. I ovde je osnova
u dolaènju do ideja okupljanjem grupe ljudi i primeni slobode izlaganja. Sve
ideje, pa i one koje na prvi pogled nisu potpuno relevantne, ravnopravno se
tretiraju, a u~esnici iznalaze veze izme|u njih, koriste}i analogiju i metafore kako
WEB adrese 251
bi doli do zaista novih ideja. Razlika od tehnike trusta mozgova je u tome to

se pred sinekti~kom grupom, koja je u pravilu interdisciplinarno komponovana,
nalazi sasvim odre|en cilj. On zahteva bri`ljiviji odbir izglednijih ideja, koje
zasluùju dalju razradu.
SINKRETIZAM sjedinjavanje protivure~nih stvari, pokuaj stvaranja
skladne celine iz delova koji ne pripadaju jedan drugom i koji ne mogu dati sistem
odnosa.
SITUACIONALIZAM shvatanje da uslovi i situacije zna~ajno uti~u na
ponaanje i da odre|uju njegov sadràj i oblike. Ne podudara se potpuno sa
shvatanjima environmentalizma, mada je u delimi~nom skladu sa pretpostavkama
da uslovi sredine presudno uti~u na obrazovanje celokupne li~nosti.
SLAMPFLACIJA (slumpflation) hibridni izraz sastavljen od re~i depresija
i inflacija na engleskom.
STAGFLACIJA ekonomska situacija stagniranja proizvodnje uprkos rastu
cena koje, ina~e, stimuliu proizvo|a~e da pove}aju snabdevanje (svojom robom).
STIGMATIZACIJA izricanje osude, ìgosanje naro~ito za neka ne~asna
dela, ~esto u sferi politike (u politi~kim obra~unima), u okviru ili izvan
institucionalnog sistema.
SUPERIMPERIJALIZAM pre svega se koristi da izrazi stanje u kome
je predominantan broj najve}ih savremenih multinacionalnih kompanija ameri~kog
porekla. Nasuprot modelu me|uimperijalisti~ke konkurencije, pristalice
pomenutog shvatanja sumnjaju u sposobnost odupiranja velikih evropskih i
japanskih kompanija efektivnoj konkurenciji ameri~kih rivala na duì rok, bilo iz
ekonomskih razloga (nedostatak tehnoloke prefinjenosti, slabija snaga kapitala
ili manje menadèrske vetine), bilo iz politi~kih (strah da bi svaka efektivna
konkurencija umanjila uticaj vojnog i politi~kog centra svetskog imperijalizma,
sa kobnim posledicama po njih same).
TEROTEHNOLOGIJA poti~e od gr~ke re~i terein, {to zna~i tehnologija
bri`ljivosti. Bri`ljivost se u ovom smislu odnosi na procenu upotrebe vrednosti
proizvodnih kapaciteta, odnosno nivoa tehnoloke opremljenosti, iskori}enosti,
isplativosti.
ULTRAIMPERIJALIZAM model svetskih politi~ko-ekonomskih odnosa
koji je formulisao Karl Kaucki 1914. godine, da bi kasnije bio objavljen u radovima
o savremenom imperijalizmu. Za razliku od Lenjinove teorije imperijalizma, koja
je bila zasnovana na rivalstvu izme|u imperijalisti~kih dràva, Kaucki je predvi|ao
postepeno slabljenje imperijalisti~kog suparnitva kao posledicu sve ve}e
centralizacije i koncentracije kapitala, posredstvom multinacionalnih kompanija,
odnosno prerastanjem nacionalnih dràva. Tako bi organizacija svetske kapitalisti~ke
privrede postala funkcija svetske dràve, odnosno svojevrsna koalicija nacija.
WEB adrese 253
WEB adrese
http://www.palgo.org.yu
http://www.fpri.org
http://www.wfd.org
http://www.mce.be
http://www.mit.edu
http://www.aspenberlin.org
http://www.eipa.nl
http://www.nispa.sk
http://www.oecd.org
http://www1.worldbank.org
http://www-sciences-po.upmf-grenoble.fr
http://www.lgib.gov.uk
http://www.eurolink.org.yu/yupsa
http://www.unchs.org
http://www.law.nyu.edu/eecr
http://www.szs.sv.gov.yu
http://www.eudelyug.org
http://www.politics.com
http://www.ceps.be
http://www.politics1.com
http://www.democracynet.org
http://www.publicaffairsweb.com
http://www.aspanet.org
http://www.ippr.org.uk
http://www.politicalindex.com
http://www.library.ubc.ca
http://PRO.harvard.edu
http://www.ipsa-aisp.org
http://www2.essex.ac.uk
http://www.cspp.strath.ac.uk
http://www.gksoft.com
http://europa.eu.int/comm/press_room
http://coe.int
http://www.osce.org
http://www.un.org
http://mitsloan.mit.edu/execed
ILUSTRACIJE
Ilustracija 1.
Ilustracija 2.
Ilustracija 3.
Ilustrativna tabela tipova prava i oblasti akcija
Ilustracija 4.
Kategorizacija me|uvladinih odnosa prema karakteru njihovog dominantnog
metoda za usmeravanje resursa (vlasti ili trì{ta) i nivoa na kome se obavljaju
dominantne akcije vlade
Ilustracija 5.
Modeli promene u odnosima vlada i trì{noj orijentaciji na nekim primerima
zemalja OECD-a i SEV-a
Ilustracija 6.
Funkcije menad`menta u stanju razdruènosti
Ilustracija 7.
Funkcija upravljanja u napredovanju ka totalnom strategijskom potencijalu
WEB adrese 259
CIP - Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
342.25(082)
352.07(082)
321.7(082)
330.341.46(082)
POLITIKOLO[KE teme / urednik Mijat
Damjanovi} ; [priredili Boìdar Rai~evi},
Gordana Ili}-Popov]. - Beograd : îgoja
{tampa, 2002 (Beograd : îgoja {tampa). -
251 str. ; 20 cm
Tira` 500. - Str. 7-9: Predgovor / Mijat
Damjanovi}. - Napomene i bibliografske
reference uz tekst. - Bibliografija: str.
237-240. - Selektivna bibliografija: str.
241. - Registar.
ISBN 86-83775-07-0
a) Lokalna samouprava - Zbornici b)
Lokalne zajednice - Zbornici c)
Demokratija - Zbornici d) Regionalizam -
Zbornici
COBISS-ID 98097932

Politikoloske Teme PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Politikoloske Teme PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Da li je socijalizam bio gre{ka?

Selektivna bibliografija ................................................................................... 241

Postoje brojni razlozi zbog kojih je u porastu interesovanje za ja~anje polo`aja

politi~kog, pravnog, ekonomskog i drutvenog ambijenta, vrednosnog sistema i

^etvrto, kulturoloke determinante kao va`an uslov neodlo`nih promena i

Februar 2002. godine Mijat Damjanovi}

Posle viegodinjeg i studioznog upoznavanja sa glavnim tokovima

civilizacijskih predvodnica, pre svega politi~kih i ekonomskih. Ideje novog

slo`eni politi~ki i etni~ki konflikti, nelegitimne promene vlasti, dr`avni prevrati,

~a|i i pepela prevazi|enih i prljavih tehnologija. Naravno, to su samo neke od

(unitarnog, federativnog, konfederativnog i njihovih me|unijansiranih reenja),

projekcija i realnosti vlasti i biznisa. Fenomeni demokratizacije i demokratije,

totalitaristi~kim i populisti~kim re`imima. Naj~e}e su ga pothranjivale vladaju}e

Treba napomenuti da se i u drutvima razvijene demokratije tako|e koketira

izvedenoj sveukupnoj pravnoj regulativi, stavljeno u funkciju pragmati~ne i

uzrokovala je mnotvo devijacija u odnosu makro i mikroekonomije i procesima

rksisti~koj, postsocijalisti~koj eri koja je tako naglo nastupila. Suo~eni sa

postavljaju civilizacijske standarde i da superiorno nazna~avaju i trasiraju budu}e

alfa i omega sveukupnog privrednog i drutvenog razvoja (zemlje Bliskog i

garantovanjem sprovo|enja slobodnih i potenih izbora, naro~ito za centralno

Tu ~injenicu ne bi smeli da zaborave stvarni graditelji novih demokratskih drutava.

vrednovanje posti`e pravi smisao i omogu}uje izotravanje predstave o snazi

Iskuenja i preobra`aji moderne dr`ave

organizacijska, funkcionalna, politi~ka i ideoloka. Prva svodi odnose izme|u

da privatna reenja nisu nita gora od dr`avnih, da nema nikakve potrebe za

Realna kriza demokratije velikim delom je uslovljena i krizom upravlja~kih

pogledu uplitanja dr`ave i politike (vlasti) u ekonomiju i privredu (biznis), jer se

Pro`imanje administrativnih i menad`erijalnih funkcija

Ta (samo)ograni~enja su potrebna da bi se podr`ala stvarna konkurencija na tr`itu

funkcije. Javni sektor je, tako|e, nedvosmisleno suo~en sa sve ubrzanijim

menja svoju orijentaciju u odnosu na gra|ane. Uprava postaje bliska gra|anima,

Novo lice biznisa, preduzetnitva i menad`menta

doprinelo je promenama i u njihovim kvalitativnim osobenostima. Savremene

DA LI JE SOCIJALIZAM BIO GREKA?

Ideja socijalizma je istovremeno grandiozna i jednostavna. . . Mo`emo, u stvari, re}i da je

Ludvig fon Mizes

resursima, to bi moglo pretpostaviti ukidanje privatne svojine nad sredstvima za

argumenti nisu niukom slu~aju protiv ispravnog kori}enja racionalnosti. Pod

Odgovor na to pitanje, dat u prve tri glave, zasniva se na starom otkri}u,

dosadanjih. Naravno, tradicionalna pravila me|uljudskog optenja, posle jezika,

IZME\U INSTINKTA I RAZUMA

Neprikladnost prirodnog ~oveka proirenom poretku

te mogu}nosti. To ne bi imalo nikakvog smisla ako je problem u prilago|avanju

Shvatanje kulturne evolucije }e svakako nastojati da promeni vrednost

Razum nije vodi~, nego plod kulturne evolucije i zasniva se vie

Instinkt je stariji od obi~aja i tradicija, kao to su obi~aji i tradicija stariji

Mehanizam kulturne evolucije nije darvinovski

da nau~imo, ali svakako ne i koje tradicije postoje za u~enje. Ono to je pred

Iako mi je `elja da se teorija evolucije sagleda u svom irokom istorijskom

Dok same ~injenice ne mogu nikada da odrede ta je dobro, loe shva}eni

POREKLO SLOBODE, SVOJINE I PRAVDE

Sloboda i proireni poredak

i imperatora nad ogromnim imanjima, svet privatne trgovine i proizvodnje (Finli,

Klasi~no nasle|e evropske civilizacije

zakonodavstvu Likurga i Solona). Ipak, ve} u delima Platona i Aristotela uo~avamo

studiji o egipatskim institucijama i privatnom pravu, @ak Piren opisuje u sutini

Gde nema svojine, nema ni pravde

Razni oblici i predmeti svojine i poboljanja koja donose

Da bih ilustrovao koliko je nae nepoznavanje optimalnih oblika ograni~enja

Organizacije kao elementi spontanih poredaka

u velikoj meri sastoji od toga da se omogu}i postojanje dobrovoljnih organizacija

EVOLUCIJA TR@ITA: TRGOVINA I CIVILIZACIJA

Gde ima trgovine ima i dobrih obi~aja.